ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети апостол и јеванђелист Јован. Спомен овог великог апостола и јеванђелиста празнује се 26. септембра. Но 8. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од сто година, он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2020, 

2. Преподобни Арсеније Велики. Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: "Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?" Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: "Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом.

3. Света Емилија. Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године.

4. Преподобни Арсеније Трудољубиви. Монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобногЈустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ СЛАВНОГ И СВЕХВАЛНОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

Чесно престављење овог светог апостола и еванђелиста, девственика и омиљеног ученика Христова празнује се двадесет и шестог септембра; под тим датумом се и налази његово свето житије, опширно описано. А осмога маја спомиње се целебни прах који је на чудесан начин излазио из његовог гроба.
Пошто, наиме, свети Богослов поживе више од сто година, потрудивши се много у Благовести Христовој, он узе седам својих ученика, изиђе изван града Ефеса[1], и нареди ученицима да му ископају гроб у виду крста. Онда сиђе жив у тај гроб, и би погребан. Када то чуше браћа хришћани у Ефесу, они дођоше и отворише гроб светог Богослова, али тело његово не нађоше у гробу. Оплакавши много његово пресељење, они се вратише у град.
После тога они често долажаху на гроб светог Богослова, и тамо узношаху своје усрдне молитве Богу, призивајући помоћ и посредовање пред Богом светог Јована. Затим стаде сваке године у овај дан, осмога маја, излазити из гроба светог Богослова неки танан чудотворни прах; хришћани га скупљаху, и њиме исцељиваху сваку болест и сваку немоћ по људима. Због тога би установљено, да се овог дана, као и у септембру, прославља и слави овај велики угодник Божји, милији Богу од свих осталих светих угодника. [2]
Нека на молитве његове и ми добијемо исцелење наших душевних и телесних недуга, и нека се удостојимо љубави Христа Бога нашег.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА ВЕЛИКОГ

Преподобни Арсеније роди се у Риму од благочестивих родитеља - хришћана, и би васпитан у страху Божјем и добро отшколован како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Добро је знао латински и грчки језик. Но оставивши сву сујету светску и пренебрегавши јелинску философију, он се предаде Цркви на службу Богу, иштући мудрост духовну, коју свети апостол Јаков хвали као чисту, мирну, кротку, покорну, пуну милости и добрих плодова (Јак. 3, 17). И поставши ђакон велике цркве у Риму, Арсеније провођаше живот у чистоти целомудрено, старајући се да начини од себе достојан храм Светог и свеосвећујућег Духа.
У то време у источном делу римске царевине цароваше Теодосије Велики[3], а у западном Грацијан[4]. Имајући два сина, Аркадија и Хонорија, Теодосије им тражаше таквога учитеља, који би их научио не само људској већ и божанској философији, како би деца његова била обучена и у световној философији јелинској и у врлинској мудрости хришћанској која упућује на богоугађање. И Теодосије стаде тражити таквог човека по целој царевини, али не могаше пронаћи, јер његови изасланици налажаху много паметних и учених људи но који провођаху небогоугодни живот, или пак налажаху људе богоугодног живота но необучене у световним наукама. То натера цара те писа о томе западном цару Грацијану, молећи га да му пронађе таквог човека и пошаље њему за учитеља његовој деци. Грацијан се посаветова о томе са свјатјејшим папом Дамасом[5], и рече папи: Биће срамота за нашу царевину, ако у њој не нађемо врлинског и мудрог човека, каквог тражи цар Теодосије, човека који би синове његове могао и философији научити, и на страх Божји упутити речју и примером свога богоугодног живота.
Пошто су по целом Риму брижљиво тражили, они не могоше наћи мудријег и врлинскијег човека од ђакона Арсенија, који живљаше по Богу и који многе превазилажаше речју и делом, мудрошћу и животом, и већ не беше млад. Тада га они позваше к себи, казаше му за молбу источног цара, и наредише Арсенију да иде к њему. Но Арсеније на све могуће начине то одбијаше, говорећи да је он одавно оставио световне науке, пошто је решио да као клирик служи Богу; а већ је позаборављао и речи ретора и не може да их се сети, пошто жели да у чину свом безмолвно служи Цркви и олтару. Но уколико Арсеније одбијаше, утолико цар и папа наваљиваху на њега, саветујући му да их послуша у ствари корисној по хришћански свет и по сву Цркву Божју: да научи цареву децу не само књижној мудрости већ и хришћанској побожности, како она не би веровала у незнабожачке басне, и умела потом штитити и ширити свету веру хришћанску.
Напослетку Арсеније се и против своје воље покори царевој и папиној жељи, и они га послаше цару Теодосију у Цариград с великим чашћу. Када блажени Арсеније приспе у Цариград, цар Теодосије га прими врло љубазно, јер чим га угледа, цар по његовом изгледу и погледу познаде да је то Божји човек, пун мудрости и богољубља, и веома се обрадова његовом доласку. Узневши благодарност Богу, Теодосије приведе к Арсенију своју децу, Аркадија и Хонорија, и предаде му их рекавши: Ти им сада више буди отац него ја, јер је већа ствар васпитати их него родити их. Ја их поверавам теби и твојој великој благоразумности; предајем ти их пред Богом који гледа на нас; васпитавај их онако како ја желим: научи их врлини - добродетељи и мудрости, као духовни отац њихов, да би избегавали разне саблазни младићске. А за то ћеш добити вечну награду од Бога, о чесни Арсеније! Како би се ја радовао и благодарио Бога, када би их ти одгајио у побожности и врлинском животу! Све ти ово говорим и стављам на душу у присуству мојих синова, да би они сами све то чули и упамтили. Не гледај на то што су они царски синови, него их на сваки начин научи покорности и послушности према теби, јер ја хоћу да се они теби као правом оцу и учитељу у свему покоравају и буду послушни као твоја деца и ученици.
Предавши на такав начин своје синове Арсенију, Теодосије нареди да њихова школа буде близу дворца, да би он сам могао често долазити к њима, и распитивати и пазити како се његова деца уче и живе. А блаженом Арсенију цар указа велику част, јер му даде место међу својим сенаторима, и нареди да га називају оцем не само његове деце него и њега самог, те тако сви називаху Арсенија оцем царевим и његове деце. Осим тога постоји записано казивање о томе да је блажени Арсеније био кум на светом крштењу царевих синова, Аркадија и Хонорија, пошто су обојица били крштени не као деца већ као дечаци.
Узевши под своје руководство цареве синове, Арсеније се ревносно старао о њиховом васпитању и образовању; изучавао је с њима грчке и латинске књиге и сву философију, и објашњавајући им Свето Писмо упућивао их на побожан живот и на сваки прав и богоугодан пут. Нарочито их је поучавао томе, како се имају држати када Бог буде благоволео дати им управу над царевином. Говорио им је да они треба да украшавају себе не толико царском круном колико побожношћу, добрим делима милосрђа и смерношћу хришћанском; јер царевима су бивали и рђави, безбожни људи, као ранији незнабожачки цареви, но хришћански цареви треба да буду врлински људи, да угађају Богу и да људима чине добра толико да спомен њихов буде слављен кроз поколења.
Тако поучавајући Аркадија и Хонорија, премудри Арсеније им је уједно указивао свако поштовање као царевим синовима; стога им је обично предлагао да они седе на престолима, док је он стајао пред њима држећи им предавања и поуке. Но једном се догоди да цар изненада наиђе код њих, па видевши где синови његови седе а учитељ њихов Арсеније стоји, ожалости се веома и рече Арсенију: Зар сам ја тако наредио? Нисам ли ти рекао да моје синове сматраш као своје ученике и послушнике, и као децу своју, а не као цареву децу? А блажени Арсеније му смирено одговори: Царе, све има свога реда: младости је потребно учење, а царском угледу треба одавати поштовање.
Ове речи још више увредише цара, и он одврати Арсенију: Значи ти их сматраш за цареве? - Рекавши то, Теодосије скину са својих синова знаке царског достојанства, примора Арсенија да седне на престо, а синовима нареди да стоје пред њим, па рече: Ако се они покажу рђави и недостојни, онда је боље за њих да не ступају на престо, нити да царују безумно. А ја молим Бога, боље да их у младим годинама узме са земље, него да допусти да они буду рђави, и порасту на погибао своје душе и душа других људи. - Рекавши то, цар се удаљи, а Арсеније у души својој похвали за то цара. И од тада стаде поступати по царевом наређењу: поучавао је цареве синове седећи, док су они стајали пред њим."
Уживајући велики углед и славу, Арсеније је веома патио и туговао срцем, јер су му мрски били и слава и богатство и врева овога света, а силно је желео да служи Богу у молитвеном тиховању, сиромаштву и смирењу монашком. Зато је усрдно молио Бога да га ослободи живљења у царским палатама и удостоји усамљеничког живота пустињачког.
Једном приликом Аркадије учини неку погрешку. Арсеније се расрди на њега, и тако га силно изби прутом, да се Аркадије све до своје смрти сећао те казне, пошто му на телу беху остали трагови од тога. А то се догоди по Божјем промислу, да би се тиме Арсеније ослободио света и повукао се у пустињачки живот за којим је чезнуо. Аркадије пак, зато што је тако бијен, заче у срцу свом велику злобу на учитеља свог, и кад постаде пунолетан стаде смишљати како да убије Арсенија. Ту своју намеру он повери једном оданом маченосцу свом, и мољаше га да на неки начин потајно убије Арсенија. Али овај маченосац, бојећи се Бога и цара Теодосија и не желећи учинити такво зло, усто и волећи и поштујући Арсенија због многих врлина његових, каза кришом Арсенију насамо злу намеру Аркадијеву, и саветоваше му да чува свој живот како зна. Растужен и уплашен, Арсеније се стаде са сузама молити Богу, да га Он упути на пут спасења. И ноћу када се мољаше, би к Арсенију глас с неба који говораше: Арсеније, бегај од људи и спашћеш се!
Чувши то, Арсеније се преобуче у просјачко одело, изађе кришом из царског дворца, оде на морско пристаниште, где, по промислу Божјем, нађе лађу која плови за Александрију[6]. Он уђе у њу и крену на пут, полажући сву наду своју на Бога. Кад лађа пристаде у Александрији, Арсеније се одмах упути у пустињски Скит[7]. И дошавши к цркви, он стаде молити презвитере да га пострижу за монаха и наставе на пут спасења, А они, видећи по његовом лицу, изгледу и говору да је честит човек, питаху га: Ко си и откуда си? Он им одговори: Ја сам човек странац и убог.
Пошто се презвитери посаветоваше међу собом коме да дошљака повере на руковођење у подвижничком животу монашком, они га одведоше к ави Јовану Колову[8], и испричаше му о Арсенију. Сатворивши молитву, старац Јован рече: Нека буде воља Господња! - Затим старац предложи трпезу, јер беше четири сата после подне. Презвитери и старац седоше за трпезу, само Арсеније остаде стојећи, пошто га нико не позва да седне. И кад они јеђаху, Арсеније стајаше гледајући земљу и сматрајући да стоји пред Богом и светим анђелима његовим. А старац Јован узе један двопек са трпезе, баци га пред Арсенија, говорећи: Ако хоћеш, једи! - То учини старац кушајући његово смирење и желећи да сазна, да ли је он заиста дошао да се одрече себе. Међутим Арсеније размишљаше у себи овако: Овај старац је анђео Божји и прозорљивац, јер, познавши да сам ја гори од пса, он ми као псу баци кору хлеба, зато и треба да је поједем као пас. - И сагнувши се, он пође четвороношке по земљи, као нека четвороножна животиња, дохвати устима кору хлеба, одбауља у један угао, и тамо је поједе лежећи на земљи. А преподобни Јован Колов, видевши толико смирење Арсенијево, рече презвитерима: Ово ће бити искусан монах! - И старац Јован веома заволе Арсенија због његовог смирења, и одмах га обуче у иночки чин, и упути га на подвижнички живот. Затим му ускоро даде келију у својој близини, наредивши му да као савршен монах живи сам.
Међутим, по Арсенијевом одласку из царевог дворца, цар Теодосије много трагаше за њим, јер много туговаше за њим. И посла на све стране да га траже, али га не могаде пронаћи, пошто Бог скриваше место боравка слуге свог све док Њему не би угодно да угодника свог објави свету на корист многима. А Арсеније, живећи у келији коју му старац даде, подвизаваше се у посту, молитви и трудовима, и сваком врлином угађаше Богу тако да својим подвизима ускоро превазиђе многе оце. Једном, када се он мољаше Богу и говораше: Господе, научи ме како да се спасем! опет би глас с неба који му говораше: Арсеније, бежи од људи и проводи живот у ћутању, јер је то корен безгрешности.
Послушавши овај глас, Арсеније устаде и оде дубље у пустињу, направи себи малу келију, и живљаше сам у њој, старајући се на све могуће начине да практикује ћутање. У том циљу он избегаваше сваки разговор. Устремивши сав ум свој к небеском, он телом борављаше на земљи а духом друговаше са небеским силама. Сваке недеље и празника он је долазио у цркву; по свршетку богослужења одмах се ћутећи враћао у своју келију; при томе ништа ни с ким није разговарао, осим ако би га некад упитао неко поводом неке врло важне ствари; и тада би одговорио кратко, и журио одмах у своје безмоловије, у своје молитвено тиховање. И сви оци који живљаху у Скиту дивљаху се врлинском животу преподобног Арсенија.
Једном га ава Марк упита: Оче, зашто бегаш од нас? Арсеније му одговори: Бог зна да вас ја љубим, али не могу да будем једновремено и са Богом и са људима, јер на небу, иако има хиљаде хиљада и милиони милиона вишњих Сила, ипак сви имају једну вољу и једнодушно славе Бога, а на земљи много је људских воља и разних мисли, јер сваки човек има своју вољу и своју мисао, и зато ја не могу, оставивши Бога, живети с људима. (Видети о томе у Отечнику).
Тако блажени Арсеније, приближујући се Богу удаљавао се од људи, и није желео да га ико види или зна за њега. Али, слично светилнику, он се није могао сакрити под суд, пошто слава о његовим подвизима прохођаше свуда, па дође и до Цариграда.
После смрти благочастивог цара Теодосија зацари се његов син Аркадије[9]. Сазнавши за преподобног Арсенија где се налази и какав живот води, Аркадије му написа писмо у коме га смирено мољаше да му опрости грех младости његове, и да се помоли Богу за њега и за његовог брата Хонорија, који владаше западном половином Римске царевине[10], да царовање њихово буде благословено Богом. Сем тога Аркадије посла писмено овлашћење преподобном Арсенију да по своме нахођењу располаже целокупним царским данком који се у Египту скупља, раздајући га црквама, манастирима и невољнима. Преподобни Арсеније не хтеде да одговори цару писмено већ му по изасланику посла овакав усмени одговор: Реци онима који су те послали: овако говори смирени Арсеније: Бог нека вам прости, децо, и нека благослови ваше царовање, и нека вас научи да вршите вољу његову. Што ми пак писасте о данку, то Арсенију не треба, јер је он већ умро за свет, и нека нико не сматра да је он међу живима. - Са таквим одговором преподобни испрати царевог изасланика, а сам борављаше у пустињи у својој усамљеној келији, проводећи живот у ћутању и непрестано разговарајући с Богом молитвом. Понекад и друге поучаваше безмолвном житију.
Једном приликом преподобни Арсеније дође на једно место где је расло много трски. Ту затече братију иноке где седе. Пошто су трске од ветра стварале велики шум, то он упита братију: Какав је ово шум? Они му одговорише: Оче, то трске шуме од ветра. Тада им преподобни рече: Зашто онда ви седите овде и слушате шум трски? Ко истински воли ћутање, тај не може подносити ни појање птица, јер и то нарушава душевни мир, а камоли оволики шум трски.
Једанпут преподобном Арсенију дође у посету архиепископ александријски Теофил[11] са једним великашем, у жељи да чују од њега неку поуку. А старац, поћутавши мало, рече им: Хоћете ли испунити оно што вам будем рекао? Они му обећаше да ће испунити. Онда им старац рече: Немојте долазити тамо где чујете да се налази Арсеније. - Они се удивише оваквој речи преподобнога, извукоше из тога поуку, и отидоше.
После извесног времена архиепископ зажеле да поново види преподобног Арсенија, па му посла човека са питањем, хоће ли му отворити келију, када буде дошао к њему. Преподобни му одговори преко изасланика: Ако будеш дошао, отворићу ти; но отворим ли келију теби, онда ћу је морати отварати свима; у таквом случају ја ћу морати отићи одавде. - Чувши овакав одговор, архиепископ не оде к преподобноме, бојећи се да старац не напусти њихов крај и пређе у неко друго место.
Једном приликом неки страни монах дође келији преподобног Арсенија са жељом да га види, и закуца на врата. Мислећи да је то послушник који му прислужује, старац одмах отвори врата. Но кад угледа страног инока, он паде ничице, да посетилац не види његово лице. Инок пак мољаше старца да се дигне са земље. Но Арсеније не хте нипошто да устане, и одговори иноку: Нећу устати док ти не отидеш одавде. - И стварно, он дуго не устаде, иако га је инок много молио, али га није могао умолити. Најзад инок отиде.
Другом приликом опет неки инок дође издалека у скит, желећи да види преподобног Арсенија. И мољаше братију да га одведу до келије преподобнога, рекавши: Желим да поразговарам са оцем Арсенијем. А братија му одговорише: Причекај, брате, до недеље, па ћеш га видети када дође цркви. Но инок им на то одврати: Нећу ни јести ни пити док не видим преподобнога. Онда братија послаше са њим једнога монаха да га одведе до старчеве келије, удаљене од скита тридесет стадија. Када дођоше до келије, они закуцаше. Старац им отвори врата, пусти их у келију, па седе ћутећи и гледајући у земљу. Онда седоше и они, и ћутаху, и ниједан од њих не проговори ни реч. Пошто су тако дуго седели и ћутали, скитски монах најзад рече: Ја идем натраг, јер имам посла у цркви. - И он устаде и хтеде да пође. Уто и далечни инок, немајући храбрости да остане са старцем, рече: Идем и ја с тобом. И уставши, он се поклони старцу и изађе из келије, не чувши ниједну реч из уста преподобнога.
После тога овај далечни инок моли скитског инока да га одведе к Мојсију, који од разбојника покајањем постаде монах. Овај пристаде и одведе га преподобном Мојсију. Блажени Мојсије прими их с радошћу, одмори их, угости их и, указавши им велику љубав, отпусти их. Путем скитски инок упита посетиоца: Ето, видео си и оца Арсенија и оца Мојсија. Ко ти од њих двојице изгледа бољи? Овај одговори: Бољи је онај који нас с љубављу прими.
Чувши за то, један од отаца се помоли Богу, говорећи: Господе, кажи ми ко је од ове двојице савршенији и достојнији веће благодати твоје: да ли онај који бега од људи ради Тебе или онај који прима људе ради Тебе? - И овај отац као одговор на своју молитву имаде овакво виђење: виде он две лађе које пловљаху једном великом реком; у једној се налажаше преподобни Арсеније, и Дух Божји управљаше његовом лађом у великој тишини; у другој беше преподобни Мојсије и с њим анђели Божји, који управљаху лађом и стављаху мед у уста Мојсију. - Ово своје виђење овај отац исприча осталим искусним оцима подвижницима, и пошто расудише, они се сложише да је Арсеније, који проводи живот у ћутању, савршенији од Мојсија, који прима посетиоце, јер са Арсенијем борави сам Бог, а са Мојсијем анђели Божији.
Уклањајући се на све могуће начине од сусрета и разговора са људима, преподобни Арсеније је много строжије чувао себе од сусрета и разговора са женама, што се може видети из следећег случаја. Једна богата бојарка, благочестива, целомудрена, веома богобојажљива и света по животу чу за преподобног Арсенија, и зажеле да га види. Са том намером она допутова из Рима у Александрију к Теофилу архиепископу и моли га да наговори светог Арсенија да је прими. Архиепископ је прими с великом чешћу, пошто је била из једне од најугледнијих сенаторских кућа, и стараше се на све могуће начине да издејствује да је свети старац прими и да јој свој благослов, јер је толики пут превалила ради тога. Али сав архиепископов труд би без успеха, јер свети старац не само није желео да је прими, него није хтео ни да чује за жену.
Сазнавши то, бојарка нареди својим слугама да се спреме за пут, рекавши: Надам се у Бога мог, да ће ме удостојити да видим Арсенија, јер сам дошла да видим не човека, - пошто у нашем граду има много људи, - већ пророка. Ради тога сам и предузела тако далек пут.
И бојарка крену у пустињу код светог старца. Када се приближи његовој келији, догоди се, по промислу Божјем, да старац беше ван келије. И она, пришавши му неочекивано, припаде к ногама његовим. Он јој нареди да устане, па гледајући је право у лице с гневом јој рече: Ако си хтела да видиш моје лице, ево ти - гледај! Но она не могаше од стида ни да га погледа. Тада јој старац рече: Ако си чула за нека моја добра дела, требало је да њих гледаш и да се на њих угледаш. А да видиш лице моје, шта ти то треба? И како си се усудила да кренеш на толики пут? Не знаш ли да си жена и да никуда из куће не треба да излазиш? Зар си ради тога дошла овамо, да би се, кад се вратиш у Рим, стала хвалити другим женама како си видела Арсенија? Ако то будеш учинила, ти ћеш отворити пут римским женама ка мени. - А она одговори: Ако Господ да да се вратим, ја никоме нећу допустити да дође код тебе, да те не би ометали у подвизима твојим. Но молим те: помоли се сада за мене Богу, и увек ме спомињи у светим молитвама својим. На то јој старац рече: Молим Бога да изглади у срцу моме сећање на тебе.
Чувши то, бојарка оде од старца смућена. И када допутова у Александрију, она се од туге разболе. Обавештен о њеној болести, архиепископ јој оде у посету, и распитиваше је за узрок њене болести. Бојарка му одговори: Боље би било за мене да нисам ни долазила овамо. Јер ја молих старца да ме спомиње у молитвама својим, а он ми на то рече: Молим Бога да изглади у срцу моме сећање на тебе. И ето због тога умирем од туге. Архиепископ јој тада рече: Не тугуј због тога, кћери. Старац је то рекао не без разлога, јер си ти жена, а преко жена ђаво чини многе пакости светим људима. Старац ти је дакле рекао те речи, строго чувајући себе од ђаволских искушења; а за душу твоју он се моли и молиће се стално. - Бојарка се утеши од ових речи, и с радошћу отпутова у своју постојбину.
Боравећи у своме безмолвију, преподобни Арсеније се сав умом удубљиваше у богомислију пламтећи серафимском љубављу према Богу тако да је од пламености богомислија сав био као огањ. Једанпут неки брат из скита дође послом к старчевој келији и, погледавши кроз прозорчић, виде старца где стоји на молитви сав као огањ, и препаде се. Пошто беше достојан овог виђења, брат постоја мало па закуца на врата. Старац изађе из келије и, видевши брата престрављеног, упита га: Јеси ли одавно овде? Не виде ли ти нешто нарочито? Брат одговори: Ја ништа не видех. - Затим поговоривши с њим пословно, старац отпусти брата.
Причаху о овом преподобном старцу и то да, када је живео на царском двору, ни један дворјанин није носио лепше хаљине од њега; а када се одрекао света, нико међу монасима није носио горе хаљине од њега. Но из живота у свету у њега беше остала једна мала навика: понекад је седео пребацивши ногу преко ноге. Неки од братије виђали су то, али се нико не усуђиваше да му стави примедбу поводом тога, пошто га сви веома уважаваху. Но само један од њих, ава Пимен, предложи братији: Хајдмо код аве Арсенија, и ја ћу у његовом присуству сести онако као што он има обичај да седи, па ми ви онда приметите како не седим лепо. Ја ћу на то молити за опроштај, и ми ћемо на тај начин исправити старца. - И братија одоше, и тако урадише. А преподобни Арсеније, сазнавши да не доликује монаху да тако седи, напусти од тада своју навику.
Блажени Арсеније бејаше толико смирен, да је и од простих монаха тражио корисне поуке. Тако, разговарајући једном са неким старцем, Египћанином, он га мољаше да га научи како да одгони од себе небогоугодне помисли. То сазнаде други брат, који потом упита Арсенија: Зашто ти, оче, који си толико учен, и знаш грчки и латински језик, молиш простака да те научи како се одгоне греховне помисли? Преподобни му одговори: Грчку и латинску световну науку знам, али још нисам могао да научим азбуку врлинског живота коју тај простак зна. - Ово свети Арсеније рече, да покаже да је смирење темељ свих врлина, као што је азбука темељ свих наука; и ако неко изучи све световне науке а нема истинског смиреноумља, тај не може наћи пут спасења Божјег.
Осим смирења преподобни Арсеније поседоваше и велико умилење. У току целог живота, кад год је седео и радио рукодеље, он је држао на крилу мараму, на коју су из очију његових падале сузе које је он непрекидно ронио. Телом он беше врло бодар; по цео дан је радио, по сву ноћ се Богу молио, по мало кад је спавао. А кад га је сан савлађивао, он је говорио сну: Хајд' овамо, зли слуго, али се не задржавај код мене! - И онда би одремао мало седећи, па би затим убрзо протрљао очи, устао и стао се молити Богу. А ученицима својим говораше: Монаху је доста један сат спавања. Уочи пак сваке недеље, он је од увече па све до изласка сунца проводио стојећи на молитви са рукама подигнутим горе.
Рукодеље преподобног старца састојало се у плетењу котарица и ужа од палмовог лишћа. Воду пак у којој је квасио палмово лишће није мењао по читаву годину дана, само је понекад доливао у њу помало воде. Због тога га неки од братије питаху: Зашто, оче, не мењаш воду у којој квасиш палмово лишће? А светитељ им одговараше: Уместо тамјана и миомирних мириса којих сам се намирисао живећи у свету, треба сада да миришем овај смрад, да би ме у дан Страшнога суда Господ избавио од неподношљивог смрада пакловог.
Понекад су овоме оцу демони досађивали преко искушења. Брат који је служио њему, приближивши се келији, чуо би у таквим случајевима старца где вапије к Богу: Не остави ме, Господе! Иако ништа добро не учиних пред Тобом, но дај ми, по благодати твојој, да бар сада поставим добар почетак!

