ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Павле Тивејски. Рођен од богатих родитеља у Доњој Тиви (Теби) Мисирској у време цара Декија. Све имање родитељско наследи Павле са једном својом сестром. Али зет његов, идолопоклоник, пожели и Павлов део имања да заграби, те припрети Павлу да ће га издати суду као хришћанина, ако му не уступи своје имање. Једно та беда, а друго јуначки примери самопожртвовања хришћанских мученика, које Павле очима својим виде, побуде га, те даде и свој део имања сестри својој, а он као ништи удаљи се у пустињу, где се подвизавао до смрти своје. До какве је духовне висине достигао овај див монах, о томе сведочи нико мањи до свети Антоније Велики, који једном посети Павла и виде, како му зверови и тице небесне служаху. Вративши се из те посете, Антоније рече својим монасима: "Тешко мени, децо моја, грешноме и лажноме монаху, што сам само монах по имену. Видех Илију, видех Јована у пустињи, и ваистину видех Павла - у Рају!" Свети Павле је живео стотринаест година и мирно се упокојио у Господу, 342. године.

2. Преподобни Јован Кушчник. Рођен у Цариграду у време цара Лава I. Од родитеља богатих и знаменитих. Био је једино дете у својих родитеља. Повучен наклоношћу за духовним животом млади Јован одбеже тајно с једним монахом у неки манастир у Малој Азији. У том манастиру он проведе шест година у превеликом уздржању, молитви и послушности према игуману. Тад навали на њега ђаво с кушањем, да би требало да остави манастир и да се врати својим родитељима, те да живи код њих као племић. Он се, заиста, врати у дом својих родитеља, обучен као просјак, виде своје родитеље но не хтеде да им се јавља као син њихов, него као просјак настани се у дворишту њиховом, живећи тако рећи од мрва, које му слуге добациваху, и трпећи много поругања од свакога. Три године поживе он тако све молећи се Богу, да Бог спасе душе оца његовог и мајке. Када се разболи и осети приближење смрти, он се јави родитељима својим, који га познаше по једном скупоценом јеванђељу, које му они у детињству беху даривали и које он чуваше код себе као сву имовину своју. И тако овај младић, иако врло богат, спасе душу своју, спасе душе својих родитеља, победи ђавола и упокоји се у Господу, око 450. године.

3. Преподобни Гаврил Лесновски. Словен и друг светог Прохора Пчињског и Јована Рилског. Подвизавао се у X веку код Кратова на гори Лесновској, где је саградио храм светом Архангелу Михаилу. Чудотворац и за живота и по смрти. Садашњи дивни храм на том месту подигао је цар Душанов војвода Јован Оливер. Свети Гаврил упокојио се у Господу крајем X века.

4. Свети мученик Пансофије. Син александријског проконзула Нила. Напустио част и богатство светско и млад се замонашио. Подвизавао се 27 година тврдо и уздизао дух свој ка вишњем свету. У време Декија би довучен пред суд, где би шибан за име Христово, док у великим мукама не предаде дух свој Богу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ТИВЕЈСКОГ

Преподобном Антонију, који је са ученицима својим живео У Египатској пустињи[1], дође једном на ум мисао како нема тако савршеног монаха као што је он и како се он први настанио у пустињи и изабрао усамљенички живот. Док се он, како то сам касније причаше, бавио том мишљу, чу у виђењу глас где говори: Антоније, има један слуга Божји који се пре тебе настанио у пустињи и који је савршенији од тебе; и ако га потражиш, наћи ћеш га у унутрашњости пустиње. Похитај к њему пре но што је он отишао Господу.
Чувши то, и дошавши к себи, старац одмах узе свој штап и похита у пустињу желећи да пронађе тога о хоме му би откривено. Беше подне и толика врућина да се и камење беше усијало од силне жеге; старац малаксаваше телом, али не малаксаваше духом, већ продужаваше свој пут. Ма да није знао куда да иде, ипак је јуначио себе и говорио: Верујем Богу моме, да ће ми показати слугу свога, кога ми обећа показати. - И не дуго после тога угледа старац животињу, сличну коњу, коју песници називају ипокентавр, прекрсти се и смело упита: Је ли, у ком месту живи слуга Божји? - Звер се поклони на питање светитељево, али пошто није могао говорити, показа главом на ону страну куда је слузи Божјем ваљало ићи, и брзо побеже од преподобног Антонија. Старац се чуђаше изгледу овога звера, и продужи пут на ону страну куда му звер главом показа. Но, да ли се ово ђаво беше прерушио да уплаши светитеља, или је то неки необичан пустињски звер, ми не знамо.
Путујући по непролазној пустињи, старац ништа друго није примећивао до трагове звериња. Пошто је путовао два дана и ноћ, он другу ноћ проведе у молитви, незнајући куда да крене. А када свану трећи дан он виде вучицу где иде огранком горе и завија. И издалека је пратећи, он дође близу пећине у којој живљаше угодник Божји, свети Павле. Угледавши пећину, старац се обрадова, али њен житељ, осетивши Антонијев долазак, затвори врата. А старац приђе и куцну, али не би одговора. И он стојаше пред вратима и куцаше али без успеха. Видећи да му се врата не отварају, он паде пред уласком у пећину, и мољаше се све до подне да му се допусти да уђе унутра и види онога кога је са толиким трудом тражио. И говораше: Отвори ми, слуго Божји, отвори! Ти знаш, све знаш, јер ти је Бог открио ко сам и одакле сам и ради чега сам дошао. А знам и ја да нисам достојан видети свето лице твоје. Ипак, нећу отићи одавде док те не видим. Немој се крити; Бог ми је тебе обелоданио. Ти звериње примаш, зашто човека одбијаш? Тражих те, и нађох те. Куцам, да би ми се отворило. А ако ми не отвориш, онда ћу умрети на прагу твом, и ти ћеш овде сахранити леш мој. - И много друго говораше му са сузама, и кораше га као немилостива. Одговори угодник Божји из пећине: Ко то моли са претњом? Ко то са сузама укорава? Чудиш се што ти не отварам, а дошао си хвалећи се да ћеш умрети овде.
Рекавши то, светитељ отвори врата. И загрливши се, са сузама целиваше један другога, и по имену називаху се, јер им Бог беше открио њихова имена. А пошто седоше, рече отац Антоније; Радуј се, Павле, сасуде изабрани и огњени стубе, житељу ове пустиње! - А свети Павле говораше му: Добро дошао, сунце које обасјава сву васељену, наставниче спасаваних, уста Божја; ти си пустињу населио, а ђавола из ње протерао. Зашто си толики труд потегао ради мене човека грешног и ништавног? Ето, видиш старца престарела и седином ружно покривена; видиш човека који ће одмах бити прах и пепео. Али пошто љубав може све да чини, молим те, причај ми: како је сад род људски; како се у свету царује; има ли још заблуделих у идолопоклонству; и да ли још трају гоњења на хришћане? - Антоније одговори: Молитвама твојим стоји свет, и гоњења престадоше, и Црква слави истинитога Бога. Али, пошто си споменуо гоњења, молим те, Господа ради не сакриј од мене оно што се односи на тебе, него ми све испричај због чега си се удаљио из света у ову тако далеку пустињу. И свети Павле стаде му причати о себи овако:
"Родио сам се у Тиваиди. Имао сам сестру коју родитељи још за живота свога удадоше. Сами православни, родитељи ме научише грчким и римским књигама, и православној вери. Пре но што напустише овај привремени живот, они нам поделише своје имање које беше врло велико. Пошто се они упокојише, муж моје сестре, грамжљивац, хтеде и мој део. Стога намераваше да ме као хришћанина преда нечестивом кнезу на мучење да би пошто ме погубе, он узео моје наслеђе. А тада цароваху Декије[2] и Валеријан. Они мучаху све који Христа исповедају, и беше велики страх у целој Тиваиди, јер они љуте муке измишљаху. У то време незнабошци ухватише једног хришћанског младића. И мучише га много. Но пошто га не могоше одвратити од Христове вере, одведоше га у једну мирисну башту пуну цвећа, метнуше на дивну постељу, и меким узицама привезаше му и руке и ноге за постељу. Онда се сви удаљише, а код њега пустише једну младу девојку да би га завела. Бестидна девојка га грљаше и љубљаше, па чак, стидно је рећи, стаде тајне делове тела његовог пипати, дражећи га на нечисти грех. А шта уради храбри страдалник, који је толике муке поднео? Видећи да ће га сладострашће саблазнити, и осећајући већ у себи страсне покрете, он чврсто зубима стисну свој језик, прегризе га, и испљуну га у лице блудници. Од силних болова страст у њему утрну, а лице и хаљине развратне девојке беху крвљу попрскани. И тако овај младић благодаћу Христовом савлада сладострашће. - Но и другога младића, који се непоколебљиво држаше хришћанске вере, после многих мучења, свукоше, па му наго тело цело намазаше медом, руке на раменима завезаше и на сунчану припеку поставише. Онда пустише на њега пчеле, осе и стршљенове, да би изуједан био приморан принети жртву идолима. Али јуначни страдалник се не одрече Христа, иако је, страшно изуједан по целом телу, толико отекао да је био изгубио изглед човечји. - Видевши све то, па још посматрајући мужа моје сестре силно љута, да га ни сестрине сузе ни рођачка веза не могаху смирити, ја му оставих све и побегох у ову пустињу. И полако вођен Богом ја дођох довде, нађох ову пећину, и воду у њој. И схватих да ми Бог даде ово место за обиталиште. И настаних се овде, и ту живим хранећи се урмама и одевајући се лишћем."
Док је светитељ ово причао, гле, долете гавран носећи цео хлеб, тихо га спусти пред њих, и одлете. Зачуђеном поводом тога блаженом Антонију свети Павле рече: "Ето, милостиви и човекољубиви Господ послао је обед нама, слугама својим. Шесдесет је већ година откако добијам половину хлеба, али због твог доласка Господ Христос удвостручи оброк војницима својим".
Пошто ови велики угодници добише хлеб, указујући један другоме поштовање, мољаху један другог да благослови хлеб и преломи. Свети Павле указиваше почаст преподобном Антонију као госту, а преподобни Антоније светом Павлу као домаћину и старијем по годинама. И дуго потраја међ њима овај спор, пун љубави. Онда блажени Павле узе хлеб с једне стране, a другу страну стави у руке оцу Антонију, и одмах се сам хлеб преполови, и сваки доби свој део. И седећи крај извора, слуге Христове једоше и наситише се, и пише са извора, чија је вода чиста и веома слатка, и узнесоше благодарност Богу. И севши опет, проведоше у разговору сву ноћ све до сванућа. А када свану, рече свети Павле ави Антонију: "Одавно знам за тебе, брате, да у овој пустињи живиш, и желех да заједно с тобом служим и радим нашем Господу. Али пошто дође час мога уснућа, који сам свагда жељно очекивао, желећи се разрешити и са Христом живети, то те Господ посла к мени да сахраниш моје ништавно тело и предаш прах праху."
Чувши то, Антоније ридајући, са сузама говораше: "He ocтави ме, оче, самог, већ ме узми за свога сапутника". - А он му рече: He треба да тражиш оно што је твоје, него што је ближњега. Је ли корисно теби да, оставивши бреме тела, идеш за Јагњетом ка небу? Али и осталој братији је корисно, да их ти још руководиш и утврђујеш. Још те молим, похитај, отиди у свој манастир па ми донеси мантију, коју ти поклони епископ Атанасије, да њоме обавијеш тело моје". - А ово блажени Павле искаше, не што му мантија беше потребна, јер није марио да ли ће његово тело бити сахрањено наго или покривено да иструли у земљи. Та он се толико година одевао палмовим лишћем. Али он је оца Антонија слао од себе у манастир, да би му душа на миру изишла из тела. Удиви се Антоније слушајући где блажени говори о Атанасију и његовој мантији, и као самога Христа у Павлу видећи, и Бога у њему живећег почитујући, не усуди се ништа више рећи, већ му ћутке и плачући целива очи и руке, и похита да изврши наређење. Пође дакле у манастир и против своје воље. Иако је био врло уморан телом, он ипак духом савлађиваше године старости своје. А када стиже својој келији, сретоше га његова два ученика, питајући га: Где си се толико време задржао, оче? - Он одговори: "Тешко мени, децо моја! Тешко мени грешноме, јер сам лажни монах, и само носим монашко име! Видех Илију, видех Јована у пустињи, и ваистину видех Павла у рају". - Ученици, жељни да што више чују од њега, мољаху да им прича о томе, али он стави себи руку на уста и рече: "Свему има време: има време кад се говори, има време кад се ћути". - И узевши мантију, не поседе нимало, нити узе храну за пут, већ одмах изиђе, хитајући кроз пустињу, да би светога затекао у животу. Јер се бојаше да не задоцни, и свети Павле без њега преда душу Господу.
А други дан у девет сати, путујући ава Антоније виде у ваздуху Анђелске Чинове и саборе Пророка, и Апостола, a y средини душу светога Павла, где, чистија од сунца, узлази на небо. И одмах паде на земљу, и посипајући главу песком ридаше и вапијаше: "Зашто ме, Павле, остави? Зашто одлазиш без последњег целива? Тек сам те удознао, а ти већ одлазиш од мене?" - А касније причаше блажени Антоније да је остатак пута тако брзо прешао, као да је на крилима по ваздуху летео; од брзог кретања ни осећао није да додирује земљу ногама. И одмах се обрете у пећини; и виде светога где клечи са рукама подигнутим к небу и главом уздигнутом. Па мислећи да је жив, и молитву твори, стаде се и сам молити заједно са њим. А кад прође један сат, и ава Антоније не чу молитвени глас његов, ни уобичајене уздахе, приступи му, и виде да је већ умро. И разумеде да тело светога мужа, и после смрти, одаје дужно поклоњење Богу коме је све живо. Онда са великим плачем и ридањем он целива свето тело његово, уви га у мантију, коју беше донео, и стаде, по хришћанском обичају, певати погребне псалме. Али беше у недоумици како да сахрани светитеља, јер не беше донео мотику да ископа гроб. И говораше у себи: "Да ли да се вратим у манастир по алат? путовање траје три дана. Или да останем овде? Али, без мотике не могу ништа да учиним. Ништа, остаћу овде, и умрећу као што треба, Христе, и последњи дах свој испустићу крај твог палог војника".
Док он тако помишљаше у уму свом, гле два лава наиђоше из унутрашњости пустиње ричући, као да плачу за изгубљеним светитељем. Антоније се најпре мало уплаши, затим видећи зверове где кротки као јагњад легоше крај тела светитељева и стадоше тужно рикати, као да кукају, он се удиви благој нарави тих зверова. И онда узеше лавови својим шапама копати земљу. Пошто ископаше гроб колико треба, они опет припадоше к телу светитељевом силно ричући, као да му дају последњи цедив. Затим приђоше преподобном Антонију, и лизаху му и руке и ноге, као да траже од њега благослов и молитве. А преподобни слављаше Христа што и многи зверови знају Бога, и говораше: "Господе, без Твоје воље ни лист са дрвета не пада, ни птица слеће на земљу, дај свој благослов овим зверовима, како Ти знаш".
И даде им знак руком да се удаље у пустињу. А кад се зверови удаљише, ава Антоније сахрани чесно тело светог и преподобног оца Павла, пpвог пустињожитеља, који се упокоји у Господу 342. године у сто тринаесетој години живота.
Пошто сахрани светитеља, отац Антоније проведе идућу ноћ на његовом гробу, плачући и молећи се. А сутрадан, при поласку у свој манастир, он узе одећу светога Павла, исплетену од палмовог лишћа. И дошавши у свој манастир, он све подробно исприча ученицима својим ради њихове духовне користи. А ону одећу од лишћа толико чуваше и почитаваше, да се двапут годишње облачио у њу: на Ускрс и на свету Педесетницу.
Нека нас светим молитвама обојице препободних отаца: Павла и Антонија, удостоји удела угодника својих Христос Господ наш, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КОЛИБАРА

У време благочестивог цара Лава Великога[3] бејаше у Цариграду, који је назван Новим Римом, један велможа војничког звања, човек богат и угледан, по имену Евтропије, са супругом Теодором. Они имађаху три сина. Два сина Евтропије даде да служе на царском двору, и они добише велике чинове. А трећег, најмлађег сина, по имену Јована, даде на науке. У дванаестој години својој Јован се међу својим вршњацима издвајао као врло паметан, тако да су се и сами учитељи дивили бистрини ума његовог и зрелости његовог расуђивања. Био је изврстан ученик не само световне него и духовне философије, јер је под утицајем Духа Светог, који је у њему дејствовао, био кротак, незлобив и смирен. А када му је преостајало време од учења, он није одлазио да се игра, као што то обично чине деца, већ је то време проводио у читању богонадахнутих књига и у посећивању цркве, ради молитве. Јер се срце његово већ поче загревати пламеном божанске љубави, и у учењу његовом распламсаваше се огањ. Ревност да служи Богу беше га захватила.
Једном приликом неки монах наврати у школу у којој се Јован учио. Кад га виде, Јован га упита: Одакле си, оче, и куда путујеш? - Монах одговори: Ја сам из обитељи Неусипајушчих (Неуспављивих)[4], а путујем у Јерусалим да се поклоним светим местима. Јован се одушеви, и стаде га распитивати о монашком животу, о молитви и посту, и о неућутном појању, и о другим подвизима и трудовима. А монах, видећи да је дечко озбиљан и паметан, исприча му потанко све обичаје и правила свога манастира. Пошто пажљиво саслуша монахово казивање, Јован му рече: Хоћеш ли се, оче, опет вратити у свој манастир, или ћеш остати у Јерусалиму? - Монах одговори: Имам заповест од игумана мог да се вратим. Ако Бог да, вратићу се чим се будем поклонио светим местима. - Тада Јован ухвати монаха за десну руку и рече му: Имам једно духовно питање за тебе, оче. - И пошто се издвоји са њим, рече му: Чуј ме, оче, молим те, и смилуј се на мене, јер имам силну жељу да се повучем из многометежног света и служим Христу. Али родитељи моји мисле сасвим друкчије о мени, јер ме више воле него моју старију браћу. Они се паште око неког великог чина за мене, и хоће да ме жене. A ja сам толико пута у светој цркви слушао речи Божје, и сам сам, читајући књиге, схватио да је таштина све што је у свету, и да је корисно само једно: одрећи се света, и служити Христу у вашем монашком чину. Заклињем те дакле Богом, који хоће наше спасење, да ме при свом повратку узмеш одавде и одведеш у свој манастир. - Када ово инок чу, и осети да је то призив Божји у овом дечку, закле се да ће га при повратку узети са собом.
Пошто инок отпутова у Јерусалим, блажени Јован, жељан еванђелског живота, замоли своје родитеље да му набаве Еванђеље, из кога би се учио Христовим речима и тако могао творити дела Христу угодна. Родитељи се веома обрадоваше таквој љубави свога сина за Свето Писмо, и одмах најмише једнога краснописца да лепо препише Еванђеље. Када то би готово, они оковаше Еванђеље златом и украсише драгим камењем, да њиховог сина привлачи марљивом читању не само сладост унутра исписаних речи Христових него и спољашња лепота књиге. И тако опремљено Еванђеље дадоше сину. Он га с љубављу прими, и ревносно га читаше, и наслађиваше срце речима Христовим. Сваким даном његова се љубав к Богу повећаваше, и он нестрпљиво очекиваше из Јерусалима оног инока, коме откри тајну срца свога.
Пошто прође много дана, дође с пута очекивани црноризац. Јован му се веома обрадова. Инок му рече: Ето, синко, као што ти обећах, ја дођох да те, ако хоћеш, водим у манастир. - Блажени Јован одговори: Благодарим Бога што те вратио здрава, и што ме је удостојио да понова видим твоју светињу. Ево, ја сам готов за пут. Али шта ћемо радити, ако ме родитељи не пусте? Знам, мајка ми је врло осетљива, и када сазна да хоћу да идем од њих, залиће земљу сузама; и силом ће ме задржати, и тако онемогућити остварење моје жеље. Стога те молим, оче, изађимо одавде кришом да нико од мојих познаника не примети мој одлазак и открије мој пут. - Инок рече: Урадићемо, синко, како хоћеш, да Бог испуни жељу срца твога. - И тако отидоше на морску обалу на пристаниште; нађоше лађицу, и замолише лађара да их одвезе у обитељ Неусипајушчих. Лађар потражи за то много злата, и говораше: Ја обично чекам да целу лађицу напуним товаром, па онда узимам мање за превоз путника. - Јован га упита: Колико узимаш за целу лађицу када је напуниш? - Лађар одговори: Узимам сто златника. - Јован му рече: Почекај, брате, за три дана, и ја ћу узети у најам твоју лађицу. - И пошто се договорише с њим, отидоше.
Успут Јован рече иноку: Најам за лађицу је велики. Али, много је боље да одем од родитеља а да они не сазнаду за мој одлазак. Идем дакле до родитеља да их замолим да ми даду злата тобож за неку веома потребну ствар. - Инок му одговори: Иди, синко, и нека Господ добру мисао твоју води по својој вољи.
Јован оде својој кући, и рече мајци: Госпођо мати моја, замолио бих вар за један поклон, али не смем. - Мајка му рече: Реци, чедо моје, шта желиш. - Јован јој рече: Сви моји вршњаци што са мном уче школу, не једанпут и двапут већ много пута звали су ме к себи на обед, a ja их ни једном не позвах к себи и не узвратих им како треба, због чега их се веома стидим, па већ ни у школу не могу да идем од стида. Молим вас дакле, дајте ми онолико новаца колико би ми било довољно да почастим своје другове. - Мајка му одговори: Почекај, чедо, до сутра, и ја ћу рећи твоме оцу да ти да што ти треба. - И исприча мужу све што јој Јован рече. А он, волећи сина много, даде му сто златника.
Ово би по промислу Божјем, да би се добра намера светога дечака остварила. А кад родитељ даде злато сину, одреди му једног верног слугу да будно пази да он као дечак не потроши новац на непотребне ствари. Добивши новац и пратиоца, Јован се обрадова, и оде с пратиоцем на морску обалу, говорећи: Хајдемо да потражимо и купимо добру рибу. - А приближавајући се лађици, он посла пратиоца у школу, рекавши му: Иди и види, да ли се моји другови скупљају, па дођи овде да ме известиш. - Када пратилац оде, Јован са иноком уђе у лађу, даде уговорену суму злата, и отиснуше се од обале на море. А Јован беше понео са собом и Еванђеље што му родитељи беху подарили, и читајући га тешаше се.
Када се пратилац врати из школе на обалу тражаше Јована по обали, али га не нађе. Па помисливши Да је Јован отишао дома, дође и он дома и упита господаре своје за Јована. Но пошто не беше дома, стадоше га одмах тражити на све стране. Тражише га много дана, не само у Цариграду, него и по околним местима, али га нигде не нађоше. И би у Евтропијевом дому плач и ридање велико за љубљеним сином Јованом.
А за време Јованове пловидбе по мору, Бог му помагаше на путу, јер учини те дуваху повољни ветрови, и лађица убрзо стиже до свете обитељи Неусипајушчих. Када уђоше у обитељ, онај инок исприча игуману Маркелу и братији све о дечаку Јовану, са каквом вером и ревношћу иште да се обуче у монашку одећу и служи Господу. Игуман пак, видећи дечка да је врло млад, рече му: Чедо, ти ниси у стању да подносиш монашке трудове и постове, јер си млад. Поред тога, у нас постоји и обичај да одмах не постригавамо дошљаке, него их прво подвргавамо дуго времена пробама, да видимо да ли су лени и развратни. Ако дакле желиш да с нама монахујеш, треба најпре доста времена да поживиш без монашког чина, и да испиташ наш живот, и да опробаш себе да ли можеш такав јарам понети или не. - А блажени Јован паде игуману пред ноге, кроз силне сузе говорећи: Молим ти се, оче, да ме данас пострижеш. He гледај на моју младост, већ на свесрдну жељу моју, јер свим срцем желим да се у анђелски лик ваш обучем. He одбијај молбу моју, него ме ради пресвете, једносушне и животворне Тројице прими и уврсти у монахе. - Видећи такву жељу његову и сузе, и провидећи благодат живећег у њему Духа Светог, игуман га одмах прими и постриже. И нареди да га искусни старци руководе, и да проходи манастирска послушања.
Пошто доби оно што је желео, Јован са ревношћу и смирењем извршиваше све што му наређиваху. И приморавајући себе на монашке подвиге, он с дана на дан напредоваше из силе у силу. И за кратко време толико успе у врлинама да превазиђе и остале који израније монахују. И постаде свима узор непрестаног мољења Богу, кротког послушанија, трпељивог и безмерног пошћења. Јер често је живео само од причешћа пречистим и животворним Тајнама Христовим, не кушајући ништа више у току многих дана. Томе се и сам игуман дивио, и говорио му: Чедо, ти си млад, зашто си такве трудове узео на себе? Пази да од прекомерног поста не ослабиш телом и нарушиш своје здравље, и тако онеспособиш себе за даље подвиге и служење Христу. - A он клањајући се одговараше са уобичајеним смирењем: Оче свети, опрости мени непотребном слузи, и моли се за мене леног и немоћног, да ме Господ укрепи на подвиге, и да ми помогне у немоћи мојој.
Тако се блажени Јован подвизавао у овој обитељи шест година. Тада навали на њега непријатељ добра, ђаво, желећи да га раслаби у подвизима, да га саплете, и скрене с доброга пута вршења заповести Господњих. Стога му убаци ђаво у душу мисао о родитељима, да би сажаљењем сломио срце његово. Потсећајући га на велику љубав оца и мајке коју су имали за њега, та му мисао говораше: Шта сада твоји родитељи раде без тебе? Како страшно тугују и жале и плачу за тобом, јер не знају куда си отишао. Отац плаче, мајка кука, браћа тугују, рођаци и ближњи жале за тобом, и сав је дом оца твог у великој жалости због тебе. - Још га потсећаше лукави на богатство и славу родитеља, и на углед браће, и на разне сујете овога света. Такве га мисли дан и ноћ непрестано смућиваху. И он силно ослаби телом, да је једва жив био. С једне стране од великог уздржања и монашких подвига, а с друге - од смутљивих помисли страшно усахну снага његова и тело његово постаде као трска ветром повијана. Приметивши ту његову изнемоглост, игуман му рече: He рекох ли ти, чедо, да Бог не тражи од својих слугу прекомеран труд, него жели да сваки према својим моћима служи Њему у славу светог имена Његовог. А ти ме, чедо, ниси послушао, и ето већ си изнемогао од прекомерног поста и подвига који су изнад твојих моћи. - Јован му одговори: Није ме пост сасушио, оче, нити подвизавање раслабило, него помисли, убациване од лукавога, које ме дуго време и дан и ноћ смућавају. - И откри игуману све помисли своје о родитељима и о кући. На то му игуман рече: He рекох ли ти у почетку, чедо, да су велики подвизи монашки, и трудови многи, и вражја искушења и напади неисказани? - Рекавши то, игуман се расплака, и плакаше дуго због Јована. А Бог, који све удешава на корист, на неки тајанствени начин стави до знања игуману да не спречава Јована да отиде родитељима, јер смераше да у њему прослави вољу Своју.
И благослови игуман Јована да иде куда хоће. Притом га поучи да се добро чува од вражијих замки, да би му пут био без мане. А Јован рече: Ако и к родитељима својим отидем, ипак ћу и тамо помоћу Божјом и вашим молитвама размрскати главу врага мог и обелоданити његову немоћ. - И оде у своју келију да се спреми за пут. А његово спремање не беше друго до: молитве, сузе, уздисаји, поклони, да га Господ не препусти врагу да му се сити, него да сам Он управи пут његов по Својој благој и савршеној вољи, како зна и како жели.
Изјутра дође Јован к игуману, паде му пред ноге молећи га да се не љути на њега што одлази из манастира, него да му за успут са очинским благословом подари и своје свете молитве. Тада игуман сазва к себи сву братију, и обавести их да Јован хоће да иде од њих, и нареди им да се моле за њега. А Јован говораше братији: Знам да ђаво хоће да ме одведе из овог светог места, да бих видео своје родитеље. Али надам се у Бога, и у свете молитве ваше, да ћу и родитеље видети и ђавола ногама својим згазити, и лукавство његово развејати. - Затим сви уђоше у цркву, и са сузама сатворише молитву за Јована. А игуман, благосиљајући га, рече: иди, чедо, у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека ти је Господ наш Исус Христос сапутник, и нека Он по Својој вољи управља пут твој! - Тако и сви остали оци, подигавши руке своје, благословише га. А он, пошто их све целива, рече: Спасења вам желим, оци и браћо! спасења ти желим, благословена дружино! спасења вам желим, добри подвижници! Ви ме с љубављу примисте у своју заједницу, које се сада лишавам, јер сам недостојан да с таквим богоугодницима живим. - И рекавши то, изађе из манастира и оде својим путем.
Пошто одмаче од манастира за једну стадију, осврну се и, угледавши манастир, заплака горко. Затим клече, и мољаше се Богу ридајући и сузе ронећи. И пошто се дуго молио, устаде и настави пут поверавајући себе Богу и предајући се Његовом промислу и заштити. На путу срете једног убогог човека, одевеног у кошуљу, и рече му: Видим, брате, да ти је одећа веома вета и подерана. Молим те, дај ми је, а ево ти ова моја, боља је. - Убоги се обрадова томе, и одмах скину кошуљу своју и даде је Јовану, и он му даде своју лепу одећу. А када се блажени Јован приближи Цариграду, угледа издалека дом својих родитеља, и баци се лицем на земљу молећи се и говорећи: Господе Исусе Христе, немој ме напустити! - Беше већ сумрак, и свети Јован почека на том месту док падне ноћ. A y поноћи стиже пред врата својих родитеља, па се опет баци на земљу, говорећи: Господе Исусе Христе, ево дома мога родитеља, који сам желео да видим. Али, нека због њега не отпаднем од благодати Твоје. Молим Ти се, Господе, пошљи ми одозго помоћ и силу да победим ђавола, и не допусти да ме он искуша и савлада, већ ми дај да на овом месту живот свој добро окончам.
Тако се молећи, остаде до сванућа. А када свану, отвори се капија, и изиђе управитељ дома, који беше старешина над осталим робовима. Угледавши сиромаха, обученог у кошуљу, упита га: Ко си ти, и одакле си? И како си се усудио да дођеш овде? Сместа одлази одавде, јер господари моји имају овде пролазити. - А блажени Јован му смирено рече: Као што видиш сиромах сам човек, и немам где главе склонити. Стога те молим, гocпoдине мој, сажали се на мене, и не отерај ме одавде, већ ме остави да у овом ћошку боравим. Ја никоме никакво зло не чиним. He забраниш ли ми да овде боравим, и смилујеш ли се на мене, ти ћеш од самог Бога доживети милост. - И управитељ се сажали се на њега, и остави га ту да борави.
Мало касније појавише се родитељи његови из дома, идући у цареву палату. Угледавши их, блаженоме навреше сузе, и рече у себи. Ето, испуни ми се жеља: видим своје родитеље. Али нeћeш се обрадовати, ђаволе, јер благодаћу Господа мог ни у шта не рачунам твоје распаљене стреле против мене. - И опет уздахнувши к Богу, рече: Господе Исусе Христе, немој ме никако остављати! - И борављаше тамо у једноме ћошку крај капије, лежећи као Лазар, или као Јов на буњишту. А отац његов, видећи јаднога сиромашка где лежи крај врата, стаде му са своје трпезе слати храну, говорећи: Велико је трпљење овога сиротана, јер и зиму и врућину, и мраз и кишу подноси без покривача. Заиста је таквих царство небеско. А Бог је моћан да и нас спасе њега ради; и зато га је послао к нама, да бисмо се, указујући му милост, и сами удостојили милости од Бога. Ко зна да се у таквој беди не налази наш мили син Јован, за кога не знамо где се налази. Да чинимо дакле овоме сиромаху што бисмо желели да други чине нашем сину.
Једног дана изиђе мајка његова из дворишта, и угледавши убогог Јована где у прљавим дроњцима лежи на ђубришту, згади се силно на њега, и нареди слугама: Вуците одавде овог одвратног човека, јер не могу да пролазим овуда, ако он ту буде лежао. - И слуге га одмах зграбише, и одвукоше на друго место. А блажени издалека гледаше на врата дома оца свога. Видевши једном где на врата изађе управитељ дома, викну га к себи, и рече: Молим те, господине мој, као што си се у почетку смиловао на мене, тако се и сада смилуј: начини ми малу колибу, да ме не би видела госпођа ваша, и да бих имао мало заклона од мраза.
Он услиша његову молбу, и убрзо му направи малу колибу, у којој борављаше свети молећи се непрестано Богу. А отац му сваки дан слаше храну коју он с благодарношћу примаше и раздаваше другим сиромасима који долажаху к њему, сам пак стално гладоваше и жеђоваше, и великим уздржањем и постом толико сасуши тело своје, да су му се могле кости избројати. У таком трпљењу преподобни Јован проведе три године, не обелодањујући својим родитељима да је син њихов. А после три године преблаги и човекољубиви Господ наш Исус Христос погледа на смирење и трпљење слуге Свога, и желећи да учини крај његовим патњама и трудовима, јави му се у вићењу, говорећи: Радуј се, Јоване, јер си се уподобио возљубљеном ученику мом Јовану девственику пошто си све оставио и у чистој девствености мени следовао. Ево, већ се заврши подвизавање твоје, и дође крај многим патњама твојим: кроз три дана ти ћеш доћи к мени и настанити се у одморишту Преподобних.
Пренувши се од виђења, Јован се стаде с плачем молити Господу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што хоћеш да мене недостојног удостојиш одмора праведних. Но молим Ти се, Господе, сети се и мојих родитеља, и смилуј се на њих по великој милости Својој, и очисти грехе њихове, јер си Ти једини добар и многомилостив.
Пошто се тако помоли Богу, позва гореспоменутог службеника родитеља својих, управитеља дома, и речу му: Од почетка па све до овога часа ти си био милостив према мени. Молим те, господине мој, буди милостив до краја. Само још једну молбу имам на тебе: Отиди и реци господарици вашој ово: Онај убожјак, кога си наредила да отерају од капије, моли те преко мене, говорећи: He презри мене убогог него, сећајући се Господа Христа, имај снисходљивости те дођи до мене, јер ти имам нешто важно казати.
Управитељ оде и извести господарицу о поруци убожјаковој. А она рече: Зар и убожјак има нешто да каже мени? Та ја не могу ни да погледам на њега, а он још хоће да разговара са мном! - И обавести о овоме мужа. А муж јој рече: Иди, жено моја, не гнушај се сиромаха, јер сиромахе изабра Бог. - Али она не послуша мужа, и не хтеде отићи.
Преподобни Јован опет поручи, говорећи: кроз три дана ја ћу умрети, а ти ако не будеш хтела да ме видиш и да разговараш са мном, горко ћеш жалити. - Али она се опет не хтеде одазвати позиву убожјака. Но ипак се дуго бораше са мишљу о томе, говорећи у себи: Шта хоће тај убожјак да ми каже? - Затим се једва реши да отиде до њега, имајући у виду да му се приближава смрт, и желећи да чује од њега какву новост. Онда изиђе пред кућу и нареди слугама својим да убожјака донесу пред њу. Јер преподобни Јован бејаше веома болестан и не могаше ићи. Због тога га донесоше пред мајку његову. А он покри лице своје, да га мајка не би познала. И стаде јој говорити овако: Госпођо, већ је крај услугама које сте ми чинили, и награда вам је спремљена за милостињу, као што Господ рече у Еванђељу: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40). A ja као убог и који ништа немам, хоћу да ти оставим један благослов. Али те најпре молим: закуни ми се да ћеш учинити оно што ти будем рекао, и онда ћеш благослов добити. - И она му са заклетвом обећа да ће учинити оно што јој буде рекао. Онда преподобни Јован рече: Молим те, госпођо, да наредиш да ме, пошто умрем, сахране на истом месту где је моја колиба. Али немој издавати никакво наређење да ме облаче у неку другу одећу; нека ме сахране у овим дроњцима у којима сам сада. Јер нисам достојан чеснијег места и боље одеће. - Рекавши то, извуче из недара Еванђеље и даде јој га говорећи: Ово нека ти буде утеха у овом животу, и добри пут ка будућем животу теби и мужу твоме, а господину моме.
Примивши Еванђеље, она га стаде окретати и са сваке стране разгледати, говорећи: Овакво је било оно Еванђеље што га господин мој украси и даде сину нашем. - И отрча те га показа мужу свом. Он га познаде и рече: Заиста је то баш оно Еванђеле које дадох возљубљеном сину нашем. Хајде да га питамо, откуда му оно. He зна ли што о чеду нашем Јовану? - И одоше к њему обоје; и питаху га говорећи: Заклињемо те светом и животворном Тројицом, реци нам, откуда си узео ово Еванђеље? и где је наш син Јован? - А он, не могући више патње срца скривати и сузе задржати, рече: Ја сам син ваш Јован; и то је Еванђеље што ми ви дадосте. Ја сам био узрок ваше туге. Но Еванђеље, које ми дадосте, научи ме да Христа љубим и да стрпљиво носим Његов благи јарам.
А кад они то чуше, клекоше крај главе његове, и грљаху га, и плакаху дуго и дуго. Јер их у исти мах обузе и радост и туга: радоваху се, јер се љубљени син њихов нађе; туговаху срцем, јер се у таквом убоштву и беди нађе, и јер до тада не знадоше да је то он што пред вратима њиховим лежи. И слегоше се к њима сви суседи и пријатељи и познаници. И за тили час се градом пронесе вест да је Јован нађен. И сви се дивљаху, и слављаху Бога.
Пошто се то зби, преподобни Јован предаде душу своју у руке Господње. Јер тако би угодно Богу, да живот Јованов не буде при крају окаљан светским почастима и родитељском љубављу, него да он, који се одрекао света и није познао световно пријатељство, отпутује у надсветска насеља. Због тога га Господ и узе к себи. А мајка његова, заборавивши на своју заклетву, скиде с њега изанђале дроњке, и обуче га у скупоцене златоткане хаљине. И у том часу се изненада разболе, и би тешко болесна. А отац Јованов Евтропије рече: Треба да испунимо вољу сина нашег, јер он не жели да у тако скупоценим хаљинама буде сахрањен. - И свукавши с њега световне хаљине, опет га обукоше у оне бедне дроњке. И одмах се мајка Јованова Теодора исцели, и би здрава као и раније. А чесне и свете мошти преподобног Јована, као што је он молио, родитељи сахранише у колиби у којој је живео. Затим на гробу његовом подигоше цркву, и устројише велику странопријемницу, и све своје имање дадоше на збрињавање странаца и исхрану убогих. Потом и сами мирно скончаше, и бише сахрањени у цркви, коју подигоше, крај гроба синa свог.
Такво беше житије светог и преподобног Јована Колибара, такви подвизи и трпљења његова, које ради Христа поднесе; такво његово војевање с ђаволом, кога победи. А сада носи венац славе на небу у небеској Цркви, благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАНСОФИЈА

Овај свети беше из Александрије, син проконзула[5] Нила. Веома богат и способан син добротољубивог оца, он изучи све световне науке јелинске, и духовну науку Светога Писма. Пошто му отац умре, он своје огромно богатство раздаде сиромасима; и презревши све земаљско, удаљи се у пустињу да тражи и нађе Господа. У пустињи се подвизавао пуних 27 година, предавши се сав Богу кроз побожно тиховање и молитву. И ум свој узнесе на небо.
Августалије, мали август и управитељ Александрије, доби наређење од цара Декија[6] да гони хришћане. Огромне врлине светог Пансофија нису могле бити сакривене. Њега оптужише Августалију. Свети Пансофије предстаде Августалију, изобличи заблуде Јелина на основу њихових властитих митова, и развеја у прах схватање мучитељево. Стављен на страшне муке, свети Пансофије предаде дух свој Богу, и доби неувенљиви венац мучеништва, половином трећега века.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГАВРИЛА ЛЕСНОВСКОГ[7]

Овај преподобни Гаврило беше родом из Осечког Поља код Криве Паланке, а од родитеља врло богатих и благочестивих, који беху близу царских саветника. He имајући деце они дан и ноћ сузе проливаху и на коленима клечаху, узносећи Богу молитве са тихим срцем и иштући од Њега чедо. Бог, који изобилно дарује оне који му се моле, даде те им се роди дете, и оно беше неизрецива радост свима у дому. Пошто крстише дете, оно растијаше и крепљаше се Духом Светим. И када дође време да се учи књизи, родитељи га дадоше да се учи код учитеља. Будући врло бистро дете за кратко време изучи сва Света Писма, и особито Еванђелску књигу не испушташе из руку својих.
Када дође време женидби, родитељи га сјединише са девојком од доброг и царског рода. Но свети то никако не хтеђаше и руке на молитву Богу уздизаше да би му Он сачувао његову девственост. Даноноћно припадаше он на молитву, и тако молитвом победи све различите страсти. На те његове молитве и љубав би послан Арханђел Михаил, који брзо узе душу супруге његове. Тада светитељ умоли родитеље своје да га отпусте од куће, јер будући као неки тврди дијамант, он се уподоби Алексеју човеку Божјем. Родитељи га отпустише с миром, и преподобни тако пoђe од куће своје. Уз пут он срете некога ђакона по имену Тома, с којим се братски поздрави и седнувши на путу проведе с њим много времена у разговору. Затим он леже и заспа мало на томе месту. У сну му се јави Анђео Господњи, и рече му: Устани и иди на поље Осечко, на место које ћу ти показати, и тамо сагради храм рођењу Пресвете Богородице. Уставши од сна светитељ отиде натраг и исприча све родитељима својим. Дознавши за такав сан родитељи му дадоше довољно блага за сваку потребу, и он подиже храм на реченом месту и веома га украси.
И опет после тога дође преподобни у манастир Лесновски да се тамо замонаши. Дошавши у манастир поклони се игуману, а игуман видевши га, запита га: Зашто си чедо дошао овамо? A он исприча и каза игуману све подробно. Игуман га онда прими у манастир и много дана пробаше га различитим искушењима, док не виде његово смирење и трпљење и његово подвижништо у молитви, и тако га постриже у анђелски образ. Пошто прође мало времена, припаде преподобни к игуману с молбом да му да благослов за неки скит близу манастира у долини према Злетову. Пошто му игуман даде благослов, преподобни оде тамо и доста дана проживе у ћутању и самоћи и неспавању. Једино лијаше сузе дан и ноћ и молитву Богу усрдно узношаше, као некад Авељ своје жртве Богу. Мирјани који долажаху светоме добијаху од њега исцелења од разних болести, а многи се и од демона исцелише. Но, због славе људске преподобни напусти и овај скит и пређе у место звано Луково, у неку малу шуму, и тамо проживе неко време. Ту шуму од људи нико не знађаше. Једнога дана деси се да неки пастир, пасући козе, виде преподобног где стоји на молитви, и дође к њему и паде на колена тражећи благослов од њега. Светитељ му рече: Шта желиш, чедо? А пастир уставши рече: Оче свети, због греха мојих све козе пропадоше од неке ватрушине. Молим те, Бога ради, помоли се за њих. Свети му рече. He бој се, чедо, Бог ће обратити жалост твоју на радост. А беше тамо близу камен ископан, пун воде од киша. Светитељ дође близу камена и клекнувши подиже очи и руке к небу и помоли се Богу, a затим прекрсти воду крсним знаком, захвати је из камена, даде је пастиру, и рече му: Узми чедо, и покропи козе. Узевши воду, пастир њоме покропи козе и оне све оздравише, због чега он усрдно захвали светитељу. Но, преподобни напусти и ту шуму и дође у далеку и непроходну гору, на планину звану Обли Врх, a пo грчки Стронгило. Тамо проживе дуго времена, и у посту и мучењу себе без сна живљаше, трпећи многе невоље и муке од ђавоље пакости. Но он молитвом прогањаше ђаволе, и утврди се против њих као добри и чврсти дијамант. Поживе он тамо око 30 година, и ту се престави у живот вечни[8]. Од братије нико не знађаше ову малу пештеру где почиваху мошти светога, и зато сви у велику невољу и бригу падоше мислећи да се он отселио у неку далеку страну.
После дужег времена јави се преподобни у граду Средец (=Софија) неком монаху званом Јосиф, пореклом русину. Овај монах беше смирен и од сваке светске ствари уздржљив, веома бодар у посту и молитви, и Богу угодан. Он дуго размишљаше да ли то виђење није нека прелест и оклеваше. Другу ноћ опет се јави преподобни и рече Јосифу: Послушај и поћи на Обли Врх и тамо ћеш наћи мошти, које пренеси у Лесновски манастир. - Монах се опет врло уплаши и опет ту ноћ не пође. Светитељ му се поново јави и трећу ноћ и рече: Бог ми је заповедио да ти кажем ово што ти казах. - Тада монах уставши отиде и исприча Митрополиту о том свом виђењу. Митрополит запита људе из оближњих села, да ли у тој епархији има брдо Обли Врх; а они му одговорише да нема таквог места у њиховој епархији. Митрополит тада написа другим епископима и питаше и њих у којем се крају или земљи налази Обли Врх. И стиже то писмо у Злетово. Епископ прочита писмо, распита се за то, и дознаде да се Обли Врх налази у његовој епархији. И извести о томе Митрополита. Митрополит тада узе монаха Јосифа и остале свештенике и презвитере и племиће и оде у Лесновски манастир. Он најпре отслужи тамо бденије. А када свану, Митрополит узе месног епископа, Јосифа и манастирског игумана и остале свештенике, и оде са њима на гору Обли Врх. Ту ноћ свети се опет јави Јосифу и рече му: Близу сам од тебе на левој страни. - Јосиф се одмах пробуди од сна и устаде на молитву. А када свану, Јосиф дође на речено место и нађе тамо мошти светога; и поклонивши се моштима Митрополит са епископом и игуманом и остали свештеници, монаси и кнезови. Из моштију исхођаше миомир као из крина благомирисног. Мошти бише пренесене у манастир Лесновски, и многи верници од њих добише исцељења од различитих болести. Много година почиваху мошти светога у овој обитељи, дајући онима који с вером долажаху брзу помоћ и исцељење од нечистих духова. У граду Кратову беше неки Јерменин, врло богат, но не имађаше деце осим једне ћерке, која имађаше десну руку суву. Дошавши у манастир, он се поклони моштима светога, и рука девојке истога часа оздрави. Тако и другом кнезу преподобни исцели слугу од нечистих духова.
После неког времена владаше у тој земљи Михаил, велики кнез Бугарски, који добро уређиваше власт и државу своју. Затим се овај кнез упокоји, а власт у држави узе Оливер Јован који беше врло леп у лицу а још лепши по души. Он беше први саветник и писар на двору српског цара Стефана Силног. Он имађаше велико усрђе и љубав према преподобном оцу Гаврилу. Манастир Лесновски имађаше малу цркву, те Јован, молитвама Архистратига Небеских Сила и преподобног оца Гаврила, подиже цркву врло високу и пространу, и украси је сваким украсом на молитве овог светог. Светитељ пак чињаше многа чудеса, a y земљи владаше мир доста година. Међутим после тога, завишћу ђавола, Турски цар Мурат подиже рат против Срба са 300.000 војника. Дознавши то Патријарх Бугарски у Трнову граду побоја се спаљивања моштију и зато дође и узе мошти преподобног те их пренесе у Трапезир и положи их у храму светих Апостола, где оне леже и до данас, и точе многа исцељења.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Преподобни Антоније Велики - први уредитељ монашког живота; пештера у којој се он подвизавао налазила се у јужном Египту, у дивљем и ненасељеном крају Тиваиде, на источној обали реке Нила. Празнује се 17 јануара.
2. Декије - римски цар, царовао од 249 до 251 године; био жестоки гонилац хришћана.
3. Лав I Велики - византијски цар; царовао од 457 до 474 године.
4. Манастир "Неусипајушчих" (Неуспављивих), о коме је овде реч, налазио се у Витинији, северозападној области Мале Азије. Он је био уређен по угледу на такав манастир у Цариграду, који је из Месопотамије био пренесен у Цариград и основан преподобним Александром при крају четвртога века. Устав и монашки живот досељеника овога манастира одликовао се нарочитом строгошћу. Свој назив манастир је добио од тога што су братија, подељени у 24 чреде према броју часова дана и ноћи непрекидно у два хора славили Господа, певајући лагано псалме Давидове, тако да се богослужење у том манастиру вршило непрекидно и никада се није прекидало. Такав исти манастир био је основан и у Витинији, близу града Состениула; основали су га ученици преподобног Александра Јован и Маркел.
5. Проконзулима су се називала лица која су управљала провинцијама римске државе.
6. Декије владао од 249 - 251 год.
7. Синаксарско житије препод. Гаврила Лесновског потиче из године 1330, а опширније житије каснијег је доба. Оба житија издао је Јордан Иванов, у "Бглгарски старини из Македонии", II изд. Софија 1931. стр. 394-400.
8. Преподобни Гаврило сe упокојио крајем 11. или почетком 12. века.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Сава, архиепископ српски. Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА БОГОСЛУЖЕЊИМА

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2022, Еп. нишки Г. Арсеније 2020, Еп. нишки Арсеније 2019, 

2. Преподобни мученици Оци Синајски и Раитски. Преподобни мученици Оци Синајски и Раитски, побијени од Сарацена, један у IV а други у V веку.

3. Свети Иларије, епископ поатијски. Ватрен борац против јереси Аријеве на Западу. Много је страдао због одбране Православља. Написао више списа, од којих је најважнији спис о Светој Тројици. Упокојио се у Господу 362. године.

4. Света Нина, просветитељка Грузије. Сродница светог Ђорђа великомученика и Јувенала, патријарха јерусалимског. Пошто јој се и отац и мајка, племићи кападокијски, замонаше, то она би васпитана под надзором патријарха Јувенала. Чувши за народ грузијски, девица Нина је одмалена желела да пође у Грузију и покрсти Грузијанце. Јавила јој се Пресвета Богородица и обећала јој да ће је одвести у ту земљу. Када јој Господ отвори пут, млада Нина заиста оде у Грузију где за кратко време стече велику љубав народа. Успе да покрсти цара грузијског Мириана, његову супругу Нану и њиховог сина Бекара, који после ревносно помагаху мисионарски рад Нини. Нина је успела да за живота прође сву Грузију и углавном да преведе сав народ у веру Христову, и то баш у време страшног гоњења хришћана од стране цара Диоклецијана. Одморила се од многих трудова својих и упокојила у Господу 335. године. Гроб јој се налази у Самтаврском храму. Чинила многа чудеса и за живота и по смрти.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ првог Архиепископа Српског

УВОД У ПРЕДГОВОР

Историја личности неизмерно је сложенија и замршенија од историје догађаја. Догађаји су обично резултанта стваралачких сила личности које су скоро увек невидљиве. Човек је видљив, али су невидљиве оне духовне силе које делају из њега и њиме. Зато је несравњено теже писати историју човека, ма ког човека, него историју догађаја. Многи историчари пишу историју слажући догађај на догађај, као циглу на циглу. И добија се грађевина мртва и пуста, у којој се не виде оне духовне силе које кроз грађевинаре историје стварају историју. Међутим, историја рода људског, на крају свих крајева, није друго до живот људских бића која сачињавају род људски. Тако и историја ма које људске личности није друго до живот те личности. А живот у страховитој сложености и замршености својој захвата и обухвата безброј невидљивих стваралачких сила, које тајанствено и загонетно уткивају себе у сва ткива човечијег видљивог и невидљивог доживљавања себе као људског бића, као људске личности. Дела човекова су само плод на дрвету његове личности, плод чија се тајна скрива у невидљивом психофизичком корењу, којим је човекова личност тајанствено повезана са свима видљивим и невидљивим световима.
У новије доба у Европи преовлађује код историчара рационалистичко-позитивистички критеријум историчности збивања у роду људском. Све што не може да се утисне у епрувету тог критеријума проглашује се за нестварно, митско, легендско. Све што не може да се подведе под то мерило - није исторично. Све што није у сагласности са тим мерилом - легенда је, мит је, измишљотина је.
Добровољни робови овог рационалистичко-позитивистичког мерила историчности, разни Штрауси, Ренани, Шлајермахери, Древси, Фојербаси, Харнаци, Маркси, и њихови многобројни некритични трабанти, толико су унаказили најглавније личности људске историје, да их је тешко и скоро немогуће препознати. Мерен њиховим мерилом - какав изгледа Христос, та најисторичнија личност људске историје! Нико у историји рода људског није створио тако свевредносну и свепреображајну револуцију као Господ Христос, револуцију која већ две хиљаде година траје изазивајући све спасоносне преображаје и неизмерно важне догађаје, па ипак Он за историчаре рационалистичко-позитивистичког типа све је друго само не Богочовек. Међутим и Христос и Његово дело у историји рода људског може се логички објаснити једино тиме што је Он Богочовек, а не само човек, па макар и најмудрији и најгенијалнији и најбољи и најсавршеннји и најмоћнији и најправеднији и најидеалнији човек.
To што историчари рационалистичко-позитивистичког типа чине са Христом, чине и са христоносцима. Класичан пример тога код нас јесте случај Светога Саве, тог најсавршенијег христоносца у историји српскога рода. Читајући радове ових историчара о Светоме Сави, ви обично наилазите на мртву схему Светога Саве, али не и на објашњење тајне његове свете личности. У њих нема ни трага од објашњења које су то стваралачке силе преобразиле кнежевића Растка у светитеља Саву и начиниле га бесмртним владарем српскога народа. Они величају Светога Саву и као просветитеља и као архијереја и као државника и као родољуба и као књижевника и као богослова, али систематски прикривају или одричу или превиђају оне стваралачке духовне силе које су Светога Саву начиниле и великим просветитељем и великим архијерејем и великим државником и великим родољубом и великим књижевником и великим богословом. Иако су им Доментијан и Теодосије главни извори о Светом Сави, јер других уствари и нема, они, робови свога рационалистичко-позитивистичког критеријума, узимају од њих само оно што може да стане у оквире тога критеријума, а све остало што говори о Господу Христу и Његовим свестваралачким и свепреображајним силама у личности и раду Светога Саве, они називају - легендом, фанатизмом, легендарним причањем, легендарном сценом, светлом легендом, легендом средњевековном.
Тако радећи, скоро сви наши историчари, на челу са Станојем Станојевићем, Андром Гавриловићем, Милошем Црњанским, дају нам мртву схему личности и рада Светога Саве. У самој ствари код њих и нема Светога Саве, јер се њима хоће Растко и Сава, само без Христа. А Свети Сава без Господа Христа, то је најувредљивија бесмислица српске историјске науке. Та у чему је главна сила и моћ, главна свесила и свемоћ Светога Саве? Једино и само у чудесном и чудотворном Господу Христу, вечно живом и животворном Богочовеку. Без Христа, Растко би заувек ocтao Растко, и никад не би постао и остао Свети Сава, света и бесмртна савест српскога народа,
У сваком светитељу Господ Христос је све и сва и у његовој души, и у његовој савести, и у његовом срцу, и у његовом животу, и у његовом раду. To je и психологија и онтологија светитељства уопште, и сваког светитеља посебно. To je, нема сумње, психологија и онтологија и Светога Саве. Али од те онтологије и те психологије нема ни трага код наших историчара, те њихов Свети Сава уствари и није историјски Света Сава, већ Свети Сава пресаздан и прерађен према њиховим рационалистичким схватањима, у којима нема места за оно што је Светоме Сави све и сва у свима световима: за - Господа Христа. Ма колико трагали код наших историчара, ви нећете наћи у њих оног дивног кнежевића Растка, који је као монах Сава даноноћно сагоревао у христочежњивим подвизима вере, молитве, поста, љубави, милосрђа и осталих светих врлина еванђелских, вођен и руковођен светим начелима непогрешиве православне педагогике и методике. У наших историчара нема ни помена о оној савршеној духовној архитектоници, вековима разрађиваној и примењиваној од стране свих православних подвижника, по којој је и христољубиви монах Сава прерађивао и преображавао себе даноноћним христочежњивим подвизима у христоносног праведника и христоликог светитеља. И тужно сазнање ври у нама: нашим историчарима као да је главни циљ - да што више прикрију Христа у Светоме Сави, да Га потисну и истисну из њега, и чудесног христоносца светитеља Саву прикажу великаном без Христа.
Али тиме су они баш и унаказили Светога Саву. Зато њихов Свети Сава и не личи на историјског Светог Саву, на тог јединственог и ненадмашног, светог и бесмртног владара српског народа и српске историје, који и данас, као и до данас, влада савестима и душама свих правих Срба, ма где они били. А оригинални лик историског Светог Саве, сав вечножив, христолик и христоносан, у свој пуноћи своје чудесне и чудотворне историске стварности и непосредности, налази се код његових првобитних животописаца: Доментијана и Теодосија. Они нам казују главну тајну личности Светога Саве и откривају оне духовне стваралачке силе које су од Растка начиниле Светога Саву. Они нам верно приказују и убедљиво показују како се Растко упражњавањем светих еванђелских врлина преобразио у светог христоносца и богоносца Саву. Верни физичким и духовним чињеницама, они нам као непосредни и веродостојни сведоци еванђелски савесно снимају и приказују сав духовни развој Светога Саве, од првобитних зачетака до потпуне зрелости. Зато се ја у овом свом раду о Светоме Сави у свему главноме и ослањам на њих.
Историчари рационалистичко-позитивистичког типа хоће све да објасне човеком и по човеку, увек под свесном или несвесном наркозом старог софистичког критеријума: "човек је мера свих бића и ствари", - критеријума који је кроз ренесанс постао главни критеријум европског хуманизма, како философског тако и религиозног и научног и уметничког и етичког и социјалног и политичког. Робујући том критеријуму, ови историчари одбацују учешће свега надрационалног, надприродног, божанског у историји рода људског уопште и у животу сваког човеса посебно. Међутим живот, у свима безбројним нијансама својим, није друго до непрекидно преливање надприродног у природно и природног у надприродно, небеског у земаљско и земаљског у небеско. Узмите само ово: колико је потребно неба и свега небеског за клијање, рашћење и сазревање једне травчице на земљи, а камоли за живот човека и рода људског уопште! За рашћење и бескрајно усавршавање душе људске потребно је не само небо и небеса над небесима, већ сав Бог са свима Својим божанским савршенствима. Зато је сав Бог и постао човек, и јавио се у нашем човечанском свету као Богочовек Христос, и занавек остао са нама и међу нама у светој Цркви Својој.
Силом неодољиве и очигледне историске стварности Својих Богочовечанских истина, закона и сила у земаљском свету, Богочовек је променио све вредности и сва мерила људска. И од Њега, и због Њега, важи нови критеријум у свету човечанском, критеријум непогрешив и свеистинит: Богочовек је мера свих бића и ствари. - До Богочовека Христа могао је и важити критеријум: "човек је мера свих бића и ствари"; од Њега, свекритеријум постаје неостарива и свеистинита истина: Богочовек је мера свих бића и ствари. - Ето, у томе је сва разлика између хришћанског и дохришћанског, нехришћанског и ванхришћанског света.
Примењујући нехришћански критеријум на личност и живот светог христоносца Саве, историчари рационалистичко-позитивистичко-хуманистичког типа одричу у Светоме Сави све што је богочовечанско, зато њихов Свети Сава и није прави Свети Сава, већ унакажени, обезбогочовечени Свети Сава. Замислите, шта би остало од Христовог Еванђеља да су га писали историчари овога типа? а шта тек од Дела Светих Апостола да су их они написали? - Скоро ништа, јер би из њих они избацили све што је богочовечанско, божанско, надприродно, чудесно и чудотворно. А Еванђеље, а Дела Светих Апостола су образац хришћанске историје, првоисторије; у њима је све божанско човечански реално, и све небеско земаљски стварно.
Од појаве Богочовека Христа у нашем земаљском свету дароване су роду људском све божанске, небеске силе за његов богочовечански живот на овом парчету неба што се земља зове. Те божанске силе ступиле су у дејство са Господом Христом и делају све до данас на безбројне начине, тајанствено и чудесно и преображајно и спасоносно. Оне су нарочито моћне и свемоћне у личностима светих Божјих људи, као што су свети апостоли, свети мученици, свети оци, и сви свети исповедници имена Христова. Међу такве у српском роду спада на првом месту Свети Сава. У њему су богочовечанске стваралачке силе Христове дошле до свог најсавршенијег израза у роду нашем. Зато је личност његова и најтајанственија и најмоћнија и најсавршенија међу Србима свих векова. Стога моја грешна и мутава душа са побожним страхом и молитвеним трепетом приступа овоме раду о Светоме Сави, имајући једну једину свесрдну жељу: да верно прикаже у главним потезима личност, живот и рад највећег христоносца и богоносца рода српског, и најсветијег и највидовитијег челника српских душа и српских савести и у овом и у оном свету.

ПРЕДГОВОР

Живот се увек прелива изнад свих људских речи и појмова: по нешто од живота уђе у људске појмове и речи, али већи део остане покривен и сакривен неком бескрајном тајанственошћу божанском. И разум људски захвати и схвати нешто-нешто од живота, док многе бескрајности живота остају изнад разума људског, неухватљиве и несхватљиве за њега.
To важи за живот, и тајну живота уопште; утолико пре, и несравњено више, то важи за свети живот. Сам по себи живот је својом суштином од Бога; а свети живот је сав од Бога, сав - од врха до дна, од почетка до краја. Но божанско се може схватити само божанским: божанским разумом оно што је божанско, Богом оно што је од Бога. Зато свети апостол благовести: Ми примисмо Духа који је из Бога, да знамо шта нам је Христом даровано од Бога (ср. 1 Кор. 2, 12). Једино Духом Светим људи могу сазнати и схватити оно што је од Трисветог Бога и Господа. Сам дух људски, одвојен од Светога Духа Божјег, никада није у стању да то сазна и схвати. Он се мора родити и препородити Духом Светим, да би то могао сазнати и схватити. А то бива када човек сав свој ум и сав свој разум помоћу благодатних врлина еванђелских сједини са умом Христовим, умом Богочовечанским, умом Цркве, те са светим и превеликим апостолом може рећи: Ми ум Христов имамо (1 Кор. 2, 16).
To je разлог што се само Духом Светим може схватити, и објаснити, и усвојити свети живот светитеља Божјих. Јер у њима је све од Бога. Светитељи су тиме светитељи што су помоћу богољубља свим бићем својим везани за Једино-Светог - Тросунчаног Бога и Господа: душа им сва извире из Бога, тако и ум и разум, тако и воља и савест, тако и сила и снага, тако сав живот. Они нису своји већ Божији: свом душом својом, свим срцем својим, свом снагом својом, свом мишљу својом, свом вољом својом, они припадају Богу. Они су своји себи само Богом; јер уколико су Божји, утолико су своји. Вером, љубављу, надом, молитвом, постом, кротошћу, смиреношћу, трпљењем и осталим врлинама еванђелским они преносе себе у Бога, и у Њему их божанска благодат прерађује, преображава, очишћује, освећује, охристовљује, обожује, и они постају "учесници у Божјој природи" (2 Птр. 1, 4). Тојест: "свети у свему живљењу" (1 Птр. 1, 15). Они мисле Богом, осећају Богом, воле Богом, хоће Богом, делају Богом, живе Богом. Иако телом на земљи, њихово је "живљење на небесима" (Флб. 3, 20), њихов је "живот сакривен с Христом у Богу" (Кол. 3, 3). Отуда божанске, бесмртне, свепобедне, чудотворне силе у њима: у њиховим мислима, делима, речима. Отуда они: све могу у Христу Исусу, који им моћи даје (Флб. 4, 13). Стога се њихове свете, чудесне и чудотворне личности не могу разумети чулним разумом, нити дела њихова, већ једино разумом охристовљеним, облагодаћеним, освећеним, одуховљеним, духовним: у коме је Дух Свети жива, стваралачка, мислећа сила, осећајућа сила, умујућа сила, освећујућа сила. , Јер и Онај који освећује, и они који се освећују, сви су од Једнога" (Јевр. 2, 11). Само Духовођени ум људски способан је да залази и рони у света и страшна тајанства Божја, "у дубине Божје" (1 Кор. 2, 10). A y светитељима су највеће дубине Божје. Само ум, очишћен од страсти и греховне таме, и освећен благодаћу Светога Духа, у стању је осетити, и схватити, и заволети оно што је свето, и живети њиме и ради њега. Само чисти могу познати Једино-Чистог. "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети", најпре: у светима видети, пошто Он у светима почива. И све божанско видети што је расејано по свима тварима Божјим.
Сваки светитељ је богоносац, у најпунијој мери у којој то човек може бити: јер Богом живи, Богом мисли, Богом осећа, Богом хоће, Богом дела. У њему: све је од Бога, у Богу, ради Бога. Светитељи су најочигледније, најпотпуније, најсавршеније богојављење, и зато најубедљивије. Богочовек Христос је свесавршено богојављење у обличју човечјем: видљиво обличје Бога невидљивога (Кол. 1, 15). А Њиме, и помоћу Њега, у већој или у мањој мери и сви христоносци, на првом месту светитељи. Што чистија срца и чистијег ума човек, то он све више осећа и увиђа. Упорни грешник то не увиђа, јер не види, пошто му је грех ослепио очи душе, и очи срца, и очи савести, те гледајући не види, слушајући не чује, умујући не разуме. Отуда толика саблажњавања о светитеље уопште, a o Светог Саву посебно. Јер чим људи чулнога разума покушају да објасне његову чудесну делатност, они се саблазне о њега, и унаказе га, и онакараде. A то стога, што највећег српског богоносца хоће да објасне без Бога, и највећег српског христоносца да објасне без Христа, и највећег српског чудотворца да објасне без Господа који чудотвори кроз њега.
На овакве мисли побуђује нас даровити животописац Светога Саве, хилендарски монах Теодосије, а преко њега мудри ученик Светога Саве, хилендарски јеромонах Доментијан. Монах Теодосије приступа писању Житија Светога Саве са таким страхопоштовањем и молитвеном узнемиреношћу као да приступа писању Светог Еванђеља. Уствари, он и приступа томе посредно, јер пише, и описује један живот који је скроз наскроз еванђелски. У том светом животу божанско и човечанско се непрестано проткивају, мешају, сједињују. Све човечанско се неосетно прелива и разлива у божанско; и обратно. Ту је све човечанско божански чудесно и дивно; а све божанско-човечански стварно и опипљиво. Као и све у Богочовековом Светом Еванђељу. Истинољубиви монах Теодосије сав je y неком усплахиреном муцању, јер заиста његова људска реч не може ни приближно достојно да изрази "оно што је стварно било"; њему је болно и тешко што мора да наглашава како он излаже "не нешто измишљено, него сушту истину". Ко је од Истине, осетиће истинитост његових искрених речи; ко је против Истине, Истина му неће наметнути себе силом, већ ће се тихо са небеском сетом повући од њега и уздисајно дошапнути небу: оглувео је од гордости и греха.
Сам дирљиви Теодосијев Увод у Живот Светога Саве то јасно потврђује:
"Ништавна разума, и немајући ништа у убогом дому ума свог, да бих вашем достојанству предложио достојну трпезу, пуну речи анђеоске хране, ја вас присне слуге богатог Владике и Бога, о оци, молим да Га молите: да ми из Својих неисцрпних ризница да реч која изобилује разумом, и језик јасан; a пре свега зрак светлости, да бих, очистивши њиме мрак душе и ума, могао ревносно испричати врлине живота свеблаженог Саве који је просијао у народу нашем. He иштем да га похвалим, јер је похвала праведнику од Господа, него иштем користи од њега и себи и другима. Јер када стари имађаху потребу да пишу животе изврсних мужева и да их поштују ради користи која од њих долази људима, утолико је то сада, последњем и лењивом нараштају нашем, у коме се већ приближава крај и мало је спасаваних, не само потребно него и веома пожељно да се ови пишу и што чистије поштују, да бисмо се - гледајући на животе њихове као на оживљене стубове који се високо дижу, и видећи како и колико изостајемо иза њих - постидели и савешћу себе осудили због лењости која је у нама те да бисмо се, поучавани од њих као останом потстицани, покренули макар и најмање ка врлини. Јер једва ако и многе и велике повести узбуде срце наше ка исправљењу живота.
"Тога ради и ја, покоривши се вашој отачаској заповести, предлажем повест о животу сада слављеног свеблаженог Саве, који се постио у Светој Гори Атону, а после био први архиепископ и учитељ српски. He пo причању само, састављао сам ово житије, него и по часним ученицима његовим, који са њим беху сапосници и у странствовањима сапутници и у путовањима сатрудници, који иза себе оставише стаду његовом написмено житије његово као пребогату ризницу, да би и други имали општење са блаженим оцем њиховим. He нешто измишљено ја предлажем овде ради похвале блаженог Саве, него сушту истину. И бојимо се да га многим похвалама пре не покудимо него ли похвалимо; штавише, бићемо срећни ако и оно што је стварно било могнемо јасно исказати, јер је он богат небеским похвалама, и божанским и анђелским, које ум наш као страстан и нечист није у стању изрећи. Но, молитвама његовим призивајући у помоћ Бога ја, по својим моћима, почињем повест о великом Сави оданде одакле треба: према корену потребно је тражити и младицу, и грозд ћемо наћи и узабрати не са трња него са лозе."

