ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Пахомије Велики. Родом Мисирац, и у младости незнабожац. Као војник учествовао у борби цара Константина против Максенција. Потом дознавши од хришћана за једнога Бога, и видевши њихов благочестив живот, Пахомије се крсти и оде у Тиваидску пустињу, знаменитом подвижнику Паламону, код кога се десет година учио животу подвижничком. Тада му се јави ангел у оделу схимника на месту званом Тавенисиот, и даде му дашчицу, на којој беше написан устав општежителног манастира, наредивши му да такав манастир устроји на том месту, проричући му да ће се у том манастиру стећи многи иноци ради спасења душа. Послушав ангела Божјега, Пахомије поче стројити многе ћелије, иако на том месту не беше никога осим њега и брата његовог Јована. Када га укори брат за то што строји непотребне зграде, Пахомије му просто рече, да он следује заповести Божјој без обзира кад ће и ко ће ту доћи да станује. Но ускоро се слегоше на то место многи људи, покренути Духом Божјим, и почеше се подвизавати по уставу Пахомијевом, добијеном од ангела. А када се број инока увелича, то Пахомије постепено основа још шест манастира. Број његових ученика износио је до седам хиљада. Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак пример за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други.

2. Свети Ахил, епископ лариски. Овај велики јерарх и чудотворац рођен би у Кападокији. Учествовао на I васељенском сабору, на коме је посрамио јеретике и, како својом ученошћу тако и светошћу, изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахил викне аријевцима: "Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј!" Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахила. Тада светац опет рече: "А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелеј из овог камена". И јелеј заиста потекне на удивљење свију. Свети Ахил упокојио се мирно у Лариси 330. године. Самуил, цар македонски, када освоји Тесалију, пренесе мошти Ахилове у Преспу, на острво у језеру, које се прозва а и данас зове Ахил, или Аил.

3. Преподобни Силуан. Најпре био комедијант глумећи се над свим и сваким. Потом, загрејан љубављу Христовом, постао учеником светог Пахомија. "Готов сам живот свој дати," говорио је свети Силуан, "само да бих добио опроштај грехова".

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАХОМИЈА ВЕЛИКОГ

Преподобни Пахомије родио се у Горњем Египту - у Тиваиди, у околини града Есне, око 290. године. Родио се од родитеља ревносних незнабожаца, као крин од трња. Господ Христос га још као дете предназначи за своју свету службу. Јер још као малом детету родитељи дадоше Пахомију да окуси од идолских жртава; али он окусивши, одмах поврати то као душегубни отров: његова детиња утроба није могла да држи у себи део демонске жртве, пошто је у души његовој имао живети Бог. А кад Пахомије поодрасте, родитељи га одведоше у један идолопоклонички храм поред реке Нила. У идолу тога храма живљаше демон који људима даваше одговоре на питања, те се људи вараху, мислећи да им то одговара идол - бог њихов. Када Пахомије дође тамо, демон умуче, и идол постаде нем. Идолски жрец се чуђаше што бог њихов онеме, па му стаде приносити многе жртве, да би га умилостивио да проговори. Али идол не могаше да проговори. Најзад демон откри тајну жрецу: да због Пахомијевог присуства не може да даје одговоре људима. Погледавши на Пахомија, жрец громко повика: Што сте довели овамо непријатеља наших богова? Избаците га одмах одавде! - Због тога се родитељи Пахомијеви веома ожалостише, и у чуду се питаху: Шта ће бити од овог детета? Оно ни од жртава не може ништа да окуси, одмах повраћа све. - И не знајући шта да раде, они умукоше. Затим дадоше Пахомија у школу, да изучи египатске књиге и стару философију.
Када Пахомије напуни двадесет година, цар Константин Велики (305-337. г.) скупљаше војску против Максенција тиранина. Том приликом дођоше у Египат царски чиновници, који нешто милом нешто силом узеше у војску врло много младића; међу њима беше и Пахомије. Ове младиће потоварише у лађу и кренуше. Успут пристаде лађа у хришћански град Есне, у Тиваиди. Ту Пахомија и његове другове држаху под стражом. Житељи овога града, видећи како строго држе ове младиће сажалише се на њих, па им по свом хришћанском обичају гостољубља донесоше изобилно хране и пића, и утешише их у њиховој тузи. Видећи толику љубав ових грађана према њима, Пахомије се дивљаше. И стаде се распитивати, ко су ти људи који показују толику бригу око њих, иако их не знају. И сазнаде од својих сапутника да су то хришћани, да су они милостиви према свима, а особито према странцима. И распитиваше се Пахомије, шта су то хришћани и шта значи то име, јер он до тада не беше чуо ни за Христа ни за хришћане. И казаше му ово: хришћани су побожни људи, верују у једног Бога који живи на небу, Творца свега и Сведржитеља, и у јединородног Сина Његовог Исуса Христа, и у Духа Светога; хришћани су добродушни и милосрдни, чине добро свима, и забадава дају све потребитима, очекујући награду једино од Бога.
Слушајући то, млади Пахомије се дивљаше хришћанској вери, и стаде му се срце загревати страхом Божјим и душа радовати што чу за име Христово. И издвојивши се мало од своје дружине, он пружи руке своје к небу и рече: Господе Боже хришћански, који си створио небо и земљу, ако погледаш на ништавност моју, и подариш ми познање о Твоме Божанству, и избавиш ме од ове невоље, ја ћу Ти служити у све дане живота свог, и живећу по заповестима Твојим.
Помоливши се тако, Пахомије одлучи да у уму стално има незаборавно сећање на јединог истинитог Бога, кога хришћани почитују. И пошто отплови одатле са осталим војницима, он ревносно чуваше себе од сваког небогоугодног дела. А када се појављиваху телесне саблазни, или неке друге световне жеље, он се одлучно одвраћаше од њих, имајући на уму своју молитву, у којој обећа Богу истиноме богоугодни живот. И просвети му се ум божанском благодаћу. А веома љубљаше још од раног узраста чедност тела, и усрдно се труђаше да је очува непорочном.
У то време цар Константин вером у Христа однесе победу над својим непријатељима, и издаде наређење да се распусти војска. Заједно са другима и Пахомије би пуштен из војске, и врати се у своју постојбину. Али одмах хитно пође у Горњу Тиваиду, н заустави се у селу, званом Хиновоск. Ту оде у хришћанску цркву, и замоли да буде крштен. Пошто би оглашен и светој вери научен, он прими свето крштење и удостоји се причешћа Божанским Тајнама. После тога, идуће ноћи он виде у сну како роса сиђе с неба, напуни му десну руку, на згуснувши се постаде као мед, и он чу глас с неба који му говораше: О Пахомије, разумеј што видиш: јер је ово знамење благодати која ти се даје од Христа Бога.
Од овог виђења блажени Пахомије би још више рањен љубављу Божјом, силно умилење захвати му душу, и жеља за монашким животом постаде неодољива. Чувши за неког отшелника[1] Паламона који живљаше у пустом, усамљеном месту, он оде к њему. И кад стиже до његове келије, он закуца на врата. Старац погледа кроз оканце и упита: Шта хоћеш и кога тражиш? Пахомије му одговори: Бог ме посла к теби да ме начиниш монахом. Старац му на то рече: Не можеш ти бити монах, јер монаштво није лака ствар. Многи су долазили овамо, али нису могли издржати монашки подвиг, па се вратише натраг. Пахомије му одговори: Нису сви људи исте нарави. Ти само мене прими, па ће ти само време показати да ли ја могу поднети тешкоће монашког живота. Старац му одврати: Рекох ти да ти то не можеш поднети. Иди на неко друго место, пробај себе дуготрајним пошћењем, па онда дођи к мени, и ја ћу те примити. Јер ја овде живим сурово, и благодаћу Христовом крепљен, ништа друго не једем осим хлеба и соли; уље и вино никад не узимам у уста; у молитви и у изучавању Светог Писма проводим без сна до поноћи, а много пута и по сву ноћ.
Ово говораше старац не што се гордио својим уздржањем, већ што је тиме хтео да заплаши младића-световњака, и да га отера од себе. Али Пахомије, слушајући овакве речи од старца, још се већма распаљиваше жељом за такав живот по Христу, и говораше старцу: Верујем Богу, да ће ми твојим светим молитвама дати силу и трпљење, и упутити ме преко тебе на тај сурови живот.
Тада преподобни Паламон, видећи његово усрђе к Богу и прозревши у њему Божји призив, отвори му врата, и прими га, и обуче у монашки лик. И живљаху обојица заједно у пошћењу и молитвама, и труђаху се у рукодељу. А рукодеље се њихово састојало у овоме: прести вуну и ткати вреће. И то радити не ради неке добити, него да би од труда руку својих хранили ниште. А када су стајали на свуноћним молитвама, старац чим би приметио да ученик дрема, одмах га је изводио из келије напоље, па су котарице пунили песком, носили песак на друго место, и просипали. Тако они мораху тело своје одгонећи од себе сан, да би дух био бодар у молитви. И говораше старац ученику: Трезни себе, чедо, и бди, да те кушач не би искушао, јер би онда био узалуд труд наш.
Видећи да је блажени Пахомије послушан у свему, и уздржљив, и у свима подвижничким подвизима вредан, и да напредује из једне врлинске силе у другу, преподобни Паламон се радоваше духом и слављаше Бога. А када наступи пресветли празник светог Васкрсења Христовог, старац рече ученику: Пошто је овај дан велики Празник, и радост и славље за све хришћане због Васкрсења Христовог, то спреми и за нас, брате, обед, да се веселимо једући у славу Божју. - Пахомије одмах усрдно поступи по наређењу: узе мало уља, нали у со, и постави на трпезу. Када старац приђе трпези и угледа уље у соли, удари се по челу и са сузама рече: Господ мој би распет, и поруган, и бијен, а ја да једем уље? - И не седе за трпезу док со са уљем не би уклоњена и друга донесена.
Једног дана дође к њима неки брат, па видевши наложену ватру рече Паламону и Пахомију: Који од вас има веру, нека стане на овај жар, и нека стоји на њему док очита Молитву Господњу (= Оче наш). А преподобни Паламон, видевши гордоумље овога брата, запрети му говорећи: Брате, престани са гордом уображеношћу својом и не захтевај непотребна дела, јер си у прелести. Али овај се још већма узохоли, па својевољно стаде на жар, и стајаше на њему читајући Молитву Господњу, и остаде неопаљен. Јер, по Божјем попуштењу, ђаво који у гордељивцима дела, штићаше овога да га огањ не опали. Сишавши са жара неповређен, он се још више горђаше због своје светости. И одлазећи од њих, он их с потсмехом упита: Где је вера ваша?
И када тај исти гордељиви брат сећаше у својој келији, која није била много далеко од Паламонове, ђаво, видећи да је он потпуно прелашћен гордоумљем, претвори се у лепу жену, раскошно обучену и украшену, па дође к његовој келији и куцну на врата. Он отвори, и видевши жену упита је што је дошла. А ђаво у облику жене одговори му: Кредитори ме гоне због дугова, па пошто нисам у стању да им дугове вратим, ја бежим од њих, бојећи се да им не паднем шака и они ми учине неко зло. Стога те молим, оче, прими ме сада у своју келију, да се сакријем од гонилаца, јер ме Бог упути к теби да бих се сачувала од њих. - А он, пошто због одебљаности ума свог не могаше правилно расудити и разумети вражје лукавство, прими жену у своју келију. Тада му ђаво убаци у душу блудне помисли и распали га телесном похотом. И гордељиви монах, побеђен прљавим помислом, пристаде у срцу свом на грех. И када приђе жени са жељом да своју страст задовољи, ђаво га дохвати и тресну о земљу, па ишчезе. А он лежаше дуго на земљи као мртав, нем и безгласан.
После неколико дана дошавши к себи, и увидевши своје безумље, овај монах оде к светом Паламону, па му плачући рече: Знај, оче, сам сам ја крив својој пропасти, пошто те нисам послушао. Молим дакле твоје преподобије, светим молитвама својим помози мени кукавцу, да ме ђаво не би потпуно упропастио.
Док монах тако говораше са сузама, а преподобни оци Паламон и Пахомије од сажаљења плакаху због њега, изненада монах полуде, овлада ђаво њиме, и он јурну из келије, и трчаше по гори и пустињи гоњен ђаволом. И дојуривши у град Панос, он се баци у купатилску пећ, и изгоре у њој. - Видећи то, и слушајући о томе, блажени Пахомије будно чуваше срце своје од гордељивих помисли, и живот свој вођаше смиреноумљем и кротошћу, имајући на уму речи Господа који каже: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29).
Гора и пустиња у којој живљаху преподобни оци Паламон и Пахомије беше пуна трња. Одлазећи бос да скупља дрва, Пахомије је изранављивао своје ноге по трњу и искрвављивао своје руке трњем. И то је с радошћу трпео, сећајући се клинаца, којима свете руке и ноге Господње беху приковане за крст. А волео је Пахомије да се сам у самоћи моли, зато је често далеко одлазио од келије у пустињу, и са рукама уздигнутим к небу дуго се молио Богу. Када се једном тако удаљи не мало од келије и приближи месту званом Тавенисиот, он у време молитве своје чу глас с неба који му говораше: Пахомије, остани ту, и сагради манастир на том месту, јер ће к теби доћи многи који желе да се спасу. Ти ћеш их упућивати на врлински у монаштву живот по обрасцу и уставу који ћу ти послати одмах.
Док се блажени Пахомије чуђаше оваквим божанским речима, пред њега стаде Анђео у обличју великога чина савршених монаха (то је света схима), и даде му у руке таблицу, на којој беху написани устав и правила за монашки подвижнички живот. Пахомије се онда с радошћу врати к своме преподобноме старцу, и исприча му све што виде и чу. А старац, чврсто верујући да је то Божје дело и уредба, прослави доброту Господњу, која пронађе за људе такав начин спасења. Блажени пак Пахомије замоли преподобног Паламона да пође с њим и види оно место, на коме он чу глас Божји и Анђео му се јави. Не желећи да ожалости свог ученика, кога сматраше као свог присног сина у Богу, старац оде с њим тамо, и начинивши на том месту малу келију они се радоваху због Божјег похођења. Затим, после неког времена, рече старац Пахомију: Чедо, пошто видим даровану ти од Бога благодат, те ћеш на овом месту бити наставник многима, то ти остани овде, а ја ћу се вратити у своју келију. Али заветујмо се, да се не растајемо заувек него да посећујемо један другог док смо у животу.
И тако, сваки живљаше у својој келији. Блажени Пахомије долажаше често к преподобном Паламону, посећујући га, и примајући од њега благослов и очинске поуке. Али не потраја дуго и свети Паламон се смртно разболе од великог уздржања: јер он понекад узимаше по мало хлеба не пијући воде уопште, а понекад узимаше по мало воде не једући хлеба уопште. Братија која га посећиваху, мољаху га и саветоваху да у болести попусти мало телу своме и узме мало од јела и пића, да не би потпуно изнемогао. А он им одговараше: Када свети Мученици Христови ради Бога у кога вероваху до краја јуначки претрпеше: једни - касапљење тела, други - отсецање главе, трећи - сагоревање у огњу, како онда ја да упропастим моје мало трпљење, које одлучих носити ради Христа? - И тако, истински подвижник и уздржљивац и за време болести тела не изневери своје подвижништво, него га одржа до краја. И сконча на рукама возљубљеног ученика и духовног сина свог Пахомија блаженог, и пређе к наслеђивању вечним добрима, припремљеним му од Христа Господа. Чесно тело свога духовног оца преподобни Пахомије погребе како доликује, па се врати у Тавенисиот у своју келију, и живљаше по Богу.
После извесног времена дође к преподобном Пахомију његов старији брат по телу Јован, који га је дуго тражио. Јер откако прими свето крштење, Пахомије се не врати кући својој к родитељима и сродницима својим, већ одмах оде у пустињу. И тражаше га свуда брат његов, Јован, пошто и сам прими свету веру и крсти се. Када се браћа сретоше, обрадоваше се и изгрлише. И остаде Јован да заједно живи са Пахомијем, угледајући се на његов живот. И живљаху обојица поучавајући се дан и ноћ у закону Господњем, а за земаљско се не брињаху. Оно што зарађиваху трудом руку својих, то раздаваху невољнима, не бринући се за сутра. Они тело своје умртвљаваху пошћењем, бдењем и другим разним мукама, тешећи се надом на васкрсење и на блаженство у Царству небеском. Читајући житија светих и расматрајући њихове подвиге, они се стараху да их и сами упражњавају.
Затим преподобни Пахомије, опоменувши се Божјег обећања да ће се око њега окупити много братије ради спасења, поче заједно са братом градити келије. Пахомије је желео да манастир буде што просторнији, а Јован је више нагињао безмолвију, молитвеном тиховању и тескоби, па је желео да манастирско двориште буде што мање. Озловољен, Јован рече Пахомију: Престани са тим проширивањем, јер је то непотребно. - Чувши то од брата, Пахомије се разгневи на њега што га неоправдано ружи. Али, будући кротак, он му ништа не одговори, поштујући га као старијег брата. А кад се спусти ноћ, Пахомије се затвори у својој келији, и стаде плакати и у молитви се исповедати Богу говорећи: Тешко мени, јер још има у мени телесног мудровања, и ја још по телу ходим! После толиког духовног вежбања мноме овлађује гнев. Господе, смилуј се на мене, да не бих пропао; јер ако ме Ти не учврстиш благодаћу Твојом, и враг нађе у мени нешто од својих дела, он ће ме онда заробити себи као нарушиоца закона Твојих. Јер је писано: Који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све (Јак. 2, 10). Верујем, Господе, да ће ми велика доброта Твоја помоћи, те ћу се научити да ходим путем светих угодника Твојих, сежући се за оним што је напред, а заборављајући оно што је остраг. Јер помагани благодаћу Твојом, светитељи су Твоји од памтивека посрамљивали врага, те се веома прославише. А ја, Господе, како ћу научити оне, које си обећао призвати монашком животу преко мене, ако најпре сам не победим своје страсти које телом војују на душу моју, и ако не одржим закон Твој беспрекорно. Но верујем, Господе, ако ми Ти укажеш помоћ, ја ћу учинити оно што је угодно пред очима Твојим, и Ти ћеш ми опростити све грехе моје.
Вапијући тако к Богу, блажени проведе сву ноћ у молитви са сузама, знојећи се, и под ногама његовим направи се од силног зноја као блато. Јер он имађаше обичај: на молитви је стајао са раширеним рукама нагоре, и никако их није спуштао ни савијао све до завршетка молитве, те је тако стајао као да виси на крсту. На тај начин утврђујући тело своје, и узносећи к богомислију душу своју, он се знојио веома.
Не прође много времена, брат се његов Јован престави ка Господу, и Пахомије га погребе по обичају са псалмима и песмама. Сам се пак стараше сваки дан да буде бољи, и слободнији од насрћућих помисли, увек се поучавајући страху Божјем и имајући у уму сећање на смрт, на Страшни суд и на вечне муке, а телом се трудећи око изграђивања манастира. Видећи то, демони га стадоше отворено нападати, шкргућући зубима на њега и приређујући му многа искушења. А он, наоружан штитом вере и молитве, одбијаше вражје нападе, имајући псалмопјеније свагда у устима. Када пак стајаше на молитви, демони се много пута упињаху да му прекину молитву; а када преклањаше колена, они му показиваху испред њега дубоку јаму и воду која хучи, еда би се уплашио и не преклањао колена за молитву. Али светитељ не обраћаше пажњу на демонска привиђења, и не престајаше од свог коленопоклоњења. Некад када је путовао, окружаваху га демони, идући за њим и испред њега као испред неког кнеза, и говораху међу собом: Иде господин Пахомије! начините места слузи Божјем! - А светитељ се ругаше њиховим утварама, и сматраше их као псе који лају.
Када преподобни Пахомије стајаше једном на поноћном молитвеном правилу у келији својој, огромно мноштво демона наиђоше са хуком и великом виком, и стадоше подривати келију његову и трести земљу, желећи да зграду струше из темеља и да Пахомија убију. А он поче певати: Бог нам је уточиште и сила, помоћник који нам се у невољама брзо налази. Зато се нећемо уплашити када се усколеба земља (Пс. 45, 1-2). И одмах ишчезоше демони као дим, и настаде тишина и спокојство. Но они се као бестидни пси опет враћаху. Тако једном, кад светитељ после молитве седе и прихвати се рукодеља, ђаво се претвори у огромног петла, и кукурикаше силно пред њим, и на лице му насрташе. Светитељ дуну на њега и прекрсти се, и тако га отера од себе. Опет, једном другом приликом, сабраше се многи демони, завезаше један храстов лист дебелим и дугачким конопцем, па га као неки тежак камен стадоше тобож са муком и стењањем вући, громко довикујући једни другима: вуците! вуците! А то чињаху, желећи да насмеју слугу Божјег. Али светитељ све то мноштво демона прогна молитвом.
Много пута када је светитељ седео и јео, демони, претворивши се у лепе жене, седели би поред њега и с једне и с друге стране, и прихватали се постављене хране. Тада је светитељ затварао своје телесне очи, а духовне очи узносио ка Христу Богу, и демонска су привиђења бежала од њега. Уопште, демони не могаху ништа преподобном Пахомију, јер са њим беше благодат Господа који говори угодницима својим: Не бојте се, ја сам с вама до свршетка века (ср. Јн. 14. 16; Мт. 28, 20). Но једном приликом, по попуштењу Божјем, он доживе од демона велико злостављање: цео дан од јутра до мрака демони га тукоше, те беше као мученик сав изранављен; али он не малакса, нити посумња у помоћ Божју, јер беше сигуран да Господ не оставља слуге своје у напастима. Утом му дође у посету неки стари инок Аполон. Преподобни Пахомије му исприча какве му све напасти и невоље наносе демони. Старац Аполон му на то рече: Буди храбар и буди јунак, слуго Господњи! Зна ђаво, када би савладао тебе, који си нам свима на корист и на кога се сви угледамо, онда би нас слабе он лако заробио себи. То је разлог што се он нарочито окомио на тебе. Но ти, оче, имајући помоћ Божју, не клони духом, не малаксавај у подвигу, него све јуначки трпи, да не би, побеђен унинијем, давао Богу одговор и за нас, давши нам пример малодушности.
Чувши ове речи, Пахомије се веома оснажи против невидљивих непријатеља, и слављаше Бога што му посла таквог брата, који га утеши у његовој невољи и потстаче на велики подвиг. И Пахомије моли монаха Аполона да га често посећује и крепи корисним поукама. А кад једном тај блажени старац Аполон дође к преподобном Пахомију, разболе се код њега, и после неколико дана пређе ка Господу. И би погребен Пахомијевим рукама.
Преподобни Пахомије имађаше к Богу толику слободу и тако велику веру, да је много пута наступао на змије и на скорпије, и остајао неповређен. Често пута је он наређивао крокодилима да га пренесу на другу страну реке; и крокодили су слушали његово наређење и брзо преносили на себи преко реке угодника Божјег. Благодарећи Богу што га чува неповређена од свих вражијих напасти, он се мољаше Њему говорећи: Благословен си, Господе, што ниси презрео ништавност моју, и што ниси допустио да немоћ моја буде прелашћена од врага, него си ме сам укрепио, и сада ме окрепљујеш. Видећи незнање моје, Ти ме сам упућујеш и научаваш светој вољи Твојој, јер сам ја бедан и неразуман, а Ти си ме уразумио у страху Твом.
Видећи опет непрестане нападе демонске, свети Пахомије, као храбар и савршен подвижник, мољаше Бога да одузме сан од њега, како би помоћју Његовом могао, не спавајући ни ноћу ни дању, победити противнике, по писаноме: Нећу се вратити док их не истребим; оборићу их, и неће моћи устати; пашће пред ногама мојим, јер си ме Ти опасао снагом за бој (Пс. 17, 38-39). - И би му даровано оно што је молио од Бога, те невидљиве духове виђаше као видљиве и далеко их прогоњаше духовним оружјем молитве. А свагдашња молитва преподобнога беше о томе: да се на њему извршује воља Господња, и да се ниједна помисао на световне бриге не прилепи за њега.
После извесног времена, када преподобни Пахомије стајаше у поноћи на молитви, јави му се Анђео Господњи као и први пут, и рече: Пахомије! А он одговори: Шта је, Господе мој? Анђео му рече: Ово је воља Господња: да служиш Њему и да људски род приводиш к Њему. - Рекавши то трипут, Анђео Господњи отиде од Њега. Заблагодаривши Богу за ово, и што је овим добио потврду и првог виђења, Пахомије стаде примати оне који му долажаху са жељом да служе Богу. И после дугог искушеништва он им даваше иночки чин. А он им беше образац подвижништва и смиреног трудољубивог живљења, сам служећи осталој братији: јер он трпезу спремаше; он и градине обрађиваше, копајући и садећи и водом заливајући поврће; он и болнима служаше и дању и ноћу; он сам беше и вратар, и све најцрње послове и послушања у манастиру он својим рукама обављаше. И саветоваше све да буду верни своме монашком позиву, и да изучавају псалме и друге божанствене књиге, нарочито свето Еванђеље, васпитавајући се на њима. А братија који први дођоше к њему зваху се: Псентаисис, Сурос и Псој. Говорећи им стално речи Божје, преподобни даваше много духовне користи душама њиховим. А они, посматрајући његово свето равноангелно живљење, дивљаху се и говораху међу собом: ми смо се варали, сматрајући да се светитељи рађају а не постају по својој слободној вољи, и држећи да грешници, обративши се к Богу, не могу постати светитељи. Ето, видимо доброту Божју на овом нашем светом оцу, јер се он роди од нечестивих незнабожних родитеља, а достиже на толику висину побожности и богоугодништва, да све заповести Божје лако извршује, и јесте свет. То јасно показује да и ми, ако хоћемо, можемо следовати њему, као што и он последова светима који су пре њега били. Стога, умримо са њим, да бисмо и оживели са њим, јер нас он право води к вечном животу.
И приступивши светом Пахомију, они му рекоше: Зашто се, оче, у пословима манастирским толико сам трудиш? Нареди нам, па ћемо их ми сами свршавати. Светитељ им одговори: Јарам благи који метнух на себе, нећу да скинем. Христос нас састави да се заједнички трудимо спасења ради. Нека Он и мене и вас учврсти у трпљењу и у трудовима! А када Господ наш буде много њих привео овде, онда ће бити оних који ће ми помагати у манастирским пословима. - И написа им преподобни Пахомије правила о молитви, о ручним пословима, о сну, о бдењу, о храни, о оделу, и о целокупном манастирском поретку и монашком животу, као што би научен од Анђела када му се беше јавио.
По вољи Бога, који све зове к спасењу, к преподобном Пахомију стекоше се и многа друга братија. Међу њима беху: Пекусије, Корнилије, Павле, Пахомије, Јован, Теодор и други, који беху чули о узвишеном животу преподобног Пахомија, о душеспасоносном учењу праве вере и о узорном поретку манастирском. И за кратко време број братије порасте преко стотине.
О празничним данима, када је требало да се сва братија причесте пречистим, бесмртним, животворним и божанским Тајнама Христовим, преподобни Пахомије позиваше једног презвитера из оближњих сеоских цркава, који је у манастиру служио божанску службу и све их причешћивао Телом и Крвљу Христовом. Смиреномудри наставник није хтео да ниједног од својих ученика удостојава презвитерског чина, и говорио је: Веома је корисно за монахе да не ишту части и старешинства, нарочито за оне монахе који живе у општежићу, да не би због тога настале међу братијом зависти, неслоге и свађе. Јер као што мала искра, павши на гумно, ако се брзо не угаси, сажеже цело гумно и за један час уништи што се с муком целе године радило, тако и помисао властољубља и жељење свештеничког чина, павши у душу монаха, ако се брзо не избаци, све његове многогодишње трудове и духовне плодове претвара у ништа пред Богом.
Тако говораше преподобни Пахомије, учећи братију смирености. А када би у његов манастир дошао који свештеноинок, изјављујући да жели да живи с њима, он га је љубазно примао и почитовао као оца. А овај опет, посматрајући смиреномудро житије преподобнога и остале братије, стараше се да подражава њихову смиреност и подвижничке трудове.
Свети Пахомије бејаше према свима милостив и веома братољубив; са самилосном љубављу се стараше о старима и немоћнима телом, а умејаше и младе збрињавати водећи велику бригу о њиховој души. А пошто се број братије свакодневно умножаваше, преподобни одабра неке од њих да помоћју Божјом управљају и упућују друге на врлину и постави их над другим братијама, које беше разделио у много манастира. Сам пак као отац надгледајући сва чеда своја, и о свима се бринући, свакоме према његовим моћима одређиваше потребно послушање и служење у пословима, молитвено правило и правило о подвизивању. И велики напредак биваше братији од богомудрог наставника, Пахомија преподобног.
После много година, сестра Пахомијева по телу, чувши за њега, дође у његов манастир, желећи да види брата свога, јер и она већ беше примила хришћанску веру. А он, сазнавши за њен долазак, посла к њој вратара са оваквом поруком: Ето, чула си за мене да сам жив; стога иди одавде, и не жали што ме ниси видела, нити ја тебе. Ако пак желиш да се угледаш на моје живљење, да бисмо заједно обрели милост пред Господом, онда ће ти моја браћа саградити одвојену келију за безмолствовање, за молитвено тиховање, да би ти, одрекавши се света, добро угодила Богу. Јер нема бољег ободрења на земљи него - чинити добро и угађати Богу. А Господ је моћан да преко тебе спасе и друге девојке и жене, које би довео к теби да живе с тобом, и тако ћеш имати двоструку (награду од Њега: једну - за свој врлински живот, а другу - што си њих упутила у такав живот. Чувши то, по срцу светитељеве сестре разли се умилење и она с љубављу усвоји корисни савет свога брата, и плачући мољаше да буде упућена на спасење. Блажени Пахомије прослави Бога за овако усрђе њено, и нареди побожној братији да јој подаље од манастира, с оне стране реке, подигну келију и саграде мали манастир. И он је обуче у иночко обличје. А када се око ње окупише друге девојке и жене, он им даде правила монашког живота, и манастир тај повери човеку духовном, старом и светом, коме беше име Петар. Петар их често посећиваше и збрињаваше у свему.
Преподобни отац наш Пахомије доби од Бога дар чудотворства: благодаћу Христовом стаде исцељивати болести и изгонити ђаволе. Блиски пријатељ преподобноме беше неки стари презвитер Дионисије, старешина тинтириске цркве. Он често посећиваше преподобног Пахомија, а и Пахомије одлажаше к њему, јер га веома љубљаше, пошто Дионисије беше један од оних који у време бившег гоњења страдаше као исповедници имена Христовог. Једна угледна жена у граду Тинтири, која много година паћаше од течења крви, чу за велику светост преподобног Пахомија, и жељаше да га види, јер вероваше да ће је његове свете молитве исцелити од недуга. А дознаде и то, да преподобни не разговара са женама, нити жене улазе у његову обитељ. Та жена знађаше и то да су презвитер Дионисије и преподобни Пахомије у великом приjатељству и да посећују један другога, па замоли Дионисија да позове к себи у град преподобног Пахомија. Дионисије се одазва њеној молби, и позва преподобнога у град. И кад преподобни Пахомије и презвитер Дионисије улажаху у свету цркву, крвоточива жена се састраг дотаче хаљине преподобног Пахомија, као што се некада еванђелска крвоточива жена дотаче хаљине Христове, и одмах престаде течење крви њене, и она оздрави. И павши лицем на земљу, она велегласно прослављаше Бога, и похвалама величаше његовог угодника - светог Пахомија. А преподобни Пахомије, схвативши Дионисијеву намеру, благослови жену, и после љубазног разговора са духовним пријатељем врати се у свој манастир.
Потом дође у манастир неки човек из далека, молећи преподобног да му исцели кћер која је патила од духа нечистог. А преподобни нареди вратару да томе човеку каже ово: Немамо обичај да разговарамо са женама, него нам пошљи неку хаљину твоје ћерке да је благословимо именом Господњим, па ћемо вам је послати натраг, и надамо се у Господа да ће благодаћу његовом бити исцељена твоја кћи. - Човек отрча брзо, донесе хаљину своје кћери и предаде је светом Пахомију. А он, погледавши љутито на ту хаљину, рече: Није ово њена хаљина. А родитељ тврђаше говорећи: Ово је зацело хаљина моје кћери. На то му светитељ рече: И ја знам да твоја кћи носи ову хаљину, али јој она не доликује, јер је девојачка. Твоја кћи назива себе девојком, и девојачки се облачи, али је она изгубила своје девичанство, и живи у блудној нечистоти. Ја познадох да је ова хаљина грехом упрљана, и зато рекох да то није њена хаљина. Ти је дакле посаветуј најпре да престане са грехом, и да обећа да ће убудуће чувати себе чистом пред Богом, па ће се Господ смиловати на њу, и исцелити је од насиља демонског. - Чувши то, отац се испуни жалости и јарости на своју кћер, па одјури кући и стаде испитивати кћер да ли је истина, што му је речено за њу. Она признаде оцу свој грех и обећа му, заклевши се, да га више неће чинити. Отац се онда поврати к преподобном, исприча му шта чу од кћери, и мољаше га са сузама да се смилује на њу. Помоливши се за њу, преподобни јој посла мало од светог јелеја. И када се она са вером помаза њиме, одмах побеже од ње ђаво, и она тог часа оздрави.
Опет други неки човек имађаше сина жестоко бесомучна, јер у њему беше жестоки бес. И не могаше тај човек да одведе к преподобном сина свог, јер се нечисти дух који беше у њему снажно противљаше и не даваше да га одведу к угоднику Божјем. Онда човек оде у манастир, и са сузама припадајући к ногама светог Пахомија, мољаше га свесрдно да се помоли Богу за његовог сина који страда од нечистог духа, да би се избавио од насиља ђавољег. Сатворивши молитву, преподобни му даде од манастирског хлеба, и нареди му да га да сину свом за време обеда. Човек донесе хлеб кући својој, и кад дође време обеда постави га на трпезу пред сина. Али бесомучник не хте ни да се дотакне тога хлеба, већ другим хлебом утоли своју глад. А кад после извесног времена огладне, отац измрви Пахомијев хлеб на ситне мрвице, па те мрвице помеша са урмама и постави их пред сина. Но нечисти дух у младићу, разумевши да се у урмама налази хлеб дат од светитељевих руку, одгурну урме од себе и баци их на земљу. Онда отац много дана не даде сину ништа да једе, па му онда понуди хлеб, донесен од светог Пахомија. Приморан силном глађу, он окуси од тог хлеба, и одмах побеже ђаво из њега. Отац онда одведе оздравелог сина у манастир к преподобноме, узносећи благодарност и хвалу Богу који чини дивна дела на молитве угодника свог.
И многа друга исцељивања од разних болести чудесно се даваху од преподобног Пахомија благодаћу Духа Светога који живљаше у њему. Али се он не горђаше срцем, него свагда чуваше себе у смирености. А када понекад, помоливши се за нешто Богу, није добијао оно што је тражио, он се није чудио томе, нити се смућивао мишљу, него је свагда имао у устима ону божанствену и велику реч: Оче, нека буде воља Твоја!
Једном, посећујући своје манастире које је имао по разним местима, преподобни Пахомије дође у манастир, звани Мухонски, и виде високу и плодовиту смокву, на коју се млађи потајно пењаху, крађаху смокве, и јеђаху их кришом и у невреме. Пришавши јој ближе, преподобни угледа где на врху њеном седи дух нечисти, и познаде да је то демон преједања који саблажњаваше млађе на крађу смокава и на тајноједење. Тада дозва манастирског градинара Јону, старца искусног у подвизима, и рече му: Брате, посеци ову смокву, јер није добро да стоји усред манастира на саблазан неутврђених у уздржању. Старац Јона се веома ожалости, и одговори преподобноме: Нипошто, оче! јер она много рађа. - Видев старца ожалошћена, свети Пахомије ућута, не желећи да му повећава тугу, јер знађаше да је свет по животу. А сутрадан изјутра видеше где се та смоква потпуно сасушила, и на њој не беше ни рода ни зеленог лишћа. Када то угледа Јона, силна жалост и туга испунише му душу што не послуша светог оца и одмах не посече смокву.
Треба се задржати мало и на блаженом живљењу овог старца Јоне. Њему беше осамдесет и пет година, и живљаше у манастиру врло чесно и богоугодно. Његово послушање беше обрађивање воћњака: он је садио воћке, гајио их, и скупљао њихов плод. И његовим трудом и молитвама беше воћа у изобиљу, не само за братију него и за странце. Он пак сам никада до саме смрти своје не окуси од тог воћа. Тако велики уздржљивац и испосник беше он. Од одела имађаше на себи само један кожух, који је носио и зими и лети. Имао је још и дугачку шубу коју је облачио једино када се причешћивао Божанским Тајнама. По причешћу он ју је скидао и остављао на нарочитом месту, те ју је тако сачувао чистом и целом за све време свога монаховања. Он не знађаше за одмор телу, јер се непрестано са усрђем трудио радећи. Он никада не окуси никакво вариво: целог живота храна му беше сирово поврће са оцтом. Он до смрти своје никада не леже да се одмори: по цео дан је радио у воћњаку, по заласку сунца узимао свој једини уобичајени дневни оброк, затим улазио у своју келију, седао и рукама радио предући врце сву ноћ без осветлења све до јутарњег богослужења. За све то време молитва му непрестано беше у устима, и тако би одремао мало по природној неопходности. На такав начин он мораше тело своје све до саме смрти своје, јер га тако и нађоше где је скончао: седећи и у рукама држећи врцу коју је радио. И тако света душа његова отиде ка Господу. Ето, тако велики беше трудољубац, подвижник и умртвитељ страсти тела свог тај блажени старац Јона. У том Мухонском манастиру преподобни отац наш Пахомије подиже нову цркву рукама братије вичне томе послу, и украси је дивотним стубовима. И радоваше се тако лепом и дивном делу. Али, размисливши потом да монаси не треба да се заносе лепотом дела руку својих, нити да се горде због красоте грађевине своје, он нареди те стубове искварише и нагрдише. Онда рече братији: Не хвалите се, браћо, лепотом грађевине коју подигосте великим трудом својим, него се нарочито старајте да изградите и украсите душу своју као храм Божји, јер сте ви храмови Бога живота, као што Господ рече (2 Кор. 6, 16).
Тако преподобни отац Пахомије, обилазећи своје обитељи, у свакој даваше братији душекорисне поуке, учећи их и васпитавајући их Светим Писмом, и молећи их и саветујући их да живе непорочно, и да знају и да разумеју лукавства вражија, и да им се супроте силом Светога Духа, и да често изговарају псаламску реч: Богом смо јаки; Он ће згазити непријатеље наше (Пс. 107, 14).

