ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Рождество Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. "А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога" (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: "Радуј се, благодатна... ево зачећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус" (Лк 1, 18 и 31). У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља"(Лк 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин.

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА БОГОСЛУЖЕЊИМА

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


РОЂЕЊЕ ГОСПОДА И БОГА И СПАСА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА

А КАД се наврши време посла Бог Сина Свог Јединородног (Гал. 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Дјеви у Назарету говорећи: Радуј се, благодатна! ... ево зачећеш и родићеш Сина (Лк. 1, 28. 31), - у то време изиђе заповест од ћесара Августа, да се попише сав народ у царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Дјевом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчар ску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дјева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу, и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, с даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се, као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт. 2, 11).
Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Дјеве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар свега и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могаху извршити слуге Његове: ни ангели, ни људи, нити ма које друго створење. Јер је требало спасти људе од греха, смрти и ђавола. А само је Бог јачи од ђавола и његових главних злотворних сила: греха и смрти. То спасење је извршио оваплоћени Бог - Богочовек Христос Исус, који у Богочовечанском телу Свом - Цркви и спасава људе од греха, смрти и ђавола, спасава их светим божанским Тајнама и светим еванђелским врлинама. Зато Њему нека је вечна слава и хвала и поклоњење од свих бића људских у свима световима. Амин.

ПОВЕСТ О РОЂЕЊУ ГОСПОДА БОГА и СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА[1]

РОБЕЊЕ Исуса Христа би по обручењу Преблагословене Матере Његове, Пречисте Дјеве Марије, Јосифу, човеку праведном и већ старом, коме беше осамдесет година. Пречиста Дјева би дата њему, по сведочанству светог Григорија Ниског[2] и светог Епифанија Кипарског,[3] под видом супружанства, да он чува Њено девство и да се стара о њој. А још пре него што стадоше живети заједно нађе се да је Она трудна од Духа Светога. Јер Јосиф бејаше привидни муж Маријин, а у ствари чувар посвећене Богу девичанске чистоте Њене, и очевидац и сведок беспрекорног живота Њеног. Јер Господу би угодно да утаји од ђавола тајну Свога оваплоћења од Пречисте Дјеве, покривши супружанством девство Своје Пресвете Матере, да враг не би дознао да је то она Дјева за коју пророк Исаија рече: Ето, девојка ће затруднети (Мт. 1, 23; Ис. 7, 14).
О томе сведочи свети Атанасије, архиепископ Александријски, говорећи: "Јосиф беше дужан послужити тајни, да би се Дјева, као имајући мужа, славила,[4] и да би сама ствар остала сакривена од ђавола, те да он не би сазнао на који ће начин Бог благоволети боравити с људима".[5] И свети Василије Велики вели: "Обручење с Јосифом би извршено, да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божија".[6] То исто каже и свети Јован Дамаскин: "Јосиф се обручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, тојест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: "ето, девојка ће затруднети и родити", будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка. Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса".
Још пре извршења супружанске тајне, нађе се да је Пречиста Дјева Марија трудна од Духа Светога, и растијаше света утроба Њена смештајући у себи несместивог Бога. Но нарочито Њена трудноћа постаде јасно приметна када се Она после тромесечног боравка код Јелисавете врати дому своме,[7] и Божанствени плод с дана на дан растијаше у Њој и приближаваше се дан порођаја. Увидевши то, Јосиф утону у велику недоумицу и тугу, јер мишљаше да је Она погазила завет девствености. Веома смућен, старац говораше у себи: Ја је не познах, и чак се ни помишљу не огреших о њу, а ето Она је бременита. Авај, како се то десило? ко је преласти? Просто не знам шта да радим. Да ли да је изобличим као законопреступницу, или да прећутим због срамоте и њене и моје? Ако је изобличим, Она ће несумњиво, по закону Мојсијевом, бити засута камењем, и ја ћу испасти као мучитељ, који ју је предао на љуту смрт. Ако пак прећутим не изобличивши је, онда ће ми удео бити с прељубочинцима. О, шта ћу да радим? Не знам. Отпустићу је тајно, нека иде куда хоће. Или ћу ја сам отићи од Ње у далеку земљу, да очи моје не виде такву срамоту.
Размишљајући у себи тако, праведни Јосиф приступи Дјеви Марији, како о томе сведочи свети Софроније, патријарх Јерусалимски,[8] и рече јој: Марија, шта је то што у тебе видим? за поштовање - срамоту, за радост - тугу, уместо хвале донела си ми презрење; од свештеника у храму ја те примих беспрекорну. А шта сада видим?[9] - И свети Атанасије Александријски овако говори о томе: Јосиф, видећи да је Дјева Марија трудна, но не знајући какво је скупоцено благо у њој, сав смућен питаше је: "Шта се то догоди с Тобом, Марија? Ниси ли Ти она чесна Девојка, васпитана у свештеним притворима храма? Ниси ли Ти она Марија која није хтела ни погледати у лице мушкарца? Ниси ли Ти она Марија коју свештеници нису могли наговорити да ступи у брак? Ниси ли Ти она која се заветовала ружу девствености сачувати неувенљивом? Где је палата Твоје целомудрености? Где је беспрекорни вајат Твоје девствене чистоте? Где је Твоје стидљиво лице? Ја се стидим, а Ти си смела пошто ја скривам грех Твој".
Када Јосиф говораше ово Светој Дјеви, - о! како се стиђаше Она: пречисто Јагње, беспрекорна голубица, целомудрена Дјева, црвенећи у лицу од таких речи Јосифових! Не смејаше Она да му открије благовест донесену Јој Архангелом и пророчанство изречено о Њој Јелисаветом, да не би испала славољубива и хвалисава. То истиче и гореспоменути свети Атанасије, стављајући Јој у уста овакве речи к Јосифу: Ако ја сама будем говорила теби о себи, онда ћу испасти сујетна. Стрпи се мало, Јосифе, па ће те пастири обавестити о мени. - И ништа друго не говораше Дјева Марија Јосифу до ово: Жив је Господ који ме досад чува у беспрекорној девствености, те не познах грех, и нико се не дотаче мене, а што је у мени јесте од Божје воље и дејства.
Међутим Јосиф као човек мишљаше по човечански, сматрајући да је Њена трудноћа од греха. Али, будући праведан, не хте је срамотити, већ намисли тајно је пустити; или, како се вели у сиријском преводу: он намисли тајно је оставити, тојест отићи од Ње некуда далеко. А када он тако помисли, гле, ангео Господњи јави му се у сну, говорећи: "Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје". Ангео зато назива Дјеву женом Јосифовом, да би у Јосифу уништио мисао о прељубочинству, јер Јосиф мишљаше да је Марија зачела од прељубочинства. Ангео као да вели Јосифу: "обручница је твоја жена, а не неког другог мужа". О томе блажени Теофилакт каже: "Ангео назива Марију женом Јосифовом, показујући тиме да се обручница његова није оскврнила с другим. А назива је женом његовом још и зато, да би се заједно са девственошћу поштовао и законити брак". Тако расуђује и свети Василије Велики: "Ангео назива Марију и Дјевом и обручницом мужу, да би се и девству одало поштовање и брак не био укорен. Девство дакле би изабрано за свето рођење, а обручење, које је почетак брака, би извршено по закону зато, да не би ко помислио да је од безакоња оно што се има родити; а још и зато, да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскврнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота". Речи ангела Јосифу: "не бој се узети Марије жене своје", по тумачењу светог Григорија Ниског и блаженог Јеронима, значе: "прими жену своју по обручењу, а Дјеву по њеном завету даном Богу"; јер Она јесте прва у Израиљском народу девојка која се заветова Богу очувати неоскврњеним девичанство своје до краја живота. "Не бој се, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога". А родиће Она Сина, и ти Му надени име као отац, иако немаш удела у Његовом Рођењу. Јер пошто је обичај да очеви дају имена својој деци, као што Авраам даде своме сину име Исаак (1 Мојс. 21, 2), тако и ти, премда ниси природни већ само тобожњи отац Детенцету, послужићеш Му као отац наденувши Му име. - Свети Теофилакт овако говори Јосифу од лица Ангела: "Премда ниси имао никаквог удела у Рођењу Детенцета, ипак хоћу да ти дам звање оца, да би ти и име дао Детенцету; ти ћеш Му наденути име, мада Оно и није твој пород; но тиме ћеш учинити оно што је својствено оцу. А које име? Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти људе Своје од грехова њихових".
Јосиф, пробудивши се од сна, учиНи као што му заповеди ангео Господњи и узе жену своју, обручену њему, а Дјеву беспрекорну, заветом девства посвећену Господу, и Матер Владике која заче Спаситеља света од Духа Светога. Он је узе као обрученицу своју, с љубављу Јој одајући велико поштовање као Дјеви Господњој, и служећи Јој богобојажљиво и са страхом као Матери Спаситељевој.
"И не знађаше за њу док не роди" (Мт. 1, 25), тојест, по објашњењу блаженог Теофилакта, никада је он не познаде као жену. Јер како је Он, будући праведан, могао познати Њу, када му Она беше дата из храма Господњег не ради брака, већ ради чувања њенога девства под видом брака? Како се он могао дотаћи девице Господње која је обећала Богу вечно девство? Како се он могао коснути Свебеспрекорне Матере Господа свога и Саздатеља? А што се тиче Еванђелских речи: "док не роди", треба имати на уму да у Светом Писму израз "док" обично означава време које не престаје. Јер и Давид каже: "Рече Господ Господу моме: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим" (Псал. 109, 1). Ове речи не значе да ће Господ - Син само дотле седети с десне стране Господа - Оца, док Он не положи непријатеље Његове за подножје ногама његовим; него оне значе то, да ће Господ Син, и пОшто Му непријатељи буду положени под ногс Његове, још славније седети као Победитељ у бесконачне векове. Слично томе пише се и о светом Јосифу: "не знађаше за њу док не роди". Ове речи значе не као да је он њу потом имао познати, како су то неки јеретици сматрали, што је туће Православној цркви, него да се по Рођењу таквога Сина који беше Бог оваплоћени, и после толиких чудеса која се догодише у време Рођења Његова, којих Јосиф беше очевидац, овај благочестиви старац не само не смејаше дотаћи Ње него је и дубоко поштоваше као слуга госпођу своју, служећи Јој као Матери Божјој са страхом и трепетом. О тој речи "док" свети Теофилакт пише овако: "Свето Писмо обично тако говори; као на пример ово о потопу: не врати се гавран у ковчег док не пресахну вода "а земљи (1 Мојс. 8, 7), а он се и после тога вратио није. И Христос каже: Ја сам с вама до свршетка века (Мт. 28, 20). А зар по свршетку века Он неће бити с нама? Напротив, тада ће Он још више, у бесконачне векове, бити с нама. Тако се и овде каже: "док не роди", тојест: Јосиф не позна Пресвету Дјеву ни до Рођења, ни по Рођењу, као што ће Господ и у току века, и по свршетку века, бити с нама неодступно. Јер како се Јосиф могао коснути Пречисте Дјеве, пошто је сазнао о неисказаном Рођењу од Ње Спаситеља?"
Из свега досад реченога јасно се показује да је Пречиста Богородица и по зачећу и по трудноћи сачувала беспрекорно девство. А када се исти Ангео јави Јосифу после Рођења Христовог у Витлејему и у Егииту, пошто се Јосиф већ био уверио у чистоту Маријину и о Рођењу Богомладенца од Духа Светога, тада Ангео не назива Пречисту Дјеву Марију женом његовом већ Мајком Рођенога, јер у Еванђељу пише овако: А кад мудраци отидоше, гле ангео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: устани, узми дете и матер његову, (а не жену твоју), па бежи у Египат (Мт. 2, 13). И опет у Египту ангео говори Јосифу: устани, и узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву (Мт. 13, 21), јасно показујући тиме да он Јосифа упућиваше не на брак него на служење Младенцу и Матери Његовој. Тако дакле, Јосиф не познаде Марију као жену не само док Она не роди Сина свога првенца, него и после Рођења Богомладенца Она остаде чедна Дјева, као што о томе сложно сведоче сви велики Учитељи Цркве.
Прича се и ово:[10] у време када Пресвета Дјева Марија беше бременита, неки књижник по имену Анин дође - пошто се ангео већ беше јавио Јосифу - кући њиховој, и угледавши бремениту Девицу, хитно оде к првосвештенику и к свему синедриону и рече им: "Тај Јосиф дрводеља, за кога ви сведочасте да је праведан, извршио је безакоње: тајно је упропастио и оскврнавио Дјеву која му би дата из храма Господњег на чување, и ето она је сада бременита". Првосвештеник посла слуге кући Јосифовој, и нађоше Марију бремениту, као што каза онај књижник. Онда они узеше Њу са Јосифом и одведоше их првосвештенику и синедриону. Првосвештеник рече Дјеви Марији: "Заборавила си Бога ти, васпитана у Светињи над светињама; ти која си примала храну из руку ангелских и слушала певање ангелско. Шта си то урадила? - А она плачући говораше: Жив Господ Бог мој, ја сам чиста и мужа не знам. - Тада првосвештеник рече Јосифу: Шта си то урадио? - Јосиф одговори: Жив Господ Бог мој, ја сам чист од Ње. - На то првосвештеник рече Јосифу: Пошто главу своју ниси приклонио под крепку руку Божију, да би потомство твоје било благословено, и тајно си се од синова Израиљевих састао са Дјевом, посвећеном Господу на дар, зато сте ви обоје дужни попити воду изобличења, да би Господ обелоданио грех ваш пред свима.[11]
- Такав суд Бог је установио преко Мојсија; то је описано у Четвртој књизи Мојсијевој, у петој глави: ако би се у неко лице, био то муж или жена, посумњало да је учинило прељубу, а то лице не каже истину о томе, онда се таквоме лицу давала заклетвена вода уз нарочита свештенодејства и преко посебног чина. И по суду Божјем, после пијења те воде, збивало се неко изобличитељно знамење на лицу које је извршило прељубу, по коме се знамењу обелодањивало учињено безакоње. Том дакле водом, по прописаном чину, првосвештеник напоји најпре Јосифа, па онда Марију, и не догоди се на њој никакво изобличитељно знамење, тако да се народ чуђаше што се грех њихов не обелодани. Тада им првосвештеник рече: Када Господ Бог не објави грех ваш, онда идите с миром. - И отпусти их. А Јосиф, узевши Дјеву Марију, оде кући својој радујући се, и славећи Бога Израиљева.
После тога изиђе заповест од ћесара Августа[12] да се попише сав свет; и сви иђаху да се попишу сваки у свој град. Пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, да се попише с Маријом, обрученом за њега женом, која беше трудна (Лк. 2, 1-5). Витлејем је малени град, недалеко од Јерусалима на југу, поред пута што води у планински крај, ка свештеничком граду Хеврону, где бејаше дом Захаријин и где Пречиста Дјева, после Архангелова благовешћа, посети и поздрави Јелисавету, Претечину мајку. Витлејем се дакле налази на средини пута између Јерусалима и Хеврона, а од Назарета галилејскога града до Витлејема има три дана хода, и нешто више. Витлејем се назива градом Давидовим зато што се у њему родио цар Давид и у њему био помазан за цара; тамо и Рахила умре (1 Мојс. 35, 19); тамо се налази и гроб Давидова оца Јесеја. Витлејем се најпре називао Ефрата, али Јаков, када пасијаше тамо своја стада, назва га домом хлеба (= Витлејемом), провиђајући духом и предсказујући да се у том месту има родити "хлеб који сиђе с неба" - Христос Господ (Јн. 6, 51). Близу пак Витлејема, на истоку, према Давидовом студенцу, недалеко од кога Давид једном силно ожеДни и рече: Ко би ми донео воде да пијем из студенца Витлејемскога што је код врата! (2 Цар. 23, 15), налази се пећина у каменитој гори, на којој лежи град Витлејем. Недалеко од те пећине налажаше се њива Саломије, која живљаше у Витлејему а беше рођака и Дјеви Марији и Јосифу. И кад се Јосиф приближи граду, дође време да Чиста Невеста роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште, где би Породиља могла имати удобно место себи, да би родила на свет Благословени плод утробе Своје. Али он не нађе стана због мноштва народа који беше дошао да се попише, и беше заузео не само општу гостионицу него и сав град. Због тога Јосиф и сврати у споменуту пећину, пошто им не беше места у гостионици, а дан је већ нагињао к вечеру. Та пак пећина служаше као склониште за стоку. У њој Пречиста и Преблагословена Дјева топло се у поноћи мољаше Богу, и сва богомислијем налазећи се у Богу и горећи чежњом и љубављу к Њему, она без бола роди Господа нашега Исуса Христа, у двадесет пети дан месеца децембра.
Тако и доликоваше да роди без бола Она која заче без супружанске насладе: "не познах насладе, рече Она, јер нисам у браку.[13] А пошто Она заче чисто, тако се и породи Она без губљења девства, као што говори о томе свети Григорије Ниски: "Дјева заче, Дјева ношаше, Дјева роди, Дјева остаде; ниједно од догодивших се на земљи чуда није слично овоме".[14] И свети Дамаскин каже: О, чуда новијег од свих древних чудеса! јер ко зна мајку која је родила без мужа?"[15] Пресвета Дјева роди Христа без мужа, као што Адам произведе Еву без жене. О томе свети Златоуст говори овако: "Као што Адам без жене произведе жену, тако и овде Дјева без мужа роди Мужа, одужујући мужевима дуг за Еву. Адам остао цео целцат пошто му би извађено из тела ребро, и Дјева остаде чедна не изгубивши девство по Рођењу Младенца".[16] И зби се оно што је прасликовано у несагоривој купини и у Црвеном мору: "јер као што купина горећи не сагореваше, - пева Црква -, тако Дјева си родила, и Дјева си остала".[17] И опет: "море по преласку Израиља остаде непроходно; Беспрекорна, по Рођењу Емануила, остаде чедна".[18]
Тако, Увекдјева роди оваплоћеног Бога не повредивши Своје девство. Поред тога Она се породи без уобичајене помоћи и прислуживања бабице, као што сведочи о томе свети Атанасије Александријски, објашњавајући еванђелске речи: "роди сина свога првенца, и пови га, и метну га у јасле" (Лк. 2, 7). Он каже: "Погледај на тајанствено Рођење Дјеве: Она сама роди, и сама пови Младенца. Код мирских жена једна рађа а друга повија; код Пресвете пак Дјеве није тако. Она сама роди, и сама пови; сама безболна мати и неучена бабица, Она не допусти никоме да се нечистим рукама дотакне Пречистога Порода: сама Она послужи Рођеноме од Ње, и пови Га, и метну Га у јасле". Тако и свети Кипријан: "У Рођењу и после Рођења Дјева Божанском силом остаде дјева; Она која се породи без бола, не беше Јој потребна никаква услуга од стране бабице, него сама би породиља и служитељка Породу, и Своме милом Чеду указује побожно старање: милује Га, грли, љуби, даје Му сису; и све то Она чини радосно, без икаквог бола, без икакве немоћи природе, који су природни при порођају". Тако дакле Она своме Божанском Породу послужи својим девојачким рукама, не чекајући рођаку своју старицу Саломију, по коју Јосиф оде да је позове да послужи Пресветој Дјеви. Али Саломија дође када већ све беше свршено, јер Она која роди, Она и послужи, носећи Младенца, повијајући Га, и мећући Га у јасле.
Свети свештеномученик Зинон епископ[19] саопштава и ово: када бабица дође, она не верова да је порођај био девствен и да није повредио девство Породиљино, и стараше се да истинитост тога провери на начин својствен бабичкој вештини. Али она одмах искуси казну за дрски поступак свој: јер рука која се дрзну да то провери, изненада би захваћена неком страховитом огњеном болешћу и сасуши се. Када пак она своју сасушену руку прислони на Божанског Младенца, рука се тог часа исцели и постаде здрава као што је и раније била. Тада Саломија поверова да Мати јесте Дјева, а Младенац - Бог.[20]
После тога Девствена Породиља и необична Служитељка Своме Породу, повивши Сладчајше чедо Своје у ланене, беле, чисте, танане пелене, благовремено спремљене и из Назарета донесене, и метнувши Га у јасле што беху у тој пећини, поклони Му се као Богу и Створитељу. То спомиње блажени Јосиф, писац канона,[21] када се обраћа к Пречистој Дјеви оваким речима: Дјевице, држећи у рукама Оваплоћеног и Обавијеног човечјим обличјем, и поклањајући Му се и целивајући Га матерински, Ти Му говораше: Чедо преслатко, како ја овако држим Тебе који руком држиш сву твар?[22] Нема сумње да се Богодјевица поклони до земље Рођеноме од Ње који лежаше у јаслама; и њих са удивљењем окружаваху невидљиво ангелски чинови, као што о томе сведочи Црква говорећи: Ангели окружаваху јасле као престо херувимски, јер пећину у којој лежи Господ гледаху као небо.[23] А уз јасла беху привезани во и магарац, да се испуни Писмо: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога (Ис. 1, 3). А тај во и магарац беху доведени Јосифом из Назарета. Магарац би доведен због бремените Дјеве, да би је носио на себи за време пута; а вола доведе Јосиф да га прода, и тако исплати дужни данак цару и себи купи све што је потребно. Стојећи за јаслима, обе те бесловесне животиње својом паром загреваху Младенца у то зимско време, и на тај начин служаху своме Господару и Творцу. А и Јосиф се поклони и Рођеноме и Родившеј јер тада познаде он да Рођено од Ње јесте од Духа Светога. О томе свети Атанасије вели ово: "Заиста Јосиф не знађаше Њу док Она не роли Сина свога првенца; све док Дјева ношаше у утроби својој Зачето, Јосиф Је не знађаше, не знађаше шта је у Њој, шта се у Њој збива. А када Она роди, тада он познаде: тада познаде Јосиф Дјеву, каква бејаше сила у Њој, и шта се Она удостоји постати;. тада познаде он видевши Дјеву где доји и у исто време чува своје девство неприкосновеним; тада познаде он када Дјева роди, али не искуси оно што је својствено породиљама; тада познаде он да Несециви Камен даде силу Духовноме Камену;[24] тада познаде Јосиф да се на Њу односе речи пророка Исаије: "Ето, девојка ће затруднети" (Ис. 7, 14)". - Ове речи светог Атанасија потврђују, да је у то време Јосиф познао силу тајне, и познавши поклонио се са страхом и радошћу, благодарећи оваплоћенога Бога што га удостоји да буде очевидац и служитељ ове тајне.
Што се тиче дана у који се збило Рођење Христово, многи поуздани писци тврде да је то било у поноћи између суботе и недеље. А то се слаже и са Шестим Васељенским Сабором, који објашњава да се недеља празнује и са тог разлога што се Господ Христос родио у тај дан: "јер у тај дан Господ створи светлост; у тај дан Господ благоизволе родити се; у тај дан Он прими крштење у Јордану од Јована; у тај дан сам премилостиви Искупитељ рода људског васкрсе из мртвих ради спасења нашег; у тај дан Он изли Духа Светога на ученике Своје". Јер као што се тачно зна: Господ Христос се заче у девичанској утроби на Благовести у петак, и у петак пострада; тако се Он у недељу роди, у недељу и васкрсе. И доликоваше Христу да се роди у недељу - дан у који Бог рече: "Нека буде светлост", и у који "би светлост" (1 Мојс. 1, 3) у тај исти дан требало је да и Он сам, Светлост Вечна, засија свету. А да се Христос имао родити ноћу, и у који час ноћи, пророчки је предсказано у Књизи Премудрости Соломонове, где се каже: "Јер када кротка тишина зали све, и ноћ у своме току достиже средину, сиђе с неба од царских престола Свемогућа Реч Твоја, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље" (Прем. Солом. 18, 14-15).
Збише се и чудеса велика по васељени у време Рођења Христова. Јер у онај сами час у који Господ наш изиђе кроз чистотом запечаћена девичанска врата, изненада у тој пећини потече из камена извор воде, а у Риму изби из земље извор јелеја и потече у реку Тибар. Храм идолски, називан вечним, сруши се; идоли се испоразбијаше, и на небу се показаше тамо три сунца. А у Шпанији те ноћи појави се облак светлији од сунца; у Јудејској пак земљи виногради енгадски процветаше у зимско доба. Но дивније од свега беше оно што је описано у Еванђељу, када ангели с песмопојем сиђоше с неба и јасно се показаше људима. А догоди се то овако. Према оној пећини у којој се роди Христос, по сведочанству блаженога Јеронима, нахођаше се врло висока кула, звана Адер, у којој живљаху пастири стада. Тамо, те ноћи, тројица њих беху будни и чуваху своје стадо. И гле, врховни међу Небеским Силама, ангео, за кога свети Кипријан мисли да је свети благовесник Гаврил, јави се њима у великом сјају, блистајући небеском славом, којом и њих обасја. Видевши га они се веома уплашише. Но појављени ангео, наредивши им да страх одбаце и да се не боје, објави им радост која је Рођењем Спаситељевим дошла свему свету. Притом он им указа на знак истинитости своје благовести, рекавши им: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама (Лк. 2, 12). Док им ангео говораше то, одједном се чу у ваздуху појање мноштва небеских војника који слављаху Бога и певаху: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 13-14). После тог јављења ангела и певања небеских војника, пастири се посаветоваше и хитно одоше до Витлејема да виде је ли истина што им ангео каза. Када дођоше, они нађоше Пречисту Дјеву Марију Богородицу, и светог Јосифа њеног обручника, и Дете повијено где лежи у јаслама. И поверовавши чврсто да је то Христос Господ, очекивани Месија, који је дошао да спасе род људски, Они му се поклонише, и испричаше све што видеше и чуше, и што им би речено од ангела о овом Детенцету. И сви који чуше: Јосиф, Саломија и они који у то време беху дошли тамо, дивише се томе што им казаше пастири; а нарочито Пречиста Дјева Мати све речи ове чуваше и слагаше их у срцу своме. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога (Лк. 2, 15-20).
Тако се зби Рођење Исуса Христа, Господа нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава, поклоњење и благодарење, са беспочетним Оцем Његовим и са Вечним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ПОВЕСТ О ПОКЛОЊЕЊУ МУДРАЦА