РОЂЕЊЕ И ВАСПИТАЊЕ СВЕТОГА САВЕ

Велики жупан српски, самодржац Стефан Немања, бејаше побожан, богобојажљив, убогољубив, храбар, и украшен незлобивошћу, правдом, милошћу и кротошћу. Његова супруга Ана, кћи грчког цара Романа, ничим не изостајаше од свога мужа у благим врлинама. Пошто им се родише многи синови и кћери, тиха и побожна Ана престаде рађати по промислу Божјем, као некада Лија Јаковљева (ср. I Мојс. 30, 9-21). Због тога обоје силно туговаху, и веома жуђаху душом да добију још једно чедо. И пошто се богомудро посаветоваше међу собом, они стадоше на молитву и са сузама завапише ка Господу: "Господе Боже Сведржитељу, Ти си у старини послушао Авраама и Сару и остале праведнике, који су се молили Теби да им даш порода, - услиши данас и нас грешне слуге Твоје, који Ти се моле: дај нам да нам се по вољи милосрђа Твога и по божанском промислу Твом роди мушко чедо, да оно бескрајном силом богољубивог доброверја Твог испуни своје отачаство, коме ми, слуге Твоје, по заповести Твога Божанства и Твојих светих апостола положисмо почетак, надајући се примити Твоју божанствену награду. И ако сатвориш милост слугама Твојим, ми Ти дајемо заједничке завете: од зачећа детињега разлучићемо се природне законите љубави и постеље, н сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота, извршујући светињу у страху Твоме".
И преблаги Господ, који је близу свима који Га истински призивају, услиши чисту молитву и ових праведника. И то би почетак неисказаних судаба Божјих које се тако очигледно показаше у животу преподобнога, чудесног и у самом роћењу, јер његово рођење би плод не само закона људске природе него и молитве. И родивши се по природи, као плод молитве, од Бога дарован, Богу се и намени. Обрадовани родитељи прославише Бога, и ускоро препородише своје чедо и водом и Духом, просветивши га божанственим крштењем, и дадоше му име Растко[1].
Када Растко поодрасте и ојача, родитељи га дадоше да се учи светим књигама. Имајући свагда велику радост због њега, и свагда узносећи Господу благодарне молитве, родитељи га богобојажљиво васпитаваху у сваком доброверју и чистоти. И бише начињене палате за његово пребивање, у којима он и борављаше. Имајући према њему натприродну безмерну љубав, родитељи увек гледаху на њега с ненаситом душом: јер лепотом тела и душе он превазилазаше сву браћу своју, и још као дете он задивљаваше све својом памећу, те сви говораху: "Ово ће дете бити неко ново знамење".
Васпитан у великој љубави, доброј вери и чистоти, и научен сваком богољубљу и доброј нарави, млади кнез у петнаестој години својој доби од својих родитеља један крај државе, куда би са велможама и својим вршњацима одлазио ради лова, трка и других забава.. Али младога Растка је срце вукло на другу страну: окусивши од разума божанствених светих књига, које је непрестано читао, он стече почетак мудрости - страх Божји, и из дана у дан све се више и више распаљиваше божанском љубављу, као додајући огањ на огањ својом ненаситом богочежњивошћу. Запаливши душу Духом Светим, он још у раној младости свим срцем поверова истинитој речи Господњој: "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; ко не узме крста свога и не иде за мном, није мене доетојан" (Мат. 10, 31; Лк. 17, 26). И својим чистим срцем и свежим и светлим младићким умом он разумеде да је овај живот пролазан, метежан и пустошан: царство и богатство, слава и сјај овога света су многометежни и непостојани; видљиве лепоте, обиље живота и срећа на земљи су као сенке; уживање у јелу и пићу, весеље, пировање, и све човечанско на земљи - таште је и нестварно. Наоружавши се Духом Светим, богоразумљем, девственошћу, великим уздржањем, чистом молитвом и духовном љубављу, Растко изабра десни пут: бављаше се читањем светих књига, ревносно отстајаше у цркви цела богослужења, љубљаше пост, избегаваше празнословље и неуместан смех, мрзаше непристојне речи и раскалашне песме које пожудношћу раслабљују младићку душу. Благ, кротак, љубазан према свима, он као ретко ко љубљаше сиротињу, и веома поштоваше монашки чин. Горећи Духом Светим, он се свагда мољаше Господу да му покаже пут спасења којим да иде. А сами родитељи његови, видећи његове узвишене врлине, осећаху се постиђени пред њим, младићем, и сматраху као да није од њих рођен него им је стварно подарен од Бога.

БЕКСТВО У CBETУ ГОРУ И ПОСТРИГ

Устремљен својом христочежњивом душом ка свему небеском, божанском, бесмртном, Растко се ревносно и упорно отимао и одвајао од свега световног, земаљског, пролазног. Будно пратећи побожна дела свога оца, мајке и стрица Страцимира у подизању задужбина: Студенице, Светог Николе, Топлице, Граца; и читајући побожне књиге и житија светих, млади Растко је суревњиво неговао у себи судбоносну жељу: да и он, по примеру пустињака и испосника, напусти двор свога оца, повуче се у свету тишину, и свега себе посвети Богу. Проводећи своје младићке дане у овој узвишеној и слаткој жељи, Растко је често и много слушао, нарочито од побожних монаха, који су ради милостиње долазили у Рашку и на Немањин двор, како тамо далеко на југу иза Солуна постоји једна планина одвојена од света, која се зове Света Гора, како тамо има много манастира, у којима живе многобројни монаси, који су ради Христа и спасења своје душе оставили свет, одрекли се свега телесног и земаљског, и посветили себе Богу, посту и молитви. Сем тога њему су казивали да тамо има много испосника, који живе по шумама, пећинама и урвинама, муче своје тело на разне начине и проводе тежак и строг живот у сталном посту и молитви, даноноћно служећи Господу Христу, да би осигурали себи живот вечни и блаженство вечно.
По навршеној шеснаестој години родитељи његови намеравали су да га ожене, а та намера је одлучно утицала на Растка да жељу душе своје претвори у одлуку и приведе у дело. Томе много допринесе долазак светогорских монаха баш у то време. На седамнаестогодишњег Растка нарочито је утицао један руски монах, који са другим светогорским монасима беше дошао на двор његова оца да проси милостињу. Овога божанствени младић узе насамо, каже животописац Теодосије, и распитиваше га о Светој Гори, пошто претходно доби од монаха обећање да никоме не прича његову тајну. А монах му исприча све о поретку пустињском: о општежићном животу по манастирима, и о засебном - по два или три заједно, и о усамљеничком - који проводе неки, удаљивши се, у посту и ћутању. Све му то исприча тачно, јер тај монах не беше прост него зналац онога што прича, као од Бога послан. А младићу, слушајући то о монашком животу, и о њиховом ревновању за Бога, и о њиховим добрим подвизима, потоци суза изливаху се из очију. Па пошто одахну мало, рече старцу: "Видим, оче, да је Бог, који унапред зна све, видевши тугу срца мога, послао твоју светост да утеши мене грешна. Сада се утеши срце моје и развесели душа моја неисказаном радошћу. Сада разумех за чим непрестано жуђах. Блажени су и преблажени они који се удостојише таког безбрижног и неметежног живота. Шта дакле да учиним ја, оче, да бих узмогао побећи од многометежног живота овога света и удостојити се таког анђелског живота? Ако ме родитељи моји ожене, задржан љубављу према ономе што је телесно, ја нећу достићи таква живота. После овога не бих хтео да останем овде ниједан дан, да се мене не би коснуло сластољубље овога света, те да ми и против воље отргне душу од такве љубави према анђеоском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, али, не знајући пута, могао бих далеко залутати, а отац би ме, пошто му је могуће, стигао и вратио, чиме бих и оца ожалостио и себе много осрамотио, а потом не бих постигао оно што желим".
"Жудна је љубав родитељска, одговори старац, нераскидна веза природна, и милосно јединство породично. Али Господ заповеда да се и то све лако остави, и узме крст на раме, и усрдно иде за Њим, и сва страдања лако подносе, угледајући се на Његова страдања ради нас; да се не благује у мекоти, да се не тражи телесни одмор, него да се, штавише, усрдно привикава на голотињу, глад, бдење и молитву, и да се брижљиво стиче умилење и плач са уздисањем и скрушеност срца. Јер се ово предлаже богољубивим душама као лак пут који води к врлини и ово доноси истинску славу и поуздану част".
И младић, слушајући ово, примаше к срцу старчеве речи као што добра земља прима семе, и непрестано јецаше. А старац се дивљаше његовој топлој љубави према Богу и божанственом огњу који је тако распалио душу његову, и пажљиво слушаше речи његове, пуне целомудрија и умилења, па му рече: "Видим, чедо, да ти је душа зашла дубоко у љубав Божју, него пожури да оствариш добру жељу своју, да не би како сејач зла, ђаво, посејао кукољ у срце твоје (Мт. 13, 24-30), и, укоренивши се, угушио пшеницу твоју - добру замисао, и ти се одрекао такве намере. А задржан телољубљем и сластољубљем, ништа нећеш постићи, него ћеш подлећи пороку и срамоти, као они у Еванђељу који се ради течења имања, и јармова волова, и младе невесте, одрекоше слатке вечере и бесмртне хране, и с правом бише објављени за недостојне одабранот звања и весеља небеског цара Христа (Лк. 14, 15-24). Ја ћу ти за такво дело послужити, и с помоћу Божјом спровешћу те до Свете Tope, куда желиш отићи".
Чим ово чу од старца, Растко се одмах покори вољи његовој, па захвали Богу рекавши: "Хвала Ти, Господе, што ми срце увери овим странцем". А старцу рече: "Оче, да си Богом благословен, што укрепи душу моју".
Сав радостан због овога, Растко се одмах упути к родитељима, да измоли од њих благослов тобож да иде у лов. "У планини недалеко одавде, рече он родитељима, има много дивљачи: благословите ме да идем у лов; ако пак задоцнимо, немојте се љутити на нас, јер сам чуо да онде има много јелена". Отац му учини по вољи, и рече: "Господ нека је с тобом, чедо; нека те благослови и на добро упути". А мати као мати загрли га и слатко пољуби, па га отпустише с миром, наредивши му да се брзо врати. He знађаху они да син њихов неће у лов на јелене, него хоће к извору живота - Христу, да Њиме, као жедан јелен, напоји жедну душу своју, запаљену милим огњем љубави Његове. Да би пак уверио своје родитеље, он посла у гopy ловце, рекавши им: "Под гором чекаћу вас до ујутру". А кад наста ноћ, и благородници, који се с њим весељаху, поспаше, он са мало њих, који су знали за његову тајну, даде се у бекство, имајући као вође Бога и монаха. Када пак свану дан, благородници стадоше тражити господина свог, али га нигде не могоше наћи, и говораху међу собом: "Да се не шали с нама, па се вратио к оцу?" Но, не видећи ни монаха који је био с њим, ни присне дворјане Расткове, они се, збуњени и ојађени, мануше лова, и вратише се у двор и испричаше господару о томе .
Чувши тако непријатан глас о сину, ојађени родитељи умало не пресвиснуше од туге. Но када се мало прибраше, они се досетише да је њиховог љубимца Растка нико други него онај монах Рус одвео, и то у Свету Гору, пошто су још израније знали да је Растко жудео за Светом Гором. На глас о нестанку Растка одмах се стекоше благородници и много народа. И сви плакаху и ридаху: родитељи за сином, браћа за братом, народ за господарем. Но самодржавни отац брзо савлада себе и нареди свима да пресатну плакати: "Будите јуначни; не треба због овога да тугујемо; неће пропасти син мој. Бог који ми га даде преко наде, удостојиће ме да га опет видим и да се наситим љубави његове". И одмах дозва једнога од својих војвода, па му рече: "Знаш колика је болест љубав према деци, огањ који увек гори и неће никад да се угаси. Стога, пријатељу, ако си икаква добра примио од нас, сад је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш, па стигнеш и вратиш ми сина, и тиме утешиш срце моје а мајци ослободиш душу од смрти, обдарићу те многим благом, више него пре, и имаћеш у мени добротвора, друже". Затим тужни отац призва и многе великашке младиће, па, обећавши и њима награде, повери их војводн. Заповеди им да бегунца гоне до у саму Свету Гору; а написа и писмо грчком епарху Солунске области, молећи га да силом отргне сина његовог из светогорских манастира и врати му га. "И ако тиме, драги мој, утешиш срце моје, додаде он, примићеш од нас многе части у даровима и љубави, а ако пак презреш нашу молбу, знај да ће место љубави завладати непријатељство".
Војвода и дружина уседоше на силне коње, па јурећи дан и ноћ, стигоше у град Солун. Војвода предаде писмо епарху солунском и исприча му жалост свога господара. Епарх се веома сневесели, јер је веома волео владара Срба. И одмах написа писмо проту Свете Горе, у коме га мољаше да се не оглуши о тражење владаоца Србије. "Пошто није мала ствар у питању, писао је епарх, просим и топло молим твоје преподобије, да не презреш ову молбу. Ако је где тамо дошао син великог жупана, господара српског, нека се што брже врати своме оцу, да нам не би отац његов, због жалости за њим, од пријатеља постао непријатељ, чиме би ти све нас и многе друге ожалостио". Епарх отпусти војводу, и даде му своје људе да га часно проведу до Свете Горе.
Ступивши на тло Свете Горе[2], они распитиваху путем, није ли прошао такав и такав младић. При томе описиваху спољашњи изглед Растков и лепоту. Најзад сазнадоше да је такав младић, мало пре њих, прошао у руски манастир. Тада они одложише свој пут ка проту Свете Горе, и одоше у руски манастир. Бегунац заиста беше ту, још у кнежевском оделу и непострижен. Када гониоци уђоше у цркву светог великомученика Пантелејмона и и угледаше свога кнеза, они се неисказано обрадоваше, па га од радости стадоше љубити са сузама, заборавивши на све путне тегобе. Но плашећи се да га опет не изгубе, они помишљаху да га вежу, али га се ипак бојаху као свога господара. Само поставише стражу око њега да га чува, док се одморе коњи и они сами, па да онда са њима крену натраг на пут. Растко се чуђаше своме оцу што је намучио тако знаменитог војводу, па га беше стид да погледа војводи у лице, који је због њега превалио тако тежак пут. И одвевши војводу настрану, Растко га упита: "Како тако брзо превалисте толики пут; и како се наканисте на тако далек и мучан пут?" Војвода му онда исприча превелику тугу родитељску и неутешни плач њихов; каза му и о писму његовог оца епарху солунском, и о епарховом писму проту, и о епарховим људима који су дошли да им га предаду. Млади бегунац осети опасност која му прети, али се понада да ће је отклонити молбом војводи. Зато му предложи ово: "Ако би ти, драги мој, хтео, могао би ме оставити на миру; а знам да можеш, пошто си моћан, умирити господина оца мог, кад се будеш вратио. А и ја бих му написао да се окане своје намере; само ти поступи са братском љубављу: не сметај ми да учиним оно због чега сам дошао".
Но војвода одговори: "He, господине мој, не упућуј слузи твоме такву молбу, коју ми није лако испунити. Господар мој - отац твој, наложи ми овај посао, сматрајући ме за верног човека. Па да смо те нешто затекли у монашком чину, можда бисмо и имали неко извињење. Али, пошто је Богу било угодно да до овога часа задржиш онај изглед, у каквом желе да те виде отац твој, браћа и велможе, ко сам ја да тако што и помислим? Боље би ми онда било да и не идем твоме оцу. Зато те молим, господине мој, избаци све такве мисли из ума свог, па весело пођи с нама, слугама твојим, да угасиш пламен родитељима својим, чија си срца запалио одласком својим у туђину, као и срца браће твоје и свих благородника. Ти сам знаш да си ти родитељима и свима нама нада и утеха од Бога. Ако ли пак не хтеднеш поћи с нама, принудићеш ме да учиним оно што ми није лако ни изговорити: принудићеш ме да те вежем и на силу поведем, јер такву заповест примих од твога оца".
Видевши да је војвода неумољив, млади кнез рече: "Нека буде воља Господња!", па весело загрли војводу, уверавајући га како ће поћи са њим. Тајним пак уздасима призиваше Бога за помоћника у напасти, смишљајући у мудром срцу свом дело и побожно и преварно. Кнез замоли игумана да се спреми сјајна трпеза, да се почасти са војводом и благородницима, пошто ће сутра поћи кућама. Своју пак намеру каза игуману, и замоли га да за ноћи отпочну свуноћно бденије. Игуман му испуни жељу: спреми се богата вечера, на којој сам игуман гошћаше војводу и благороднике, а млади кнез их својим рукама служаше и весељаше. И кад за вечером дубоко зађоше у ноћ, игуман нареди да се клепа у клепало на свеноћно бденије, јер то беше уочи недеље. Игуман устаде, a ca њим и млади кнез, и пођоше у цркву на молитву. Устаде и војвода са својом дружином, да присуствују богослужењу, јер несмеђаху пуштати из вида младога кнеза. Богослужење је текло по уставу светих отаца, побожно и полако, док сви благородници, и младићи који стражараху, и сам војвода не заспаше, уморни од пута, а и од гозбеног весеља.
Чим божанствени јуноша Растко примети да су заспали, извуче се исред њих, и, поклонивши се пред светим олтаром изговори монашке завете Господу; па, пошто доби благослов од игумана, узе једног старог јеромонаха и пoпe ce на висок манастирски пирг - на високу манастирску кулу, на врху које беше и црквица. Затворивши за собом кулу, христочежњиви младић оствари главну жељу срца свог. Стари јеромонах, сатворивши молитву, постриже му власи с главе, и обуче га у ризу анђеоског лика, и измени му име Растко именом Сава. Простревши ce пo земљи, монах Сава сузама многим окропи земљу, узносећи Богу захвалне молитве, и говорећи: "Хвалим Те, Гoспoде, што си ме примио! Ти испуни жељу срца мога". А стари јеромонах се постиде од силног плача новопостриженог младића монаха, који у тако младим годинама већ показиваше тако велику ревност по Богу.
Док се ово дешавало на високом пиргу, доле ce y храму светог великомученика Пантелејмона заврши свеноћно бденије. Стражари се пробудише, и запрепастише кад не угледаше кнеза у својој средини, па га одмах стадоше тражити свуда, и у цркви и у манастиру, вичући. Но пошто га не нађоше, они почеше нападати игумана и бити монахе. А војвода, утишавши узбуну, рече игуману и монасима: "Каква је ово неправда и срамота од вас, часни оци? Стидећи се анђеоског лика који носите, ми бисмо према вама кротки и човекољубиви! Зар није најпре један од вас долазио да проси милостињу? Ево овај лажљивац, смрти достојан, - па показа на једног; - он, презрев дар као ништа, уграби од оца сина и побеже, чиме изложисте оца и матер самртноме плачу, а нас великоме труду. Сада пак, када смо дошли, сакристе од нас господина нашег, једнако радећи по својој вољи. Што вам то паде на ум, да нам се наругате? Или ви мислите да се ми узалуд потрудисмо, тражећи ваздуха а не господина нашег. Сад ће вам главе полетети! Реците, где сакристе господина нашег?"
Чувши ово од војводе, млади благородници стадоше још љуће и непоштедно бити монахе. Кад то чу и тражени новопостриженик, побоја се да се свађа не заврши крвопролићем, па се са пирга наже кроз прозор и у мраку довикну к својима. Чувши његов глас, они се сви обрадоваше и потрчаше ка пиргу, гледајући увис и просто желећи да уклоне таму и сагледају жељено лице. Тада инок Сава, бивши царевић Растко, рече војводи: "Много си мудар, а понашаш се као дете имајући пук људи са собом у туђини, ти високо мислиш о себи". А благородницима рече: "Зар се Бога не бојите, и анђеоског образа не стидите? Зар је то лепо нападати с оружјем такве људе у цркви? Какво вам зло они учинише? Ако пак мене тражите, ево мене где сам. Сада сам у послу, ујутру ћете ме видети, а ове оставите на миру".
Кад они ово чуше, обузе их страх и стид, и не знађаху шта да кажу, него, ућутавши, опколише пирг и стражараху до сванућа. А кад свану, кнезмонах, нагнувши се са пирга, викну војводу и благороднике и показа се свима украшен анђеоским ликом монашким. Угледавши га у таквом облику, они не знађаху шта да раде, него, обузети плачем и ридањем, падаху на земљу. А монах Сава, видећи их у тако превеликој тузи, утеши их слсдећим речима: "Све ово што се са мном збива, по Божјој је вољи, јер ме сам Господ проведе од оца мог довде, те ме ви не стигосте, па и сада ме Он избави из ваших руку. Јер ви хоћасте да ме отргнете од доброг, жељеног ми пута, па да се мноме похвалите господару своме како сте му угодили. Али Бог мој, у кога се уздах и напустих родитељски дом, би ми помоћник, као што видите, па ће Он и убудуће водити живот мој по Својој вољи. А вас, моје драге, молим да ради тога не тугујете и не жалите, него, напротив, захвалите са мном Богу што ме удостоји овог лика за којим сам одувек жудео. Узмите дакле познато вам моје одело и власи с главе моје, па се мирно вратите кућама; а ове знаке предајте родитељима мојим и браћи мојој, да би вам поверовали да сте ме жива нашли, и то, благодаћу Божјом, као монаха, а име ми је Сава".
Рекавши то, он врже са пирга одело своје и младосне власи с главе своје, a c њима и писмо написано родитељима ради утехе. У писму их мољаше: "Немојте нипошто туговати ради мене, нити ме оплакивати као погинула, него, напротив, молите Бога, молим вас, да молитвама вашим добро извршим подвиг на који изиђох. Ви пак, колико вам је могуће, старајте се о својој души, и не очекујте да ме понова тамо видите за живота свога, него, ако хтедне Бог, ја ћу овде у Светој Гори дочекати и видети господина оца мог, и насладити се свете и чесне страрости његове, и наситити се слатке и бескрајне љубави његове". И споменувши им још многе еванђелске речи о правди и милости, о истини и суду, и што човек није рад себи да не чини ни другоме, сада додаде и ово: "Сваки, који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни" (Мт. 19, 29).
Војвода и благородници, узевши збачено с куле одело, косу и писмо, положише их испред себе, па оплакиваху живога као мртвога, говорећи: "О невоље од тебе, господине, шта нам ово учини, да си нам горчи сад кад си се нашао, него пређе кад си нам одбегао? О наласка несрећнијег од смрти! О, хаљино жељенога, каква си ватра онима који њега желе! Како да те понесемо и предамо родитељима и браћи, када си као копље или мач оштар с обе стране! О, власи с љубљене главе, које треба привити срцу и очима родитељским ради утехе, како да вас предамо њима као омчу? О, дара који носимо, пуна не радости него плача, не весеља него ридања, како да те однесемо? Какво ли ћемо уздарје ми добити? У какво ће светло рухо нас обући, када њих саме у тужно и црно одело облачимо? О, пира ноћи ове, испуњене и весељем и преваром, - сличан је трпези којом Јаков превари оца свога, те узе благослов његов. О, чаше твоје, господине, којом си нас служио, пуне меда љубави, а која нам је горче од жучи припремила! О, ноћи, које заспасмо, буди, по Јову, тамна, и да се не убројиш у ноћи месецом обасјане! О, нас и од лудака безумнијих, како у једном часу испустимо онoгa кога толико дана с трудом гонисмо и ухватисмо! Како бисмо безумни! Какав нас то грешни сан захвати, те тако заспасмо? Зашто га узама не свезасмо, као што нам и беше заповеђено, па бисмо сада били слободни од ове самртне туге? Шта сада да радимо? Како ћемо изаћи пред господара нашег? Који је то камен, која је то гвоздена природа, која ће одавде понети тако тежак глас, који ми имамо да носимо родитељима и браћи?"
Изговарајући кроз плач ове и многе друге сличне речи, они задуго плакаху: плакаше и Сава горе на кули и они доле на земљи, да се и мртво камење потресало. После, пошто мало одахнуше, гледајући горе к њему и клањајући му се, они му даваху опроштајне поздраве, и, благо и са сузама прекоравајући га и замерајући му, говораху му: "Остани здраво, господине, остани здраво! рашири се сам без нас! насити се, каменосрдни! Немилостиви, хоће ли те примити Господ? Преварио си оца, преварио си и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога бојати?" Упућујући му са болом у срцу ове и многе друге речи, они, у исто време, испросише од њега молитву и благослов, па, узевши тужне хаљине његове, кренуше натраг у своје отачаство. Али, идући тако путем, они се окретаху ка кули, застајкујући с плачем и јецањем, докле су год могли да је догледају[3].
После тога монах Сава, сишавши са куле и захваливши Богу, поклони се игуману и свој братији, и би поздрављен од свију њих као нови брат, анђеоским ликом украшен. А оне између братије, који због њега претрпеше увреде и злостављања, он усрдно мољаше да опросте својим увредиоцима, да би увредиоци на миру и здрави стигли кућама. Притом говораше: "Бог нам је прибежиште и сила, и би нам помоћник у тешким невољама које нас снађоше. Јер ђаво, надајући се да ми преко превеликог тражења од стране мојих родитеља омете ноге моје на путу ка Господу и да ме отргне од сродства с вама у Господу, изиђе посрамљен и празних руку, захваљујући вашим молитвама Господу и вашим телесним напорима за мене". А они, чувши његове смиреноумне и понизне речи, пуне мудрости, заборавише ране на телу, задобијене од младих велможа, и радоваху се као да су неку добит задобили.

ЖИВОТ ПРЕПОДОБНОГ САВЕ У СВЕТОЈ ГОРИ

По целој Светој Гори, и по манастирима и по пустињским местима, брзо се пронесе глас, да је син српског владаоца напустио царске дворе свога оца, оставио свет, добегао у Свету Гору, замонашио се у манастиру светог Пантелејмона и настанио у њему. Стога сви жељаху да га виде. А кад дође празник Пресвете Богородице, Благовести, - храмовна слава знамените обитељи светогорске Ватопеда, - настојатељ ватопедски и братија, по обичају светогорском, позваше и чесног инока Саву на побожно славље. Ватопедски игуман и братија, уз пристанак прота светогорског, наговорише преподобног Саву, коме се допаде дивни манастир, да остане у Ватопеду.
Ред и начин живота у манастиру Ватопеду много се допадоше младом монаху Сави. Окружен многим узорним монасима, он се под руководством смерног и светог старца јеромонаха Макарија сав предаде монашким подвизима, свим жаром своје чисте и младе христочежњиве душе. У свом полетном одушевљењу и пламеној побожности он је свим срцем желео да га нико не издваја зато што је владалачки син; хтео је да буде обичан прост монах, раван и једнак свима другима у посту, молитви, бдењу, и свима манастирским послушањима. Зато је свако послушање вршио смерно, предано, свим срцем, свом душом, свом снагом.
После мало времена монах Сава измоли од игумана благослов да обиђе и поклони се осталим манастирима Свете Горе, и да се попне на врх Атона, да би посетио отшелнике, пустињаке, и добио благослове од њих. Игуман посла са њим вичне монахе, који му знају показати сва света места у Светој Гори. Царевић монах био је свуда приман са нарочитом чашћу. Путујући бос по тешким путевима светогорским, богогладни путник стиже у лавру светог Атанасија. Ту би изврсно дочекан и примљен, па добивши благослов и молитве од свих, он даде одмора својим босим ногама. Онда крену на врх Атона, куда га је одавна вукло срце. Тамо сву ноћ проведе у молитви, правећи метанија и квасећи свети врх радосним и топлим сузама. Спуштајући се са горе, он у раскриљу и подножју врха посети по пештерама многе испоснике, који провоћаху врло строг живот, и радоваше се што се удостоји видети слуге Божје, какве је тешко срести на земљи. Ови блажени оци, иако се још не могаху називати анђелима због тела које имађаху на себи, ипак уистини беху Божји људи: одвојени од свега земаљског, они се не брињаху ни о чему телесном, не бављаху се ни трговином, ни земљорадњом, ни виноградарством; све њихово сгарање беху молитве, сузе и непрекидно приљубљивање умом Богу; станујући на високим горама заједно са јеленима, они имађаху небо за цркву, гледајући Христа у душама својим насликана; њихове тесне колибе, украшене травом, одјекиваху једино лахорењем шуме и цвркутом птица, што их је још јаче потстицало на слављење Бога; сити чистог и мирисног ваздуха, безбрижношћу увек весели, богочежњивошћу веома високо уздигнути над земљом, они сматраху себе богатијима од најбогатијих; неки пак живљаху у каменитим пукотинама, у земним провалијама, и на морским стенама, где, угнездивши се као птице, беху кишом и ветром бијени, сунцем и жегом паљени, зимом и мразом мучени, убоги и сироти, они немаху ништа што би им крадљивци могли украсти, изузев неопходно пртено рубље колико тек да прикрију наготу тела; храна им беше свакоме према њиховим моћима: неки по мало и ретко узимаху хлеба, други се храњаху воћем и дивљим зељем; пиће им беше планинска текућа вода; сну не беху много потчињени. Сви они, одрекавши се једном света, већ беху потпуно заборавили свет, и провођаху живот чист, безметежан, бестелесан, скоро анђеоски.
Блажени Сава, записавши на хартији срца свога, и утувивши такве трудове њихове и подвиге и преданост Богу, дубоко уздисаше и осуђиваше себе због нерада; и са сузама припадаше к ногама преподобних, просећи од њих молитву и благослов; и примивши од њих многе корисне поуке, молитве и благослове, он се са стрелом ревновања у срцу свом врати у свој манастир Ватопед, где га примише са пређашњом љубављу. Братија га распитиваху о његовом путовању по Светој Гори; и, видећи га тужна и измењена у лицу, они мишљаху да је то отуда што је босоног дуго путовао по камењу, на шта није био навикао. Но они не знађаху да му жудња душе за оним пустињацима једе тело.
Пошто се одмори, сетни монах Сава дође к игуману и исповеди му болест срца свога, не тајећи узрок промењености своје; па паде на колена и мољаше га за благослов да га отпусти да са оним пустињацима проводи усамљенички живот. Зачудивши се неумесној молби његовој, игуман му не даде благослов већ му рече: "He чедо, не! не доликује ономе који још није послушањем утврдио ноге ни на темељу првог степена општежића, машати се врхунца мучања и усамљеништва, и пре времена управљати се по својој вољи, јер ни време ни узраст твој не дозвољавају ти да сада иштеш тако тежак подвиг, јер све je добро у своје време. Осим тога о теби се и у многим земљама прочуло чији си син, и твој долазак к нама није се затајио од садашњих владара. А да ти се у пустињи деси нешто од непријатеља рода људског, ђавола, или од разбојника, сви би нас осуђивали што смо се покорили твојој вољи".
Ово игуманово одбијање би не без благог и милостивог промисла Божјег, да светило не би зашло међу пусте горе, сакрило се под судом, и тако многи, који се њиме после просветише, били лишени светлости спасења. Смирени Сава се са смирењем покори игуману и рече: "Воља Господња преко тебе на нама, чесни оче!".
Отада монах Сава стаде још усрдније вршити послушања са братијом у општежићу: радио је дан и ноћ са великим смирењем; дању је радио са братијом, а ноћи проводио стојећи пред Богом у светим молитвама; стално је имао пред очима животе древних светитеља, и гледајући на њихову кончину, он једну мисао неговаше у срцу свом: да угоди Христу и да спасе душу своју, и да добије обећана блага; свима је помагао у потребним пословима, и много се трудио са великим смирењем, те су га сви волели и дивили му се; дању се бавио телесним службовањем, а ноћ је проводио у молитвеном бдењу, те се мислило да је бестелесан, или да му је тело некако од челика, само оживљено. А лежање на земљи и мноштво метанија, којима умртвљиваше тело, ко ће испричати! Многим и различним трудовима он распињаше тело своје. Хлеба и воде окушаше, и то оскудно; вина и уља по мало кушаше, те изнураваше младићку снагу. У све часове дневне и ноћне непрестано се мољаше Богу, a y недељне ноћи никада не затвараше очи своје на сан, док не би свануло. Носио је само худу власену хаљину, тек да покрије наготу тела; и тако се мрзнуо од зиме. Ходио је увек бос, те му кожа на ногама тако очврсну, да се није бојао убоја од оштрог камења. Презрев овај привидни живот и славу и све сласти земаљске, он по све дане многим трудовима мучаше тело своје. Тако радећи, он биваше некакав немилостив и љут непријатељ своме телу, да су се игуман и сви остали дивили такој ревности његовој и благој промени. Но, иако непријатељ своме телу, он према свима беше предусретљив и кротак: у обитељи се дивљаху, како у тако младим годинама и за тако кратко време он могаде достићи такво духовно савршенство, какво је недостунно и многогодишњим подвижницима.
Међутим војвода и благородни младићи, вративши се к родитељима блаженога Саве, испричаше им све шта се с њим збило, и предадоше им дивно одело његово, златасту косу његову, и својеручно писмо његово. А кад то видеше родитељи и браћа, мач им пролажаше душе. Када пак прочиташе његово писмо, шта све не рађаху, и шта не хоћаху учинити са собом! He стидим се рећи, вели животописац Теодосије, јер, Давидове речи говорим, они у плачу рикаху од бола срца свога и уздисаху, дозиваху љубљенога, узимаху његову косу, грљаху његово одело као неко сакровиште, и грабљаху као неко благо. Квасећи их сузама, они их целиваху, приношаху их очима као неки лек, па изнова силно плакаху и кукаху. Заједно са владалачким домом плакаху и сви благородници као за покојником; туговаху и сви поданици, и своју жалост изражаваху носећи, по обичају у световњака, црнину.
Но мало помало срца се родитељска смирише: страх Божји се поврати у њихове душе и они разумеше да им млади син даде добар пример, предњачећи на путу спасења. И говораху: "Господ даде, Господ узе; како Господ хтеде; тако и би; нека је благословено име Господње од сада и до века!" (ср. Јов 1, 21.22). И одмах послаше сину монаху много злата у Свету Гору, да он као царев син не би ни у чему оскудевао, и да би имао раздавати светим црквама и удељивати убогима. Они му, не без страха, и писмо написаше; и, стидећи се називати га сином, они га називаху оцем и учитељем, молитвеником и заступником пред Богом, и мољаху га да се моли за њих. "Дом је наш у твојим рукама", писаху му они: "душе наше и ми сви у твојој смо вољи, јер твоје врлине задивљују и родитеље; но уклони из нас пламен тешке патње наше и утеши нас својим доласком, а ми ти обећавамо да ћемо те опет вратити у пустињу".
Добивши писмо од родитеља, богомудри Сава га ороси многим сузама. Па, пошто се много помоли Богу за њих, он узнесе захвалност Богу. Од многог злата пак што доби од њих, он одвоји само колико му је потребно за хлеб, па ходећи бос по манастирима и пустињама, он издашно раздаваше милостињу, те на тај начин зидаше цару оцу своме невидљиву палату на небесима. Затим се опет враћаше у свој манастир Ватопед, на пређашње подвиге.
Једанпут овај "велики богољубац" припреми топле хлебове, натовари манастирске мазге, и узевши уз њих слуге за сапутнике, дубоко у ноћ крену на пут, пешачећи сам пред њима босоног, журећи се да нахрани по пустињи усамљене подвижнике, који пошћаху по три и пет дана, па и сву недељу. Јер беше свети Велики пост. а тај дан беше субота, па самилосни царевић хиташе да их угости топлим хлебом желећи од њих примити топле молитве. Али га у месту званом Милопотам нападоше разбојници, и заробише њега и оне што беху с њим. Он се веома сневесели. не што га заробише, већ што га ометоше да старим пустињацима стигне у време обеда. Упитан од разбојника, ко је и од ког је манастира, он одговори: "Ученик сам оца Макарија, који ме посла послом у манастир Есфигмен; а настојатељ манастира и братија задржаше ме да са мном пошљу хлебове старцима који се посте по пустињи и страдају Христа ради. Јер такав је обичај отачки". Говорећи ово, он из дубине срца призва у помоћ бескрајну милост Божју и, уздајући се у молитву и веру светих, он одмах би ослобођен, јер се разбојници смиловаше, па га побућени Богом отпустише са свима. И тако у време у које жељаше донесе хлеба преподобнима, и говораше им: "Молитвама вашим избави нас Бог из руку непријатеља наших".
Разбојници пак после, тргнувши се као из неког бунила, говораху: "Шта нам би те испустисмо онога младића и оне са њим, као да смо били без свести? Да ли је то неки маћионичар или уистини Божји човек, те га тако без икакве пакости сачува Бог од нас? Хајдмо да видимо да ли је заиста ученик оца Макарија". Јер преподобни Макарије беше чувен по делима и познат свима. И кад отидоше к старцу, видеше божанственог младића где седи с њим. Па испросивши од старца молитву и благослов, понуђени од њега они седоше. Старац им изнесе све што имађаше у својој келији: варено поврће пустињско, маслине и хлеба, те их љубазно угости, а и душе им насити многим мудрим речима. Видевши толику љубав старчеву према њима, разбојници омекшаше срцем, те сматраху да ће их огањ с неба појести или земља живе прогутати, ако би им што зло помислили. И утврђујући се у вери, говораху: "Христа ради, оче, реци нам да ли је овај младић заиста твој ученик, јер видесмо данас о њему неко преславно знамење". А старац, чувши о чуду које се односи на божанственог младића, многим сузама оми своје свето лице, па рече: "Децо, овај младић је ученик Божји, а монашким ликом један је од нас братије, син је пак благочестивог цара српског. Он остави царственог оца, презре земаљску славу и све красоте као ништавне, и заволе убоштво Христа ради и заједнички живот с нама. И, као што видите, Богом послан он обилази пустињу и, посећујући оне који по горама и провалијама и пећинама страдају Христа ради, теши их".
Чувши ово од старца, и пренеражени његовим сузама, разбојници се, погледајући често на младића, чуђаху великом смирењу младићевом који се ради Бога спустио са такве висине, посматраху и худост власене ризе његове и босотињу његову, и веома се дивљаху. Па, павши на земљу, прошаху благослов од обојице, обећавајући да неће више чинити разбојништва. Старац их благослови, и сваки од њих грлећи целиваше божанственог младића, а он се свакоме од њих клањаше до земље. И покајани разбојници радосно отидоше својим кућама.
Преподобни младић - "земаљски анђео и небески човек" - опет зажеле да иде у лавру светог Атанасија, и то, по обичају свом, босоног пешке, пошто до доласка свог царственог оца у Свету Гору он не уседаше на коња. И узе од игумана молитву и благослов за пут. Игуман, желећи да му олакша пут, даде му неколицину братије и лађицу. Укрцавши се у лађицу, они брођaxy пo мору. И када већ беху близу Лавре, изненада их нападоше разбојници из морске луке, и заробише. Један од монаха успе да побегне и однесе у Лавру вест о томе. Игуман и братија се силно забринуше за божанственог младића, бојећи се да разбојници како не сазнају чији је син. А свети младић тајним уздасима призиваше у помоћ Вишњега, говорећи: "Избави ме од непријатеља мојих, Боже! спаси ме од крвника, јер ево уловише душу моју!" Игуман одмах посла к разбојницима једног преподобног и богомудрог старца да умекша суровост њихову и да их позове у Лавру, где ће добити све што им треба. И шта? Свирепи разбојници се покорише старчевим речима, и постадоше весели и тихи. А старац, погледавши на светог младића, као са великим гневом подвикну му: "He посла ли те игуман онамо, a ти си још овде? Зар се тако извршују наређења?" Говорећи то, старац полете на њ, као да га хоће ударити. А он, обузет великим страхом, побеже од њега, па, искочивши из лађице, наже трчати у Лавру. Разбојници пак, заборавивши се у тај час по дејству Божјем, ништа не рекоше старцу. Добегнувши у Лавру Сава исприча све шта му се догодило. И сви захвалише Богу на дивноме чуду, које учини са царевим сином. А разбојници, дошавши са старцем у манастир, и не упиташе за бегунца. Љубазно примљени и угошћени од игумана и братије, они добише из манастира што им беше потребно, и пустише заробљене са светим младићем. А када касније сазнадоше о светом младићу и чији је син, испунише се силним гневом, те због њега лавранима прећаху осветом. Богољубиви пак Сава, целивавши свету цркву и и поклонивши се гробу светог Атанасија, срећно се са својим сапутницима врати у Ватопед.
После неког времена родитељи опет писаше блаженом Сави, молећи га да им дође да га само виде, па нека се одмах врати. Послаше му и злата више него први пут, као и посебне дарове за манастир Ватопед у коме је он живео: много злата;, златне и сребрне сасуде, златоткане завесе. Пратише и одабране коње и многе друге потребе за манастир, тако да су сви завидели Ватопеду, па и сам прот. Примивши писмо од родитеља, блажени се испуни великом радошћу, и са много суза захвали Богу. Од добивеног злата он један део одвоји за убоге, а све остало утроши на зидање двоспратних и троспратних конака у Ватопеду. Ту, у манастиру Ватопеду, он поче иза велике цркве зидати цркву на граду у име Рождества Пресвете Богородин;е; и другу цркву - у име светог Јована Златоуста; и трећу цркву на великом пиргу - у име Преображења Господхвег. И са велике цркве скиде камене плоче којима она беше покривена, па је покри оловом, као што се то и досада види. Свршивши све то у унутрашњости манастира Ватопеда, блажени Монах царевић рече: "Ако Господ погледа на мене и дадне ми да овде видим господина оца мог, уселићу се с њим у своје келије". Начини и много друго у манастиру, што није лако набројати, због чега га називаху другим ктитором Ватопеда.
После тога овај "небопарни орао" написа својим родитељима и браћи овакво писмо: "Вашим, због туге за мном, дирљивим писмом, ви душу моју из мене вадите, јер ни мени због тога није лако, нити сам неосетљив. Али не треба никога љубити већмa него Бога, јер је речено: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Ради тога ја сада забрањујем себи да вам дођем, него, падајући пред ноге ваше, молим и преклињем, говорећи господину моме светоме оцу: у земаљском царству свом апостолски си се подвизавао, земље људи својих си православљем просветио, вукове јереси си прогнао, храмове бесовске порушио, цркве Богу подигао, гостољубље н збрињавање убогих и све што је добро од Бога с љубављу си сачувао. Једно тн још ваља извршити, реч у Еванђељу Сина Божија: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече свега и, узевши крст свој, нека смерно иде за мном (Мт. 16, 24). Нека ти савет мој буде пријатан као добар: презри земаљско царство и богатство као непостојано и ништавно; остави свет и красоте света и сва видљива блага као таште и краткотрајне: пођи за мном крстоносним путем смерности који сам ти припремио у овој пустињи; настани се са мном, и ту, одвојивши се од свега световног, ти ћеш молитвом и постом чистије познати Бога. И као што си се у животу земаљскога царства удостојио апостолских дарова, украсићеш се и у пустињн испосничким венцима смерности монашкога живота. А моју душу, тужну што сам лишен тебе, утешићеш твојом љубављу и присуством, као што ћу и ја твоју, у Господу. А добра госпођа и мати моја нека се на исти начин, међу својима, од свега одвоји ка Богу. Молим те, господару мој, да те ради славе царства и ради многог богатства не ожалосте ове речи моје, као што се негда ожалости еванђелски младић када га мој Исус учаше о савршенству (ср. Мт. 19, 16-22). Са сигурношћу ти говорим, оче, веруј ми: ако оставиш земаљско царство и дођеш к нама, бићу ти посредник за небеско царство; ако пак презреш речи моје, не надај се да ћеш ме видети у овом временском животу. Мир Божји и љубав светих отаца пустињских, и моја грешна молитва, нека су са свима вама у Христу Исусу. Амин".
Добивши синовљево писмо, самодржац отац устаде са престола, поклони се љубави синовљој као светињи, целива писмо, отвори га, али га не могаде прочитати, јер му пламене сузе родитељске љубави поплавише очњи вид. Најзад, умиривши сузе, он прочита писмо, и дивљаше се саставу и силини речи, јер му дубоко у срце продре прекор о еванђелском младићу који је ради земаљског богатства оставио Христа. И због тога самодржац величаше свога сина као свог учитеља. И одмах издаде заповест широм целе државе своје, сазивајући ипате[4] и војводе, тисућнике[5] и сатнике[6] и остале благороднике, мале и велике, означивши нарочити дан сабора, и заповедајући да нико не изостане, јер хоће да састави велики савет. А за то време док ова посланица, заповест, обилажаше државу, он добро управљаше својим богатством: раздаваше га убогима и сиромашнима, хромима и слепима, сирочићима и удовама, прокаженима и свима ништима.
Када се у одређени дан благородници са свих страна стекоше на сабор, самодржац Стефан Немања стаде посред њих и нареди да се најпре гласно прочита писмо његовог сина. Затим се он обрати свима благородницима овим речима: "Драга браћо и чеда, чујте моју реч к вама. Мој живот вам је познат од самог почетка: свакога од вас као сина отхраних, и као брата заволех, и као друга примих. А и ви ми бисте послушни и верни. И сви Господом сачувасмо живот свој, и земљу нашу нерасипану од најезде непријатеља; спасавасмо се уздајући се не на лук наш или мишицу, него вером у Оца и Сина и Светога Духа утврђени, и силом крста укрепљени, побеђивасмо непријатеље наше. Стога и сада свакога од вас молим и заклињем, да веру у свету и једносушну и нераздељиву Тројицу, чијим се крштењем просветисмо, сачувате чистом од сваке јереси, које од нас изгнасмо. Ономе кога ћу вам место себе поставити да Богом и вашом љубављу влада, молим вас да будете покорни и верни као што бисте мени самоме. Божјим црквама и њиховим служитељима одајте сваку част, и све, дакле, што од мене видесте и научисте, то чините".
Слушајући ову неочекивану реч, велможе се у недоумици чуђаху, а самодржац настави: "Драги и Богом даровани ми саборе! ви чусте како ме се мој син у писму одриче и неће више да ме види у овом животу, ако не пођем за њим. Мени је с вама било довољно весеља и радости земаљскога царства, довољно војниковања и раскошних трпеза, довољно уживања свих красота овога света; а сада вас молим: отпустите ме љубављу вашом да, крстоносно пошавши за сином, отидем у његову пустињу, где ћу се, надам се, ослободити својих зала и постарати се о своме спасењу".
На ове речи самодршчеве настаде од свих силан плач, налик на гром. Плакаху сви: и синови, и синови синова, и сви благородници, по Господу и крви сродници; плакаху и жаљаху и ризе раздираху; и шта не рађаху, и какве узбудљиве речи не изговараху, само да на неки начин задрже оца свог и господара. "He остављај нас, господару, оче и учитељу! Ако ли не, и ми ћемо с тобом поћи! Ако хоћеш да узмеш крст Христов, онда се затвори у свом манастиру, да бисмо се могли тешити гледајући лице твоје. Каква ће ти похвала бити ако живот свој завршиш као тућинац у туђини, па још у пустињи?" А он им рече: "Што плачете, те ми душу раслабљујете? Ви данас чусте како ме се син у писму одриче, ако не пођем за њим. Стога молим све, умирите ми срце, не задржавајте ме, јер не могу више без сина". Кад ово рече, убеди оне који га задржаваху, те му сви рекоше: "Нека буде воља Господња!"
Онда самодржац Стефан Немања призва сина свог Стефана, чије врлине и витештво и богољубље није лако исказати. И заједно са свеосвећеним епископом Калиником и са свима благородницима уђе у цркву светих и првопрестолних апостола Петра и Павла. И кад би служба и молитва, самодржац отац са преосвећеним епископом, крстом и полагањем руку обојице на Стефанову главу, благослови Стефана за великог жупана, за господара и самодршца све Српске земље. И сви се благородници поклонише, просећи му од Бога живота и говорећи: "На много лета да буде!".
Кад изиђоше из цркве, сјајне и богате трпезе беху у двору постављене. Самодржац отац говораше свима благородницима: "Хајдете са мном, да последњи пир с вама проведем, па да трпезу с месом од себе одбацим, јер ме трпеза, сјајна и с много меса, неће више никад сакупити с вама". За време гозбе бише изнесени светли дарови, и свакога од благородника према годинама, према верности и према части самодршци обдарише, један што је власт остављао, други што ју је примио. - To би на Благовести 1196 године.
Сутрадан се све измени: смирени Стефан Немања и његова благочестива супруга Ана отпутоваше у Немањину задужбину Студеницу, и ту у храму Пресвете Богородице, пред светим дверима светога олтара, дадоше Богу своје монашке завете. Епископ Калиник, кад је служба и молитва била, украси Стефана анђеоским ликом крстоносно, и као монаху даде му име Симеон. Исто тако и богољубива Ана уподоби се сину своме, који је пошао за Христом и показао пример својим родитељима, и прими свети анђеоски лик од истога епископа Калиника, говорећи: "He би ли ме човекољубиви Бог удостојио да будем заједно са милим чедом својим у царству небеском". И у монаштву она доби име Анастасија. Сабравши око себе збор монахиња, монахиња Анастасија се заједно са њима подвизаваше у постовима и молитвама к Богу. А монах Симеон остаде у Студеници, и ту са тамошњим монасима вршаше посни канон, тојест подвизаваше се по закону у посту и молитви. Што обећа у светом обећању пред светим олтаром, он усрдно извршиваше, радосно идући путем заповести Господњих, угледајући се на свете животе Светих и последујући им с љубављу. И постаде једног удела са њима. Боравећи у Студеници са светом братијом, он све надмашиваше подвизима својим, и постаде углед свима. Истински узевши крст Христов, он делотворно учаше чеда своја да презиру што је телесно, јер брзо ишчезава, а да пригрљују што је божанствено и бесмртно. И на очиглед братије он се свим бићем измени у велико смирење. Приљубљен Христу умом и срцем и непорочним животом и испуњен топлом љубављу Светога Духа, он стече велико умилење у души својој, и заиста се уврсти међу ученике Христове.
После извесног времена, новембра месеца 1197 године, монах Симеон крену на пут у Свету Гору са много тешка злата, и сасуда златних и сребрних, ради раздавања светогорским манастирима и пустињацима. Син његов, самодржац Стефан, пратио га је са високим благородницима све до грчке границе. Ту се са много суза растадоше, а многи благородници продужише са преподобним у Свету Гору.
Када стигоше у Ватопед, владалац монах би са чашћу дочекан и примљен. Игуман и братија, после молитве и благодарења Богу, поздрављаху се са старцем у саборној цркви и даваху му целиве у Господу. Тада и син приђе оцу да га загрли. Сусрет је био потресно дирљив. Они обојица занемеше од неисказаног узбуђења; старац се поведе, и да га не придржаше, пао би на земљу. И кад дође к себи, отац многим сузама обливаше жељену свету главу милога сина, грлећи је и љубећи и к срцу приносећи. А божанствени младић какве благодарности не узношаше Богу из дубине обрадованог срца што је отац његов испунио заповест Божју, и што обојица, отуђивши се од свих својих, Господа ради туђинују у туђим земљама. Потресени, и духовном радошћу испуњени, они прославише Бога. Призор беше диван и небу и земљи: обојица устрељени стрелом љубави Христове, они из безмерне љубави према Господу оставише толику висину, и дођоше на туђу земљу; отуђивши се свега земаљскога, и све оставивши по заповести Господњој, они Му усрдно следоваше, и у велико смирење дођоше, и одмориште Светоме Духу постадоше.
Одморивши се од пута, преподобни Симеон изнесе поклоне манастиру: скупоцене сасуде и завесе; приведе и одабране коње и мазге; и два кабла сува злата и сребра; а и игумана и сву братију обдари од првог до последњег. He само то, вели животописац Доментијан, него и душе своје ова два богољупца приложише Пресветој Богородици; а све имање своје послаше пред собом, које и нађоше у царству небеском. Од дворјана пак, који беху допратили свога бившег владара, неки се вратише својим кућама, а многи осташе у манастиру, идући за преподобним Симеоном путем смирења, ма да им он брањаше, не хотећи ожалостити сина самодршца; но они му одговараху: "У тебе смо се прославили у земаљском војевању; и сада ћемо с тобом војевати Небеском Цару, и ништа нас неће раставити од тебе". И сви они постадоше изврсни монаси, на удивљење Свете Горе. А преподобни Симеон заповеди да му начине келију уз свети олтар велике цркве Свете Богородице, и прозор у свети олтар, да свагда гледа свете молитвенике који служе у светој цркви. Он пак свршаваше свој канон, своје правило, и ћутећи пребиваше у светим молитвама дан и ноћ, усрдно тражећи Христа, вођен од Бога и светог сина свог богоносног Саве.
По Светој Гори Атону убрзо се рашчу о доласку српског владаоца. Сви се дивљаху смирењу његовом и прослављаху Бога. Игумани из манастира, пустињаци из пустиња, заједно са оцем протом, долажаху да виде преподобног Симеона. Он их је све богато обдаривао и припадао к ногама њиховим, просећи од свих молитве и благослов. Но пошто су непрестане посете већ стварале тешкоће Ватопедској обитељи и братији, то преподобни Симеон и Сава, да би уклонили те тешкоће, дадоше понова много злата манастиру с тим, да се за њихова живота свакога дана даје храна, хлеб и вино, свима посетиоцима и убогима.
Потом зажеле преподобни Симеон да обиђе Свету Гору, да се поклони свима манастирима и светогорским светињама. Испросивши за то благослов од игумана, он узе са собом Саву као жезал старости своје. Сава, по обичају свом, хтеде да иде са њим бос. Али му нежни отац то не допусти. Сава га мољаше плачући да му учини ту милост: да иде бос докле може. Али му отац никако не допушташе, молећи га и говорећи: "Смилуј се на мене, чедо; ти срце моје бијеш камењем које ногама својим додирујеш". Сава, не желећи да упорношћу својом жалости оца, обу се први пут после много година и уседе на коња. Тако дођоше најпре у Меси, тојест у Средину Свете Горе, где обитаваше прот, у обитељ Пречисте Богоматере на Кареји[7]. Ту се у цркви Пресвете Богоматере са многим сузама поклонише Пречистој и целиваше Је; дадоше цркви сасуде златне и сребрне, и завесе, и велику сребрну зделу пуну злата и сребра; уписаше себе и самодршца Стефана у поменик, поред имена благочестивих царева; па посебно веома богато обдарише прота и сву братију. Из Кареје они се спустише у Иверски манастир; а посетише и друге манастире, свуда се уписујући у књиге животне. И тако стигоше у лавру светог Атанасија, у подножју Свете Горе Атона. Но старац, ослабелих ногу, не могаде узићи на врх Атона, само му се са вером и љубављу срцем поклони издалека. У Лаври се помолише над гробом светог Атанасија, оснивача атонског општежића; и овај манастир обдарише обилније него друге манастире, тако да постадоше други ктитори, те се "и до данас, вели Доментијан, спомињу као ктитори, једнако са благоверним царевима". Из суседних и даљих скитова дођоше многи преподобни пустињаци, да виде преподобиог Симеона, - вели исти животописац, - који их је издавна хранио дугом руком Божјом и сином својим богоносним Савом монахом. Напослетку, вративши се у Ватопед, отац и син се настанише заједно у келијама које син раније беше сазидао.
Заједно живећи, они једно мишљаху и једну наду гледаху: тражећи Бога трудима и молитвдма и пошћењем. Али се старац не могаше због старачке изнемоглости трудити као младић. Стога младић допуњаваше недостатак старчев, те не престајаше трудити се и постити се и за себе и за оца. А и старац овај беше некако чудан: као што је раније, живећи у свету, освајао царство без труда, правдом и вером, милостињом и збрињавањем убогих, тако се и у монашким подвизима показао као лихвар: немајући снаге да их сам врши, oн лежећи сабираше плодове синовље, сабираше са скрушеношћу срца и смерношћу душе, проливајући од умилења и саосећања много суза. Младић се труђаше, старац сапаћаше, јер срцем прављаше онолико поклона колико и син, и душом састрадаваше свеноћном самораспињању његовом. Удвостручаваше ли младић труде и пост за себе и за старца, удвостручаваше и старац сузе и уздахе за се и за младића, јер оплакиваше младост синовљеву, подвизима мучену, а оплакиваше и своје задоцњење и евоју немоћ за подвиге. Неспособан да заједно са сином страда, због тога он биваше тужан и невесео, и, климајући главом, сеђаше укоравајући себе. А младић опет, као старац говорећи, тешаше оца: "He тугуј, господару и оче, ја сам твој пост и стајање и клањање; ја сам твој подвиг, и по души труд, на мени је твој грех, ако га има, ја за тебе одговарам, пошто си ме послушао, нека од мене Господ иште душу твоју".
Слушајући овакве речи, старац заливаше себе сузама; a због великог смирења и покорности према њему не смеђаше га називати сином, него, грлећи и љубећи свету главу његову, говораше: "О, господине мој! о, срце моје! ја сам ради тога све оставио и теби се једноме приљубио! Чиме да ти узвратим што си ме од таштег света отргао, и што се тако за душу моју патиш и трудиш? Благословен од Бога и ти и дан у који си се родио, не моје чедо, него Божје чедо".
И тако се старац радоваше у Господу, гледајући сина као некаквог борца или искусног војводу који се за њега подвизава, и, сматрајући синовље за своје, испуњаваше се благим надама. Тако се подвизи сјајнога сина и уздаси смиренога оца к Богу, као и двострука молитва њихова, сливаху у једно. И тако се обојица у Господу весељаху, и душе своје изграђиваху, - док у манастиру Ватопеду све порушено обнављаху и запустело насељаваху. И обојица служаху незаблудноме путу дан и ноћ, вели Доментијан. Богомудри кир Сава монах напредујући у делима својим, недремљивим подвигом својим подиже изванредна дела у манастиру Ватопеду, и сазда превисоке палате, једне нарекавши у име оца свога, а друге у своје име. И насади многе винограде и обнови сва места тога манастира; и приложи пусте метохе испросивши их од цара, и доведе људе из своје земље, Србије, и насели их у њима; и својим великим подвигом испуни свако довољство, да су се сви дивили гледајући његов толики подвиг и претоплу веру његову ка Пречистој Богородици. Он дању пребиваше с мајсторима у манастирским пословима, не слабећи у светим молитвама дан и ноћ, имајући у телу свом живот Бестелесних слугу. Због тога га ни беси не искушаше много; јер у младости својој никада очи своје не насити сном, нити коленима својим даде покоја, хотећи да душу своју ослободи од страсти. Угледајући се у томе на свете мужеве, који овај живот проведоше у многим невољама и тугама или крвљу својом купише вечни живот, он постаде заједничар њихов, приопштивши се свима путевима њиховим.

ПОДИЗАЊЕ ХИЛЕНДАРА

При улазу у Свету Гору, у месту званом Просфора, бејаше манастир са црквом светог Симеона Богопримца. Пошто је манастир био разорен од стране гусара, то је и црква због крајње запуштености била пала. Игуман и братија Ватопеда споменуше ту цркву преподобним иноцима Симеону и Сави; они се одушевише њеном обновом, и дадоше за њено обновљење много злата, које им је обилато слао велики жупан Стефан. Црква би брзо подигнута, и царствени је иноци украсише сваком лепотом, и пирг велики сазидаше, и градом оградише, па Ватопеду предадоше. Осим тога они у самом Ватопеду проширише и иконописаше трпезарију, и испросише метохе од цара Алексија, који им с љубављу испуњаваше молбе, не само зато што беху у сродничким везама, него више због тога што се цар дивљаше њиховој смерности и подвижничком странствовању.
Са временом појавише се неке важне манастирске потребе, због којих је самоме игуману ватопедском ваљало ићи у Цариград. Но пошто се он бојао да му молба неће бити уважена, братија му предложише да уместо себе пошаље блаженог Саву. Тако и би. Монах Сава отпутова у Цариград[8], праћен благословом свога оца, старца Симеона.
У Цариграду он, који је у младости својој изгледао као анђео, би примљен са великом чашћу од цара Алексија Комнена, пријатеља[9] свог. Цар се распитиваше за здравље и начин живота његова оца, старца Симеона, и монах Сава му причаше. Задивљен, цар величаше светога старца што се уклонио од многих брига и изабрао себи добар удео који се неће узети од њега. А богомудри Сава, обасут благонаклоношћу царевом, изложи цару молбе Ватопедске обитељи, због којих је цару и био послан, и цар му испуни све молбе, обећавајући да ће му испунити и друго што буде тражио. Тада Сава изнесе и другу молбу цару, говорећи: "Има у Светој Гори један запустели манастир, звани Хилендар, па ако царство ти[10] хоће да учини добро мени и моме оцу, онда нам дај тај манастир, а ми ћемо га опет, као од нас, предати Ватопеду, a то наше предавање назваће се милошћу твога царског величанства". Ову молбу млади монах изложи бојажљиво и као снебивајући се. Али га цар предусрете храбрећи га, и рече: "Малочас рекох, све што год хоћеш да молиш, усрдно ћу дати твојој светости". И даде му Хилендар са свим насељем, потврдивши то царским писмом, хрисовуљом, и својим златним печатом. Богомудрог пак Саву цар обдари многим даровима, и с љубављу отпусти, а преподобном Симеону, оцу његовом, посла по њему много злата, и царско писмо пуно похвале што се одрекао света и молећи га да се моли за њега.
Вративши се у Ватопед, богоносни Сава извести игумана и братију да је цар испунио њихову молбу. Потом оде к преподобном оцу свом, који од одласка његовог у Цариград не излажаше из келије, већ сеђаше у њој у молитвеном ћутању. Но повратак Савин светлошћу зали сву душу његову и срце, и он, са захвалношћу подигавши преподобне руке своје к Богу, загрли сина свог, и љубљаше га са љубављу у сузама. Сава изручи оцу царев поздрав, предаде му од цара писмо и злато, и исприча му како им је и Хилендар дарован царском хрисовуљом. За све то преподобни захвали Богу и Пречистој Матери. Сутрадан преподобни Симеон призва игумана и братију, и, показавши им цареву хрисовуљу, приложи Ватопеду манастир Хилендар, и послано му од цара злато предаде игуману и братији на потребе манастиру: такву љубав имађаху они према манастиру Ватопеду, у коме су хтели и живот свој окончати у Господу. Зато га и врло много обогатише.
Но Бог, који је у древности умножио и распространио у Мисиру дошљака Јакова, преко прекрасног сина његовог Јосифа, тако и сада умножи и распространи у Светој Гори нови Израиљ оца Симеона, преко прекрасног по души сина му Саве, и земљу њиховог добровољног странствовања насели духовним чедима њиховим. Јер Господ побуди неког богобојажљивог старца, те овај дође блаженоме Сави и рече му: "Твоја и твога оца љубав у Господу према туђинцима и убогама и према светим манастирима, нарочито према Ватопеду, похвална је и пријатна Богу. Но благоразумно је да помислите и на себе саме; зато примите мој добри савет, као савет од човека који вам жели добра. Вама је сада све могуће у Господу: ви сте властодршци у својој земљи и сродници сте цареви, па ће свака молба ваша бити испуњена. Стога испросите себи запустели манастир, па обновивши га, утврдите га за своје отачаство, нека се зове српски манастир, да би из вашега народа они који љубе Бога и одричу се светскога живота, налазили после вас пристаниште спасења, те да и ви сами, ради многих спасаваних, примите од Бога веће почасти".
Блажени Сава, расудивши, прими овај савет као да је од Бога, поклони се старцу као анђелу Божјем, љубазно га угости, па отпусти. Онда одмах уђе к преподобном оцу свом и исприча му све што му је рекао старац. Пошто се посаветоваше верне слуге Христове, обојица вазда горећи Духом Светим на веће богољубље, стадоше на молитву и, подигавши руке своје, са сузама захвалише Богу за такав савет. Најзад преподобни Симеон рече љубљеном сину свом: "Веруј ми, чедо Божје, Бог је ради спасења нашег хтео да ми као дошљаци поживимо под заповедницима, и да се странствујући не управљамо по својој вољи, него да управљани другима стечемо смирење. Зато је досада Он и скривао од нас такву помисао. Сада пак Он нам посла старца, или анђела Свог, и ми смо дужни брзо привести у дело богопослани нам савет".
Тада блажени Сава са оцем својим оде к игуману и каза му своју замисао. А игуман, посаветовавши се са многима, не одобри ову замисао и не допусти да се приведе у дело, јер је хтео да царствене монахе задржи у свом манастиру, пошто су им многа добра долазила од њих.
После тога богомудри Сава отиде у Кареју и исприча проту о својим намерама. Проту се то допаде, и он рече: "Добра је ваша замисао, пошто је по Богу, а и могућни сте. Дакле, који хоћеш опустели манастир у Светој Гори обновите за своје отачаство, - или Хилендар, који вам је цар већ дао, или где волите на другом месту".
Са тако утешном вешћу Сава се врати своме оцу и саопшти му да је молба њихова услишена од прота. А старац, топло узбуђен, пожеле да одмах пође и разгледа место за манастир. Али изнемогао од старости и поста, он не беше у стању ни на коњу да седи. Зато га Сава положи на носиљку између два коња, и тако ношен разгледаше многа места, али му се ни једно не допаде сем Хилендара. И они се вратише у Ватопед.
Међутим игуман и братија, осетивши шта се збива, говораху међу собом: "Од ових царствених дошљака ми видесмо многа добра у току многих година, па и до сада су нам они храниоци, - зар да сада отиду од нас разгневљени? Ако дакле хоћемо да сачувамо њихово пријатељство, да им дамо Хилендар, који они измолише од цара за нас". - И тако, призвавши к себи светога Саву, они им дадоше Хилендар, и положише завет између себе да Ватопед и Хилендар љубављу буду један манастир[11].
Христољубиви Симеон и христољубљени Сава написаше самодршцу Стефану, јављајући му да хоће да подигну манастир, "у наслеђе теби, - писаху му они, - a пo теби синовима синова твојих". Томе се благочестиви Стефан веома обрадова, па им посла много злата и мазге, молећи их да и у будуће траже све што им треба, и захваљујући им што се брину о спасењу душе његове.
Богоносни иноци, Симеон и Сава, узнесоше срдачну молитву Богу и Пресветој Мајци Божјој, призивајући их у помоћ делу које предузимају. Узевши благослов од игумана и од оца свог, христочежњиви Сава сакупи врло много радника, одведе их у Хилендар, и за кратко време уради врло много. Он затече у Хилендару све запустело сем цркве, па и она беше у рушевинама. И одмах поче зидати манастир, и около манастира сазида град и велики пирг у њему; подиже и трпезарију из основа; и сагради довољно келија братији; обнови и цркву, и златом је исписа, и украси је иконама, завесама и светим сасудима. Све то, Божјом помоћу и богатом руком, он сврши брзо, јер га и преподобни Симеон пожуриваше, говорећи: "Ако ме удостоји Бог да видим манастир да се зове наш, сматраћу за срећу да у њему завршим живот". Пламена жеља старчева се испуни: у шумовитој долини, извијеној на север, опасаној витким и тамним кипарисима, a опкољеној виноградима и воћњацима, српски Хилендар би довршен у јуну 1199 године, на месту рушевина старог грчког манастира Хилендара. Благодарећи синовљем усрђу Савином, блажени старац се пресели у свој манастир, Хилендар, чију саборну цркву посветише Ваведењу Матере Божје у храм. Сакупише и братство, озаконише богослужење по уставу из Ватопеда; и поставише игумана да се брине о црквеним пословима. Усто, они измолише у прота запустеле келије, маслињаке и винограде, који беху око Хилендара, и око светог Георгија Имологите и светог Николаја у Малејама. Поред тога купише од прота пространо место у Кареји. Ту сазидаше многе двоспратне келије за одмор игуману и братији када буду долазили из Хилендара.
И стадоше оба светилника Божја боравити у Хилендару, вели Доментијан, сву силу своју уносећи у молитве дневне и ноћне, омрзнувши грех потпуно, истински заволевши Христа топлом и чистом љубављу. Обојица потпуно заволеше овај тескобни и мучни пут, и не брињаху се ни о чем земаљском, само јединог Господа љубећи. Имајући у земаљском телу силу Небеских Сила, изванредно украшавани недомисливим лепотама својим и богољепијем неисказаним, достојни житељи Еванђеља Христова, они силом крста сатираху духовне непријатеље своје и увек хрљаху ка небеском звању. Уподобљавајући се бестелесној природи херувима у неућутним песмама духовним, у сузама, у истинитом исповедању Христовом, у скрушености срца, у чистоти, у целомудрију душевном и телесном, у миру и у светињи, у превеликој смерности, они насвагда приковаше тело своје страху Божјем, и све што је у овом свету сматраху за ђубре, изабравши оно што је најбоље.
И док они тако напредоваху ка небесном, преподобни Симеон ради што бољег потврђења и распрострањења манастира, по други пут посла у Цариград "богоумног сина свог кир Саву" к своме пријатељу цару Алексију са молбом: да цар потврди манастир; да подари манастиру назив царске ставропигије; и да Хилендар не зависи ни од прота ни од кога другог, већ од самога цара. Преподобни Сава би опет с великом љубављу дочекан у Цариграду од цара. Пресревши га, цар га упита: "Да ли је још жив свети старац, отац твој?" Сава одговори: "Још је жив молитвеник твог царског величанства". Цар дубоко уздахнувши рече: "Благословен је Богом тај човек, јер, примивши земаљско, он се труди усрдно да достигне и небеско".
Блажени Сава би отпуштен од цара да се одмори у манастиру Мајке Божје Евергетиде (Добротворке), којега он са оцем својим би назван ктитором, јер много злата дадоше на његово подизање и на његово имовинско осигурање. И овом приликом свети отац Сава беше им донео много злата са собом. Сутрадан, посетивши цара понова, Сава му исприча како је са оцем подигао манастир у Светој Гори, па га замоли за царско потврђење о њему. Помену и запустели манастир царски, звани Зиг, молећи цара, да га придружи Хилендару, те да би на тај начин и сам цар био увршћен у хилендарске ктиторе. Веома обрадован тиме, цар рече: "Пошто ће и мене помињати када и вас у светим службама, с благовољењем ћу испунити вашу молбу". И одмах подари Хилендару манастир Зиг, са свима метосима и пашњацима, а Хилендар именова царским манастирем, да над њиме нема власти ни прот нити ко други. И све то цар потврди својом хрисовуљом, својим царским писмом и својим златним печатом. Осим тога, цар својом руком даде преподобном Сави жезал и заповеди да се чува у цркви, да би братија при постављању игумана држала овај жезал посред себе као знак да се игуман поставља по царевој вољи и као да са жезлом прима власт из руку самога цара. Испунивши на тај начин све жеље преподобнога, цар га отпусти са многим даровима. И ради успомене на узајамну љубав, цар му рече да своме преподобном оцу достави ову његову поруку: "Све твоје молбе испуних, оче свети; - молим твоје преподобије, моли се за нас у твојим светим молитвама к Богу".
Вративши се из дворца у манастир Пречисте Богородице Евергетиде, преподобни Сава раздаде убогима сво злато које му беше дао цар да однесе оцу, јер све очево беше његово, и све његово беше очево. Штавише, отац не називаше ништа својим, него говораше да је све синовље, осим само душе; па и њу Бога ради и с Богом беше предао њему, јер таква беше покорност и послушност преподобнога старца према љубљеном и богодарованом му сину. Старац, замишљајући Саву не као човека него као анђела, стиђаше се и одбијаше када је син хтео да послужи његовој старости као оцу, толико беше смирење његово према сину. Зато и син синовљом љубављу ропски служаше светога старца у свакој потреби, и никога не удостојаваше сем себе да послужи оцу. А свети старац, гледајући како га син као анђео служи и двори, обливаше се потоцима топлих суза радосне због њега душе к Богу. И тако, закриљен молитвама његовим као штитом, син се сачува од бесова.
Када у обитељи Евергетиде долажаху ништи по милостињу, к преподобноме Сави дође једна благолика и побожна жена, приступи му са страхопоштовањем, и рече му: "Свети богољупче Божји, Бог и Његова Богомајка Евергетида наредише ми да ти предам оно што су ми заповедили: У Светој Гори, у области твога манастира, на том и том месту, налазе се два скровишта злата; потражи их и наћи ћеш их, па их узми и уради све што је потребно ради Бога". Преподобни се зачуди овоме обавештењу, и отпусти кући ту чесну жену.
Опростивши се са монасима манастира Пресвете Евергетиде, и још са царем и патријархом, преподобни Сава крену натраг на пут у Свету Гору. Стигавши у Свету Гору, он затече преподобног оца свог где у свему добро пребива у Богу, паде к ногама његовим, загрли га, и исприча му о пријему код цара, и како је цар Господа ради испунио све њихове молбе и дао им царску грамату, хрисовуљу. Том хрисовуљом од јуна месеца 1198. године, цар Алексије III "удостојио је потпуне слободе манастир Хилендар и манастире на месту Милејама, па их ставља под власт и управу више поменутих монаха, господина Симеона, бившег великог жупана, и његовог сина, господина Саве, и дарује овима допуштење да их украсе како год хоће, и да их васпоставе у манастир који ће служити као склониште људима из српског народа, што се одају монашком животу, и то у манастир ником неподложан, нити самом проту Горе Атонске, нити игуману манастира Ватопеда, него самосталан својевластан и самоуправан, као год што се сами собом управљају манастир Иверски и Амалфитански, што постоје на тој Гори".
Преподобни Симеон се свему томе веома обрадова, а "највише се обрадова своме богоносном другу". Онда се обојица преподобни договорише, те свој манастир предадоше под власт благочестивом самодршцу српском Стефану, зету грчкога цара Алексија, и да се стара о њему као о своме отачаству. Христољубиви Стефан се томе веома обрадова, па поклони Хилендару многа имања[12], покретна и непокретна, те је манастир Хилендар од тога времена постао стварно српски.

