ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Усековање главе Св. Јована Крститеља. Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше телосвога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24 фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију. Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт св. Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29 августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2019, 

2. Преп. Теодора Солунска. Као жена имућна и благочестива човека живљаше на острву Егини. Но када Арапи угрозише Егину, они се преселише у Солун. Ту даду своју ћерку јединицу у манастир, која у монаштву доби име Теописта. Ускоро се муж Теодорин упокоји, те се и Теодора замонаши. Била великом подвижницом. Често чула ангелско појање и говорила сестрама: „Не чујете ли, како дивно ангели поју у небеском светилишту?" Упокојила се у 75 години својој, 879 год. Из њеног тела потекло целебно миро, којим су се многи исцелили.

3. Св. муч. Василија. Пострадала за Христа у Срему.

4. Св. муч. Анастасије. Младић из Радовишта, епархије Струмичке. Учио занат у Солуну. Турци га присиљавали да се потурчи, што он одлучно одбије, због чега буде мучен и најзад обешен 29 авг. 1794 год.

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА У БОГОСЛУЖЕЊИМА НА ДАН УСЕКОВАЊА

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СИНАКСАР НА УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ЈОВАНА

Свети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама еветих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:
Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.
Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.
Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.
Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.
И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога".
О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.
После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).
Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:
Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.
После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.
Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.

БЕСЕДА НА УСЕКОВАЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља! Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виноград и протера светога Илију у горе. Сећање на ове догађаје не узбуђује само мене већ и све вас који сте чули глас Еванђеља, и заједно са мном дивите се и јунаштву Јовановом и мекуштву Иродовом, и зверској јарости безбожних жена. Шта нам је испричало Еванђеље? Испричало нам је како је Ирод, ухвативши Јована, ставио га под стражу. Каквим поводом? Ради Иродијаде, жене Филипа брата свога (Мт. 14, 3). Ко неће окривити Ирода који је у мекуштву попустио безумним женама? Али како опет изразити, како описати необуздану злобу ових жена? Изгледа, нема на свету звера немилосрднијег од зле жене. У сваком случају, о таквој управо жени пало ми је да говорим овога тренутка а не о доброј и честитој, ма да знам не мало и поштених и добрих жена, и сматрам за дужност своје савести да у своје време проговорим и о њиховој преданости добру и богоугодном животу.
Нема на свету звера с којим бих могао сравнити злу жену. Међу четвороношцима ко је страшнији од лава? Нико, разуме се. Међу гмизавцима ко је ужаснији од аждаје? Опет нико. Ипак, и лав и аждаја нису тако зли као жена. Позивам се на речи Премудрога: Боље је живети са лавом и змијом неголи са женом лукавом и злојезичном (Сирах. 25, 18). Можда ти у овим речима видиш просту иронију? Али њих потпуно потврђују дела. Лавови су се постидели Данила, баченог у јаму, а Језавеља уби праведнога Навутеја; кит је сачувао Јону у својој утроби, а Далила, одсекавши косу и свезавши Самсона, предала га је непријатељима. Аждаје, шкорпије и змије бојале су се Јована у пустињи, а Иродијада му је одсекла главу за време пира. Илију су гаврани хранили у горама, а Језавеља је, и онда када је на његову молитву пао благотворни дажд, желела смрт њему. Ево шта је она говорила: Ако си ти Илија а ја Језавеља, тако да ми учине богови и тако да ми помогну, ако сутра у ово доба не принесем на жртву душу твоју као душу ма кога од побијених (3 Цар. 19, 2). Илија се уплаши и отиде спасавајући душу своју, и удаљи се у пустињу дан хода; и дошав седе под смреку и зажеле да умре, говорећи: Доста је већ, Господе, узми душу моју од мене, јер нисам бољи од отаца својих (ст. 4). Авај! Пророк Илија се уплаши жене! Он, који је речју закључао дажд за васељену, који је свео огањ с неба, који је молитвом васкрсао мртве, уплашио се жене? Да, уплашио се. Та ничија се злоба не може упоредити са злобом зле жене. Моје речи потврђује сведочанство Премудрости: нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). О, зло и преоштро оруђе ђавола! Преко жене је он некада ранио Адама у рају; преко жене је он навео прекротког Давида на подмукло убиство Урија; преко жене је удесио пад премудром Соломону; преко жене је ослепио, лишивши косе, врло снажнога Самсона; преко жене је погубио синове првосвештеника Илија; преко жене је вргнуо у тамничке окове племенитога Јосифа; преко жене је одсекао главу светилнику васељене - Јовану.
Та шта ја говорим о људима! Помоћу жене ђаво је чак и анђеле збацио с неба. Помоћу жене он погубљује све, убија све, срамоти све, унижава све. Бестидна жена не штеди никога; ни левита не поштује, ни свештеника не уважава, ни пророка се не стиди. О, од свих зала најгоре је зло - зла жена! Ако је сиромашна, злоба јој доставља богатство; ако већ располаже богатством, она удваја своју злобу. Несносна животиња, неизлечива болест, неукротив звер - ето шта је она тада. Ја знам да је аспиде могуће припитомити благошћу, и да се лавови, тигрови и леопарди укроћују и припитомљују. А зла жена је неукротљива; притешњена - она лудује, милована надме се. Ако јој је муж начелник, она га и дан и ноћ наговара на убиства и сплетке, као Иродијада Ирода; ако јој је муж сиромашак, она га подстиче на завист и свађе; најзад, ако обудови, онда се подухвата да сама клевета све. Страх Господњи не обуздава њен језик; она се не боји ни Бога ни будућег суда, - закона љубави не признаје. Шта више, да сопственог мужа преда на смрт, за злу жену ништа не значи. У самој ствари праведнога Јова жена је подстрекавала да убрза свој крај богохулством. Реци реч неку Господу, говорила је она Јову, и умри (Јов. 2, 9). О, злог бића! О, безумне жене! Њу није дарнула жалост при погледу на страдање човека чије је тело киптило црвима и, као живим угљевљем, било засуто гнојним ранама; она није омекшала гледајући патње и предсмртну муку, праћене грчевима и испрекиданим дисањем; њу није обузело сажаљење видећи где на ђубришту лежи го онај који се некада појављивао у царској пурпури; она се није сетила ни својих ранијих односа према њему, нити добра и славе које је добила преко њега. И место свега тога - реци реч неку Господу, и умри. Ето благодарности женине! Ето мелема који ублажава бол! Ето закона супружанске љубави! Је ли Јов икада говорио такве речи, жено, када си ти била болесна? Није ли се, напротив, старао да молитвама и добротворством ублажи твоју бољку? А ти, не задовољавајући се привременом казном која га је снашла, хоћеш да навучеш на њега вечну, подстрекавајући га на богохулство? Зар не знаш да ће се сваки грех и хула опростити људима, а на Духа Светога хула неће се опростити ни на овоме свету ни на ономе? (Мт. 12, 31-32).
Хоћеш ли да видиш и другу супругу са таквом злобом! Сети се Далиле. Снажнога Самсона она је ошишала, свезала и предала непријатељима. Свога сопственог мужа, с којим је делила исту постељу, она је заводила, обмањивала, заваравала својим миловањем и својим лицемерством. Јуче је љубила, а данас обманула; јуче је усрећивала љубављу, а данас погубила преваром. А зар он није био леп? Та ко је у оно време био лепши од њега, ко је носио на глави седам прамена косе, символ седмоструке благодати? Или, зар он није био снажан? Али ко је био снажнији од њега, када је он и страшног лава удавио на путу својим рукама, и тисућу непријатеља побио чељушћу магарећом? Или он, можда, није био свет? Он је био толико свет да када се једном, мучен жеђу и не налазећи воде да је утоли, помолио Богу, онда је на његову молитву из мртве магареће чељусти, која му је била у рукама, потекла вода, и он је утолио жеђ. И тако дивног, тако снажног, тако светог мужа, рођена жена је, свезавши га као злочинца, предала непријатељима. Но како је жена могла да савлада тако снажног мужа? Она се користила његовом добротом, ноћу је дознала од њега у чему је његова снага, а затим га везала чврстим веригама. Узалуд не објављује теби Премудри: Од оне која ти на крилу лежи, чувај врата уста твојих (Мих. 7, 5). Реци ми, каква звер, и када, кује шта слично своме мужјаку? Каква змија иште да погуби свога супруга? Каква лавица припрема смрт своме мужјаку? Видиш ли како су истините речи Премудрога: Нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). Једном речју, ко има злу жену, нека зна да му је то награда за безакоње. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња за његова зла дела (Сирах. 25, 22-29). - Овим завршујемо своју реч о злој жени.
Сада треба да се сетимо и добрих жена, нарочито ради овде присутних. Добре жене гледају на врлине добрих као на своје, и труд њихов сматрају достојним награде као свој сопствени. Као на образац добре гостопримљиве жене указаћемо на блажену Сунамићанку. Она је, са пристанком свога мужа, припремила у своме дому уточиште за Јелисеја, где се он могао несметано одмарати после својих путовања; ту је за њега била спремљена постеља, постављен оветњак и стол: светњак не без светлости него са уљем које подржава светлост, сто не без хлеба него са обилним јестивом.
А шта да речемо о оној блаженој удовици која је у свом дому дала уточиште пророку Илији? Ништа је није спречило да укаже гостопримство пророку, пошто је при свој сиромаштини својој била богата добрим расположењем. А она је била толико сиромашна да није имала ни хлеба, ни вина, ни чорбе, нити ичег од производа земаљских: ни родна њива није јој давала жита, ни виноград није за њу рађао слатко грожђе, ни родно дрвеће није јој у јесен давало своје сочне плодове. Та и шта се могло очекивати када у ње није било ни педи обрађене земље, ни лакта земљишта подесног за гајење винове лозе. Сва њена средства за прехрану састојала су се у томе што је она у време жетве ишла по стрњиштима и скупљала случајно иза жетелаца заостало класје; на тај начин она је спремала себи исхрану за читаву годину! К њој је дошао Илија, и то у време ужасне глади, када је сва земља испуцала од суше, када је небо пламтело као огањ, ваздух био врео као растопљен бакар, и облаци зауздани; када није било ни траве, ни цвећа, ни јутарње росе, нити су дрвета давала младице, нити класје њихало своје врхове; када су реке пресушиле, и извори се једва хранили из недара земље, а море постало густо од соли, пошто није било притока слатке воде и није падала киша. Тада је баш дошао Илија к овој сиромашној удовици. А како је њен живот чак и у обично време био пун оскудице, можете ценити. Па ипак пророк се, силазећи с горе, упутио к њој, обишавши богаташе који су имали хлеба у изобиљу. Али зашто он, који је речју сводио огањ с неба, није свео себи храну? Гле, он је то могао учинити? Разуме се, могао је, па ипак то није учинио. Зашто? Да не би удовицу лишио награде за гостопримство, а и да би преосталу у ње прегршт брашна умножио својим благословом. У самој ствари, пророк је дошао овамо не толико да себе прехрани, колико да прехрани удовицу и да обелодани расположење њеног духа и срца. То се десило по промислу Божјем. Све свете људе који се находе у свету Бог може прехранити сам, али Он понекад ускраћује своје даре, да би помоћу гостопримства испитао добро расположена срца и дао им могућности да род роде. И само када се већ нико не нађе да прими и укаже гостопримство, тада Он или шаље храну преко птица, као Илији на гори; или преко непознатога пророка, као Данилу у јами; или преко морскога звера, као на пример Јони; или најзад сам непосредно шаље храну с неба, као оцима нашим у пустињи: јер, када се не нађе ништа што би они могли узети за храну, онда им Он с неба посла ману и из стене изведе воду. Исто тако, када свети Његови живе у свету са осталим људима и налазе се у невољи, Он не хита са Својом помоћу, да би људима дао могућности да стекну себи спасење чинећи добро невољницима.
Тако, Илија дође к удовици, у које не беше ничег осим прегршти брашна. Једва би та прегршт била довољна њој и деци за ручак. А шта јој пророк вели? - Донеси ми мало воде у суду да се напијем (3 Цар. 17, 10). А када она пође по воду, он викну за њом: донеси ми и мало хлеба да једем (ст. 11). У одговор на то она сасвим отворено признаде чега у ње има и чега нема. А шта управо? - Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до прегршти брашна у здели и мало уља у крчагу (3 Цар. 17, 12). Чудновато је да при таквом сиромаштву она не скрива шта је у ње остало. А колико данас људи, у којих се злато и сребро готово ваљају на све стране, на позив да укажу помоћ ближњима, одговарају отказом, позивајући се на то како немају ништа; ако пак на неодступне молбе и пристану дати, то претходно узимају менице осигуравајући их потписима јемаца. А гле, удовица на прву реч изјављује да има прегршт брашна. А шта пророк чини затим? Брже, вели јој он, умеси од тог брашна хлеб, али прво мени па после зготови себи и деци. За њу је ова реч била кушање, проба за њено срце, пробни камен за њену вољу. Као да је само срце ове блажене жене било стављено на теразије, и мерено. На коју ће страну претегнути теразије? Да ли ће претегнути љубав према рођеној деци или дужност гостопримства према пророку? И она је претпоставила да скучи себе и своју дечицу а да пророка прими. Као да је знала да који прими пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који напоји једнога чашом студене воде у име ученичко, неће му награда пропасти (Мт. 10, 41.42). Но шта значи та околност што пророк моли њу да пожури што више са мешењем хлеба за њега? Зар је он био толико гладан, па му је било потребно толико да хита? Није, разуме се, него је ова ужурбаност требала да посведочи њено усрђе, готовост и топлину њеног гостопримства, и одсуство љутње или негодовање. Бог љуби онога који драговољно даје (2 Кор. 9, 7). - Што пре умеси мени, па после себи и својој деци. Пожури као што је Аврам при посети анђела пожурио к својим стадима да би изабрао јагње да их угости, и као што је Сара похитала својим оставама да би добила за то хлеб који се скрива на небу. Пожури и донеси, као Аврам, жртвујући Богу, не себи прво па после мени, као Каин и Офни и Финес, синови првосвештеника Илија, који су богохулно присвојили себи првине од дарова који су приношени Богу.
И удовица с усрдношћу испуни наређење пророково. А он, посматрајући духовним очима њено унутрашње богатство, прими хлеб из њених руку и својим ускликом испуни њен дом благом: Брашно се из зделе неће потрошити, нити ће уља у крчагу нестати докле не пусти Господ дажд на земљу! (3 Цар. 17, 14). Зашто пророк одрећује такав рок? Неопходно је било учинити то, јер је то био знак, да новозаветна благодат, слично палој киши, треба да учини крај староме закону. За речју пророковом следовало је дело. Видиш ли како добре жене жању плодове свог гостопримства? Тако су славни плодови добрих напора; тако је неискорењив корен праве мудрости!
Сада сте чуле, жене, и о злим делима рђавих жена и о врлинама добрих. Заволите ове и не подражавајте оне: с једнима се такмичите, од других бежите, да би, идући стопама добрих, биле убројане међу светитеље у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је слава и хвала вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ВАСИЛИЈЕ

Ова света мученица пострада за Христа у Срему.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АРКАДИЈА ЧУДОТВОРЦА, епископа Арсиноје на Кипру.

Рођен у селу Миландри на Кипру, од родитеља Михаила и Ане. Школовао се у Цариграду, и по повратку на Кипар због подвижничког и врлинског живота изабран за епископа Арсинојског, после светог Никона. Пастирствујући богоугодно мирно се упокојио у Господу. Имао брата - светог Теосевија Арсинојског.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОДОРЕ СОЛУНСКЕ

Кћи побожна благочестива човека по имену Антонија, клирика Велике Цркве, преподобна Теодора живљаше на острву Егини. Ту је отац удаде за једног угледног човека, са којим доби једно женско дете. Но када Арапи угрозише Егину, они се преселише у Солун. Ту она даде своју ћерку јединицу у манастир, која у монаштву доби име Теописта. Ускоро се муж Теодорин упокоји, те се и Теодора замонаши. Као монахиња она беше велика подвижница. Често је чула ангелско појање и говорила сестрама: "Не чујете ли, како дивно ангели поју у небеском светилишту?" Упокојила се у седамдесет петој години својој, 879 године. Из њеног тела потекло целебно миро, којим су се многи исцелили.[1] Делић њених светих моштију налази се данас у манастиру Келије код Ваљева.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АНАСТАСИЈА

Свети Анастасије родио се у селу Радовишту у Струмичкој епархији. Родитељи га измалена научише светој вери, па га онда дадоше на занат. Учио се занату и у Солуну. Када му би двадесет година Турци га стадоше силити да се потурчи. Анастасије то одлучно одбијаше. Трипут извођен на суд, наговаран милом и примораван силом да се одрекне Христа и прими мухамеданску веру, он никако не хте то учинити. Онда би одведен пред највишег судију турског. Овај покушаваше да поклонима приволи хришћанског младића на мухамеданску веру. Младић то с презрењем одби. Зато га ставише на муке: жестоко га бише, па у тамницу бацише, у окове тешке оковаше, у кладе му ноге и руке ставише, под ноге му оштре игле забијаше. Тако мученом, муселим му предлагаше да прими мухамеданство. Но свети страдалац, непоколебљив у вери, јуначки то одбијаше и говораше: "Ја сам хришћанин, и нећу се одрећи своје вере". Тако измучена, градоначелник га посла ван града да га обесе. Вођен на губилиште, сав искидан и измучен, свети младић паде путем и предаде душу своју Господу 29 августа 1794 године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Опширније о њој под 5 априлом.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Мојсеј Мурин. Етиопљанин родом, и по занимању најпре разбојник и вођ разбојничке дружине, а по том покајник и велики подвижник. Као роб некога господара Мојсеј побегне и уврсти се у разбојнике. Због његове велике телесне снаге и безобзирности разбојници га изберу за свога старешину. Одједном наиђе на њега грижа савести и покајање за недела која беше починио; остави дружину, ступи у неки манастир и преда се потпуној послушности своме духовнику к реду манастирском. Много се користио поукама св. Макарија, Арсенија и Исидора. Доцније се повукао на безмолвије у једну келију, где се сав предао: труду телесном, молитви, бдењу и Богомислију. Мучен демоном блуда он се исповеди духовнику Исидору, и од њега доби савет, да пости што више и не једе до сита. Но кад и то не поможе, он по савету старца, поче ноћу бдити и молити се стојећи; потом уобичаји, да по сву ноћ доноси воду старцима са удаљеног бунара. После шестогодишњег страшног труда, најзад га св. Исидор чудотворно исцели од блудних помисли, маштања и снова, навођених на њ од демона. У старости би рукоположен за свештеника. Основа свој манастир и имаше 75 ученика, и поживе у овом животу 75 година. Провиде своју смрт, и једнога дана рече својим ученицима да беже, јер ће ударити варвари на манастир. Када ученици и њега зваху да бежи, он рече, да он треба да погине од насиља, јер је и сам некад насиља чинио по речи: који се ножа маше, од ножа ће погинути (Мат. 26, 52). Па оста са 6 сабрата; и варвари дођоше и исекоше их. Један од братије скривен у близини гледаше и виде 7 светлих венаца како се спустише на седморицу мученика.

2. Преп. Сава Псковски и Крипецки. Пореклом Србин. Подвизавао се најпре у Псковском ман. св. Богородице, и био игуман у том манастиру. Но слављаху га, а он бегаше од славе човечје, и удаљи се на обалу језера Крипец, где основа нову обитељ у име св. Јована Богослова. Ипак и ту се не може скрити од славе и знаменитости. Посетио га и кнез Јарослав Псковски са женом. Сава не даде жени да уђе у манастир, него је благослови и помоли се Богу за њу ван манастира, и исцели је од неке болести. Упокоји се овај Божји светитељ 1495 год. Мошти његове бише и осташе чудотворне. Од његових прејемника у Крипецу помиње се игуман Доситеј.

3. Сабор свих богоугодника Печерских.