Једном када преподобни отац Пахомије сеђаше са братијом у манастиру свом у Тавенисиоту и поучаваше братију истинама Божанскога Писма, дођоше пред манастир неки јеретици испосници, који свој унутрашњи отров покриваху грубим кожјим власеницима. Стојећи пред манастирским вратима, ови јеретици рекоше некима од братије: Послани смо од нашег оца к вашем оцу; идите и саопштите вашем оцу ову нашу поруку: Ако си заиста Божји човек и уздаш се у Бога да ће те послушати, онда дођи и заједно с нама пређи ову реку у близини манастира, идући ногама по води као по суву, да би сви увидели ко има већу слободу пред Богом, ми или ти. - Саслушавши овако горду поруку тих јеретика, преподобни Пахомије рече братији: По попуштењу Божјем могу ови јеретици, помоћју ђавола који их је уловио у своју мрежу, прећи реку као по суву, да би се учврстила јеретичка заблуда. Али ја нећу искати од Бога такво чудо - да идем по води, јер знам да та помисао не само није монашка, него ни хришћанска. Идите дакле и реците им: Овако каже смирени Пахомије: Уздам се у Бога, но не уздам се у своја дела, и знам да сам грешан, и не желим да кушам Господа Бога мог. Ја се старам, не да идем по води, него да непрестано оплакујем грехе своје, и да иштем помоћ од Бога, да бих без штете прошао вражија искушења. - И јеретици отидоше постиђени.
У обитељи преподобнога беше један брат који чињаше своју вољу: није јео у одређено време када сва братија јеђаху, него је постио дуже од одређеног часа; и због тога имао високо мишљење о себи. - Разумевши гордоумље тога инока, преподобни отац га зовну насамо, па му рече: Брате, Господ је казао: Сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца који ме посла (Јн. 6, 38). Стога си и ти дужан да нас слушаш и да држиш манастирско правило, и кад дође време обеду ти једи заједно са братијом оно што је предложено на трпези, и то једи умерено: не преједајући се, да не би од преједања одебљало тело твоје и острастило се; нити једући сувише мало, да не би тело твоје изнемогло за труд. Узимај храну умерено, према телесним силама својим, док не победиш демона хвалисавости. - Брат послуша упочетку савет преподобног оца, али се потом опет врати својој самовољи, говорећи: Где је то написано: не пости, не уздржавај се? - Но и понова саветован од оца, он не послуша. И тада овлада њиме ђаво. И владаше њиме док га свети Пахомије не исцели својом усрдном молитвом Богу.
Једном стојећи на молитви, преподобни Пахомије би у усхићењу и виде братију разним опасностима опседнуту: неки од њих беху опкољени пламеном, и не могаху се извући из њега; други се беху босим ногама заплели у трње, страдаху од убода, и не могаху се ишчупати; а трећи стајаху на ивици једне провалије, на дно које протицаше велика, страшна река, пуна крокодила, те братија нити могаху назад уз литицу, нити пак смејаху да скачу у реку због мноштва крокодила. - Ово виђење преподобни казиваше братији са многим сузама, и пророчки им говораше да ће по његовом одласку из овог живота, уплетени у разна пристрашћа световна, монаси бити у великој опасности по своје спасење, и неће се моћи избавити и избећи сујетна пристрашћа, којима ће их вражја сила опколити
После тога к преподобноме дође из света један глумац ради монашења. Преподобни га лепо прими, и пошто га довољно поучи покајању он га обуче у монашки чин. Име му беше Силуан. Са временом Силуан се поквари, стаде немарно живети, и своје глумачко комедијаштво опет изводити на саблазан млађе братије. Када за то сазнаде преподобни, много га саветоваше, караше, па понекад и бијаше. Силуан обећаваше да ће се покајати, али се не поправљаше. Пошто га је трпео двадесет година, преподобни отац нареди да му пред братијом скину монашко обличје, даду му световно одело, па најуре из обитељи. Тада Силуан паде пред ноге великоме старцу, молећи га и говорећи: Оче, опрости ми још и овога пута, потрпи ме још мало, јер верујем да ће ме Господ Христос, који спасава грешнике, молитвама твојим обратити на покајање. Старац му одговори: Знаш ли колико сам те трпео? Ти си ме својом злоћудношћу много пута приморао да те бијем, што ни са ким другим чинио нисам. Ја руку своју нисам подигао ни на кога, само си ме ти приморао да те против своје воље бијем. И када сам те био, ја сам у души страховито патио због тебе, самилосно ти састрадајући. Јер сам те био, не што сам желео, него сам се надао да ћеш се од бијења поправити и спасти душу своју. Но пошто те ни карања ни батине нису поправили, то те ја отсецам од тела као иструлели део, да се остали делови тела не би заразили од тебе.
Док свети Пахомије тако говораше њему, он га са сузама силно преклињаше, обећавајући му спомоћу Божјом покајање. Најзад му старац рече: Ако хоћеш да те опет уврстим међу братију, онда ми дај јемца који ће јамчити да ћеш се од сада покајати. - И прими се као јемац за њега један честан старац, по имену Петроније. Онда преподобни, опростивши Силуану, повери га старцу Петронију, а и сам се усрдно помоли за њега Богу да га изведе на пут истинског покајања. А милосрдни Господ, који не жели смрти грешника, молитвама светог угодника свог Пахомија даде Силуану у срце толику покајничку скрушеност, да су му се непрестано из очију лиле сузе потоцима. И кад са братијом сеђаше за трпезом, он се много пута није могао уздржати од суза и јецања. И збиваше се на њему давидовска реч: Сузе су ми хлеб дан и ноћ, и пиће моје мешах са сузама (Пс. 41, 4). А кад му братија говораше да треба да се уздржи од суза бар онда када за трпезом има странаца, он им одговараше: Да, ја желим да се уздржим, али никако не могу. И опет му братија говораху: Плакати треба насамо у молитви, а за трпезом се уздржавати од плача, јер и без спољашњих суза душа може да буде увек пуна срдачног умилења. И понова га питаху: Зашто тако плачеш? Нас је стид да те гледамо где плачеш, и не можемо да једемо. А он им одговараше: Зар ви хоћете, братије моја, да не плачем, када видим где мени грешноме служе свети људи, чије прашине с ногу ја нисам достојан? Зар не треба да плачем, када мени, поквареном глумцу, служе тако чесни и богоугодни људи? О браћо, ја свакодневно плачем, да ме због мноштва грехова мојих не би земља прогутала као Датана и Авирона.
Таквом Силуановом поправљењу и истинском покајању радоваше се много преподобни отац наш Пахомије, као што се свети Анђели на небу радују обраћењу грешника. И свети старац увераваше за њега братију, говорећи: Сведочим вам пред Богом да од како основах ово општежиће, не беше ниједнога међу братијом који тако подражава смирење као овај брат. Знам, браћо, да и ви, помагани благодаћу Христовом, помоћу многих врлинских подвига победисте врага и прогнасте. Но, ако се имало разлените, враг ваш устаће поново на вас, и прогнан вратиће се и почеће борбу против вас. А Силуан, најпоследњи међу вама, кога недавно хтедосмо да најуримо, заснова своје спасење на тако дубоком смирењу, да је потпуно сатро ђавола, те овај не може више да се врати и војује против њега. Јер гордога врага ништа тако потпуно не сатире као истински смирено срце монаха који се потпуно одрекао себе. - Пошто блажени Силуан поживе у таком покајању осам година, он сконча. И преподобни Пахомије виде како његову душу свети Анђели узносе ка небу као жртву одабрану.
Пошто преподобни Пахомије вођаше богоугодни живот на корист свима, епископ града Панопоља Уар посла му молбу да дође у његов град и оснује манастир по своме уставу и чину. Преподобни узе неколико својих ученика, међу којима и Теодора, и крену тамо. Утом имађаше намеру да сврати у један свој манастир који беше близу пута којим су ишли. Улазећи у тај манастир, он срете пратњу једнога брата кога су носили на погребење уз велико псалмопјеније. На пратњи беху покојникови родитељи, рођаци и много другог света. Преподобни нареди да пратња стане и престану са појањем, јер својим прозорљивим очима он виде да покојниковој души није користан тако свечан погреб, пошто живот покојников беше рђав, проведен у лености и грехољубљу. Затим нареди да са мртваца скину одело које бејаше скупоцено, и да га одмах спале, а да наго тело погребу ван манастира без икаквог псалмопјенија и почасти. То зачуди све присутне, али нико не смеђаше да што рекне насупрот великоме оцу. Родитељи пак покојникови и рођаци, и неки од братије, мољаху оца да се смилује на мртваца и допусти да се изврши прописна сахрана по црквеном правилу. Светитељ им одговори: Браћо, ја несумњиво више жалим покојника него ви, јер се ви бринете о телу његовом а ја се бринем о души његовој, и поступам овако, да би због бешчесне сахране милосрдни душељубац Бог пружио души његовој неко олакшање. - На те речи светога оца сви ућуташе.
Пошто преподобни проведе у овом манастиру два дана, стиже извештај из другог манастира, који је био недалеко од овога, да је тамо један брат на самрти, па жели да пред смрт види преподобног оца и удостоји се његове молитве и благослова. Преподобни хитно крену са ученицима у тај манастир. Када беху на три потркалишта испред манастира, преподобни чу глас Анђела из ваздуха, па подигавши очи своје према истоку он виде душу тога брата, ка коме је с радошћу хитао, како је свети Анђели носе горе обасјаним путем. И он стаде, дивећи се. А ученици његови нити анђелски глас чуше, нити што видеше, па упиташе светитеља: Зашто, оче, стојиш, гледајући горе, и хиташ к болесном брату, да не би умро пре твог доласка? Светитељ им одговори: Заиста треба хитати тамо - у живот вечни, куда, како видим, свети Анђели носе душу његову. - Потом стигоше у манастир, и обретоше брата скончавшег у Господу. И пошто чесно погребоше тело његово одоше у Панопољ.
У Панопољу се блажени епископ Уар веома обрадова доласку преподобног Пахомија и његових ученика. А када зидаху манастир, неки злобни и завидљиви људи, натуткани од демона, долажаху ноћу и рушаху оно што се дању зидало. И преподобни трпљаше дуго такву пакост тих људи, и ученике своје учаше трпљењу, док сам Господ не одмазди пакосницима. Јер када они по свом обичају дођоше једне ноћи и стадоше уништавати труд светих мужева, Анђео Господњи их порази пламеном муњом, те се сви као восак истопише, и изгибоше. Од тога доба манастир се помоћју Божјом зидаше без сметње. И би устројена изврсна обитељ. У њој преподобни остави три своја ученика, људе врлинске: Самуила, Илариона и Енкратија, да управљају манастирским пословима и да братију упућују на спасење.
Сам пак преподобни врати се у свој манастир. Када братија чуше да долази отац њихов, сви му радосно изађоше у сусрет, и грљаху га. А један дечак, манастирски искушеник, довикну преподобноме: Оче, откако си отишао одавде, нису нам варили ни поврће ни кашу. - Осмехујући се, светитељ му одговори: Не тугуј, чедо, ја ћу наредити да се вари. И ушавши у манастир, он оде у кујну. Тамо обрете брата кувара где прави рогозину, и упита га: Реци ми, брате, колико има времена откако братији не спремаш варива? Он одговори: Два месеца. Старац га упита: Зашто си нерадом својим погазио заповест која ти је дата? Кувар одговори: Хтео сам, оче, као што си био наредио, да сваки дан спремам вариво, али видећи да варива остају непоједена, јер их само деца - искушеници једу, а братија се уздржавају и живе на сухоједењу, ја престадох да спремам варива, да се не би забадава трошило брашно и уље и просипало оно што преостане. А да не бих због нерада био осуђен, ја правим рогозине са другим братом који је са мном у кујни. Светитељ га упита: Колико сте рогозина направили? Кувар одговори: Пет стотина. Светитељ рече: Донесите их овамо. - И донесоше их. И нареди светитељ да се све те рогозине спале на огњу, говорећи: Као што ви пренебрегосте заповест моју о спремању варива братији, тако и ја непоштедно спаљујем ваше рукодеље, да бисте разумели да није добро нарушавати заповести отачке које се дају на спасење душе. Не знате ли да онај који предложено му вариво и уље не једе добровољно, има од Бога велику похвалу и награду, пошто је имао право јести, а није јео Бога ради. Који пак не једе под морањем, јер му нису предложена варива, тај нема похвалу и награду од Бога, пошто не једе не по слободном хтењу него зато што му није понуђено да једе. Ви сте дакле лишили братију толике духовне користи, да бисте уштедели мало зеља, брашна и уља. - Тада кувар и други брат из кујне падоше пред светим оцем, и кајући се молише га за опроштај.
Опоменув се виђења које имађаше у усхићењу о братији да ће они после његове кончине упасти у разноврсна пристрашћа и заплести се у сујетне жалости, преподобни стаде плакати. И затворивши се с вечера у својој келији, он се мољаше Богу за њих. И у поноћи он имаде овако виђење: виде - као што сам касније казиваше - дубоку и мрачну провалију, и у њој безбројно мноштво монаха, од којих се многи мучаху да изађу из мрачне провалије, али не могаху, пошто им други у сусрет силажаху у провалију и понова их строваљиваху на дно провалије. Други пак који се налажаху под самим врхом провалије и требало им је мало па да изађу из ње, изненада се омицаху и сурваваху на дно провалије. А трећи, врло немоћни, ваљаху се на дну провалије. Четврти пак потресним гласом вапијаху. Само мало њих, са великим трудом, на једвите јаде излажаху из провалије, и одмах их светлост обасјаваше.
И кад би у себи, преподобни стаде размишљати о виђењу, и постаде му јасно да ће у последња времена монаси бити немарни, лени, помрачени, падљиви, и имаће само обличје монашко. И много плакаше због тога, и говораше Богу: Господе Сведржитељу, када ће тако бити, зашто си онда допустио да постоје општежића и манастири? Опомени се завета Твог, Господе, којим си обећао да ћеш чувати до свршетка века оне који Теби служе. Ти знаш, Господе, да откако примих монашко обличје, ја се свагда смиравах пред Тобом, и никада досита не једох хлеба или воде, нити се чега другог наједох.
Док преподобни тако говораше, дође му с неба глас од Господа који говораше: Не хвали се, Пахомије, човек си, него моли опроштај, јер све постоји по моме милосрђу. - Пахомије онда врже себе на земљу и завапи к Богу: Господе, опрости ми, и не одузми добра Твоја од мене, него пошљи милосрђе Твоје мени недостојном. Јер знам и ја, о Господе, да без Твоје помоћи све постаје сакато, и да Твоје милосрђе милује све и спасава на неиспитљиве начине.
Док се преподобни тако мољаше, пред њега стадоше свети светлолики Анђели, а усред њих беше младић неисказане лепоте, који сијаше јаче од сунца, а на глави му беше трнов венац. И подигав Пахомија са земље, Анђели му рекоше: Пошто си молио да ти се пошаље милосрђе од Господа, ево милосрђа - дошао ти је са трновим венцем сам Бог славе, Исус Христос, Јединородни Син Очев, који је био послат у свет, и био распет за вас. И Господ рече Пахомију: Не бој се, Пахомије, и буди храбар, јер твоје духовно потомство неће престати до свршетка века. А многи од оних монаха који ће после тебе бити, спасивши се мојом помоћу из оне дубоке мрачне провалије, показаће се већи од садашњих врлинских монаха. Јер данашњи монаси, руковођени и просвећивани примером твога живљења, сијају врлинама. А монаси који ће после тебе бити, које си ти видео у мрачној провалији, немајући такве наставнике који их могу извести из оног мрака, напором своје слободне воље искочиће из таме, и усрдно ће ићи светлим путем мојих заповести, и тако ће ми угодити. Други пак спашће се мукама и бедама, и сравниће се са великим светитељима. Заиста ти кажем: они ће добити исто спасење које и садашњи монаси који живе савршено и беспрекорно.
Рекавши то, Господ узиђе на небо и ваздух сијаше неисказаном светлошћу славе његове. А свети Пахомије, павши на земљу, поклони се Господу, и слављаше Га устима и срцем, радујући се због преславног виђења тог, и испуњујући се неизрециве сладости од речи које му Господ каза.
Брат неки жељаше да постане мученик за Христа. Но како тада за царовања благочестивог цара Константина Великог Црква Христова беше на миру, брат тај мољаше светог Пахомија, често му говорећи: Аво, помоли се за мене Богу да постанем мученик. А светитељ га саветоваше да не пушта у срце такву помисао која жели мучеништво, и говораше му: Брате, трпи јуначки подвиг монашки, подноси без роптања труд у манастирским послушањима, старај се да беспрекорним живљењем угодиш Христу Господу, и добићеш на небу удео са светим Мученицима. - Но брат и надаље сваки дан узнемираваше светитеља својом жељом да пострада за Христа, молећи преподобнога да се помоли за њега Христу, да би га Он удостојио мученичког венца. Желећи да се ослободи овог узнемиравања, свети Пахомије му рече: Помолићу се за тебе да ти буде како желиш, али пази да се у време мучеништва, уместо исповедања имена Христова, не одрекнеш Њега. Јер тебе заиста обмањује помисао када самовољно гураш себе у искушење, и сам Господ учи да се молимо да не будемо уведени у искушење.
Две године након тога преподобни Пахомије посла братију у горовито село да наберу трску за израду манастирских рогожа, јер трске растијаше тамо много. Село се то налажаше у близини варвара, званих Влеми. Док су братија била тамо на послу, преподобни позва онога брата који жељаше мучеништва и нареди му да братији однесе хране. Испраћајући га, преподобни му као у некој загонетки изговори апостолску реч: Ето сад је време најбоље, ето сад је дан спасења! Никакво ни у чему не дајте спотицање, да се служба не куди (2 Кор. 6, 2-3). Натоваривши магарца храном, брат крену ка братији. А кад беше на крају пустиње, сретоше га варвари који силажаху с горе по воду, ухватише и везаше, па са магарцем отераше у гору код других варвара. Када варвари угледаше монаха, стадоше му се ругати говорећи: Хајде, монаше, поклони се боговима нашим! Утом заклаше животиње, и почеше приносити жртве боговима својим. Онда приведоше монаха и примораваху га да заједно с њима принесе жртву боговима њиховим. А кад он не хтеде да идолима принесе погане жртве, разгневише се варвари, па га опколише са исуканим мачевима, да га одмах на комаде разнесу. Видећи око себе исукане мачеве и свирепу јарост варвара, он се силно уплаши, па од страха притрча, паде пред идоле, поклони им се, и жртву им принесе, па и једе и пи од жртвених приноса. И тако он, бојећи се телесне смрти нашкоди својој бесмртној души, одрекавши се Христа.
Пошто учини тако тежак грех, инок би пуштен од варвара да слободно иде своме дому. Силазећи с горе, он дође к себи, и увидевши свој грех он раздра хаљине своје. И бијући себе по лицу он се врати у манастир. Сазнавши Духом све што се догоди томе брату, преподобни Пахомије му веома ожалошћен изађе у сусрет. А кад он угледа оца, паде пред њим лицем на земљу, ридајући и вапијући: Сагреших Богу и теби, оче, што не послушах твој добри савет и корисну поуку да не желим мучеништво. Да сам те послушао, не бих овако настрадао. На то му велики отац рече: Несретниче! ти си одгурнуо од себе толика блага! јер пред тобом стајаше мученички венац, а ти га згази; теби беше спремљен удео са светим Мученицима, а ти се отрже од светог лика њиховог. Господ Христос беше дошао к теби са светим Анђелима, желећи да ти круну стави на главу, али ти Га се одрече, заволевши више него Бога овај бедни кратковремени живот земаљски. Уплашио си се смрти коју ћеш и против воље примити, и изгубио си живот вечни отпавши од Бога. Где су речи твоје које си раније увек говорио: Желим да постанем мученик за Христа? И узнемиравао си ме да се молим за тебе, да се удостојиш мучеништва. Ето, то време беше за тебе најбоље: за један час умрети за име Христово, и добити мученички венац. А ти, уместо да исповедиш име Христово, ти Га се одрече. Нисам ли ти то претсказао? Нисам ли ти саветовао да се оканеш такве замисли?
А он говораше: Оче, сагреших у свему, и не могу да те погледам у лице, нити очи да подигнем к небу. Погибох, оче, и немам наде на спасење, и не знам шта да радим, јер нисам очекивао да ће ми се нешто тако десити. - Док он ово говораше с плачем и ридањем, рече му велики старац: Бедниче, ти си се потпуно отуђио од Бога, али Господ је благ и незлобив, и не гневи се до краја, јер је љубитељ милости и може грехе наше погрузити у бездани милосрђа свог као камен у мору. Колико је далеко небо од земље, толико удаљује Он од нас безакоња наша. Јер неће и не жели смрт грешнику него покајање: да пали не би остао у палом стању него да устане; и да се онај, који се одврати од Њега, не би удаљио него брзо повратио к Њему. Зато не очајавај, има и за тебе нада на спасење, јер се посечено дрво опет из корена подмлађује. Ако хоћеш да ме послушаш, добићеш опроштај од Господа. А он плачући говораше: Од сада ћу те, оче, у свему слушати.
И преподобни нареди: да се затвори у засебној келији; да до смрти не разговара ни с ким сем са духовним оцем; да сваки други дан узима по мало хлеба, соли и воде; да дневно израђује по две рогоже; да се моли и бди колико може, а да са плачем никада не престаје. - И с радошћу поступи тако брат тај. И пошто поживе у покајању десет година, он пређе ка Господу.
Када се једном преподобни Пахомије беше усамио од манастирске вреве, преда њ стаде ђаво у привидној светлости и рече му: Радуј се, Пахомије, јер сам ја Христос, и дођох код тебе као код пријатеља свог. - А светитељ размишљајући, говораше у себи: Христов долазак к човеку бива испуњен радошћу, и без икаквог страха, и све мисли човекове ишчезавају тога часа, јер се сав ум тада уперује у посматрање Појављенога. А ја откако гледам овога што ми се јавио, испуњен сам узнемиреношћу и страхом. Дакле, ово није Христос већ Сатана. И уставши ограђен вером у Бога, он смело рече: Одлази од мене, ђаволе, јер си проклет ти, и твоја појава, и лукавство злих намера твојих. - И ђаво одмах ишчезе, и постаде као прашина, и испуни кућу смрада, и узнемири ваздух, бежећи и вичући громко: Ја сада хтедох да те бацим под ноге моје, али ме ти предухитри и згази. И сваки дан побеђујући ме, ти ми се ругаш, јер је велика сила Христова која помаже вама монасима. Но ја ипак нећу престати да се борим са вама, јер ми ваља посао мој вршити. - А светитељ, укрепљујући себе Духом, исповедаше се Господу, благодарећи Му за свемоћну помоћ коју Он указује слугама својим против непријатеља.
Једне ноћи велики Пахомије са блаженим Теодором ходећи по обитељи, обојица заједно видеше где ка обитељи иде ђаво у облику дивне жене, праћене мноштвом слугу. Гледајући то, Теодора подиће језа. Но свети Пахомије му рече: Не бој се чедо, већ буди смео уздајући се у Господа. - И стадоше се молити Богу. А ђаво у облику жене приближавајући им се, рече им: Зашто се узалуд трудите? Ви противу мене не можете ништа учинити, јер ја добих власт од Бога Сведржитеља да кушам које хоћу. Свети Пахомије упита ђавола: Ти, ко си? и откуда долазиш? и кога хоћеш да кушаш? Привидна жена одговори: Ја сам ђавоља сила, и сва војска демонска служи мени; ја отргох Јуду од лика апостолског; ја добих власт да и против тебе водим рат, Пахомије; али ме нико никада не унизи тако као ти, јер ме бацаш под ноге не само старима него и деци, учећи их како да ме газе; и ти си сабрао против мене толико мноштво подвижника, и оградио их неразрушивим зидом страха Божијег, да слуге моје не могу већ никоме да се смело приближе. Ова снага у вама противу мене порасте учовечењем Бога Слова, који вам даде власт да ступате на сву силу нашу.
Свети Пахомије упита: Јеси ли, сило ђавоља, дошла да кушаш само мене, или и остале? Жена одговори: И тебе, и све сличне теби. Светитељ упита: Онда ћеш и Теодора кушати? Жена одговори: Ја добих власт да кушам тебе и Теодора и остале, али не могу да вам се приближим, јер када војујем против вас, ви имате више користи од мене него штете. Али, ви нећете вечито остати на земљи са онима које сада наоружавате молитвом. Биће времена после ваше смрти, када ћу се ја поиграти с њима. Светитељ упита: Знаш ли да они који ће после наше смрти бити, неће тако верно Богу служити као што ми служимо? Ђаво одговори: Знам насигурно. Светитељ на то рече: Лажеш на главу своју погану, јер знати будућност својствено је једино Богу, а ти си лажа и лажју владаш. Ђаво узврати: Иако ништа не знам предзнањем, ипак размишљајући о прошлим и садашњим стварима ја предвиђам шта ће бити. - Када ђаво брбљаше то и много штошта друго, преподобни Пахомије му запрети именом Исуса Христа, и ђаво ишчезе са целокупном својом војском.
Посећујући братију по својим манастирима и по усамљеним пустињским келијама, и испитујући њихово живљење, и исправљајући њихову савест, преподобни дође к једном чесном мужу, који са високог положаја уђе у монаштво. Тај монах није знао египатски језик већ грчки и латински. Стога је преподобни разговарао с њим преко тумача. И кад га светитељ стаде распитивати како управља својом савешћу, инок не хтеде да му преко тумача открије своју савест, већ жељаше да њему лично то учини, али не могаше. Тада преподобни устаде и отиде на једно усамљено место, па пруживши руке к небу стаде се молити, говорећи: Господе Сведржитељу, када не могу да користим људима које си ми послао са крајева земље, јер не разумем језик њихов, каква је онда потреба да они долазе к мени? Ако пак желиш да их овде спасеш мноме, онда дај ми, Господе, да разумем говор ради исправљања душа њихових. - И када се мољаше тако три сата и већ завршаваше молитву, изненада му би с неба спуштена у десну руку хартија, исписана као писмо. Прочитавши је, светитељ одмах разумеде говоре свих језика, и узнесе хвалу Богу. Онда се са великом радошћу поврати ономе брату, и стаде с њим говорити грчки и латински чисто, као да се од детињства научио тим језицима или као да су му то матерњи језици. А инок се дивљаше како преподобноме би за тили час дата таква благодат, и причаше другима да велики отац боље говори грчки и латински од свих учењака. Пошто преподобни дуго разговара са тим братом о душекорисним стварима, и упознаде његову савест, и добро је исправи, он га препоручи Богу, па се поврати у своју келију.
Угодивши потпуно Богу, и упутивши велико мноштво на пут спасења, особито својим примерним монашким живљењем и својим писаним и неписаним монашким правилима, свети Пахомије, дубоко стар, разболе се после Ускрса, и служаше му у болести блажени Теодор. А на два дана пред своју кончину он сазва братију, па их поучи све о ономе што је корисно по душу, и заповеди им да се чувају јеретика као душегубног и смртоносног отрова. Затим им свима даде благослов и последњи целив; и помоливши се Богу за све, он предаде своју чесну и свету душу у руке Божје. Тада се сабраше сви монаси из свих његових манастира. Беше их седам хиљада, заједно са онима у великој киновији Тавениситској, која беше матер свима осталим манастирима, и у којој бејаше хиљаду и четири стотине монаха. Сви они много плакаше као деца за оцем, и ученици за учитељем, и овце за пастирем, па чесно погребоше његово испосничко многотрудно тело, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме нека је и од нас част и слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове, амин.
Свети Пахомије упокојио се 346. године, у 74. години свога земнога живота.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСАИЈЕ, ЕПИСКОПА РОСТОВСКОГ

Блажени Исаија је рођен и васпитан од благородних и христољубивих родитеља у Кијевској области, у Русији. Возљубив Христа од младости, и оставив сласти овога света, Исаија оде у Печерски манастир к преподобном Теодосију, са жељом да постане црноризац. Провидев Духом да ће Исаија бити трудољубив делатељ у подвижничком животу, преподобни Теодосије га обуче у монашки образ. Подвизивајући се у врлини, и додавајући труд на труд, блажени Исаија трпљаше многа страдања, те се сви дивљаху суровом живљењу његовом, и сви га веома љубљаху. Беше он кротак, смирен, послушан, убоштвољубив, братољубив. Иако у телу, он показиваше анђелско живљење, умртвљујући у себи уздржањем и великим трпљењем све страсти и пожуде телесне. Украшен благољепијем четири врлине: мудрости, праведности, јунаштва и целомудрија, он као на четворопрежним колесницама хиташе ка Небеском Јерусалиму, показујући да је небески грађанин. За његову врлину чуше сви, јер се град не може сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14).
Чувши за богоугодно живљење блаженог Исаије, благоверни кнез Изјаслав Јарославич мољаше преподобног Теодосија да да благослов Исаији да се прими игуманства у манастиру светог Великомученика Димитрија, пошто се ранији игуман, преподобни Варлаам, беше упокојио. Преподобни Теодосије изађе у сусрет молби благоверног кнеза, даде благослов блаженом Исаији и посла га за игумана у споменути манастир. А блажени, не желећи да не послуша преподобнога коме беше предао сву вољу своју, прими се игуманства. И беше искусан наставник братији, и добар пастир који поверено му стадо добро напаса. Он иако промени чин, не промени своје подвижништво. Са умом увек упереним к Богу, он смирено рађаше све тешке послове. Да би братији био користан, он сам беше први у сваком послушању. И што наређиваше осталима, то сам најпре чињаше, дајући себе као пример свима, да би све извео на гору врлина. Јер ученици имају обичај да следују не толико речима учитеља колико њиховим делима.
Видећи каквог светог мужа стече своме манастиру, благоверни кнез Изјаслав се веома радоваше и преподобном Теодосију веома благодараше. И свемоћни Бог, који све по својој вољи уређује, желећи да више прослави угодника свог, почаствова га архијерејским саном. Јер када епископ ростовски, блажени Леонтије Чудотворац, отиде ка Господу, преподобни игуман Исаија, по вољи Божјој и по избору свих, би постављен за епископа ростовског.
Дошавши на архијерејски престо богочуваног града Ростова, блажени Исаија виде да у његовом стаду има неких дивљих оваца, тојест новокрштених људи који нису добро утврђени у вери. И срце му се кидаше, размишљајући о томе да ће он морати давати одговор за њих Пастиреначелнику Исусу на дан Суда. Онда се он ревносно лати пастирских послова: учаше и мољаше христоимено стадо да буде чврсто у вери и да живи угледајући се на Господа Христа. И говораше им: Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3. 27). Зато треба да у свему следујете Христу и Његовом учењу, да би се име Христово славило међу хришћанима а не хулило.
Ношен ревношћу побожности блажени Исаија обилажаше и остале градове и села у области Ростовској и Суздаљској, и где год би нашао идоле и идолишта, он их је рушио и огњу предавао, а људе учио и упућивао да православно верују у свету једносушну Тројицу. Затим оне који би примили хришћанску веру, он крштаваше у име Оца и Сина и Светога Духа; оне пак који нису хтели да верују он задивљаваше чудесима и многим знамењима, еда би и њих у веру обратио. И тако он благодаћу Божјом за кратко време све привуче ка Христу.
Према убогима, сиротима и удовицама епископ Исаија беше веома милостив. Он беше хранитељ гладних, утешитељ ожалошћених, помоћник и заштитник бедних. Он беше, по речи Јова: око слепоме и нога хромоме (Јов. 29, 15). Зато му се сви радоваху, и свуда Бога прослављаху што земљи њиховој дарова таквог оца, учитеља и наставника.
У то време, за владавине благоверног кнеза Кијевског Всеволода Јарославича, би готова небески лепа црква Печерска, и требало ју је осветити. Преосвећени митрополит кијевски Јован беше веома ожалошћен што време освећења стиже а он не беше успео да за ту свечаност сабере богољубиве епископе због њихове удаљености. Тада, као што друге епископе известише о времену освећења цркве Печерске Богом послани младићи свети Анђели, тако и преподобном епископу Исаији у Ростову предстадоше Божји Анђели у облику младића и обавестише га о освећењу. Стога и преподобни Исаија стиже са осталим архијерејима у Кијев на освећење цркве.
Ову чудесну ствар сам преподобни отац наш Исаија отворено исприча са благодарношћу, како преосвећеном митрополиту у богоспасаваном граду Кијеву, тако и у Ростову по свом повратку из Кијева, где га са радошћу дочека сав клир и паства.
После тога он остаде на престолу свом још годину дана. И пошто се тако добро потруди око стада Христовог, и много неверника обрати к Богу, и много цркава подиже, и многа чудеса сатвори, он у добром исповедању сконча земаљски живот свој петнаестог маја 1090. године.
И тако њему, који од светих Анђела би позван на освећење неболике цркве, би душа од истих светих Анђела однесена на небо у вечност, куда нека и ми будемо пренесени молитвама преподобног оца нашег Исаије и посредништвом Пречисте Богоматере, а благодаћу самога Творца неба, Једног у Тројици Бога, коме слава сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕФРОСИНА, ПСКОВСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Преподобни Ефросин, коме световно име беше Елеазар, родио се у околини града Пскова, на северу Русије. Одгајен је у дому својих родитеља у селу Виделебју, на тридесет потркалишта од Пскова. Ко су били његови родитељи, не зна се. Но тачно се зна једно: он се родио духовним рођењем, при чему му је отац био Бог који га је и родио водом и Духом, а мати му је била - Православна Црква, због чега је и био васпитан у правој вери и учењу. Када Елеазар поодрасте родитељи га дадоше да изучи божанствене књиге. Он убрзо тако јасно уђе у смисао и разумевање Светога Писма, да га је могао не само речито објашњавати, него и састављати поучне саставе. Осим тога он изучи и философске науке, те се чак и старци дивљаху његовој мудрости и са похвалом говораху о њему. Он никада није показивао склоности ни према играма ни према световним забавама, него је највише волео читање Светога Писма и црквене песме. При томе он се још као дечко почео одавати строгом уздржању, одрекавши се да једе уопште ишта слатко. Видећи тако уздржање дечаково, родитељи су га питали: Сине, зашто изнураваш тело своје тако суровим начином живота, и тиме нам причињаваш велики бол? А он им одговараше: Родитељи моји, у Светом Писму је речено да нас јело и пиће не приближавају Богу (1 Кор. 8, 8), него нас само пост, молитва, телесна чистота и уздржање приближавају Богу.
Потом родитељи хтедоше да Елеазара ожене по закону. Али разборити дечак побеже од својих родитеља као срна од замке. Родитељи га дуго на све стране са сузама тражаху, али га нигде не могаху наћи, јер га благодат Божја чуваше. Ускоро затим његов отац сконча, и мати му остаде удовица. Тада милостиви Бог, који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине, стави му у срце добру мисао: да се ради спасења свог удаљи из света. Ову мисао он одмах приведе у дело: оде у манастир Рождества Пресвете Богородице што је на Снежној Гори у близини Пскова. Игуман га постриже за монаха, давши му име Ефросин. Од тада се Ефросин занавек одрече помисли које вуку ка свету, и потпуно се предаде заветима монашког позива. Примивши монаштво, преподобни Ефросин се стаде ревносно подвизавати у посту, бдењу, молитви и посвуноћном молитвеном стајању. И у исто време он марљиво служаше братији и у кујни, и у пекари, и у свим другим манастирским пословима. Тиме је стекао наклоност свих монаха свете обитељи. Због таког врлинског живота убрзо се поче ширити глас на све стране о преподобном. Сазнавши за то, он се веома ожалости, јер се клонио славе људске, и сматрао ју је за свој грех и за своју срамоту. Да би избегао ту славу, он стаде помишљати да се повуче у пустињачки и безмолвни живот, где би се подвизавао само за Бога. Ту своју намеру он саопшти свом духовном оцу. А овај, видећи да он напредује у врлинама, благослови га и рече му: Иди с миром, сине мој! Господ нека буде с тобом; нека те Он умудри и упути у том добром делању које си изабрао.
Пошто доби благослов од свог духовног оца, блажени Ефросин оде из обитељи Пречисте и стаде обилазити многа места, тражећи погодан кутак где би се могао у усамљености предати безмолвном усамљеничком житију. По промислу Божјем он чу за место на обали реке Толве, удаљено од Пскова двадесет и пет потркалишта, на коме се благодаћу Христовом и сада налази манастир[2]. Власници тога места позваше преподобног преко неких побожних људи, да би се и ту прославило име Господње. Преподобноме се допаде место, и он се ту настани на безмолвни, усамљенички живот, по речима божанственог пророка: Удаљих се бежећи, и настаних се у пустињи. Чеках Бога који спасава од малодушности и од буре (Пс. 54, 8-9). Ту он направи себи колибу, и усрдно се предаде монашким подвизима, одбијајући нападаје невидљивог непријатеља, постом, бдењем, молитвом, свуноћним стајањем и земним поклонима.
Једном за време летње жеге преподобни изађе из колибе и леже на земљу да се мало одмори од својих подвига. И одмах га ухвати лаки сан. У том сну јавише му се учитељи васељене: Св. Василије Велики, св. Григорије Богослов и св. Јован Златоуст, и означише му место за подизање храма у њихово име у околини где се он подвизавао. Када се преподобни пробуди из сна, он никога не виде. И ово виђење баци га у недоумицу.
После тога прође много времена и мајка преподобног Ефросина дознаде од неких људи где се подвизава њен син. Спремивши се за пут, она оде на то место на обали реке Толве, где живљаше преподобни. Пришавши његовој колиби, она га стаде молити, говорећи: Драго чедо моје, утеши старост матере своје, покажи ми анђелско лице твоје, не допусти да са болом одем у гроб, где почивају оци наши. - Угледавши кроз пукотину своју матер, свети Ефросин је познаде и рече јој: Не тугуј, мати моја! иди одавде и не мучи старост своју. Ако желиш да ме видиш овде, онда ме нећеш видети у оном животу. Но иди у манастир и, подвизавајући се, спаси душу своју.
Тако се матери преподобнога не испуни жеља. Са тугом она оде од њега, ступи у један манастир и, проводећи дане своје у побожним подвизима, остаде у њему све до смрти своје. А преподобни Ефросин, пошто јуначки и славно проведе живот свој, престави се ка Господу[3].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АХИЛИЈА, ЕПИСКОПА ЛАРИСКОГ

Преподобни Ахилије би рођен у Кападокији од благочестивих родитеља. Родитељи га научише побожности. И упоредо са спољашњом, световном философијом, он изучи и унутрашњу, духовну философију. Он украси себе свима врлинама, и животом по Богу. Зато би постављен за епископа Ларисе[4]. Као епископ учествовао на Првом Васељенском Сабору 325. године, на коме је посрамио јеретике и како својом ученошћу тако и светошћу изазвао велико дивљење. Узевши један камен, свети Ахилије викне аријевцима: "Ако је Христос створење Божје, како ви кажете, реците, нека из овог камена потече јелеј?" Јеретици су ћутали и чудили се таквом позиву светог Ахилија. Тада светац опет рече: "А ако је Син Божји раван Оцу, као што ми верујемо, нека потекне јелај из овог камена". И јелај заиста потекне на удивљење свију.
Вративши се после Сабора у Ларису, божанствени Ахилије поруши многе идолске храмове, и подиже из основа многе цркве и украси их благољепијем. Он и демоне изгоњаше из људи, и чињаше велико мноштво других чудеса. После тога свети Ахилије се мирно упокоји у Лариси 330. године. Самуил цар македонски (976-1014. год.), када освоји Тесалију, пренесе мошти светог Ахилија у Преспу, на острво у Преспанском језеру, које се прозва, а и данас зове, Ахил, или Аил. Код нас је овоме светитељу краљ Драгутин посветио дивни храм у Ариљу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАРВАРА МИРОТОЧИВОГ[5]

Овај преподобни беше родом из крајева Пентапоља у Африци, беше црн по изгледу и беше разбојник. Отишавши у западне крајеве на бродовима, он тамо многе опљачка и многа друга зла учини људима. Поставши затим и старешина разбојничке банде, јер беше веома јак, он убијаше хришћане и чињаше путеве у оним крајевима непролазним за мирне људе. По промислу пак Божјем он једном остаде насамо и поче размишљати о својим поступцима и неделима. Савест му се пробудила и указивала му на страшни час Суда Божјег и на вечна мучења.
Једнога дана један свештеник отиде да служи свету Литургију у храму Светог Георгија у крају званом Ниса. Са њим беше и један послушник. Видећи их разбојник пође за њима, а свештеник се веома уплаши и са страхом се поче силно молити Богу. Бог учини те се разбојнику очи отворише и он виде како свештенику на светој Литургији саслужују Анђели. Када заврши Литургију разбојник га запита где су они који су били са њим, а свештеник, схвативши да је то било виђење, стаде разбојнику објашњавати тајне Божје и како је свима могуће покајати се и задобити спасење од Бога. Тада се овај блажени покајник баци свештенику пред ноге и исповеди му све своје тешке грехе. Свештеник га онда крсти у име Оца и Светога Духа, а бивши разбојник сам себи стави тешке окове на врат, руке и ноге. Онда се повуче у самоћу на три године, проводећи живот у виду животиње: јео је само траву и џбуње, ишао четвороношке по земљи, живео са псима и животињама и проводио најстрожије уздржање и самомучење. При томе је сво време горко оплакивао своје раније грехе и недела. Једне ноћи он отиде на поље једног сељака и јеђаше неке грубе и несварљиве плодове, а сељак, видећи га и мислећи да је медвед, јер беше сав обрастао у длаку, удари га и нанесе му крваву рану. Блажени Варвар тада завапи: "Пиј, Варваре, чашу коју си сам себи спремио".
Најзад, Бог се смилова на овог добровољног страдалника и учини да блажени још на земљи чује да су му греси опроштени. Скончао је преподобни Варвар у једној гори устрељен ловачким стрелама као звер (или неком стеном поклопљен). Његово свето тело чинило је чуда и точило свето миро, на славу великог и човекољубивог Бога нашег[6].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСАИЈЕ, ПЕЧЕРСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Неуморно се подвизавајући у послушањима у Кијево-Печерском манастиру, он се у миру преставио 1115. године. Његове свете мошти покоје се у Антонијевој пештери.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАПИОНА

Ученик Ефросина Псковског; он заједно с њим проводио дане у духовним трудовима и пустињачким подвизима. Знао латишки и чухонски језик, и целог живота се трудио да дух православне вере, подржи међу онима који су говорили на тим језицима. Последњих година он се прославио даром исцељивања и прозорљивости. Упокојио се 8. септембра 1481. године у својих 90 година.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНДРЕЈА, ПУСТИЊАКА И ЧУДОТВОРЦА[7]

Овај преподобни живљаше у време благочестивог деспота епирског Михаила II Комнена (1237-1271. год.). Беше родом из села Монодендра у Епиру. Напустивши све сласти дома, женидбе, имовине и света отиде у пустињу, где се веома строго и сурово подвизаваше. Касније се врати у свој крај и настани се на гори данас званој Калана. После дугогодишњих богоугодних подвига преподобни се на овој истој гори престави мирно у Господу. Његово блажено уснуће и прослављање његових светих моштију би објављено светлошћу с неба. Света Теодора, царица у Арти у Епиру (њен спомен се слави 11. марта), подиже још у то време храм овоме преподобном.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА И ЦАРЕВИЋА КНЕЗА ДИМИТРИЈА МОСКОВСКОГ, ЧУДОТВОРЦА

Син цара Ивана Грозног; рођен 1582. године; за царовања свога брата Фјодора Јоановича живео у Угличу, и био издајнички заклан ножем, по тајном наређењу Бориса Годунова, 1591. године. Трећег пак јуна 1606. године мошти светог Димитрија обретенe нетљене, и пренесене из Углича у Москву, где и сада почивају у Архангелској цркви, и чине многа и многа чудеса.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ПАНИГИРИЈА

Подвизавао се крај села Малунде у близини Левкосије (= Никозије) на Кипру, где му је сачувана света икона (из 18. века) и Служба у рукопису.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Отшелник (αναχωητης) је монах који не живи у општежитељном манастиру, него усамљено.
2. Подразумева се Спасо - Великопустињски Елеазаров манастир у псковској губернији на реци Толви.
3. Преподобни Ефросин преставио се 15. маја 1481. године. Свете мошти његове почивале су најпре у Спасо - Великопустињском Елеазаровом манастиру који је он основао. Доцније тај манастир би пренесен на гору. У њему би подигнута нова саборна црква од камена у име Три Јерарха, и у ту цркву бише пренесене чесне мошти преподобнога, где и сада почивају у кивоту крај зида близу десне певнице.
4. Лариса - град у Грчкој, на граници Тесалије, лежи на реци Пенеји.
5. У другим Синаксарима, његов спомен врши се 5. маја. Под тим датумом видети напред његово опширније житије.
6. Овде изложено кратко Житије светог Варвара налази се у рукопису I 70, лист 244 Велике Лавре Атонске. Међутим, по Великом Синаксару Виктора Матеја (Атина 1967.), под 15. мајом стоји житије једног другог светог са именом "Варварос", који је био такође из Африке, али није био разбојник него заробљеник и живео је у време Турске најезде. Подвизавао се најстрожије у немаштини и голотињи у једној пећини и упокојио се мирно 23. јуна. Његове свете мошти налазиле су се на острву Крфу, где се веома поштује његов спомен. Служба њему издана у Венецији 1734. и на Крфу 1886. године.
7. Његово Житије и Службу написа Андреас Идроменос Ипаргиос (+ 1847), а штампана је у Венецији 1807. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученик Исидор. У време царовања Декијева овај Исидор беше узет са острва Хиоса силом у војску. Он се одмалена држаше вере Христове и живот свој провођаше у посту, молитви и добрим делима. Па кад се у војсци проказа као хришћанин, узе га војвода на одговор и саветоваше му да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Одговори светитељ: "Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власти. Ја имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сад у мени живи и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему, и остаћу Њему, и нећу престати да исповедам Његово свето име докле је дух у телу моме". Нареди војвода, те најпре бише Исидора воловским жилама, а потом одсекоше му језик. Но и без језика Исидор Духом Божјим говораше и исповедаше име Христово. Међутим, војводу постиже казна Божја, и он на једанпут занеми. Нем војвода даде најзад знак да посеку Исидора. А Исидор се обрадова тој пресуди па хвалећи Бога, изађе на губилиште где му глава би одсечена 251. године. Његов друг Амоније погребе тело његово, но зато и сам пострада и прими венац мученички.

2. Преподобни Серапион Синдонит. Синдон значи крпа платна. Синдонитом назван би овај светитељ, јер своју телесну наготу скриваше само једном крпом платна. У руци носаше Јеванђеље. Живљаше Серапион као птица без крова и без бриге, прелазећи с једног места на друго. Свој синдон даде једном беднику, који дрхташе на мразу, а он оста сасвим наг. Кад га неко упита: "Серапионе, ко те обнажи?", он показа на Јеванђеље и рече: "Ово!" Но потом и Јеванђеље даде за откуп некога дужнога човека, кога поверилац му гоњаше у тамницу за дуг. Једном у Атини четири дана не једе ништа, јер немаде, и поче викати од глади. Кад га упиташе философи атински, зашто виче, он одговори: "Тројици бејах дужан; двојицу подмирих, а трећи ме још мучи. Први зајмодавац јесте телесна похот, која ме мучаше од младости; други среброљубље, а трећи трбух. Она двојица ме оставише, још ме овај трећи мучи". Дадоше му философи златник да купи хлеба. Он оде хлебару, узе један хлеб само, остави цео златник, и оде. У старости представио се мирно Господу, у V веку.

3. Блажени Исидор Јуродиви, Христа ради. Немац пореклом. Дошавши у Ростов заволи веру православну, па не само да постаде члан Православне цркве, него узе на се тешки подвиг јуродства. Ноћиваше у једној колиби од грања, што сам беше направио у неком блатишту. Велика и страшна чудеса показа овај светитељ и за живота и по смрти. Једноме трговцу, који беше избачен из лађе и дављаше се у мору, јави се Исидор идући по води и изведе га на обалу. У књаза Ростовског пресушише одједном сви судови с вином када слуге његове отераше Исидора испред врата и не дадоше му ни поискану чашу воде. Када умре, 1484. године маја 14. у својој колиби, сав Ростов замириса неким дивним мирисом. Онај трговац, кога Блажени спасе на мору, подиже му цркву на оном месту где му беше колиба.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИСИДОРА, ПОСТРАДАЛОГ НА ОСТРВУ ХИОСУ

Прве године Декијева[1] царовања изиђе заповест од цара да се у целој римској царевини попишу и преброје војници и саберу у пукове. Због тога пристадоше уз острво Хиос[2] лађе војводе Нумерија, да би покупиле младиће за војну службу. У то време на острву Хиосу живљаше Исидор, родом из Александрије, снажан телом и храбар духом, а хришћанин по вери. Он провођаше богоугодан живот, јер се стално подвизаваше у посту, уздржању, целомудрију и у свима добрим делима. Он се одлучно удаљаваше од таштина и сласти овога света, и избегаваше незнабожачке нечистоте. Због своје снажности и храбрости он би узет у војску у Нумеријев пук.
У скоро време изиђе од цара нова заповест, да се сви хришћани морају клањати боговима римским; оне пак који се не буду хтели клањати, приморавати на то мучењем; притом, нарочиту пажњу обратити на војнике: сваког војника - хришћанина на сваки начин приморати да се поклони идолима и принесе им жртву, сагласно древном обичају римском. Тада неки стотник, коме беше име Јулије, приступи војводи Нумерију и оптужи блаженог Исидора да је хришћанин. Војвода одмах нареди да Исидора ухвате и доведу пред њега на суд. Када га доведоше, Нумерије га упита: Како се зовеш? Светитељ одговори: Зовем се Исидор. Војвода га онда упита: Ти ли се то не покораваш заповести цара Декија и нећеш да принесеш жртву боговима? Свети Исидор му одговори: А ко су богови ваши, да бих им ја, хришћанин, принео жртву? Нису ли они - идоли глуви и слепи и немају никаквог чувства? На то војвода рече: О да зле и безбожне хуле! Заиста овај човек заслужује велике муке и казне! Светитељ онда рече: Стварно, ја треба да поднесем за Бога мог сваковрсне муке и смрт, да би ме Господ мој удостојио удела светих Мученика, који пре мене за свето име Његово пострадаше. Ја знам да никада не умиру они који верују у Њега и који се уздају у Њега. Јер тако рече Господ наш: Који верује у мене - живеће вечито (Јн. 6, 47.) Нумерије упита: Хоћеш ли ти, Исидоре, принети жртву боговима, да би остао жив, или нећеш? Светитељ одговори: Ако ми и убијеш тело, над душом мојом немаш власт. Стога ме мучи како хоћеш, јер имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који и сада живи у мени, и по смрти мојој биће са мном; и ја сам у Њему, и остаћу у Њему, и нећу престати да исповедам пресвето име Његово докле је дух у телу моме. Војвода му рече: Макар једном принеси жртву, потчињавајући се заповести царској, а после чини како хоћеш. Но светитељ одговори: Нећеш ме, безбожниче, преварити лукавством својим, јер ко се једном одрекао Господа свог, може ли се назвати верним Њему? Који је неверан у малом, и у многом је неверан (Лк. 16, 10). Но не дао Бог да ја и у помисли својој будем неверан и непријатан Господу мом! Војвода рече: Ја те лепо саветујем, Исидоре; послушај мој савет! Не послушаш ли ме, ја ћу те предати на љуте муке, и мучићу те дотле док не исповедиш величанство богова наших.
И војвода одмах нареди да четири војника без милости бију воловским жилама нагог светитеља, испруженог по земљи. Тако бијеном светитељу говораху присутни од народа људи: Покори се, Исидоре, царској заповести, да не би умро у мукама. Но светитељ им одговори: Ја се покоравам вољи и заповести Бога мог, Вечног Цара Небеског, и Њега исповедам и почитујем; Њега нећу оставити, нити Га се одрећи, да се и Он не би одрекао мене у дан Суда.
После бијења мучитељ дуго време наговараше светог Исидора на идолопоклонство час претњама, час ласкама, али без икаквог успеха, само се наслуша од мученика грдњи и увреда и за себе и за богове своје. Најзад, бесан од гнева, он рече мученику: Ја ћу наредити да ти отсеку језик. Светитељ одговори: Ако ми и језик отсечеш, ипак ми исповедање имена Христовог од уста мојих нећеш одузети.
И по мучитељевом наређењу мученику би отсечен језик. Али и по отсецању језика мученик говораше лепо, славећи Христа, истинитог Бога. А војвода, запрепашћен од ужаса, паде на земљу и изгуби језик, јер постаде нем. И кад га подигоше, са земље, он не могаше ништа говорити, само се рукама и мимиком споразумеваше. И затраживши хартију, написа на њој: Наређујем да се мачем отсече глава Исидору, пошто није хтео да се покори царској наредби.
Када то би прочитано мученику, он с радошћу узвикну, говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што ме ниси удаљио од благодати и милости твоје! Славим Те, Владару, животе мој, и дисање моје! Певам Теби, Господе, сило моја, просвећење ума мога, јер си ми дао језик којим непрестано славим Твоју величину.
Џелат онда узе мученика и поведе га на посечење. Свети Исидор иђаше, радујући се и хитајући као безазлено јагње на своје заклање. Затим, погледавши на небо светлим лицем и веселим очима, он рече: Свети Господару, благосиљам Те што ћеш ме по доброти својој примити сада у насеље Твоје и у места покоја!
Када дођоше на место где се имало обавити посечење, свети мученик измоли од џелата време да се помоли Богу. И пошто се довољно помоли Господу, он преклони под мач чесну главу своју, и би посечен за Христа, који на крсту преклони пресвету главу своју за нас.
После посечења светог мученика Исидора, чесно тело његово би остављено непогребено, бачено да га пси и зверови поједу. Али пријатељ светог мученика, Амоније, потајни хришћанин, украде свето тело његово и, са осталом браћом по вери ископавши тајно гроб, погребоше га као скупоцено благо. Затим и сам Амоније угледа се на мученички подвиг светог Исидора, јер пловећи по Хелеспонту он у Кизику прими мученички венац. Касније пак, чесне мошти светога Исидора извади из земље нека благочестива жена Миропија, која беше дошла из Ефеса, помаза их скупоценим мирисима и, обавивши их чистом плаштаницом, положи их на чесном месту. Над овим светим моштима, пошто престаде гоњење на хришћане, би подигнута црква у име светог мученика Исидора. И од светих моштију његових даваху се исцељења болнима, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.
Свети мученик Исидор пострадао 251. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАПИОНА СИНДОНИТА[3]

У Египту живљаше у четвртом веку, у време аве Антонија Великог, један старац по имену Серапион, звани Синдонит, пошто је своју телесну наготу покривао само једним плаштом од ланеног платна, синдоном. Беше пореклом Египћанин[4] и измлада постаде монах. Он не имађаше никаквог иметка, ни келије ни уточишта, просто живљаше као птица небеска. Он никада није хтео улазити у кућу, да би седео или се одмарао. Носећи на себи само плашт, а у руци мало Еванђеље, Серапион је прелазио с једног места на друго, и ноћивао онде где би га затекла ноћ. Сутрадан изјутра, он не би остао на том месту, већ би опет продужио пут као бестелесан. Толико се он упражњавао у лишавању себе од свега да је због тога с правом назван бестрасним (απαδης). Али уз све то он добро знађаше Свето Писмо и чињаше непрекидно милостињу, а имађаше и велику ревност по Богу да идолопоклонике ослобађа од робовања ђаволу и обраћа их у веру Христову. Једном речју, он имађаше у себи све врлине и беше савршен (τελεισς).
Особито се одликоваше Серапион врлином нестјажанија (сиромаштвољубља) и милостивости. Толико је постао милостив и састрадалан (συμπαδης) да је милостињу чинио скоро изнад природе. Давао је од себе све што је имао, не само храну и књиге, него и свој сопствени плашт, тако да је остајао потпуно наг.
Тако када Серапион дође једном у Александрију, срете једног сиромаха потпуно нагог који дрхташе од зиме. И стаде Серапион размишљати о себи: Како ја, који сматрам себе за испосника и извршиоца Христових заповести, носим одећу, а овај сиромашак, или тачније - сам Христос, пропада од зиме? Како могу да се не сажалим на њега? Ако ја не покријем наготу његову и оставим га да умре од мраза, онда ћу несумњиво на дан Суда бити осуђен као убица. И скинувши са себе плашт, Серапион га даде сиромашку, па сам наг седе, држећи под пазухом свето Еванђеље, од кога се није одвајао. Догоди се да ту пролажаше један познаник Серапионов. Видевши Серапиона нагог, он га упита: Ава Серапионе, ко те обнажи? А Серапион, показујући на свето Еванђеље, одговори: Ово ме обнажи.
Потом блажени Серапион срете једног човека кога су због дуга водили у тамницу. И сажали се на њега, али немајући шта да му да, он продаде своје Еванђеље и исплати дуг онога човека. И онда дође у колибу у којој је некада боравио. А ученик његов, видевши га нагог, упита га: Где је твој мали плашт, оче? Старац одговори: Послао сам га, чедо, тамо, где ћемо уместо њега наћи бољи. - Ученик га онда упита: А где ти је мало Еванђеље? Старац одговори: Чедо, Он (тј. Господ у Еванђељу) ми је сваки дан говорио: Продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19, 21), да би то обрео на дан Суда. Ја Га дакле послушах и поступих како ми Он саветоваше: продадох Њега, и добијени новац дадох невољноме. Да бих себи нашао милост пред Богом, ја послушах Његово свето Еванђеље.
Другом једном приликом, када нека жена удовица дође к њему и прошаше милостињу од њега, јер јој деца умираху од глади, преподобни јој показа руком на неке глумце и рече: Жено, продај ме овим глумцима па узми новац себи. Жена га послуша и продаде га, и с добијеним новцем ослободи децу од глади. Блажени Серапион кроз неколико дана преобрати све незнабожне глумце у хришћане.
За преподобног Серапиона казиваху Оци да су га често налазили близу села, у коме се заустављао, где седи крај пута и горко плаче. На питање: Зашто плачеш, старче? он је одговарао: Господар мој повери ми богатство, али га ја истраћих и изгубих, и сада он хоће да ме казни. - А ово је светитељ говорио у преносном смислу, јер је под Господарем подразумевао Бога, а под богатством душу своју, саздану по лику Божјем и искупљену крвљу Сина Божјег. Но људи нису разумевали овакав његов одговор, већ су сматрали да он говори о злату. Стога су му доносили и стављали поред њега што је ко могао, неко мало хлеба, неко поврћа, и говорили му: Брате, узми ово; а за богатство које си изгубио, не тугуј, јер ти га Бог може вратити. - А старац им је одговорио: Амин! Амин!
О овом преподобном Серапиону говоре и историчар Созомен[5], називајући га философом и Великим, а и Древни Патерик (Отачник - Γεροντικόν), и Лавсаик Паладија, епископа Еленопољског (гл. 37 или 69).
У Отачнику за њега пише ово: Пролажаше једном ава Серапион кроз једно село у Египту, и виде једну жену блудницу где стоји у својој одаји. Старац јој рече: Чекај ме вечерас, јер ћу доћи код тебе да проведем ову ноћ близу тебе. Жена одговори: Добро, аво, - и одмах се спреми и намести кревет. Када дође вече старац дође, и ушавши у собу рече жени: Јеси ли наместила кревет? Она одговори: Да, оче. Затворивши врата, старац јој рече: Сачекај мало, јер ми имамо правило, докле га не завршим. И отпоче старац своје молитвено (богослужбено) правило. Отпочевши да чита Псалтир, он на сваком псалму чињаше молитву, молећи се Богу за њу да се покаје и спасе. И Бог услиши слугу Свога. Јер жена која ту стајаше поче да дрхти и да се моли покрај старца. А када старац заврши Псалтир, жена паде ничице крај њега на земљу. Старац затим отпоче да чита из Апостола, и пошто много прочита, заврши правило. Жена, дошавши у покајање и схвативши да старац није дошао к њој ради греха, него да јој душу спасе, припаде к ногама његовим, говорећи: Аво, учини љубав и одведи ме тамо где могу да угодим Господу. Онда је старац одведе у један манастир и предаде је ами (тј. мајци, игуманији), и рече јој: Прими ову сестру и немој јој стављати бреме или заповест (послушање) као другим сестрама, него ако хоће што дај јој, а ако хоће да иде допусти јој.
Провевши тако неколико дана ова жена, рече игуманији: Ја сам веома грешна, хоћу да једем сваки други дан. После неколико дана опет рече: Ја имам много грехова, хоћу да једем сваки четврти дан. Опет после неколико дана она замоли аму (игуманију), говорећи: Пошто сам много ожалостила Бога својим безакоњима, учини ми љубав и затвори ме у келију и зазидај је, а кроз рупу доноси ми мало хлеба и неко рукодеље. И ама јој учини тако. И она угоди Богу у остале дане живота свога, благодарећи Богу и ави Серапиону.
Један брат запита аву Серапиона: Аво, реци ми реч поуке. Старац му одговори: Шта имам да ти кажем? Ти си одузео од удовица и сиротиње, и стрпао си у тај орман. - А то старац говораше за многе књиге које тај брат имађаше живећи у пустињи. - Другом приликом ава Серапион рече: Као што се војници цареви, стојећи пред царем, не обазиру ни на леву ни на десну страну, тако и човека, ако стоји пред Богом и са страхом пази сво време на себе, никакав непријатељски напад не може уплашити.
Једном приликом дође један брат код аве Серапиона, и старац га замоли да он по обичају учини молитву. Брат се изговараше и називаше себе грешником који није достојан ни монашког звања, и не послуша старца. Он хтеде чак и ноге старцу да опере, и опет говораше исте речи, и не пристаде да учини молитву. Старац му онда даде да једе, и сам отпоче такође јести. И поучаваше га старац, говорећи му: Чедо, ако желиш да добијеш духовне користи, седи стрпљиво у својој келији и пази на себе и на своје рукодеље. Јер ти не доноси толике користи излажење из келије колико седење у њој. Чувши то, брат се увреди и промени се у лицу, тако да старац то примети. Рече му тада ава Серапион: Брате, до сада си говорио да си грешник и себе си осуђивао као да си недостојан и да живиш, а када те ја са љубављу поучих, ти се толико разгњеви. Ако дакле хоћеш да будеш смирен, научи се да великодушно подносиш оно што ти други чине, и немој само празне речи говорити о себи. Чувши то, брат се покаја пред старцем, и добивши велику корист, отиде.
Другом приликом говораше старац за монахе који тајно једу. Када бејах млађи, бејах послушник код аве Теодора. Тада ми много досађиваше демон стомакоугађања и ја украдох један хлеб са трпезе и ноћу га једох тајно. Али ме је савест толико гризла, да ми је од тога била већа мука него сласт од јела. Једном дођоше нека браћа код мог старца и разговараху с њим о угађању стомаку и о неким другим гресима, и говораху како сваки треба да исповеда тајне помисли свом духовном оцу. Слушајући то, ја мишљах да то говоре за мене. Зато падох са сузама пред њихове ноге и смело исповедих свој грех, вадећи из недара и онај скривени хлеб, да би себе већма постидео. Тада ми рече старац: Чедо, имај наду у Бога, јер то твоје смирење учини да победиш демона, пошто га ти посрами и он више нема власти над тобом. Док ми то ава говораше, из мог стомака изађе демон као неки пламен и остави за собом неподношљиви смрад. С помоћу Божјом, од тада не падох више у тај грех. - Тако је свети Серапион поучавао братију.
О преподобном Серапиону пише и Паладије у Лавсаику ово:
Овај преподобни Серапион, родом Египћанин, звани Синдонит, беше бестрасан и знађаше напамет цело Свето Писмо. Од многе убогости и изучавања Светога Писма он није могао да спокојно борави у келији, не што би га привлачиле материјалне ствари, него што је с радошћу проводио апостолски живот. Путујући тамо амо по свету, он се толико усаврши у подвигу убоштва, да стече савршено бестрашће. Свакако се он и родио са таквом наклоношћу, јер у људи су разне навике али не и суштине.
За њега казиваху свети Оци ово: договоривши се једном са једним својим саподвижником он је продао преко њега себе глумцима Јелинима (тј. незнабошцима) у једном граду за двадесет сребрника. И запечативши те сребрнике, он их је чувао код себе. Код тих глумаца он остаде, не једући ништа осим хлеба и воде, и непрестано им проповедајући реч Божју, док их све не преобрати у хришћане и убеди да напусте позориште. Оставши тако дуго времена код њих, блажени Серапион обрати најпре самог глумца, затим његову жену, и најзад сву њихову породицу. Причају да је он обојима, док га нису знали, прао ноге. А кад се крстише, обоје напустише позориште, и почеше живети чесно и богоугодно. Поштујући веома Серапиона, они му говораху: Брате, сада ми тебе пуштамо на слободу, пошто си ти нас ослободио од срамнога ропства. Тада им велики Серапион рече: Пошто је то учинио Бог мој, а ви сте сарађивали да се душе ваше спасу помоћу мене, то ћу вам ја казати сву тајну овога дела. Сажаливши се на ваше душе које живљаху у великој заблуди, ја, који бејах слободан подвижник, пореклом Египћанин, продадох себе вама ради вашега спасења, да бисте се ви ослободили од великих грехова. И ја се радујем што је Бог то учинио преко моје смирености. Узмите своје злато, а ја одлазим да помогнем другима. А они га преклињаху и увераваху га: "Ми ћемо те увек имати као оца и господара нашег, само остани са нама". Али пошто га не могоше наговорити, рекоше му: "Подај ово злато сиромасима, јер оно беше залог нашег спасења". Серапион им одговори: "Подајте га ви, јер је оно ваше; ја не раздајем сиротињи туђе новце". После тога они га молише да их бар кроз годину дана посети. И отиде од њих у друге крајеве.
Путујући непрестано, овај свети слуга Христов дође једном у Грчку, и у току три дана које проведе у Атини, нико му не пружи хлеба, а он новаца не имађаше. Јер он убоги не имађаше ни новаца, ни штапа, ни огртача, нити ишта друго осим синдона којим се обавијао. А када наступи четврти дан, он силно огладне, јер претходних дана ништа не беше окусио. Ставши на једну узвишицу у граду, где се скупљаху чиновници, он стаде запомагати, тапшући рукама: "Људи Атињани, помозите". И к њему се слегоше и они са философским огртачима и они са радничком одећом, и питаху га: "Шта је с тобом, човече? откуда си? од чега патиш? " Он им одговори: "Ја сам по рођењу Египћанин, а по животу монах. Пошто напустих моју праву отаџбину, допадох у руке тројици кредитора (зајмодаваца). Двојица од њих оставише ме на миру пошто им исплатих дуг, јер нису имали зашто да ме окривљују; али ме трећи не оставља, јер немам чиме да му отплатим". Распитујући се за те кредиторе, с намером да им плате, људи питаху Серапиона: "Где су и ко су ти људи што те узнемиравају? покажи нам их да бисмо ти помогли". Тада им он рече: "Од младости ме узнемиравају среброљубље, и похота, и стомакоугађање. Од двојице сам се ослободио: од среброљубља и похоте; јер немам ни злата нити каквог другог имања, и не наслађујем се задовољствима која подржавају похоту. Стога ме те страсти не узнемиравају више. Али никако не могу да се ослободим стомакоугађања. Ето, ово је четврти дан како нисам јео, а стомак ме као сурови тиранин мучи и тражи уобичајени дуг, који ако му не исплатим неће ми допустити да живим". Тада неки од философа помислише да је он све то измислио, али му ипак дадоше једну новчаницу. Примивши то, Серапион је даде у једну хлебарницу, узе један хлеб и одмах напусти град, и више се у њега не поврати. Тада дознадоше философи да тај човек заиста живи врлинским животом. И плативши колико кошта хлеб, узеше натраг новчаницу.
Пошто одатле отиде у Лакедемонски крај (на Пелопонезу), блажени Серапион чу да је један од првих људи у граду - манихејске јереси са целим својим домом, који иначе у другом погледу беше врлински човек. Серапион опет, као и раније, продаде себе томе човеку, и за две године успе да од јереси одврати и њега и сав дом његов, и да их присаједини Цркви. И они га љубљаху не више као роба већ као рођеног брата и оца, и веома га поштоваху, и заједно с њим слављаху Бога. Пошто их научи спасењу, старац им врати новац, и отиде од њих.
Једном другом приликом он седе у Александрији на лађу као да му је ваљало пловити у Рим. Гледајући га, морнари мишљаху да је он или већ платио за свој пут или има код себе злата за трошак; стога га примише без распитивања и сваки држаше да је неко други од њих узео његов пртљаг. Када запловише и беху већ на пет стотина стадија од Александрије, путници око сунчева заласка стадоше јести, а морнари беху већ раније јели. Видећи да Серапион не једе првога дана, они мишљаху да му се смучило од пловидбе; то исто би и другог, трећег и четвртог дана. Али петога дана када сви јеђаху, видећи њега где спокојно седи, рекоше му: "Што ти, човече, не једеш?" "Немам шта", одговори им он. Када то чуше морнари почеше распитивати један другог, ко је унео у лађу његов пртљаг. И када дознаше да то није учинио нико, јер Серапион није ништа ни имао, они га стадоше грдити, говорећи: "Како си ти ушао овамо када ниси платио? како ћеш на толиком путу издржавати себе? Чиме ћеш нам платити за издржавање? " Он им спокојно одговори: "Ја ништа немам. Одвезите ме и избаците тамо где сте ме узели". Они међутим не би се хтели вратити ни за стотину златника, него продужише да плове ка своме циљу. Тако Серапион остаде на лађи, и нађоше се људи који га храњаху до Рима.
Када стиже у Рим он се распитиваше ко је у том граду највећи подвижник или подвижница. Између осталих он се срете са неким Домнином, учеником Оригеновим, човеком који је чинио чудеса. Сусревши се са њим и поучивши се од њега, јер се овај човек одликовао и врлинским животом и знањем, Серапион се распита и дознаде од њега кога још ту има од подвижника или подвижница. Дознаде тако и за једну девојку - усамљеницу, која већ годинама живи затворена у својој келији и ни с ким се за то време није видела. Дознавши где она живи, он отиде тамо и рече старици која јој је прислуживала: "Реци девственици да један монах жели по сваку цену да је види". Старица му одговори да се она за дуги низ година није ни с ким виђала. Но он јој понова рече: "Кажи јој да је потребно да се с њом видим, јер ме Бог послао к њој". Али
старица не хтеде да чује. После чекања од три дана, он је најзад виде, и упита је: "Зашто ти седиш овде?" Она му одговори: "Ја не седим већ путујем". "Куда путујеш?" упита је Серапион. "Ка Богу", одговори му девственица. "Јеси ли жива или си умрла?" упита је он. "Верујем у Бога да сам умрла за свет, одговори она; јер ко живи по телу - неће отићи Богу". Када то чу, блажени Серапион јој рече: "Ако је тако, онда, да би ме уверила да си умрла за свет, учини оно што ја будем учинио". Одговори му она: "Нареди ми оно што је могуће, и ја ћу учинити". Он јој рече: "Мртвоме као што си ти све је могуће осим безбожности". Затим јој рече: "Изађи и прођи међ светом". Она му одговори: "Двадесет и пета је година како ја не изађох, и зашто сада да изађем?" На то јој он одговори: "Ако си умрла за свет и свет за тебе, онда ти је исто изаћи или не изаћи. Хајде дакле, изађи". И девственица изађе. А када дође до једне цркве и уђе у њу, рече јој блажени Серапион у цркви: "Ако заиста желиш да ме увериш да си умрла и да више не живиш да људима угађаш, учини оно што ћу ја учинити и тада ћу видети да си заиста умрла за свет". А девственица рече: "Шта хоћеш да учиним?" "Свуци са себе све своје хаљине, као ја, рече Серапион, метни их на своје раме и прођи посред града, а ја ћу без стида ићи испред тебе у истом виду". Она му на то рече: "Ако то учиним ја ћу саблазнити многе таквом непристојношћу; и још ће рећи да сам полудела или бесомучна". Он јој одговори: "Шта се тебе тиче ако буду рекли да си луда или бесомучна? Ти рече да си умрла за њих; а мртвога се не тиче када га ко грди или исмева". Тада му рече девственица: "Молим те, нареди ми да учиним макоји други подвиг, јер ја не желим да дођем до тог степена". Онда јој бестрасни Серапион рече: "Видиш, дакле сестро, и немој више да о себи високо мислиш као да си светија од свију, и као да си умрла за овај свет. Дознала си сада да си жива за овај свет и да људима угађаш. Ја сам од тебе савршенији, и на делу доказујем да сам умро за свет, јер ово могу бестрасно и не стидећи се учинити". - Пошто је тако поучи смиреноумљу и сломи њену гордост, блажени Серапион је остави и отиде.
Такво је житије Серапиона бестрасног и крајње убогог. Много сјајних и чудесних дела, која доприносе бестрасности, учинио је овај врлински мудрац Христов. Скончао је мирно у својој шестдесетој години и погребен у Риму[6], просветивши многе и привевши их истини. Живео је у четвртом веку.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАКСИМА

Пун ревности за Господа Христа, свети мученик Максим виде једном где се идолопоклоници не само клањају идолима, него и друге приморавају да то чине. Од тада он се стаде молити Богу да прекрати гоњење на хришћане. И многе незнабошце он сам крсти. Једном приликом када незнабошци стадоше усрдно приносити својим боговима на жртву не само животиње него и људе, свети мученик, не подносећи такав призор, зађе међу идолопоклонике, јавно их изобличи и њихове идоле назва обичним дрветом и каменом, јер су немоћни да и себи самима помогну. Тада га незнабошци дохватише, и најпре на силне муке ставише, па најзад камењем затрпаше. Тако сконча свети мученик, 250. године, за царовања Декија.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАЖЕНОГ ИСИДОРА ЈУРОДИВОГ ХРИСТА РАДИ, РОСТОВСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Блажени Исидор беше по пореклу Немац. Пошто заволе истиниту веру православну, он напусти своју кућу, скиде са себе своју одећу, и предаде се јуродивом животу, угледајући се на древне светитеље: Андреја и Симеона и друге, који угодише Богу подвигом јуродства. Овај подвиг људима изгледа лудост, али је пред свевидећим очима Божјим мудрији од људи. Правећи се дакле јуродив, сулуд, блажени Исидор напусти своју постојбину и крену у источне крајеве, примајући од безумних људи многе увреде, грдње и батине. А трпљаше цичу зимску и жегу летњу наготујући, и мучећи тело своје даноноћним трудовима. Јер он дању као јуродив хођаше, а ноћу се непрестано мољаше. И оплакујући себе он говораше себи: О Исидоре, кроз многе ти невоље ваља ући у царство небеско, јер у њега улазе они који приморавају себе.
Тешећи себе таквим речима, блажени Исидор прелажаше из града у град, док не стиже до славног и многољудног града Ростова, у коме одлучи и да живи. Сви га сматраху за лудог, сумашедшег; и многе увреде и патње задаваху слузи Христовом. А он као у туђем телу све са благодарношћу трпљаше; не враћаше зло за зло својим увредиоцима и злостављачима, него се у души својој мољаше за њих, говорећи к Богу: Господе, не прими им ово у грех! - И нико не знађаше врлински живот његов.
Затим блажени Исидор направи себи од суварака колибу непокривену, у граду на једном сухом месту усред мочвари, где сада леже његове свете мошти. И та му колиба беше молитвени храм, и затворена одаја, да га људи не би виђали за време молитве. Ходећи дакле ваздан по граду, он јуродствоваше, прављаше се луд, и трпљаше злостављања од безумника; а ноћу он улажаше у своју колибу, и стајаше на молитви од вечера до јутра, са сузама и метанијима узносећи Богу многе молитве. И чим би грануо дан, он је излазио на своје јуродство.
Понекад, изнемогао телом од великог труда, он би прилегао на улици градској, или на ђубришту, или на сметлишту, и тако се мало одморио кратким сном. А када би некад у својој колиби заспао, он је то чинио на голој земљи, јер у колиби није имао ништа осим свог многомученог тела и суварака око њега. Притом, колиба је била непокривена, те и мраз, и врућину, и снег, и кишу, све то трпљаше светитељ, седећи у својој непокривеној колиби као бестелесан. И тако он ради љубави Божје провођаше све дане живота свог. И колико он возљуби Бога, толико и Бог возљуби њега, и прослави га чудесном благодаћу својом у овом свету, пре но што ће га прославити стоструком наградом неисказаних блага у бесконачном Царству небеском. Јер се догоди овако дивно и достојно незаборава чудо:
Неки трговци беху са својом робом у лађи на мору. Но њихова лађа изненада стаде на једном месту и не могаше се макнути, и таласи је груваху. Сви се на лађи престравише, и чекаху смрт. Онда одлучише да баце коцку да виде, због кога лађа стаде и таласи је угрожавају. И коцка паде на једног трговца из града Ростова, у коме живљаше свети Исидор. Они онда метнуше тог трговца на даску и пустише на пучину, и лађа ускоро крену са тог места. А онај човек на дасци, ношен таласима, бејаше у смртној опасности, не очекујући помоћ ни од кога. И гле, пред њим се изненада појави Божији угодник Исидор, идући по мору као по суву, и упита га: Познајеш ли ме, човече? А трговац, једва проговоривши, рече: О слуго Божји Исидоре, који у граду нашем живиш, не остави ме на мору, него ми помози бедноме, и избави ме од горке смрти. - Светитељ га онда узе за руку, посади га на ону даску, те му она беше као лађа, пловећи по површини воде. Управљајући даском, светитељ је потера брзо пут лађе; и кад стигоше лађу, светитељ га попе у лађу читавог, здравог и ни најмање неповређеног. Али му претходно запрети, говорећи: Никоме не казуј о мени, него причај како те Божја сила избави на мору. - А када они на лађи угледаше у својој средини читавог и здравог друга свог, кога беху бацили у море, чуђаху се, и ужасаваху се, и слављаху велика дела Божја.
А кад спасени трговац стиже у свој град Ростов, срете на улицама градским избавитеља свог Исидора, који упражњаваше подвиг јуродства, и не могаше никоме казати за светитеља, само му се издалека клањаше. А светитељ му опет запрети, да никоме не казује шта се десило на мору. И трговац чуваше ту тајну у ћутању све док се угодник Божји Исидор не престави. А благодаћу Божјом блажени Исидор чињаше и друга чудеса, али се она не објавише: јер као што се врлинско житије његово скриваше под обличјем јуродства као под лонцем, тако се и чуда његова тајно збиваху.
Једном блажени Исидор наврати у дворац кнеза ростовског, а код кнеза беше тада епископ на ручку. Свети Исидор приђе надзорнику пића и затражи од њега да пије, као да је жедан. Уствари, блажени не беше жедан пића него спасења ближњих. Јер се човек не лишава од Господа ни за чашу студене воде коју да у име Господње. Али надзорник не само што блаженоме не даде мало пића, него га отера грдећи га. А када за ручком дође време да се кнезу и епископу служи пиће, и слуге хтедоше да напуне чаше, не нађоше пиће у судовима, јер изненада све пиће ишчезе. Слуге се уплашише и казаше кнезу. Кнез се веома зачуди, и сневесели се. А кад сазнаде да је у двор долазио јуродиви Исидор и тражио да пије па није добио, кнез се силно ожалости; и љућаше се на надзорника, јер разумеде да због његовог немилосрђа би ово чудесно наказање од Бога. И одмах посла кнез да по целом граду траже Исидора и да га умоле да дође у његов двор, али га не могаше пронаћи. А кад ручак беше при крају, и кнез непрестано жалостан и постиђен што нема пића за госте, сам дође к њима свети Исидор са просфором у руци, коју пружи епископу говорећи му као јуродствујући: Прими, Владико, ову просфору, коју овог часа примих из руке свјатјејшег митрополита у Кијеву у цркви свете Софије.
И одмах се доласком светитељевим сви судови напунише пићем, као што су и раније били пуни. И сви се томе веома удивише, и са страхом прослављаху Бога који чини дивна дела преко тајних слугу својих. А ово чудо би пред светитељеву кончину. Чудесна је реч његова коју рече о просфори, да ју је тог часа примио из руке митрополита у Кијеву. И ова реч угодника Божјег потпуно је истинита и тачна: јер он Анђелом Божјим би однесен из Ростова у Кијев, и поново тог истог часа из Кијева у Ростов враћен. Са њим се то догодило као некада са игуманом Синајске Горе преподобним Георгијем, који за један час би однесен у Јерусалим и, причестивши се тамо Божанским Тајнама из руку свјатјејшег патријарха Петра, опет се обрете у Синају у својој келији, - као што о томе пише у Лимонару.
После тога слуга Божји Исидор се не појављиваше и не хођаше по граду, као што је имао обичај, јер се престави ка Господу у колиби својој, а о томе нико није знао. И свети Анђели однеше душу његову у небески Јерусалим. Но изненада диван мирис испуни цео град, и сви се са страхом чуђаху том необичном мирису, и међу собом говораху: Откуда долази овај мирис? Јер не знађаху да се угодник Божји већ преставио. А један човек, пролазећи поред светитељеве колибе, осети како из ње излази силан мирис, па завири у колибу, и угледа светог Исидора где лежи на земљи, са рукама прекрштеним на грудима, као што треба. Овај човек, видевши да је свети Исидор већ преминуо, отрча и извести о томе народ. Онда дођоше неки богобојажљиви људи, који су познавали богоугодни живот светитељев и имали љубав к њему, и погребоше његово чесно и многонамучено тело на истом месту где се и престави. Утом дотрча и онај трговац, кога светитељ избави на мору, и са сузама грљаше гроб светитељев, и исприча свима за чудо које се с њим збило.
Потом се договорише побожни људи, те са благословом епископа подигоше над гробом блаженога цркву Вазнесења Христа Бога, који изабраника свог вазнесе од људи својих. Од гроба пак светог Исидора почеше се чудесно давати исцељења свима који му са вером прибегаваху, у славу Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин. Свети Исидор преставио се 14. маја 1484. године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЛЕОНТИЈА II, ПАТРИЈАРХА ЈЕРУСАЛИМСКОГ

Леонтије, преподобни и богоносни отац наш, живљаше у 12. веку. Родио се у месту Струмици, раније званој Тивериопољ, од родитеља богатих и благочестивих. На крштењу доби име Лав, и чим изучи писменост поче читати Свето Писмо и Житија Светих од чега му се у души роди жеља да постане монах. По смрти родитеља својих повуче се на једну усамљену гору, где се поче подвизавати, а онда отиде у Цариград и ступи у манастир Пресвете Богородице, звани Птелидион, и ту се замонаши. Особито је многе сузе проливао преподобни, и особито је волео чесне иконе Господа нашег и Пресвете Матере Његове.
Иако још млад, преподобни узе на себе један тежак подвиг: иђаше по улицама царског града правећи се као да није здравог ума, због чега га многи исмеваху и ружаху а често га и бијаху. Подносећи све то са великим смирењем преподобни брзо достиже до високе мере врлине тако да поче и чудесне ствари чинити: носио је жар у својим рукама или у својој мантији и кадио чесне иконе по граду а да му огањ никакве повреде није наносио. У то дође у Цариград један веома врлински архијереј из града Тиверијаде. Чим га угледа преподобни одмах отиде код њега и стаде му се подчињавати и у свему га слушати и служити му. Овај пак архијереј живљаше на једној гори изван Цариграда и око њега се окупљаше и друга духовна чеда његова. Једнога дана пошаље он овог блаженог у царски град ради неког послушања, али му нареди да се исте вечери врати да га не би снашло неко искушење у граду. Јер говораше: риба не треба дуго да остаје изван воде. Свршивши своје послушање у граду преподобни не могаше наћи лађу која би га пребацила преко мора на супротну страну од града, али да би извршио заповест свога старца он се баци у море, и о! чуда, иако му вода беше дошла до грла, он мирно иђаше по дубини морској док не дође на другу страну. Тако је Бог премудро устројио да свети младић није ишао по површини воде да се од тога не би погордио, а ипак је чудесно корачао кроз воду и без опасности прешао на другу страну и тако извршио послушање. После неког времена епископ Тиверијадски крете на пут у своју цркву у Јерусалим и са собом поведе и овог блаженог Леонтија. На путу они свратише на острво Патмос и преподобни измоли од свог духовног оца да остане ради подвига у манастиру Светог Јована Богослова на Патмосу. Епископ му то дозволи и он остаде у том манастиру подвизавајући се свакодневно великим и тајним подвизима за које нико од братије не знађаше. Особито је имао дар суза и боголиког смирења, због чега му се ум толико просветли да је многе књиге Светих Отаца знао напамет. Видећи његове врлине игуман га замонаши у велику и анђеоску схиму и удостоји га свете тајне свештенства. Због великог свога смирења и многих тајни и богоугодних подвига он би удостојен виђења Светог Апостола и Еванђелиста Јована, а по смрти игумановој братија њега изабраше за игумана Апостоловог манастира.
Када се његова врлина толико прочу да за њега дознаде и благочестиви цар Манојло Комнен (1143-1180 г.), по жељи царевој и многих архијереја он би изабран за патријарха Јерусалимског. Као патријарх Јерусалимски проведе неко време боравећи у метосима патријаршије Јерусалимске и Светога Гроба на острву Кипру, а онда пређе најпре у град Акре (Ака) на палестинској обали (јер му Латини, који владаху тада у Јерусалиму, не дозвољаваху одмах да тамо дође), а затим и у сам Јерусалим. Латини пак, који владаху Јерусалимом, не дозволише овом светом православном патријарху да врши света богослужења на Гробу Господњем и у храму Васкрсења Христовог, и штавише спремаху му потајно убиство, тако да по жељи и цара Манојла, који за ово беше чуо, светитељ се врати у Цариград. У Цариграду он поживе још неколико година и после многих дивних и спасоносних чуда, која Господ учини по молитвама верног и доброг слуге Свога, светитељ се престави у миру око године 1190., и његове свете мошти бише положене у храм Светог Архангела Михаила.
Тако би прибројан праведник Праведницима, преподобни Преподобнима, добровољни мученик Мученицима, архијереј Светитељима. А његове безбројне подвиге и многобројна чуда, опширније изложена, може свако наћи у књизи званој "Неон Еклогион", у коју је Св. Никодим Светогорац унео и житије овога светога које у своје време написа цариградски монах Теодосије.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МАРКА КРИЋАНИНА

Рођен на Криту, Марко још као мало дете би узет од Турака и на силу потурчен. Но Марко непрестано тражаше згодну прилику да побегне или да мучеништвом исповеди своју љубав према Господу Христу. И једнога дана он побеже из Смирне у Цариград, и оде многоученом и пуном врлина учитељу Мелетију Сириги. Њему Марко исповеди сву душу своју, и откри му како силно жели да пострада за Господа Христа. Мелетије му даде многе савете, одушеви га за мучеништво, и учврсти га својим молитвама. Марко се онда врати у Смирну, и тамо пред свима изјави смело и неустрашиво да је Христос једини истинити Бог, а да је вера агарјанска лажна и ништавна, као и њен пророк. Слушајући то, и видећи да је Марко опет постао хришћанин, Агарјани се запалише силним гњевом, дохватише Марка и бијући са одведоше код градског судије. И тужаху га судији говорећи: Овај беше Турчин, а сада је постао хришћанин, и вређа веру нашу и пророка нашег. - Судија упита Марка: Јеси ли хришћанин или Турчин? - Марко одговори: Бејах хришћанин, и опет сам сада хришћанин; Христа мог обожавам, и њему се клањам, и исповедам да је Он једини истинити Бог. А вашу веру одричем и презирем.
Овај одговор страховито разјари судију, и он нареди те Марка најпре немилосрдно бише, па га онда у тамницу вргоше. Ту га много мучише, и на тешке муке стављаше, а Марко, крепљен благодаћу Божјом, биваше све јачи. И мучитељи се уморише мучећи га; а блажени мученик свако мучење доживљаваше као радост, и свим срцем жуђаше за смрћу, еда би што пре уживао вечна блага. Најзад када мучитељи увидеше да га не могу приморати да се одрекне своје вере, они га опет одведоше пред судију. Судија му много и много придиковаше, па му и страховито прећаше, али храбри мученик све то ниушта не рачунаше. И само ово говораше: Чините што хоћете! Макар ме на безброј мука стављали, макар ме и на безброј смрти предали, ја се нећу одрећи мог преслатког Господа Исуса. Та немојте губити време! хајде, остварујте своје жеље, да бисте видели колику снагу мој Христос даје онима који страдају за име Његово.
Видећи да је мученик непоколебљиве душе, судија нареди да га одведу на губилиште. Тамо блажени мученик преклони главу своју, и мачем му би дат блажени завршетак[7]. И блажена душа његова узиђе на небо овенчана. А часне мошти његове хришћани једва откупише за силне новце, и положише их у цркви Свете Фотине. И Господ их учини извором чудеса за све који им са вером прибегавају. За све то нека је слава Христу Богу и част и поклоњење кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА БУГАРСКОГ, ЗЛАТАРА

Родом беше овај свети новомученик Христов из бугарског града Сумне и зваше се Рајко. Беше по занимању златар. По изгледу и лику беше веома леп, а беше украшен и свим врлинама, особито чедношћу.
У граду Сумни наспрам његове златарске радње живљаше једна турска породица која је имала једну неудату девојку. Ова девојка заљуби се у Јована и горећи од пожуде настојаше да га привуче себи и наведе на грех. Једнога дана она га позва пред њену кућу претварајући се да хоће тобож да јој он узме меру на руци да би јој направио прстен. Када Јован дође, она га напада и настојаше да га увуче у кућу, но целомудрени јуноша, коме тада беше тек осамнаест година, отрже се од Туркиње, као некада свети Јосиф од Египћанке, и побеже. Видећи да није успела у своме подмуклом плану и пожуди, Туркиња одмах нададе дреку оптужујући блаженог Јована како ју је он тобоже напао смишљајући зло против ње. Родитељи девојчини и други Турци одмах ухватише блаженога и приведоше га турском судији. Судија тада донесе одлуку да Јован мора постати Турчин и узети ову Туркињу за жену, иначе ће морати умрети. Мученик на то одговори да више воли примити смрт неголи се одрећи Христа. "Хришћанин сам, говораше он, и Хришћанин хоћу да умрем".
Како је одлука турског тиранина буквално гласила тако да Јован има бити бијен све док од батина не издахне, то Турци навале на њега и почну га страховито ударати. Тукли су га до крви, вешали га и спуштали, затварали у тамницу и сутрадан опет настављали са мучењима, или са повременим улагивањима и обећањима, но све је то било безуспешно и узалудно. На све то свети Мученик је храбро и непоколебљиво понављао: "Хришћанин сам, и не турчим се". Онда га Турци ставише на точак и почеше да га окрећу, бијући га притом са свих страна и отсецајући му парчиће меса. Затим му распорише стомак изнад пупка и дераху му кајише коже и меса све до грла. С других пак страна паљаху му тело са запаљеним свећама. Но сила Божја у немоћи људској се показиваше и Мученикова се вера од тога још већма разгореваше. У свим овим натприродним мукама осамнаестогодишњи Јован говораше овако Турцима: "У Христа верујем и Хришћанин сам. Како онда да се потурчим?"
Најзад турски муфтија издаде џелатима заповест те мученику отсекоше главу, а блажени подвижник и мученик тога часа се сједини са својом духовном и бесмртном Главом - Христом, за Кога толика мучења подносе и са Којим сада заједно живи и царује. Пострада свети новомученик Јован 14. маја 1802. године. Незна се шта је било са његовим светим мученичким телом. Његово пак страдање записа преподобни Никифор Хијоски и објави га у "Новом Лимонарију".

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕРАПОНТА[8]

Монах и подвижник, дошао из Палестине на Кипар. Пострадао са познатих 300 мученика, званих Аламана, на Кипру, незнано тачно када. Према кипарским мартиролозима са њима је био и још један преподобномученик Терапонт.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА, ВАРВАРА И АКОЛУТА

Ову свету тројицу мученика Света Тројица достојно увенча венцима вечне славе. Њихов спомен врши се у храму Свете Ирине покрај мора.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Декије царовао од 249. до 251. год.
2. Острво Хиос налази се у северном делу Средоземног Мора.
3. У већем броју Синаксара овај преподобни Серапион, звани Синдонит (кога треба разликовати од преподобног Серапиона презвитера, 21. марта), спомиње се 21. марта, или 28. августа (као у Париском грчком кодексу Coislin, бр. 223).
4. По некима преподобни Серапион беше родом из Сидона.
5. У својој Црквеној Историји, глава 3, 14 и 6, 30.
6. По другима, преподобни Серапион скончао је и погребен у пустињи.
7. Свети мученик Марко пострадао 14. маја 1643. године у граду Смирни, а његово страдање записа напред споменути Мелетије Сиригос. О овом св. новомученику постоји посебан спис који је написао Mario Vitti "Малоазијске Хронике" (на грчком), X (1962), стр. 89-103.
8. Овог светог Терапонта треба разликовати од истоимених Светитеља који се празнују 25. и 27. маја.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Света мученица Гликерија. Кћи некога гувернера Рима. Осиротевши по смрти очевој, настани се Гликерија у Трајанопољу у Тракији. У време нечестивог цара Антонина би Гликерија изведена да принесе жртву идолу Дијевом. Она нацрта крст на своме челу; па кад је намесник царски упита, где је њена лампада (јер сви ношаху лампаде у рукама), Гликерија показа крст на челу и рече: "Ово је моја лампада". По њеној молитви гром удари у идола и разби га у комаде. Разгњеви се намесник и нареди те је бише и у тамницу вргоше. И запечати намесник тамнична врата, решен да умори девицу глађу. Но ангел Божји јављаше се Гликерији и даваше јој небесну храну. После извесног времена, када намесник мишљаше да је мученица морала скончати од глади, отвори тамницу и зачуди се, кад је виде здраву, светлу и веселу. Тамничар Лаодикије, видевши то чудо, и сам исповеди Христа Господа, и одмах би посечен. По том Гликерија би бачена у пећ огњену, но оста неповређена од огња. Стојећи усред огња, она хваљаше Господа спомињући чудо на три отрока у пећи вавилонској. Најзад би бачена пред лавове, и помоливши се Богу, ова света дева предаде душу своју Господу, за кога је јуначки претрпела многе муке. Чесно пострада 177. године. Из њених моштију потекло је целебно миро, којим се лечаху болесници од најтежих болести.

2. Свети мученик Александар. Словен. Осамнаестогодишњи војник у војсци цара Максимилијана. Одрече да по царевој наредби ода почаст идолима римским, због чега би дат капетану Тиверијану, да га или усаветује, да се одрекне Христа, или пак да га мучи и погуби. Пошто сви савети беху узалудни, узе га Тиверијан собом и поведе преко Македоније у Цариград, куда и сам мораде по дужности ићи. У сваком месту млади Александар беше љуто мучен; но у сваком месту излажаху преда њ хришћани молећи га за благослов и храбрећи га у подвигу. За њим следоваше мајка његова Пименија. У току овога путовања Александру се више пута јављао ангел Божји блажећи муке његове и храбрећи га. На једном месту, званом Карасура, мученик створи чудо молитвом; наиме, када жеђ досади и њему и војницима, који га праћаху, он изведе извор хладне воде у месту суху. На обали реке Ергине нареди Тиверијан, да џелат посече Александра и тело му баци у воду. Када џелат замахну над главом мучениковом, виде светле ангеле Божје унаоколо, и уплаши се, и клону му рука. Упита га Александар, зашто му клону рука, а он рече, да види неке светле младиће около њега. Жељан смрти и сједињења с Господом Александар се помоли Богу, да одступе ангели, те да се џелат не плаши. И тако џелат сврши свој посао 298. године. Пименија извади тело свога сина и чесно га погребе. Беху многа исцељења на гробу мучениковом. По смрти јави се мученик својој мајци и навести јој њен скори прелазак у други свет.

3. Преподобни Јован, Јевтимије Георгије и Гаврил Иверски. Оснивачи знаменитог Иверског (Грузинског) манастира у Светој Гори. Свети Јован подвизавао се најпре у Атанасијевој лаври, потом основао свој манастир, Ивер. Упокојио се 998. године. Јефтимије и Георгије превели су Свето Писмо на грузијски језик. Јевтимије се упокојио 1028., а Георгије 1066. године. Гаврил се удостојио прихватити икону чудотворне Божје Матере, која је морем дошла у манастир.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ГЛИКЕРИЈЕ И С ЊОМ ЛАОДИКИЈА, ТАМНИЧКОГ СТРАЖАРА

У првој години владавине незнабожног цара римског Антонина[1], када Грчком управљаше царски намесник Савин, хришћани тракијског града Трајанопоља сваки дан се сабираху у свој мали храм, и са великим усрђем мољаху се Богу, просећи од Њега мир и умножење хришћана. Јер тада беше мало хришћана, а и они беху у великим невољама због гоњења. А гоњења на хришћане настадоше зато што цар Антонин, као незнабожац, приношаше жртве поганим идолима, и свуда разасла безаконо наређење да сви који се не клањају идолима буду побијени. Када то наређење стиже у Тракију, намесник Савин оде са њим у град Трајанопољ, објави га народу и одреди дан у који ће сви грађани морати узети учешћа у празновању бога Зевса. Празник се тај називао лампадофорија, тојест буктињоношење[2], и имао је почети на три дана по доласку намесниковом у Трајанопољ.
У Трајанопољу живљаше благородна хришћанска девица, по имену Гликерија, кћи бившег градоначелника Рима Макарија. Она се са својим родитељима беше преселила ту из Рима, па затим остала сироче. У граду Трајанопољу она поверова у Христа и прикључи се хришћанима, и сваки дан одлажаше са њима у храм Божји, и усрдно се мољаше Христу Богу и Пречистој Дјеви Богородици, према којој имађаше особиту љубав као према Мајци Сина Божјег; и трудећи се да подражава Њено вечно девство, Гликерија обручи себе Господу Христу за невесту. А хришћанима говораше: Браћо, и сестре, и оци, и сви остали који ми замењујете мајку, пазите добро каквом Цару ми служимо, каквог Цара лик носимо, и каквим знаком ми ограђујемо себе. Старајмо се дакле свесрдно да заповести овог нашег вечног Цара испуњујемо, да бисмо добили од Њега спасење, које ће бити дато само онима који чесно и храбро испуне све обавезе хришћанског позива.
А хришћани јој одговараху: Сви ми желимо да душе своје положимо за Господа нашег. На то им она опет говораше: Стога вас молим, помолите се Господу за мене, да и мене укрепи заједно с вама на подвиг; да и мене удостоји да мученички пострадам за Њега. Помолите се Господу за мене, да и мене уврсти у ред чедних невеста својих које бораве у његовом свесветлом двору небеском. - И хришћани се мољаху за њу.
Међутим, на три дана по доласку намесника Савина у Трајанопољ, поче незнабожачко празновање: сви грађани незнабошци са запаљеним буктињама хитаху у идолиште Зевсово. Тада и блажена девица Гликерија, запаливши срце своје ревношћу за Христа Господа и Бога свог, и прекрстивши се, журно оде у исто идолиште, и ставши усред њега, рече царском намеснику: Светли намесниче, ево ја ћу прва почети са приношењем жртава истинитом Богу, пошто сам знаменитијег порекла од свих житеља овога града: отац ми је био градоначелник славнога града Рима. Стога треба ја прва да принесем жртву Богу.
Намесник је упита: А где је твоја буктиња којом би запалила своју жртву? Света Гликерија му одговори: Буктиња је моја написана на челу мом; она је неугасива и осветљује нашу истиниту жртву, приношену Богу. - Не схвативши њене речи, намесник јој ипак рече: Добро. Приђи и принеси жртву пре свих. На то му светитељка рече: Вечни Бог не тражи дим упаљених буктиња. Стога нареди да сви погасе буктиње, да би нестао тај дим. Тада ћете видети моју беспрекорну жртву, коју желим да принесем Богу моме.
Намесник нареди да се погасе све буктиње. У то време света Гликерија, ставши на узвишеније место, да би је видео сав народ, откри чело своје и показа свима знак крста Христовог, нацртан на челу њеном, па громко упита све присутне: Видите ли пресветлу буктињу на челу мом? Затим подигавши очи к небу и руке, она рече: Боже свесилни, Тебе славе слуге твоје ради Крста твог; Ти си се јавио у пећи вавилонској тројици Младића својих и избавио их од огња; Ти си затворио уста лавовима, учинио победитељем слугу твога Данила, разорио идола Вила[3], умртвио змију[4] и смрвио лик демонски на пољу Деиру[5], - Ти, Исусе Христе, Пречисто Јагње Божје, молим Те, дођи и помози мени, смиреној слушкињи твојој, и смрви овог идола начињеног рукама људским, и уништи ове одвратне и бесмислене жртве демонске.
Док се света Гликерија тако мољаше Богу, изненада тресну страшан гром, и идол Зевсов паде на земљу и разби се у парампарче. Видећи то, царски намесник и жреци побеснеше од гнева и наредише да Гликерију камењем претуку. Но камење, бацано на светитељку, не додириваше је, већ падаше око ње на гомилу, као да га неко руком слагаше. А незнабошци, не познавајући силу Божју, називаху светитељку мађионичарком. Но она им рече: Сила Христова која делује у мени, изобличава вашу заблуду, а Његова помоћ развејава оне муке које ми наносите.
После тога намесник нареди да свету Гликерију вежу и одведу у тамницу. Стражарима пак тамничким нареди да будно мотре на њу, рекавши им: Пазите да вам она помоћу мађија својих не умакне из тамнице, јер ће после рећи да ју је избавио бог њен; а тиме она може преварити многе. На то света Гликерија рече намеснику: Безумни, слепи и безбожни човече! Зар не схваташ да сам ја везана заповестима Господа Бога мог и прикована за Закон његов, и не могу да одрешим себе од тих милих уза, нити да бежим од страдалничког подвига, на који добровољно пођох за Христа Спаситеља мог? - Рекавши то, она оде у тамницу.
Док се света Гликерија налажаше у тамници, к њој дође јереј Божји Филократ, посећујући је као сужња Христовог. Светитељка му рече: Осени ме крсним знаком, и украси ме њиме као неким помазањем, и учини ме пријатном Богу и Цару коме служиш, да бих, ограђена и укрепљена знамењем његовог часног крста, победила злобу ђавољу. - Осењујући је светим крстом, презвитер рече: Нека ти знамење Христово помогне у намери твојој! и нека ти сам Христос буде духовно миро које те помазује својом благодаћу, да би добила оно што желиш! - Укрепивши тако Гликерију у Господу, и давши јој мир, Филократ оде из тамнице.
Сутрадан изјутра намесник Савин дође у царски двор са намером да тамо мучи свету Гликерију. Позвавши је преда се на суд, намесник је упита: Јеси ли одлучила, Гликеријо, да принесеш жртву великоме богу Зевсу, коме се клања и приноси жртве и сам цар наш? Светитељка одговори: Како се могу поклонити или жртву принети ономе који паде и разби се у парампарче, неспособан да себи самом помогне? Ја знам само једнога Бога; Он живи на небесима, и помаже ми да уништавам вашу незнабожачку силу. Њему треба приносити жртву, и клањати Му се, и угађати Му. - Намесник јој опет рече: Принеси жртву, иначе ћу те ставити на муке. Мученица одговори: Мене ће мучити Бог мој, ако тебе послушам. На то намесник одврати: Значи - ти хоћеш да умреш? Мученица му одговори: Ја хоћу да телесним мукама излечим душевне болести своје.
Тада намесник нареди да је нагу обесе за косу о дрво мучења и да јој гвозденим ноктима стружу тело дотле док не умре. Тако обешена и стругана, светитељка не осећаше бол у телу свом од тих мучења, и говораше намеснику: Безбожни и препуни сваке злоће, слуго ђавољи! Ништа су за мене ове муке, ја их не осећам, јер имам Господа Исуса Христа који ми помаже. Него хајде, припреми за мене неке друге муке, пошто су ове ништавне.
Док светитељка тако говораше, слуге који је мучаху малаксаше. А намесник, видећи да мученица одолева мукама, нареди да је скину са мучилишта и бију по лицу. Бијена, светитељка говораше: Мој Бог је светлост моја, и Христос је тврђава моја; Он благодаћу својом утврђује расположење слушкиње своје. - Затим, погледавши у небо, она рече: Тебе молим, Господе, просвети лице моје и учини да јуначки примам ударце.
Ти ме, Господе, укрепи у страдању за Тебе, јер си Ти Бог који богатствима Светога Духа свог обогаћујеш оне који неустрашиво исповедају пресвето име твоје пред мучитељима. Ти, Господе, помажеш на земљи свима твојим светима, под чијим руководством и ја познадох Тебе, Бога мог, и заволех Тебе, Творца мог. Услиши сада мене, слушкињу твоју која се бори за име Твоје, и помози ми да се избавим из замки ђавола и чељусти змије.
Док је светитељка тако говорила Богу, мучитељи је немилосрдно удараху по лицу. Но одједанпут стаде поред ње Анђео Господњи, који толико уплаши мучитеље њене да сви попадаше на земљу као мртви. А намесник, не видећи појаву Анђела поред ње, упита је: Реци ми, Гликеријо, зашто се не повињујеш царском наређењу? Светитељка одговори: Кога цара наређења треба да слушам? Намесник јој рече: Самодржца римског који нареди да се држи древни закон отачки о клањању боговима нашим. Светитељка му на то одговори: Ја слушам Бога Сведржитеља и његовом се закону повињујем. Ја држим његов закон и зато Му себе саму приносим на жртву, као што некад Авраам принесе на жртву Богу сина свог Исака, због чега постаде мио Богу истинитоме, и доби од Њега благослов да буде отац многим народима. Намесник рече: Изврши што ти наређујем, ако не желиш да погинеш злом смрћу као жена саблажњена. Но мученица му одговори: Христос, Начелник подвига нашег, укрепљује у подвигу духовном не само људе него и жене који војују противу оца твог, ђавола, и награђује их светлим венцем.
Тада намесник нареди да мученицу одведу у тамницу и да је много дана море глађу и жеђу. И светитељка крену у тамницу радујући се, и уђе у њу узносећи хвалу Богу. А кад чврсто затворише тамничка врата, она стаде славити Бога, говорећи: Благословен си Ти, Господе Боже отаца наших! Благословен си Ти, Боже, познаван од Светих твојих који држе заповести твоје; Ти си се јавио светом апостолу Петру кад је напуштао Рим, и посрамио његовог противника Симона врачара; Ти си помогао Давиду, и Голијата му под ноге покорио; Ти свепречесни и свепречисти Боже, услиши и мене, и дођи у помоћ мени, слушкињи Твојој; и избави ме од замки вражијих, и од прелести безбожног намесника.
Пошто прођоше три дана, намесник рече трибуну: Узми мој прстен па иди и удари печат на оно одељење тамнице, у коме се налази она мађионичарка. - Трибун оде и изврши наређење: запечати тамничка врата, и издаде заповест тамничкој стражи да будно мотри да не би ко давао храну или пиће затвореници. Али Анђели Божји доношаху светој мученици непознату храну и неисказано пиће, и крепљаху невесту Христову.
После извесног времена царски намесник намисли да иде у град Ираклију[6], па оде до тамнице да види мученицу, да би је повео са собом. Нашавши тамничка врата запечаћена његовим печатом и печат нетакнут, он помисли да је Гликерија већ умрла од глади и жеђи, пошто је било прошло много дана откако је затворена. Но, отворивши врата, он је угледа живу и од уза одрешену; виде пред њом и посуђе у коме се налазио чист хлеб и млеко, и вода у чаши. То све веома изненади намесника, јер бедник није схватао да сам Бог храни слушкињу своју. И нареди намесник да мученицу изведу из тамнице и поведу за њим у Ираклију. А светитељка узношаше благодарност Богу говорећи: Господе Боже, Ти нас научаваш познању истине; Ти свестрано промишљаш о људима својим; Ти си послао Данилу храну у рову; Ти си и пророка Илију снабдевао храном у потоку; Ти обраћаш заблуделе; Ти просвећујеш слепе; - благодарим Ти што си се опоменуо и мене, смирене слушкиње своје, и хранио ме за време глади дарежљивом руком твојом из неодузимљивих ризница твојих.
Говорећи тако, светитељка је ишла путем у Ираклију. А намесник, који раније беше стигао тамо, већ приношаше жртву у Зевсовом храму. Међутим хришћани града Ираклије, чувши да к њима долази мученица Христова Гликерија, која је страдала за Христа у Трајанопољу, изађоше јој са својим епископом Дометијем у сусрет изван града три потркалишта, и угледавши је они је прославише за страдања њена ради Христа, а епископ сатвори молитву Богу за њу, говорећи: Господе Исусе Христе, светлости неугасива, просветитељу оних што су у тами, вођо заблуделих, Ти си Мојсија провео кроз море као по суву, а Фараона потопио у мору, молим Те: буди вођ и овој слушкињи твојој у исповедању пресветог имена твог.
Међутим, светитељка окована би уведена у град од војника који су је спроводили. Сутрадан намисли намесник да је огњем спали, ако не принесе боговима жртву. Извевши је на суд, он је упита: Ниси ли се предомислила, Гликеријо, да боговима принесеш жртву? Светитељка одговори: У закону што нам је од Бога дат пише: Немој кушати Господа Бога свог (1 Мојс. 6, 16); и: нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мт. 5, 37). Ја ти већ рекох да се присајединих Христу моме а одрекох ђавола коме ти служиш. Сједињена са Христом, како се могу икада одвојити од Њега, и место живота изабрати смрт? Чини што хоћеш, а ја презирем сва сујетна блага земаљска, да бих добила небеска.
Тада намесник издаде наређење да Гликерију баце у пећ огњену. Када пећ би ужарена, света девица се прекрсти и рече: Господе Боже свесилни, благосиљам Те и прослављам свето име твоје што си мени, слушкињи твојој, даровао овај дан и овај час на вечно весеље, и што си моје исповедање написао пред Анђелима и људима. Молим Те, испуни жељу душе моје: покажи овом незнабожном и нечистом намеснику, да си Ти заиста мој помоћник.
Док светитељка тако говораше, бацише је у пећ. Но одмах роса паде с неба и угаси пламен огњени, а светитељка стајаше у пећи као чисто јагње, певајући ове речи: Свет си, Господе Боже, који посла помоћ с неба смиреној слушкињи својој, да би сви схватили да се Теби повињава све и сва и да је по твојој вољи огањ овај изгубио силу своју. - Рекавши то, света мученица изађе из пећи потпуно неповређена.
А намесник, приписујући ту њену неповређеност од огња мађионичарској сили, нареди да јој одеру кожу са главе. И када то слуге чињаху, света мученица призиваше Бога, говорећи: Господе Боже, Ти производиш светлост, и Ти указујеш милост те правда цвета усред ових мучења, покажи поганом намеснику Савину да се нико, који полаже наду у Тебе, не боји мука, него чак жели веће муке, да би за исповедање Тебе примио што светлији венац од Тебе. Славим Те што си, скинутом кожом са мене, открио сву душу моју, те сада, обасјавана светлошћу твојом, ја могу рећи: Отвори очи моје, да бих видела чудеса закона твог (Пс. 118, 18).
Намесник, видећи у овим речима њеним и у јуначком трпљењу њеном срамоту за себе, нареди да мученицу одведу у тамницу и да је тамо, везавши јој и руке и ноге, положе нагу на оштро камење. А кад наступи поноћ, Анђео Господњи сиђе у тамницу. Облиставши тамницу, он ослободи свету мученицу окова, исцели је, успоставивши јој на глави кожу, одрану од мучитеља, и не беше ни трага од рана на њој, него сва беше читава и здрава, и лицем дивна и светла.
Сутрадан намесник опет нареди да му сужањку доведу на ислеђење. Када тамнички стражар отвори тамницу и уђе, он виде Гликерију разрешену од окова и здраву, и не познаде да је то Гликерија, и хтеде да убије себе мислећи да је Гликерија побегла, јер се веома уплаши љутих мука на које би га намесник ставио. Но светитељка му рече: Не чини себи зла, ја сам Гликерија. - А он, престрављен, замоли је: Смилуј се на мене, да не бих умро од страха, јер верујем у Бога који помаже теби. Светитељка му рече: Иди за Христом, и спашћеш се.
Излазећи из тамнице, стражар метну на себе окове светитељкине, и иђаше за њом к намеснику. Када га намесник угледа, упита га: Шта си то урадио, Лаодикије? Где је сужањка што ти је поверена на чување? Лаодикије му одговори: Ево је пред тобом. Прошле ноћи она би обасјана светлошћу Божјом и исцељена руком светог Анђела, посланим јој од Бога, који је ослободи окова и поврати јој првобитну лепоту лица. Видећи чудеса Божија, ја поверовах у њеног Бога, и метнух на себе окове њене, и хоћу да умрем са њом.
Тада намесник, испунивши се гнева, рече: Нека овај бедник буде посечен, па ћемо видети да ли ће Христос доћи да му помогне. - Када се приближи време да секиром буде посечен, Лаодикије подиже очи к небу и громко узвикну: Хришћански Боже, уврсти ме у царству твоме поред слушкиње твоје Гликерије! А света Гликерија мољаше се за њега Богу, говорећи: Оче Господа нашег Исуса Христа, Ти си исцелио болести смртне и заробљеног човека ослободио окова адских, Ти и слугу твога Лаодикија ослободи од власти ђавола, и помози му да до краја доведе подвиг исповедања твог, и душу његову прими у миру! - Ладокије, који је слушао Гликеријину молитву, рече: Амин. И би му глава отсечена секиром; а тело његово хришћани узеше тајно и погребоше чесно.
Међутим, обраћајући се светој мученици Гликерији намесник рече: Ми знамо да је отац твој био градоначелник Рима, знамо да је и мати твоја исто тако била високог порекла; но не знамо ко теби помаже, ти нам сама кажи. Светитељка одговори: Мени помаже Христос, Спаситељ света и Бог сваке утехе; Он ми је слао храну у тамницу, Он ме је од окова ослободио; Он ми је и унакажену лепоту лица обновио.
Тада намесник нареди да мученица буде бачена зверовима да је поједу. И светитељка иђаше к зверовима радосно и весело као на неки пир. Када стиже на место где се испуштају зверови, она стаде. И би пуштена огромна лавица која је страшно рикала; но, притрчавши, она леже крај светитељкиних ногу и лизаше јој стопала. А светитељка, подигавши очи своје к небу, рече: Благодарим Ти, Боже свесилни, Боже отаца, Боже милосрђа што си укротио јарост звера, да би показао божанску силу своју, и што си све љуте муке претворио за мене у лаке. Услиши ме, Боже, и овом злом намеснику узврати по делима његовим, а мене не лиши венца благодати твоје са светима твојим.
Када се светитељка тако помоли Богу, чу се глас с неба који јој говораше: Услиших молитву твоју. Ходи к мени с миром! Ево, теби се отварају врата царства небеског! - Ускоро би пуштена на светитељку друга лавица, која приђе светитељки и уједе је, али од тог уједа не направи се никаква рана на телу њеном; и мученица предаде свету душу своју у руке Божје. Звери се онда вратише у своје кавезе, а царског намесника тог часа спопаде љута бољка, те сав отече и силно се наду, и умре на улици, пошто нису имали времена да га однесу његовој кући. Епископ пак Дометије дође, узе многострадално тело свете мученице Гликерије и сахрани чесно на једном дивном месту близу града Ираклије. Потом из чесних моштију њених потече целебно миро[7], исцељујући сваку болест у славу Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.
Света Гликерија чесно пострада 177 године.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА[8]

За владања незнабожног цара римског Максимијана[9] беше жестоко гоњење хришћана по целој царевини римској. Један стотник, врло ревностан идолопоклоник, по царевом наређењу сазида храм поганом богу свом Јупитеру недалеко од Рима. И би издата заповест од цара, да хришћани под морањем приносе жртве боговима незнабожачким. Осим тога цар нареди да се сви саберу на обновљење Јупитеровог храма. Царски гласници се разлетеше на све стране по Риму, и трубама објављиваху то, говорећи: Чујте, пријатељи богова! сутра пре подне треба да се саберете заједно са царем у храм бога Јупитера!
Незнабошци, чувши трубе гласника, стадоше се припремати да изјутра крену у Јупитерово идолиште. И сутрадан многи продавци одоше рано са својом робом код новог Јупитеровог храма, како ради поклоњења, тако и ради продаје своје робе. У то време један веома богат човек, трибун Тиверијан, који имађаше под собом много војника, предатих му на управу од војводе Феликса, сазва те војнике и рече им: Чујте браћо! Знате ли за царево наређење, да нам данас ваља бити са царем у Јупитеровом храму? Будите дакле готови.
Када он ово говораше, њему стиже извештај да је цар већ отишао код Јупитеровог храма. Тада сви ужурбано кренуше ка идолишту, да буду у присуству цара. Али један од тих војника, по имену Александар, од детињства одгајен у хришћанској вери и богобојажљив, рече трибуну: Ти би добро урадио да си нас позвао да идемо и да се поклонимо истинитоме Богу који живи на небу. Они пак које ви називате боговима, нису богови већ демони. Тиверијан му рече: Данас ћемо приносити жртве не свима боговима него само Јупитеру, мада у нас има много богова које штује и цар и ми. На то блажени Александар одговори: Јупитер, кога ти називаш богом, исти је као и остали демони лукави, који своје поклонике увлаче у погибао, наводећи их на дела безакона и мрска, којима се и сами богови ваши оскврнавише, као што и ви сами казујете за њих. Наиме: некада они, распаљени пожудом према женама, завођаху жене, силоваху, и чињаху с њима срамна дела, скврнавећи не само земљу, него и море и ваздух. Но ко је икада чуо или видео да се бог бави блудочинством? А наш Бог је невидљив телесним очима; Он се само вером познаје, Бог пречисти, свемоћни, Творац неба и земље. Он не тражи такве жртве какве ви приносите нечистим демонима вашим; Он тражи жртве чисте и бескрвне. - Саслушавши Александра, Тиверијан рече: Престани са таквим безумљем, Александре! Не хули богове, добротворе наше, да не би цар чуо за то и разгневио се на мене што у своме пуку трпим таког богохулника. - Рекавши то, Тиверијан похита к цару, а Александар оде својој кући.
Када настаде време за жртвоприношење, цар стаде приносити жртву одвратном богу свом Јупитеру у новом храму његовом. Тада Тиверијан каза цару да један од његових војника, Александар, не слуша царево наређење и грди богове и хули. Цар одмах посла по Александра, наредивши да га доведу пред њега окована у гвоздене ланце. Беше то у подне. Александар се одмараше у постељи својој. Но у сну му се јави Анђео Господњи и рече му: Мушки се држи, Александре, и буди храбар, јер многа страдања имаш поднети за име Исуса Христа распетог. За тебе су спремљене не мале муке. Ево, војници цареви већ иду по тебе. Али их се ти не бој; и нека се не плаши срце твоје, јер сам ти ја послан у помоћ. Устани дакле, и помоли се Богу, а ја ћу бити с тобом док не завршиш свој подвиг.
Уставши од сна, Александар стаде појати псалам Давидов: Који живи у помоћи Вишњега настаниће се под кровом Бога небескога; рећи ће Господу: Ти си заштитник мој и уточиште моје, Бог мој, у кога се уздам (и остало до краја: Пс. 90, 1-16). Затим, изишавши из куће, Александар срете војнике који су долазили по њега; све то беху његови другови из пука. Када они угледаше Александра, сви попадаше на земљу од страха, јер лице његово блисташе као муња. А свети Александар им рече: Устаните, браћо! Што сте се препали? Војници му одговорише: Видимо те окруженог силом Божјом, и од страха попадасмо. Светитељ им на то рече: Чујте браћо, Бог неба и земље посети слугу свога; али се ви не бојте, већ чините што вам је наређено, јер сте послани да ме ухватите и окованог одведете цару. Војници му одговорише: Ми се договорисмо да ти ништа не казујемо. А откуда си ти сазнао да смо ми послани по тебе? Светитељ им на то рече: Не треба да много разговарам с вама, пошто хитам на предстојећи ми подвиг, који ми је уготовио Цар Небески, јер ће ме водити из Рима чак у Византију.
Рекавши то, блажени Александар преклони колена и помоли се Господу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже отаца наших, хваљен и благословен кроза све векове! Молим Те сада, Господе, не одвоји ме од лика праведника Твојих, нити одбаци мене који идем к Теби, пошто си ми открио свето и страшно име Твоје; Ти си, Господе, помоћник и заштитник мој, пошљи ми Анђела Твог, да ми помаже, и да управља језиком мојим када будем одговарао пред мучитељима.
Када светитељ заврши своју молитву, војници метнуше руке своје на њега, оковаше га у гвоздене ланце и поведоше к цару Максимијану. А мати светитељева Пименија не знађаше да је син њен Александар одведен к цару на суд. Свети Александар беше телом крепак, растом висок, лицем диван и млад; имађаше осамнаест година. Када би изведен пред цара, цар га упита: Ти ли то вређаш моћ моју, безумниче? Ти ли се то не повињујеш своме старешини, и ниси дошао са својим савојницима да се поклониш великом богу мом Јупитеру? Светитељ на то одговори: Ја се клањам Богу моме који је на небесима, и Његовом Јединородном Сину, Господу Исусу Христу, и Светоме Духу. Другог бога ја не знам, нити признајем, зато ме не питај више о другом богу. А власти се твоје не плашим, нити се бојим твојих претњи и мука на које ћеш ме стављати.
Чувши то, Максимијан се разгневи, и упита: Шта може учинити тај бог кога ти исповедаш? Светитељ одговори: Бог је мој невидљив и свемогућ, и нема ничег што би било немогуће Богу мом. Максимијан га онда упита: Може ли бити богом онај који би распет од људи и умре убијен? Светитељ одговори: Умукни, Сатано! јер ниси достојан да поганим устима својим спомињеш пречисто и пресвето име Господа мог Исуса Христа, који добровољно претрпе за нас распеће и смрт. О свебезумни! када кажеш да је Он распет и умро, зашто онда не говориш да је Он и васкрсао из мртвих и даровао живот многим мртвима? Максимијан на то рече: Штедим твоју младост, јер видим да си врло млад. Но светитељ одговори: Штеди ти себе самог, и ишчупај се из ђаволских мрежа, а ја се не бојим мука, јер имам Бога за помоћника. Максимијан опет узврати: Рекох да желим да те поштедим. Приступи дакле и принеси жртву, па ћеш стално бити у мојој царској палати и заузимати прво место. Светитељ одговори: Коме богу наређујеш да се поклоним? Максимијан објасни: Поклони се и принеси жртву великом богу Јупитеру.
Светитељ онда подиже руке своје к небу, и стаде се молити говорећи: Господе Исусе Христе! Не остави мене, смиреног слугу твог, него помози мени грешном и недостојном. Када се он мољаше тако, па подиже очи своје к небу, он виде небеса отворена и Сина Божијег где седи с десне стране Оца, и испуни се неисказане утехе духовне. Па понова упита Максимијана: Коме богу желиш да принесем жртву? Максимијан одговори: Принеси жртву великом Јупитеру. Светитељ га упита: Зар ти не знаш да је онај кога ти називаш богом био некада човек, и то развратан и одвратан човек, јер се једном, распаљен пожудом према једној жени и заљубљен у њу, претвори у вола и својим мађијама заведе несрећну жену и оскврни.