Једном се догоди те се преподобни Арсеније разболе. Онда дођоше скитски монаси код преподобнога, узеше га и однесоше у болницу поред цркве, да га тамо подворе. Они га положише у меку постељу, и под главу му метнуше мек јастук. А брат неки дође у посету болеснику, па видевши преподобног на мекој постељи са меким узглављем саблазни се и рече: Је ли то отац Арсеније? И зар он лежи на тако мекој постељи? - То чу један презвитер, позва овога брата, па му насамо рече: Брате, док си био у свету шта си био, и какав си живот водио? Он одговори: Био сам чобанин, и дане сам проводио у великим трудовима и невољама. Презвитер га поново упита: А сада како живиш? Он одговори: Сада живим спокојно, имам све што ми треба, и немам никакве невоље. Онда му презвитер рече: А овај отац Арсеније, кога ти видиш, док беше у свету, беше отац царевима, и двораху га хиљаде слугу у сјајним хаљинама и са златним појасима и огрлицама; постеља његова беше скупоцена, и богатство његово неисцрпно. А ти си стоку чувао и био сиромах, и ниси имао такво спокојство у свету какво сада имаш у монаштву; ти се дакле сада одмараш од световних послова, а отац Арсеније се сада труди и злопати у сиромаштву после одмарања и изобиља у свету. - Тронут речима презвитера, брат се поклони презвитеру и, просећи од њега опроштај, рече: Заиста је, оче, тако: ја сам овамо дошао на одмор од труда, а отац Арсеније је овамо дошао на труд од одмора. - Добивши тако душекорисну поуку, брат тај оде.
Једне године би најезда варвара на тај крај, и сви иноци побегоше из скита у градове и насеља, само преподобни Арсеније не хте да иде из пустиње у град, и говораше: Ако ме Бог не чува, зашто бих онда и живео на земљи? - Варвари опустошише скит, али преподобног Арсенија не могоше наћи, пошто Бог заклањаше слугу свог. Затим, размисливши у себи, он, да га оци не би хвалили и да се у њега не би увукло неко славољубље, крену путем куда и оци побегоше. А због опустошења скита он много плакаше, говорећи: Свет је погубио Рим, а иноци погубише скит.
Када варвари напустише скит, оци се вратише на своје место, обновише скит, и стадоше живети као и раније. С њима се и преподобни Арсеније врати у своју келију.
Једном приликом преподобном Арсенију донеше из Рима завештање неког бојара, сродника његовог, који пред смрт остави Арсенију сва своја огромна богатства, да их употреби како хоће. Преподобни узе завештање, и хтеде да га поцепа; али изасланик паде пред ноге његове говорећи: Молим те, оче, не цепај то завештање, јер ће га од мене тражити они који ме послаше. - Преподобни му врати завештање читаво, рекавши: Ја сам пре њега умро; и како он, који је недавно умро, проглашава својим завештањем за наследника своје имовине мене, мртваца? - И врати натраг изасланика са завештањем.
Преподобни се није стално подвизавао на једном и истом месту, већ се понекад пресељавао из скитске пустиње на друга још усамљенија места, да би избегао посете и сусрете са људима, пошто су му нарушавали душевни мир. И тако се преподобни неко време подвизавао у Трогину, око Вавилона према граду Мемфису, затим у Канопи Александријској, и у неким другим пустињским местима. Потом се поново враћао у скит, и тако нико није могао знати начин његовог живљења.
Једном, кад преподобни живљаше у јужним пределима Египта, у њему се јави жеља да остави своју келију и пређе на друго место, пошто га многи посетиоци узнемираваху и безмолвије му нарушаваху. И не узевши са собом ништа он крену на пут, рекавши двојици својих ученика, Александру и Зоилу: Ти, Александре, остани овде, а ти, Зоиле, хајде са мном до реке и потражи за мене лађу која плови за Александрију, па се онда врати к своме брату Александру. - Ове старчеве рече веома смутише његове ученике, али се они не усуђиваху да га питају, зашто одлази од њих. И отплови старац у Александријски крај, и тамо се тешко разболе, и болова не мало времена. А ученици његови, Александар и Зоил, оставши у старчевој келији, стадоше се питати међу собом, не увреди ли неко од њих преподобног старца неким непослушањем. И не налазећи у себи кривицу, они туговаху за старцем. А када преподобни оздрави, рече сам себи: Идем сада к ученицима својим. - И уставши пође. Приближивши се реци путем којим иђаше много света, одеће преподобнога дотаче се нека жена Египћанка. То увреди старца и он је прекори што се она, жена, усудила дотаћи се одеће монахове. А жена му рече: Ако си монах, онда иди у пусту гору! - Ове речи тронуше старца, и он је често говорио себи, понављајући речи те жене: Арсеније, ако си монах, онда иди у гору, и скитај по пустињи. Најзад преподобни стиже у место, звано Камен, где живљаху ученици његови, Александар Зоил. Изишавши му у сусрет, они падоше пред ноге његове и плакаху од радости. Плакаше и старац, загрливши их. Затим ученици рекоше старцу: Твој одлазак одавде, оче, велику нам је тугу задао, јер неки монаси говораху да ава Арсеније не би напустио своју келију, да га ученици нису огорчили својом непослушношћу и непокорношћу. Старац им на то рече: Децо, и ја сам то исто помислио, да ће монаси тако објашњавати мој одлазак одавде; зато сам се и вратио к вама. Сада монаси могу рећи за мене: Голуб који излете из ковчега Нојева, не нашавши чврсто тле где би стао ногом својом, врати се опет к Ноју у ковчег. Таквим речима светитељевим ученици се утешише, и од тога времена живљаху сви заједно све до кончине светитељеве.
Једном, када се преподобни Арсеније налазио у својој келији, би му овакво откривење од Бога. Он чу глас који му говораше: Изађи из келије, и ја ћу ти показати дела људска. - Старац изађе из келије, и би као у усхићењу, и виде анђела Божја који га узе за руку и поведе на једно место. Ту му показа црног човека који је секао дрва, и већ био насекао велики товар; и покушаваше тај човек да та дрва натовари себи на леђа и понесе, али није могао, пошто товар беше тежак. И уместо да уклони неколико дрвета из тешког товара и тиме га олакша, тај човек продужи и даље сећи дрва, и поново покуша да товар подигне, али није могао; ипак он и даље сецијаше дрва, и све више увеличаваше товар. Затим анђео Господњи одведе одатле блаженог Арсенија, и показа му другог човека који је стајао на бунару, вадио воду из бунара и сипао је у избушен и рупав суд; вода је истицала из суда и поново се враћала у бунар, но човек се и даље узалуд трудио вадећи воду. Напослетку анђео показа преподобноме ново виђење: Арсеније угледа цркву са отвореним вратима и два коњаника, сваки са мотком попречно ношеном у рукама; коњаници су хтели да пројашу кроз црквена врата, али нису могли, пошто греде држаху попречно, и један другоме сметаху; уместо да један пропусти другога, они су покушавали да једновремено прођу кроз врата, зато су се све време ломили око врата и никако нису могли да уђу у цркву.
Старац онда упита анђела који га је водио: Шта значи ово виђење? - И анђео му објасни овако: Два човека који у рукама носе по греду, то је слика људи врлинских но гордих, који не желе да се смире један пред другим; они неће ући у царство небеско већ остају ван њега, због гордости своје којом погубљују све врлине своје. Човек пак који вади воду и сипа је у рупав суд, означава човека који има нека добра дела али који и грехе не напушта; он се узалуд труди, пошто гресима својим онемогућује ону награду коју би могао добити од Бога. А црни човек који сече дрва и све више отежава свој товар, слика је човека који живи у многим гресима, и место да се каје он гомила безакоње на безакоње. - Ово виђење преподобни Арсеније казиваше ученицима својим за поуку, али, по смирености својој, он га казиваше не као своје већ као виђење неког другог старца.
Осим тога, свети Арсеније казиваше ученицима својим и о другом страшном откривењу о Божанственим Тајнама Христовим, које су имали други оци пустињаци. Бејаше, казивао је Арсеније, у скиту један старац велики по животу, и славан међу монасима због својих врлина. Прост и неук, необучен у Светом Писму, он се саблажњаваше неверјем односно Пречистих Тајни, и говораше: Хлеб који примамо из светог олтара, и чаша којом се причешћујемо, нису истинито тело и крв Христова, већ само слика тела и крви Христове. - Чуше то два искусна старца и, знајући да он то говори не из злобе већ из простоте и незнања, договорише се да га исправе у томе. Са том намером они одоше к њему. Пошто поразговараше о неким другим душекорисним стварима, они додадоше и ово: Чусмо, оче, за једног брата како неправилно учи, говорећи: да хлеб који примамо и чаша коју пијемо из светог олтара - нису истинито тело и крв Христова, већ само њихово изображење. А старац им одговори: Ја сам који је говорио то. Они га, онда стадоше молити, говорећи: Немој мислити тако, оче, већ веруј онако како нам предаде света Саборна Црква. Јер ми верујемо и исповедамо, да је хлеб - истинито Тело Христово, и вино у чаши - истинита Крв Христова, а не изображење тела и крви. - И за доказ тога они приведоше многа сведочанства из Светог Писма и из дела светих Отаца, старајући се да убеде старца да он погрешно учи. Али он у простоти својој говораше: Ако се на очигледан начин не убедим, нећу поверовати. Тада му старци предложише: Хајде, оче, да се сви троје помолимо Богу за ово, постећи сву седмицу, да нам открије ову тајну. Ми верујемо да ће нам Он открити ту тајну, пошто не жели да пропадне дугогодишњи труд твој.
Старац с радошћу пристаде на њихов предлог. И сви се затворише, сваки у својој келији, на целу недељу, проводећи време у посту и молитви. И у молитви својој старац онај говораше Богу: Господе, ти знаш да ја тако мислим не из злобе, већ што простим умом својим не могу да разумем и постигнем ту тајну. Стога ми, по доброти својој, откриј истину, да не блудим у неверју. - Тако исто и она два старца молећи се говораху: Господе, откриј брату нашем ову велику тајну твоју, да не остане у неверју и не упропасти свој труд и врлине.
Бог услиши њихове молитве, и откри им страшну тајну ону на овај начин. Када се наврши седмица њиховог поста и молитве и освану недеља, сва три старца одоше у цркву на божанствену литургију, и стајаху заједно на једном месту. И Господ им отвори очи: Када би положен хлеб на светој трпези, они место хлеба угледаше мало детенце. У тренутку пак када свештеник пружи руку да преломи хлеб, они угледаше анђела Господња где сиђе с неба са ножем у руци; и заклавши детенце, анђео нали крв у чашу; и када свештеник ломљаше хлеб, анђео разломи тело на частице. И када настаде време за причешћивање, заједно са осталом братијом приступи да се причести и брат који није веровао: и прими у руке месо сирово и крваво,[12] и исто тако виде у чаши крв, и препавши се старац у ужасу повика: Верујем, Господе, да је хлеб овај - Тело твоје, и вино ово - Крв твоја, - И тог тренутка месо постаде хлеб, и крв - вино; и старац се причести са великим страхом и умилењем. А она друга два старца рекоше му: Христос Бог зна да човек не може јести сирово месо и пити крв; зато и даје пречисто Тело своје под видом хлеба, и животворну Крв своју под видом вина, да би причасници примали то с вером. - Затим старци узнеше благодарност Христу Богу за ово откривење, и што не допусти да врлински старац пропадне због неверја.
Једном брат неки упита аву Арсенија о томе шта је корисно за душу. Преподобни му одговори: Старај се на све могуће начине да све што мислиш у уму свом буде угодно Богу, па ћеш лако победити спољашње грехе. - Ово светитељ рече, да покаже како се сви греси и страсти рађају из рђавих мисли ума, које срце прима и са насладом их задржава; а ко исправља ум свој пред Богом и одгони рђаве помисли чим се појаве, тај отсеца страсти и побеђује греховне жеље.
Другом приликом старац рече: Ако ми истински будемо тражили Бога, Он ће сам доћи к нама, и ми ћемо Га видети; и ако Га чистим животом задржимо код себе, Он ће остати с нама.
Један старац упита аву Арсенија: Оче, шта да радим? Помисли ми веле: стар си, те не можеш да се постиш и трудиш због старости; иди дакле, посећуј болеснике, јер је то знак љубави. - А преподобни, схвативши да је та помисао искушење ђаволско, рече старцу: Једи, пиј, спавај, не ради ништа, само не излази из своје келије. - Тако рече преподобни отац наш Арсеније, јер је знао да иноку, који излази из своје келије и приближује се световним насељима, враг поставља многе замке саблазни и искушења. Уопште, без јаког разлога не треба да излази из своје келије и манастира онај који је умро за свет, као што и мртвац не излази из свога гроба. Монах који по својој вољи излази из манастира, уистини је мртав, јер је умро душом.
Још говораше светитељ: Има много људи који се старају да сачувају телесну чистоту, и ради тога умртвљују тело своје постом, бдењем и многим трудовима; али је мало оних који чувају душу своју од греха славољубља, частољубља, среброљубља, зависти, братомржње, гнева, злопамћења, осуђивања, гордости. Такви су споља чисти телом, а душом су веома прљави, те су слични окреченим гробовима, који су унутра пуни смрдљивих костију. Блажен је ко се стара да сачува од сваке прљавштине како тело тако и душу, јер блажени су чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8).
Неки брат рече преподобноме: Свети оче, изучио сам многе књиге и псалме, и трудим се да их приљежно читам, али немам умилења при читању, пошто не разумем силу Светог Писма; због тога веома тугујем. Преподобни му одговори: Чедо, ти треба да се непрестано поучаваш у читању речи Господњих, макар и не разумевао силу њихову и немао умилења. Слушао сам, казивао је ава Пимен и други свети оци, да омађијачи змија сами не разумеју оне речи које изговарају, али змије, слушајући њихове речи, укроћују се и дају им се у руке, као да разумеју њихове речи. Тако и ми можемо радити, макар и не разумевали силу Светог Писма. Јер када ми непрестано имамо у устима својим речи Светог Писма, тада демони, слушајући их, спопада их страх и они беже од нас, не подносећи речи Светога Духа који је говорио кроз слуге своје, пророке и апостоле.
А када се приближи време престављења преподобног Арсенија к Богу, он рече ученицима својим: Када умрем, немојте давати даћу за мене и позивати братију на јело и пиће, него се само постарајте да се приноси Божанска Жртва за грешну душу моју. - Чувши то, ученици се узнемирише и почеше плакати. Но преподобни им рече: Не плачите, децо! Још није настао час моје кончине, мада је близу. Тада га ученици запиташе: Како ћемо те сахранити, оче? Он им одговори: Вежите ми ноге конопцима, па ме одвуците у гору. - А пред престављење, он се уплаши и стаде плакати. Видевши га где плаче, ученици га упиташе: Зар се и ти бојиш смрти, оче? Он им одговори: Стварно, ја сам увек осећао страх од смрти у све дане монаштва мога, почињући са даном у који примих монаштво. - И усну блаженим сном смрти преподобни отац наш Арсеније, предавши своју свету душу у руке Господа свог, коме усрдно послужи. Усну 448. године.
Када ава Пимен чу да се ава Арсеније преставио, заплака и рече: Блажен си, оче Арсеније, што си плакао у све дане живота свог; због тога ћеш се вечито веселити. Јер ко овде не плаче добровољно, плакаће тамо после смрти у мукама невољно, али од тога неће бити користи.
Прича се за преподобног Арсенија да је често говорио себи ове речи: Арсеније, зашто си дошао овамо? Дошао си не ради одмора него ради труда, не ради ленствовања него ради подвига. Стога, подвизавај се! труди се! не лењи се! - Још је светитељ често говорио и ово: Много пута сам се кајао за речи које сам изговарао, а за ћутање - никада.
Ава Данило казује за преподобног Арсенија, да никада никоме није хтео говорити о питањима из књига, мада је могао, јер је добро знао Свето Писмо. Он је тако радио, да се не би показао мудар и учен. Он никада никоме није писао писма, сматрајући себе простаком и незналицом Христа ради. Он никада није улазио у олтар, мада је имао право на то пошто је био ђакон, него је увек заједно са простим монасима приступао Божанским Тајнама. Све је то радио из великог смирења свог. А када је долазио у цркву на богослужење, он је стајао иза стуба, да не би он видео ничије лице и да не би нико видео његово лице.
По спољашњем изгледу преподобни Арсеније био је као анђео; сав сед, чист телом, сув од великог уздржања, имао је браду до појаса; трепавице су му биле отпале од непрестаног плача; био је висок растом; али погрбљен од старости. Свети Арсеније скончао је блаженом кончином, пошто је провео педесет и пет година у монашким трудовима и подвизима, постом и молитвама угађајући Богу; у скиту је провео четрдесет година; десет година провео је у месту, званом Трогин, у околини Мемфиса; затим је проживео три године у Канопи, близу Александрије; одатле се поново вратио у Трогин, ту провео две године, ту и уснуо у Господу. Свега поживео сто година и нешто више. Био је то муж добар, пун Духа Светога и вере. Његовим светим молитвама нека се и ми удостојимо добити опроштај грехова и живот вечни у Христа, Господа нашег, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТЕ ЕМЕЛИЈЕ

Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије епископ Ниски, Петар епископ Севастијски, Макрина и Теозвија. У старости постројила манастир, где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8 маја 375 године.[13]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЦЕЛЕ ЧЕТЕ ВОЈНИКА

Свети војници Христови за Христа пострадаше мачем посечени.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ МИЛИЈЕ СЛАВОПОЈЦА

Овај преподобни песмопојац песмама прослављаше Бога, и тако поживевши престави се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА ТРУДОЉУБИВОГ

Монах Кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у четрнаестом столећу.

СПОМЕН ЧУДА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Овога дана врши се спомен чудесног исцељења које милостиво учини Пресвета Богомати и Приснодјева Марија над младићем Стефаном, неправедно ослепљеним, у селу Колнопи наспрам острва Крфа, 1530 године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ефес се налазио на обали Јегејског Мора, у Малој Азији; чувен због развијене трговине, а био је и један од главних центара науке и уметности у старини. У данашње време од тог, некада знаменитог града, стоје само рушевине.
2. Светог апостола и еванђелиста Јована Богослова славе многе православне богословске школе, па и Богословски факултет наше Цркве у Београду.
3. Управљао источном половином римске империје од 379 до 395 год.; западном од 383 до 395 године.
4. Царовао од 375 до 383 године.
5. Дамас I био папа од 366 до 384 год.
6. Александрија - чувени у старини град у Египту, на ушћу реке Нила; основан Александром Македонским (366 г. - 323 год. пре Христа). У старини Александрија је била центар трговине и образованости, а у прво време хришћанства - расадник хришћанске просвете. У садашње време Александрија спада међу најважније пристанишне градове.
7. Египат је био обиталиште врло многих подвижника. Њихови су се манастири налазили у Средњем и Доњем Египту. Нарочито је била чувена Нитријска пустиња у Доњем Египту, за реком Нилом. Скитска пустиња налазила се близу Либије: дивља, песковита, без путева; путници су се управљали према звездама.
8. Један од најславнијих подвижника египатских. Празнује се 9 новембра.
9. Цар Аркадије владао источном половином Римске царевине од 395 до 408 године.
10. Од 395 до 423 године.
11. Патријарховао од 385 до 412 године.
12. Не треба се чудити томе што су братија примали у руке чесно Тело Христово; у првим вековима хришћанства дозвољавало се и несвештеницима да узимају у руке Свете Дарове и да их носе дома или на пут. Доцније су Оци и Учитељи Цркве забранили то са овог разлога: у време патријарховања св. Јована Златоуста у Цариграду једна жена однесе дома Свете Дарове и измеша их са неким лекаријама за врачање. Сазнавши за то, св. Јован Златоуст издаде наредбу по свим црквама, да се чесно Тело Христово не даје хришћанима у руке, већ да им се даје из Чаше помешано са Божанском Крвљу. - Св. Димитрије Ростовски говори о овоме под 9 новембром, у повести о житију преподобне Теоктисте.
13. О њој видети опширније у житију Св. Василија Великог (1 и 30 јануара) и Св. Макрине (19 јула).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Спомен појаве Часног Крста у Јерусалиму. У време цара Констанса, сина светог Константина, и патријарха јерусалимског Кирила појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ, и верни и неверни, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа, да вера хришћанска није у мудровањима светским по чулном разуму људском него у сили Божјој, показаној кроз чудеса и знамења безбројна.

2. Свети мученик Акакије. Овај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту Акакије би преведен у Византију где издржа нове муке, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године.

3. Преподобни оци грузијски. У VI веку, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јутина Ћелијског


СПОМЕН ПОЈАВЕ НА НЕБУ ЧАСНОГ КРСТА ГОСПОДЊЕГ, У ЈЕРУСАЛИМУ

По престављењу првог хришћанског, благоверног и благочестивог цара, светог Константина Великог, на царски престо седе његов син Констанције[1] који нагињаше злочестивој јереси Аријевој[2], који хуљаше Сина Божјег. Тада се, на посрамљење злочестивих јеретика а на уверење неверника и на учвршћење православних, показа дивно знамење у светом граду Јерусалиму: у дане свете Педесетнице, 7. маја у девет сати пре подне појави се на небу Часни Крст Господњи, који сијаше неисказаном светлошћу, јачом од сунчане. Сав народ, и верни и неверни, у великом страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Часни Крст се простирао над Голготом[3] па све до изнад Горе Маслинске[4], удаљене петнаест стадија од Голготе. Ширина Часнога Крста одговарала је његовој дужини. А лепота Крста беше као лепота најлепше дуге, те привуче на себе погледе свију. И сви напустише своје послове, било ручне или домаће и, изишавши из кућа, са пажњом и страхом посматраху то пречудно знамење. Затим многољудне гомиле Јерусалимљана, испунивши се страха и радости од овог божанственог виђења, са великим умилењем и усрдношћу похиташе у свету цркву; ту беху старци и младићи, мужеви и жене са одојчади, такође и неудате девојке, и људи свакога узраста и звања, путници и иностранци, хришћани и иноверци, - сви они хитаху к цркви, једнодушно и громогласно прослављајући Исуса Христа, Господа нашег, Сина Божјег јединородног, Бога истинитог од Бога истинитог, чинитеља великих чудеса.
Тада се неверници и јеретици, непријатељи и хулитељи Христовог Божанства, испунише стида, видећи у појави Крста тако велику божанску славу и силу Господа Христа. И на тај начин сама стварност посведочи тада, да је хришћанска вера - права, истинита и благочестива, и не од виспрених речи спољашње мудрости људске састављена, већ откривењем и силом Духа Светога потврђивана, и небеским знамењима и чудесима посведочавана.
О овом чудесном знамењу патријарх јерусалимски Кирил[5] написа писмо цару Констанцију, саветујући му да приђе Православљу. А Созомен пише да због ове појаве светога Крста на небу врло многи Јевреји и незнабошци повероваше и, приступивши с покајањем Христу Богу нашем, примише свето крштење. И сви они побожно слављаху Христа Бога нашег, једносушног и савечног Оцу и Светом Духу. Ми пак, исповедајући неисповедиву силу његову, јављену Крстом, величамо својим похвалама Господа Бога нашег, и клањамо се подножју ногу његових - Крсту светом, молећи благост Господњу да нас при другом страшном доласку свом Господ Христос удостоји видети у радости и нади спасења знак Сина Човечијег (Мт. 24, 30), свети Крст, који ће се онда јавити на небу, и да нам њиме као кључем отвори двери Царства Небеског, као некада рај разбојнику. И да нас уврсти међу своје благословене овце вавек, амин.
Ово јављање Часнога Крста догодило се 7 маја 357 године.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА АКАКИЈА

