Охридски Пролог и Житија Светих
Из Охридског Пролога Светог Николаја Охридског и Жичког
1. Преп. Исаак Сирин II. (Исаак Сирин I празнује се 28. Јан.). О овоме Исаку пише св. Григорије Двојеслов. Дошао беше у Италију у време Готско, и у граду Сполетану ушао једнога дана у цркву на молитву. Замоли црквењака, да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутра дан исто тако, па и другу ноћ. Црквењак га назва лицемером и удари му шамар. Но у том часу полуде. Видећи црквењака како се љуто мучи Исаак се наднесе над њега, и зли дух побеже од њега, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чудног странца. Нуђаху му новаца и имања, но он све одби, и ништа не прими, него се повуче у шуму, где направи себи келију, која се убрзо обрати у велики манастир. Знаменит беше Исаак због свог чудотворства, нарочито због видовитости. Једном у вече нареди он братији, да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом и понесе ручак у виноград. Чудила се братија, коме ће тај ручак, кад немају радника. Кад тамо, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике, но силом Божјом буду заустављени да сву ноћ копају. — Други пут дођу два човека без мало нага и потраже одећу од Исаака. А Исаак посла монаха к једном шупљом дрвету крај пута, да донесе оно што тамо нађе. Оде монах, нађе некаква одела и донесе у манастир. Игуман узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде, када познаду своје одело, које они беху у оном дрвету скрили. — Неки човек пошаље две кошнице у манастир. Монах сакрије једну уз пут, а једну донесе и преда игуману. Рекне му светитељ: „пази при повратку, у ону кошницу што си оставио крај пута увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе."
2. Св. Василије исповедник. У време иконоборства овај добродетељни муж беше епископ у граду Парији, у Малој Азији. Опре се да потпише царску хартију против иконопоштовања. Због тога би много гоњен и мучен. Но он оста тврд у Православљу као дијамант. Сконча у првој половини VIII века, и пресели се ка Господу.
3. Преп. Акакије. Из села Голице у Епиру. Велики атонски подвижник, духовник и прозорљивац. Имао многе небеске визије. Неколико монаха благословио на подвиг мучеништва. Упокојио се у 98 години, 1730 год.
4. Преп. Атанасија. Рођена на острву Егини, од родитеља богатих и благородних. Раздаде имање своје ништим и удаљи се у манастир, где налагаше на себе све тежи и тежи подвиг. Узимала је храну само једном на дан, и то хлеб и воду; уз Часни Пост једном у два дана; а само на Рождество и на Ускрс кушала је уље и рибу. И ако је била игуманија у манастиру, била је слушкиња свима осталим сестрама, и стидела се да њу неко послужи. Удостојила се великог дара чудотворства, и за живота и по смрти. Упокојила се у Господу 860 год.
Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСААКА СИРИНА II
Свети Григорије Двојеслов, папа римски, у своме Диалогу[1] са ђаконом Петром овако говори о овом преподобном Исааку: У древно Готско време беше у близини града Сполето један човека света живота, по имену Исаак. Њега су многи наши познавали, нарочито света девица Грегорија, која је у Риму живела близу чесног храма Пресвете Богородице. А када је у младости обручише, и дан свадбе дође, она побеже у цркву желећи свети живот монашки. Тада је овај свештени човек Исаак избави од оних што су хтели да је силом врате, уз помоћ Божју испуни јој жељу: замонаши је. Тако она, презревши земаљског женика, удостоји се да буде обручена Небеском Женику.
О овом светом мужу Исааку многе сам ствари сазнао од чесног оца Елевтерија, јер су били пријатељи. И што Елевтерије говораше о Исааку, то житије Исааково потврђиваше. Преподобни Исаак није био родом из Италије, али ми ћемо казивати она чудеса његова која он учини у Италији. Када он дође из Сирије у град Сполето, уђе у цркву на молитву, и замоли црквењака да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутрадан исто тако, па и другу ноћ. Црквењак, човек надмена духа, стаде грдити блаженога, називајући га лицемером који се три дана и ноћи притворно моли да би га људи видели. И удари шамар Божјем човеку гонећи га из цркве. Али у том часу полуде, јер по Божјем попуштењу нападе га нечисти дух, баци га пред ноге Божјег човека, и стаде га мучити љуто. И викаше нечисти дух кроз уста мученога: Исаак ме изгони! Тако дух нечисти објави име овога странца кога нико није познавао. А Божји човек, видећи црквењака како се љуто мучи, наднесе се над њега, и зли дух побеже од њега, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чуднога старца, и сваки је желео да угодника Божјег прими у свој дом. Нуђаху му новаца и имања, но он све одби, и ништа не прими, него се повуче из града у оближњу шуму, где направи себи келију.
Тамо му почеше долазити многи, привучени примером његовог врлинског живљења. И стадоше се распаљивати жељом за вечним животом, и под његовим руководством предаваху себе на службу Богу. И тако се образова велики манастир. И када ученици мољаху преподобног Исаака, да ради манастирских потреба прима донешене му дарове, он, поуздан чувар свога сиромаштва, одговараше ученицима: Монах који тече имовину на земљи - није монах. Тако се он бојао да изгуби своје сиромаштво, као што се тврдица боји да изгуби своје богатство.
Знаменит беше свети Исаак због свог чудотворства, нарочито због пророчког дара, видовитости. Његов живот је сијао као светлост. Једном увече нареди он братији, да изнесу све мотике у манастирску градину и тамо их оставе. И кад те ноћи устадоше ради јутарњег богослужења, светитељ рече братији: Кад сване, спремите ручак за наше раднике. - А кад свану, пође светитељ. с братијом и понесе ручак у градину. Чудила се братија, коме ће тај ручак, кад немају радника. Кад тамо, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике, но силом Божјом буду приморани да сву ноћ копају. И тако до доласка преподобног Исаака окопаше сву градину. А кад Божји човек дође к њима, рече им: Радујте се, браћо! престаните са радом, јер сте се сву ноћ трудили. - Онда им поставише ручак. И кад бише готови са ручком, преподобни им рече: Немојте одсада чинити зло, него кад вам што затреба из градине, дођите и потражите, па ћете с благословом добити. Крађу напустите, јер је грех. - И нареди да им се да од свега из градине колико ко жели. И тако ови људи дођоше са грехом у градину, а одоше без греха с благословом, носећи награду за свој труд.
Другом приликом дођоше два човека безмало нага и затражише одећу од преподобног Исаака. Он им рече да мало причекају, па тајно дозва једног свог ученика и рече му: Иди ван манастира у ту и ту дубраву, и тамо ћеш у шупљем дрвету наћи неку одећу, узми је и донеси. Брат оде, пронађе то шупље дрво и у њему одећу, узе је и предаде је насамо учитељу своме. Божји човек узе та одела и даде их просјацима, рекавши им: Пошто сте наги, узмите ово и обуците се. - Они узеше, и силно се застидеше, када познадоше своје одело, које они беху у оном дрвету сакрили.
Једном приликом неки благочестив човек посла по своме слузи две корпе хране преподобноме Исааку са молбом да се моли Богу за њега. Уз пут слуга сакри једну корпу, а другу донесе Божјем човеку и испоручи му молбу пошиљаочеву. Светитељ прими пошиљку, и кротко поучивши слугу рече му: "Примићу овај дар, него пази при повратку, у ону корпу што си сакрио крај пута увукла се отровна змија- Чувај се да те не уједе". - Ове речи Божјега човека веома постидеше слугу, али га уједно и обрадоваше, јер сазнаде за опасност која му прети од змије.
Својим богоугодним животом преподобни Исаак се удостојио славе и блаженства у царству Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин[2].
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА ИСПОВЕДНИКА, епископа Паријског
Парија, древни град у Малој Азији, чим је примио веру Христову добио је епископију која је подлегала митрополиту кизичком. Због своје превасходне врлине и богоугодног живота преподобни Василије би изабран и постављен за епископа у овом граду. А кад се за царовања Лава Исавријанца (717-741 г.) појави иконоборска јерес, он се показа исповедником Христовим. Он одби да потпише царску наредбу против иконопоштовања, иако су га приморавали. Због тога би много гоњен и мучен. Живот му је пролазио у невољама, у бедама, у тескобама (2 Кор. 6, 4), али он остаде тврд у Православљу као дијамант. Пошто угоди Богу у свему, он сконча у првој половини осмога века, и пресели се ка Господу .
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АТАНАСИЈЕ, игуманије
Празновати спомен Светих, апостолска је заповест; а описивати њихове животе и подвиге ради свеопште користи, заиста је похвално и спасоносно. Због тога нам се прохте да макар укратко опишемо и живот блажене Атанасије, да се у току времена не би заборавиле добре ствари, и тако људи били лишени онога што је корисно за душу. Ова славна жена, чије име значи бесмртност[3], рођена је на острву Егини[4], од родитеља богатих и благородних: од оца Никите и мајке Ирине. Одгајена од побожних родитеља, она постаде благопријатан сасуд Светога Духа. У седмој години својој она за кратко време изучи Псалтир. Много је волела књигу, и усрдно је изучавала Свето Писмо. Једнога дана кад је платно ткала она виде сјајну звезду где силази с неба к њој, дође до њених прсију и сву је обасја; и чим се приближи њеним прсима, одмах постаде невидљива. Од тога часа блажена девојчица се просвети душом, и поче мрзети сујету овога света, и жељаше да иде у манастир. Али се родитељи њени силно успротивише томе, и силом је удадоше преко њене воље. Но она поживе са мужем само шеснаест дана, и изненада обудове. Јер Маври ударише на њихову земљу, и муж Атанасијин мораде у рат, у коме погибе од мача варвара.
После погибије свога мужа Атанасија опет пригрли своју пређашњу намеру, да иде у манастир. Али пре но што она то оствари, изненада стиже царева наредба да се девојке и младе удовице удају за његове копљанике. И родитељи опет примораше Атанасију да се по други пут уда. Но и после тога она се труђаше око свога спасења. упражњавајући ревносно псалмопјеније и приљежно читање светих књига. Њу никакве сласти овога света нису могле привући, нити брига о привременом благу захватити. Украшена кротошћу и смерношћу, она је свештено сијала, и сви су је домаћи веома волели а суседи хвалили, знајући њену врлину. У давању милостиње била је толико усрдна да, иако је њен дом био пун препун сваковрсних блага, ипак јој све то није било довољно за раздавање. Све иноке и странце који су њеном дому долазили, она је чесно примала и гостољубиво дочекивала. Удовицама, сиротама и свима невољнима она је обилно давала што им је било потребно за живот. Једном за време глади она је прехранила не само једноверне него и неверне. Јер испуњаваше реч Господњу која каже: Будите милостиви као што је и Отац ваш небески милостив, јер Он заповеда своме сунцу те обасјава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима (Лк. 6, 36; Мт. 5, 45). И она даваше невољнима не само храну него и одећу и друге потребне ствари. А у недељне и празничне дане она је с љубављу призивала к себи своје сусетке и читала им Свето Писмо. И отвараше им ум за Господњи страх и љубав, и побуђиваше их на врлину. Тако напредујући у божанским стварима, и украшавајући себе добрим делима као цвећем, она после неколико година усаветова свога мужа да се одрекне света и приступи светом монашком животу. Упућиван својом блаженом супругом, он би добар монах, и поживе свето, и упокоји се у Господу.
Блажена Атанасија, поставши слободна, сва се посвети Богу. Тада се окупише око ње и друге побожне жене, које су имале исту намеру и духом гореле. И Атанасија, раздавши све своје имање ништима, убрзо са свима тим женама напусти живот у свету и оде у једно повучено и забачено место. Тамо стадоше водити безмолвно житије, житије молитвеног испосничког тиховања и бише пострижене од једног светог старца. А после три-четири године блажена Атанасија, иако се много одупирала, би приморана да прими старешинство над тим женама. Оне су је називале игуманијом, а она је себе сматрала за најпоследњу, држећи заповест Господњу: Који хоће да буде међу вама највећи, нека вам буде слуга (Мт. 20, 26.27). Али која реч и који језик може изразити висину њеног смирења? Иако је била игуманија, она никада није допустила да је иједна сестра послужи, или воду јој на руке излије, говорећи за себе да је недостојна и да борави с њима, акамоли да је нека служи. Уздржање њено беше велико: узимала је храну само једном на дан, и то мало јечменог хлеба и воде увече; а само на Божић и Ускрс кушала је уље и рибу. Уз Часни Пост, и уз остале постове, узимала је храну једном у два дана, и то не хлеб већ мало дивљег зеља, а воду у дане поста уопште није пила. Постеља њена беше камење на земљи поређано, и једном суром одрпаном поњавом покривено. Одмарајући се на њој, она је сваке ноћи давидски постељу своју сузама квасила. Горећи у срцу божанском љубављу, из њених очију су се сузе потоцима лиле за време псалмопјенија и молитве. На телу је носила врло суру власеницу, а преко ње одећу од овчије коже. Спавала је мало, а већи део ноћи проводила свагда у усрдним молитвама Богу и у богоразмишљању; у току пак дана појала је псалме Давидове понекад сама, понекад заједно са осталима. Трудила се да јој ни један тренутак не прође без молитве, или да јој уста буду без славословљења Бога. По речи Давида: Благосиљам Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 2). Откако ступи у манастир, она уздржања ради не окуси воће до саме кончине своје. Многе је јаде видела старешинујући над сестрама и старајући се о њима. Смерна и кротка, она никада не изговори оштру или прекорну реч, нити из уста њених изиђе погрдна реч ни према коме: ни према маломе, ни према великоме, ни према робу, ни према слободњаку, иако много пута њена наређења нису била испуњена. Све је то она подносила кротке душе и блага срца, свагда имајући у виду будућу награду.
После четири године свога старешинства блажена Атанасија се договори са сестрама да се преселе на друго, усамљеније и безмолвније место, где би могле боље служити Богу у ћутању. По Божјем упутству оне нађоше једног старог инока Матеја, јеромонаха и игумана, човека ваистину божанственог и светог. Схвативши добро њихову намеру, он им показа такво место на истом острву Егини, на једној гори, где се налазила црква светог првомученика Стефана. Када преподобна Атанасија дође и виде то место, она рече: Ја сам ово место давно видела очима ума свог, и држим да ћемо остало време живота свога овде провести и умрети. А преподобни Матеј, са благословом епископа те области, устроји поред цркве светог Стефана обиталиште за блажену Атанасију и њене сестре.
Треба сада нешто рећи и о блаженом житију Матејевом. Овај преподобни отац упражњаваше велики подвиг: сваке ноћи прочитавао је цео Псалтир с молитвама. А кад је морао да се одмори спавањем, он не би легао, већ би седећи мало одспавао. И у њега беше тако велико умилење, да су се из његових очију непрестано лиле сузе кад је појао псалме и молио се или служио свету литургију. И који год би га видео, велику је корист духовну добијао. Стално је носио од одеће једну суру власеницу. Он тело своје изможди неизмерним уздржањем и умртвљењем. Но нарочиту је љубав и усрђе имао према љубљеном ученику Христовом, светом еванђелисту Јовану Богослову. Једне године о празнику овог светог Еванђелиста пред сам почетак свете литургије он рече једноме од саслужитеља: О каква би то била срећа, сада у Ефесу бити и светог апостола Јована видети.[5] Рекавши то, грунуше му сузе из очију, и он од срца уздахну. И догоди се чудесна ствар: он угледа светог Јована Богослова у олтару где крај светог престола стоји. И то виде не само он, него и друга два саслужитеља. И стајаше свети Јован од почетка божанствене литургије па све до отпуста. А то испуни срце блаженог Матеја толиком сладошћу и радосним умилењем, да он три дана не могаде ништа окусити. - Једном приликом доведоше преподобном Матеју човека потпуно узета; он се сажали на њега, скиде са себе мантију, метну је болеснику на раме, и овај тог часа оздрави. Други један човек имађаше лице искривљено, и кад преподобни додирну својом руком то лице творећи крсни знак на њему, лице се одмах исправи и доби свој првобитни облик. Опет, старица нека, коју је мучио нечисти дух, дође к светоме, и он је молитвама својим ослободи од нечистог духа. Исто тако и једна монахиња, која је такође патила од нечистог духа, би исцељена молитвама светитељевим. Но овај угодник Божји и чудотворац, по неиспитаном промислу Божјем, утопи се у мору при једном бродолому. Јер кад је једном путовао лађом у Цариград, лађа потону у мору и сви се подавише који беху на њој. Тако острво Егина би лишено чесних моштију преподобног оца, од којих би болесници добијали исцељење. После њега настаде други јеромонах и игуман Игњатије. По богоугодном животу и даровима од Бога он беше сличан преподобном Матеју; и поживевши свето, он сконча у миру, а гроб његов изгоњаше демоне и исцељиваше болеснике. - Но време је да се вратимо на повест о преподобној Атанасији.
Веома смирена и кротка, блажена Атанасија се стално мољаше Богу, и често гледајући к небу, она се ужасом и дивљењем испуњаваше, јер је виђала облак који је сијао као сунце, и усред облака неког дивног човека који се блистао великом красотом. Она је то често виђала, и питала се: Ко оном човеку даде толику красоту? која ли га врлина учини тако светлим и дивним? Док је она тако размишљала у себи, причу јој се глас који јој говораше: Човеку, коме се дивиш, онаку красоту даде смирење с кротошћу. Буди сигурна, да ћеш и ти тако просијати за смирење и кротост.
Имајући то виђење сваки дан, блажена Атанасија украшаваше себе као нико други тим двема врлинама: смирењем и кротошћу. У њој не беше ни трага од гнева и величања. А да је узишла и на врх осталих врлина, очигледно је из тога што је чистим оком срца могла гледати небеска виђења. Усто је Бог обдари и чудотворством. Тако, једном приликом док је била погружена у богоразмишљање дође к њој неки човек са тешко болесним очима и замоли је да се помоли за њега Богу. А она, смиравајући себе и као тешећи болесника, рече му: И ја исто тако патим од очију; трпи дакле, и Бог ће ти помоћи. Али болесник не хте да иде, већ са вером мољаше за исцељење. Тада блажена, метнувши руку своју на његове очи, рече: Господ наш Исус Христос, који је исцелио слепог од рођења, нека ти, брате, да потпуно исцељење. И тог часа човеку потпуно оздравише очи.
Слава преподобне Атанасије пронесе се у целом том крају, и многи се болесници стицаху у њен манастир и добијаху исцељење њеним богопријатним молитвама. Покрај цркве светог Стефана преподобна подиже још три цркве: једну у име Пресвете Богородице, другу у име светог Јована Претече, и трећу у име светог Николаја Чудотворца. Но највише украси цркву Пресвете Богородице. Средства за подизање и украшавање цркава добијала је од својих христољубивих поштовалаца. Али пошто су је људи славили и поштовали, и посетиоци јој досађивали, она због тога стаде много туговати, и размишљаше где би се сакрила. Затим узе са собом две сестре, Марину и Евпраксију, и тајно побеже у Цариград. И тамо у једном женском манастиру проведе седам година. Али много туговаше за својом љубљеном црквом Пресвете Богородице, што у своме манастиру подиже, и много пута са сузама говораше: Због људског досађивања и указивања таштег поштовања ја прогнах себе из цркве Владарке моје Пресвете Дјеве Богородице; избегавајући сујетну славу, ја напустих дивни дом Пресвете Богородице, и седим овде као туђинка.
Али се преподобна ни тамо не могаде сакрити. Бог који прославља слуге Своје учини те она стаде изгонити демоне и исцељивати болести. И дознаше за њу сестре њене из манастира на острву Егини, дођоше к њој молећи је да се врати с њима у свој манастир. Осим тога и неко божанско виђење определи је да се врати у свој манастир. И рече својим љубљеним сестрама, Марини и Евпраксији: Време је да се вратимо у своје место, јер у виђењу видех цркву Пресвете Богомајке отворену, и нама се наређиваше да уђемо у њу.
И тако оде са сестрама из Цариграда, и дође на острво Егину у свој манастир. Но после неколико дана она се тешко разболе, и на дванаест дана раније сазнаде за своју смрт. Јер виде где јој дођоше два човека у бело обучена, пружише јој неку исписану хартију, и рекоше: Ето слобода твоја; узми је и радуј се! - Дошавши к себи после тог виђења, њој би јасно да јој је исход близу. И проведе дванаест дана у непрекидном богоразмишљању и молитви, и за то време не окуси ни хране ни пића. А присутним сестрама ништа друго не говораше до ово: Појте, сестре моје, појте, и славите Бога свагда, да би се смиловао гресима нашим! - А кад настаде дванаести дан, преподобна рече сестрама: Помозите ми изнемоглој, идите у цркву и довршите Псалтир, јер ја већ нисам у стању да га довршим, пошто ме сасвим издаде снага моја. А оне је плачући упиташе: До ког си псалма дошла, да бисмо знале одакле да почнемо? Она им тихо одговори: Деведесети псалам ми је у устима, и већ више не могу. Сестре онда одоше у цркву и довршише остале псалме. Затим изишавши, падоше на лица своја пред одром њеним, и плач велики учинише молећи од ње последње молитве. А она, пошто се помоли за све, загрли својим чесним рукама Марину и Евпраксију, говорећи: Сестре моје миле, ето данас се растајемо, али ће нас Бог опет саставити у оном свету. Нека вам Господ да мир љубави и један ум, и нека вас обаспе сваким благом Својим!
Када то изрече, лице њено засија као сунце, те се сви присутни запрепастише и удивише. А уочи Успенија Пресвете Богородице, блажена рече сестрама: Пазите да што не пропустите о празнику. Нека и богослужење буде како ваља, и угостите ниште и убоге. А после свете литургије предајте земљи моје убого тело- Рекавши то, и загрливши две споменуте сестре, она се упокоји у Господу, као да је заспала. Јер као жива, она сама и очи заклопи и уста затвори. А сестре, припадајући светом телу њеном, плакаху што остадоше сирочад, и нарицаху: Куда одлазиш сада, о света мати наша? Зар нас сирочиће остављаш, одлазећи са очију наших? Где ћемо одсад видети ангелолико лице твоје? Где ћемо чути глас твој који је радовао срца наша и упућивао нас на добра дела? Угаси се свећа наше добре наде. Ти сада спаваш, а ми од туге за тобом умиремо. Нећеш одсада с нама појати, читати, молити се, разговарати и радити, јер те Господ изабра и узе у своје бесмртне вечне обитељи. - Тако су сестре дуго плакале и нарицале за њом. Онда опремише свето тело њено.
Упокоји се у Господу преподобна Атанасија четрнаестог августа, уочи Успенија Пресвете Богородице, а на сам празник после свете литургије би чесно погребена уз неутешно ридање сестара, године 860. А нова игуманија дан и ноћ не одлажаше од њеног гроба плачући. И јави јој се у сну у виђењу света Атанасија, говорећи јој: Насигурно знај, да ћу по истеку четрдесет дана од мог престављења примити од Бога оно што ми је уготовио. - Игуманија се прену од сна, и беше у недоумици шта значи ово виђење и речи преподобне. А кад прође четрдесети дан, сестре заборавише, као што то често бива, да учине прописани помен, мислећи да ће се тек кроз два дана навршити четрдесет дана. И то вече опет се светитељка јави игуманији, говорећи јој: Зашто пренебрегосте мој четрдесети дан, те не спремисте оно што је потребно за помен, ни за милостињу сиротињи, ни за угошћење гостију? - Тргнувши се из сна, игуманија тачно изброја дане, и виде да је то вече - вече четрдесет дана у који је требало одржати парастос.
Сутрадан за време Божје службе и парастоса, две инокиње, хоровође двају црквених хора, којима Бог отвори душевне очи, видеше дивно виђење у цркви: нека два човека врло чесна изгледа, обучени у пресветле ризе, уђоше у цркву водећи између себе преподобну Атанасију, коју поставише пред светим олтарем. Ту је обукоше у царску порфиру, украшену драгим камењем и скупоценим бисерима, ставише јој на главу царску круну, на којој беше крст спреда и позади, дадоше јој у десну руку златан жезал, такође украшен драгим камењем, па је онда узеше под руку и кроз царске двери уведоше у свети олтар.
У Прологу пише за њу још и то, да је она, одлазећи ка Господу, заповедила сестрама да до четрдесетог дана сваки дан постављају трпезу за сиромахе. Оне тако чињаху до седмице, али отада престадоше. И јави им се светитељка са два Анђела, говорећи: Зашто преступисте заповест моју? Знајте ово: милостиње које се чине за душу до четрдесетог дана, и храњење гладних, и свештеничке молитве, умилостивљују Бога, те душе преминулих, ако су грешне, добијају од Господа отпуштење грехова својих, а ако су праведне, онда они који чине помен обогатиће се чињењем тих добара. - Рекавши то, светитељка забоде жезал свој у земљу, и постаде невидљива. А кад сестре ујутру устадоше, видеше где је жезал њен процветао. И прославише Бога Творца.
