ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свештеномученик Игњатије. Главно празновање светог Игњатија јесте у зиму 20. децембра. Овога датума пак празнује се пренос његових моштију из Рима где мученички пострада, у Антиохију где је раније био архијереј. Када свети Игњатије беше позван у Рим да пред царем Трајаном одговара за своју веру, на томе дугом путу праћаше га неколико грађана из Антиохије, побуђени на то великом љубављу према своме дивном архипастиру. Светитељ Божји, пошто се никако не хте одрећи вере Христове, презревши сва ласкања и обећања цара Трајана, би осуђен на смрт и бачен у Цирку Великом пред зверове. Зверови га растргоше и он предаде душу своју Богу. Тада његови пратиоци сабраше његове обнажене кости, пренеше у Антиохију и часно сахранише. Но када Персијанци заузеше Антиохију у VI веку, мошти светог Игњатија поново се врате из Антиохије у Рим.

2. Свети мученици Роман, Јаков, Филотеј, Иперихије, Авив, Јулијан и Паригорије. Сви ови пострадаше за Господа Исуса Христа на Самосату у време цара Максимијана 297. године. Филотеј и Иперихије беху великаши, а остали беху младићи знаменита рода. Уморише их незнабошци грозном смрћу, укуцавши ексере у главу сваком од њих. Часно пострадаше и у вечну радост уђоше.

3. Преподобни Лаврентије Печерски. Драговољно изабрао затворенички живот попут ранијих затвореника, Исакија и Никите, опрезно чувајући се ђаволске прелести, којој се ова двојица у почетку подаше. Великим уздржањем, молитвом и богомислијем достигао висок степен савршенства. Од уплашеног демона сазнао да у Печерском манастиру од стотину осамнаест монаха има њих тридесет, којима је дата од Бога власт над злим дусима. Представио се Господу 1194. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ПРЕНОС ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИГЊАТИЈА БОГОНОСЦА

Главно празновање светог Игњатија јесте у зиму 20 децембра. Овога дана се празнује пренос његових чесних моштију из Рима, где мученички пострада[1], у Антиохију, где је раније био архијереј. Када свети Игњатије беше позван у Рим, да пред царем Трајаном одговара за своју веру, на томе дугом путу пратише га неколико грађана из Антиохије, побуђени на то великом љубављу према своме дивном архипастиру. Светитељ Божји, пошто се никако не хте одрећи вере Христове презревши сва ласкања и обећања цара Трајана, би осуђен на смрт и бачен у Цирку Великом пред зверове. Зверови га растргоше, и он предаде душу своју Богу. Тада његови пратиоци сабраше његове обнажене кости, пренеше у Антиохију, и чесно сахранише. Но када Персијанци заузеше Антиохију у шестом веку мошти светог Игњатија поново се врате из Антиохије у Рим, где се и сада налазе у цркви светог Климента.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛОТЕЈА, ИПЕРЕХИЈА, АВИВА, ЈУЛИЈАНА, РОМАНА, ЈАКОВА и ПАРИГОРИЈА

Ови свети пошто постадоше војници Небеског Цара Христа, наружише идоле и изобличише заблуду идолопоклоника. Идолопоклоници их ухватише, и најпре им дебелим моткама поломише руке и ребра, затим их немилосрдно шибаше, па им тешке ланце око врата ставише, и тако их у тамницу вргоше. После тога их из тамнице изведоше, и кожу им на кајише секоше; затим их обесише, и онда свакоме од њих укуцаше ексере у главу. И тако ови славни мученици предадоше душе своје у руке Божје, и добише неувенљиве венце мучеништва[2].

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СИЛУАНА епископа, ЛУКЕ ђакона и МОКИЈА чтеца

За царовања Нумеријанова, 284 године, настаде гоњење против хришћана. Тада овај свети Силуан, епископ у граду Емеси, у Сирији, би оптужен кнезу, одмах ухваћен, и заједно са ђаконом Луком и чтецом Мокијем, сви троје везани изведени пред кнеза. Он их дуго истјазаваше. И пошто виде да они исповедају Христа као истинитог Бога, а проклињу оне који се клањају идолима, силно се разљути. Затим покуша да их ласкањем придобије да се одрекну Христа. А кад и тиме не успе, страшно их тукоше, па их онда баци у тамницу, и остави их да тамо умру од глади.

Но после много дана он их поново изведе на суд. И тукоше их, и по други пут их врже у тамницу. И кад у тамници постадоше као скелети од глади и жеђи, он донесе одлуку да их изведе пред зверове да се боре са њима. И изведоше светитеље у цирк, и пустише на њих разне зверове, а мученици се Христови мољаху Богу да се овим заврши њихова борба. Бог услиши своје слуге, јер чим My ce помолише, Он услиши њихову молбу, и одмах прими душе њихове. Тада се дивље звери са страхопоштовањем зауставише подалеко од моштију светих мученика, и, не приближивши им се, удаљише ce. A када паде ноћ, одоше неки хришћани, узеше света тела светих мученика, и чесно их сахранише, елавећи и благодарећи Бога.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА САРВИЛА и ВЕВЕЈЕ сестре његове

Ови свети беху из града Едесе, а пострадаше за време цара Трајана, 110 године. Свети Сарвил беше најпре идолски жрец и служитељ гадних жртава демонских. Био је леп и чувен; носио је скупоцене и раскошне хаљине, и имао златну капу на глави; тамошњи јелини су га сматрали као другог малог цара, и поштовали као другог бога. И он је наређивао да се сви клањају идолима и приносе им жртве. Епископ града Едесе, свети Варсимеј често га је корио и саветовао, али он није хтео да напусти своју заблуду. A o једном незнабожачком празнику, када су приносили жртве демонима, и Сарвил надзиравао, свети Варсимеј га опет укори као виновника пропасти многих људи. Чувши то, и дарнут благодаћу Христовом, Сарвил се замисли над речима епископовим, и поверова у Христа заједно са својом сестром Вевејом. Затим их епископ Варсимеј обоје крсти, и поучи истинама вере. После тога Сарвил продаде све имање своје, раздаде новце сиромасима, и сам постаде сиромах. Потом отиде код епископа и живљаше код њега.

Сазнавши за то, намесник Лисије изведе Сарвила преда се на суд. Пошто га је испитао и дознао да исповеда веру у Христа, он нареди те га бише моткама. А пошто мученик изружи њега и идоле његове, па и самог цара који га је поставио за намесника, овај се безумно разјари, и нареди те светога бише воловским жилама, и стругоше гвозденим четкама, и жегоше бакљама. Трпећи све то, мученик само у Бога гледаше и мољаше се, стога му Бог и олакша патње. А Лисије, видећи јунаштво и трпељивост светога, нареди те му укуцаше ексере у главу, и бацише под тестеру да га престружу. Али благодаћу Христовом свети мученик остаде неповређен, што све запрепасти.

Видевши све то, сестра светога Сарвила Вевеја, испуни се смелошћу, и сама оде намеснику, и изјави да је хришћанка. A намесник нареди те је много бише, па је баци у тамницу. Брата пак њеног Сарвила стави на овакве муке: тукоше га дрвеним лопатама, онда му лице одраше, и руке му састраг завезаше, па га по трбуху бише; затим га за једну руку о дрво обесише, па му огњем жегоше разне делове тела; напослетку та целог одраше. А намесник, видећи га где још дише, нареди те и њему и сестри његовој отсекоше главе. И тако обоје добише венце мученичке. А чесне мошти њихове тајно узеше неки хришћани, и чесно их сахранише, славећи и благодарећи Бога.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВРЕНТИЈА затворника Печерског

После искушења које снађе преподобне затворнике печерске Исакија и Никиту[3], подвизаваше се у том истом светом манастиру Печерском овај блажени Лаврентије. Он се, као добар војник Христов, усуди да сам усамљенички ратује са душегубним нападачем - ђаволом. И зажеле свом душом да се у строгом затворништву посвети молитви Богу, убеђен да Господ управо о затворничком живљењу говори када каже: "А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно" (Мт. 6, 6). Али преподобни му оци одлучно брањаху да то ради у светом манастиру Печерском, где лукави ђаво силовитије напада подвижнике него на другом месту. Они му напомињаху како ту ђаво савлада Исакија и Никиту, који се насамо у затвору бораху с љим, те их оци многим молитвама једва вратише к себи.

Тада Лаврентије, опростивши се са братијом, оде у манастир светог великомученика Димитрија, подигнут кнезом Изјаславом[4], и тамо монаховаше у затвору. Он стаде веома подвижнички живети и са великом ревношћу радити на спасењу свом, преузимајући сваким даном све веће трудове, умртвљујући уздржањем и глађу све страсне пожуде, секући их мачем духовним, тојест речју молитве, и водом суза својих гасећи распаљене стреле лукавога. И тако он, благодаћу Божјом, не само не би рањен ћаволом, него и доби од сведарежљивог Господа дар да чудотворно исцељује разне болести и недуге по људима, и да изгони ђаволе.

Једном, к блаженом Лаврентију између многих других би доведен ради исцељеља један човек из Кијева, у коме бејаше веома свиреп и јак ђаво, да дрво које су са муком могли носити десеторо људи, он сам узимаше и ношаше. А блажени затворпик, желећи да се благодаћу прослави његово духовно отечество - свети манастир Печерски, нареди да овог човека воде тамо. Тала бесомучмик стаде викати: "Коме ме ти шаљеш? Ја не смем ни да се приближим пештери због Светих који почивају у њој. У самом пак манастиру живе тридесет светих црноризаца којих се ја бојим, a ca осталима водим борбу"

Када бесомучник изговори то о благодати светог манастира Печсрског, блажени понова нареди да га силом одвуку тамо, да би се боље потврдило оно што он рече. А они што вуцијаху бесомучника, знајући да он никада није бивао у Печерском манастиру и да никога тамо не познаје, упиташе га: "Ко су ти подвижници којих се ти бојиш?" Јер у то време у Печерском манастиру бејаше братије сто осамнаест. Бесомучник наброја од њих тридесет по имену, и рече: "Сви они могу ме једном речју истерати". Тада му они што га вуцијаху опет рекоше: "Ми хоћемо да те затворимо у пештери". А он им одговори; "Каква ми је корист водити борбу са мртвима? Јер они сада имају већу слободу да се моле Богу за своје црнорисце и за све који долазе к њима. Но ако ви хоћете да видите како ја водим борбу, одведите ме у манастир: сем оне тридесеторице које споменух, ја се могу борити са свима осталима".

И стаде показивати способности своје, говорећи јеврејски, римски, грчки, једном речју - све језике, које он никада ни чуо није, тако да се они што га вуцијаху веома уплашише и много дивише промени његовог говора и способности да говори разне језике. Затим, пре но што они уђоше у манастир, нечисти дух тaj побеже из човека; н исцељени човек стаде паметно расуђивати, те се сви што беху с њим испунише радошћу. Онда сви заједно уђоше у свету чудотворну цркву Печерску да захвале Богу. Дознавши за то, игуман са свом братијом дође у цркву. Исцељени не познаваше ни игумана, нити икога од оне тридесеторлце које поименце наброја у време бесомучности. Тада га упиташе: "Ко те исцели?" А он, гледајући на чудотворну икону Пресвете Богородице, одговори: "Са Њом сретоше нас свети оци, њих тридесет на броју, и ја се исцелих". При томе он се сећаше имена свију њих, али никога не познаваше у лице. Тада сви скупа узнесоше хвалу Богу, и Пречистој Матери Његовој, и блаженим утодницима Његовим.

Тако се прослави свето место Печерског манастира по Божјем устројењу, објављеном преко блаженог затворника Лаврентија, који се као Варнава од Павла, на неко време одвоји од печерске бpaтиje, много плода донесе и, украсивши Изјаслављеи манасгир многим равноангелним врлинама својим, понова се врати y свети манастир Печерски. После извесног времена он би изабран и посвећен за епископа Туровског[5]. По блаженом престављењу светог Лаврентија[6], тело његово би пренето у Кијево-Печерски манастир и с чешћу положено у пештерама, где и до сада његове чудотворне мошти стоје нетљене, у част Онога који види тајно а узвраћа затворницима јавно - слављеног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКЕПСИМА

Подвизима умртвио страсти, и у миру се преставио ка Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВАРСИМЕЈА

Епископ града Едесе, који је обратио у Хришћанство Св. мученика Сарвила и сестру његову. Због тога је био мучен и затваран, те тако постао исповедник. Пошто је, по заповести царској, пуштен из тамнице, у миру се упокојио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АФРААТА

Рођен и одгајен у Персији; незнабожац. Згадио се на незнабоштво; напустио Персију и отишао у град Едесу; тамо се крстио и постао хришћанин, па се изван града затворио у келији и строго подвизавао. Затим прешао у један манастир, близу Антиохије. Ту се подвизавао у великом уздржању. Био многима на спасење својим животом и мудрим поукама, и особито бранећи Православље на Истоку од аријанаца. Преставио се у миру 370 године.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ГЕРАСИМА, ПИТИРИМА и ЈОНЕ епископа Пермских

Апостолски ревносни пастири Цркве Руске; многе иноверце привели Цркви Христовој; богомудро водили и руководили паству своју путем спасења. Свети Герасим мученички скончао. Свети Питирим убијен од незнабожног кнеза 19 августа 1456 године, и тако овенчан славним венцем мучеништва. Његов наследник на Пермском престолу епископ, свети Јона, преставио се 6 јуна 1471 године. Свете мошти ова три светитеља почивају у храму посвећеном њима у граду Уствиму.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА ХИЈОСКОГ

Био родом са острва Хијоса; пострадао мученички за Господа 1802 године. Као младога агарјани га беху на силу потурчили, но кад одрасте одрече се муслиманства и исповеди Хришћанство и зато претрпи мученичку смрт у Цариграду отсецањем главе.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Пострадао 20 децембра 107 године.

2. Пострадали 297 године у граду Самосати, у Сирији, за време цара Диоклецијана.

3. Спомен преподобног Исакија, затворника печерског, 14 фебруара; спомен Никите загворника, који је скончао као епископ Новгородски, 31 Јануара. Обојица беху прелашћени виђењем Кушача у светлом облику.

4. Манастир св. великомученика Димитрија налазио се у близини Печерског манастира. Године 1128 он би прикључен Печерској обитељи.

5. Туров - град у Минској губернији. Свети Лаврентије био јe епископ Туровски од 1182 године.

6. Преставио се у Господу 1194 године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког 

1. Преподобни Јефрем Сирин. Рођен у Сирији од сиромашних родитеља у време цара Константина Великог. Своју рану младост провео доста бурно, но наједном наста прелом у души његовој и он почне сав пламтети љубављу према Господу Исусу. Био је ученик светог Јакова Нисибијског (13. јануар). Од велике Божје благодати лила се мудрост с језика његовог као медени поток, а из очију су му непрестано текле сузе. Трудољубив као пчела Јефрем је непрестано или писао књиге, или усмено поучавао монахе у манастиру и народ у граду Едеси, или пак сам се предавао молитви и размишљању. Многобројне су његове књиге, прекрасне су његове молитве. Најпознатија му је она молитва уз Часни пост: Господи и Владико живота мојего: Кад су га хтели силом узети за епископа, он се направи луд и почне јурити кроз град Едесу вукући за собом хаљину своју. Видевши то људи, оставе га на миру. Био је савременик и пријатељ светог Василија Великог. Свети Јефрем је углавном апостол покајања. Његови списи и дан-данас мекшају многа срца отврдла од греха, и враћају их Христу. Упокојио се у дубокој старости 378. године.

2. Преподобни Исаак Сирин. Рођен у Ниниви, и у младости подвизавао се у манастиру Мар-Матејском, у близини Ниниве. Када се прочу због светости живота и многих чудеса, он би изабран за епископа нинивског и приморан да се прими тога чина. Но само после пет месеци он остави епископство и тајом се удаљи у пустињски манастир Раббан-Шабур. Саставио је много дела, од којих је до нас дошло око стотину беседа о духовном животу и подвижништву, писаних углавном по сопственим доживљајима. Несравњив као психолог и руководитељ у духовном животу. Чак и такви светитељи, као што је био свети Симеон Дивногорац, тражили су од њега савет. Упокојио се у дубокој старости концем VII века.

3. Преподобни Паладије, пустињак сиријски. Велики подвижник и чудотворац. Пред његовом келијом осване леш некога богаташа, кога разбојници беху убили и опљачкали. Када Паладија потерају на суд, он, да би се спасао беде, помоли се Богу и молитвом васкрсе мртваца. Упокојио се у IV веку.

4. Преподобни Јефрем Печерски (+ 1096. године) Установио празновање преноса моштију светог Николаја у Бари 9. маја.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА СИРИНА[1]

Свети Јефрем се родио у Сирији, у граду Низибији[2], од хришћанских родитеља, у време цара Константина Великог[3]. Још у младим годинама одрече се света, оде у пустињу, и постаде монах. И доби од Бога дар мудрости, те је из његових уста текла као слатка река благодат, натапајући умилењем душе свију који су слушали његове поуке. А то је било претсказано пре но што он одрасте. Јер док је још био дете, његови родитељи видеше за њега у сну ово: на језику његовом ниче винова лоза, и толико порасте, да гранама и грожђем испуни све поднебесје, те се све птице небеске сабираху и јеђаху грожђе. И уколико оне више јеђаху, утолико виноград више рађаше.

А када је у пустој гори свети Јефрем, препун умилења и скрушености срца, монаховао, један од богоносних отаца виде у сну човека страшна, који је сијао као анђео, где држи у руци свитак исписан и пита: Ко може да прими и сачува овај свитак? И дође му глас одозго: Нико други сем Јефрема, угодника мог.

А стајаше пред њим Јефрем, и отвори уста своја, и човек који се беше јавио метну свитак у уста Јефрему. И он га поједе и прогута. И убрзо затим стаде преподобни Јефрем говорити и писати поуке корисне, које могу свакога који их чита или слуша тронути, и страху Господњем приводити, и на покајање побуђивати, што је очигледно из његових богонадахнутих књига.

Али још један од великих светих стараца виде у сну овакво виђење о светом Јефрему: По наређењу Божјем Анђелске Силе с неба силажаху, држећи у рукама свитак исписан изнутра и споља, и говораху један другоме: Ко треба да добије овај свитак? И једни говораху овај, други - онај, а трећи рекоше: Заиста су свети и праведни ти које спомињете, али ниједан од њих не може добити овај свитак осим Јефрем кротки и смирени срцем.

И виде старац где тај свитак би дат Јефрему. И уставши изјутра, чу блаженог Јефрема где братији говори поуке, као да извор кључаше из уста његових. Јер из уста његових извираху речи од велике користи. И верова да је од Духа Светога све што излази из уста његових. И прослави Бога који такву благодат даје слугама својим.

Једном зажеле преподобни Јефрем да иде у град Едесу[4], па се помоли Богу говорећи: Господе Исусе Христе, удостоји ме да видим град Твој, и пошљи ми у сусрет таквога човека, који би корисно поразговарао са мном о Светом Писму. - Пошто се тако помоли, он се приближи граду. И кад уђе на капију, срете га жена блудница. Угледавши је, слуга Божји се ожалости, и у себи се обрати к Богу говорећи: Господе, презрео си молбу слуге Твога, јер како ће ова расправљати са мном о речима Светога Писма? А и жена стајаше гледајући га. И упита је свети Јефрем: Реци ми, жено, зашто стојиш и гледаш ме? Жена одговори: Гледам те, јер сам ја жена, постала од човека. А ти не гледај у мене већ у земљу, од које си постао.