Када цар Максимијан, нахушкан ђаволом, подиже треће гоњење на слуге Христове, свети Акакије уђе у дивни подвиг страдања за Христа. А овај свети мученик беше родом из Кападокије, римски официр у мартисиском пуку којим је командовао трибун Фирм. Нечестиви пак цар беше издао наређење: да се хришћани проналазе не само по градовима него и у војсци; па ко се пронађе да верује у Христа а одриче многобожачке богове, таквог предати на суд и на муке; који пак хришћанин до краја остане упоран и не покори се царевом наређењу, таквога казнити смрћу.
Имајући такво наређење од цара, трибун Фирм дозиваше к себи војнике свакога посебно и испитиваше свакога какве је вере. И кад би нашао кога да припада хришћанској вери, он га је или ласкама придобијао или претећи мукама приморавао на идолопоклонство. На тај начин Фирм поврати у незнабоштво многе малодушне и нечврсте у вери хришћане. А када дозва к себи официра Акакија, овај громко изјави: Ја сам рођен међу хришћанима, хришћанин сам, и хришћанин остајем; сведок ми је сам Господ мој Исус Христос; хришћани су били, не само мој отац и мајка већ и дедови и прадедови, зато и ја остајем хришћанин.
После овакве изјаве, Фирм га стаде разним ласкама и претњама наводити на идолопоклонство. Са том намером га је три пута призивао к себи, наговарајући га да се покори царској наредби. Али, видећи да је Акакије несавитљив, метну га у окове и посла војводи Вивијану.
Када војвода Вивијан сеђаше на судилишту и ислеђиваше исповеднике Христове, пред њега ступи коментарисије[6] Антонин и саопшти му говорећи: Трибун мартисискога пука Фирм јуче посла к твојој власти свога официра Акакија окованог, јер се не покорава наредби нашег непобедивог цара и исповеда хришћанску веру. - И сужањ би одмах изведен на суд пред војводу. Погледавши на њега, војвода га упита: Како ти је име? Сужањ одговори: Многожељено име за мене и за сав род мој јесте име које произлази од Христа: име ми је хришћанин, а по обичају људском зовем се Акакије. Војвода му на то рече: Према имену твом је и нарав твоја, јер си зао, пошто се не повињаваш царском наређењу. Светитељ одговори: Ти лаж збориш, војводо, и неправилно тумачиш моје име, јер Акакије значи незлобив.[7] И ово име ми је правилно дато, пошто не желим да сам заједничар ђаволског зла које крв људску пије. Војвода га упита: Одакле си ти који тако неразумне речи брбљаш? Светитељ одговори: Ја сам родом из Кападокије, одакле беху пре мене многи мученици Христови, и ја сам очима својим гледао чудеса која они по кончини својој благодаћу Божјом чињаху, јер гробови њихови и мошти њихове точаху исцелење болесницима. И ја желим да њих подражавам, а не да се вашим неправедним законима покоравам, који ће заједно с вама пропасти.
Војвода му онда рече: Не мисли да ћеш бити стављен на мале муке, јер твоја надмена и ташта велеречивост заслужује велику казну. Но желиш ли да избегнеш казну, одреци се непокорних мисли својих, покори се царској наредби, и поклони се боговима по чијој милости цареви царују и победници триумфују; а застиди се и нас који седимо на овом судилишту, и не сматрај да си паметнији од свих, нити се узалуд надај у човека, названога Христом, за кога кажу да је по закону био мучен и на смрт осуђен. Светитељ му одговори: У заблуди си, судијо, говорећи тако, и силно грешиш будући ослепљен Сатаном, јер цареви царују и односе победе не по милости ваших богова него по промислу и саизволењу Бога нашег. Што се пак тиче твојих речи о томе како се надам у човека који је био мучен и на смрт осуђен, знај да је то Господ наш Исус Христос, Син Божји, који ради спасења нашег дође на земљу и постаде човек остајући и надаље истинитим Богом; Он на неки диван и неизразив начин узе на Себе нашу природу, што ти не само не разумеш него ни слушати не можеш док претходно не постанеш хришћанин. Господ Христос, по природи истинити Бог и Реч Оца, неразлучна од Њега и увек Њему савечна и сапредвечна, у време које Он изабра, изврши дело спасења нашег и избави нас од робовања врагу - ђаволу, који нам од искони завиди.
Поводом ових речи војвода упита светитеља: Ако су цареви противни Христу твоме, зашто их онда Он не кажњава, пошто је свемогући Бог, као што ти кажеш? Светитељ му одговори: По томе и ти можеш познати његово милосрђе и силу што Он, ружен од вас, не кажњава вас одмах него дуготрпељиво чека да се ви незнабошци покајете и одате доличну част Богу а не демонима. Усто Он дуго трпи и ради тога, да би избране слуге његове, миле Њему, обелодањени били свету и извршили свој славни подвиг. А ако би вас Христос Бог наш одмах погубио, онда бисте и ви погинули занавек, и слуге његове не би биле обелодањене; поред тога и сила благодати његове не би била објављена људима. На који начин би се могао славно прославити Господ наш, ако не би био дуготрпељив у кажњавању нас за грехе наше? Са тог разлога Он и вас сада не кажњава; но ви, презирући његову дуготрпељивост, и веома се уклањајући од Њега у своје безбожје, и гневећи се на нас невине, припремате себи велику погибао, и у њу ће вас стровалити безакоња ваша; а ми који знамо силу и моћ Бога нашег, јуначки подносећи страдања за Њега, добићемо вечни живот код Њега; осим тога, слава његова биће показана и на оним људима који се, увидевши своју заблуду, покају и исправе свој живот.
Дивећи се тако паметном одговору мучениковом, војвода Вивијан га упита: Јеси ли учио књигу, кад тако добро одговараш? Паметно је то што ти тврдиш да је живот људски у Божјој власти, и у његовом промишљању и дуготрпељивости. Светитељ одговори: Ти можеш познати силу и благодат господарећег над свим Бога и из тога што ти тако одговарам ја који сам се учио књизи тек толико да бих могао читати молитве; јер сам Бог говори устима слугу својих, чему се и ви школовани дивите, и хвалите нас. Испочетка, када Господ наш зажеле да Божанско Царство своје објави целој васељени, Он за ту проповед изабра не људе знатне, и богате, и мудре философе, и слаткоречиве говорнике, већ рибаре и царинике, препросте, неуке и сиромахе. А то Господ учини, да би се његова непостижна сила и премудрост, која превазилази сваки ум, познала у онима које сам Дух Свети невидљиво учаше и настављаше.
После тога војвода рече светитељу: Остави своју многоговорљивост, па ми одговори на ово питање: је ли ти позната царска наредба која вама хришћанима наређује, или да боговима жртве принесете или да тешке муке примите? Реци ми дакле: хоћеш ли се покорити царској наредби и принети боговима жртву или не? Светитељ одговори: Ја сам и трибуну Фирму, испитиван од њега, неколико пута изјавио да сам хришћанин. То исто и теби сада изјављујем: хришћанин сам, и нечистим демонима нећу принети жртве.
Тада војвода рече: Штедећи твоју младост, пошто ти нема више од двадесет и пет година, и поштујући твој официрски чин, ја не бих уопште желео да те мучим. Али, будеш ли и надаље остао у овом безумљу свом, примораћеш ме да те и преко воље предам на најљуће муке. Светитељ му одговори: Ово није безумље већ благоразумно и богоугодно дело: не остављати јединог истинитог Бога, Творца мога, чије ме милосрђе чува до данашњега дана. Војвода онда рече: Како ти то говориш да је Бог један, а малочас си изјавио да је Христос - Син Божји? Но ако Бог ваш има сина равног себи, онда си на сваки начин дужан признавати два бога; једног - Бога Оца, другог - Бога Сина. Ако пак у вас постоје два бога, зашто ти сада исповедаш само једног Бога? Ја видим јасно да ти лажеш, противречећи сам себи.
На то свети Акакије одговори: Верујем и надам се у Господа мог Исуса Христа распетог за време Понтијског Пилата, да ће ме Он Духом Светим уразумити и научити шта да ти одговорим на твоје питање, јер није лако ово твоје питање, зашто ми, именујући двојицу, говоримо да поштујемо једнога Бога. Но ја ти кажем, ми хришћани исповедамо да је не само Отац и Син, него и Дух Свети - истинити Бог. У та три имена су три Лица, али је једно Божанство и сила тих Лица. Ми говоримо да је један Бог, који има Реч и Духа Светога, јер не приличи Богу да је без Речи и животворног Духа. Да би ти моје речи биле јасније, употребићу једно поређење: ето цар, кога ти називаш господарем, а ја човеком, зове се Максимијан; он има сина Максенција; они су дакле двоје, али је у њих природа једна - природа људска, и царство је њихово нераздељиво; син се поштује због оца, отац се слави због сина; слично томе треба и о Богу мислити, јер је божанска суштина Оца, Сина и Светога Духа једна и иста, и никада се не мења, пошто је Бог кога ми поштујемо ваистину један.
Војвода рече светитељу: Приметио сам ти не једанпут, да се при одговорима држиш предмета, а ти се тим својим бескорисним речима само удаљујеш од предмета нашег разговора. Последњи пут ти предлажем: принеси жртву нашим боговима, по чијој вољи постоји свет; не будеш ли пак хтео, ја те више трпети нећу. Светитељ му одговори: Не надај се да ћеш ме претњама уплашити. Ево, тело је моје готово да прими ране; мучи га колико хоћеш. Али мисли ума мог и убеђења срца мог, ни ти, ни твој цар, ни твоји демони којима се клањаш, неће их никада моћи изменити и на грех упутити.
Тада војвода, разгневљен, нареди да нагог светитеља растегну и вежу за четири стуба, па да га шест војника без милости бију сировим жилама, најпре по леђима и затим по стомаку. При томе војвода говораше: Да видимо, да ли ће му Бог његов помоћи. - Свети мученик би на тај начин мучен дуго, тако да се и војници, који су га били, изменише неколико пута, и земља се обагри крвљу. А страдалник ништа друго не говораше осим: Христе, Спаситељу мој, помози мени, смиреном слузи твом! Господе Боже мој, не остави ме!
Када војвода виде да је мученик сав изранављен и крвав, упита га: Хоћеш ли сада принети боговима жртву? Светитељ одговори: Нећу принети жртву демонима, јер имам Господа мог Исуса Христа који ми помаже; и сада ја се осећам јачи у мукама, него пре; досада је очекивање мука делимично смућивало мисли моје, но откако почех трпети муке укрепи ме сила Христова и ја постадох врло храбар и потпуно готов за све многобројне и најљуће муке, пошто се чврсто уздам у Бога мог. Али знај, уколико ме будеш више мучио, утолико ћеш ми више користи донети; и уколико ми љуће ране будеш задавао, утолико ћеш ми већу благодат издејствовати у Бога мог.
Разјарен од ових светитељевих речи, војвода нареди да га оловним даскама бију по устима. А када дивни образи светитељеви бише унакажени, војвода рече мученику: Принеси жртву боговима, да би избегао још страшније муке, припремљене за тебе. Светитељ му одговори: Ја тако мало бринем о мукама које ми предстоје, као што сам мало бринуо о мукама које сам поднео. Војвода га онда упита: На који начин ти, нешколовани војник, тако красноречиво одговараш на суду? Свети мученик одговори: Дух Свети даје слугама својим и трпљење и слободно одговарање. Јер Спаситељ наш рекао је ученицима својим: Кад вас предаду кнезовима и владарима, не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати; јер ви нећете говорити, него Дух Оца вашега говориће из вас (Мт. 10, 19-20).
Тада коментарисије Антонин рече светитељу: Бедниче, каква ти је корист од многоглагољивости, када си стављен на муке зато што се противиш царевој наредби? Та тебе ће ставити на још страшније муке, и тада ћеш ти и мимо воље испунити царево наређење. Светитељ му одговори: Одлази од мене, и саветуј себе сама. Јер кад нисам послушао војводу који ми је претио и на муке ме стављао, зар да послушам тебе?
После тога војвода нареди да мученика вргну у тамницу у тракијском граду Пиринту, где свети мученик проведе седам дана. У то време, док се свети Акакије налазио у тамници, радујући се о Господу свом што га удостоји да страда за Њега, стиже војводи Вивијану писмо од тракијског игемона Флакина, у коме је овај наређивао Вивијану да иде у Византију и поведе са собом сужње које има. Војвода Вивијан крену на пут, и поведен би за њим и свети мученик Акакије са другим сужњима. Свети мученик силно изнеможе на путу једно од рана, друго од тешких железних окова, треће од глади и жеђи, четврто од дугог и журног путовања; усто војници који га спровођаху беху немилосрдни, често га грђаху и бијаху да би што брже ишао. При таквим патњама светитељ не очекиваше да ће остати у животу и мишљаше да ће убрзо скончати. Стога мољаше војнике да застану мало, да би се помолио Богу; но они му не испунише молбу. А када се сви зауставише у једном месту ради преноћишта, светитељ подиже очи к небу и стаде се молити говорећи: Хвала Ти, Боже, што по доброти својој показујеш милосрђе своје свима који љубе свето име твоје! Хвала Ти што си мене грешног призвао на овај подвиг! Хвала Ти, Господе мој Исусе Христе, што си ми, знајући немоћ тела нашег, даровао трпљење да јуначки подносим муке. А сада, Господе, видећи да сам окружен многим залима, те и сама душа моја, како ми изгледа, жели да се разреши од тела, - пошљи ми анђела твог светог, да ми помогне у овим невољама и да ми исцели ране; или пак учини да ме мучитељи што брже предаду смрти, како бих што пре дошао к Теби, Господу моме.
Док се светитељ тако мољаше Богу, време беше облачно, и из облака би глас к Акакију: Мушки се држи, Акакије, и буди јунак! - Овај глас чуше сви који тамо беху, и војници и сужњи, и зачуђени говораху: Зар и облаци говоре као и људи? Ко је икада чуо ово што ми сада чусмо? И беху у недоумици поводом тога. Но многи од сужања, чувши овај глас из облака, повероваше у Господа Исуса Христа, Сина Божјег, и припавши к ногама светог Акакија, мољаху га да их научи истинама хришћанске вере. А свети мученик Акакије, идући заједно с њима, говораше им: Иако се нисам бавио књигама, већ сам био у војсци на војним дужностима, ипак сам био васпитан у свештеничкој кући, јер сам пореклом од свештеничке лозе. Сећам се онога што сам чуо од свештеника, управо овога: Бог, желећи да спасе човека, истераног из раја, и да га ослободи пакла, посла у овај свет сапредвечну Реч своју, Сина свог; а Син Божји, дошавши у свет, узе на себе тело од Пресвете и Пречисте Дјеве Марије, поставши по лику као човек; затим Он добровољно претрпе крсну смрт, да дрвом крста исправи грех Адамове непослушности и осуђеном човеку дарује ослобођење, сам за нас плативши дуг својим добровољним страдањем. Јер, прикован на крсту, Он исцепа рукописаније грехова наших, својом смрћу сатре смрт, заплени ад, и посрами сву ђаволову власт и силу и учини их ништавнима. А када Син Божји победи све демоне, и сакруши врата гвоздена, и поломи пријеворнице железне, онда васкрсе из мртвих у трећи дан и тиме дарова роду људском то да сви васкрсну и живе вечно кроза све будуће бесконачне векове. Јер је овај видљиви свет краткотрајан и ништаван.
Чувши од мученика ове и многе друге сличне речи, сужњи се с радошћу обратише у хришћанску веру. А када се спусти ноћ, они заноћише у једном селу крај пута. Ту сужњи у поноћи видеше неке младиће одевене у светле хаљине - то беху свети анђели, - као војничког звања, где разговарају са светим Акакијем. Видећи то, сужњи мишљаху да су Акакијеви рођаци и пријатељи дошли да га посете ноћу из страха од мучитеља.
А када свану они наставише пут. И тог дана иђаху врло брзо, тако да у мрак стигоше у град Византију[8], и те ноћи бише сви заједно затворени у једној кући. И сужњи опет видеше у поноћи оне исте младиће где разговарају са светим Акакијем, као и прошле ноћи. Притом сужњи гледаху како ти светли младићи топлом водом перу ране мученику и исцељују их. Посматрајући то, сужњи мишљаху у себи: заиста је ово виђење од Бога, јер свети анђели, а не људи, долазише прошле ноћи к светитељу; па и ове ноћи они се исти старају о њему.
Сутрадан бише сви сужњи одведени у тамницу. Но војвода нареди тамничком стражару да мученика Акакија затвори самог у унутрашњем одељењу тамнице, окованог у железне окове и са букагијама на ногама. Још нареди војвода да никога не пуштају к њему, и да му не дају ни да једе ни да пије, како би га, изнуреног глађу, жеђу и тешким оковима, лакше приморали да се одрекне Христа и испуни њихову вољу: поклони се идолима. Остали пак сужњи бише смештени у предњим одељењима тамнице.
А када наступи ноћ сужњи се опет удостојише дивног виђења: они угледаше где у унутрашњем одељењу тамнице сија јарка светлост; завиривши кроз прозорче, они видеше неке светлоносне људе који, ослободивши светог мученика окова, исцељиваху му ране и нуђаху му дивну, као снег белу храну, а даваху му и неко пиће.
Пошто се то понављало сваке ноћи, сужњи обавестише о томе тамничког стражара. Овај се привуче ноћу под прозорче, и својим очима виде исти призор. Тада он изненада отвори врата од ћелије, бану унутра, али никог не нађе осим мученика у оковима. То веома зачуди тамничког стражара, и уплаши.
Када мину седам дана од доласка сужања у Византију, војвода Вивијан седе на судилишту и дозва преда се на суд светог мученика Акакија. А када угледа мученика здрава телом и светла лицем, Вивијан се изненади, јер је очекивао да га види веома изнуреног од глади, жеђи и напорног путовања. И Вивијан помисли да су војници олакшали мученику страдања, па им зато с гневом рече: Не наредих ли вам да овог човека затворите у унутрашњем одељењу тамнице, па да му букагије на ноге ставите и цело тело тешким железним оковима окујете, и да му храну и пиће нипошто не дајете? А ви сте га држали на слободи, и од рана га излечили. И ево, ја видим да је он сада здравији и лепши лицем него што је био раније.
На то коментарисије Антонин рече: Тако ми власти твоје војводо, све је било урађено како си ти наредио. Јер, од Пиринта па све до овога града ми смо га водили окована у тешке железне окове; ти их можеш измерити и видети колико су тешки. У овом граду ми га затворисмо у најдубље и најтескобније одељење тамнице, и нико му од војника није давао ни хране ни пића. Питај тамничког стражара, па ћеш сазнати да ли је све било како си ти наредио.
Војвода одмах нареди да позову тамничког стражара. Када овај дође пред војводу, војвода бесно повика на њега: Зашто, несрећниче, ниси поступио по мом наређењу већ си допустио овоме сужњу да се храни и лечи од рана, и ево га сада где стоји преда мном снажан телом, као да се спремио за рат и битку? На то свети Акакије примети: Мени је снага и сила дата с неба од подвигоположника Исуса Христа, који ме од рана исцели и сатвори здрава. Тада војвода јаросно викну: Бијте га по устима, и поломите му зубе, да не говори кад га не питају. И слуге стадоше бити мученика. Затим војвода опет упита стражара: Шта ћеш ми ти, несрећниче, одговорити? Стражар одговори: Кунем се влашћу твојом да сам учинио све што си ми ти заповедио да учиним. Штавише, ја сам га још строжије држао и кињио, али су га неки други исцељивали и хранили, о чему знају сви сужњи у тамници. Испитај њих, па ако чујеш што друго, ево моје главе пред тобом и чини са мном што хоћеш. Ми смо често виђали неке у светле хаљине одевене војнике, од којих су му неки окове скидали, други му ране превијали и исцељивали их, а трећи му приносили храну и пиће, и пријатељски разговарали с њим. О томе су ми причали сви сужњи који су заједно с њим доведени из Пиринта; казивали су ми да су то видели прво на путу, па онда овде често пута виђали. Али ја нисам веровао њиховим речима, већ сам хтео сам да видим те светле људе; и стварно, ја својим очима видех све што ми они казаше. И када ја, изненада отворивши врата, уђох у унутрашње одељење тамнице да питам Акакија ко су ти што долазе к њему, откуда су дошли и како су кроз закључана врата ушли, - не нађох никога осим самог сужња у букагијама и оковима железним. Понекад сам га затицао где се моли Богу, понекад где спава.
Саслушавши стражара, војвода му рече: Ти си, бедниче, од Акакијевих рођака примао злато, па их пуштао к њему са храном, пићем и лековима. - И одмах нареди да стражара жестоко бију гвозденим шипкама. Бијен, стражар запомагаше говорећи: Молим те, војводо, најпре иследи брижљиво ову ствар, па ако није тако као што сам ти казао, онда ме убиј. Војвода на то рече: Значи, тај човек је чаробњак и мађионичар. Стражар одговори: Што сам видео, то ти говорим; а да ли је тај човек чаробњак или не, то не знам.
Тако невини стражар би љуто бијен због Христовог мученика. А име стражару беше Касије. Свети пак мученик Акакије, видећи то, смејаше се безумљу војводином, иако му уста и образи беху поломљени. Угледавши то, војвода се још више распали гневом и бесно повика к мученику: Ти ли си дошао да се потсмеваш нама, уздајући се у своје мађије? Светитељ одговори: Не смејем се ја зато што се радујем вашој погибији; не, мене срце боли због ваше вечне погибли; но ви се сами потсмевате и ругате себи, јер, оставивши Бога истинитог, Творца неба и земље, ви се клањате и одајете божанско поштовање мртвом камењу и дрвећу.
После ових речи војвода нареди да десет војника храстовим моткама бију мученика по леђима и по стомаку. Бијен, мученик се мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, помози мени, слузи твоме! - И дође с неба глас који га крепљаше; и одмах се укочише војници који га бијаху, те не могаху ни руке своје подићи на мученика.
Тада војвода, не знајући шта да ради, одлучи да мученика пошаље игемону, који већ беше дошао у Византију, и притом написа игемону овакво писмо: Љубазноме и славноме судији Флакину, игемону тракијском, Вивијан војвода жели радост. Акакија, заштитника безбожне вере хришћанске, кога трибун мартисиског пука Фирм пре двадесет дана посла к мени зато што није хтео да се покори царској наредби, ја по закону стављах на разне муке, али га никако не могадох натерати да се покори царској вољи. Пошто власт твоја може јаче казнити и заплашити овога човека, то га шаљем твоме великом суду заједно са записником коментарисијевим о његовим делима.
Примивши војводино писмо, игемон нареди да мученика ставе у тамницу, али без окова и без јаке страже. Он тако поступи, јер је имао жену хришћанку, која га је молбама и сузама умолила да не мучи дуго хришћане које му доводе на суд, него да их што пре предаје на смрт, ако их већ не може ослободити.
После пет дана игемон изведе мученика преда се на суд. И наредивши да се прочита војводин извештај о мученику и његовим мучењима, игемон се удиви војводиној свирепости и мучениковом јунаштву, и изружи Вивијана што је тако дуго и тако љуто мучио човека, официра по чину, а није га одмах предао да се посече мачем. Пошто увиде да је апсолутно немогуће мученика Христовог придобити за идолопоклонство, он нареди да му се глава отсече мачем изван града Византије.
Вођен на посечење, мученик клицаше Богу, говорећи: Како бих Те много хтео хвалити, животодавче Христе, Сине Божји, што си толико добар и милостив према мени грешном, те си ме удостојио мученичког подвига! - А када стигоше на место посечења, свети мученик измоли у војника време да се помоли Богу, па преклонивши колена, говораше: Слава Теби, Боже! Твоме неизмерном величанству треба непрестано одавати хвалу што се тако прослављаш у нама људима, оптерећеним гресима; јер уколико нам више показујеш милост своју, и уколико нам више прашташ грехе наше, утолико јаче и сјајније блиста слава твоје доброте и милосрђа. Нека је благословено свето име твоје, Боже, што си мене недостојног удостојио толике части, да се назовем мучеником Христовим. И ову велику част Ти си ми даровао не ради неких дела мојих, већ једино по неисказаној доброти твојој и неизрецивом човекољубљу твом. Стога Те благосиљам, Господе Боже свети Израиљев, са јединородним твојим Сином и Светим Духом, јер је твоја слава и част сада и увек и кроза све векове, амин.
Рекавши то, он преклони под мач главу своју и би посечен 303 године.
Тако оконча своје страдање за Христа свети мученик Акакије. Свето тело његово побожни људи чесно погребоше на истом месту на коме би посечен; то место зваше се Ставрион[9]. Све се ово зби за царовања Максимијанова, док међу нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА ГРУЗИНСКИХ

У шестом столећу, а на двеста година после тога како је света Нина проповедала Еванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију ови дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Начелник свих ових христољубивих мисионара био је св. Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваше веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи. - Преподобни Шијо спомиње се и посебно 9 маја.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАКСИМА

Смело исповедајући и проповедајући Господа Христа, блажени мученик Максим многе незнабошце приведе вери Христовој. Зато најпре претрпе многе муке, а напослетку би каменован. Са таким, своје врсте венцем начињеним од камења око његове главе, он оде ка Господу, да од њега прими венац мучеништва.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ АВИДА, АНТОНИЈА, ДАВИДА, ЗИНОНА, ТАДЕЈА, ИСЕ, ИЗДЕРИОСА, ЈОСИФА, МИХАИЛА, ПИРА, СТЕФАНА И ШИЈО.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОДРАТА И ОСТАЛИХ С ЊИМ[11]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА МИРОТОЧИВОГ[12]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Констанције, син Константина Великог, после очеве смрти добио Исток, Азију и Египат; 352 г. победивши Магненција, убицу свога брата Констанса, он уједини под својом влашћу целу римску царевину. Рушио је многобожачке храмове; неколико пута издавао законе који су забрањивали многобоштво. Али својом наклоношћу према аријанцима, он је увећао верске раздоре онога доба; гонио је православне епископе, збациво их, па чак и у заточење слао. Умро је 361 г. Св. Григорије Богослов пише да се пред смрт Констанције кајао што је гонио православне.
2. Родоначелник аријанске јереси био је александријски свештеник Арије. Он је одрицао једносушност Сина Божјег са Богом Оцем, сматрао Исуса Христа створењем а не Творцем. Осуђен на Првом (325 г.) и Другом Васељенском Сабору (381 г.).
3. Голгота се раније налазила ван Јерусалима (Мт. 27, 32-33; Јн. 19, 17, 41;. Јевр. 13, 12), лежи на северозападној страни Светога Града.
4. Гора Елеонска или Маслинска налази се на истоку од Јерусалима (Језек. 11, 23). Тако названа због многих маслина што расту на њој. Господ Христос често са ученицима одлазио на ову гору. На западној падини Маслинске Горе налази се Гетсимански Врт. По предању Господ се са Елеонске Горе узнео на небо.
5. Свети Кирил, архиепископ јерусалимски, патријарховао од 348 до 387 године; знаменити борац против аријанске јереси. Спомен његов 18 марта.
6. Коментарисије је заповедник над тамницама.
7. Акакије је грчка реч и значи: незао, незлобив, безазлен; сложена из две речи: κακος = рђав, зао, покварен, и одречне речце 'α = не.
8. Тако се раније звао Цариград.
9. Чесне мошти светог Акакија чуване су дуго у храму његовог имена, који на месту његовог погребења, у Ставриону или Ставродромији, подиже цар Константин Велики. Оне су ту биле чуване све до времена иконобораца, када су их хришћани, спасавајући их од безбожних гонилаца, пренели у јужноиталијански град Скилакс.
10. Видети о њима под данашњим даном: Спомен преподобних отаца Грузинских. - О преподобном Шијо види и 9. маја.
11. О њему видети под 10 мартом.
12. Његов спомен врши се 12 новембра, где се налази и његово опширно житије.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети праведни и многострадални Јов. Беше Јов потомак Исава, унука Аврамова, и живљаше у Арабији око две хиљаде година пре Христа. Оцу му беше име Зарет а матери Восора; његово пак пуно име беше Јовав. Беше он човек чесан и богобојажљив и веома богат. Но у седамдесет деветој години његовог живота попусти Бог на њ искушења тешка кроз сатану, као што је све потанко описано у Књизи Јова. И у један дан изгуби Јов све огромно имање своје, и синове своје, и кћери своје. По том нападе на њ тешка болест, од које му се цело тело покри ранама од темена до табана, и лежаше Јов на ђубришту изван града, и комадом црепа отираше гној са рана својих. Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао, и родише му се опет седам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега две стотине четрдесет осам година све славећи и хвалећи Бога. Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље, и праобразом страдајућег Господа Исуса.

2. Свети мученик Варвар. Беше Варвар војник у време Јулијана Одступника. Када царев војвода Вакх поведе римску војску против Франака, у тој војсци беше и Варвар, потајни хришћанин. На бојишту појави се неки јунак од стране Франака, сличан древном Голијату, и зачикаваше Римљане, да би му неко од њих изашао на мегдан. Војвода Вакх посаветова Варвара да он изађе. Варвар се помоли у срцу живоме Господу, изађе и победи онога дива. Од тога се смете војска франачка и побеже. Тада војвода направи весеље големо, и нареди да се идолима принесу жртве. Но при том жртвоприношењу војвода сазна да се Варвар држи по страни. Када га упита о томе, Варвар изјави да је он хришћанин. Војвода јави цару, а цар нареди, да се Варвар стави на најтеже муке. Но Варвар све поднесе са ретком храброшћу и присебношћу. При његовом мучењу показаше се многа чудеса, и многи војници видећи то, примише веру Христову. Међу овима беше и сам војвода Вакх са Калимахом и Дионисаијем. Сва тројица њих беху посечени за име Христово, а за њима и Варвар, 362. године. Душе њихове преселише се у царство Христа Цара бесмртнога.

3. Свети Варвар разбојник. После многих злочинстава покајао се и осудио сам себе, прво, да три године иде четвороношке и једе са псима, и друго, да дванаест година живи у шуми, без одела, без крова, и без икакве хране осим траве и лишћа. Доби извешће од ангела, да су му греси опроштени. Путоваху трговци кроз шуму, па видевши издалека Варвара, помислише да је звер а не човек, наперише стреле и устрелише га. Умирући он их замоли, да јаве оближњем свештенику о њему. Свештеник дође, и чесно га сахрани. И из његовог тела потече целебно миро, које је исцељивало разне болести и муке на људима.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ И МНОГОСТРАДАЛНОГ ЈОВА

Свети праведни Јов бејаше из племена Авраамова; живљаше у земљи Узу[1], у Арабији. Јов беше човек истине, беспрекоран, праведан и благочестив, и уклањаше се ода зла. Он имађаше седам синова и три кћери. И имаше стоке седам хиљада оваца и три хиљаде камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магараца, и веома много слугу; и дела његова беху велика на земљи; благородством и честитошћу то беше највећи од свих људи на Истоку. И синови његови састајаху се, и даваху гозбе код куће, сваки свога дана, и слаху те позиваху три сестре своје да једу и пију с њима. Синови Јова живљаху међусобно у толикој љубави и слози да, иако становаху у засебним кућама, ипак никад не вољаху један без другога јести или пити. Тако, једнога дана они обедоваху заједно код најстаријег брата, а другога дана код другога брата, и на такав начин обредивши се за седам дана, они опет почињаху од најстаријега. А те гозбе њихове биваху умерене и чесне, уредне и тихе, без пијанства, нереда и граје. Јер добри и праведни отац њихов не би допустио скупове, на којима би имао удела грех преједања, пијанства и непристојности, већ би их сигурно забранио. Али он, видећи њихову добру нарав и кротост и толику међусобну љубав која се ретко сусреће међу браћом, не забрањиваше им гозбе већ уживаше у томе. И кад би се они обредили гозбом у току седам дана, Јов је слао к њима опомињући их и саветујући, да сваки брижљиво испита своју савест, није ли што сагрешио речју или мишљу противу Господа, јер се праведни Јов веома бојаше Бога, и то се бојаше не страхом роба већ cтрахом синовље љубави, и брижљиво пажаше на себе и на сав дом свој, да се не учини нешто што би разгневило Господа Бога.
Но богобојажљиви праведник не само упућиваше децу своју да воде беспрекоран живот и да ни у мислима не греше пред Творцем својим, него и сам, устајући рано приношаше жртве паљенице према броју свију њих за грехе њихове, јер говораше Јов у себи: може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом. Тако чињаше праведни Јов сваки пут (Јов. 1, 5).
Једнога дана анђели Божји, чувари рода људског, изађоше пред Господа да Му поднесу људске молбе и изложе њихове сваковрсне невоље. Са њима изађе пред Господа и Сатана, кушач и клеветник људски, и то не као онај који може заједно са анђелима предстати Богу на небу, одакле је збачен, већ стојећи издалека ван неба пред свевидећим оком Божјим. И речe Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори Господу и рече: Проходих земљу и обилазих. А рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла. А Сатана одговори Господу и рече: Еда ли узалуд Јов поштује Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дела руку његових благословио си, и стоку његову умножио си на земљи. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, да ли ће те онда благосиљати? На то Господ рече Сатани: Ево, све што он има предајем у твоје руке; а њега самог да ниси дарнуо. И отиде Сатана од Господа (Јов. 1, 6-12).
Једнога дана кад синови Јовљеви и кћери његове јеђаху и пијаху вино у кући свог најстаријег брата, гле, дође гласник Јову и рече: Волови ораху и магарице пасијаху покрај њих, а грабитељи дођоше и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође други гласник и рече Јову: Огањ спаде с неба и спали овце и момке, и прождре их; и само ја један утекох да ти јавим. Докле овај још говораше, дође трећи гласник Јову и рече му: Халдејци у три чете ударише на камиле и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође нови гласник и рече Јову: Синови твоји и кћери твоје јеђаху и пијаху вино у кући свог најcтаријег брата; утом изненада наиђе страшна олуја из пустиње, удари у четири угла од куће, те паде на децу и погибоше; и само ја један утекох да ти јавим. Чувши то, уста Јов и раздра плашт свој, и остриже главу своју, и посу је пепелом, и павши ничице поклони се Господу, и рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Гоcпод даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов. 1, 13-22).
Опет једнога дана дођоше анђели Божји да стану пред Господом; а дође и Сатана. И рече Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори: Проходих земљу и обилазих. И рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си измолио његово имање и низашта погубио му децу и момке. А Сатана одговори Господу и рече: Кожу за кожу, и све што човек има даће за душу своју. Него пружи руку своју и дотакни се тела његовог и костију његових, и онда ћеш видети да ли ће те благосиљати. А Господ рече Сатани: Ево ти га у руке; само му душу чувај (Јов. 2, 1-6).
И отиде Сатана од Господа, и удари Јова злим приштем од главе до пете, те он узе цреп па стругаше гној свој; и сеђаше на ђубришту изван града. А кад прође много времена, жена Јовљева рече Јову: Докле ћеш трпети? Ево, почекаћу још мало у нади на cпасење. Ето, нестаде са земље спомен твој - синови твоји и кћери твоје, које узалуд у мукама родих и с трудом одгајих. А и ти сам седиш у гноју и црвима; без крова над главом, док ја лутам и служим, прелазим из места у место, и из дома у дом, очекујући да зађе сунце, да бих се ноћу одморила од трудова мојих и од болести мојих од којих сада патим; - него реци неку реч Богу, па умри. А он, погледавши у њу, рече: Зашто говориш као луда жена? Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то Јов не сагреши ничим пред Господом, нити уста његова похулише на Бога (Јов. 2, 7-10).
А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из свога места: Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намићанин, договоривши се да дођу да га посете и утеше. И подигавши очи своје из далека не познаше га; тада подигоше глас свој и стадоше плакати, и раздраше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави. И сеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори реч, јер виђаху да су патње његове врло велике (Јов. 2, 11-13).
Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог јавивши се поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао. И родише му се опет cедам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега 248 година све славећи и хвалећи Бога.
Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље по неисказаном промислу свом, и праобразом страдајућег Господа Исуса. Због тога праобразног значаја који живот и страдање праведног Јова има, Књига о Јову чита се у одломцима у току Страсне, то јест Страдалне седмице, и то: на Велики понедељак, на вечерњу гл. 1, ст. 1-12; на Велики уторак, на вечерњу гл. 1, ст. 13-22; на Велику среду, на вечерњу гл. 2, ст. 1-10; на Велики четвртак, на вечерњу гл. 38, ст. 1-23; на Велики петак, на вечерњу гл. 42, ст. 12-17.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ МАМАНТА, ПАХОМИЈА и ИЛАРИОНА

У миру се упокојили у Господу.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВAРВАРА ВОЈНИКА И ДРУГИХ С ЊИМ

Када богомрски цар Јулијан Отступник[2] зарати са Францима[3], он посла противу Франака војводу Вакха, у чијој војcци беше и храбри војник Варвар, потајни хришћанин. Када се војске сретоше, на бојишту се појави неки јунак од стране Франака, сличан древном Голијату, и зачикаваше Римљане да би му неко од њих изашао на мегдан. А беше тај франачки јунак страшан по изгледу, телом огроман и снажан. Војвода Вакх, знајући храброст блаженога Варвара, дозва га к себи и упита, да ли може изаћи на мегдан овоме јунаку који се размеће својом снагом. Уздајући се у Господа свог Исуса Христа, Варвар пристаде. И пошто се помоли у срцу свом живоме Господу, изађе на мегдан, и Божјом помоћу победи онога и погуби, јер блаженоме Варвару би послат од Господа анђео који му поможе. Од тога се Франачка војска постиде и уплаши, а охрабрени Римљани навалише на Франке и потукоше их потпуно. Због овакве храбрости своје блажени Варвар стече велики углед међу пуковима римским, и би похваљен од цара, и доби чин комита.[4]
После ове славне победе над непријатељима војвода Вакх, бавећи се с војском у Тракији, зажеле да принесе идолима жртве у знак захвалности за победу, коју он приписиваше не Христу Богу него својим ништавним идолима. И на ово жртвоприношeње погано он позва и комита Варвара, као првог победника. Али свети Варвар јавно изјави да је он хришћанин, и да одриче идоле. Војвода онда извести о томе цара, а цар нареди те му доведоше Христовог војника. И стаде га цар приморавати да принесе идолима жртву. Но пошто блажени Варвар не послуша, цар нареди да га обесе о дрво за мучење и да му мачем секу стомак док му сва утроба не испадне на земљу. И док се светитељ мољаше, јави се анђео и, сабравши утробу његову, стави му је поново на своје место и исцели мученика тако да ни трага не остаде од рана на телу његовом, па га онда одведе од дрвета за мучење.
Видевши такво чудо, војвода Вакх и два војника, Калимах и Дионисије, повероваше у Христа и исповедише Га, а погане богове многобожачке изружише. Зато, по наређењу цара Јулијана, нови исповедници Христова имена: Вакх, Калимах и Дионисије бише посечени мачем, те се на тај начин придружише лику светих Мученика на небу. А за cветог мученика Варвара нечестиви цар нареди да га привежу за гвоздени точак, да испод точка наложе велику ватру, па да точак са мучеником окрећу над огњем изливајући на паћеничко тело његово врело уље. Но мученик, молећи се Богу, остаде неопаљив ватром; напротив, ватра сукну на војнике који га мучаху, опали их, а двојицу од њих претвори у пепео. Онда мученик би бачен у тамницу, где му се јави сам Господ и укрепи га.
Сутрадан изјутра свети Варвар би поново изведен на мучење: растегоше га нагог на четири cтране, па га воловским жилама немилосрдно бише по леђима и стомаку. Затим вргоше мученика у пећ, коју претходно у току три дана ложише и загреваше. И проведе у њој светитељ седам дана, и би нађен жив и здрав, ни најмање неповређен од огња, и изиђе из пећи као из купатила, славећи и благодарећи Бога.
После тога свети Варвар би поново вргнут у тамницу, у коју бацише много шкорпија, змија и сваковрсних гмизаваца, да би га они уморили. Али свети Варвар, отеравши од себе крсним знаком гмизавце, остаде неповређен. Тада сурови мучитељ, не хотећи да позна силу Христову, нареди да се до највеће мере ужеже метални во, и у њега вргне мученик. Но и у таквом волу светитељ остаде неповређен. И не осећаше ни најмањи бол од огња, а метални во, као жив осећајући бол од огња, стаде се кретати, рикати и ходити. Видевши то чудо, многи незнабошци повероваше у Христа.
Напослетку мучитељ нареди да се мученику отсече глава. И тако свети мученик Варвар славно заврши свој мученички подвиг за Господа Христа. А чесно тело његово узе епископ Филикије и погребе у граду пелопонеском Метону, славећи Христа Бога, слављеног вавек са Оцем и Светим Духом, амин.
Свети мученик Варвар пострада 362 године.