из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МОЈСИЈА МУРИНА[1]

У крајевим египатским живљаше неки чувени разбој ник, по имену Мојсије, родом Етиопљанин, црн у лицу. Најпре он беше роб неког знаменитог господина. Али због своје рђаве нарави и зато што изврши неко убиство, Мојсије би отеран од свога господара, и он се придружи разбојницима. А разбојници, видећи да је Мојсије веома снажан телом и сурове нарави, изабраше га за свога харамбашу. Ово се казује о светом Мојсију, да се види његова поправка и прелаз од тако рђавог живота ка покајању и Богоугађању; јер се и ранији греси светитеља не скривају ради прослављења милосрђа Божија, које изводи чесно из недостојног и од грешника ствара праведника.
Вршећи разбојништва са својом дружином, Мојсије чињаше многе грабеже, крвопролића и друга одвратна и стидна безакоња и насиља, и постаде чувен по свирепости својој и страшан свима. Између осталих разбојничких дела његових помиње се и ово: Мојсије беше киван на једнога овчара, што га једном приликом омете својим псима да изврши неки злочин. Дознавши потом да тај овчар пасе овце с друге стране реке Нила, он намисли да га убије. У то време река Нил се беше страховито излила. Свезавши своје одело, Мојсије га привеза себи за главу, мач метну међу зубе, и стаде пливати по великој реци. А споменути овчар, угледавши још издалека Мојсија како препливава реку, остави овце, па побеже и сакри се. Мојсије пак, препливавши реку, но не нашавши овчара, закла му четири најбоља овна, па везавши их конопцем поново преплива обратно реку Нил вукући са собом те овнове. Онда одра овнове, поједе њихово изврсно месо, а коже даде за вино и попи.
Дуго времена Мојсије вођаше такав рђав живот; но једном он некако дође к себи, јер се Бог смилова на њега и призва га покајању, пошто преблаги и човекољубиви Господ не жели погибао грешника него им жели обраћење на спасење. Раскрави се дакле срце у грешника Мојсија, раскаја се за своја зла дела, остави разбојниковање и другове своје, оде у пустињски манастир и предаде себе у покорност и служење игуману и братији, или тачније - самоме Богу. И проливаше Мојсије многе сузе и дању и ноћу, кајући се за раније почињене грехе своје, и ревносно вршећи сва послушања и послове, он постаде изврстан монах. Затим после неког времена Мојсије оде у отшелничку келију и живљаше сам о Богу, топлим покајањем очишћујући своја ранија безакоња.
Када Мојсије вођаше живот у таквом покајничком исправљању себе, у његову келију упадоше четири разбојника и нападоше га, не знајући да је то Мојсије. А он, иако сам, савлада их и свеза, па бацивши их себи на лећа као врећу плеве, однесе их у манастир к цркви и рече братији: Пошто не треба никоме да чиним нажао, а ови ме нападоше, и ја их похватах, шта ми ви наређујете односно њих? - Оци му наредише да их одвеже и пусти на слободу, рекавши: Нама не доликује да икога убијамо. - А разбојници, сазнавши да је то Мојсије, бивши харамбаша разбојнички, удивише се таквој промени живота његова, и прославише Бога, па се и сами тргоше и у страх Божји дођоше; и покајавши се, постадоше монаси виђени. И не само они, него и многи други разбојници, чувши о своме вођи Мојсију да се покајао и постао монах, оставише и они разбојниковање и сва зла дела, и постадоше врлински монаси.
Тако Мојсије провођаше време у подвизима покајања. Спочетка њега нападаху демони блуда нечистим помислима и похотљивим распаљивањима, вукући га на пређашњи блудни живот, као што касније сам казиваше братији, говорећи: Ја сам поднео толике муке борећи се са телесном пожудом, да умало не наруших монашки завет. - Отишавши к презвитеру ави Исидору у Скит, он му исприча о своме муковању у борби са телесном похотом. И рече му свети Исидор: Не смућуј се, брате! Ти си још почетник, па те због тога демони жесточије нападају, иштући у теби пређашњу навику; да би их одагнао од себе, саветујем ти да се латиш свакодневног пошћења и у једењу уздржања, да не једеш досита. Јер као што пас, који је навикао да глође кости око касапнице, не одлази од касапнице док се не затвори; али кад се она затвори и нема никога да му што баци, он пошто огладни одлази; тако и демон блуда чучи око човека који једе досита. Међутим, ако боравиш у посту и уздржању, умртвљујући земне удове своје и затварајући врата једења пошћењем, не допуштајући да се стомак наједе, јер наједање рађа телесну похоту, тада ће демон, као пас измучен глађу, отићи од тебе утучен.
Слуга Божји Мојсије, отишавши у своју келију, затвори се у њој и провођаше у евакодневном пошћењу, једући мало парче хлеба увече по заласку сунца, и много се трудећи у рукодељу, и педесет пута у току дана устајући на молитву, вршећи је клечећи. Али, иако мучаше тело своје радом и изнураваше пошћењем, ипак не престајаше у њему пожуда која подстиче на грех. Стога он поново отиде к ави Исидору и рече му: Оче, не могу да будем у својој келији, јер телесне страсти војују на ме. - Блажени Исидор га узе и изведе на највише одељење своје келије, па му рече: Погледај на запад! - Погледавши, Мојсије виде мноштво страшних демона који су грајали и припремали се за борбу. Онда ава Исидор рече Мојсију: Сада се окрени на исток и погледај! - Погледавши на исток, Мојсије виде безбројно мноштво светих светлоносних анђела који су се такође припремали за борбу. И свети Исидор рече Мојсију: Они што су на западу подижу борбу на свеце Божје, а они што су на истоку шаљу се од Господа у помоћ добрим подвижницима. Гледај, много је више оних који нам помажу од оних који устају на нас.
Окрепљен таквим виђењем и старчевим речима, Мојсије се врати у своју келију, и поново стаде упражњавати своје уобичајене трудове са пошћењем и молитвама. Међутим напади га и даље не остављаху, нарочито му враг много мука задаваше у сну преко саблажљивих привида. Зато он устаде и оде к другоме светоме старцу, веома искусноме, и упита га: Шта да радим, аво, јер ми снови помрачују ум, распаљујући тело, наслађујући страст и побуђујући ме привидима на ранији греховни начин живота? - Старац му одговори: Ти зато патиш од те одвратне муке што не чуваш ум свој од сладострасних сањарења. Уради ово што ти препоручујем: одај се бденију, и постепено се навикавај на њега, и моли се бодро, па ћеш се избавити од те муке.
Добивши овакав добри савет од искусног светог наставника, Мојсије се врати у келију, и стаде се обучавати свуноћном бденију: он по сву ноћ стајаше усред келије, не преклањајући колена у молитви, да би избегао дремање, него се мољаше стојећи право и не склапајући очи. И у таквом мучном подвигу преподобни проведе шест година; али се ни на тај начин не могаше избавити од телесне пожуде која војеваше против духа, пошто Бог беше тако допустио, да би преподобни, бивши прекаљен као злато у топионици, добио преславни венац живота са осталим страдалцима.
Након извесног времена храбри подвижник измисли нов тешки подвиг: излажаше ноћу из келије своје, обилажаше отшелничке келије пустињских стараца, узимаше празне крчаге испред њихових келија, а да то они нису знали, и доношаше им воду из далека. Јер неким старцима келије беху удаљене од воде два потркалишта, а некима три, четири па и више; неки пак од њих беху већ тако стари, да нису били у стању доносити себи воду; овима Мојсије сваке ноћи пуњаше крчаге водом. Овакав подвиг преподобног Мојсија беше мрзак ђаволу. По попуштењу Божјем ђаво приреди светоме Мојсију оваку непријатност: Једне ноћи, када се овај блажени трудољубац беше сагао у студенац са крчагом некога старца да захвати воду, силно га удари ђаво по леђима великом мотком, те старац паде онесвешћен и лежаше као мртав.
Када свану, на студенац дођоше монаси по воду и нађоше Мојсија где полумртав лежи. Они онда одоше и обавестише о томе великог скитског аву Исидора; он оде са братијом, узе Мојсија и донесе к цркви. И би Мојсије као раслабљен, и толико боловаше, да једва оздрави телом после годину дана. Онда му ава Исидор рече: Брате Мојсије, престани већ да се преко мере бориш са бесима, јер и у тој храбрости треба чувати меру. - На то непобедиви војник Христов одговори: Нећу престати борити се док ме не оставе гадне сањарије у сну. - Тада му ава Исидор рече: У име Господа нашега Исуса Христа, ево овог часа те оставише те телесне пожуде, и од сада ћеш бити на миру; приступи дакле слободно и причести се Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Но ово знај, да таква тешка телесна борба би попуштена на тебе ради тога, да се ти не би погордио у уму своме како си тобож својим пошћењима и подвизима савладао страсти, и да, погордивши се, не би пропао.
Чувши ово, Мојсије се причести Божанским Тајнама, оде у своју келију, и подвизаваше се на миру од ранијих телесних борби, проводећи строг испоснички живот у побожном и молитвеном тиховању. А после неколико месеци Мојсије би упитан, да ли га узнемиравају страсти. Он одговори: "Откако ми служитељ Христов Исидор очита молитву, више не патим од телесне пожуде". - После тако великих искушења блажени Мојсије милосрђем Божјим доби спокојство, и проведе од тога времена остале године живота свога бестрасно и спокојно; против ђавола пак доби од Бога велику силу, те их је презирао као муве; и напуни се благодаћу Духа Светога, и постаде славан међу оцима.
Пошто се свети Мојсије прочу врлинским животом, чу за њега кнез те земље и оде у скит желећи да види аву Мојсија. Обавештен о томе да кнез долази њега ради, старац изиђе из келије са намером да бежи у рит и шевар, но сретоше га слуге што беху са кнезом и упиташе: Где је келија аве Мојсија? - Он им на то узврати: А шта желите од њега? То је безуман старац, и веома лажљив, и води покварен живот. - Чувши ове речи, они се зачудише и продужише пут. И кад дођоше к цркви кнез рече клирицима: Слушао сам о ави Мојсију и дошао сам да добијем благослов од њега; но срете нас неки монах који је ишао у Египат, и кад га упитасмо где живи ава Мојсије, он изговори ружне речи о Мојсију, називајући га безумним, лажљивим и човеком који води покварен живот. - Чувши то, клирицима би жао и упиташе: А какав изгледаше тај старац који изговори те хуле на светога мужа? - Они одговорише: Старац беше висок, црн у лицу, у бедној одећи. - Клирици на то рекоше: Нема сумње то је ава Мојсије, па пошто није желео да вам се каже и да од вас прими почасти, он је изговорио хулне речи о себи као о неком другом. - Добивши на тај начин велику духовну корист, кнез отиде благодарећи Бога.
Тако преподобни Мојсије избегаваше славу и почасти од људи и клоњаше се разговора са световњацима који долажаху к њему, мада бејаше гостољубив, јер с љубављу угошћаваше страну братију која му долажаху, као што се о гостољубивости његовој пише у Отачнику. Једном свима пустиножитељним оцима у скиту би дата заповест оваква: "Постите се сву ову недељу и сатворите Пасху". У то време дођоше к оцу Мојсију нека страна братија из Египта, и старац им спреми мало варива. А суседи његови, видевши дим, рекоше клирицима: Мојсије наруши заповест и вари храну себи. - Клирици на то одговорише: "Изобличићемо га када дође у саборну цркву". А свима беху познати поснички подвизи Мојсијеви. Када наступи субота Мојсије дође у цркву на саборно богослужење, и клирици му рекоше пред свима: "Оче Мојсије, ти си нарушио заповест људску, али си испунио заповест Божју". Такође се и у Житију Арсенија Великог[2] казује: Неки брат дође издалека у скит, желећи да види преподобног Арсенија; приведен к Арсенију, брат га виде, али се не удостоји чути речи његове, јер старац сеђаше ћутећи и гледајући у земљу. Отишавши од њега тај страни инок замоли клирика који га је водио, да га одведе к ави Мојсију који пре монашења бејаше разбојник. И клирик га одведе к преподобном Мојсију. Блажени Мојсије прими их с радошћу, и одмори их, и угости, и указавши им велику љубав отпусти их. Путем клирик скитски рече страном брату: Ето видео си обојицу, и оца Арсенија и оца Мојсија. По твоме мишљењу, ко је од њих двојице бољи? - Страни брат одговори: Бољи је онај који нас с љубављу прими. - А неки од богоугодних стараца чувши то помоли се Богу говорећи: "Господе, покажи ми ко је од њих савршенији: да ли онај који бега од људи имена Твога ради, или онај који прима све имена Твога ради?" И старац тај виде у виђењу две велике лађе које пловљаху по некој великој реци: у једној беше преподобни Арсеније, и Дух Божји управљаше његовом лађом у великој тишини; а у другој лађи беше преподобни Мојсије и с њим анђели Божји, који управљаху његовом лађом и стављаху мед у уста Мојсију.
Пошто проведе много година у постничким подвизима, преподобни Мојсије би удостојен презвитерског чина, према неком откривењу Божјем; и када, произведен у први степен свештенства, би обучен у стихар, рече му епископ: Ево сада је ава Мојсије сав бео. - А Мојсије рече епископу: "Владико, шта чини свештеника, спољашње или унутрашње?" Као да је рекао: да ли човека чини достојним свештенства спољашња одећа која покрива гело, или унутрашње врлине? - А епископ, желећи да испита Мојсија да ли је он заиста слуга Христов који има унутрашње врлине, рече клирицима: Када Мојсије уђе у олтар, истерајте га, па пођите за њим и слушајте шта ће говорити. - Клирици тако и урадише: истераше га из олтара, говорећи: Изиђи напоље, мурине! - А он, изишавши и ставши на засебном месту, кораше себе говорећи: Добро урадише с тобом, псу! добро урадише с тобом, црнотели ђаволе! јер ниси достојан, и како се усуђујеш ући у светињу? ниси човек, и како се усуђујеш прилазити људима и служитељима Божјим? - Чувши ове речи његове, клирици обавестише епископа; и епископ нареди да Мојсија поново позову у олтар, и хиротониса га за презвитера. Потом га упита: Шта си помислио, оче, бивши изгнан па опет враћен? - Мојсије одговори: Упоредих себе са псом, који када га одгоне бежи, а када га позивају натраг дотрчи брзо. - И рече епископ: Заиста је овакав човек достојан божанске благодати, јер Господ смиренима даје благодат.
Слично искушење догоди се овоме оцу и раније, у време његовог искушеништва. Јер када једном сва братија беху на скупу у скиту, оци намислише да опробају Мојсијево смирење и стадоше га ниподаштавати, говорећи: Зашто ће овај црнац међу нама? - А он, чувши то, оћута. Братија пак при разилажењу упиташе га: Оче Мојсије, не узнемири ли се када те оци ниподаштаваху? - Он им одговори речима псаламским: Узнемирих се, и не говорих (Пс. 7, 6) (тојест: ћутке поднесох ниподаштавање).
По пријему свештеничког чина преподобни Мојсије се подвизаваше још петнаест година, имајући седамдесет пет година од рођења. Он имађаше седамдесет пет ученика, и сконча мученички на следећи начин. Једнога дана, седећи са братијом, он рече: Ето, данас ће варвари доћи у скит да посеку монахе; устаните и бежите одавде! - Братија му рекоше: А зашто ти, оче, не бежиш? - Он им одговори: Ја већ много година очекујем дан када ће се испунити на мени реч Владатеља мог, Господа Христа, који је рекао: Сви који се маше ножа, од ножа ће погинути (Мт. 26, 52). - На то му братија рекоше: И ми нећемо да бежимо, него ћемо с тобом да умремо. - Но он им одговори: Мени то није потребно; ипак нека сваки чува себе како најбоље уме.
Тада братија устадоше и побегоше, и само седам монаха остадоше с преподобним. Након мало времена старац рече: Варвари су већ близу! - Један од споменутих седам монаха, уплашивши се, побеже и сакри се негде. А варвари, ушавши, посекоше светог Мојсија и оних шест сабрата што беху с њим.[3] А монах који избеже смрт, налазећи се у скривеном месту, виде небо отворено и седам пресветлих венаца како се спустише на седморицу мученика.
Када варвари отидоше, овај се монах врати у келију и нађе преподобног Мојсија и шест сабрата посечене и тела им леже у крви. И монах стаде плакати. Потом дођоше и остала братија, и плачући погребоше побијену сабраћу.
Такав би крај преподобног оца нашег Мојсија Мурина, који од разбојника постаде монах и истинским покајањем потпуно угоди Богу, те се њему као мученику отвори не само рај него и небо, и он би удостојен венца славе. Молитвама његовим нека и нас упути на истинско покајање и удостоји Царства Небеског човекољубиви Господ Христос, Бог наш, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и свагда и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ ПСКОВСКОГ и КРИПЕЦКОГ

Преподобни отац наш Сава родио се и одрастао и монаштво примио у страним земљама. Не зна се из које је земље;[4] али се зна то, да се није родио у Руској земљи него је као странац дошао у град Псков, у манастир Пресвете Богородице, звани Сњатогорски[5]. Примљен од игумана, он се изврсно подвизаваше у монашким подвизима, и због врлинског живота његовог сви га хваљаху и слављаху. Али он, не желећи славе од људи, пређе на реку Толву у манастир великога Ефросина.[6] Преподобни Ефросин га прими и повери му послове манастирског слуге. Инок Сава обављаше те дужности ревносно и са смирењем. Но након не много времена, са благословом великог Ефросина, преподобни Сава оде у пустињу, удаљену петнаест потркалишта, ка језеру званом Крипец, и ту се настани у пустом месту. Не мало искушења од демона претрпе ту преподобни Сава. Ускоро он подиже на том месту цркву у име светог Јована Богослова, устроји келије и основа манастир; и сабра се к њему не мали број братије. Слава о врлинском животу његовом брзо се рашири свуда; за њега дознаде и сам псковски кнез Јарослав Васиљевич[7]. Кнез имађаше велико поштовање за преподобнога, и даваше велике прилоге за изградњу манастира; он поклони земљу и језера за исхрану братије; и често сам посећиваше манастир, да би добио благослов од преподобног. Једном приликом кнез Јарослав дође у манастир са кнегињом, својом супругом. Преподобни Сава са великом чешћу срете кнеза, али кнегињи не допусти да уђе у манастир, него је благослови ван манастира и исцели је од неке болести, пошто је била болесна.
Преподобни Сава поживе много година, и 1495 године 28 августа отиде ка Господу. Мошти његове бише обретене 1554 године откривењем свештеномонаху истог манастира Исаији. И до данашњега дана чесне мошти његове подају многа исцељења онима који им са вером приступају, у славу Христа, коме слава, сада и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ ЈЕЗЕКИЈЕ, цара Јудејског

Син цара Ахаза; ступио на престо 721 године пре Христа и царовао 29 година. Он очистио и отворио за богослужења храм Соломонов, који био затворен од његових претходника, и прославио се својом побожношћу и љубављу к Богу.