Чувши то, Максимијан се насмеја и рече: То доказује силу богова наших, јер се јављају људима у онаквом виду у каквом сами зажеле. Светитељ му одговори: Бедниче, ти хвалиш погана и одвратна дела богова ваших, јер се и сам нечистим делима својим усличаваш њима, и не желиш да познаш Бога који Ти је даровао част и царство. Максимијан на то рече: Богови моји дали су ми царску власт. Светитељ одговори: Чудим се теби, да си ти, који сматраш себе мудрим, убио себе сама, пошто верујеш у демоне и служиш немим и бездахним идолима; оставивши Бога живог и бесмртног, ти идеш за оцем својим - Сатаном. Хајде, обрати се од таме к светлости, да не би занавек био погружен у паклу огњеном.
Тада Максимијан, препун гнева, предаде Александра трибуну Тиверијану да га мучи. У исто време он нареди Тиверијану да мучи не само Александра него и све хришћане уопште. Са тим циљем он посла истога трибуна у Тракију, наредивши му да свуда гони и мучи хришћане. Још нареди Максимијан да и Александра води за собом до Византије. Чувши то, свети Александар рече цару: Благодарим ти, мучитељу, што хоћеш да ме учиниш славним по многим земљама. О, да би ме Господ Бог мој удостојио да по свима крајевима земље претрпим свако мучење и свако страдање за пресвето име Његово!
Максимијан нареди да му Александра макну с очију. Трибун Тиверијан га узе под своју власт, и сутрадан изјутра нареди те Александра обесише о дрво за мучење, па му нагоме гвозденим ноктима стругаше цело тело. Тако струган, мученик и не уздахну, него са очима упереним к небу узношаше благодарност Богу. Затим мученика скинуше с дрвета, и трибун нареди да га окују у тешке окове и предаду војницима да га воде у Тракију.
У време када светог мученика Александра војници вођаху окованог за Тракију, Анђео Господњи јави се у сну његовој матери Пименији и рече јој: Устани брзо, спреми слуге своје и стоку, па прати сина свог у Тракију, кога воде на мучење за сведочанство Христово, да би после кончине његове сахранила тело његово. - Пробудивши се из сна, блажена Пименија не стаде туговати због сина, него се напротив испуни радости и весеља. И уставши одмах, она брзо спреми све што јој беше потребно за пут, па журно оде оним путем којим сина њеног вођаху, и сустиже га у граду Картагени. Јер улазећи у овај град она угледа светог сина свог Александра где му Тиверијан суди пред народом. А кад га стадоше истјазавати и мучити, она од велике радости велегласно повика ка милом сину свом, говорећи: Чедо моје, нека ти Бог вишњи, Пастир добри помогне!
Чувши глас њен, Тиверијан упита: Чији је то глас? - Но нико му не умеде казати откуда би тај глас, пошто беше сувише много народа присутно. Затим Тиверијан рече мученику: Несрећниче, принеси боговима жртву! Свети мученик одговори: Ја ћу принети Богу жртву хвале. Мучитељ му на то рече: Зар ниси говорио да ваш бог не тражи жртве? Светитељ одговори: Стварно, Бог мој не тражи онакве жртве какве ви приносите вашим идолима, али Он тражи жртву правде и светости, јер је Он Бог праведан и свет.
Тада нареди Тиверијан да свећама пале тело мучениково, говорећи: Видећемо, да ли ће бог његов доћи да га избави из мојих руку. - Тако паљен, свети мученик подиже очи к небу говорећи: Слава Теби, Господе Исусе Христе, који си твог Архангела Михаила у Вавилон послао и Три Младића од огња избавио, Ти Господе, избави и мене сада од ове муке и посрами мучитеља силом Твојом, да бих и ја са псалмопевцем Давидом могао рећи: Прођосмо кроз огањ и воду, и Ти нас изведе на одмор (Пс. 65, 12).
Тиверијан пак, видећи да се огањ не дотиче мученика, постиде се и нареди војницима да Александра вежу и воде за њим даље путем. А кад светитељева мати виде где одведоше од мучитеља сина њеног, замоли војнике да јој допусте да се види са сином. Војници јој допустише. А кад свети мученик угледа своју мајку, рече: Добро си урадила, госпођо мати моја, што ме пратиш овамо, где ћу завршити подвиг, као што ми Господ откри. - Неки пак од војника говораху: Благо теби, Александре, јер је вера твоја велика, јер је Бог хришћански велик. Ето колике си муке поднео за Њега, па ипак ти ништа није.
Тако они говораху за време путовања, које предузеше по Тиверијановом наређењу. Наишавши путем на један извор, седоше да се одморе, и стадоше јести. Војници мољаху и светог мученика Александра да једе с њима, јер већ беше четрдесет дана откако светитељ не окуси ништа, ни хлеба ни воде. Али он, имајући молитву као своју храну, преклони колена и стаде појати псалам: Подигох очи своје ка горама, одакле ми долази помоћ. Помоћ је моја од Господа, који је створио небо и земљу (Пс. 120, 1-2). Затим настави молити се овако: Господе Исусе Христе, сачувај мене, јагње Твоје, безазленим, да се непријатељ мој не би обрадовао због мене, јер сам познао име Твоје. Не посрами ме пред мучитељем, Господе, него ми пошљи Анђела Твог и десницу Твоју, и буди ми помоћник и покровитељ.
Када свети мученик заврши своју молитву, Анђео Господњи стаде пред њега и рече му: Не бој се, Александре, јер је Господ услишио твоју молитву, и ја сам послан од Бога да ти помажем. - Ове речи које Анђео говораше Александру, војници чуше, али никога не видеше, па се стога силно уплашише и од страха на земљу попадоше. А блажени Александар их упита: Шта видесте, браћо, те од ужаса попадасте? Они му одговорише: Чусмо глас Бога Твог, који ти говораше, и нас спопаде страх, и од страха попадосмо на земљу.
Када војници говораху ово светом Александру, сустиже их Тиверијан, праћен велможама градским. Тиверијан упита велможе: Како се зове ово место? Они му одговорише: Зове се Судско место. Тиверијан на то рече: Ако је ово Судско место, онда овде треба обавити суђење. Доведите ми Александра хришћанина. - Када му свети Александар предстаде, Тиверијан му рече: Зар се ти још држиш свога безумља и не желиш да се боговима нашим поклониш? Како видим, срце је твоје окамењено, и ја те истински сажаљевам, и због тога хоћу да те обратим к боговима, господарима васељене. Мученик му на то одговори: Безбожни, слепи умом, сине ђаволов, ти си се предао оцу своме - Сатани, како ме онда можеш сажаљевати и бити милостив према мени? Та отац твој Сатана ни према коме није милостив, већ хоће да све одвуче са собом у пакао огњени и погуби.
Тиверијан онда рече: О зла главо! Зар си ти раван мени, те ми тако одговараш? Да ли ме зато бешчастиш што те ја штедим? Није ли требало да ме још више почитујеш за моју доброту и кротост према теби, а ти ме чак дрско вређаш? Светитељ му одговори: Заиста личиш на оца свог - Сатану, јер имаш срце тврдо као најтврђи камен. Не пада ли ти у очи, да се ово место зове Судско место? Сам овај назив јасно показује да ће те ускоро постићи праведни суд Бога, који ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим. Тада ћеш схватити да сам ти истину говорио, јер ће ти Бог судити што немилосрдно мучиш слугу његовог. Бог види како ме ти неправедно и љуто мучиш. Али знај, ове ће муке мени донети славу а теби припремити погибао вечну.
Чувши овакве речи, Тиверијан се сав запали још већом јарошћу и нареди да се по земљи распростре трње, и да по њему вуку мученика. А светитељ, тако мучен, ћуташе као да не осећа бол. Приметивши да Александар не осећа болове, Тиверијан се разјари још више, па нареди да четири војника бију мученика чвороватим гвозденим моткама. Тако бијен, мученик довикну мучитељу; Безбожниче, јесу ли само ово муке што си измислио за мене? Хајде, дај друге, теже муке, јер ја помоћју Христа Бога мог не осећам никакав бол од ових мучења.
Тиверијан му на то рече: Ја ћу те на комаде искидати, и у огањ те бацити, и пепео твој развејати, да ни трага не остане о теби на земљи. Онда ћу видети, да ли ће ти доћи Христос и избавити те из мојих руку. Светитељ одговори: Христос мој ће те ускоро погубити; тело твоје и кости твоје биће искидани на комаде и разбацани по земљи; ти се нећеш вратити у Рим, нити видети лице поганог цара твог, јер ће Господ уништити спомен твој са земље. И све ће те то снаћи, бедниче, зато што ниси познао Бога истинитога нити Му одао дужно поштовање што ти је даровао част и власт. Но када би ти познао Бога, онда би могао стећи себи живот вечни на небу. Сада пак, оставивши Бога живога, ти си заволео оца свог - Сатану, са којим ћеш заједно бити вргнут у пакао огњени. А ја ћу свагда прослављати Господа и Спаситеља мог Исуса Христа, који ће ме избавити из твојих руку и удостојити ме благодати своје у своме вечном царству.
Чувши овакве речи, мучитељ се измени у лицу од јарости, али ипак нареди да престану мучити Александра. Но како се дан клонио вечеру, Тиверијан зажеле да преноћи у том месту. Пошто вечера, он леже да спава. И у сну имаде виђење: јави му се Анђео Божји, страшног изгледа и са мачем у руци, и рече му: Безбожниче, ево ја сам дошао противу тебе, јер љуто мучиш слугу Божјег Александра. Знај да те одмах могу убити овим мачем, али ћу те трпети још неко време. Када се пробудиш, иди хитно кроз Илирију у Византију, јер се приближи кончина слуге Божјег Александра.
Тиверијан се одмах пробуди од страха. И сав дрхћући од ужаса, он сазва своје пратиоце - саветнике, и исприча им страшни сан свој. А они му рекоше: Ми смо давно хтели да ти кажемо да не мучиш оног човека тако страшно и неправедно, али нисмо смели. Још смо чули да је хришћански Бог велик и баца у огањ неугасиви оне који муче слуге његове. - Тиверијан се још више уплаши после ових речи, па нареди да војници одмах по ноћи крену и воде мученика напред, а он сам иђаше позади њих. И пролажаше Тиверијан поред многих градова, не свраћајући у њих, јер, по наређењу Анђела, хиташе у Византију. А оно страшно виђење у сну Тиверијану се данима не скидаше с памети, и он стално беше у страху и не смејаше више да ставља на муке светог Александра.
Када Тиверијан пролажаше кроз Илирију, и приближи се граду Сардикији, у сусрет му изађе градоначелник и градске велможе. Али Тиверијан не сврати у град, већ га промину. Хришћани пак тога града, чувши да трибун Тиверијан, идући из Рима, води са собом неког мученика, изађоше сви изван града, не да сретну трибуна него да виде мученика. Угледавши мученика где засебно воде, они му притрчаше и, павши му пред ноге, говораху: Моли Бога за нас, страдалче Христов! А он им рече: Молите и ви Господа за мене, браћо, да довршим подвиг свој у Христу Исусу и да се удостојим примити из свете деснице његове обећани ми венац.
Затим свети мученик би одведен даље. Прошавши град Клисуру, они се приближише месту, званом Вономасиски Пук, удаљеном од Филипопоља четрдесет потркалишта. И ту се зауставише. У то време Тиверијан већ стаде заборављати оно страшно сновиђење које је имао односно мученика Александра. Па извевши светог мученика преда се на ислеђење, он га упита: Александре, да ли још остајеш непокоран и не желиш да приступиш милосрдним боговима нашим и принесеш жртву Јупитеру и Асклипију, који владају васељеном? Светитељ одговори: Ослепљени умом, сине Сатанин, шта још желиш да чујеш од мене? Ја сам ти већ рекао да нећу принети жртву демонима. Тиверијан му на то рече: Ја и не наговарам тебе да се поклониш демонима, већ великим боговима: Јупитеру и Асклипију. Светитељ му одговори: Безумниче, зар ти не схваташ да су твој Јупитер и Асклипије - демони? Тиверијан рече: Тако ми богова, ја ћу учинити да твоје име постане срамота по целој земљи због тако велике увреде коју наносиш и мени и боговима мојим. Светитељ одговори: И ја то желим, да би се мноме прославио по свој земљи име Господа мог Исуса Христа.
Тада Тиверијан рече војницима својим: Макните га са очију мојих, јер не могу више да подносим увреде његове. Водите га у Филопопољ и вргните у тамницу. И држите га у тамници док ја не дођем тамо. - Војници поступише по наређењу: одведоше мученика у Филопопољ и закључаше у тамницу. Грађани пак, чувши да долази Тиверијан, изађоше му у сусрет. И он, дошавши у град, спремаше се да принесе жртву Јупитеру и Асклипију. А Филопопољски хришћани, сазнавши да се у њиховој градској тамници налази свети мученик Александар, слегоше се код тамнице и молише тамничког стражара да их пусти у тамницу да виде мученика Христовог. Стражар их пусти, јер се и сам бојаше Бога. А кад уђоше унутра и угледаше светог мученика у оковима, они припадаху к ногама његовим и целиваху окове његове, и говораху: Благослови нас, страдалниче Христов! благослови и постојбину нашу, јер смо хришћани, живимо у великом страху у овом граду, јер војвода овога града сваки дан нас тражи да нас мучи, да би нас одвратио од Христа. Али нас не може одвратити од Христа. По благодати Христовој, нас је овде много; међу нама се налазе и неки од првих и најугледнијих грађана. Ми се надамо да ће сила Христова победити безбожну веру многобожачку, те ће сав град наш славити Христа. А ти, страдалче Христов, јуначки претрпи до краја подвиг твој за Христа.
Међутим, Тиверијан, приносећи погану жртву идолима, сети се Александра окованог у тамници, па рече велможама градским: Ви треба да знате да ми је цар предао једног хришћанина ради ислеђења; ја га целим путем приморавах разним мукама да се поклони боговима нашим, али ништа не успех. На моја питања он одговара врло грубо, и вређа и мене и богове наше. Нека га доведу овамо, еда би се некако постидео од вас, пошто вас, је много, и принео жртву боговима.
Александар би одмах доведен. Седећи са градским војводом заједно, Тиверијан се обрати мученику: Реци ми, Александре, ниси ли се већ одлучио да принесеш жртву боговима нашим? Ето, сви хришћани овога града већ се поклонише Јупитеру и Асклипију, само се ти једини противиш. Светитељ одговори: Лажеш, бедниче, као што лаже и отац твој - Сатана, јер ниједан од овдашњих хришћана није извршио ваше безбожно наређење. Од мене пак шта желиш да чујеш, осим онога што сам ти већ н раније много пута рекао: хришћанин сам и нећу принети жртву поганим демонима вашим. А и сада ево изјављујем да сви присутни чују: слуга сам Бога небескога, и никада се одрећи нећу Исуса Христа, Бога мог.
Посрамљен, Тиверијан рече војницима: Окованог у гвоздене ланце, водите га испред мене, а ја ћу ускоро кренути за вама. - И одведоше светог мученика даље путем. А кад дођоше до једног потока, званог Сирмије, мученик уми руке своје и лице, окрену се Истоку, и стаде се молити, говорећи: Хвала Ти, Господе мој, што си ме и у Филопопољу удостојио да исповедим пресвето име твоје. - Али, војници му не дадоше да се још моли, него га примораше да настави пут. И кад дођоше до места званог Пуковско, где су се приређивале незнабожачке свечаности, сустиже их Тиверијан. Позвавши к себи Александра, Тиверијан му рече: Знаш ли, Александре, да ти ја пред војводом благо предложих да принесеш боговима жртву, а ти ме пред свима страшно увреди? Хајде бар сада изврши што ти се наређује, па ћу те одмах пустити на слободу. Светитељ одговори: Што ти рекох пред војводом, то ћу ти рећи и на сваком месту: сине Сатанин, помрачени ђаволом, не надај се да слугу Христовог одвратиш од Бога истинитога.
Тада Тиверијан нареди да се побију у земљу четири коца, да се мученик растегне између њих на четири стране и привеже за колце, па да му се ударе двеста батина. Примајући ове батине, мученик ћуташе, али се у себи мољаше Господу Богу своме. Утом се чу с неба глас који говораше мученику: Буди храбар, Александре, и не бој се мука, јер су оне пролазне, а ја сам увек с тобом.
Чувши овај глас, Тиверијан се силно уплаши, и одмах нареди да престану тући мученика, па наставише пут. Дошавши до града Карасуре, између Филипопоља и Верије, Тиверијан уђе у град, а војници не уђоше него остадоше у хладовини под дрвећем близу града. Беше управо подне, и силна жега. Свети мученик рече војницима: Браћо, ја сам жедан. А војници му одговорише: И ми смо жедни, али одакле да узмемо воду? Светитељ им на то рече: Причекајте мало, моћан је Бог мој да нам и на овом месту да воде. Рекавши то, он преклони колена и помоли се Господу говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си некада у пустињи из камена извео воду жедноме Израиљу (2 Мојс. 17, 1-7), погледај и сада милостиво на слугу Твога, и дај нам на овом месту воду, да бих пио ја и сви који су са мном, те да се због тога прослави пресвето име Твоје.
Када се свети мученик тако помоли Богу, одмах се раседе земља испод дуба, и потече поток воде чисте и студене. Видевши ово чудо, војници говораху: Ваистину је велик хришћански Бог, који брзо испуњава молбе верних слугу својих. - И пи од те воде свети мученик, и сви што беху с њим, и слављаху Христа Бога.
Затим, преваливши велики пут, војници дођоше до реке Арзон. Па пошто беху уморни од пута, седоше да се одморе. Седе са њима и мученик. Ту их сустиже Тиверијан, па видевши мученика где седи, љутито упита војнике: Што сте, несрећници, допустили да седи овај безбожни човек? - Онда поустајаше и кренуше пут града Верије. Када се приближише томе граду, грађани чесно сретоше Тиверијана. А у том граду беше врло много хришћана, више од половине. Али они, бојећи се мучења од стране незнабожаца, тајно исповедаху хришћанску веру. Када хришћани угледаше мученика Христовог, где га одвојено воде, они му прилажаху и говораху: Радује се, страдалче Христов! буди храбар и држи се јуначки, јер безбожни мучитељи неће никада успети противу силе Христа Бога нашег.
Међутим, Тиверијан призва к себи мученика и рече му: Александре, послушај ме као оца свог: заједно са мном принеси сада жртву боговима нашим. Ако то учиниш, обећавам ти пред свима, да ћу те одмах пустити на слободу, и ако желиш можеш од овога тренутка бити старешина у моме пуку; ако пак то не желиш, онда можеш ићи куда ти је воља. - Насмејавши се, светитељ му одговори: О, како је горка твоја утеха којом ме тешиш! Јер те речи твоје наносе најљућу муку души мојој. Но, не дао ми Бог да послушам твој савет! Ја сам ти већ много пута рекао, а и сада ти кажем, и касније ћу ти исто рећи: хришћанин сам и нећу принети жртву демонима твојим.
И Тиверијан крену одатле даље путем. За њим вођаху мученика окованог у ланце. И стигоше у друго место, које се налажаше на обали исте реке Арзона, удаљено од Верије четрнаест потркалишта. У том месту бејаше много гостионица. Тиверијан заноћи ту, очекујући мученика, кога праћаху многи хришћани из града Верије. А кад војници са мучеником приспеше код Тиверијана, мученик моли Тиверијана да му допусти мало времена да се помоли Богу своме. Тиверијан му допусти. А свети мученик, видевши у близини велики орах, оде испод њега, преклони колена, и мољаше се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, пошљи Анђела свог и узми душу моју, јер ништа више не могу поднети, пошто изнеможе тело моје.
Тиверијан пак, посматрајући мученика где се моли, рече својима: Чуди ме веома, откуда се овај научи мађионичарским молитвама? Одрастао је на моје очи, и ја сам га учинио војником, али никада ни слутио нисам да зна мађије. - И дозвавши к себи Александра, рече му: Александре, принеси боговима жртву! Светитељ одговори: Заиста је твој ум помрачен, јер опет желиш да чујеш од мене оно исто што си већ много пута чуо.
Тада Тиверијан нареди слугама својим да мученику поливају леђа врелим уљем. Но Анђео Господњи невидљиво предстаде, изли врело уље на мучитељеве слуге и опече их, а суд разби. Мучитељ пак, видевши да су врелим уљем повређене слуге његове а не мученик, силно се разјари, и нареди четворици војника да мученика испруже на земљи испод ораха и да га немилосрдно бију моткама. И слуге га тукоше све док не малаксаше. Тада устаде свети Александар и рече: Господе Боже, благослови ово дрво и подај му целебну силу, јер под њим страдах за пресвето име Твоје. - И од тог времена род и лишће тога ораха исцељиваху од сваке болести.
Затим војници са мучеником кренуше даље путем, идући испред Тиверијана. А кад прођоше Адрианопољ стигоше у место, звано Вуртодексион. Ту свети мученик затече своју блажену матер Пименију, која беше пре њега стигла тамо. Видевши сина свог, она му паде пред ноге плачући. Затим устаде и загрли га. А свети мученик јој рече: Не плачи, мајко моја, јер се надам у Господа мог, да ће ми дати да сутра завршим подвиг свој.
У том месту сустиже их Тиверијан. Пошто дан беше на измаку, Тиверијан остаде да преноћи. У два сата после поноћи од устаде, и кренуше на пут. При изласку сунца стигоше до реке, зване Зионкел. Ту беше гостионица у којој се Тиверијан одмори од пута. Пошто се одмори, он рече мученику: Стављао сам те на многе муке, и ипак те не узмогох обратити мојим боговима. Знај дакле, сада ћу те погубити, ако ме не послушаш.
Рекавши то, Тиверијан крену даље. Приближавајући се Византији, дође до града Дризипера што лежи на реци Еригони. Зауставивши се поред реке, Тиверијан одлучи да изрекне коначну пресуду мученику, па му рече: Ето, сада је смрт твоја пред тобом, Александре. Шта велиш: хоћеш ли боговима принети жртву, или не? Јер ево, овде ћу те убити, и у реку твоје тело бацити, да га рибе поједу. Светитељ му одговори: Био бих ти захвалан када би ти заиста учинио сада то што говориш, јер бих се брзо избавио из твојих руку. А боговима твојим никада нећу принети жртву, па макар ме ти могао погубити и са хиљаду смрти.
Тада мучитељ изрече смртну пресуду Александру, и предаде га војницима, наредивши им да му отсеку главу а тело баце у реку. И уставши, Тиверијан настави пут, а војници остадоше да изврше наређење. Ту се слеже много народа, који су желели да виде мучеников крај; међу њима беше и много хришћана. Свети мученик моли џелата да причека мало док се он помоли Богу, и потражи мало воде. Један човек из народа, који беше дошао да види овај призор, узе суд те захвати воду са реке, и донесе мученику. Пошто уми руке и лице, свети мученик се окрете Истоку, прекрсти се, и стаде се молити говорећи:
Слава Теби, Боже отаца наших! Слава Теби, Боже Авраамов, Исаков и Јаковљев! Од Тебе дрхће сва твар и клања Ти се као Творцу неба и земље! Пред Тобом, Богом невидљивим и вечним са страхом стоје Серафими, не смејући да погледају на Те, и непрестано кличу: Свет, свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје. Тебе благосиља сунце што небом ходи; Тебе благосиља земља и што је на њој, људи и животиње, и све што је живо слави Тебе, јер си Ти једини вечни Бог, Отац и Син и Свети Дух. Опомени се, Господе, оних који се боје Тебе и узносе благодарност пресветом имену Твом. Не презри, човекољубиви Господе, и мене грешног и недостојног слугу Твог.
Затим, обративши се хришћанима, свети мученик им рече: Браћо и оци! опомињите се трудова мојих, јер се не лених да страдам за Господа нашег, да би Он био милостив према мени и према целом хришћанском роду. Знајте да тај дуги пут од Рима довде ја пређох, узама везан и оковима окован и злостављан и вучен и мучен, не својом силом него помоћју Господа нашег Исуса Христа. Том помоћју ја јуначки све претрпех, и победих насиље Тиверијана и помоћника његовог - ђавола. И ево сада већ одлазим да предстанем Господу моме. Ви се пак помолите за мене, да бих обрео милост пред Господом.
Затим моли џелата да причека још мало и, преклонивши колена, мољаше се Богу говорећи: Господе Исусе Христе! услиши слугу Твога који страда за свето име Твоје! Дај благодат телу моме: где оно буде положено, нека се тамо дају чудесна исцелења болнима у славу пресветог имена Твог.
И чу се с неба глас који обећаваше да ће молба мученикова бити испуњена. Онда мученик рече војницима: Браћо, извршујте брзо што вам је наређено. А џелат, коме беше име Целестин, рече светитељу: Мучениче Христов! помоли се Богу твоме, да ми Он не упише ово у грех, јер ми је наређено да те убијем. Светитељ му одговори: Ти то чиниш не по својој вољи него по наређењу. Грех је на ономе који је наредио, а ти чини брже што си дужан чинити, јер ја журим ка Господу моме.
Тада Целестин чистим убрушчићем веза очи светом мученику и, исукавши мач, хтеде да га посече. Али, угледавши свете Анђеле који беху дошли да узму мученикову душу, препаде се, и стајаше тако, не знајући шта да ради. А светитељ, очекујући да му глава буде што пре отсечена, рече џелату: Чини, брате, што ти је наређено. Џелат му одговори: Бојим се, слуго Божји, јер видим неке дивне људе где стоје близу тебе. - Тада светитељ повика к Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, дај ми да овог часа скончам!
И Анђели отступише мало од њега. Тада џелат Целестин приступи и отсече мученику чесну главу. И одмах Анђели узеше у своје руке свету душу његову, и узношаху је на небо славословећи Бога. И то ангелско појање чуше сви хришћани који беху тамо.
Тако свети мученик Александар заврши подвиг страдања свог, а чесно тело његово војници бацише у реку, као што им Тиверијан беше наредио. Али, по промислу Божјем, четири пса извукоше из воде тело мучениково на обалу. И лизаху пси свето тело, и седећи крај њега чуваху га од звериња. А када на то место стиже мученикова мати, блажена Пименија, она узе многострадално тело милог сина свог, помаза га мирисима, обави чистом плаштаницом, и чесно погребе поред реке Еригоне. И од гроба мученикова даваху се многа исцељења болнима.
Ускоро после тога свети мученик се јави својој матери у виђењу, утеши је, и обавести је да ће се она брзо преселити к Богу. Стојећи сада с њом пред престолом славе Божје у сабору светих Мученика, свети мученик Александар моли за нас човекољубивог Господа и слави Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, слављеног од свеколике видљиве и невидљиве твари сада и увек и кроза све векове, амин.
Свети мученик Александар пострада 298. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА ЈОВАНА, ЈЕВТИМИЈА, ГЕОРГИЈА И ГАВРИЛА ИВЕРСКИХ

Оснивачи знаменитог Иверског (Грузинског) манастира у Св. Гори. Св. Јован подвизавао се најпре у лаври Атанасијевој, потом основао свој манастир, Ивер. Упокојио се 998 године. Јевтимије и Григорије превели Свето Писмо на грузински језик. Јевтимије се упокојио 1028 а Георгије 1066 године. Гаврил се удостојио чути глас Божји и прихватити чудотворну икону Божје Матере, која је морем дошла у манастир (спомен о њој 12 фебруара).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВСИКАКИЈА, ЕПИСКОПА СИНАДСКОГ

Блажени Павсикакије живљаше у доба цара Маврикија[10]. Родно место његово беше град Апамеја на Црноме Мору. Родитељи његови беху благородни, чувени и одгајени у хришћанској вери. Још као млад, Павсикакије се предаде строгом посту, молитви и свима осталим суровим подвизима. Стога касније постаде монах. Отада се храњаше са по мало хлеба и воде, а бављаше се и лекарством, те истовремено лечаше и тела и душе. Он изгоњаше демоне из бесомучника, исцељиваше хроме, усправљаше грбаве, и чињаше друга слична чудеса.
Слава његова пронесе се, те за њега сазнаде ондашњи патријарх цариградски, блажени Киријак, који га рукоположи за епископа синадског. Отишавши у град Синаду[11], он прогна из своје епархије духовне вукове, тојест јеретике отсече мачем учења свог од здравог тела хришћана, и као труле делове избаци их из Цркве, да они не би нанели штету осталим здравим члановима. На тај начин осигура пастви својој мир и спасење. Путовао је у Цариград и исцелио цара Маврикија од болести. Због тога цар својом хрисовуљом одреди да се сваке године синадској епархији даје по литра злата. При повратку из Цариграда, у месту Солону он молитвом изведе из земље воду и утоли жеђ својих сапутника који се мучаху од силне жеђи. Пошто проведе живот у таквим подвизима и многима би узрок спасења, свети Павсикакије остави овај земаљски живот и пређе у онај небески.
Свети Павсикакије упокојио се 606 године.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА, ЕПИСКОПА ТИВЕРИЈАНСКОГ

Пострадао за Господа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИФОРА

Презвитер обитељи Ефапсијске; у миру се преставио.

СПОМЕН СВЕТОГ СЕРГИЈА ИСПОВЕДНИКА

Свети мученик и исповедник Сергије родио се у Цариграду. Због поклоњења и молитвеног поштовања светих икона он би ухваћен од иконобораца и приведен безбожном цару Теофилу[12]. Цар га стаде разлозима и претњама приморавати да се одрекне поклоњења светим иконама, али светитељ не пристаде. Побуђен одвратним и лажним речима мучитељевим, светитељ му рече: Сваки прави хришћанин треба да се клања чесним иконама и да их молитвено штује, пошто молитвено поштовање светих икона прелази на прволик.
За ове речи светом Сергију везаше конопац око врата и вукоше га по градским улицама као злочинца, затим га затворише у тамницу, и најзад му одузеше и разграбише целокупну имовину, па га заједно са женом његовом Ирином и децом послаше у прогонство. У прогонству он претрпе много мука, па с радошћу отиде ка Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ ГЕОРГИЈА ИСПОВЕДНИКА

Родом из Цариграда; под царем Теофилом због поштовања светих икона одузето му имање; и после разноврсних страдања послат у заточење заједно са својом женом и децом; у заточењу и преминуо, у деветом веку.

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МОНАХА ИВЕРИТА

Изобличили латинствујућег цара Михаила Палеолога (1258-1282 г.) и патријарха Јована Века, који је био присталица уније са Римом; због тога бачени у море, и тако пострадали.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ ГЛИКЕРИЈЕ ДЕВИЦЕ

Кћи Новгородског старешине Пантелејмона; преставила се 1522 године. На 50 година од њене смрти мошти њене обретене нетљене, и положене у цркви Флора и Лавра у Новгороду; прославила се многим чудесима.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Антонин Пиј владао римском царевином од 138 до 161 године.
2. Лампадофоријом (λαμπαδηφορια) или лампадодромијом (λαμπαδηδρομια) називало се уствари трчање са буктињама. У тим тркама узимала је учешће, углавном, омладина. При томе, награде су додељиване онима који би извесно растојање претрчали са запаљеном буктињом. Лампадофорије су приређиване о разним религиозним празницима и свечаностима, обично у част богова светлости и огња (Прометеја, Пана), а и у част врховног бога Зевса.
3. Вил или Ваал - врховно божанство код Вавилонаца, бог сунца и светлости уопште. У Вавилону је у част овог божанства био подигнут велики храм у облику високе четвороугаоне куле. У приземљу овога храма налазила се постеља и златан сто; ту су жреци свакодневно постављали храну, одређену за Вила. Вавилонци су сматрали Вила за бога живог који једе и пије. Но ту њихову обману обелоданио је пророк Данило (види Књигу пророка Данила).
4. Змија, која је била у великом поштовању код Вавилонаца и чији је златни кип стајао у Виловом храму, била је развејана у прах пророком Данилом (Књига пророка Данила).
5. Види Књ. пророка Данила, гл. 3.
6. Познато је да је у старини било око двадесет градова који су се називали Ираклија; у даном случају подразумева се Ираклија, која се налази у Тракији и лежи у близини Мраморног Мора.
7. Очевидац течења мира из гроба свете мученице Гликерије био је, поред осталих, и цар Маврикије (царовао од 582 до 602 год.). При њему се десило на гробу свете мученице следеће чудо: епископ ираклијски одлучи да бакарни суд у који се стицало свето миро замени сребрним, који он беше купио у Цариграду. Но када овај сребрни суд би постављен крај светитељкиног гроба, миро престаде. После напорних молитава, и пошто сребрни суд би замењен старим бакарним судом, миро опет потече. Испоставило се да је сребрни суд раније припадао човеку који се бавио враџбинама и употребљавао тај суд у нечисте сврхе.
8. Св. мученик Александар спомиње се још и 25 фебруара, где се налази кратко казивање о његовом страдању.
9. Цар Максимијан владао од 235 до 305 године.
10. Цар Маврикије владао од 589 до 602 године.
11. Синада или Синад - град на северу Фригије, сада рушевине близу Ескипара - Хассаф.
12. Цар Теофило - сурови гонитељ иконопоштовалаца, владао од 829 до 842 године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Епифаније, епископ кипарски. Рођен као Јеврејин, но увидевши силу вере Христове, крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. У двадесет шестој години својој замонашио се у манастиру светог Илариона. Доцније оснује засебан манастир, где се прочуо по целој Палестини и по Мисиру због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. На путу се сретне са великим Пафнутијем, који му прорече, да ће бити архијереј на острву Кипру. И заиста, после више година Провиђењем Божјим дође Епифаније на Кипар, где буде изненадно изабран за епископа. У шездесетој години постане епископом у граду Саламини, и као епископ управљао је црквом Божјом педесет пет година. Свега је живео на земљи сто петнаест година, и упокоји се од овога живота да вечно живи у царству Христовом. Пред смрт буде позван у Цариград од цара Аркадија и жене му Евдоксије на сабор епископа, који је требало по жељи царевој и царичиној да осуди светог Јована Златоуста. Приспевши у Цариград, он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио с царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: "Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и ти више нећеш видети престола твога". На то му Епифаније отписа: "Страдалниче Јоване, одолевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до места, у које те прогоне". - И оба ова светитељска пророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста. Епифаније тајом седе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; а Златоуста отера цар у прогонство у Јерменију; но светитељ овај успут умре. Упокоји се свети Епифаније 403. године. Од многих дела светог Епифанија најпознатије је Ковчежић, по грчки: Панарион, у којем је изложено и побијено осамдесет јереси.

2. Свети Герман, патријарх цариградски. Син првог царског сенатора, кога уби цар Константин Погонат. Исти овај зли цар ушкопи сенаторовог сина, овога Германа, и силом га одагна у манастир. Као монах Герман засветли као звезда својим животом добродетељним. Због тога буде изабран прво за епископа кизичког, а потом, када се зацари Анастасије II, и за патријарха цариградског. Као патријарх крстио је злогласног Копронима, који у време крштења упрља воду нечистотом. И прорече тада патријарх, да ће то дете кад постане царем унети у Свету Цркву некакву нечисту јерес. То се и зби. Када Копроним поста царем, обнови јерес иконоборачку. Лав Исаврјанин, отац Копронимов, отпоче гоњење икона, а кад му се патријарх Герман успротиви, осорни Лав узвикну: "Ја сам цар и свештеник!" па збаци Германа с престола и отера у манастир, где овај светитељ проживе још десет година, док га Господ не позва к Себи у Царство небеско 740. године.

3. Свети мученик Панкратије. Из Фригије дошао беше у Рим где као четрнаестогодишњи дечак би намучен и убијен за Христа 304. године. Овај светитељ много се штује на Западу. У Риму постоји црква његовог имена, и у тој цркви почивају свете мошти његове.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕПИФАНИЈА, ЕПИСКОПА КИПАРСКОГ