СПОМЕН СВЕТОГ ВАРВАРА БИВШЕГ РАЗБОЈНИКА

Oвај блажени Варвар беше најпре опаки разбојник у крајевима Луканским. Он много крви људске проли, и нико га не могаше ухватити нити му се одупрети, пошто беше веома снажан телом. Но преблаги и човекољубиви Бог, не хотећи смрт грешника и желећи спасење свима, дивним промислом својим улови и овог разбојника, као некада апостола Павла. Јер једном приликом када овај разбојник сеђаше у пећини и посматраше много опљачканог злата, косну се срца његовог благодат Божја која грешника води покајању. И гле, умилење се разли душом разбојниковом, и он, сетивши се Страшног суда Божјег, стаде плакати, говорећи у себи: Тешко мени грешноме, шта све починих! Много крви људске пролих, многе жене оскрнавих, туђа имања поотимах, и многа зла учиних! Међутим, данас или сутра ја морам умрети; а што сам стекао, коме ће остати? И потом опет рече: Знам да Христос по милосрђу свом прими древног разбојника; Он ће и мене примити, ако се покајем. Ево, сада се кајем, и жалим своја недела, и иштем Његово милосрђе.
Рекавши то у себи, Варвар устаде, и ништа не рече друговима својим већ само узе мач под своју одећу, и остављајући све, оде ноћу у најближе село у коме беше црква. Дошавши у цркву за време јутрења он, по завршетку богослужења, паде презвитеру пред ноге са сузама, говорећи: Оче свети, не одбаци мене, кукавног грешника, дошавшег к светости твојој, јер хоћу да се покајем за зла која починих. Подигавши га са земље, свештеник га одведе к светом олтару и рече: Чедо, исповеди пред Богом грехе које си починио, а ја смирени бићу сведок твоје исповести и покајања.
И покајник стаде казивати: Оче, ја сам разбојник Варвар, о коме си и ти, мислим, слушао. Ја сам препун грехова, телесне нечистоте, грабежи и убистава. Убио сам око триста људи; међу њима посекох мачем и два свештеника, који ме не хтедоше припустити тајни покајања. А сада ти, оче, ако знаш да ће Бог примити мене кајућег се, онда ране моје превиј заповестима Божјим; ако ли пак неће, онда узми овај мач мој и нареди да ме њиме убију. А свештеник му на то рече: Чедо, нема греха који побеђује Божје милосрђе; само не очајавај. Хајдемо мојој кући, и што ти будем наредио, то ћеш ти и урадити.
Изишавши из цркве, свештеник се обрну и угледа Варвара где лази за њим на лактовима и коленима, и упита га: Шта то радиш, чедо? Варвар му одговори: Оче, откако вргох себе на земљу пред Богом мојим са гресима мојим, ја нећу устати са земље све дотле док ми не буду опроштена сва дела моја.
Свештеник му на то рече: Чедо, ти добровољно дајеш овај завет Богу. Одржи га дакле, па ће ти све бити опроштено.
А када дођоше свештениковој кући, свештеник му онда рече: Ево су, чедо, деца моја, и слуге, и стока, и пси; с којима од њих желиш да си раван, да би заједно c њима добијао храну? Варвар одговори: Ја, оче, не сматрам себе равним ни са псима; али пошто је телу неопходна храна, онда ме смести с њима, да једем с њима и да без крова над главом проводим све дане и ноћи. На то му свештеник рече: Онда поступи тако, чедо, као што говориш пред Богом, и уздај се у велико милосрђе Његово.
И Варвар проведе на такав начин три године код свештеника, пузећи као животиња четвороношке на рукама и ногама и не подижући се са земље, јер сматраше да је недостојан да буде са људима већ само са четвороножним животињама; и јеђаше са псима, и са њима борављаше ван куће и дању и ноћу. Пошто минуше три године, свештеник му рече: Већ је време, чедо, престани да се храниш са псима, јер Господ показује своје милосрђе према теби. А Варвар му одговори: Не, оче, ја још желим да пасем заједно са стоком. Свештеник му онда рече: Чедо, Бог види и овај завет твој, који Му ти из смирења свог полажеш, желећи да на такав начин испашташ за своје грехе.
И изађе Варвар заједно са стоком изван села, ходећи четвороношке и хранећи се сировом травом. Дошавши у дубраву, он проведе у њој дванаест година наг, без икакве одеће на себи. И кожа на телу његовом постаде као палмина кора; паљена сунчаном жегом, и пуцајући од мраза, она поцрне као угаљ. И постаде блажени Варвар добровољним мучеником.
Када се наврши дванаест година таквог страдања његовог у пустињи, он би Божјим откровењем обавештен да су му греси опроштени, и да ће подвиг покајања свог завршити мученички, крвљу својом. Тако једном приликом, идући по дубрави, блажени Варвар се приближи путу, на коме се беху зауставили неки трговци. Мислећи да се то нека звер приближи (јер не видеше добро, пошто трава беше густа), трговци наперише стреле, и устрелише га са три стреле; но пришавши му, они видеше да су човека устрелили, и ужас их спопаде. А Варвар им рече да се не боје и да не тугују, и исприча им све о себи, и замоли их да о његовој кончини известе свештеника тога села. Рекавши то, он предаде душу своју у руке Божје.
Обавештен о томе од трговаца, гореспоменути свештеник дође тамо и виде тело блаженога Варвара где сија као светлост. Пошто изврши над мртвацем прописано опело, свештеник га сахрани на истом месту на коме беше убијен. Затим од гроба блаженога Варвара стадоше бивати исцељења од разноврсних недуга. И после извесног времена сабраше се људи са свештеником, отворише гроб, и обретоше да је тело светитељево не само нетрулежно него да и миро целебно точи. Задивљени, они прославише Бога, па веома свечано пренеше у своје cело чесне мошти светога Варвара и положише их у цркви, дивећи се дивном човекољубљу и милосрђу Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.[5]

ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ, ПРВОГ АРХИЕПИСКОПА СРПСКОГ

Oвога дана установљено је у нашој светој Српској Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског.
Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако.
Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство".
Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку.
Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују".
Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче".
Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево.
Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвали, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења.
Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве.
После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан.
Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАФИМА, СА ГОРЕ ДОМБО КОД ЛЕВАДИЈЕ[6]

Преподобни Серафим беше родом из малог села Зели код Таландија у Беотији (Грчка), од родитеља побожних и врлинских. Још као одојче он пројављиваше своје будуће подвижништво тиме што средом и петком одбијаше да пре заласка сунца сиса млеко из мајчиних груди. Родитељи га крстише давши му име Сотирије, а када напуни седам година дадоше га месном свештенику да се код њега учи писмености и Светом Писму. Млади Сотирије брзо напредоваше у науци, као уосталом и у целокупном свом владању и понашању.
Читајући Свето Писмо и Житија светих Отаца овај побожни младић се врло рано одлучи да свој живот посвети искључиво Богу, и зато се реши да пође у манастир. Родитељи га задржаваху молећи га да их не оставља саме него да најпре сачека да они отиду са овога света, но преподобни остаде непоколебљив у својој одлуци. Узевши благослов од својих родитеља он се удаљи у омањи манастир посвећен светом Пророку Илији, који се налажаше на сат хода од села на брду званом Каркара. Ту се он подвизаваше у једној пећини а у њеној близини сагради мали храм који посвети Христу Спаситељу. Због честих посета родитеља, сродника и познаника он би принуђен да се ускоро удаљи и отиде у манастир Светих Бесребреника близу Таландија. Међутим, из истог разлога он и ту дуго не остаде, него отиде у Сагматијску гору, између Тебе и Евије, у тамошњи манастир Светог Преображења Спаситељевог, у којем манастиру се чуваше једно веће парче Часног и Животворног Крста Господњег. Игуман и братија тога манастира са љубављу приме блаженог Сотирија, и видећи његову савршену послушност и остале врлине и подвиге, ускоро га постригу у анђелски монашки чин давши му монашко име Серафим. Не прође много времена а преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина.
У овом манастиру преподобни проведе пуних десет година у строгим подвизима, а онда зажеле да се удаљи у самоћу те зато замоли игумана и братију за благослов. Пошто доби тражени благослов он крете на пут, и путујући тако стиже на гору звану Домбос у области Левадије у Старој Грчкој. Зауставивши се на том месту он подиже малу цркву коју посвети Спаситељу, а онда подиже и неколико келија. У ове келије он ускоро прими известан број монаха који дођоше да живе са њим. У подвизима са овом братијом преподобни Серафим проведе пуних десет година, а када се његово врлинско живљење и овде прочу и њему почеше долазити посетиоци из околине, он опет зажеле усамљенички живот и зато се удаљи сам у неку гору даље од манастира. После једног јављања Пресвете Богородице њему би заповеђено од Ње да сагради већи манастир у близини села Домбоса. Преподобни би послушан тој небеској визији, и зато, откупивши најпре од сељака земљу потребну за манастир, он сам пође у Цариград да од васељенског патријарха добије дозволу за подизање манастира. Са добијеном дозволом он се брзо врати и одмах отпоче градити ставропигијални манастир у част Христа Спаситеља.
Али лукави добромрзац ђаво не остави светога на миру. Он нахушка неке људе из околине те они пођоше и лажно оклеветаше преподобног код турског заповедника у Левадији. Поверовавши овим њиховим клеветама турски старешина посла војнике да преподобнога доведу везана у Левадију. Ухвативши светога и везавши га, Турци га стадоше тући и злостављати тако да га учинише скоро полумртвим, а и чесну му главу разбише, што се и до данас види на самим његовим светим моштима. Сва ова њихова злостављања блажени Серафим кротко и незлобиво подношаше и ни мало не мржаше своје непријатеље. Шта више, он жедним турским војницима, својим мучитељима, на чудесан начин изведе воду из стене и тако они своју жеђ утолише, јер време беше веома жарко. Ово доброчинство светитељево толико одобровољи њих да они, уверивши се у његову невиност, пустише га слободна да се врати натраг у манастир. Вративши се натраг, преподобни са братијом настави зидање манастира и убрзо га доврши. Благодарећи ширењу гласова о врлинама преподобнога, у нови манастир се убрзо сабра доста нове братије, ревносних подвижника врлине и књиге.
Пошто тако мирно заврши подизање манастира, преподобни Серафим поживе још три године са својом братијом и онда се припреми за пресељење ка Господу. Он јасно предвиде време своје кончине и зато благовремено призва к себи братију, то јест своју духовну децу, и мудро их поучи науци Господњој и особито великој врлини молитве. Потом мирно предаде дух свој у руке Господа свога, Коме је од детињства усрдно служио. Његово престављење би на дан Преполовљења Педесетнице 6. маја 1602. године. Сходно његовој последњој жељи његово тело би погребено у његовом старом манастиру, но после чудесног прослављења свете му мошти бише пренесене у храм његовог новог манастира, подигнутог његовим сопственим рукама.
Преподобни Серафим би и за живота и по смрти велики чудотворац, Божјом благодаћу и својим молитвама исцељујући многе болеснике и невољнике. Тако, на пример, он исцели два ђавоимана младића: једнога послушника из манастира Светих Архангела, по имену Георгија, и другога по имену Димоса, из родног села светитељевог званог Зели. Исто тако и на светим моштима светитељевим дешаваху се многобројна чудесна исцељења и услишења на славу Христа Бога нашег, Коме нека је са Оцем и Светим Духом слава, част и богопоклоњење у све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИМИТРИЈАНА

За своју веру у Господа Христа стрелом убијен.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДАНАКТА, МЕСИРА И ТЕРИНА

Пострадали за Господа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДОНАТА

Изрешетан стрелама пострадао за Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВАКХА, КАЛИМАХА И ДИОНИСИЈА

За веру у Христа мачем посечени.[7]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Земља Уз налазила се југоисточно од Палестине, иза Мртвог Мора; или још источније према Халдеји, где је и Аврамов отац живео.
2. Јулијан Отступник, братанац Константина Вeликог, син његовог брата Јулија Констанција, рођен 331 године. Године 345 заједно са братом Галом би од Констанција послат на заточење у Кападокију, где под строгим надзором провeде шест година. После заточења он од 351 год. проведе неколико година у Кимодији, где се одушевљаваше изучавањем философије. Године 355 Констанције га постави за начелника војске у Галији. Ту он умеђаше да придобије љубав војске, која га 361 г. и прогласи за цара. Изучавање философије под руководством учитеља незнабошца, раздори међу хришћанима због аријанских смутњи, мржња према Констанцију, све то изазва у Јулијану мржњу и према вери његовог тлачитеља - хришћанству. Он постави себи за циљ: васпоставити незнабоштво а уништити хришћанство. Али сви његови напори претрпеше потпун крах. Он погибе 363 г. у рату са Персијанцима, и последње речи његове беху: νενικήσας Γαλιλαιε = победио си, Галилејанине!
3. Франци - савез германских народа на Доњој Рајни.
4. Комитима су се називали царски телохранитељи. Касније се ова титула стала примењивати на високе државне службенике: проконзуле, управитеље покрајина, губернаторе.
5. Овај свети спомиње се и 15 маја, где видети још неке појединости из његовог живота.
6. Житије и службу написао му је његов савременик епископ Таландијски Неофит Метаксас (касније митрополит Атински). Штампана је први пут на Егини 1828 г., а затим у Атини 1855 и 1885 г.
7. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог мученика Варвара војника и других с њим.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Света великомученица Ирина. Живела у времена апостолска на Балкану, у некоме граду Магедону где њен отац Ликиније беше малим царем. Неки мисле, да је била Словенкиња. Рођена као незнабошка од родитеља незнабожаца. Пенелопа - тако јој беше име незнабожачко - поучи се вери хришћанској од учитеља јој Апелијана. Свети Тимотеј, ученик апостола Павла, крсти њу и њене дворкиње, и доносе јој посланице апостола Павла на читање. Одрицањем да се уда, она разгневи свога оца, и отац је хтеде мучити, али чудесним начином она обрати свога оца у Хришћанство. Још од четири цара, осим њенога оца, стављена на разне муке, но Бог је преко својих ангела спасаваше. Цар Седекија закопа је до главе у јендек напуњен змијама и скорпијама. Но ангел Божји умртви отровне гадове и сачува свету девицу неповређену. Тада исти цар покуша да је преструже тестером, но тестера се одбијаше од тела њенога као од камена. Потом опет исти цар веза је за точак под воденицом и пусти воду, да је тако умори. Но вода не хтеде тећи него стајаше, и девица оста здрава и жива. Цар Савах, син Седекијин, поткова је ексерима, натовари на њу врећу песка, и заузда је, па нареди те је вођаху као скота далеко изван града. "Заиста сам као скот пред Тобом, Господе!" говораше света мученица трчећи зауздана за својим мучитељима. Но ангел Божји потресе земљу, и земља се отвори и прогута мучитеље њене. Преживевши све муке, кроз које обрати огроман број незнабожаца у хришћанство, Ирина пређе у град Калипољ, где проповедаше веру у Христа. Цар тамошњи Нумеријан хтеде је уморити на тај начин што је бацаше у три усијана метална вола једно за другим. Но девица би спасена и остаде жива. И многи видеше и вероваху. Епарх Ваводин одведе је у град Константину где је умисли убити на тај начин, што је стави на усијане решетке. Но то не нашкоди светој Ирини, а многе приведе правој вери. Најзад дође Ирина у град Месемврију, где је умртви цар Саворије, но Бог је оживе. А цар са многим народом видећи то, поверова у Христа и крсти се. И тако света Ирина својим страдањем и чудесима приведе у веру Христову преко сто хиљада незнабожаца. Најзад сама леже у гроб и нареди Апелијану да гроб затвори. После четири дана, кад гроб отворише, ње не беше у гробу. Тако прослави Бог занавек девицу и мученицу Ирину, која све жртвова и све претрпе, да се Бог што више прослави међу људима.

2. Свети Мартин и Ираклије. Словени. Беху гоњени од јеретика, аријеваца, у Илирији. Послани у изгнанство ови витези Православља скончаше земни живот у IV веку, и преселише се ка Господу.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ИРИНЕ