СПОМЕН СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ АНЕ, кћери Фануилове

Света и праведна Ана беше кћи Фануилова, од колена Асирова (Лк. 2, 36). Као што и само име[8] њено показује она беше жена врлинска. За свој побожни живот Ана би награђена даром пророчким, и беше пророчица (Лк. 2, 36). Она много и много година, до дубоке старости, "не одлажаше од храма, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвом" (Лк. 2, 37).
Света Ана припадала је броју оних благочестивих Јеврејки, које су с нестрпљењем очекивале долазак Месије - Спаситеља на земљу. Она се удостоји да буде у храму онда када Богомладенац Исус би донесен у храм и када Га праведни Симеон Богопримац узе на руке и изговори своје пророштво о Њему, рекавши: "Сада отпушташ с миром слугу свога, Господе, по речи својој; јер очи моје видеше спасење твоје, које си спремио пред лицем свих народа; светлост, да обасја незнабошце, и славу народа твога Израиља (Лк. 2, 29-32). Затим праведни Симеон, обраћајући се Матери Господњој, изговори ово пророштво: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити, а и теби самој пробошће мач душу, да се открију мисли многих срца" (Лк. 2, 34-35). У овим светим и многозначајним тренуцима беше у храму и света праведна пророчица Ана. Њој у то време беше већ осамдесет четири године. Тако она на заласку земаљског живота свог доживе блаженство, да види Богомладенца Христа Исуса. Саслушавши пророштво светог Симеона о Христу, она заједно са њим "слављаше Господа и говораше за њега свима који чекаху спасење у Јерусалиму" (Лк. 2, 38).[9]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ СВЕТИХ УГОДНИКА ПЕЧЕРСКИХ који почивају у даљној пештери (преп. Теодосија):

ПРЕПОДОБНОГ МОЈСЕЈА ЧУДОТВОРЦА. Он умртвљавао тело своје на разне начине: носио на голом телу гвоздени појас и гвоздени крст. За своје подвиге и трудове удостојио се дара чудотворства.
ПРЕПОДОБНОГ ЛАВРЕНТИЈА - затвореника.
ПРЕПОДОБНОГ ИЛАРИОНА - схимника.
ПРЕПОДОБНОГ ПАФНУТИЈА - затвореника. Опомињући се свог смртног часа једнако плакао, и тако провео сав живот; а умирући видео хорове Ангела који дођоше к њему, узеше му душу и однесоше на небо.
ПРЕПОДОБНОГ МАРТИРИЈА ЂАКОНА. За узвишену чистоту и испосничке подвиге удостојен ђаконства и дара чудеса. Сви, за које се он молио пред Богом стојећи на амвону, добијали су мољено. Он молитвом изгонио ђаволе.
ПРЕПОДОБНОГ ТЕОДОРА, кнеза Острожског. Усрдно подизао и украшавао цркве на Волини; био јуначки заштитник православних од насиља папизма. Замонашивши се у Кијево-Печерском манастиру добио име Теодосије.
ПРЕПОДОБНОГ АТАНАСИЈА - затвореника.
ПРЕПОДОБНОГ ДИОНИСИЈА - затвореника. Био јеромонах и чувар пештера у Кијево-Печерском манастиру. Вршећи то скромно послушање он достигао таку светост да када је на Ускрс, улазећи у пештеру да покади мошти, рекао по обичају: "Христос воскресе!" он је тог тренутка чуо од свих моштију одговор: "Ваистину воскресе!" - Овај догађај је толико поразио преподобног, да се он повукао у затвореништво.
ПРЕПОДОБНОГ ТЕОФИЛА, епископа Новгородског. Спочетка се подвизавао у Отенској пустињи, и за светог Јоне био протођакон. По смрти светог Јоне Теофил би коцком изабран за архиепископа Новгородског. Прославио се као ревностан заштитник Православља у време новгородских међусобица. Преставио се око 1480 године у близини Кијева, куда се упутио ради поклоњења светим угодницима. Свете мошти његове почивају у кивоту.
ПРЕПОДОБНОГ ЗИНОНА - постника и трудољупца. Он дивно угодио Богу многим подвизима врлинског монашког живљења: постом, молитвом, смиреношћу, послушношћу.
ПРЕПОДОБНОГ ГРИГОРИЈА ЧУДОТВОРЦА. Одликовао се подвизима уздржања, поста и молитве. Целог живота хранио се невареном травом и пио само воду. Удостојен од Бога дара чудотворства: сви болесници, једући траву са водом којом се он хранио, добијали су исцељење.
ПРЕПОДОБНОГ ИПАТИЈА - лекара и исцелитеља. Он се по цео дан трудио на манастирском послушању, а сву ноћ стајао на молитви. Служећи светим оцима за време њихових болести, он доби од Бога такав дар да је додиром руке исцељивао болеснике.
ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЛУКИЈАНА. Презвитер, поднео мученичку смрт при најезди Батија 1239 године.
ПРЕПОДОБНОГ ЈОСИФА МНОГОНАПАЋЕНОГ. Болујући много година у свету, он дао завет да ће до смрти служити у Печерској обитељи, ако му Господ подари здравље. Господ му услиши молитву: он оздрави. Ступивши у манастир, он се све до смрти усрдно подвизавао, угађајући Господу постом и молитвом и служећи братији у смиреној послушности.
ПРЕПОДОБНОГ ПАВЛА ПОСЛУШНОГ. Он никада није био беспослен; без роптања је извршивао свако послушање, одрећено му од настојатеља.
ПРЕПОДОБНОГ СИСОЈА СХИМНИКА. Проводио живот у великим испосничким подвизима. Бог му даровао победу над страстима и злим дусима.
ПРЕПОДОБНОГ НЕСТОРА - некњижевног, простог. Он тако огњено служио Господу, да је на молитви виђао Анђеле и самога Христа Спаса; био унапред обавештен о дану смрти своје.
ПРЕПОДОБНОГ ПАМВА. Од незнабожних Татара много пострадао за веру. Вероватно 1240 године, када су монаси, затворивши се у пештерама због непријатеља, били приморани послати Памва по храну. Покорно извршујући то послушање, Памво би ухваћен од Татара, и стављен на муке. Чудесно спасен од смрти, он отпочину у затвореништву.
ПРЕПОДОБНОГ ТЕОДОРА ЋУТЉИВОГ. Изабрао ћутање као пут к спасењу.
ПРЕПОДОБНОГ СОФРОНИЈА ЗАТВОРНИКА. Сваки дан прочитавао Псалтир; свагда носио власеницу и гвоздени појас на телу.
ПРЕПОДОБНОГ ПАНКРАТИЈА - јеромонаха, који почива у затвору.
ПРЕПОДОБНОГ АНАТОЛИЈА - затворника.
ПРЕПОДОБНОГ АМОНА - затворника.
ПРЕПОДОБНОГ МАРДАРИЈА - затворника. Строго држао пост, молитву и послушност; у келији ништа није држао сем одеће коју је носио на себи.
ПРЕПОДОБНОГ ПИОРА - затворника. Одликовао се нарочито пошћењем и трудољубљем.
ПРЕПОДОБНОГ МАРТИРИЈА - затворника.
ПРЕПОДОБНОГ РУФА - затворника.
ПРЕПОДОБНОГ ВЕНИЈАМИНА. Богат трговац, раздао сво своје богатство, узео на себе добровољно сиромаштво и постригао се у монаха. Свете мошти његове почивају нетљене.
ПРЕПОДОБНОГ КАСИЈАНА - затворника.
ПРЕПОДОБНОГ АРСЕНИЈА ТРУДОЉУБИВОГ. Он никада није био без посла, већ се стално - час молио, час извршивао манастирско послушање. Храну никада није узео пре заласка сунца.
ПРЕПОДОБНОГ ЈЕВТИМИЈА СХИМНИКА. Он живео чисто и у молитвеном тиховању, подражавајући врлинама велике светитеље. Примивши схиму, он ни с ким није говорио ни речи; варену храну никада окушао није; хранио се само дивљим зељем.
ПРЕПОДОБНОГ ТИТА. Најпре био војник; постригавши се, он се усрдно подвизавао у посту и молитви. Свесрдним молитвеним сузама он стекао од Бога таку благодат, да је још за живота био обавештен да су му греси опроштени.
ПРЕПОДОБНОГ АХИЛЕ ЂАКОНА. Строги испосник. Његова храна: једна просфора на недељу дана.
ПРЕПОДОБНИХ ПАИСИЈА и МЕРКУРИЈА ПОСТНИКА. Живећи међусобно у нераздвојној братској љубави и једномислију, они непрестано молили Бога да их не раздвоји ни у овом ни у будућем животу. И после смрти они бише положени у једном гробу.
ПРЕПОДОБНОГ МАКАРИЈА ЂАКОНА. Од детињства обећан Богом, он као монах тако усрдно служио Богу у посту и молитви да се удостојио дара чудотворства.
ПРЕПОДОБНОГ ПИМЕНА ПОСТНИКА. Био игуман Печерског манастира од 1132 до 1141 године. Он јео само једанпут недељно, и никада није попуштао себи ни у посту ни у труду.
ПРЕПОДОБНИХ ЛЕОНТИЈА и ГЕРОНТИЈА. Канонарси велике цркве Печерске обитељи; оба од детињства монаси; угађали Господу молитвама, уздржањем и ревносним обављањем свога служења.
ПРЕПОДОБНОГ ЗАХАРИЈА ПОСТНИКА. Хранио се само зрневљем пшенице јарице; и то узимао по заласку сунца и у малој количини; имао благодат изгонити ђаволе.
ПРЕПОДОБНОГ СИЛУАНА СХИМНИКА. Ревнитељ чистоте и чувар градина. Он једанпут молитвом приковао за земљу лопове који беху дошли да краду; па се сажалио на њих и пустио их с миром.
ПРЕПОДОБНОГ АГАТОНА ЧУДОТВОРЦА. Он полагањем руку својих на болеснике исцељивао их; имао дар пророштва и прозорљивости.
ПРЕПОДОБНОГ ИГЊАТИЈА, архимандрита печерског (од 1435 године). Он молитвама својим исцељивао многе болнике.
ПРЕПОДОБНОГ ЛОНГИНА, вратара печерског. Он је знао мисли људи, са каквима је ко улазио у манастир и излазио.

СПОМЕН СВЕТИХ ТРИДЕСЕТ ТРИ МУЧЕНИКА ИРАКЛИЈСКИХ Пострадали за Господа сагорени у огњу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИОМИДА и ЛАВРЕНТИЈА

Привезани за платан, ова два света мученика бише стрелама прострељени, и тако скончаше. (Није познато одакле су, ни када и где скончаше).

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АМФИЛОХИЈА, епископа Владимира Волинског

По казивању летописа он хиротонисан 1105 године, а преставио се 1122 године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ИЛАРИОНА, митрополита Кијевског

Пре епископства био презвитер у цркви села Берестова. Био строг подвижник; тајно одлазио из свога села к Дњепру у малецну пећиницу ради молитве. У то време већ био познат као човек благ и књижеван, а усто и као испосник. Године 1551 свети Иларион би од стране сабора руских архипастира постављен за митрополита у Кијеву. У том чину свети Иларион се много трудио око уређења црквених училишта и око засађивања истинске побожности у својој пастви. Преставио се не пре 1066 године.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ШУШАНИКЕ (= СУЗАНЕ)

Кћи Грузинског цара и супруга Грузинског кнеза Васкена. Када се кнез Васкен одрече Христа, света Шушаника не хте да му буде жена. Због тога би стављена на жестоке муке; а затим закључана у мрачну и тесну тамницу. Ту света мученица проведе пуних шест година, угађајући Богу непрестаном молитвом и постом, и достиже таку висину духовног живота да је чудеса творила. Изнурена суровим подвизима, она се мирно упокоји у тамници око 466 године. Свете мошти њене почивају у Тифлису, у Метехској цркви.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА, епископа Переславског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ СТАРАЦА ЕВЛОГИЈА и ДАНИЛА

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОСИТЕЈА, игумана Печерског

Први донео у Русију са Атона чин појања 12 псалмова и написао одговор на постављена му питања о животу Светогорских монаха.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТИМОТЕЈА, игумана Печерског

Игумановао од 1127 године. Његовим старањем кивот преподобног Теодосија би 1130 године обложен златом и сребром.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКИНДИНА, игумана Печерског

Игумановао од 1219 године. На његов предлог, монах Печерске обитељи свети Поликарп[10] описао живот неких преподобних подвижника Печерских. Преставио се 1235 године.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДАМОНА[11]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Мурин - Αιφιοψ = Етиопљанин, црн лицем, црнац.
2. Спомен светог Арсенија 8 маја; под тим даном и његово Житије.
3. То се догодило око 400 године.
4. По Месецослову Вершинскога и по другим подацима, преподобни Сава је пореклом био Србин.
5. Сњатогорски Богородични манастир - један од најстаријих манастира Псковскога краја; налазио се на обали реке Велике, четири врсте далеко од Пскова.
6. То је био Спасо-Великопустињски манастир на реци Толви у Псковској губернији, на 30 врста од Пскова; основан преподобним Ефросином око 1450 године. Спомен преподобног Ефросина празнује се 15 маја.
7. То је био кнез Јарослав Васиљевич Оболенски који је управљао Псковом.
8. Ана, јеврејско име, значи: милостива.
9. Спомен свете Ане празнује се још и 3 фебруара, када и спомен светог Симеона Богопримца.
10. Спомен његов Црква празнује 25 јула.
11. Спомиње се у Синајском рукописном минеју бр. 631 (из 10-11 в.).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Пимен Велики. Родом Мисирац и велики подвижник Мисирски. Као дечак посећивао знамените духовнике, и од њих сабирао опитно знање као пчела мед са цвећа. Једном умоли Пимен старца Павла да га одведе св. Пајсију. Видевши га Пајсије рече Павлу: „ово ће дете спасти многе, с њим је рука Божја". Временом Пимен се замонаши, и привуче к монаштву још двојицу браће своје. Једном дође мајка да види синове своје, но Пимен је не пусти унутра него је кроз врата упита: „да ли више желиш да нас видиш овде или онамо у вечности?" Мајка се удаљи с радошћу говорећи: „кад ћу вас сигурно видети тамо, то не желим да вас овде видим" У манастиру ове тројице браће, којим је управљао најстарији брат, авва Анубије, овакав је био типик: ноћу су 4 часа проводили у рукодељу, 4 часа у спавању и 4 часа у псалмопојању. Дању су од јутра до подне проводили наизменично у раду и молитви: од подне до вечерње у читању, а послеподне готовили су себи вечеру, једини оброк у 24 сата, и то обично од неких зеља. О њиховом животу сам Пимен говори: „ми смо јели то што нам се предлагало; нико никад није рекао: дај мени нешто друго; или: ја то нећу: На тај начин ми смо провели сав живот у безмолвију и миру". Подвизавао се у V веку, и упокојио се мирно у дубокој старости.

2. Преп. Пимен Палестински. Подвизавао се у Руви, пустињи Палестинској у време цара Маврикија (582 - 602.). У младићству био овчар. Једном пси његови нападну некога човека, и растргну га, а он из несташлука не одбрани човека. Због тога му би откровено, да ће и он на крају погинути од зверова. Тако се и зби. Би изведен од зверова и предаде душу своју Господу.

3. Св. Осија еп. Кордовски. Преко 60 година управљао црквом у Шпанији као епископ Кордовски. Участвовао видно на Првом Васељ. Сабору у Никеји, и председавао помесном сабору Сардикијском 347. год. Толико је ревновао за Православље, да је и пред смрт своју поново предао анатеми Аријеву јерес.

4. Свешт. муч. Кукша и Пимен посник. Обојица монаси Печерског манастира. Кукша с успехом проповедао Јеванђеље Вјатчанима и крштавао их. Једног дана нападну га незнабошции посеку, са учеником његовим. У том часу Пимен посник стајаше на служби у Печерском манастиру, па провидевши духом смрт свога ученика и друга Кукше узвикну: „брат наш Кукша данас је убијен за Јеванђеље". И рекавши ово и сам издахну, 1113 год.