Чувши то, Јефрем се зачуди таквом одговору њеном, и прослави Бога који је такав ум дао жени. И увиде да Господ није презрео његову молбу. И ушавши у град, остаде у њему много дана. У кући пак у којој обитаваше, до његове собе становаше нека жена блудница. Потстакнута од лукавог демона, она зажеле да увреди старца. И отворивши прозорчић који беше на зиду, она угледа старца где стоји и кува себи јело. И рече му: Благослови господине! Преподобни погледа на прозорчић, и видевши је где вири, одговори јој: Господ те благословио! Жена га упита: Шта недостаје твоме јелу? Светитељ одговори: Три камена и мало блата потребно је, да се затвори прозорчић, кроз који ти овамо вириш. А жена му бестидно рече: To ти најпре проговорих, и ти си већ устао против мене. Ја желим да легнем с тобом, а ти ме првом речи одбијаш. Одговори јој слуга Божји: Ако желиш да легнеш са мном, онда дођи на место које ти будем означио, и лећи ћемо заједно. Блудница рече: Означи место, и доћи ћу. Одговори свети Јефрем: Ако си ме зажелела, онда не можеш лећи са мном сем у сред града. Упита га жена: Зар се не стидимо људи? Светитељ одговори: Ако се стидимо људи, онда колико више треба да се стидимо, и уједно с тим бојимо Бога, који зна тајне људске. Јер Он има да суди целоме свету, и да свакоме да по делима његовим. - Чувши то, блудница би дирнута речима његовим; и дошавши к њему, она припаде к ногама његовим, плачући и говорећи: Слуго Божји! упути ме на пут спасења, да бих се избавила многих мојих злих дела. И преподобни Јефрем је поучи многим стварима из Светог Писма; утврди је у покајању, и упути у женски манастир. И тако спасе душу њену од одвратних безакоња.

Опет друга нека развратница приступи преподобном Јефрему, када је он једном приликом путовао некуда. И хтеде или да га наведе на грех, или да га бар наљути, јер га нико никада није видео љутог. И рече јој преподобни: Хајде за мном! И она пође за њим. И када стигоше у једно многољудно место, он јој рече: Овде хоћу да легнемо и да учинимо грех! А она, видећи народ, рече му: Како можемо то овде чинити када је толики народ; зар није срамота? Одговори јој преподобни: Ако се стидиш људи, колико више онда треба да се стидимо Бога који зна тајне срца! - И жена отиде од њега посрамљена, не могавши светитеља ни на грех навести, ни на гњев покренути. Јер он заиста беше човек незлобив, и кротак, и веома негњевљив.

О његовој негњевљивости прича се и ово: Када се једном пошћаше у пустињи, ученик му његов у одређено време доношаше храну. Али једанпут, носећи му храну, он случајно, не хотећи, разби суд, у коме беше храна. И побоја се гњева старчева. А старац, видећи га утучена, рече му: He секирај се, брате! Пошто храна није хтела да дође к нама, ми ћемо отићи к њој. - И отишавши, седе крај разбијеног суда, па скупљаше јело и јеђаше. Тако он беше негњевљив. И причају за њега, да откако је постао монах, никада се ни на кога није наљутио.

Преподобном Јефрему би откривено о светом Василију Великом ово: виде у вићењу огњени стуб који досезаше до неба, и чу глас: Јефреме, Јефреме! као што видиш овај огњени стуб, такав је Василије. - Стога зажеле да види светога Василија, и отпутова у Кесарију Кападокијску. И нашавши га у цркви где поучава народ, он га стаде громким гласом славити говорећи: Ваистину је велики Василије! ваистину је стуб огњени Василије! ваистину Дух Свети говори устима његовим.

А неки од народа рекоше: Ко је овај странац што овако хвали архиепископа? Гле, улагује му се, да би нешто добио из његових руку. - А после службе Божје, када преподобни Јефрем са светим Василијем зађе у пријатељски разговор, упита га свети Василије: Зашто си ме таквим похвалама славио? Одговори преподобни Јефрем: Зато што видех голуба белог где седи на твоме десном рамену, и шапуће ти на уво оно што си ти говорио народу. И још: огњени језик говораше из уста твојих. Рече му свети Василије: Што слушах о теби заиста сада видим, житељу пустиње и љубитељу пустињачког молитвеног тиховања. Пише у пророштву Давидовом: Јефрем је крепост главе моје (Пс. 59, 9). Ове пророчке речи уистини доликују и теби: јер си многе упутио на врлину, и учврстио; а кротост твоја и незлобивост срца твог сијају свима као светлост. - И посвети га свети Василије за презвитера, и отпусти с миром. Али, прича се за њега, да никада није хтео литургисати, јер је сматрао себе недостојним да служи таквим великим Тајнама божанским. А често се причешћивао када су други служили свету литургију. У презвитерском чину он је усрдно служио спасењу других, проповедајући реч Божју.

Преподобни Јефрем је гајио велику љубав према преподобном Аврамију Затворнику, чији се спомен празнује двадесет и деветог октобра. И често су један другог посећивали, и скрушавали се међусобним корисним разговорима. И када блажену Марију, нећаку Аврамијеву, снађе саблазан од врага, преподобни Јефрем молитвама својим много поможе њеном спасењу. Јер он силно паћаше због оних што падају у грехе, и веома се стараше да их поправи.

Преподобни Јефрем је некад боравио у пустињи, служећи Богу у молитвеном тиховању, где и многе ученике сабра; а некад је, по наређењу Божјем, бораћио у граду Едеси, где је својим поукама многе људе приводио покајању, и пропале душе враћао Богу. У душекорисним проповедима он је био толико изобилан, и благодати Божје препун, Да су га грло и језик од силног говорења издавали. Али он није престајао говорити, јер му је ум био погружен у дубину мудрости и знања. Усто, био је и веома смирен, и на све могуће начине избегавао сваку људску почаст и привремену славу. Једном су хтели да га силом узму за епископа. Сазнавши за то, он се направи луд и стаде јурити кроз град Едесу вукући за собом хаљину своју. Притом, је грабио хлебове и воће што су продавали, и јео. Видећи то, људи су сматрали да је полудео. А он побеже из града, и скриваше се све док други не би постављен на то место.

Преподобни Јефрем је непрестано проводио у молитви и дане и ноћи. Пошто је имао дар умилења и суза, он је стално плакао, сећајући се судног дана, и пишући о њему и говорећи много. Мало је спавао, мало јео, и то само колико да не изнемогне и не умре од глади и неспавања. Био је пуки сиромашак, волећи сиромаштво више од богатства, као што у своме завештању сам каже за себе: "Јефрем никада није имао ни злата, ни сребра, ни ковчежић. Јер послуша доброга учитеља Христа који говори: "He теците ништа на земљи."

У то време беше јеретик Аполинарије. Он је зло учио о оваплоћењу Господњем. Али је био речит, и вичан јелинској мудрости, и велику пометњу изазва у Цркви Божјој. И многе заведе у своју јерес. И томе јеретику од младости до старости беше један труд и један посао: да буни православне, и да их привлачи своме зловерју. И написа многе књиге противу правоверних. Од њих се издвајају две, у којима употреби сву своју душегубну вештину, окомљујући се на православне. А те две књиге чувала је једна жена, његова љубавница. Сазнавши за те књиге, преподобни Јефрем пронађе противу јеретикове вештине необичну вештину. Јер он дође код те жене тајно, и веома хваљаше Аполинарија, престављајући се као његов ученик. Па пошто тобож жели да се научи његовој недокучивој мудрости, он је мољаше да му на кратко време да те Аполинаријеве књиге што су код ње, да би из њих преписао најглавније ствари. А жена, држећи да је он заиста ученик њеног љубавника, даде му обе књиге с тим да их што скорије врати, и да никоме не прича о томе. Узевши књиге, свети Јефрем их однесе у своју обитељ. Па пошто направи лепак, он тако прилепи лист уз лист, да се од обадве књиге доби као неко дрво или камен; и ниједан се лист не могаше одлепити од другог. И тако однесе жени. А она их узе и, не погледавши унутра, она их остави на своје место.

После тога плану опет препирка између православних и Аполинарија, који већ беше остарео. И кад му понестаде препирачке вештине, због старачке излапелости, он хтеде да искористи оне две књиге. Али кад их узе, не могаше их отворити, јер чврсто слепљене, оне се беху скамениле. Стога се веома постиде, и повуче се побеђен и посрамљен. И ускоро се од туге и стида лиши овог живота, зло извргнувши кукавну душу своју.

Преподобни отац наш Јефрем, пошто богоугодно поживе много година и приведе многе спасењу, провиде своју кончину, и написа поучно завештање ученицима својим. Одболовавши мало, он у дубокој старости отиде ка Господу[5]. А чесно тело његово би сахрањено у његовој обитељи што је у пустињи, у околини града Едесе, у Сирији. Света пак душа његова стоји сада пред престолом Господњим, заузимајући се за нас, да молитвама његовим добијемо опроштај грехова, а благодаћу и милосрђем Господа нашега Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСАКА СИРИНА

Преподобни Исак Сирин родио се у Бет-Катараји, у Сирији, на обали Персијског залива, у близини граница Индије. Још у младости заједно са својим рођеним братом ступио у манастир Map-Матеј[6], у близини Ниневије. Када се браћа стадоше издвајати од других својим подвижништвом и ученошћу, брату светога Исака би поверено старешинство у манастиру и управљање братијом. А свети Исак, прошавши потпуно подвиге општежића, удаљи се у усамљеничку келију која се налазила недалеко од манастира, и ту се свецело предаде молитвеном тиховању и усамљеништву. Када се прочу због светости живота, учености и чудотворства, он би изабран за епископа великог града Ниневије и приморан да се прими тога чина. За епископа би посвећен у манастиру Бет-Абе патријархом Георгијем (660-680). На епископском престолу он остаде само пет месеци, па остави епископство[7] и тајом се повуче на гору Мату, у близини Бет-Хузаја, и ту живљаше у усамљеништву са тамошњим пустињацима. Одатле он оде у пустињски манастир Рабан-Шабур. Ту се врло ревносно бављаше изучавањем Свештених Књига. Саставио је многа дела, од којих је до нас дошло око 100 беседа о духовном животу и подвижништву, писаних углавном по сопственим доживљајима. Несравњив као психолог и руководитељ у духовном животу. Чак и такви светитељи као што је био св. Симеон Дивногорац тражили су од њега савет. Упокојио се у дубокој старости почетком осмога столећа.

По светом Исаку Сирину, у духовном животу постоје три главна ступња: покајање, очишћење, савршенство. Покајање је мајка живота. Оно је потребно увек, свима грешницима и праведницима, који ишту спасења. И нема краја усавршавању, пошто је и савршенство најсавршенијих уствари несавршенство. Стога до саме смрти нема граница за покајање, ни у времену ни у делима. Као благодат на благодат, - људима је по крштењу дато покајање. Јер покајање је друго рођење од Бога. Дарове вере примамо покајањем. Покајањем стичемо милост Божју. Покајање је друга благодат, и рађа се у срцу од вере и страха Божјег. - Очишћење тела је недотицање до телесне нечистоте. Очишћење душе је ослобођење од тајних страсти, које се појављују у уму. А очишћење ума извршује се откривањем тајни. Чистота ума је просветлење Божанственим, по делатном упражњавању у врлинама. - Савршенство васцелог подвижништва садржи се у ове три ствари: у покајању, у чистоти и у усавршавању себе. Шта је покајање? Напуштање греховног живота и кајање због њега. Шта је чистота? Укратко речено: срце које има милости за свако створење. Шта је усавршавање себе? Дубина смирења. Ознака оних који су достигли савршенство јесте ово: ако и десет пута на дан буду предани на спаљење због љубави према људима, не задовољавају се тиме.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАЛАДИЈА ПУСТИЊАКА

Родом из Сирије. Овај блажени Паладије сагради себи једну малу келију у једној шуми у близини села Име. Ту се преподобни затвори, и помоћу бдења, поста и непрекидне молитве удостоји се те доби од Бога благодат чудотворства. Једне ноћи један рђав човек сачека на путу једног богатог трговца, уби га ради пљачке, и леш његов одвуче и остави пред келијом преподобног Паладија. А када свану и људи угледаше леш убијенога, они развалише врата на келији преподобнога, и потераше преподобног на суд као убицу. И кад га салетеше са свих страна, он, да би се спасао беде, помоли се Богу и молитвом васкрсе мртваца. И васкрсли мртвац каза ко га је убио, и да преподобни нема удела у томе. He само ово, него и друга врло многобројна чудеса учини преподобни. Али су највише чуђења изазвала дела његових врлина. Тако дакле проживевши свој живот, он у миру отиде ка Господу. Упокојио се у четвртом столећу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА НОВОТОРЖКОГ

У дане благоверних великих кнезова, светих страдалника руских Бориса и Гљеба, беху у Русији три рођена брата: овај Јефрем о коме је реч, Георгије и Мојсије. Они беху родом из Угарске земље[8], и у звању бојара служаху великим кнезовима Борису и Гљебу. Када свети Борис би убијен на реци Алти[9], догоди се да бојар Јефрем не беше тамо са кнезом Борисом. И тако остаде у животу, док његов брат Георгије би убијен заједно са светим Борисом: он паде крај господара свог, при чему му убице отсекоше главу због златне гривне којом га беше одликовао свети Борис. А трећи брат Мојсије[10] беше поред кнеза када овај би убијен, али се бекством спасе од смрти. После тога Мојсије пострада због своје чедности од једне Пољкиње више него некада Јосиф од Пентефрије; и постаде свети инок у Кијевском Печерском манастиру, као што о томе пише у његовом житију.

Овај пак блажени Јефрем, после убиства благоверног кнеза Бориса, дође на место где то неправедно убиство беше извршено, и, плачући и ридајући, тражаше тело свога брата. Али нађе само његову главу, коју узе и чуваше је све до краја свога живота. Оставивши онда свој бојарски чин и дом, он оде у град Торжок[11] и нашавши у близини тога града једно прекрасно место на обали реке Тверце, подиже тамо храм у име својих господара, великих кнезова, светих страдалника Бориса и Гљеба. И сабравши много инока, он основа манастир, а сам постаде архимандрит[12].

Потрудивши се дуго у посту и молитвама, он угоди Богу и престави се 1053 године. По престављењу његовом, на гробу његовом[13] догађаху се многа чудеса и даваху се исцељења болнима; дају се исцељења и сада онима који са вером долазе, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВЕЈУ МУЧЕНИЦА

Мајка и ћерка пострадале за Христа мачем посечене.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ХАРИСЕ

За веру у Господа Христа одсечене јој ноге, и тако пострадала.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА ТОТЕМСКОГ

Преподобни Теодосије рођен за царовања Василија Јоановича у граду Вологди; васпитан у православној побожности и страху Божијем. На захтев родитеља оженио се; имао деце. Но породични живот га одвлачио од љубави к Богу. Усрдно посећивао цркву; често се дома молио Богу, нарочито ноћу. По смрти родитеља и супруге он се замонаши у Вологодско-Прилуцком манастиру. Као монах вршио тешка послушања: носио воду, секао дрва, пекао хлеб, притом држао строги пост и узносио молитве Богу. Са благословом игумана и по дозволи цара Јоана Васиљевича отишао и основао манастир близу Тотме. Васпитавао братију примером свог подвижничког живота и на списима светих Отаца, које нарочито набавио у том циљу. За све то време он је изнуравао тело своје веригама и грубом власеницом. Преставио се преподобни 1568. године, и био погребен у њиме основаном манастиру. На његовом гробу бивала многа чудеса од чудотворних моштију његових.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА EBHУXA инока Печерског, епископа Перејаславског

Овај блажени Јефрем беше знаменитог рода и славан. Књаз Изјаслав[14] га веома вољаше и имађаше неограничено поверење у њега. Но овај блажени напусти књажев дом и отиде код преподобног оца нашег Антонија у пештеру, молећи га да га, место служења књазу, уврсти међу слуге Небеског Цара давши му свети анђелски чин монашки. Преподобни Антоније га поучи спасењу душе, и предаде га блаженом Никону[15] да га постриже. Он поступи по наређењу, постриже блаженог Јефрема и обуче у монашку ризу. А какве је муке враг добра, ненавидник ђаво, причинио преподобнима због пострижења овог блаженог Јефрема, као и због блаженог Варлама, описано је у Житију преподобног Антонија и Никона. Јер кнез таме, видећи себе побеђена од светог стада Антонијевог, које се скупљаше у мрачној пештери, и увидевши да ће се то место прославити због тога, плакаше над својом погибијом. И поче злим сплеткама својим распаљивати срце књаза Изјаслава противу преподобних, да би бар на тај начин распудио то свето стадо. Али ни на тај начин не могаде успети, већ сам би прогнан молитвама преподобних, и паде у јаму коју беше ископао. Јер и преподобни Никон, који постриже овог блаженог, би изведен пред књаза и укорен; и сам старешина преподобни Антоније са братијом би од стране разгневљеног књаза протеран из пештере. Али ускоро, заузимањем књагиње код књаза Изјаслава или боље рећи, молитвама Небеске Царице, Пресвете Богородице, Цару славе Христу Богу, они се вратише у своју пештеру, као неки храбри ратници из рата, који су победили противника свог ђавола. И беху свагда у пештери, славећи и благосиљајући Бога.

Преподобни отац наш Јефрем, видећи какву је невољу навукао на то свето стадо због његовог пострига, силно се наоружа против њега богугодним животом у пештери, молитвама и постом, и свеноћним бдењем. У свему пак томе повињаваше се упутствима оца и наставника свог преподобног Антонија, и са великом ревношћу подражаваше гa y свима врлинама. И као што сам преподобни Антоније странствоваше, путујући из Русије у Свету Гору, тако и овај преподобни отац наш Јефрем гораше духом према светим местима, желећи да својим очима види равноанђелско житије тамошњих светих отаца, како би себе љубављу потстакао на подражавање њихових добродетељних трудова. Стога мољаше преподобног Антонија да му да благослов да путује у Грчку. А он, не желећи да га лиши тог корисног путовања, отпусти га с благословом и молитвом, као некада Ноје голубицу из ковчега да донесе маслинову гранчицу.

Добивши благослов и молитву преподобног оца Антонија као два голубија крила, преподобни отац наш Јефрем крену на пут. И кад стиже у Цариград, он стаде посећивати обиталишта небеских људи и земаљских анђела. И обилно храњаше себе духовном храном: душекорисним речима и поукама тамошњих светих отаца. To беше разлог те се дуже задржа тамо. А пред повратак љубљеном оцу, он, да се не би вратио у свој духовни ковчег без неке маслинове гранчице, преписа Устав светог Студијског манастира[16], и донесе у Печерски манастир.

По свом повратку из светих места, преподобни Јефрем проведе у Печерском манастиру мало време, али би узор многих врлина на духовну корист, тако да сви захваљиваху Богу што га имају. И у то време престави се блажени епископ перејаславски Петар. По Божјем благовољењу, и по одлуци свих, и по жељи великог књаза Всеволода Јарославича, преподобни отац наш Јефрем би преосвећеним митрополитом кијевским Јованом постављен за епископа перејаславског.