КАДА се Исус роди у Витлејему Јудејскоме у дане Ирода цара, гле дођоше мудраци од истока (Мт. 2, 1), - не из једне одређене источне земље него из разних земаља, као што се то види из дела светих Отаца, који на разне начине говоре о томе. Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Златоуст, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. А тако мисле због тога што је у то време тамо врло високо стајала наука звездочатаца,[25] и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, тојест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1-13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону - Христу, који је Божија премудрост.[26] А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Псал. 67, 32).
Уосталом, све споменуте земље су на истоку и граниче једна с другом; оне изобилују златом, тамјаном и мирисима; у свима се њима веома неговало чаробњаштво и звездочатство; притом мудрацима у тим земљама није било непознато Валаамово пророштво о звезди која је имала засијати, а које се пророштво предавало из рода у род усмено и писмено. Може се сматрати као највероватније ово: један је од мудраца био из Персије други из Арабије, а трећи из Етиопије. О томе имамо указање у пророштву Давидовом, где је речено: Цареви Тарсиски и острвљани донеће даре, цареви Арабијски и Савски даће данак (Псал. 71, 10). А ово Давид предсказа, како претпостављају тумачи Светога Писма, о мудрацима који су имали доћи ка Христу с даровима. Речи Давидове: "цареви Тарсиски" означавају "прекоморске", јер Тарсис означава "море", те тако под тим треба разумети Персију, земљу "за морем". Речи пак: "цареви Арабијски" јасно указују на Арабију. А реч "Савски" указује на Етиопију, у којој је град Сава престоница. Тако дакле ова три мудраца = волха беху из Персије, Арабије и Етиопије.
Ови се мудраци називају волси не у том смислу да се они баве демонским враџбинама, мађијама и злотворним чинима, заклињањима и бајањима, већ зато што је код Арабљана, Сиријаца, Персијанаца, Етиопљана и других источних народа био обичај своје мудраце и звездочатце називати волсима = магима. И ова три мудраца = волха не беху дакле из средине врачара и чаробњака већ из средине најмудријих звездочатаца и философа. А називају се они и цареви, не у смислу великих царева који имају под својом влашћу многе земље, већ као они који су добили од њих власт у своме граду или у одређеној кнежевини. Јер Свето Писмо назива поглаваре појединих градова царевима, као што се то види из четрнаесте главе Прве књиге Мојсијеве. Из којих пак градова беху ова три цара, нема поузданих података; само се то зна, да су из источних земаља, да их је било тројица, према броју трију донесених дарова: злата, тамјана и измирне. Мада је сваки од њих ишао из своје земље, но вођени једном звездом, они се, по Божјем промислу, састадоше путем, па сазнавши намеру један другога наставише пут заједно идући за звездом, о којој некада предсказа преславни звездочатац Валаам рекавши: Изаћи ће звезда из Јакова и устаће човек из Израиља (4 Мојс. 24, 17). А каква је то звезда била? Свети Златоуст и Теофилакт тврде да то није била звезда из броја небеских видљивих звезда већ нека Божанска и ангелска сила која се јавила уместо звезде. Јер све звезде постоје од почетка стварања света, а ова се звезда појавила на крају векова, при оваплоћењу Бога Речи. Све звезде имају своје место на небу, а ова се звезда видела на ваздуху; све звезде обично се крећу од истока на запад, а ова се звезда необично кретала од истока на југ у правцу Јерусалима; све звезде сијају само ноћу, а ова звезда је и дању сијала слично сунцу, неупоредиво превазилазећи небеске звезде и сијањем и величином; све звезде са осталим светилима стално су у покрету и јуре, а ова звезда некада иђаше а некада стајаше, као што блажени Теофилакт вели: "Када иђаху мудраци, иђаше и звезда; а када се они одмараху, и она стајаше".
О времену пак појаве те звезде, разни тумачи разно мисле. Једни веле да се она појавила у саму ноћ и у сами час Спаситељева Рођења од Дјеве. Али свакако није тако. Јер ако се звезда појавила у то време, како су онда мудраци из такве даљине могли стићи до Јерусалима у тако кратком року? Јосиф је, по истеку четрдесет дана после Рођења Богомладенца и по законском очишћењу у храму, одмах, не задржавајући се у својој кући у Назарету, узевши само што је најпотребније за пут, хитно кренуо у Египат. Мада неки и говоре да су ти мудраци употребили брзе коње, хитно превалили свој пут, и у тринаести дан по Рођењу Христовом стигли у Витлејем. Али то је невероватно. Јер, пре свега, они су били цареви а не брзоходци, и путовали с даровима и са многим слугама, као што доликује царском звању и части, а исто тако и са теглећом марвом и стварима потребним за путовање. Како је онда било могуће да они за тринаест дана стигну до Витлејема из Персије, Арабије и Етиопије? Поред тога они су били задржани неко време у Јерусалиму од Ирода, док Ирод није сабрао све главаре свештеничке и књижевнике и они разјаснили да се Христос има родити у Витлејему Јудејскоме. Друти тумачи, међу њима и свети Епифаније, кажу да се звезда појавила у часу Рођења Христова, али да су мудраци дошли на поклоњење после две године и затекли Христа као двогодишње Дете. Ово је мишљење засновано на томе што је Ирод наредио, да се побију сва деца од две године и наниже, по времену које је добро дознао од мудраца. Но за ово мишљење свети Теофилакт вели да је очигледно нетачно, јер васцела Црква насигурно зна да су се ти мудраци поклонили Христу у Витлејему, када се Христос налазио још у пећини. А после две године Христос се не само не налажаше у Витлејему него ни у Палестини већ у Египту. Јер по сведочанству светога Луке, после очишћења у четрдесети дан у храму где је старац Симеон срео Господа и извршено све по закону Господњем, свети Јосиф и Пречиста Дјева са Детенцетом одмах се вратише у Галилеју а не у Јудеју, у свој град Назарет а не у Витлејем; и из Назарета, по наређењу Ангела, отпутоваше у Египат. Како су онда мудраци могли, после две године наћи Христа у Витлејему?
Древни пак грчки историчар Никифор[27] вели, да се звезда појавила на истоку пре Рођења Христова на две године, и да су мудраци путовали до Јерусалима две године, те тако стигли у сами час Рођења. Наизглед, и овај се историчар слаже с оним што пише у Еванђељу о покољу деце од две године и наниже. Али и ово мишљење није веродостојно. Јер каква би то нужда натерала те мудраце да две године путују из источних земаља, када се отуда може за два или три месеца доћи до Јерусалима? Нека су они, као цареви, путовали споро и дуго, но и у том случају они нису могли пробавити на путу више од шест или седам месеци, јер источне земље, као Персија, Арабија и Етиопија, нису толико далеко од Јерусалима, да би путовање могло трајати две године.
А које би мишљење о времену појаве звезде било најверодостојније? Сматрам, мишљење светог Јована Златоуста и светог Теофилакта. Ови учитељи говоре овако: "Звезда се јави мудрацима пре Рођења Христова. Пошто су имали провести много времена на путу, зато им се звезда јави дуго времена пре Рођења Спасова, да би они могли благовремено стићи у Витлејем и поклонити се Христу док је још био у повоју".
Обратимо пажњу на то да ови свети Учитељи не одређују тој звезди двогодишње време, већ само кажу: "дуго времена пре", као говорећи: "неколико месеци пре". На основу таквог тумачења ових светих Учитеља, можемо извести овакав побожан закључак: звезда се појавила на истоку у онај сами дан и час, у који благовешћу Архангела и силаском Светога Духа Бог Логос постаде тело, зачевши се у пречистој утроби девичанској. Тако дакле, на девет месеци пре Рођења Христова, на сам дан Благовести мудраци су угледали звезду на истоку, и спочетка се у недоумици чудили и размишљали каква ли је то звезда. Није ли она неки метеор који блесне у ваздуху, и предсказује неку несрећу, као што је то случај с кометама? - Да, у самој ствари та звезда је предсказивала у тим земљама несрећу за душеубицу врага, наиме: слом идола, изгнање демона, а грануће светлости свете вере. Потом схвативши да то није нека случајна звезда него има неку Божанску силу, мудраци се опоменуше древног пророштва Валаамовог, и предсказања Еритрејске сибиле[28] да ће се у Израиљу родити Господ и Цар васељене. И они закључише да ово и јесте Његова звезда, одавна предсказана.
Поверовавши чврсто да је то несумњиво тако, мудраци се потпуно спремише за пут, па кренуше из својих земаља. И путем се, као што је речено, сретоше и заједно продужише пут једнодушно. Међутим стаде истицати деветомесечни рок од појаве звезде, и приближаваше се час Рођења Христова. А н они се приближише к пределима Палестинским, и најзад стигоше у престоницу Јудеје Јерусалим, и то на сам дан Рођења Христова. А када се примицаху к Јерусалиму, звезда која их вођаше, одједном се сакри из очију. Јер да је та звезда засијала и у Јерусалиму, народ би је нема сумње угледао, и пошао за њом заједно са мудрацима ка Христу. Тада би и Ирод и завидљиве јеврејске старешине синагоге дознали где се налази рођени Христос, и превремено би Га убили из зависти. Но Божји промисао, који на најбољи начин устројава наше спасење, нареди звезди да се сакрије, једно стога да они који траже душу Детињу не би дознали где се налази пећина, а друго стога што су очи злоћудног Јеврејског народа биле недостојне видети чудесну звезду ону; и треће, да испита веру њихову, да ли ће поверовати речима тих мудраца који благовесте долазак Месијин, и да ли ће зажелети да познаду Христа, Спаситеља света; а не зажеле ли, онда нека им то буде на већу осуду. О томе блажени Теофилакт расуђује овако: Ради чега дођоше мудраци? На осуду Јеврејима, јер када волси, будући незнабошци, повероваше, какав онда изговор могу дати Јевреји? Волси дођоше из тако далеких земаља да се поклоне Христу, а Јевреји, имајући Га у својој средини, гоњаху Га".
Када мудраци уђоше у престони град Јерусалим, они питаху о новорођеном Цару: Где је цар Јудејски што се роди? Јер видесмо звезду његову на истоку и дођосмо да му се поклонимо (Мт. 2, 2). И ова нова вест одмах удиви народ, а смути цара Ирода и све старешине јерусалимске. Цар сабравши све главаре свештеничке и књижевнике народне, питаше их: где ће се родити Христос? (Мт. 2, 4). Јер он се уплаши да му се не одузме царство, и размишљаше како би убио новорођеног Цара. Дознавши да се Христос има родити у Витлејему, он дозва мудраце и извести се од њих о времену кад се појавила звезда. Затим прикривши превару, а имајући мисао неправедну и намеру злу, рече мудрацима лукаво: Идите и испитајте тачно о детету, па ;када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним (Мт. 2, 8).
Када мудраци отидоше из Јерусалима, одмах се појави звезда, која их је водила и пође пред њима, а они се веома обрадоваше њеном поновном појављењу. И иђаше пред њима док их не доведе у Вилтејем до пећине и стаде одозго где беше Детенце. Над тим обиталиштем где се налажаше Дете, заустави се звезда, тојест она сиђе с висине доле и приближи се земљи. Јер би иначе немогуће било распознати над којим то местанцетом она стоји, да се није спустила ниже. Тако расуђује и блажени Теофилакт, следећи светом Златоусту: "То беше необично знамење, јер звезда сиђе с висине, и спустивши се к земљи показа мудрацима место. Јер да је она остала на висини, како би онда они могли дознати оно посебно место где се налазио Христос? Јер свака звезда има под својом светлошћу многа места. И као што ти често видиш месец изнад своје куће, тако и мени изгледа да се он налази и сија изнад моје куће; и свима се тако чини као да само изнад њих стоји месец, или каква било звезда. Тако и ова звезда не би могла јасно показати Христа да се није спустила и стала изнад главе Детенцета".
По овоме чуду се види да та звезда не бејаше од оних што су на своду небеском, него представљаше посебну силу Божју. Тако дакле, мудраци ушавши у кућу нађоше Онога кога су тражили, као што каже Еванђеље (Мт. 2, 11). На основу тога неки мисле да су мудраци нашли Христа не у пећини него у некој кући у граду, пошто Еванђеље спомиње не пећину него кућу. По мишљењу таквих, Еванђеље као да вели: "Када се мноштво народа, који беше дошао ради пописа, разиђе, онда се испразни и општа гостионица и друге куће витлејемских житеља, те Матер са Дететом би преведена из пећине у неку кућу. Но свети мученик Јустин, Златоуст, Григорије Ниски и Јероним кажу да је Господ остао у пећини где се родио све до времена очишћења које је бивало у четрдесети дан, и да су Га и мудраци нашли тамо. И то се тако догодило зато, да би цареви земаљски дознали да је царство новорођенога Цара у сиромаштву, у смирењу, и у презирању славе овога света, а не у богатствима, охолости и палатама. Све се то тако догодило још и зато, да би се што јаче могла пројавити њихова велика вера, која је учинила те се они нису покајали и узроптали када су Онога, ради кога су превалили тако дугачак и тежак пут и надали се наћи Га у царским палатама, нашли у таквом сиромаштву.
Нашавши Господа у пећини, мудраци падоше и поклонише Му се, тојест не простим поклоном него поклоном доличним Богу, поклонише Му се не само као човеку него и као Богу. Јер, као што кажу свети Иринеј и папа Лав: "ти мудраци, тајанствено просвећени благодаћу Господњом, угледавши Младенца, познаше и повероваше да је Он - Бог, и зато Му се поклонише, не само као Цару него и као Богу, поклоњењем које приличи Богу. Због тога је и написано: падоше, па отворише ризнице своје и принесоше му даре (Мт. 2, 11), испуњујући наређење: Немој изаћи пред Господа празан (2 Мојс. 23, 15). А какве то даре? Злато, тамјан и измирну: злато као Цару, тамјан као Богу, измирну као смртноме човеку. Јер Јевреји измирном помазиваху тело умрлога, желећи га сачувати цело. На тај начин три цара почавствоваше дарима Једнога од Тројице, и тим дарима исповедише да су у Њему две природе. О томе свети Лав говори овако: "Они приносе тамјан Богу, измирну човеку, злато Цару, правилно почитујући Божанску и човечанску природу у јединству; у то они срцем верују а дарима исповедају".
Примивши у сну вест од јавившег им се Ангела да се не враћају к злоковарном Ироду који је имао намеру убити новорођеног Цара, мудраци другим путем отидоше сваки у своју земљу, и тамо постадоше учитељи и проповедници Христови, по веродостојном сведочанству Никифора. Јер проповедајући долазак у свет Христа, Сина Божија, они учаху људе да верују у Њега, као што и сами вероваху. И нема сумње да се они после смрти удостојише бити увршћени у лик светих. А имена су њихова ова: први - Мелхиор, стар и сед, са дугом косом и брадом; он донесе злато Цару и Господару. Други - Госпар, млад и без браде, лица румена; он донесе тамјан очовечившем се Богу. Трећи - Валтасар, црнпураст у лицу и врло брадат; он донесе измирну смртном Сину Човечијем.
Тела њихова, после многих година, беше пренета најпре у Цариград, затим у Медиолан,[29] па онда у Келн,[30] у част оваплоћеног Христа Бога, коме са Оном која Га је родила, нека је и од нас слава вавек. Амин.

СПОМЕН ВИТЛЕЈЕМСКИХ ПАСТИРА који први видеше новорођеног Господа
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. У овој "повести" изнете су разне појединости о Рођењу Господа Христа, којих нема у Еванђелској благовести о томе. Скоро ове те појединости позајмљене су из такозваних апокрифних еванђеља. Под тим називом позната су казивања о разним околностима из Спаситељевог земаљског живота, нарочито из доба Његовог детињства и дечаштва, која су се појавила у првим вековима хришћанске Цркве. Нека од тих казивања представљају не што друго до писмене забелешке оних околности из земаљског живота Спаситељевог, које нису ушле у Еванђеље, али су путем усменог причања сачуване међу побожним хришћанима, који су веома волели и ценили све што се односи на Спаситељев живот. Многа од тих казивања су описи таквих догађаја, које је Црква пригрлила као одјеке истинског предања о Личности Господа Христа, Богоматере, Јосифа и других еванђелских светих људи и жена. У ту врсту казивања спада на првом месту "Првоеванђеље Јаковљево", које је несумњиво најстарији споменик апокрифне књижевности из области еванђелске историје који је дошао до нас. Многа светоотачка сведочанства, која св. Димитрије Ростовски наводи у својој "Повести о Рођењу Господа Христа", Свети Оци су узели управо из тог најстаријег "апокрифног еванђеља". Но упоредо са списима, у којима је већи део казивања био заснован на древном црквеном предању, појавише се у првим вековима хришћанске Цркве и такви апокрифни зборници о земаљском животу Господа Христа, у којима се јасно примећује да су многе ствари у њима писане руком разних јеретика, као на пример - гностика, евионита и других. У такве зборнике спада такозвано "Еванђеље Томино", "Еванђеље детињства Спаситељевог" и нека друга. Такву врсту апокрифних списа Црква је увек одбацивала и строго осуђивала.
2. Свети Григорије, брат светог Василија Великог, празнује се 10.јануара.
3. Свети Епифаније Кипарски празнује се 12. маја.
4. Познато је да је код Јевреја, до доласка Месије, девственост била скоро нешто срамно, и само се брак сматрао као неко потпуно благословено стање.
5. Реч на Рождество Христово.
6. Реч на Рождество Христово.
7. Лк. 1, 56.
8. Спомен његов Црква празнује 11. марта.
9. Из службе предпразништва Рођења Христова, тропар на првом Царском часу.
10. Ово се налази у апокрифном еванђељу Јаковљевом (= "Првоеванђеље Јаковљево") у глави петнаестој и шестнаестој; и у многим другим апокрифним списима.
11. Овде је реч о познатом обреду, који се по Мојсијевом закону (1 Мојс, 5, 11-31) вршио у случају када муж подозрева своју жену да је извршила прељубу. Такву жену муж је доводио к свештенику. Пошто би принео жртву, свештеник је узимао свете воде у суд земљани, стављао у њу прах с пода скиније или храма (када је храм заменио скинију), откривао главу женину, полагао јој у руке хлебни принос, и заклињао је овако: "Ако није нико спавао с тобом, и ако ниси застранила од мужа свога, на нечистоту, нека ти не буде ништа од ове воде горке, која носи проклетство. Ако ли си застранила од мужа свога и оскврнила се, и ко год други осим мужа спавао с тобом, нека те Господ постави за уклин и за клетву у народу твом учинивши да ти бедро спадне а трбух отече. И нека ти ова вода проклета уђе у црева да ти отече трбух и да ти бедро спадне". - После тога свештеник је давао дотичној жени да пије од те воде. - Пада у очи да је по казивању апокрифног еванђеља сам првосвештеник (а не свештеник) извршио овај обред, и то не само над Дјевом Маријом већ и над Јосифом.
12. Август, први римски цар (15 год. пре Христа до 14 год. после Христа). Потпуно име његово гласило је: Кај - Јулије - Цезар - Октавијан - Август. Он је био син Октавија и Акције, ћерке Јулија, сестре Јулија - Цезара. После битке код Акциума, у којој је победио Марка Антонија, он постаје једини владар огромне римске царевине. За време његова царовања извршен је у целој царевини попис становништва, о коме се говори у Еванђељу (Лк. 2, 1-5), и који је побудио светог Јосифа и Пресвету Дјеву Марију да иду у Витлејем.
13. Стихира 2, на "Господи возвах", Благовести Пресвете Богородице.
14. Реч на Рођење Христово.
15. Стихира на стиховње, Глас 2.
16. Реч на Христово Рождество.
17. Догматик другога гласа.
18. Догматик петога гласа.
19. Спомен његов празнује се 12. априла.
20. Ово је узето из "Првоеванђеља Јаковљевог".
21. Преподобни Јосиф Песмописац празнује се 4. априла.
22. Служба предпразништва Рождества Христова, 33. децембар, Канон: песма 8.
23. Тамо, Трипјеснец на повечерју, песма 9.
24. Сравни: Дан. 2, 34; 1 Кор. 10, 4.
25. Звездочатци - астрономи - астролози: по кретању звезда и других небеских тела и по њиховом оваком или онаком положају предсказивали будуће догађаје и учили да од тога зависе судбине људи.
26. Тумачење на пророка Исаију.
27. Никифор Калист, грчки историчар четрнаестог века, написао је "Историју Цркве".
28. Сибиле су биле прорицатељке од незнабожаца. Некима су од њих, као сибили Кумејској, сибили Еритрејској, и још некима, древни хришћански писци приписивали предсказања о Спаситељу, и уопште о временима Новога Завета.
29. Медиолан, данашњи Милано, велики град у северној Италији; престоница древне Лигурије.
30. Келн (у старини: Колонија Агрипина), древни град на Рајни, у Германији, у коме, по побожном веровању тамошњих хришћана, почивају делови чесних моштију светих три мудраца.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобна мученица Евгенија и други с њом. Ћерка Филипа, епарха целог Мисира. Рођена у Риму. У то време беху хришћани изгнани из Александрије и живљаху ван града. Девица Евгенија посећиваше хришћане и свим срцем прими веру њихову. Одбеже од својих родитеља са два верна евнуха своја, крсти се од епископа Елије и прерушена у мушко одело ступи у мушки манастир, где прими монашки чин. Толико очисти срце своје подвигом својевољним, да прими од Бога благодат исцељења болних. Тако исцели и неку богату жену Мелантију. Но после ова жена хоћаше извући Евгенију на телесни грех, и не слутећи, да је Евгенија женско. Па како би одлучно одбијена од стране Евгеније, ова зла жена из освете оде епарху и оклевета Евгенију онако исто као некад жена Пентефријева целомудреног Јосифа. Епарх нареди те све монахе оковаше и у тамницу вргоше заједно с Евгенијом. Но када би изведена на суд, света Евгенија показа се своме оцу као његова ћерка. Обрадовани Филип тада крсти се са целим домом својим. И би Филип изабран за епископа александријског. Чувши за ово, римски цар посла неког опаког војводу Теренција који, дошавши у Александрију, тајно уби Филипа. Тада се света Евгенија пресели у Рим са мајком и браћом својом. У Риму је неустрашиво и ревносно преводила незнабошце у веру праву, нарочито девојке. Тако преведе у веру и неку красну девицу Василију. Ускоро Василија би посечена за Христа, како јој Евгенија и предсказа. Тада бише посечени и оба она евнуха, Прот и Јакинт. Најзад дође мученичка кончина и светој Евгенији. Од њене близине паде храм Дијанин и разруши се. Мучитељи је бацише најпре у воду, потом у огањ, но Бог је спасе. Јави јој се сам Господ Исус у тамници и рече јој, да ће она пострадати на сам дан Његовог Рождества. Тако и би. Мачем је посекоше 25. децембра 262. године у Риму. После смрти јави се Евгенија матери својој у великој слави, и утеши је.

2. Преподобни Никола војвода. Неки мисле да је овај велики светитељ био балкански Словен пореклом. У време цара Никифора Никола беше војвода и заповедаше над једним делом војске, која пође у рат на Бугаре. Успут Никола заноћи у једној крчми, где имаде једно велико искушење и један чудан сан. Тај сан се потпуно обистини у рату, у коме Грци беху страшно потучени од Бугара 811. године. Никола се спасе; па из благодарности према Промислу Божјем он остави свој војнички чин и замонаши се. Дуго се подвизавао и подвигом толико усавршавао да је постао велики прозорљивац и угодник Божји. Скончао мирно у IX веку и преселио се у блажено Царство Христа Господа.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ЕВГЕНИЈЕ