из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПИМЕНА ВЕЛИКОГ

Преподобни Пимен беше родом Египћанин.[1] Заједно са своја два млађа брата он отиде у један од општежићних манастира египатских и замонаши се са њима. А после неколико година мати њихова удовица, побуђена природном љубављу према деци, пође к њима желећи да их види, и не могаше их видети. Зато она стаде у близини цркве и чекаше њихов долазак у цркву. Када они иђаху ка цркви она им се јави, но они брзо побегоше натраг од ње, уђоше у келију и затворише од ње врата. А она, дошавши пред врата, стаде куцати и звати их, плачући дирљиво. Али јој они не отвараху, нити јој што одговараху. И када та жена дуго плакаше пред вратима њихове келије, ава Анувије то чу, па на друга вратанца уђе к њима и рече Пимену: Шта ћемо радити с овом старицом? Ето како дуго плаче, не одлазећи одавде. - Тада Пимен приђе к вратима и упита: Што плачеш, старице? - А она, чувши његов глас но њега самог не видећи пошто врата беху затворена, рече: Хоћу да видим вас, децо моја! Нисам ли ја мати ваша? Не дојих ли вас сисама својим? Не одгајих ли вас? И ето сада сам већ у старијим годинама; много се потресох чујући твој глас а тебе не видећи. Ја силно желим да вас видим, децо моја, пре но што умрем. - Пимен је на то упита: Где желиш да нас видиш, овде или у оном, будућем животу? - Она одговори: Ако вас не видим овде, децо моја, хоћу ли вас видети тамо? - Пимен јој рече: Ако благодушно претрпиш да нас не видиш овде, ти ћеш нас, надамо се у Божје човекољубље, на сваки начин видети тамо. - Удубивши се у ове речи, она одговори: Пошто ћу вас стварно видети тамо, не желим да вас видим овде. - И оде са добром надом, веома се радујући и више волећи да своју децу види у будућем животу него у привременом.
Проводећи дане и године у испосничким подвизима и боравећи непрестано у молитвама, блажени Пимен напредоваше у монашким врлинама, и помоћју Божјом јуначки савлађиваше невидљивог непријатеља. Умртвивши тело своје које војује на дух, и заморивши га многим трудовима као роба, и потчинивши га на служење духу, он узиђе на врх бестрашћа и постаде велики међу пустињским оцима, као савршен у врлинама.
Након неког времена поглавар те земље зажеле да види оца Пимена и посла к њему гласника са молбом да му дозволи доћи к њему. А старац се веома снужди, размишљајући у себи и говорећи: Ако велможе почну долазити к мени и указивати ми поштовање, онда ће и од народа многи долазити к мени и узнемиравати ме, и нарушавати моје безмолвије, моје молитвено тиховање, па ћу се лишити благодати смирења, коју Божјом помоћју стекох великим трудом од младости, и упашћу у мрежу гордости. - Тако размисливши у себи, преподобни одби да види поглавара и замоли га преко његовог гласника да му не долази, јер га видети неће; напротив, отераће га са тог места.
Чувши овакав одговор, кнез се веома ожалости и рече: због грехова мојих ја се не удостојих видети човека Божјег. - Ипак силно желећи да на било који начин види светога старца, кнез прибеже оваквом лукавству: узе сина старчеве сестре, као за неку кривицу, и посади га у тамницу, надајући се да ће старац доћи к њему да посредује за свога сестрића, те ће га тако видети. Стога кнез рече слугама својим: Ако дође ава Пимен, одмах ћу младића пустити на слободу; а ако не дође, онда младића нећу оставити без казне, јер је кривица његова велика.
Када то чу младићева мајка, сестра Пименова, она одмах хитно оде у пустињу к брату; и дошавши пред отшелничку келију његову стаде куцати на врата, молећи га са великим ридањем да иде код кнеза и издејствује да пусти њеног сина. А свети старац јој не отвори врата, нити јој што одговори. Међутим сестра, пошто дуго време куцаше с вапајним преклињањем и не би услишена, стаде грдити старца и ружити, говорећи му: Немилосрдни, неосетљиви, нежалостиви, безбожни, звероподобни! како те не трону толико моје вапајно ридање, јер син мој, јединац мој налази се у смртној опасности. - Старац онда посла ученика да јој рекне: Одлази одавде! Пимен нема деце, и зато му није жао. - И врати се сестра горко плачући и кунући брата.
Када чу о томе, кнез рече својим пријатељима: Кажите старцу да ми макар молебно писмо напише, и ја ћу сестрића његовог пустити из тамнице. - И многи саветоваше светоме старцу да напише писмо кнезу. И старац написа овако: Нека власт твоја нареди да се добро иследи младићева кривица, па ако се у њему нађе нешто што заслужује смрт, онда нека умре, да би временском смртном казном избегао вечне муке; а ако се нађе да његова кривица не заслужује смрт, онда га казнити по закону, па пустити.
Када кнез прочита овакво писмо старчево, удиви се врлинском мудроумљу и расуђивању мужа, и увидевши да је он прави угодник Божји одмах отпусти младића. А преподобни Пимен, избегавајући ташту славу и почасти људске, отиде на другу страну, и много година скиташе се по разним местима. Потом се поново настани у египатској пустињи и остаде у њој до старости, угађајући Богу подвижничким трудовима; и многим иноцима свети Пимен би отац.
Поучавајући своје ученике смиреноумљу, пошто и сам беше смиреноуман, преподобни Пимен им навођаше као пример повест о неком (можда о њему самом) старцу, говорећи: Не тако давно један монах Египћанин живљаше близу Цариграда у једном пустом месту, имајући малу келијицу. Догоди се једном да туда пролажаше благочестиви цар Теодосије. Дознавши да ту живи монах, цар остави све своје пратиоце и, прерушивши се у простог војника, упути се старчевој келији. Када цар закуца на врата, инок отвори, али не познаде цара него га прими као простог војника. Пошто сатворише молитву они седоше. Тада упита цар: Како се подвизавају оци који живе у Египту? - Монах одговори: Сви моле Бога за спасење ваше. - Гледајући по келији старчевој, цар не виде у њој ништа сем корпе која висијаше на зиду, и у њој немного сувога хлеба. И рече цар старцу: Оче, благослови ме да једем мало. - Старац одмах нали воду у зделицу, насу соли и метну парчад сувога хлеба, и једоше оба заједно. Затим старац донесе крчаг воде и даде цару да пије. После тога цар запита старца: Знаш ли ко сам ја? - Он одговори: Не знам, господине, Бог те зна. - Тада му цар рече: Ја сам цар Теодосије. - И старац му се одмах поклони. Потом рече цар: Блажени сте ви монаси, јер сте слободни од брига таштег света овог и водите миран живот, бринући се једино о спасењу душе своје, како ћете добити вечни живот и небеска блага. Истину ти говорим да ја, рођен у царској палати и сада цар, никада нисам тако слатко јео хлеба и пио воде као што сада једох и пих са огромним задовољством. - Старац на то рече: То је зато што ми монаси сва наша јестива спремамо са молитвом и благословом; због тога и најпростија храна бива слатка. А по вашим кућама спремање јела бива без молитве, притом са много трчкарања и празних разговора; због тога јела ваша не добијају благослова који би их учинио слаткима. - Давши целив старцу, цар оде; и од тада веома поштоваше тога монаха. Међутим старац, бојећи се пагубног превазношења и гордости, да не би због поштовања од стране људи изгубио своју смиреност и лишио се благодати Божије, устаде и побеже оданде и дође опет у Египат.
Такву повест исприча својим ученицима свети Пимен, желећи их научити смирености и склањању од таштих похвала и почасти, које доносе монасима не корист него штету. Свети Пимен учаше своје ученике и осталим врлинама; и учење његово беше делотворно, могло је свакога упутити на спасење: јер као што равноангелни живот његов беше образац врлине, тако и реч његова беше свима на корист. И долажаху к њему не само почетници него и остарели у подвизима монашким, и питаху га о ономе што је корисно за спасење душе, и добијаху од њега богомудре и богонадахнуте одговоре на сазидање душа својих. Те одговоре неки записиваху у Патерицима, Отачким књигама. Неке од тих одговора споменућемо овде.
Неко упита аву Пимена, говорећи: "Ако видим сагрешење брата свога, треба ли да га покријем?" Ава одговори: "Ако покривамо сагрешења браће, и Бог ће покрити наша". - Неки брат рече ави Пимену: "Смућујем се, оче, и хоћу да идем одавде". Старац упита: "Са ког разлога хоћеш да идеш одавде?" Брат одговори: "Чујем ружне речи о једном од овде живеће братије, и то ме саблажњава". Старац рече: "Није истина то што си чуо". Брат одговори: "Зацело је истина, оче, јер онај који ми је то причао заслужује свако поверење". Старац рече: "Не, онај који ти је причао не заслужује поверење, јер када би заслуживао поверење, он ти не би причао такве ствари. Но ти никада не веруј ономе што ти говоре, ако сам то видео ниси. Јер и Бог, чувши вику Содомску, не поверова док не сиђе сам да види својим очима: Вика је, рече Господ, у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21)". Брат рече на то: "И ја, оче, својим очима видех тога брата где греши". Чувши то, старац погледа у земљу, узе са земље малу гранчицу, и упита брата: "Шта је ово? Брат одговори: "То је гранчица". Старац онда погледа на врх зграде, па указавши на греду на којој стоји кров зграде, упита: "А оно шта је?" Брат одговори: "Оно је греда". И рече старац брату: "Запамти у срцу свом, да су греси твоји као ова греда, а грех брата, о коме говориш, јесте као ова гранчица, па се нећеш смућивати и саблажњавати".
Ове речи светог Пимена чу ава Сисоје који се тада деси код њега, удиви се и рече светом Пимену: Како да те похвалим, аво Пимене! Ваистину су речи твоје препуне благодати и славе, као скупоцено драго камење! - Тада рече ава Пимен: Казано је: сведочи само оно што видеше очи твоје. А ја вам кажем: ако што и очима својим видите, не верујте одмах. - И онда исприча овакав случај. Неки брат би исмејан од ђавола оваквим привиђењем: он виде једнога брата где чини грех са женом; то му смути мисли, и њега спопаде похота; и он онда приђе и гурну их ногом, говорећи: Престаните! зашто грех чините? - И гле, испостави се да то беху снопови пшенице а не људи. Зато, закључи ава Пимен, кажем вам: не верујте одмах ни ономе што очима својим видите. - На то га ава Анувије упита: А шта би ти рекао Бог, ако би видео некога где греши, а ниси га укорио? - Свети Пимен одговори: Рекао бих Богу: Господе, Ти си заповедио: "извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата твога" (Мт. 7, 5).
Једном брат један упита аву Пимена говорећи: Учиних тежак грех, оче, и хоћу да проведем у покајању три године. Је ли доста три године за покајање? - Старац одговори: Много је. - Тада брат рече: Значи, ти налажеш кајати се једну годину? - На то старац одговори: И то је много. - Чувши то, друга братија рекоше: Према томе, у покајању треба провести до четрдесет дана? - А старац поново одговори: "И то је много". Па онда додаде: Ја сматрам да ако се човек покаје од свега срца и чврсто реши да се више не враћа на грех, онда ће Бог примити његово тродневно покајање.
Неки брат упита аву Пимена говорећи: Како треба човек да живи? - Старац одговори: Из примера пророка Данила видимо, да га низашта нису могли окривити сем да служи Господу Богу своме. - Овим речима свети Пимен показа да човек треба да живи тако, да сав живот његов буде не што друго него једино служење Господу Богу.
Други инок упита: Како да се сачувам од вражијих нападаја? - Отац одговори: Када котао загреван ври, онда га не сме дотаћи ни мува нити икоји инсект; а када се котао охлади, онда и муве на њега слетају и инсекти у њега улазе. Тако и к иноку који се усрдно бави духовним делима, враг не сме приступити и увући га у своје замке; к ономе пак који проводи време у нехату и лењости, враг лако приступа и наводи га на грех како хоће.
Неко упита старца, како се избавити од рђавих помисли које наилазе. Свети старац одговори: Та је ствар слична човеку који слева има огањ а сдесна суд са водом; и ако се запали од огња, он узима воду из суда и угашује себе. Огањ то су рђаве помисли, које враг убацује у срце човеку, као варнице у кућу, да би се човек запалио греховном жељом; а вода, то је - бацити себе на молитву к Богу.
Опет упита старца Пимена ава Амон о рђавим помислима које излазе из срца, и о таштим жељама. И одговори старац из Светога Писма, говорећи: Еда ли се може прославити секира без онога који њоме сече? или похвалити се тестера без онога који њоме струже? Тако и ти, не шаљи рђавим помислима у помоћ свој пристанак, и оне ће ишчезнути.
Ава Јосиф упита аву Пимена о посту, рекавши: Како се треба постити? - Старац одговори: Ја сваки дан једем по мало, али се не наједам. - Ава Јосиф упита: А када си био млад, ниси ли се постио по два дана? - Пимен одговори: Зацело постио сам се не само по два дана, него и по три, и по читаву седмицу. Али свети оци, испитавши и једно и друго, нађоше да је најбоље сваки дан јести по мало. Јер то је царски пут, лакши и подеснији, да се ум не би погордио.
Игуман Великог манастира упита аву Пимена, говорећи: Како могу стећи умилење? - Старац одговори: Зар може бити умилење у оном срцу, у коме су мисли о сиревима, о судовима зејтина, и о другим житејским бригама? - Други упита старца: Шта је боље, говорити или ћутати? Старац одговори: Ко говори Бога ради, добро чини; и ко ћути Бога ради, такође добро чини.
Ава Сисоје упита аву Пимена о нечистим помислима. Старац одговори: То је слично сандуку са хаљинама: ако човек држи хаљине у сандуку дуго време, не претурајући их и не ветрећи их, хаљине ће у току времена појести мољци и оне ће се распасти. Тако је и са нечистим помислима: ако их човек не одгони од себе, оне ће му разорити и упропастити душу.
Такве мудре одговоре давао је на разна питања ава Пимен. Осим тога у Патерицима се налазе многе мудре изреке светог Пимена. Ево неке од њих.
Ава Пимен је говорио: "Када човек хоће да зида кућу, он скупља разну грађу, да би је могао сазидати. Тако ћемо и ми лако сазидати у себи дом душе, ако од сваке врлине узмемо по неки делић". - Још је ава говорио: "Главно је за човека ово троје: бојати се Бога, често се молити, и ближњему добро чинити". - Свети старац је говорио: "Темељ монашког живота је ово троје: сиромаштво, трпљење и разборитост. Ако се ова три делања налазе у монаху, онда Бог који га спасава живи у њему". - Свети Пимен је говорио: "Ако инок омрзне две ствари, може се ослободити саблазни овога света". "А које су то ствари?" упита брат. "Покој тела и сујета", одговори старац; па продужи: "Писано је у Еванђељу: Који има хаљину нека је прода и купи нож (Лк. 22, 36); то значи: који има покој тела, нека га остави и почне проводити суров живот, ступивши на пут тесан". Још рече: "Када се Давид бораше са лавом или са медведом, он га уби ухвативши га за гушу (1 Цар. 17, 34-35); тако ћемо и ми Божјом помоћу победити лава - ђавола, и медведа - тело наше, ако узду уздржања ставимо на грло и стомак наш". Још додаде свети ава: "Да Навузардан, старешина над куварима цара Вавилонског, није дошао у Јерусалим, храм Господњи не би био сагорен. Тако и у нама неће се запалити огањ греховне ножуде, и никада неће доживети пораз ум наш који ратује са врагом, ако се не одамо преједању и задовољавању стомака. Потом рече свети старац: "Као што се пчеле одгоне димом, те људи узимају слатки плод њиховог труда, тако се покојем тела одгони страх Господњи од душе наше и одузима јој се свако добро дело". Још рече: "Као што царев маченосац предстоји цару увек готов, тако и душа наша треба да је увек готова за борбу са демоном блуда".
Чувши за неког брата да се пости по шест дана и у седми узима по мало хране, али се гњеви на брата свог, ава Пимен рече: Научио се постити шест дана, а није се научин уздржавати се од гњева ни један дан.
Презвитер једног манастира, чувши за неку братију да често одлазе у град и купају се у купатилу и не раде на своме спасењу, разгневи се на њих, дође у главни храм, и узе им монашки лик. Потом се раскаја, оде к ави Пимену и исприча му све шта је урадио са том братијом. Старац му рече: А ти, немаш ли у себи ништа од старог човека? или си га, можда, потпуно свукао са себе? - Чувши овакву реч од старца, презвитер би тронут, па призва братију коју беше уцвелио, извини им се покајнички, и поново их обуче у монашки лик.
Једном ава Исак дође к ави Пимену, па видевши га где излива мало воде на ноге своје, рече му како неки оци навикоше сурово мучити тело своје. А ава Пимен му рече: Ми смо научили да будемо не убице тела него убице страсти. - Потом рече: Човек који наизглед ћути а срце му осуђује друге, тај уствари непрестано говори. А има таквих људи који од јутра до вечера говоре језиком, а у ствари држе молчаније; јер који не осуђује ближњега исто је што и онај који ћути.
Ава Јосиф исприча ово: Када једном сеђасмо код аве Пимена, беше међу нама млади брат Агатон. Желећи да нешто каже овоме Агатону, старац га назва авом, рекавши: аво Агатоне! - А ми приметисмо старцу: Овај брат је још млад, зашто га зовеш авом? Старац одговори: Његова ћутљива уста побудише ме да га назовем авом.
Још говораше ава Пимен: Брат који борави са ближњима треба да је камени кип; вређан, не треба да се гњеви; хваљен, не треба да се горди. - Још свети старац говораше: Злом никада нећеш победити зло. Ако ти ко чини зло, ти му узвраћај добром, да би својим добротворством разорио његово зло.
Овој врлини, као и другим врлинама, преподобни Пимен поучаваше и самим делом; јер до његовог доласка из Скита у Египат, живљаше у Египту неки старац, поштован од свих. А када тамо дође ава Пимен, многи оставише тога старца и почеше долазити к Пимену. Због тога старац тај стаде се гњевити на дошавшег аву, завидети му, и рђаво говорити о њему. Када то чу ава Пимен, би му жао и рече својој братији: Шта да радимо сада, јер нас ови људи бацише у тугу, оставивши тако светог и врлинског старца и долазећи к нама ништавнима? На који начин ћемо одстранити од нас гнев великог оца тог? Да спремимо нешто хране и потражимо мало вина, па хајдемо к старцу да заједно са њим једемо; можда ћемо на тај начин умилостивити његово срце.
Пошто спремише хране и нађоше мало вина, они одоше к томе старцу и закуцаше на врата његове келије. Чувши куцање, ученик тога старца упита: Ко је? - Одговорише му: Реци своме ави да је дошао Пимен са братијом да приме благослов од њега.
- Ученик оде и каза старцу. А старац чувши рече: Иди и реци им: Идите одавде, јер немам времена да вас видим. - Када ученик саопшти то дошавшима, они рекоше: Нећемо отићи одавде док се не удостојимо поклонити се старцу. - И стајаху на жези пред вратима келије. А старац, видевши смирење и трпљење дошавших, би тронут те им отвори врата и прими их са целивом; па севши разговараху с љубављу и једоше донесено. Онда рече тај старац: Нема сумње истина је не само оно што сам чуо о вама, него видим у вас добра дела стопут већа.
Од тога времена старац постаде ави Пимену пријатељ пун љубави. Тако је преподобни Пимен умео да отклања злобу уперену на њега и био у томе пример другима.
Поред тога преподобни Пимен је умео да духовно користи другима и ћутањем својим, као и речју. Једном презвитери те области дођоше у посету манастиру у коме је обитавао преподобни; а ава Анувије, желећи да их по могућностима мало угости, уђе к преподобном Пимену и каза му то. Међутим Пимен не даде одговора, него остаде ћутећи дуго време; и отиде од њега Анувије ожалошћен. Потом братија која се десише код аве Пимена, упиташе га: Зашто ниси дао одговора ави Анувију?
- Старац им одговори: Ја немам оруђе (тојест језик) за то, јер сам већ мртав; а мртав не говори; стога не сматрајте да боравим с вама.
Старац поступи тако, да га не би звали к њима за трпезу; јер се о њему прича и то, да када су га братија звали да једе заједно са њима, он је одлазио плачући, као без воље: јер се чувао да насити стомак свој, а уједно с тим бојао се да не ожалости братију не послушавши их.
Неки инок, чувши о врлинском животу преподобног Пимена, дође к њему из далеке земље, да га види и да се поучи од њега; старац прими иноке с чешћу, и пошто целиваше један другог седоше. Инок стаде говорити старцу из Светога Писма, о стварима недокучљивим о којима се говори у Божанском Писму, и о предметима небеским. А отац Пимен, окренувши лице своје, ћуташе и ништа не одговараше говорнику. Инок тај дуго говораше од Писма, и не добивши никакав одговор од ћутећег старца, изиђе из келије жалостан и рече старчевом ученику: Узалуд предузех тако далек и тежак пут; ја ради њега дођох овамо, а он неће ни једну реч да ми проговори. - Ученик уђе к старцу и рече му: Оче, ради тебе дође овај чесни муж, славан међу иноцима своје земље; зашто не разговараш с њим? - Старац одговори: Он је од виших, и говори о небеском; а ја сам од нижих, и могу говорити само о земном. Када би брат који је дошао к нама говорио о душевним страстима и о телесним немоћима, ја бих му онда одговарао, а пошто он говори високе ствари, ја о њима не знам.
Изишавши од старца, ученик рече томе иноку: Знај, оче, да старац нерадо разговара из Божанског Писма; но ако му ко говори о страстима душевним, он онда одговара. - Тронут, инок тај уђе к старцу и упита га: Шта да радим, аво, јер страсти владају мноме? - Тада старац, погледавши на њега радосна лица, рече: Сада си добро дошао; сада ћу отворити уста своја и напунити их блага. - И говори с њим дуго како се побећују страсти које војују на нас. И инок, добивши много духовне користи од богонадахнутих речи старчевих, благодари Бога што га удостоји да види тако светог старца и да слуша беседу његову; и врати се у своју земљу радујући се што је обрео велику корист за душу.
Потом други инок, ава Исак, дође к оцу Пимену и нађе га где седи ћутећи, и као да је у заносу. Почекавши доста времена, па кад виде да старац дође к себи он направи метаније пред њим, говорећи: Реци ми, оче, где си био умом својим? - А он, приморан на одговор упорном молбом, одговори: Мој ум бејаше тамо, где Пречиста Дјева Марија Богородица плакаше стојећи крај крста; и ја бих хтео тако свагда плакати.
Такав великан међу оцима, преподобни Пимен, који прође сваку врлину, који животом и речју беше свима на корист, имађаше у уму свом толико смирење, да често са уздахом говораше: Ја ћу бити бачен у оно место, у које Сатана буде бачен. - Но Господ смиреног слугу Свог узнесе у места светих анђела и у насеља праведних и преподобних; после земног живота, испуњеног многим годинама, Господ га уведе у небеске обитељи, где нема краја годинама,[2] где сви свети, предстојећи престолу славе Божије, свагда славе Оца и Сина и Светога Духа, Једног Бога у Тројици, коме и од нас грешних нека је слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПИМЕНА ПАЛЕСТИНСКОГ

Свети оци Софроније и Јован пишу у својој књизи[3] о овом другом светом Пимену овако: Ава Агатоник, игуман лавре преподобног оца нашег Саве[4] исприча нам следеће: Једнога дана ја идох у пустињу Руву к ави Пимену који живљаше у пећини и храњаше се корењем. Нашавши га ја му исповедих своје мисли, и пошто се спусти вече он ме остави самог у пећини, а сам оде у другу пећину. Те ноћи би велики мраз и ја се силно намучих од хладноће. А када свану старац дође к мени и упита ме: Како си провео ову ноћ, чедо? - Ја му одговорих: Прости ми, оче, сву ноћ сам се страшно мучио од хладноће. - А он ми рече: Истину ти говорим, чедо, ја ни најмање нисам настрадао од зиме. - Чувши то ја се веома зачудих, пошто старац беше наг; и ја га упитах: Учини ми ту љубав, оче, па ми кажи, зашто ниси настрадао од зиме кад си наг? - И старац ми одговори: дође лав, леже поред мене и загреја ме. Ипак знај, чедо, да ће мене зверови појести. - Ја га на то упитах: Због чега ће те, оче, појести зверови? - Старац ми одговори: Када живљах у свету у постојбини својој (они обоје беху из Галатије[5]) ја бејах овчар. Једнога дана када пасијах овце, поред мога стада пролажаше неки човек; пси га моји нападоше и растргоше. Ја сам га могао избавити од паса, али га не избавих. И сазнадох по откривењу Божјем да ћу и ја умрети таквом истом смрћу: бити растргнут од зверова.
То преподобни Пимен исприча о себи ави Агатонику, и стварно тако се и зби као што он каза: јер након три године дознаде се, да је пустиножитељ отац Пимен поједен од зверова.[6] Света пак душа његова би прибројена к лику преподобних отаца милосрђем Господа нашега Исуса Христа, коме слава вавек.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ОСИЈЕ КОРДОВСКОГ