А кад се наврши година по престављењу преподобне Атанасије и наста дан светог спомена њеног, дођоше, пише о томе Метафраст, два свештена мужа и доведоше на гроб светитељкин једну жену која је патила од многих злих духова. Они дигоше плочу са гроба, откопаше земљу, извадише ковчег са моштима преподобне Атанасије, и зли дуси одмах побегоше од бесомучне жене, и она постаде здрава. А диван и јак мирис разли се од ковчега, и они угледаше где из ковчега капље миро. И када отворише ковчег, видеше преподобну као да је тог тренутка заспала: лепотом је блистало њено лице, усне и обрве, тело је било меко, руке гипке, и свето тело њено потпуно цело, трулеж га се ни коснула није, и точило је из себе миро.
Видевши то, сви присутни плакаху од радости. Онда она два свештена мужа затворише ковчег, и решише да свете мошти преподобне Атанасије не ставе у земљу него да их отворено положе у цркви. Тако и урадише. Затим направише нов ковчег, и у њега пренеше чесне мошти. Потом инокиње скидоше са моштију светитељкиних стару власеницу и хтедоше их обући у свилену, али им се не даде да то учине, пошто света Атанасија није то желела: држала је чврсто руке на грудима, бранећи се као да је жива и не хотећи свилене хаљине. Тако и по смрти показа да воли сиромаштво. А једна од тих инокиња, врлинска и сасуд Светога Духа, преклони колена своја и стаде се као живој молити светитељки, говорећи јој: Као што си, госпођо наша, живећи с нама показивала у свему савршено послушање, пристани да те обучемо у ову скромну одећу што смо донеле. - Пошто се девица тако помоли, преподобна је Атанасија као жива послуша. И, о чуда! она се подиже и седе, и пружи руке своје да је обуку. А кад је обукоше, она опет леже у ковчегу.
Од светих моштију њених биваху многа чудеса, јер се њеним молитвама исцељиваху од најразноврснијих болести и демони се изгоњаху из људи. Да се подробно опишу сва њена чудеса, требало би много времена. За духовну корист доста је и оволико. А ти, о блажена госпођо! почаствована именом бесмртности, сажитељко божанствених Анђела, Атанасијо, ти си Христа ради осиротела, али се и божанским дарима обогатила; ти си свагда плакала, али си бесконачну утеху добила; ти си се кротошћу украсила, и земљу си кротких наследила; ти си у глади и жеђи привремени живот провела, али си се вечном сладошћу наситила; ти си била милостива према ништима, и Бог је излио на тебе богату милост Своју; ради чистоте срца свога ти си при-мила у себе светлост Духа Светога, и имајући мир у души својој ти си начинила себе храмом Светога Духа, и била си на земљи ризница свих добрих дела, због чега си и удостојена на небу неисказане светлости; ти си се настанила међу Светима и веселиш се са Праведницима, помени и нас који славимо твоје врлинско житије и с духовном радошћу прослављамо твој спомен. Погледај на наш живот, потресан житејским валима, да бисмо, проживевши добро твојим молитвама, избегли замке ђаволске, и удостојили се с тобом вечних блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом нека је слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНТУСЕ
Света Антуса беше кћи цара Константина Копронима.[6] Иако ју је отац гонио да се уда, она није хтела. А кад јој отац умре, она раздаде своје имање сиромасима, црквама, добротворним установама и манастирима. Тако ова блажена девица постаде мајка сирочади и заштитница удовица. Неколико пута ју је молила царица Ирина[7] да буде заједно с њом и да сацарује, али она није хтела. Док је живела у царској палати носила је царске хаљине а испод њих власеницу; храна јој је била испосничка, пиће - вода; очи су јој увек биле пуне суза; молитва и псалмопјеније били су јој стално у устима. Доцније постаде монахиња, постриже је свети патријарх Тарасије. Од пострига она никада више не изађе из манастира. Никада није изостајала од богослужења; никада се није ленила нити занемаривала молитву; а сврх свега, њена смиреност бејаше неизмерна; служила је све сестре, спремала цркву, вукла воду, стајала у трпези и служила.[8] Пошто проведе живот у таквим богоугодним делима, блажена Антуса оде ка Господу са својим врлинама, у својој педесет другој години. Упокојила се дванаестог априла 811 године.
СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МИНЕ, ДАВИДА и ЈОВАНА
Били монаси; мученички пострадали устрељени стрелама. Три аве, слуге Свете Тројице, умртвитељи страсти, устрељени убише душеубице.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЗИНОНА, епископа Веронског
Свети Зинон бејаше пореклом Грк из Сирије. Путујући по разним земљама са намером да добије што шире хришћанско образовање, он дође у Италију и настани се у граду Верони. Житељи овога града, видећи врлински живот светог Зинона, изабраше га за свог епископа. Иако гоњење хришћана у то време беше престало, ипак је још свуда било много незнабожаца, и свети Зинон их је просвећивао светлошћу еванђелске науке. Сем тога њему је пало у део да води борбу с аријанцима. У тој борби он се показа тврдим исповедником православних истина, и не отступи од Православља, иако су аријанствујући цареви Констанције[9] и Валент[10] гонили православне.
Пошто се свети Зинон много потруди у Цркви Божјој и мудро руководи своју паству, он у миру отиде ка Господу, око 380 године.
За своје велике подвиге, свети Зинон би удостојен од Бога дара чудотворства. Свети Григорије Двојеслов казује о следећем чуду које се догодило 558 године на сам дан светога Зинона. Те године Италију снађоше велике поплаве. Главна река Италије Тибар изли се и поплави сву околину Рима. Река Атесис, која протиче близу града Вероне, такође се изли; њене воде опколише храм, подигнут у част светог Зинона, и нарастајући све више и више, дођоше чак до прозора цркве. Црквена врата беху отворена, али вода не уђе у храм већ стаде као зид пред вратима, те многи од оних што беху у храму прилажаху к вратима и утољаваху жеђ, захватајући воду својим рукама.
Многа и друга чудеса чињаху се молитвама угодника Божјег Зинона.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКАКИЈА НОВОГ
Преподобни Акакије родио се у Епиру у селу Голици од простих али побожних родитеља, и на светом крштењу добио име Анастасије. Још као дечаку њему умре отац, и он остаде сироче са млађим братом и мајком. Зато је морао да се посвети домаћинству, те није имао времена да учи књигу, иако је то много желео. Тако он остаде неписмен. Но у накнаду за то Небески Творац га умудри вишњом мудрошћу и огради Својим страхом.
Анастасије са нарочитом ревношћу и љубављу похађаше цркву Божју, и тамо пажљиво слушаше читање светог Еванђеља и поучне беседе о савршеном еванђелском животу и о светим подвижницима који тај живот остварише испосништвом. Све то загреваше његово младо срце, те се он стараше да подражава узвишени живот, указан Господом Христом у Његовом светом Еванђељу.
Када Анастасије постаде пунолетан, мати му предложи да се ожени. Но целомудрени јуноша не хте ни да чује за женидбу; срце му је горело љубављу према Господу Христу, и вукло га ка усамљеничком животу. Зато се он, у слободно време од домаћих послова, повлачио у самоћу и у тишини узносио молитве к Богу.
Почетак таквог живота веома се допаде младом подвижнику, и он са необичном ревношћу стаде усрдно проводити врлински живот. Са временом такав живот постаде му неопходна потреба, те је понекад, занесен сладошћу молитве и божанствене радости, заборављао да се из усамљености врати кући. Овакав његов живот узнемиравао је његову мајку, која је имала једну жељу: да јој Анастасије буде потпора у старости. Зато му је често говорила да се жени. Али њега не могаху поколебати ни њене молбе, ни њене претње, јер он беше чврсто одлучио да остане девственик. Његова је душа чезнула за монашким животом, и да служи Господу у повучености од света. И он у двадесет трећој години живота отиде у крајеве Загоре и ступи у манастир Свете Тројице, основан светим Дионисијем Олимписким. Ту он, пошто проведе прописано искушеништво у манастирским послушањима, би пострижен у монаштво и доби име Акакије.
Прве ноћи после пострига Акакије се удостоји божанственог виђења. Тако, он виде себе као да држи запаљену буктињу, која разливаше светлост на огромно пространство. - Ово виђење означавало је његов потоњи врлински живот, који ће бити светлошћу и примером за оне који с ревношћу траже пут спасења.
Пошто проживе неко време у манастирским послушањима и у потчињавању себе вољи настојатеља и братије, монах Акакије, вучен срцем ка усамљеничком животу, стаде се често повлачити у пусте шуме и горе, где провођаше време у посту и молитви хранећи се само травом, коју је узимао сваког другог или трећег дана. Овакав начин живота смућивао је братију, па су неки чак мислили да се Акакије налази у прелести, и саветоваху му да се окане удаљавања од братства и иде упоредо с братијом, јер ће Бог, по великој милости Својој, и мале подвиге примити за велике. Међутим, неблаговремено усамљивање и отшелнички живот, говораху братија, многе су упропастили и занавек погубили.
Иако је Акакије увиђао умесност савета ових паметних мужева и оправданост њиховог мишљења, ипак га је љубав ка отшелничком, пустињачком животу вукла у безмолвије, у усамљеничко молитвено тиховање. И не желећи више да смућује братију, он се занавек уклони из манастира и оде у Свету Гору. Пошто проведе неколико дана у пештери близу скита Свете Ане, он зажеле да види друге скитове и старце, који провођаху узвишен подвижнички живот, да би се од њих напојио духовном философијом. И тако, проходећи Свету Гору, и посећујући скитове и велике старце, он као пчела свуда сабираше слатки мед од њихових медоточивих поука и врлинског живота. У близини Григоријатске обитељи он обрете у једној келији два велика старца, и остаде код њих да научи правити кашике, и још више, да се научи од њих духовној уметности.
По истеку године преподобни Акакије остави старце и дуго тражаше место које би одговарало свима условима безмолвија и пустињске тишине. Али тражење би узалуд, и он поче падати духом и пометати се. У то време, помисли као густ облак наднеше се у његовом срцу и стадоше га узрујавати: једне му саветоваху да се врати у Загору, а друге - да се удаљи на неко пусто острво и тамо преда потпуном безмолвију. Немајући више снаге да се бори са помислима, изнемогао он седе на камен и утону у лак сан. У том сну он угледа где пред њим стоји црн и одвратан џин, који злобно гледаше у њега и шкргуташе зубима. Међутим, неки тих и умиљат глас говораше му: Пази, чувај се! овај џин је ђаво, који хоће да омете твоју добру намеру и да те упропасти.
Од страха Акакије се пробуди, и сместа оде к духовнику Галактиону који живљаше у усамљености у Катунакјима[11], и откри му помисли које га смућиваху, тражећи савет шта да ради. Саслушавши Акакија, духовник му посаветова да се настани у крају Капсокаливи[12]. Акакије га послуша и настани се тамо у келији, која имађаше цркву у част Преображења Господњег. Ту он стаде проводити живот у бдењу и молитви, изнуравајући тело постом. Јер је као храну употребљавао само хлеб и воду, и то сваког другог, а понекад сваког трећег дана- Штавише, већином се хранио дивљом травом и кестењем, да би тело потчинио духу. И тако, у непрестаној борби са страстима, ђаволским нападима и привидима, он проведе у тој келији двадесет година. При томе, себе је издржавао правећи дрвене кашике.
Желећи пак да потпуно умртви у себи старог човека, он се настани у пештери, у којој се некада подвизавао преподобни Максим Капсокалива. Ту Акакије удвостручи трудове подвижничког живота свог: поред сталних трудова у бдењу и молитви, мразу и голотињи, он престаде уопште употребљавати хлеб за храну: сушио је дивље траве, мешао их са туцаним мермером, и то употребљавао као храну. Доцније, како он сам казиваше ради користи других, он од такве исхране доби крволиптење. Видећи подвижника Христовог како се сјајно подвизава, демони се силно окомише на њега, наводећи на њега разне страхоте. Понекад удараху тело његово слабошћу и изнемоглошћу. Али храбри војник Христов све демонске нападе одбијаше молитвом. Понекад су се демони, да би уплашили преподобног Акакија, претварали у разне зверове и гадове и прилазили му са риком и шиштањем. Једном, пак, враћајући се у пештеру из које беше изашао ради неке потребе, преподобни угледа пред њом читав логор цигана са женама и децом, који се по обичају свом бављаху домаћим пословима и силно галамљаху. Видећи лукавство препредених демона, преподобни се осмехну, па погледавши у небо рече: "Господе Исусе Христе, молим Те, отерај од мене све вражје нападе, да бих убудуће могао у тишини и спокојно служити Теби, Господу моме". Онда огради себе крсним знаком и привиђења нестаде. Видећи подвиге и труде угодника Свог, Господ га најзад удостоји дара умне молитве и божанских откровења; срце његово постаде боравиштем Светога Духа; и радост Светога Духа одражаваше се на његовом лицу, те је изгледао као анђео, и сви који би га видели наслађивали су се његовим медоточивим разговорима и анђелским изгледом.
У то време к преподобном Акакију дође и Роман Карпенисиот, који потом пострада за Христа, и остаде поред њега за дуго време, делећи са њим трудове подвижништва. Али пошто Роман живљаше као да нема никакве везе са овим светом и непрестано жуђаше за мученичким венцем, то се обојица договорише, те удвостручише свој пост и молитву и стадоше просити од Господа откровење: да ли је угодно светој вољи Његовој да Роман преда себе на мученички подвиг. Господ услиша молитву слугу Својих, и брзо им откри да је Богу угодна Романова жеља, и да ће Роман јуначки извршити страдалнички подвиг на посрамљење непријатеља хришћанске вере[13]. После овог откровења Роман прими постриг у анђелски лик, опрости се са преподобним Акакијем, па отпутова у Цариград који беше изабрао за место свога страдања. А Акакије се, ради веће усамљености и ради већих подвига, пресели у пештеру преподобног Атанасија.
Једном, стојећи на молитви, преподобни Акакије дође у усхићење и угледа преподобномученика Романа где у белој одећи стоји поред њега са лицем које је сијало као сунце. Старац се обрадова што страдалца Христовог види у такој слави, али се Роман стаде окретати од њега као да је нечим незадовољан. Старац се досети да свети мученик негодује на њега зато што је напустио пређашњу пештеру, у којој су они дуго време заједно провели у испосничким трудовима, и где се он припремао за мученички подвиг. Свестан своје кривице, преподобни Акакије паде пред ноге светом преподобномученику Роману и стаде га молити за опроштај. А када старац устаде на ноге, преподобномученик постаде невидљив.
Због овог виђења преподобни Акакије се врну натраг у своју пређашњу пештеру, где се удостоји да још неколико пута види преподобномученика Романа, који се, очигледно је, и после мученичке кончине своје није одвајао духом од старца. Касније преподобни Акакије својим трудом подиже крај ове пештере малу келију, у којој је безизлазно пребивао све до своје кончине. Излазио је само ради посетилаца који су му били блиски по духовном животу. Међутим, глас о његовом созерцатељном животу пронесе се надалеко, те су многи из далека долазили к њему за савет. Неки се, добивши поуке од њега, нису враћали натраг, већ су остајали код њега, градили за себе келије крај његове пештере, и као њени ученици препуштали себе његовом руководству.
Једном, вршећи своје молитвено правило, преподобни Акакије постаде изван себе: угледа светлозрачног мужа који га узе за руку и одведе на пространо поље, на коме је било врло много дивних грађевина, али без житеља у њима. Зачуђен тиме, преподобни упита лучезарног мужа: Зашто су све те тако дивне зграде празне, и за кога су спремљене? - Ове чудесне зграде, одговори светлозарни муж, спремљене су за оне хришћане који Турцима плаћају данак и дају друге дажбине, подносећи своје робовање са захвалношћу Христу Богу који све устројава на добро.
По завршетку овог виђења, преподобни дозва своје ученике и рече им: Ако имате новаца, онда идите и платите Турцима данак, да бисмо и ми имали удела са оним слугама Божјим који им дају дажбине. - При томе преподобни исприча ученицима својим своје виђење.
Преподобни Акакије имађаше молитвено страхопоштовање према свима светима, а нарочито према преподобном Максиму Капсокаливи, који га је, како сам говораше, много пута удостојавао свога јављања. Тако, када је враг наводио на њега униније, потиштеност, мрзовољу, он је призивао у помоћ овог светитеља, и осећао његово благодатно покровитељство. Преподобни Максим јављао му се обично у свештеничком одјејању, обасјан небеском славом и праћен безбројним мноштвом монаха, озарених рајском светлошћу.
Поред ових божанствених радости, које је Господ слао Своме угоднику кроз откровење, преподобни Акакије би удостојен од сладчајшега Господа Христа дара прозорљивости: многима претсказиваше шта ће им се догодити и открнваше тајне срца њихових. Сама појава преподобнога имала је чудесан утицај на оне што страдају од помисли. Требало је само погледати на његово лице, да би се срце и чувства умирили. Име Исусово он је стално носио у свом срцу. А када је изговарао то Име, из његових је уста увек излазио пламен, што се удостојио видети много пута један побожни духовник, јеромонах Силвестар.
Блистајући тако светим животом, преподобни Акакије се удостоји спремити на мученички подвиг за исповедање имена Христова, сем преподобномученика Романа, и другог мученика Никодима. Благосиљајући га на страдалнички подвиг, он му уручи свој жезал, са речима: "Иди с Богом, чедо, на пут који си изабрао; ево ти мога жезла у помоћ".[14]
Са временом се у преподобног Акакија увећавао број ученика, који су правили себи келије, те се на тај начин образова Капсокаливски скит, који, молитвама и посредништвом преподобнога цвета до данашњега дана. Пошто на том месту не бејаше воде, да братија не би оскудевали у томе, преподобни једном изиђе насред скита, усрдно се помоли Богу и нареди једноме брату, по имену Тимотеју, да копа на указаном месту. Када Тимотеј стаде копати, одједном се, на удивљење свих, показа вода веома пријатна и здрава, и то тако обилна да су и воденицу подигли.
Желећи да Богом сабрано братство у своме скиту привикне на еванђелско сиромаштво, он заведе правило: да братија у својим келијама не могу имату постељу него се ограничити само на одећу. А да би искоренили страсти у себи, он је поучавао братију да се клоне сувишног сна. И говорио је: Ништа тако не умножава страсти као сувишно спавање. Осим тога, да би победио страсти, монаху је неопходно да упражњава пост и бдење. - Упитан једном приликом, колико монах треба да спава, пре подобни Акакије одговори: За правог монаха, који љуби Господа свом душом својом и свом мишљу својом, доста је пола сата спавања . Он је то говорио из сопственог искуства, пошто је сам спавао само пола сата, иако је био болестан и већ у годинама.
Преподобни Акакије беше неписмен, али имајући ум чист и просвећен Духом Светим, он је темељно знао Свето Писмо, и понекад је решавао врло тешка питања и дубоке тајне. При својој посети Светој Гори, јерусалимски патријарх Хрисант чу за узвишени живот преподобног Акакија, и како он, иако неписмен, изврсно тумачи Свето Писмо. Патријарх изјави жељу да види овог великог и Духом Светим просвећеног мужа. И чувши из уста преподобнога оно што му други казиваху о њему, патријарх прослави Бога који лудама Својим даје премудрост да посраме мудраце овога света. После разговора са преподобним Акакијем, патријарх свуда и свима говораше како се удостојио видети светило вере и чути дубоке тајне Светога Писма од новог Илије и Јована Претече.
О созерцатељном животу преподобног Акакија ученик његов, јеромонах Јона, казује ово: Једном читајући Слова светог Симеона Новог Богослова, наиђох на ове речи: "Ако хришћанин не угледа Христа овде, у овом животу, онда Га неће угледати ни у будућем" (Слово треће). У недоумици поводом ових речи, Јона упита старца Акакија о каквом то виђењу Христа пише свети Симеон. - Чедо, не сумњај у то, одговори старац; свети Симеон говори истину, јер сваки хришћанин дужан је још овде гледати Христа очима срца и уобличити Га у срцу свом, као што о томе вели свети апостол Павле (Гал. 4, 19). А ти оче, јеси видео Христа? простодушно га упита Јона. Видео сам, одговори старац анђеоски кротко. А шта ти је Он говорио и говори? упита Јона опет. Он ми стално говори једно исто: "Хајде за мном" (Мт. 4, 19), тојест испуњавај заповести моје. Међутим ја, по лености својој, не следујем Његовом божанственом позиву. Рекавши то, Акакије заплака горко. Бога ради, свети оче, допусти ми још једно питање: Ти кажеш да је могуће видети у срцу Христа. Молим те, објасни ми, како је то могуће видети Га? - Знај, чедо, тог се дара мало њих удостојавају. За то је неопходно очистити себе од страсти. И тек када Господ Бог увиди да је тело потчињено духу и срце очишћено од свих страсних жеља, тада се у њега усељује Исус Христос са Оцем и Светим Духом, и онда такав избраник Божји у срцу свом види Христа умним очима као телесним.
Неки ученици преподобног Акакија, саблажњавајући се погледањем на лепа лица, упиташе га како да сачувају себе од такве саблазни. - Ја не знам, одговори он, шта да на то кажем, јер никада при погледу на лепа лица ја не осећам у себи никакав страсни покрет. Напротив, када ми се деси да видим прекрасне црте лица, тада се ја нехотично окренем мишљу ка Творцу небеском и славим Створитеља мог за Његова велика и дивна дела, што је Он из ништавне прашине створио тако дивно створење. И верујте ми, децо моја мила, да ја после тога у срцу осећам такву радост да чак и на храну заборавим.
Најзад, на заходу дана својих преподобни Акакије посла испред себе к Богу још и мученика светог Пахомија Руса, који молитвама великог наставника свог јуначки изврши свој страдалнички подвиг. И потом одмах за њим и чиста и блажена душа преподобног Акакија отиде из земљаног тела ка Господу Богу, дванаестог априла 1730 године, када преподобноме беше 98 година. О блаженој кончини својој преподобни Акакије би обавештен од Бога на неколико дана раније. То преподобни откри једноме иноку Атанасију, који му из скита Свете Ане дође у посету. Атанасије, рече свети Акакије, опрости! ја идем на далек пут, и ми се више нећемо видети овде.
Молитвама преподобног Акакија нека се и ми удостојимо предстојања у слави светих, славећи Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове, амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИМЕ и ПРОТИЈА
Пострадали за Господа Христа мачем посечени.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА, епископа Рјазанског
Најпре био епископ у граду Мурому. Управљао црквом ревносно и мудро. Но буде оклеветан да води нечист живот. Муромци реше да протерају владику. Владика се није правдао. Провевши сву ноћ у молитви пред Муромском иконом Божје Матере, владика одслужи ујутру свету литургију. Затим у присуству огромне масе народа, он дође на реку Ок, распростре мантију на води, прекрсти се, стаде на мантију и отплови низ реку ослањајући се на жезал и држећи на прсима Муромску икону Божје Матере. То порази Муромце, и они дошавши к себи стадоше дозивати светитеља да се врати, али већ беше касно. Свети Василије доплови у Рјазањ, и стаде тамо епископовати, доневши новој пастви своје састрадално срце, своју мудру делатност и своју светлу проповед. Богомудро руководећи своју нову паству, свети Василије се упокоји 1295 године. А 1609 године бише обретене свете мошти његове, и почивају у Рјазанској Рождественској цркви, где се налази и икона која преставља путовање светог Василија по реци Ок.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Овај диалог или разговор налази се у познатом делу светог Григорија Великог (540-604): "Разговори о животу и чудесима италијанских отаца", због чега је он и добио назив Двојеслав. Ово се дело састоји из четири књиге и садржи у себи казивања о подвизима побожних људи. Податке о томе свети Григорије је добијао или сам лично од италијанских отаца, или му их је достављао епископ сиракуски Максимилијан.
2. Преподобни Исаак живео у шестом столећу.
3. Атанасија је грчка реч и значи бесмртност.
4. Острво Егина налази се у близини полуострва Атике у Грчкој.
5. Преподобни Матеј зато спомиње Ефес што је свети апостол Јован Богослов последње године свога живота провео у том малоазијском граду, управљајући малоазијским црквама (ср. Откр. 1, 11; 2, 1-7).
