Охридски Пролог и Житија Светих

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свештеномученик Игњатије Богоносац. Богоносцем назван је овај свети муж зато што је стално у срцу и на језику носио име Бога живога. А још, по предању, назван је он Богоносцем и зато што је био узет рукама Бога ваплоћеног Исуса Христа. У оне дане када Господ учаше ученике своје смерности, узе једно дете и ставивши га међу њих, рече им: "Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небеском" (Мт 18, 4). То дете био је Игњатије. Доцније Игњатије беше учеником у светог Јована Богослова, заједно с Поликарпом, епископом смирнским. Као епископ у Антиохији он управљаше црквом Божјом као пастир добри, и први уведе антифонски начин појања у цркви, тј. појања за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње. Такав начин појања откри се светом Игњатију међу ангелима на небесима. Када цар Трајан пролажаше кроз Антиохију идући у рат против Персијанаца, дознаде за Игњатија, призва га к себи и поче саветовати, да принесе жртву идолима, па ће му он дати звање сенатора. Како узалудни осташе и савети и претње цареве, Игњатије свети би окован у гвожђе и у пратњи десет немилосрдних војника послат у Рим, да буде бачен пред зверове. Игњатије се радоваше страдању за Господа свога и само се мољаше Богу, да зверови буду гроб његовом телу, и да га нико не спречи у тој смрти. После дугог и тешког путовања из Азије преко Тракије, Македоније и Епира, Игњатије приспе у Рим, где би бачен пред лавове у циркусу. Лавови га растргоше и изедоше, оставивши само неколико већих костију и срце. Пострада овај славни љубитељ Господа Христа 106. године у Риму за време христоборног цара Трајана. Јављао се више пута из онога света и чинио чудеса помажући све до данас свакоме ко га призива у помоћ.



2. Свети Данило архиепископ српски. Син богатих и богољубивих родитеља. У младости добро васпитан. Краљ Милутин га узео на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбегне и замонаши се у Кончулском манастиру украј Ибра. Доцније био игуман Хиландара и претрпео много од пљачкашких латинских крстоносаца. Био епископ бањски, потом хумски и најзад архиепископ српски. Од почетка па до краја био строги подвижник. Имао нарочити дар суза. Измирио краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и Стевана Дечанског. Борио се крепко против Латина као и против богумила. Под његовим надзором зидани манастири Бања и Дечани. Обновио и сазидао многе цркве. Написао Родослов српских краљева и светитеља. Неуморан у служби Богу до краја живота он се упокојио мирно у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1338. године. Велики јерарх, велики подвижник, велики трудољубац и велики родољуб.





Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског



СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИГЊАТИЈА БОГОНОСЦА

У ВРЕМЕ када Трајан ступи на римски престо,[1] у Антиохијској цркви беше епископ свети Игњатије, и по називу и стварно Богоносац, који прими епископски престо после светог Евода, прејемника светог апостола Петра.[2]
О овом божанственом Игњатију Богоносцу прича се да док је он још био дете , а Господ Исус Христос живео на земљи с људима и учио народ о Царству Божијем, једном родитељи Игњатијеви стајаху међу народом и слушаху Божанске речи које излажаху из Спаситељевих уста, имајући са собом и своје дете Игњатија. Погледавши на њих, Господ позва к себи дете Игњатија, постави га усред народа, загрли га, и узевши га на руке рече: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско; и који прими такво дете у име моје, мене при ма (Мт. 18, 3.5).
Тако свети Игњатије би назват Богоносцем зато што је био ношен рукама оваплоћеног Бога. Но не мање он би назват Богоносцем још и зато што Бога ношаше у срцу свом и у устима, будући сасуд, сличан изабраном сасуду светом апостолу Павлу, да пронесе име Божије пред народе и цареве. Он најпре беше ученик светог Јована Богослова, заједно са светим Поликарпом, епископом Смирнским.[3] Затим одлуком свих светих апостола он би постављен за епископа у Антиохији, где се најпре појави назив: хришћанин (Д. А. 11, 26).
Примивши управљање Црквом, свети Игњатије улагаше много труда и напора у проповедању побожности, показујући у свему апостолску ревност. Овај свети јерарх први уведе антифонски начин појања у цркви, тојест појања за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње. Такав начин појања откри се светом Игњатију међу ангелима на небу. Јер он, удостојивши се Божанског откривења, виде ангелске хорове где певају наизменично: кад је један хор певао, други је ћутао, а кад је други певао, први је слушао; кад је један завршавао песму, други је почињао; на тај начин ангелски хорови прослављаху Свету Тројицу, као предајући један друтом песмопјеније.
Добивши такво откривење, свети Игњатије заведе такав поредак појања свештених песама најпре у својој Антиохијској цркви, а одатле овај красни поредак би примљен и у свима црквама. И беше овај богоносни архијереј диван управљач црквених чинова и савршени служитељ Христових тајана; а доцније он постаде и мученик, дат зверима на поједење, о чему ће бити реч даље.
У тешком рату са Скитима[4] цар Трајан однесе победу, Сматрајући да је непријатеље победио уз помоћ својих незнабожачких богова, Трајан намисли одати им благодарност приносећи им жртве по свој царевини својој, еда би богови и убудуће благополучно водили његове ратове и царовање. Тада настаде силно гоњење хришћана. Јер цар дознаде да хришћани не само не пристају принети жртве незнабожачким боговима, него и хуле на њих обелодањујући њихову лажност; због тога он издаде наређење: свуда убијати хришћане који се не покоравају његовом наређењу.
Када пак овај цар крену у други рат против Јермена и Персијанаца, он се задржа у Антиохији. Тада свети Игњатије Богоносац би оптужен пред царем зато што он Христа, осуђеног Пилатом на смрт и распетог на крсту, поштује као Бога и прописује законе о чувању девствености, о презирању богатства и сваког уживања. Чувши то Трајан позва светитеља, и пред свим сенатом својим, рече му: Ти, звани Богоносац, ти ли се противиш нашем наређењу и квариш сву Антиохију, водећи је трагом Христа твога? - Да, ја! одговори божанствени Игњатије. - Цар упита: Шта значи тај назив "Богоносац"? - Светитељ одговори: Онај који у души својој носи Христа Бога јесте Богоносац. - Цар упита: Ти, дакле, носиш Христа твога у себи самом? - Светитељ одговори: Стварно носим, јер је писано: "уселићу се у њих, и живећу у њима" (2 Кор. 6, 16). - Цар на то рече: А ми, шта мислиш, не носимо ли свагда богове наше у свести нашој, и немамо ли их као помоћнике против непријатеља? - Богоносац одговори: Авај мени, ти идоле називаш боговима! уствари, Један је Истинити Бог, Саздатељ неба и земље и мора и свега што се налази у њима, Један Господ Исус Христос, Син Божји Јединородни, и царству Његовом неће бити краја. Када би ти, царе, познао Њега, онда би и порфира твоја и венац и престо твој били још јачи.
Игњатије! рече цар, остави то што говориш, и послушај моје: ако желиш да ми учиниш пријатност и да те уврстим у пријатеље своје, онда с нама принеси жртву боговима, и одмах ћеш у нас постати првосвештеник великога Зевса[5] и назваћеш се отац сената. - Светитељ одговори: Каква ми је корист бити првосвештеник Зевсов када сам ја првосвештеник Христа, коме сваки дан приносим хвалу, и трудим се васцелога себе принети на жртву Њему и постати налик на драговољну смрт Његову. - Цар упита: Коме ти хоћеш принети себе на жртву: ономе који од Понтија Пилата би прикован на крст? - Светитељ одговори:
Нека будем жртва Томе који прикова на крсту грех, и сруши проналазача греха ђавола, и сатре крстом сву силу његову. - Цар на то рече: Изгледа ми, Игњатије, да ти немаш здрав ум и правилно расуђивање; јер се ти не би тако преластио хришћанским списима, када би добро схватио како је велика корист покоравати се царским наређењима и са свима приносити жртве боговима. - А Богоносац, испунивши се још више неустрашивости, рече: Дај ме зверима на поједење! распни ме на крсту! предај ме мачу, предај огњу, ја никад нећу принети жртву демонима. Не бојим се смрти, нити иштем земаљска времена блага, већ једино желим вечна блага и старам се на све могуће начине да пређем ка Христу Богу моме који је благоволео умрети за мене.
Тада чланови сената, желећи изобличити Игњатија за заблуду, рекоше: Ето ти кажеш да је Бог твој умро. Како онда може помоћи коме умрли, и то умрли срамном смрћу? Наши пак богови бесмртни су и сматрају се бесмртни. - Богоносац одговори: Господ мој и Бог Исус Христос нас ради постаде човек и нашега ради спасења добровољно прими распеће на крсту, смрт и погребење, затим васкрсе у трећи дан оборивши и срушивши вражију силу, и узиђе на небеса, откуда сиђе, подижући нас из пада и опет нас уводећи у рај, из којега ми бесмо избачени, и дарова нам блага већа од оних која смо раније имали. А од богова, које ви поштујете, ни један не учини ништа слично; будући сами зли и безакони, и починивши многе убиствене ствари, они оставише безумним људима само некакву ништавну представу о своме божанству. А када потом опаде с њих покривало лажи, показа се шта су они били, и како срамно завршише они своје постојање.
Када свети Игњатије изговори то, цар са сенатом, бојећи се да он својим речима још више не посрами њихове богове, нареди да га одведу у тамницу. Сам пак цар сву ноћ није спавао размишљајући каквом би смрћу лишио Игњатија живота. И смисли да га осуди на поједење зверима, сматрајући ту смрт за најстрашнију. И сутрадан он обавести о томе сенат; сви се сложише са тим, само саветоваше цару да Игњатија не преда зверима у Антиохији, да не би он, пострадавши мученички за своју веру, постао још славнији међу својим суграђанима, и да други, гледајући на њега, не би утврдили себе у хришћанству. Због тога, говораху они, треба Игњатија окована у ланце одвести у Рим и тамо предати зверима; јер тамо ће за њега, измученог дугим путовањем, казна бити још тежа; и од Римљана нико неће сазнати ко је он, него ће сматрати да је погинуо један од злочинаца; и неће остати ни најмање сећање на њега. - Овај савет би по вољи цару, и он изрече пресуду о Игњатију: да Игњатије буде предат зверима на поједење у Риму за време празника, у амфитеатру, пред очима свега народа. - Тако светитељ би осуђен од незнабожачких безбожника, да буде на гледање и анђелима и људима (ср. 1 Кор. 4, 9).
Богоносни Игњатије, чувши за овакву смртну пресуду њему, громко ускликну: Благодарим Ти, Господе, што ме удостоји да посведочим савршену љубав према Теби и што благоизволе оковати ме у гвоздене ланце онако као апостола Твог Павла. - И с великом радошћу прими он на себе окове као неку прекрасну бисерну огрлицу: скупоцени накит, са којим је он желео васкрснути у будућем животу.[6]
Цар с војском оде у рат, а божанствени страдалац, окован у тешке окове, би предат десеторици сурових и немилосрдних војника, и упућен у Рим. Излазећи из Антиохије, он се усрдно помоли за Цркву и повери своје стадо Богу. Сви верни плакаху због њега и горко ридаху, а неки, везани за њега превеликом љубављу, кренуше са њим на пут. Дошавши у Селевкију, недалеко од Антиохије, војници са светим Игњатијем седоше на лађу, која је имала пловити поред обале Мале Азије, и после дуге и опасне пловидбе стигоше у Смирну. Ту свети Игњатије срете и поздрави светог Поликарпа, божанственог апостола, епископа Смирнског, свог саученика, и с њим се утеши богонадахнутим разговором, радујући се због својих уза и дичећи се својим оковима. Јер шта је могло бити за њега бољи украс ако не ти ланци у које он беше окован за Господа свог? Виде се он такође и са осталим епископима, презвитерима и ђаконима, који се стицаху к њему из Асијских цркава и градова желећи да га виде и да чују из уста његових божанствене речи. Речју и примером утврђујући хришћане у вери, он их саветоваше да се највише чувају од разних јереси и да се строго држе апостолског предања. Притом свети Игњатије мољаше светог Поликарпа и уопште сву Цркву, да се помоле за њега да га зуби зверова што пре разреше од тела, те да изађе пред лице многожељеног Господа. Но видећи их веома смућене и противне његовој смрти и одвајању од њих, он се уплаши да се и хришћани у Риму на сличан начин не смуте и не успротиве његовом предавању зверима и не начине неку смутњу томе, и да, можда, не дигну руке на оне којима беше наређено да га предаду зверима на поједење, те му тиме затворе отворена врата мучеништва и многожељене смрти. Стога он реши да им упути молбу, да се они помоле за њега да се његов страдалачки пут не пресече, него да га зверови што пре растргну и он пређе ка љубљеном Владици свом. И писа им он овако:
"Игњатије Богоносац, епископ свете Божије Цркве што је у Антиохији, помиловане величанством Свевишњега Бога Оца и Јединородног Сина Његовог Исуса Христа, Цркви освећеној и просвећеној вољом Бога сатворившег све потребно вери и љубави Исуса Христа, Бога и Спаса нашег, Цркви што је у Римској области, коју и поздравља у име Оца Сведржитеља и Исуса Христа Сина Његова, жели много радовати се у Исусу Христу, Богу нашем. Молећи Бога ја добих оно што сам много желео: да угледам ваша чесна лица. Сужањ за Христа Исуса, ја се надам да вас целивам, ако буде воља Божја да се удостојим потпуно остварити своју намеру. Постављен је добар почетак: само да ми је добити благодати да без препреке доведем до краја свој удео. Јер бојим се љубави ваше, да ми она не нашкоди. Вама је лако учинити што хоћете, али мени није лако стићи к Богу, ако се ви сажалите на мене. Ја желим да ви угаћате не људима него Богу, као што му и угађате. Јер нити ћу ја икада моћи имати такву згодну прилику да стигнем к Богу, нити ви учинити боље дело него ако оћутите. Јер ако будете ћутали односно мене, ја ћу постати Божји; ако пак укажете љубав телу моме, онда ћу морати поново ступити на поприште овога живота. Дајте ми оно што је најбоље за мене: да будем принесен на жртву Богу сада када је жртвеник већ готов; и ви тада саставите љубављу хор и запевајте хвалу Оцу због Христа Исуса што је благоволео привести епископа Сирије са истока на запад, да буде сведок страдања Христова. Дивно је за мене: из света - запада заћи к Богу, и засијати у Богу - истоку. Ви никада никоме завидели нисте, и друге сте учили томе. Желим да делом потврдите оно што препоручујете у својим поукама.[7] Само молите да ми Господ подари и унутрашње и спољашње силе, да ја не само говорим него и желим, и да не само називам себе хришћанином него то и у самој ствари будем. Јер ако стварно будем хришћанин, онда се могу и називати хришћанин, и само ћу тада бити истински верни када ме свет не буде више видео. Ништа видљиво није вечно: јер оно што се види, времено је; а оно што се не види, вечно је (2 Кор. 4, 18). Хришћанин, када га мрзи свет, воли га Бог. Јер је Господ рекао: Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио; а пошто нисте од света, него вас ја од света избрах, зато мрзи на вас свет (Јн. 15, 19). Ја пишем свима Црквама, и свима кажем, да драговољно умирем за Христа, ако ме само ви не спречите. Молим вас: не задржавајте ме неблаговременом љубављу; оставите ме да будем храна зверима, те да помоћу њих стигнем к Богу. Ја сам пшеница Божја: нека ме самељу зуби зверова, да бих постао чист хлеб Христов. Боље је: помилујте те звери да ми постану гроб и ништа не оставе од мога тела, да после смрти не бих био коме на терету. Тада ћу бити прави ученик Христов, када свет ни тело моје не буде више видео. Молите Господа за мене, да преко зверињих зуба постанем чиста жртва Богу. Ово вам заповедам не као Петар и Павле: они су апостоли, а ја осуђеник; они су слободњаци, а ја сада роб; но ако пострадам, постаћу слободњак Христов, и васкрснућу у Њему слободан. Сада окован Христа ради, учим се не желети ништа светско и сујетно. Од Сирије па све до Рима, на суву и на мору, дању и ноћу борим се са зверима, окован од десет леопарда, тојест од одреда војника, који постају гори, ако им чиниш добро. Међутим од увреда њихових ја извлачим веома велике поуке; али се тиме не оправдавам. О, да се не бих лишио уживања од зверова, спремљених за мене у Риму! Молим се да се они халапљиво баце на мене, да ме одмах растргну, а не као што урадише са некима: уплашише их се и не дарнуше их. Ако пак зверови не буду добровољно хтели да ме раскину, ја ћу их силом приморати на то. Опростите ми, али ја знам шта ми је на корист. Сада тек почињем бити ученик Христов, када ништа од видљивог и невидљивог не желим, да бих Христу стигао. Огањ, крст, чопори зверова, сечења, кидања, ломљење костију, дробљење удова, размрскавање целога тела, и сва ђаволска мучења нека дођу на мене, само да Христа добијем! Ништа ми не користе задовољства овога света, ни царства овога века; боље ми је умрети за Христа Исуса него царовати над свом земљом. Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 16, 26). Господа Исуса Христа желим, Сина Истинога Бога и Оца; Њега иштем, Њега који за нас умре и васкрсе. Простите ми, браћо! не сметајте ми да отидем к животу: јер Исус је живот вернима. И немојте ми желети да умрем: јер живот без Христа јесте смрт. Хоћу да будем Божији: немојте ме предавати свету. Пустите ме к Чистој Светлости: отишавши тамо бићу Божји човек. Допустите ми да подражавам страдања Христа Бога мог. Ко Њега има у себи, нека схвати шта ја желим, и нека се сажали на мене, знајући чиме сам обузет. Кнез овога света хоће да ме растргне и да ми душу упропасти уништивши моју чежњу за Богом и устремљеност к Богу. Зато нека нико од вас тамо не помаже њему. Напротив, са мном будите Божији. Немојте призивати Христа, а свет претпостављати Христу. Завист нека нема места у вама. И ако бих вас чак ја сам лично стао молити да ме избавите од смрти, ви ме немојте послушати. Напротив, верујте и држите се овога о чему вам сада пишем. Ево ја жив пишем вам, горећи од љубави и жеље да умрем за Христа. Моја се љубав распела на крсту, и у мени нема огња који љуби ствари овога света, него вода жива[8] која тече унутра у мени говори ми: "иди ка Оцу". Не уживам ја у пролазној храни, ни у сластима овога живота. Хлеба Божија хоћу, хлеба небеснога, хлеба живота, који је тело Исуса Христа, Сина Божија, рођеног у последње време од семена Давидова и Авраамова. И пића Божија желим, - крви Његове, која је љубав непролазна и живот вечни. Нећу више да живим животом људи. А то ће бити, ако ви усхтеднете. С Христом се разапех; и ја више не живим, него живи у мени Христос (Гал. 2, 19-20). Кратким писмом молим вас: не ометајте ме, верујте ми да љубим Исуса који ради мене би предат. Чиме ћу узвратити Господу за све што ми је дао? (Псал. 115, 3). Сам Бог Отац и Господ Исус Христос откриће вам да истину говорим. Молите се заједно са мном: да намеру своју остварим Духом Светим. Ово вам написах не по телу него по вољи Божијој. Ако пострадам, значи: ви сте ме заволели; ако се не удостојим, значи: ви сте ме омрзнули. Спомињите у молитвама својим Цркву Сиријску, којој је сада место мене пастир Христос, који је рекао: Ја сам пастир добри (Јн. 10, 11. 14). Он ће се старати о њој и љубав ваша к Њему. А ја се и стидим назвати се једним од њених пастира, јер сам недостојан, пошто сам последњи међу њима и као неки изрод. Но ако стигнем к Богу, онда ћу помиловањем Његовим бити нешто. Поздравља вас дух мој и љубав цркава које ме примаху у име Исуса Христа не као пролазника.[9] Јер и оне Цркве, које се не налажаху на путу мога странствовања, излажаху ми на сусрет у град. Пишем вам ово из Смирне преко блажених Ефешана. Поред мене је са многим другима и Крок, мило ми створење, који из Смирне путују у Рим ради славе Божије. Сви су они достојни Бога и вас: треба да их у свему утешите. - Ја вам написах ово у девети дан септембарских календа[10] то јест 23. августа.[11] Будите здрави свагда у трпљењу Исуса Христа. Амин".
Ову посланицу блажени Игњатије посла испред себе по неким Ефеским хришћанима који су га пратили а који отпутоваше краћим путем у Рим. Кроз неко време и сам свети Игњатије, вођен од војника, изиђе из Смирне и допутова у Троаду. Из Троаде светитељ отплови у Неапољ Македонски, па пешице пређе Филипопољ у Македонију, посећујући успутне цркве, учећи у њима, саветујући и соколећи братију, и свима налажући да буду бодри и трезвени. А када пређе Епир, свети Игњатије у Епидамни седе на лађу, отилови Јадранским и Тиренским Морем у Италију и искрца се у пристаништу Порт, недалеко од Рима. Војници су журили у Рим. Међутим хришћани, на глас о приспећу Антиохијског епископа, скупише се и сретаху га пуни радости али и дубоке туге. Неки су се надали да ће наговорити народ да се одрекне крвавог позоришног призора: смрти праведнога мужа. Али свети Игњатије их преклињаше да из љубави према њему они то не чине, и преклонивши колена заједно са присутном браћом мољаше се Господу Христу за цркве, за престанак гоњења и за умножење љубави међу верујућом браћом. Затим свети Игњатије би одведен у Рим, и предат са царском наредбом градском епарху. А овај, видевши Богоносца и прочитавши цареву наредбу, одмах нареди да се припреме звери.
Наступи и празнични дан, и свети Игњатије би доведен на гледалиште, а сабра се и сав град на ту приредбу, јер се свуда беше пронела вест да ће епископ Смирнски бити бачен пред зверове. Постављен на гледалишту, светитељ се светла лица обрати народу, поносећи се јуначком душом и радујући се што прима смрт за Христа, и громко рече: "Римљани! ви посматрате овај мој подвиг! Знајте, ја примам ову казну не због неког злочина, и осуђен сам на смрт не због неког безакоња, већ због Јединог Бога мог, према коме сам обузет љубављу и за којим ненасито чезнем. Јер ја сам пшеница Његова, и бићу самлевен зубима зверова, да бих био за Њега чисти хлеб".
Чим то светитељ рече, на њега бише пуштени лавови. Јурнувши одмах, они растргоше светитеља и поједоше, оставивши само тврде кости његове. И испуни се светитељева жеља: да му зверови буду гроб. Бог тако допусти по жељи угодника Свог. Јер могаше Бог затворити уста лавовима пред њим, као пред Данилом у јами и пред светом Теклом на гледалишту, ради славе Светог Имена Свог. Али Он то ие учини волећи више да испуни жељу и молбу слуге Свога него да прослави свемоћну силу Своју. - Такав би свршетак светог Игњатија Богоносца, такав подвиг његов, таква љубав његова к Богу.
Када се заврши приредба, онда верни што беху у Рпму н којима светитељ беше писао из Смирне, и неки од оних што беху допутовали с њим, сабраше преостале кости светог мученика, и неутешно плачући за њим положише их чесно на нарочитом месту изван града у двадесети дан месеца децембра 107. године.
"Ми који својим очима видесмо ово, - изјављују описивачи мучеништва светог Игњатија -, сву ноћ проведосмо дома у сузама и с метанијима и молитвом мољасмо Господа да пас утеши у овој тузи. А када затим мало заспасмо, неки од нас видеше како се свети Игњатије појави међу нама и грљаше нас, други га видеше где се моли за нас, а неки га видеше где сав окупан у зноју, као после тешке борбе и посла предстоји Господу. С радошћу видевши то и схвативши сновиђења, ми отпевасмо хвалу Богу, даваоцу блага, узвеличасмо светога мужа и забележисмо дан и годину његове кончине зато, да бисмо, сабирајући се у дан мучеништва његовог, општили с подвижником и сјајним мучеником Христовим".
Сазнавши о кончини светог Игњатија, о његовој јуначкој храбрости, и како је он без икаквог страха и с радошћу ишао на смрт за Бога свог Христа, цара Трајана обузе жалост због мученика. Усто чувши за хришћане да су то људи добри и кротки, живе у уздржљивости, воле чистоту, уклањају се од сваког рђавог дела, имају беспрекорно живљење, и ни у чему нису противни његовом царству, само не пристају да имају многе богове већ штују Јединога Христа, Трајан нареди да их више не убијају него да их оставе да живе на миру.
После тога чесне кости светог Игњатија Богоносца бише свечано пренесене у Антиохију[12] на заштиту града, на исцељење болесника, и на весеље свему стаду овога пастира, а у славу Бога, у Тројици Једнога, од свих слављенога вавек. Амин.
О светом Игњатију Богоносцу неки казују и ово: Када га вођаху на поједење зверовима и он непрестано имађаше у устима име Исуса Христа, незнабошци га упиташе зашто он непрестано понавља то име. Светитељ одговори, да он у срцу свом има написано име Исуса Христа, па зато устима исповеда Онога кога у срцу свом свагда носи. А када после тога светитељ би поједен од зверова, онда се крај преосталих костију његових сачува, по вољи Божијој, цело срце његово, не дарнуто од зверова. Нашавши га, незнабошци се опоменуше речи светога Игњатнја, расекоше срце на две половине, желећи да се увере је ли истина оно што је он говорио. И нађоше они на обема унутрашњим странама расеченог срца златним словима написано име: "Исус Христос". Тако свети Игњатије беше Богоносац и по имену и у стварности, свагда носећи у срцу свом Христа Бога, богомисленим умом као пером написаног.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛОГОНИЈА, епископа Антиохијског

БЛАЖЕНИ Филогоније се од раног детињства посвети изучавању Светога Писма, и зато од самога почетка би посвећен Богу. Поред тога он изучи врло темељито и све остале науке. Но вођен и руковођен светим учењем, он јаче од сунца засија чистотом и светошћу свога живљења.
Филогоније имађаше жену и децу. Адвокат по занимању он стално посећиваше судницу: тамо он свагда заштићиваше људе којима је неправда учињена, и иступаше против угњетача и силника бранећи удовице и сирочад, ниште и убоге. И сијаше живот његов врлинама. После смрти пак своје супруге он би постављен за епископа.[13] У то време иако гоњења хришћана од стране незнабожаца беху престала, у Цркви беше велики немир, изазван од стране јеретика. Блажени Филогоније, као пастир добри будно чуваше своју паству и својом мудрошћу отклањаше од ње разне смутње, одбијајући и разбијајући јеретичке неистине и заблуде. Због тога је свети Златоуст удостојио нарочитих похвала светог Филогонија.[14]
Тако блажени Филогоније, водећи ангелски живот на земљи и богоугодно напасајући поверено му стадо, у миру се престави и отиде ка Господу.[15]

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ДАНИЛА II, архиепископа Српског

СВЕТИ српски архиепископ Данило живео је и делао у време српских краљева: Милутина и Стефана Дечанског, и цара Душана.[16] Властелински син, остаде јединац у својих знатних и богатих родитеља,[17] пошто му помреше браћа и сестре још за његова детињства. Као дете, Данило мољаше родитеље да га даду учитељу да се учи књизи, али они, уцвељени смрћу своје деце, нису хтели да њихово јединче изнурава себе учењем. Међутим малишак остаде упорно при својој жељи, и умоли једног рођака свог да га тајно од родитеља одведе к учитељу. Даровит и врло приљежан, Данило убрзо постаде најбољи ученик, и превазиђе све своје вршњаке и другове у школи, тако да му се сви дивљаху. Родитељи пак његови спочетка веома туговаху, но када дознадоше где се налази њихов син и како је напредан у учењу, примирише се и препустише се у свему вољи Божјој.
Међутим у дечака Данила, упоредо са чежњом за знањем, стаде се бујно развијати и чежња ка целомудрију, чистоти, посту, бдењу, молитви, к врлинама којима се одликују зрели људи. Подвизавајући се у тим врлинама, он се поче много интересовати подвижничким животом. Волео је да се срета са монасима, указивао им је дужно поштовање, ступао је с њима у разговоре о монашком животу. И ускоро у њему се разгоре жеља да и сам постане монах. И он често мољаше Бога да га удостоји монашког чина. Много слушајући о чудесима у светом граду Јерусалиму и у Светој Гори Атону, он већ у таком узрасту сагореваше од жеље да посети та света места. Али за то још не беше наступило време.
Када Данило постаде пунолетан, краљ Милутин га узе на свој двор, пошто беше дознао за његове изврсне особине. Краљ га заволе, и држаше га близу себе, и указиваше му посебну пажњу. Но Данило се не погорди, него се и на двору држаше скромно и смирено, непрекидно чезнући за монашким животом и чекајући од Бога згодну прилику да ту своју чежњу оствари.
Благочестиви краљ Милутин често је путовао по својој земљи, обилазећи цркве и манастире, клањајући се светињама и раздајући богату милостињу. На једном од таких путовања у свити благочестивог краља налазио се и Данило. За време боравка у манастиру Свете Тројице, Сопоћанима, Данило се зближи са једним богоугодним старцем монахом, и у разговору с њим откри му чежњу душе своје за монашким животом, и моли га да му помогне да ту чежњу оствари. И када се краљ и његова свита после богослужења повукоше на одмор и починак, христочежњиви млади властелин се тајно, ноћу, искраде из манастира са споменутим старцем, монахом, и вођен овим побеже у манастир светог Николе, у Кончул, на реци Ибру. Ту игуман тога манастира Николај замонаши бегунца са краљевог двора давши му име Данило.
Давно жељан монаштва, Данило се свом душом даде на испуњавање монашких завета; ревносно посећујући заједно са другима црквена богослужења и у току дана радећи све манастирске послове, Данило се ноћу насамо предавао бдењу, богоразмишљању и непрестаној молитви. Молитва, сузе умилења и покајања, пост и други подвизи убрзо учинише те Данило постаде образац за друге монахе. Глас о његовим подвизима пронесе се на све стране. Дође тај глас и до ондашњег архиепископа Српског Евстатија.[18] Он га позва к себи, јер му беху потребна просвећена и побожна духовна лица. И много пута архиепископ позиваше к себи Данила, али он никако није хтео да остави омиљено му место свога подвижништва. То примора архиепископа те се обрати краљу Милутину, да он нареди монаху Дајнилу да се одазове захтеву архиепископову. Краљ саветова преподобноме Данилу да испуни вољу преосвећенога, и писаше му овако: "Ти си се свагда одликовао оданошћу и послушношћу мојој вољи; поступи и сада по моме захтеву и жељи. Уосталом, ти сам добро знаш, је ли похвално не слушати архиепископа. Он ме је више пута и оправдано молио о томе".
Тада преподобни Данило, у Нади да га Бог неће лишити Своје благодатне помоћи, реши да отиде к архиепископу. Узевши благослов од игумана и опростивши се са братијом свога манастира, он отпутова к архиепископу Евстатију, чији се двор налазио у манастиру Жичи. Архиепископ га прими са великом љубављу и рукоположи за јеромонаха, и задржа на свом двору.
Налазећи се поред архиепископа, преподобни Данило продужи свој подвижнички монашки живот, напредујући у врлинама. У исто време он обављаше разне налоге архиепископове и дужности у управним пословима црквеним. Личан и речит, он имађаше "дар од Господа да мудро и паметно говори пред царевима", по речи пророка Исаије. Тако проведе он годину и по дана поред архиепископа.
Међутим преподобног Данила не напушташе његова давнашња пламена жеља: да види Свету Гору, и у њој манастир Хилендар, задужбину светог Стефана Немање и сина му Светога Саве, у којој су се они подвизавали, и оставили је своме потомству као небеску драгоценост. Веома волећи и ценећи ову свету задужбину, краљ Милутин је царски обнови и прошири. Усто на молбу ондашњег Хилендарског игумана Киријака, Милутин подиже недалеко од манастира на самој морској обали пирг, утврђену кулу са црквом Светога Спаса, ради заштите манастира од морских разбојника. Но игуман Киријак ускоро умре. Архиепископ Евстатије и краљ Милутин, у бризи да изаберу достојног прејемника, сазваше духовни сабор ради саветовања, и сабор једнодушно изабра јеромонаха Данила за игумана Хилендарског.
Избор преподобног Данила за игумана Хилендарског пада у мучно и тешко време не само за Свету Гору Атонску већ и за сву Грчку царевину, Византију. У то време Турци су се већ кретали ка Цариграду; настојавали су да се из Азије морем пребаце и у Европу. Грчки цареви су предузимали све мере за заштиту хришћана од неверника. При томе старали су се и за помоћ са стране. Тако је краљ Милутин помагао грчкоме цару Андронику Старијем против Турака у Азији. Затим грчки цар би принуђен да прибегне стварању најамничке војске; у том циљу он узе Шпанске Каталонце. Но најамничка војска не хте се држати уговора, и ускоро ступи у везу с Турцима, и постаде љути противник православног хришћанског царства. Они су пљачкали, рушили и палили куће по целом Балканском полуострву. По обалама пак грчких мора харали су морски разбојници, особито Венецијански. Ови сувоземни непријатељи, Каталонци, и морски - првенствено Венецијанци, не оставише на миру ни Свету Гору Атонску. Преувеличани гласови о богатствима Светогорских манастира привлачаху разбојнике, који у дивљачким налетима не штеђаху становништво, већ не гледајући ни на звање ни на узраст убијаху, пљачкаху, одвођаху у ропство. Од тих разбојника, иако хришћана - латина, не остаде поштећена ни српска светогорска лавра - Хилендар.
Ето, у тако тешко време преподобни Данило би назначен за игумана у Хилендару. Краљ Милутин и архиепископ Евстатије испратише игумана Данила са богатим даровима за свету Хилендарску лавру. Стигавши у Хилендар игуман Данило се предаде још строжијим духовним подвизима, проводећи живот у најдубљем смирењу и испосничком молитвеном подвизавању. При томе он доживљаваше многа искушења и нападе од злих духова, који се на све могуће начине паштаху да га омету у његовим молитвеним подвизима, нарочито ноћним, наводећи на њега разне страшилне и страхотне привиде. Но све то он савлађиваше и побеђиваше свесрдном молитвом, богомудрим пошћењем, трпљењем, ослањањем на Бога, и приморавањем себе на све веће и веће подвиге. Лични пример игумана и његове топле красноречиве поуке подражаваху и шираху међу манастирском братијом једнодушност, слогу, међусобну љубав и ревнитељску радост у подвизима.
Тако прође доста времена. Но наступише нове прилике које захтеваху од игумана Данила нове подвиге: заштиту Хилендарске обитељи од споменутих разбојника, који пустошаху и разараху сву Свету Гору. У утврђени и уређени Хилендарски манастир беху се збегли многи мирјани, тражећи ту себи крова, заштите и прехране. Све манастирске залихе беху стављене на расположење гладним људима. Но када залиха нестаде, сви стадоше трпети глад. Најзад, у опседнутом манастиру почеше и људи и стока умирати од глади. Неки због тога решише да беже из опседнутог манастира; али при покушају бекства непријатељи их похваташе, па неке од њих убише а неке у ропство одведоше. Међутим игуман Данило, јак вером и храбар надом у Бога, не падаше духом. Непријатељ је чинио силне напоре да продре у Хилендар: много пута је покушао да развали манастирску капију, или да пробије бедеме; често пута је стрелама засипао манастир, али никако није успевао да се увуче у манастир. Преподобни Данило је храбро бранио манастир и јуначки подносио рат и глад, сав ослоњен на Господа непрестаном молитвом. Тако он издржа три и по године у утврђеном манастиру, опседнутом од непријатеља. А када непријатељ једно време одступи од манастира, брижљиви и далековидни игуман Данило реши да спасе манастирске драгоцености. Зато он најпре осигура даљу заштиту и одбрану манастира са онима што остају, а сам са неколицином братије узе свештене утвари и драгоцености, и крену у Србију да их тамо склони, да их се непријатељ не би дочепао ако му Хилендар падне у руке. На том путу преподобни Данило се пробијао кроз крајеве, заузете и опустошене од непријатеља. Но помоћу Божјом, провлачећи се кроз сваковрсне опасности, он благополучно стиже у ондашњу српску престоницу, град Скопље, предаде краљу све црквене драгоцености, и исприча му све муке и недаће које непријатељи задају Светој Гори. Краљ Милутин с радошћу прими игумана Данила, и дивљаше се како се он са толиким благом пробио посред самих непријатеља и стигао жив, и здрав. Притом краљ свесрдно и с брижном љубављу мољаше преподобнога оца Данила да остане код њега док садашње опасности не мину Свету Гору и пут који води ка њој. Али преподобни никако не пристајаше да борави ван Свете Горе, готов да одмах крене натраг уздајући се у милост и помоћ Божију и опомињући се речи Господње, да се не треба бојати оних који убијају тело а души не могу ништа учинити. Као добар подвижник он беше решен прегрпети све оскудице и беде, па и саму смрт, али не остављати поверену му обитељ.
Стога се преподобни са много љубави опрости с краљем и крену натраг у Свету Гору. На том обратном путу он доживе многобројне опасности, али га из свију њих спасаваше нарочито промишљање Божје о њему и богодана му мудрост.
Стигавши најзад у Хилендар, преподобни га затече пред падом: јер браниоци манастира дуго већ времена опседнути страдаху од глади и жеђи, и већ беху готови да се предаду непријатељима. Преподобни Данило одмах посла неке своје искусне и вичне људе, те се они некако пробише до мора, купише лађу пшенице, и доставише је манастиру. Затим преподобни најми у околини Свете Горе наоружане војнике за заштиту Хилендара од непријатеља. А непријатељи, чувши да се игуман Данило вратио у Хилендар и сабрао тамо војнике, не усудише се да те године нападну манастир, него се расејаше по свој Светој Гори, свуда харајући и пљачкајући. А када се, по опустошењу Свете Горе, варвари враћаху натраг, и један одред њихов пролажаше у близини Хилендара, војници што се налажаху у Хилендару стадоше молити преподобнога Данила да им допусти да нападну непријатеља. Преподобни беше против тога не желећи их излагати опасности и ранама. Међутим они, уздајући се у Господа и Пречисту Богородицу и у молитве преподобнога, начинише заседу на врло згодном месту за напад, и ту изненада нападоше на пролазеће варваре. Мноштво непријатеља би рањено, побијено, и много их везаних у манастир доведено, и много оружја и драгоцености заплењено. Преподобни Данило виде у томе очигледну помоћ Божју, узнесе пламену благодарност Богу, а заплењене драгоцености посла на поклон краљу Милутину по неколицини верних слугу.
После тога преподобни се поново даде у строге монашке подвиге, проводећи сво време у молитви, посту и богоразмишљању. За своје врлине, велике трудове и мудрост он код свију стече велику љубав и поштовање.
Након немного времена пронесе се вест по Светој Гори да се варвари поново спремају да изврше напад на Хилендар, са намером да овога пута потпуно сврше са њим. Похлепни на богатство Хилендара, они су жудели да га се ма на који начин докопају. Преподобни Данило, дознавши о томе и очекујући себи смрт од варвара, оде у руски манастир светог Пантелејмона к своме духовном оцу да се види и поразговара с њим. Тамо се он са својим духовним оцем издвоји у високи манастирски пирг (= кулу), и проведе с њим насамо у разговору цео дан и ноћ. Међутим непријатељи нађоше себи помоћнике: поткупише златом два хилендарска служитеља, који, заведени ђаволом, обећаше предати им преподобног Данила у руке. И док преподобни борављаше у Руском манастиру, непријатељи смислише да се заједно са поткупљеним слугама увуку на неки начин у Руски манастир и ухвате преподобнога Данила. Зато они ноћу одоше Руском манастиру. Поткупљене слуге стадоше куцати на манастирску капију, молећи да их пусте унутра ради виђења са преподобним игуманом Данилом поводом неких манастирских послова. Али се оци побојаше, и не пустише их све до јутрења.
Преподобни Данило, обавештен о њима, замоли да их пусте к њему. Као повод свог доласка слуге наведоше неки измишљени разлог. Незлобив и простосрдачан, преподобни им поверова. Но у праскозорје, када преподобни, ходећи поред манастирског пирга, читаше Часове, угледа у даљини као неко јато огромних птица. А када се развиде, показа се да су то чете варвара. Халачући, они опколише манастир и свим силама наваљиваху да пробију ма1настирске бедеме. Најзад провалише унутра, и почеше дивљачки пљачкати и уништавати. Притом захтеваху да им предаду игумана Данила, иначе ће манастир до темеља срушити и спалити. И стварно, они запалише храм и келије. Затим наслагаше силна дрва, даске и сламу око пирга у коме се скривао преподобни, па запалише. Пламен се стаде високо дизати; слуге што беху у кули са преподобним, стрелама засипаху с куле варваре, и многе ранише и убише. Тада завереници који беху са тим слугама, почеше наговарати остале слуге да преподобног Данила предаду у руке непријатељима, да би на тај начин спасли своје животе. Но проницљиви и прозорљиви игуман подвижник осети и схвати ту издајничку заверу, и мудро се снађе: на врху куле бејаше црква, кључеве од ње преподобни узе тајно, позва све у цркву да се помоле Богу и да се опросте међу собом пошто су на домаку смрти; сам пак у души својој непрестано призиваше Господа у помоћ. Када уђоше у цркву, онда слуге, верне преподобноме, на уговорени знак изненада разоружаше заверенике, па са преподобним Данилом изађоше из цркве закључавши издајице у њој. Међутим пламен већ досезаше до врата; преподобни наће мало воде и нешто вина, изли их на огањ, те тако умањи силу огња. Утом Господ показа к њима милост Своју: одједном са врха Атона дуну силан прохладни ветар, који стаде разгонити дим и гасити огањ, и својом свежином спасе од неподношљиве врућине оне што се налажаху у кули. Тако то трајаше до подне, када непријатељи изађоше из манастира и распоредише се да ручају. Одједном међу њима настаде нека пометња и узбуна: они дохватише своје оружје, поскакаше на коње, и брзо одјурише од манастира. Преподобни Данило спрва сматраше да је посреди нека њихова нова замка или лукавство, и не напуштајући кулу усрдно вапијаше ка Господу. Међутим прође доста времена а непријатељи се не враћаху. Најзад светитељ дознаде да су главне старешине варвара оставили Свету Гору са својим војницима, па су зато и Они што су харали и зулумили по Руском манастиру и држали у опсади кулу напустили то и побегли. Доживевши све то, преподобни узнесе благодарност Богу за такво чудесно спасење своје.
Оставивши Руски манастир, преподобни Данило са својом духовном децом и сапутницима упути се у светогорски Ксиропотамски манастир Светих Четрдесет Мученика, што је на морској обали. Тај манастир је у своје време био много помогнут Светим Савом, првим архиепископом Српским. Ту преподобни Данило уписа себе и своје родитеље у манастирски поменик. И пошто проведе тамо неколико дана у молитви, он се врати у свој манастир Хилендар.
После пустошења и пљачкања Свете Горе у току три и по године од стране пљачкашких латинских крсташа, у Светој Гори се стаде постепено васпостављати спокојство и редован монашки живот. На очишћењу Балкана од ових варвара заједно су радили грчки цар Андроник и српски краљ Милутин.
Када се на Светој Гори зацари поново тишина и спокојство, преподобни Данило, увек жељан усамљеннчког подвижничког молитвеног тиховања, реши да се повуче са игуманског положаја. Тако, за игумана Хилендарске обитељи би постављен његов ученик Никодим, а о'н се повуче у келију светога Саве на Кареји, где се у своје време подвизавао у молитвеном тиховању сам свети Сава, и оставио властити Типик за живљење у тој његовој молчалници. Преподобни Данило се свом душом предаде подвижничком живљењу по Типику светога Саве: с великим усрђем и љубављу он све време провођаше у молитви, пошћењу, свеноћном стајању, метанијима, песмопјенијима, и осталим светим подвизима, за којима је чезнуо још од ране младости. Велики и неподражљиви беху његови монашки трудови: строгим постом он мораше тело своје; проводећи све ноћи у молитвеном бдењу, појању псалама и метанијима, он до самог расвитка не даваше себи ни најмањег одмора. Таким животом он стече дар обилних суза. Многе нападе и лукавштине приређиваше му ђаво у време тих подвига; али светитељ тада скидаше са себе крст који је увек носио на прсима, ограђиваше њиме себе са вером и молитвом, и тако уништаваше и развејаваше тиме сва лукавства вражија. То беше његово уобичајено оруђе и оружје у искушењима и нападима на њега од стране демона. Преподобни сијаше својим врлинама, тако да многи монаси Свете Горе стадоше долазити к њему ради духовне утехе и савета.
У време када се преподобни Данило подвизаваше у Карејској испосници, у његовој отаџбини Србији настаде рат: против краља Милутина устаде његов брат Драгутин, са намером да помоћу Угарскога краља отме престо Милутина и на њега посади свога сина Урошицу. Милутин се нађе у великој опасности. Бојећи се упада непријатеља, он смести драгоцености своје у манастиру Бањска. Али он не имаћаше поверљива човека, коме би поверио чување тих драгоцености. Утом епископ Бањске умре. Тада се мисао краља Милутина задржа на вредном Данилу, бившем игуману Хилендарском. И он стаде слати к њему у Кареју једног изасланика за другим, позивајући га к себи. Сав предан усамљеничким подвизима, преподобни Данило дуго се отказиваше. Али га неодступне молбе краљеве најзад примораше, те он реши да остави омиљено место свога молитвеног подвижничког тиховања и самовања. А зашто га је краљ звао, преподобни није знао. Краљ се неисказано обрадова доласку светога Данила, обасу га великом љубављу, и ускоро му у четири ока подробно исприча своју муку и неопходну потребу да се он, Данило, прими за епископа Бањске и да узме под своју управу манастир светог Стефана у Бањској, где су смештене драгоцености. Овај краљев предлог и молба и захтев силно огорчи преподобног Данила, и он упорно одбијаше то не желећи се растати са омиљеном Светом Гором и тамошњим подвижничким молитвеним тиховањем.
Али краљеви разлози и молбе, и стварно тежак положај краљев, принудише најзад преподобнога да пристане, нарочито када му краљ обећа да ће га, ако се помоћу Божјом срећно врати из рата, отпустити у Свету Гору.
Тако свети Данило би иосвећен за епископа Бањске и постављен за настојатеља манастира светога Стефана. Тамо краљ тајно од свих уручи преподобноме све драгоцености, и крену са војском против брата, иако то ни најмање желео није. По вољи Божјој рат се срећно сврши по краља Милутина. Свети Данило би посредник - миротворац међу браћом: измири краља Драгутина и Милутина; убеди Драгутина да се насвагда одрекне потхвата, увредљивих за хришћанска осећања.
После тога епископ Данило стаде упорно молити краља Милутина да га отпусти у Свету Гору. Мада краљ покушаваше на све могуће (начине убедити преподобнога да остане у отаџбини, овај никако не хте на то пристати, и отпутова у љубљени Хилендар. Тамо се настани у споменутом пиргу, и поново се предаде својим милим пређашњим подвизима монашким са неподражљивом ревношћу. Као свагда, тако особито сада, он се посвећује читању и изучавању књига Светога Писма. А то читање и изучавање Светога Писма беше сво ограђено и прожето молитвом, постом, бдењем, смиреноумљем, радосним самомучењем, и осталим светим подвизима. Кроз све то у светог епископа - подвижника појача се његова давнашња жеља да отпутује у Свету Земљу и поклони се тамошњим хришћанским светињама. Сматрајући да је сада најзгодније време за то, он се стаде спремати за пут.
За ту светитељеву намеру сазнаде у Србији краљ Милутин, и веома се ожалости, јер му је епископ Данило и сада, у 1316. години, као и до тада био веома потребан као човек у кога је он имао потпуно поверење и чије је савете високо ценио. И краљ стаде упорно призивати к себи преосвећеног Данила и молити га да одложи своје намеравано путовање у Свету Земљу и дође у Србију, и тако и овом приликом докаже љубав и оданост к њему.
Не знајући краљеве намере, свети Данило испуни усрдне краљеве молбе и по трећи пут допутова у Србију. Краљ се веома обрадова доласку епископа Данила и одлучно му изјави да га више неће пустити од себе, пошто му је потребан као наставник и саветник. Преосвећени Данило, видећи да ништа не помажу ни откази ни молбе, са тугом за омиљеном Светом Гором смерно рече: "Нека је за све благословено име Господње". Пошто пак Бањска епископија беше укинута, краљ упути епископа у архиепископију к архиепископу Српском Сави III, који му додели у своме дому келију, као будућем свом прејемнику, јер краљ Милутин, наговарајући епископа Данила да се врати у Србију, обећа му престо светога Саве.
Архиепископ Сава III ускоро умре. На архиепископски престо би уздигнут, вероватно по препоруци светога Данила, његов ученик, хилендарски игуман Никодим,[19] који је сијао побожношћу и врлинама, а свети Данило би постављен за епископа Хумског, 1317. године.
Најзад, стари краљ Милутин се разболе, и после кратке болести у свом дворцу у Неродимљу, издахну на рукама светога Данила, 20. октобра 1320. године. Свети Данило, као његов бивши духовни отац, узе учешћа у сахрани краља у његовој задужбени, манастиру светог Стефана у Бањској, сагласно давнашњој жељи покојнога краља.
После краља Милутина на престо ступи његов син, свети Стефан Дечански.[20] Одмах после свог крунисања он призва и приближи себи епископа Данила, кога је из младости своје заволео и ценио као мудрог саветника његовог оца, а нарочито као свог помоћника и заштитника у тешким невољама. Благодарећи заузимању и посредовању епископа Данила Стефан Дечански је ослобођен из заточења у Цариграду и коначно помирен са оцем, краљем Милутином.
Сада, преосвећени Данило постаде новоме краљу први учитељ, саветник и помоћник. У почетку своје владавине Дечански се нађе у многим тешкоћама, како унутрашњим тако и спољашњим. Нови краљ се морао бранити од унутрашњих непријатеља и супарника својих: свога брата од стрица Владислава, сина краља Драгутина, и свога рођеног брата по оцу Константина. Исто тако ваљало је бранити и себе и Србију и од спољашњих непријатеља. Бугарски цар Михаил отера од себе своју жену Неду, сестру Стефана Дечанског, и рађаше на зближењу и савезу са Грцима противу Срба. Стефан Дечански је морао и да се оружјем брани и да прибегава мирним преговорима. За такве пак преговоре не беше тада човека способнијег од епископа Данила. Краљ Дечански повери епископу Данилу вођење тих преговора и са бугарским царем Михаилом и са грчким царем Андроником Млађим. И он обави те преговоре са потпуним успехом.
Но вршећи разна краљева посланства и обасипан љубављу и пажњом и почастима од стране краља, епископ Данило није могао заборавити своје омиљено усамљеничко подвизавање и молитвено тиховање у Светој Гори. Зато он, после ових успешно извршених посланстава, отпутова опет у Свету Гору. Но у време тог његовог одсуствовања, у Србији умре архиепископ Никодим, 13. маја 1324. године. Краљ Стефан Дечански одмах стаде позивати из Свете Горе светога Данила, не извештавајући га ништа о својој намери, само га позивајући да му дође ради саветовања. Преподобни Данило се одазва позиву и дође у Србију. Тада Сабор све земље Српске, сазван краљем, једногласно изабра 14. септембра, на Крстовдан, 1324. године епископа Данила "за архиепископа свих Српских и приморских земаља". У то време епископу Данилу беше педесет година.
Ступивши на престо светога Саве, архиепископ Данило се свом душом својом предаде раду на добро Цркве своје тако вољене отаџбине. Сам стуб и пример побожности, мудрости и ревности, он богомудро владиковаше: дизаше и украшаваше цркве, просвећиваше паству своју еванђелском просветом, свуда и свиме радећи на томе да душе своје пастве сачува од разних заблуда и утврди у вечној Истини Христовој. Зато је много радио на просвећивању свештенства и ширењу светих и свештених књига. Сав се залагао да се богослужење врши правилно и благољепно.
Свети Данило, у својој разноврсној делатности еванђелској, ишао је стопама светога Саве и његових најбољих наследника. Настављао је што су добри и ревносни архиепископи започели, и исправљао што су слаби покварили. Милутинов помагач, он као да се, нехотице, такмичио са својим краљем у множини, лепоти и богатству задужбина. Споменути само најважније, биће доста. Подигао је у Пећи храм Богородице Одигитрије - Путеводитељке, с два мала храма у њој, светом Јовану и светом Арсенију, где је набавио грчке књиге и осигурао службу грчким монасима. Саградио је црквицу светог Николе крај своје велике задужбине. Смислио је и извео испред Пећских храмова красну, иконописану, припрату с патосом. Сазидао је пирг, с црквицом светог Данила на врху и са звонима, с Приморја мучно довезеним. Завршио је прекинуту обнову Жиче, опустелу од Кумана, покрио ју је, дигао је стуб, иконописао трпезарију и подигао једну дрвену зграду. Мудар и речит, имао је дара и вештине за свако земаљско дело. Градитељ и садитељ, свети архиепископ је правио од пустоши и дивљине питому и уљуђену земљу. При сваком послу је неодступно стајао, док га није довршио. Осим великих задужбина, он је још у Магличу обдарио цркву светога Ђорћа, подигао је палате и саградио келије. У Јелшици је подигао цркву светог Михаила и двор. У Лизици је обновио цркву светога Саве. Све своје задужбине опколио је виноградима, воћњацима и вртовима. Где није стигао подићи цркву од камена, градио ју је од дрвета.
Свети архиепископ Данило знаменит је не само као побожни подвижник, црквени и државни радник, него и као веома просвећен човек и писац. Његов присни ученик, који је и написао његов Живот, сведочи да је Данило био веома начитан, много волео књигу и бринуо се за ширење књиге у Србији. Као писац он је оставио чувено дело: "Животи краљева и архиепископа српских".
Неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник и "искусан делима... световнога живота"у одушевљен уметник и савестан књижевник, пун мисли о небеском животу и потпуно предан обрађивању земље, сав на небу душом, и сав на земљи са небеском Истином, свети архиепископ Данило мирно се упокојио у Господу у време цара Душана ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године.
Велики монах, велики подвижник, велики јерарх, велики трудољубац и велики родољуб, свет душом и умом и срцем, он се још за живота удостојио од Господа дара чудотворства. На престолу светога Саве као архиепископ провео четрнаест година и три месеца. Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, помилуј и нас грешне, и удостој нас свом душом служити Теби кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ ЧУДОТВОРЦА

ЕВО другог Светог Николаја Чудотворца: по сили вере, по сили молитве, по сили љубави, по сили милостивости, по сили свих светих еванђелских врлина, и стога по сили чудотворства. Да, исти свемоћни Господ Христос је и у Светом Николају Чудотворцу и у Светом Јовану Кронштатском Чудотворцу. Вечито је свеистинита благовест и у једном и другом: "Исус Христос је исти јуче и данас и вавек (Јевр: 13, 8). Исти Он - Свечудесни Спаситељ, и исти Његови Светитељи": Апостоли, МучеНици, Исповедници, Бесребреници, Преподобници, Праведници, јер Он - Свечовекољубиви живи и дела у свима њима и кроза све њих у сва времена, па и у наше време. А Свети Јован Кронштатски је, тако рећи, наш савременик, упокојио се 20. децембра 1908. Светоотачки праведан и сав христоносац, Он апостолски свето живи и дела и чудотвори. Његова вера, апостолски света, силна и свемоћна, чини апостолска чудеса. Он проходи огромну земљу Руску, чинећи безбројна и неисказана чудеса. Њему се са свих страна Русије обраћају за помоћ, за исцељења, за савет. Често пута он нема кад ни да прочита безбројне телеграме, писма, молбе, којима му се обраћају за помоћ. Он их на светој проскомидији благослови, молећи Господа да испуни молбе молилаца; и на његове молитве бивају исцељења по огромној земљи Руској. Ето, о таквом је Светите" љу Божјем реч. Нема сумње, његова помоћ с неба потребна је свима нама људима који живимо у овом изгубљеном рају што се земља зове.