Свети Осија, пошто засија подвижништвом и врлинама, би посвећен за епископа града Кордуве у Шпанији. Пун ревности за православну веру, учествовао је на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325 године, изобличавајући Аријево безумље и уништавајући његову душегубну јерес. А доцније[7], пошто не пристаде на свргнуће Атанасија Великог, он би од цара Констанција послат у заточење, као и многи други православни епископи. У заточењу претрпевши много мука он сконча[8] и отиде ка Господу

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЛИБЕРИЈА, Епископа Римског

За време цара Констанција (337-361 г.) и Валента био епископ Римске Цркве (352-366 г.). Због одбране Никејске вере и светог Атанасија Великог био прогнан у Тракију (од 355-358 г.), где је једно време поклекнуо притисцима аријанствујућих епископа и цара, да би се вратио у Рим. Али се затим покајао за то и био опет исповедник вере православне. Упокојио се у миру 366 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОКЛИТА

Преподобни Теоклит беше родом из Цариграда, по занимању магистар. Оставивши свет отиде у гору Олимпску (у Малој Азији) где се замонаши, и после дугогодишњих подвига, мирно се упокоји у Господу. (Спомен му наводи Патмоски кодекс број 266).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ КУКШЕ свештеномученика и ПИМЕНА постника

Не треба много говорити онде где дела сведоче јасно, као што се може казати за ову двојицу блажених. Јер блажени свештеномученик Кукша, један од отаца светог манастира Печерског, беше свима познат, јер је Вјатчане, људе помрачене незнабожјем, крстио и многе вером просветио. Он сатвори многа и велика чудеса: изагна ђаволе, низведе с неба кишу, осуши језеро, учини и многа друга разна чудеса необична. Најзад, после многих мучења би посечен од незнабожаца заједно са својим учеником.
У исто време у Печерском манастиру богоугодно се подвизаваше блажени Пимен постник. За своје велико пошћење и труђење он доби од Бога тако велики дар, да се прослави не само исцељивањем болних него и провиђањем будућих и далеких догађаја и ствари, непознатих и тајних. Он исцели многе болеснике, прорече многе ствари, и на две године раније сазнаде за свој одлазак ка Господу. А у часу када блажени Кукша би на великој даљини посечен, свети Пимен, стојећи на служби у Печерском манастиру, провиде то и громко викну усред цркве: "Брат наш Кукша данас је убијен за Еванђеље". - И рекавши то издахну у један дан са светим Кукшом и учеником његовим.[9]
На тај начин сви троје добише троструку радост, коју око не виде и ухо не чу и у срце човеку не дође, а коју Бог уготови онима који Га љубе (ср. 1 Кор. 2, 9). Њему слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФАНУРИЈА

Непознато када је живео и страдао за Христа. У 14 веку пронађен му на острву Родосу, при копању око градских зидина, стари храм и дивна икона која га приказује младог и многострадајућег за Христа. Митрополит Родоски Нил (1355-69 г.) обнови му храм и написа службу и постави Мученикову икону на поклоњење свима. Многа је чуда од тада учинио и непрекидно чини свети Фанурије свима онима који га усрдно призивају са вером.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ

Богу угодио, али време и место живљења његова не знају се.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНТУСЕ НОВЕ

Свету Антусу обукоше у костретне рите, и камен јој везаше о врат, па је бацише у бунар, и тако света мученица сконча.

СПОМЕН СВЕТОГ АРКАДИЈА, цара Византијског

Спомен овог праведног цара грчког (395-408 г.) врши се у Јерусалимској Цркви (према Јерусалимском Канонарију, страна 105, издање архимандрита Калиста), заједно са светим Мартиријем.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Преподобни Пимен родио се око 340 године.
2. Преподобни Пимен упокојио се када му је било сто десет година. Упокојио се око 450 године.
3. Лимонару или Духовном лугу. То је збирка поука о подвизима пустињака.
4. Обитељ светог Саве Освећеног, основана њиме у шестом веку.
5. Галатија = област у Малој Азији.
6. Кончина светог Пимена догодила се крајем шестога века.
7. Године 355.
8. Скончао 359 године.
9. Кончина њихова догодила се око 1113 године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Адријан и Наталија. Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.

2. Преп. Титој. Ученик св. Пахомија и велики међу подвижницима Мисирским. Био игуман ман. у Тавени. Цео живот провео у потпуној чистоти. Једном га запитао неки брат: „који пут води ка смирењу?" На то Титој одговори: „пут ка смирењу јесте: уздржљивост, молитва и сматрање себе нижим од сваке твари." Достигао врло висок степен савршенства, и кад год је уздизао руке на молитви дух његов је долазио у екстазу. Упокојио се у IV или V веку. Уједно с њим помиње се и преп. Ивистион.

3. Св. Зер-Јаков, велики мисионар хришћанства у Абисинији.

4. Чудо Пресвете Богородице у Москви 1395 год.