6. Цар Константин Копроним ступио на престо 741 год., а умро 775 г.
7. Царица Ирина, супруга Лава Хозара, управљала државом за малолетства свога сина Константина Порфирородног од 780 до 802 год. Ревносна поштоватељка светих икона, она је сарађивала на сазиву Седмог Васељенског Сабора, који је утврдио у Цркви догмат о иконопоштовању.
8. Преп. Антуса примила монашки постриг у цариградском манастиру св. Јевтимија, а потом прешла у Омонијски манасгир где је била игуманијом.
9. Римски цар Констанције царовао од 337 (353) до 361 год.
10. Валент управљао римском царевином од 364 до 378 год.
11. Атонска пустиња, недалеко од скита Свете Ане.
12. Види о томе у житију преп. Максима Капсокаливе, под 13 јануаром.
13. Страдање ов- преподобномученика Романа види под 16 фебруаром.
14. Видети под 11 јулом страдање преподобномученика Никодима.
Извор Светосавље
Из Охридског Пролога Светог Николаја Охридског и Жичког
1. Свешт. муч. Антипа епископ Пергамски, у Азији. Спомиње се у књизи Откровења као Антипа вјерни сведок мој (2, 13), који би убијен код вас, гдје живи сотона, т. ј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти, опадачи, насилници, крвосмешници, речју слуге сатанске. И ту посред њих живљаше Антипа „као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата". Добрим и праведним сматраше се онај, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању, у тумачењу снова, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња демони се јаве жречевима у сну и исповеде, како се они боје Антипе, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рекне им Антипа: „кад се ваши такозвани богови, господари васионе, плаше мене, смртног човека, и морају да беже из овога града, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда?" И још им говораше светитељ о вери Христовој, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божјега. Св. Антипа, унутра у огњеном волу, слављаше Бога с благодарношћу, као негда Јона у киту или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. год.
2. Св. муч. Прокес и Мартинијан. Беху тамничари на римској тамници, у којој тамноваху апостоли Петар и Павле. Чувши речи и видећи чудеса апостолска, они се крстише, и пустише апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. „Куда идеш, Господе?" упита Га Петар. А Господ одговори, да иде у Рим на ново распеће. Постиђени апостоли вратише се у град, где буду ухваћени и убијени. С њима буду посечени и ова два храбра мученика, Прокес и Мартинијан.
Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АНТИПЕ, епископа Пергамског
У време светих Апостола, за царовања Домицијанова[1], настаде велико гоњење на хришћане. По целом царству цар разасла наређење свима кнезовима и велможама, да хришћани без поговора морају примити многобожачко безумно зловерје и клањати се идолима. Тада се јавише врло многи хришћани који смело исповедаше реч Божју, и велики број мученика пострада на све стране за Христа Спаситеља. Тада би послат у заточење на острво Патмос[2] и црквени стуб вере, и темељ хришћанске истине, и проповедник превечног Божанства јединородног Сина Божјег, и најизврснији апостол - свети Јован Богослов. Тамо му се у откривењу јави Господ "усред седам светњака" (Откр. 1, 13) и нареди му да пише седморици анђела, тојест епископа седам цркава азијских, соколећи их на саборно мучеништво. Том приликом уста Господња споменуше овог светитеља Антипу овако: Антипа, верни сведок мој, би убијен код вас, где живи Сатана (Откр. 2, 13). Јер свети Антипа беше епископ цркве Пергамске[3].
Из ових речи у Откривењу Јовановом види се јасно да је Антипа био верни сведок Христов, и да је међу житељима пергамским боравио Сатана. И ту посред њих свети Антипа беше као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата. Или боље рећи , као злато усред огња, по речи Светога Писма: Као злато у топионици прекаљено (Прем. Сол. 3, 6). Тамо се ни природних закона не држаху, нити правилно ствари схватаху, сваки се осионо понашао, и према својој снази чинио насиље над другима. Сваки је сматрао себе за храбра и добра и праведна, ако је неког хришћанина злостављао или му живот одузео. Ови неверници много узнемираваху и злостављаху хришћане, а блажени Антипа, непоколебљив у вери и постојан у врлинском живљењу, не смућиваше се ни најмање, него као да своју човечанску природу претвори у анђелску, тако јуначки противстајаше непријатељима, ничега се не бојећи. Иако му је претила опасност, он је често излазио међу народ, и усред њих сијао као зора, и светлошћу чисте и праве вере прогонио таму идолопоклоничке заблуде. Због тога су демони које су многобошци сматрали за богове, бежали из Пергама у коме је живео свети Антипа. И јављаху се демони у сну својим жрецима и говораху им: Нити жртве ваше једемо, нити уживамо у мирису и каду жртвеном, јер нас прогони хришћански кнез Антипа.
Многи се многобошци разгневише на светог Антипу, ухватише га и одвукоше на место где су обично приносили своје погане жртве. И војвода упита светитеља: Јеси ли ти Антипа који сам не слуша царске наредбе, и друге учи да им се не покоравају, и омета жртвоприношења боговима, а не допушта ниједноме од богова да се наслађује претилином или мирисом? Зато сви богови напустише наш град и отидоше, и бојати се да нека велика несрећа не снађе град, пошто богови неће хтети више да га чувају. Е доста си нам све до данас наносио зла својим хришћанским магијама! Покај се, дакле, и покори се законима нашим да богови, који владају овим прекрасним градом, не би престали да се старају о нама и чувају нас. Ако пак нећеш да то учиниш, и да се одрекнеш своје вере, и да боговима нашим одаш поштовање, онда ћеш по римском закону бити стављен на заслужене муке.
Свети Антипа одговори: Војводо, знај ово: хришћанин сам, и зато се безумном и безбожном наређењу царевом нећу покорити. А ево и мога одговора на твоја питања: Богови ваши којима се ви клањате, и за које кажете да су господари васељене, сами тврде да их прогони смртни човек, и траже вашу помоћ они које ви сматрате за своје заштитнике и одмаздитеље. Из тога лако можете увидети своју заблуду. Јер кад нису у стању да одмазде за своје злопаћење, и признају да су побеђени од једног човека, како онда могу избавити од неке беде сав род људски или који град? Размишљајући о томе, дужни сте да макар сада одступите од своје пагубне заблуде и поверујете у Христа који је сишао с неба да спасе род људски. И тај исти Христос заиста ће при крају света доћи да суди свима, и свакоме ће дати по делима његовим, или славу или муку.
Пошто свети Антипа одговори тако благоразумно, војвода му поново стаде говорити овако: Ви се покоравате новим законима и правилима које сте ви измислили, пренебрегавши старо богопоштовање, које ми спочетка примисмо од наших предака, и од њих нам дође као наслеђе да поштујемо богове. Стога, следећи обичајима наших прадедова, није добро одступити од њих. Јер оно што је старо боље је од новога. И поузданије и достојније похвале оно што је потврђено старином времена. Зато и ти треба да промениш своје веровање, те да не следујеш човеку који се недавно појавио и својим неким магијама живот људски смутио, и распет био за време Понтијског Пилата. Покори се дакле царевим наређењима, да би с нама поживео безбедно, јер ћемо ти увек бити у помоћи и волећемо те као синови. Ти си стар, и заслужујеш да те као оца волимо и поштујемо.
На то свети Антипа одговори: Можеш безбројним речима и заглушити моје уши, али ја нећу бити толико безуман и неразуман да под старост и на ивици гроба променим веру своју и да ради овог бедног и тричавог живота одступим од свог чврстог вероисповедања. Не прелашћуј дакле ум мој, који се стално упражњава у читању Светога Писма. Јер спочетка не беше ни једног вашег бога, него се појавише касније, и никакво добро не учинише, нити нам икаква корист дође од њих. Та они сами беху гадни и покварени људи, и посташе виновници рђавог живота других страстољубивих људи. А ако треба чувати древне рђаве обичаје и прописе, онда треба и братоубицу Кајина подражавати. Зашто не следујете онима који су хтели да на небо узиђу и који се не постидеше са својим сестрама грешити, због чега и потоп би, истребљујући род њихов? Зато што занемарише ходити путем правим и благочестивим. Ако пак ви узажелите да ради древности њихове подражавате безакоња њихова, онда ћете бити кажњети не водом већ огњем вечним, и јешће вас црв који не умире. То ће вас снаћи, ако се не покајете.
Пошто свети муж изговори то и много других ствари, дохватише га безбожни људи и одвукоше пред храм Артемидин, где стајаше изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божјег. А свети Антипа прекрстивши се, мољаше се Богу унутра у огњеном волу, говорећи: Боже, Ти си нам објавио од векова сакривену тајну Господа нашег Исуса Христа, и Њиме си нам открио недокучива тајанства Твога превечног савета. Благодарим Ти за сва добра Твоја, јер спасаваш нас који се у Тебе уздамо! Ти си и мене удостојио у овај час да будем увршћен међу свете мученике који пострадаше за свето име Твоје. Прими дух мој који сада одлази из овог живота и дај ми да обретем благодат у Тебе и у јединородног Сина Твог! И не само мене, него и оне после мене милошћу Својом обаспи, да би сви славили свето име Твоје вавек, амин.
Тако се свети Антипа дуго мољаше, мучен у усијаном волу. Затим, сатворивши молитву за сав свет, предаде дух у руке Божје, као да заспа слатким сном, и узиђе на небо, украшен славним венцем мученшптва, 92 године. А благочестиви људи узеше свете мошти његове, и чесно их сахранише у истом граду Пергаму. И потече из њих миро, исцељујући сваку болест људску, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРОКЕСА и МАРТИНИЈАНА
Ови свети мученици најпре беху незнабошци и надзорници Мамертинске тамнице у Риму. У ту тамницу беху због проповедања хришћанства затворени свети апостоли Петар и Павле. Видећи чудеса која апостоли чињаху у тамници, Прокес и Мартинијан повероваше у Христа. А када апостол Петар после молитве нацрта крст на Тарпејској стени и изведе воду из ње, онда се крстише и сви остали сужњи у тамници, њих 47 на броју.
Пошто повероваше у Христа и примише крштење, Прокес и Мартинијан пустише свете апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. "Куда идеш, Господе?" упита Га Петар. А Господ одговори да иде у Рим да поново буде распет. Постиђени апостоли вратише се у Рим, где буду ухваћени и убијени.
Међутим, начелнику Прокесовом и Мартинијановом Павлину би достављено, да су они постали хришћани. Павлин их позва к себи, и стаде им саветовати да напусте хришћанство. Но када они то одбише и похулише идоле, Павлин нареди да их бију по устима. После тога свете мученике много и упорно наговараху да се одрекну Христа, али они остадоше чврсти у својој вери. Зато их обесише о мучилишно дрво, па жестоко стругаше железним справама и огњем им слабине палише. Но свети мученици јуначки подношаху сва та страдања, при чему их сокољаше и тешаше једна Римљанка, по имену Луцина.
Међутим, казна Божија ускоро постиже безбожног мучитеља Павлина. Када Павлин издаде наређење да муче ова два света хришћанина, он тог часа би наказан Богом: изгуби лево око и, мучен злим духом, умре кроз три дана.
Павлинов син настаде код градоначелника Рима, да Прокес и Мартинијан одмах буду посечени, што би и учињено. Чесна тела њихова чесно погребе споменута Луцина.[4]
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ ТРИФЕНЕ
Из Кизика. У миру се упокојила.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФАРМУТИЈА
Преподобни Фармутије је по наређењу Анђела Божјег хранио светог Јована Бунарца за време десетогодишњег подвизавања овога у бунару (види 29 март). Упокојио се мирно у Господу. Живео у четвртом веку.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА ГАЛИЧКОГ
Племић, ученик светог Сергија Радонежског; недалеко од Галича, у Костромској губернији, основао манастир, и био игуман Добио од Бога дар прозорљивости. Упокојио се 1442 године. Од светих моштију његових бивају многа чудеса.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЈЕВТИМИЈА и ХАРИТОНА СЈАНЖЕМСКИХ
Основали манастир на реци Сјанжеми, недалеко од Вологде. Живели истинским подвижничким животом, служећи за пример осталој братији. После многих богоугодних трудова свети Јевтимије, игуман обитељи, престави се ко 1465 године, поставивши за свога наследника преподобног Харитона. Преподобни Харитон управљао манастиром преко четрдесет година и упокојио се 1509 године.
Свете мошти њихове почивају у њиховом манастиру, у Вазнесенској цркви.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Римски цар Домицијан царовао од 81 до 96 године.
2. Патмос - неродно, кршевито острво у Јегејском Мору, на југозападу од Ефеса, између Самоса и Наксоса.
3. Пергам - град у Великој Мизији (у северозападном делу Мале Азије), био је престоница Пергамског царства. У старини славио се богатством, раскошју и великом библиотеком. Касније он би прикључен Римској империји.
4. Ови свети мученици пострадаше у другој половини првога столећа. Свете мошти њихове почнвају и сада у цркви св. апостола Петра у Риму.
Извор Светосавље
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Св. муч. Теренције, Африкан, Максим, Помпије и осталих 36 с њима. Пострадаше за Христа и бише увенчани венцем славе у време цара Декија. По наредби царевој намесник Африке објави свему народу, да сви морају приносити жртве идолима; у противном прећаше намесник страшним мучењем свакога упорнога. Чувши за ове претње многи отпадоше од вере и поклонише се идолима. Но ових 40 мученика осташе непоколебљиви, због чега бише изложени мучењу. Св. Теренције храбраше своје другове речима: "чувајмо се, браћо, да се не одрекнемо Христа Бога нашега, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим ангелима!" — Намесник их раздели у две групе: тридесет и шесторицу, после шибања и стругања и посипањем сољу отворених рана, посече мачем. А ону прву четворицу баци у тамницу са тешким оковима о врату, на рукама а и на ногама. Но ангел Божји јави се у тамници, додирну окове окованих, и окови спадоше. По том ангел им постави обилну трпезу и нахрани их. Поново бише изведени и мучени, и поново затворени у тамницу. Још нареди намесник гатарима, да саберу што више отровних гадова, као змија и скорпија, и да их затворе у исту одају с мученицима. Но гадови се не хтеше дотаћи Божјих угодника, него се збише у један угао и ту прележаше три дана. Када трећег дана би отворена тамница, јурнуше гадови на гатаре и изуједаше их. Најзад намесник изрече смртну пресуду над четворицом мученика. Када их поведоше на посечење они радосно певаху псалме и хваљаху Бога, који их удостоји мученичке смрти. Чесно пострадаше и царства се удостојише 250 год.
2. Св. 6000 мученика у Грузији. У Давидо-гареџијској пустињи у Грузији било је 12 манастира, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. 1615 год. нападне на Грузију шах Аббас I и сву је опустоши, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов, у само свитање Ускрса, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова, са свећама у руци. Када шах сазна, да су то монаси он запита с чуђењем: "зар још није сва Грузија предана мачу?" и нареди војницима, да одмах иду и све монахе исеку. Ангел Божји јави се у том игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. У том нападачи дођу, и исеку на комаде најпре игумана, који први пред њих изиђе, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви, и неувелим венцима се увенчаше 1615 год. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: св. Давида и св. Јована Претече. Цар Грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕРЕНТИЈА, АФРИКАНА, МАКСИМА, ПОМПИЈА, ЗИНОНА, АЛЕКСАНДРА, ТЕОДОРА и осталих 33 с њима
Римски безбожни цар Декије[1], желећи да својим идолопоклоничким зловерјем све низрине у провалију погибли, посла наредбу у све крајеве царства, да сви хришћани морају приносити жртве идолима, у противном да их изводе на суд и кажњавају. Добивши овакву наредбу, намесник Африке је објави свему народу, пропративши то оваквом претњом: Приносите жртве боговима, иначе ћете бити љуто мучени и зло изгинути. Учинивши то, он изложи справе за мучење. Многи се од тога уплашише, отпадоше од вере Христове и поклонише се идолима. Но ови мученици, њих четрдесет на броју, решише да јуначки умру за Христа. И с поуздањем говораху међу собом: Чувајмо се, браћо, да се не одрекнемо Христа Бога нашега, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим Анђелима. Сећајмо се речи коју Господ рече: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 28).
И кад се слуге Христове тако храбраху, намесник Фортунијан им рече: Видим да сте зрели и паметни људи, само се чудим вашем безумљу, јер исповедате да је једини Бог и цар онај кога Јевреји распеше као злочинца. Одговори му свети мученик Теренције у име свих: Када би ти, намесниче, напустио идолопоклоничку заблуду, познао би силу распетога Христа, и поклонио би Му се, и служио би Му. Јер је Он Син Божји, добар, милосрдан и милостив: Он по вољи Бога Оца свог на земљу сиђе, и своје Божанство сједини са човечанском природом, и добровољно претрпе крст ради нашег спасења. На то намесник рече: Принесите жртву боговима! Не учините ли то, ја ћу вам тела сажећи и погубити вас. Свети Теренције му одговори: Мислиш ли да нас заплашиш? Но ми нисмо таке слаботиње да напустимо живот бесмртни и његовог Даваоца, а да се поклонимо туђим боговима. Зато чини брзо што желиш, измишљај муке против нас, ми смо чврсте и постојане слуге Христове.
Разгневи се намесник и нареди да им свима свуку одећу. и да их одвуку у храм идолски. Идоли пак беху уркашени златом и сребром и скупоценим одећама. И ушавши у храм, намесник рече светима: Принесите жртву великом богу Херкулу, јер видите његов сјај и силу. На то свети Теренције рече: Вараш се, не знајући шта је корисно по тебе, јер твоји богови су камење и дрвље и бакар и гвожђе, а украшени су златом да би обмањивали људе и одвлачили их од вечног живота. Та они сами не виде, нити говоре, нити чују, нити ходе, јер су их руке људске правиле и лиле и дале им обличје људско; стога какви су они, онаки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 134, 18). Молим те, реци, могу ли они које ви називате боговима, помоћи себи или одмаздити онима који им се ругају? А кад себи не могу помоћи, како ће онда помагати нама?
Чувши то, намесник нареди да Теренција, Африкана, Максима и Помпија вргну у најдоњу ћелију тамничку и будно их чувају, па ће их сутра извести на суд. А блаженог Зинона, Александра, Теодора и остале, њих тридесет и шест, изведе на суд у близини идолског храма, и рече им: Пошто од прве ваше препирке не би никакве користи ни успеха, то ме сад послушајте, па принесите жртву великом богу Херкулу. Свети одговорише: Много пута изјависмо да смо хришћани. То си ти дознао приликом првих испитивања. И никада нас нећеш моћи савладати, да се поклонимо поганим идолима. То је наш одговор на сва твоја питања. Намесник на то рече: Ако нећете да послушате моје савете, мораћете послушати наређења непобедивих царева.
И нареди намесник да их немилосрдно бију гвозденим полугама и сувим жилама. А свети мученици подигоше руке своје к небу и једногласно узвикнуше: Погледај на нас, Господе Боже наш, и помози слугама твојим, и избави нас од противника! Слушајући то, намесник наређиваше да их свирепије бију. И многе се слуге измењаше бијући их, жиле се покидаше, полуге поломише, а он опет нареди да их штаповима бију. Иако им се сва унутрашњост виђаше, мученици ипак беху тако светла и весела лица, да се сви дивљаху њиховом трпљењу и непобедивом јунаштву.
Пошто их намучише, намесник им рече: Принесите боговима жртву, па ћу вас пустити. Но свети ћутаху. То наљути намесника и он нареди да се ужегу железне плоче и жегу мученицима леђа, па отворене ране посипају сољу и сирћетом и онда трљају сурим крпама. Тада Христови мученици подигоше очи к небу и рекоше: Господе Боже наш, Ти си спасао из огњене пећи три младића: Ананију, Азарију и Мисаила, не допустивши да их пламен ни најмање повреди; Ти си избавио Данила из уста лавових; Ти си сачувао Мојсија од руку Фараонових; Ти си заштитио свету Теклу[2]1) од огња и зверова; Ти љубљенима својим дајеш савршени тријумф над непријатељима; Ти си подигао из мртвих Великог Пастира овцама, Сина Твог, Господа нашег Исуса Христа; Ти си нам показао многа и различна доброчинства; Ти си створио светлост и распростро небо као кожу; Ти знаш број звездама и свима им имена дајеш, Ти си послао истину у све крајеве земље, Ти услиши и нас који ти се молимо, и избави нас од наших невоља, јер је твоја слава вавек, амин.
Пошто свети завршише молитву, намесник се опет разбесне и нареди да их обесе о мучилишне справе и стружу железним ноктима. И течаше крв потоцима из рана светих мученика. Али их ни те свирепе муке ни најмање не поколебаше, нити они изнемогоше, јер их Бог утврђиваше, и крепост им и силу даваше. И упита их намесник: Опаметише ли вас муке, и тргоше ли вас од вашег безумља, или ћете и даље остати у безбожју свом? А свети му ништа не одговорише. На то намесник бесно повика: Вама ово говорим, безбожници! А свети, погледавши у небо, рекоше: Свемоћни Боже! Ти си некада огањ одаждао на Содом због безакоња, и сада истине Твоје ради сруши и разори овај безбожни храм поганих богова! Рекавши то, они се прекрстише и дунуше према идолишту, и тог часа сви идоли у њему попадаше с великим треском и у прах се расуше.
Тада свети мученици рекоше намеснику: Видиш ли богове твоје! Где је сада њихова крепост и сила? Да ли могоше да помогну себи? - А после мало времена сруши се и храм до темеља. Силно разјарен због уништења идола и храма, намесник нареди да мученике мачем посеку. А они се смртној пресуди веома обрадоваше, и слављаху Бога. И с радошћу иђаху на губилиште. Дошавши тамо, они преклонише колена, и врло радо подметнуше вратове своје под мач Христа ради. И тако бише мачем посечени. А хришћани узеше света тела њихова и сахранише их на светом месту.
После погубљења ових светих мученика, намесник нареди да изведу преда њ свете мученике: Теренција, Африкана, Максима и Помпија. И рече им: Принесите боговима жртву; ако не, зло ћете изгинути, и нико вас неће моћи отети из мојих руку. Одговорише свети: Хришћани смо, као што много пута изјависмо, и на Христа сву наду положисмо, а демонима се нећемо поклонити, нити боговима твојим жртве принети, и мука се твојих не бојимо. Хајде, стави нас на какве хоћеш муке, а ми верујемо Богу нашем да ћеш бити побеђен од нас као што је и ђаво побеђен од Христа који нас укрепљује да победимо твоју злу намеру.
Онда намесник нареди да свете мученике поново одведу у тамницу: да им метну тешке окове око врата, на руке и на ноге, да по поду начичкају гвоздене трозубце и преко њих положе мученике, и да никог од хришћана не пуштају к њима, да им не би давали храну. Налазећи се у таквим мукама и молећи се Богу, светитељима у поноћи засија светлост у тамници, и Анђео Господњи стаде пред њих и рече им: Теренције, Африкане, Максиме и Помпије, слуге Бога вишњега, устаните и поткрепите тела своја. Рекавши то, Анђео додирну окове скованих, и окови се одмах распадоше и спадоше. И гле, пред њима се појави трпеза, обилно постављена, пуна разних ђаконија- И рече им Анђео: Седите за трпезу и једите што вам Христос посла. Тада свети захвалише Христу Богу, па се поткрепише јелом и пићем. А стражари, видевши светлост у тамници, уђоше унутра и угледаше свете мученике радосне и веселе. И одмах известише о томе намесника.
Намесник сутрадан изведе свете мученике преда се на суд. И рече им: Не опаметише ли вас муке од свога безумља? Хајде, приступите боговима и поклоните им се. Свети Теренције му одговори: Да, безумље је наше с нама и са свима који љубе Бога, "јер је лудост Божја мудрија од људи", а мудрост људска је лудост пред Богом (1 Кор. 1, 25. 20). Ми бисмо били луди и безумни, када бисмо оставили Бога и приклонили се демонима, као што ти радиш.
Ове речи наљутише намесника и он нареди да их обесе на мучилишту и стружу им тела железним ноктима. Стругани тако, свети се мољаху Богу говорећи: Исусе Христе, Сине вечно живога Бога, светлости хришћанска, надо наша свепоуздана, буди с нама, и помози нам, и не посрами нас који страдамо ради светог имена Твог. Молећи се тако, они не осећаху муке, јер им Христос олакшаваше патње.