ПРЕСТАВЉЕЊЕ И ПРОСЛАВЉЕЊЕ ПРЕПОДОБНОГ СИМЕОНА

Подвизавајући се у свом манастиру Хилендару са богочежњивим сином својим Савом, богоносни Симеон се разболе почетком фебруара 1200 године. Дошавши "на врх врлина својих" он осети да се приближује крају свога земаљског живота. Призвавши милог сина свог Саву, болни цармонах рече своме сину: "Љубљено чедо моје, светлости очију мојих, утехо и хранитељу старости моје, приближи се време мога одласка. Ти си се и досада старао о добру душе моје, но сада је наступило време да ми се још више помогне; јер знам да што год заиштеш у Бога, даће ти се". А смерни Сава, са сузама обиснувши се о врат своме оцу, говораше: "Падајући пред ноге твоје, ја те још више молим, господине оче, да као што се за време живота твог сачувах од свих зала, закриљен твојим топлим молитвама ка Христу, тако и сада, када одлазиш ка Христу, испроси од Њега богопријатним молитвама својим покров животу мом од зала до смрти моје; и у светим молитвама својим ка Господу не остављај све нас, чеда твоја у Господу по телу и духу, земљу нашу и цркву, о којима си се трудио". А преподобни старац, обилно лијући сузе, говораше: "Ако добијем слободу пред Богом, нећу вас оставити. He жалости се, чедо моје, због овога растанка, јер ћемо се опет састати онде где нема више растанка". И ставивши преподобне руке своје на возљубљеног сина, дуго се мољаше Богу за њега. Онда га са сузама загрли, даде му последши целив, и заповеди му да доврши много шта не довршено о српским црквама. А односно својих смртних остатака замоли га да у погодно време, када на то буде воља Божја, покупи "грешне кости бедног тела" његовог, и пренесе их у манастир Студеницу. Богомудри Сава изјави да ће извршити све што му он наређује.
Затим преподобни старац призва сву братију и чеда у Господу, "благослови богоносног саподвижника свог кир Саву, и сав сабор светих чрнаца, богољубиве деце своје". Он свакога од њих поименце и посебно љубљаше и благосиљаше, и све их побуђиваше да се радосно моле за њега, предајући их Богу и Пречистој Матери Његовој и, помоћу њиховом, и сину свом богомудроме Сави. И тако их отпусти, заповедивши да му нико до јутра не долази.
И гле, ноћу, иако потпуно изнемогао од старости, он наједном младићки устаде са одра и, као очекујући светле госте Небескога Цара, веселе душе украси себе одећом светог анђелског лика, и причести се бесмртним и животворним Тајнама, рекавши: Слава Богу за све! После га као смртног човека обузе огањ природне смрти; а љубљени син се сву ноћ ту не одмицаше од оца, него му усрдно служаше, са многим сузама прочитавши крај његова одра сав псалтир у току ноћи. И никоме не допушташе да уђе к њему, него један другога тешаху и један другога опомињаху да узносе захвалне молитве Богу.
А кад свану, преподобни Сава унесе родитеља свог у црквену паперту. Осећајући да му се приближује последњи час, свети отац рече светом сину: "Чедо моје! Принеси ми икону Пресвете Богородице, јер сам се заветовао да пред њом испустим дух свој". И када му та жеља би. испуњена, свети старац рече: "Чедо моје! Учини ми љубав па ме обуци у расу, одређену за мој погреб, и спреми ме онако како ћу у гробу лежати. И простри рогожу на земљу, положи ме на њу с каменом под главом, да тако лежим док ме Господ не посети да ме узме одавде".
И беше дирљив призор крајњег смирења: онај који је некада као владалац лежао на златним и меким постељама, сада на издисају лежаше само на рогожи као последњи убожјак. Око њега стајаху братија и плакаху што остају без оца. Преподобни једва подиже руку дајући им знак да се утишају. Лице му беше светло; он весело гледаше ка икони Господа Христа и Пречисте Матере Његове: изгледало је као да са неким тајанственим посетиоцима пева псалам. А кад дође на крај псалма, он јасно рече: Всјакоје диханије до хвалит Господа = Свако створење нека хвали Господа! (Псал. 150, 6). Тада тек сви разумеше да преподобни, одлазећи из овог живота, са анђелима пева анђелску песму и слави Бога. После ове песме преподобни христољубац ништа више не проговори, него само радосно гледаше на икону Христову, као предајући му у руке душу своју. И гле ваздух се испуни неким пријатним мирисима, те се сви присутни дивљаху. И тако слатко усну у Господу свети старац, 13 фебруара 1200 године, предавши душу своју Христу Богу, кога заволе изнад свега.
А љубљени син паде на свечесно лице очево, и уместо топлом водом оми га врелим сузама; тако и преподобне руке његове оми многим сузама; и стављајући их на своју главу и приносећи их к својим очима, он их целиваше, па их прекрштене положи на прса. Потом, у друштву свеколике братије, са свећама и кадионицама, он испрати чесно и свето тело преподобног оца прописаним погребним песмама и многим сузама, и положи га у мермерни гроб унутра у цркви Пресвете Богородице Хилендарске.
За богомудрог Саву растанак са оцем беше уједно и извор жалости и радости: жалости, јер се лишио саподвижника, самолитвеника и богоумног учитеља; радости, јер се удостојио видети оца украшена свима врлинама до краја живота, и јер је послао испред себе топлог молитвеног посредника ка Христу. Дане у које се вршио свети помен за душу преминулог оца, мудри Сава обележи обилном милостињом убогима: раздаде све злато што је имао.
Оставши сам, богољубиви Сава се одаде још суровијем животу, јер лиши себе сваког телесног одмора, нарочито наложи на себе безмерни пост, проводећи све ноћи у недремљивим молитвама, и изобилујући све више у духовној утеси умножене благодати.
Оставши без новца, нужног за манастирске потребе, преподобни Сава се опомену речи оне побожне жене у Цариграду о два скровишта блага у околини Хилендара. Али без молитве он не хте приступити тражењу тих скровишта. И он се овако мољаше Христу Богу: "Чујем Давида како говори: Пролазном богатству не предајите срца. Утолико више заслужује укор и грдњу човек који прекопава земљу, да би нашао и узео благо које није тамо оставио. Тога ради, Господе, молитвама Пречисте Матере Твоје, не дај да ми се наруга непријатељ мој, изазивајући у мени жељу за пагубним и трулежним богатством. Но ако то није кушање од стране противника; ако ми је то било речено ради Тебе, Бога мог, онда нека ми се по вољи Твојој, Господе, јави сакривено благо. У противном, нека се и од нас, слугу Твојих, сакрије, као што се раније скривало од других".
Дошавши на означена места, преподобни Сава и ученик његов мало копнуше, и одмах наиђоше на отвор рова у коме беху смештена скровишта, као да им сама земља рукама својим издаваше оно што је чувала.Мислим, вели животописац Теодосије, да је то била сама Пресвета Богородица Добротворка, каја се у Цариградском манастиру јавила светоме, само светитељ из смирености није то хтео рећи, тајећи у себи велико скровиште, и будући сам сместилиште Свете Тројице. Нашавши огромно благо, свети Сава га пренесе у манастир. Али ово благо светитељ није сматрао својим, те један део посла у Цариград манастиру Пресвете Богородице Евергитиде, други раздели манастирима у Светој Гори, трећи пустињацима по усамљеним келијама, а четврти своме манастиру Хилендару и свима ништима. Божанствена Добротворка се и јављала њему ради тога што он раздаваше све што имаше, јер у свему бејаше извршилац еванђелских речи.
Раније је речено, како је христочежњиви Сава имао силну жељу да се повуче у пустињачку усамљеност. Али је било разлога због којих он то није могао остварити: прво, игуман му није допустио због младости; лруго, долазак оца и служење њему; треће, путовање у Цариград; четврто, оснивање и изграђивање свог властитог манастира. Но пошто он Божјом помоћу уреди манастир и постави игумана да се стара о спасењу братије; и пошто испрати к Богу оца добро снабдевена еванђелским врлинама, свети Сава се могао побринути око остварења своје давнашње жеље. Ради тога он оде у Кареју; тамо нађе једно изванредно место, богато водом и украшено плодоносним дрвећем; купи га од прота, и подиже себи келију за мучање, сихастирију, и сазида цркву у име светог Саве Освећеног. Одрекавши се живљења у заједници са многиада, он се задовољи само тројицом, који строго испуњаваху сав црквени устав; а сам, побожно тихујући у келији, упражњаваше само молитву. Ту он и поживе, вели Доментијан, по подобију древних првих светих отаца са великом уздржљивошћу, пошћењем, бдењем, обноћним стајањем; лиши себе сваке телесне утехе; у пошћењу и сузама сатвори сву силу своју; сав живот свој провођаше по угледу на анђеле, уподобљавајући се Бестелесним Силама, сваки дан духовно се веселећи бујицама суза, свом силом подражавајући живот светих. И свагда умртвљујући тело своје подвижничким молитвама, он душу своју заливаше богопознањем". Он борављаше ту у великом побожном ћутању бдијући свеноћним молитвама, никада ум не скрену, чекајући помоћи од Вишњега; и ради тога умртвљаваше себе сваки дан, једући хлеб по мери, пијући воду по мери, и дајући телу свом одмора један час или два.
Обнављајући младићке трудове у сихастирији, свети Сава провођаше оскуднији и суровији живот него раније; и пошћењем, бдењем, метанијама коленоклањањем и ноћним стајањима постајаше још виши; и заборављајући по речима Апостола, оно што је остраг, он се сезаше за оним што је напред (Флб. 3, 13). И када би смо како ваља, и како је уствари било, испричали сва његова тајна и јавна уздисања и све умилне сузе, онда би то неискуснима и лењивима изгледало невероватно. Јер у таквом усрдном подвигу, после смрти свога оца, монах Сава провођаше сваки дан, сав помишљу ка Христу плењен, и сећањем на смрт као да умираше сваки дан. Од великог и непрекидног пошћења усахну му утроба, нестаде му сваке масти, оболе му слезина и изнутрица, те се тако неизлечиво оболести. И када је касније и хтео да се послужи којом ђаконијом, забрањивала му је болест. И тако сав живот његов беше пост. Ту болест своју он љубљаше као богодану му помоћ, јер сматраше да је смрт Бога ради боља него живот у страстима, поучавајући се апостолском речју: када се наш спољашњи човек распада, унутрашњи се обнавља (2 Кор. 4, 16); када сам слаб, онда сам силан ка Богу (ср. 2 Кор. 12, 10).
Ударајући у тело и душу своју сваком добровољном муком, небочежњиви Сава стицаше све веће и веће еванђелско смирење, и уистини сматраше себе грешнијим од свију, горим од свију, последњим међу свима. Он истину душе своје смерне и срца свог скрушеног каже када говори и пише о себи: "ја последњи од свију и грешни, увек слаб и лењ за духовно подвизивање"; "последњи од свију Сава грешни"; "ја најгори од свију"; "ја грешни и лењиви и последњи од свију монах Сава"; "ја многогрешни и увек слаб на духовна подвизивања"; "ја недостојни и лењи и худи монах Сава". Он искрено и непоштедно назива себе блудним сином, који "мртав би и не оживе, изгубљен беше и не нађе се". Исто тако он назива себе заблуделим и изгубљеним јагњетом. А у Животу светога Симеона он пише о себи ово: "Ја јадни и неблагодатни, помешах се са неразумном стоком и уподобих се њима, убог добрим делима, а богат страстима, пун срама, лишен смелости према Богу, осуђен од Бога, оплакан од анђела, бивајући на смех бесовима, обличаван од своје савести, посрамљен својим злим делима. Мртав сам и пре смрти, и пре Суда сам себе осуђујем, пре бесконачне муке сам себе мучим". - А истина, којом он даноноћно живи, разливена је по овим његовим еванђелским свеистинитим речима: "Шта би друго било најјаснији доказ кротког и смиреног срца, ако не храбро подносити сваку невољу и себе прекоравати у свему".
Док се тако подвизавао, христољубиви монах Сава је силно желео и много Господа свеблагог молио да га удостоји неког обавештења о покојном оцу. И једне ноћи јави му се, са неким светлим личностима, преподобни Симеон у неисказаној лепоти и слави, и са пресветлим венцем који је јаче од сунца сијао. И као отржући сина од туге, он му весело говораше: "Више не тугуј, нити жали ради мене, сине мили, него се радуј и весели, јер ево, по прошењу твом, Бог ти јавља о мени родитељу твом, ти видиш: свеблаги и пребогати Бог украси ме овом пресветлом славом, и обогати ме вечним благима у истинитом и неодузимљивом царству Христовом. Примивши сада оно о чему си ми за живота говорио, ја се сада радујем, и наслађујем се гледањем незамисливих лепота. Благословен си ти од Бога, јер ти мени би посредник за вечно блаженство и за овај бескрајни живот. Твоји дакле, и за мене трудови, подвизи, молитве и милостиње узидоше на памет Богу (ср. Д.А. 10, 4), и за њих те очекују са мном припремљена блага. Али ћеш се најпре обогатити од Бога апостолском благодаћу и влашћу, да везујеш и разрешујеш људске грехе; ти ћеш, у чину архијерејском, просветити и научити своје отачаство; вером, правдом и покајањем привешћеш људе своје ка Христу; те ћеш се поклонити и светим местима, која телом походи Господ наш Исус Христос, где добровољно пострада за нас: све то написаћеш на таблицама срца свог, и многима ћеш шти образац врлине, и све законе Христове испунићеш и утврдићеш у отачаству свом. После тога доћи ћеш к нама и удостојићеш се већих дарова, како због мене тако и због многих других; и бићеш украшен двоструким венцем: венцем испосништва и венцем учитељства; и удостојивши се бесмртног блаженства, ми ћемо са свима светима ликовати у бескрајне векове векова, наслађујући са стварним гледањем Пресвете Тројице".
Дошавши к себи од виђења, овај свети богозванац нађе срце своје умирено сваким весељем и радошћу, и мишљаше да је на небу а не на земљи, јер Небесни је ово и говорио с њим у облику очеве појаве. И одмах устаде са рогоже, и светла лица подигавши руке своје к Вишњему, громко ридаше и сузама као кишом земљу натапаше. Какве све захвалности Богу не изрече због тога, клањајући се и величајући, славећи и благодарећи Онога који чини велика и неиспитана, славна и дивна дела којима нема броја. И гледајући ка преподобном оцу свом као на видљивог, говораше: "Славим твоју неизменљиву љубав према деци, оче свети, јер и у животу и после смрти не одвајаш се од изданка срца твог, и много си тужну душу моју и жалосно срце моје осладио и развеселио виђењем тога лика у анђелској појави. Ко сам ја недостојни, те си ме светим молитвама твојим к Богу удостојио да ми дођу Његови свети анђели небески, и да ми твојим јављањем оно рекнеш, и да ми душу од туге отргнеш и развеселиш? Сада си ми жив, господине мој; сада те видех, и уверавам се у оно што је речено: Праведници живе вавек, и од Господа им је награда (Пс. 37, 29), и од Вишњега делање и сила. Слава и величина на висинама човекољубивом Богу, који те удостоји такве благодати! Слава и част и поклоњење благодати Његовој, јер је и мене грешнога удостојио светим Својим анђелима да те видим међу њима. Сада се, душе, поуздано радујем због тебе и срцем се веселим, што и сам као земаљско биће примам оно чиме се ти сада наслађујеш радујући се. Сада ћу положити почетак служења Богу моме, да се бојим и трептим од светог имена Његовог, и да заповести Његове неизоставно извршујем".
Богољубиви Сава, како је говорио тако је и творио, јер добрим делима све више и више душу своју изграђиваше и узлажаше к Богу. Разумевши Духом Светим да је родитељ његов нашао тражено, богочежњиви Сава се одаде на превелику врлину, узе на себе изнад силе подвиг пошћења, бдења, заборављајући своје првашње подвиге и сматрајући их ни за шта, и помишљајући да је бољи један дан у дворима Господњим него хиљаду година овога видљивог света. И умножи бдење изнад силе и усхођење молитвама ка вишњим боговиђењима, још прилежније приносећи дела духовна и богоугодна, по обичају свагда милујући непрестано убоге и испуњујући молбе потребитима, и у свему беше свима све. Јер, иако вођаше усамљенички живот, он и даље обилажаше по пустињи отшелнике који бедно живе, и обдариваше убоге, и помагаше потребите, и збрињаваше путнике; сви, буром убоштва витлани, прибегаваху к њему као пристаништу и добиваху мир милости. Он се свима сав у помоћи налажаше; Христово скровиште никада не оскуђеваше за њега, јер му или земља откриваше благо, или му брат владалац, Стефан, шиљаше много, све више и више, пошто га веома љубљаше, и на њега као на анђела Божјег гледаше, и служаше га.
Цветајући у те дане леполиком младошћу, и држећи истинито подобије црноризачкога чина, богоозарени Сава по свој Светој Гори сијаше светим животом као сунце. И верујте ми, браћо и свети оци, вели богобојажљиви животописац Доментијан, да богоносног Саву први чрнци, који су испрва живели с њим и видели његово изванредно живљење, називаху бестелесним анђелом, и казиваху ми да је имао толико духовни подвиг у телу, и толико се био приближио Богу постом и светим молитвама, да је и мртве васкрсавао, а не само чуда творио. Но због велике смерности своје, рекоше, тога се сам клонио, да не би био прослављен на земљи, док га Бог не прослави на небесима.
Неизмерне су и безбројне врлине овога богољупца и трудољупца, и ми их земљани не можемо лако знати; оне су познате једино Творцу срца и тајнопровидиоцу - Богу. А богољубац Сава све дане живота свог провођаше: бринући се о угађању Христу и о правди Његовој; имајући душевну тугу за спасење душе своје; свагда упућујући душу своју на добру мисао; вазда имајући пред очима својим будуће испитивање и објављивање срдачних мисли и телесних дела и језичних речи. Све ово он прозре богоумним очима, те се непрестано одаваше све већем ридању срца и плачу очију, свагда желећи да веселим ликом, цветним лицем, неисказаном радошћу, светлом душом и чистим очима угледа Бога који седи у великој слави на суду, и да од Њега прими утеху и награду радости која не престаје, и неисказано весеље у будућем веку. Ето, о томе се он усрдно стараше.
У Светој Гори постоји манастир, звани Каракал. Једне ноћи морски разбојници га опљачкаше, игумана и братију свезаше, па их заједно са манастирском имовином на својим лађама одвезоше са собом. Онда их ставише на муке. Али пошто ови немађаху чиме да се откупе, они их осудише на смрт, па у Лавру везане отераше, и као стоку изложише на продају. Но пошто их беше много, и разбојници их продаваху све заједно а не понаособ, то није било новаца да их откупе. А разбојници изјављиваху: или да се сви откупе, или ћемо их све поклати. - У таквој невољи, сужњеви се договорише са својим игуманом, да манастир са свим имањем предаду Лавранима, па да се тако избаве из смрти. Лаврани их онда откупише, њихов манастир и имовину под своје узеше, а игумана са својом братијом отераше. Тада изгнаници прибегоше к светоме Сави kao к пристаништу свих невољника, па му испричаше све. Слушајући њихове невоље, свети човекољубац проли много суза, јер због благог и незлобивог срца он увек беше тако скрушен и сузама потопљен. И одмах радосном душом испуни њихове молбе: откупи манастир Каракал са целокупном имовином, па их предаде прогнаном игуману и братији. И не само то, него и све што беше порушено он обнови, и све манастирске потребе збрину, и обећа да ћe ce до краја живота свог старати о њима.
Од истих разбојника запусте и паде у крајњу порушеност и светогорски манастир Светих Четрдесет Мученика Ксиропотам.
Игуман и братија овога манастира, готови већ да због убоштва напусте манастир, дођоше к светом Сави, тражећи руку помоћи и милости. А он, Богом богати дародавац, сажали се и на њих: заложена манастирска имања откупи, порушено обнови, и цркву живописа и украси сваким благољепијем. Стога би назван ктитором ксиропотамским.
Исто тако он много учини и светогорском манастиру, званом Филотеј. Њега поче зидати неки богољубац, али га не имаде чим довршити. И он дође к преподобном Сави, молећи га за помоћ да доврши манастир, те да и он постане ктитор. И преподобни му даде врло много злата на довршење манастира. Уопште, милостивост његова беше неисказана, сва прожета самилосном молитвеношћу и плодотворном испошћеношћу.
Утешен и обрадован неисказаном славом свог покојног родитеља, христочежњиви Сава све више усхођаше к Богу појачаним монашким подвизима, постом, бдењем и молитвама. И ко би могао исказати какву све ревност показиваше он у трошном телу, да би постигао живот Бестелесних? Његова пламена љубав према оцу и према свом народу запали у њему жељу да слава очева, којом се тајно наслађује он један, постане достојање свих верних и целог народа његовог. Тога ради се све више милостињом украшаваше, и све се више к Богу подвизаваше. И усрдно се мољаше свемогућем Господу да на земљи прослави тело оца његова, пославши на њега Духа Светога и учинивши га мироточивим; и говораше: "И шта ће ми помоћи, Господе, што се само ја, видев у тајности Твоју благодат према моме оцу, радујем и задивљен хвалим Твоју милост, ако Твоју доброту о њему не покажеш свима јавно? Знам, Господе, Теби је могуће све што хоћеш, и за речју Твојом иде дело које се дахом уста Твојих извршује. Услиши мене, слугу Твога, и не презри мољења мога, о чему се Теби, Богу моме, усрдно молим: пошљи Пресветог Духа Твог и обнови кости онога који је Тебе ради туђиновао за нас на земљи, и напој их росом благодати Твоје, да се напоје обиљем милости Твоје и искипе миомирисно миро, којим ће се помазати душе и лица слугу Твојих који се боје Тебе. Нека разумеју сви силу Твоју и бескрајну милост Твоју, и колико си добар дародавац онима који се боје Тебе и чувају заповести Твоје. И као што си пред анђелима на небу указао милост Своју оцу мом, тако ћеш га и пред људима на земљи, Господе, прославити, да бих и ја, недостојни слуга Твој, добио поузданију слободу што си услишио мољење моје, и да бих се убудуће потрудио да Ти угодим, и сви људи који знају име Твоје и славе Га, те да Те опет прославимо са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин".
Са великом слободом и вером узношаше богољубљени Сава ову молитву, пуну пророчких предзнања, јер знађаше да ће му је Господ услишати. Животописац Теодосије вели: "Видим дар пророштва на преподобном Сави, а његова слобода и вера према Богу диви ме и ужасава. Јер он знађаше да ће Бог испунити његову молбу. И знајући да ће га Бог послушати, он призва прота са осталим игуманима и старцима на помен преподобном оцу свом".
И слеже се мноштво гостију званих и незваних, тако да манастир постаде тесан и тескобан. Црква и сам гроб блаженог Симеона беху дивно украшени. Кад настаде навечерје, на гробу се отпојаше прописне песме и прочиташе молитве о помену. А после вечере, када је требало да иду на одмор, преподобни Сава узе светог оца прота, уведе га у цркву, па му рече: "Ја ћу, оче, са својом братијом узићи на пирг да на свом језику[13] свршим јутарња славословља, а ти, оче свети, са свима својима, отпојте овде, у великој цркви, прописна јутарња појања о помену на гробу оца мога, и, молим, молите се за упокојење његово. И када Бог прослави слугу Свога, ако ме позовете, ја ћу доћи к вама".
Закључавши цркву, преподобни Сава предаде кључ проту, па, узевши од њега благослов, пoпe се на пирг. А прот, не схватајући о чему му то говори преподобни, рече: "Нека буде воља Господња!" и предаде кључ служашчем јеромонаху, па оде у келију да се одмори. Одоше на одмор и сви што беху с њим. А богоносни Сава с вечери отпоче свеноћно бдење, и пламено се мољаше, и прошаше милости од свемогућег Бога, говорећи: "Преблаги Господе, Сведржитељу, услиши слугу Свога, који Те свагда, и опет сада, моли: росу благодати Светог Духа Твог излиј на, Тебе ради, постом измучене и сасушене кости слуге Твога, оца мога; обнови их миром, и учини да искипе, те ћеш као на небу и на земљи прославити служитеља Свог, да би сви који су данас дошли, видевши милост Твоју на нама, прославили Тебе, и познали да смо и ми верне слуге Твоје, који, надајући се у Тебе и љубећи Тебе, све своје остависмо и за Тобом пођосмо".
А кад настаде време јутарњег славословља, и кад прот и сви што беху с њим служаху у саборној цркви, помињући престављеног и просећи му од Бога упокојење, одједном се сва црква испуни као неким миомирисним мирисом благодати Духа Светога. И свима се срца и душе испунише неком неисказаном сладошћу, радошћу и тишином, те се сви задивљени питаху: "Откуда ово?" Они пак који стајаху близу гроба светог Симеона чуше као неки шум и жуборење из гроба, и кад погледаше, гле, одмах угледаше како је мермерни гроб светитељев наводњен миром као водом, како је сав испуњен миром, и како из њега тече извор мира који цркву залива и испуњава пријатним мирисом. Задивљени и запрепашћени, они отскочише и проту јавише. А прот, и сви који беху с њим, притекоше и видеше гроб извирањем мира одасвуд испуњен, те они задивљени, а и ужаснути, обиљем извора који је текао на земљу, оставише јутарња појања, па са страхом и сузама стадоше вапити: "Господе, помилуј!" Тада се прот опомену речи блаженога Саве: "Када Бог прослави Свога угодника, ако ме позовете, и ја ћу доћи", па одмах заповеди да га брзо позову. Преподобни Сава радосно сиђе с пирга и, видевши оно што не незнађаше, прослави свеблагог Бога. Па грлећи свети и мироточиви гроб очев као самога оца, он га целиваше и многим сузама и топлом љубављу заливаше.
Потом прот прво помаза себе крстообразно светим и благоуханим миром, затим преподобног Саву, па онда све остале редом. У исто време додиром гроба и мазањем светим миром добијаху исцелење и здравље болесници који паћаху од нечистих духова и од других сваковрсних болести, и сви слављаху угодника Божјег. А миро истицаше не само од светих моштију блаженог богоугодника, него и од сухога камена и од његове иконе, измалане на зиду изнад његовог гроба. Видевши то, прот и сви с њим кроз плач узвикиваху: "Господе, помилуј!" и са захвалношћу говораху: "Диван је Бог у светима Својим и велик у добротама Својим! Нама грешнима довољно је ово сведочанство Твоје милости, и колико је велика љубав Твоја према људима који држе заповести Твоје! Слава милосрђу Твом, Господе! Слава човекољубљу Твом!"
По свршетку јутарњег славословља и свете литургије прот, са свима игуманима и старцима, благословише преподобног Саву да напише житије свог светог оца Симеона, да му састави каноне и стихире, и да се спомен његов празнује са светима. Утешени и обрадовани син приреди велико славље свима присутнима, љубазно их угости, и милостивом душом и дарежљивом руком обдари све, од првог до последњег. А прота, и све који с њим беху, дошли, задржа три дана частећи их, па, обдаривши их богато, отпусти их.
Пошто се сви разиђоше, богочежњиви Сава уђе у цркву, и, затворивши је за собом, падаше на земљу и припадаше к Богу, бијући се непоштедно у прса, проливајући огњене сузе, и благодарећи, говораше к Богу: "Ко сам ја, Господе, и шта је дом оца мога, те нас обасипаш оваком милошћу, и ниси презрео мољење моје, мољење недостојног и грешног слуге Твога, и испунио си прошење моје к Теби? Шта да Ти узвратим за сва добра Твоја? Изнемогава ми ум, дивећи се Твојој доброти, и ја нисам у стању да Те достојно славим и певам. Слава Теби свеблагом! слава Теби свемилосрдном! слава Теби снисходљивом према свима који Ти се с вером моле! Владико Христе, Ти владаш животом и смрћу; осим Тебе другог Бога не знам. Очи моје видеше спасење Твоје, којим си и после смрти сада прославио слугу Твога, оца мога, пред лицем свих овдашњих људи. Светлости на откривање наше, да би људи Тобом познали да смо и ми истините слуге Твоје и верни поклоници Свете Тројице. Ко се не диви великом милосрђу Твом? Слава Теби, Боже, слава Теби!"
Затим приђе светом гробу преподобног оца свог, па га грљаше и целиваше, и многе сузе своје са пријатним миром његовим мешаше; и приносећи срце, и усне, и очи, и сва чувства своја, он их мазаше миром, и тако освећиваше. И сагнувши се, он му као живоме говораше, називајући га својим усрдним молитвеником и заступником пред Богом. "Варљив је овај живот", говораше он: "људска природа је склона паду, и нико није изузет од страсти и порока".
Ово и много друго он изговори као у уши оцу на гробу, па напуни стакленицу драгоценога мира од светих моштију његових, да га пошаље свом брату самодршцу Стефану као очев благослов. Затим, изишавши из цркве, он утеши своју хилендарску братију, наситив душе њихове духовним речима, па се врати у своје безмолвије, у своје молитвено самовање - у Карејску келију.

ПОДВИЗИ СВЕТОГА САВЕ ПО ПРЕСТАВЛЈЕЊУ ПРЕПОДОБНОГ СИМЕОНА

Преподобни прот Дометије, човек пун благодати Светога Духа, веома поштоваше богоносног Саву, видећи у њему много благодатних дарова. Прозорљив, он провиђаше Савину будућност као доброга пастира стаду Христовом, и проричући говораше: да ће многима бити наставник у богопознању и богозвању; да ће жезлом вере спасавати душе заблуделих; да ће проповеђу призивати на ливаду побожности, и да ће свима тужнима бити милостива утеха. Због тога га прот необично много љубљаше. А и сви га љубљаху и поштоваху због његове безмерне смерности, и простодушне кротости, и нелицемерне љубави. И када у сабору на Кареји заседаваху оци, даваху му место са првима. Хотећи да узима благослов од њега, прот га много пута нуђаше да прими свештенички чин. А он, избегавајући људску славу, изјављиваше да је недостојан тога. Но, уз помоћ многих других, прот једва успе да га приволи на то. "Воља Господња, оче, нека изврши заповест твоју на мени!" рече Сава, и оде у свој манастир Хилендар, куда би позван тадашњи епископ града Јерисе Николај. Епископ га једнога дана посвети за ђакона, а другога дана за презвитера. Онда новопосвећени јеромонах угости епископа са његовом пратњом, братију и ниште, и све их обдари. И пошто благослови игумана и сву братију, нови јеромонах се опет повуче у молитвено самовање у своју келију на Кареји. Тамо, отишавши к проту, да га извести да је извршио његову вољу, односно Божју, преподобни Сава хтеде, по обичају, да узме од њега благослов, али га прот с љубављу пресрете и дочека као сина, и узе благослов од њега као од оца, целива му новопосвећену руку, положи је на главу своју, и после братске трпезе отпусти га на испосничке подвиге.
После неког времена манастирски послови побудише преподобног Саву да иде у Солун, по величини и сјају други град у пространом Византиском царству. Пошто се у Солуну поклонн гробу светог великомученика Димитрије и помаза светим миром његовим, он отседе у своме манастиру Филокали, за чијег је ктитора сматран, пошто је био приложио много злата при његовом подизању. У Солуну он посети тадашњег митрополита Константија, који беше много слушао о његовим врлинама и давно желео да га види. У то време деси се у Солуну и епископ Јерисе Николај: он исприча митрополиту о чудесном течењу мира од гроба Савиног оца, преподобног Симеона, и о подвизима самога Саве. Чувши то, митрополит одаде хвалу Богу, и често призиваше к себи преподобног Саву, наслађујући се разговором са њим. Једнога празника митрополит хоћаше да служи свету литургију заједно са три епископа: Николајем Јериским, Михаилом Касандриским и Димитријем Адрамитским. На ову службу би и свети Сава позван да служи. На тој светој литургији они му саборно дадоше чин архимандрита и благословише га да носи набедреник[14].
Из Солуна архимандрит Сава посла брату свом, самодршцу Стефану, стакленицу мира са очева гроба и писмо, у коме му описа сва чудеса која Бог учини преко светог оца њиховог - преподобног Симеона. Потом се опет врати у Свету Гору. А посланици однесоше у Српску земљу стакленицу мира са писмом и предадоше самодршцу Стефану. Стефан се утеши небеском славом свога родитеља, и с радосним плачем целива чесно миро; па призвавши свога епископа и благороднике, прочита им братовље писмо и повест о чудесима на гробу родитеља.
Хтео бих овде да испричам о мржњи између браће, али се стидим, вели животописац Теодосије. Уосталом, нећемо осудити браћу, него онога који је био узрок њихове мржње - ђавола. Јер ђаво изазва мржњу међу браћом. Најстарији син Немаљин, велики кнез Вукан, постаде непријатељ своме брату самодршцу Стефану због благослова очева, што му остави престо. Обузет завишћу, Вукан говораше у себи: "Када се заврше дани оца мога, осветићу се". И заиста, после Немањине смрти Вукан устајаше много пута на брата свога Стефана, да му отме престо. У тој борби против брата он је призивао и странце, иноплемене народе. Тако, он склопи савез са угарским краљем Емериком, и помоћу угарске војске потисну Стефана и завлада српском државом у пролеће 1202 године. Али ускоро после тога Стефан успе да сузбије Вукана и да опет заузме престо, у лето 1203 године. Од овога непријатељства међу браћом много пострада Српска земља: због грађанског рата поља остадоше необрађена те страшна глад пустошаше земљу, и због честих крвопролића запустеше градови и села. Тада самодржац Стефан написа писмо свом христољубивом брату Сави, молећи га и говорећи: "О много мили срцу и души мојој, господине и оче свети, чуј плач мој и почуј уздисање моје, и не презри молбу ову. Учини нам милост: сажали се на нас, узми свете и мироточиве мошти светог и преподобног оца нашег, па нам их из туђе земље донеси у своје отачаство, да се светим молитвама вашим просвети вaшe отачаство, и сви ми будемо благословени. Јер откад отидосте од нас, земља се наша оскврни безакоњима нашим, и би убијена крвопролићима, и западосмо у плен иноплеменика, и наругаше нам се непријатељи наши, и због мржње наше бисмо на прекор и поругу онима около нас. О, да би се светим молитвама вашим и доласком вашим свемилостиви Бог смиловао на нас, и расејане наше сабрао, и противнике наше уништио!"
У то време један догађај огромног значаја силно потресе мирне и Богу предане душе светогорских испосника: крсташи четвртог крсташког рата заузеше Цариград, у априлу 1204 године, уништише Византију, и почеше ширити своју власт на све стране[15]. Једно одељење крсташке војске заузе Свету Гору. Ти су крсташи са римокатоличким свештеницима и калуђерима, који су са њима и за њима дошли, вршили тамо разна насиља и радили на томе да Свету Гору подвргну папској власти. Услед тога у Светој Гори завлада велика несигурност. Тежину таквога стања свети Сава је дубоко осећао. А кад доби молбено писмо од брата да свето тело њиховог родитеља пренесе из туђине, где влада толика несигурност, он се реши да братовљеву молбу испуни.
Прочитавши писмо брата владара, Божји човек се ожалости душом, вели животописац Теодосије. Али се утеши непоколебљивом вером у Христа, јер се смело надаше, да ће Господ, који у Светој Гори прослави блаженог оца његовог чудотворством и мироточивошћу, и у Српској земљи прославити га пред синовима и народом његовим. И узевши чесне мошти свога родитеља, он крену у Српску земљу, пошто благовремено извести о томе брата самодршца. Када доби ту вест, христољубиви Стефан се испуни незамисливе радости, и узнесе молитвену благодарност Богу. И одмах са епископом својим, монасима, свештеницима и многим благородницима пође у сусрет оцу и брату. И дошав до грчке границе, ту срете свете мошти. При појању псалама и песама и кађењу миомирисним кадионицама, они се са радосним сузама клањаху светим моштима, с љубављу их целиваху, очима и лицем их се дотицаху, да би се освештали. И тога дана приредише богосаборно славље. И онда на својим рукама понеше свети кивот. Брат владалац и сви који беху с њим, с таквим истим сузама грљаху богоносног Саву и целиваху, просећи његове свете молитве и благодарећи му за свете мошти. А светогорски монаси, који беху у пратњи светога Саве, дивљаху се великој љубави и превеликом смирењу самодршца Стефана, који падаше пред ноге његове и у прашину меташе чесну главу своју, просећи од свију њих благослов и молитве.
Заиста беше милина не само за људе него и за анђеле видети онај призор: преношење светих моштију патријарха новог Израиља - светог оца Симеона - из Свете Горе; преноси их син - анђео, дочекује их син - благочестиви самодржац. С таком чешћу свете мошти бише пренесене у Студеницу, задужбину самог блаженог Симеона Мироточивог, коју он подиже као самодржац српски. И ту, у цркви Пресвете Богородице, у већ спремљену мермерну раку, бише положене свете мошти, и одслужена божанствена служба. Онда самодржац богато угости све; а све убоге, којих беше много дошло, он с љубављу довољно насити и милостиво обдари. Блажени Сава, са атонским монасима који беху дошли с њим, остаде у Студеници до друге годишњице помена блаженом оцу његовом, па да се онда врати у Свету Гору.
Када се приближи дан годишњег помена блаженом Симеону, велики жупан и самодржац Стефан дође у Студеницу са свима благородницима. Уочи тога дана би отслужено вечерње; али се богоносни Сава не повуче на одмор, као што то други урадише. Напротив, као некада у Светој Гори, он свеноћним стајањем не даде сна својим очима, молећи Господа да се пред народом српским понови чудо истицања мира из светих моштију блаженог оца његовог, као што је то било у Светој Гори, да би сви прославили Господа и Његовог угодника, и да би они што су с њим дошли из Свете Горе познали Православље Српске земље. И пришавши гробу светог родитеља свог, он му се молитвено обрати и умилно му говораше: "Ево нас свих људи Твојих и деце твоје, које Ти је дао Бог. Сабрани у твојој цркви, ми очекујемо твоје отачаске дарове. He скривај за себе сама даровану ти од Бога благодат, него нам изливањем мира откриј богатство које имаш од Бога на небесима, да би уверио чеда своја и људе своје на земљи, те да би се они, помазани њима, радовали као обогаћени".
Потом Сава нареди да ударе у било за јутрење. По свршеном јутрењу, када свети у олтару са плачем и сузама служаше божанствену литургију за свога оца, Бог га услиши због његове смерности: црква се изненада испуни несхватљивим миомиром, тако да су се сви у недоумици чудили томе. И гле, опет, као и раније у Светој Гори, би шум од врења мира. А благочестиви Стефан самодржац, стојећи близу гроба преподобног оца свог, хтеде да сам види откуда тај шум. И наједном угледа како је мермерни гроб испуњен миром као многом водом, и како миро шуми извирући одасвуд. Уплашен и удивљен, он од ужаса повика: "Господе, помилуј!" Тада и благородници, видевши шта бива, задивљени од радости узвикиваху: "Велики си, Господе, и диван у делима Својим, слава Теби!" У храму од узбуђења настаде таква граја и плач, да светоме беше немогуће вршити свету литургију. И он сам, од великог умилења и од многих суза не беше у стању проговорити народу како треба, док једва најзад не успе да прозбори самодршцу и свима који плакаху да ућуте. Но гле, миром провре и икона преподобног Симеона, што беше живописана на зиду у цркви, као и икона његова на зиду у трапези. Када то видеше самодржац и благородници, плач на плач подизаху. Но бојећи се Светога у олтару, они ћутке, без граје кропљаху земљу сузама. А часно и свето миро сабираху у златне и сребрне сасуде, док је Свети вршио свету божанствену службу; а кад је излазио, сијаше сав као огањ. И прошав к светом и мироточивом гробу, окади га, отпоја што треба, очита молитву, захвали свесрдно Богу, па целива чесну раку окропивши је многим сузама. Затим помаза себе миром, па брата самодршца, и онда све редом, и не насићаваше се труда ни стајања ради части оца и ради утехе људи својих. Тада се и многи болесници исцелише помазивањем светим миром и додиривањем светога гроба. И благодат Божја беше на свима и весеље и радост неисказани. Тада се "чудесни богоносац јеромонах кир Сава" обрати самодршцу брату, бдагородницима и свима присутнима, овим речима: "Гледајте шта се збива пред вама; од Господа је то. и дивно је у очима нашим. Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њ! Јер ево отац наш, који је до недавно био с нама, па духом отишао ка Господу, опет нам је данас духовно дошао, и не отступа од нас молитвама својим. Јер ми видимо: као што нас је раније, за живота свог на земљи веселио у оном што је телесно, тако нас сада, и то несравњено више, весели у оном што је духовно. Јуче он, као Авраам, сабираше стране и убоге, и предлагаше им гостољубиву трпезу; а данас је он сам приман у насељима Авраамовим, и радује се с њим кога је подражавао. Јуче он смирено приклањаше пред нама главу своју; a данас се ми приклањамо светом гробу његовом и целивамо га. Јуче нам чашу с љубављу наливаше; а данас нас из те исте чаше помазује миром светих моштију својих и чудесима задивљује. Колико је добар Бог Израиљев према правима срцем! Он подиже смирене на висину и даје милост онима који Га се боје сада и кроза све векове векова! Зар да се не задивимо томе? зар да са апостолом не рекнемо: He заборави Бог на труд и награду слугу Својих, који у име Његово послужише светима и свима убогима. Ево, молитве и милостиње и сва остала добра оца нaшeг изиђоше на памет Богу, и за добра он је од Бога примио добра; као што сами видите данас: пред свима вама Бог га прослави и узвелича дивним чудесима, те не само точи миро из светих моштију својих, и недужне исцељује, и духове изгони, него учини да и на зиду насликана чесна икона његова провре миром из тврдог камена и сухог малтера. To ce већ једном догоди у туђој земљи, у Светој Гори; то се и сада понови међу вама чедима његовим, у земљи сопственог народа његовог. Тако се он пење из славе у славу, да бисмо ми, видећи славу његову, постали подражаваоци добрих дела његових, којима он угоди Богу. Хотећи да нас придобије за љубав Своју, Бог преко светих Својих чини чудеса међу нама, да бисмо схватили да Он зна љубав свакога према Њему, и да се ничије добро, учињено Њега ради, неће сакрити од свевидећег ока Његовог, јер је Он наградитељ добрих. Свети, узети са земље на небо, не требају трулежне славе земаљске, нити траже почасти од људи, јер примају од Бога на небу славу и почаст, какве око људско не виде нити ухо људско чу, и заједно са псалмопевцем кличу: Према оном што имам на небу од Тебе, шта бих ја пожелео на земљи? (Пс. 72, 25). Сва чудеса свети чине ради спасења нашег, да бисмо видевши их, прослављали Бога, дивног у светима Својим, и славећи њих, подражавали их достојно и по могућству у свима богоугодним делима њиховим.
Зато и ја срдачно молим све вас по крви сроднике моје у Господу: подражавајте дела оца нашег која видесте: истиниту веру његову, правду и суд, смиреност и кротост, љубав према ближњима, дарежљивост према убогима, милост према једнокалним нам створењима и једнородним нама по крштењу, која су под влашћу вашом, знајући да је и ваш и њихов Господ на небесима, и да у Бога нема гледања ко је ко. Пред Њега ће стати цар са војником, господар са робом, син са оцем и отац са сином, када се престоли поставе. И Бог ће сести као Судија, и река ће огњена потећи са хуком, готова да прими грешнике, и отвориће се књиге дела наших, где смо сви прстом Божјим записани. И тада ће греси наши иступити против нас као тешки тужитељи, оптужујући нас; и страшно ће се сваки на тој страшној расправи испитивати; тамо ће бити немогуће истину лажју прикрити, или судију подмитити; и тада ће сваки своја дела видети, и уплашиће се, и неће имати куда побећи, јер ће сам Господ судити људима Својим. Знајући то, апостол каже: Страшно је пасти у руке Бога живога (Јевр. 10, 31). Тога ради и ја вам говорим, да се отресете свакога зла и да чините све што видесте и чусте од оца вашег, да бисмо, молитвама његовим избегнувши горе споменуте страхоте, добили са њим и вечна блага у бесконачне векове[16]. Бог мира и љубави, молитвама светог оца нашег, са свима вама и нама. Амин".
Чувши ову страшну поуку, самодржац и сви благородници са сузама приклонише главе своје, и од великог умилења заборавише и да се хлебом заложе, иако је дан већ био на измаку. Чуђаше се старији брат, владалац, сладости језика и сили речи благодати Божје, које излазе из уста млађега. Па са свима павши ничице, поклони му се, говорећи: "Бог који нас молитвама вашим удостоји да будемо слушаоци ваших светих речи, удостојиће нас да их и делом извршујемо". Потом изиђоше из цркве и сви седоше за трпезу, те се после духовне хране насладише и телесне. И убоге, којих беше дошло много, оба брата обилно угостише и богато обдарише.

ДЕЛАТНОСТ АРХИМАНДРИТА САВЕ У СРБИЈИ

Ускоро после тога, богоносац Сава, изданак пустиње, чезнући за светим пустињацима светогорским, и њиховим молитвама удостојен велике благодати, помену своме брату владару, да му се ваља вратити у Свету Гору са својом пратњом. Ова реч као копље прође кроз срце владару, и он паде к ногама светог брата свог, и мољаше га у име своје и благородника, говорећи: "He остављај нас у овај час, о оче свети! и немој ми пре времена тугом узимати душу из мене. Умољен светим оцем нашим Симеоном, молим те, остани овде у обитељи Пресвете Богородице, коју је он сазидао: старешинуј над братијом, не славе ради, него ради добра братије и нас самих и свих људи отачаства твога. Јер, мислим, Бог те ради тога и посла да оцем нашим недовршено довршиш. А ја сам слуга твој у свему добром ка Господу; што год хоћеш и што год речеш, бићу ти добропослушан као господару своме. Но ако нас у Господу можеш помоћи ка Христу, а ти због лењости побегнеш од нас, онда ћеш одговарати Господу за нас".
Милостива, мудра и врло кротка душа Савина, која никада никога није хтела жалостити, видећи усрдну молбу брата, благородника и свих преподобних отаца светогорских који беху са њим дошли, би и овога пута побеђена својим милосрђем. Непрестано горећи Духом Светим, и све часове дневне и ноћне идући за Господом својим, и имајући сва страдања Његова написана на срцу своме, преподобни Сава послуша љубљенога брата. И покоривши се њиховој молби, рече: "Воља Господња с нама нека испуни вашу молбу". Када то чу благочестиви Стефан и остали са њим, душе им се испунише божанствене радости, као да су нашли неку пребогату ризницу. И тако преподобни Сава би постављен за игумана у манастиру Студеници. Примивши манастир, он нареди да се зове лавра светога Симеона, а старешина у њој да буде архимандрит.
Примивши ову малу власт, богоносни Сава ствараше велика дела, јер не поробова трпезама, нити се одаде многоме вину, нити спаваше на меким постељама, него живљаше као и у пустињи: све већим трудима, пошћењем и ноћним стајањима умртвљаваше тело; и не само иноцима биваше углед или законодавац, него се и пре епископства радом показиваше апостол. Јер, путујући по свој земљи свога отачаства, он апостолски проповедаше Еванђеље, мудро објављиваше Свету Тројицу, све учаше оваплоћењу Сина Божјег, јереси разораваше, цркве подизаше, предаваше људима начин живота од апостола, украшаваше своје отачаство обичајима и законима христоименитих људи, у црквама установллваше светогорска богослужења, свима иноцима сам беше образац, власницима прећаше Божјом казном због неправдовања, свуда распростираше веру православну, убоге збрињаваше, поуком својом братску љубав утврђиваше. Реч његова све насићаваше слашћу као медом. А чудеса и силе његове не беху далеко од светих: молитвама својим и помазивањем миром он духове нечисте изгоњаше, болесне исцељиваше, раслабљене подизаше, и многа друга чудеса чињаше. Он све чињаше по вољи Оца Небескога: свако добро дело Божје у Богу почињаше, и Бог му извршење даваше. Подобећи се Господу своме Христу, који је небо звездама украсио, он по истоме чину украси своје отачаство сваким доброверјем и светим црквама поља и долине и брда; а где не стиже сатворити цркве, ту постави крст, да се на сваком месту прославља име Божје, и да сви верни, видећи свето знамење крста, у све часове распињу вољу своју распетоме на њему Христу, истинитом Богу нашем.
Видећи све то, сви се дивљаху, и беху послушни вери благочешћа, и сматраху га за пророка Богом посланог. Доласком Светога браћа се помирише: самодржац Стефан и велики кнез Вукан. Поука Светога много је утицала на Вукана, те се овај стидео што је нарушио заповест очеву. Онда престаде гоњење и плењење, и сви противници, видећи како браћа живе заједно у љубави, љубављу им се придруживаху. Српска земља тада беше велика по пространству, и вера православна се свуда по њој шираше молитвама светих отаца наших Симеона и Саве. Многе цркве, мале и велике, сазида Свети док је био архимандрит у Студеници, не само камене него и дрвене, да се на сваком месту владавине Божје слави Бог.
У то време почеше самодржац Стефан и свети Сава зидати и велику цркву Вазнесења Господњег у Жичи[17], за епископско седиште. Једном преподобни Сава дође са самодршцем Стефаном да разгледају како се зида архиепископија, ради чега су из Грчке земље били доведени многи одлични зидари и вешти каменоресци. Бавећи се ту, свети Сава једнога дана нађе где крај пута лежи ради милостиње човек раслабљен рукама, ногама и свим удовима својим. Видевши да раслабљени не може никако да се усправи, самилосном светитељу ударише сузе и он заплака над трошношћу људског бића. Онда положи раслабљенога на своју мантију, па га са једним учеником својим однесе у цркву и постави пред Спаситељеву икону. Оставши сам са болесником, Свети одмах припаде к Богу, и пошто My најпре смирено исповеди своје грехе, он се онда дуго, са сузама и метанијама, мољаше за болесника. У овом усрдном молитвеном подвигу, онебесивши се сав душом светлом, и богомисаоним умом прозревши седмосветла небеса, он са топлим сузама вапијаше из дубине душе к Богу за овог паћеника. А кад заврши молитву рече раслабљеноме: "У име Господа Исуса Христа, чедо, теби говорим: устани и ходи са сваком снагом!" И раслабљени одмах, као да је од много година здрав, скочи са мантије као са одра и хођаше. И узнесе благодарност Богу и захваљиваше светитељу. А светитељ га поучи да не заборавља ову милост Божју и да се чува од свакога зла, "да ти доцнији живот, рече, не буде гори од ранијег". И отпусти га кући његовој.
Глас о овоме чуду брзо се пронесе на све стране. И сви доношаху своје болеснике и полагаху их пред ногама Светога. А он, полажући руке на свакога од њих, исцељиваше их. Када би се пак налазио у Студеници, он је полагао болеснике крај гроба светог оца свог, па их помазивао светим миром од светих моштију његових, и они су сви, обогаћени молитвама светог Симеона, одлазили својим кућама исцељени и здрави. И беше син диван оцем, и отац слављен сином. Таквим се светилима светљаше тада Српска земља; таквим се мужевима украшаваше. Слушајући о чудесима која бивају од светих, владари и житељи суседних земаља испуњаваху се поштовањем, не само према преподобном Сави, него и према брату његовом - самодршцу Стефану.
Чудотворна сила угодника Божјег светог Саве појави се нарочито када он иступи као заштитник невиних и каратељ кривих, и молитвом својом спасе отачаство своје од крвопролића. Самодржац Стефан беше дао уточиште рођаку бугарског цара Калојована, Стрезу. Овај бугарски цар погибе при нападу на Солун, на који беше пошао, користећи то што су крсташи били заузели Цариград. Стрез, бежећи од новог бугарског цара Борила, који га је хтео убити као царевог рођака, нађе заштиту и уточиште код самодршца Стефана. Христољубиви Стефан га прими не као пребеглицу него као сина, указавши му сваку љубав и поштовање. Цар Борил се неколико пута обраћао Стефану да му преда Стреза, нудећи му некад дарове а некад претећи му ратом. Стрез је знао за ово, па се плашио и помишљао да бежи на другу страну. Но благочестиви Стефан нипошто није хтео да Стреза преда цару Борилу, а Стреза је храбрио да се ништа не боји. Штавише да би га уверио у своју љубав, он се побратими са Стрезом, на светом Еванђељу, без обзира на то што су многе велможе упозоравале Стефана на сурову и свирепу нарав овог бугарског пребеглице. Стефан му даде на управу тврди град, звани Просек, крај Вардара; а даде му и војску. И ту га утврди и овластели, удостојивши га да има у њему друга и брата. Но Стрез ту тек поче показивати своју свирепост, и своју неблагодарност. Утврдивши свој дом у Просеку на врло високој стени над Вардаром, он поче упражњавати своја задовољства. Његова омиљена забава била је: пијанчити на високој стени, и са ње, бацати у Вардар људе, који су му ма чим згрешили. Кад кога тако бацаху, он весео узвикиваше: "Пази да не оквасиш кожуха". Нико није смео слободно проћи поред тврђаве, јер је свакоме претила опасност од свирепог властелина. Околни житељи су се не једанпут обраћали жалбама жупану Стефану, и он је неколико пута слао к Стрезу своје људе да га уразуме. И сам му је много пута писао, саветујући га и молећи га да престане са неделима. Незахвални Стрез се свему томе смејао. He бојећи се Бога, он поквари душу своју, и стаде своме великом добротвору враћати зло за добро. Најзад, окупивши око себе много себи сличних покварењака и најамника, и створивши велику војску, он крену на Стефана. Стефан, "васпитан у доброј вери, и савршен у побожности" посла Стрезу неколико пута изасланике, потсећајући га на пређашњу љубав и пријатељство и молећи га да се окане тако свирепе намере. Али Стрез бејаше неосетљив као камен и сурово упоран. Тада Стефан, помоливши се Богу, сакупи своју богодаровану му војску, и спремаше се да изиђе противу непријатеља.
Видећи то, саосетљиви и самилосни богоугодник Сава, сапаћаше срцем у бризи брата, састрадаваше душом за отачаство своје, и жаљаше сународнике своје, јер је знао да ће у ратном сукобу многи изгинути. И заустављајући самодршца Стефана и све главне војводе његове, он им рече: "Идем прво ја к непријатељу, и говорићу му; па ако и мене, као и многе досада, не послуша кад га будем саветовао у Богу, онда ви чините своју човечанску дужност". И светитељ оде у Стрезов логор. Стрез, који је познавао светог Саву још за свога боравка на Стефановом двору, угледавши светитеља, паде на земљу и поклони му се, a Свети га с љубављу загрли и целива. Онда га светитељ благим речима стаде саветовати и молити да се окане своје зле намере, потсећајући га на ранију љубав и доброчинства Стефанова. Али он, горак душом, тврд срцем, глув непажњом, као гуја према обајнику запуши уши своје, да не слуша светитељеве речи и све што му он слатко и дивно, страшно и ужасно изговори. Видевши несвесну савест, и несмерну вољу, и неосетљиву природу каменог ума његовог преподобни му рече: "Ми дакле овако говорасмо желећи добра и теби као себи, и пошто, уздајући се у оружје, не примаш мене који ти саветујем добро, сам ћеш себи зла поцрпсти. Но знај, да се и ми, имајући наду у Господа, нећемо уплашити вас, нити ћемо се уклонити испред вашег мноштва. Коњ је готов на борбу, од Господа помоћ, нека Господ пресуди између тебе и нас".
И тако раставши се с њим, изађе од њега, јер беше већ вече. А кад дође у свој шатор, он подиже к Богу преподобне руке своје, и из дубине душе молећи се и просећи помоћ, говораше: "Помоћи нам дај, Господе, јер сем Тебе помоћника у невољи немамо. Господе сила, Ти праведно судиш, Ти испитујеш срца и мисли, Теби је позната невиност наша, и Ти знаш да ми Стрезу ништа жао не учинисмо. Нека видим на њему освету од Тебе! Јер уздајући се у силу своју, он неправедно наоштри мач свој противу нас, али ће силом Твојом ући у срце његово. Господе сила, Ти праведно судиш, у Тебе се уздам, нека се не постидим!" Тако са сузама просећи помоћ, он призиваше у помоћ и Пречисту Богородицу; и гледајући ка светом оцу свом преподобном Симеону, као ка видљивом, говораше: "Дођоше народи на наслеђе твоје, оче! Али не прећути молитвама својим ка Христу; не дај на поругање чеда и слуге своје!" И одмах, уверивши се од Бога Духом Светим, реченим у души његовој: "Ја сам Спас твој", он се брзо, још у току ноћи, крену на пут к својима.
Те исте ноћи Стрез, спавајући и одмарајући се на постељи, одједном страховито јекну. А кад они око њега поскакаше и упиташе га шта му је, он једва дишући од узбуђења, рече: "Неки страшан младић, по Савином наређењу, нападе ме на спавању, и, истргнувши мој мач, прободе ми срце њиме". И све их узбуђено мољаше да са највећом брзином зову Саву. Они потрчаше, али Светога не нађоше, пошто беше отишао. И тако, страшно јечећи од невидљиве ране у срцу, Стрез те ноћи испусти дух. А његова војска, обузета великим страхом, разбеже се. Неки од Стрезових бољара, волећи да ступе у Стефанову војску, брзо стигоше к њему, и испричаше му о напрасном и невидљивом убиству Стреза. Самодржац Стефан са велможама својим узнесе благодарност Богу за победу, добијену без битке, молитвама Светога Саве.

ПОВРАТАК СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ГОРУ И ДАЉИ ПОДВИЗИ

Доста година проживе свети Сава, управљајући у лаври светог Симеона, и многа чудеса учини Бог преко њега: стављањем руку својих на недужне, он их исцељиваше; молитвом својом духове нечисте изгоњаше, и многа чудеса чињаше, која због дуљења речи није могућно ни испричати. Чудеса се чињаху не само њим самим, вели животописац Теодосије, него и именом његовим: прости људи у домовини и горама, пасући стада, пошто би помузли млеко, не требаху сиришта, јер је доста било само рећи: "Савина те молитва усирила (или: укиселила)", и одмах би се са изговарањем тих речи сирење усирило и млеко укиселило, и били врло добри и једно и друго.
Но уколико се чудеса умножаваху, и сви се све више и више у православној вери утврђиваху, утолико светитељ налагаше на себе све већа мучења и подвиге, метанија и ноћна стајања, непроменљиво уздржавање, јер када и за трпезом са братом самодршцем сеђаше, он само привидно јеђаше. Примећујући то, Стефан се дивљаше његовој уздржљивости и много пута роњаше сузе због тога. И сви га много вољаху, и дарове му доношаху, и жељаху да га виде, јер борављаше међу њима, још из младости као ангео чистотом, и светошћу као апостол и чудотворац. Реч његова свагда беше Духом Светим као сољу зачињена. Због многих врлина он уживаше бескрајно и неизмерно поштовање од самодршца брата, од благородника, и од свих осталих. Хвале, славе и почасти људске беху му мрске још од самог почетка, и он их се клоњаше. И говораше себи: "Да ми како ова мала и привремена почаст не замени ону велику и вечну? Или да ми не рекне Авраам, или боље - Бог Авраамов: Добра своја примио си у животу свом (ср. Лк. 16, 25)".
Уплашен да не изгуби вечна блага због привремених, он се са тугом сећаше свога првобитног самораспињања у Светој Гори, свога ропског служења смерношћу, свога младићског страдања, свога босоногог идења, својих каљавих костретних рубина, неумивања, обноћних стајања, непрекидног пошћења, чисте молитве непомућиване калом богатства, остављања света умом и узлажења к Богу. Помишљајући на све то, он виде себе као измењена у свему, па жаљаше, туговаше и себе бедним и пропалим називаше. Туга за светогорским подвизима крв му испијаше, и сећање на њих мозак му изједаше. И он, пошто у манастиру Студеници све добро уреди, и правило црквенога устава и монашког живота узакони, и уместо себе постави братији богомудрог игумана, одлучи да се врати у Свету Гору. Целивавши цркву и чесни и мироточиви гроб свога светог оца, он га покваси многим сузама, и помаза себе светим миром његовим. Затим свима даде благослов и мир, и отпутова из Студенице. И дође к брату самодршцу да се опрости с њим. А овај много плакаше и преклињаше га да не одлази, и сматраше његов одлазак као излазак своје властите душе из тела, и мољаше га са свима благородницима да остане. Али светитељ, иако свим тим веома растужен, остаде при својој одлуци. И њихова срца утеши овим речима наде: "Ако благоме Богу буде воља, опет ћу вам се вратити". - Онда му самодржац Стефан даде много злата за његове потребе, и да разда манастирима у Светој Гори, пустињацима и свима невољнима, па га сам са благородницима испрати до грчке границе.
И тако Духом Светим вођен, христочежњиви Сава опет дође у Свету Гору. Његовом доласку се сви обрадоваше, и радосни долажаху да га виде. Јер га сви љубљаху и због крајње смирености његове, и што по првашњем живљењу бејаше свима сав њихов. И живљаше доста времена у својој усамљеничкој келији на Кареји, понављајући своје пређашње младићке трудове пошћењем.
Утом по неиспитаном промислу Божјем, престаде у Студеници тећи свето миро из светих моштију преподобног Симеона. Због тога самодржац Стефан беше у врло великој тузи, сматрајући да је то гнев Божји и да се одвратио од њих отац његов Симеон. Зато побожни владалац строго испитиваше савест своју, осуђиваше себе за грехе своје, туговаше, очајаваше, молбама и молитвама узлажаше к Богу и к светом оцу свом, и неизмерно се труђаше у милостињи према убогима и у свему што је добро, да би зауставио очекивану казну од Бога. А знак, говораше самодржац, да ће нас казна мимоићи, биће то, ако миро понова почне тећи. Али миро не потицаше. He налазећи срцу утехе, Стефан се најзад реши да пише своме светом брату у Свету Гору, да дође и молитвама својим учини да миро опет протече. У писму му говораше: "Откако твоје преподобије, господине, отиде од нас, то и свети отац наш Симеон духом одврати лице своје од нас, јер престаде истицати свето миро, које се осењењем Светога Духа обично изливаше из светих моштију његових на утеху нама и целбу, и многа друга чудеса погледањем Духа Светога не бивају више међу нама као пређе. Много се молисмо да нас овима опет обдари, и по природи милосрдно срце очево закључа неприродно од нас немилосрђем као жељезом, и не послуша нас. Да ли нам се ово догоди због грехова наших, што поживесмо неугодно Богу, или што ти ниси с нама да нас очишћујеш од грехова? Стога те молим и преклињем: сажали се на сузе моје, иако због грехова својих не смем удостојити себе да се назовем брат твој; смилуј се на себе и нас једнородне и саутробне по матери. Дођи к нама, богољубљени, и к преподобном оцу свом, да би Господ наш Исус Христос твојим доласком милостивно просветлио лице Своје на нас, и да би ради молитава твојих заповедио преподобном оцу нашем Симеону да Духом Светим опет точи свето миро из светих моштију својих, и да нас као слуге своје, по првом обичају, утеши".
Али, богочежњиви Сава, добровољно заробљен богољубљем, не хтеде се одвојити од сладости пустињачког испосничког и безмолвног живота, и ићи к своме љубљеном брату, уместо тога он својом руком написа молбено писмо своме светом оцу као живом, који по смрти није умро, говорећи: "Као од Бога ти заповеђено, и од нас умољен, преподобни оче, превиди и по које сагрешење према Богу и непослушност према теби од чеда твојих, и учинићеш да твоја света рака, осењена Духом Светим, точи свето миро и сада као и пређе, и, њиме помазавши, развеселићеш чеда своја и народ свој да не малаксавају духом у тузи. Док си био у телу ти си ми рекао да ћеш ме слушати Бога ради, и обећао си ми да ме нећеш оставити молитвама својим када будеш отишао к Богу; - ако је то истина, онда и сада, господине мој, покажи твоју отачаску љубав, те ме, као пређе телом, и сада, још више духом послушај, да се ја, чедо твоје, које се надах у тебе с Богом, не посрамим и не лишим наде. Моли се за нас Господу, оче, у светим молитвама својим".
Свети Сава написа и брату Стефану засебно и утешно писмо. И оба писма предаде своме ученику, чесном преподобном јеромонаху Иларију, да их однесе у Српску земљу. И нареди му: да писмо упућено оцу не предаје никоме, него да у означени дан отслужи свету службу, и да га прочита над гробом преподобнога.
Јеромонах Иларије, приспевши у Српску земљу, поступи у свему по наређењу свога аве: предаде Стефану писмо које беше за њега, и каза му за писмо упућено светом Симеону, и шта му је заповеђено поводом њега. Читајући писмо, Стефан роњаше сузе потоцима, и чуђаше се што брат нe испуни његову пламену молбу да дође, али радосно прими посланика са великом чашћу. Заједно са јеромонахом Иларијем пође и он у Студеницу. За време свеноћног бдења, светогорски старац пустињак дивљаше се свуноћном и недремљивом стајању, сузама и умилењу самодршца световњака, који живећи у свету и војујући стече толику побожност, какву често ни пустињаци не стичу испосништвом у пустињи. Јер Стефан беше необичан владар: изврстан према Богу и људима, искусан и веома храбар као војник, светао и весео међу својим благородницима, правдом и истином светло украшен, изванредан љубављу према ништима, велики ревнитељ књижевности, врло уман и вешт приповедач; када је пак стајао на молитви или у цркви, великим умилењем и громогласним плачем окропљаваше земљу.
После свеноћног бденија, преподобни старац ава Иларије јеромонах отслужи свету и божанствену литургију, и у пуном свештеничком одјејању изиђе из олтара држећи у рукама мирисаву кадионицу и посланицу светога, и приђе гробу светог Симеона, код кога стајаше син самодржац, заливајући га сузама. Покадивши гроб, и поклонивши му се са великим умилењем као живом, ава Иларије сатвори Трисвето над гробом преподобног оца Симеона, и прочита громко молбену посланицу богоносног кир Саве. И чим заврши читање, наједном стаде из гроба преизобилно извирати миро, истичући из свих пређашњих извора, тако да га не стизаху сабрати у судове, него се и сав под у цркви наводни миомирисним миром. И не само из гроба, него и из светих икона преподобнога, где беху исписане, истицаше миро.
Видевши и чувши ово, сви и ужасом и радошћу обузети, узвикиваху са сузама: "Господе, помилуј!" Преподобни ава Иларије помаза светим миром све, од самодршца па до последњег. После свега овога, самодржац Стефан изговори свима ову реч: "Треба се дивити Богу, јер је заиста диван у светима Својим, и увек Га са страхом достојно славити и хвалити. Но треба се дивити и светима његовим, корисно је и њих славити, пошто несумњиво стекоше толику слободу к Њему делима и врлинама, љубављу и вером. Јер где се прописа закон људске природе да живи пишу мртвима, или да им што говоре, или да мртви живе послушају и да им заповести извршују? Но све ово бива по речи Господа мог Исуса Христа: Који верује у мене, дела која ја чиним и он ће чинити, и већа ће од ових чинити (Јн. 14, 12). Девојко, устани (Мт. 9, 25); Лазаре, изиђи напоље (Јн. 11, 43), рече Господ, и реч дело извршиваше. Исто тако и многи од светих именом Његовим учинише по речи Његовој дела изнад закона људске природе. Тако и данас ово дивно чудо пред нашим очима би од Господа ради ових светих - ради преподобног оца нашег Симеона и господина брата мог Саве. Јер ви знате колико се молисио и плакасмо да нам се укаже милост изливањем мира, и не бисмо послушани. А сада познасте само речју једнога према другоме надприродну послушност у Богу. Сами видесте како Бог обојицу слуша и вољу им извршује. Све пак ово чини Бог ради спасења нашег, да бисмо разумели како Бог више љуби једнога праведника и слуша га већма него многе грешнике света; и да бисмо познали како наш живот није угодан Богу; и да бисмо осудили своју бедноћу како нисмо достојни ни по земљи ходити. Баш зато што смо гресима удаљени од светих људи, треба да их славимо, и да дела њихова према својим моћима подражавамо, увек се дивећи Божјем промишљању о нама, дуготрпељивости и милости. О дубино богатства и премудрости и разума Божјега, како су непознати судови његови и неиспитани путеви његови! (Рм. 11, 33). Јер ко позна ум Господњи, или ко му би саветник у ономе чиме све наше спасење врши? Јер је из Њега и Њиме и у Њега све и сва; Њему слава кроза све векове векова, амин!"
Том приликом христољубиви и милостиви самодржац врло срдачно угости све, веома богато обдари убоге, веселом душом награди благороднике, и сви одлажаху својим домовима славећи Бога и дивећи се чудесима Светих. А аву Иларија, не смејући га задржати, отпусти и, клањајући му се, рече: "Оче, много ти дугујем, јер си се ради господина брата мог много око нас потрудио и миром ме светог оца мог обогатио". И посла са њим много злата на потребу своме светом брату, предаде му и стакленицу новоистеклог мира са оваком поруком брату: "Твојим светим молитвама даровано нам од оца нашег, још више од Бога, прими од нас као твоје, и моли се за нас Господу".
Вративши се у Свету Гору, ава Иларије исприча Светоме све о чудесима која су се збила, о којима сам Свети није да није знао. Свети многим сузама захвали Богу што није презрео његово мољење; и помазавши се светим миром преподобног оца свог, с многим плачем хваљаше љубав његову према њему и после смрти, и послушност у Богу.