Поставши епископ, преподобни Јефрем уложи много бриге и труда око подизања епископалне цркве, јер сматраше да је најчеснији и најдрагоценији посао: допринети слављењу пресветог имена Божјег. Бог му помагаше у томе послу, и он за неколико година подиже огромну и дивну камену цркву у част светог Архистратига Михаила. Исто тако у истом граду подиже камену цркву у част светог Теодора, и цркву у част светог апостола Андреја Првозваног, и тако украси град Перејаслав разним црквама, и то каменим, чега раније није било. Али не прође много времена, и све ове цркве бише порушене, када, по попуштењу Божјем, због грехова наших, злочестиви владар татарски Батиј[17] пороби земљу руску, којом приликом заузе и славни град Перејаслав.

Преподобни Јефрем је као епископ учествовао и у преношењу чесних моштију преподобног оца нашег Теодосија Печерског[18]. Затим, пошто је чесно и богоугодно поживео, сконча 1096. год., и душом узиђе ка нерукотвореном престолу Господњем. A чесно тело његово положише у саборној цркви коју је он подигао. И ми, придружимо своје молитве пастирским молитвама преподобног оца нашег Јефрема, да заједно с њим прославимо Пастиреначалника Исуса, и у Њему и са Њим Бога Оца и Светога Духа кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВИХ СВЕТИХ ПУСТИЊАКА

Овога дана врши се, по Јерусалимском Канонарију, спомен свих Светих Еремита (= пустињака).

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Свети Јефрем је прозван Сирином, тојест Сиријцем, пошто се Месопотамија, у којој се он родио, прибрајала Сирији.

2. Низибија (или Низибида) - велики и многољудни град у провинцији Магдонији у Месопотамнји, - на границама римске империје и персијског царства.

3. Цар Константин Велики царовао од 306 до 337 г.

4. Едеса - град у Месопотамији; у њаму се налазио нерукотворни лик Спаситеља и свете мошти апостола Тадеја.

5. Свети Јефрем се мирно упокојио 373 год.

6. "Map" значи господин; овај се назив давао на Истоку људима светог живота или епископима. Манастир Мар-Матеј налазио се у близини Ниневије. Мар-Матеј - оснивач манастира.

7. У једном записаном предању казује се да су ускоро после посвећења св. Исака Сирнна за епископа дошли к њему на суд два супарника. Поверилац је тражио да му дужник одмах врати дуг; дужник је молио да му се одложи враћање дуга. Св. Исак стаде саветовати повериоца да почека на враћање дуга, јер свето Еванђеље учи да уопште не треба тражити оно што су нам узели други; утолико пре треба пристати на одлагање исплате дуга. Али поверилац примети на то грубо: "Та мани ти Еванђеље!" - "Када се они Еванђељу не покоравају шта ћу ја онда овде?" рече св. Исак са тугом.

8. Угарска земља - Угарска, Мађарска.

9. To ce збило 1015 године.

10. Преп. Мојсеј Угрин, Печерски чудотворац; празнује се 28 августа.

11. Сада среско место Тверске губерније.

12. Борисогљебски Новоторжки манастир би основан преподобним Јефремом 1038 године.

13. Мошти преподобног Јефрема сада почивају У Новоторжком Борисогљебском манастиру у раскошном сребрном кивоту, и поред њих глава његовог брата Георгија, која је стављена у његов сандук по његовом завештању.

14. Изјаслав Јарославич - велики кнез Кијевски; владао од 1054 до 1068 год.

15. Никон - игуман Печерски, први ученик и сатрудник преп. Антонија; празнује се 23 марта.

16. Студијски устав саставио је преп. Теодор Студит, игуман Студијског манастира у Цариграду почетком IX века. Крајем XI века овај устав би уведен као руководство Руском Црквом и држао се у њој до половине XIV века, када почиње уступати место јерусалимском. Али местимично остао је на снази и надаље, и у неким руским манастирима одржао се до последњих дана.

17. Татарски хан Батиј - унук Џингис-Хана. Батијева најезда почела је 1237 и завршила се 1240 године заузећем Кијева и покорењем Руске земље.

18. Пренос моштију преп. Теодосија Печерског обављен је 1091 год.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Јован Златоуст, златна труба Православља. Спомен овога светила цркве празнује се 13. новембра и 30. јануара. А овога датума празнује се пренос његових чесних моштију из јерменског села Комана, где је као изгнаник умро, у Цариград где је раније као патријарх управљао црквом. Када се наврши тридесет година од његове смрти, патријарх Прокл одржи један говор у спомен свога духовног оца и наставника, и тим говором толико разгори љубав народа и цара Теодосија Млађег, према великом светитељу, да сви пожеле да се Златоустове мошти пренесу у Цариград. Прича се да се ковчег с моштима никако није дао покренути с места све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај (јер мајка Теодосијева, Евдоксија, виновна је била за прогонство светитеља) и призивајући га да дође у Цариград, негдашњу резиденцију своју. Кад је ово покајно писмо положено на ковчег, ковчег постане сасвим лак. При преносу, многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише. Када су мошти приспеле у престоницу, тада је цар поново над моштима молио светитеља за опроштај у име матере своје, и то као да она сама од себе говори: "Док ја живех временим животом, пакост ти учиних, а сада када ти живиш бесмртним животом, буди користан души мојој. Слава моја прође и ништа ми не поможе; помози ми ти, оче, у слави твојој, помози ми пре него што будем осуђена на Суду Христовом!" Када је светитељ унесен у цркву Светих Апостола и постављен у престо патријаршијски, тада је маса света чула из уста његових речи: "Мир всјем!" Пренос моштију светог Јована Златоуста извршен је 438. године (в. 30. јануар и 13. новембар).

2. Преподобни Тит Печерски. Био најпре војник, па када у неком боју задоби рану у главу, он се повуче од света у Печерски манастир где оздрави и прими монаштво. Проводио је време у непрестаном оплакивању својих ранијих грехова. Пред смрт би извештен кроз неку небеску појаву да су му сви греси опроштени. Мошти му почивају у пештерама Теодосијевим.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ПРЕНОС ИЗ КОМАНА У ЦАРИГРАД ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА 3ЛATOУCTA

Пошто прође тридесет година од престављења у јерменском граду Коману[1] великог учитеља васељене, патријарха цариградског, светог Јована Златоуста, пресвети Прокл, некадањи ученик светог Златоуста, затим патријарх цариградски[2], празнујући годишњи празник његов у Великој Цркви цариградској, одржа говор у спомен свога духовног оца и наставника, достојно величајући Божјег угодника. Тада он рече: "Нико не може како треба похвалити Јована, осим кад би се сада јавио један други такав Јован. Празник његов, као огромна река његових безбројних трудова, подвига и учитељства, напаја душе верних. Из њега сијају зраци Божје благодати. И ти зраци једноме блиставо објављују сунце Божанства, другоме показују триумф Православља над јересима, трећем обзнањују пропаст идола, четвртом обелодањују пораз заблуде, петом исправљају веру и нарав, шестом обасјавају небеске венце. О, архијереју, чији је празник као ваздух испуњен миомиром! О име Јованово, ти си сагласно са делом! О презиме Златоуст, ти јасно показујеш какав је он био проповедник речи Божје! О језиче, узвишенији од неба! О учитељу, који еванђелским громовима владаш! Ово је Јован који је, као Јован Претеча Господњи, покајање проповедао. Онај - проповедник, овај - труба. Онај - непоколебљив, овај - непобедив. Онај - девственик, овај - чистоте заштитник. Онај у пустињи крштава, овај у граду мреже баца. Онај изобличаваше прељубочинце, овај непоштедно караше грабљивце. Онај у тамницу вргнут, овај у прогонство послат. Ономе глава отсечена, и овај жељаше да такву смрт поднесе за истину. Многи подвизи овога беху на земљи, зато су му многи венци на небу. Јован са светим апостолом Павлом сада кличе: Христов сам миомир! Јер свако место очисти од заблуде као од смрада: У Ефесу обману Мида Прогна; у Фригији мајку лажних богова бездетном учини; у Kecapији јавне куће уништи; у Сирији богоборне зборнице укину; у Персији семе побожности посеја. Свуда православну веру укорени, проповеђу сав свет богопознањем испуни. Написавши књиге, он свуда мреже спасења разапе. Са Јованом Богословом он о Речи Очевој богослови. Са Петром побожно вероисповедање заснова. Са рибарима мреже Православља у свет врже. О Јоване! живот твој заиста беше пун мука, али је смрт твоја чесна, гроб твој славан, награда твоја велика!

Док је свети Прокл тако у цркви беседио, народ чије је срце горело љубављу према светом Јовану Златоусту, немаде стрпљења да сачека крај беседе, већ сви громко као једним устима стадоше молити светога Прокла, да што пре свете мошти Јованове пренесе из Комана к њима у Цариград. И велики жагор дуго потраја у цркви, тако да патријарх није био у стању да беседу доврши.

По завршетку богослужења пресвети Прокл одмах оде код цара Теодосија[3], сина Аркадијевог а унука Теодосија Великог. И саветујући му да пренесе чесне мошти Златоустове, он говораше: "Врати, царе, онога што те еванђелски родио светим крштењем, и светитељским рукама, као некада старац Симеон Господа, држао. Црква ти довикује: "Красота се моја наруши, уста се затворише, лепота се помрачи. Дивљи вепар рашчерупа пастире мојих оваца златоустовских, и пагубни зверови поједоше плод уста мојих. Оскврнави завист светињу служитеља мог, као у лугу секирама га отсекоше од мене, и у гроб ћутања га затворише. Рођаци по јереси рекоше између себе: Да запушимо уста кoja су тако много говорила против нас! Осрамотимо речи његове, јер онда неће моћи тако учити, нити нам више одвраћати. Докле ће ме, царе, непријатељ ружити Златоуста ради? Врати ми онога који беше сличан женику мом Христу! Даруј мени, матери твојој, духовног оца твог! Иако ме је њега лишила твоја мати по телу, но ти немој следовати њеном немилостивом срцу и злим склоностима, него ревнуј за светињом Духа, без које нико неће видети Господа. Евдоксија прође, али Црква остаје увек. Ја сам твоја вечна мајка. Обрадуј ми срце, вративши ми Златоуста, да би била твоја заступница пред Богом. Стекни Златоустову душу за твоју молитвеницу. Буди син правде, утврђиван молитвом отачком!"

Пошто много оваквих ствари изговори цару од лица Цркве, цар пристаде. И бише послани угледни људи са сребрним кивотом у Коман, да веома свечано пренесу отуда свете мошти светог Златоуста. Кад тамо стигоше, они показаше цареву наредбу епископу команском и народу. И настаде у народу велика туга, и жалост, и плач, што се лишавају тако велике духовне ризнице. И не желећи да даду свете мошти, много роптаху, али се не могаху одупрети царевој наредби. А када цареви изасланици хтедоше да изваде светитељеве мошти из гроба, оне се показаше теже од сваког камена и од сваке тежине. Ни огроман број људи не могаде их макнути. Иако се много мучише око тога, ништа не успеше. Разумевши да светитељ не жели да се његове мошти узму одатле, изасланици хитно обавестише о томе цара писмом. Цар се посаветова са пресветим патријархом Проклом и другим светим људима, увиде свој грех, јер није изасланике послао с молбом него с наредбом да из Комана узму светог Јована. И одлучи да светом Златоусту као живоме напише писмо, молећи опроштај за смелост, и молећи га да благоизволи вратити се на свој престо, и утеши стадо своје. Написа дакле својом руком ово:

"Васељенском патријарху и учитељу и духовном оцу, светом Јовану Златоусту, ја цар Теодосије приносим поклоњење. Пошто смо, чесни оче, мислили да је тело твоје мртво као тела осталих умрлих, послах људе с наређењем да га брзо пренесу к нама. Али жеља нам се не испуни због моје недостојности. Стога ти сада као живоме шаљем ову моју својеручну молбу, и са вером молим за опроштај мени и људима твојим: опрости ми онај неумесни потхват, покривши га пучином своје мудрости; опрости мени који се кајем ти који си све учио покајању; и као деци која воле оца, дај нам себе, и својим доласком обрадуј оне што те љубе. Далеко сам од сваке помисли да наређујем, него те понизно молим: дођи к нама! Немој ме по други пут вратити посрамљена, свечесни оче! Подари себе онима који жуде за тобом. Дођи с миром међу своје, и своји ће те с љубављу примити."

Пошто написа писмо, цар га даде брзоходцима, наредивши им да отворе светитељев гроб, да писмо положе на светитељеве груди, па да затим одрже свеноћно бденије. Тако и би. Када брзоходци стигоше у Коман, они ставише царево писмо на груди светога Јована. И одслужи се свеноћно бденије. Онда се цареви изасланици коснуше чесних моштију, и светитељ им се одмах даде, јер постаде природно лак, као што је и био. И они, обрадовани тиме, извадише чесне мошти из гроба и положише их у сребрни кивот. А беше тамо један убог човек, који је био хром од змијина уједа, и живео је при цркви просећи милостињу. Он узе једну крпицу из светитељевог гроба, протрља своју ногу, и одмах му оздрави нога, и он стаде ходити славећи Бога. А слеже се сав народ са свећама, да се поклоне чесним моштима светитељевим. И са многим сузама и ридањем испратише свете мошти.

Кренувши на пут, цареви изасланици пређоше велико растојање, и стигоше у халкидонско пристаниште[4]. A y сусрет беше изашао цар са целим сенатом и патријарх са клиром, и огромно мноштво света. И уђоше у лађу. А беше нарочито спремљена царска лађа да прими чесне мошти светог Златоуста. И унесоше у њу кивот са светим моштима. И када се враћаху у Цариград, по Божјем промислу, изненада се диже бура на мору, која разбаца лађе на разне стране. А лађа, у којој беше кивот са светитељевиад моштима, иако јој се ужад покидаше, пловљаше сама, невидљиво вођена Божјом силом, и пристаде уз брег, где беше виноград оне удовице, због кога свети Златоуст поднесе толике муке и прогонство. На овај начин светитељ и после смрти показа своју ревност за правду, изобличавајући учињену неправду. И чим лађа са моштима светитељевим пристаде уз тај брег, одмах постаде тишина на мору, и све се лађе слегоше читаве, јер ниједна не беше настрадала од буре.

Када кивот са моштима би изнесен из лађе на обалу, узбуди се сав град, и дођоше са свећама и кадионицама и песмама. Тада узеше кивот и однеше га прво у цркву светог апостола Павла. Затим га пренесоше у цркву свете Ирине. Ту цар и патријарх отворише кивот, и угледаше тело светитељево, а оно процветало лепотом и нетљенијем, као крин у башти. И диван мирис излажаше из њега. И скиде цар свој пурпурни плашт, распростре га преко моштију, и павши на груди светитељеве, са сузама говораше:

"Опрости, свети оче, неправду која ти из пакости би нанесена. И немој мене чинити одговорним за грех моје мајке, да не бих због родитељске свирепости патио ја. Иако сам син твоје гонитељке, ипак нисам крив за зло које ти је учињено. Но, опрости јој грех, да бих се и ја очистио од њене љаге. Преклањам моје царско достојанство к ногама твојим, и сву моју власт препуштам теби. Прости ону што ти је глупим насиљем нанела неправду, јер се каје и моли опроштај, мојим устима говорећи ти са смирењем овако: Сети се, оче, своје поучне беседе о незлопамтљивости, те не помени сам зло моје! Желим да устанем из греха, али пружи ми руку ти који си рекао: Ако си једанпут пао, устани, и спашћеш се! He могу да подносим твој гнев против мене, јер се ево и гроб мој тресе, потресајући кости моје, и бојим се да ме на Страшном суду Христос не лиши да станем с десне стране Њега. Многе си спасао својим поукама, па нека и ја једина не будем лишена тог спасења. He остави мене која вичем за тобом, него ме избави од непријатеља мог ђавола, јер ме он наговори да ти сагрешим, као некада Еву да сагреши Богу. Немој се стално гневити на ме, незлобиви! Ти ниси био злопамтило у трулежном животу; не буди злопамтило и у нетрулежном! Док ја живех временим животом, пакост ти учиних; а сада када ти живиш бесмртним животом, буди користан души мојој. Слава моја прође, и ништа ми не поможе; помози ми ти, оче у слави твојој, коју си добио од Бога. И пре но што будем на Страшном суду Христовом осуђена због тебе, опрости мени неоправдивој!"

Говорећи тако од лица своје мајке, цар не могаше да престане са плачем, него сузама квашаше тело светитељево, и са страхом га целиваше. Исто тако и пресвети Прокл, с љубављу целивавши светитеља, говораше: "Христољубиви оче, сладчајши учитељу, ја сам чедо твоје, твога духовног млека одгој. Као што си пре мене био пастир ти, тако си и сада ти пастир: моје овце твоје су, твојом пашом досада храни се твоје стадо, и жудећи за тобом, оно неће да иде за другим пастирем. Покажи нам стога лице своје, и учини да опет чујемо глас твој"!

А сав народ искаше да се само дотакне чесног кивота светитељевог, и не одлажаху од њега целог дана и целе ноћи. Сутрадан положише чесни кивот у царске колеснице, и веома свечано одвезоше у велику саборну цркву светих Апостола. И када га унеше унутра, и поставише на патријаршијски престо, сав народ као једним устима клицаше, говорећи: Заузми престо свој, оче! - И виде патријарх Прокл, и с њим многи достојни људи, како свети Јован мртва уста своја као жив покрену, и проговори ову архијерејску реч: "Мир свима!" - А док се служила света литургија, догодише се од светих моштију Златоустових исцељења многих болесника, и престаде да се тресе гроб царице Евдоксије који се дотле дуго тресао.

И с весељем и радошћу положише свето тело светог Златоуста у светом олтару испод жртвеника, славећи Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

Пренос моштију светог Златоуста извршен је 438 године на данашњи дан.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТИТА ПЕЧЕРСКОГ

Преподобни Тит беше најпре војник, па када у неком боју задоби рану у главу, он се повуче од света у Печерски манастир, где оздрави и прими монаштво. Проводио је време у непрестаном оплакивању својих ранијих грехова. Пред смрт би извештен кроз неку небеску појаву, да су му сви греси опроштени. Мошти му почивају у пештерама Теодосијевим.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА

Димитрије, кафеџија у Цариграду, беше младић од својих двадесет пет година, врло леп, снажан, и честит по животу. Због тих особина и предности завиђаху му стално турске бадаваџије, који често долажаху у његову кафану. Ови Турци су много пута покушавали на разне начине да Димитрија одврате од вере у Христа и потурче, али увек без успеха. Једнога дана ти се Турци напише у кафани и потукоше међу собом, при чему један између њих би рањен ножем. А Димитрије и остала послуга зађоше међу Турке, трудећи се да их разваде и умире, на шта су по царским законима о кафанама имали право и дужност. Пошто их најзад развадише, они их испратише из кафане.

Међутим сутрадан ти пакосни Турци пронађоше једног утицајног Турчина, преко кога лажно оптужише Димитрија код везира да је, тобож, он ножем ударио Турчина, због чега по закону он треба или да да крв за крв, или да буде погубљен, или да се потурчи. Везир нареди те Димитрија доведоше на суд. И рече му везир: Ево ови те оптужују и сведоче против тебе; шта имаш да кажеш у одбрану своју? - Млади Димитрије без икаквог страха изложи везиру како је текла цела ствар. На то му везир рече: Имаш да бираш једно од двога: или да се потурчиш, или да будеш погубљен. - Димитрије сасвим слободно и мушки одговори: Нити сам се родио Турчин, нити ћу постати Турчин, па шта ми Бог да. Ја сам се родио хришћанин, и хоћу да умрем хришћанин.