Свети отац Јован Иљич Сергијев, доцније назван Кронштатски, по месту свога свештеничког службовања, родио се 19. октобра 1829. године (по старом календару) у сиромашном селу Сури, Архангелска губернија, на крајњем северу Русије. Његови родитељи, Иља и Теодора, били су сиромашни, али веома побожни и честити људи. Отац му је био појац и служитељ при месној цркви светог оца Николаја, саграћеној од дрвета у XVII веку, у којој су сасуди, због сиромаштва, били од олова. Пошто је од рођења био веома слаб и давао утисак да неће дуго живети, родитељи пожуре и одмах га крсте. На крштењу даду му име Јован, по имену светог Јована Рилског, чију успомену Црква прославља тога дана. После крштења малишан се брзо опорави и очврсне.
Кад му је било 6 година, он једнога дана у соби виде Божјег анђела, који је блистао небеском светлошћу, и веома се уплаши. Али му анђео рече да се не плаши, јер је он његов анђео чувар, који ће га свуда пратити, чувати и спасавати од сваке опасности, и са њим ће бити у току целог његовог живота.
Мали Вања (тако су га родитељи звали од милоште) увек је са оцем одлазио у цркву и заволео црквене књиге и службе. Касније је чешће говорио да је сву своју побожност поцрпео читајући богослужбене књиге.
Живећи у суровим условима крајње материјалне оскудице, он се још од детињства упознао са немаштином и невољама које она доноси. То је на њега утицало да буде замишљен, прибран, повучен у себе и саосећајан према сиромашнима и страдалницима. Дечје игре и разоноде, својствене деци његовог узраста, њега нису привлачиле. Његово срце горело је љубављу према Богу, цркви и богослужењу. Помажући оцу у цркви, он је уз њега учио да чита и пише, али му је то тешко ишло.
Кад је стасао за школу, а ове у селу није било, родитељи скупе последњу пару и упишу га у парохијску школу у Архангелску. Иако је волео школу и књигу, учење му је тешко ишло: тешко је схватао и памтио. То га је мучило и подстицало да се моли Богу за помоћ, особито ноћу, кад су његови другови спавали. После једне такве топле молитве, Господ је излио на њега изобилне дарове свога Светога Духа и он је после тога постао најбољи ученик у свом разреду. О томе он сведочи у своме дневнику "МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ": "Ја сам волео да устајем на молитву ноћу, кад сви спавају, кад је тишина. Највише и најчешће сам се молио да ми Господ подари светлост разума на утеху мојих родитеља. Тако, једно вече, кад су сви заспали, ја сам опет пао на колена и почео да се молим ватрено. Не знам колико сам се молио, али ме је нешто свега потресло. У том тренутку као да је нека завеса спала са мога ума и очију, и намах ми је било у глави јасно све што је учитељ тога дана предавао. На души ми је лакнуло и уместо дотадање туге, обузела ме је радост. По свршетку молитве легао сам и заспао тако мирно и спокојно, као никад дотле. Чим се јутро указало, устао сам, дохватио књиге и почео да читам. На моју велику радост, читао сам лако, схватио све прочитано и могао да препричам. У учионици ми се није седело онако као пре: све сам схватао и памтио. Учитељ је дао задатак из аритметике. Ја сам га израдио и учитељ ме похвалио. Брзо сам напредовао у учењу и од последњег по успеху избио међу прве. Даље ми је бивало све лакше. Училиште сам завршио као један од најбољих и био сам преведен у семинарију (богословију).
Семинарију у Архангелску завршио је као први у разреду и примљен је као државни питомац у Петроградску духовну академију.
За време школовања у Академији умре му отац и мати му остане без средстава за живот. То га је много ожалостило и бацило у бригу како да помогне мајци. Размишљајући о томе, њему падне на ум да се прихвати преписивања лекција својим имућнијим друговима и тако дође до новца, којим би помогао мајци. Док су његови другови ноћу спавали, он се бавио преписивањем и тако зараћивао по 10 рубаља месечно, које је све слао мајци.
За време студија у Академији он је помишљао да се по завршетку замонаши и као мисионар оде међу незнабошце у Сибир, али је Промисао Божји имао други план са њим. Размишљајући о своме будућем служењу Цркви Христовој он једне вечери заспи и у сну види себе како као свештеник служи у храму светог апостола Андреје Првозваног у Кронштату, у коме дотле није био. Тиме му је Бог указао поље његове пастирске делатности. Воља Божја је хтела да он послужи Цркви као парохијски свештеник. Сагласно таквом свом плану Господ удеси те Јован по завршетку Академије узме за супругу Јелисавету, кћер протојереја кронштатског, и њему понуде парохију при храму светог апостола Андреја Првозваног. У браку он је са супругом живео као са сестром, девичански.
12. децембра 1855. године рукоположен је за свештеника и упућен на додељену му парохију. Кад је ступио у храм светог апостола Андреја, он је стао задивљен, јер је то био храм који је он у сну раније видео.
Град Кронштат, са тврђавом, налази се на острву Котлино, удаљеном од ушћа реке Неве 26 километара, затвара приступ Петрограду и сматра се његовим предграђем. Ово предграђе било је место административног прогона из престонице порочних људи (скитница, пијаница и других). Ови људи смештали су се изван града, у земунице и колибе, вукли се по улицама, просили и пијанчили. Сем ових, у Кронштату је било много и физичких радника у пристаништу, који су вршили претоваре са великих морских лађа (које због плитке воде нису могле доћи до Петрограда) у мање, руске, и са ових у веће, иностране лађе. И ови радници са својим породицама насељавали су се око града. Људи су пијанчили, а жене са децом живеле у крајњој оскудици, глади и хладноћи.
И одједном, по Божјем Промислу, усред тога духовног мрака заблистао је сјајни зрак Божје милости и љубави у лицу оца Јована. Нови млади свештеник, отац Јован, почео је да посећује те колибе и земунице и бедне уџерице. Он је тешио напуштене мајке, забављао и миловао њихову децу, док су оне прале, помагао новчано, учио и саветовао пијанице. Сву своју плату раздавао је бедницима; а кад би му нестало новца; скидао је са себе хаљину и обућу и без њих се враћао кући.
У почетку ови груби и сурови људи, које је друштво презрело и одбацило, нису могли да схвате племените побуде њиховог пастира, па су на њега гледали попреко и чак непријатељски. Али његова необична доброта, самопожртвовање и материјална помоћ отворили су им очи да у њему виде Божјег посланика и свога пријатеља, добротвора и спасиоца. 0 томе духовном препороду пастве потресно сведочанство пружа исповест једног занатлије: "Кад је отац Јован дошао у Кронштат, мени је било 22-23 године. Сад сам старац, али се врло добро сећам свог првог сусрета са баћушком (оцем) Јованом. У мојој породици било нас је четворо: ја, жена и двоје деце. Ја сам радио и пијанчио, а породица гладовала. Жена је била принуђена да кријући проси. Становали смо у бедној колиби. Једног дана враћам се из града полупијан, и видим у својој колиби младог свештеника, седи и на крилима држи мога синчића, нешто му умиљато прича, а дете озбиљно слуша. У том тренутку баћушка је личио на Христа са иконе који благосиља децу. Ја сам хтео да оспем грдњу на баћушку, али његове благе и озбиљне очи обуздале су ме, и уместо беса мене је обузео стид. Ја сам оборио очи, а он, осећам, гледа у мене, директно у душу, и поче да говори. Не смем све да поновим шта је том приликом изговорио. Рекао је да је моја колибица рај, јер где су деца, тамо је увек и топло и лепо, и овај рај не би требало мењати за дим крчме. Он ме није окривљавао, него ме је оправдавао и пријатељски саветовао. Ја сам ћутао и слушао. Његове речи дубоко су се урезале у моју душу и извршиле прелом у моме животу. По његовом одласку ја сам дуго ћутао, готов да заплачем. Жена ћути и гледа на мене. Од тога часа ја сам постао други човек" ...
Сапароси оца Јована, свештеници Андрејевског храма, не само нису имали разумевања за овакву пастирску делатност оца Јована него су га дуже времена исмејавали и у злобној намери примећивали његовој супрузи: "Твој добричина и данас се босоног вратио кући". Њима је сметало и то што је он сву своју плату раздавао сиротињи, па су код епархијске власти удесили да се његова плата не даје њему него његовој жени. Али Господ није хтео да лиши свога слугу могућности да и даље чини добра дела. По Божјем Промислу постављен је за вероучитеља у Реалној гимназији са месечном платом, којом је могао слободно располагати. И он је и даље чинио добра дела.
И поред велике заузетости пословима у парохији, он је пуних 25 година вршио дужност вероучитеља. Од првог дана свога рада у гимназији он је освојио срца деце, која су са највећом радошћу дочекивала његове часове. Његове поуке дисале су таквом силом вере, да је свака реч дубоко продирала у душу. Његова предавања, пуна родитељске љубави, упијала су се у душу доживотно. Његова пламена вера, која је извирала из сваке његове речи, преносила се и на децу, загревала њихова срца и покретала на такмичење у добру: учењу, послушности према родитељима, наставницима и старијима, дружељубљу и узајамном братском помагању, уредном похађању цркве и богослужења, доброчинствима, уредном обављању свих својих дужности, обуздавању и савлађивању својих злих нагона итд.
Сви његови ученици, од којих су многи доспели касније на највише положаје у грађанској и војној служби (лекари, инжењери, судије, адвокати, државни саветници, генерали, адмирали итд.), у својим сећањима на своје ђачко доба говорили су да су им од свих школских часова били најпријатнији и за формирање њихових људских карактера најкориснији часови веронауке оца Јована. То потврђује и захвална грамата ђачких родитеља, предата оцу Јовану приликом напуштања вероучитељске службе у гимназији. У њој се вели:
"Ти деци ниси предавао суву схоластику, ниси им излагао мртву формулу - текстове и изразе, ниси од њих захтевао само да напамет науче лекције; Ти си у пријемчиве душе сејао само животворне речи Божје.
Мноштво деце прошло је кроз свету школу Твоју. Многи Твоји ученици налазе се на разним степенима и звањима у служби Цара и Отаџбине, и сви они, надахнути Тобом и Твојим светим општењем са њима, памте Твоју љубав, поуке, Твоје часове, и сви они благосиљајући Те, са побожношћу сећају се оних незаборавних часова, које су провели с Тобом.
Ти сам, не примећујући то, својом пламеном љубављу према Богу и бескрајним милосрђем према људима, својом живом речју запалио си у својим ученицима светлост истинског Богопознања, а својим светим примером и милосрђем испунио си њихова млада срца страхом Божјим, вером, надом у Бога и љубављу према Њему и према својој браћи.
Нека захвалност нас, очева и матера, буде као мирна молитва к Богу за Тебе, да Он излије на Тебе од свога свесветог престола толико духовне радости, колико си нам Ти пружио утехе у нашој деци, у њиховом добром понашању и успесима".
У његовој пастирској бризи и старању прво место заузимала је градска незапослена сиротиња, коју је он свим расположивим средствима помогао. Али како та његова појединачна помоћ није била у стању да радикално реши овај горући проблем, он 1872. године преко градског листа "Кронштатски весник" учини два апела на све људе добре воље, да својим прилозима омогуће подизање "Дома трудољубља", у коме би незапослени добили запослење и још јевтину храну и преноћиште. У овим апелима он је верно и сликовито изнео тешко стање градске сиротиње као и користи које би остварење његовог плана донело.
Бог је благословио његову племениту намеру, те је његов апел нашао на повољан одзив. Скупљеним прилозима подигнуто је четвороспратно здање - први у Русији "Дом трудољубља", који је освећен 12. октобра 1882. године.
Ко год је желео, могао је у "Дому трудољубља" да добије посао, на пример: да лепи кесе, трли конопље итд., и као награду добије здраву и ситу храну, извесну новчану награду и скромно али чисто преноћиште.
У састав "Дома трудољубља" улазиле су следеће установе: 1. Радионица за обраду конопље, у којој је током година радило до 25.000 радника. 2. Женска радионица која је имала три одељења: модно, за израду веша и везова. 3. Обућарска радионица у којој су се дечаци обучавали обућарском занату под руководством искусног мајстора. 4. Народна кухиња у којој су се за незнатну цену издавали обеди, а празничним данима давали бесплатно за неколико стотина особа. 5. Ноћно уточиште које је из давало преноћиште за 3 копејске (паре). 6 Бесплатно прихватилиште сиромашних жена. 7. Бесплатно амбулантно лечилиште. 8. Недељна и празнична предавања - тумачења Еванђеља и руске историје. 9. Бесплатна народна основна школа. 10. Вечерњи курсеви ручног рада. 11. Курс женског рада. 12. Бесплатна дечја библиотека при основној школи. 13. Бесплатна читаоница. 14. Недељна школа. 15. Цртачки курсеви. 16. Уточиште за сиромашне и дечје обданиште. 17. Друго уточиште за малолетне оба пола. 18. Ванградски Дом милосрђа који је носио име оца Јована и служио за уточиште деци у току лета. 19. Дом Андријевског парохијског старатељства у коме се сваке године на име помоћи сиротињи издавало неколико хиљада рубаља.
У Дому је била уређена и домаћа црква, посвећена светом Александру Невском.
Шест година касније, 1888., успело је оцу Јовану да подигне троспратни дом од камена за преноћиште.
"Дом трудољубља" са овим зградама - то је био читав град, пун живе и смишљене активности. Старатељство Дома сачињавала су лица из свих друштвених класа. Мећу њима није било никакве поделе, сви су, као једна сложна породица, заједнички радили на сузбијању беде и немаштине у друштву. У свом послу старатељство се није руководило никаквим партијским или себичним циљевима: чинило је добро свима потребитим, без обзира на народност и веру.
Иако је оволике зграде подигао, отац Јован је и даље становао у малој скромној кућици, где се у његов стан улазило кроз кухињу.
Он је био неуморан трудбеник и градитељ. На његову иницијативу, или његовим средствима и уз његову помоћ, подигнуте су многе цркве и манастири. Најчешће се све то започињало без припремљених средстава. Али је било довољно само да се међу оснивачима или покретачима нађе име оца Јована, или да се он за нешто заузме, да он неко дело благослови - потребна средства пристизала су са свих страна, и предузета акција завршавала се успешно и онда, кад су за окончање били потребни милиони рубаља. Тако је у Петрограду подигнут манастир дванаесторици светих Апостола, а од народа прозван "Јовановски", чија је изградња коштала милион и по рубаља.
Средствима оца Јована подигнут је у његовом месту рођења, селу Сури, женски манастир и школа. Затим црква у Архангелску и женски манастир у Јарославској губернији, Поред овога, средствима која су му поштоваоци стављали на расположење помогао је зидање многих цркава и манастира широм Русије.
Отац Јован био је ретка појава међу људима, духовни горостас, сасуд пун изобилне благодати Божје, која се преко њега изливала на све људе. У његовом карактеру запажају се многе изузетне црте, које га издвајају од осталих, обичних људи. То су: молитвеност, аскетизам, сиромаштво, смирење, кротост и љубав.
Молитвеност. Отац Јован био је велики молитвеник. У својим молитвама Богу он се обраћао као што се син обраћа своме оцу: са великом слободом и чврстом вером да ће добити што моли. Скоро увек молио се клечећи и, најчешће, својим речима, наглашавајући неке од њих, према приликама и потребама. Молио се прибрано, верно, свим својим бићем и снагом, да су му често грашке зноја обливале лице и сузе капале из очију. За време молитве он је дубоко понирао у дух и смисао сваке речи. На тај начин његова молитва није била шаблонско и механичко ређање речи већ излив срца и душе, целог бића његовог. Молитва му је била духовна храна, без које он није могао ни дању ни ноћу. Често је добар део ноћи провео у шетњи по башти, певајући полугласно псалме и молитве. Поред свакодневне вечерње и јутрење, служио је сваког дана и свету Литургију. За време богослужења, особито свете Литургије, он је духом својим просто горео, као огањ. Лице му је сијало небеском светлошћу и зрачило светлост и топлоту. Он се тада духом својим узносио на небо, пред престо Свевишњега, у друштво анђелских сила. Оваква благодатна измена код њега је наступала обично на Литургији, после читања Символа вере и речи: "Стојмо смерно, стојмо са страхом"... Својом молитвом и оваквом благодатном изменом он је веома снажно, често и потресно, деловао на присутне: њима се коса подизала увис и жмарци струјали кроз тело, гледајући га и слушајући његове пламене молитве.
Њему је молитва била насушна потреба. "Ја се гасим, умирем духовно, кад не служим неколико дана у храму", говорио је он, "и пламтим, оживљавам душом и срцем, кад служим, принуђавајући себе на молитву, не формалну, него активну, духовну, искрену, пламену. Ја волим да се молим у храму Божјем, у светом олтару, пред престолом и жртвеником, јер се у храму чудно мењам благодаћу Божјом. У молитви покајања и умилења спадају са моје душе окови страсти и ја осећам такву лакоћу, као да умирем за свет и свет за мене са свима својим добрима. Ја оживљавам у Богу и за Бога, и сав проникнут Њиме ја постајем један дух са Њим. Ја се осећам као дете, утешено на крилу матере. Срце моје пуно је тада наднебеског, слатког мира. Душа се просветљује небеском светлошћу; све видиш светло, на све гледаш правилно, према свему осећаш пријатељство и љубав, и према самим непријатељима, и радо их извињаваш и опрашташ им! О, како је блажена душа са Богом! Црква - то је прави земаљски рај! Какву слободу имаш према Господу и Богородици! Какву кротост, смирење и незлобивост осећаш! Лакву равнодушност према земаљском! Какву пламену жељу према небеским насладама! Језик не може исказати оно блаженство које осећаш, кад Бога имаш у срцу своме! С Њим све земаљско - прах је и трулеж.
Треба и против своје воље принуђавати себе на усрдне, осећајне, промишљене молитве и поклоне - неминовно и поклоне! То је потребно против гордости наше, која се гњезди у дубинама срца. Гордост не воли клањање"...
Од многих краћих молитава оца Јована навешћемо само ову: "Господе, име Ти је - Љубав: не одбаци мене заблуделог човека. Име Ти је - Сила: укрепи мене изнемоглог и палог. Име Ти је - Светлост: просвети душу моју, помрачену животним страстима. Име Ти је - Мир: умири узбуркану душу моју. Име Ти је - Милост: не престај да ме милујеш"...
Аскетизам. Друга црта његовог карактера је аскетизам, испољен у умерености у јелу и пићу и строгом држању свих постова. Јео је врло мало. Осим супе од кокошије изнутрице - никакво месо није окушао. Уместо меса, у његовој се кући за време мрса употребљавала риба: харинга, младица, моруна и чорба од икре. Неколико кашика чорбе или супе и два - три парчета рибе - њему је било довољно. И кад је на столу било више јела, он их се није дотицао. Средом и петком ни рибу није јео и све је постове строго држао. За време ускршњег поста рибу су замењивале печурке. Он је на пост навикао још као дете у родитељској кући.
Сиромаштво - је трећа црта његовог карактера. Он се родио као сиромах и такав је и умро, иако су у току његовог живота милиони рубаља прошли кроз његове руке. Све што је од својих поштовалаца и захвалних за исцељење добивао, одмах је то раздавао сиромасима или потребитима око себе, или помагао добротворне установе и зидање цркава и манастира. Од многобројних примера раздавања тек примљених новчаних сума особама око себе навешћемо неколико.
У Вологди нека бедно одевена жена приђе оцу Јовану и затражи милостињу. Он из џепа мантије извади тек добивени коверат са новчаницама и пружи јој. Мало после она се врати и узбуђено му рекне: "Баћушка (оче), ви сте се вероватно преварили, овде је хиљаду рубаља". - Но, па шта је с тим? То је твоја срећа, иди и захвали Богу, одговори јој он.
Приликом посете Кијева (1893. године) њему је после свете Литургије у дворској цркви супруге великог кнеза Николаја Николајевића Старијег уручен пакет са новчаницама, а он га одмах да младој девојци пред собом. Ова се збунила и рекла: "Ја сам вам пришла ради благослова, а не ради новца". На то јој је он одговорио: , Узми, теби ће ускоро бити потребно". И заиста, она се убрзо верила и новчана помоћ добро јој је дошла.
Истом приликом, окружен масом народа, добио је од једне даме коверат са новчаницама, а он га одмах преда жени до себе. Дародавка се препала 'и узвикнула: "Оче Јоване, тамо је велика сума новца!" Он јој одговори: "Ти ои дала мени, а ја дајем коме ја хоћу. Ако ти је жао, узми свој пакет натраг и одлази!" Она се тргла и почела да се извињава.
За време једне опште исповести у Андријевском храму у Кронштату једна жена преда му коверат са новчаницама, а он га одмах да жени пред собом. Дародавка је била веома изненађена овим његовим поступком, па је покушала да ухвати његову руку и задржи, узвикнувши: "Баћушка, па ту су три хиљаде рубаља!" А он јој одговори: "Њој је баш толико и потребно". Један богаташ преда оцу Јовану пакет са 15.000 рубаља. У том тренутку приђе му девојка и замоли помоћ за спрему. Он јој пружи тек примљени пакет, не знајући колико новца има у њему. Видевши то богаташ му напомене да је у пакету 15.000. На то отац Јован мирно одговори: "Њој је потребно".
Приликом посете једном богатом трговцу у Петрограду, овај на растанку тутне оцу Јовану у руку коверат са новчаницама. У том тренутку, пре него што ће се попети у кола, пред његове ноге падне неки сиромашак и затражи милостињу. Без икаквог колебања и размишљања отац Јован пружи му тек примљени коверат. Трговац, запрепашћен, узвикне: "Баћушка, шта учинисте? Тамо је две хиљаде рубаља!" - "То је његова срећа", одговори мирно отац Јован.
Смирење, кротост и љубав - сачињавају следеће црте његовог карактера. Иако је био обдарен изванредним и великим Божјим даровима: прозорљивошћу (видовитошћу) и чудотворењем, он је био веома смирен и кротак и пун љубави према Богу и људима. Увек приступачан и љубазан у опхођењу са свима и пун саосећања према невољницима и паћеницима, он је вазда био готов да свакоме притекне у помоћ чиме год може, дању и ноћу, не штедећи нимало себе. Његова љубав није правила разлике међу људима него је обухватала и добре и зле, и пријатеље и непријатеље.
Кад су му неки приговорили што око себе трпи рђаве људе, он је одговорио: "Када Спаситељ није терао од Себе прељубочинце и грешнике и поред Себе трпео Јуду издајника, зар ја недостојни да не следујем Његовом примеру. Ја сам исто тако грешан човек, као и ви. Грешим сам и кајем се. .. Чувајте се гордости"...
Старање о болесницима и грешницима - покајницима. Од првог дана свога службоваља на парохији, отац Јован је, после богослужења, највећу бригу поклањао болесницима и невољницима. Чим би сазнао за неког болесника, хтео је да га посети, не чекајући позив. Посећивао је све, па и оне оболеле од заразних болести. Поред утехе и моралног поткрепљења, пружао им је и благодатну помоћ, а често и материјалну. Знајући из светог Еванђеља да су греси најчешћи узрочници телесних болести, он је настојао да се болесник покајањем прво измири са Богом, потом се молио за његово оздрављење и све то запечаћивао светим Причешћем. За свој труд он не само није захтевао никакву награду него је и одбијао да прими понуђено. Он се држао речи Спаситељеве: "Забадава сте добили (благодат моју), забадава и дајите" (Мат. 10, 8). А Бог, који је спор на гњев а брз на милост, изливао је преко оца Јована благослов и милост своју на болеснике, те су оздрављали. Глас о чудесним исцељењима по његовим молитвама брзо се разнео по Кронштату, потом Петрограду и, најзад, по целој Русији, па и ван њених граница. По његовим молитвама догађала су се нечувена чудеса: слепи су прогледали после умивања освећеном водом; узети су устајали и ходили; умно поремећени и демоном поседнути долазили су к себи и исцељивали се; патници од неизлечивих болести, којима и најчувенији лекари нису могли помоћи, оздрављали су.
Њега су почели да зову болесницима прво у Кронштату, потом у Петрограду, Москви, Харкову и другим градовима. Ко није могао да оде у Кронштат, обраћао му се писмом или телеграмом и молио његову молитвену помоћ. Лакши болесници, који нису били везани за постељу, хрлили су у Андрејевски храм, у коме је он служио. Слава великог молитвеника и чудотворца привукла му је масе и здравог света, које су желеле његов благослов, па су ради тога не само испуњавале храм за време богослужења, него су га пратиле свуда, где год би сс појавио: на улици, у приватним домовима, на железници, лађи. Због навале масе да му приђе на улици неколико пута живот му је био у опасности да га угуше, свале на земљу и изгазе. Па кад је због овога био принуђен да се улицама креће у колима, (фијакеру), маса света опкољавала је кола, "као пчеле кошницу", наваљивала на кола, пењала се на папуче кола, вешала на њих, само да би га видели, добили његов благослов, или му поверили своје невоље, предали му своје написане молбе или новац. Исто се догаћало на железничким и паробродским станицама. Због тога је често пута и полиција морала да посредује, да обезбеђује његов живот и крчи му пут кроз масу. Али и тада маса народа често је пробијала кордон полиције и тада је настајала неописива гужва. Право је чудо како је у таквим случајевима извукао живу и читаву главу. Благодат Божја га је штитила - то је једино објашњење.
Ради његовог удобнијег путовања до Москве, њему је, по одлуци министра саобраћаја, у брзом возу увек стављен на расположење један купе I класе, а за путовања даља од Москве и читав вагон, који се додавао редовним композицијама у правцу његовог путовања.
Његова слава великог молитвеника и чудотворца била је за њега велики и тежак крст: откако се прочуо у народу, он више није имао свог личног живота; народ му није давао мира ни дању ни ноћу, не само у цркви, на улици и на путовањима него и у његовом дому; од народа није имао сна ни одмора. За велико је чудо како је он тај претешки крст носио - пуних пет деценија! Он је тај крст схватио као вољу Божју и без роптања се повиновао. А благодат Божја крепила га је и давала снаге да истраје у подвигу.
Поред болесника, велики терет представљали су за њега грешници - покајници. Он је у својим беседама позивао народ на покајање, пошто смо сви грешни пред Богом, а народ се одазивао и хрлио му на исповест. Како је покајника из дана у дан било све више, он није био у могућности да их све појединачно исповеди, чак ако би то без престанка чинио дан и ноћ. Андрејевски храм у Кронштату за време служби био је тако препун, да стопе празног простора у њему није било, иако је у храм могло стати 7.000 особа. Због тога је отац Јован био принуђен да заведе општу, заједничку исповест, како се то практиковало у првим вековима хришћанства (до краја IV века).
За време исповести он би стао на амвон и почео молитве. У препуном храму завладала би потпуна тишина. Његов глас одјекивао је снажно и продирао у душе присутних, затим би убрзо почео да подрхтава и грца, а из очију би потекле сузе: он је оплакивао грехе свих присутних. Његова топла љубав и сузе размекшавале су и најтврђа срца и изазивале уздахе и плач: ридање и јецај испуне сав храм. При крају чина исповести он позове присутне да се утишају и запита да ли су се покајали и да ли желе да се поправе. На њихов позитиван одговор, он заповеди да сагну главе. У гробној тишини он подигне епитрахиљ, рашири га над присутном масом, као да њиме покрива главе свих присутних, и прочита разрешну молитву. Народ, радостан што је ослобођен тешког бремена греха, гледао је тада са захвалношћу свога доброг пастира, чије је лице сијало надземаљским сјајем. Такве исповести памте се целог живота.
Господ је свога верног слугу обдарио многим благодатним даровима, од којих се нарочито истичу дар прозорљивости (видовитости) и исцељивања болесника.
Прозорљивост је такав благодатни дар духовног вида за који не постоји граница између прошлости и будућности нити тајне у души и срцу човека: он подједнако јасно види оно што се догодило у прошлости и што ће се збити у будућности, јасно чита тајне срца, као из отворене књиге; за њега не постоји ни граница која дели овај видљиви свет од невидљивог, духовног.
Овај дар отац Јован је пројавио безброј пута, што потврђују сведочанства многих особа директно погођених или очевидаца. Све познате случајеве није могуће навести, јер би то изнело читаву књигу. Навешћемо неколико.
1. Приликом једног доласка у подворје Леушинског манастира у Петрограду он увече одслужи свеноћно бденије, а сутрадан рано устане да прошета обалом реке Неве и надише се свежег јутарњег ваздуха. Са њиме је била и игуманија манастира. У шетњи их сустигне погребна поворка неког пијанице. Отац Јован почне да се крсти и рекне игуманији: "Ах, како је страшна смрт пијанице!" - "Ви сте знали покојника?" запита га игуманија. - "Нисам, али видим демона како се радује погибији његове душе", одговори он.
2. Оца Јована позову у једну кућу да одслужи молебан. По свршетку домаћица му пружи коверат са новчаницама, али он није хтео да прими него јој нареди да тај коверат са новцем преда сутрадан првоме кога сретне на улици.
Жена сутрадан порани и изиђе на улицу. Очекивала је да ће наићи неки радник или сиромашак. Али на улици није било никог. Она је продужила ХОА И сретне јеДног официра. Није смела да га заустави него продужи даље. Али на улици нигде никог. После извесног колебања, она се врати натраг и пожури да стигне официра. Замоли га да стане и исприча му свој случај. Официр јој тада открије да се налази у веома тешкој ситуацији: жена му је озбиљно болесна, а он нема новца за лекове. Пошао је у заложни завод да заложи последњу ствар и тако дође до новца за лекове. Жена му је тада пружила коверат са новцем, који је он примио као дар Божји и захвалио Богу и дародавки.
3. Једном у Петрограду сродници неког болесника више пута су молили оца Јована да дође и помоли се за исцељење болесника. То је било за време беле недеље, пред ускршњи пост. Али отац Јован, заузет другим, хитнијим пословима, није долазио. Болесник се тада нашали и рекне да отац Јован сад негде једе палачинке, па зато не долази. И кад су већ изгубили наду да ће доћи, отац Јован наиђе. Ушавши у стан, он се упути право у собу болесникову, као да му је распоред одаја у стану био добро познат, иако дотле ту није био. Пришавши постељи болесника, он је као у своје извињење рекао: "Палачинке ја нисам ни окусио". То је присутне као гром поразило.
4. За време молебна у једној породици била је присутна и нека жена, тужно расположена. Отац Јован извади из новчаника 2.000 рубаља и пружи јој, рекавши: "Узми ово, требаће ти!" Њој је предстајала операција и новац јој је заиста био веома потребан.
Истовремено неком човеку поред себе пружио је мању суму. Њему су била потребне ципеле, а он није имао новца да их купи. Од оца Јована добио је таман толико колико коштају нове ципеле.
5. За време службе у цркви кадетског корпуса у Москви уђе у олтар један млад официр, да би видео оца Јована. У том тренутку отац Јован преносио је свете Дарове са престола на жртвеник. Кад их је пренео, пришао је младом официру и пољубио му руке. Сви присутни у олтару били су тиме веома изненађени и збуњени. Нико није знао зашто је отац Јован то учинио. Није знао ни официр. И он се веома изненадио и збунио. Међу присутнима почело се шапутати да то предсказује неки будући догађај у животу младог официра, можда ће он бити свештеник. Чувши то, официр се почне смејати. Њему на памет није долазило да буде свештеник. Па ипак - догодило се. Он се касније замонашио у чувеној Оптинској пустињи и под именом Варсонофија био познат као велики подвижник.
6. Отац Јован дао је благослов удовом капетану Алексејеву да ступи у Духовну академију и прорекао му да ће По завршетку Академије бити епископ у његовом роДном крају, у Архангелску. Пророштво се испунило. Завршио је Академију 1892. године, замонашио се и као монах Михеј изабран за епископа архангелског.
7. Познати професор Казанског универзитета Александар Иванович Александров прими писмо од једне пријатељице по родице са позивом да дође и присуствује молебну у њиховој кући, који ће служити отац Јован Кронштатски. Професору се овај позив није допао. Њему се учинило да је то увреда за њега да иде на молебан који ће служити њему непознат свештеник. Али кад се приближио назначени у писму час, он се предомисли и пође. Дошавши до куће својих познаника, он нађе да су врата главног улаза закључана. Он је знао да постоји и споредан улаз и упути се тамо. Врата споредног улаза била су широм отворена. Он уђе, али у првим одељењима не затекне никога. То је био доказ да је служба почела и он се упути ка средини стана. Дошавши до одаје у којој се вршила служба, он не уђе унутра него стане иза отшкринутих врата. Отац Јован служио је молебан и сви присутни били супогружени у молитву. По свршетку молебна сви су редом прилазили крсту и руци оца Јована. Кад су се сви изређали, отац Јован окрене се вратима и запита: "А шта је са професором, зашто он не прилази?"
Домаћица се журно упути вратима и иза њих нађе збуњеног професора, чији су образи били црвени као рак.
Кад је професор ушао, отац Јован му је приметио: "Ви се, професоре, канда бојите крста? А гле, ви ћете ускоро доживети да свима поДносите крст да целивају".
Збуњени професор, на кога су погледи свих присутних били уперени, пришао је крсту и целивао.
После неког времена жена га напусти и дође до развода брака. Он се замонаши и буде ректор Казанске духовне академије, а потом и епископ. Као епископ тешко се разболи и писмом замоли оца Јована да се помоли за његово оздрављење. После неколико дана добије од оца Јована одговор да му је молба услишена. И заиста, он се опорави и оздрави.
8. Један трговац из централне Русије дође код оца Јована у Кронштат и после Литургије у Андрејевском храму приђе да целива крст у руци оца Јована. Поред оца Јована стајао је тас на који су верни спуштали своје прилоге за сиромахе. Кад је наишао трговац, отац Јован зграби са таса повећу суму новца и пружи трговцу. Овај је одбио да прими, говорећи да је он имућан човек и може и сам да приложи на тас. Али је отац Јован упорно наваљивао да прими, говорећи: "Узми требаће ти". Трговац није смео више да се противи и узео је. Кад се вратио кући, сазнао је страшну вест: његови магацини са робом изгорели су и он је остао без ичега. Помоћ коју је добио од оца Јована добро му је дошла и омогућила му да продужи са радњом.
9. Године 1899. Владимир Степанович Евлампијев, заставник, био је сведок следећег догађаја на станици Брест - Литовск.
Шестогодишњи синчић његових познаника био је оболео од дифтерије и месни лекари изјавили су да је стање оболелог безнадежно.
У то време родитељи овог дечака дознају да ће отац Јован проћи возом кроз ову станицу, и којим возом и у које време.
Мати дечака рекне мужу да ће поћи на станицу и замолити оца Јована да се помоли за оздрављење њиховог сина. Муж јој одговори да ће она тешко успети да се пробије кроз масу света до оца Јована и да би маса могла да је пригњечи и удави. Зато је боље да он пође. Жена га је молила да поведе и њу са собом, али он није пристао него је пошао сам, додавши да је и иначе све узалудно и бескорисно.
Кад је воз стигао, заставник је видео како је отац Јован изишао из вагона и упутио се право оцу оболелог дечака и рекао му: "Зашто и жену ниси са собом повео, кад те је она толико молила?"
Отац детињи толико се збунио, да није знао шта да одговори.
Али отац Јован га је предухитрио, рекавши: "Нека, ништа не мари, иди, син је твој здрав".
И заиста, син је оздравио.
10. Муж једне даме у Петрограду дуго је боловао, остао без службе и умро, оставивши жену у крајњој беди са четворо малолетне деце. Власница стана, и сама сирота, тражила је од удовице да уредно плаћа кирију, претећи судом и истеривањем на улицу из стана. Гладна и онемоћала деца тражила су хране; дрва није било а ни посла.
"Најбоље ће бити да свршим са собом", мислила је несрећна жена. "Тада ће сирочиће прихватити". Размишљајући где и како наћи излаз из очајног положаја, она још једном реши да потражи посла у једној кући, па ако и тај покушај не успе, да се не враћа своме стану. Лутајући бесциљно улицама и једва се држећи на ногама, она примети гомилу бедника око фијакера који је стајао на улици пред једном кућом.
"Да ли није ту отац Јован?" синуло јој је у глави. У том часу врата куће се отворе и на њима се појави отац Јован. Он је брзо прелетео погледом по окупљеној маси, затим пришао овој жени и предао јој кесу пуну новца.
Изненађена и пресрећна, она, као на крилима, полети своме стану. Новца у кеси било је и за кирију, и за куповину дрва и намирница. А после два дана стигао је повољан одговор на њену давнашњу молбу о пријему њене двоје деце у прихватилиште. А убрзо и она је нашла службу.
11. Једна побожна породица у Москви позове у посету оца Јована. У тој породици био је студент, који није веровао у Бога и подсмевао се на рачун "попова". Кад је отац Јован стигао, он се прво обрати студенту, рекавши: "Вама је неопходно да се данас исповедите и причестите".
Продорни поглед оца Јована и убедљиве речи деловале су на студента и он је послушао савет.
После неколико дана умро је напречац.
Отац Јован провидео је скору смрт младића, кога је први пут у животу видео, сажалио се над погибијом која је претила његовој души и спасао га исповешћу и причешћивањем Светим Тајнама, иако га је овај исмејавао.
12. Два питомца Војне академије у Петрограду чувши о прозорљивости оца Јована, реше се да оду у Кронштат и провере. "Ако је он заиста прозорљив, знаће са каквим смо намерама и жељама дошли у Кронштат".
Како су решили, тако су и учинили. У Кронштат су стигли и ушли у Андрејевски храм за време свете Литургије. По свршетку ове, они, заједно са присутнима, приђу да целивају крст у руци оца Јована. Кад су они дошли на ред да целивају свети крст, он им је ускратио, рекавши: "Ви сте дошли да ме искушате, за вас нема благослова".
Питомци су били пренеражени и дубоко се кајали због своје дрскости.
Ово је испричао један од те двојице, потоњи капетан у Севастопољу. То се догодило 1900. године.
13. Једно друштво за карташким столом реши се да искуша оца Јована, па пошљу по њега да дође ради исповести и причешћа једног "болесника".
Отац Јован одбије позив, рекавши да се не ради ни о каквом болеснику, него о доконим људима за карташким столом,
14. Један учитељ математике I петроградске класичне гимназије оболи од туберкулозе и лекари му посаветују да оде у Каиро (Египат) и тамо проведе неко време. Он израчуна да би му за пут и лечење било потребно 5.000 рубаља, а он их није имао. У невољи, реши се да оде у Кронштат до оца Јована и затражи његову помоћ. По доласку у Кронштат, он се упути кући оца Јована. Ту затекне много света. Нашавши једно празно место у одаји, он седне и реши се да сачека свој ред. Није много времена прошло, а у ту одају уђе црквењак оца Јована и саопшти: "Баћушка зове учитеља који је дошао из Петрограда". Болесник је помислио да се то на њега не односи, па је ћутао. Али се црквењак поново појави и запита: "Ко је овде учитељ из Петрограда?"
Болесник се јави и пође за црквењаком. Отац га сретне и замоли да му подробно каже шта му је потребно.
Кад му је болесник рекао, отац Јован почео је да се моли Богу, обраћајући Му се као присутном сабеседнику: "Господе, Ти видиш да је он болестан и да му је потребно 5.000 рубаља, дај му их". После тога отпустио је болесника.
Вративши се кући, болесник је био уморан од пута и преживљеног узбуђења, па је одмах легао да спава.
Сутрадан разбудио га је служитељ из гимназије и рекао да га зове директор због неког хитног и важног посла. Он се брзо спреми и пође.
Директор му је рекао како је био код барона Будберга, управника царске канцеларије. Барону је потребан педагог, који би пратио његовог болесног сина у Каиро, и да је директор њега препоручио барону. При том је учитељу дао своју визит карту и препоручио да одмах оде до барона. Учитељ послуша и оде. Дошавши у канцеларију, он преда директору визит карту и буде преко реда примљен код барона.
Барон му је поновио свој предлог да прати његовог сина у Каиро и додао да он сада има много издатака и може учитељу за пут да понуди само 5.000 рубаља.
Поражен чудесним збивањима и ван себе од радости, учитељ је примио предлог, отпутовао са бароновим сином у Каиро и вратио се отуда здрав.
15. Један богати официр проводио је безбрижан и раскалашан живот, пијући и трошећи немилице новац са сличним себи. Имовина се брзо топила и смањивала. Једног дана, не говорећи ником ништа, он се пешке упути оцу Јовану у Кронштат. Стигавши тамо, он уђе у Андрејевски храм, у коме је служио отац Јован. По свршетку Литургије, официр изађе из храма и нађе се у маси света на улици, у тренутку кад је отац Јован изашао из храма на бочна врата и сео у кола, која су га ту чекала и одмах пошла. Кад су се приближили гомили у којој је овај официр стајао, отац Јован заустави кола и по имену позове из масе овог официра. Кад му је овај пришао, отац Јован му је рекао: "Ти си из толике даљине допутовао, седи у кола, ићи ћемо код мене, нужно ми је да с тобом поразговарам". После тих речи, посадио је официра поред себе и повезао. Успут му је рекао да је добро учинио што је дошао и дуго га саветовао да остави пиће, пушење и раскалашни живот. Официр га је послушао (Ово је испричао син тога официра).
16. Улицама Кронштата ишла су два друга, колеге по служби, један религиозан а други неверник. Први је био велики поштовалац оца Јована, па је предложио своме другу да пођу у цркву на Литургију и саслушају проповед оца Јована. Међутим, његов друг се веома критички и сумњалачки односио према оцу Јовану и чудима која је он чинио, па је одбио предлог рекавши да не верује народним причама о оцу Јовану. Али на наваљивање свога друга ипак пристане, рекавши: "Нешто ново и интересантно сигурно нећу видети ни наћи, али кад наваљујеш, поћи ћу да видим како он изводи своју комедију".
Кад су стигли у храм, Литургија је била при завршетку. Они стану по страни. Одмах потом кроз масу света прилази им црквени тутор, послат од оца Јована из олтара, и саопштава невернику да га отац Јован позива у олтар. Овај, веома изненађен, али присебан, почео је да уверава тутора да је посреди грешка, јер баћушка њега уопште не зна нити може знати, и да он сигурно зове неког другог. Тутор се врати у олтар, али се убрзо опет појави и приђе невернику, рекавши: "Па ваше је име тако и тако а презиме тако (тачно је рекао и име и презиме), према томе баћушка вас зове".
Изненађен до крајности, неверник је осетио ледену струг кроз тело. У крајњој пометњи, он се обрати своме другу за савет: "Шта да чиним, да идем или не?" - "Па јасно је да баћушка тебе зове. Иди, па ако је неки неспоразум, објасниће се".
Збуњен и блед у лицу, неверник се, и мимо своје воље, као по некој неопходности, упути за тутором у олтар.
Само што су ушли, њему брзо прилази отац Јован и обраћа му се са питањем: "Дакле, мили мој, реци, молим те, како ти се допада моја комедија, да ли је добро изводим?"
Кад је чуо ово питање, неверника је обузео трепет и ужас, ноге су почеле да му клецају, он је пао на колена и почео да моли за опроштај. Отац Јован га је подигао и речима вере, кроз које је провејавала топла љубав, поучио и вратио на пут истине.
17. Једна породица у Петрограду позове оца Јована у посету. У очекивању његовог доласка, поред чланова породице, искупи се и много других. У то време у овој породици гостовала је једна дама, разочарана у животу, која није веровала ни у Бога ни у чуда оца Јована. Она није желела ни да види оца Јована, нити да га чује. Зато се повуче у једну забачену собицу пространог стана, седне на кревет и почне да се занима ручним радом.
У то стигне отац Јован колима. Њега пред улазом дочекају сви чланови породице, који су се били окупили, у намери да му приђу за благослов. Али се догодило нешто неочекивано и за присутне несхватљиво. Уместо да се поздрави са њима и да их појединачно благослови, он журним кораком прође мимо њих, упути се у стан кроз сплет многих одељења у пространом стану уђе у собу, у коју се била повукла она дама. Видевши оца Јована, она се толико препала, да јој се учинило, као да се сва соба са предметима у њој почела да окреће. Међутим отац Јован мирно је сео поред ње и почео да побија њено неверовање и очајање, да говори о Божјем милосрђу и Промислу, о покајању и вери. Говорио је дирљиво, топло. и убедљиво и саветовао да се врати вери и нади. Дирнута његовим речима, она се расплакала, а срце њено испунило се благодатном топлином, која увек прати човеково обраћење Богу.
Пошто је тако у души ове разочаране жене запалио светилник вере и духовног живота, он је потом извршио молитву, ради које је био позван у ову породицу.
18. У Андрејевском храму у Кронштату служио је неко време са оцем Јованом ђакон Михаил. Његов таст био је свештеник више година при истом храму са оцем Јованом. Отац Јован много је волео обадвојицу. На заузимање оца Јована ђакон Михаил рукоположен је за свештеника и постављен за старешину храма и вероучитеља II кадетског корпуса у Петрограду. Са њим је у Петроград прешао и његов таст, који је био зашао у године, али још бодар и крепак. Приликом својих долазака у Петроград отац Јован је често посећивао ову породицу.
Једном, На Велики четвртак, Око 9 сати изјутра, када се свештеник Михаило спремао да пође у цркву, неко је зазвонио на главним вратима. Отац Михаило пође и отвори врата. На њима се указа отац Јован. Свештеник Михаило обрадовао се и у исто време изненадио посети оца Јована у то време. Отац Јован рекао му је да је дошао ради опроштаја са његовим тастом. Стари свештеник није био болестан, него само малаксао, као и сви стари људи његових година. После кратког задржавања, отац Јован је отишао. Старчев зет, свештеник Михаило, отишао је после подне у своју цркву, да служи велико бденије. Кад се вратио кући, затекао је таста мртва.
19. Један свештеник из унутрашњости Русије наслушао сео оцу Јовану, па дође у Кронштат и заједно са оцем Јованом одслужи рану Литургију. Отац Јован је, по своме обичају, читао брзо молитве, повишујући и спуштајући тон с времена на време.Кад је овај свештеник то чуо и видео, помислио је у себи: "Па и ти служиш, као и ми сви, и не разликујеш се много од нас".
На то му је отац Јован одмах гласно одговорио: "А шта си ти мислио? Ја сам исти, као и сви ви".
20. Владимир Васиљевич Степанов био је поштански чиновник, али је из неких разлога желео да промени струку. Преко неких лица, блиских оцу Јовану, он успе да се састане са њим, изложи му своју жељу да буде свештеник и затражи његов благослов.
Отац Јован му објасни тежину дужности и одговорности духовног пастира у времену које долази, и дајући му благослов, рекне му: "Добро, бићеш свештеник. Рукоположиће те епископ Серафим". То је било 1907. године.
Ипак, Владимир је продужио поштанску службу. Године 1914. учествовао је у рату против Немачке. Дуго времена о њему није било никаквих вести. Неочекивано он се својима јавио писмом из Сибира и известио их да се на њему испунило пророштво оца Јована: од марта 1919. године он је свештеник у селу Спаскову, близу* Томска, а рукоположио га је епископ Серафим. Из Сибира касније прешао је у област Урала, а потом северног Кавказа. (Сведочанство његове браће).
21. Један човек у годинама, поклоник светих места, затражи од оца Јована благослов пред поклоничко путовање у Свету Гору.
Отац Јован га благослови и рекне: "Пођи на Атон, у Андрејевски скит, тамо ћеш пут да правиш".
Кад је стигао у Андрејевски скит, он изрази жељу да га приме у братство. Игуман Јосиф одбије га рекавши, да у братству имају одвише монаха и да им нови нису потребни. Он је између поклоника одбио многе и млађе од њега, способније за све врсте послова.
- "Али мене је к вама послао отац Јован Кронштатски", рекне поклоник.
- "А да ли ти знаш неки занат?" запита игуман.
- "Ја сам зидар и могу камен да тешем и пут правим".
- "Ако си зидар, ти си нам потребан. Нама је потребно да изградимо пут од Скита до воденице".
- "Баћушка Јован тако ми је рекао: "Пођи на Атон, у Андријевски скит, тамо ћеш пут да правиш".
Нбви послушник прихватио се посла и за годину дана изградио пут у серпентинама до воденице, по коме могу и аутомобили, ако би их било, тако да саобраћају, као и сточна запрежна кола.
По завршетку пута, зидар се разболео, отишао у болницу и у њој умро као монах, проживевши у манастиру две године.
22. Године 1893. мој десетогодишњи синчић оболи од шарлаха. Мени пође за руком да га сместим у болницу принца олденбуршког у засебну зграду. Болничка опрема била је прекрасна а таква и нега болесника. Лечење се спроводило под надзором директора болнице, чувеног професора Раухфуса, специјалисте за дечије болести.
Али упркос свим најбољим условима и лечењу, сурова болест узимала је све више маха и претила блиском катастрофом.
Једног тешког дана неговатељица ме наговори да изађем на чист ваздух и прошетам улицама.
Ја сам послушала и изашла. Ишла сам право, као аутомат, ништа ме није интересовало. Подаље од мене прошла су кола и ја сам пре душом осетила него очима видела да је у њима био отац Јован Кронштатски, и одједном ми синула мисао: ето коме се треба обратити молбом за помоћ. Али како? Тражећи начина, дошла сам до краја улице и скренула у другу. Мало даље видела сам на тротоару велику гомилу народа. Дошавши до ње, запитала сам зашто се тај народ скупио, шта се десило?
- "Овде је дошао отац Јован Кронштатски и служи молебан у кући месара", одговорили су ми.
Тако неочекивана дивна прилика да се сретнем са оним о коме сам дотле мислила, поразила ме је. Мислећи брзо, дошла сам до закључка да морам доћи до њега и умолити га да се помоли за мога сина, али ја сам била далеко од улаза у кућу месара, а да се прогурам до њега кроз тако густу гомилу - није било могуће. А и да предузмем ма шта, већ је било касно.
У том часу маса се заталасала. Из куће у којој је био отац Јован изашла је гомила, потиснула масу која је ту стајала и чекала и направила пролаз до кола оца Јована, који се одмах појавио. Њега су водили под руке. На његовом светом лицу титрао је радосни осмех и он је љубазно бацао поглед на масу.
Дошавши до половине тротоара, он се окренуо на нашу страну и довикнуо ми: "А и ви сте овде!" Изашавши из затвореног круга, он се упутио у моме правцу. Маса се раздвојила и омогућила ми да му приђем и узбуђено рекнем: "Баћушка, благословите, мој син је опасно болестан, на самрти!"
Он ме је благословио и рекао неколико утешних и охрабрујућих речи, које ја у оном узбуђењу нисам запамтила. Ја сам му целивала руку, и он је отишао.
Шта је све преживела моја душа при овом чудесном сусрету са оцем Јованом, ја не могу речима исказати. Једино што сам схватила и запамтила његове речи, мени упућене: "А и ви сте овде!" Оно што је немогуће било мени - да му приђем, њему, прозорљивцу, било је лако да изађе у сусрет жељи душе намучене матере због страдања сина, која проси његову молитвену помоћ.
Вративши се у болницу, сазнала сам да је температура сина опала, што је лекаре и неговатељицу бацило у нову бригу. Међутим, ја сам била спокојна. И стварно, то је била последња брижна ноћ. Стање сина компликовало се само због његове велике слабости, али криза је прошла срећно и 6н се почео опорављати. Чим му се повратио нормалан сан, опорављење је брзо напредовало. Како се касније показало, болест није оставила никаквих последица (Сведочанство детиње матере).
23. У градићу Алексину, Туљска губернија, живела је добра и побожна породица Горшкова: Петар Антонович Горшков и супруга му Александра. Она се разболи и московски професор наће да је операција неопходна.
Као верујућа жена, она оде у Кронштат и обрати се оцу Јовану за савет. Пошто је саслуша, он јој рекне: "На операцију немојте пристати. Ако ме послушате, поживећете и обе кћери удати. Али на операцију немојте ићи; у противном, у двадесети дан после операције умрећете".
По повратку кући, она све исприча своме мужу. Али професор Сњегирев и његове колеге почели су да наговарају мужа да убеди жену у потребу операције. Они су рекли мужу да ће супругу ускоро изгубити, ако се не оперише. О речима оца Јовано они су се са подсмехом изразили.
Најзад, и жена се сагласи и оде у Москву на операцију. Операција је успешно обављена и она се почне опорављати.
Наступио је двадесети дан и доктор Сњегирев дошао је да је посети и прегледа. После прегледа он изјави: "Ви сте се добро опоравили и кроз недељу дана можете прећи у приватни стан. Позовите к себи једну кћер, да вам буде веселије у тућем граду".
Она захвали доктору и замоли болничку сестру да напише телеграм њеном мужу. Кад је телеграм послат, она је рекла милосрдној сестри: "Отац Јован рекао ми је да ћу умрети у двадесети дан, а ја се тако добро осећам и ускоро ћу напустити клинику".
Кад је изговорила ове речи, опустила је главу на јастук.
Сестра је приметила да се у лицу изменила и да јој је позлило. Брзо је позвала доктора Сњегирева. Кад је овај дошао са другим лекарима, она је већ била мртва.
У размаку од једног сата њеном мужу послат је други телеграм, у коме га извештавају, да његова супруга није више међу живима.
Умрла је у двадесети дан после операције, како јој је и предсказао отац Јован.
О овом случају сазнао је после сав град Алексин.