Потом намесник опет нареди да их вргну у тамницу. И онда сазва врачаре и чаробњаке који су умели опчињавати зверове и змије, и нареди им да покупе најсвирепије животиње и најотровније аспиде, гује и змије, па да их затворе са мученицима у тамници. И то би учињено. Али све те животиње само пужаху крај ногу светих мученика не додирујући их нити им шкодећи. А свети мученици појући слављаху Бога. Тако они проведоше са тим животињама три дана и три ноћи. А четврте ноћи намесник посла људе да виде да ли су мученици уморени од животиња и поједени. Када ови дођоше пред тамничка врата, чуше како свети сужњи поју и славе Бога. И да би се боље осведочили шта се збива у тамници, они се попеше на кров, открише га и угледаше свете мученике где седе а Анђео Божји стоји и не допушта да им се животиње приближе. Видевши то они се препадоше, и отрчаше те известише намесника. Намесник устаде врло рано и нареди чаробњацима да иду и узму из тамнице све оне животиње, и да мученике доведу на суд. Кад чаробњаци стигоше до тамнице, стадоше по своме обичају бајати. Али их животиње не послушаше, већ кроз отворена врата љуто навалише на њих, изуједаше их све и у смрт отераше, па се онда разбегоше.
После тога свети страдалници бише доведени на суд пред намесника. Кад намесник виде да ни најмање нису повређени, он се разјари и изрече пресуду да се мачем посеку. Тада се свети мученици испунише неисказаном радошћу, и идући у смрт весело појаху: Господе, Ти си нас спасао од оних што нас злостављају и посрамио си оне што нас ненавиде. - И кад стигоше на губилиште, слуге извршише намесниково наређење. И тако исповедници Христови добише венац мучеништва. А побожни људи опремише света тела њихова, и чесно их погребоше на два попришта далеко од града, у славу Спаситеља нашег Исуса Христа који живи и царује кроза све векове, амин.
Ови свети мученици пострадаше за Господа Христа 250 године.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈАКОВА презвитера и АЗАСА ђакона
Ови светитељи пострадаше за Христа 332 године у време персијског цара Сапора II (325-379 г.). Презвитер Јаков беше из места Фарната а ђакон Азас из Витниора. Изведени пред врховног мага Ахосхаргана, они смело исповедише веру у Христа. Зато им у уста леваше оцат измешан са слачицом; потом их бише, па голе на отвореном месту обесише и тако их сву ноћ на мразу оставише. А када их скинуше, примораваху их да се поклоне сунцу и огњу. Они одбише.Тада кнез нареди да им се одсеку главе. И тако ови блажени венцоносци узиђоше на небо.
СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА у Грузији
У Давидо-Гареџијској пустињи у Грузији било је 12 манастира, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. Године 1615 нападне на Грузију шах Абас I и сву је опустоши, и безброј хришћана посече. Једном идући у лов, у само свитање Ускрса, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи, у литији око цркве Васкрсења Христова, са свећама у руци. Када шах сазна да су то монаси, он запита с чуђењем: "зар још није сва Грузија предана мачу?" и нареди војницима, да одмах иду и све монахе посеку. Ангел Божји јави се утом игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих Тајни и приготовише за смрт. Утом нападачи дођу, и исеку на комаде најпре игумана, који први пред њих изађе, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви, и неувелим венцима се увенчаше 1615 године. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: св. Давида и св. Јована Претече. Цар Грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне.
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ГРИГОРИЈА V, патријарха Цариградског
Свештеномученик Христов и васељенски патријарх Григорије рођен би 1745. године у Димицани на Пелопонезу, од побожних родитеља Јована (Ангелопулоса) и Асимине. На крштењу он доби име Георгије. Када заврши основну школу у свом родном месту, млади Георгије отиде најпре у Атину, а затим у Смирну. Беше му тада око двадесет година. Пошто проведе мало времена код својих сродника у Смирни, похађајући тамо и школу, одлучи да се замонаши, и зато ступи у један манастир на острву Строфадон, где ускоро би замонашен са именом Григорије. Из овог манастира он отиде на острво Патмос ради изучавања богословске науке у тамошњој богословској школи званој Патмијада.
Још док Григорије борављаше у Смирни њега упозна митрополит Смирнски Прокопије. Када пак заврши школу на Патмосу, овај митрополит га позва у Смирну и рукоположи најпре за ђакона, а затим и за презвитера. А када ускоро митрополит Смирнски би изабран за патријарха Цариградског, блажени Григорије би уместо њега хиротонисан за митрополита Смирнског 1785. године. Као митрополит града Смирне он се пуних дванаест година очински стараше о богоповереној му пастви и њеном спасењу. У то време он би биран и за члана Светог Синода у Цариграду. Године 1797., после оставке патријарха Герасима III (1794-1797 г.), Григорије би једногласно изабран од свих за Цариградског патријарха, наследивши на тај начин епископски престо великих отаца и пастира свете Цркве Христове у Константиновом граду. Као патријарх и глава поробљеног хришћанског народа, свети Григорије се стараше пре свега да проповеда н сведочи Еванђеље Спасово, и да очува поштовање и држање заповести Божјих и канона црквених. А сам он живљаше веома скромно и подвижнички строго.
У то време стање у Турској држави беше тешко. Хришћански народ још увек страдаше под тешким агарјанским јармом. Особито је тешка била тиранија злих јаничара. Због њих су се многи хришћански народи у разним крајевима дизали на устанак против Турака, Један такав устанак беше избио, по наговору Француза, 1798. године на острвима у Јонском мору. О томе устанку Алипаша извести султана, а султан припреми велику војску да њоме казни побуњенике. Тада свети патријарх Григорије посредоваше код султана, и успе да од њега добије одобрење да сама Црква среди тамошње немире. Послани за то од патријарха протосинђел Јоаникије успе да у Арти смири хришћане, и на тај начин би отклоњена опасност од страшног покоља невиних хришћана. Али тада неки од архијереја у Цариграду, који не беху задовољни Григоријем као патријархом, јер их је он нагонио да иду у своје епархије а не да седе у Цариграду далеко од своје пастве, оклеветаше патријарха пред Турцима да није способан да држи хришћане у послушности султану. Због тога велики везир принуди Григорија на оставку, и прогна из Цариграда у Халкидон, а одатле у Свету Гору (1798. године).
Дошавши у Свету Гору, свети патријарх се настани у манастиру Ивирону, одакле посећиваше и друге манастире и скитове. На Атону он проведе око пет година, проповедајући реч Божју и свима дајући пример монашког врлинског живота. А када прилике захтеваху, он решаваше и разне спорове који биваху међу монасима, или манастирима.
Уместо Григорија, за патријарха у Цариграду би доведен по други пут Неофит VII, који раније беше патријарх, али беше збачен. Међутим и он остаде само кратко време, па уместо њега дође за патријарха Калиник IV (1801-6 г.). Не прође много година а патријарх Калиник поднесе оставку. Тада Свети Синод поново позва блаженог Григорија на патријарашки престо, и он се врати у Цариград 18. октобра 1806. године. Народ дочека свог пастира са великом љубављу, а свети патријарх настави свој раније започети пастирски и народољубиви рад. Он настојаваше да ред и поредак црквени одржи на висини, и у ту сврху сазиваше често Свети Синод и упућиваше окружне посланице. Он не дозвољаваше да се хиротонишу титуларни архијереји, то јест епископи који немају своје пастве. Стараше се и за штампарију коју беше основао, и настојаше да се у њој штампају дела Светих Отаца.
Ускоро затим изби рат између Турске и Русије (1807 г.), и по наговору Руса би подигнут устанак Грка у Тесалији и око Олимпа. Тада султан затражи од патријарха да приволи устанике да се разиђу својим кућама, да не би били тешко кажњени. Патријарх написа писмо вођи устанка, свештенику Јефтимију Влахавасу, и усаветова га да престане са устанком, што овај и учини. Следеће године међутим (1808), када изби буна самих Турака у Цариграду и би збачен султан Селим Мустафа а доведен султан Махмут, патријарх Григорије би поново принуђен да потпише своју оставку, јер времена беху тешка. Он се тада повуче у манастир Преображења Господњег на острву Прингу. За патријарха би постављен онај претходни Калиник IV, али после десет месеци уместо њега дође Јеремија IV (1809-1813 г.), који протера светог Григорија са острва Принга у Свету Гору. Светитељ са задовољством пође опет у манастир Ивирон, где проведе пуних девет година живећи својим већ познатим свима подвижничким животом, У то време њему долажаху на Свету Гору грчки национални вођи, који се беху почели припремати за подизање великог устанка против Турака. Они беху основали и једно тајно друштво звано "Хетерија", с којим беше упознат и српски вођа Карађорђе, Милош Обреновић и друге истакнуте личности у Србији, Грчкој, Русији и Румунији. Али свети Григорије одби да приступи једној таквој организацији, а саветоваше вођама да пазе да се хришћанима не нанесе неко веће зло због тога. Он жељаше слободу хришћанима, али знађаше добро како Турци страшно кажњаваху неуспеле устанке хришћанске покољима невиног народа.
Крајем 1818. године тадашњи патријарх Кирило VI, који дође после патријарха Јеремије, поднесе оставку, те за патријарха би по трећи пут изабран свети Григорије. Дошавши из Свете Горе и примивши трон, са кога ће овога пута поћи на голготско страдање за Господа свог и за веру хришћанску, свети Григорије се стараше да своју паству води јеванђелским путем. Он основа такозвани "Кивот милости", то јест сакупљање новца од богатијих и раздавање сиромашнима и потребитима. Ово он чињаше редовно о Божићу и Ускрсу, а и у друго време када се указиваше за то потреба. Тако дође и Ускрс 1821. године, када свети патријарх мученички пострада. А то би овако:
У фебруару изби устанак у Молдавији, на челу кога стајаше грчки вођа Александар Ипсилантис. А припремаше се и устанак грчки на Пелопонезу, који у марту заиста и изби. Патријарх и његов тумач (драгоман) Константин Мурузис бише одмах позвани пред великог везира и упитани да ли ишта знају о томе, нашто они одговорише да ништа не знају. Ускоро затим, почетком марта би ухваћен и затворен митрополит Ефески Дионисије, а треће недеље Великог Поста бише затворени и синодални архијереји Никомидијски Атанасије и Деркон Григорије. Патријарх тада протестоваше код Високе Порте[3], али уместо одговора доби вест да је затворен и митрополит Анхијалски Евгеније Каравиас. Том приликом велики везир затражи од патријарха да прими на себе одговорност за чување седам Срба, које српски кнез Милош Обреновић беше послао као преставнике у Цариград. Патријарх пристаде на то и затражи да Срби дођу да живе код њега у патријаршији- Затим турска Порта принуди патријарха да одлучи од Цркве устаничког вођу у Молдавији Ипсилантиса, и то би прочитано и са амвона у цркви. Од патријарха се још тражаше да прокаже виђеније вође и да да списак свих хришћанских породица у Цариграду, али он то одлучно одби да изврши. Са многих страна саветоваху патријарху да бежи из Цариграда. Особито то чињаше руски посланик у Цариграду, који му нуђаше и сигуран пут за бекство. Патријарх то одбијаше говорећи: "Немојте ме потстицати да бежим. Где ћу да оставим своје стадо, кроз које ће да прође нож јаничарски? Хоћете ли да побегнем неком лађом, или да се сакријем код неког страног посланика, па да тамо чујем где џелати касапе мој народ? Не, ја сам зато патријарх да спасавам мој народ, а не да га гурнем у руке јаничарима. Моја ће смрт донети више користи него мој живот... Нећу да људи на мене после указују прстом и говоре: Ево патријарха убице! Идем тамо где ме зове судбина мога народа и Свеблаги Бог, који је сведок свих људских дела".
Тако свети патријарх мирно иђаше на страдање. На Велики Понедељник Турци убише његовог тумача Мурузиса и још друге хришћане. Свети патријарх се у те дане јавно и без страха мољаше за њихове душе на светим Литургијама- На Велику Суботу увече, после дводневног строгог поста, он са архијерејима узе да једе мало компота од шљива, и том приликом постави им овакво питање: "Која је смрт боља: отсецање главе, или вешање?" - Архијереји на то ћутаху. На то он рече: "Ни ја незнам; нисам још пробао ни једну ни другу". - А то говораше светитељ зато што тога дана Турци беху обесили два клирика протосинђела, и што мноштво наоружаних јаничара беше већ испунило патријаршијску авлију. Ноћ уочи Ускрса свјатјејши проведе на молитви за себе и своје стадо. А у одређено време сиђе у патријаршијски храм и отслужи своју последњу пасхалну Литургију на земљи, поменувши на њој све оне од Турака побијене и поклане хришћане. За време Литургије јаничари беху опколили и патријаршију и саму цркву. По завршетку свете Литургије патријарх се повуче у патријаршију. Тада му неко тајно рече да су Грци на Пелопонезу заиста подигли устанак. И онда га запита: "А шта ће сад бити?" - Светитељ на то одговори: "И сада, и увек, нека буде воља Господња!"
Истога дана на Ускрс, око десет сати, ујутру, јавише патријарху да је стигао велики тумач Ставрикис Аристархис и турски секретар министарства спољних послова, и да га траже. Са њима беху дошли и јаничарске старешине на коњима. Тумач дозва патријарха и синодалне епископе у синодску дворану и прочита пред њима султанов ферман којим се патријарх Григорије свргава са престола као тобож недостојан и као незахвалан и неверан према Високој Порти. Тако свргнутог патријарха одмах ухапсише јаничари и одведоше га у тамницу Бостанџибаше. За то време у патријаршији би спровођен избор новог патријарха. У тамници пак зли јаничари мучаху свештеномученика Григорија, настојећи на сваки начин да га натерају да прими муслиманску веру. Светитељ непоколебљиво одбијаше овим речима: "Узалуд се трудите. Патријарх хришћански умире као хршпћанин!" После неколико часова мучења у тамници, патријарха поведоше везанога на пристаниште Фанарско, где га очекиваше велика маса Турака и Јевреја, који ликоваху и урлаху на њега. Мислећи да ће му ту отсећи главу, патријарх подиже очи к небу, прекрсти се и клече на земљу пружајући врат џелатима. Али га џелати зграбише одатле и повукоше ка улазу патријаршије, која имађаше троја врата, да га тамо обесе. Док вешала бише начињена прође скоро читав сат, а за то време турска и јеврејска руља ругаше се свештеномученику. Он пак ћуташе и мољаше се. Најзад, Турци му ставише омчу на врат и обесише га на средња врата патријаршије, која од тада па до данас увек стоје затворена. Бесна руља агарјанска и јеврејска ругаше му се и пљуваше га, и свето тело свештеномученика Христовог извргаваше свакоме руглу. Ово би не само тога дана, него у току три цела дана. Јер Турци не услишише молбу новог патријарха Евгенија (1821-22 г.), који беше тражио дозволу да тело патријархово скине и погребе. Истога дана на Пасху, Турци убише и још неке хришћанске епископе.
После три дана, Јевреји и Отомани, откупивши будзашто тело патријархово, вуцијаху га по улицама и нечистим местима, док га на крају џелати не узеше и не потопише у Кератијев залив (Златни Рог) недалеко од Фанара. Али Бог даде те 16. марта увече вода избаци тело светитељево, и то у близини једне руске лађе. Ту се нађе и капетан грчке лађе Склавос, родом са острва Кефалоније, који исте ноћи тајно одвезе бродом тело патријархово у град Одесу, где оно буде свечано погребено. По жељи руског цара, тело светитељево би погребено са највећим царским почастима, а на погребу служаху четири руска архијереја и један српски.
Свете мошти св. свештеномученика Григорија остадоше у Одеси до 1871. године, када бише свечано пренесене у слободну Грчку и положене у митрополитском храму у Атини. Сто година после његове мученичке смрти, свети Синод Грчке Цркве, у присуству и патријарха Александријског Фотија, унесе светог свешетномученика Григорија у календар црквени и одреди десети април као дан његовог светог спомена. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас и све православне. Амин[4].
СПОМЕН СВЕТЕ ПРОРОЧИЦЕ ОЛДЕ
Живела у време јудејског цара Јосије у Јерусалиму. Прорекла цару Јосији који беше пронашао књигу Закона Божјег, да ће Господ показати на њему милост Своју због његове побожности, те неће дочекати да види казну Божију над Израиљем, проречену Мојсијем (4 22, 1-20). Скончала у миру.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДИМЕ
Блажени Дима беше из области Једренске, рибар по занимању, запослен у Смирни. Радио је на једном риболовишту у близини Смирне, и његов газда Турчин оклевета га како је Дима тобож обећао са заклетвом да се потурчи. За своју клевету Турчин нађе и лажне сведоке. Они одведоше Диму пред судију. Судија и сам стаде приморавати Диму да се одрекне Христа, као што се заклео да ће учинити. Дима на то одговори: Они лаж говоре; ја нити сам се заклео, нити ћу се потурчити; хришћанин сам, верујем у Христа, и исповедам да је Он истинит Бог, и готов сам да крв своју пролијем из љубави према Њему. - Судија онда нареди те блаженог Диму душмански тукоше моткама, па га и на друге страшне муке ставише, и потом у тамницу вргоше. Тамо му ноге у тешке кладе метнуше, и целог у дебеле синџире оковаше, и љуто мучише. Али храбри војник Христов све то поднесе као да други место њега страда.
Судија још три пута изведе блаженог Диму из тамнице на суд. И пашташе се судија да разним ласкама и обећањима и даровима и претњама и застрашивањима приволи мученика да се одрекне вере Христове. А пошто у томе не успе, он изрече смртну пресуду: да се Дими отсече глава. И тако блажени би погубљен, и увршћен у ред светих мученика. Његово свето тело хришћани откупише и чесно погребоше у цркви светог великомученика Георгија.
Многа чудеса биваху на гробу светог новомученика Диме. Тако, једног сиромашног терзију страховито заболе кажипрст на десној руци. И он се петнаест дана превијаше од болова, а и од бриге што није могао да ради и породицу исхрањује. Онда отиде на гроб светог мученика Диме, помоли му се, и болесним кажипрстом додирну гроб, и одмах оздрави, и настави радити свој занат. А жена његова, већ три године слепа на оба ока, побуђена исцељењем свога мужа, оде са неким женама на гроб светог Диме, искрено му се помоли, и прогледа.
Неки Јован паћаше годинама од тешке главобоље. Он молитвом призва у помоћ светог новомученика Диму, и главобоља му престаде. И после тога он поживе тридесет пет година, а да га глава никад више заболела није. И многи други болесници исцељиваху се од разних болести на гробу светог Диме, призивајући га са вером.
Када након годину дана откопаше гроб светог мученика Диме, обретоше његове мошти читаве, и неисказано диван мирис ширио се из њих. Јеромонах Матеј са Хиоса беше присутан томе свештеном чину. Када се он истог дана увече врати својим земљацима пријатељима, ови осетише како се од њега шири неки необичан и диван мирис. На њихово питање, откуда то, он им одговори да је тај мирис остао на њему од светих моштију светог мученика Диме, при откопавању којих је и он учествовао у цркви светог великомученика Георгија у Смирни. И заврши отац Матеј казивање овим речима: Од силног миомира оног остаде мало и на мени, и ви то осећате. - Тако Господ прославља оне који њега прослављају. Нека се и ми милошћу Божјом на молитве светог новомученика Диме удостојимо Царсгва небеског[5].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар Декије, познати гонитељ хришћана, царовао од 249 до 251 г.
2. Света Првомученица Текла празнује се 24 септембра.
3. Висока Порта (или Висока Врата) беше назив за место где обитаваше велики везир, тј. први човек турске државе после султана (председник владе). Порта дакле означаваше турску владу.
4. Житије и службу св. свештеномученику Григорију V написа 1822. године митрополит Закинтски Николај Кокинис. Она би допуњена и издана у Атини и Патрасу 1871., и затим поново у Атини 1921. г. Недавно му је и нову службу саставио светогорски монах-песник Герасим Микрајананитис (изд. у Атини 1968. г.).
5. Свети Димаа пострада у Смирни 1763. године.
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Свети мученик Трифун. Рођен у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.
2. Свети мученици Перпетуа, Фелицита, Сатир, и други с њима. У време цара Септимија Севера беху сви бачени у тамницу као хришћани. Света Перпетуа била је рода племићког, и она је храбрила све остале сужње у тамници, да се не устраше пострадати за Христа. У сну виде Перпетуа лествицу од земље до неба, сву начичкану оштрим ножевима, мачевима, копљима, удицама, ексерима, и другим смртоносним оруђима. А на дну лествице лежаше страшна змија. И виде, како Сатир први устрча уз лествицу до врха неповређен, па са врха довикну Перпетуи: Перпетуа, чекам те, хајде, но чувај се змије! Охрабрена тиме Перпетуа стаде на главу змијину, као на први степен, па редом брзо устрча до врха. Па кад се успе до врха, уђе у небеса и виде прекрасне дворе небеске, и би веома радосна. Кад исприча свој сан, сви сужњи протумачише да им предстоји скора смрт, и то прво Сатиру, што се брзо обистини. Први би убијен Сатир, па Перпетуа, па остали редом. Као јагањци поклани за Христа, Јагње Божје. Они од Христа и примише вечну награду у царству светлости. Пострадаше сви за Христа 202-203. године.
3. Преподобни Петар Галатијски. У седмој својој години напустио дом родитељски Христа ради, и повукао се у пустињу. Ту се постом и молитвом толико усавршио да је многа чудеса чинио силом Духа Божјега. Око 429. године преселио се у вечно царство Христово, у својој деведесет деветој години.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТРИФУНА
Свети Трифун се роди од благочестивих родитеља у Фригији у селу Кампсади, недалеко од града Апамеје[1]. Док је још био мало дете, преблаги Бог благоволи уселити у њега благодат свог Духа Светог и подарити му дар чудотворства, да не само из уста овог детета него и из чудесних дела његових начини себи хвалу. И свето дете Трифун исцељиваше од сваковрсних болести и изгоњаше демоне из људи, о чему се опширно пише у Великим Житијама[2]. Ми ћемо овде изнети само једно од многобројних чудеса његових, да бисмо показали како је велика благодат Божја била у њему, па ћемо прећи на страдање његово.
Године 225 завлада римским царством цар Гордијан[3]. Иако беше идолопокланик, он није гонио хришћане. Он имађаше лепу, паметну и мудру кћер, која се зваше Гордијана. Када стиже за удадбу, стадоше је због њене лепоте и памети просити за своје синове многи велики и славни кнежеви. Али, по попуштењу Божјем, у девојку уђе ђаво, и непрестано је мучаше веома, бацајући је у ватру и у воду. Због тога њени родитељи много туговаху и горко плакаху. И довођаху најчувеније лекаре, али јој они не могоше ништа помоћи. Потом сам ђаво, по наређењу Божјем, повика говорећи: Нико ме одавде истерати не може осим младића Трифуна.
И одмах цар посла по целоме свету да пронађу Трифуна. И многе са тим именом довођаху, али ниједан не могаде истерати демона из цареве кћери. Тада пронађоше у Фригији, у селу Кампсади, седамнаестогодишњег младића светог Трифуна где крај језера чува гуске. И поведоше га у Рим. А кад се свети Трифун приближи Риму, осети ђаво његов долазак и, немилосрдно мучећи девојку, викаше: Нe могу више овде живети, јер се Трифун приближава! Кроз три дана стићи ће! Нe могу више да подносим! - Тако вичући, зли дух изиђе из девојке.
Трећега дана стиже у град свети Трифун. И доведен у царски двор, би с љубављу примљен од цара. Јер га познаде цар према речима које изговори ђаво излазећи из кћери његове: Кроз три дана стићи ће! - А да би се јаче уверио да је Трифун исцелио његову кћер, цар замоли светог Трифуна да им покаже ђавола да га они виде својим очима. Светитељ проведе шест дана у посту и молитви, и доби одозго велику и силну власт над нечистим дусима. И седмога дана, при изласку сунца, цар са Сенатом дође к блаженоме, желећи да телесним очима виде ђавола.
