ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученици Еспер, Зоа, Кириак и Теодул. У време цара Адријана (117-138) неки Катал незнабожац купи као робове Еспера, жену му Зоу и синове њихове Кириака и Теодула. Како ови беху убеђени хришћани, то не хтедоше ништа окушати од идолских жртава, него оно што им се даваше они бацаху псима, а сами гладоваху и трпљаху. Сазнавши за ово Катал, разгневи се веома, па поче тешко истјазавати све своје робове. Најпре мучаше децу, но деца осташе непоколебљива у вери, и, шта више, тражаху од мучитеља теже муке. Најзад сви четворо буду бачени у огњену пећ где после благодарне молитве предаду дух свој Господу. Тела њихова остану читава и неопаљена од огња.

2. Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски. У данашњи дан празнује се пренос његових моштију и чудеса од истих. А живот и рад овога великог светитеља описан је под 18. јануаром. 

3. Свети мученици Борис и Гљеб. Синови великога кнеза Владимира, покрститеља руског народа. До свога крштења Владимир имаше много жена, и од њих децу. Борис и Гљеб беху браћа од једне мајке. Пред смрт Владимир раздели државу на све своје синове. Но Свјатополк, најстарији му син, кнез кијевски, пожели да узме и делове намењене Борису и Гљебу. Зато посла људе те на једном месту уби Бориса, а на другом Гљеба. Беху ова два брата необично побожна и у свему богоугодна, и сретоше смрт са молитвом и уздизањем свога срца ка Богу. Њихова тела остану нетљена и благоухана, и буду сахрањена у граду Вишгороду где до дана данашњега исходи из њих благодатна сила, која исцељује људе од разних болести и мука.

4. Свети Михаил (Борис), цар Бугарски. Рођен и васпитан као незнабожац. Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу добије име Михаил. Патријарх Фотије пошаље му свештенике, који постепено крсте сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарској противили су се новој вери, али је нова вера победила, и крст се заблистао на многим храмовима што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима, као и међу Србима, утврдише нарочито Петочисленици Охридски, ученици светих Кирила и Методија, који су народу проповедали на народном, словенском језику, науку Христову. Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати Хришћанство, Михаил се обуче поново у војводско одело, припаса мач, скиде Владимира с престола па постави млађег сина Симеона. Потом поново обуче монашку ризу, повуче се у тишину, и у подвигу и молитви мирно сконча земни живот "у благој вери, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа, велик, чесан и благоверан", и пресели се у небески живот 2. маја 906. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ АТАНАСИЈА ВЕЛИКОГ, АРХИЕПИСКОПА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ

У данашњи дан празнује се пренос његових светих моштију и чудеса од њих.[1] А живот и рад овог великог Светитеља, "Оца Православља", описан је под 18. јануаром.
Овде ћемо дати само прегршт духовног бисерја из пребогате божанском мудрошћу ризнице Св. Атанасија Превеликог, из његових богонадахнутих дела.
- Ово је првобитно предање и учење и вера Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве коју је Господ дао, Апостоли проповедали, и Оци очували, јер је на тој вери Црква утемељена, и онај који од ње отпадне нити јесте нити се зове хришћанин. Дакле: Тројица Света и Савршена, у Оцу и Сину и Светоме Духу богословствована, која у Себи ничега туђег ни споља помешаног нема..., него је Себи равна и нераздељива природом, и једна је њена енергија (дејство). Јер Отац кроз Логоса у Духу Светом све твори, и тако се очувава јединство Свете Тројице, и тако се Један Бог у Цркви проповеда: "Који је над свима, и кроза све, и у свему" - (Еф. 4, 6). И то: , Над свима' као Отац, као почетак и извор; , кроза све' кроз Логоса; , у свему' пак у Духу Светом. А Тројица је не само по имену и замисли речи, него истином и бићем Тројица (Посл. Серапиону I, 28).
- Свето Предање, као што су нам га Оци предали, јесте истинито учење. А доказ истинитости истинитих учитеља јесте то што једно и исто исповедају међу собом и што не поричу ништа ни у односу према себи самима ни у односу према својим Оцима. Они пак који се не понашају тако уствари су искварени и не могу се називати истинским учитељима. Тако Грци (незнабошци), који не уче једно и исто, него се међусобно не слажу, немају истинито учење, док Светитељи, као прави проповедници Истине, слажу се међу собом и не противрече сами себи. Јер, ако су и живели у разним временима, они сви теже једном истом, пошто су пророци Једнога истога Бога и пошто сагласно проповедају једну исту реч Еванђеља (О Никејском Сабору, 4).
- Што је предано вери, то се постиже не људском мудрошћу него слухом вере. Учење о Божанству не даје се у логичким доказима, него помоћу вере и смерног побожног размишљања (Посл. Серапиону I, 17. 20).
- По доброти и сили својој Бог борави у свему, а по природи Својој - изван свега (О Никејском Сабору, 11).
- Када душа скине са себе сву прљавштину греха која се разлила по њој, и чува чистом своју боголикост, тада она, просветљена њоме, као у огледалу гледа у њој лик Очев - Логоса, и у Логосу - Оца. (Против Јелина, 34).
- Отац Господа нашег Исуса Христа као најбољи Управитељ Својом сопственом Премудрошћу и Својим сопственим Логосом (Сином), Господом нашим Исусом Христом, свиме спасоносно управља и све уређује и чини како сам најбоље зна... Отац је вечним Сином Својим сву твар створио и уредио, и озарава је Својим Промислом. Логос пак Божји, као добри Логос (Син) доброга Оца, удесио је поредак у васељени спајајући супротности са супротностима и из тога извлачећи пуну хармонију. Као Божја Сила и Божја Премудрост Он покреће небо, а земљу је учврстио не наслонивши је ни на шта. Њиме је сунце постало светлосно и обасјава васељену. Од Њега месец и звезде имају своју меру светлости. Њиме се и вода држи у облацима, и дажд натапа земљу. Њиме је и море омеђено, и земља украшена разним биљем... Њиме је и човек створен мудрим и разумним, по слици Божјој... Природа створених бића и твари, пошто је створена из ничега (из небића), узета сама по себи јесте нешто трошно, немоћно и смртно. Зато да се не би сва твар као трошна и распадљива поново вратила у небиће, добри Бог, Који је сву твар створио Својим Логосом, није оставио твар да се својом сопственом природом заноси и колебa, од чега би јој претила опасност да поново утоне у небиће, него као Добар управља васељеном и подржава је у бићу Својим Логосом, Који је и сам Бог, да би твар, обасјавана управом, промислом и уредбом Логоса, могла чврсто стајати у бићу и не подвргнути се ономе чему би се могла подвргнути (тј. пропасти и небићу) када је Бог Логос не би чувао... Као што музичар, наштимовавши харфу и вешто спајајући дубоке тонове са високим и средњим, производи једну мелодију, тако и Логос, Божја Премудрост, држећи васељену као харфу, својим мигом и вољом прекрасно и складно производи свет и један поредак у свету, и на тај начин Њиме се ствара нека чудесна и (ваистину божанска хармонија (Против Јелина, 40-43, 81).
- Наш је дом црква, и у њој треба да нам је и мишљење једно и исто, јер на тај начин верујемо да ће и Господ обитавати заједно са нама, као што је рекао: "Уселићу се у њих и живећу у њима" (2 Кор. 6, 16), и: "Овде ћу се настанити јер сам је заволео" (Пс. 131, 14). А то , овде' где је, ако не тамо где се проповеда једна иста вера и побожност? (Томос Антиохијцима, 1).
- Праву и истиниту веру подарио је Цркви сам Христос; њу су проповедали Апостоли, и њу су нам предали Свети Оци (Писмо Афричким епископима, 1).
- Довољна је и потпуна је она вера која је исповеђена на Никејском Сабору (тј. Првом Васељенском), да би се уништила свака нечестива јерес и да би се утврдило и подржало црквено учење (Исто).
- Свети Никејски Сабор (Први Васељенски) заиста је јавно и писмено изобличење против сваке јереси. Оци тог Сабора су исповедили веру у Оца и Сина, а додали су и веру у Духа Светога, осудивши оне који хуле на Духа Светога називајући Га створењем. Они су исповедили пуну и савршену веру у Свету Тројицу и тиме су обзнанили карактер вере у Христа и учење Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Јер постало је јасно свима, и нико од хришћана више у то не сумња, да наша вера није вера у твар, него у Једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог, и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Његовог Јединородног, и у једнога Духа Светога, Једнога Бога познаванога у Светој и Савршеној Тројици, у Коју смо и крштени и у Којој се сједињујемо са Божанством, верујући да ћемо наследити царство небеско у Христу Исусу Господу нашем, кроз Којега слава и моћ Оцу са Светим Духом у векове. Амин (Писмо Афричким епископима, 11).
- Који хуле Духа Светога и говоре да је Он створење, нека се постиде због следећег. Ако Тројица јесте Тројица, и ако је вера наша вера у Тројицу, нека кажу: да ли је Тројица увек Тројица, или је било када Тројице није било? Ако је пак Тројица вечна, онда Дух Свети није твар пошто вечито сапостоји са Логосом и у Њему јесте. Јер твари, било је времена када нису постојале. Ако је пак Дух твар, а твари су постале из ничега, онда је очигледно да је било када Тројице није било него је била Двојица. А шта је безбожније рећи него то?... Као што Син, будући увек Сином, није твар, тако и Тројица, будући увек Тројицом, ништа нема у Себи тварно, те стога и Дух није твар. Као што је увек била Тројица, тако је Она и сада; и као што је она cада, тако је увек била и јесте Тројица, и у Тројици: Отац и Син и Свети Дух (Посл. Серапиону III, 7).
- Мада није могуће схватити шта је Бог, ипак је могуће рећи шта Он није (Писмо монасима, 2).
- Бог ни у коме нема нужде; Он је довољан Себи и испуњен Собом, и у Њему се све садржи, или боље рећи - Он свему даје биће (Против Јелина, 28).
- Благодат и дар што се у Тројици даје, даје се од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Јер као што дарована благодат јесте од Оца кроз Сина, тако и ми не можемо бити заједничари дара благодати у Духу Светоме. Јер поставши заједничари Његови, ми имамо љубав Оца, благодат Сина, и заједницу самога Духа (Посл. Серапиону I, 30).
- У Цркви треба увек одбацивати и спречавати оно што јој је страно и што изазива саблазан, а више од свега држати се мира и слоге, само под условом да вера буде здрава (тј. правилна, православна). Тада ће нас и Господ помиловати и оно што је раздељено сјединити. А када буде једно стадо, опет ћемо сви имати једнога Вођу - Господа нашег Исуса Христа (Томос Антиохијцима, 8).
- За изучавање Светога Писма и за истинско знање потребан је добар живот, чиста душа и врлина по Христу, да би тако ум, идући кроз ту врлину, могао достићи и схватити оно чега је жељан, и научити о Богу Логосу онолико колико је доступно људској природи. Јер без чистог ума и без подражавања живота Светих, нико не може схватити речи Светих (О очовечењу Логоса, 57).
- Тело је као харфа на којој душа, разумна и бесмртна, као музичар свира. Душа креће тело, а она сама себе покреће, јер кретање душе није ништа друго до живот душе. За тело велимо да живи када се креће, а умире када престане да се креће, тј. када га душа напусти... Живот пак душе је Логос Божји, и она се умртвљује чим се одвоји од заједнице с Њим (Против Јелина, 32-33).
- Велики злочин чини епископ кад напушта Цркву и не води бригу о Божјем стаду. Јер отсуство пастира даје повод вуковима за напад на стадо. То су тражили Аријанци, а и сви други јеретици, да у отсуству нас пастира нађу згоду за обмањивање народа својом нечестивом науком. Ако дакле будемо бежали, какав ћемо онда одговор дати оним правим епископима, или још боље - Ономе који нам је поверио стадо, Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем и истинском Цару свих, Који ће судити свој земљи? (Апологија цару Констанцију, 26).
- Чаша Свете Тајне, тојест Свето Причешће Тела и Крви Христове, налази се само код законитих предстојатеља Цркве. Ту Свету Тајну имају само представници Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Њу су црквене старешине примиле по црквеним канонима (правилима) и она једино припада предстојатељима (епископима и свештеницима) Католичанске (= Православне, Саборне) Цркве, и једино се они законито из ње причешћују пред народом. Јер Крвљу Христовом једино се они могу причешћивати, и нико други, тј. ниједан јеретик. Сваки који врши Причешће противно црквеној установи и правилу, наноси увреду Крви Христовој... Јер како може бити позната Чаша Христова онима који Христа не знају? И како се могу правити да поштују Чашу Христову они који Бога те Чаше срамоте (својом јересју)? (Апологија против Аријанаца, 11, 17).
- Царе, престани прогонити Цркву, и сети се да си смртан човек; убој се судњег дана и сачувај себе чистим за тај дан. Не мешај се у црквене ствари, и немој да ти нама (епископима) заповедаш о томе, него се ти пре од нас учи њима. Теби је Бог уручио царство, а нама епископима је поверио ствари Цркве. И као што се онај који твоју власт руши противи заповести Божјој, тако се бој да и ти, присвајајући себи оно што се тиче Цркве, не подлегнеш великој осуди. Јер је написано: "Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу" (Историја Аријанаца, 41-45).
- Блажени и свети Оци наши имали су овакво владање у животу: Гоњени нису се бојали, него су показивали још већу храброст своје душе затварајући се у загушљивим и тамним местима и подносећи тамо све тегобе. Када им је пак долазило време смрти, нису бежали од ње. Они су схватили да не треба бежати од часа смрти, нити пак предухитравати оно што нам је Промисао Божји одредио, нити опет супротстављати се Његовом мудром плану ("икономији") о смрти, по ком плану су свети некада и сачувавани (од смрти), да не би поступајући дрско сами себи проузроковали страх и бојазан, као што је написано: "Дрзак на речима, сам ће себе уплашити" (Приче 13, 3)... Избегавајући понекад смрт светитељи нису били оптуживани за бојажљивост, него су шта више били похваљивани од Господа, који вели: "Блажени прогнани правде ради" (Мт. 5, 10)... Они су на тај начин били сачувани за свој народ, да би га поучавали, јер је по мудром плану ("кат'икономиан") Господњем било и то њихово бежање и избегавање гњева гонитељева. Бежећи, они су по Промислу Божјем били сачувани као лекари за оне којима је потребна благодат. За све пак друге, и уопште за све нас људе, важи ово правило: када нас гоне да бежимо и када нас траже да се скривамо, и да не будемо дрски да кушамо Господа, него да чекамо док не наступи одређено време смрти, или док Судија не одлучи о нама нешто што Он сматра за добро. С друге пак стране, да будемо спремни да, када нас време позове, и када нам то буде одређено, да се тада "боримо за истину до смрти" (Сирах 4, 28). Тако су чинили и свети Мученици у време гоњења: прогањани - бежали су, и не будући пронађени - очекивали су; када су пак били откривани - онда су храбро страдали за Господа. А ако су неки од њих и сами добровољно ступали пред гонитеље, онда су то чинили не тако једноставно, него су својом мученичком смрћу потврђивали, и то је свима постајало јасно, да је та њихова ревност и то њихово добровољно предавање било од Духа Светога (Апологија о свом бекству, 17-22).
- Син Божји, Господ и Спаситељ наш Исус Христос, ради нас поставши човек и уништивши смрт и ослободивши род наш од робовања трулежи, подарио нам је уза све остало и слику анђелске светости да је имамо на земљи, тојест девичанство (παρθευία). Саборна (Православна) Црква назива оне који имају ту врлину невестама Христовим. Гледајући њих као храмове Логоса Божијег, Јелини (незнабошци) се диве; јер заиста нико није могао да оствари то честито и небеско звање него једино ми хришћани. То пак и јесте нарочито велики доказ да ми поседујемо истинско и право богопоштовање (Апологија цару Констанцију, 33).
- Међу првим анђелским девственицима и монасима био је преподобни Антоније Велики. Раздавши све родитељско имање, Антоније је сву своју љубав и све своје стварање устремио на усрдни подвиг. Радио је сопственим рукама, јер је чуо реч Св. Писма: Ко не ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Оно што је зарађивао трошио је један део за хлеб, а остало је раздавао невољнима. Он се стално молио, знајући из Св. Писма да се треба молити непрекидно (Мт. 6, 6). Уопште, он је тако пазио на оно што се читало из Св. Писма, да ништа од прочитанога не упусти да падне доле, него да све држи у себи, тако да му је надаље памћење служило уместо књига (Живот Антонијев, 3).
- У почетку свог подвижничког живота Антоније је одлазио код познатих подвижника и, искрено им се подчињавајући, од свакога је учио његове посебне врлине и подвиге. Од једнога се учио радости, од другога усрдној молитви, од трећега негневљивости, од четвртога човекољубивости, од петога бдењу и неспавању, од шестога мудрости учења и речи, од седмога cтрпљивости и издржљивости, од осмога посту и лежању на земљи, од деветога кротости, од десетога дуготрпељивости. Од свих пак заједно он се учио побожној вери у Христа и њиховој међусобној и узајамној љубави. Тако испуњен свим тим, он се враћао у место свога подвизавања и онда се старао да сваку од тих врлина које је видео код подвижника стекне и оствари у себи (Живот Антонијев, 4).
- Нама је печат и тврђава вера у Господа нашег Исуса Христа (Живот Антонијев, 9).
- Најпре ово знајмо: демони (ђаволи) се не називају демонима зато што су такви створени, јер Бог ништа зло није створио, него су и они створени добрима; међутим, они су сами отпали од небеског умовања, и од тада се ваљају у земљаном блату. Они су и Јелине (незнабошце) преварили, и нама хришћанима завиде, и свашта чине да би нас спречили да се не успењемо на небо, и на тај начин стигнемо тамо одакле су они спали. Зато нам је у борби са њима потребно много молитве и подвига, да бисмо, добивши од Духа Светог дар разликовања духова, могли упознати њихове замке и избавити се од њих... Не треба се бојати демона и њихових искушења и злих помисли, које они убацују, јер се молитвама и постовима и вером у Господа они лако обарају и побеђују (Живот Антонијев, 22-23).
- Господ Христос као Бог побеђивао је демоне, а ми, научивши се од Светитеља, треба да чинимо исто што су и они чинили и да подражавамо њихову храброст, веру и начин живљења (Живот Антонијев, 27).
- Највеће оружје против ђавола је прави живот и вера у Бога (исто, 30).
- Шта је боље и правилније говорити него да Логос и Син Божји, поставши човек, није се изменио већ је остао исти и ради спасења и доброчинства људима узео на Себе тело људско, да би, узевши удела у људском бићу, учинио људе заједничарима божанске и умне природе (Живот Антонијев, 74).
- Син Божји је постао човек, да би људе учинио синовима Божјим. Он је постао Бог да би се ми обожили и постали богови по благодати (Против Аријанаца, I, 40).
- Чувајмо себе увек чистим од јеретика и расколника, и чувајмо предање Светих Отаца, а пре свега - правилну и побожну веру у Господа нашега Исуса Христа (Живот Антонијев, 89).
- Највећма се старајмо да се слажемо и сједињујемо међусобно, а пре свега да се присаједињујемо Господу нашем и затим Његовим Светитељима. (Исто, 91).
Молитвама Светог оца нашег Атанасија, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕСПЕРА, ЗОЈЕ, КИРИАКА И ТЕОДУЛА

Свети мученици Еспер и супруга му Зоја и два сина њихова Кириак и Теодул беху гости на земљи као Авраам, отац изабраних (ср. Јев. 11, 13) а грађани небески. Њих као робље[2] купи угледни Римљанин Катал и жена му Терција. Овај Катал се беше преселио из Рима у малоазијску покрајину Памфилију у град Аталију[3]. Купујући себи робове, Катал купи из Фригије[4] ове свете мученике, који беху хришћанског порекла, украшени побожношћу, пуни наде у Господа.
Незнабожац Катал са својом женом и осталим домаћима, одани идолопоклонству, приношаху жртве идолима које називаху својим боговима. А верне слуге Христове, гледајући њихово глупо незнабожје, много туговаху. И не јеђаху од јела што им давaху, сматрајући их за идоложртвене, јер се у дому њихових господара, налажаху идоли. Једном света Зоја, добивши храну од својих господара, приђе вратима и рече вратару: Иди и одмори се мало; а ако устреба, ја ћу те пробудити; ти си се већ много заморио, пошто си сву ноћ бдио, дочекујући и испраћајући људе, које ташта вера њихова привлачи у дом господара нашег, да се клањају тобожњој богињи - Фортуни[5].
Вратар је послуша, удаљи се мало од врата и заспа у дворишту. А света Зоја, бојећи се да га својим лавежом не разбуде пси који беху недалеко привезани, даваше им по мало хлеба, а све остало раздаде ништима, и путницима, саветујући им да пређу у хришћанску веру. Дужност свете Зоје у дому Катала била је, да храни домаће животиње, а њен муж и њени синови обављали су друге послове које су им одређивали. Они су по цео дан радили, и тек су на заласку сунца узимали помало хране, за коју су насигурно знали да није оскврнављена незнабожачким жртвеним обредима. По Божјем промислу та им је храна однекуд слата, и они се сећаху речи Господњих: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице, па Отац небески храни их (Мт. 6, 26).
Када једном блаженог Еспера његови господари послаше некуда на неки посао, синови Кириак и Теодул рекоше својој мајци: Ми не можемо више живети с незнабошцима; не учиш ли нас ти сама из Светог Писма, да држимо апостолску заповест: Не вуците у туђему јарму неверника (2 Кор. 6, 14). Ако ми, покоравајући се Божанском Писму желимо да одржимо заповести Господње, али се не удаљимо од незнабожаца, онда ће нас Господ сврстати са њима, и ми ћемо пропасти као и они. - А мајка одговори снновима: Како можемо отићи од њих, децо моја мила? Та они су наши господари, и имају власт над нашим телом. - На то јој синови рекоше: Христос предаде себе за нас у руке неверујућих Јевреја, и би распет, и погребен, и у трећи дан ваcкрсе. Ако дакле и ми предамо тела наша незнабожноме Каталу на мучење за Христа, и он нас убије мучећи нас, онда ће душе наше живети вечито. Зато нас, мајко, веселе и радосне изведи пред господара нашег, и ми ћемо говорити пред њим што нам Господ Христос буде ставио у уста.
И добри младићи, као храбри војници, спремаху се на страдалачки подвиг за Христа, очекујући згодан тренутак када ће ступити пред господара и исповедити име Господа Исуса Христа. И говораху међу собом: Ако нам Христос Бог наш да да умремо за Њега, онда ћемо се удостојити видети Га и бити вечито са Њим. - А мати се њихова бојаше за њих, да се као млади не уплаше мука и не поклоне идолима. Јер господари њихови још не знађаху за њих да су хришћани. И пошто мајка не жељаше да чеда своја изведе пред господара, рекоше јој синови: Зашто се бојиш тога незнабошца? Зар се не сећаш шта Свето Писмо каже: Говорах о откривањима твојим пред царевима, и не стиђах се (Пс. 118, 46).
Но једнога дана, када се њихов господар у време обеда враћао дома, ступише преда њ оба брата, Кириак и Теодул, и рекоше му: Добра ти срећа, господару видљивих тела наших, а невидљивих душа наших господар је Исус Христос - иcтинити Бог који живи на небу. - Катал се веома зачуди на овакве речи младића, и рече: Ова су деца полудела: изговарају неко туђе и непознато име, називајући Исуса Христа Богом и Господом. - Затим нареди слугама: Позовите ми оца и мајку ових младића.
Слуге не нађоше оца, већ доведоше само мајку њихову. Катал је упита: Где је твој муж? Она му одговори: Ниcи ли га ти послао у село Тритонију ради неког посла? Катал рече: Камо среће да сте и ви били с њим тамо у Тритонији, не бисте ми узрујали душу својим речима о Богу, за кога никада нисам чуо ни ја нити ико други. Уосталом, сада нисам вољан да вас испитујем; али када се Терција породи, и ја будем приносио захвалну жртву великој богињи Фортуни, тада ћу и вас испитати.
И одмах нареди да свету Зоју са њеном децом пошљу к њеном мужу у село Тритонију. Одведени тамо, они су се радовали и веселили, и сваки је од њих појао и говорио: Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати. На зеленој паши пасе ме, тамо ме настани (Пс. 22, 1-2). Извео си нас из пакла, и спасао си нас из руку смрти (Пс. 85, 13; 115, 7). Јер свети су сматрали дом господара свог за пакао, Катала - за смрт, а идоле - за огањ паклени.
Но после неког времена роди се Каталу син, и сви се грађани радоваху и празноваху заједно са Каталом поводом тога, и приношаху се захвалне жртве градcкоме идолу - поганој богињи Фортуни. У то време света Зоја мољаше се Богу за свога мужа и за децу, да не падну у искушење. Међутим Катал после гозбе рече својој жени Терцији: Нека се поводом празника нашег повеселе сви домаћи и робови наши! Она му одговори: Добро, нека се сви провеселе.
И одмах, како осталим робовима тако и Есперовој породици, послаше од идоложртвене гозбе сасуд вина и чинију меса. А света Зоја, угледавши издалека слуге где носе дарове од господара, уздахну и рече: Господе Боже, неисказани испитивачу срца људских, буди с нама странцима, јер осим Тебе, Господе, незнамо за другог Бога. Утврди нас у исповедању светог имена твог!
Пошто се тако помоли, она приђе донесеним даровима, узе месо и баци га псима, а вино просу на земљу. Роб који то беше донео, одмах се врати и исприча господару шта учини Зоја. То силно разјари Катала, и он нареди да му се одмах доведе Еспер са породицом. На путу ка господаревом дому света Зоја храбраше мужа и децу, говорећи: Немојмо се уплашити јарости незнабожног Катала и мука које нам је припремио, него их јуначки поднесимо, да бисмо трпљењем ушли у небески град Христа и његових светитеља.
Када стигоше, и ступише пред Катала, он их упита: У кога сте се уздали када дрcко зло учинисте, бацивши псима наше дарове? Уосталом, ја се не бринем толико о својој части колико о части велике богиње Фортуне. На то му света Зоја одговори: Нада и уздање наше јесте Исус Христос - Син Бога живога; а богови које ти поштујеш, то су демони. Катал јој на то рече: Ево, ја ћу твоје синове ставити на муке, да видимо да ли их може избавити од мука Христос, кога ви називате Богом.
Тада џелати обнажише оба младића, обесише их о дрво, и стадоше их стругати железним четкама. Гледајући муке своје деце, света мајка их сокољаше говорећи им: Трпите јуначки, чеда моја, трпите! Не бојте се мука на које вас ставља незнабожни Катал! - А деца јој одговараху: Ништа су ове муке, него реци поганоме мучитељу нека измисли веће, да бисмо савршеним страдањем заслужили мученичке венце. Онда света Зоја рече Каталу: Зашто ниси наредио да моју децу ставе на велике муке? јер у овим мукама не осећају болове. Хајде, стави их на велике муке!
Тада незнабожни Катал силно изби свету Зоју, па нареди да њу, блаженог Еспера и децу њихову баце у пећ веома ужарену, и одреди стражу да пази на пећ. А свети мученици у ужареној пећи појаху и слављаху Господа. Катал пак, слушајући појање и видећи светитеље неповређене у пећи, дивљаше се веома како их тако силан огањ не могаше умртвити и у пепео претворити. Но држећи да ови хришћани некаквим мађијама савлађују силу огња, он стаде смишљати најљуће муке помоћу којих би их уморио. А Свети Дух рече светим мученицима у огњеној пећи: Држите се јуначки! Катал смишља велике муке да би вас погубио.
Када они то чуше, молише се говорећи: Господе Исусе Христе, прими у миру душе наше! - И тог часа предадоше у руке Божје своје свете душе, 2 маја, у време цара Адријана (117-138 год.).
Сутрадан, када незнабожни Катал са својим једномишљеницима дође к пећи, обрете тела светих мученика неповређена од огња, и окренута лицем к истоку. А свете душе њихове већ се беху придружиле лику светих Мученика. Анђела и Арханђела. И чу се глас с неба: Уђите, праведници у рај Господа свог. А ти, незнабожни Катале, отићи ћеш у пакао да се мучиш вечито у огњу неугасивом.
И тако, незнабожни Катал прими бесконачне муке, а свети мученици Христови примише небо и настанише се у вечној радости, у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ И ЧУДЕСА СВЕТИХ МУЧЕНИКА БОРИСА И ГЉЕБА, КНЕЖЕВА РУСКИХ