У СЕДМОЈ години царовања римскога цара Комода, који наследи престо после оца свога Марка Аврелија,[1] би постављен за епарха целога Египта неки знаменити велможа, по имену Филип. И Филип са својом женом Клавдијом и децом пређе из Рима у Александрију. Имађаше он два сина, Авита и Сергија, и јединицу ћерку Евгенију, веома лепу телом и целомудрену духом. Ево повести о њеном животу.
Филип управљаше Египтом по римским законима и обичајима предака. Он ни најмање није волео врачаре и мађионичаре, и силно их је гонио и уништавао. Исто тако он није волео ни Јевреје; он им чак ни име није могао чути. Међутим према хришћанима се понашао веома благо; и мада их, по царском наређењу, беше истерао из града Александрије, ипак им је допустио да у предграђу града мирно живе и слободно служе своме Богу, јер он цењаше хришћане због њиховог савршеног живота и мудрости. Сам пак он усрдно се бављаше грчком философијом, у којој васпитаваше и своју кћер Евгенију. Притом Филип учаше Евгенију да влада и латинским и грчким језиком, и да слободно и красноречиво говори на оба та језика, много се старајући да Евгенија постигне што већи успех у философији и осталим наукама. А она, бистра и врло марљива, лако напредоваше у свима наукама. Што једном чује или прочита, то је она чврсто памтила, чувајући то у срцу евом као да је написано на челичним таблицама. А беше Евгенија лепа лица и дивна тела, но још лепша целомудреношћу својих миели и дивнија девичанском чистотом. Стога један од најзнаменитијих великодостојника римских, по имену Аквилин, зажеле да је вери своме сину Аквилију за невесту. И када је родитељи упиташе, да ли она пристаје да се уда за тог високородног младића, Евгенија одговори: Мужа треба изабрати себи бољега по животу а не по пореклу, јер се има живети с њим а не с родом његовим.
Такође и други високородни и богати младићи жељаху да се вере с њом, али их она одбијаше све што јој се, тобож, не допада начин њихова живљења, а у самој ствари она је то чинила једино из жеље и бриге да остане и живи у девствености.
Тако се припремаше диван и чист сасуд за примање божанског миомирисног мира. И убрзо за њеним добрим делима последова добра вера, и она чиста приступи к чистоме извору побожности. Као почетак пак Евгенијина обраћења к Богу послужи следећи догађај: Случајно или, боље рећи, по Божјем промислу Евгенији дође до руку књига ПослаНица светог апостола Павла. Пажљиво је прочитавајући и улазећи у њен смисао, Евгенија познаде да постоји Један Истинити Бог које је створио васељену: и њој се одмах просвети ум, који у ње беше одавна предочишћен и припремљен за примање Светога Духа. И она срцем чврсто поверова у Христа, али се не усуђиваше да Га јавно исповеда устима, бојећи се гњева својих родитеља.
Када, по царском наређењу, изгнаше из Александрије хришћане, чије учење Евгенија веома жељаше чути, то она замоли родитеље да јој дозволе да иде у предграђе на једно од њихових имања, да се тамо у осами одмори и освежи. А родитељи, не слутећи ништа о њеној тајној намери, дозволише јој да иде у предграђе ради освежења. Она пак, пролазећи колима са својим евнусима и робињама поред манастира у једном од хришћанских насеља, чу како монаси певају иза ограде: "Сви су богови незнабожаца демони; а Господ је небеса створио" (Псал. 95, 5). Чувши ове речи, и постидевши се заблуде предака, она уздахну из дубине срца, и рече двојици својих евнуха, Проту и Јакинту: Ви сте са мном довољно изучили науке; ми смо заједно схватили учења Сократа, Аристотела и Платона, познате заблуде стоика н мишљења Епикура;[2] а прочитали смо и проучили и друге софисте и песнике. Ви, разуме се, насигурно знате да су све то басне које немају у себи ништа сем неке наликости истине, која може завести многе. Није нам непознато и то, како се хвале својом мудрошћу јелини, од којих неки на све могуће начине доказују да нема никаквога бога, а неки опет сматрају да има много богова, и деле их на веће и мање. Хришћани пак све њих побеђују речју, говорећи: "Сви су богови незнабожаца демони". Јер вера у те незнабожачке богове јесте савршено безумље и потпуна погибао. Међутим хришћанско учење: "Господ створи небеса", отворено признаје Јединога Бога и даје нам познање о нашем свеопштем Господу. Сагласно са овим учењем учи и апостол њихов Павле, чије списе, који доказују постојање Јединога Бога, ја читах јуче и прекјуче. И ја верујем речима тога апостола, јер су врло јасне и достојне веровања пошто заснивају веру "а самим делима. Апостол у својим Посланицама јасно показује пут ка спасењу, и ви, ако желите, можете кренути тим путем. А ја се више нећу звати вашом госпођом већ сестром и саслужитељком: јер ми имамо заједничког Господа и Оца - Бога. Стога будимо једнодушни и једномислени, као браћа, и заједно решимо да се обратимо ка Христу. Чула сам да је хришћански епископ Елиј[3] подигао овде манастир, у коме монаси непрестано дању и ноћу славе Бога песмама. Овај манастир епископ повери неком презвитеру Теодору о чудесним делима којега причају да он својом молитвом даје прогледање слепима, изгони ђаволе, и сваку болест лечи речју. Још говоре и то, да у овај манастир нипошто није допуштено женама улазити. Зато ми острижите косу, обуците ме у мушко одело, па ме ноћу одведите тамо. Ми ћемо одредити наш повратак у град за касно увече; сви робови нека иду испред кола, а вас двојица иза кола; ја ћу пак тихо сићи с кола, и ми ћемо се сакрити тајно од свих; кола нека се празна врате дома, а ми ћемо отићи к слугама Божјим.
Ове Евгенијине речи и намере беху пријатне обојици евнуха. И када наступи ноћ они урадише као што се договорише. Јер касно увече враћајући се у град, они кришом сведоше Евгенију с кола, тако да то нико од робова не примети. Сакривши се, они је обукоше у мушко одело, остригоше јој девојачку косу, и упутише се к манастиру. Но они још не беху на домаку манастира, а угледаше где им се приближава блажени Елиј, епископ Илиопољски,[4] идући са мноштвом народа из Илиопоља у манастир. Јер у Египту бејаше такав обичај да, када епископ обилази своје манастире и цркве, онда га народ прати певајући песме. Тако и овом приликом са епископом Елијем ићаше испред и иза њега око десет хиљада људи, који певаху и клицаху: "Пут је побожних прав, и поравната је стаза побожних" (Ис. 26, 7).
Чувши те речи, Евгенија рече својим пријатељима: Удубите се у смисао тих стихова, како све речи њихове имају значаја за нас и односе се на нас. Јер када ми разговарасмо о Истинитом Богу, ми чусмо певање: "Сви су богови незнабожаца демони; а Господ је небеса створио". А сада када ми, одвративши се од идолослужења, кренусмо путем, којим желимо прићи Христу, ево неколико хиљада људи сусреће нас једногласно певајући: "Пут је побожних прав, и поравната је сТаза побожних". И мени изгледа да се то десило не случајно него по Божјем промислу. Хајде стога да видимо куда иде овај народ; и ако иде ка истој обитељи куда и ми стремимо, онда да им се придружимо и путујемо заједно с њима, као њихови пријатељи.
И тако придруживши се народу који је ишао и певао, о"ни упиташе једнога: Ко је онај старац што једини јаше на магарету усред народа који иде испред и иза њега? - И чуше као одговор, да је то епископ Елиј, хришћанин од младости своје, који је одрастао у манастиру. Када су њега још као дете слали да донесе огањ од суседа, он доношаше жар у скуту од своје хаљине, а хаљине му не прогореваху. Таква беше светост његова још у детињству његовом. "Пре неколико дана, - (настави казивати упитани човек, - појави се у овим местима неки врачар по имену Зариј, који разним враџбинама и лукавствима обмањиваше људе: он епископа Елија називаше варалицом, а за себе говораше да је добар учитељ, послан људима од Христа. Тада се сабра мноштво хришћана, и дођоше ка оцу нашем кога видите, и рекоше: чујемо како Зариј тврди за себе да је послан од Христа. Стога: или прими њега у заједницу с тобом, или пак, ако говори лаж, ти га речима победи, па ћемо ми поћи за оним од вас који однесе победу у препирци. Свети епископ Елиј пристаде на препирку са Заријем: јер се надаше на Христа, као што се и Зариј уздаше у своје демоне. И би одређен дан за препирку и припремљено место усред града Илиопоља. И дође Зариј врачар са волшебним чинима својим, а дође и епископ са богонадахнутим речима. И пошто благослови народ, епископ рече: Сада ћете познати духове који су од Бога.[5] И обративши се онда Зарију, он поче водити с њим велику препирку. Но волх беше веома вешт у својим обманама, горд и безобзиран у говору; он се стараше да однесе победу не истином већ хвалисавом и бестидном многоговорљивошћу. Због тога кротки и безазлени епископ не могаше волха надвладати речима. И жао би народу што Зариј надмашује епископа у препирци. Приметивши то, епископ замоли да се стишају, и рече народу: Ваља нам сада послушати савет светог апостола Павла који он даје своме ученику Тимотеју: Ово напомињи, и посведочи пред Господом, да се не препиру, које ништа не помаже, него смета оне који слушају (2 Тм. 2, 14). Али да не би неко помислио да ми ово апостолово сведочанство приводимо не ради изналажења истине већ из бојазни, ја предлажем ово: да се усред града наложи ватра и да ми оба заједно уђемо у огањ, па ко од нас не изгори, тај и јесте истински посланик Христов. - Овај се предлог допаде свему народу; и одмах наложише велику ватру. Епископ стаде звати врачара у пламен, али овај одговори: Уђи прво ти у огањ, пошто си ти предложио такву проверу. - Епископ се прекрсти, и подигавши руке к небу уђе усред огња; и престоја у великом пламену око пола сата, и не би ни најмање опаљен: јер се огањ не дотаче ни његових власи, ни његове одеће. А зваше епископ и Зарија да уђе у огањ к њему, али се овај страховито препаде и покуша да бежи. Но народ га дохвати и рину га у огањ силом. И одмах бедник поче горети, и сасвим би изгорео да га свети епископ Елиј не избави брзо из огња, истина полусагорелог али живог. После тога волх би са поругом протеран из предела Илиопољских. А епископа кога видите, куд год он ишао, свуда прати народ са божанским песмама".
Слушајући ово казивање, блажена Евгенија се радоваше духом, и дивљаше се, и уздисаше. Најзад она поче усрдно молити човека што разговараше с њом и зваше се Евтропије, говорећи: Молим те, господине, да обавестиш светог епископа о нама, који желимо да се од идола обратимо ка Христу. Ми смо браћа, и договорисмо се да заједно постанемо хришћани и да живимо у овом манастиру, никада се не одвајајући један од другог. - Саговорник им одговори: Ћутите засада о томе, док епископ не уђе у манастир и не одахне мало од пута, а када се укаже згодан тренутак ја ћу га, по жељи вашој, обавестити о вама.
Када се они приближише манастиру, у сусрет епископу изиђоше монаси, певајући: Примисмо, Боже, милост Твоју усред људи Твојих (Псал. 47, 10). - Када епископ са народом уђе у манастир, уђе са евнусима својим и Евгенија, слична младићу по оделу и остриженој коси. Пошто одслужи у цркви Божанствену службу, и поткрепи се мало храном у три сата по подне, као што је обичај код постника, епископ отпочину од трудова, и виде у сну овакво виђење: некакви људи ношаху на рукама неки женски кип, сличан једној од јелинских богиња, и указиваху му као богу поштовање жртвама и поклоњењем. Тешко беше епископу гледати како људи обмањују себе идолопоклонством, и он рече тој њиховој богињи: Зар доликује теби, створењу Божјем, да те људи сматрају за Бога, и да од њих примаш поклоњење које само Богу доликује? - Чувши ове речи, богиња одмах остави људе који јој се клањаху и пође за епископом, говорећи: Нећу те оставити, нити ћу одступити од тебе, док ме не приведеш и не предаш Творцу и Саздатељу моме.
Пренувши се из сна, епископ размишљаше о свом виђењу. Утом уђе к њему Евтропије и рече: Владико, три младића, рођена браћа, једнодушно напуштају идолопоклонство и желећи да буду причислени к лику оних што служе Христу у овом ма)пастиру, уђоше данас за тобом у обитељ ову, и са сузама ме молише да обавестим о њима твоју светост. - То обрадова епископа, и он ускликну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме удостојио да сада чујем овакву радосну вест!
И нареди епископ да му позову та три младића. Када они уђоше сами и ступише пред чесно лице његово, светитељ најпре сатвори молитву, па затим поче очински и с љубављу разговарати с Евгенијом, распитујући их за њихова имена, порекло и отачаство. Евгенија, црвенећи у лицу девојачким стидом, одговараше смирено: Ми смо, божанствена главо, родом из славнога града Рима, и отачаство наше је Рим; браћа смо по телу; првоме је име Прот, другоме Јакинт, а ја се зовем Евгеније. - Блажени епископ Елиј с љубављу гледајући у њу, рече: С правом називаш себе Евгенијем, Евгенија! Име твоје[6] слаже се са духом твојим, јер ти имаш благородну, храбру душу, и у свему се показујеш као прави мушкарац. Но притом чврсто се држи у уму свом одлуке, побеђуј своју женску природу, и стасаћеш у мушкости, и утврдићеш се у Христу, ради Кога ти жена, правиш се мушкарац, променивши свој женски лик и име из љубави према Богу. Ово говорим теби, не изобличавајући и не ружећи твоју природу, и не желећи да те одвратим од твоје намере, него да би ти дознала колико се Бог брине о теби и како ми Он откри све што се тиче тебе, не утајивши ништа: ко си ти, и како ћеш доћи к мени, и ко су они који ће с тобом доћи к мени. Стога се, Евгенија, постарај да се покажеш не мање мушка духом него својим изгледом: јер ми Господ мој откри и то, да. си ти себе припремила за чисто обиталиште Њему, чувајући своју девственост неоскврњеном, и одбацујући саблазни земаљског живота.
Обративши се затим Проту и Јакинту, светитељ рече: Ви сте робови по телесном пореклу, али сте слободни духом, јер дух ваш није поробљен ничим земаљским. Зато не ја, већ сам Господ Христос говори вама: Више вас не називам робовима него пријатељима (Јн. 15, 15). Блажени сте ви због такве слободе ваше, али сте још блаженији због вашег пријатељства и сједињења с Христом: јер ви једнодушно изабрасте узети на себе јарам Христов, и ничим не ометосте блажену Евгенију у ње!ној намери, већ заједно с њом горите духом да служите Господу. И када она буде изашла из овог живота, заједно с њом и ви ћете се удостојити од Господа оних венаца и награде, којих и она.
Овоме разговору епископа Елија са Евгенијом и њеним евнусима нико не беше присутан. Епископ нареди Евгенији да остане у мушком оделу, пошто нико не знађаше ту њену тајну. И она заједно са евнусима не одступи од епископа док их све епископ не крсти и не причисли к лику монахујућих.
А сада да опишемо шта се десило у оно време када светитељка заједно са Протом и Јакинтом кришом од робова сиђе с кола, и како родитељи њени туговаху за њом.
Кола дакле продужише свој пут и већ се приближише к дому, а робови иђаху испред кола не слутећи шта се догодило. Домаће пак слуге изађоше с буктињама у сусрет Евгенији. Пришавши колима они видеше да су она празна и да у њима нема Евгеније, и то њих доведе у велику забуну. Отац њен, мајка, браћа и све слуге се веома узнемирише, и настаде запевка, вапијање, ридање и силан плач. Дадоше се у трагање по свему граду, и сав се народ у Александрији у чуду питаше шта се то догодило са епарховом ћерком. Многобројни робови бише разаслани на све стране да траже Евгенију. Они претражише не само сав град, него и сву земљу Египатску, и при распитивању не пропустише никога на путу и по кућама: трговце, земљоделце и путнике; али нигде не могоше ништа чути о том скупоценом бисеру, који десница Свевишњега кријаше у Својој ризници до потребног рока.
Родитељи пак Евгенијини дан и ноћ плакаху за њом и неутешно ридаху, често је дозивајући по имену, гребући лица своја посипајући пепелом главе своје, и падајући на земљу од изнемоглости и сиЛне туге срца; и притом запомагаху: Евгенија, Евгенија, кћери наша слатка! где си се, светлости наша, сакрила од очију наших? у ком си се месту, утехо наша, притајила? на који си начин, надо наша, нестала?
И ридаху родитељи за ћерком својом, и плакаху браћа за сестром својом, и сузе роњаху робови и робиње за госпођом својом, и сви граћани жаљаху за Евгенијом и саосећаху бол епарха као свог доброг господара и управитеља. Потом почеше питати врачаре и гатаре, и приносити идолима многобројне жртве, не би ли им који од богова казао што о несталој девојци.
Но ни од њих не дознадоше ништа. Јер ћутаху: врачари и гатари као лажљивци и незналице, а идоли као мртваци. Најзад неки од житеља Александрије измислише басну на утеху епарху: наиме они тврђаху да им је откривено, како су, тобож, богови заволели лепоту Евгенијину, па зато Евгенију узнели на небеса и уврстили је у ред богова. Уцвељени родитељ поверова тој басни, престаде мало са тугом, и силом претвори свој плач у радост. И он одмах нареди да се салије од злата идол, сличан по изгледу његовој љубљеној кћери, и да се постави на видном месту у Александрији. И поче он свенародно указивати поштовање Евгенији као новој богињи, празнујући је и приносећи јој многобројне жртве. На тај начин он олакшаваше себи бол свој за ћерком. Али Евгенијина мајка Клавдија и браћа Авит и Сергије не повероваше тој басни, те и надаље непрестано и неутешно плакаху за Евгенијом.
Међутим блажена девојка Евгенија, прикривена мушким оделом и именом, и због својих мушких и јуначких подвига сматрана за мушкарца, живљаше у споменутом манастиру, . усрдно монахујући и служећи Богу. И она показа толики успех у божанственом учењу, да је кроз две године већ знала напамет цело Свето Писмо: и душа јој беше препуна толиким миром, да је сви сматраху за једнога од анђела. И ко је могао сазнати да је она женско, када је покриваше сила Христова и беспрекорна девственост, и када она својим животом и код савршених монаха изазиваше дивљење? Говор њен беше смеран, мио, кротак и немногоречив, пун страха Божија и душекористан., На црквена богослужења нико не долажаше пре ње и нико не излажаше после ње. Свима она беше на углед и корист: тужне утешаваше, са радоснима се радоваше, гњевљиве и јаросне једном речју смираваше; на горде пак толико утицаше смирени начин њеног живота, да су се они изненада претварали из вукова у овце.
Након не много времена она доби од Бога дар исцељивања. И када би она посетила кога болесника, одмах је сам долазак њен одгонио болест и давао болеснику потпуно здравље. А два евнуха њена, Прот и Јакинт, неодступно борављаху с њом, и беху подражаваоци њеног живота, и верне слуге њене и пријатељи.
Три године по обраћењу њеном к Богу престави се игуман тога манастира. И братија сабравши се стадоше једнодушно молити блажену да им буде игуман, јер не знађаху за њену тајну чувану Богом: да је њихов Евгеније по природи не мушкарац већ жена. Они су посматрали њено мудро, беспрекорно и богоугодно живљење, које неупоредиво превазилажаше живљење свих постника манастира, те због тога Многим молбама наваљиваху на њу да се прими старешинства. Тада светитељка, с једне стране бојећи се да је противно закону да жена управља над људима, а с друге стидећи се да омаловажи и одбије свесрдне молбе толиких чесних лица, упути им ову молбу: Молим вас, браћо, донесите ми овамо свето Еванђеље. - А када Еванђеље би донето, она продужи: Потребно је да хришћани приликом сваког избора пре свега питају о томе самог Господа Христа.
Стога расмотримо шта нам Христос наређује поводом овог избора, па се покоримо Његовој вољи.
Тада она пред свима отвори Еванђеље насумце, и оно се отвори на месту где беше написано: Који хоће да буде већи међу вама, нека вам буде слуга; и који хоће међу вама да буде први, нека вам буде роб (Мт. 20, 26-27). Када ове речи бише прочитане, светитељка изјави: Ево, покоравам се и Христовом наређењу и вашој молби. Нека дакле будем слуга и роб ваше љубави.
И обрадоваше се сви њеном пристанку. И прими тобожњи Евгеније, а у самој ствари Евгенија, игуманство у том манастиру, и постаде свима као заробљеник и роб, непрестано се трудећи за сву братију, носећи воду, секући дрва, чистећи све келије, и свима служећи са великим усрћем. Себи пак за борављење изабра вратареву келију, да се ни бољом келијом не би показала виша од других. Трудећи се у манастирским пословима она никада није пропуштала прописано црквено правило, тојест: јутрење, Часове (у нарочите дане и Литургију), и вечерње. И изгледало јој да је узалудно изгубљен онај час, у који би се десило да она не узнесе хвалу Богу. И она будно мотраше да јој ни једна час не прође без славословља Божија. Стога у рукама њеним беше посао, а у устима непрекидна молитва. И доби она власт над нечистим дусима, да их изгони из људи. А даде јој се благодат да чини и друга чудеса, о којима подробно говорити недостаје времена. Но сада да испричамо како отпоче гоњење на светитељку, остале догађаје из њеног живота, њено страдање и њен крај.
Бејаше у Александрији једна жена, по имену Мелантија, богата имањем али убога у добрим делима. Она се разболе од грознице, и паћаше од ње више од године дана. Имађаше она велико имање у близини манастира. Чувши да у манастиру има неки монах Евгеније који лако исцељује сваку болест, она хитно оде к њему, и мољаше га да је исцели од болести њене. Сажаливши се на њу, Евгенија је помаза светим јелејем, и Мелентија одмах избљува све што јој је унутра шкодило и изазивало њену болест, и постаде здрава, и пешице се врати на своје имање. Након пак не много времена она у знак благодарности за исцељење начини три сасуда од чистога сребра, напуни их новцем и посла свом бесплатном лекару. Но Евгенија не прими поклон већ га одасла натраг Мелантији, рекавши: Ми изобилујемо и преизобилујемо сваким благом о Богу нашем. А тебе, драга Мелантија, саветујем да ово раздаш невољнима и убогима.
Угледавши враћене поклоне, Мелантија се веома ожалости, и хитно оде у манастир. И каквим све молбама и преклињањима она наваљиваше на Евгенију да не одбија донесене поклоне! Најзад настојатељ Евгеније једва пристаде да нареди да се сасуди однесу у црквену сасудохранилницу где су се чувале ствари за црквена богослужења.
Од тога времена Мелантија стаде често посећивати Евгенија, и њоме овлада непристојна љубав према њему, не знајући да се под мушким оделом и именом скрива жена. Видећи га онако млада и лепа, Мелантија је држала да такав младић није могао увек живети у чистоти, а своје исцељење стаде приписивати не његовој светости већ његовој лекарској вештини. И она се с дана на дан стаде распаљивати све већом и већом пожудом за њим, сањајући да ступа у телесни грех са њим. И тражаше она згодно време и место, да испуни ту своју жељу. И једнога дана, налазећи се на свом имању недалеко од манастира, Мелантија, распаљена похотом према младоме монаху, начини се болесна, и посла к њему молбу да је сам посети болесну и помогне јој као и први пут.
Дошавши к њој, блажена Евгенија седе пред постељом Мелантије, болесне не од болести већ од телесне похоте. Посматрајући Евгенијино лице, Мелантија не могаде више скривати у себи потајни огањ који је дуго времена распаљивао. Она отвори своја бестидна уста и поче говорити речи блудничке, прелашћујући га и мамећи у грех, као што је то некад чинила са Јосифом Египћанка, жена Пентефријева.[7] Ја сам обузета неодољивом жељом и безмерном љубављу према теби, - говораше она, - и мој се дух не може смирити док ти не пристанеш да постанеш господар над свим имањем мојим и мој муж. Јер зашто ти узалудно умртвљујеш себе непотребним уздржањем, и добровољно упропашћујеш дане младости своје, толико изнуравајући тело и сатирући такву лепоту лица? Ево огромних имања! ево ризница злата и сребра, драгог камења и скупоцених хаљина! ево и великог броја робова и робиња! ево, најзад, ти видиш и мене младу и не ружну, обудовелу ове године, притом и бездетну, те тако нема наследника за моја богатства. Стога их наследи ти и постани мени самој господин и господар.
Све то и још много друго говораше Мелантија, прелашћујући Евгенију. Но преподобна Евгенија, стидећи се бестидности ове блуднице, одговори јој страховито љуто: Умукни, жено, умукни! и не покушавај да ми нашкодиш отровом древне змије. Ја видим, ти си од себе начинила велико обиталиште ђавола. Одступи од слугу Божјих, саблазнитељко! богатства твоја нека наследе слични теби сладострасници! а наше богатство јесте сиротовати са Христом. Што се пак тиче брака, то нека наш ум никада и не помисли на телесна уживања! О блажена чистото, никада те нећемо продати за трулежна богатства! О света девствености, нећемо те оскврнавити блудочинством! О Мати Божја и Дјево, у Тебе се уздам, нећу изневерити своје завете! Један је у нас брак - наша љубав према Христу; једна су у нас богатства - блага спремљена нам на небесима; једно наслеђе - познање истине.
Рекавши то, блажена Евгенија устаде и оде у свој манастир. А Мелантија, испунивши се уједно неисказаног стида и гњева, отиде у град, јави се епарху и рече му: Неки хришћански младић, који каже да је лекар, борави у манастиру недалеко од мога имања, дође мојој кући, и ја му допустих да уђе у моју собу ради лечења. Међутим он, сматрајући ме за непоштену и бестидну жену, поче ме најпре ласкавим речима наводити а затим и рукама приморавати на зло дело; и да ја не нададох вику, те робиње моје дотрчаше на моје запомагање, тај би ме безобразни младић сигурно оскврнавио насилно, као варварин заробљеницу.
Ове Мелантијине речи силно разјарише епарха, и он одмах посла слуге да ухвате не само младића Евгенија, називаног лекарем, него и све који живе с њим, да их окују у железне окове и држе у тамници. Али пошто једна тамница не могаше сместити све монахе који се налажаху с Евгенијом, то их распоредише по разним тамницама. Глас о овом догађају пронесе се не само по свој Александрији него и по свима оближњим градовима. И многе увреде и грдње доживеше хришћани од незнабожаца, јер сви који чуше казивање Мелантијино вероваху у истинитост речи њених, пошто су је незнабошци веома ценили као честиту, угледну и високородну.
И би одређен дан у који се имало обавити суђење монасима и изрећи им се казна. Неке од њих епарх је хтео да преда зверовима на поједење, друге да у огњу спали, а остале да погуби помоћу разноврсних мука. И када дође тај одређени да)н, сабра се мноштво народа не само из града него и из целе његове околине. Сабра се тамо такође и много хришћана, међу којима беху многи презвитери и неколико епископа: они дођоше да виде кончину невиних слугу Божјих, да узму остатке моштију њихових и чесно их погребу.
Чим на судиште стиже епарх Филип са својим синовима Авитом и Сергијем, и седе на судијином месту, одмах уведоше у средину позоришта блажену Евгенију, тајну које још нико није знао, са њеним евнусима и осталим монасима, оковане у тешке железне окове. А народ стаде силно грајати и викати: Нека буду погубљени ти погани безаконици! - Епарх нареди да начелника зла, невино јагње Христово, приведу ближе к њему ради испитивања, и да поређају пред њом сва оруђа за мучење, и да предстану готови и грозни џелати.
И стаде света Евгенија на суду пред оцем својим и браћом, немајући на себи никакву кривицу, сакривена под мушком монашком одећом, смерно погнуте главе, да је одмах не би распознали. Обраћајући јој се, епарх јој поче јаросно говорити: Реци нам, најпокваренији хришћанине, тако ли вам Христос ваш заповеда да чините погана дела и да лукавствима својим уваљујете честите жене у зле похоте своје? Реци нам, сверазвратни, како си се дрзнуо ући у кућу пресветле госпође Мелантије и њену племениту чистоту присиљавати на оскврњење? Покварењачки издајући се за лекара, ти си се показао непријатељ и насилник. Стога ћеш за свој бестидни и дрски подухват добити достојну казну, и ти тако зао погинућеш злом смрћу.
Епарху који са толиким бесом говораше, блажена Евгенија одговори кротко: Господ мој Исус Христос, коме служим, учи чистоти и обећава вечни живот онима који девственост своју чувају беспрекорном. Ми можемо овог часа доказати да нас Мелантија лажно окривљује. Али боље је да ми претрпимо зло, те да не пропадне плод нашег трпљења, него да она, побеђена и изобличена, доживи какво било зло. Уосталом, ако ми се закунеш здрављем царева својих да овој лажној сведокињи нећеш учинити никакво зло, онда ћемо је ми одмах испитати односно греха за који нас без икаквог разлога окривљује, па ћемо видети да је она крива.
Епарх се закле и обећа да ће испунити што она тражи. Тада се Евгенија обрати Мелантији и рече јој: Мелантија, само име твоје означава црнило и помрачење.[8] Својом безочном клеветом ти си хришћанима припремила разне муке. Хајде онда, настој да нас кидају, пале и соку! Но буди уверена да слуге Христове нису онакви каквима их ти лажно приказујеш. Уосталом, приведи ту робињу за коју си рекла да је очевидац нашега греха, да се њеним устима изобличи лаж и обелодани истина.
Та робиња би приведена. Она дометну лаж, да би угодила својој госпођи. Јер како би она могла рећи што противу ње? - Ја знам, говораше робиња, да овај бестидни младић често греши са простим женама. И мени је тај бедник много пута досађивао, па се најзад дрзнуо насрнути и на моју госпођу. Ушавши у њену спаваоницу у седам сати изјутра, он је најпре разговарао с њом као лекар о њеној болести; затим јој поче говорити безобразне речи, и напослетку покуша да је силује, што би свакако и учинио, да ја нисам брзо дозвала друге служавке, те тако избавила госпођу нашу из руку овога блудника.
Судија нареди да се позову и друге служавке Мелантијине; но и оне такође лажно сведочаху против монаха Евгенија, помажући својој госпођи. Тада епарх бесан од гњева викну на Евгенију: Шта можеш, бедниче, рећи у одбрану своју сада, када те толики сведоци терете и поуздано потврђују твоје безакоње? - Света Евгенија одговори: Сада ево дође време говорити, јер престаде време ћутања. Дође време слободно објавити истину, да се лаж, изношена противу нас, не би безмерно хвалисала, и да међу незнабошцима не би кружили рђави гласови о хришћанима. Истински сам желела да своју тајну чувам до краја свога живота, и да лаж која се износи против нас изобличим на будућем суду Христовом и докажем чистоту своју пред Оним, из љубави према коме сам је и чувала. Што сам досада веома брижљиво скривала, приморана сам да сада обелоданим, да безакоње не би тријумфовало над невиношћу, и да се незнабожачко безбожје не би ругало благочестивом и целомудреном хришћанском животу, и да га не би исмевало, нити му се подсмевало. Објавићу истину не из хвалисавости, него ради прослављења имена Исуса Христа: јер је сила овога имена толика, да и жене, које живе у страху Божјем, удостојавају се мушкога достојанства, те људска бића мушкога рода не могу вером бити већа од оних женскога рода, као што вели учитељ хришћански, апостол Павле: У Бога нема разлике између мужа и жене, јер су сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Стога сам и ја пожелела Христа ради, у кога сам поверовала, и кога сам свом душом заволела, и на кога сам сву наду положила, да по животу и по спољашњем изгледу више будем мушкарац него жена, чувајући своју девственост за јединог пречистог и бесмртног Женика Небеског.
Говорећи то, она раздра на себи горњи део одеће и обнажи неке делове свог светог и чистог девојачког тела и показа да је женско. И рече епарху: Господине мој, ти си ми отац по телу, Клавдија ми је мајка, а Авит и Сергије који седе с тобом, то су моја браћа. А ја, - ја сам твоја кћи Евгенија, која се из љубави према Христу одрекох света и свих уживања његових; ево Прота и Јакинта, мојих евнуха, са којима заједно примих учење Христово. И Господ Христос ме обасу толиком благодаћу, да ме милосрђем Својим учини победитељком свих похота и страсти.
И ја непоколебљиво верујем да ће ме Он и до краја сачувати таквом каква сада јесам.
Док она ово говораше, и још не беше завршила своје казивање, познаше отац и браћа делимично по говору, а делимично и по неким цртама на лицу, пошто нетремице гледаху у њу, да је то заиста Евгенија. И одмах, у неисказаној радости и сузама, они скочише са својих места, и притрчавши јој, грљаху је и целиваху, плачући од радости и веселећи се што изненада обретоше Евгенију, без које им ни сама светлост овога света не беше мила. И тог часа би обавештена мати њена Клавдија, да је кћи њена Евгенија пронађена. Ова одмах хитно дојури, и угледавши своју милу Евгенију, шта све није радила, какве јој све љупке речи није говорила, гледајући своју кћер као да је из мртвих устала. А народ, посматрајући све то, дивљаше се и громко викаше: Један је Христос, један је истинити Бог, Бог хришћански! - Мноштво пак хришћана који беху дошли са својим епископима и презвитерима ради погребења тела мученичких, испунивши се неизрециве радости, певаху: Десница твоја, Господе, сатре непријатеље. Који је Бог тако велики као Бог наш? Он открива што је сакривено, и обелодањује што је тајно, хвата мудре у лукавству њихову.[9]
Затим бише донете златоткане хаљине са скупоценим украсима; у њих родитељи и браћа обукоше Евгенију и против њене воље, па је посадише на узвишеном месту, да је сви виде, и да се сви радују с њима проналаску изгубљене. А одмах бише ослобођени окова и монаси, који заједно са Евгенијом беху у узама; и њих све обасуше многим похвалама, почитујући их као истинске слуге Христове.
Мелантија пак испуни се великог стида и страха; и још док се налажаше на гледалишту, огањ паде с неба на кућу њену и сагоре је до темеља са свима њеним богатствима и ризницама, тако да ни трага не остаде од свега тога. И настаде велика радост за све хришћане у Александрији и у целом Египту, нарочито када се крсти и поверова у Господа нашег Исуса Христа сам епарх Филип са женом и синовима и свим домом својим; тада и велико мноштво незнабожаца прими свето крштење. И Цркви Христовој би враћен мир. Јер епарх Филип убрзо после свих ових догађаја посла царевима Северу и Антонину[10] писмо, у коме писаше да за римско царство није корисно изгонити из градова хришћане, који су од велике помоћи општим народним добрима. Цареви усвојише Филипов савет, те по свима египатским градовима хришћани се вратише на своја места, добише своја имања, храмове и звања; и хришћанска побожност цветаше у миру.
Но светињу свагда прати завист вражија, и противу врлине војује грех. Тако и сада неким најугледнијим идолопоклоницима у Александрији беше веома тешко гледати како се с дана надан увећава број хришћана, а број идолопоклоника све више и више опада. Нахушкани од оца свог Сатане они отпутоваше к царевима са клеветом на Филипа. И говораху царевима: Читавих девет година Филип управљаше добро Египатском земљом и законе царске строго спровођаше. Међутим сада ми не знамо шта му би, те се тако измени. Он остави служење боговима наших отаца, и сав народ вуче за собом на поклоњење Ономе, кога (како сви тврде) убише Јевреји распевши га у Палестини. Нема више поштовања и дужног покоравања вашим царским законима. Свима нама он претпостави безбожне хришћане, од којих многи, улазећи често у храмове богова наших обасипају их безбројним хулама, називајући их дрветом, неосетљивим камењем и бездахним идолима.
Таквим и сличним речима они покренуше на гњев против Филипа оба цара, који послаше Филипу овакво писмо: "Најбожанственији цар, који је владао пре нас и знао твоју побожност и поштовање отачких богова римских, постави тебе у Александрији не као епарха већ као цара Египту, и озакони да док си жив несменљиво управљаш том земљом и да се нико други не шаље ца твоје место тамо. Ту почаст твоју и ми чувасмо теби неприкосновено, али само дотле док си био пријатељ и служитељ богова наших. Но сада чујемо о теби, да си и богове оставио, и да си према нама постао нерасположен. Зато наређујемо: или се врати пређашњем поштовању римских богова, и тада продужи и надаље уживати пређашње почасти и славу; или пак, ако. наставиш са одбацивањем богова, онда одмах напусти свој положај и одреци се својих имања".
Прочитавши ово царско писмо, епарх се направи болестан, да би имао времена продати сва своја имања, па раздати делом црквама, делом сиромасима. А беше блажени Филип изврстан говорник, и он својим говорима многе угледне незнабошце убеди и обрати у хришћанство, а малодушне и колебљиве у вери укрепи и утврди.
Пошто своје имање распродаде и раздаде, Филип се одрече чина епарха, и одмах га сви александријски хришћани изабраше себи за епископа. А након неког времена стиже на његово место други епарх из Рима, по имену Теренције. Он је желео убити Филипа, али се бојао народа, јер сви беху готови душе своје положити за свога епископа. Зато он најми тајне убице, који ушавши к светитељу и нашавши га где се сам моли Богу, ударише га мачевима, па изађоше и сакрише се. То се одмах сазнаде по целоме граду, и настаде велики плач, кукњава и пометња. Међутим Теренције, бојећи се да народ не прокљуви његово лукавство, нареди да се сместа пронађу убице, и врже их у тамницу, пошто их најпре окова у тешке окове, тобож намеравајући да их стави на жестоке муке и погуби. А блажени епископ поживе три дана после нанесених му рана, па сконча о Господу мученичком кончином, и удостоји се мученичког венца. Епископова ои годину и три месеца. Погребоше га унутар града на месту званом Изиум, у цркви коју је он сам подигао.
Убице пак епископове епарх Теренције задржа неко време у тамници, па их пусти на слободу, тобож по царском наређењу.
И тада сви дознадоше да је свети епископ убијен по његовом наређењу.
После смрти свога оца, светога Филипа, света Евгенија сабра око себе хришћанске девојке, и продужи заједно с њима служити Богу, проводећи девствени живот. Мајка пак њена Клавдија сагради огромну гостопримницу и служаше намерницима, путницима и болесницима. Затим после дужег времена она узе са собом оба сина и блажену кћер Евгенију, отпутова у постојбину своју Рим, и тамо се настани на своме имању. Римски сенат благонаклоно прими Авита и Сергија, и један од њих би постављен за обласног управитеља у Картагини, а други за царског намесника у Африци.
Међутим света Евгенија живећи у Риму тајно привођаше Христу многе девојке, ћерке угледних велможа, и саветоваше им да чувају девственост. У то време у Риму бејаше једна млада девојка из царскога рода, по имену Васила, која остаде сироче после смрти својих родитеља. Њу узе да чува њен стриц незнабожац, и цареви је верише за високородног и чувеног по јунаштву и племенитости младића, по имену Помпеја. Но свадба би одложена за неколико година, пошто девојчица још не беше пунолетна. Васила, често слушајући о имену Христовом и о Евгенији, и њеном девственом и целомудреном животу, и о чудесима што се збивају силом Христовом, распали се духом, јер је Господ тајним надахнућима призиваше к небеским дворима Својим. И Васила имађаше две жеље: да сазна поуздану истину о Христу, и да види Евгенију. Али отићи к Евгенији и разговарати с њом она није могла, једно из страха да то не сазна њен вереник, а друго због гоњења хришћана у то време у Риму. Стога Васила посла к Евгенији верног слугу свог са молбом, да је Евгенија макар путем писма обавести о Христу и научи је како да верује у Њега.
Света Евгенија се веома обрадова оваквом веснику. И пошто се посаветова са својом мајком и евнусима, она, свесна да писмо не може поучити као жива усмена реч, нареди евнусима да се спреме да их пошаље Васили као неки дар. И она их посла Васили са оваквом поруком: "Ево, мила сестро Васила, шаљем ти као дар два верна роба моја, евнухе Прота и Јакинта, који су расли са мном од младости, и они нека ти буду живо писмо од мене".
Васила с радошћу прими евнухе, на изглед робове, а у самој ствари апостоле Христове. И они, дан и ноћ разговарајући с њом, научише је светој вери, јер она непрестано са великом пажњом, радошћу и умилењем слушаше божанствене речи које излажаху из уста њихових, и свим срцем поверова у јединог хришћанског Бога, Творца свеколике творевине. Извештен о томе римски папа, блажени Корнилије,[11] дође тајно к њој и крсти је у име Свете Тројице. Затим и стриц њен незнабожац приступи Христу, те се тако Васила могаше лако виђати с Евгенијом, и уживати у светом и пријатном разговору с њом. И Евгенија сваке ноћи несметано долажаше к њој у дом њен, под покровитељством њенога стрица.
Тако света Евгенија и блажена мати њена Клавдија обратише Христу многе душе. И све хришћанске удовице у Риму имађаху прибежиште своје код Клавдије, а девојке код Евгеније, и нахођаху код њих покој телу и души. Сваке пак суботе увече свети папа Корнилије слаше у дом Клавдијин молитве и псалме,[12] да се оне сву ноћ моле и славослове Бога; а ујутру, у појање петлова, он је сам долазио к њима, крштавао приступивше Христу, служио Божанствену литургију и причешћивао све Светим Божанским Тајнама. И множаше се Црква Божија и цветаше усред гоњења као љиљани усред трња: јер свете девојке Евгенија и Васила обратише к Богу веома много девојака, а света Клавдија, много жена, а блажени евнуси Прот и Јакинт - много младића.
Међутим, када се зацарише незнабожни цареви Валеријан и Галијен,[13] гоњење на хришћане се појача. Цареви издадоше наређење да се побију сви хришћански учитељи, и најпре се дадоше у потеру за светим Корнилијем папом, да би га убили. У то време света Евгенија, сусревши се са светом Василом, рече јој: Господ ми откри, да ћеш ти ускоро добити мученички венац ради своје девствености. - Васила одговори Евгенији: И мене Господ благоволи обавестити о теби, да ћеш добити двоструки мученички венац: један за муке и напасти које си претрпела у Александрији, а други - за своју крв коју ћеш пролити страдајући ради Христа. - Тада блажена Евгенија подиже руке своје к небу и рече: Господе Исусе, Сине Свевишњега, који си се ради спасења нашег родио девственошћу Пречисте Матере Твоје, преведи све поверене ми Тобом девојке у беспрекорној девствености у вечно Царство славе Твоје!
Обративши се затим мноштву Христових девојака које су седеле с њом и с Василом, блажена Евгенија рече: Ево настаде рреме бербе винограда, када се грожђе бере и муља, па онда у виду вина износи на царски сто. И нема ниједног силног царства, и ниједног високог звања, који се не украшавају крвљу тих гроздова. И ви, младице моје и гроздови срца мога, будите готове за Господа. Девственост је најпрви знак приближености Богу; девственост нас уподобљава анђелима; она је мајка вечнога живота, другарица светости, безопасан пут к небу, госпођа радовања, вођ силе чудотворства, загревање и венац вере, крепост и утврђење љубави. Ни о чему ми не треба да се тако старамо, ни о чему да се тако бринемо, као о пребивању у беспрекорној девствености ; а још је славније умрети за девственост. Шта су ташта и варљива уживања овога света, која пружају привремену радост, а одводе у вечну муку; изазивају краткотрајни смех, да би поразила вечним плачем; доносе брзоувенљиве цветове задовољстава, да би наметнула непролазне горчине; обећавају срећан живот у садашњем веку, да би у будућем веку предала вечним мукама. Ради свега тога, о премиле девојке, које сте се све до сада подвизавале са мном подвигом девствености, продужите пребивати у љубави Господњој, као што сте почеле. Настали су за вас дани привременога плача, да бисте се могле веселити и радовати у вечности. Ја вас предајем Духу Светоме, и верујем да ће вас Он сачувати чисте и беспрекорне. Не иштите да и надаље гледате моје телесно лице, него духовним очима гледајте на моја дела и поступке.
Рекавши то, блажена Евгенија целива сваку од њих и утеши оне које плакаху. Затим сатвори молитву са Василом, и пошто се целиваше оне се растадоше. Тог истог дана једна од робиња свете Василе оде к веренику своје госпође Помпеју и рече му: Господине мој, знам да су ти цареви обећали за супругу моју госпођу, и ти ево више од шест година не правиш свадбу чекајући да твоја вереница постане пунолетна. Ја сам сада дошла да те известим, да ти више и не можеш ступити с њом у брак, јер је њен стриц и васпитач - хришћанин, а и она је свом душом примила хришћанску веру, и сада се гади не само тебе него и целога света. Она има два евнуха, које јој је послала Евгенија, и она их поштује као своје господаре и сваки дан им целива ноге као бесмртним боговима. Ти евнуси и јесу учитељи хришћанског мађионичарства.
Ове робињине речи страховито разјарише Помпеја, и он одмах скочи и одјури к васпитачу Василе јелину, и рече му: Решио сам да се ових дана венчам, зато ми дозволи да се видим с девојком коју ми непобедиви цареви подарише за супругу. - Васпитач се одмах досети да је Помпеј сазнао за њихово обраћење Христу и одговори: Док Васила беше мала и неразумна, дотле је ја закриљавах и чувах као зеницу ока, васпитавајући је како треба. Но сада она је већ на прагу пунолетства и зрелог разума, и због високог порекла свог она хоће да је потпуно слободна и никоме не подвлашћена. Зато није у мојој власти да ти дозволим да се видиш с њом; то зависи од њене воље.
Ово још више разјари Помпеја и он оде к палати Василиној, и стаде лупати на капији наређујући вратаркама да га пријаве Васили. Извештена о његовом доласку, Васила га не пусти к себи него му посла оваку поруку: "Не доликује младићу да насамо разговара с девојком, а девојци не приличи ни да погледа на мушко лице. Осим тога ја не знам са каком намером долази к мени Помпеј".
Постиђен, Помпеј оде. Онда умоли неке сенаторе, и заједно с њима оде к царевима и припаде к ногама њиховим жалећи им се на своју вереницу и на Евгенију, и рече: О, пресветли цареви! помозите својим Римљанима и одагнајте из овога града новог бога, кога Евгенија доведе из Египта, јер одавна су штетни по народ ти људи који себе називају хришћанима. Они се ругају законима нашим, презиру богове наше, као ништавне идоле, и изопачују законе саме природе не дозвољавајући да вереница ступи у брак са својим вереником. Ако пак не буде брака, откуда ће се онда рађати људи? А ако се не буду рађали људи, над ким ћете онда царовати? Откуда ће бити војске и силе римске? Ко ће побеђивати непријатеље? и како ће постојати наша отаџбина и живот људски?
То и слично томе говораше Помпеј са сузама. Цар Галијен и сав сенат сажали се на њега, и одмах издаде наређење: да девојка Васила или пристане ступити у брак, или да буде погубљена мачем; а Евгенија или да принесе боговима жртву, или да буде уморена мукама. Осим тога цар нареди да и сви хришћани буду убијани, а поред њих и они који би се усудили да скривају хришћане код себе.
Када царево наређење дође до свете девојке Василе, она громко и неустрашиво одговори: Мој вереник је Цар над царевима, Христос Син Божји, и осим Њега ја нећу да знам за другог, трулежног мужа.
После ових речи Василу одмах заклаше мачем. Онда узеше и два света евнуха, Прота и Јакинта, и поведоше их у идолски храм да се поклоне поганоме богу Зевсу. Но чим светитељи уђоше у храм, идол Зевсов паде пред ногама њиховим и расу се у прах и пепео. Обавештен о томе, епарх града Никитије нареди да им одсеку главе, сматрајући да су они својим мађијама срушили њиховог бога Зевса.
Свету пак Евгенију извевши преда се, он је стаде распитивати о мађионичарској вештини. Одговарајући му, светитељка стаде подробно и мудро причати о Једином Истинитом Богу, чијег се самог имена демони боје и дрхте, и падају заједно са идолима. Но епарх, не обраћајући пажњу на њене речи, нареди да је одведу у храм Дијане да тамо принесе жртву. Међутим, она још не беше успела ни ступити у храм, а храм се сруши заједно са идолом. Када то сазнаде цар, он нареди да је са каменом везаним о врату баце у реку Тибар. Но чим то би учињено, камен се тог часа одвеза, и светитељка пође по води као по суву. Тада ]е поново дохватише и у ужарену пећ вргоше; али пећ изненада остину, и светитељка изађе потпуно читава. Затим је бацише у дубоку и мрачну јаму, и десет дана је морише глађу; но луча Божанске благодати непрестано светитељку озараваше, и храна јој се с неба шиљаше. V тој јами Евгенији се јави Господ наш Исус Христос и рече јој: "Ја сам твој Спаситељ, кога си ти свом душом и свим срцем заволела, и волиш, и ради кога трпиш ове муке. Ја ћу те зато обући у велику славу и испунићу те неисказаном радошћу. Нека знак чествовања тебе буде и то, што ћу те ја примити у Своја небеска насеља на сам Божић, дан у који сам се родио на земљи из чисте, девствене утробе".
Ово јављење Господа испуни неизрецивом радошћу васцело биће свете девојке, и она с радошћу стаде очекивати час свога разлучења од тела. И на сам дан Рођења Христова к њој би послан у јаму џелат, и уби је мачем.[14]
Тако света и преподобна девојка Евгенија заврши свој времени живот и страдања, а отпоче живот вечни и блажени. Блажена пак мајка њена Клавдија са домашњима својим узе њено чесно и свето тело и погребе на очевом имању недалеко од Рима, где света Евгенија за живота свога погребаваше тела многих верујућих.
Када после тога мајка једне ноћи плакаше на њеном гробу, јави јој се света Евгенија са мноштвом девојака у великој слави, и рече јој: "Радуј се и весели се, мајко моја, што Господ Христос уведе и мене у радост светих, а оца мога уврсти у ред патријараха; у недељу пак Он ће и тебе примити у вечну радост. Заповеди синовима твојим а браћи мојој, да они до краја свето очувају знамење Христово које су примили у крштењу, те да ми буду браћа не само по телу него и по духу, и да тако сав род наш принесемо на дар пријатан Богу".
Када света Евгенија говораше то својој мајци, чуше се гласови мноштва светих анђела који певаху и слављаху Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме и од нас грешних нека је слава и хвала вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛАЈА МОНАХА