***

Из наведених примера јасно се види да је Господ открио оцу Јовану будућу судбу лица која су му се обраћала, као и оно што се догађало далеко од њега, шта је ко мислио, рекао или учинио.
На какав је начин Господ све то чинио и откривао оцу Јовану, нама, грешним људима, није то дато да знамо, али факта су очигледна, неоспорна. Дух Свети откривао је оцу Јовану да је његова молитва услишена, што му је омогућавало да на писма и телеграме, у којима су га молили да се помоли за болеснике, пророчки одговара: "Оздравиће".
Једино што ми можемо и треба да чинимо, јесте да смирено прослављамо Бога, који је дао такву власт човеку, и да поштујемо овог Божјег угодника и пророка.
Поред дара прозорљивости, отац Јован имао је и дар исцељивања болесника, чак и оних најтежих, којима лекари нису могли помоћи. Његова разноврсна чудесна исцељења тако су многобројна, на хиљаде, да их овде ни десети део није могуће цитирати, навешћемо их двадесетак. А претходно неколико речи о томе како је до тих исцељења дошло.
О том Божјем дару он је на састанку са свештеницима у Нижегороду 1901. и Сарапулу 1904. године отворио своју душу и испричао како је то исцељивање болесника започело. Том приликом он је рекао:
"У вашим душама, браћо саслужитељи, несумњиво се јавља питање, како се ја усуђујем да путујем по целој Русији, да се молим за толико мноштво, који просе моје молитве. Можда ће неко то назвати дрскошћу... Но ја, браћо, не бих се решио на тако велико дело, кад на њега не бих био позван озго ... Ево како је почело. Неко се у Кронштату разболео. Просили су моју молитвену помоћ. Код мене је било правило: ничију молбу не одбијати. Ја сам се почео молити, предајући болесника у Божје руке, просећи од Господа да се на њему изврши Његова света воља. Али неочекивано долази ми једна старица, коју сам ја одавно познавао. Она је била дубоко верујућа, богобојажљива, живела по хришћанским начелима и живот проводила у страху Божјем. Долази ми она и упорно захтева да се молим за болесника, и то за његово.оздрављење. Сећам се, ја сам се тада од таквог захтева скоро уплашио: "Како могу, мислио сам, да имам такву слободу?" Међутим, старица је чврсто веровала у моћ моје молитве и упорно настојала на своме. Ја сам тада пред Господом исповедио своје ништавило и своју грешност, видео у томе вољу Божју и почео да просим од Господа исцељење болесника. И Господ му је послао своју милост - он је оздравио, а ја сам захвалио Господу за ту милост.
Исцељење се поновило и други пут после мојих молитава. Тада сам ја у томе видео вољу Божју, ново послушање дато ми од Бога - да се молим за оне који од мене то буду захтевали. Сад и ја знам, а и други причају, да се догађају исцељења по мојим молитвама.
Особито су поражавајућа исцељења бесомучника, демоном поседнутих, тешких страдалника. Такви болесници обично су веома немирни: изговарају страшне хуле и речи без везе и смисла, пљују, ритају се и отимају од својих пратилаца. Кад их приводе, они увек затварају очи. Али ја заповедам да отворе очи. Понекад више пута морам да поновим: "Отвори очи!" При том ја управим свој поглед на њега, и кад он отвори очи, ја, гледајући му у очи, говорим: "Именом Господа нашег Исуса Христа заповедам ти, душе нечисти, изађи из њега!" и благосиљам крстом болесника. Болесник долази к себи, смирава се и почиње да се моли. Ја га тада причешћујем Светим Тајнама, од којих је пре тога свим силама бежао. Пошто се исцеле, такви болесници не сећају се шта су у своме беснилу говорили. Из тога је јасно да они у бесном стању нису пројављивали своју вољу, него вољу демонску, противну вољи Божјој.
Често зли духови дуго задржавају своју власт над болесницима, дуго се опиру и кроз болеснике говоре: "Ми смо се у њему настанили, одавно смо задобили власт над њим" (болесником). Али сила Божја, од које зли духови дрхте, побеђује их.
О, браћо моја, нама је много благодати дано од Бога, и ако ми сачувамо овај дар Божји, ми смо непобедиви" .. .
1. Монахиња Јовановског манастира у Петрограду Јевсевија, чија је дужност била да ради у кухињи, на неки велики празник, кад су у манастиру очекивали долазак оца Јована, тако се рђаво осећала, да није могла устати из постеље. Кад је отац Јован дошао, саопште му о њеној болести. Он се упути к њој и рекне јој: "Мати Јевсевија, данас је велики празник, зашто ти лежиш?"Она одговори да је глава толико боли, да не може да се подигне из постеље. Отац Јован положи своју руку на њену главу, и бол одмах престане. Она се у том тренутку осети здравом, устане из постеље и оде у кухињу да спрема ручак.
2. Друга монахиња истог манастира, чије је име приповедачица овог догађаја заборавила, али ју је лично знала, била је кажњена од игуманије тиме што јој је одузета дужност коју је дотле вршила. Тако је без дужности (или послушанија, како се то каже) провела скоро годину дана, а онда се разболи и легне V постељу. Једног дана наиђе у манастир отац Јован и запита игуманију да ли су све сестре на својим послушањима. Игуманија, зачуђена овим питањем, одговори да јесу све.
- "А монахиња Н. (и спомене њено име) на каквом је послушању?" запита он.
Игуманија одговори да њу боле ноге.
Тада се отац Јован упути овој болесној монахињи и рекне јој. "Време је да идеш на своје послушање".
Монахиња се одмах осети здравом, болови у ногама ишчезну тако брзо и потпуно, као да их никад није било. После исцељења вршила је дужност вратарице.
3. Отац свештеника Василија Шустина у Петрограду умирао је од туберкулозе грла. Лечио га је професор Симановски и рекао да ће живети још десет дана.
Пошто је породица Шустина била блиска оцу Јовану, пошаље му телеграм у Кронштат и замоли да дође. Он се одазове и дође. Видевши болесника, узвикнуо је:
- "Што ми нисте рекли да је он тако озбиљно болестан?Ја бих донео Свете Дарове и причестио бих га."
Болесник је ћутао и тужно гледао оца Јована. А отац Јован, замисливши се мало, запита га:
- "Верујеш ли да ти ја силом Божјом могу помоћи?"Болесник, пошто није могао да говори, потврдно је климнуо главом.
Отац Јован заповеди му да отвори уста, и трипут крстообразно дуну. Онда је ударио руком по сточићу са лековима. Сви стаклићи слете са стола и разбију се. Затим заповеди да се болесник превезе код њега у Кронштат ради Причешћа. Без обзира на хладноћу и опасност учињено је по његовој заповести.
Кад се болесник вратио кући, професор Симановски дошао је да га посети и веома се зачудио, кад му је прегледао грло: све ране у грлу биле су зарасле.
"Ово је невићено, ово је право чудо!" изјавио је он.
4. Сестрица споменутог свештеника Василија Шустина у својој седмој години живота оболи од богиња по лицу. Отац Јован поглади унакажено лице девојчице, и болест ишчезне без трага.
5. Отац Јован стигне у Московску духовну семинарију у Тројице - Сергијевој Лаври удаљеној од Москве шездесетак километара уочи храмовне славе. Сутрадан после Литургије, коју је са ректором и особљем служио и отац Јован, стигне телеграм из Москве да је тамо преминуо митрополит. Ректор одлучи да после ручка са оцем Јованом пође у Москву на сахрану митрополита.
Али после ручка ректор се нагло разболи. V то време владала је епидемија колере. Ректор осети јаке болове у стомаку, од којих није могао да устане из постеље. Отац Јован о томе ништа није знао. Према ранијем договору, он се после ручка спреми за пут. А кад је видео да ректора нема, запитао је шта је са њим.
Одговорили су му да је ректор тешко оболео и да лежи у својој соби.
Отац Јован упути се болеснику и ушавши запита га: "Шта је с вама? Ви много патите?"
- "Умирем", одговорио је ректор, архимандрит Антоније.
- "Којешта", одговорио је отац Јован и положивши руку на главу архимандрита, додао: "Устајте и хајдемо!"
Ректор је осетио да га је болест тренутно оставила. Устао је потпуно здрав и кренуо са својим исцелитељем у Москву, где је учествовао у сахрани митрополита, прешавши за његовим ковчегом више од десет километара.
6. Оперски певач у Москви Хохлов разболи се од запаљења плућа. Лечили су га чувени московски професори и најзад рекли његовој супрузи: , ;Ми смо учинили све што је у нашој моћи, али ми нисмо богови и дужни смо да вас предупредимо:ваш ће муж умрети и све што можемо учинити то је да му продужимо живот за 3-4 дана".
Кад су се професори разишли, болесник је једва прошапутао: "отац Јован". Из овога су укућани схватили његову жељу да се обрате оцу Јовану за његову молитвену помоћ. Из даљег разговора о томе сазнало се да се отац Јован налази у Москви. Нашли су га на станици и замолили да дође. Он се одазове и дође. Кад је наишао, затекао је другове болесникове из опере како се наглас смеју.
Кад је отац Јован почео да се моли, сасвим друго настројење обузело је присутне; у многих појавиле су се сузе. А отац Јован молио се отприлике овако: "Господе, Ти си рекао да ћеш учинити, ако ма шта заиштемо у име Твоје, и да ће небо и земља проћи, а речи Твоје неће проћи, а да се не испуне. Зато Ти се моЛим, у име самога Сина Твога Господа Исуса Христа, опрости овом слузи своме све грехе његове, хотимичне и нехотичне, и исцели га".
У гласу оца Јована осећала се сила вере и наде у Бога. Пошто се помолио, осенио је болесника крсним знаком и рекао му: "А сад заспи!" и отишао.
После тога болесник је заспао и провео у сну непрекидно 36 сати. За то време професори који су га лечили и обилазили мислили су да је он пао у летаргичан сан. Кад се болесник пробудио и професори га прегледали, констатовали су да је потпуно здрав.
7. Синчић Михаила Алексијева Суворина у Петрограду осети јак бол у грлу. Отац позове чувеног дечјег доктора Русова.Овај дође, прегледа болесника и рекне оцу: "Ваш син оболео је од дифтерије и нема му спаса, јер је грло поцрвенело."
Отац упути телеграм оцу Јовану и замоли га да дође. Отац Јован се одазове, дође и помоли се. После молитве он помилује оолесника и рекне оцу: "Ништа, ништа, не брините, оздравиће".
И стварно, дечак је оздравио. "То је чудо равно васкрсењу мртваца", рекао је отац дечаков.
8. Петогодишња девојчица, сестричина поручника Проњина у Петрограду пригњечила је палац на руци вратима фијакера и сасвим га размрскала. Лекар је препоручио да се палац одсече. Другог лана настало је тровање крви и лекар је рекао да ће се морати одсећи рука до лакта. Девојчица је непрестано плакала од јаких болова. Кад је лекар одвио завој, осетио се тежак задах.
Неочекивано отац Јован дошао је код суседа. Отац девојчице отрчи и замоли га да дође. Иако је био много заузет, због хитног случаја, он се одазове и дође. Одслужио је молебан и рекао да операција није потребна и да ће повреда проћи. По одласку оца Јована, отац детињи настојао је на операцији, али мајка, која је чврсто веровала речима оца Јована, није се саглашавала. Девојчица је заспала и дуго спавала. Сутрадан дошао је лекар и скинуо завој. Отока није било нити се осећао непријатан задах. Само је осушена жилица висила као кончић. Жилицу су одрезали и девојчица је оздравила. Тровање крви је ишчезло и лекар је изјавио да је то чудо.
9. За време гимнастичке вежбе један ученик пажевског корпуса задобио је јак ударац у главу и после тога опасно се разболео. Лечили су га сви могући лекари и професори, али без успеха. Мајци су саопштили да наде на оздрављење нема, и да ће у најбољем случају, ако не умре, остати идиот. Мати тада оде у Кронштат, нађе оца Јована, и он са њом дође болеснику, помоли се и рекне да ће њен син оздравити. И стварно, њему одмах буде боље и он се убрзо потпуно опорави, на опште чуђење свих лекара.
10. Бродски капетан Алексејев налазио се са бродом у пристаништу и спремао за летњу пловидбу. Једног дана он се по завршетку вежби брода на мору спуштао по мостићу у раднички чамац, којим је хтео да се искрца у пристаништу. Том приликом он се оклизне и падне у чамац, али тако несрећно, да мугвоздена шипка са стране чамца, која држи весло, пробије вилицу и помери зубе. Док је чамац дошао до пристаништа, њему сва глава толико отекне, да му оток потпуно затвори оба ока, и он ништа није могао видети нити говорити. Јавили су његовој жени. Кад је она стигла, саветовали су јој да потражи неког лекара. Жена није послушала, него га одмах одвезе у цркву, где је отац Јован завршавао вечерње.
Пострадалог капетана с тешком муком привели су до олтара, где га је отац Јован сусрео са крстом у руци. Болеснику су помогли да клекне на колена. Отац Јован покрио му је главу епитрахиљом и почео дуго да се моли пред светим престолом за оздрављење и спасење пострадалог војника. За време те дуге молитве оток је ишчезао, очи се отвориле и пострадали могао> је јасно да захвали баћушки за његове молитве.
При изласку из олтара пострадали капетан осети како му се повређени зуб клати у вилици. Он се нехотице окрене оцу Јовану и пожали: "А зуб?"
Отац Јован поглади га руком по образу и рекне: "Није то ништа, проћи ће".
По одласку у пензију, капетан Алексејев остао је удов и по благослову оца Јована замонаши се, добије име Михеј и ступи у Духовну академију. По свршетку Академије постављен је за епископа Архангелске епархије. Ово је он сам о себи посведочио.
11. Јединица кћи великог московског фабриканта шећера у својој осамнаестој години оболи од туберкулозе и лекари јој прорекну смрт кроз три дана. Галопирајућа туберкулоза брзо је рушила млади живот. Тада је болесница замолила родитеље да позову оца Јована Кронштатског. Позову га, и он дође. Чим га је видела да улази у њену собу, она се брзо спустила са кревета пред његове ноге и очајнички кроз сузе завапила: "Баћушка, ја хоћу да живим, а доктори су рекли да ћу умрети!"
- "И живећеш, зашто плачеш? Само, исцељење не треба просити од лекара који су те осудили на смрт, него од тога лекара", и том приликом указао на икону Спаситеља Христа, која је висила на зиду.
После тога он је почео да се моли, топло и усрдно, да су се грашке зноја појавиле на његовом лицу и челу. По завршетку молитве, он се окренуо сродницима и рекао: "Ја овде немам више посла".
Мајка, обузета очајањем, пришла му је и крикнула: "Шта, баћушка, она ће да умре!"
- "Ама неће, она је потпуно здрава", одговорио је мирно он.
Девојка се брзо опоравила и потпуно оздравила. Умрла је у 76. години.
12. Моја млађа сестра Марија родила се као богаљ. Једна њена рука и нога биле су згрчене и нису се могле исправити.Никакви лекови и лекари нису могли помоћи. Свима нама наметао се закључак: или смрт, или богаљ кроз цео живот.
Тада је наша породица донела закључак да затражи помоћ од оца Јована. Он је дошао, ушао у гостинску собу и почео да служи молебан. По завршетку молебна ушао је у собу двогодишње сестрице, пришао дечјем креветићу, погладио је руком по глави, насмешио се и изашао, не рекавши ништа, и отишао.
Сутрадан, кад је мати пришла креветићу дечјем, затекла је дете потпуно здраво: рука и нога исправиле су се и покретале, као да никад нису биле укочене. Мајчиној радости није било краја (Сведочанство генерал-мајора Василија Ивановича Игнатијева).
13. Евдокија Николајевна Пастухова, родом из града Орла, много година патила је од јаке главобоље. Лечила се код лекара, али јој ови нису могли помоћи. Стално је са собом носила фенацетин и узимала чим је глава заболи. Једном отац Јован посети њихову кућу, баш у време кад је њу глава болела. Али она, заузета кућевним пословима, није имала кад да мисли на себе.
Тек кад је он полазио из њихове куће, она му спомене о својој болести.
- "А да ли те често боли глава?" запита он.
Она му је објаснила.
Тада он положи своју руку на њену главу, и болови одмах престану, и никад се више нису поновили (То је она сама испричала писцу биографије оца Јована).
14. У граду Архангелску, после молебна у капели светог оца Николаја, жена једног имућног човека остала је да клечи на коленима и почела зубима да гризе икону светог Николаја на сточићу. Почели су да је опомињу и одвраћају, али се она није дала смирити. Најзад, насилно су је одвојили и одвели кући.
Њен муж није жалио средства на лекаре и лекове, али од њих није било никакве помоћи.
Случајно је у Архангелск стигао отац Јован. Муж болеснице замоли га да дође, и он се одазове. Кад је стигао, запитао је мужа: "Умеш ли да се молиш"? и потом га позвао да се заједно помоле. По завршетку молитве, ушао је у собу болеснице, положио руку на њену главу и отишао.
Болесница је заспала, а кад се пробудила, била је потпуно здрава.
15. Нека жена доведе у "Дом трудољубља" у Кронштату синчића, коме су се ноге биле одузеле и он није могао да иде.Обрагила се оцу Јовану за помоћ.
-"По вери твојој нека ти буде", рекао је он, и дечак је оздравио и проходао. Мајка је плакала од радости, водећи свога синчића за руку.
16. Године 1934. кнегиња Јусупова, која је тада живела у Паризу, испричала је свештенику Виктору Иљенку о својој тешкој болести и чудесном исцељењу на молитве оца Јована, а свештеник Иљенко известио је о томе писмом аутора биографије оца Јована И. К. Сурског.
Године 1884. имала сам 23 године, причала је кнегиња. У браку сам била Аругу годину и постала мати вољеног детета. Преда мном је био најсрећнији живот. У то време ја сам чула за оца Јована, да је он чудан молитвеник и да његова молитва исцељује.
Такве приче о њему на мене су веома деловале и ја сам тражила прилику да се сретнем са њим. Мислили смо да га иозовемо да у нашој домаћој цркви одслужи Литургију, али на томе је и остало, пошто сам се ја тешко разболела и три недеље лебдела између живота и смрти.
Моја болест била је веома компликована, са температуром до 42 степена и плавим пегама по телу. Лекари нису могли да одреде која је болест била у питању и назвали су је - тифусом нарочите форме. Касније је констатовано да је посреди било тровање крви у тешкој форми, изазвано превременим порођајем.
Лечио ме је професор Боткин, као рођену кћер, али је био уверен да ми нема спаса. Ја у почетку нисам веровала да је моје стање било безнадежно, али сам са продужењем болести све више долазила до сазнања свога тешког положаја. По читаве дане и ноћи нисам заклапала очи и много сам мислила о смрти. Али жеља за животом била је у мени тако јака, да ја, иако нисам знала откуда би ми дошло спасење, нисам очајавала и надала се да нећу умрети. При крају треће недеље, једне бесане ноћи, лик оца Јована, кога ја никад нисам видела, одједном се појавио у мојој свести и није ме напуштао читаве ноћи. У рано јутро ја своме мужу саопштим жељу да видим оца Јована. Мој муж се одмах опусти спрат ниже до мојих родитеља, да им саопшти моју жељу. Међутим, мој отац га је пресрео речима: "Сву ноћ сам сањао оца Јована и хоћу да га позовем да дође и помоли се с нама".
То јутро примљено је анонимно писмо, у коме се препоручује да се позове отац Јован мојој постељи.
Послали су старог слугу у Кронштат по оца Јована. Он се одазвао и дошао. При улазу срео га је професор Боткин и узбуђено рекао му: "Помозите нам!" То је све у кући зачудило, пошто је он био познат као неверник.
Кад је отац Јован положио своју руку на моју главу, ја сам одмах осетила необично умирење. Потом је он са мојим мужем клекнуо на колена пред иконама и почео да се моли.
Његова молитва била је поражавајућа и тешко је пренети утисак који је она производила. Он је просио од Господа моје исцељење, и не само просио него и захтевао. Молио се тако топАО, да се и мој дух са речима његове молитве узносио Богу. У том тренутку ништа земаљско за мене није постојало.
После молитве, он ми је пришао, проговорио неколико речи и одлазећи рекао: "Она неће умрети!" То је дубоко потресло мога мужа, пошто су сви лекари сматрали да ми нема спаса.
После ове посете у мојој болести није наступила нека особита промена, али сам ја у души била потпуно спокојна. Кроз неколико дана моји се реше да поново позову оца Јована. Он дође и седне на мој кревет и дуго ми је и убедљиво говорио да се ја, без обзира на исход болести, припремим за нов живот причешћивањем Светим Тајнама. Ја сам му рекла да сам намеравала постити пред Ускрс и причестити се. Он је тада још ватреније почео да ме убеђује, да иако је Ускрс близу, не треба одлагати, него да се одмах причестим. Он ће отићи да донесе свето причешће. Ја сам пристала, и он је отишао. До његовог повратка прошло је око два сата, који су ми се учинили читава вечност.
По његовом повратку, ја сам се исповедила и причестила са светим осећањем у души. Мени се тада чинило као да је све земаљско за мене умрло, да ја одлазим у рај; мене је сву испунило осећање дубоког спокојства, мира, радости и уопште свега што душа може да доживи као врхунац среће, али што је тешко и немогуће исказати људским речима.
Тада сам заспала, први пут после тронедељног боловања, и спавала спокојно шест часова. Кад сам се пробудила, осећала сам се потпуно здравом. Температура је спала на 37 степени. Професор Боткин, видевши такву поражавајућу промену, дуго је ћутао гледајући ме. А онда две сузе скотрљале су се низ његове образе. "То није наше дело", рекао је он.
Кроз недељу дана ја сам устала из постеље.
Одонда је прошло равно пола века, али све што сам онда преживела тако је свеже у моме сећању, као и првог дана, и кроз сав мој живот оставило је дубок траг у мојој души.
17. У Варшави (која је онда била у Руској држави) живела је кћи свештеника Марија Матвејевна Дубровска. Њен вид почео је да слаби. Извршена је операција, која јој је спасла само лево око. Десно се око све више замрачивало и најзад ни на њега ништа није видела. Ишла је лекарима у Кијев и Витебск, али јој они нису могли помоћи; напротив, рекли су јој да ће потпуно ослепети.
У таквом безнадежном стању, она једне ноћи у сну види како у њеној соби на зиду виси икона Ожалошћене Мајке Божје, а у собу улази свештеник, у коме је она одмах препознала оца Јована Кронштантског. Он скиде са зида икону Божје Матере, благосиља њом болесницу и говори јој да пође у Петроград и тамо набави овакву икону. "Искрена молитва Господу спашће те и Господ ће те исцелити" рекао јој је отац Јован.
Овај сан на њу је снажно деловао, и она је одмах отишла у Петроград и Кронштат, где се јавила оцу Јовану.
Он се помолио, дао јој да целива часни крст, благословио је иконом Ожалошћене Мајке Божје, умио њене очи светом водицом, и у том часу догодило се велико чудо Божје: болесница је одмах прогледала, магла је спала са њених очију и она је јасно видела сва лица и предмете око себе. После тога она је јасно видела и могла да чита и ради.
18. Године 1900. пуковник артиљеријски А. Д. Головачев, са службом у Петрограду, оболи од најјачег реуматизма целог тела и лежао је као проштац. Сав труд лекара да га спасу остао је узалудан.
Тада се обрате оцу Јовану и замоле га да дође и помоли се за болесника. Чим се раширио глас о доласку оца Јована, маса света искупила се пред улазом у кућу, и кад је он стигао, ушла је са њим у стан болесног пуковника.
Отац Јован, мада у годинама, али веома бодар и живахан, скине бунду, окрене се икони и почне да се моли. Његова молитва производила је потресан утисак. "Ти ћеш дати Господе", понављао је он са таквом сигурном вером, да су сви осећали да ће његова молитва бити услишена.
После молебна, отац Јован осветио је воду, дао болеснику да пије од ње и благословио га.
Од тога дана болесник се почне опорављати и потпуно оздрави, тако да никад више није патио од реуматизма. Продужио је војну службу и дотерао до чина генерал-лајтнанта. Умро је од запаљења плућа 1932. године у 73. години живота.
19. Седмогодишњи синчић Александра Петровича Мишнина у граду Царицину од рођења је храмао на леву ногу. Родитељи су га водили На лековити морски песак у Саки, али ништа није помогло. Августа 1901. године у град је на пролазу свратио отац Јован Кронштатски и у месној цркви служио свету Литургију.
При изласку из цркве њега пресретне мајка са хромим синчићем, држећи овога за руку. Отац Јован заустави се, положи руку на главу дечака и запита мајку шта му је. Кад му је мајка рекла, он руком поглади дечака по глави, подигне очи к небу и гласно изговори: "Господе свемилостиви, благослови оболелог Александра!" прекрсти га, да му да целива свој напрсни крст, положи крст на главу дечака и рекне матери: "Молите се, и Господ ће помоћи по вашим молитвама".
Трећег дана, на опште чуђење свих, дечак је престао да храмље и више га нога никад није заболела (Ово је посведочио очевидац, коњички капетан, који је пре 1941. године живе у Београду).
20. Године 1903. живео је у манастиру Софоњевска пустиња, у Курској губернији, један сиромашак паралитичар, који није могао да иде него је пузио. Отац Јован дође у манастир ради освећења звона, изливеног у његову част и са његовим ликом. Том приликом он исцели овог паралитичара, који је после тако ишао, као да никад није боловао (Сведочанство јеромонаха Никандра, који је пре 1941. године живео у манастиру Ковиљу, у Бачкој).
Уколико се глас о оцу Јовану, као великом Божјем угоднику и чудотворцу, све више ширио, утолико су му са свих страна простране Русије, и иностранства, све више обраћали молбама за благослов и исцељење од болести, у већини случајева таквих где лекари и медицина нису могли помоћи. Ко није могао до дође к њему, или да га позове себи, обраћао му се писмом, или телеграмом - у хитним случајевима. А његова молитва исцељивала је и на даљини, као да је присутан. Од мноштва таквих исцељења навешћемо неколико.
1. Године 1885. служио је у катедралном храму у Иркуцку свештеник Николај Попов - Кокоулин. Његов четворомесечни синчић - првенац смртно се разболи и лекари престану да га лече, сматрајући да је његово стање безнадежно и лечење бесциљно. Отац детињи напише оцу Јовану писмо и замоли да се помоли за исцељење детета. После неколико дана дете потпуно оздрави.
2. Године 1887. у Петрограду се разболи жена глумца М.Н. Правдина. Болест је била тешка и претила је смрт. Оцу Јовану упуте телеграм за помоћ. Од њега стигне одговор: "Јучесам се помолио за вас".
И заиста, од часа кад се он помолио, болесници је било боље и она је убрзо оздравила. Тим поводом отац глумчев, по народности Немац, рекао је: "Најбољи доктор у Русији је отац Јован Кронштатски: помаже, а паре не узима".
3. Године 1887-1888. оболи у Ставропољу Дарија Ивановна Ткачева од запаљења плућа и трбушног тифуса. Она је родила осамнаесторо деце, од којих је десеторо било живо. Кад се разболела имала је 40 година. Лекари констатују да је њено стање безнадежно и одбију да је лече.
Њен муж пошље телеграм оцу Јовану за молитвену помоћ. Он одговори: "Молићу се у том и том часу, молите се и ви!"
По пријему телеграма, муж запали кандило и свеће, и са децом клекне на колена и почне читати молитве из молитвеника.
Она оздрави и доживи 86 година.
4. Жена капетана Перекрестова, који ни у шта није веровао, после порођаја оболи од грознице. Доктор изјави да јојможе помоћи само чудо. Мајка посаветује капетана да пошаље телеграм оцу Јовану у Кронштат. Он се на мајку жестоко наљути и избрецне: "Шта се млатите са којекаквим глупостима, зар се може спасти човек који умире?"
Он је много волео своју жену и позове професора Случевског. Овај прегледа болесницу и рекне: "Ми смо немоћни да помогнемо. Овде земаљски лекари ништа не могу да учине, овде само небески лекар може да спасе".
Кад је лекар отишао, Перекрестов је узвикнуо: "Боже мој, шта да се чини!"
Мајка му одговори: "Ето, сам си рекао: "Боже мој!" Пошљи телеграм оцу Јовану".
Он је мало постојао ћутећи, а потом журно изашао. Отишао је на пошту и предао телеграм.
Сутрадан дође лекар и запита: "Је ли жива?"
Мати одговори: "Жива и нормално дише".
Лекар је прегледао болесницу и рекао: "Ја сам задивљен - она је спасена!" Отрчали су по професора Случевског. Он је дошао, прегледао болесницу и рекао исто.
Тада је од оца Јована стигао телеграфски одговор: "Молим се, молите се и ви".
Болесница се сасвим опоравила, а њен муж постао је верујући и врло побожан човек. Није пропуштао ниједно бденије ни Литургију. После тога заједно са женом ишао је у Кронштат, да захвали оцу Јовану.
5. Године 1889. у познатој породици у Москви оболе два детета од дифтерије. Одмах су предузете лекарске мере да се болест спречи, али се она упркос томе прошири и појача. Лекари предложе операцију грла. Родитељи деце, пошто су изгубили наду у помоћ лекара, пошаљу телеграм оцу Јовану у Кронштат и замоле његову молитвену помоћ. Примивши телеграм изјутра, пре Литургије, он се на Литургији помоли за болесну децу. То је било око 9 часова изјутра. А од овог часа стање здравља код оба детета крене на боље.
Кад су се лекари у два сата после подне окупили ради вршења операције, констатовали су да се стање толико поправило, да је операција излишна.
Кроз три-четири дана деца су потпуно оздравила.
6. Године 1889. у граду Тули живео је Николај Иванович Краснов. Он је држао стовариште пива. Добивао га је у бурадима, па га је преливао у флаше. Пиво се налазило на деду у подруму. Разливајући пиво у флаше, он се једног летњег дана прехлади. Како је био веома снажан и крепког здравља, он нато није обратио пажњу, мислећи да то није ништа и да ће проћи. Али се преварио. У почетку добије запаљење плућа, које пређе у галопирајућу*туберкулозу.
Као богат човек није жалио средства. за набавку лекова, али ништа није помогло, иако су га лечили најбољи лекари. Он је сагоревао на очиглед свих њих. Тако је прошло неколико месеци. Жена није знала шта да чини, већ је почела да га припрема за смрт.
Али у то време неко посаветује жену да се молбом обрати оцу Јовану за помоћ. Она то учини. И догоди се чудо.
Од часа кад је отац Јован примио писмо и помолио се, болеснику је било боље и за кратко време потпуно је оздравио.
7. Протопрезвитер руске цркве у Женеви Сергије Орлову своме писму И. К. Сурском, аутору биографије оца Јована, од12. октобра 1932. године, описао је чудесно исцељење своје старије сестре, умно поремећене, молитвама оца Јована.
Сестра је била удата за свештеника, који је служио на парохији у Зарајском срезу, Рјазанске губерније. Она изненада оболи од мирног лудила. Лекари нађу да је болест неизлечива. По њиховом савету њу сместе у дом таквих болесника. Наш отац, свештеник, обрати се писмом оцу Јовану и замоли његову молитвену помоћ. Отац Јован одговори љубазним писмом, у коме је рекао: "СаД ћу принети Богу топлу молитву за исцељење болеснице и верујем у милост Божју"
Уочи пријема овог писма код наших родитеља био је зет, муж болеснице, при повратку од ње, и испричао како лекари њено стање сматрају безнадежним.
Другог дана је сам, као свештеник, дошао родитељима и затекао оца потпуно спокојног, увереног у испуњење речи оца Јована и "јављање милости Божје".
Следећег дана отац прими писмо од главног лекара из дома умоболних, у коме га позива да одмах дође, не рекавши због чега. Мој отац одмах крене са радосним предосећањем чуда. И стварно, другог дана он се врати кући са болесницом потпуно здравом.
Лекар који га је позвао рекао му је: "Ваша кћи од тога и тога дана тврди да је она свесно сазнала о исцељењу од своје болести и да је потпуно здрава, па моли да се врати у своју породицу. Она се понаша потпуно мирно и разумно. Али ја се бојим да је отпустим у породицу - да није то код ње лукаво претварање - али тешко ми је да је оставим у овим околностима. Да ли ви можете да је узмете код себе и десетак дана пажљиво бдите над њом, пре него што је отпустите у породицу?"
Уверен у свршено чудо, отац је довео болесницу и испричао шта му је рекао доктор. Ми деца неколико дана и ноћи бдели смо над њом. Она је то примећивала и због тога била жалосна. После три-четири дана отац је са породицом одслужио захвални молебан Богу и отпустио бившу болесницу њеној кући. Она више никад није оболела. Жива је и данас у Зарајску, у Русији, и прославља Господа и чудотворца оца Јована - завршава прота Орлов своје писмо.
8. Године 1894. генерал-лајтнат И. К. фон Бурзи, командант Бобрујске тврћаве, доживи трећи нервни удар и тешко оболи. Лекари су предупређивали породицу да ће трећи удар, ако наиђе, бити смртоносан. Прегледавши болесника, они изјаве да је стање његово безнадежно.
Његова мала кћи, која је у породици слушала разговоре о исцељењима болесника молитвама оца Јована, без знања старијих, шетајући по граду са гувернантом, замоли ову да је сачека пред поштом. Она уђе унутра и новцем од свога џепарца плати телеграм оцу Јовану. У телеграму је написала: "Помолите се за татицу. Ана командантова". Тако су је у граду сви звали.
Генерал је дотле 11 дана и ноћи био без свести. После послатог телеграма дошао је к свести и убрзо потпуно оздравио (Ово је аутору биографије оца Јована саопштила сама Ана, која је пре 1941. године живела у Панчеву, код Београда).
9. Екатерина Антонова имала је од детињства срчану мануи често боловала. Године 1894-1895., кад јој је било 30 година, она се тешко разболи и месецима је лежала у постељи, одржавајући се вештачки у животу помоћу кисеоника.
Њен муж Николај био је побожан човек. Он је више пута позивао свештеника ради исповести и причешћа болеснице, и то ју је подржавало.
Лекари су признали да је њено стање безнадежно и отказали даље лечење. После тога позову професора Доброклонског. Кад је он видео у каквом се стању болесница налази, он се наљути што су га звали, рекавши да је њој потребан свештеник а не лекар, јер су њени часови избројани.
Тада се муж реши да пошаље телеграм оцу Јовану.
Убрзо по одашиљању телеграма, болесница се повратила, осетила се боље и потпуно оздравила. После тога поживела је више од 20 година и имала још троје здраве деце.
10. Мој деда по мајци служио је у Петроградској духовној конзисторији и у нашу кућу и канцеларију навраћао је отац Јован по службеним пословима. Наша породица пратила је са побожном пажњом његов необичан живот још од првих година његовог свештеничког службовања.
Ја сам се родила у исти дан и месец кад и отац Јован 19. октобра 1876. године. У младим годинама много сам се интересовала и читала књиге философског и рационалистичког правца и много размишљала о питањима живота и смрти. У глави ми се мутило и врзмале мрачне и будаласте мисли. Једном, под утицајем тих рђавих књига, у мени се јави мисао о самоубиству. У мојим рукама нашао се пиштољ малог калибра. Ја прислоним цев на чело и окинем. Изгубила сам свест и као да сам се свалила у бездан, у коме сам остала пуне три недеље. Док сам телом лежала непомично на самртном одру, мој дух блудио је по хаосу неких разнобојних малих светова. Лекари су покушали све што је било у њиховој моћи да ме поврате у живот, али без успеха. Моји родитељи у своме очајању пошљу телеграм оцу Јовану у Кронштат да се помоли за мене. Од њега стигне одговор: "Молим се, остаће жива!"
Тога дана ја сам дошла к себи и прогледала. Дуго сам се опорављала, док нисам потпуно оздравила. Тада сам код своје матере приметила велику промену. Она је сасвим изменила начин живота, почела је да пости средом и петком и није пропуштала ниједну црквену службу. Често је постила и примала причешће из руку оца Јована. Такав живот моје мајке снажно је деловао и на мене, и ја сам се потпуно изменила и решила да свој живот посветим Богу. У својој 24. години ја сам се одлучила да се замонашим. Ту моју одлуку благословио је отац Јован (Исповест монахиње Марије Родевич, која је пре 1941. године живела у манастиру Свете Богородице, Црквенице, Печењевце, код Лесковца, у Србији).
11. Године 1899. моја деветогодишња кћи Пелагија оболи од дифтерије. Лекар се дуго трудио да спасе дете од смрти, али су сви његови напори били узалудни. Одлазећи једног дана, он ми је рекао: "Ваша кћи тешко ће преболети ову болест, будите готови на све".
Изгубивши наду у помоћ лекара, ја пожурим на пошту и предам телеграм оцу Јовану, просећи његове молитве за исцељење болеснице.
Кад је сутрадан дошао лекар и прегледао грло болеснице, рекао је радосно: "Драги баћушка и матушка, ваша кћи је потпуно исцељена, али ја сам свестан да ее то није догодило мојом медицинском помоћу, него је она чудесно спасена од смрти. Реците отворено шта сте чинили?"
Ја одговорим да сам телеграмом просио молитве оца Јована Кронштатског.
- "Да, он је велики угодник пред Богом", рекао је лекар (Писмо протојереја Филипа Лузгина аутору биографије оца Јована, од 22. априла 1939).
Поред православних, оцу Јовану су се обраћали за помоћ и иноверни. Он је и њима излазио у сусрет.
Навешћемо неколико случајева исцељења иноверних.
1. Године 1890. живели смо у Шуваловском парку, неколико километара од Петрограда на железничкој прузи за Финску. Мени је у то време било 6 година. Маја месеца враћао сам се возом из града и том приликом кроз прозор вагона упадне ми у десно око варница из локомотиве, после чега настане ужасно запалење. Лекари професори трудили су се марљиво да ми спасу вид, али узалуд. Наступило је потпуно слепило. Сећам се и сад како су ме мучили снажним лампама - пројекторима, којима су испитивали унутрашњост ока. Због међусобне везе нерава, ја изгубим и лево око. Лекари се реше да изврше операцију и одвоје неповређено лево око од деснога и тако спасу вид на ово око. Са завојем на очима возили су ме на колима.
Изјутра, пре доручка, отац ме је обично извозио до малог језера под брдашцем званим "Парнас". Ту, у густој сенци, скидао ми је завој са очију, и ја сам тада видео само мутну зелену светлост.
Једне недеље, уочи операције, отац ме је, по обичају, око 10 часова извезао тамо. После бављења око пола часа, кренули смо натраг нашој вили. Нама је у сусрет ишла гомила људи око 15-20 са свештеником у средини. Видећи ме са завојем преко очију, свештеник се одвојио од гомиле и пришао нам. Отац мој, лутеран, није знао да је то био отац Јован Кронштатски.
- "Какав је то болесник?" запитао је он.
- Болесник, баћушка. Догодила се велика несрећа, дечак је ослепео, упала му варница од угља у око, одговорио је отац.
- "Ништа то није, оздравиће!" рекао је свештеник и брзим покретом скинуо ми завој са очију.
Ја сам пред собом спазио омањег мршавог свештеника како одлази са гомилом људи. Вид је мој био савршено јасан и такав је остао кроз сав мој живот.
Кад смо се вратили кући, отац је узбуђено испричао мојој мајци шта се догодило. Одједном, ја сам бацио поглед кроз прозор и у врту суседне виле Попова спазио гомилу народа и пред њом свештеника.
- Мама, то је тај баћушка! узвикнуо сам ја.
- "Па то је отац Јован Кронштатски", одговорила је она, која је била православна и врло побожна.
Моје сведочанство важно је зато, што су сви сродници очеви били лутеранске вере.
После мога исцељења вера у оца Јована Кронштатског била је безгранична. Мој отац оставио је завештање да се сахрани по православном обреду (Сведочанство А. Шнеура, генералштабног пуковника, писмо од 21. фебруара 1937. године из Туниса).
2. Школска омладина у Кронштату била је добро обавештена о подвижничком служењу оца Јована. Његове вечерње службе у Андрејевском храму привлачиле су васпитанике Морнаричког инжењерског училишта. По завршетку овога, ја сам примљен у други флотски екипаж.
Соба у којој сам живео прозорима својим гледала је на улицу, у којој се налазио "Дом трудољубља" (подигнут на иницијативу оца Јована) са пространом домаћом црквом.
Једног јутра пробудила ме је ларма народа, који је био закрчио сву улицу испред "Дома трудољубља". С великим напором једва сам успео да уђем у цркву, кад је отац Јован са амвона позвао народ да се заједно са њим помоли за несрећног слепца, који је смирено стајао пред царским вратима.
- "Ово је слеп лутеран, брат наш у Христу, помолите се сви заједно за њега!" позвао је баћушка.
Почеле су молитве тако гласне, да се ништа није могло разабрати.
Усред те галаме чу се узвик: "Прогледао! . .. Прогледао!" У том часу река масе захватила ме је и понела ка излазу на улицу, где сам тек могао да дођем к себи од радости, која је све присутне била захватила и ошамутила. (Успомена генерала А. Ељшина, бившег команданта XX армијског корпуса у I светском рату, град Сиетл, држава Вашингтон, Сједињене Америчке Државе).
3. У Петрограду је живела јеврејска породица, чија је четрнаестогодишња кћи била тешко оболела. Лекари су је лечили и дигли руке од ње. Њене другарице из гимназије препоруче њеним родитељима да позову оца Јована. Јевреји нису смели да се на то усуде, али на наваљивање Руса пошаљу телеграм. Отац Јован одговори: "Доћи ћу".
Пред долазак оца Јована бабе и тетке сакрију се, а пред њега изађу само родитељи и брат.
Отац Јован запита да ли је то сва породица?
Њему одговоре да их има још, али не смеју да изађу, пошто су јеврејске вере.
- "Један је Бог за све, и уколико се више њих буде молило за болесницу, утолико ће бити боље", рекао је он.
После ових његових речи дошли су сви.
Отац Јован се молио, положивши своје руке на болесницу.
После ове посете, отац Јован је још двапут посетио ову болесницу, која се опоравила и потпуно оздравила.
Сва породица примила је православну веру и поштовала оца Јована као светитеља (Сведочанство њене другарице из гимназије, која се удала за њеног брата и до 1941. године живела у Београду).
4. Пред своју смрт у Ливадији цар Александар III позвао је био оца Јована к себи и овај је остао поред цара све до његове смрти (После цареве смрти, отац Јован је изјавио: "Ја сам мртве васкрсавао али цара нисам могао да испросим од Господа. Нека на свима буде Његова света воља!").
Поред цара, као ађутант, налазио се генерал Абацијев. Једна дама замоли генерала да јој омогући виђење са оцем Јованом. Ради тога генерал порани у 5 часова и пође до оца Јована, који је становао у једној мањој кући у врту. На малој капији, кроз коју се улазило у врт, већ се била скупила гомила света, У којој је било и Татара, које полиција није пуштала унутра.
На степеницама пред капијом плакала је једна Татарка. Полиција није разумевала шта је она говорила, али је генерал разумео, јер је био родом са Кавказа. Он је од Татарке чуо да је довезла болесног мужа, који лежи у колима на путу. Молила је генерала да је пусти мули (на татарском: свештенику) Јовану.
Генерал је затекао оца Јована на јутарњој молитви и пренео му молбу Татарке. Отац Јован нареди да му доведу Татарку.
Преко генерала отац Јован запита Татарку да ли она верује у Бога? Кад је од ње добио потврдан одговор, рекао је: "Молићемо се заједно, ти се моли по своме, а ја ћу се молити по своме".
По завршетку молитве, благословио је Татарку, прекрстио је и отпустио. Са Татарком изашао је и генерал Абацијев. На запрепашћење женино и његово, болесни муж Татарке ишао им је у сусрет потпуно здрав.
5. У Харкову је живео адвокат, Јеврејин по народности, Михаил Владимирович Михаиловски, чија је осмогодишња кћер оболела од шарлаха. Лечили су је најбољи лекари, али је све било узалуд. Једног дана лекари изјаве да је стање болеснице безнадежно и да се треба припремити за најгоре.
Очајању родитеља није било краја. У таквом душевном стању отац чује да је у Харков допутовао свештеник Јован Кронштатски, о чијим је чудесима раније слушао. Он брзо изађе из куће, узме кола и пође ка улици која од железничке станице води према саборном храму. На углу универзитетске улице ок спази гомилу света, која се тискала око оца Јована. Он сиђе с кола, пробије се кроз гомилу и падне пред ноге оца Јована, говорећи кроз сузе: "Свети оче, ја сам, Јеврејин, али те молим - помози ми!"
Отац Јован заустави се и запита шта моли.
- "Моја јединица кћи умире. Помоли се Богу и спаси је!"
Отац Јован положи своју руку на његову главу, подигне очи к небу и почне да се моли. Кроз минут рекне му: "Устани и иди с миром кући својој!"
Кад је Михаиловски с колима прилазио кући, на балкону га је чекала радосна. жена и довикнула му да је њихова кћи жива и здрава. Ушавши у кућу, он је затекао болесницу како разговара са лекарима, који су јој пре један сат прорицали смрт, а сад не разумеју шта се десило.
Девојка је после тога примила православље. Хтели су и родитељи, али се томе успротивио дед те девојке, Јеврејин, петроградски адвокат (Сведочанство доктора медицине Петра Захаревича Дулина, Београд, Таковска, 13).
6. Становник француског града Хавра, Кире, сишао је сума. Жена га смести у дом умоболних у Паризу. Никакво лечење није помогло и лекари су саветовали жени да га узме из болнице. Његова супруга прочита у француским новинама о оцу Јовану Кронштатском и у своме очајању напише му писмо на које ускоро добије одговор. У њему отац Јован обавештава молиљу да је испунио њену молбу, помолио се за оздрављење њеног мужа, и шаље му своје писмо са фотографијом, а њој шаље свој благослов, призива на њу милост Божју и препоручује да се моли и узда у милост пресвете Богородице.
Убрзо после овог одговора стање здравља оболелог поправило се и лекари га отпусте из болнице као потпуно здравог. По изласку из болнице он је продужио своје раније занимање.
7. Неколико студената световних наука реше се да оду у Кронштат и сами се својим очима увере у оно што се прича о оцу Јовану и чудесима која он чини. Они су код оца Јована провели два дана и оно што су тада доживели описали су у књизи: "Два дана у Кронштату код оца Јована Кронштатског".
Они су присуствовали богослужењу оца Јована у Андрејевском храму и били очевици бројних исцељења. Једно од таквих је исцељење жене једног Татарина.
Оцу Јовану пришао је Татарин и рекао: "Жена моја тешко болује и нико јој не може помоћи. Ја сам чуо да је твој Бог већи од Алаха - помоли се да она оздрави".
- "Клекни са мном, па ћемо се заједно молити! Понављај за мном речи молитве!" рекао му је отац Јован.
Клечећи на коленима он и Татарин заједно изговарају речи молитве. Дуго су се молили. Најзад, баћушка је устао и отпустио Татарина.
Није прошао ни један сат, а Татарин се вратио и узбуђен пао на колена пред баћушком и радосно кликнуо: "Жена моја је оздравила! Ја и сав мој дом примамо православље!"
Оно што је ова група студената видела у Кронштату деловало је на њихову душе тако дубоко, да су сви, сем једнога, за свој животни пут изабрали свештенички позив.
Ових исцељења било је много. Много би нам простора заузело да их сва наводимо.
Особито су потресна била исцељења бесомучних особа. Од многобројних примера навешћемо неколико.
1. Сродница моје жене у Петрограду оболи од потпуног душевног растројства, које се нарочито испољавало у нетрпељивости према свему светоме; болесница је мрзела цркву, свето причешће и молитву. Болест се толико компликовала, да је болесница легла у постељу, а њени укућани морали су стално да бде над њом, да не би у наступу лудила подигла руку на себе. Крст, који је о врату носила, више пута је збацивала са себе, па су јој га морали скинути, јер је постојала опасност да се њиме задави.
Тетка моје жене, знајући за њен негативан став према позиву и доласку оца Јована, без њеног знања обрати се оцу Јовану са молбом да посети болесницу и помоли се за њено оздрављење.
На опште чуђење свих у кући, болесница је у дан и час доласка оца Јована дошла у стање особитог узбуђења, потпуно јасно и одређено на даљини осетила његов долазак и говорила: "Ено га спрема се облачи се, иде". А после неког времена почела да се дере на сав глас: "Не треба, не треба!"
У том тренутку заиста је наишао отац Јован, брзо скинуо бунду, упутио се болесници, положио руку на њену главу и снажним гласом рекао: "Именом Божјим заповедам ти раба Божја Марија, ућути!"
Болесница је одмах ућутала, умирила се и на заповест оца Јована обукла се и села у наслоњачу.
Отац Јован одслужио је молебан. Болесница је први пут после болести почела да се моли. После молитве отац Јован причести је светим Христовим Тајнама. Болесница је била исцељена, што је потврдио и отац Јован речима: "Ето, раба Божја Марија, сад си по милости Божјој спасена".
Овај потресни случај тако је снажно деловао на присутне, да су многи плакали (Сведочанство гардијског пуковника Евгенија Михаиловича Жилкина, Панчево, код Београда).
2. Године 1882., кад ми је било 10 година, био сам једне недеље на Литургији у Андрејевском храму у Кронштату. После Литургије, док се још присутни нису били разишли, увели су полуделог снажног сељака, кога је обуздавала десетина таквих снажних људи. Привели су га до леве певнице и држали за руке. Лице полуделог било је обливено знојем, а око уста густа бела пена. Ја приђем ближе, да бих видео исцељење. Ускоро из олтара изађе отац Јован и заповеди да болесника приведу ближе њему. Из грла болесника чули су се јасни звуци, као кукурикање петла, и он се силно напрезао да се отме од својих чувара. Отац Јован узео је епитрахиљ и, држећи га над главом болесника, почео да чита молитве. Болесник је пао на колена и почео да се смирава и потпуно се умирио. Кад га је отац Јован осенио знаком крста, он је устао, сав окупан у зноју, и почео сам полако да се удаљава. За њим су пошли сељаци који су га довели.
На све присутне ово исцељење произвело је снажан утисак (Сведочанство Евстафија Андрејевича Ковеског, пуковника Саспијског пука).
3. За време путовања оца Јована 1890. године из Архангелска у Москву на једној станици привели су му жену, 35-40 година старости, коју су с муком држала два снажна човека. Жена је била згрчена и са исколаченим очима. Црте њеног лица одражавале су њено страшно душевно стање. Уз помоћ још два снажна човека привели су је оцу Јовану. Тада је она почела да лаје, као пас, тако брзо и продорно, да је уши парала. Отац Јован положи своју леву руку на њену главу, а десном је стаде осењавати крсним знаком и полако и разговетно поче да чита молитву: "Да васкрсне Бог и распрште се непријатељи Његови и да побегну од лица Његова који Га мрзе".
Али лајање несрећне жене није престајало, него се још појачавало, а са тим се појачавао и звонки глас оца Јована.
Ми смо стајали, што би рекли, ни живи ни мртви. Наступио је страшан тренутак, коса на глави почела да се диже.
Лице оца Јована одавало је огромни духовни напор, чело његово било је обливено знојем. Осећало се да се у том тренутку води веома тешка невидљива борба две супротне силе - борба добра са злом. Али, слава Богу, лајање болеснице постепено се стишавало и, најзад, престало. Она је дубоко уздахнула, као да се нешто ишчупало из њених уста и у магновењу се иснравила. Лице њено за трен ока се изменило, просветило, и она се са радосним плачем бацила пред ноге свога исцелитеља, крстепи се и захваљујући Богу.
То се догодило на очиглед свих нас сапутника (Успомене В. И. Попова).
4. Једног дана за време свете Литургије у Андрејевском храму у Кронштату осам људи привели су бесног човека, који је био тако снажан да је кидао везе и ланце у које су га спутавали. Отац Јован у одеждама упутио се право болеснику. Овај се отео од оних који су га држали и полетео ка оцу Јовану. Изгледало је да ће га убити. Али отац Јован спокојно је положио руке на његову главу и почео да се моли. Болесник се умирио. Нечиста сила оставила га је и отац Јован причестио га. Био је потпуно исцељен (Сведочанство епископа богучарског Серафима).
5. Једног дана привели су оцу Јовану бесомучну жену, која га је страшно вређала, не подносећи његово присуство. Њу је држало неколико људи. Отац Јован клекнуо је пред светим иконама и погрузио се у молитву.
Болесница је сипала страшне хуле, проклињала га и исмевала, и њега и Бога, али мало по мало утишала се и изгубила свест. Кад је отац Јован устао са молитве, све лице његово и глава били су обливени знојем, као да је поливен водом. Пришао је болесници и благословио је. Она је тада отворила очи, расплакала се и пала пред ноге баћушке. Била је веома изнурена, али потпуно здрава.
На све присутне ово исцељење деловало је веома потресно (Писмо Степана Павловича Бурачка, капетана I класе, Панчево, код Београда).
6. Била сам очевидац кад су три снажна човека, обливени знојем, привели оцу Јовану у храм бесомучну жену. Отац Јован изашао је из олтара у средњи део храма, а они су му је привели. Она је почела да пљује на њега и на крст. Тада је баћушка рекао: "Помолите се, браћо, за њу!" и сам је пао на колена и почео да се моли. Тада се из њених уста отео крик: "Нећу да изађем!" А баћушка му је одговорио: "Изаћи ћеш!" после тога она се утишала, почела да плаче и целива крст и руку баћушке. Сутрадан се причестила и отишла потпуно здрава.
Оваквих исцељења било је много На молитве оца Јована (Сведочанство госпође Никитин, Копривница, Југославија).
7. У цркву је улетела бесомучна жена и почела да виче и лудује. Отац Јован приђе јој, али се она баци на њега, савије га до земље и повуче неколико корака. Отац Јован био је веома блед у лицу, али је није пуштао из руку. Страшним гласом из баса она је довикивала: , Ја сам стар ... она је смртни грех учинила, нећу да изађем!" Али, напослетку, почела се смиривати и опет из баса запитала: "Куда да идем?" А баћушка, са победничким осмехом, одговорио му је тихо: "У бездан!" Тиме се исцељење завршило (Сведочанство напред споменуте монахиње Марије Родевич из манастира Свете Богородице, код Лесковца).
8. Једном су оцу Јовану привели жену, демоном поседнуту, која се при ходу служила и ногама и рукама, као животиња. Отац Јован кропио ју је светом водом и заповедио демону да изаће, али је болесница дуго одговарала: "Нећу да изађем!"
- "Хоћеш, хоћеш, изаћи ћеш!" упорно је заповедао отац Јован и принео јој крст да целива.
Болесница се одједном умирила, као да је заспала, потом се тргла, Дошла к себи и почела да захваљује Богу за исцељење.
Поред безбројних исцељења присутних и одсутних болесника, отац Јован се јављао и на даљини, у сну и на јави, и исцељивао оне који су тражили његову помоћ. Од више таквих случајева навешћемо само четири.
1. Године 1902. срела сам се у возу са интелигентном Јеврејком, која је путовала из Харкова у Кронштат. На моје питање о разлогу тако далеког путовања, она ми је испричала следеће:
"Идем да захвалим оцу Јовану Кронштатском за исцељење моје кћери, која је била на самрти. Професори су јој прорекли смрт и одбили да лече. Тада милосрдна сестра, видећи мој неописиви ужас, предложи да пошаљем телеграм оцу Јовану Кронштатском, он ће помоћи. Телеграм је одмах био послат. После неколико часова истог дана ја улазим у собу болеснице у нашој кући и на своје велико чуђење спазим поред постеље своје кћери православног свештеника, стоји и моли се. Ја сам збуњена стала, као укопана. По завршетку молитве, свештеник се окренуо, и не погледавши ме упутио се вратима. По изгледу личио је на оца Јована, чију сам слику видела код милосрдне сестре.
Ја сам с поштовањем пошла за њим да га испратим. Али кад сам изашла у предсобље, тамо није било никог, па ни у дворишту. Ја сам запитала послугу кога су пустили унутра, или из куће напоље, али сам добила одговор да нико у кућу није ушаа нити из ње изашао.
А кћи моја почела се брзо опорављати и убрзо, на чуђење лекара и свих укућана, сасвим оздравила.
Ја сам Јеврејка, али идем у Кронштат, да одслужим захвални молебан, захвалим баћушки Јовану и приложим своју жртву за његове добротворне потребе" (Саопштила лутеранка, удова православног инжењера из Полтаве).
2. Сеоски црквени тутор Павел Семјонович Воронов боловао је од рака на желуцу. Изгубивши наду у помоћ лекара, он се почетком фебруара 1895. године обрати оцу Јовану да се помоли за његово оздрављење.
Другог дана увече, кад је остао сам у соби, појави се пред њим непознати му свештеник, свела и блага лица, гологлав, у горњој свештеничкој хаљини са широким рукавима и блиставим крстом на грудима, стане код врата и са очигледним саосећањем упре поглед у тешког болесника. Појава је била тако стварна, да се болесник, малаксао од тешких страдања, обратио молбом непознатом му свештенику да својом молитвом прекрати његове патње.
Само што је болесник изрекао своју молбу, визија је ишчезла, а он се одмах боље осетио и брзо опоравио.
После Ускрса, половином априла, он се упути у Кронштат, да лично захвали оцу Јовану на исцељењу од тешке болести.
По доласку у Кронштат, он одседне у "Дому трудољубља" и позове к себи оца Јована. Кад је отац Јован ушао у собу, бивши болесник одмах је у њему препознао оног благодатног свештеника, који му се јавио и исцелио га.
После овога Воронов је поживео још 14 година и мирно се упокојио 27. јануара 1909. године.
3. У граду Вознесенску, Херсонска губернија, у немачкој породици Мајш, лутеранске вероисповести, девојчица од 8 година оболи од дифтерије. Њено стање било је веома тешко.Лекари ништа нису могли помоћи. Родитељи су били очајни.Неко од православних посаветује им да се телеграмом обрате оцу Јовану Кронштатском. Увече му пошљу телеграм, а сутрадан добију од њега одговор да ће учинити што може.
Девојчица, пошто се пробудила, испричала је родитељима да је код ње долазио свештеник, кога она дотле није видела, и опише његову спољашност.
А још пре тога познаници су донели њеним родитељима фотографију оца Јована. Кад су девојчици показали ову фотографију, она је узвикнула: "Баш тај свештеник био је код мене, пришао моме кревету и рекао: "Оздравићеш!"
И девојчица је стварно брзо оздравила.
О овом случају сазнали су сви у граду (Сведочанство Ивановне Дубељштајн, жене пуковника, Београд, улица Светог Саве, 30).
4. Свастика мога брата Јелисавета Георгијевна учила је у Харкову. У вишим разредима она се разболи и изгуби моћ говора - онеми. Најбољи професор у Харкову и инострани чувени специјалисти нису могли помоћи, и најзад признали своју немоћ. Лиза је била принуђена да прекине школовање и живи код родитеља.
Родитељи су били очајни. Убедивши се у немоћ науке, мајка Лизина напише оцу Јовану Кронштатском и замоли да се помоли за Лизу и исцели је небеском силом. Баћушка одговори да ће се помолити, да не треба падати у очајање, јер је милост Божја неизмерна.
То је било некако пред Ускрс. Једног дана, после ручка, сви се разиђу по својим собама. И Лиза је отишла у своју собу, као и дотле, нема и тужна. И док још нису заспали, зачуо се снажан и у исто време радостан глас Лизе: "Мама, мама!".
То је било тако неочекивано. Сви су полетели у њену собу. Она, као у некој екстази и ван себе, проговори: "Сад је у моју собу ушао један свештеник, благословио ме и рекао да снажним гласом позовем маму, и ја сам позвала".
По њеном опису свештеник је личио на оца Јована Кронштатског.
И Лиза и њени сродници били су потресени чудом и топло захвалили Богу и оцу Јовану.
Лиза је после тога била потпуно здрава, завршила гимназију и удала се (Исказ генерала Пономарева).
Било је и покушаја обмањивања оца Јована, али су обмањивачи доживели казну Божју.
Један студент испричао је следеће:
1. Нас тројица живели смо у једној соби. Наше безверје навело нас је да смислимо превару и исмејемо оца Јована. Један од нас направи се болестан и легне у кревет, а ми здрави замолимо оца Јована да дође и помоли се за оздрављење тобожњег "болесника". Како смо се договорили, тако и учинимо.
Отац Јован дође и видевши "болесника" у кревету, рекне му: "Сад ти ја нисам потребан, али ћу бити ускоро". Потом се помолио и отишао (новац од нас није узео, јер смо га предупредили да немамо).
По његовом одласку тобожњи "болесник" хтео је да устане, али није могао. Нека невидљива сила приковала га за кревет. Ми у почетку нисмо поверовали. Мислили смо да се он претвара и шали, али смо се уверили да се не шали. Решили смо да почекамо дан - два. Прошло је и три дана, а њему све горе и теже.
Видећи шта смо учинили, нас двојица пођемо до оца Јована, признамо своје дело и са сузама замолимо за опроштај.
Отац Јован лепо нас је примио, опростио нам и отпустио с миром. По повратку у свој стан, затекли смо друга здрава и на ногама.
Ова лекција добро нам је послужила за сав живот и учинила религиозним и верујућим (Писмо пуковника Михаила Димитријевића Тимофејева).
2. Приликом једног доласка оца Јована у своје село, приђе му један сељак и затражи 25 рубаља, да лечи своју болесну кобилу (која је била здрава). Отац Јован пружи му их без речи.
Али кад се сељак вратио кући, на свој ужас затекао је кобилу мртву.
Он се горко покајао, вратио оцу Јовану и признао да га је преварио, кобила му је била здрава, али сад је угинула. Отац Јован га поучи и опрости му.
Поред дара исцељивања болесника, отац Јован имао је од Бога и власт над епидемијама заразних болести и стихијама природе.
Тако је својом молитвом сузбио епидемију колере у јеврејском насељу у граду Новомосковску, затим помор стоке у Новгородској губернији.
За време суше у своме крају измолио је кишу, а другом приликом, кад је услед дуге летње суше избио велики шумски пожар"измолио је кишу, која је помогла народу да угаси пожар.
Крајем 1908. године почео се у Кронштату гасити велики светилник Цркве Христове, отац Јован, који је јарко светлео 53 године.
10. децембра одслужио је последњу Литургију. После тога снага га је издала. Дан смрти Бог му је открио на петнаест година раније. Пао је у постељу и у њој остао до смрти. Свештеници су му сваког дана доносили свето причешће. 18. децембра почео је повремено да губи свест, што је био знак да је крај близу. Ипак, причестио се овог и следећег дана. Видећи да смрт сваког часа може да наступи, свештеници поране и у освит 20. децембра, још за ноћи, одслуже свету Литургију и причесте га. После причешћа, он у 7 часова и 40 минута мирно оде ка Господу у осамдесетој години живота.
Његово тело превезено је у Петроград и сахрањено у гробној капели, унапред припремљеној, у сутерену храма Јовановског женског манастира.
У преносу и погребу његовог тела учествовала је огромна маса народа и велики број свештеника.
После његове сахране, маса света, из свих крајева простране Русије, хрлиле су на његов гроб, тражећи од њега помоћи и лека у својим невољама и болестима.
А Господ Бог прославио је свога угодника и после његовог преласка у вечни живот многим чудесима, која су се догађала на његовом гробу. У манастирским књигама записано је више од хиљаду таквих чуда, проверених и од надлежних потврђених. А колико је остало незабележених - то једини Бог зна.
Од тих чудесних исцељења и јављања навешћемо само два-три.
1. Покојни адмирал Владимир Федорович Пономарев, као командант крстарице "Адмирал Макаров" први је притекао у помоћ становницима града Месине, на Сицилији, после страшног земљотреса 28. децембра 1908. године.
Спасавајући унесрећене, он се зарази тифусом и по царевој заповести њега пребаце у Пиреј, у Грчкој, у тамошњу болницу.
Два месеца мој муж лебдео је између живота и смрти, са температуром преко 40 степени. У очајању, ја пошаљем телеграм својој матери у Петроград да на гробу оца Јована одслужи молебан за оздрављење мога мужа. Она то учини 3. марта.
У ноћи између 3. и 4. марта код болесника наступи преломна криза. А после неколико дана добијем од матере писмо и у њему листић са венца оца Јована, на коме је био назначен датум молебна: 3. март 1909.
Муж је оздравио, напустио болницу, и после месец и по дана вратили смо се у Петроград (Исказ његове супруге Александре).
2. Вратар дома у коме је живео отац Јован радо је примао новчане награде, често велике, од оних који су долазили оцу Јовану, да би их пропустио у дом и омогућио им да се виде са оцем Јованом.
Скупивши тако повећу суму, он после смрти оца Јована пође у Петроград у намери да тамо отвори трговину. Али се догоди оно чему се није надао: успут му новац, као неправедно стечен, украду.
Кад је он то по доласку у Петроград приметио, несрећни и маловерни среброљубац одлучи да се удави у морском каналу. Дошавши са том намером до канала, он се осврне око себе и не видевши никога око себе, он се баци у воду. Али га нека сила одједном избаци из воде и он поред себе спази оца Јована, који му строго рекне: "Не чини то, грех је!" и одмах ишчезне.
Поражен таквом чудном појавом баћушке Јована из загробног света, спасени утопљеник узвикне кроз сузе захвалности: "Сад и ја верујем да је отац Јован - светитељ!"
Страст среброљубља оставила га је и он се одао подвигу доживотног путника и скупљача добровољних прилога за цркве.
3. У граду Казабланки, Мароку, живи руски архимандрит Варсонофиј, који је испричао како је једном за живота посетио оца Јована и затражио од њега нешто за успомену, али га је отац Јован одбио. После своје телесне смрти отац Јован јави се својој секретарици, девојци која је себе била посветила њему на службу, и нареди јој да један рукопис, и при том каже који, преда архимандриту Варсонофију.
Отац Јован био је ретка појава међу пастирима Цркве Христове: сасуд препун Божје благодати. Био је не само велики молитвеник, подвижник, неуморни трудбеник и чудотворац него и велики мислилац и плодан духовни писац. Његова књижевна дела износе 4.500 штампаних страна, подељена у 6 томова.
Прва три тома садрже његове беседе и поуке, четврти и пети том садрже његов чувени дневник "Мој живот у Христу", а шести том - "Мисли о богослужењу Православне цркве".
Његов дневник "Мој живот у Христу" преведен је 1897. године на енглески језик и постао ручном књигом многих верујућих чланова Англиканске цркве - Енглеза и Американаца.
За дивно је чудо како је отац Јован успео, поред своје толике заузетости, још и да пише. Јер откако се прочуо као велики чудотворац, он је велики, ако не и највећи део времена проводио на путу, у возу или на лађи. Кући се враћао касно, ретко кад пре поноћи, а већ у 6 часова изјутра он је служио рану Литургију. Он је мисли своје и духовне доживљаје бележио приликом путовања или по повратку кући, пре него што легне у постељу. Он је спавао врло мало, два-три сата, ретко кад више. Обичан човек такав подвиг не би могао издржати тако дуго - пуних пет деценија. Али благодат Божја крепила га је, давала му снаге и тешко бреме чинила лаким.
Тешки дани који су убрзо после његове телесне смрти настали у свету и Русији (први светски рат 1914-1918. и револуција у Русији 1917., а затим други светски рат 1941-1945) омели су Руску цркву да оца Јована канонизује и унесе у списак богоугодника које Црква прославља. Али је то учинила Загранична Руска црква у Сједињеним Америчким Државама 1. маја 1964. године и одредила да се као светитељ прославља 19. октобра и 20. децембра. У ту сврху написана му је и штампана Служба са Акатистом.
Господе Свемилостиви, молитвама свежалостивог оца нашег светог и праведног Јована Кронштатског помилуј и нас грешне. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДЕЧАКА ЈОВАНА, кројачког шегрта