Постојбина светог Епифанија, пореклом Јеврејина, бејаше Феникија[1], покрајина поред реке Елевтере која извире из Ливанских Гора и улива се у Феничанско Море. У селу Висандуку, недалеко од града Никеје, живљаху родитељи светог Епифанија, бавећи се земљорадњом. Они имађаху двоје деце: Епифанија и кћер Калитропију. Када Епифанију беше десет година, умре му отац; мати удовица беше у великој невољи како да у својој сиротињи исхрани децу своју. И она их прехрањиваше трудом руку својих. Тако прође неколико година. Магаре које удовица имађаше беше врло лудо и љуто. Једном рече мати Епифанију: Чедо, узми магаре, одведи у град на тржиште и продај, да купимо хране. Епифаније одговори матери: Ти знаш, мати, да је магаре лудо, и кад га купци на тржишту буду видели како лудује и бесни, они ће ме тући. Мати му на то рече: Иди, чедо, а Бог отаца наших нека укроти магаре.
Дечко послуша мајку, узе магаре и одведе у град на продају. Тамо на тржишту као први купац појави се неки Јеврејин. Распознавши у дечку продавцу свога сународника, Јеврејин рече Епифанију: Синко, ја и ти верујемо у једног праведног Бога, и не треба да учинимо неправду један другоме, да не бисмо разгневили Бога нашег, и онда проклињали један другог. Зато хајде да одредимо магарцу правичну цену. Епифаније му на то одговори: Не желим да ово магаре продам теби, пошто је још необучено, бесно и лудо; само због глади, и немајући чиме да купимо храну, моја мати одлучи да га продамо. Но пошто чујем од тебе да је грех учинити ближњему неправду због добити, бојим се да ме не казни Бог и ти не прокунеш. - Задивљен разумношћу и добротом дечаковом, Јеврејин му даде три динара, са речима: Синко, узми ово, те купи мајци хлеба, и врати се кући својој са магаретом; па ако се магаре укроти, ви га задржите код себе; у противном, отерајте га од куће, да не би некога убило.
Епифаније крену онда својој кући. Но испред његовог села срете га неки хришћанин Клеовије и изјави жељу да купи магаре. Али му честити дечко не хтедијаше продати. И док они разговараху о томе, магаре се разбесне, стаде рикати и ритати се, и збацивши са себе Епифанија оно одјури. Павши са магарета, Епифаније се разби, и лежаше плачући и немајући снаге да устане, пошто беше угрувао бедро које га много бољаше. Клеовије му приђе, опипа му бедро и, прекрстивши га три пута, оздрави га, и Епифаније тог тренутка устаде са земље. А према разбеснелом магарету Клеовије повика, говорећи: У име распетог Господа нашег Исуса Христа наређујем ти да станеш и, пошто си хтело убити господара свог, да се не макнеш са тог места. Чим он то рече, магаре паде на земљу и црче.
Запањен овим, дечак упита Клеовија: Оче, ко је тај распети Христос, чијим се именом чине таква чудеса? Клеовије му одговори: Исус Христос је Син Божји кога Јевреји распеше. - Епифаније се побоја да му каже да је Јеврејин, и крену својој кући са мишљу о Христу распетом и са жељом да поверује у Њега. Дошавши код своје мајке, он јој исприча све што се догоди. Мати његова, немајући чиме да храни децу, продаде своју њиву, а Епифанију нареди да иде у град и изучи неки занат, да би касније могао хранити и себе и њу са сестром Калитропијом. Но пред сам Епифанијев одлазак у град, дође из града у село Висандук неки богат законоучитељ јеврејски, Трифон, који је у том селу имао неко имање, и који се још израније добро познавао са родитељима Епифанијевим. Дознавши да је мати Епифанијева обудовела и да у великој беди мукује, он јој рече: Дај ми твога сина да га усиним, те да отсада буде мој син, а тебе и твоју кћер издржаваће моја кућа.
Удовица са великом радошћу даде Трифону сина Епифанија. И Епифаније живљаше у Трифоновој кући као син, и учаху га јеврејским књигама. Због његове бистрине, памети и доброте Трифон га љубљаше веома. И жељаше да му да за жену своју кћер јединицу, али она, - тако би воља Божја, - убрзо умре. Но не прође много, умре и сам Трифон и жена његова, а умре и Епифанијева мајка. Епифаније остаде сам, као једини наследник целокупног имања Трифоновог. Он онда доведе код себе своју сестру Калитропију, и васпитаваше је упућујући је на врлински живот по науци коју му беше предао поотац и учитељ Трифон.
Једном Епифаније крену у своје родно место Висандук да обиђе имање које му беше остало после Трифона. По промислу Божјем, на путу га срете неки честан монах Лукијан, који је писао књиге и продавао, и на тај начин трудом својим хранио себе и сиротињу. Баш при сусрету Епифанијевом са монахом Лукијаном један просјак, павши пред ноге Лукијану, вапијаше: Смилуј се на мене, човече Божји! већ је три дана како нисам јео хлеба, и немам чиме да се окрепим. - А блажени Лукијан, немајући шта да му да, скину одећу са себе и даде просјаку, говорећи: Иди у град, продај ову одећу и купи себи хлеб.
Посматрајући то, Епифаније се дивљаше милосрђу Лукијановом и, дошавши као у неко усхићење, он угледа белу и пресветлу одећу где силази с неба на Лукијана и покрива га. Ужаснут од тога, Епифаније скочи са свога коња, паде ничице пред Лукијаном, клањајући му се, и говорећи: Молим те, човече, кажи ми, ко си ти? Блажени Лукијан му одговори: Кажи ми најпре ти које си вере, па ћу ти онда ја испричати о себи. Епифаније му каза: Ја сам Јеврејин.
Тада монах Лукијан, који беше и прозорљив старац, приметивши да благодат Божја сиђе на Епифанија, рече Епифанију: Како ти, Јеврејин, питаш мене хришћанина, ко сам? Јер су хришћани мрски Јеврејима, и Јевреји хришћанима. Ето, ти си дознао да сам ја хришћанин, и не треба више да разговараш са мном. Епифаније упита: А шта, оче, смета мени да постанем хришћанин? Лукијан одговори: Једино ти смета то што не желиш, пошто сваком добром делу претходи слободно хтење. Када би ти истински зажелео, ти би постао хришћанин.
Ове Лукијанове речи тронуше Епифанија, и он напусти намеру да обиђе своје имање у родном месту, већ навали многим молбама на старог монаха да пођу његовој кући. Одвевши га својој кући, Епифаније показа старцу сву своју имовину, па му рече: Ето моје имовине, оче; и ја желим да постанем хришћанин, и да се замонашим. Но имам младу сестру, шта ми саветујеш за њу? Блажени Лукијан му одговори: Чедо, ти можеш стварно бити хришћанин, имајући и земаљска богатства и сестру, јер то не смета светој вери хришћанској. Али монаштво не можеш примити. Пре свега заједно са сестром прими свето крштење; затим удај сестру са довољно мираза за хришћанина. После тога раздај сиромасима све своје имање, и онда ћеш моћи да будеш добар монах. - Епифаније на то рече: Све ћу то, оче, по заповести твојој спровести у дело, само не одлажи да нас преведеш у хришћанску веру. Лукијан одговори: О томе треба обавестити епископа, јер је без њега немогуће извршити тајну крштења. Ја ћу дакле отићи код епископа, а ти остани у непоколебљивој намери и усрђу ка Христу Богу нашем. Ја ћу се брзо вратити к теби.
Лукијан оде код месног епископа, а Епифаније уђе у собу код своје сестре, и рече јој: Хоћу да постанем хришћанин и да примим монашки чин. Сестра му одговори: Што ти хоћеш, хоћу и ја; што ти будеш учинио, учинићу и ја.
Када Лукијан обавести епископа подробно о Епифанију, епископ се силно обрадова, и рече Лукијану: Иди и поучи јуношу и сестру његову светој вери, и упути их на закон Христов. А кад дође недеља, ти их доведи у цркву к милосрдном човекољупцу Богу, да их светим крштењем присајединимо Њему.
Када се блажени Лукијан врати Епифанијевој кући, Епифаније и сестра његова падоше ничице пред старцем, плачући и говорећи: Молимо те, оче, учини нас што пре хришћанима. - Лукијан их подиже са земље, и стаде их учити много хришћанској вери и упућивати у хришћанску побожност. И тако проведе с њима до недеље: непрестано их и дању и ноћу поучавајући и молећи се с њима Богу. А кад дође недеља, Лукијан их одведе код епископа, и они падоше пред њим ничице као пред самим Христом, просећи свето просвећење. Епископ их подиже и, поразговоривши с њима љубазно, он их огласи. Затим епископ пође у цркву; за њим иђаше Лукијан, а за Лукијаном Епифаније и Калитропија. Када Епифаније ступи на прву степеницу при улазу у цркву, спаде му сандала са леве ноге. А када левом босом ногом ступи на праг, спаде му сандала и са десне ноге. Али Епифаније не обрати пажњу на то и не поврати се за сандале, него бос уђе у цркву, - са тако великим усрђем ишао је он к Богу. А када стајаху у цркви Епифаније и сестра његова и слушаху реч Божју, епископ погледа на Епифанија и виде венац на глави његовој и лице његово прослављеним. Затим их епископ и Лукијан уведоше обоје у купељ и крстише их у име Оца и Сина и Светога Духа. При крштењу Лукијан би кум Епифанију, а света девица Вероника би кума Калитропији. На божанственој литургији новокрштени се причестише светим Тајнама Христовим. Затим их епископ позва на ручак код себе; и остадоше у епископији осам дана.
После тога Епифаније одведе својој кући блаженог Лукијана и свету девицу Веронику; и даде Вероники хиљаду златника, а предаде јој и своју сестру Калитропију, пошто Вероника беше старешина Христових девица монахиња, и испрати их обадве. Распродавши онда све своје имање, Епифаније раздаде новац невољнима, а себи остави само 400 златника за куповину божанствених књига. И Епифаније отпутова из града са Лукијаном у манастир који блажени Лукијан беше саградио. У том манастиру се подвизаваху десет монаха који се усрдно бављаху писањем књига, и тиме се издржаваху.
У том манастиру Епифаније прими монаштво. Тада му беше двадесет и шест година. Епифаније би предат под руководство првоме после Лукијана монаху Илариону, иако младоме по годинама, но савршеноме у врлинама и украшеноме великим даровима чудотворства. Посматрајући њега, Епифаније се стаде угледати на његове испосничке трудове. Преподобни Лукијан стави у дужност Илариону да научи Епифанија читати и писати грчке књиге. Но трудољубиви Епифаније учаше се не само књигама, него се од Илариона учаше и подвижничком и богоугодном животу у монаштву. И благодаћу Христовом он напредоваше из силе у силу. А када се преподобни Лукијан престави од овог живота, блажени Иларион доби игуманство. И беше милина видети тај манастир: у њему као да не живљаху људи него анђели који свагда служе Богу. На трпези блаженог Илариона беше сув хлеб, со и вода, и то под меру. Он је јео сваки други дан, а понекад сваки трећи или сваки четврти дан, а некад и по читаву седмицу није јео ништа. Видећи све то, Епифаније подражаваше такво испосништво и вежбаше се у њему, и потом се целог живота свог држаше тог устава пошћења, коме се научи од блаженог Илариона.
Господ стаде угодника свог Епифанија награђивати даром чудотворства због чистоте срца његовог. Почетак тог чудотворства би на овај начин. Место на коме се налазио манастир било је безводно; братија су морали ићи по воду пет попришта[2] далеко, и то ноћу, пошто је дању било немогуће због страшне сунчане жеге. Догоди се једном да страни путници, пролазећи поред манастира, свратише у манастир по воду, јер их је морила страшна жеђ на силној сунчаној жеги. Они замолише монахе за воду, да утоле своју жеђ, али их они не могаху услужити, пошто у манастиру не беше ни капи воде. А путници просто умираху од превелике жеђи и несносне врућине. Истина, путници су имали један суд вина, али се вином не гаси већ још више распаљује жеђ. Епифаније се сажали на путнике, додирну руком тај суд и рече братији: Верујте, братијо, Онај који је некада воду у вино претворио, може и сада вино у воду претворити.
И тог тренутка се на ову Епифанијеву реч вино претвори у воду. Обрадовани путници се не само до миле воље напише, него и стоку своју напојише. После тога остала вода поново постаде вино. Овоме чуду сви се удивише, и од тога времена стадоше веома много уважавати Епифанија због светости живота. А он, не подносећи такво уважавање од стране братије, тајно напусти манастир, и кријаше се у пустињи Спанидрион, хранећи се пустињским зељем.
После извесног времена четрдесет Сарацена[3], који су харали по пустињи, пронађоше светог Епифанија, па видевши га у монашком оделу, стадоше га исмевати. Један од њих, слеп на једно око, човек зверске нарави и нечовечан, потеже свој мач да удари црноризца. Но кад замахну мачем, тог тренутка му се отвори слепо око и он прогледа. У чуду - он баци мач на земљу, и показа својим друговима своје исцељено око. Тада они, очевици таквог чуда, силом поведоше са собом светог Епифанија, говорећи му: Ти си бог наш, хајде с нама да нас штитиш од опасности које нас сналазе. - И свети монах, три месеца ходећи с њима, обуздаваше их од свих злих дела и не допушташе им да на његове очи чине што не ваља. За све то време он их учаше познању истинитог Бога и засађиваше страх Божји у душама њиховим. И говораше им: Ако не оставите зла дела своја, нећете благовати на земљи и изгинућете од праведног гнева Божјег.
Сарацени, не могући више да подносе обуздавање и савете кроткога монаха, мољаху га да се врати на своје пређашње место. И они га сами одведоше тамо, одакле га беху силом повели. И начинише му својим рукама кућицу. Онда се опростише са њим и отидоше. Само један од њих познаде пут истине и, поверовавши у Христа, остаде поред светог Епифанија као његов ученик. Годину ипо дана свети Епифаније учаше покајаног разбојника Божанственим Књигама и упућиваше у подвижнички живот. Онда га одведе у манастир код блаженог Илариона, који беше презвитер, да крсти ученика његовог. Велики игуман га крсти и даде му име Јован. И Јован се до смрти своје не одвајаше од учитеља свог, преподобног Епифанија, и описа његов живот све док бејаше међу живима, јер се Јован престави пре Епифанија.
Када се свети Епифаније са новокрштеним учеником својим враћаше из манастира у своју пустињску келију, срете их неки бесомучни младић, кога нечисти дух нагог гоњаше по пустињи и сатираше. Сажаливши се на овога младића, свети Епифаније се помоли Богу и истера демона из њега. А демон, излазећи из младића, повика говорећи: О Епифаније, ти ме изгониш из мога места у коме живљах двадесет и две године, а ја ћу тебе одвући у Персију, где ћеш ти и против своје воље предстати цару. - Тако вичући, нечисти дух побеже, а младић оздрави, и припадајући к ногама преподобног благодараше му. А светитељ, поучивши исцељенога да благодарност узноси Богу, отпусти га његовој кући.
Међутим, изагнани демон оде у Персију и уђе у цареву кћер. И силно је мучећи, он викаше говорећи: Ако овамо не дође Епифаније, ја нећу изаћи из ове девојке. Епифаније, по рођењу Феничанине, дођи овамо да ја изађем из цареве кћери! - Цар, чувши за Феничанску земљу, посла тамо своје слуге да потраже Епифанија и доведу га к њему. Дошавши у Феникију, слуге распитиваху за Епифанија по свима градовима и селима Феникије, али нигде ништа не могоше чути о њему, па чак и многе муке видеше. Јер Феничани, сматрајући их за уходе, хтедоше да их побију, те они једва утекоше и дођоше своме цару без добрих вести. По повратку слугу ђаво, који беше у девојци, викаше громким гласом: Епифаније живи у пустињи, званој Спанидрион, доведите га овамо.
Тада цар позва тридесеторицу својих оданих људи и рече им: Скините са себе феничанско одело и обуците се у грчко, па идите у Феникију и тражите пустињу, звану Спанидрион. Тамо ћете наћи неког човека Епифанија; узмите га и доведите к мени. - Тридесеторица поступише по царевом наређењу: променише одело и отпутоваше у Феникију. Тамо у пустињи Спанидрион дуго искаху Епифанија, и напослетку једва нађоше човека од кога дознадоше где се налази келија Епифанијева. Они стигоше до келије ноћу, када преподобни са својим учеником узношаше Богу своје уобичајене ноћне молитве. Дошавши, они стадоше лупати на врата да им Епифаније отвори. Али Христов подвижник не обраћаше пажњу на то, нити се уплаши, већ остаде на молитви све док не заврши своје молитвено правило. Разгневљени, Персијанци се договорише да разбију врата. И када један од њих подиже руку са оружјем да њиме удари у врата, рука му се тог тренутка сва сасуши и укочи. Остали се уплашише, и удаљише се мало од келије, очекујући да сване.
А блажени Епифаније, завршивши своје ноћне и јутарње молитве, отвори врата од келије и изиђе, и већ је свитало. Пострадали пак Персијанац, угледавши преподобног, паде пред њим ничице на земљу, говорећи: Смилуј се на мене, слуго бесмртног Бога. - А преподобни га упита: Шта иштеш од грешнога човека? Персијанац му одговори: Здрав дођох на ово место, и ево сасуши ми се рука. Преподобни му на то рече: Пошто си дошао здрав, онда и буди здрав. - Рекавши то, преподобни се дотаче сасушене руке његове, и она одмах постаде здрава, као и друга. Када то видеше остали Персијанци који подаље стајаху, приђоше и поклонише се светитељу, па му казаше због чега су дошли, и преклињаху га да отиде к њиховом цару и исцели његову кћер. А преподобни, разумевши да је зли дух кога он нзагна из младића ушао у кћер персијског цара, наоружа се молитвама против њега, и уздајући се у Бога, крену са својим учеником на камилама персијских изасланика. После путовања од тридесет и пет дана они стигоше у Персију и зауставише се у граду Уриону. Тројица од персијских изасланика отидоше цару и обавестише га о Епифанијевом доласку. Цар одмах нареди да га уведу код њега. Преподобни уђе код њега као код обичног човека а не као код цара. Цар устаде са престола свог, поздрави човека Божјег и указа му поштовање. Светитељ говори цару о истинитом Богу, Спаситељу нашем Христу, о непобедивој сили његовој којом се изгони сваки демонски род. После тога светитељу приведоше бесомучну кћер цареву. Помоливши се Богу за њу, свети Епифаније је трипут осени крсним знаком. Чим он то учини, бес одмах изиђе из девојке, и она постаде здрава.
Када то цар виде, веома се обрадова, и поклони се преподобноме. А један персијски волхв[4], видевши чудо, повика к преподобноме: О љубљени волхвше, ти си дошао овде да исправиш наше учење, - остани с нама, и учи нас, и сви ми персијски волхвси слушаћемо те. - Светитељ љутито погледа на њега и с гневом му рече: О непријатељу истине! нека умукну лажљива уста твоја, која називају волхвом мене, слугу Господа мог Исуса Христа! - И тог часа волхв онеме, и сви се препадоше. Но онемели волхв паде пред ноге светитељу, поклоном га молећи да се смилује на њега и одреши му језик. Светитељ му даде многе поуке, па му поврати моћ говора. А исцељени викаше: Сагреших према теби, слуго Божји, опрости ми.
Међутим, благодарни цар нареди да се светом чудотворцу донесе на поклон много злата и сребра и драгог камења. Али светитељ не узе ништа од тога, и говораше цару: Нама не требају ова привремена богатства, јер се надамо на боља, вечна богатства у будућем животу, која нам је обећао Господ наш Исус Христос. А ти ово своје задржи код себе, јер ти волиш ова богатства, и ради њих губиш душу своју. Пошто си златољубац, ти отимаш туђе, и не дајеш невољнима. - Цар га позва и на ручак код себе, али светитељ одби, говорећи: Мени је доста само хлеба од мекиња и мало соли за окрепљење немоћног тела мог. А када цар, не обзирући се на светитељево одбијање, нареди да га са учеником његовим одведу у засебну царску собу за трпезу, раскошно постављену, строги подвижник не окуси ништа осим хлеба.
Светитељ проведе десет дана у царевом двору, сваки дан разговарајући са царем и поучавајући га светој хришћанској вери, али без икаквог успеха. Јер царево срце беше окамењено и ум ослепљен персијским зловерјем. При последњем састанку са неверујућим царем, светитељ изговори цару поуку о праведним судовима, о милосрђу, о волхвсима као демонским слугама, и о томе како не треба да ратује против хришћанских царева. Притом рече: Ако кренеш у рат против њих, самом Христу распетоме бићеш непријатељ, и погинућеш на страшан начин.
При одласку из царевог двора, сам цар испраћаше светитеља. А кад изиђоше из двора кроз дворску капију срете их једна пратња. Свети Епифаније нареди онима што ношаху мртваца да стану, па погледавши на небо рече: Сине Божји, Ти си четвородневног Лазара подигао из мртвих, подигни и овог мртваца у славу пресветог имена твог. - Пошто се тако помоли Богу, светитељ се дотаче мртваца, и мртвац одмах оживе и устаде. И све присутне спопаде ужас и дивљење, и мишљаху да је преподобни Епифаније неки бог. А свети смирени монах, рекавши им да је он слуга Божји, поучи их истинитом Богу, у Тројици Светој слављеном. Но пошто ови не беху од Христових оваца, светитељ се не задржа међу њима већ пожури у своју постојбину. Цар хтеде да му да своје војнике да га прате до његове отаџбине, али он не пристаде, изјављујући: Ја имам Бога који ме чува, и његове војнике - свете Анђеле. Тада се цар опрости са пустињаком, и отпусти га рекавши: Иди с миром, Епифаније, славо Грка, а сећај се и нас који смо у Персији. - И отпутова светитељ, чуван Богом, и стигавши у своју постојбину и пустињу, настани се опет у келији коју му беху подигли Сарацени, и провођаше свој живот у безмолвију, у молитвеном тиховању.
Место где се налазила келија светог Епифанија беше безводно. Сатворивши усрдну молитву Богу, угодник Божји изведе извор воде из суве земље, као некада Мојсије из камена у пустињи (4 Мојс. 20, 11). Затим са учеником својим он начини малу градину, у којој сађаху зеље које заливаху водом са извора. Тим зељем се они храњаху. Али у градину стадоше долазити дивље звери и правити штету једући зеље. Но једном приликом изишавши из келије, светитељ затече зверове у градини, и корећи их, стаде им као људима говорити: Немојте правити штету мени, човеку убогом и грешном, који сам се настанио овде да оплакујем грехе своје, јер и тако мало имам зеља које ми Бог даје да се прехрањујем. - Тада се зверови, као нека разумна бића, застидеше од светитељевих речи, и отидоше, и више не прављаху штету.
Сарацени који светом Епифанију беху направили келију, чувши да се он вратио из Персије, дођоше к њему за благослов, па му направише још три келије за многе ученике који се већ стадоше сабирати око светитеља. Јер се слава о светом подвижнику ширила по целој Феникији. И убрзо се у тој Спанидриској пустињи образова манастир, у коме беше педесеторо братије. Међу њима беше син римског епарха Аетија Калист, који би замонашен од светог Епифанија са следећег разлога: Калист беше бесомучан као дечак; једном виде у сну преподобног Епифанија који му говораше: Хоћеш ли, Калисте, да истерам из тебе духа нечистог? А дечак га упита: Ко си ти, господине мој, те можеш да истераш из мене љутог мучитеља? Овај му одговори: Ја сам Епифаније, који живи у Феникији Палестинској, у пустињском манастиру званом Спанидрион. Ако ја истерам злог духа из тебе, онда хоћеш ли доћи к мени и живети са мном у манастиру мом? Калист одговори: Господине, истерај само мучитеља из мене, и одмах ћу доћи да живим код тебе. Епифаније онда рече: Пази, чедо, да не нарушиш своје обећање.
Пробудивши се из сна, Калист се осети потпуно здрав и слободан од ђавољег мучитељства, и исприча о томе својим родитељима. И од тога дана ђавоља пакост му не учини никаква зла. А кад прође три месеца, Калист рече родитељима: Пустите ме у Феникију Палестинску да пронађем господина Епифанија, да бих остао код њега, јер се бојим да се к мени не врати мучитељ ђаво. - Родитељи одмах пустише к преподобном Епифанију свога сина са робовима и са много злата и сребра. Чим Калист дође к преподобноме, одмах прими на се иночки чин, робове посла натраг к родитељима, а злато и сребро даде на устројење манастира.
У то време славио се по целој Палестини други подвижник Христов - преподобни Иларион Велики[5] који имађаше обитељ своју у пустињи близу Газе. Једнога дана блажени Епифаније узе свог ученика Јована и оде у посету светом Илариону. Овај и сва братија примише госте с великом радошћу и љубављу, и задржаше их неколико дана. За то време, узевши на себе обличје Епифанијево, ђаво пође у његов манастир Спанидрион, као враћајући се од Илариона Великог. А један неопрезни и нерадни брат, који беше без потребе изашао из манастира, видевши путника у обличју Епифанијевом и мислећи да је то Епифаније, пође к њему и поклони му се. И тог тренутка полуде, ођаволи се, јер ђаво уђе у њега и стаде га мучити. А братија, видевши бесомучног монаха, беху у недоумици како га то снађе, и сажаљеваху га много. Преподобни пак Епифаније, провидевши то Духом, рече Илариону Великом: Оче, вук уђе у моје стадо и узнемири моје овце; идем дакле да га отерам. - Рекавши то он устаде, поздрави се са великим старцем и братијом, и хитно отпутова у свој манастир. И кад ступи у манастир, чим га ђаво угледа, побеже из онога брата. Тада исцељени брат исприча како га снађе бесомучност. А светитељ поучи братију да се опрезно чувају од ђаволових замки.
Недалеко од Епифанијевог манастира живљаше опаки лав у пустињи поред пута и тамањаше многе пролазнике. Стога су путници, бојећи се лава, пролазили туда у великим групама. Једном приликом таква једна група сврати у манастир код преподобног Епифанија и пожали му се на крвожедног звера који толике путнике погуби. Пошто их саслуша, преподобни им рече: Хајдемо, децо, у име Господње, да видимо тог лава. - И пођоше сви. А кад се приближише лавовом легалу, страх их спопаде све, и хтедоше да беже натраг. Но светитељ им рече: Покажите ми лавово легало. И они му показаше, стојећи далеко. Тада светитељ пође ка зверу вичући: Где је лавово обиталиште? Чувши глас човечји, лав одмах искочи из свога легала, али кад угледа лице светитељево, он паде мртав на земљу. Путници пак који стајаху далеко, кад угледаше лава где искочи из шипражја, од страха ударише у бекство, и очекиваху да лав растргне преподобнога. А угодник Божји громким гласом викаше према њима: Не бојте се, децо! ходите и погледајте леш лавов. - После дугог колебања они се једва одважише да се врате к светитељу. И кад угледаше где крај његових ногу лежи мртав звер, они се веома зачудише, и прославише Бога.
Уједно са даром чудотворства и многим другим даровима Господ награди свог верног слугу и великим даром изврсног познавања и правилног тумачења Светога Писма. Читајући Свето Писмо братији, он га је тумачио јасно и за све схватљиво. Чувши за велику памет и начитаност преподобног Епифанија један грчки философ из Едесе[6] дође к светитељу у манастир. И препираше се философ с њим на основу књига јелинских мудраца, и хваљаше грчко многобоштво, а Епифаније доказиваше на основу Светога Писма истинитост хришћанске вере у Једнога Бога, слављеног у Светој Тројици. Целу годину проведе грчки философ у манастиру хришћанског мудраца, пажљиво посматрајући равноангелни монашки живот преподобнога и његових ученика и често расправљајући с њим разна питања. Гледајући усто и чудеса која Епифаније чињаше, философ мало долажаше к познању Христове истине. Но нарочито га је поразило и коначно у хришћанство обратило следеће чудо. Шездесеторо људи доведоше у манастир једног лудака, бесомучника, окованог у вериге, који беше веома опак. Преподобни Епифаније рече философу: Чуј философе који се препиреш са грешним Епифанијем: или ти истерај из овог човека опаког ђавола призвавши своје богове, па ћу и ја поверовати у њих; или ћу ја призвати мога Бога, распетог Исуса Христа, и истерати ђавола, и ти ћеш онда пристати уз нашу хришћанску веру.
Философ је ћутао, немајући шта да одговори. Тада блажени Епифаније, призивајући име Господа нашег Исуса Христа, запрети ђаволу и истера га из створења Божјег, и учини човека тог здравим и паметним. Видевши то, философ припаде к ногама преподобнога, и прошаше свето крштење, исповедајући да је распети Христос једини истинити Бог. Преподобни онда посла новообраћеног философа к блаженом Илариону. Овај га крсти и даде му име Епифаније. Новокрштени философ затим постаде монах, па презвитер, па и настојатељ монашког братства.
Преподобном Епифанију су свакодневно долазили у манастир многобројна братија и мирјани. То је реметило његову свету усамљеност. Да би то избегао, он намисли да напусти манастир и отпутује у Египатске крајеве. Но знајући да га братија неће пустити од себе, он их сазва, и рече им: Хоћу да идем у посету великом старцу Илариону. - Осетивши његову намеру, братија падоше ничице на земљу пред њим, молећи га са великим плачем да их не оставља. Старац им обећа да неће отићи од њих, и остаде у својој келији. Али после десетак дана он са првим учеником Јованом ноћу изађе тајно из манастира и отпутова у Јерусалим.[7] Тамо се поклони Животворном дрвету Крста Господњег. Он обиђе и све остале светиње јерусалимске, клањајући им се, и молећи се. Затим оде у Јопу[8], и у тамошњем морском пристаништу укрца се у лађу која је пловила за Александрију[9]. Када стиже у Александрију, при улазу у град срете га неки јеврејски законоучитељ Аквила, и заустави га, желећи да разговара са њим о вери на основу Светог Писма. Разговор се водио два дана. Најзад, побеђен Епифанијем, Аквила изјави да жели да се крсти. Свети Епифаније га онда одведе код свјатјејшег архиепископа Атанасија[10]. Архиепископ их обојицу прими с радошћу. Јеврејина као обраћенога Христу, а Епифанија као наставника који га је обратио од рђавога пута на пут истине.
После кратког времена преподобни Епифаније крену са својим учеником из Александрије у Тиваиду[11]. Њих срете бивши ученик Антонија Великог[12] Пафнутије. И рече Епифаније Пафнутију: Благослови нас, оче! Пафнутије одговори: Господ нека вас благослови! - После молитве они седоше и стадоше разговарати: Епифаније је распитивао о целокупном животу Антонијевом, а Пафнутије је причао. Затим Епифаније рече Пафнутију: Хоћу, оче, да живим у Нитријској пустињи[13]. Пафнутије му одговори: Иди у здрављу, и наслађуј се разговорима светих отаца што живе у Нитрији, и накупи у њих духовну храну, којом ћеш хранити духовне овце на острву Кипру[14].

Овим речима Пафнутије пророчки претсказа да ће Епифаније бити епископ на острву Кипру. И пошто поново сатворише молитву, они се опростише, и сваки отиде својим путем. А кад се Епифаније приближи граду Леонтопољу, чу да се близу града налази манастир, у коме живи неки црноризац Јеракс, човек по изгледу благочестив, али уствари јеретик, јер је неправославно учио о нашем телу. Учио је дакле да наше тело неће васкрснути, него ће место њега Бог дати друго тело у будућем животу, а ово ће се распасти и претворити у земљу као што је писано: Земља си, и у земљу ћеш се вратити (1 Мојс. 3, 19). Још је говорио, да ће деца бити несавршена у оном веку. Епифаније се упути у тај манастир, желећи да види Јеракса. А кад стиже у манастир, он тамо затече много народа где слуша Јераксову науку, јер га сви сматраху за добродетељног, пошто је водио строг испоснички живот, јер откако се одрече света, он нити уља окуси нити вина пи. Угледавши два страна инока, Јеракс их упита: Одакле сте? Они му одговорише: Из Палестине. Распитујући се затим за њихова имена, Јеракс се сневесели када сазнаде да је то Епифаније, јер му Епифаније не беше драг, пошто Епифаније беше чувен у Египту због своје светости и мудрости. Не обраћајући више никакву пажњу на Епифанија, Јеракс продужи да учи народ. А кад у проповеди својој дође до васкрсења мртвих и стаде учити да тела људска неће васкрснути, свети Епифаније, не подносећи његову заблуду, повика к њему: Нека умукну твоја уста, да се научиш не хулити на нашу наду! - И тог тренутка Јеракс онеме, и не могаше се макнути са свога места. Видевши такво чудо, сви се присутни удивише и препадоше. А преподобни Епифаније стаде им говорити о васкрсењу мртвих и доказивати им да ће васкрснути у истом, само измењеном, телу, у коме живе на овом свету. После неколико часова своје проповеди светитељ рече Јераксу: Научи се истинитој вери, и учи друге њој.
И одмах проговори неми Јеракс, признаде јавно своју заблуду и обећа да ће се покајати. Преподобни га онда довољно поучи истинитој вери, па затим отпутова у Горњу Тиваиду. И тамо се настани у једном пустом месту, званом Вувулије. И проведе ту седам година. Али му и ту не даваху мира посетиоци. Међу њима бејаше и неки тамошњи многобожачки философ Евдемон, који беше дошао да се са светитељем препире о вери; философа је пратио његов син, ћорав на једно око. После дуге препирке свети Епифаније погледа на Евдемоновог сина, па упита Евдемона: Зашто се не постараш да свог сина спасеш од телесног недостатка? Философ му кроз смех одговори: Када би у целом свету само Евдемонов син био једноок, онда би заиста требало да се паштим око њега. Али пошто је на земљи много једнооких људи, онда нека и он остане такав. Епифаније га на то упита: Када би стварно само твој син у целоме свету био слеп на једно око, а сви остали људи на земљи гледали са два ока, шта би ти у том случају предузео да га исцелиш? Философ одговори: Ништа друго сем што бих говорио себи, да у свету нема несрећнијег човека од мог сина. Свети Епифаније му на то рече: Евдемоне, немој сматрати за шалу ово што ти говорим, јер је Бог међу нама; него допусти ми да исцелим сина твог, и видећеш славу Божју. - Затим узевши дечка, он три пута осени крсним знаком његово слепо око, и оно се тог часа отвори, и дечко прогледа јасно. Када философ Евдемон виде ово чудо, поверова у Христа заједно са својим сином. И пошто га свети Епифаније довољно поучи светој вери, Евдемон оде у град к месноме епископу и прими свето крштење са целим домом својим.
Слава светог Епифанија која је брујала по целом Египту, створи код египатских епископа жељу да га силом посвете за епископа некога града. Но прозревши то Духом, смирени Епифаније рече своме ученику: Хајде, чедо, да се вратимо у нашу отаџбину. - И кренуше у Феникију. Успут они свратише у манастир великог Илариона, али не затекоше преподобног старца, јер многобројни посетиоци му нарушаваху мир, те се он уклони одатле и отплови на Кипар, где се настани у једном пустом месту у околини града Пафа. Братија Иларионовог манастира плакаху што их свети старац остави. Но када угледаше да им је свети Епифаније дошао, они се утешише у тузи. И проведе код њих блажени Епифаније четрдесет дана, тешећи их. Затим отпутова у свој манастир Спанидрион, где се сви обрадоваше његовом повратку.
Те године беше глад у Феникији због суше. Сазнавши за повратак великог чудотворца, мноштво народа се сабра и дође к њему у манастир, усрдно га молећи да измоли од Бога кишу сасушеној земљи, да би земља могла родити. Преподобни им рече: Што ме узнемиравате? Ја сам човек грешан. - Али они га дуго мољаху и преклињаху. Напослетку, светитељ се затвори у својој келији, стаде на молитву, и одједном се замрачи небо, које дотле беше потпуно ведро, и настаде севање муња и грмљавина, и проли се силна киша на земљу, и напоји сву Феничанску земљу. Три дана киша је непрестано лила тако, да народ стаде сада молити светог Епифанија да заустави кишу. Светитељ је заустави молитвом. И та година би веома родна.
Но преподобног стаде опет тамо брига морити, пошто га посетиоци свакодневно узнемираваху. И помишљаше да се опет уклони одатле. У то време, у напред споменутом граду Ликији, где свети Епифаније би крштен, престави се епископ. И сабраше се из околних градова епископи ради избора новог епископа у граду Ликији. Притом они се сетише светог Епифанија. Међу присутнима на сабору бејаше неки, млад по годинама но савршен по целомудрију, монах Полувије, који познаваше преподобног Епифанија. Њему епископи наредише да што пре одјури на коњу у манастир Спанидрион и тачно се обавести, да ли се Епифаније заиста вратио из Египта и је ли у свом манастиру. Још оци сабора заповедише Полувију: Никоме не откривај ову поруку, ни самом Епифанију.
Дошавши у манастир, Полувије виде светог Епифанија и поздрави га. Светитељ га упита: Ради чега си, чедо Полувије, дошао овамо? Полувије одговори: Дошао сам да посетим вашу светост. На то му прозорљивац одврати: Дошао си, чедо, послат од светих епископа, да тајно извидиш моју ништавост, јесам ли овде. Не скривај од мене оно што ти је наређено, јер је грех говорити лаж; реци истину, јер је Бог међу нама; буди и стога користан служитељ истине, а грешни Епифаније прелази из места у место, уздишући и дршћући због мноштва грехова својих. Него слушај, чедо Полувије: остани овде, а коња отправи епископима. Нека они траже човека достојна за то епископство, а мене неће приволети на то.
Послушавши светог прозорљивца, Полувије отправи коња и слугу, а сам остаде поред преподобног Епифанија. А кад настаде ноћ, Епифаније узе свог сталног ученика Јована и Полувија, па изађе тајом из манастира. Најпре оде у Јерусалим и поклони се Животворном дрвету Крста Господњег и осталим светињама у Јерусалиму и околини. После тродневног боравка у Јерусалиму свети Епифаније рече својим ученицима: Чуо сам, децо, да велики отац наш Иларион обитава сада на Кипру, недалеко од града Пафа; стога хајдемо к њему и добићемо благослов од њега.
Рекавши то, он са ученицима својим крену у Кесарију Филипову[15], која се налази у Палестини. Дошавши тамо, он се укрца на лађу која је пловила за острво Кипар. Када лађа пристаде уз Кипарску обалу, он са ученицима оде у Пафску пустињу, где обрете великог подвижника Илариона. При сусрету после тако дугог времена оба се подвижника веома обрадоваше. Видећи тугу Иларионову због многобројних посетилаца који му нарушаваху мир и његову намеру да се пресели на друго место, Епифаније одлучи после два месеца да отиде од великог оца. Преподобни Иларион га упита: Куда хоћеш да идеш, чедо Епифаније? Епифаније одговори: Ићи ћу у Аскалон и Газу[16], и даље, док не пронађем негде у пустињи безмолвно, повучено место. Но прозорљиви Иларион, провидећи оно што ће се десити с Епифанијем, рече му: Иди, чедо, у град Саламину[17], који се налази на овом острву Кипру. У том граду теби ће бити добар боравак. - Епифаније не хте ни да слуша ове пророчке речи Иларионове, које су садржале претсказање о томе да ће бити архиепископ у споменутом граду. Тада му свети Иларион поново рече: Кажем ти, чедо, да треба да идеш у тај град и да живиш у њему. Не противи се, дакле, мојим речима, да те не би снашла беда на мору.
Пошто целива преподобног Илариона, преподобни Епифаније оде са својим ученицима на морско пристаниште. Тамо стајаху две лађе: једна за Аскалон, а друга за Саламину. Преподобни се укрца на прву, и отплови. Али кроз неколико сати неочекивано се диже велика бура на мору. Огромни таласи бацаху и витлаху лађу тако, да је сваког часа могла потонути. Сви на лађи беху у самртном страху. Та беда трајаше три дана и три ноћи. Најзад, четвртога дана таласи притераше лађу ка граду Саламини. Изишавши из лађе, изнемогли од дугог страха и силне глади, путници полегаше по земљи као мртви. Потребно је било три дана, да се уморни путници одморе и оштећена лађа поправи. Тек четвртога дана лађа би готова за пловидбу. И свети Епифаније имађаше намеру да продужи пут лађом.
У то време, по престављењу архиепископа саламинског, у граду се вршио избор архиепископа. Сабрани епископи мољаху се Богу неколико дана да им укаже мужа достојног тог сана. Међу њима беше престари епископ Китерски[18] Папије, човек свет и прозорљив, који је педесет година епископовао и био удостојен да страда за Христа, јер је заједно са епископом саламинским Геласијем био ухапшен од незнабожаца, много мучен, и затим жив пуштен. Сви епископи острва Кипра сматраху Папија као свог оца, и указиваху му велико поштовање као исповеднику и мученику Христовом. Овоме исповеднику би од Бога откривено да је у Саламину допутовао свети Епифаније, и наређено да га поставе за архиепископа града Саламине.
Како у то доба беше јесен и берба грожђа отпочела, преподобни Епифаније рече својим ученицима: Хајдемо, децо, у град, да купимо грожђе за пут. - И кад дођоше на трг и приђоше једноме продавцу грожђа, Епифаније узе у руке два изврсна грозда и упити продавца: Шта стаје ово? - Утом изненада примети где му прилазе четири епископа; престарели епископ Папије, изнемогао од старости, ишао је подржаван од два ђакона. Изненађен, и са гроздовима у рукама, Епифаније се зачуди гледајући где епископи иду право к њему. Угледавши преподобног Епифанија, блажени Папије га познаде Духом Светим и рече му: Аво Епифаније, остави гроздове, па хајде с нама у свету цркву. - Епифаније, сетивши се Давидових речи: обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи! (Пс. 121, 1), остави грожђе и пође са епископима. А кад уђоше у цркву, преподобни угледа сабор епископа који га дочекаше овим речима: Бог те посла к нама, ево, да будеш архиепископ овоме граду и целом острву Кипру. - Но он, изјављујући да је грешан и недостојан, одбијаше да се прими тако великог звања. Али епископи, не обраћајући пажњу на његове изговоре, стадоше га поступно производити у степен свештенства. Посвећиван, преподобни Епифаније плакаше горко, сматрајући себе неспособним да носи тешко бреме епископства. Видећи сузе посвећиваног изабраника, свети епископ Папије му рече:
Требало би, о чедо, да ћутимо о откривењу које имадосмо о теби, али пошто видим да тугујеш и плачеш, ја сам приморан да ти обелоданим оно што нам Бог благоволи открити. Ево ови овде свети оци епископи наложише мојој ништавности избор архиепископа, говорећи мени грешном: "Помоли се усрдно Богу, и ми верујемо да ће ти Бог указати на човека, достојног архиепископства". Ја се онда затворих у својој одаји, и молих се о томе Господу Спаситељу. И изненада ме обасја светлост као муња, и ја чух глас где говори мени грешноме: Папије, Папије, слушај! А ја преплашен упитах: Шта наређујеш, Господе мој? И глас ми рече тихо: Устани и иди на трг, и тамо ћеш видети монаха где купује грожђе; он лицем и главом личи на пророка Јелисеја, и има поред себе два ученика. Њега узми, и посветите га за архиепископа. Име томе монаху је Епифаније. - И ето, ја учиних како ми је наређено. А ти, чедо, немој се противити вољи Божјој, него пази на стадо, у коме те Дух Свети поставља за епископа.
Епифаније онда паде ничице, поклони се светом епископу Папију и, покоривши се вољи Господњој, прими посвећење за архиепископа у граду Саламини. После посвећења, епископи се радосни разиђоше по својим епархијама. А свети Епифаније стаде пасти поверено му духовно стадо Христово духовном пашом: не само поучном речју него и примером свог врлинског живота.
У почетку архиепископствовања светог Епифанија, један благородни Римљанин по имену Евгномон би бачен у тамницу због сто златника дуга саламинском грађанину Дракону. И не беше никога да се заузме за затвореника. И пошто беше далеко од своје отаџбине Рима[19], нико није хтео да јамчи за њега. Чу за то светитељ Божји Епифаније, сажали се на Римљанина, па оде богатоме незнабошцу Дракону да га моли да Евгномона пусти из тамнице. Светитељева молба силно разгневи Дракона, и он злобно одговори архиепископу: Дошљаче у наш град! ако хоћеш да пустим дужника, онда иди и донеси ми за њега сто златника. - А Дракон беше веома богат, одан идолопоклонству и рђав по нарави.
Блажени Епифаније узе од црквеног злата сто златника, даде их Дракону, и тако избави дужника Евгномона и од уза и од дуга. Због тог црквеног злата ропташе на светитеља горди и непокорни и злобни и завидљиви ђакон Карин, па и друге клирике потстаче на роптање, говорећи им: Видите ли овог дошљака? Он хоће сву црквену имовину да истраћи, а ми ћемо бити криви због расипања црквеног иметка. - А тај Карин беше богат, и тражаше повода да светог Епифанија отера са архиепископског престола, да би сам сео на њега. И сви клирици устадоше против Епифанија, и говораху му: Није ли ти доста што си добио епископско звање? Дошао си овамо ништ и наг, па још као странац и дошљак расипаш црквено имање које није твоје. Стога, или врати цркви сто златника или одлази откуда си дошао.
Свети Епифаније трпљаше ћутећи. А ослобођени дужник Евгномон отпутова у Рим, продаде све своје имање, и врати се к светитељу са мноштвом злата. Давши све злато Епифанију у руке, он и себе сама предаде на службу Богу и његовом архијереју, и све до смрти своје живљаше крај светог Епифанија. А светитељ, узевши од даденог му злата сто златника, предаде их Карину говорећи: Ево црквено злато, позајмљено за ослобођење дужника.
Карин узе златнике. Међутим, све остало злато светитељ раздаде невољнима. А Карин сазва клирике и хваљаше се, гордећи се и говорећи: Ево злата, истраћеног Епифанијем, које ја искамчих од њега. - Но клирици стадоше грдити Карина што их је навео на грех, те су роптали и вређали епископа, па му са гневом наредише да епископу врати златнике. Јер, говораху они, епископ има право да по своме нахођењу троши црквено богатство на дела милосрђа.
Но ђакон Карин чињаше угоднику Божјем још и много других тешких пакости и зала, али он све то с кротошћу подношаше. Тако једном, када сви клирици беху код епископа Христовог на обеду, и он им тумачаше неке тајне Светога Писма, долете гавран пред прозор и стаде грактати. А Карин, подсмевајући се епископовом поучењу, рече осталим клирицима: Ко од вас зна, шта овај гавран прича гракћући? Но нико не одговори Карину, пошто сви пажљиво слушаху архијерејеве речи. Карин пак понови то још двапут, питајући: Ко је толико паметан, да би разумео гавраново причање? И опет нико не обрати пажњу на сујетне речи Каринове, продужујући пажљиво слушати богонадахнуту беседу светог Епифанија. Најзад, дрски ђакон рече самом епископу: Ако си мудар, онда ми кажи шта то прича овај гавран својим гласом; и ако ми кажеш, онда узми све моје имање. - Погледавши у њега, светитељ му рече: Знам шта каже гавран: он каже да ти отсада нећеш ђаконовати.
Од ових светитељевих речи тог тренутка наиђе на Карина неки ужас, и упоредо са ужасом тело његово захвати нека болест, те не могаде више седети за трпезом, и његове га слуге одведоше његовој кући. Сутрадан изјутра умре у постељи својој. И све клирике спопаде страх и трепет; и од тог часа они се са страхопоштовањем покораваху светитељу Христовом Епифанију, и поштоваху га. Богобојажљива пак и бездетна супруга Каринова донесе епископу за цркву сав иметак што беше остао после смрти њенога мужа, да се разда сиротињи, и сама се посвети на службу Богу. Једна рука њена беше већ десет година потпуно парализована, и њоме се она уопште није могла служити. Свети Епифаније сатвори крсни знак над болесном руком и учини је потпуно здравом. Затим он постави ову удовицу за ђаконису[20], као целомудрену и достојну црквеног служења.
Овај велики архијереј Божји имађаше од Господа и ту благодат, да у време приношења Бескрвне Жртве види силазак Светога Духа на предложене Свете Дарове, и обично није завршавао молитве узношења док не би био удостојен видети силазак Светога Духа. Једном кад је произносио молитву узношења, не би знамења о силаску Светога Духа. Он онда стаде поново читати молитву од почетка, али ни тада не сиђе Дух Свети. То исто учини и трећи пут, и не видевши Светога Духа зачуди се, и стаде плакати и умом се Богу молити, да му открије због каквог се разлога предложени Дарови лишавају Духа Светога. Затим погледавши у ђакона који је стајао с леве стране и држао рипиду, примети да му је лице црно, а чело покривено губом[21]. Узевши онда од њега рипиду, светитељ му благо рече: Чедо, немој сада примати причешће Божанским Даровима, него иди кући својој. - По одласку ђакона из светог олтара, преподобни Епифаније одмах виде где на предложене Дарове сиђе благодат Светога Духа. А по завршетку божанствене литургије светитељ позва к себи ђакона и упита га, какав је то грех његов који би сметња да Дух Свети сиђе на Чесне Дарове. Ђакон каза истину, да се прошле ноћи телесно сјединио са својом супругом. Тада свети Епифаније, сазвавши све презвитере и ђаконе и сав клир, рече им: О децо, која сте се удостојила служити олтару, одрешите обућу телесних страсти неразумних, нити приступајте божанственом олтару свезани сластољубивим пожудама; послушајте светог апостола који каже: Они који имају жене биће као они који немају (1 Кор. 7, 29).
Од тога времена епископ Христов Епифаније је постављао за ђаконе и презвитере побожне људе који не служе телесним страстима, особито побожне монахе и честите и беспорочне удовице. И милина беше видети његову цркву, украшену чистим служитељима, као дивну невесту.
Довде је написао житије преподобног Епифанија ученик његов Јован, који се у презвитерском чину упокоји у Господу. А остало о животу светитељевом написао је други ученик његов - горе споменути Полувије. Он почиње овако:
Слава Богу који даје живот и прославља оне који Њега прослављају, као што благодаћу чудотворства прослави угодника свог Епифанија, чијег светог живота и чудесних дела и ја се удостојих бити делимично описатељ. Блажени Јован презвитер, ученик светог оца нашег Епифанија, разболевши се тешко, дозва ме к себи и рече: Чедо Полувије! А ја га упитах: Шта ми заповедаш, оче? Он ми одговори: Пошто отац наш Епифаније забрањује да се записују чудеса, која Бог чини кроз његову светост, то узми ове хартије, на којима сам ја до данашњег дана тајно записивао оно што сам видео да он чини; пиши и ти што од сада будеш видео, јер ће ти Бог додати године животу и ти ћеш све време свога живота провести поред његовог архијерејства. А ја одлазим на пут којим морају ићи сви земнородни. Ти пази да се не разлениш писати, јер и ја потстакнут од Бога написах ово. - Затим додаде: Иди, замоли оца да дође до мене. - Ја одох и позвах архијереја Божјег. Дошавши, он рече болеснику: Ти си, Јоване, постао лен да молиш Бога за грешног Епифанија. На то му Јован одговори: Теби, оче, више приличи да сада сатвориш молитву за мене, слугу твога. - Светитељ сатвори молитву Богу за болесника. По завршетку молитве болесни Јован рече светом Епифанију: Приђи ми ближе, оче. Светитељ приђе. Онда му Јован рече: Оче, стави руке своје на очи моје и целивај ме последњим целивом, јер ја већ одлазим. - И само што светитељ стави руке своје на очи његове и целива га, Јован предаде дух свој Господу. И паде светитељ на груди Јовану, и плака за њим грлећи га, и великом жалошћу ожали љубљеног ученика свог, и чесно га погребе.
После тога преподобни Епифаније загреја се намером да сазида нову цркву наместо пређашње, која беше врло мала и веома стара. Стога мољаше Бога да му ради славе имена свог помогне у намераваном потхвату. И кад стајаше на молитви он чу глас одозго, који му обећаваше помоћ и наређиваше да без колебања приступи послу. Реч Господња се убрзо испуни. У гореспоменутог незнабошца Дракона син беше дуго болестан. Родитељ се много труђаше око исцелења свога сина, призиваше најчувеније лекаре, али не би никакве помоћи. Штавише, и он се сам разболе. Свети Епифаније, дошавши у његову кућу, исцели молитвама најпре његовог сина, па затим и њега самог. Тада Дракон верова у Христа са целим домом својим, прими свето крштење, и даде на зидање цркве пет хиљада златника. И би подигнута у славу Божју велика и дивна црква од камена.
Саламинском грађанину Синисију, богатом незнабошцу, умре тринаестогодишњи син јединац Евсторгије: нека болест нападе на њега, искриви му врат, и тако умори. У дому богаташевом настаде плач и кукњава. Чувши то, сусед њихов, хришћанин Ермије, рече матери умрлог дечака: Госпођо, када би овде дошао велики Епифаније, он би васкрсао вашег сина. - Она, поверовавши одмах речима свога суседа, замоли га да иде и умоли Епифанија да дође к њима у дом њихов. Ермије оде и позва архијереја Божјег. И када светитељ уђе у дом Синисијев, жена Синисијева паде пред ноге светом Епифанију, говорећи: Велики исцелитељу Христов, покажи своју лекарску вештину на детету нашем и подигни га из мртвих. Учиниш ли то, ми ћемо одмах са целим домом нашим прићи Христу твоме. Свети Епифаније јој рече на то: Ако верујеш Распетоме, видећеш сина свог живим. Жена одговори: Ништа друго немам у уму мом осим да верујем у Њега: да ли ћу угледати дете своје живим? - Тада светитељ приђе одру на коме лежаше умрли дечак, протрља му десном руком врат, и светлим лицем гледајући у њега, тихим гласом изговори: Евсторгије! - И тог часа дечко отвори очи своје и седе на одру. Видевши ово чудо, сви се у Синисијевом дому препадоше и веома удивише. И одмах Синисије, и жена његова, и сав дом њихов, повероваше у Христа, и крстише се заједно са васкрслим дечаком. И донесе Синисије светом Епифанију три хиљаде златника, али светитељ му рече: Мени то не треба, него однеси то и дај градитељима цркве. - И за Синисијево злато би велелепно украшена новоподигнута црква. И у њој би посвећен за презвитера ученик светога Епифанија Полувије.
Једном приликом дође на Кипар неки ђакон из Јерусалима, и исприча светом Епифанију како је епископ јерусалимски Јован среброљубац, чува паре, а не даје их невољнима. Тај пак Јован бејаше некада сажитељ Епифанијев у манастиру великог Илариона. И свети Епифаније написа пријатељско писмо епископу Јовану, у коме му благо и дружељубиво препоручиваше да буде милостив према сиротињи. Али Јован не послуша Епифанијев савет. Међутим, после неколико година свети Епифаније рече своме ученику Полувију: Хајдемо, чедо, у Јерусалим, да се поклонимо Часноме Крсту и Гробу Господњем, па ћемо се вратити. - Они отпловише са Кипра у Кесарију Филипову, а одатле отидоше у Јерусалим. Пошто се поклонише тамошњим светињама, они се пријавише епископу јерусалимском Јовану. Епископ Јован се веома обрадова видевши блаженог Епифанија. Тада му свети Епифаније рече: Брате, дај ми кућу за починак, јер хоћу да останем неко време овде. - И епископ Јован му даде дивну кућу. И сваки дан позиваше Епифанија к себи на трпезу. Видећи, с једне стране, мноштво сребрног посуђа за трпезом Јовановом, а с друге, слушајући роптање многих сиромаха против тврдичлука Јовановог, блажени Епифаније размишљаше како би Јована приволео на милосрђе. И тако, једнога дана он рече епископу Јовану: Оче Јоване, дај ми неко време ово сребрно посуђе, јер ми са Кипра дођоше угледни људи, па хоћу да их угостим, да бих се похвалио пред њима твојом љубављу и твојим сребром у твојој кући, коју си ми ставио на расположење. А то ће бити на твоју славу, јер ће ти људи, када се врате у своју постојбину, причати осталим угледним људима колику љубав показујеш ти према мени, и колика је слава, углед и богатство твога дома. Зато ми дај на кратко време све ово сребро, па ћу ти га брзо вратити са захвалношћу.
Јован му донесе мноштво разноврсног сребрног посуђа. Епифаније га упита: Имаш ли, оче, још? Јован му одговори: Доста ти је, оче, ово. Епифаније рече на то: Не, него дај ми све што имаш најскупоценије и најлепше, да би се гости дивили, и твоја слава била превелика. - Тада му Јован донесе најодабраније посуђе, говорећи: Оче Епифаније, узми све што ти се допада.
И свети Епифаније узе од епископа Јована око хиљаду и пет стотина литри[22] сребра; и оно би однесено за њим у кућу у којој он становаше. У то време налажаше се у Јерусалиму неки Астерије, трговац сребром из Рима. Свети Епифаније позва Астерија код себе, показа му сребро, па се погодише, и трговац купи све сребро за добре паре, покупи га и однесе. Свети Епифаније пак и дању и ноћу раздаваше сиромасима новац што доби за сребро, док не даде и последњу пару. Пошто прође неколико дана, епископ Јован рече светом Епифанију: Оче, дај ми сребро које ти дадох на послугу. Светитељ му одговори: Стрпи се, оче, вратићу ти све, јер хоћу да још једном угостим моје госте. - После неколико дана, када свети Епифаније беше у цркви где се чува спасоносно дрво Крста Господњег, епископ Јован му приђе и понова рече: Врати ми сребро које си узео од мене. Блажени Епифаније му тихо одговори: Ја сам ти рекао, оче, вратићу ти све, само се стрпи мало.
Овакав одговор разјари Јована, и он дохвати за мантију светог Епифанија, па држећи га чврсто, прећаше му много и говораше: Нећеш изаћи одавде, нити ћеш сести, нити ћеш отпочинути, док ми не вратиш сребро моје. О, зли и подмукли човече! дај ми што си узео! врати црквено цркви! - Али све то не узнемири Епифанија, и он се као и увек држаше кротко и благо. Епископ Јован је читава два сата викао на Епифанија и грдио га. И сви присутни у храму беху запрепашћени Јовановом јарошћу и виком на угодника Божјег. А свети Епифаније, видећи неукротиви гнев Јованов и јарост, дуну му у лице, и Јован тог часа ослепе. Од тога силан страх спопаде и Јована и све присутне. И Јован паде ничице пред ноге светитељу, и мољаше га да се помоли Богу за њега, да би прогледао. Светитељ му у одговор рече: Иди, поклони се часном дрвету Крста Господњег, па ћеш прогледати. - Но Јован не отступи од светог Епифанија молећи га да прогледа. Тада велики архијереј Епифаније отвори своја богомудра уста и изговори дуге поуке Јовану о милостињи и љубави према сиротињи. Затим се помоли Богу и метну руке своје на њега, и одмах му се отвори десно око. А Јован га мољаше и за лево око своје, но светитељ му одговори: Чедо, то није моја ствар него Божја, јер Бог затвори то око, Бог ће га и отворити. Бог учини како је хтео, да би се ти уразумио. - Тако кажњен, епископ Јован се после тога поправи, и постаде милостив према ништима, и праведан у свима делима.
При повратку свом из Јерусалима у своју епископију, свети Епифаније срете на путу два комедијаша, којима се прохте да га исмеју на следећи начин. Угледавши издалека епископа, један се од њих направи мртав. А кад се свети епископ приближи, онај други рече епископу: Оче, приђи мртвацу и каквом било одећом покриј његово наго тело. - Погледавши на претворника, светитељ се окрете према истоку и, сатворивши молитву за преминулог, скиде одећу са себе, покри њоме мртваца, па продужи свој пут. Пошто светитељ оде, живи другар рече претворном мртвацу: Устани, брате, јер онај простак већ оде. - Али мртвац не одговори. Но када га он по други пут зовну, и гурну, онда виде да је овај заиста умро. Избезумљен од страха комедијаш потрча за архијерејем Божјим. И кад га сустиже, он паде пред ноге његове, и исповеди свој грех, просећи од њега опроштај, и молећи га да се врати, узме одећу своју и оживи мртваца. Светитељ му одговори: Иди, чедо, укопај свога мртваца, јер он умре пре но што си ти тражио од мене одећу да га покријем.
По повратку светог Епифанија на Кипар у епископски град, дођоше к њему људи из Рима, молећи га да отпутује с њима у Рим да исцели од неке дуге и неизлечиве болести Проклисију, ћерку цара Теодосија Великог[23] а сестру Аркадија и Хонорија, удату за једног знаменитог патриција. Пошто они беху чули у Риму за светог Епифанија, да Бог рукама његовим даје многа чудесна исцељења, послаше изасланика са молбом. позивајући га к себи у Рим. Вест о доласку царевих изасланика у Саламину дође до ушију тамошњег угледног и веома богатог незнабошца Фаустинијана, који је силно мрзео светог Епифанија. Фаустинијан позва цареве изасланике своме дому, и свакодневно их гошћаше. За све то време он је пред њима грдио светог Епифанија. Зашто томе варалици верујете као Богу, - говорио је он изасланицима, - зашто слушате његове сујетне речи? Он ништа друго не говори осим лажи, и држи се врло рђавих обичаја.
Једнога дана свети Епифаније изађе из своје келије да види како напредује зидање цркве; са њим беху и изасланици из Рима. Деси се ту и Фаустинијан. Док су они стајали у цркви, један се радник на њихове очи омаче и паде одозго доле. При паду он ногама закачи Фаустинијана, од чега Фаустинијан паде мртав, а радник се ни најмање не повреди већ одмах устаде здрав и читав. Свети Епифаније приђе мртвоме Фаустинијану и, узевши га за руку, рече: Чедо, устани у име Господње, и иди здрав дому свом. - И тог часа мртвац оживе, и устаде, и оде дому свом. А Фаустинијанова жена, сазнавши за смрт и за неочекивано оживљење свога мужа, донесе светом Епифанију хиљаду златника. Светитељ јој рече: Немој то давати мени, него дај на зидање цркве, и имаћеш благо на небу.
Затим, угодник Божји отпутова у Рим. Тамо он молитвом и крсним знамењем исцели цареву кћер Проклисију и подиже је здраву са болесничког одра. Потом васкрсе њеног новорођеног сина који убрзо по порођају беше умро, и крсти га. А крсти и оба царева сина, Аркадија и Хонорија. Затим би позван у Цариград од самог цара Теодосија Великог, који је патио од неке неподношљиве и неизлечиве болести у ногама. Свети Епифаније га за један тренутак потпуно исцели крсним знамењем, због чега је био у великој милости код цара.
Једне године би глад велика на острву Кипру, и многи просјаци и сиромаси умираху од глади. Гореспоменути богаташ Фаустинијан имађаше многе житнице, пуне пшенице, јечма и друге хране, али продаваше то по врло скупој цени, јер беше тврдица и немилостив. Њему блажени Епифаније рече једном: Добри пријатељу, дај ми из твојих житница пшеницу, да прехраним сиротињу, а ја ћу ти бити дужник. На то бездушни Фаустинијан, потсмевајући се светитељу, одговори: Моли твог Исуса, коме верујеш, да ти да пшеницу, да би прехранио своје пријатеље - ниште и убоге.
Свети Епифаније имађаше обичај да сваке ноћи посећује гробницу светих Мученика и да тамо моли Бога за оно што му је било потребно; а свете Мученике призиваше да посредују пред Господом, и увек добијаше оно за шта се молио. Тако и сада он по обичају свом оде гробници светих Мученика, и са многим сузама помоли се милосрдном Богу о прехрањењу оних што умираху од глади. У време своје молитве он чу глас који му говораше: Епифаније, иди без страха у Зевсово[24] идолиште, и отвориће се врата пред тобом, и ти ћеш унутра наћи злато и сребро; узми то, па купи од Фаустинијана пшеницу, јечам и другу храну, те храни сиротињу.
Треба приметити да је то оближње идолиште, које се називало Зевсова тврђава, било затворено од оног времена откад хришћански владари завладаше овим крајем, који својом царском влашћу позатвараше и запечатише сва идолишта, да се у њима не би приносиле богомрске жртве демонске. У народу се проносио глас, а међу незнабошцима постојало чврсто веровање, да нико од људи не може приступити и коснути се споменутог Зевсовог идолишта, јер ако се ко косне тог идолишта, одмах изненада умире на том месту. Због тога су сви надалеко обилазили ово идолиште; утолико више, што су демони плашили људе својим страшилним привиђењима, па чак и убијали оне хришћане, над којима су, по попуштењу Божјем, задобијали онакву власт какву су имали над својим поклоницима - незнабошцима.
Послушан заповести Божјој, свети Епифаније се одмах упути Зевсовом идолишту. Кад стиже тамо, врата му се отворише, и он нађе унутра мноштво злата и сребра; покупи га, и стаде куповати од Фаустинијана храну. Златољубиви и среброљубиви богаташ с радошћу продаваше Епифанију све, те тако светитељ покупова од њега сву пшеницу, и сав јечам, и сву храну, и раздаваше их невољнима. И тако ништи и убоги испунише своје домове храном, и сви се прехрањиваху добро, док богати дом Фаустинијанов остаде без хране и у њему настаде глад. Али пошто га беше стид да од преподобног Епифанија тражи храну за свој дом Фаустинијан посла у Калабрију[25] за храну пријатеља свог Лонгина са златом и сребром и са једанаест лађа. Али при повратку, лађе пуне хране неочекивано потопи силна бура на сто стадија од града. Када сазнаде за то, Фаустинијан се веома ожалости, и у великој муци хуљаше на Бога вишњега и на његовог угодника светог Епифанија. И говораше: Погледајте какве ми пакости чини овај хришћански мађионичар: он ми не само на суву узе преваром храну из мога дома, него ми и на мору уништи жито, пославши демоне који ми лађе потопише.
Међутим, узбуркано море избациваше на саламинску обалу потопљено жито, које сиротиња скупљајући обогаћиваше храном домове своје. Тако се збише речи псалма: Богаташи осиротише и огладнеше, а који траже Господа неће оскудевати ни у каквом добру (Пс. 33, 11). Жена пак Фаустинијанова кришом од свога мужа посла светом Епифанију злата са молбом да јој прода жита за њен дом. Светитељ јој врати злато натраг са поруком: Сада узимајте бесплатно од мене жита колико вам треба, па ћете ми вратити када стигне жетва.
Фаустинијан, обузет силном мржњом према светом Епифанију, подговори небогобојажљивог и поквареног ђакона Руфина, да убије архиепископа, обећавши му да ће својим богатством и везама помоћи да он дође на архијерејски престо. Несрећни ђакон Руфин, или тачније ђаво Руфин, пристаде на овај пагубни предлог Фаустинијанов. Он припреми оштар нож, учврсти га са врхом угоре на архијерејском горњем месту у олтару, па прекри покривачем којим се архијерејско седиште прекрива. Руфин учини то, да би се архијереј, севши на горње место у одређено време при богослужењу, набо и задобио смртоносну рану. А када за време богослужења дође тренутак да архијереј седне на горње место, свети Епифаније, пришавши горњем месту, рече ђакону Руфину: Чедо, скини са седишта овај прекривач. - Али Руфин не послуша. Светитељ му рече по други пут, па и по трећи пут. Видевши да га ђакон не слуша, свети Епифаније сам скиде прекривач са седишта, при чему нож паде и забоде се у десну ногу Руфинову. Разумевши подмуклу замисао ђаконову, светитељ му рече: Чедо, окани се те своје зле намере, да те још већа несрећа не снађе. А сада изађи из храма, пошто ниси достојан да се причестиш Божјим Тајнама.
Дошавши из храма својој кући, ђакон Руфин се разболе и трећег дана умре. Фаустинијан пак би ускоро по наредби царевој одведен у Цариград и бачен у тамницу, јер је био оптужен да је вређао цара и грдио његове власти. А свети Епифаније, жалећи Фаустинијана, жељаше да се заузме за њега код цара, али Фаустинијан увредљиво одговори Епифанију да не жели његово посредовање за њега код цара. Светитељ одустаде. Фаустинијан пак умре изненада у тамници, и светитељ га оплака. А жена Фаустинијанова, после смрти свога мужа, прими свету хришћанску веру, поклони светој цркви све своје богатство, и сама се посвети на службу Богу. И би од светог Епифанија постављена за ђаконису.
У свом архиепископском дому свети Епифаније имађаше осамдесет монаха, међу којима беше и ђакон Савин. Савин се одликовао врлинским животом, умом и изврсним писањем књига. Поред осталог он је, као и Полувије, описао живот светог Епифанија. Ту он казује о његовим свеноћним стајањима на молитви, о лежању на земљи, и о чудесима која Бог чињаше преко њега. Због ретке памети и чистоте живота архиепископ Епифаније постави овог јерођакона за судију над духовним стварима. Једном се пред Савином јавише на суд два човека: богаташ који је говорио истину, и сиромах који је говорио неистину. Али Савин, сажаљевајући сиромаха, штићаше га и оглашаваше за невиног. За време суђења свети Епифаније уђе потајно у судницу, сакри се у скривеном месту, и слушаше ток суђења. Али кад чу где Савин штити сиромаха на суду и оглашава га невиним, а невиног богаташа окривљује, изађе из скривеног места, и ставши усред суднице рече тихим гласом Савину: Чедо, иди пиши књиге, и размишљај о божанским речима Светог Писма, јер тамо пише: Не чините неправде на суду, не гледај што је неко сиромах, нити презри лице силнога, него право суди ближњем свом (3 Мојс. 19, 15). Од тога времена свети Епифаније сам пресуђиваше свима који му долажаху; и сеђаше од јутра па све до три сата по подне судећи; а од три сата па све до јутра њега нико није могао видети.
Имајући велико старање о својој пастви, свети Епифаније побеђиваше јеретике речима и чудесима. Он учини да онеми јеретик Леције епископ, јер је говорио хулу на правоверје. И овај Леције после шест дана умре. Када његове присталице видеше ово чудо, одрекоше се свог зловерја и пређоше у Православље, припадајући к ногама чудотворца Епифанија. О осталим пак јеретицима који се не покајаше, овај ревнитељ праве вере писа цару. Цар му посла овлашћење да их протера са острва Кипра. Благодарећи свему томе, духовно стадо доброга пастира беше обезбеђено од вукова грабљивих.
Пошто свети Епифаније као епископ проведе много година у тешким трудовима, он зађе у дубоку старост и приближи се блаженој кончини својој. Но пред кончину своју он је морао да путује у Цариград са следећег разлога. Евдоксија, супруга цара Аркадија који цароваше на Истоку посла оца свог Теодосија Великог, сложивши се са патријархом александријским Теофилом[26] на прогонство невиног патријарха цариградског Јована Златоуста[27], побудише блаженог старца Епифанија својим лукавим писмима да иде у Цариград на сабор. У својим писмима Теофил је клеветао Златоуста како је он тобож јеретик, Оригенових схватања. У простоти својој незлобиви старац Епифаније поверова лажи и отпутова у Цариград. При сусрету са царем, цар узе благослов од њега и упита га колико му је година. Светитељ одговори: У својој шездесетој години постадох архијереј, а архијереј сам ево педесет и пет година и три месеца; свега ми је дакле сто петнаест година и три месеца. - Цар одаде хвалу чесној седини његовој и указа велико поштовање светом лицу његовом.
Позвавши светог Епифанија к себи, царица Евдоксија му рече: Оче Епифаније, ти знаш да је цело Римско царство у нашим рукама. И ево данас ћу сву црквену власт дати теби, ако ме послушаш, и излечиш тугу срца мога, и урадиш оно што ја мислим. Светитељ одговори: Кажи, чедо, и ми ћемо се према својој моћи постарати да учинимо оно што је на спасење душе твоје.
Тада царица, сматрајући да ће својим лукавством придобити Епифанија за своју замисао, стаде му говорити о светом Златоусту овако: Ето тај Јован постао је недостојан да управља црквом и да носи тако велико звање, јер устаје на цара и не указује нам долично поштовање. Осим тога, многи говоре о њему да је одавна јеретик. Ради тога смо хтели да сазовемо сабор, и да, лишивши га чина, на његово место буде постављен други, који ће моћи добро управљати Црквом, да би наше царство од сада било на миру.
Говорећи то Епифанију, царица је дрхтала сва од силнога гнева. Није потребно, настави она, оптерећивати многе оце, доводећи их овде на сабор; најбоље је, оче, нека га твоја светост избаци из Цркве и место њега постави другог, кога ти Бог буде указао. А ја ћу удесити да те сви послушају.
Чедо, одговори јој свети Епифаније, саслушај без гнева оца свога. Ако је Јован јеретик, као што кажете, и ако се не покаје, због те јереси, онда ће бити недостојан патријаршког чина, и ми ћемо поступити с њим као што наређујеш. Ако пак хоћете да га прогнате само са тог разлога што је похулио тебе, онда Епифаније неће пристати на то. Јер царевима доликује да буду не злопамтиви, него добри, кротки и да праштају хуле на себе, пошто и ви имате над собом Цара на небу. И као што хоћете да вам Он опрости грехе ваше, тако и ви опраштајте другима. Будите дакле милостиви као што је и Отац ваш небески милостив (Лк. 6, 36).
Ове светитељеве речи још више појачаше гнев самољубиве царице. Сва у сузама од силног једа, она с гневом рече Епифанију: Оче, ако ти будеш омео Јованово прогонство, ја ћу онда отворити идолске храмове и учинити да многи, који су отступили од Бога, стану се клањати идолима, и биће последње горе од првог.
Зачуђен безумним гневом царичиним, он јој рече: Ја сам чист од тог суда. - Рекавши то, он напусти царску палату. А по целом граду се беше пронео глас о саветовању царичином са Епифанијем поводом збацивања Јовановог, и да је велики Епифаније пристао на то. Тај глас допре и до светог Јована Златоуста. И он одмах написа светом Епифанију овако: "Брате Епифаније, чух да си дао пристанак на моје прогонство; знај да и ти више нећеш видети престола твога". На то му Епифаније отписа: "Страдалниче Јоване, одолевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до места, у које те прогоне". - И збише се убрзо оба ова светитељска пророчанства.
Видећи да желе да неправедно осуде праведног Јована Златоуста, свети Епифаније не хте да буде учесник у том разбојничком суду. Он тајом седе у лађу са својим пратиоцима и пође за Кипар. За време пловидбе по мору, осећајући старачку изнемоглост тела и предвиђајући свој настали одлазак к Богу, он стаде говорити ученицима својим овако: Ако ме љубите, децо моја, држите заповести моје, и љубав Божја боравиће у вама. Ви знате кроз колике је невоље прошао мој живот, и ја их нисам сматрао за невоље, већ сам им се увек радовао у Богу, и Бог ме није оставио, него ме је чувао од сваке напасти вражје: јер онима који љубе Бога све сарађује на добро. Једном, децо моја мила, за време мога живљења у пустињи, ја се мољах Христу Богу да ме избави од замки вражјих. Но, по попуштењу Божјем, на мене изненада навали мноштво демона: они ме удараху о земљу, хватаху за ноге и вуцијаху по земљи, а неки ме од њих бијаху. То они рађаху са мном десет дана, затим ишчезоше. И ја их од тога часа нисам више виђао у току целог живота мог; само су ми преко злих људи, јеретика, причињавали непријатности. Пазите, о чеда моја, и послушајте речи грешнога Епифанија: не желите имања, и даће вам се велико имање; не мрзите никога, и Бог ће вас љубити; не клеветајте брата, и завист ђаволска неће овладати вама; као змије отровнице избегавајте јереси, о којима вам писах у књизи Панариону[28]; склањајте се и чувајте себе од сласти овога света, које увек распаљују и тело и ум. Знајте да су оне Сатанина замка. Јер код неопрезних, иако се тело не распаљује, ипак ум њихов често пута машта о ономе што је рђаво. Ако је пак ум наш трезвен и мисли о Богу, онда тако можемо победити врага.
После ових и врло многих других духовних поука својим ученицима, свети Епифаније прорече Полувију да ће ускоро постати епископ града Ринокирска у Горњој Тиваиди, у Египту. Морнарима пак претсказа да ће врло брзо настати бура на мору, али им рече да се не плаше већ у Бога уздају. А једноме морнару рече: Не кушај, да не би био искушан.
Све ово светитељ говораше у једанаест сати. А при заласку сунца настаде страховита бура, која трајаше два дана и две ноћи, и сви беху у великом страху. Свети Епифаније, лежаше болестан, мољаше се Богу да сачува лађу и све на њој. Трећег дана он нареди својим ученицима да спреме жар, метну тамјан на њега и помоле се Богу. Затим и сам, сатворивши молитву, он их изгрли све и целива, и изговори им ове последње речи: Спасавајте се, чеда, јер Епифаније више неће бити с вама у овом животу.
Рекавши то, он предаде дух свој у руке Божје. И горко плакаху за њим ученици његови и морнари. Утом изненада престаде бура и настаде велика тишина на мору. То их обрадова и они благодараху Бога, док их с друге стране мораше туга за преминулим светитељем. А онај морнар, коме светитељ рече: "Не кушај, да не би био искушан", понесен радозналошћу, пожеле да сазна да ли је свети Епифаније обрезан или не. И пришавши, он стаде откривати чесно тело светитељево почеши од ногу. Утом умрли светитељ подиже своју десну ногу, и тако силно удари њоме по лицу радозналог морнара да он одлете далеко од светитељевог тела и умре. Због тога страх обузе све. Међутим морнареви другови, жалећи за својим умрлим другом, узеше га и положише крај светитељевих ногу. И чим се тело његово дотаче светитељевих ногу, морнар оживе. Тада још већи страх и чуђење обузе све.
Када стигоше у Саламину, ученици светитељеви објавише у граду да се свети Епифаније преставио. И одмах се са свих страна слеже много света, и сви плакаху и ридаху. И узевши са лађе тело свога оца, однесоше га у цркву коју он беше подигао. И догодише се многа чудеса од светих моштију његових: три слепца прогледаше, и болесници од најразноврснијих болести добијаху исцелење. А десетога дана сабраше се са целог острва Кипра епископи, свештеници, игумани и непрегледно мноштво народа, и са чешћу погребоше у истој цркви свето тело светога Епифанија, спомињући његове подвиге, чудеса и богонадахнуто учење, и славећи Оца и Сина, и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме слава кроза све векове, амин.
Свети Епифаније се упокојио 403 године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРМАНА, ПАТРИЈАРХА ЦАРИГРАДСКОГ