ПРЕПОДОБНИ отац Николај најпре беше војвода у време грчкога цара Никифора,[15] и имађаше под собом многе војничке пукове. Када цар Никифор зарати с Бугарима, пође у рат и Николај са својим пуковима. Уз пут Николај сврати на преноћиште у једну крчму. Пошто вечера заједно са гостионичарем, он се помоли Богу и леже да спава. Но у другу и у трећу стражу ноћи гостионичарева кћи, запаљена сатанском пожудом на грех, тихо се привуче војводиној постељи, пробуди га и стаде га блудним речима навлачити на грех. А војвода јој рече: Девојко, ослободи се те луде сатанске пожуде, и не жели оскврнавити девственост своју и мене кукавног гурнути у дубину пакла! - Застидевши се мало, она оде. Но убрзо затим она поново дође и салеташе на грех целомудреног човека. Војвода је и по други пут одасла. Али она, распаљивана од ђавола блудном похотом, дође и по трећи пут к њему. Тада јој блажени војвода рече: О бедна, испуњена сваке бестидности и безумности сладостраснице! Не видиш ли да те демони раздражују, желећи да ти одузму девственост, па да те начине подсмехом и поругом за сав род твој и за све људе, а да ти душу рину у вечне муке? Не видиш ли такође да ја недостојни идем у рат са туђим народом? И како да оскврним тело своје идући у рат? Не, Бог ће ми помоћи, и ја се нећу оскврнити!
То и много друго изговори он бестидници, и одасла је од себе са стидом. А када свану, војвода устаде, помоли се Богу, па крену својим путем. Наредне ноћи он у сну виде себе где стоји на неком месту у ваздуху; близу њега седи неко Силан, са десном ногом пребаченом преко леве; и Он упита Николаја: Видиш ли војнике са обе стране? - Да, Господине одговори Николај, видим како Грци секу Бугаре. - Тада тај Муж рече праведноме војводи: Погледај на нас. - Погледавши на тог Силног, војвода виде где Он пребаци десну ногу преко леве. После тога праведни војвода се окрену к војницима и угледа где Бугари, појачани, немилице косе грчке пукове. А кад престаде битка, Силни рече праведноме војводи: Размотри добро побијена тела, и кажи шта видиш. - А он загледавши се виде да је сво поље покривено мртвим телима, а усред њих једно место празно и обрасло травом, толике величине да на њему може лећи само један човек. И он рече: Господине, сво је поље покривено лешевима непоштедно побијених Грка, сем једнога места на коме може лећи један човек. - Тада Силни упита војводу: А шта ти мислиш о томе? - Војвода му одговори: Невјежа сам и препрост, Господине, и ништа не разумем односно тога. - Тада му тај страшни Муж рече: Оно празно и травом обрасло место, велико колико лежај једнога човека, било је припремљено за тебе. Ти си ту имао лежати посечен заједно са твојим непријатељима, и попунити ту празнину. Али пошто си ти прошле ноћи јуначки одагнао од себе ону препредену змију, која је трипут наваљивала на тебе, салећући те на грех, да би те убила, то си ти сам себе ослободио од смрти. На тај начин ти си оно обрасло травом место оставио празно, а душу си своју спасао заједно са телом. Пошто си себе спасао од смрти, ти ћеш остало време живота свога провести у непрекидном служењу мени.
Видевши и чувши то, праведни Николај сав уздрхта, трже се из сна обузет страхом и ужасом, па уставши помоли се Богу за своје војнике. А кад настаде битка и страшна сеча са обе стране, Грци спочетка надвлађиваху Бугаре; али затим се Бугари изненада осоколише и стадоше надвлађивати Грке. Као разјарене звери они храбро јурнуше на грчке пукове, нештедимице их гонећи и секући. И убрзо сва грчка сила паде од оштрице бугарских мачева, тако да и сам цар Никифор једва успе да побегне са малом дружином.
Тада војвода грчких пукова блажени Николај, видевши испуњење свога сна, узнесе благодарност Богу за своје спасење од смрти, остави свој војводски чин и повуче се у манастир, неутешно плачући и ридајући за погинулим војницима. Примивши пак свету схиму и послуживши Богу у току много година, он постаде један од прозорљивих и великих отаца. С њима се он удостоји и удела на небу о Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КАСТУЛА

ОВАЈ свети мученик пострадао за време Ликинија (307-323), коме је био оптужен као хришћанин. Пошто је ухваћен, он би вешан о дрво и немилосрдно струган, а затим предан Зиликинту игемону на испитивање. Пошто га Зиликинт не могаде убедити да се одрекне своје вере, Кастул би љуто мучен, па му најзад глава би одсечена мачем.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СОСИЈА и ТЕОКЛИЈА

ПОСТРАДАЛИ за време Максимијана (286-305) и Магненција. Ухваћени као хришћани од Вавда игемона, (вероватно у Македонији, јер као што је познато Вавд је био игемон Адријанопоља у Македонији), и пошто се нису дали убедити да се одрекну Христа, обешени су главом надоле и немилосрдно стругани гвозденим ноктима. Подвргавани су и другим страховитим мучењима, док им најзад није глава одсечена.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ВАСИЛЕ

САМУЧЕНИЦА свете преподобномученице Евгеније.[16]

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ФИЛИПА

ОТАЦ свете преподобномученице Евгеније.[17]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРОТА и ЈАКИНТА

ЕВНУСИ и саподвижници свете преподобномученице Евгеније.[18]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АХАИКА

ОВАЈ свети мученик сверадосно пострада за Господа Христа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТИОХА АФРОДИСИЈА

РОДИО се у близини Анкире Галатијске, у Малој Азији, и подвизавао се као монах у манастиру светог Саве Освећеног, у Палестини. Савременик и очевидац разрушења и опустошења Јерусалима и Палестинских манастира од стране Персијанаца и Сарацена, 614. године. Чувен по врлинама и светости. Као други Јеремија оплакао опустошење Јерусалима и одношење Часног Крста Господњег у Персију од стране незнабожаца. Оставио књигу узвишене садржине, звану Пандекта, у сто тридесет глава. Упокојио се око 635. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВИТИМИОНА

ПОМОЋУ подвига све смртно савладао у себи бесмртним, и мирно се упокојио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ВРЛИ ученик светог Саве Освећеног; преставио се у миру.


СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АХМЕДА[19]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Марко Аврелије, римски цар, царовао од 161. до 180. године: Комод, син његов, царовао од 180. до 190. године.
2. Сократ, Платон (ученик Сократов), Аристотел (ученик Платонов), Епикур, - познати грчки философи; живели у четвртом веку пре Христа.
3. Спомен његов празнује се 14. јула.
4. Илиопољ - град у северном Египту.
5. Сравни: 1 Јн. 4, 1-3.
6. Евгенија је грчка реч и значи: племенита рода, високог порекла; благородна, племенита, великодушна, честита, самопожртвована.
7. 1 Мојс. 39, 7-20.
8. Мелантија је грчка реч и значи: црни цвет.
9. 2 Мојс. 15, 6; Псал. 76, 14; Јов. 5, 13.
10. Римски цар Септимије Север од 193-211. год.; син његов Антонин био му сацар, савладар.
11. Свети Корнилије, папа Римски, управљао Римском црквом од 251- 252. год.
12. Тојест: богослужбене књиге, које у то време беху реткост, и поседоваху их немноги.
13. Римски цар Валеријан царовао од 253 до 260 године; Галијен, син његов, од 260 до 268 године
14. Свети: Евгенија, Клавдија, Васила, Прот и Јакинт пострадаше око 262. године. Гробови Прота и Јакинта бише откривени за папе Дамаса 366. године, и над њима убрзо подигнута црква. У садашње време мошти св. Прота почивају у Риму у цркви св. Јована Претече, мошти св. Јакинта у цркви св. ап. Павла Остијског, мошти св. Евгеније у цркви св. Дванаест Апостола, мошти св. Василе у цркви св. Праксаде.
15. Византијски цар Никифор I царовао од 802. до 811. године.
16. О њој видети опширније под данашњим даном: Житије и страдање свете преподобномученице Евгеније.
17. О њему видети опширније под данашњим даном: Житије и страдање свете преподобномученице Евгеније.
18. Подробно о њима видети под данашњим даном: Житије и страдање св. преподобномученице Евгеније.
19. Спомен овог Св. Новомученика Ахмеда врши се и 3. маја, где видети опширније о њему.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Светих десет мученика на Криту. Пострадаше за Христа Господа у време гоњења Декијева 250. године. Њихова су имена: Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије, Евникијан, Зотик, Помпије, Авгатопус, Василид и Еварест. Сви беху угледни и чесни грађани, најбољи међу најбољим. Када их изведоше на губилиште, они беху радосни веома, и препираху се, ко ће од њих први бити посечен, јер сваки жељаше први поћи ка Христу љубљеном. Потом се помолише: "Прости, Господе, слугама Твојим, и прими изливену крв нашу за нас, за сроднике наше и пријатеље и за све отечество, да се сви ослободе од таме незнања и Тебе познаду, истиниту светлост, о Царе вечни!" Посечени беху и у царство славе пређоше, да се радују вечно.

2. Свети Нифонт Чудотворац. Рођен у Пафлагонији, васпитан у Цариграду на двору неког војводе. Запавши у рђаво друштво, млади Нифонт се поквари и предаде многим гресима и пороцима. Због греха не могаше се ни Богу молити. Милошћу Свете Богородице враћен на пут правде, и замонашен. Имао безбројна виђења небеског света. Четири године водио тешку борбу с демоном, који му је непрестано шаптао: "Нема Бога! Нема Бога!" Но када му се јави сам Господ Исус као жив на икони, Нифонт задоби силу велику над злим дусима, и ослободи се тешких искушења. Толико је прозорљив био, да је виђао ангеле и демоне око људи исто као и људе, и познавао људске помисли. С ангелима је разговарао често, а с демонима се препирао. Сазидао цркву Пресветој Богородици у Цариграду, прикупио монахе и спасавао многе. Архиепископ александријски Александар по откривењу с неба посвети га за епископа града Констанције на Кипру. Беше у то време свети Нифонт већ стар, и управљавши добро црквом Божјом неко недуго време, пресели се у вечно Царство Христово. Пред смрт га посети свети Атанасије Велики, архиђакон цркве александријске, и виде му по смрти лице просветљено као сунце.

3. Преподобни Наум Чудотворац Охридски. Ученик светих Кирила и Методија и један од Петочисленика, који су најревносније сарађивали оним апостолима словенским. Свети Наум путовао је у Рим, где се прославио чудотворном моћи као и великом ученошћу. Беше зналац многих језика. При повратку из Рима они се настанише, помоћу цара Бориса Михаила, на обалама Охридског језера. Док је свети Климент деловао као епископ у Охриду, дотле је свети Наум основао на јужној обали језера манастир, који и дан-данас краси ту обалу, - као што име свети Наум краси историју словенског Хришћанства - и који је кроз векове и векове био извор чудотворне силе и уточиште болним и невољним. Око светог Наума сабрало се беше мноштво монаха одасвуд са Балкана. Свети Наум је био мудар учитељ, јединствен руковођ монаха, одлучан подвижник, чудотворан молитвеник и духовник. Неуморни трудбеник свети Наум се особито трудио на превођењу Светога Писма, и осталих црквених књига, са грчког језика на словенски. Чинио је чудеса и за живота и по смрти. Његове чудотворне мошти и дан-данас задивљују многобројним чудесима, нарочито исцељењима од тешких болести, понаособ лудила. Упокојио се у првој половини X века и преселио у радост Христа љубљенога (в. 20. јун).
 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ДЕСЕТ МУЧЕНИКА КРИТСКИХ

РИМСКИ цар Декије постави на острву Криту за поглавара свога имењака Декија, који своме цару беше сличан по свирепости, насилништву и гоњењу хришћана. Чим дође на острво Крит, поглавар Декије одмах издаде наређење, да све који верују у Христа доводе к њему на мучење. И довођаху к њему хришћане тврде у вери, и он их после многих испитивања и мучења погубљиваше на разне начине. У то време бише узети и доведени к мучитељу и ова десеторица изванредних људи. Беху они родом из разних градова: Из Гортинског града Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије и Евникијан; из Киоса Зотик; из Епинеја Помпије и Агатопус; из Кидоније Василид; из Ираклије Еварест. Сви они подједнако стремљаху к вечном небеском блаженству. Они предстадоше мучитељу, и какве све смеле речи не изговорише они! какво јунаштво не показаше! каква све мучења не доживеше! каква злостављања не победише трпљењем! Њих бише, мучише, по земљи вукоше, камењем тукоше, исмеваше, пљуваше; и сваку врсту поруге они трпеше у току тридесет дана. А за 23. децембар би одређено последње суђење.
Тога дана судија заседе на судишту, и страдалци бише приведени на завршно ислеђење, сви пуни јунаштва и неустрашивости. Поглавар пак беснијаше од јарости и безумља, жудан да страдалце љутим мукама намучи и умори; а они беху готови да трпе до последњег даха. Крволочни игемон гњевно погледа на њих и рече: Какво је то безумље ваше, да вас ни разум ни време не научи ономе што је корисно по вас? - Затим, као устрашивши их већ самим гњевом, он додаде: Принесите жртву; а ако нећете, ја вам више ништа говорити нећу, и ви ћете познати ко је Декије, коме ви нећете да се покорите. - Нато мученици одговорише: Игемоне, ми и речју и делом, и то у току доста времена, јасно вам показасмо, да нећемо ни боговима принети жртве нити се вашем наређењу покорити. - А игемон, упадајући им у реч, упита: Зар ни најмање не помишљате на муке, несрећници? - Светитељи одговорише: Ми се уопште не бојимо мука, него смо ти штавише веома благодарни што си нам припремио таку духовну гозбу, тојест мучење за Христа, припремио, и позвао нас на њу. - Игемон рече: Још мало па нећете тако говорити више, јер ћете упознати силу великих богова које ви бестидно хулите, не стидећи се многих овде присутних мудрих лица, која почитују најпрвога међу боговима Зевса, затим Херу, Реју и остале. Сада ћете бити стављени на такве муке, да ће не само нестати вашег јунаштва, него ће страх обузети и друге који су непокорни као и ви, само ако се обрету такви.
На то чврсти душом мужеви одговорише: Не говори нам, игемоне, о Зевсу и његовој матери Реји! То за нас није новост: слушали смо ми од отаца наших о његовом пореклу, животу и нарави. Он је био толико неуздржљив и толико покварен, да је блудочинствовао не само са женама него и са мушкарцима; враџбинама и мађионичарском вештином он је мењао свој спољашњи изглед само да би своју похотљивост задовољио, и стално је скврнавио себе срамним делима. Неки пак, обузети истом страшћу, следоваху његовим гадостима; и они га прогласише за бога, и храмове му подигоше, и жртве му стадоше приносити, да би се сматрало да је и богу пријатно оно што је њима по вољи, и да блудничко и похотљиво живљење не само није одвратно богу, него је, авај! такво живљење својствено богу.
Док угодници Божји говораху тако, игемон се кидаше од гњева осећајући да су они у праву. Притом још више беснијаше народ, и кидисаше на мученике, и рукама би их растргао, да Декије својом виком и махањем руку не прекрати народну узбуну и метеж. Пошто завлада тишина, игемон стаде размишљати какву љуту смрт да измисли за мученике. И по наређењу игемоновом мучитељи зграбише светитеље да их муче; и стадоше их стављати на разне муке, но све оне беху подједнаке по свирепости и боловима. Један од њих би обешен и струган железним ноктима: жиле му се чупаху, и парчад меса од тела његова на земљу падаху. Друге камењем и оштрим моткама тукоше по ребрима све до костију. Трећи, бијени тешким оловом, зглобови им се изглављиваху, а кости ломљаху и дробљаху. Свакога мучаху на посебан начин. Чак је болно и слушати о тако бездушним мучењима: јер као што је за жалостиве неподношљиво гледати на та мучења, тако је тешко и слушати њихово подробно описивање. Међутим мученици примаху такве муке сасвим спокојно, или тачније рећи: трпљаху их с радошћу, и онима који унаоколо стајаху изгледало је да мученици страдају не толико од бола колико жале што је тих мука тако мало и што их не стављају на још многобројније муке. Стога се стицаху к њима да погледају на њих као на нешто ново и необично сви, и верни и неверни: верни који тајно држаху веру хитаху да се надиве јунаштву страдалника, и да кроз то утврде себе у вери; а неверни хитаху да се наругају триљењу светих и да, гледајући на њихово страшно мучење, уживају у њиховим мукама. При томе они не само не показиваху никакво сажаљење, него подстицаху игемона и мучитеље на још већу бездушност. Тако подстицан од ових, игемон издаваше наређења, а мучитељи их извршиваху; биров пак у то време викаше: Поштедите себе саме! покорите се управљачима! нринесите жртву боговима!
Међутим мученици усред таквих и толиких бездушних мучења беху својим јуначким трпљењем изнад свих: изнад народа и бирова и мучитеља и самога игемона; а пре свега - изнад кнеза њиховог Сатане и свуколике силе његове. Јер сви мученици, као да су се договорили, клицаху једним устима: Ми смо хришћани! ми смо Христова жртва, заклана за Христа! Ако и хиљадама пута треба умрети, умрећемо радо!
Када свети мученици показаше да све муке нису ништа за њих, тада ревносни слуга Сатанин Декије, изгубивши наду да их може убедити или принудити да боговима принесу жртву, донесе смртну пресуду: да буду посечени мачем. Тада свете страдалце поведоше на губилиште, недалеко од града. То се губилиште називало Алонијум. На путу ка губилишту страдалци пројавише нешто ново и необично: за све време мучења једнодушни и једномислени, они се пред крај стадоше препирати међу собом, ко ће од њих први ступити под мач и најпре примити венац. Но ту препирку прекрати Теодул, један од овог светог збора, говорећи да ће између њих бити први онај који после свих подметне под мач главу своју: јер ако се он, гледајући испред себе посечење и смрт свих осталих пријатеља својих, ни најмање не уплаши, нити покаже икакву тугу, нити му се лице измени, Онда ће се он ваистину јавити као најодлучнији подвижник и победник. Ове Теодулове речи свима се допадоше. Тада они прво одпеваше заједничку песму Богу: "Благословен Господ, који нас не даде , зубима њиховим да нас растржу! Душа се наша избави као птица из замке ловачке" ... и остало.[1] Затим, дошавши на губилиште, сваки од њих очита ову молитву: "Опрости, Господе, слугама Твојим, и прими проливање крви наше за нас и за наше сроднике и пријатеље и за сво отачаство, да се ослободе од таме незнања и светлим очима угледају хришћанску веру, и познаду Тебе, Истиниту Светлост, Царе Вечни!"
Пошто се они тако помолише Богу, стадоше им једном за другим одсецати свете и добропобедне главе, а душе њихове с радошћу узлажаху ка Христу Богу. После пак њиховог посечења, када џелати отидоше, неки од хришћана што остадоше на губилишту, сабраше света тела блажених мученика и чесно погребоше.[2]
Када престаде гоњење и опет засија хришћанска вера, блажени Павле, епископ града Гортине, допутова са острва Крита у Цариград, и изради дозволу да пренесе тела светих десет мученика из места Алонијума, у коме су они били погребени после посечења мачем, у Гортину. Вративши се на Крит и стигавши у место Алонијум са мноштвом хришћана, од којих су неки били присутни при страдању светих, он обрете мошти светих десет мученика читаве - нетљене, и свечано их пренесе на заштиту граду и на помоћ свима којима је помоћ потребна. Њиховим молитвама нека се удостојимо и ми постати заједничари уготовљених њима небеских блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИФОНТА, епископа Кипарског