БЛАЖЕНИ Јован беше са острва Таса, из села Мариеса. У четрнаестој години својој, као дечак, он би доведен у Цариград и дат једноме хришћанину да код њега учи кројачки занат. Једнога дана мајстор посла Јована да купи конац код неког Јеврејина. Јован се посвађа са тим Јеврејином. Утом, пошто беше подне, хоџа по свом обичају стаде викати са минарета. Чим хоџа престаде, погани Јеврејин стаде викати ка хоџи и осталим агарјанима: "Не чујете ли како овај дечко вређа вашу веру и ваше светиње?" - Турци одмах повероваше речима Јеврејиновим, дохватише дечака и немилостиво избише, па га пред везира одведоше; и сведочаху како је дечко вређао веру њихову. Дечко се кунијаше да то није истина, и да га је Јеврејин оклеветао. Видећи малог дечака, везиру се сажали, и рече му: "Хајде потурчи се, па ћу ти дати многа блага и начинићу те богаташем, и стално ћеш бити близу мене, и уживаћеш све почасти и сласти овога живота".
Оваким примамљивим обећањима везир је хтео да дечака одвоји од вере Христове. Но овај благочестиви дечко Господњи одговори везиру: "Ја се никада нећу одрећи преслатког Господа мог Исуса Христа, макар ме ставили на хиљаде и хиљаде мука! макар ми сву царевину вашу поклонили!"
Када везир увиде, да је дечко непоколебљив у својој хришћанској вери, он нареди да му се одсече глава. Градоначелник узе малога Јована, одведе на губилиште, и предаде га џелату. Џелат страшилно замахну мачем, али једва дотаче Јованов вратић, само да види да ли ће се Јован уплашити. Али се Јован не само не уплаши, него с радошћу очекиваше да му мач одруби главу. Када то џелат виде, он с гњевом замахну силно мачем и спусти га силовито на дечаков вратић, и одсече му главу.
Тако блажени дечак мученик прими од Господа венац мучеништва. Ноћу пак дођоше неки побожни хришћани, узеше свето тело светог мученика и сахранише. Његовим молитвама нека се и ми удостојимо Царства Небескога! Амин.[21]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
2. У та времена Антиохија, велељепна престоница Сирије, беше у Римској царевини највећи град после Рима, и имађаше око двеста хиљада становника. - Св. апостол Петар управљао Антиохијском црквом од 47-57. године, прејемник његов св. Евод до 68. године, св. Игњатије Богоносац од 68-107. године.
3. Спомен светог Поликарпа празнује се 23. фебруара.
4. То је било 106. године.
5. Зевс или Јупитер - главни незнабожачки Бог Грка и Римљана.
6. О томе свети Игњатије говори у својој Посланици Ефесцима
7. Свети Игњатије говори овде о слави умрети за Христа.
8. Вода жива - Дух Свети, који побуђује и укрепљује на мученичку смрт. Сравни: Јн. 4, 10; 7, 3.
9. Тојест с таком љубављу као да Игњатије беше њихов властити епископ.
10. Тако се рачунало по римском календару.
11. Године 107.
12. Пренос моштију светога Игњатија празнује се 29. јануара.
13. После смрти своје жене, блажени Филогоније би силом узет одстране народа из његовог адвокатског звања и за његову праведност и правичност постављен на епископски престо.
14. Похвалну реч светом Филогонију свети Златоуст изговорио 386. г.
15. Упокојио се око 323. године.
16. Краљ Милутин владао од 1282. до 1321. године; празнује сс 30. октобра. - Свети Стефан Дечански владао од 1321. до 1331. године; празнује се 11. новембра. - Цар Душан владао од 1331. до 1346. као краљ, а од1346. до 1355. године као цар.
17. Година, место рођења и световно име светог архиепископа Данила не знају се.
18. Евстатије II био српским архиепископом од 1286. до 1304. године.
19. Спомен његов Црква празнује 11. маја.
20. Ступио на престо 6. јануара 1321. године. - Спомен његов празнује се 11. новембра.
21. Блажени мученик - дечак Јован пострада 20. децембра 1652. год.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученик Бонифатије. Мучеништво за Христа чини од грешника светитеља. То показује пример светог Бонифатија. Он беше најпре слуга у неке богате и развратне жене Аглаиде у Риму, и имаше с њом нечисте и незаконите везе. Обоје беху незнабошци. Једном Аглаида пожели да има у кући мошти мученичке као неку амајлију, која од зла брани. Па опреми свога слугу у Азију, да јој нађе и купи то што жељаше. Бонифатије узе собом неколико робова и доста блага па при растанку с Аглаидом рече овој: "Ако не могаднем наћи никаквог мученика, и ако теби, госпођо, донесу моје тело за Христа намучено, да ли ћеш га примити с чашћу?" Аглаида се насмеја и назва га пијаницом и грешником. Тако се растадоше. Дошавши у град Тарс Бонифатије виде многе хришћане на мукама: једнима одсечене ноге, другима руке, трећима очи избодене, четврте на вешалима итд. Бонифатију се промени срце, покаја се за грешни живот свој и заплака. И узвикну усред хришћанских мученика: "И ја сам хришћанин!" Судија га узе на истјазање, нареди те га грозно шибаху, потом налише му врело олово у уста, и - пошто га то не повреди - одсекоше му главу мачем. Робови узеше тело његово и пренеше у Рим. Ангел Божји јави се Аглаиди и рече: "Прими онога који негда беше слуга твој, а сад је наш брат и саслужитељ; он је чувар душе твоје и заштитник живота твога". Аглаида, ужаснута, изађе у сусрет, прими тело Бонифатијево, сагради му цркву и положи у њу мошти мученикове. Потом се она покаја, раздаде све своје имање бедним, а она се повуче од света, и поживе још петнаест година у горком покајању. Пострада свети Бонифатије 290. године.



2. Свети Григорије (Григентије), епископ омиритски. Беше најпре ђакон цркве Мадиоланске, и имаше многа виђења. Промислом Божјим доведен у Александрију, где га патријарх Протерије, према једном небеском откровењу, рукоположи за епископа земље Омиритске, у јужној Арабији, коју свети цар Елезвој (в. 24. октобар) тек беше ослободио од тиранина Дунаана Јеврејина. Пастир добри и чудотворац велики. Уредио цркву Омиритску, уз помоћ христољубивог цара Аврамија, подигао многе храмове и крстио мноштво Јевреја. Молитвом је чинио чудеса велика и страшна; молитвом је чак изазвао и појаву Христа Господа пред неверним Јеврејима, што одлучи на крштење Јевреја. Управљао црквом тридесет година и мирно прешао у живот вечни 552. године.

3. Свети Бонифатије Милостиви, епископ ферентијски. Од детињства био необично милостив, тако да га мајка укоравала за то. Но он је помоћу молитве добијао од Господа стоструко. Скончао мирно у Италији у VI веку.

4. Преподобни Илија Муромец. Монах кијевопечерски. Скончао 1188. године. Његове нетљене мошти чудотворне. На његовој десној руци и до сада стоје три прва прста састављена за молитву. Из тога се види, да је на молитви умро. И то је обличење оних, који се не крсте с три прста.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА БОНИФАТИЈА

БЕЈАШЕ у Риму једна жена бојарка, по имену Аглаида; отац јој Акакије раније беше начелник града Рима. Млада и лепа, богата власница огромног имања наслеђеног од родитеља, без законитог мужа, Аглаида провођаше дане своје у блудочинству и гресима, побеђивана страшћу немоћног тела. Имађаше она вернога слугу, управитеља њенога дома и имања; он бејаше млад и врло леп; звао се Бонифатије. Са њим она живљаше у грешним односима, задовољавајући своју телесну пожуду. Говорити о овоме није срамно пошто ће даље бити речи о блаженој и чудесној промени њиховог живота; јер када хвалимо светитеље, онда не прећуткујемо и раније грехе њихове, да се покаже да нису сви од младости били добри и праведни, него су, слично другима, имали покварен живот, али се усавршише истинским покајањем, добром променом душе и великим врлинама, и прославише светошћу. О томе се говори у Житијима Светих зато, да и ми грешни не би очајавали него да би похитали да исправимо себе, знајући да и после грехова, уз помоћ Божију, можемо постати свети, ако то само сами пожелимо и потрудимо се. И заиста дивна је то и радосна срцу повест у којој чујемо како грешник, који чак ни наде на спасење нема, неочекивано постаје свет, а притом и мученик Христов. Пример тога је овај свети Бонифатије. Он најпре живљаше у нечистоти и беше пијаница, а потом постаде исповедник и сјајни подвижник и славни страдалац за Христа. Но Бонифатије и у време свог развратног живљења, мада робоваше греху, ипак имађаше неке, достојне похвале, врлине: беше он милостив према сиромасима, пун љубави према путницима, и жалостиван према свима који су у невољама; и он једне обасипаше богатом милостињом, друге с љубављу збрињаваше, треће самилосно и саосећајно помагаше. Имајући свагда у срцу свом жељу да се поправи, Бонифатије често уздисаше к Богу, да га Он избави из ђавољих замки и да му помогне постати господарем над својим пожудама и страстима. И Господ не презре створење своје, и не остави да овај делимично добродетељан човек и даље тоне у убитачној похотљивости, нити допусти да он дела милосрђа свога и надаље каља нечистим гресима, него благоизволе уредити тако да скверна дела његова бише омивена проливањем сопствене крви његове, и тиме душа његова би украшена као царском порфиром и овенчана венцем мученичким. А то се догоди на следећи начин.
У то време бејаше силно гоњење хришћана, дубока тама идолска покриваше сав Исток, и мноштво верних биваше мучено и убијано за Христа. Госпођи пак Бонифатијевој сину у глави спасоносна мисао, а срце јој обузе неодољива жеља: да има у дому свом мученичке мошти. И пошто међу слугама својим она не налажаше другога, сем Бонифатија, који би јој ову замисао верно и ревносно остварио, она позва Бонифатија, откри му своју жељу и насамо му рече: Теби је познато, брате, коликим гресима оскврнависмо себе ја и ти, ни најмање не бринући о будуђем животу, и како ћемо предстати Страшном суду Божјем, на коме ћемо по делима својим бити осуђени на тешке муке. Но ја сам чула од једног побожног човека, да ко има код себе мошти мученика Христових, и поштује их, тај добија велику помоћ ка спасењу, и у дому његовом грех се не умножава; штавише, такав се може удостојити оног вечног блаженства, које су се удостојили сами свети мученици. А многи и сада, како говоре, извршују дивне подвиге за Христа, и предајући тела своја на мучење добијају мученичке венце. Стога ми ти послужи у овој ствари: ето, дошло је време да ти на делу покажеш колику љубав имаш према мени. Отпутуј брзо у о!не земље где се врши гоњење хришћана, и постарај се донети ми мошти једног од светих мученика, да их чесно положим код себе, и да подигнем цркву томе мученику, и да њега свагда имам као свог чувара и заштитника и сталног посредника пред Богом.
Саслушавши Аглаиду, Бонифатије с радошћу пристаде на њен предлог, сав готов за такав потхват. Госпођа му даде много злата, пошто је било немогуђе узети тела мученика без поклона и тешког злата: јер незнабошци мучитељи, видећи велику љубав и усрће хришћана према моштима, не даваху их забадава него их продаваху по скупу цену, и тиме силне приходе себи стицаху. Са тог разлога Бонифатије узе од своје господарице мноштво злата, како за откуп мученичких моштију тако и за раздавање милостиње ништима. Припреми он такође и разне мирисе, платна и све остало што је потребно за увијање и пренос светих моштију. Узевши са собом и много слугу госпође своје, а пријатеље своје, и коње, он спреман већ крену на пут. Но полазећи из куђе он смејући се рече госпођи својој: А шта ће бити, госпођо, ако ја не нађем никакво тело мученика, па теби донесу моје тело за Христа намучено, да ли ћеш га примити с чашћу? - Аглаида се насмеја, назва га пијаницом и грешником, и укоравајући га рече му: Брате, сада је време не за шаљење већ за побожно страхопоштовање. Потребно је теби да на путу строго чуваш себе од сваке непристојности и неозбиљности; свети посао ваља обављати чесно и ваљано, и путовати у кротости и уздржању: имај стално на уму да ти идеш послужити светим моштима, којих нисмо достојни не само коснути се него ни погледати на њих. Путуј дакле с миром: а Бог који је узео на себе обличје слуге и пролио крв Своју за нас, нека нам прости грехе наше и пошље ти Ангела Свог, и нека путовање устроји на добро и напредак.
Бонифатије прими к срцу савет госпође своје, и крену на пут. Размишљајући о томе чега се он има дотицати својим оскврнављеним, грешним рукама, Бонифатије стаде туговати због пређашњих грехова својих; и дошавши у страх Божји он се поче постити: не јести меса, не пити вина, него се усрдно и често молити. Јер страх је отац стражењу, а стражење је мајка унутрашњег спокојства; спокојство продубљује савест; савест чини то, да душа као у некој чистој и неузбурканој води гледа своју нелепоту; а то све пораћа почетак и корен покајања. Тако Бонифатије посади у себи корен покајања, почевши од страха Божијег, и од стражења над собом, и од испитивања своје савести. Својим постом и уздржањем и непрестаним молитвама он очигледно пројављиваше своју жељу за савршеним животом.
Када Бонифатије стиже до Мале Азије и уђе у знаменити Киликијски град Тарс,[1] у њему тада, за царовања Диоклецијана и његовог сауправитеља Максимијана, затече жестоко гоњење хришћана. Оставивши слуге у гостионици, он им наложи да се одморе од напорног пута, а сам, не одмарајући се, одмах пође да види страдање мученика о којима је раније слушао. Дошавши на место мучења, он угледа мноштво народа који се био слегао да посматра мучења, вршена на хришћанима. Виде Бонифатије разноврсна мучења светих: једина кривица свију њих беше хришћанска вера и побожан живот. Но стављаху их на неједнаке муке: један је висио главачке, а испод њега је буктао огањ; други је био крстолико растегнут, привезан за четири стуба; неко је лежао преструган тестером; некога су мучитељи стругалп оштрим оруђима; једноме су очи вадили, другоме удове одсецали; једнога беху набили на колац, који му до грла пролажаше; некоме беху кости поломљене и смрскане, другоме руке и ноге одсечене те се као клупче ваљаше по земљи. Но свима њима беше заједничко: јуначко трпљење, и на лицима свију њих видела се духовна радост, јер укрепљавани благодаћу Божјом они подношаху неподношљиве за људску природу муке.
Блажени Бонифатије пажљиво посматраше све то, час дивећи се јунаштву мученика, час желећи себи исти такав венац. Затим, испунивши се сав божанске ревности, он стаде усред мучилишта и поче грлити мученике којих већ беше двадесет на броју. Онда на сав глас ускликну да га сви чују: Велики је Бог хришћански, велики! јер помаже слугама Својим и укрепљује их у тако великим мукама!
Рекавши то, он поново стаде грлити мученике и с љубављу им целивати ноге; а онима који не имађаху ноге он целиваше остале делове тела. Грлећи мученике, он их притискиваше на груди, и називаше их блаженима, јер ће, јуначки претрпевши краткотрајне муке, они одмах добити вечни покој и утеху и бесконачну радост. При томе Бонифатије се мољаше за себе: да постане садруг мученицима у истом подвигу и заједничар венаца које ће они добити од Подвигостројитеља - Христа.
Сав народ упери своје погледе на Бонифатија, нарочито судија који сеђаше на судишту и мучаше свете страдалце. Видећи пред собом човека дошљака и (непозната, судија упита: Ко је овај и откуда је? - И одмах нареди да га ухвате и доведу преда њ; и упита га: Ко си ти? - Хришћанин, одговори свети. - Но судија настојаваше да он каже своје име и порекло. Светитељ одговори: Прво и најмилије моје име јесте хришћанин, а дошао сам овамо из Рима. Ако пак хоћеш да сазнаш и оно име које ми родитељи наденуше, оно гласи: Бонифатије.
Судија онда рече: Бонифатије, док ти нисам искидао тело и поломио кости, приступи и принеси жртву великим боговима. Принесеш ли, удостојићеш се великих блага, умилостивићеш богове, избавићеш се од мука које ти предстоје, и добићеш од нас многе дарове. - На то Бонифатије одговори: Не би требало чак ни одговарати на твоје речи, али ипак ћу рећи оно што сам већ много пута поновио: хришћанин сам. И само ћеш то чути од мене; ако пак не желиш слушати то од мене, онда чини са мном што ти је воља.
Када Бонифатије то рече, судија одмах нареди да му свуку хаљине, обесе главачке и силно бију. И светитељ би тако страховито бијен, да му од тела отпадаху читава парчад меса и кости му се провидеше. А он као не осећајући болове, не обраћаше пажњу на задаване му ране, него упираше очи своје једино на свете мученике, видећи у њиховом страдању пример за себе и утешавајући себе тиме што се удостоји заједно с њима страдати за Христа.
Потом мучитељ нареди да му мало олакшају муке, па покушавајући поново да га речима усаветује, говораше му: Бонифатије, овај почетак мучења нека те уразуми шта је боље за тебе изабрати: већ си искусио неподношљива страдања, зато се смилуј на себе, јадниче, и принеси боговима жртву; иначе ћеш одмах бити стављен на највеће и најстрашније муке. - Светитељ одговори: Зашто захтеваш непристојне ствари од мене, безумниче? Ја не могу ни да чујем о твојим боговима, а ти ми налажеш да им принесем жртву!
Тада судија, бесан од гњева, нареди да мученику зарију оштре игле испод ноката на рукама и ногама. А светитељ, уздигавши очи и ум к небу, трпљаше ћутећи. Затим мучитељ измисли опако мучење: нареди да се растопи олово и улије у уста светитељу. Када олово топљаху, светитељ подиже руке к небу и мољаше се говорећи: Господе мој Исусе Христе, Ти си ме укрепио у досадашњим мукама, буди и сада са мном олакшавајући ми болове. Ти си ми једина утеха: Покажи очигледно да ми помажеш победити Сатану и овог неправедног судију, јер као што сам знаш ради Тебе страдам.
Завршивши молитву, Бонифатије се обрати к светим мученицима с молбом, да му својим молитвама помогну претрпети ту страшну муку. Мучитељи приступивши отворише му гвозденим справама уста и налише му олово у грло, али то не повреди светитеља. А када присутни људи видеше таку свирепост и мучење, згрозише се и стадоше викати: Велики си, Боже хришћански! Велики си, Царе Христе! Сви верујемо у Тебе, Господе! - Тако вичући сви кренуше ка оближњем идолском храму са жељом да га сруше, а против судије викаху и камењем се на њега бацаху да га убију. Судија пак напусти судиште и са срамом побеже својој кући, наредивши да Бонифатија држе под стражом.
Сутрадан изјутра, пошто се народна врева беше стишала и буна престала, судија се поново појави на судишту, изведе преда се Бонифатија, и хуљаше име Христово и исмеваше начин на који је Христос био распет. А светитељ, не подносећи хулу на Господа свог, изговори много увредљивих речи против судије, и узврати му ругајући се бездахним боговима њиховим и изобличавајући слепило и безумље оних који им се поклањају. Тиме светитељ поново разјари судију, и овај одмах нареди те узавреше казан са смолом и у њега вргоше светог мученика. Али Господ не остави слугу свога: Ангео изненада сиђе с неба, ороси мученика у казану, а смола се просу из казана, наоколо сукну силан пламен и опали многе од присутних незнабожаца; сам пак светитељ изиђе потпуно здрав, без икакве повреде од огња и смоле.
Тада мучитељ, видећи силу Христову, уплаши се да и њега не снађе неко зло, и нареди да Бонифатија одмах посеку мачем. Војници узеше мученика и одведоше на посечење. Светитељ, измоливши дозволу да се помоли Богу, окрену се истоку и моља ше се говорећи: Господе, Господе Боже! удостој ме милости Твојих, и буди ми помоћник сада, да ми враг због грехова мојих у безумљу почињених не препречи пут к небу, него прими у миру душу моју и смести је са светим мученицима који пролише крв своју за Тебе и очуваше веру до краја; а стадо које си стекао чесном крвљу Својом, људе Твоје, Христе, блиске мени, избави од незнабожја и заблуде многобожачке, јер си Ти благословен и постојиш вавек!
Помоливши се тако, Бонифатије приклони под мач главу своју и би посечен; из ране његове истече крв са млеком. Неверни, видећи ово чудо, одмах се обратише ка Христу, њих пет стотина педесет људи, и одбацивши одвратне идоле присајединише се вернима. - Таква беше кончина светог Бонифатија који, полазећи од куђе на пут предсказа, смејући се, својој госпођи оно што стварно доказа и изврши на делу.[2]
Међутим пријатељи Бонифатијеви, а слуге Аглаидине, што беху с њим дошли ради набављења моштију, не знајући ништа о ономе што се догодило, сеђаху у гостионици и очекиваху Бонифатија. Но видећи да се он до увече не враћа, они се чуђаху; али кад он не дође ни сву ноћ ни сутрадан, они стадоше говорити између себе и осуђивати га, - као што касније сами причаху -, претпостављајући да се он негде напио и с блудницама занео. И смејући се говораху: Ето како наш Бонифатије тражи свете мошти!
Но пошто се Бонифатије не врати и друге ноћи, па и трећега дана, они се узнемирише, и почеше га тражити по свему граду ходећи и распитујући за њега. Случајно, или боље рећи по промислу Божјем они сретоше човека, који беше брат коментарисија који вођаше записник на суду при истјазавању мученика и доношењу смртних пресуда њима, и упиташе га да није видео једног човека, странца, који је овамо допутовао. Он им одговори да је јуче један странац на мучилишту био много мучен за Христа, па на смрт осуђен и мачем посечен. Притом рече: Не знам да ли је то тај кога ви тражите. Но реците, какав изгледа тај човек? - Они му описаше спољашњи изглед Бонифатијев: није великог раста, има смећу косу; указаше такође и на друге особености његова лица. Тада им тај човек рече: Зацело то и јесте тај кога тражите. - Но они не вероваху, и рекоше: Не знаш ти тога човека кога ми тражимо. - И разговарајући међу собом они спомињаху ранију нарав Бонифатијеву, и исмевајући га говораху: Зар ће пијаница и блудник страдати за Христа? - Међутим брат коментарисијев упорно остајаше при своме мишљењу, и говораше: Такав по изгледу, како га ви описујете, човек јуче и прекјуче би истјазаван на суду. Уосталом, шта вам смета да идете и видите његов леш који лежи на месту где је он посечен?
Они онда пођоше за тим човеком и дођоше на место посечења, где стајаше војничка стража која чуваше тела светих мученика, да их хришћани не би украли. И тај човек који иђаше испред њих показа им посеченог мученика и рече: Није ли то тај кога ви тражите? - А они када угледаше мучениково тело, одмах почеше распознавати друга свог; нарочито пак када главу његову која је одвојено лежала прислонише уз труп, тада потпуно јасно познаше и убедише се да је то Бонифатије, и веома се удивише; али се уједно и постидеше што о њему рђаво мишљаху и говораху; усто се и бојаху да их не постигне неко зло што су осуђивали светитеља и исмевали његово живљење, не знајући помисли срца његова и добру намеру његову.
Док они посматраху лице светитељево и запрепашћени дивљаху се, они одједном угледаше где Бонифатије полако отвори очи своје и с љубављу гледаше на њих као на пријатеље своје, уста му се осмехују, лице му сија, и он целокупним изгледом као да им говори да им опрашта све чиме су се огрешили о њега. Они се ужаснуше и уједно обрадоваше, и лијући топле сузе плакаху над њим и говораху: Слуго Христов, заборави грехе наше, јер неправедно осуђивасмо живљење твоје и безумно те исмевасмо!
Затим они дадоше незнабошцима пет стотина златника, па узеше тело и главу светог Бонифатија; и помазавши их мирисима, увише их у чиста, за то спремљена, платна, положише их у сандук, и кренуше натраг у постојбину, возећи тело мученика госпођи својој. Када се они приближише Риму, Ангео Божји јави се у сну Аглаиди и рече јој: Спреми се те прими онога који раније беше слуга твој а сада је брат наш и саслужитељ; прими онога који беше слуга а сада је господин твој, и побожно га поштуј, јер је он чувар душе твоје и заштитник живога твог.
Она пробудивши се препаде се: онда узе неколико угледних црквених клирика, па изиђе у сусрет светом мученику Бонифатију, кога она раније посла на пут као слугу, а сада при повратку прими га у дом свој, као господина свог, побожно са многим сузама радосницама. И спомену се она светитељевог пророчанства које он изговори полазећи на пут; и благодараше Бога који тако устроји те свети Бонифатије постаде благопријатна жртва Богу за своје и њене грехе.
Затим Аглаида на имању свом удаљеном од Рима десет километара подиже дивну цркву у име светог мученика Бонифатија[3] и положи у њој са великом чашћу свете мошти његове, јер молитвама мученика биваху многа чудеса: исцељиваху се болесници, изгоњаху се ђаволи из људи, и испуњаваху се молитве многих који се мољаху на светитељевом гробу.
Потом и сама блажена Аглаида, раздавши сва своја имања ништима и убогима, одрече се света, и поживе осамнаест година у великом покајању, па с миром усну у Господу, и придружи се светом мученику Бонифатију, положена крај његовог гроба.
Тако ово двоје светих, на чудесан начин променивши свој ранији живот, добише добар крај; он, крвљу омивши грехе своје, удостоји се мученичког венца; а она, сузама и суровим живљењем, очисти себе од скверни; и обоје се јавише оправдани и беспрекорни пред Господом нашим Исусом Христом, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА (ГРИГЕНТИЈА), архиепископа Омиритског