Благо човеку који се боји Господа, коме су веома омилеле заповести његове. Силно ће бити на земљи семе њихово, род праведнички биће благословен (Пс. 111, 1-2). Тако говори велики цар - пророк. Ваистину блажен постаде син Свјатославов, cвети равноапостолни велики кнез Владимир, у светом крштењу назван Василије. Бојећи се Господа, он се потруди не само да сам угоди Богу него и сву државу своју, земљу Руску, просвети светим крштењем и приведе Господу као дар честан и угодан. Тога ради Господ учини силним семе његово на земљи, и благослови род његов праведнички. Налазећи се у дубокој старости и близу блажене кончине своје, којом је имао да се пресели из привременог земаљског царства у бесконачно небеско царство и из многотрудног живота у блажени живот и вечни покој, овај велики кнез позва својих дванаест синова и раздели им своју кнежевину, земљу Руску, и постави их да управљају: Свјатополка у Пинску, Јарослава у Новгороду, Бориса у Ростову, Гљеба у Мурому, Всеволода у Владимиру, Мстислава у Тмуторокани, Станислава у Смоленску, Судислава у Пскову, Изјаслава у Полоцку, Брјачислава у Луцку.
У двадесет осмој години после светог крштења блажени Владимир стаде боловати. У то време дође к њему из Ростова њeгов син Борис, кога је највише волео од све деце. Утом стиже кнезу Владимиру вест да су Печењези[6] кренули у ратни поход на Русију. И Владимир беше веома ожалошћен што због болести није могао сам да крене против њих. Забринут, он позва свог љубљеног сина Бориса, названог у светом крштењу Роман, повери му своју војску и посла га против Печењега.
Борис с радошћу крену на Печењеге, али не нашавши их он се врати назад, и заустави се на реци Алти. Ту га затече вест да се отац његов велики кнез Владимир преставио[7] у Берјестову, и да је Свјатополк, који се налазио поред кнеза Владимира, покушао да прикрије очеву смрт: увио је тело покојниково у ћилим, и кришом одвезао у град Отај, и тамо га оставио у цркви Свете Богородице.
Чувши то, блажени кнез Борис стаде плакати за оцем својим и нарицати: Авај мени, оче мој, светлости очију мојих, видело и зоро лица мога! Авај мени, зашло си сунце моје, и ја нисам био крај тебе да погребем чесно тело твоје! Зашто се не удостојих да целивам чесну седину твоју, оче мој? - Ове и многе друге тужне речи говораше кнез Борис плачући.
А Свјатополк самовласно заузе очев престо у Кијеву, јер није требало да он влада после оца. Но срце се његово испуни безаконим властољубљем и кајиновском пакосном завишћу, и он говораше у себи: Побићу сву браћу моју, и бићу једини господар у Русији. - И брату свом Борису одмах посла ову лукаву поруку: Брате мој мили, хоћу да будем у љубави с тобом, и даћу ти још земље, поред оне што си добио од оца. - Уствари, иза ове поруке скривала се његова жеља да на сваки начин убије Бориcа. А Кијевљане, пошто срце њихово не беше са њим, Свјатополк сазва и обдари многим даровима. Затим тајно оде ноћу у Вишгород, дозва к себи бојарина Пушту, и остале вишгородске бојаре: Тељца, Јеловича и Љашка, и упита их: Реците ми истину, јесте ли свим срцем за мене? Они му одговорише: Са свима вишгородцима положићемо главе своје за тебе. - Тада бедни Свјатополк рече Путши и друговима његовим: Пошто обећавате да главе своје положите за мене, онда идите и кришом убијте мога брата Бориса. - Они му обећаше да ће то учинити.
У то време кнез Борис налажаше се на реци Алти. Кијевски бојари говораху му: Иди у Кијево и заузми престо оца свог, јер је ево сва очева војска с тобом. А блажени Борис им одговори: Нећу дићи руку на старијег брата свог, кога сматрам као оца. - Чувши то, бојари и војници се разиђоше од Бориса и он остаде сам са својом послугом. И жељаше да отиде к брату Свјатополку да му се поклони, одајући му поштовање као старијем брату и главном кнезу. Уто тајно дође к светоме Борису један гласник и извести га да Свјатополк има злу намеру, јер хоће да га убије, због чега већ и убице шаље.
Но свети Борис не поверова у то, знајући да се ничим није огрешио о Свјатополка, да би могао очекивати такво зло од брата. И тог дана душа му беше узнемирена, и туга му притискиваше срце, али он сву наду полагаше у Бога. А тај дан беше субота. И ушавши у шатор свој, он се са плачем мољаше Христу Богу и Пречистој Богомајци. У свету пак недељу он устаде врло рано и нареди свештенику да служи јутрење, а сам се мољаше Господу усрдно.
Но те ноћи дођоше вишгородски бојари, послани од Свјатополка, и застадоше чувши да је блажени Борис на јутрењу. А свети Борис, обавештен да су убице од Свјатополка већ стигли, стаде се још усрдније молити говорећи: Господе, како је много непријатеља мојих! Многи устају на ме. Многи говоре за душу моју: нема му помоћи од Бога. Али Ти си, Господе, штит који ме заклања, слава моја; Ти подижеш главу моју. Гласом мојим вичем ка Господу, и чује ме са свете горе своје. Ја лежем, спавам и устајем, јер ме Господ чува. Не бојим се много тисућа народа што са cвих страна наваљује на ме. Устани, Господе! помози ми, Боже мој! јер Ти удараш по образу све непријатеље моје; разбијаш зубе безбожницима. Од Господа је спасење; нека буде на народу твом благослов твој! (Пс. 3, 1-8). И читајући даље псалтир са великим умилењем, он говораше ове псаламске речи: Теби сам привржен од рођења, од утробе матере моје Ти си Бог мој. Не удаљуј се од мене; јер је невоља близу, а нема помоћника. Оптече ме мноштво телаца; јаки јунци опколише ме; развалише на ме уста своја, као лав гладан лова и који риче. Опколише ме пси многи; чета зликоваца иде око мене. Али Ти, Господе, не удаљуј се. Сило моја, похитај ми у помоћ! Избави од мача душу моју, од паса јединицу моју... (Пс. 21, 10-13, 16, 19-20). А по завршетку јутрења, гледајући у икону Христову, он с плачем говораше: Господе Исусе Христе, који си се у обличју човека јавио на земљи ради спасења нашег и добровољно си cе дао на крст приковати ради грехова наших, Ти и мене удостој да пострадам за име твоје. И то не од противника, већ од брата мог. Али, Господе, не упиши му то у грех!
Пошто се тако помоли дуго, блажени Борис препусти себе вољи Господњој. И гле, бедне убице као љути зверови изненада навалише са исуканим мачевима и копљима, упадоше у шатор, и копљима прободоше светог Бориса. И свети мученик паде на земљу, и лежаше у својој крви. Видећи то, један од слугу светога Бориса, по имену Георгије, по пореклу Маџар, кога је блажени кнез веома волео и златну му гривну поклонио, паде на тело гоcподара свог говорећи: Нећу те оставити, господару мој мили; где је увенула красота тела твог, нека ту и ја скончам живот свој! - Убице и њега копљем прободоше. Али пошто му не могоше брзо скинути с врата златну гривну, они му отсекоше главу и бацише, те тако гривну скидоше. Убице побише и многе друге слуге светога Бориса. Тело пак мученика Бориса кукавне убице увише у шаторско крило, утоварише у кола и повезоше. Но свети мученик је још помало дисао. Путем их сретоше два Варјага[8], које Свјатополк беше послао. Када ови видеше да свети Борис још дише, један од њих одмах извуче мач и зари га у срце светитељу. И тако свети Борис сконча у недељу, 24 јула, на дан свете мученице Христине, и доби мученички венац од Господа. А чесно тело његово убице одвезоше у Вишгород, и тајно погребоше у цркви светог Василија.
После убиства светог Бориса несрећни Свјатополк смишљаше како би још и Гљеба убио. Борис и Гљеб беху од једне мајке, синови великог кнеза Владимира. Свјатополк посла преварну поруку у град Муром Гљебу, кнезу муромском: Отац је тешко болестан, и зове те, јер жели да те види. Хајде, дођи што пре. - Блажени Гљеб, веома послушан према оцу, одмах похита са малом дружином, да би затекао у животу оца свог светога Владимира, јер још не беше чуо за његово престављење. Када стиже на ушће Тме у Волгу, спотаче се коњ под њим и повреди му мало ногу. Зато седе у лађицу и крену ка Смоленску. А када стиже у Смјадин, искрца се на обалу. У то време кнез Великог Новгорода Јарослав доби из Кијева вест од своје сестре Предиславе да им је отац Владимир преминуо и да је Свјатополк убио Бориса. Онда Јарослав посла Гљебу овакву поруку: Брате, немој ићи у Кијев к Свјатополку, пошто отац наш већ умре, а Свјатополк уби Бориса, па хоће и тебе да убије.
Ова Јарослављева порука затече блаженог Гљеба у Смјадину. Гљеб силно зарида, и плакаше горко за оцем и за убијеним братом. И док он тако на том месту плакаше, дојурише убице послате од Свјатополка, и са исуканим мачевима стадоше ускакати у Гљебову лађицу. Слуге Гљебове претрнуше од страха. А свети Гљеб, угледавши убице, подиже руке к небу и поче се са сузама молити овако: Господе, буди супарник супарницима мојим; удри оне који ударају на ме. Узми оружје и штит, и дигни се мени у помоћ. Извуци мач, и пресеци пут онима који ме гоне; реци души мојој: ја сам спасење твоје (Пс. 34, 1-3).
Старешина убица, бедни Горасјер, нареди да се Гљеб убије одмах. Тада Гљебов кувар Торчин, који стајаше позади, и који беше непријатељски расположен према свом господару, извуче нож и, одпозади дохвативши светога Гљеба за главу, зари му нож у гркљан, и пресече га. И тако закла блаженога Гљеба као безазлено јагње, лишивши га овог краткотрајног и многомученог живота, у понедељак, 5 септембра, на дан Претечиног оца, светог пророка Захарије. И предстаде свети Гљеб Христу Богу у небеском царству заједно са cвојим братом Борисом. Тако се испунише на њима речи пcаламске: Како је лепо и красно, кад браћа живе заједно, у бесконачном животу, у слави светих мученика (Пс. 132, 1).
Свирепе убице светога Гљеба не удостојише чесног погреба тело његово, већ га бацише недалеко од обале на пусто место између две кладе, и набацаше сухо грање преко њега. И нико не знађаше где се налази тело убијеног кнеза Гљеба. Но Бог који не оставља угоднике своје, показиваше људима тело мучениково преко разних чудеса: на том месту појављиваше се понекад огњени стуб, понекад упаљене свеће, а понекад су пролазници слушали појање анђела. Затим, после извесног времена ловци, гонећи звериње, обретоше то чесно и свето тело где лежи читаво, јер га се ни звер ни птица не дотаче, нити га захвати и најмање труљење. И ловци известише о томе грађане. Тада сви грађани, и духовници и световњаци, изађоше у литији до тог места и узеше тело мучениково. И познаше да је то тело благоверног кнеза муромског Гљеба Владимировича, који је на том месту убијен, па га пренесоше у град и положише у цркви.
Но бедни Свјатополк се не задовољи крвљу двојице браће, светих мученика Бориса и Гљеба, већ пружи убилачку руку и на трећег брата Свјатослава, кнеза древљанског. Сазнавши за злоћу Свјатополкову Свјатослав се сакри у гори, али га убице, послате од Свјатополка, пронађоше и убише.
Потом кнез Великога Новгорода скупи војску и крену на Свјатополка да освети крв браће своје. И настаде рат између Јарослава и Свјатополка, који је трајао четири године. Понекад је Јарослав побеђивао и гонио Свјатополка, а понекад је Свјатополк, помаган од Пољака, надвлађивао Јарослава. Најзад Свјатополк би коначно побеђен на оном месту, на ком он уби светога Бориса. Јер када Свјатополк, не једанпут потучен и прогнан од Јарослава, побеже међу Печењеге, и отуда крену на Јарослава са великом војном силом, тада му Јарослав пође у сусрет и, зауставивши се на реци Алти где свети Борис би убијен, подиже руке к небу и помоли се Богу са сузама говорећи: Крв браће моје вапије са земље к Теби, Владару, Господе Боже мој! него Те молим, свемогући Творче и свеправедни Судијо, освети крв ових праведника, као што си крв Авељеву осветио на Каину, учинивши да се Каин тресе; тако учини да се и овај несрећни Свјатополк тресе, како не би могао више проливати крв братску и хришћанску. - Затим рече: браћо моја, Борисе и Гљебе, помозите ми против овог гордог убице!
Пошто заврши молитву, Јарослав крену своје пукове и судари се са Свјатополковом војском при изласку сунца. А тај дан беше петак. И јуначки се бише обе војске: и би такав покољ) какав дотада никада није био у Русији, те је крв потоцима текла. И тек предвече Јарослав надвлада, и потпуно уништи Свјатополкову силу, тако да се једва спасе Свјатополк са малом дружином, и побеже међу Пољаке. Али га на путу нападе демон страха, и раслаби му кости тако да није могао седети на коњу, већ су га носили у носилима. И он се од страха није могао задржати ни на једном месту, него је стално викао к својима: Бежите! ево их јуре за нама! - И они су бежали са њим. И када би на другом месту застали, он је опет викао к својима: Бежите! ево их јуре за нама! - И тако су бежали од места до места, носећи га, док не пројурише целом Пољском. Најзад добегоше у пустињу између Пољске и Чешке. Ту снађе рђави крај његов зли живот, јер мучен демоном, Свјатополк умре и телом и душом, и погибе вечно, наследивши пакао огњени. Тело његово кукавно дружина његова закопа у земљу на месту где он издахну, и из гроба излази страшан смрад - знак одмазде Божје и наказање злим људима.
Благоверни велики кнез Јарослав, пошто по завршеним ратовима са Свјатополком постаде потпуни господар кнежевине Кијевске, стаде распитивати за чесне мошти убијене браће, светих страдалника Бориса и Гљеба, где су и на ком месту. За светог Бориса одмах му би казано да је положен у цркви светог Василија у Вишгороду. А за светога Гљеба знађаху сви да је убијен недалеко од Смоленска, но на ком је месту положено тело његово нико од Кијевљана није знао. Утом из Смоленска стиже вест Јарославу да Бог разним чудесима обелодани тело светога Гљеба које је дуго лежало у пустом месту, и да је чесно пренесено у град Смоленск. И Јарослав одмах посла јереје и ђаконе у Смоленск. И они са највећим страхопоштовањем узеше тело светога Гљеба, унеше га у лађу и по Дњепру га повезоше ка Кијеву. Тада благоверни кнез Јарослав са митрополитом, игуманима и целокупним свештенством, и са много народа, изађе у сусрет моштима мучениковим. И сви видеше да је чесно тело мучениково читаво и нимало натрулело, и да му толико времена нимало није нашкодило, нити је поцрнело, него је бело као у живог човека, и пушта мирис из себе. И дивљаху се сви томе чуду. И однесоше свето тело мучениково у Вишгород у цркву светог Василија и положише га у камену раку поред његовог брата светог Бориса. А Бог стаде прослављати угоднике своје, јавно показујући да их је са ликом светих Мученика удостојио свога небеског царства, јер светим моштима њиховим даде дар да исцељују недуге. И многи болесници прибегаваху с вером гробу њиховом, и добијаху исцелење, и враћаху се здрави, славећи Бога прослављеног у светима.
После неког времена, по попуштењу Божјем, запали се Црква светог Василија, која беше дрвена и у којој лежаху чудотворне мошти светих, нових руских чудотвораца, Бориса и Гљеба, и не могоше је људи никако угасити, пошто је горела од крова. Они изнеше из ње све иконе и сасуде, и ништа од црквених ствари не изгоре, једино црква. И тако свети мученици остадоше да леже у гробу без цркве. Али се ипак даваху исцелења онима који долажаху с вером. И јављаху се знамења као и раније у Смјадину над телом светога Гљеба: понекад се виђао огњени стуб, понекад упаљене свеће на гробу светих, а понекад се чуло појање Анђела. И многи долажаху тамо као на неки призор. Једном дођоше Варјази, и с пренебрегавањем ходаху по земљи под којом лежаху чудотворне мошти светих мученика. И када један Варјаг крочи ногом на гроб мученика, изненада сукну огањ из гроба и опали му ноге. Не могући да то подноси, он викну и отскочи са тог места, и дружини својој показа опаљене ноге своје. И отада се не усуђиваху да се приближе томе месту, већ му се са страхом клањаху.
О овом чуду и о другим чудима која су се збивала на гробу светих мученика би обавештен велики кнез Јарослав. И он се обрадова душом што Господ прославља његову невино пострадалу браћу. И то што чу, он каза митрополиту Илариону. Заблагодаривши Богу што на Руској земљи јавља нове чудотворце, митрополит рече кнезу: Дајем ти савет добар и богоугодан: сазидај цркву над гробом светих чудотвораца, па ћемо извадити из гроба њихове чесне мошти и ставити их горе, у кивот, да би им верујући људи усрдније прибегавали и добијали оно што моле од угодника Божјих.
Овај митрополитов савет допаде се кнезу, и он се постара те убрзо сагради цркву у Вишгороду на гробу светих мученика, цркву велику и дивну, са пет кубета. И изнутра је сву иконописа, и украси сваком лепотом. И када црква би потпуно готова, и снабдевена свим потребама, дође преосвећени митрополит Иларион са клиром, дође и велики кнез са свима бојарима и мноштвом народа. И пошто отслужише у новој цркви свеноћно бдење, осветише цркву 24 јула, дана у који би убијен свети Борис. И по освећењу митрополит нареди да се раскопа земља над гробом светих. И кад копаху, из гроба излажаше мирис. И пошто раскопаше, извадише из земље сандуке са моштима светих. И приступивши са страхом и љубављу, митрополит и свештенство отворише сандуке светих, и видеше чудо предивно: тела светих мученика беху читава, неиструлела, а лица им беху светла као да су живи. И сви се силно дивљаху. Тада се и сва црква испуни јаким миомиром. И положише ове свете мошти с десне стране у цркви.
Док они још беху у цркви, у току свете литургије дође један човек хром на обе ноге. Он дође у цркву пузећи с тешком муком. Народа у цркви беше врло много, и хроми мољаше да га пропусте да приђе чесним сандуцима светих мученика. И кад приђе, и додирну их се са вером молећи се, тог часа му оздравише ноге благодаћу Божјом и молитвама светих страдалника. И он уставши хођаше пред свима. Када видеше то чудо, кнез Јарослав и митрополит и сав народ дадоше хвалу Богу и светим угодницима његовим. По завршетку литургије кнез приреди ручак за све, и отпразноваше празник како ваља. Тог дана велики кнез раздаде многе даре ништима и сирочади и удовицама.
По престављењу великог кнеза Јароcлава, на престолу велике кнежевине Кијевске наследи га његов син, благоверни кнез Изјаслав. Пошто прође доста времена, и дрвена црква подигнута Јарославом орону, кнез Изјаслав подиже нову велику цркву са једним кубетом. Када црква би готова, сабраше се у Вишгород ради преноса чесних моштију светих мученика Романа и Давида: велики кнез Изјаслав, и синови његови: кнез черњиговcки Свјатослав и кнез перејаславски Вcеволод, и митрополит Георгије са епископима: Неофитом черњиговским, Петром перејаславским, Никитом бјелогородским, Михаилом јурјевским. А дођоше и игумани: преподобни отац наш Теодосије печерски, Софроније из манастира светог Михаила, Герман из манастира светог Спаса, и многи други игумани. И сатворише светли празник. И узеше најпре чесне мошти светога Бориса које беху у дрвеном кивоту: напред иђаху преподобни црнорисци са свећама, за њима ђакони, потом презвитери, па архијереји, а за овима кнезови који на раменима ношаху свете мошти, и тако их у нову цркву пренесоше и положише. И кад отворише кивот, црква се напуни предивног миомира који је као неки танан дим излазио из моштију, што сви видеше и осетише, и зато Бога прославише. А митрополита Георгија спопаде ужас, јер није имао јаку веру према светима. Он паде ничице пред светим моштима, просећи опроштај. И пошто целиваше мошти светог Бориса, положише их у камену раку. Затим се вратише по мошти светога Гљеба које беху у каменом кивоту: узеше их, положише на саонице, па повезоше. Али кад стигоше пред цркву, кивот се не даде макнути с места. Тада би наложено народу да виче: Господе, помилуј! И кад се мољаху, покрену се кивот, па га узеше, у цркву унеше и поред светог Бориса поставише. И целиваше главу светог Бориса и руку светога Гљеба. Тада митрополит узе руку светога Гљеба и благосиљаше њоме кнезове и народ. Велики кнез Изјаслав, пошто је имао неку повреду на врату и патио од главобоље, узе митрополитову руку са руком светитеља Гљеба, прислони је на свој врат, па на главу и очи, и тог часа оздрави. И сви слављаху Бога, и угоднике његове величаху. После литургије заједно ручаше кнезови са архијерејима, и многе милостиње дадоше убогима. И отада се установи празник 2 маја: пренос чесних моштију светих мученика и чудотвораца Бориса и Гљеба.
После извесног времена Свјатослав Јарославич, кнез Черњиговски, који по изгнању Изјаслава постаде кнезом Кијевским, зажеле да у Вишгороду подигне лепу камену цркву светим мученицима Борису и Гљебу. И постави темељ, подиже зидове нешто изнад земље, па се упокоји. После Свјатослава престо кнежевине Кијевске опет прими Изјаслав, али се не побрину о зидању цркве. Пошто после неког времена Изјаслав сконча од ране задобијене у рату, на престо Кијевски седе трећи брат Всеволод Јарославич, кнез перејаславски. Он тек пред своју смрт настави са зидањем цркве коју започе Свјатослав, али се престави не довршивши је. После Всеволода у Кијеву је кнезовао Михаил Изјаславич. Заузет многим ратовима, од не предузе ништа да цркву доврши. У то време незнабошци се осилише, и многа насиља чињаху над хришћанима. Тада као нека врста заборава покри започету цркву, такође и чудеса светих мученика, иако беху многобројна. Затим Ољег Свјатославич, кнез черњиговски, покренут Богом, доврши и украси цркву, коју отац његов Свјатослав поче зидати. Али Михаил Свјатополк, кнез Кијевски, завидећи Ољегу, не пристаде да се мошти светих мученика пренесу у нову камену цркву.
По смрти кнеза Михаила Свјатополка постаде кнезом у Кијеву Владимнр Всеволодович, прозван Монамах. Он се реши да пренесе мошти светих паћеника, Бориса и Гљеба, и извести о томе све главаре земље Руске. И сабраше се код њега кнезови руски: черњиговски кнезови Давид и Ољег Свјатославичи са својим синовима, велможама и бојарима, и остали кнезови са својим бојарима; и из целе Русије слеже се врло много људи; дође и митрополит кијевски Никифор са богољубивим епископима: Теоктистом черњиговским, Лазарем перејаславским, Мином полоцким, Данилом јурјевским, и са блаженим Прохором игуманом печерским, Савом игуманом спаским, Силвестром михајловским, Петром кловским, Григоријем андрејевским, и са осталим игуманима, и са целим свештеним сабором. И Вишгород не могаше да смести толики свет. И првог маја би освећена црква. И би приређена велика гозба. Сви кнезови и епископи обедоваше код кнеза черњиговског Ољега. А убогима и гостима три дана су биле постављане ради угошћења многе трпезе. У недељу изјутра, другога маја - празник преноса чесних моштију светих кнезова Бориса и Гљеба, - после јутрења митрополит са епископима и свештенством окади кивоте светих. Затим сваки кивот метнуше у посебне саонице, нарочито за то направљене и украшене. Саонице су вукли кнезови и великаши; испред саоница су ишли митрополит, епископи, свештеници и ђакони са свећама и кадионицама. Али од силнога народа нису се могли кретати ни саонице вући. Онда кнез Владимир Мономах нареди да се међу народ баца новац, те на тај начин једва довукоше саонице са каменим кивотима до нове цркве, и кивоте положише с десне стране у цркви. Владимир Мономах окова кивоте светих сребрним даскама, изобрази на даскама иконе светих мученика Бориса и Гљеба, и позлати их. Поред кивота постави позлаћене светњаке од сребра, и све око кивота украси златом, јер благоверни кнез необично вољаше црквено благољепије, и имађаше велико усрђе с вером према светим мученицима. И биваху од ових светих угодника Божјих разна чудеса, од којих треба нека споменути овде.
У Вишгороду живљаше човек, по имену Мирон, баштован. Он имађаше cина са сувом и згрченом ногом, којом није могао ходити, и не осећаше је. Начинивши себи дрвену ногу, он је тако ходао. Стално долазећи и дању и ноћу на богослужења у цркви светих мученика, и са сузама припадајући к њиховом гробу, он је молио за исцелење. Једне ноћи јавише му се свети мученици и упиташе га: Што вапијеш к нама, човече? Он им показа своју cуву ногу, и мољаше за исцелење. Они му трипут прекрстише ногу. И кад се пробуди од сна, он осети да му је нога здрава, па скочи славећи Бога, и исприча људима како га свети мученици Борис и Гљеб исцелише својим јављањем. А исприча и то како виде са њима оног слугу Георгија што паде преко тела убијеног светог Бориса и би прободен копљем. Њега виде како испред светих иде носећи свећу.
Слепац неки дође, припаде ка гробовима светих, и с љубављу целиваше кивоте, и очи своје прислањаше на њих, просећи исцелење. И одмах прогледа. И сви прославише Бога и његове свете угоднике, Бориса и Гљеба.
Један хром човек, коме нога беше отсечена до колена, начинивши себи дрвену ногу, с муком иђаше на њој. Дошавши у Вишгород, он борављаше при цркви светих мученика са другим убожјацима, и живљаше од милостиње. У то време живљаше у Вишгороду неки познати баштован Николај, који сваке године свечано прослављаше празник светог Николаја Чудотворца, хранећи ниште и госте. Тако једне године о светом Николи дође са осталим божјацима и онај хроми, и седе пред његовом кућом, очекујући да што год добије. Случајно њему не дадоше нити да једе нити да пије, и он сеђаше гладан и жедан. Затим изненада би у заносу, и виде овакво виђење: чињаше му се као да седи пред црквом светих мученика Бориса и Гљеба, и угледа оба света мученика где излазе из олтара и иду к њему. Он се препаде, и паде ничице; светитељи га узеше за руку и посадише, па cтадоше говорити о његовом исцелењу. Онда га најпре прекрстише, па му хрому ногу као јелејем помазаше, и колено му истегоше. Но све то он као у сну гледаше, јер лежећи ничице у дворишту Николајевом изгледаше као да спава. Видевши га у таквом положају, људи га окретаху тамо амо, али он лежаше као мртав. Само душа беше у њему, и срце му Једва куцаше, те сви држаху да га је дух нечисти поразио. Онда га узеше и однесоше у цркву светих мученика Бориса и Гљеба, и положише га крај црквених врата. И многи људи који ту стајаху видеше ствар чудесну: из колена тога хромавка стаде се помаљати мала нога, и постепено растијаше, док не постаде као и друга. Све се то зби за један час. И дошавши к себи, раније хроми човек стаде ходати на обе ноге радујући се, и скачући, и хвалећи Бога, и славећи своје исцелитеље, свете мученике Бориса и Гљеба. И пред свима причаше како му се свети мученици јавише. Видевши то, сви људи узношаху велике хвале Богу, говорећи с пророком: Ко ће исказати силу Господњу? испричати сву славу Његову? (Пс. 105, 2). И још: Диван је Бог у својим светитељима (Пс. 67, 36).
У граду Дорогобужи жена нека рађаше на празник светог Николаја Чудотворца. Њој се јавише свети страдалници Борис и Гљеб, грозно јој претећи и говорећи: Зашто радиш на празник светог оца Николаја? Не знаш ли да Господ не трпи бешчешћење угодника његових? Рекавши то, они разбацаше ствари по кући. А жена се онесвести од страха, и затим једва дође к себи, и лежаше читав месец болесна, и за то време сасуши јој се рука. И кад се диже из постеље, сасушена рука јој се не исцели, већ тако остаде три године. Чувши за неког човека који је имао згрчене и руке и ноге, да је исцељен од светих мученика Бориса и Гљеба, дође и она у Вишгород на Уcпење Пресвете Богородице и исприча о себи све презвитеру Лазару који беше старешина цркве светих мученика Бориса и Гљеба. Он јој нареди да сву ноћ проведе код цркве. А сутрадан изјутра када свештенство са народом у литији крете ка цркви Пресвете Богородице, жена приступи свештенику Лазару и исприча му свој сан, говорећи: Прошле ноћи док сам седела код цркве и задремала, дођоше к мени два дивна младића и рекоше ми: Ко ти рече да ту седиш? Ја им одговорих: свештеник Лазар нареди ми, рекавши: седи ту, можда ће те Господ исцелити молитвама светих мученика. - И када им тo рекох, онај старији одмах скиде прстен са своје руке и даде ми га говорећи: Метни га на руку и прекрсти се, па ће ти рука оздравити. - Чувши то од ње, свештеник Лазар јој нареди да на литургији буде у цркви светих мученика, јер је желео да јој после cвете литургије прочита молитву и да јој сасушену руку помаже светим јелејем. И када се после песме "Свети Боже..., пред читање Апостола, стаде појати прокимен: "Велича душа моја Господа"..., тог тренутка сува рука женина постаде здрава. И она стаде велегласно славити Бога и угоднике Божје, свете чудотворце Романа и Давида. И сви са дивљењем узношаху славу Богу.
У Вишгороду живљаше један слепац. Он је долазио у цркву светог великомученика Георгија, и молио се светом Георгију да му подари вид. Тако је он дуго време радио. Једне ноћи јави му се у сну свети великомученик Георгије и рече му: Зашто вапијеш к мени, човече? Ако хоћеш да прогледаш, ја ћу ти казати како ћеш то постићи. Иди к светим мученицима Борису и Гљебу, и они ће ти дати прозрење, јер им се од Бога даде благодат да исцељују сваку болест у земљи Руској. - Пробудивши се од сна, слепац крену на пут са вођом. И пошто дође у Вишгород, он проведе у цркви светих мученика неколико дана, припадајући к њиховим кивотима и молећи им се, и доби оно што је молио: отворише му се очи, и он стаде видети, и слављаше Бога и угоднике његове. И казиваше људима како виде где дођоше к њему оба света мученика, прекрстише му трипут очи, и он одмах прогледа.
Једном приликом два невина човека беху оклеветана пред великим кнезом Кијевским Михаилом Изјаславичем. Не испитавши ствар, кнез поверова клевети, и нареди да та два човека окују у тешке окове и вргну у тамницу у Вишгороду. Затим, заузет многим државним пословима, кнез заборави на та два човека у тамници. Они дуго остадоше у оковима, остављени и заборављени од свију, без икакве наде на ослобођење. Али знајући да су свети мученици Борис и Гљеб брзи помоћници невољницима, они сву наду своју положише у њих, и призиваху их у молитвама својим, и сваке недеље даваху новац своме стражару, да купује просфоре и cвеће и носи у цркву светих мученика. Тако прође много времена. И док они беху у великој невољи и тузи, једне ноћи јавише им се у сну свети мученици Борис и Гљеб и скинуше им окове. Када се они тргоше из сна, један од њих обрете се на свом месту у тамници, али без окова; а други се обрете ван тамнице, са покиданим оковима својим и свога друга крај њега. Тамница пак беше чврсто затворена и запечаћена, као и раније. Онај што се обрете ван тамнице, престрављен пробуди тамничког стражара. Овај претрну од страха и ужаса, и чуђаше се како је сужањ изашао из тамнице, када су врата чврсто закључана и запечаћена, и печат читав стоји на њима. И стражар га упита: Како си изашао? Он му одговори: Пусти ме прво у цркву на јутрење, да се поклоним светим чудотворцима Борису и Гљебу и да целивам свете кивоте њихове, па ћу ти онда испричати шта се догодило. И он, отишавши са стражарем у цркву, паде пред кивотима светих, громко узносећи славу Богу и одајући благодарност својим чудесним ослободиоцима, светим страдалницима Роману и Давиду. Затим устаде и стаде казивати свима о своме ослобођењу ово: Док смо у тамници спавали, видесмо у сну како изненада би дигнут кров са тамнице, и ми угледасмо свете мученике Бориса и Гљеба где с неба силазе к нама и питају нас: Зашто се ви налазите овде? Ми им одговорисмо: Тако је хтео кнез, али ми смо невино оклеветани. На то светитељи рекоше: Ево, ми дођосмо да вас ослободимо тамнице, пошто вапијете к нама. - Затим се обратише мени овим речима: Ти одмах иди у нашу цркву и испричај што сада видиш; а овог друга твог, пошто је маловеран, оставићемо још у тамници, али ослобођеног од окова. Ево, ми пуштамо привремено слепило на очи његове, за наказање његовог маловерја и за сведочанство другима. А сада ми одлазимо у Грчку земљу, и после три дана вратићемо се овамо и повратићемо му вид. После тога отићи ћете обојица кнезу, и рећи ћете му: Зашто тако зло радиш, не испитавши ствар, мучиш невине људе? Ако се у томе не поправиш, задесиће те многа зла. - Пошто нам светитељи то рекоше, постадоше невидљиви. А ја, после таког виђења пробудивши се од сна, обретох се, не знам како, ван тамнице, и покидани окови моји и мога друга беху крај мене. И ако желите да сигурније дознате и убедите се у ово што вам говорим, онда отидите до тамнице.

И сви који беху у цркви одоше с њим до тамнице, и видеше тамничка врата и печате читаве на њима, и покидане окове пред тамницом, и дивећи се прославише Бога. И одмах известише о томе старешине градске. Ови дођоше, отворише тамницу и нађоше другога сужња где седи без окова слеп, и обојицу пустише из тамнице. Тај дан беше четвртак; они обојица одоше к цркви светих мученика, и не одлажаху од ње све до недеље, благодарећи за ослобођење, и молећи за исцелење ослепљеног. У недељу пак ослепљени, припадајући к кивотима светих мученика, мољаше се с великим плачем, тако да његова кукњава узнемираваше свештенике, те рекоше: Одведите одавде овога слепца, не можемо да певамо, јер његова кукњава заглушује наше певање. - Али он остаде, припадајући к светима, бијући се и вапијући: Смилујте се на мене, свети чудотворци! Отворите очи моје као што обећасте. - Затим се изненада обрати народу и повика: Вичите: Господе, помилуј! и погледајте милост Божју и чудо светих мученика, јер ево - ја прогледах!
И очи његове постадоше здраве као да никад није био слеп. Тада сви велегласно прославише Бога и свете страдалнике и чудотворце Бориса и Гљеба. Затим ова два ослобођена сужња одоше код кнеза Михаила Изјаславича и подробно му испричаше све што се c њима зби. Кнез се удиви и препаде од онога што чу, и поправи се, и од тога времена био је опрезан према клеветама, и није изрицао казне без ислеђења и сигурног проверавања чињеница; а одлазио је често к светим мученицима у Вишгород, и с љубављу се клањао њиховим чесним моштима.
У граду Владимиру Зељеском кнезовао је унук Владимира Мономаха Всеволод Јурјевич. Против њега се дигоше његови синови, Мстислав и Јарополк Ростиславичи, године 1175. Тајно позвани од Ростовчана да кнезују, они беху дошли из Великог Новгорода. И они кренуше у рат ка граду Владимиру против стрица свог Всеволода, са намером да га протерају из његове кнежевине и приграбе себи његову област. У великој битци која настаде, Всеволод победи Роcтиславиче, ухвати их живе и као плен одведе у Владимир. Тамо им Всеволод постави стражу, али им допусти да се слободно крећу. Видећи ове заробљене кнезове на слободи а не у тамници, Владимирци се побунише, и дошавши са оружјем пред двор свога кнеза Всеволода, стадоше викати: Зашто, кнеже, непријатеље наше држиш не у тамници него на слободи? Или их казни смрћу, или их ослепи, или их предај нама. - Милосрдан, кнез Всеволод не хте учинити заробљеним кнезовима никакво зло, него због народа нареди да их метну у тамницу, еда би се народни метеж стишао.
После мало времена Владимирци опет тражаху од великог кнеза Всеволода: Предај нам Ростиславиче, хоћемо да их ослепимо. Велики кнез се ожалости, али не могаде смирити народну побуну. Владимирци развалише тамницу, ухватише Мстислава и Јарополка, ослепише их па пустише. И тако, несрећни Ростиславичи, Мстислав и Јарополк, жудни велике славе и власти, бише укроћени и ослепљени. Затим они пођоше у Смоленск, и дођоше у Смјадин у цркву светих мученика Бориса и Гљеба. Беше тада 5. септембар, дан погибије светога Гљеба. И мољаху се кнезови Богу са великим усрђем, и призиваху у помоћ свете мученике, као своје сроднике, да им олакшају болове, јер им очне ране гнојаху. А кад се мољаху, најпре им уминуше болови, па затим неочекивано бише исцељени и дарова им се очни вид. Видећи јасно, Ростиславичи стадоше пред свима славити и благодарити Бога, Пресвету Богородицу и свете чудотворце Романа и Давида. И вратише се с радошћу домовима својим, казујући свуда какву им милост Господ указа на молитве светих мученика.
Половином дванаестог века живљаше у граду Турову старац по имену Мартин, који је раније био кувар код епископа туровских: Симеона, Игњатија, Јоакима и Георгија. Епископ Георгије ослободи Мартина те службе због старости. Примивши монаштво, Георгије живљаше сам у келији у епископском манастиру крај цркве светих мученика Бориса и Гљеба. Он је чeсто патио од стомака. Када би га cпопали болови, он је лежао и викао од болова, немајући снаге да устане и постара се око тела свог. Једном он је тако лежао болестан, изнемогао од жеђи, јер га нико не посети, пошто око манастира бејаше велика вода од поплаве. Трећега дана к њему уђоше свети мученици Борис и Гљеб, онаког изгледа како су изображени на икони, и упиташе га: Од чега болујеш, старче? Он им каза своју болест. Онда га они упиташе: Хоћеш ли воде? Старац им одговори: О господо моја, одавно сам је жељан. - Тада један од њих узе крчаг и донесе воду, а други напуни лонче и напоји старца. И старац их упита: Чији сте ви, децо? Они му одговорише: Ми смо Јарослављева браћа. А старац, мислећи да су они браћа кнеза Георгија Јарослава, рече им: Нека вам Бог умножи године живота, господо моја! Узмите сами хлеба и једите, јер ја немам снаге да вас услужим. Они му одговорише: Нека хлеб остане за тебе, а ми идемо. Но одсада ти не болуј више, него се одмори. - И тог тренутка постадоше невидљиви. А старац се обрете здрав, и разумеде да су га посетили свети мученици Борис и Гљеб. И уставши, одаде славу Богу и светим угодницима његовим. И од тога доба он никада више није патио од те болести, већ је стално био здрав, и казивао је братији о исцелењу које му подарише свети мученици, јавивши му се.
Благоверни кнез Александар Јарославич, прозван Невски, за време свога кнезовања у Великом Новгороду, водио је рат са Швеђанима. И када он са својом војском дође на реку Неву, један од његових војвода, човек богобојажљив, по имену Филип, вршећи ноћну стражу, виде при изласку сунца лађу на води: у средини лађе стајаху свети мученици Борис и Гљеб у пурпурним хаљинама, а веслачи сеђаху одевени као маглом. И свети Борис рече светоме Гљебу: Брате Гљебе, похитајмо да помогнемо нашем рођаку кнезу Александру против свирепих непријатеља.
Ово виђење војвода Филип исприча своме кнезу. И тог дана кнез Александар, с помоћу светих мученика Бориса и Гљеба, однесе победу и сатре шведску силу, војсковођу њиховог Биргера сам рани мачем у лице, и са славом се врати у Велики Новгород[9].
Нешто слично десило се много касније. Када је велики кнез Московски Димитрије Јоанович водио рат са царем татарским Мамајем, ноћни стражар Тома Хацибјејев имаде овакво виђење од Бога: на висини показа се велики облак, и гле, са истока наилажаху као неки велики пукови, а с југа се појавише два светла младића који у рукама држаху свеће и исукане мачеве оштре. Ови младићи беху свети мученици Борис и Гљеб.
И они рекоше војводама татарским: Ко вам нареди да уништавате отаџбину нашу, од Господа нам даровану? - И стадоше сећи непријатеље, тако да ниједан од њих не остаде читав.
Изјутра овај стражар исприча своје виђење великоме кнезу. А кнез, подигавши к небу очи своје и руке, стаде се са сузама молити, говорећи: Човекољубиви Господе, молитвама светих мученика Бориса и Гљеба помози ми! Као што си помогао Мојсију против Амалика, и Давиду против Голијата, и Јарославу против Свјатополка, и прадеду мом Александру против шведскога кнеза, тако помози и мени против Мамаја! - И тог дана велики кнез Московски Димитрије с помоћу молитава светих cтрадалника Бориса и Гљеба однесе победу над царем татарским Мамајем.[10]
Ова и многобројна друга чудеса учинише свети мученици и чудотворци руски Борис и Гљеб, а и сада чине онима који их са вером призивају, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом, сада и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МИХАИЛА (БОРИСА), ЦАРА БУГАРСКОГ