ПРЕПОДОБНИ Нифонт родио се у Пафлагонији у граду Плагиону,[3] син једног знаменитог човека по имену Агапита. У дечјим годинама својим Нифонт би поверен војводи Саватију, кога Константин Велики беше послао из Цариграда у Пафлагонију. Војвода одасла дечака са својим протовестиаријем[4] у Цариград својој жени ради школовања. И стаде се дечко учити у презвитера Петра, који живљаше у двору војводином, и учаше се приљежно и успешно, јер беше бистар и способан. У дечјим годинама својим Нифонт беше добар, тих, кротак, смирен, и стално је ишао у цркву. А када зађе у младићске године, он се поче помало кварити поред рђавих другова: јер младићи, ако не живе под строгим надзором, лако подлежу рђавом утицају. И када се међу одраслим људима добар лако квари од рђавога, као што је речено: "са неваљалим ћеш се покварити" (Псал. 17, 27), утолико пре то се дешава међу младићима, који су природно више склони злу него добру, као што је писано: Разум човеков усрдно нагиње ка злу од младости његове (1 Мојс. 8, 21). Тако и млади Нифонт поче живети у нераду и лењости, и јести без мере и опијати се. Затим се научи од неваљалих младића празнословити и псовати, на представе глумачке одлазити, а потом и срамна дела чинити; и све ноћи провођаше лакомислено с младићима, прљајући себе нечистим гресима. Усто он поче и да краде, и да се свађа са свима, и да се туче. И беше он на саблазан другим младим људима, пошто он не само сам чињаше свако безакоње него и многе друге навођаше на то.
Један познаник Нифонтов по имену Василије, стално му говораше: Тешко теби, Нифонте! ти си жив телом, али си већ умро душом, и само твоја сенка хода међу људима! - А Нифонт понекад не обраћаше пажњу на те речи, понекад пак почињаше јецати и плакати због грехова својих; ипак, вучен својим рђавим навикама као уздом, он потоњаваше у поганим делима као у мору, и потпуно изгубивши наду на спасење говораше: Ја сам већ пропао и не могу се вратити на покајање, онда бар да се овде науживам земаљских сласти. - И ђаво толико осурови срце Нифонту, да се он више уопште није могао молити: јер у њега на срцу свагда лежаше као камен. Госпођа пак код које Нифонт живљаше, гледајући такво развратно живљење његово, са болом у срцу говораше: Авај мени! откуда ме снађе ова напаст? - И много пута она га саветоваше, и свађаше се с њим, и грђаше га, и бијаше га, али се он не поправљаше.
Ово се износи да се покаже како је велико милосрђе Божје којим он изводи вредносно из недостојнога и од грешника чини праведнике, и да нема греха који побеђује човекољубље Божије. Још се ово износи зато, да и ми грешни имамо пример како не треба да очајавамо када утонемо у многа безакоња него да исправимо себе покајањем као Нифонт. О, како дивно поправи себе Нифонт! Он који беше сасуд греха, доцније истинским покајањем начини себе сасудом Светога Духа, као што ће се видети из казивања које следи.
Нифонт имађаше једног пријатеља по имену Никодим. Једном оде к њему Нифонт; Никодим погледа у њега и препаде се, с чуђењем посматрајући његово лице. Нифонт га упита: Што тако гледаш на мене као да се не познајемо? - Никодим одговори: "Веруј ми, брате, ја те никада не видех таквога као сада: лице ти је страшно као у црнца",
Чувши то младић се уплаши, а уједно и застиде, па покривши лице руком отиде жалостан. Путем пак он говораше сам себи: Тешко мени грешноме! када сам у овом свету црн душом и телом, шта ли ћу онда бити на суду Божјем? како ћу изаћи пред лице Божије? Тешко мени страсноме! где си сада, душо моја? Авај мени! шта да радим? могу ли се ја покајати? има ли, ко би ме упутио на покајање и рекао ми да ли се могу спасти? Како ћу рећи Богу: "помилуј ме!" када сам учинио пред Њим толика гадна дела?
То, и још много друго говорећи себи, Нифонт стиже дома тужан и сав скрхан; у њему се бораху супротне помисли. Добра помисао говораше му: "Помоли се Богу ноћу, да поступи с тобом како он хоће". А зла помисао противљаше се томе, говорећи: "Ако станеш на молитву, пошашавићеш, и бићеш сулуд, и сви ће те исмевати". - Притом му ђаво убациваше страх у ум, и силно му смућиваше душу. - А он, једва мало укрепивши се, рече себи: Када живљах блудно, никакво ме зло не снаће; а када хоћу да се помолим Богу, зар ће ми се десити какво зло? Проклет буди ти, нечисти и препредени ђаволе, који ми нашаптаваш овако што!
Када овлада ноћ, Нифонт устаде с постеље и поче плакати и ударати се у груди, говорећи: Како ја у ранијим годинама живљах побожно и врлински, а сада умрех љуто рањен гресима. Но, Господе Боже мој, у Тебе се уздам, сачувај ме, да ми некад ђаво не уграби душу као лав, а нема ко да избави (ср. Псал. 7, 2. 3).
Док Нифонт стајаше на молитви и гледаше на исток, одједном наиђе мркли мрак, приближи му се, раслаби га и врже у слабост и неизмерни страх. Нифонт се ужасну и леже на своју постељу, уздишући и плачући због грехова својих. Сутрадан пак изјутра он оде у цркву; и подигавши очи своје он погледа на икону Пречисте Дјеве Марије Богородице и завапи к Њој: Помилуј ме, заступнице хришћана, Обрадована, чиста! помози ми по великој милости својој, јер си Ти узданица и нада оних који се кају. - При овим речима његовим икона Богоматере осмехну се и лице јој засија. Угледавши ово чудо, Нифонт се удиви, и поче се радовати и веселити срцем. Затим рече: О, дубино човекољубља Божија! Како је велика милост Твоја, Господе, коју Ти показујеш на онима који сагрешише пред Тобом! јер ради њих Ти си дао и Пречисту Своју Матер да буде молитвеница ка Твоме величанству!
Пошто дуго проведе у молитви, Нифонт с љубављу целива икону Пресвете Богородице, изиђе из цркве, и говораше у себи: Види, јадна душо, колико Бог љуби нас, а ми сами бежимо од Њега. Ето, Он нам је Пречисту Матер Своју дао за заступницу, а ми и ову Помоћницу одбацујемо.
После тога Нифонту се у сновиђењу јави ђаво у облику једнога момчета који му је био друг у безакоњима: стоји он према њему тужан, као да је у дубокој жалости; Нифонт погледа на њега и упита га: Зашто си тако тужан? - Ђаво одговори: Ето већ је трећи дан откако си ишао код свог друга Никодима и покварио се. Због тога сам тужан, и не могу да подносим што си ме презрео. - Нифонт га упита: А зашто тебе то толико жалости? - Но ђаво се окрену и не даде му одговора. Нифонт се тог часа пробуди, и јасно му би да је ђаво тужан због његовог покајања. Зато брзо устаде, хитно оде у цркву, и уперивши ум и очи у ону икону Пресвете Богородице мољаше се док опет не угледа Њу где се осмехује, и он осети божанску сладост у срцу свом.
Једнога дана, идући у цркву на молитву, Нифонт угледа неког човека како се непристојно понаша на улици, и осуди га у мислима својим. А када уђе у храм Божји, он по обичају подиже очи на икону и одмах угледа Пречисту Богородицу са лицем гњевним и тужним како се одвраћа од њега. Нифонт се силно препаде, и спустивши поглед доле рече себи: "Тешко мени грешноме! ја једну радост имађах Владичице! - твоју пресвету икону; сада пак и она одвраћа лице своје од мене, а због чега, не знам". Затим, прибирајући своје мисли, он се одједном сети да је осудио грешника, и разумеде да је због тога Мати Господња одвратила лице своје од њега. Уздахнувши из дубине срца, он кроз плач рече: Боже, прости мени грешноме: јер приграбих себи Твоје достојанство и Твоју власт и осудих ближњега свог пре Твога суда. Но Ти, Владико, смилуј се на мене, јер се у Тебе нада душа моја. И ево од сада никада нећу осудити брата свога.
То и много друго говораше Нифонт са сузама, па поново подиже очи ка икони, и виде да се она осмехује као и пре. И од тога времена он стаде врло строго чувати себе од осуђивања. И тако биваше свагда кад год би Нифонт сагрешио у чему било: икона Пречисте Богоматере одвраћаше лице своје, и тиме се Нифонт поучаваше и поправљаше.
Једном када Нифонт кофом вађаше воду из бунара, ђаво га саплете и он се обема ногама оклизну и паде у бунар; и летећи наниже он се ухвати за кофу и завапи: "Владичице, помози ми!" - И тог часа он се обрете неповређен на греди изнад бунара. Од тада, схвативши да га Богородица чува, он поче свагда имати име Њено у својим устима.
После тога Нифонт се разболе, и боловаше од Васкрса до Преполовљења, и у болести тој он Ништа друго не говораше осим: "Хвала Богу моме! хвала помоћници мојој Пречистој Дјеви Матери!" - У понедељник пак пред среду Преполовљења он се помоли овако: "Господе Боже мој, удостој ме да се причестим Светим Тајнама Твојим у дан Преполовљења, јер душа моја силно жели да се насити Пречистим Телом Твојим".
Затим он заспа, и би му овакво виђење: две пресветле жене, сличне мироносицама, пролажаху поред његове постеље: једна у царској порфири са маслиновом гранчицом у руци, а друга, слична њој, иђаше за њом и ношаше малени сасуд са неком светињом, а држаше и стручац омочен у свети јелеј; пришавши к постељи оне се зауставише. И жена у царској порфири рече другој: Види, Анастасија, од чега болује овај младић? - Анастасија јој одговори: Он, Госпођо, болује од неуздржљивоети језика свога, јер када је био здрав уста своја затварао није, и сада га Господ кажњава да не би тамо био осуђен са светом: јер њега Бог веома љуби и кажњава га, а ти, Госпођо, ако хоћеш, помилуј га и помози му. - Жена у царској порфири одговори: Помиловаћу га, само га поведи куда ми идемо. - Анастасија узе Нифонта за руку и одведе у храм светих Апостола. Тада Жена у царској порфири рече Анастасији: Узми јелеја из кандила што гори у олтару и помажи га од главе до ногу. - Анастасија га помаза и рече: Погледај, Владичице, ево ја изврших Твоје наређење. - Осмехну се Жена у царској порфири и рече: Ово је знамење милосрђа, ради кога дођосмо. - И даде Нифонту маслинову гранчицу коју држаше у руци, говорећи: Види и знај да је ова гранчица од благодати Господње; ја је дајем теби, пошто се сада изли на тебе милост свемилосрднога Бога; а ти се од сада бори са ђаволима, победићеш их лако као да су трска или сено.
Нифонт се поклони до ногу, и пробудивши се разумеде да ово виђење бејаше благослов Пречисте Богородице, и он одмах оздрави и устаде с постеље; у уторак он се окрепи храном, а на сам дан Преполовљења оде у цркву и - са великом се радошћу причести Божанским Тајнама.
Тако блажени Нифонт, уз помоћ Божју, исправи живот свој, одрече се света и постаде монах. И даде се Нифонт на подвиге и велике трудове, умртвљујући тело своје и подјармљујући га духу, и проводећи дане своје у сузама и строгом покајању. Он брижљиво постављаше стражу устима својим, веома се чувајући празнословља, још више псовања, вређања и клеветања. И прописа он себи овакво правило: силно ударити себе руком по лицу четрдесет пута када му се догоди да из неопрезности изговори непотребну или ружну реч. Понекад пак он стављаше себи у уста камен, и ношаше га дуго време говорећи себи: Боље ти је, безакониче, да камење једеш него да изговориш неку рђаву реч. - Често, затворивши се у својој келији и свукавши се, он чим било бијаше себе по свему телу тако силно, да му понекад од рана отпадаху парчад меса са тела. Тако се упорно бораше он с невидљивим врагом, али и овај вођаше силну борбу против њега, причињавајући му свакојака зла и желећи победити његово непобедиво јунаштво. У време молитве ђаво му се јављаше некад у виду птице која скакуће пред њим, некад у виду црнога пса који налеће на њега, да би га уплашио и прекИнуо му молитву; али га он одгоњаше крсним знаком. Када пак он биваше гладан, ђаво му доношаше разноврсне ђаконије од рибе и меса и укусна јела: али је блажени тада говорио: Јело нас Неће поставити пред Богом;[5] ти ђаволе, сам једи своја јела, или их носи тамо где људи од свога стомака праве себи бога. Када светитељ бдејаше, ђаво навођаше на њега дремеж и јак сан; но блажени, чим би осетио то, узимао је штап и снажно тукао себе, говорећи: Дадох ти да једеш и пијеш, а ти хоћеш још и да спаваш. Ево ја ћу те штапом одморити. - А када би понекад осетио у себи телесну пожуду, он по читаву недељу није узимао хлеба у уста, и морио је себе глађу и жеђу док не би умртвио у себи пагубну страст. Када би пак осетио силну жеђ, он је захватао воду, стављао је пред себе, и посматрајући је говорио: Како је слатка ова вода! - Затим би сркнуо мало воде, задржао је кратко у устима, па избацио. А ђаво, не подносећи такво трпљење блаженога, громко је узвикивао: Победио си ме, Нифонте! - Међутим свети Нифонт, приписујући победу над ђаволима Божјој сили и помоћи а не својим подвизима и уздржању, одговарао му је: Побеђујем тебе не ја него сила Бога нашега која чува слуге своје.
Бог допусти да на Нифонта дође искушење, да би се он, прекаљен као злато у топионици, обрео достојан благодати Господње. А то искушење састојало се у овоме: по дејству ђавола Нифонт би умно поремећен у току четири године. Стајаше једном Нифонт на молитви од вечера до јутра, и изненада чу он страховиту хуку која се носи с десне стране на леву. Светитељ се ужасну, и размишљаше каква је то хука; утом одмах наиђе ђаво страшилно ричући од гњева, и толико уплаши светитеља да се светитељу помрачи ум. А када светитељ једва дође к себи и хтеде да се помоли Богу и да се прекрсти, ђаво нападе на њега, говорећи: Остави молитву, и ја се нећу борити с тобом. - Блажени одговори: Нипошто те послушати нећу, нечисти душе! Ако ти је Бог наредио да ме погубиш, ја ћу то примити с благодарношћу; ако пак није, онда ћу те помоћу Божјом брзо победити.
- Ђаво му на то рече: Вараш се, Нифонте: Бога нема; јер где је Он?
То ђаво непрестано говораше Нифонту, развраћајући му ум и помрачујући. А светитељ му одговораше: Ти, ђаволе, говориш као безумник, јер: "рече безумник у срцу свом: нема Бога" (Псал. 13, 1; 52, 1). - И хтеде светитељ да се помоли Богу, али не узможе: устима изговараше речи, а ум му се не покораваше. И беше светитељ у великој тузи имајући помрачени ум. Од тога времена он сиђе с ума, и паћаше. А када би понекад мало дошао себи, ђаво му опет не престајаше говорити: "нема Бога". - Но светитељ му одговараше: Ако чак у блуд паднем, ако убијем, ако неко друго зло учиним, но ја се Христа мога одрећи нећу.
- А ђаво му опет говораше: Шта велиш: има ли Христа? Не, нема Христа: ја једини држим све и сва, и царујем над свим и свачим. Ко је то теби рекао, да Бога има, или да Христа има?
- Светитељ одговараше: Нећеш ме преварити, мрачна сило! одлази од мене, непријатељу сваке правде!
Међутим ђаво не одступаше од светог Нифонта и непрестано се бораше с њим, помрачујући му ум и приморавајући га да рекне: "нема Бога". Тако светитељ проведе четири године борећи се с ђаволом и приморавајући себе на молитву. Једном он за време молитве, посумњавши има ли Бога, погледа на Спаситељеву икону, и уздахнувши из дубине срца пружи руке своје ка икони, говорећи: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?[6] покажи ми јеси ли Ти Бог и нема ли другог осим Тебе, да се не бих приклонио вражјем савету. - Рекавши то, он виде где лице Христово на икони сија као сунце, и осети неисказано диван мирис. Престрављен, он се баци на земљу, говорећи: Опрости ми, Владико, што се саблазних о Тебе сумњајући у Тебе, Бога мог; ево, од сада верујем да си Ти Једини Бог и Творац свеколике творевине. - Лежећи на земљи он подиже главу и погледа на икону Спасову, и виде чудесну ствар: икона Господња покреташе очи и обрве као жив човек. Нифонт кликну: Благословен Бог мој и благословено славно име Његово сада и вавек. Амин!
Од тога времена сиђе на Нифонта благодат Божија, пошто се већ навршише четири године искушења његова. После тога лице његово бејаше свагда весело и светло. И због тога се неки у недоумици питаху: Шта ово значи, толико година он хођаше тужан, а сада је радостан и весео?
И доби свети Нифонт неустрашивост према ђаволима; и исмевајући их говораше: Где су они што тврде да нема Бога? - И побеђиваше их он непрестаном молитвом.
Размишљајући пак о својим пређашњим гресима, он рече себи: Хајдмо, грешни Нифонте, у цркву; исповедимо грехе своје Господу; јер тамо нас очекује жалостиви Отац. - И пође он у цркву. А када се приближи црквеним вратима, Нифонт подиже руке у вис и јецајући горко завапи: Господе Исусе Христе, Боже мој, прими мене умрлог душом и умом! прими хулника и грешника, поганог душом и телом! прими бестидног неваљалца, и не одврати лица Твога! не реци, Владико, не знам ко си, него почуј глас мољења мога и спаси ме, јер Ти не желиш Схмрти грешника; и ја те нећу оставити, нити ћу одступити од Тебе док ме не услишиш и не дарујеш ми опроштај грехова.
Док се он тако мољаше, изненада настаде силна хука с неба, и светитељ као у усхићењу угледа лице мужа пресветлог у облаку, и виђаху се руке испружене, којима он загрли блаженога, као некада Отац блуднога сина,[7] и целиваше га, говорећи: Добро си дошао овамо, измучено чедо моје! јер сам много патио, много туговао због тебе. Како срце гораше очекујући када ћеш се обратити к мени, увече или изјутра; сада се радујем, сада се веселим видећи где се свим срцем обраћаш к мени.
Ово касније исприча Нифонт ученику своме, и при томе плакаше силно. После тога када се он мољаше опет, јави се ангео Божји са чашом пуном мира које изли на главу његову; и напуни се миомиром то место. Исто тако када Нифонт бијаше себе по телу задајући себи ране, ангео сиђе и кађаше око њега омиомирујући то место.
У блаженога Нифонта духовне очи беху толико просвећене, да он знађаше тајне срца људског. Са ангелима он разговараше јавно као са пријатељима својим, и ђаволе виђаше јасно. Једном када се он враћаше из цркве свете Анастасије у своју колибу, угледа на капији дома једне блуднице ангела у облику младића како горко плаче, и упита га за разлог његовог плача. Ангео одговори: Ја сам од Бога дат као чувар једном овдашњем човеку, који сада у овом дому спава са блудницом, и тиме ме веома ожалошћује; не могу да гледам безакоње које он чини. Како да не плачем видећи у какву је таму пао лик Божји? - Блажени га упита: А зашто га не казниш, да би он престао са грехом? - Ангео одговори: Ја немам могућности да му се приближим, јер откако поче грешити он је слуга ђаволима, и ја више немам власти над њим: јер Бог створи човека са слободном вољом, показавши му тесан пут и широк, да иде којим хоће. - Тада свети Нифонт рече своме ученику: Ништа није смрдљивије од греха блуда; али, ако се блудник покаје, онда га Бог прима брже него друге безаконике; јер се овај грех јавља од природе подстицањем ђавољим, а изгони се ова страст усрдном молитвом, строгим постом и разним умртвљавањем тела.
За светитеља беше видно и то, како ђаволи ходају по народу и кушају људе, нашаптавајући им осуђивање, клевету, свађе и разноврсне јаде. Једном светитељ виде једнога човека на послу; и гле, к њему дође ђаво и стаде му шаптати на уво; недалеко од њега други човек рађаше свој посао: ђаво и к овоме дође и пошапта му на уво. Тада они оставише свој посао и почеше се свађати. А блажени уставши рече: О, ђавоље лукавство, како ти сејеш омразу међу људима!
Једном нападе на светог Нифонта демон сујете, и говораше му: Ти ћеш од сада чинити чудеса, и прославиће се име твоје по свој земљи, јер си угодио Богу. - А блажени рече томе демону: Причекај, и ја ћу ти учинити чудо. - И нашавши камен пред собом, рече: Теби говорим, камену: крени одавде и пређи на друго место. - Али камен остаде непокретан. Тада светитељ рече демону: Ето твој дар, ђаволе! - и пљуну му у лице. Затим се помоли Богу, и ђаво одмах ишчезе.
Једном приликом свети Нифонт виде неко духовно лице, иза којега иђаше ђаво нашаптавајући му нечисте и хулне мисли. А човек тај, осећајући ово ђаволово насртање, често се осврташе и пљуваше на ђавола. Онда блажени рече зломе духу: Престани, ђаволе, узнемиравати слуге Божје! Каква ти је корист од тога што ће та душа поћи у пропаст? - Ђаво одговори: Нема нам користи од тога, али ми имамо наређење од цара нашега и од кнезова који владају над нама, да се боримо са људима. Ако пак кнезови наши сазнаду, да се ми не боримо са људима, онда нас силно бију.
Другом приликом блажени Нифонт виде једнога монаха: иде и шапуће молитву, а из уста његових излази пламен огњени и досеже до неба; са њим иде анђео његов, са огњеним копљем у рукама, којим одгони ђаволе од тога монаха.
Уочи Ускрса, увече на Велику Суботу, стајаше блажени Нифонт у цркви с народом, и виде Пречисту Богородицу са апостолима и мноштвом светитеља где дође у цркву и с материнском љубављу посматраше присутне људе. И веома се радоваше свакоме од њих кога виде да се стара о своме спасењу, а посматрајући оне немарне она махаше главом и плакаше. Ипак се Она, пруживши руке, мољаше Богу за све, да сви добију спасење. Видећи то, преподобни се испуни неисказане радости што Пречиста Богородица не оставља хришћане већ им непрестано помаже.
Једном, када преподобни Нифонт спаваше, изненада наиђе ђаво са оружјем у руци, и јурну на њега са намером да га убије, али, задржан силом Божјом, он не могаде никакво зло учинити светитељу, и побеже шкргућући зубима и говорећи: О, Марија! ти ме свагда одгониш од овог свирепог човека!
Преподобни Нифонт имађаше благодатни дар: да својим речима душекорисно поучава и утешава искушаване. Један брат дође тужан к светитељу и упита га: Шта да радим, оче? мене силно узнемиравају зли дуси: једем ли, пијем ли, стојим ли на молитви, они ми нашаптавају у срце час јереси, час тешке хуле на Господа мог Исуса Христа и Пречисту Матер Његову, и на свете иконе; и ја се бојим да некад не сиђе огањ с неба и спали ме живог. - Светитељ одговори: Прими, брате, мој савет. Када се море усталаса, колике таласе оно подиже и удара о камен, а таласи се опет враћају у море: тако и зле помисли које ђаво шаље утичу на душу човекову; и ако човек послуша његов савет и следује му, онда пропада, као што пропадоше многа покоривши се њему. Но ако човек кога нападају хулне помисли не пристаје на њих, него се, напротив, јуначки бори са њима и противи им се, пљујући ђавола, онда се злоћа ђаволова враћа на њега самог, а тај човек добија награду од Бога. И ти, чедо, трпи, противећи се ђаволу молитвом и постом, и он ће брзо побећи од тебе. Притом чувај се клевете и гњева, јер они највише изазивају хуле. - Тако поучивши брата, блажени Нифонт га отпусти с миром.
Преподобни Нифонт не беше лишен ни благодатног дара исцељивања болести. Једном дође к њему нека жена која паћаше од зубобоље и моли светитеља да је исцели. А он јој рече: Ми смо људи грешни и нечисти, и не можемо те исцелити ако се сам Бог Не смилује на тебе. - И рекавши то, блажени Нифонт оде у цркву, помоли се, и узевши јелеј из кандила пред иконом Пресвете Богородице помаза болесници сав оток на лицу, и одмах престаде бол. И исцељена жена отиде славећи Бога. - И другу жену која му раније достављаше храну, када се ова разболе и беше на самрти, он исцели молитвом и учини је здравом.
Поред тога блажени Нифонт својим прозорљивим очима виђаше и душе људске по њиховом изласку из тела. Једном, стојећи у цркви свете Анастасије на молитви, он подиже очи к небу и виде небеса отворена и мноштво ангела, од којих једни на земљу силажаху, други увис узлажаху, носећи на небо душе људске. И док он то посматраше, гле, два ангела иђаху у висину носећи неку душу. И када се приближише к митарству за блуд, изиђоше митари[8] - демони и са гњевом рекоше: Та је душа наша; како смете да је носите мимо? - Ангели одговорише: А какав знак на њој имате, те је називате својом? - Демони рекоше: Она је до смрти грешила, скврнавећи себе не само на природан начин већ и на противприродан; осим тога она је осуђивала ближњега; и што је горе од тога, умрла је без покајања. А ви, шта велите на то? - Ангели одговорише: Ми никако не можемо веровати ни вама ни вашем оцу ђаволу, док не упитамо ангела хранитеља ове душе. - А кад њега упиташе, он рече: Заиста, много је грешила та душа; али откако се разболе, она поче плакати и исповедати грехе своје Богу; и ако јој је Бог опростио, то Он зна зашто, Он има власт; и слава праведном суду Његовом! - Тада ангели, посрамивши демоне уђоше с душом на небеска врата.
Потом угледа блажени где ангели носе другу душу, а демони истрчаше к њима и викаху: Што ви носите душе не упознавши их, као на пример ту коју носите, а она је среброљубива, блудна, злопамтљива, похару је извршила! - Ангели одговорише: Ми то добро знамо; и мада је све то она и учинила, али је плакала и туговала, исповедала грехе и давала милостињу; због тога јој је Бог и опростио. - На то демони почеше негодовати: Ако је та душа достојна милости Божје, онда узмите грешнике из целога света! И рашта бисмо се ми онда трудили! - Ангели им одговорише: Сви грешници који смирено са сузама исповедају грехе своје, добиће опроштај по милости Божјој; а који умиру без покајања, њима ће судити Бог. - Пошто тако посрамише зле духове, ангели прођоше.
Још виде светитељ како ангели узносе душу једног човека богољубивог, целомудреног и милостивог, и који имађаше љубав к свима. Угледавши ову душу демони шкргутаху зубима. Ангели пак Божији излажаху из небеских врата у сусрет тој души и поздрављаху је, говорећи: Слава Теби, Христе Боже, што је ниси оставио у рукама вражијим, него си је избавио из пакла преисподњег.
После неког времена блажени Нифонт виде где демони душу једну вуку у пакао. То беше душа једнога роба, кога господар кињаше глађу и батинама; а он, не подносећи мучење, нахушкан демоном, узе конопац и обеси се. Стога његов ангео хранитељ иђаше поиздаље и плакаше горко, а демони се весељаху. Плачућем ангелу би наређено од Бога да иде у град Рим и чува једно новорођенче, које тамо у то време крстише.
Виде преподобни и још једну душу коју ангели ношаху на ваздуху, а њих сретаху војске и војске демона; и они још не беху дошли до четвртог митарства, а демони отеше из руку светих ангела ту душу и исмевајући је бацише у бездан. То беше душа једнога клирика цркве светог Елевтерија. Тај клирик стално гњевљаше Бога блудом, врачањем и пљачком; а умре изненада без покајања, и постаде радост демонима.
Преподобни подиже у Цариграду цркву у име Пречисте Богородице, живљаше при њој, и многе неверне обраћаше ка Христовој вери. Ђаво, не подносећи то што Нифонт отрже многе од демонске заблуде, дође на њега са мноштвом демона, око хиљаду њих; и ноћу напавши на њега хоћаху да га муче, и обиталиште његово напуни се демона. Но он им запрети силом крсном, и уз помоћ Божију и сарадњу светог ангела, он хваташе свакога од њих посебно и удараше им по хиљаду батина, док се они не заклеше њему да се неће прикучити чак ни месту где се спомиње Нифонтово име.
Разговарајући једном са братијом о душевној користи, Нифонт се опомену једне ствари и исприча је братији, говорећи: Бејаше у овоме граду у једнога великодостојника роб по имену Василије, по занату кројач, рђаве нарави, оскврнитељ, непокоран и тврдица; он све своје време губљаше у играма и у нечистим телесним гресима са блудницама, и не слушаше савете свога господара. Но дивним промишљањем милосрдног Господа њему би устројено спасење на следећи начин: због грехова људских, по допуштењу Божјем, наступи велика глад, и господари почеше због оскудице у храни отпуштати своје робове; тако и Василија отпусти његов господар. Василије оде, и првога дана продаде своје одело да себи набави храну: Затим поче ходити наг и просити милостињу; а беше зима, и он се смрзаваше и цептијаше од мраза. Напослетку, изнемогао он леже на једној улици; и ускоро му иструлеше прсти на ногама, па му затим отпадоше и саме ноге. Трпећи све то, Василије сматраше да му је то казна за грехе његове, и ништа друго не говораше сем: "Хвала Богу за све!" Тако проведе он два месеца лежећи на улици без крова над главом, плачући и ридајући због грехова својих. Деси се да тим путем наиће неки христољубац по имену Никифор. Угледавши паћеника Василија, он нареди слугама својим да га однесу његовој кући. Тамо га с љубављу збрину, својим рукама намештајући му постељу и хранећи га. Након пак две недеље, у суботу, болесни Василије поче говорити: Добро сте дошли, свети ангели! одморите се мало, па ћемо поћи. А они му рекоше: Не! него хајде брже, јер те Господ зове. - Василије одговори: Причекајте ме мало, док вратим дуг; узео сам од једног мог пријатеља у зајам десет лепти, а још му их нисам вратио; еда ме због тога ђаво не би задржао у ваздуху. - Анђели причекаше док Василије сабра десет лепти и посла их коме беше дужан, па онда предаде дух свој Богу. Ето видите, децо, - заврши своје казивање свети Нифонт -, какви су судови Божји, и каквим све начинима Он спасава грешника.
Једном блажени Нифонт са својим учеником дође на молитву у цркву, која се налажаше крај такозваних Апонијевих палата. У цркви архијереј служаше божанствену службу. И гле, у светитеља се отворише духовне очи, и он угледа огањ који сиће с неба и покри олтар и архијереја; а за време појања "Свјатиј Боже" појавише се четири ангела и певаху заједно са певачима. А када се читаше Апостол, виде блажени светог апостола Павла где отпозади надзирава онога што чита. Када се пак читаше Еванђеље, онда речи као светилници узлажаху на небо. А када се преношаху Дарови, свуче се црквена завеса и отвори се небо, и осети се диван миомир; затим стадоше силазити ангели певајући: "Слава Христу Богу!" Они донесоше прекрасно Детенце, поставише га на дискос, а сами окружише престо и служаху Чесним Дарима; два пак серафима и два херувима, лебдећи над главом његовом закриљиваху га крилима својим. Када настаде време освећења Дарова и извршења Страшне Тајне, један од најсветлијих ангела приступи, и узевши нож закла Детенце, и крв Његову источи у свету чашу, а Детенце положивши на дискос сам с побожношћу поново стаде на своје место. Потом настаде причешћивање Божанским Тајнама, и виде блажени да у неких причасника лица беху светла као сунце, а у других тамна и мрачна као у црнаца. Присутни ангели мотраху како ко приступа светом Причешћу: оне који се достојно причешћиваху они величаху, а одвраћаху се и гнушаху оних који то недостојно чињаху. А кад се заврши света служба, свети Нифонт виде где се Детенце одједном опет обрете цело у рукама ангелским, и узнесе се на небо. - Ово касније сам преподобни исприча своме ученику, који и записа то на корист многима.
Једном свети Нифонт, идући у цркву Пречисте Богородице, коју сам подиже, виде где путем иде црнац, врло тужан: а то бејаше кнез демонски; за њим иђаху и други демони. Када се приближише и чуше црквено појање, мањи демони почеше корити свога кнеза, говорећи: Види како се име Исусово прославља од оних које ми некада држасмо у својој власти. А где је наша сила? Сва је побеђена, и царство наше разорено је. - Тако демони кораху свога кнеза, а он им одговори: Не жалостите се због тога, не тугујте, јер ћу ја скоро учинити да хришћани оставе Исуса, и славиће нас.
Када они мало одмакоше, сретоше тридесеторицу људи. Кнез демонски приступи к једном од њих и прошапта му на уво: овоме одмах паде неки мрак на ум, и он поче говорити срамотне речи, смејати се и певати безобразне песме. Затим они сретоше једнога свирача који иђаше и свираше. Блажени Нифонт угледа где један демон везује све остале једним конопцем и вуче их за свирачем, и сви они иду за њим играјући и скачући; а много народа придружи им се, и иђаше певајући срамне песме и играјући: јер их демони вуцијаху закачивши им удицама срце. Један пак богат човек који посматраше то из своје куће, даде свирачу лепту, да пред њим поиграју. Када свирач спусти лепту у свој цеп, демони је узеше и послаше у пакао своме оцу Сатани, са оваквом поруком: Радуј се, оче наш! ево Алазион, кнез наш, шаље ти ову жртву, коју непријатељи наши хришћани принесоше, давши паре за игре. - Примивши дар, Сатана се обрадова и рече: Старајте се, децо, да расте жртва наша, и побеђујте хришћане! - И затим опет врати лепту у џеп свирачу.
Блажени Нифонт, видећи то духовним очима, са болом рече: О, тешко онима који преко игара приносе жртву демонима. - И поучаваше слушаоце да се чувају скаредних и непристојних игара, пошто су од ђавола.
Једном после молитве светитељ би у усхићењу, и виде поље огромно, подједнаке дужине и ширине, и на њему стајаше мноштво демона, раздељених на пукове; пукова беше свега триста шездесет пет - према броју тешких грехова. Један најмрачнији демон пребројаваше војнике, распоређиваше пукове као за битку, и говораше: На мене гледајте, и ничега се не бојте, јер сила моја биће с вама! - Неки демони донеше мноштво разноврсног оружја и раздадоше на пукове. Затим ђаво кнез даде свакоме пуку силу врачања и мађија, и пусти их по свој земљи против Цркве Христове.
Када блажени Нифонт посматраше то, одједном би глас к њему: Окрени се, Нифонте, на исток и погледај. - Он се окрену и угледа чисто и дивно поље и на њему, далеко више него демона на супротној страни, стајаше безбројно мноштво, стотине и стотине хиљада и хиљада војника у белим хаљинама, сви наоружани као за битку. Утом наиће неки муж светлији од сунца, и рече: Тако наређује Господ Саваот: идите по свој земљи, помажите хришћанима и чувајте њихов живот. - Видевши то, преподобни прослави Бога који помаже Цркви Својој.
Када се пак преподобни Нифонт већ приближи старости, настаде време његовог архијерејства, што му би предсказано од Бога кроз следеће виђење: показа се пред њим неко поље, препуно оваца којих беше до хиљаде хиљада, али у њих не беше пастира. Блажени помисли у себи: Како то, зар се ове овце без пастира не боје вука? - И тог тренутка преда њ ступи муж светозаран, сличан светом апостолу Павлу, и рече: Што ти стојиш докон и посматраш царске овце; зашто их ти не пасеш? - Одговори блажени Нифонт: Еда ли ћу ја пасти царске овце, ја који нисам научен таквоме послу и веома сам слаб? - А појављеник рече: Теби Цар наређује да их мало попасеш, па ћеш се потом упокојити и велику награду добити. - И рекавши то он му даде жезал, уручи му овце и тор, па отиде.
Пренувши се, блажени размишљаше шта ово значи. И би му јасно, да појавивши се муж јесте свети апостол Павле, а овце - људи, а тор - Црква. И он се веома уплаши да га на неки начин не поставе за епископа у царском граду.[9] И рече Нифонт себи: "Тако ли ја умолих Бога, да ни.над ким не будем властелин? И ето Он хоће да ми подари власт. Но, поступићу као пророк Јона, и побећи ћу одавде". - Онда узе свога ученика, изађе из своје келије, и седе на лађу. При тихом ветру лађа брзо стиже у Александрију, где тада беше епископом Александар,[10] који управљаше Црквом после Петра, пострадалог за Христа под Диоклецијаном. Тог истог дана стигоше у Александрију житељи града Констанције са острва Кипра, и мољаху архиепископа Александра да им постави за епископа човека који је по његовом мишљењу достојан тога, пошто се беше преставио њихов пастир Христофор, човек свет и честан. Архиепископ им рече: Почекајте мало, док ми Бог укаже на таквога човека.
И ту ноћ архиепископ виде светог апостола Павла који га питаше: Кота ћеш поставити за епископа у граду Констанцији?
- Архиепископ одговори: Не знам; кога Бог хоће. - Јављеник рече: Бог ће ти указати достојнога, само буди сутра са свим клиром у цркви и посматрај оне што улазе; и кога видиш да по свему личи на мене, њему и уручи паству.
Сутрадан изјутра патријарх сеђаше у цркви и посматраше оне што улазе, ко ће бити сличан јавившем се. А Нифонт, не знајући ништа о томе, пође у цркву, и путем говораше своме ученику: Осећам у срцу неку тугу, а и радост. Еда ли нам се неће десити што? - И са тим речима он уђе у цркву. А патријарх, угледавши га, рече своме архиђакону: Погледај, Атанасије, не личи ли онај човек по лицу на икону светог апостола Павла?
- Архиђакон одговори: Да, оче, заиста је тако, и достојан је пасти Христову Цркву: јер видим ангела Божја где иде с њим и разговара; осим тога на његовој глави види се круна од драгог камења.
Тада патријарх призва светитеља, целива га, и они седоше. Архиђакон с осмехом рече Нифонту: Оно од чега си бежао, оче, на то си сада и против своје воље дошао. - А када блажени сазнаде шта ће с њим бити, уздахну и рече: О, тешко мени! грешан сам ја и недостојан да ми се таква власт да! - Патријарх одговори: О, када бих ја био тако недостојан!
И рекавши то, патријарх устаде, и отпоче божанствену литургију, и посвети преподобнога Нифонта у степен клирика; затим га у току неколико дана посвети за ђакона и презвитера; а после тога уздиже га и у архијерејски чин, при свеопштој радости свих због таквог пастира, указаног Богом.
По постављењу свом за епископа, блажени Нифонт проведе у Александрији три дана, разговарајући са тамошњим светим мужевима. После тога патријарх отпусти Нифонта на његов престо, пославши с њим ради указивања му почасти архиђакона свог и друге свете мужеве. Они стигоше у Кипарски град Констанцију четвртога септембра; и изасланици, пошто га устоличише, вратише се у Александрију, славећи Бога.
Светитељ Божји Нифонт поче усрдно пасти стадо Христово, старајући се о спасењу њиховом. Беше он прави отац сиротанима, и удовицама, бесплатни лекар болесницима и добротвор; усто чињаше он разна чудеса која је немогуће пописати. Због тога он беше веома вољен и поштован од свију.
Будно и неуморно старајући се о својој пастви, блажени Нифонт једнога дана у подне угледа огромног црнца где улазећи у град, тобож сав сломљен, ослања се на штап, и често се одмара путем. Светитељ познаде да је то ђаво, па повика к њему: Теби говорим, свепогани, зашто си и како си смео доћи овамо? - Црнац"погледана њега с гњевом, као да хоће да га прогута, и рече: Чух да си овде, па дођох да те са овцама твојим порушим. - Светитељ му на то рече: Слаботињо, ти си сам срушен, а мене ли хоћеш да срушиш? Ја сам видео једнога подвижника који се бораше с вама, и тридесет вас ратоваше с њим, али ви сви изНемогосте у борби. Ко онда да се не насмеје вашој немоћи!- Ђаво онда рече: Не чуди се томе! о, да ми је пређашње силе, ја бих те врло лако срушио. .Али од како Исус би распет, ја сам заиста немоћан. - Светитељ одговори: И сада, ако се Христу моме помолим, шта ће бити с тобом, бестидниче? - Ја знам, одговори ђаво, да ти много можеш; али, немој ми учинити зло, јер ћу ево отићи из твога града, и више му се нећу приближити. - Видевши то, светитељ заблагодари Богу што га чува и што паству његову штити од злог демона.
Пошто је неко време управљао Црквом Христовом, свети Нифонт се приближи кончини својој, коју он узнаде на три дана раније. Тада дође к њему и велики Атанасије, ондашњи архиђакон, но који затим, по престављењу патријарха Александра, прими престо Александријске Цркве.[11] Атанасија Бог благовремено обавести о блиској кончини светога Нифонта; стога он дође са свим клиром својим да се опрости са угодником Божјим и да му да последњи целив. Свети Нифонт, угледавши Атанасија, упита га: Зашто си се намучио, блажени оче, да дођеш к мени, грешноме човеку? - Атанасије одговори: Дознадох да ти сутра одлазиш у горњи Јерусалим, па дођох да поразговарам с тобом. Молим те, када предстанеш престолу Божјем, помени и мене тамо, да и ја обретем милост у Господа. - Светитељ на то рече:
И ти, оче, када приносиш Страшну Жртву, помињи и моју убогост.
Те ноћи свети Нифонт се дуго моли за себе и за своју паству. И јави му се ангео Господњи са утехом и извешћем да му је уготовљен вечни покој. У време пак јутарњег богослужења почеше га мучити тешки болови у телу, стога он рече своме ученику: Чедо, простри ми рогожу на земљи. - Када ученик уради то, свети Нифонт леже на рогожу веома болестан. А када се раздани, к њему дође Атанасије Велики и севши поред њега упита: Оче, има ли каква корист од болести човеку или не? - Светитељ одговори: Као што злато када га прекаљују у огњу уклања рђу, тако и човек болујући очишћује се од грехова својих. - Затим, поћутавши мало, заплака. После тога се осмехну, и лице му засија, и он рече: Добро сте дошли, ангели свети! - Мало касније, он рече: Радујте се, мученици свети! - и лице му још јаче засија. Кратко време затим он опет рече: Благодат вам, пророци блажени!
Тада се и светом Атанасију отворише духовне очи, и он виде да блаженога поздрављају сви ликови[12] светитеља, сваки лик посебно. Затим Нифонт радосно рече: Поздрављам вас свештеници, преподобни, и сви свети! - Онда ућута. И мало затим он ускликну: Радуј се, Обрадована, дивна светлости моја, помоћнице моја и крепости, благосиљам Те, Блага, јер памтим милост и благодат Твоју!
После тога он умуче, и засија се лице његово као сунце, тако да се сви присутни запрепастише. Притом се осећаше и веома мирисав миомир. Ускоро затим би глас с неба који га призиваше у вечни покој. И тако предаде он чесну и свету душу своју у руке Божије децембра двадесет трећег.
И би плач и ридање велико у свему граду. И погребоше светога Нифонта свечано у великој цркви светих Апостола, славећи милосрдног према грешницима а дивног у светима Оца и Сина и Светога Духа вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА, епископа Неокесаријског