Свети Герман родио се у Цариграду. Отац његов патриције Јустин био је први сенатор царски, човек врло чувен и уважен. Њега из зависти уби цар Константин Погонат[29], када ступи на престо. Пошто уби овог знаменитог сенатора, Константин нареди те ушкопише његовог сина, блаженог Германа, који тада беше дечак, и причислише га црквеном клиру. Ово учини Константин да се Герман не би, кад постане пунолетан, као чиновник и сенатор осветио Погонатовом дому за убиство свог оца. У овом духовном звању блажени Герман живљаше као анђео Божји: далек од сваког пристрашћа земаљског и сујете светске, он свим умом својим беше устремљен к Богу, и уста му увек беху пуна хвале Господње, и усрдно дан и ноћ изучаваше Божанствене књиге. Отуда је и дубину премудрости упознао и животворну воду богонадахнутих учења поцрпао, којима је касније, као пастир и учитељ, напајао Цркву Христову.
Када стиже у зреле године свети Герман, сијајући као светилник својим врлинским животом и ученошћу, би најпре посвећен за епископа града Кизика[30]. Ту је он водио борбу са монотелитском јереси[31], заједно са свјатјејшим патријархом Киром[32], са којим и прогонство претрпе од неправоверног цара Филипа[33]. Но пошто неправедни гонитељ убрзо са хуком погибе, а свјатјејши се патријарх Кир престави у прогонству; и пошто псевдопатријарх Јован јеретик би збачен, онда за царовања Анастасија II на велику радост народа би на цариградски патријаршки престо узведен свети Герман, као муж достојан и пун благодати Божје, која се показиваше у његовој прозорљивости, јер он предвиђаше будуће ствари и догађаје и пророчки их претсказиваше. Тако, када је он први пут улазио у саборну цркву, свету Софију, и народ се тискао жељан да види новоизабраног патријарха, нека трудна жена Ана, приближивши се к њему, повика: Благослови, оче, плод у утроби мојој! - Патријарх погледа у њу и, провидевши унутрашњим очима оно што ће се збити, рече: Нека Господ благослови плод твој молитвама светог Првомученика.
Овим речима свети Герман прорече, да ће она родити мушко дете и да ће оно имати име светог првомученика Стефана. Поред тога, ово пророштво би потврђено чудом. Јер када свети патријарх говораше ово пророштво, из његових уста заједно са речима излажаше пламен огњени. То виде сама жена, и касније свима то казиваше са заклетвом. По томе се пламену она чврсто увери да је светитељево пророштво истинито. И стварно, Ана роди мушко дете, коме би дато име Стефан, према пророштву свјатјејшег патријарха Германа. Овај Стефан када одрасте, прими иночки чин и инокова свештено на Авксентијевој гори према Цариграду, а касније постаде исповедник Христов и мученик[34], јер пострада за свете иконе од злочестивог цара Константина Копронима[35]. За овог пак Копронима, сина цара Лава Исавријанца[36], свети Герман је прорекао да ће бити опаки гонитељ и мучитељ православних хришћана. Јер када га је свети Герман као патријарх крстио, младенац Константин у време крштења оскврнави свету купељ и воду у њој својим изметом. Тада је свети Герман рекао за њега: Ово дете кад одрасте нанеће велико зло хришћанима и пролити много крви благоверних слугу Христових.
Овај Константин доцније би прозван Копроним, тојест ђубриви[37]. И зби се пророчанство светог Германа о њему, јер он многе измучи и поби због поклоњења светим иконама, а међу њима и гореспоменутог светог Стефана.
Иконоборска јерес отпоче за царовања Лава Исавријанца, оца Копронимова. Сав огрезао у тој јереси, Лав Исавријанац се свим силама стараше да је што више рашири и учврсти у народу. Он разасла на све стране свога царства безбожно наређење: да се свуда из храмова свете иконе избацују, ногама газе и спаљују; јер он сматраше свете иконе за идоле, а оне који им се клањају за идолопоклонике. Свети патријарх Герман се јуначки успротиви цару: више пута му је слао благоразумне и угледне духовнике, а и сам му је одлазио и разговарао с њим, и саветовао му да се окане своје зле намере. Али, све је било без успеха. Једном патријарх рече цару: Чуо сам пророчанство једног светог човека, да ће настати гоњење светих икона од зловерних, али нека то не буде за време твога царовања. - А када, и за време чијег царовања имало би то настати? упита цар пажљиво. Свети Герман одговори: Биће неки цар коме ће име бити Конон; он ће подићи гоњење на свете иконе. Лав Исавријанац на то рече: Мени је име Конон. То ми је име дато на крштењу, а Лавом сам назван касније. Значи, то се пророчанство има потпуно испунити за време мога царовања.
Не, господару, - узврати на то цару свети Герман, - нека тога не буде! нека се такво зло не чини за време твоје владавине! Јер онај који жели да спроведе то зло - антихрист је, непријатељ Божјег оваплоћења. Сети се, царе, заклетве коју си положио ступајући на престо: да ћеш свету веру држати беспрекорно, ништа не одузимајући од предања светих Апостола и богонадахнутих Отаца, нити ишта ново, супротно светој вери, уносећи.
Слушајући такве речи свјатјејшега патријарха, цар је час осећао стид, час падао у јарост. И од тада се стаде паштити да пронађе неку кривицу патријарху, како би га удаљио са престола, не као исповедника истине, већ као завереника и побуњеника. Сарадника за своју злу намеру он нађе у лицу презвитера Анастасија, ученика Германовог. Овоме Анастасију, сличном Јуди по нарави, цар обећа патријаршиски престо после Германовог прогонства. Анастасије пак обећа цару да ће му помагати у гоњењу и уништавању светих икона. И непријатељеваше Анастасије против светог Германа, паштећи се да се и пре прогонства светог Германа докопа патријаршијског престола. А свети Герман провиђаше Духом злу намеру Анастасијеву, и предвиђаше све шта ће се догодити Анастасију, па му то и претсказа згодном приликом. Наиме: једном је патријарх Герман улазио у царску палату. Гордељиво ступајући за њим, Анастасије му нагази крај од хаљине његове. Осврнувши се, свети Герман рече Анастасију: Не жури, доћи ће време кад ћеш ти, окружен гомилом народа, уз клицање бити одведен у Дипин[38]. - Али, ни Анастасије, ни други који то чуше, не обратише пажњу на ове речи светога Германа. Сетише их се тек касније, када се ове речи испунише. А како се испунише, рећи ће се доцније.
Свети Герман, као добар војник Исуса Христа, јуначки се и неустрашиво борио са јеретицима мачем речи Божје. Једном приликом он посла цару једног од најизврснијих службеника црквених са оваквом поруком: Не доликује теби, царе, да се безобзирно надимаш пред Богом, Саздатељем твојим, који ти је дао живот и царовање, и немаш права, како се то каже, да покрећеш оно што је непокретно; не доликује теби да прекорачујеш границе, које у древна времена поставише свети Оци. То свеколико служење демонима, и све идолопоклонство, бише уништени човечанским обличјем које Бог Логос узе од Пречисте и Пресвете Дјеве. Изображење бојама на дасци човечанског лика Христовог и Оне која Га је на неисказан начин родила, и изображења светих угодника Божјих, да молитвено поштујемо - нама је предано од Отаца и Учитеља, а предано нам је има већ седам стотина двадесет и пет година, откако се Господ наш јави на земљи у облику човека. Жена која се исцели од течења крви додирнувши хаљине Господње, у знак благодарности изради Спаситељеву слику, после вазнесења Његовог. Но и пре тога сам Господ изобрази на убрусу божански лик свој и одасла га у Едес Авгару. Свети еванђелист Лука изради икону Пречисте Дјеве Богородице. Због тога божанствени Сабори светих Отаца, држани у разна времена и на разним местима, заповедају да се свете иконе молитвено поштују а не уништавају. Знај дакле, царе, ако ти хоћеш да утврдиш безакони иконоборачки догмат, ја први никада нећу пристати на то. Ево, ја сам готов да крв своју пролијем за икону[39] Христа мог, који своју крв проли да обнови пали лик (= палу икону) душе моје. Очигледно је да бешчешће, које се наноси икони Христовој (= лику Христовом), односи се и на Прволик, тојест на самога Христа, исто онако као што се молитвено поштовање, указано икони Христовој, односи на самога Христа. Зато нама, верним слугама Христовим, доликује да умремо за поштовање Господа нашег.
Другом пак приликом сам свети Герман овако говораше цару: Ако сам ја Јона, баците ме у море, јер без Васељенског Сабора ја немам права да прописујем ишта ново односно вере.
Када свети патријарх увиде да ни на који начин не може одвратити цара од јереси, он положи свој патријаршки омофор у божанственом олтару, на свети престо, остављајући свој чин. А цар, силно љут на светог Германа због његових смелих речи, посла, као за рат, наоружане војнике, који светитеља шамараше, тукоше, вукоше, и са бешчашћем из патријаршије истераше. Свети Герман онда се повуче у манастир на монашко безмолвије, на монашко молитвено тиховање, и тамо међу иноцима проведе остале дане свога живота, и мирно се упокоји у Господу, 740 године[40]. Патријархом је био четрнаест година и пет месеци.
После изгнанства свјатјејшег патријарха Германа, цар доведе на његово место гореспоменутог Анастасија[41], који заједно са царем избациваше из цркава свете иконе и утврђиваше иконоборачку јерес. А пророчанство светог Германа о њему зби се на овај начин. После смрти злочестивог цара Лава Исавријанца на престо ступи његов син Константин Копроним. Константина збаци са престола зет Лавов Артавасд. У томе Артавасду поможе патријарх Анастасије, који и круниса за цара Артавасда и сина његовог Никифора. Након три године Копроним скупи велику војску и заузе Цариград; зету свом Артавасду и његовим синовима, а својим сестрићима, ископа очи, и многе велможе погуби. Односно патријарха пак Анастасија нареди те га нагог свукоше и пред целим народом на гореспоменутом месту Дипину тукоше, па онда на магарца посадише натрашке и по граду водише ругајући му се. Тако се испуни пророчанство светог Германа којим претсказа Анастасију да ће он, окружен гомилом народа, бити одведен у Дипин. Безбожни цар Копроним хтеде и да збаци Анастасија са патријаршиског престола, али, не нашавши другог који би у безбожности био раван Анастасију, он остави Анастасија на патријаршиском престолу, на коме Анастасије остаде двадесет и четири године као мрзост опустошења на месту светом. При крају живота Анастасије доби болест звану "кордаспос", од које његова богомрска уста, која су хулила на свете иконе и на свог учитеља светог Германа, постадоше погани пролаз кроз који му измет излажаше из утробе, и тако он на страшан начин изврже несрећну душу своју. А свети Герман обрете слатки живот са светим јерарсима у царству Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ САВИНА, АРХИЕПИСКОПА КИПАРСКОГ

Овај преподобни отац роди се у феничанском граду Ликији, у коме свети Епифаније би крштен и замонашен. Када Бог прослави Епифанија, онда житељи Ликије послаше к светом Епифанију свог угледног суграђанина, да га светитељ постави за епископа њиховог града. Заједно са тим човеком дође к Епифанију и Савин. Одрекавши се света Савин остаде са светим Епифанијем и прими монаштво. Потом се заједно са преподобним Епифанијем повуче у пустињу, и тамо проведе с њим пет година. Он написа Житије преподобног Епифанија, у коме описа његова посвуноћна молитвена бдења, усрдна метанија, и чудеса која Господ учини преко њега. За време свог епископовања на острву Кипру, свети Епифаније зажеле да Савина рукоположи за презвитера, али Савин не пристајаше на то. Тада преподобни уведе Савина у цркву и рече му: "Стани ту и не мичи се". Он стаде, и ноге као да му се укопаше у земљу. И свети Епифаније га рукоположи за презвитера.
После престављења светог Епифанија Савин постаде његов наследник: би посвећен за архиепископа Кипарског у граду Саламини. Као архиепископ он учини много незаборавних чудеса, заштити Цркву своју од јеретика и побожно проведе живот. И онда Савин отиде ка Господу, око половине петога века.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПОЛУВИЈА, ЕПИСКОПА РИНОКИРСКОГ

Преподобни отац наш Полувије био је ученик светог Епифанија. Он је пратио свога учитеља када се овај враћао лађом из Цариграда. Том приликом свети Епифаније му рече: Чедо Полувије, ја већ ево одлазим из овог живота; изврши моју заповест: иди у Египат, јер ћу се ја и после своје смрти старати о теби.
И када се свети Епифаније престави, Полувије не сачека његов погреб, пошто тело његово не би погребано десет дана, већ отпутова у Египат по светитељевом завештању. Тамо га срете начелник града Ринокира[42] и упита га: Откуда долазиш? - Са Кипра, одговори Полувије, јер сам био ученик Епифанија, архиепископа кипарског, који отиде ка Господу.
Силно ожалошћен смрћу преподобног Епифанија, градоначелник Ринокира позва к себи светог Полувија, и тамо он би постављен за епископа. Због свог врлинског и непорочног живота свети Полувије би удостојен од Бога дара чудотворца. Тако, он молитвом низведе кишу с неба и тиме умножи плодове по пољима. Достигавши дубоку старост, он се пресели ка Господу.[43]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА, СА ОСТРВА КИТИРЕ

Овај преподобни живљаше у време цара грчког Романа, у 10 веку. Беше родом из места Короне на Пелопонезу, од родитеља знатних и богобојажљивих, који дете измолише молитвама од Бога и одгајише га у науци Господњој. Затим би дат месном епископу, који га рукоположи у чин чтеца; а по смрти родитеља узе га к себи протојереј града Навплија. Кад одрасте, преподобни ступи у часни хришћански брак, и у браку имађаше двоје деце. Но његова се врлина и тада прочу, те он ускоро би рукоположен за ђакона. Потом пође на пут у Рим да се тамо поклони светим моштима и храмовима Апостола и Мученика. У Риму се задржа пуне четири године; а када се врати настани се тајно на стени Монемвасијској препустивши жену и децу своју Божјем промислу. На сва наваљивања познаника и жене, која у међувремену беше дознала за његов повратак, преподобни не пристаде да се врати кући, него се чак удаљи тајно на усамљено острво Китиру. Тамо се он веома строго подвизаваше при храму светих мученика Сергија и Вакха, где у миру и предаде душу своју у руке Господа свога.[44] Његове мошти почивају у том храму и од њих биваху не мала чудеса Бога нашег.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАНКРАТИЈА

Из Фригије дошао беше у Рим, где као четрнаестогодишњи дечак би намучен и убијен за Христа, 304 године. Овај светитељ много се поштује на Западу. У Риму постоји црква његовог имена, и у тој цркви покоје се свете мошти његове.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФАНА, АРХИЕПИСКОПА КИПАРСКОГ

У јерусалимском кодексу број 1096 (из 12-13. века) стоји под 12 мајом име овог светог Теофана, архиепископа Кипарског.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПАПА, ЕПИСКОПА ХИТРОСКОГ

Овај свети епископ и исповедник спомиње се у житију светог Епифанија и наводи га Махерас у својој Кипарској Хроници.[45]

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА ВЛАХА

Јован, новомученик Христов беше родом из Влахије и живљаше у време султана Ибрахима (1640-48 године), тојест у време хришћанског робовања Агарјанима. У петнаестој години његовој, у време султана Мехмеда IV 1648-1687 године, Турци га заробе и одведу у Цариград. Тамо га приморавали да прими муслиманску веру; и после разноврсних мучења они га обесе 1662 године на Пармак капији у Цариграду.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИОНИСИЈА, АРХИМАНДРИТА СЕРГИЈЕВСКЕ ЛАВРЕ

Био најпре свештеник; обудовевши и изгубивши децу постригао се у Успенском Богородичном манастиру. Ту произведен за архимандрита. Позван од патријарха Гермогена у Москву, био му ревносни помоћник и саветник. Године 1610 постављен за архимандрита Сергијевске Лавре. Много радио на ослобођењу Москве и Русије од Пољака. Много радио на исправљању богослужбених књига. Упокојио се 1633 године. Свете мошти његове почивају у Тројицкој саборној цркви.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Феникија - земља на обали Средоземног Мора, северозападно од Палестине. Њени становници били су чувени као морепловци и трговци.
2. Поприште (грчки μιλιον лат. milliare) састојало се из хиљаду великих корака; у сваком таком кораку рачунало се пет стопа.
3. Сарацени - становници Арабије. Тим се именом првобитно називало скитачко разбојничко племе, а потом су хришћански писци ово име пренели и на све муслимане уопште.
4. Под речју волхв, волхвси у старини су се подразумевали људи мудри; они су поседовали опширна знања, нарочито знања о тајним силама природе, небеских светила. Они су пратили природне појаве, тумачили снове, претсказивали будућност; већином су они били и жречеви, и уживали велико поштовање и на царским дворовима и у народу.
5. Спомен његов празнује се 21 октобра.
6. Едеса, садашња Урфа, град је у северној Месопотамији на реци Еуфрату; од 137 год. пре Христа то је главни град васпостављене Озроенске или Едеске државе; године 217 после Христа Римљани га претворише у источну колонију. У Едеси се рано раширило хришћанство; у четвртом веку свети Јефрем Сирин је ту основао богословску школу, која је у петом веку пала под утицај несторијанства, чему је много допринео учитељ Едеске школе презвитер Ива. Године 641 Едесу освојише арапски калифи; у 1098 години њу заузе гроф Балдуин, и учини је главним градом кнежевине Едеске; у 1144 години покорише је Турци, и од тада је прелазила из руке у руку, док 1637 године не подпаде коначно под власт Турске.
7. Јерусалим, на јеврејском значи обиталиште мира; најстарији и најчувенији град Палестине; лежи на изворима потока Кедрона, недалеко од Јордана и Мртвог Мора, на падинама трију огранака Јудејских гора: Акри, Сиону и Морији. Мисли се да је Јерусалим постојао још у време патријарха Аврама, и да је он град Салим, где је Мелхиседек био цар и првосвештеник (1 Мојс. 14, 18). Град Јерусалим, познат као средиште историских догађаја изабраног народа Јеврејског у Старом и Новом Завету, неизмерно је драг сваком хришћанину као место страдања и васкресења Господа Исуса Христа и колевка хришћанске Цркве, одакле се Еванђелска реч пронела широм целога света.
8. Јопа, садашња Јафа, један од најстаријих азијских градова на северозападној обали Средоземног мора. Она је била главно јудејско пристаниште још у време царовања Соломона.
9. Александрија, важан приморски град Египта, основан Александром Великим 332 године пре Христа на рту, на јужној обали Средоземног Мора, мало јужније од садашњег града истога имена. Некада је овај град био средиште науке и први трговачки град у свету; у четвртом веку постао је центар хришћанства и седиште патријарха.
10. Св. Атанасије Велики, упокојио се 373 године; знаменити противаријански борац; био патријарх Александријски од 328 године. Његов спомен празнује се 2 маја и 18 јануара.
11. Област знаменитог у древности града Тиве; тако се називао цео Јужни Египат. Пустиња тамошња била је омиљено обиталиште отшелника IV и V века.
12. Св. Антоније Велики, преставио се 356 године; спомен његов празнује се 17 јануара.
13. Нитријска пустиња крај Нитријске Горе у северозападном делу Египта.
14. Острво Кипар лежи у североисточном крају Средоземног Мора.
15. Кесарија Филипова или Панеја - град на крајњем североистоку Палестине крај извора Јордана. Названа Филиповом по имену Иродова сина Филипа, која је њему пала у део, за разлику од Кесарије Палестинске, која лежи на обали Средоземног Мора.
16. Аскалон и Газа - главни Филистимски градови на обали Средоземног Мора.
17. Саламина и најутврђенији град на острву Кипру, лежао је на његовој источној обали; имао је дивно пристаниште, у коме се смештала цела флота. Саламина је почела опадати под Трајаном (98-117 год.) за време устанка Јевреја, који су уништили велики део града. А земљотрес за време Константина Великог (306-337) потпуно га је порушио, и уништио скоро све житеље његове. Обновио га је Констанције (337-361 год.) и дао му своје име "Констанција". Рушевине његове налазе се у близини Фамагуста.
18. Китера или Цитера је главни град на јужној обали истоименог и најјужнијег Јонског острва у Средоземном Мору.
19. Рим, главни град Италије, лежи с обе стране реке Тибра, на њеном ушћу у море.
20. Ђаконисе су у старој хришћанској Цркви биле црквене службенице од удовица или старијих девојака. Служење ђакониса састојало се пре свега у неким дужностима према женама. Тако су оне, на пример: припремале жене за крштење, обучавале их основним истинама вере, помагале епископу при крштењу жена, помазивале делове њиховог тела изузимајући чело, училе их потребном понашању после крштења, пазиле на њихово побожно стајање у цркви и присуствовале са њима на беседама, држаним за њих од стране епископа, презвитера и ђакона. Затим, ђаконисе су се старале о сиротињи и болесницима, служиле им, и збрињавале их.
21. Губа је једна од најзаразнијих, најужаснијих и најсмртоноснијих болести. Обично разликују три врсте губе: белу, црну и црвену или елефантиас. Ова последња је најзаразнија. Ови називи долазе од три разне боје које имају њене пеге на телу, које претходе трулежним ранама на телу.
22. Литра - λιτρα - је четврт оке.
23. Теодосије Велики царовао од 378 до 395 године на Истоку, а од 392 до 395 год. и на Западу Грчко-римске царевине. Он је задао последњи ударац незнабоштву: 392 год. издао је закон, по коме се служење незнабожачким боговима сматрало злочином, равним увреди величанства.
24. Зевс - врховни бог међу осталим боговима у грчкој многобожачкој вери.
25. Калабрија - стари назив за острво Порос у Сароничком заливу (крај Пелопонеза).
26. Патријарховао од 385 до 412 године.
27. Свети Јован Златоуст, велико светило Цркве, учитељ васељене, родио се 347 у Антиохији, преминуо 407 год. у изгнанству; спомен његов празнује се 13 новембра, 27 јануара и 30 јануара.
28. Панарион (ковчежић) је дело светог Епифанија, у коме он излаже и оповргава 20 дохришћанских и 80 хришћанских јереси. Свети Епифаније је написао и многе друге књиге. Уопште, он је био врло учен човек. По сведочанству блаженог Јеронима, св. Епифаније је знао јеврејски, сиријски, грчки и латински језик, и био "најизврснији по своме знању пастир". Седми Васељенски Сабор назива га не само оцем Цркве него и њеним учитељем.
29. Константин Погонат владао од 668 до 685 године.
30. Кизик - град малоазијске области Фригије.
31. Монотелитска јерес учи: у Христу не постоје две природне воље нити два природна дејства, него једна воља и богочовечанско дејство; човечанство Господа Христа нема способности за сопствену делатност; човечанска природа у Христу је само оруђе Божанске природе.
32. Св. Кир патријарховао од 705 до 711 год.; умро 714 год. у прогонству.
33. Филип Бардин, византиски цар од 711 до 715 године.
34. Спомен светог Стефана празнује се 28 новембра.
35. Константин Копроним владао од 741 до 775 године.
36. Лав Исавријанац владао од 716 до 741 године.
37. Копроним, од грчке речи κόπρος која значи: ђубре, блато, кал; сметлиште.
38. Дипин се у Цариграду називало место, где су се обично одржавали разни народни скупови, приредбе, свечаности.
39. Грчка реч εικων (икон) значи: слика, лик, образ, икона, изображење.
40. Свети Герман се упокојио у својој деведесет и петој години; сахрањен је у манастиру Хори, на северној страни Цариграда. Св. Герман је познат као црквени писац: "његови списи славе се по целој васељени", сведочи Седми Васељенски Сабор, који је светог Германа унео у диптихе Светих. Списи св. Германа разноврсни су по садржини: Објашњење најтежих места у Светом Писму, о праведном уздарју после смрти; на Седмом Васељенском Сабору читале су се три његове посланице о молитвеном поштовању светих икона; од њега је остало, како каже древни животописац св. Германа, "доста поучних речи за благочестиве": речи на Ваведење, на Успење, на Благовештење, на Обновљење храма и полагање појаса Пресвете Богородице. По богатству историских података важан је његов спис о јересима од апостолског времена и о црквеним саборима до царовања Лава Иконоборца. Св. Герман је оставио много списа који се односе на богослужење; међу њима нарочито значајан објашњење свете литургије; многи списи те врсте су песме у похвалу Светих.
41. Анастасије био на патријаршијском престолу од 730 до 753 год.
42. Град Ринокир се налазио у горњем делу Тиваидске пустиње, у Горњем Египту.
43. Свети Полувије упокојио се у петом веку.
44. Житије и служба овог преподобног штампана је први пут у Венецији 1747 године, затим у Смирни 1841, и најзад у Атини 1961 године.
45. Ср. Леонтије Махерас, Хроника Кипра, изд. R. N. Dawkins: Leontios Makhairas, Recital cocerning the Sweet Land of Cyprus "Cronicle", Oxford 1932.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Кирил и Методије Равноапостолни. Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2018, 

2. Свештеномученик Мокије. Римљанин по рођењу, и свештеник у Амфипољу, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године.

3. Свети Никодим, архиепископ пећки. Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће нам моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јутина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И ТРУДОВИ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ МЕТОДИЈА И КОНСТАНТИНА, У МОНАШТВУ КИРИЛА, УЧИТЕЉА И ПРОСВЕТИТЕЉА СЛОВЕНСКИХ