Када везир виде да је Димитрије непоколебљив у својој хришћанској вери, он донесе одлуку ла Димитрије буде погубљен мачем. Џелати одмах узеше Димитрија и поведоше на губилиште. Али када беху близу губилишта, стиже везирово наређење да мученика врате к њему. Везир љубазно дочека мученика, и поче му благо и умиљато говорити и обећавати му положаје, почасти и много злата, само да се одрекне Христа и потурчи. Но храбри мученик се не даде завести тиме, већ смело и неустрашиво изобличи њихову муслиманску веру. Тада га везир предаде у руке његовим тужиоцима и клеветницима. Ови га одведоше у кафану где беше мноштво Турака; и сви га они стадоше на разне начине наговарати да се потурчи. Но мученик остаде чврст и несавитљив, а њих и њихову веру изружи. Међутим везир нареди те мученика поново доведоше преда њ. И опет стаде везир саветовати мученика да прими њихову веру; при томе се служаше и ласкама и застрашивањима. Али пошто све то би узалуд, везир остави мученика још за једно суђење.

На овом последњем суђењу везир се из све снаге труђаше да мученика толико застраши, еда би овај променио вером. Али мученик и овога пута остаде чврст као дијамант. Тада везир изрече пресуду: да Димитрије пред својом кафаном буде погубљен мачем. To би учињено, и свети Димитрије доби од Господа Христа неувенљив венац мучеништва. A y току три наредне ноћи, по читаву ноћ небеска светлост сијаше над светим телом мучениковим. Један хришћанин покуша ноћу да узме свете мошти мученикове, али га стражари ухватише, избише, и новчано оглобише.

Молитвама светог мученика Димитрија нека Господ све нас удостоји Царства небеског. Амин[5].

СПОМЕН СВЕТЕ ЦАРИЦЕ МАРКИЈАНЕ

Свето живела, у миру се упокојила.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КЛАВДИНА

Светим подвизима душу охристоличио, и у миру се прeставио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА

Египћанин; подвизавао се у четвртом веку; скончао око 400 године у дубокој старости.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Коман - град у провинцији Јерменији, на истоку Мале Азије; сада се на том месту налазе само развалине.

2. Патријарховао од 437 до 445 год. Св. Прокл празнује се 20 новембра.

3. Цар Теодосије II - Млађи - царовао од 408 до 450 год.

4. Халкидон се налази наспрам Цариграда, на азијској обали Босфора.

5. Свети Димитрије пострада у Цариграду 1784 годнне.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Ксенофонт и Марија, и синови њихови Јован и Аркадије. Угледни и богати Цариграђани, Ксенофонт и Марија, живљаху животом богоугодним и сву пажњу посвећиваху хришћанском васпитању синова својих. Када им синови порастоше, послаше их на науке у Вирит (Бејрут); но догоди се, да бура потопи лађу. Промислом пак Божјим Јован и Аркадије буду некако спасени и таласима избачени на обалу, али на два разна места, тако да сваки мишљаше за другога да је потонуо. Из туге један за другим они се оба замонаше у два разна манастира. После две године ожалошћени њихови родитељи дођу у Јерусалим на поклоњење светињама. Тамо помоћу прозорљивости једнога духовника састану се најпре брат с братом, а потом и родитељи с децом својом. Из благодарности према Богу Ксенофонт и Марија раздаду све своје имање сиромасима, а они се обоје замонаше. Дирљива историја ове четири свете душе јасно показује како Господ дивно руководи судбом оних, који у Њега верују; како попушта на њих муку и жалост, да би их после, још већма ојачане у вери, увео у што већу радост. Живели и упокојили се у Господу у V веку.

2. Преподобни Симеон Ветхи. Друг и пријатељ светог Паладија. Од ране младости па до смрти подвизавао се у једном вертепу. Основао два манастира и упокојио се у Господу 390. године. Ветхим, или Старим, назива се за разлику од Симеона Столника, који се нешто доцније подвизавао.

3. Свети Давид, цар грузијски (1089-1130). Обновио и оснажио Грузију као државу. Као велики ревнитељ вере хришћанске сазидао је многе нове храмове по Грузији и старе оправио. Сматра се препородитељем вере православне у Грузији.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КСЕНОФОНТА и његове супруге МАРИЈЕ и ЈОВАНА и АРКАДИЈА синова њихових

Свети Ксенофонт беше један од најугледнијих великодостојника у Цариграду, богат спољашњим богатством, но још богатији унутрашњим: вером и побожношћу, и усрдним држањем свих заповести Божјих. Славан због великог положаја и високог порекла, он беше још славнији због племените нарави и добрих дела. Јер колико беше висок чашћу, толико умом смиреноумоваше, не гордећи се срцем и не превазносећи се због привремене славе овога света. А гомилаше себи благо на небу, шаљући тамо своја богатства преко руку убогих. Супруга му се зваше Марија. Она беше подражатељка свију добрих дела његових, и у свему беше слична њему. Живећи с њом чесно, Ксенофонт чињаше што је угодно Богу, ходећи беспрекорно у свима заповестима и наредбама Господњим. А родише им се два сина, Јован и Аркадије. И васпитаваху их у сваком добру, учећи их не само књижном знању, него и страху Божјем, који је почетак мудрости, и упућујући их на сваку врлину. Јер је желео да му синови буду не само наследници имања, него више свега подражаваоци богоугодног живота његовог. А када синови порастоше, послаше их на науке у Вирит (Бејрут)[1], јер у то време у Вириту беше чувена школа.

Док се они школоваху тамо, после неког времена Ксенофонт се тешко разболе, и очекиваше да ће умрети. Супруга му Марија, не надајући се више да ће он остати у животу, написа синовима писмо у Вирит о тешкој болести очевој и нареди им да одмах дођу дома док им отац није отишао из овог света, како би се удостојили последњег очева благослова, и нашли се око његове сахране. И они хитно допутоваше. Видевши их, отац се обрадова, и од радости му би лакше. Наредивши им да седну крај његове постеље, он их стаде саветовати, говорећи: Децо моја, сматрам да сам при крају живота. А ви, ако ме волите, живите по моме завештању. А мог завештања ево: Пре свега, бојте се Бога, и живите по светим заповестима Његовим. А остало шта вам будем рекао, рећи ћу вам не из сујете, већ да бих вас побудио на врлину. Јер ако живот мој будете имали себи за пример, неће вам бити потребни други учитељи. Јер је домаће васпитање и образовање, вршено речима и делима, далеко корисније од сваке спољне науке. Познато вам је: да сам досада живео у свакој побожности и простоти срца; да сам био поштован и вољен од свију, не због великог звања, већ због кротости и добре нарави. Никада никог нисам увредио, ни наружио, ни оклеветао; нити сам коме позавидео, нити се низашта разгневио, нити против кога непријатељствовао; све сам волео, са свима у миру живео. Нисам пропустио у цркви ни вечерње ни јутарње богослужење; нисам презрео ни убогог, ни странца, ни ожалошћеног, него сам сваког речју и делом тешио; по тамницама сам сужње посећивао; многе сам из ропства откупио и на слободу пустио. И као што сам чувао уста своја да не говоре ништа што је зло и рђаво, тако сам заветовао и очи своје да не ногледају на туђу лепоту, нити да је пожеле. И хвала Богу који ме је чувао, ја не познах друге жене осим матере ваше. Али сам и с њом имао телесне везе само док се ви не родисте. После вашег рођења ми се договорисмо да престанемо имати телесне везе, и досада се сачувасмо у чистоти телесној ради Господа. Угледајте се, децо, на живот родитеља својих; подражавајте веру, трпљење и кротост нашу; и тако живите, да бисте угодили Богу. И Бог ће вас благословити, и дати вам дуг живот. Убогима милостињу делите, удовице и сирочад штитите, болеснике и сужње обилазите, понижене и неправедно осуђене спасавајте, са свима мир имајте; пријатељима својим верни будите, а непријатељима добро чините, не враћајући зло за зло. Према свима будите добри, кротки, љубавни, смирени. Своју душевну и телесну чистоту чувајте беспрекорном и сада; а ако Бог да да ступите у брак, нека брачна постеља ваша буде чиста. Црквама Божјим и манастирима добро чините, свештенике и монахе поштујте, јер због њих Бог излива своју милост на цео свет. Нарочито пак не заборављајте оне који се Бога ради потуцају по пустињама, по горама, по пећинама и по гудурама земаљским, дајте им оно што им је потребно; ниште дарежљиво храните, и нећете оскудевати. Јер познато вам је, да мој дом никад није оскудевао што је толике трпезе убогима постављао. Често се молите, поука се Светих држите! Мајци својој указујте дужно поштовање и слушајте је са страхом Господњим, свагда творећи вољу њену и не оглушујући се никако о заповести њене. Према робовима будите милостиви, љубећи их као удове своје и децу своју; старе пуштајте на слободу, дајући им доживотно издржавање. Кратко речено: Што видесте мене да чиним, то и ви чините, и удостојиће те се почасти и славе Светих. Сећајте се стално и тога, да ће овај свет убрзо проћи, и слава његова неће вредети ништа. Децо, заповести Господње и моје држите, и нека Бог мира буде с вама!

Чувши ово, Јован и Аркадије плакаху, и говораху: He остављај нас, оче, већ умоли Бога да ти да да још мало останеш с нама. Знамо да ћеш га умолити ако хоћеш, јер ће те Бог послушати. Ми смо још врло млади, и ти треба још да поживиш на земљи, да би нас потпуно упутио на добра дела, и сам уредио живот наш како треба. - А отац, уздахнувши и заплакавши, рече: Откако ме Бог посети овом болешћу, и легох у постељу, много сам молио, и молим Бога, да ми због тога што сте још млади да да још мало поживим на земљи, док вас не видим у свему савршене.

Идуће ноћи би Ксенофонт у сну извештен, да Бог наређује да он још остане у овом животу. И он обавести о томе супругу и децу. И сви се радоваху и слављаху Бога. И стаде се болесник полако опорављати, и рече синовима: Децо, идите и довршите своје школовање, па кад завршите, вратите се, да вас по закону оженим. И укрцавши их на лађу са свим оним што је потребно, он их опет испрати у Вирит.

У почетку пута пловидба им је била врло пријатна, јер је ветрић ћарлијао. Затим изненада дуну супротан ветар, и неочекивано се подиже силна бура на мору. Морнари одмах спустише једра, и бура се стаде титрати лађом, бацајући је тамо амо, и валови је запљускиваху. И сви на лађи плакаху и ридаху од очајања, страха и смртне опасности. Плакаху и обадва брата, Јован и Аркадије, молећи се Богу и говорећи: Господе преблаги, Саздатељу сваке твари, не презри створења Своја! Сети се добрих дела родитеља наших, и ради њих немој нас оставити! и не допусти да умремо пре времена, у цвету младости наше! Нека нас не подави ова бура! нека нас не прогута морска дубина! Опомени се милости Своје и доброте Своје! погледај с висина свете славе Своје, и види муку нашу! Чуј јецање и вапај наш! Срца скрушена и духа смирена ми се молимо: пружи нам свемоћну десницу и извуци нас из понора смрти! не дај нас смрти имена Твога ради, него учини с нама по милости Својој и по неизмерном милосрђу Свом! Избави нас од дављења, да бисмо Те славили! Јер Те мртви неће славити, ни они што силазе у ад, већ ћемо ми живи прославити страшно име Твоје!

Када морнари видеше да бура бива све јача и јача, и да се лађа не може спасти од потопљења, уђоше у спремљени, одозго покривени и тиме од потопљења осигурани, мали чамац, као да хоће тобож да на лађи поправе нешто споља, отиснуше се од лађе, и таласи их понеше, а они очекиваху да ће их избацити негде на обалу. На лађи остадоше два млада брата, Јован и Аркадије, са својом послугом. Видећи бекство морнара и опасност у којој се налази лађа, јер су је таласи већ прелетали и пунили водом, и она је већ почела да тоне, они се обретоше у смртној опасности. Поскидаше са себе одело ради лакшег пливања, и да се не би одмах подавили на пучини. Очекујући последњи растанак и смрт, браћа дирљивим гласом и ридањем дозиваху родитеље своје, и говораху: Здраво да си, премили оче! здраво била и ти, премила мајко! Нећете нас више видети, ни ми вас! Нећемо више уживати земаљска добра у дому заједно са вама! - Затим говораху један другоме: Авај, мили брате! авај, светлости очију мојих! О, како је горко растати се! Где су сада молитве наших родитеља? где су њихова доброчинства ништима? где су њихови поклони монасима и поштовање? Зар ниједна молитва њихова за нас не узиђе к Богу? или ако је и узишла, не може нам помоћи због мноштва грехова наших, због чега смо и недостојни да останемо у животу. Авај нама! недавно смо плакали за оцем који беше на самрти, а сада ћемо бити разлог да наши родитељи неутешно плачу и неућутио наричу за нама! О оче, који си се тако свесрдно старао о нашем васпитању и нашем живљењу, ни мртве нас видети нећеш! О мајко, надала си се да видиш свадбе синова својих и израна си припремала брачне одаје, а ти ни гроб деце своје, видети нећеш! Заиста је бол за родитеље гледати децу своју где умиру, и сахрањивати их! А колико је већи ваш бол, о слатки родитељи наши, јер се не само лишавате деце своје, него ни смрт њихову не видите, нити ће вам икада стићи вест о изненадној и горкој кончини нашој! Ви сте се надали да ћемо вас у дубокој старости ми сахранити, а сада ми се нећемо ни тога удостојити да нас ви сахраните.

Затим загрлише један другога и последњи целив дадоше један другоме, говорећи: Спасавај се, брате, и опрости ми! - А к Богу опет завапише, и рекоше: О, Царе и Господару свих, какву си смрт попустио на нас! Ако је, по неисказаном промислу Твом, немогуће да се избавимо од ње, онда нас немој раздвојити на самртном часу, већ нека нас један талас обојицу покрије, и нека нам једна утроба морске животиње неке обојици буде гроб! - А слугама својим говораху: Спасавајте се, добра браћо и пријатељи! спасавајте се и опростите нам!

Пошто се лађа потпуно разби, сваки од њих дохвати се најближе даске, и таласи их разнеше на разне стране. Но благодаћу Божјом сви бише сачувани од дављења и смрти, само у разне крајеве однесени и избачени на обалу: слуге беху избачене у Тир[2] на обалу; Јован у неко место, звано Малмефетан[3], а Аркадије у Тетрагафгију[4]. И сваки од њих, не знајући о спасењу брата свог од дављења, не радоваше се толико своме животу, колико туговаше над погибијом свога брата.

Изишавши из мора, Јован размишљаше у себи: Куда сада да идем? Стид ме да наг изађем људима пред очи. Идем у манастир, где побожни иноци живе, и тамо ћу Богу, који ме је спасао од смрти, служити у сиромаштву и смирењу више него ли у богатству овога света. Сматрам да нас због тога Бог и није услишио када смо My ce на лађи молили, пошто су родитељи наши желели да нас ожене, и да нам оставе своја огромна имања и богатства, те бисмо тако изгинули у сујети овога света страшније него на мору. Но Свевидац нам је припремио нешто боље, зато је и попустио на нас буру; и како је Он хтео, тако и би. Јер Он, добар, зна све штa je на нашу корист. Ми ништа не знамо од онога што ће нам се у будућности десити, а Он све зна, и ради по Својој вољи, припремајући свакој души спасење. - Затим, подигавши руке к Богу, мољаше се говорећи: Господе мој, Господе, Ти си мене спасао од морских валова и смртне опасности, спаси и слугу твога, брата мога Аркадија! избави га од горке смрти, као што си милошћу Својом и мене избавио. И ако си га сачувао у животу, и извео на копно, онда му отвори ум да и он мисли и жели монашки живот, и удостоји га да твори оно што је угодно Теби! Спаси и слуге наше што су били с нама, да ниједан од њих не погине у мору, него да се поводом спасења свију њих прослави пресвето име Твоје!

И продужи пут, молећи се: Господе Исусе Христе, јединородна Речи Очева, погледај на молитву слуге Твога, и управи стопе моје к творењу заповести Твојих! научи ме светој вољи Твојој! Јер Ти знаш, Господе, да у овом тренутку ја немам другог помоћника осим Тебе. - Пошто је дуго путовао, он наиђе на један манастир, и закуца на врата. Вратар му отвори. И кад га виде нага, он скиде своју одећу, и даде му је те се обуче. И уведе га у своју келију, и предложи му хлеб и сочиво. И када устаде са трпезе, упита га црноризац вратар: Одакле си, брате? Он одговори: Странац сам, господине, и убог. Спасен сам од потопљења, јер се на мору разби лађа, и ја се дочепах једне даске, и таласи ме ношаху, али молитвама вашим Бог ме сачува жива, и вода ме избаци у ове крајеве. - Чувши то, црноризац вратар би дирнут тиме, и прослави Бога који спасава оне што се у Њега надају. И упита Јована: Куда желиш ићи, брате? Одговори му Јован: Куда Бог хоће. Хтео бих да будем монах, ако би ме милосрдни Господ, превидевши грехе моје, удостојио да на себе узмем његов благи јарам. - Рече му црноризац: Заиста, чедо, добру ствар желиш, и бићеш блажен, ако свим срцем послужиш Богу. Упита га Јован: Молим те, оче, реци ми, могу ли овде код вас остати? Одговори инок: Почекај мало, док известим о теби нашег оца игумана. И како му буде откривено од Бога за тебе, и што ти он нареди, то учини, и спашћеш се. - И оде вратар код игумана, и исприча му подробно све о младићу. Игуман нареди да му га доведе. И погледавши младића, познаде у њему Божје призвање, и провиде његово добро живљење, и рече: Благословен Бог оца твог и мајке, који те је спасао од мора, и довео те овамо. - И пошто га довољно поучи о монашком животу, осени га крсним знаком, и нареди му да остане у манастиру. И ускоро га постриже у монашки анђелски лик. И блажени Јован подвизаваше се молитвом и постом, и свима трудовима манастирским у послушањима. Али непрестано туговаше за братом својим Аркадијем, јер држаше да се у мору удавио.

А Аркадије, такође би Божјим промислом сачуван у животу, и у Тетрапиргији, ступи на земљу из мора, и павши ничице мољаше се Богу, говорећи: Господе Боже Аврамов, Боже Исаков, Боже Јаковљев, Боже оца мога, благодарим ти што си ме избавио од буре, и извео из смрти у неочекивани живот, и на суву земљу ставио моје ноге. Но као што си мене спасао од дављења, Свемилостиви, тако спаси и слугу твог, брата мог Јована. Молим Ти се, Господе мој, Господе, сачувај га милосрђем Својим, да га не однесу таласи и бура, и не прогута бездан морски! Услиши ме, Господе, јер је блага милост Твоја, и удостоји ме да видим лице брата свога. Опомени се дела оца нашег, и не сведи Јована у дубине морске, нити њега младог предај привременој и неочекиваној смрти. Дај ми да га видим и умрем!