СВЕТИ отац наш Павле, будући епископом Неокесариским, толико постаде чувен по врлинама, да славно име његово дође до ушију и Ликинија[13] који тада цароваше им у Никомидији. Ликиније, почевши жестоко гонити хришћане, посла људе те му светога Павла доведоше на суд. Цар тиранин најпре се постара да светитеља заплаши разним застрашивањима; затим га стави на тешке муке. Светитељ тако јуначки подношаше све муке, да и цара и све присутне запрепасти његово неупоредљиво јунаштво и трпљење. После тога светитељ би подвргнут оваком мучењу: усијану гвоздену плочу ковач клештама метну на длан светитељу, онда длан друге руке светитељеве положи преко те усијане плоче, па затим стави обруч преко дланова, стеже га, и тако држаше док се усијана плоча не охлади. Од тога се жиле и мишићи на светитељевим рукама потпуно умртвише, те он више није био у стању владати својим прстима. Затим светог страдалца послаше у прогонство у тамницу, На обалама реке Еуфрата.
Када се цар Константин Велики коначно зацари на Истоку, тада бише пуштени на слободу сви хришћани који су се налазили по тамницама и у прогонству, и сваки се врати у своју постојбину. Тада се и свети отац наш Павле врати у Неокесарију на свој епископски престо, и блисташе врлинама као и раније када је био пустињак.
Када се 325. године у Никеји састаде Први Васељенски Сабор, на њему учествоваше и свети отац Павле, са осталим светим Оцима. Свети Павле беше један из тамошњих богоносних Отаца који на телу свом ношаху ране Господа Исуса. Од присутних на Сабору Отаца: неки беху лишени руку, неки ушију, неки носа, неки ока, а неки имађаху неку другу повреду на телу; други за Христа беху претрпели бијење, ломљење костију, ишчашивање зглобова, паљење огњем, стругање разних делова тела. Све то беху сјајна сведочанства љубави њихове према Господу Христу. Мећу присутним светим Оцима и блажени Павле имађаше на телу сведочанства свога страдања за Христа: ожиљке од батина и руке сагорене и онеспособљене за рад. Пошто триста осамнаест богоносних Отаца на Сабору осудише Арија и предадоше анатеми, сви заједнички посетише цара Константина. При томе блажени цар узе руке блаженога Павла, целива их, па прислањајући их на своје очи и друге делове тела изговори ове незаборавне речи: "Никад није доста целивати ове руке које за Христа Бога нашег бише сажежене и умртвљене".
После Сабора блажени Павле се врати у свој град на архијерејски престо, и управљавши Црквом доста година, он с миром отиде ка Господу и доби од Њега венац исповедништва.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СХИНОНА

ОВАЈ свети мученик пострада за Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДАВИДА ДВИНСКОГ

ПЕРСИЈАНАЦ по оцу и Јерменин по мајци, свети Давид пострадао зато што се обратио ка Христу, 693. године. Погребен у граду Ечмиадзину.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХРИСОГОНА

НАЈПРЕ био епарх солунски, а затим мученик Христов.

СПОМЕН ОСВЕЋЕЊА ВЕЛИКЕ ХРИСТОВЕ ЦРКВЕ = СВЕТЕ СОФИЈЕ у Цариграду

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОКТИСТА, архиепископа Новгородског

КАО настојатељ Новгородског Благовештенског манастира II био постављен за архиепископа Новгородског. Као архиепископ подигао две цркве у Новгороду. Након осмогодишњег управљања паством он се, из љубави према усамљеничком молитвеном тиховању, повукао у Благовештенски манастир. Свети молитвеник упокојио се 1310. године. Свете мошти његове почивају у Јурјевом манастиру; оне се прославиле чудесним исцељењима.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НАУМА ОХРИДСКОГ ЧУДОТВОРЦА

СВЕТИ Наум - ученик равноапостолних учитеља Словенских светог Кирила и Методија и један од Петочисленика, који су најревносније сарађивали оним апостолима Словенским. Свети Наум путовао је у Рим, где се прославио чудотворном моћи као и великом ученошћу. Беше зналац многих језика. Из његових се очију изливала исцелитељска сила, која је исцељивала болеснике који су са вером само погледали у очи светог угодника Божијег. При повратку из Рима свети Наум и Климент се настанише, помоћу цара Бориса Михаила, на обалама Охридског језера. Док је свети Климент деловао као епископ у Охриду, дотле је свети Наум основао на јужној обали језера манастир, који и дан данас краси ту обалу, - као што име светог Наума краси историју словенског хришћанства -, и који је кроз векове и векове био извор чудотворне силе и уточиште болним и невољним. Око светог Наума сабрало се беше мноштво монаха одасвуд са Балкана. Свети Наум је био мудар учитељ, јединствен руковођ монаха, одлучан подвижник, чудотворан молитвеник и духовник. Неуморни трудбеник свети Наум се особито трудио на превођењу Светога Писма, и осталих црквених књига, са грчког језика на словенски. Чинио је чудеса за живота и по смрти. Његове чудотворне мошти и дан данас задивљују многобројним чудесима, нарочито исцелењима од тешких болести, понаособ лудила. Упокојио се у првој половини десетога века и преселио у радост Христа љубљенога.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Псал. 123, 68.
2. То је било половином другога века.
3. У северном делу Мале Азије.
4. Протовестиарије - главни надзорник царске гардеробе на Цариградском двору.
5. Ср. 1 Кор. 8, 8.
6. Псал. 21, 1; Мт. 27, 46; Мк. 15, 34.
7. Ср. Лк. 15, 20
8. Митар - цариник; митарство - духовна царинарница.
9. Тојест у Цариграду.
10. Свети Александар био патријархом Александријским од 312. до326. године; спомен његов празнује се 29. маја.
11. Свети Атанасије Велики празнује се 18. јануара и 2. маја.
12. Лик (= Хорда); збор, сабор, скуп, хор, врста, ред; ангели сачињавају засебан лик, апостоли засебан, и тако редом: пророци, мученици, преподобни...
13. Ликиније - царовао од 307. до 324. године у источној половини Римске царевине.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Света великомученица Анастасија Узорешителница и други с њом. Ова славна јунакиња вере Христове роди се у Риму у дому сенаторском и богатом, од оца паганина и мајке хришћанке. Од ране младости прилепи се љубављу ка Господу Исусу, руковођена у науци Христовој неким благочестивим учитељем Хрисогоном. Приморана оцем Анастасија ступи у брак с неким незнабожачким властелином Публијем. Но, изговарајући се на женску болест, она никако не хте с њим ступити у телесне везе. Због тога је муж горко мучаше затвором и глађу. А још веће муке удари на њу, када дознаде, да она тајно одлази у тамнице хришћанским мученицима, односи им понуде, служи им, пере им ране, дреши узе њихове. Но Божјим Промислом би ослобођена од опаког мужа. Послан би Публије царем у Персију, па путујући морем, утону. Тада света Анастасија поче слободно служити мученим хришћанима и својим великим наследством тешити сиромахе делећи им милостињу. Једном цар Диоклецијан беше у граду Аквилеји, па нареди, да му доведу исповедника Христова Хрисогона. Овога праћаше на путу светог Анастасија. Хрисогону светом би одсечена глава по царевој заповести. Тада пострадаше и три сестре, Агапија, Хионија и Ирина (в. 16. април): прве две бачене у огањ, а трећа стрелом прострељена. Њихова тела узе света Анастасија, зави у бело платно и многим ароматима обложив, чесно сахрани. Потом Анастасија оде у Македонију, где помагаше страдалницима Христовим. Ту би распозната као хришћанка, због чега би ухваћена и вођена на саслушања и истјазања код разних судија. Желећи умрети за Христа љубљенога, Анастасија непрестано вапијаше у срцу к Њему. Некакав началник жречева Улпијан хтеде се похотљиво коснути тела свете Анастасије, но ослепе наједном и издахну. Осуђена на смрт глађу светог Анастасија прележа у тамници тридесет дана без хране, хранећи се једино сузама и молитвом. Потом стављена у лађу са још неколико хришћана да буде потопљена, но Бог је и од те смрти сачува. Најзад би над огњем привезана ногама и рукама за четири коца, те предаде Богу душу своју свету. Пострада и пресели се у Царство Христово 304. године.

2. Света мученица Теодотија с три детета. Оставши младом удовом с три чеда своја, Теодотија се сва предаде служби Богу и васпитању деце своје, у вери благочестивој. Код ње становаше света Анастасија, када беше у Македонији, и заједно с њом обилажаше узнике Христове по тамницама. Изведена на суд Теодотија дерзновено исповеда Христа Господа. Тада би послана антипату витинијском Никитију. Кад се један бестидни незнабожац хтеде дотаћи тела њеног, угледа наједанпут ангела Божјег крај ње, и би ударен од ангела. На смрт осуђена и у зажарену пећ бачена заједно са троје деце своје света Теодотија чесно сконча живот свој и пређе у Царство славе вечне.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ АНАСТАСИЈЕ УЗОРЕШИТЕЛНИЦЕ и других с њом