У време иконоборних царева грчких Лава Јерменина[1], Михаила Травла[2] или Балба, и затим сина Михаилова Теофила[3], живљаше у граду Солуну високородан и богат човек Лав, војнога звања, у чину стотника. Супруга му се зваше Марија. Они родише ова два светила свету и просветитеља словенских земаља: Методија и Константина, у монаштву названог Кирил. Методије беше старији Константин млађи.
Методије је у почетку служио у војсци као и његов отац. Сазнавши да је добар војник, цар га произведе за војводу и посла у једну словенску покрајину, Славинију, која је била под грчком државом. А ово се догоди по промислу Божјем, да би Методије научио словенски језик, као каснији духовни учитељ и пастир Словена. Провевши десет година као војвода, он увиде таштину житејских брига; а усто и иконоборни цар Теофил стаде гонити православне због поштовања светих икона. Са та два разлога Методије остави војводство и све лепоте овога света, оде на гору Олимп, постриже се у монашки чин, и у анђелском обличју служаше Цару Небеском, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.
Блажени Константин, који се роди после Методија, још од колевке пројављиваше нешто необично. Јер када га мати, после рођења, даде дадиљи да га она отхрани, он никако није хтео да се храни туђим млеком већ само млеком своје мајке. Очигледно зато, да се поред благочестивих родитеља не би одгајио туђим млеком. И дивљаху се томе родитељи његови. Од Константиновог рођења његови добри родитељи се заветоваше да ће живети као брат и сестра. И тако проживеше четрнаест година, све до своје смрти. Пред смрт мужа Марија је плакала и говорила: Ни о чему тако не бринем као о Константину: како ће он изаћи на пут? Лав јој одговарао: Веруј ми, жено, ја се надам у Бога, да ће га Господ Бог учинити духовним оцем и стројитељем многих хришћана. - Тако је и било.
Када Константину беше седам година, он усни чудан сан, који исприча оцу и мајци. Сањах, причаше он, да је војвода скупио све девојке нашега града, па ми рече: изабери коју хоћеш себи за невесту, да ти буде помоћница у све дане живота твог. Пошто их пажљиво промотрих, ја изабрах најлепшу између њих, са светлим лицем и украшену многим скупоценим накитима. Име јој беше Софија.
Овај сан родитељи схватише тако, да ће Бог дати сину њиховом девицу Софију, тојест мудрост Божју[4]. И обрадоваше се духом. И стадоше га врло приљежно учити не само читању књига него и богоугодном животу, упућујући га на духовну мудрост. И говораху му речима Соломона: Сине, поштуј Господа, и бићеш јак; чувај заповести његове и бићеш жив; речи његове напиши на таблици срца свог; реци мудрости: сестра си ми; и пријатељицом зови разборитост (Прич. Солом. 7, 1-4). Мудрост сија јаче од сунца, и светлост јој је лепша од звездане.
Учећи школу, Константин се одликовао памећу и разумом, те је у учењу био бољи од свих својих вршњака. Једном приликом доживе он ово: као син богатих родитеља он једанпут са својим друговима оде у лов са соколима; и тек што он пусти свога сокола, дуну силан ветар и однесе му сокола ко зна куда; то га веома ожалости, те два дана не окуси ништа, ни хлеба. Човекољубиви Господ, не желећи да се јуноша толико жалости житејским стварима, тим соколом улови њега, као некада Плакиду јеленом[5]. Размишљајући о радостима овога живота, Константин рече: Какав ми је то живот, када радост неминовно изазива жалост. Од данашњег дана поћи ћу другим путем, бољим од овога, да бих могао избегавати житејску таштину.
Од тога доба он стаде готово све време проводити код куће, старајући се веома ревносно да изучи науке, нарочито учење светог Григорија Богослова[6]. Према овоме светитељу он имађаше велику љубав, и многе је ствари из његових дела знао напамет. Нацртавши на зиду крст, он испод крста написа ове речи: О, светитељу Божји, Григорије Богослове! Ти си телом био човек, а животом си се показао анђео, јер уста твоја као уста серафима славословљима прославише Бога, и твоје православно учење просвети васељену; стога те молим: прими и мене који с вером и љубављу припадам к теби, и буди ми учитељ и просветитељ.
У то време умре цар Теофил, и на престо ступи његов син Михаило са својом благочестивом мајком царицом Теодором. Пошто цар беше малолетан, поставише му за васпитаче три угледна великаша: доместика Мануила[7], патриција Теоктиста[8] и логотета Дромиа[9]. Логотет Дром беше пријатељ Константинових родитеља. Знајући Константина као врло паметног и марљивог дечака, логотет га позва да заједно са младим царем Михаилом учи науке, да би се цар угледао у трудољубљу на Константина. Константин се веома обрадова овоме позиву и радосно крену на пут, молећи се Богу Соломоновом молитвом: Боже отаца и Господе милости, Ти си човека створио, - дај ми мудрост која Ти је сапрестолна, и не избаци ме из броја деце твоје, јер сам слуга твој и син слушкиње твоје. Дај ми да у све дане живота свог знам шта је угодно Теби, Господу Богу моме.
У Цариграду Константин је живео и у великашевом дому и у царевом двору. За три месеца он изучи граматику, затим изучи Омира[10] и геометрију, а диалектику и философију учио је код Лава и Фотија[11]. Осим тога изучио је реторику, аритметику, астрономију, музику и остале јелинске науке. Добро је знао не само грчки језик већ и латински, сирски и друге стране језике. Својим умом и вредноћом он је задивљавао своје учитеље, и би касније назван философом због свог изузетног успеха у философији. Но он беше мудар не само у наукама него и у животу: он неговаше у себи целомудрије и остале врлине, и испуни себе њима, јер благодат Божја обитаваше у чистом срцу његовом, упућујући га на свако добро дело.
Видећи добро живљење Константиново и његове успехе у наукама, логотет Дром га веома љубљаше и уважаваше, и постави га за главног управника свога дома, и допусти му да без пријаве улази у царске дворе, јер и цару беше мио. Једном логотет упита Константина: Кажи ми, философе, шта је философија? Философија је, одговори Константин, разумевање божанских и људских дела, које учи човека да се путем врлина, уколико је могуће, приближи Богу који је створио човека по слици и прилици својој.
После овога логотет још више заволе Константина и жељаше да га Константин упути у философију. Константин у мало речи изложи му философију, због чега му логотет одаде велико признање, па му чак и злато предложи, што Константин одби.
Логотет Дром имађаше духовну кћер, кумче од светога крштења. То беше веома лепа девојка, чувенога порекла, којој логотет беше стараоц после смрти њених родитеља. Логотет жељаше да је уда за Константина, и труђаше се на све могуће начине да то оствари. И овако говораше Константину: Лепота твоја и мудрост чине да си неодољиво вољен. Ја имам духовну кћер; она је лепа, богата, доброг и знаменитог порекла девојка. Ако хоћеш, узми је себи за жену. Од цара ћеш добити велике почасти и књажевство, а убрзо ћеш бити постављен и за војводу. - Константин одговори: Велики је то дар за оне који желе; али за мене нема ништа драгоценије од учења, помоћу кога могу стицати знање, истинску част и истинско богатство.
После оваквог одговора Константиновог логотет оде код царице и рече јој: Млади философ не воли таштину овога живота. Треба да се потрудимо да га задржимо око себе. А то ћемо учинити, ако га наговоримо да прими свештенички чин и буде патријарашки библиотекар при цркви свете Софије. Једино га тако можемо задржати.
Они тако и урадише. Константин би рукоположен за свештеника и постављен за библиотекара при цркви свете Софије. Но и у звању библиотекара он не остаде дуго. Не рекавши никоме ништа, он отиде у Златни Рог[12] и тамо се сакри у једном манастиру. Логотет и цар су дуго тражили Константина, и пронашли га тек после шест месеци. Но они нису могли да га наговоре да се поново прими дужности библиотекара; он је пристао једино да буде учитељ философије у главној школи Цариградској.
У то време патријарх Јован[13] предузе гоњење на свете иконе. Тада би сазван сабор, на коме би донета одлука да се овај патријарх уклони са престола. Против такве одлуке саборске Јован је говорио: Мене су насилно уклонили, али ме нису изобличили, пошто нико не може да противстане мојим речима.
Цар са новим патријархом посла Константина к Јовану са оваквом поруком: Ако будеш у стању да побијеш овог јуношу, онда ћеш бити враћен на престо. - Видећи тако младог философа и не знајући силу ума његовог, Јован рече Константину и осталим изасланицима: Ви нисте ни за мој мали нокат. Како ћу ја водити препирку с вама? Константин му одговори: Не држи се људских обичаја, него гледај на заповести Божје. Како ти, тако и ми смо створени од земље, а душа је од Бога. Стога, гледајући на земљу, човече, не горди се! Јован на то рече: Глупо је тражити цвеће у јесен; а исто тако глупо је слати старца у рат. Философ узврати: Ти сам изобличаваш себе. Реци ми, у ком је узрасту душа јача од тела? Јован одговори: У старости. Философ га упита: На какав те рат ми изазивамо: на телесни или на духовни? Јован одговори: На духовни. Философ онда рече: Ако си ти сада јачи духом, онда се немој служити таквим поређењима. Ми не тражимо цвеће у невреме, нити изазивамо тебе на препирку.
После тога они пређоше на разговор. Старац упита: Реци ми, младићу: када се крст сломи, ми му се више не клањамо, нити га целивамо. Како се ви, ако је неко лице изображено само до прсију, не стидите да му одајете иконско поштовање? Философ одговори: Крст има четири дела, и ако нема једнога дела, онда крст губи свој облик; а икона има облик и сличност, ако је насликано лице онога кога су хтели да изобразе. Посматрач гледа не на лице лава или риса већ на прволик. Старац онда рече: Ви се клањате крсту ако и нема натписа на њему, а икони не одајете поштовање ако је без натписа. Философ одговори: Сваки крст има облик крста Христова, а иконе немају један лик него су различите. Најзад упита старац: Зашто се ви клањате иконама, када је Бог рекао пророку Мојсију: не сотвори... всјакаго подобија (2 Мојс. 20, 4)? На то философ одговори: Да је Господ рекао: не гради никакве слике, - онда би ти био у праву; али Господ је рекао: всјакаго, тојест осим достојног. - На ово старац не могаде приговорити ништа, и умуче.
После извесног времена дођоше у Цариград изасланици од неверних Агарјана или Сарацена, који беху освојили Сирију. Ови Сарацени још при пређашњем цару Теофилу, по попуштењу Божјем, закорачише у Грчку земљу и порушише дивни град Амореју[14]. Од тога времена они се погордише због силе своје и, ругајући се хришћанима, послаше у Цариград посланицу, у којој су хулили на Пресвету Тројицу. У њој су Сарацени писали: Како ви хришћани говорите да је Бог један, а овамо Га раздељујете на три, исповедајући Оца и Сина и Светога Духа? Ако ви то можете доказати, онда нам пошљите такве људе који би могли разговарати с нама о вашој вери, и убедити нас.
У то време блаженом Константину беше двадесет и четири године. Цар и патријарх сазваше сабор, на који позваше Константина, и рекоше му: Чујеш ли, философе, шта погани Агарјани говоре против наше вере? Ако си слуга и ученик Свете Тројице, иди и изобличи их. И Бог, извршитељ сваког дела, слављен у Тројици, Отац, Син и Свети Дух, даће ти благодат и силу у речима, показаће те као другог Давида који са три камена побеђује Голијата, па ће те затим срећно вратити к нама. - Чувши овакве речи, философ одговори: Готов сам да идем за веру хришћанску. Шта за мене може бити боље него умрети за Свету Тројицу, или остати и живети ради Свете Тројице.
Тада дадоше Константину два писара, и послаше их к Сараценима. И блажени Константин иђаше тамо, ревнујући апостолски за Христа и жудећи да пострада за Њега. И стигоше у престоницу Сараценске кнежевине, Самару, која лежи на реци Еуфрату, у којој живљаше сараценски кнез Амирмушна. Ту они угледаше чудне и одвратне ствари, које Агарјани чињаху ругајући се и потсмевајући се хришћанима који су живели у тим местима. По наређењу сараценских власти, на вратима хришћанских домова споља беху насликани ликови демона. Тиме су Агарјани хтели да покажу да се они гнушају хришћана као демона. Чим Константин стиже међу Сарацене, они га, указујући му на ликове демона, упиташе: Можеш ли, философе, разумети шта значе ове слике? Он одговори: Видим насликане ликове демона, и мислим да унутра тамо живе хришћани; а демони, пошто не могу да живе унутра са хришћанима, бегају од њих и бораве споља. Где пак нема ових слика споља на вратима, тамо несумњиво демони живе унутра са људима, са којима су се спријатељили.
Када Сарацени позваше Константина у кнежеву палату на обед, за трпезом сеђаху људи паметни и књижевни, који су знали геометрију, астрономију и друге науке. Они упиташе Константина: Видиш ли, философе, ову чудесну ствар: пророк Мухамед нам донесе од Бога добру науку, и обрати многе људе, и сви се ми чврсто држимо његовог закона и ништа не мењамо; а код вас хришћана који држите закон Христов, један верује овако други онако, и сваки од вас чини што му је воља. Међу вама има тако много несугласица и разлика у вери и у животу; има међу вама много таквих, од којих сваки друкчије верује и учи, и друкчије живот води; и имате монахе који носе црну одећу и живе нарочитим животом; ипак се сви називате хришћанима.
Одговори блажени Константин: Ставили сте ми два питања: о вери хришћанској и о закону хришћанском, или: како хришћани верују и како остварују своју веру у животу. Одговорићу вам најпре о вери: Бог наш је као неизмерно широка и неизмерно дубока пучина морска, јер је непостижан за ум људски и неизрецив за речи људске, као што говори о Њему свети пророк Исаија: род његов ко ће исказати? (Ис. 53, 8). Са тог разлога и учитељ наш, свети апостол Павле узвикује, говорећи: О дубино богатства и премудрости и разума Божјег! како су неиспитљиви његови путови! (Рим. 11, 33). На ту пучину дакле отискују се многи који траже Бога; и они који су силни умом и стекли помоћ самога Господа, они безбедно плове по мору непостижности Божје, и проналазе богатство разума и спасења; они пак који су слаби умом, и због своје уображености лишени помоћи Божје, они покушавају да на трулим лађама преплове ту пучину, али не успевају, и једни се даве падајући у јереси и заблуде, а други с муком једва стоје на једном месту, колебани неизвесношћу и сумњом. То је разлог што се многи међу хришћанима, како ви кажете, разликују по вери. - Толико о вери; а о делима вере рећи ћу ово:
Закон Христов није неки други него онај исти који Бог даде Мојсију на Синају: не убијати, не красти, не чинити прељубу, не желети туђе, и остало. Јер Господ наш рече: Нисам дошао да разорим закон, него да испуним (Мт. 5, 17). А за савршенији живот и боље богоугађање Господ даде савет да се води чист, девственички живот, и чине нарочита дела која воде у живот вечни путем тесним и тужним. Али Господ не приморава човека на овакав живот и оваква дела. Јер је Бог створио човека између неба и земље, између анђела и животиња: разумом и памећу издвоји га од животиња, а гневом и похотом издвоји га од анђела; и даде му слободну вољу, да ради оно што хоће, и да се дружи са оним чему се приближи: или да се дружи с анђелима служећи Богу, као што човека учи његов просвећени разум, или да се дружи са неразумним животињама служећи телесним жељама без уздржања. А пошто је Бог створио човека са слободном вољом, зато Он хоће да се ми спасавамо не под морањем већ по нашој слободној жељи, и каже: Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе, и узме крст свој и иде за мном (Мт. 16, 24); ко може примити нека прими (Мт. 19, 12). Једни од верних хришћана ходе у овом животу лакшим путем, тојест по законима природе живе целомудрено у чесном браку, и разумно путују ка Господу; а други, који имају више ревности за Господа и желе да буду савршеније слуге његове, подухватају се надприродног, анђелског живота и иду тесним путем. То је разлог што се међу хришћанима неки разликују по животу.
А ваша вера и закон, продужи Константин, немају никаквих тегоба; они су слични не мору већ малом потоку, који може без много напора прескочити сваки, и велики и мали. У вашој вери и вашем закону нема ничег божанског и богонадахнутог, него само људски обичаји и телесно умовање, који се могу лако обављати. Ваш законодавац Мухамед и није вам дао неку заповест коју је тешко испунити: он вас чак није обуздао од гнева и од разуздане похоте, него вам је допустио све. Зато сви ви једнолико испуњавате његов закон, као дат вам по похотама вашим. А Спаситељ наш Христос није тако поступио. Јер будући сам пречист и извор сваке чистоте, Он жели да и слуге његове живе свето и чисто, удаљујући се од сваке похоте, и да се путем духовне чистоте сједињују са Чистим, пошто у његово царство "неће ући ништа прљаво" (Отк. 21, 27).
Тада сараценски мудраци упиташе Константина: Зашто ви хришћани једнога Бога раздељујете на три Бога, јер именујете Оца и Сина и Светога Духа? Ако пак Бог може имати Сина, онда Му дајте и жену, да би се од Њега намножили многи богови.
Хришћански философ одговори: Немојте хулити Надбожанску Тројицу, коју се научисмо исповедати од древних светих пророка, које и ви не одбацујете сасвим, јер се држите с њима обрезања. А они нас уче да су Отац, Син и Дух Свети три Ипостаси, док им је суштина једна. Нешто слично имамо у сунцу на небу. Саздано од Бога као указање на Свету Тројицу сунце има три ствари: шар, светлост и топлоту. Сунчани шар (лопта) је подобије Бога Оца, јер као што шар нема ни почетка ни краја, тако је и Бог беспочетан и бескрајан. И као што из сунчаног шара происходи светлост и топлота, тако се од Бога Оца рађа Син и исходи Свети Дух. Сунчана светлост која обасјава ову васељену јесте подобије Бога Сина, који је рођен од Оца и јављен у овом поднебесном свету. Сунчана пак топлота, која происходи из шара заједно са светлошћу, јесте подобије Бога Духа Светог, који заједно са рођеним Сином предвечно происходи од истога Оца, мада се у времену шаље људима и од Сина, као што например би послан апостолима у виду огњених језика. И као што сунце, састојећи се из трога: шара, светлости и топлоте, не раздељује се на три сунца, иако свака од ових трију ствари има своја посебна својства: једно је шар, друго светлост, треће топлота, ипак нису три сунца већ једно, - тако и Пресвета Тројица, иако има Три Лица: Оца, Сина и Светога Духа, ипак се Божанством не раздељује на три Бога већ је један Бог.
Сећате ли се ви шта Свето Писмо каже о томе како се Бог код Мавријског дуба јави Аврааму, чије обрезање ви чувате? Бог се јави Аврааму у Три Лица: Подигавши очи своје Авраам погледа, и гле, три човека стајаху према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора свога, и поклони се до земље; и рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге свога (1 Мојс. 18, 2-3). Обратите пажњу: Авраам види пред собом Три Човека, а обраћа им се као Једноме, говорећи: Господе, ако сам нашао милост пред тобом. Нема сумње, овај свети праотац исповеди Једног Бога у Три Лица.
Не знајући шта да противставе учењу о Светој Тројици, мудраци сараценски ћутаху. Затим упиташе: Како ви хришћани говорите, да се Бог родио од жене? Зар се Бог може родити из утробе женске? Философ одговори: Не од просте жене, него од небрачне Пречисте Дјеве роди се Бог Син дејством Светога Духа, који у пречистој и пресветој девичанској утроби њеној на неисказан начин основа тело Христу Богу и устроји Очевој Речи надприродно оваплоћење и рођење. Стога и Дјева, која Га заче од Духа Светога, као што пре рођења беше Дјева, тако и у рођењу и по рођењу остаде чистом Дјевом, по благоволењу Бога, чијој се вољи и хтењу повињава свако створено биће, по речима црквене песме: где Бог хоће, тамо се мења поредак природе[15]. А да се Христос роди од чисте Дјеве Духом Светим, сведочи и ваш пророк Мухамед, написавши следеће: Послан Дух Свети к Дјеви Чистој, да би по његовој вољи она родила Сина.
Сарацени на то рекоше: Ми не споримо да се Христос родио од чисте Дјевице, само га не називамо Богом. Блажени одговори: Када би Христос био прост човек, а не уједно и Бог, онда зашто је било потребно да за зачеће обичног човека Дух Свети дејствује у пречистој утроби девичанској? Јер обичан човек родиће се од брачне жене, а не од небрачне Дјевице, и зачиње се на природан начин од мужа, а не од нарочитог наитија и дејства Светога Духа.
После тога упиташе Сарацени: Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате.
На то блажени философ одговори: Ако у неком закону буду написане две заповести и дате људима на извршење, ко ће онда од људи бити истински извршитељ закона: да ли онај који изврши једну заповест, или онај који изврши обадве? Сарацени одговорише: Разуме се, бољи је онај који изврши обе заповести. Философ онда рече: Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела.
Сарацени опет рекоше: Ваш Христос даде данак за себе и за друге. А зашто ви не чините то и не желите да дајете данак? Када би се ви стварно заузимали један за другога, онда бисте давали данак за браћу вашу тако великом и моћном народу Измаиљћанском.
Философ одговори: Када неко иде стопама свога учитеља, и жели да то увек чини, је ли њему пријатељ или непријатељ човек који га одвраћа од тог пута? Они одговорише: Непријатељ му је. Философ онда упита: У време када Христос даде данак, чије беше царство: измаиљћанско или римско? Сарацени одговорише: Римско. Философ на то рече: Зато и ми, следећи Учитељу нашем, Господу Христу, дајемо данак цару који живи у новом Риму (Цариграду), и влада Римом. А ви, тражећи од нас данак, одвраћате нас од пута Христовог и бивате нам непријатељи.
После тога мудраци сараценски стављаху Константину у току много дана многа друга питања. На сва та питања блажени Константин, помаган благодаћу Божјом, одговараше тако да му Сарацени не могаху ништа противставити. Напослетку га упиташе: Откуда ти то све знаш? Он им онда у одговор наведе поређење: Један човек захвати воду из мора и понесе је у крчагу. Отишавши далеко од мора, он показиваше на крчаг с водом, и говораше свима: Видите ли ову воду коју нико осим мене нема? К њему онда приступи један приморац и рече: Није ли те стид да се хвалиш крчагом морске воде, када ми имамо читаво море? Тако поступате и ви, задајући ми питања из оних наука, којима сте се научили од нас Грка.
Затим, као нешто нарочито лепо, Сарацени показаше Константину виноград, некада са усрђем засађен и веома напредан[16]. Константин им објасни како се такав виноград обрађује. Тада му Сарацени показаше све своје богатство: дворце украшене златом, сребром и драгим камењем, па га упиташе: Видиш ли, философе, какву силу и какво богатство има Омар, владар Сарацена? Философ одговори: У томе нема ничег необичног. За све то треба славити Бога који та богатства даде људима на уживање. Све то припада Богу и никоме другоме.
Пошто не могаху да речима победе непобедивог, Сарацени се напослетку показаше онакви какви су: они тајно у пићу дадоше отров блаженом Константину. Но Господ који је обећао свима који се труде у име његово да "ако и смртно што попију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), сачува слугу свог здравим и неповређеним. Видевши ово чудо, Сарацени чесно и са поклонима од свога кнеза испратише Константина и његове пратиоце у њихову постојбину.
У Цариграду цар и патријарх дочекаше блаженог Константина с похвалом за богоугодни труд који поднесе међу Сараценима. Но Константин се не задржа дуго у Цариграду. Он се повуче у једно усамљено и тихо место, где се сав посвети своме спасењу. Он никакву храну не понесе са собом, уздајући се у прехрану од промисла Божјег, у кога сву наду полагаше. И од хране коју му Бог преко христољубивих људи шиљаше он ништа не остављаше за сутрадан, но, пошто би по обичају своме јео, он је све остало раздавао ништима. Јер се уздаше у Бога који се сваки дан брине о свима, и отвара дарежљиву руку своју, и добротом својом храни свако живо биће.
Једном уочи неког великог празника слуга Константинов туговаше што немају хране за тај благи дан. А блажени Константин му рече: Онај који је некада много година хранио Израиљце у пустињи, зар неће и нас нахранити у овај велики дан? Него ти неизоставно иди и позови к нама на обед бар петорицу ништих, и чекаћемо милост Божју, јер нас Бог неће оставити. - Стварно, тако и би. У време обеда дође један човек и донесе много сваковрсне хране и десет златника. Блажени то прими, и узнесе хвалу Богу, Промислитељу свом.
Затим Константин отпутова на Олимп, к своме старијем брату Методију. И стаде живети заједно с њим, проходећи у испосништву монашке подвиге, проводећи све време у молитви и у читању књига[17].
У то време дођоше код цара Михаила изасланици од Козара[18], са оваквом поруком: Ми пре свега знамо Једнога Бога, који је над свима, и Њему се молимо клањајући се према истоку, али при томе држимо и неке ружне обичаје. Јевреји нам саветују да примимо њихову веру, и већ су многи од нас примили јеврејску веру. Тако исто и Сарацени нас наговарају да примимо њихову, мухамеданску веру, говорећи нам да је њихова вера боља од свих осталих народа. Ради тога и од вас, са којима одржавамо старо пријатељство и љубав, иштемо савет, и молимо вас да нам пошаљете неког ученог мужа, и ако он изобличи Јевреје и Сарацене, ми ћемо примити вашу веру.
Тада цар Михаило, по савету свјатјејшег патријарха Игњатија[19], одлучи да Козарима упути блаженог Константина. Зато га позва са горе Олимпа. Упознавши га са молбом Козара, цар рече Константину: Иди, философе, код тих људи, и уз помоћ Свете Тројице благовести им учење о Пресветој Тројици. Нико од тебе не може боље обавити тај посао. - Константин одговори: Ако наредиш, господару, ја ћу с радошћу поћи тамо пешке, бос и без ичега од онога што Господ не нареди ученицима својим да понесу шаљући их на проповед. - Цар му на то рече: Када би ти чинио ово од себе лично, ја не бих имао ништа против тога. Али, пошто те ми упућујемо тамо, онда иди с чешћу и царском помоћу.
Блажени Константин, желећи и да умре за Христа, свим срцем пристаде да крене на овај пут. Онда замоли и брата свог блаженог Методија, који је прилично знао словенски језик, да пође с њим на апостолско послушање: да светлошћу свете вере просвећује невернике. Методије пристаде Христа ради да пође са њим. И кренуше браћа заједно на пут да, помагани благодаћу Божјом, спасавају изгубљене душе, један богословским проповедима, а други - Богу пријатним молитвама. Пут их је водио преко степа у којима живљаху Угри, данашњи Мађари. Ти Угри бејаху толико страшни, да су мало личили на људе: одећа им је била од мешине, жита нису сејали, живели су од пљачке. Када се браћа зауставише у степи ради молитве, нападоше их Угри, урлајући као крвожедни вуци. Константин се не уплаши, и не остави своју молитву, него, призивајући Господа, често понављаше: Господе, помилуј! - Пошто Константин заврши молитву, угледаше га Угри, али, по промислу Божјем, показаше се кротки и стадоше му се клањати. Константин им каза неколико поучних речи, после чега их Угри пустише да иду својим путем.
Света браћа се најпре упутише у грчки град Херсон, који се налазио на морској обали, недалеко од данашњег Севастопоља, и био близу границе Козара. Тамо се они доста времена задржаше, учећи козарски језик, који је био словенски, и јеврејски. Ту Константин преведе осам делова јеврејске граматике и препираше се с Јеврејима којих беше много међу Козарима.[20] Живљаше тамо и један Самарјанин који долазаше код Константина и разговараше с њим о вери. Једном он донесе самарјанске књиге и показа их Константину. Константин их измоли од Самарјанина па, затворивши се у својој соби, он се усрдно помоли Богу да му помогне да их проучи. С помоћу Божјом Константин брзо и добро проучи те књиге. Самарјанин кликну: Заиста, ко верује у Христа, брзо добија благодат Светога Духа. - Самарјанинов син се одмах крсти; после њега прими и Самарјанин Христову веру.

У Херсону Константину пође за руком да нађе "Еванђеље и Псалтир, написан руским писменима", а и човека који је говорио тим језиком. Разговарајући с њим, Константин научи тај језик и, на основу разговора, подели писмена на самогласнике и сугласнике, и с помоћу Божјом убрзо стаде читати и објашњавати нађене књиге. Видећи такву мудрост, многи су се дивили и славили Бога.
У Херсону света браћа сазнадоше да се мошти светог свештеномученика Климента, папе римског[21], налазе у мору. Они онда стадоше потстицати херсонског епископа да тражи те свете мошти. О тим моштима прича се ово: када свети Климент би послат из Рима у Херсон на заточење, он ту многе људе обрати у хришћанску веру. Тада игемон Афидијан, по наређењу цара Трајана[22], нареди да Климента потопе у мору, везавши му о врат котву, да хришћани не би пронашли његово тело. А верни стајаху на обали и ридајући посматраху потопљење светитеља. Затим два најоданија ученика светога Климента, Корнилије и Фив, рекоше хришћанима: Помолимо се сви једнодушно, да нам Господ покаже чесно тело свога мученика.
На молитву хришћана Богу, море се повуче назад за три потркалишта[23]. Онда хришћански народ, као некада Израиљци у Црвеном Мору, пође по сухом дну, и обрете мермерну гробницу, од Бога начињену у облику цркве, и у њој светитељево тело и котву са којом је светитељ био потопљен. А када хришћани хтедоше да чесно тело светитељево узму одатле, два гореспоменута ученика бише удостојени откривења: да свете мошти оставе онде где су, а да ће се море сваке године у спомен светитеља повлачити назад за седам дана, отварајући пут онима који желе да се поклоне светим моштима. И биваше тако у току 700 година, од царовања Трајанова до царовања грчког цара Никифора[24]. Затим, због грехова људских море престаде да се повлачи назад за царовања Никифорова, што веома ожалости хришћане.
Свети Константин и Методије допутоваше у Херсон пошто већ беше прошло више од педесет година откако се свете мошти потпуно сакрише. Херсонски епископ, блажени Георгије, потстакнут од свете браће на тражење светих моштију, одлучи да најпре отиде у Цариград цару и патријарху, и од њих добије дозволу за то. Заједно са епископом Георгијем из Цариграда дође у Херсон сав клир цркве свете Софије на откриће светих моштију. Затим сви они, а са њима заједно и блажени учитељи Методије и Константин и сав народ, одоше на морску обалу певајући псалме и духовне песме, да би добили оно што су желели. Али се море не повуче. Онда, по заласку сунца, седоше на лађу и испловише на пучину. И у поноћ одједном засија светлост из мора, и појави се из воде прво глава, а затим и цело тело светога Климента. Онда узеше свете мошти, унеше их у лађу, па чесно однеше у град и положише у цркви св. Апостола. Блажени Константин и Методије узеше део светих моштију, и увек их са собом ношаху куд год су ишли, док их не однеше у Рим.
Из Херсона Константин и Методије упутише се Козарима. Каган их чесно прими; и они му уручише писмо од грчког цара. Ту блажени Константин вођаше многе препирке са Козарима, Јеврејима и Сараценима. У тим препиркама Методије није готово ни учествовао, пошто је био много мање учен од Константина. Као бивши војвода, он је боље знао како да се опходи с народом него да води учене разговоре. А Константин, који је одмалена изучавао разне науке и философију, и одлично знао Свето Писмо, и био јак проповедник, имао је готов одговор на свако питање. Константин се дакле препираше с невернима, а Методије својом богоугодном молитвом помагаше Константину.
Козари послаше Константину једног лукавог и вештог човека, који му рече: Ви Грци, имате рђав обичај: постављате једног цара место другог, и то од простога рода а не од царскога. Тако, после Никифора постависте за цара бојарина Михаила Куропалата, па оставивши њега, подигосте на престо Лава Јерменина од простога рода; а по уморству његовом постависте Михаила Травла, родом из Аморије. Но код нас није тако; сви наши кагани од каганског су рода, и код нас не може царовати нико, ако није тог рода. - На ово Константин одговори кратко: Зар је Бог рђаво поступио, када је одбацио неподесног цара Саула и по своме срцу изабрао чобанина - Давида?
На ово Козарин не могаде приметити ништа, па постави друго питање: Ви нам говорите поуке из књига које у рукама држите, а ми не радимо тако већ сву мудрост износимо из својих груди, не гордећи се писанијама, као што ви чините. Сва мудрост као да је унутар у нама затворена. - Константин одговори: Ако сретнеш неког човека који тврди како има многа одела и злата и имања, хоћеш ли му поверовати, видећи га нага и без ичега у рукама? Козарин одговори: Не, јер кад би што имао, онда не би наг ишао. - Константин га онда упита: Ако си, као што се хвалиш, покупио сву мудрост, онда ми кажи: колико је било нараштаја од Адама до Мојсија, и где је који нараштај живео на земљи? Козарин не могаде ништа одговорити на ово. Константин онда продужи: Зато ја и не верујем теби да си покупио сву мудрост и да ти нису потребне књиге.
Света браћа беху позвана на обед код кагана. Пре но што ће сести за сто, каган их упита: Реците ми каквог сте рода, да бих знао на какво место да вас посадим. - Константин одговори: Дед наш био је великог и славног рода и налазио се близу Цара. Али он није умео да очува дату му велику славу, био је прогнан од Цара, и удаљио се у туђу земљу, где нас је и родио. Ми сада и тражимо стару славу нашега деда и не желимо никакву другу. А дед је наш био Адам. - Госте, ти говориш пристојно и правилно, рече каган. И после тога стаде гајити особито поштовање према Константину. А када беху за обедом, каган узе чашу и рече: Пијем у част једнога Бога, који створи сву твар. А хришћански философ Константин, подигавши чашу, рече: Пијем у славу једнога Бога, и Слова његовог којим се небеса утврдише, и животворног Духа којим се подржава сва сила саздане твари.
Онда каган рече: Ето, ми се држимо истог учења о Богу, Творцу све твари; само се разликујемо у томе што ви славите Тројицу, а ми славимо Једнога Бога, као што и јеврејске књиге уче о томе.
На то философ одговори: Ако се из јеврејских књига научисте да знате да је Бог Један, онда из тих истих књига познајте и Свету Тројицу. Јер јеврејске књиге у својим пророштвима проповедају осим Оца - Слово и Духа. Тако пророк и цар Давид каже: Речју - Словом - Господњом небеса се утврдише, и Духом уста његових сва сила њихова (Пс. 32, 6). Ето, овде је потпуно јасно показано и јединство и тројичност: Господ, његово Слово и Дух. Господ је Бог Отац, Слово - Бог Син, Дух уста Господњих је Бог Дух Свети. Ипак нису три Господа, већ Један Господ са својим Словом и Духом; и исто тако, нису три бога у Божанству, већ се Један Бог поштује. Обрати пажњу на ово: ко би од двојице био бољи поштовалац твога царског лица, да ли онај који указује поштовање само теби а презире твоју реч и дух уста твојих, или онај који подједнако поштује и тебе и твоју реч и дух уста твојих? Каган одговори: Без сумње овај Други. Философ продужи: Зато ми, који подједнако поштујемо Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа, и јесмо бољи и истинитији богопоштоваоци од вас. Таквом богопоштовању ми смо се научили из пророчких књига. Сем горенаведеног места навешћу још нека. Тако свети пророк Исаија говори о Богу Сину у следећим речима: Чуј ме, Јакове и Израиљу, ја сам први, ја сам и последњи... И сада Господ, Господ посла ме и Дух његов (Ис. 48, 12.16). Ово место Светога Писма древни Оци наши[25] овако објаснише: Ко се шаље, ако не Син? Од кога се шаље, ако не од Оца и Светог Духа Очевог?
На овом обеду беше много Јевреја. Неки од њих рекоше блаженом Константину. Кажи нам, хришћански философе, како може женски пол сместити у утроби Бога, на кога чак ни Анђели не могу гледати? Тада философ, указавши прстом на кагана и на првог саветника његовог, рече: Када би неко рекао да овај први саветник не може примити у дом свој кагана и угостити га, а последњи слуга може, како би ми онда назвали онога који тако говори: Безумним или паметним? Јевреји одговорише: Назвали би га чак и врло безумним.
Онда философ постави овакво питање: Које је од свих видљивих створења у поднебесју највредносније? Јевреји одговорише: Човек је највредносније створење, јер има разумну душу, створену по лику Божјем. - На то философ продужи: Зато су неразумни они који говоре да је немогуће да се у утроби људској смести Бог, а знају да се Он при Мојсију смештао у купини. Зар је купина, бездахна и неосећајна, вредноснија од осећајне и разумне твари, која има боголику душу? Не само у купини, него и у облаку и у диму и у огњу Бог се смештао, када се јављао Јову, Мојсију и Илији. И шта је онда чудновато што се Бог сместио у највредноснијој душеносној твари, желећи да се јави на земљи и да са људима поживи, да би их исцелио од ране смрти, нанесене људском роду Адамовим грехом. Јер, реците ми, од кога је, ако не од самога Творца, требало очекивати лек и обновљење таквом многовредносном створењу - роду људском, који је био пао у трулеж греха и смрти? Не претсказа ли Давид: Посла Реч своју и исцели их (Пс. 106, 20). Зато Реч Очева, Бог Син, дође и исцели природу људску. Како би Реч Очева могла исцелити човека, да се оваплоћењем није сјединила са човеком и као фластер прилепила за човека? Еда ли лекар, желећи да излечи рањеног човека, ставља фластер на дрво или на камен, а не на болесног човека? Стога и Бог стави своју Јединородну Реч као фластер, не на дрво, мада се Она раније јавила и међу дрвећем у купини; не на камен, мада се Она јављала Мојсију и Илији у каменим горама Синаја и Хорива; него на човека, смртно оболелог од болести греха; стави и чврсто присаједини човеку, пошто Јединородна Реч, Бог Син благоволи да се дејством Духа свог Светог усели у чисту девичанску, а не просто женску, утробу, и да се оваплоти и роди од ње, као што о томе пророкова Исаија: Ето, девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће му име Емануил, што значи с нама Бог (Ис. 7, 14). Овде пророк говори јасно да ће се Бог Син родити на земљи од чисте и небрачне Дјевице. А да је Богу било потребно да се ради спасења нашег усели у девичанску утробу, сетите се шта је написано у вашим књигама. Ваш равин Ахила каже да се Мојсије, пруживши руке своје к Богу, молио: Господе милосрдни, не јављај нам се више у грому и у гласу трубном, него се усели у утробе наше, уклонивши грехе наше. - Ако се дакле Мојсије молио Богу да се усели у утробе наше, зашто нас ви онда корите што ми исповедамо да се Бог уселио у женску утробу, и то не просто женску, него у девичанску, чисту, непорочну и небрачну? Он се усељује и у наше утробе, када се ми хришћани причешћујемо Њиме у Тајанственој Жртви. Као што видите, древна молитва Мојсијева, по сведочанству равина Ахиле записана у вашим књигама, испунила се: Бог се уселио у наше утробе, уклонивши грехе наше.
После обеда сви се разиђоше, одредивши дан у који ће се поново састати да разговарају о вери. У одређени дан сабраше се сви и, на предлог кагана, заузеше своја места. Пре но што ће почети разговор, Константин изјави: Ето, једини сам ја странац међу вама, а сви ми водимо разговор о Богу, у чијим је рукама све, и срца наша. Када будемо водили разговоре, нека онај између вас ко је јак на речи и разуме оно што говоримо, потврди наше речи; а ако не разуме, нека слободно пита, и ми ћемо се постарати да му разјаснимо.
Онда Јевреји отворише разговор оваквим питањем: Реци нам, који закон Бог прво даде: Мојсијев, или онај који ви хришћани држите? На ово питање блажени Константин философ одговори им питањем: Да ли ми зато постависте питање који је закон први, да бисте затим рекли да је први закон бољи? Да, зато, одговорише Јевреји, јер свакако треба да се повињавамо првом закону, пошто је најпрви и најбољи. Константин им на то рече: Ако први закон желите да држите, онда се одреците обрезања. Јевреји га упиташе: Због чега говориш тако? Философ одговори: Реците ми тачно, је ли први закон дат у обрезању или у необрезању? Јевреји одговорише: Држимо, у обрезању. Философ онда рече: Не даде ли Бог први закон Ноју, и то пре обрезања и после заповести дате Адаму у рају и после Адамовог пада? Јер Бог заповеди Ноју да се не пролива крв човечија: Ко пролије крв човечију, његову ће крв пролити човек (1 Мојс. 9, 6). Затим, говорећи о једењу зеља, животиња, стоке, птица и риба, Бог рече Ноју: Ја ево постављам завет свој с вама и с вашим семеном након вас (1 Мојс. 9, 9). Јевреји рекоше на то: Али завет није закон, јер Бог не рече Ноју: закон мој, већ завет мој. А ми о закону говоримо. Философ их упита: Држите ли ви обрезање као закон или не? Јевреји одговорише: Држимо као закон. Философ онда настави: Но Бог ни обрезање не назва законом него само заветом, јер рече Авраму: Ти држи завет мој, ти и семе твоје након тебе од колена до колена: да се обрезује између вас све мушкиње; и биће знак завета између мене и вас; и биће завет мој на телу вашем завет вечан (1 Мојс. 17, 9.10.11.13). Ето видите, Бог није ниједанпут обрезање назвао законом него заветом. Хоћете ли стога одбацити обрезање као незаконо? А ако завет обрезања држите као закон, онда и завет дат Ноју дужни сте држати као закон и називати га првим законом који Бог даде роду људском, протераном из раја и сачуваном од вода потопских. Јевреји одговорише: Не! Само закон дат Мојсију јесте закон, и ми се њега држимо.
На то философ рече: Ако завет дат Ноју није закон већ само завет, пошто га Бог не назва законом него заветом, онда и закон дат Мојсију није закон, јер га исти Бог у једанаестој глави књиге пророка Јеремије не назива законом већ заветом: Слушајте речи овога завета. Овако вели Господ Бог Израиљев: проклет да је ко не послуша речи овога завета, који заповедих оцима вашим кад их изведох из земље Мисирске (Јерем. 11, 2-3). Ако је овај завет за вас закон, онда је и завет, дат Ноју, такође закон. А пошто је овај закон дат до обрезања, онда сте ви дужни и држати га као први и не слушати друге законе, Авраамов и Мојсијев, који су настали након њега. Јер малочас сами рекосте да је први закон најбољи и да му се ваља повињавати.
Јевреји се онда уклонише од овог питања, па стадоше говорити о другом и рекоше: Који год држаху Мојсијев закон, сви угодише Богу. И ми, држећи га, надамо се да ћемо исто тако бити угодни Богу. А ви се држите другог закона који сами себи измислисте, а стари закон Божји презирете. Философ одговори: Радећи тако ми добро поступамо. Јер и Авраам, да није примио обрезање него само држао Нојев завет, не би се назвао пријатељем Божјим. Исто тако и Мојсије после Авраама, не задовољавајући се раније датим законима Ноју и Аврааму, написа нови закон. Стога и ми поступамо по њиховом примеру. Али као што они, долазећи један за другим, не одбациваху претходне законе, јер Авраам не одбаци Нојев, нити Мојсије презре њихове, него, испуњујући недостатке, они у ширим законима потпуније изложише вољу Божју, да би заповест Господња била тврда, - тако и ми не одбацујемо стари завет, написан на таблицама Мојсијевим, већ све то држимо: знати Једнога Бога, Творца целокупне твари, не убијати, не красти, и остале заповести. Но ми одбацујемо оно што није написано на Мојсијевим таблицама, као: обрезање, приношење на жртву неразумних животиња, и друге ствари сличне томе, што је било само сенка и праслика новога закона који је имао доћи; а кад је дошао, ми све то уклонисмо. Јер каква је потреба чувати сенку, када у рукама имамо саму ствар?
Јевреји рекоше: Када би те установе и завети у нашем старом закону били, као што ти кажеш, само сенка и праслика вашег, новог закона, онда би древни законодавци знали за ваш, нови закон, који се имао јавити у будућности. Јер сенка и праслика имале су оцртавати ону ствар, коју су очекивали видети очима. Али пошто законодавци нису очекивали ваш закон, то су наше старозаветне установе и завети не сенка и подобије већ сама истина, коју, заједно са написаним на Мојсијевим таблицама, треба и ви да чувате као истину.
Против овога философ одговори: Када древни законодавци у Старом Завету и не би знали то да ће после њих настати нови закон, онда би вас ја упитао: када у почетку Бог даде завет свој Ноју, о коме смо већ говорили, и да ли га Он тада обавести да ће после њега дати други закон угоднику свом Аврааму? Разуме се да га није обавестио, него је утврдио да тај завет постоји вавек. Исто тако, дајући Аврааму завет, да ли Бог обавести Авраама да ће касније дати други закон Мојсију? Али о нашем, новом завету, Бог је свестрано обавестио преко својих пророка. Чујте шта објављује Јеремија: Ево иду дани, говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завет, не као онај завет, који учиних с оцима њиховим, кад их узех за руку да их изведем из земље Мисирске, јер онај завет мој они покварише, и ја их занемарих (Јерем. 31, 31-32). Ето вам несумњивог пророчанства о нашем, новом завету. Исто тако је и пророк Исаија претсказао од лица Господња о новом завету, говорећи: Не помињите што је пре било, и не мислите о старим стварима. Ево, ја ћу учинити ново, одмах ће настати, и ви ћете то познати (Ис. 43, 18-19). Тако дакле, стари законодавци су знали о нашем новоблагодатном закону, и очекивали га, и пророковали о њему. Зато су ваше старозаветне установе и завети сенка и праслика очекиваног закона нашег, а не сама истина, те их треба одбацити као непотребне.
Не знајући шта да рекну против овога, Јевреји скренуше на друго, говорећи: Сваки Јеврејин сматра за сигурно да ће бити нови закон, али још није дошло време да се Месија јави на свет. - Философ им одговори: Шта ви још чекате? Та ето, власт царства и кнежевства вашег, која је по пророштву праоца Јакова имала трајати само до доласка Месије - Христа, већ је престала, Јерусалим је разорен, жртве ваше су одбачене, и слава Господња преселила се од вас међу незнабошце, као што то јасно претсказа пророк Малахија говорећи: Нисте ми мили, вели Господ Сведржитељ, и нећу примити жртве из руку ваших. Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити име моје међу народима, и на сваком ће се месту приносити кад имену моме и чиста жртва; јер ће име моје бити велико међу народима, вели Господ Сведржитељ (Мал. 1, 10-11).
Јевреји онда рекоше: Говорећи тако, ти желиш, како ми видимо, да и незнабошце назовеш благословенима, као што смо благословени ми, семе Авраамово. - Константин одговори: Киме је благословљено семе Авраамово, Њиме ћемо бити благословљени и ми незнабошци, наиме Месијом који је произашао из корена Авраамова и Исакова и Јаковљева и Јесејева и Давидова. Јер Бог рече Аврааму: У теби ће се благословити сва племена на земљи (1 Мојс. 12, 3), и Исаку: У семену твоме благословиће се сви народи на земљи (1 Мојс. 26, 4), и то исто Јакову (1 Мојс. 28, 14). А Давид вели: Благословиће се у њему сва колена на земљи, сви ће га народи звати блаженим (Пс. 71, 17). Јер је Месија имао доћи како ради Авраамова племена тако и ради незнабожаца. О томе је некад Јаков, благосиљајући Јуду, рекао: Неће нестати кнеза од Јуде, и вођа од бедара његових, докле не дође Онај коме припада, и Он је очекивање народа (1 Мојс. 49, 10). И пророк Захарија, објављујући кћери Сиона - Јерусалиму, долазак кроткога Цара који јаше на магарету, каже: Он ће истребити из Јефрема кола и из Јерусалима коње; и истребиће се лук убојити; и Он ће казивати мир народима (Захар. 9, 10). Ето видите, Месија је имао доћи не само ради вас Јевреја него и ради незнабожаца. А мени изгледа да је Он дошао више ради незнабожаца него ради вас, јер Га ви не примисте, а незнабошци га примише; ви Га убисте, а незнабошци повероваше у Њега; ви Га одбацисте, а незнабошци Га заволеше. Зато и Он вас одбаци а незнабошце призва, и у њима се прославља. А да је очекивани Месија заиста дошао већ, ви се можете уверити у то преко светог пророка Данила. Овоме пророку у Вавилону, за прве године царовања Даријева, јави се анђео Господњи Гаврило, и од тога времена, у које се јави Данилу, до доласка Месије у свет означи седам седмина; свака седмина садржи 70 година, а седам седмина садрже укупно 490 година. Тако рачуна и ваш Талмуд. Како су те године већ давно прошле! Ако разгледате, видећете да је већ прошло више од 800 година, откако се навршише седмине, означене Данилу од анђела.
Питам ја вас, настави Константин, које царство је означавало гвоздено царство, о коме говори Данило, тумачећи Навуходоносору сан о великом кипу? Јевреји одговорише: Гвоздено царство означавало је Римско царство. Философ онда упита: А кога означава камен који се без руку људских одвали од горе и сатре онај кип? - Камен означава Месију, одговорише Јевреји, и притом додадоше: ако је по казивањима пророка и другим догађајима, како ти говориш, Месија већ дошао, зашто онда Римско царство има власти и до сада? Философ одговори: Не, оно већ нема власти, него је прошло као и остала царства. Наше царство није римско већ Христово, као што је и рекао пророк: У време тих царева Бог ће небески подигнути царство које се до века неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати до века (Дан. 2, 44). Није ли то царство - хришћанско царство, које се тако назива по имену Христовом? Зар не видите истину: Римско царство које је служило идолима већ је прошло, јер је Месија дошао у свет? И место идолопоклоничког царства римског небески Бог је подигао неразориво царство хришћанско. Римљани су служили идолима, а хришћани, којих има из римског народа и из других племена и народа, царују у име Христово, као што то описује свети пророк Исаија, говорећи вама: И оставићете име своје избранима мојим за уклин, а вас ће Господ убити, а слуге ће своје назвати новим именом. Ко се узблагосиља на земљи, благосиљаће се Богом истинијем; и ко се ускуне на земљи, клеће се Богом истинијем (Ис. 65, 15-16). Зар се нису испунила сва пророштва, речена о Христу? Исаија је претсказао његово рођење од Дјеве, говорећи: Ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануило (Ис. 7, 14). А свети пророк Михеј о његовом рођењу у Витлејему каже: И ти Витлејеме, доме Ефратов, ако јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће ми изаћи старешина, који ће бити господар у Израиљу, коме су изласци од почетка, од вечних времена. Зато ће их оставити докле не роди она која ће родити (Мих. 5, 2-3).
Јевреји рекоше: Ми смо благословени потомци Сима који доби благослов од оца свог Ноја. А ви нисте добили благослов. - Философ им одговори: Нојево благосиљање Сима ни најмање се не односи на вас; оно је само прослављање Бога, јер је Ној рекао: Благословен да је Господ Бог Симов (1 Мојс. 9, 26). Овде се устима Ноја благосиља Господ Бог ради врлинскога Сима, и ништа више. А Јафету, од кога ми водимо порекло, Ној је рекао: Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовим (1 Мојс. 9, 27). Сами пак ви видите како се благодаћу Божјом хришћанство шири, а ви све више и више губите значај. Па и онде где ви некада живљасте, сада се од хришћана благосиља и прославља име Господа нашег Исуса Христа.
На то Јевреји рекоше: Ето ви, уздајући се у човека, мислите да сте благословени, док књиге проклињу такве. - У одговор на то философ им постави питање: Је ли Давид проклет или благословен? Јевреји одговорише: Веома благословен. Значи, рече Константин, благословени смо и ми, јер се уздамо у Онога у кога се уздао и он, када је говорио у псалму: Човек мира мога, у кога се уздах (Пс. 40, 10). Тај Човек јесте Христос Бог. А ко се узда у обичног човека, тога и ми сматрамо проклетим.
После тога Јевреји поставише друго питање: Зашто ви хришћани одбацујете обрезање, када га Христос не одбаци, него поступи по закону? - Философ одговори: Ко је први казао Аврааму: биће знак између Мене и тебе (1 Мојс. 17, 11), Тај је, кад је дошао, испунио то, због чега се оно и држало од онога (Авраама) до Овога (Христа). У замену за обрезање Христос је установио крштење.
Тада Јевреји упиташе: Зашто су неки угодили Богу, не примивши тај знак (крштење) него Авраамов (обрезање)? - Философ одговори: Нико од њих није имао две жене осим Авраама. А Бог је зато и дао њему обрезање, да он не би ишао даље у томе, него да би живео по Адамовом примеру (тј. имао једну жену). И Јакову је учинио сличну опомену, када му је повредио ногу, зато што је имао две жене. Када Јаков постаде свестан разлога због кога му је то учињено, он доби назив "Израиљ", тојест онај који умом види Бога. А Авраам није то разумео.
Јевреји поставише ново питање: Како ви, клањајући се идолима мислите да угађате Богу? - Пре свега, одговори философ, научите се да разликујете иконе од идола, па ћете увидети да неправилно прекоравате хришћане. У вашим књигама има много упутстава о изображењима. Ја ћу вас питати за нека. Да ли је Мојсије начинио скинију по нацрту који је видео на Гори, или је по нацрту уметничке вештине саградио скинију од дрвета, коже, вуне и осталог, достојног херувима? Но пошто је тачно оно прво, да ли ћемо онда рећи за вас, да ви указујете поштовање и клањате се дрвету, кожи и вуни, а не Богу који је у своје време дао Мојсију такав нацрт (изображење) скиније? То исто важи и за Соломонов храм, у коме бејаше много изображења херувимских, анђелских и других. Тако и ми хришћани, поштујући образе (иконе) угодника Божијих, ми указујемо поштовање Богу.
Јевреји онда упиташе: Зашто ви једете свињетину и зечевину, када је то мрско Богу? - Философ одговори: Први завет (Нојев) прописао је: Што се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву (1 Мојс. 9, 3), јер је чистима све чисто, а поганима је нечиста савест. Исто тако и Бог о свему створеноме каже: гле, добро веома (1 Мојс. 1, 31). Због вашег преједања и ради поуке вама, Бог вам ускрати оно што је најбезначајније. А како је штетно по вас преједање, о томе је написано: Угоји се Израиљ, па се стаде ритати; утио си, удебљао и засалио; па остави Бога који га је створио, и презре стену спасења свога (5 Мојс. 32, 15); или: седоше људи, те једоше и пише; а после усташе да играју (2 Мојс. 32, 6).
Такве је разговоре блажени Константин водио са Јеврејима о хришћанској вери. Ти су разговори вођени били сваки дан у присуству самога кагана, и то је трајало дуго време. Те је разговоре касније записао блажени Методије и разделио их на осам делова, од чега је овде изложено врло мало.
Блажени Константин је водио разговоре не само са Јеврејима него и са Сараценима, које такође надвлада благодаћу Господа нашег, који је обећао слугама својим дати уста и премудрост којој се неће моћи противити ни одговорити сви противници (Лк. 21, 15). Слушајући узвишене и слатке речи богомудрог Константина, каган и његови главни саветници рекоше Константину: Бог те је послао к нама да нас научиш. Од Њега ти си се научио књигама, све си мудро говорио и меденим речима светих књига нахранио нас досита. Иако смо ми људи неуки, ипак верујемо да је то учење од Бога. Хоћеш ли пак да коначно успокојиш наше душе, онда нам кажи не само из књига него и помоћу прича све оно што те ми будемо питали о вери.
После тога се сви разиђоше ради одмора. Сутрадан се поново сабраше и рекоше Константину: Докажи нам, уважени човече, разлозима и причама, која је вера најбоља. - Философ одговори: У једнога Цара беху у великом поштовању муж и жена. Када они сагрешише, Цар их истера из те земље у којој су живели (из раја). Много година они проживеше тако, и у сиромаштву изродише децу. Деца су размишљала и разговарала, на који би начин повратила пређашње достојанство својих родитеља. Један је говорио једно, други друго, сваки је давао савет коме би, по његовом мишљењу, требало следовати. Коме је дакле од тих савета требало следовати? Зар не најбољем? упита Константин, завршавајући своју причу. Зашто тако говориш? одговорише Козари. Сваки сматра свој савет бољим од других. Ти нам дакле реци, да бисмо схватили, који је од тих савета најбољи.
Огањ, одговори философ, очишћује злато и сребро, а човек умом разликује лаж од истине. Кажи ми, од чега би први грехопад: не од гледања ли слатког плода и од жеље да будемо богови? - Тако је, потврдише Козари. Философ настави: Ако некоме болеснику шкоди мед или хладна вода, онда који лекар даје бољи савет: да ли онај који болеснику коме шкоди мед каже: једи мед! а коме шкоди хладна вода: напиј се хладне воде и стој го на мразу! или онај који даје потребан лек: уместо меда опрезно даје горки напитак, уместо воде - топле облоге и средства за загревање? Разуме се, одговорише сви, бољи савет даје овај други. Тако и грехољубиву пожуду треба умртвљавати горчином живота, а гордост смирењем; уопште, треба лечити супротностима.
Добро сте рекли, одговори Константин. И закон Христов каже, да живети по Богу, значи проводити суров живот (ићи тесним путем), који ће у вечном обиталишту донети стоструки плод.
После тога један од главних саветника каганових, који је добро знао нечестиво учење Мухамедово, упита философа: Реци ми, госте, зашто ви не поштујете Мухамеда? Та он веома хвали Христа у својим књигама и каже о Њему: од Дјеве, Мојсијеве сестре, родио се велики пророк, који је васкрсавао мртве и са великом силом исцељивао сваку болест. - Философ одговори: Нека нас пресуди сам каган. Реци ми, ако је Мухамед пророк, онда хоћемо ли веровати Данилу који је казао да ће се са Христом прекратити свако виђење и пророштво. Како после тога он може бити пророк? Стога, ако Мухамеда назовемо пророком, значи одбацујемо Данила.
На то многи од присутних рекоше: Ми знамо да је Данило пророковао Духом Божјим, а за Мухамеда знамо да је лажов и упропаститељ спасења многих. - Тада саветник каганов окрену се према Јеврејима и рече: С Божјом помоћу гост је оборио на земљу сву сараценску гордост, а вашу, као погану, избацио напоље. - Затим, обраћајући се свима присутнима, рече: Бог је дао хришћанском цару власт над свима народима и савршену мудрост: вера њихова је најбоља, и изван ње немогуће је постићи живот вечни. - Сви рекоше: Амин.
После тога философ се са сузама у очима обрати свима и рече: Браћо, оци, пријатељи и децо! Ето, ми смо, с помоћу Божјом, разјаснили и одговорили на све како треба. Ако пак и сада има некога међу вама коме је нешто нејасно, нека дође и нека ме пита. Ко прима ово учење, тај нека се крсти у име Свете Тројице; а ко не прима, ја нећу имати греха у томе, он ће сам увидети свој грех у дан Суда, када Вечни Судија буде сео да суди свима народима.
На то Козари са каганом одговорише: Ми нисмо непријатељи себи, и ево одлучујемо: од овога часа, ко хоће и ко може, нека, пошто промисли, приступи крштењу. А, ко се буде клањао према западу (незнабошци), или вршио јеврејске молитве (Јевреји), или држао сараценску веру (мухамеданци), тај ће добити брзу смрт.
Пошто донеше такву одлуку, сви се с радошћу разиђоше. Двеста људи Козара оставише идолске гадости и примише хришћанску веру.
Засадивши свету веру хришћанску у Козарском царству, преподобни учитељи Константин и Методије намислише да се врате у своју земљу, остављајући место себе свештенике које беху довели са собом из Херсона. Каган им предаде своје писмо за грчког цара, у коме је писао: Господару, ти си нам послао тако учене људе који нам јасно показаше да је хришћанска вера истинита, и њој нас научише. Пошто се просветисмо светим крштењем, ми објависмо у нашој држави да се сваки који жели може слободно крстити, и надамо се да ће сва земља наша примити хришћанску веру. Сви смо ми пријатељи твоме царству, и готови смо, ако узажелиш, да ти служимо.
Испраћајући блажене учитеље, Константина и Методија, каган им нуђаше многе дарове, али они одбише, говорећи: Пусти с нама грчке заробљенике што се налазе овде, то ће за нас бити највећи дар.
Каган им испуни жељу, скупи око двеста заробљеника, и предаде их светој браћи. И тако сви с радошћу кренуше на пут, благодарећи Бога. Но путујући, они су морали пролазити кроз пуста и безводна места. И сви малаксаваху од жеђи. Тако изнурени наиђоше на једно слано језеро, чија је вода од силне соли била горка као пелен. Тада се сви разиђоше по пустињи да траже пијаћу воду. А Константин, који беше толико изнемогао да није могао даље ићи, рече своме брату Методију: Не могу више да трпим жеђ; молим те, захвати од те воде, јер верујем да ће Онај, који некада Израиљцима претвори горку воду у слатку, и нама изнемоглима од жеђи засладити горчину ове воде. - И кад захватише воду и окусише, видеше да је слатка као мед и студена као зими. Онда сви том водом утолише жеђ, и прославише Бога.
Стигавши у Херсон, света браћа посетише епископа. Пошто вечераше, Константин рече епископу: Помоли се за мене, владико, и благослови ме као што отац благосиља своје чедо последњим благословом. - Чувши то, присутни мишљаху да се Константин спрема да сутра рано крене из Херсона и настави свој пут, па га упиташе поводом тога. А он некима насамо рече, да ће епископ сутра изјутра оставити свет и отићи ка Господу. Тако и би: епископ се изјутра престави.
На путу за Цариград имало се проћи кроз земљу у којој живљаше Фуљски народ[26]. Овај народ је приносио жртве под великим храстом, који се био срастао са трешњом и називао се Александар. Женама је забрањено да прилазе овоме храсту и да учествују при жртвоприношењима. Блажени Константин ступи међу сакупљени народ и рече: Јелини нису избегли вечне муке, клањајући се небу и земљи - тако великим и добрим творевинама; утолико пре ви, клањајући се неизмерно мањој и нижој творевини - храсту, нећете избећи вечне муке. - Незнабошци одговорише: Ми то не чинимо само данас, него смо овај обичај примили од отаца. Приносећи жртве под храстом, ми добијамо оно што иштемо: кишу, и много друго. И како ћемо се одрећи од овог поклоњења, када то нико од нас не може да учини? А ако се неко и усуди, тај ће умрети, не угледавши више кишу.