А свети Трифун, пун Духа Светога, и гледајући духовним очима на невидљивог духа, рече: Теби говорим, душе нечисти, у име Господа мог Исуса Христа, јави се на очигледан начин присутнима, и покажи им свој наказни и бесрамни лик, и исповеди немоћ своју! - И тог часа се појави ђаво пред свима у облику црнога пса: очи cу му биле као пламен, главу је вукао по земљи. И утшта га светитељ: Ко те, демоне, посла овамо да уђеш у девојку? И како си се дрзнуо да уђеш у боголико створење ти који си сам безобличан и немоћан и испуњен сваке гадости? Одговори ђаво: Послан сам од оца мог, Сатане. Он је поглавар свакоме злу. Он седи у аду. Он ми нареди да мучим ову девојку. Опет га упита светитељ: И ко вам даде власт да иступате против створења Божјег? А демон, и не желећи, но приморан невидљивом силом Божјом, каза истину гласно, говорећи: Ми немамо власти над онима који знају Бога и верују у његовог јединородног Сина Исуса Христа, за кога Петар и Павле умреше овде. Од њих ми бежимо са страхом, сем када нам буде допуштено да некога нападнемо споља помоћу лаких искушења. Они пак који не верују у Бога, и у Сина Божјег, а ходе по свима жељама својим чинећи дела која су нам пријатна - над њима добијамо власт да их мучимо. А дела која су нама пријатна јесу ова: идолопоклонство, богохулство, прељубе, враџбине, завист, убиства, гордост. Оваквим и сличним делима, захваћени као мрежама, људи се отуђују од Бога Творца свог и добровољно постају пријатељи наши, и с нама ће заједно примити вечне муке.
Чувши то, цар и они што са њим беху препадоше се и ужаснуше; и многи се тада одрекоше незнабоштва и повероваше у Христа. А верни се утврдише у вери, и прославише Бога. Свети Трифун нареди демону да иде у место огњено, у ад. И демон ишчезе. А цар подари светоме многе дарове, и отпусти га с миром дому његовоме. Но светитељ, све што доби од цара раздаде успут сиромасима. И дошавши у своју постојбину, он упражњаваше своје уобичајене подвиге: исцељиваше болеснике и угађаше Богу светим и непорочним животом.
После цара Гордијана зацари се Филип[4]. Али и он није дуго царовао, јер би убијен од својих војника. После њега дође за цара Декије[5] мучитељ. Он диже љуто гоњење на хришћане: безброј верних поби стављајући их на разне муке, а многе плашљиве одврати од Христа и склони на идолопоклонство; свима пак својим епарсима и намесницима широм царства нареди да немилосрдно проливају крв невиних хришћана који неће да се поклоне идолима. У то време беше на Истоку епарх Аквилин. Код њега би оптужен свети Трифун: да је хришћанин, зналац лекарског заната, проходи земље и лечи болеснике, а уједно их учи да верују у Христа, и заводи многе; царске наредбе не Слуша, и руга се великим боговима.
Одмах бише послани војници у Фригију да траже Трифуна. И убрзо га пронађоше. Јер се није могао сакрити светилник који гори ревношћу за Бога и светли правом вером и добрим делима. Па и сам св. Трифун, када чу да га траже, не побеже од њих у пустињу, нити се сакри у горе и гудуре земаљске, него се наоружа молитвом и крсним знамењем, и смело приступи тражиоцима, и предаде им се, и весело иђаше к епарху Аквилину, који се тада налазио у граду Никеји[6].
Када Аквилин са великом гордошћу седе на судијску столицу, окружен оружницима, управитељима, слугама и мноштвом народа, доглавник Помпијан рече му: Младић, послан из града Апамеје твојој величини, ево стоји пред светлим судом твоје власти. Епарх Аквилин рече: Нека каже своје име, и постојбину, и фортуну = судбину[7], па онда исповеди веру своју. Светитељ одговори: Име ми је Трифун, постојбина ми је село Кампсада, близу града Апамеје, а судбину ми не признајемо, нити се икада спомиње. Јер верујемо да све бива по промислу Божијем и неисказаној премудрости Његовој, а не судбином, нити током звезда, нити случајно, као што то ви верујете. Ја сам животом слободан, само Христу јединоме служим. Христос је вера моја, Христос - слава моја, и круна хвале моје. Епарх рече: Држим да до сада ниси чуо за царско наређење, да сваки човек који себе назива хришћанином и не клања се боговима, буде предат на смрт. Опамети се дакле, и напусти ту варљиву веру, да не би био у огањ бачен. Одговори свети Трифун: О, када бих се удостојио да у огњу и у свима другим мукама скончам за име Исуса Христа, Господа мог и Бога! Епарх рече: О Трифуне, саветујем ти да принесеш жртву боговима. Јер видим да си млад телом, а савршен умом, па не желим да зло погинеш! Одговори свети Трифун: Имаћу савршен ум, ако Богу мом принесем савршено вероисповедање, и као скупоцену ризницу чврсто сачувам побожну веру у Њега, и будем жртва Ономе који је мене ради принео себе на жртву. Епарх рече: Огњу ћу предати тело твоје, а душу ћу твоју подвргнути најљућим казнама. Светитељ одговори: Ти ми претиш огњем угасивим, коме је крај пепео. A ja вама неверницима претим огњем неугасивим, вечним. Отступи од сујете, и познај истинитог Бога, да се не покајеш после, када будеш запао у огањ вечни.
Аквилин се ражљути, и нареди да светога обесе о дрво и бију. Чувши то, блажени Трифун одмах скиде са себе своје хаљине, па смело и радосно предаде дивно тело своје у руке мучитељима. Они му везаше руке позади, обесише га, и стадоше бити.
И три сата би жестоко бијен, и показа мушко триљсње: jcp нити jaукну, нити уздахну, него ћутке примашс безбројие ударце. A пoсле тог бијења рече му епарх Аквилин: Покај се, Трифунс, и одбаци своје безумље! Обећај да ћеш се поклонити боговима, јер нико не може избећи горку смрт који се противи царевом наређењу. Одговори светитељ: И ја теби кажем: Нико који се одрекне Небеског Цара, Христа, неће моћи наследити живот вечни, него ће бити послан у огањ вечни који се никада не гаси. Епарх рече: Цар небески није други до Зевс[8], син Сатурнов. Он је отац и богова и људи. Ко се њему не клања, не може жив бити. Њему треба и ти да се поклониш, да би се показао достојан овог слатког живота. Одговори светитељ: Нека твоме богу Зевсу буду слични сви који му се клањају, и сви који се надају на њега! За њега казују, да је био први врач и најбезаконији, и пагубни чаробњак, отац сваког прљавог дела и безбожја; после његове погибије људи који су следовали његовим злим делима, направише му златне и сребрне идоле, и прогласише га себи за бога, да би својој нечистоти и безакоњу имали заштиту, како се нико не би усудио да их кори за њихова гадна дела, пошто им је бог био такав. Следећи безбожним предањима и лажним баснама, ви се клањате мртвим и немим идолима. Нe марите за Бога живог, који небо утврди, земљу на водама заснова, ваздух разли; и када свакој сазданој ствари даде постојање и облик, постави над свима господара, човека, кога најпосле створи; и пошто човек би преварен од завидљиве змије, и западе у безбројна зла, сажали се Бог Логос, добровољно се оваплоти, постаде човек, и на крсту умре, и би погребен, и у трећи дан васкрсе, узнесе се на небо, и седи с десне стране Бога Оца, док Га не позна сва твар; затим ће опет доћи с неба са силом и славом великом, и свакоме дати по делима његовим. Он је Бог над боговима и Цар над царевима, и Судија живих и мртвих. А они које ви сматрате за богове, гореће у вечном огњу са свима који им се клањају.
После тога, када једном епарх Аквилин пође у лов, нареди да светог Трифуна привежу његовом коњу за peп. И то беше не мала мука за светитеља: прсти му на ногама отпадаху, не само зато што беше љут мраз а он бос, већ што га и коњске копите дохватаху и гажаху, те му се и стопала распадоше. А мученик, гледајући к Богу, и загревајући се његовом љубављу, ништа не даваше на ове патње, већ певаше речи Давидове: Утврди стопе моје на стазама својим, да не сврну кораци моји (Пс. 16, 5). И опет: Управи стопе моје по речи својој, Господе, и нека никакво безакоње не овлада мноме (Пс. 118, 133). А често понављаше и речи светог Првомученика, говорећи: Господе, не прими им ово за грех! (Д.А. 7, 60).
Вративши се касно из лова, епарх поново изведс преда се мученика, и рече му: Ваљда си сада, бедниче, већ донео мудру одлуку да принесеш жртву боговима? или још остајеш при своме старом безумљу? Светитељ одговори: Ти си сам пун безумља и незнања, јер те је ђаво ослепио, те не можеш да познаш Творца свих и да Mу ce поклониш. A ja сам мудар, јер не отступам од истине која ме спасава. - И нареди епарх, те одведоше светога у тамницу, а сам отпутова у околину, и остаде тамо неколико дана.
А када се врати у Никеју, он опет изведе на суд светога Трифуна, и упита га: Је ли те дуго тамновање научило да се покориш царевој наредби и поклониш се боговима? Светитељ одговори: Бог мој и Господ, Исус Христос, коме служим чистим умом, поучавајући ме научи ме и утврди ме, да веру у Њега држим непроменљиво и непоколебљиво. Њему, једином истинитом Цару и Богу потчињавам се, и Њему се клањам, а гордост твоју и гордост цара твог презирем, и одбацујем оне које ви поштујете. - Тада епарх нареди слугама: Оштре клинце укуцајте му у ноге, па га тако водите по граду и бијте. Слуге то одмах урадише. И би светитељ вођен, или тачније, вучен по целоме граду и бијен; у ногама је осећао силан бол, не само од укуцаних клинаца него и од љутог мраза и снега. Јер беше тада велика зима. Па ипак, дивни страдалник, имајући Христа пред собом, и гледајући на будуће уздарје, све то поднесе с радошћу.
А када га опет доведоше епарху, удиви се мучитељ таквом трпљењу светитељевом, и упита га: Докле ћеш, Трифуне, бити глув за муке? Докле ћеш бити неосетљив за љуте патње? Светитељ одговори: Када ћеш ти познати силу Христову која у мени борави? када ћеш престати да кушаш Духа Светога, бедниче? Зар још ниси схватио, да је свемоћ Христова непобедива? - На то се мучитељ разгневи, и нареди да му руке вежу наопачке. И пошто га обесише о дрво, гвожђем га бездушно бише, па му затим свећама слабине палише. И док мучитељеве слуге то са великом ревношћу чињаху, мученика изненада обасја светлост с неба, и диван венац спусти се на главу његову. Када то мучитељи видеше, попадаше од страха. А свети Трифун, осетивши помоћ која му дође с неба, испуни се радости и весеља, и говораше: Благодарим Ти, Господе, што ме ниси оставио да без помоћи будем у рукама непријатеља мојих, него си заклонио главу моју у дан борбе, и дао ми прибежиште спасења, и примила ме десница Твоја. И сада Ти се молим, Господе: буди свагда са мном, утврђујући ме и штитећи ме! И удостоји ме да несметано довршим подвиг овај, еда бих се удостојио добити венац правде са свима светима који су заволели свето име Твоје, јер си Ти прослављен вавек, амин.
После тога мучитељ опет изведе преда се светитеља, само без окова. И ласкаво му стаде говорити: Трифуне, принеси жртву великоме Зевсу, и поклони се царевом лику, и ја ћу те отпустити с почастнма и даровима. А свети Трифун, осмехнувши се, рече: Ја самог цара презрех, и безумне наредбе његове попљувах, па зар да се бездушном лику његовом поклоним? Нe било тога! Што се пак тиче Зевса и других лажних богова твојих, питај међу вама оне које сматрате за мудре, какве све басне измишљају око њих, трудећи се да покрију њихова гадна дела. Са тих разлога они им и имена променише, називајући Зевса небом, Јунону[9] ваздухом, Цереру[10] земљом, Нептуна[11] морем, Аполона[12] сунцем, Дијану[13] месецом. Ти исти баснотворци ваши дадоше имена богова ваших обичајима и страстима људским, називајући гнев и рат Марсом[14], блудну похоту Венером[15]. И тако, напустивши Бога и Творца свију, безумно напунисте васељену идолима, и претпостависте твар Творцу. Па не само што ви сами, отпавши од здравога разума и од правога пута, стрмоглавце срљате у душегубну провалију, него се трудите да и нас са собом повучете, како бисмо и ми постали учесници ваше пропасти и погибије. Али, нећете успети, варалице! јер нећете моћи с правога пута скренути и к идолима вашим склонити оне који се истински надају у Бога јаког и живог.
Чувши то, Аквилин се удиви таквим речима његовим. Али се и жестоко разјари, те нареди да свирепо бију мученика. И би светитељ дуго и немилосрдно бијен по целоме телу. А када мучитељ виде да тај непоколебљиви стуб не може покренути, и од вере Христове одвратити, донесе овакву пресуду: Трифуну Апамијском да се отсече глава, пошто се противи царској наредби, и није хтео да принесе жртве боговима, иако је био стављен на велике муке.
И одмах га дохватише војници, и одведоше ван града на место посечења. А свети мученик, окренувши се Истоку, помоли се Богу говорећи: Господе Боже богова и Царе царева, Светији од свих светих! благодарим Ти што си ме удостојио да без сметње довршим овај подвиг. И сада се молим Теби: Нека се не косне мене нечастива лоповска рука невидљивог непријатеља, и нека ме не одвуче у дубину погибли, него ме помоћу светих Анђела Твојих уведи у мила насеља, и начини ме наследником царства Твог жуђеног! Прими у миру душу моју, и све који буду спомињали мене слугу Твога, и у спомен мој буду Ти приносили свете жртве, услиши са висине светиње Твоје, и погледај на њих из светог обиталишта Свог, дајући им обилне и непролазне дарове, јер си једини добар и издашан давалац вавек, амин.
Док се светитељ тако молио, и пре но што је посечен био, Господ прими свету душу његову у руке Своје. To би 250 године. Тело пак његово остаде мртво на земљи. А браћа из Никеје, помазавши мирисима чесно тело његово и увивши га у чисте плаштанице, хтедоше да га сахране у Никеји, да буде заштита граду њиховом. Али светитељ им се јави у виђењу и нареди им да мошти његове пренесу у село Кампсаду, где се родио. И они поступише по његовом наређењу.
Тако свети Трифун, од младости Богу посвећен, пошто многе људе приведе Христу, и безбројне болеснике исцели, и пошто велике муке поднесе за Истину, би увенчан непролазним венцем од Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА ГАЛАТИЈСКОГ
Овај блажени Петар беше из Галатије у Малој Азији. Само седам година провео код својих родитеља, а све остало време свога живота проведе у борбама монашког живљења и подвижништва. Најпре се подвизавао у својој постојбини Галатији. Затим отишао у Палестину. И пошто је ту сабрао што је желео, отпутовао у Антиохију. Видећи да су Антиохијани богољубиви и христољубиви људи, он одлучи да је боље да остане ту, у туђини, него да се враћа у своју постојбину. И пошто пронађе један гроб, он се настани у њему, и ту проведе цео свој живот. Јео је само хлеба, и то сваки други дан, и пио воде.
Једном приликом дође код њега један бесомучник, по имену Данило. Преподобни се помоли за њега, и ослободи га од нечистог луха. Ослобођени Данило остадс поред преподобног и служаше му, узвраћајући му служењем за исцсљељс. Овај преподобни исцели и мајку блаженог Теодорита, спископа Кирског, који и написа житије овог преподобног. Она је боловала од очију, али наука лекара ништа јој не поможе, јер је нико није могао излечити. А овај преподобни је излечи само молитвом својом, ставивши руку на очи њене и осенивши их крсним знаком. Другом пак приликом исцели слугу ове Теодоритове мајке, коме досађиваше демон. Он најпре нареди демону да каже због чега је овладао овим човеком. И демон то учини, приморан да каже истину.
Исто тако преподобни исцели и другог бесомучника. А војводу градског, који је хтео да насилно обљуби девицу монахињу, преподобни спречи на тај начин што га ослепи. Споменуту мајку Теодоритову он по други пут исцели, када је, пошто је родила блаженог Теодорита, била тешко болесна и на самрти. И многа таква чуда учини блажени. Сам додир и близина одеће овог преподобног чинили су чудеса, као одећа апостола Павла. A TO је очигледно из следећег чуда. Појас, који му је био дугачак и широк, преподобни преполови: једном се половином опасивао, a другу половину даде мајци Теодоритовој. И када отац Теодоритов, и Теодорит, беху болесни, она метну на њих овај појас, и псцели их. Тако исто, када би се разболео неко, мајка Теодоригова је употребљавала као лек овај појас преподобнога, и исцељивала их. Сазнавши за то, многи њени пријатељи и познаници често су узимали од ње тај појас ради помоћи болесницима.
Чудесни Петар, блистајући таквим делима, и обасјавајући Антиохију светлошћу својих чудеса, отиде из борби овога живога, и очекује на небу савршени венац, који се чува за Судни дан за победоносне мученике. Поживео на земљи 99 година, а упокојио се око 429 године.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КАРИОНА
При мучењу овом светом мученику језик одсечен; и тако пострадао за Господа.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВЕНДИМИЈАНА[16]
Пpeпoдобни Вендимијан би родом из Велике Мизије у Малој Азији. Би ученик светог Аксентија[17], који се подвизаваше на високој гори јужно од Халкидона. А када се свети Аксентије упокоји, он нађе једну напуклу стену, и у њој направи себи малу келију. И проведе у њој четрдесет и две године, водећи тешке борбе са демонима, и побеђујући их. Имађаше затим и ученике, које утврђиваше својом вером, подвизима и даном му од Бога благодаћу. А када је требало да отиде ка Господу, он клече на земљу и предаде душу своју у руке Божје, око 512 године, пошто претходно исприча другима живот светог Аксентија и свој.
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ПЕРПЕТУЕ, и са њом светих САТИРА, РЕВКАТА, САТОРНИЛА, СЕКУНДА и ФИЛИКИТАТЕ
Мученица Христова Перпетуа беше из града Тувритана, у Африци. Удата, она имађаше дете на сиси. Беше јој двадесет и две године. Ради љубави Христове она презре родитеље и све миле ствари овога света, и крсти се тајно са споменутим младићима: Сатиром, Ревкатом, Саторнилом и Секундом. У време цара Септимија Севера[18] беху сви бачени у тамницу као хришћани. У тамници би бачена и св. Филикитата, жена која беше бременита, и у тамници пре времена роди женско дете. Св. Перпетуа била је рода племићског, и она је храбрила све остале сужње у тамници, да се не устраше пострадати за Христа. Пре страдања света Перпетуа виде у сну златну лествицу од земље до неба, с обе стране сву начичкану оштрим ножевима, мачевима, копљима, удицама, ексерима, и другим смртоносним оруђима. А на дну лествице, поред прве степеницс, лежаше страшна змија, која спречаваше оне који су желели да се пењу. И виде, како свети младић Сатир, не хајући за страшну змију, први устрча уз лествицу до врха неповређен, па са врха довикну Перпетуи: Перпетуа, чекам те, хајде, но чувај се да те не уједе змија! А она рече: У име Господа Исуса Христа змија ми не може ништа! И пришавши, Перпетуа стаде на главу змијину, као на прву степеницу, па редом брзо устрча до врха. Па кад се успе до врха, она уђе у небеса и виде прекрасне дворе небеске, дивна насеља рајска и мноштво тамошњих житеља, и би веома радосна.
Када света Перпетуа исприча то виђење својој дружини, сви протумачише да их Господ позива на мученички подвиг, и престадоше се бринути за привремени живот. Најпре бише сви много бијени. Затим на свете жене: Перпетуу и Филикитату, пустише дивљу јуницу, да их роговима разнесе, али оне остадоше неповређене. Најзад их све ножевима избодоше и искасапише. А када су клали свету Перпетуу, рука онога што ју је клао није могла да добро погоди грло, тада она сама узе његову руку са ножем и стави нож себи под грло. Толико је она била храбра, и толико је жудела да умре за Христа. Тако, као јагањци поклани за Христа, Јагње Божје, они од Христа и примише вечну награду у светлим насељима рајским. Пострадаше за Христа око 202 - 203 године.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕЈОНА И ДВА ДЕТЕТА
Заједно са два детета своја свети Тејон пострадао за Христа мачем посечен.
СПОМЕН СВЕТОГ ТИМОТЕЈА ИСПОВЕДНИКА
Преставио се у миру.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АНАСТАСИЈА
Анастасије беше родом из Навплија; по занимању зограф. Он вери ћерку једног хришћанина; али после неколико дана он чу за њу неке рђаве ствари, и отказа веридбу. Родбина девојчина начини му мађије, еда би је заволео и узео. Дејство мађија се кроз кратко време обелодани: млади Анастасије сиђе с ума, и стаде лутати тамо-амо. Видевши га тако сулудог, Агарјани искористише прилику те га потурчише. Но Бог се сажали на јадног младића, и после не много дана поврати му здравље, те он дође к себи. Дошавши к себи, он виде на себи знак турске вере - бели турбан; одмах га скиде с главе и баци на земљу, и стаде на сав глас викати пред мноштвом Турака: Ја бејах хришћанин, и сада сам хришћанин, и хоћу да останем хришћанин.
- Агарјане то увреди и разјари, и они навалише на њега дивљачки: тукоше га и вукоше, и тако одвукоше код судије. Судија употреби разне начине: и ласкање, и обећања, и застрашивања, да би младића приволео да напусти своју хришћанску веру. Али све то Анастасије ни у шта не сматраше, већ остаде несавитљив; и неустрашиво говораше: Нe одричем се ни по коју цену Господа мог Исуса Христа, истинитог Бога; верујем у Њега и обожавам Га као Творца и Спаситеља мога, а ваша вера ми ни најмање није потребна; напротив, презирем и вас и вашег пророка (тј. Мухамеда).
Чувши овакве речи, судија изрече пресуду: да се Анастасију отсече глава. Нестрпљиви пак Агарјани, одмах дохватише светог исповедника, извукоше из суднице напоље, и као некада Јевреји првомученика Стефана, стадоше га тући: неки штаповима, неки камењем, неки ножевима, док му главу не размрскаше и сво тело на ситне комадиће исекоше. Тако сконча благословени Анастасије, и доби од Господа венац мучеништва; и сада се весели у лику светих Мученика, славећи у Тројици Једнога Бога, Оца и Сина и Светога Духа. Амин[19].
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ И ИСПОВЕДНИКА ВАСИЛИЈА архиепископа Солунског
Блажени Василије, ученик и постриженик преподобног Јевтимија Солунског, беше родом из Атине. Подвизавао се у Светој Гори Атонској и у другим местима са преподобним Јевтимијем, који му трећег дана по пострижењу, према нарочитом откривењу Божјем, претсказа да ће бити епископ. Скончао у миру у деветом столећу[20], око 870 г.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА МИТИЛИНСКИХ ДАВИДА, СИМЕОНА и ГЕОРГИЈА
Три света брата: преподобни Давид, монах на планини Иди у Малој Азији, преподобни Симеон, нови Столпник митилински, и преподобни Георгије, епископ митилински и исповедник, беху родом из града Митилине са јегејског острва Лезвоса. Живљаху и подвизаваху се крајем 8. и почетком 9. века. Преподобни Симеон се упокојио 844, a преподобни Георгије 846 године[21].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Фригија - једна од валиких области Мале Азије. Апамеја - најважнији град Фригије, са живом трговином.
2. Великии Минеи-Четiи (Велика, Опширна Житија) састављени су московским митрополитом Макаријем у шеснаестом столећу. Осим житија светих ту се налазе све књиге Светога Писма, мноштво поука и разних састава духовне садржине. На основу тих Макаријевих Опширних житија свети Димитрије Ростовски саставио је Житија светих (Минея-Четыя). Видети о томе опширније у Предговору "Житија Светих" за јануар.
3. Гордијан царовао од 238 до 244 године.
4. Филип царовао од 244 до 249 године.
5. Декије царовао од 249 до 251 године.
6. Никеја - у старини богат и напредан град малоазијске области Витиније; сада Исник - мали и бедни градић. У Никеји су одржана два Васељенска Сабора: први и седми.
7. Фортуна (латински: fortuna) - богиња судбине и среће код Римљана.
8. Зевс или Јупитер - грчкоримски бог, сматран од многобожаца за господара неба и земље, и за оца свих богова и људи.
9. Хера или Јунона сматрана од древних Грка и Римљана за сестру и жену Зевсаву; најпоштованија међу богињама; сматрана богињом земље, покровитељком брака и порођаја.
10. Деметра или Церера - грчка и римска богиња земље и плодности.
11. Посејдон или Нептун сматран Зевсовим братом и потпуним господарем мора, река и свих извора и вода.
12. Феб или Аполон - бог сунца и умне просвете, чувар закона; један од најомиљенијих богова код старих Грка и Римљана.
13. Артемида или Дијана - богиња месеца, нарочито поштована; изображавана као дивна, светла девојка - ловац.
14. Ареј или Марс - грчкоримски бог рата.
15. Афродита или Венера - грчкоримска богиња лепоте и љубави; празници њени провођени у крајњој разузданости и разврату.