из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА АДРИЈАНА и НАТАЛИЈЕ

Велики гонитељ Цркве Христове незнабожни цар Максимијан[1], гонећи и убијајући свуда мноштво хришћана, дође у град Никомидију[2]. Ушавши прво у идолиште, цар се поклони поганим боговима својим павши ничице пред идолима на земљу, и уз учешће свих грађана принесе им гнусне жртве. Одмах затим он нареди да се проналазе хришћани и стављају на муке. При томе страховитим казнама цар запрети онима који би скривали хришћане, а обећа награде и одликовања онима који доставе где се који хришћанин скрива, или пронашавши хришћанина приведу га суду. Тада стадоше један другог предавати на смрт: сусед суседа и ближњи ближњега; чинећи то, или из страха од цареве претње или ради награде.
Неки од незнабожаца приступише војеначалнику и рекошс: Ено, хришћани се крију у једној пећини, јер их слушасмо тамо сву прошлу ноћ где певају и моле се своме Богу. - Туда одмах бише упућени војници, који уђоше у пећину, ухватише све хришћане што се тамо налажаху, њих двадесет три на броју, оковаше их у ланце и поведоше у град да их изведу пред цара. У то време цар на колима иђаше у идолиште ради приношења жртава. Сревши га на путу, војници што вођаху оковане хришћане повикаше к њему: Царе! ево противника твоје наредбе и хулитеља наших великих богова.
Наредивши да кола стану и да му сужње приведу ближе, цар их упита одакле су. Они му одговорише: Овде смо рођени, а по вери смо хришћани. - Зар нисте чули, продужи цар, какве муке очекују оне који себе називају хришћанима? - Чули смо, одговорише свети, и смејали смо се безумљу твоме и самоме Сатани који дела у синовима неверја, којима си ти поглавица.
Разљутивши се, цар викну: О бедници! како се усуђујете да ме називате безумним и да ми се смејете? Тако ми великих богова, најљућим мукама смрскаћу тела ваша! - И нареди цар војницима: Растегните их и бијте штаповима без икакве милости, па ћемо видети да ли ће им Бог њихов доћи у помоћ и ослободити их из мојих руку.
И војници бездушно бише мученике. Затим доведоше три мучитеља који сировим жилама тукоше свете по нагоме телу. Тучени тако, мученици говораху цару: Непријатељу Божји! доведи још тројицу других мучитеља да нас муче; јер уколико нам умножаваш мучитеље и муке, утолико нам умножаваш венце. - О најбеднији од свих људи! викну цар, ја ћу вам главе поскидати, а ви ли венце очекујете на њих? Одбаците бесмислену веру своју и не погубљујте себе у безумљу свом! - На то мученици одговорише: Тебе ће Бог погубити што мучиш невине слуге Његове, који никакво зло нису учинили.
Тада цар нареди слугама: Бијте их камењем по устима! - Слуге одмах дохватише камење и стадоше мученике бити по устима; при томе они више јада наношаху себи него мученицима, јер, распамећени, они тим истим камењем разбијаху вилице један другоме. А свети мученици говораху мучитељу Максимијану: Безакониче и богоненавидниче! ти без милости бијеш нас који ти ништа згрешили нисмо; стога нека тебе убије Анђео Божји и нека погуби сав твој незнабожни дом. Ти не можеш да се заситиш мукама којима нас тако бесно мучиш већ толико часова, али тебе сама очекују несравњено веће муке од ових. Очевидно, ти ни помислио ниси да ми имамо такво тело као и ти, само са том разликом што је твоје тело погано и нечисто, а наше је светим крштењем очишћено и освећено.
Ове речи још више разјарише насилника Максимијана и он викну: Кунем се великим боговима, да ћу наредити да вам се језици одрежу, да би се и други који вас посматрају научили не противречити господарима својим. - На то мученици Христови рекоше: Чуј, безбожни мучитељу! ако ти ненавидиш и мучиш оне слуге који се противе својим земаљским господарима, ради чега онда примораваш нас да се противимо Господу Богу нашем? Или ти хоћеш да и нас постигну оне исте муке које су припремљене теби? - Мучитељ упита: А какве су то муке припремљене мени? реците. - Свети мученици одговорише: Оно што Бог припреми ђаволу и анђелима његовим, то припреми и вама, сасудима ђавољим; а то је: огањ неугасиви, црв неуспављиви, мучење непрекидно, умирање вечито, гроб адске погибли, тама најкрајња где је плач и шкргут зуба и многе друге безбројне муке. - Кунем се, одрезаћу вам језике! викну мучитељ. - Безумниче! одговорише свети, ако нам одрежеш органе којима славимо Бога, онда ће наши уздаси још лакше узићи к Њему, и срца наша још громкије завапити к Њему, а проливена тобом крв наша, као труба ће јекнути ка Господу да невини страдамо.
Чувши овакав одговор, безбожни цар нареди да свете мученике окују у ланце и вргну у тамницу а њихова имена и речи запишу у судске књиге. И када свете мученике уведоше у судницу да им се имена и речи запишу, један од старешина, човек знатан, по имену Адријан, по вери идолопоклоник, који је посматрао трпељиво и јуначко страдање ових светих мученика, приступивши им упита их: Заклињем вас Богом вашим, кога ради тако страдате, кажите ми истину, какву награду очекујете од Бога вашег за такве муке? Држим да се надате добити од Њега нешто велико и дивно. - Свети мученици му одговорише: Нити уста наша могу исказати, нити слух твој може сместити и ум твој постићи оне радости и преславне почасти, које очекујемо примити од Господа нашег, Праведног Наградитеља. - Адријан упита: А није ли вам што познато о томе из ваших законодавних, пророчких и других књига? - Свети одговорише: И сами пророци не бише у стању потпуно постићи умом та вечна блага, пошто и они беху људи који одаваху поштовање Богу добром вером и добрим делима и говораху оно што од Духа Светога примаху; а о оној слави и наградама, којима се надамо, каже се у Светом Писму: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, то уготови Бог онима који га љубе (1 Кор. 2, 9).
Чувши ове речи, Адријан ступи на средину, и писарима који записиваху имена мученика рече: Запишите и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин, и радујући се умрећу с њима за Христа Бога.
Писари одмах отидоше к цару и обавестише га о томе, говорећи: Адријан поста хришћанин и тражи да се и његово име запише у број осуђених. - Када то чу, цар се зачуди и у исто време страховито наљути, и одмах дозвавши Адријана к себи упита га: Да ниси с ума сишао, Адријане? - Адријан одговори: Нисам с ума сишао него сам од великог безумља к здравом уму пришао. - Не говори много, викну цар, него тражи опроштај, и пред свима изјави да си погрешио, и избриши своје име из списка осуђених. - Адријан одговори: Од сада почећу молити истинитога Бога, да ми опрости грехе које починих живећи у идолопоклоничкој заблуди.
Разгневљен оваквим речима Адријановим, цар Максимијан нареди да Адријана окују у ланце и баце у тамницу код оних мученика, одредивши дан у који ће их све извести на мучење.
Један од Адријанових слугу брзо отрча његовој кући и извести госпођу Наталију, жену Адријанову, говорећи: Господина нашег оковаше у ланце и одведоше у тамницу. - Чувши то, Наталија се веома потресе, горко закука, раздра хаљине на себи и упита слугу: А због какве кривице метнуше у тамницу господара мога? - Слуга одговори: Видех како муче неке због имена некаквог Христа и зато што се не хтеше одрећи њега и принети боговима жртву; а господин наш рече писарима да и његово име запишу у броју осуђених на смрт, јер хоће да умре с њима. - Наталија опет упита слугу: Не знаш ли тачно због чега су мучили те људе? - Рекох ти, одговори слуга, да их мучаху за некаквог Христа и зато што не послушаше цареву наредбу да се поклоне боговима.
Тада се Наталија веома обрадова духом, престаде плакати, скиде са себе раздеране хаљине, обуче се у најлепше, па крену у тамницу. Кћи верујућих и светих родитеља, Наталија се бојаше раније да некоме открије своју веру у Христа, коју је тајно држала, пошто гледаше љуто гоњење и мучење хришћана од стране незнабожаца; а сада, чувши да је муж њен поверовао у Христа и да је унесен у списак осуђених на мучење, она и сама доби храбрости да објави да је и она хришћанка.
Ушавши у тамницу блажена Наталија припаде к ногама свога мужа, целива му окове и рече: Блажен си, господару мој Адријане, јер си нашао ризницу коју ти не оставише твоји родитељи; јер ће се тако благословити човек који се Бога боји. Сада си, господине мој, поверовавши у Христа у младости својој, заиста сабрао такво богатство, какво не би ни у старости нашао да си остао у јелинском незнабожју. Сада несумњиво без туге одлазиш у онај будући, вечни живот, сачувавши ризницу која ће ти требати, какву ризницу неће тамо наћи они који сада сабирају себи на земљи велика богатства и теку имања; јер тамо они неће онда имати времена нити што да теку, нити да дају у зајам, нити сами да позајмљују, када нико не може да избави од вечне смрти у аду, и од мука паклених; тамо неће један другоме помагати, ни отац сину, ни мајка кћери, ни велико земаљско богатство ономе који га је стекао, ни слуге господару своме, него ће сваки понети своје бреме. А све твоје, господару мој, поћи ће с тобом ка Христу, да примиш од Њега обећана блага, која је Он спремио онима који Га љубе. Стога иди к Њему слободно, ни најмање се не бојећи будућих мука, јер си ти већ згазио и неугасиви огањ и остале муке. А ја те молим, господине мој, остани у овоме звању у које си милосрђем Божјим призван. Нека те не врати са овог доброг пута ни жал за твоју младалачку лепоту, ни љубав према сродницима, ни пријатељи, ни богатсгво, ни робови, ни робиње. Нити ишта земно: јер ће све то овештати и иструлети; а ти имај пред очима само опо што је вечно, и не гледај на временска варљива и трулежна блага. Нека те не заведу ласкаве речи сродника и пријатеља твојих, и нека лукавим саветима својим не украду веру твоју од тебе. Омрзнм њихова ласкања, одбаци њихове савете и не слушај варљиве речи њихове; гледај само на свете мученике што су с тобом: њихове речи слушај, њихово трпљење подражавај без икаквог колебања. Нека те не уплаши бес мучитеља, и нека те не устраши разноврсиост љутих мука: јер све то траје кратко, а вечна је слава на небу од Христа Бога слугама Његовим који страдају за Њега.
Рекавши то Наталија ућута. Ноћ се већ беше спустила. Адријан јој рече: Иди сада кући, сестро моја, и вечерај, а када дознам време у које ће нас извести на мучење, ја ћу те известити да дођеш и видиш нашу кончину. - А Наталија, уставши од ногу Адријанових, приступаше свакоме од двадесет и три света сужња и, припадајући к њима, целиваше окове њихове, и говораше: Молим вас, слуге Христове, утврђујте ову овцу Христову; саветујте му да претрпи до краја; причајте му о будућим наградама за верне који крв своју приносе на жртву Христу Богу, као што Му и ви крв своју принесосте, и имате плод страдања ваших - вечно спасење. Присаједините и његову душу душама својим, и бићете му оци уместо телесних родитеља његових који беху незнабошци; укрепите душу његову светим саветима својим, да би он, верујући непоколебљиво, добро извршио страдалачки подвиг свој.
Рекавши то, Наталија се поново обрати Адријану, који се налажаше у самом дну тамнице, овим речима: Пази, господару мој, да се не сажалиш на младост своју и на лепоту тела свога, јер земљано тело ово је храна црвима. Не помишљај на имање своје, на злато и сребро, јер све то ништа користити неће на дан Страшнога Суда. Тамо нико никаквим даровима не може искупити душу своју од вечне погибли, пошто нико неће примити дарове. Једино ће Бог примити као дарове веру и добра дела светих душа.
Пошто прођоше неколико дана, Адријан чу да цар већ хоће да га са осталим сужњима изведе на суд и мучење, па се обрати светим мученицима оваквим питањем: Господо моја, јели ми слободно да са вашим благословом отидем својој кући и позовем слушкињу вашу, а моју сестру Наталију, да види страдање наше, пошто сам јој обећао позвати је за час страдања?
- Свети му дадоше свој благослов, и јемчише за њега. Адријан даде даре тамничким стражарима и изиђе. А неко од грађана, видевши Адријана где иде кући, отрча к Наталији и извести је да јој је муж ослобођен тамнице и долази кући. Чувши то, Наталија не поверова и рече: Ко је могао ослободити њега? Не може бити да се мој муж одвојио од светих мученика.
Док она то говораше, дотрча један од слугу и рече: Знаш ли, госпођо, да је господин наш пуштен, и ево га већ је близу?
- А Наталија, мислећи да се Адријан одрекао Христа, па је зато ослобођен тамнице, силно се ожалости и горко заплака. А угледавши кроз прозор где Адријан већ прилази кући, она баци рад из својих руку, па отрча, затвори пред њим врата, и стаде викати говорећи: Одлази од мене, одступниче Божји! слагао си Господу своме! Нећу да разговарам са оним који се одрекао Бога, нити хоћу да слушам речи лажљива језика. О, безбожниче и најбеднији човече! ко те побуди на дело, које не би у стању довести до краја? ко те одвоји од светих? ко те превари да напустиш њихово друштво? шта те натера у бекство пре но што систупио у борбу? Још непријатеља ни видео ниси, а већ си бацио оружје? На тебе још није пуштена стрела, а ти си већ рањен! Чуђах се, помишљајући у себи: може ли бити што добро од рода безбожна и од града незнабожна? може ли бити принесена чиста жртва Богу од потомка мучитељева? еда ли ће Вишњему бити пријатан кад од оних који проливају крв невину? И шта да радим ја кукавна, удавши се за оваког незнабошца? Не доживех ту част да се назовем жена мученика; напротив, постадох жена богоодступника. Кратка би радост моја, и преметну се у вечни стид; краткотрајна би хвала моја међу женама, и од сада ћу стално бити постиђена међу њима!
Блажени Адријан, стојећи пред затвореним вратима и слушајући речи Наталијине, радоваше се душом и укрепљаваше се на подвиг, и ватреније жељаше да испуни оно што је обећао Христу Богу. Он се дивљаше оваквим речима младе жене која недавно беше ступила у брак са њим, пошто је било тек тринаест месеци откако су се венчали. Видећи велику тугу своје жене, Адријан јој стаде, куцајући на врата, говорити: Отвори ми, госпођо моја, Наталија! јер нисам побегао од мучења, као што ти мислиш; тако што ја нисам могао учинити, него сам дошао, као што сам ти обећао, да те водим да видиш нашу кончину. - Али Наталија, не верујући његовим речима, продужи говорити му: Гле, како ме обмањује преступник! погледај како лаже други Јуда! Одлази од мене, да не бих убила сама себе! ...
И тако она не отвараше врата. Тада јој Адријан рече: Отвори што пре, јер ћу отићи не видевши те, па ћеш туговати због тога, пошто морам брзо да се вратим. За мене су јемчили свети мученици, па ако се не вратим у одређено време, а старешине ме потраже и мене не буде тамо, онда ће свети страдалци поред својих мука морати примити муке и за мене. Но могу ли они поднети мучења и за мене, када су и без тога једва живи?
Чувши то, Наталија одмах с радошћу отвори врата, и они падоше један другоме у наручје. И рече јој Адријан: Блажена си ти жена! јер си ти познала Бога, да би спасла мужа свога. Заиста си ти супруга која воли свога мужа. Бићеш увенчана блаженством, пошто, иако сама не подносиш мучења, срцем учествујеш у страдању мученика.
И узевши је, отиде с њом. И путем је упита: А шта да урадимо са имањем својим? - Наталија му одговори: Не спомињи ништа земно, господине мој, да то не би свратило ум твој на себе, него пази на себе и мисли само на то како ћеш извршити подвиг на који си позван. Нека ишчезне из ума твог све што је светско, трулежно и душешкодљиво, а постарај се видети и добити вечна блага, припремљена од Господа теби и оним свецима, са којима идеш путем Господњим.
Ушавши у тамницу, слушкиња Божија Наталија припаде к светим мученицима, и целивајући им окове виде да су им ране већ загнојиле и из њих падају црви, а од тежине окова у које су били оковани отпадаху им читави делови тела. И она сагнувши сс отнрашс нм гној са рана. А хитно посла слушкиње своје да јој од куће донесу доброга платна и завоје. И кад јој то донесоше, она сама превијаше ране страдалцима, и колико могаше олакшаваше патње светима, служећи им у тамници седам дана, док их не изведоше на суд.
Када наста дан суда, цар Максимијан седе на судишту и нареди да сужње доведу преда њ. Слуге одмах похиташе у тамницу да изврше наређење. Но видевши сужње изнемогле телом од тешких рана и да не могу ногама ићи, слуге их вукоше као мрцине марвене, све везане једним ланцем, а Адријана вођаху позади свих, са рукама везаним наопако. Када се приближише к судишту, цар би извештен да су сужњи доведени. Цар нареди: Уведите их овамо све заједно, да гледају мучење један другога; и то их уведите наге, спремљене за мучење. - На то старешина тамнице рече цару: Они што раније беху мучени, не могу се сада увести овамо на испитивање, него нека уведу само Адријана, пошто је нов и здрав телом, те може поднети свакојака мучења; тела пак оних других су много сатрулила, кости им се виде кроз ране, и стану ли их поново мучити, одмах ће умрети, не могући поднети многе муке које су им припремљене. Међутим, ми нећемо да они умру од кратког мучења, као да су мало сагрешили, него им дај неко време да оздраве и ојачају телом, да би потом могли поднети многобројне муке за своја безакоња.
Цар онда нареди да уведу самог Адријана, и то нагог. Када слуге свукоше Адријана и дадоше му у руке справе за мучење да их сам носи, рекоше му свети мученици: Благо теби, Адријане, што се удостоји понети крст свој и последовати Христу! Гледај да се не уплашиш и удариш назад, и тако изгубиш награду своју. Пази да ти ђаво не покраде ризницу! Не бој се видљивих мука, него упери поглед на будућу награду! Смело приступи и посрами мучитеља! Знај да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 18), коју славу надамо се добити по милости Господњој. - Такође и блажена Наталија рече Адријану: Удуби се умом својим једино у Богу, господине мој, и нека се ничега не уплаши срце твоје! Мали је труд, али је покој бесконачан; кратко је страдање, али је слава мученика вечна; за кратко време трпећеш болове, али ћеш се ускоро радовати с анђелима. И када ти, служећи земаљског цара за малу плату, ниси штедео своје здравље и био си готов погинути у рату, у толико пре сада треба да поднесеш сваковрсне муке и да умреш за Небеског Цара, са којим ћеш и сам царовати.
Кад Адријана уведоше код безбожног мучитеља, цара Максимијана, мучитељ погледа на њега и упита га: Да ли се још држиш безумља свог и хоћеш да на страшан начин изгубиш живот свој? - Адријан одговори: Ја ти још раније рекох, да нисам с ума сишао него сам к уму пришао, и готов сам у овом животу умрети. - Цар га упита: Нећеш ли принети жртве и нећеш ли се поклонити боговима, као што се ја и сви који су са мном клањамо њима и жртве им приносимо. - Адријан одговори: Безумниче, живећи сам у заблуди, зашто и друге уводиш у исту заблуду? И ти не само себе самога бацаш у погибао, него и сав народ који те слуша увлачиш у исту погибао, саветујући и приморавајући да се клањају мртвим идолима, оставивши Бога истинога који је створио небо и земљу. - Цар упита: Тако ли ти сматраш да су велики богови наши мали? - Адријан одговори: Ја их не називам ни малима ни великима, пошто су они нема сумње ништа.
Разгневљени мучитељ нареди тада да Адријана немилице бију штаповима. А када блажена Наталија чу да њенога мужа почеше бити, она одмах обавести о томе свете мученике, рекавши: Господин мој поче страдати. - Свети одмах прилегоше на молитву к Богу за њега, да га Он укрепи у мукама. А цар нареди џелатима да говоре Адријану: Не хули богове! - Мученик пак бијен, говораше цару: Када сам ја овако мучен што хулим богове који нису богови, какво ли тек мучење очекује тебе који хулиш Бога живог и истинитог? - Цар му на то рече: Тако дрско говорити ти си се научио од оних варалица. - Мученик одговори: Зашто варалицама називаш наставнике спасења и вође ка вечном животу? Напротив, ви сте варалице, јер заводите људе у погибао.
Разјаривши се, Максимијан нареди четворици најснажнијих слугу да мученика жестоко туку моткама. Тако бијен, Адријан говораше: Уколико више мука измишљаш за мене, мучитељу, утолико ћеш ми најдивније венце издејствовати. - А блажена Наталија преношаше светим мученицима сва питања која цар постављаше и све одговоре које Адријан даваше. - Поштеди бар младост своју, настави говорити цар мученику, и признај богове! Зашто добровољно тако узалуд гинеш? Тако ми великих богова, ја много патим гледајући те како се мучиш и како пропада твоја лепота. - Мученик одговори: Штедим себе, да не бих потпуно погинуо. - Мучитељ на то рече: Хајде, призови богове, да те помилују, па ћу ти ја вратити твој пређашњи чин. Не треба тебе изједначавати са онима што с тобом беху у оковима, јер си ти високог рода, син знаменитих родитеља, па, иако си млад, заслужујеш велике почасти; а они сужњи су сиромашни, ниског порекла и глупе незналице. - Ја знам, одговори мученик, да је теби познат мој род и порекло; но када би ти знао род оних светих и богато наследство које они очекују, ти би међу првима припао к ногама њиховим и молио их да се помоле за тебе, и ти би својим рукама уништио своје бездахне богове.
Разјаривши се још више, мучитељ нареди оној четворици снажних слугу, да мученика бију по стомаку. И они бише светитеља дотле док му се стомак не провали и утроба поче испадати. Видевши то мучитељ нареди да престану са бијењем. А блажени Адријан беше млад и нежан телом, јер имађаше двадесет осам година од рођења. - Видиш ли, рече цар Адријану, како те штедим! Стога ти бар једном речју призови богове, и они ће се одмах смиловати на тебе; а ја ћу позвати лекаре да излече твоје ране, па ћеш ти данас бити у мојој царској палати. - Мученик одговори: Ти ми обећаваш негу лекара, и почасти у твојој палати, и милост богова твојих, но ја хоћу да богови твоји устима кажу мени шта ће ми дати и какво ми добро обећавају! И када чујем реч из уста њихових, онда ћу им принети жртву и поклонити им се, као што ти желиш. - Они не могу говорити, одговори цар. - Ако не могу говорити, одврати мученик, зашто им се онда клањати када су неми и мртви?
Бесан од гњева мучитељ нареди да мученика са осталим сужњима поново вежу и одведу у тамницу, означивши дан у ко ји ће их извести на суд. Тада војници узеше свете мученике, и једне вукоше, а оне изнемогле од телесних страдања и неспособне да ногама иду носише на рукама; светог пак Адријана вођаху, - и тако поново стрпаше Христове сужње у тамницу.
Блажена Наталија бодраше и тешаше Адријана, и обавивши му руку око врата говораше: Благо теби, господине мој, што се удостоји удела светих мученика! Благо теби, светлости очију мојих, што страдаш за Пострадалог тебе ради! Ево, ти идеш да видиш славу Његову и да будеш заједничар њен, јер ко заједничари у страдањима Његовим, заједничариће и у слави Његовој. - Говорећи то, Наталија отираше крв његову и помазиваше њоме тело своје. А свети мученици се веома радоваху јуначком трпљењу Адријановом, и приступивши целиваху га, говорећи: Мир ти, брате! - Они пак који од тешких рана не беху у стању ходити и лежаху на земљи, пузећи по земљи приближаваху се к њему да га целивају, и сви му говораху: Радуј се о Господу, возљубљени брате, јер је име твоје написано са савршеним слугама Божјим! - Радујте се и ви, слуге Христове, одговори свети Адријан, јер ваш труд око мене јесте венац ваш! Молите се за мене ка Господу, да укрепи мене, веома изнемогла телом, и да ми ништа не узмогне учинити непријатељ ђаво који устаје на ме. - Уздај се у Господа! рекоше му свети. Сатана те неће савладати: далеко га одагна твоје страдање. И ми се спочетка бојасмо за тебе, помишљајући на немоћ људску у теби; а сада, када си јаким трпљењем својим превазишао природу људску, ми више не сумњамо односно тебе и верујемо да ти, помоћу Божјом, враг ништа неће моћи учинити. Не бој се, дакле, с тобом је Христос - Победитељ ђавола!
Са светом Наталијом беху и друге побожне жене које служаху светима, лечећи им ране и превијајући их; при чему оне поделише међу собом свете мученике, да би свака могла указати потпуну услугу своме болеснику. Дознавши да многе благочестиве жене долазе у тамницу и дворе сужње лечећи им ране, нечестиви цар забрани то, и нареди да жене не пуштају у тамницу к сужњима. Видећи да је женама немогуће долазити к мученицима, света Наталија остриже своју косу, преобуче се у мушко одело, и тако ушавши у тамницу, сама служаше не само своме мужу, светоме Адријану, него и осталим светим мученицима.
Пошто свима указа потребне услуге, света Наталија седе крај ногу Адријанових, и говораше: Молим те, господине мој, сећај се нашег брака и мога борављења поред тебе за време твога страдања и жељења теби венаца, па се помоли Господу нашем Исусу Христу, да и мене узме са тобом, да, као што заједно бисмо у овом многомучном и испуњеном гресима животу, тако нераздвојни будемо и у оном блаженом безболном животу. Молим те, господине, када предстанеш Христу Господу, ти му прво принеси молитву за мене; верујем да све што будеш заискао од Њега, даће ти Господ, јер воли Он молитву твоју и пријатно Му је искање твоје. Ти знаш незнабожје ових грађана и безбожје царево, па се бојим да ме некако не принуде на брак са другим мужем, незнабожним идолопоклоником, те ће се оскврнити постеља моја и раскинути свето јединство наше. Молим те, сачувај супругу своју, као што учи апостол; дај ми као награду за моје целомудрије - да умрем с тобом!
Рекавши то она устаде и продужи служити светима, хранећи их и појећи их, чистећи им и превијајући им ране. А благочестиве жене, сазнавши да Наталија у мушком оделу служи светима, угледаше се на њу: остригоше косу своју и обукоше се у мушка одела, па као раније улажаху у тамницу и служаху светима.
Но од безбожног цара се не могаде сакрити то што чињаху жене. Поред тога он дознаде и то, да су сужњи веома изнемогли од сатрулелих рана и да су близу смрти. Зато нареди да се однесе к њима у тамницу наковањ и гвоздени чекић, и да им се чекићем пребију и ноге и руке; при томе рече: Нека они не умру обичном смрћу људском, него нека насилно буду уморени!
Када мучитељеве и убичеве слуге унеше у тамницу железни наковањ и чекић, Наталија, угледавши то и дознавши разлог њиховог доласка, срете их и замоли да почну од Адријана, пошто се бојала да се муж њен не уплаши, гледајући љуто мучење и кончину других мученика. Мучитељи послушаше Наталију и приступише најпре Адријану. А Наталија, подигавши ноге овога мужа, положи их на наковањ; мучитељи силно ударајући чекићем размрскаше мученику голени и одвалише му ноге. Блажена Наталија рече мученику: Молим те, господине мој, док још дишеш, пружи руку своју да је одвале од тебе, да би раван био осталим светим мученицима који више пострадаше него ти. - Свети Адријан пружи к њој своју руку, а она је узе и положи на наковањ. Мучитељ снажно ударивши чекићем руку одсече је, и свети Адријан од великог бола тога часа предаде душу своју у руке Божје.
Умртвивши светог Адријана, мучитељи идоше с наковањем и чекићем к осталим мученицима, а они сами стављаху своје ноге и руке на наковањ, и говораху: Господе Исусе Христе, прими душе наше! - И тако док им ломљаху удове, они предаваху душе своје у руке Божје.
После тога погани цар нареди да се тела мученика сажегу, да их хришћани, не би могли узети. А блажена Наталија, чувши за ово царево наређење, кришом узе руку свога мужа, па је сакри у недрима, да је не би огњем сажегли. Када слуге цара мучитеља ужарише пећ и изношаху тела светих мученика из тамнице ка ужареној пећи, света Наталија и остале благочестиве жене иђаху за њима и крв која капаше од мученичких тела скупљаху у своје скупоцене хаљине и убрусе, и чувајући је мазаху њоме тела своја. Осим тога оне златом и сребром купише од тих царевих слугу њихова одела, окрвављена крвљу мученика. А када тела светих мученика бише бачена у пећ, жене са сузама повикаше: Помените нас, господо наша, у вечном покоју свом! - Света пак Наталија полети ка пећи да се баци у огањ, желећи да заједно са мужем принесе себе на жртву Богу, али би спречена у томе. И одједном загрмеше страшни громови, да се сав град тресијаше, и бише страховита севања муња, и удари силна киша која сва места напуни водом и угаси ужарену пећ, јер се и она напуни воде. А и сав град изгледаше као да је у потопу. Слуге пак цареве од ужаса се разбежаше; многи од њих путем изгибоше од громова. А кад се слуге разбегоше, хришћани који се тамо налажаху са светом Наталијом и осталим женама извадише из пећи тела светих мученика читава, ни најмање од огња неповређена, јер се огањ не беше коснуо чак ни длаке на њима. Неки пак благочестиви човек са женом својом, припадајући к Наталији, стаде молити њу и осталу братију, говорећи: Ми живимо на крају града у завученом месту. Ми се гнушамо безбожја и не можемо више да гледамо проливање крви које у граду чини нечестиви цар, па стога хоћемо да се преселимо одавде у Византију. Дајте нам дакле тела светих мученика да их пренесемо на лађу, однесемо одавде са собом, и тамо их сачувамо до смрти поганог мучитеља Максимијана; а после његове смрти, ако будемо живи, ми ћемо се вратити и донети тела светих, да би им овде сви одавали поштовање. Ако пак тела светих мученика остану сада овде, цар ће поново наредити да се она сажегу, и ви ћете испасти издајице светих тела, која Бог кишом сачува од огња.
На овај предлог пристадоше сви, и пренесоше тела светих мученика на лађу, да их отпреме у Византију; а ветар беше повољан за пловидбу.
Међутим, света Наталија остаде у својој кући, имајући код себе руку свог драгог супруга, светог Адријана, коју она помазавши скупоценим миром и обавивши скерлетом положи у узглавље постеље своје, што нико од њених домаћих није знао. Након неког времена један знатан човек, по чину трибун, намисли да се ожени Наталијом, пошто она беше високог рода, млада, веома лепа и богата. Он оде к цару и замоли га за дозволу да се ожени Адријановом женом; и цар му даде свој пристанак. Трибун одмах посла угледне жене к Наталији, просећи њену руку. Но света Наталија одговори тим женама: Ја сам рада вести, да такав човек жели да се ожени мноме; само вас молим да ми дате три дана времена да се припремим, пошто нисам очекивала да ће ми брак тако брзо бити предложен.
Ово блажена Наталија говораше устима, а умом смишљаше да бежи онамо куда беху однесена тела светих мученика. И отпустивши к трибуну послане жене, она уђе у своју спаваоницу, где беше рука светог Адријана, паде ничице на земљу и с плачем говораше ка Господу: Господе Боже наш, Боже тужних, Ти си близу скрушених срцем, погледај на мене, слушкињу Твоју, и не допусти да буде оскврнављена постеља мученика Твог Адријана. Не заборави, Владатељу, страдања слуге Твога, која он претрпе ради светог имена Твог. Милосрдни Господе, опомени се преломљења голеница и одсечења руку његових и осталих слугу Твојих који Тебе ради претрпеше, и нека не буду узалуд страдања њихова, него њих ради помилуј ме и избави ме од брака са непријатељима Твојим; Ти си избавио од огња оне свете, избави и мене од намере поганог човека.
Молећи се тако, света Наталија задрема од велике муке и заспа лаким сном, и гле, у саном виђењу јави јој се један од оних светих мученика и рече: Мир теби, Наталијо, слушкињо Христова! Буди одважна, Бог те није презрео, нити смо ми заборавили труде твоје које си поднела служећи нам у тамници, него представши лицу Христову ми Га одмах молисмо да Он и теби нареди да што пре дођеш к нама. - Блажена Наталија га упита: Реци ми, свети мучениче, предстаде ли с вама Господу Христу и господин мој Адријан? - Мученик одговори: Он пре нас предстаде Господу. А ти устани и одмах иди на лађу и отплови онамо где се налазе тела наша; тамо ће ти се јавити Господ и довести те к нама.
Пробудивши се од сна, света Наталија остави све, само узе руку светог Адријана, па изиђе из куће и оде на морску обалу; тамо нађе лађу, која као да је њу чекала, а пловила је у Византију. Ушавши у лађу, она угледа у њој људе оба пола, све саме хришћане, који су бежали од насиља незнабожног цара Максимијана; и узнесе хвалу Богу. И лађа крену.
Међутим, трибун, сазнавши да је Наталија отпутовала, измоли од цара војнике као помоћ, седе на другу лађу, па појури за њом. Када лађа отплови од обале за хиљаду стадија, на мору дуну супротан ветар и трибунову лађу потера натраг ка обали на оно место одакле беше испловила, и притера је не без велике штете, јер се многи са лаће подавише за време буре. А хришћанска лаћа, на којој беше света Наталија, пловљаше својим путем без икакве опасности. У поноћи јави им се ђаво, тобож пловећи на лађи са истока, имајући поред себе људе сличне морнарима, и као гласом крманоша упита хришћанске лађаре: Откуда ви, и куда идете? - Ови одговорише: Из Никомидије идемо у Византију. - Враг им на то рече: Залутали сте с правога пута; окрените лађу на леву страну. - Говорећи тако, зли дух је хтео да их обмане и потопи. Хришћани повероваше лажном савету, сматрајући да су то заиста морнари са истока, и стадоше окретати једрила и лађу на лево; но изненада јави им се свети мученик Адријан сав у светлости и викну громким гласом: Пловите правцем којим сте пловили! не слушајте речи врага, који вам лукаво припрема погибију.
Рекавши то, мученик крену испред лађе по води, а ђаво ишчезе са привидном лађом својом. Блажена Наталија, уставши, угледа светог Адријана где иде испред лађе, и сва радосна кликну: Ено господина мог! - И тог часа свети Адријан постаде невидљив. Тада дуну погодан ветар и они стигоше у Византију пред зору, и пристадоше уз обалу близу које се налажаше храм, у коме беху положена тела светих мученика, и искрцаше се радосни.
Дошавши у храм к телима светих мученика, света Наталија с неисказаном радошћу припаде к њима, целивајући их и од радости сузе лијући. И приложивши руку светог Адријана к телу његовом, она преклони колена и дуго се мољаше. Затим, подигавши се после дуге молитве, она целива браћу и сестре који се нађоше ту, пошто се тамо сабраше многи хришћани, који је с радошћу примише, и увевши је унутра у дом молише је да се мало одмори, јер видеше да је веома уморна од морске пловидбе. А када она заспа, њој се у сну јави свети Адријан и рече јој: Добро је што си дошла овамо, слушкињо Христова и кћери мученичка, ходи у покој свој, припремљен ти од Господа, ходи и прими доличну ти награду!
Пренувши се из сна од овог виђења, света Наталија исприча браћи и сестрама свој сан, и моли их да се помоле за њу. Затим је опет спопаде дремеж и она заспа. А после једног сата дођоше браћа и сестре да је пробуде, и нађоше је већ преминулу: јер света душа њена отиде ка Господу у вечни покој.
Тако ускоро после страдања светих мученика и света Наталија оконча свој мученички подвиг, мученица мада без проливања крви: јер много састрадања показа према светим мученицима, служећи им у тамници и гледајући њихове патње; поред тога она ради целомудрија побеже и од куће и из постојбине; и у лику мученика предстаде Христу, Спаситељу нашем, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ ТРИ МУЧЕНИКА

Ови свети мученици пострадаше са светим Адријаном мачем посечени.[3] Њихова света имена су ова: Минодије, Синетос, Платон, Евретос, Тирс, Евитије, Антим, Евтихије, Форетрије, Тентилије, Клавдије, Анатолије и Наталија, Мардоније, Ермоген, Антиох, Јован, Теодор, Троадије, Кириак, Елевтерије, Картерије, Теогон, Марин и Адријан.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АДРИЈАНА

Овај свети Адријан бејаше син римског цара Прова[4]. Рођен у Риму, он доцније живљаше у Византији са својим братом Дометијем, који постаде епископ Византије. Пун жеље да пострада за Христа, блажени Адријан оде у Никомидију и изобличи цара Ликинија[5] што низашта гони хришћане. Ликиније га због тога стављаше на разне муке, па му напослетку одсече главу 313 године. И тако блажени Адријан прими венац мучеништва. А брат његов епископ Дометије узе свете мошти његове и сахрани их у Аргиропољу, близу Византије, где беху и чесне мошти светих мученика Адријана и Наталије, као и мошти светог апостола Стахија, првог епископа Византије после светог Андреја Првозваног.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТИТОЈА

Преподобни Титој беше ученик светог Пахомија и велики међу подвижницима мисирским. Бејаше и игуман манастира у Тавени. Цео живот провео у потпуној чистоти. Једном га запитао неки брат: "Који пут води ка смирењу?" На то Титој одговори: "пут ка смирењу јесте: уздржљивост, молитва и сматрање себе нижим од сваке твари". Достигао врло висок степен савршенства, и кад год је уздизао руке на молитви дух његов једолазио у екстазу. Стога када је бивао на молитви са братијом, он се старао да не подиже руке увис, да други не би сазнали његову добродетељност. Упокојио се у четвртом или петом веку. Уједно с њим помиње се и преподобни Ивестион.