ОВАЈ божански светилник беше најпре ђакон у граду Медиолану, постављен за ђакона по нарочитом откривењу Божјем. Касније он и другим градовима и селима бејаше проповедник имена Христова и искоренитељ идолопоклоничке заблуде. Беше Григорије син побожних родитеља Агапија и Теодотије, васпитан у побожности и страху Божјем, и, од младости испуњен благодати Господње, он би чудотворац и исцелитељ. Господ га припремаше за архијерејски чин, о чему га и обавештаваше преко откривења и прозорљивих отаца. Када Григорије у Медиолану оде к једном отшелнику, овај му предсказа сву његову будућност, јер беше прозорљив; он провиде и сам долазак Григоријев к њему, када Григорије беше далеко од њега тридесет потркалишта, о чему отшелник и рече своме слузи. А тамо живљаше у гори усамљен о Богу један други старац схимник. Дознавши за њега, Григорије пође к њему. А кад се приближаваше гори на којој борављаше тај старац он угледа огњени стуб у ваздуху, и од страха паде на земљу. Затим охрабривши се устаде и крену да види каква је то огњена појава. Издалека, то му личаше на пламен; али када се примаче ближе, он угледа отшелника где иде к њему, и пришавши му целива га и назва га Григоријем, иако га никада видео није, нити знао. И проведе Григорије код овог великог старца два дана, и удостоји се дивних виђења. У поноћи виде он овог богоносног мужа на молитви: са рукама пруженим к небу стоји у ваздуху изнад земље. Григорије се дивљаше овоме призору. А сутрадан изјутра старац призва Григорија к себи, па му тихим н кротким гласом рече:
"Хајде, пријатељу и брате, причестимо се свекорисним миомиром Божјим, јер си ти ради тога дошао к мени грешноме да сазнаш оно што је мени откривено о теби. Дакле, ти ћеш видети град Рим, помолићеш се у цркви светог мученика Бонифатија и Аглаиде; одатле ти ваља отпловити у Александрију; затим у Етиопији[4] проповедати реч истине, па отићи у Омиратски град Награн,[5] заузет од стране Омиритског цара Дунаана, и у Награну благовестити апостолско учење; тамо ћеш, пошто извршиш велика и славна дела, умрети и прећи у небеска насеља праведних. Но многе ћеш муке доживети од непокорних Јевреја што живе у Омирити, и многе ћеш од њех обратити к Богу, јер ће ти благи Господ бити помоћник, и Он ће те умудрити и упућивати. А тамо ћеш бити рукоположен за архиепископа од стране преподобњејшег патријарха Александријског".
Чувши то блажени Григорије стаде говорити да он није достојан тога што му предсказује старац, и зажеле да још остане код старца. Прозорљиви муж разјасни Григорију и јављење, које виде сам Григорије. А виде он врховне апостоле Петра и Павла где ставише омофор на рамена Григоријева, што предзнаменоваше благодат архијерејства коју је имао добити Григорије. Много се дивљаше блажени Григорије овој чудесној прозорљивости старца, од кога се не сакри ни оно што он сам виде насамо, и рече: Слава Богу који тако дела у онима који Га љубе; нека буде воља Господња!
Након два дана старац отпусти Григорија с љубављу га целивавши; и Григорије оде тужан због растанка са таквим божанственим мужем, горећи к њему пламеном љубави, и увек га се сећајући. Григорије отпутова одатле најпре у Картагину, и дуго време остаде тамо, проповедајући реч Божију и исцељујући свакојаке болести. Затим, по промислу Божјем, отпутова у Рим и помоли се храму светог мученика Бонифатија и Аглаиде. А када дође на гроб светог апостола Петра и са сузама се баци на земљу, њему би виђење: врата небесна виђаху се отворена и неизрецива светлост сијаше; и гле, свети апостол Петар, држећи кључ у десној руци, изађе из небесних врата и ићаше к.њему са великом славом и блистава лица, и рече гледајући га радосним очима: "Чедо Григорије, сада доћох овамо по милости Господњој, а пре тога бејах са осталим апостолима у Награну, Омиритском граду, служећи онима који страдају за Господа нашег Исуса од Дунаана Јеврејина и укрепљујући свакога од њих у побожности; и помоћу Госиодњом сви се они противставише вољи законопреступног Јеврејина, и јуначки се борише за побожност, и пострадаше за истину, и сада су на небесима са оцима који се од памтивека удостојише бесмртне части. Ја дођох овамо да посетим овај град, а брат Павле, поборник цркава по васељени, растаде се са мном у Јерусалиму и оде у Персију. Ти пак, чедо, гредећи добрим путем, постарај се угодити Господу, свагда се поучавајући у закону Његовом, знајући да живот и красота овога света пролазе као сан и сенка; и бићеш блажен ако течење своје завршиш како си почео; ходећи по вољи Господњој, многе ћеш привести страху Господњем. Ето, теби се већ припрема престо на небу од самог Владике, и ти ћеш добити награду заједно с нама".
Рекавши то апостол оде, и виђење се заврши. А Григорије, дошавши к себи, опет паде на земљу називајући себе бедником и грешником. После дуге молитве он отиде у своје обиталиште; и те ноћи он у сну виде светог апостола Павла који му даје суд пун јелеја, што беше предзнак благодати свештенства и архијерејства. Григорије, примивши у сну тај јелеј из апостолових руку, тог часа се пробуди и радосна срца запева: Полете из срца мога реч добра, јер ме Бог помаза јелејем радости.[6]
После тога Григорије напусти Рим и отпутова у Александрију, сваки дан улазећи срцем к Богу, и напредујући из силе у силу, испуњавајући се божанских превеликих дарова.
У то време, када цароваху благочестиви цареви: у Грчкој Јустин1 а у Етиопији Елезвој, Дунаан Јеврејин, који цароваше у Омиритској земљи, подиже гоњење на хришћане и стараше се да у својој царевини истреби и само име Христово. Он лукавством заузе славни град Награн који вероваше у Христа, и погуби огромно мноштво хришћана: једне у огњу сажеже, друге мачем посече, а благочестивог кнеза Арету са најугледнијим грађанима уби. Чувши о томе, благочестиви цареви Јустин и Елезвој веома се ожалостише због невино проливене крви хришћанске; и писа Јустин Елезвоју подстичући га да иде у рат против поганог Дунаана, да освети крв невину. Достојан хвале цар Елезвој испуни се ревности, скупи сву своју војску и крену у рат противу скверног Дунаана. У току тог великог рата Елезвој, уз помоћ Божију, разби пукове Дунаанове и сву војску његову уништи потпуно, а њега самог и његове сроднике посече мачем. Освојивши Дунааново царство, Елезвој га стаде ревносно чистити од јеврејских и незнабожачких заблуда, распростирући у њему славу имена Господа нашег Исуса Христа. И многи од Јевреја и тамошњих Омиритских незнабожаца пожелеше да се крсте, али у њих тада не беше ни епископа, ни свештеника, ни ђакона, нити иједнога клирика, јер скверни Дунаан беше у Омиритском царству уништио све људе духовнога звања. Због тога се блажени Елезвој обрати молбом Александријском патријарху. Обавештавајући га подробно о томе како му је Бог помогао да васпостави хришћанство у Омиритској земљи, цар мољаше патријарха да му изабере човека мудра, речита, добродетељна и добра познаваоца Старог и Новог Завета, да га рукоположи за епископа и пошаље к њима у Омиритску земљу са свим оним што је потребно за Цркву.
Када овакво писмо стиже у Александрију, патријарх се са свима хришћанима обрадова због помоћи Божје, послане с неба хришћанима противу незнабожаца, и стаде брижљиво тражити човека достојна, да га посвети за епископа и што пре пошаље Елезвоју. Многе људе привођаху к патријарху, али му ни један од њих 'не изгледаше достојан епископског чина. Стога се патријарх ноћу обрати пламеном молитвом Господу, да сам Господ изабере и укаже човека, достојног таквог звања и дужности. У време такве молитве патријарху се јави у виђењу свети апостол Марко, нарећујући му да нађе ђакона Григорија, који је недавно дошао у Александрију и станује код неког Леонтија, да га посвети за епископа и пошаље Елезвоју, пошто је Господ управо ради тога и довео Григорија у Александрију.
Сутрадан изјутра патријарх одмах посла да пронађу Леонтијеву кућу. Кућа би пронађена и Григорије приведен патријарху. Патријарх га стаде распитивати, ко је он и откуда је. Затим му исприча своје виђење, и обавести га о потреби Цркве, па га стаде подстицати да се прими епископског чина. Григорије се опомену оног старца схимника из околине Медиолана како му прорече да ће примити архиепископски чин од Александријског патријарха, очи му засузише, и он рече: Нека буде воља Господња! чини, владико, како хоћеш, по заповести Господњој.
Патријарх одмах поевети Григорија за презвитера, а затим и за архиепископа. При томе догоди се необично чудо: у току службе лице Григоријево се измени, постаде светозарно као огањ, сијајући благодаћу Свесветога Духа, а од одјејања његовог излажаше дим миомирисног мира и изванредних мириса, и сву цркву испуни дивним мирисом. То је трајало за све време Божанствене службе; очи беху уперене на светог Григорија, и сви се дивљаху таквоме чуду. Видеше то и изасланици Елезвоја, и чуђаху се; а касније о свему томе обавестише и цара.
После посвећења и духовног разговора с патријархом, свети Григорије би отпуштен с посланицима Елезвојевим, имајући са собом потребан му клир и све неопходно за уређење Цркве. Брзо они стигоше до Етиопије, а затим и до Омиритске земље. Благочестиви цар Елезвој се веома обрадова доласку архиепископа Григорија, а нарочито када сазнаде да је он изабран по откривењу Божјем и да се у време хиротоније на чудесан начин обелодани живећа у њему благодат Светога Духа. Он срете Григорија са великом чашћу, прими га с љубављу и повери му сву своју државу. И обилазећи с архиепископом Григоријем градове у Омиритској земљи, цар зидаше свете храмове, украшаваше гробнице светих мученика, убијених за Христа од нечестивог Дунаана, и привођаше неверне крштењу. У граду Награну Елезвој постави за кнеза сина светог мученика Арете, и подиже велелепну цркву у част светог Васкрсења Христовог, другу у част Пречисте Богородице, трећу у име светог мученика Арете и оних с њим, и то недалеко од куђе где је некада живео свети мученик. И по другим градовима би брзо сазидано много цркава, које свети Григорије сам освећиваше и постављаше презвитере и ђаконе, поверавајући им добру паству оваца Христових.
Блажени цар Елезвој задржа се у земљи Омиритској тридесет шест месеци после смрти Дунаана, и пошто све добро уреди и устроји, намисли се вратити на свој престо у Етиопију. Сазвавши са светим Григоријем све велможе, кнезове, бојаре и саветнике, он се стаде саветовати с њима којег би благоверног, разумног, кротког и богобојажљивог мужа изабрали и поставили на Омиритски царски престо. Сви саветници одговорише цару: ти знаш, и кога Бог теби открије, тога и постави, пошто у нас нема ни једнога који је сличан теби по памети и достојан царскога венца. - Тада се цар обрати архиепископу и рече: Ово је твој посао, часни оче и учитељу наш! ето пред твојим лицем су сви кнезови, велможе, војници, мали и велики; кога ти хоћеш призови, и у име Господа нашег Исуса Христа помажи на царство, јер сви ми који смо дошли из Етиопије, ако хоће Бог, желимо се вратити натраг. - Свети архиепископ одговори: Добро си расудио, благочестиви царе! јер као што је срце твоје у руци Божјој, тако и реч твоја би ти дана од Бога. Зато је добро свагда односно сваког посла најпре питати Оца нашег који је на небесима, и како Он нареди тако и радити.
Рекавши то, блажени устаде са свога места, мало се удаљи од њих, па окренут истоку преклони колена на молитву. Уздигавши очи и ум на небо, и подигавши руке увис, он се усрдно и дуго мољаше, да сам Бог, који зна живот и мисао свакога, покаже им човека, достојног да буде цар. Док се архиепископ мољаше, невидљива сила Божија одједном подиже у ваздух неког мужа, по имену Аврамија, пренесе га и постави пред цара Елезвоја. Запрепашћени, сви дуго време клицаху: Господе помилуј! - А архиепископ рече: Ево, кога захтевасте помазати на царство, њега и оставите овде за цара, и ми ћемо бити с њим једномишљеници, и Господ ће нам помагати. - И велика радост обузе све због оваквог Божјег промишљања.
После тога цар Елезвој узе указаног Богом мужа Аврамија, одведе га у цркву Пресвете Тројице што је у царском граду Афари, обуче га у царску порфиру, и стави му на главу диадему; онда свети Григорије изврши над њим царско помазање, и принесена би Бескрвна жртва за цареве и за све људе, и оба се цара причестише Божанским Тајнама из руку архиепископа. А по завршетку свега, сви присутни кликнуше: Многаја љета Елезвоју, цару Етиопскоме! - Затим: Аврамију, христољубивом цару Омиритском, многаја љета! - И опет обојици заједно: Елезвоју и Аврамију, благочестивим и богољубивим царевима, многаја љета! - И сви певаху "Многаја љета" по трипут. Потом сви ускликнуше: Григорију, свјатјејшем архиепископу нашем, наставнику и учитељу мирна и здрава многаја љета! - После тога: Свој хришћанској војсци и свима верујућим људима многаја љета!
Затим, ушавши у царске палате, сви се весељаху и пироваху, радујући се о Господу Богу Спасу своме и о благочестивим царевима својим.
Елезвој остаде још тридесет дана у Омиритској земљи, поучавајући и упућујући новога цара да побожно и правично рукује и управља царством и да у свему слуша свјатјејшега архиепископа Григорија, духовног оца свог. Изабравши из Етиопске војске петнаест хиљада храбрих људи, Елезвој их остави новоме цару за помоћ и заштиту царства, и врати се у Етиопију. Тамо, након мало дана, оставивши Бога ради своје земаљско царство, он отиде у пустињу, и у близини једног манастира затвори се у тамној келији, и не изиђе из ње до блажене кончине своје; храну пак примаше кроз прозорче од тамошњих монаха. И тако поживевши још много година суровим испосничким животом, он пређе у Царство небеско.[7]
Толико славан и богат цар, остави свима такав пример смирења и драговољног сиромаштва! А по престављењу његовом онамошњи монаси испричаше овакву ствар. Један млади брат, слат из манастира на послушање, залажаше у крчму, и опијајући се вином падаше у грех нечисте страсти телесне. А једнога дана, учинивши уобичајени грех и враћајући се преко пустиње у манастир, он залута у неку дубодолину, и тамо насрну на њега огромна змија да га убије. Млади монах наже бежати, врдајући тамо-амо, да би се избавио од змије, али га ова хитро сустизаше. Када се на монаха, притешњеног одасвуд, устреми змија да га прогута, монах се опомену блаженог цара Елезвоја, обрати се змији и рече јој: Молитвама праведног и свјатјејшег Елезвоја одступи од мене! - А змија, као постидевши се светог имена Елезвоја, застаде, и по Божјем наређењу добивши глас човечји рече монаху: Како могу да те поштедим, када ми се Ангео Божји јави и нареди ми да те поједем због нечистоте твоје и греха: јер ти си дао завет да служиш Господу у чистоти, а сада скврнавиш тело своје и тиме разгњевљујеш Духа Светога.
Монах, чувши змију где говори човечјим гласом и изобличава његова дела, осети да нема изговора, и с трепетом мољаше змију и преклињаше је да га поштеди. Змија му на то рече: Што ме тако преклињеш? Најбоље је: закуни се ти мени, да више нећеш испуњавати своју телесну жељу, и ја ћу те пустити. - Монах се стаде клети, говорећи: Кунем се Богом који живи на небу и молитвама чесног цара Елезвоја, да више нећу гњевити Господа мога, кога сада љуто гњевљах телесном нечистотом.
Чим то монах изговори, огањ паде с неба и спали пред њим змију. Обузет страхом и трепетом, монах оде у свој манастир, и више не учини грех блуда него оконча свој живот у добром покајању.
За време царовања у земљи Омиритској благочестивог цара Аврамија, блажени архиепископ Григорије, поставивши по градовима за епископе људе учене и красноречиве, саветова цару да свима Јеврејима и незнабошцима што их беше у његовом царству нареди да се крсте или да се подвргну смртној казни. А када таква наредба изиђе од цара, мноштво Јевреја и незнабожаца са женама и децом, из страха од смрти, стадоше приступати светом крштењу. Тада најстарији и најискуснији у Закону Јевреји, сабравши се из свих градова, одржаше тајни сабор и саветоваху се шта да предузму. И говораху међу собом: Ако се не крстимо, онда ћемо по царевом наређењу бити побијени и ми и наше жене и деца. - Неки од њих говораху: Да не бисмо умрли превременом смрћу испупимо цареву вољу, а тајно ћемо држати нашу веру. - Други пак саветоваху држати се свог Јеврејског закона не лицемерно него отворено; и говораху: да не бисмо пали у руке Бога Одмаздитеља, и још горе настрадали. - Неки приговараху: Ми видимо да Бог наш не захтева више од нас тај подвиг, јер благоречивог цара нашег Дунаана и сву војску његову Он предаде у руке Елезвоју; и шта да радимо, ми не знамо. - Некоји предлагаху: Ако хоћемо и да сачувамо наш Закон и да останемо читави, онда уклонимо се тајно, један по један, из ове земље, сваки узевши своје, да не бисмо са телом погубили и душе своје. - Други примећиваху: Ако желимо побећи, дознађе за то хришћани, и несумњиво нас побити.
И сви беху у страшној недоумици, шта да раде. А бејаше међу њима један веома мудар законоучитељ, по имену Ерван, који знађаше сав Стари Завет, одличан познавалац световне философије; и он им рече: Сви ви говорите ништарије, и никакве користи нема од тога што ви предлажете. Стога ако хоћете да послушате мене, онда хајдемо сви скупа к цару и архиепископу Григорију и предложимо им да они одреде своје учитеље које хоће, да се препиру с нама о вери и закону. Ако нас они победе, онда ћемо ми са оправданим разлогом постати хришћани; а ако нас не победе; онда ђе сами увидети да нас неправедно приморавају да одступимо од закона нашег. Испитајмо их, и дознајмо каква је њихова вера. Ако је истинита, онда да поверујемо да је Месија веђ дошао, а ми то нисмо знали. Ако се пак њихова вера покаже лажна, онда ђе нам бити јасно да за Бога умиремо и са радошћу примамо смрт.
Када Ерван то изговори, сви се уплашише и рекоше му: Видимо да ти хришћанима помажеш. Зар не знаш да је вера наша истинита; како ћемо је оставити? - Ерван одговори: Ни једну рђаву реч ја не изговорих пред вама, брађо. Али знајте, овако или онако ми ћемо бити присиљени од њих да се крстимо. Стога, ако ме не послушате, нећу бити крив ни за једнога од вас, пошто, ако и не испитате путем препирке веру њихову, ви ћете је морати и без испитивања примити, и поступити како они нареде. Ако пак не примите њихову веру, они ће вас несумњиво убити.
Чувши то, сви послушаше Ервана, и написавши молбу послаше је цару. Прочитавши је, цар се разјари и беше готов да их све преда на смрт. Али се уздржа, не желећи ништа предузимати без савета архиепископа Григорија, коме и посла молбу. Прочитавши је, блажени одговори цару: Изврсно и одлично кажу Јевреји, да је боље веровати драговољно, по убеђењу, него насилно, по принуди. Стога их остави, царе, да најпре обаве препирку с нама, па после тога поступи с њима како хоћеш.
Цар пристаде на савет светитељев, и Јеврејима би дато четрдесет дана ради припремања за препирку, да би они у току тих дана нашли међу својим учитељима какве желе, и без бојазни дошли на препирку. А кад истече тај рок сабра се безбројно мноштво Јевреја, имајући у својој средини не мало веома мудрих равина (= учитеља), одличних познаника Закона, спремних и вичних за препирку. И препирка о вери одржа се у престоном граду Атари, у присуству цара и васцелог сената његовог, архиепископа и свега клира црквеног, и многобројног народа хришћанског који дође да слуша препирку. Дођоше и Јевреји са својим књижевницима и законоучитељима, силнима у речи. Јевреји поставише према архиепископу Ервана, као најглавнијег и најречитијег говорника, одличног познаваоца Закона и пророчких књига, и изврсног зналца световне философије. Када на дати знак настаде тајац, отпоче разговор и препирка између архиепископа и Ервана.[8]
Углавноме, препирка је текла на следећи начин. После дугог ћутања свети архиепископ Григорије отпоче разговор упутивши премудром учитељу јеврејском и свему збору њиховом овакво питање: Пошто је прошла ноћ и грануло Сунце Правде, зашто се препирете, противећи се Светлости Његовој и не верујући у Њега? - Ерван одговори: Ако је Сунце Правде грануло, и ми се противимо, како ти кажеш, светлости Његовој, верујући у Бога законитога, онда утолико више ви као незнабошци, држећи туђе учење, противите се светлости правде, укоравајући Божански закон, дани нам од Бога. - Архиепископ рече: Ми смо од незнабожаца, али чије смо ми саздање и творевина? - Ервин одговори: Очигледно је да сте Божје саздање и творевина. - Архиепископ упита: Ако смо ми, као и ви, Божја створења, онда какво то велико преимућство стекосте ви у поређењу с нама? - Ерван одговори: Онакво какво имамо над Египћанима. - Архиепископ рече: Добро је што си се сетио Египћана, онда покажи своје преимућство над њима. - Ерван одговори: Зар ниси читао о великим чудесима у Египатској земљи, у Црвеном мору, у пустињи, која Бог чињаше преко Мојсија, по изласку Израиља: потопи Египћане а спасе Израиљ? - Архиепископ на то рече:
Нема никакве разлике између вас и Египћана, јер њих Бог потопи у мору, а вас за злоћу вашу погуби на земљи. Прешавши Црвено море као по суху, ви потонусте у пристаништу, жестоко у пустињи скончавши: јер од преко шест стотина хиљада људи само се њих двојица, Халев и Исус Навин, удостојише видети обећану земљу.[9] Ево како вас је Бог претпоставио Египћанима! - Ерван упита: А коме Бог посла ману у пустињи? - Архиепископ узврати: А теби шта изгледа драгоценије: месо које једосте у Египту, или мана послана у пустињи? - Ервин одговори: ОчиглеДно је да је мана драгоценија. - Архиепископ упита: Зашто онда ударисте мишљу назад, пожелевши свињско месо и бели лук и разноврсну египатску храну,[10] а ману омрзосте?
После тога отпоче препирка о Пресветој Тројици. Ерван говораше: Хришћани исповедају три Бога: Оца и Сина и Светога Духа. А Бог је рекао на Синају: Чуј Израиљу, Господ наш, Господ је једини, и нема другога Бога осим њега.[11] Значи: хришћани поступају противно закону Божијем, штујући не Једнога Бога него Три. - Архиепископ побијајући то говораше: Ми почитујемо Једнога Бога, Творца свих, само у Три Лица: Оца и Сина и Светога Духа, но у једном Божанству. И за доказ навођаше ове речи Давидове: Речју Господњом небеса се утврдише, и Духом уста његових сва сила њихова (Псал. 32, 6). - А смисао ових речи архиепископ објашњаваше овако: Господ јесте Бог Отац; Реч Његова јесте Бог Син: Дух уста Његових јесте Бог Дух Свети; на тај начин се откривају три Божанска Лица а једно Божанство: јер Син и Дух је Оцу саприродан, сабеспочетан, савечан и сапрестолан.
Затим свети Григорије навођаше о крсту и смрти Господњој старозаветна писанија, пророштва и праслике, као: И живот ће твој бити као да виси пред очима твојим (5 Мојс. 28, 66); - и о томе да ковчег Нојев бејаше праобраз крста, и шума Садекова са овном који би принесен на жртву место Исака (Ј Мојс. 22, 13); о жезлу Јосифовом, коме се Јаков поклони (1 Мојс. 47, 31); о крстоликом благослову синова Јосифових од стране Јакова (1 Мојс. 48, 13-15); о жезлу Мојсијевом који раздвоји море (2 Мојс. 14, 11-29); о Мојсијевом подизању руку увис ради победе над Амаликом (2 Мојс. 8, 14); о бакарној змији, подигнутој у пустињи (4 Мојс. 21, 4-9); о дрвету које заслади горку воду у Мери (2 Мојс. 15, 22-26); и о многим другим тајанственим прасликама које се налазе у Закону.
И продужи се препирка све до увече, силно вођена и од једне и од друге стране; али се ипак у свима питањима архиепископ показа као победилац, јер пре њега говораше Дух Свети, као што је речено у Светом Писму: Ви нећете говорити, него Дух Оца вашега говориће из вас (Мт. 10, 20). Пошто наступи вече, а препирка се још не беше завршила, цар устаде са свога престола, као и архиепископ, и сабор се разиђе одложивши препирку до сутрадан.
Јевреји пак окружише Ервана, радосно га грлећи, целивајући и величајући што је како ваља одговарао хришћанима. На то им Ерван говораше: Молите се да нам помогне Закони Бог, пошто сами видите да је архиепископ врло промућуран човек, и није лако победити га. - Но они сокољаху Ервана да без бојазни и смело води препирку с архиепископом.
Сутрадан опет се сабра сабор; цар и архиепископ седоше; Јевреји са Ерваном такође дођоше. И поново настаде препирка, али се не оконча ни тог дана, ни трећег, ни четвртог, па чак ни петог. Свих тих дана цар са целим сенатом присуствоваше препиркама, са задовољством слушајући шта се говори и радујући се богоданој премудрости и разуму свјатјејшег архиепископа свог. И стварно, имало се шта чути и шта запамтити када су тумачена многа пророчка и објашњавана многа тајанствена места Светога Писма. У беседи о оваплоћењу Господа Исуса Христа и о Пречистој Дјеви, архиепископ навођаше речи пророка Исаије: Ето девојка ће затруднети и родиће сина (Ис. 7, 14). На примедбу Ервана да је Марија родила само простога човека, а не Бога, архиепископ одговараше овим речима: И наденуђе му име Емануил, које ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23 = Ис. 7, 14). - Ерван говораше: Како је женска утроба сместила страшно величанство Божанства? - Архиепископ одговараше: Онако како је шатор Авраамов сместио Бога под Мавријским дубом, када Бог сиђе да обедује с Авраамом (1 Мојс. 1-33). - Ерван узврати: Како то огањ Божанства не сагоре женско тело? - Архиепископ одговори: Као што огањ не сагоре купину на Синају (1 Мојс. 3, 2-4), тако и Божанство не повреди девичанску утробу: Ајева роди, и Дјева остаде. - Ерван на то рече: Рођење од Дјеве било је привидно а не стварно, јер је немогуђе да се при порођају не поремети утроба, и јасно је свима да је то нетачно. - Архиепископ одговори: У време када Авакум уђе у лављу јаму, а врата јаме беху закључана и печатима запечаћена, реци ми, како је он ушао и изишао не отворивши врата и не повредивши печат?[12]
У трећи дан после препирке Ерван покуша да бежи, али га остали Јевреји задржаваху говорећи: Ако нас ти оставиш, онда ћемо сви погинути. Зато остани с нама борећи се на све могуђе начине, не би ли нам Бог помогао. А ако и будемо побеђени у препирци, онда имамо друге начине противљења, у којима нас неће моћи победити. - На молбу њихову Ерван остаде.
Када у току препирке Ерван поче прекоравати хришћане што се клањају светим иконама и стаде свете иконе називати идолима, а бне који им се клањају идолопоклоницима и противницима Божјег закона, и говораше да је Бог заповедио не градити "ликове резане нити какве слике",[13] тада га архијереј упита:
Када у дане Ноја би потоп, на који се начин он спасе? - Ерван одговори: Спасе се ковчегом, начињеним од дрвета. - Архиепископ узврати питањем: Је ли могао Бог без ковчега спасти Ноја од потопа, или није могао, како ти мислиш? - Ерван одговори: Мислим да је могао, јер је речено да је Богу све могуђе. - Архиепископ на то рече: Ако је Бог могао то, зашто је онда захтевао ковчег да би спасао праведника? Не следи ли из тога закључак, да је Ноје требао за спасење своје узнети благодарност ковчегу а не Богу? - Не, . нипошто! одговори Ерван; хвалу треба узносити Господу а не мртвој ствари. - Архиепископ онда рече: Ипак ти признајеш да је Бог помоћу мртве ствари, ковчега, устројио спасење Ноју. Тако и нама Бог устројава наше преко ових видљивих икона, јер оне, иако су бездахне, ипак су одређене за Наше спасење. Гледајући на иконе, ми се умом узносимо ка Прволику и запаљујемо у себи жељу за Богом и богоугодну ревност; а сликамо ми не идоле него Господа нашег Исуса Христа, и то по Његовој човечанској природи, а не по Божанској која је неописива и неуобличљива. И као што Ноје због спасења свог у ковчегу принесе благодарност Богу начинивши жртвеник, тако и ми благодаримо Христа Бога изображавајући лик Његов, икону Његову, јер се ми Његовим телесним домостројем спасења избависмо мисленога потопа; и Његову човечанску природу ми сматрамо као други ковчег, којим Он понесе грехе наше, и обоживши нас Својим Божанством узнесе нас на небо. Њега, који беше видљив за телесне очи, ми сликамо бојама, изображавајући пречисто обличје Његове човечанске природе, и под видом телесног обличја Његовог ми се уједно поклањамо и Божанству Његовом, и почитујемо у Њему доличним поклоњењем подједнако Оца и Светога Духа.
Међутим Ерван, хулећи и надаље свете иконе, говораше: Чудим се вашим хришћанским баснама које кажу да Бог даје Своју благодат иконама, намаланим на зидовима и даскама, које никада ходиле нису нити говориле. - Оповргавајући то тврђење, архиепископ упита: Реци ми, Ерване, зашто Бог даде плашту Илијином Своју благодат коју не даде Јелисеју, и претпостави мртви плашт живоме пророку? То би зато што пророк сам не могаше прећи Јордан него воду његову раздели плаштом и пређе по суху; и тако, чудо које не могаде учинити Јелисеј, учини мртви плашт.[14] Исто тако, и Мојсију који чињаше чудеса у Египту, зашто Бог не дарова њему већ штапу његовом чудотворну силу, те он штапом претвори воду у крв, раздвоји море, и изврши друга страшна и славна чудеса? Осим тога, скинија, ковчет завета, златни суд са маном, таблице, жезал Аронов, жртвеник, кадионица и светњак; све те ствари не имаћаху ли велику благодат Божију, иако беху мртве, начињене рукама људским од видљиве и опипљиве граће? Међутим оне беху обасјаване славом Божијом, испуњаване и окружаване облаком, и недоступне никоме сем свештеницима и левитима, и нико их није смео додирнути, пошто оне беху божанствене и свете. А кад је тако било у Старом Завету, зашто се онда чудити у Новом Завету благодати која се даје светим иконама?
Ерван опет примети: У псалмима је речено: Идоли незнабожаца су сребро и злато, дело руку човечијих (Псал 113, 12). - Архиепископ узврати: И ја не оспоравам то да идоли незнабожаца, који не знају Бога, јесу идоли, пошто су они слике оних који безбожно проведоше живот у свакојаким нечистотама: врачари, чаробњаци, убице, блудочинци, и сви они од таквог живљења љуто изгибоше; за успомену на њих неки и начинише идоле; а доцнији нараштај, прелашћен и ослепљен Сатаном, претвори их у богове и клања им се. А и ви то исто чињасте, клањајући се киповима, приношасте им на жртву синове и кћери, проливасте невину крв, крв ваших синова и кћери које приношасте на жртву хананским киповима, који су идоли. А што ми сада израђујемо слике светитеља Божјих, то нису идоли већ чесне иконе. Јер ми израђујемо иконе оних који знађаху Бога, и вероваху у Њега, и угодише Му светошћу и правдом, и беху људи чесни, свети и мили Богу, и благодаћу Божјом сатворише премнога чудеса: они васкрсаваху мртве, исцељиваху болесне, слепе, хроме, глуве, раслабљене, губаве, изгоњаху демоне, кончина им биваше чесна и спомен славан и вечан; јер: Чесна је пред Господом смрт светаца његових; спомен праведника је с похвалама, и праведник ће се спомињати вечито (Псал. 113, 12; 115, 6; 111, 6).
Када Ерван опет поче булазнити, говорећи да се иконе ни по чему не разликују од идола, архиепископ рече: Твоја одећа, Ерване, и скинија, обе су начињене од вуне и лана, а да ли имају подједнаку силу? Твој жезал и жезал Аронов који је процветао, имају ли подједнаку част? Крчаг у кући твојој и суд са маном, јесу ли подједнаки за тебе? Ковчег твој у који стављаш што је потребно за тебе, и ковчег завета, имају ли подједнаку славу? Огањ и јелеј који ти зажижеш у кући својој ради осветљења, зар ћеш упоредити са златним седмосветњаком? Кућа у којој живиш, и храм који подиже Соломон, зар ћеш сличити једно с другим? Нипошто, него ћеш све то почитовати неупоредљиво више, јер у њима понекад благодат Божија пребиваше. На такав начин схвати и то, да је једна ствар идол - обличје пагубнога лица и у паклу погруженога, а друго је икона светог угодника Божијег, од које нам се излива благодат Господња молитвама изображеног на њој.
Говори Ерван и о анђелима да су они бестелесни, као што Писмо каже: Господе, чиниш духове да су ти анђели (Псал. 103, 4), но хришћани се и поред тога не стиде да их малају на иконама, дајући бестелесним духовима телесно обличје. - На то архиепископ одговори: Ти не знаш шта говориш, јер ми смо од вас научили изображавати анђеле. - Ерван се успротиви: Никада у нас није било тога. - Архиепископ упита: Ти си проучио цео Стари Завет, и то ли ниси сазнао? - Ерван одговори: Жив ми Господ, ја не знам да су икада код нас била рађена и почитована изображења анђела! - Архиепископ на то рече: Нема сумње, ви отпочесте ту ствар: Када Соломон подиже храм Богу, не начини ли он над светилиштем херувиме славе који заклањаху олтар? Исто тако не изради ли он херувиме и над првим вратима светилишта и над другим? Па и у скинији, устројеној Мојсијем, не беху ли ликови херувима над ковчегом завета? Такође и на завесама не беху ли извезена лица херувима? И све те слике анђела, заједно са скинијом и храмом, не беху ли почитовани од вас? Када ви, дакле, изобразивши бестелесна бића, указивасте им поштовање, зашто онда укоравате нас што изображавамо и почитујемо лица оних светих људи, који у телу угодише Богу?
То и много слично томе говораше се у четврти дан препирке! А кад паде вече и цар са архиепископом устадоше са својих места, сабор се разиђе у очекивању да се сутрадан оконча препирка и дочека славље победника. Јевреји се радоваху због Ервана што је добро одговарао и задавао питања архиепископу, и бодрећи га говораху му: Ти се добро бориш, не бој се, него се још чвршће држи, јер видимо да је Бог с тобом! Нека се не плаши срце твоје; очигледно је, цар вас обојицу слуша са задовољством. - Ерван им одговори: Браћо, тај човек ме мНого превазилази разумом и речитошћу, и мени је немогуђе победити га; ви сами слушате како он сва моја расуђивања, оповргнувши их и посрамивши, претвори у ништа.
Сутрадан рано зором, када најмудрији Јевреји поново дођоше к Ервану, он им рече: Браћо, искрено вам тврдим, мене ће победити архиепископ, јер ноћас ја у виђењу видех пророка нашег Мојсија и Исуса о коме се међу нама води препирка. Ја их видех као да стоје на крову неког храма и разговарају; и видех Мојсија где се клања Исусу са рукама сложеним на грудима, као да су свезане, и са страхом стоји пред Исусом као пред Господом Богом својим. Ја се чуђах томе, и када ми се отворише уста рекох: Господине Мојсије, је ли добро то што радиш?- А он се окрете и запрети ми говорећи: "Престани, не грешим ја клањајући се моме Владици, јер нисам од сличних теби и исповедам Творца мог и Господа, Зашто задајеш муке праведном архиепископу противећи се истини? Но наредног дана ти ћеш бити побеђен од њега, и поклонићеш се, као и ја, Господу Исусу Христу". - То видех, браћо, а шта значи не знам, али ја нећу клонути у борби за наш Закон, док сам Бог не устроји онако како хоће.
Многе, чувши то, захвати сумња и обузе недоумица. А кад се раздани и сабра сабор, дође цар са сенатом и архиепископ са клиром, и слеже се мноштво народа, појави се Ерван са многим помоћницима својим законоучитељима, и опет отпоче препирка, као и ранијих дана. А један учени нотарије[15] архиепископов, кога он беше довео из Александрије, брзописац, присуствоваше тамо и записиваше све речи и архиепископове и Ерванове. Уз помоћ Светога Духа, дејствујуђег у устима архиепископа, противничка страна доживљаваше поразе а наша одношаше победу о Господу. Архиепископ се у свима расућивањима јављаше као победник, а Ерван малаксаваше, малакеаваху и јеврејски законоучитељи који му помагаху. Ипак злоћа их ослепи, те ушима тешко слушаху и очи своје затвараху пред истином. И беше потребно да светитељеве речи пропрати сила вере и чудо које би изобличило злоћом отврдоглављене и посрамило њихово неверје, пгго се стварно и догоДи на следећи начин.
Када Ерван у препирци би већ потпуно побеђен, он узвикну: Зашто губимо време у дугим говорима и расуђивањима? Ја ћу завршити ову препирку. Ако хоћеш, архиепископе, да ја без претварања верујем у Исуса твога, да је Он истинити Бог, онда ми покажи Њега жива, да бих видео и говорио с Њим, и тада ћу признати да нас ви хришћани савладасте и победисте..
Када Ерван то рече, окуп Јевреја повика к њему: Молимо те, учитељу наш, немој обманути себе и постати хришћанин, него буди јунак и држи се истине, јер ти знаш да нема ничег истинитијег од Јединог Бога отаца наших. - Ерван им са гњевом рече: Шта ви булазните? па чујте: ако ме он увери да постоји Онај о коме предсказаше пророци, шта онда друго хоћете да очекујете?
Архиепископ, видећи да он говори искрено а не притворно, рече му: Ерване, ти уносиш велико искушење и твој захтев је изнад сила, јер ти тражиш не људе него Бога. Ипак, да би се уверио ти и они што су с тобом, и да би се утврдила срца верујућих, Господ је моћан и то учинити. Само реци коначно, како желиш да те уверим? - Ерван одговори: Умоли Владику твог, ако је Он на небу, као што кажеш, нека сиђе овамо и јави се мени да разговарам с Њим. И кунем се Господом да ћу одмах поверовати у Њега, и крстићу се.
Када Ерван то рече, онда сво мноштво Јевреја повика говорећи: Стварно, архиепископе, докажи нам на делу истинитост твојих речи, покажи нам Христа твог, да бисмо ми, немајући више шта да приговарамо, поверовали у Њега са страхом. - И сви са виком наваљиваху на светог Григорија, да им Христа покаже опипљиво, ако је Он жив после распећа и смрти. Затим Јевреји стадоше говорити међу собом: А ако нам архиепископ покаже Христа свога, шта ћемо онда радити? Тешко нама, ми ћемо и против воље морати постати хришћани. - Једни од њих говораху: Ако нам он покаже Христа, зашто онда не поверовати у Њега? - Неки пак збораху: Како је могуђе показати Онога који је као убијен човек умро, и већ је толико година прошло од дана Његове смрти? Где ће се наћи тело и дух Његов, када су се све кости и жиле давно расули?
Међутим архиепископ, увиђајући огромну важност овога дела, и видећи силно настојавање противника, свом се душом ослони на Господа, и размишљајући у себи да ако не замоли Владику Христа да испуни њихов захтев, онда ће силно узликовати противничка страна, Јевреји ће изаћи као победници, и непријатељи ће се ругати хришћанима и срамотити их. И он са надом рече јеврејскоме збору: Ако хтедне Христос мој, ја ћу вам Га свакако показати. Но ви добро знате ако вам покажем Њега, а ви не усхтеднете поверовати у Њега, онда ће вас све мач одмах погубити; а ако вам због недостојности своје не узмогнем показати Господа мог, онда поступајте надаље по својој вољи.
Јевреји, чувши то, постадоше у исто време и жалосни и радосни: жалосни, јер се бојаху да, ако им покаже Христа, мораће и против воље веровати у Христа; радосни, јер се надаху да им неће показати Христа, и они ће онда слободно остати у својој вери. Архиепископове пак речи беху пријатне Ервану и најмудријим законоучитељима што се налажаху с њим; и они говораху између себе: Потпуно је немогуђе да је после пет стотина година жив човек који је убијен од наших отаца, и умро, и био запечаћен у гробу, и украден од својих ученика,
Свети пак отац наш Григорије, знајући речи Господње речене у Еванђељу: "ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће; и ништа неће вам бити немогуђе" (Мт. 17, 20); и држећи те речи у уму, а имајући непоколебљиву веру у Бога и чврсто се уздајући у Њега, устаде са свога престола; и одмаче се мало устрану, на место згодно за молитву. А цар са свим народом чуђаше се и дивљаше таквој архиепископовој великој смелости к Богу и вери, јер се усуђује на то страшно дело; и са страхом очекиваху шта ће се збити. Светитељ, уклонивши се мало подаље од сабора, осени себе крсним знаком и стаде на молитву. Смирено и благоумилно преклонивши колина, и свега себе устремивши к небу, он дуго мољаше на сав глас да сви присутни чују, спомињући у молитви све тајне оваплоћења Бога Речи и сво Христово живљење међу људима, од Његовог рођења до добровољног страдања, крста, смрти, тридневног васкрсења и вазнесења на небо. И напослетку рече: Владико, на очигледан начин покажи себе жива овИм злоћом окамењеним и ослепљеним људима; покажи себе жива ради славе светог Имена Твог, да они телесним очима угледају Твоје животворно човечанство, у које си се ради нас обукао, и са којим си се на небо узнео, да би они, угледавши Те, поверовали у Тебе истинитога Бога и у пославшег Те Оца и Светога Духа.
Када пак светитељ завршаваше молитву, и сви на њега пажљиво гледаху, одједном настаде велики земљотрес и проломи се страховита грмљавина са истока тако да се земља усколеба и сви попадаше од страха. А кад се мало прибраше од страха и придигоше, и погледаше на исток, они угледаше где се отворило небо и светли облак са пламеном огњеним спушта се отуда на земљу: усред пак облака види се Човек, дивнији од свих синова човечијих, Господ наш Исус Христос, лице Му неисказано сија и хаљине Му блистају као саткане од муња, а Он на неки изванредан начин крећући се по облаку приближавао се земљи и стаде горе према архиелископу на облаку, привлачећи очи и срца свих к Себи Својом лепотом, коју језик исказати не може. Од страхотне славе Његове, коју не беху у стању гледати, као некада на Тавору ученици, сви попадаше ничице на земљу, и цар и велможе и сав народ од мала до велика. А Јевреји, обузети великим трепетом, осврћући се тамо-амо, нагоше бежати, јер их обасјање Божанске светлости опаљиваше, и слава Господња, коју они не могаху гледати, колебаше их великим страхом. Али им беше немогуђе побећи, нити се с места помаћи, јер их невидљива сила држаше. Архиепископ пак, окрепљен, громко викну ка Ервану: Ерване, ето Онога о коме си слушао много прича, погледај Га и увери се да је Један Свет, Један Господ, Исус Христос на славу Бога Оца, амин. - А Ерван, сав премро, не могаше ништа промолвити. И дође глас од велелепне славе Господње који говораше: "Због молитве епископове исцељује вас Распети од ваших отаца".
Од овог гласа сви се они још више уплашише, и падоше на земљу обузети ужасом. И као што некада Савле, на путу за Дамаск, када га обасја светлост с неба и дође глас одозго, паде на земљу и с отвореиим очима ништа не виђаше, тако и ови ослепише, и при отвореним очима својим не виђаху већ само туговаху и горко ридаху. Кад се све ово тако зби, настаде пред лицем Господњим неки божанствени шум, и светли облак који беше под стопама Господњим сакри Га од очију свих, и постепено се згушњаваше са свих страна за Њим при Његовом узлажењу на небо, све док слава Господња не ишчезе небесима и не сакри се од очију све оно што се виђаше. А цар и сви хришћани, испунивши се смелости, дуго време вапијаху пут Господа: Господе помилуј! - А уважени архиепископ лежаше лицем на земљи, са сузама узносећи Господу молитву за људе.
После тога сви сабрани на сабор: цар са сенатом и народ стадоше свјатјејшег архиепископа Григорија почитовати изузетно и са особитим страхопоштовањем, дивећи се толикој светости његовој и сили молитве његове. А Јевреји питаху један другог: Видиш ли што, брате? - И сваки одговараше: Не видим ништа. - И ови завапише ка Ервану: Тешко нама, учитељу наш, шта ћемо да радимо? - Ерван одговори: Еда ли ми једини ослеписмо угледавши Бога хришћанскога, или и хришћане то исто снађе? - А хришћани, чувши то, рекоше: Ми, благодаћу Господа нашег Христа, добро видимо, и очи су наше сада здравије него што су биле, а ви сте једини слепи због неверја вашег. Јер: Господ је Бог освете; Бог освете неће пропустити (Псал. 93, 1); Он уништи вид ваш, јер ви, будући недостојни, видесте Њега.
Тада Ерван са свима Јеврејима стаде молити архиепископа са сузама, да им исцели очи и подари свето крштење. Архиепископ их упита, да ли истински верују у Господа Исуса Христа. И они сви тврђаху да верују без икакве сумње. Тада их архиепископ, и епископи и презвитери што беху с њим, одмах огласише и извршише свету тајну крштења. А кад Јевреји улажаху у свету крстионицу, тог тренутка им са очију одпадаше као нека крљушт, и сви прогледаху и телесним и духовним очима: срцем верујући за правду а устима својим исповедајући Господа нашег Исуса Христа за спасење (Рм. 10, 10). И сви бише крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, почевши од Ервана, коме сам цар беше кум, и коме на светом крштењу би дато име Лав; и цар га, као човека паметна и достојна одликовања, постави за члана свога сената и начини патрицијем.[16] И кајаше се Ерван силно због своје пређашње заблуде; и имајући свагда на уму јављење Господа, он ужасно осуђиваше себе што је говорио: Како је жив на небу Господ Исус Христос, кога оци наши распеше и погребоше, и кога ми сматрасмо за мртва? - И са сузама говораше: Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, опрости ми што у своме незнању сагреших Теби! - Свјатјејшег пак архиепископа Ерван почитоваше као ангела Божија, и не жељаше да се одвоји од њега.
И тако се сва Омиритска земља просвети светлошћу свете вере: по свима градовима и селима бише крштени не само Јевреји него и незнабошци. И би велика радост по свој земљи Омиритској; заједно са људима радоваху се и анђели на небу због таквог обраћења и покајања душа људских, и слављаше се Бог који свима људима жели спасење.
Потом свети архиепископ Григорије саветова цару да нареди Јеврејима да им куђе и обиталиште не буду издвојени него да се настане међу хришћанима, да не би одржавали тајне скупове и договоре. Цар издаде овакав закон: "Нека нико од Јевреја на узима својој кћери мужа из јеврејскога рода, него нека узима себи зета између хришћана; и син јеврејски нека не узима невесту између јеврејских кћери него нека иште између хришћанских. Ко се усуди прекршити овај закон, тај нека буде мачем посечен".
Архиепископ учини то зато, да би јеврејски народ, измешавши се са хришћанима, заборавио за неколико година на своју старозаветну веру и обичаје. И свуда завлада спокојство и дубоко смирење, и сијаше побожност са свих страна; цар са архиепископом усрдно служаху Богу, вршећи свуноћна славословља Владатељу Христу, бринући се о спасењу душа људских и управљајући царством милостиво и праведно. Благочестиви цар Аврамије проживе у Омиритској земљи тридесет година и усну у Господу, претходно обавештен светим Григоријем о дану своје смрти; и би свечано погребен у граду Афари.
Након мало времена по царевом престављењу свети отац наш Григорије добро руководивши стадо своје, утврдивши веру на темељу апостола и пророка, и сатворивши многа знамења и чудеса у славу Божју пређе из овог живота деветнаестог децембра, и чесно би у истом граду положен у почивалници велике цркве.[17] Сва Омиритска земља оплака свог архијереја, нарочито крштени Јевреји: јер он свима беше отац добар и милостив, мио људима и благопријатан Богу, коме и предстаде у броју других светих јерараха, славећи с њима Оца и Сииа и Светога Духа вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ БОНИФАТИЈА МИЛОСТИВОГ, епископа Ферентиског

СВЕТИ Бонифатије[18] беше родом из Тускијске области, у Италији.[19] Још од детињства он се одликовао љубављу према сиромасима. Јер када се дешавало да види нага сиромашка, он је скидао са себе одело и одевао нагога. Зато се враћао кући понекад без плашта, понекад без доње одеће; и мајка његова, сама убога удовица, често се љутила на њега и говорила: Чедо, ти неправедно поступаш, јер одеваш сиромахе а сам си сиромах.
Једном мајка његова уђе у своју житницу, у којој беше спремила храну за целу годину, и нађе је празну: јер син њен Бонифатије кришом беше раздао све сиромасима. И поче мајка плакати ударајући се по лицу и јадикујући: Тешко мени, како ћу се снабдети храном за читаву годину, и чиме ћу прехранити себе и своју породицу? - А Бонифатије дошавши к њој стаде је тешити. Но пошто је речима не могаше одвратити од силнога плача, он је замоли да за неко време изиђе из житнице. А када она изађе, Бонифатије затвори врата од житнице, паде на земљу и стаде се молити Богу. И одмах се житница напуни пшеницом. Бонифатије заблагодари Богу, па дозва своју мајку. Када она угледа житницу пуну пшенице, она се утеши и прослави Бога. Од тога времена она не брањаше сину да даје сиромасима колико хоће, пошто виде његову превелику веру, због које он не осиромашује раздајући и добија од Бога онолико колико иште. Мајка Бонифатијева имађаше у својој кући кокошке, које краћаше лисица, наносећи тиме штету убогој удовици. Једном дечко Бонифатије стојећи поред капије угледа како лисица дође, и по обичају свом шчепа једну кокошку и побеже у гору. А он жалећи што ће то уцвелити његову мајку, отрча у цркву, паде на земљу и у молитви се жаљаше Богу на лисицу, говорећи: Господе мој, зар је Теби по вољи што ја не могу да једем од труда мајке моје, а ето лисица долази и тамани храну нашу? - После молитве Бонифатије се врати кући и угледа ону исту лисицу где улази у њихово двориште са украћеном кокошком у зубима, дође пред Бонифатија, спусти живу кокошку пред њим, а сама тог тренутка угину. Тако Бог оне који се уздају у Њега слуша и у малим стварима, имајући велико промишљање о нама, да бисмо ми, добијајући од Њега мале ствари, надали се добити, по могућности, и веће.
Свети Бонифатије би доцније постављен за епископа у граду Ферентину,[20] и о многим чудесима његовим казује презвитер Гаудијенције, који бејаше слуга светитељев и својим очима гледаше све што светитељ чињаше. Ферентиска епископија бејаше веома сиромашна, а сиромаштина држи побожне људе у смирењу: епископ за своју прехрану не имађаше никакво црквено имање осим једног винограда црквеног. Но једном удари страшан град и поби све лозе са гроздовима, тако да једва преостаде нешто мало лозе са гроздићима. Блажени Бонифатије, ушавши у виноград и видевши да је град све побио, узнесе благодарност Богу што у своме сиромаштву доживљује још већу сиромаштину. А када грожђе поче зрети, Бонифатије по обичају постави чувара наредивши му да будно чува то нешто мало преосталог грожђа. Једнога пак дана он нареди презвитеру Констанцију, своме унуку, да сву бурад у епископији опере и по обичају засмоли. Чувши то презвитер се веома зачуди наређењу да се припреме судови за вино када вина нема. Али, не усуђујући се да упита чега ради припремати бурад, он поступи по наређењу и припреми судове.
Тада човек Божји Бонифатије, ушавши у виноград и обравши то нешто грожђе, однесе га у муљаоницу, па нареди свима да изађу одатле, а сам остаде са једним малим дечаком, коме нареди да то мало грожђа измуља у муљаоници. Када вино поче помало тећи из муљаонице, светитељ га наточи у један мали суд и разли по врло мало у сву припремљену бурад ради благослова, тако да једва окваси вином бурад. Благословивши на тај начин све судове, блажени Бонифатије позва презвитера и нареди му да сазове све просјаке, те да они, као што је обичај, добију од новог вина што је у бурадима. Тада се вино у муљаоници поче умножавати, тако да сви судови што их просјаци донеше бише напуњени. И светитељ видевши да сви они добише вина у довољној количини, нареди дечаку да изађе, а сам закључа винарницу и запечати је својим печатом, па оде у цркву. После три дана светитељ призва презвитера Констанција, и помоливши се отвори винарницу, и они угледаше овај призор: сва бурад и судови, у које благослова ради беше уливено помало вина, беху препуни пенушавог вина, које се преливало те и земљу наквасило. И да је епископ неким случајем мало закаснио, сва би земља у винарници пливала у вину. А када се презвитер стаде чудити томе и дивити, светитељ му запрети да никоме не говори о томе, бојећи се и избегавајући сујетну славу људску.
Другом приликом, о празнику светог мученика Прокла,[21] један благородни човек из истога града по имену Фортунат, моли светитеља Божјег Бонифатија да после службе светом мученику дође његовој кући и даде благослов. Светитељ то не одби, јер га Фортунат мољаше с вером и истинском љубављу. И када светитељ одслужи Божанствену службу у спомен светог мученика, он дође код Фортуната на трапезу. И пре но што се он по обичају помоли пред обед, један комедијаш стаде пред капијом с мајмуном и поче ударати у кимвале.1 Чувши звуке кимвала светитељ се расрди и рече: Авај, мртав је тај несрећник, мртав је; ја дођох да обедујем, и још нисам успео да отворим уста своја за уобичајену хвалу Богу, а он предухитривши то дође с мајмуном и удари у кимвале! - При томе светитељ додаде и ово: Идите, дајте му да једе и пије, али знајте да је он мртав. - И тај несрећни човек, узевши хлеб и вино, хтеде да изађе из капије, али тог тренутка велики камен одпозади изненада паде и удари га по глави; комедијаш паде на земљу, и полумртав би однесен кући његовој, а сутрадан умре као што и предсказа човек Божји. Јер страшни су светитељи Божји, и треба их побожно поштовати: они су храмови Божији, и Бог живи у њима. Када се светитељ разгњеви, заједно с њим разгњевљује се и Бог који живи у њему, и тада светитељ може једном речју наказати онога који га је увредио.
Једном приликом тај исти презвитер Константин, унук светитељев, продаде свога коња за двадесет златника, метну златнике у ковчежић, па оде некуда послом својим. Но догоди се тада да неочекивано много просјака навали на епископа, упорно просећи од њега да им ма чиме помогне. А светитељ, немајући им шта дати, туговаше у срцу не желећи да их отпусти празне. Но опоменувши се Констанцијевих златника, узетих за коња, он уђе у његову собу где бејаше његов ковчежић, и побуђен побожном нуждом он сломи катанац, узе златнике и раздаде их просјацима. А кад се презвитер врати с посла и угледа ковчежић отворен и не нађе у њему златнике, он се веома ожалости, диже велику грају и јаросно викаше: "Мени је немогуће живети овде!" - На ту вику његову слегоше се сви што беху у епископији; а дође и сам епископ и стаде га тешити кротким речима и благим саветима. А он с прекором одговараше светитељу: Сви у тебе живе добро, једини ја немам места и не могу да живим спокојно; врати ми златнике моје и ја ћу отићи од тебе.
Тада свети епископ оде у цркву Пречисте Богородице, метну на себе фелон, и подигавши увис руке и уперивши очи к небу, мољаше се да му Господ пошаље откуда зна Онолико златника колико је он узео презвитеру Констанцију, да би му их вратио, и тако стишао гњев његов. Молећи се, светитељ сврну свој поглед на себе и угледа на фелону где се изненада појавише између његових увис подигнутих руку двадесет златника, који су толико блистали као да су тог тренутка били исковани и из огња извађени. Светитељ одмах узнесе благодарност Богу, изиђе из цркве, оде и баци златнике на одећу разгњевљеном презвитеру, рекавши: "Ето ти златника због којих си јадиковао, и нека ти је знано да после смрти моје ти због тврдичлука свог нећеш бити епископ ове Цркве!"
И стварно, тако и би: презвитер је ради тога и златнике спремао, да би епископство добио, али реч, речена човеком Божјим, не остаде празна, јер Констанције заврши свој живот на земљи у презвитерском чину.
Једном два Гота, путујући за Равену,[22] бише гостољубиво примљени и угошћени од светог Бонифатија у епископији. При поласку њиховом, свети Бонифатије, испраћајући их, благослова ради својом руком нали им вина у малу дрвену чутурицу, да им се нађе успут. Чутурица беше тако мала да је вина у њој било само за један обед. Путници отпутоваше, и целим путем према потреби пише вино из чутурице, али се вино у чутурици уопште не умањиваше, и чутурица беше стално пуна вина. Пошто проведоше у Равени неколико дана, путници кренуше натраг, и опет свратише к светом Бонифатију, заблагодарише му што их са благословом напоји вином изобилно, и вратише му исту чутурицу пуну оним истим вином. При томе рекоше светитељу да на целоме путу они не окусише друго вино већ сваки дан пише из чутурице колико им беше потребно, а вино се ипак не потроши.
Не треба прећутати ни то што исприча један од клирика те земље, честит човек. А он исприча ово: Једном свети Бонифатије уђе у свој виноград и угледа тако огромно мноштво гусеница, да сав виноград беше покривен њима, и оне уништаваху сву зелен. И рече светитељ гусеницама: Заклињем вас именом Господа нашега Исуса Христа, отидите одавде, и не усуђујте се више јести ову зелен. - И тог часа на реч човека Божија изиђе из винограда сво мноштво гусеница, тако да ниједна не остаде унутра.
Тако Господ Бог прославља светитеље Своје испуњујући вољу оних који Га се боје. Нека и сам буде прослављан у њима вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПОЛИЈЕВКТА и ТИМОТЕЈА