16. У неким Синаксарима назива се Вендедијан.
17. Свети Аксентије празнује се 14. фебруара.
18. Владао од 193 до 211 год.
19. Свети Анастасије пострада у Навплију 1655. године.
20. Види о њему подробније у Житију преподобног Јевтимија под 14. октобром.
21. Преп. Георгије се празнује још и 7. априла, где је и његово опширно житије.
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Свети апостол Петар. Спомиње се овога дана због верига, у које би окован од безаконог Ирода, и које при појави ангела у тамници спадоше с њега (Дап 12, 7). Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излечише додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, Дап 19, 12). Патријарх јерусалимски свети Јувенал даде те вериге на дар царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, а ова их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариград, а друго својој кћери царици Евдоксији, жени Валентијановој у Рим. Ова Евдоксија сазида цркву Светог Петра, и положи у њу ове вериге заједно са оним, у које беше Петар пред своју смрт окован од цара Нерона (в. 29. јун).
2. Свети мученици Певсип, Елевсип, Малевсип и баба им Леонила. Пострадали за Христа у време цара Марка Аврелија (161-180) у Француској. Три брата, три близанца. Најпре само Леонила беше хришћанка, док унуци њени беху незнабошци. После дугих савета од стране благочестиве Леониле и меснога свештеника ова три брата се крсте. Крстивши се, они почну свим младићким жаром ревновати за своју веру, и у тој ревности пођу и полупају све идоле по целој околини. Оптужени и изведени на суд, они признаду своје дело и јавно исповеде веру своју у Христа. Судија их баци у тамницу, па позове бабу Леонилу и упути је, да и она пође у тамницу и посаветује своје унуке, да се одрекну Христа и поклоне идолима. Леонила ћутке пође у тамницу, но место да саветује унуке да се одрекну праве вере, она их почне храбрити, да се не поколебају, но да истрају до краја у свима мукама и умру за Христа. Када их судија поново испита и виде њихову још појачану непоколебљивост у вери, осуди их на смрт. Сва тројица најпре буду обешени о једно дрво где вишаху "као струне на гуслама", по том шибани, и најзад огњем сажежени. Нека жена, Јовила, одушевљена храброшћу ових мученика, повика: "И ја сам хришћанка!" Одмах, њу ухвате, и заједно са старицом Леонилом мачем посеку.
3. Преподобни мученик Дамаскин Габровски. Подвизавао се у Хиландару, где је постао и игуманом. Кад је потражио од неких Турака дуг манастирски, ови наговоре једну жену муслиманку, те она уђе у кућу, где је становао Дамаскин. Тада они Турци дођу и нађу ту жену, па одвуку Дамаскина пред кадију. Дамаскину буде предложено: или да буде обешен, или да се потурчи, на што он одсудно рекне: "Била би лудост, кад бих ја за привремени живот купио вечну погибао". Буде обешен 1771. године у Свиштову. Тако Дамаскин жртвова своје тело да спасе душу своју. Но његове убице постиже одмах казна Божја. Они седоше у чун да се превезу преко Дунава, но изненадном буром буду изврнути и утопљени.
4. Преподобни Ромил. Рођен у Видину. Био учеником светог Григорија Синаита. Подвизавао се у неколико манастира. У Раваници (у Србији) заједно са њим био је и Константин Цамблак. Ту се свети Ромил упокојио у Господу, око 1375. године.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТОРИЦЕ ОТАЦА
Који се мирно преставише у суровој пустињи.
ПОКЛОЊЕЊЕ ЧЕСНИМ ВЕРИГАМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА
Када Ирод баци у тамницу апостола Петра, апостол би окован у двоје вериге. А када ноћу апостол спаваше међу двојицом војника, анђео Господњи куцну Петра у ребра, пробуди га и изведе. И са њега спадоше вериге, као што о томе пише у Делима Апостолским (Д.А. 12, 4-7). О том преславном избављењу Петровом од окова и тамнице рашчу се по целом Јерусалиму. Тада неки хришћани кришом узеше те вериге, и чуваху их код себе, као да пред очима имају самог врховног апостола Петра, који по изласку из тамнице одмах отиде у друге крајеве проповедајући реч Божју, и већ се не појављиваше у Јерусалиму. А те вериге добише целебну силу од апостолског тела, које беше чврсто везано њима. И као што Павлове чалме и убрушчићи, зато што беху натопљени његовим знојем, тако и Петрове вериге, зато што беху припијене уз тело његово, исцељиваху од болести и изгоњаху зле духове (Д.А. 19, 12).
Ове чесне вериге верни побожно поштоваху, и клањаху им се, и брижљиво чуваху, предавајући их наслеђем из нараштаја у нараштај. Јер их родитељи предаваху деци својој, а деца их опет својим наследницима повераваху, казујући један другоме којег су сужња те вериге и чијим се телом осветише. Таквим предавањем путем наслеђа доспеше вериге до руку пресветог Јувеналија[1] патријарха Јерусалимског. А када благочестива царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег[2], дође у Јерусалим, и ту подиже многе цркве, и света места украси о царском трошку, тада јој патријарх Јувеналије, видећи њену велику побожност и богољубље, пред њен повратак у Цариград, подари многе свете ствари, а међу њима и ове чесне и чудотворне вериге светог апостола Петра. Царица их однесе у Цариград. И једне свете вериге даде у храм светог апостола Петра, у великој цркви Свете Софије[3], а друге посла у Рим својој кћери Евдоксији, која беше удата за западног римског цара Валентијана Трећег[4]. Она, побожна као и њена мајка, с љубављу прими овај скупоцени дар, подиже на гори Ексквилиској цркву у име светог апостола Петра, и у њој, положи оне вериге. Нађоше се у Риму и друге вериге светога Петра, којима га Нерон[5] мучитељ беше везао. И те вериге бише положене са оним донесеним из Цариграда. Шеснаести дан месеца јануара би одређен за празник поклоњења тим чесним веригама у част и спомен светог апостола Петра, a y славу Христа Бога нашег.
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРИ БРАТА БЛИЗАНЦА ПЕВСИПА, ЕЛЕВСИПА и МАЛЕВСИПА и НЕОНИЛЕ њихове бабе, и оних с њима
Свети Поликарп, епископ смирнски[6], ученик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова, испуњен Духа Светога, желећи да умножи Христово словесно стадо, посла своје ученике у разне земље, да смело проповедају реч Божју. Чувши пак да се у Француској спроводи најстрашније гоњење на хришћане, јер царска наредба о убијању хришћана беше свуда објављена, свети Поликарп посла тамо два Божја свештеника, Андохија, и Венигна, и ђакона Тирса. To беху људи истински добродетељни, богољубиви и у подвизима ревностни; из љубави према Христу готови на путне тешкоће и морске опасности; искрено су волели странствовање, и нису се бојали мука и смрти већ су их желели. Добивши наређење од свога епископа, они се укрцаше у лађу. Испраћајући их, епископ Поликарп им овако говораше: Идите храбри људи, борите се храбро Христовом храброшћу, и светим исповедањем пресветог имена Христовог стећи ћете многе саборце, и добићете име славно и вечне почасти. Нека се плодови труда вашег изобилно умноже! Нека се радосно веселе рајска насеља праведних због светих које ћете ви васпитати!
Са таквим благословом свети Поликарп испрати своје изасланике. И они пловећи благополучно, под Божјим руководством стигоше брзо на Масалијску обалу[7]. Пошто се искрцаше на копно, кренуше на пут, и предводник им беше анђео Божји. A кад уђоше у град звани Едуа[8], по промислу Божјем нађоше Фавста сенатора, човека врло благородна, који их с великом љубављу прими. Кад он сазнаде да су они презвитери, замоли их свесрдно да његове домаће и сроднике и пријатеље просвете светим крштењем и начине хришћанима. Јер он због ондашњег гоњења беше потајни хришћанин. А приведе им и сина свог Симфоријана, малог дечка, који је, васпитан од светих, по Божјем предодређењу, касније, у своје време, имао бити Христов мученик. Поверавајући га свештеницима, он мољаше да га свети Венигн крсти, а да му свети Андохије буде кум. И свети служитељи учинише све по Фавстовој жељи. Фавст пак, сетивши се своје сестре и њених унука, рече светима: Имам рођену сестру; зове се Неонила; живи у граду Лингону. Она има три унука од свога сина, који се сви заједно, као близанци, јавише из утробе мајке своје на овај свет. Они су врло школовани, и светској мудрости добро научени, али, по угледу на своје претке, они живе у незнабожачкој заблуди, служећи идолима. О, свештеници Божји помозите јој, и благородни дом, како почесте до краја просветите.
Чувши то, свети се посаветоваше да се разиђу на две стране ради проповеди: Андохије са Тирсом оде у Августодонијски крај, где многе Христовој вери приведоше, и најзад се мученичким венцем увенчаше, а свети Венигн отпутова у град Лингону к сестри Фавстовој.
Неонила, сестра Фавстова, прими светога Венигна са највећом радошћу, као ману с неба. Тога дана унуци њени беху у селу Пасмазији, где принесоше погане жртве идолу богиње, зване Немезиде[9] и остатке од тих жртава донесоше баби својој. А она, гнушајући се идоложртвених гадости, баци их псима, да их поједу. Њима пак пред светим презвитером Венигном говораше овако: Мили моји унуци, познајте Господа нашег Исуса Христа, Бога истинитог и живог, коме анђели и сва твар одају дужно поштовање. Он је сав свет речју створио, небеске висине заповешћу поставио, ширину земље распростро, мора скупио и песком их оградио, небо звездама украсио, и два изврсна светила поставио, и заповедио им да све што је Он створио осветљују, рибама дао воде да у њима бораве, различним дрвећем и травом земљу оденуо, и сваку животињу по своме нахођењу створио. Онда је благоволео, по лику свом и по подобију саздати човека, и обдарити га нарочитим даром мудрости, знања и разума, да би усрдније тражио Господа целокупне творевине, и не незнањем пренебрегавао Саздатеља. Таквим је човек саздан, да би знао шта је добро, и одвајао га од зла; да би неосетљиве и мртве идоле, од разног материјала рукама начињене, а од ђавола на саблазан људима измишљене, као свепогане одбацивао и заједницу с њима избегавао, а не поштовање им указивао, јер идоле у овом свету измисли онај чија лукавост саблазни у рају првог човека, Адама. Стога оставите, преслатки унуци моји, све идоле ђаволске, а исповедите без икаквог двоумљења Творца свега, Господа нашег Исуса Христа. Ево светог човека, кога пред собом видите, послала вам је из далеке земље доброта Божја. Слушајте речи његове, јер из уста његових излазе заповести Божје. Научите се од њега светим поукама, што ће вашем спасењу бити корисније од свега.
Када блажена Неонила, са светим Венигном, тако спасоносним поукама назидаваше своје унуке, у њиховим срцима јачаше божанска благодат, на тајанствен начин у њих већ удахнута. И стајаху задивљени, гледајући један другог и размишљајући о свему што им би речено. Онда се обратише баби својој и једногласно рекоше: Зашто си досада тако драгоцену ствар ћутањем покривала? Зашто си пут истине и пресјајну светлост толико времена скривала од нас? - А она погледа у небо, и подигавши руке узнесе благодарност Богу што унуци њени почињу познавати истину, и говораше им с љубављу: Мој син, а ваш отац, који је сада у тартару, беше тако окорела срца, тако помрачен маглом безбожја, тако туђ мудрости и памети, да нити је хтео да верује у Христа Бога, нити да икада узме у своја уста свето име Његово. Како је онда таквоме човеку могла користити Божја реч? Ослепљен ђаволством идолопоклонства, сав прожет злом неверја, он није био у стању да гледа светлост правде. Због њега ја сам досад ћутала, и нисам вам казивала оно што је корисно, јер сам се бојала да он својим пагубним саветом не учини да занавек скренете са праве стазе. А пошто би воља Божја да он умре, нестаде свих сметњи: ево, сад је време благопријатно, отворите очи срца и тела, гледајте у небо, и, испунивши се благодати Господа нашег Исуса Христа, искорените из душа својих идолопоштовање, које је непријатељ спасењу вашем, да бисте могли прећи вечним радостима.
Пошто им блажена Неонила са светим презвитером рече ово, и много других ствари, они се сетише виђења која су имали претходне ноћи у својим сновима, и у њима видеше предзнаке овоме што се с њима догађа. И испричаше један другоме шта ко виде. Певсип рече: Ја видех себе где ме баба наша држи у наручју, и доји ме изобилним млеком, и увераваше ме говорећи: Певсипе, пиј млеко спасења, да би, окрепљен њиме, могао противстати противницима, и однети славну победу. - А Елевсип рече: Ја видех на небеском престолу некога који блисташе неисказаном славом; од блеска његовог просто обневидех, те ме спопаде страх и ужас. А Он светла лица зовући ме, говораше: He бој се! удостојићеш се добити венац победе. - Трећи брат Малевсип казујући своје виђење, рече: Видех и ја, не знам, некаквог великог цара са скиптром у руци; он нас сву тројицу уврсти у своју војску, опаса нас војничким појасима, и откупљујући нас великом ценом из ропства, написа нам златним словима вечну слободу, и рече ми: Малевсипе, одлучих да вас три брата сместим у својој палати, и да вас вечним наградама подједнако наградим, јер ми се ваша баба непрестано дан и ноћ моли за ваше спасење: да будете упућени на прави пут; да се избавите од демонске таме и угледате истиниту светлост, и пређете од смрти к животу.
Како су дивна виђења ове тројице браће! Она знаменују њихово једновремено обраћење Богу. Размисливши о њима, a упућени поукама Неонилиним и презвитеровим, они најзад упиташе своју блажену бабу: Реци нам, шта треба да чинимо, да би ваша проповед, одагнавши све заблуде, могла помоћи спасењу нашем? - Обрадова се света Неонила са божанственим презвитером и, заблагодаривши Богу, рекоше им: Све заповести Божје држите, и верујте да је Христос, цар над царевима, несумњиво Бог; оканите се поганих идола, и сами себе предајте Творцу своме, Богу. - Онда их свети презвитер Венигн много и подробно поучи светој вери, просвети их светим крштењем, и утврди, и својом наставом начини их савршенима у вероисповедању Христовом. А после тога отпутова у један од Дивиониских градова[10], где многе плодове сабра од трудова својих. He прође много времена, и он се увенча венцем мучеништва.
Утврђени у Христовој вери, света три брата послаше своје слуге да разлупају гореспоменути идол богиње Немезиде, а они сами уништише дванаест идола који беху у њиховом дому. И одмах се по свој Лингониској крајини пронесе узбудљива вест, да су високородни младићи, Неонилини унуци, поверовали у Христа, и полупали богове. Стога се против њих диже народ, усташе власти; судије и идолске жречеве захвати силан гнев; и са свих страна дојурише к божанственим младићима. Начелници им го вораху: Какво вас то лудило наједанпут спопаде? Ко вас наговори да напустите богове наше, које наши и ваши претци из давних времена поштују? На тај ли начин царску наредбу газите? За Бога сматрате Христа, кога Јевреји на смрт осудише и на крст приковаше?
Тада блажени младићи, испунивши се Духа Светога, одговорише им: О слепи срцем, и огрезли у дубокој тами вечнога мрака, и натоварени огромним бременом грехова, уготовлени за вечне муке и бесконачну смрт! Сами обманути од исконског врага, зашто и нас наговарате да се клањамо камењу и другим направама људским, које немају духа живота, нити осећају? Уствари су ништа, али их ви безумни поштујете као богове. Господ наш Исус Христос, то је Бог живи и истинити, са Оцем и Светим Духом. Ми верујемо да је један у Тројици Бог, и тројичан у јединству славе, Бог од Бога, Светлост од Светлости, Блистање од Блистања, који увек јесте, који је и раније увек био, и који ће увек без краја остати. Он је створио све што је у свету.
Чувши то, сви се незнабошци, са жречевима и начелницима својим, силно наљутише. И устаде један од њих, по имену Квадрат, и сав разјарен поче шамарати Певсипа и Елевсипа, јер само они двојица говораху против њих. А Малевсип, видећи где му бију браћу, повика: Зашто и мене не бијеш као моју браћу? Зашто ме лишаваш таквог доброчинства? На њима си показао почетак страдања, којих смо ми жељни, а мене си одгурнуо од светога страдања као неког незнабошца, увршћујући ме међу твоје незнабошце? Ми смо једнодушни у исповедању Христове вере; подједнако смо се одрекли вашег безбожја; у Христа верујемо, и очекујемо да од Њега подједнаку награду добијемо. Квадрат одговори: Сада ћемо вас мучити разним мукама што сте ружили богове наше. А Елевсип рече: Уколико нас на веће муке ставите, утолико ћете нас више утврдити у благодати Божјој. - Други пак од незнабожних начелника, по имену Палмат, рече: Док им из корена језике не ишчупамо, они неће престати да руже нас и богове наше. - Певсип одговори: Ако нам свирепост ваша отсече телесне језике, ми ћемо унутрашњим језицима својим казивати величине Божје, и злоба ваша нас никада неће моћи раставити од свете вере у Христа. - Опет Палмат, и трећи са њим - Ермоген, рекоше: О несрећници, ви једнодушно хитате смрти у чељусти! - Певсип одговори: Слатко је умирати за Христа, јер ћемо на тај начин брже прећи у живот вечни, где нема жалости, већ је непрекидна радост.
Када судије лингонијске, Палмат, Квадрат и Ермоген, видеше да су свети младићи непоколебљиви у исповедању вере Христове, стадоше се договарати, како би их што страшнијим мукама подвргли и што ужаснијом смрћу уморили, еда би друге заплашили. Док се тако договараху, они дозваше к себи чесну Неонилу, желећи да је одврате од Христа и опет врате идолопоклонству. И рекоше јој: Ако желиш да своје унуке сачуваш од мука, и да их спасеш од смрти, онда отиди и саветуј им да богове, које разбише, опет направе, и да им се поклоне, и принесу им доличне жртве. - Пошто то, и још друге ствари, рекоше судије Неонили, она им одговори: Врло ћу радо отићи и саветовати им оно што ће допринети њиховом избављењу.
Она дакле отиде својим унуцима, и када виде да су непоколебљиви у светом исповедању вере, испуни се великом радошћу. И свакога посебно слатко целиваше, плачући од радости, и благодарећи Христу Богу. И пошто проведе дуго у молитви Христу за њих, она им рече: Ниједан се у племену вашем не нађе ни високороднији, ни богатији, ни бољи, ни пријатнији Богу од вас. Ви сав род ваш вером Христовом просвећујете. Иако сте млади, ви мудрошћу превазиђосте све старце рода вaшeг. Борећи се за Христа, ви пронађосте бескрајну ризницу, чија се вредност никаквом ценом не може оценити. Стога будите постојани и чврсти у светом закону Христовом; претњи и мука не плашите се; наоружани вером Христовом, будите храбри! Ништавна су видљива царства овога света и садашњи живот, јер им је близу крај. А невидљиво царство Божје вечно је, и њега желети и искати јесте савршена мудрост. Њега ћете стећи привременим трудом, а брзопролазне муке одвешће вас вечном весељу. - Рекавши то, и видећи их испуњене благодати Господње и јаке у вери, она их повери Христу, и отиде.
После тога судије упиташе свете, хоће ли се поклонити боговима. И заповедише им да то громко изјаве пред целим народом. А они јавно исповедише пред свима своју веру у јединог истинитог Бога, и показаше се готови да из љубави к Њему иду на ране и смрт. А незнабожачке богове одбадиваху као лажне и ништавне. - Тада им свезаше и руке и ноге, и обесише их о једно дрво, па их онда истезаху силно, као струне на гуслама, да су им се кости и зглобови у телу раздвајали. А они, крепљени силом Христовом, јуначки трпљаху, и ругаху се судијама који их мучаху. Свети Малевсип говораше судијама: Господ и Спаситељ наш Исус Христос би клинцима прикован за крст, обешен на свето дрво за наше искупљење, одакле добисмо крсно знамење као нашу заштиту и тврћаву. А ми, три слуге Његове, висећи ради имена Његовог на овом једном дрвету, постајемо славни мученици. Блажен род тог дрвета, које држи три мученика, принесена на жртву Пресветој Тројици.
Када судије видеше да се свети младићи нимало не узбућују у мукама, него се још силе, рекоше им: Нећете на том дрвету умрети, као што бисте хтели, него ћете бити огњем сажежени. А Малевсип им опет одговори: Блаженство ће нам се увећати, ако, прошавши кроз огањ, предстанемо Богу, и из таме, кроз пламен огњени, пређемо неугасивој светлости.
Тада судије наредише да се донесу дрва и сухо грање и други горив материјал, па наложише огромну ватру, и у њу вргоше везане света три брата. А света браћа, с помоћу Христа Спаситеља свог, осташе у огњу неповређени: спадоше окови с њих, и они хођаху посред пламена, благосиљајући Бога, као некада три младића у Вавилону. А незнабошци све јаче распаљиваху ватру, желећи да слуге Христове у пепео претворе. Али уколико пламен више сукљаше, утолико се слава светих више узношаше. А када се после дугог и силног горења ватра угаси, видеше свете живе и читаве, без и једне опекотине. И свети се ругаху мучитељима, говорећи: Даде нам се власт да, ако желимо, одмах пређемо ка Христу Богу нашем. Али ми решисмо да се у овом животу још наругамо вашем безумљу. Ипак, не оклевајући, ми ћемо отићи на небеску гозбу. - Затим света три брата, видећи пред собом хорове светих Анђела, готове да приме и прате душе њихове ка небеском царству, преклонише колена на земљу и, пошто се заједнички помолише, предадоше свете душе своје. A чесна тела њихова бише сахрањена у селу Урват, на два километра од града. Ту касније би подигнут храм у име њихово, у коме се многа чудеса дешаваху, и болесници исцељења добијаху. Када свети мученици скончаше, жена нека, Јовила, распаљена божанском ревношћу, пренебрегну и мужа свог и малог сина јединца, и повика усред незнабожног народа, говорећи: И ја сам слушкиња Христова, а ваше идоле одбацујем као одвратне и ништавне. - Док она то смело говораше народу, одмах је ухватише, за косу обесише, и многим мукама подвргоше. Али пошто се она не хтеде одрећи Христа, одведоше је, заједно са светом Неонилом, бабом светих мученика, у споменуто село Урват, и тамо их обадве посекоше.
А неки Неон, који је посматрао подвиге светих мученика, и страдање њихово описао, пошто предаде књигу Турвону, исповеди Христа јавно. И би дотле бијен, док не предаде дух свој Господу, и тако мученички сконча. Но и Турвон, угледајући се на свете страдалце, после кратког времена и сам мученичким путем пређе у вечми живот.
Ово се зби 16 јануара за царовања Марка Аврелија[11], или тачније: за царовања над светом Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава и сада и свагда и кроза све векове, амин.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДАНАКТА ЧТЕЦА
Овај свети беше из Илирије, из места Авлоне[12]. Беше чтец при тамошњој светој цркви Божјој. При једној најезди незнабожаца који побише многе хришћане у том месту, он покупи свете сасуде црквене, да би их сачувао. Али га они ухватише. И примораваху га да принесе жртву идолима. Али он не хтеде говорећи да он исповеда Христа Бога, а не мртве идоле. Онда га они мачем посекоше и бацише у море. И тако прими венац мучеништва. Пострада свети Данакт у другом веку.
ЖИТИЈЕ НОВОЈАВЉЕНОГ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РОМИЛА РАВАНИЧКОГ[13]
Ништа тако није својствено ни толиког труда достојно љубитељима добрих ствари као записивање подвига и борби оних који су преподобно и богољубиво проживели овај живот, и излагање њиховог живота с циљем да служи као подстрек на ревност и подражавање потомству. Јер нама људима је својствено, а особито онима који чувају у себи неповређену Боголикост и који имају здраво око душе, да се присно односимо према свему што је честито и достојно хвале и да желимо да то и ми стекнемо. Отуда је добро очима душе размотрити подвиге сјајних мужева и подвижника врлине и поцрпсти отуда корист за себе. Јер кад се изложе и размотре те ствари достојне хвале, онда се оне показују да су достојне идења за њима и достојне љубави. Притом оне своје гледаоце и слушаоце подстрекавају да се старају да их и они задобију, од чега наравно бива велика корист.