АРХИЈЕРЕЈСТВО СВЕТОГА САВЕ

Извесне манастирске потребе побудише преподобног Саву да опет путује к цару и патријарху, али не у Цариград већ у Никеју, пошто су и цар и патријарх били тамо, а Цариград је од 1204 год. био у рукама латина крсташа. Свети Сава је негде половином 1219 кренуо за Никеју у Малу Азију. Никеја је у то време била средиште готово целокупног политичког живота Грка. Славна тиме што су у њој држани Први и Седми Васељенски Сабор, Никеја је много добила пресељењем цара и патријарха; за кратко време она је напредовала још више. У доба светог Саве то је био град широких улица с многобројним становништвом, високим градским бедемима и високим палатама. Тада је у Никеји царовао цар Теодор I Ласкар, зет свргнутог цара Алексија III; имао је за прву жену Ану, сестру Јевдокијину, те је према томе, био пашеног самодршцу Стефану, по првој му жени Јевдокији. Цар дочека Светог Саву са великом љубављу, јер је био много слушао о његовим подвизима у Светој Гори, а и као пријатеља.
Пошто је дуже време био царев гост и успешно свршио све манастирске послове, свети Сава се спремаше да крене натраг. Али, примивши Богом послани савет у срце своје, он одлучи да приступи остварењу своје заветне мисли; и рече себи и својим пратиоцима: "Сада је време да, с Божјом помоћу, остварим жељу срца мога о земљи отачаства мога. Да ли ће после овога бити такво време, да опет овамо дођем? Ко зна да ли ћемо бити живи?"
Положивши наду на Бога, он изађе пред цара са овом молбом: "Бог који жели спасење свима, па и нама, учини, те оцем мојим и нама би изагнана зловерна јерес из земље људи наших, и православна вера расте и множи се. Но једно нам недостаје: немамо свога архиепископа да посвећује у нашој земљи и да учи у Господу. Тога ради веома молим доброту ваше кротости: нека твоје царско величанство нареди светом оцу весељенском патријарху, да једнога од братије који су са мном посвети за архиепископа земљи нашој, на освећење наше и на похвалу побожности ваше". Цар одговори: "Радосне душе испунићу твоју молбу, али хоћу да видим брата кога си изабрао, да ли ће се допасти души мојој, јер тај треба да је врло достојан". Свети на то рече: "Нека сви дођу преда те, па ће ти анђео твој казати кога ће изабрати Бог у души твојој". И кад бише призвана сва братија хилендарска, који беху дошли са преподобним Савом, цар рече: "Оци моји a братија твоја сви су чесни и свети, али нисам врло уверен да је ико од њих достојан тако високог чина и апостолског престола. Тебе пак самог с Богом изабра душа моја, јер се живот твој, још од младости твоје, не сакри од нас". А свети се одрицаше, говорећи: "Ни ја нисам дорастао до тога степена, нити сам га се удостојио начином живота".
Цар извести патријарха о молби Светога, и поручи му да другога не удостоји таквог достојанства осим самог молиоца. Патријарх се веома обрадова царевом избору, јер и сам много љубљаше преподобнога. И одмах оде к цару, па цар и патријарх заједно говораху Светоме: "He одричи се апостолског избора који учинисмо, јер од Бога Духом Светим имамо о теби извештај у срцу нашем. Прими и наш савет као добар и користан. Сада у почетку потребан је људима твојим добар у Богу помоћник са таквим чином; a y тебе је сада реч поуке спојена са влашћу, и све ће ти бити лако имајући Бога за помоћника. И шта је - спасти само себе испосничким самовањем? Ако пак у свету многе речју обратиш од заблуде Богу, урачунаће ти се у већу љубав к Богу".
А преподобни, сав заробљен слатком љубављу према пустињском животу, избегаваше положаје као птица мреже, претпостављајући свему анђелски живот у пустињи, у посту, страдању и молитвеном тиховању. Љубављу за тим животом он раздираше душу своју, и он продужи упорно одбијати цара и патријарха. Цару најзад то додија, па му рече: "Ко нешто нема, а тражи то препирући се! Требало је да се покориш богоугодном савету многих, а не да се својом непокорношћу опиреш и остајеш при своме. Тражи који ће те посветити, а ми нисмо беспослени". - Рекавши то, цар се повуче.
Шта је ова смиреноумна и праведна душа, која је хвале и почасти људске мрзела као хулу и бешчешће, могла чинити, видећи царево огорчење и патријархово настојавање? Нуђен много од патријарха и свих високих царевих људи, он се покори царевој вољи и рече: "По својој вољи нека Бог изврши вашу свету заповест на нама грешнима".
Обрадован тиме, цар нареди да се све што је потребно за посвећење архијереја припреми из царске палате. И на празник Успенија Богоматере, године 1219, весељенски патријарх Мануил рукоположи преподобног Саву за архиепископа све Српске земље. Цар је са свима великашима присуствовао посвећењу, и узвикивао: "Достојан (=аксиос)!" Достојност Савину је и сам Бог објавио: један од великаша виде како се при хиротонији изли на Саву небеска светлост, и обасја га, и учини га целим огњеним и светлозарним. По завршетку божанствене службе цар и сви великодостојници приђоше новом архијереју и примише од њега благослов. Благочестиви цар позва к себи у царске палате на обед патријарха, све епископе са свештенством и многе великаше; патријарх новог архиепископа српског посади поред себе као сапрестолника. Неисказано радостан због тога, цар приреди велико славље, и обдари великим даровима патријарха, епископе и свештенике, свакога по достојанству, тако да су се сви дивили превеликој царевој љубави према Светоме. Том приликом цар и убоге довољно обдари златом.
Ускоро затим свети Сава се стаде спремати за повратак у земљу свога отачаства. Но Бог му стави у срце мисао, о којој он много размишљаше, мисао: измолити од цара и патријарха право да се архиепископи српски посвећују у својој земљи, због даљине пута у Никеју, због великих трошкова, због честих ратовања између западних и источних владара која могу омести путовање; и због тога да некад цареви или патријарси не би из нерасположења држали дуго упражњеним архиепископски престо српски. Размисливши добро о томе, свети Сава је желео да својој Цркви издејствује потпуну самосталност, те да ни у чему не зависи ни од Истока ни од Запада. Ради тога призвавши у помоћ Бога молитвама преподобног оца свог Симеона, он приступи цару говорећи: "Ако си, Богом побуђен, благоволео учинити нама савршену љубав, онда је доврши твојом царском заповешћу: да од блаженог и свесветог оца васељенског патријарха добијем благослов и заповест устима и руком, и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у царев град ради посвећења, него да се тамо посвети од својих епископа".
Чувши ову неочекивану молбу, цар се измени у лицу. Она се не допаде ни патријарху, ни великашима, јер су желели да Српска црква буде потчињена весељенском престолу патријаршиском. Ho c друге стране цар, због велике љубави коју имађаше према светом Сави, стиђаше се да му не испуни молбу, па с муком утишавши оне који негодоваху, учини Светоме по прошењу. Тада свети патријарх, умољен од цара, написа благослов - грамату, да више не долази из Српске земље у царев град кад хоће да посвете себи архиепископа, него да тај архиепископ са сабором својих епископа то учини, или пак да се сами епископи сакупе и посвете себи архиепископа. Руком и устима патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи благословише новог архиепископа и благословише и оне који ће после њега бити, и заповести благословене, сваки својом руком потписавши, предадоше Светоме. Много дана патријарх примаше архиепископа Саву, и као новопосвећеног учаше га свима црквеним правилима. Пошто га обдари архијерејским жезлом и светим одеждама. патријарх му уручи још једну грамату, и то овакву: "Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрешује и везује кривице сагрешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог".
Опростивши се са светим патријархом, многоструко и драгоцено обдарен од њега божанственим почастима, архиепископ Сава оде к цару да се опрости с њим. Цар га с љубављу дочека и, молећи од њега благослов, рече му: "Све молбе твоје испуних, оче; молим твоју светост, да нам будеш молитвеник у молитвама својим ка Господу. Нека праћен Богом добро стигнеш к својима, па нас потом извести о своме здрављу". Цар му даде што му је за пут потребно, и уз то много злата, које он одбијаше. На то му цар рече: "Прими ово, да као новопостављени архијереј дајеш путем онима који просе од тебе; и моли се за нас".
Тако се свети отац наш Сава удостоји апостолског чина, и издејствова Српској цркви самосталност. Он морем отпутова у Свету Гору. Када се тамо рашчу за његов долазак, поврвеше к њему у Хилендар оци из пустињских гора, из пећина, из каменитих увала, поврвеше радосни и тужни: радосни, што ће се видети са њим и добити благослов од њега; тужни, што ће их он морати оставити, он - њихов добри хранилац у Богу, сапосник и саподвижник, који је још од детињства одрастао са њима у пустињи. Свети архиепископ их све милостиво утеши речима и обдари по требама, молећи их да му својим молитвама к Богу буду помоћници. А прот и остали игумани великих и малих манастира призиваху редом светог архиепископа да служи и посвећује им свештенике, ђаконе и чтеце. Тако свети подвижник последњи пут обиђе све манастире и поклони се свима црквама, помоливши се у свима светим црквама за себе и за благоверног цара и за цео свет. И пошто проту и игуманима и свима даде целив у Господу, врати се у Хилендар. Ту насамо поучи игумана да свима потчињенима сам буде образац сваке врлине, а братију опет - да у свему слушају игумана са страхом Божјим. И давши свима мир, благослов и целив у Господу, он крену за Србију, узевши са собом неке одабране монахе, са намером да их у Србији посвети за епископе.
Одлазећи из Свете Горе, светитељ са љубављу и тугом посматраше дубраве и камените путеве, по којима је бос ходио, свете похађао, њиховом се блаженом животу дивио, животу непрестаног молитвеног узвишавања ума од земаљског к Богу. Сећаше се и првих година свога монаховања, и како је много поука добијао од ових светих подвижника, и како је много помоћи од њих добијао на свом путу ка Богу гледајући њихов живот. А помисао да свега тога неће наћи у својој земљи чинила му је растанак са Светом Гором још тежим. И он, одлазећи из Свете Горе као из неког божанственог раја, плачући говораше: "О, коликих се блага лиших ја, кукавац! О, колико богатство - молити се Богу неометан бригама световним - замених ништавном славом људском! Авај мени, авај мени! ко да се не заплаче нада мном! Где падох и шта добих! Господе Боже мој, одвајам се од светих Твојих у које се уздах, одлазим из Свете Горе! Ако је на мени блага воља Твоја, молитвама Пречисте Матере Твоје и угодника Твог Симеона, оца мог, не остављај ме у такој тузи да мe утученост потопи!"
Тако путујући цео дан тужан и невесео, он стиже до првог конака изван Свете Горе. Сав утучен и уморан, он прилеже да се одмори. Но гле, у сну му се јави Пресвета Богомајка, и подиже му душу из утучености, говорећи му: "Имајући мене за посредницу код Цара свих Сина и Бога мог, зар ти и због тога тугујеш? Уставши, иди хитно на посао, за који те Господ изабра, ништа не сумњајући, јер ће ти све у Господу помагати на добро".
Дошавши к себи од виђења, и нашавши срце своје утешено неисказаним весељем, свети Сава са многим сузама заблагодари Богу. И имајући пречисто уздање у Бога, он радосно продужи пут свој. Дошавши у велики град Солун, он се поклони гробу светог великомученика Димитрија, и свима светим црквама по реду, посети митрополита и отседе у манастиру Филокали. И, ни часа не часећи, он призва највештије живописце, и замоли их да му брзо израде две велике иконе: једну - Господа Христа Сведржитеља, и другу - Пречисте Мајке Божије, која му се јавила. Сјајно украсивши ове иконе златним венцима, драгим камењем и бисером, светитељ их постави у цркви манастира Филокале, у знак захвалности због јављења Богородице које је имао. У Солуну он набави све црквене утвари, потребне за његову архиепископију, и потребне законске књиге[18]. Онда крену у своју земљу, известивши претходно о свом доласку брата свог, самодршца Стефана.
Чувши да му долази брат, благочестиви Стефан се испуни двоструком радошћу: једно, што му долази давно жељени и љубљени брат; и друго, што долази са божанском влашћу архиепископа. Али, спречен болешћу, он му није могао сам изаћи у сусрет, него посла синове своје да га пресретну на граници Грчке. Кад свети Сава стиже к одру болеснога брата, овај беше толико болестан да се није могао подићи да брата загрли. Но Господ, доласком угодника Свог, свеопшту жалост због Стефанове болести окрену на радост. Јер свети Сава животворним крстом освети воду, и том освећеном водом и топлом молитвом напоји брата, и свега га окропи, па метнувши свете руке своје на чесну главу његову, са сузама се помоли Богу тајно у срцу, и одједном болест ишчезе, самртничко бледило на лицу уступи место животном руменилу, болесник устаде са одра, иако најбољи лекари говораху пре тога да му нема наде на живот, и одмах седе за трпезу са светим архиепископом и са благородницима.
По доласку свом у Србију као архиепископ, свети Сава обавести прво свог брата самодршца Стефана шта је учинио у Никеји и шта намерава сада чинити и како мисли да изведе организацију Цркве. После тога он оде у свету лавру Студеницу, да се поклони гробу свога љубљеног и светог оца, и да му захвали за помоћ коју му је он стално указивао. Дошавши у свету Лавру, он са многим сузама љубави изљyби свету цркву и мироточиви гроб свог светог оца, захваљујући свом светом оцу за сва добра која му непрекидно чини.
Свети Сава одмах приступи спровођењу организације Српске цркве. У договору са братом Стефаном, властелом, свештенством и народом, он по географским целинама подели земљу на епархије, епархије на протопопијате, а протопопијате на црквене општине. Најбоље од својих ученика постави и посвети за епископе, а најбоље свештенике за протопопе. Издржавање епископија обезбеди са самодршцем Стефаном на тај начин, што свакој епископији дадоше доста велика властелинства. У исти мах он прописа уједно и уредбе о реду и раду у тим властелинствима, и особито, о односу епископа према становништву тих властелинстава. Сем тога, свака епископија доби по један аутентичан препис Номоканона (=Крмчије) и свих осталих потребних црквених књига, и свети Сава нареди да се у свакој епархији преписи црквених књига имају вршити само из тих епископских примерака. Тиме је спречено кварење црквених текстова које се неминовно дешава сталним преписивањем са преписа, а не са оригиналног текста.
Боравећи у Студеници, свети Сава је у све недеље и велике празнике, по светогорском обичају и правилу, држао у цркви свеноћна бденија, и вршећи свету божанствену литургију посвећивао свештенике, ђаконе, подђаконе и чтеце, а све људе учио правоверју и да се обраћају к Богу покајањем и строгим животом. И диван бејаше призор, који се непрестано понављао: кад год је свети архиепископ, за време богослужења, прилазио гробу свога оца и кадио га, свети Симеон је у награду за то своме сину просветитељу одговарао изненадним изливањем мира на сву цркву. Из Лавре свети Сава оде на свој архиепископски престо у Жичу. Црква још не беше живописана. Светитељ је украси живописом, свети престо утврди на светим моштима, и освети је. Ту он посвети дванаест одабраних ученика својих за епископе у Србији. Ноћ и дан не престајаше марљиво учити свакога, говорећи им: "Епнскопство је добро дело, јер се труди о Богу и к Богу, и има велике почасти од Првога Пастира, Епископа душа наших - Христа Бога. Епископ треба да је без мане, трезвен, целомудрен, побожан, гостољубив, вредан да учи, да није пијанииа, да је марљив, неподсмешљив, да није лицемер, да није свађалица, да није грамжљив, да није среброљубац, да је милостив, и остало знате (ср. 1 Тим. 3, 2-7). Ваља вам се, дакле, постарати да се од ових и свих других зала најпре ви сами сачувате, и да вам живот свагда бива беспрекоран, да би сте се утврдили као образац сваке врлине у Богу повереној вам пастви". И још им говораше да се у свему држе учења и предања светих апостола и светих отаца, давши им и књиге законске. И тако, давши свима мир и благословивши свакога, он их посла у њихове епархије.
Када велика црква у Жичи, за коју су иконописци били доведени из Цариграда, би довршена са свима достојним лепотама, свети архиепископ нареди брату самодршцу Стефану, да дође у Жичу са свима великашима и благородницима. Сам пак свети архиепископ сазва са своје стране епископе, игумане и све црквене служиоце; и сви се сабраше у великој цркви у Жичи, у архиепископији. А кад сабор би врло велики, свети Сава, севши са братом самодршцем на престо првосветитељства, рече ради чега је сазван сабор и о себи, говорећи:
"Знате и чули сте о првом и другом бежању мом од вас у пустињу; знате и то, да ниједну од лепота овога света не претпоставих љубави Божјој; молитва Богу свагда је за мене била највеће блаженство на земљи. Ради вас, саплеменика мојих, ја оставих свету и слатку ми пустињу и дођох овамо не да тражим ништа ваше него душе ваше; тако рећи, ради душа ваших ја душу своју омрзох, сећајући се древних светаца који са болом у срцу говораху Богу о својим суплеменицима: Ако спасаваш, спаси људе ове; ако ли нећеш, онда и мене испиши из књига, у које си ме уписао (ср. 2 Мојс. 32, 32); желео би да ја сам будем одлучен од Христа због браће своје по телу, Израиљаца (Рим. 9, 3). Угледајући се на њих и саосећајући са вама, ради вашег спасења ја и своје презрех. Но, ако ме послушате, па ја узаконим нешто добро у Богу међу вама, онда ћу вашим спасењем стећи и удвостручити своје спасење и ја. Тога ради молим вас, будите ми послушни у свему што вам у вашу корист предложим у Богу. Ето, Господ Бог ваш, молитвама угодника Свог, светог и препододобног оца нашег Симеона, утврди вас и умножи и распространи, и многи су међу вама начелници и власти, ипати и војводе, a многи су и жупани мали и велики. Није лепо да онај који вама у Богу влада има исти назив са вама; напротив, као што ја вас ради бих обучен влашћу свештенства и постављен за поглавара Цркве у Богу, тако треба и онога који у Богу влада народом украсити венцем царства, и то ради ваше части и хвале, славе и величине".
Чувши ову благу светитељеву реч, пуну љубави за њих, они бише тронути, и с радошћу му се поклонише, обећавајући му да ће га у свему послушати. А тада беше празник Господа и Спаса нашег. Пошто би отслужено свеноћно бденије, свети архиепископ служаше свету и божанствену литругију са свима епископима, и игуманима, и с многим свештеницима. У одређено време, пред освећивање Дарова, свети Сава призва свога брата великог жупана Стефана пред свети жртвеник, благослови га молитвама и мољењем к Богу, препаса га драгоценом багреницом, венча чесну главу његову венцем царства, и помазав га миром, прогласи га самодржавним краљем Српским у Богу. A благородници и сав народ поклонише му се, и молећи му од Бога дуги век узвикиваху: "Нека буде! нека буде!"
Кад изађоше из цркве, сви седоше за трпезу. Архиепископ и краљ приредише врло велики пир, на коме беху присутни сви благородници, епископи и сав народ; при чему и убоги беху богато обдарени. Благочестиви краљ се неисказано радоваше, не царском венцу, не скупоценој багреници, - јер је знао да су трошни и пролазни, - него толиком народу који се слегао са свих страна, и што су видели дивну цркву његову. Она је била тако величанствена и украшена, да је сваки који је видео помислио да је земаљско небо.
Сутрадан свети архиепископ нареди да се опет сви сазову у цркву. А кад се епископи и благородници и сви људи сабраше, свети архиепископ са братом краљем Стефаном седе, и, отворивши своја богоречита света уста, говораше свима: да буду чврсти у вери отачкој; да се клоне богомрских јереси, јер "немогуће је, не одлучивши се од онога што је зло, навикнути се на оно што је добро"; да се вером и покајањем обраћају од својих заблуда к Православљу, јер је страшно упасти у руке Бога живога. "Чувши и разумевши толику љубав Божју која је на нама, говораше светитељ Божји, кренимо сви усрдно стазама духовних заповести, свагда прилежно молећи Господа Бога свог. Јер прво и последње дело јесте: непрестано узносити Богу богоугодне молитве и мољења; беспрекорно ходити у светим заповестима Његовим; држати предања светих апостола Његових; и не одлучивати се од црквенога збора. Јер прва заповест дата је свакоме човеку: клањати се Господу Богу своме; и Њему јединоме служити сваком душевном и телесном чистотом и сваким доброверјем; и Њему работати несагрешиво; сав живот свој управљати по Његовој вољи, и Њега се једино бојати, и смиравати себе пред Њим, и сматрати себе за ништа, а Бога сматрати за све: за силу и крепост и Спаситеља и избавитеља и победитеља непријатељских напада, и за чувара од почетка и свршитеља до краја, Исуса Христа Сина Божија, коме припада слава и моћ заједно са Оцем и са Пресветим Духом, и сада и увек и кроз све векове".
Чувши ову поуку, сви говораху: "Верујемо и исповедамо, владико, како ти учиш". После тога свети Сава, са свима епископима, приступи служењу свете литургије. По прочитању светог Еванђеља, апостолски сапрестолник свети Сава стаде громко читати Символ вере, који за њим реч по реч изговараху сви: краљ Стефан, благородници и сав народ. И тако три пута сви изговорише Символ вере. Затим свети Сава нареди да сви за њим громко произносе ово: "Примамо све свете Саборе светих Отаца, који су се у разним местима састајали ради утврђења божанствене православне вере; и кога се они одрекоше, одричемо се и ми; и које они проклеше, проклињемо и ми. Клањамо се и целивамо свечесну икону човечанског нас ради оваплоћења Христа, Логоса Божјег и Очевог. Клањамо се и целивамо икону Пречисте Матере Његове, и исповедамо да је Она Приснодјева и Богородица. Клањамо се светоме дрвету, часном Крсту, и њега целивамо, јер се на њему прикова живот свих - Христос. Клањамо се божанственим и светим Тајнама Христа Бога нашег и, причешћујући их се са вером, примамо не прост хлеб и вино, него само тело Христа Бога нашег и саму свету и животворну крв Његову, проливену за живот света. Клањамо се светим и божанственим црквама и светим местима; поштујемо и свете сасуде; клањамо се и иконама свих светих угодника Божјих, достојно их поштујемо и целивамо, следећи у свему апостолским предањима и учењу светих Отаца. Тако верујемо и тако исповедамо; а све јеретике и сву злу јерес њихову проклињемо".
Потресан је тo био призор у храму: сав народ гласно исповеда своју веру и проклиње јерес, а свети Сава стоји усред народа, и као други претеча и крститељ, свима вапије: "Покајте се!" А краљ Стефан, видећи где брат његов чини што пређе у њих није било, дивљаше се и многим сузама земљу окропљаше.
И трећег дана свети Сава позва све у архиепископију, и поучи их довољно светој вери, наглашавајући да треба живети по светим правилима вере. И апостолски говораше: "Нити нам строг живот без праве вере у Бога може што помоћи, нити нас право исповедање вере без добрих дела може претставити Господу, Него треба обоје заједно да бива, да би човек Божји био савршен и да не храмље никаквим недостатком. Јер вера спасава, када љубављу у Богу чини добра".
И пошто свима даде мир и благослов, он отпусти благочестивог краља и благороднике њиховим домовима, а оне који су исповедали јерес задржа са собом у цркви, па их насамо тачно испита. Онима који беху некрштени, пошто претходно проклеше јерес у којој бејаху, свети Сава нареди да се по закону црквеном припреме за свето крштење, па их онда удостоји крштења. Онима пак који су били крштени у латинској јереси (тојест у римокатоличкој јереси), пошто исто тако најпре проклеше своју злу јерес, и пошто исповедише Символ вере, и прочиташе молитву светоме миру, заповеди да се тим светим миром помажу по свима чулима, и да тако буду с нама у вери. Свети Сава заповеди и свима епископима да тако исто поступају са таквим јеретицима који им буду долазили.
Свети Сава посла и многе егзархе, тојест многе изасланике, да изналазе оне који су као паганци (као незнабошци) узели жене без благослова и молитве, и заповеди им да такве венчавају, макар били стари и деце имали. Сам пак свети Сава прохођаше и обилажаше сву земљу народа свога, утврђујући народ у православљу, поучавајући га, предајући му добре нарави и обичаје, настављајући све ка покајању и исповести. Иноке сабираше на скупове у манастирима и прописиваше им да држе прописе законске и службе црквене. Јеретике поучаваше много и мољаше да се придруже саборној апостолској Цркви. А упорне и окореле јеретике одлучиваше од Цркве.
Крунисање Стефана за краља изазва завист код угарског краља пошто није волео уздизање Србије, и он објави рат Стефану. Стефан одмах дозва светог архиепископа, и замоли га да иде к угарском краљу Андрији и одврати га од рата. Свети Сава, готов да помогне свакоме, поготову брату и своме народу, послуша брата, и са надом у Бога одмах крену. Угарски краљ га прими с великом чешћу као архиепископа и краљевог брата. У почетку, благе речи светитељеве о правди, истини и љубави, не подејствоваше на краља. Он се охољаше пред Светим као несавитљиви кипарис. Но светитељ, уздајући се у Бога, није губио наду. Како тих дана беше велика жега, свети Сава поручи краљу да му пошаље мало леда. Краљ с радошћу нареди да се светом архиепископу одмах однесе леда из његових леденица. Али га слуге обавестише да се од силне жеге сав лед истопио у свима леденицама. To веома ожалости краља. Али веома обрадова светог архиепископа. Јер он одмах прибеже молитви. И подигавши руке своје к Богу, са сузама говораше: "Господе Исусе Христе, Боже наш, надо моја и уточиште, помоћниче мој и избавитељу, нека се ови људи сада, који нас нападају насиљем, поуче на нама. He остави ме, Господе Боже мој! Молитвама Пречисте Матере Твоје, Приснодјеве Богородице, и светог угодника Твог Симеона, оца нашег, учини сада са мном знамење на добро, да га угледају они који ме ненавиде, и да се постиде. Послушај ме, Господе, послушај; као што си некада пророка Свог послушао огњем, послушај и сада градом небесним мене, грешног слугу Твог, да и ови разумеју да сам ја слуга Твој, и да се ужасну и уплаше, и да се они који траже да нам напакосте, задиве и прославе име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроз све векове."
И док молитва беше још на устима Светога, настаде олуја, севање муња, страшна грмљавина, сумрак, и сручи се велики град око светитељевог обиталишта и покри земљу много. Светитељ, стојећи још на молитви, са сузама захвали Господу, говорећи: "Слава Теби, Господе! слава Теби, Човекољупче! слава Твоме милосрђу, што си и мене грешнога послушао! Довољно је, Господе, Твоје милости, коју показа ради мене, слуге Твога; нареди опет свесилном речју Својом да град престане!" И одмах с речју његовом престаде град. Свети, захваливши Богу са много радости, заврши молитву. Онда нареди да му се донесе од богоданог града, те сам најпре окуси од њега као од неког благослова. Потом пyну сребрну зделу града посла краљу са речима: "Пошто се у твог краљевског величанства не нађе леда због жеге, јa бих принуђен да иштем од Творца времена, од свебогатог Бога. И пошто ми Господ дарова лед из евојих неоскудних скровишта, ја шаљем и теби на благослов. Пошљи људе да узму колико им треба".
Краљ прими пошиљку са дивљењем и страхом. И договори се са својим великашима да испуне молбу светог архиепископа: да имају мир и љубав са краљем српским. И сви заједно са краљем одоше к светом Сави, и клањајући му се и одајући му хвалу, говораху: "Пошто увидесмо да си ти Божји човек, буди нам присни гост, а брат твој, краљ српски, нека нам је увек у љубави много више него пре. Молимо тебе, Божји човече, опрости нам што ти рекосмо у препирци, и не спомињи то к Богу, да не бисмо нешто настрадали, јер видимо да си Божји човек, и Бог те слуша у свему". И сви прилажаху к њему, узимаху благослов од њега, прилагаху очи своје и лице ка кудељној мантији његовој и, целивајући је, отступаху од њега. Јер врлина побожности уме да задивљује не само саплеменике, него и непријатеље, особито када се Богом чудесне ствари објављују. Нарочито се краљево срце испуни великом љубављу према светитељу. И он изјави жељу да светитељу исповеди грехе свога живота и веру своју. Светитељ с љубављу прими његово покајање, поучи га правој вери, и препоручи му да се одрекне латинске јереси, пошто краљ држаше латинску веру. После трократног одречења од латинске јереси, краљ три пута изговори свети Символ православне вере. И пошто изврши на њему и све остало што је прописано за такве, и пошто га свега обнови вером православном, светитељ га удостоји причешћа пресветог Тела и скупоцене Крви Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Потом га много поучи истинама православне вере. Утешени краљ отпусти светог Саву ка брату Стефану са великим даровима благочестивом краљу Стефану, и засебно обдари премногим почастима Светога и оне који беху дошли с њим, и испративши га сјајно, отпусти га у његову земљу. Посла и од својих великаша да га са сваком почашћу допрате, док се и преко Саве не превезе.
Ускоро после тога разболе се благочестиви краљ Стефан, па позва свог светог брата да га удостоји светог анђелског монашког лика. Но Свети није хтео нипошто учинити то, рекавши му да ће га он сам замонашити када дође време. Стефан се за кратко време опорави од болести, и свети архиепископ отиде у своју архиепископију. Међутим, краљ Стефан се понова разболи, и то врло тешко, и с плачем написа Светоме да дође и да га удостоји светог и анђеоског иночког лика, "јер, рече, нећеш ме више видети у овом животу". Блажени Сава одмах крену и брзо иђаше к своме брату, али Стефан брже изиђе из овог живота, и отиде ка Господу, и нико га не смеде удостојити иночкога лика. И ни краљевство не беше оставио никоме од својих синова, говорећи: "Краљевство није моје, него Божје и светог владике и брата мог који се трудио о њем. И као што га пређе даде мени молитвама и благословом, тако ће га и сада дати ономе на кога му Бог укаже".
Краљеви синови и сви мали и велики плакаху и спремаху се за погреб, a y сусрет светоме архиепископу послаше гласнике са поруком: "Владико свети, мучним хитним путовањем не бацај себе у болест, брат твој и без иночкога лика отиде ка Господу". Када свети архиепископ чу за смрт свога брата, мач бола прохођаше му душу. Сишавши брзо с коња и захваливши Богу са много сузног ридања, рече: "Слава Богу за све!" Но ражалостивши се много више што брата свог није удостојио монашког лика него ли што је умро, он рече: "Ја сам, бедник, крив за то пред мојим братом; него као свагда, и сада још више, Господе, Господе, не остави ме да се због тога увек у животу мом потапам тугом". И падајући на земљу с плачем великим и опет устајући, мољаше се говорећи: "Владико Господе Исусе Христе, Боже наш, Ти си човечанском природом Својом заплакао над Лазарем, и божанском природом Својом истргао си га влашћу из ада, и подигао га из гроба после четири дана и, предоставивши га жива сестрама његовим Марти и Марији, Ти си им сузе утолио! Господе, Ти си Јаирову кћер подигао из смрти као иза сна; Ти си удовичина сина подигао са одра, када су га носили да сахране. И ја грешни данас се угледам на њих; падајући пред Тобом, ја се молим благости Твојој: као некада њих, тако и мене сада услиши и помилуј, јер си Ти тада и сада и вавек исти. Теби је све могуће, и ништа Ти није немогуће. У Твојим је рукама душа и дисање сваког створа, јер Ти живот држиш и смрћу владаш, и осим Тебе нема спасиоца. Свесилном речју Својом заповеди пресветлом и благом. ангелу Твом, да врати душу слуге Твога, брата мога, да буде опет жив данашњи дан до идуће ноћи, да бих га могао украсити анђеоским монашким ликом, што му беше жеља. Смилуј се, дакле, сада и на мене грешног, да и ја слуга Твој памтим милост Твоју на нама, да бих смелије и усрдније служио Теби, Богу моме, у остало време живота мога". Па онда са великом вером и слободом рече: "Анћеле Божји, у име Господа нашег Исуса Христа говорим ти: поврати душу слуге твога, брата мога, да бих га, дошавши к њему, опет нашао жива". И тако, усевши на коња, брже гоњаше путем, говорећи: "У Тебе се, Господе уздах, да се не постидим".
Стигавши у двор, он приђе к преминулом брату, одмакнувши од њега оне који плакаху. И довољно окропивши огњеним сузама чесно лице његово, он се дуго мољаше тајно у срцу за њега Тајновидцу и Свевидцу - Богу. И положивши на његово срце своју свету десну руку, осени га крсним знаком у име Свете Тројице. И одмах осети како срце поче да куца и хладно тело да се загрева и оживљује. Обрадован што му је услишена молитва, он Христову реч рече краљевим синовима који стајаху напред и свему народу: "He плачите, нити вичите, краљ није умро него спава, и душа је његова у њему" (ср. Мат. 9, 24). И буђаше краља као иза сна, говорећи му: "Устани, господине мој, и говори ми!" Тада краљ, отворивши очи своје из самртног сна, и познавши Светога, узе му руке и целиваше их. Свети га онда подиже, и он одмах устаде и седе. Сви присутни беху задивљени и запрепашћени, и сви сложно викаху: "Господе, помилуј!"
Потом свети архиепископ украси свог брата краља светим и анђеоским и великим ликом монаштва, именовавши га Симон монах место Стефан. Онда приведе његовој руци најстаријег сина његовог Радослава, и нареди му да њему преда краљевство. Краљ монах рече: "Ја влашћу скиптар, а ти молитвама благослов". Симон с љубављу целиваше монашко одело своје, у које беше обучен, више се радујући њему него царској одори. Потом га свети архиепископ причести Пресветим Тајнама Христовим. И пошто изврши на њему све што је по уставу, свети архиепископ рече: "Благодарим Ти, Господе, што услиши молитву моју, и што видех слугу Твога, брата мога, како жељах. Прими опет у мир душу његову, Господе, да се као о васкрсењу његову и о престављењу његову опет прослави име Твоје свето". И тако монах Симон, слатко се веселећи и Богу благодарећи, на рукама светога архиепископа предаде дух свој Господу, септембра 1223 године. Присутни пак, сви се од удивљења оставише плача и, славећи Бога и светог архиепископа, чуђаху се светости његовој, што Бог молитвама његовим учини таква чудеса међу њима. Свети Сава, са епископима и свештенством, са краљевим синовима и благородницима, испратише до Студенице тело преминулог краља монаха, и тамо га чесно и достојно положише у цркви Свете Богородице, близу светог Симеона, оца његова.

ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ЗЕМЉУ

По престављењу Првовенчаног краља, свети архиепископ венча краљевством у Жичи старијег сина његовог Радослава, и, утврдивши га молитвама и благословом, предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром. Мало времена проведе свети Сава са њим, пошто му је давнашња жеља била да посети Свету Земљу и поклони се тамошњим светињама. Узалуд га са сузама мољаху сам краљ Радослав, и епископи, и благородници, да не одлази од њих али га не могаше задржати. Утешени надом да ће им се опет вратити, они га отпустише. Много злата и сребра, па да је хтео Свети узети и сав дом његов, даде му краљ Радослав да понесе са собом.
Даровавши свима мир и благослов и целив у Господу, свети архиепископ отпутова у Далмацију, године 1229, а одатле, својом лађом, у Свету Земљу. Стигавши срећно у свети град Јерусалим, он се са много суза поклони животворном гробу Господа Христа, грлећи га рукама и с љубављу целивајући. У Јерусалиму би сјајно примљен од светог патријарха Атанасија, са којим сутрадан отслужи божанствену литургију у великој цркви Васкрсења. Многим даровима и почастима Свети обдари цркву Божју, и патријарха и саслужбенике његове, а уједно и ниште. Онда узе од светог патријарха благослов да може у свој области његовој у Палестини вршити свету литургију, па крену на поклоњење светињама. Ha Сиону, у Витлејему, у Гетсиманији, на Гори Елеонској, у Витанији, у великој пустињи Четрдесетнице, и у свима светим местима, он отслужи свету службу, и свуда обилну милостињу раздаде. Затим оде на Јордан, на место Богојављења; па, прешавши Јордан, поклони се пештерној цркви светог Јована Крститеља, љубазно примљен од игумана и братије. И ту отслужи свету службу. И, давши довољно благослова који ношаше, прими целив у Господу и молитву од свих, па допраћен од њих до Јордана, оде у манастир светог Герасима.
Из манастира светог Герасима свети Сава дође у велику лавру светог Саве Освећеног, где многим сузама ороси гроб свога светог имењака. Срдачно примљен од игумана и братије, он се ту мало одмори, и сутрадан отслужи свету божанствену службу. У лаври братија му предаде пастирски жезал, патерицу свога аве, према древном завештању које се предавало код њих с нараштаја у нараштај: да се та патерица преда само епископу са именом Сава. Та се патерица и данас чува на Атону у келији званој Патерица. У лаври свети архиепископ остаде доста дана. За то време он обиђе пештеру светог Саве Освећеног и сва места у пустињи, где је он живео у молитвеној усамљености, посту, испаштању и страдању. Обиђе са усрђем и све преподобне, који усамљенички и побожно самујући живљаху око свете лавре и пут Мртвога Мора у долини, и умилењем расташе у души посматрајући где људи од крви и меса живе скоро бестелесно. И много разговараше са њима о духовним стварима. И пошто се обогати њиховим молитвама и богатством, он се весео врати у лавру, коју више обдари него друге манастире. Свети Сава посети и лавру светог Јевтимија Великог и манастир светог Теодосија Великог. Оде и у град Назарет, где у светој цркви Благовештења Богородице отслужи свету службу. Одатле стиже и на свету гору Тавор, и ту у цркви топлим сузама ороси свето место где се Господ преобразио. И веру срца свога делима показиваше у свему, вели животописац Доментијан, хотећи до краја извршити превелику врлину, имајући у својој богоносној души човечанску природу покривену Духом Светим, и куда год путоваше, свуда беше вођен Духом Светим.
И тако свети архиепископ, обишавши све пустиње и манастире у Палестини, и поклонивши се свим светињама, и раздавши милостињу, врати се у свети град Јерусалим. Патријарх Атанасије га опет радосно прими, дивећи се његовој усрдности у обилажењу светих места и испосничким подвизима у Богу. Састајући се много пута потом, саветујући се са патријархом о црквеним правилима и поучавајући се, божанствени се оци радоваху у Господу. Оба светилника Божја стекоше велику свету љубав међу собом.
У Јерусалиму и по манастирима свети архиепископ покупова много светих моштију, светих одежда, светих утвари, да као благослов однесе у своје отачаство. И отслуживши опет са патријархом свету службу у великој цркви Васкрсења, опрости се са патријархом целивом у Господу, и крену на пут у своје отачаство[19].
Чуван Богом, светитељ срећно стиже преко града Акра (Акона) у Никеју. Тада у Никеји беше цар Јован Ватац (1222-1254). Ватац са великом чешћу прими светог Саву, и задржа га много дана код себе. Пред полазак за Свету Гору, цар обдари светог архиепископа часним дрветом Крста Господњег, светим моштима, богослужбеним одеждама и црквеним сасудима, и многим другим даровима. И стави му цар на расположење своју лађу, са наоружаном посадом, да га прати до Свете Горе. У Светој Гори богоносни Сава дарежљиво дељаше по манастирима царево и своје злато. Преподобни прот, чесни игумани и сви богобојажљиви људи с љубављу га дочекиваху као изданак Свете Горе. У Хиландару проведе доста времена, хранећи божанственом храном своје духовно стадо.
Из Свете Горе свети архиепископ отпутова у Солун. Ту цароваше Теодор Ангел, који с великим почастима дочека светог Саву. И цар и митрополит Солунски много се заузимаху код Светога да благочестиви краљ Радослав буде с њима у љубави и у миру, јер је цар желео пријатељство са Србијом. Када краљу Радославу стиже глас о доласку његовог стрица, он му са епископима, игуманима и благородницима изађе сам далеко у сусрет. Сусрет беше пун радости и са једне и са друге стране.
После нешто времена свети Сава оде у лавру Студеницу, са сузама целива чесни гроб свога оца Симеона, и светим миром његовим помаза чула своја, сматрајући да се тиме веома обогатио. А за дан годишњице помена првовенчаном краљу Стефану, он сазва епископе и игумане. Отслуживши тога дана свету божанствену литургију, он откри гроб свога брата, и нађе његове свете мошти целе и неповређене, при чему се сва црква испуни миомиром. Сви се веома обрадоваше томе. Свети архиепископ, сав радостан, узнесе веома топлу захвалност Богу. Онда са сваком достојном чашћу пренесе свете мошти Првовенчанога краља из Студенице у његову задужбину Жичу, и положи их у великој цркви. И опет отслужи свету и божанствену службу. И пошто обдари ниште, и све довољно угости у архиепископији, он отпусти свакога да иде у свој крај.
После тога свети архиепископ сам пропутова сву Српску земљу: све утврђиваше у вери; по свима манастирима завођаше уставе и обичаје монашког живота, какве је видео у Светој Гори, Палестини и Азији; велможама и богаташима апостолски запрећиваше, да не мисле високо о себи, нити да се уздају у пролазно богатство, него да буду тихи према свима и да човекољубиво и милостивно управљају над равнорабнима, "јер и ви сте, говораше им, од истсга земнога праха од којега и они, и ви тражите од Господара свих - Бога исто човекољубље, као и они од вас"; војнике учаше да се клоне чињења неправде и грабљења; све људе утврђиваше у вери и љубави према Богу и ближњему, и мољаше их да не враћају зло за зло, него да деле хлеб свој са онима који гладују, да бескровне ниште уводе у дом свој, да одевају наге, и да не презиру своје по крви; са сузама мољаше свакога да се бежањем клоне блуда и прељубе; све призиваше покајању и исповедању грехова; све поучаваше да милују и хране сирочад, удовице и ниште; свима препоручиваше да бране слабе, и откупљују робље и пуштају на слободу; оне у браку учаше да живе целомудрено, а оне у неженству чисто[20].
Оцртавши тако свенародну делатност светога Саве, животописац Теодосије даје о ондашњем духовном стању Срба овакав збирни свеобухватни закључак: "И свима који управљаху: епископима и велможама, монасима и световњацима, старима и младима, свима закон беху врлине. Таквим се тада богосветлим светилником просвећиваше Српска земља, имајући таквог заступника к Богу, и благодушно се радоваше у миру молитвама његовим.
Међутим, сејач зла међу људима није дремао: рођена браћа се завадише: млађи Владислав устаде на старијег, краља Радослава. Јер Радослав, у почетку изврстан, слепо се потчини жени, и стаде поступати неразумно. Због тога властела отступише од њега, и приђоше млађем брату његовом Владиславу. И настаде међу браћом мржња и гоњење због горке славе краљевства. Свети Сава чињаше све да их помири, али без успеха. У лето 1233 властела се побуни отворено, збаци краља Радослава, и доведе на престо Владислава. Радослав би изгнан и побеже са сво јом женом Аном у Драч. Тамо му управник града оте жену, због њене лепоте, па се и на њега окоми да га убије. Радослав се једва спасе бекством, и добеже своме светом стрицу, архиепископу Сави, као своме оцу. Овај га радо прими, и пошто га благим речима утеши, саветова му да се замонаши. И он замонаши Радослава, давши му име Јован. Монах Јован поживе у манастиру Студеници богоугодно у незлобивости и простоти, па се у миру престави ка Господу.
Свети архиепископ венча краљевством и молитвама свог млађег братанца Владислава, и доведе му за невесту кћер бугарског цара Асена, да би тим браком још више учврстио престо српски. Тада Владислав, са благословом свог светог стрица, поче зидати манастир Милешево, јер он у свему беше послушан светом архиепископу. И све што је тада Свети радио, пошто се радило Господа ради, напредоваше. И кад свети Сава виде земљу свога отачаства како сија и украшену краљем и архиепископом и епископима и игуманима и монасима, ипатима и војводама, божанственим и великим црквама, светим и чесним манастирима, и свима добрим законима и уставима, он веома захвали Богу ради тога, јер не бише узалуд многи трудови његови о њој, него се богоугодно остварише. Тада он одлучи да приведе у дело своју давнашњу потајну намеру: да остави архиепископску власт, отпутује у туђину, и тамо, ако буде воља Божја, и заврши свој живот. Ову своју намеру он саопшти краљу Владиславу. Краљ и великаши га мољаху и преклињаху да то не чини, али га не могоше умолити. Он им изјави да хоће да путује на Синајску Гору, па да им се, ако Бог хтедне, опет врати, и да, без власти, живи у усамљеничкој молитвеној осами.
Онда свети архиепископ сазва све своје епископе, па их још једном богомудро поучи: да чврсто држе апостолска предања; да смело исповедају истину Еванђеља; да пазе на себе и на своје стадо; да сами живе по вери, и да томе уче своју паству. И говораше им: "И сада опет молим свакога од вас мојих: све што вам предадох о Богу, и све што од мене чусте и видесте и примисте и сазнасте, све то чврсто и неразрушиво сачувајте сви, и томе друге научите. Стога вам на данашњи дан апостолски засведочавам: чист сам од крви свију, јер не пропустих казати вам савет Божји". Тако исто и свима игуманима заповеди, да се по уставу Законском старају о манастирима.
Онда дозва у архиепископију, у Жичу, благочестивог краља Владислава и његове велике благороднике и нареди им да се много старају о светим црквама. И ту, пред целим сабором, он изабра на своје место једнога од својих ученика, јеромонаха Арсенија, јер из искуства знађаше да је више него други украшен незлобивошћу и праведношћу, да је светог живота, да се увек боји Бога и строго држи заповести Његове. И служећи са свима епископима свету божанствену литургију, он га посвети за архиепископа: даде му сву власт коју је сам примио од Духа Светога, да везује и разрешује кривице људских сагрешења, и, посадив га место себе за архиепископа на свој Богом му даровани престо, утврди га.

ДРУГО ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ У CBETУ ЗЕМЉУ

Пошто постави себи наследника на архиепископском престолу, свети Сава угости у архиепископији краља и великаше, новога архиепископа и епископе, и све који беху дошли, измоли од свих молитвама отпуст, а сам даде свима благослов и последњи целив у Господу, па се стаде епремати на пут у туђину. Добивши много злата од краља Владислава и од архиепископије, понесе га са собом ради раздавања у светим местима. И светитељ крену опет преко Далмације морем у Палестину, 1234 године. Но морски разбојници дознадоше да светитељ носи собом много злата, и стадоше га својим брзим галијама вребати. Али Господ покри густом маглом лађу свога угодника, и тако га сачува од њих. Тек кад пристаде у Бриндизи, на италијанској обали, разбојници угледаше његову лађу. И одоше к њему као притворни покајници, и испричаше му шта им се десило. А он, еванђелски милостив, саосетљив и незлобив, угости их, и испуњујући Спаситељеву заповест: "љубите непријатеље своје", даде им с благословом од злата које ношаше. После неколико дана светитељ отплови из Бриндизија морем пут Свете Земље.
Но за време дугог путовања, једног дана се подиже на мору страховита бура; таласи заливаху лађу, и по дану паде мрак на море. Крманош и лађари употребише све да сачувају лађу, али напослетку изгубише сваку наду на спасење. И сви у лађи, плачући од страха и беспомоћности, приђоше к Светоме запомажући: "Види оче, како пропадамо, али се надамо да ћемо тобом избећи смрт". Свети им на то рече: "Чеда моја, молите се са мном Богу, чије смо саздање. Јер ја сам човек грешан, па вас због мене и снађе ово зло". Но они све јаче запомагаху: "Оче, помилуј нас очајнике!" И падајући к ногама његовим, они га мољаху да им измоли помоћ од Бога. А светитељ се тајно мољаше у срцу свом. Затим нареди својим ученицима да га држе, јер не могаше од силне олује стајати у лађи недржан; а свима на лађи наложи да престану са плачем и да призивају Господа, вапијући: "Господе, помилуј!" Сам пак, подигавши преподобне руке своје, мољаше се говорећи: "Господе, као што си некада ученике своје у лађи спасао од буре на мору, запретивши мору и ветровима, тако спаси сада и нас, Наставниче, јер гинемо. Јер и ми смо људи Твоји, Бога сем Тебе не познасмо. He презри дело руку Својих, Човекољупче! Твоје смо саздање, помилуј нас! Немој због грехова мојих потопити и ове што cv ca мном, да нас не прогута све један гроб - дубина морска. Као што си онда услишио ученике Своје (ср. Мат. 8, 23-27), услиши сада и нас који смо у опасности и смрти. Јер си Ти и тада и сада један исти. Све је могуће Теби, и нема ништа што Ти јe немогуће. Јер све, управљано Твојом заповешћу, држи се и стоји; и Твојим мигом се мења и опет враћа у своје стање. Заповеди сада ветровима да иду у своје скровиште и водама морским да се утишају".
И онда, са вером и великом слободом к Богу, он пружи руке своје, и осењујући крсним знаком помамљене ветрове и узвитлане валове морске, запрети им говорећи: "У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који је све из небића привео у биће, и ветрови и море - утишајте се, станите!"
И одмах се именом Господа Исуса Христа ветрови и море смирише, валови слегоше, сунце јарко сину, и настаде тишина велика. А сви у лађи, видевши како светитељ речју својом убрзо укроти море и ветрове, бише запрепашћени чудом, и слављаху Бога који је такву власт дао људима. И павши к ногама светитељевим, поклонише му се, називајући га Божјим човеком и Божјим угодником. А Свети, са многим сузама захваљујући Богу због Његових дарова, говораше им: "Вас ради, чеда, Бог тако и убрзо показа милост Своју према нама. Јер ваша вера према мени грешном, и моје молитве Богу, помогоше да се добије оно што јe искано. Стога сви заједно прославимо Бога, и не заборављајући Његово милосрђе кoјe сада показа према нама, нека убудуће водимо живот угодан Њему".
Допловивши по благопријатном времену у град Акр (= Акон), свети архиепископ отседе код цркве светог Ђорђа, у метоху лавре светог Саве Освећеног, који беше за време свог првог путовања откупио од Латина и вратио Лаври. Из Акра светитељ преко Кесарије и Јафе стиже по други пут у свети град Јерусалим. Ту отседе у свом манастиру светог Јована Богослова, који, при првом доласку свом у Јерусалим, беше откупио од Сарацена на cвоје име. Заједно са игуманом и братијом лавре светог Саве Освећеног он уђе у светли храм Васкрсења, и поклони се светом и животворном гробу Господа Христа и светој Голготи, с љубављу их целивајући и топлим сузама орошујући. Патријарх јерусалимски Атанасије, чувши за поновни долазак Светога, похита у храм Васкрсења да га види. Ту се радосно поздравише целивом у Господу, и патријарх одведе Светога к себи у патријаршију, на обед. Доласку светог Саве обрадоваше се сви градски божјаци, и журно долажаху к њему, познаници његови, као к оцу своме. А он, дарежљив и сејач благослова, милошћу према њима беше тихи давалац. И не само према њима, него, испуњен самилошћу у Богу, он и сада, као и о првом доласку, обилато обдари сва света места, и лавру светог Саве Освећеног, и остале манастире.
Спремајући се да крене за Александрију, многобрижни и свесмирени светитељ написа једно веома топло писмо своме ученику и духовном сину, студеничком игуману Спиридону. "Благодат вам и мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа", пише он игуману. "У Господу Богу свевозљубљени мој божанствени сине, јеромонаше Спиридоне, игумане велике лавре светога Симеона, архимандрите! Мада сам грешан, молим Спаса мог да будеш сачуван душом и телом, и све божанствено стадо. Ако хоћете сазнати о мени грешном, то с милошћу Божјом и светом молитвом вашом здраво и весело дођосмо до светог града Јерусалима. Поклонисмо се пресветом и божанственом гробу и његовим светим местима, и за ваше спомињање положисмо у светим местима поклон. Обиђосмо сва места. Кад све ово свршисмо, тада, по поднесеном путном труду, сви се разболесмо, и на Божје расуђење остављамо живот наш и смрт нашу, и који од нас буде жив, вама нек се врати, а кога смрт устреба, молитва ваша нека пребуде с њим. А ти, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не бих ли молитвама твојим добио опроштај грехова. И ево што се у овом месту нађе, на благослов ти дајем: крстић, да ми га носиш на успомену; и појасић, јер сам га полагао на гроб. С тим крстићем да се молиш, носи ми га увек о врату, ако и другу иконицу имаш, али ово увек носи! А појасићем се опаши, да је увек о бедрима твојим, јер сам их полагао на гроб, крстић и појасић. И такву сам молитву сатворио, да би дао Бог да се тако сваки хришћанин моли за мене. И дајем ти убрусић, што су ми га овде даровали, a ja га теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак, што сам нашао, да ти буде на многе потребе, и да га носиш при себи. И моли се за нас, служитељу Христов, да нас Бог окрепи и сачува, да бисмо опет дошли к вама. Пази, чедо моје слатко, да не изиђеш из неког мог завета. Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди?"
Пошто доби благослов од јерусалимског патријарха, свети Сава крену с великом пратњом и вођама у Александрију. Стигавши тамо, он се у великој цркви светог апостола и еванђелиста Марка поклони са многим сузама, као увек од Бога дарованим му. И да се читаоци не би чудили светитељевим честим сузама, животописац Теодосије пружа објашњење: Тим сузама се посведочаваше топлота срца и љубав душе његове, ка Господу, ради кога нарочито усрдно предузимаше многе труде, па не штеђаше себе да и веће предузме.
Свети Сава би с чашћу примљен од патријарха Александриског Николаја. У пријатељском и богоугодном разговору они се много зближише, и патријарх веома заволе Светога. Много дана патријарх позиваше к себи Светога, и заједно биваху за трпезом, и наслађиваху се узајамном светом љубављу. А Свети питајући научи се од патријарха многим духовним судовима у размишљању, и питањима и разговорима много се користише и један и други. Богочежњиви Сава прими од патријарха велику душевну корист, за коју увек имађаше будно око. Обдаривши један другог разним и изврсним почастима, свети оци се љубазно растадоше.
Свети Сава имађаше жељу да обиђе свете подвижнике по пустињама око Александрије, који провођаху живот у молитвеном тиховању и посту, убеђен да ће од њих као старих много што шта видети и чути. Испуњујући му молбу, патријарх му даде за пратиоце вичне људе који знају пустиње. Помоливши се у Александрији у цркви светих Бесребрника Кира и Јована, и у цркви светог мученика Мине, свети Сава крену на пут и дође к светим и пустињским оцима у Мареот, на крају Либије. Ови оци свој мученички живот провођаху у анђеоском безмолвију и молитвама и посту. Свети се са свима њима питаше о духовним стварима, и много користи доби од њих. И тако обогаћен од њих благословом и молитвама, он продужи свој пут радујући се. И дође у Тиваиду, потом у Скит и Црну Гору, и у остала света места. Тамо нађе изврсне и богобојажљиве и преподобне мужеве, који својим врлинама сијаху као сунце. Од њихових речи и живота он доби много користи; и, дивећи се њиховом трпљењу у тескоби, он расташе душом. Богато обдаривши све, од богатства које ношаше, христочежњиви Сава хваљаше Бога, радујући се што се удостоји да види тако свете људе, да разговара са њима, и да добије благослов од њих. Имајући изоштрено срце на сва дела Божја, и ум окриљен благодаћу Божјом, он прође као муња, и облете као пчела и исток и запад, и север и југ, сабирајући своме отачаству мед богопознања.
После тога Свети се врати у Јерусалим. Одморивши се од пута, он опет крену на пут у Синајску Гору. Прошав поред Јерихона и прешав Јорданску пустињу, дође у Каламонију, и ту се одмори у манастиру Пресвете Богородице, где се и сама Пресвета Дјева Богородица са заручником Јосифом одморила, када су са Божанским Младенцем Исусом бежали од Ирода у Египат. Одатле Свети дође у град Корак, на јужном крају Мртвога Мора. Кренувши одатле, он после много дана и мучног путовања стиже најзад у Вавилон Египатски (=Велики Вавилон, Каиро). Ту он посла своје ученике к султану који је тада владао Вавилоном, да га замоле да му да дом где би отсео. Султан, иако противник хришћанске вере, орасположи се ирема њему, и као обузет неким страхом, нареди да му се спреми пресветао дом. A свети Сава, дошав, поклони се у цркви трију Вавилонских младића: Ананије, Азарије и Мисаила. С љубављу примљен од хришћанског митрополита, он заједно с њим оде султану. Султан га прими са сваком почашћу, и распитиваше га о путу његову, и дивљаше се труду његову Бога ради. И тако га отпусти да се одмори у спремљеном дому. И заповеди да му се даје све што је потребно, да не би, рече, ни у чему оскудевао човек Божји.
Пошто се Свети довољно одмори, извести султана о свом путу у Египат. Султан му даде проводитеље, и заповеди да га са сваком пажњом предаду египатском султану. И овај султан та такође прими са сваком почашћу, одредивши му за одмор древну митрополију, где је сама Мати Божја са Младенцем Исусом и заручником Јосифом живела, када је била добегла од Ирода у Египат, док се нису вратили у Галилеју, у свој град Назарет.
Обрадован доласком светог Саве, митрополит тамошњи се дивљаше великој почасти коју султан указа светом Сави, какву никада никоме од хришћана није био указао. Измоливши благослов од митрополита, и инока који ће га проводити, свети Сава посети у пустињи обиталишта великих подвижника Антонија и Арсенија; и ова света обиталишта с многим сузама целиваше, и с љубављу дариваше подвижнике које тамо нађе, па узевши од њих молитву и благослов, врати се у Каиро. Онда извести султана о својој намери да хоће да посети Синајску Гору. Султан, који га беше веома заволео, а и због царског рода његовог, посла му своје велможе са богатим даровима индијских миоиса, урми и осталих потреба, коње за пут и успутну стражу. Сараценске велможе, видећи велику љубав султанову према Свегоме, са страхопоштовањем се дотицаху његове мантије, говорећи: "Овако љубазан хришћанин није нам досада долазио; и ово је уистини Божји човек". И тако га с великом љубављу проводише. А кад срећно стигоше на Синај, светитељ уђе v манастир и у цркви Пресвете Богородице поклони се месту Неопаљиве Купине. Епископ синалски који јe на месту игумана и сва братија с љубављу примише Светога. Пошто се одмори у манастиру, Свети се пoпe на свети врх где је Господ разговарао с Мојсијем.
У Синајском манастиру свети Сава проведе сву Свету Четрдесетницу и сваке суботе пењаше се на свети врх, вршећи тамо свеноћно бденије уочи недеље; a y недељу служаше свету литургију бос, по тамошњем обичају, пошто је то место за које јe Господ рекао Свом великом пророку Мојсију: "Изуј обућу са ногу својих, јер је место где стојиш света земља" (2 Mofc. 3. 5). После свете литургије свети Сава се враћао у манастир к братији. И заволевши веома њихов богоугодни живот, он даде много злата Maнacтиру и уписа у манастирски поменик себе, своје родитеље и свога брата Стефана Првовенчаног.
Затим се врати у свети град Јерусалим. Тамо у храму Васкрсења отслужи последњи пут божанствену литургију, помоли се за Цркву Христову, за себе, за цареве, и за све народе Господњег наслеђа, које Господ искупи чесном крвљу Својом. И тако, целивавши са многим сузама Христов гроб и свету Голготу и сва света места, на којима Господ Христос нас ради претрпе телом свечесна страдања, он се опрости са патријархом Атанасијем.
Из Јерусалима свети Сава отпутова у велику Антиохију, главни град Сирије. Ту се поклони у саборној цркви, и чесно и с љубављу би примљен од светог патријарха антиохијског, са којим проведе много дана у разговору о духовним стварима. Са благословом патријарховим он посети манастир светог Симеона Дивногорца, и са многим сузама поклони се светој цркви и његовом гробу. Много дарова остави свети Сава у Антиохији, а патријарх га са своје стране обдари Моштима Светих и часним црквеним потребама. И целивавши се у Господу, свети оци се с љубављу растадоше.

ПРЕСТАВЉЕЊЕ СВЕТОГА САВЕ

Иако слаб и изнурен, свети Сава крену преко Мале Јерменске и "турачке стране", па се у једном пристаништу Мале Азије укрца у лађу, која је ишла за Цариград. Но на путу се, због многих напора које је поднео, тешко разболе на лађи. Пошто беху на пучини, он није могао да се искрца и нађе лека болести, и беше у великој невољи, и душа му беше близу смрти. Ученици не знађаху шта да раде, и плачући говораху му: "Знамо, владико, да ће те Бог и сада, као свагда послушати. Стога My ce помоли, бар нас ради да те сачува у животу док смо у туђини и док нас не изведеш из ове пучине. Јер, ако ти не будеш с нама, ови иноверци који нас возе продаће нас у ропство, или ће нас због богатства које носимо побити и бацити у море". И Свети им рече: "He плашите се ради тога, чеда, нити тугујте. Уздам ce y Бога да вас се неће коснути ниједно од тих зала која споменусте". И мољаху га ученици да бар нешто метне у уста, да га због многодневног неједења не би снашла превремена смрт. Но болесном светитељу се ништа није хтело од онога што су они имали, и изрази жељу да би само свеже рибе јео. Ученици одмах замолише старешину лађе да испуни светитељеву жељу, али он грубо одби њихову молбу као неразумну, пошто је море било узбуркано и лађа пловила брзо. Своје ожалошћене ученике светитељ тешаше речима: "He трудите се, чеда, воља Господња нека буде на мени".
Тек што светитељ то изусти, један велики талас убаци огромну рибу у лађу пред ноге светитељу. Он тронуте душе захвали Богу што му испуни жељу, и наложи ученицима да спреме рибу за све што су на лађи. Старешина лађе, видевши како Бог чудесно испуни светитељеву жељу, припаде к ногама његовим, молећи опроштај. Богопослана риба беше врло укусна; сви на лађи то углас изјављиваху. Поткрепивши се богопосланом рибом, светитељ одмах оздрави и недуг ишчезе од њега без трага. И Богом чувани допловише у Цариград. Ту се свети поклони светим црквама, и проведе много дана у манастиру Пресвете Богородице Евергетиде, набављајући за своје отачаство свете мошти и црквене утвари.
Из Цариграда свети Сава исплови лађом за Бугарску, да посети свог пријатеља Асена, чија кћер беше удата за његовог братанца краља Владислава. Из приморског града Месемврије он извести цара о свом доласку. Цар му одмах посла своје благороднике, слуге и коње, да га свечано допрате до престонице Трнова. У Трнову га цар срете и с љубављу дочека, и приреди велику свечаност о његову доласку. И због зиме смести га у својим топлим палатама. Уочи Богојављења цар и блажени патријарх Јоаким замолише светог Саву да отслужи службу и освети воду. Светитељ то с радошћу учини. И када над водом читаше молитве освећења и крстообразно благосиљаше воду, вода се у купељи раздвајаше и опет састајаше. Видевши то, цар и сви с њим прославише Бога. Светитељ покропи светом водом цара и све присутне.
Ускоро после тога цар, пред полазак у лов, замоли светитеља да због зиме остане у његовом дому све до Васкрсења Христова. Слугама нареди да му у свему буду на услузи. Остави му и много злата, да даје ништима који му долазе. И узевши молитву и благослов од Светога, цар радостан оде у лов. По цареву одласку светитељ се разболе, и осети да га Бог позива к себи. Дозвавши своје ученике, светитељ им нареди које ће све свештене ствари, набављене на Истоку, однети у архиепископију, a које у Студеницу. Написа и посланицу којом дарова мир и благослов краљу Владиславу и блаженом архиепископу Арсенију и свој земљи народа свог, па посла ученике своје у Српску земљу, а код себе остави мало њих. Даде он и у патријаршију бугарску свештене одежде, књиге златом оковане, свећњаке бисером и драгим камењем украшене, и друге црквене сасуде. А и ниште обдари дарежљиво.
И тако, раздавши све и не оставивши ништа за себе, он се спреми на лак одлазак из света, захваљујући Богу што му испуни молбу и што хоће да дух његов прими у туђој земљи. Болесног архиепископа посети блажени патријарх Јоаким, и видећи да је скоро на издисају, он му предложи да о његовој болести извести цара. Светитељ га најсрдачније умоли да то не чини, и не узнемирава и не мучи цара, који му је и без тога толико љубави и пажње указао. Још замоли и самог патријарха, да му учини љубав и остави га сама, да би у тишини предао Господу дух свој. И они дадоше један другоме целив у Христу, па се патријарх повуче. У поноћи уочи недеље Свети се причести светим и животворним Тајнама Христовим, и рече што и увек говораше: "Слава Богу за све". И одмах се развесели духом, као да су му дошли одавно му мили саславитељи; и та веселост сведочаше да су му дошли анђели Божји; и лице му сијаше неисказаном светлошћу, посведочавајући тиме чистоту душе његове. И тако, до краја благодарећи Бога, он предаде душу своју у руке Његове, 13 јануара 1236 године.
Блажени патријарх Јоаким са епископима, игуманима и градоначелницима недоумеваху где да сахране тело светитељево, пошто Свети не беше оставио никакво завештање о томе. Морао се обавестити цар, да нареди где да Светог сахране. Чувши за светитељево престављење, цар је много негодовао на патријарха што га није благовремено известио о болести светитељевој; и нареди да Светога положе у његовом манастиру у цркви Светих Четрдесет Мученика, коју он беше подигао. И још нареди цар да се при погребу Светога разда много злата ништима, за покој преосвећенога, пошто цар веома љубљаше Светога.
Блажени патријарх поступи у свему по царевој наредби: свечано сахрани тело Светога у цркви Светих Четрдесет Мученика, и ниште обилато обдари. А цар, вративши се из лова, оде прво, не дому свом, него цркви Светих Четрдесет Мученика, те се поклони гробу Светога, радујући се и благодарећи Бога што га је удостојио да има такво благо у својој цркви. И одмах заповеди цар, да се светитељева гробница озида мермером, покрије царском одором, поставе свећњаци на гробу и златом оковано кандило над гробом, показујући на тај начин љубав своју према Светоме и после смрти његове, као што ју је показивао и за живота његова.
Пошто прође година дана од сахране светог Саве у Трнову, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство". Краљ се веома обрадова предлогу архиепископовом, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту цару Асену са молбом да му да тело светога Саве. Прочитавши писмо, и чувши исту молбу и од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежали у нас без части и без пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, као што би и међу вама; и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, што онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку.
Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их да ли да да Светога. А они му рекоше да то нипошто не чини, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар опет написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, ко сам онда ја да се противим вољи Божијој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што ми је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују".
Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла му пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Гласницима уручи много злата за патријарха и царске саветнике, да би они орасположили цара да му испуни молбу. Цар Асен изиђе далеко испред града у сусрет своме зету, и дочека га са сваком почашћу и љубављу. А кад стигоше у град, краљ Владислав, пре него што су ушли у царске палате, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Светих Четрдесет Мученика, да се поклоне своме оцу и учитељу и Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене, па затим - да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те не да. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. He остављај своје отачаство ради кога си поднео многе подвиге и безбројне труде и патње, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче".
Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од силних суза. Утом га и цар позва у двор на свечану трпезу. Славље је било велико; и зета свога ради цар учини много весеља и љубави. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и, призвавши патријарха и своје саветнике, исприча им своје виђење у сну. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цару да да Светога да га однесу у његову земљу, да царство не би снашла нека беда.
Цар дозва свога зета Владислава. Овај дође к цару са епископима и благородницима, и поднесе му молбу да им да тело Светога. Иако веома ожалошћен због такве молбе, цар се бојаше да задржи Светога због виђења које имађаше у сну. Па правећи се као да чини неку милост своме зету, краљу Владиславу, он му изађе у сусрет молби, говорећи: "Ја сам хтео да Богом дарованог ми Светог задржим код себе у мом манастиру; и свети гроб његов поштовах и украсих, као што си видео, и никако ни помишљао нисам да Свети буде однесен одавде. Али, пошто си потрудио високо краљевство своје и сам дошао к меда, оцу своме, ја нећу да тебе, сина свог ртпустим тужна. Узми, дакле, свога у Господу оца, и однеси га у своју земљу, као што желиш."
Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, у радосном изненађењу паде пред њим на земљу и поклони му се, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством, драгоценијим од свих царских ризница. Пошто би припремљено све што је потребно за пренос светих моштију, краљ Владислав позва своје епископе да у храму отслуже свету литургију за покој Преосвећенога; и када отворише гроб, нађоше светитеља потпуно целог телом и непорушеног, и као да спава; власи главе и браде његове беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму[21]. Па не само свето тело преподобнога, него и дрво које је било около њега, и гробни прах, Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима.
Чувши то, трновски грађани се у гомилама стицаху да виде Светога, и добијаху исцељење од својих недуга, јер велика сила излажаше из њега: бесомучни се ослобађаху од нечистих духова, хроми ходаху, грбави се исправљаху, глуви слух добијаху. A који због мноштва народа не могаху приступити светим моштима његовим, узимаху миомирисни прах гробни, и, призивајући Светога, метаху прах на своје болеснике, и сви добијаху здравље молитвама његовим Богу. И сви који ово гледаху, слављаху Бога и дивљаху се светости Светога, па разграбивши миомирисни прах гробни, хитаху да овај благослов однесу у домове своје, негодујући на цара што је допустио да Светога носе од њих.
Чувши то, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. На опроштајној трпези, цар с љубављу кораше свога зета говорећи: "Дошавши, отео си ми Богом даровано ми скровиште, и послао га у своју земљу. Насити се, дакле, јер си испунио жељу срца свога. Али, учини да и ми, молитвама његовим, добијемо милост од Бога, јер одржасмо истинску љубав према њему и за живота и после смрти његове". На крају, краљ многим даровима, одабраним коњима и другим почастима, обдари цара и патријарха, а још више цар обогати краља и све који беху дошли с њим. И тако се самодршци у љубазном испраћању растадоше.
Дуго су потом грађани Трнова, а и они из унутрашњости, долазили к светитељевом гробу, доносили своје болеснике, помазивали их као миром миомирисним прахом из гроба светитељева, и исцељивали се молитвама његовим. Томе се веома радовао цар Асен, замишљајући као да је Свети ту, и нареди да се гробне даске које беху држале Светога у гробу, и чудотворни миомирисни прах, положе у гроб светитељев, да се преко гроба стави првобитни камен, и да се гроб прекрије царском одором као и пређе, и да се метну свећњаци и златом окована кандила у част Светога, да осветљавају свети гроб његов у царевом манастиру, у цркви Светих Четрдесет Мученика.
У том манастиру беше неки инок по имену Неофит, који већ много година бејаше згрчен, и никако се није могао прострти ни право стати, него је по земљи пузио подупирући се дрвеним штакама. И тако провођаше свој врло паћенички живот. Свети Сава му је још за живота, чим је био дошао у тај манастир, указивао много човекољубиве милости. По преносу светитељевих моштију неки богомољци једном приликом добро угостише и напојише вином инока Неофита, да није могао допузити ни до своје рогоже, и он остаде у припрати црквеној. У таком стању он леже на камен преко гроба светога Саве, и заспа. У поноћи га неки светао муж разбуди, и он наједном скочи са гроба и стаде на своје ноге. И у ужасу се дивљаше, говорећи себи: "Јесам ли то ја, Неофит? He пужах ли јуче по земљи на коленима и штакама, а сад сам здрав и ходим без сваке помоћи? Какав је то ужас да мном? He знам да ли сам то ја, Неофит?" И потражив штаке, нађе их на гробу; и опипавши себи колена, осети да су месом и кожом обложена, па рече: "Заиста сам ја Неофит". Сав радостан због исцељења, он захваљиваше Богу; и, бијући главом о гроб Светога, он узбуђено говораше: "Како ћу ти се ја убоги одужити, оче? Чиме ћу моћи украсити твој чудотворни свети гроб? Славим те, благи оче, Саво, што ме још за живота човекољубиво помилова милошћу, када сам се по земљи вукао, и што ме сада, када си ка Господу отишао; подиже са земље здрава те слободно ходим! Требало је да ме, по заповести Божјој, земља прогута, што сам пијан, не знајући, легао на твој свети гроб и спавао, а ти, уместо да ме казниш, исцелио си ме. Ваистину си ученик благог и незлобивог и истинитог Бога, те си, држећи Његове заповести, тако са мном поступио".
У таквом стању затече Неофита парамонар (монах-црквењак), када уђе у цркву пред јутрење да ужеже кандила. Угледавши човека крај светитељевог гроба, парамонар се веома уплаши и збуни, мислећи или да је привиђење или неки крадљивац. Дошав к себи, он упита: "Ко си ти? И откуда си ушао у цркву пре свију?" Неофит одговори: "Ја сам грешни Неофит који се до јуче сакат вукох на коленима". Парамонар, видевши га потпуно читава и да здрав ходи, још се више уплаши, помишљајући да је нека утвара, па, охрабривши себе крсним знаком, рече му: "Ако си ти сакати Неофит, као што кажеш, како си онда здрав, и како сада сасвим право и здраво ходиш?" Неофит му одговори: "He знам, оче, Бог зна. Само знам да ме јуче они богољупци с љубављу добро нахранише и напојише, да нисам могао допузити ни до рогоже своје, него се довукох до гроба светог Саве Србина. И, несвестан, легав преко гроба, ја спавах. У поноћи, неки светао човек, одевен у свештеничко одело, са жезлом, дође к мени спавајућем, и, гурајући ме, рече: "На гробу мом спаваш? Устани и одмах сиђи!" A ja, уплашивши се од светлости његове и, без икакве помоћи, по речи његовој, скочих са гроба, и кад се расаних од страха, одмах осетих да стојим здрав код гроба светитељева. И много стајах, плачући ка Светоме и молећи се што сам ја бедник помилован, док ти не уђе, оче".
Онда Неофит показа парамонару и своје штаке, и своја колена, месом и кожом обложена. Уверен у чудесно исцељење Неофитово, парамонар оде к архимадриту да узме благослов за клепање, и исприча о исцељењу Неофитовом. Архимандрит са свима иноцима дође у цркву, и, видевши Неофита како здрав ходи, дивљаху се. Архимандрит извести о томе цара и патријарха, и сви захвалише Богу за сва дивна дела која чини преко светог Саве.
Уколико cy расла чуда од гроба Светога, утолико је народ све више долазио ради исцељења. To досади братији манастирској, али се не усуђиваху забранити народу да долази, бојећи се благочестивог цара. Но када цар Асен отиде к Богу, иноци у манастиру охрабрише се, и стадоше забрањивати народу да долази на гроб светитељев. У то време сконча неки митрополит бугарски, који је за живота још златом измолио од инока манастира Светих Четрдесет Мученика, да тело његово положе у гроб светога Саве. Иноци учинише то с радошћу, да би одвратили народ да не долазе на светитељев гроб. Али они ни тиме не успеше да спрече чудесна исцељивања оних који са вером долажаху к светитељевом гробу.
Међутим, благочестиви краљ Владислав преносећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, радосно хиташе испред кивота, као некада Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом народа, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељење од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости, са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви светог Вазнесења Господњег чесно и свечано положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ Владислав приреди велико празнично славље у спомен светога Саве. Овај пренос светих моштију светога Саве из Трнова у Милешево би извршен 1237 године.
После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру јави се у сну свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. To би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и иставише га напред у цркви, свима на виђење и поклоњење.
"И потом бише многа чудеса од ових светих моштију, вели животописац монах Теодосије, и многа исцељења бивају и сада онима који болују од многих недуга и вером долазе. И отачаство своје, Српску земљу, оба заједно: преподобни Симеон и свесвештени Сава, утврђују молитвама к Богу, и бранећи чувају од најезде непријатеља, и наследно предају краљевство од оца сину. Јављају се и пред пуковима српским анђели Божји у њиховом облику, шиљани од Бога молитвама њиховим на помоћ у биткама, тако да су многи од војника говорили: "Видесмо светог Симеона и светога Саву пред нама у пуку како језде на коњима, и то онога у смерној монашкој одећи, а овога у светлом архијерејском одјејању. Многе непријатеље који су се били подигли на отачаство њихово, на Српску земљу, они молитвама к Богу одвратише, а неке и до краја уништише".

ПОЧИВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ У МИЛЕШЕВУ

Својим подвижничким животом у Христу свети Сава је још пре телесне смрти обесмртио себе и пред Богом и пред својим народом, јер је светим еванђелским врлинама низвео и у своју душу и у своје тело свете божанске силе, које освећују и обесмрћују и душу и тело. Када се света душа његова кроз смрт растала са светим телом његовим, и винула ка Господу сладчајшем, ка тој својој јединој жељи - свежељи, ка тој својој јединој љубави - свељубави, свето тело његово није подлегло трулежи него је остало цело целцато. И у њему божанска чудотворна благодат Христова, коју је он за живота свог на земљи христочежњивим подвизима еванђелским низводио у себе дан и ноћ, и тако облагодатио, осветио, охристовио, очудотворио тело своје, мошти своје. Уствари, свети Сава је и после смрти, иако душом међу анђелима горе, остао сав међу својима на земљи доле, творећи и даље еванђелска дела: исцељујући болесне телом и болесне душом. Тела је исцељивао од телесних недуга, а душе од душевних недуга: неверја, маловерја, безверја, очајања, безумља, лудила, мржње, пакости, злобе, властољуоља, сластољубља, грехољубља, злољубља, ђавољубља. Речју: од свих грехова, страсти, порока, смрти, злодуха. Богодани чудотворни исцелитељ тела, он је у исто време био и чудесни васкрситељ душа. Јер васкрсење душе бива када се душа Божанском силом ослободи од неког свог греха, од неке своје страсти, од неког свог порока. Еванђелска је непобитна истина: сваки је грех мала смрт душе; а порок, а страст - то је истинска, права смрт душе. Ако је душа упорно грехољубива, она свим бићем својим нагло умире, јер се својевољно и пожудно одваја од Господа Бога, који је једини живот душе и једини извор животворних сила душиних.
За живота: неуморни ревнитељ Еванђеља Христова и свебудни будитељ народа свог на све што је Христово, еванђелско, свето, племенито, бесмртно, вечно, боговечно, православно; за живота: свемилостиви исцелитељ душевних и телесних недуга и свемоћни васкрситељ душа из свих духовних гробова; за живота: неустрашиви апостол, еванђелист, самомученик, исповедник, испосник, молитвеник, чудотворац из дана у дан и из ноћи у ноћ, - свети Сава је остао то и по смрти телесној, почивајући светим моштима својим у светој обитељи Милешевској. Чудотворном и животворном благодаћу Божјом сав присутан у светом телу свом, свети Сава је и гроб свој учинио чудотворним и животворним. И његов гроб је заиста постао животворним и чудотворним извором воде живе, воде која стално отиче у живот вечни, и отичући односи са собом сваку душу која се причести њоме, напоји од ње.
Ка бесмртно живом и дирљиво самилосном чудотворцу у Милешеву хрлили су са свих страна отачаства његова духовни синови и кћери његове, духовна чеда његова; хрлили стари и млади, људи и жене, младићи и девојке; хрлили богати и сиромаси, властела и себри, занатлије и земљорадници, владари и великаши, војводе и војници, епископи и монаси, свештеници и ђаци, учени и неуки; хрлили сви, сви сви: као своме оцу као своме апостолу, као своме, благовеснику, као своме пророку, као своме мученику, као своме исповеднику, као своме духовнику, као своме утешитељу, као своме исцелитељу, као своме васкрситељу, као своме чудотворцу, као своме учитељу, као своме наставнику, као сво ме просветитељу, као своме вођи, - и добијали од њега све што им души треба за живот и у овом и у оном свету. Сваки је тражио од њега благослов и надахнуће за свој позив, за свој рад, за своја прегнућа, за своје подвиге. Као и за живота, он је и по смрти: свима био све, да како год спасе кога од греха, од зла, од смрти, од ђавола. Сви су осећали: он је пут који кроз Христа води у бесмртност и живот вечни, у све што је истински добро, истински свето, истински честито, истински бесмртно, истински вечно, истински благословено. Као и за живота: сведобар, свемудар и свемоћан Христом Богом; он је то остао и после смрти: Христом је чинио све што је чинио; и све што је чинио - ради Христа је чинио. Христос му је био све и сва у свима световима. Он просто није имао себе у себи, већ Христа; ништа у њему није било његово, већ Христово; он није хтео да зна за себе, већ само за Христа; себе је признавао само уколико је био Христов; он ништа није хтео у себи сем Христа; и за живота и по смрти сав је припадао Господу Христу. Свом душом, свим срцем, свом мишљу, свом снагом, свим бићем у Христу, он је Њиме непрестано и живео, и делао, и мислио, и осећао, и радио, и чудотворио. Зато је постао, и занавек остао тако моћан - тако свемоћан; тако мудар - тако свемудар; тако добар - тако сведобар; тако милостив - тако свемилостив; тако смирен - тако свесмирен; тако благ - тако свеблаг; тако жалостив - тако свежалостив; тако саосетљив - тако свесаосетљив; тако човекољубив - тако свечовекољубив. За сваку бољку он има лек; за сваку тугу - утеху; за сваку невољу - помоћ; за сваку рану - мелем; за сваки бол - сузу; јер је богат и свебогат - Христом Богом, који му изобилно даје божанске силе да чини у овом свету све што је божанско, бесмртно, вечно, богочовечно. Свима био све, и увек то јесте, са једним узвишеним циљем: да све придобије за Христа. Јер придобијајући људе за Христа он их придобија за Вечну Истину, За Вечну Правду, за Вечно Добро, за Вечну Љубав, за Вечни Живот, за све што човека чини божанским и бесмртним бићем у обадва света.
За живота светитељ, апостол, еванђелист, учитељ, просветитељ, вођа, путовођа, христоносац, богоносац, чудотворац, свети Сава је после смрти све то, само у несравњиво већој мери и сили. Сведочанства о томе су безбројна, и неизбројна. Уистини неизбројна. Јер сваки српски светитељ, сваки српски апостол, сваки српски благовесник, сваки српски учитељ, сваки српски просветитељ, сваки српски чудотворац, сваки српски испосник, сваки српски државник, сваки српски епископ, сваки српски монах, сваки српски свештеник, сваки српски радник, сваки истински Србин - духовни је потомак светог Саве, посредно или непосредно. И тиме сведок и сведочанство о свеживотности, о бесмртности, о животворности и незаменљивости Светога Саве, као духовног родоначелника свих правих Срба од Немање до данас. Да, од Немање до данас. Јер је Свети Сава најпре постао духовни родитељ своме оцу Немањи, преродивши га од владара Стефана у монаха Симеона, и то монаха светог и мироточивог. To је прво и најдирљивије чудо у историји српског народа. Матица-чудо, из кога се затим вековима роје сва чудеса у роду српском.
Духовни родоначелник своме оцу, Свети Сава је то остао и свима светим српским краљевима. и царевима, и патријарсима, и владикама, и испосницима, и мученицима, и учитељима, и просветитељима, и свима правим Србима од Немање до Косова, и од Косова, до данас. И од данас па све док траје Српства на земљи. Све сами духовни потомци, духовна чеда Светога Саве, и тиме сведоци његове бесмртне и свеживотворне личности светитељске, његове чудесне и чудотворне христоносне силе - свесиле, христоизворне моћи - свемоћи. У самој ствари, права историја српскога народа и није друго до непрегледна поворка сведока и сведочанства о величини, о бесмртности, о христоносности, о крстоносности, о свеживотности, о свеживотворности, о чудотворности, о светости, о непобедивости, о еванђелској свепобедности Светога Саве. Од тих безбројних сведока и сведочанстава споменућемо неке-неке, а остале оставити да у своме светом ћутању одживљују своју смерну и славну бесмртност.
Први животописац Светога Саве, његов ученик и саподвижник, хилендарски јеромонах Доментијан, иако врло речит, нема ни издалека оне изразе које он богојажљиво и узбуђено тражи, да би веродостојно претставио величину Светога Саве и достојно га похвалио. Од многога ево само нешто: "чудесни богоносац јеромонах кир Сава"; "преосвећени богоносац"; "богозрачни монах кир Сава"; "богозрачни кир Сава"; Сава - "богозрачне душе своје"; "боголепни и Богом изабрани кир Сава"; "Богогласни монах кир Сава"; Свети Сава - "велико Божје обиталиште и Пресветог Духа станиште". Свети Сава: "свагда вођен Духом Светим и покривен благодаћу Божјом, и Дух свети свагда почиваше на њему, и диван небу и земљи, и чудесан анђелима небеским и људима земаљским, ходећи без порока и творећи правду Божју, слави се од небеских и земаљских бића". Свети Сава "благодаћу Христовом сијајући као сунце и свагда украшаван божанственим врлинама, љубитељ чистог девства, срећник светих, труба васељене". Од Светог Саве се "ужеже искра Божија у срцима правоверних у отачаству његовом, и сви бише обуздани страхом Божјим". Многи у отачаству његову (тојест Савину) заволеше Бога, угледајући се на њега, и са њиме последоваше Христу од почетка, и до сада се јављају изабрани Богу, један другога наткриљујући; и он пред њима иде силом Христовом, и спреми Господу савршен народ: једне епископе и учитеље духовног стада Божјег, друге јави сваком богољубљу, треће научи сваком правоверју, сазда многе манастире, породи Духом Светим многе зборове богобојажљивих монаха, научи побожности све по отачаству своме, пропути им велик и простран пут ка Светој Гори, и у њој подиже тврде и велике градове, испуни сваким добром, и све предаде деци свога отачаства, да боравећи у њима творе дела Божја, и да претрпевши добро до краја буду Господу Богу народ савршен. Исто тако он устроји пут у Јерусалим и у Синај и у свако место где се спомиње име Божје".
Величајући еванђелску делатност Светог Саве и његовог светог оца Симеона, Доментијан расипа бисер своје красноречивости: "Оба ова саврсника божанствене благодати, отац са сином, наоружани Светим Духом, и венчани благодаћу Божјом, бише први пример богољубља и светости деци својој. Оба истинити апостоли, подигнути истинитим Богом на просвећење и на божанствено научење свога отачаства. Обојица извори божанствене благодати, који синове своје напојише богомудрим учењем својим. Обојица оштре стреле Христове, наоштрене богољубљем и наоружане Светим Духом, прободоше побожношћу срца свију верних. Обојица луче источне, које богомисаоно просвећују своје отачаство. Обојица данице Пресветлога Сунца, које знаменују топлоту Светога Духа деци свога отачаства. Обојица топли молитвеници целога света, и незалазна светила Мисленог Истока, који богомисаоно просвећују своје отачаство. Обојица благогласни славуји са неуспављивим очима душе и срца који неућутним божанственим песмама пробудише заспале у гресима због непознавања божанствене благодати. Обојица реке божанствених бања, које омише срца оветшала због непознавања истинитог живота - Христа истинитог Бога нашег. Обојица свебогате ризнице, које обогатише свет светим крштењем и божанственим учењем. Обојица грађани Небеског Јерусалима и богозрачна светила, који богомисаоним очима прозреше будућа блага и вечни живот. Обојица се јавише Господу Богу своме чистији од прекаљенога злата, пошто се због чесног живота њиховог Христос усели у прекрасне душе њихове, по истинитом обећању Свом, јер рече: Уселићу се у њих, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој (2 Кор. 6, 16). Обојица превеликом смерношћу и чистим истинитим обећањем убелише себе беље од снега, постављајући деци својој истинити узор да непррстано траже истинитог живота небеског. Обојица земаљски анђели, небески људи, небопарни орлови, који својом светошћу и превеликом уздржљивошћу узлетеше на небеску висину. Обојица светлодушни и подједнаки светилници, који рекама суза окрилише свете молитве, и узлеташе к љубитељу свом Христу, кога узвеличаше на земљи и на небесима, и примише превелику благодат од Њега, доброту тајно чувану за оне који Га се боје. Обојица, уклонивши се од свакога блага и сведушно изишавши на тражење добротвора свог Христа, ваистину обновише у себи лик истинитог Бога. Обојица блажене слуге, будних очију свакога часа, чекајући Бога свог са чистом вером; ужегавши не само воштане светилнике своје, него и сами просветивши себе познањем речи Божје, и душе своје очистивши добрим делима овога живота, они презреше овај видљиви живот, и гледајући очима ума на онај вечни и бесконачни свет, украсише нарави своје заповешћу Божјег Еванђеља, исправише обичаје своје апостолским учењем, испунише се страхом од будућег Суда Божјег, свагда имађаху пред очима својим смрт своју, а сву тугу своју бацише на Бога са сигурним поуздањем. Обојица истинити служитељи Христови, свагда као два светила богозрачно сијајући Господу свом у богољубивим срцима својим, они држаху реч живота и управљаху њоме по истини Божјој.
"Преосвећени Сава, вели Доментијан, сам телесни серафим, постаде обиталиште самоме Господу, имајући у срцу свом и у души својој Онога који у светима почива и који се пева од серафима и слави од херувима. Примивши још од младости неућутну херувимску песму, он је у све часове дневне и ноћне не престаде све до краја цвркутати серафимским гласом. Свагда чувајући стражу крепким умом у дому душе, овај истинити пастир чуваше стадо отачаства свога, имајући отворено око душе и свагда гледајући ка Свевидећем".
Сакелејник, саподвижник, први ученик и први духовни син Светога Саве - његов рођени отац, свети Симеон Мироточиви, претставља собом неизмерио важног сведока који нам пружа најубедљивије сведочанство о чудесном подвижништву и изузетној светости Светога Саве. И овај један свети сведок, и свето сведочанство које он даје, довољни су да нам посведоче и потврде херувимску христочежњивост и серафимску христољубивост Расткове душе.
Писац ретке благодатне видовитости, свети Григорије Синајит, из прве половине четрнаестог века, хвали Немању и светог Саву као српске вође, који су презрели власт, дошли у Свету Гору, подвизавали се, и за своје подвиге и труде добили од Бога богате дарове, те све просвећују чудима и миром. Изабраник светога Саве, и први наследник његов на архиепископском престолу Српске цркве, свети Арсеније, овако говори својој пастви за светог Саву: "Чусте благог учитеља нашег и наставника, који се у минуло време разлучи од нас, али његов добри спомен и благе поуке свагда су у нама, јер он не престаје учити нас. Блажене су очи ваше које видеше толику неисказану смерност његову, и уши ваше којима слушасте његове слатке и благе поуке. To видевши и чувши ако испуните што вам је предано и извршите заповести његове, и ако следимо његово учење, веру и љубав, онда нећемо бити далеко од царства небеског и настанићемо се са Господом нашим у бесконачне векове. Јер његовим богоприманим молитвама све ће вам то сарађивати на добро. A ja смерни, по вољи хтења Господњег узведен на свети и божанствени престо овог господина мог, није лепо да ћутим; јер не говорим своје, него оно што нам је он заповедио".
Архиепископ Сава III назива светог Саву светим и великим апостолом и архијерејем српским. У једном запису из 1252 године каже се за светог Саву да је измлада освећени и благочестиви и просвећени и први наставник све Српске земље.
Архиепископ Данило и његови ученици кажу за светог Саву да је "свети господин наш, просветитељ и обновитељ отачаства свога, земље Српске, у којој се благословом Божјим нарече први архиепископ", "угодник славе Божје и светилник отачаству свом, земљи Српској, господин наш и учитељ, служитељ Трисветог Божанства". Стефан Дечански, после победе над бугарски царем Михаилом, шаље писмени извештај архиепископу Данилу, својој супрузи Марији и свему сабору Српске земље, у коме вели: "Нека вам је знано, да помоћу Божјом и молитвама и посредовањем светог Симеона и светог Саве, победих многе и моћне силе, и самог начелника злобе цара умртвих". Свети Сава је: "просветитељ и наставник Српске земље", "истинити проповедник побожности"; све што је у Србији постигнуто, добивено је, каже Стефан Дечански, "помоћу Христовом и молитвама господе: светог Симеона и светитеља Саве, на велику хвалу и славу Богу, a мени и моме сину на велелепно и достојно име". - У држави цара Душана свети Симеон и свети Сава су "начелници и чувари отачаства"; они су показали "добар узор богољубља деци отачаства свога"; за време светог Саве "објави се у његовом отачаству права и савршена вера, јер бањом божанственог крштења окропи људе своје, који живљаху у мраку таме греховне, и обнови их вером, и учини их синовима светлости". Цар Душан, "утврђиван благодаћу Господа нашег Исуса Христа и Пречисте Богоматере и богоприманим молитвама свете господе своје, преподобног оца нашег Симеона и архијереја Христова светог Саве, непрестано напредоваше у добру".
Свети Никодим, архиепископ српски, каже у једном запису 1319 године, да је свети Сава небопарни орао, да је Духом Светим обновио не само себе него и сву Српску земљу, и да је као нека драгоцена пчела сабирао мед са свих дивних цветова и испунио њиме своје отачаство, да га је украсио самодржавним венцем, утврдио православном вером и почаствовао архиепископским чином. Свети архиепископ Никодим још назива светог Саву апостолом и учитељем отачаства, Српске земље.
Краљ Милутин каже у једној повељи да је све оно што је он освојио, освојено помоћу Светог Симеона и Светог Саве. У другој повељи вели да је Свети Сава први архиепископ, учитељ српски и светитељ Христов, свети и велики апостол и архијереј српски. У Бањској повељи краљ Милутин назива Светог Саву: свети и равноапостолни богоносац и наставник и просветитељ све Српске земље и поморске и први архиепископ. А архиепископ Никодим у потврди те повеље каже за Светог Саву, да је господин и учитељ, наставник и просветитељ и апостол српски. У једној повељи краљ Милутин вели: "први архиепископ и учитељ српски и прародитељ наш, светитељ Христов Сава". У једном запису из 1305 године вели се да је Свети Сава наставник "свој Српској земљи. Овај благочестиви архиепископ и краљевство обнови и освети га у Српској земљи". У једном запису из 1316 године каже се, да је Свети Сава учитељ отачаства, први српски архиепископ.
Цар Душан каже у једној повељи да је он освојио многе градове "молитвама светих мојих прародитеља, Симеона и Саве". Он назива Светог Саву, "светим претком". Цар Душан вели за себе да је он: "отрасл благаго корене родитељ мојих светих, праведног и светог Симеона НемаЉе, новог Мироточца и бившег владаоца земље Српске, и светитеља нашег и првопрестолника отачаства нашег, првог архијереја кир Саве". У неколико повеља цар Душан понавља да је он "изданак благог корена - светих родитеља мојих: Симеона Немање, Новога Мироточца и великог светитеља и првопрестолника отачаства нашег Саве". Они су њему "пресветли наставници, господа и учитељи". Свети Сава је "прародитељ царства" његовог.
Цар Уpoш каже за себе у једној повељи: "Ја, Стефан Урош, изданак благог корена светих родитеља мојих, Симеона Новог Мироточца и бившег првог владаоца земље Српске, и великог светитеља и првопрестолника земље Српске, отачаства нашег, Саве". Још их Цар Уpoш назива својим "светим прародитељима", "светим прадедима". Патријарх Данило вели за Светог Саву: свети господин наш и учитељ и наставник, први архиепископ Сава. Константин Философ каже за Светог Саву, да је равноапостолни, подвижник и просветитељ.
У Немањићком периоду српске историје архиепископски престо Српске цркве стално се назива престолом Светога Саве. To je "престо светог и богоносног оца нашег светитеља Саве"; "престо светог господина и учитеља кир Саве"; свети и божанствени престо великог архијереја кир Саве"; "престо светога кир Саве"; "престо Светога Саве"; "престо Светога Саве, коме уручена би Црква не толико од људи но од Бога"; престо светог господина нашег и учитеља и просветитеља Српске земље преосвећеног архиепископа кир Саве".
Из овог, иако летимичног прегледа сведока и сведочанстава о светом Сави, очигледно је да је свети Сава духовни родоначелник свих светих и великих личности српске историје у Немањићком периоду. А тиме, посредно и духовно родоначелник свих њихових светих и великих дела, подвига, прегнућа, стваралаштава. To значи, он је несумњиви духовни прародитељ српске просвете - свете просвете, српске школе - свете школе, српске културе - свете културе, српске државе - свете државе, српског народа - светог народа. Јер он је имао један животни идеал - свеидеал: животворним и светим Еванђељем Христа Бога осветити српску просвету и учинити је светом просветом, осветити српску школу и учинити је светом школом, осветити српску културу и чинити је светом културом, осветити српску државу и учинити је светом државом, осветити српску душу и учинити је светом душом, осветити српски народ и учинити га светим, народом христоносцем и крстоносцем. To je био не само његов животни идеал - свеидеал, него и његов животни програм - свепрограм. На томе је свети Сава даноноћно радио за живота свог у овом свету, на томе непрекидно ради и из оног света кроз све праве Србе, који његов животни идеал и програм остварују истрајно, из поколења у поколење, из века у век, све тако док траје рода српског на овој сивој звезди Божјој што се земља зове.
Истовремено оличење светитеља и просветитеља, свети Сава је као истински светитељ, и тиме истински просветитељ, свим бићем својим и желео и стварао свету просвету, свету културу, свету државу, свети народ. Све што је свето, а то значи - бесмртно и непролазно у српској просвети, у српској школи, у српској култури, у српској држави, у српском народу, од њега је, несумњиво од њега, макар својим почетним животним нервом, животном клицом, животном силом. Шта су свете задужбине светих српских великана, ако не сведочанства о Светоме Caви, као њиховом духовном родоначелнику? Сопоћани, Дечани, Грачаница, Раваница, и толике друге задужбине, нису ли колевком и духовним пореклом из Хилендара, свете задужбине Светог Саве и светог му родитеља Симеона Мироточца? Да, да, да, то су света сведочанства о њиховом светом духовном родитељу - Светоме Сави. Света и речита сведочанства.
А просвета, коју је српском народу дао свети Сава, света је просвета. И тиме - свето сведочанство о Светом Сави, првом српском Просветитељу. Јер је циљ те просвете: осветити и ум и срце и душу народну; осветити их Једино Светим - Господом Христом. Јер само та просвета, света еванђелска просвета, освећује сву природу човекова бића, и преображава човека у бесмртно боголико биће, способно за свети живот и у овом и у оном свету.
А Косовско Еванђеље - сво је од Светога Саве. Јер, у чему се састоји оно? - У свенародном самоодречењу ради Христа: сав народ, са светим царем на челу, одриче се земаљског царства ради небеског царства, жртвује земаљско царство ради небеског царства. Јер: "земаљско је за времена царство, а небеско вавек и довека". A то, није ли то - Растково Еванђеље? Несумњиво његово; његово од почетка до краја. Јер се он први у историји рода српског свом душом одрекао земаљског царства ради небеског, одрекао овог света ради оног, одрекао родитеља ради Христа. И стекао небеско царство, и Христа Бога; a ca Њим и сва непролазна блага овог и оног света. И тако постао пример и челник, вођа и путовођа, наставник и учитељ живота вечнога који кроз самоодрицање ради Христа води и уводи у сва вечна блага небеског царства. Нема сумње, Косово и Косовско Еванђеље, то је најпотресније свенародно сведочанство о свеистинитости и свеживотности Растковог Еванђеља, помоћу кога је Свети Сава створио cвe што је свето и честито и велико у историји рода српског. Он је први српски: свети самомученик Христа ради. Зато је он духовни родитељ свих светих мученика косовских, на челу са светим великомучеником косовским - Кнезом Лазаром. Све сама духовна чељад његова, рођена и одгајена светим Еванђељем његовим, по коме све треба жртвовати за Христа, а Христа - низашта. Зато је српски народ о свенародној жртви косовској ради Христа и изрекао у народној песми онако узвишен суд:
Све је свето и честито било,
И миломе Богу приступачно.
У Покосовском периоду Свети Сава постаје још потребнији, још неопходнији српском човеку и српском народу; притом, још утицајнији, још незаменљивији. У то време Милешево постаје још изразитије центар свега истински српског, свега Српства, јер свето тело Светога Саве, постаје стварни владар српских душа. Сав тадањи духовни живот српског народа развија се под неодољивим и свемоћним утицајем Светога Саве из Милешева. Јер се сав вратио у Цркву, из које је вођен и руковођен духом Светога Саве. У записима и споменицима тога доба најглавнија је ова истина: Свети Сава је сва нада српског народа. Деспот Стефан (1405-1427) вели за себе: "благовјерни деспот Стефан - милошћу великог Господа мог Исуса Христа, посредовањем Пресвете Богородице и молитвама свете моје господе и отаца и прадеда Симеона и Саве", и још их назива "великим светилницима нашим, у којима је наша нада". Recap Угљеша у повељи манастиру Хилендару од 1423 године, спомињући Светог Симеона и Светог Саву, вели да је "у њима наша нада". У једном запису из 1521 године Свети Сава се назива "први архиепископ, учитељ и првосветитељ српски, нови уистини апостол". У једном запису Милешевском из шеснаестог века Свети Сава се назива "велики чудотворац". У другом запису Милешевском из седамнаестог века Свети Сава се назива "српским чудотворцем". По другом једном запису из седамнаестог века Свети Сава је "први архиепископ и господин Српске земље"
Када се у петнаестом веку Хум издвојио из Босне и образовао посебну државу, први господар Херцеговачки Стефан Вукчић прогласио је себе 1448 херцегом или војводом Светога Саве. У уговору о савезу, што га је Стефан склопио са арагонским и напуљским краљем Алфонсом, истакнуто је нарочито, да у Милешеву "почива један светац, који чини велика чуда". Синови Стефанови Влатко и Владислав, и Влатков син Баоша, називали су се такође херцезима Светога Саве, и тако се потписивали на разним актима.
У то доба, а и раније, Свети Сава је нарочито био поштован и цењен у Русији. Теодосијево Житије Светога Саве много је преписивано и читано у Русији. Препис тога Житија налазио се у свакој тамошњој већој библиотеци. У Бугарској је Свети Сава био веома поштован нарочито после свога престављења у Трнову, што се види из упорног одбијања цара Асена да допусти пренос његових светих моштију из Трнова у Србију. У Букурешту је Шербан Кантакузен подигао у седамнаестом веку школу, која је носила име Светог Саве.
Осим тога, Свети Сава је цењен и поштован и међу римокатолицима. У седамнаестом веку титуларни бискуп босански Иван Томко Мрнавић пише биографију Светога Саве. Фра Андрија Качић-Миошић велича у песми чудотворство Светога Саве, и вели:
Рад чудеса калуђера Саве
Словинске га све државе славе.
He само то, него је у то доба Свети Сава био искрено уважаван, веома цењен и поштован и код Јевреја, и код Турака, и код помуслимањених Срба. Тако, страни путник Бенедикт Рамберти пише у 1533 години, да је у Милешеву тело светога Саве још цело и лепо и да манастиру већу милостињу дају Турци и Јевреји него ли хришћани. Жан Шено у 1547 години бележи, како у Милешеву има врло много монаха, они показују тело Светог Саве, које и Турци поштују, и деле им милостињу. Катарин Зено, У години 1550, сведочи да монаси живе од милостиње, "што им понајвише пружају Турци, који свеца особито штују и јако га се боје". "Турци верују Светом Сави, каже Бранковићев Летопис, и крстом се крсте и крштавају се". Мелинор Сијалиџ, који је године 1559 прошао кроз Милешево, каже да је овај манастир добро очуван, а нарочито црква са иконама, које су на грчки начин сребром украшене, и, као мало где, врло богато окићене. На једном олтару био је сребрни ковчег, у коме је почивало тело Светог Саве. "Све је то, вели он, до дана данашњега остало нетакнуто од Турака".

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГА САВЕ

Преко три и по века почивале су у манастиру Милешеву свете мошти Светога Саве, и биле за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде, утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве бољке, налазила га је у чудотворним моштима свог највећег светитеља и свебрижног утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава од сваког греха, од сваке муке, од сваке смрти, од сваког злодуха, она је ту силу црпла из овог светог извора. Ако је Србима, као народној целини, била потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеву код свога бесмртног Светитеља и чудотворног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ.
Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389 године. У то мрачно и свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеву постаје најречитији благовесник и најубедљивији сведок славне прошлости српске, најмилији утешитељ и најмоћнији охрабритељ поробљеног народа свог, најбесмртнији исповедник и најнеустрашивији бранитељ истине и правде Христове. У њему српски народ гледа своју савест, своју душу. своје срце, своју веру, своју љубав, своју наду, своју истину, своју правду, своју слободу. И из свога светог гроба овај бесмртни владар српских душа управља српским народом. Безбројним чудесима, која се самилосно лију из светих моштију његових, он исцељује не само телесне већ и све душевне недуге и бољке ојађених српских душа, и српског народа као целине. Имајући њега, Срби су имали неубивљиву, бесмртну наду, да ће их кад тад свети Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна Српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење, на исцељење од сваковрсних невоља, и туга, и бољки и недуга. И чудо за чудом васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, хитало сузама, хитало уздасима. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.
Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном светитељу прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна исцељења. Све то потстакло је Турке да уклоне овог чудотворног будитеља верске и националне свести српске, и овог неућутног храбритеља поробљеног народа на бољу будућност. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату 1594. године. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни командант турске војске против устаника био је Синан паша, велики војник, али необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је "зверски мрзео хришћане". Он нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешева у Београд и спали.
На челу турске војске која је отишла по тело Светога Саве био је Ахмет бег Оћуз. Војска упадне у Милешево на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме из кивота тело Светога Саве, и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27. априла 1594. године, Синан паша спали тело Светога Саве у Београду, на Врачару, где се данас налази црква Светога Марка. Плачем и лелеком широм целе Српске земље пропраћен је овај језовити злочин.

БЕСМРТНОСТ СВЕТОГА САВЕ

Спаљивањем светога тела Светога Саве.Турци су, не хотећи дали могућности великом чудотворцу, да учини још једно громовско чудо. Ваистину громовско. Јер од тог тренутка Свети Сава је светим духом својим постао просто свудаприсутан за српску душу. Огањ на Врачару, сагоревајући свете мошти Светога Саве, још једном је, и то занавек сјединио Српску земљу са небом. И пропутио пут у небо за сваку христочежњиву душу, пут бетониран светлошћу незалазном и непролазном. И још једном дао нам Вечно Еванђеље Христово, и у њему: Вечну Богочовечанску Истину, Вечну Богочовечанску Правду, Вечну Богочовечанску Лепоту, Вечну Богочовечанску Савест, Вечну Богочовечанску Бесмртност, Вечни Богочовечански Живот.
Неодољивим чаром своје христолике личности и еванђелском многостраношћу своје богочовечанске делатности Свети Сава је сваком људском бићу показао на опитан начин како из себе може изградити христолико биће, које живи светим еванђелским врлинама. И то живи на овој мајушној звезди Божјој, обзиданој Истоком и Западом, Севером и Југом, и опкољеној безбројним сазвежђима и неизбројивим бесконачностима. Изради ли светосавским врлинама себе у христолико богочовечанско биће, човек постаје видљив за сва небеска бића, јер га свете врлине испуњују незалазном светлошћу Христовом, и тако чине видљивим за бестелесне житеље небеске.
Саздан као христолико биће, човек свесно и несвесно, чезне за Христом Господом, за Његовом Вечном Истином и Правдом и Љубављу. Одговарајући на те чежње, Бог и Господ Исус Христос је и постао човек, да би свима нама показао како се из човека Богочовеком изграђује христолико биће. Свети Сава је такав архитекта такав неимар своје човечанске личности, и у својој христоликој љубави увек готов да нам помогне у том себеизграђивању, ако му се од све душе обратимо молитвом, постом и осталим светим врлинама. Вођен и руковођен Светим Савом, човек свестрано расте кроз свете тајне и свете врлине "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4, 13). А за људско биће то је најсавршеније савршенство у свима световима, и најблаженије блаженство коме нема краја ни у времену ни у вечности.
Као свепобедни бесмртник, Свети Сава путује овом земаљском планетом побеђујући сваки грех, сваку духовну смрт, сваког ђавола: побеђујући их и у мени и у теби и у сваком људском бићу које себе преда њему свом душом, свим срцем, свим умом, свом снагом. Поступа ли тако човек, гле: он ваистину побеђује у себи сваку духовну смрт = сваки грех, јер је грех увек духовна смрт; и у исто време он побеђује у себи и сваког ђавола, јер ђаво ради кроз сваки грех и шири свој језиви пакао. Христољубив човек васкрсава себе из свих смрти, и узноси себе на небо и изнад свих небеса где ђаволи немају приступа, нити имају места. И тако, вођен Светим Савом христољубив човек и сам постаје бесмртан, јер је јачи од сваке смрти = од сваког греха = од сваког ђавола = од сваког пакла.
Ту свепобедну моћ христоноснаг бесмртника - Светога Саве, и његову незаменљиву вредност за наш народ осетили су и наши петвековни угњетачи, зато су и спалили његово свето нетрулежно тело. Иако мртво, но свето и чудотворно тело Светога Саве, било је највећа опасност по наше диндушмане. Да би га се ослободили, они су га спалили. Али спаливши вештаствено тело, они нису могли спалити светлосни и огњеносни дух Светога Саве, јер се огањ огњем не гаси нити светлост светлошћу уништава. Напротив, огањ се од огња још више разбуктава, и светлост од светлости још већма увећава. Еванђелска истина односи победу: Тешко је противу бодила праћати се (Д.А. 9, 5).
Али, све ове чињенице непрестано нас потстичу на питање: у чему је последња и завршна тајна такве величине Светога Саве? - У томе, једино у томе што је сав био Христов: у свима својим мислима, осећањима, делима, подвизима, идеалима; речју: у васцелом бићу свом. Преобразивши себе Господом Христом, он је свенародном делатношћу својом преобразио душу нашег народа, и одлучно је повео путем Христове Истине и Правде. Својом еванђелском појавом и еванђелском делатношћу Свети Сава је потпуно изменио нашу историју: одбацио је старе путеве и отворио нове; уништио је старе вредности и дао нове; уклонио је стара мерила вредности и завео нова. У њему и њиме, заиста се извршила промена свих наших вредности и свих наших мерила вредности.
И опет: у чему је бесмртност Светога Саве? - У Христу Господу, свесавршеном Богочовеку. A то: y свесавршеном Богу и у свесавршеном Човеку. Све вредности Светога Саве, све силе његове, све бесмртности његове, све вечности његове, нису ни од кога другог већ једино од чудесног и увек чудотворног Господа Христа, Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човека у свима земаљским и небеским световима. Зато је Свети Сава бесмртно жив и бесмртно вечан. И у нама бесмртан, и ми њиме бесмртни; и у нама вечан, и ми њиме вечни. Он? Он је неуспављив у нама и око нас. И непомерив са пута којим идемо. Бесмртан! бесмртан! бесмртан! He зато што смо од њега створили легенду, него зато што он од нас ствара вредности равне легенди. He зато што смо од њега направили идола, него зато што нам је дао Јединог Истинитог Бога - Господа Исуса Христа, и научио нас да најпре иштемо Царство Божје и Правде његове, са којим и за којим нам се даје све што је људском бићу потребно у свима световима и у свима вечностима - све, све, све...

ПОВЕСТ МОНАХА АМОНИЈА О ПОГИБИЈИ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА СИНАЈСКИХ И РАИТСКИХ

Када једном сеђах, пише Амоније, у својој смиреној келији, у околини Александрије, у месту званом Каново, дође ми мисао да отпутујем у Палестину. Јер нисам могао да гледам оне муке које су хришћани свакодневно трпели од својих безаконих мучитеља, и светог оца нашег патријарха Петра[22] како бежи из места у место и крије се, не могући пасти своје духовно стадо. Усто желео сам да видим и Јерусалим, и да се поклоним светим местима, где је Господ наш Исус Христос ходио извршујући тајну Свога домостроја спасења.
И отпутовах у Палестину. И силно се радовах за сва дела Божја, и много благодарих човекољубивог Бога што ме удостоји да се поклоним светим местима. Затим са неким монасима кренух у пустињу. И уз помоћ Божју после осамнаест дана стигох на Гору Синајску[23]. И поклоних се тамошњим светим местима. И наслађивах се гледајући анђелолике оце синајске и разговарајући се с њима. Јер их сваког дана посећивах у келијама њиховим ради духовне користи. Устав живљења њиховог беше овакав: све дане провођаху у келијама својим, а суботом увече сабираху се сви у цркву и заједно свршаваху свеноћно бденије. Ујутру се на светој литургији причешћиваху светим бесмртним Тајнама Христовим, па се опет разилажаху сваки у своју келију. Изглед њихов беше анђелски, јер су им тела копнила од силног уздржања и бдења. И живљаху као бестелесни, ништа не стичући од онога што изазива сласти и страсти: ни вина, ни уља, ни хлеба разуме се, већ по мало урми или храстовог жира, и тиме храњаху своје тело. Али због долажења гостију понекад се могао наћи и хлеб у настојатеља.
После не много дана изненада нападе на тај крај мноштво варвара, званих Влемијани[24], пошто им кнез беше умро. И све оце што нађоше у околини немилосрдно побише. А ми који бесмо близу пирга[25], куле, чим чусмо метеж и вреву, повукосмо се у тврђаву заједно са светим оцем настојатељем манастирским, коме беше име Дула. Он ваистину беше слуга Христов, јер поседоваше велику трпељивост и кротост, као нико други, због чега га неки и Мојсијем називаху. Варвари побише све који беху на Хориву[26], и многе свете који беху у Тефровили и у Кидари[27], и опљачкаше остала места око Синајске Горе. Дођоше и до нас, и умало нас не побише, јер не беше никога да их спречи. Но утом човекољубиви Бог, који руку помоћи пружа онима који Га свим срцем призивају, нареди да букне огроман пламен на светом врху Горе, и сви видесмо целу Гору у диму и огањ где се диже до неба. Од тога се сви препадосмо, и умало не помресмо од страшнога призора. И павши на земљу, поклонисмо се Господу, и молисмо Га да нас избави од ове опасности. А варвари, када угледаше огањ, спопаде их ужас, и одмах се дадоше у бекство, при чему неки бацаху своје оружје, неки остављаху камиле, јер не беху у стању да макар најкраће време поднесу тај ужасни призор од огња. Ми пак, гледајући то, благодарисмо и слависмо Бога што не оставља потпуно оне који Га призивају.
Онда сиђосмо с куле, и потражисмо по разним местима заклане оце. И нађосмо њих тридесет и осам мачем посечених. Сви су имали многе ране на телима својим, страшно измрцварени. Двојица од њих, Исаија и Сава, беху још живи, али тешко изранављени једва су дисали. Ми одмах са великим плачем сахранисмо побијене оце, а живима негу указасмо. Јер ко би био тако тврд и неосетљив, да не плаче горко за толике и такве оце? за преподобне и светлолике мужеве, немилосрдно разбацане по земљи: некоме потпуно отсечена глава, другоме се једва држи на мало коже, трећи расечен напола, четвртоме отсечене руке и ноге, петоме очи извађене. Та ко може редом испричати шта све видесмо ми који света тела њихова покуписмо и сахранисмо? А два она брата, Исаија и Сава, једва живи, лежаху болесни. Када наступи ноћ, Исаија се око поноћи упокоји. A Сава остаде још жив, и беше наде на његово оздрављење, јер његове ране не беху сувише тешке. Он захваљиваше Богу за све што га је снашло. Усто беше много тужан што се не удостоји да умре са светим оцима. Стога са тугом говораше: Тешко мени грешноме! тешко мени неувршћеноме међу свете оце за Христа убијене! тешко мени непотребноме, у једанаести час одбаченоме! угледах пристаниште спасоносног царства, али не уђох у њега! - И мољаше се умилним речима: Боже Сведржитељу, једини благи Човекољупче, Ти си Сина свог јединородног послао на спасење роду људском, не одлучи ме од светих отаца што преминуше, него нека се мноме попуни број четрдесеторице слугу твојих. О Господе Исусе Христе, пристани на ово, јер Ти од утробе мајке своје следовах и Тебе јединог заволех. - Пошто се тако помоли, предаде душу своју у руке Господу у четврти дан после погибије светих отаца.
Но док још беху плач и туга у душама нашим, и сузе у очима нашим, стиже један Исмаилћанин[28] и каза нам да су у унутрашњој пустињи, званој Раит[29], варвари побили све подвижнике. Пустиња Раит беше удаљена више од два дана хода, у приморским крајевима близу Црвеног Мора, где су дванаест студенаца, и некада беху седамдесет палмових дрвета, као што пише у Четвртој Књизи Мојсијевој (4 Мојс. 33, 9), а сада их је врло много. Упитасмо оног човека, како су оци побијени, и колико их је убијено? Али нам он не умеде рећи, пошто је и сам био чуо од других да су оци који су живели у Раити сви до једнога побијени. После неколико сати стиже и други весник који нам то исто каза. А после неколико дана приспе један инок, који је био међу тамошњим оцима, са жељом да остане на Синајској Гори. Отац Дула, игуман Синајске Горе, желећи да тачно сазна шта се десило са тамошњим светим оцима, стаде га подробно распитивати, и на који је начин он успео да се спасе. Онда брат поче причати, говорећи: Ја сам оци, мало живео са њима, скоро двадесет година, а други су тамо били много више, јер су на том месту неки провели четрдесет година, неки шездесет, а неки седамдесет. A то је место равница, врло пространа, на истоку се пружа седамдесет стадија, до једне високе горе која допире до Црвенога Мора. Тамо многи пустињаци живљаху, по речи апостола, потуцајући се по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по провалијама земаљским (Јевр. 11, 38). Близу гope беше им црква, у коју се сваке недеље сабираху ваистину небески људи, који бораве на земљи, а душом и животом су слични анђелима, јер тела своја презреше као туђа, а душе своје украсише не једном већ свима врлинама. Њихова пак страдања, и смрт, и нападе што доживеше од демона, и све врлине, хтео бих да вам по реду изложим, али нисам у стању.
Ипак ћу вам казати једну или две ствари ради духовне користи, на основу којих ћете извести закључак о житију и осталих отаца.
Међу њима беше један старац, по имену Мојсије, родом из оближњег града Фарана. Он од детињства беше заволео иночко житије. Беше раније настојатељ оцима који су тамо живели. У монаштву je провео седамдесет и три године. На Гори је живео у једној пећини недалеко од манастира. Беше то други Илија Тесвићанин, јер све што мољаше у Господа, Господ му даваше. Чинећи чудеса у Богу, и исцељуЈући сваку болест, он преведе у хришћанство све људе у околини Фарана, такође и Исмаилћане тога краја. Јер гледајући чудеса и исцељења кoja чињаше, они вероваше у Христа, и долажаху у свету цркву те примаху свето крштење. Овај свети отац ослободи многе и од нечистих духова, благодаћу Христовом имајући власт над ђаволима. Он откако је почео самовати, хлеба не окуси, али je због посетилаца држао код себе помало хлеба, који су му давали људи што су му из Египта долазили. Његова пак храна беху урме, и пиће - вода. Одећа му беше од палме. Волео je безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање више него ико. Врло срдачно и кротко примао је посетиоце који су му долазили са духовним питањима. Спавао je мало и лако, и то само после јутрења, а остало време ноћи проводио је без спавања. A y току Свете Четрдесетнице, све до Великог Четвртка, није ни с ким разговарао. За целу Четрдесетницу њему беше доста за храну само двадесет урми и један крчаг воде. Од тога му је преостајало чак и до Великог Петка, како нам је причао његов ученик. Зедном за време свете Четрдесетнице доведоше к њему ради исцелења од нечистог духа неког етиопског велможу Ведиана. Када се беху приближили његовој келији на једну стадију, зли дух обори Ведиана и поче викати: О муке мoje, коме ме то воде! јер ја ни тренутка једног нисам могао подносити тог препредењака и варалицу. - И рекавши то, изиђе из човека. И одмах се исцели човек, и верова у Христа са многим другима, и удостоји се касније светог крштења. И многе друге ствари требало би да вам причам о овом преподобном, али, пошто се нема времена, морам прећутати. Он сконча, заклан од нагрнулих варвара.
Овај дивни и блажени отац имађаше ученика који се такође звао Мојсије. Беше из Тиваиде[30]. Безмолствовао је поред старца четрдесет и шест година, не изменивши ништа од правила свога оца. И беше образац многим младим монасима. И ја у почетку живљах заједно са њим, али се одвојих од њега због његовог неизмерног уздржања. И он би заклан са осталим светим оцима.
Заслужује, и било би од користи, да споменем житије свакога од тих отаца, али због немања времена споменућу још само једног. Међу њима беше један отац, по имену Јосиф, родом Аналитин. Он живљаше на две стадије далеко од воде. Својим рукама направи себи обиталиште. Беше то муж свет и ваистину пун расуђивања, украшен и свима добрим делима. Проживе на том месту тридесет година. А ученик његов не живљаше поред њега, већ у другој келији негде у близини. Овом преподобном Јосифу дође једном неки брат да га пита о помислима; куцну у врата, али пошто старац не одговори, брат завири кроз прозорче и виде старца где стоји усред келије као пламен од главе до ногу. Ужас га спопаде, и он се стропошта, и два сата лежаше као мртав. А кад се прену као иза сна, остаде седећи пред старчевим вратима. Старац пак, заузет богомислијем, не знађаше шта се десило. И кад би око подне, брат опет закуца. Старац отвори и уведе га унутра. И пошто седоше упита га. Кад си дошао, синко? - Он одговори старцу: Има четири сата, или нешто више, откако дођох. Али да те не бих узнемирио, оче, ја не закуцах све до сада. - Блажени старац разумеде да га је брат приметио, али му о томе не рече ништа, него му каза много корисних ствари односно помисли, и отпусти га с миром. А кад отиде брат дивни старац тај напусти своју ћелију и постаде невидљив, бојећи се славе људске. После неколико дана дође ученик његов Геласије; и кад не нађе старца у келији, тражаше га дуго по пустињи, али га нигде не нађе. Зaтим се уплакан врати у старчеву келију, и настани се у њој, да би бар донекле утешио душу своју гледајући келију оца свог. И проведе у тој келији шест година. А после тога једнога дана око три сата по подне закуца неко на врата. Геласије отвори и угледа оца свог где стоји пред вратима. И удиви се неочекиваном призору, јер мишљаше да види духа. Уза све то рече му: Сатвори молитву, оче! - Старац сатвори молитву, и целиваше један другог. Затим рече старац своме ученику: Добро си урадио, синко, што си најпре затражио да сатворим молитву, јер су многобројне и разноврсне замке ђаволове. - А брат га упита: Зашто си се, оче, одвојио од отаца, и мене, сина свог, оставио, и ето све до сада био сам у тузи и у плачу? - Одговори му старац: Разлог што сам отишао, синко, само Бог зна. Ипак, све до сада ја нити сам од овог места отступио, нити тебе оставио; нити је прошла недеља да се са оцима не причестим у цркви светим бесмртним Тајнама Христа Бога нашег. - И дивљаше се брат веома, како је то међу њима боравио а да га нико од њих није видео. И упита га: Оче, а зашто си сада на видљив начин дошао сину свом? - Старац одговори: Ето, синко, већ је стигло време да идем Господу, и дошао сам да ме сахраниш. - И пошто је дуго разговарао са братом о корисним стварима, и.утврдио га, подиже руке к небу, и сатвори молитву за њега, и тако с миром усну у Господу. Брат одмах дође и обавести нас о томе. И ми се скуписмо, и са палмовим гранчицама и многим песмама донесмо га у цркву. Лице је његово сијало, као некада лице пророка Мојсија. И положисмо га међу раније уснуле свете и божанствене оце. Много бих још имао да вам причам, али то остављам за други пут. Сада треба да вам испричам о варварима. Јер видим да желите да чујете, како су они побили свете оце.
Тако беху савршени ти блажени оци: живљаху у потпуном сиромаштву, јуначки подношаху невоље Господа ради, бејаху стално у молитви и боговиђењу. Живело нас је тамо четрдесет и три. И гле, дођоше нека два човека и казаше нам ово: С оне обале мора из Етиопије, лађом иде мноштво варвара. Ми смо били на чамцу; они нас зауставише, и рекоше нам: одведите нас до града, и ми вас нећемо тући. Иако нисмо желели, обећасмо. А очекивасмо да дуне jyг, дa бисмо запловили. Божјом помоћу, нас двојица ноћу умакосмо чамцем из њихових руку. И ево обавештавамо вас да се на време склоните, како вас не би варвари, пролазећи овуда, похватали и побили. Њих има триста. - Чувши то, ми постависмо страже крај мора, да нас известе чим угледају лађу где иде. Сами пак служасмо свеноћно бденије, молећи Бога да учини оно што је корисно за душе наше.
А када се поче спуштати ноћ, појави се лађа која је пловила према нама. Мирјани, колико их беше у околини Фарана, спремише се за борбу, да би заштитили своје жене и децу. Беше их на броју двеста, осим жена и деце. Ми пак повукосмо се у цркву која беше ограђена. А лађа она са варварима доплови до пристаништа, и пристаде западно уз подгорје близу студенаца, да ту проведе ноћ. А кад свану, варвари одмах свезаше морнаре, и избацише их из лађе, а на лађи оставише само једнога, и покрај њега једног варварина, како не би тај морнар могао отпловити са лађом. И дођоше варвари до студенаца, где их сретоше месни житељи, готови на борбу. И са обе стране полетеше силне стреле. Али варвари, вичнији у злу, погнаше месне житеље и убише сто четрдесет и седам. Остали се разбегоше куд који. А варвари похваташе њихове жене и децу, и починише безакоња. Затим се као дивље звери устремише на нас, надајући се јадници да ће у нас наћи много злата. И опколише зидове нашег манастира, вичући и халачући, да би нас застрашили. Налазећи се у крајњој опасности и невољи, ми бесмо у недоумици шта да радимо, само вапијасмо к Богу ридајући. Неки од нас подношаху јуначки ову беду, неки плакаху, неки захваљиваху Богу молећи се и један другог тешећи, и сви скупа говораху: Господе, помилуј! - А отац наш свештени Павле стаде усред цркве и рече: Оци и браћо, чујте мене грешног и последњег међу свима. Сви добро знате да смо се из љубави према Господу нашем Исусу Христу одрекли сујетнога света, и живимо у овој голој пустињи, и удостојисмо се носити Његов благи јарам у глади и жеђи и у крајњем сиромаштву. Презресмо све земаљско и сујетно, да би се удостојили бити заједничари Његовог небеског царства. И сада се томе само и надамо, макар нас овог часа задесила смрт. Ако дакле Господ наш хоће да нас убрзо ослободи овог сујетног живота, и да нас има крај Себе, зашто онда тугујемо и падамо духом? He треба ли пре да се радујемо? Зато смо дужни да благодаримо и да се радујемо, а никако да падамо духом. Шта је дивније за нас, или шта је слађе, него да гледамо славу Господњу и созерцавамо Његово свето божанствено лице? Сетите, се браћо моја и оци, како смо свагда славили и величали пређашње свете Мученике, и један другоме казивали страдања њихова, како су за име Христово били мучени. И жељасмо да се обретемо међу њима. И ево, већ је дошло време, и наша се жеља испуњује, да бисмо се с њима наслађивали остварењем наде наше у будућем животу. Зато нипошто немојте бити малодушни, нити се подајте тузи, нити се плашите, него усрдно опашите себе силом, и јуначки поднесите смрт, и Бог ће нас милостиво примити у своје царство. - И сви одговарајући рекоше: Како си рекао, чесни оче, тако ћемо урадити. Јер чиме ћемо узвратити Господу за сва добра што ће нам дати? Чашу спасења узећемо, и име Господње призваћемо (Пс. 115, 3. 4). - И свети отац наш окрену се истоку и, подигавши к небу руке своје, рече: Господе Исусе Христе Боже Сведржитељу, надо и помоћи наша, не заборави нас недостојне слуге твоје, него се сети ништавности наше и туге наше, јер се до праха понизи душа наша. Укрепи нас у овај час, Господе, у време невоље наше; прими као жртву благопријатну, као мирис духовнога миомира душе свију нас, јер Хеби приличи слава и част сада и увек и кроза све векове. - И када сви рекоше: Амин, одмах би глас из светога олтара, који сви чусмо: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. - Од тога гласа спопаде нас страх и ужас, и свима нам срца и колена изнемогоше. Јер је дух срчан, као што рече Господ, али је тело слабо. Једино очи наше беху уперене у небо, а овај живот већ не беше наш.
Варвари, пошто им се нико не противљаше, нити им брањаше, донесоше дугачке мотке, помоћу њих прескочише манастирске зидине, отворише врата, и нагрнуше као дивљи вуци и љуте звери, са исуканим мачевима. И ухватише светлоликог старца Јеремију, који сеђаше крај црквених врата, и рекоше му: Покажи нам вашег старешину. - Старац погледа на њих, виде њихова мрачна дица, и исукане мачеве у рукама њиховим, и нимало узнемирен рече им: Што ме плашите, непријатељи Христа мог? Ништа вам казати нећу, ма шта ме питали. - A ту близу стајаше и настојатељ. Варвари се удивише јунаштву старчевом, јер се ни најмање не уплаши. Али их старчево држање увреди и они, силно љути, везаше му и руке и ноге, поставише га нагог испред себе и стрелама га изрешеташе. И тако он иступи храбро против ђавола, и згази главу змији, и би први увенчан венцем мучеништва, и постаде пример и углед страдања и за старе и за младе.
Гледајући ово, свештени отац наш Павле убрзо изиђе пред њих и рече: Ја сам кога ви тражите. - И показа својим прстом на себе. И предаде себе варварима храбри слуга Христов, нити се плашећи нити помишљајући на ране и мучења које су му безаконици спремали. Упиташе га говорећи: Реци нам, где си сакрио своје злато? - А он тихо и кротко, као што му беше свагдашњи обичај, одговори: Верујте ми, у току целог живота свог ништа земаљско не стекох осим ове вете одеће што је на телу мом видите. - И указа им на своју одећу. А они му цело тело покрише стрелама и главу му каменицама разбише, вичући: Донеси нам благо своје! - И пошто га још дуго кињише, и ништа не нађоше, мачем му расекоше главу на две половине које висијаху на раменима. И joш много мрцварен, лежаше крај ногу првог убијеног оца други победитељ ђавола. Ја пак кукавац, гледајући свирепу смрт и крв светих, и утробе њихове просуте по земљи, потражих од страха место да се сакријем, и тако спасем. На левој страни цркве беху неке палмове гране, и ја се ту завукох и сакрих, док су се варвари бавили око светог оца нашег Павла. Мислио сам, свакако ће ми се десити од двога једно: или ћу се сакрити, и избећи смрт; или ће ме пронаћи, и погубити са оцима. - А гнусни варвари оставише ону двојицу убијених отаца, па са исуканим мачевима јурнуше у цркву халачући, и немилосрдно побише све оце, и старе и младе. - Причајући нам ово, инок зајеца и стаде горко плакати. Са њим, вели Амоније, плакасмо много и ми сви, да и одећу оквасисмо сузама.
И онај дивни брат плачући опет стаде казивати: Шта да речем, или шта да причам, браћо, јер очи моје видеше многе ствари достојне горког ридања? Беше тамо Један велики отац, по имену Адам. Он имађаше младог ученика Сергија, коме беше петнаест година. Он га јe измалена васпитао, и упутио у монашки живот, и научио на борбу и војевање противу ђавола. Када варвари угледаше њега, дивног лицем и јoш врло младог, сажалише се на њега, и не убише га, него га изведоше из цркве у намери да га поведу са собом. Он пак, видећи да га не убише са братијом и оцима и да ће га зликовци повести са собом, плакаше горко и кукаше. Затим, распали се духом, одбаци од себе сваки страх и трепет, притрча и храбро истрже мач из pуку једноме варварину и удари по рамену једнога од њих да би на тaј начин разљутио варваре и потстакао их да га убчју. Тако и би. Бесни од гнева, варваии га исекоше на комаде. У мукама, он се осмехиваше говорећи: Благословен Господ који нас не предаде живе у руке грешних људи! - И рекавши то, упокоји се у Господу.
Гледајући то, ја мољах свемилостивог и човекољубивог Boгa, да ме сакрије од нечовечних варвара и ослепи очи њихове да ме не виде, како бих бар тела светих сахранио. Кад убијаху свете, по цркви потече силна крв. Али се они не уплашише нити зажалише, него радујући се захваљиваху Богу. Јер ум имађаху ка своме Господу, и чесно живевши на земљи, начинише од себе цркву Светоме Духу. Напустили су били сву лепоту и сујету овога света, и Богу једино следовали, и напослетку, мучени на разне начине, умрли за име Његово.
Пошто побише оце, варвари преврнуше цео манастир, држећи да ће наћи много блага. Бедници нису знали да свети оци ништа земаљско не текоше, већ у телу анђелски живеше. Док се све то догађало, ја сам се осећао као мртав. Мислио сам да ће, тражећи благо, претрести и оне палмове гране. Често сам вирио испод грања, кад ли ће наићи и убити ме као и остале. Смрт ми већ беше пред очима; и ја се мољах Богу да ме, ако хоће, спасе. Када се пак варвари упутише палмовом грању, не претресоше га и отидоше. Бог помрачи срца њихова и очи. И пошто ништа не нађоше, они оставише свете оце онако мртве, и свратише опет до студенаца, да би одатле дошли до мора и продужили свој пут. Али кад дођоше на обалу, нађоше лађу разбијену. Јер морнар који беше остављен да чува лађу, будући христољубив, кришом од варварина што беше с њим отсече уже лађино. А пошто беше ветар, лађа удари о брег и разби се. Морнар пак уби варварина, и побеже у гopy. A варвари, изгубивши наду, не знађаху шта да раде, и како да се врате у своју земљу. Малаксали од муке, од недоумице, и од силнога беса, они поклаше све робље што беху повели, и децу и жене. Затим наложише ватру и запалише све палме.
Док су варвари били тиме заузети, стиже много људи из града Фарана, шест стотина одабраних стрелаца. Беху чули за погибију светих отаца у Раити. Варвари, осетивши да ови долазе, спремише се за борбу и повукоше се мало к мору. Када сунце грану, отпоче борба. Силне стреле падаху и с једне и с друге стране. Фаранци пошто их беше више, надвлађиваху варваре, и многе побише. А варвари, немајући наду на спасење, мушки се брањаху, и држаху се све до три часа поподне. И убише осамдесет и четири Фаранаца, и многе ранише. А варвари сви на том месту изгибоше, не хтедоше ни да беже ни да отступе.
Док се то дешавало, ја се мало охрабрих и изиђох оданде где сам се био сакрио. И обиђох тела побијених светих, и нађох да су сви мртви осим тројице: Домна, Андреја и Ориона. Домн је лежао у страшним мукама, јер је имао љуту рану на грудима. Андреј је имао много рана, али оне нису биле тако тешке, и он их је преболео и остао жив. Орион пак није уопште био рањен, јер га је један варварин ударио мачем с десне стране, мач је изишао на леву страну, али му је пробио само одећу, а тело му није додирнуо. Мислећи да га је убио, варварин га је оставио и устремио се на друге. А Орион се увуче међу друге, и лежаше као мртав. Он дакле устаде, и заједно прегледасмо тела светих, плачући и кукајући са мном над погибијом отаца. А Фаранци оставише на морској обали телеса изгинулих варвара да их звериње и птице небеске поједу, сабраше тела својих изгинулих другова, сатворише плач и ридање велико, и сахранише их у подножју горе где беху студенци. Затим дођоше к нама. Дође и кнез Ведијан, кога, као што напред рекосмо, преподобни Мојсије избави од духа нечистог. С кнезом уђосмо у цркву, ридасмо и плакасмо горко, бијући се у груди од страшног призора: стадо Христово по земљи разбацано, као овце од звериња поклане. Пред нашим очима су лежали старци свете лепоте, са чесним седим власима, а млађи су изгледали као анђели, јер лица су им сијала као јутарње цвеће, показујући на себи знаке врлинског житија њиховог. Страшне и љуте ране имађаху слуге Христове и мученици: јер у једнога рана беше од рамена до стомака, други напола пресечен лежаше на земљи, трећем беше глава отсечена, четвртоме - очи извађене, петоме - руке и ноге одрезане, шестоме - копље у срце ринуто. И тако од разних рана скончаше они који су за живота стално на себи носили мртвост Господа Исуса Христа, да би се и живот Исусов на телу њиховом показао. И пошто сав живот свој богоугодно проживеше, напослетку се крвљу својом просветише, и уврстише међу свете мученике.
Ми сабрасмо света тела њихова на једно место. Христољубиви кнез Ведијан са осталим житељима Фарана донесе светле одежде, и сахранисмо свете, њих тридесет и девет на броју. Сви присутни узеше учешћа на сахрани светих, носећи палмове гранчице у рукама и певајући псалме и духовне песме. Много и суза пролисмо. И тако погребосмо њихове чесне мошти у гробљу отачком, осим Домна. А Домн, кога раније споменусмо, по рођењу Римљанин, још беше жив. Али, кад паде вече, и он се упокоји у Господу. И њега сахранисмо поред светих отаца.
Упокојише се ови свети Христови мученици четрнаестог јануара у три сата по подне. Отац Андреј и отац Орион остадоше тамо сами, размишљајући да ли да и надаље остану у истом месту или да га напусте. Ја пак нисам могао од туге, плача и суза за закланим оцима да гледам оно опустело обиталиште, и зато дођох к вама. Христољубиви Ведијан ме много задржаваше да останем тамо, обећавајући да ће често долазити и доносити што нам треба. Али ја не пристадох са поменутих разлога.
Молим вас оци, као што вас ја подробно обавестих, испричајте и ви мени шта се све овде десило. И ми му, вели Амоније, испричасмо све. И дивисмо се дивном промишљању Божјем, како у исти дан бише побијени свети оци, и то и тамо и овде исти број. И опет плакасмо и ридасмо сви скупа. Онда устаде преподобни отац наш Дула, и рече: Мили моји, заиста се они као изабране слуге Христове удостојише радости и дворова небеских. После толиких подвига и искушења увенчаше се венцем мучеништва, и сада су у великој слави и части. А ми који надживесмо ту невољу, поведимо рачуна о своме спасењу и помолимо се њима да моле Господа за нас, да се и ми са њима удостојимо удела у небеском царству. Сада пак да узнесемо благодарне песме Богу што нас је заштитио од варварских руку. - И рекавши то, разблажи нам свима душе, и тугу срца наших претвори у радост, и утеши нас дивним речима.
А ја, грешни Амоније, вратих се с Богом у Египат, и све ово ставих на хартију. He отидох у првобитно место, звано Каново, већ се настаних у малој келији у близини Мемфија[31]. Живећи у њој, често се сећам и одајем поштовање мучеништву и подвизима преподобних Мученика Христових. Са њима нека и нама Господ да удела у свом небеском царству како бисмо се наслађивали неисказаних и вечних блага са свима онима који Га љубе. Јер њему приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Оцем његовим, и свесветим и благим и животворним Духом његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.