Тада их философ стаде поучавати оваквим речима: Бог говори о вама у Светим Књигама, како Га онда можете одбацивати? Тако пророк Исаија од лица Господња виче, говорећи: Доћи ћу те ћу сабрати све народе и језике, и доћи ће и видеће славу моју. И поставићу знак на њих, и послаћу између њих оне који се спасу к народима у Тарсис, у Фуд, у Луд, у Мосох, у Товел, у Еладу, и на даљна острва, који не чуше име моје нити видеше славу моју, и јављаће славу моју по народима (Ис. 66, 18-19). Гле, ја ћу послати многе рибаре, говори Господ, и уловиће их... по свакој гори и по сваком хуму и по раселинама каменим (Јерем. 16, 16). Браћо, настављаше говорити Константин, послушајте Бога који вас је створио. Ево Еванђеља Новога Завета Божијег, по коме ви треба да примите крштење.
Оваквим и другим сличним речима блажени Константин убеди незнабошце да посеку и сагоре тај храст. Старешина тога народа приђе Константину и целива свето Еванђеље. Овоме примеру следоваше и остали незнабошци. Затим философ раздаде свима беле свеће, и сви се са запаљеним свећама и појањем упутише храсту. Константин узе секиру и удари по храсту тридесет и три пута; а после тога други потсекоше храст у корену и сагореше га. Исте ноћи Господ посла силну кишу. И сви радујући се узнесоше хвалу Богу, који се радује спасењу грешника.
Када стигоше у Цариград, бише са великом чешћу и радошћу дочекани од цара, и од патријарха, и од целог сабора као апостоли Христови. И жељаху да их посвете за епископе, али они то одлучно одбише. Онда Методија приволеше да буде игуман Полихронијевог манастира, а Константин борављаше при цркви светих Апостола. Ускоро обојица бише позвани на нове подвиге.
Борис или Богорис. цар бугарски, после рата са Грцима, зажеле да прими хришћанску веру. Борисова сестра, која је на неколико година пре тога била у ропству у Цариграду, врати се у Бугарску као хришћанка, и стараше се да убеди брата да прими хришћанску веру. Он дуго није пристајао; али глад и страшни помор опустоши његову државу. Тада се он, по савету своје сестре, обрати са молитвом хришћанском Богу, и невоље престадоше. Борис посла у Цариград изасланике да измоле наставнике. Методије онда отпутова у Бугарску. Тамо он на зиду царског дворца наслика Страшни суд, и објасни цару блаженство праведника и муке грешника. Већ припремљен речима и примером сестре и чудесним прекраћењем невоља, цар прими хришћанску веру. То би 860 или 861 године.[27]
Константин и Методије не успеше да окончају започето дело крштавања бугарског народа, а оно указа се ново поље за њихову апостолску делатност. Моравски кнез Ростислав одржа веће са својим кнезовима[28] и са свим народом Моравским о томе да се пошаљу грчком цару Михаилу изасланици са молбом, да им пошаље хришћанске учитеље. На већу би решено да се изасланици пошаљу са оваквом поруком: Наш народ[29] је одбацио незнабоштво и држи хришћански закон. Само у нас нема таквог учитеља који би нам веру Христову објаснио на нашем језику. Видећи то, друге земље (словенске) пожелеће да иду за нама. С обзиром на то, господару, пошаљи нам таквог епископа и учитеља: од вас у све земље добри закон исходи[30].
Цар Михаило се посаветова са патријархом и целим свештеним сабором, па позва на сабор блаженог Константина. Ту му цар саопшти жељу Словена и рече: Философе, ја знам да си ти слабуњав, али је неопходно да ти идеш тамо, пошто нико не може тај посао свршити боље од тебе. - Философ одговори: Иако сам телом болешљив и болестан, ипак ћу с радошћу поћи тамо, ако они само имају писмена у свом језику. - Цар на то рече: Дед мој и отац мој и многи други тражили су, али их нису нашли; како их онда ја могу наћи? - Философ упита: У том случају, како ћу им проповедати? То је исто као беседу записивати по води. Осим тога, ако ме Словени рђаво схвате, могу ме још прогласити за јеретика. - На то цар заједно са својим ујаком Вардом овако рече философу: Ако зажелиш, Бог ће ти дати што иштеш, јер Он даје свима који с вером ишту од Њега и отвара онима који куцају.
Изишавши од цара, Константин исприча све брату своме Методију и неким ученицима својим[31]. По своме обичају Константин пре свега поче од молитве, па онда наложи на себе четрдесетодневни пост. За кратко време Бог који чује молитве слугу својих, испуни оно за што је Константин молио. Помогнут благодаћу Светога Духа, Константин измисли словенску азбуку која има тридесет и осам слова. Затим приступи превођењу грчких свештених књига на словенски језик. У томе му помагаше блажени Методије и ученици. Превођење свештених књига би почето са светим Еванђељем по Јовану. Искони бје Слово, и Слово бје к Богу, и Бог бје Слово, беху прве речи преведене на словенски језик.
Свој превод света браћа поднесоше на расмотрење цару, патријарху и целом духовном сабору. Сви се они томе обрадоваше и прославише Бога за указану милост.
После тога Константин заједно са братом Методијем и ученицима крену у словенске земље. Цар им даде за пут све неопходне ствари, а кнезу Ростиславу написа следеће писмо: Бог који жели да сваки има истинско разумевање и напредује, видевши твоју веру и твоје старање, благоволео је испунити твоју жељу у наше дане. Он је открио писмена вашег језика, која су досада била непозната, да би и вас уврстио у велике народе, који славе Бога на своме језику. И ево ми ти шаљемо ученог и философа. Прими овај дар који је много скупоценији од сваког злата и сребра, драгог камења и пролазног богатства, и помози му да што скорије обави посао. Свим срцем тражи Бога и опште спасење; стога се не лени потстицати све да се брину за своје спасење и да ходе правим путем. Потрудиш ли се да свој народ приведеш познању Бога, ти ћеш добити награду за то и у овом свету и у оном, за све душе које до смрти желе веровати у Христа Бога нашег. Тиме ћеш ти, слично Константину[32], оставити за собом истински спомен потоњим поколењима.
Када Константин и Методије стигоше у Моравију, бише дочекани са великом чешћу. Пре свега Ростислав сабра много дечака и наложи им да се код свете браће уче словенској азбуци и новопреведеним књигама. Затим под руководством свете браће Ростислав стаде зидати цркве. За годину дана већ је била довршена прва црква у граду Оломуцу; потом се још неколико цркава појави у Моравији. Константин је освећивао те цркве и служио у њима на словенском. За време свог бављења у Моравији Константин са ученицима својим преведе сва црквена богослужења, и научи их јутрењу и часовима, литургији и вечерњу и повечерју и "тајној служби". И по пророчким речима, отворише се уши глувима да чују речи из књига, и постаде красноречив језик муцавих. Бог, који се радује спасењу једнога грешника, с радошћу посматраше поправљање читавог једног народа.
Када се међу Словенима стаде на њиховом језику ширити божанско учење и вршити богослужења, тада многи, нарочито архијереји и јереји римскога језика, почеше негодовати, говорећи им: Тиме се не прославља Бог. Да је то било угодно Богу, Он је могао учинити да се од самог почетка проповед речи Божје записује на језику онога народа коме је објављивана. Но Бог је изабрао само три језика: јеврејски, грчки и латински, на којима треба славити Бога.
Таквим људима свети учитељи одговараху: Бог даје кишу свима подједнако, и чини те сунце све обасјава. А Давид каже: Све што дише нека хвали Господа! (Пс. 150, 6); Кликни Господу сва земљо! Појте Господу песму нову! (Пс. 149, 1). Пошто Господ дође да спасе све народе, онда сваки народ треба да слави Господа на свом језику.
Тако света браћа проведоше четрдесет месеци у Моравији, путујући из места у место, и свуда проповедајући на словенском језику. Уручујући Словенима на словенском језику неисказано скупоцени поклон - реч Божју, Константин им у предговору светом Еванђељу упућује ове речи: "услишите, Словени вси слово, јеже крјепит срдца и уми". Оснивајући школе за словенску децу, они су стекли много ученика, готових да буду добри учитељи и достојни свештенослужитељи у своме народу.
Чувши у Риму за свету браћу Кирила и Методија, папа Никола им с љубављу писа, позивајући их у Рим. Они се одазваше његовој жељи и кренуше. На путу за Рим, они се задржаше у Панонији. Тамо је био кнез Коцел, који позва свету браћу у град Блатно, да би сам научио код њих словенску азбуку, и да би је такође научили педесет ученика које кнез беше сабрао из свога народа. На растанку Коцел указа светим проповедницима велико поштовање и понуди им велике дарове. Али Константин и Методије, као од Ростислава Моравског, тако и од Коцела не хтедоше узети ни злата, ни сребра, нити икоју другу ствар. Они су Еванђелску реч проповедали без награде, само су од оба кнеза измолили слободу за девет стотина грчких заробљеника.
После Паноније на путу за Рим света браћа свратише у Венецију. Ту се латински и немачки свештеници и монаси окомише на Константина као вране на сокола, проповедајући тројезичну јерес. Реци нам, човече, говораху они Константину, зашто си превео Свете Књиге за Словене и учиш их на том језику? То раније нико чинио није: ни апостоли, ни папа римски, ни Григорије Богослов, ни Јероним, ни Августин. Ми знамо само три језика, на којима треба прославити Бога: јеврејски, грчки, римски.
Философ им одговори: Не пада ли киша од Бога подједнако за све? не сија ли сунце за све? не дише ли сва твар један ваздух? А како вас није стид мислити, да осим три језика, сва остала племена и језици треба да су слепи и глуви? Та не мислите ли ви, реците ми, да Бог није свемогућ, па зато не може да то учини, или завидљив, па неће да то учини? Ми знамо многе народе, који имају своје књиге и узносе славу Богу сваки на свом језику. Од њих познати су следећи: Јермени, Персијанци, Абхази, Грузини, Сугди, Готи, Обри, Турци, Козари, Арабљани, Египћани, Сиријци, и многи други. Ако пак не желите да се с тим сложите, онда ће Свете Књиге бити судија. Јер Давид узвикује: Певајте Господу песму нову, певај Господу, сва земљо! (Пс. 95, 1). Кликни Господу, сва земљо; певајте, радујте се и покликујте (Пс. 97, 4). Сва земља нек се поклони теби и поје теби; нека поје имену твоме, Вишњи! (Пс. 65, 4). Хвалите Господа сви народи, славите га сви људи... Све што дише нека хвали Господа! (Пс. 116, 1; 150, 6). У Еванђељу се вели: А који га примише даде им власт да буду синови Божји... Не молим пак само за њих, него и за оне који узверују у мене њихове речи ради: да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби (Јов. 1, 12; 17, 20-21). У Еванђељу по Матеју говори се: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин (Мат. 28, 18-20). Еванђелист Марко такође вели: Идите по целоме свету и проповедите еванђеље свакоме створењу. Који узверује и крсти се, спашће се; а ко не верује осудиће се. А знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће ђаволе; говориће нове језике (Мк. 16, 15-17). Применићемо речи Светога Писма и на вас: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели (Мт. 23, 13). Тешко вама законици што узесте кључ од знања: сами не уђосте, а који хотијаху да уђу, забранисте им (Лк. 11, 52). Апостол Павле говори Коринћанима: Ја бих хтео да ви сви говорите језике, а још више да пророкујете (1 Кор. 14, 5); а Филибљанима пише: И сваки језик да призна да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Флб. 2, 11). Таквим и многим другим сличним речима свети Константин изобличи латинске и немачке свештенике.
Из Венеције се Константин и Методије упутише право у Рим. Још за време њиховог боравка у Венецији умре папа Никола и на његово место би изабран Адријан II[33]. Сазнавши да се Константин и Методије налазе у Венецији, нови папа их позва у Рим. Када се света браћа приближише Риму, изађе им у сусрет сам папа са својим клиром и грађанима, са упаљеним свећама, јер они ношаху свете мошти светог свештеномученика Климента, папе римског, откривене у Херсону. Пренесење светих моштију Господ прослави многим чудесима. Тако један раслабљени доби исцелење, и многи други болесници ослободише се својих недуга.
Папа прими словенске књиге, освети их и положи у цркви свете Дјеве Марије, знаној "Фатни" (јасле), и стаде се по тим књигама вршити богослужење. После тога папа издаде наређење двојици епископа да посвећују ученике - Словене, који беху дошли заједно са Константином и Методијем. Посвећење ученика првога дана би извршено у цркви светог апостола Петра и литургија отслужена на словенском језику; другог дана - у цркви свете Петрониле; и трећег дана - у цркви светог апостола Андреја. Затим је отслужено свеноћно бденије на словенском језику у цркви великог учитеља народа - светог апостола Павла, а изјутра - света литургија над светим гробом његовим. Двојици споменутих епископа у богослужењу су помагали Арсеније, један од седморице епископа, и библиотекар Анастасије.
Константин и Методије са ученицима својим нису престајали захваљивати Богу за све, а Римљани нису престајали долазити к њима, нарочито Константину, и распитивати их о свему. Неки су долазили по два и три пута и добијали поуке. Једном дође код Константина неки Јеврејин и рече да Христос, о коме говоре пророци да ће се родити од Дјеве, још није дошао. Константин му наброја колико је било колена од Адама до Христа, и доказа да је Христос већ дошао, и колико је година прошло од тога времена.
Ускоро после тога, болешљиви Константин, изнурен подвизима и дугим путовањем, тешко се разболе, и за време болести би му у виђењу откривен од Господа час његове смрти. Сазнавши то, Константин се целог тог дана радоваше духом, и певаше црквену песму: Развесели се дух мој и обрадова се срце моје што ми рекоше: хајдемо у дворе Господње![34] Затим се обуче у своју најбољу одећу, и сав радостан преко целог тог дана, он је говорио: Од овога тренутка ја никоме на земљи нисам више слуга, него једино Богу Сведржитељу и био сам и бићу вавек, амин.
Сутрадан Константин прими схиму, и том приликом доби име Кирило. Болест његова продужи се педесет дана. Једном у току своје болести Кирило се обрати Методију овим речима: Ето брате, ја и ти бејасмо као сложни пар волова који ору једну њиву, и ево ја падам на бразди завршивши свој дан. Знам ја да си ти силно заволео гору Олимп, али немој ради горе остављати своју проповед и учење. Овим подвигом ти можеш боље постићи спасење.
Када се приближи време да добије упокојење и пређе у други живот, свети Кирило подиже руке своје с Богу и са сузама се мољаше овако: Господе Боже мој, Ти си саставио бестелесне Силе Анђелске, распростро небо, основао земљу и из небића привео у биће све што постоји на њој, Ти свагда и у свему слушаш оне који творе вољу твоју, који се боје Тебе и држе заповести твоје, - услиши молитву моју и сачувај верно стадо твоје, које си поставио да пасем ја грешни и недостојни слуга твој. Избави ово стадо од сваког безбожја и безакоња и од сваког многоречивог језика јеретичког који говори хулу на Тебе. Уништи тројезичну јерес, и умножи верне у Цркви твојој. Сједини све у једнодушности, и учини све једномисленима о истинитој вери твојој и правом вероисповедању. Удахни им у срца реч науке твоје, јер је то - дар твој. Када си Ти мене недостојног удостојио да проповедам Еванђеље Христа твог, онда ми допусти да Ти вратим као твоје све што си ми дао. Збрини их моћном десницом твојом, покриј их покровом твојим, да би сви хвалили и славили име Оца и Сина и Светога Духа вавек, амин.
Затим, пошто целива све, он рече: Благословен Бог наш, који нас не даде у плен невидљивим непријатељима нашим, него разори замке њихове и избави нас од трулежи. - Са тим речима свети Кирил усну у Господу 14. фебруара 869. године.
Папа Адријан нареди свима Грцима који су се налазили у Риму, а исто тако и Римљанима, да присуствују погребу и са запаљеним свећама да стоје крај кивота светог Кирила. Још папа издаде наређење да сахрана светог Кирила буде као и сахрана папа. Свети Методије, сазнавши да намеравају сахранити у Риму чесно тело светога Кирила, оде код папе и рече му: Мајка наша нас је заклела да ко први од нас умре, онај други пренесе брата у његов манастир на Олимпу и тамо га сахрани.
После ове изјаве светог Методија папа издаде наређење да се чесно тело светог Кирила положи у кивот, па кивот закуца гвозденим клинцима, и тако припреми за пут. Свете мошти остадоше у таквом положају седам дана. А римски епископи говораху папи: Пошто Бог доведе овамо Кирила, који је путовао по многим земљама, и овде му узе душу, онда га и треба сахранити овде као чеснога мужа. - Ако је тако, одговори папа, онда ћу ја променити римски обичај и сахранити Кирила због његове светости и љубави у моме гробу, у цркви светог апостола Петра. - Тада свети Методије рече: Ако нећете да ме послушате и мени га не дате, него желите да га задржите овде, онда га положите у цркви светога Климента, са којим је он заједно дошао овамо.
Папа нареди да се поступи по предлогу светог Методија. Онда се поново сабраше сви епископи, црноризци и народ, и са чешћу испратише свете мошти до цркве светог Климента. Пред спуштање кивота у гробницу, епископи предложише: Да отворимо кивот и погледамо, није ли узето што од светих моштију? - Али, иако су на све могуће начине покушавали да отворе кивот, они га, по промислу Божјем, не могоше отворити. Тада спустише свете мошти са десне стране олтара у цркви светога Климента. Затим се ту стадоше збивати многа чудеса. Видећи то, Римљани почеше све више и више прослављати светог Кирила и, израдивши икону његову, стадоше пред њом палити свеће дан и ноћ, узносећи хвалу Богу који прослави оне који Га љубе.
После смрти светога Кирила дођоше к папи изасланици панонског кнеза Коцела, молећи га да им пусти блаженог Методија. Папа одговори изасланицима овако: Не само вама, него и свима словенским народима шаљем га, као учитеља од Бога и од светога Петра, првопрестолника и кључедршца небеског царства.
Испраћајући светог Методија к Словенима, папа му уручи следећу посланицу словенским кнезовима: Адријан епископ и слуга Божји - Ростиславу, Свјатополку и Коцелу: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. С радошћу сазнадосмо да Господ потстаче срца ваша да Га тражите, и показа вам да Му ваља служити не само вером него и добрим делима: јер је вера без дела мртва (Јак. 2, 26). Стога греше они који мисле да знају Бога, а не желе да испуњују закон његов. Ви тражисте учитеље не само од овог епископског престола него и од благоверног цара Михаила: ви га молисте да вам пошаље блаженог философа Константина са братом. Света браћа, када сазнадоше да се ваша земља налази под управом апостолског престола, не учинише ништа супротно канонима, већ дођоше к нама и донеше мошти светог Климента. А ми, обрадовавши се, намислисмо да у ваше земље пошаљемо нашег сина Методија, мужа савршеног разума и правоверног, посветивши њега и ученике у свештенички чин. Он вас може учити како ви то молите, и преводити на ваш језик свете књиге, и по њима вршити свету литургију и крштење и све црквене обреде, чему је поставио почетак, с помоћу Божјом и молитвама светог Климента, свети философ Константин. Исто тако, ако неко други буде у стању да правилно и правоверно преводи свете књиге на ваш језик, да би ви лакше могли познати заповести Божије, онда нека то дело буде свето и благословено Богом, нашом и целом католичком Црквом. Само чувајте један обичај: да се на литургији Апостол и Еванђеље најпре читају по римски, а затим по словенски, да би се испунила реч Светога Дисма: Хвалите Господа сви народи (Пс. 116, 1); и још: Стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше те говораху (Д.А. 2, 4). Ако се пак ко усуди корити споменуте учитеље и скретати вас од истине ка баснама, или, кварећи вас, буде хулио на књиге вашег језика, тај нека буде одлучен и изведен на суд цркве, и све дотле неће добити опроштај док се не поправи. Јер то су вуци а не овце, и треба их распознавати по родовима њиховим, и чувати их се. А ви, децо љубљена, слушајте учење Божје и не одустајте од црквених поука, и тада ћете бити истински поклоници Оцу вашем небеском са свима светима. Амин.
Коцел прими Методија са великом чешћу, али га убрзо поново отправи папи, и са њим двадесет угледних људи, молећи папу да светог Методија постави за епископа Паноније, на престо светог апостола Андроника, једног од Седамдесеторице[35], који је некада тамо епископовао. Папа тако и уради.
После тога, исконски непријатељ и противник истине потстаче против Методија Моравског кнеза[36] и немачке и латинске кнезове тога краја. Свети Методије би позван на веће, на коме му поставише овако питање: Зашто ти проповедаш у нашој области? - Када би ја знао, одговори на то свети Методије, да је ово ваша област, ја не би онда ни проповедао овде; али ова област припада светом апостолу Петру. А ако ви због свађе и лакомства будете поступали не по правилима, забрањујући проповедање учења Божјег, пазите се да при пробијању гвоздених врата главом, не разбијете себи главу. - Епископи онда рекоше: Говорећи са гневом, ти сам навлачиш беду на себе. - Свети Методије одговори: Ја се не стидим говорити истину ни пред царевима. Што се мене тиче, ви поступајте са мном како хоћете. Ја нисам бољи од оних који су ради правде подносили многе муке у овом животу.
Много је говора било одржано на том скупу, али противници светога Методија нису могли ништа рећи против њега. Онда кнез рече са потсмехом: Не замарајте мога Методија; он се ознојио као да је поред вреле пећи. - Методије одговори: Да, господару. Једном срели ознојеног философа и упитали га: Од чега си се ознојио? Препирао сам се са простацима, одговори философ.
Много су епископи говорили о Методију. Најзад га послаше на заточење у Швабију[37], где га две и по године држаху у тамници. Глас о томе дође до папе. Сазнавши о томе, папа Јован VIII[38] наследник Адријана II, изрече проклетство на немачке епископе и забрани им да служе литургију све док не пусте Методија на слободу. Тада епископи пустише на слободу Методија, али Панонском кнезу Коцелу саопштише: Ако Методија узмеш код себе, не сматрај нас за доброжелатеље. - Ипак ти епископи не избегоше суд Божји и апостола Петра. Четворица од њих брзо умреше.
У то време изби сукоб у Моравији између Словена и немачких свештеника. Морављани схватише да су немачки свештеници, који живе код њих, непријатељи Словена, и старају се да их предаду Немцима. Зато их протераше, а папи упутише следећу молбу: Као што су пре наши оци примили крштење од светога Петра, тако и сада дај нам архиепископа и учитеља Методија. - Папа одмах упути светог Методија у Моравију, где га кнез Свјатополк и Морављани, који се већ беху разишли са Немцима, примише и поверише му све цркве и духовништво у свим словенским градовима. Наместо протераних свештеника немачких свети Методије постави свештенике - Словене. Пошто су свети Методије и свештеници вршили богослужење и проповедали народу на словенском језику, хришћанска се вера стаде силно ширити. Многи су се незнабошци одрицали својих заблуда и приступали вери у истинитог Бога.[39] У то време и Моравска држава бејаше јака као никада пре[40].
Свети Методије имађаше дар пророштва. Многа су се његова пророштва збила. Споменућемо неколико од њих. Један незнабожачки кнез, који је живео поред Висле, исмеваше хришћане и чињаше им непријатности. Свети Методије му посла овакву поруку: Боље ти је, синко, да се крстиш добровољно и у својој земљи, него ли да се у туђој земљи крстиш принудно као заробљеник. - Тако и би.
Једном Свјатополк ратоваше са незнабошцима и рат се отеже. Пред Петровдан свети Методије посла Свјатополку овакву поруку: Ако ми обећаш да са војском будеш код мене о Петровдану, ја верујем да ће ти Бог ускоро предати у руке незнабошце. - Тако и би.
Неки богат човек ожени се својом снахом. Свети Методије га је дуго саветовао и поуке му многе давао, али га не могаде убедити да се разведе. А други су му, због богатства, повлађивали. Тада свети Методије рече богаташу: Иде време када ласкавци неће бити у стању да вам укажу помоћ и ви ћете се сетити мојих речи, али ће већ бити касно. - И заиста, по промислу Божјем, на ове богаташе изненада нападе таква болест, да нигде места нису могли наћи себи. У таквом стању они и умреше.
Стари завидљивац и непријатељ рода људског опет диже против Методија јавне и тајне непријатеље, као некада Датана и Авирона против Мојсија. У то време појавише се јеретици који учаху да Дух Свети исходи и од Сина. Ови јеретици завођаху правоверне са правога пута, а о светом Методију, који изобличаваше њихово безбожно учење, говораху: Нама је папа дао власт и наредио нам да протерамо Методија и његово учење. - Сабраше се сви Морављани и заповедише да се пред целим народом прочита та посланица, којом се тобож Методије протерује из земље. Народу је било много жао да се лиши таквог пастира и учитеља. А у тој папиној посланици стајало је ово: "Брат наш Методије правоверан је и врши апостолску службу. Њему је апостолски престо потчинио све словенске земље, и кога он прокуне - биће проклет, а кога освети - биће свет".[41]
После овога сви се непријатељи светог Методија разиђоше посрамљени. Но злоба се њихова тиме не оконча. Желећи да додијају светитељу, они говораху да је грчки цар љут на њега, и да Методије не би остао у животу када би био под његовом влашћу. Али милостиви Господ, не желећи да слуга његов буде поруган, потстаче срце царево, те цар упути светом Методију овакво писмо: "Чесни оче, веома желим да те видим. Учини добро дело: потруди се те дођи до нас, да би те видели док си још у животу и добили благослов од тебе".[42]
Свети Методије отпутова у Цариград, и би примљен од цара и патријарха са великом чашћу и радошћу. Цар одаде хвалу његовом учењу, и, задржавши код себе два његова ученика, јереја и ђакона, са словенским књигама, он испрати светог Методија натраг у Моравију са великим даровима.
Много је невоља поднео свети Методије: у пустињама - од разбојника, на морима - од силних бура, на рекама - од неочекиваних вртача, те се на њему испунише апостолове речи: невоље на рекама, невоље од разбојника, невоље на мору, невоље међу лажном браћом у труду и подвигу, у многом неспавању, у гладовању и жеђи (1 Кор. 11, 26-27). Затим, оставивши све бриге, и сву тугу положивши на Бога, свети Методије стаде са своја два ученика - свештеника преводити на словенски оне књиге, које не беше успео да преведе са својим братом, блаженим Константином. С њима он преведе цео Стари Завет, сем Књига Макавејских; исто тако преведе и Номоканон и Патерик. Свети Методије започе превођење у марту месецу, а заврши га 26. октобра. Завршивши превођење, свети Методије узнесе достојну хвалу и славу Богу и светом Димитрију Солунском, на чији празник доврши превођење, и према коме је као Солуњанин гајио нарочиту љубав.
Око тог времена Угарски краљ, који се бавио у крајевима око Дунава, зажеле да види светог Методија. Многи су одвраћали светог Методија да не иде код тог краља, због опасности које му прете, али он оде. Угарски краљ га срете са чешћу. И пошто је разговарао са светим Методијем, он га испрати са великим даровима. Праштајући се са њим, краљ рече светитељу: Чесни оче, сећај ме се увек у светим молитвама својим.
Старајући се о своме стаду, свети Методије је проналазио верне следбенике Христове у свима земљама, и запушивао уста причала. Он је заједно са апостолом могао рећи: Трку сврших, веру одржах: даље дакле мени је приправљен венац правде (2 Тм. 4, 7-8). А када се приближи време да се свети Методије одмори од страдања и добије награду за многе трудове, стадоше га питати: Чесни оче и учитељу, кога од твојих ученика одређујеш за свог наследника? - Показујући на свога ученика Горазда, светитељ рече: Ево човека ваше земље, правоверног, и доброг познаваоца латинских књига. Ако на то буде воља Божја и ваша љубав, ја желим да он буде мој наследник.
На Цвети свети Методије дође у цркву, и не могаде служити због слабости, него се само помоли Богу за цара грчког, за кнежеве словенске, за клирике, и за сав народ, и рече: Надгледајте ме, децо, до трећега дана. - И стварно, у свитање трећега дана свети Методије, изговоривши речи: "У руке твоје, Господе, предајем дух свој", упокоји се у Господу на рукама јереја, 6 априла 885 године.
Опело би обављено на латинском, грчком и словенском, и чесно тело светог Методија положено у саборној цркви у Велеграду. На погребу је узело учешћа огромно мноштво народа. Било је ту и људи и жена, и одраслих и малих, и богатих и сиромашних, и слободних и робова, и удовица и сирочади, и странаца и мештана, и болесних и здравих. Сви су са сузама испраћали тако доброг учитеља и пастира, који је свима био све, да све придобије.
Тако свети Методије пређе ка Господу, коме са својим братом светим Кирилом апостолски ревносно послужи, и обојица Му предстадоше у вечном животу, славећи Га са свима светима у бесконачне векове, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МОКИЈА

За царовања Диоклецијана, при антипатима[43] Лаодикију и Максиму у време гоњења предузетих свуда против хришћана, живљаше у Македонији у граду Амфипољу презвитер хришћански Мокије. Распаливши се ревношћу за Христа Бога он, када незнабошци празноваху празник нечестивог бога свог Диониса, или Бахуса[44], стаде међу њих, и повика говорећи: Погледајте и чујте, о заведени и преварени људи! докле ћете обмањивати себе, безумно лутајући у тами идолослужења? докле ћете бити несвесни своје погибли? када ће вам омрзнути та ђаволска обмана? Обратите се и познајте Господа Бога, објављеног нам јединородним Сином његовим, Господом нашим Исусом Христом, који светлошћу истине разагна таму незнања.
Такве, и многе друге сличне речи, говораше блажени Мокије. И то не једанпут, већ сваки дан он је ступао међу народ и велегласно изобличавао заблуду идолопоклоника, и проповедао Христа, истинитог Бога. Али грађани, ослепљени безумљем, нису обраћали пажњу на речи богонадахнутог учитеља, него су и надаље празновали своје погане празнике.
Међутим, из македонског града Аполонија дође у Амфипољ антипат Лаодикије, и стаде приносити жртву Дионису. И би Лаодикије обавештен о служитељу Христовом Мокију да многе одвраћа од празновања бога Диониса. И незнабошци много клеветаху светитеља, говорећи: Овде има један хришћански учитељ, који неком чудном науком саблажњује људе да верују у распетог и умрлог човека. И стварно, многи га послушаше и одвратише се од наших богова. И ако му не забраниш да проповеда своје учење, цео ће град поћи за њим, и онда ће престати да се приносе жртве боговима.
Испунивши се гнева, антипат нареди да светитеља ухвате и доведу пред њега на суд. Када исповедник Христов претстаде антипату, антипат га упита: Реци ми, ко си ти што не желиш да заједно с нама принесеш жртве боговима, већ одвраћаш људе од поклоњења боговима? Свети Мокије одговори: Незналицо, ти не знаш истину. Зашто онда питаш за ствари које не можеш да схватиш? Сабери најпре мисли ума свог, и познај истину, јер и ја, изучавајући Свето Писмо, познадох да су незнабожачки богови - ђаволи, и да је нада на њих узалудна. Лаодикије му рече: Видим да си се научио многоговорљивости. Свети Мокије одговори: Наша многоговорљивост учи истини; ако хоћеш да разумеш истину, чуј што ћу ти рећи: богови којима се ви клањате јесу ђаволи, ђаволи неми и глуви. Лаодикије му на то рече: Принеси боговима жртву, ако желиш да сачуваш живот свој, који си намислио да добровољно погубиш. Светитељ одговори: Смрт за Христа, о антипате, велики је добитак за мене.
Тада антипат, дишући јарошћу, нареди да светог Мокија обесе нагог на мучилишту, и да му железним гребенима од главе до ногу стружу тело до костију. Док га тако стругаху, светитељ призиваше Бога говорећи: Господе, Ти вечито царујеш и светлошћу правде сијаш; јави слугама твојим Божанство твоје, и дај ми да се несметано подвизавам за заповести твоје.
Тако стружући светитеља, слуге га све дотле мучише док сами не изнемогоше. Антипат се разгневи на њих и најури их као ленивце и слабиће; а за мученика нареди да га опет изведу преда њ на суд. Свети мученик ступи преда њ снажнији телом и храбрији у исповедању истине, громко славећи Бога. И рече му Лаодикије антипат: Принеси богу Дионису жртву, да би те избавио од многих зала. Мученик одговори: Зар ти сматраш богом идола, који је непокретан и безгласан, начињен рукама човековим? О заблудели слуго ђаволов, зар не видиш да тело моје не изнеможе од твојих мучења? и зар не видиш да ја не осећам никакве болове у мојим ранама? Та сва сила твоја је ништавна.
Чувши то, Лаодикије рече: Ова твоја чврстоћа у мукама није од силе Бога твог већ од твоје мађионичарске вештине. Ево, ја издајем наређење да те на огњу спале, те да се сви удови твоји и цело тело твоје претвори у пепео који ће ветар разнети. - И тог часа нареди мучитељ, да се спреми огромна пећ, па да је напуне смолом и суварцима и запале. И из пећи сукташе пламен шездесет лаката у висину, и ваздух се замрачи од дима. Тада Лаодикије рече светитељу: Принеси жртву богу Дионису! А мученик ћуташе. Онда му Лаодикије поново рече: Докле ћеш бити непокоран? Погледај, огањ је већ спремљен за тебе. Схвати једном величину бога Диониса и поклони му се. Светитељ одговори: Ја ти већ рекох, антипате, да се нећу поклонити глувом, слепом и немом погубитељу душа људских. Желиш ли да се увериш да онај кога ти називаш богом није бог већ идол? Одговори Лаодикије с гневом: О проклетниче, зар је идол онај који има у себи божанску силу? Сила што је у њему прима жртве од нас и дарује нам спасење. Светитељ му на то рече: Хоћеш ли да ја принесем жртву богу твом, да би сви, видевши где ја приносим жртву богу Дионису, познали велику силу његову. Лаодикије одговори: Поклони се и принеси жртву, и познај величину његову.
Тада свети Мокије, улазећи у идолиште, прекрсти се, и на тај начин наоружа себе Христовим оружјем против ђавола. И ставши близу Дионисовог идола, он се помоли Богу истиноме, говорећи: Господе, Ти држиш сву твар, и све си Христом твојим створио; Ти си посрамио ђавола који се отпадио од истине твоје; Ти си подарио блаженство целомудрија онима који се боје Тебе, Господе, и поштују свето име твоје; Ти си идоле вавилонске сакрушио и показао истиниту веру пророка твог Данила; Ти си преко Три Младића твоја мрски жртвеник идолски уништио и пламен огњени у пећи угасио; Ти си свирепог Фараона потопио у дубини морској; Ти си молитве Мојсијеве услишио, и штапом воду из камена извео; Ти, Вечни Царе, који сада постојиш, и који си раније постојао, и који ћеш опет доћи, услиши мене, слугу твога, јер ево ја Ти се молим, притеци ми у помоћ, и јави силу твоју онима који истину твоју држе у лажи, да би познали да си Ти једини истинити и вечни Бог, и да би светост твоја одагнала таму идолопоклоничке заблуде.
Помоливши се тако, светитељ се громким гласом обрати идолу: Непотребни и ништавни, неми и неосетљиви Дионисе, наређујем ти великим и преславним именом Христа мог који живи на небу, да паднеш са постоља свог и разбијеш се на земљи, да би немоћ твоја била очигледна за све. - И тог тренутка се затресе земља и идолиште, и паде идол са великим треском и разби се у парампарче. Угледавши то, сви присутни незнабошци побегоше одатле из страха, и дивљаху се ономе што се зби. Онда свети Мокије рече антипату Лаодикију: Ето, погледај на ништавност твојих идола - демона, која људе погружава у смрт. Хајде дакле, покупи ову парчад бога твог у кога си се уздао, и схвати на каквом се погубном путу налазиш.
Лаодикије се веома ожалости, жалећи Дионисовог идола, и одмах нареди да светитеља вргну у усијану пећ. А светитељ, вргнут у огањ, стајаше усред огња, као усред неке дивне баште, и певаше благосиљајући Бога. У пећи виђаху се још три човека који певаху с њим; један од њих имађаше веома светло лице које је сијало јаче од сунца; блесак који се лио из његовог лица био је јачи од блеска огња. Затим свети Мокије говораше у огњу овако: Благодарим Ти, Господе Боже отаца наших, чијој се речи повинује све и сва; благословен си, Господе сила, Творче свих Војски Небеских, кога славе уста светих Арханђела; Ти си некада саприсуствовао Трима Младићима у пламену, и међу њима Ти си био виђен као четврти; молим Те, Спаситељу мој, распи пламен огњени ове усијане пећи, и спали антипата овог; покажи на њему неподношљиви гнев твој и јарошћу твојом уништи, да би сви познали да си Ти једини истинити Бог који борави на небу.
И тог часа пламен из пећи сукну, захвати антипата, спали га и у пепео претвори заједно са његових девет маченосаца, тако да од тела њихових не остаде ни делић, јер их уништи гнев Божји. А присутни народ, видевши све то, препаде се и у ужасу побеже далеко од пећи. Светитељ пак изађе из пећи потпуно здрав и неповређен.
Сазнавши за овакво чудо, градоначелник Таласије се силно разјари, ухвати светог Мокија и затвори у тамницу. А после двадесет дана допутова у тај град други антипат, по имену Максим. Дознавши шта је све урадио светитељ, као и за погибију Лаодикија, Максим стаде смишљати на који начин да погуби мученика. И севши на судилишном месту, Максим изведе на суд свој слугу Христовог, и упита га: Кажи ми, како ти је име и каквог си порекла? Светитељ одговори: Ако хоћеш да знаш моје име и моје порекло, онда чуј: мој се отац звао Евфратије, а мајка Евстатија; примивши свето крштење, они ми дадоше име Мокије. Васпитан од родитеља у хришћанској побожности, ја се удостојих свештеничког чина у Цркви Христа Бога мог; и ево сада већ сам близу старости. Максим га упита: Шта су ти били родитељи? Светитељ одговори: Отац ми је био грађанин великог града Рима, и по звању официр, а мајка ми је била кћи антипата Лампадија. Максим га упита: Када си тако угледног порекла, зашто си се онда одао мађионичарству које не доликује таквом високом пореклу? зашто си разбио великог бога Диониса, и спалио пријатеља царевог антипата Лаодикија? зашто си укинуо приношење празничних жртава? Свети Мокије одговори: Не ја, него свемогући Бог мој, Господ Исус Христос сакруши бездахног идола Дионисовог, и огњем јарости своје сажеже непријатеља свог Лаодикија. А ја само са страхом и свим срцем служим Господу моме и устима својим исповедам пресвето име његово. Максим на то рече: Престани са тим безумљем твојим, па приђи и принеси жртву Аполону, да не би умро љутом смрћу. Но свети мученик одговори: Ја ћу умрети љутом смрћу, ако заборавим доброчинства и заштите истинитог Бога мог и приљубим се уз оне који нису богови.
Тада антипат Максим нареди да мученика привежу за два точка, удешена за мучење тако да, кад се окрећу, кидају и мрве тело његово. Мучен на такав начин, светитељ говораше: Како је слатка љубав према Богу! Затим, обраћајући се мучитељу, рече: Врши са ревношћу вољу оца твога - ђавола. Што се мене тиче, ја желим сваковрсна мучења и смрти за Христа, Бога мог.
Потом се светитељ стаде молити Богу, говорећи: Господе, даваоче чистих мисли, помоћниче, заштитниче и избавитељу мој, благодарим Ти што ме недостојног удостоји да уђем у овај подвиг и што ми поможе против ђавола, јер си Ти Бог који чуваш ум мој да га не савладају нечисте помисли и чиниш да се наслађује у Теби, Творцу свом, јер је велико име твоје за оне који Те љубе.
Пошто се светитељ тако помоли Богу, точкови се поломише, и мученик одрешен стаде потпуно здрав на земљу. Овоме чуду удивише се сви присутни, а мучитељ се застиде као побеђен, па се још више разјари на мученика и нареди да га вргну у тамницу. А после три дана нареди да мученика изведу из тамнице и даду зверовима да га поједу. Тада пустише на светитеља два гладна лава који рикаху. И кад се приближише к светитељу, лавови легоше пред њим као клањајући му се и грлећи му ноге; затим му стадоше лизати ноге као целивајући их. Народ који је све то посматрао повика говорећи: Нека се пусти на слободу овај праведник, кога и звери поштују и Бог љуби.
Тада антипат Максим посла мученика у тракијски град Перинт, који се сада зове Ираклија, к игемону Филиписију, написавши овоме и податке о мученику. Игемон задржа светитеља осам дана у тамници, па нареди да га одведу у Цариград, да му се тамо отсече глава. И када светитељ би изведен на губилиште, он подиже очи к небу и рече: Благословен си Ти, Господе, који си створио векове и доводиш до краја подвиге светих; прими у миру дух мој! - И би к њему глас с неба који говораше: Радуј се, добри подвижниче Мокије, ти си јавно пред свима победио мучитељеву силу. Ходи и настани се са осталим подвижницима у Царству небеском. Ти си се доста трудио у свету; а сада се одмарај и весели на небу.
И би Христовом мученику отсечена глава 295. године једанаестог маја. Потом тај дан благочестиви цар Константин одреди за празновање светог мученика Мокија. Он и цркву подиже у име светог Мокија, у коју и чесне мошти његове пренесе. Ко празнује спомен светог мученика Христовог Мокија, нека верује да ће и он имати с њим удела у благодати Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава и поклоњење кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИОСКОРА НОВОГ

Овај свети мученик беше из Смирне. Због вере у Христа би изведен пред кнеза Смирне. Он пред кнезом изјави да је хришћанин. Зато би бачен у тамницу. Потом би по други пут изведен на суд. Но пошто остаде при својој вери, кнез нареди да му се отсече глава. И тако овај блажени доби венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКОДИМА, АРХИЕПИСКОПА ПЕЋКОГ

Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317 године. Он је крунисао краља Милутина 1321 године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325 године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АРГИРА СОЛУНСКОГ

Новомученик Христов Аргир беше родом из села Апономе (или Епаноме) у близини Солуна. Имена његових родитеља и презиме његово нису нам познати. Пре свога мученичког страдања за Христа Аргир живљаше у Солуну служећи код неког кројача. А његово страдање би овако:
Неки хришћанин из места Сохоса крај Солуна због неке кривице беше затворен у турску тамницу у Солуну. Не имајући новца да се откупи, њему би речено да ће бити обешен. Уплашивши се те претње, он несрећник обећа да ће се потурчити. Турци га на то обећање одмах изведу из тамнице и поведу у једну кафану да га тамо поуче својој нечастивој вери.
Видећи ово одрицање од хришћанске вере, млади осамнаестогодишњи Аргир се распали божанском ревношћу и са хришћанском храброшћу ступи у ту кафану и пред јаничарима, који окружаваху овога несрећника, смело и одлучно поче да му говори: Какво си зло учинио, брате, да се одричеш Христа Спаситеља нашег! Какво велико зло чиниш, несрећниче, да душу своју предаш у вечну смрт, да би избегао ову привремену? Дођи себи, брате, и покај се и исповеди опет Христа! Ако хоће да те убију, онда радосно пролиј крв своју за Христа, јер се и Он жртвовао за љубав нас.
Чувши ове речи бесни јаничари навалише на овог блаженог исповедника и стадоше га страховито тући и злостављати. Они би га сигурно одмах и убили, да им не дође на памет да покушају да га обрате у своју муслиманску веру. Преставши да га бију, они га, са ножевима и пиштољима у рукама, опколише и рекоше му: Или реци да ћеш се потурчити, или ћемо те овога часа убити.
На ово свети мученик мирно одговори да је он хришћанин и да се неће своје вере одрећи, него да жели с радошћу умрети за веру и љубав Христову. Тада га Турци с грубошћу поведоше пред судију, час бијући и претећи мученику, а час опет ласкајући му и обећавајући разне почасти и награде. Не успевши никако да га поколебају у вери, они га вргоше у тамницу. Два дана касније изведоше мученика из тамнице и настојаху опет да га обрате у своје зловерје. Али, пошто ни овога пута не успеше, затражише од судије пресуду да га обесе. Судија се с тим не сложи него их посаветова да га још убеђују. На љутита наваљивања Турака, који указиваху на Аргирово понижавање и вређање исламске вере, судија најзад изрече пресуду да се свети мученик казни вешањем. Тада зверски јаничари одмах зграбише мученика и обесише га на месту званом Кампан у Солуну, у петак 11 маја 1806 године.
Тако новомученик Христов Аргир би прибројан лику Светих Мученика, јер показа двоструку хришћанску љубав, љубав према Христу Богу и љубав према своме ближњему. Према ближњем он показа љубав тиме што из љубави за спасење онога несрећног хришћанина он изложи опасности сопствени живот; а према Богу он показа љубав тиме што пострада за Христа. Молитвама овог светог новомученика нека Господ и нама подари такву двоструку и безрезервну хришћанску љубав. Амин.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Царовао од 813 до 820 године.
2. Михаило II Балба царовао од 820 до 829 године.
3. Теофил царовао од 829 до 842 године.
4. Софија је грчка реч и значи: мудрост.
5. Види његово Житије под 20 септембром.
6. Његов спомен празнује се 25 јануара.
7. Доместик је војни високодостојанственик који је стално живео у царском двору. Његова је дужност била - чувати цареву личност.
8. Патрицијима су се у старини називали људи високог порекла.
9. Логотет - чувар печата, секретар при цариградском двору и патријарху.
10. Омир - знаменити стари грчки песник, писац Илијаде и Одисеје.
11. Касније био патријарх Цариградски (858-867 и 877-886 г.).
12. Дугачак узани залив у Босфорском мореузу.
13. Јован VII патријарховао од 832 до 842 године.
14. Повест о томе налази се под шестим мартом, где се описује страдање светих мученика Аморејских.
15. Акатист Пресветој Богородици.
16. Очевидно, овде је реч о некој нарочитој врсти винове лозе, која се на нарочити начин гајила.
17. На Олимпу блажени Константин стаде се по први пут бавити изучавањем словенског језика. У томе му је ишло на руку присуство монаха Словена, којих је било много по разним обитељима на Олимпу.
18. Козари, које Грци називаху Хазари а Римљани Газари, били су познати под општим именом Скити. Говорили су словенски или руски, и живели близу Меотијског или Мртвог (Азовског) Језера, у које се улива река Дон, која је (у старо време) одвајала Европу од Азије. У тој земљи најпре је живело племе првог Јафетовог сина Гамера, које се називало Гемери, грчки - Кимери, руски - Цимбри, и по њима се ушће Меотијског Језера, којим се улива у Црно Море, звало Босфор Кимеријски, тојест уско место у Кимеријском мору. Када Цимбри одоше одатле према северу и помешаше се са разним народима, тада њихово место око Меотијског Језера или Кимеријског Босфора насели једно скитско племе, звано Алани (од Аланских гора), које касније би прозвано Козари (од реке Козаре). У току времена то се племе силно намножи, и широко насељаваше обе стране реке Дона: у Азији - до Волге која се улива у Каспијско или Хвалинско Море, а у Европу - до Дњепра који се улива у Црно Море, па чак и даље - до Паноније, али се тамо већ називаху другим именима: Авари, Хуни итд. Козари су били људи груби, свирепи и ружни. Као скитнички народ, они су живели по шаторима, прелазећи из места у место, нарочито ради паше за стоку. Хранили су се више поврћем и полусировим месом него ли хлебом. У рату су били врло храбри и свима страшни. Владар им се звао каган (хаган или хајан). О храбрости овога народа говоре много грчки и римски летописци. Много су мука Козари задали Цариграду за царовања Ираклијева и патријарховања Сергијева, када су чудесно били побеђени непобедивом силом Пречисте Богоматере, која је заштитила свој град од незнабожних Козара и Персијанаца који су им се били придружили. Тај догађај је опширно описан у Синаксару пете суботе Великога поста. Много касније, грчки цар Лав Исавријанац, желећи да живи у миру са Козарима, ожени свога сина Константина (Копронима) ћерком кагана козарског, која на крштењу доби име Ирина. Они имађаху сина Лава, који се по матери називао Казарин или Хазарис (овај Лав имао је жену Ирину, која по смрти мужа успостави Православље, одбацивши иконоборачку јерес на Седмом Васељенском Сабору). После овога брака Грци стадоше живети у миру с Козарима, и ови се почеше упознавати са хришћанском вером. Хришћанство се поче ширити међу Козарима поглавито од Херсоњана (Херсон - грчка колонија), а нарочито после светих учитеља Константина и Методија. Козаре у Европи коначно је разбио Свјатослав, отац светог Владимира. Козаре пак у Азији (који су живели између Дона и Волге) покорише Половци и Печењези.
19. Патријарховао од 847 до 857 године; затим по други пут од 867 до 877 године.
20. Овде је утицај Јевреја био тако јак, да је чак династија козарских кагана са својим дворјанима примила јеврејску веру.
21. Спомен његов празнује се 25 новембра.
22. Трајан царовао од 98 до 117 године.
23. Попришче (грчки ριλλιον лат. miliare) састојало се из хиљаду великих корака; у сваком таквом кораку рачунало се пет стопа.
24. Никифор I царовао од 802 до 811 године.
25. Св. Атанасије Велики, Св. Јован Златоуст, Св. Григорије Ниски.
26. Незнабожачко племе које је живело око Азовског мора.
27. Крштење целе Бугарске последовало је 864-9 године.
28. На том већу учествовали су и Ростиславов нећак Свјатополк, кнез моравски, и Коцел, кнез блатненски (у Панонији).
29. На Морави је и раније било проповедника из Цариграда и са Запада, и они су крштавали, али је било мало хришћана. Затим су дошли немачки свештеници, и стали крштавати све одреда. Ови су свештеници вршили богослужење на латинском језику, а с народом говорили немачки. Зато Словени, не разумевајући ове језике, нису знали у шта их крсте и нису разумели хришћанско учење.
30. Ово изасланство било је 862. године.
31. За време свога подвизавања на Олимпу Константин је већ имао ученике, са којима се и бавио изучавањем словенског језика. Од тих ученика познати су: Горазд, Климент, Сава, Наум и Ангелар.
32. Цар Константин Велики (305-337 год.) дао слободу хришћанској вери у римској царевини.
33. Паповао од 867 до 872 године.
34. Антифон, глас 1: О рекших мње, внидем во двори Господњи, возвеселисја ми дух мој и сердце обрадовасја.
35. Спомен св. апостола Андроника празнује се 4 јануара, 17 маја и 30 јула.
36. У то време Ростислав, који је помагао светој браћи, беше умро у заточењу; њега наследи његов нећак Свјатополк, који у прво време своје владавине беше у великом пријатељству са немачким императором.
37. Швабија - у Немачкој. У тамници Немци су на све могуће начине кињили св. Методија: по неколико дана нису му давали да једе; зими су га босог и гологлавог изводили у тамничко двориште, и тако га држали на мразу по двадесет и четири сата, и више; чак су га и батинама тукли. Али Господ је чувао и крепио свога светитеља. Велику су утеху причињавали светитељу његови ученици, који су га често посећивали у тамници.
38. Јован VIII био епископ римски од 872 до 882 године. За разлику од претходних двојице папа, Николаја I и Адријана II, овај папа се измирио са Св. Фотијем, патријархом Цариградским, учитељем Свете Браће, и признао одлуке Фотијевог сабора (879-880 г.) по којима се забрањује латинско додавање туђих речи (јерес Filioque) у Символ Вере.
39. Тако Боривој, кнез Чеха, посла гласоноше к Свјатополку да га известе да чешки кнез жели да се крсти и тражи свештенике. Свјатополк рече чешким гласоношама: Замолите епископа Методија, нека он изабере два или три свештеника и с вама их упути вашем кнезу. Св. Методије пође сам у Чешку и крсти Боривоја, жену његову Људмилу и два њихова сина. Св. Методије остаде у Чешкој око годину дана, и освети две прве чешке цркве: једну у граду Литомишлу, а другу у Љевом Градцу. Затим, оставивши у Чешкој неколико словенских свештеника, св. Методије се врати у Моравију. Св. Методије је слао свештенике у Пољску, где су они крстили краља и многе Пољаке.
40. То је било после Велеградске битке, када Свјатополк разби Немце, и уједини скоро све Словене.
41. У ово време прилике се беху потпуно измениле. Немачки свештеници, од којих су многи били заражени споменутом јереси, стадоше се поново појављивати у Моравији и придобијати на своју страну Свјатополка. Иако је био крштен, Свјатополк није живео по хришћански: много је пио вина, имао много жена, и у гневу није могао себе да уздржава. Методије се на све могуће начине старао да убеди кнеза да остави своје пороке, изобличавао га је насамо и пред свима, али ништа није могло помоћи. А када немачки свештеници стадоше бивати код Свјатополка, они му почеше говорити против Методија: "Што ти, кнеже, слушаш тога старца? Ти видиш, он не личи на друге људе, све раздаје свима и живи као просјак. Ти си, кнеже, господар над целом земљом". Многим лукавим и ласкавим речима немачки свештеници потпуно посвађаше Свјатополка са св. Методијем. Тада се немачки свештеници стадоше жалити папи Јовану на Методија, окривљујући га за јерес, и трудећи се нарочито да се искорени словенско богослужење. Папа Јован, желећи у то време да од немачког краља добије помоћ против Сарацена, стаде на страну немачких свештеника и посла у Моравију такву посланицу којом се забрањивало словенско богослужење а само допуштало држати проповеди на словенском језику. Прочитавши ову посланицу, Методије рече: Шта ће сада бити? Људи ће долазити у цркву и стајати, не разумевајући ништа. И заборавиће учење Христово, и успоставиће се у Моравији незнабожачки обичаји. Не, ја нећу служити на латинском; то би било на штету људима". - Немачки свештеници доставише то папи, и папа позва Методија у Рим. Свети Методије оде у Рим, и папа образова суд над њим. У то време у рату са Сараценима папа доби помоћ од грчког цара Василија Македонца, те стога стаде на страну светог Методија. На том суђењу Методије би објављен за невиног, васпостављен за архиепископа у словенским земљама, и доби дозволу за вршење богослужења на словенском језику. Но, не желећи да вређа Свјатополка, папа му написа овако писмо: "Ако ти, кнеже, словенска литургија није по срцу, ти можеш слушати у свом двору латинску литургију од немачких свештеника". Заједно са Методијем, као његов помоћник, отпутова у Моравију свештеник Викинг, ухода немачког краља и љути непријатељ Словена. Овај Викинг и постаде главни непријатељ светог Методија. Немачки свештеници стадоше говорити Свјатополку да Методије није донео праву повељу већ да има друга, у којој стоји да се Методије протера и Викинг постави за архиепископа. Тада свети Методије написа папи Јовану писмо, питајући га: "Кога си ти, оче, поставио за архиепископа: мене или Викинага?" Као одговор на ово писмо папа посла споменуту посланицу.
42. У то време био је цар Василије Македонац.
43. Антипат - управитељ покрајине.
44. По учењу грчке митологије, Дионис или Бахус је син Зевса и Семеле, бог винограда и виноградарства, који вином весели срца људска. Дионис се сматрао за покровитеља свега растиња уопште, цвећа и плодова. Празновање Диониса у почетку је било умерено, касније се претворило у оргијање и разврат. У време тих празника многобошци су трчали у узбуђеном, пијаном стању, черупали животиње и јели крваво месо. Бог Дионис је празнован четири пута годишње, и свако такво празновање трајало је по неколико дана, па чак и недеља.