Ho та корист бива не светитељу, чије подвиге излажемо, него нама самима. Отуда и ја, ништавни Григорије, ученик овог светитеља, дадох се на овај подвиг да опишем његово житије и подвиге, не ради неке његове славе, - јер, каква је слава и похвала од нас потребна ономе који се с правом удостојио славе и хвале од Бога! - него да се и кроз ово прослави Бог, давалац добара, и да се слушаоци угледају на врлине светога, покретани ревношћу као неким подстрекачем да достигну до исте висине врлина. Јер као што је неко рекао, казивање о врлинама прослављених мужева уноси у душе слушалаца као неки жалац који их покреће на ревновање, ствар која је особито потребна за ова наша последња времена у којима је сасвим пренебрегнуто живљење по Богу. Зато су, као што је то познато онима који су одгајени у заповестима Божјим, већма достојни похвале они који сада у ова времена траже Бога, него они који су то чинили у пређашња времена. Ово се види очигледно из речи које је Господ казао светом и великом Пахомију, када је овај преподобни, један од највећих подвижника, у недоумици тражио од Бога да дозна шта ће бити са његовим духовним семеном, тј. са његовом духовном децом - монасима, и у каквом ће се стању налазити монаштво после њега и шта ће се збивати са онима који дођу после њега, и говорио: "Сети се, Господе, да си ми обећао да моје духовно семе неће нестати до краја века". На те речи он је од самог Господа чуо између осталог и ово: "He бој се, корен твог духовног семена неће нестати довека; и оно мало њих који ће се у то време спасавати, због велике таме и немара тадашњег, биће већи од садашњих највећих подвижника Јер ови сада, имајући тебе пред очима као светилника, подвизавају се у врлинама уз помоћ те твоје светлости. Они пак који ће доћи после њих, налазиће се у мраку, немајући никога да их води путем истине, ако се буду добровољно и са добром намером удаљавали од злоће и лажи и држали ре правде, - заиста ти кажем да ће и они стећи оно исто спасење са овима који се сада најстрожије и најбеспрекорније подвизавају". Све ово пак рекох само узгред, да би се показала богољубивост овог преподобног оца, као што ће се видети из многих његових подвига и врлина по Богу, које ћемо даље по реду јасно изложити.
Прво дакле треба рећи, као што је то обичај, нешто о отадбини и о телесним родитељима овог дивног међу подвижницима и истинског слуге Божјег Ромила. Родио се овај свети у славном граду Видину. Родитељи му беху обоје благочестиви и бојаху се Бога. He беху много богати, али су имали онолико колико је њима било потребно и за раздавање сиромашнима. Отац му је био пореклом Грк, а мајка Бугарка. Од ових дакле блажених супружника рађа се ово добро дете, којега је Бог унапред предвидео да ће заблистати у врлинама. На Св. Крштењу му родители дадоше име Рајко, и они га одгајише и васпиташе у науци и закону Господњем. Заједно са напредовањем његовог телесног раста током времена пројављивала се и благодат Духа Светог у њему, особито приликом разних питања и одговора из божанских Писама при разговору са људима. Пошто није требало да тако добро дете буде лишено божанског образовања и науке, родитељи га поверише некоме учитељу да га поучава. Учећи се код тог учитеља као што треба, он је за кратко време превазишао све ученике старије од себе. Осим тога он их је још и поучавао да се не баве обичним дечјим играма и неразумним забавама, јер са младошћу обично иде неразумност, a ca неразумношћу пропаст. "Зато треба, мили моји, говораше он њима, да седите код својих кућа и да се ревносно и пажљиво занимате својим лекцијама и учите их". Због тога су га хвалили сви и величали. Но нису се само његови вршњаци и саученици дивили старачкој мудрости детета Рајка, него му се дивио и сам њихов учитељ због његове тако преране разборитости и побожности, а такође и многи други житељи тога града, који су међусобно препричавали разборитост и мудрост овог детета. Његови родитељи, као и сваки други телесни родитељи, не знајући за младићеву велику богољубивост и оданост Богу, хтедоше да га ожене, и то му саопштише. Он пак није хтео ни да чује за то, јер је у себи био одлучио да се удаљи од светске вреве и да се ода монашком животу. А и како су могли родитељи да убеде овога љубитеља чистоте и да га одврате од љубави к Богу, кад је њега и сама благодат Божја потпомагала!
Међутим, родитељи његови намислише да га и без његове воље натерају да их послуша. Чувши за то он, свом душом жељан вечних и непропадљивих богатстава, тајно напусти свој родни крај и дође у Загору, у град звани Трново, и ступи у један од тамошњих манастира, који се називаше по Мајци Божјој Одигитрији. Настојатељ манастира, по обичају, запита овог светог младића: "Одакле си, чедо, и како си овамо дошао?" Рајко му исприча све подробно о себи, па на крају додаде: "Дошао сам овде желећи да постанем монах". Настојатељ га с радошћу прими, и постригавши га даде му име Роман. Из кратког разговора са Романом, проницљиви игуман осети Романову велику побожност и беспоговорну послушност, па га одреди за црквењака. На том послушању Роман служаше једно извесно време, а настојатељ се радоваше видећи његово свакодневно старање о благољепију храма, као и његово добро понашање и смирење. Јер преподобни Роман беше заиста смирен и скроман као нико други, и оделом и понашањем и владањем, и то ће ми посведочити и сви они који га од почетка знају. Штавише, и сам поглед на њега откривао је дубоку смиреност која обитаваше у његовој души. Са таквим смирењем у души, да ли је он имао и љубав према ближњему? Разуме се, имао је. Он је ту врлину потпуно стекао милостивошћу: раздавао је другима и оно што је њему самом било најпотребније, радујући се већма да даје него да прима (ср. Д.Ап. 20, 35). Што се пак тиче духовног раздавања, ниједна реч не може описати какав је он био у саветима и поукама другим својим саподвижницима и особито почетницима; јер он имађаше милостивост божанску. Исто тако дар умиљења који он имађаше и обиље суза његових, немогуће је исказати, нити га изједначити у томе са неким другим. На њему се испуњавала она пророчка реч, која каже: "Омићу сваке ноћи постељу моју, и сузама мојим поквасићу узглавље моје" (Пс. 6, 7). И опет: "Сузе моје постадоше ми даноноћни хлеб" (Пс. 41, 4). Но да се вратимо на наше казивање.
Док се настојатељ радовао и веселио његовој послушности и усрђу и добром владању, дотле је на њега наваљивала помисао и жеља да одмах напусти светски метеж и да се настани далеко од света у неком пустом месту, као нека пустинољубива грлица. Дознавши за место звано Парорија[14], и да је тамо себи саградио монашко пребивалиште велики човек Божји - господин Григорије Синаит[15] који својим поукама, речју и примером свога живота, свакодневно приводи душе Богу, преподобни Роман је сво време мислио на то како да отиде тамо, и обрете се крај тог светог оца. Ово сам лично чуо од њега када је једном о томе причао. Зато од тога времена он је телом био у Загори, а душом у пустињи Парорији. Но уважење и љубав његовог настојатеља према њему није му допуштала да то учини, јер је игуман много волео овог доброг подвижника Романа. To га је спречавало на неко време, јер није хтео да свога доброг игумана ожалости. Он се у себи борио са том мишљу, и нелагодно се осећао, јер једна постојана мисао разједа срце, како неко рече. Са временом ојача у њему још више та љубав за отшелништвом, и пошто не могаше друкчије да ту ствар реши, он, искористи једну прилику и откри настојатељу своју намеру о опцелништву. Чувши то настојатељ се веома ожалости, јер је хтео да он буде заједно с њим кроз сав свој живот. Али, размисливши потом, њему дође мисао да је та Романова жеља од Бога. И он благослови Романа, помоли се за њега, снабде га за пут свим потребним па га отпусти. Тако преподобни Роман, узевши са собом и другог брата, свог друга и саподвижника по имену Илариона, отпутова, и они брзо стигоше у пустињу Парорију. Стигавши у манастир светог оца Синаитског, они се поклонише том великом светитељу са дужном побожношћу и уважењем. Он их упита одакле су дошли, и ради кога су циља дошли код њега? Они му онда испричаше и објаснише све о себи, и рекоше да су дошли да се науче од њега духовном животу.
Велики подвижник примивши их са радошћу, и дознавши по Божјој благодати што обитаваше у њему, какве су свакога од њих моћи и расположење, даде свакоме одговарајуће послушање. Илариону, као слабијем, он нареди да врши лакша манастирска послушања, а снажнијем Роману она тежа и неугоднија. Јер баш у то време овај велики отац Григорије стројаше овај свој поменути манастир. Тада сваки је могао видети Романа како трчи обављајући своја послушања: час доноси греде из шуме, час камење, час опет воду из реке која је текла испод манастира. Понекад је он и с кречом и водом правио малтер, понекад опет у кухињи и хлебарници служио; једном речју: беше он вредан радник у свим послушањима. Прислуживао је он такође са умешношћу и болесницима као нико други, тако да је са служењем доносио болеснику, такорећи, и само здравље. Због тога су га сви волели и уважавали, јер је имао и смирење и љубав. Ценећи и хвалећи његово уважење према свима и његову мирољубивост, називали су га уместо Роман - "Добри Роман" (καλορώмανοζ). Овај добри и племенити подвижник и по души и по телу, ревновао је у сваком служењу и послушању, имајући посебно одговарајуће расположење и љубав према оном великом светилнику - Синаиту, старешини манастира, као што то веле и божанске речи, а особито оно што је написано у божанској Лествици: "Уколико расте вера у срцу, утолико и тело хита на послушање" (гл. 4). Или оно што вели свети Марко Подвижник: "Господ је скривен у Својим заповестима, и онај ко жели да га нађе нека извршава заповести; извршујући их наћи ће и Њега у њима" (гл. 191). Но нека наша реч продужи даље казивање по реду.
Када се завршавало подизање манастира сваки се од житеља манастира, по обичају, одмарао телесно у својој келији, a духовно се занимао онако како је свакоме настојатељ одредио. Видећи пак нашег Доброг Романа да је здрав по телу, или боље рећи пo души, овај мудри наставник и познавалац божанских ствари одлучи да му да послушање које би одговарало намери и циљу овога борца и подвижника. Обратимо пажњу овде какав је био овај преподобни још у почетку свога монашког живљења, тј. подвижник трудољубив и богоугодан у сваком послушању. У манастиру Светог Синаита беше један врло стари монах, телесно болестан и с јаросним гневом. Њему због гневљивости нико од тамошњих монаха није могао угодити. Знајући то, а знајући умешно служење око болесника овога доброга Романа, и да нико други неће моћи као он послужити старцу, игуман, као велики Пастир, одреди преп. Романа да он прислужује болесном, гневљивом старцу. Од тада је сваки могао видети овога новог Акакија (из Лествице) како је великодушно подносио све грдње болесног старца, као што вели негде Лествичник истинским послушницима: "Испијај понижење и ругање свакодневно као воду живу". Пошто овај болесни старац, уз друге болести, имађаше и веома осетљив стомак, не могаше никакву другу храну лако примати осим рибе. Шта у том случају ради овај добри подвижник? Он изучи рибарску вештину, те је тако ноћу плео мреже, а дању је ловио рибе, и на тај начин набављао погодну храну за свога болесног старца. У остала доба године он је лако ловио рибу и брзо је успевао у томе, али је зими имао велике тешкоће, јер је тај крај бивао исувише хладан, да су се воде од великих мразева замрзавале као камен. Снег пак у томе крају често се и до априла, или још дуже није отапао, тако да околна језерска удубљења, која околни становници називаху вировима, беху потпуно залеђена од велике хладноће, те је било немогуће по њима тада ловити. Због ове невоље обојица њих беху у жалости: старац због лишавања рибље хране, а његов добри послушник због њега самог. Јер гледајући болесног старца како је туговао због тога, и сам састрадаваше њему као прави служитељ његов по Богу. Зато је са бригом размишљао и тражио на који би начин могао да улови рибу за старца. Но погледајте само какав је он за то начин пронашао, јер нужда нагони човека на проналаске, и на многе замисли покреће душу. За преподобног пак Романа ваља рећи да му је сам Бог тада дао знање, јер се он и молио Богу за ту ствар. И шта је он урадио? Вртоглавица ме спопада и рука ми се тресе и не може да пише, а очи ми се пуне сузама, дивећи се подухвату овога подвижника. Јер он пронађе један начин који је недоступан многима ако не и свима: узевши лопату и чекић он сиђе на лед, разгрну лопатом снег лево и десно, разби лед чекићем, дрхтећи притом сав од зиме и цвокоћући зубима; затим улази у сам вир, и воду у дубини мути ногама, изгонећи на тај начин рибе из дубине ка површини, па онда брзо баца мрежу и тако их хвата. Зар није дакле био сличан овај вир овога мученика по својој вољи и савести са оним језером св. Четрдесет Мученика? Заиста јесте. А ако неко одговори и рече да овај добровољни мученик није тада и умро телесном смрћу као Четрдесеторица, ми бисмо таквима одговорили: да преподобни Роман није решио био да умре, не би сигурно ни улазио у залеђену воду. Јер то значи положити душу своју за ближњега свога (ср. Јн. 15, 13).
Једном заповеди болесни старац преп. Роману да иде и улови рибу; притом му одреди време када се мора вратити. Међутим преподобни наишавши на добар и успешан лов, остаде тамо дуже него што му беше одређено. Када се потом он врати натраг, старац га веома нерасположено дочека, и поред тога што је овога пута преподобни донео више риба него иначе. Штавише, старац га обасу многим грдњама, знајући за његову трпељивост и скрушено расположење душе. Пошто узе рибу, старац остави преподобнога напољу пред келијом сву ноћ. Те пак ноћи, пошто беше зимско доба, напада велики снег и покри преподобног Романа тако да се ујутру ни видео није од снега. Када ујутру други наиђоше и разгрнуше снег, нађоше преподобног Романа под снегом скоро полумртвог. Овај подвиг раван је подвигу ловљења рибе у залеђеном виру.
Након извесног времена упокоји се болесни старац. А пре њега отиде ка Господу и сам велики светилник и општи отац свих: преподобни Григорије Синаит[16]. Тада је могао сваки видети преподобног Доброг Романа како силно плаче и тугује и ноћу и дању, јер није желео да живи и ради по својој вољи без подчињења другима. И он, тражећи нађе себи другог настојатеља, који живљаше у самоћи далеко од манастира, а код кога беше као послушник напред споменути Иларион, који је с њим заједно био дошао овамо. Сагнувши врат, он подчини себе овоме старцу, као што је то правило монашко; би му ропски послушан; и служаше га свом душом својом као што служаше и онога што се упокоји. Но овоме старцу није било лако угодити. У то време страшна глад владаше у оном крају. А они су имали само нешто боба. Притом су их и разбојници нападали, узимали и то мало хране, па им и усијано гвожђе стављали на стомак. Због свега тога преподобни оци: Роман и Иларион са својим старцем одоше из Парорије и вратише се у Загору, и тамо се настанише и живљаху у месту званом Мокрин, удаљеном од Трнова дан хода.
Међутим, преп. Роман не остаде овде дуго. Из непознатих разлога он се удаљи у једно удаљено место у пустињи. Преп. Иларион остаде са старцем. Није прошло затим много времена а старац, пошто већ беше зашао у године, отпутова из овог живота ка Господу, Кога је волео и желео.
Дознавши за смрт Старца преп. Роман проливаше силне сузе. Онда оде на гроб свога старца, и ридаше силно што је напустио старца. И да га није препод. Иларион утешним речима убедио да се дигне са старчевог гроба, вероватно би се десило с њим исто што се десило оном лаву на гробу блаженог Герасима Јорданског. Уставши пак са гроба после многих умољавања од стране преподобног Илариона, Роман се баци пред Иларионове ноге и са многим сузама рече му: "Зато што сам преступио заповест старчеву и удаљио се од заједничког живота с тобом, ево од данас теби ћу се подчињавати у Господу уместо покојном старцу". А Иларион, знајући да је Роман већи од њега у врлинама, одбијаше то и не хтеде пристати. Но истински смирени Роман увераваше га говорећи: "Нећу се дићи са земље, ако ме не примиш да ти се од данас подчињавам у Господу". Видећи на крају његово велико преклињање и такође његово велико смирење, Иларион пристаде и прими гa. И од тада је сваки могао видети овог великог међу оцима подвижника како се подвизава као један обичан почетник и труди у сваком послушању.
После овога ускоро њих двојица дознадоше да је пустиња Парорија опет мирна, јер је цар Александар[17] најстрожије запретио лоповима и разбојницима, који су имали обичај да наносе искушења слугама Божјим, и саопштио им да, ако не престану, казниће их отсецањем главе. Када ову благу вест преподобни оци проверише и утврдише да је тачна, напустише Загору и вратише се у Парорију, у своју омиљену пустињу и самоћу. To je било такво место да је и сам поглед на њега могао да изазове умиљење у богољубивим душама. Дошавши тамо, ова двојица подвижника настанише се врло брзо близу манастира великога Григорија Синаита и келије себи тамо начинише.
У то време и ја, вели писац овог Житија, најбеднији међу монасима, дођох из Цариграда на то место, и, чувши за њихово врлинско живљење и савршено подвизавање, сагнух главу и подчиних се преподобном Илариону, којему је био подчињен и сам преподобни Роман.
Те године приближавала се свечестна и велика Четрдесетница, а беше обичај да у последњу недељу пред пост увече сви саподвижници једу заједно, а затим су се у току Поста сваки за себе повлачили у самоћу. To исто и ми тада учинисмо. Вечеравши заједно са старцем, ми добисмо од њега благослов и заповест да се сваки од нас повуче за себе и усами у своју келију и да тамо у самоћи проведе прву седмицу. А следеће суботе, додаде старац, то јест на празник Светог Теодора, састаћемо се опет заједно и обедоваћемо сви скупа скувавши и нешто мало јела ради телесног утешења. Као што рече наш настојатељ, преподобни Иларион, тако све тачно и би. Када се после тога поново скуписмо за трпезом и заједно јеђасмо, старац мени говораше и заповедаше шта је потребно учинити, а добри Роман сабрано и замишљено сеђаше и хране се не тако радо дотицаше, као неко који је из себе изашао и умом негде на другом месту борави. Затим он устаде иза трапезе (јер га благодатни дар умиљења није без посла остављао) и отиде у своју келију будући већ сасвим готов да плаче. Ми га дуго очекивасмо, мислећи да је пошао по воду. Но пошто прође доста времена у том ишчекивању, ја по заповести старца устадох и пођох да га тражим. Бацивши погледе лево и десно и не могавши га наћи, ја отидох брзо у његову келију и ставши пред његовим вратима, - а Господ види да истину говорим, - чух га како плаче унутра као мајка која је сахранила јединца сина. He усудивши се да закуцам на врата келије, вратих се са великим дивљењем натраг старцу. Када ме старац запита: "Где је брат"? ја му на то одговорих: "Ми, оче, једемо телесну храну, а он духовну". Чувши то старац се замисли шта би та реч значила, а када му ја објасних шта сам својим ушима чуо, он се мало замисли у себи па ми рече: "Иди опет и позови га да се заједно утешимо, и затим устанемо". По заповести старчевој ја брзо отидох у његову келију и дошавши пред њу опет ослушнух и, - о! чудесне ли благодати твоје, Христе, коју дајеш онима који Те се боје! - чух га опет где узноси плач и ридања већа него претходна. Закуцавши најзад руком на врата, он изиђе сав богоношен (όλως θεοφορούмενος); лице му беше светло, а образи поквашени сузама. И пре тога овај доброплачни подвижник имађаше благодатни дар суза, мада делимично и површно; сада пак, и због многих трудова својих и због беспрекословног послушања, a joш уз то и због усиљеног поста целе седмице наишла је на њега благодат Пресветога Духа и даровала му овај богати дар, тако да он није само тихо плакао него и гласно ридао. И пошто он убриса лице своје марамицом, отидосмо старцу и, севши за трпезу, ја и старац узесмо нешто од постављених јела, да би природу тела мало поткрепили. Међутим, он ништа не узе. Јер он беше засићен не хлебом, како је речено (ср. Мт. 4, 4), већ од дара и благодати ових суза.
Од тога времена он замоли старца да начини себи келију на удаљености од нас око једну стадију у близини реке, да би тако и рибе ловио и доносио старцу. Јер и овај старац имађаше слаб стомак као и онај напредспоменути. Дошавши на ово ново место и нашавши пустињу и самоћу коју је желео, овај доброплачни подвижник додавао је сада подвиг на подвиг и стицао све већи и већи дар суза. Колике ли је заиста потоке суза пролио овај светитељ, склон умиљењу више него ико други, и разговарајући у молитви сам са самим Богом и не будући ни од кога узнемираван! Јер ако молитвено тиховање у самоћи (ή ήσυχία) доноси покајнички плач (το πένθοζ), као што нас уче божански Оци, плач са своје стране крштава човека и чини га безгрешним. Зар је потребно уопште и говорити какве и колике се он удостоји духовне трапезе од суза и разноврсне благодати Духа? Ум je наш у недоумици и језик у немогућности да изложи и исприча неизрециве ствари, но то знају из сопственог искуства искусни и подвижнички људи, макар ми и не могли да све то језиком искажемо. Мислите ли пак да је он, тамо живећи и рибе ловећи, јео нешто и сам од њих? He, никако; него му је изузетно посао био да лови рибе и да их довоси своме старцу и оцу у Господу, пошто старац беше болестан; а он сам употребљавао само обичну храну.
Док смо ми тако живели, јави нам једнога дана писмом управник града Скопела[18], да се Агарјани спремају да дођу овде у лов на дивље животиње, те да би требало једно од двога да учинимо: или да се склонимо у кулу са монасима и тамо останемо, или да се удаљимо из тога места. To вам саветујем, писаше управник, старајући се за вашу корист и спокојство. Чувши за такву немилу вест ми се великом жалошћу испунисмо; сузе су нам навирале на очи, јер је требало да напустимо нашу омиљену пустињу. Због дуговремене навикнутости на самоћу (а то знају они који су је окусили), беше нам немогуће да се настанимо заједно са монасима у манастирској кули, те зато и против воље напустисмо Парорију и вратисмо се опет у Загору. Нашавши наше пређашње келије у Мокри, настанисмо се у њима: старац наш преподобни Иларион и ја с њим на једном месту, а преподобни Ромило мало даље од нас на другом месту. Мислим да је то учинио, да би имао непрекидни подвиг плача, јер усамљеност, када бива с разумношћу и с узвишенијим божанским циљем, постаје родитељ плача. To најјасније показује и преподобни Роман о коме је овде реч. Коликогод сам пута к њему одлазио послом, по заповести старчевој, дошавши пред келију ја сам га увек чуо како рида и плаче. Овде он не проживе с нама дуго времена, јер се сталио сећао наше Парорије, и жељан пустињачке усамљености он напусти убрзо Загору и отиде у Парорију, не плашећи се тамошњих опасности. Јер љубав према пустињи учини да он презре и телесну опасност која му је тамо претила.
Дошавши тамо он зађе дубоко у планину, и сагради себи колибу, у којој се удостоји и велике схиме, при којој доби име Ромило. Ту је провео пет година одвојен од сваког општења с људима, осим што је каткад по потреби долазио у манастир светог Синаита. Али ко може да искаже његове сузе и његов плач за све то време, или његове борбе с демонима и њихова застрашивања која је претрпео, као што нам је сам причао. Јер нам је блажени говорио да ван помоћи Божје нико који носи тело не може се борити са демонима. "Већ од самог почетка, говораше он нама, чим сам зашао у планину, многа су ми привиђења и застрашења причињавали демони из зависти, еда би ме на неки начин обманули и навели да отидем отуда. Некад су ми показивали светиљке, некад муње и громове, некад стварали силну буку, а понекад и заједничко подврискивање људско, при чему су још и планинске гудуре одјекивале двоструким подврискивањем, тако да бих ја помислио да и само дрвеће испушта гласове из себе. Но ја се именом Господњим противљах њима, као што вели Св. Писмо (Пс. 117, 10-12), и сва њихова застрашивања сматрах за дечије играчке.