Говорећи тако, он је толико плакао, да је малаксао од плача: Затим устаде и оде у оближње село. Тамо га срете неки христољубив човек, који му даде старо одело, те се он обуче. Замоли и мало хлеба, те поткрепи изнурено тело. Онда оде у тамошњу цркву, и помоливши се опет са сузама за брата, прилеже на један стуб поред цркве, и заспа. И одмах у сну виде свога брата Јована где му говори: Брате Аркадије, зашто ме тако горко оплакујеш, и кидаш срце своје? Ево, благодаћу Христовом, ја сам жив, стога немој плакати за мном. - Аркадије се трже из сна и поверова у истинитост сна, и веома се обрадова, и заблагодари Богу. И размишљаше у себи шта да ради. Да идем родитељима без брата, говораше себи, мој би их долазак ожалостио. Да опет идем у школу, да довршим своје философске студије, па да онда отидем родитељима, ипак их нећу обрадовати, јер чим ме буду видели самог удариће у горко ридање. Просто не знам шта да радим. Сећам се да је мој отац свагда величао монашки живот, као живот који приближава Богу. Најбоље ће бити да идем у манастир, и да будем монах.

После таквог размишљања, Аркадије сатвори молитву и отпутова у Јерусалим. Тамо се поклони светим местима, на којима Господ изврши спасење света, па крену путем да сврати у први манастир на који успут наиђе, и да у њему остане. И идући тако, срете једног чесног монаха, украшеног седим власима, светог по животу, и прозорљивог. Приђе му, и припаде к ногама његовим, и целивавши их, рече му: моли Господа за мене, свети оче, јер сам у великој невољи и тузи. А светац му одговори: Чедо, не тугуј, јер је брат твој, због кога ти тугујеш жив, као и ти, и сви што су с вама били на лађи. Бог их је сачувао, те се сви спасоше од удављења. И ступише у манастир ради монашења. И брат твој Јован већ се налази у манастиру, и почео је са монашким подвизима. И иде време када ћеш ти својим очима видети брата, јер је услишена молитва твоја.

Чувши то од великог старца, Аркадије стајаше запрепашћен, дивећи се прозорљивости светога. Онда опет припаде к ногама његовим, молећи га: Као што Бог ништа не сакри од тебе што се односи на мене, тако ме и ти не одбаци од лица твог, молим те. Но како знаш, спаси убогу душу моју, и замонаши ме. Старац му одговори: Благословен Бог! хајде за мном, чедо! - И одведе га у лавру светог Харитона, која се по сиријски зове Сукијска[5], и постриже га у њој, и даде му келију, у којој се пре њега педесет година подвизавао један од великих отаца. A ca Аркадијем остаде годину дана и сам тај прозорљиви старац, упућујући га у монашки живот, и учећи га војевању и ратовању са невидљивим непријатељима. После годину дана старац се удаљи у пустињу, и остави Аркадија сама у келији, обећавши му да ће се после три године видети са њим. А Аркадије, примивши правило од старца, без лености га извршаваше, служећи Богу дању и ноћу.

Пошто прођоше две године од бродолома, Ксенофонт, не знајући шта се на мору десило са његовом децом, посла једног службеника свог у Вирит да види како су Јован и Аркадије, јесу ли здрави, и хоће ли скоро завршити своје науке. Јер се чуђаху и отац и мајка што им се деца толико времена ни једанпут писмом не јавише. Дошавши у Вирит, службеник се распита и дознаде да деца господара његовог Ксенофонта нису ни дошла у овај град. Размишљајући о томе, он дође на мисао, да су се можда договорили и отишли у Атину. Зато и отпутова у Атину да их потражи. Али их ни тамо не нађе, нити игде чу што о њима. И враћаше се забринут у Византију. И кад се једном одмараше у једној друмској гостионици, један монах путник наврати у гостионицу да се одмори. И онима што га питаху казиваше како путује у Јерусалим да се поклони светим местима. А службеник Ксенофонтов пажљиво посматраше тог монаха, и учини му се да је то његов друг, један од оних што су са синовима господара његовог били отпутовали за Вирит. И упита монаха: Ниси ли ти онај (и каза му име), слуга господара Ксенофонта, који је са господом Јованом и Аркадијем отпутовао за Вирит? Црноризац одговори: Ја сам зацело, и ти си ми друг, пошто смо слуге једнога господара. Службеник га упита: Шта те побуди да се замонашиш? И где су господа наша, Јован и Аркадије, молим те, причај ми. Јер сам много труда уложио тражећи их, али их не нађох. - Инок тешко уздахну, очи му се напунише сузама, и он стаде причати: Знај, друже, да су се господа наша удавила у мору, и сви они што беху са њима. И пошто се ја једини спасох, нисам желео да се вратим дома и донесем нашем господару и господарици црну вест, већ се реших и одох у манастир, и постадох монах. Сада сам на путу за Јерусалим, да се поклоним тамошњим светињама.

Када ово чу службеник подиже глас свој и стаде горко плакати и тужно нарицати, бијући се у груди и говорећи: Јао мени, млади господари моји, шта се то догодило с вама? шта чујем о вама? како пострадасте? како вас тако љута смрт постиже? ко да саопшти оцу и мајци вест о горкој смрти вашој! које очи могу гледати очеве сузе, материно јецање, и слушати плач и кукање и нарицање страшно! Авај мени, господари моји добри, погибосте, надо наша! А ми се надасмо да ћете, идући стопама родитеља својих, обрадовати браћу нашу, доброчинствима својим збринути незбринуте, одморити странце, нахранити убоге, украсити храмове Божје, и манастирима дати што им је потребно. А сада, о тешко мени! нема ништа од те наде. He знам шта да радим. Ако се вратим дома, господару мом, нећу му смети саопштити тако страшну вест. Јер како бих могао саопштити оцу и мајци вест да су им се синови удавили у мору? Неће ли они, кад то чују, тог часа пасти мртви од силног срчаног потреса? Боље је да се не враћам, да не би због црне вести, коју им будем донео, умрли пре времена, и тако ја био крив за смрт господара мог и госпође.

Док је службеник Ксенофонтов тако плакао, и изјављивао да се неће вратити господару свом, присутни људи мољаху га да више не плаче. И саветоваху му да иде и извести господаре своје, да га они на неки начин не би проклели. И говораху му: He известиш ли их, и изненада умреш, нема ти спасења. Службеник послуша савет њихов, и врати се у Византију. И ушавши у дом господара свог, сеђаше утучен и тужан, и ћуташе ојађен.

А госпођа Марија, чувши да се вратио службеник њихов, кога су били послали код деце своје, одмах га дозва к себи, и упита: Како су деца наша? Он одговори: Здрава су. Госпођа упита: Где су писма од њих? Он одговори: На путу их изгубих. A cpце њено се узнемири, и она рече службенику: Тако ти страха Божјег, реци ми истину, јер се силно помете душа у мени, и снага ме издаде. И он, подигавши глас свој, заплака горко, и стаде јој казивати истину: Авај мени, госпођо моја! обадва се светилника ваша у мору угасише, јер се лађа разби, и они се сви подавише.

Чувши то, госпођа се, преко очекивања, показа веома јака, чврсто се уздајући у Бога. Јер уместо да се од туге одмах сруши на земљу, и закука горко, она поћута мало, па прозбори: Нека је благословен Бог који је уредио да тако буде! Како је Господу било угодно, тако је и урадио: Нека је благословено име Господње од сада и довека! - А службенику рече: ћути, и никоме то не причај. Јер Господ даде, Господ и узе. Он зна шта је нама на корист.

После три сата, кад се дан већ клонио к вечеру, дође из царског дворца господин Ксенофонт са славом великом: многи су ишли пред њим и за њим. Пошто отпусти људе што га допратише, он уђе у кућу, и седе да једе хлеб. Јер је само једанпут на дан јео, и то увече. А кад седе за трпезу рече му супруга његова, госпођа Марија: Знаш ли, господару, да је слуга твој дошао из Вирита. А господин Ксенофонт рече: Благословен Бог! - Онда упита: А где је он? Она одговори: Болестан је и одмара се. Ксенофонт упита: Је ли нам донео писмо од деце? Она одговори: Остави то сада, господару. Хајде да једемо, па ћеш сутра читати писмо. А има он много шта и усмено од њих да нам каже. Ксенофонт јој рече: Нека ми се писмо одмах донесе, да га прочитам и видим да ли су нам деца здрава. А што има усмено да нам каже, то ће учинити сутра.

Тада госпођа Марија, не могући да задржи бол срца свог, бризну у плач, и не могаше од јецања да проговори. А Ксенофонт, видевши такав њен плач и јецање, зачуди се, и питаше je: Шта је то, госпођо моја Маријо? Зашто тако плачеш? Да нам нису деца болесна? - А она једва промуца: камо лепе среће да су болесна, него се у мору подавише мила деца наша. - Ксенофонт силно јаукну, и заплакавши рече: Нека је благословено име Оца и Сина и Светога Духа вавек, амин. He тугуј, госпођо моја, јер верујем да Бог неће допустити да деца наша потпуно нестану, и надам се да Његов милосрдни промисао неће хтети ожалостити седину моју, пошто се ни ја никада нисам усудио да ожалостим доброту Његову. Него хајде да се целе ове ноћи молимо милосрђу Његовом, и надам се да ће нам Бог открити за децу нашу јесу ли жива или нису.

И одмах устадоше, и затворивши се у молитвеној одаји, сву ноћ проведоше молећи се Богу са многим сузама и вером несумњивом. А кад стаде свитати, легоше одвојено да се одморе сваки на својој власеници. И обоје у сну имађаху исто виђење: Обадва сина њихова стајаху пред Господом Христом у великој слави: Јован имађаше спремљен за њега престо, и скиптар, и царску круну, украшену скупоценим бисерјем и драгим камењем; а Аркадије имађаше венац од звезда, и крст у десној руци, и светла постеља беше му намештена за одмор.

Пренувши се од сна, они испричаше један другоме то што видеше у сну, и разумеше да су им синови живи, и да их чува милост Божја. И веома се утешише. И господин Ксенофонт рече својој супрузи: Госпођо Маријо, држим да су деца наша у Јерусалиму. Стога хајдемо тамо да се поклонимо светим местима. Можда ћемо тамо и децу нашу наћи.

Пошто се господин Ксенофонт и госпођа Марија договорише, спремише се за пут. И издадоше потребна наређења управитељима дома и имања. И сатворише многе милостиње, и понеше са собом много злата, да би могли делити милостињу и даривати света места. И кренуше за Јерусалим. И када тамо стигоше, обиђоше света места молећи се и творећи милостињу. Затим стадоше обилазити све манастире у околини Јерусалима, тражећи децу, и нигде их не нађоше. А догоди се да негде успут наиђоше на једног од оних својих слугу који су са децом њиховом били на лађи. И овај већ беше монах. И грљаху га, и падајући пред ноге његове, клањаху му се. А монах опет паде пред ноге њихове, клањајући им се и говорећи: Молим вас Господа ради, немојте ми се клањати, јер не доликује вама, мојим господарима, да се клањате мени, робу своме. А Ксенофонт му рече: Свети лик монашки поштујемо и клањамо му се. Но нека те то не смућује, него нам испричај, молимо те, где су синови наши. Кажи нам, кажи Господа ради! - А инок заплака, и одговори: Када нам се лађа разби, сваки се од нас дохвати понеке даске, и валови нас однеше на разне стране. И не знам да ли се ко спасао од дављења или не. Мене вода избаци на обалу у околини Тира.

Чувши то, Ксенофонт и Марија обдарише инока, и опростише се са њим, замоливши га да се моли Богу за њих и за децу њихову. И затим кренуше у околину Јордана, желећи да се тамо помоле и раздаду остатак злата. И идући путем, они, по Божјем промислу, сретоше оног светог прозорљивог старца који сина њиховог Аркадија замонаши. И припадоше к ногама светога оца, молећи га да се моли Богу за њих. А светоме старцу би од Бога откривено све што се односи на њих и, сатворивши молитву, рече им: Ко доведе у Јерусалим господина Ксенофонта и госпођу Марију? Нико, осим љубав према деци. Али, не тугујте, јер су деца ваша жива, и Бог вам откри у сну славу која им је спремљена на небу. Идите дакле, делатељи винограда Господњег, идите куда сте сада пошли, и када тамо обавите своју молитву, ви се вратите у Свети Град, и видећете децу своју...

Рекавши то, они се растадоше: Ксенофонт и Марија одоше на Јордан, а прозорљиви старац оде у Свети Град, и пошто посети цркву Васкрсења Христова, задржа се близу свете Голготе да се одмори. И док свети старац сеђаше тамо, гле, млади монах Јован, син Ксенофонтов, допутова из Малмефетанског манастира у Јерусалим ради поклоњења, и видевши светога старца поклони се до земље. Старац га с љубављу отпоздрави и, благословивши га, рече: Где Си до сада био, господине Јоване? Јер отац твој и мати твоја траже те, и ти си дошао тражећи брата свог. - Јован се чуђаше како овај велики старац зна све; и схвативши да је прозорљив, припаде к ногама његовим и рече: Молим те, аво, кажи ми Господа ради где је брат мој. Јер душа моја силно малаксава од чежње да га види. Ја сам се веома трудио молећи се Богу да ми открије да ли је брат мој жив или не. И не хтеде Господ да ми отрије све до сада. Сада ми то открива преко тебе, свети оче. - Рече му старац: Седи поред мене, и ускоро ћеш видети брата свог. - Пошто мало поседеше, гле, наиђе други млади монах, Аркадије, уморан телом, сув у лицу, и са очима које једва могаху да гледају од неизмерног поста и уздржања. Клањајући се светим местима, он угледа свога старца где седи и, пришавши брзо, паде пред ноге његове говорећи: О оче, оставио си њиву своју, и већ је трећа година како је не обилазиш, те је много трња и корова никло по њој без тебе. И доста ћеш се намучити док је очистиш. А старац му одговори: Знај, чедо, да сам је сваки дан обилазио, и верујем Господу да на њој нема ни трња ни корова већ зрела пшеница, достојна трпезе Цара над царевима. Седи до мене. - И Аркадије седе.

Пошто поћута мало, старац упита Јована: Из ког си места, господине брате? Јован одговори: Ја сам убог човек, оче, и странац. Само за једну жељу срца свог молим милост Господњу и твоје свете молитве. А старац му рече: Да, тако је. Но кажи ми порекло своје, и град, и отаџбину своју, и житије, да се прослави имс Господње. И стаде Јован причати све по реду, како је родом из Цариграда, како је син једнога великодостојника, како је имао брата Аркадија, с којим је био послат у Вирит на школовање, и како је на мору настала бура, те се разбила лађа, и сви се подавили осим њега. А Аркадије, који је слушао његово казивање и пажљиво га посматрао, познаде брата свога, и сав узбуђен узвикну: Оче, заиста је ово мој брат Јован. Старац одговори: Знам и ја, али сам ћутао, да бисте сами познали један другог. - И скочише браћа, и загрлише се, плачући од радости. Затим захвалише Богу што их је удостојио да се виде живи, и у светом монашком чину, и у тако добром животу по Богу.

После два дана дођоше Ксенофонт и Марија са Јордана. И пошто се помолише на Голготи, и поклонише живоносном гробу Господа нашег, они много злата поклонише том светом месту у славу Божју. А угледавши тамо и оног светог прозорљивог старца, познаше га, и припадоше к ногама његовим просећи молитве. И по молитви рекоше старцу: Господа ради, оче, испуни своје обећање, и покажи нам децу нашу. - А поред старца стајаху обадва њихова сина, Јован и Аркадије, али им старац беше наредио да не говоре ништа, и да гледају у земљу, да их родитељи не би познали. Но деца познадоше своје родитеље, и радоваху се срцем. Родитељи пак не познадоше децу своју, једно што беху у монашком чину, а друго што лепота лица њихових беше свенула од великог уздржања. И свети старац рече светом Ксенофонту и Марији: Идите у своју гостионицу, и спремите нам трпезу, јер ћу доћи са својим ученицима да заједно с вама једемо, па ћу вам после тога казати где су деца ваша.

Родитељи се веома обрадоваше што им свети отац обећа да им покаже децу њихову, па одоше у гостионицу и брзо спремише добру трпезу. А старац рече ученицима: Хајдемо код ваших родитеља, само се уздржите да ишта говорите док вам не наредим. - И обадва брата одговорише: Нека буде, оче, како ти кажеш. Опет рече старац: Јешћемо с њима и разговараћемо, јер неће бити од штете по ваше спасење већ на корист. Верујте ми, ма какав труд узели на себе врлине ради, нећете достићи вашег оца и мајку.

И дошавши у гостионицу код Ксенофонта седоше, и заједно јеђаху за спремљеном трпезом, разговарајући корисне ствари. И упиташе блажени Ксенофонт и Марија старца: Оче свети, како живе наша деца? Старац одговори: Добро се труде на своме спасењу. И рекоше родитељи: Бог који устројава спасење свих, нека им да да буду истински делатељи винограда Христова. И опет господин Ксеонфонт рече старцу: О, како су добри ови твоји ученици, оче! О, када би и деца наша била таква, јер душа наша веома заволе ове младе монахе. И када их угледасмо, обрадова се срце наше, као да смо своју рођену децу видели. - Тада се старац обрати Аркадију: Сине, испричај нам где си се родио, како си одгајен, и одакле си дошао у ове крајеве. И Аркадије стаде причати, говорећи: Оче, ја и овај мој брат родом смо из Византије; синови смо једног од првих великодостојника на царском двору; родитељи нас послаше у Вирит да изучимо јелинску мудрост, но пловећи морем наша се лађа разби од буре, и сваки од нас дохвати се по једне даске од разбијеног брода, и валови нас ношаху куда су хтели, али Божје милосрђе нас сачува живе, и море нас избаци на обалу.

Док он то још говораше, познаше родитељи да су то њихови синови, и одмах повикаше: Ово су чеда наша! ово је плод утробе наше! ово је светлост очију наших! - И притрчавши загрлише их, и љубљаху их и плакаху од радости. Расплака се и старац. И сви устадоше, те узнесоше хвалу и благодарност Богу. И весељаху се, величајући велико и чудесно промишљање Божје о њима. Онда господин Ксенофонт са супругом својом молише светог старца, да и њих постриже у монашки чин. И бише Ксенофонт и Марија пострижени руком прозорљивог оца, и поучени монашком правилу. А нареди им старац да не остану заједно, него да живе одвојено. И после кратког времена сви се растадоше: госпођа Марија оде у манастир монахујућих жена; Јован и Аркадије се опростише са родитељима, и отидоше са старцем у пустињу; а господин Ксенофонт посла у Византију, продаде дом свој и сва имања, и раздаде сиротињи, и робове отпусти. Затим се удаљи у пустињу, нађе келију, и ту живљаше у безмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању.

И сви на крају угодише Богу: Јован и Аркадије засијаше међу пустињожитељима као светила; и пошто поживеше много година, предвидеше кончину своју, и ка Господу пређоше. Преподобна Марија чудеса многа сатвори: слепима вид даваше, ђаволе изгоњаше; и блаженом кончином пређе са земље на небо. Преподобни Ксенофонт такође доби од Бога дар чудотворства и прозорљивости; и провиђаше у будућност, и претсказиваше будуће догађаје; и беше видилац великих тајни; и пређе у онај свет да гледа што око не виде, и да се наслађује гледањем лица Божјег. - Живели и упокојили се у петом веку.

Тако преподобни Ксенофонт и блажена Марија и света деца њихова, Јован и Аркадије, заволевши Бога свим срцем, добро послужише Господу житијем праведним и богоугодним, и увршћени су у лик Светих од свесветог Господа Христа, Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом слава, част и поклоњење, вавек, амин.