ПРЕКРАСНА међу женама Анастасија би рођена у знаменитом граду Риму. Високог рода, она својом телесном и душевном красотом, својом добром нарави и кротошћу превазилажаше све. Отац јој, угледни сенатор, беше незнабожац; а мајка јој беше хришћанка, и зваше се Фауста. Још у раном детињству мајка повери Анастасију ради учења књиге неком Хрисогону, човеку чувеном по мудрости и честитом по животу хришћанину побожном и веома искусном у божанским стварима, а касније и мученику. Од овог светог човека Анастасија се научи не само писмености него и томе: да је Једини Истинити Бог - Алфа и Омега, Почетак и Крај целокупне видљиве и невидљиве творевине, и да је Он коначни циљ свих побожних жеља, срца људског. Таквом познању и љубави божанској научи се Анастасија, и усрдно изучаваше хришћанске књиге, дан и ноћ поучавајући се у закону Господњем и утврђујући срце своје у љубави Божјој.
Пошто заврши своје учење код Хрисогона, Анастасија се веома прочу, и сви је хваљаху као мудру и као дивну. А када јој затим блажена мајка Фауста отиде из овога живота, отац даде Анастасију силом и против њене воље за неког високородног властелина Публија, по вери незнабошца. И би одведена
Анастасија у дом жеников: верна к неверном, јагње Христово к вуку. Али Анастасију чуваше Бог, ка коме она уздисаше дан и ноћ плачући срцем, те она не изгуби девичанство своје, и нечисти муж не оскврнави чисто тело њено. Јер Анастасија, изговарајући се на женску болеет, која је тобож свакодневно и непрестано мучи, тврђаше мужу да није способна за телесну везу с њим. Због тога је муж понекад кињаше и злостављаше, но њен Анђео Хранитељ јој невидљиво помагаше и из руку мужевљевих спасаваше. И тако она стално остајаше девојка.
Анастасија је често, кришом се облачећи у просте убожјачке хаљине, тајно одлазила од куће, праћена само једном верном робињом, обилазила све тамнице, златом поткупљивала тамничке стражаре, и посећивала сужње који тамноваху ради Христа. И служаше им богобојажљиво и с љубављу: перијаше им руке и ноге, отираше им крв, превезиваше им ране, чишћаше им ћелије, даваше им понуде свакоме према његовој потреби, па се онда враћаше кући. Но ово Анастасијино често посећивање тамница не остаде тајна за њенога мужа, и он се још јаче разгњеви на њу. Истина, он је и раније кињаше што не одговара својим брачним дужностима. Али када му несрећна робиња, која је пратила Анастасију за време тих посећивања тамница, исприча све, он страховито изби Анастасију, затвори је у кући, и постави јој стражу да праг од куће не прекорачи. И туговаше света Анастасија због Христових сужања што их не посећује, што им не служи, и што им не носи понуде. Но нарочито паћаше због учитеља свог, светог Хрисогона, што га не види. Јер он већ две године лежаше у тамници, трпећи многе и разне муке. Раније, док је била слободна, Анастасија је често одлазила к њему; али сада затворена и стражом чувана, она то није могла чинити. Муж пак особито силно злостављаше Анастасију откако јој умре отац, чијег огромног имања она остаде једина наследница, пошто он није имао друге деце. Публије, не волећи Анастасију због њеног избегавања телесних брачних веза, намераваше да умори Анастасију, и тако постане наследник целокупног имања њеног, па да себи доведе другу жену. И муж сматраше свету девојку Анастасију као заробљеницу и робињу, и злостављаше је и мучаше свакодневно. То се види из писма које она кришом посла светом Хрисогону по једној старици. То писмо гласи:
"Светом исповеднику Хрисогону, Анастасија. Премда отац мој бејаше идолопоклоник, али мајка ми бејаше хришћанка и сав живот проведе побожно и чисто у хришћанској вери. Она ме још од повоја начини хришћанком. По њеном одласку из овога света ја под морањем примих на себе јарам мужа богохулника. Али по великом милосрђу Божјем, избегавајући мужевљеву постељу измишљеном болешћу, ја дању и ноћу грлим стопе Господа мог Исуса Христа. Међутим муж хваста се мојим наследством и троши га са недостојним и поганим идолопоклоницима, мене је као врачару и богохулницу ставио под таку свирепу стражу, да очекујем смрт. И стварно, мени ништа друго не остаје него да испустим душу и паднем мртва. Мада ћу се у смрти веселити због исповедања Господа мог Исуса Христа, ипак силно тугујем што гледам где се сва моја богатства која сам обећала Богу, расипају рукама људи незнабожних и туђих Богу. И тога ради молим те, о човече Божији, замоли усрдно Владику Христа: да мога мужа или остави у животу ако провиди да ће се кад тад обратити вери; или ако ће заувек остати у незнабоштву, онда нека нареди да он изиђе из средине живих и уступи место онима који почитују Бога. Јер боље му је умрети него Сина Божјег не исповедати и сметати онима који Га исповедају. Сам Христос ми је сведок да ћу се, ако будем слободна, приљубити стопама светих и старати се свим срцем о њима, као што сам и била почела. Спасавај се, човече Божји, и мене помињи".
Свети Хрисогон посла Анастасији у одговор овакво писмо: "Хрисогон Анастасији. Теби, која се налазиш усред буре и немира овога света, ускоро ће идући по води доћи Христос и једном речју наређења Свог утишати све ђаволске олује што су навалиле на тебе. Стога, као да си на средини мора, очекуј Христа који ће доћи к теби, и у срцу свом вапиј са пророком говорећи: Што си клонула, душо моја, и што ме смућујеш? Уздај се у Бога, јер ћу га још славити, спаситеља мога и Бога мога (Псал. 41, 6). Надај се двоструком дару од Бога: јер теби ће се и времено наследство повратити и небеско припремити. А Господ ради тога добротворство Своје продужује кроз тешке доживљаје, да не бисмо сматрали да је рђаво оно што нам Он даје: јер ти Господ не наноси штете него те куша. И ово знај, заштита није сигурна када бива од човека, јер Свето Писмо каже: Проклет човек који се узда у човека; и благословен човек који се узда у Господа (Јерем. 17, 5. 7). Чувај се чврсто и будно од свих грехова; и само од Бога ишти утехе, држећи заповести Његове. Теби ће се скоро повратити мирно време; и усред ноћне таме посетиће те светлост цветног дана; и грануће ти сунчано ведри дани иза минуле зиме, да би ти свима који страдају за име Христово пружала времену утеху, и сама ћеш се без сумње удостојити вечне утехе. Спасавај се о Господу и моли се за мене".
После мало времена Анастасија, свирепо и смртно измучена од злог и незнабожног мужа, написа светом Хрисогону овако: "Исповеднику Христовом Хрисогону Анастасија. Крај дође телу моме; помени ме, да би излазећу душу моју примио Господ, за љубав кога трпим оно што ћеш чути из уста ове старице".
Свети Хрисогон јој одговори оваквим писмом: "Хрисогон Анастасији. Светлости увек претходи тама, а после болести враћа се здравље, и после смрти наступа живот. Једним се завршетком завршавају и непријатности света у благополучности: да очајање не би владало Ојађенима и празно кочоперење радоснима. Једно је море на које излазе чамци тела наших, и под једним крманошем плове душе наше. Но чамци неких су јачи, и буре им не шкоде; а других су слаби, и у пристаништу су близу потопљења: јер је близу време да погину они који не помишљају стићи у спасоносно пристаниште. Ти пак, о беспрекорна служитељко Христова, свом мишљу привежи себе за крст Христов, и припреми себе за дело Господње. А кад у том делу послужиш по својој жељи, тада ћеш са славом мучеништва прећи ка Христу". Овим писмом свети Хрисогон изрече пророчанство о скорој погибији Публија, злог мужа Анастасијиног. У те дане цар посла Публија са изасланицима цару Персијском. И кад путоваху морем, изненада настаде бура, и Публије потону и удави се, те тако бедник погибе са хуком. Света пак Анастасија избави се као птица из ловачке мреже, сачувавши своје девичанство, и прими целокупно наследство што јој беше остало после родитеља. И стаде опет обилазити тамнице, служећи светим страдалцима Христовим не само имањем својим, него их и тешећи мудрим и благоразумним речима, и побуђујући их на јуначко трпљење и неустрашиву смрт за Христа.
У то време цар Диоклецијан се налажаше у Аквилеји[1] и стараше се на све могуће начине да му ниједан хришћанин не умакне и сакрије се. Из Рима га известише да су тамнице препуне хришћана и да их муче разноврсним мукама, али се они не одричу Христа свог. Свима је њима учитељ Хрисогон; њега сви слушају, и чврсто се држе његовог учења. Тада цар нареди да све ставе на муке и уморе на разне начине, само да Хрисогона пошаљу к њему. Јер мишљаше цар, ако Хрисогона победи, лако ће онда савладати све остале хришћане.
Када светог Хрисогона вођаху к цару на суд, Анастасија иђаше за њим издалека. Угледавши светитеља, цар му најпре стаде говорити врло благо: Хрисогоне, прими добар савет: пређи у нашу веру и угоди боговима, а себи изабери весеље место невоља, и корисно место некорисног. Још знај да ћу те не само ослободити мука и даровати ти слатко видело, него ћу те одмах поставити и за епарха великога града Рима. - Светитељ одговори: Ја познадох јединога Бога, и Он ми је слађи од свакога видела, милији од свакога живота, скупоценији од сваког блага. У Њега и срцем верујем; Њега и устима исповедам, и душом почитујем, и колена своја пред њим преклањам јавно; а многе богове твоје, и басне, и демоне, нипошто нећу поштовати, јер о њима мислим што и Сократ, који каже: Од њих треба бежати свом снагом, јер су варалице људи и познати душеубице. Дарови пак и почасти које ми обећаваш, за мене не значе ништа до сан и сенку.
Не подносећи овако смеле речи Хрисогонове, цар нареди војницима да одмах одведу Хрисогона у забачено место и одсеку му главу. И лежаше тело светитељево на обали морској, недалеко од обиталишта неког презвитера Зоила, човека светог, и трију девојака, сестара по телу и духу: Агапије, Хионије и Ирине.[2] Тај презвитер, неким откривењем Божјим сазнавши за тело светог Хрисогона, узе га са главом, положи у ковчег и сакри у своме дому.[3] И у тридесети дан њему се свети Хрисогон јави у виђењу и рече: Знај да ће за ових девет дана те три девице Христове, које живе близу тебе, бити узете на мучење. Но ти реци слушкињи Господњој Анастасији, да их брижљиво храбри на јуначки подвиг док се не овенчају страдањем. А и ти имај добру наду, да ћеш примити слатке плодове трудова својих: јер ћеш се ускоро ослободити земаљског света и бити одведен Христу са пострадалима за Њега.
То исто би откривено и светој Анастасији. И она, побуђивана Духом Божјим, дође дому презвитера Зоила, кога дотад није познавала, и питаше га где су те девице, . о чијој будућој мученичкој кончини њему би откривено у виђењу. Презвитер јој показа њихову кућу, и света Анастасија проведе с њима једну ноћ, с љубављу им говорећи многе спасоносне и пуне божанске љубави поуке, и на тај начин соколећи их да јуначки стоје за Христа женика свог до проливања крви своје за Њега. Том приликом света Анастасија виде и мошти мученика Христова, светог Хрисогона, милог учитеља свог, и плака над њима дуго од свег срца, препоручујући себе његовим молитвама.
Затим се опет света Анастасија врати у Аквилеју. И би као што рече свети Хрисогон презвитеру Зоилу у виђењу: за девет дана презвитер Зоил се престави ка Господу; а свете девице: Агапија, Хионија и Ирина, бише ухваћене, и пред цара Диоклецијана на суд изведене. Он их дуго и ласкама и претњама наговараше и примораваше да идолима принесу жртве; али пошто оне нипошто не хтедоше, он их врже у тамницу. А света Анастасија одмах, по обичају свом, оде к овим светим девојкама, и тешаше их уздањем у сигурну помоћ Христову и надом у славну победу и тријумф над непријатељем.
У то време цар отпутова у Македонију због неких народних послова, а свете три девојке бише предате мучитељу Дулкицију. Овај их подврже испитивању и мучењу, па их уручи неком Сисинију комиту[4] на истјазавање. Сисиније врже свету Агапију и Хионију у огањ, где оне и скончаше предавши дух Богу а тела своја оставивши у огњу читава и неповређена. Свету пак Ирину један од комитових војника устрели стрелом, и светитељка сконча. Света тела њихова узе света Анастасија, зави их у беле плаштанице са мирисима, и богобојажљиво положи !на чесном месту, величајући њихова страдања.
После тога света Анастасија хођаше из града у град, и из земље у земљу, служећи светим сужњима по тамницама, збрињавајући о свом трошку Христове сужње храном и пићем и лековима и сваком потребом, олакшавајући муке великим страдалцима и телом изнемоглима, и златом купујући у тамничких стражара одмор многогодишњим сужњима. Због тога она и би названа узорешителница: јер многима раздреши узе својим тајним старањем о њима, многима издејствова олакшице, многима исцели неизлечиве ране својим заузимањем и видањем, многе полумртве оживи својим служењем, а охрабри здраве који иђаху на мучење. Беше света Анастасија и лекарску науку изучила, те сама лечаше оне у ранама, и не гнушаше се носити на својим рукама оне који не беху у стању владати својим ногама и рукама, Христа ради поломљеним и изранављеним; такве она својим рукама храњаше и појаше, и гној им чишћаше, и ране превијаше. И светој Анастасији беше радост и весеље само ово: да као самоме Христу усрдно послужи онима који страдају за исповедање преслатког имена Христовог. О томе се она свом мишљу својом стараше; на томе она свим усрђем својим рађаше, и око тога се она свом снагом својом труђаше, немоћ природе своје савлађујући чврстином душе и јунаштвом, и љубављу к Богу и ближњима, а врх свега љубављу к светим страдалцима, увек блиских Богу, о којима она са Давидом збораше: Како су ми драгоцени пријатељи твоји, Боже! (Псал. 138, 17).
Када света узорешителница Анастасија борављаше у Македонији, она се и тамо бављаше својим уобичајеним служењем светима. Тамо се она упозна са једном врло младом удовицом, по имену Теодотијом, која беше родом из Витинијског града Никеје. После смрти свога мужа Теодотија остаде са три своја мала синчића, и живљаше у Македонији, проводећи своје удовичке дане у побожном хришћанском живљењу. Блажена Анастасија често обитаваше код ове удовице, јер је љубљаше као верну слушкињу Христову, и тешаху се међусобно слатким разговорима о преслаткој љубави Божјој, ради које толики светитељи Божји душе своје с радошћу положише. Но после извесног времена сазнаде се да је Теодотија хришћанка. Као таква она би изведена на суд пред цара. За време тог нечастивог суђења неко из цареве свите, по имену Левкадије, би рањен Теодотијином лепотом, и моли цара да је не погубљује, него да му је да за жену. Цар одмах пристаде на то, надајући се да ће је муж брже обратити к боговима.
Левкадије узе Теодотију са децом њеном и одведе кући својој. И шта све он не учини, и шта све не изговори, молећи Теодотију, и саветујући јој, и ласкајући јој, и претећи јој, да учини ове две ствари: да се одрекне Христа и да пристане да му буде жена. А Теодотија му одговараше: Ако се трудиш да ме добијеш за своју жвну да би располагао мојим богатствима и имањима, ево ја ти их све добровољно поклањам, само ме остави да Христу служим, еда бих место свих богатстава једино Христа наследила. Ако пак желиш мене волећи моју лепоту, и паштиш се да ме од Христа одвратиш, онда знај, ти покушаваш немогућу ствар: јер ћеш пре лепоту моју у нелепоту изменити, и живот у смрт, но што ћеш ум мој отргнути од Христа и приволети ме на брак с тобом.
Тих дана појави се потреба те Левкадије отиде са царем некуда на пут, а Теодотију остави у своме дому. И задржа се Левкадије на путу дуго време. Теодотија пак пошто се мало одмори, служаше са светом Анастасијом сужњима, болне исцељујући, мртве сахрањујући, а живе на велике подвиге укрепљујући. Међутим цар Диоклецијан би и овом приликом извештен, да су по градовима тамнице препуне хришћана, и нема где да се смештају други сужњи. Тада незнабожни мучитељ нареди да за једну ноћ буду на разне начине побијени сви хришћани по тамницама, да би тамнице могле примити у себе друге хришћане. И би за то одрећена једна ноћ, која безброј мученика посла ка незалазном дану, успававши им тела сном помоћу разноврсних смрти: јер једне посече мач, друге потопи вода, неке сажегоше ужарене пећи, а неке живе прими утроба земље, јер побацавши их у дубоке ровове и јаме, живе их засуше песком и камењем.
А кад свану, мученикољубива Анастасија блажена по обичају свом дође у једну од тамница, и не нашавши никога она испуни ваздух плачем и ридањем. Упитана од тамошњих војника зашто тако рида, она одговори: Тражим слуге Бога мога који јуче беху у овој тамници, а сада не знам где су. - Војници пак, познавши да је хришћанка, одмах је ухватише и одведоше к царском намеснику Илирије Флору. Када намесник упита свету Анастасију: Јеси ли хришћанка? она громогласно одговори: Ваистину, хришћанка сам. Јер што теби изгледа одвратно, то је мени премило. Назив хришћанин за вас је богохулан, а за мене драгоцен и славан. - Када пак намесник сазнаде да је Анастасија из Рима и високог рода, он је упита: Шта те онда покрену да оставиш своје славно отачаство Рим и дођеш овамо? - Светитељка одговори: Шта друго осим глас Господа мог који ме призива к себи, јер Њему јединоме следујући, ја оставих отачаство и пријатеље, и узевши крст Христа мога, брзим и радосним корацима кренух стопама Његовим. - Намесник је упита: Где је тај кога ти називаш Христос? - Светитељка одговори: Нема места где Христа не би било. Он је на небу, Он је у мору, Он је на земљи, Он је и у свима који Га призивају и боје Га се, просвећујући им разуме и свагда пребивајући с њима. - Намесник је упита: Где су ти који се боје Христа твога, о којима говориш, кажи нам да их упознамо? - Светитељка одговори: Досада беху с нама на земљи у телу, а сада су, оставивши ово доле, на небесима, и са висине гледају на нас: јер им то издејствова смрт коју примише за Христа. Мећу њих бићу увршћена и ја, јер желим да кренем истим путем којима и они.
Пошто царски намесник није могао предузети ништа против високородне Римљанке док не обавести о њој цара, он написа подробан извештај о Анастасији и посла Диоклецијану. Диоклецијану пак беху познати и Анастасијини родитељи, и њен муж, и она сама. И дознавши да Анастасија троши на убоге хришћане имање што наследи од родитеља, он, желећи да се докопа тог имања, нареди да му доведу Анастасију. Када Анастасију доведоше пред њега, он је стаде распитивати за њено имање, више волећи богатство неголи богове своје. И говораше: Где су ризнице што су остале од твога оца? - Светитељка одгОвори храбро: Да ми је још нешто остало од ризница и имања, којима бих још могла служити слугама Христа мог, онда ја не бих предала себе у руке онима који ишту крви хришћанске. Али пошто сам сва блага већ потрошила како треба, мени остаје још само тело моје, и ево хитам да и њега принесем на дар Христу моме.
Цар, видећи Анастасијино Неустрашиво изјашњавање, и осећајући јуначку храброст душе њене, изгуби наду да ће је речима савладати и ишта добити од њених богатстава пошто их је потрошила. При томе он се бојаше да се упусти у дуг разговор с њом, да га она не би посрамила мудрим речима својим. Зато нареди да Анастасију одведу епарху, говорећи: Не доликује царевом велељепију да разговара са безумном женом.
Епарх мирним гласом рече Анастасији: жено, зашто нећеш да боговима принесеш жртве као што их отац твој приношаше, него оставивши их почитујеш Христа кога не знаш, који је од Јевреја рођен, а од њих и убијен као злочинац. - Анастасија одговори: И ја у дому свом имађах и богове и богиње, златне и сребрне и бакарне, и видећи их где онако узалудни служе птицама за слетишта а пауцима и мувама за обиталишта, ја их побацах у огањ, да им птице, пауци и муве не би наносили срамоту. И изиђоше ми из огња новци златни и сребрни и бакарни, те ја за те новце многе гладне нахраних, наге оденух, невољне помогох, и потребите збринух. И тако богове који стајаху узалудни и некорисни, ја употребих на корист многима. - Разјарен, епарх викну: Ја о том безбожном делу твом нећу ни да слушам ушима својим. - Светитељка се насмеја и рече: Чудим се, судијо, расуђивању твоме, те дело моје називаш безбожним делом. Јер да је у тих бездахних идола било бар једно чувство, или једна ма каква сила, шта би их онда спречило да се отму из руку које их разбијају, или да одмазде тим разбијачима? или бар да од вас заишту помоћ? Али они и не знају шта се с њима збива! - Судија прекину Анастасији реч викнувши: Свебожанствени цар наш нареди све празне речи оставити и од двога једно учинити: или боговима принеси жртву, или ћеш зло погинути. - А светитељка говораше да за Христа умрети, то не значи погинути него се обрести у вечном животу.
После многих оваквих узајамних речи епарх увиде да је света Анастасија непоколебљива, па оде и обавести цара. Диоклецијан се силно разгњеви и док размишљаше шта да чини с Анастасијом, неко од саветника предложи цару да Анастасију преда врховном жрецу Капитолском Улпијану, да је он или речима придобије или мукама присили, но ако се она не покори, да је смрћу уништи. Све пак што би остало од Анастасијиног имања, нека Улпијан преда Капитолу. Овај савет се допаде цару, к он одмах предаде свету Анастасију врховном жрецу Улпијану.
Улпијан узе Анастасију и чесно одведе својој кући, желећи да је улови љубазношћу а не јарошћу. И пошто је дуго и ласкаво саветовао Анастасију, он изложи пред њом две врсте сасвим супротних ствари: на једној страни све дивне предмете овога света, а на другој све справе за мучење, страшне и за гледање. Дакле, на једној страни драго камење, на супротној оштре каме! на једној - златни и кристални кревети са скупоценом постељином, на другој - гвоздени усијани кревети засути жеравицом; на једној - ћердани, минђуше и разни златни и бисерни накити, на другој - окови, ланци и железни конопци; на једној - раскошна огледала и сав прибор за женско улепшавање, на другој - гвоздени гребени за дерање тела и клешта за кидање меса и железна бодила; на једној - најскупоценије хаљине, на другој - опеке и пртене крпе за трљање и подљућивање нанесених за време мучења рана.
Ради чега то уради овај лукави и подмукли архижрец? Ради чега стави према дивним стварима ужаоне, и према пријатнима непријатне, према примамљивима одвратне? Ради тога да: или помоћу првих преласти или помоћу других уплаши невесту Христову. Но она, презирући прве, није се плашила других; и вољом својом грљаше справе за мучење а не женске наките. И шта постиже бедни архижрец? Оно што говори пророк: Неправда превари себе саму (Псал. 26, 12). Тако и архижрец све то, не знајући, устроји на своју срамоту и стид. Јер се у свему томе обелодани, с једне стране Анастасијино велико јунаштво и њена љубав према Христу, а с друге стране немоћ и ништавност Улпијановог злоумишљаја и лукавства и подмуклости и преваре. Јер када архижрец, рече светој Анастасији: "Изабери себи од ових двеју страна коју хоћеш", она погледавши на страну где беху изложене световне ствари рече: "То је твоје, ђаволе, и оних који теби служе; са њима ћеш бити предат вечној погибли". Погледавши пак на окове и остале страхотне справе за мучење, света Анастасија рече: "Окићена овим, ја ћу се милом женику мом Христу показати предивна и свепријатна. Ово дакле изабирам, а оно презирем; ово иштем, а оно одбацујем; ово волим због милог Господа мог, а оно мрзим и пљујем".
Међутим архижрец још штеђаше Анастасију, и не губљаше наду да ће се она променити. Зато јој предложи три дана на размишљање. Овај предлог тешко паде мученици, и она рече: Зашто одлажеш? Зашто ме одмах Не ставиш на муке? Шта друго очекујеш да чујеш од мене сем овога што ти говорим сада? Боговима твојим жртве принети нећу, и вољи твојој и цара твога покорити се нећу. Напротив, жртву хвале принећу Цару векова, једином бесмртном Богу мом, за кога полажем душу своју, и твоје муке презирем, само да Христа добијем који је живот вечни. - Упита је жрец: Еда ли и ти, безумнице, желиш себи смрт као што је Христова? - А мученица, чувши где спомиње смрт Христову, испуни се радости и рече: Амин! Амин! Нека ми то буде, Христе Царе! - Жрец је упита: А шта значи та реч Амин? - Светитељка одговори: Ти ниси достојан ту реч ни схватити ни изговорити. Јер нико паметан не лије скупоцено миро у покварен суд.
Тада Улпијан нареди да Анастасију на три дана одведу к познатим јој женама и њеним Некадањим сусеткама и другарицама, да је оне усаветују, и раскраве јој срце да се врати отачаским боговима. И шта све не чињаху те лукаве и незнабожне жене! какве речи, какве савете, каква ласкања, и каква мила и пристојна шапутања не уливаху у њене уши, дочаравајући уму њеном лепоту и сласти овога света! Али света Анастасија беше за све то глува и нема. Па усто она у току та три дана не окуси ни хлеба ни воде, само у срцу свом непрестано вапијаше ка Христу, Женику свом.
По истеку три дана врховни жрец идолопоклонички Улпијан, видећи да је света Анастасија у исповедању Христа непоколебљива као стуб и гора непокретна, донесе одлуку да је стави на муке. Али претходно зажеле бедник да чисту голубицу Христову оскврнави својом нечистотом. И када хтеде да је се дотакне, он тог часа ослепи и спопаде га таква главобоља, да он као безуман викаше и призиваше своје богове у помоћ. Онда нареди да га однесу у идолски храм, надајући се исцељењу од богова којима служи. Али уместо помоћи њега снађе огромна штета, и уместо живота он доби смрт, јер тамо у мукама изврже душу своју, и отиде к боговима својим у пакао.
Глас о томе брзо се пронесе на све стране. А света Анастасија постаде слободна. И отишавши одатле она отиде код гореспоменуте духовне сестре своје Теодотије, која је пребивала у дому Левкадија комита, и исприча јој све што је претрпела, и о чуду које Бог учини преко ње, и о милости коју изли на њу. После пак неколико дана врати се комит Левкадије из Витиније. И поново као и први пут стаде наговарати Теодотију и благим и страшилним речима на два безакоња: на веру у нечастиве богове своје и на погани брак са њим. Но видевши да од тога нема ништа, и још сазнавши да је и Анастасија ту, он се страховито разгњеви. И одмах узе Анастасију, свеза је и предаде суду, а Теодотију са децом њеном посла везану Витинијском антипату,[5] Никитију, са писменим извештајем о свему што се односи на њу.
Блажена Теодотија, доведена к антипату Никитију, би изведена на суд. И када јој судија, саслушавајући је, поче претити мукама, тада њен најстарији син Евод, мали дечко, рече: Ми се, судијо, не бојимо мука од људи, јер оне осигуравају телу нераспадљивост а души бесмртност; него се бојимо Бога који може и душу и тело погубити у паклу огњеном (Мт. 10, 28). - Судија одмах нареди да дечка прућем бију све док му крв не потече, и то наочиглед мајке. А мајка гледајући то радоваше се, и речима сокољаше чедо своје да јуначки трпи.
После тога Теодотија би предата неком бесрамнику Гиртаку да је оскврни. Али када овај приступи к целомудреној слушкињи Христовој и хтеде да је се дотакне, угледа крај ње блиставог младића, који љутито погледа на њега бестидника, и удари га силно руком по лицу и раскрвави га. За ово чудо дознаде и антипат. Али он, уместо да у томе види доказ како Бог чува чистоту целомудреника, постаде још безумнији и то чудо приписиваше мађијама. И наредивши да се пећ силно ужеже, он врже у њу мајку са троје деце. И тако света Теодотија са благословеним плодом утробе своје постаде благословена и благопријатна жртва Богу, јер тамо и сконча.[6]
У то пак време света Анастасија бејаше у тамници Илирског игемона. Јер овај, будући златољубив, а чувши да је Анастасија богата и има много имања, дозва је насамо и рече јој: Знам, жено, да си богата имањем, а да си по вери хришћанка, што и сама не скриваш. Изврши дакле заповести Христа вашега, који вам законом наређује да сва богатства презирете и постанете сироти: уступи ми своје богатство и наслеђе и сва имања. Поступивши тако, ти ћеш стећи двоструки добитак: и заповест ћеш Христову испунити, и слободу ћеш добити од нас, те ћеш без страха и сметње послужити Богу своме. - На то премудра Анастасија одговори благоразумно: Али, судијо, негде је у Еванђељу рекао Христос мој: Продај имање своје и подај сиромаеима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19, 21). А ти си богат; и ко би био тако безуман да теби да оно што припада сиромасима? и ко би био тако луд да храну гладних да ономе који у сластима и насладама живи? Али када бих те видела гладна, и жедна, и нага, и болесна, и у тамницу вргнута, ја бих онда учинила теби што нам је заповеђено од Христа: нахранила бих те, напојила бих те, оденула бих те, посетила бих те, послужила бих ти, помогла бих ти, дајући ти што је потребно.
Разгњевивши се, игемон затвори свету Анастасију у мрачној тамници, и тридесет дана мораше је глађу. Али света мученица се храњаше надом својом, - Господом Христом, јер јој то беше слатка храна и у тескоби утеха. И њој се сваке ноћи јављаше света мученица Теодотија, и испуњаваше јој срце весељем, и укрепљаваше је. И Анастасија разговараше с њом дуго о многим стварима, и распитиваше је. Једном је упита ово: како она долази к њој после смрти? - Света Теодотија јој објасни, да је душама мученика дарована од Бога нарочита благодат, да по одласку са земље долазе којима хоће на земљи, разговарају с њима, и теше их.
Затим игемон, пошто већ прође тридесет дана, виде да Анастасија није изнемогла од глади већ је здрава и радосна, разгњеви се на стражаре сматрајући да су јој они давали храну, па затвори Анастасију у најсигурнију тамницу, запечати тамницу својим печатом, и поставивши највернију стражу, продужи других тридесет дана мучити Анастасију глађу и жеђу. А света Анастасија и дању и ноћу храњаше се и напајаше сузама, молећи се Богу непрестано.
А кад истекоше и ових тридесет дана, игемон изведе Анастасију из тамнице, па видевши да се у лицу није променила, осуди је на смрт, и то да са другим осуђеницима, осуђенима на смрт за разне злочине, буде потопљена у мору. Међу њима се налажаше и један благочестив човек, по имену Евтихијан, који за Христа беше лишен целокупног имања свог, па осуђен на исту смрт. Све осуђенике посадише на лађу и извезоше на море. А кад стигоше насред пучине морске, војници пробушише лађу на много места да би потонула, а сами седоше у припремљени чамац, и одвеслаше ка обали. И када лађа већ поче тонути, сви осуђеници на лађи изненада угледаше свету мученицу Теодотију где уреди једра и крмани крмом ка обали, и лађа пловљаше сасвим сигурно. Гледајући то чудо и видећи да су спасени од потопљења, сви осуђеници припадоше к ногама двоје хришћана:
Евтихијана и Анастасије, изјављујући да желе постати хришћани. И кад се срећно искрцаше на копно, они бише од Евтихијаиа и Анастасије научени вери у Господа нашег Исуса Христа, и крстише се. А беше сто двадесет душа које се спасоше од потопљења и повероваше у Господа. Када пак игемон сазнаде за то, он све њих погуби на разне начине. А односно свете мученице Анастасије нареди да је између четири стуба растегнуту и везану огњем спале.
И тако заврши свој страдалачки подвиг блажена Узорешителница, разрешивши се телесних уза и отишавши ка жељеној слободи небеској.[7] Свето пак тело њено, неповређено од огња, измоли од игемонове жене једна побожна жена по имену Аполинарија, и чесно сахрани у врту крај куће своје. А када касније престаде гоњење, она над гробом свете великомученице Анастасије подиже цркву. Након пак много година чесне мошти свете великомученице бише свечано пренете у престоницу Цариград, на заштиту и спасење граду, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом у Једном Божанству слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХРИСОГОНА

СВЕТИ и богомудри учитељ свете великомученице Анастасије Узорешителнице. Пострадао у Никеји под царем Диоклецијаном.[8]

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТЕОДОТИЈЕ и троје деце њене

МЛАДА удовица са троје деце. Саподвижница свете великомученице Анастасије Узорешителнице. Спаљена са своје троје деце у ужареној пећи, у Никеји.[9]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЗОИЛА

СВЕТИ мученик Зоил ради вечнога живота у Христу жртвовао свој привремени земаљски живот.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Аквилеја - град у северној Италији, на речици Натисони. Доцније порушен од варвара.
2. Спомен ових светих мученица празнује се 16. априла.
3. Касније чесна глава пренета у Рим, а свето тело светог Хрисогона налази се у Венецији.
4. Комити су првобитно били пратиоци високих царских службеника по покрајинама, а касније пратиоци царева и њихова свита. Од цара Константина Великог комитима су се називали сви дворјани.
5. Антипат = царски намесник; проконзул; управитељ области у коју је улазило неколико покрајина.
6. Света Теодотија пострада са светом децом својом у граду Никеји, у Витинији.
7. То је било око 304. године, у 22. дан месеца децембра.
8. Опширније о томе види под данашњим датумом: Страдање свете великомученице Анастасије Узорешителнице и других с њом.
9. Опширније о томе види под данашњим датумом: Страдање свете великомученице Анастасије Узорешителнице и других с њом.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Света мученица Јулијана и шест стотина тридесет мученика с њом. Ова славна девица и мученица рођена би у Никомидији од родитеља незнабожних. Чувши од некога јеванђелску проповед, она се свим срцем обрати ка Христу и поче живети тачно по заповестима Господњим. Неки сенатор Елевсије беше њен обручник. Да би га одвратила од себе, Јулијана му рече, да неће за њега поћи, ако не буде постао епарх тога града. То му она предложи мислећи, да тај млади човек неће моћи никад достићи до тог високог звања. Но Елевсије се потруди, те ласкањем и митом постављен би за епарха никомидијског. А Јулијана му тада откри, да је она хришћанка, и да не може ступити с њим у брак, док он не прими њену веру говорећи: "Шта нам вреди бити телесно уједињени а духом раздељени?" Огорчи се на то Елевсије и оптужи је оцу њеном. Јаросни отац изруга је и изби, па је онда предаде епарху на истјазање. Епарх нареди, те је тукоше веома, па је онда сву рањаву и искрвављену баци у тамницу. Но Господ је исцели у тамници, и она се јави пред епарха потпуно здрава. Епарх је врже у зажарену пећ, но огањ је не опали. Видећи то чудо, многи повероваше у Христа Бога. Беше таквих обраћених пет стотина мушких и стотину тридесет женских. Све ове осуди епарх на смрт и нареди те их посекоше мачем. Душе њихове преселише се у Рај. Тада осуди зли судија Јулијану свету на посечење мачем. Радосна духом Јулијана изађе на губилиште, помоли се Богу на коленима и положи главу своју на пањ. Глава јој би одсечена, а душа оде у царство вечне Христове светлости, 304. године. Елевсија убрзо постиже казна Божја. Пловећи по мору, разби му се лађа, и он паде у воду. Али не нађе смрт у води, него исплива на неко острво, где га пси растргоше и поједоше.

2. Свети Петар Чудотворац, митрополит руски. Рођен у Волинској области, и у дванаестој години примио чин монашки. Био диван подвижник и иконописац. Основао манастир на реци Рати, и био игуман. И преко своје воље постављен за митрополита кијевског и посвећен у Цариграду од патријарха Атанасија. Као митрополит трпео доста од завидљиваца и јеретика. Управљао црквом осамнаест година као пастир добри и ревносни. За живота свога саградио себи гробницу у Успенском храму, где му до данас почивају свете и чудотворне мошти. Упокојио се 1326. године и прешао у своју праву домовину.

3. Свети мученик Темистокле. Као чобанин чуваше Темистокле млади овце у неком пољу близу града Мира Ликијскога. У то време мучитељи хришћана гоњаху светог Диоскорида, па наиђоше на Темистокла у пољу и питаху, да ли виде гоњенога, и да ли зна, где се крије. Темистокле иако знаде, не хте проказати, него и себе објави хришћанином. Мучен и посечен у време Декија 251. године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИЈАНЕ и 630 мученика с њом