Рођен и васпитан као незнабожац, Борис се покрсти под упливом свога стрица Бојана и сестре своје. На крштењу (864 год.) добије име Михаил. Патријарх Фотије Цариградски (858-886 год.) (Св. Фотије празнује се 6 фебруара) пошље му свештенике, који постепено крстe сав бугарски народ. Многи великаши у Бугарији противили су се новој вери, али је нова вера победила, и крст се заблистао на многим храмовима што их подиже благочестиви цар Михаил. Веру међу Бугарима, као и међу Србима, утврдише нарочито Петочисленици Охридски, ученици Св. Кирила и Методија, који су народу проповедали на народном, словенском, језику науку Христову.
Михаил се замонаши у старости и повуче у манастир. Но кад његов син Владимир поче кварити дело очево и сузбијати хришћанство, Михаил се обуче поново у војводско одело, припаса мач, скиде Владимира с престола, па постави млађег сина Симеона. Потом обуче монашку ризу, повуче се у тишину, где у подвигу и молитви мирно сконча земни живот "у благој вери, у правом исповедању Господа нашега Исуса Христа, велик, чесан и благоверан", и пресели се у небески живот 2 маја 906 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОРДАНА ЧУДОТВОРЦА

Преставиo cе у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ, ЕПИСКОПА ДАФНУСИЈЕ[11]

Овај преподобни, за свој врлински по Богу живот, који од детињства вођаше у сваком благочешћу и чистоти и страху Божјем, би изабран саборском одлуком за епископа у Дафнусији. Мудро управљајући црквом он је богомудро учио верне да се чврсто држе истините и побожне вере; и многе је од идолопоклонства обратио и крстио. Провевши живот у богољубљу, он отиде ка Господу кога је од детињства волео.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Овако стоји скоро у свим Синаксарима, тојест да се данас врши спомен преноса моштију Св. Атанасија Великог. Међутим тачније је да је ово дан престављења Св. Атанасија, што се види и из историје и из старих служби, написаних њему. Јануара пак 18 његов је заједнички празник са Св. Кирилом Александријским, установљен вероватно неким другим поводом (на пример, слично установљењу празника Св. Три Јерарха). (Види С. Евстратијадис, Агиологион тис Ортодоксу Еклисиас, Атина 1960, стр. 13).
2. Поседовање робова било је врло распрострањено у старини код Римљана као и код других ондашњих народа. Сваки, више или мање имућнији Римљанин имао је pобове. Најбогатији су имали десетине па и стотине робова.
3. Памфилијски град на јужној обали Мале Азије. Назван тако по имену пергамског цара Атала II (од 159 до 138 године пре Христа), који га jе подигао. Тај град постоји и данас под истим именом; има 15000 становника; припада Турској.
4. Малоазијска област.
5. Фортуна је била код Римљана богиња среће и покровитељка домаћег огњишта.
6. Печењези, скитнички народ турског порекла, почели су од друге половине десетога века нападати Русију.
7. На дан 15 јула 1015 године.
8. Нормандско племе.
9. То се догодило 1240 године.
10. Ово се догодило 8 септембра 1380 године.
11. Многи Синаксари, осим Цариградског, и не спомињу овог светитеља. Ово је узето из кодекса манастира Лавре у Светоj Гори (бр. 1 70, лист 202).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети пророк Јеремија. Рођен на шест стотина година пре Христа у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео пророковати у петнаестој својој години у време цара Јосије. Пророковао покајање цару и великашима и лажним пророцима и свештеницима; и у време тога цара Јосије једва спасе живот свој од убиствене руке огорчених великаша. Цару Јоакиму прорече, да ће његов погреб бити као погреб магарца, тј. избациће се мртав ван Јерусалима, и тело ће му се дуго повлачити по земљи без погреба. Због тога би Јеремија бачен у тамницу. Не могавши писати у тамници, Јеремија призва Варуха, који стаде код прозорчића тамнице, а он му диктираше. Када цару би прочитано ово пророчанство, гневан цар дохвати хартију и баци је у огањ. Промисао Божји спасе Јеремију из тамнице, а на Јоакиму се испуни реч пророчка. Цару Јехонији прорече, да ће бити одведен у Вавилон са целом породицом својом и да ће тамо умрети, што се све ускоро и зби. Под царем Седекијом метну Јеремија јарам на свој врат и хођаше кроз Јерусалим проричући пад Јерусалима и ропство у јарму Вавилоњана. Писао је робљу јеврејском у Вавилон, да се не надају повратку у Јерусалим, јер ће остати у Вавилону седамдесет година, што се и догоди. У долини Тотеф, под Јерусалимом, где су Јевреји приносили идолима децу на жртву, Јеремија узе здрав лонац у руке и разби га пред народом проричући скоро сокрушење царства Јудејскога. Ускоро Вавилонци заузму Јерусалим, цара Седекију убију, град опљачкају и разоре, а огроман број Јевреја посеку у долини Тотеф на месту где су деца клана на жртву идолима, и где је пророк разбио овај ланац. Јеремија са левитима узме кивот из храма и однесе на брдо Нават, где је Мојсеј умро, и ту га скрије у једну пештеру. Огањ пак из храма скрије у један дубок бунар. Приморан буде од неких Јевреја да иде с њима у Мисир где проживи четири године, и тада буде од својих санародника камењем убијен. Мисирцима прорекао сокрушење њихових идола и долазак у Мисир Деве са Младенцем. Постоји предање, да је сам цар Александар Велики посетио гроб пророка Јеремије. По наредби цара Александра тело Јеремијино пренето и сахрањено у Александрији.

2. Преподобни мученик Акакије Папучар. Из села Неохора код Солуна. Бијен много од свог мајстора у Серезу, он се потурчи. Потом као покајник и монах живео у Хиландару. Његова сиромашна, но христољубива мајка посаветује му: "Као што си се добровољно одрекао Господа, тако сад мораш добровољно и храбро примити мучеништво за слаткога Исуса". Син послуша мајку, и с благословом Светогорских отаца оде у Цариград где буде посечен од Турака 1. маја 1816. године. Глава му се чува у манастиру Пантелејмону.

3. Преподобни Пафнутије Боровски. Син татарског великаша, који доцније прими веру хришћанску. У својој двадесетој години замонаши се Пафнутије и проживи у манастиру до своје деведесет четврте године, када се упокоји у Господу. Био је девственик и подвижник, због чега и велики чудотворац и прозорљивац. Скончао 1478. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустија Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ЈЕРЕМИЈЕ

Свети пророк Јеремија[1] родио се у левитском граду Анатоту, у пределима племена Венијаминова, недалеко од Јерусалима. Син свештеника Хелкија, он је као и Самуило унапред изабран и предназначен за пророчку службу, још пре рођења свог, по речи самог Господа: "Пре него те саздах у утроби, знах те; и пре него изиде из утробе, посветих те; за пророка народима поставих те" (Јерем. 1, 5).
Свештеник по свом рођењу а учитељ и пророк по призвању од Бога, свети Јеремија је, по сведочанству светог Игњатија Богоносца, био девственик целог живота свог (ср. Јерем. 16, 2). Почео је пророковати 630. године пре Христа, када му је било 15 година. То се види из прве главе његове књиге, где он, позван од Господа на пророчку службу, овако изражава своју збуњеност: "Ох, Господе, Господе! ево не знам говорити, јер сам дете". - Но Господ га бодри и, обдарујући га разумом зрела и потпуна човека, каже му: "Не говори: дете сам; него иди куда те год пошљем, и говори што ти год кажем. Не бој их се, јер сам ја с тобом да те избављам". Рекавши то, Господ пружа руку своју, дотиче се уста Јеремијиних, и говори му: "Ето, метнух речи своје у уста твоја. Види, постављам те данас над народима и царствима да истребљујеш и обараш, и да затиреш и раскопаваш, и да градиш и да садиш" (Јерем. 1, 6-10).
Ова реч Господња, којом Господ позва Јеремију на пророчку службу, би у време цара Јосије. А свети пророк беше тада у петнаестој години живота. И у тако младом дечаку стаде дејствовати велика благодат Божја.
У то време јеврејски народ, иако се клањаше Богу истинитоме који га изведе из Египта, ипак му не служаше истински. Мешајући се са незнабожачким народима, Јевреји се искварише, и већина навикоше на дела њихова и служаху идолопоклоничким гадостима. Не само у околини Јерусалима по брежуљцима и долинама, већ и у самом Јерусалиму крај храма Господњег, подигнутог од Соломона, стајаху идоли којима искварени људи приношаху жртве каo истинитоме Богу. Гневан због тога на те људе, Господ им припремаше брзо разорење и погибао, што и претсказа Јеремија кроз два виђења: виђење бадемовог прута, и виђење котла који ври. И дође реч Господња Јеремији говорећи: Шта видиш, Јеремија? Он одговори: Видим прут бадемов. Тада му Господ рече: Добро си видео, јер ћу настати око речи своје да је извршим. - Опет му дође реч Господња другом говорећи: Шта видиш? Он одговори: Видим котао где ври, и предња му је страна према северу. Тада му рече Господ: Са севера ће навалити зло на све становнике ове земље. Ти дакле опаши се и устани и говори им све што ћу ти заповедити; не бој их се, да те не бих сатро пред њима. Јер ево ја те постављам данас као тврд град и као стуб гвозден и као зидове бакарне свој овој земљи, царевима Јудиним и кнезовима његовим и свештеницима његовим и народу земље ове. Они ће ударити на те, али те неће надвладати, јер сам ја с тобом, да те избављам (Јерем. 1, 11-14. 17-19).
Бадемов прут означавао је скорост казне Божје, јер се бадемово дрво пре других дрвета буди из зимског сна: оно цвета у јануару, а у марту већ доноси зрео плод. Тако ће Праведни Одмаздитељ прутом посетити безакоња њихова и ранама неправде њихове. А котао који ври означавао је то, да ће се град Јерусалим напунити крви и узаврети пометњом, сатиран мачем и огњем непријатеља који ће навалити на њега.
И нареди Господ пророку своме Јеремији да објављује људима о овом гневу Божјем што иде на њих, и да их потстиче на покајање. Испуњујући наређење Божје, свети Јеремија пророковаше у време цара Јосије, и у време сина његова Јоахаза, и у време брата Јоахазова Јоакима, и у време Јехоније сина Јоакимова, и у време Седекије који беше брат Јоахазов и Јоакимов а син Јосијин.
Много страдања поднесе пророк Божји од својих саплеменика који не вероваху речима његовим, јер објављиваше ужасне претње Господа Саваота и проповедаше речи Божје и у дворишту храма, и у граду, и у царском дворцу, и у тамници, и у околини Јерусалима. Извођен пред цареве и кнезове, он је свима говорио смело, да ће их, ако се не покају и не одврате од идолопоклонства, убрзо постићи сва зла која ће нагрнути са севера на све становнике Јудеје. Јер ево шта говори Господ: Ја ћу сазвати сва племена из северних царстава, те ће доћи, и сваки ће метнути свој престо на вратима Јерусалима и око свију зидова његових и око свих градова Јудиних, и биће Јудејима судије и казнитељи. А то ћу пустити на њих што ме оставише, и принесоше жртве другим боговима, и поклонише се делима руку својих. Чујте реч Господњу, доме Јаковљев и сва племена дома Израиљева. Овако вели Господ: Каку неправду нађоше оци ваши у мене, те одступише од мене, и присташе за ништавилом, и посташе ништавни, и не рекоше: где је Господ који нас је извео из земље Мисирске, водио нас по пустињи, по земљи сухој, по земљи сени смртне, по земљи преко које нико није ходио и у којој нико није живео? И кад вас доведох у земљу родну да једете род њезин и добра њезина, дошавши оскврнисте земљу моју и од наследства мога начинисте гад. Зато ћу се судити с вама, и са синовима синова ваших судићу се. Је ли који народ променио богове, ако и нису богови? а мој народ промени славу своју на ствар залудну. Чудите се томе, небеса, и згрозите се и запрепастите се! Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде. Говоре дрвету: ти си отац мој; и камену: ти си ме родио; јер ми окренуше леђа; а кад су у невољи говоре: устани и избави нас. А где су богови твоји које си начинио себи? нека устану, ако те могу избавити кад си у невољи; јер имаш, Јуда, богова колико градова. О роде! видите реч Господњу; бејах ли пустиња Израиљу или мрачна земља? зашто говори мој народ: господари смо, нећемо више доћи к теби? Заборавља ли девојка свој накит и невеста урес свој? а народ мој заборави ме толико дана да им нема броја. Зашто говориш да је добар твој пут тражећи што љубиш? И јоште на скутовима твојим налази се крв невиних сиромаха... Зато ћу довести зло од севера и погибао велику. И тада ће нестати срце у цара и срца у кнезова, и свештеници ће се препасти и пророци ће се запрепастити. Као што извор точи воду из себе, тако Јерусалим точи зло из себе; насиље и отимање чује се у њему, преда мном су једнако болови и ране. Поправи се, Јерусалиме, да се не удаљи душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи (Јерем. 1, 15-16; 2, 4-7; 9, 11-13; 27-28; 31-34; 4, 6-9; 6, 7-8).
Ове и многе друге речи с пророчким жаром говораше свети Јеремија, што је све опширно изложено у његовој Књизи. И све што говораше, збиваше се.
Беде и невоље за Јерусалим почеше у време цара Јосије. У то време цар Мисирски Фараон Нехао крену са војском на Цара Асирског к реци Еуфрату. Но пошто је пут његов водио преко предела земље Јудејске, цар Јосија, да би спречио најезду Египћана на своју земљу, скупи војску и крену у сусрет Фараону. А Фараон посла к њему посланике и поручи: Шта ја имам с тобом, царе Јудејски? не идем ја данас на тебе, него на дом који војује на мене, и Бог ми је заповедио да похитам. Прођи се Бога који је са мном, да те не убије. Али Јосија не пристаде на поруку Фараонову, него удари са војском на њега у пољу Мегидонском што је у пределима Манасијиним. И стрелци Фараонови устрелише цара Јосију. И тако љуто рањена одвезоше у Јерусалим; и он тамо умре. И би погребен у гробљу отаца својих. И горко плака за њим сав Јерусалим и сав народ, јер беше веома добар и врло побожан. И пророк Јеремија нарица за њим (4 Царс. 22, 1; 2 Дневн. 34, 1; 35, 20-25).
После тога Фараон Нехао оде с војском на Асирију, а у Јерусалиму би помазан за цара млађи син Јосијин Јоахаз. Он царова само три месеца, до повратка Фараона Нехао са похода на Асирију. Враћајући се као победник, Нехао потчини својој власти Јерусалим и сву Јудеју, и збаци с престола цара Јоахаза, кога народ беше изабрао, и постави за цара старијег брата Јоахазовог Елиакима коме даде име Јоаким. Јер су цареви победитељи имали обичај да мењају име побеђеном и покореном цару. И разреза Нехао данак на Јудеју сто таланата сребра и сто таланата злата[2], а збаченог цара Јоахаза као заробљеника у оковима одведе у Египат где Јоахаз и умре.
И тако семе Авраамово, народ слободни, и некада славно царство, изгуби своју самосталност и паде у ропство. И то би зато што гресима својим разгњевише и огорчише вишњег Бога, јер не послушаше речи светога пророка и не покајаше се.
У почетку царовања Јоакима сина Јосијина дође Јеремији ова реч од Господа: Стани у трему дома Господњега, и говори свима Јудејцима, који долазе да се поклоне у дому Господњем, све речи које ти заповедам да им кажеш, не изостави ни реч. Реци им дакле: Овако вели Господ: ако ме не послушате да ходите у мом закону који сам ставио пред вас, да слушате речи слуга мојих пророка, које вам шаљем једнако, учинићу с домом овим као са Силомом (ср. 1 Цар. 4, 10-11; Јерем. 7, 12.14), и град овај даћу у проклетство свима народима на земљи (Јерем. 26, 1-2, 4-6).
А кад ове речи Божје говораше пророк Јеремија у дому Господњем, и чуше га свештеници и лажни пророци и сав народ, испунише се гњева и ухватише Јеремију, и викаху: Нека умре човек који овако пророкује. И кнезови Јудини чувши то дођоше из дома царскога у дом Господњи, и седоше пред нова врата Господња. И рекоше свештеници и лажни пророци кнезовима и свему народу говорећи: Овај човек заслужује смрт, јер пророкова против овога града, као што чусте својим ушима. Тада проговори Јеремија свима кнезовима и свему народу говорећи:
Господ ме посла да пророкујем против овога дома и против овога града све што чусте. Зато поправите путове своје и дела своја, и послушајте реч Господа Бога свога, и одустаће Господ од зала која изрече на вас. А ја, ево сам у вашим рукама, чините од мене што мислите да је добро и право. Али знајте зацело, ако ме убијете, крв праву свалићете на се и на овај град и на становнике његове, јер доиста Господ ме посла к вама да говорим све ове речи да чујете. Тада рекоше кнезови и сав народ свештеницима и пророцима: Није овај човек заслужио смрт, јер нам је говорио у име Господа Бога нашега. А усташе и неки од старешина земаљских, и штићаху пророка Јеремију говорећи свему збору народном: Опомените се како Михеј Морашћанин пророкова у време Језекије цара Јудина и говори свему народу Јудину и рече: овако вели Господ над војскама: Сион ће се преорати као њива и град ће Јерусалим бити гомила камења, и гора овога дома висока шума. Еда ли га за те речи уби Језекија цар Јудин и сам Јуда? Не побојаше ли се Господа, и не помолише ли се Господу? и Господу се сажали ради зла које беше изрекао на њих. Ми дакле чинимо велико зло душама својим (Јерем. 26, 7-19). Стога се покајмо од зала наших, и немојмо тражити смрти невина човека. Јер каква корист би од недавно проливене крви Урије сина Семајина из Киријат-Јарима, који пророкова именом Господњим против овога града и против ове земље исто онако као и Јеремија? И када цар и кнезови тражаху да убију Урију, он уплашен побеже у Египат. Но цар Јоаким посла своје људе у Египат, који га доведоше отуда. И Урија би убијен мачем. Али шта произиђе из тога? Негодовање народа против цара и кнезова Јудејских. А то ће се исто десити, ако Јеремију погубите (Јерем. 26, 20-23).
Када то рекоше старешине, народни збор се подели: једни беху за то да се свети пророк Јеремија убије а други - да се пусти као невин. И противници Јеремијини би свакако преовладали, и убили Божјег човека, да га не заштити утицајни великаш Ахикам, син Сафанов: он избави Јеремију и не даде да га погубе (ср. Јерем. 26, 24).
А цар Јоаким чињаше што је зло пред Господом сасвим како су чинили оци његови (4 Цар. 23, 37). И дође опет реч Господња Јеремији говорећи: Иди и уђи у дом цара Јудина, и реци тамо ову реч: чуј реч Господњу, царе Јудин, који седиш на престолу Давидову, ти и слуге твоје и народ твој, који улазите на ова врата. Овако вели Господ: чините суд и правду, и избављајте угњетенога из руку насилникових, и не чините криво иностранцу ни сироти ни удовици, и не чините им силе, и крви праве не проливајте на овом месту. Јер ако доиста узрадите ово, улазиће на врата овога дома цареви који седе место Давида на престолу његову, на колима и на коњима, они и слуге њихове и народ њихов. Ако ли не послушате ових речи, заклињем се собом, вели Господ, да ће опустети овај дом; јер ће свети бити они људи, и оружје њихово свето, који вас непокајане грешнике буду секли као дрвеће. И многи ће народи пролазити преко опустелог града овог, и говориће један другоме: зашто поступи Господ тако са овим великим градом? И рећи ће у одговор: зато што оставише завет Господа Бога свог, и поклонише се туђим боговима и служише им (Јерем. 22, 1-9). За Јоакима пак цара овако вели Господ: Неће нарицати за њим: јаох господару! или: јаох славо његова! Погребом магарећим погрепшће се, извући ће се и бациће се иза врата Јерусалимских (Јерем. 22, 18-19).
Ове смеле речи пророка Божјег, изречене јавно пред народом, силно разгневише цара и његове великаше, и они би га онда убили, да га промисао Божја не сачува да и надаље објављује тајне Господње. Они га дакле грубо и срамно шчепаше, па у окове и тамницу бацише.
Утом настаде време суда Божјег над злочиначким градом. Цар Вавилонски Навуходоносор, пошто разби војску Фараона мисирског Нехао који је покушавао да освоји Асирију, одмах крену са својом војном силом и против његовог вазала - цара Јудејског. И после кратке опсаде Навуходоносор освоји Јерусалим, и Господ му даде у руке Јоакима цара Јудина, у трећој години царовања Јоакимова. И би одведен у ропство у Вавилон цар Јоаким, и са њим многи великаши и истакнути младићи, међу којима беху Данило, Ананија, Мисаило и Азарија, и још многи житељи Јерусалима. И из храма Господњег бише однесени најскупоценији сасуди (Данил. 1, 1-6). Али ускоро Навуходоносор пусти из ропства цара Јоакима у Јерусалим, и учини га поново царем Јудејским, само да му буде вазал. Тако протекоше три године: Јоаким је плаћао данак цару Вавилонском, као што је раније давао данак Фараону Египатском. После тога Јоаким збаци са себе јарам вазалства, и престаде давати Навуходоносору одређени данак.
Али пре но што цар Јоаким учини то, дође ова реч од Господа пророку Јеремији у тамници: Узми књигу и напиши у њу све речи које сам ти рекао за Израиљ, и за Јуду, и за све народе, од када ти почех говорити, од времена цара Јосије, до данас; еда би дом Јудин, народ Јудејски чуо за све беде које им мислим учинити и вратио се свак са свога злога пута, да бих им опростио безакоња и грехе њихове (Јерем. 36, 1-3). Тада Јеремија дозва Варуха сина Ниријина да запише што буде говорио, пошто сам у мрачној тамници није могао писати. И Варух, седећи крај тамничког прозорчета, записиваше што му пророк говораше. И написа Варух у књигу из уста Јеремијиних све речи Господње које му говори. Потом заповеди Јеремија Варуху говорећи: Мене чувају стражари, те не могу отићи одавде у дом Господњи. Него иди ти, и прочитај из књиге коју си написао из мојих уста, речи Господње, народу у дому Господњем у дан посни, и свима Јудејцима који дођу из градова својих прочитај, не би ли молећи се припали ка Господу и вратили се сваки са свога пута злога, јер је велик гнев и јарост што је Господ изрекао за тај народ (Јерем. 36, 4. 5-7).
И учини Варух син Ниријин све како му заповеди пророк Јеремија, и прочита из књиге речи Господње у дому Господњем пред целим народом. То би у петој години царовања Јоакимова (Јерем. 36, 8. 9). А кад за то чуше кнезови, позваше к себи Варуха и наредише му да им прочита књигу. И кад је прочита, они се уплашише, и запиташе Варуха: Кажи нам како си написао све те речи? А он им одговори: Из уста Јеремијиних. И они саветоваху Варуха да се сакрије; исто тако наредише да се и Јеремија у тамници сакрије на неко време; а сами узеше ту књигу и одоше к цару. У то време цар беше код куће и грејаше се крај огња, јер беше зима. И стаде се читати пред царем књига. И не уплаши се цар и његови присутни великаши од читаних речи. Али кад бише прочитана три - четири листа, цар се разгневи, па исече књигу ножем, и баци у огањ на жеравицу, те сва књига изгоре у огњу. Онда заповеди цар да и Варуха и Јеремију ухвате и убију, али их Господ сакри на чудесан начин (Јерем. 36, 14-26).
Потом опет дође реч Господња Јеремији говорећи: Узми другу књигу, и напиши у њу све пређашње речи које бејаху у првој књизи, коју сажеже цар Јоаким. А за цара Јоакима реци да ће тело његово ускоро бити бачено мртво на припеку обдан и на мраз обноћ. - И узе Јеремија другу књигу, и даде је Варуху, а он написа у њу из уста Јеремијиних све речи што беху у оној књизи, коју сажеже цар Јоаким огњем; и још би додано много пређашњим пророчким речима (Јерем. 36, 27-32).
Док се то догађало, по попуштењу Божјем неочекивано нападе на Јерусалим Навуходоносор с војском, састављеном од чета халдејских, сирских, моавских и амонитских. И без муке би заузет Јерусалим, јер не беше спреман за одбрану од непријатеља. Цар пак Јоаким би ухваћен, и убијен и леш његов извучен изван града, и бачен псима и зверима и птицама да га поједу. И тако се зби пророштво светог пророка Јеремије које изрече о њему (Јерем. 22, 19). А кости Јоакимове што остадоше непоједене од зверова, Јудеји погребоше у гробљу отаца његових.
После смрти Јоакимове на Јерусалимски престо ступи син његов Јехонија, али и он чињаше зло пред Господом. И пророкова свети Јеремија за њега да ће са целим домом својим бити предат од Господа у руке Навуходоносора цара Вавилонског, и да више неће видети земље своје (Јерем. 22, 24-27). И ускоро тако и би. Јер Бог допусти, те Навуходоносор заузе Јерусалим, и зароби цара Јехонију с мајком његовом и са слугама његовим и са кнезовима његовим и са дворјанима његовим. И одведе Навуходоносор у ропство с царем Јехонијом све кнезове и све јунаке, десет тисућа робова, и све дрводеље и све коваче, и не оста ништа осим сиромашнога народа по земљи. И однесе све благо дома Господњега и благо дома царскога, и полупа све судове златне, које беше начинио Соломон цар Израиљев за храм Господњи (4 Цар. 24, 10-14).
И Навуходоносор постави на место Јехонијево Матанију стрица његова, и промени му име назвавши га Седекија. И царова Седекија једанаест година у Јерусалиму, и чињаше што је зло пред Господом сасвим као и пређашњи рђави цареви, јер осурови душу своју и окамени срце своје, да се не би обратио Господу Богу Израиљеву. Тако исто и главари јудејски, и свештеници, и народ, умножише гадна безакоња, и идолопоклоничким гадостима оскврнише дом Господњи у Јерусалиму; не послушаше речи Господње из уста пророчких, него вређаху посланике Божје и ниподаштаваху речи Господње, а слушаху лажне пророке своје. Зато гнев Господњи беше на Јерусалиму и на свој земљи Јудејској, док Господ сасвим не одбаци тај народ, и не предаде га на потпуно разорење и опустошење (ср. Јерем. 23, 1-40; 52, 1-3).
Та последња напаст, страшнија од претходних, сручи се на Јерусалим на овакав начин. Утврдивши се на престолу у Јерусалиму, цар Седекија науми да се одметне од цара Вавилонског Навуходоносора, да му не робује нити даје данак. На то га наговараху и суседни цареви: Едомски, Моавски, Тирски, Амонитски и Сидонски, који испрва беху под Навуходоносором Вавилонским, па се договорише и збацише са себе јарам његов. И онда послаше изасланике цару Седекији у Јерусалим предлажући му да престане давати данак цару Вавилонском и да заједно с њима устане против силе Халдејске. И Седекија нагињаше њиховом предлогу.
У то пак време дође од Господа оваква заповест пророку Јеремији: Начини себи окове и јарам, и метни себи око врата; потом их пошљи цару Едомском и цару Моавском и цару синова Амонових и цару Тирском и цару Сидонском, по посланицима који ће доћи у Јерусалим к Седекији цару Јудину (Јерем. 27, 2-3).
Свети пророк поступи по заповести Господњој: метну себи јарам око врата, оде у дворац Седекијин када тамо беху изасланици споменутих царева, и рече им: Овако вели Господ над војскама, Бог Израиљев: овако реците својим господарима: Ја сам створио земљу и људе и стоку, што је по земљи, силом својом великом и мишицом својом подигнутом; и дајем је коме ми је драго. И сада ја дадох све те земље у руке Навуходоносору Цару Вавилонском слузи своме, дадох му и звериње пољско да му служи. И сви ће народи служити њему и сину његову и унуку његову докле дође време и његовој земљи, и велики народи и силни цареви покоре га. А који народ или царство не би хтео служити Навуходоносору цару Вавилонском, и не би хтео савити врат свој у јарам цара Вавилонскога, таки ћу народ походити мачем и глађу и помором, докле их не истребим руком његовом. Не слушајте дакле лажне пророке своје ни враче своје ни сањаче своје ни гатаре своје ни бајаче своје, који вам говоре и веле: нећете служити цару Вавилонском. Јер вам они лаж пророкују, како бих вас далеко одвео из земље ваше и изагнао вас да изгинете. Не слушајте их, него служите цару Вавилонском и остаћете живи, и земља ваша неће опустети (Јерем. 27, 4-10. 17).
То би четврте године царовања Седекије цара Јудејског. Те исте године пророк Божји Јеремија са јармом око врата уђе једном у храм Господњи. Ту га срете лажни пророк Ананија и рече пред свештеницима и свим народом: Овако вели Господ Бог Израиљев: сломићу јарам цара Вавилонскога; и до две године ја ћу вратити на ово место све судове дома Господњега, однесене у Вавилон, и Јехонију цара, и све робље Јудино. - И скиде Ананија јарам са врата пророка Јеремије, и сломи га. Пророк Јеремија изађе из храма, и оде својим путем. Али дође реч Господња Јеремији, и рече: Иди и кажи Ананији и реци: Чуј, Ананија; није те послао Господ, а ти си учинио да се народ овај поузда у лаж. Ти си сломио јарам дрвени, али начини место њега гвозден јарам. Јер ћу гвозден јарам метнути на врат свим тим народима да служе Навуходоносору цару Вавилонском. А тебе, зато што си говорио лаж, ја ћу скинути са земље, ове године, ти ћеш умрети; јер си казивао одмет од Господа (Јерем. 28, 11-16). И кроз месец дана умре лажни пророк Ананија.
Извештен о томе, цар Седекија се уплаши, и не смеде у то време да се јавно одметне од цара Вавилонскога. Касније пак он склопи савез са Фараоном Египатским Псаметихом II, сином Нехао, одметну се од Навуходоносора и постаде му противник, не слушајући савете светог пророка Јеремије које је стално давао њему и свему народу. Међутим у то исто време пророк Јеремија тајно посла посланицу Јудејцима што беху у ропству у Вавилону. У посланици их извештаваше да ће они остати у ропству седамдесет година; после тога посетиће их Господ и вратити у Јерусалим. И саветоваше им да тамо граде себи куће, да саде вртове, да жене своје синове и удају своје кћери, како би се умножили у ропству а не опали. И још им саветоваше да не слушају лажне пророке, који им лажно обећавају скоро ослобођење, него да моле Бога за цара Навуходоносора, како би у његовом миру нашли свој мир и спокојно проживели седамдесетогодишње ропство, одређено им од Бога. "Јер овако вели Господ: кад се наврши у Вавилону седамдесет година, походићу вас, и испунићу вам добру реч своју да ћу вас вратити на ово место. Јер ја знам мисли које мислим за вас, мисли добре а не зле, да вам дам будућност какву чекате" (Јерем. 29, 4-11).
Ова посланица пророка Јеремије би пажљиво прочитана од поробљених Јудејаца у Вавилону, али у тамошњих лажних пророка изазва силан гнев и жељу да се освете пророку. Зато написаше у Јерусалим првосвештеницима да забране Јеремији да пророкује и пише; и усто захтеваху да га окују и метну у затвор, како не би својим посланицама смућивао људе, плашећи их дугим робовањем. Међутим пророк Божји, упркос забрани и оковима у које га ставише, не престајаше јављати речи Божје, и говораше да ће робље у Вавилону Господ посетити милошћу својом а оне у Јерусалиму погубити праведним гневом својим. "Ево ја ћу, вели Господ за цара који седи на престолу Давидову и за сав народ који живи у овом граду, пустити на њих мач, глад и помор, и учинићу их да буду као смокве рђаве, које се не могу јести; и гонићу их мачем и глађу и помором, и учинићу да се потуцају по свима царствима, да буду проклетство и чудо и подсмех и руг у свих народа међу које их отерам, јер не послушаше речи моје" (Јерем. 29, 16-19).
Близу Јерусалима бејаше долина синова Еномових, звана Тофет. У њој беху подигнути високи жртвеници. Ту су Јудејци клали синове своје и кћери и приносили их на жртву идолу Молоху, и спаљивали тела њихова. Када се обављало то безбожно клање невине деце и приносила језива жртва, бесомучно су трештале трубе и бубњеви, како се не би чуло кукање родитеља и цика клане деце. Изобличавајући и осуђујући тако тежак грех, пророк Божји Јеремија, по наређењу Божјем, купи у лончара крчаг глеђосани, позва неколико старешина народних и старешина свештеничких, и оде у Тофет. И тамо громко објави: Чујте реч Господњу, цареви Јудини и становници Јерусалимски! Овако вели Господ над војскама, Бог Израиљев: ево ја ћу пустити зло на ово место да ће зујати уши свакоме ко га чује, јер ме оставише људи моји и оскврнише ово место кадећи на њему другим боговима, којих не знаше ни они ни оци њихови, ни цареви Јудини, и напунише ово место крвљу невиних. И подигоше високе жртвенике Валу да сажижу синове своје огњем на жртве паљенице Валу. Зато, ево иде време, вели Господ, кад се ово место неће више звати Тофет - долина Енома, већ долина смрти, долина заклања, јер ће на овом месту мноштво Јудејаца бити убијено мачем непријатеља њихових; и мртва телеса њихова даћу за храну птицама небеским и зверима земаљским; и обратићу овај град Јерусалим у пустош и руг: ко год прође мимо њега, чудиће се и звиждаће за све муке његове. И они ће јести месо од својих синова и месо од својих кћери, и сваки ће јести месо од друга свога у невољи и тескоби, којом ће им досађивати непријатељи њихови који траже душу њихову (Јерем. 19, 1-9).
Пошто изговори овако страшне речи разгневљеног Бога, свети Јеремија тресну о земљу крчаг, и разби га пред свима, и рече: Овако вели Господ над војскама: тако ћу разбити народ овај и град овај, као што се разбије крчаг лончарски, који се не може више оправити (Јерем. 19, 10-11).
Потом се врати пророк Јеремија из Тофета у Јерусалим, и у трему дома Господњега обрати се народу оваквим речима: Овако вели Господ над војскама, Бог Израиљев: ево ја ћу пустити на овај град и на све градове његове све зло које изрекох за њ, јер отврднуше вратом својим да не слушају речи моје (Јерем. 19, 14-15). Чувши ове пророкове речи, свештеник Пасхор, који беше старешина у дому Господњем, удари светог пророка Јеремију, и врже га у тамницу на горњим вратима Венијаминовим уз дом Господњи. А сутрадан кад Пасхор изведе Јеремију из тамнице, рече му свети пророк Јеремија: Овако вели Господ: ево, ја ћу пустити на тебе страх, на тебе и на све пријатеље твоје, који ће пасти од мача непријатеља својих, и очи ће твоје видети, и свега ћу Јуду дати у руке цару Вавилонском, који ће их одвести у Вавилон, и побиће их мачем. И све богатство овога града и сав труд његов и све што има драгоцено, и све благо царева Јудиних, даћу непријатељима њиховим у руке, и разграбиће их и узети и однети у Вавилон. И ти, Пасхоре, и сви житељи дома твог отићи ћете у ропство; и доћи ћеш у Вавилон, и онде ћеш умрети, и онде ћеш бити погребен ти и сви пријатељи твоји, којима си пророковао лажно (Јерем. 20, 1-6).
И ускоро се зби ово пророштво светог Јеремије. У деветој години свога царовања, цар Седекија се јавно одметну од цара Вавилонског и објави независност. Тада дође Навуходоносор цар Вавилонски са свом војском својом на Јерусалим, опколи га са свих страна, и начини опкопе око њега. И наста велика глад у граду (Јерем. 52, 3-6). И пророк Божји Јеремија говораше цару Седекији и свему народу: Овако вели Господ Бог Израиљев; ево, ја ћу предати овај град у руке цару Вавилонском и он ће га спалити огњем. И ти, царе, нећеш утећи из његове руке, него ћеш бити ухваћен и предан у његове руке, и бићеш одведен у Вавилон (Јерем. 34, 2-3). И саветоваше пророк цару да се добровољно покори Навуходоносору, како не би Јерусалим био потпуно разорен и царство Јудејско уништено. Али лажни пророци и старешине свештеничке наговорише цара да не послуша Јеремију, и говораху за Јеремију: полудео је (Јерем. 28). Навуходоносор пак, држећи у опсади Јерусалим, чу где Фараон Египатски иде са војском у помоћ своме савезнику цару Седекији, да ослободи Јерусалим од опсаде. Зато Навуходоносор прекину опсаду Јерусалима и са војском оде против главног противника свог. Видевши то, Јерусалимљани стадоше ликовати сматрајући да се Навуходоносор враћа у Вавилон, пошто није могао освојити Јерусалим. И ругаху се пророштву Јеремијином, јер се не оствари; и говораху: ето, Навуходоносор побеже, не могавши нас победити. Но свети пророк Јеремија говораше: Овако вели Господ Бог Израиљев: овако реците цару Јудину: ево војска Фараонова која пође вама у помоћ, вратиће се у своју земљу, у Мисир, а Халдејци ће опет доћи и опколиће овај град и узеће га и спалиће га огњем (Јерем. 37, 7-8).
А кад отиде војска Халдејска од Јерусалима на војску Фараонову, пророк Јеремија оседла свога магарца и крену у свој град Анатот, где је имао своје имање. Али кад беше на вратима Венијаминовим заустави га старешина страже Ирсија, унук оног лажног пророка Ананија, коме пророк Јеремија прорече смрт. Киван због тога на пророка Јеремију, овај Ирсија га заустави говорећи: Ти бежиш ка Халдејцима. Јеремија одговори: Није истина, не бежим ка Халдејцима, већ идем у свој град где ми је имање. Али га Ирсија не хте слушати, него га ухвати и одведе кнезовима. Кнезови се разгневише на Јеремију, избише га, и у тамницу вргоше (Јерем. 37 11-15).
У то време цар Навуходоносор, пошто победи и разби војску Фараона Египатског који је ишао у помоћ цару Седекији, поврати се убрзо са свом војском на Јерусалим, и опседе га, и бијаше га силно. И би Јерусалим у опсадном стању све до једанаесте године царовања Седекијина. За све то време свети пророк Јеремија није престајао позивати људе покајању, указујући им на очигледно збивање његових пророштава, на то да је већ настало Богом одређено време за кажњавање непокајаних и упорних грешника; притом је давао корисне савете да се покоре Халдејцима, и говорио: Овако вели Господ: ко остане у овом граду, погинуће од мача, од глади или од помора; а ко отиде ка Халдејцима, остаће жив. Град пак овај доиста ће бити предан у руке војсци цара Вавилонскога, и узеће га (Јерем. 38, 2-3). Чувши то, кнезови рекоше цару: Да се погуби овај човек, јер он ослабљава руке војницима који осташе у овом граду, и руке свему народу говорећи им такве речи, јер овај човек не жели добра своме народу него зла. А цар Седекија рече: ето, у вашим је рукама, чините са њим што хоћете, јер цар не може ништа супрот вама (Јерем. 38, 4-5).