За овога светог Јована, сина Ксенофонтовог и Маријиног a брата Аркадијевог, неки мисле да је Јован Лествичник, као што се то у почетку Лествичникове књиге види. Јер онај који житије светог Јована Лествичника, написано од раитског инока Данила, тумачи, каже о њему ово: Овде писац скрива порекло и град светога; а неки веле да је он син Ксенофонтов, а брат Георгија Арселата, који се од рођења звао Аркадије. Овај пак није променио име, него се звао Јован. Ксенофонт је био у Цариграду, итд.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА СТАРОГ[6]

Овај преподобни још у детињству заволе пустињачки живот. И израна се настани у једној пећини на гори Аманону[7]. Није употребљавао никакву људску храну, тојест ни хлеба нити ишта друго. Хранио се искључиво травом. Пошто зажеле да иде на Синајску Гору, он отпутова тамо, и ушавши у пећину, у којој је био Мојсије, када се удостојио био да види Бога, уколико је то могуће за људску природу, паде ничице на земљу, и тако проведе седам дана постећи и молећи се Богу са сузама. И не маче се одатле док не чу божански глас, који му наређиваше да устане и поједе три јабуке које се обретоше пред њим. А кад се врати са Синаја, основа два манастира. Многа чудеса чинио у славу Божју. И најзад се од многотрудног живота овог упокојио у Господу 390 год. Назива се Старим за разлику од Симеона Столпника, који се нешто доцније подвизавао.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГАВРИЛА

Овај свети игуман Јерусалимски херувимски се подвизавао, и у миру се упокојио у петом веку.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНАНИЈЕ ПРЕЗВИТЕРА И ПЕТРА ТАМНИЧАРА и седам војника с њима

Ови свети пострадаше у Феникији 295 године за време цара Диоклецијана и намесника царског у Феникији Максима. Ухваћен, свети Ананија би изведен пред намесника. И пошто исповеди Христа, и наружи идоле, бише га моткама, и жегоше му ребра пламеним буктињама, па му опаљене делове тела полише сирћетом и сољу. После тога светитељ молитвом разруши идолски храм и пообара идоле на земљу. Због тога би бачен у тамницу, и тамо добијаше храну од Бога. Ово чудо привуче вери Христовој тамничара Петра. Онда, по наредби намесниковој, њих обојица, заједно са седам других војника које свети Ананија беше привео вери у Христа тиме што чудесно остаде неповређен у толиким мукама, бише бачени у море. И тако ови блажени сви заједно добише венце од Христа за своје подвиге.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВА МУЧЕНИКА

Ови свети мученици у Фригији немилосрдно бијени пострадаше за Господа Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ КЛИМЕНТА СТОЛПНИКА

Овај преподобни би родом из Атине (рођен половином 11. века). Најпре се подвизавао близу манастира св. Мелетија код Китерона, а затим код горе Сарматион (или Сирцион) близу града Тиве (Тебе) у Грчкој. Просијавши у подвизима на столпу скончао у миру 1111 године. Данас на том месту постоји манастир посвећен њему.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АМОНА

Подвизавајући се христочежњиво, преподобни се у миру преставио.

СПОМЕН СВЕТОГ ДАВИДА цара Грузијског

Овај свети цар Грузије (1089-1130) обновио и оснажио Грузију као државу. Као велики ревнитељ вере хришћанске сазидао је многе нове храмове по Грузији, и старе оправио. Сматра се препородитељем вере православне у Грузији.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА ИСПОВЕДНИКА архиепископа Солунског

Свети Јосиф, брат светог Теодора Студита[8], из младости се заједно са својим братом Теодором подвизавао под руководством свог ујака преподобног Платона, оснивача манастира у Сакудиону[9]. Због славног подвижничког живота свог преподобни Јосиф би једногласно изабран за архиепископа великог града Солуна. Заједно са братом својим свети Јосиф је изобличавао незаконити брак цара Константина[10]. Доведен у Цариград по наређењу царевом, он би мучен глађу и, најзад, послат у заточење на пусто острво, и тамо бачен у тамницу. Цар Михаил Рангава[11] допусти светом Јосифу да се врати из заточења. Под Лавом Јерменином[12] свети Јосиф претрпе гоњење за поштовање светих икона. Лав га, заједно са његовим братом Теодором Студитом, подвргну мукама и затвори у тамницу. Кроз неко време цар затражи од њих да потпишу иконоборачко исповедање вере. Света браћа одбише. Тада светог Јосифа бацише у смрдљиву тамницу. Ту га страховито злостављаху и кињаху. И стављаху га у све страшније и страшније тамнице, али свети исповедник остаде непоколебљив у својој вери. Тако мучен глађу и жеђу и сваком другом муком, свети Јосиф сконча 830 године и оде у вечни живот и одмор.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Вирит = Берит - садашњи Бејрут - древни град Финикије на обали Средоземног Мора; у петом веку нарочито цветао и славио се високом школом реторике, поетике и права; сада - главни административни град Либана и најважније трговачко место Сиријског приморја.

2. Тир - древна престоница Финикије - на источној обали Средоземног Мора, на северу од Палестине.

3. Малмефетан - крај у близини Тира.

4. Тетрапиргија - град у околини Тира.

5. Преподобни Харитон празнује се 28 септембра. Њиме основана Сукијска лавра налазила се у Палестини, на југу од Витлејема.

6. Старим се назива у поређењу са преподобним Симеоном Столпником, који се после њега подвизавао такође у Сирији.

7. Аманон врх горе Антиливана, на северу Палестине, источно од Средоземног Мора.

8. Празнује се 11 новембра.

9. Сакудион - касније знаменити манастир, у Витинији, северозападној области Мале Азије.

10. Цар Константин VI царовао од 780 до 797 год. Распутан, он силом постриже у монаштво своју супругу Марију, па место ње узе себи другу жену, Теодотију, рођаку свога оца.

11. Михаил I Куропалат или Рангава царовао од 811 до 813 год.

12. Лав V Јермекин, иконоборац, царовао од 813 до 820 год.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Григорије Богослов, архиепископ цариградски. Рођен у Назианзу од оца Јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило. На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечје душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. Када на Сабору 381. године, наста распра око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: "Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола". Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига. Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину. Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава му се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светло цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године (в. 30. јануар).

2. Преподобни Публије. Најпре био сенатор па познавши светлост Христову, остави почасти, раздаде имање сиромасима и предаде се подвижничком животу у близини свога града Зевгмата на Еуфрату. Основао две обитељи и упокојио се у Господу 380. године.

3. Преподобни Мар. Одликовао се спољашњом лепотом и слаткопојним гласом. Повуче се од света и проживи у једној колиби тридесет седам година у посту, молитви и очишћењу срца од помисли. Као деведесетогодишњи старац упокојио се у Господу 430. године.

4. Свети мученици Фелицита и седам јој синова. Као хришћанка буде у време цара Антони- на, 164. године заједно са својих седам синова осуђена на смрт. Молила се Богу, само да њу не погубе пре њених синова, да би ове могла храбрити при мучењу и убијању, те да се не одрекну Христа. Тако и буде по Божјем устројењу. С радошћу је ова ненадмашна мајка испраћала једног по једног сина, док их није свих седам испратила и видела погубљење. Тад је и она с благодарношћу Богу примила мученичку смрт. Сви пострадали у Риму где им се и мошти налазе.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА Архиепископа Цариградског

Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу[1], због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), - што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство. И муж њен имађаше од Бога овако виђење у сну: Певао је он из Давидовог псалма стихове, које никада у устима имао није, сем ако их није био чуо од супруге своје која се често молила. Сам пак он није се молио, нити је умео, нити хтео да се моли. Те речи из псалма, које је певао у сну, биле су ове: Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи! (Пс. 121, 1). И певајући то, он је у срцу осећао неку милину. И пренувши се од сна, радоваше се. И исприча својој жени. А она разумеде да то сам Бог призива њеног мужа светој Цркви својој. И стаде га отада марљивије поучавати хришћанској вери. И упути га на пут спасења.

Догоди се да се у то време налазио у Назианзу свети Леонтије, епископ Кесарије Кападокијске, који је ишао у Никеју на Први Свети Васељенски Сабор. Блажена Нона доведе овомс светитељу свога мужа Григорија, те га овај својим рукама крсти. После светог крштења Григорије стаде водити праведан и богоугодни живот, као што и доликује истинском и правом хришћанину. И Григорије показа толики напредак у побожности и добрим делима, да је касније био изабран за епископа у истом граду Назианзу. Али о томе ће бити речи доцније.

Живећи са таквим мужем у чесном браку, блажена Нона жељаше да добије мушко чедо. И приношаше топле молитве Даваоцу свих добара, да јој подари сина. И обећаваше још пре зачећа, као некада Ана за Самуила, да ће, ако добије сина, дати га на службу Богу. И Господ, који твори вољу богобојажљивих, и слуша молитве њихове, услиша молитву срца жене побожне, и у сну јој преко божанског откривења показа дете које је имала родити. И виде Нона сина пре роћења, какав изгледа у лицу, и сазнаде му име. И кад дође време, она роди мушко дете, и надену му очево име Григорије, као што јој би у сну речено. To беше око 330. године. Велику благодарност узношаше она Богу и дете потпуно препусти Божјем промислу. И одмах My сасвим поклони оно што од Њега измоли молитвом. Али га одмах не крстише. Јер у то време беше обичај у многих хришћана да крштење одлажу до оног узраста и година, у којима се Господ наш Христос крсти од Јована на Јордану, тојест до тридесете године. Али касније, са оправданих разлога, овај обичај би укинут од овог светог Григорија Богослова, и од Василија Великог, и од Григорија Ниског, и од других великих Отаца. И по том древном обичају хришћанском, дете свети Григорије не би одмах крштено, него крштење његово би одложено до његове тридесете године,

А када дете Григорије мало поодрасте, дадоше га, по обичају, да учи школу. И растући по годинама, он растијаше и разумом. И сходно имену свом[2], Григорије беше оштроуман, будан и марљив у учењу, и превазилазаше своје вршњаке. Њему не сметаху дечачке године, да разуме и схвати оно што само људи зрели могу разумети и схватити. Још у детињству беше врло озбиљан: мрзео је дечје нгре и шале и претставе; вежбао се у врлинама и учењу, и није губио време на бесмислице. А кад прилично беше поодрастао, побожна мајка поучаваше га у побожности многим материнским саветима. Причала му је како је он плод њене молитве, како га је усрдним молитвама измолила од Бога, и како га је пре зачећа обећала Богу на службу. И добри јуноша слагаше у срцу свом речи мајчине, и просвећиваше душу своју вером, надом и љубављу ка Христу, истинитом Богу. А веома заволе целомудреност душе и чедност гела, и заветова се да ће своју чедност марљиво чувати до краја живота. На ово би упућен с једне стране, честим мајчиним поукама пуним љубави, а с друге, једним сном који је имао у дечачким годинама. О томе сну причао је каоније сам ово:

Спавајући једном, он виде у сну где две девице стоје близу њега. Обучене у беле хаљине, оне беху дивне, a пo узрасту и годинама равне. На њима не беше никаквих спољашњих накита: ни злата, ни сребра, ни бисера, ни драгог камења, ни свилених меких хаљина, ни златних појаса. He беху горде са лепоте своје, нити охола погледа, нити им косе беху расплетене, чиме обично световне девојке лове младиће, и о чему се обично брину. Но ове две девојке беху одевене у просте чисте беле хаљине, пристојно опасане, имале су танке велове не само преко главе него и преко лица, очију оборених, образа заруменелих од девојачког стида, пуне целомудрености. Усне им беху као црвена ружа; ћутљивост њихова беше врло речита пристојношћу. Гледајући их, он осећаше велику радост у срцу свом, и мишљаше да нису од земнородних, него да су надчовечанска бића. А оне, видећи како им се он много радује, заволеше га, и грљаху га као чедо своје. А кад их он упита, ко су, и одакле су дошле, прва рече да је Чедност, а друга - Уздржање. И причаху му како стоје пред престолом Цара славе, Христа, и како се наслађују лепотом Небеских девица. И говораху му: Чедо, буди једне мисли с нама! ум свој присаједини уму нашем, и лице своје сатвори као лица наша, да бисмо те, обасјана изванредном светлошћу, узнеле на небо, и поставиле те близу бесмртне Тројичне светлости. - Рекавши то, оне се узеше на небо, летећи као крилате. А дечак Григорије праћаше их погледом пуним љубави, све док не зађоше у небеса. И пренувши се од сна, осети како му је срце препуно неисказане милине и радости. И од тога доба његов је дух пламтео ревносним чувањем своје чедности. Он се трудио да своју чедност сачува великим уздржањем, избегавајући свако наслађивање храном, пијанством и преједањем.

После овог светог Григорија блажена Нона роди и другога сина, Кесарија[3], и кћер Горгонију. Васпитавала их је у побожности и књижној мудрости. А блажени Григорије, желећи да се потпуно усаврши у беседништву, философији, и целокупној мудрости јелинској, отпутова најпре у Кесарију Кападокиску, где се упозна са Василијем Великим, а затим у Кесарију Палестинску, где у то време беху чувене школе. Тамо му главни учитељ беше Теспезије ритор. Затим отиде у Александрију. И тамо од многих људи накупи много мудрости, и обогати се знањем. После тога, зажелевши да иде у Атину, он седе на лађу са људима нехришћанима. А када су били на пучини, наста силна бура на мору, и сви беху у очајању, и оплакиваху телесну смрт. Григорије пак плакаше, бојећи се духовне смрти, пошто још не беше крштен већ само оглашен. И сећаше се древних чудеса Божјих на води: преласка Израиљаца преко Црвеног Мора, спасења Јониног из китовог трбуха; и с ридањем се мољаше Богу, да их избави од погибије. За ту његову опасност на мору његовим родитељима би откривено у сну. И они одмах стадоше на молитву, и топле сузе проливаху, молећи Бога да буде у помоћи њиховом сину на мору. И Бог, чувајући слугу свог Григорија на корист других, и спремајући га да буде тврђава Цркве, укроти свирепу буру на мору и запрети ветровима. И наста тишина велика на мору. И сви на лађи, видећи да су преко очекивања спасени од дављења, и као да су се из мртвих вратили, прославише Христа Бога. Јер знађаху да се море утиша што је Григорије у молитви призивао свемоћно име Христа Бога. Осим тога, један младић, сапутник и пријатељ светог Григорија, виде ноћу за време буре Григоријеву мајку, блажену Нону, где иде по мору, хвата лађу која тоне и извлачи је на копно. И одмах се утиша море. И младић исприча то виђење свима. И сви исповедише да је Григоријев Бог велики помоћник, и узнесоше My благодарност, и вероваше Га. A отац пак Григоријев, који се у Назианзу са сузама молио за свога сина Григорија, и после молитве заспао, имаде овакво виђење у сну: Виде једног преисподњег демона Ерина, где Григорију спрема погибију на мору. А Григорије га дохвати рукама, и победи. - По овом виђењу отац Григоријев дознаде да се Григорије спасао од топљења. И са супругом узнесоше благодарност Богу. - А Григорије настави без опасности пловидбу, и стиже у Атину.

У Атини свети Григорије изучаваше световне науке. И сви се дивљаху бистрини ума његова и целомудрености живота његова. Ускоро дође у Атину и свети Василије ради изучавања философије. И постадоше Григорије и Василије присни пријатељи и другови. Дом им беше један, храна једна, дух један, умовање једно, и нарав једна, као да су рођена браћа. А обојица беху виђени и угледни у Атини. Јер за кратко време превазиђоше своје учитеље, те они, ученици, постадоше учитељи својим учитељима. У то време над Римљанима и Грцима цароваше Констанције, син Константина Великог, a y Атини изучаваше философију Јулијан, који касније постаде цар и отступник од Бога. О њему је Григорије често говорио: О! како велико зло римска и грчка земља хране! - Јер је провиђао шта ће од њега бити.

Пошто су доста година провели у Атини, и потпуно изучили сваку науку, и превазишли атинску мудрост, Василије отпутова у Египат да се тамо у духовних људи учи духовној мудрости, као што о томе пише у његовом Житију[4], а Григорија умолише Атињани, те га задржаше као учитеља. Али он мало остаде тамо, јер чу да му је отац постављен за епископа у Назианзу, те се одмах врати к оцу свом у своју отаџбицу. Било му је тада нешто преко тридесет година. И он онда прими свето крштење из руку очевих. И хтеде да се одмах повуче из света и удаљи у пустињу, али га родитељи задржаше код куће.

Живећи код куће, свети Григорије се заветова да се никада не куне, нити узалуд призива име Божје. И тај завет одржа до краја свога живота. Он је непрестано читао божанске књиге, проводећи и дан и ноћ у богомислију, у богоразмишљању. И много пута је имао виђење Христа. Затим се указа потреба, те га отац рукоположи за презвитера. Поред тога отац је желео да га начини епископом. Али свети Григорије, избегавајући такав чин и почаст, а жудећи за монашким молитвеним тиховањем, тајом побеже, и одбеже у Понт к своме пријатељу, светоме Василију. Свети Василије је тада такође већ био презвитер, и већ имао у Понту манастир са мноштвом монаха. Он је и писао био Григорију из Понта, свесрдно га позивајући код себе. И тако њих двојица опет, као некада у Атини, стадоше живети заједно, имајући један другог себи за образац врлина, и угледајући се један на другог. И заједнички писаху подвижничка правила за монахе. И проведе тамо свети Григорије са светим Василијем доста времена. Затим умре Григоријев брат Кесарије. И плакаху за њим родитељи много. А отац са сузама писаше Григорију, убеђујући га да се врати к њему и помогне му у старости. И блажени Григорије с једне стране бојећи се да се не огреши о оца, a c друге видећи потребе Цркве, - јер Аријева јерес тада силно потресаше Цркву, а и оца његовог због наивности његове беше обманула мало, - оде из Понта у Назианз. И помагаше оцу у црквеним пословима, и у домаћинству. И када изложи оцу Аријеву јерес, излечи му ону малу рану што му та болест беше задала.

Када се после смрти Константинова сина Констанција зацари Јулијан[5], испуни ce Григоријево пророштво о њему, јер тај безаконик сатвори велико зло, одрекавши се Христа јавно и устројивши гоњење на Христову Цркву. Против њега је устао свети Григорије преко многих богомудрих списа својих, изобличавајући његову заблуду и пагубну идолску прелест и лажне јелинске басне. Законопреступник Јулијан није дуго царовао, јер је злом смрћу завршио[6]. После њега зацари се Јовијан[7], благочестиви хришћанин. За време његово цветала је вера Христова.

После Јовијана зацари се аријанац Валент[8]. И аријанска јерес се опет осили, и притешњаваше православне по целом свету. Тада и у Кесарији Кападокијској аријанство хтеде да зарази многе својим зловерјем и помете Христову Цркву, а архиепископ Јевсевије, невичан, колебаше се, јер не имађаше уза се Светог Василија. Дознавши за то, свети Григорије писа овоме, саветујући му да умоли аву Василија да се из Понта врати у Кесарију и помогне у борби против злочестивих. Исто тако писа и светом Василију, пријатељски га саветујући и молећи, да преда забораву пређашњи Јевсевијев гнев против њега, и оде у Кесарију у помоћ беспомоћнима, и одбрани Цркву од аријанаца. Тако свети Григорије помоћу својих писама помири архиепископа Јевсевија и светог Василија, и удеси те свети Василије дође у Кесарију Кападокијску. И чим он дође, посрами аријанце, те једни од њих умукоше, a други се повукоше. А архиепископ Јевсевије радоваше се светом Василију, и поживе с њим у љубави све до смрти своје.