ПРАЗНИК ПОВОДОМ ЧУДА ВЛАДИМИРСКЕ ИКОНЕ Пресвете Богомајке[6]

У дане благоверног великог кнеза Василија Дмитријевича[7], самодржца руског, при светом митрополиту Кипријану[8], догоди се најезда на Руску земљу агарјанског цара Тамерлана, монголског завојевача. Овај Тамерлан, подигавши се са истока са великом војском, покори многе земље, па се најзад приближи руским границама. Подилазећи к Рјазанској области, Тамерлан заузе град Елец, зароби кнеза елецког и поби мноштво хришћана, јер беше велики мрзитељ и љути мучитељ хришћана. А и хваљаше се Тамерлан да ће опустошити сву земљу Руску и искоренити веру хришћанску; стога се креташе ка граду Москви, са намером да га разори.
Када велики кнез Василије Дмитријевич чу за то, скупи своју војску и крену ка граду Коломни. Отишавши оданде он се заустави на обали реке Оке, и ту се укопа против непријатеља; а Тамерлан се задржа на једном месту петнаест дана. Када велики кнез и хришћанска војска његова дознаде за велику силу незнабожног цара који је дошао на Русију са огромном војском, и када такође чу за злу намеру његову, он са свима војницима својим подиже к небу руке и са сузама се мољаше Богу и Пречистој Матери Божјој за избављење од безбожног агарјанина овог, и призиваше у помоћ велике угоднике Божје, свете јерархе Петра и Алексија, преподобног Сергија и остале руске чудотворце. У исто време велики кнез посла у Москву и замоли свог духовног оца, преосвећеног митрополита Кипријана, да наложи народу пост са молитвом, и да пошље у град Владимир да оданде узму чудотворну икону Пресвете Богомајке и пренесу је у Москву ради заштите руске престонице. Светитељ Божји Кипријан и раније помишљаше да чесну икону ову пренесе у Москву, а када стиже наређење од кнеза, он тада веома усрдно захвали Богу што је ту мисао ставио у срце великоме кнезу; и ову своју мислену сагласност са великим кнезом свети митрополит сматраше као знак Божјег благоволења и саизволења, да се чудотворна икона Пресвете Богородице пренесе у Москву. Стога митрополит одмах посла угледне људе из духовног реда у Владимир по чесну икону Богоматере. И скупивши све духовништво и мноштво народа, свјатјејши митрополит саборно одслужи молепствије за победу над непријатељима и наложи свима пост са молитвом; и сам не одлажаше од цркве, вршећи богослужења дан и ноћ и топло се са сузама молећи за великог кнеза, за војску његову и за све православне хришћане.
Када се чесна икона, преношена из Владимира, приближи граду Москви у петнаести дан месеца августа, на празник Успенија Пресвете Богородице, изиће јој у сусрет преосвећени митрополит са целокупним духовништвом и мноштвом народа. Угледавши ту свету икону, сви падоше на земљу и поклонише јој се као самој Пречистој Матери Божјој која је дошла к њима, и примише је са неисказаном радошћу; и гледајући у икону, сви проливаху сузе и мољаху се за избављење од агарјанске најезде.
И ова заједничка усрдна молитва свих не би узалуд: јер истога дана у који чесна икона Пресвете Богородице би пренесена у Москву, нечестиви цар агарјански Тамерлан, престрављен ужасним виђењем у сну, помете се и побеже натраг са свом војском својом, иако га нико није гонио. А то виђење беше овакво: он виде пред собом превисоку планину; са њеног врха иђаху противу њега светитељи, носећи у рукама златне жезле и претећи му; над светитељима он виде у ваздуху необичну светлост, и усред ње неку Царицу у слави неисказаној, обучену у порфирну ризу, Царица је сијала муњеликим лучама јаче од сунца; око Царице се налажаше неизбројно мноштво наоружаних војника који Јој служаху и као да се за битку припремаху; руке Царичине беху пружене к небу, Она као да се мољаше; затим Тамерлан виде где му Царица грозно прети заповедајући му да се удаљи од граница Руске земље, и као издајући наредбу Својој војсци да удари на њега.
Од овог страшног виђења Тамерлан се препаде, па скочивши са постеље престрављен повика: Јао мени, како је страшно ово виђење! - И дрхташе тресући се и јечећи, и бејаше као у неком бунилу. А након неког времена дошавши к себи, он призва своје кнезове и војводе и исприча им све што виде, тресући се још од страха. А ови, слушајући царево казивање и гледајући га како се тресе од страха, и сами се уплашише, и у недоумици питаху један другога: Шта ће то бити? - Неки говораху: Виђена Царица јесте Мати Бога хришћанскога, Исуса Христа; несумњиво Она је намерна да заштити хришћане, јер је Она њихова Помоћница и Промислитељка. - Тамерлан рече: Ако хришћани имају такву Помоћницу, онда смо ми узалуд кренули на њих, и напразно се мучимо; јер ако Она пошље на нас само једног од оних што Јој предстоје, све ће нас победити, да ми нећемо бити у стању наћи ни места куда бисмо побегли.
И тако се овај нечестиви цар са свом агарјанском војском својом врати натраг, бежећи са стидом; јер агарјанима изгледаше као да их многи пукови војника из земље Руске гоне; и страховито преплашени тиме, они газијаху један другога, бацајући своје оружје и остављајући сав плен.
Тако би православним хришћанима дарована победа над непријатељима без боја, и превласт без проливања крви, молитвама Пречисте Дјеве Богородице.
Ова најезда Тамерлана са агарјанима и чудесно прогнањс његово из предела земље Руске догодило се 1395 године. Од тога доба у царственом граду Москви би установљен празник у част сусрета Владимирске иконе Пресвете Богородице, у незаборавно и захвално сећање на чудесно избављење од агарјана, даровано заузимањем Божје Матере. Нека је Њој, и рођеном од Ње Христу Богу, и од нас част, благодарност и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АДРИЈАНА ОНДРУСОВСКОГ

Племић, под утицајем поука светог Александра Свирског примио монаштво. Подвизавао се најпре у Валамској пустињи; затим се удаљио на обалу Ладожског језера, где и основао манастир у име светог Николаја. Својим поукама и животом он обрати на пут истине два разбојника, који живљаху недалеко од његове обитељи: Ондруса и Кипријана. И они се обојица замонашише, и живљаху у његовој обитељи све до своје смрти. Преподобни Адријан заврши свој живот мученички: 1549 године, при повратку из Москве у манастир, он би убијен у близини насеља Обжи, и тело његово бачено у рит. Но кроз две године свете мошти његове, по чудесном указању братији, бише откривене нетљене, и сада почивају у његовом манастиру, у храму Ваведења.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАСАФА, царевића Индијског.[9]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АТИКА и СИСИНИЈА

Свети мученици ови пострадаше заједно за Христа мачем посечени.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИВИСТИОНА

Очистивши се својим сузама преставио се у миру, у место где нема суза ни уздаха.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Максимијан Галерије (305-311 год.), зет цара Диоклецијана, и затим његов наследник.
2. Никомидија - источна престоница Римске империје, великољепни град у области Витинији, на обали Мраморног Мора, у северозападном делу Мале Азије.
3. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светих мученика Адријана и Наталије.
4. Пров царовао од 276 до 282.
5. Ликиније управљао источном половином римског царства од 311 до 324 године.
6. О овој светој Икони видети и под 23 јуном.
7. Василије II Дмитријевич владао од 1389 до 1425 године.
8. Управљао московском митрополијом од 1380 до 1385 године; затим по други пут од 1390 до 1406 године.
9. Опширно о њему видети под 19 новембром.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Вартоломеј. Овога дана празнује се пренос моштију св. Вартоломеја, док је главни празник његов 11. јуна. Када овај велики апостол би распет на крст у Албанопољу Јерменском, хришћани скидоше тело његово и чесно сахранише у оловни ковчег. Па како се на гробу апостола догађаху многобројна чудеса, нарочито исцелења болних, због чега се увећаваше број хришћана, то незнабошци узеше ковчег с моштима Вартоломејевим и бацише у море. У исто време бацише још четири ковчега с моштима четири мученика: Папијана, Лукијана, Григорија и Акакија. Но по Божјем Промислу ковчези не потонуше, него водом ношени допливаше, и то: Акакијев у град Аскалус, Григоријев у Калабрију, Лукијанов у Месину, Папијанов на другу страну у Сицилију, а Вартоломејев на Липарска острва. Неким тајанственим откровењем узнаде епископ Липарски, Агатон, о приближењу Липару моштију св. апостола Вартоломеја. Агатон са клиром и народом изађе на обалу и дочека ковчег са великом радошћу. Том приликом десише се многа исцелења болних од моштију св. апостола. Мошти су те биле положене у цркви св. Вартоломеја, и ту су лежале до времена Теофила иконоборца (око 839 год.), па како тада муслимани загрозише Липарима, то мошти апостолске беху пренете у град Беневент. Тако Господ прослави Свога апостола чудесима и за живота и после смрти.

2. Св. апостол Тит. Један од Седамдесеторице. Рођен на Криту и васпитан на философији и поезији грчкој. Поводом једнога сна он узе да чита пророка Исаију, и посумња у свумудрост јелинску. Чувши за Христа Господа он оде у Јерусалим са још неким Крићанима, и лично чу речи Спаситељеве и виде моћна дела Његова. Срце његово младићско све се прилепи Христу. Доцније би крштен од апостола Павла, коме као син оцу послужи у делу јеванђелском. Павле толико љубљаше Тита, да га називаше час сином (Тит. 1, 4) час братом (II Кор. 12, 18). Путоваше Тит много са великим апостолом народа, и би од овога постављен за епископа Критског. При страдању Павловом у Риму био присутан и Тит, и чесно сахранио тело учитеља и оца свога духовнога. По том се вратио на Крит, где је с великим успехом крштавао незнабошце и управљао мудро црквом Божјом до дубоке старости. Упокојио се у 94 години свога живота.

3. Св. исповедници Едески. Страдали много по тамницама и у прогонству за веру православну у време цара Валента, који се држаше Аријеве јереси. Но под царем Теодосијем ослобођени.

4. Св. Мина патријарх Цариградски. Мудро управљао црквом од 536 - 552 год. Пре тога управљао домом св.Сампсона (за бедне и невољне). При његовом хиротонисању за епископа учествовао и папа Агапит који тада дође у Цариград ради оповргнућа и низвргнућа јеретичког патријарха Антима.



из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ПРЕНОС ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТОГ АПОСТОЛА ВАРТОЛОМЕЈА

После страдалачке кончине светог апостола Вартоломеја[1], коју он прими за Христа од незнабожаца у јерменском граду Албану[2], верни узеше чесно тело његово и у оловном ковчегу положише у истом граду. И биваху чудеса од моштију светог апостола: болесници се исцељиваху, због чега се многи од неверних обраћаху ка Христу. Но ђавоље слуге, погани и свирепи жреци, слушајући о тим чудесима, па чак и гледајући их својим очима, не само не познаше силу Божију, него се у срцима својим гневљаху и беснијаху на чесне мошти апостолове. Понесени мржњом и јарошћу, они узеше оловни сандук са моштима и бацише у море, са намером да ковчег потопе у дубини морској.[3] У исто време они бацише још четири ковчега са моштима четири светих мученика: Папијана, Лукијана, Григорија и Акакија. И ови ковчези, уместо да потону на пучини морској, као лађе пловљаху по површини воде, носећи у себи неоцењиве ризнице. Нарочито ковчег светог апостола Вартоломеја, иако олован и тежак, не потону у води, него на натприродан начин постаде лак, и управљан свемоћним Богом пловљаше као лађа посред осталих ковчега мученичких: јер се два налажаху с десне стране његове а два с леве, ради почасти апостолу. Пловећи тако на чудесан начин, ковчези припловише к Босфору Тракијском у Пропонтиди, прођоше кроз Хелеспонтски мореуз, па препловише Јегејско и Јонско Море и стигоше до Сицилије; и оставивши Сиракузу слева упутише се к западу и допловише до Липарских острва. Ту апостолов ковчег пристаде уз обалу, а ковчези осталих светих мученика, који праћаху апостола до Липара, оставише га, па се раставише и сваки крену на своју страну, по Божјем изволењу. Папијанов ковчег доплови у Сицилију, Лукијанов у Месину, Григоријев у Калабрију, Акакијев у град Аскалус.
О свему томе би обавештен Липарски епископ Агатон, коме се свети апостол Вартоломеј јави у божанском откривењу. Епископ са клиром и народом изађе на обалу морску, и нашавши ковчег са моштима светог апостола испуни се радости са свима, и говораше: Откуда теби, о Липаре, дође такво неоцењиво богатство? Заиста си се сада узвеличао и прославио! Ликуј и играј, примајући својим рукама посетившег те овог великог застугашка и молитвеника пред Богом, и ускликну му: Добро дошао, добро дошао, апостоле Господњи!
И сви се дивљаху како оловни ковчег са моштима светог апостола не само не потону, него лакше од лађе преплови тако дугачак морски пут, руковођен очигледно не силом човечијом већ силом Божијом. И слављаху сви величија Божија. Потом, узевши ковчег са светим моштима, однесоше га са појањем псалама свечано у цркву; и потече миро од светих моштију апостолових, којим се исцељиваху од неизлечивих болести.
Ове чесне мошти апостола Христова остадоше на том острву дуго време, све до царовања Теофила иконоборца[4]. У дане овог Теофила, по попуштењу Божјем, због грехова људских агарјани поробише острво Липар. Тада кнез Сикард, поглавар града Беневеита, који одавна беше слушао за чудеса Христовог апостола, побуђен топлом вером к светитељу, позва из града Амалфије морнаре, и обећавши им велику награду умоли их да лађом отплове на острво Липар и отуда му довезу драгоцену ризницу - мошти светог апостола Вартоломеја. Морнари отпловише лађом до острва Липара, узеше оданде тако много жељено духовно богатство и вратише се к својима. Чим кнез Сикард сазнаде да се мошти светог апостола приближују, он им са епископом и мноштвом људи на лађама изиђе у сусрет на мору, и примивши са великом радошћу свете мошти апостола Христова, чесно их унеше у град Беневент и положише у великој цркви, и свечано отпразноваше овај догађај. Од тога времена би установљен празник у част преноса чесних моштију светог апостола Вартоломеја, у двадесет пети дан месеца августа. Од ових чесних моштију даваху се исцељења разноврсним болесницима, молитвама светог апостола Вартоломеја а благодаћу Господа нашега Исуса Христа.[5]

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА ТИТА, једног од Седамдесеторице