У она времена када проповеђу светих апостола засија светлост свете вере хришћанске људима погруженим у таму идолопоклоничког незнабожја, живљаше у граду Магедону[1] мали цар, по имену Ликиније[2]. Он имађаше жену која се звала Ликинија. Њима се роди кћер коју назваше Пенелопа. Када она поодрасте и напуни шест година, показа се необично лепа у лицу, те лепотом својом превазилажаше многе своје вршњакиње. Отац њен сагради за њу далеко од града на веома живописном месту кулу са много одељења, која сва беху богато и раскошно намештена и украшена. Наслоњаче, столови, светњаци, постеље, посуђе, све то бејаше од чистога злата. У такву кулу настани цар своју кћер Пенелопу са тринаест дивних девојчица, и понамешта тамо своје златне богове, идоле, да чувају његову кћер. И одлучи цар да она живи у тој кули до свог пунолетства, док не стигне за удају. И одреди неку чесну cтарицу Карију да јој буде васпитачица, да стално буде поред ње, и да с њом буде за трпезом, и повери јој управу над свима девојчицама. Осим тога Ликиније постави својој кћери за учитеља једног честитог и благоразумног старца, по имену Апелиана, да сваки дан долази код ње и учи је књижној мудрости. И тако девојчица проведе шест година и три месеца. А кад напуни дванаест година, отац њен стаде размишљати за кога од угледних кнежевских синова да је уда.[3]
Једном када девица сеђаше у својој соби, к њој улете кроз отворени прозор са истока голуб, носећи у кљуну маслинову гранчицу, спусти гранчицу на сто, па одмах излете напоље. Затим кроз час улете у собу орао са венцем од разноврсног цвећа, спусти венац на сто, и излете из собе. Потом кроз други прозор улете гавран, носећи у кљуну малу змију, коју спусти на сто, па одлете одмах. Посматрајући све то, чуђаху се томе заједно и девица и њена васпитачица, и не знађаху шта то има да значи. И кад учитељ Апелиан дође к њима у своје време, оне му то испричаше. А Апелиан, потајни хришћанин и прозорљивац, размисли у себи, па рече Пенелопи: Знај, кћери царева Пенелопо, голуб означава твоју добру нарав, кротост, тихост, девичанску целомудреност; а маслинова гранчица означава благодат Божју, која ће ти се дати кроз крштење. Високолетни орао, изображавајући собом цара и победитеља, означава то да ћеш ти царовати над својим страстима, и да ћеш, узвисивши се богомислијем, победити непријатеље као што орао побеђује рђаве птице; а венац од цвећа означава награде које ћеш за своје подвиге добити од Цара Христа у небеском царству његовом, где ти се спрема неиструнљиви венац вечне славе. Гавран са змијом означава непријатеља - ђавола, који жели да ти нанесе тугу, невољу и гоњење љуто као змија. Но знај, девице, Велики Цар који господари небом и земљом, жели да те заручи себи за невесту, и ти ћеш Њега ради претрпети многе муке.
Слушајући свога учитеља, Пенелопа слагаше речи његове у срцу свом, и срце се њено стаде загревати огњем божанске љубави. А сутрадан попе се на кулу код Пенелопе отац њен, цар Ликиније, са царицом и са дворјанима, желећи да је види и да поразговара са њом о њеној удаји. И видевши где лице њено блиста лепотом као лучем сунчане светлости, он се необично обрадова, и рече јој: Ето, чедо моје мило, ти си већ стигла за удају. Стога ми реци, којег ти се кнеза син највише допада, да бих те удао за њега. - И он јој поименце наброја синове многих оближњих кнезова. А Пенелопа одговори своме оцу: Оче, дај ми седам дана на размишљање, па ћу ти одговорити. Отац пристаде на њен захтев, и оде у свој двор.
Када Ликиније оде, Пенелопа приђе идолима и рече им: Ако сте богови, онда ме чујте: ето, отац мој хоће да ме уда, а ја бих желела да останем у девству, јер животне бриге ометају да се служи Богу. Кажите ми дакле, да ли да се удам или не?
Неми идоли ћутаху, јер беху бездахни. Пљунувши на њих, Пенелопа се окрену на Исток и, погледајући у небо, рече: Ако си истинити Бог Ти кога галилејани проповедају, молим Те: реци ми, да ли да се удам или да заувек останем девојком? - А како беше вече, Пенелопа задрема, и виде у сну анђела Божјег који јој говораше: Пенелопо, од сада се нећеш звати Пенелопа већ Ирина, јер ћеш многима бити прибежиште и мирно пристаниште,[4] и преко тебе ће се многе хиљаде људcких душа обратити Богу и спасти се. Твоје име биће велико и дивно у васељени. Оно пак што ти старац Апелиан рече односно птица које cи видела, истина је јер Дух Божји говораше кроз његова уста. Ноћас ће доћи к теби човек Божји Тимотеј[5], од светог апостола Христовог Павла научен хришћанској вери и посвећен за презвитера. Он разноси по црквама посланице апостола Павла. Он ће ти дати свето крштење и научиће те шта треба да радиш.
Рекавши то, анђео постаде невидљив. А Пенелопа, дошавши к себи, веома се обрадова и с нестрпљењем стаде очекивати долазак презвитеров. И стварно, после кратког времена дође у кулу човек Божји Тимотеј, анђелом вођен и доведен у кулу. Девица га радосно прими. И он седавши стаде учити хришћанској вери њу, њену васпитачицу и све остале девице. И речи његове свима њима беху слатке. И пошто их поучи колико треба о истинитом Богу Исусу Христу, и о светој вери у Њега, и о тајнама хришћанским, он крсти Пенелопу у име Оца и Сина и Светога Духа, и даде јој ново име Ирина. И на тај начин уневести је Христу, заветовавши је да до краја чува девство своје у целомудрености. Свети Тимотеј исто тако крсти и васпитачицу њену Карију и све служавке њене. Затим окрепи Ирину да буде храбра у мученичком подвигу који има примити за Господа свог Исуса Христа, истинитог Бога, и Бесмртног Женика свог. После тога свети Тимотеј благослови Ирину, њену васпитачицу, и њене вршњакиње, даде им апостолске посланице и, поверивши их благодати Божјој, отпутова. А блажена Ирина са служавкама својим дан и ноћ хваљаше и благодараше Бога, и усрдно изучаваше апостолске посланице што јој остави свети Тимотеј. Златне пак идоле очеве, сваког посебно бацаше кроз прозор доле и пропраћаше речима: Ако сте богови, спасите се сами! - Падајући с толике висине на земљу, идоли се разбијаху и у прах расипаху, а светитељка се потсмеваше немоћи њиховој, и радоваше се о Господу свом Исусу Христу, истинитом Богу.
А када прођоше седам дана, отац и мати Иринина са великашима дођоше опет к њој на кулу и говораху јој о браку. Она им онда одговори, говорећи: Знајте сигурно, ја сам слушкиња Хриcтова; у Њега верујем; Њега, вечног Небеског Цара љубим; и уневестих се Њему, чистом, непролазном и бесмртном Женику; а за другог женика нећу да знам, нити ћу се поклонити другоме Богу, јер нема Бога осим Њега. Зар не видесте погибију богова ваших, које побацах кроз прозор на земљу? Гле, они не могоше помоћи себи! Како онда могу помоћи вама? Узалудна је нада ваша у њих, узалудан је труд ваш и трошкови ваши око идола. Злато и сребро требало је раздати невољнима, ништима, сиротама и удовицама; а ви дозвасте мајсторе, исковасте себи бездахне богове, и тиме лишисте сиротињу милостиње. На тај начин ви постадосте непријатељи Богу живоме, а слуге ђаволима. Али, докле ћете лудовати као незауздани коњ? Када ћете једном познати Бога живога, Бога који може умртвљавати и оживљавати? А када светлост Божја засија у срцима вашим, онда ће побећи од вас ђаво, који одвлачи људе из светлости у таму, из заштите Божје у погибао, са правог пута на криви. Но ви се најпре потрудите сада да побегнете од ђавола, јер је он горак и љут. Он је Сатана, саблазнитељ, покрива очи срца ваших, да не бисте познали истину. Но ја се теби нарочито обраћам, о оче, како би познао Бога који је све речју створио. Када ти оно намисли да сазидаш ову кулу за мене, ти сабра за тај посао много људи: три хиљаде и пет стотина радника и триста надзорника, па ипак једва успеше да за девет месеци саграде кулу. А Бог вечни једном речју својом сатвори небо и сунце, месец и звезде, светлост и таму, и светлост назва дан, а таму назва ноћ. Он заснова тешку земљу на ваздуху, заповеди водама да теку на корист нашу, узрасте разно дрвеће, распореди времена, године и месеце, саздаде звериње и стоку на земљи, птице у ваздуху и рибе у водама; напослетку пречистим рукама својим створи човека узевши прах од земље, и постави га за господара васељене покоривши му cве. Све то изврши Бог за шест дана Речју својом, која је Јединородни Син његов, Исус Христос, пре свих векова рођен од Њега без матере, савечан Њему и сапрестолан, а који се у последње време дејством Светога Духа оваплоти и роди без оца од Пречисте Приснодјеве Марије и поживе међу људима чинећи безбројна чудеса: слепима је вид давао, губаве очишћавао, узете подизао, мртве васкрсавао. Јевреји Га из зависти распеше, пошто Он сам благоволи да пострада ради нашега спасења. Али Он после своје смрти и погребења васкрсе у трећи дан силом свога Божанства, узнесе се на небо, седе с десне стране Бога Оца, ниспосла Светога Духа на своје свете ученике и посла их у свет, да просвећују помрачене, обраћају заблуделе и спаcавају пропале, јер Он жели да се сви спасу, и милост његова према роду људском неће престати никад.
Док светитељка говораше ово, сви је с наслађивањем слушаху. И узевши милу кћер своју, цар и царица је поведоше у град. У сусрет царевој кћери изађоше све градске девице са венцима на главама, клицаху и клањаху јој се; а сав народ, слегавши се и заузевши узвишенија места на зидовима и крововима кућа, радосно клицаху и величаху прекрасну девицу Пенелопу. И кад се приближише царској палати, света Ирина угледа демона који јој довикиваше: Девице, у овом граду нема ничег заједничког између мене и тебе; иди из нашег града, јер овде не живи нико од хришћана. Светитељка му на то рече: Наређујем ти именом Господа Исуса Христа да ми кажеш, ко си ти? Он јој одговори: Ја сам демон што живи у идолу Аполона, учитељ блудочинцима и прељубочинцима, помоћник врачарима, вођ лоповима, друг блудницима, садруг пијаницама; радујем се крвопролићу; наставник сам свакој неправди и лажи; отац сам свакоме злу. Ево, поново ти кажем: иди из овог града нашег, иначе ћу подићи против тебе оца твог, разјарићу га гневом против тебе и он ће те убити.
Овај глас демонов многи чуше, али њега самог не видеше. Но блажена Ирина запрети му говорећи: Ја ти наређујем именом Господа Исуса Христа да идеш из овог града. - И уздрхтавши, демон постаде невидљив. Затим демон разврати срце царево и побуди га на гнев и јарост против кћери. И дозвавши царицу, рече јој: Шта да радимо? Наша кћи је прелашћена. Ах, зашто сазидах ту кулу! Ја сам хтео да сачувам своје дете, а оно - ја га погубих. Сада су пропале све моје наде. Царица му на то одговори: Ти говориш неразумне речи. Јер чиме се то преласти кћи наша, и какво то зло видиш у њој? Цар јој одговори: Она у Христа верује, а богове наше одриче. Царица му на то рече: Нека пропадну богови који нису створили небо и земљу, а кћи моја удостоји се славе Цара Христа који је позва у живот вечни.
Разгневивши се, цар нареди да царицу избаце из дворца. Једна од служавки отрча и извести о томе Ирину. Ова онда оде оцу своме. Кад је цар угледа, покуњен обори главу. Но потстицан ђаволом, он је беснео од гнева у срцу свом. И света Ирина упита оца свог: Зашто је тужно лице твоје, оче? Царевина је твоја мирна, теби не грози рат; ево ја, кћи твоја, дођох к теби, и откуда наиђе на тебе та туга? Цар јој одговори: Било би ми боље да те нисам родио, кћери. Јер за тебе сазидах прекрасну кулу, понамештах у њој богове моје златне да те чувају, и златом украсих стубове и постеље, а ти ми за добро узврати злом. Света га Ирина онда упита: Кажи ми, оче, какво ти зло ја учиних? Цар јој одговори: Зар је мало зло то што говориш да је Христос - Бог, а мојих се богова одричеш? Светитељка му рече: Оче, ја никакво зло не учиних тиме што верујем у Христа - истинитог Бога, и што наду своју полажем у Њега а не у идоле твоје. На то цар грозно викну: Принеси жртву боговима, Пенелопо! Светитељка му одговори: Не мењај моје име, оче; ја се не зовем Пенелопа већ Ирина, јер ми ово име даде анђео у виђењу и презвитер у светом крштењу. Цар онда бесно повика: Принеси жртву боговима, туђи породе а не мој! Света Ирина одговори: Нећу да принесем жртву демонима! То те они потстичу на гнев; благодарећи њима ти ћеш се мучити у огњу са незнабошцима.
Ван себе од гнева, цар нареди да је вежу и баце под ноге бесним коњима, да је копитама разнесу. И кад се ова наредба стаде приводити у дело, дође сам цар да види смрт њену. Но гле, најбеснији коњ се откину, полете на цара и, дохвативши му зубима десну руку, ишчупа је из рамена, а самог цара изгази намртво, па се кротко врати на своје место. И сви коњи постадоше кротки као јагњад, и не коснуше се свете Ирине. А коњ што изгази цара, по Божјем наређењу проговори људским гласом, и величаше свету мученицу говорећи: Блажена си ти, голубице Христова, јер си сатрла змију.[6] Ти си на земљи славна, а на небу ћеш бити с љубављу примљена: бићеш увршћена међу праведнике; вечна светлост и двори Бесмртног Женика очекују тебе као мудру и храбру девицу, јер иако си по телу жена, ти духом јуначки војујеш.
Када са свете Ирине скинуше окове, она молитвом васкрсе свога мртвог оца и исцели му руку. И верова у Христа цар и царица, и сав дом њихов, и много народа, укупно до три хиљаде људи. Ускоро затим цар Ликиније остави престо, да би слободније служио Господу Христу, и са својом супругом и домаћима настани се у кули коју беше подигао за своју кћер. А света Ирина остаде у граду, учећи људе хришћанској вери, и многе приводећи Христу Богу. Живљаше она у дому свога учитеља, старца Апелиана.
После Ликинија на престо дође други цар, по имену Седекија. Сазнавши за Ирину, он дозва к себи старца Апелијана и упита га: Да ли се код тебе налази царева кћи Ирина? Апелиан одговори: Да, царе, код мене је. Цар га упита: Не знаш ли шта она мисли? Старац одговори: Она мисли оно што и ја и сви који знају Бога истинитог: пости се сваки дан до вечера, а увече поједе мало парче хлеба и попије једну чашу воде; за другу трпезу она не зна; постеље нема и одмара се мало на голој земљи; она дан и ноћ проводи у молитвама к Богу, и занима се читањем божанствених књига.
Чувши то, цар се зачуди и посла епарха[7] по Ирину да је чесно доведе. Дошавши к њему света Ирина рече: Радуј се, царе! Цар јој одговори: Радуј се и ти, чудна девице! Девица га упита: Зашто си ме звао? Цар јој одговори: Хајде да седнемо и у миру и љубави поразговарамо. Света девица му на то рече: Ја испуњујем речи Светога Писма које каже: Са безбожницима не седим и са законопреступницима се не мешам (Пс. 25, 4). Цар је упита: Зар смо ми законопреступници? Светитељка му одговори: Сваки многобожац, који не зна истинитог Бога и клања се идолима, јесте законопреступник. Цар јој на то рече: Ти ме и против моје воље тераш да те ставим на муке и да те не штедим, иако си царева кћи. Света Ирина му одговори: Зашто онда узалуд губиш време на разговор са мном? Хајде, стави ме на муке, јер сам ја готова на све муке за Бога мог. Цар јој онда рече: Мани се будалаштина, девојко, и принеси боговима жртву. Светитељка му одговори: Узалуд се узнемираваш, царе, подбадан Сатаном; знај насигурно, ја нећу послужити демону, нити ћу поштедети тело своје кад је у питању Христос, Господ мој.
Сав разјарен, цар се стаде саветовати с епархом на који начин да умори девојку. И нареди мучитељ те ископаше дубок ров и напунише га змијама и сваковрсним гмизавцима, па вргоше у њега свету девицу. Но она остаде тамо у току десет дана жива и здрава, јер анђео Господњи сиђе са њом у ров и сачува је неповређеном, док све змије и остали гмизавци поцркаше.
Кад цар Седекија сазнаде да је мученица жива у рову, зачуди се, и мишљаше да она чинима опчини гмизавце и помори их. И нареди цар да је извуку из рова и доведу к њему на суд. И севши на судилишту, он јој рече: Принеси жртву боговима који те поштедише, јер они поморише змије а тебе сачуваше живу, да би познала њихову силу и доброту и поклонила им се. Светитељка му на то одговори: О безумниче прелашћени Сатаном, кога ја згазих! Зар су икада дрвени и камени богови умртвљавали змије? Но убрзо ћеш ти сам са боговима твојим којима служиш бити вргнут у ров ада преисподњег, и потонућеш у таму најкрајњу, спремљену ти од Сатане; онде ће бити плач и шкргут зуба.
Цар онда, дишући јарошћу, дозва дрводеље са жељезном тестером и нареди им да престружу свету девојку. Када је привезаше за дрво и стадоше стругати, тестера се не дотицаше тела девојчиног и притупљиваше се као о камен; најзад пуче по средини. Тада донесоше другу тестеру, но и она се преломи. А они што је стругаху попадаше, израњавише себе о преломљене тестере, и помреше. Најзад би донесена трећа тестера, најоштрија и најјача, и цар Седекија нареди да њоме стружу девицу по бедрима. Свезавши девицу, они је положише на земљу, огроман камен метнуше јој на груди, и стадоше стругати њено свето тело. Овога пута тестера додирну њено тело и из њега потече крв. На то се насмеја цар Седекија и рече мученици: Где је Бог твој? Нека cада дође и помогне ти, ако има снаге. - При овим речима Седекијиним изненада сину муња, тресну страшан гром и настаде олуја, а слуге што стругаху тело свете мученице попадаше као мртви. Цар пак од страха побеже у свој дворац, и народ се даде у бекство. И као да се небо проломи паде велика киша са силним градом, те многи од мучитеља бише убијени громом и градом. А анђео Господњи, сишавши с неба, скиде камен са груди cвете мученице, исцели јој ране и подиже је здраву. Видевши ово чудо, осам хиљада људи повероваше у Христа.
После тога, нахушкан од ђавола, цар поново нареди да се светитељка ухапси. И поново се стаде договарати са епархом на који начин да је погуби. И измислише за њу овакву смрт: везаше је за воденични точак, да би је при окретању покидао. Но када пустише воду под точак, вода се заустави као да се скамени, и ниједна кап не потече, и светитељка остаде неповређена. А цар са саветницима својим повика: О, како је велика сила ове чаробнице! Гле, она претвори воду у неко друго вештаство. - Народ пак, посматрајући овакво чудо, побуни се против цара, и уз силну грају и вику стаде се бацати камењем на њега, и протераше га из града. И он, дошавши у своју постојбину, поживе тамо седам дана и умре од муке, беса и стида.
После Седекијине смрти син његов Савах, желећи да одмазди за срамоту свога оца, сабра велику војску, око сто хиљада, и крену у рат против града Магедона. Сазнавши за ово, житељи овога града се препадоше, затворише градске капије, и рекоше светој Ирини: Због тебе ћемо изгинути. - Но она им рече да се не боје, па се помоли Богу говорећи: Господе, Ти који си некада услишио молитву пророка твог Јелисеја, услиши и моју молитву: невидљиво порази овај народ који је кренуо да разори наш град, ослепи непријатеље твоје, да би разумели да си Ти једини Бог.
И Господ одмах услиши њену молитву, те порази слепилом цара и сву војску његову. Цар Савах схвати да то Ирина наведе слепило на њега и на војску његову, па јој посла изасланика cа оваквом молбом: Сада знам да је сила Бога твог непобедива; молим те дакле, помоли се Богу свом за мене и за моју војску, да прогледам и ја и моја војска. - Сажаливши се, светитељка сатвори приљежну молитву ка Господу свих, те прогледа цар и сва војска његова. Онда цар посла у град грађанима овакве речи мира: Примите ме за цара, као што и оца мог имађасте за цара, а ја вам праштам срамоту што нанесосте моме оцу. - Видећи силну војску цареву, грађани склопише са њим мир, па му отворише капије градске, поклонише му се и признаше га за свог цара.
Када се Савах учврсти на царском престолу, натутка га ђаво те се разгневи на свету Ирину и, дозвавши је к себи, рече joj: Опраштам граду његову кривицу, а на тебе сам љут зато што си дигла буну против мога оца, те га камењем тукоше. Но хоћеш ли да и теби опростим, онда ми испуни вољу: принеси боговима жртву, и бићеш слободна. - Светитељка изружи цара због његовог безумља, те га тиме још више разјари. Цар нареди да је баце у тамницу, па се стаде договарати са својим великашима на какве муке да је стави. Међутим светитељка проведе у тамници седам дана. Ту јој се јави Господ Христос који јој рече: Не бој се, кћери моја, јер сам с тобом ја који те крепим.
Потом цар нареди да мученицу изведу из тамнице, да јој укуцају у пете гвоздене клинце и натоваре на леђа врећу пуну песка, па да је онда гоне до одређеног места, удаљеног од града око пет потркалишта. Слуге метнуше узду у уста светој мученици, па је као скота потераше ка одређеном месту. А светитељка трчећи говораше к Богу: Ваистину сам као скот пред Тобом Господе. Али сам свагда код Тебе, Ти ме држиш за десну руку. По својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу (Пс. 72, 22-24). - И погледавши десно, светитељка угледа анђеле Господње где иду поред ње, и обрадова се веома. Када стигоше на одређено место, слуге окренуше назад ка граду, с ругањем вукући за узду свету мученицу, док много народа иђаше за њима. Тада светитељка угледа пред собом анђела који штапом удараше по земљи, и рече у себи: Изгинуће непријатељи Божји. - И када дођоше до места где стајаше анђео, земља се изненада раседе и прогута мучитељеве слуге који вођаху светитељку. А светитељка остаде разрешена од уза и узде, и са њених леђа спаде врећа с песком, и клинци поиспадаше из њених ногу, и ноге јој постадоше здраве, и она хођаше cлавећи Бога.
Сазнавши за то, цар говораше: Богови отворише земљу и одведоше под земљу моје слуге од ове чаробнице. Други се препираху говорећи: Бог живи је са светом мученицом Ирином. Трећи пак ружаху свету девојку. Тада анђео, који отвори земљу, изненадном смрћу погуби многе невернике, око десет хиљада; а они што остадоше у животу викаху: Боже Иринин, поштеди нас, јер верујемо у Тебе и прибегавамо к Теби! - И поверова у Христа у то време око тридесет хиљада душа. Но цар Савах не поверова у Христа Бога зато га и порази анђео Божји, и бедни цар погибе с хуком.
Међутим света Ирина проповедаше у граду веру хришћанску и силом Христовом чињаше многа чудеса. Она не само исцељиваше болеснике, очишћаваше губавце, и изгоњаше ђаволе из људи, него и молитвом васкрсе једног умрлог младића, за којим су родитељи горко плакали. И приведе Христу око педесет хиљада људи. У то време, по промислу Божјем, стиже у град свети Тимотеј презвитер, који беше крстио Ирину. Света Ирина га с радошћу дочека и поклони му се; па онда са њим и са свима што беху поверовали у Христа, оде кули где живљаху њен отац и мати, у безмолвију, у молитвеном тиховању, служећи Богу, и тамо сви који беху поверовали у Христа примише свето крштење.
Три године проведе света Ирина у граду Магедону, учећи људе и утврђујући их у вери Христовој. Затим она отпутова у други град, звани Калипољ[8], где владаше цар Нумеријан, сродник царева Седекије и Саваха. А када Нумеријан празноваше празник у част богиње Артемиде[9], и приношаше жртву њеном идолу, пред њега ступи света Ирина, изобличи га због безбожја и исповеди Христа као истинитог Бога. Цар пак рече својим великашима: Ова девојка лицем и растом личи на свога оца Ликинија, али рђава деца унесрећују своје родитеље, јер због ове рђаве девојке добри отац њен би лишен царевине. Како чух, она је виновница смрти мога брата Седекије и његовог сина Саваха: умори их мађијама. Заиста је ова девојка погубитељка царева. - Затим се Нумеријан обрати светој девојци: Шта велиш, чаробнице? Хоћеш ли принети жртву боговима, или ћеш остати у свом пагубном умовању? Прекрстивши се, светитељка одговори: Ја ћу принети жртву хвале Богу вишњем, а твојим демонима и њиховим бездахним идолима нећу принети жртву. Што се пак тиче царева, твојих сродника, то знај поуздано да Бог мој, који влада животом и смрћу, нареди им да умру а не ја. Побој се дакле и ти Бога мог, јер ти је остало још мало да живиш, и ускоро ће те смрт постићи.
Чувши то, цар се запали јарошћу, шкргутну зубима, па рикну као лав и нареди да се одмах усијају три метална вола, говорећи: Ако она у једном волу мађијама својим савлада силу огња, онда нека буде бачена у другог вола; а ако и у другом учини то исто, онда нека буде бачена у трећег. Тако и би. Када метални волови бише усијани као жеравица, бацише светитељку у једног вола. А она се у њему стаде молити, вапијући: Боже, похитај ми у помоћ, јер страдам ради светог имена твог! - И јави јој се анђео Господњи; и саветујући јој да се не боји, он расхлађиваше огањ. А народ ропташе на цара, говорећи: Узалуд си погубио дивну младост девојчину.
Но када се расхлади метални во, нађоше светитељку живу и здраву, ни најмање неповређену од огња. И цар рече присутнима: Не рекох ли вам да је ова девојка чаробница? Видите ли како она угаси огањ? Баците је сада у другог вола. - И светитељка би бачена у другог вола. А када се и други во расхлади, бацише је у трећег. Но по наређењу свесилног и свемогућег Бога овај трећи во се крену са свог места као жив, прође четврти део потркалишта и, вративши се на своје место, распаде се, и из њега изиђе света мученица читава. Народ, видећи такво чудо, громогласно викаше: Велик си, Боже Иринин! помилуј нас по великој милости твојој! Ти си Бог наш силни и крепки, Ти чиниш чудеса дивна и преславна!
И повероваше тада у Христа до сто хиљада људи. А цар, не само остаде у неверју, него и хуљаше Бога вишњег. Зато и би невидљиво поражен од анђела Божјег, те се разболе на смрт. Умирући, он нареди своме епарху Ваводану да Ирину стави на разне муке, и најзад умори најљућом смрћу. И издахну кукавни цар Нумеријан, а света Ирина остаде у граду учећи народ светој вери у Христа Господа и исцељујући сваки недуг. Свети пак презвитер Тимотеј, дошавши тамо у то време, крштаваше оне који примише веру Христову.
Епарх, видећи да се сав народ држи свете Ирине, бојаше се да је стави на муке у том граду, да се народ не би због ње уcкомешао и побунио. Зато отпутова у други град, звани Константина[10], а својим војницима нареди да ухвате мученицу и везану је довезу за њим. Пошто допутова у тај град, он седе на судилишту, и пред њега изведоше свету мученицу. Он јој онда рече: Знаш ли да ми је власт дата над тобом? Приступи дакле боговима нашим и принеси им жртву, да те не бих ставио на љуте муке. Светитељка му одговори: Чуј, епарше, одговор мој: стави ме на све муке које измислити можеш, па ћеш видети силу Бога мог.
Епарх нареди да донесу гвоздену решетку, да на њу положе мученицу, да је привежу гвозденим веригама, да под решетку нареде много дрва, и запале. А кад се огањ силно разгоре, епарх нареди да се на мученицу лије уље, масло и смола; и тако пекоше светитељку неколико сати; решетка и гвоздене вериге сијаху као жеравица, но света мученица остаде неповредљива, и као на дивној роси певаше, славећи Бога. Затим је анђео разреши од решетке и верига, и она устаде здрава. Када то виде епарх и они са њим, удиви се веома и, припавши к ногама светитељкиним, рече јој: Слушкињо Бога истинога, молим ти се, немој ме погубити као што си погубила наше цареве, јер и ја верујем у Сина Божјег и хоћу да будем хришћанин. - И тако поверова у Христа епарх Ваводан и много народа с њим. А анђео Божји доведе тамо презвитера Тимотеја, и бише крштени од њега сви који повероваше у Христа.
Пошто проведе петнаест година у том граду, света Ирина отпутова из њега. И би у тракијском граду Месемврији ухапшена од војника цара Саворија, и доведена к цару, пошто је овај цар слушао о њој и давно желео да је ухвати. Угледавши светитељку, он се силно разјари и посече је мачем. И би погребена изван града. И рече цар: Страшни гласови кружаху о овој мађионичарки, јер мађијама својим поби цареве. Но зашто сада не могаде убити мене него је ја убих? И где је помоћник њен Христос? Зашто је Он не избави из мојих руку?
Тако се незнабожни цар ругаше Христовој сили и хваљаше као победилац. Али, шта је немогуће за cвемоћну силу Божју? Онај који у време своје добровољне срамне смрти васкрсе многа тела усопших светитеља, тако да они изишавши из гробова по васкрсењу његовом уђоше у Свети Град и показаше се многима, не могаше ли васкрснути из мртвих и ову свeтитељку, да она уђе у Месемврију и покаже се цару? Ваистину је моћан Христос Бог наш на небу и на земљи, и чини све што жели, Јер Он посла анђела свог те подиже свету Ирину живу из гроба; притом јој рече анђео Господњи: Иако си завршила подвиг страдања свог, и треба већ да отпочинеш, јер си достојна блаженства на небесима, ипак, да се незнабошци и безаконици не би хвалили како су надвладали силу Бога нашег, иди у град да те виде живу, и да се постиде незнабожни ругачи, и да познаду да је Бог наш свемогућ; но одсада нећеш ни најмање пострадати ни од кога.
И уђе светитељка у град Месемврију, држећи маслинову гранчицу у својој руци. Када је грађани угледаше, спопаде их неисказан ужас и чуђење, и слеже се к њој сав народ, громко вичући: Диван је Бог Иринин, и нема другога Бога осим Њега! - Казаше и цару да је Ирина васкрсла из мртвих. Он се страховито уплаши и, видевши светитељку, припаде к ногама њеним, говорећи: Сада појмих да је Бог твој велик. Молим те, остани у нашем граду и преведи нас у хришћанство. - Светитељка остаде међу њима седамдесет дана, учећи их светој вери, и сви житељи града Месемврије повероваше у Христа. А блажени презвитер Тимотеј дође тамо по наређењу Божјем, те крсти цара и све остале људе.
Одатле света Ирина отпутова у своју постојбину, у град Магедон, где се отац њен беше већ упокојио у Господу. И плака за њим молећи се Богу за њега. И проведе ту неко време са мајком, па узета би одатле облаком и пренесена у Ефес[11]. И ходећи по граду, она апостолски проповедаше Христа, и чињаше многа чудеса исцељујући разне недуге. И на тај начин многе незнабошце обраћаше од идолослужења ка вери Христовој.
После извесног времена дође к светој Ирини у Ефес послан Богом старац Апелиан, некадањи учитељ њен. Његовом доласку светитељка се веома обрадова. А после неколико дана она рече народу: Радујте се, браћо моја! и мир Господа Исуса Христа нека буде с вама! Будите добродушни радујући се у Господу нашем, и чврсто стојте у вери. Ја одлазим од вас, и благодарим вам што примисте мене путницу. Знајте да сваки који прима путнике, постаје пријатељ Бога небескога.
Слушајући ове њене речи, једни грађани говораху међу собом: Куда одлази наша учитељица? А други: Да се неће упокојити у Господу? Трећи пак изјављиваху: Она је достојна Бога: и биће узета са очију наших, јер смо ми грешни.
Идућег дана света Ирина узе са собом старца Апелиана и шест благоверних људи, оде с њима ван града и, нашавши у стени нов празан гроб у који нико никада не беше положен, уђе у тај гроб, и рече Апелиану и осталима: Покријте ме добро одозго каменом, да нико не би могао открити за четири дана. - Затим, упутивши последњи поздрав Апелиану и осталима, она се прекрсти и леже. Људи метнуше огроман камен преко гроба, па се вратише у град.
Четвртога дана Апелиан са истом шесторицом људи дође на гроб и, не нашавши у гробу тело свете Ирине, помисли у себи да је Христос Бог пренео свету Ирину у рај. И отишавши у град, он обавести о томе народ. Онда се многи слегоше на гроб и, видевши гроб празан, чуђаху се, и са страхом слављаху Бога.
Такво беше житије и страдање благородне девојке Ирине такви подвизи невесте Христове. Предстаде на суд најпре оцу своме Ликинију, затим Седекији и сину његовом Саваху, па Нумеријану и епарху Ваводану, и најзад Саворију. А градови у којима је страдала, ови су: Магедон - њен завичај, Калипољ, Константина, и Месемврија у Тракији. Упокоји се у Господу у граду Ефесу петога маја.[12] Представши Господу Христу, она Му се моли за васељену.
Ову повест о подвизима и страдању свете Ирине написа старац Апелиан у славу Оца и Сина и Светога Духа, једног Бога у Тројици, коме од целокупне твари приличи част и поклоњење сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕВТИМИЈА ЧУДОТВОРЦА, ЕПИСКОПА МАДИТСКОГ[13]

Cвети отац наш Јевтимије би родом из cрпског села Епивата на граници Силиврије и Тракије, близу Дарданела. Живљаше у десетом веку. Био је пореклом Србин и брат свете Параскеве (Петке) Српске[14]. Замонашивши се, он се строго подвизавао пуних 30 година у једном цариградском манастиру. Потом, када се прочу његова врлина, би и против своје воље изабран за епископа Мадитског (близу Дарданела). Због подвига својих и светог живота би удостојен од Бога дара чудотворства, исцељујући разне болести и недуге по народу и изгонећи демоне из поседнутих. Мирно се преставио у Господу око 990 године (или нешто касније). По престављењу, његове свете мошти такође чудотвораху.

СПОМЕН СВЕТИХ ИСПОВЕДНИКА МАРТИНА И ИРАКЛИЈА 

Cловени. Беху гоњени од јеретика, аријанаца, у Илирији. Послани у изгнанство ови витези Православља скончаше земни живот у IV столећу, и преселише се ка Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МИХЕЈА

Ученик преподобног Сергија Радонежског; живећи у једној келији с њим, достигао велико савршенство у врлинама; због кротости душе и чистоте срца удостојио се видети Богоматер са апостолима Петром и Павлом при њиховом јављењу светом Сергију. Преставио се 1385 године. Свете мошти његове почивају у Тројицкој Лаври, у манастирској цркви.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА НЕОФИТА, ГАЈА И ГАЈАНА

Три мученика најхрабрије пострадаше за Свету Тројицу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АДРИЈАНА МОНЗЕНСКОГ

Зaволевши у младости подвиге монашке, он прими постриг у Генадијевом манастиру. После тога подвизавао се у Спаском манастиру, на Кубанском језеру, и у Обнорској обитељи, у Јарославској губернији, док није нашао указано му с неба место на реци Монзи, на 20 врсти од Костроме. Ту он основа Благовештенски манастир, у коме се подвизавао све до своје кончине, 1610 године. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Магедон или Мигдонија је град у Тракији. Тракија је покрајина која се налази на северној обали Јегејског Мора.
2. Овог малог цара Ликинија треба разликовати од римског цара Ликинија, који је царовао од 311 год. до 324 год. над источном половином римске царевине. Римски пар Ликиније био је ожењен Констанцијом, сестром Константина Великог, а овај Ликинијом; први је живео у славном граду Никомидији, а овај у Магедону; цар Ликиније је умро као незнабожац, а овај као хришћанин; напослетку, цар Ликиније је живео у почетку IV века, а овај крајем првога столећа, готово у време апостолско.
3. У старини су сe на Истоку девојке удавале у младим годинама.
4. Име Ирина долази од грчке речи ειρηνη, што значи мир.
5. Свети Тимотеј - ученик, сапутник и сатрудник светог апостола Павла. Он је са св. апостолом Павлом делио не само труд и славу већ и узе и страдања, и био рукоположен светим Павлом за првог епископа цркве Ефеске. Предање сведочи да је он после смрти св. ап. Павла управљао Ефеском црквом још 15 година, и каменован за Господа Христа скончао. Спомен његов празнује се 22 јануара.
6. Тојест непријатеља спасења рода људског - ђавола.
7. Епарх је начелник града или области.
8. Град Калипољ налазио се, као и Магедон, у Тракији.
9. Артемида или Дијана је грчкоримска богиња светлости и месеца; сматрана је и покровитељком лова.
10. Налазио се недалеко од Калипоља, у Тракији.
11. Ефес је у старини био врло велики град у Малој Азији, у подножју планина Кореса и Пиона; имао је огромно пристаниште, и водио врло развијену трговину. У историји хришћанске Цркве значајан је што су у њему проповедали свети апостоли: Јован Богослов и Павле, и што је у њему држан Трећи Васељенски Сабор, 431 године.
12. Света Ирина упокојила се крајем првог или почетком другог века.
13. Податци о животу овог светог налазе се у Похвали коју му је написао Георгије Кипарски (потоњи патријарх Цариградски Григорије II, 1283-1289). Оригинални опширни текст те Похвале заједно са руским преводом издао је архимандрит Арcеније у Москви 1886 године, а затим поново професор В. Антонијадис у Атини 1894 г.
14. Њено житије видети под 14 октобром.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученици Тимотије и Мавра. Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: "И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе". Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.

2. Преподобни Теодосије Кијево-Печерски. Од најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке, а нарочито још кад му мајка једнога дана смотри железни појас око нага тела, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан", он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући, он посаветова мајку, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу због његове девствене чистоте, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим, и исцељиваше болести, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИМОТЕЈА И МАВРЕ