На упражњени архиепископски престо у Кесарији православни око 370. г. поставише Василија Великог, иако он то није хтео. A зловерни аријанци роптаху против тога, и понесени завишћу учинише те се град Тиана[9] одвоји од Кесарије. Јер у Тиани беше епископ Антим, који се лицемерно правио православан. Одвојивши се од Василија са својим једномишљеницима епископима, он се прогласи митрополитом тианским. На тај начин се Кападокијска област подели на двоје, и настаде велики спор око граница епархија. Свети Василије, видећи да су од његове епархије узели неке градове и села, створи овакав план: између Кесарије и Тиане налазио се мали град Сасим[10]; у њему треба основати епископију; и за епископа поставити човека побожна, који би распре утишао, и многе душе у вери сачувао. Немајући за то место човека подесна, свети Василије написа писмо своме другу, светом Григорију, молећи га да се прими за епископа у граду Сасиму, јер нико не би био тако способан да тамо утврди веру као он. Свети Григорије му одговори, одлучно одбијајући да се прими епископства. И још много пута писао му је свети Василије поводом исте ствари, али све је било узалуд. Онда се свети Василије диже и лично оде у град Назианз. Тамо се договори са старим Григоријем, епископом назаинским, оцем светог Григорија, и они обојица убедише Григорија да се прими епископског чина. И тако по сили неопходности свети Григорије постаде епископ града Сасима.

Када за то сазнаде тиански митрополит Антим, који је Сасим присвајао својој епархији, доведе тамо војску да не допусти Григорију да заузме епископски престо. А војска је још и пут чувала. На путу за Сасим, свети Григорије дознаде за Антимову злобу и војну силу, и оде у један манастир, и служаше болесницима. Затим се повуче у пустињу на жуђено безмолвије, усамљеничко монашко подвизавање. Али после извесног времена, на преклињање родитеља, он се опет врати у Назианз, јер му родитељи беху веома остарели, и његова им помоћ беше врло потребна, пошто осим њега нису имали друге деце. Јер Кесарије, други син њихов, беше умро, као што то раније споменусмо. А и кћер њихова Горгонија беше променила светом. Обојима свети Григорије одржа посмртно слово. И тако престарелим родитељима беше остао само свети Григорије, као једина зеница очију њихових. И било је немогуће оглушити се о родитеље. Свети Григорије био је дужан да им у старости послужи, и да их сахрани када се упокоје.

Тако се свети Григорије врати опет из пустиње у Назианз. Отац његов Григорије, већ изнемогли старац, жељаше да син његов Григорије још за живота његова заузме епископски престо у Назианзу. И мољаше, и преклињаше, па чак и заклињаше сина да пристане на то. Али он, повињујући се заповести очевој, водио је све црквенепослове, но нипошто није хтео да заузме епископски престо. И он рече оцу: Оче, немогуће ми је да за твога живота заузмем твој епископски престо. - Отац више не наваљиваше за то, али препуштајући му сву бригу о Цркви, говораше му: Сине мој, док сам ја у животу, буди ми жезал старости моје; a пo одласку мом из овог света, учини како ти буде најзгодније.

После тога престави се стари Григорије, епископ назиански, отац светога Григорија[11], пошто је на епископском престолу седео четрдесет и пет година. Када се преставио, било му је сто година. И би славно сахрањен, јер и свети Василије Велики дође на његову сахрану. А госпођа Нона, мајка светог Григорија, остаде у животу. Али ускоро се и она упокоји у Господу. И њој беше такође сто година[12].

Пошто сахрани своје свете родитеље, и ослободи се бриге о њима, свети Григорије жељаше да се ослободи и вреве светске, јер га народ салеташе да заузме епископски престо оца свог. И он кришом оде у Селевкију, и борављаше при цркви свете првомученице Текле. Одатле би другарским молбама позван од светог Василија Великог, да узме на себе бригу о сиротиштима и болницама. Јер свети Василије беше подигао велике домове за збрињавање оних који немају где главе склонити. И смести у њима убоге и болесне, удовице, и сиромахе, и странце. И храњаше их. И ту бригу о њима повери своме милом другу. И беше свети Григорије хранитељ убогих, служитељ болесних, и утешитељ странаца.

У то време од јереси аријанске, која је већ много година потресала Цркву Божју, као од неке хидре[13] нова глава, произађе нова јерес, и наношаше штете многима. Та јерес беше Македонијева. Она је хулила на Светога Духа. Док су аријанци исповедали да је Отац - Бог нестворени, предвечни, а Син - створен, не једносуштан са Оцем и не савечан; дотле су македонијевци исповедали да је Син раван Оцу, али су хулили на Духа Светог: једни су од њих говорили да је Дух Свети твар а не Бог, а други - да није ни твар ни Бог. И њих свети Григорије називаше полу аријанцима, јер су поштовали Сина а бешчестили Светога Духа. Ова се јерес нарочито ширила у Византу[14]. И саборском одлуком светог Василија Великог и многих других православних епископа, свети Григорије би усаветован да, као човек мудар и силан у речи, иде у Визант и тамо сузбије ту јерес а заштити праве догматс свете вере. Али пре но што он крену за Визант свети Василије Велики се разболе и упокоји[15]. И тако се угаси свемирски светилник. Свети Григорије је дуго плакао за њим. И надгробним словом се опростио са њим.

Потом крену на пут, и стиже у престоницу Византије, Цариград крајем 379 г. Ту га с радошћу дочекаше православни. Али нађе Цркву Христову умањеном, и број се верних могао лако избројати, пошто је велики део града био пошао за јересима. У рукама су јеретичким били и сви огромни и дивни храмови Божји. Само један мали и стари храм свете Анастасије, на који јеретици нису обраћали пажњу, беше остављен православнима. И свети Григорије се одмах даде на посао. Као некад Давид наоружан праћком против Филистимљана, тако свети Григорије, наоружан речју Божјом против јеретика, побеђиваше их у препиркама, и њихове догмате кидаше као паучину. И својим богомудрим и богонадахнутим речима он сваки дан привођаше многе од зловерја православном правоверју. И за кратко време толико се умножи Црква Христова, да је било немогуће избројати њене верне. А број јеретика се из дана у дан смањиваше. И збиваше се оно што у Светом Писму пише за дом Давидов и за дом Саулов: Дом Давидов све већма јачаше, а дом Саулов постајаше све слабији (2 Цар. 3, 2).

Но још аријанско и македонијевско зло не беше престало, појави се нови јеретик од Сирије, Аполинарије. Он је зло учио о оваплоћењу Господњем: Христос тобож нији примио душу човечанску, него је место душе имао Божанство. На тај начин, оваплоћење Господње није истинито, није стварно. Пошто овај јеретик беше речит и вичан јелинској мудрости, многе заведе у своју јерес. А ученици се његови размилеше по свима земљама, као удицом ловећи неуке и вукући их у погибао. И добри подвижник свети Григорије опет имађаше велику борбу, борећи се са овим јеретицима. Оне што су отпадали од Православља он је изобличавао, претио, молио; друге је у вери одржавао; а треће од пада подизао. А Аполинаријеви ученици, идући по народу, клеветаху светог Григорија, како он тобож дели Христа на два сина. Упорно и свуда протурајући ту клевету, они успеше да у народу изазову гнев и злобу против светога Григорија. Јер и водена капља, ако често пада, дуби камен. Они који нису умели да се снађу у превиспреним речима јеретичким, и да схвате дубине тајне очовечења Христова, стадоше место православних пастира и учитеља поштовати вукове и јеретике, и њима веровати. И пастира који проповеда истину, сматраху за вука и јеретика. И изазвавши побуну, камењем засуше светог Григорија, као некада Јевреји светог првомученика Стефана, али га не убише пошто је Бог штитио свога угодника. Али пошто не беху задовољили своју злобу, они га зверски шчепаше, и градскоме епарху на суд одведоше, као неког бунтовника, и виновника нереда и побуна. А светитељ, потпуно невин, али кротак и смирен срцем, иако у толикој опасности од народа, говораше Христу Богу свом: Ради имена твог, Христе, ако и пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном (Пс. 22, 4). А епарх, знајући да је невин, а притом видећи и очигледну злобу људску, пусти га на слободу. И изиђе без рана и бијења мученик, без мучења - венценосац, имајући само једно: добру вољу да страда за Христа.

Због таквих подвига и силних борби са јеретицима, свети Григорије се прочу, и постаде познат свима, и свуда слављаху мудрост његову, и од целе свете православне Цркве би му дат назив: Богослов. Као древноме Богослову, светом Јовану, девственику и возљубљеном ученику Христовом. Овај назив, иако се даје свима великим учитељима и светитељима уопште, јер су сви богословили благочесно о Светој Тројици, светом Григорију је дат за изванредне и изузетне заслуге у овом погледу. Као знак за његове победе и триумфе над тако великим и многобројним јеретицима. И отада стадоше га сви називати Богословом. Веома вољен од православних, сви су они желели да им он буде патријарх. Усто и Петар, патријарх александријски[16], који дође после Атанасија Великог, писао је светом Григорију Богослову хотећи да му повери престо Константиновог града као човеку достојном и који је толике трудове поднео за Цркву Христову. Али злобни људи спречише то одмах на овај начин:

У Цариграду се налажаше један јелински философ, присталица циничке философије, по имену Максим, по рођењу Египћанин. Беше то човек лукав, препреден, вешт и пакостан. Он дође к светоме пастиру, Григорију Богослову, одбаци јелинско безбожје, крсти се и постаде члан свете Цркве. И вођаше рђав живот, лицемерно се покривајући побожношћу као овчијом кожом: уствари пак изнутра беше вук, што се доцније и обелодани. А светитељ Божји Григорије, не знајући његову поквареност, сматрао је његово обраћење у хришћанство за велику ствар, па га прими под свој кров и за своју трпезу. И учини га клириком. Он пак, угледајући се на Јуду, намисли да отступи од свог оца и учитеља, и да поведе борбу против њега. За ту своју намеру нађе помоћника у једном презвитеру који се није Бога бојао, a био је вичан сплеткама. И стаде Максим потајно са овим лукаво смишљати, како да се докопа патријаршијског престола у Цариграду. Али пошто им је за такав подухват било потребно доста злата, да би митом и поклонима придобили многе за своје једномишљенике, они се најпре дадоше на посао да дођу до злата. И уз помоћ Сатане дођоше до жељеног злата на овај начин. У Византију дође са острва Таса један презвитер, и донесе много злата ради куповине мермерних плоча које се доносе из Прикониса. Максим и његов помоћник преварише овога великим обећањима, те му узеше злато. И оно им беше доста да остваре свој зли план. И тајно послаше у Александрију многе и велике поклоне патријарху Петру, и епископима и клирицима што су поред њега, молећи га много да пошље у Византију своје епископе, који би Максима довели на патријаршиски престо. Саблажњен поклонима, Петар као да заборави на своје раније писмо светоме Григорију, пристаде на њихову молбу, и одмах посла у Цариград своје египатске епископе. Дошавши у Цариград, они се никоме не јавише, ни пастиру, ни клиру, нити коме од кнезова, Него за време јутрења уђоше с Максимом у цркву, да га посвете за архиепископа. Свети Григорије беше у то време болестан. Вест о томе разнесе се одмах на све стране, и за тили час слегоше се презвитери, клирици и много народа. И то не само православни, него и јеретици. Јер сви беху изненађени том потајном злобом и незаконитим посвећењем. И распалише се гневом, и викаху на египатске епископе, и спречише их да своју неправедну намеру сроведу у дело. Постиђени, епископи изиђоше из цркве, и уђоше у кућу неког свирача, и тамо извршише неправилно посвећење, и објавише Максима за цариградског патријарха. Уз Максима беху неки од духовних лица и од мирјана: једни од њих били су због преступа одлучени од Цркве, други - подмићени, а трећи - прелашћени обећањем поклона и почасти. Нажалост, Максима подржаваше и римски епископ Дамас. А огромна већина народа, и то све честити граћани, беху силно љути на Максима, и грђаху га страшно. Негодоваху, и на самог светог Григорија што је таквог човека примио под свој кров и удостојио га свога пријатељства. А свети им одговараше, говорећи:

Људи немојте се љутити на мене што сам му чинио добро, не прозревши његову поквареност. Јер ми нисмо криви, ако не можемо да прозремо унапред нечију поквареност. Једино Бог зна унутрашње тајне људске. Осим тога, зар нам Закон Божји не наређује, да очински с љубављу отварамо срце своје свакоме долазиоцу? Спаситељ рече: Који долази к мени, нећу га истерати напоље. За мене је била велика ствар што Максим од јелинског идолопоклонства приђе крштењу, и што од Зевсовог служитеља постаде служитељ Свете Тројице. Притом се показиваше и врлинаст, иако лицемерно, као што се већ обелодани његово лицемерство и поквареност. Али није наше да такве ствари испитујемо, јер нам није дано да улазимо у тајне помисли људске, нити да знамо будућност, сем кад нам Бог тако нешто открије. Ми гледамо на лице а Бог на срце. - Успокојен таквим речима, народ се још са већом љубављу припијаше уз светог Григорија Богослова.

Максим пак поведе са собом све египатске архијереје који га поставише за архијереја, и отиде код благочестивог цара Теодосија Великог[17], који се тада налазио са војском у Солуну. И приступивши му, мољаше га да му да патријаршијски престо цариградски. Јер кукавац, пошто му црквена правила не даваху власти, намисли да од царских наредаба добије власт управљати Црквом. Желео је да чини насиље, не да епископује. Стога благочестиви цар с великим гневом и претњом отера Максима и епископе што беху с њим. И отпловише сви у Александрију, где се Максим опет лати истога посла. Јер напунивши златом руке многих клирика Александријске цркве, он је дрско и безочно говорио патријарху Петру: Или ми издејствуј цариградсјси престо, или од твога отступити нећу. - И вештим сплеткама копаше јаму патријарху, и сигурно би остварио своју пакосну намеру, да за то убрзо не дознаде епарх александријски. Бојећи се да у народу не настане нека побуна, епарх протера Максима силом и са срамом из Александрије.

Свети Григорије Богослов, пошто му у Византу телесно здравље беше сасвим оронуло, одрече се управе над Византијском црквом, и жељаше да отпутује у своју отаџбину, у Назианз. И изговори народу последњу поуку, саветујући им да држе чисту веру и чине добра дела. А кад народ разазнаде да хоће да иде од њих, настаде плач, и сви као да једним устима говораху: О оче! одлазећи од нас, ти одводиш са собом и Свету Тројицу! Јер без тебе неће у овом граду бити правог исповедања Свете Тројице. Заједно с тобом отићи ће из овог града Православље и побожност.

Када свети Григорије чу овакве речи од народа, и виде народни плач, одустаде од намере, и обећа им да ће остати код њих док се епископи не скупе на сабор. Јер се очекивао сабор епископа, да изабере достојног човека за патријарха. Светитељ је то чекао: да на престолу види пастира православног, па да иде у своје отачаство. У то време благочестиви цар Теодосије беше у рату са варварима. Пошто их победи, он са триумфом дође у Цариград. А патријаршијску саборну цркву држаху аријанци, и патријарх им беше Демофил. Православни пак, као што је већ речено, имађаху мали и стари храм свете Анастасије. Цар позва Демофила, и саветоваше му да прими православну веру. Ако пак неће, онда да уступи своје место. Демофил, упорна срца, претпостави да буде лишен престола, него да напусти своје зловерје. И предаде цар светом Григорију Богослову и православнима саборну цркву, коју су аријанци држали четрдесет година. Предаде им и све остале цркве.

И кад архијереј Божји Григорије с клиром и народом хтеде да уђе у цркву, мноштво аријанаца, наоружаних као за рат, стајаху пред црквом, спречавајући православне да уђу. А светом Григорију прећаху смрћу. И најмише једног младића, снажног и безочног, да се крадом привуче Григорију, и зарије му нож у стомак. Али Бог штићаше свога служитеља. И беше силна хука и бука и метеж од стране аријанаца, и сигурно би учинили неко зло, да није дошао сам цар и увео светог архијереја у цркву. A православни народ, весели и радосни, узнесоше захвалност Богу, проливајући сузе радоснице, што после толико година добише натраг своју светињу. И једнодушно се обратише цару, молећи га да на патријаршијски престо посади Григорија Богослова. A светитељ, због сталних телесних болести својих немајући снаге да говори громко усред народног клицања, рече преко једног клирика ово: О чеда моја! сада је време да благодаримо и славимо Бога једнога у Тројици, што нам поврати цркву нашу. Због тога треба сада да величамо доброту Божју, а питање патријаршиског престола решићемо касније! - Чувши ове архијерејеве речи, народ престаде са клицањем. И кад се заврши света литургија, сви се разиђоше. А аријанци умукоше посрамљени.

Благоверни цар Теодосије веома поштоваше светог Григорија Богослова, као оца свог. Али он не одлажаше често код цара, добро се сећајући Соломонових речи: Ретко нека ти нога ступа у кућу ближњега твог, да не би, наситивши се тебе, омрзао на те (Прич. 25, 17). Главна брига светитељева беше: да стално поучава народ, да посећује болеснике и исцељује их, да теши оне којима се чини неправда, да штити немоћне, и да стадо своје чува од јеретичких саблазни. А понекад је одлазио и на село, јер је волео безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање. А тим одмором је помало лечио честе болести своје, да му тело не би изнемогло за остале трудове. Иако је господарио огромним црквеним имањем, он никада не узе за себе ниједну драхму, нити испитиваше црквене економе колики су приходи а колики расходи. Сматрао је да то није посао епископа већ економа. А препоручиваше свима, да имају чисту савест пред Богом.

Малаксавајући од свагдашњих трудова и старости, свети Григорије се једном разболе, и лежаше на одру. Народ сазнаде и дође да га обиђе. А он, седећи на одру, питаше их: Шта желите, чеда моја? Који је разлог, те сте дошли к мени? - А они му се поклонише, и захваљиваху му много за његове трудове: што град очисти од јереси, што многе цркве које су аријанци држали дуго година опет поврати православнима, што толика добра учини свима својим поукама и својим пастирским старањем око свију. И говораху: Сада пак, о оче! ако одлазиш к Богу, помоли се за своје стадо, за благоверног цара, и за сву Цркву. - Светитељ их обавести, да његова болест није на смрт. И пошто их по обичају свом поучи, отпусти их. И пошто сви изађоше, остаде један младић, и припаде к ногама светитељевим, са сузама и ридањем молећи га да му опрости грех. А када светитељ упита какав је то грех, младић ништа не одговори, већ само ридаше и опроштај мољаше. Тада неко од присутних рече: To je убица твој, оче! који по наговору јеретика хтеде да ти зарије нож у стомак, али те Христос заштити. И ето, сада се каје, и моли опроштај. - Светитељ рече младићу: Мили, нека ти Господ наш Исус Христос буде милостив, и нека ти опрости грехе твоје! Само отсада буди наш, остави јерес, и приступи Христу Богу, и Њему служи верно. - И тако с опроштајем отпусти тога младића. О томе сазнаде сав град, и дивећи се његовој незлобивости, још више га заволеше.