СВЕТИ мученик Полијевкт беше родом из Кесарије Кападокијске, где он са великим успехом проповедаше Христа, обраћајући незнабошце од идолослужења у свету веру хришћанску. Због такве проповеди своје он би ухваћен и вргнут у тамницу. После многобројних наговарања да се одрекне Христа, он не хте ни да чује за то. Због тога му сво тело стругаше железним ноктима; затим му разбише вилице, па га у ужарену пећ вргоше.
У то време у Мавританији[23] с успехом проповедаше веру Христову ђакон Тимотеј. Због тога он би стављен на многе и тешке муке. Он би бачен у тамницу, морен глађу и жеђу. Потом, изведен из тамнице он, након узалудних наговарања да принесе жртву идолима, уђе с молитвом у спремљени за њега огањ, и предаде дух свој Богу. Мошти његове верни чесно сахранише у Мавританској области.[24]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИЛИЈЕ, ПРОВА и АРИСА

ОВИ свети мученици беху родом из Египта. Као ревносни хришћани, они посеђиваху по тамницама страдалце за Христа, тешећи их и лечећи им ране. Једном они пођоше у Киликију,[25] и при улазу у град Аскалон[26] стражари незнабошци задржаше их на градској капији, сматрајући их за уходе, и одведоше их пред кнеза Фирмилијана. При ислеђењу они изјавише кнезу да су хришћани. Због тога их кнез подвргну жестоким мучењима. После разноврсних мучења свети Арис би спаљен у огњу, а Пров и Илија бише посечени мачем.[27]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВТИХИЈА и ТЕСАЛОНИКЕ и са њима 200 људи и 70 жена

ПОСТРАДАЛИ за Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТРИФОНА

ОБЕШЕН о врбу пострадао за Господа Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ АГЛАИДЕ РИМЉАНКЕ

ЗБОГ строгих самопрегорних подвига удостојила се дара чудотворства.[28]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛИЈЕ МУРОМЦА

МОНАХ Кијевопечерски. Скончао 1188. године. Његове нетљене мошти чудотворне. На његовој десној руци и до сада стоје три прва прста састављена за молитву. Из тога се види да је на молитви умро. И то је изобличење оних који се не крсте с три прста.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Киликија - југоисточна римска покрајина у Малој Азији. Тарс - велики и многољудан град, у јужном делу те покрајине, у плодној равници, крај реке Кидне, која недалеко од њега увире у Средоземно море.
2. Свети мученик Бонифатије пострада 19. децембра 290. године.
3. Изнад храма свегог Бонифатија у Риму, подигнутим Аглаидом, касније би подигнут пространији храм у име св. Алексија, Човека Божија, и мошти обојице светитеља бише 12116. године пренесени из доње у нову цркву, у чијој се ризници и сада чувају чесне главе њихове.
4. Етиопија, земља у Африци, одговара данашњој Абисинији. Налазила се у горњим токовима реке Нила; граничила: са севера Тиваидом, са запада Ливијом, са југа Јужном Етиопијом, са истока Арабијским заливом и Црвеним морем; престоница - Авксуми. У првим вековима хришћанства Етиопија била моћна царевина. Хришћанство примила у четвртом веку.
5. Омирити - житељи јужне Арабије. У првим вековима хришћанства у Арабији живело једанаест разних племена; од њих само два: Омирити и Савеји били хришћани. Остала племена већим делом држала Јеврејску веру. - Награн или Анагран, велики многољудан град на обали Арабијског залива; сви његови становници били хришћани
6. Псал. 44, 2. 8.
7. Блажени Елезвој упокојио се око 553-555. године. Спомен његов Црква празнује 24. октобра.
8. О овој препирци, - како пише свети Димитрије Ростовски, - у Минејима митрополита Макарија налази се посебна књига
9. 4 Мојс. 14, 24. 30; 26, 65; 32, 1. - 5 Мојс. 1, 36
10. 4 Мојс. 11, 4-15
11. 5 Мојс. 6, 6-7; 2 Мојс. 20, 2-5
12. Дан. 14, 30-40.
13. 1 Мојс. 20, 4.
14. 2 Цар. 2, 8-15.
15. Нотарије - брзописац, писар; тако су се називали царски секретари, који су водили деловоднике најважнијих државних саветовања, а и секретари патријараха.
16. То јест уврсти га у виши сталеж, у племиће.
17. Свети Григорије упокојио се око 552. године.
18. Свети Бонифатије Милостиви живео у шестом веку.
19. Тускија - иначе Етрурија - древна област средње Италије, на северу од Рима.
20. Ферентин - град у древној Етрурији, сада развалине Феронто.
21. Спомен светог мученика Прокла Црква празнује 12. јула.
22. Равена - град са пристаништем на Јадранском мору.
23. Мавританија - римска приморска покрајина на северу Африке.
24. Ови свети мученици пострадали у почетку четвртога века.
25. Киликија - југоисточна приморска област Мале Азије.
26. Аскалон - древни град Филистимски, у Палестини, крај Средоземног мора.
27. Пострадали 308. године.
28. О њој опширније у Житију и страдању св. муч. Бонифатија под данашњим датумом.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученик Севастијан и други с њим. Овај славни мученик Христов роди се у Италији и би васпитан у граду Милану. У младости још преда се служби војничкој, и као научен, изгледан и храбар омили цару Диоклецијану, који га постави за началника своје дворске гарде. У тајности исповедаше веру хришћанску и мољаше се Богу живоме. Као муж чесан, правичан и милостив беше Севастијан омиљен веома од војника својих. Где год могаше, он спасаваше хришћане од муке и смрти, а где то не могаше, он их храбраше, да неодступно гину за Христа Бога живога. Два брата Марка и Маркелина, који беху у тамници због Христа и већ на ивици да се одрекну Христа и поклоне идолима, Севастијан утврди у вери и охрабри за мучеништво. Када им говораше да се не боје смрти за Христа, лице његово просветли се и сви видеше лице његово светло као лице ангела Божјег. Своје речи потврди Севастијан у чудесима: исцели од немила Зоу, жену тамничара Никострата, нему шест година, и приведе крштењу и њу и сав дом Никостратов; исцели и два болесна сина Клавдија војводе, и приведе крштењу Клавдија и дом његов; исцели од једанаестогодишње подагре и ногобоље Транквилина, оца Маркова и Маркелинова, и приведе га крштењу, заједно са целим домом његовим; исцели од исте болести и епарха римског Хроматија, и приведе крштењу њега и сина његовог Тивуртија. Од њих прво пострада света Зоа, коју ухватише на гробу апостола Петра где се Богу мољаше. После мучења бацише је у реку Тибар. Тада Тивуртија ухватише, и судија постави пред њега жар говорећи му, да избере живот или смрт, то јест или да баци тамјан и покади идолима, или да сам стане бос на жар. Свети Тивуртије прекрсти се и стаде босоног на жар, и оста неповређен. Потом би посечен мачем; Никострат би убијен мотком; Транквилијан потопљен у воду; Марко и Маркелин мучени и копљима избодени. Тада Севастијан би изведен пред цара Диоклецијана. Цар га укори за издајство, но он рече: "Ја се свагда молим Христу моме за здравље твоје и за мир царства Римског". Цар нареди да га голог стрелама стрељају. Војници га дотле стрељаху, докле све тело мучениково не би покривено стрелама, те се више и не виђаше од стрела. И када сви мишљаху да је мртав, он се јави жив и потпуно здрав. Тада га незнабошци моткама убише. Пострада славно за Христа Господа свога и пресели се у Царство небеско 287. године у време Диоклецијана цара, и Гаја, епископа римског.



2. Свети Флор, епископ амински. Живео у време цара Јустина II и Маврикија (565-602). Беше од племића и племић. Остави метеж и сујету света и повуче се у манастир на подвиг ради спасења душе. Потом изабран за епископа града Аминса у области Кападокијској. И као подвижник и као јерарх угодио Богу и преселио се мирно у Царство Божје.

3. Свети Модест, патријарх јерусалимски. Када му родитељи умреше, њему беше само пет месеци. Но Божјим Промислом би васпитан у духу хришћанском. Када одрасте, би продан као роб неком незнабошцу у Мисир. Но он успе, те обрати свога господара у веру Христову. Господар му дарова слободу. Он се повуче на гору Синајску, где се подвизавао до педесет девете године своје. Тада би изабран за патријарха јерусалимског. Пасао стадо Христово као прави пастир и упокојио се мирно 633. године у деведесет седмој години свога живота.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕВАСТИЈАНА, и других с њим

СВЕТИ Севастијан роди се у Италији, у граду Нарбони, а би васпитан и школован у граду Медиолану. Незнабожни цареви Диоклецијан и Максимијан[1] толико га заволеше, да га поставише за началника своје дворске гарде, и наредише му да свагда предстоји пред лицем њиховим, јер он бејаше муж храбар и паметан, пун мудрости, истинит у речима, правичан у суђењима, опрезан у саветима, веран и храбар у повереним му пословима и службама, чувен по доброти, изванредно честит и пун свих врлина. Војници га поштоваху као оца, и сви га дворјани љубљаху и уважаваху, јер беше истински побожан. Тако је и требало бити: да сви људи љубе и уважавају онога кога је Бог обасуо својим даровима.
Све време Севастијан служаше Христу, молећи се и извршујући свете заповести Његове. Но све то он чињаше тајно, да незнабожни цареви не би дознали за његову веру у Христа. А скриваше Он у себи, под плаштом земаљске власти, војника Христова не зато што се бојао мука или што је волео богатство па се плашио да га не изгуби, већ само зато, да би помагао хришћанима, који у то време бејаху страховито гоњени и мучени.
Оне између њих, којима не могаше издејствовати ослобођење од окова и мучења или им олакшати муке, он укрепљаваше мудрим саветима да јуначки положе живот свој за Господа, чијом су крвљу искупљени, и да крв своју пролију за Њега, очекујући вечну награду после привремених мука. Тако се он стараше да придобије Богу душе, које ђаво хоћаше отргнути од Бога и увући их у своју погибао. Он поступаше по речима Светога Писма: укрепљаваше клонуле руке и изнемогла колена верних,[2] а слабодушне, који се сумњаху и бојаху мука, он храбраше и на подвиг подстицаше. Видећи пред собом многе хришћане који се добрим подвигом подвизаваху, страдања подношаху, у љутим мукама веру непоколебљиво држаху, и ка примању венаца вечнога живота отидоше, Севастијан се и сам распаљиваше жељом да пострада за Христа, и очекиваше када ће му Господ указати згодну прилику за то. И најзад настаде такав час када он не узможе више скривати у себи огањ Божанске љубави и ревности који пламћаше у њему, и објави свима ко је он: јер светлост не могаше више скривати у тами.
У то време два честита и благородна мужа, Маркелин и Марко, рођена браћа, бише ухваћени због исповедања Христа, и дуго у тамници држани. К њима често долажаше блажени Севастијан и тешаше их, разговарајући о светој вери и саветујући им да се одрекну пролазних блага земаљских и да се не боје привремених мука. Они послушаше његов здрави савет: јуначки поднесоше мучења од мучитеља и, остајући непоколебљиви у вери, бише осуђени на посечење мачем. Но баш у то време када они, готови умрети, преклонише главе своје под мач, стиже наређење да их пусте кућама њиховим, к родитељима њиховим, женама и деци. Престарели родитељи њихови, Транквилин и Маркија, беху још живи. И родитељи њихови и сви укућани молише градоначелника Римског Агреста Хроматија да продуже живот Маркелину и Марку за тридесет дана, да би их за то време они могли наговорити да се поклоне незнабожачким боговима, јер родитељи њихови, и жене, и сва родбина њихова беху незнабошци. Градоначелник им испуни молбу. Тада родитељи, жене, деца, сродници и пријатељи окружише Маркелина и Марка, и са великим плачем их мољаху да се смилују на себе и на њих: да одустану од своје намере и поступе по вољи царева. Отац, указујући на своје седе власи и престарелост и телесну болесност, мољаше их да се они до смрти његове држе праотачке вере и да га по обичају сахране: јер се већ надаше скорој смрти, и не могаше ходити сам него га други придржаваху или преношаху. А мајка, показујући груди своје којима их је одојила, захтеваше од њих дужно поштовање и синовску послушност, и мољаше их да ради ње поштеде живот свој и не предају себе на добровољну смрт. Малена пак дечица пружаху руке к њима, и ноге им грљаху, и плакаху, молећи их да их не остављају сироте. А одојчад, која још беху у пеленама и не умејаху говорити, самим изгледом својим подсећаху на сиротанство и побуђиваху у родитељима жалост. Жене говораху о свом удовиштву, и лијући топле сузе мољаху их да са собом не погубљују и њих, изабравши себи смрт, а њих строваљујући у невоље удовиштва. Сродници пак са сузама их саветоваху да не наносе такву срамоту кући својој и свој родбини својој, и ругање од стране суседа, предајући себе срамној смрти. И сви много плакаху и силно кукаху. И шта су имала да раде непобедива срца ова два брата? Њих ни једно мучење не могаше поколебати тако као ово искушење: јер савлађивани природном љубављу према престарелим родитељима и женама и деци и сродницима, и ломљени сажаљењем, они се почеше сумњати и колебати као трска од ветра, и срца им се топити као восак од огња. Они и сами плакаху заједно са сродницима, и већ беху скоро готови да попусте на њихове молбе и да се одрекну свете вере.
Тада Севастијан, који се у то време десио тамо, видећи да су они скоро готови одрећи се вере и душе своје погубити, сажали се на њих, а и осетивши да је настало време да и он исповеди своју веру, те да тако и другима помогне и сам изађе на подвиг страдања, устаде усред присутних, даде знак свима да ућуте, па стаде говорити Маркелину и Марку овако:
"О, сјајни војници Христови! О, прекаљени ратници Божије војске! Својом великом храброшћу ви се јуначки већ приближисте к слављу, а сада хоћете да због бедних жалопојки ваших ближњих одбаците венац вечни. Не чините то! него подвигом својим научите сада Христове војнике јунаштву; научите их. да се наоружавају више вером него железом; не, бацајте заставе ваших победа ради женских суза, и не дајте даха вражјој глави што је под вашим ногама, да не би враг, добивши силу, опет повео борбу противу вас. Јер када први устанак његов на вас беше опак, то поново раздражен он ће вас још бесније напасти. Стога, славну заставу подвига вашег подигните изнад свих земаљских љубави и не остављајте њу због некорисних дечјих суза. Ови, које ви видите где плачу, радовали би се сада када би знали оно што ви знате, јер они сматрају да живот постоји само на земљи, и када се он заврши и тело умре, неће остати ни једног делића душе живе. Но када би они знали да постоји други живот, бесмртан и безболан, у коме царује непрекидна радост, они би несумњиво пожелели да уђу у њега, с вама, и презревши времени живот постарали би се добити вечни. Јер садашњи живот пролази брзо, и толико је непостојан и неверан, да чак људи, љубављу привезани за њега, губе веру у њега. Од самога почетка света он је погубљивао оне који су се уздали у њега, обмањивао оне који су га желели, наругао се онима који су се гордили њиме, слагао је све, посрамио свачију наду и поуздање, и показао се веома лажљив. О, када би та лаж била само у машти, а не уводила у горке заблуде! Но још је горе то што овај привремени живот води своје љубитеље к свакоме безакоњу: прождрљивце наслађује преједањем и пијанством, страстољупце увлачи у блудочинство и у сваковрсне прљавштине, лупежа подговара да краде, гњевљивца да се љути, лажова да обмањује; он разводи мужа од жене, сеје непријатељство међу пријатељима, свађу међу кроткима, неправду међу праведнима, саблазни ме
ћу монасима; он одузима судијама правосуђе, чистима целомудреност, уметницима уметност, и свима добре нарави. Да споменемо и најужасније злочине, у које он уводи своје љубитеље: када брат убија брата, или син оца, или пријатељ погубљује пријатеља, - по чијем то наговарању бива? У шта се надају и уздају они који чине таква безакоња? Не ради ли овог, тако много вољеног живота, људи мрзе један другог, старајући се сваки да што боље уреди своје постојање? Јер, зашто разбојник убија путника, богаташ угњетава сиромаха, гордељивац вређа смиренога, и кривац гони невинога? Нема сумње, сва та зла чине они који служе садашњем животу и желе да дуго време остану у љубави према њему и да уживају. Он пак, учећи свакоме злу своје љубитеље и служитеље, предаје их својој кћери - вечној смрти, у коју бише сурвани и први људи, јер, премда и беху саздани ради стицања вечнога живота, они се дадоше у љубав к временом животу и служаху стомаку, сластима и жељи очију,[3] а одатле падоше у пакао, не одневши са собом ништа од земаљских блага. И управо овај земаљски живот, мили пријатељи, тако обмањује вас, да ви својим неправедним саветима хоћете да вратите натраг к њему пријатеље ваше који греде к вечноме животу. Он вас наговара, честити родитељи, да ви безумном кукњавом својом одвучете натраг синове ваше који хитају к небеској војсци, и к непролазној слави и пријатељству Вечнога Цара. Он вас убеђује, о целомудрене жене светих! да ви својим умиљавањем развратите умове мученика и одвратите их од добре намере њихове, а усаветујете им смрт уместо живота, и ропство уместо слободе. Јер ако они пристану на ваше савете, поживеће неко време заједно с вама, а затим ће се морати растати с вама, и то тако растати, да нећете моћи угледати један другога сем у месту вечних мука, где пламен сажиже душе неверника, где паклене змије гризу уста богохулника, где аспиде кидају прса идолопоклоника, где се разлеже горки плач, дубоки уздаси и непрестано ридање у мукама. Стога дајте и овима да избегну те муке, и постарајте се да саме себе избавите од њих; не ометајте их да опет крену ка припремљеном им венцу небеском. Не бојте се: они се неће растати с вама, него иду да вам уготове на небесима светла обиталишта, где ћете ви заједно с њима и с децом вашом уживати вечна блага. Када ви штавише овде уживате у лепим грађевинама, утолико ћете више уживати у лепоти оних небеских обиталишта, где трпезе блистају чистим златом, где су палате начињене од драгог камења, украшене бисерјем и сијају славом, где баште увек цветају неувенљивим цвећем, где дивни потоци наводњавају зелена поља, где је ваздух свагда благотворан, где животворни ветрови неисказаним миомиром наслађују чувства, где је дан незалазан и светлост незаходна и радост непролазна; и тамо нема ни уздисања, ни плача, ни туге, нити икакве нелепоте или ичега греховног; тамо се не осећа никакав смрад, не чује се никакав тужан и плачан и страшан глас, него све сама лепота, све сами мирис, све сама радост; тамо непрестано певају ангелски и архангелски хорови који сложно славе Бесмртнога Цара. Како се онда такав живот може презирати, а привремени волети? Да ли због богатстава? - Али она брзо нестају. А они који хоће да их вечно имају код себе, нека чују шта им њихова богатства говоре: "Ви нас тако волите, веле она, као да се никада нећете растати с нама. Када ви будете умирали, ми не можемо ићи за вама, а док сте ви живи ми можемо ићи испред вас, само ако нам ви наредите или нас пошаљете испред себе. Нека вам послуже као пример зеленашки зајмодавац и трудољубиви земљоделац: први даје у зајам човеку злато, да би добио од њега двапута више; други сеје у земљу различна семена, да би добио стопута толико; дужник дакле враћа своме зајмодавцу злато двоструко више, а земља узвраћа сејачу семе стоструко. Међутим Бог, еда ли неће узвратити вам многоструко умножена ваша богатства, ако их поверите Њему? Стога, пошаљите тамо испред себе богатство своје, а сами се постарајте отићи тамо. Јер каква је корист од овог временог живота? Нека човек поживи и сто година; али када наступи последњи дан, неће ли му изгледати као да никада није било ни сто минулих година, ни свих животних задовољстава? Не остаје ли од свега тога само нешто трага, као од неког страног путника који је провео с нама један дан? О, заиста само безуман човек, и који није познао истинска блага, може не волети прекрасни живот будући! Само ваистину неразуман човек може се бојати изгубити брзо пролазни живот, да би добио онај вечни, у коме уживања, богатства и радости тако почињу да се никада не заврше него вечито постоје. Ко неће да буде љубитељ вечнога живота, тај бесмислено погубљује и овај времени живот, а пада у вечну смрт, и окован борави у паклу, где је огањ неугасиви, туговање непрекидно, муке вечне, где живе зли дуси, у којих су машице, главе змијине, из њихових очију излећу огњене стреле, зуби су им велики као у слона и уједају као жалац шкорпије, гласови су им као рикање лавова, сам изглед њихов сеје велики страх и наноси љуту болест и горку смрт. О, зар није страшно умрети усред таких страхота и мука? Но још је страшније то што они живе ради тога да би непрестано умирали, не иструњују ради тога да би се мучили без краја, бивају читави да би вечито били једени од стране змија, и поједени се удови опет обнављају да би опет служили за храну отровним змијама и неуспављивим црвима. О, пријатељи! о, родитељи! о, честите жене светих! немојте желети ову свету двојицу одвојити од бесконачног живота и увалити их у таку страшну и вечну смрт! не одвлачите их од радости у ридање! не саветујте им ићи од светлости у таму! не дозивајте их од слатког покоја у горке муке! О, света двојице, Маркелине и Марко, не дајте да вас превари лукави враг, који вам преко укућана ваших приређује такво искушење! Не строваљујте себе у бесконачне муке! не предајите себе у руке демона! не обмањујте себе љубављу временог живота, лепотама видљивога света и штурим задовољствима житејским! не допустите да вас победе молбе родитеља, ридања жена, сузе деце, нежности сродника и пријатеља! Сетите се речи Господа Христа: Непријатељи су човеку Домашњи његови (Мт. 10, 36). Јер они који нас од Бога одвајају нису нам пријатељи већ непријатељи; и љубав њихова према нама није истинита већ лажна, јер нас лишавају тако великог блага и одузимају нам љубав Божију и Царство небеско, приправљено онима који љубе Бога. Не дајите да вам из руку ваших отму ту награду, ради које се толико трудисте: јер ви стварно као да већ у рукама држите припремљено за вас благо, и ви већ стојите пред вратима небеског дворца. Гле, вама су венци већ исплетени, и Подвигостројитељ Христос чека да вас овенча и прослави пред светим ангелима. Ето, крај подвига вашег већ је на видику: зато се не осврћите натраг, као жена Лотова, да се не претворите у бездахни стуб,[4] јер ћете тиме погубити душе своје. Не одајте се сувише јакој љубави према родитељима, женама и деци, да не постанете недостојни Христа који је рекао: Који љуби оца или матер, сина или кћер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Не будите тако неразумни да почевши духом завршите телом. О, да ми Христос Бог мој подари да крв своју пролијем за Њега пред вашим очима, еда бисте видели моје страдање, и да би вам моја смрт могла иослужити за пример како положити душе за Господа вашег и мог".
Када свети Севастијан говораше то и многе сличне поуке, њега изненада обасја с неба Божанска светлост, и лице његово заблиста као лице анђела, и неверни се уплашише од славе лица његова. Неки пак видеше седам анђела, који облачаху блаженог Севастијана у светлу одећу, и Прекрасног Младића који га благосиљаше и говораше: "Ти ћеш свагда бити са мном".
Све се ово збиваше у дому протоскриниарија,[5] по имену Никострата, код кога Маркелин и Марко беху под стражом. А жена Никостратова, по имену Зоја, која већ шест година беше онемила од тешке болести, но разум и слух у ње беху неповређени, све чу и добро разумеде што Севастијан говораше, и када притом виде блистање лица његова, она припаде к ногама његовим и знацима га мољаше да јој разреши језик. Блажени Севастијан рече: Ако сам истинити слуга Христов, и истинито све што ова жена од мене чу и чему поверова , онда нека Господ мој нареди да се уста њена отворе и језик њен разреши, као некада пророку Захарији, оцу Јована Претече.[6]
Рекавши то он осени крсним знаком уста те жене, и она тог часа проговори громко и рече: Блажен си ти, и благословена је реч уста твојих, и блажени су они који преко тебе верују у Христа, Сина Бога живога, јер ја очима својим видех анђела који с неба сиђе к теби и држаше пред тобом отворену књигу, из које си читао све што си рекао. Стога благословени они који верују свему што си рекао, а проклети сви који посумњају макар у једну реч, изговорену од тебе. Јер као што јутарња зора одгони таму ноћну и даје светлост очима, тако светлост речи твојих одагна сав мрак мога незнања и ослепљења и дарова ми светли дан истините вере и отвори ми после шестогодишње немоћи уста за слављење Бога.
Видевши такво чудо, сви присутни повероваше у Христа. И Никострат, муж Зојин, видећи толику силу Христову, такође припаде к ногама светитељу молећи за опроштај што је, по наређењу царевом, држао у оковима Маркелина и Марка; и скинувши им железне окове с руку, он им грљаше колена, и мољаше их да изволе отићи слободно. И говораше: О, како бих ја био блажен, када бих због вашег ослобођења доживео окове! Проливши своју крв за вас, ја бих опрао грехе своје, и избегнувши вечну смрт добио бих онај живот који нам благоволи објавити Бог устима господина Севастијана.
И када Никострат мољаше свете да иду својим кућама, они му рекоше: Чаше страдања нашег ми не желимо да остављамо теби; богат је и милосрдан Христос Господ наш, и свима који долазе к Њему и ишту од Њега Он дарује Своју небеску милост; Он је моћан и тебе удостојити такве чаше, ако је ти искрено желиш. Јер када вама, неверујућима, би дарована светлост познања истине, утолико пре сада када верујете вама ће се дати све што заиштете, јер је доброта Божја свагда готова указати људима тражену помоћ, нарочито онима који чврсто верују у Њега. Ваша вера заче се малочас од данашњег поучења, и ви се за један час научисте ономе чему се за читаву годину једва може научити понеко, и ништа вас, како видимо, не може спречити да ви, верујући у Господа нашег, будете готови умрети за Њега, ништа - ни родитељи, ни деца, ни богатство. Изненада ви презирете оно што свагда љубљасте, и иштете оно што никада знали нисте; ви непознатим путем кренусте, и одмах ка Христу дођосте, и жељом својом већ у небо зађосте, пошто никакву утеху на земљи не иштете. 0, како велику похвалу заслужује ово дело! О, како је достојан подражавања овај пример врлине! Ви се водом крштења још не сјединисте са Христом, ви још не видесте почетке ратовања, а већ се лаћате оружја за Цара Истинога, и ослобађајући окова војнике Његове ви сами постајете Његови сужњи, и не бојите се предати себе на смрт за оне који имају бити убијени.
Умилење обузе срца свих, и сви плакаху кајући се за прећашње незнање своје и зато што су хтели војнике Христове одвратити од сјајног подвига. Марко тада рече: Научите се, о мили родитељи! и ви жене, и ви пријатељи! научите се јуначки се супротстављати врагу, узевши штит вере, о који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога.[7] Нека устају и бесне противу нас ђаволове слуге, и нека тела наша муче каким хоће мукама: они могу убити тело, али душу која се бори за веру победити не могу. На убијање пак и мучење тела ми не обраћамо пажњу: ране, добијене за цара, доносе славу војницима. Ђаво бесни на нас самоубилачким гњевом, јер се и сам мучи видећи наше трпљење; он нам задаје разне муке и прети нам разноврсним смртима, да би, уплашивши нас, отргао нас од доброг подвига; где пак муке немају успеха, тамо он дејствује обманом: обећава живот, да би одузео живот; обећава углед, да би лишио угледа; обећава богатство, да би увукао у сиромаштво; обећава славу, да би нанео срамоту; обећава безбрижан живот, да би нас суновратио у вечне муке и невоље. Таква су лукавства његовог војевања противу нас, такве су његове препредене намере: тело избавити од мука, а душу заклати гресима. Но ми, кренимо против њега: презримо тело, да бисмо помогли души. Јер зашто да се бојимо привремене смрти, када се ми надамо живети вечито! Зашто да жалимо овај живот, када се надамо добити бољи? Нека се смрти боје они који се не надају видети будући живот. О, како је много љубитеља овога живота погубио изненадни случај: муња поразила, море потопило, провалија прогутала, мач заклао! И тако јадници овај живот с болом изгубише, а други не обретоше. Стога нека они и ридају због овог живота, нека они и дрхте од смрти. А ми, какав страх и какав бол имамо од смрти; и какву бригу имамо о овом животу ми, којима је Христос уготовио блажени вечни живот, пун блага, каква око људско не виде, нити уво људско чу, нити ум људски замисли?
Када свети Марко говораше ово, и слично овоме, све обузе жеља за будућим животом, а стадоше се гадити садашњег; сви се запалише љубављу према Христу, а почеше мрзети свет; и благодараху Бога што Он обасја таму њихову, отвори им очи ума и избави их од погибли показавши им пут спасења. На тај начин они који дођоше да свете мученике одврате од Христа, сами бише обраћени ка Христу; а они који се надаху уловити друге у своју пагубу, сами се уловише на спасење. Никострат пак са женом упорно мољаше светитеља говорећи: Нећу јести ни пити, док нада мном не буде извршена тајна хришћанске вере. - Свети Севастијан му одговори: Промени службу, и почни бити више Христов протоскриниарије него епархов. Стога послушај савет мој: доведи све које имаш у оковима и тамницама, а ја ћу позвати свештеника Божија, па ћеш ти заједно са свима који су поверовали бити удостојен од њега светих тајни. Јер када се ђаво труди да отргне од Христа к себи свете слуге Његове, утолико више ми смо дужни старати се да отргнемо од ђавола оне које он неправедно присвоји и да их поново предамо нашем Саздатељу. - Никострат упита: Могу ли се светиње давати злочинцима и на смрт осуђеним преступницима? - Севастијан одговори: Спаситељ наш дошао је у свет ради грешника и даровао тајну крштења, помоћу које се одузимају од људи греси и безакоња а даје се Божанска благодат. У самом почетку свога обраћења принеси Христу овај дар: постарај се о спасењу других, па ћеш као награду добити мученички венац, исплетен из неувенљивих цветова многих врлина.
Чувши то, Никострат оде код коментарисија[8] Клавдија и нареди му да пошаље његовој кући све осуђенике и сужње. Када то би учињено и сви сужњи оковани у ланце стигоше, свети Севастијан се обрати њима са поучном речју о спасењу. И нашавши да су они спремни за веру Христову и способни за примање благодати Божје, нареди да скину окове са свију. Онда отиде к светом Поликарпу презвитеру, који се крио због гоњења, и обавести га о свему шта се збива. Свети Поликарп, заблагодаривши Богу на томе, оде са Севастијаном кући Никостратовој, и обративши се скупу поверовавших, рече: Блажени сте сви ви који чусте реч Господа нашег који каже: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11, 28-30). Стога вама, браћо, које ће вода крштења омити и осветивши вас начинити вас милим синовима Богу, потребно је покајање, да добијете опроштај ранијих грехова. Сада пак, када ви показујете такво усрће ка Христу Богу нашем да верујући у Њега ви сте готови и умрети за Њега, и сами желите оно од чега у почетку хтедосте одвратити друге, - знајте да ви већ добисте опроштај и победу над невидљивим врагом. Зна Христос Господ наш изводити светлост из таме и од одбачених судова чинити изабра!не; тако Он начини од Савла Павла, од одступника апостола, и од гонитеља учитеља. Тако и вас данас призва Он из незнабоштва у Цркву Своју, од неверних начини верне слуге Своје, и од непријатеља пријатеље Своје. Због обраћења вашег плаче и рида сво збориште демона, синова таме; међутим сви хорови светих ангела небеских радују се и веселе се због вашег просвећења. Стога нека сваки од вас напише своје име и да мени. Примању пак крштења нека претходи пост: постите се до вечера; а кад вештаствена светлост зађе, вама ће невештаствена светлост засијати у крштењу.
Сви се испунише радости, и сваки се стаде спремати за крштење. Док се то догађаше, коментарисије Клавдије дође к Никостратовој кући и позва Никострата к епарху, говорећи: Дознавши да си све сужње сабрао у своју кућу, епарх се разгњеви и нареди да те позовем: Размисли дакле шта ћеш му одговорити.
Никострат оде к епарху, и када га овај упита за сужње, он одговори: По наређењу твоје узвишености ја узех под стражу у свој дом два хришћанина, Маркелина и Марка, и да би их што више застрашио ја доведох к њима друге сужње, тешко оковане и чврсто везане, еда би они, гледајући на њих, и сами очекивали себи иста страдања, те се са тог разлога покорили вашем наређењу. - Епарх похвали Никострата и отпусти га рекавши му: Ти ћеш добити велику награду од њихових родитеља, ако их приведеш к једномислију с нама, и они буду пуштени читави и здрави.
Враћајући се с Клавдијем кући, Никострат му поче причати о светом Севастијану, како он, пријатељ царев, јесте хришћанин, савршен у Божанском учењу, и како утврђује у својој вери хришћанска срца и назива овај живот привременим и брзопролазним, а проповеда после смрти други живот, бољи и вечни. Још му он исприча како лице Севастијаново заблиста небеском светлошћу, и како он исцели од шестогодишње немоћи жену његову, те она стаде говорити јасно. - Чувши то од Никострата, Клавдије рече: Два моја мала синчића веома су болесни: један има водену болест, а други ране по целоме телу. Стога ћу га замолити да исцели синове моје, јер не сумњам да ће он, који је исцелио немоћ у твоје жене, моћи исцелити и моју децу.
Рекавши то, Клавдије хитно оде кући својој, узе оба детета на руке, дође Никостратовој кући, паде пред ноге светитељима Божјим Севастијану и Поликарпу, говорећи: Без икакве сумње верујем свим срцем да Христос, кога ви почитујете, јесте истинити Бог. И ја ево донесох овде ова моја два мала детета, да их ви спасете од смрти. - Божанствени мужеви му рекоше: Сви, ма какву болест имали, добиће исцељење данас чим буду ушли у свету крстионицу.
Клавдије и надаље изјављиваше да верује у Христа и да хоће да буде хришћанин. У то време сви се они припремаху за свето крштење, писаху своја имена и даваху презвитеру. Први даде своје име Транквилин, отац Маркелинов и Марков; после њега шест пријатеља његових: Аристон, Крискентијан, Евтихијан, Урван, Виталије и Јуст; затим Никострат с братом својим Касторијем и Клавдије коментарисије, за њим два његова сина Симфоријан и Феликс; онда Маркија, мајка Маркелинова, и Маркова, Симфороса, жена Клавдијева, и Зоја, жена Никостратова, и сав дом Никостратов - до 33 душе обадва пола; и напослетку сви сужњи доведени из тамнице, њих 16 на броју. Свега припремљених за крштење беше шездесет четири душе; и све их крсти свети Поликарп. Кум им беше свети Севастијан, а женама куме беху Беатриса и Лукина. Пре свих деца Клавдијева бише уведена у крстионицу, и тог тренутка се исцелише од својих болести, тако да на телу њиховом не остаде ни трага од дотадањих рана. После њих приведоше Транквилина: он беше не само изнемогао од старости, него тако костобољан у рукама и ногама, да су га једва могли носити на рукама; он силне болове осећаше када му пред крштење свлачаху одело. Свети Поликарп га упита: Верујеш ли, нимало не сумњајући, да Јединородни Син Божји, Господ наш Исус Христос, има моћи и власти да ти да здравље и отпусти грехе? - Транквилин одговори: Верујем да Христос, Син Божји и Бог, све може; но ја од Његове доброте иштем само једно: да ми опрости грехе, а о телесној болести и не бринем се.
Сви се присутни расплакаше од радости, и мољаху Господа да покаже плод всре његове. Када отпоче крштење и Транквилин би упитан: "Верујеш ли у Бога Оца, Сина и Светога Духа?" и он одговори: "верујем", и док ова реч још беше у устима његовим, руке његове и ноге ослободише се свих болова, и утврдише се стопала његова и глежњи, и сва немоћ старости његове одступи од њега, и понови се као у орла младост његова,[9] и он кликну: Ти си једини истинити Бог, кога не зна овај јадни свет.
После њега сви остали крстише се сваки посебно. И у току шеснаест дана, који преостадоше од даног Маркелину и Марку рока, они прослављаху Бога црквеним песмама и псалмима, утврђиваху се у вери и припремаху на мученички подвиг за име Христово.
А кад се рок од тридесет дана приближи крају, епарх града Рима Агреста Хроматије позва к себи Транквилина, оца Маркелинова и Маркова, и упита га за синове његове, јесу ли пристали да одступе од хришћанства. Транквилин одговори: Немам уопште речи да ти достојно захвалим за твоје доброчинство. Јер да ниси по својој кротости обуставио и за толике дане одложио извршење смртне пресуде над мојим синовима, онда бих ја био лишен синова, и синови моји били лишени оца. Сви сродници и драги пријатељи, а сматрам и твоја светлост, радоваће се са мном, пошто се мртвима дарова живот, и поврати се тужннма веселост, жалоснима радост.
Тада епарх, држећи да синови Транквилинови хоће да се поклоне боговима, рече: Дођите у последњи дан, и нека синови твоји принесу боговима дужно каћење тамјаном. - Чувши то Транквилин рече: О, пресветли мужу! да си ти правично расудио о ономе што се догодило са мном и синовима мојим, ти би могао схватити какву силу садржи у себи назив: хришћанин. - Епарх на то рече: Ниси ли полудео, Транквилине? - Транквилин одговори: До сада сам био луд и телом и душом, али чим поверовах у Христа, одмах оздравих и душом и телом. - Епарх рече: Како видим, ја сам твојим синовима одгодио смртну казну не ради тога да их ти одвратиш од њихове заблуде, него да они придобију тебе за своју заблуду! - Транквилин одговори: Молим твоју светлост да изволи расудити шта значи сама реч заблуда и која дела треба називати заблудом. - Епарх на то узврати: Реци сам шта треба називати заблудом. - Транквилин одговори: Прва заблуда јесте: оставити пут живота и ходити путем смрти. - Епарх упита: А који је пут смрти? - Транквилин одговори: Не изгледа ли теби, да је пут смрти ово: давати име божанстава смртним људима и клањати се њиховим киповима од дрвета и камена? - Епарх узврати: Зар нису богови они којима се ми клањамо? - Транквилин одговори: Зацело не треба сматрати за богове оне о којима у вашим књигама пише да су у гресима рођени, да су имали неправедне, зле и безаконе родитеље, да су сами живели несвето, неправедно и у многим лажима, и да су у гресима помрли. Еда ли не бејаше Бога на небесима пре но што Крон цароваше над Крићанима, и јеђаше своју децу? или Крит имађаше свога цара, а небеса не имађаху Бога? Заиста су у великој заблуди они који сматрају да Зевс, син Кронов, који беше човек, подложан злоби и телесној похоти, влада громом и располаже муњама. Кога све он није прогонио, када и оца свог није поштедио? и каквим све гресима он није оскврнавио себе, када је своју рођену сестру узео себи за жену? На трговима, по улицама, по домовима, и свуда говори се и приповеда се у књигама како се погана Јунона хвали тиме што је она жена и сестра Зевсова. Не верујеш ли стога, пресветли мужу, да си у заблуди почитујући богове, препуне таких злочина, за које закони римски осуђују човека на казне и смрт? А ти такове почитујеш, и оставивши свемоћнога, "а небесима царујућег Бога, говориш камену: "ти си бог мој!" и дрвету: "помози ми!" Епарх на то рече: Откако почеше хулити богове и одвраћати се од поклоњења њима, римско царство сналазе многе несреће. - Није тако, примети Транквилин; прочитај десет књига Ливијевих,[10] и ти ћеш дознати да је римска војска, која приноси жртве демонима, за један дан изгубила преко четрдесет две хиљаде људи. Зар је за тебе тајна да су Франци заузели Капитол, и наругали се римској сили?[11] Раније, пре но што људи почеше познавати истинога Бога, град Рим претрпе мноштво несрећа, нечувена пустошења, разна убиства; а сада, када верујући људи почитују невидљивога истинога Бога, римско царство ужива спокојство и безбедност, јер га Бог избраника Својих ради огради миром. Но и поред свега тога ви не признајете толико милосрдног Бога, и сва доброчинства која бивају од Створитеља ви приписујете створењима.
Док они тако разговараху међу собом, отпоче разговор о Господу Исусу, и Транквилин исприча како и ради чега Син Божји сиђе на земљу не остављајући небеса, и узе на себе тело, да би спасао душу људску од погибли. И све што сам Транквилин беше дознао од светих: Севастијана и Поликарпа, и чему се још више научи од благодати Господње, која уразумљује верујућег човека, он изложи епарху, при чему сам Господ даваше му уста и премудрост, којој се не узможе противити нити одговорити његов противник. Исприча он и то, како се, дуго болестан од костобоље у рукама и ногама, изненада исцели благодаћу Христовом у часу када свим срцем поверова у Њега.
Епарх, који одавна и сам силно паћаше од костобоље у ногама, нареди присутнима да узму и одведу Транквилина, да би га, тобож, сутрадан извео на подробније испитивање. Међутим ноћу он тајно посла по Транквилина, позва га к себи, и предлажући му дарове мољаше га да му каже лек којим се исцели. Транквилин му рече: Нека зна твоја часност да се Бог наш силно гњеви на оне који хоће да продају или купују благодат Његову. Стога, ако хоћеш да се исцелиш од болести своје, веруј у Христа Сина Божјег, и исцелићеш се, као што и мене видиш исцељена. Јер ја сам осећао силне болове чак и онда када су ме носили; једанаест година све моје жиле и зглобови беху оковани неисказаном болешћу, тако да су ми други приносили храну к устима; а када поверовах у Христа Бога, одмах добих исцељење, и ево ме читава и здрава благодаћу истинитог Спаса мог. Епарх рече: Молим те, доведи ми тога који би посредник твога оздрављења; и ако ми он подари исцељење, онда ћу и ја постати хришћанин.
Транквилин одмах оде и позва светог Поликарпа; свети Севастијан такође би позван. И они научише епарха Агреста Хроматија и сина његовог Тивуртија светој вери у Господа Христа, и разбише више од двеста идола што се налажаху у његовом дому: дрвене сагореше, камене разбише, златне и сребрне сломише у парчад и раздадоше сиромасима.
Када идоле разбијаху и ломљаху, епарху се јави пресветли младић и рече: Господ наш Исус Христос, у кога си поверовао, посла ме к теби да свима твојим удовима подарим здравље. - При овој речи Хроматије тог тренутка постаде здрав, и брзо устаде желећи да припадне к ногама јавившег се младића и да их целива, али му овај рече: Пази, не додируј ме се, јер ниси светим крштењем омивен од идолског смрада. - Рекавши то он постаде невидљив.
Тада Хроматије са сином својим Тивуртијем припадоше к ногама светих и громко клицаху: Један је истинити Бог Господ Исус Христос, Јединородни Син Свемоћнога Бога, кога проповедате ви, о добри учитељи!
Светитељи саветоваху Хроматија да под изговором болести скине са себе чин епарха, да не би вршио суђења, на којима је био дужан истјазавати, судити и мучити хришћане. И још му саветоваху да не посећује незнабожачка позоришта, него да се ослободи свега тога ради стицања духовне мудрости. Тако он убрзо и уради.
Када Хроматије приступаше крштењу, он на питање: "верујеш ли у Једнога Бога?" одговори: "верујем", и на питање: "одричеш ли се идола?" рече: "одричем се". После тога јереј га упита: Одричеш ли се свих грехова својих? - Хроматије одговори јереју: О томе требало ме је питати у почетку. Стога ћу се поново обући у своје хаљине и нећу примити свето крштење док се не одрекнем грехова својих: помирићу се са онима, са којима бејах у непријатељству; и показаћу љубав своју к онима на које се гњевљах, а молићу за опроштај оне који су гњевни на мене; дужницима мојим опростићу све дугове, а ако сам коме узео што силом, вратићу му двоструко. После смрти своје жене имађах две наложнице; њих ћу удати, наградивши брачним даровима. Даћу слободу робовима и робињама; средићу по Богу све моје службене и домашње послове, и тада ћу смело рећи: одричем се свих грехова својих, и примићу свето крштење.
Светима бише по вољи ове Хроматијеве речи; и крштење би одложено док он не испуни на делу све што обећа. - После тога Агрест Хроматије са сином Тивуртијем и са свим домом својим крсти се у име Оца и Сина и Светога Духа; тако да беше до хиљаду и четири стотине новопросвећених лица обадва пола.
У то вреМе бејаше велико гоњење хришћана: хришћани нису могли ни хране купити, нити воде захватити, пошто свуда на трговима, по улицама, крај бунара и извора и потока, по наређењу незнабожаца, бише постављени мали идоли и покрај њих будна стража ради тога, да би сваки који жели купити што од намирница или захватити воде најпре се поклонио идолу који је тамо стајао. То пак измишлише незнабошци, да би лакше распознавали хришћане и водили их на мучење. Хришћани видећи то ожалостише се, јер им без поклоњења идолима беше немогуће набавити хране и пића, и вољаху трпети глад и жећ него поклањати се идолима. Тада Хроматије нареди свима вернима у Риму, да тајно узимају храну и пиће из његовог дома, пошто беше веома богат, и у дому његовом скупљаху се верни ради слављења Бога.
У то време епископ у Риму бејаше рођак Диоклецијанов блажени Гај,[12] родом из Далмације. Он служаше литургију у дому Хроматијевом и причешћиваше Божанским тајнама новообраћене хришћане. Због страховитог гоњења Хроматије је био принуђен отпутовати из Рима у Кампанију[13] на своја имања, јер се бојао да се у Риму на неки начин не сазна за његово веровање у Христа, а тамо је могао спокојније живети и слободније држати свету веру. Он објави хришћанима: да сви који желе склонити се од гоњења и живети спокојно, могу ићи с њим на његова имања, и обећа давати им тамо све што им је потребно за живот. Притом беше неопходно да са Хроматијем и осталим хришћанима који одлазе са њим отпутује један од двојице: или Севастијан или Поликарп, ради утехе и окрепљења верних. Поводом тога међу светитељима настаде благочестиви спор, јер сваки је од њих желео остати у Риму ради добијања мученичког венца. У току те побожне препирке свјатјејши епископ Гај рече: Ако ви оба, желећи умрети за Христа, предате себе у руке мучитељима, онда ћете људе Христове лишити духовне утехе. Због тога мислим да ти, брате Поликарпе, пошто имаш свештенички чин и пун си Божанске мудрости, треба да идеш заједно с господином Хроматијем, да би верне утешавао учењем, а сумњалице укрепљавао, и хранио их Божанским тајнама.
Чувши то, свети Поликарп се покори епископовом наређењу и отпутова из Рима заједно с Хроматијем и с многим другим хришћанима. Стога у недељу, одслуживши свету литургију, епископ рече вернима: Господ наш Исус Христос, знајући немоћ наше природе, показа два пута онима који верују у Њега: један пут мучеништва, а други исповедништва; ко не може ићи путем мучеништва, нека иде путем исповедништва. Ко од вас жели да иде с духовним чедима нашим, Хроматијем и Тивуртијем, нека иде; а ко хоће да остане с нама овде у граду, нека остане: никакво растојање не може раздвојити оне који су сједињени благодаћу Христовом. Ја, ако вас и не будем гледао својим телесним очима, но ви ћете свагда бити пред мојим духовним очима.
Када епископ говораше ово, Тивуртије ускликну: Молим те, оче, допусти ми да не одлазим одавде, јер веома желим, ако би то било могуће, и хиљаду пута бити убијен за Бога мога, само да добијем од Њега живот вечни и неодузимљиви!
Радујући се Тивуртијевој вери и таквој ревности за Бога, епископ се расплака и моли Бога, да би се сви што остају с њим узмогли подвизавати добрим подвигом и удостојити се мученичке славе. Остадоше дакле са светим епископом Маркелин и Марко са оцем њиховим Транквилином, свети Севастијан, прекрасан телом и још прекраснији душом младић Тивуртије, протоскриниарије Никострат с братом Касторијем и женом Зојом, и Клавдије с братом Викторином и сином Симпоријаном, исцељеним од водене болести. Само ови остадоше у Риму, а сви остали одоше с Хроматијем и Поликарпом.
По њиховом одласку свјатјејши епископ постави Маркелина и Марка за ђаконе, оца њихова Транквилина посвети за презвитера, а светог Севастијана, носиоца војних ознака, одреди за заштитника цркве. Али пошто они не имђаху такво тајно место где би могли вршити Божанствене службе, то они пребиваху код једног царског великодостојника Кастула у палати. А тако поступише зато што Кастул са домашњима овојим бејаше потајни хришћанин, и што обнародовани закон о поклоњењу идолима није се простирао на оне који живе у царским палатама, јер нико није могао ни помислити да би хришћанска вера могла продрети у царске дворе. Стога се свети лако могаху скривати код Кастула са Божанственим службама. Тамо они провођаху дане и ноћи у молитвама и сузама и посту, све трпећи и молећи Бога да их удостоји мученичког венца. К њима потајно долажаху људи и жене, видевши исцељења која они даваху, јер молитвама њиховим даваше се болнима здравље, слепима прогледање, и изгоњаху се из људи нечисти дуси, због чега многи тајно примаху од светих хришћанску веру.
Једном свети Тивуртије иђаше путем, и угледавши човека који беше пао са крова своје куће и разбио се и његове родитеље и домашње где плачу око њега, исцели га својом молитвом. И одмах тај човек са свим домом својим поверова у Христа и прими крштење.
Најзад наступи време страдања светих, и на страдалнички подвиг прва пође блажена Зоја, жена Никостратова. Јер када се она мољаше на гробу светог апостола Петра, приметише је незнабожачки вребачи и на суд одведоше. Тамо је примораваху да принесе жртву идолу Марса,[14] али она то не хтеде учинити. Због тога она би вргнута у мрачну тамницу, и шест дана морена глађу. Потом би изведена из тамнице, и обешена за косу над смрадним димом који се густ дизао из запаљеног ђубришта, и она предаде душу Богу. Тело њено би бачено у реку Тибар.
Света Зоја јави се у виђењу светом Севастијану, и извести га о својој кончини. Севастијан исприча то Транквилину; Транквилин узвикну: Ето, жене иду испред нас ка венцу! зашто онда ми живимо? - И оде на исто место, на гроб светог апостола. Тамо га незнабошци убише камењем, па бацише у реку Тибар.
Никострат, Каеторије, Клавдије, Викторин и Симфоријан бише ухваћени у време када хођаху обалом Тибра, тражећи тела светих, и бише приведени к епарху града Фавијану. У току десет дана епарх се труђаше да их милоштама, претњама и мукама приволи на приношење жртве идолима. Не успевши у томе, он нареди те им огромне каменове привезаше о вратове, па у мору потопише.
Светог пак младића Тивуртија неки лажни хришћанин Торкват, вук у овчијој кожи, кришом показа незнабошцима. Они ухватише Тивуртија, па га везана заједно са Торкватом, тобожњим хришћанином, приведоше на суд к истоме епарху Фавијану. На суду Торкват одмах обелодани своју лукавост, јер се само привидно правио хришћанин, а у души бејаше пун незнабожја: он иступи као сведок против Тивуртија, оптужујући га да је богове римске називао демонима. Свети пак Тивуртије држаше се на суду као истинит и храбар исповедник имена Исуса Христа. Судија му рече: Немој срамотити свој славни род; ти, син тако славног оца, изабрао си скаредни и одвратни живот хришћански, који прате срамота и муке и смрт и ругло. - Одговори свети Тивуртије: Премудри човече и римски судијо! ти говориш да ја срамотим род свој тиме што нећу да почитујем и сматрам за богове сладострасну Венеру, крвосмешника Зевса, лажљивог Хермеса, ждероњу деце Крона. Међутим ја изјављујем: славу рода мога ја увећавам тиме што почитујем Јединог Истинитог, на небесима царујућег Бога, поклањам се Њему и називам се слугом Његовим. Претиш ми мукама? Али, зар је нама хришћанима страшно страдати за Бога нашега? Претиш ми мачем? Али, ми ћемо се на тај начин ослободити телесне тамнице и добити небеску слободу. Претиш ми огњем? Али, ми смо угасили у телу нашем велики пламен похоте, па зар да се овог огња бојимо? Претиш ми прогонством? Али, Бог наш је свуда, и где смо са Богом - тамо је место наше,
Тада Фавијан заповеди да се донесе много жеравице, да би светитеља поставио босог на њу, и рече: Или на ову жеравицу стави тамјан и принеси кад боговима, или сам ступи на њу босим ногама. - Прекрстивши се, свети Тивуртије ступи босим ногама на жеравицу и хоћаше по њој тапкајући као по меком мирисном цвећу. И рече он судији: Остави своје неверје и увери се да је истинит Бог мој који заповеда стихијама и свуколикој творевини. А ти ако можеш, метни у име твога Зевса руку своју у кипећу воду, па види да ли ће остати неповређена. А на ево у име Господа мог Исуса Христа идем по овом огњу као по свежем цвећу. Видиш, дакле, како се нашем Саздатељу покорава свака твар. - Судија рече на то: Ко не зна да вас је Христос научио враџбинама! - Умукни, бедниче! викну светитељ и не усуђуј се својим отровним устима изговарати с хулом то велико и страшно Име! не вређај слух мој лајући на Име Господа мога!
Разгњевивши се на светог Тивуртија, Фавијан га осуди на смрт. И светитељ би одведен три потркалишта од града на Лавикански пут;[15] и тамо у време његове молитве Богу, би посечен мачем. Један хришћанин га погребе на том истом месту, и људима који долажаху на гроб светог Тивуртија даваше се велика благодат његовим молитвама.
После тога онај исти тобожњи хришћанин Торкват обавести незнабошце о Кастулу, Маркелину и Марку. Свети Кастул, после трикратног испитивања и трикратног вешања и мучења, би бачен у јаму и жив засут земљом; и тако сконча. Маркелина пак и Марка Фавијан стави на један пањ, укуца им ноге гвозденим клинцима, и рече им: Тако ћете стајати све док се не поклоните боговима. - А они, приковани за једно дрво, певаху: Како је дивно и красно, кад браћа живе заједно (Псал. 132, 1). - И стајаху они тако дан и ноћ певајући и молећи се; а изјутра бише прободени у ребра копљима. Такав би крај њиховом мучењу.
После страдања и кончине ових светих мученика, и свети Севастијан би узет под стражу; и епарх извести о њему цара Диоклецијана. Призвавши га к себи Диоклецијан му рече: Ја те свагда сматрах међу најпрвима у своме дворцу; а ти, снујући противу мене, постаде непријатељ и мени и мојим боговима; и досада си скривао ту своју злобу. - Свети Севастијан одговори: Ја свагда молих Христа за твоје здравље и просих мир васцелом царству римском; а поклањах се Цару Небеском, пошто видим да је неправедно поклањати се камену и искати помоћ од њега, јер је то очигледно измишљотина безумних.
Разгњевљен, Диоклецијан нареди да Севастијана одведу изван града, па усред поља привежу нага за дрво, и онда изрешетају стрелама. Када дакле Севастијан би постављен као мета за стрељање, мноштво војника стадоше са свих страна одапињати стреле у њега, те му тако начичкаше стрелама сво свето тело његово. И сматрајући да је свети мученик већ умро, они отидоше оставивши га тако привезана и стрелама начичкана. А жена светог мученика Кастула, по имену Ирина, пође ноћу да узме и погребе тело светог Севастијана, и затече га живог и однесе кући својој, где се светитељ исцели од рана и постаде потпуно здрав. Хришћани пак који тајно дођоше к њему мољаху га да отпутује из Рима, као што су то урадили многи хришћани, да не би поново пао у руке незнабошцима. Међутим он, помоливши се Богу, оде и стаде на степенице Хелиогабала;[16] и угледавши цареве који пролажаху туда викну: Жреци богова ваших, о цареви! својим незнабожачким враџбинама смућују вас говорећи вам лажи о хришћанима и приказујући их као непријатеље Римске државе; међутим знајте да су вам хришћани од велике користи, јер њиховим молитвама овај град иде на боље, и јер се они непрестано моле за ваше царовање и за здравље ове војске римске.
Када свети Севастијан говораше то, Диоклецијан погледа на њега и упита га: Јеси ли то ти Севастијане, за кога недавно наредисмо да буде стрелама убијен? - Светитељ одговори: Господ мој Исус Христос благоизволи васкрснути ме, да бих ја дошао к вама и пред свима људима био сведок ваше неправде, изобличавајући вас што неправедно гоните хришћане.
Тада Диоклецијан нареди да светог Севастијана узму и воде на иподром.[17] Тамо свети страдалац, громко прослављајући Христа а изобличавајући идоле и римску заблуду, би моткама премлаћен и убијен. И он радосно кличући оде к Подвигостројитељу Христу, да од Њега прими венац победе за свој сјајни подвиг. Свето пак тело његово незнабошци бацише ноћу у дубоку сметлишну јаму,[18] да га неко од хришћана не би нашао и узео. Но светитељ се јави у виђењу побожној жени Лукини и рече јој: Доћи до сметлишне јаме што је близу цирка; тамо ћеш наћи моје тело где виси на попречној греди; узми га и однеси у катакомбе,[19] и погреби при улазу у пештеру, на путу Апостолском.[20]
Та блажена жена одмах узе слуге своје, оде у поноћи ка означеној јами, побожно узе мучениково тело, и чесно га погребе на указаном месту, хвалећи Христа Бога нашег, коме слава вавек. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВИОТА

СВЕТИ мученик Евиот бејаше у време цара Максимијана; родом из села Птокета, у епархији Опсикијској. Он провођаше богоугодан живот, и упражњаваше сваку врсту врлине. Због тога он доживе многе муке од незнабожаца, вођен из места у место, ружен и бијен. Све то он великим трпљењем подношаше. Притом он чињаше многа чудеса, и тиме обраћаше незнабошце у Христову веру. Једанпут га незнабошци испребијаше моткама и каменицама. Затим га баци ше у огањ, и пошто благодаћу Христовом он остаде неповређен, многи присутни видећи ово необично чудо, повероваше у Христа и крстише се.
Чувши за то, игемон Кизички Леонтије посла те светог Евиота ухватише и везана доведоше пред њега. Игемон одмах нареди н мученика камењем бише по устима, вилицама и образима; онда га обесише о мучилишно дрво и тукоше камџијама, па га затим бацише зверовима да га поједу. Но пошто га зверови не такнуше, он би бачен у тамницу. Али многи незнабошци, видевши овакво чудо, приступише вери Христовој и крстише се. Игемон онда нареди гладијаторима да мученика Евиота убију. Али на гладијаторе паде неки мрак, те они израњавише и поубијаше један другога, а свети мученик остаде неповређен. И мученик поново би бачен у тамницу.
Након двадесет два дана стиже вест да је Константин Велики кренуо из западних крајева Европе на Исток против тиранина Максимијана. Уплашен тиме, Максимијан нареди да се пусте из тамница и окова хришћани. Тада и многопобедни војник Христов Евиот би пуштен из тамнице. И поживевши још пет година он чињаше чудеса, па у миру предаде душу своју Господу 318. године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРАНКВИЛИЈА, КЛАВДИЈА, КАСТОРИЈА, ВИКТОРИНА, СИМФОРИЈАНА, ТИВУРТИЈА, КАСТУЛА, БРАЋЕ МАРКА и МАРКЕЛИНА, и ЗОЈЕ

О ОВИМ светим мученицима и начину њиховог страдања за Господа Христа видети под данашњим датумом: Страдање светог мученика Севастијана.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МОДЕСТА, патријарха Јерусалимског

ВЕТИ Модест родио се у граду Севастији[21] од побожних и богобојажљивих родитеља Јевсевија и Теодуле. Понесен љубављу ка Господу он се од ране младости одрече света и провођаше строг монашки живот. Касније он бејаше настојатељ манастира светог Теодосија Великог у Палестини.
У то време персијски цар Хозрој учини пустошну најезду на Сирију и Палестину.[22] Персијанцима се придружише четрдесет хиљада Јевреја, са циљем да истребе све хришћане палестинске. Јерусалим и околина страховито пострадаше: хиљаде монаха и клирика би побијено, сви храмови бише опустошени и спаљени, међу њима и храм светог Гроба Господњег; патријарх Захарија са мноштвом народа и светим Крстом Господњим би одведен у ропство у Персију. Јевреји откупише од Персијанаца неколико хиљада хришћана и предадоше их смрти. Број побијених хришћана пењао се до деведесет хиљада људи.
Свети Модест у то време избеже смрт, и по окончању најезде њему би поверена дужност да управља Палестинском Црквом као чувар патријаршијског престола. Прво, свети Модест покупи остатке побијених монаха у обитељи светог Саве Освећеног[23] и чесно их положи у манастирску костурницу. Потом се он свом ревношћу лати обнављања поруганих светих места. Не плашећи се ни злоће Јевреја ни самовоље персијских власти, он обнови храм светог Гроба и храмове: Голготски и Витлејемски. У томе му веома много поможе свети Јован Милостиви, патријарх Александријски.[24] Блажени Захарија, патријарх Јерусалимски, писаше светоме Модесту, подржавајући га у светим потхватима, и тешећи и крепећи и њега и паству да буду чврсти у вери. Након четрнаест година патријарх Захарија се са Крстом Господњим врати из ропства.[25] После престављења светог патријарха Захарије, на патријаршијски престо би узведен свети Модест. Управљајући мудро својом паством, свети Модест чињаше многа дивна чудеса и исцељења. Достигавши дубоку старост, свети Модест у 97. години свога живота мирно предаде дух свој Господу и пресели се у вечне обитељи небеске.[26]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФОКЕ и ЕРМИЛА

ОВИ свети мученици пострадаше за Господа мачем посечени.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МИХАИЛА СИНГЕЛА, ИСПОВЕДНИКА

ПРЕПОДОБНИ Михаил бејаше родом из Јерусалима, син побожних родитеља. Пошто доби веома високо образовање: до савршенства изучи и сву мудрост јелинску, незнабожачку, и сву мудрост хришћанску, он постаде монах. А кад му умре отац, његова мајка са кћерима замонаши се такође у једном женском манастиру. Монах Михаил вођаше подвижнички и богоугодан живот, морећи себе сваком муком, и би удостојен презвитерског чина. Затим се повуче у једну усамљену тиху пећину. Ту к њему долажаху Теодор и Теофан Исповедници[27] ради заједничких богословских занимања. Међутим патријарх Јерусалимски Тома I, желећи да дарове блаженог Михаила искористи за потребе Цркве, позва га у Јерусалим и произведе за сингела.[28]
После неког времена блаженом Михаилу би поверена важна мисија од стране патријарха. У то доба у Риму се распалише живе препирке поводом погрешног учења о исхођењу Светога Духа (Filioque) и по иконоборачкој јереси: спорови су вођени не само приватно, по кућама, него и јавно, по улицама града, и били праћени народним побунама. Папа Римски молбом се обрати патријарху Јерусалимском Томи за помоћ: да се искорени јерес и утврди Православна вера, по саборском светоотачком предању; при томе му упути и неколико питања у вези са тим. Поводом ове папине молбе патријарх Јерусалимски посла ради умирења Цркве и изобличења јереси сингела Михаила са његовим сарадницима Теодором и Теофаном и другима, да моле цара иконоборца Лава Јерменина,[29] да престане са гоњењем Православља. Но Лав их стави на муке и посла у заточење. Касније преподобни Михаил би ослобођен заточења. Али за царовања веома свирепог иконоборца, цара Теофила,[30] преподобни Михаил са својим саподвижницима би поново стављен на муке. Но преподобни и славни оци се мука ни најмање не уплашише нити поколебаше, већ као тврди дијаманти противљаху се захтевима цара иконоборца и јуначки брањаху православно учење. Много пута они вођаху дуге разговоре о православној вери и држаху говоре противу иконоборца - цара, због чега и бише осуђени на изгнанство.
Блажени Михаил спочетка би закључан у дворску тамницу, заједно са својим учеником и саподвижником Јовом, где он тамноваше окован у тешке ланце. Потом он би са истим Јовом послан у прогонство у један манастир, Парусијадски. За то време свети Исповедник проли много горких суза; страдања му нарушише здравље, и тело му се погури; али духом Исповедник бејаше непоколебљиво чврст. Када се пак по смрти Теофила зацари његова супруга царица Теодора[31] са сином својим Михаилом и иконопоштовање би коначно утврђено, а ревнитељи православног учења бише враћени из прогонства на своје дужности, царица Теодора предложи исповеднику православне вере сингелу Михаилу патријарашки престо у Цариграду после збаченог патријарха иконоборца Јована Граматика,[32] но он то одби, и за патријарха би постављен познати поборник Православља, свети Методије.[33] Преподобни пак Михаил би постављен за старешину Хоре, највећег манастира у Цариграду, и тамо нађе одмор души својој после тешких исповедничких страдања. Ту он остатак живота свога проведе у богоугодним подвизима, и када му би осамдесет пет година он мирно отиде ка Господу, да прими од Њега венац исповедништва.[34]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ФЛОРА, епископа Аминског

СВЕТИ Флор живео у време царева: Јустина, Тиверија и Маврикија;[35] отац му се такође звао Флор а мати Ефимија; племић и племићког рода; добио изванредно образовање, и црквено и световно. Био на служби у царском двору, удостојен звања патриција. Оженио се и имао деце. Када му умре жена, а затим умреше и деца од богиња, он дубоко ожалошћен напусти службу на царском двору, замонаши се и предаде монашким подвизима у манастиру, у Анапли.[36] Због својих подвига и врлина Флор би хиротонисан за епископа града Аминса.[37] Као добри пастир повереног му стада, он мудро напасаше своју паству еванђелском храном, и чињаше многа чудеса, а затим отиде ка Господу.[38]

НЕДЕЉА СВЕТИХ ОТАЦА пред Рођењем Христовим

У ДАНЕ пред сам празник Рођења Христа Бога и Спаса нашег, у недељу која падне између 18. и 24. децембра, врши се спомен старозаветних Светих Отаца Христових по телу, то јест оних Отаца од чијег је племена и рода произашао Господ наш Исус Христос по телу, преко Пресвете Богородице. То су они Праоци и Оци Христови, од Авраама преко Давида до Јосифа Заручника и Пресвете Богоматере, чија се имена наводе у Родослову Господа Исуса Христа код Еванђелиста Матеја. Зато се ове недеље и чита то Матејево Еванђеље о Родослову Христовом (Матеј 1, 1-17).
Али, ове недеље као и оне претходне, тј. у недељу Светих Праотаца, помињу се и сви они старозаветни Праведници који су раније живели вером у долазећег Месију, Господа Христа Спаситеља, и који се зато спомињу у Апостолу који се чита у ову недељу на Литургији (Јеврејима 11, 9-40).
Особито се пак у ову недељу Отаца Христових по телу спомињу и опевавају свети Праоци и Патријарси Авраам, Исак и ЈакОв, као и Пророк Данило међу лавовима и Три Младића у Вавилонској пећи. Уједно са свима њима, Православна Црква у ове предпразничне дане доласка Христовог у свет и човекољубивог оваплоћења Његовог ради спаса човека и света, позива и сву твар да слави Рођење Христово: "Ходите сви да Рођење Христово верно празнујемо; горе и хумови играјте, пророци богогласни ликујте, људи и народи рукопљескајте, јер ево близу дође спасење и просвећење свих, јер се рађа Христос од Дјеве у граду Витлејему".
Тропар пак светим Оцима Христовим по телу, који се у ову недељу пева на богослужењу, говори о великим подвизима вере старозаветних праведних Отаца, али је тропар највећим својим делом посвећен светом Пророку Данилу међу лавовима и Тројици Младића у пећи Вавилонској, који су у огњеном пламену усијане пећи остали неповређени будући притом посећени росом Духа и присуством Анђела Божјег, што је све праобразовало Христово усељење у утробу Свете Ајеве и рођење из Ње Богочовека, који Својим Божанством није опалио Њену утробу, него је сачувао Њено девичанство неповређеним. Овај дакле тропар Отаца гласи овако (глас 4): "Велика су дела вере. Јер на самом извору пламена, као на некој води одмора, света Три Младића радоваху се; а Пророк Данило показа се пастир лавовима као овцама. Њиховим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше".

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕВАСТИЈАНА ПОШЕХОНСКОГ

ОСНИВАЧ и настојатељ Преображенског манастира на реци Сохоти, близу града Пешехона, у Јароелавској губернији. Живео у петнаестом веку; одликовао се високо добродетељним животом и трудољубљем. Волео је често да понавља својим ученицима: "Братије, трпите невоље и беде, да избегнете вечне муке". Упокојио се 1542. године. Свете мошти његове почивају у његовој обитељи.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЗАКХЕЈА ђакона и АЛФЕЈА чтеца

БОРИЛИ се и пострадали за Христа у Кесарији.

СПОМЕН СВЕТЕ СОФИЈЕ ЧУДОТВОРКЕ

СВЕТО живела и због тога чудеса чинила.

СПОМЕН ОСВЕЋЕЊА ХРАМА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Халкопратији у Цариграду
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијаи и Максимијан - сацареви Римске царевине, царовали од 284-305. године.
2. Сравни: Ис. 35, 3-4.
3. Сравни: 1 Јн. 2, 16.
4. Мојс. 19, 26.
5. Протоскриниарије - дворски ризничар, особа велике власти крај епарха, уживала велико поверење царева, поверавани јој важни задаци.
6. Лк. 1, 64.
7. Еф. 6, 16.
8. Коментарисије - старешина над тамницама у Римској царевини и писар при суђењима, који претходно врши ислеђење оптужених, нарочито хришћанских мученика.
9. Сравни: Псал. 102, 5.
10. Тит Ливије - највећи римски историчар, крајем првога века пре Христа и почетком првога века после Христа. Његова Историја има 142 књиге, од којих је до нас дошло само 35.
11. Капитол - унутрашња тврђава Рима. Под Францима подразумевају се Гали, који су живели у Цизалпиској Галији (= Северна Италија).Најезда Гала била у другој половини IV века пре Христа; завршена потпуним поразом Римљана и опустошењем Римске републике, од кога се она дуго времена није могла опоравити.
12. Свети Гај - епископ Римски од 283. до 296; пострадао мученички 11. августа 296. године.
13. Кампанија - приморска област древне Италије, јужно од Рима, на западној обали Апенинског полуострва.
14. Марс - по веровању древних Грка и Римљана био бог рата.
15. Тај пут је водио на југоисток од Рима у град Беневент.
16. Хелиогабал - римски цар, царовао од 218-222. године после Христа; сазидао себи, као богу, храм на једном од брежуљака Рима: Палатинском, упоредо са царским дворцем. Степенице Хелиогабала - степениште његовог храма.
17. Иподром - гркалиште: одржаване коњске трке, борбе са дивљим зверовима, борбе гладијатора. Ту су цареви - гонитељи хришћана предавали хришћане дивљим зверовима.
18. Тело светог Севастијана бачено у градску помијару, звану: "клоака Максимова", налазила се у близини иподрома, званог: "Циркус Максимус" = највећи циркус. - Свети Севастијан пострадао 18. децембра 287.године.
19. Катакомбе: подземни ходници и пештере; правили их први хришћани у околини Рима, а и у Неапољу, Сиракузи и у другим градовима, ради сахрањивања покојника. По зидовима тих ходника прављена су удубљења, у која су полагана тела покојника без сандука, и онда отвори зазиђивани камењем. Ређе су у њима прављене посебне гробнице. Катакомбе су осветљаване кандилима и отворима на своду. Туда су се на гробове рођака, пријатеља, светих и мученика стицали верни да празнују дане њихових спомена, да узносе Богу заједничке молитве и да врше тајну свете Евхаристије. Мермерне плоче над гробовима светих и мученика служиле су као престо при вршењу тајне Евхаристије.
20. Мошти светог мученика Севастијана почивају у цркви светог Севастијана што је у Риму, само изван града.
21. Севастија Кападокијска - на истоку Мале Азије, на граници према Јерменији.
22. Хозрој II - Персијски цар, царовао од 590-628. године. Најезду ову извршио 614. године.
23. О манастиру Саве Освећеног видети у Житију светог Саве Освећеног под 5. децембром.
24. Свети Јован Милостиви празнује се 12. новембра.
25. То је било 628. године, за царовања Византијског цара Ираклија.
26. 18. децембра 634. године.
27. Звани: "Начертани"; оба јеромонаси. Празнују се: Теодор 27. децембра, Теофан 11. октобра.
28. Сингел - члан Пагријаршијског савета који водио послове црквене управе. Сингели су обављали разне поруке патријараха; били непосредни сведоци њиховог живљења; увек бивали поред њих; и после смрти њихове често бивали њихови наследници.
29. Лав Јерменин, први гонитељ светих икона, царовао од 717-741. г.
30. Теофил царовао од 829-842. године.
31. Теодора царовала од 842. до 855. године, а Михаил од 855. до 867. г.
32. Јован VII, због своје учености назван Граматик, патријарховао од 832. до 842. године.
33. Свети Методије I патријарховао од 842. до 846. године.
34. Преподобни Михаил преставио се 18. децембра, око 845. године. Свете мошти његове у Цариградском манастиру Пантократора видели руски поклоници: Стефан Новгородац у 1342. години, и јерођакон Зосима у 1420. години. Од списа преподобног Михаила најважнији је: "Исповедање вере".
35. Цареви византијски: Јустин II од 565. до 578. год.; Тиверије од 578. до 582. год.; свети Маврикије од 582. до 602. године.
36. Анапла - предграђе Цариграда.
37. Град Аминс или Амис - у Кападокији, источној области Мале Азије.
38. Почетком седмога столећа.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети пророк Данил и три отрока: Ананије, Азарије и Мисаил. Сва четворица беху од царског племена Јудина. Када Навуходоносор (или Невукаднезар) разори и оплени Јерусалим, тада и Данил, као дечак, беше одведен у ропство заједно с јудејским царем Јоакимом и мноштвом других Израиљаца. Опис његова живота, страдања и пророчанства може се наћи исцрпно у књизи његовој. Сав предан Богу, свети Данил од ране младости добио је од Бога дар велике видовитости. Његова слава међу Јудејима у Вавилону почела је онда када је он изобличио два похотљива и неправедна старца, судије јудејске, и спасао целомудрену Сосану (Сузану) од неправедне смрти. А његова слава међу Вавилонцима почела је од онога дана када је он погодио и протумачио сан цару Навуходоносору. За то га цар учини кнезом на свом двору. Кад цар направи златног идола у пољу Деиру, три отрока не хтеше се поклонити идолу, због чега бише бачени у пећ огњену. Но ангел се Божји јави у пећи прохлади огањ, тако да отроци шетаху по пећи, неповређени од огња, и појаху: "Благословен јеси Господе отаца наших". И виде цар то чудо и беше ужаснут. Па изведе цар отроке из пећи и обасу их великим почастима. У време цара Валтазара, када цар једном на пиру јеђаше и пијаше са гостима својим из освећених судова, узетих из храма Јерусалимскога, невидљива рука написа на дувару три речи: мани, текел, фарес. Те речи нико не могаше протумачити осим Данила. Те ноћи цар Валтазар би убијен, Два пута Данил би бачен у јаму лавовску због вере у једнога живога Бога. И оба пута Господ га спасе и оста у животу. Виде Данил Бога на престолу са ангелским силама, виђао ангеле, проницао у будућност појединих људи, царства и васцелог рода људског, прорекао време доласка Спаситеља на земљу. Према светом Кирилу Александријском Данил и три отрока доживеше у Вавилону дубоку старост и бише мачем посечени због вере праве. Када Ананија посекоше, Азарије простре одећу своју и прихвати главу његову; по том Азаријину главу прихвати Мисаил, а Мисаилову Данил. Ангел Божји пренесе тела њихова у Јудеју на гору Гевалску и положи под камен. По предању, ова четири Божја угодника усташе у време смрти Господа Христа и јавише се многим па опет заснуше. Данил се рачуна међу четири велика пророка (Исаија, Јеремија, Језекил и Данил). Живео и пророковао на пола хиљаде година пре Христа.



2. Преподобни Данил (Донале). Великаш и гувернер острва Ниверте, код Кадикса у Шпанији. Познавши сву сујету овога света, напусти и славу и богатство, па дође у Рим, где се замонаши. Потом оде у Цариград, где је разговарао с царевима, Константином и Романом Порфирородним, па се онда упути у Јерусалим. У Јерусалиму прими велику схиму од патријарха Христодула, који му даде име Стефан. Кињен од Сарацена, који га примораваху да обрије браду, он се удаљи у Мисир, где за име Исусово претрпе многе муке и смрт. Пресели се у Царство Христово крајем X века.

3. Преподобни новомученици: Пајсије и Авакум. Пајсије беше игуман ман. Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: "Мајко моја на мл'јеку ти хвала Ал' не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти..."




Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ДАНИЛА и с њим светих трију младића АНАНИЈЕ, АЗАРИЈЕ и МИСАИЛА

ВЕТИ пророк Данило беше од царског племена Јудина. Када Навуходоносор[1] разори и оплени Јерусалим, тада и Данило, као дечак, би одведен у ропство заједно с Јудејским царем Јоакимом и мноштвом других Израиљаца из Јерусалима у Вавилон. Тамо се он још у младости прослави Божјим даровима; нарочито када мудро изобличи неправедне и безаконе судије Јудејске и избави од смрти невину Сузану.
У то време Јевреји који се налажаху у ропству Вавилонском имађаху два старца - судије, које они изабраше да расправљају њихове међусобне размирице. У одређене дане ови старци долажаху у дом угледног и богатог човека Јоакима и пресуђиваху међу браћом размирице. Јоаким имађаше жену, по имену Сузану, кћер Хелкијеву, која беше веома лепа и богобојажљива. Родитељи њени, људи праведни, беху своју кћер васпитали по закону Мојсијеву. А ова два старца беху људи безаконити: под видом суда они твораху неправду, те се на њима испуни реч Господња: "изиђе безакоње из Вавилона од стараца судија".[2]
Ова два старца свакодневно посматраху Сузану где улази у башту свога мужа и одлази отуда, и у њима се појави похота према њој. И развратише они ум свој и скренуше очи своје да не гледају у небо и да не спомињу праведне судове. Али не откриваху један другоме страст своју, пошто се стиђаху обелоданити то. Сваки је од њих тражио згодну прилику за задовољење своје страсти. И једном они рекоше један другоме: "Хајдемо кући, јер је време ручку". И изишавши они се растадоше. Но при повратку они се поново сретоше на истом месту; и распитујући један другога о томе, они признадоше један другоме страст своју. Тада се они договорише да заједно вребају згодну прилику и нађу Сузану саму. И трећега дана Сузана, као и обично, уђе у башту само са две служавке, са намером да се окупа пошто беше врућина. У башти не беше никога, сем два старца који се беху сакрили и мотраху. Сузана рече служавкама: Донесите ми уље и сапун, и затворите баштенска врата, да се окупам.
Служавке тако и поступише: затворише врата и одоше, не приметивши прикривене старце. Кад оне отидоше, оба старца устадоше, приђоше к Сузани и рекоше: Ето, врата су баштенска затворена и нико нас не види, а ми те желимо. Стога пристани на наш предлог, и буди с нама. Не пристанеш ли пак, ми ћемо сведочити противу тебе да је с тобом био младић, и да си због тога одаслала од себе своје служавке. - Сузана зајеца и рече: У тескоби сам страховитој: ако учиним што предлажете, смрт ми је; не учиним ли, нећу избећи од ваших руку. Боље је за мене не учинити то и пасти у руке ваше, неголи сагрешити пред Богом.
И повика Сузана на сав глас; повикаше такође и старци против ње. И један отрча и отвори баштенска врата. А када они што се налажаху у кући чуше вику из баште, дотрчаше у башту кроз задња вратанца, да виде шта се догодило Сузани. А када старци рекоше речи своје, слуге се Сузанине постидеше веома, јер се никада тако што није рекло о Сузани.
Сутрадан, када се народ сабра к Јоакиму, мужу Сузанином, дођоше и оба старца пуни зле замисли против Сузане: да је предаду на смрт. И рекоше старци пред народом: Пошаљите по Сузану, кћер Хелкијеву а жену Јоакимову. - И послаше. И дође Сузана, и родитељи њени, и деца њена, и сви рођаци њени. А Сузана беше врло млада и веома лепа. Безаконици наредише да јој открију лице, пошто беше покривено, да би се нагледали лепоте њене. А рођаци и сви који је познаваху плакаху. Међутим оба старца уставши усред народа, положише руке на главу њену. А она плачући погледа на небо, јер јој се срце уздаше у Господа. Тада оба старца рекоше: "Када ми хођасмо по башти, ова жена уђе са две служавке, и затвори баштенска врата, и одасла служавке. И дође к њој младић, који се беше сакрио тамо, и леже с њом. А ми, налазећи се у углу баште и видећи такво безакоње, притрчасмо к њима и затекосмо их на делу, но младића не могасмо задржати, јер беше јачи од нас, и отворивши баштенска врата побеже. Али ову ми ухватисмо, и питасмо је: Ко беше тај младић? - Међутим она не хте да нам каже. О томе ми сведочимо". - И поверова им скуп, као старешинама народним и судијама, и осуди Сузану на смрт.
Тада завапи Сузана громким гласом, и рече: Боже вечни, Ти знаш оно што је сакривено, и Теби је унапред познато све пре но што се збуде! Ти знаш да они лажно сведоче против мене, и ево ја умирем не учинивши ништа од онога што ови људи злобно измислише против мене". - И услиши Господ глас њен.
Када Сузану вођаху на смрт, Бог подстаче Духом Светим младог јуношу, коме беше име Данило, те он громким гласом викну: Чист сам ја од крви њене! - Тада се сав народ обрати к њему, и упита га: Шта значи та реч коју си рекао? - Данило онда ставши усред њих рече: Тако ли сте безумни, синови Израиљеви, те не испитавши ствар и не дошавши до истине о њој, ви осудисте кћер Израиљеву? Вратите се на судиште, јер ти старци лажно сведочише против ње.
И одмах се сав народ хитно врати, и старешине народне рекоше Данилу: Хајде, седни усред нас и објасни нам ствар, јер ти Бог даде старешинство. - И рече Данило народу: Раздвојте их подалеко једног од другог, и ја ћу их испитати. - А када их одвојише једног од другог, Данило призва једног од њих и рече му: Оматорели у злим данима! сада се обелоданише греси твоји које си чинио раније изричући неправедне пресуде: осуђивао си невине, а оправдавао си кривце. Међутим Господ Бог каже: невиног и праведног не убијај.[3] Зато, ако си видео ову жену, реци под каквим си је дрветом видео да разговара с тим младићем. - Он одговори: Под мастиковим дрветом. - Данило на то рече: Тачно си слагао* на своју главу, јер ево ангео Божји, који је примио одлуку од Бога, расећи ће те напола. - Удаљивши овога, Данило нареди да му приведу другога старца, и рече му: Племе Ханана, а не Јудино! тебе заведе лепота, и похота разврати срце твоје. Тако сте поступали ви са кћерима Израиљевим, и оне из страха живљаху с вама; али сада кћи Јудина не поднесе ваше безакоње. Хајде, кажи ми, под каквим си је дрветом видео да разговара с тим младићем. - Он одговори: Под зеленим храстом. - Данило му на то рече: Тачно си слагао на своју главу, јер ангео Божји с мачем чека да те расече напола, да би вас уништио.
Тада сав збор повика громким гласом и благослови Бога који спасава оне који се уздају у Њега, и устаде на оба старца, јер их Данило изобличи устима њиховим што су лажно сведочили. И поступише с њим по закону Мојсијеву: убише их, због страшног злоумишљаја њиховог против ближњега. И спасена би у тај дан крв невина. А Хелкија и жена његова прославише Бога због кћери своје Сузане заједно с мужем њеним Јоакимом и са свима рођацима, јер се не нађе у њој срамна ствар. Данило пак постаде велики пред народом од тога дана, и потом, због мудрости своје и због дарова Божјих што беху у њему.[4]
У то време цар Вавилонски Навуходоносор рече Асфеназу, старешини својих дворјана, да доведе између заробљених синова Израиљевих, и од царскога рода, и од кнезова, младиће који су без икаквог телесног недостатка, лепи по изгледу, и научени свакој мудрости и вешти знању и разумни и који могу стајати у царском двору, па да их учи књигама и језику Халдејском. И нареди цар да им се сваки дан даје храна са царске трпезе и од вина које он пије, да се хране три године, а потом да дворе цара. А међу њима беху од синова Јудиних Данило, Ананије, Мисаило и Азарија. И старешина над дворјанима промени им имена: Данилу даде име Валтасар, Ананији Седрах, Мисаилу Мисах, Азарији Авденаго. Данило, заједно са три друга своја, одлучи у срцу свом да не скврнави себе јелима са царске трпезе и вином, и стога замоли старешину дворјана да их не скврнави. И даде Бог Данилу те нађе милост и љубав у старешине над дворјанима, И рече старешина Данилу: Бојим се господара свога цара, који вам је одредио јело и пиће; јер кад цар види лица ваша лошија него у осталих младића, ваших врсника, бићу одговоран цару главом својом. - А Данило рече Амелсару, кога старешина дворјана постави над Данилом, Ананијом, Мисаилом и Азаријом: Огледај слуге своје за десет дана; нека нам се даје поврће да једемо и вода да пијемо. И онда нека нам се виде лица пред тобом и лица младићима који једу царско јело, па како видиш, онако чини са слугама својим.
И послуша их Амелсар, и огледа их за десет дана. А кад прође десет дана лица им дођоше лепша и једрија него у свих оних младића који се храњаху царским јелима. И узимаше Амелсар јело њихово и вино, и даваше им поврће. И даде Бог свој четворици младића знање и разум у свакој књизи и мудрости; а Данилу даде да разуме сваку утвару и снове. И кад прође време по коме цар беше рекао да их изведу, изведе их старешина дворјана пред Навуходоносора. И говори цар с њима, и не нађе се међу свима ни један као Данило, Ананија, Мисаило и Азарија; и стајаху пред царем. И у свему чему треба мудрост и разум, за што их цар запита, нађе да су десет пута бољи од свих врача и звездара што их беше у свему царству његову.[5]
У другој години свога царовања Навуходоносор усни сан, и узнемири му се дух и сан га прође. И нареди цар да сазову враче и звездаре и гатаре и Халдеје,[6] да кажу цару сан његов. И они дођоше и сташе пред царем. И рече им цар: Усних сан, н узнемири ми се дух; желим да дознам шта сам снио. А Хелдеји рекоше цару: Царе, да си жив довека! Испричај сан слугама својим, па ћемо ти казати шта значи. А цар одговори и рече Халдејцима: Заборавио сам; ако ми не кажете шта сам снио и шта значи, бићете исечени и куће ће се ваше претворити у буњишта. Халдеји одговорише цару и рекоше: Нема човека на земљи који би могао казати цару то што иште; зато ни један цар ни кнез ни властелин није нигда искао тако што од врача или звездара или Халдејца. И што цар иште врло је тешко; нити има икога који би то могао казати цару осим богова, који не живе међу људима.
Цар се страховито разљути на то, и заповеди да се погубе сви мудраци Вавилонски. А кад изиђе заповест, те убијаху мудраце, стадоше тражити и Данила и другове да их убију. Тада се Данило обрати мудро Ариоху заповеднику стражарском, коме беше наређено убијати мудраце Вавилонске, и упита га због чега је цар издао тако грозну заповест. Ариох исприча све Данилу. Тада Данило отиде и замоли цара да му остави времена, па ће казати цару шта сан значи. Цар му испуни молбу, и Данило се врати кући својој, и исприча све друговима својим Ананији, Азарији и Мисаилу, да се моле за милост Богу ради те тајне, да не би и њих четворица погинули са осталим мудрацима Вавилонским. И би тајна откривена Данилу у ноћном виђењу, и Данило прослави Бога. Онда Данило отиде к Ариоху, кога цар беше одредио да погуби мудраце Вавилонске, и рече му: Не убијај мудраце Вавилонске; изведи ме пред цара да кажем шта сан значи.
Ариох одмах изведе Данила пред цара, и рече му: Нађох човека између робља Јудина, који ће казати цару шта сан значи. А цар рече Данилу: Можеш ли ми казати сан који сам снио и шта значи? Данило одговори цару: Тајне о којима цар пита не могу казати цару ни мудраци ни звездари ни врачари ни гатари. Него има Бог на небу који открива тајне и јавља цару Навуходоносору шта ће бити у последње дане. Снисходљив према смирењу нашем, Он и нама откри сан твој; јер ја то сазнадох не помоћу неке изузетне мудрости своје него помоћу откривења милости Бога. Сан твој и што је видела глава твоја на постељи твојој ово је: Ти, царе, на постељи својој размишљаше шта ће бити послије, ко ће царовати после тебе; и Онај који открива тајне показа ти шта ће бити. Ти, царе, виде ово: према теби стајаше кип велик, и светлост му силна, и страшан беше по изгледу. Глава томе кипу бејаше од чистога злата, прси и мишице од сребра, трбух и бедра од бакра, голени од гвожђа, а стопала које од гвожђа које од глине. Ти гледаше докле се камен не одвали од горе без посредништва руку, и удари у кип, у гвожђана и глинена стопала његова, и смрска их. Тада се све заједно размрска: и гвожђе и глина и бакар и сребро и злато; и постаде као плева на гумну у лето; и ветар однесе све то, и не остаде ни трага од свега тога; а камен који размрска кип поста као гора велика и испуни сву земљу.
То је сан твој, царе! А он значи ово: златна глава - то си ти и цареви Вавилонски који беху пре тебе; сребро означава да ће након тебе настати друго царство, мање од твога;[7] после тога биће треће царство - бакарно, које ће владати по свој земљи;[8] затим ће доћи четврто царство, које ће бити тврдо као гвожђе, и као што гвожђе сатире и троши све, тако ће и оно све сатрти и поломити. А што си видео стопала и прсте које од кала лончарскога које од гвожђа, то значи да ће то царство бити раздељено, и нешто ће у њему бити јако а нешто трошно.[9] А у дане тих царева Бог Небесни подигнуће царство које се до века неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства; а само ће остати вавек. То царство биће духовно.[10] - Ето шта значи сан, и тумачење је верно.
Тада цар Навуходоносор паде на лице своје, и поклони се Данилу, и заповеди да му принесу даре и кад. И рече цар Данилу: Заиста ваш Бог је Бог над боговима и Господ над господима и Цар над царевима.. када ти је могао открити ову тајну. - И узвиси цар Данила, и даде му многе велике дарове, и учини га господарем свој земљи Вавилонској и поглаварем над свима мудрацима Вавилонским. Исто тако, на Данилову молбу, цар одликова великим почастима другове Данилове: Седраха, Мисаха и Авденага, поставивши их над пословима земље Вавилонске.[11]
У осамнаестој години ропства Вавилонског цар Навуходоносор начини златан кип, коме висина беше шездесет лаката, а ширина шест лаката; и намести га у пољу Деиру у земљи Вавилонској. И посла цар Навуходоносор да саберу Кнезове, управитеље и војводе, старешине, ризничаре, судије, наставнике и све властеле, да дођу на свечано откривање кипа. И сабраше се сви, и стадоше пред кипом. А на том истом пољу Навуходоносор начини и пећ огњену ужарену ради погубљења оних који се не буду поклонили његовом царском наређењу. Тада гласник повика иза гласа: Народи, племена и језици, вама се објављује: кад чујете рог, свирале, китаре, гусле, псалтире, певање и свакојаке свирке, попадајте и поклоните се златноме кипу, који постави цар Навуходоносор. А ко не падне и не поклони се, онај час биће бачен у пећ огњену ужарену.
Зато када људи чуше рог, свирале, китаре, гусле и свакојаке свирке, попадаше сви народи, племена и језици, и поклонише се златноме кипу. А неки Халдеји тај час дођоше и тужише цару Ананију, Азарију и Мисаила, рекавши: Боговима твојим, царе, они не служе, и златном кипу који си поставио не клањају се. - Тада цар призва оптужене и упита их, је ли истина што говоре о њима. А они одговорише: Бог наш коме ми служимо, може нас избавити из пећи огњене ужарене, и избавиће нас из твојих руку, царе. А и кад Он то не би учинио, знај, царе, да боговима твојим нећемо служити, нити ћемо се поклонити златноме кипу који си поставио.
Тада се Навуходоносор напуни гњева и заповеди да се ужари пећ седам пута већма него што беше обичај. Притом цар нареди најјачим људима у војсци својој да окују Ананију, Азарију и Мисаила, и да их баце у пећ огњену ужарену. Војници извршише наређење: оковаше их у плаштовима њиховим и у обући и под капама, и у свему оделу њихову, па их бацише у пећ огњену ужарену. При томе извршиоце наређења уби пламен огњени пошто пећ беше страховито ужарена. А ова три мужа: Ананија, Азарија и Мисаило, оковани падоше усред пећи огњене ужарене. И не само што не доживеше никакву повреду, него устадоше и хођаху усред пламена, славећи Бога и благосиљајући Господа. Међутим цареве слуге не престајаху распаљивати пећ нафтом, смолом, кучином и суварцима; и дизаше се пламен над пећи четрдесет девет лаката; и сукташе, и сагоре оне Халдеје које нађе око пећи. Ангео пак Господњи сиђе у пећ, и избаци пламен огња из пећи, и учини те у средини пећи ћарлијаше свеж ветрић; и огањ их се најмање не косну, нити их повреди, Нити узнемири. Тада ова три мужа, као једним устима, запеваше у пећи, благосиљајући и славећи Бога: "Благословен си Господе Боже отаца наших, слављен и преузвишен вавек"...[12]
Цар Навуходоносор, чувши да они певају, препаде се, и брже уставши рече својим велможама: Не бацисмо ли у пећ три човека окована? Они одговорише цару: Да, царе. На то рече цар: Ено, видим четири човека одрешена где ходе посред огња и није им ништа, и четврти као да је Син Божји. - Тада приступи Навуходоносор к вратима пећи, огњем ужарене, и рече: Седраше, Мисаше и Авденаго, слуге Бога Вишњега, изидите и ходите. - И Седрах, Мисах и Авденаго изидоше исред огња. И сабраше се кнезови и управитељи и војводе и већници цареви, и видеше те људе да их сила огња не потчини себи, нити им се коса на глави спали, нити им се одело промени, нити задах од огња приону за њих. И поклони се пред њима цар Богу, и рече: Да је благословен Бог Седрахов, Мисахов и Авденагов, који посла Ангела Свога и избави слуге Своје, које се у Њ поуздаше. Зато ево издајем заповест: да се сваки, ма из ког народа и племена и језика био, који би похулио на Бога Седрахова, Мисахова и Авденагова, исече на комаде и кућа му се поруши, јер нема другога Бога који може тако избавити.
После тога цар обасу великом чашћу Три Младића, узвисивши их над свима и удостојивши их старешинства над свима Јеврејима што беху у његовом царству.[13]
Међутим Навуходоносор, благујући на престолу свом, веома се погорди, и након немного времена опет усни сан који му предсказиваше његов пад и смирење. У том ону виде он дрво усред земље. Дрво беше велико и јако, и висина му досезаше до неба, и виђаше се до краја све земље. Лишће му беше дивно и род обилат, тако да би се сви могли прихранити њиме; звериње пољско одмараше се у хладу његову, и на гранама његовим становаху птице небеске, и од њега се храњаше свако тело. И гле, сиђе с неба Стражар и Светац; повика јако и рече овако: "Посеците то дрво, и окрешите му гране, и покидајте му лишће, и разметните му род; нека побегну звери испод њега и птице с грана његових; али пањ са жилама оставите му у земљи, и нека он, у оковима гвозденим и усред траве пољске, освежује себе росом небеском, и нека борави са зверињем у трави земаљској; срце човечије нека му се промени, и срце животињско нека му се да, и седам времена нека прође преко њега".
Овај сан узнемири цара Навуходоносора, и он поново сабра све мудраце Вавиланске, звездаре и гатаре, исприча им свој сан и затражи од њих да му објасне шта он значи. Али му ни један од њих не умеде објаснити сан, док Навуходоносор не призва Данила, на коме почиваше Свети Дух Божји. Чувши царев сан и размисливши у себи, Данило рече цару: Господару, нека овај сан буде твојим ненавидницима, и значење његово непријатељима твојим. Дрво што си видео, то си ти, царе, који си велик и силан, и величина је твоја висока и досеже до неба и власт твоја до крајева земаљских. Но ускоро ћеш изгубити царство: бићеш прогнан између људи, и проводићеш живот са зверима пољским, и храниће те травом као вола, и роса ће те небеска квасити, и седам ће времена проћи преко тебе докле познаш да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће. А што је наређено да се оетави пањ са жилама од дрвета, то значи царство ће ти бити враћено када познаш да небеса владају. Зато, царе, нека ти је угодан савет мој: искупи грехе своје правдом и безакоња своја милостињом према невољнима, еда би ти Бог опростио грехе.
Тако протумачи свети Данило сан цару. И зби се све што он рече. Јер пошто прође дванаест месеца, ходећи по царском двору у Вавилону цар рече: Није ли ово Вавилон велики што га ја сазидах јаком силом својом да је столица царска и слава величанства мога.
Ове речи још беху у устима цару, а глас дође с неба: "Теби се говори, царе Навуходоносоре: царство се узе од тебе! И бићеш прогнан између људи, и живећеш са зверињем пољским, и храниће те травом као вола, и седам ће времена проћи преко тебе докле познаш да Вишњи влада царством људским и даје га коме хоће".
И тог часа испуни се ова реч на Навуходоносору: ум му се помрачи, и он полуде; зато га у ланце оковаше; и пошто мира немаше под кровом дворца њега оставише под отвореним небом; и би прогнан између људи, и јеђаше траву као во, и роса му небеска квасијаше тело, те му коса нарасте као перје у орла и нокти као у птице. А по истеку седам година, у току којих нико не смејаше примити његово царство, Навуходоносор подиже очи своје к Небу, и ум му се поврати; и благослови он Вишњега, и похвали и прослави Вечноживога, чија је власт вечна и чије је царство из нараштаја у нараштај. "И сви становници земаљски ништа нису према Њему, - размишљаше цар, - и Он ради што хоће с војском небеском и са становницима земаљским, и нема никога да би му руку уставио и рекао му: шта радиш?" У то време цар се поврати своме уму, и на славу царства његова врати му се величанство и пређашњи углед његов; и дворани његови и велможе потражише га, и утврди се оН у царству свом, и величанство се његово још више повећа.[14]1
И живљаше Навуходоносор хвалећи, величајући и славећи Цара Небеснога. Царова он свега четрдесет три године, и умре у миру. По смрти Навуходоносора царство Вавилонско наследи његов син Евилмеродах. Он ослободи тамнице заробљеног цара Јудејског Јехонију, држаног тамо у оковима. И беседова с њим пријатељски, и даде му престо виши од престола царева који беху код њега у Вавилону; и промени му тамничке хаљине, и он свагда обедоваше с њим, у све дане живота свога.[15]
По смрти Евилмеродаха зацари се Навуходоносоров зет Набонид, који учини својим сацарем сина свог Валтазара. За царовања његова пророк Данило се удостоји многих виђења, у којима му под видом разних звери би указано на потоње цареве и царства, на Антихриста, на свршетак света, и на Страшни суд.
"Видех, - каже Данило, - да се поставише престоли, и Стари данима седе: одело му беше бело као снег, и коса на глави као чиста вуна; престо му беше као пламен огњегш, точкови му као разбуктали огањ. Огњена река излажаше и тецијаше испод Њега; хиљаде хиљада служаше му, и хиљаде хиљада стајаху пред њим; суд седе, и књиге се отворише".[16]
И друга страшна и ужасна откривења виде Данило; о томе се довољно пише у његовој књизи.
Једном цар Валтазар приреди велику гозбу хиљади велможа својих, и пијаше вино пред њима. Окусивши вина Валтазар заповеди да се донесу судови златни и сребрни, које дед његов Навуходоносор беше однео из храма Јерусалимског, те да из њих пију цар и велможе његове, и жене његове, и наложнице његове. И донесоше судове златне и сребрне, и пијаху из њих цар и велможе његове, жене његове и наложнице његове. Пијаху вино, и хваљаху богове златне и сребрне и бакарне и железне и дрве!не и камене; а Бога Вечнога, који има власт над њима, не прославише. V тај час изидоше ирсти руке човечје, и писаху према светњаку по окреченоме зиду царскога двора, и цар виде руку која писаше. Тада се промени лице цару, и мисли га његове узнемирише, и појас се око њега распаса, и колена му удараху једно о друго. Повика цар иза гласа, те доведоше звездаре, Халдеје и гатаре; и рече цар мудрацима Вавилонским: "Ко прочита ово писмо и објасни ми шта значи, тај ће бити обучен у скерлет, и носиће златан ланчић о врату, и биће трећи господар у царству".[17]
Тада приступише сви мудраци цареви, али не могоше прочитати писма нити објаснити цару шта значи. Због тога се цар Вавилонски врло узнемири и лице му се сасвим измени; и велможе се његове препадоше. Ради тога у палату где беше гозба дође царица - баба Валтазарова а жена Навуходоносорова, и исприча цару о Данилу, како он има у себи Духа Божија, и како га је цар Навуходоносор у своје време поставио за главара свима мудрацима, врачарима, звездарима, Халдејима и гатарима, због његове велике памети и мудрости и умења тумачити снове и виђења и размршивати замршене ствари.
Тада би доведен Данило пред цара, и цар му рече: Јеси ли ти Данило, један између заробљених синова Јудејских, које дед мој цар Навуходоносор доведе из Јудеје? Чух за тебе да је Дух Божји у теби, и светлост и разум и мудрост велика да се нађе у тебе. Стога прочитај ми написано на зиду прстима невидљиве руке и кажи ми шта значи; а то не могоше учинити многи мудраци, звездари и гатари. Ако дакле можеш прочитати ово писмо и казати ми шта значи, бићеш обучен у скерлет, и златан ланчић носићеш о врату, и бићеш трећи господар у царству моме.
Тада одговори Данило и рече цару: Дарови твоји нека теби, и почасти своје подај другоме; а написано прочитаћу цару, и протумачићу шта значи. - Рекавши то цару, свети Данило најпре спомену цару деда његовог Навуходоносора како он због гордости би кажњен од Бога: изгуби обличје људско, би прогнан од људи, и храњаше се травом. Затим Данило изобличи цара Валтазара, говорећи му: А ти, Валтазаре, Ниси понизио срце своје премда си знао све ово. Него си се подигао на Господа небескога, и судове дома његова оскврнисте пивши вино из њих, ти и велможе твоје и жене твоје и наложнице твоје. Поред тога ти похвали богове сребрне и златне, бакарне и железне, дрвене и камене, који не виде нити чују нити разумеју; и не прослави Бога, у чијој је руци душа твоја и сви путеви твоји.
Пошто тако изобличи цара, Данило се окрену напису на зиду и поче га читати. А беше написано ово: "Мене, Текел, Уфарсин". Ове речи Данило протумачи овако: "Мене" значи: изброји Бог царовање твоје и одреди му крај: "Текел": измерен си на мерила и нашао си се врло лак; "Уфарсин": раздели се царство твоје, и даде се Мидијанима и Персијанима.
Чувши то, цар обасу Данила почастима као што обећа, иако беше узнемирен због тужног предсказања. Валтазар заповеди, те обукоше Данила у скерлет, и метнуше му златан ланчић око врата; и цар објави за Данила да је он трећи господар у његовом царству.
И зби се Данилово предсказање: исте те ноћи би убијен цар Вавилонски Валтазар, а Дарије Медијанин, заједно са Киром Персијским, преузе царство; а беше му шездесет две године.[18]
У време свога царовања Дарије постави у своме царству сто двадесет сатрапа да буду над свим царством; а над њима постави три старешине, од којих један беше Данило; сатрапи су били дужни подносити извештаје овим старешинама, да не би оптерећивали цара. Данило превазилажаше и старешине и сатрапе, јер у њему беше велик дух и цар мишљаше да га постави над свим царством својим. Тада и старешине и сатрапи гледаху да пронађу неку кривицу у Даниловом управљању царством; али не могаху наћи никакву погрешку ни ману, јер Данило беше веран. Тада рекоше ти људи: Нећемо наћи против Данила ништа, ако не нађемо што против њега у закону Бога његова.
Онда те старешине и сатрапи предстадоше цару и рекоше му овако: Царе Дарије, да си жив до века! Све старешине у царству твоме, намесници и сатрапи, саветници и војводе договорише се да се донесе царска одлука и оштра наредба: ко се у току тридесет дана буде молио ма коме богу или човеку, осим теби, царе, тај да се баци у јаму лавовску. Зато, царе, донеси таку одлуку и напиши наредбу, да буде неизменљива као закон Мидијски и Персијски, и да се не сме нарушити.
Цар Дарије, не увидевши лукаву намеру њихову, донесе одлуку и издаде наредбу. А Данило кад дознаде да је наредба издата, отиде кући својој, где бејаху отворени прозори у његовој соби према Јерусалиму, и он трипута на дан падаше на колена и мољаше се и хвалу даваше Богу своме, као што он то чињаше и раније. А они људи, тајно мотрећи на Данила, нађоше га где се моли и клања Богу своме. Па отидоше и рекоше цару: Ниси ли, царе, издао наредбу, да сваки, који се у току тридесет дана буде молио ма коме богу или човеку осим теби, царе, буде бачен у јаму лавовску? Цар одговори и рече: Сасвим је тако, а закон Мидијски и Персијски је непроменљив. - Тада они рекоше цару: Данило, један од заробљених синова Јудејских, не хаје за тебе, царе, ни за наредбу коју си издао, него се моли трипута на дан својом молитвом.
Чувши то цар се веома ожалости, и науми у срцу свом да избави Данила, и све до заласка сунца труђаше се да га избави. Но тужиоци Данилови приступише цару и рекоше му: Знај, царе, да је закон у Медијана и Персијана да се никака забрана и наредба, коју изда цар, не мења.
Тада цар нареди те доведоше Данила и бацише га у јаму лавовску; притом цар рече Данилу: Бог твој, коме ти без престанка служиш, нека те избави. - И донесоше огроман камен и метнуше јами на врата, и цар га запечати својим прстеном и прстеном својих велможа, да непријатељи Данилови не би нешто горе приредили Данилу, јер он имаше мање поверења у зле људе него у крвожедне зверове. Затим цар отиде у свој двор, и леже без вечере не допустивши да му се ишта донесе од хране; и сан побеже од њега. А Бог затвори уста лавовима, и они не дарнуше Данила.
Сутрадан цар устаде ујутру рано и отиде брже к јами лавовској, и викну громким гласом: Данило, слуго Бога живога, Бог твој, коме служиш без престанка, узможе ли те избавити од лавова? Данило рече цару: Царе, да си жив до века! Бог мој посла Ангела Свога и затвори уста лавовима, те ми не наудише, јер се нађох чист пред Њим, а и пред тобом, царе, ме учиних зла.
- Цар се веома обрадова томе, и заповеди да изведу Данила изјаме. И извадише Данила из јаме, и не нађе се повреде на њему, јер верова Богу своме. И нареди цар, те доведоше људе који беху оптужили Данила, и бацише у јаму лавовску њих, децу њихову и жене њихове; и још не дођоше на дно јами, а лавови их зграбише и све им кости потрше.
После тога цар Дарије написа свима народима и племенима и језицима што живљаху у свој земљи: "Мир да вам се умножи; Од мене се издаје ова заповест: да се у свакој области царства мога свак боји и страши Бога Данилова, јер }е Бог живи и вечни, и царство се његово неће расути, и власт је његова бескрајна. Он избавља и спасава, и чини знаке и чудеса на небу и на земљи; Он избави Данила од силе лавовске".
И бејаше Данило у превеликој части код цара Дарија као нико други, и цар га имађаше као свог најприснијег пријатеља. Такође у великој части код цара беху и три друга Данилова: Аналија, Азарија и Мисаил.[19]
Јеврејски историчар Јосиф Флавије пише о Данилу да је он, као први великодостојник, имао велику власт у царству Персијском, и да је у граду Екбатани[20] подигао знамениту кулу, која у времену споменутог историчара, након неколико стотина година после зидања, изгледа нова, као да је овог часа сазидана. У тој кули сахрањиваху се цареви Мидијски и Персијски; а чување куле беше поверено једноме од јеврејских свештеника.
После цара Дарија свети Данило бејаше такође у великој части и код цара Кира, јер га Кир учини најприснијим сарадником својим и посредником у народу. И живљаше Данило заједно са царем, и беше славнији од свих пријатеља његових.
Бејаше у Вавилоњана идол, по имену Вил,[21] коме они сваки дан приношаху по двадесет великих мера пшеничног брашна, четрдесет оваца, и вина шест мера. И цар га веома почитоваше, и одлажаше сваки дан да му се поклони; А Данило се клањаше Богу своме. И упита цар Данила: Зашто се ти не клањаш Вилу?
- Он одговори: Зато што се не клањам идолима који су начињени рукама људским, него се клањам живоме Богу који је створио небо и земљу и влада над свима и над свачим. - Цар гаупита: Не изгледа ли ти да је Вил живи Бог? Зар не видиш колико он једе и пије сваки дан? - Данило осмехнувши се рече:
Не обмањуј себе, царе, јер је он изнутра иловача а споља бакар, и никада он нити што поједе нити што попи.
Тада цар, разгњевивши се, призва своје жреце и рече им: Ако ми не кажете ко сву ту храну једе, бићете побијени. Ако ми пак докажете да њу једе Вил, онда ће Данило бити убијен зато што изговори хулу на Вила. - На то Данило рече цару: Нека буде по речи твојој. - А Вилових жречева беше седамдесет, осим жена и деце. И оде цар с Данилом у храм Вилов, и рекоше жреци Вилови: Ево, ми ћемо изаћи из храма, а ти, царе, постави јело и вино, па закључај врата и запечати их својим прстеном. И када сутра дођеш и не нађеш да је Вил појео све, онда нека ми будемо побијени, или Данило који је слагао и оклеветао нас.
Рекавши то жречеви беху потпуно спокојни, пошто су под трпезом били начинили потајни подземни ходник и улаз, којим су свагда долазили и поједали храну. И кад они изиђоше, и цар постави храну пред Вилом, Данило нареди слугама својим те донесоше пепео и посуше њиме сав храм у присуству само цара; онда изишавши закључаше врата, запечатише их царевим прстеном, па отидоше. А жреци, по обичају свом, дођоше ноћу са женама својим и децом, и све поједоше и попише.
Сутрадан порани цар, и Данило с њим. И упита цар: Јесу ли читави печати, Данило? - Читави су, царе, - одговори Данило. И чим се отворише врата, цар баци поглед на трпезу и ускликну громким гласом: Велики си, Виле!; и нема у теби ни какве преваре! - А Данило, осмехнувши се, задржа цара да не улази унутра, и рече му: Погледај на под и расмотри чије су ово стопе. - Цар одговори: Ово су стопе људи, жена и деце.
И разгњевивши се, цар нареди те похваташе жречеве и њихове жене и децу, и они показаше потајни ходник и врата, којима су долазили и поједали што се налазило на трпези. Тада цар нареди те их побише, а Вила предаде Данилу, и Данило га разби, и храм његов разори.[22]
Бејаше на том месту велика аждаја, и Вавилоњани је почитоваху. И рече цар Данилу: Еда ли ћеш и за аждају ову рећи да је бакар? Ето, она је жива, и једе и пије; ти не можеш рећи да овај бог није жив; зато, поклони му се. - Данило рече: Господу Богу моме поклањам се, јер је Он Бог живи. Но ти, царе, дај ми дозволу, и ја ћу убити аждају без мача и без штапа. - Цар одговори: Дајем ти дозволу. - Тада Данило узе смолу, маст и вуну, укува их заједно, па начини од тога грудву, и баци је у уста аждаји; ова је поједе, и препуче. И рече Данило: Ето ваше светиње!
Но када Вавилоњани чуше за то, силно узропташе и устадоше против цара, и рекоше: Цар постаде Јеврејин: разби Вила, уби аждају, поби жречеве. - И дошавши к цару, рекоше му: Предај нам Данила, иначе ћемо убити тебе и дом твој. - И када цар виде да они упорно настојавају на томе, он би принућен да им преда Данила. А они га бацише у јаму лавовску. И он проведе тамо шест дана. У јами пак налажаху се седам лавова, и даваху им сваки дан по два телета и по две овце. Но овом приликом не дадоше им уобичајену храну, да би они појели Данила. Међутим Бог затвори уста лавовима, као и раније; и Данило борављаше с њима у јами као са кротким јагањцима.
У Јудеји пак бејаше пророк Авакум: Он скува чорбу, удроби хлеб у њу, и понесе жетеоцима на њиву. Но Ангео Господњи рече Авакуму: Однеси тај обед што имаш у Вавилон к Данилу у јаму лавовску. - Авакум рече: Господине, Вавилон никада видео нисам, и јаму не знам. - Тада га Ангео Господњи ухвати за теме, и држећи га за косу постави га у Вавилону изнад јаме силом духа свога. И викну Авакум говорећи: Данило! Данило! узми обед који Бог посла теби. - И рече Данило: Ти се опомену мене, Боже, и не остави оне који Те љубе. - И устаде Данило, и једе. А Ангео Божји у трен ока постави Авакума на његово место.
У седми дан дође цар да ожали Данила. И пришавши к јами он завири у њу, и гле, угледа Данила где седи у њој. И кликну цар громким гласом, и рече: Велики си, Господе, Боже Данилов, и нема другога осим Тебе! - И нареди цар те извадише Данила из јаме, а виновнике његовог страдања бацише у јаму, и лавови их тог часа поједоше у присуству Даниловом.[23]
Данило и три пријатеља његова доживеше дубоку старост.
Свети Кирил Александријски, и неки други, пишу да по смрти Навуходоносора и осталих царева, код којих Данило и његови пријатељи беху у части, настаде други цар, по имену Камбиз.[24] Дознавши за веру њихову, он их изведе на испитивање. Но када га они изобличише због његовог зловерја, он нареди да се одсече глава најпре Ананији. Азарија пак рашири свој огртач, и прими на њ одсечену главу Ананијину. А одсечену главу Азаријину прими Мисаил. Главу пак Мисаилову, подметнувши свој огртач, прими Данило. Напослетку, одсекоше главу и Данилу. Повестује се да по посечењу њиховом свачија глава се прилепи к своме телу, и Ангео Господњи, узевши тела светих, однесе их на гору Гевал,[25] и тамо она бише положена под камен. Након пак четири стотина година, у дан васкрсења Господа нашег Исуса Христа, васкрснуше и они заједно са неким другима, и јавише се многима, па опет уснуше.[26] А свети Оци одредише да се спомен њихов празнује на седам дана пред Христово Рођење, пошто и они беху из племена Јудина, из кога и Спаситељ наш води Своје порекло по телу, те се на тај начин јавља као сродник по телу ових светитеља.
Молитвама ових светитеља нека устроји у миру живљење наше Христос Бог наш, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.[27]