У време гоњења хришћана од стране незнабожног цара римског Диоклецијана[1] у Тиваиди[2] за тај посао би одређен намесник Ариан[3]. Међу хришћанима који беху изведени пред намесника Ариана на ислеђење, налажаше се и Тимотеј, чтец цркве у своме месту.[4] Он бејаше из насеља Перапеје, млад, тек што беше ступио у брак са девојком Мавром. На двадесет дана по њиховом венчању он би ухваћен од незнабожаца као хришћанин и изведен пред намесника на суд. Кад га намесник угледа, најпре га упита: Ко си ти, и каквог си звања? Тимотеј одговори: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Намесник га упита: Зар ти једини ниси чуо за царско наређење, да ће злом смрћу погинути сваки који не принесе жртву нашим великим боговима? Тимотеј одговори: Дух Исуса Христа обитава у мени, и зато не приносим жртве вашим боговима. Намесник га упита: Зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Тимотеј одговори: И ти не видиш анђеле Божје који ме крепе. Онда му намесник рече: Дај ми твоје књиге[5], да бих схватио силу што је у њима. Тимотеј му одговори: Безумни и потпуно неразумни човече, ко од људи икада предаје децу своју на смрт? Зар не знаш да су књиге моје - деца моја; и када књиге о Богу читам, око мене стоје анђели Божји? Намесник му на то рече: Ти нити хоћеш да боговима принесеш жртве, нити да ми покажеш своје књиге. Пази дакле да ти та твоја дрскост не буде на казну, а не на добро. Свети Тимотеј му одговори: Нити ћу жртве принети боговима, нити ћу своје књиге показати незнабошцима.
Тада разгневљени намесник нареди да се донесу два силно ужарена гвоздена штапа и гурну у оба уха мученику. То би учињено, и од неподношљивих болова светом мученику истекоше оба ока. Онда слуге мучитељеве рекоше светом Тимотеју: Ето, изгубио си очи своје зато што нећеш да принесеш жртву боговима. Одговори им свети Тимотеј: Моје телесне очи сада ослепише зато што су виделе много штошта што не ваља, али духовне очи моје, спасене Господом мојим Исусом Христом, просвећују душу моју.
Чувши то, намесник нареди да мученику вежу руке наопако, да му у уста метну парче дрвета, па да га обесе главачке, и онда да му вежу о врат тежак камен. Када слуге стадоше то радити cветом мученику, он погледа на небо и рече: Има Бога на небу; Он је у стању да ме избави ових мука. - И ово страдање беше тешко светоме Тимотеју, те се и слуге намесникове сажалише на њега и мољаху намесника да се потруди да Тимотеја придобије за свој предлог не мучењем него милошћу. У тој намери они обавестише намесника да је Тимотеј младожења, да је тек двадесет дана откако је ступио у брак, и да му је жена врло млада.
Када то чу, намесник нареди да одмах доведу пред њега Тимотејеву жену. И он упита: Како се зовеш? Зовем се Мавра, одговори она. Онда јој намесник рече: Сажаљевам твоју несрећу, јер ти тако млада, већ почињеш да биваш удовица. Ја ти ево наређујем: обуци се у најлепше хаљине, дотерај своју косу, и украси лице своје, па одмах иди своме мужу и наговори га да боговима принесе жртву, да не би ти тако млада заиста постала удовица. Наговориш ли га да то уради, наградићу те многим даровима, златом и сребром.
Мавра учини као што јој нареди намесник: обуче се најлепше и украси себе, па оде своме мужу и много га мољаше да макар привремено учини по вољи намеснику, и на тај начин избави себе од страшних мука. Али јој он не могаше одговорити ни речи, пошто му дрво беше у устима и уста тако рашчепљена да их није могао мицати. Мавра се онда поврати к намеснику и моли га да нареди да се дрво извади из уста њенога мужа, како би могао говорити. Намесник одмах нареди да се то уради; и дрво би извађено из мученикових уста. Мавра онда дође и cтаде поред светог Тимотеја. А он, без очњег вида, осетивши мирис од Мавриних хаљина, викну громко: Где је отац мој, презвитер Пиколпоc? А отац који је недалеко стајао међ народом и посматрао страдање свога сина, приђе му и упита га: Шта хоћеш, блажени сине мој? Тимотеј одговори: Молим те, оче, учини ми ово добро дело: узми какав рубац па ми покри лице, да не бих осећао душегубне мирисе што се шире из женских хаљина, јер је тај мирис смртоносан, мами људе у погибао и припрема им пакао; та мирисна воња је мајка пожуде, сапутница ђавола, непријатна светима и одвратна праведнима.
Када свети мученик престаде говорити, Мавра му рече: Драги Тимотеје, зашто ме тако унижаваш? Ја те нисам ничим увредила. Тек је двадесет дана откако смо се венчали, и ти још ниси упознао моју нарав, нити сам ја упознала твој дом како треба. Ја сам далеко од порока за који ме окривљујеш, јер се нисам забављала ни с једним човеком. Сада плачем гледајући те у таквим мукама, и срце ме боли, и душа ми се кида што невин толико страдаш и што ћеш ме младу оставити удовицом. Но, можда си се много задужио, па немајући чиме да вратиш дуг, добровољно си предао себе на смрт од зајмодаваца? Ако је тако, онда да продамо наше најбоље хаљине па да исплатимо дуг. А ако су те ставили на овако тешке муке због државне порезе коју треба да платиш, онда ево, пред тобом су сви брачни накити, злато и све хаљине; продај све то, па измири порезу цару.
После оваквих речи њених, свети Тимотеј јој рече: Сестро моја Мавро, када те очима душе своје видех где излазиш из куће, угледах ђавола с твоје десне стране; он је у рукама имао кључ, којим срце твоје враћаше натраг к свету. - Мавра на то рече: Брате мој Тимотеје, ја тебе тражим; а када те потом будем тражила, где ћу те наћи? Ето, доћи ће субота или недеља, ко ће онда читати књиге твоје? Свети Тимотеј јој одговори: Остави таштину овог привременог света, па хајде са мном на овај дивни подвиг. О Мавро, Спаситељ наш Бог за овај наш подвиг, за ово наше добровољно предавање на смрт Њега ради, опростиће нам све грехе наше и удостојиће нас венаца у царству своме. Мавра онда рече: Када иђах к теби, срце моје заиста беше испуњено световним пристрашћем; но када ми ти стаде говорити, Дух Божји уђе у мене. Знај дакле, мој љубљени брате, да и ја желим оно што и ти. Свети Тимотеј јој одговори: Ако истину говориш, онда отиди к намеснику и изобличи га за његово безбоштво. Мавра му на то рече: Бојим се, брате мој, да се некако не уплашим када угледам справе за мучење и разјареног намесника. Бојим се, нећу моћи поднети муке, јер сам још сувише млада, тек ми је седамнаест година. Одговори јој свети Тимотеј: Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, па ће све муке бити за тебе као јелеј који се излива на тело твоје и као роса у костима твојим која олакшава све болове твоје.
Затим се свети мученик стаде молити Богу за њу, говорећи: Боже сваке благодати, Ти си послао помоћ тројици младића у пећи огњеној; Ти си избавио Данила из уста лавових, пророку си преко пророка Авакума послао храну, указивао си помоћ не само у рову лавовском него си и у пећи огњеној спасавао оне што се у Тебе уздају, за доказ твога човекољубља, којим си Ти од заробљеника начинио пророке и мученике; - Ти и сада, Господе, погледај на слушкињу твоју Мавру! Ти си нас, Господе, сјединио браком, сједини нас и у подвигу овом, да не бисмо били одлучени од лика твојих светих Мученика. Подај нам, Господе, да за Тебе јуначки поднесемо муке и смрт, да би се постидели противници наши, не могавши нас разлучити од једнодушне слоге коју имамо у Христу Исусу Господу нашем, коме са Оцем и Светим Духом нека је слава вавек, амин.
Пошто се свети Тимотеј тако помоли Богу за своју супругу Мавру, она, потстицана Духом Светим, оде к намеснику, ступи пред њега и рече: О безбожни намесниче! ти си ми обећао дати сребро и злато, желећи да душу моју гурнеш у погибао, јер срце твоје само то и жели да убија душе људске дарујући им злато. Но ти ме нећеш савладати никаквим саблазнима, јер изађох преда те обукавши се у оружје Господа мог Исуса Христа.
Тада намесник Ариан рече својим саветницима и слугама: Нисам ли вам говорио да је Тимотеј мађионичар? Ето, он је и жену своју омађијао, да би нам се заједно с њим противила. - Затим рече Маври: Еда ли си и ти изабрала смрт место живота? Размисли мало и увиди, ти ћеш у горким мукама лишити себе овог слатког живота. Но ти си, можда, предвиђајући смрт свога мужа и своје удовиштво, решила да умреш заједно са њим? Али не узнемируј се и не тугуј, нећеш бити удовица, јер ћу те удати за једног од најбогатијих стотника[6] мојих, да би уживала с њим сласти овога живота и постала угледнија, пошто ћеш имати мужа угледнијег од првог. На то му блажена Мавра одговори: Ја сам се одрекла свих таштина овога света, и мени не треба твој стотник. Иcтину ти говорим: ја сам се обручила Небеском Женику, Исусу Христу Сину Божјем; чврсто се уздајући у Њега, ја сам и ступила преда те храбра срца, и нимало се не бојим твог неправедног суда.
Разгневљен, намесник нареди да јој почупају сву косу са главе. Када то би учињено, намесник јој рече: Ето, коса ти је сва почупана; ја ти саветујем: принеси боговима жртву, да не би била стављена на многе друге, још теже муке. Света Мавра му одговори: Сада знам, о намесниче, да ме Христос мој прими к себи, опростивши ми грех који учиних у незнању када послушах твој зли савет и дотерах своју косу на саблазан мога блаженог мужа. И ти добро учини што ми почупа косу, јер уклонивши косу са моје главе, ти си уклонио велики грех од мене, тако од сада лепота моје косе неће служити на саблазан околним људима и посматрачима.
Разјарен таквим одговором, намесник нареди да јој отсеку прсте на рукама и баце далеко. Света Мавра му рече: И овим ти ми чиниш добро, јер уклањаш од мене прсте, помоћу којих стављах на себе саблажњиве наките. Знај дакле: ти и не знаш шта чиниш за мене, јер отсекавши ми прсте ти си уклонио од мене други грех мој. Зато весела и радосна стојим пред тобом, готова на све муке које измислити можеш.
Намесник се дивљаше оваквом трпљењу њеном. А презвитер Пиколпос, отац Тимотејев, стојећи међу народом у близини блажене Мавре и посматрајући подвиг њен, рече јој тихо: О Мавро, добра кћери моја, како издржа отсецање прстију твојих? Света Мавра му одговори: Као што ти, оче, посматраш човека који у винограду реже лозу и баца одрезотине, тако и ја посматрах одсецање и бацање мојих прстију, и не осећах бол.
После тога намесник Ариан нареди дванаесторици војника да напуне водом велики казан, да наложе ватру, и у кључалу воду баце свету Мавру. Када вода прокључа и стаде клокотати, света Мавра би бачена у казан. И стојећи усред казана ни најмање неповређена, она говораше намеснику: Опет ти благодарим што си наредио да ме омију и очисте од грехова мојих, да бих чиста срца приступила Богу моме и примила венац живота. Страдања која од тебе подносим, она су ми на спасење у Христа Господа мог. Само си пожурио бацивши ме у овај казан који се још није загрејао, јер је вода у њему врло хладна, и ја не осећам топлоту као што не осећах ни раније муке.
Силно разјарен, намесник стаде мислити да су војници из сажаљења према младој жени просули из казана врелу воду па га напунили хладном, желећи да на тај начин сачувају Мавру живом ради задовољења својих телесних пожуда. Стога намесник скочи са свог судијског места, и похита казану да види да ли је вода стварно хладна. Дошавши до казана, он рече светој Маври: Излиј ми на руку мало воде, да видим да ли је хладна. Светитељка му на то одговори: Ова је вода толико хладна да ја ни најмање не осећам њену топлоту. Стога, ако немаш чиме да загрејеш казан, пошаљи неког до мог оца, и он ће ти дати нарамак дрва, пошто је дрводеља, па тим дрвима загреј казан.
Рекавши то, светитељка изли на намесникову руку врелу воду из казана која га тако страшно опрли да му се и кожа скину с руке, и он од силног бола јаукну, и на удивљење свих узвикну: Благословен Господ Бог Маврин, и нема Бога осим Њега кроз кога се сада прославља Мавра!
Рекавши то, намесник нареди да пусте Мавру. Али пре но што се светитељка уклони са мучилишта, ђаво поново уђе у срце намеснику и потстаче га да иступи против оних који имају праву веру у Бога и чисту савест. И он, дозвавши к себи мученицу, рече јој: Престани, Мавро, да се уздаш у Христа, и брзо принеси жртву боговима. Светитељка му одговори: Ја нећу да принесем жртву идолима, јер имам Господа Христа који ме штити. На то јој намесник рече: Уста ћу ти напунити жеравицом, ако не принесеш жртву боговима. Светитељка му одговори: У безумљу свом ти не схваташ шта чиниш: ти хоћеш да ми уста напуниш жеравицом ради тога, да се ја истински очистим од грехова које сам језиком и устима учинила. Јер и Господ мој, када славу своју показа пророку Исаији и удостоји га чути појање Анђела, желећи да га очисти од грехова, посла к њему једнога серафима са жаром у руци, узетим клештима са олтара, и дотаче се жаром пророкових усана, говорећи: Ево, ово се дотаче твојих усана, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се (Ис. 6, 6-7). И када пророк додиром једнога жара доби опроштај грехова, то те молим, напуни жеравицом не cамо уста моја, него и лице и главу моју, па ми и цело тело обложи жеравицом и сажежи, да бих тиме постала миомир Христов. Бог који је некада очистио пророкове грехе, очистиће и мене од грехова.
Чувши овакве речи, намесник се ужасну и уједно и гневом запали, па нареди да донесу кандило, напуњено сумпором и смолом, и да тиме жегу мученицу. Народ који је наоколо стајао и посматрао све, стаде громко викати к намеснику: Докле ћеш измишљати нове муке за младу жену? Престани већ, намесниче, са својом јарошћу, јер се ми веома дивимо њеном трпљењу. - А света Мавра, обративши се народу, рече: Нека сваки од вас гледа свој посао; људи нека се старају око мушких поcлова, а жене нека своје послове обављају у чистоти и кротости; за мене пак нека се нико од вас не брине; мени није потребна ваша помоћ и заштита, јер је заштитник мој - Бог у кога се уздам.
Док светитељка говораше то, намесник нареди да јој кандилом пале тело. Посматрајући кандило, она говораше намеснику овако: Ти мислиш да ме уплашиш овим бедним кандилом, као да ме ниси довољно испитао претходним мукама. Зар ме ти сам ниси бацио у велики и страшан казан пун кључале воде, која ме ни најмање не повреди као да је хладна? Ти си ми сам сведок да вода која опрли твоје руке, мени нимало не нашкоди. Зар ја да се уплашим овог кандила? Та ако хоћеш, о намесниче, ужари читаву једну пећ и баци ме у њу, па ћеш видети силу Христа мог, чија сам слушкиња. Јер ме неће оставити Бог мој, који ме је позвао на овај подвиг преко блаженог мужа мог Тимотеја. Кандило пак којим ти опаљујеш тело моје, за мене је као јутарња роса која силази с неба на земљу и чини да дрвеће цвета и доноси род.
Побеђен речима и делима свете мученице, и не знајући какве још најтеже муке да измисли за њу, намесник се веома ожалости. Затим нареди да обоје буду распети на крст, једно према другом. А када иђаху на распеће, cрете их Маврина мајка и, загрливши своју кћер, рече јој: Кћери моја Мавро, зашто остављаш мајку своју која те тражи? И ко ће носити накит твој? Сребро, злато и скупоцене хаљине коме ће припасти, ако ти, кћери моја, не останеш међу живима? Света Мавра одговори матери: Злато и сребро пропада; хаљине упропашћују мољци, и лепота младога лица са временом стари и вене, а венац Исуса Христа бесмртан је и вечит. - И не могаше мајка одговорити ништа на речи свете Мавре. Истргнувши се из мајчиних руку, света мученица крену ка крсту, говорећи мајци: Зашто ме одвајаш од крста, не дајући ми да се брзо насладим Гоcподом мојим, коме хоћу да се уподобим смрћу својом?
Тада војници распеше свете мученике Тимотеја и Мавру, поставивши их лицем једно према другом. И тако висећи на крстовима осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Свети Тимотеј поучаваше супругу своју до вечера, а света Мавра саветоваше састрадалца свог до изјутра. Притом блажена Мавра рече Тимотеју: Немојмо се предати сну, да нас Господ наш, дошавши, не би нашао заспале, и разгневио се на нас. Јер у дому човека који не спава, упаљена свећа одвраћа лопове од упада; а кад је свећа угашена, лопов се лако увуче у дом и покраде га. Зато да cтражимо и да се непрестано молимо, да би нас Господ затекао како трпељиво очекујемо његов долазак; а и враг се неће дрзнути да нам потајно приступи и учини неко зло.
После неког времена света Мавра рече светом Тимотеју: Прени се, брате мој, и одагнај од себе сан! cтражи и разуми што ја видех: као у усхићењу, видех где преда мном стоји неки човек; он имађаше у руци чашу пуну млека и меда, и рече ми: Узми ово и попиј. Но ја га упитах: Ко си ти? Он ми одговори: Ја сам анђео Божји. Онда му ја рекох: Помолимо се Богу. И он ми рече: Ја се сажалих на тебе и дођох, јер видех да си гладна и жедна пошто до овог тренутка ниси ништа окусила. Ја га опет упитах: Ко те побуди да ми укажеш пажњу која ми није потребна? И шта је теби стало до мога трпљења и пошћења? Зар ти не знаш да Бог даје и оно што је немогуће онима који Му се моле? Рекавши то, ја се стадох молити. И када се молих, ја видех где човек са чашом окрену од мене лице своје на запад; и ја одмах схватих да је то ђаволско привиђење које хоће да нас и на крсту искуша. И нестаде привиђења. Затим ми приђе неки други човек, и учини ми се одведе ме на реку којом тече млеко и мед, и рече ми: Пиј! А ја одговорих: Већ ти рекох, да нећу пити ни воде нити икакво друго земаљско пиће, док не испијем чашу смрти за Христа, Господа мог, коју ће Он сам растворити спасењем и бесмрћем вечнога живота. - Када ово говорах, онај човек пијаше из реке, и одједном ишчезе и он и река са њим. Потом видех: трећи човек дође преда ме, диван по изгледу, лице му сијаше као сунце; oн ме узе за руку и узведе на небо, и показа ми престо на коме беше бела одећа и диван венац. И ја, дивећи се оној лепоти, упитах мога водитеља: Чије је ово, господине? Он ми одговори: Ово је награда теби за подвиг твој; припремљен ти је овај престо, и одећа, и венац. - Затим ме водитељ узведе мало навише и показа ми други престо, исто тако спремљен, и белу одећу, и венац. И ја поново упитах мога водитеља: А ово чије је, господине? Он ми одговори: Ово је твога мужа Тимотеја. - Ја се усудих, те га упитах: Зашто су престоли удаљени један од другога? Он ми одговори: Зато што је велика разлика између тебе и твога мужа. Зар не знаш да си ти по његовом савету узела на себе мученички подвиг и да је он виновник твога венца? А сада, врати се у своје тело; изјутра пак у шест сати доћи ће анђели Божји да узму душе ваше и узнесу их на небо. Ипак стражите, да вас враг не би стао поново искушавати.
Ова виђења света Мавра исприча брату своме Тимотеју, и они се узајамно утешаваху у Господу. А када наступи десети дан, у шест сати дођоше анђели Божји да узму душе светих мученика. Тада света Мавра, обраћајући се народу који је стајао и гледао њихово страдање, рече: Браћо и сестре, сетите се да смо творили људско живећи међу људима; но исто тако творили смо и Божје будући слуге Божје. И ево, ускоро ћемо примити бесмртне венце од Господа нашега Исуса Христа. Тако дакле и ви, радећи оно што тражи људска природа, старајте се да чините и оно што је угодно Богу, па ћете добити опроштај грехова и примити венце од истог Господа и Бога нашег.
Када света Мавра изговори ове речи, одмах обоје предадоше свете душе своје у руке Божје, 286 године. И тако се страдање њихово заврши венцем правде у Христу Исусу Господу нашем, коме са Оцем и Светим Духом слава кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА ЧУДОТВОРЦА, ЕПИСКОПА АРГОСА И НАВПЛИЈА

Отаџбина преподобног Петра беше Цариград. Он би рођен од богољубивих родитеља. Његови родитељи са целом породицом одлучише да се замонаше. Пошто Петрови родитељи примише монаштво, и његова се два старија брата, Павле и Дионисије, постригоше, онда и Петар, угледајући се на њих и желећи да води исти живот са њима, ступи у монаштво заједно са својим најмлађим братом Платоном. Поставши монах, блажени Петар се с таком ревношћу одаде монашком животу, да у подвизима превазиђе све своје вршњаке. Зато он постаде образац и пример врлине не само својој браћи него и свима другим монасима. И ови се стараху да подражавају његове врлине и да их примењују у своме животу. Због високог подвижничког живота Петра заволе ондашњи патријарх Николај[7]. Дивећи му се и ценећи га због врлине и умности, патријарх је желео да блаженог Петра посвети за епископа. Али Петар то избеже, сматрајући себе недостојним. Онда патријарх усаветова брата његовог Павла, и хиротониса га за епископа града Коринта.[8] А преподобни Петар, бежећи од патријарховог наваљивања да се прими епископског чина, оде са својим братом архијерејем Павлом у Коринт, и тамо проведе дуго време у безмолвију, у молитвеном тиховању. Али не доведе до краја свој подвиг. Јер у то време сконча епископ града Аргоса, и житељи тога града дођоше к епископу Павлу у Коринт, молећи га и преклињући да им за епископа хиротонише свога брата Петра. Али блажени Петар, иако много салетан, побеже и не би га дуго времена. Но када се потом врати, опет га тако силно салетеше молбама да он најзад, дирнут њиховим сузама, пристаде на њихов предлог.
Поставши епископ, блажени Петар се сав посвети своме позиву. Много се старао о благочинију цркве и свештенства. У чињењу милостиње ишао је дотле, да је често и кошуљу са себе давао сиромасима. Хранио је сирочад, помагао удовице, и тајно делио милостињу свима невољнима. А када једне године настаде глад у Пелопонезу[9], овај светитељ је прехранио многе хиљаде гладујућег света. У то време догоди се једном да му у ковчегу остаде мало брашна. Но гле чуда! светитељ га опет убрзо нађе да је пун брашна; и тако је целе године прехранио не само невољне и ниште него и своје људе. Веома милосрдан и жалостив, он је откупљивао робове, и ослобађао слабе из руку силника и неосетљиваца. Осим тога он исцели једну бесомучну девојку, претсказа беду која је имала снаћи Пелопонез, и предвиде дан своје смрти.
Пошто поживе седамдесет година, и пошто учини безброј добрих дела, свети Петар предаде блажену душу своју у руке Божје. Али и после смрти његове благодат Светога Духа очигледно присуствује у светим моштима његовим, јер оне точе миомирисно миро, изгоне демоне и исцељују од разноврсних болести. А све то јасно указује на блаженство и славу које преподобни доби на небу.[10]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИОДОРА И РОДОПИАНА

Ови свети мученици пострадаше 302 године у време цара Диоклецијана. За веру Христову они поднеше многе увреде и муке од својих суграђана у граду Афродисији, који се налази у Карији. Напослетку их камењем затрпаше, и тако они предадоше у руке Божје своје свете душе. И за свој подвиг добише венце од Бога.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА ПЕЧАРСКОГ