ДРУГА ПОГИБИЈА ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА СИНАЈСКИХ И РАИТСКИХ за време Нила Постника

Пошто прође много година после прве погибије преподобних отаца опет би најезда варвара на Гору Синајску у време преподобног Нила Постника[32]. И то варвара који су живели у пустињи која се протеже од Арабије па све до Египта преко Црвеног Мора. Ти варвари нису живели по градовима и кућама, већ под шаторима групно, прелазећи из једног места у друго. Нарочито су се задржавали онде, где би нашли добру воду и пашу за своју стоку. Издржавали су се не рукодељем, или трговином, или земљорадњом, већ ловом, и првенствено пљачком, Све оружје њихово беше мач, лук и копље, а сав посао им беше: нападати на туђа насеља, и вршити разбојништва по путевима.
Преподобни оци који беху изабрали усамљенички живот у Богу налажаху се: неки у пустињи Синајској, неки у пећинама и раселинама, неки у малим келијама близу вода, неки крај цркве, хранећи се дивљим зељем, урмама и другим воћем. Мало је ко од њих јео хлеба, јер су живели у великом уздржању и посту. Узимали су храну: неки сваког другог дана, други у два или три дана једанпут, а неки - једанпут недељно, тек да одрже тело у животу. У свију њих житије беше равноангелно, јер су занемаривали тела своја а бринули се о душама својим, и трудили се да угоде Господу. Њему су свесрдно и служили, горећи духом и славећи Га и дању и ноћу. Молитва и псалмопјеније беху им непрестано у устима. Недељом су се сви сабирали у једну цркву; тамо су вршили свеноћна богослужења, причешћивали се божанским Тајнама, и опет враћали у своје келије на безмолвије. Међу њима бејаше и преподобни Нил Постник. Он је раније био епарх[33] у Цариграду, и у браку имао два детета. Затим се договори са супругом, и оставише свет: она се у женском манастиру постриже за монахињу, са ћерчицом, а он узе са собом сина Теодула и дође на Гору Синајску. Он и би очевидац варварске најезде, и касније описа како свети оци беху побијени.
Преподобни Нил живљаше на Гори. Имао је обичај да посећује околне оце. Једном сиђе с Горе са сином у посету оцима код Свете купине. Ту увече за трпезом презвитер тога места, блажени Теодул, рече братији: Ко зна, да ли ће нас ова трпеза сабрати опет овако све пре но што умремо? - А ово рече провидећи Духом напаст која се имала десити. Сутрадан после јутрења изненада нападоше варвари на свето место, и као бесни пси опколише обитељ. Халакаху наоколо, плашећи нас унутра. Онда навалише на скровишта, у којима беше нешто сушеног воћа, које се чувало да би зими слуге Божје постници могли прехранити своја многонамучена тела. Пошто ту храну покупише, варвари јурнуше у цркву, где се беху оци сабрали, и изведоше их из цркве. Онда их свукоше, и поређаше их наге да их побију. Најпре старије, па млађе. Најстаријем међу њима, презвитеру светога места блаженом Теодулу, прво наредише да сагне главу за посечење. Два варварина са исуканим мачевима, јаросна погледа, стадоше поред преподобнога. Он без имало страха саже главу под мач и тихим гласом рече: Благословен Господ! - И ударише га оба варварина, један за другим, и расекоше му труп напола; и тако блажени муж паде на земљу. Онда дохватише другога старца, који је живео заједно са презвитером, те и њега убише. Беше ту и један дечко који је прислуживао презвитеру. Њeму наредише да скупи воће разбацано по земљи, као тобоже желећи да га поштеде и сачувају да им буде слуга. Кад се дечко саже и поче скупљати воће, један варварин који стајаше позади кришом трже мач, снажно удари дечка и уби га.
Док убиваху и друге оце, неки варвари дадоше руком знак осталим црнорисцима да беже. To беше воља Божја. И они који беху телом снажнији, и могаху да беже, побегоше преко провалије у гору, куда је варварима било тешко гонити их. И блажени Нил побеже са њима, и спасе се смрти, али син његов Теодул остаде у рукама варвара. Пошто беше веома леп младић, варвари га не убише већ везана са собом одведоше. Намера им беше да га принесу на жртву звезди Даници, коју место Бога имађаху. Они нису знали за јединог Бога, Саздатеља свих; а нису се клањали ни идолима, нити поштовали икога од незнабожачких богова. Једино су звезди Даници служили, и њој све најлепше на жртву приносили. Нарочито лепе заробљене младиће. Њих су јој приносили на жртву пред рађање сунца. Због тога и Ниловог сина поштедеше.
Варвари опљачкаше у околини и друга монашка обиталишта, и многе свете оце побише по разним местима, па отидоше. A Нил Постник посматраше са врха Горе како поубијаше преподобне оце и како му сина у ропство одведоше, неутешно ридаше, и кроз плач говораше: О блажени и преблажени оци, где је сад труд вашег уздржања? где поваздашње подношење невоља? да ли добисте венац за многе подвиге своје? је ли ово награда за дуго монаховање? еда ли се узалуд подвизавасте? је ли право да за врлину примите муку? да ли вас, убијане, остави без помоћи промисао Божји: He устаде правда када вас невине убијаху, него се погана рука осили против ваших светих тела. И хвали се својом победом зло, и силно се весели, јер до краја истину победи. Како купина не упали свој древни огањ и не спали безаконике? Како земља не отвори уста своја и не прождре их, као некада Кореја са свима његовим? Како умукоше на Синају страшни гласови труба, и муње, и громови, и не уплашише нечестиве? Али не пожури Свемогући са одмаздом, јер нити порази неправеднике, нити крепком руком избави мученике, да не би варвари, угледавши чудеса, познали непобедиву силу Божју. И тако на Гори, на којој некада би дан Закон, и крај Купине, свети оци падоше беспомоћни као бесловесне жртве. Где тада беше сила, која потопи Египћане у мору и морско дно начини гробницом њиховом? Где је она сила, која камењем као градом поби иноплеменике, и без крви и напора даде људима својим победу над непријатељима? Где је то сакрио помоћ своју Вишњи, који затвори уста лавовима да се не косну Данила, и угаси силу огња ради Три Младића, да би обелоданио њихову побожност? А како затаји врлине ових слугу својих, остављајући их без заштите и чинећи да их сматрају заиста недостојнима помоћи?
Блажени ово све говораше од туге срца и од велике жалости. Јер душа, захваћена тешком тугом, има обичај да понекад говори многе нерасудне речи. Истина је: помоћ Божја често напушта праведнике, препуштајући их мучитељима на разне муке и неправедне смрти, да би њихова врлина засијала као прекаљено злато, и вера њихова засијала као светионик, и да би велике награде примили на небу. Јер нема сумње, и ови преподобни, са раније побијеним оцима, бише уврштени међу свете Мученике, и сада се прослављају у царству Христовом.
А када дан наже к вечеру, преподобни Нил са осталим црнорисцима који се беху спасли, смело се спустише с Горе да сахране тела побијених светитеља. И дошавши, нађоше преподобног Теодула презвитера где још дише и помало може говорити. Они га окружише, плачући. А старац им говораше: Нека вас не збуњује ова напаст што нас је снашла. Јер Сатана има обичај да тражи од Бога да му допусти кушати оне који се труде да угоде Богу. Као што је тражио да куша Јова, коме и децу поби. Али Подвигоположник зна ради чега препушта своје подвижнике противнику. Он то чини са два разлога: прво, да би славно наградио оне који јуначки поднеру искушење, као што је двоструко наградио Јова; друго, да би им дао нешто несравњено боље: оно што око њихово не види, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а Бог уготови онима који Га љубе и трпе Њега ради. - Рекавши то, старац даде последњи целив присутнима, и сконча. И сахранише га са осталим побијеним оцима, док је још била ноћ.
У том тренутку дотрча к њима један младић, који је побегао од варвара, слуга велможе Магедона, који се у то време ради државних послова бавио у тим крајевима. Toг велможу са сином његовим ухватише варвари негде на путу, и све га опљачкаше. Онда му сина пред очима заклаше, па затим и њега убише. А овај младић, слуга, спасе се бекством, и дође у опустошену обитељ, сав цептећи од страха, као да су му гониоци за леђима. Свети Нил га распитиваше како је побегао. А он исприча ово: Ја бејах везан заједно са твојим сином. И јуче се варвари договорише, - како ми тајно каза један од заробљеника који разуме њихов језик, - да нас обојицу, мене и твог сина, принесу на жртву звезди Даници, чим пред зору буде изгрејала. Тога ради жртвеник од камења направише, и дрва наслагаше. Ја обавестих сина твога о томе, и рекох му да нас сунце неће затећи живе, ако се бекством не спасемо. А он, бојећи се да нас не ухвате, остаде, рекавши ми: Ако је на то Божја воља, онда је немогуће избећи смрт и сакрити се, па макар се сакрио у неприступачним и најскривенијим местима. - А када ноћ доста одмаче, варвари чврсто заспаше, јер се беху добро напили за време вечере. Ја онда одреших своје узе, и као змија пузећи по земљи, извукох се далеко из њиховог логора. Онда устадох и нагох бежати. Гоњен страхом, трчао сам као окриљен. Бојао сам се, да они не примете, и стану ме гонити. Ево, још се тресем и дрхтим од страха. Јер свирепо варварско мучење, које видех, још ми мори ум, и као да га сада пред очима гледам. И причаше нам младић о покољу многих светих отаца. На једном месту пуном цвећа, рече младић, варвари нађоше воду, и легоше да се одморе. Али угледавши подаље на једном вису малу пећину, скочише, отрчаше тамо, и изведоше из ње једног чесног старца, свукоше га с горе и камењем убише. Затим идући мало, ухватише младог црнорисца, бледог и сухог у лицу, и њега камењем убише. После тога нађоше једно место са много дрвета, и малом пећином, у којој живљаше неки пустињак млад по годинама али стар по величини душе. Наредише му да изађе и пода им своју одећу. Он им одговори: Дом мој, у коме сам се трудио, нека ми гроб буде. Уђите и убијте ме овде. Одећу своју нећу скинути, да не бих сам видео наготу своју, коју до данас не видех. А када ме убијете, онда је сами скините с мене, пошто ћу бити мртав и ништа нећу знати о себи. - Они затражише од њега да им каже где се у тој пустињи налазе тајни манастири, и обећаваху му да ће га оставити жива. А он им одговори: Када бих и знао места где свети мужеви живе, не бих вам казао, јер нећу да будем издајица слугу Божјих. - Тако јуначко држање подвижниково разјари безаконике, и они са исуканим мачевима уђоше унутра и на комаде га исекоше. Идући даље пустињом, утледаше три оца где ходају по пустињи, окомише се одмах на њих и посекоше их. Затим издалека угледаше два манастира, један близу другог, поделише се у две групе и упутише се к њима. Шта су тамо починили, како су и које оце побили, не знам, само издалека видех једног инока где бежи а варвари га гађају стрелама. И погођен, он паде, а они дотрчаше и сабљама и копљима га дотукоше. После тога ја ноћу побегох, као што вам већ рекох. А шта се после мог бекства десило твоме сину, рече он Нилу, Бог зна. Оставио сам га жива, али без наде да ће остати у животу. Јер ће сигурно, када Даница изгреје, бити заклан и принесен на жртву.
Када све то чу Нил, о колико је плакао и ридао због смрти свога сина! нарочито што је имао бити принесен на жртау нечестивим боговима. И вапијаше к Богу говорећи: Господе мој, Господе Боже отаца, ради чисте Богомајке која Те родила и ради доброте твоје немој допустити да син мој погине од варвара!
Промислом Својим Бог сачува дечака Теодула читава, јер варвари тврдо спаваху све до сунчева изласка. Када се пробудише, Зорњача се већ беше сакрила. А када још видеше да је побегао један од дечака спремљених за жртву, не принесоше уобичајене жртве, већ одведоше Теодула са собом у своју земљу.
После тога житељи Фарана послаше своје изасланике варварском кнезу Амону, жалећи се на његове разбојнике, који нарушише завет мира починивши такве покоре. У то време блажени Нил са преосталим оцима отиде у пустињу да потдзаже тела побијених светитеља, да би их сахранили. И беху заклани: у Бетрамви Прокло, у Гети Ипатије, у манастиру званом €алаил Исак; Макарије и Марко беху убијени у спољној пустињи, Венијамин иза Елима, Јевсевије у Толу, Илија у Ази; њега пронађоше још жива, и однесоше га у келију, па се вратише да остале сахране.
Када после сахране дођоше опет код Илије, нађоше га мртва, и покрај њега крчаг са водом: жедан од многих рана, напио се воде и одмах издахнуо.
Пошто сахранише све које пронађоше, отидоше у Фаран да чују какве су вести дошле од варварског кнеза. Када улажаху у град, стигоше и изасланици који су се враћали од варварског кнеза са његовим писмом мира, у коме обећава да ће одмах одмаздити и казнити смрћу оне који су се дрзнули да таква недела почине. А Фаранцима поручује да без бојазни отиду к њему и да своје заробљенике, које нађу живе, узму без откупа. Фаранци се скупише и отидоше кнезу варварском. Међу њима беше и блажени Нил, желећи да сазна за сина свог да ли је жив у ропству, или је погинуо од варварских руку. И дознаде да је жив, само продан у град Емесу[34]. А епископ тога Јрада га је откупио и начинио клириком, о чему сам преподобни Нил Постник опширно говори у својој Речи. Преподобни Нил је отишао тамо, и нашао свога сина читава и здрава. Много утешен тиме, он захваљиваше Богу. И епископ га с љубављу прими и убеди га да треба да прими презвитерски чин. Затим чесно испрати преподобног Нила и његовог сина Теодула. И они се вратише у своје првобитно обиталиште на Синајској Гори. И ту поживеше дуго година, свесрдно угађајући Господару свом, Господу нашем Исусу Христу, коме се удостојише предстати са ликом преподобних отаца на небу, славећи Бога вавек, амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ РАВНОАПОСТОЛНЕ НИНЕ просветитељке Грузије

По благочестивом предању, које се све до данас чува у Грузинској као и у целој Православној Цркви, пречиста Мајка Божја је промислом Божјим била одређена да у Грузији[35] проповеда на спасење људима Еванђеље Сина свог и Господа Исуса Христа.
По Вазнесењу Господа нашег Исуса Христа на небо, пише свети Стефан Светогорац, беху сабрани у Сиону ученици његови са Маријом, Мајком Исусовом, и очекиваху Утешитеља, као што им заповеди Господ да не иду из Јерусалима него да чекају обећање Господње. А бацише и коцку у којој би земљи сваки од њих проповедао Еванђеље Божје. Пречиста рече: Да не бих и ја остала без удела, желим да се и за мене баци коцка, како бих и ја имала земљу коју ми одреди Бог. - Они побожни и са страхопоштовањем поступише по речи Божје Мајке: бацише коцку, и паде јој у део земља Грузија. И Пречиста Богородица с радошћу прими то, и хтеде одмах по пријему Светога Духа у виду огњених језика да отпутује у Грузију. Али јој Анђео Божји рече: Немој сада одлазити из Јерусалима, већ остани овде за неко време; a земља која Ти је пала у део, просветиће се касније, и владавина Твоја биће тамо.
Ова одлука Божја о просвећењу Грузије изврши се пошто прођоше три века од Вазнесења Христовог. А извршилац очигледно и заиста беше Преблагословена Богомајка Дјева: пошто дође време, Она са благословом својим и силом својом посла у Грузију на проповед свету Нину девојку.
Света Нина беше родом из Кападокије, јединица знаменитих и благочестивих родитеља: Завулона, римског војводе, рођака светог Великомученика Георгија, и Сузане, сестре јерусалимског патријарха Јувеналија. Кад јој би дванаест година, света Нина дође са својим родитељима у свети град у Јерусалим. Тамо отац њен Завулон, горећи љубављу к Богу, жељаше да му послужи у монашким подвизима. На то доби пристанак своје супруге, и благослов блаженог патријарха јерусалимског. Пошто сузама ороси своју младу кћер Нину, повери је Богу, Оцу сирочади и Заштитнику удовица, и отиде и сакри се у пустињама јорданским: и нико не сазнаде ни место подвига овог угодника Божјег, ни место упокојења његовог. Сузану, мајку свете Нине, патријарх брат њен постави при светом храму за ђаконису, да служи убогим и слабим женама. А Нину дадоше на васпитање некој побожној старици Ниафори.
Света девојчица ова беше толико бистра и паметна, да за две године, уз помоћ благодати Божје, изучи правила вере и побожности и навиче на њих. Свакодневно поучавајући се с усрђем и молитвом речима Светога Писма, њено се срце све више и више разгореваше љубављу према Христу Сину Божјем, који је ради спасења људи поднео крсне муке и смрт. Читајући са сузама еванђелска казивања о распећу Христа Спаситеља и о свему што се десило крај Крста, она се заинтересова судбином хитона Господњег. Где се сада налази ова земаљска порфира Сина Божјег? питаше она своју наставницу, немогуће је да на земљи пропадне тако велика светиња. - Онда Ниафора, колико јој је само било познато из предања, исприча светој Нини, да на североистоку од Јерусалима постоји земља Грузија, и у њој град Мцхет[36]. Тамо је хитон Господњи однео војник, коме коцком припаде при распећу Христовом. Житељи те земље, додаде Ниафора, који се називају Картвели[37], као и њихови суседи Јермени и многа племена планинска, све до сада налазе се у тами незнабожачке заблуде и безбожија.
Ово старичино казивање дубоко западе у срце свете Нине. Она и дању и ноћу упућиваше пламене молитве Пресветој Дјеви Богомајци, да је удостоји видети земљу Грузију, пронаћи и целивати хитон милог Сина њеног Господа Исуса Христа, изаткан њеним Богоматеринским рукама, и проповедати свето име Његово тамошњим незнабошцима. И Преблагословена Дјева Богомајка, услиша молитву слушкиње своје, јави јој се у сну; и рече: Иди у земљу Грузију, благовести тамо еванђеље Господа Исуса Христа, и наћи ћеш милост у Њега, а ја ћу ти бити покровитељка. - Али како могу ја, питаше смирена девојчица, бити оруђе тако велике службе, када сам немоћно женско створење? - A Пресвета Дјева, дајући Нини крст направљен од винове лозе, рече јој: Узми овај крст, он ће ти бити штит и тврђава противу свих видљивих и невидљивих непријатеља; силом његовом побошћеш тамо спасоносну заставу вере у милог Сина мог и Господа, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.
Пренувши се од сна, и угледавши у својој руци диван крст, света Нина га са сузама стаде целивати. Затим га уви у своју косу, отиде код ујака свог, патријарха, и исприча му о јављењу Богомајке и заповести Њеној да иде у Грузију и тамо благовести Еванђеље вечнога спасења. Блажени патријарх познаде у томе виђењу очигледну вољу Божју, и не устеже се да младој девојци да благослов да иде на подвиг вере. И кад дође благопријатно време да она крене на далек пут, приведе је патријарх светом олтару храма Господњег и, ставивши своју свету десницу на њену главу, овако се мољаше: Господе Боже, Спаситељу наш, у руке твоје предајем ову сироту девојчицу, отпуштам је на проповед твога Божанства. Благоволи, Христе Боже, да јој будеш сапутник и наставник свуда где уста њена буду благовестила о Теби, и подари речима њеним силу и мудрост, којима се нико не би могао противити или одговарати. А ти Пресвета Богородице, свих хришћана помоћи и заштито, ову коју си изабрала за проповед Еванђеља Сина твог, Христа Бога нашег, међу богоборним племенима, опаши својом вишњом силом против видљивих и невидљивих непријатеља; буди јој свагда заклон и непобедива заштита, и нека је милост твоја не напушта док не изврши свету вољу твоју.
Тих дана одлажаху из Светога Града у Јерменију педесет и три девојке другарице, са неком царевом ћерком Рипсимијом, и својом наставницом Гајанијом. Побегле су из Рима због гоњења незнабожног цара Диоклецијана. Он је хтео да узме себи за жену једну од њих врло лепу, цареву кћер Рипсимију, која је била дала обет девствености и уневестила се небеском Женику, Христу. Са овим светим девојкама света Нина стиже до Јерменије и престоног града Вагаршапата[38]. И нађоше себи склониште изван града, покрај неке виноградарске куће; а храну себи зарађиваху трудом руку својих.
После кратког времена звероподобни Диоклецијан дознаде да се Рипсимија крије у Јерменији. И посла писмо јерменском цару Тиридату[39] који тада још беше опаки незнабожац, да пронађе Рипсимију и пошље му је у Рим. Тиридатови људи убрзо пронађоше Рипсимију. Кад је цар виде, зажеле је имати за жену. A светитељка му смело рече: Ја сам заручена цебеском Женику Христу, и како ћеш се ти, погани, дрзнути да се коснеш невесте Христове? - Обузет скотском страшћу, гневом и стидом, нечестиви Тиридат нареди да муче светитељку. Бацише је на многе и страшне муке, па јој отсекоше језик, избодоше очи и сво тело исекоше на комаде. Иста судбина постиже и све свете другарице свете Рипсимије, и наставницу њихову Гајанију[40].
Само се света Нина на чудесан начин спасе од смрти: вођена невидљивом руком, она се сакри у џбуњу дивље, још нерасцветане руже. Узбуђена од страха, и молећи се за своје другарице, она подиже к небу своје уплакане очи, и угледа на висини светлоносног анђела, опасаног светлим ораром. Праћен мноштвом небожитеља он се спушташе с небеских висина, држећи у руци својој миомирисну кадионицу; а са земље, као у сусрет њему, узлажаху душе светих Мученица, које и бише примљене међу светле небожитеље, и заједно се с њима узнеше у небеске висине. Господе! Господе! ридајући вапијаше света Нина када угледа то, зашто мене једину остављаш усред ових гуја и аспида? - A анђео јој одговори и рече: Не тугуј, већ почекај мало, јер ћеш и ти бити узета у царство Господа славе, када се те трновите и дивље руже покрију мирисавим цветовима, као оне неговане у баштама. А сада устани и иди на север, где стиже велика жетва, али нема радника.
Света Нина поступи по овом наређењу, и сама крену на предалеки пут. После дугог путовања она стиже до обале неке велике непознате јој реке, близу насеља Хертвиси. To беше река Кура[41], која натапа средину целе Грузије, протичући од запада југоистоку, до Каспијскога Мора. А на обали беху чобани, који уморној странкињи дадоше мало хране. Они говораху јерменски, а Нина је била научила овај језик од старице Ниафоре. Она упита једнога од чобана: Где се налази град Мцхет, и колико је далеко одавде? Он јој одговори: Видиш ову реку? На њеној обали, идући низ реку далеко, налази се велики град Мцхет, у коме богови наши господују и цареви царују. - И она продужи пут. И једнога дана, уморна од пута, света странкиња седе на камен размишљајући о себи овако: Куда је води Господ? Какви ће бити плодови труда њеног? И неће ли бити узалуд тако далеко и веома тешко путовање њено? - Тако размишљајући у себи она заспа на том камену, и виде у сну човека, дивна лица, коса му је падала по раменима, a y рукама је држао свитак на грчком језику. Он разгрну свитак, даде га Нини и нареди јој да чита, и одмах постаде невидљив. Пренувши се од сна, и угледавши у својој руци диван свитак, света Нина прочита у њему ове еванђелске речи: Заиста вам кажем: где се год успроповеда ово еванђеље по свему свету, казаће се и то за спомен њезин што учини она (жена) (Мт. 26, 13). Нема мушког рода ни женскога, јер сте ви сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Рече Исус женама: He бојте се; идите те јавите браћи мојој (Мт. 28, 10). Који вас прима, мене прима; а који прима мене, прима онога који ме је послао (Мт. 10, 40). Ја ћу вам дати уста и премудрост, којој се неће моћи противити ни одговорити сви ваши противници (Лк. 21, 15). И не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Идите, научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. И ево ја сам с вама у све дане до свршетка века, амин (Мт. 28, 19, 20).
Окрепљена овим божанским виђењем и утехом, света Нина настави свој пут са одушевљењем и новом ревношћу. Савлађујући тешке напоре, глад, жеђ и страх од звериња, она стиже у стародревни град карталински Урбнис. У њему се задржа месец дана, по домовима јеврејским, изучавајући нарав, обичаје и језик новог за њу народа.
Једнога дана примети она да се сав мушки свет тога града и околине спрема да иде у Престоницу Мцхет на поклоњење поганим боговима својим. Упути се тамо са њима и света Нина. Али испред града, код Помпејевог моста, сретоше цара Миријана и царицу Нану са поворком и мноштвом народа. Ишли су у гopy да се поклоне мртвом идолу, званом Армаз, који се налазио на врху горе према граду. Дан беше ведар. Но то беше први дан спасоносног подвига свете Нине за земљу Грузију, а последњи дан владавине поганог идола Армаза. Захваћена народним валом, света Нина пође са њима у гору до идолског храма. Она пронађе згодно место, и са њега виде главног идола Армаза: имао је изглед човека необично високог, искован од позлаћеног бакра, у златном панциру, на глави му златан шлем; очи му беху: једно од јахонта, друго од смарагда, врло крупне и блиставе. С десне стране Армаза стајаше други мали идол златни, по имену Каци, a c леве - идол сребрн, по имену Гаим.
Цар и сав многобројни свет стајаху пред боговима својим са безумним страхопоштовањем и трепетом, а жреци припремаху крваве жртве. И када их спремише, задими се тамјан, потече крв жртвена, и затрешташе трубе и бубњеви. Тада цар и народ падоше ничице на земљу пред мртвим киповима. Ревношћу Илијином распали се срце свете девојке. Уздахнувши из дубине душе, она подиже к небу своје очи пуне суза, и овако се мољаше: Свемоћни Боже, превеликом милошћу својом приведи ове људе познању Тебе, јединог истинитог Бога! Развеј ове идоле као што ветар развејава прашину и пепео са лица земље! Погледај милостиво на ове људе, које си саздао својом свемоћном десницом, и обдарио их својим божанским ликом. Господе и Владару, Ти си тако заволео своје саздање, да си Сина свог јединородног дао за спасење њега палог; избави душе и ових људи твојих из свепагубне власти кнеза таме који је очи њихове ослепио мраком незнања, те не знају истинити пут ка спасењу. Благоволи Господе, да очи моје виде рушење идола што овде гордо стоје; учини тако да и ови људи, и сви крајеви земље, угледају спасење које је од Тебе. Нека се обрадује Теби и север са југом; и нека се сви народи поклоне Теби, једином превечном Богу, и јединородном Сину Твом, Господу нашем Исусу Христу, коме приличи слава вавек!
И док молитва још беше у устима њеним, појавише се са запада мрачни муњеносни облаци, крећући се брзо током реке Куре. Угледавши опасност, цар и народ побегоше. А Нина се сакри у једној раселини међ стенама. Силна провала облака, са громовима и муњама, сручи се на идолски храм: идоли, који су гордо стајали, бише уништени, храм разрушен, и све то бујица однесе у провалију, тако да не остаде ни трага од идола и њиховог храма. А света Нина, чувана Богом, стајаше неповређена у раселини, и спокојно посматраше како око ње изненада нестаде олуја и прође, и опет на небу грану јарко сунце. Ово се догоди на дан преславног Преображења Господњег, у који истинита светлост, која је засијала на Тавору, први пут на горама Грузије преобрази таму незнабоштва у светлост Христову.
Сутрадан цар са народом узалуд искаху богове своје. И не нашавши их говораху: Велики је бог Армаз, али постоји неки други бог већи од њега који га победи. Није ли то хришћански Бог, који и јерменске древне богове посрами, и цара Тиридата обрати у хришћанина? Али у Грузији нико ништа не чу о Христу, нити ко казива да је Он истинити Бог над свима боговима.
После много дана света Нина уће у град Мцхет као странкиња, називајући себе заробљеницом, и упути се у царску башту. У сусрет јој, као познатој и давно очекиваној, изађе баштованова жена Анастасија, поклони јој се и уведе је у дом свој. Онда јој опра ноге; помаза јој главу уљем, и предложи јој хлеб и вино. Анастасија и њен муж умолише Нину да станује у њиховом дому као сестра, јер не имађаху деце, и самоћа им беше тешка. Касније пак муж, Анастасијин начини за свету Нину, по њеној жељи, малу колибу у углу баште, где и досада стоји мала црква свете Нине, у дворишту Самтаврског женског манастира. Ту она постави крст, који јој је дала Богомајка, и провођаше дане и ноћи у молитвама и псалмопјенију.
Из ове колибе поче светли ред подвига и чудеса свете Нине, у славу имена Христова. Први добитак за Христову Цркву у Грузији би чесни пар који даде уточишта слушкињи Христовој. Молитвом свете Нине разреши се Анастасија своје бесплодности, и постаде мајка велике и благословене породице, и прва од жена која у Грузији верова у Христа пре људи.
Нека мајка, сва уплакана и кукајући, ношаше по улицама града своје смртно болесно дете, молећи за помоћ. Света Нина узе дете, положи га на своју постељу од лишћа, и помоливши се, стави на њега свој крст од винове лозе, и даде га уплаканој мајци жива и здрава.
Од тога дана стаде света Нина јасно и гласно проповедати Еванђеље и призивати грузинске незнабошце и Јевреје покајању и вери у Христа. Њен свима познати побожан, праведан и целомудрен живот привуче к њој очи, слух и срце народа. Многе жене, нарочито јеврејске, често долажаху да из њених слаткоречивих уста слушају ново учење о царству Божјем и вечном спасењу, и тајно вероваше у Христа. Такве беху: Сидонија, кћи (а други кажу сестра) првосвештеника карталинских Јевреја Авијатара, и шест других јеврејских жена. После мало времена поверова у Христа и сам Авијатар, када чу из уста свете Нине како су се у Христу Исусу испунила сва пророштва о Месији. "Закон Мојсијев и пророци водили су Христу, кога ја проповедам, говораше ми света Нина, - исповеда сам Авијатар; - Он је завршетак и извршитељ закона. И почевши од постања света, као што и у Књигама нашим пише, казиваше ми ова дивна жена све што Бог уготови за спасење људи кроз обећаног Месију, који је ваистину Исус, Син Безмужне жене, као што и пророци прорекоше. Њега оци наши из зависти распеше на крст, и убише. Али Он васкрсе, узнесе се на небо, и опет ће доћи на земљу са славом. Он је очекивање незнабожаца и слава Израиља. Његовим именом света Нина на моје очи чињаше многа знамења и чудеса, која само сила Божја. може чинити".
Често разговарајући са овим Авијатаром, света Нина дознаде од њега овакву повест о хитону Господњем: "Слушао сам од својих родитеља, а ови су опет слушали од својих родитеља и дедова, да за царовања Иродова у Јерусалиму, стиже вест Јеврејима у Мцхету да су у Јерусалим долазили персиски цареви, и тражили новорођенче мушко, из племена Давидова, рођено само од мајке, а без оца, и називали га царем јудејским. И нађоше га у Витлејему, граду Давидовом, у убогом дому, и поднесоше му дарове: царско злато, целебну смирну и миомирисни тамјан. И пошто My се поклонише. вратише се у своју земљу. Тридесет година после тога, мој прадед Елиоз доби од Ане првосвештеника из Јерусалима овакво писмо: "Онај, коме персиски цареви дођоше са даровима на поклоњење, када достиже зрео узраст, стаде објављивати да је Он Христос, Месија и Син Божји. Дођите дакле у Јерусалим, да видите смрт његову, коју по закону Мојсијеву има искусити". - А када се Елиоз, заједно са многима другима, спреми да иде у Јерусалим, тада му мати његова, благочестива старица из рода првосвештеника Илије, рече: Иди, чедо, на царски позив, али те молим, немој учествовати у већу нечестивих противу онога кога се спремају да убију, јер је Он реч пророка, прича премудрих, тајна сакривена од почетка векова, светлост незнабошцима, и живот вечни. - Елиоз, заједно са Лонгином Каренијским, отпутова у Јерусалим и беше присутан при распећу Христоврм. А мати његова, која беше у Мцхету, уочи Пасхе изненада чу у срцу свом као ударце чекића који забија клинце, и завапи громко, говорећи: "Сада пропаде царство Израиљево, јер предадоше на смрт Спаситеља и Избавитеља народа његовог, који ће отсада бити крив за крв Саздатеља и Господа свог. Тешко мени што не умрех пре овога! не бих чула ове страшне ударце. О, нећу на земљи угледати славу Израиља! - И ово рекавши, умре. A Елиоз, који је присуствовао Христовом распећу, доби хитон Његов од римског војника, коме коцком припаде, и донесе га у Мцхет. Сестра Елиозева Сидонија, честитајући брату што је здрав стигао, обавести га о чудној и изненадној смрти мајке и о њеним претсмртним речима. А када Елиоз потврди предосећање своје мајке о Христовом распећу, и показа сестри хитон Господњи, Сидонија га узе, и целивајући га са сузама и притискујући га на своје груди, одмах паде мртва. И никаква људска сила не мoгaшe извући из руку умрле ту свештену одећу. Ни сам цар Адеркије, који са великашима својим дође да види необичну емрт девојчину, и исто тако жељаше да јој извуче из руку ризу Христову. После неколико дана Елиоз предаде земљи своју сестру, а са њом и хитон Христов. И то учини тако тајно, да до данашњега дана нико не зна место где је Сидонија сахрањена. Ми мислимо да је то место усред царске баште, где је од онога времена сам од себе израстао, и до данас стоји, хладовити кедар. К њему се људи стичу, поштујући га као неку велику силу. Ту, под корењем кедра налази се Сидонијин гроб. Уосталом, не знам, да ли је то тако".
Чувши то, света Нина долажаше ноћу да се моли у сенци тог кедра. Али сумњаше да се заиста под корењем његовим налази сакривен хитон Христов. Но из тајанствених виђења, која је на том месту имала, она се увери да је то место свето и да ће бити славно. Тако, када једном заврши своје поноћне молитве, света Нина виде: гле, са свих страна слетеше се у царску башту јата црних птица, па одатле одлетеше на реку Арагву[42], и купаху се у њеним водама. Затим узлетеше високо, али већ убељене као снег. Онда се спустише на гране кедрове, и испунише башту рајским песмама.
Ово би јасно знамење да ће се околни народи просветити водом светога крштења, и да ће на месту где је кедар бити храм истинитоме Богу, у коме ће се вавек славити име Господње. И још виде као да се околне горе, Армаз и Заден, затресоше и падоше. Такође чу убојне покличе и вреву многобројних демона, у облику персијских војника, као да су продрли у престони град, и разлегаше се страшан глас, као глас цара Хозроја, који наређује да се све уништи. А када света Нина подиже крст, и начини у ваздуху крсни знак, и рече: "Умукните, демони, престаде ваша владавина, јер ево Победитеља!" - све страховање ишчезе одмах.
Уверавана овим знамењима да је близу царство Божје и спасење народа грузинског, света Нина не престајаше благовестити људима реч Божју. Са њом се труђаху у благовешћу Христовом и ученици њени, нарочито Сидонија и њен отац Авијатар. Он се тако ревносно и силно препираше око Христа Исуса са својим пређашњим истоверцима, Јеврејима да и гоњење од њих претрпе, па и пресуду донеше да га камењем затрпају. Само га цар Миријан спасе од смрти. Јер већ и цар помишљаше у срцу свом на веру Христову. А знао је да се ова вера утврдила не само у царству јерменском него да је и у римској империји цар Константин[43] именом Христовим и силом Његовог Крста победио све непријатеље своје, и постао хришћанин и покровитељ хришћана. Грузија пак у то време беше под влашћу Римљана, и у Риму се тада налажаше као таоц Миријанов син Бакар, због тога Миријан не брањаше светој Нини да и у престоном граду његовом проповеда Христа. Само супруга Миријанова, царица Нана, опака жена, притом усрдна поштоватељка мртвих идола, беше пуна злобе према хришћанима. Она беше поставила и статуу у Грузији погане богиње Венере[44]. Али благодат Божја, која немоћне исцељује и даје оно у чему се оскудева, убрзо исцели и ову царицу болесну духом. Разболе се царица, и уколико је лекари више лечаху, утолико се болест њена погоршаваше; и царица беше на самрти. Тада њени ближњи, видећи велику опасност, умолише је да позове странкињу Нину, која својом молитвом Богу кога проповеда, исцељује сваки недуг и сваку болест. Царица нареди да јој доведу ту странкињу. Али светитељка, пробајући царичину веру и смирење, рече њеним изасланицима: "Ако царица жели да оздрави, нека дође к мени овде у ову колибу, и верујем да ће силом Христа Бога мог бити исцељена". - Послуша царица, и нареди да је на одру однесу у светитељкину колибу. А за одром њеним иђаше син њен Рев, и много народа. Кад стигоше, света Нина нареди да болесну царицу положе на њену постељу од лишћа, па преклони колена и топло се помоли Господу, лекару душа и тела. Онда узе свој крст, метну га на главу болеснице, па онда на њене ноге и на оба рамена, начинивши на тај начин крсни знак. И када то заврши, царица одмах устаде са одра здрава. И ту, пред светом Нином и пред народом, царица узнесе благодарност Господу Исусу Христу. A затим и у дому свом, пред супругом својим царем Миријаном, гласно исповеди да је Христос истинити Бог. А свету Нину начини својом присном другарицом и свагдашњом сабеседницом, хранећи душу своју њеним светим поукама. Исто тако царица приближи к себи мудрог старца Авијатара и његову кћер Сидонију, и много се од њих поучаваше вери и побожности.
А Цар Миријан, син персијског шаха Хозроја и родоначелник у Грузији династије Сасанида, још оклеваше да јавно исповеди Христа за Бога. Али се прављаше да је ревнитељ идолослужења, и једном хтеде да истреби исповеднике Христове и свету Нину. И то поводом овог случаја: Блиски рођак персијског цара, муж учен, и усрдни поштовалац Зороастровог учења, дође у госте цару Миријану. Али се у његовом дому разболе од тешке болести - лудила. Плашећи се гнева персијског цара, Миријан посла да умоле свету Нину да дође и исцели царевића. А она нареди да болесника доведу код кедра што је усред царске баште. И она га постави лицем к истоку са рукама издигнутим к небу, и нареди му да трикратно рекне: "Одричем се тебе, Сатано, и предајем себе Христу, Сину Божјем". - Када то рече бесомучник, зли дух га стресе и баци на земљу као мртва, јер, не подносећи молитве светитељкине, изиђе из њега. И царевић оздрави, верова у Христа, и као хришћанин врати се у своју земљу. Али цар Миријан се уплаши од овога више него да је царевић умро, јер се бојаше гнева персијскога шаха због обраћења Христу његовог рођака у његовом дому. А шах беше огњепоклоник. Због овога прећаше да и свету Нину убије и све хришћане у граду истреби.
Захваћен олујом оваквих злих мисли против хришћана, цар Миријан, да би се разонодио, пође у лов у Мухранске шуме, на дваестак километара од Мцхета. И тамо својим сапутницима говораше: "Ми навукосмо на себе страшни гнев богова наших, јер допустисмо хришћанским чаробњацима да у нашој земљи проповедају веру своју. Али ћу ускоро мачем поклати све који се клањају крсту и распетоме на њему. Наредићу и царици да се одрекне Христа. А ако не послуша, убићу и њу заједно са осталим хришћанима". - Говорећи то, цар се пoпe на врх окомите горе Тхоте. И гле, светли дан се изненада преврати у мркли мрак; настаде олуја слична оној што уништи кип Армаза; севање муња ослепи очи цареве, а гром растури све његове сапутнике! Сав очајан, цар дозиваше у помоћ богове своје. Али не би од њих ни гласа, ни одговора. Тада, осетивши над собом карајућу руку живога Бога, цар завапи: "Боже Нинин, отерај мрак са очију мојих, и ја ћу исповедити и прославити име Твоје!" - И одмах прогледа, а олуја се утиша. Дивећи се толикој сили самог имена Христовог, цар се окрену истоку, подиже руке к небу, и са сузама говораше: "Боже, кога Нина слушкиња Твоја проповеда, Ти си ваистину једини Бог над свима боговима! Ето сада видим велику доброту твоју на себи, и срце моје осећа радост, утеху и твоје приближење мени. Боже благословени, на овом месту поставићу дрво крста, да се вавек памти твоје знамење које си данас показао на мени! - На врху горе Тхоте до сада стоји црква коју је подигао цар Миријан.
Вративши се у престоницу и идући улицама града цар громко говораше: "Сви људи, прославите Нининог Бога, Христа, јер је то вечни Бог, и Њему јединоме приличи свака слава вавек!" - А тражаше цар свету Нину, питајући: "Где је она жена странкиња, чији је Бог - мој избавитељ?" - Светитељка пак у то време свршаваше вечерње молитве у својој колиби. Цар, a ca њим и царица која му беше изашла у сусрет, и много народа који за њима иђаху, дођоше до колибе. И кад цар виде светитељку, паде пред ноге њене, говорећи: "О мајко моја, научи ме и удостоји ме да призивам име великог Бога твог, Спаситеља мог! - У одговор њему, сузе радости потекоше незадрживо из очију свете Нине. А када је видеше где плаче, заплакаше и цар и царица. Сав пак присутни народ, гледајући њих, громко ридаше. "Кад год се сетим ових свештених тренутака, - каже Сидонија, очевидац и касније описивач овог догађаја, - сваки пут сузе духовне радости ми саме теку из очију".
Обраћење Христу цара Миријана беше одлучно и непоколебљиво. Њега Бог изабра за руковођа у просвећењу грузинског народа светлошћу свете вере, као што у исто то време беше изабрао Римљанима и Грцима цара Константина Великог. He часећи ни часа, цар Миријан посла цару Константину у Грчку своје изасланике, молећи га да му пошаље архијереја и свештенике, који би крстили народ, научили га вери Христовој, основали и утврдили у Грузији свету Цркву Божију. А света Нина, до повратка изасланика са свештеницима, неуморно поучаваше народ Еванђељу Христовом, указујући тиме истинити пут спасењу душа и наслеђу царства небеског. Учаше их и да се моле Христу Богу, припремајући их на тај начин за свето крштење.
Цар жељаше да до доласка свештеника подигне храм Божји. И као што му указа света Нина, изабра за то место у својој башти, где беше онај велики кедар. Светитељка говораше: "Нека се ова пропадљива и пролазна башта претвори у духовну и бесмртну башту, која ће рађати плодове за живот вечни". - Кедар би посечен, и од шест грана његових бише направљени шест стубова. Њих лако поставише на означеним местима за зидање. Али кад зидари приступише да подигну седми стуб, направљен од стабла кедровог, и да га поставе у темељ храма, никаква га сила не могаше с места помаћи. Сви се зачудише томе. А пошто дан нагињаше заходу, цар отиде ожалошћен дома, говорећи у себи: Шта је ово? - Разиђе се и народ. Само на том месту сву ноћ остаде света Нина са својим ученицама, молећи се непрестано и сузама квасећи стабло кедрово. Пред зору стаде пред свету Нину диван младић, и шапну јој на уши три неке тајанствене речи, које кад чу, она паде на земљу и поклони му се. Онда младић приђе стубу, обухвати га, и подиже са собом у ваздух високо. А стуб се блисташе као муња, и осветли цео град. Цар и народ се слегоше на место, и сви посматраху, са страхом и радошћу дивећи се: како се онај тешки стуб, никим не држан, час диже у висину на дванаестак лаката изнад земље, час спушта доле и додирује пањ на коме је растао; и најзад стаде и утврди се на свом месту непокретно. Из доњег пак дела стуба стаде тећи миро дивно и целебно. И исцељиваху се сваковрсни болесници који се са вером мазаху њиме. Тако један Јеврејин, слеп од рођења, када се само додирну светлоносног стуба, одмах прогледа, и прослави Бога поверовавши у Христа. Једнога дечка, који је седам година лежао у постељи болестан, мајка његова донесе код живоносног стуба, и замоли свету Нину да га исцели, исповедајући да је Исус Христос, кога она проповеда, заиста Син Божји. Света Нина само додирну стуб својом руком, затим је стави на главу болесног дечка, и он одмах оздрави. Пошто се пак силан народ стицаше код живоносног стуба, то побуди цара те нареди зидарима да стуб ограде нарочитом оградом. И од тога дана ово место поштоваху веома не само хришћани него и незнабошци. Убрзо би готов и храм Божји, први у земљи Грузији. Беше направљен од дрвета.
Изасланике цара Миријана цар Константин прими са великим почастима и радошћу. Дарива их многим даровима, и они се вратише у Грузију. Са њима дође и изасланик цара Константина, архиепископ антиохијски Евстатије[45], са два свештеника и три ђакона, и са свима црквенобогослужбеним утварима. Тада цар Миријан одмах издаде наређење свима обласним управитељима и велможама да сви дођу код њега у престоницу. И када се сабраше, цар Миријан одмах пред свима њима прими свето крштење; тако исто и царица и сва деца њихова. А крај моста на реци Кури, где најпре беше кућа јеврејина Елиоза, па потом идолски храм, би направљена крстионица, и ту епископ крсти војводе и велможе царске. Зато се и назва то место Мтаварта Санатлави, што значи: крстионица велможа. Мало пак ниже од ове крстионице два свештеника крстише народ, који са великим усрђем и радошћу приступаше крштењу, сећајући се речи свете Нине, да ко се не роди од воде и Духа Светога, неће видети онај живот и вечну светлост, већ ће му душа пропасти у мраку пакленом. А свештеници путоваху по околним градовима и селима, и крштаваху народ. И тако брзо и у миру би крштена сва Карталинска земља[46], осим кавкаских горштака, који још задуго остадоше у тами незнабоштва. А не примише крштење ни мцхетски Јевреји, осим првосвештеника Авијатара, који се крсти са целим домом својим и других педесет породица, које беху, како се прича, потомци разбојника Вараве. И овима, у знак свога благоволења што су примили свето крштење, цар Миријан поклони место више Мцхета, звано Цихедиди.
Тако, уз помоћ Божју који је утврђивао реч благовешћа еванђелског, архиепископ Евстатије са светом Нином просвети земљу Грузију за неколико година. И пошто уреди богослужење на грчком језику, и освети првоздани у Мцхету храм у име дванаест Апостола, по примеру цариградском, и препоручи мир младој Христовој цркви, и постави за епископа Грузије презвитера Јована, у зависности од антиохијског престола, он се врати у Антиохију[47].
После неколико година благочестиви цар Миријан посла у Цариград цару Константину ново изасланство (неки пак кажу да је сам Миријан лично имао састанак са Константином Великим, и путовао у Јерусалим, и измолио тамо место Лотова чуда да подигне манастир у част Крста Господњег), молећи га да пошаље у Грузију много свештеника, да би у његовом царству сваки могао чути реч спасења и свима био отворен улаз у благодатно и вечно царство Христово. Исто тако мољаше га да пошаље у Грузију искусне храмоградитеље, да би зидали цркве од камена. Са светом љубављу и радошћу испуни Константин Велики молбу Миријанову. И поред много злата и сребра цар Константин даде његовим изасланицима део (подножје) од животворног дрвета Крста Господњег, који тада (године 326) света Јелена, мајка Константина Великог, већ беше пронашла. Даде им и један од клинаца којим пречисте руке Господње беху приковане за крст. Усто даде им крстове и иконе Христа Спаситеља и Пресвете Богородице, а и мошти светих Мученика за оснивање цркава. Тада би пуштен и врати се оцу своме син Миријанов и наследник Бакар, који беше таоц у Риму.
Враћајући се у Грузију са многим свештеницима и храмоградитељима, изасланици Миријанови положише темељ првоме храму у селу Ерушети, на граници земље Карталинске (сада у Ахалциском срезу), и оставише клинац од Крста Господњег за овај храм (он је већ давно у рушевинама). Други храм они основаше у селу Манглису, на педесетину километара јужно од Тифлиса, и ту оставише гореспоменути део животворног дрвета. У Мцхету пак, по жељи цара Миријана и упутствима свете Нине, би подигнут храм од камена у славу Преображења Господњег у царској башти, близу колибе свете Нине. Света Нина не виде довршење овог величанственог храма, јер, избегавајући славу и почасти које јој указиваху цар и народ, а. и пуна свете ревности да и даље прославља име Христа Спаситеља, она се повуче из многољудног града у гору, на безводне висине Арагве, да би се тамо молитвом и постом припремила за нове трудове проповедања Еванђеља у пограничним областима Карталиније. Тамо она пронађе малу пећину, коју скриваше грање дрвећа, и настани се у њој. И ту молитвеним сузама изведе себи воду из камена. До данашњих дана из овог извора капље вода као сузе, и у народу се назива Сузни извор, и Млечни извор, јер даје млеко усахлим грудима мајки.
У то време житељи Мцхета видеше чудну појаву: неколико ноћи светли крст на небу са венцем од звезда обасјаваше првоздани храм. А пред зору, одвајаху се од онога крста четири најсјајније звезде, и одлажаху: једна на исток, друга на запад, трећа обасјаваше цркву, епископију и сав град, а четврта обасјавајући склониште свете Нине, узлажаше на врх стене, на коме се налажаше једно величанствено дрво. Ни епископ Јован, ни цар, не могаху разумети ову појаву. А света Нина отсече оно дрво, направи од њега четири крста: и постави један на оној стени, други- на западу од Мцхета, на гори Тхоти, месту ослепљења цара Миријана и обраћења његовог Богу истинитом; трећи крст нареди да се да невести Саломији, жени царевића Рева, да га постави у граду свом Уџарми; а четврти крст одреди за покрајину Бодби, где владаше кахетинска царица Софија, коју ускоро и пође да обрати светлости Христовој сама ревносна Нина.
Узевши са собом презвитера Јакова и једнога ћакона, света Нина пође у планинске крајеве, на северу од Мцхета, ка изворима реке Арагве и Јоре, и испуни кланце Кавказа проповеђу Еванђеља спасења. Дивљи горштаци, житељи Чалетиа, Ерцоа, Тионетиа, и многи други, укроћени божанском силом еванђелске речи и чудесних знамења која се чињаху молитвама свете проповеднице Христове, примише Еванђеље царства Христова, уништише своје идоле, и примише свето крштење од презвитера Јакова. Одатле она пропутова Кокабети, и обрати све тамошње житеље вери у Христа. Затим света проповедница крену на југ Кахетије, стиже у покрајину Бодби, крајње границе светих подвига њених и земног странствовања њеног, и ту остаде. И начини на брду колибу себи за склониште. И молећи се дан и ноћ пред светим крстом, света Нина брзо привуче на себе пажњу околних житеља. И они почеше сваки дан долазити к њој, да слушају њене слатке поуке о вери Христовој и о путу у вечни живот. У то пак време живљаше у Бодби царица Кахетија Соџа (Софија). И она дође да чује дивну проповедницу. А кад је чу, не хте да се удаљи од ње: поверова искрено њеним спасоносним речима. И убрзо царица Софија са свима својим великашима и мноштвом народа прими крштење од свештеника Јакова.
Пошто тако у Кахетији изврши последње дело своје апостолске службе у Грузијској земљи, света Нина доби с неба извешће о својој блиској кончини. Извештавајући о томе писмом цара Миријана, и призивајући на њега и његово царство вечни благослов Божји и Пречисте Дјеве Богомајке, и заштиту непобедиве силе крста Господњег, света Нина писаше: "Ја сада, као странкиња и дошљакиња, одлазим из овога света, и поћи ћу путем отаца мојих. Молим те, царе, нареди да дође к мени епископ Јован, да ме припреми за вечни пут, јер је дан смрти моје близу". - Прочитавши ово писмо, које му однесе сама царица Софија, цар Миријан, сав царски двор његов, и свештени клир са епископом хитно отпутоваше к умирућој, и затекоше је још живу. А мноштво народа, окружавајући болеснички одар светитељкин, сузама га орошаваше; и многи болесници, додирујући га, исцељиваху се. Последњих дана свога живота, умољена од својих ученица које су плакале крај њеног одра, света Нина им исприча о своме роду и житију; Саломија Уџармска записа њено казивање, које је и овде укратко изложено, говорећи: "Нека се запише бедно и лено житије моје, да би било познато и деци вашој, као и вера ваша, и љубав којом ме узљубисте. Нарочито пак да би била позната будућим нараштајима она знамења Божја, која ви својим очима видесте и њихови сте живи сведоци". - Каза им и неке поуке и о вечном животу. Затим се из руку епископових побожно причести спасоносним Тајнама Тела и Крви Христове. И нареди да тело њено сахране у тој истој убогој колиби, да не би новооснована Црква Кахетинска остала сирота. И онда у миру предаде дух свој у руке Господње, 335 године.
Цар и епископ, a ca њима и народ, ожалошћени, да не би остали без тако великог светила вере и побожности, хтедоше да драгоцене остатке светитељкине пренесу у мцхетску саборну цркву и погребу их крај живоносног стуба. Али никако не могаху ковчег подвижнице помаћи с места које она изабра за своје одмориште. Стога погребоше тело Христове благовеснице на месту њене убоге колибе, у насеобини Бодби. Над њеном раком цар Миријан ускоро поче зидати храм, који син његов цар Бакар доврши 342 године и освети у име рођака свете Нине, светог Великомученика Георгија. Овај храм ма да је много пута био обнављан, никада није био разрушен. Постоји до данашњег дана. Поред њега би основана митрополија Бодбиска, најстарија у целој Кахетији, од које се проповед еванђелска распростре до накрај гора источнога Кавказа.
Тело свете Нине свеблаги Бог прослави нетљеношћу: на њеном гробу биваху многа и непрестана знамења и чудеса. Ова благодатна знамења, свет и равноангелни живот и апостолско трудбеништво, које узе на себе и славно изврши света Нина, побудише младу Грузинску цркву да, са благословом Антиохијске цркве, назове свету Нину равноапостолном просветитељком Грузије, уврсти је у сабор Светих, и установи у част њену свакогодишњи празник 14 јануара, у дан њене блажене кончине. Иако се не зна тачно година кад је установљен овај празник, ипак је очигледно да је установљен не много година после светитељкине кончине, јер убрзо почеше по Грузији и цркве подизати у име свете равноапостолне Нине. До наших дана стоји мала камена црква у име свете Нине, према Мцхету, коју је цар Вахтанг Гургаслан[48] подигао на оној гори, на којој света Нина прво молитвом својом сакруши идола Армаза.
И Руска православна Црква, која је примила к себи, као у спасоносну лађу, Грузинску цркву, страшно угрожавану од њених зловерних суседа, увек је чествовала свету Нину као равноапостолну. Јер су јерарси њени, који су управљали Грузинском црквом са титулом Егзарх Грузије, досада много учинили на просвећењу Грузије, а нарочито на оснивању женских школа и подизању цркава у име свете равноапостолне Нине. А један од бивших егзараха Грузије, који је касније био поглавар Сверуске цркве, митрополит Исидор, превео је са грузинског на руски језик и службу светој равноапостолној Нини, и са благословом Светог Синода издао је 1860 г. за употребу у Цркви.
С правом Грузинска црква православна, старија сестра Руске цркве, слави своју основатељку свету Нину као равну Апостолима, јер је сву земљу Грузију светим крштењем просветила и многе хиљаде душа Христу привела. Јер када онај који једнога грешника обрати с кривога пута, и изведе што је драгоцено из ништавнога, биће као уста Божја (Јак. 5, 20; Јерем. 15, 19); утолико пре показа се као уста Божја она која толике грешнике и народе који нису знали Бога обрати Богу од пагубне прелести идолске, и научи их да верују и достојно служе Њему, те тако недостојне учини достојнима Богу. Зато и би увршћена са Светима у царству Христа Бога нашег, коме еа Оцем и Светим Духом приличи част, слава, благодарност и поклоњење сада и увек и кроза све векове, амин.
Овде треба укратко рећи и ово: у областима данашње Грузије (а то су: Кахетија, Карталинија, Имеретија, Гурија, Мингрелија, Абхазија, Сванетија, Осетија и Дагестан), нарочито на западној обали Црнога Мора, било је хришћана, иако не много, и пре свете Нине. А прву реч о Христу Спаситељу благовестио је у горама Кавказа апостол Андреј Првозвани, који је и горе Кијевске облаговестио. Древно предање, записано у летописима грузинским, а сагласно и са казивањем Житија Светих (под 30 новембром), гласи да је апостол Андреј проповедао Христа: У Кларжету, који се иалази недалеко на југозападу од Ахалциха; у Ацхверу, који је сада село Ацхури, при улазу у Боржомски кланац; у Цхуму, који је сада град Сухумкале; у Абхазији, Мингрелији и у северној Осетији. У Ацхури је апостол подигао цркву, и оставио у њој чудотворну икону Божје Мајке, која је кроз векове била веома поштована не само од хришћана него и од незнабожних горштака. Постоји она и до данас у манастиру Гаенатском, близу града Кутаиса и назива се Ацхурска. Сапутник апостола Андреја, Симон Кананит проповедао је евето Еванђеље дивљим Суанима (Сванетима), који га и убише камењем. Месно предање сматра да се његов гроб налази у древном граду Никопсији или Анакопији.
О светом крсту, од винове лозе, који Мајка Божја даде светој Нини, познато је ово: до 458 године чуван је у мцхетској саборној цркви; а затим, у дане гоњења хришћана од стране огњепоклоника, овај свети крст узе неки инок Андреј и из Мцхета пренесе у област Тарон у Јерменији, која је тада била једноверна са Грузијом, и најпре се чуваше у цркви светих Апостола, коју Јермени називаху: Газар-Ванк (црква Лазарева). А одатле, због гоњења од стране Персијанаца, који су свуда уништавали све што је хришћанско, свети крст свете Нине био је преношен и кријен у тврђавама јерменским: Капоети, Ванаки, и у граду Ани, све до 1239 године. Те године царица грузинска Русудан, са епископима својим, измоли од монголског вороде Чармагана, који тада беше заузео град Ани, да крст свете Нине буде враћен у Грузију, којој је од старине припадао. И опет би овај свети крст постављен у мцхетској саборној цркви. Али ни ту не нађе себи мира: због непријатеља често су га скривали по горама, час у храму Свете Тројице који и досада стоји на малој гори Казбег, час у тврђави Ананур, у древном храму Божје Мајке. Роман, митрополит грузински, одлазећи 1749 године из Грузије у Русију, тајно узе крст свете Нине и предаде га царевићу Бакару Вахтанговичу, који је тада живео у Москви. И још око 50 година овај се крст налазио у селу Лискову, нижегородске губерније, на имању грузинских кнезова, потомака цара Вахтанга, који су се доселили у Русију 1724 године. Кнез Георгије Александрович, унук онога Бакара, године 1801 подари крст свете Нине императору Александру Павловичу, који онда изволе ову велику светињу Грузије опет вратити Грузији. Од тога времена па све до сада овај символ апостолских подвига свете Нине чува се у Тифлису у сионској саборној цркви, близу северних врата олтарских, у кивоту који је окован сребром, на чијем је горњем поклопцу изображена света Нина и чудеса која је починила силом часног и животворног крста.
О хитону Господњем, ради кога је света Нина дошла из Јерусалима у Грузију да би га пронашла, грузински летописи говоре укратко. Из казивања њихових постаје очигледно да је света Нина несумњиво пронашла само место где је био сакривен хитон Господњи, тојест могилу, у којој је са умрлом девицом Сидонијом био погребен и чесни хитон Господњи. Кедар пак који је израстао на овој могили, иако по наређењу свете Нине беше посечен, ипак му је корен, под којим, се скривао мртвачки ковчег Сидонијин и у њему риза Господња, био остављен недирнут, по наредби, како изгледа, оног светлоносног мужа што се јавио светој Нини, када се она ноћу са сузама молила над тим кореном, и шапнуо јој на уши неке три тајанствене речи. Јер после тога света Нина никада ни помислила није да откопава кедров корен и гроб Сидонијин, нити да на другом месту тражи жељени хитон Господњи. Једном, тешећи цара Миријана да не тугује што његови изасланици, који од цара Константина примише део животворног дрвета Крста Господњег и клинац, не донесоше их у Мцхет, него једно оставише у Манглиси а друго у Ерушети, рече му: "He тугуј, царе, јер тако треба да буде, да би се границе царства твога оградиле божанском силом Крста Христова и раширила се вера Христова. А Теби и твом престоном граду нека је доста те благодати што се овде налази пречесни хитон Господњи".
Присуство хитона Господњег под корењем кедра, како за живота свете Нине тако и у каснија времена све до тринаестог века, пројављивало се течењем целебног и миомирисног мира из кедровог стуба и корења. Течење мира престаде у тринаестом веку када хитон би извађен из земље. А то беше и казна за нехришћане који се дрзнуше да гаталачким рукама баратају по том месту. Католикос Николај Први, који половином дванаестог века (1150-1160) управљаше Грузинском црквом, познат са светости живота и философије, примећујући да у његово време беху многи који су сумњали да постоји хитон Господњи под живоносним стубом, каже да, сумња њихова, иако природна, јер хитон Господњи никада не би откривен нити га ико икада виде, ипак није оправдана, јер сва знамења и чудеса, која су раније бивала и сада се збивају на очиглед свију, произлазе од хитона Господњег, само преко мироточивог стуба кедровог. А набрајајући чудеса која су се збила од хитона Господња, католикос Николај спомиње и ово: Жена једног турског султана, који беше заузео град Мцхет, зажеле из љубопитства да отвори гроб Сидонијин и види хитон Господњи, али је сажеже неки унутрашњи огањ. Татари пак, које она беше послала да раскопају гроб, бише поубијани неком невидљивом силом. Ово чудо, каже он, многи видеше, и оно је познато свакоме. Као на постојано чудо, које свагда и сви виде, католикос Николај указује на миро које тече. Влагу на источној страни стуба виде сви, каже он; а неки, из простаклука, замазаше то место кречом, али не могаху зауставити течење мира. Како су многобројна исцелења од њега, томе смо сви ми сведоци. - Овај католикос Николај састави службу у част хитона Господњег и живоносног стуба, говорећи: "Треба свечаним празником украсити Богом постављени стуб и хитон Спаситеља нашег Исуса Христа квји се под њим налази".
Течење мира из поменутог стуба престаде, када хитон Господњи, по вољи Божјој, би извађен из земље. А ово се зби, како то каже грузински писац чије је име непознато, у тешке за сву Грузију године најезде варварских хорди Тамерланових, или тачније Џингисханових, када они заузеше Тифлис, побише око сто хиљада његових житеља, порушише све храмове његове и храм сионски, и наружише све светиње хришћанске. Тако, примораваху хришћане да својим ногама газе чудотворну сионску икону Божје Мајке. Онда навалише на град Мцхет, чији житељи са архијерејима побегоше у шуме и у неприступне планинске кланце. Предвиђајући кукавни удео Мцхета, и не желећи да остави светињу храма његовог да јој се варвари наругају, један благочестиви човек, пошто се помоли Богу, откопа Сидонијин гроб, извади из њега пречесни хитон Господњи, и потом га предаде архијереју. А храм мцхетски, величанствено здање цара Вахтанга Гургаслана (царовао од 446-469), би тада до темеља срушен. Од тога времена хитон Господњи се чуваше у ризници католикоса, све до васпостављења у пређашњој слави мцхетског храма од стране цара Александра Првог, који царова у Грузији од 1414 до 1442 године. Тада би хитон Господњи унесен у овај саборни храм, и ради што веће сигурности, би сакривен у крсту црквеном. И тако остаде све до седамнаестог века. А године 1625, персијски шах Абас освоји и пороби земљу Грузију. Желећи пак пријатељство са руским царским двором, под чијим је покровитељством већ тада била Грузија, узе из мцхетског храма хитон Господњи, метну га у златни ковчег, украшен драгим камењем, и са својим писмом посла на дар пресветом патријарху сверуском Филарету, родитељу тадањег цара и господара Михаила Феодоровича. Благочестиви цар Михаил и пресвети патријарх Филарет с радошћу примише овај велики дар, скупоценији од свих скупоцених дарова земаллких. И прикупише од свих грчких архијереја који су тада бнли у Москви и мудрих стараца сва предања о хитону Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и показаше се сагласна са овима што су овде изложена. А после молитве и поста уверише се да је ово заиста хитон Господњи, јер га стављаху на болеснике и збише се многа чудесна исцељења. И наредише да се у великој саборној цркви Успенија Пресвете Богородице, на западној страни, у десном углу удеси врло чесно и украшено место. И ту положише ризу Христову. Она ее до данас тамо налази. Сви је са достојном побожношћу почитују. И дандањи бивају од ње исцељења болесних и утехе онима што јој с вером прибегавају. А од времена пресветог патријарха Филарета установљен је у Руској цркви празник полагања ризе, односно хитона Господњег, који се празнује 10 јула. У Грузинској пак цркви установљен је празник хитону Господњем првог октобра још у дванаестом веку. Празнује се тамо врло свечано, нарочито у Мцхету. Овај се празник тамо празновао, ако не од доба првог хришћанског цара Миријана, онда од петога века, тојест од времена славног царовања Вахтанга Гургаслана, као знаменити дан освећења новог и величанственог у Мцхету храма који је он подигао на месту старог Миријановог храма.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА

Високог порекла; рођен на Истоку; измалена заволео манастире и испоснице преподобних отаца у Светој Земљи, посећивао их и изучио њихов живот. Затим отишао у Цариград око 716. г. Ту многа добра доживео од патријарха светог Германа. По савету овога подигао манастир Хинолак, у близини Цариграда. Братију богомудро водио путем еванђелског усавршавања. Пошто богоугодно поживе, он се мирно упокоји. Неки од достојних видеше његову свету душу где са славом узлази на небо.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ТЕОДУЛА, сина светога Нила

Много пострадао од варвара; одведен у ропство, и продан; потом ослобођен, и подвизавао се богоугодно, и упокојио се у миру[49].