Тада они узеше пророка Божјег Јеремију и бацише га у јаму Малхије сина Амелехова, која беше у трему од тамнице, и спустише Јеремију о ужима; а у јами не беше воде, него глиб, и Јеремија се ували у глиб. И умро би тамо, да га не спасе један богобојажљиви иностранац, Авдемелех Етиопљанин, дворанин, који беше на царевом двору. Кад он чу да су пророка Јеремију вргли у јаму, рече цару: Господару мој, царе, зло си учинио што си пророка Јеремију вргао у смртну опасност. - Цар онда нареди Авдемелеху да Јеремију извади из јаме. Потом цар Седекија дозва к себи пророка Јеремију, и насамо га питаше: Је ли истина оно што пророкујеш? Пророк одговори цару. Да ти кажем: нећеш ли ме погубити? а да те саветујем, нећеш ме послушати. Тада се закле цар да га неће погубити. На то Јеремија рече цару: Овако вели Господ Саваот, Бог Израиљев: ако отидеш ка кнезовима цара Вавилонскога, жива ће остати душа твоја, и град овај неће изгорети огњем, и тако ћеш остати у животу ти и дом твој. Ако ли не отидеш ка кнезовима цара Вавилонскога, овај ће град бити предан у руке Халдејаца, који ће га спалити огњем, и ти нећеш утећи из руку њихових (Јерем. 38).
Али цар не послуша добри савет пророков, већ посла пророка у тамницу, у којој остаде све док Халдејци не заузеше Јерусалим, што се зби у једанаестој години царовања Седекијина. У то време у опседнутом Јерусалиму број бранилаца се смањивао, хране је нестајало, и на крају сасвим нестало, те је настала таква ужасна глад, да се стало остваривати пророшгво светог пророка Јеремије: људи су јели децу своју, и један другога (Јерем. 19, 9). А кад одбрана потпуно малакса, град би проваљен од Халдејске силе, и војници сви побегоше ноћу на врата између два зида уз врт царев, и нагоше путем што води у пустињу; тим путем побеже и цар Седекија. Војска пак Халдејска гоњаше их, и стиже Седекију у пољу Јерихонском, и ухвати га. А сва војска његова остави га, и разбеже се куд који. Халдејци одведоше Седекију к Навуходоносору цару Вавилонском у Ривлу. И закла цар Вавилонски синове Седекијине у Ривли на његове очи, и све знатне људе поби, а Седекији ископа очи, окова га у двоје вериге, и одведе у Вавилон. А Навузардан, врховни војвода Халдејске војске, раскопа Јерусалимске бедеме, и прекрасну и преславну и многољудну престоницу царева Јудејских зали крвљу. Односно пак пророка Јеремије Навузардан је имао заповест од цара Навуходоносора да га сачува жива и здрава: Узми га, заповеди цар Навузардану, и гледај га добро, и не чини му зла, него му чини што ти год каже (Јерем. 39, 2-12). Јер Навуходоносор беше чуо за светог Јеремију, и за његово пророштво, и за његов савет цару Седекији, због тога и издаде такву заповест своме војводи Навузардану односно пророка Јеремије. И свети пророк би изведен из тамнице, разрешен од окова, чесно успоштован, и пуштен на слободу. Том приликом Навузардан рече светом пророку Јеремији: Господ Бог твој изрече ово зло за ово место; и нанесе и учини како рече, јер сагрешисте Господу и не слушасте гласа његова. Али сада, ево, ја те опраштам данас верига што су ти на руку: и ако ти је воља пођи са мном у Вавилон, хајде, ја ћу се бринути за те; ако ти пак није воља поћи са мном, онда остани; ево, сва ти је земља отворена, иди куда год хоћеш и куда ти је драго (Јерем. 40, 1-4). Пророк Божји изрази жељу да остане у отаџбини. Имајући благонаклоност војводе Навузардана, свети Јеремије се одмах стаде старати о светињи Божјој, о преузвишеној красоти и слави свих племена Израиљевих - Ковчегу Завета, да га иноплеменици не униште и не буде поругана слава Божја. И он измоли у војводе Навузардана који је разоравао Јерусалим, да му допусти да узме светињу Бога Израиљева пре но што храм буде опљачкан и разорен. И нашавши неке преостале од покоља свештенике и левите, узе их са собом, прође са њима кроз Халдејску војску, оде у храм, и узе од огња олтарнога, који још у дане Мојсија и Арона беше сишао с неба на жртву паљеницу, и отада се неугасиво одржавао на жртвенику (3 Мојс. 9, 24). Узевши од тог огња, пророк Јеремија га у једном суду сакри у безводном бунару, имајући чврсту веру и пророчки предвиђајући да ће се тај огањ, који ће се привремено угасити претворивши се на чудесан начин у густу воду, у своје време вратити у своју властиту стихију и разгорети се. То се и догодило по повратку Израиљаца из Вавилонског ропства, при обновљењу храма у време Неемије, много година после смрти светог пророка Јеремије, који сакривши тај огањ у бунару, поравни то место те оно за дуго време остаде непознато (2 Макав. 1, 19-32).
Пошто сакри жртвенички огањ, свети пророк Јеремија узе Ковчег Завета, изнесе га из храма, и држаше га у своме обиталишту све док не престаде ратни метеж, изазван наређењем Навузардановим о разорењу и спаљењу Јерусалима. А кад Ковчег Завета би однесен из храма, војвода Навузардан нареди те Халдејци покупише све златне, сребрне и бакарне драгоцености храма, и однеше у Вавилон. Затим запалише предивни храм Соломонов и потпуно разорише; исто тако порушише и царске палате и све најлепше куће јерусалимске, и раскопаше и са земљом сравнише бедеме градске. Тада погибе од мача завојевача огромно мноштво Јевреја, нарочито у гореспоменутој долини Тафет, у којој безаконици раније приношаху на жртву Молоху синове своје и кћери; а преостали у животу бише одведени у ропство; само најсиромашније из народа, који ништа немаху, остави Навузардан у земљи Јудиној, и даде им да обрађују винограде и њиве (Јерем. 39, 10; 4 Цар. 25, 12).
Одлазећи са огромним пленом из разореног и опљачканог Јерусалима, Навузардан по заповести цара Навуходоносора постави за управитеља над опустошеном Јудејом Годолију, сина оног Ахикама који једном беше избавио пророка Јеремију из руку убица и који беше изабрао за место свога боравка не Јерусалим већ Миспу у близини Јерусалима. Тамо сада оде проpок Јеремија ка Годолији, и настани се у Миспи (Јерем. 40, 5-6). Користећи cе насталим миром, свети Јеремија са побожним свештеницима и левитима узе Ковчег Завета који је он чувао, и однесе га преко Јордана на гору у земљи Моавској, близу Јерихона, са које је некада пророк Мојсије видео обећану земљу, и на којој је умро и био погребен (5 Мојс. 34). На тој гори пророк Јеремија нађе пећину, унесе у њу Ковчег Завета, па улаз у пећину зазида огромном каменом плочом. И ту плочу као да запечати написавши на њој име Божје прстом своjим као гвозденим пером, јер тврди камен под пишућим прстом пророковим постаде мек као восак, па затим опет доби своју природну тврдоћу. И постаде то место тврдо као да је од гвожђа саливено. Онда рече свети Јеремија присутним људима: "Оде Господ из Сиона на небо; и опет ће се вратити са силом, а знак његовог доласка биће: када се сви народи поклоне дрвету", (то јест крсту, на коме је распет Спаситељ света Господ Исус Христос). И још рече пророк Божји, да Ковчег овај нико неће моћи изнети из тог места, једино Мојсије, пророк Боговидац, и да таблице завета нико неће моћи расклопити и прочитати, једино угодник Божји Арон. У дан свеопштег васкрсења изнеће се Ковчег Завета из запечаћене пећине, и поставиће се на Гори Сиону, и сви свети сабраће се к њему у очекивању доласка Господа који ће их избавити од непријатеља који хоће да их побије.
Док је свети Јеремија говорио то свештеницима и левитима, облак изненада покри запечаћену пећину, и нико не могаше прочитати име Божје, написано на камену прстом Јеремијиним, нити распознати или пронаћи то место. Јер су неки од присутних желели да распознаду то место и пут к њему, али никако нису могли. А пророк им рече у духовном озарењу: Ово ће место бити непознато док Господ не сабере људе своје и не смилује се на њих, и тада ће им показати ово место, и јавити свима славу своју на њему, и облак ће га осењивати, као што је то било при Мојсију и при Соломону (3 Мојс. 9, 23-24; 3 Цар. 8, 10-11).
И тако, до данашњега дана нико не зна ту пећину, нити ће ико до свршетка света сазнати за то место; но слава Божја тајно осењује Ковчег Завета светлим пламеним облаком, као што га је осењивала у Скинији Мојсијевој и храму Соломоновом, јер то не може престати.
Пошто се после седамдесет година вратише из Вавилонског ропства, Јевреји обновише Соломонов храм у Јерусалиму, али у њему није било Ковчега Завета, те славе старога храма. Они онда начинише нови ковчег од злата, по угледу на онај Мојсијев, и све што се налазило унутра у ковчегу и око њега устројише по угледу на првобитни, али y њему не беше чудотворне силе и не обасјаваше га слава Божја. У новом храму имали су из првога храма само огањ небески, који свети пророк Јеремија беше сакрио у безводном бунару, па га касније пронађоше свештеници, и то много година после смрти пророка Јеремије.
Пошто сакри Ковчег Господњи свети Јеремија дође у Миспу, нову престоницу Јудејску, код Годолије, новог управитеља опустошене отаџбине, и оста с њим у народу који беше остао у земљи (Јерем. 40, 6). И пророк Божји плакаше неутешно за разореним и опустошеним Јерусалимом. Око Годолије се стадоше прибирати Јевреји који се раније беху разбегли од Халдејаца по суседним земљама. Годолија их је соколио, обећавајући им заштиту и миран живот под Халдејцима. Сам Господ, прве године после најезде Вавилонаца, утеши родном годином тужни остатак синова Израиљевих (Јерем. 40, 9-12). Али син Натанијев Исмаил, рођак одведеног у Вавилон цара Седекије, завиђаше Годолији на власти, па сабра неке угледне људе и дође у Миспу код Годолије, тобож да му изрази своју покорност. Не знајући његову злу намеру, Годолија га дочека радосно и чесно, па и гозбу приреди у његову част. Но каcно у ноћи уста Исмаил и десет људи што беху с њим, и убише Годолију, и побише све Јудејце који беху с њим, и Халдејце војнике који се затекоше онде, напавши их на спавању (Јерем. 41, 1-3).
А када за то чу син Каријин војвода Јоанан и све војводе што беху с њим, узеше своје људе и пођоше на Исмаила, и нађоше га у Гаваону. И ударише на њега, и победише га, и он једва утече са осам људи к синовима Амоновим. Онда се Јоанан и остале војводе стадоше договарати да беже у Египат од Халдејаца, јер се бојаху гнева цара Вавилонског због Годолије, мислећи да ће цар због Годолијеве погибије одмах послати војску да побије остатак Израиљаца. И већ се почеше са народом припремати за пут у Египат, одакле их у старини Господ беше извео руком крепком и мишицом високом. Али пре но што би приступили остварењу своје замисли, они пожелеше да чују шта о томе мисли свети пророк Јеремија. Зато дођоше к светом пророку Јеремији све војводе и Јоанан и сав народ, мало и велико, и рекоше му: Пусти преда се нашу молбу, и помоли се за нас Господу Богу своме, за сав овај остатак, јер нас је остало мало од многих, као што нас очи твоје виде, да би нам показао Господ Бог твој пут којим ћемо ићи и шта ћемо радити. А Јеремија пророк рече им: Послушаћу; ево, помолићу се Господу Богу вашем по речима вашим, и што вам одговори Господ казаћу вам, нећу вам затајити ни речи, али ви нећете послушати заповести Господње. А они рекоше Јеремији: Господ нека нам је сведок истинит и веран да ћемо чинити све што ти Господ Бог твој заповеди за нас. Било добро или зло, послушаћемо реч Господа Бога свог ка коме те шаљемо (Јерем. 42, 1-6).
И помоли се свети пророк Јеремија Богу, постивши се десет дана, и Бог му откри свету вољу своју. И сазва Јоанана и све војводе што бејаху с њим, и сав народ, мало и велико, и рече им: Овако вели Господ Бог Израиљев, ка коме ме посласте да изнесем преда њ молбу вашу: Ако останете у овој земљи, сазидаћу вас, и нећу вас разорити, и насадићу вас и нећу вас истребити; јер ми је жао са зла које сам вам учинио. Не бојте се цара Вавилонскога, кога се бојите; не бојте се, јер сам ја с вама да вас сачувам и да вас избавим из његове руке. И учинићу вам милост да се cмилује на вас, и врати вас у земљу вашу. Ако ли речете: нећемо да останемо у овој земљи, него ћемо отићи у земљу Египатску, да не видимо рата и гласа трубнога не чујемо и не будемо гладни хлеба, и онде ћемо се населити, - онда чујте реч Господњу, који сте остали од Јуде: овако вели Господ Сведржитељ Бог Израиљев: Ако ви окренете лице своје да идете у Мисир и отидете да се населите онде, онде ће вас у земљи Мисирској стигнути мач којег се бојите, и глад, ради које се бринете, гониће вас у Мисиру, и онде ћете помрети од глади и мача, и нико се неће cпасти oд зала која ћу пустити на вас. Јер као што се јарост моја изли на становнике Јерусалимске, тако ће се излити гнев мој на вас, ако отидете у Миcир, и бићете уклин и чудо и клетва и руг, и нећете више видети место ово. Господ вам говори, останци Јудини: не идите у Мисир! Знајте да вам ја сведочим данас. Јер варасте душе своје кад ме посласте ка Гоcподу Богу своме рекавши: помоли се за нас Господу Богу нашем, и како рече Господ Бог наш, јави нам и учинићемо. И ево, ја вам данас објавих вољу Божју. Знајте дакле да ћете изгинути од мача и од глади и од помора на месту куда сте ради отићи да се станите (Јерем. 42, 7-22).
А кад пророк Јеремија изговори свему народу све речи Господа Бога, тада Азарија син Осајин и Јоанан син Каријин и други дрски људи рекоше Јеремији: Није истина што говориш; није те послао Господ Бог наш да нам кажеш: не идите у Мисир да се онде станите. Него Варух син Ниријин подговара тe против нас да нас преда у руке Халдејцима да нас погубе или да нас преселе у Вавилон (Јерем. 43, 1-3).
И тако Јоанан син Каријин и све војводе и сав народ не послушаше гласа Господњега који је говорио преко Јеремије да остану у земљи Јудиној, него узеше сав остатак Јудин, људе и жене и децу, И пођоше у Мисир, насилно одводећи са собом и пророка Јеремију са његовим верним записивачем пророком Варухом. А кад стигоше у Мисир, настанише се у граду Тафнису, где је некада пророк Мојсије чинио чудеса пред Фараоном (Јерем. 43, 4-7). Тамо свети Јеремија поживе четири године пророкујући, и беше у великом поштовању код Мисирана због своје светости и због добротворства које им чињаше, јер молитвама својим уништаваше гује и крокодиле. Тамо он и сконча (око 586. год.), и би погребен.
А кончина светог пророка Божјег беше мученичка. У Тафнису дође реч Господња Јеремији говорећи: Узми у руке велико камење, и покриј га калом у пећи за опеке што је на вратима дома Фараонова у Тафнису да виде Јудејци; и реци им: овако вели Господ Саваот, Бог Израиљев: ево, ја ћу послати и довести Навуходоносора цара Вавилонскога слугу мога, и метнућу престо његов на ово камење које сакрих и разапеће царски шатор свој на њему. Јер ће доћи и затрти земљу Мисирску; ко буде за смрт отићи ће на смрт, ко за ропство - у ропство, ко за мач - под мач. И само мало њих, који утеку од мача, вратиће се из земље Мисирске у земљу Јудину, јер сав остатак Јудин, што отидоше у земљу Мисирску да се онде настане, познаће чија ће се реч извршити, моја или њихова. А ово да вам је знак, говори Господ, да ћу вас походити на том месту да знате да ће се доиста испунити речи моје вама на зло; ево, ја ћу дати Фараона Мисирскога у руке непријатељима његовим, као што сам дао Седекију цара Јудејског y руке непријатељy његовом (Јерем. 43, 8-11; 44, 28-30).
Разгневљени на светог Јеремију због оваквих речи његових, Јудејци камењем убише пророка Божјег. И те исте године цар Вавилонски удари са великом војском на Мисир, разби Фараонову војску, и уби Фараона Вафрија. Тада изгибоше и Јудејци који се беху доселили у Мисир.
После много година чесне мошти светог пророка Јеремије цар Александар Македонски свечано пренесе у њиме основани град Александрију, и положи их у месту званом Тетрафил, које су Александријци много поштовали због пророкових светих моштију.
Свети пророк Јеремија пророковао је о страдању Господа Христа, говорећи овако: Ја бејах као јагње и теле које се води на клање, јер не знађах да се договарају на ме: оборимо дрво с родом његовим, и истребимо га из земље живих, да му се име не спомиње више (Јерем. 11, 19).
По казивању које је записао свети Епифаније, пророк Јеремија је претсказао пад и уништење свих идола Египатских у време када у Египат буде дошла Дјева - Мати са Младенцем, у пећини рођеним и у јасла положеним.
На много година после смрти светог пророка Јеремије Јуда Макавеј имао је сновиђење, у коме је видео првосвештеника Онију и светог пророка Јеремију. О томе у Књигама Макавејским пише ово: Јуда виде у сну бившег првосвештеника Онију, човека доброг и благог, побожна изгледа, кротког по нарави, слаткоречивог, од детињства обученог свима врлинама; он се са подигнутим рукама мољаше за све Јудејце. Затим се појави један други човек, диван седином и славом, а око њега нека чудесна и неисказана красота. Онија онда рече: "Ово је братољубац који се много моли за људе и за Свети Град - Јеремија пророк Божји". Тада Јеремија пружи руке и даваше Јуди мач златан, и дајући му га рече: "Узми овај свети мач; то jе дар од Бога којим ћеш сатрти противнике". - И саратници Јуде Макавеја, утешени и охрабрени Јудином речју, одлучно су навалили на непријатеља и победили га (2 Макав. 15, 12-16).
Ово виђење показује да се свети угодници Божји после своје смрти моле Богу за нас, и помажу нам, као што свети Јеремија поможе Јуди Макавеју против непријатеља. Нека свете молитве светог пророка Божјег помажу и нама против невидљивих непријатеља и видљивих противника, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАТЕ

Cвети мученик Вата беше из Персије. Преци су му били хришћани и научили га Христовој вери. У својој тридесетој години он чу Спаситељеве речи из Еванђеља: Ако ко дође к мени а не мрзи на свога оца, и на матер, и на жену, и на децу, и на браћу, и на сестре, и на саму душу своју, не може бити мој ученик (Лук. 14, 26). Чувши ове речи, Вата се испуни Духа Светога, и сав постаде обиталиште божанске љубави. Онда остави свет и све на свету, па отиде у манастир и постаде монах. И водећи суров и трудољубив живот монашки, он све монахе превазиђе постом и уздржањем, и не отвори ниједна врата својих чула и осећања, да кроз њих не уђе смрт душе. Он веома будно и пажљиво чуваше своја чула, осећања и срце, а имао је жељу да живот заврши мучеништвом.
Када настаде у Персији гоњење на хришћане од цара Сапора II[3], сва се братија разбеже из манастира у коме беше свети Вата, дајући место гневу, по заповести Господа Христа: Кад вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). Једино свети Вата остаде у манастиру и не побеже, силно жудећи за мучеништвом. Пошто проведе тридесет година у подвижништву, свети Вата би ухваћен од огњепоклоника и изведен пред кнеза Јаздиха у месту званом Вициос. Кнез му нареди да се одрекне Христа и поклони сунцу и огњу[4], али светитељ не хтеде, изјављујући смело да је хришћанин. Зато му десет војника вукоше десну руку на једну страну, а других десет леву руку на супротну страну, док му обе руке не извукоше из рамена. Затим га тукоше дебелим моткама и вукоше по земљи. Али он остаде веран Христy. Онда му тешко камење ставише на стомак, па му потом отсекоше ноге и тајне удове, и најзад му главу одрубише. И тако славни подвижник доби венац мучеништва, око 364 године.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАФНУТИJА БОРОВСКОГ