Међутим потомци Агарини много пута у ову гору долажаху и опкољаваху манастирску кулу гађајући монахе стрелама са земље, а већ су им били заробили сву стоку коју имађаху. Уплашени од тога, монаси напустише кулу, пошто је претходно запалише. Тада је и овај добри Ромило и против своје воље морао да напусти пустињу и да се врати у Загору. Тамо је он опет саградио себи колибу у једном пустом месту. Но општи враг нашег спасења посеја у срца монаха, који живљаху у близини, завист према овом преподобном. Осетивши завист њихову светитељ одмах напусти тај крај и отиде у Свету Гору Атонску. Тамо он нађе многе свете монахе подвижнике, и особито монахе из свог народа, које он упути на пут спасења. К њему су тада почели долазити многи монаси, и то не само отшелници, него и они из општежића, јер је његова реч имала посебну благодат, пошто је био искусан у монашком животу од саме младости и имао дар да привуче на пут спасења оне који се са вером покају. Због тог долажења к њему многих монаха, дешавало се да је негодовао, јер је желео да мирно живи и да у самоћи општи са Богом. Тога ради он је често прелазио са места на место избегавајући метеж и бежећи од људске славе. Променивши тако и у Светој Гори много места, он на крају дође на брдо близу Свете и Велике Лавре, која се гора зваше Мелана. Тамо га нађох и ја убоги Григорије - вели писац житија, - који дођох из Загоре, баш у време када је преподобни подизао себи келију за обиталиште. Њему се ја онда са смирењен подчиних као духовном оцу.
У то време беше велика глад у том крају, и страховито оскуђевасмо у храни. У ово време преп. Ромило још не добијаше помоћ од Свете Лавре, коју други називаху "браташтвом" (άδελφάτον), јер је преподобни недавно био дошао на то место и беше многима непознат, непознат не по крајњој простоти и сиромаштву, него по врлинама које имађаше. Због те оскудице он посла неке да траже тамо-амо по Светој Гори, што за храну. Но они се вратише не нашавши ништа што нам је било потребно. Видећи то ја, сав испуњен скрушености и стида, рекох преподобноме: "Тешко мени несретноме, оче, што дођох твојој преподобности у време највеће оскудице, па је и сам чиним још већом". На то ми он строго одговори. "Тешко твоме неверју, јадниче. Ја од све душе непоколебљиво верујем Господу нашем Исусу Христу да нас неће оставити незбринуте и лишене онога што нам је најнужније за тело". Тако је овај непоколебљиви подвижник вере изобличио моје маловерје, а Бог и учини по вери верног слуге свога. Наиме, после два дана, посла он мене у манастир код једног његовог познаника ради неког посла. Када ја стигох у манастир и док очекивах дотичног монаха, дође преда ме један губави сиромах и рече ми: "Као што видим, брате, ти си тек сада дошао овде. Када затим он дознаде од мене подробније о нама, чувши да живим са неким старцем горе на брду Мелани, рече ми опет: "Да случајно не оскудевате у хлебу?" Видећи да је он веома сиромашан и губав ја му рекох: "Где ти тако сиромашан и болестан нађе хлебове"? Он ми рече: "Веруј ми, ја дођох овде да иштем мало свежега хлеба, јер сувих хлебова имам и више но што ми треба". Пошто му ја затражих од тих хлебова, он оде и донесе ми пуну торбу, коју ја узех и трчећи узиђох на гору к преподобноме. И објасних му да хлебове добих од једног сиромаха и губавца. Тада старац подиже руке к небу, и узвикну: "Хвала ти, Боже, што си нам, не од богатих него од сиромашних, показао милости Твоје, да изобличиш маловерје наше". Искористивши ту згодну прилику, он ме као отац поучи и укори за маловерје моје и тврдичлук.
Преподобни Ромило имађаше велику веру у Бога и свима подједнако отвараше своје милостиво срце; и то не само људима, него и птицама и бубама и зверима. Поред многих својих богоугодних дела, старац чињаше и ово: Ако би неко од монаха у Светој Гори зидао себи келију, и обратио се старцу за помоћ, он је слао мене са оваквим упутством: "У току ноћи све што најбоље имаш од јела ти скувај, јер дотични отац има потребу у нама да му дођемо и помогнемо у подизању келије". Ја поступах по томе. И ујутро, узевши хлеб и вино и скувано јело и воће ми одлажасмо заједно к оцу који нас је био позвао. Тада је сваки могао видети како овај преподобни, као неки младић, ради заједно са другима, и то све до вечера, када смо се уморни од труда враћали у своју келију.
Старац је био неуморан у поукама. К њему су почели долазити монаси Свете Горе ради поуке. Јер као што магнет привлачи к себи гвожће, тако и реч његова и пријатна беседа привлачаше душе људске; и од тих његових поука следила је и ученицима његовим не мала корист душевна. Ко год је имао било какву страст душевну, после разговора са њим брзо се исцељивао. Често сам виђао многе од оних који су му долазили снуждени, суви, груби, како су, после његове умилне и благодатне поуке одлазили светлога лица и радосне душе. Ево неке од старчевих поука.
"Браћо моја и оци, говораше старац, чувајмо савест своју чисту према ближњима нашим; чувајмо срце своје чисто од нечистих помисли, које обично прљају јадну душу. To пак нећемо успети да стекнемо ако не држимо у природном стању три дела душе наше: ум, вољу и осећање. Ово троје Свеблаги Бог је ставио у људску душу као утврђења, да би човек, служећи се њима природно и како је Богу угодно, мирно и бестрасно проводио свој живот; као што су нас и Свети Оци наши, својим богомудрим учењем и још више својим богоугодним животом, томе научили. Гнев ума твог нека ти буде једино против змије (=ђавола), због које си и пао у почетку. Воља твоја нека се свецела усмери ка Богу, не на нешто друго обманљиво и преварљиво. Ум твој нека стоји изнад свега, и нека оно што је боље не бива подчињено ономе што је гope. Када дакле вољу и гнев наоружамо против духовних непријатеља наших, тј. против демона и страсти, и против свих који се противе нашем спасењу, онда ми тај део душе и држимо у његовом природном стању, јер тада управо можемо да љубимо Бога из све душе своје и ближњега свога. Када пак одржавамоосећајни део душе у природном стању, како нам га је дао Бог, тада желимо вечна блага која око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, која блага Бог уготови онима који Га љубе (1 Кор. 2, 9), ради којих добара са радошћу подносимо сваки труд тела и душе творећи врлине, као што су: пост, бдење, сиромаштвољубље, чистоту тела, непрекидну молитву; једном речју: даноноћно творећи све оно што доприноси спасењу душе. Када пак вољу своју употребљавамо противприродно, онда се, као што вели Св. Писмо, понашамо као неразумне животиње, (ср. Псал. 48, 13). Онда желимо земаљске и пропадљиве ствари: уживање, славу, злато, сребро, нечистоту, и томе слично. Ум пак, дат нам је од Бога да влада и надзирава над свим. Ако он чува дани нам од Бога дар (το χάρισмα) боголикости и богоподобности, онда човек проводи свој живот у непрестаном размишљању о добру; пева Богу и моли се; изучава и чита закон Господњи, и у том закону налази му се воља дан и ноћ (ср. Пс. 1, 2). Ако ли пак човек ум свој одврати од добра, онда се испуњује страховитим безумљем. Тада човеком овлада: многоговорљивост, клеветање, срамне речи, и свако друго грешно дело, макар се њему по неосетљивости и чинило да он ходи безгрешно. Ко дакле та три дела душе, као што рекосмо, има у природном стању (κατά φύσιν), тај је стекао чисту и здраву савест, која му као природни закон дат човеку још од почетка, указује на добро и зло, и саветује му да се држи добра, а да зло избегава. Зато што смо ми људи разумна и и са слободном вољом бића, бићемо за добро награђени, а за зло праведно осуђени".
Још свети старац говораше монасима: "Кад одете у келију неког свог пријатеља (монаха) и нађете врата отворена, немојте одмах улазити, него по обичају прво закуцајте споља, па када вас домаћин позове онда уђите. Кад пак уђете и седнете немојте гледати лево и десно желећи да дознате шта има у келији, него оборивши главу и очи к земљи, разговарајте са домаћином. Ако ли у келији видите неку забелешку где лежи, немојте је узети да читате, било да је домаћин присутан или отсутан, јер је то неваспитање и несавесност. Исто тако, ако видите тамо књигу где лежи, немојте је сами одмах отварати, него питајте прво онога коме припада, па ако он дозволи онда је отворите. А ако желиш да још боље поступиш, онда немој уопште ни да питаш да је отвориш, осим ако ти сам домаћин то не каже. Ако ти пријатељ повери кесу са златом или сребром да му причуваш, не покушавај да је отвориш и видиш колико новца има, нити завлачи руку своју унутра да се дотакнеш онога што је унутра, јер, то је неваспитање и штетно је по душу, јер од тога долазимо и до крађе. Ако нађете неку ствар вашег ближњег изгубљену у манастиру или на путу, или чак у пустом месту, немојте то задржати за своју употребу, него је одмах предајте њеном власнику, иначе ће се у часу смрти то сматрати као крађа".
Једанпут ме свети старац мој посла једноме старцу да заиштем од њега књигу и донесем му. Ја одох, добих књигу, и при повратку уморан седох, отворих књигу и одмах нађох место које је и мој старац хтео да прочита. Пошто прочитах то место, ја затворих књигу и донесох је старцу. Узевши је у руке он је отвори и преврташе је тамо-амо да нађе оно место, али га не могаше наћи. Тада му ја рекох: "Које место тражиш, оче, у тој књизи?" Када дознадох од њега да је то баш оно које ја успут бејах нашао и прочитао, рекох му: "Ако ми дозволиш, ја ћу га наћи". А он ми рече: "Покажи". Узевши књигу ја у њој нађох оно место које је он хтео прочитати, и показах му га. На то ме он строго погледа, па ми рече: "Откуда ти знаш да се то место налази у тој књизи?" Већ од самог погледа светог старца ја схватих свој преступ и падох пред ноге његове тражећи опроштај, и исповедих оцу како ми се то десило. Он ме за то поче грдити, говорећи: "Како си се, несрећниче, усудио да отвориш моју келијицу и мој сандук и да погледаш оно што се тамо налази? Одлази од мене; ја нећу да имам таквог ученика који следује својим помислима, а не следује за мојом вољом". Лежећи прострт пред његовим ногама и говорећи му: "Опрости ми"! он ми једва даде опроштај, и то не без епитимије: да испуним велико правило. Тако је он знао да води бригу о себи потчињенима и да се на много начина стара о спасењу својих послушника.
А ученику, кога је неки старац слао светом Ромилу на поуку, он је говорио: "Брате мој љубљени, пут којим си пошао апостолски је пут. Какву су дакле апостоли имали побожност и поштовање према Господу и Богу нашем Исусу Христу, то и сваки од нас треба да има према своме духовном оцу, одричући се једном за свагда своје воље, као што нас је сам Господ научио: "Сиђох с неба, не да чиним вољу своју, него вољу Оца који ме посла" (Јн. 6, 38). Научени од Њега апостоли му нису одговарали, нити противуречили; нису ишли за својом вољом и мислима, Него су се покоравали заповести и вољи Учитељевој, те су зато с правом чули од Њега оне речи: "Где сам ја онде и слуга мој нека буде" (Јн. 12, 26). И заиста, они се нису преварили у својој нади. Зато ти могу рећи са смелошћу да и сваки од нас, који паметно претрпи отсецање своје воље, и подноси са смирењем и самоукоравањем и непротивречењем грдње и карања свога духовног оца, не осуђујући га ни најмање, - биће увенчан са светим апостолима и радоваће се у Христу у бесконачне векове".
Испричаћемо овде још један користан за душу догађај. Беше неки старац, који живљаше испод нас на удаљености од једне стадије, и који још имађаше страст гњева, мада беше борац и ревностан подвижник. Није се томе чудити. Тај старац имађаше ученика, послушног у свему и готовог на послушање и служење старцу, али не могаше подносити строгост старчеву, и зато хтеде много пута да побегне од старца. Када је старац примећивао брата да има такве мисли, узимао га је и долазио је с њим преп. Ромилу. А овај, по моћи даној му од Бога за поучавање и утврђивање искушаваних од добромрзца врага, чинио је то увек, издвајајући свакога од њих насамо, давао је потребне савете и поуке, и тиме им давао свеоружје Божје за победу над ђаволом. Старцу он говораше. "He треба, оче и брате у Господу, да тако строго и грубо поступаш са братом, него у строгости да показујеш и кротост и снисходљивост", и још много таквих речи. Слушајући га онај старац му обећаваше да ће се држати његових савета, но побеђиван од природе опет се враћао на исту строгост. Тако исто саветоваше он и младића као што треба. И говораше му: "Немој да се усуђујеш да напустиш овога старца, да те не би снашло веће искушење. Јер они који отступају од подчињавања, падају у прелест вражију. Уосталом, ускоро ћеш или ти или старац умрети, и онда ће ти пропасти сви твоји подвизи. Ако ли до краја останеш уз старца, бићеш увенчан са мученицима, и са анђелима ћеш ликовати, радујући се с њима у бескрајне векове". Саслушавши то ученик је одлазио радујући се и обећавајући да ће остати уз старца, што се стварно и збило.
Овај млади брат имађаше послушање од свог духовног оца да трипут недељно: угорком, четвртком и суботом, помаже братији при мешењу хлеба. Ради тога је он одлазио у манастир, и по извршеном послушању враћао се и доносио старцу свеже хлебове. Овога пута млади брат оде на Велику Среду увече, да би помогао мешењу хлеба на Велики Четвртак ујутру. Беше уз то добио и благослов од свога старца, да остане и на Божанској Литургији до краја и да се причести божанским тајнама, па да се онда врати. Како је старац наредио тако је и било. Пошто се сврши Божанска Литургија и брат се причести божанским тајнама, пође он у хлебарницу да по обичају узме хлебове. Док он тражаше хлебове, њега одједном спопаде силна ватра, од које он и сконча истога часа. Оци манастирски узеше га, опеваше и ускоро са чашћу погребоше. Дознавши за то, старац стаде силно плакати и ридати. И све тако до саме смрти своје. И као старац светог Акакија из Лествице, он говораше: "Опростите ми, јер ја изврших убиство". Неиспитани су судови Божји у примеру спасења ове двојице. Јер онај брат, пошто се причести божанским тајнама, отиде одмах ка Господу у онај свечасни и велики дан; а старац до саме смрти не престаде плакати, тако да му је после гроб одавао неки благоухани мирис.
Пошто преподобном Ромилу долажаше све више и више монаха, жељних савета и поуке, свети старац се поче жалостити и негодовати, јер су га ометали у његовом духовном стајању пред Богом. Зато једног дана он ми рече: "Брате, отиди у подножје Атоса са северне стране и разгледај добро, не би ли нашао неко равно место да тамо начинимо себи обиталиште, и тако се ослободим посетилаца, који ми, као што видиш, не дају мира". Ја отидох и, пошто добро размотрих, нађох место погодно за подизање келија, које имађаше и један извор у близини са врло чистом водом. Убрзо затим ми пређосмо тамо и на брзину подигосмо келију уз помоћ неке браће која су била искусна у томе послу. Настанивши се тамо, старац неко време молитвено тиховаше у самоћи. Али људи опет ускоро дознаше за његово обиталиште и стадоше опет долазити к њему. По оној речи Спасовој: "He може се град сакрити кад на гори стоји". (Мт. 5, 14). Јер гора и јесте велика висина врлина, са које сијају попут светлости они који су се успели на ту висину. Тако се и на преп. Ромилу испуни она реч, која каже: "Колико неко избегава славу људску, утолико сама слава иде за њим".
He прође затим много времена а Агарјани убише оног најхришћанскијег владара, деспота Угљешу[19], што изазва велики метеж и страхом испуни све монахе у Светој Гори, особито оне усамљене и оне који у пустим местима живљаху. Због тога су многи отшелници тада напустили Свету Гору. Потстрекнут од њих и свети Ромило напусти Свету Гору и оде у непознато место, звано Авлона[20]. Но и овде се овом праведнику не оствари жељени циљ. Јер уколико је он више желео да светлост свога живљења у Богу сакрије под суд смиреноумља, утолико га је Бог стављао на већи светњак да светли свима (ср. Мт. 5, 16). Јер је речено "Нека се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела и славе Оца вашега који је на небесима" (Мт. 5, 16). И тамо почеше к њему долазити многи житељи тога краја и од монаха и од мирјана, желећи да чују његове речи, пошто беху као овце без пастира (ср. Мт. 9, 36).
Живећи у том месту светом Ромилу дође помисао да оде одатле. Међутим он не хтеде да се одмах поведе за сопственом помишљу, док не запита неког другог старца и преко њега дозна вољу Божју. Пошто дознаде за једног од светогорских стараца у Цариграду, у којега имађаше поверење и духовну љубав, он посла к њему једног од својих ученика са писмом, у коме писаше: "Пошто ми, свети оче, помисао не да да останем овде, него ми вели или да се вратим у Свету Гору, или да идем другде, од тога двога, куда ми то заповедаш да одем? Молим те да ми одговориш, јер те са вером питам". Примивши писмо и прочитавши га, дотични старац му одговори овако: "Пошто си ме запитао са вером, чини ми се да је боље да одеш на неко друго место, где те Бог упути, а не у Свету Гору".
Добивши такав савет од старца, свети Ромило оде из Авлоне и са својим ученицима дође у Србију, у место звано Раваница[21], где беше манастир Пресвете Владичице наше Богородице, близу којег се и настани. He проживевши тамо много времена, овај преподобни остави земљу и земаљско и оде у небеска насеља, предајући своју блажену душу у руке Божје. Његов гроб у који га погребоше, одаваше велики благоухани мирис[22].
Писац овог Житија вели: Богољубива и спасоносна дела светог Ромила, од почетка његовог удаљења из сујетног света па до одласка са Свете Горе ја, бедни и недостојни његов ученик, по својој моћи описах ради користи читалаца. Дела пак и чудеса његова после блаженог му упокојења видели су лично људи богољубиви и истинољубиви, који су одлазили на његов гроб. Они сами тврде да су видели где он, по сили коју му је Бог дао, изгони демоне из људи; кроз повраћање вади змије из утробе њихове; хроме исцељује, и слепима враћа очни вид. Једном речју: благодат да исцељује сваку болест и сваку страст он је добио од Бога, Коме је за живота толико угодио. Јер тако Господ прославља оне који My из све душе служе и славе Га.
Али, о, Оче отаца, украсе подвижника, надахнитељу монаха и најлепши плоде пустиње; врхунче молитвеног самовања и велики подвижниче плача; видиоче божанских ствари и велики чудотворче, моли се свагда као најистинскији слуга и пријатељ Божји за сав христоменити народ, и за ово твоје стадо[23] где се налазе твоје чесне мошти; за све оне који живе овде и за све који служе око твог божанственог Кивота. Још се моли, преклињем те, за мене твог недостојног слугу; и ако сам те као човек у нечему ожалостио, опрости ми, и снисходљив буди као подражавалац Човекољубивог и милостивог Бога. Још се моли и за све оне који су телесно служили твоје величанство, еда би твојим посредовањем и богопријатним молитвама нашли милост и благонаклоност у Христа Бога нашег, Којему приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова, амин.
СПОМЕН СВЕТИХ ЕЛПИДИЈА и ЈЕЛЕНЕ
Ови свети се спомињу (у неким Синаксарима) заједно са светим Данактом чтецом (који је напред споменут).
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ДАМАСКИНА ГАБРОВСКОГ
Свети Дамаскин родио се у Габрову, у Бугарској. Из љубави према монаштву он остави своје отачаство, дође у Свету Гору и прими монаштво у Хилендару. Ту је био посвећен за јерођакона, а потом и за јеромонаха. Када једном приликом он би послан из манастира да потражи од неких Турака дуг манастирски, они наговоре једну жену муслиманку, те она уђе у кућу где је становао Дамаскин. Тада они Турци дођу и нађу ту жену, па одвуку Дамаскина пред кадију. Дамаскину буде предложено: или да буде обешен или да се потурчи. На то преподобни спокојно одговори: "Ја сам се родио као хришћанин, такав ћу и умрети. Одрећи се Христа, исто је што и одрећи се вечног живота; без Њега нема спасења грешницима, какви смо сви ми, ја и ви. Он је помиритељ правде Божје са грешним човечанством; Он је давалац благодати Божје, неопходне за испуњење воље Божје. Жао ми је вас, ако то не разумете. Но било би безумље када би ја пристао да за привремени живот купим вечну погибао".
Тада га са рукама наопачке везаним одведоше на губилиште. Ту он замоли од Турака дозволу да се помоли Богу. Добивши дозволу, он се окрену на исток, помоли се Богу, огради себе крсним знаком, па рече убицама: "Сада сам готов за смрт". И би обешен 16 јануара 1771 године, у Свиштову. Тако свети Дамаскин жртвова своје тело да спасе душу своју. Но његове убице постиже одмах казна Божија. Они седоше у чун да се превезу преко Дунава, но изненадном буром буду изврнути и утопљени.
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛЕ
Овај свети новомученик би родом са острва Митилине (Лезвос) и пострада за Христа од Турака године 1771.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ МАКСИМА ТОТЕМСКОГ Христа ради сулудог
Свештеник у граду Тотему, у Вологодској губернији; четрдесет пет година упражњавао подвиг јуродства, сулудости; преставио се 1650. године. Свете мошти му почивају у цркви светог Николаја Чудотворца.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈОВИЛЕ (или ЈУНИЛЕ), TУPBOHA И НЕОНА
Ови свети мученици пострадаше заједно са светом Неонилом[24].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Свети Јувеналије патријарховао од 420 до 452 године.
2. Теодосије II Млађи - византијски цар, царовао од 408 до 450 г.
3. Саборну цркву Свете Софије (= Премудрости Божје) у Цариграду подигао је Константин Велики. Касније, у првој половини шестога века њу је обновио и проширио цар Јустинијан Велики; а године 1453, када Турци освојише Цариград, она би претворена у цамију. Јустинијанов храм Свете Софије и до данас преставља најизванредннји и највеличанственији сцоменик хришћанске архитектуре византијског стила.
4. Валентијан III - западни римски цар; царовао од 423 - 455 године.
5. Нерон - pимски цар; царовао од 54 до 68 године.
6. Свети свештеномученик Поликарп, епископ смирнски, празнује се 23 фебруара; мученички пострадао године 167.
7. Масалија - приморски град јужне Француске, са изванредно утврђеним пристаништем; једно од најважнијих средишта римске образованости у јужној Галији; сада - Марсељ, најважнији приморски трговачки град Француске. Одатле се у старини хришћанство раширило по целој јужној Галији.
8. Едуа - древни град Галије, на југоистоку од Париза, између реке Лоаре и Соне.
9. Код старих Грка Немезида је била богиња судбине; веровали су да она додељује људима срећу и несрећу, награде и казне.
10. Дивиониска покрајина налазила се на истоку Галије.
11. Марко Аврелије (друкчије - Антонин) - римски цар; царовао од 161 - 180 г.
12. Илирија - област Римске царевине, која је собом обухватала сву источну обалу Јадран. Мора са дубоком залеђином (садашња Далмација, Босна, Албанија). Авлон - град у Илирији, поред Јадранског Мора, данас Валона.
13. Житије преподобног Ромила Раваничког написао је његов ученик монах Григорије, родом из Цариграда. Житије у грчком оригиналу (а постоји и стари србуљски превод) објавио је, из рукописа бр. 73 манастира Дохијара из Свете Горе, боландиста F. Halkin, y часопису "Byzantion", т. 31 (1961), стр. 114-145, одакле га и преведосмо.
14. Парорија, место на граници између тадашње Бугарске и Византијске државе.
15. Свети Григорије, монах са Синајске Горе, дошао на Балкан у првим деценијама 14. века и био по разним местима учитељ и наставник истинског монашког духовног живота и исихастичког подвижништва. Многи српски монаси тог времена били су његови ученици. Слави се 7. априла и 8. августа.
16. Св. Григорије Синаит упокојио се 27. новембра 1346. г.
17. Бугарски цар Иван (или Јован) Александар владао Бугарском државом од 1331. до 1371. г.
18. Византијско утврђење у источној Тракији, близу данашњег Лозенграда.
19. Српски деспот Јован Угљеша, после распада Душановог царства владао у Македонији, са престоницом у граду Серу. Погинуо са својим братом Вукашином у битци са Турцима на реци Марици, 26. септ. 1371. г.
20. To беше град Валона у данашљој Албанији, на обали Јадранског Мора.
21. Српски манастир Раваница код Ћуприје; подигао га од 1375-81 г. свети цар Лазар. У њему и данас, с јужне стране припрате, почивају чудотворне мошти светог Ромила. Од ученика светог Ромила, који су са дошли у Србију, многи су се такође прославили светошћу. Они су у Србији познати као "Синаити".
22. Свети Ромило се упокојио око 1376. године.
23. Мисли се на монахе у Раваници.
24. О њима види опширније у страдањима св. мученика Певсипа, Елевсипа и Малевсипа и њихове бабе Неониле, под данашњим датумом.
Страна 14 од 74