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АГНИЈЕ

За веру у Христа бачена у мрачну тамницу, где и скончала.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Растко се родио 1169. Значајно је, и интересантно је, да је те исте године прешао у власништво Руса светогорски манастир св. Пантелејмон, у коме је касније Растко примио монашки постриг.
2. Света Гора, најисточнији крак полуострва Халкидике у Јегејском Мору. До Расткова доласка тамо она је већ неколико стотина година уживала глас добро уређене монашке републике. Још 885 год. византијски цар Василије I из македонске династије уступио је Атонску или Свету Гору у потпуну својину тамошњим монасима. У то рано доба живели су у Атону монаси по неколико њих у малим манастирићима, а велика већина као усамљени испосници по пустим пећинама и малим ћелијама. Овим многобројним монасима и отшелницима управљао је светогорски прот у Кареји, а важне ствари решавао је на сабору манастирских старешина и угледних старих монаха. Током времена, од једанаестог до четрнаестог века, поред малих манастирића и испосница, подижу се у Светој Гори многобројни, пространи и сјајни манастири, који су византиски цареви, особито цар Алексије I Комнен, ослободили од сваке власти карејскога прота и ставили непосредно под своју заштиту. У тим манастирима, којих је било много, живели су монаси у заједници, молећи се заједно Богу, станујући по келијама, обедујући заједно у трпезарији и радећи на манастирским имањима, и то све по прописаном правилу, уставу, званом типик, који je y десетом веку установио св. Атанасије Атонски, а доцније прерађен, у једанаестом веку, за владе цара Константина Мономаха. Поред Грка, у Свету Гору почеше долазити монаси и других народности. Грузинци основаше онде Иверски манастир, Амалфићани свој, Бугари свој манастир Зограф, а Руси, такође, свој манастир Светог Пантелејмона, за време цара Манојла Комнена.
3. Кула, са које је св. Сава бацио одело, читава је и досад. У њој је 1871. године направљена црква, посвећена његовом имену.
4. Ипат - грчка реч, значи начелник, старешина области.
5. Тисућник - заповедник над тисућом, хиљадом војника.
6. Сатник - заповедник над стотином војника.
7. Кареја се у старини називала и "Средина" (грчки: Μέση = Меси) и "Велика Средина" (грчки: Μέγάλη Μέση = Велика Средина).
8. У доба Светога Саве престоница Византије, Цариград био је сјајан и величанствен град. "Ви не можете себи замислити, пише савременик Св. Саве Вилардуен, с каквим су дивљењем западни крсташи посматрали Цариград. Јер они никада не би могли замислити да може на свету пocтojaти такав један богат град с тако масивним зидинама и с тако богатим кулама, с тако красним палатама и тако високим црквама, којих је толико велики број да човек чисто не би смео да поверује да својим очима све то није видео. Па онда колико су дуге и широке улице Цариграда... Знајте да нема човека који не би задрхтао гледајући све то, што, уосталом није чудно, јер још никада није слично велико дело предузето откако свет постоји". Пажњу су привлачили стари царски двори огромних размера и велики храмови иза којих су далеко заостајали светогорски манастири. Усред свега тога издвајала се величанствена црква Свете Софије, сјајна и јединствена грађевина цара Јустинијана из VI века. У близини Свете Софије била је чувена црква Свете Одигитрије (= Путеводитељке, Богородице), а близу њега налазили су се и стари царски двори с многобројним црквама и капелама, престоном дворницом (хрисотриклинион) и салама за дочек. У тој групи грађевина падала је нарочито у очи Порфирна палата. Међутим, царска породица у то доба није више становала у старој палати. Династија Комнена преселила се у XII веку у огромну и сјајну палату Влахернијску у северозападном углу цариградских зидина, чије се рушевине још и данас виде. Запањивао је изглед ове грађевине, која је својим пространством, дивним мраморним стубовима и сјајним мозаицима привлачила свачију пажњу. Нешто старији савременици Светога Саве, Венијамин из Туделе и Ото де Диогило, немају довољно речи да опишу лепоту положаја Цариграда, његово богатство, жив трговачки саобраћај, а нарочито сјај његових палата, особито нове царске Влахернијске палате, цркве Св. Софије и осталих црквених и световних грађевина.
Главна улица средњевековног Цариграда звала се Средња. Пространа и широка, са сјајним палатама, тремовима и портицама, она је водила од морске обале, од Каријске капије, близу палате Магнауре, ка западу. Одмах на почетку, идући према западу ка градским утврђењима, путник је на десној страни угледао велелепну грађевину Св. Софије, a c леве пространу палату Сената. Пролазећи даље, путник је с леве стране излазио на пространу пијацу звану Хиподром, место на коме су се одржавале свечаности и народне забаве. Позади Хиподрома, у близини Јустинијанове палате а близу Железне капије, издизале су се старе цркве св. Анастасије и светог Сергија и Вакха. Од Свете Софије, идући главном улицом према западу, путник је излазио на трг цара Константина, обележен Константиновим стубом. Нешто даље удесно излазило се на простран Артополијски трг, а одатле на трг цара Теодосија. Одатле преко Амастријскога трга отварао се диван видик на лепу триумфалну улицу која је водила на простран трг цара Аркадија с његовим стубом. Идући даље према западу, путник је наилазио на остатке утврђења цара Константина из IV века и на стару Златну капију. Проширењем Цариграда утврђење цара Константина остало је без значаја и оно је полако пропадало, а нови величанствени зидови даље према западу, од Златног Рога до Мраморног Мора, бранили су Цариград са сува. Од трга цара Аркадија водила је главна улица даље према западу, те је излазила на нову Златну капију.
Поред палата издизале су се у споредним улицама многобројне цркве и манастири, богато украшени. На првом месту велелепна црква Светих Апостола, гробница византијских царева, која је као модел послужила цркви Св. Марка у Млецима. Поред ње богатством и сјајем истицала се и црква Пантократора коју је, у XII веку, подигао цар Јован Комнен.
У то време у Цариграду је било више светитељских моштију него у целој осталој Европи. Само пет година по Савином одласку из Цариграда западни крсташи, освојивши Цариград, опљачкаше многобројне цариградске цркве, те се разграбљене мошти светитеља расуше по целом хришћанском свету. Поред цркава и манастира пажњу је привлачио положај и изглед Цариграда, који је тада имао на 800.000 душа. Поред Грка било је у Цариграду читавих квартова западних колониста: Млечана, Ђеновљана, Амалфићана и Пизанаца, главних трговачких посредника између Истока и Запада. (Др Јован Радонић, Свети Сава и његово доба, стр. 14-17; Срем. Карловци, 1935).
9. Царева кћи Евдокија била је удата за Стефана Првовенчаног.
10. Титула као данашње: царско величансгво.
11. Знак тога завета постоји и до сада. На славу Хилендара, Ваведење Пресвете Богородице, позивају игумана ватопедског и уступају му старешинство и првенство; ту исту част чине ватопедски монаси хилендарском игуману на дан своје славе Благовести.
12. О овоме је сачувана и до данас Хрисовуља од 1199 године, коју је Немања издао и потписао, а свети Сава саставио.
13. Прот је са својима служио на грчком језику, а свети Сава на српском.
14. To je било, вероватно, 1204. године.
15. "Крсташи су кренули били за Египат, који тада беше у рукама Еубида, с намером да из Египта провале у Палестину и преотму из руку неверника Јерусалим и остала света места. Мржња Млечића на Византију, што је ова у Цариграду дала велике трговачке повластице Ђеновљанима и Пизанцима, трговачким такмацима Млетака на истоку, навела је млетачкога дужда, Енрика Дандола, да помоћу западних крсташа освоји Византијско Царство. Вештим маневрисањем одврати он крсташе од Свете Земље, упути их на Задар, те га помоћу њих преоте од Угарске. Дандоло се, одмах за тим, умеша у цариградске борбе око грчкога престола. Његовом помоћу и помоћу крсташа ослепљени цар Исак Анђел би изведен из тамнице, те са сином Алексијем IV посађен на престо. Међутим, спрега Грка с Латинима није дуго трајала. На чело грчког националног покрета ставља се Алексије V Мурзуфло, ожењен Јевдокијом, распуштеном женом српског великог жупана Стефана. Грчки покрет доведе до напада Латина на Цариград. Збуњени цар Алексије V са женом Јевдокијом побеже у Тракију, патријарх Јован Каматера у Бугарску, a јуначки деспот Теодор Ласкар, зет цара Алексија III, у Витинију, где под планином Олимпом заснова прву грчку малоазиску државу. Уместо да преотму Јерусалим из руку неверника, западни Латини освојише хришћанску престоницу цара Константина Великог на запрепашћење православног света. Крсташи су, горе него најгрубљи варвари, опљачкали цркве и палате, покупили драгоцености и јединствене уметничке производе златарске вештине, разграбили мошти разних светитеља, те их из Цариграда разнели по целом свету. У тој пљачки, каже Никита Хонски, веома су живо учествовали и латински монаси и опати, пљачкајући пожудно светитељске мошти. "Тако богатога плена, каже очевидац Вилардуен, и то само у једном граду, свет још није видео".
На место грчког формирало се у Цариграду Латинско царство на челу са Балдујином, грофом од Фландрије, a y Солуну Латинска краљевина са грофом Вонифацијем од Монферата. У класичној Грчкој, у Атини, утврдила се у господству бургундска великашка кућа Дела Рош, у Мореји Вилардуени, у Евбеји Јаков од Авена, у Ахаји Виљем од Шамплита итд. Млетачка Република добила је три осмине Цариграда са црквом Свете Софије, као и право да столицу цариградског васељенског патријарха убудуће заузима Млечић. Том приликом је нови латински патријарх, Тома Морозини, знатније православне храмове и манастире обратио у латинске. У цркви Свете Софије наместо грчког богослужења слушали су запрепашћени Грци мису на латинском језику.
Грчки елеменат груписао се јаче у Малој Азији, у Никеји, где је нови патријарх, Михаило Двторујан, крунисао за византијског цара, 1206, деспота Теодора Ласкара, који је успешно ратовао у Малој Азији против латинскога цара Хенрика. Поред Никејскога царства, које се простирало између Латинскога царства и султаната у Иконијуму, даље на Истоку, око Трапезунта, формирали су друго грчко цapcтвo, мање знатно, Давид и Алексије Комнени, по оцу Манојлу унуци цара Андроника I Комнена. У Европи пак, Грци су ce груписали у Епиру и Тесалији око династије Комнена - Анђела под деспотом Михаилом I, стричевићем царева Исака Анђела и Алексија III". (Др Јован Радоњић, Свети Сава и његово доба, стр. 24-27; Срем. Карловци, 1935).
16. "Браћо љубљена и чеда овог светог учитеља вашег, који вам показа добар пример ради спасења вашег, последујте своме пастиру добрим подвигом, чистом вером, преочишћеним душама и неоскврњеним телима и непорочним умовима и просвећеним савестима, свагда носећи мисао чисту у својим душама, свагда готови на свако богољубље, очишћујући себе од свакога греха, а изобилујући у сваком добром делу, држећи здраву веру, непрестано молећи и славећи и благодарећи Бога неба и земље, и преузносећи Га хвалама и песмама духовним, сами себе смиривајући умовима својим, припадајући к Њему и клањајући Му се свагда без сумњања, и уздржавајући се свагда од свакога зла, бодро и чисто и ревносно управљајући свој живот на извршавање светих заповести Њего вих, бринући се сећајући се речи речене Господом нашим: Заиста вам кажем: који год верује у мене неће умрети вавек, и на суд неће доћи него ће прећи из смрти у живот (Јн. 5, 24)". - Живот светога Саве, од Доментијана, стр. 199; издао Б. Даничић, Београд, 1865.
17. Жичу је Стефан Првовенчани са светим Савом подигао између 1210-1216. године, за време Савина игумановања у Студеници.
18. Сматра се да је тада преведен Номоканон (= Крмчија) Фотијаве редакције.
19. На овом свом поклоничком путовању, свети Сава је у Палестини удесио и уредио све што је било могуће, да олакша посећивање светих места српским хаџијама. Он је на путу за Јерусалим, особито у почетним и крајњим станицама, у Акону (= Акру) и у самом Јерусалиму, куповао и зидао цркве и манастире, па је ту уредио прихватне станице за Србе. Он је, сем тога, радио на томе да оснује у тим станицама српске манастирске колоније, или, ако их је тамо већ било, да их појача. Ту су онда доцније образована средишта, где се живо радило и на књижевности (Ст. Станојевић, Свети Сава, стр 66-68; Београд, 1935).
20. Животописац пак Доментијан, говорећи о тој делатности светога Саве, вели: Преосвећени Сава, богогласни и богомисаони крманош, премудрошћу речи управљаше пресветлом Црквом Божјом. Он не даваше сна очима својим; ни дремања обрвама својим, успевајући и преуспевајући у ноћним бдењима, у божанственим прегнућима, у учењу свих правоверних, у божанственој љубави, у угађању Христу, у добром обичају. Јер се од младости беше приљубио Господу, и навикао Њему јединоме служити светошћу и правдом дан и ноћ. Сам црква Божија, заснован вољом Божјом на темељу апостола и пророка, он и ову од основа поче и уз помоћ Божју најбоље доче, и у њој објави сву божанетаану славу, и њоме просвети све своје отачаство, и у њој одгаји Богом никле изданике, које породи Светим Духом и освети богодарованом му благодаћу и прослави небеском славом. Својом просвећеношћу он распростре правду Божју на све своје отачаство. Он још из младости па до старости не престаде учити своје отачаство свагда, дан и ноћ: све управљајући вољом Божјом ка небеском; свагда хитајући к вишњем звању; сваког часа чекајуђи слатке награде Господа свога; свагда милујући убоге, раздељујући хлеб свој сирочићима и удовицама, кров - онима који немају крова, тихо пристаниште - онима који су на валима. Он беше ништих обогатитељ, безбожних јеретика истински истребитељ, и сваког доброверја насадитељ. Он често сазиваше свете и богопроповедне саборе, и са богоизабраним светилницима - епископима и преподобним оцима, понављаше пречисту веру Христову, поучаваше сваком доброзакоњу, и преко њих упућиваше своје отачаство на пресветлу побожност, предлажући им себе сама за углед.
21. Животописац Доментијан вели: И отворивши гроб преосвећенога, нађоше га уистини света телом и духом, као што су га и пре у животу виђали.
22. Свети Петар, патријарх александријски, управљао Црквом од 300. до 311. године; спомен његов празнује се 25. новембра.
23. Гора Синај налази се у средини Синајског полуострва; она управо претставља групу гора, које се састоје од гранитних стена; испресецана је и окружена долинама. У Старом Завету су Израиљци на Гори Синају добили од Бога заповести Закона. У IV и V веку после Христа Гора Синај се славила обиљем хришћанских пустињака који су живели по гудурама и пештерама њеним.
24. Влемијани - данашњи Бедуини, разбојнички народ Ливије, живео на југу и на западу од Египта. Ових варвара бојали су се чак и римски цареви.
25. Пирг (грчка реч πύργος) значи кула, тврђава; тако су се називала утврђена стражарска места у манастирима.
26. Хорив - гора у пустињи Арабијској, западна узвишица истог планинског гребена, чији источни део сачињава Синај. На овој гори се Бог јавио Мојсију у купини која је горела а није сагоревала.
27. Ове горе налазиле су се близу Хорива.
28. Исмаилћани - потомци Исмаила, сина патријарха Аврама од Агаре (1 Мојс. 25, 12 ...).
29. Раит - место близу Фарана на источној обали Црвенога Мора, удаљено два дана хода од Синаја.
30. Тиваида - област чувеног у старини египатског града Тиве. По томе граду Тиваидом се називао уопште цео горњи (јужни) Египат.
31. Мемфиј или Мемфис - стара моћна престоница Египта; находио се у средњем Египту крај реке Нила.
32. Свети Нил Постник празнује се 12. новембра.
33. Епарх - управник града или области.
34. Емеса - град у Сирији, на истоку од реке Оронта која се улива у Средоземно Mope.
35. Иверија или Грузија - земља у Закавказју, до присаједињења свог Русији 18. јан. 1801. г., била је самостална царевина, и у разна времена имала разне границе. У ужем смислу назив Грузија, у садашње време, примењује се најчешће на Тифлиску губернију, у којој Грузини сачињавају главни део становништва.
36. Мцхет - древна престоница Грузије; сада малено село Душетског среза, у Тифлиској губериији, у V веку Мцхет је постао седиште патријарха, који је носио титулу мцхетског католикоса.
37. Картвели - Кавкаско племе, сродно Грузинима; уствари такође Грузини.
38. Јерменија - планинска земља иамеђу реке Куре и извора реке Тигра н Еуфрата; насељена Јерменима; затим подељена између Русије, Персије и Турске. Вагаршапат - некада престоница јерменског царства; град основан царем Вагаршапатом; сада насеље Ериванске Губерније.
39. Тиридат ступио на престо 286. год; спочетка био опак гонитељ хришћана, затим обраћен у хришћанство светим свештеномучеником Григоријем, првим епископом јерменским, и од тада постао ревностан хришћанин. За његове владавине, године 302. би обраћена у хришћанство и сва Јерменија.
40. Спомен ових светих мученица, чија смрт послужи као повод за обраћање Христу цара Тиридата и целе Јерменије, Православна Црква празнује 30. септембра.
41. Кура - највећа река Кавкаскога краја; улива се у Каспијско Mope.
42. Арагва - лева притока Куре, у коју се улива код Мцхета.
43. Цар Константин Велики царовао од 306. до 337. године.
44. Венера - грчкоримска богиња лепоте и љубави. Њени празници провођени су у крајњој разузданости и разврату.
45. Ово је свети Евстатије, архиепископ антиохијски, који се упокојио 337. год.; празнује се 21. фебруара.
46. Карталинија - тако се назива земља дуж долине реке Куре. Она је некада заједно са Кахетијом улазила у састав Грузијске царевине.
47. Овде је реч о Антиохији Сиријској, - један од најстаријих и најбогатијих градова Сирије, њена престоница. У садашње време Антиохија је мала турска варош.
48. Царовао у Грузији од 446. до 459. год.
49. О њему опширније под данашњим даном: Повест монаха Амонија о погибији отаца Синајских и Раитских, и: Друга погибија преподобних отаца Синајских и Раитских за време Нила Постника.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученици Ермил и Стратоник. Цар Ликиније подиже велико гоњење на Хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: "Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек" (Пс 117, 6)? После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.

2. Свети Јаков, епископ нисибијски. Као отшелник живљаше лети у отвореном пољу, а зими у пећини. Једном сиђе у град Нисибију, да види како вера хришћанска успева и како хришћани живе. Но ту буде изабран за епископа. Учествовао на I васељенском сабору и заштићавао Православље од Аријеве јереси. Догоди се једном да незнабожни Персијанци нападну с војском на Нисибију. Свети Јаков с литијом изађе до бедема градских, и сам се попе на бедем и шеташе по бедемима не бојећи се непријатељских стрела које беху управљене на њега. Шетајући тако, светитељ се мољаше Богу, да Бог сачува град и верне на тај начин што ће послати мухе и комарце на Персијанце, и тиме отерати ове од зидова града Нисибије. Није, дакле, тражио смрт непријатељима нити ма какву врсту погибије и пораза, него само једну малу досаду која би их отерала одатле. И Бог услиша молитву свога угодника и посла много муха и комараца на Персијанце, те ове отера а град Нисибију спасе. Поживе свети Јаков дуго и чесно, и мирно сконча у дубокој старости, 350. године.

3. Преподобни Максим Капсокалива. У XIV веку подвизавао се као монах у Светој Гори на свој нарочити начин; наиме, правио се мало јуродив и стално је мењао своје обиталиште. А његово обиталиште била је колиба од грања. Једну за другом колибу он је подизао и палио, због чега је и назват Капсокалива, тј. Паликолиба. Сматран је за лудака све док није у Свету Гору дошао свети Григорије Синаит који у Максиму открије јединственог подвижника, чудотворног молитвеника и "ангела у телу". Представио се Господу 1320. године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ MУЧEHИKA ЕРМИЛА И СТРАТОНИКА

Нечестиви цар Ликиније[1] веома се стараше да помоћу жртава угоди поганим боговима својим, и подиже велико гоњење на све хришћане. Ради њих претраживаху градове; због њих претресаху покрајине и села. И сваки који би пронашао хришћанина, и о томе известио цара, удостојавао се велике награде од цара. Зато се сви дадоше на тражење и гоњење хришћана, да би угодили цару. Када једном приликом Ликиније сеђаше на високом месту и изрицаше пресуде, приступи му један војник говорећи: Овде постоји један хришћанин, по имену Ермил, који по хришћанском обичају има ђаконски чин; он одавна служи Христу, а потсмева се боговима нашим и теби царе, и низашта те не сматра. - Када то чу, Ликиније нареди да га одмах пронађу и ухвате. И пронађоше светога негде где се моли са рукама подигнутим ка Христу Богу своме. Сазнавши да га воде на суд и мучење за Христа, он се испуни радости и весеља, и иђаше с војницима, не као онај кога силом воде, већ као онај који ревносно хита на одликовање. И претстаде цару са благом смелошћу. И упита га цар: кажи тачно, јеси ли хришћанин, као што чусмо за тебе? - А он одговори: He само слободно и гласно исповедам да сам хришћанин, него и ово изјављујем: посвећен сам Богу невидљивом, и служим My као ђакон. - Цар рече: Буди онда и нашим боговима ђакон, тојест служитељ. - А мученик потсмевајући се његовим речима, рече: Изгледа ми, царе, да си или глув или безуман. Ја ти рекох да служим Богу невидљивом, а не тим вашим идолима, који су видљиви, али сами нити виде нити знају шта је то ђакон. Обмањујући себе, ти их поштујеш као богове. А они су камење и дрвеће, потпуно мртви и глуви, дела руку људских. Њих треба исмевати, а не клањати им се.
Цар не отрпе тако слободно говорење Ермилово, и нареди да га одмах туку по образима гвозденим шипкама, које су ту већ стајале спремљене. А један викаше: He буди дрзак на језику, Ермиле! Поштуј цара, принеси жртву боговима, па ћеш се спасти мука! - Мученик пак, стално бијен, изгледаше као да не осећа никакав бол, него напротив омаложаваше мучитељеву немоћ. Затим громко повика к цару: Ти ћеш безбројне ране задобити и страшну. руку Божју на себи познати, јер си напустио Саздатеља свог и служиш глувим и немим боговима. А што је још теже, ти и друге, завидећи њиховом спасењу, силом хоћеш да увучеш у своју погибао.
После тога нареди цар да мученика одведу у тамницу на три дана, надајући се да ће размислити, и предомислити се. Мученик пак идућк у тамницу, певаше путем: Господ је помоћник мој, не бојим се: шта ће ми учинити човек? (Пс. 117, 6). А улазећи у тамницу, запева: Пастиру Израиљев, чуј који водиш Јосифа као овцу! који седиш на Херувимима, јави се, и дођи да нас спасеш (Пс. 79, 2.3). - И Господ се не оглуши о слугу свог, него посла Анђела да га теши и крепи. И јавивши се, рече му Анђео: Ермило, не бој се! говори, и немој ћутати! Буди храбар, јер ћеш победити сва мучитељева лукавства, и горе ћеш добити пресветли венац за страдање. - Тако Бог наоружа свог војника за подвиг, опаса га силом, научи руке његове на борбу, и даде мишицама његовим лук челичан и штит спасења.
После три дана цар Ликиније изведе на суд Ермила, и упита га: Јеси ли се предомислио? и хоћеш ли принети жртву боговима, да би се избавио мука које су спремљене за тебе? или те још држи оно лудило, и добровољно гураш себе у пропаст? - A Христов војник, у част Господа који га наоружа, одговори смело на то: Рекох ти већ једном, царе, и треба да ти је доста оно што сам ти први пут рекао, и да ме више не питаш. Мој Бог је на небу; за Њега једино живим; и трудим се да My себе принесем на жртву; и од Њега се надам великој помоћи. - Цар рече: Видећу да ли ће ти помоћи тај што живи на небу. - И одмах нареди цар да га шест јаких и свирепих војника дохвате, повале на земљу и туку немилосрдно. Тучен, мученик трпљаше као бестелесан, и мољаше се Богу говорећи: Господе Боже мој, Ти си мене ради при Понтијском Пилату поднео ране и бијење; Ти сам опет укрепи мене који страдам Тебе ради, да бих све ово поднео, и заједничар Твојих мука постао, и тако се удостојио удела у вечној слави твојој. - Док се мученик тако мољаше, одједном се чу глас с неба где говори: Амин, амин, Ермило! кроз три дана избавићеш се тих мука, и добићеш велику награду за своја страдања.
Овај глас ули мученику велику смелост и крепост, а онима што га мучаху зададе велики страх и трепет, и они беспомоћни попадаше на земљу. А и цар се уплаши, али не хтеде познати силу Божју, и нареди да мученика опет одведу у тамницу. У тамници беше стражар Стратоник. Њему би наређено да чува мученика. А Стратоник беше потајни хришћанин, и пријатељ светом Ермилу. И срце му се кидаше за њега видећи га у мукама, духом пак радоваше се његовој смелости и крепости, али сам не смејаше поћи на таква страдања. А свети Ермил, улазећи у тамницу, певаше говорећи: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога ћу се бојати? Господ је заштитник живота мог; кога ћу се плашити? (Пс. 26, 1). И обасја га одозго светлост небеска. И опет се чу глас који га је крепио, и обећавао му да ће кроз три дана бити крај његовим патњама.
Сутрадан опет мучитељ изведе светог Ермила на суд. А он се појави светла лица, весела погледа и са срцем пуним радости. Мучитељ пак Ликиније, машући главом и потсмевајући се мученику, рече: Кажи нам, какву ти корист донесе мрачна тамница? и да ли те ове муке, што си поднео, уразумише да се покориш царској заповести и одаш боговима дужно поштовање, или ће бити потребно да потражимо још мука против толике окоредости срца твог? - Мученик одговори: Мени мрачна тамница велику светлост издејствова, и сада је душа моја у миру и радости и неисказаној светлости. To ми пружа сигурну наду да ћу добити будућа блага. Но ја се веома чудим, како се тама што је у теби ни најмање не мења, већ непрестано помрачава очи душе твоје да не би угледале истину. - На такав укор од стране светитеља цар викну: Видим, ти си навикао на једно: да јавно вређаш својим неуздржљивим језиком, дрском душом и безумљем. Та хајде, одговори и реци једном јасно: хоћеш ли да принесеш жртву боговима, и да се покориш нашем наређењу? или желиш да по делима својим добијеш заслужене муке? - А Христов мученик Ермил одговори: Царе, ти већ имаш моје одговоре, и ништа друго нећеш чути од мене. Чини дакле што хоћеш, и приведи у дело што си намислио. - Разјари се Ликиније и нареди да светитеља голог распростру пo земљи и бију моткама по стомаку. У ранама које је добијао, светитељу једина утеха беше Христос; упирући к Њему очи душе, он се мољаше: Боже похитај да ме нзбавиш! Господе, да ми поможеш (Пс. 69, 2). - А мучитељ, бесан од љутине због светитељевог трпљења, нареди да му орловским ноктима рашчерупају стомак. Нека види, рече, својим очима утробу своју. - Мученик пак говораше: Срце моје и тело моје обрадоваше се Богу живоме. Као салом и уљем нека се насити душа моја, и радосним гласом усхвале те уста моја! (Пс. 83, 3; 62, 6).
Када Стратоник виде како друга његовог, светог Ермила, нечовечно муче и утробу му черупају, стаде плакати. Неки од присутних одмах то доставише цару, говорећи: Тамнички стражар Стратоник јавно показује да је учесник заблуде хришћанске и пријатељ Ермилов, јер га сажаљева и плаче за њим. - Цар дозва Стратоника и упита га: Јеси ли пријатељ Ермилу? - Ученик истине, Стратоник не хте лагати; и видећи да је већ наступило време његовог подвига, он изјави ла је пријатељ Ермилов и хришћанин. И наружи идоле као безлушне, а оне који им се клањају као безумне. И прослави Бога јединога који је створио небо и земљу. Цар се разбесне, н нареди да голог Стратоника по целом телу моткама бију. Бијен, свети Стратоник упираше очи своје на пријатеља свог светог Ермила, и говораше: Моли за мене Христа, Ермило, да ми да да сачувам чврсту и непоколебљиву веру, и да будем изнад мучитеља својих. - А Ликинију се потсмеваше, и саветоваше га да престане клањати се слепим и мртвим кумирима, а да се убоји одмазде истинитог Бога, у чије је руке страшно пасти. И светитељ би бијен дотле, док не ућута, изнемогао од рана. Затим нареди цар да обојицу, Стратоника и Ермила, баце у тамницу.
У тамници свети Стратоник се мољаше, говорећи: Господе, не помени моја ранија безакоња! - А и обојица се мољаху Богу: Помози нам, Боже, Спаситељу наш, ради славе имена свога (Пс. 79, 9). - И чуше Божји глас где говори: Трку свршисте, веру одржасте; сада вам је приправљен венац правде, који ћете сутра примити.
Сутрадан Ермил би опет изведен на суд. И упита га Ликиније: Хоћеш ли принети жртву боговима? - Одговори свети: Што ти раније рекох, то и сада говорим. Ти ме због тога пеци, сеци, и како хоћеш мучи ме, јер се научих да се не бојим оних који убијају тело а душе не могу убити. - Мучитељ онда нареди да га обесе на дрво и ножевима режу тело његово. А светитељ се у тим страшним мукама непрестано мољаше: Буди ми помоћник, Господе Спаситељу мој! - И чу глас одозго: He бој се, јер сам с тобом ја, Бог твој. - После тога пресуди цар да се свети Ермил потопи у Дунав. - Онда доведоше светог Стратоника. Цар га саветоваше да принесе жртву боговима. Да не би и ти несрећниче, рече, пострадао као и твој пријатељ. - Блажени Стратоник одговори: Заиста бих био несрећан, када бих се покорио безумној заповести твојој. Како пак да желим живети, када ће пријатељ мој умрети за Христа? - Ликиније рече: Шта дакле, желиш ли да умреш са Ермилом? - Веома желим, одговори свети Стратоник. Јер прави пријатељ;. треба да заједнички подносе невољу и да се заједнички наслађују у добру. А шта ће нам бити слађе него да страдамо и умремо за Христа? - Видећи да неће нимало успети, цар Ликиније изрече пресуду, да и свети Стратоник буде потопљен са Ермилом.
Вођени на потопљење, оба света мученика појаху весело: Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. - А када их војници доведоше на реку Дунав, метнуше их у мрежу, и бацише на дно реке. To би 315 године. И тако река прими тела светих мученика, а небо настани душе њихове у своје обитељи. У трећи пак дан обретоше се света тела њихова на обали, и хришћани их чесно сахранише на 18 стадија далеко од Београда. Сахранише их у једном гробу, да им све буде заједничко и дружељубиво: заједничко исповедање Христа, заједничка тамница, заједничке муке, заједничко потопљење, заједничка сахрана тела њихових, заједничка и слава на небу, - благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА НИСИБИЈСКОГ
- Написао Теодорит, епископ Кирски -

Законодавац Мојсије, који је открио дно морско, и безводну земљу у пустињи напојио водом, и многа друга чуда учинио, описа дела светих што су пре њега живели, не оном мудрошћу коју је од Египћана добио, него небоданом благодаћу. Јер откуда би могао сазнати Авељеву врлину, Енохово богоугодништво, Нојеву праведност, Мелхиседеково побожно свештенство, Авраамово позивање, веру, јунаштво, гостољубље и приношење сина на жртву, и, да кратко речем, других божанствених мужева подвиге, победе, навештавања, како би сазнао, да није за ово добио просветљење од божанскога Духа? Таква помоћ потребна је и мени (вели Теодорит), да бих писао житија светих, који су пре нас били, и који су у наше време засијали, и на тај начин предложио као неки закон за оне који желе да се угледају на њих. Треба стога повести приступити, призвавши најпре у помоћ молитве тих светитеља.
Нисибија[2] је град на граници негдашње римске царевине и Персије. У то време Нисибија плаћаше данак Римљанима. У том граду роди се овај свети Јаков. Он изабра усамљенички живот у пустињи, и живљаше на високим горама. Пролеће, лето и јесен провођаше по дубравама, имајући небо за покривач; а зиму је проводио у једној пећини, где се склањао од мраза. Храна му беху, не питоми и обрадиви усеви и поврће, већ оно што земља сама од себе рађа; сабираше дакле плодове од шумског дрвећа, и неко зеље, слично градинском, и тиме се храњаше тако, тек да би се одржао у животу. Ватра му не беше потребна за кување хране, јер се хранио дивљим зељем. И вуна му не беше потребна за одећу, јер се облачио у козје коже. Тако умртвљујући тело, он духовном храном непрестано насићаваше душу. Мисао пак своју чишћаше за боговиђење, чинећи је огледалом Светога Духа, и откривеним лицем, као што каже свети апостол, гледајући славу Господњу, преображаваше се у то исто обличје из славе у славу, као од Господњега Духа (2 Кор. 3, 18). Од тога се из дана у дан увећаваше слобода његова према Богу, и што год је од Бога тражио, одмах је добијао. Пророчки је предвиђао будуће ствари, и би му дат од Духа Светог дар чудотворства. Испричаћу (вели писац овог житија Теодорит) неколико од његових чудеса, и обелоданићу онима који не знају сијање апостолске благодати у њему.
У то време безумни људи клањаху се идолима, и мртвим киповима указиваху божанско поштовање, а истинско богопоштовање беше занемарено од многих. Ти људи ненавиђаху оне који нису узимали удела у њиховом безумљу, јер ови, савршени у врлини, знађаху истину, клањаху се Творцу свега, и исмеваху немоћ идола. Једном свети Јаков остави пустињу и пође у Персију, желећи да види новопосађени врт свете вере и да, колико може, помогне јачању Православља. А када на том путу прелажаше преко једног потока, девојке неке, које су прале рубље и биле разголићених ногу, гледаху на њега као на неког туђинца, и то необично одевена; гледаху безобразно, не стидећи се његове свештене озбиљности, нити своје разголићености, па још стајаху не покривши главе своје. Светитељ се разљути на њихову бестидност и зажеле да покаже Божју силу, да би их чудом спасао од идолопоклоничког безумља: прокле извор из кога је текао поток, и одмах пресуши извор и поток тако да се у њима не нађе ни кап воде; а прокле и оне девојке, и њихову бестидну младост изненада преметну у старост. Јер се на светитељеву реч њихове црне косе одмах претворише у седе, и изгледаху као млада дрвета зими када на њих падне иње. А када то видеше девојке, јер и вода пресуши и оне угледаше једна другу оседелима, препадоше се, и отрчаше у град и испричаше шта се десило. Видећи чудо, грађани отидоше великоме чудотворцу светоме Јакову, и усрдно га молише да укроти гнев свој и опет им поврати пресахлу воду. Светитељ изиђе у сусрет њиховој молби, сатвори молитву Господу, и потече извор опет као и раније, и поток зажубори. И још мољаху људи светитеља да оседелу косу њихових кћери цретвори у црну, и превремену старост - у младост. Светитељ хтеде н то да учини; и када упита где су, оне не беху ту, нити дођоше с покајањем. Зато и остави на њима ту казну као на непокајанима, да то буде незаборавни спомен на чудесну силу Божју, како би се и други поучили од тога целомудрују и пристојности.
Тако би чудо овог новог Мојсија, које учини не ударом штапа већ знамењем светог крста. A ja се, вели Теодорит, више дивим његовој кротости него ли чуду, јер не учини оно што некада учини велики пророк Јелисеј: не посла медведицу да растргне бестидне девојке, него малом казном поучи пристојности и богобојажљивости девојке ружног понашања. Ово пак говорим, не да укорим пророка за јарост, - далеко сам од тога, - него истичем то да је свети Јаков, имајући чудотворну силу, као и пророк, поступио онако како доликује благости Христовој и Новоме Завету.
Овај свети Јаков виде једном неког персијског судију где изрече неправедну пресуду против невиног човека, и ожалости се због неправде. И нареди једном великом камену, који беше у близини, да се распадне и у прах претвори. Када то видеше присутни, препадоше се, а уплаши се и судија неправедни, увиде свој грех, покаја се, и изменивши прву пресуду, изрече другу, праведну. И у овом елучају чудотворац се угледао на Горпода свог, јер је Господ, идући на добровољно страдање, могао, да је хтео, побити своје убице, али то није учинио, него је речју смокву сасушио, и тако показао силу Своју. Угледајући се на ту благост Господњу, свети Јаков не наведе казну на неправедног судију, него камен претвори у прах, и тиме научи судију правосуђу.
Славан и омиљен код свију због таквих чуда, свети Јаков би узет за епископа у своме родном граду Нисибији, иако није хтео. Јер се отказивао и избегавао такав чин, али је био приморан. Но иако промени своје пустињачко усамљеничко живљење, и живљаше у граду, он не промени своју храну и одећу. Њему само место беше друго, али устав живота беше исти. И још више него раније прилагаше труд труду. Јер посту, и спавању на земљи, и ношењу кострети, он додаде старање о људима, збрињавање сиротиње и удовица, заузимање за оне којима је неправда учињена, помагање свима, и поучавање свих у врлини. Али, зар је потребно набрајати подробно трудове и бриге о људима који припадају епископском чину? Знају то они који су узели на себе тај јарам, а нарочито они који љубе и боје се Господа који им је поверио стадо словесних оваца. Трудећм се много у епископском чину, и упражњавајући врлине свети Јаков стече многе дарове Светога Духа.
Једном када свети Јаков иђаше у неко село, приступише му на путу просјаци и искаху од њега милостињу, ради сахране једног мртваца. И показаше му мртваца где лежи крај пута. Уствари пак то не беше прави мртвац него се претвараше. Јер ти просјаци, када угледаше издалека епископа где иде, договорише се да се један од њих направи мртав, како би том преваром измолили од епископа што већу милостињу. Светитељ им даде потребну милостињу, помоли се за мртваца да му се опросте греси и да му се душа уврсти међу праведнике. И продужи свој пут. Када се светитељ удаљи, другови позваше тобожњег мртваца да устане. Али он не устаде, јер беше истински умро, и лежаше без душе. А када просјаци видеше да се њихова лаж претворила у стварност, они потрчаше за светитељем. И достигавши га, падоше пред ноге његове, и исповедише грех свој, извињавајући се да су то учинили због свог сиромаштва. И мољаху га да им опрости, и душу умрлог врати у тело. Чудотворац, следбеник жалостивог Господа, послуша их, и учини друго чудо: својом молитвом поврати душу и оживе мртвога.
Ово ми чудо личи на чудо апостола Петра који предаде изненадној смрти Ананију и Сапфиру што су се договорили да слажу Духу Светом и утаје од новаца. Јер и овај свети Јаков узе душу ономе што беше притајио дух свој, и покрао истину, и лажно се начинио мртав. Но свети Петар, дознавши за крађу јер му Дух Свети беше то открио, казни крадљивце смрћу. А Јаков, не знајући за превару да се онај просјак лажно начини мртав, молитвом му одузе живот. Петар не избави од смрти умрле, Ананију и Сапфиру, јер почеци спасоносне проповеди апостолске захтеваху застрашивање, да би и остали имали страха. А Јаков, имајући апостолску благодат, казни привременом смрћу, и опет утеши враћањем живота.
Затим, када опаки хулитељ једносушног Сина Божјег и Светог Духа, Арије, наоштри језик свој против Творца свог и узбуни сав Египат, а велики хришћански цар Константин, као други Зоровавељ, пошто је био ослободио свет од робовања идолопоклонству и божанствене храмове подигао и узвеличао, сабра у Никеји Први Васељенски Сабор светих отаца 325 године. Тада и светитељ Божји Јаков, епископ Нисибијски, беше међу светим оцима саборским, штитећи веру а отсецајући Арија од Цркве.
У то време Нисибија беше под влашћу римских царева. После смрти Константина Великог[3] персиски цар Сапор[4] навали са целокупном својом војском, опседе град, Нисибију, и дуго му наношаше многа зла. Али благодарећи молитвама светог епископа Јакова, град беше тврд и неосвојив. Тада Сапор начини изнад града брану на реци која је протицала кроз град; па кад се накупи силна вода, он је сву пусти на град, и вода обори градске бедеме и велики део града поплави. Грађани се уплашише, а Персијанци обрадоваше, сматрајући да је град већ у њиховим рукама. Али тог дана не уђоше у град, јер им сметаше вода. И решише да сутрадан свом силом ударе на град. А кад паде ноћ на позив свога епископа, сав се народ даде на посао, те оправише бедеме градске, уз садејство молитве епископове. Оправише бедеме тако да коњица није могла ући у град, нити пешаци без лествица. Али, град би ипак могао бити узет, да се грађани не обратише за помоћ Вишњему. Сви они молише епископа свог, светог Јакова, да се попне на градске бедеме и прокуне непријатеља. Свети Јаков се пoпe и, утледавши безбројне таборе персијске војске, моли Бога да пошље на њих муве и комарце, да би они познали силу Божју и отишли од града. Услиша Бот молитве слуге свога, и одмах посла на персијску војску облак комараца и мува. И они тако опако уједаху, да коњи и слонови то не подношаху, већ кидаху амове и узде, и бесно јураху тамо и овамо. Али не само за стоку, него и за саме Персијанце комарци и муве беху тежи и неподношљивији од хиљада и хиљада наоружаних војника. А нечестиви цар, видећи да су сви његови напори узалуд и да комарци и муве побеђују силну војску његову, беше у страшној недоумици и забуни. Поред тога, угледа где по бедемима градским хода онај божанствени човек, епископ Јаков и мишљање да је цар, јер му се чињаше да је у царској порфири и да на глави има врло блиставу круну царску. И разљути се на оне своје људе који га беху обавестили да нема цара у граду, и казни их смрћу. И повукавши се од града, побеже у своју земљу, гоњен од мува и комараца.
Такво чудо сатвори Господ на молитве свога угодника, који не затражи да сиђе огањ с неба на непријатеље, као што то некада учини пророк Илија и огањ прождра педесеторицу (4 Цар. 1, 10.12), нити замоли да се отвори земља и прогута их, већ само да пошље на њих комарце и муве, и тако познаду силу Божју. Заиста необично чудо: толика персијска војска, па се није могла одбранити од ваздушних инсеката, него је срамно побегла! Такву је свети Јаков имао благодат у Бога, и такву слободу према Њему.
Свети Јаков је дуго живео, и мирно се упокојио у Господу у дубокој старости, 350 године. He много времена после његове кончине град Нисибија пређе под власт персијског царства. Тада хришћани, напуштајући град, понесоше са собом мошти свога заштитника и вође, светог Јакова, који, да је био у животу, не би допустио да варвари заузму град. Јер га је велики угодник Божји штитио непобедивом силом Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕТРА

Овај свети мученик би у Јерапољу спаљен за Христа.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМА КАПСОКАЛИВЕ[5]

Преподобни отац наш Максим родио се у Лампсаки[6] од родитеља благородних и побожних. Пошто нису имали деце, ови су се родитељи молили Богу са сузама да им подари дете. И молитва им би услишена: Бог им дарова овог блаженог Максима, на светом крштењу названог Мануил. И пошто га добише од Бога као дар, они га васпитаваху са нарочитом брижљивошћу. И кад дође време. они га стадоше учити свештеним књигама. А кад израсте у дечака, они га настанише при храму Пресвете Богородице, и посветише Богу. Тако Мануил, стално боравећи у Богородичином храму, славослављаше Бога и, у простоти безазленог срца, посредоваше код Његове свехвалне Матере за своје спасење. Као други Самуило, напредујући у расту и благодати, он беше хваљен и вољен од свију, јер, иако још по узрасту дете, он показиваше старачки разум. Овоме је доприносило и то, што је често одлазио к неким старцима који су близу тог храма проводили живот у безмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању. Општећи са њима и услужујући их, када је могао, он је слушао њихове савете. На тај начин, поучавајући се и примером њиховог богоугодног живота и саветима, он је горео од божанствене жеље да остави свет, постане монах и живи у строгом безмолвију.
При тако дивним особинама и жељама непорочног срца, он је често зими скидао са себе одело и давао га ништима, да би их утоплио. Исто тако делио је са њима и хлеб. А да ласкаве похвале од стране света не би упропастиле почетак његовог врлинског живота, он се направи јуродив, сулуд. Но и тиме није успео да одврати од себе пажњу људи. Међутим родитељи, заборавивши да су Мануила посветили Богу, припремаху се да га жене, да би у његовом браку имали утеху своме животу.
Дознавши за то, седамнаестогодишњи Мануил, који већ беше окусио сласт духовног живота, остави родитеље, отачаство и свет, и тајно се удаљи на гору Ган. Тамо прими на себе анђелско обличје са именом Максим, и предаде се у безусловну покорност и послушност старцу Марку, прекаљеном у опитима монашког живота и познатог па целој Македонији. Под његовим мудрим руководством млади Максим напредоваше брзо у свима подвизима монашког живота и, узлазећи из силе у силу, он беше вољен од свих стараца који тамо живљаху, изузимајући само његовог наставника Марка. Желећи да свог скромног и дивног послушника утврди у смирењу, Марко га је непрекидно понижавао, и грдио, не обзирући се на његове необичне и непрекидне трудове.
Но божанствени Максим не остаде дуго поред овог старца, јер Бог позва преподобног Марка из временског живота у вечне обитељи: Због тога Максим напусти гору Ган, и стаде странствовати по Македонији са надом да пронађе другог старца, сличног првом. И Бог му испуни жељу: По пештерима пустих гора Папикиских он пронађе неколико пустињака необично строгог живота; од њих он прими многе корисне савете и опите живота потпуно анђелског. Одатле се он упути у Цариград. Усхићавајући се у Цариграду велељепијем и божанственом лепотом храмова и клањајући се светињама, које су чуване у њима, он најзад дође у Влахернски храм Пресвете Владичице наше Богородице Одигитрије. Созерцавајући дивна чудеса која су се лила од иконе Пресвете Одигитрије и клањајући Јој се, он размишљаше какву необичну славу има Она на небесима. Усхићујући се тиме и сличним созерцањима, и радујући се срцем неисказано, он сву ноћ проведе без сна, гологлав, бос, само са једном похабаном власеницом на себи. Такве спољашности, он свима изгледаше као јуродиви. Па и сам се правио јуродив, слично великом Андреју, Христа ради јуродивом, и као овај чинио пред људима будалаштине. Поред свега тога људи су му се дивили и сматрали га не стварно лудим, већ Христа ради лудим.
Сазнавши на неки начин о светом Максиму, цар Андроник Палеолог[7] зажеле да га види. Зато га позва у дворац и поведе с њим разговор у присуству великаша. Божанствени Максим, по своме обичају, одговараше цару или речима Григорија Богослова, или речима Светога Писма, тако да се ретори на царевом дворцу дивљаху како он добро зна Богослова и Свето Писмо. Али пошто Максим, иако пун знања не знађаше граматику и говораше неправилно, велики логотет[8] Каниклије примети: "Глас, - глас је Јаковљев; али руке, - руке су Исавове". Чувши то, преподобни се одмах удаљи из дворца, исмејавши разум разумних и назвавши их безумнима. Потом се никада више није јављао к њима. Међутим, често је одлазио к ондашњем патријарху светом Атанасију и разговарао с њим. Радосно га је слушао, и свима говорио о њему као о новом Злагоусту. А патријарх, сазнавши за живот светог Максима, стараше се на све могуће начине да га приволи да ступи у један од општежићних манастира, које он беше устројио у Цариграду. Но преподобни нипошто није хтео да напусти влахернски храм Пресвете Богородице, боравећи у притвору његовом у глади и жеђи, у бдењу и молитви и свагдашњим уздасима и сузама. Дању пак он је јуродствовао пред народом, старајући се да на тај начин сакрије своје подвиге, и тако избегне таште похвале.
Најзад, после дуго времена, свети Максим се ради поклоњења великом Димитрију Мироточивом упути у Солун, а одатле отпутова у Свету Гору Атонску. Тамо, обишавши свештене обитељи, он дође најпосле и у лавру светог Атанасија. Живот и подвизи овог угодника Божјег, као и светог Петра Атонског, њeгa cy необично задивљавали, те се он реши да, остајући у Светој Гори, подражава светог Петра у безмолвију, а светог Атанасија - у општењу са братијом и у строгом држању заповести Господњих. Но ипак, немајући поверење у свој властити избор и у наклоност своје мисли, он се пре почетка својих монашких подвига у Светој Гори обрати за савет тамошњим светим оцима: којим би путем првенствено он требао да пође? Они му посаветоваше да спочетка потчини себе старцу, безусловно извршујући не своју него његову вољу, и тиме, уз помоћ благодати Божје, стекне божанствено смирење, које је почетак и корен свих врлина, па да се потом удаљи у пустињу на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање.
Преподобни Максим тако и поступи. Оставши у лаври светог Атанасија, он потчини себе игуману и, подједнако са осталом братијом, прохођаше спочетка нижа послушања. Потом, пошто је имао леп глас и знао црквено појање, он би одређен за певницу. На тај начин, певајући хвале своје Господу, он се срцем и мишљу узношаше; к Њему, и много плакаше од умилења при читању и појању, тронут бесконачним човекољубљем Бога који нам подари благодат Духа Светога, да бисмо Га достојно созерцавали чак и онда када живимо још у телу. Последица овога би то да он, пламтећи осећањем божанствене љубави, и усред мноштва братије, беше стално мишљу у миру и безмолвију, и упражњаваше умну молитву, тојест непрестано твораше тајно у срцу свом молитвено призивање: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!" Ово пак ретко се коме даје, јер је необично тешко и захтева нерасејаност ума и безмолвије срца. А преподобни Максим, посредовањем Пресвете Богородице, још од младости доби такву благодат молитве, за своју нарочиту побожност према Њој и за своје подвиге. И тако, боравећи у манастиру са потребним потчињавањем и усрђем, он и ту вођаше онако исто строг живот као и при влахернском храму. Он у Лаври не имађаше чак ни келију, нити ишта друго што би означавало телесну угодност, већ коришћаше једино храну из трапезе, и то тек да одржи животне силе. Место у келији, он провоћаше ноћи у притвору црквеном у бдењу, чему се беше од младости научио.
Но као што Мојсија призва Синајска Гора, Илију - Кармил, а Јована Крститеља - пустиња, тако и преподобног Максима призва пустињски Атон, - тај украс и цвет гора, - да и на њему процвета праведник као крин, и да монахујућој братији, путем опита и необичних подвига духовног живота свог, произведе жељене плодове Светога Духа. У недељу светих Отаца по Вазнесењу Господњем њему се јави Богомати, са младенцем Господом у наручју, и рече му: "Хајде за мном, изабраниче мој, на сам врх Атона, да тамо, по жељи својој, примиш благодат Светога Духа".
Пошто два и три пута виде ово божанствено јављање, он остави велику лавру и, по истеку недеље, узиђе на врх Горе Атонске, у суботу Педесетнице, и тамо у друштву са осталом братијом проведе сву ноћ без сна. По завршетку божанствене литургије братија се спустише са Горе, а божанствени Максим остаде на њој и проведе у молитвеном подвигу три дана и три ноћи. Само Бог зна каква је искушења за то време поднео он од Сатане и његове војске, који су се упињали да светитеља протерају оданде. Да би га застрашио, Сатана је ноћу изазивао громове и муње, те је изгледало да се сва гора Атон тресе: стене су пуцале и распадале се; а дању се чула дивља вика, као да мноштво наоружаних људи безочно јуришају са свих страна на врх Горе, да би оданде ринули преподобнога. Но пошто је све то било утварна појава демонских замки, свети Максим, пун духа вере и благодати, није обраћао пажњу на то, већ се стално молитвеним духом и мишљу узносио к Богу и Пречистој Матери Његовој, и молио Њихову заштиту и помоћ. И он би услишен. Њему се јави, окружена мноштвом Небеских Сила и обасјана небеском славом, Царица целокупне твари, држећи у наручју Сина Свог - младенца Господа. Поражен виђењем и појавом божанске светлости, блажени Максим се ипак не даде одједном занети осећањем поверења, јер је знао да и Сатана узима на себе изглед анђела светла. Зато он најпре прибеже молитви; па онда, уверивши се да то није демонска обмана већ истинско јављење Богоматере, он се у неисказаној радости поклони Њој и Господу, и ускликну: "Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом!" - и остало слично томе. Када га Господ благослови, Свесвета рече: "Прими, изабраниче мој, власт над демонима, и настани се у подгорју, јер је то воља Сина мог, да ти, узвисивши се у подвизима, будеш и другима путовођа на путу спасења". После тога би му дат и хлеб небески ради поткрепљења ослабелих сила његових. И чим он прими дату му храну, чу се анђелско појање, окружи га божанска светлост, и Богомати се на његове очи узнесе на небо.
Ово виђење, божанска светлост и миомир који се разли над врхом Горе, испунише срце преподобнога таким миљем и усхићењем, да он још три дана и три ноћи остаде тамо у молитвеном подвигу и славословљењу Бога. Затим се спусти с врха и, сагласно жељи Пресвете Богородице, дође у Њен храм, и ту проведе неколико дана у бдењу и молитви. Онда се опет пoпe на врх Горе и пољуби оно место на коме му се у неисказаној слави јави Богомати. Како тада тако и касније он се, при помисли на ово виђење, испуњаваше осећањем неизразиве радости и весеља, и сваки пут се око њега разливаше рајски миомир и божанска светлост.
Спустивши се са Горе, свети Максим се, без обзира на тако дивне пројаве духовног света, ипак упути на место звано Кармил где се, при цркви светог пророка Илије, усамљенички спасавао старац, и откри му о својим виђењима. Старац, колико строг у подвижништву толико и неповерљив према пројавама духовног света, саслушавши исповест његову, уверено примети, a касније и другима говораше, да је Максим обманут привидима демонским. Због тога стадоше од тог времена називати преподобног Максима прелашћеним, бојећи се сваког додира са њим и везе у погледу монашког живота. А преподобни Максим, уместо да буде озлојеђен због таког ниподаштавања и неповерења, напротив радоваше се, и приписивану му заблуду окрену у своју корист: под видом прелести и гордости он скриваше своје дивне подвиге, презрењем од свију угушиваше у себи зло осећање уображености и дубоко укорењиваше у своме уму и срцу смиреноумље, - тај божанствени дар Светога Духа, који сачињава основу и красоту подвижништва. И да би међу светогорцима што јаче утврдио општу клевету односно свог јуродства, он изабра себи чудноват начин живота: не обитаваше на једном месту него, као јуродив или луд, прелажаше са места на место; где би се задржао извесно време, тамо је од грања правио малу колибу, тек колико да смести многонапаћено тело своје; затим ју је спаљивао, одлазио на друго место, и правио нову колибу. Због тога је и назват капсокалива, тојест паликолиба. Сиромаштву његовом може се дивити, а не говорити о њему: он није имао чак ни оно што је неопходно, живео је као невештаствен и бестелесан, и сав живот свој провео по пустим и неприступачним местима. Међутим нико није знао његову божанску благодат, тајне радости и наде срца његовог, те плодове свагдашње молитве његове, сакривеног пошћења његовог, неподражљивих за обичног човека подвига и лишавања његових, скитачког трпљења његовог зими и лети, и сталне усамљености. Ретко је када он, задовољавајући битне потребе природе, долазио коме било од братије, јео предложени му хлеб и пио чашицу вина, као чашу љубави и гостопримства. Због таквог сиромаштва његовог један светогорац је справом, говорећи о њему, применио на њега еванђелске речи: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице, па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26). Тако и Максим, као птичица или, боље рећи, као бестелесан верао се по планинским кршевима светогорских пустиња и, по речима божанственог Павла, распињао тело своје са страстима и жељама (Гал. 5, 24).
И поред таког анђелског начина живота, и поред таквих поражавајућих подвига и трудова, свети Максим ипак беше дуго ниподаштаван од свију. Чак и они који се дивљаху његовот живљењу, знајући његова необична лишавања и тегобе, гледаху на њега са предубеђењем, иако он, слично древним великим оцима Антонију и Павлу Тивејском, Петру и Атанасију Атоиском, беше достигао висину и савршенство созерцатељног живота, и сијаше благодаћу Светога Духа, и удостојаваше се откривења тајана и божанских виђења. Али такав однос према блаженом Максиму не остаде заувек: мало по мало долазећи у додир и водећи разговор са великим старцима Свете Горе, они га најзад потпуно схватише и, уместо пређашњег предубеђења, стадоше гледати на њега са страхопоштовањем и, дивећи се благодати Божјој која је дејствовала у устима његовим, назваше га светилом свога доба.
У то време допутова у Свету Гору преподобни Григорије Синаит[9] и настани се у Скиту Магули. Он беше веома пожељан за све оце светогорске, нарочито за оне што живљаху у безмолвију, јер је он, провевши сав живот у безмолвију, усамљеничком молитвеном тиховању, и стално упражњавајући умну молитву, врло добро познавао замке и тајне нападаје демона, што сачињава нарочиту вредност и скупоцени дар истински подвижничког живота. Зато безмолвници стадоше се од њега учити тајни умне молитве, изучавајући из његових разговора и расуђивања признаке дејстава благодати и прикривених лукавстава и тананих замки демонске обмане. Неки од њих обавестише га о преподобном Максиму, причајући му о његовим необичним подвизима јуродства и признацима очигледне заблуде. Све што год је божанствени Григорије чуо о светом Максиму изненађивало га је, те он зажеле да неизоставно види тог подвижника и да разговара с њим. Зато и посла неке од својих ученика да позову светог Максима к њему на виђење и разговор. Дуго ови посланици не могоше пронаћи преподобног Максима, пошто беше зимско доба када се преподобни или скривао по пештерима или скитачки проводио дане и ноћи по пустим шумама. Најзад, после два дана, уморни од напорног путовања и зимских непогода, они дођоше у келију светог Маманта да се одморе. И гле, ту се појави божанствени Максим, поздрави свакога засебно и, између осталога, објасни посланицима преподобног Григорија куда он жели ићи са Свете Горе, с каквом намером и циљем. Но када му посланици рекоше да га њихов старац Григорије зове к себи ради виђења, он устаде и, пошавши са њима, он запева: Подигох очи своје ка горама, одакле ће ми доћи помоћ, - и остало (Пс. 120). Када се приближише келији преподобног Григорија, блажени Максим рече својим сапутницима: "Старац се сада, после молитвених подвига и трудова, одмара, - одморимо се и ми". И при овим речима он их остави, па се изгуби у пусту шуму, заплака и запева: Управи, Господе, стопе моје пред Тобом, да не овлада мноме никакво безакоње, - и остало (Пс. 118, 133).
Најзад се преподобни Григорије и божанствени Максим састадоше. Но да присуство других не би нарушило њихов мир и искреност, преподобни Григорије нареди да се сви удаље, и остаде само са преподобним Максимом. Када остадоше сами, божанствени Григорије, између осталог, упита светог Максима да ли се бави умном молитвом. Опрости ми, одговори овај с осмехом, ја сам човек прелашћен. - Остави сада то, узврати Григорије, него ради Господа, ради моје сопствене поуке, кажи ми о делима својим; ја тражим не празнословље већ славу Божју. - Тада му божанствени Максим, уверен именом Божјим, стаде причати о своме животу, о божанским виђењима и о демонским искушењима. Ја сам имао, говораше он, велику веру ка Госпођи мојој Богоматери, плакао сам пред Њом у својим молитвама, измољавајући благодат умне молитве. И једном када по обичају уђох у Њен храм, ја Је са сузама мољах о томе. Пришавши ради тога к божанственом лику Њеном да га целивам, ја одједном осетих топлину која, загревајући срце, привођаше у покрет сва чувства и узбуђиваше их слатким умиљењем. Од тога времена ум мој и срце стално су заузети слатким сећањем на Исуса мог и Богоматер, и молитва срдачна остаје стално моје занимање. Но, прости ми.
Реци ми, настави божанствени Григорије, да ли си ти при сталном деловању Молитве Исусове у срцу твом примећивао у себи какву било божанску промену, или усхићење, или какав било други плод молитве и благодати Светога Духа? - Да би се дух молитве осетније и обилније пројавио у мени, одговори божанствени Максим, ја се повукох у пустињу, и стално сам тражио беамолвије: тада тај плод молитве ја стварно примећивах у чежњи за Божанским и усхићењу ума ка Господу. - Да, то је сасвим тако, примети на то Синаит. А божанствени Максим, оборивши очи, осмехну се и рече: Дај ми да што поједем и не буди радознао односно заблуде. - О, када бих ја дошао до такве заблуде! ускликну свети Григорије. Него молим те, кажи ми отворено: у време молитве, када се мисао твоја узноси к Богу, шта созерцава душа? Може ли тада деловати срдачна молитва? - Никако, одговори он; када благодат Светога Духа, у време моје молитве, овлада умом, тада молитва не дејствује; јер немајући своју властиту силу, ум у тим тренуцима остаје под утицајем Светога Духа, и Дух већ дејствује, уводећи га и изводећи у божанствена виђења, обасјавајући га неизразивом светлошћу и, по мери човекове достојности, достављајући му Своју утеху. У таквом су стању бивали свети пророци и апостоли, и узлазили до таквог степена у созерцању откривења, да су људима изгледали махнити или као пијани. Као што се свети Исаија удостојио видети Господа на престолу високом и издигнутом, окруженог Серафимима (Ис. 6, 1.2), или као што је Првомученик Стефан видео небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стане Богу (Д. А. 7, 56), исто тако се и сада слуге Христове удостојавају разних виђења, ма да неки и не верују томе, сматрајући то немогућим, па стога и мисле да је то заблуда а не истина. И врло је чудновато што бедни људи не признају благодат Светога Духа, иако је она још преко Јоиља обећана: Излићу, рекао је Бог преко њега, од Духа Светога на свако тело, и прорећи ће (Д. А. 2, 17). Ову божанствену благодат и сада Христос дарује сваком верујућем и, као што је сам обећао, она се неће исцрпсти до свршетка века. При дејствовању ове благодати, душа се уздиже изнад свега чувственог и погружава у тајанства созерцања, те се уму, као што каже божанствени Павле, јасно открива оно што он дотле ни замислити није могао. Да би се схватило како ум созерцава "оно што око не виде" (1 Кор. 2, 9), и што он сам собом није могао постићи, послужићемо се поређењем: восак, ма како га растирао рукама, неће се растопити без суделовања огња; а стави га на огањ, он се најпре растопи, затим га обузима пламен и, сливајући се с њим, пуцкара, обухвата се светлошћу и сам претвара у светлост, те му је немогуће остати у свом сопственом виду него се, напротив, разлива у пламену као вода. Тако бива и са нашом душом: без суделовања благодати она се препушта сили свог властитог расуђивања; но када је обузме божанствени огањ, или благодат Светога Духа, она остаје већ под утицајем и дејством Његове светлости, постаје сама светлошћу, те тако, распаливши се божанственим огњем она не може дејствовати својим сопственим силама, или мислити и расуђивати по својој вољи него дејствује и расуђује у сили и духу божанствене благодати.
На то свети Григорије примети: Но нису ли то само признаци заблуде, од којих треба разликовати још друге? - Признаци заблуде, одговори велики Максим, и признаци благодатних дејстава нису једно и исто. Зли дух заблуде не дејствује тако; он производи у души мешовита кретања: ум постаје мрачан, срце се окамењује; последица тога бива: бојазан и страх, високо мишљење о себи, потцењивање других, узнемиреност мисли рђавим осећањима према другима, што и у самим разговорима човековим обелодањује опасно стање маштањског ума и непријатељског срца. Такав човек, примећујући сам у себи дејства зла, смућује се; и ма да у њему не може бити истинског смирења и молитвене сузе, он се ипак, у надмености својој, хвали својим подвизима, тако да најзад долази до лудила, и потпуно пропада. Нека нас од такве несреће избави Господ молитвама твојим! Међутим, продужи свети Максим, признаци су благодати следећи: Дух Свети, осењујући ум, потпуно чува њега и сва чувства од развејаности и расејаности, па затим, приводећи на ум човеку смртни час, грехе његове и вечну казну због њих, нехотице погружава човека у смирено мишљење о себи, разнежује га и доводи до суза и плача. И уколико више таквим начином делује на човека благодат, утолико га савршеније смирава, и у таком смирењу теши га уједно безмерним човекољубљем Господа који пострада за њега. Са тог разлога ум, погружавајући се у тајанства созерцања и божанствених виђења, све то приписује не својим сопственим силама и подвизима, него свемоћи и сили Божјој, и срце у тишини производи плодове Светога Духа: радост, мир, дуготрпељивост, доброту, милосрђе и - бранич свих ових плодова - божанствено смирење. Од тога душа човекова осећа неизразиво весеље.
Изненађен казивањем светог Максима, божанствени Григорије га од тога времена називаше не другче него земни анђео. После овог разговора он убедљиво моли преподобног Максима да више не спаљује колибе своје. Настани се, говораше му он, на једном месту и седи, као што кажу мудри Иеак Сирин, да би, с једне стране, у себи утврдио у опитима подвижништва, a с друге - и другима доставио корист и поуку. Ти си већ остарео, а смрт често долази превремено; стога не скривај талант; он ти заправо није дат од Бога ради тебе, него ради тога да га предаш и другима. Напусти јуродство и обитавај на једном месту. Иначе, каква је корист ако се тобом буду само саблажњавали? Је ли добро ако ти, - уместо да предаш своје опите у строгом подвижништву, и на тај начин једне утврдиш у њима и подигнеш, a y мање јакима изазовеш свету ревност ка подражавању, - натераш и једне и друге да подозриво мисле о теби? Господ не даје благодат Светога Духа ради тога да је, слично лењом слузи, скривамо. Угледајући се на апостоле, ми треба да будемо светлост свету, и да се светлост нашег живота светли пред људима а не пред пустињским стенама. Тако дакле, нека властита светлост твоја засија пред овдашњим отшелницима, да виде дела твоја и прославе Оца нашега који је на небесима. Послушај ме и поступи тако. Ја ти ово као искрени пријатељ и брат саветујем; а ти знаш из Светог Писма да је брат, помаган од брата, као тврд град.
Када остали старци сазнадоше за ове савете божанственог Григорија. преподобном Максиму, и у њих се појави жеља да употребе све могуће разлоге и убеде светог Максима да се настани на једном месту. Због тога божанствени Максим, као истински смирен и послушан вољи стараца, изабра себи за стално обиталиште пештеру, у суседству знаменитог старца Кир Исаије, огради је лаком оградом од грања и прућа, по своме обичају. И од то доба он стварно проведе ту остатак свога живота, у обичној својој сиротињи, пењући се из силе у силу и напредујући у подвижништву из дана у дан, и тако најзад доспе до висине анђелског бестрашћа. Крај своје пештере он ископа себи гроб, на који је свакодневно одлазио за време јутрења, плакао, и плачним старачким гласом певао погребне песме које је сам био саставио. На тај начин живот је његов текао тихо. Разуме се, демони нису престајали да га узнемиравају својим жестоким нападима. Али он, пошто се беше уздигао изнад свих замки њихових, обарао их је. Људе што су долазили к њему он је исцељивао: свима и свакоме давао је телесна и духовна исцељења; убеђивао све да исправљају свој живот и строго испуњавају црквене прописе; и све то запечаћивао коначним саветом да се извесних празника, очистивши савест, причешћују Пречистим Тајнама Христовим на исцељење душе и тела. Од многобројних чудеса преподобног Максима ми ћемо споменути неколико, да покажемо какву силу и власт над демонима он доби од Господа, и каквим га даром предзнања и прозорљивости украси Господ. Претходно треба приметити, да је он понекад добијао од Бога насушни хлеб преко анђела.
Једном дођоше к преподобноме неки од лаврске братије, да би добили од њега духовну поуку. С њима беше дошао и један мирјанин. Чим угледа овога, преподобни строго викну на њега и отера га далеко, приговарајући: "To je проклети Акиндин![10] Међутим братија који беху дошли с тим мирјанином нису знали да је он у срцу свом гајио зла осећања и мисли према пустињском подвижништву. Пошто мирјанин би тако отеран, преподобни стаде објашњавати братији заблуде Акиндинове, називајући Акиндина јеретиком, слугом Антихриста и прималиштем демонских прљавштина. Тако је преподобни Максим био строг и према другим јеретицима и противницима Православља; он их је проклињао. Исто тако, другом једном приликом он отера од себе једног другог монаха, присталицу јереси месалијанске.
Једном атонском монаху ваљало је путовати послом у Цариград, и он реши да се укрца на солунску лађу која беше стигла у СветуГору. Када он дође к преподобном Максиму по благослов за овај далеки пут, преподобни му не допусти да путује том лађом, претсказујући да ће лађа потонути путем. Тако и би: по истеку три дана, у време силне буре валови разбише лађу, и она потону у мору са свима путницима.
К преподобноме дођоше неки мирјани и доведоше једног бесомучника, у коме беше демон ненаситивости, јер је овај болесник јео за петорицу, па се ипак није засићивао. Павши пред ноге преподобноме, мирјани га мољаху да исцели болника. Дирнут молбама њиховим, светитељ узе двопек и, дајући га страдалнику, рече: "У име Господа нашег Исуса Христа, једи не више од овог двопека, буди сит и миран", И од тога времена несрећник се не само исцели, хранећи се како му беше заповедио преподобни, иего се тако сакруши срцем, да се одрече света и постаде монах. И под руководством свога лекара, преподобног Максима, он достиже савршенство монашког живота.
У једно време блажени Максим претсказиваше својој ближој братији да ће к њему доћи грчки цареви, али не ради духовне поуке, већ да би дознали своју будућу судбу. Тако и би. He прође много времена, а к њему стварно дођоше грчки цареви: Јован Кантакузен и Јоваи Палеолог. Преподобни их много утеши својим старачким саветима, и откри им тајну судбу њиховог живота у будућности, препоручујући им великодушност и трпељивост при свима променама у животу. А отпуштајући их, он се обрати Кантакузену са речима: "оче игумане!" а Палеологу: "Држи, незадржљиви, и не варај се: царовање твоје биће дуго, али мучно и немирно. Уосталом, идите с миром!" Убрзо затим он посла Кантакузену у Цариград двопек, главицу црног и главицу белог лука, са поруком: "Ти ћеш бити монах, и ево твоја храна!" Тако се и зби. Када плану непријатељство и немири, Кантакузен, притешњен Палелогом, уклони се од њега, и најзад сконча дане своје као монах у Светој Гори. Када му се касније дешавало да се храни двопеком и обичном монашком храном, он се сећао пророчанства светога Максима и дивио се његовом предзнању. И Палеолог исто тако, сећајући се речи преподобнога, узбуђено се дивио његовој чудесној прозорљивости,
Једном приликом у Свету Гору допутова из Цариграда један учени чиновник, или такозвани граматик, и желећи да види преподобног, чија се слава беше раширила на све стране, дође к њему. Али пре но што овај изговори и једну реч, преподобни га нападе, провиђајући осећања и мисли срца његовог. "Јеси ли ти виђао, упита он граматика строго и гневно, подвиге и борбе светих и благодат која им се зато дарује од Бога? И ти се усућујеш хулити на љих, сматрајући да се светитељи нису подвизавали онако како то пише о њима у њиховим житијама, и да им тобож историчари чине милост додајући много чега није било. И у погледу чудеса која су они чинили ти се осмељујеш умовати, да је то измишљотина а не сушта истина! Отступи од таких сатанских мишљења, иначе ћеш раздражити Бога, и муња ће те поразити за твоју заблуду и неправилна мишљења. Напротив, знај да се из живота светих само део предаје опису, зато што нико није у стању да подробно опише њихове тајне подвиге који су само јединоме Богу познати. Ти дакле, ако себи желиш добра, смири се остави глупе речи твојих јелинских мудраца, и обрати се Богу свом силом душе своје. И тада не само нећеш одбацивати дивне подвиге светих, него ћеш се истински убедити да као што је благодат Божја на неизрецив начин дејствовала у свима њиховим мислима, потхватима и подвизима, тако су и сами подвизи светих изнад историјског описа". - Поражен прозорљивошћу преподобнога, граматик уздрхта, и не само се поправи он сам него је, уз помоћ Божју, дејствовао на срца и других слободних мислилаца.
Архијереј трајанопољски зажеле да види преподобног Максима и да разговара са њим. У пратњи свога ђакона он допутова у Свету Гору. Да би проверио гласове о прозорљивости преподобног Максима, архијереј се направи ђаконом, а свога ђакона обуче у своје архијерејске одежде. И када архијереј, обучен као ђакон, уђе претходно к њему молећи га да прими трајанопољског владику, преподобни му одговори: "He кушај моју убогост, свети владико, него ме благослови. Опрости ми", настави он, "ја видех како ви с ђаконом измењасте одело". Архијереј замоли опроштај од преподобног, и врати се од њега са великом коришћу по своју душу.
У то време ствари Српске Цркве налажаху се у таком стању, да су захтевале присуство васељенског владике у Србији. Стога, по царевој вољи, тадашњи свети патријарх Калист[11] и крену тамо са својим клиром. Путујући тамо, он посети и Свету Гору Атонску, као бивши монах атонски. Посећујући на Атону разне свете обитељи, он нађе за неопходно да поборави и у убогој колиби богатог врлинама и свима њима познатог светог Максима. Преподобни срете светог владику како треба, и узе од њега архијерејски благослов. Пошто поздрави светог патријарха како доликује, он присутнима рече ову шаљиву реч: "Овај старац изгуби своју старицу (тојест Цариград)". А испраћајући из своје колибе светог патријарха, он запева пут њега следеће погребне стихове: Блажени непорочниј, в пут ходјашчиј, - и рече присутнима да се патријарх неће вратити на свој престо, пошто ће његове посмртне остатке примити у своја недра Српска земља. Тако и би.
Једном посети светог Максима надзорник лаврске болнице светог Атанасија, по имену Григорије, са још једним братом иа Лавре. Беше то зими. Ушавши у колибу преподобнога, они видеше врућ хлеб, необичне чистоте, који је тако чудесно и силно мирисао, да сва колиба светитељева беше испуњена тим мирисом. Међутим, не нашавши у колиби чак ни трага од ватре и материјала којим се ложи ватра, - јер тек што беше пао први снег, - они се томе дивљаху и чуђаху. На тај начин убедивши се очигледно да је то неземни хлеб, они падоше пред ноге преподобноме и молише га да и њих удостоји небеске хране. Светитељ им с љубављу даде половину небеског хлеба, под условом да то никоме не казују док се он налази у овом кратковременом животу. Лаврски болничар Григорије и други брат Лавре, који се удостојише видети овакво чудо, по светитељевом пресељењу у живот неостарив причаху о овом чуду, призивајући Бога за сведока, и још казиваху да им је он онда дао и воде необично пријатне.
Многи казиваху такође да је свети Максим не једанпут претварао морску воду у слатку и подесну за пиће.
Напослетку, по истеку четрнаест година свог безмолвног живота у дубокој пустињи, преподобни остави своју строгу усамљеност и, за остатак дана својих, настани се близу лавре преподобног Атанасија, где и оконча свој подвижнички живот у дубокој старости, у деведесет петој години живота, 13 јануара 1320 године.
Како за живота, тако и после смрти, преподобни Максим је чинио и чини многа чудеса. Његов животописац, проигуман Ватопедске обитељи Теофан, набрајајући их и излажући их, каже: "Призивам Бога за сведока, да сам и ја сам био очевидац неколиких чудеса његових. Тако, на пример, једном га видех где прелете по ваздуху са једног места на друго; он ми пророчки претсказа да ћу најпре бити игуман, а потом митрополит охридски; чак ми откри и о мојим страдалачким подвизима за Цркву", - и све се то, примећује животописац, испуни. Па не само то, него му се преподобни Максим јављао после своје смрти, и исцелио га од смртне болести.
Молитвама преподобног Максима нека се и ми удостојимо добити од слављеног у Тројици Бога милост и спасење вечно амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АТАНАСИЈА

Овај свети мученик пострада за Христа штаповима пребијен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИРИНАРХА РОСТОВСКОГ

Сељачко дете, рођен у близини Ростова. У тридесетој години живота оставио кућу, ступио у манастир Борисогљебски. Затворивши се у келији, железним конопцем привезао себе за дрвену столицу. Спавао два до три сата у току ноћи и дана: тукао тело своје гвозденим штапом, непрестано обављајући молитву. Своје недремљиве молитвене подвиге понекад смењивао шијењем власених одећа, камилавки и прављењем одела за просјаке. Много пропатио од завидљиваца. За свој свети богоугодни живот удостојен од Бога дара прозорљивости. Предсказао разорење Москве од Пољака и њено ослобођење. Упокојио се 1616 године у својој 69 години, и сахрањен у Борисогљебском манастиру.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАХОМИЈА и ПАПИРИНА

Бачени у реку за веру у Христа, ови свети мученици скончаше.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕЛЕАЗАРА АНЗЕРСКОГ

Син трговца; рођен у граду Козељску; одмалена заволео књигу и веру; у раној младости замонашио се у Соловецком манастиру. Строго се подвизавао. Но жудан још строжијих подвига прешао на пусто Анзерско острво. Ту трпео крајњу оскудицу. Прочуо се као велики подвижник. Цар Михаил Фјодорович позвао га у Москву; предсказао цару да ће добити сина. Цар га за то богато обдари, и преподобни подиже на острву Анзеру храм и манастир. Устројивши манастир, преподобни написа за братију строг општежићни устав. Упокоји се преподобни отац наш Елеазар у дубокој старости, 13 јануара 1656 године. Године пак 1757, када се зидао храм над његовим гробом, бише пронађене његове свете мошти читаве и нетљене.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ликиније био је спочетка сауправитељ источном цару Максимијану Галерију са титулом: Август. После Галеријеве смрти он уклони своje супарнике, и 312. год. постаде цар Истока; у то време Константин Велики постаде цар Запада. Но док je Констаитин Велики штитио хришћане, Ликиније je угњетавао своје хршићанске поданике. Касније плану рат између Ликинија и Константина; Ликиније би разбијен, лишен власти и најзад 324. год. погубљен.
2. Нисибија - велики и многољулни град у покрајини Мигдонији, у Месопотамији.
3. Равноапостолни цар Константин Велики скончао 337. год.
4. Сапор познат под именом Велики, персијски цар; царовао од 310. до 381. год.; био суров гонитељ хришћана.
5. Капсокалива је грчка реч и значи паликолиба. Светом Максиму je обиталиште била колиба од грања. Једну за другом колибу он је подизао и палио, због чега је и назват Капсокалива, тј. Паликолиба.
6. Лампсаки се налази на малоазијској обали Хелеспонта.
7. Андроник II Палеолог владао Византијом од 1282-1328. год.
8. Логотет - чувар печата, секретар при цариградоком двору и патријapxy; велики логотет - први министар, канцелар.
9. Св. Григорије Синаит је почетком 14. вака дошао са Синаја на Балкан, где је многе подвижнике учио духовном животу и особито умносрдачној Исусовој молитви (исихазму). Слави се 6. априла.
10. Григорије Акиндин, противник исихазма и православног учења Св. Григорија Паламе о несазданим божанским енергијама, а присталица латинске јереси Варламове. Осуђен је 1351. г.
11. Цариградски патријарх од 1350-1364, мирио Српску и Цариградску Патријаршију и упокојио се у Србији. Празнује му се спомен 20. јуна.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Света мученица Татијана. Римљанка, од великоименитих родитеља. Хришћанка и ђакониса при цркви. По смрти цара Хелиогабала цароваше у Риму цар Александар, чија мајка Мамеја беше хришћанка. Сам цар беше колебљив и неодлучан у вери, због чега држаше у свом двору кип Христов и Аполонов, и Аврамов и Орфејев. Доглавници његови гоњаху хришћане и без наредбе цареве. Када изведоше Татијану девицу на мучење, она се мољаше Богу за своје мучитеље. И гле, њима се очи отворише, и они видеше четири ангела около мученице. Видећи то, осам њих повероваше у Христа, због чега бише и они мучени и убијени. Свету Татијану продужише мучити: шибаху је, одсецаху јој месо, стругаху је железом, и тако сву изнакарађену и искрвављену бацаху је увече у тамницу да би је сутрадан опет ударали на нове муке. Но Бог пошиљаше ангеле Своје у тамницу, те је храбраху и ране јој исцељиваху, тако да се Татијана свако јутро јављаше пред мучитељима потпуно здрава. Бацише је пред лава, но лав се умиљаваше око ње и не нашкоди јој ништа. Остригоше јој косу мислећи, по свом незнабожачком уму, да јој је у коси скривена нека враџбина, нека сила волшебна. Најзад, изведоше је, заједно са оцем њеним, и посекоше обоје мачем. Тако сконча свој земни живот око 225. године и би увенчана бесмртним венцем славе ова јуначна девица, која имаше слабо женско тело но дух мушки и војводски.