Преподобни отац наш Пафнутије био је унук Татарина баскака. Када за грехе рускога народа удари на Руску земљу, по попуштењу Божјем, татарски цар Батиј[5] са огромном војском, он је мачем и огњем опустоши, градове опљачка, цркве свете поруши, и руске кнезове и старешине као класје и дрвеће посече, и поcтави по Русији татарске великаше који се називаху баскаци[6]. Такав баскак беше и деда преподобног Пафнутија. У време једног устанка Руса противу Татара деда Пафнутијев би приморан да се крсти, и доби име Мартин. Нови Христов следбеник Мартин, живећи хришћански побожно, доби сина Јована. Када Јован одрасте, ожени се девојком Фотинијом, и роди им се син, овај блажени о коме је реч, и на светом крштењу доби име Партеније. Јован и Фотинија живљаху у свом наследном селу Кудинову, удаљеном пет километара од града Боровска. Син Партеније им се роди око 1395 године. Растући и развијајући се телесно, Партеније се у исто време усавршавао духовно. Учећи се књизи, он је нарочито напредовао у разумевању Светога Писма, и учио се добрим наравима: кротости, незлобивости, целомудрију. Радо подражавајући људе врлинске, он је одлучно избегавао дружење са рђавим људима.
Када Партеније напуни двадесет година, он остави родитеље своје и све на свету, и ступи у Високи Покровски манастир у близини града Боровска. Ту би пострижен од старешине манастира Маркела и доби име Пафнутије. И би дат под руководство старцу свештеноиноку Никити, бившем ученику преподобног Сергија Чудотворца. Пафнутије прохођаше сва манастирска послушања добро и веома ревносно, и сви га вољаху и поштоваху због превеликих врлина његових. И тако проведе Пафнутије у трудољубивим подвизима двадесет година. А када затим игуман Маркел отиде ка Господу, блажени Пафнутије би изабран и постаде игуман обитељи Покровске после дугих и упорних молби манастирске братије и Боровског кнеза Симеона Владимировича. А би рукоположен од сверуског митрополита светог Фотија[7]. Нови игуман стаде се пружати на веће подвиге, старајући се о стаду разумних оваца Христових. Као добар и опитан пастир, он је својим животом био углед своме стаду. Свагда се уклањајући од зла и држећи се ревносно добра, он је непрестано радио Господу, и дању и ноћу. Дан је употребљавао на обављање манастирских послова, а ноћ проводио у молитви.
Свог верног слугу Господ украси расуђивањем, прозорљивошћу и другим даровима Светога Духа, јер му даде способност да по лицу и изгледу човековом распознаје какве се страсти и слабости скривају у његовој души, а неке ствари му је откривао у сну. Ево једне повести која то потврђује. Једном приликом би послан један брат из манастира у неко село манастирским послом. Но тамо, искушан Сатаном, он паде у телесни грех. У ноћи његовог пада преподобни отац Пафнутије после свог уобичајеног молитвеног правила прилеже да се мало одмори, и виде овакав сан: дивна башта, пуна прекрасних воћки, и он ужива посматрајући њихову лепоту; нарочито се усхићавао посматрањем једног изузетно лепог дрвета међу њима; но гле, оно се изненада ишчупа и паде на земљу; то веома ожалости блаженог оца, и он приђе ишчупаном дрвету, подиже га и посади на истом месту. Али кад он то уради, оно се опет ишчупа и паде; но он га поново посади, и дуго опкопаваше око њега и трпаше земљу, док га једва не утврди.
Пробудивши се из сна, преподобном би јасан смисао овог сновиђења: дивна башта означавала је његову обитељ; красне плодне воћке његову братију, посађену у дому Божјем, која је рађала родове врлина; ишчупано и пало дрво означавало је палога брата, коме је био потребан велики труд оца игумана, да би га поставио и утврдио на његовом месту.
Када се пали брат, пошто обави посао послушања, поврати у обитељ утучен и тужна лица, преподобни га упита да му се неко зло није десило на путу. А брат, покривен мрачним облаком стида, не хте исповедити свој грех, нити могаше у очи погледати свога игумана. Видећи збуњеност свога ученика, светитељ му исприча свој сан, и као добар духовни лекар настојаваше да му болесник открије унутрашњу рану душе своје, и једва успе да га склони да исповеди свој грех. И дуго времена лечећи рану душе духовним лековима, свети игуман са великом муком успе да палог брата одврати од очајања и утврди у покајању, тешећи га надом на милосрђе Божје. - Тако се преподобни старао о својој братији: као искусан лекар он је лечио душевне немоћи, и као пастир добри он је отимао овцу из вучјих чељусти и стављао је на своје раме, јер као снажан муж он је носио тегобе других и слабости слабих.
Преподобни Пафнутије игумановао је тринаест година у Високом Манастиру. Затим се разболе, и боловаше дуго, и за време болести прими свету схиму. И отада није литургисао све до одласка свог Богу. Само је једном из велике потребе литургисао, о чему ће бити реч касније.
После оздрављења преподобни Пафнутије остави игуманско старешинство и, жељан усамљеничког и безмолвног живота, оде из манастира у оближњу пустињу, удаљену око три километра. Ту пронађе дивно место у долини између две реке, ограђено густом шумом, и настани се са једним братом. И стаде тамо проводити свој живот по Богу у многобројним подвижничким трудовима. И почеше му долазити братија, и са његовим благословом грађаху себи келијице, и живљаху под руководством свог доброг наставника и учитеља и руковође ка спасењу. А када се умножи братија и обиталиште прошири, братија молише свога светог наставника да им допусти да подигну цркву. И пошто им светитељ то не забрани, они подигоше цркву у част Рождества Пресвете Богородице. И црква би освећена са благословом московског митрополита светог Јоне[8].
Ненавидник добра ђаво потстицаше многе људе да чине пакости преподобноме Пафнутију и његовој новооснованој обитељи, али преподобни побеђиваше зло добром и савлађиваше све својим трпљењем. Видећи то, Бог чуваше њега и штићаше његову обитељ. У то време у граду Боровску беше кнез Василије Јарославич († 1483 г.). Он се љутио на светог Пафнутија што је напустио своју прву обитељ и основао другу, која се налазила ван његовог кнежевства. Видећи како обитељ у његовом кнежевству, Високи Манастир, опада и оскудева, а нова расте и цвета, он се силно једио на светитеља и смишљао како да отера из нове обитељи преподобног Пафнутија и његове ученике. Али пошто то није могао учинити јавно y туђем кнежевству, он покуша да то изведе тајно. Он је много пута потајно слао своје разуздане слуге да запале са свих страна мрску му обитељ. Но слуге су се сваки пут, видећи преподобног Пафнутија и његове ученике како се труде, враћали своме кнезу не учинивши им никакво зло, јер се јарост њихова и свирепост претварала у бојажљивост и кротост. Међу слугама кнежевим бејаше један новокрштени Татарин, по имену Ермолај, који још не беше оставио своју варварску злоћудност. Једном приликом кнез посла њега да изненада запали обитељ преподобнога Пафнутија. И када се обесни и свирепи Ермолај приближи манастиру, изненада ослепе, и стаде лутати око манастира.
Неки га нађоше, и уведоше у манастир к оцу Пафнутију. Кад га преподобни угледа, с радошћу га назва по имену и упита, ради чега је дошао до њега. Овакав мио дочек од стране светитеља у трен ока преобрази звероподобну нарав Ермолајеву: он се покаја и отворено каза оцу ради чега је послат, и павши пред светитељем он мољаше опроштај и прозрење очима. Светитељ сатвори молитву за њега и даде му опроштај и благослов, а Бог му подари прозрење. И отпутова Ермолај господару своме, не учинивши никакво зло преподобном Пафнутију.
У то време, по Божјем попуштењу, неочекивано упаде у Русију незнабожни цар Мамотјак[9] са мноштвом Татара. Велики Кнез Василије Васиљевич[10] и остали кнезови руски, не успевши да прикупе велику војску, са нешто војске сретоше безбожне Татаре код Суздаља. Ту се отвори битка, у којој Татари победише Русе, и многе заробише, па и самог Великог Кнеза. Међу заробљеницима бејаше и Боровски кнез Василије Јарославич, непријатељ блаженог Пафнутија. Налазећи се у заробљеништву, кнез се опомену безразложне злобе своје према преподобном оцу Пафнутију, и кајаше се због греха свог, и мољаше се Богу да га молитвама преподобног Пафнутија ослободи заробљеништва. Притом кнез даде завет да ће, ако га Господ ослободи из татарских руку, одмах отићи преподобном оцу и помирити се са њим. Кад кнез даде такав завет, Бог му убрзо поможе да се избави од варвара, јер се незлопамтиви подвижник такође усрдно мољаше Богу за кнежево ослобођење. Молитва угодника Божјег би услишана: кнез Василије читав побеже из заробљеништва. Вративши се у своју постојбину, он одмах отиде у обитељ к своме молитвенику, и доби од њега опроштај и благослов. И отада кнез имађаше велику веру и љубав према блаженом оцу Пафнутију.
Преподобни беше не само незлобив при увредама већ и необично трпељив у невољама и у недаћама манастирским, увек непоколебљиво верујући у помоћ Божју. Тако се једне године ближио Ускрс, а у манастиру не беше уопште риба, да би преподобни отац о светлом празнику почастио братију после великопосних подвига. Братији и манастирским слугама, због тога ожалошћеним, он говораше: Браћо, не тугујте због овога, јер ће свемилостиви Господ, који нас је створио и васкрсењем својим сав свет просветио, утешити нас, слуге своје у тузи нашој, и дати у изобиљу блага онима који Га се боје.
На Велику Суботу предвече црквењак оде на мали поток да захвати воде за свету литургију, и угледа врло много риба, нешто већих од харинге. У то време беше вода надошла, и нанела тако много риба као никада раније. Црквењак похита, те извести о томе преподобног оца. Чувши то, преподобни прослави Бога и нареди риболовцима да баце мреже. И они ухватише тако много риба да им је свима било доста целе Светле Седмице за све обеде.
Уколико се преподобни отац Пафнутије одавао на веће подвиге и трудове, и слава се његова ширила на све стране, утолико је расла и обитељ његова из дана у дан, јер се умножавао број његових ученика монаха. Међу њима беше не мало људи високо врлинских, као: блажени Јосиф, рукама светитељевим замонашен, који каcније постаде оснивач Волоколамске обитељи[11]; дивни старац Инокентије, и Илија сродник блаженога, и Васијан, писац житија његовог, који затим би архиепископ ростовски, и други.
Када се братија обитељи умножи, свети Пафнутије се потруди са братијом, те подигоше цркву од камена, јер им је она прва била од дрвета. За све време зидања цркве преподобни се сам трудио као обичан радник, носећи камење и воду и остали материјал потребан за зидање. Када црква би готова, он је украси иконописом. Ради тога он позва најбоље иконописце, који је иконописаше веома лепо. Али будући и сам црквом одуховљеном, јер чуваше у себи чистим лик Божји, он би украшен од Бога чудесном благодаћу, која се пројављивала у исцелењима, прозорљивости, откровењима, и другим даровима Светога Духа.
Ево неколико подвижникових чуда.
Међу иконописцима које светитељ бејаше позвао да му иконопишу храм, беше изврстан уметник - иконописац световњак Дионисије. Он је тешко боловао у ногама, те није био у стању да иконопише храм. Свети старац му рече: Дионисије, нека те Бог благослови! почни добро дело, а Господ и Пречиста Мати Божја даће здравље ногама твојим. - Поверовавши чврсто у речи блаженог старца, Дионисије се одмах лати посла, и одмах се исцели, и ноге му оздравише. А свети старац издаде заповест Дионисију и осталим иконописцима световњацима, да не доносе у манастир месо, нити га ту једу, већ да одлазе у оближње село и тамо једу. Неко време они су испуњавали ову заповест: одлазили су у оближње село и тамо јели. Потом заборавише на ову заповест, и једног дана донеше себи у манастир за вечеру печен јагњећи бут, зачињен јајима. Кад седоше за вечеру, Дионисије први окуси, и нађе да испод јаја беху све сами црви. И тог тренутка Дионисије се разболе од свраба, и за тили час цело тело му покрише страшне ране, и он се не могаше макнути. Тада болесник хитно посла к преподобном кајући се за свој грех и просећи од њега опроштај. Светитељ посаветова Дионисија да више не чини такве ствари, па га одведе у цркву где беху сабрана сва братија. Ту саборно одслужише молебан за њега, преподобни изврши освећење водице, и нареди да болесник покропи светом водицом цело своје тело. И болесник уради тако. Затим отспава мало; и кад се пробуди из сна, нађе да му је тело потпуно здраво, као да никакво зло није поднело, и ране његове као љуске отпадоше. И он прослави Бога.
Обитељ препободног Пафнутија беше опкољена густом шумом, у којој борављаху многе птице. Нарочито црнопери гавранови, који су свијали гнезда близу манастира. Посматрајући их, светитељ се усхићавао, и издао је наређење да их нико не лови и не убија. Међутим, син градског војводе, пролазећи једном поред обитељи светог Пафнутија и угледавши јато гавранова, пусти стрелу и уби једног гаврана. Јуноша се веома обрадова томе што погоди гаврана, па се осврну својим пратиоцима хвалећи се. Али тог часа осети да глава његова, окренута устрану к пратиоцима, остаде тако непомична. Он заборави на своју радост и задовољство, и спопаде га тешка туга и ужас. Уједно с тим њему постаде јасно зашто га снађе ова неочекивана беда. И хитно оде к преподобном Пафнутију и, припавши к ногама његовим, прошаше опроштај и мољаше га да се помоли Богу за њега да га исцели. Подвижник нареди да се удари у клепало, и оде у цркву. Зачуђени клепањем у невреме, иноци се брзо стекоше у цркву и питаху светитеља за разлог клепања у невреме. Преподобни им каза разлог, и осмехујући се рече: Бог освети гавранову крв. - Отслуживши затим молебан и осенивши светим крстом настрадалог јуношу, преподобни му рече: Силом чесног и животворног крста окрени главу напред! - И тог тренутка младић окрену главу напред и врати је у природан положај.
Други младић пусти јастреба на гаврана. Но јастреб, убивши гаврана, и сам паде мртав.
Једне ноћи дођоше лопови к обитељи преподобнога, узеше три манастирска вола, и хтедоше да их одведу својим кућама. Али сву ноћ лутаху као слепи око манастира. Када свану, они оставише волове и хтедоше да беже. Али их невидљива сила Божја веза и држаше их поред украдених волова, и они се ни на који начин не могаху одвојити од њих, док манастирски радници, који су тражили волове, не нађоше с воловима лопове, које ухватише и одведоше к преподобноме. Он их посаветова да не чине такве ствари, па нареди да их нахране и отпусте с миром.
Два инока договорише се да тајно напусте манастир преподобног Пафнутија, па спремише своје ствари, готови да крену. Но Бог откри то преподобноме у сну на овај начин: После јутарњих богослужења светитељ прилеже да се мало одмори, и виде у сну једног црнца страховито црног како узима из пећи у његовој келији усијане главње и баца их на келије ученика кojи су хтели да беже. Светитељ му је грозно претио да то не чини, јер ће запалити здања. А црнац му је одговарао да он баш због тога и чини то. - Пробудивши се, преподобни разумеде значење cна и одмах посла по те иноке. И кад им каза шта је видео у сну, уплашени и у исто време тронути тиме, они му показаше своје спремљене ствари, исповедише свој грех, и молише опроштај.
Један брат гунђалица, који је кудио све што се у обитељи ради, па и самог оца Пафнутија, усни овакав сан: виде себе где стоји у цркви међу певачима; онда му изненада приђе свети отац и, погледавши љутито у њега, рече: Ово је хулник, макните га из цркве! - И одмах га зграбише два црнца, извукоше га из цркве, и силно бише. - Тргнувши се из сна, инока тог обузе велики страх, и он са сузама похита к преподобном оцу, и измоли опроштај.
У обитељи преподобнога бејаше један богонадахнути старац, по имену Констатин. Он се разболе, и беше на самрти. У том тренутку, када још нико није знао за то, инок Јосиф дође пред врата келије преподобног оца Пафнутија, који се одмарао после јутарњег богослужења, и хтеде да по обичају манастирском сатвори молитву. Утом преподобни отац изненада отвори прозорче на својој келији и, угледавши Јосифа, рече: Неко сатвори молитву, и рече ми: старац Константин оде ка Господу. - Ја се тргох иза сна, отворих прозорче, но никог не видим сем тебе. Јосиф му на то одговори: Ја овог часа дођох од Константина, и он је још жив. Но преподобни му нареди да поново иде у старчеву келију. И кад он тамо дође, виде да је старац већ преминуо у Господу.
У обитељи преподобнога бејаше још један богонадахнути старац, Јефтимије. Он је подражавао житије свог наставника, преподобног оца Пафнутија. Старац Јефтимије имађаше од Бога толики дар суза, да је стално лио сузе не само у келији него и у цркви на сваком богослужењу. Осим тога он је имао и дар прозорљивости. Овај његов дар прозорљивости постаде познат на следећи начин. Нека два брата имађаху љубав међу собом не по Богу него по вражјој прелести. Због тога је преподобни Пафнутије много негодовао, а они помишљаху да тајно напусте манастир. Једном за време свете литургије старац Јефтимије стајаше у цркви са уобичајеним умилењем и сузама. Погледавши на оца Пафнутија и оне што појаху с њим, међу којима беху и она два брата, он виде где иза ове двојице провирује некакав црнац који имађаше на глави шлем врло оштар и беше космат, и то разнобојно космат. У рукама тога црнца бејаше гвоздена кука. И он стаде њоме вући к себи два споменута монаха. И кад их извуче ван певнице, покушаваше да их рукама зграби, али не успеваше у томе, јер се кука сваки пут показивала слаба и отскакивала. Но кад год би та два монаха пристајали на помисао, коју им је убацивао у душу враг, помисао о непослушности према оцу и бекству из манастира, враг их је лако привлачио к себи. Али кад год би се они успротивили таквој помисли и одбацивали је, кука је врагова постајала немоћна и отскакивала од њих. Старац Јефтимије посматраше то пажљиво својим прозорљивим душевним очима. И кад се стаде читати свето Еванђеље црнац ишчезе, па се после Еванђеља опет појави и чињаше оно исто. Такође и за време Херувимске песме он ишчезе, па се опет појави после Великог входа. А кад настаде освећење светих Дарова, и похвална песма Пресветој Богородици "Достојно јест"..., црнац ишчезе као дим и више се не појави. Посматрајући то, старац Јефтимије дрхташе, и као у вансебности проведе целу свету литургију. А по завршетку свете литургије он оде к преподобном Пафнутију и исприча му своје виђење. Он онда дозва она два инока, и поучи их да не примају помисли које им враг сеје по души, и да их не скривају, него да их исповешћу чупају из срца. Тако поучени и посаветовани од оца, они се поправише и оцеломудрише.
Преподобни отац Пафнутије говораше својим ученицима, да се по лицу монаховом може познати да ли у његовој души влада добра или рђава помисао. Оваква реч његова изазиваше чуђење код његових ученика као нешто непојамно, али они касније увидеше сами да он има такву прозорљивост.
Један нови инок који живљаше поред преподобнога оца, али још не беше савладао световну смелост у своме очњем виду, изађе једанпут послом ван манастира. Путем он срете световне људе и жене. Погледавши на њих, он се преласти очима, и сладострасна помисао на лице жена зари му се у душу, и он се задржа на тој грешној помисли. Када се потом врну у светитељеву келију, он затече светитеља где чита. Погледавши у свога ученика, светитељ одмах познаде да га смућују нечисте помисли. И окренувши лице своје од њега, светитељ рече: О, ево не оног човека! - Уплашивши се од овакве прозорљивости преподобнога, брат исприча све своме једнокелејнику Јосифу. Овај му препоручи да свој грех исповеди преподобном оцу и измоли опроштај. И када инок исповеди оцу свој грех, овај га очински посаветова, и опрости му.
Једном, кад је преподобни Пафнутије читао Божанско Писмо, дође неки човек, сатвори молитву пред келијом и, погледавши на светитеља кроз прозорче, упита га за његовог ученика Јосифа, свога земљака. Видевши човека кога није познавао, старац рече Јосифу: Изађи, пита за тебе човек злог погледа. Јосиф изађе, и угледа свог познаника, и упита га ради чега је дошао. Oн му одговори: Хоћу да будем монах. Јосиф извести о томе блаженога оца, а овај му рече: Нахрани тог човека, па нека иде, јер није добар. - Јосиф се зачуди таквом одговору, али се не усуди дa пита светог оца због чега није добар дошавши човек, него оде, даде храну том човеку, па га испрати. Када се затим Јосиф врну у келију, светитељ му рече: Тај човек је убица, јер још као младић удари ножем у стомак једнога моаха, и уби га. - И дивљаше се Јосиф прозорљивости блаженога, јер он не само никада не беше видео тога човека него и ништа чуо за њега, па је ипак по лицу његовом познао да је убица.
Инок неки дође у обитељ преподобнога. Кад га свети старац виде где наилази, рече тихо својим ученицима: Видите ли да се ни иночким чином није очистио од крви? - Ученици се зачудише, али не смедоше да га запитају шта значе његове речи. Касније сам старац објасни то једном свом ученику, рекавши му: Тај инок, још као световњак отрова у Великом Новгороду благочестивог кнеза у кога је био на служби. Мучен савешћу, он прими монаштво, али се ни тиме не очисти, јер се истински не покаја[12].

Бојарка, супруга Алексеја Габурина, гајила је нарочито поштовање и веру према светом Пафнутију, и често му по својој деци слала поклоне, просећи од њега молитве и благослов. По дејству ђавола она се разболе, и често је виђала многе демоне, који су јој долазили и плашили је, што ју је много узнемиравало. Када се то с њом догађало, њој се јављао један старац ниског раста и погурен, имао је велику седу браду, и носио бедну одећу. Старац је као онај који власт има одгонио од ње демоне као вукове од овце, и она је постајала здрава. Једном болесница чу глас који јој је говорио: Пафнутије који је у Боровску одгони демоне од тебе.
То се дешавало са бојарком много пута. После извесног времена она потпуно оздрави, и зажеле да види светитеља и сазна да ли јој се стварно он јављао за време њене болести и одгонио демоне од ње. И она са слугама својим дође к манастиру преподобног. Али пошто је женама био забрањен приступ у манастир, она остаде пред капијом, а слуге своје посла к ученицима блаженога молећи их да учине да она види светог оца. Иноци, показавши светог старца њеним слугама, предложише им да га покажу својој госпођи када он у време обеда буде с братијом ишао из цркве у трпезарију. Но бојарка, пре но што јој показаше преподобнога, чим га угледа, познаде да је то старац који јој се јављао, и са сузама повика: Заиста је то онај који је јављањем својим одгонио од мене ђаволе, и подарио ми исцелење. - И посла велику милостињу иноцима, узносећи благодарност Богу, Пречистој Матери његовој и угоднику њиховом преподобном оцу Пафнутију.
Једног ученика преподобног Пафнутија заболе око. Патећи силно од болова, он је тражио лека. Свети старац му даде своје бројанице, наредивши му да изговори хиљаду Исусових молитва: Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешнога! - А он од силних болова с муком испуњујући послушање, једва изговори пет стотина молитава, и осети како му око постаде потпуно здраво. Он скочи од радости и отрча к светоме оцу и извести га о исцелењу свог ока. Али се од прозорљивог старца не могаше сакрити то да је болесник изговорио не хиљаду већ само пет стотина Исусових молитава, и он нареди ученику да се врати и доврши број молитава.
Једном приликом неки благочестиви мирјани испричаше преподобноме и братији који сеђаху у његовој келији, да је архимандрит Симонова манастира, у близини Москве, оставио архимандритство. Поводом те вести стадоше разговарати ко ће тамо бити архимандрит. И једни помињаху једнога, други другога. А блажени Пафнутије, погледавши на свог врло младог новопостриженог ученика Васијана, рођеног брата преподобног Јосифа, и указујући на њега рече са осмехом: "Ово је Симоновски архимандрит". - Преподобни то рече, јер провиде оно што се имало догодити. После много година Васијан стварно постаде архимандрит Симоновског манастира.
Једном преподобни отац изради у једног кнеза дозволу да на једном месту Оке три дана лове рибу за манастир. Шаљући у тај риболов једног служитеља, преподобни нареди да му се даду неколико десетина рубаља, да купи судове у којима ће осолити ухваћену рибу. Но служитељ не хте да прими толики новац за судове, јер се није надао да ће за три дана напунити један мали суд. Преподобни погледа на њега љутито и рече му да поступи како му се наређује. Служитељ оде, и за три дана ухвати седам стотина тридесет великих риба. А кнежеви рибари не ухватише толико риба ни у току целе године. Предвиђајући такав риболов, светитељ и нареди да се купе толики судови.
Један младић, поставши инок, паде у искушење, јер га по злом дејству ђавола обузе страх. Ђаво му се понекад јављао у облику непознатог звера или црног пса, понекад пак, кад је инок седео у келији, он је као медвед ходао око келије и ударао у њене зидове. Старац нареди младоме иноку да поред њега прочита Псалтир. Чим овај то учини, демонска привиђања потпуно ишчезоше, и млади инок се молитвама светитељевим ослободи страха.
Свети живот преподобног оца Пафнутија, његова благоразумност и опитност у сваком делу Божјем и људском учинише те он постаде духовни отац не само монасима већ и многим мирјанима. Они су долазили к њему и исповедали грехе своје. Пошто је добро знао свештена правила, он је као искусан и вичан лекар давао за сваку болест душе потребан лек. Примајући посетиоце, светитељ није гледао ко је ко: није се бојао силних, није пренебрегавао ниште, није штедео горде, а према смиренима био је веома љубазан, и према убогима милосрдан.
Преподобни Јосиф Волоколамски пише о свом учитељу, преподобном Пафнутију, да је, кад је било потребно, био милостив и снисходљив, а према потреби понекад бивао суров и љут. Духовна деца његова поштовала су га и бојала га се. Георгије Васиљевич, кнез Дмитровски, причао је да су му колена клецала кад је ишао на исповест к преподобноме. Зато духовна деца, изабравши преподобнога за свог духовног оца, нису престајали општити са њим ни после смрти. Једанпут, задремавши пред јутрење на црквеном прагу, преподобни виде у сну како се отвори капија манастирска, и уђе мноштво народа са свећама, и упутише се ка цркви. У средини тог народа беше кнез Георгије Васиљевич. Прилазећи к цркви, кнез јој се поклони, затим се поклони и свом духовном оцу. Преподобни га упита: Сине и кнеже, ти си се већ преставио? Да, чесни оче, одговори кнез. А како ти је сада тамо? упита преподобни. - Твојим светим молитвама Бог ми даде добро. Нарочито што сам се пред тобом покајао за све грехе своје пред полазак против безбожних агарјана. - Утом стадоше звонити за јутрење и преподобни се пробуди.
Преподобни је био врло милостив и сиротољубив. Проповедајући милосрђе речју, он га је остваривао на делу. Једне године у Боровском крају настаде силна глад, и преподобни је хранио у својој обитељи све гладне који су долазили из околних села. Сваког дана је долазило до хиљаду, па и више, гладних људи, и милосрдни подвижник је утрошио све манастирске залихе хранећи их до идуће године, када Господ ради молитава светитељевих и ради суза сиротиње подари изобиље плодова земаљских.
Откако постаде инок, преподобни Пафнутије имађаше овакав начин живота и подвижништва: понедеоником и петком није јео ништа, средом - сухоједење, а у остале дане јео је са братијом. "Његова храна, каже његов ученик, било је служење братији". И у храни и у одећи он је бирао за себе оно што је најгоре. Стално се трудио у најтежим пословима: секао је дрва, носио их на леђима, обрађивао земљу, носио воду и заливао башту, и обављао друга сва најтежа послушања. Нико се пре њега није јављао нити на заједничком молитвеном правилу, нити на каквом послу. Зими је проводио време у молитви, читању и рукодељу, плео је рибарске мреже. Уопште, био је неуморан непријатељ беспосличења. Од утробе матере своје сачувао је беспрекорном девственичку чистоту тела свог. У име целомудрија он није дозвољавао никоме да се дотакне тела његовог; а жене не само није пуштао у манастир, него ни издалека није хтео да их погледа.
Због свега тога он постаде сасуд Светога Духа, и достојно би рукоположен за свештеника. Али откако прими свету схиму, он из смирености никада више није служио свету литургију, осим једанпут, и то пред смрт због велике потребе. Јер догоди се једне године да наступи пресветли празник Васкрсења Христова, а у манастиру се не обрете ниједан свештеник. Преподобни разасла иноке на све стране да нађу свештеника који би им служио о Ускрсу. Али не нађоше ниједнога слободног, пошто је сваки имао да служи у својој парохијској цркви. Тада богонадахнути отац благоразумно расуди, и због великог празника промени свој закон, и са великом пажњом и умилењем отслужи божанствену литургију. А по свршетку литургије рече својим ученицима: Сада једва душа моја остаде у мени.
Овај достојни свештенослужитељ са таквом побожношћу и страхом служаше божанствену литургију, и о великим празницима усељаваше се у његову душу нека надприродна радоcт, не телесна него духовна, и он постајаше други човек. Тада је и телу свом допуштао извесно угошћење, али под меру, избегавајући неумереност у свему. Када је било време говорити, говорио је оно што треба; а када је било време ћутати, одавао се ћутању. Увек се клонио беспослености; у свему је волео оскудицу и убогост, и није марио за своје материјалне потребе. И толику висину достиже, да је врлинском нарави својом био изнад свих људи свога доба. Од детињства свог он ни у чему не сагреши Богу смртно, већ је свагда творио оно што је Богу угодно. Он се постриже у својој двадесетој години, а проведе у монашком чину шесдесет и три године, и не изневери правило своје, и не скрену ни на десно избегавајући неумереност у суровим подвизима, ни на лево, бојећи се широког пута, но свагда иђаше царским путем. За догмате вере толико је ревновао и пазио, да је из манастира изгонио сваког који је макар и најмање нешто говорио несагласно са Светим Писмом. Живећи у таквим подвизима, божанствени отац наш Пафнутије достиже у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). Остајало му је још да се ослободи свега временског и пређе ка вечном, тојест ка оном што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а што Бог уготови онима који Га љубе (1 Кор. 2, 9).
Ускоро после Ускрса, који је 1477 године био 6 априла, у четвртак треће недеље по Ускрсу, 24 априла, после јутрења по обичају изиђе светитељ са братијом на један манастирски посао. И пошто им даде упутства како ће свршити посао, он се врати у манастир пошто стиже време за свету литургију. А братија му рекоше да после ручка опет наврати до њих. Но он им одговори: Биће ми немогуће да дођем, пошто имам један други важан и неодложан посао.
Пошто је после свете литургије ручао са братијом у трпезарији, дође к њему у келију ученик његов Инокентије, и видевши свог наставника где седи на одру, потсети га на посао. А светитељ му одговори: Ја имам другу невољу, коју ти не знаш: свеза душе и тела хоће да се раскине. - Али Инокентије не разумеде смисао ових речи. У то време стиже глас да благоверни кнез Михаило Андрејевич жели да посети манастир да се помоли Богу. Светитељ нареди Инокентију да одговори кнезу да не долази у манастир, јер је други посао у току. Тога дана светитељ није ишао у цркву ни на вечерње ни на повечерње правило, јер стаде немоћовати, и нареди Инокентију да их изврши у његовој келији. Отпуштајући Инокентија, светитељ му рече: У четвртак ћу се ослободити своје немоћи. - Но ученик не разумеде ове речи. А преподобни сву ноћ проведе у молитви.
Када освану петак и приближи се време свете литургије, он пође у цркву на литургију, подржаван од својих ученика. А када један ученик, већ у годинама, ухвати за длан светитеља да би га подржао при ходу, светитељ љутито истрже руку и нареди му да га држи само за одећу. Ето како опрезан чувар бестрашћа беше он: у старости и болести, и на прагу смрти, није допуштао да се ко дотакне тела његова. Тога дана он би и на вечерњу. А када поче парастос за уснуле, и ученици хтедоше да га одведу у његову келију, он одби и остаде на парастосу, рекавши братији: Овај парастос ми је потребан, јер га више нећу чути.
И у суботу, 26 априла, болесни светитељ присуствова светој литургији. После литургије молише ученици светитеља да једе мало пошто је субота, а он од четвртка није био окусио ништа. Светитељ одби, рекавши им: И ја знам то, и по божанским правилима треба у суботу јести због разрешења поста, али болесник ваља да се три дана уздржава од хране пред причешће Божанским Тајнама. - И не окуси ништа све до недеље. У светога старца био је многогодишњи обичај: постити се пред причешће Светим Тајнама и проводити у ћутању целу седмицу.
Истог дана увече светитељ се исповеди пред духовним оцем по чину свете тајне покајања. Потом оде у цркву на бденије, и стајаше подржаван од ученика; и рече им: Одсада већ нећу више слушати свеноћно бденије. - А за време божанствене литургије он стајаше са великом пажњом и сузама, и причести се Божанским Тајнама. А када га ученици вођаху из цркве у келију, он их упита: У који се дан разболех? Ученици му одговорише: У четвртак, оче, почео си боловати. Он им на то рече: У четвртак ћу и скончати. - Тог дана, у недељу, ученици га примораше те се мало прихвати хране. Тада светитељ нареди да никога више од манастирских посетилаца не пуштају к њему.
Када кнезови и бојари чуше да блажени Пафнутије вене од болести, стадоше му по угледним људима слати многе поклоне. Али он нареди ученицима да ништа од тога не примају, и не хоћаше да чује низашта световно. И говораше: У овим тренуцима мени су потребне многе молитве, јер ћу кренути на дугачак пут. А они који имају веру у Бога и у Пречисту Богомајку, могу и по мом одласку чинити милостињу.
У устима преподобног оца непрестано беше Исусова молитва, и псалми Давидови не по реду већ одабрани псалми, они подесни за ове тренутке, и стихови молбеног канона Пресветој Богородици, и многе друге молитве, јер ум његов беше управљен к Богу. Не марећи низашта земаљско, већ желећи вечна добра и надајући се на њих, он се радоваше духом и весело стихословљаше псалме и молитве, јер беше уверен у своје спасење. Он ни за чим не потугова као што је обичај код оних који одлазе из овога света. И болест његова не беше тешка, те су га братија сваки дан водили у цркву на свету литургију, коју би, подржаван братијом, пажљиво одстојао до краја. А у последњи дан свога живота, тојест у четвртак, пред полазак у цркву на литургију, преподобни стаде говорити ученицима: Ево дан Господњи, веселите се људи! ево дође очекивани дан! А они га упиташе: О ком дану говориш, оче? Он им одговори? О овом четвртку, о коме вам раније казивах.
И кад преподобни крену из келије ка цркви, донеше му вест да су му дошли у посету изасланици од самодржца целе Русије великога кнеза Јована Васиљевича, и од сина његовога кнеза Јована Јовановича, и од преосвећеног митрополитена Геронтија. Чувши то, светитељ се веома ожалости, па се и против воље поврати у келију. И погледавши на икону Пречисте Богородице, рече: О Владичице Богородице! зашто ми досађују ови људи, те у овај последњи дан лиших себе службе Божје? - Тада отпусти братију у цркву, и остаде сам у келији, па добро затвори врата да не би неко од изасланика ушао к њему. А по завршетку свете литургије изасланици се вратише, пошто сазнадоше да им је немогуће видети преподобног оца.
Тада ученици опет дођоше к светоме старцу. А он, лежећи на одру, говораше као о неком другом: Дође му дан, и он има умрети. Ученици га упиташе: O коме говориш, оче, да има умрети? Он им одговори: О ономе о коме ви говорите да је болестан. Он се покајао, и умреће. - Затим нареди да му нико не долази, н рече: Уморан сам, и хоћу да се до вечерња одморим, а увече ће сва братија доћи к мени. - И познаше ученици да се приближи час његовог представљења, те га најстарији ученик Инокентије упита: Оче, када се будеш представио, хоћемо ли звати за твој погреб протопрезвитера и друге свештенике из града? Светитељ заповеди да никога не зову, да не би било вреве у манастиру од многог народа, и нека нико не сазна и у граду и у селима о његовој кончини док га манастирски свештеници не сахране. Затим нареди да му се гроб ископа с јужне стране цркве, близу црквених врата.
Када настаде време за вечерње, и поред преподобног не беше нико од братије осим једног ученика, преподобни стаде појати: Благо онима којима је пут чист, који ходе у закону Господњем (Пс. 118, 1), додајући погребне стихове. Пошто заврши псалам, он отпоја следеће стихове: Лик Светих обрете извор живота..., и остало. Затим се стаде са сузама молити Богу и Пречистој Богородици за спасење душе своје, и за обитељ. А ученик који стајаше крај њега, поче дремати. Зато изађе из келије напоље и севши задрема, али будно, тако да нити је спавао нити не спавао; и чу гласове многих где поју у келији преподобнога, и зачуђен говораше себи: Изађох из келије и нико не беше код оца, а ко су то што сада поју у њега? - И отресавши сан с очију, он уђе у келију, и не виде никога сем оца који је шапутао своје молитве, а глас му се није ни чуо пошто беше изнемогао.
Онда дођоше и други ученици. И светитељ се стаде окретати на десну страну, а ученици га много пута окренуше на леву. Но он се опет окреташе на десну страну, шапћући неке речи. Из тога схватише да он види нешто необично. Затим се наочиглед свију пажљиво припреми за смрт, прекрсти руке на грудима и, удахнувши трипут, предаде своју свету душу у руке Господу, у четвртак предвече, 1 маја 1477 године. И лице његово беше не као што је обично у мртваца, већ засија као светлост, и свима изгледаше као да жив спава. И би тада велики плач братије за оцем својим, којих беше деведесет и пет.
Сутрадан изјутра у пет сати братија cахранише светитеља сами, по његовом завештању. Но чим он би сахрањен, пуче глас у граду Боровску о престављењу светитељевом, а такође и по другим околним градовима и селима. И слеже се силан свет у манастир, и духовници и световњаци, желећи да виде и да се поклоне моштима блаженог оца. И када сазнаше да је сахрањен, одлажаху на његов гроб, и клањаху му се. А ми, имајући преподобног оца нашег Пафнутија за изврсног посредника и усрдног молитвеника пред Богом, славимо Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРЕПОДОБНОГ НОВОМУЧЕНИКА АКАКИЈА И СА ЊИМ ЈЕВТИМИЈА И ИГЊАТИЈА[13], ИВИРОНСКИХ (СВЕТОГОРАЦА)