Свети апостол Тит родио се на Криту, од родитеља високородних, пошто вођаху порекло од цара критског Мироа, али зловерних, јер се држаху идолопоклоничког незнабожја. У почетку и сам Тит служаше истом незнабожју, и у младим годинама показа велику ревност у изучавању јелинских наука, и веома усрдно изучаваше дела древних философа и стихотвораца, као на пример Хомера и осталих. Но он провођаше живот непорочан и целомудрен. Иако није познавао истинитог Бога, он ипак беспрекорно чуваше девствену чистоту свога тела, као што нам доцније сведочи о њему свети Игњатије Богоносац[6] у својој Посланици Филаделфијцима, називајући Тита девствеником; и Бога кога не познаваше вером, Тит почитоваше делима и угађаше Му.
Када Тит наврши двадесет година, он чу глас који му долажаше с неба и говораше: "Тите! ти треба да отидеш одавде и да спасеш душу своју, јер јелинско учење не води ка спасењу". - Пошто чу овај глас, Тит жељаше да га и по други пут чује, јер је знао да понекад и од идола бивају гласови и речи. Сада већ Тит не хте веровати идолима, пошто беше почео познавати демонску обману идолопоклонства. И проживе тамо још једну годину. Затим он доби у сну наређење од Бога, да прочита јеврејске књиге. После тог сновиђења он стаде тражити јеврејске књиге. Нашавши књигу светог пророка Исаије, отвори је и заустави очи на четрдесет првој глави која почиње овако: "Умукните преда мном, острва" ... Читајући ову главу, Тит нађе у њој неке речи које као да сам Бог говори самом срцу његовом, и то ове: "Ти си слуга мој, ја те изабрах, и не оставих те. Не бој се, јер сам ја с тобом; не варај се, јер сам ја Бог твој" (ст. 9 и 10); "Ја сам Бог твој, држим те за десницу и говорим ти" (ст. 13). На крају пак главе он прочита о идолској обмани ово: Међу идолима њиховим нема ни једнога ко би световао; и ако их упитам: одакле сте? не одговарају ми. Јер међу вама су они што их праве и што вас обмањују (ст. 28 и 29).
Ове и друге речи у књизи пророка Исаије бише за Тита као неки кључ који отвори врата ума његова ка познању јединог истинитог Бога и ка разумевању идолске обмане и заблуде незнабоштва. Од тога времена Тит гораше срцем к Богу, кога Јевреји почитоваху.
У то време на острву Криту, где живљаше Тит, пронесе се глас о Христу Богу који се јавио у телу, живи међу људима у Јерусалиму и чини дивна и неисказана чудеса; јер слава о Њему прохођаше све крајеве земље. Царски намесник Крита, који беше ујак Титу, договоривши се са угледним људима, посла у Јерусалим свога сестрића, овог благоразумног философа Тита, као способног да добро чује и схвати оно што говоре уста Христова, и да разговара са Њим, па да им по повратку подробно изложи све што је сам дознао о Христу.
Тит отпутова у Јерусалим, виде Господа Христа, поклони Му се, и праћаше Њега и ученике Његове, мешајући се са многима осталима из народа који су ишли за Господом; и беше очевидац чудеса која чињаше Христос; виде и спасоносно страдање Господа, а увери се и у васкрсење Његово. По вазнесењу пак Господњем, када Дух Свети сиђе на апостоле у виду огњених језика и они стадоше говорити на разним језицима, Тит чу њихову беседу и на критском језику, и чуђаше се, - као што о томе пише у Делима Апостолским: Дошљаци Крићани (међу којима бијаше и Тит) и Арапи, дивећи се и чудећи се, говораху један другоме: Чујемо их где говоре нашим језицима величине Божје (Д.А. 2, 11). - Доцније Тит све то исприча у отаџбини својој Криту.
Блажени Тит узе учешће и у служби апостолској. Када се врата вере отворише и незнабошцима (Д.А. 14, 27), и бише крштени најпре Корнилије капетан а потом и остали јелини, тада и Тит, пореклом од незнабожаца необрезаних, прими крштење од светог апостола Павла, ранијега Савла. Мада је и пре тога веровао у Христа, Тит се до тада не беше крстио, једно због тога што апостоли у прво време не примаху у Цркву необрезане, а друго што сам није хтео да се подвргне старозаветном обрезању, које су хришћани из Јевреја првобитно захтевали од свих незнабожаца који су ступали у хришћанску веру. При томе су хришћани из Јевреја говорили, да без обрезања нико не може добити спасење, као што о томе стоји написано у Делима Апостолским: Неки сишавши из Јудеје учаху браћу: ако се не обрежете по обичају Мојсијеву, не можете се спасти (Д.А. 15, 1). Такви роптаху и на светог врховног апостола Петра због крштења Корнилија капетана и препираху се с њим што је ушао к људима који нису обрезани и јео с њима (Д.А. 11, 2-3). Када пак свети апостоли претресоше то питање на Сабору у Јерусалиму, они донеше одлуку по којој су незнабошци слободни од обрезања (Д.А. 15, 1-31); тада и блажени Тит приступи крштењу, пошто га већ нико није приморавао на обрезање, о чему и апостол Павле спомиње у Посланици Галатима, говорећи: Ни Тит, који беше са мном, и беше јелин, не би натеран да се обреже (Гал. 2, 3).
После крштења Тит би од осталих главних апостола посвећен за апостолску службу и увршћен у седамдесет мањих апостола, и послан са светим апостолом Павлом на проповедање речи Божје међу незнабошце. И свети Тит пратијаше светога Павла, не само као ученик учитеља него и као љубљени син оца. Јер апостол Павле назива Тита својим сином, што се види из његове посланице самоме Титу, у којој свети Павле вели: Титу, правоме сину, благодат и милост (Тит. 1, 4). Путовао је свети Тит понекад заједно са светим Павлом, а понекад га је апостол Павле слао самог на проповед. Тако, на пример, апостол Павле је послао Тита у Далмацију, о чему свети апостол спомиње у Посланици Тимотеју, говорећи: Тит у Далмацију (2 Тм. 4, 10), тојест, би послан од мене на проповед Еванђеља у далматинске градове. Понекад је свети апостол Павле слао Тита са својим апостолским посланицама, као на пример Коринћанима, којима пише: Умолих Тита, и с њим послах брата (2 Кор. 12, 18). Још им пише и ово: Ми умолисмо Тита да као што је почео, онако и сврши благодат ову и међу вама (2 Кор. 8, 6). А додаје и ово: Хвала Богу, који је дао таково старање за вас у срце Титово (2 Кор. 8, 16). Нема сумње, Павлова духовна љубав у Христу према Титу огромна је, пошто га назива час сином час братом својим; а када се Тит задржи на путу, апостол Павле тугује за њим, говорећи о себи: Када дођох у Троаду да проповедам Еванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господа, не имадох мира у духу своме, не нашавши Тита, брата свога (2 Кор. 2, 12-13). И уколико велики апостол туговаше духом без Тита, утолико се духовно утешаваше од његовог присуства. јер каже: Утеши нас Бог доласком Титовим (2 Кор. 7, 6). И још вели: Још се већма обрадовасмо радости Титовој (2 Кор. 7, 13).
Проходећи многе земље са проповеђу Еванђеља Христова, свети апостоли дођоше на Крит, отаџбину Титову. Тада на Криту царски намесник беше Рустим, муж сестре Титове. Чувши проповед апостолску о Христу Богу, он се испрва подсмеваше. Али када умрли син његов би васкрснут апостолом Павлом, онда Рустим поверова у Христа и прими свето крштење са свим домом својим. И други многи од незнабожаца што живљаху на том острву, примише свету веру и крштење. А свети Павле постави блаженог Тита за епископа острва Крита и осталих оближњих острва, и поверивши му новопросвећене хришћане остави га тамо, а сам отпутова у друге земље да проповеда Христа незнабошцима. Дошавши у Никопољ, свети Павле написа посланицу светоме Титу, у којој га поучаваше добром управљању, и писаше му: Ради тога те оставих на Криту да свршаваш оно што је недовршено, и да постављаш свештенике по свима градовима, као што ти ја заповедих (Тит. 1, 5). - Објашњавајући ове апостолове речи, свети Златоуст вели: Међу онима што су били са Павлом Тит је био највичнији; јер да није био вичан, Павле му не би поверио цело острво, не би му наредио да доврши недовршено, не би потчинио његовом суду толике епископе, да није имао велико поуздање у овог мужа. - А пошто је свети Павле имао намеру да се задржи у Никопољу, он опет позива код себе Тита, пишући му у Посланици: Кад пошљем к теби Артему или Тихика, постарај се да дођеш к мени у Никопољ, јер сам намислио да онде зимујем (Тит. 3, 12). - И свети Тит оде к њему у Никопољ; и оставши с њим кратко време, поново би од Павла враћен на Крит.
После тога свети Павле би ухваћен у Јерусалиму, метнут у окове и послат у Рим. Чувши о томе свети Тит крену у Рим, да види страдалачки подвиг свога учитеља. Тит остаде у Риму до кончине светог апостола Павла; по одсечењу чесне главе његове од стране Нерона[7], Тит погребе чесно тело светог учитеља свог, па се поново врати својој пастви на Крит. Архијерејски престо свој свети Тит имађаше у једном од најбољих градова критских, званом Гортина. Блажени Тит се труђаше непрестано, обраћајући ка Христу јелине од заблуде њихове, поучавајући их речима и утврђујући веру њихову чудесима.
На острву Криту бејаше чувени идол богиње Дијане[8]; на поклоњење овоме идолу долажаше мноштво јелина и приношаху му жртве. Једном свети Тит оде на то место у време незнабожачког празновања, и стаде сакупљеним незнабошцима говорити реч Божију, саветујући им да увиде идолску обману и обрате се к истинитом Богу. Али пошто народ не обраћаше пажњу на његове речи, то се свети Тит помоли Господу, и одмах паде тај идол и расу се у прах. То запрепасти све, и тога дана поверова у Христа пет стотина душа. Исто тако, када се по наређењу римскога цара грађаше на Криту велики храм идолски у част одвратног бога Зевса[9], и већ се грађење привођаше крају, апостол Христов Тит, пролазећи мимо то место, помоли се истинитоме Богу, и тај храм изненада паде и сруши се до темеља. И због овог чуда мноштво се јелина обратише ка Христу, и саградише прекрасну цркву у име Господа Исуса Христа, истинитог Бога.
Просветивши острво Крит и околна острва светлошћу свете вере, апостол Тит достиже дубоку старост и престави се ка Господу у деведесет четвртој години свога живота. На самрти својој он виде анђеле с неба где дођоше да узму душу његову, и лице се његово засија као сунце. Јер чији живот беше светлост свету, тога и смрт би почаствована обасјањем од Христа Спаса нашега.

СПОМЕН СВЕТИХ ИСПОВЕДНИКА ЕДЕСКИХ

После многах гоњења на хришћане, вођених од стране идолопоклоничких царева и мучитеља, Црква Христова доби слободу у дане великога цара Константина[10] и стаде у миру и тишини цветати. Међутим по дејству ђавола на њу би дигнуто ново гоњење, али сада не од идолопоклоника него од зловерних хришћана, који залуташе у јеретиштво. После смрти цара Константина, христохулна јерес Аријева[11] веома ојача, најпре за царовања Константинова сина Констанција[12], па затим за царовања Валента[13]; јер се оба ова цара држаху Аријева зловерја, и у време свога царовања силно гонише Цркву Христову.
За владавине цара Валента и његовог злочестивог бешњења, када правоверне архијереје протериваху са њихових престола и на њихова места постављаху јеретике, у граду Едеси беше епископом Варсис, човек правоверан и свет, који имађаше дар исцељивати сваку болест по људима, и који се јуначки супроћаше Аријевој јереси. Не трпећи овог светог мужа злочестиви цар Валент га отера са престола и посла у заточење, најпре на острво Арад. Затим чувши да се мноштво народа стиче тамо к светом епископу и слуша његово правоверно учење, Валент га одасла одатле у египатски град Оксиринт. Но када се и ту свети епископ прочу чудесима и учитељством, Валент га и одатле посла у врло удаљени град, звани Фенон, у близини варвара, где овај светитељ и исповедник Христов и сконча блаженом смрћу. А на острву Араду одар који остаде после овог угодника Божјег даваше исцељење од болести: болесници, патили ма од каквих болести, чим би полежали мало на том одру, одмах оздрављаху, и ђавоимани се ослобаћаху од нечистих духова.
Прогнавши таквог светог архијереја са престола цркве едеске, зловерни цар доведе на његово место вука, и по имену и по нарави: јер се тај лажни архијереј зваше Лупус, што значи вук.[14] На тај начин уместо истинског пастира у стадо Христово уђе грабљиви вук у овчијој одећи архијерејства. Међутим правоверни народ едески, не хотећи да општи са тим лажним пастиром, јеретиком, који као "мрзост опустошења" (Мт. 24, 15) старешинује на месту светом - у цркви, излажаху ван града у поље, сабираху се на отвореном месту и тамо свршаваху службе Божје као у храму; јер ни један храм у граду не беше дат православнима већ сви беху затворени за њих, а најглавнијим храмовима господараху аријанци, по царевом наређењу.
Догоди се једном да сам цар, путујући из Антиохије, дође у Едесу. Дознавши тамо да се православни хришћани гнушају зловерја аријанског и неће да опште са споменутим епископом Лупусом него беже од њега и сабирају се ван града на своје молитве, расрди се на епарха едеског Модеста што допушта народу да то ради, и удари по образу епарха, па му нареди да спреми наоружане војнике, и да сутрадан, када се народ по обичају свом скупи изван града на молитву, изведе на њих те војнике и растури скуп хришћана секући их и убијајући их.
Епарх, иако доживе овакву срамоту од цара, ипак, штедећи невини народ, тајно обавести православне да сутра не излазе ван града и не скупе се на уобичајену молитву и богослужење, пошто је разјарени цар наредио да се против њих изведе наоружана војска и побије их. Но православни, чувши о томе, уместо да се уплаше, испунише се велике ревности, па уставши раном зором изађоше са својим женама и децом ван града на уобичајено место својих скупова, желећи да тамо сви положе душе своје за Господа Христа. А епарх, извршујући царево наређење, када се раздани крену ка том месту са наоружаним војницима као у рат. И када епарх беше код градске капије, угледа он неку жену где изађе из своје куће и у журби не затвори за собом врата: била је наврат-нанос одевена, носила је детенце на рукама, плакала је наглас и старала се да заобиђе његове војнике, хитајући ван града. Епарх нареди да је зауставе и приведу к њему. И зауставивши се сам, епарх је упита: Јадна жено, куда тако рано хиташ и тако страховито журиш? - Жена одговори: Журим у поље где се хришћани скупљају. - Епарх је упита: Зар ниси чула да ће тамо доћи епарх са војском и побити све које тамо нађе? - Жена одговори: Чула сам, па зато и журим да заједно с њима умрем за Христа. - Епарх је упита: А зашто носиш са собом то дете? - Жена одговори: Хоћу да се моје дете заједно са мном удостоји мучеништва.
Чувши то епарх се удиви таквој готовости православних да умру за веру, и нареди војницима да се врате натраг, па оде к цару и рече му: Ако заповедиш да умрем, готов сам, али не могу извршити наређење које си ми издао. - И исприча епарх цару о жени са дететом, са каквим је усрђем хитала изван града у поље желећи мученичку смрт и себи и своме детету. Исто тако епарх обавести цара о готовости свега народа на смрт, јер сви православни са женама и децом беху спремни да умру за исповедање своје вере у Христа. - Немогуће је, говораше притом епарх, приморати едески народ на општење у вери са епископом, па макар их све до једнога побили. Но каква би корист била од тога? Јер они ће за своје јуначко страдање бити слављени од свих хришћана, а на нама ће вечито остати стид и срам.
На тај начин епарх одврати цара од покоља народа; цар нареди да се народ више не злоставља, само да јереје, ђаконе и остале клирике који не опште са епископом аријанским, узимају на ислеђење.
После тога епарх призва к себи сав духовни чин едески који се држао православља, и стаде их најпре кротко саветовати, да се покоре царевој наредби и почну општити са епископом Лупусом. При томе епарх рече: Крајње је безумље то да ви, којих није много, не слушате цара, па се чак и противите њему који влада тако многим земљама.
Када епарх говораше ово, сви ћутаху. Онда се епарх обрати најстаријем презвитеру, по имену Евлогију, човеку старом, и упита га: Зашто ми не одговараш? - Евлогије одговори: Пошто говориш свима заједнички, ја се због тога не усуђујем предухитрити остале одговором својим. Но будеш ли мене лично питао о чему, ја ћу ти одговорити. - Епарх упита: Зашто се не причешћујеш с царем? - А блажени Евлогије, подсмевајући се јеретиковом питању, одговори: Зар је цар примио презвитерски чин, да бих се причешћивао с њим? - Испунивши се гњева, епарх укори светога старца и рече: О безумниче! Зашто се туђиш цареве вере и не општиш са онима који имају општење с царем?
Тада сви са светим старцем Евлогијем исповедише своју православну веру у Христа, истинитога Бога, саприродног и савечног Оцу, и показаше да су готови душе своје положити за ово исповедање. Онда епарх, по царевом наређењу, узе осамдесет људи духовнога звања, метну их у окове и посла на заточење у Тракију.
Када ове исповеднике Христове вођаху у прогонство, народ верних одасвуд из градова и села излажаше им у сусрет, указиваше им велике почасти и снабдеваше их свима што им беше потребно. Сазнавши за то, јеретици брзо послаше и обавестише цара, да се изгнаницима уместо бешчешћа указује велика част. Цар одмах нареди да изгнанике раздвоје и по двојицу шаљу на разне стране: у Тракију, у Арабију, у Египат, и у друге земље. Блажени старац Евлогије и с њим чесни презвитер Протоген бише одведени у тиваидски град Антиној, где хришћана беше мало а јелина који се клањају идолима - веома, веома много. Тамо свети презвитери проведоше не мало време, исцељиваху сваковрсне болести по људима призивањем имена Христова, и многе незнабошце приведоше хришћанској вери и светом крштењу.
Када злочестиви цар Валент погину и скиптар источнога царства прими благочестиви Теодосије, аријанска јерес се постиде и умуче, и изнеможе сила и насилничка власт јеретика који гоњаху свету Цркву; а исповедници Христови што беху у прогонству, који се још налажаху у животу и не беху отишли ка Господу, добише слободу и вратише се сваки у своје отачаство, и православни архијереји примише своје престоле. Тада се и споменута два света презвитера, Евлогије и Протоген, вратише из заточења у Едесу; а правоверни хришћани одузеше од аријанаца своје цркве; и пошто свети Варсис већ беше отишао ка Господу за време свога прогонства, то Евлогије би постављен за епископа граду Едеси; Протоген пак постаде епископом месопотамском граду Карију. И обојица украшаваху Цркву Христову речју и животом до дана престављења свог.[15] А ми због свију њих славимо Христа Бога Спаситеља нашег, са Оцем и Светим Аухом слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА САВЕ ВЕНЕТАЛА

Овог светог мученика, непознатог другим Синаксарима, спомиње једино Синајски кодекс број 631 из 10-11 века.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МИНЕ, патријарха Цариградског

За царовања Јустинијана[16] свети Мина беше презвитер и хранитељ путника у Гостопримници светога Сампсона[17]. Када патријарх Антим[18] би свргнут с престола због јеретичког умовања, свети Мина као муж правоверан и светога живота, те стога достојан високога звања, би узведен на патријараштво светим Агапитом[19], папом римским, који у то време беше дошао у Цариград.
У време патријарховања светога Мине у Цариграду се догоди овакво чудо. Неки јеврејски дсчак уђе заједно са хришћанском децом у цркву у време причешћивања Пречистим Тајнама Тела и Крви Христове, и приступивши са осталом децом причести се и он. А када дође кући, отац га упита где је био и што је задоцнио. А он, као дете, каза му истину: да је био у хришћанском храму и примио хришћанско причешће. Чувши то, отац Јеврејин се страховито разјари, дохвати дете и баци га у зажарену пећ, у којој је правио стакло, јер по занимању беше фабрикант стакла. Но својој жени не каза ништа о томе. Међутим мати, с плачем тражећи свуда свога сина и вичући га по имену, трећега дана приђе зажареној пећи, и дете јој се одазва из пећи. Она га онда са великом муком извуче из ужарене пећи, и упита га: Како си у толиком огњу остао жив до сада и ниси изгорео? - А дечак јој у одговор исприча ово: К мени је често долазила нека пресветла жена, расхлађивала огањ и давала ми воду; она ми је и храну доносила када сам био гладан.
Глас о овоме чуду брзо се пронесе по целоме граду; за њега дознаде и цар Јустинијан и свети патријарх Мина. После тога споменутог дечка крстише заједно са његовом мајком, а свирепог оца који се није хтео крстити цар предаде суду као детеубицу и нареди да се казни смрћу.
Свети Мина мудро управљаше Црквом Христовом шеснаест година, па се престави ка Господу.[20]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА II КАПАДОКИЈЦА, патријарха Цариградског

Патријарховао од 518 до 520 године, а претходно био презвитер и синђел Велике Цркве (свете Софије). Свети Фотије назива га "обиталиштем врлине". Спомен му се врши у Великој Цркви патријаршијској.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕПИФАНИЈА, патријарха Цариградског

Патријархом био од 520 до 535 године, у којој години и скончао.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Главни празник св. Вартоломеја је 11 јуна; под тим даном је и његово Житије.
2. Данашњи Баку.
3. Ово се догодило крајем шестога века.
4. Теофил царовао од 829 до 842 године.
5. Чесне мошти светог апостола Вартоломеја пренесене су са острва Липара у град Беневент око 839 године.
6. Спомен св. Игњатија Богоносца празнује се 29 јануара и 20 децембра.
7. Нерон царовао од 54 до 68 године.
8. Код древних Грка Дијана је била богиња лова и уопште покровитељка природе.
9. Зевс - главно божанство код старих Грка; отац свих осталих богова и људи.
10. Цар Константин управљао источном половином римског царства од 324 до 337 године, западном - од 306 до 337 године.
11. Арије - александријски свештеник, родоначелник аријанске јереси, учио: Исус Христос, Син Божји није једносуштан са Богом Оцем; Он је први створ Божји; Њему не припадају божанска савршенства: свезнање, свемогућство, вечност, и др.
12. Цар Констанције владао од 337 до 361 године.
13. Цар Валент владао од 364 до 378 године.
14. Лупус - lupus - је латинска реч и значи: вук.
15. Свети исповедници Христови Евлогије и Протоген преставили се у другој половини четвртога века.
16. Јустинијан I, царовао од 527 до 565 године.
17. Спомен светог Сампсона 27 јуна.
18. Антим I, патријарховао од 535 до 536 године.
19. Агапит I, био на папском престолу од 535 до 536 г.
20. Свети Мина патријарховао од 536 до 552 год.