ВРЕМЕ незнабожних царева Римских: на Истоку Диоклецијана и на Западу Максимијана, у Византијском граду Никомидији цароваше идолопоклонство. Тада живљаше у том граду један богат и знатан човек по имену Африкан, врло ревностан идолопоклоник. Он имађаше кћер Јулијану. Када Јулијана поодрасте и поче цветати лепотом и пројављивати памет и добру нарав, један царски сенатор по имену Клевсије, предухитрујући друге младожење, вери се с њом пре времена, одложивши свадбу до њеног пунолетства.
Међутим девица Јулијана у том међувремену, чувши еванђелску проповед о Христу, поверова у Њега тајно, и постаде тајна хришћанка. Јер она посматрајући небо, земљу, море, огањ, искаше Онога који је створио све то, и преко створења научи се познавати Створитеља, као што говори свети апостол Павле: што је невидљиво у Њега, може се видети и познати од постања света на створењима (Рм. 1, 20). И благоразумна девица размишљаше и говораше у себи: Један је истинити Бог, и Њему се треба клањати, а бездахни идоли нису богови већ обиталишта демона.
Од тада Јулијана усрдно упражњаваше молитву и читање божанствених књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ, кришом од свога оца, који беше велики пријатељ идола и демона а непријатељ хришћана. Мајка пак Јулијана, мада беше незнабошкиња, није одбацивала хришћанску веру. У ствари, она није марила ни за једну ни за другу веру: нити идолима усрдно служаше, нити Христа побожно почитоваше, те стога и не обраћаше пажњу на то које се вере држи њена ћерка. При таквом нехату своје мајке, блажена Јулијана могаше лако сакрити од оца своју веру у Христа и упражњавати молитву и читања Божанскога Писма. Имајући срце испуњено љубављу к Богу и утврђено у побожности, она размишљаше на који би начин раскИнула веридбу, избегла брак са незнабошцем, сачувала девичанство своје од идолопоклоника, и очувала тело чистим од слуге демонскога. Стога, када се приближи време свадби, Јулијана посла своме веренику овакву поруку: "Немој се узалуд припремати за свадбу; нека ти је знано, ја нећу поћи за тебе, док не постанеш епарх[1] ове земље".
Јулијана поступи тако, уверена да је Елевсију немогуће добити чин епарха, и на тај начин избегнути брак с њим. Но Елевсије, заробљен љубављу према њој, поче се на све могуће начине довијати да се докопа чина епарха: било путем упорних молби, било помоћу богатих поклона, било преко утицајних посредника молећи цара Максимијана да га удостоји тога чина. И након много времена и пошто утроши Много имања, он на једвите јаде доби што је желео, и то уз помоћ ђавола. Јер ђаво, желећи осјетити добру намеру свете девице, поможе Елевсију. Јер Елевсије, чим постаде епарх, одмах посла својој вереници овакву поруку: Радуј се, Јулијано, јер ја, вереник твој, удостојих се славе - постадох епарх. Стога, спреми се за свадбу!
Видећи да је овај разлог не избави Елевсијевих замки, она отворено објави што је дуго скривала у срцу свом, и преко посланих људи одговори му овако: Добро је што си удостојен звања епарха; али ако се не поклониш Богу моме и не будеш служио Господу Исусу Христу коме ја служим, онда тражи себи другу за супругу, јер ја не желим да имам мужа који није једне вере са мном.
Чувши то, Елевсије се зачуди промени код своје веренице и веома се разгњеви. Па дозвавши оца њеног Африкана, стаде га распитивати: Зашто кћи твоја одбацује наше богове, и гнуша се мене? - И Елевсије пренесе Африкану све речи њене, које му она упути преко посланика.
Када Африкан чу то, наће се у недоумици чудећи се тој неочекиваној ствари, и запали се гњевом на Јулијану не мање од епарха, пошто и сам беше веома ревностан поштовалац својих поганих богова. И одмах се врати кући. И спочетка он поче кротко и очински питати своју кћер: Реци ми, кћери мила и слатка светлости очију мојих, са ког разлога избегаваш брак и одбијаш епарха? - А Јулијана, не желећи чак ни слушати о томе, одговори: Остави, оче! Јер кунем се надом мојом - Господом мојим Исусом Христом, да Елевсије неће ступити са мном у брак док најпре не прими моју веру, јер какав је то брак: телом бити сједињени а духом раздељени, и непријатељевати један против другога?
Страховито разјарен, отац Јулијанин ван себе од беса викну: Јеси ли полудела, беднице, и волиш ли муке? - Муке за Христа волим, одговори девица. - Тако ми великих богова, Аполона и Артемиде, узвикну Африкан, тело твоје даћу зверима и псима да га поједу! - Светитељка одговори: Зашто онда оклеваш? Нека дођу звери, и нека буду за мене, ако је то могуће, не једна већ многе смрти, јер ја ћу се радовати, често умирући за Христа и сваки пут примајући од Њега велике награде.
Тада отац, желећи је вешто привући на своју страну, остави се јарости, и умиљато јој говораше, молећи је и саветујући је да га послуша. А она, испуњена добре наде, супротстављаше му се и без страха му говораше: Зар си и ти сличан глувим боговима твојим, јер имаш уши и не чујеш? Нисам ли ти у почетку са заклетвом рекла, да нема заједнице између мене и Елевсија док он претходно не пристане поклонити се Христу моме?
Чувши то, отац је затвори у одаји. Затим је поново изведе отуда, и поче је благим и умилним речима и родитељским сузама приволевати на поклоњење боговима и на љубав према Елевсију. Но јуначка девојка поново кликну: Нећу принети жртву боговима! нећу се поклонити киповима! нећу заволети незнабожног Елевсија! Христу Јединоме клањам се! Христа почитујем! Христа волим!
Тада отац, разјаривши се, дохвати Јулијану и поче је бити бездушно: бацивши је на земљу он је вуцијаше за косу, газијаше је ногама, не као родитељ већ као мучитељ, без икаквог родитељског сажаљења; и у том дивљем бесу и незадрживом гњеву он заборави и на природну љубав према својој кћери. И бијаше је дотле док сам не малакса, тако да блажена девојка једва остаде жива. После тога је он посла к њеном веренику, епарху Елевсију, да ради с њом шта хоће. А он, презиран њоме, о! колико беснијаше, дишући гњевом и шкргућући зубима на њу, осећајући се веома понижен што се она згадила на њега и одбацила љубав његову. Зато се сада веома обрадова што му је допала шака и што је добио власт над њом. И он одмах намисли да јој суди јавно, као епарх, тобож за непоштовање богова, а у ствари вршећи одмазду за њен презир према њему.
И епарх Елевсије, севши на судишту, нареди да јагње Христово доведу на испитивање. А када света девојка Јулијана предстаде иа суд своме веренику Елевсију, и као зора сину лепотом лица свога, то сви уперише очи своје на њу, дивећи се лепоти њеној. Елевсије пак, чим само погледа на њу, одмах се јарост његова укроти и гњев се његов у љубав претвори. И он у почетку не беше у стању рећи јој ни једну грубу реч, већ јој поче мирно и умиљато говорити, сав обузет чежњом за њеном лепотом. И рече јој: Веруј ми, прекрасна девице, ако ме изабереш за свога мужа, бићеш ослобођена свих страшних мука које те очекују, па макар и не пристала принети жртву боговима. Ја, те нећу приморавати на то, само пристани на брак са мном. -: На то невеста Христова одговори: Никаква ме реч, ни мука, ни сама смрт неће приморати да ступим с тобом у брак, док претходно не постанеш хришћанин и не примиш свето крштење. - Елевсије рече: И то бих ја учинио, мила, да се не бојим царева гњева: јер када цар дозна за то, он ће ме лишити не само овог високог чина већ са њим и самог живота. - Светитељка на то рече: Када се ти тако бојиш цара смртног, временог, који има власт само над телом а не над душом, како се онда ја могу не бојати Цара Бесмртнога, који има власт над свима царевима и који господари над сваким дахом и душом, и како се ја могу сјединити брачном везом са непријатељем Његовим? Када би се ко од твојих слугу спријатељио са непријатељем твојим, да ли би то било пријатно теби, и не би ли се ти разгњевио На тог слугу свог? Зато, не обмањуј себе, нити празнослови, надајући се да ме убедиш. Ако хоћеш, обрати се и ти к Богу моме: ако пак нећеш, онда: убиј ме, баци ме у огањ, покриј ме ранама, предај ме зверовима, и стави ме на какве год хоћеш муке, но ја те послушати нећу, јер ти си ми одвратан, и супружански живот с тобом за мене је што и пријатељство с ђаволима, и брак с тобом за мене је што и гроб смрдљиви, стављен пред моје очи.
Када Елевсије чу ово, одједном се огњу љубави његове додаде огањ гњева, лице му се запали пламеном, и пожар јарости захвати га: јер таква је нечиста љубав када је презиру и гаде је се. И нареди он да Јулијану обнаже и растегну крстолико везавши је конопцима за руке и за ноге, и да је жестоко бију сувим жилама и прућем. И шест војника тукоше светитељку дуго, док не малаксаше тукући је. А она, иако по природи слаби сасуд, јуначки трпљаше.
Наредивши војницима да престану са бијењем, епарх рече Јулијани: Јулијано, ово је само почетак твојих мука; а очекују те несравњено веће ако не принесеш жртву великој Артемиди. - Мученица пак, желећи радије подносити муке него слушати Елевсија који је још једнако очекивао да ће је приволети на свој предлог, одговори: Заиста си безуман и неразуман! Зашто ме и даље не мучиш? Шта још чекаш? Ја сам готовија трпети муке него ти мучити ме.
Тада светитељка би обешена за косу, и висијаше велики део дана, тако да јој се кожа на глави одвоји од тела, и лице јој отече, и обрве јој се помакоше увис. А Елевсије, имајући из љубави према њој још нешто наде, саветоваше је благим речима да поштеди себе. Но када ни благим речима ни. многим молбама не успе ништа, он се онда још више разјари и нареди да јој усијаним железним даскама опаљују слабине, подпаљују недра и силно жегу кукове и друге делове тела. Затим скинувши је са мучилишта он јој веза руке наопако, оштрим гвожђем прободе јој бедра, па је врже у тамницу једва живу.
Вргнута На земљу, света мученица лежаше у тамници, и мољаше се Богу говорећи: Господе Боже мој свемогући, непобедиви у сили и крепки у делима, одузми од мене јаде ове, и избави од нагрнулих на ме патњи као што си избавио Данила од лавова, Теклу од огња и зверова. Отац мој и мати моја оставише ме, а Ти, Господе, не одступи од мене, него као што си некада сачувао Израиљце који су прошли кроз море и потопио њихове непријатеље, тако и мене сада сачувај. Елевсија пак који је устао на мене, а с њим и Сатану који се труди да ми омете спасење, сатри, о Непобедиви Царе!
Док се Јулијана тако мољаше Богу и молитва јој још беше у устима, невидљиви враг - ђаво, претворивши се у ангела светла, на видљив начин јави се њој и рече: Јулијана, ти трпиш тешке муке, а Елевсије ти је припрехмио још теже, и ваистину неподношљиве муке. Но ти, кад будеш изведена из тамнице, одмах принеси жртву боговима, јер не можеш више трпети страховиту ужасност мука. - Светитељка упита: А ко си ти? - Ђаво одговори: Ја сам анђео Божји, и пошто се Бог много брине о теби зато ме посла к теби, јер Он жели да ти послушаш епарха, те да тело твоје, сатрвено мукама не погине. Господ је милосрдан, па ће ти опростити то због немоћи измученог тела твог.
Чувши то, мученица се ужасну и смути, јер виде да је овај што јој се јавио по изгледу анђео а по савету очигледно ђаво. Стога, уздахнувши из дубине срца, и са очима пуним суза, она рече: Господе мој, Саздатељу васељене, кога Јединога хвале Небеске Силе и од кога дрхти мноштво демона, не презри мене која ради Тебе страдам, да враг мој не би кадгод уместо сладости подметнуо ми горчину. Молим Те, кажи ми ко је овај што ми говори овакве речи? ко је овај што себе назива слугом Твојим?
Тако се замоли светитељка, и одмах би услишена, јер с неба се разлеже глас који говораше: "Буди храбра, Јулијано, ја сам с тобом! А са тим што је дошао к теби, ради шта хоћеш, јер ти дајем власт и силу над њим, и од њега самог дознај ко је он и зашто је дошао к теби".
Овом гласу одмах следова чудо: узе се на светој Јулијани раздрешише, окови са њених бедара спадоше, и она устаде са земље здрава и крепка телом, а ђаво држан силом Божјом стајаше и не могаше побећи, јер беше свезан невидљивим узама. Света мученица га дохвати као слугу ништавног, и стаде га, као вршећи ислећење на суду, питати ко је он, откуда је, и ко га је послао. А ђаво, мада препун лажи, ипак, приморан силом Створитеља који га мучаше, поче и против своје воље говорити истину:
"Ја сам, рече он, ђаво, један од првих кнезова таме, послан од оца Сатане да те кушам и преластим, јер велику муку доживесмо од твојих молитава и од твоје девичанске целомудрености и од твог јуначког трпљења. Ја сам онај што некада пагубно саветовах Еви у рају да преступи заповест Божију. Ја нахушках Кајина да убије свога брата Авеља. Ја научих Навуходоносора да постави златног идола на пољу Деиру. Ја преластих Јудејце да се клањају идолима. Ја премудрог Соломона обезумих изазвавши у њему страст према женама. Ја Ироду саветовах да изврши покољ деце, а Јуди - да изда Учитеља и да себе обеси. Ја подстакох Јевреје да Стефана заспу камењем, а Нерона - да Петра распне стрмоглавце и да Павла посече мачем".
Чувши то, света Јулијана учини ново чудо: зададе ђаволу нове ране и стави му нове узе (осим невидљивих, којима га Бог беше свезао), и свезавши га тако стаде га бити. За дивно је чудо како светитељка узможе невештаственог духа свезати вештаственим узама и бити! Јер сила Божија која ђавола беше свезала и не даваше му да бежи, и невидљиво га кажњаваше задајући му истинске болове, предаде га под власт возљубљеној невести Својој. И трпљаше ђаво бол од руку девојчиних, као и од руку Божијих, јер уједно са вештаственим бичевањем ђаво добијаше и невештаствену рану, ону од које род ђаволски заиста доживљује муку. Тада ђаво поче вапити и ридати: "Авај мени! - запомагаше он, - шта ћу сада чинити и како ћу побећи? Многе сам преварио и у муке вргао, а сада самог себе преварих и у муку увалих. Многе сам у окове бацио и ранама облагао, а сада сам сам девојачким рукама свезан и изранављен. Многе сам поробио себи, а сада мене држе као роба и заробљеника. О, оче мој Сатано! зашто си ме послао овамо? Како ниси знао да ништа није моћније од девства и ништа јаче од мученичких молитава?"
Тако света Јулијана сву ноћ мучаше ђавола. Сутрадан пак изјутра епарх нареди да Јулијану, ако је жива, изведу из тамнице. А светитељка идући вуцијаше за собом и ђавола, и баци га на једно ђубриште на које наиђе путем. Затим она предстаде епарху Елевсију сијајући пређашњом красотом и лепотом лица и здрава свим телом, као да никада није стављана ни на какве муке. Зачуђен, мучитељ је упита: Реци ми, Јулијано, када и како си се научила таким мађијама? И каком се вештином ти тако брзо исцели од рана, те на теби ни трага нема од њих? - Светитељка одговори: Не знам ја никакве мађионичарске вештине, него мене исцели неисказана и свемогућа сила Божија, која не само тебе већ и оца твога Сатану посрами а мене начини далеко моћнијом од обојице вас. И ти, и господар твој ђаво, у мене сте под ногама, јер ја свезах господара твог коме ти служиш, и муке што су од тебе ниушта не урачунах. Тако Христос мој уништи овде вашу силу, а тамо - теби и оцу твоме, и вашим слугама, уготови огањ вечни и страшни тартар и таму најкрајњу и црвље неуспављиво, што ћеш и наследити ускоро.
Међутим мучитељ, чувши из светитељкиних уста о огњу вечном, одмах нареди да се спреми велики огањ времени. И би пећ веома усијана, и у њу света Јулијана бачена. А она, стојећи неповређена у пламену огњеном, мољаше се ка Господу; и пусти из очију својих сузе, и одједном ситне капље сузне постадоше као две велике реке, и угасише сав огањ.
Ово чудо веома удиви сав народ Никомидијски, и поверова у Христа око пет стотина људи и сто тридесет жена. Сви они као једним устима кликнуше: Један је Бог, Један - Онај кога прославља мученица Јулијана; и ми верујемо у Њега, а одричемо се незнабожног идолопоклонства. Ми смо хришћани! Нека дође на нас мач, нека дође огањ, нека дође која било најстрашнија смрт, ми смо готови заједно са Јулијаном умрети за Јединог Истинитог Бога!
Кад они то громко говораху, епарх одмах нареди да се доведу наоружани војници. Војници издвојише све који су поверовали у Христа од сакупљеног на гледалишту народа, па их све до једнога мачем посекоше, као што би наређено. А они сви с радошћу приклоњаху под мач главе своје, и умираху за Христа, крштавајући се у својој властитој крви.
После тога мучитељ, дишући неукротивом јарошћу, нареди да свету Јулијану баце нагу у силно клокоћући казан и да је дуго кувају као неко јело. Но тај казан би за светитељку као топло купатило после многих трудова, јер ни најмање не нашкоди њеном телу, него је само омиваше, као у изврсном купатилу, јер к њој сиђе Анђео Господњи и сачува је неповређеном. Међутим огањ из пећи сукну на оне што стајаху наоколо и учини оно што некада учини пећ Вавилонска: све које досеже - у пепео сажеже. Затим и казан препуче, и мученица изиђе из њега читава. Народ је с дивљењем окружи као високу кулу, јер светитељка стварно беше виша од свих растом.
Видећи све то мучитељ беше у недоумици шта да још предузме, пошто сва употребљена мучења не постигоше жељени циљ. И он осећајући се исмејан и посрамљен од девојке, стаде чупати себи косу, лице гребати, хаљине на себи цепати, и од силне јарости хуле и увреде на богове своје ригати, јер ето он им служи а они не бише у стању једну девојку победити. Затим он осуди свету мученицу Јулијану на посечење мачем.
Међутим ђаво, онај што светитељком беше свезан у тамници, поново дође, и стојећи подалеко (јер се још бојао свете мученице и сећао батина које доби од ње) у видљивом облику као човек, радоваше се њеној осуди на смрт и подстицаше војнике да мученицу што пре узму и погубе. А кад света девојка страшним погледом погледа на њега, он одмах уздрхта и повика: О, тешко мени! Ова немилосрдница хоће да ме поново шчепа својим рукама! - И викнувши то да сви чују, ђаво ишчезе.
Војници пак узеше мученицу и поведоше на посечење. И иђаше светитељка радосна и весела, као на свадбу, хитајући у дворе. И помоливши се колико жељаше, она приклони под мач свету главу своју, и би посечена мачем; и сједини се са возљубљеним Жеником својим - Христом Господом, за кога од душе пострада.[2] А нека Римљанка по имену Софија, која се у то време неким својим послом налазила у Никомидији, па се враћаше натраг у Рим, узе са собом тело мученице Христове Јулијане, и однесе га својој кући. Касније она подиже у име свете Јулијане дивну цркву, достојну такве мученице, и свечано положи у њој свете мошти њене.
Међутим Елевсија убрзо постиже казна Божија: када он пловљаше по мору, подиже се бура, разби лађу, и сви што беху на лађи потонуше. Но Елевсије, На велику несрећу своју и муку, не удави се него доплива до неког острва, где га пси растргоше и поједоше. И тако срамно и бедно погибе овај безбожник, доживевши заслужену одмазду према делима својим: за убиство невине и свете девојке Јулијане.
Такав беше подвиг невесте Христове Јулијане, такова љубав њена према Христу, такав мученички крај њен.
Верена она би за Елевсија у деветој години њеној од роћења, а у осамнаестој години својој она се крвљу својом уневести Женику Бесмртноме, положивши за Њега душу своју, и сада се весели у небеским дворима са Христом Господом, од сваког створења слављеном у бесконачне векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕМИСТОКЛА

КАО чобанин чуваше Темистокле млади овце у неком пољу близу града Мири Ликијскога.[3] У то време мучитељи хришћана, по наређењу цара Декија и намесника Асклипија, гоњаху светог Диоскорида, па наиђоше на Темистокла у пољу и питаху, да ли он виде гоњенога, и да ли зна где се крије. Темистокле, иако је знао, не хте проказати, него још изјави да је и сам хришћанин. Зато би изведен пред намесника Асклипија. Но млади чобанин и пред намесником неустрашиво исповеди своју веру у Господа Христа. Намесник нареди да га бију. И толико га бише по стомаку, да му се утроба просу. Затим га обесише на мучилишно дрво. После тога га скинуше и вукоше по оштрим гвозденим гребенима, те му све тело би изранављено и покидано, и он предаде свету душу своју у руке Господу, од кога доби венац мучеништва.[4]

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА, митрополита Кијевског и целе Русије

ОВАЈ блажени Петар родио се у земљи Волинској[5] од побожних хришћанских родитеља. Док он још беше у утроби матере своје, у освитак једне недеље, мати његова виде овакво виђење: она држи у својим рукама јагње, коме између рогова израста веома лиснато дрво, пуно цветова и рода, а међу гранама његовим бејаху многе свеће које светљаху и пуштаху из себе диван мирис. - Пробудивши се, она беше у недоумици односно необичног виђења; но касније Господ опргпзда то виђење, обогативши Својим даровима њенога сина.
Када наврши седам година, Петар би дат да се учи светим књигама. Спочетка он је тешко учио, због чега његови родитељи не мало туговаху. А то би ради тога, да би он добио књижну мудрост више од Бога него од људи. И стварно, блажени дечак Петар доби је на овакав начин. Једном виде он у сну где к њему дође неки човек у архијерејским одеждама и рече му: "Чедо, отвори уста своја!" - А кад Петар отвори уста, појављени се десном руком дотаче језика његова, и благословивши га сладошћу испуни грло његово. - Пробудивши се, дечак Никога не виде, само осети како му је срце пуно сладости и весеља.
Од тога времена блажени дечак Петар стаде брзо схватати оно чему га учитељ учаше; и за кратко време изучи све Свето Писмо, и превазиђе у учењу све своје вршњаке. А кад напуни двадесет година, Петар оде у манастир, близак његовом месту рођења, и би примљен у братство. Тамо се замонаши, и беше врло послушан у манастирским пословима, носећи у кујну воду и дрва и перући братији власенице. Притом он и зими и лети не испушташе од свога правила: пре свих је долазио на црквено богослужење, и последњи излазио; у цркви је стајао са страхом, врло пажљиво слушао Божанско Писмо, никада се није наслањао на зид, наставнику је свом свагда био послушан, и без лењости служио братију смирено и ћутке. По жељи настојатеља он би произведен за ђакона, затим и за презвитера. Научи се он малати и свете иконе; и када их малаше он се свим умом и мишљу одвајаше од земаљског, и сав погружен у богоразмишљање он се жудно пружаше ка добродетељном, врлинском живљењу. После доста дугог пребивања у овом манастиру блажени Петар се са благословом настојатеља удаљи у место пусто и усамљено, и начини себи обиталиште на реци Рати,[6] и подиже цркву у име Спаса нашега Исуса Христа. И за кратко време к њему се сабра много братије. А светитељ беше благе нарави и незлобив, и сматраше себе најпоследњијим од свију; с тихошћу и кротошћу поучаваше све; од срца даваше милостињу; никада просјака и странца он не отпусти празна, тако да и до кнеза допре глас о његовом врлинском живљењу. Због тога сви њега поштоваху, и сви примаху од њега реч поучења.
У то време стиже у Русију из Цариграда митрополит Максим,[7] поучавајући народ богопреданом учењу. Дошавши к њему са свом братијом ради добијања благослова, блажени Петар му подари икону Пресвете Владичице наше Богородице коју сам беше израдио. Светитељ Божји благослови њега и братију, и примивши свету икону држаше је код себе у великој части.
Након не много времена, пошто се престави митрополит Максим, неки игуман Геронтије дрзну се те узе архијерејско одејање, утвар и пастирски жезал, а и ону икону коју блажени Петар беше израдио и митрополиту Максиму подарио, па отпутова у Цариград желећи постати руским митрополитом. Тада кнез Волинске крајине[8] стаде предлагати блаженоме Петру, некада сам га молећи, некада га преко бојара приволевајући, да иде у Цариград ради посвећења на престо Кијевске митрополије. Јер нико не беше наклоњен Геронтију због дрскости његове што је без саветовања и избрања похитао да се докопа архијерејског чина: не улазећи на врата него прелазећи на другом месту (Јн. 10, 1). Блажени пак Петар дуго није хтео и одбијао је, али најзад, умољен од кнеза и од велможа и од свештенога сабора, он крену у Цариград. А кнез већ беше послао односно њега молбу свјатјејшем патријарху Цариградском и свему сабору његовом, у којој изражаваше своју жељу да види Петра на архијерејском престолу.
Међутим Геронтије, када дође на обалу морску и крену морем у Цариград, његова пловидба испаде неповољна: јер се подиже силна бура и ударише супротни ветрови и валови, те он закасни на том путу не мало времена. А блаженом Петру на том истом мору бејаше тих и повољан ветар, и он преплови море као у сну. Геронтију пак јави се у сновиђењу гореспоменута икона Пресвете Владичице и рече му: "Узалуд се трудиш, старче, јер неће доћи на тебе архијерејски чин који ти иштеш. Но онај који иконописа мене, Ратски игуман Петар, служитељ Сина мога и Бога, и мој, биће узведен на архијерејски престо, и мудро ће руководити људе, за које Син мој Христос Господ проли крв Своју, од мене примљену, и богоугодно ће поживети, и у старости доброј с радошћу ће прећи ка Владару свих". - Тргнувши се из сна, Геронтија обузе страх, и он исприча виђење свима.
Када преподобни отац наш Петар допутова у Цариград, патријархом Цариградским беше тада Атанасије, муж диван, који врлинама својим украшаваше престо васељенски.[9] Када блажени Петар уђе у храм Свете Софије к патријарху, храм се напуни дивног мириса; патријарх Духом Светим разумеде да овакав миомир би због доласка Петрова, и он с радошћу благослови Петра. Затим, сазнавши разлог његовог доласка, патријарх сазва Свештени Сабор и по обичају проучише ствар. Петар се показа достојан архијерејства, будући предназначен за то пре свога рођења.
Тако патријарх, служећи Божанствену службу, посвети овог дивног Петра за архијереја;[10] при томе лице угодника Божјег, у време посвећења, тако засија, да се сви дивљаху и говораху: "Ваистину је овај човек по наређењу Божјем дошао к нама". И сви се испунише духовне радости.
После неколико дана стиже у Цариград и Геронтије, и тешка срца исприча све што га је снашло. А патријарх, примивши од њега архијерејско одјејање, чесну икону, пастирски жезал и црквене утвари, све то предаде у руке истинитоме пастиру - Петру. Затим свјатјејши патријарх, пошто у току много дана довољно поучи светог и блаженог Петра, он га благослови и чесно отпусти из Цариграда.
Свети Петар, стигавши у своју митрополију, даде свима мир и благослов, и ревносно учаше поверено му Богом стадо, прелазећи из места у место. Но лукави враг не отрпе ову добру делатност, него приреди светитељу ову сметњу: нахушка неке да га не признају за архијереја. Но многи од таквих се потом покајаше, примише светитеља, и пошто му се покорпше добише од њега опроштај.
Након извесног времена враг изазва завист према светоме Петру у епископу Тверском Андреју, који, не обуздавајући језик свој, стаде о праведнику ширити разне клевете, и написавши о њему многе лажне и хулне речи посла свјатјејшем патријарху Атанасију. Патријарх се зачуди, и сматраше то невероватним, али пошто клевете беху тешке, посла он једнога ОА црквених клирика у Руску земљу, и тада би сазван сабор у граду Перејаславу. На сабору том присуствоваху епископ Ростовски Симеон, игуман Печерски преподобни Прохор, кнезови, велможе, свештеници, монаси и велико мноштво других. Када на сабор би призван Тверски епископ Андреј, ствар се стаде ислеђивати, и када лажни сведоци иступише против светога Петра, настаде велики метеж. Тада се виновник зла не сакри, него би пред свима обелодањен. Јер Андрејева злоба и клевета бише изобличени, и лажљиви клеветник би пред свима посрамљен и понижен. А свети Петар му не учини ни најмање зла него му опрости; и пошто све поучи довољно он с миром распусти сабор. Сам пак трудовима додаваше трудове, стоструко умножавајући дани му талант и будући отац сиротама.
У то време појави се неки јеретик Сеит, који проповедаше учење противно Цркви Христовој и православној вери; светитељ га Божји одлучи и предаде анатеми, и злоћудни јеретик ускоро погибе злом смрћу.
После тога угодник Божји Петар дође у славни град Москву; у њему тада владаше благоверни велики кнез Јован Данилович,[11] украшен свима врлинама, милостив к ништима и свештенству, љубитељ храмова и послушатељ светих књига. Светитељ га веома заволе, и поче живети у том граду више него у другим местима. Саветова он благоверноме кнезу да у Москви подигне цркву од камена у име Успенија Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, овако му говорећи: Ако ме послушаш, сине мој, и подигнеш храм Пресветој Богородици, онда ћеш се и сам прославити више од других кнезова, и град твој биће слављен: светитељи ће поживети у њему и спустиће се руке његове на непријатеље његове, и Бог ће се у њему прославити, а и кости ће моје овде положене бити.
Послушавши савет светитељев, кнез се ревносно даде на зидање цркве.[12] Пошто цркви бише положени темељи, зидање се из дана у дан одвијаше, и сам светитељ се стараше, да би зидање сваки дан брзо напредовало.
Кратко време пре блажене кончине светога Петра кнез Јован Данилович усни овакав сан: стоји висока гора, а врх јој покривен снегом; и наједном снег се истопи и ишчезе. - Када кнез исприча светитељу овај сан који га узнемири, светитељ му рече: Висока гора, то си ти, кнеже; а снег, то сам ја ништавни који ускоро треба да отидем из овог живота у живот вечни.
Провидевши, по Божјем откривењу, свој блиски одлазак из овог света, светитељ Божји сам својим рукама начини себи гроб у близини олтара грађене цркве Пресвете Богородице. И када гробница би готова, светитељ поново имаде откривење од Бога о своме престављењу. Сав испунивши се радости, светитељ оде у цркву и одслужи Божанствену службу, помоливши се за све православне цареве и кнезове, за свога духовног сина - благочестивог кнеза Јована и за све благочестиве хришћане земље Руске; спомену и преминуле; и причести се Светим Тајнама.
Вративши се из цркве он призва сав клир, и пошто им по обичају даде поуку он их отпусти. У то време угодник Божји чињаше многе милостиње ништима и убогима, црквама и манастирима и свештеницима. Међутим он слабљаше телом. А када настаде дан одласка његова, он призва к себи градоначелника Вељаминова, пошто у то време кнеза не беше у граду, и рече му: Чедо, ево ја одлазим из овог живота, а милом сину моме кнезу Јовану, и његовом потомству, остављам занавек милост и мир и благослов Божји. - Затим изложивши и друга завештања, свети Петар му уручи кесу са новцем, за довршење цркве. Онда, давши свима мир, он поче служити вечерње, и када му молитва још беше у устима, и сам он подиже руке к Богу, душа његова отиде ка Господу.[13]
Кнез пак чувши за престављење светитељево, уцвељен хитно дође у град са свима велможама; и сав народ плакаше и туговаше због светитељевог престављења. Пошто светитељево тело би положено на одар, понесоше га по обичају к цркви. У то време неки човек, поседнут неверјем, проби се кроз народ к телу светитељевом, и стаде му у души својој наносити увреде, мислећи: Ко је овај мртвац у чијем спроводу учествује сам кнез и толики народ, и због чега му се одаје толика почаст?
Када он помисли то, тог часа угледа светитеља како седи на одру и благосиља на обе стране народ за све време док га не донесоше до гроба. Тада се тај човек увери у светост угодника Божјег, и исприча народу оно што виде. Свете пак мошти блаженога Петра положише у гроб који он сам беше спремио себи, где и данас оне почивају, чинећи чудеса онима који им са вером прибегавају. Тако, младић неки, коме од рођења руке беху одузете и потпуно непокретне, дође на гроб овога светитеља молећи се са сузама, и одмах му се руке исцелише и постадоше здраве. Затим светитељ исцели једног згрченог човека, и дарова слух глувоме. Једноме пак, који много година беше слеп, када дође и припаде молитви, он изненада отвори очи. И многа друга доброчинства и до данас чудотворно бивају онима који с вером долазе к чесној раки светитеља Петра, у част и славу у Тројици слављеноме Богу вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПРОКОПИЈА ВЈАТСКОГ, Христа ради јуродивог

БЛАЖЕНИ Прокопије сељачки син из села Корјажинске, недалеко од града Хлинова, у Вјатској области, у Русији. У својој двадесетој години узео на себе подвиг јуродства, Господ га прославио даром прозорљивости и чудотворства. Предсказао своју кончину; био заклан од сродника 1627. године. Свете мошти његове, прослављене исцељењима, налазе се у Успенском Трифоновском манастиру, у Вјатској области.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ЈУЛИЈАНИЈЕ, кнегиње Вјаземске

СВЕТА Јулијанија беше супруга кнеза Симеона Мстиславовича Вјаземског, који је служио на двору Јурија Свјатославича кнеза Смоленског. Својом честитошћу света Јулијанија служи као образац узвишене супружанске целомудрености. У време живљења свог у изгнанству у граду Торжки, Јурије је не једанпут безуспешно покушао да оскврнави кнегињу Јулијанију, жену необичне лепоте. Најзад Јурије уби Симеона, надајући се да ће после тога лакше добити његову супругу. Целомудрена Јулијанија се успротиви скотској страсти Јуријевој, и овај је у јарости искасапи мачем, 1406. године. Чесне мошти свете Јулијаније, прослављене чудесима, почивају у саборној цркви града Торжка.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Епарх - управник области; управник града, градоначелник.
2. Света Јулијана и с њом 500 људи и 130 жена пострадаше 304. год.
3. Ликија - јужна приморска област Мале Азије, улазила у састав Памфилије. Цар Теодосије одвоји је од Памфилије, при чему Мири постаде главни град Ликије. После 395. године Ликија постаде област Византијске царевине.
4. Свети Темистокле пострадао 251. године.
5. Волињ - југозападни део Русије.
6. Река Рата утиче с леве стране у горњи ток западног Буга. - Манастир св. Петра, подигнут у име Спаса (Преображенски), сада не постоји. На његовом месту постоји село, са црквом Спаса.
7. Свети Максим, пореклом Грк, управљао Руском црквом од 1283.до 1304. год.
8. Реч је о кнезу Галицко-Волинском Јурију Љвовичу. Овај кнез је био врло моћан; владао је целом Галицијом; он се чак називао царем Русије.
9. Атанасије II - патријарх Цариградски од 1303. до 1311. године.
10. Свети Петар постављен за митрополита целе Русије 1308. године, треће године по престављењу митрополита Максима.
11. Велики кнез Московски Јован I Данилович Калита, унук светог Александра Невског, син светог Данила, оснивача Московске кнежевине;кнезовао од 1328. до 1340. године; назван Калита, јер, одликујући се љубављу к ништима, стално носио са собом ради удељивања калиту (= торбу) са новцем.
12. Тојест Успенске саборне цркве. Доцније, за кнезовања великог кнеза Јована III Васиљевича, на место ње подигнута данашња саборна црква, освећена 1470. године.
13. Свети митрополит Петар упокојио се 21. децембра 1326. године.