Новомученик Христов Акакије беше родом из села Неохорја (или Нивори) у Македонији, близу Солуна. Родитељи му беху побожни хришћани, и када добише њега крстише га и на крштењу му дадоше име Атанасије. Због сиромаштва родитељи му се, заједно са целом породицом, преселише у град Сер када Атанасију беше 9 година. Тамо га дадоше на занат код једног обућара, који беше човек веома груб и прек и бијаше Атанасија нечовечно и немилосрдно.
Једнога дана, на сам Велики Петак, овај обућар тако жестоко изби Атанасија да он плачући побеже из куће. Идући кроз град и плачући наиђе на две жене Муслиманке (Туркиње) које га онако уплаканог уведу у своју кућу, утеше га, и даду му хлеба да једе. Али ту он као дете упаде у замку ђавољу. Јер ове Муслиманкиње наговорише га те се он истога дана на Велики Петак одрече своје хришћанске вере и прими исламску нечестиву веру и би обрезан. Све ово би у кући турског старешине, који га од тада задржа код себе као свога посинка. Атанасије ту проживе других девет година свога живота. О њему пак и његовом отступништву од вере ништа не знађаху ни његови родитељи ни опанчар. Али сведобри и човекољубиви Бог, који не жели смрти грешника него да се спасе и жив буде, промишљајући о његовом спасењу устроји му овакав чудесни повратак у Хришћанску веру. Пошто Атанасије одрасте, Туркиња була, жена старешине хтеде га навести на грех блуда са њом, као некада Пентефријева жена целомудреног Јосифа у Египту. Но пошто он одбијаше тај грех, она га оклевета код свог мужа, а овај му не учини ништа друго него га само отера из своје куће.
Нашавши се тако на слободи, Атанасије заблагодари Искупитељу своме Спасу Христу, и упути се својим родитељима, који, чувши за отступништво свога сина, беху напустили град Сер и вратили се у Солун. Атанасије им исприча како се из детињег незнања и због грубости свог газде опанчара био одрекао хришћанске вере, али и то како се сада каје због тога и одриче мрске муслиманске вере. На то се родитељи веома обрадују, а са њима и сви Анђели небески.
Неколико дана после тога његова благочестива мајка рече му ово: "Дете моје драго, Атанасије, знај да није добро ни за тeбе ни за нас да останеш овде са нама. Јер ако дознају овдашњи Агарјани, онда прети опасност и нама и теби. Него чуј мој савет, чедо моје, и иди у Свету Гору, у то пристаниште спасења за грешнике, и имајући са собом мој благослов и молитве, исповеди се тамо код духовних отаца. Онда се помажи светим миром и очисти покајањем. А знај и то да, као што си се одрекао вере своје пред нечестивима, што није требало да радиш, потребно је да на исти начин поново исповедиш Бога и Господа нашег Исуса Христа и да примиш смрт за љубав Његову." Тако саветоваше сина свога благочестива и богољубива мајка, која више вољаше љубав Христову од љубави према сину. Или боље рећи овом љубављу према Христу она је и показала праву љубав према сину, припремајући га за мучеништво и за живот вечни.
Чувши такав савет од своје мајке, добри син њен Атанасије одмах с радошћу крете у Свету Гору, богато снабдевен мајчиним благословом и молитвама. Дошавши у Свету Гору он се заустави у манастиру Хилендару и тамо као покајник живљаше неко време. После тога по савету хилендарских отаца он отиде у скит манастира Ксенофонта код духовника оца Николаја, који га исповеди, очита му дужне молитве и помазавши га светим миром врати га натраг у Хилендар. Годину дана после тога Атанасије оде у манастир Ивирон, где остаде шест месеци служећи једнога од стараца манастирских. Ту он дознаде за мученички подвиг двојице нових преподобномученика, Јевтимија и Игњатија, који се пре свог страдања за Христа подвизаваху у скиту Светога Претече изнад Ивирона, као духовна деца тамошњег скитског духовника старца Ннкифора. Од тога се његово срце одмах распали жељом да им подражава, и зато пође одмах старцу Никифору који је ове споменуте свете новомученике припремио за мучеништво. Да се та његова намера не би дознала у манастиру, он се најпре врати на неко време у Хилендар, па одатле отиде у споменути скит Светог Претече где га старац Никифор прими. Атанасије, исповедивши му свој грех и своју жељу да у мучеништво пође за преподобним Јевтимијем и Игњатијем, би од духовника упозорен на све тешкоће и трудове који га очекују, ако жели да достигне до жељеног циља. Атанасије све то саслуша и са радошћу све прими. Старац Никифор га онда даде под руководство старцу Акакију из свога братства, као што му је и раније био предао ону двојицу преподобномученика. И старац Акакије га мудро руковођаше у подвизима.
Но после неког времена лукави ђаво подиже против њега силну борбу и опседе га неким таким страхом, да млади Атанасије устаде једне ноћи, и не рекавши ништа ни духовнику Никифору ни старцу Акакију, побеже из скита. Лутајући по мраку путем који води ка Кареји, он негде пред зору обрете се у близини манастира Кутлумуша, сврати у њега и остаде до изјутра. Следећег дана, - а то беше уочи Божића, - он са некима који иђаху на празник отиде у манастир Симонопетра и проведе празник тамо и изјави игуману да жели ту да остане. Игуман га једва прими. Но после краћег времена отпусти га, јер је био без браде. Пред само отпуштање из овог манастира Атанасије виде у сну једног честитог старца који му рече да се врати натраг своме духовнику и да продужи своје започете код њега духовне подвиге. Атанасије га запита ко је он, и чу од старца да је то сам ктитор манастира преподобни Симон Мироточиви. Међутим ни тада Атанасије не послуша, стидећи се да се врати тамо одакле беше побегао. Зато се опет врати у Хилендар, али га старци тамо не хтедоше примити, јер је раније и отуда био отишао тајно. На крају се ипак сажалише и примише га, али му одредише да борави ван манастира у винограду, а као епитимију му наложише да сам окопа виноград. После неколико дана један од стараца манастирских замоли Атанасија да оде до Кареје и донесе му отуда лекове. Но пошто га Атанасије не послуша, старац му рече: Ти, понашајући се тако, нити си Турчин нити Хришћанин! Ова реч погоди Атанасија у срце и он рече себи: Добро, вратићу се тамо, одакле будаласто побегох. И тако се врати своме старцу Никифору. На питање старчево где је био, он одговори: Сагреших, оче, и небу и пред тобом, јер обманут ђаволом побегох, али од сада више не бежим. На то му духовник са строгошћу одговори: Ја те више не примам, него иди у неки манастир да тамо оплакујеш своје грехе; може те Бог спасти покајањем и сузама. Атанасије му паде пред ноге и са сузама их целиваше, говорећи: Прими ме, оче, ради милости Божје и ради помоћи Богородице и молитава скоро пострадалих новомученика Јевтимија и Игњатија. А надам се да ћете се обрадовати и ради мене грешника.
Смиловавши се на њега блажени Никифор га прими рекавши му да треба да га слуша све што му буде наредио. Онда преподобни Никифор дозва старца Акакија и рече му: Узми овога под своје старање и брини о њему као и раније о светима: Јевтимију и Игњатију, руководећи га у духовним подвизима. Акакије узе Атанасија и одвоји га у посебну келију, одредивши му још веће подвиге него раније: Дужи пост, преко три и по хиљаде метанија дневно, и безбројне бројанице. То учини те Атанасије у току неколико дана достиже до таквог умилења да му очи постадоше извори преизобилних суза. После тога се он удостоји и анђелске схиме, у коју би пострижен четврте Недеље Поста, добивши монашко име Акакије.
Ускоро затим преподобномученик Акакије прорече пред старцем својим да ће кроз тридесет дана мученички пострадати. А на питање старца где ће му бити свето тело, он показа на место пред иконом Пресвете Богородице. Видећи његове добре подвиге његов духовни отац Никифор и братија закључише да је време да Атанасије крене на пут страдања, и одлучише да са њим у Цариград пошаљу опет истог старца Григорија, који је раније пратио и преподобномученике Јевтимија и Игњатија. И тако блажени Акакије крену на мученички пут једном лађом, дана 10 априла 1815 год. На лађи беху капетан и морнари хришћани, и старац Григорије се договори с њима да по страдању Акакијевом они откупе тело његово и превезу га натраг у Свету Гору. Тај њихов договор би на дан Св. великомученика Георгија, 23 априла, када и лађа стиже у Цариград.
У Цариграду проведоше тајно неколико дана код једнога хришћанина, познаника Григоријевог, молећи се и припремајући се за страдање. У суботу, 29 априла, отидоше у цркву Пресвете Богородице у Галати[14], где га на Светој Литургији причестише Пречистим Тајнама Христовим. Тада се поново нађоше са оним капетаном брода који, по договору, беше набавио једно турско одело за Акакија. Обукавши се у то одело Акакије отиде са једним морнаром право у двор везиров, радујући се у души и веселећи због страдања за Христа које га очекиваше. Уз пут га мољаше овај морнар да се, кад ступи пред страшни престо Господа Христа, помоли и за њега грешнога, а Акакије, падајући пред ноге његове, плачући говораше да он као отпадник од Христа Бога није достојан ни за кога да се моли. Довевши га до капије највишег отоманског суда морнар остави блаженог Акакија и бежећи натраг удаљи се да не би био примећен.
Ушавши смело у двориште везира - судије, Акакија сусрете везиров чувар и запита га ко је и откуда је. Акакије му без страха одговори: Ја сам православни хришћанин и родом сам из Солуна. Кад сам био дете од девет година ви ме преваристе и ја се безумно одрекох Христа Бога мога и потчиних се антихристу - ђаволу, служећи њему и његовом претечи - Мухамеду. После девет година ја постадох свестан своје обмане и увидех лажност ваше вере, повратих се срцем опет у своју свету отачку веру, веру у Господа мог Исуса Христа, истинитог Бога. Сада исповедам, и верујем у Свету и Једносуштну Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, а одричем се заблуде и безбожја агарјанског. Јавно и јасно исповедам да сам православни Хришћанин, крштен у име Оца и Сина и Светога Духа.
Рекавши то он зграби фес са своје главе, баци га на земљу, пљуну на њега и изгази га. Чувши и видевши све то, вратар се баци на њега и стаде га немилосрдно тући. Затим, пошто није био час да га води везиру, свеза га и баци у тамницу. А наредне ноћи овај чувар и други Турци из суда дођоше мученику у тамницу, и убеђиваху га обећањима да тако млад не треба да излаже себе мучењу него да се потурчи. Мученик им на то ништа не одговараше, него само призиваше слатко име Господа Исуса и чињаше велики знак крста на себи. Тада Турци пређоше на претње и мучења блаженог мученика, силно га тукући и злостављајући. Но он све то храбро и јуначки подношаше.
Тако освану дан недеља. Тог дана рано слуге га одрешише и изведоше пред свога високог старешину. Везир запита мученика: Шта ти би да се одричеш наше истините вере и да страдаш добровољно? Гле, ти си тако млад и леп и способан; упознај нашу свету веру. По лицу закључујемо да си разборит и паметан младић, а такве речи сигурно говориш обманут од некога. На то му Акакије одговори: Кад ми је било девет година мене обмануше те се одрекох православне истините вере Христа мога, али после девет година ја то схватих и познадох да је једина истинита и нелажна вера, наша хришћанска вера. Зато сада дођох у Цариград да пред тобом и свима служитељима твојим исповедим Исуса Христа Распетога, који будући Син Божји постаде човек од Пресвете Богородице Марије и остаде нераздељив од Оца, и Кога у свако време и сваки час славе сви Анђели и људи на небу и на земљи. То сам дошао да исповедим, па нека добијем и хиљаду казни и саму смрт за љубав Његову, да би проливањем крви своје спрао нечистоту одрицања и обрезања, и тако се избавио осуде. Јер као што и ти рече, имам природну бистрину ума да могу да познам јединог истинитог Бога Исуса Христа. И ја Њега чврсто и смело исповедам као свемоћног Бога, да бих у будућем животу неосуђено отишао у Царство Његово.
Тада везир, чувши све то седећи на свом престолу, наизглед хладно и врло гордо нареди слугама да воде мученика одређеном за то градском судији да му овај изрече смртну пресуду, те да му се сутра отсече глава.
Све ово дознаде старац Григорије преко неких хришћана који беху дознали све подробно о мученику. И замишљајући на каквим се све мукама налази Акакије, старац се постара те му из цркве набави честицу Светих Дарова Тела и Крви Христове, и по ономе морнару посла је мученику у затвор, преко једног дечка хришћанина. И мученик се причести.
Најзад дође и време страдања мученика Акакија. Везирови стражари и турска руља узеше га и, тешко га злостављајући, бијући и пљујући, поведоше на губилиште код места званог Дактилопорта, на трећем брегу града Цариграда. Довевши га тамо џелат повика: Клекни, неверниче! Свети Христов мученик клече без страха пред џелатом, говорећи му: Удри храбро мачем и отсеци ми главу не жалећи ни мало. Тада џелат одсече главу мученику, а душу мученикову прихватише војске Анђела и узнеше је у небеске обитељи. Хришћани пак који видеше мученичку кончину преподобнога прославише за то Господа, који тако укрепи и прослави свога преподобномученика Акакија. То би у понедељак ујутру 1 маја 1815 године
Пошто прођоше три дана од дана страдања мученикова, - јер је по обичају требало да тела осуђених буду остављена три дана за пример другима, - старац Григорије преко других хришћана најзад успе да откупи свето тело Акакијево и пренеcе га на лађу онога истог капетана која беше усидрена код острва Принкипа. Одатле са светим телом отпловише и 9. маја стигоше у Свету Гору, и тамо у скиту Светог Претече крај манастира Ивирона, у келији Св. Николе, где се мученик раније подвизавао, положише свете мошти у цркви пред иконом Пресвете Богородице, поред моштију раније пострадалих светих преподобномученика Јевтимија и Игњатија. Њиховим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИФОРА ХИЈОСКОГ[15]

Преподобни Никифор роди се 1750 године у селу Кардамила на јегејском острву Хијосу, од побожних родитеља. Крштено име му беше Георгије. У детињству се разболе од неке заразне болести и беше на самрти. Тада родитељи његови прибегоше топлим молитвама Пресветој Богородици молећи је да га исцели и обећавајући да ће га кад оздрави посветити Њеном манастиру званом Неамонитиса. Тако и би. Оздравевши, млади Георгије отиде у манастир, и најпре служаше у манастиру, затим учаше школу у Хори, главном месту на Хијосу; и тако стече и добре врлине и добро знање. По завршетку школе постаде ђакон и свештеник, и би постављен за учитеља деце у школама на Хијосу и за проповедника речи Божје по црквама. Ускоро би изабран и за игумана манастира Пресвете Богородице (око 1802 год.), где се много труђаше у свим духовним и телесним пословима манастирским. Уморан од послова и многих брига он се повуче са игуманског положаја у једно усамљено место, звано Реста, код свог пријатеља монаха Јосифа, а у близини светог Макарија Нотараса (епископа Коринтског[16]). Од светог Макарија блажени Никифор доби не малу корист, као што ту корист добише и неки новомученици који се духовно припремише код св. Макарија пре него што пођоше на свој подвиг страдања за Христа[17]. У њиховој пак близини подвизаваше се и мудри народни учитељ Атанасије Париос. Ту у усамљености проведе преподобни Никифор пуних 20 година, подвизавајући се усрдним подвизима и чинећи околном народу, особито болесницима, не мале духовне услуге, и чак чудесна исцељења. Тако он молитвама својим исцели полуделу девојку из Калимасије. На молбу пак сељака често је низводио обилну кишу у време суше. Многе сиромахе помагао је милостињом коју је увек тајно чинио; а многе је и речју својом и мудрим хришћанским саветима поучавао и помагао. Уз то је писао и дивне црквене песме и службе Светитељима, особито светим новомученицима.[18]
Упокоји се преподобни Никифор мирно у Господу у лето 1821 год. у вароши Хори, а би погребен у Рести где се до тада подвизавао. Његове свете мошти бише откривене нетљене 1845 године после виђења које је о томе имао монах Агатангел родом са Идре. Тада митрополит Хијоски Софроније (потоњи патријарх Александријски) изврши пренос св. моштију у саборну цркву града Хоре на Хијосу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПАНАРЕТА, ЕПИСКОПА ГРАДА ПАФА НА КИПРУ

Свеврлински отац наш Панарет[19] живљаше у 18 веку на славном острву Кипру, где би епископ у граду Пафу (од 1767 до 1791 г.). Као епископ проводио је подвижнички монашки живот, о чему је мало ко знао. Мало је јео и мало спавао, и највише је времена проводио у молитви. На телу свом тајно је носио гвоздене вериге, док је са људима био друштвен и весео. Чинио је и чуда за живота и после смрти. Прозрео је дан своје смрти, која би 1 маја 1791 године.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАКАРИЈА, МИТРОПОЛИТА КИЈЕВСКОГ

Године 1490 постао митрополит Кијевски. Године 1497 на путу из Вилне у Кијев, свети митрополит сврати у насеље Скриголово. Ту стаде служити свету литургију. За време службе стиже вест да је један одред Татара упао у Скриголово и врши насиља. Свети митрополит рече народу у цркви: "Децо, спасавајте се! а мени је немогуће. Ја предајем себе вољи Божјој". Скриголовци се, разбежаше, а Татари дојурише у цркву, ухватише светог митрополита који је стајао пред престолом и вршио свету службу, па му одсекоше главу. Свете мошти његове почивају у Кијево-Софијској саборној цркви.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА САВЕ

Зa веру у Христа обешен о смокву, и тако скончао.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ИСИДОРЕ

Упокојила се у миру Господа свога.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРАСИМА БОЛДИНСКОГ

Родом из Перејаславља Заљеског. Провео 26 година у послушању код преподобног Данила Перејаславског, где је био обућар и по налогу настојатеља усрдно служио братији својим занатом. Он је ревносно вршио подвиге поста и молитве: узимао је храну другог или трећег дана, стално извршавао келијско правило, а понекад по сву ноћ стајао на молитви. Много и много побожних лица обраћали су се за савет великом подвижнику. Али преподобни, жељан пустињачког усамљеништва и молитвеног тиховања, пређе у дивљу шуму, у Дорогобужком округу Смоленске епархије, где осим змија и звериња не беше никога. По нарочитом виђењу он пређе на Болдину гору. Строг подвижнички живот ускоро привуче к преподобноме ревнитеље побожности и он на Болдиној гори подиже манастир. Поред тога он подиже манастир и у граду Вјазми, у Смоленској епархији. Престави се преподобни 1554 године. Свете мошти његове почивају у цркви Болдинског манастира.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Јеремија на јеврејском значи узвишен Богом.
2. Талант злата износи 312, 500 динара.
3. Персијски цар Сапор II владао од 325 до 379 године.
4. Персијанци су обожавали сунце у лицу врховног божанства Митре, а исто тако клањали су се и огњу.
5. Најезда татарског хана Батија на Русију била је 1237-1238 и 1240 године.
6. Баскак значи "угњетач". Уствари то је био татарски скупљач пореза и надзорник за извршење ханских наредаба. "Баскаки" су били татарски чиновници, који су били над руским кнезовима, и били потпуно господари Русије. Они су се појавили yскоро по заузећу Кијева, које је било 1240 године.
7. Свети митрополит Фотије, чији је празник 2 јула, управљао је Руском Црквом од 1408 до 1431 године. Из тога следи да је преподобни Пафнутије постао игуман не после 1426 године.
8. Свети Јона је митрополитовао од 1448 до 1461 године; празнујe се 31 марта.
9. Мамотјак, цар Казански, син је цара Ординског Мухамеда. Најезда о којој је реч, догодила се 1445 године.
10. Кнезовао од 1425 до 1462 године.
11. Спомен преподобног Јосифа 9 септембра.
12. Овде је реч о кнезу Димитрију Георгијевичу Шемјаку, који је отрован 1453 године у Великом Новгороду. Отровао га је његов бојарин и љубимац Јован Котов.
13. Ова два св. новомученика, монаха из скита Светог Претече код манастира Ивирона у Светој Гори, спомињу се данас заједно са преподобним новомучеником Акакијем, али се славе и посебно: св. Јевтимије 22 марта, а св. Игњатије 8 октобра. Житија и страдања и заједничку службу овој тројици новомученика написао је Иверски монах Онуфрије (изд. у Атини 1862 г.)
14. Галата је цариградско насеље на самој обали Босфора где почиње залив Златни Рог.
15. Житије му написао Е. Золотас, а службу протосинђел Хијоски Кирил Трехакис. Обоје издано на Хијосу 1907 г. и у "новом Хијоском Лимонарију"
16. Његово житије под 17 априлом.
17. Такав је био св. новомученик Димитрије Пелопонески о коме видети под 13 априлом. Овога св. Димитрија исповеди пред страдање преподобни Никифор Хијоски.
18. Видети у "Неон Лимонарион", штампан у Венецији 1819 г.
19. Грчко име Панарет значи Свеврлински.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Јаков. Син Заведејев и брат Јованов, један од Дванаесторице. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога, па заједно са Јованом одмах пошао за Господом. Спадао је у ону тројицу апостола, којима је Господ откривао највеће тајне, пред којима се преобразио на Тавору и пред којима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском. После пријема Духа Светога проповедао је Јеванђеље по разним странама, и ходио је до Шпаније. По повратку из Шпаније стану се Јевреји с њим препирати о Светом Писму, па не могући му никако одолети најме некога мађионичара Хермогена. Но и Хермоген, и Филип, ученик Хермогенов, бише побеђени силом истине, коју Јаков проповедаше, и обојица се крстише. Тада га Јевреји оптужише Ироду и наговорише некога Јосију да клевета на апостола. Овај Јосија видећи муженствено држање Јаковљево и чувши његову јасну проповед о Истини, покаја се и поверова у Христа. Но када Јаков би осуђен на смрт, тада и овај Јосија такође би осуђен на смрт. Ходећи на губилиште Јосија мољаше Јакова да му опрости грех клевете. А Јаков га загрли и целива и рече му: „мир теби и опроштај!" И обојица погнуше главе под мач и бише посечени за Господа, кога они љубљаху и коме служаху. Пострада Јаков свети 45 год. у Јерусалиму. Тело његово би однето у Шпанију, где му на гробу и до данас догађају се чудесна исцелења.

2. Св. Донат. Епископ у Еврији Албанској. Би обдарен од Бога великом благодаћу чудотворства, те чињаше чудеса многа на корист људи. Тако претвори горку воду у слатку; низведе дажд у сушно време; исцели од сумашествија кћер цареву; васкрсну мртваца. Овај мртвац беше исплатио дуг некоме зајмодавцу. Но несавесни зајмодавац хтеде по други пут наплатити дуг, па користећи се смрћу свога дужника дође удовици његовој и тражаше, да му одмах плати дуг. Удовица плакаше и жаљаше се епископу. Св. Донат опомену зајмодавца да почека док се човек сахрани, па ће се онда разговарати о дугу. Но зајмодавац љутито настојаваше на своме. Тада Донат приђе мртвацу, дохвати га и викну: "устани, брате, и види шта имаш са зајмодавцем својим!" Тада се мртвац диже, и грозним погледом погледа на зајмодавца свога, и рече му, када и где му је платио дуг. И још потражи он од зајмодавца писмену обавезу своју. Устрашени зајмодавац даде му у руке хартију, коју оживели мртвац поцепа, па поново леже и упокоји се. Мирно сконча св. Донат у дубокој старости и оде ка Господу, 387 год. Његове мошти и сад почивају на корист вернима у Еврији у Албанији.

3. Св. муч. Аргира. Ова нова мученица беше родом из Брусе, рођена од родитеља благочесних. Тек што се беше удала за једног хришћанина, загледа се у њу неки Турчин из комшилука, и позиваше је на сажиће са њим. Христољубива Аргира одбијаше такве прљаве предлоге Турчина. Но овај се разбесни и оптужи је суду, како је хтела примити ислам, па после одрекла. Од судије до судије, из тамнице у тамницу, света Аргира проведе пуних 15 година страдајући за Христа. Јер љубљаше Христа изнад свега у свету. Најзад сконча у тамници у Цариграду, 1725. год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈАКОВА ЗАВЕДЕЈЕВА, брата апостола Јована Богослова

Свети Јаков, син Заведејев и брат светог еванђелиста Јована Богослова, беше један од Дванаесторице апостола. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога, па заједно са својим братом Јованом одмах пошао за Господом (Мт. 4, 21-22). Обојица су слушали проповед Спаситељеву из пречистих уста Његових и гледали чудеса Његова. И Господ их толико заволе, да Јовану допусти да легне на прси Његове, а Јакову обећа чашу коју сам испи (Јн. 13, 23-25; Мт. 20.23). Но и они толико Господа свог заволеше и толику ревност за Њега показаше, да хтедоше низвести огањ с неба на неверујуће Самарјане да их истребе. И они би то учинили, да им дуготрпљиви Господ није забранио (Лк. 9, 54-56). Овој двојици и апостолу Петру Господ је откривао највеће тајне; пред њима се преобразио на Тавору и показао им славу Свога Божанства; пред њима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском.
После пријема Духа Светога свети апостол Јаков проповедао је Еванђеље по разним земљама, и ишао је до Шпаније. По повратку из Шпаније у Јерусалим, он постаде Јеврејима страшан као гром, јер је неустрашиво проповедао о Христу Исусу да је истинити Месија, Спаситељ света. И препираше се с фарисејима и законицима о Светом Писму, изобличавајући њихову тврдоглавост и неверје. А они, не могући му никако одолети, најмише неког мађионичара Хермогена, да се он препире с Јаковом и посрами проповед његову. Но овај охоли мађионичар не хтеде сам разговарати с Јаковом, већ посла ученика свог Филита, изјављујући: Не само мене лично, него ни ученика мог неће моћи Јаков победити у препирци.
У препирци са светим Јаковом Филит не могаде противстати премудрости Духа Светога у апостолу, већ као нем умуче и не отвори уста своја да противречи апостолу. И познавши истину, умилење се разли по души Филитовој. И Филит се врати к своме учитељу мађионичару, и обавести га да је наука Јаковљева неодољива и да је он чудесима потврђује. И саветова Филит учитељу, да се одрекне своје науке и постане ученик Јаковљев. А охоли Хермоген помоћу мађија дозва демоне и нареди им да Филита држе на једном месту као окованог и укопаног да се не може маћи, и рече Филиту: Видећу да ли ће те тај Јаков избавити. Тада Филит посла тајно једног човека к апостолу и извести га да је помоћу Хермогенових мађија свезан од демона. А апостол му посла свој убрушчић, наређујући му да тај убрус узме и изговори ове речи: Господ дреши свезане, Господ подиже оборене (Пс. 145, 7. 8). - Чим то Филит изговори, одмах се ослободи невидљиве свезаности, јер демони, уплашени од апостоловог убрушчића и силе изговорених речи, оставише Филита и побегоше. Филит се наруга Хермогену, па отрча к светоме Јакову који га поучи светој вери и крсти.
Хермоген пак, бесан од јарости и гнева, закле демоне који му служе, да му Јакова и Филита доведу везане. И када се демони приближише дому у коме беху свети Јаков и Филит, Анђео Господњи, по наређењу Божјем, одмах ухвати те демоне, свеза их, и стаде их мучити. И невидљиви демони, мучени силом Божјом, викаху на сав глас свима, говорећи: Апостоле Христов Јакове, смилуј се на нас, јер смо ми по наређењу Хермогеновом свезали тебе и Филита, и ето сада смо сами чврсто везани и љуто мучени. На то свети Јаков рече: Анђео Божји који вас је свезао нека вас одреши, па идите и доведите овамо Хермогена не учинивши му ништа нажао.
Демони тог тренутка бише одрешени, па одјурише Хермогену, шчепаше га и за трен ока поставише свезана пред апостолом. И мољаху апостола да им допусти да своје муке искале на Хермогену. А апостол упита демоне, зашто не везаше Филита као што им Хермоген беше наредио. Демони одговорише: Ми не можемо ни мушицу покренути из твога дома. - И рече апостол Филиту: Господ наш заповеда да за зло узвраћамо добром. Зато одреши Хермогена, и ослободи га од демона. И би тако. Апостол онда рече Хермогену, ослобођеном од уза демонских: Господ наш не жели да има невољне слуге, који Му под морањем служе, већ оне који Му добровољно служе. Стога иди куда хоћеш. На то му Хермоген рече: Чим изађем из дома твог, мене ће демони убити, јер знам колико је страшан њихов бес. И ја се не могу избавити од њих, ако ме ти не заштитиш.
Тада му апостол даде свој путнички штап. Са тим штапом Хермоген оде својој кући, а демони га не нападоше нити уплашише. И тако познавши силу Христову, и видевши немоћ демона, он покупи све своје мађионичарске књиге, па их однесе светоме Јакову, и припавши к ногама његовим, вапијаше: Истинити слуго истинитога Бога, ти спасаваш од погибли душе људске, смилуј се на мене, и прими непријатеља свог за ученика. - И пошто Хермоген би научен светој вери, прими крштење, и по апостоловом наређењу спали све мађионичарске књиге. И би служитељ Христов, и чињаше чудеса именом Христовим.
Видевши то, Јевреји се силно разјарише, и наговорише цара Ирода[1] да дигне гоњење на Цркву Христову и да убије Јакова. И цар Ирод подиже руке да мучи неке од Цркве; и погуби Јакова брата Јованова мачем. И видевши да је то по вољи Јеврејима настаде да ухвати и Петра, кога и баци у тамницу (Д.А. 12, 1-4). А Јевсавије, епископ Кесарије Палестинске, пише о светом Јакову ово: Када Ирод осуди Јакова на смрт, неки Јосија који беше један од клеветника на апостола пред Иродом, видећи јунаштво, храброст, светост и невиност светога Јакова, и познавши истину његове проповеди, покаја се и поверова у Христа, и изненада се показа исповедник Христов. Јер одмах и он заједно са светим апостолом Јаковом би осуђен на смрт. И када заједно иђаху на губилиште, свети апостол исцели једног узетог који лежаше крај пута. И припремајући се за посечење, Јосија моли светог Јакова да му опрости грех клевете који учини у незнању. А Јаков га загрли и целива и рече му: "Мир теби и опроштај! И обојица погнуше главу под мач и бише посечени за Господа. То би 45. године у Јерусалиму. И тако Свети апостол Јаков Заведејев постаде други мученик Христов, после Светог првомученика Стефана. А ученици Светог апостола Јакова, научени Богом, узеше тело свога учитеља и чесно га погребоше. Свете мошти његове почивају у Шпанији, где му се на гробу и до данас догађају исцељења и збивају чудеса у славу Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног од целокупне твари вавек, амин[2].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОНАТА ЕПИСКОПА

За време владања благочестивог цара Теодосија Великог[3] овај свети Донат беше епископ у Еврији Албанској (Епир). Близу града Еврије беше место звано Сорија, и у њему извор воде, од које је умирао сваки који је пио. Сазнавши за то, свети епископ Донат пође са свештенством ка том извору. И када се приближи извору, чу се силна хука, и из извора изађе огромна и страшна змија, која се устреми на угодника Божјег, трудећи се да му репом саплете мазгу на којој је јахао. Епископ Донат је удари бичем, и змија тог часа издахну. А свештеници и народ који беху са епископом, видевши ово чудо, набраше дрва и наложише ватру, на којој спалише змију, да не би, остављена да иструли, затровала ваздух својим отровним смрадом. Воду пак са извора нису се усуђивали да пију-Тада свети Донат сатвори молитву и благослови извор, па се најпре сам напи изворске воде, а затим нареди свима да без бојазни пију. И сви пише до воље, и вода им не нашкоди. И славећи Бога вратише се домовима својим.
А када свети епископ једном приликом беше у једном сувом и безводном месту и виде како се тамошњи житељи муче и злопате од жеђи на великој врућини, помоли се Богу и изведе извор воде из кога стално тече обилна вода. Но он и с неба низведе дажд изобилни, јер када се за време безкишија и велике суше помоли Господу, одмах паде велика киша која напоји земљу добро, и молитвама његовим година би веома родна.
У његово време кћи цара Теодосија бејаше веома болесна, мучена од духа нечиста. Цар и царица беху веома ожалошћени због болести своје јединице. И кад чуше за чудотворца епископа Доната, цар одмах позва код себе све епископе из Епира, да добије њихов благослов. Када епископи епирски дођоше у Цари град, цар их прими чесно и с љубављу, па упита: Ко је међу вама епископ Донат, који бичем уби змију, и воду изведе из суве земље, и дажд с неба испроси од Бога? - И показаше му светог Доната. Цар га целива и одведе к царици- Онда и цар и царица заједно припадоше к светитељу грлећи му ноге, и мољаху га говорећи: Слуго Божји, смилуј се на нас! Ми имамо јединицу кћер; она страховито пати мучена од демона; срце нам се због тога пара од силне туге; доводили смо многе лекаре и јереје, али ништа не могоше помоћи. Пошто чусмо за велику благодат Божју што је у теби, ми намучисмо твоју светост да дођеш овамо, да би својим силним молитвама к Богу истерао демона из наше кћери. Исцелиш ли је, даћемо ти половину њеног имања. Светитељ их упита: Где је девојка да је видим? - И доведоше је к њему. А демон, не подносећи долазак угодника Божјег, одмах повика и, оборивши девојку, побеже из ње, и девојка постаде здрава. Цар и царица се обрадоваше, и многе дарове нуђаху светитељу, али он ништа не хтеде примити. Но видећи њихово добронаравије и доброверје, моли их да му у његовој епархији даду оближње имање, звано Омфалија, да на њему подигне цркву. Цар му одмах поклони то имање, и то потврди царском граматом.
Док се свети Донат бављаше у Цариграду, умре неки човек. Кад спровод крену да сахране овог покојника, његов зајмодавац заустави спровод и не даваше да га сахране док му неисплати дуг од двеста златника. А свети Донат, који је становао близу куће овог покојника, чувши плач и вреву и видевши како се силан свет слеже, рече епископима: Хајдмо да умолимо зајмодавца да допусти да се сахрани његов дужник. Али епископи не пристадоше. Тада свети Донат оде сам, и кад га покојникова удовица угледа, припаде к ногама његовим говорећи: Смилуј се на мене, човече Божји, јер ме двострука невоља снађе: изгубих мужа, и зајмодавац не допушта да га сахраним. Молим те, праведниче, усаветуј зајмодавца да дозволи да слободно сахранимо покојника, да не би на одру иструлео и распао се. - Знаш ли сигурно да је твој муж дужан томе човеку? Жена одговори: Господине мој, пре неколико дана рече ми муж да је дуг већ вратио, али да је признаница остала код зајмодавца. Тада се светитељ обрати с молбом зајмодавцу, говорећи му: Допусти, чедо, да се покојниково тело сахрани, а теби се дуг може потом вратити. - А зајмодавац, неосетљив и неправедан, не послуша светитеља већ га и изгрди. Онда свети епископ приђе одру на коме покојник лежаше и, додирнувши руком покојника, викну: Чуј, човече! - И покојник одмах оживе и, отворивши очи, рече: Ево ме, владико! Светитељ му онда рече: Устани и види шта ћеш чинити са твојим зајмодавцем, јер не допушта да те сахране говорећи да му ниси вратио дуг на који он има твоју личну признаницу. - Мртвац уставши седе, док све присутне спопаде ужас од овог призора. И погледавши љутито на свога зајмодавца укори га што лаже, и изобличи његову неправду, казујући када му је и на ком месту вратио дуг од двеста златника. Ухваћен у лажи, зајмодавац стајаше дрхћући и ћутећи као нем, а оживели човек тражаше од њега своју признаницу. И кад му је овај даде, он је поцепа. Затим седе на одар, и погледавши у светитеља рече му: Праведниче, добро си урадио што си ме пробудио ради изобличења овога грешника. Молим те, нареди ми да поново заспим. И светитељ му рече: Иди у покој, чедо, јер си се ослободио своје признанице. - И човек онај одмах поново заспа сном смрти. А сви који видеше ово страшно чудо, и који чуше за њега, слављаху Бога с великим дивљењем, и дивљаху се врлинској сили угодника Божјег.
За време бављења светог Доната у Цариграду деси се безкишије и суша. Умољен од цара, светитељ изађе са литијом изван престонице, молећи Бога да пошаље кишу сасушеној земљи-И одмах лину тако велика киша да људи говораху: Ево другог потопа! Цару пак беше жао да свети епископ не прокисне сав од неизмерне кише, пошто имађаше на себи једну ризу. Али када се литија врати у царски дворац, видеше да су на светитељу потпуно суви и риза и одјејање, и не беше на њима ни трага од кише, пошто ниједна капља не паде на њега. И сви се веома удивише. А цар се силно радоваше због таквог угодника Божјег, благодарећи Бога што за време његовог царовања посла Господ такво светило свету и изванредног чудотворца. После многих разговора са светим Донатом, и пошто доби благослов од њега, цар га отпусти да се врати у своју епархију. Притом му подари много средстава за зидање и украшење нове цркве, коју је светитељ желео подићи на гореспоменутом месту.
Дошавши у своју епархију, блажени Донат подиже од царских дарова дивну цркву, и у њој припреми за себе гробницу. И пошто доживе дубоку старост, оде ка Господу, 387. године, да стоји пред Њим у хору светих јерараха и да слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног од свих светих вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ АРГИРЕ

Новомученица Христова Аргира беше родом из Брусе, рођена од благочестивих родитеља 1688. године. Беше веома лепа у лицу и богобојажљива. Тек што се беше удала за једног хришћанина, загледа се у њу неки Турчин из комшилука, и позиваше је на сажиће са њим. Христољубива Аргира одбијаше такве прљаве предлоге Турчина.
Но овај се разбесни и оптужи је суду, како је хтела примити ислам, па после одрекла. Од судије до судије, из тамнице у тамницу, света Аргира проведе пуних 15 година страдајући за Христа и исповедајући Га као свог јединог Бога и Господа. Јер љубљаше Христа изнад свега у свету. Најзад сконча у тамници у Цариграду, 5. априла 1721. године.[4] Њене свете мошти пренете су 1725. године на данашњи дан.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАКСИМА

За Христа мачем прободен кроз стомак свети Максим сконча.