Потом се стадоше стицати епископи у Цариград 381, године, с једне стране ради бирања престоничког патријарха, a с друге - да се на другом Васељенском Сабору предаду анатеми јереси и потврди Православље. - И скупише се сто педесет православних епископа, међу којима најстарији беше свети Мелетије антиохијски[18]. Тада свети Григорије Богослов, болестан и тужан, и преко своје воље би посађен на патријаршијски престо, пошто су га молили цар и сав народ. Затим се после не много дана разболе пресвети Мелетије, патријарх антиохијски, и отиде ка Господу. Онда дођоше епископи из Египта и Македоније, и негодоваху због постављења Григоријевог, пошто је без њих био изабран. И говораху да је његово постављење неправилно, јер је постављен не од александријског већ од антиохијског патријарха. Јер међу патријарсима александријски престо је први после римског, па je зато требало да он постави цариградског патријарха. И би међу епископима велика несугласица, и врева, и распра. Једни говораху да је Григоријево постављење правилно, други - да није.

И свађаху се епископи међу собом. А када свети Григорије Богослов виде каква је због њега распра и свађа међу епископима, устаде у сабору, одржа говор свима, и рече:

Свештени и чесни пастири, ја нисам желео да узимам управу над Цариградском црквом, иако је ова црква узрасла и учврстила се мојим знојем и трудом. Мени је доста било да то препустим Богу, и да од Њега очекујем награду. Али љубав словеснога стада и општа одлука епископа примора ме да примим престо. Сада пак чујем да се многима то не допада. Знајте дакле, да не иштем ни богатства, ни високе положаје, ни почасти, нити желим да се називам патријарх цариградски, и без туге одлазим из епископије. А ви се договарајте, и чините што вам је воља. Мени је одавно мила пустиња. Јер нас не лишавају Бога они што нас лишавају престола.

Рекавши то, он изађе, и напусти патријаршију, и усели се у једну малу кућицу, удаљену од цркве, избегавајући вреву и расправљање оних што су долазили к њему. А многи од народа долажаху код њега, и мољаху га да се сажали на стадо своје, и да га не оставља, пошто је толики зној и труд уложко, те га је умножио. И говораху: О оче! покажи милост према љубљеној деци својој, ради које си се толико времена мучио! поклони им и остатак дана својих, да бисмо, по престављењу твом, имали тело твоје, ми који смо просветљени твојим учитељством. - А светитељ, као чадољубив отац, би тронут, и беше у недоумици шта да ради. И мољаше Бога да Он учини како је најбоље.

На Сабору епископа расле су несугласице и распре. Блажени Григорије дође на Сабор, одржа говор, и рече: Људи и сапастири Христова стада, срамота је што се толико свађате ви, који треба да друге поучавате миру. Јер како можете друге учити слози и једномислију, када је таква неслога међу вама? Но ја вас молим пред самом Пресветом и Једносушном Тројицом да успоставите мир и љубав међу собом, те да сложно решите црквена питања. А ако сам ја узрок вашој неслози и подвојености, нисам вредноснији од пророка Јоне, баците ме у море, и утишаће се ваша бура. Волим да пострадам, ако хоћете, иако сам невин, само да се ви помирите, и будете једномислени. Рините ме с престола, протерајте из града, само љубите истину и мир, са пророком Захаријем говорим (Захар. 8, 19). Здраво да сте, свештени пастири, и сећајте се мојих трудова!

Када он то рече, постидеше се сви противници, и беху дирнути његовим речима. А свети Григорије напусти Сабор, са намером да се врати у своје отачаство. Али најпре оде цару, да се опрости са њим. И рече му: Царе, за многа доброчинства твоја која си учинио Цркви, нека те Христос награди у дан награде! А дар који сада иштем од тебе, моћни господару, не одреци ми. He иштем имања, нити молим за своје сроднике, нити хоћу скупоцене покриваче за свети престо, него желим одмор себи уморном од трудова, еда би престала и завист многих, и ти својим напором смирио епископе! Учини крај борби међу епископима ти, који си учинио крај безочностп варвара! украси своју победоносну државу тиме што ће епископи имати мир и слогу међу собом! А они ће то имати, ако ми допустиш да ја отпутујем у своје отачаство. Ето, тај поклон молим од тебе! ту ми последњу милост укажи!

Цар се зачуди речима светитељевим, и заплака. Заплакаше и присутни великаши. Јер сви гајаху према њему огромну љубав, и нису желели да га пусте. А он, једно због старости и свагдашње болешљивости своје, а друго - због раздора међу епископима, свесрдно мољаше цара да га отпусти, како би остале дане живота свог провео у миру и одахнуо мало од трудова многих. И отпусти га цар. И он се опрости са свима. А кад одлажаше из престонице, сав га народ испрати са плачем и ридањем.

По одласку светог Григорија из Цариграда, епископи, иако су волели светог Григорија и плакали за њим, на Сабору у Цариграду поставише за патријарха сенатора Нектарија[19]. Овај св. Други Васељенски Сабор утврди Символ наше свете Православне вере.

Стигавши у Кападокију, свети Григорије Богослов настани се у селу Арианзу. И тамо живљаше, тешко болестан, али не престајаше са трудом Бога ради. Пошто се у његовом родном месту, граду Назианзу, беше појавила Аполинаријева јерес, он је сузби својим саветима и списима. А грађани га мољаху да заузме очев епископски престо, али он одби. И постави им за епископа презвитера Евлалија, човека православна и врлинска. Сам пак остаде у Арианзу, где проживе у безмолвију неко време, и написа многе корисне књиге и предивне песме. И у дубокој старости пређе у неостариви живот двадесет и петог јануара 389. године. И би чесно сахрањен у граду Назианзу. А после много година благочестиви цар Константин Порфирогенит пренесе чесне мошти његове у Цариград, и положи их у цркви светих Апостола, као помоћ и заштиту граду, a y славу Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПУБЛИЈА

Овај преподобни беше из града Зевгмата на реци Еуфрату. Најпре био сенатор. Затим све имање раздаде сиромасима, и повуче се на високу гору у близини свога града Зевгмата. И тамо начини малу келију, и провођаше време у сваком подвигу и врлини. Пошто се глас о њему пронесе на све стране, стадоше се стицати к њему многи, жељни подвига и духовних борби. Овима је преподобни наређивао те су градили себи келије, и у њима се подвизавали. Преподобни је често посећивао братију, и обраћао пажњу да ли се у њиховим келијама налази по која сувишна и непотребна ствар. И хлеб који су братија јели, мерио је на теразијама, па ако би у нечијој келији нашао хлеба преко одређене мере, он је таквог брата називао прождрљивцем и телољупцем. А посећивао је братију и ноћу. И кад би затекао брата где бди и моли се, удаљавао се ћутке; кад би пак некога затекао где спава, будио га је и корио. Таквим својим старањем о братији, преподобни је учинио те су многи од њих просијали свима врлинама. Међу овима беху Теотекније и Афтоније, који после смрти преподобнога примише старешинство и игуманство над братијом. А као трећи био је Теодот, који после Теотекнија постаде игуман. Он је толико горео божанском љубављу, да су се даноноћно из његових очију лиле сузе умилења. А Афтоније постаде касније епископ. Али и као епископ он не промени своју просту и суру хаљину коју је носио као подвижник и пустињак, и не скиде свој кострет од козје длаке. Исто тако он не промени свој подвижнички начин исхране, него је јео оно што и пре свога епископства.

Пошто је основао две обитељи, и добро се подвизавао, блажени Публије предаде душу у руке Божије 380 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МAPA

Преподобни отац наш Map, још као млад и налазећи се у свету, беше леп и слаткопојан. Стога је празнике Христове и светитељске украшавао својим преслатким песмама и дивним славословљима. Његова љубав према Богу беше стална, и он је ревносно испуњавао заповести Божје. Али је чувао и чедност тела, и чистоту и непорочност своје душе, ма да се налазио усред саблажњивих сласти овога света и кретао међу световним људима. А кад се одрече света, повуче се у једно место звано Омир[20]; ту направи малу колибу, затвори се у њу, и проведе у њој тридесет и седам година. Иако је у колиби било много влаге од оближње шуме, која силно поткопа његово здравље, он ипак не хтеде да промени ту колибу, и остаде у њој до краја свога живота. Волео је простоту, а потпуно презирао лукавост. Више је волео сиротовање него икакво богатство. Стога је носио одећу од козје длаке, и задовољавао се са врло мало хлеба, соли и воде.

Пошто се преподобни Map много година налазио у пустињи, он дуго времена није присуствовао светој литургији. Стога замоли да се света литургија отслужи у његовој колиби. Ову жељу преподобнога с радошћу испуни Теодорит Кирски, који и написа његово Житије. Он одмах посла у оближње село, те донесоше свете сасуде. И употребивши руке ђакона место светог престола, он принесе Бескрвну Жртву у присуству преподобнога. А преподобни се испуни таквом милином, да је мислио да је на самом небу. И потом је говорио, да никада у животу није доживео такву духовну радост.

Тако красно провевши живот на земљи, он оде на небо, где сада ликује са свима светима у дворима првородних. Упокојио се у Господу 430 године.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФЕЛИЦИТЕ и седам синова њених

Као хришћанка, света Фелицита би у време цара Антонина, 164 године, заједно са својих седам синова осуђена на смрт. Мољаше се Богу само, да њу не погубе пре њених синова, да би ове могла храбрити при мучењу и убијању, те да се не одрекну Христа. Тако и би по Божјем устројењу. С радошћу ова ненадмашна мајка испраћаше једног по једног сина, док их није свих седам испратила и видела погубљене. Тада и она с благодарношћу Богу прими мученичку смрт. Сви пострадаше у Риму, где им се и мошти налазе.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АВКСЕНТИЈА

Мученик Христов Авксентије беше из Јањине, син побожних родитеља. Још као млад он оде у Цариград, и тамо изучи ћурчијски занат. Но непријатељ сваког добра ђаво, не могући подносити чистоту његове душе, убаци му у срце мисао: да би за њега било дивно, када би овај краткотрајни живот проводио у уживањима, у пировању, и томе слично. Заведен том мишљу, и наслађујући се њоме, Авксентије напусти занат, па оде на царске лађе међу туђинце и запосли се тамо. Али после кратког времена његови другови туђинци оклеветаше га како се он, тобож, одрекао Христа и исповедио њихову муслиманску веру. Бојећи се да га не предаду господару лађе, Авксентије кришом побеже и оде у Цариград, обучен у врло просто и скромно одело. Тамо купи један чамац, и радећи са њим издржаваше се. И покаја се Авксентије свом душом за све грехе што почини у животу. Поред тога срце му се запали љубављу за мучеништво, и он дан и ноћ мољаше Бога са сузама да му укаже неког искусног духовника, коме би се исповедио и открио му чежњу своју: да жели испити чашу мучеништва.

Бог се не оглуши о његове молитве, и посла му искусног духовног лекара ево на који начин. Сингел Велике цркве Григори је, иначе Светогорац, једнога дана желећи да се превезе на ону страну у Фанар, по Божјем промислу уђе у чамац Авксентијев. Видевши смерно и благо држање сингелово, Авксентије се реши да му открије своју намеру. И пошто га превезе чамцем, Авксентије га замоли те му насамо откри своју пламену љубав према мучеништву за Христа. Сингел похвали његову намеру, али га стаде одвраћати од подвига мучеништва, бојећи се да се Авксентије не уплаши за време мучења. И овако говораше Авксентију: Чуј ме, чедо моје: замке лукавог ђавола су многобројне, и бојим се да он не учини, те се ти за време страдања устрашиш, и тако лишиш себе преслатког Господа нашег Исуса Христа. Него, боље је, бежи одавде, повуци се у самоћу, у тишину, и тамо постани монах, и проводи живот свој у врлинама. И надам се у доброту преслатког нам Исуса, да пе те Он после смрти прибројати лику светих Мученика, да се вечито радујеш са њима.

Чувши ове речи, млади Авксентије не одговори ништа своме благом духовном оцу, али му срце сагореваше од божанске љубави за мучеништво. И продужи Авксентије надаље радити са својим чамцем. Од зараде задржаваше само за најнужније потребе своје, а остало је раздавао сиромасима. Притом стаде Авксентије проводити живот у посту, молитви и свеноћним бдењима. Често је одлазио у храм Пресвете Богородице - Живоносни извор, и по сву ноћ проводио на молитви Пречистој: да му да силе да свој живот заврши мучеништвом за Христа.

Наоружан таквим оружјем од божанске благодати Светога Духа, и окрепљен заступништвом Пресвете Богородице, Авксентије поново оде на пређашњу лађу где је службовао. Његови другови са лађе одмах га препознаше, па га са великим гњевом стадоше тући и викати: Ти си био у нашој вери; зашто си је променио? - И тако бијући га и вичући они га одвукоше на суд. А мученик Христов, без и трунке страха, неустрашиво говораше громко и јасно: Био сам хришћанин; и сада сам хришћанин; и за Христа мог готов сам ићи на хиљаде мука. - Један од њих, не подносећи такву смелост мученикову, удари га гвожђем по челу и изби му десно око. Мученика то ни најмање не уплаши; напротив, он захвали Господу што га удостоји да страда за свето име Његово. А онај бедник поново удари мученика по устима и изби му два зуба. Међутим мученик весела гласа узвикну да је Христос истинити Бог.

После тога мученика одведоше пред виши суд. Судија га упита, зашто пориче муслиманску веру, као што присутни сведоци тврде, када се био одрекао Христа и пришао њиховој дивној вери. Светитељ се помоли у себи Богу призвавши га у помоћ, па неустрашиво рече судији громким гласом: Судијо, ја се никада нисам одрекао преслатког Господа мог Исуса Христа. Напротив, верујем и исповедам да је Он свемоћни Бог и Творац целога света, и готов сам пролити крв своју за веру своју. A потурчити се нећу никада! - Чувши то, судија се запали гњевом и нареди слугама да мученику ударе триста батина по ногама. Слуге одмах приступише извршењу наређења; и крв се потоцима лијаше из рана на ногама мучениковим. А мученик громогласно захваљиваше Господу, молећи Га да му да снаге да до краја издржи на путу мучеништва.

Након тога судија нареди да мученика одведу у тамницу, да тамо чека док не буде понова изведен на суд. А мучеников духовни отац, споменути сингел Григорије, сазнавши за Авксентијево страдање за Христа, нађе начина и дође к њему у тамницу. И даде му мудре савете: да храбро стоји за веру Христову, те тако посрами ђавола и добије сјајни венац победе од победодавца Бога. Мученик замоли свог духовног оца да га причести. Овај му одмах испуни молбу: донесе Свете Тајне и причести га. Наредног уторка изведоше мученика пред највиши суд, окованог у тешке ланце као злочинца. А мученик беше сав радостан, као да није на суду већ на пиру. Везир га мрко и дивљачки погледа, и упита га: Зашто ти не исповедаш нашу дивну и истиниту веру, него си је напустио и поричеш је? - Мученик одговори: Родио сам се хришћанин, и хоћу да умрем хришћанин; и вере се своје нећу одрећи, макар ме ставили на безброј мука, зато што је вера моја истинита и прекрасна. Камо лепе среће, да и ти, гocпoдине, поверујеш у Христа мог уместо што ме мучиш! - Чувши то, везир се страховито разјари и изрече пресуду: да се мученик погуби мачем.

Слуге одмах дохватише мученика, и одведоше на губилиште. Свети мученик се помоли Богу за православне хришћане и за сав свет. Затим клече, и рече џелату да изврши што му је наређено. И џелат му отсече свету главу у уторак двадесет петог јануара у осам сати пре подне[21]. И тако блажени Авксентије доби венац мучеништва у својој тридесетој години. А сутрадан у среду у свитање сиђе небеска светлост на мученикове мошти. To видеше не само многи хришћани већ и многи Турци, и свима то причаху и посведочаваху. А христољубиви великаш, царев терзипаша Михаило, имајући слободу пред султаном, умоли султана те он дозволи да хришћани узму мучениково тело и сахране. Хришћани онда, на челу са патријархом и многим другим архијерејима, узеше свето тело светог мученика и са страхопоштовањем чесно сахранише у храму Пресвете Богородице - Живоносни извор. А када након две године би откопан гроб, из светих моштију разли се диван миомир. И сви хришћани прославише Бога што прославља онога који је Њега прославио. И од светих мученикових моштију биваху чудеса, и непрестано бивају, и многи и многи се исцељују од разноврсних болести и недуга, приступајући им са побожношћу и топлом вером, у славу Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и поклоњење кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИМИТРИЈА СКЕВОФИЛАКСА

Овај свети скевофилакс (сасудочувар) живео у осмом веку. Мисли се да је он на Седмом Васељенском Сабору читао из дела светих Отаца о иконама.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АПОЛОСА

Сав душом у Господу Христу, преподобни Аполос престави се у миру.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МОЈСЕЈА архиепископа Новгородског

Изврстан монах, блажени Мојсеј се и као архиепископ непрестано подвизавао тешким монашким подвизима. Ревносно зидао и обнављао цркве и манастире. Упокојио се 1686 године. Кроз 24 године пак, 19 априла 1710, његове свете мошти обретене нетљене и чудотворне.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МЕДУЛЕ

Света Медула пострада за Господа Христа спаљена у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КАСТИНА

Рођен у Риму; најпре био незнабожац по вери, члан царског сената, и веома богат. Чудесно исцељен од епископа Кирилиана, он постане хришћанин. Касније он би хиротонисан за епископа у Византу[22]. Пошто је седам година апостолски и богоугодно пасао стадо Христово, он се у миру престави, у трећем столећу.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Друга или Велика Кападокија - веома пространа област у средини источног дела Мале Азије, ка западу од извора реке Еуфрата. Некада је Кападокија била једна од најзнатнијих држава Азије, али је затим изгубила своју самосталност и ушла у састав Римске царевине као њена провинција, у 17 или 18 години после Христа. - Назианз је био малени град у југозападном делу Кападокије; данас на том месту стоје само развалине.

2. Григорије на грчком значи: будан, марљив, бодар.

3. Кесарије, брат светог Григорија Богослова, због свог светог живота прибројан лику светих; празнује се 9 марта.

4. Св. Василије Велики се празнује 1. јануара.

5. To je било 361 године.

6. Године 363.

7. Царовао од 363 до 364 године.

8. Царовао од 364 до 378 године.

9. Тиана - древни град Кападокије, подножју Тавре, близу киликијских кланаца.

10. Сасим се налази на педесет километара од Тиане и на тридесет шест од Назианза.

11. Преставио се 374 године.

12. Праведна мати светог Григорија Богослова упокоји се исте године, кад и њен супруг, 374. Она је прибројана лику светих; празнује се 9 августа.

13. Хидра, по митологији старих Грка, - слично змији чудовиште са девет глава, које су наново израстале када cу их одсецали.

14. Визант је старо име за Цариград.

15. Свети Василије се упокојио почетком 379. године.

16. Петар II, патријарх александријски, управљао Црквом од 373-380 г.

17. Цар Теодосије I Велики владао од 379 до 395. г.

18. Мелетије патријарховао од 360. до 381. г.

19. Патријарховао од 381 до 397 године.

20. Недалеко од града Кира, у Сиријској провинцији Кирестика.

21. Ово беше 1720 године.

22. Тако се звало место где је 330 г. основан Цариград.