После преподобног и богоносног оца нашег Антонија Печерског[11] велико cветило Руске Цркве и славни подвижник свете чудотворне Кијево-Печерске Лавре би преподобни и богоносни отац наш Теодосије, прослављен од Бога многобројним подвизима и чудесима. Подробне податке о житију овог славног мужа сачувао нам је преподобни Нестор[12], летописац Печерски. Као верни сведок небески, преподобни Нестор нам предлаже веродостојне податке о житију преподобног Теодосија. На основу тога житија састављено је и ово житије, само у нешто скраћенијем облику.
Преподобни и богоноcни отац наш Теодосије родио се у руском граду Васиљеву[13], од побожних родитеља. Родитељи су сина свог измалена васпитавали у побожности. А када он поодрасте, они га дадоше да се учи књизи. Теодосије тако брзо темељно изучи Свето Писмо да су се сви дивили његовој памети и мудрости. Још измалена Теодосије је сваки дан ревносно ишао у цркву и, пажљиво слушајући све што се тамо читало и певало, он је увек до краја остајао на богослужењима. Још у тим годинама он се клонио својих вршњака и није узимао учешће у њиховим дечјим играма.
Када Теодосију би тринаест година родитељи се његови преселише у град Курск, који се налази ближе центру Руске земље. Ту му ускоро умре отац, и тако се његова праведна душа пресели из земаљског живота у небеске обитељи. Оставши без оца, тринаестогодишњи Теодосије живљаше са мајком, растући и телом и благодаћу Божјом. Видевши крај временског живота очевог, он се стаде ревносније старати о свом вечном, непролазном животу: жудео је за богоугодним делима, удаљавао се од свих светских уживања, престао је да носи скупо одело и био задовољан подераним. Имао је само једну жељу: постићи спасење.
У то време догоди се те се Теодосије срете са поклоницима који су путовали у Јерусалим. Заинтересован њиховим казивањем, блажени јуноша Теодосије запламте великом љубављу према светим местима, и договори се са поклоницима да заједно с њима посети света места, где је Спаситељ света живео и крв своју скупоцену ради спасења нашег пролио. И он ноћу крену с њима на пут, тајно од своје мајке. Мати га је три дана са сузама тражила по граду, док не сазнаде куда је отишао. Онда она са млађим сином похита за њим, и када га сустиже, она га онако љута стаде силно тући, бацајући га на земљу и газећи га. Затим га везана дотера кући, па затвори у соби. А Теодосије све то подношаше без роптања и с благодарношћу. Најзад се мајка сажали на њега, пусти га из собе, и са сузама га моли да више не бежи од куће. Онда cе Теодосије врати својим пређашњим подвизима, и као раније иђаше сваки дан у цркву
Приметивши да се у цркви често не служи света литургија зато што нема просфора, Теодосије одлучи да сам спрема хлеб који се приноси Господу на жртву. И он стаде куповати пшеницу, млети је, просфоре пећи и у цркву их доносити за жртву Богу. А када би нешто новаца добио од оних који су просфоре узимали и давали за проскомидију, он је тај новац раздавао ништима. Такав је живот Теодосије водио нешто више од две године, не обраћајући пажњу на сметње које су му у томе чињене. Јер нахушкани од врага рода људског, вршњаци су га исмевали и ругали му се, а и мајка му је говорила: Молим те, чедо, остави се тога посла, јер тиме наносиш укор на нашу породицу. - А блажени дечак јој је смирено одговарао: Молим те, мајко, саслушај ме. Сам Господ и Бог наш Исус Христос понизи себе ради нас, дајући нам тиме пример, да се и ми понизимо ради Њега. Он сам на Тајној Вечери претвори хлеб у своје тело; зашто онда корити човека који спрема хлеб на коме се има извршити ова велика тајна претварања хлеба у тело Христово.
Чувши то, мајка се удиви мудрости дечаковој и од тада га остави на миру. Али је ђаво не престајаше дражити против таквог смирења и труда дечаковог и потстицати је да му забрани спремање просфора. Пошто прође једна година, мајка, угледавши једном Теодосија како се изгаравио пекући просфоре, стаде га опет наговарати да се мане печења просфора. Она је то понављала, понекад мазећи га, понекад претећи му, а понекад и бијући га. Не знајући шта да ради, блажени дечак устаде једне ноћи и кришом оде од куће у оближњи град. Тамо се настани код једног презвитера и настави свој, уобичајени посао и труд. Али га мајка опет пронађе, дохвати га и изби, и врати дома у Курск. Градоначелник Курска, приметивши смиреност Теодосијеву и како се стално у цркви побожно моли и усрдно прислужује, поклони му дивно одело да га носи. Он га поноси кратко време, па га даде једном сиромаху. Градоначелник му опет поклони још лепше одело, али он и њега даде неком сиромаху. И тако он поступи много пута.
После тога блажени Теодосије оде једном ковачу и наручи за себе гвоздени појас у виду ланца. Тим се појасом опаса по голом телу. И ношаше га стално. Али пошто беше тесан, појас се све више урезиваше у његово тело. Једнога празника градоначелник нареди Теодосију да дође његовој кући и о ручку приcлужује његове госте. Поводом празника, а и поводом градоначелниковог позива, мајка понуди Теодосију да обуче празнично одело. И кад се он стаде облачити, мајка примети крв на његовој кошуљи, иако се он старао да то прикрије. Желећи да сазна откуда та крв, мајка пажљивије загледа и виде на телу његовом гвоздени појас, који се беше урезао у тело и начинио рану. Разљутивши се за то на Теодосија, она му подера кошуљу, и бијући га скиде с њега појас. А блажени се обуче, као да га није снашла никаква беда, и оде кући градоначелниковој, где о ручку са великом скромношћу служаше градоначелника и његове госте.
После извесног времена Теодосије чу у цркви речи Господње из Еванђеља: Који љуби оца или мајку већма него мене, није мене достојан. Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божију и извршавају је (Мт. 10, 37; Лк. 8, 21). Одушевљен и понесен овим речима, Теодосије тајно од мајке напусти своју кућу и отпутова у град Кијев. У Кијеву он чу за преподобног Антонија који провођаше у пештери строг монашки живот. И он оде к преподобном старцу и, видевши га, паде и поклони му се, молећи га да га прими код себе на монаховање. Преподобни Антоније му одговори: Чедо, ти видиш како је бедна и тесна пештера; ти нећеш моћи издржати у њој. На то богонадахнути јуноша с умилењем одговори: Знај, чесни оче, Христос Бог који промишља о свима, доведе ме твојој светињи, желећи да се ја спасем тобом. Зато ћу извршавати све што ми будеш наредио. - Тада га преподобни Антоније с љубављу прими, и благословивши га, повери га искусном монаху, блаженом Никону јеромонаху, који га убрзо и постриже. И тако Теодосије би пострижен у cвојој двадесет трећој години ускоро после смрти благоверног кнеза Кијевског Јарослава Владимировича.[14]
Примивши свети монашки чин, преподобни Теодосије свега себе предаде Богу и своме богоносном старцу Антонију, и одаде се великим подвизима као онај који је заиста узео на себе јарам Христов. Савлађујући сан, он је по сву ноћ бдио у слављењу Бога; а кињећи себе уздржањем и постом, он је по сав дан рукама својим радио разне тешке послове. Таквом благонаравију, cмирењу, бдењу и трудољубљу младога монаха дивили су се чак прeпoдобни Антоније и блажени Никон, и прослављали за то Бога.
Међутим, мајка је дуго тражила свога сина Теодосија не само у своме граду него и по оближњим градовима и по целој околини. Али не нашавши га, она је плакала за њим као за мртвим. Тек после дуго времена она дознаде да је син њен пострижен у Кијеву код преподобног Антонија у пештери. Она онда оде тамо и, умоливши преподобног старца да изађе к њој из пештере, са сузама га дуго мољаше и у очајању преклињаше да јој покаже сина. Старац уђе у пештеру и обавести о њој блаженог Теодосија. Овај се веома смути што се никако не може сакрити од своје мајке. Најзад, усаветован од старца, послуша га и изађе к матери. А она, угледавши сина као монаха у лицу измршавелог од великог уздржања и подвига, паде му на груди, и горко плачући говораше му: Хајде, чедо моје, код мене кући, и тамо по својој вољи чини све што је корисно по твоје спасење. А када ја умрем, ти предај земљи моје тело, па се онда врати у ову пештеру. Јер ја не могу да живим без тебе.
Блажени јуноша јој одговори: Мајко, остани и ти овде у Кијеву, и пострижи се у женском манастиру, и тако ћеш понекад моћи да дођеш овамо и видиш ме. Што је главно, стећи ћеш себи спасење, и удостојићеш се да гледаш лице Божје у вечном животу. - Али мајка не хте ни да чује о томе. Тада се блажени повуче у пештеру, и стаде се усрдно молити Богу за спасење своје мајке. И Бог услиши молитву свога угодника, јер кроз неколико дана мати његова дође и рече му: Чедо моје, поступићу по твоме савету и нећу се више враћати кући. Но пошто Бог тако хоће, идем у овдашњи женски манастир, у њему ћу се пострићи и провести остале дане живота свог. Јер сам се на основу твојих речи убедила, да је овај краткотрајни свет - ништа.
Чувши ово, блажени Теодосије се обрадова духом и обавести о томе преподобног старца Антонија. Старац одаде хвалу Богу за обраћење срца њеног, и изишавши к њој из пештере даде јој многе душекорисне поуке, па је онда упути у женски манастир светог Николаја, у коме она прими постриг. Пошто ту богоугодно проживе доста година, она у правој вери у миру усну у Господу.
После пострига мајке, одрекавши се потпуно свих брига овога света, блажени Теодосије, заједно са преподобним Антонијем и блаженим Никоном, стаде се још ревносније трудити у богоугодним подвизима, и у друштву са њима ускоро се он у пештери показа победиоцем злих духова, постом и молитвом разгонећи демонску таму. У томе их помагаше сам Бог, испуњујући своју реч: Где су два или три сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима (Мт. 18, 20).
Када се блажени Никон удаљи из Манастира на нарочити подвиг, онда по вољи Божjoj и по жељи преподобног Антонија, богонадахнути отац наш Теодосије би посвећен за јеромонаха.[15] Као јеромонах он је сваки дан са највећом побожношћу служио божанствену литургију. Ускоро после Теодосијевог рукоположења преподобни Антоније, сабравши у пештери дванаест инока од братије, постави им за игумана блаженог Варлаама[16], а сам се удаљи на други брежуљак где беше сам ископао себи пештеру, и у њој се стаде подвизавати. Тада богобојажљиви отац наш Теодосије, оставши у првој пештери са блаженим игуманом Варлаамом, заједно с њим подиже над пештером малу цркву у част Пресвете Богородице, одредивши је за заједничке братске молитве.
У то време свети Теодосије све тамошње строге подвижнике превазилажаше пошћењем, бдењем, ручним радом, а нарочито смирењем и послушањем. И свима служаше помажући им: некада воду носећи, некада дрва из шуме довлачећи, некада братији послове у току ноћи свршавајући док су се они одмарали; и притом он је по сву ноћ бдио стојећи на молитви. Лети је понекад ноћу излазио на врх пештере и, обнаживши до појаса своје тело, седео рукама вуну предући а устима псалме читајући, док су му многобројни обади и комарци тело уједали. Од силних уједа цело му се тело заливало крвљу, а он је непокретан седео и није се мицао с места док не би клепали за јутрење. И тада би се први обрео у цркви и, стојећи на свом месту, непрекидно обављао црквене молитве, не лутајући умом. И из цркве је излазио после свију. Због тога су га сви веома волели, и имали га као оца, и нарочито cе дивили његовом смирењу и трпљењу.
После неког времена блажени Варлаам, игуман братије у пештери, би послат од кнеза Изјаслава Јарославича[17] у манастир светог великомученика Димитрија, и тамо постављен за игумана. Тада на жељу и молбу све братије преподобни Антоније дозва к себи светог Теодосија и благослови га на игуманство. У то време било је двадесеторо братије. Преподобни отац наш Теодосије и у високом звању игумана не промени свој смирени начин живота, у свему сам себе дајући за углед добрих дела (Тит. 2, 7): на све радове одлазио је пре свих, у цркву је на богослужење долазио пре свих а излазио после свих. Богоугодним молитвама овог праведника од тога доба је Печерска обитељ цветала и напредовала, и испуњавала се реч Божанскога Писма: Праведник цвета као палма, као кедар на Ливану множи се (Пс. 91, 13). И стварно, као што благодаћу Божјом семе на доброј земљи доноси род по сто, тако се под светим Теодосијем умножи братија у Пештери. Постепено он сабра у своју обитељ до стотину братије; њихов живот цветаше добрим наравима, и многи од њих доношаху родове достојне покајања.
Пошто се братија веома умножи, пештера се показа мала и тескобна за безмолвни живот, живот у молитвеном тиховању; а и црква над пештером беше мала за саборне, заједничке молитве. Зато преподобни Теодосије изабра једно дивно место недалеко од пештере, доста пространо за подизање манастира, и поче радити на томе да ту подигне обитељ. С благословом преподобног Антонија он измоли то место од хриcтољубивог кнеза Изјаслава, и уз помоћ Божију убрзо подиже на њему велику цркву од дрвета у част Успења Пресвете Богородице. Затим сагради многе келије, огради манастир, па се са братијом пресели из пештере у нову обитељ.
Ову обитељ једном посети блажени Јефрем[18]. Од њега преподобни отац Теодосије доби у препису Студитски устав монашког живота,[19] са којим се подробно упозна. Онда уведе у своју обитељ овај устав, и стаде се по њему у свему управљати. А затим, следујући примеру овог најстаријег руског манастира, и остали руски манастири примише овај устав.
Овај свети наставник, преподобни Теодосије, побуђиваше своје ученике на истинско покајање. Он имађаше обичај да сваке ноћи обилази све келије, желећи на тај начин да сазна начин живота сваког брата и његову ревност у подвизима. И када би, обилазећи келије, чуо где брат монах твори молитву у својој келији, он се радовао и славио Бога; но када би чуо где се два или три монаха, сакупљени у некој келији, разговарају после повечерја, он је руком куцао у врата, стављајући им на знање да је ту, и удаљавао се тужан н нерасположен. Сутрадан је ту братију призивао к себи и, не изобличавајући их отворено, причама их је заобилазно поучавао и упућивао. Смирен срцем брат одмах је увиђао своју кривицу и просио опроштај, а неосетљивац, мислећи да игуман говори о неком другом лицу а не о њему, није увиђао свој грех док га преподобни не би отворено изобличио и наложио му епитимију. И тако, преподобни отац учаше братију: да се усрдно моле Богу; да не разговарају после повечерја; да не ходају из келије у келију, него да се сваки у својој келији моли Богу, и да сваког дана при сваком телесном раду имају у устима псалме Давидове. И заиста, у његове дане његови монаси су животом били равни анђелима, а Печерски манастир - сличан небу. И стварно, свети отац наш Теодосије у својој обитељи очигледно засија светлошћу добрих дела као велико светило небеско. А то се показа и вештаственом светлошћу којом га прослави Бог, те он сијаше видљивом светлошћу.
Једном приликом по мрачној ноћи враћаше се у свој манастир Софроније, игуман манастира светог Архистратига Михаила. И пролазећи поред манастира преподобног Теодосија он виде над њим необичну светлост. Задивљен тиме он прослави Бога говорећи: Како је велика доброта твоја, Господе! Ти си на овом месту дао светило, у лицу Теодосија, и оно на овакав начин просвећује манастир свој. - Такву светлост виђали су много пута и многи други, и казивали свима, па то дође до ушију кнеза и његових бојара. И сви те појаве светлости сматраху за одражај светлости праведног живота светога старешине тог светог мeста.
Блаженог Теодосија веома је волео кнез Изјаслав, који после оца свог Јарослава сеђаше на престолу у Кијеву. Изјаслав је често долазио к преподобноме и наслађивао се његовим богонадахнутим поукама. Треба споменути да је преподобни Теодосије био издао строгу наредбу манастирском вратару, да у међувремену између ручка и вечерња не пушта никога у манастир. То је учинио да би се братија могла мало одморити пре но што почну дуге ноћне молитве и јутарња богослужења. Једнога дана у то време стиже пред манастир јашући христољубиви кнез Изјаслав са једним пратиоцем. Сишавши с коња, кнез приђе вратима и закуца позивајући вратара да му отвори. Вратар му одговори да је игуман наредио никоме не отварати врата до вечерња. Тада кнез, желећи да објасни вратару ко је, рече му: То сам ја, отвори само мени. - Но вратар, не знајући да је то кнез, одговори: Кажем ти, игуман ми је наредио да никоме не отварам врата, па макар дошао и сам кнез. Стога, ако хоћеш, причекај мало до вечерња. На то му Изјаслав рече: Ја сам - кнез; зар и мени нећеш отворити? - Вратар провири и увери се да је то кнез, али му не отвори врата већ оде и извести преподобног. А кнез је трпељиво чекао пред вратима. Затим изађе преподобни, и угледавши кнеза поклони му се. Онда кнез рече светом Теодосију: Како је строго твоје наређење, оче: монах каже да си наредно да не пушта никога, па макар и сам кнез дошао. Преподобни му одговори: То је ради тога, добри господару, да би се у подне братија могли мало одморити због ноћног молитвеног труда који им предстоји. А твоја богопокренута тежња ка Пресветој Владичици нашој Богородици добра је и спасоносна за твоју душу; и ми се веома радујемо твоме доласку. - Онда одоше у цркву. И пошто преподобни сатвори молитву, христољубиви кнез се наслади душекорисним разговором са светим Теодосијем. Затим се кнез са великом коришћу по себе врати дому свом, славећи Бога. И од тога дана кнез Изјаслав још више заволе светитеља и, гледајући у њему као једног од древних светих отаца, у свему се руковођаше његовим саветима.
Преподобни отац наш Теодосије не понеcе се ни најмање због поштовања које му указиваху кнез и великаши. Он беше заиста светило које је јако засијало у смирењу, као у тами, на поуку свим ученицима својим. Јер смиравајући себе све више, он се сваки дан све ревносније труђаше и рађаше рукама својим, и тако заповедаше ученицима cвојим делом а не речју. Не гледајући на свој игумански чин, он је често залазио у пекару и радио заједно с пекарима, месећи тесто и размесујући хлеб. Не скривајући у земљу дани му од Бога талант крепости телесне, преподобни отац Теодосије се стално весељаше духом, и друге сокољаше и убеђиваше да никада не малаксавају у ревности за свој посао.
Једном уочи празника Успења Пресвете Богородице келар[20] Теодор дође к преподобноме и каза му да у кујни недостаје воде а нема ко да донесе. Преподобни одмах устаде и стаде сам носити воду са кладенца. Један од братије, угледавши оца игумана на таквом послу, отрча и извести о томе остале монахе, и они дојурише и нанесоше воду у изобиљу.
Другом приликом не беху спремљена дрва за кување јела. Келар дође к преподобноме и рече му: Оче, нареди некоме од незапослене братије да спреми потребна дрва. Преподобни му одговори: Ја нисам заузет, ја ћу поћи. - Овај се разговор водио пред сам ручак. Блажени нареди братији да иду на ручак, а сам узе секиру, оде и стаде сећи дрва. Када братија изађоше из трпезарије после ручка, видеше свога игумана где сече дрва. Постиђени, монаси дохватише секире и насекоше дрва за неколико дана.
Када се блажени Никон, који беше постригао преподобног Теодосија, врати са свога подвижничког пута у Печерски манастир, свети Теодосије, иако игуман, указиваше му свако поштовање као оцу. Много пута блажени отац наш прео је конац блаженом Никону који се бавио повезивањем књига. Такви беху смирење и простота овог богонадахнутог мужа у трудовима и пословима сваке врсте. И одећа овог блаженог игумана бејаше скромна и бедна: на телу носио је оштар кострет, а преко њега изношену расу, коју је облачио да се не би видела оштра власеница.
Једнога дана преподобни оде неким послом христољубивом кнезу Изјаславу. Но пошто се тог дана кнез налазио подалеко од града, то се преподобни задржа код кнеза све до увече. Како је преподобни желео да се врати одмах у манастир, христољубиви кнез нареди да га колима одвезу. Слуга који га је возио, видећи на њему бедну расу, мишљаше да то није игуман већ неки прост монах, па му рече: Црноризче, седни ти на коња, а ја ћу cести у кола. - Преподобни се одмах скиде с кола, уступивши место слузи, а сам је или ишао пешке поред кола или, кад би се уморио, седао на коња и јахао. Тако су путовали ноћу. А кад зора заруди они стадоше сретати путем великаше који су ишли кнезу. Чим би издалека угледали преподобнога, великаши су силазили са својих коња и клањали му се. Тада се преподобни обрати слузи и рече му: Ево, већ је дан, сиђи с кола и узјаши коња. - А слуга, који се беше препао видевши како се великаши клањају преподобноме, сиђе с кола и седе на коња. Међутим, сада се преподобноме који сеђаше у колима још чешће стадоше клањати они што их сретаху путем, те слугу спопаде још већи cтрах. Тако стигоше до манастира. Ту сва братија дочека преподобнога и поклони му се до земље. Слуга се још већма препадне, и питаше се у себи: Ко је ово, те му се сви клањају? Но преподобни га узе за руку и уведе у трпезарију, и нареди да га угосте. Затим му даде поклоне и испрати га. О свему томе касније је причао братији сам овај слуга. Преподобни пак никоме није говорио о томе, пошто је стално учио братију да се низашта не горде, јер монах треба да је смирен и да себе сматра нижим од свих људи. Учећи своје ученике таквом смирењу, преподобни их нарочито саветоваше да пре сваког посла узимају благослов од старешине, потсећајући их на речи Светога Писма: Који с благословом сеје дела своја, с благословом ће и плод њихов у сласт пожњети (2 Кор. 9, 6). Силу овог учења он показа на делу. Када му побожни људи долажаху са својим потребама, преподобни им најпре даваше божанске поуке, па им затим предлагаше манастирски хлеб и јело. Једном приликом сам кнез Изјаслав, пошто се прихвати манастирског хлеба и јела, рече преподобноме: Ти знаш, оче, да у моме дому има свега у изобиљу, али ја никада тако слатко не једох као сада овде. мада моја послуга спрема разна скупоцена јестива, али она нису тако слатка као ова. Стога те молим, оче, реци ми откуда је ваше јело тако слатко. - На то му богонадахнути отац наш Теодосије одговори: Добри господару, ако желиш то да знаш, ево рећи ћу ти. Када код нас братија хоће да кувају јело, или да пеку хлеб, они се држе овога правила: најпре монах долази игуману и узима од њега благослов; затим, поклонивши се три пута до земље пред светим олтаром, запаљује свећу од светог олтара, и њоме подложи ватру у кујни или у пекари. А када треба налити воде у котао, инок говори најстаријем: благослови, оче! Овај му одговара: Бог те благословио, брате! - Тако дакле, код нас се сваки посао обавља с благословом, отуда и сласт у јелима и у свему другом. А твоје слуге, држим, раде свађајући се, гунђајући и клеветајући један другог, а можда често и батине добијају од својих старешина. Стога и посао њихов, не без греха обављан, не бива на сласт. - Чувши то, кнез одговори: Заиста је, оче, тако као што кажеш.
А када се деси и преподобни сазна да је неко јело у његовом манастиру спремљено не са благословом старијега, и по непослушању, онда је он такво јело називао ђавољим и није нипошто допуштао да његово благословено стадо једе од тога јела, већ је наређивао да се баци у воду или у ватру. Тако једном приликом пред полазак преподобнога оца са братијом у суседни манастир светог великомученика Димитрија на празник, неки благочестиви људи беху послали у манастир врло укусне хлебове. Преподобни нареди келару да их тог дана предложи у трпезарији братији који остају у манастиру. Но келар не поступи по наређењу, јер мишљаше у себи: Када се сва братија саберу сутра, онда ћу им дати ове хлебове, а данас ћу дати манастирски хлеб братији који су остали. - Тако и уради. А сутрадан пред ручак врати се у манастир преподобни са братијом. И када о ручку примети да је постављен онај поклоњени хлеб, дозва келара и упита га: Откуда овај хлеб? Келар одговори: То је хлеб што јуче донеше, али га ја не дадох јуче пошто беше мало братије, већ га оставих за данас када су сва братија ту. Преподобни му на то рече: Боље да се ниси бринуо за идући дан, већ да си поступио по моме наређењу. Господ наш који се увек брине о нама, и данас би нам дао све што нам је потребно, па и више од тога. - Онда преподобни нареди да се сав тај хлеб са трпезе покупи и баци у реку, а на келара наложи епитимију за непослушање. Тако је преподобни поступао са монасима и за друга непослушања.
Примећујући да брига о сутрашњем дану и стицање привременог блага не бива код монаха без непослушања, јер се противи њиховим заветима, преподобни ревносно учаше своју братију да се држе врлине нестицања, сиромаштва, и да се богате вером и надом у Бога, а да се не уздају у трулежну имовину. Због тога је често обилазио келије, и када би код кога нашао нешто што није по уставу, била то храна или одећа или што друго, он је то узимао и у ватру бацао као нешто ђавоље и противно манастирском уставу. И он овако поучаваше братију врлини сиромаштва. Није лепо, браћо, да ми монаси који смо се одрекли свега светскога, скупљамо у келијама својим ништавне ствари. Јер како можемо узносити Богу чисту молитву, када у својој келији држимо пролазно благо! А чули смо шта о томе Господ каже: Где је благо ваше, онде ће бити срце ваше (Мт. 6, 21). И још: Безумниче, ову ноћ узеће душу твоју од тебе; а што си припремио чије ће бити? (Лк. 12, 20). Стога, браћо, будимо задовољни прописаном одећом и храном, и не треба да имамо ништа од тога по келијама својим, да бисмо могли са сваким усрђем и свом душом узносити Богу чисту молитву. - Тако је свети Теодосије поучавао братију са сваком тихошћу и сузама.
Преподобни отац наш Теодосије бејаше милосрдан, кротак, негневљив, милостив према свима. И када би неко од његовог сиромаштвољубивог стада малаксао духом и отишао из манастира, тада се он у великој жалости и тузи са сузама молио за њега Богу да га врати назад као залуталу овцу. И тако се молио све дотле док се одлутали брат не би вратио.
Међу братијом бејаше један непостојан монах који је често бежао из манастира. И сваки пут када се враћао, преподобни га је с радошћу примао, и говорио да Бог неће допустити да он оконча свој живот ван манастира. Иако много пута одлази од нас, говорио је преподобни за њега, ипак ће он скончати у нашем манастиру. - И са сузама мољаше Бога да пошље трпљење томе брату. Једном овај брат дуго проведе ван манастира, па се ипак врати у манастир, молећи преподобног да га прими. Ваистину милостив, преподобни га с радошћу прими, и присаједини своме стаду заблуделу овцу која се вратила. Тада брат донесе и метну пред преподобнога малу своту новаца што беше рукама својим зарадио као кројач за време бављења ван манастира. Преподобни му на то рече: Ако хоћеш да будеш савршен монах, онда узми то и баци у ватру, јер је то дело твог непослушања. - И он, као истински покајник, узе новац и баци у ватру. И од тога времена овај брат живљаше у манастиру безизлазно, проводећи у покајању остатак дана својих, и ту сконча у миру, као што преподобни претсказа.
Овај учитељ сиромаштва, преподобни отац наш Теодосије, бејаше веома милосрдан према беднима. Зато и сагради близу манастира двор, и у њему цркву у част светог првомученика Стефана. И тамо смести ниште, слепе, хроме, губаве, и издржаваше их из свог манастира. На то је употребљаван десети део манастирских прихода. Осим тога он је сваке суботе слао пуна кола хлеба cужњима по затворима и тамницама.
Преподобни отац наш Теодосије бејаше милосрдан не само према беднима него и према онима који наносе штету манастиру. Тако једном приликом доведоше к преподобном лопове, ухваћене на манастирском имању, који беху дошли да краду. Видевши их везане и веома утучене он се сажали на њих и заплака, и нареди да их одвежу и да им даду да једу и пију. Затим их поучи да никоме не чине штете него да буду задовољни плодовима од труда свог. И пошто им даде доста новаца, он отпусти у миру покајане лопове.
Пошто се број братије увеличаваше, то преподобном оцу нашем Теодосију беше потребно да прошири манастирску ограду за зидање нових келија. И он сам са братијом приступи подизању велике ограде. Но док манастир још беше разграђен, једне мрачне ноћи привукоше се манастиру разбојници, говорећи међу собом: Монашка имовина је сакривена у цркви; хајдемо тамо. - Но кад се приближише цркви, они чуше појање у њој. Мислећи да то братија служе ноћу службу, они се повукоше у оближњу густу шуму. И када мишљаху да је служба свршена, они се опет прикрадоше до цркве. Али и овога пута чуше појање и видеше необичну светлост у цркви, из које излажаше и диван мирис. А то анђели беху у цркви, славословећи Бога. Разбојници пак, сматрајући да то братија врше поноћне молитве, опет се повукоше, решени да причекају док се служба сврши, па да онда уђу у цркву и узму све што се налази у њој. Потом су се још неколико пута прикрадали цркви, али су сваки пут чули оно исто анђелско појање. Утом настаде време јутрењу, и црквењак по обичају зазвони у звона. Чувши звоњење, разбојници се повукоше у шуму, и разговараху међу собом: Шта да радимо? Ето, нама се изгледа привидело нешто у цркви. Али сада ћемо поступити овако: кад се монаси саберу у цркву, ми ћемо запоседнути врата, па их онда све побити и њихова богатства покупити.
Разбојници причекаше док се монаси са својим наставником блаженим Теодосијем сабраше у цркву на јутрење. И кад настаде појање псалама, разбојници се упутише цркви. И гле, они изненада видеше страшно чудо: црква са монасима у њој подиже се са земље у ваздух, и заустави се на таквој висини у ваздуху, да и стреле њихове не би могле досегнути до ње. Видевши то, разбојници се силно уплашише, и престрављени својим домовима вратише. Поражени чудом, они се зарекоше да више не врше разбојништва. А њихов харамбаша са тројицом њих оде к преподобном Теодосију, покајаше се и исповедише му свој грех. Када то чу, преподобни прослави Бога што је не само сачувао црквену имовину него и њих спасао од такве смрти. Затим поучи покајане разбојнике о спасењу душе, и они отидоше славећи и благодарећи Бога и његовог светог угодника.
За време богоугодног игумановања преподобног Теодосија догоди се још једанпут слично чудо са истом манастирском црквом, коју је заиста сам Бог с неба чувао, као да невидљиво стоји у ваздуху под покровом саме Пресвете Богородице. Један бојарин христољубивог кнеза Изјаслава пролажаше једне ноћи пољем на петнаест потркалишта далеко од манастира светог Теодосија. И гле, он изненада угледа издалека цркву где стоји у ваздуху под облацима. Од тог виђења њега спопадне ужас, и он са слугама својим потера брже коње, да би сазнао каква је то црква. А када се приближише манастиру преподобног Теодосија, бојарин виде како се на његове очи црква спушта на земљу, и стаде на свом месту у манастиру. Тада бојарин закуца на врата која му бише отворена. И он оде к преподобноме и исприча му своје виђење. И од тог доба овај бојарин често посећиваше преподобнога и наслађиваше се његовим богонадахнутим поукама. Он и много помоћи указа на уређење манастира и на украшење Богом чуване цркве манастирске.
Но Господ је чудесно чувао не само цркву него и имовину манастира преподобног Теодосија. Једном бише ухваћени неки људи који су вршили пљачку, па их везане поведоше у град на суд. Кад их путем провођаху поред једног сеоцета које је припадало Печерском манастиру, један од везаних, махнувши главом према том сеоцету, рече: Једне ноћи ми пођосмо на ово сеоце са намером да људе побијемо и њихову имовину опљачкамо. Али кад дођосмо до села, ми видесмо где село стоји тако високо у ваздуху, да му се ми не могосмо приближити.
Тако је промислитељ Бог чувао сву манастирску имовину, одазивајући се на молитве преподобног Теодосија који се уздао у Њега и сваке ноћи обилазио свој манастир творећи молитву, и њоме као чврстим бедемом ограђујући своју обитељ и њене житеље.
За време игумановања у Печерском манастиру светог Теодосија, који је игумановао уздајући се у Бога и у Богородицу, Бог и Богородица су не само чували његов манастир него и помагали одозго његово украшавање. Бојарин споменутог кнеза Изјаслава Судислав Геуевич, у светом крштењу Климент, полазећи једном са својим кнезом у рат, даде овакво обећање: Ако се вратим кући здрав, поклонићу Пресветој Богородици у Печерском манастиру блаженог Теодосија два златника, и за икону њену исковаћу златан венац. - У току те битке паде много народа са обе стране, али најзад непријатељи бише побеђени. Бојарин Геуевич врати се са ратишта жив и здрав, али заборави на обећање. И после неколико дана кад је он једно поподне спокојно спавао после ручка, гле, изненада га страшан глас зовну по имену: Клименте! Тргнувши се из сна, он угледа пред собом икону Пресвете Богородице из манастира преподобног Теодосија, и чу глас који долажаше од ње: Зашто ми, Клименте, ниси дао оно што си обећао дати? Ево, ја те сада опет потсећам на то: постарај се да испуниш своје обећање. - Чим ове речи беху изговорене, икона тог тренутка постаде невидљива. А бојарин, страшно уплашен од виђења, спреми злата колико је обећао, и начини венац од злата за украс икони Пресвете Богородице, па однесе у манастир и предаде преподобном оцу Теодоcију.
После неког времена исти бојарин намисли да Печерском манастиру поклони свето еванђеље. И он дође к преподобном Теодосију, са светим еванђељем сакривеним испод одеће. И они се помолише Богу, али бојарин још не показиваше еванђеље. Но пре но што ће сести, преподобни му рече: Брате Клименте, извади најпре свето еванђеље којe си обећао Пресветој Богородици а које се налази испод твоје одеће, па ћемо онда сести. - Чувши то, бојарин се препаде од прозорљивости преподобнога, јер је био убеђен да за еванђеље које је потајно донео, нико није знао. И он одмах извуче испод одеће свето еванђеље и предаде га преподобноме. И онда седоше. И пошто се бојарин наслади духовним разговором са преподобним, врати се своме дому душевно обогаћен.
Многим чудесима својим Господ је доказао да уздање преподобног Теодосија у Бога није било узалуд. Божја помоћ Печерском манастиру показивала се нарочито онда када је манастир оскудевао у нечему. У келији преподобног живео је инок Иларион; преподобни Теодосије обично је тихо произносио псалме устима, а рукама прео вуну или радио што друго, док је Иларион дан и ноћ писао књиге. Тај инок Иларион доцније казиваше ово. Једне вечери, док су се они бавили сваки својим послом, у келију уђе економ Анастасије и рече преподобноме: Сутра ми немамо чиме да купимо намирнице за братију, нити имамо новац за друге манастирске потребе. Преподобни му одговори: Сада је, као што видиш, вече, а сутрашњи дан је још далеко. Зато иди и с трпљењем чекај молећи се Богу: Он ће се постарати о нама, и смиловаће се на нас, ако буде хтео.
Чувши то, економ оде, а преподобни одмах устаде и повуче се у своју унутрашњу келију да врши своје уобичајено молитвено правило. Вративши се после молитве, он седе и настави свој посао. Уто опет уђе економ и стаде говорити о истој ствари, на шта му преподобни одговори: Не рекох ли ти, моли се Богу? Сутра иди у град и код трговца узми у зајам све што треба за братију, па ћемо касније с помоћу Божјом вратити дуг. Јер је веран Онај који говори: Не брините се за сутра (Мт. 6, 34); Бог нас неће оставити својом благодаћу.
Тек што економ оде, гле, у келију уђе светао младић у војној одећи, поклони се, метну на сто златник, и не рекавши ништа одмах изиђе. Преподобни устаде, узе злато, и са сузама благодарности помоли се Богу. А сутрадан изјутра позва вратара и упита га, да ли је ко долазио у манастир у току ноћи. Вратар му одговори: Није; јер одмах по заласку сунца ја затворих капију, и отада је не отварах пошто нико није долазио.