СПОМЕН ПРОНАЛАСКА МОШТИЈУ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАСИЛИЈА, епископа Амасијског[5]

По откривењу Божјем његове свете мошти бише ускоро по потопљењу у Црно Море извађене из мора близу Синопе, и пренесене у Амасију.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КЛИМЕНТА

Овај преподобни беше црквени песник и писац канона. Био је студитски монах и ученик светог Теодора Студита (759-826. г.). По смрти свог учитеља он постаде игуман Студитског манастира. Подвижник високих врлина; много је пострадао због молитвеног поштовања светих икона. Умро је у прогонству као исповедник вере, али непознато где. Писао је каноне Божјој Матери и многим Светитељима.

Молитвама Светих Твојих и Пресвете Богородице, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.

На Св. великомученицу Ирину
1947. г.
Београд
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Реч је о Ироду Агрипи I, сину Аристовула и унуку Ирода Велнког, који је управлао Јудејом од 40. до 44. године.
2. Св. апостол Јаков Заведејев спомиње се још 30. јуна, заједно са Св. Дванаесторицом Апостола.
3. Теодосије I Велики, римски цар, царовао од 378. до 395. год.
4. По другима то би 1725. године. Страдање Св. Аргире записао је Кесарије Дапонте и налази се у "Неон Мартирологаон". Издана јој је и посебна Служба (у Цариграду 1912. године).
5. О овом Св. Василију видети под 26. априлом када се слави његов спомен.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГ светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Василије Острошки. Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте оде у Требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагашена себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа Захумског и Скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје безпрестаним и топлим молитвама својим. Престави се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу св. Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцелења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама. 

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2021, Еп. нишки Г. Арсеније 2020, 

2. Св. Девет мученика у Кизику. Ових девет храбрих мученика, љубављу Христовом загрејани, не хтеше принети жртве идолима нити се одрећи Христа Господа, због чега бише љуто мучени и најзад мачем посечени. У време цара Константина сазида се храм у Кизику у част ових мученика, где се њихове неиструлеле мошти положише. Безбројна исцелења догодише се над моштима њиховим. Имена су њихова Теогоније, Руф, Антипатер, Теостих, Артем, Магн, Теодот, Тавмасије и Филимон. Сви они презреше све времено ради вечног и трулежно ради нетрулежног. Зато их Господ уведе у вечне обитељи Своје и увенча их венцима славе непролазне. Чесно пострадаше и прославише се у III веку.

3. Преп. Мемнон чудотворац. Од младости предаде се Мемнон посту и молитви, и толико себе очисти, да постаде обиталиште Духа Светога. Исцељиваше неисцељиве болеснике, и чињаше многа друга чудеса. Јављаше се на морским бурама, и спасаваше бродове од пропасти. Упокоји се мирно у Господу у II столећу, и пресели се у небеске дворе Господње.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА, ОСТРОШКОГ ЧУДОТВОРЦА, митрополита Захумског

У сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског.
Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије.
Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и је-два да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима.
Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим.[1] Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши.
У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије.[2] Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити.
У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља.[3]
Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелскк просветитељ.
Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих н оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја.
Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећком Паисију Јањевцу (1614-1647 г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима.
Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове. и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, међу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу.[4] Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима.
Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушељима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног до-бротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше.
У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656 г), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо).[5] У тој грамати он писаше: "Смерност моја пише у богоспасену епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне".
Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска[6], на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, уствари је источни део древне Захумске епархије , јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574 г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не пређе одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад.
У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога.[7] Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша.
О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година.
У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана.[8] Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа.
Ипак, светитељ није боравио само у испосници. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир његов. К њему стадоше долазити људи са свих страна, и то у великим масама, и тражити његову помоћ и духовну и телесну утеху. Још за живота народ га сматраше светим, и зато му са свих страна притицаху. Многи тада осетише чудесну моћ његове молитве и прославише за то Бога. Прогањана и злопаћена херцеговачка раја склањаше се испред турских злочина к светитељу у Острог, и многа старци, жене и деца остајаху дуже времена код свог владике.[9] А блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, брињаше о њима и храњаше их благодарећи и помоћи околних села.
Из острошке испоснице он одржаваше редовне везе са српским патријарсима у Пећи, и са њима се дописиваше, а кад могаше и посећиваше их. Њима се жаљаше свети владика митрополит на велику злобу људску, која га окруживаше. Наиме, у близини манастира Острога живео је неки кнез Раич са својих шест синова, који светитељу и манастиру чињаху многе и велике неправде. О томе је овако писао свети Василије у свом завештајном писму[10]: "Пишем ради потврде истини да знају хришћани да бејах неко време у Острогу у пустињи, и приложих тамо сав свој труд усрдно и све своје имање, и ништа не поштедих Бога ради и милости ради Свете Богородице. И са неком братијом уз помоћ Божју обнових тамо оно што се и на самом делу види. И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу. А ово пишем да знају црквени служитељи који ће после мене служити Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стени топлоте ради Божије, да знате и ви и хришћани који после мене будете"
Због насиља кнеза Раича и због силне злобе људске, светитељ помишљаше да се пресели из Острога на неко друго место, где би наставио своје подвиге. Помишљао је том приликом да отиде на свагда у Свету Гору. Али у себи осећаше да је та злоба дело демона, еда би га омели у његовом врлинском подвигу. Уз то га умолише и суседни Бјелопавлићи, предвођени својим духовником, свештеником Михаилом Бошковићем, да их не оставља саме без његове благодатне помоћи и молитвене заштите. Светитељ одлучи да не напушта Острог, и да до краја трпи неправде. Али ипак пође (1667 г.) блаженом патријарху Максиму у Пећ и исприча му своје тадашње и народно стање. Свјатјејши патријарх написа писмо кнезу Раичу и народу Бјелопавлићком, и у њему опомињаше народ да чувају и помажу манастир Острог, а прећаше проклетством свакоме ономе ко би се дрзнуо да и даље пакости светитељу и монасима.
Овоме кнезу Раичу и сам Свети Василије прорече, да због насиља које чине манастиру, сви ће му синови погинути. Ово пророштво светитељево убрзо се и испуни. Ожалошћен, кнез Раич пође тада светом оцу Василију и исприча му несрећну погибију својих синова. Светитељ утеши кнеза, и саветоваше му да се каје за грехе своје и грехе своје деце. Том приликом он му прорече да, ако се буде искрено покајао, Господ ће га утешити и опет ће га благословити великим мушким потомством. Ово претсказање Светитељево ускоро се и испуни, и кнез опет доби неколико мушке деце. Још многа друга претсказања Светитељева обистинише се за време његовог живота, а такође и многа се чуда молитвама његовим догодише.
Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје.
Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.
Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи[11] Василије Бркић - Јовановић (1763-1765 г., умро 1772 г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу.[12] А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947 г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу.[13]
Поклоници и данас долазе у великом броју из свих наших крајева Острошком Чудотворцу, без обзира на вероисповест и националну припадност. Долазе, штавише, и из иностранства. Крај кивота Светитељевог узносе се молитве и на нашем и на страним језицима. Многи доносе децу да крсте баш испред моштију Свечевих, и многи називају децу именом Василијевим, а многи ту склапају брак, или се исповедају и причешћују, или траже да им се читају молитве за здравље, за исцељење, за спасење. Многе се жртве и прилози доносе Светом Оцу под Острог, али су највеће оне жртве искреног покајања и очишћења срца пред Богом и Светим Василијем. Њега чак и безбожници поштују, и са страхом његово име спомињу. Јер сви знају да се са Светим Василијем није могло шалити, ни за живота ни после смрти. Пред милостивим Светитељем Острошким сав српски светосавски род излива све своје туге и боли, и приноси топле молитве за живе и умрле своје сроднике. Празником и радним даном, из близа и из далека, ка Светитељу хрле поклоници, припремани претходно постом и молитвама, да би се пред светим ковчегом његовим изјадали, исплакали , исповедили и благослов измолили. Поред редовних црквених постова народ узима и посебне заветне постове, и тај пост зове "недјеља Светог оца Василија". Ово особито бива пред његов празник Васиљевдан. У крајевима Црне Горе људи се куну именом Светога Василија да би доказали истинитост својих речи и поступака. Пред Свечевим моштима некада су полагали заклетву и заветовали се. Поклоничка путовања народна у Острог почела су још за земаљског живота Светог Василија , и по прослављењу његових светих моштију никако не престају до данас. Поред празника Светог Василија, дани сабора у Острогу су Тројичин-дан, Петров-дан, Илин-дан и дан Успења Пресвете Богародице. У те дане у Острог се окупља и по десет и двадесет хиљада побожних поклоника.
Као што Светитељ не имађаше мира за земаљског живота, гоњен од многих непријатеља Божјих и од главног непријатеља људског спасења - ђавола, тако ни његове свете мошти не остадоше у Острогу поштеђене од нечастивога. Тако, први пут су острошки калуђери морали да скривају мошти Светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Монаси су тада закопали Светитељеве мошти ниже манастира крај реке Зете. Остале су ту закопане читаву годину. Река је плавила ово почивалиште, али се вода на чудесан начин није дотакла ни ковчега ни моштију његових. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Омер-паша је тада опколио Црногорце у Горњем манастиру и опсада је трајала девет дана. Свега тридесет Црногораца, на челу са великим војводом Мирком Петровићем, оцем црногорског краља Николе, бранили су храбро манастир од Турака. Када су најзад, с помоћју Светог Василија, одбили Турке, отслужили су благодарење Богу, Пресветој Богородици и Светом Василију у цркви Светог Ваведења. А онда Црногорци узеше са собом Светитеља и понеше га са собом на Цетиње, и положише га у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског.[14] Мошти Светог Василија остадоше на Цетињу до пролећа 1853. године, када су опет враћене у Острог. У том рату манастир Острог би опљачкан и попаљен од Турака, а многе драгоцености острошке, као и документа из доба Светитељевог, нестадоше и пропадоше. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876-7. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана. Са великом свечаношћу враћене су у Острог 1878. године.[15] Фебруара 1942. године, приликом бомбардовања Острога непријатељским гранатама, монаси су из страха да гранате не поруше цркву Светог Ваведења, где Светитељ почива, пренели његово свето тело у малу пећину у стени иза манастирских конака. Ово страховање показало се излишним. Јер су гранате долетале, падале око манастира и распрскавале се, али манастиру никакву штету нису нанеле, нити кога од братије повредиле. Светитељ је и тада, као и раније, а и данас, бдио над својом обитељи.
Поштовање нашег народа према овом Божјем Угоднику огледа се и у подизању у његову част многобројних храмова у земљи и иностранству. Особито је диван храм подигнут њему у његовом граду Оногошту - Никшићу. Године 1935. отворена је у Београду болница под именом Светог Василија Острошког, а у цркви Св. цара Константина и Јелене на Вождовцу чува се данас његов свети омофор. Највише пак прославља се Свети Василије у самом манастиру Острогу, где се, као што рекосмо, окупљају многобројни поклоници са свих страна наше земље. У Острог се иде са страхом и побожношћу, пешачећи, а често и на коленима идући од Доњег до горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење. Пред кивот Светитељев доносе се болесници, болесни од разних и неизлечивих болести, и Светитељ их милостиво исцељује и оздрављује и од душевних и од телесних болести. О томе сведоче многобројне штаке, и ланци, и вериге, и носила, и скупоцени дарови остављени Светитељу у Острогу у знак захвалности за чудесно исцељење и оздрављење. О тим многобројним исцељењима, и о онима од душевних болести, лудила и ђавоиманости, сведоче многи записи у манастирским књигама, и још више неизбрисиви записи у срцима верних. Многа од тих чуда Светог Василија народ препричава и казује широм наше земље. Нека само од тих чуда, и то оних најновијих, споменућемо и ми овде.[16]


У фебруару 1942. године, за време бомбардовања манастира Острога, једна граната из брдског топа немачког удари у камени зид изнад Горњег манастира, разби врата на црквици Часног Крста, али, за чудо, том приликом не експлодира. Граната се од пада разбила на двоје, упаљач је пао на једну, а барутно пуњење на другу страну црквеног каменог пода. Стручним испитивањем доцније утврђено је да је граната била сасвим исправна и као таква требала је да експлодира. Очигледно је свима да Светитељ то није допустио, јер би тиме била нанета велика штета светој цркви и његовој испосници. Ова граната се и данас чува цела у Горњем манастиру.


Један занатлија из околине Никшића беше се тешко разболео. Лекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лека. Човек се био сав склупчао. Родбина га саветоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер беше атеиста, неверник. После извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцелити. Пошто дуго поразмисли, овај човек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир. Дошавши у манастир он се исповеди и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, где су му читали молитве. После краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије.

Месеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: "Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се лекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву- Лекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. После свега, лекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме, по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту месецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан. Наиме, сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком. Изненада, у њој се појави један, мени непознат човек, и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са мном. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која беху затворена. Непознати човек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видео. Тада ми он рече: "Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија". После ових речи ја се пре-нем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и после два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу Василију на исцељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти".

Месеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну невесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и девер Нуа. Толико је била болесна, да су је са жељезничке станице Острог њен муж и девер са много тешкоћа и напора изнели до манастира. По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија. Замолили су да се болесници очита молитва за оздрављење, што им је одмах и удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њихова болесница остане мало и да одлежи код светог кивота. И то им је било допуштено. Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме дому. Болесница се очигледно осећала боље. По доласку својој кући, болесница је нагло почела осећати придолазак здравља и ускоро потпуно оздравила. После неколико дана, од њеног девера, који је био писменији од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извештава да је његова снаха потпуно оздравила. Сви они благодаре Богу и Светом Василију.

Вера Ј., млада девојка из околине Бара, по занимању службеница, изненадно се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква није била способна низакакав посао. Забринути родитељи водили су је лекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих специјалиста-неуролога - на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост, без успеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало. Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо потражи лека. На пут је кренула почетком зиме исте године. Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Девојку је захватила нека изнемоглост и трзала се као бесомучна, у намери да се врати натраг. Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, где јој је чувар ћивота прочитао молитву, намењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ преноћили су у Горњем манастиру. Сутрадан, девојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао.

Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој случај. "Године 1929. био сам тешко оболео. Услед те болести изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада се мој отац реши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, где смо приступили Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. После молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, као и други који су ту били присутни. После тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, после тридесет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију".

У летњим месецима, много побожног народа долази у манастир Острог на поклоњење Светом Василију. А 4. августа 1961. године дошао је на поклоњење и Славко Јовановић из Сарајева, те исприча истинити догађај исцељења његовог брата. - "Мој брат, прича Славко, по имену Радивоје, бјеше тежак умни болесник. Стварно и формално био је луд. Болест га је снашла негдје 1948. године. У сарајевској болници провео је око 5-6 мјесеци, али без икаквог побољшања и наде за оздрављење. Моји родитељи намисле да га изведу из болнице и да га доведу овдје у Острог, код Светог Василија. Иако тамошњим љекарима то није било по вољи, ипак су га отпустили. Можда им је било и драго што ће се, ма и за краће вријеме, ослободити једног тешког болесника. Моји родитељи, болесног брата везана поведу у Острог, вјерујући да ће ту наћи исцјељења. Када су га довели овдје у Горњи манастир, крај ћивота Светог Василија, очитано му је масло, послије којег му је одмах било боље. Са руку су му скинули конопце и сљедећег дана вратили су се кући радосни, благодарећи Светом Василију који му подари здравље и исцјељење. Када су стигли кући, у наше мјесто Зубач (код Сарајева), сви мјештани и својте били су не мало изненађени видећи Радивоја здрава и свјесна. Радивоје се послије и оженио и сада има своју породицу. Он сада ради столарски посао. Непрекидно слави и хвали Бога и Његовог угодника, Светог Василија Острошког". Тако, и сада задивљен тим чудним делом Божјим, заврши своју повест Славко Јовановић.

Сваке године, бар једанпут годишње, у Острогу се може видети један млад човек, високо образован, запослен као правник у једном великом предузећу, где журно хита Горњем манастиру, да заблагодари Светом Василију за своје исцељење. Ево шта прича он, Божидар Челебић, из Београда. - "Почетком 1961. године тешко сам оболео од једне тешке болести. Лечен сам у болници пуна 4 месеца, али без успеха и са мало наде на оздрављење. У време док сам лежао у болници и борио се са тешком болешћу, мој друг Александар Џ. по жељи моје дубоко верујуће мајке, дошао је у манастир Острог и ту, за моје оздрављење, свршио освећење масла. У исто време када је свршавао освећење масла за мене, осетио сам неку чудну лакоћу и побољшање здравља. Ускоро сам, на опште изненађење лекара, затражио отпуштање из болнице. У своме захтеву био сам врло упоран тако да су лекари морали удовољити мојој жељи, мада су веровали да нећу дуго живети. Данас сам са мојим колегом Александром дошао у Острог да се помолим Богу и захвалим Светом Василију што сам потпуно здрав", заврши Божидар Челебић.

Многи поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике ћивоту Светитеља, доносе њихову одећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту преноћи бар једну ноћ. Поред одеће, доносе и храну, најчешће шећер, и поступају на исти начин. Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над дотичним предметима. Приликом повратка, освећене ствари узимају са ообом и носе их болесницима, верујући да ће им и на овај начин Свети Василије помоћи. И заиста помаже, што ће се видети из следећег случаја. Дана 15. августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар Шијаковић са својом женом, Славком, исприча следеће: - "Наш син Видомир, био је тешко болестан од неке болести главе, од које је страховито патио пуне две године. За то време тражили смо лека код многих лекара и обишли многе болнице. Лекари су му давали разне лекове и инјекције, али све је било без користи. Главобоље није нестајало. Претпрошле године, мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за Острог да се поклони и помоли Светом Василију. Том приликом дали смо јој килограм шећера у коцкама да стави под ћивот Светога Василија и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово, што је она и учинила. Када се вратила кући донела нам је поменути шећер. Тај шећер ми смо неколико дана давали Видомиру, верујући да ће му, као ствар освећена у Острогу, помоћи. Не знамо како и на који начин, али знамо: када је тај шећер појео, он је потпуно оздравио и од тада до данас глава га никада више није заболела. Дошли смо да заблагодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцелио сина".

Месеца децембра 1962. године, ћивоту Светог Василија приступи Н. Н. из Бара са својом старом мајком. Н. Н. замоли свештеномонаха, чувара светог ћивота, да му прочита молитву за здравље. По завршеној молитви, човек, чије је лице изражавало унутрашњу патњу и неко чудно узнемирење. са приметним сузама на лицу, обрати се свештеномонаху, речима: "Оче, ја сам древна пијаница. Све што зарадим потрошим за пиће. Поред тога живим неуредним, прљавим животом. Ничије савете нити уважавам нити прихватам. Прекјуче сам са таквог пута дошао кући, пред сам мрак и одмах сам легао да спавам. У току ноћи, да ли је то био сан или јава, то вам не могу објаснити, пред очи ми изађе лик, за који разумедох да је Свети Василије, па ми прекорним речима рече: "Зашто то радиш? Зашто живиш таквим животом? Зашто се не поправиш?" Затим ми рече: "Поћи у манастир Острог и код мог ћивота дај обећање да више нећеш пити и неуредно живети!" Потом прилика ишчезе. Од тада до данас тај лик и те речи не скидају ми се са ума, нити имам мира. Нешто ме непрекидно гони и непрекидно шапће: иди, изврши што ти је наређено. Више нисам могао издржати, и ево, дошао сам да се помолим Богу и поклоним Светом Василију и да овде дам обећање да се више никада нећу опијанити и да ћу живети честитим животом. Дозволите ми оче, да вам још нешто кажем, додаде Н. Н.: Када сам у своме дому донео одлуку да пођем у Острог и дам овај свечани завет, осетио сам неку радост и неку снагу да то не могу ни сада исказати. И још нешто да вам кажем оче: Мојој одлуци, да пођем у Острог, највише се изненадила и обрадовала моја мајка, која је са сузама у очима клекнула на колена и говорила: "Слава Ти и хвала, велики Острошки Свече, када си се смиловао и погледао на мој дом". - Одлазећи из Острога Н- Н. је отишао као други човек. Радост је заменила тугу, а душевни мир, узнемирење. Приликом поздрава при растанку Н. Н. је рекао: "Од данас, ја и мој дом, славићемо Бога и Светога Василија, како будемо знали и умели, молићемо се да нам Господ буде у помоћи и да нас чува од свакога зла".

6. маја 1964. године, муслимани Асиб Гушо и Шевка Зајко, доведоше тешко болесну, такође муслиманку, Фатиму. Фатима је била тежак болесник. Од неких страховитих грчева у целом телу патила је пуних пет година. Болови су је бацали у несвест те је у тим мукама викала, ружила и своје најмилије. За тих пет година тешке болести, која је прелазила у лудило, са болесницом су обишли све лекаре, врачаре и траваре, али лека и помоћи није било. Чули су за исцељења од таквих болести у Острогу, па су болесну Фатиму њен рођак Асиб и комшиница Шевка довели у Горњи манастир. Када су је довели пред цркву, у којој лежи тело Светог Василија, болесница је из гласа викала: "Нећу тамо да улазим". То је поновила неколико пута, уз лудачке трзаје да се врати назад. Чувар ћивота отворио им је цркву, мало касније и ћивот Светог Василија, и помогао да болесницу приведу Светитељу. Са великом муком у томе се на крају и успело. Родбини болеснице пошло је за руком да је убеде и да целива Светитеља, што је она и учинила. У том тренутку њу снађе неко ужасно грчење и дрхтање, да је то било страшно и гледати. Пошто се мало смирила, болесници је прочитана молитва. По свршеној молитви њу тек тада ухвати нека језива мука и трзаји, од којих је спопаде такво знојење, да је за кратко време била сва мокра. То стање не потраја дуго. Неочекивано, на очиглед свих нас, њу изненадно обузе неки мир и спокојство, које се јасно одражаваше на њеном лицу. Она се потпуно смири, клече код ћивота Светитеља и отпоче да се моли. Не потраја дуго, она устаде сва озарена и рече свима нама: "Хвала Богу и Светом Василију, ја оздравих. Ништа ме не боли". То изговори па припаде целивати ћивот Светитеља. Присутни, задивљени оваквој милости Божијој, захвалише Богу и Његовом Угоднику за ово чудно исцељење. Ту ноћ болесница је сасвим мирно провела у Острогу, а када је свануло прва је дошла на јутрењу, да још једанпут заблагодари Богу, који је молитвама Светог Василија исцели.

Месеца јула 1964. године, приступи моштима Светог Василија викарни епископ Варнава. После поклоњења Светитељу, испричао нам је случај свог исцељења водицом из Острога. Када је испричао овај истинити догађај, умолили смо га да нам свој случај исцељења и писмено изложи. То је он и учинио. Ево тога писма. - "Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. г. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше Крсне славе. У кући се ужурбано спремало за Славу. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман пре и да не слави, него да се омрси на Св. Николаја. И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али већ сутра у јутру, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом: "Заразна болест". На плакату је била насликана мртвачка глава, знак смртне опасности за посетиоце. Свети отац Никола те године дошао је нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељењу. Већ су ме морали и везати. У врућини и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође да буде са мном у последњим часовима мога земаљског живота. Кад је мајка дошла нисам је препознао. Већ сам био примио камфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су се сестре и болничари разишли, кад је мајка остала сама са мном, извадила је из своје ташне једну малу бочицу. У њој је била света водица острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу и Светој Мајци Божијој и светоме Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи Мајка ме је три пута запојила светом водицом, даром Светог Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам своју драгу родитељку и молитељку, своју сузну молитвеницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим; заједно са њом очитао сам Оче наш, и пао у слатки, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла".

Домаћица из Бара Р. 3. исприча: "У јуну 1953. године, дошла је у госте мојој познаници и комшиници, њена пријатељица из Београда, супруга љекара опште праксе др М. Н. Са собом је довела свога тринаестогодишњег сина, ученика основне школе, који је боловао од дечје парализе. Сва средства савремене медицине родитељи су примијенили у лијечењу свога дјетета, али све то није ништа помогло. Дјечак се једва кретао уз помоћ нарочитих штака и без истих није могао ни корак крочити. Родитељи су били очајни због болести свога дјетета. По савјету неких својих познаница и пријатељица, које су припадале хришћанској заједници, мајка се са својим болесним сином упутила Острогу, да још ту потражи лијека свом парализованом сину. Почетком мјесеца јула 1953. стигли су у Острог, гдје су се задржали два дана. За то вријеме надлежни свештеномонах неколико пута је прочитао молитву над дјечаком пред ћивотом Св. Василија. Када су ријешили да се врате своме дому, младић је осјетио лакоћу у ногама, о чему је на велику радост саопштио и мајци. Побољшање је било очигледно, јер се до тада тешко болесни младић, без много напора спустио у Доњи манастир. Када су дошли у Доњи манастир литургија је била у току. По свршетку службе Божје дјечко је пред манастиром, на очиглед присутних ходочасника, оставио штаке и без икаквих тешкоћа упутио се према жељезничкој станици. Доцније су из Београда писали да је дечак сасвим оздравио и да је наставио школовање.
Осамнаестогодишња девојка Даница С. из села П. у околини Зрењанина, изненадно је умно оболела. Одмах по појави болести затражили су помоћ од лекара. Но, сваки труд лекара да јој помогну био је узалудан. Њено је стање из дана у дан било горе и неподношљивије, не само за родитеље већ и за суседе. Да не би узнемиравала околину, једини излаз био је да се девојка смести у душевну болницу. Али пре него што ће је сместити у душевну болницу, отац девојке се одлучи да употреби једино преостало средство, а то је, да је доведе у манастир Острог, без обзира на то што је пут дуг и напоран, а и скопчан са великим трошковима. У јуну 1958. намери се отац са ћерком, чије су руке биле везане јаким конопцем, у манастир Острог. Труд и трошак није жалио само да му болесна кћер нађе исцељење. После напорног путовања са тешком болесницом, стигли су у Доњи манастир, а одатле пешице наставише пут за Горњи манастир. Када су се приближили Горњем манастиру, на велико изненађење оца, девојка је сасвим нормално рекла оцу да се осећа лакше, замоливши га да јој ослободи руке од веза. Отац је то и учинио, јер је приметио да му кћи нормално говори и да има нормалан изглед. Пун хвале и благодарности Богу и Светом Василију, отац је привео исцељену ћерку ћивоту Светитеља. Замолио је духовника, чувара ћивота, да болесници очита молитву за оздрављење. По свршеној молитви, девојка изјави оцу, на његову неисказану радост, да се осећа сасвим здрава и замолила је оца да стави прилог на свети ћивот за своје чудесно и брзо оздрављење.

Сваке године, уочи Лучиндана у светом Острогу, у Горњем манастиру, може се видети један старији човек, поодмаклих година, али који се још увек одлично држи и својим корпулентним стасом успешно носи на својим плећима скоро осам деценија живота. Овај осамдесетогодишњак, кад год је у могућности дође у Острог да се помоли Богу. Међутим, дан уочи Светог Луке никада не пропушта, а да са великим страхопоштовањем и молитвеном усрдношћу не приступи ћивоту Светога Василија, да му заблагодари што га је у младости исцелио од тешке болести згрчености тела, и кроз то га привео познању Бога. То је, у крају у коме живи, добро познати човек и домаћин, Петар Копривица.
Ове године, уочи Св. Луке, пред само вече, уђе у канцеларију Доњег манастира чика Петар, и пошто се са свима присутнима поздрави, рече, да долази из Горњег манастира. Пошто седе изусти: "Данас је, оче игумане, тачно 50 година, од дана када сам тешко болестан донијет код ћивота Св. Василија". Чувши ове речи у мени се распламти нека радозналост да из уста чика Петра чујем о ономе што сам негде прочитао, те га замолих да нам подробно исприча о свом чудесном исцељењу, посредством Св. Василија. Удовољавајући жељи свих присутних, чика Петар исприча, и ништа не затаји: "У својој младости припадао сам напредној струји, како се тада сматрало, те нисам ниушта вјеровао. Одбацивао сам сваку вјеру у Бога. У неку моћ Свеца такође нисам вјеровао. При свем том био сам познати хулитељ имена Божијег. Све сам псовао и светиње исмијавао. Али свеблаги Бог није допустио да дуго останем у таквом тешком безакоњу. У јануару 1920- године тешко се разболим. Моја болест је била неподношљива, не само за мене него и за моју фамилију. У тим невољама умјесто да се обратим Богу, ја сам све више и вишу хулио на Бога. Узалуд су ме родитељи, браћа и сестре, одвраћали од псовке и безвјерија. Болест се сваким даном погоршавала, и на крају почео сам се грчити. Узалуд сам се мучио и трошио новац од љекара до љекара, од травара до травара, помоћи није било. Напротив, муке су биле тешке и неподношљиве. Моји су били изгубили сваку наду да ћу икада оздравити.
У току ових неиздржљивих мука, често су ми говорили и савјетовали да пођем у Острог, код Св. Василија. Док сам невоље могао трпјети, такве савјете нисам прихватао, јер у то нисам вјеровао. Но, притијешњен боловима и дугом везаношћу за постељу, пристанем да пођем у Острог. Са тешком муком. баш на данашњи дан, мој млађи брат Лука ме доведе у Горњи манастир. Приступих Светитељу, а потом изађох напоље, да се мало одморим. Млади јеромонах Борис Кажанегра (сада игуман манастира Прасквице), сазнавши потанко о мојој болести, утјеши ме ријечима да ће ми Господ и Свети Василије повратити здравље, ако будем чврсто вјеровао и искрено се молио. Потом ми је код ћивота Светитеља очитао врачевске молитве и свршио бденије. Ноћ сам преноћио у цркви и на моју радост, баш ту ноћ осјетим велику олакшицу. Сјутрадан, сиђем у Доњи манастир и овдје ми - показа руком на цркву, - сврше освећење масла. После овога вратим се кући, у Никшић, са смањеним и подношљивим боловима. Такво стање трајало је неколико дана све док једнога дана нисам ушао у радионицу и видио да један посао није добро урадио мој млађи брат Ђорђије. Тада сам, по мојој злој навици, љутећи се на брата, почео да вријеђам име Божије и Његових Светитеља. И гле чуда! Истог часа наступе болови неупоредиво тежи, него они прије одласка у Острог.- Тада сам се увјерио, чврсто и непоколебљиво, да постоји Бог, који кажњава и награђује. Кајао сам се са сузама у очима што увриједих милосрђе Божије. Сузе не бјеху довољне да оперу мој гријех и моју дрскост. Стање моје болести сваким даном се погоршавало и бивало све очајније. У таквом стању сам провео пуна четри мјесеца. Живци су ми просто горјели. Имао сам осјећање да се нешто запалило у мени и на мени. Осим тога, запаљење живаца потпуно ме је згрчило, тако да главу нисам могао одвојити од кољена. У тим неизрецивим мукама дочеках прољеће. Нешто ме је неодољиво вукло у Острог. То је била жеља и мојих домаћих. И чим попусти зима, мој намлађи брат Филип, посади ме на коња, и на Теодорову суботу, ноћу, приспијем у Горњи манастир. Ту ми је опет прочитана молитва и свршено бденије. Како је освитала Прва недјеља Великог поста то сиђем у Доњи манастир на св. литургију, гдје се и причестих. Послије овога, захваљујући милосрђу Божијем, оних тешких и несносних болова је нестало. Могао сам се полако кретати. То ми даде снаге и подгрија жељу да пођем и у манастир Ждребаоник, да се поклоним и Св Арсенију. Бог ми даде снаге те и ту жељу испуних. Из манастира Ждребаоника сам се вратио кући. Болови не бјеху потпуно нестали, али бјеху подношљиви. Но, сада сам се обазриво чувао да не би опет нечим разгњевио Бога. У милост и казну Божију више никада нисам посумњао. Трудио сам се да живим по закону Божијем. Посте сам постио, Цркву посјећивао и често молио свештенике да ми читају молитву за потпуно оздрављење. И уколико сам побожније живио, утолико се моје здравствено стање побољшавало, али се исправити нисам могао за дуже вријеме.
Тих дана зажелим да још једанпут пођем у свети Острог. Овог пута са мном је пошла моја сестра. И овом приликом пред ћивотом Св. Василија прочитана ми је молитва. Послије ове мо-литве ја се осјетим потпуно здравим. Топло се захвалим Богу и Светитељу на исцјељењу, и својим ногама вратим се кући као наново рођен душом и тијелом. Од тада до данас, та болест ми се никада више није повратила. Ова истинита повјест збила се 1922. године. Увијек сам благодаран Св. Василију за своје исцјељење, а исто тако неирекидно му благодарим што ме је кроз болест привикао покајању" - заврши истиниту повјест о себи чика Петар. - А она капија од гвожђа, у Горњем манастиру, кажу да је Ваш прилог манастиру Св. Василија, у знак захвалности за исцјељење, додадох чика Петру. "Да, када је стари манастир изгорио, рече чика Петар, дуго сам молио тадашњег старешину манастира, оца Леонтија, да ми дозволи да за потребе. Горњег манастира урадим нешто својом руком, за уздарје Светом Василију, за своје исцјељење. Он ми дозволи те направих ону гвоздену капију, која и данас постоји".