2. Свети мученик Петар Авесаламит. Родом из Елевтеропоља у Палестини. У младим годинама пострадао за веру Христову у време цара Максимина, 311. године. После многих мука буде на смрт осуђен. Саслушавши смртну пресуду, он радосно узвикне: "То је једина жеља моја, да умрем за Бога мојега!" Буде на крст распет, као и сам Господ, и на крсту издахне.

3. Млекопитателница. Тако се зове икона Пресвете Богородице, коју је донео Свети Сава Српски из манастира Светог Саве Освећеног код Јерусалима, и положио је у своју Посницу на Кареји у Светој Гори. И тако се испунило пророчанство Светог Саве Освећеног, изречено на осамстото година пре тога, да ће доћи неки свештеник српски Сава и да му се има предати та икона и жезал његов. Кад је Сава Српски посетио манастир Светог Саве Освећеног, монаси се сете пророчанства оснивача своје обитељи и предаду Сави Српском икону и жезал. Та икона постављена је с десне стране царских двери у Посници, а жезал у једној келији, званој "Патерица", на Кареји.

4. Преподобна Мати Теодора. Славна монахиња и наставница монахиња из Александрије. "Као што је дрвећу потребна зима и снег, да би доносило рода, тако су муке и напасти потребне животу нашем", говорила је ова света жена. Упокојила се мирно почетком V века.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ВИТАЛИЈА

Подвизима сав устремљен к Богу, скончао у миру[1].

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТАТЈАНЕ

Света мученица Татјана роди се у Риму од високородних родитеља. Отац јој бејаше три пута проконзул. Беше то побожан и богобојажљив хришћанин, који потајно држаше свету веру. Он и кћер своју, ову свету Татјану, васпита у побожности и страху Божјем, и научи је Светом Писму. Када Татјана одрасте, не хте се удавати, и провођаше живот свој у целомудрености, јер се уневести Христу, рањена љубављу Његовом. И Христу служаше дан и ноћ, постом и молитвама умртвљујући тело своје и подвлашћујући га духу. Због свог врлинског живота она се удостоји служења у цркви, јер би постављена за ђаконису, и служаше Богу анђелски у телу. Затим Христос Бог мученичким венцем увенча невесту своју. Она пострада овако:
Пошто нечестиви цар римски Антонин Хелиогабал[2] би убијен од својих Римљана, и тело његово с поругом вукоше по граду и бацише у реку Тибар, на престо ступи шеснаестогодишњи Александар[3]. Мајка његова Мамеја беше хришћанка. Од ње се он научи поштовати Христа, али беше колебљив у вери: јер и идоле не одбациваше, него им се клањаше као старим боговима римским, и држаше у свом двору кип Христов и Аполонов[4] и Аврамов и Орфејев[5], и других идола. Сам Александар, рођен од мајке хришћанке, не гоњаше хришћане, али његови намесници, проконзули и доглавници страшно гоњаху хришћане. Пошто Александар беше малолетан, управљање царством би поверено неколицини сенатора, међу којима најглавнији беше Улпијан, човек сурове нарави и велики непријатељ хришћана. Управљајући у име цара, ови намесници разаслаше на све стране наредбе, да се галилејци (тако они називаху хришћане) мучењем и смрћу приморавају на поклоњење римским боговима. А за убице хришћана бише одређени најсвирепије слуге ђаволске: Виталије, Вас, Кај. Они као воду немилосрдно проливаху крв хришћанску у Риму и у свима крајевима царства римског.
У то време неверници ухватише и свету деву Татјану, ђаконису римске цркве, и одведоше је у Аполонов храм да му се поклони. Она се помоли Христу Богу, и одмах би земљотрес, од кога паде идол и разби се у комаде, а паде и један део храма те поби многе незнабошце и жречеве који беху у храму. А ђаво који борављаше у идолу, громко повика и с кукњавом побеже одатле. Сви чуше његово запомагање, и видеше тамну прилику где јури ваздухом. Тада незнабошци изведоше Татјану на суд и мучење. И најпре је немилосрдно тукоше по лицу; онда јој кукицама очи извадише. Од дугог мучења малаксаше сами мучитељи. Јер света Татјана за оне што је удараху беше тврда као наковањ, тако да они осећаху веће болове него она. Усто и Анђели невидљиво стајаху крај светитељке, и удараху по лицу и мучаху оне који њу удараху и мучаху. Стога се они вапајно обратише безаконом судији, молећи га да нареди да престану мучити невину девицу, и тврђаху да они, сами подносе веће муке него она. А она се у мукама мољаше Богу за своје мучитеље да их приведе истини. И би услишена. Јер мучитеље обасја небеска светлост, и отворише им се духовне очи, и они видеше четири Анђела около свете мученице. Усто чуше и глас с неба упућен светој мученици. И падоше пред њом на земљу, говорећи: Опрости, служитељко истинитог Бога, опрости што ти учинисмо не по својој вољи. - И повероваше у Христа, а беше их осам и крстише се у својој сопственој крви, јер због вере у Христа бише свирепо мучени, и мачем посечени.
Другога дана неправедни судија опет изведе на мучење свету деву Татјану. Она претстаде читава и здрава телом, светла лица и весела погледа. Пошто је судија не могаде наговорити да принесе жртву идолима, нареди да је свуку и да јој бријачима режу тело. А тело њено девичанско беше бело као снег. И кад га резаху бријачима, из рана тецијаше млеко уместо крви, и диван мирис излажаше као из мирисавог сасуда. A светитељка, подижући очи своје ка Христу женику свом, мољаше се у мукама. Онда је повалише на земљу, распрострше је крстолико, и тако је дуго тукоше гвозденим штапом да су многе слуге малаксавале и мењале се. Јер Анђели, Божји као и првипут, стајаху невидљиво около свете мученице, и бијаху оне који њу бијаху, и слуге тврђаху да их неко невидљиво бије гвозденим штаповима. И девет слугу умре, поражени руком Анђела, a ocтали попадаше полумртви. А света мученица исмеваше судију и мучитеље, и ругаше се боговима њиховим. Пошто дан наже к вечеру, бацише је у тамницу, где се она сву ноћ мољаше и певаше, а светлост је небеска обасјаваше, и Анђели Божји певаху с њом.
Сутрадан је опет изведоше на суд. И она се појави опет здрава телом и лепша у лицу него пре, тако да се сви удивише. И говораху јој ласкаве речи, еда би је придобили, и она принела жртву великој богињи њиховој Дијани[6]. А света дева се направи као да пристаје, и они је свечано одведоше у храм Дијанин. Демон пак који борављаше у Дијанином кипу, кад осети да Татјана долази, громко повика: Тешко мени, тешко мени! куда ћу побећи од Духа твог, Боже небески? јер ме гони огањ из четири храмовска угла. - А када се светитељка приближи храму, прекрсти се, и подигавши очи к небу, помоли се Богу, и и тог часа настаде силна грмљавина и севање муња, и паде огањ с неба, и сагоре у пепео и храм и кип заједно са жречевима и жртвама, и од народа многи изгибоше од муња и громова. Због тога уведоше мученицу у судницу, обесише је, и жељезним гребенима стругоше. Тада јој и свете дојке остругаше и бацише. Затим је опет у тамницу вргоше. И опет јој са светлошћу небеском дођоше Анђели Божји, и од рана је исцелише, и здраву је начинише, и за јуначко страдање прославише.
Сутрадан бацише мученицу пред страшног лава у позорницу, али се лав умиљаваше око ње, и ноге јој лизаше, и не нашкоди јој ништа. А кад лава вођаху из позоришта на његово место, он се изненада баци на угледног достојанственика Евменија, и растрже га.
И опет обесише свету Татјану, и опет је жестоко гребенима стругаше, но и мучитељи њени, опет од Анђела невидљиво поражавани, падаху мртви. Затим је бацише у огањ, али јој ни огањ не нашкоди, јер укроћаваше своју пламену силу почитујући слушкињу Христову.
Сва та дивна чудеса нечестиви приписиваху не Христовој сили него враџбинама. Остригоше јој и косу, јер говораху да јој je y коси скривена нека волшебна сила, која је чува те јој ништа не може да нашкоди. Пошто је остригоше, затворише je y Зевсовом храму, јер мишљаху да већ неће бити у стању да учини неко зло њиховом богу, пошто јој са косом узеше враџбинску силу. И проведе света мученица у том затврру два дана. За то време је обасјаваше уобичајена светлост с неба, и Анђели је тешаху. A трећег дана дођоше жреци с наредбом, желећи да принесу жртву богу Зевсу[7]. Када отворише храм, видеше бога свог обореног на земљу и у парампарче разбијеног, а светитељку - веселу у Христу Богу свом. Тада је опет изведоше на суд. И не знајући шта да чини с њом судија донесе одлуку да је мачем посеку. И посекоше мачем њену свету главу[8]. Заједно са њом посекоше и њеног оца, јер се сазнаде да је хришћанин. Најпре га лишише положаја, па му одузеше имање, и онда га осудише на смрт. И он умре за Христа, посечен са својом светом ћерком око 226 године, и бише увенчани мученичким венцима од Христа Бога, коме слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕТРА АВЕСАЛАМИТА

Петар, звани Авесаламит, би за време гоњења ухваћен у граду Авлону[9]. Беше родом из Елевтеропоља, у Палестини. Кад га изведоше пред кнеза Севера на суд, упита га кнез: Како се зовеш? Петар одговори: По оцу зовем се Авесаламит, a пo духовном имену које добих по крштењу - Петар. Упита га кнез: Каквог си звања? Петар одговори: Веће и боље звање не могу имати од овог: хришћанин сам. Кнез га упита: Имаш ли родитеље? Петар одговори: Немам. Кнез рече: Лажеш, ја сам чуо да имаш родитеље. Петар одговори: У Еванђељу ми је наређено да се одречем свега када идем да исповедам име Господње. Кнез га упита: Знаш ли царску наредбу? Петар одговори: Ја знам наредбу Бога мог, који је истинити и вечни цар. Кнез рече: Премилостиви Цареви наредише да сви хришћани: или принесу жртве боговима, или да разним казнама буду погубљени. Петар одговори: А истинити вечни цар наређује: Ако ко принесе жртву демонима, а не Богу живом, погинуће занавек. Ти расуди по правди: треба ли заповест Небеског Цара нарушити? Кнез рече: Послушај ме, принеси жртву боговима, и испуни заповест царева наших. Петap одговори: Ја нећу да принесем жртву рукотвореним боговима, дрвеним и каменим, којима сте ви слични. Кнез рече: Ти нас вређаш. А не знаш ли, да имам власт убити те? Петар одговори: Ја те не вређам, него говорим оно што је написано у закону Господњем: Идоли су њихови сребро и злато, дело руку човечјих. Имају уста, очи, нос, уши, руке и ноге, а нити говоре, нити миришу, нити чују, нити хватају, нити ходе, нити виде (Пс. 113, 12.13). И каже Господ у Светом Писму: Таки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 14). Када ово изрече Господ Духом Светим кроз уста пророка, како ми ти онда кажеш да те вређам што ти рекох да си сличан немом и глувом камењу и дрвећу, у којима обожавате демоне? Па још и мене саветујеш да се угледам на тебе. Кнез рече: Послушај ме, смилуј се на себе сама, и принеси жртву боговима. Петар одговори: Ја ћу се заиста смиловати на себе, ако не принесем жртву боговима вашим, и не отступим од истине. Али пошто си неверник, ти зато не верујеш ни мени ни закону Божјем, да ће погинути сваки ко принесе жртву боговима. Хајде, што оклеваш? Чини што ти је наређено. Кнез рече: Још очекујем да се размислиш, и принесеш жртву боговима, и тако се спасеш мучења. Петар одговори: Узалуд чекаш! Та хајде, чини што има да чиниш и тако обави посао оца твог - ђавола. Јер ја нећу учинити по вашој вољи, нити ће ми Господ мој Исус Христос, коме усрдно служим, допустити да то урадим.
Онда кнез нареди да га обесе. А кад је висио, рече му кнез: Шта велиш, Петре, хоћеш ли принети жртву боговима или не? Петар одговори: Дај оне железне гребене, и нареди да ме стружу. Ја ти већ не једном рекох да нећу принети жртву демонима. Само Богу мом служим, за чије име страдам. - И нареди кнез Север да га љуто муче. Мучен, славни мученик Божји не јаукну, већ само певаше говорећи: За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога (Пс. 26, 4). И још говораше: Чашу спасења узећу, и име Господње призваћу (Пс. 115, 4). Док он то говораше, кнез се још више разјари, и нареди да приступе други мучитељи. А народ, који наоколо стајаше, видећи силну крв што истече од мученика, сажаљеваше га, и говораше му: Смилуј се на себе, човече, и принеси жртву боговима, да се спасеш ових страшних мука. А свети Петар одговараше: Ништа су ове муке, нити ми задају икакав бол. Одрекнем ли се пак Бога мог, онда би тек заиста допао најтежих мука, које су безконачне. Кнез одврати: Шта говориш, Петре? Боље принеси жртву боговима, да се не би после покајао кад буде касно. Петар одговори: Нити ћу се покајати, нити ћу жртву принети. Кнез на то рече: Ја ћу те предати на смрт. Петар одговори: To и јесте једина жеља моја - да умрем за Бога мог!
Тада кнез изрече смртну пресуду, говорећи: Наређујем да се на крст разапне Петар што је ради закона Бога погазио заповест непобедивих царева. - И тако се добри војник Христов, завршивши подвиг свој распет на крст, удостоји да буде причасник страдања Господњих. Пострада сведок Христов Петар Авесаламит у граду Авлону, за време римског цара Максимијана, док над свима царује Господ наш Исус Христос, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛИЈЕ ЧУДОТВОРЦА

Због светог живљења удостојен благодати чудотворства.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МЕРТИЈА

Овај свети беше војник. За време цара Диоклецијана би 298 године оптужен да је хришћанин. Кад га изведоше пред цара, цар га примораваше да принесе жртву идолима. Али пошто он не хте да то учини, одузеше му појас који беше знак војничког звања. Затим му кожу одраше, и секиром тело секоше. А свети са таквим јунаштвом поднесе ове љуте муке, да се ни уздах не оте нз уста његових. Мучитељ се зачуди и запрепасти, јер је драње коже трајало дуго. И пошто на телу мучениковом не остаде ни најмањи делић без ране, нареди мучитељ да га баце у тамницу. Осам дана проведе у тамници, и из рана му истече силна крв. Исцрпљен патњама, јунак Христов чесну душу своју предаде у руке Божје, и тако доби бесмртни венац мучеништва.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИНИЈАНА БЈЕЛОЈЕЗЕРСКОГ

У дванаестој години побегао од куће у манастир к преподобном Кирилу Бјелојезерском, који га једва примио. Подвизавао се строго и одлучно. Био игуман. Упокојио се 1483 године у 86 години живота. Тридесет година касније свето тело његово обретено потпуно цело. У храму његовог имена почивају свете мошти његове.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ОСМОРИЦЕ ИЗ НИКЕЈЕ

Ови свети мученици пострадаше за Христа посечени мачем.

СПОМЕН ПРЕП0Д0БНОГ БЛАЖЕНОГ ГАЛАКТИОНА

Ученик преподобног оца Мартинијана Бјелојезерског; живео у келији овога светитеља, и са благословом његовим узео на себе јуродство Христа ради. Упокојио се 1506 године. Свете мошти његове почивају поред моштију учитеља му светог Мартинијана.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕВТАСИЈЕ

Овој светој мученици глава одсечена због исповедања вере у Христа.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Изгледа да је ово онај преподобни Виталије (из манастира аве серида), о чијим се подвизима говори у житију Св. Јована Милостивог. 12. новембра.
2. Царовао од 218-222. год.; био крајње развратан човек.
3. Александар Север царовао од 222-235. године.
4. Аполон - грчкоримски бог сунца и просвете, напретка и среће; чувар закона и претсказивач будућности.
5. Орфеј - певач јунак грчке митологије; утицај његовог појања је био тако силан, да су од њега играла дрвета, камење и припитомљавале се дивље звери.
6. Дијана или Артамида - богиња месеца и лова.
7. Зевс или Јупитер - грчкоримски бог, сматран господарем неба и земље, оцем свих богова и људи.
8. Св. Татјана пострадала 226. год.
9. Град у Албанији са многољудним пристаништем.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Преподобни Теодосије Велики. Први установитељ и устројитељ општежића монашког. Рођен у области Кападокије, у селу Могариаси, од благочестивих родитеља. Као младић посетио Симеона Столпника, који га благослови, и прорече му велику славу духовну. С кадионицом, у коју стави хладно угљевље и тамјан, тражаше Теодосије место где би се настанио и основао манастир, и заустави се онде где се угљевље разгори само од себе. Ту се настани и отпоче подвизавати. Ускоро се сабра око њега много монаха разних језика. Зато он сагради по једну цркву за сваки језик, те се тако истовремено служило и појала слава Божја на грчком, јерменском, грузијском итд. Но у дан причешћа сва братија сабирала се у велику цркву у којој се служило на грчком језику. Трпеза је била заједничка за све, заједничка и сва имовина, заједнички труд, заједничко трпљење а неретко и - гладовање. Теодосије беше узвишени пример живота свима монасима, пример у труду, молитви, посту, бдењу и у свима хришћанским добродетељима. И Бог га обдари даром чудотворства, те могаше болне целити, на даљину се јављати и помагати, зверове укроћавати, будућност прозирати, хлеб и пшеницу умножавати. Беше му молитва на уснама дању и ноћу. Упокоји се мирно у Господу када му беше сто пет година од рођења (529. године).

2. Блажени Михаил. Блажени Михаил, Христа ради јуродиви. Рус, од рода кнежевског. Прављаше се сулуд да би тако скрио од света врлину своју, и да га људи не би хвалили. Тако припреми себи похвалу пред Богом. Сконча 1453. године у манастиру Клопском, близу Новгорода где му и мошти почивају.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА ВЕЛИКОГ установитеља монашког општежића

Преподобни Теодосије рођен је у области Кападокији[1], у селу Магариси, од благочестивих родитеља: оца Проересија и мајке Евлогије. Би васпитан у доброти, и изучи школе. А када постаде пунолетан и добро изучи Свето Писмо, одредише га да у цркви чита људима из Светих књига, јер беше слаткогласан и искусан читач као нико. Читајући поучне речи слушаоцима, он се најпре сам поучавао. Јер слушајући како је некада Господ наредио Авраму да иде из земље своје и од рода свог, и опет како у Еванђељу Господ саветује да човек ради вечнога живота остави оца и мајку и браћу, он пламтијаше срцем и гораше духом да све остави и пође за Христом путем уским и мучним. Размишљајући стално о томе, он се мољаше говорећи: Покажи ми, Господе, пут свој, и ићи ћу у истини твојој (Пс. 85, 11). Затим, ослањајући се на Бога, он крену у Јерусалим за време царовања Маркијанова[2], када се већ скупљаху свети оци на Четврти Васељенски Сабор у Халкидону[3] против Диоскора и Евтихија. Пролазећи пак кроз Антиохију[4] блажени Теодосије зажеле да види преподобног Симеона који се на стубу подвизавао[5], и да испроси од њега благослов и молитве. Стога пође к њему, и кад се приближи стубу, чу преподобног где му довикује: Добро дошао, човече Божји Теодосије! - Чувши где га по имену зове човек који гa никада видео није, нити га познавао, Теодосије се удиви, и павши на колена, поклони се прозорљивом оцу. Светитељ га позва к себи, и он се пoпe на стуб, и припаде к чесним ногама његовим. А овај загрли и целива богонадахнутог младића, и прорече му да ће бити пастир словесних оваца, и да ће многе отети од духовних вукова. И претсказа му и друге неке ствари и, пошто га благослови, отпусти га.
Окрепљен благословом преподобног, и имајући његове свете молитве као свог путовођу и хранитеља, Теодосије настави пут и стиже у свети град Јерусалим за патријарховања Јувеналијева[6]. И пошто обиђе тамо сва места и поклони се у Светињи над светињама, он размишљаше у себи шта да изабере: усамљенички живот, или да се у заједници са другима спасава? Увиђао је да је опасно да се усами и самоћује, а овамо се још није научио како да се бори са духовима зла. И у земаљским ратовима нико није тако глуп да, још необучен ратној вештини и неискусан, при првој борби улети у окршај; како би се ја, говораше у себи светитељ, још необучен ратовању, и неопасан вишњом силом, усудио да сам у усамљености ратујем са поглаварима и властима и управитељима таме овога света, са духовима зла испод неба. Ја треба најпре да се придружим светим подвижницима, и да се од искусних отаца научим како да се борим са невидљивим непријатељима. Затим, са временом, сабраће се плодови који се рађају од усамљености и безмолвија.
Пошто о свему томе мудро размисли, - јер у њему са другим врлинама беше и савршена разборитост која уме о свему добро да расуђује, - он се одмах даде на тражење наставника себи. У то време међу оцима који живљаху у околини Јерусалима, беше један изврстан старац, по имену Лонгин[7]. Он имађаше келију крај стуба, који се од старина називаше Давидов. Затворен ту, он трудољубљем скупљаше слатки мед врлина. К њему дође блажени Теодосије и поче се учити иночком труду. И приљубивши се уз старца, свом душом се учаше од њега свакој врлини, јер преподобни Лонгин беше велики речју и животом. А после доста времена, иако Теодосије није хтео, преведе га старац на место, звано Старо Седиште[8]. А ево због чега: жена нека благочестива и чесна удовица и Христова служитељка, Гликерија, подиже на том месту цркву Пречистој Господарици нашој Богородици, и многим усрдним молбама досађиваше преподобном Лонгину да допусти Теодосију да живи крај новоподигнуте цркве. Но ученик не жељаше да се одваја од свога оца. Али, послушан, пресели се тамо по наређењу оца. Живећи тамо, свуда се пронесе глас о његовој врлини. Јер врлина обелодањује онога који је стекне, као што упаљена свећа показује онога који је носи ноћу. И почеше к њему долазити и сабирати се око њега они што жељаху да се на његов живот угледају.
Блажени проживе тамо неко време, али му додија узнемиравање, јер не подношаше људске почасти и вреву. И отиде одатле у гopy, где беше пећина, у којој су се, како причају стари, одморили и три ноћи преноћили она три мудраца што су с даровима дошли Христу у Витлејем, при повратку у своју земљу. У ту дакле пећину пресели се из Старог Седишта преподобни Теодосије. А ово пресељење његово би по промислу Божјем, да би се на том месту подигла преславна лавра[9], и у њој се сабрали ради Христа Бога хиљаде духовних војника. Променивши пак место свога боравка, преподобни промени уједно и начин свога живота, јер крену врло уским путем. Жеља му беше да свагда испуњује заповести Господње. А нарочито беше толико обузет божанском љубављу да нинашта световно није гледао, него је све своје духовне силе усредсредио на Богу Творцу, љубећи Га свом душом, свим срцем и свом мишљу. Ту љубав он је тако обилно пројављивао у својим телесним трудовима и подвизима да је немогуће подробно исказати. Његова молитва беше непрекидна, стајање - посвуноћно; сузе су му стално текле из очију као потоци из извора. Његов пост беше неизмеран: тридесет година није окусио ни трунку хлеба, него је јео урме, или сочиво, или траву и корење пустињско, и то тако мало колко да не би умро од глади. А када ни те хране не беше због пустињске жеге, онда му храна беху коштице од урме, поквашене у воду. Душу пак своју непрестано је хранио речју Божјом, насићујући је унутрашњим боговиђењем.
Проводећи такав живот, он заблиста као звезда јарка, и прочу се међу житељима Палестине. Јер се не може град сакрити кад на гори стоји. И долажаху к њему неки љубитељи врлине, желећи да са њим проводе пустињачки и безмолвни живот у пећини. У почетку дакле имађаше седам ученика. Но знајући да за оне који почињу живети по Богу, ништа није корисније од сећања на смрт, - јер је то истинска философија, - он им нареди да ископају гроб, како би, гледајући на њега, учили се сећању на смрт, као да саму смрт имају пред очима. А када ископаше гроб, дође отац да га види. И стојећи крај гроба, он се обрати својим ученицима као шалећи се, а уствари очима душе провиђаше шта ће бити, и рече им: Ето децо, гроб је готов. Је ли ко од вас готов на смрт, да би собом севтелисао овај гроб? - Када то светац рече, један од присутних ученика по имену Василије, који беше свештеник, одмах предухитрујући друге, паде на колена пред старцем, додирну земљу лицем и тражаше благослов да умре и да га сахране у тај гроб, говорећи: Благослови мене, оче, да ја севтелишем овај гроб и будем први мртвац међу братијом која се учи сећању на смрт.
- Он тако мољаше, а старац пристаде, и нареди да се живоме Василију држе помени као већ умрломе, како то закон прописује за покојнике: трећег, деветог и четрдесетог дана. И кад те помене обавише, сконча и блажени Василије, иако никакве болести не беше на њему, него просто као да заспа слатким сном, и пређе ка Господу. A y четрдесети дан после његове сахране, виде старац Василија где заједно са братијом стоји на молитви и пева заједно са њима. И помоли се Богу да и осталима отвори очи да виде Василија. И виде га један од братије, по имену Асције, и од радости потрча да га загрли, али не успе, јер Василије постаде невидљив. А одлазећи рече да сви чују: Спасавајте се, оци и браћо, спасавајте се; мене пак овде више нећете видети.
Ово би први доказ врлине преподобног Теодосија: васпитао је ученика који је био готов на смрт, и који се после телесне смрти показао жив душом, по речи Господњој у Еванђељу: Који верује у мене, ако и умре, живеће (Јн. 11, 25). A o осталим старчевим чудесима, по даној му од Бога благодати, биће речи даље.
Приближавао се Ускрс. Ученици светога, којих у то време беше дванаест, беху тужни, јер за празник немађаху ни хлеба, ни уља, нити ишта за јело. А што је најтеже, немаху ни просфоре ни вина, да би се на пресветли ускршњи празник служила света литургија, и они причестили Светим Тајнама. Стога потајно негодоваху међу собом на преподобнога. А он, пун непоколебљиве наде у Бога, нареди братији да украсе свети храм и да буду без бриге. Јер Онај, рече он ученицима, који је у старо време прехранио Израиљ у пустињи, а касније - са неколико хлебова нахранио многе хиљаде, постараће се и о нама. Јер Он нити је сада слабији но што је био раније, нити у промишљању нехатнији, него је исти Бог вавек. - Ово рече преподобни са поуздањем, и одмах се зби што рече. Јер као што некада Аврааму би послан ован готов за жртву, тако и овом блаженом старцу Божји промисао уготови све што беше потребно. Јер на заласку сунца стиже њиховој пештери неки богољубац и на две мазге донесе од своје куће пустињским испосницима храну, па још и просфоре и вино за свету литургију. И када то видеше ученици блаженога, обрадоваше се, и дознаше у како је великој милости код Бога старац њихов. И отпразноваше Ускрс весело; а хране им беше доста за сву Педесетницу.
Затим их понова снађе оскудица у храни; и мучени глађу, братија опет туговаху. А неки богат човек чињаше у то време велике милостиње свима обитељима палестинским, а Теодосијеву, која беше у пештери, није ни приметио ни знао. И наваљиваху братија на преподобног оца да извести издашног дародавца, како би и њихова обитељ, као и остале, добила од њега милостињу за прехрану. Преподобни пак Теодосије није желео да га знају мирјани, и није се уздао у људе, него у Бога који отвара руку своју и сити свако живо биће по жељи (Пс. 144, 16), и тешаше ученике своје, и поучаваше, да у трпљењу очекују милост Божју. Он се надаше у Онога што храни сваку душу гладну. Јер када бесловесној стоци даје храну њезину, и вранићима који вичу к Њему (Пс. 146, 9), утолико пре неће лишити потребне хране своју разумну и словесну твар. Док је светитељ тако тешио малодушну братију, пролажаше поред њихове пештере један човек, водећи коња натовареног великим товаром хране. Он је ишао некуда даље, носећи храну. А када беше близу пештере, и хтеде је проћи, стаде коњ као укопан, и не хтеде маћи с места. Иако га је господар много тукао, он је стајао на месту непокретан као камен. Тада разумеде човек онај да по Божјој вољи нека невидљива сила држи његовог коња прикованог за то место. Он отпусти узде и пусти коња да иде куда хоће. А коњ, као неком руком вођен, пође право к обитељи преподобног Теодосија у пештери. И увиде човек да је то воља Господња и промишљање Господње о слугама Његовим, и даде сву храну преподобном старцу и ученицима његовим. И од тога времена престадоше ученици његови да буду малодушни, и труђаху се да оиа свог подражавају у чврстој нади и вери у Бога.
Братија се умножаваше из дана у дан. Јер благодат обилна, којом беше испуњен свети отац, призиваше к себи многе душе које воле врлину. И оне, као јелени разумни, жедни духовне воде, стицаху се к старцу. А и многи великаши и богаташи дођоше да живе с преподобним. И пештера беше тесна да их све прими. Стога наваљиваше братија на преподобнога, да подигне манастир изван пештере, и да простран тор устроји за своје словесне овце. Немој се бринути, оче, говораше братија старцу, за трошак око зидања манастира; само нареди, и наше ће руке бити довољне да сврше тај посао.
Светитељ пак, видећи како се множи његово стадо, осећаше да треба да буде пастир. Али, то ће нарушити његово молитвено тиховање, његово свето самовање. И опречне мисли растрзаху га: ем не жељаше да напусти безмолвије, ту брижну мајку, ем сматраше да је важна ствар старање о братији. Јер човек треба да живи не само за себе, него много више за ближње, чега је образац сам Господ Христос, који сабра ученике, и би пастир словесних оваца, и душу своју положи за њих. Размишљајући о овоме, преподобни Теодосије беше у недоумици чега да се држи, безмолвија или старања о спасењу братије. И час беше за једно, час за друго. Шта онда ради блажени? Он све препушта Богу који може корисно сјединити једно са другим тако, да и плодови безмолвија не пропадну и плата за старешинство и старање о братији не изостане. Јер се иночко житије састоји не у усамљивању тела него у удобрењу и мирноћи срца. Поред тога, преподобни имађаше на уму и пророштво светога Симеона Столпника, који му прорече да ће пасти словесне овце. Али, све препушташе Божјој вољи; и мољаше се Богу да му на неки начин стави до знања да ли My je пo вољи зидање манастира, и да му неким чудесним знамењем покаже место, на коме би требало сазидати обитељ. Стога узе кадионицу, напуни је хладним угљевљем, стави тамњан без жара, и иђаше по пустињи, молећи се овако:
Боже, Ти си многим и великим чудесима убедио Израиљце; и угодника твог Мојсија разним знамењима уверио да узме на себе бреме старешиновања над народом; Ти си штап у змију претворио, и руку белином губе покрио и опет је исцелио; Ти си воду у крв превратио, и опет крв у воду; Ти си, Творче свих и Сведржитељу, преко руна дао Гедеону знамење победе; Ти си продужио живот Језекији за петнаест година; Ти си услишао молитве Илијине, и послао огањ с неба ради обраћења нечестивих, и спалио дрва и жртве, камење и воду; Ти си и сада тај исти Бог - стога услиши мене, слугу твога, и покажи место где би Теби било по вољи да слуге твоје, а ученици моји, подигну свети храм моћи твојој и устроје обитељ; а показаћеш на тај начин што ћеш учинити да се на том месту ово угљевље само од себе запали у славу твоју, како би то многе привело познавању истине.
Говорећи у молитви то, и слично томе, он прохођаше места која му изгледаху погодна за манастир, и прође велики део пустиње, све до места званог Кутила, и до обала Смољаног језера, али се угаљ у кадионици не запали. И када виде да се угаљ не запаљује, и да му се жеља не испуњује, он намисли да се врати у пештеру. При повратку пак, када беше близу пештере (о, ко ће достојно одати хвалу сили твојој, Бесмртни Царе!) одједном се диже из кадионице миомирисан дим, јер се угљевље распали веома. И сазнаде свети да је то место, на коме жели Бог да се подигне обитељ, место које је означио не језиком него огњем на чудесан начин.
И одмах се ученици светога дадоше на посао: поставише темељ, зидаху цркву, и келије, и ограду. И ускоро помоћу Вишњега сазидаше огромну обитељ. И би лавра преподобног Теодосија чувена и славна; и у њој узакоњено општежиће. А Господ даде тој лаври свако изобиље, те се житељи њени богаћаху не само духовним богатствима добрих дела већ не оскудеваху ни у телесним потребама. И беше тамо одмориште не само иноцима него и мирјанима, странцима и намерницима, ништима и убогима, болеснима и немоћнима. Јер преподобни Теодосије беше милосрдан, човекољубив и жалостив: свима беше милостиви отац, свима - нежни пријатељ, свима - усрдни роб и слуга; болнима ране чишћаше, крв и гној отираше; губаве у уста целиваше тешећи их, и својим их рукама храњаше н појаше и сваку им услугу чињаше. А велику љубав показиваше према свима, ма откуда долазили, збрињујући их, и дочекујући, и душу им успокојавајући. И преподобни беше свима опште уточиште, опште лечилиште, општи дом, опште угошћење, опште прибежиште недужних, гладних, нагих, путујућих. Јер се сви наслађиваху његовом љубављу и милостивошћу и добротом; и не беше никога кога он превиде. Дешавало се понекад да су у манастиру у току једнога дана постављали по сто трпеза ради посетилаца и странаца и ништих. Тако преподобни отац беше човекољубив и гостољубив. А Бог, који је сам љубав, видећи толику љубав угодника свог према ближњима, благослови манастир његов, те се у њему на невидљив начин умножавало оно мало хране што су имали да су код њих хиљаде и хиљаде људи били нахрањивани досита.
Једном беше велика глад у Палестини. И на Цвети, по обичају, стекоше се са свих страна ништи и убоги у манастир по милостињу. Ученици се ожалостише, и испричаше блаженоме да немају толико хране да би могли дати толиким људима. A он c гневом погледа на њих, прекори их за неверје, и рече: Одмах отворите врата да сви уђу. - И уђоше ништи и убоги, и седоше по реду. И нареди преподобни ученицима да им изнесу хлеба. И ученици кренуше тужни у хлебару, сматрајући да неће наћи ништа. А кад отворише хлебару, она беше пуна хлебова. Јер је рука Промислитеља свих, Бога, напуни ради вере слуге свога. И братија даде хвалу Богу због таквога чуда, и дивише се великој нади оца свога.
И опет, на дан Успења Пречисте Богородице стече се врло много народа у манстир. А пошто не беше хране за толики народ, преподобни Теодосије узе неколико хлебова, погледа на небо, благослови их, и нареди да раздаду народу; и једоше сви, и наситише се, јер Бог умножи хлеб као оно некада пет хлебова у пустињи. Па још сваки узе и за пут колико је коме требало. А од комада што претекоше, братија напунише много котарица, исушише их на сунцу, и једоше не мало времена. Но и много пута, када су се хиљаде и хиљаде народа скупљале у манастир и мислило се да ни студенци неће бити у стању да напоје толики свет, сви су бивали досита нахрањени рукама дарежљивог хранитеља. А подиже преподобни и многе странопријемнице, и разне болнице, одвојено за монахе, одвојено за мирјане, одвојено за престареле и изнемогле. Усто И оне по горама и пећинама посећиваше, и стараше се о њима с пламеном љубављу као отац о деци: снабдеваше их дакле свим што им је потребно за тело и за душу, учећи их и поучавајући их, и многе од сатанске прелести избављајући.
У обитељи преподобнот беху братија од разних народа и језика. Због тога подиже и друге цркве, у којима су братија на свом језику славили Бога: у великој цркви Пресвете Богородице - Грци, у другој - Ивери, у трећој - Јермени. Сви они на својим језицима обављаху црквено правило седам пута на дан, по Давидовом уставу: Седам пута на дан хвалим те (Пс. 118, 164). A за болеснике беше посебна црква. A y време причешћа Пресветим Тајнама, сва се братија из свих цркава скупљаху у велику цркву, у којој Грци служаху, и заједно се причешћиваху.
Све пак братије, деце преподобног оца, коју он духовно роди, и родитељски васпита, и на врлину упути, беше шест стотина деведесет и три. Од њих многи бише пастири по другим манастирима, пошто се добром управљању беху научили од светог Теодосија, пуног духовне мудрости и знања. Он пасијаше стадо своје, не штапом кажњавајући него речју руководећи. А реч његова беше сољу зачињена, продираше у душу, и спушташе се до у извор духовних покрета. Јер он учаше речју и делом, будући сам углед стаду. Зато, и када би кога с љубављу поучавао, страшан је био многима; и када би коме претио, био је врло мио и сладак. А чудесно беше код њега то што он, иако се није учио световној философији, нити био вичан јелинским књигама, тако је речито држао опширне поуке, да се с њим није могао упоредитини онај који је остарео читајући књиге, ни онај који је до краја изучио сву науку о красноречивости. Јер је он поучавас не од мудрости људске, него од благодати Духа Божјег, која је њему, као другом Јеремији, тајно говорила: Ето, метнух речи своје у уста твоја (Јерем. 1, 9). И говораше блажени неке изврсне ствари од себе, неке из апостолских списа и отачких завештања, и из подвижничких поука светог Василија Великог, чијег живота беше подражавалац, и чијих богомудрих списа беше љубитељ.
Добро је да од многих великих, споменемо ову кратку поуку његову: Молим вас, браћо, ради љубави Господа нашег Исуса Христа, који себе даде за грехе наше, нека затрепери у нама брига за душе наше; тугујмо над сујетом пролазног живота; подвизавајмо се за будући живот у славу Божју и Сина његовог; не будимо лени и млитави, проводећи данашњи дан у чамотињи a почетак доброга дела одлажући за сутра, да нас не би некада истраживач душа наших нашао без добрих дела, и избацио нас из дворца радости, и ми горко и безуспешно закукали због рђаво проведеног времена живота, ридајући онда када неће бити никакве користи од кајања. Сад је време најбоље, сад је дан спасења. Овај живот је живот покајања, а онај - награде; овај - делања, онај - исплате; овај - трпљења, онај - утехе. Сада је Бог помоћник онима који се обраћају с пута зла, а онда ће бити страшан истраживач људских ствари, речи и помисли, пред којим се не може сакрити. Сада уживамо у Његовој дуготрпељивости, а онда ћемо познати Његово правосуђе када васкрснемо. Једни ће отићи у муку вечну, други - у живот вечни, и сваки ће од нас примити по делима својим. За колико време одлажемо да се не повинујемо Христу, који нас призива у своје небеско царство? Зар се нећемо отрезнити? Зар се нећемо од сујетног живота окренути еванђелском савршенству? Како ће очи наше поднети страшни и ужасни Дан Господњи, у који ће они који су с десне стране Бога и који су My ce приближили добрим делима, добити царство небеско; а оне који су с леве стране, одбачени због немања добрих дела, прогутаће пакао огњени и тама вечна и шкргут зуба? Ми кажемо за себе да смо желатељи царства небеског, а како ћемо га стећи, ако о томе не бринемо. He трудећи се нимало око заповести Господњих, ми ce y сујети ума свог надамо да ћемо добити удео оних који су се до последњег даха борили противу греха.
Тако поучавајући своје ученике, преподобни их потстицаше на ревносно старање око спасења. Али, већ је време да споменемо његову ревност за веру. Јер, иако у свему беше кротке нарави, ипак је онде, где је насиље чињено вери, био као пламен огњени, или бритка сабља, или непобедиви мач ратников.
У то време, после Лава Великог и Зенона, зацари се Анастасије[10]. Његово царовање у почетку изгледаше као дивни рај, a касније се показа као ледина опустошења. Јер он постаде као пастир који разгони и уништава своје стадо, и овце поји мутном водом. Јер подлеже Јевтихијевој и Северовој монофизитској јереси, и њоме смућиваше Цркву Божју, одбацујући Четврти Васељенски Сабор светих отаца, Халкидонски. Збацивао је са престола њихових епископе православне, и на њихова места постављао људе злославне. И многе православне придоби за своју јерес, једне претњама а друге почастима и поклонима. Он се дрзну да се вештим лукавством својим косне и овог непоколебљивог стуба вере, преподобног оца нашег Теодосија. Лукавство се састојало у овоме: посла преподобноме тридесет литри злата, тобож за исхрану и одевање ништих и негу болних, a y самој ствари желео је тиме да придобије преподобног, кога цела Палестина слушаше и чијем схватању и савету следоваше. Али велики отац прозре лукавство царево, и би као орао који, недостижан и неухватљив, лети међ облацима и гледа да улови онога који њега лови. Стога послано злато не одбаци, да не би непромишљено увредио цара и разгневио га, и да би милостињом, учињеном тим златом, измолио цару милост у Бога која ће га упутити на прави пут. Али милостиња нимало не успе, јер злато не беше послано правдом него лукавством. Цар се пак надаше да ће Теодосије, пошто је примио злато, постати његов једномишљеник. Али му нада беше узалуд. A када дође време, у које је преподобни, на захтев царевих посланика, требало да пошаље исповедање вере, и то исповедање у духу Јевтихија и Севера, преподобни сазва све житеље пустиње. И као муж силан и вођ духовне војске, он мушки иступи против јеретичке непобожности, и одговори цару оваквим писмом:
Царе, пред нама су две ствари: или да пристанемо живети одвратно и неслободно, или да часно умремо. Следећи правим догматима светих отаца, знај да ми претпостављамо смрт, јер не примамо нове догмате него идемо за законима ранијих отаца. A оне који, сем ових, примише и бране друге догмате и законе, ми побожно одбацујемо и проклетству предајемо, и хиротонисане од јеретика не примамо ни по коју цену. А буде ли ко хтео да нам ишта од тога наметне, ми за сведока истине призивамо Бога кога јеретици хуле сада, да ћемо се успротивити до саме крви. И као за отаџбину, тако ћемо и за Православље радосно положити душе своје, макар гледали како ова света места огњем уништавате. Јер каква је корист ако се света места само називају светим, а њихове светиње јеретици предају порузи? Ми дакле ни у ком случају не само не желимо говорити, него ни помислити ишта несагласно са Светим Васељенским Саборима. Од ових, Први Сабор украсише триста осамнаест отаца, који се сабраше против Арија, и овога проклетника предавши анатеми од тела Цркве отсекоше, јер учаше да је Син туђ Оцу по суштини, и завођаше догмате неправе вере. А Други Сабор, по промислу Божјем, сабра се у Цариграду против Македонија, који ригаше хуле на Светога Духа. Трећи Сабор се лепо састаде у Ефесу против поганог и одвратног Несторија који је хулио тело Христово, узето од пречисте Дјеве. Затим се у Халкидону састадоше на Сабор шест стотина и тридесет отаца који се сагласише са одлукама претходних Сабора, и то објавише, и који проклетог и гадног Јевтихија заједно са Диоскором отсекоше од свештеног тела Цркве, и апостолску веру утврдише, а свакога који супротно мисли прогласише за туђа Цркви Христовој. Ми стојимо за ове Саборе, макар навели на нас пожар, потргли оштре мачеве, и натуткали љуту смрт, и то не једну, него, ако је могуће, безброј смрти. Ми ни у ком случају нећемо отступати од истинске побожности, нити ћемо одрицањем осрамотити оно што оци дивно одредише. Нека сведоци буду њихови напори и многи подвизи што за веру поднеше. Но то ће остати чврсто и непоколебљиво и у нас, и у оних који достојно следују и Богу и нама. А мир Божји, који превазилази сваки ум, нека буде чувар и наставник државе твоје.
Овим писмом преподобни јасно показа своју велику ревност за веру. А кад цар прочита писмо, застиде се и утиша мало, и обустави на неко време гоњење православних. И написа преподобноме смирено бацајући на друге кривицу за црквену смутњу. Човече Божји, писаше цар, ми нисмо криви за ову новотарију. Смело призивам за сведока свевидеће око Божје, да ову смутњу изазваше они који су већма од других требали да ове ствари ћутке почитују. А они, пошто сваки жели да речју и звањем буде први, стрељају један другог, и нас привлаче к себи. Није непознато твоме преподобију, да се неки од инока и клирика, који како изгледа правилно расуђују, латише ове саблазни; трудећи се, као што рекосмо, да се истакну као први.
Пошто прође неко време, цар се опет поколеба и устаде против вере. И опет свуда се почеше читати, и у самом светом граду Јерусалиму, царске наредбе које одбацују Свете Саборе, нарочито пак Халкидонски. Стога опет духовни војник преподобни Теодосије, иако већ беше стар, показа младићски подвиг. Јер док су сви ћутали из страха, а многи се потчињавали наредбама, преподобни дође из своје обитељи у Јерусалим, стаде у светој великој цркви јерусалимској на степеницама, одакле свештеници обично обављају читања народу, даде народу руком знак да ћуте, и громко повика: нека је проклет сваки који не сматра да су четири Света Васељенска Сабора подједнако важна као и четири Еванђеља! - Ово рекавши, он као анђео уплаши народ, и нико се од противника не усуди да ишта проговори. Затим дозва своје најприсније у вери ученике, и пролажаше оближње градове и села, уништавајућн непобожност а утврђујући побожност. Када цар сазнаде за то, осуди преподобнога на прогонство, не знајући бедник да му је смрт за вратом. Преподобни дакле би послан у прогонство, а цар Анастасије убрзо умре. И одмах се поврати у своју обитељ исповедник Христов Теодосије са осталима што беху страдали за Православље. А писа му Феликс, епископ старога Рима[11], тако исто и Јефрем, епископ антиохијски[12], много славећи блаженога што показа такву ревност, и прогонство поднесе за истиниту веру, и што беше готов да и смрт прими. Но, већ је време да пређемо иа чудеса светога.
Када је злочестива наредба цара Анастасија била објављенау светом граду Јерусалиму, и сви се оци из палестинских обитељи, као и преподобни Теодосије са својим ученицима, како рекосмо, беху сабрали на месту званом Јератион[13], на коме се сваке године обавља воздвижење Часног Крста Господњег, жена нека, која је имала рак на дојки, од кога је дуго патила, дође тамо и стајаше тужна близу светих отаца. Затим приступи једном од њих, - беше то преподобни Исидор, касније игуман обитељи Сукијске[14], - плачући му показа своју болест, и упита, да ли је на том сабору преподобни Теодосије и какав изгледа. Исидор јој показа светитеља. А она се прикучи, стаде иза њега, и као што се некада крвоточива жена дотаче хаљине Господње, она обнажи дојку и кришом се њоме дотаче хаљине преподобнога, и одмах се исцели. Али то осети преподобни, окрену се к жени и рече јој: He бој се кћери! Јер Господ мој рече: вера твоја спасе те (Мт. 9, 20-22). - А блажени Исидор брзо приђе жени, желећи да види учињено чудо, и виде да ни трага не беше на оном месту где беше неизлечива рана.
После смрти цара Анастасија, и пошто се преподобни отац беше вратио из прогонства, он по обичају свом одлажаше у Витлејем ради молитве. А кад једном хтеде да се одмори од труда, сврну од пута у обитељ преподобног Маркијана. Преподобни Маркијан љубазно прими милога госта, али не имађаше чиме да га угости, јер у то време не имађаше ни хлеба, ни пшенице. И после дугог духовног разговора, када дође време за обед, нареди Маркијан ученицима својим да сваре сочиво и донесу. A Teoдосије, када виде толику убогост Маркијанову, нареди својим ученицима да из својих торби изваде и предложе хлеб што беху од дома понели за пут. И када јеђаху рече преподобни Маркијан преподобноме Теодосију; He замери, оче, што немамо чиме да те угостимо; и не укори нас што ни хлеба немамо да предложимо, јер смо оскудни, а ни пшенице немамо. - Када то рече, чудесни Теодосије погледа на браду Маркијанову и угледа у бради зрно пшенично, пало козна откуд; пажљиво га и тихо узе десном руком, и радосна лица осмехујући се рече: Ево пшенице; како дакле говорите да немате пшенице. - Блажени Маркијан с радошћу узе из Теодосијевих руку то зрно као неко плодоносно семе, нареди да га однесу у житницу, верујући да ће благословом светога Теодосија без труда донети већи род него обрађене њиве, што и би. Јер сутрадан изјутра, по одласку Теодосијевом, када ученици Маркијанови хтедоше да отворе врата од житнице, угледаше житницу пуну пшенице тако да ни врата не могаху отворити. И извести Маркијан преподобног Теодосија о чуду које се десило захваљујући му за умножење пшенице. А преподобни одговори: Нисам ја, оче, умножио пшеницу него ти, јер зрно би узето из твоје браде.
Једна угледна жена из Александрије дође са својим синчићим у обитељ преподобног Теодосија. А синчић, угледавши из далека светог оца, обрати се својој мајци, указујући прстом на блаженог, и говорећи: Овај ме избави те се не удавих у бунару; он ме ухвати за руку те не потонух. - А мајка припаде к ногама преподобног, и исприча му ово: Мој синчић, играјући се са својим врсницима, из неопрезности паде у врло дубок бунар; и мишљасмо да се тамо разбио и удавио. Кукајући за њим као да је већ мртав, спустисмо једног човека у бунар да из воде извади леш детињи, а он га нађе живог где седи поврх воде. Зачуђени, ми га питасмо како не потону, а он нам рече да се појавио неки стари инок, ухватио га за руку и држао поврх воде. Од тога времена ја са дететом обилазим градове и села, гope и пустиње, не би ли пронашла тога оца. И ево, пронађох твоје преподобије, јер синчић мој познаде да си то ти био који си га спасао.
Друга. нека жена много је патила при порођајима: рађала је мртву децу, и то рађала сваке године у страшним мукама. Била је и многодетна и бездетна: многодетна, јер је често рађала; a бездетна, јер је плод њен бивао мртав пре но што би из утробе изашао. Она са сузама замоли преподобног оца Теодосија, да се помоли за њу, да јој престане пород умирати, и да јој се олакшају порођајне муке. И још га замоли за допуштење да детету, ако роди мушко, да име Теодосије. Ако допустиш, рече жена, да дете које родим буде названо твојим именом, ја се надам да ће оно бити живо. - Преподобни изађе у сусрет молби њеној, и усрдно се помоли Богу за њу. И када се жена породи, не имађаше пређашње порођајне муке, већ лако се породи, и дете беше живо, и то мушко. И наденуше му име преподобнога. А кад поодрасте, доведоше га у обитељ преподобном оцу, и посвети га Богу кроз монаштво.
Исто тако и једна жена из Витлејема много је туговала, јер су јој деца умирала. А када свом новорођенчету надену име преподобнога Теодосија, оно остаде живо. И порасте здрав телом, и постаде велики уметник, јер беше изврстан грађевинар.
Једном гусенице и скакавци много досађиваху у Палестини. У то пак време преподобни беше веома стар, и не могаше ићи. Ипак нареди ученицима својим да га однесу у поље, где је претило уништење плодовима земаљским. Тамо он запрети скакавцима и гусеницама, рекавши: Тако вам наређује заједнички Господар свију нас: не уништавајте труд људски, и храну убогих не сатирите! - И одмах скакавци као облак отидоше а гусенице поцркаше.
У једно време братија много оскудеваху у одећи, и просто наготоваху. И досађиваху преподобноме долазећи по тој ствари.
Али он немађаше шта да им да како би купили, иако је то желео и саосећао братији. Ho пo обећању Господњем говораше им: He брините се за сутра. Heгo иштите најпре царства Божјег и правде његове, и ово ће вам се све додати. Јер зна Отац ваш небески шта вама треба пре ваше молбе (Мт. 6, 34.33.32). - Док је свети тако тешио братију, дође однекуд неки човек кога нико није познавао, нити он каза ко је и откуда је. И даде сто златника преподобноме за манастирске потребе, и отиде. А преподобни заблагодари Богу за такво промишљање његово, и даде те златнике братији да се одену. И сви се снабдеше одећом за дуго време.
Јулијан, пастир вострске цркве[15], који се у младим годинама учио књизи у преподобнога Теодосија, исприча о њему ово: Дођосмо једном са преподобним оцем у Востру. И гле, срете нас једна жена, позната по пакости, погледа љутито на преподобнога оца, и назва га варалицом и притворицом. И одмах је постиже казна Божја: јер одједном паде и издахну. - Он исприча и ово: Када једном приликом пролажасмо поред манастира, у коме беху црнорисци јереси Северове, они нас приметише и стадоше ударати у клепало да се братија скупи пре уобичајеног времена за молитву. А преподобни, осетивши да хоће да нам учине неку пакост, распали се праведним гневом, и пророчки изговори реч Господњу: Овде неће остати ни камен на камену који се неће разметнути (Лк. 21, 6). - И зби се по тој речи. Јер после кратког времена нападоше Агарјани ноћу на тај манастир, опљачкаше га потпуно, монахе заробише, манастир запалише, и уништише то место, као што прорече свети.
Грчки војсковођа Кирик, храбар у биткама, а побожан пред Богом, идући на Персијанце, сврати најпре у Јерусалим да се поклони светим местима и измоли Божју помоћ против непријатеља. Посети и обитељ Теодосијеву, јер је слава о светости преподобног оца, пронесена на све стране, све људе привлачила к њему. У разговору са светим, војсковођа доби много користи, јер чу из његових свештених уста да се не треба уздати у своје оружје, нити се ослањати на мноштво војника, него сматрати Бога за јединог помоћника, и уздати се у Његову непобедиву силу, јер је Богу лако да учини да један покоси хиљаду, а двојица збуне хиљаде и хиљаде. Због такве поуке и разговора војсковођа Кирик се испуни љубављу према светитељу, и измоли власеницу коју светитељ ношаше да му буде као штит у рату. И кад се војска грчка судари са Персијанцима, настаде силна сеча. А војсковођа Кирик, обучен у власеницу преподобног Теодосија као у оклоп, показа чуда од јунаштва, и не могаху му нашкодити ни стреле, ни копља, ни мачеви. А пошто се заврши рат, при повратку, војсковођа Кирик опет посети преподобног Теодосија, и причајући му рече: Тебе самог, оче, видех где ми у борби помажеш, чинећи ме страшним за непријатеље моје, док не победисмо персијску силу.
Но наш велики отац јавио се не само овоме војсковођи који је био далеко од њега, него се и многима другим јављао на разним местима, доносећи им брзу помоћ. Тако се јављао: морепловцима који су били у опасности од буре, путницима који су залутали у пустињама, људима који су запали међу дивље звери. Некима се пак јављао у сну, а некима се јављао на јави и спасавао их од опасности. Али он је био брзи помоћник не само људима него и бесловесним животињама. Једном приликом странац неки путоваше водећи магарца, на путу их срете лав и јурну на магарца, не обазирући се на човека, и хтеде да магарца растргне и поједе. А човек, престрављен, гласно призва име преподобног, говорећи: Помози ми, човече Божји, Теодосије! - И лав, чим чу име светитељево, стаде, и побеже у пустињу.
Треба рећи штогод и о прозорљивости преподобнога. Некако, не много пре свога упокојења, он нареди да се клепалом сазову братија на скуп. И кад се братија скупи, он уздахну, заплака и рече: Оци и браћо, потребно је молити се, молити се! Јер видим где се гнев Божји већ креће на источну покрајину. - Пошто прођоше шест или седам дана, чу се да је велики земљотрес порушио Антиохију. To је било у оно баш време кад је преподобни, видећи гнев Господњи, наређивао братији да се моле.
Затим преподобни отац наш Теодосије приближи се својој кончини лежећи на болесничком одру читаву годину. A y устима му беше непрестана молитва тако да и кад би заспао, усне се његове мицаху изговарајући уобичајене псалме и молитве. И кад би се свети пробудио, налазио је у устима својим псалам. Тако се на њему збивала Давидова реч: Ноћу је песма његова у мене (Пс. 41, 9). А и братију много поучаваше врлинама. На три дана пак пред кончину своју он дозва к себи три драга му епископа, извести их о своме одласку Богу, и даде последњи целив онима што плакаху и ридаху због растанка с њим. После тога у трећи дан, молећи се Богу, предаде дух свој године 529. И тако поживе сто и пет година и нешто више. А престављење његово Бог прослави овим чудом: Човек неки, по имену Стефан, родом из Александрије, дуго времена беше луд. Пошто се преподобни престави, Стефан се дотаче одра његовог, и ослободи се свога мучитеља, и оздрави. О кончини пак светога брзо се пронесе глас на све стране, и слеже се много народа из свих градова, и монаси из манастира; а дође и пресвети патријарх јерусалимски Петар са својим епископима. И чесно погребоше свето тело преподобног оца Теодосија у пештери, у којој се спочетка подвизавао, у славу Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МИХАИЛА КЛОПСКОГ

На петнаестак километара од Великог Новгорода, на обали реке Верјаже, налазио се манастир, звани Клопски, и у њему храм у име Животворне Тројице. Ранијих година ретко је ко знао за овај манастир, али се касније он веома прочу благодарећи чудесима светог Михаила. У том манастиру игуман беше Теодосије, муж врлинаст; за време његово и дође у Клопски манастир блажени Михаил. To би 23. јуна 1408. године.
До данашњега дана остало је непознато, откуда свети Михаил дође у манастир, и ко су му били родитељи. To ce догоди лети, у време када сва братија беху на јутрењу. На деветој песми канона јеромонах који је служио, окадивши храм, пође да покади у својој келији која се налазила поред храма. Нашавши келију отворену, иако ју је он затворио одлазећи у храм, јеромонах уђе у њу и угледа човека у монашкој одећи где седи; пред њим гораше свећа, и он преписиваше књигу Дела светих Апостола. Повративши ce y храм, јеромонах каза игуману и братији шта виде. Они, по завршеном богослужењу, пођоше у келију, али је нађоше затвореном изнутра. Игуман сатвори молитву, но одговора из келије не би. Стадоше куцати на врата, али она и даље остајаху затворена. Игуман онда нареди да се открије кров над тремом; али и та врата из трема у келију нађоше затворена. А када по наређењу игумана врата бише разбијена, и они сви уђоше у келију, тамо нађоше старца који је седео и писао. Настојатељ га упита: "Кажи ми, јеси ли ти човек или дух?" Старац понови игуманове речи. Игуман сатвори молитву, а старац изговори исте молитвене речи што и игуман. Тада настојатељ стаде дошљака осењивати крсним знаком и кадити га тамјаном; а старац се склањаше од кађења и понашаше као јуродив, сулуд.
Заједно са братијом свети Михаил пође у храм на литургију, за време које он певаше за певницом са манастирским појцима. Игуман му наложи да прочита Апостол, и сви беху до дна душе потресени лепотом и надахнутошћу његовог читања. По изласку из трапезе где светитељ обави одређено читање, игуман одведе преподобног Михаила у келију, одређену му за становање. И од то доба блажени остаде у манастиру животворне Тројице, вршећи послушање чтеца у храму и у трапези. И велико умилење у срцу доживљаваху сви који га слушаху.
Међутим, ни игуман ни братија не могаху да дознаду име новодошавшег брата, откуда је дошао и какво му је порекло. Једном Клопску обитељ посети кнез Константин Димитријевич, млађи син великог кнеза Димитрија Јовановича Донског. Чувши за време трапезе читање светог Михаила, кнез му приђе близу, познаде га и рече: "Ово је син Максимов Михаил". Преподобни одговори на то: "Једино Творац зна ко сам ја". Тада игуман примети: "Сине мој, зашто нам не кажеш своје име?" И светитељ потврди да му је име Михаил[16].
За време свога живљења у Клопској обитељи преподобни Михаил је јео само хлеб и воду, и то једанпут недељно и у малој количини. Када би после великих молитвених подвига светитељ осетио замор, он се одмарао лежећи на земљи. У његовој келији не беше никаквог иметка, ни одеће, сем оне што је носио на себи. Немогуће је причати о оним великим трудовима, које преподобни узе на себе Христа ради. Од подвига и уздржања тело његово постаде као сенка.
У то време у Великом Новгороду и његовој околини настаде суша, која се продужи три године: пресахнуше не само потоци него и реке. Тада, на молитве светог Михаила, близу манастира затресе се земља и изби ботаг водом извор, који и до данас служи на потребу и братији и долазницима. После пак суше настаде у том крају глад, за време које гомиле сиромашних стадоше долазити у манастир за парче хлеба. Бојећи се оскудице, игуман није знао шта да ради; но преподобни Михаил, указавши на то да је Господ са седам хлебова нахранио четири хиљаде људи, наговори игумана да храни све гладне. А када братија узгунђаше због тога, преподобни их поведе са игуманом до житног амбара, и они са запрепашћењем угледаше да се залихе жита, на молитве светитељеве, нису смањиле.
Проживевши у Клопском манастиру четрдесет четири године, и сатворивши у име Христа многа чудеса, блажени Михаил се мирно упокоји у Господу 1452 године. Чесно и многострадално тело његово игуман са братијом сахрани у манастиру Животворне Тројице, где се преподобни Михаил подвизавао, и би положено с десне стране главнога храма. Ту оно почива и до данашњега дана, точећи разноврсна исцељења онима који са вером прибегавају, у славу Христа Бога нашег.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА митрополита Трапезунтског

Преподобни Теодосије био најпре игуман Филотејевског манастира у Светој Гори, затим митрополит у Трапезунту[17].

СПОМЕН СВЕТИХ СТЕФАНА ПЛАКИДИЛНСКОГ, ТЕОДОРА И АГАПИЈА АРХИМАНДРИТА

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАИРА

Толико злостављан за веру у Христа, да је од тога издахнуо.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Кападокија - област на истоку Мале Азије. Она је у једанаестој години после Христа била проглашена за Римску провинцију при цару Тиберију.
2. Византијски цар Маркијан царовао од 450. до 457. год.
3. Главни град римске провинције Витиније; налазио се на азијској обали Босфора, наспрам Цариграда; у њему одржан Четврти Васељенски Сабор 451. године.
4. Реч је о Антиохији Сиријској, која се називала Великом; град на реци Оронти, основан Селевком Никатором, и назван њиме по имену оца његовог Антиоха. У Антиохији су стално живели цареви из племена Селевкида; у време пак римских царева била је и престоница Истока.
5. Свети Симеон Столпник - празнује се 1. септембра; проводио суров подвижнички живот у тешким подвизима, живећи на стубу. Први Столпник у Православној Цркви; преко њera Господ открио овакав начин подвизавања.
6. Свети Јувеналије патријарховао у Јерусалиму од 420-458. год.
7. Преподобни Лонгин празнује се 17. нов. и у Сирну суботу.
8. Место на половини пута између Јерусалима и Витлејема.
9. Лавра (на грчком значи: део града, сокак) - ред келија, распоређених у огради манастирској око настојатељева обиталишта у виду сокака по градовима. У дубокој старини лавром су се називали многољудни и важни манастири. Овај назив се прво појавио у Египту, а затим у Палестнни.
10. Лав Велики царавао од 457. до 474. год.; Зенон - од 474. до 491., Анастасије I, Дикор или Тракијац, од 491. до 518. год.
11. Управљао Римском црквом од 526. до 530. год.
12. Св. Јефрем био на антиохисхом престолу од 528. до 545. год.
13. Тако се звала нарочита капела у такозваном Мартириуму, подигнутом Константином Великим; у њој се чувао Животворни Крст Господњи и на крају шестога века; Животворни Крст је био сваке године воздвизаван, нарочито Страсне Седмице, и то поглавито на Велики Петак. Та капела је била стално закључана; кључ од ње чувао је нарочити презвитер који се назива ставрофилаксом (крсточуварем).
14. Једна од најпознатијих лаври у Палестини, основана преподобним Харитоном (+340. год., празнује се 28. септембра).
15. Востра или Бостра - град у Светој Земљи, у древности један од Левитских градова за Јорданом.
16. Преп. Михаил био је из бојарске породице.
17. Видети о њему опширније у житију његовог брата по телу светог Дионисија, под 25. јуном.