Тада преподобни дозва економа, даде му златник и рече: Шта велиш, брате Анастасије, немамо чиме да купимо намирнице за братију? Ево, узми ово злато, па иди и купи што треба. - Економ, схвативши милост Божју, паде и поклони се светитељу просећи опроштај. А преподобни му поводом тога даде овакву поруку: Брате, никада не очајавај, него се утврђуј у вери, и све бриге своје баци на Господа, јер се Он брине за нас по своме нахођењу. Стога приреди данас братији празнично угошћење, јер нас је ето Бог посетио. А када нас поново снађе оскудица, Бог ће се опет побринути о нама као што се побринуо данас.
Једнога дана дође келар Теодор к преподобноме и рече му: Данас немам ништа да дам братији за ручак. Преподобни му одговори: Иди, потрпи мало, молећи се Богу, јер ће се Он побринути за нас. Ако пак не будемо достојни његове милости, онда свари пшеницу, помешај је са медом, па дај братији за ручак. Али ми се надамо на Бога, који непокорним људима у пустињи даде небески хлеб, да је моћан и нама дати храну данас.
Чувши то, келар оде, а преподобни се cтаде уcрдно молити Богу поводом тога. И гле, по тајанственом дејству Божјем, први бојар кнеза Изјаслава Јован посла преподобноме у манастир троја пуна кола намирница: хлеба, риба, поврћа, проса и меда. Видевши то, преподобни прослави Бога, и рече келару: Видиш ли, брате Теодоре, Бог нас неће оставити, ако се само свим срцем надамо у Њега. Иди дакле и спреми угошћење братији данас, јер је ово посета Божја. - И тако се духовном радошћу радоваше преподобни са братијом за трпезом, благодарећи Бога што "нема оскудице онима који Га се боје" (Пс. 33, 10).
Слична чудеса Бог је често чинио у Печерској обитељи на молитве преподобнога. Тако једнога дана дође к преподобном Теодосију свештеник из града са молбом да му даду вина за служење свете литургије. Преподобни одмах позва старешину цркве и нареди му да презвитеров суд напуни вином. Старешина одговори да и сами имају мало вина, једва за три-четири литургије. Преподобни му на то рече: Све то вино дај овоме човеку, а за нас ће се Бог постарати. - Старешина оде и прекрши светитељево наређење, јер не даде свештенику све вино већ остави за cутрашњу свету литургију у манастиру. Свештеник оде и показа преподобноме како му је старешина цркве дао мало вина. Преподобни поново позва старешину и рече му: Не рекох ли ти да даш сво вино, а да се не бринеш за сутрашњи дан? Господ неће допустити да црква Његове Мајке остане сутра без службе, него ће нам још данас послати вина у изобиљу. - Старешина цркве оде и даде свештенику сво вино, и отпусти га. И гле, тог дана после подне, као што претсказа преподобни, довезоше троја кола са бурадима пуним вина, као поклон манастиру од једне домоуправитељке христољубивога кнеза Всеволода. Видећи то, cтарешина цркве прослави Бога, дивећи се испуњењу претсказања преподобног Теодосија, који рече да ће Бог колико данас послати у манастир вина у изобиљу.
Иcти старешина цркве био је сведок и другог, сличног чуда, које се зби на молитве преподобног, и то на овај начин. Једне године пред празник Успења Пресвете Богородице не беше зејтина за црквена кандила. Старешина цркве намисли да из семења исцеди зејтин за кандила. Поводом тога он затражи од преподобног Теодосија одобрење, и пошто преподобни не приговори ништа, старешина учини као што беше намислио. Но када хтеде да припремљени зејтин разлије по кандилима, он угледа где у суду са зејтином плови мртав миш. Старешина онда хитно оде к преподобном оцу Теодосију и рече му: Ја сам врло брижљиво био покрио и завезао суд са зејтином, и не знам како се миш увукао у њега и удавио. - А преподобни, схвативши да се то догодило по промислу Божјем, одговори старешини: Брате, требало је да се уздамо у Бога, да је Он моћан дати нам оно што нам је потребно, а не у неверју учинити оно што не треба; него иди и проспи тај зејтин. Почекајмо мало и помолимо се Богу, и Он ће нам данас дати у изобиљу правог зејтина. - Старешина поступи по наређењу, а преподобни се помоли Богу. И гле, предвече један богат човек довезе као поклон манастиру велико буре пуно правог зејтина. Видевши то, преподобни прослави Бога што тако брзо услиши његову молитву. Онда напунише зејтином сва кандила, и остаде им још врло много зејтина. И тако братија свечано отпразноваше светли празник Успења Пресвете Богородице.
Ево још једног чуда којим је Господ на молитве преподобног Теодосија задовољио насушну потребу Печерске обитељи. Христољубиви кнез Изјаслав, који је према преподобном Теодосију гајио истинску љубав Христову, често га је посећивао и наслађивао се његовим медоточивим поукама. За време једне такве посете, кнез се у божанственом разговору са преподобним неприметно задржа све до вечерња. Онда са преподобним оде у цркву на вечерње. Уто, по Божјем промислу, стаде падати силна киша. Приметивши то, преподобни дозва кључара и рече му да спреми вечеру за кнеза. Кључар му на то одговори: Оче, ми нимало немамо меда, да бисмо угостили кнеза и његове пратиоце. Преподобни га упита: Зар баш нимало нема? Кључар одговори: Нимало, оче; и ја сам чак празни суд, у коме је био медени напитак, преврнуо тумбе, и тако оставио. - А преподобни Теодосије, пун Божјих дарова, као што му и име каже[21], рече кључару: Добро; но сад иди по речи мојој, у име сладчајшег Господа нашег Исуса Христа, наћи ћеш мед у томе суду. - Кључар оде са вером, и нађе буренце где стоји на свом месту, и пуно меда. Уплашен кључар брзо оде к преподобном и каза му шта се догодило. Преподобни му онда рече: Ћути, чедо, и не говори никоме о томе, него иди и однеси тог меда кнезу и његовим пратиоцима; нека једу колико желе. Угости тим медом и братију, јер је то благослов Божји. - Затим, кад престаде киша, кнез оде своме дому. У манастиру пак остаде толико меда, да је братији трајао дуго време.
Једнога дана дође к преподобном Теодосију старешина пекаре и рече му да у манастиру нема брашна, да би се умесио хлеб за братију. Преподобни му одговори: Иди и прегледај житницу, можда ћеш наћи нешто брашна да нам потраје док се Господ опет не побрине о нама. Пекар му на то рече: Истину ти говорим, оче, ја сам сметох житницу, и у њој ништа не остаде осим три-четири прегршти мекиња. Преподобни му онда речe: Веруј ми, чедо, Бог може и те преостале мекиње претворити у брашно и напунити нашу житницу, као што је при пророку Илији једну прегршт брашна тако умножио, да се њиме удовица са децом својом прехранила за све време глади (3 Цар. 17, 8-16). И сада је исти тај Бог, и исто тако моћан, да нам може од малога начинити много. Иди дакле и види, није ли Господ излио благослов свој на место где држимо брашно. - На те речи пекар оде. И улазећи у житницу виде амбар, који раније беше празан, тако препун брашна на молитве преподобног Теодосија, да се брашно пресипало и падало на земљу. Монах пекар се препаде од оваквог чуда, па се поврати преподобноме и исприча му. Преподобни му на то рече: Иди, брате, и никоме не говори о овоме, него по обичају меси хлеб; јер нам Бог на молитве свете братије наше указа ову милост своју.
Благодарећи и cлавећи Бога за оваква многобројна чудесна доброчинства, преподобни отац наш Теодосије све ноћи провођаше без сна у молитвама са сузама, често пута падајући на колена. Братија обитељи, долазећи преподобноме сваки дан пред јутрење да узму благослов од њега за богослужење, увек су чули како се он непрестано моли, и силно плаче, и често удара главом о земљу. Али преподобни, чим би зачуо бат њихових ногу, одмах би ућутао, правећи се да спава, тако да су они понекад по три пута куцали на врата и говорили: благослови, оче! - И преподобни би, као тргнувши се тог тренутка из сна, одговорио: Бог нека вас благослови! - И давши благослов, он би пре свих одлазио у цркву. Казивали су да је он сваке ноћи тако радио.
Поред ових подвига преподобни отац се за време свога игумановања подвизавао и у многим другим трудовима. Тако, никада га видели нису да се одмара на постељи, него када је по немоћи тела хтео да после повечерја мало отпочине, он би седећи мало отспавао; затим се убрзо будио и одлазио на ноћна богослужења, где се молио често преклањајући колена. Исто тако, никада га видели нису да тело своје мије из задовољства, него је само руке и лице умивао. И кад је понекад бивало угошћење братији, он је и онда, као увек, јео сув хлеб и варено зеље без зејтина, и пио воду. Па ипак никада га нису видели тужна за трпезом: лице му је свагда било весело, јер је срце своје утврђивао благодаћу Божјом а не јелима.
Сваке године за време Великог Поста преподобни Теодосије одлазио је у пећину, и тамо се затварао све до Цвети, односно враћао се у манастир к братији на цветни петак пред вечерње. Много пута он је и из те пећине, за коју су братија знали да се затвара у њој, одлазио ноћу кришом на јeдно манастирско имање, и тамо у једној сакривеној пећини проводио сам. Тако, нико осим Бога није знао место његовог боравка. И из ове сакривeне пећине он се враћао у ону прву ноћу уочи цветног петка. А из ове је по подне на цветни петак одлазио у манастир к братији, тако да су братија мислили да он све дане Свете Четрдесетнице проводи у првој пећини.
За време Четрдесетнице зли дуси многе невоље наношаху преподобноме оцу Теодосију у пећини, и привиђења на њ навођаху, и ране му задаваху. Али му Бог даваше невидљиву силу за победу над њима, и они га не могаху приморати да напусти пећину. Боравећи сам у тако мрачној пећини, блажени се није бојао мноштва пукова кнеза таме. Чврсто стојећи, као добар војник Христов, он их је молитвом и постом одгонио од себе тако, да му се они потом нису смели приближити већ су само издалека привиде стварали.
Једном после повечерја у пећини преподобни Теодосије седе да се мало одмори. Одједном у пећини настаде силна граја од мноштва демона: неки као да су на колесницама јурили, други у бубње ударали, трећи у свирале свирали, тако да се од хуке и вике тресла сва пећина. Но чувши све то, преподобни се не уплаши, нити се препаде, него, оградивши себе крсним знаком као оружјем, он устаде и стаде појати псалме. И одмах нестаде оне тутњаве и граје. Но чим после молитве он поново седе да одахне, опет се зачу граја безбројних демона. Преподобни устаде и опет стаде појати псалме, и граја се опет изгуби. Тако му много дана и ноћи досађиваху зли дуси, не дајући му да макар мало заспи, док их благодаћу Божјом сасвим не победи и не доби над њима такву власт да се они нису смели приближити месту где се он моли. Зли дуси су стали бежати од њега, што би потврђено многим чудима.
У просторијама где се пекао хлеб за братију, демони су не мало пакостили: понекад су просипали брашно, понекад квасац припремљен за мешење хлеба, и многе друге непријатности чинили. Најзад старешина пекаре оде и исприча то преподобном Теодосију. Преподобни оде увече у те просторије, и. затворивши за собом врата, проведе у њима све до јутрења молећи се Богу. И од тада демони заувек напустише то место и не чињаху више никакво зло.
Једном приликом дође к преподобном Теодосију са манастирског имања један брат и извести га да су се у стаји за стоку појавили демони и наносе велику штету, не дајући стоци да једе. Свештеник је много пута читао молитву и кропио стају светом водом, али ништа није помогло. Тада преподобни, наоружавши се молитвом и постом, оде на то имање. А кад наступи вече, уђе у ту стају, затвори врата, и проведе у њој до сванућа молећи се Богу. И од тога часа демони се не појавише више у том месту, нити могаху икоме учинити зло на том имању.
Преподобни је не само сам побеђивао демонску силу, него је и друге учио да се избављају од демона. Чим би сазнао да неко од братије страда од демона, он је таквоме брату саветовао да не одлази са таквога места већ да огради себе молитвом и постом, призивајући Бога за победу над демонима. Поводом ђаволcких сплетки, преподобни је и ово говорио братији: Тако је и са мном било у почетку. Једне ноћи, док сам у келији појао прописане псалме, преда мном изненада стаде црн пас, тако да ја не могох учинити поклон. Пошто је дуго стајао тако, ја хтедох да га ударим, и гле, он постаде невидљив. Тада ме спопаде такав страх и трепет да ја зажелех да бежим са тог места, да ми Господ не притече у помоћ. Јер, дошавши мало к себи од ужаcа, ја се стадох усрдно молити Богу и често творити поклоне, и тако побеже од мене тај страх. Од тога доба ја сам престао да се бојим ђаволских привиђења, иако се ђаволи јављаху пред мојим очима.
Гореспоменути брат Иларион казивао је ово: Демони ми чињаху много зла у келији. Јер када би ноћу легао да спавам, одједном су се појављивали многи демони, вукли ме за косу по земљи и газили ногама, док су други подизали зид и говорили: "вуците га овамо, да га зидом притиснемо и задавимо". Тако су они радили са мном сваке ноћи. Најзад, не могући више да подносим то, ја одох и испричах све преподобном Теодосију, и изразих жељу да се из те келије преселим у другу. Преподобни ми на то рече: Не, брате, не прелази у другу келију, да се демони не би похвалили како су те победили, и ти си побегао од њих. Пређеш ли пак у другу келију, они ће ти наносити још више зла као они који су задобили власт над тобом. Најбоље је, моли се усрдно Богу у својој келији, па ће ти Бог, видевши твоје трпљење, дати победу над њима, те они неће смети ни да ти се приближе. - Ја опет рекох преподобноме: Молим ти се, оче, допусти ми да пређем у другу келију, јер нипошто не могу да останем више у старој келији због мноштва демона који у њој живе. - Тада ме преподобни осени крсним знаком и рече: Иди, брате, у своју келију; одсада ти демони неће чинити никакво зло, нити ћеш их више виђати. - Ја поверовах речи светог Теодосија, поклоних му се и изађох. И од тада се зли дуси не усудише да се приближе мојој келији, пошто их молитве преподобног Теодосија отераше једном за свагда.
Колико преподобни Теодосије беше храбар у борби против невидљивих непријатеља, толико исто беше храбар и у борби против видљивих непријатеља Божјих. Јер он имађаше овакав обичај: устајући ноћу, он је много пута тајно одлазио Јеврејима, храбро се препирао са њима о Христу, корео их и изобличавао, називао их преступницима закона и богоубицама. Као прави подражавалац Христа, он је силно жудео да прими смрт за исповедање вере у Хриcта, и то од оних људи од којих је и сам Господ Христос примио смрт.
Да је овај храбри исповедник Христов стварно имао жељу да пострада за правду, види се из следећега: За време његовог игуманства бестелесни непријатељ, кнез таме, посеја раздор међу три рођена брата, кнеза руска. Два брата, Свјатослав кнез Черњиговски и Всеволод кнез Перејаславски, неправедно заратише против свог старијег брата, христољубивог кнеза Кијевског Изјаслава, и прогнаше га из престолног града Кијева. Пошто заузеше његово место у Кијеву, они послаше позив преподобном Теодосију молећи га да им дође на обед. Но преподобни им храбро и одлучно одговори на позив овако: Не доликује мени да идем на трпезу неправде, као на трпезу Језавеље.
Када потом Всеволод отпутова у своју Перејаславску област, а Свјатослав заузе Изјаслављев престо у Кијеву, преподобни Теодосије стаде непрекидно изобличавати кнеза Свјатослава што је неправедно засео на престо свога брата. Много пута преподобни је корео кнеза Свјатослава пред његовим изасланицима, и молио их да му то доставе. Затим му посла велико изобличитељно писмо, у коме му је писао и ово: "Глас крви твог рођеног брата вапије против тебе к Богу, као крв Авеља против Кајина". И за поуку кнезу преподобни је помињао у писму имена многих древних неправедних братогонитеља. Прочитавши то писмо, кнез Свјатослав се силно разјари и тресну га о земљу. И од тога доба стаде тражити згодну прилику да преподобног Теодосија осуди на заточење. А братија манастирска, ожалошћени овом кнежевом намером, мољаху преподобног да престане изобличавати кнеза. Исто тако и многи бојари, који су долазили у посету преподобноме, казиваху му за кнежев гнев, и саветоваху му да се не противи кнезу. Јер, говораху му они, кнез ће те због тога послати на заточење. Преподобни пак, чувши где говоре о заточењу, обрадова се духом и рече: Томе се веома радујем, браћо! И за мене нема већег блаженства у овом животу него да будем прогнан правде ради. Ја сам готов ићи за правду и на заточење и на смрт.
И од тада преподобни стаде још јаче корити кнеза за братомржњу, силно желећи да буде заточен. Међутим кнез, иако бејаше веома љут, не усуди се да учини преподобноме никакво зло, знајући да је праведан и свет. Он је и раније завидео своме брату Изјаславу што у својој кнежевини има такав светилник као што је велики Теодосије. Ускоро после тога преподобни Теодосије, мољен много од братије н великаша, и увидевши да његови жестоки укори ништа не користе кнезу, престаде изобличавати кнеза, и одлучи да га убудуће молбама приволи да брату своме врати његову област.
Када после неколико дана кнез Свјатослав дознаде о тој одлуци преподобног Теодосија да га више неће изобличавати, обрадова се веома и посла изасланике к преподобноме са молбом и питањем, да ли ће му допустити да дође у манастир или не. Пошто преподобни допусти, кнез радосно крену са великашима у манастир. Преподобни пак са братијом, изишавши из Цркве, срете кнеза чесно, и сва се братија поклонише кнезу. А кнез, поздравивши се са преподобним, рече му: Ето, оче, ја се нисам усуђивао да дођем к теби, мислећи да ме ти, пошто cи љут на мене, нећеш пустити у свој манастир. Преподобни му нa то одговори: Каква корист, благи господару, од нашег гнева на твоју власт? Но наше је да изобличавамо и говоримо оно што је на спасење душе, а ваше је да то слушате.
Затим уђоше у цркву и сатворише молитву. А после молитве преподобни Теодосије дуго поучаваше кнеза из Божанског Писма, препоручујући му много љубав братску, пошто кнез оптуживаше у многоме свога брата. И тако, после дугог душекорисног разговора, кнез отиде своме дому, славећи Бога што га удостоји да разговара с таквим мужем. И од тада он често посећиваше преподобнога. А и сам преподобни Теодосије потом је много пута одлазио овом моћном кнезу Свјатославу, потсећајући га на страх Божји и на љубав према брату. Но када једнога дана преподобни дође кнезу, он затече тамо музиканте који су свирали у разне инструменте, и сви се весељаху. Посађен поред кнеза, преподобни дуго сеђаше ћутећи и гледајући у земљу. Затим упита кнеза: Хоће ли овако бити и на оном свету? - Кнез би тронут, заплака и нареди да одмах престану са музиком. И од тог времена, кад год би преподобни, долазећи код кнеза, затицао музику у двору, кнез је наређивао да се одмах престане са музиком.
Када су кнеза обавештавали о доласку преподобнога, он је често с радошћу излазио и сретао га пред капијом дворца. И сав радостан, кнез је говорио преподобном: Оче, истину ти говорим: када би ми јавили да је рођени мој отац устао из мртвих, ја се не бих толико обрадовао колико се радујем твоме доласку, и не бих се толико бојао њега колико се бојим твоје свете душе. Преподобни му на то одговори: Ако је тако као што говориш, онда испуни моју молбу: врати брату своме престо, који му благоверни отац твој предаде.
Кнез оћута на то, не знајући шта да одговори светитељу; враг га бејаше толико запалио гневом на брата, да он није хтео на да чује за брата. Међутим преподобни Теодосије сваког дана и ноћи мољаше Бога за христољубивог кнеза Изјаслава, и наређиваше да на црквеним богослужењима помињу њега као законитог Кијевског кнеза и старијег брата, а забрањиваше да у његовом манастиру помињу Свјатослава, пошто је незаконито засео на престо свога брата. И једва касније, умољен од братије, он нареди да и овога спомињу, али ипак прво Изјаслава па за њим Свјатослава. Видевши такав раздор међу кнезовима руским, гореспоменути блажени Никон (који постриже преподобног Теодосија и у свему га касније помагаше) по други пут се повуче из Печерског манастира на полуострво Тмутаракан, где и манастир свој основа. А преподобни Теодосије после његовог одласка сам настави своје трудове.
Пошто се за време игумановања преподобног Теодосија толико умножи братија, да се у старом Печерском манастиру не могаху сместити, то преподобни отац наш Теодосије, молећи се Богу усрдно, стаде размишљати како би се и куда преместио на неко проcтраније место и тамо саградио од камена велику цркву такође у име Пресвете Богородице. Богу би пријатна ова праведникова молитва, и место које изабра, и подизање велике цркве од камена. Своје благоволење Гоcпод објави преко дивних чудеcа.
Један благочестив и богобојажљив човек пролажаше једне мрачне ноћи гором мимо старог Печерског манастира. И гле, усред велике светлости која је сијала само над тим манастиром он виде преподобног Теодосија где стоји пред црквом са рукама уздигнутим к небу и моли се Богу. Док је он то посматрао и чудио се, одједном се показа друго чудо: из крова црквеног изиђе огроман пламен и, начинивши се као дуга, пређе на други брежуљак, на коме преподобни Теодосије стаде касније зидати нову цркву од камена. И тако, пламен тај као дуга стајаше једним крајем над старом црквом, а другим над местом где се имала саградити нова црква. - Човек који виде ово чудо, причао је касније о том манастиру преподобног Теодосија.
Другом приликом, опет ноћу, оближњи житељи чуше појање многих гласова. Они онда устадоше из својих постеља, изађоше из својих кућа, и узиђоше на једну узвишицу да виде откуда долази то појање. И гле, они угледаше ово: над старим Печерским манастиром сијаше велика светлост; а у тој светлости видеше мноштво монаха где излазе из старе цркве и иду на место нове цркве: једни носе икону Пресвете Богородице, други иду за њима са запаљеним свећама и певају, а пред свима њима иде њихов отац и наставник - преподобни Теодосије; дошавши до новог места они сатворише на њему појање и молитву, па се вратише натраг, и појући опет уђоше у стару цркву. - Многи људи који видеше ово виђење, сведочаху касније његову истинитост. А пошто у споменутом ходу није учествовао ниједан монах, то сви разумеше да ти људи видеше Анђеле.
На меcту, означеном од Бога тако великим чудесима, стаде се зидати црква камена у име Пресвете Богородице. У зидању те цркве много се трудио и сам преподобни Теодосије: сваки дан је долазио и ревносно надгледао грађење цркве и колико је могао помагао, радећи заједно са радницима. А на себи је имао тако бедну одећу, да су људи могли мислити да је то неки најмањи послушник, но никако игуман.
Једном када преподобни иђаше ка цркви која се градила, срете га нека удовица којој судија беше учинио неправду, и упита га: Црноризче, реци ми је ли ваш игуман у манастиру? Преподобни јој одговори: Шта требаш од њега; и он је грешан човек. А жена му на то рече: Да ли је грешан, не знам; само знам то, да многе избавља од жалости и напасти. Због тога и ја долазим да га молим, да ме заштити од неправде судијине. Распитавши се у чему се састоји та неправда, преподобни се сажали на жену, и рече јој: Жено, иди сада својој кући, а када игуман наш буде дошао, ја ћу га обавестити о теби, и он ће те избавити од твоје невоље. - Чувши то, жена отиде својој кући. Преподобни пак оде судији и, поговоривши са њим о њој, избави је од невоље, јер јој судија врати све што јој беше одузео.
Таквим и другим неба достојним делима својим преподобни Теодосије пропраћаше зидање неболике печерске цркве Пресвете Богородице. Но иако преподобни отац наш за живота свог на земљи не доврши ту цркву, ипак је после своје смрти својим молитвама, угодним Богу, помагао преподобном Стефану који, поставши после њега игуман, настави зидање храма.
Пошто богоугодно поживе, преподобни отац наш Теодосије приближи се крају свога земаљскога живота. Сазнавши унапред свој одлазак к Богу и дан свога упокојења, он нареди да сазову сву братију, и то не само оне који су се налазили у манастиру већ и оне што су били на имањима и на другим пословима, па и сву манастирску послугу. И када се сви скупише, он их стаде поучавати све: да сваки свом душом и са страхом Божјим врши поверене му дужности. И свима са сузама говораше о спасењу душе, о богоугодном подвижничком животу, о усрдном похађању цркве и богобојажљивом стајању на богослужењима, о љубави и покорности не само према старијима него и према својим вршњацима. После тога их благослови све и отпусти с миром. Затим благочестиви кнез Свјатослав дође у посету преподобном. Благодатним устима својим преподобни га поучи побожности, чувању Православља и старању о светим црквама. Па онда додаде: Ја се молим Господу Богу и његовој свебеспрекорној Матери за твоју побожност, да ти подаре тиху и мирну владавину. И ево, поверавам твојој побожности на чување овај Печерски манастир, дом Пресвете Богородице, који Она сама благоволи подићи.
Затим преподобног оца нашег Теодосија захвати силна грозница, час је био у страшној ватри и зноју, час је дрхтао од зиме, и тако изнеможе телом, да је морао лећи у постељу, у коју раније никада није легао. И лежећи у постељи говораше: Нека буде воља Божја! Како Господ хоће, тако и нека чини са мном! Но молим Ти се, Господе мој Исусе Христе, буди милостив према души мојој: нека је не сретну зли дуси, него нека је приме Анђели Твоји и, проводећи је кроз мрачна митарства, нека је приведу к светлости милосрђа Твог!
Рекавши то, преподобни ућута. И три дана нити проговори нити очи отвори, те би се могло помислити да је умро, да се није примећивало слабо дисање у њему. Због тога су братија били у великој тузи и жалости. Но провевши три дана у таквој болести, преподобни се подиже са постеље и рече сабраној братији: Браћо моја и оци, ево време живота мог већ се завршава, као што ми Господ објави у пештери за време Великог Поста. Хајде сада, договорите се кога желите да вам поставим за игумана уместо мене.

Чувши то, братија се веома ожалостише и ударише у плач. Онда изађоше напоље да се договоре, и сви се сложише да за игумана изаберу управитеља хора Стефана. Идућег дана преподобни опет сазва сву братију и упита их: Какву одлуку донесосте, децо; ко је између вас достојан да буде игуман? На то сви одговорише да је достојан Стефан. Преподобни дозва к себи Стефана, благослови га на игуманство место себе и рече му: "Чедо, предајем ти манастир; чувај га брижљиво; држи богослужбени поредак који сам ја завео, и у свему се придржавај манастирских предања. Устав не мењај, него све ради по закону и по манастирском поретку". Затим преподобни изговори многе поуке братији, да се покоравају новом игуману. Онда отпусти братију претcказавши им суботу као дан свога престављења и рекавши им: Када се сунце роди, душа ће моја изаћи из тела.
После тога преподобни поново позва к себи Стефана и насамо га поучи много како да пасе своје свето стадо. Пошто преподобни веома изнеможе од болести, то Стефан не одлажаше од њега, служећи га са смирењем. А када настаде cубота, у свитање преподобни Теодосије посла по братију. Када се сви иноци сабраше, он праштајући се с њима с љубављу целива свакога, док су сви плакали и ридали због растанка са тако добрим пастиром. Затим им рече: Децо моја љубљена и браћо! Ето, с љубављу вас све целивах, јер одлазим Господу мом, Исусу Христу. Ево вам и игумана кога сами изабрасте; њега имајте за духовног оца, њега слушајте, и по наређењу његовом све творите богоугодно. А Бог који је сва блага створио речју и премудрошћу, нека вас сам благослови и сачува од замки лукавога врага; и нека до последњег даха вашег сачува веру вашу тврдом и непоколебљивом у једномислију и у једној љубави. Још вас молим и заклињем: у овој одећи у којој сам сада, сахраните ме у пештери, где сам проводио Велики Пост; не умивајте убого тело моје; и нека нико од световних људи не види моју сахрану, него само ви монаси сахраните тело моје на месту које означих.
Слушајући ове речи из светитељевих уста, братија су силно плакали. Преподобни пак, поново их тешећи, говораше: Ево, обећавам вам, браћо и оци, да иако телом одлазим од вас, ипак ћу духом свагда бити с вама. - После ових речи преподобни их отпусти све, не оставивши никога поред себе. А један од братије, који га увек служаше, начини од споља малу рупицу на вратима, и вираше кроз њу. И гле, преподобни устаде и, павши ничице, са сузама мољаше милостивог Бога за спасење душе своје, призивајући у помоћ све Свете, особито Пресвету Владарку нашу Богородицу, којој повераваше на чување стадо своје и обитељ своју. После молитве он опет леже на постељу своју, и пошто се мало одмори, подиже очи к небу, и радосна лица громко рече: Благословен Бог! Ако је тако, онда се већ не бојим, но с великом радошћу одлазим из овога света.
А ово рече, видевши неко виђење. Затим, испруживши ноге и прекрстивши руке на грудима, он предаде своју свету душу у руке Божје и придружи се свима Оцима, у суботу, 3. маја 1074. године. Братија онда, силно оплакавши светог Теодосија, однесоше у цркву свето тело његово, и тамо сатворише уобичајене молитве и песмопјенија за престављеног.
По дејству божанског промисла одмах се рашчу о кончини светог Теодосија, и силан се народ, и многи бојари, сами од себе cлегоше пред манастирска врата, очекујући када ће светитељево тело изнети из манастира ради сахране у пештери. А братија, затворивши врата, никога не пуштаху у манастир, чекајући док се народ разиђе, па да онда без мирјана сахране светитељево тело, као што ои сам беше наредио. И гле, по промислу Божјем небо се изненада наоблачи и паде велика киша, те се народ разиђе. Тек што се народ разиђе, киша престаде и сунце опет сину. Тада братија изнесоше тело светитељево из цркве, однесоше у пештеру, и тамо чесно сахранише.
У тренутку светитељевог престављења кнез Свјатослав се налазио недалеко од Печерског манастира. И гле, он виде над манастиром огњени стуб од земље до неба. И по томе он разумеде да се преподобни Теодосије преставио, и рече присутнима: Држим да се преподобни Теодосије данас престави од земље на небо; јуче бејах код њега и видех да је тешко болестан. - Онда посла да се обавести о преподобном. И сазнавши да се заиста преставио, плака много за њим.
Те године молитвама блаженога Теодосија сва се манастирска добра умножише; на њивама беше обилан род, а у стоке приплод, као никада раније. Видећи то, братија се опоменуше обећања светог оца свог, и прославише Бога што се њихов учитељ и наставник удостоји такве благодати Божје. Ова благодат Божја показиваше се после смрти светог Теодосија у многим чудесима, која светитељ чињаше на усрдне молитве оних који га призиваху у помоћ.
У то време кнез Свјатослав се силно разљути на једног бојарина. Многи говораху да ће га кнез послати на заточење. А тај бојарин усрдно cе мољаше Богу и призиваше у помоћ преподобног Теодосија, говорећи: Знам, оче, да си свет; ево, ја сам у невољи, похитај, молећи небеског Господара да ме избави од ње. - И гле, када бојарин заспа, јави му се преподобни Теодосије и рече: Што си тако жалостан? Зар ти сматраш да сам ја отишао од вас? Иако сам се телом одвојио, ипак сам духом стално с вама. Ето, сутра ће те кнез без икаквог гнева позвати и опет ти вратити пређашњи чин. - Тргнувши се из сна, бојарин виде на јави како преподобни излази из собе на врата. И зби се како светитељ прорече. И отада бојарин гајаше још већу љубав према светитељевом манастиру Печерском.
Један човек, спремајући се на пут, донесе у манастир преподобног Теодосија ковчежић пун сребра и предаде га на чување своме познанику, црноризцу Конону. То виде један од братије, по имену Николај. И потстакнут ђаволом, он украде ковчежић и сакри га. А кад Конон уђе у своју келију и не нађе у њој ковчежић, веома се ожалости, и стаде се са сузама молити Богу, призивајући у помоћ преподобног Теодосија. Задремавши мало потом, Конону се јави у сну преподобни Теодосије и рече му: "Сребро због кога си ожалошћен, узе црноризац Николај потстакнут ђаволом, и сакри у пештери". А показа му и место где беше сакривено, и рече му. "Иди и, не говорећи никоме, узми своје". Пробудивши се, обрадовани монах устаде брзо, запали свећу и оде на указано место. Тамо пронађе украдени ковчежић, и узнесе благодарност Богу и његовом угоднику, преподобном Теодосију.
Догоди се још и ово: Један клирик велике саборне кијевске цркве свете Софије тешко се разболе: имао је силну ватру. А кад се мало освести, он мољаше Бога и преподобног Теодосија да му олакшају патње. И тако једва заспа. И гле, он у сну виде преподобног Теодосија који, дајући му свој штап, рече му: "Узми га и ходи са њим". Пробудивши се, болесник одмах осети да ватра у његовом телу слаби и болест нестаје. И кад оздрави, он оде у Печерски манастир и исприча братији како се исцели од болести молитвама преподобног Теодосија. Чувши то, иноци одадоше славу Богу који такву благодат даде слузи свом а оцу њиховом.
А догоди се још и ово. За време свога игумановања у Печерском манастиру преподобни Теодосије установи да се у току свете четрдесетнице Великога Поста, у петак прве седмице, предлаже на трпези братији, као добрим подвижницима који су се потрудили у уздржању, потпуно чист хлеб, обавезно са медом и маком. Овог установљења држао се увек и блажени Стефан[22], кога сам преподобни Теодосије постави за игумана. После блаженог Стефана игуманство прими у Печерском манастиру блажени Никон[23]. Када наступи Велики Пост, он нареди келару да у петак прве седмице светог Поста поступи по установљењу преподобног Теодосија. Али келар не поступи по наређењу игумановом и не испуни установљење преподобног Теодосија, изговарајући се да нема брашна за такав хлеб. Но сам Бог не допусти да се уништи обичај, установљен светим Теодосијем: јер када се братија после свете литургије упутише у трпезарију на постан обед, гле, однекуда им неочекивано довезоше пуна кола чистога хлеба. Видећи то чудо, братија прославише Бога и његовог угодника, који их не остављаше и после одласка свог од њих из овог живота. Уопште, братија прослављаху оца и наставника свог, преподобног Теодосија, који је ради добра монаха чувао установљење своје и испуњавао обећање своје: увек указивао помоћ манастиру, помоћ на коју је својим богоугодним делима стекао право да је измољује од Господа. Помагани светим многомоћним молитвама праведника преподобног Теодосија, нека се и ми удостојимо добити дар Божји: живот вечни у Христу Исусу Господу нашем, слављеном са Богом Оцем и Светим Духом вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АХМЕДА[24]

Aхмед живљаше у Цариграду. Он имађаше робињу Рускињу. По његовој дозволи ова његова робиња као хришћанка одлажаше о празницима у цркву. Кад се враћала из цркве Ахмед је осећао неисказано диван мирис који се лио из ње. И он је упита, шта она у цркви једе, те тако мирише? Она му одговори да једе нафору и пије свету водицу, агиазму. Ахмед тада призва једног свештеника Велике Цркве и замоли га да му обезбеди једно место у цркви где би стајао за време службе када Патријарх буде служио о празнику, и да га извести о томе. Свештеник поступи по Ахмедовој молби. Одређеног дана Ахмед оде у цркву. И када у току свете литургије Патријарх благосиљаше народ, Ахмед виде где из тросвећњака и Патријархових прстију избијају зраци и падају на главе свих присутних хришћана, само не падају на његову, Ахмедову главу.
Видевши ово чудо, Ахмед после свете литургије позва свештеника и одмах прими свето крштење. Крстивши се Ахмед остаде потајни хришћанин. Но једном се на једноме скупу угледних људи расправљаше питање о томе, ко је највећи, и шта је највеће у овоме свету. И кад упиташе Ахмеда шта он о томе мисли, Ахмед што је могао громче изјави: "Највеће од свега у свету јесте вера хришћанска". И онда Ахмед неустрашиво објави да је хришћанин, и изложи главне истине хришћанског домостроја спасења човека и света, извршеног Богочовеком Христом. Због тога Ахмеду би глава одсечена. И тако он мученички пострада за Господа Христа, и стече себи венац мучеништва.
Свети Ахмед пострада у Цариграду 3 маја 1682 године.

ПРЕНОС МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ ЛУКЕ ЕЛАДСКОГ[25]

СПОМЕН СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ СЕДАМ МУЧЕНИКА

Скончали за Христа Господа у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ИКУМЕНИJА, ЕПИСКОПА ТРИКАЛСКОГ

Овај мудри и учени тумач Светога Писма живљаше у 10 веку и бејаше епископ града Трикале у Тесалији. Његов спомен нарочито се поштује у епархији Трикалској у Грчкој, а његова богомудра тумачења читају сви Православни.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан је царовао источном половином Римске царевине од 284 до 305 године.
2. Тиваида је покрајина у Средњем Египту.
3. Намесник Ариан је касније сам постао хришћанин и удостојио се венца мученичког. Спомен се његов празнује 14 децембра.
4. Дужност чтеца састојала се не само у читању, него и у чувању богослужбених и светих књига.
5. Диоклецијанов указ о гоњењу хришћана наређивао је не само да се хришћани гоне, него и да се храмови њихови руше, и свете књиге њихове cпаљују. Због тога намесник Ариан и тражи од Тимотеја његове богослужбене и свете књиге.
6. Стотник је старешина једног одреда војске, обично од сто људи.
7. Патријарх цариградски Николај I Мистик. Постао патријарх 895 год. А године 906 он одлучи од светог Причешћа цара Лава VI Философа што је ступио у четврти брак. Зато га цар протера на острво Ирију. Но 911 год. партијарх Николај би поново враћен на свој престо, на коме и остаде све до своје смрти, 925 године.
8. Изгледа да је то онај Павле који се празнује 27 марта.
9. У старини се Пелопонезом називао јужни део данашње Грчке.
10. Преподобни Петар се упокојио у десетом веку. Године 1421 његове су свете мошти пренесене из Аргоса у Навилион. Очевици казују: при откривању његовог гроба затресла се земља, ваздух се испунио миомиром, догодила су се многа исцељења.
11. Спомен преподобног Антонија празнује се 10 јула.
12. Преподобни Нестор подвизавао се у Печерском манастиру још за живота преподобног Теодосија. Осим Житија преподобног Теодосија он је још написао Житије светих благоверних кнезова Бориса и Гљеба. Сем тога он је оставио првобитну историју Русије, или Летопис, где он по годинама излаже историју Руске земље. Због овог рада њему је и дат назив "Летописац". Летопис Несторов завршава се 1111 годином. За своје подвижничке трудове преподобни Нестор је светом Црквом увршћен у светитеље. Спомен се његов празнује 27 октобра.
13. Васиљев под именом Васиљкова постоји и данас као среско место у Кијевској губернији. Налази се 40 километара на југозападу од Киjева поред реке Стугне, притоке Дњепра. - Преподобни Теодосије рoдио се између 1035 - 1038 године.
14. То је било 1055-1056 г. Јарослав Владимирович кнезовао је од 1019-1054 год.
15. То је било године 1056-1057.
16. Види његово житије под 19 новембром.
17. Изјаслав је кнезовао од 1054 дo 1073 године, па онда по други пут од 1076 до 1078 године.
18. Види његово житије под 28 јануаром.
19. Свети Јефрем путовао је у Цариград; тамо је преписао устав Студитског манастира. Овај устав је у почетку деветога века саставио свети Теодор Студит, игуман Студитског манастира у Цариграду. Крајем деветог века Руска Црква је увела овај устав као руководство, и држала га cе до половине XIV века, када овај устав почиње уступати место јерусалимском уставу, који је светим Савом Освећеним у шестом веку заведен по палестинским манастирима. У основу Студитског устава свети Теодор је ставио општежићна правила манастирског живота светог Василија Великог.
20. Чувар манастирских cтвари; монах, монахиња што води манастирско домаћинство.
21. Теодосије на грчком значи: дани од Бога; у преносном смислу: испуњен даровима од Бога.
22. Игумановао од 1074 до 1078 године.
23. Игумановао од 1078 до 1088 године.
24. У многим Синаксарима његов спомен је под 24. децембром.
25. Његово житије под 7 фебруаром.