Ћерка једне старије госпође Гркиње из Ниша била је тешко оболела на плућима. Лекарске интервенције почеле су доста касно. Једне вечери, док је жалосна мајка седела крај тешко болесне ћерке која је издисала под високом температуром, од умора паде у краткотрајан сан. У сну јој се јави Свети Василије Острошки и рече јој да не плаче, јер ће он исцелити њену ћерку. И заиста, ујутро је болесници било нагло лакше. После новог прегледа, лекари су на опште чуђење установили да је болесница потпуно оздравила. Мајка Гркиња добро је упамтила лик који јој се јавио у сну, и када је затим у цркви видела икону Светог Василија Острошког, препознала је да је то био он. Она и ћерка одале су дубоку захвалност великом Острошком Чудотворцу.
Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудртворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин!

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА СТАНКА ЧОБАНИНА

Дечка Станка, који чуваше овце у никшићком крају Црне Горе, убише Турци код оваца за веру хришћанску 15. септембра 1712. године. Његове свете и нетљене мошти - две посвећене дечје ручице, почивају у Горњем манастиру Острогу у црквици Часног Крста, где се подвизавао Свети Василије Острошки. О мученичкој кончини Станковој постоји запис у Горњем Острогу (у кивотићу где му почивају свете и нетљене руке).

СПОМЕН СВЕТИХ ДЕВЕТ МУЧЕНИКА ТЕОГНИЈА, РУФА, АНТИПАТРА, ТЕОСТИХА, АРТЕМА, МАГНА, ТЕОДОТА, ТАВМАСИЈА, и ФИЛИМОНА, пострадалих у Кизику

Древни и славни град Кизик, у Малој Азији, близу Троаде коју прохођаху красне ноге божанственог апостола Павла, прими семе речи Божје од истог изабраног сасуда Светога Павла, Но иако беше озарен светлошћу свете вере, град Кизик није у почетку имао много хришћана због насиља страшних гонитеља Цркве Христове. Нарочито за време римских царева пре Константина Великог. Јер ти цареви издаваху наређење широм царства и шиљаху на све стране свирепе војводе, игемоне, да на идолопоклонство приморавају све који исповедају име Христово, а да непокорне кажњавају сваковрсним мукама и разним смртима. Тада су се многи од верних скривали бежећи у горе и пустиње, а други су живели међу идолопоклоницима тајећи у себи своју побожну веру у јединог Господа. Они пак који имађаху велику љубав за Христа Бога свог и ревноваху, јавно исповедаху пресвето име Његово, добровољно се предаваху мучитељима у руке, и душе своје полагаху за Христа. Такви се у то време показаше девет храбрих људи, непоколебљиви као гора Сион у светој вери, пламтећи као Илија ревношћу за Богом. Имена су њихова: Теогније, Руф, Антипатар, Теостих, Артем, Магн, Теодот, Тавмасије и Филимон. Они беху из разних места и покрајина, али у Кизику постадоше једнодушни вером. Презревши грозне наредбе царске и страх од мука, они прослављаху Христа, проповедајући са сваком смелошћу да је Христос једини Бог, Творац и Сведржитељ, а ружаху безбожно многобоштво идолопоклоничко и изобличаваху заблуду јелинску што уместо Бога поштују демоне, и што се уместо сведејствујућем Творцу клањају недејственој твари, уместо Живоме - мртвом и неосетљивом, уместо Истинитом - лажном, и што уместо свемилосрдном Добродавцу усрдно служе немилосрдним насилницима, ђаволима. И саветопаху људе ослепљене неверјем да одбаце густу таму помраченог ума свог и угледају Истину, и да, просветивши се светлошћу познања, верују у јединог истинитог Бога који је на небесима и држи васељену.
Видевши овакву храброст њихову, ђавољи служитељи их као вукови овце зграбише свирепо и нечовечно, и као злочинце одведоше их оковане на суд градскоме кнезу у Кизику. Храбри војници Христови ступише мушки пред незнабожног кнеза, срца су им горела огњем љубави према Богу и пламтела огромним пламеном ревности за Богом. Они ступише пред кнеза обучени у свеоружје Божје, да би се могли одупрети мучитељу, или боље, самом невидљивом кнезу таме и свој његовој сили ђаволској, с којим су нарочито желели да се боре. И бише стављени на разне муке, и у тамницу бацани, и поново извођени и мучени, да би се одрекли Христа и принели жртве идолима. Али Христови војници никако не отступише од Господа свог, већ изобличише обману и ништавност идолопоклонства, и тако наружише и посрамише кнеза. Због тога их на разне начине мучише, па им најзад главе отсекоше. И тамо им тела бише сахрањена. Ово би за време злог цара римског Диоклецијана (284-305 г.).
Када се после неколико година зацари Константин Велики (306-337 г.), и када се просвети светим крштењем, преста гоњење на хришћане, и светлост вере обасја сав свет. Тада побожни хришћани у Кизику извадише из земље тела светих мученика и нађоше их неиструлела. Онда их ставише у нови сандук, и подигоше храм у њихово име, па у њега свечано унеше ово скупоцено благо. И безбројна чудеса и исцељења догодише се од светих моштију њихових: демони се изгоњаху, грбави се исправљаху, сваковрсне грознице се потпуно исцељиваху. Тако се један угледан човек избави од водене болести чим се дотаче чесне раке ових светих мученика. И сваки болесник, ма каква болест да је на њему, одмах је добијао исцељење чим би се само дотакао кивота светих страдалника. Због тога се многи незнабошци, видећи таква разна исцељења од светих моштију мученика обратише Христу, и за кратко време скоро читав град прими свету веру Христову. И порушише идоле и идолске храмове, и место тих храмова подигоше храмове Божје. И процвета свето благочешће у граду Кизику чудесима и молитвама свете Деветорице мученика који тамо почивају.
Када се после Константиновог сина Констанција[17] зацари безбожни Јулијан Отступник[18], неки од преосталих незнабожаца у Кизику одоше к цару и оптужише хришћане да су у њиховом граду разрушили све храмове и богове. Цар нареди да се обнове храмови и богови, али не издаде наређење да муче и тлаче хришћане којих је било врло много у Кизику, бојећи се да не настане буна. Само дозва к себи епископа Елевсија и предаде га у тамницу, па оде на Персију. А кад тамо он бедник погибе злом смрћу, епископ би пуштен на слободу и град Кизик сијаше светлошћу свете вере, утврђиван и ограђиван као неразрушивим зидом усрдним за њега пред Богом заузимањем ових светих мученика, чијим молитвама нека и ми добијемо исцељење наших душевних и телесних болести, и нека се удостојимо благодати и милости од Господа нашег Исуса Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МЕМНОНА ЧУДОТВОРЦА

Мемнон, преподобни отац наш, од младости се предаде Богу и постаде чисто обиталиште Светога Духа, јер потчини тело духу умртвивши страсти проводећи суров живот у многим подвизима. И постаде старешина монасима. Због равноангелног живота свог он доби од Бога изобилни дар чудотворства, те исцељиваше неисцељиве болеснике, и чињаше многа друга чудеса. Он на безводном месту молитвом својом изведе извор воде; много пута јазљао се на морским бурама и спасавао бродове од пропасти; он одагна скакавце који уништаваху усеве и траву; и многа друга славна чудеса чињаше, због чега би назван чудотворцем.
И пошто проведе у подвижништву много година и врлинским житијем угоди Богу, он с радошћу отиде ка Господу кога је љубио. Он је не само за живота већ и по престављењу свом чинио чудеса: од гроба његовог даваху се исцељења сваковрсним болесницима, и само призивањем имена његовог прогоњаху се скакавци и свака демонска невоља. Тако прославља угодника Свог Бог, који се слави у светима Својим вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КАЛОКТЕНИСА, митрополита град Тиве (Тебе[19])

Овај свети отац наш Јован роди се у Цариграду половином дванаестог века, у време цара Манојла I Комнена (1143-1180 г.). Благородни и богати родитељи његови Константин Калоктенис и Марија, не имајући деце, измолише га од Пресвете Богородице, обећавајући Јој да ће дете посветити Цркви Божјој. Пошто им се роди овај блажени Јован, они га крстише, а кад поодрасте дадоше га у школу. И он изучи школу на најбољи начин.Од младости он имађаше велику побожност према Пресветој Богоматери, често Јој се мољаше. Једном приликом када он појаше Акатист Пресветој Богородици би удостојен од ње једног виђења којим му би проречено да ће постати епископ града Тиве (Тебе) у Грчкој.Пошто Јован жељаше духовни и монашки живот, отац његов, посаветовавши се и са великим доместиком цариградским, допусти му те се замонаши, и живљаше у једном манастиру у Цариграду. У то време, дивљи Нормани са Запада беху преплавили Грчку, град Тиву опљачкали и опустошили, а многи народ тога града одвели са собом у ропство. Од великог нереда и жалости умре епископ тога града. На место његово тражаше се сада вредан и способан човек, који ће као епископ поправити тамошње стање, настало после најезде. Као такав би изабран овај блажени Јован, и од Цариградског патријарха рукоположен за митрополита града Тиве и егзарха целе Виотије (Беотије, југоисточне Грчке).
Дошавши у Тиву за епископа, светитељ се одмах даде на богоугодна дела и подвиге. Свим силама стараше се да поправи оно рђаво духовно и морално стање, настало у тим крајевима услед споменуте најезде и пљачке норманске. Прво што учини када дође, беше обнова из темеља старог и опустошеног храма Пресвете Богородице. Када обнова храма би готова, он украси Цркву светим иконама и дивним фрескама. А беше светитељ и веома милостив, и чињаше многа доброчинства многима. Због тога од народа би прозван Јован Нови Милостиви, по светом Јовану Милостивом, патријарху Александријском (који се слави 12. новембра).
Чињаше свети Јован и многа дела милости телесне, која беху од велике свенародне користи- Тако се постара те у град Тиву доведе каналима воду из једне реке, те се и сав град и околна земљишта могаху довољно напајати водом. Тако исто он учини да се засаде многе корисне воћке и друго дрвеће по граду и околини. Основа и дом за старе и изнемогле, и сиротилиште за напуштену сирочад, и болницу за болеснике и паћенике. Уза све то, он основа у Тиви и велико училиште за девојке, због чега га спомиње и хвали знаменити византијски канониста Теодор Валсамон, каснији патријарх Антиохијски (1185-1199 г.)- Из овог девојачког васпитавалишта (школе) једне девојке одлажаху у манастир, ако их је срце привлачило за монашки живот, а друге, научивши се Светом Писму и врлинском раду, ступаху у хришћанске бракове. Још многа друга добра дела учини овај свети пастир, од којих ми споменусмо овде само нека.
Пошто тако мудро и богоугодно поживе, добро руководећи своју паству ка спасењу, свети Јован се у миру престави, и пресели се ка Господу. Побожна паства његова, по одобрењу и црквених власти, ускоро у Тиви подиже храм у његов спомен, где бише затим положене његове свете мошти.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИОДОРА и РОДОПИАНА

Пострадали у Каријском граду Афродисији. У време Диоклецијана (284-305 г.) њихови суграђани их ради њихове вере у Христа много мучили и на крају камењем затрпали за Христа Богочовека.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. О њему је сачуван запис на манастирском Еванђељу. У том истом Еванђељу стоји записана и вест о мученичкој смрти тадашњег патријарха српског Јована (1592-1613 г.), кога су Турци одвели у Цариград и 14. октобра 1613 г. уморили.
2. Ова епархија би основана у време обнове Пећке патријаршије од стране патријарха Макарија Соколовића (1557-1574 г.). - У манастиру Тврдошу крајем 16. века беше средиште српског ослободилачког покрета против Турака на челу са митрополитом Херцеговачким Висарионом. Манастир је порушен крајем 17. века од Млечића. На рушевинама старог манастира, подиже у наше дане нову цркву Никола Руњевац из села Пољица код Требиња, - дивну себи задужбину пред Богом и своји.м родом!.
3. Пропаганда неких од гореспоменутих језуита или унијата измислила је касније нека два писма (из 1660. и 1671 г.) у којима се тобоже Св. Василије обраћао римском папи Александру VII и Клименту X и, наводно, признао их, тражећи у накнаду за то, ни мање ни више, новац од папе!? - Ова писма уствари су фалсификована, лажно написана и неистинито потписана од самих језуита, који су на тај начин хтели да се похвале својим "успесима" пред својим старешинама у Риму. (О лажности тих докумената видети код Еп. Н. Милаш, Св. Василије Острошки. Разјашњења једног питања из Светитељевог живота, Дубровник 1913).
4. О томе је патријарх издао и грамату (патријаршијско писмо), која се чувала у манастиру Острогу, и, изгледа, нестала приликом турске пљачке 1852. г. - Свети Василиј.е је за митрополита Требињског дошао после херцеговачког митрополита Симеона. Из тога времена сачувао се један запис Светог Василија на књизи Летопис Јована Зонаре, коју Тврдошу поклони велики добротвор Стефан Владиславић из Гацка. Светитељ се на књизи потписао на дан Св. Симеона Мироточивог 13. фебруара 1639. г. кратким записом: "Аз смјеони митрополит Захолмски Василије". Ово је изгледа најстарији потпис Св. Василија у коме се он назива Захумски митрополит и на тај начин обнавља старо име ове светосавске епархије.
5. Ова патријарашка грамата или синђелија писана је 27. новембра 1651. године у манастиру Грачаници.
6. По манастиру Св. апостола Петра и Павла на Лиму, где је неко време било седиште ове епархије. Турци су почетком 17. века овај манастир насилно претворили у џамију, и тада је седиште епархије пренето у околину Оногошта (Никшића), те се епархија звала Оногошка. - Свети Василије био је митрополит Требињске епархије од 1638-1651. године, када је прешао на Оногошку епархију.
7. О томе је остао запис монаха Гаврила из манастира Свете Тројице код Плеваља, забележен на једном минеју преписаном у овом манастиру 1649. године.
8. Прилозима Св. Василија обновљена је у то време и црквица Св. великомученика Георгија у пиргу манастира Хиландара на Светој Гори.
9. Острог је био у време Св. Василија и стециште српских родољубивих хајдука, бораца против турског зулума. Ту је често долазио и познати харамбаша Бајо Николић - Пивљанин.
10. Ово писмо потиче из 1666. године и чува се до данас у манастиру Острогу.
11. Пећка Патријаршија укинута је турским бератом од 1766. године. Обновљена је у Срем. Карловцима, а затим у Београду као Српска Патријаршија (1920. године).
12. Штампано 1861. године у Београдском Србљаку митрополита Михаила.
13. Тај презвитер је прота Васо Ивошевић, из Боке Которске, професор у Карловачкој богословији. Сакупљање највећег броја података за ово Житије Св. Василија његова је заслуга. - Интересантно је забележити да је прву икону Светог Василија израдио иконописац Гаврило Димшријевић у манастиру Морачи, тридесет година после проглашења за Свеца.
14. Свети Петар I, митрополит Цетињски (1782-1830 г.), слави се 18. октобра.
15. Том приликом, ковчег са телом Св. Василија носили су од манастира до изласка из града црногорски кнез Никола, четири војводе и српски књижевник Љуба Ненадовић.
16. Преко стотину чуда забележили су острошки монаси само у последње време и она се чувају у рукописној збирци манастира Острога, а нека су и објављена. Нека од ових објављених чуда, која је средио јеромонах Иринеј Гавриловић, и ми овде објављујемо, а остала доставио нам је прота Васо Ивошевић.
17. Констанције управљао источном половином Римске империје од 337 до 353 године; а целом Римском империјом управљао од 353-361 г.
18. Јулијан Отступник управљао Римском империјом од 361 до 363 г.
19. О овом светом у многим Синаксарима нема спомена. - Његово Житије и Служба бише издани у Халкиди у Грчкој 1903. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостоли Јасон и Сосипатер, и Керкира девица. Прва двојица беху од Седамдесет апостола, а последња беше кћи некога цара са острва Крфа. Јасона и Сосипатра спомиње апостол Павле (Рим. 16, 21) и назива их рођацима својим. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле, а Сосипатер из Ахаје. Први беше постављен од апостола за епископа Тарсијског а други за епископа Иконијског. Путујући и проповедајући Јеванђеље ова два апостола стигоше на острво Крф, где успеше да саграде цркву у име св. Стефана првомученика и да придобију неке незнабошце за цркву. Цар тога острва баци их у тамницу, где беху затворени 7 разбојника: Саторније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу апостоли преведоше у веру Христову и од вукова направише јагањце. Чувши цар за то нареди да се та седморица уморе смрћу у врелој смоли. И тако они примише венац мученички. Када по том цар истјазаваше апостоле, кћи његова девица Керкира, гледаше с прозора муке Божјих људи, па сазнавши због чега их муче, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Разгневи се цар на кћер своју, и затвори је у нарочиту тамницу, па пошто не успе да је тиме одврати од Христа, нареди те запалише тамницу. Тамница изгори, но девица оста жива. Видећи то чудо многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привежу за дрво и стрелама је убију. Они који повероваше у Христа побегоше од страшнога цара на оближње острво и скрише се. Цар пође лађом да их похвата, но лађа потоне у мору, и тако нечестиви погибе као негда фараон. Нови цар прими веру Христову, крсти се и доби име Севастијан. Јасон и Сосипатер слободно проповедаху Јеванђеље и утврђиваху Цркву Божју на Крфу до дубоке старости, и ту скончаше земни живот свој, и преселише се у дворе Господње.

2. Св. муч. Максим, Дада и Квинтилијан. Пострадали у време Диоклецијана. Беху суђени и мучени од војводе Тарквинија. После тамновања и мучења посечени мачем.

3. Св. муч. Тибал. Словенин из Паноније. У време Диоклецијана беше страшно мучен за веру Христову, и пострада у месту Цибалу.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ЈАСОНА и СОСИПАТРА, и мученице КЕРКИРЕ девице и осталих светих мученика с њима[1]

Апостоли Јасон и Сосипатар беху од Седамдесеторице апостола. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле, а Сосипатар из Ахаје.[2] Пошто примише свету веру Христову, они беху ученици светог апостола Павла који их у посланици Римљанима назива рођацима својим (Рм. 16, 21). Јасон беше постављен од апостола за епископа Тарсиског, а Сосипатар за епископа Иконијског. Они напасаху цркве своје добро, и умножише их. Путујући и проповедајући Еванђеље ова два апостола стигоше на острво Крф[3], где успеше да саграде цркву у име светог Стефана Првомученика. Служећи ту Богу, они привукоше вери Христовој многе незнабошце. Оклеветани пред царем тога острва, који се зваше Керкилин, они бише бачени од цара у тамницу, где се налажаху затворени седам разбојника: Саторније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу свети апостоли својим богонадахнутим разговором преведоше у свету веру Христову и крстише, и од вукова направшпе јагањце. Чувши цар за то, нареди да се та седморица баце у казан вреле смоле, сумпора и воска- И тако они примише од Господа венац мученички. У Христа поверова и тамнички стражар Антоније. Њему најпре отсекоше леву руку, затим обе ноге. И док он призиваше име Христово, отсекоше му главу, и тако би увршћен међу свете мученике. Свете пак апостоле, Јасона и Сосипатра, по царевом наређењу изведоше из тамнице, и цар их предаде кнезу Карпијану на мучење. Овај их чврсто окова и поново посла у тамницу.
Такво страдање светих виде из царске палате царева кћи Керкира, па сазнавши због чега их муче, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Када то чу њен отац, веома се ожалости, и стараше се на све могуће начине да је одврати од вере Христове. Но пошто не успе у томе он је затвори у нарочиту тамницу. И од силне јарости нареди да је напаствује неки Црнац блудник. А када се Црнац приближи вратима тамнице, изненада дотрча један медвед, зграби Црнца и стаде га газити. То осети царева кћи у тамници, погледа кроз прозорче, и именом Христовим одагна звера и исцели Црнца од рана, и научи га познању Христа, и начини га хришћанином и даде му име Христодул, и увојничи Христу, и Црнац велегласно викаше: Велики је Бог хришћански! - Због тога би мучен без милости. И пошто мученички сконча, предстаде Господу у хору мученика.
Тада цар нареди војницима да запале тамницу, да би са тамницом изгорела кћи његова. Војници запалише тамницу, и тамница изгори, но девица оста жива, читава и неопаљена. Видећи то чудо многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привезаше за дрво, па је онда густим димом гушише и стрелама стрељаше док душу своју не даде у руке Божје.
После тога цар стаде гонити оне који повероваше у Христа, а они побегоше од тиранског цара на оближње острво и скрише се. Цар пође у лађи да их похвата и стави на љуте муке. Но када би на пучини, Бог учини те потону лађа, и тако нечестиви цар погибе као негда Фараон. А хришћани, избавивши се из насилникових руку, принесоше Богу благодарне песме. Свети пак апостоли Јасон и Сосипатар, пуштени из тамнице, несметано учаху народ речи Божјој.
Затим настаде други цар који се зваше Датијан и, сазнавши за свете апостоле, ухапси их, и нареди да се велико гвоздено буре напуни смолом, сумпором и воском, стави на ватру, и све то силно прокључа, па у буре баце свети апостоли. Када то би учињено, светитељи благодаћу Христовом остадоше неопаљени у бурету, а ватра захвати и опали многе присутне незнабошце.
Видевши то необично чудо, многи повероваше у Христа. А верова и сам цар, и обесивши камен о свој врат он ридаше говорећи: Боже Јасонов и Сосипатров, смилуј се на мене!
Тада свети апостоли сабраше све који вероваше, научише их речи истине, и поучивши цара, крстише га у име Оца и Сина и Светога Духа, и дадоше му име Севастијан. Но после неколико дана разболе се царев син и умре. Свети се апостоли онда помолише Богу и васкрсоше га из мртвих. И многа друга чудеса они учинише, и заједно са царем дивне цркве сазидаше, и све добро и свето уредише, и Христово стадо умножише. И доживевши дубоку старост они отидоше жељеноме Господу Христу.[4] Њихове свете мошти и данас почивају у њиховом храму који би подигнут на острву Керкири (= Крфу).

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАКСИМА, ДАДЕ и КВИНТИЛИЈАНА

За време незнабожних царева Диоклецијана и Максимијана[5], и антипата Тарквинија и Гавинија[6], ђаволски гнев насрну на хришћане. Ови цареви и антипати издадоше по целом свету овакву наредбу: "Ма да знамо да сви ви поданици побожно поштујете богове, ипак ми, бринући се о добром управљању целим царством, молимо и саветујемо све житеље Римске државе да на све могуће начине ревнујете у поштовању богова и у љубави према њима. Нађе ли се пак на ма ком месту неко који спомиње име Христово, на њега ће се подићи наш гнев",
Чувши ово наређење, силни људи се одазваше да га испуне, приносећи жртве боговима. И поздрављајући своје кнезове, они говораху: Радовали се и дуго живели владари наши, који се толико старају о поштовању богова! А антипат Тарквиније рече им: Пошто код вас видимо толико усрђе, то вас молимо да се сутра сакупите и заједно принесемо жртве боговима. А сада се одморите пошто издалека дођосте, па ћете се онда провеселити с нама. После приношења жртава сваки ће се вратити у свој град.
Сутрадан се сви сакупише и, устројивши богомрски празник, принесоше погане жртве идолима својим, па их Тарквиније отпусти. А идућег дана дође к Тарквинију један безбожни идолопоклоник и рече му: Овде има три човека који јуче не хтедоше испунити ваше наређење и принети боговима жртве, а говоре за себе да се клањају јединоме Богу који је на небу. Тада Тарквиније одмах посла своје слуге да ухвате те људе. Слуге их пронађоше у њиховом селу Озовији када беху на молитви, оковаше их у ланце и одведоше у град Доростол где се тада налажаху антипати. У град стигоше увече и обавестшпе Тарквинија о доведеним хришћанима. Он нареди војницима да их чувају до сутрадан. А светитељи се сву ноћ мољаху, говорећи: Господе Исусе Христе, дај нам с неба у помоћ силу Твоју, да узмогнемо савладати противнике наше, и удостоји нас благодаћу Твојом да добијемо победне венце.
Сутрадан Тарквиније и Гавиније седоше на судишту и наредише да пред њих изведу ухапшене хришћане. А кад их изведоше, Тарквиније упита: Јесу ли то ти што презиру нашу наредбу и самовољно држе своју веру? Затим обраћајући се светима рече: Кажите нам најпре своја имена. Одговори свети Максим: По вери Христовој ја сам хришћанин, као и ова браћа моја, а по људском обичају зовем се Максим. На то игемон рече: Одговором својим одмах паказујеш да не служиш боговима нашим већ неком другом. А овај до тебе како се зове? Он сам одговори: Зовем се Дада, а такође сам хришћанин као и први брат наш. Онда Тарквиније упита: А трећи како се зове? А он сам одговори: Зовем се Квинтилијан, а хришћанин сам. Магнилијан пак писар записиваше њихове одговоре. Антипат Гавиније онда упита писара: Јеси ли записао њихова имена? Писар одговори: Ако власт ваша наређује, прочитаћу. Гавиније рече: Прочитај. И писар прочита: Имена хришћана која су они сада казали пред свима јесу ова: Максим, Дада, Квинтилијан.
Тада Тарквиније рече светима: Ето, живот ваш је у рукама нашим. Ако пак хоћете да останете у животу, онда идите и принесите жртву мајци богова, и будите њени жреци, јер умре жрец њен и оде к небеском цару, великоме Јупитеру, да му тамо служи. Одговори свети Максим: Најбезбожнији и најбестиднији човече, зар се не бојиш Господа, називајући богом поганог прељубочинца и именујући га царем? Знајте, о безумни људи, да је Христос - Небески Цар који промишља о свима и све држи у Својој руци. Знајте и ово, да ми, створења истинитог Бога, нећемо извршити ваше пагубно наређење.
Антипат пак Гавиније дозва к себи Даду и Квинтилијана, наприча им много таштих речи желећи да их придобије за своје одвратно безбожје. На то му светитељи одговорише: Ми држимо оно што изрече брат наш Максим, јер је он чтец васељенске Цркве, и добро разуме Божанско Писмо, и зна шта нам је корисно, а ти, прелашћен демонским безумљем, не знаш шта је корисно за тебе. Но када би хтео да нас послушаш, ти би угледао небеску светлост. На то Гавиније и Тарквиније рекоше: Ето, ми вас на толико начина саветујемо предлажући вам што је најбоље по вас, а ви нећете да се покорите већ остајете при своме лудилу. Свети Максим одговори: Ви сами лудујете, желећи да привучете демонској вери људе који честито живе и служе јединоме Богу. Но хајде, чините с нама што вам је воља, јер нас никада нећете одвратити од нашег доброверја.
Тада се антипати Гавиније и Тарквиније стадоше договарати шта да раде с њима, па наредише да светитеље одведу у тамницу. А они иђаху радујући се и разговарајући о своме спасењу. И седећи у тамници они вођаху духовне разговоре, јер свети Максим много поучаваше у Светом Писму Даду и Квинтилијана. А кад у поноћи заспаше, видеше у сну ђавола наоружаног како удара на њих. Но тргнувши се из сна, угледаше Анђела Господња који им говораше: Не бојте се, јер ће вас примити Бог коме се предадосте, и није далеко од вас Помоћник ваш. - Окрепљени овом појавом Анђела и његовим речима, мученици благосиљаху Бога славословећи до разданка.
Антипати пак поново седоше на судишту и наредише да им доведу сужње. И кад их доведоше, Гавиније им рече: Ето ви стојите пред нама, и ми вам сада саветујемо да принесете жртву боговима, па ћемо вас обасути великим почастима. Не послушате ли нас, онда ћете сами бити криви за своју смрт. То нам прошле ноћи богови наши у сну наредише односно вас Свети мученици одговорише: И нама Бог наш објави у виђењу да за име Његово претрпимо све муке.
Тада Тарквиније рече Гавинију: Ови нас никада послушати неће, ако их не предамо на муке. Гавиније одговори: Пошто сами то изабраше, сами су криви за то. - И антипати наредише слугама да с мученика скину хаљине. И кад им скинуше хаљине, Гавиније рече: Свежите их и распрострите на земљи, па их бијте. - Слуге одмах то учинише, и стадоше их бити. Тарквиније пак рече слугама: Упитајте их, хоће ли да нас послушају и принесу боговима жртву. Не буду ли хтели, онда ћемо им друге муке приредити, да бисмо их погубили. - А када слуге питаху свете мученике, они једним устима одговараху: Укрепљавани Богом нашим, ми не маримо од ваших мука, нити ћемо послушати ваш зли савет, нити принети боговима жртве. Тада Тарквиније рече слугама: Водите их поново у тамницу, пошто је време обеда. - И одведоше светитеље у тамницу. А кад прође време обеда, оба антипата опет дођоше на судиште, и свети мученици бише изведени пред њих. И Гавиније упита: Максиме, ниси ли се решио да послушаш, наш савет и принесеш боговима жртву? Свети Максим одговори: Ми такав савет не примамо. Но као што раније рекосмо, тако и сада изјављујемо: ми се поклонити нећемо никоме другоме осим Господу нашем Исусу Христу са Оцем и Светим Духом.
То разгневи Тарквинија и он рече мученицима: Ако не желите да се опаметите и поклоните боговима, ми ћемо вас побити, јер ћемо вас послати у варварска места и тамо вам главе отсећи. Свети мученици му на то рекоше: Заклињемо вас да те речи приведете у дело.
Тада антипати наредише да светитеље одведу у њихово село и тамо им отсеку главе. А светитељи, саслушавши смртну пресуду, прославише Бога, и говораху молећи се: Господе Исусе Христе, Ти си нас избавио од овог злог века, прими нас у покој Свој и удостоји небеског царства Твог. - Док се свети мученици тако мољаху путем, доведоше их у њихово родно место, село Озовију, и тамо им отсекоше главе. И свети мученици: Максим, Дада и Максимилијан, предадоше душе своје у руке Божје двадесет осмог априла 296 године, за царовања Диоклецијана и Максимијана, док у нама над свим влада Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ и царство кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ СЕДАМ МУЧЕНИКА САТОРНИЈА, ЈАКИСХОЛА, ФАУСТИЈАНА, ЈАНУАРИЈА, МАРСАЛИЈА, ЕФРАСИЈА и МАМИЈА

Разбојници које свети апостоли Јасон и Сосипатар затекоше у тамници, обратише их у веру Христову. Због тога сви бише бачени у казан вреле смоле, где и скончаше.[7]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЗИНОИА, ЈЕВСЕВИЈА, НЕОНА и ВИТАЛИЈА

Ови свети мученици беху са острва Керкире (= Крфа). Приведени Христовој вери од светих апостола Јасона и Сосипатра, који тамо проповедаху, ови мученици храбро исповедише Христа. Због тога бише много бијени и мучени од тамошњег цара Керкилина, али се Христа не одрекоше. Најзад скончаше у огњу сажежени.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА, епископа Туровског

Блажени Кирил беше син богатих родитеља роди се и би васпитан у граду Турову.[8] Не волећи богатство и славу овог трулежног света, он се са нарочитом љубављу бављаше изучавањем божанствених књига и савршено изучи Свето Писмо. Када дође време, он оде у манастир.[9] Примивши иночки постриг, он стаде служити Богу више од свих инока, постом и бдењем изнуравајући своје тело, и тиме начини себе чистим обиталиштем Светога Духа. У то време он многима донесе користи тиме што учаше и примером својим потстицаше монахе да пребивају у покорности и послушности игуману, да га поштују као Бога, и да га у свему слушају. И говораше да се не може спасти монах који нема послушања према свом игуману сагласно датом завету.
Затим, жудећи за савршенијим подвизима, блажени Кирил затвори себе у кулу, где проведе неко време подвизавајући се у посту и молитви. Ту он састави многе побожне списе, чиме постаде познат у целој околини. На усрдну молбу кнеза[10] и грађана митрополит га посвети за епископа града Турова.
Као епископ, блажени Кирил се јуначки подвизаваше у управљању Црквом Божјом. Он на основу Светога Писма изобличи јерес Теодорца и предаде га проклетству. Много посланица, заснованих на речима Еванђеља и пророчких књига, он написа и кнезу Андреју Богољубском; исто тако слао му је и своје поуке, састављене за Господње празнике, и многе друге душекорисне саставе своје. Све те и многе друге саставе своје блажени Кирил рашири међу паству своју. Његовим делима и сада се користе православни Руси, просвећујући и тешећи себе.[11] Провевши живот у таквим побожним подвизима и достојно руководивши поверену му паству, блажени Кирил оде у вечни покој бесконачног живота.[12]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЈАКА

Оснивач Сиринског Каргопољског Успенског манастира, у Оленецкој губернији. Упокојио се 1402 године. Свете мошти његове почивају у цркви овог његовог манастира.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТИБАЛА

Словенин из Паноније. У време Диоклецијана (284-305 г.) беше страшно мучен за веру Христову, и пострада у месту Цибалу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Њихов живот и страдање описа најпре неки презвитер Теодосије, а затим га изложи опширније ов. Арсеније, епископ Крфски (у 9. веку), који се спомиње 19. јануара. Службу овим св. Апостолима написа Јосиф Песмописац. - Ови св. Апостоли спомињу се још и 4. јануара, заједно са Светом Седамдесеторицом Апостола, а Св. Сосипатар још и 10. новембра.
2. Ахаја - област у Грчкој, у северном делу Пелопонеза.
3. Острво у Јонском Мору, близу Грчке.
4. По једном Житију ових светих, апостол Сосипатар је преминуо (и то мученички) пре светог Јасона.
5. Диоклецијан царовао од 284-305. године, а Максимијан (Галерије) од 305 до 311 године.
6. Антипати - царски намесници.
7. Видети о њима под данашњим даном: Спомен светих апостола Јасона и Сосипатра.
8. Град Туров, сада мало место у Минској губернији, у Русији, находио се на реци Припети.
9. Блажени Кирил подвизавао се у Борисогљебском манастиру, у близнни Турова.
10. Ту се разуме кнез Јарослав Георгијевич или Јарославич, који је кнезовао у Турову од 1146 године.
11. Од списа блаженога Кирила дошло је до нас: девет Речи, изговорених у храму пред народом; три расправе, изложене у облику посланица и поука иноцима, и преко двадесет молитава и Канон молебни.
12. Блажени Кирил упокојио се око 1183 године, пошто годину дана раније беше напустио епископски престо из љубави за усамљеничким животом.