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЂАКОНА АВАКУМА, ИГУМАНА ПАЈСИЈА и осталих са њима

ЦРКВА Божја, основана на темељу Апостола и Пророка и заливена крвљу светих Мученика, разрасла се као многогранато дрво које је покрило целу васељену. Од првог дана свога постојања Црква је била, јесте и биће мученичка. Страдање и гоњење Цркве Божје је атмосфера у којој она непрекидно живи. У разна времена то гоњење је бивало различито: час јавно и отворено, час подмукло и прикривено. На Њој се непрекидно испуњавају речи њеног оснивача и Главе, Господа Христа: "У свету ћете имати невоље"; јер друкчије и не може бити, пошто царство Његово (= Црква) није од овога света. Господ је одувек у овом свету, као у шареној градини својој, убирао као најмирисније цветове и сабирао у небеске житнице Своје најједрије и најбоље плодове Цркве баш у виду светих Мученика. Што је један народ бивао богоноснији утолико је дивније плодове давао у лицу своје најбоље деце; и опет, уколико је један народ више плодова слао у житнице Небеског Домаћина у виду светих Мученика, утолико је тај народ постојао богоноснији и Богу милији.
И наш многострадални Српски народ, засађен као "дрво крај извора водених" (Пс. 1, 3), давао је изобилне плодове "у своје време". Он је кроз векове пунио и пуни небеске житнице многоценим плодовима, који нипочему нису хуђи од приноса осталих хришћанских народа. Крв хришћанских мученика сс обилно лила од дана када је српски народ просвећен светим крштењем, па све до данас. Читава јата светих душа, некада већа а некада мања, узлетала су у небеску Србију, убељена крвљу Јагњетовом и својом. Њихов број је бивао нарочито велики у времена општенародног страдања, као рецимо за време петвековног турског ропства, када је Бог предао српски народ, греха његових ради, у агарјанске руке, да му се тело мучи еда би се душа очистила. У том раздобљу српски народ се окитио као многоценим драгам камењем великим бројем својих мученика и новомученика, довршујући тако "недостатке невоља Христових на телу своме" (Кол. 1, 24). Њихов број је у потпуности познат само свевидећем и свезнајућем Господу, исто као и све разноврсности мука које они храбро поднеше за Господа свога. Мало је оних које по имену знамо, а још мање оних чији је мученички подвиг описан у српском мартирологију. Један од ових последњих, чијем се подвигу смерно клањамо и чији спомен радосно празнујемо, јесте и данашњи свети преподобномученик Ђакон Авакум, који је мученички пострадао од Турака за време Хаџи-Проданове буне 1814. године, заједно са осталим светим Новомученицима.
Овај дивни изданак рода српскога и украс Цркве Божије, рођен је у Кнез Пољу испод Козаре 1794. године од оца Гаврила и мајке Божане. Просвећен светим Крштењем доби име Лепоје[28] што је ваљда требало да наговести како његову телесну, тако и још више душевну лепоту. Прве појмове о Богу и светој вери Православној добио је Лепоје у родитељској кући од своје благочестиве мајке. А када је дечко порастао, а онако млад остао без оца,[29] његова мајка га одведе у манастир Моштаницу[30] да тамо изучи књигу, јер је желела да се њен јединац посвети Богу на службу. Врата од манастира им отвори отац Генадије, духовник те свете обитељи, који раније беше мирски свештеник са именом Ђорће Шувак, и беше ожењен сестром Гавриловом (оца Лепојевог). Но пошто му умре супруга и он млад обудове, ступи у манастир, замонаши се и доби име Генадије. У манастир беше собом довео и свога сина јединца Стојана који беше Лепојевих година. Овај, дакле, отац Генадије погледавши у младића што га је мати довела, дуго не могаше одвојити очи од њега, јер 6н беше, како вели Сарајлија, "диван и дичан као Аполон", а душом леп и чедан као прекрасни Јосиф, док му доброта и целомудрије беху исписани на лицу. Младић би одмах примљен у ту свету обитељ, а његова добра мати, удова, никако не хтеде да се одвоји од свога јединца, те и она остаде у манастиру да послужује.
Младић, будући Богом обдарен и просвећен, убрзо научи писмо и изучаваше свете и божанствене књиге наслађујући се вечном Истином, коју Бог откри људима ради њихова спасења. Уз то изучи и црквено појање, те својим умилним гласом слављаше Бога дан и ноћ, јер свом својом чистотом и невином душом заволе ту свету обитељ и богослужење у њој, те се на њега могаху у потпуности применити речи Псалмопевца: "Господе, заволех лепоту дома твога и место где обитава слава твоја" (Пс. 26, 8). Због таквог напредовања у врлинама и светом послушању, младић се ускоро украси светим ангелским ликом и доби монашко име Авакум. А када напуни осамнаест година би рукоположен за ђакона од стране пакрачког митрополита Јосифа Јовановића Шакабенте. Тада млади ђакон са сузама захваљиваше Богу што га је удостојио да служи свету службу са духовником те обитељи, да стоји пред светим Престолом у олтару и својим рукама да се дотиче Светих Божанских Тајни. И хођаше право путем Господњим извршујући са љубављу и усрђем своје монашке завете, како би се и на њему испуниле речи светога Апостола: "Нико да не постане немарљив за твоју младост; него буди углед вернима у речи, у животу, у љубави, у духу, у вери, чистоти" (I Тим. 4, 12).
Но као што често после тихог и сунчаног дана наилази страшна олуја, тако и овде, по допуштењу Божјем, насташе тешка искушења како за младога ђакона, тако и за целу свету обитељ.
Године 1809. бунтовни Срби Босанске Крајине и Подкозарја, а под утицајем Карађорђевог устанка у Србији, дигну и сами устанак, познат под именом Јанчићева буна, који је био свирепо угушен. Тешке и несносне прилике после угушене буне натерале су многе Србе да побегну у шуме или да пребегну у Србију, Хрватску и Славонију. И сам игуман манастира Моштанице Генадије Шувак, који је узео видног учешћа у буни са осталим свештеницима и калуђерима, крио се пуне три године од турских очију и, најзад, 1811. године морао је напустити Босну и манастир Моштаницу око чијег се згаришта повремено налазио и на њему службу Божију служио.. Нешто више од једне године провео је у Славонији, узевши са собом и свога јединца Стојана и осамнаестогодишњег Авакума, који се тек беше зађаконио, као и његову мајку Божану. Из Славоније су кренули да траже мирније склониште. Ишли су од манастира до манастира док једнога дана не стигоше на врата манастира Благовештења у Трнави у околини Чачка. Врата им отвори један просед калуђер и са великом љубављу их све прими. Био је то игуман Паисије, родом ту из Трнаве и из фамилије Ристовића. Са Паисијем је тада у манастиру била и његова стара мајка Синђелија, као и његов најмлађи брат Стеван, младић око 17-18 година, док је његов средњи брат Димитрије живео у својој кући недалеко од манастира. Како Паисије није имао братства за којим је веома жудео, оберучке је прихватио ове избеглице из манастира Моштанице. И . одједном оживе та света обитељ складним појањем и лепотом богослужења, јер сада често свету Службу служаху три свештеника: игуман Паисије, отац Генадије и парох Трнавски Радован Вујовић са ангелу подобним млађаним ђаконом Авакумом, док су на службу одговарали својим анђелским гласовима ђаконови вршњаци Стојан и Стеван. Но такав блажени и богоугодни живот трајаше за кратко време.
После пропасти Карађорђевог устанка у јесен 1813. године, зулуми турски превршише сваку меру. Српске главе су кошене као снопље. Збегови су се по планинама напунили српске нејачи, која је одатле гледала крваве гавранове како у својој засићености надлећу лешеве, који су се свуда од Дрине до Крајине и до Делиграда црнели, јер их није имао ко да искупи и сахрани. Многи виђенији људи су најпре одбегли у гору у хајдуке. Народ је стењао под теретом и невољама. То је приморало војводе и кнежеве који су остали у Србији да положе оружје Турцима пред ноге. Неки од њих су чак уз помоћ Турака умиривали народ да се не буни. Најдуже је у шуми остао Хаџи-Продан Глигоријевић, па се најзад и он предао чачанском Муселиму Латифаги, с којим је донекле и пријатељ био. Предавши се, он се доселио и настанио у Трнавском манастиру. Игуман Паисије, честити духовник, био је на великом гласу због свога родољубља, те су га и Турци ценили и уважавали. Долазак Хаџи-Продана, опробаног и чувеног војводе, необично га је обрадовао, а истоветност мисли и осећања брзо су их сродиле. Они су се договорили и одлучили да поново дижу устанак, па су чекали само згодан тренутак за то.
На ојађени народ је поред невоље од Туракадошла и друга, још већа и тежа. Од трулежи несахрањених лешева, које су Турци свуда сејали, земља се закужила те је завладала тешка и опака болест, од које лека није било. Харала је преко целе зиме, па наставила да коси и целе идуће године. Од куге су нарочито страдали градови, у које су се опет уселили Турци. Трнавски манастир, будући усамљен у планини, био је поштеђен ове опасности, те су и његови житељи били спокојни. Али, нажалост, не за дуго. На несрећу њихову, чачанском муселиму Латифаги дође идеја да и он са својим момцима, својим благом и оружјем потражи уточишта од ове опаке болести у Трнавском манастиру.
Игуман Паисије и Хаџи-Продан сада су били под непосредном присмотром Турака, што им није било пријатно. Па ипак почетком септембра 1814. године, изнад Трнаве у манастиру Стјенику, где је био велики збег, подаље од ока чачанског муселима Латифа и његове телесне гарде, који су још увек седели у Трнавском манастиру, састали су се сви кнезови, војводе и духовници из пожешке нахије, међу којима су били: Хаџи-Продан, игуман Паисије, отац Генадије Шувак и друга свештена и цивилна лица. На том састанку се одлучи да се народ диже на устанак. За воћу устанка изаберу кнеза Милоша из рудничке нахије, а за његовог помоћника Хаџи-Продана. Над устаницима је извршио заклетву врло популарни игуман Паисије коме је стављено у дужност да најбржим и најбољим путем сигнализира устанак, који је имао планути на Крстовдан 14. септембра 1814. године. Са скупа је упућено посланство кнезу Милошу да га извести о договору и да га умоле да им се као вођ придружи.
Тих дана је Латифага преузео пут из Трнавског манастира по Драгачеву и према Жичи ради умиривања бунтовне раје. Латиф-ага је у пратњи Хаџи-Продана, Аврама Лукића, Боке Протића - Гучанина, попа Николе Костића и још неких обилазио села на планини Јелици и ишао према манастиру Жичи. Овај Латифов пут ишао је на руку игуману Паисију да приђе извршењу Стјеничке завере. Уочи самог Крстовдана игуман Паисије, хаџи-Проданов брат Мијаило и други наоружани људи, којих је већ било доста по планини Јелици, напали су осморицу Латифових момака који су били остали у манастиру да чувају Латифово благо и оружје, разоружали их и узели велико муселимово благо. О догађају у Трнави одмах је јављено Хаџи-Продану, који се ноћу искрао из Латифове пратње у Трнаву, а сутрадан на Крстовдан, насред Трнаве, на Илијаку, развијена је устаничка застава око које се окупило од две до четири хиљаде устаника.
Тако, дакле, у Трнави, украј Чачка, у манастиру Благовештењу, Хаџи-Продан, игуман Паисије, Мијаило и други дигли су устанак на празник Часног Крста, управо оног истог дана када је и пропао пре годину дана. Тако је устанак везан за празник Крста и страдања и тиме добио своју символику и тајанственост. Понети крст свога народа, и свој, на то је више него икада Крстовдан позивао. Хаџи-Продан је био свестан тога и он је сада понео тај крст заједно са свима који су уз њега били.
Истина, чим је стигао у Трнаву, Хаџи-Продан је ослободио Латифове људе и упутио их да иду из манастира у Чачак, а задржао је Латифово благо и оружје. Затим је одмах разаслао људе у остале нахије и обавестио тамошње војводе о догађајима у Трнави, позивајући их да се придруже устанку. Истовремено, Хаџи-Продан је предосећао опасност и скори напад Турака. Утолико пре што је кнез Милош одбио позив да се придружи устанку и стане на чело њега. Зима је била на прагу, горе су изгубиле зелену боју. Хране није било, муниције такође. Збегови за жене и децу нису били припремљени. А на Београдском граду радиле су стотине Срба. Могу их узети за таоце, побити, н шта је онда учињено? Тако је тада мислио Милош Обреновић када му је поруку Хаџи-Продана донео неки поп Симо. И одлучио је онако како Хаџи-Продан није желео. Одбио је да се придружи устаницима. Говорио је да време за устанак још није стигло. Када су Хаџи-Продан и око њега окупљени људи сазнали за поруку кнеза Милоша каквој се нису надали, ова је деловала на све као гром из ведра неба. Окупљени устаници се почеше разилазити свак на своју страну и оружје сакривати по пећинама и шупљим буквама.
У почетку, нешто позивима Хаџи-Продановим, а нешто и без њих чуло се за устанак у Трнави. Поједини кнезови, војводе и угледни људи почели су да се дижу. Устанак се ширио као трава после добрих киша. Захватио је пожешку и јагодинску нахију, као и нека села крагујевачке нахије. Изгледало је да устанак нико неће моћи угушити. Отпор Турака био је слаб. Нигде није било већег окршаја, нигде да се скупе и одупру. Милош је био у недоумици. Толико је обећавао Сулејман-паши у Београду да ће у Србији бити мирно, да је то једина народна жеља, а пушке већ увелико праште и падају турски војници. Зато оде Ашинбегу, муселиму рудничке нахије, и рече му: "Ја о тој буни не знам, дозволи ми да ја народ стишам"! Пристаде Ашин-бег и рече да ће и он војску послати на Хаџи-Продана и да ће буну заједнички угушити. Тако ка Трнави крене војска да угуши устанак. Из Београда се истовремено кретала велика војска под командом Наја-паше Ибшира, заменика београдског везира. Код Чачка се слегла силна војска. Хаџи-Продан имао је у Трнави мало војника и није могао дочекати Турке. Нарочито га је погодило када је видео да је и Милош пошао на њега. Стога је напустио Трнаву и пошао ка рудничкој нахији.
До једине одлучније битке дошло је код Кнића у Гружи. На једној страни били су бројни Турци и Милошеви људи, а на другој Хаџи-Продан са свега неколико стотина устаника, али одабраних. Битка је трајала цео дан, па су војске и заноћиле на бојишту. Но пошто је устаника било мали број, и већина воћа и виђенијих људи већ раније било похватано, и пошто је и сам народ био подељен међу собом, то устаници ноћу напусте бојиште, јер се у таквим условима није могло ратовати са турском силом. Са малим бројем људи Хаџи-Продан више Остружнице пређе у Срем, чиме је практично устанак и пропао. Али тиме нису и муке народне престале. Та буна је ипак опомињала Турке да се Србија није умирила. Народ је само требало позвати, и на скупу би биле за час многе чете, са оружјем и спремне за бој. Зато су се Турци потрудили, и ову буну искористили као повод, да обезглаве народ. Они су похватали скоро све народне прваке и виђеније људе, нарочито духовне вође, који су на ма који начин били умешани у Хаци-Проданову буну, или су Турцима могли бити сумњиви.
Хајка је извршена најпре у Чачку, где су многи на превару похватани. Из Чачка је Каја-паша водио необичну колону. Све те похватане људе, оковао је у синџире и водио ка Крагујевцу. Говорило се народу да ће им све бити опроштено, јер је то бнла порука и Сулејман-паше из Београда. Наја-паша се састане са Милошем код Крагујевца. Народ из околних села дође у Крагујевац и донесе храну, као пре неколико дана у Чачку. И ту се понови страшна слика. Многи људи падоше у си1нџире и придружише се већ уморној и измученој колони људи доведеној из Чачка. Наја је затим отишао у Јагодину која је доживела исто што и Чачак и Крагујевац. Приликом хватања робља, Турци нису све трпали у синџире, него су многе поубијали на лицу места. Тако су Турци шездесет људских глава посекли у Драгачеву, док су равно сто лица повели у синџирима за Београд, секући успут кога стигну, као и сву нејач која је ишла за похватаним и завезаним родитељима. Исто тако у крагујевачкој нахији Турци су ухватили осамдесет шест угледнијих лица, затворили их у крагујевачку тамницу, и након неколико дана све посекли.
Турци су оковано робље у неколико "штафета", како су називане колоне окованог робља, спроводили у Београд. Ка Београду се кретала прва колона од 115 људи окованих у синџире, бледих и уморних; а поред њих су корачали турски војници носећи трофеје победе Сулејман-паши. У тој штафети је био и игуман Паисије као и његов млади ђакон Авакум. Игумана је Наја слао као "најлепшу јабуку" на пешкеш своме везиру. За колоном су измучене и преморене посртале мајка ђакона Авакума Божана и мајка игумана Паисија Синђелија, које се нису могле одвојити од својих синова. Када је колона пролазила кроз села, жене су, побуђиване хришћанским милосрђем, кришом износиле хлеб и додавале таоцима, док су људи шапутали: "побиће их све"! Колона је најзад стигла у Београд и сви су се обрели у казаматима, затворени у Небојшу Кулу. Настали су тешки дани тамновања и ишчекивања грозне смрти.
Док су ови први тамновали, Ибшир Наја-паша и Ашин-бег су са Милошем и даље "умиривали" народ и хватали ново робље које је такође довођено у Београд, или ту и тамо убијано. Ковани синџири са оштрим алкама, које су се упијале у вратове из којих је цурила крв, звецкали су тужно по ојађеној земљи Србији. Неједнак ход, посустајање изнемоглих, пропраћено камџијањем и псовкама спроводника, увећавали су бол и кукњаву робља. V синџирима су били не само људи већ и жене па и нејака деца. - Зима ми је, каже једна девојчица од петнаестину година својој мајци, па цвокоћући скупљаше руке час на груди, а час трљајући прсте. - Ено хана, кћери, свратиће нас да се огрејемо, теши кћерку мајка. Испред хана као обично је трем на дрвеним ћулсијама за које повезаше робље, а спроводници уђоше унутра да се одморе и огрију. Пред ханом наста поскакивање од зиме и мраза, а спроводници помислише да робље кида ланце и покушава бекство. Истрчаше напоље, па кад видеше о чему се ради, уз псовку вратише се натраг. Тако је путовало робље од Јагодине до Београда, радујући се мрачним тамницама у чијим ће дебелим зидовима колико толико моћи да се загреју.
Док је робље тамновало у мрачним зидинама и копнило о слабој храни (добијали су само парче хлеба и мало воде на дан), дотле је Сулејман Скопљак-паша премишљао каквим мукама да умори "бунтовнике". Није му се хтело да их брзо лиши живота, већ да их што више намучи, како би се остали народ од њих "научио памети", те пристао да буде покорна раја. Зато је смислио да их све живе на колац натакне на Стамбол Капији.
Освануо је 17. децембар 1814. године. Скопљак је поранио, и пљеснувши длан о длан позвао сеиза. Када је сеиз ушао, прописно поздравио везира дубоким клањањем, и стао мирно, везир га је упитао:
"Је ли жив онај пексијан што ми га је ћехаја из Чачка на пешкеш послао?"
"Жив је и здрав, честити господару".
"А дајете ли му шта да једе?"
"Комад хлеба и мало воде на дан".
"Много је! И то од данас не", рекао је строго заповеднички везир, наредивши да се спреми добар храстов колац и да се исти стави код врата пред кулом Небојшом.
Када је везиру саопштено да је заповест извршена, издао је наређење да изведу ону "најлепшу јабуку":
"Даћете му онај церовак да понесе до Стамбол-Капије. Са њиме поведите што више робља да гледа шенлук", заповедио је везир, пошавши и сам на Стамбол-Капију са својом свитом.
Док је везир издавао наређења, и док су их сеизи хитро извршивали, Ђакон Авакум је у тамници куле Небојше певао на глас својим умилним гласом дивну црквену песму:
"С нами Бог разумјејте језици и покарјајтесја, јако с нами Бог.
Услишите до последњих земли, јако с нами Бог ...".
У непосредној близини Ђакона Авакума, у једном мрачном углу, коленопреклоно, додирујући час челом земљу, час дижући руке увис, игуман Паисије је шапутао следећу молитву:
"О Господе Исусе Христе, Сине Божји, благосиљам онај дан када сам у храму Благовештенија Пречисте Твоје Мајке, у коме сам служио Теби и Твом народу, спустио мој благослов на напаћени и намучени народ да устане на непријатеља, који све светиње погази, уништи и попали. Ја верујем, Господе, да ће Твоме српском народу, Твојом помоћи, мој грешни и недостојни благослов бити по милости Твојој благовештеније и блага и радосна вест у слободи, коју ћеш Ти дати и донети, да Те у њој свенародно прославља. Ти, Господе, видео си и знаш да је срце моје било далеко од земаљског блага за које се нисам никада лакомио, и Ти си, Господе, видео и Ти знаш да је срце моје једино везано за народ, као највеће благо моје после Тебе. Помози, Господе, народу Твоме.
Помози, Господе, и мени јер си ме удостојио ангелског образа у свештеном чину. Помози, Господе, да сачувам тај образ, подобан анђелима Твојима, на славу Твоју а на част и понос рода мога а наслеђа и достојанства Твога.
Колебање и смутње одагнај од мене и нека, Господе, буде воља Твоја.
Не дај ме, Господе, у руке непријатељима да немоћи и слабошћу мојом ликују, него кроз мене, слугу Твога, прослави народ Твој, децу моју и цео род српски.
Господе, муке које у име Твоје и за род мој добровољно носим и примам као највећи и најскупоценији дар Твој, учини да буду срцу моме слатке као нектар, а души мојој жедној Тебе, нека буду спасонооне и целебне као мелем.
Удостој ме, Господе, и другог великог и највећег крштења крвљу и мучеништвом, које си дао и дајеш избраницима својим. Али, Господе, за једно Те само молим: крв овог крштења нека буде на непријатеље Цркве Твоје свете и рода српског .. .".
Ђакон Авакум беше завршио са песмом, кроз коју је певао победничку молитву, и пришао своме игуману, па клекнувши поред њега, саслуша последње речи молитве, на које само изусти: "Амин и дај Боже", а у тај мах звекет браве и шкрипање тешких тамничких врата прекиде их на молитви.
Један сејмен отвори врата, тражећи очима игумана Паисија. Када га угледа, уђе унутра, ухвати га за раме, па псујући и гурајући га испред себе изведе из тамнице. Ђакон Авакум потрча за игуманом до испред врата и ухвати игумана за десну руку на коју спусти свој последњи целив. Игуман Паисије је имао само толико времена да га пољуби у лице оквашено топлим сузама.
Стари игуман Паисије идући ка Стамбол-Капији, са коцем на рамену у друштву осталих Срба заробљеника, знајући каква га смрт очекује, не уплаши се, јер вера и духовна моћ коју му Бог подари испунише душу његову и он осећаше радост што ће пострадати за Христа, Његову Цркву и свој народ.
Онде где се доскора налазила Коларчева пивница, код споменика кнеза Михаила, била је Стамбол-Капија. Пред улазом у Стамбол-Капију био је покретан дрвени мост којим се улазило у њу. Испод моста ујезерила се велика баруштина прекривена залеђеном жабокречином. На самој капији турски сејмени чувају стражу а у сводовима њеним на гвозденим кукама висило је неколико српских глава.
Везир је изашао и стао са својом свитом на нарочито спремљеном месту на самој Стамбол-Капији и посматрао како кроз њу пролази: напред неколико сејмена, а за њима игуман Паисије са храстовим коцем на рамену, а позади њега у синџирима корача повезано робље, пробрано из тамнице. Када су сви прешли преко дрвеног моста, везир је дао знак да стану и приступи се послу. Сејмени су стали. Стао је и игуман Паисије спустивши колац, дугачак око два метра, који му беше отежао, а чији је врх благо изведен још од саме његове средине. Наслонивши се на дебели колац, игуман Паисије је мирно посматрао како један сејмен копа рупу из које други изгрташе земљу. Кад је рупа била готова, сејмени се усправише и погледаше у везира, који пљесну длан о длан и тиме даде знак да раде даље. Један сејмен приђе игуману Паисију и узе колац из његових руку, а друга двојица дочепаше га и опружише потрбушке по земљи и чврсто везаше. Џелат му затим ножем засече између ногу месо да би колац лакше прошао, па врх његов увуче у зарез. Његови помагачи дрвеним маљевима полако колац забијаху у тело, а џелат га придржаваше да не склизне у страну, него правце да иде крај кичме како би избио испод самог потиљка. Паисије за све ово време јечаше, а кад колац усправише и земљу добро око њега у рупи набише, он гласно изусти: "Слава Богу".
"Боооже", чуо се мало доцније пригушен јаук Паиоијев, а везир је задовољно пљеснуо рукама и показао сејменима на оно робље које је једним делом попадало на земљу од ужаса а другим очи заклонило, окренувши се у страну да не гледа онај стравичан призор, који је и њима припремљен. Везир се потом окренуо и са својом свитом вратио у град, а сејмени повадивши своје ханџаре зашли су редом, и четрдесет осам лица исекли, и на коље мртве набили.
Дан је био ведар. Сунце је нагињало западу и својим руменим зрацима обасјавало Стамбол-Капију, а јагодинско робље баш тада наступаше испред ове ужасне касапнице на којој се пушила топла крв игумана Паисија и осталих трнавских Мученика. Отац Генадије, који беше у овој штафети и који беше посустао од путовања, гледаше преко дрвеног моста на улаз Стамбол-Капије. Одједанпут се трже и заста запрепашћено кад препозна на коцу свога у Христу брата и старешину игумана Паисија. Застали су и спроводници са целом "штафетом", указујући робљу на исту судбу која их чека. Отац Генадије и остало робље у синџирима стајало је оборених глава пред овим ужасним призором квасећи земљу врелим сузама.
Тога дана Синђелија је као и обично пошла да обиђе синове у кули Небојши. Пред Стамбол-Капијом је нагло стала препознавши свога сина Паисија. Ударајући се у прса заридала је горко, а потом потрчала ка Небојши да види да ли је тамо њен други син - Димитрије.
Када се Ибшир одморио од дугог пута, затражи од везира да му да Теофила Поповића, онога дакле који је писао писма и позивао на устанак, да се наслади његовим мукама. Везир се радо одазвао своме верном ћехаји. Непосредно поред Паисија јаукао је Теофило, Ибшир се гласно церекао са истог места одакле је и везир посматрао погубљење Паисијево.
Овакви и слични призори су се понављали скоро свакодневно и надаље више од месец дана. Београд беше бедна и тужна варош после пропасти Србије. Он је био тада људска касапница, гнездо ужаса и страхота. Губилиште није било стално одређено, оно је било свуд, у граду и изван вароши, па и на ћошковима чаршије. Са зидова градских и караула варошких штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око којих се гавранови скупљају; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од Стамбол-Капије ка Теразијама, и од Баталџамије ка Ташмајдану непокопане и унакажене лешине око којих се пси отимају, или још живи Муче1ници на кољу, који се по два-три дана боре с душом и разговарају са сродницима. "На врачару од Ташмајдана до Стамбол-Капије, прича један очевидац, с обе стране пута стоји парада од људи, на коље набијени ... имаде ји 60 или 70, кромје што су набијени у Јагодини и Ћуприји; међу овима... имаде попова и калуђера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дохватити...". По неко је имао толико снаге да грдњом или преклињањем учини да му ко при помрчини пиштољем муке прекрати. Скопљак Паша је свако јутро узјахивао свога коња и изашавши на Стамбол-Капију шетао око града по бедемима и Калемегдану. Вршио је смотру над људима који су на кољу умирали, мучећи се по два три дана и са задовољством је посматрао неисказане муке мученика.
Турци су необично волели када су из тамнице водили робље на губилиште да се увек у свакој партији нађе по који свештеник. Њих су зато они и приштеђивали да их увек буде. На Светога Саву (1815) набијено је на колац 20 свештеника, међу којима и поп Симо Сјеничанин, поп Радован Вујовић парох трнавски, поп Мијаило из Љутовнице и други.
За попа Радована се прича кад су га повели са осталима на колац Турци су га терали да иде брже говорећи:
"Ајде брже, пексијане"!
"Нисам пексијан но поп", одговори Радован.
"А шта му је то ријеч поп? Ваљда исто што дервиш или оџа"? упита један Турчин.
"Изговарај за мном прва слова ових речи: П(астир) О(ваца) П(равославних)''.
Турчин је изговорио: ПОП.
Турци, пре него што би узеди живот Србима, покушавали су да им узму најпре душу. Они су, научени од оца сваке лажи - ђавола, обично нудили све које су водили на губилиште да приме њихову погану веру, опраштајући им притом све кривице и поклањајући им живот. Мало је било оних који су се хтели тиме користити да би избегли љуте муке. Радије су одлазили и на колац, говорећи: "Боље са коца лајати, него са Турцима клањати". Па ипак било је и таквих, који су пристајали да изневере своју веру.
Када отац Генадије, прошавши поред живог на коцу набијеног игумана Паисија, стиже у тамницу, њега озари срећа, и на себе заборави када у тамници београдскога града затече жива свога јединца Стојана, кога су са игуманом Паисијем и ђаконом Авакумом дотерали из Трнаве у Београд. Стојан је био заједно са ђаконом Авакумом. Али се оцу Генадију срце брзо поче парати, јер га заокупи страх од предстојећих мука, удружен са мислима у којима је гледао сина Стојана како се увија заједно са њим на коцу. Зато се реши да прихвати понуду Турака и да се потурчи. Своју одлуку саопшти сину Стојану. Рече му да он ово чини у великој невољи, а највише ради њега јединца, обећавајући му да ће се једнога дана чим се прилика укаже, поново вратити у своју свету веру православну. Тај разговор међу њима текао је отприлике овако:
Стојан: Бабо, Лепоју церов колац спремају.
Генадије: Свима је нама суђено, синко, да га носимо, неко пре а неко касније. Спаса нам Нема ни с које стране. Можда ће честито дјете прећи у пашчећу вјеру да колац не омасти.
Стојан: Неће, богами, бабо, добро ја њега познајем. Тврда је вера његова. Тај се смрти не боји. Зна он како треба волети Бога и ову свету земљу.
Генадије: Знам, дјете, али добро утуви што ти кажем: Муке су то превелике, треба истрајати. Ја од живота ништа неМам. Свеједно ми је кад ћу колац понети, али тебе ми је жао, твоје младости и лепоте. Послушај ти твог баба, не треба забраздити. Турско је време одзвонило, треба нашој земљи мишица.
Стојан: Знам, бабо, али шта ће рећи .. .
Генадије: Нема ту али. Примићемо погану вјеру за кратко време, док прође овај покољ, па ћемо после, у име Бога, опет бити што смо и били.
Стојан: Ама, бабо, како ћемо мимо осталу нашу браћу?
Генадије: Ласно ћемо, синко. Нека Турци чине своје, а ми ћемо по нашем. Вјеру ћемо у срцу носити. И Лепоје ће пристати да се потурчи.
Стојан: Нека буде како ти велиш!
Тако дакле, наваљивањима и убеђивањима отац Генадије приволе на ово сина Стојана. О одлуци саопшти и ђакону Авакуму предлажући му турчење. Ђакон Авакум за овај предлог не хте ни да чује. Одвраћаше их од њихове намере, указујући игуману на двоструко достојанство - свештеномонашки анђелски образ и српски национални понос. Отац Генадије остаде при своме и саопшти Турцима своју и свога сина жељу, да хоће да се потурче. Уважише им Турци молбу и обојицу изведоше из тамнице, давши их Ибширу, који их на свечан начин потурчи. Од оца Генадија поста Мула-Салија, а од Стојана - Реџеп.[31]
Турци занудише и Димитрија, Паисијевог брата, да се потурчи, опраштајући му сву кривицу. Он то одби. Једнога дана изведоше и њега из тамнице, изван градских зидова, одсекоше му главу па је натакоше на колац.
Од свих затвореника које су Турци похватали у Хаџи-Продановој буни, највише их је занимао млади и неустрашиви Ђакон Авакум. Ђакон Авакум лепотом својом беше сличан крину који се тек расцветава и Турци задивљени његовом лепотом и младошћу, хтели су пошто пото да га потурче еда би остао у животу. Беше дошао ред и на њега. Требало је сада и он да испије горку и тешку чашу коју је пре њега испио његов велики учитељ игуман Паисије. Турци су покушавали да га приволе на турчење, али ни молбе ни претње нису га могле на то приволети. На сва наваљивања и обећања Турака да се потурчи, презревши све ово - земаљска блага која му нуђаху, одговарао је молитвом Христу, Који га је невидљиво крепио и као правом војнику давао снагу.
Авакума нису само Турци убеђивали да се потурчи. Некадашњи његов игуман и духовник Генадије, а сада Мула-Салија и Реџеп, обилазили су га у тамници, али са њима није хтео ни једне проговорити. Говорио му је Мула-Салија: "Синко, Бог нека ти буде у помоћ. Потурчи се, не треба лудо мријети. Ето, Стојан и ја ...". - Не, оче, ја сам Христов војник. Смрт је олакшање за све нас. Радујмо се смрти.
Када све понуде о потурчењу осташе безуспешне, куцну и Ђакону Авакуму његов час. Једнога дана, када се сунце рађало и златним зрацима обасипало врх Авале и поробљену Шумадију, отворише се тешка тамничка врата и Турци изведоше ђакона Авакума из Небојше, давши му да понесе колац на који ће кроз који час бити набијен. Ова тужна поворка, коју праћаху и у којој уживаху Турци, упути се на Калемегдан. За Ђаконом Авакумом ишла је његова болом утучена мајка Божана, плачући и изговарајући полугласно молбе да се потурчи. Две три сузе скотрљаше се низ анђеоско лице овог младог војника Христовог и дивног српског младића, не ради бојазни од смрти, већ то беху сузе сажаљења, које су истовремено биле и одговор ојађеној мајци, коју са њима опомињаше да се окане узалудног преклињања. Ђакон је носио колац храбро и весело и целим путем од Небојше до места губилишта из гласа певао:
"Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; Страшни Божји суд и Турке чека, Па ви чин'те што је вама драго! Скоро ћете и ви долијати. Бог је сведок и његова правда".
Пред Калемегданом, његова болом скрхана мајка гласно закука за својим јединцем, који мирно, као и Христос на своме голготском путу са Крстом на леђима, носаше заоштрен колац. Мајка не могаше одолети своме материнском болу, и у родитељском грчу са очима пуним суза приступи му и последњу молбу изрече, да се потурчи и спасе свој млађани живот. "Бог ће ти синко, опростити, јер то чиниш у невољи", говораше му она. И на ову, пуну бола и ужаса, мајчину молбу Ђакон Авакум кроз Богом надахнуту песму одговори:

"Мајко моја на млеку ти хвала!
Ал' не хвала на науци таквој!
Брзо ћеш се обрадоват' сину!
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде,
Благо томе ко раније умре,
Омање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне,
А још има браће на свијету".

Дошавши на место погубљена, Турци поново почну саветовати Ђакона Авакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.
"А збиља, умиру ли и Турци кадгод"? упита младић смешећи се.
"Е, па умиру дабогме"! - "Онда је свеједно а пре а после. Што пре умрем омање ми је греха", одговори он одлучно.
И најзад, у последњем моменту када му се већ и сејмен пашин приближи да обави овај трагичан и страшан чин, у коме Турци уживаху, приближи му се гласник' везиров и рече поруку господара свог који све ово са уживањем посматраше:

"Авакуме, српски сине, ти Паисијев ђаче верни,
Још тренутак имаш само - одреци се свога Христа?
Не хтеднеш ли - ти знаш добро Паисијеву судбу црну!
И тебе ће овог часа, покосити судба иста".

- "Смрт избавља од свих беда;
Благо оном ко пре умре,
Омање је мука прошо, Богу ће се пре узнети.
Од хришћанске вере лепе нема нигде вере лепше,
Чин'те Турци што вам драго, и тако се мора мрети"!
Бурни жагор "дивно дете" кадуне се чудом чуде!
"Зар на колац ту лепоту? Не чинимо, Турци криво"!
И душеван Турчин један, - да уштеди дечку муке,
Прободе му јатаганом мученичко срце живо".

И изврши се овај последњи чин драме мученика Христовог у којој Турци не остварише своју жељу, јер млади Ђакон Авакум испи чашу смрти са радосном надом на нетрулежно живљење у васкрслом Христу Богу.
Мајка је дуго нарицала код коца, који је са њеним сином јединцем био усправљен међу друго коље, на коме издисаху раније набијени мученици. Миловала је и љубила руке и ноге његове, док се није стропоштала под колац, заривши главу у млаку крв свога јединца, која се беше разлила по земљи. Негде у току ноћи освестила се, прекрстила и изгубила у мраку.
Колац на који је тога дана набијен млади мученик Ђакон Авакум, усправљен је баш на истом месту где је равно десет година раније погубљен боговађски архимандрит Хаџи Рувим. Ту је шездесетогодишњи архимандрит, 29. јануара 1804. године старачким дрхтавим гласом сам себи читао молитву "На исход душе", и по свршетку исте изговорио последње речи: "Готов сам, чин'те Турци своје"!
Дакле након десет година, на истом месту, Ђакон Авакум је поновио скоро исте речи: "Чин'те Турци што је вама драго", те је тако Калемегдан уистини постао место добрих мегдана, на коме су ови преподобномученици показали своје неустрашиво јунаштво, извојевали неувенљиву победу и задобили венац славе од Господа свога и Подвигоположника, да се вечно радују у царству Његовом, молећи се за све оне који верно поштују свети спомен њихов. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ДИОНИСИЈА, архиепископа Егинског

РОДИО се на острву Закинту; син знаменитих, богатих и племенитих родитеља, Мокија и Павлине. Школован, изучио добро свете књиге, презрео сујету овог пролазног света, замонашио се. Као монах, сав се предао духовним борбама монашког живљења, постећи се, молећи се, стражећи, и све уопште врлине упражњавајући. Тако се подвизавајући, он превазиђе све оце своје обитељи, чак и најврлије старце. Због својих врлина он би удостојен презвитерског чина.
Умољен од Атинског архиепископа, блажени Дионисије се прими епископског чина, и би постављен за архиепископа Егинског.[32] Имао преизобилну љубав према Богу и ближњима. У тој љубави Он спасао живот убици, који му убио рођеног брата и исповедио му тај свој грех: он прикрио убицу овог од гонитеља, и послао га на сигурно место; и тако га спасао од суда.
Због светог живота свог блажени Дионисије би удостојен од Бога дара чудотворства. Поред других чудеса једном зауставио ток набујале реке, и тако прешао по суву њено корито заједно са својим ђаконом. Осим тога добио од Бога и дар прозорљивости и предвиђања.
Тако светлећи својим светим животом, он предаде своју свету душу у руке Божије седамнаестог децембра 1624. године. Његове мошти после кратког времена бише откривене потпуно читаве: из њих је текло миро; и бивала су, и бивају, многа чудеса од њих онима који им прибегавају с вером. Налазе се данас на његовом родном острву Закинту (у Јонском мору).[33]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈАКХА

ОВАЈ свети мученик пострада за Христа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА ИСПОВЕДНИКА

ПРЕПОДОБНИ отац наш Стефан, пре монашења звао се Дунало (или Данило). Бејаше прво великаш и гувернер острва Ниверте, код Кадикса у Шпанији. Познавши сву сујету овога света, он напусти и славу и богатство, па дође у Рим, где се замонаши. Потом оде у Цариград, где је разговарао с царевима, Константином и Романом Порфирородним,[34] па се онда упути у Јерусалим. У Јерусалиму он прими велику схиму од патријарха Христодула,[35] који му даде име Стефан. Кињен и бијен од Сарацена, који га примораваху да обрије браду, он се удаљи у Египат. Тамо он би ухваћен и посађен у тамницу; и тамноваше са два свештеника шест месеци, морен глађу и жеђу и сваковрсним мукама. После тога блажени отац Стефан би изведен пред Амира египатског, који га окова у тешке ланце и примораваше га да се одрекне Христа. Но светитељ остаде непоколебљив и неустрашиво исповедаше да је Господ наш Исус Христос једини истинити Бог. Због тога би стављен на многе и страховите муке, од којих изнемогао он и умре. Пресели се у царство Христово крајем десетог века.

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ПАТЕРМУТИЈА, КОПРИЈА и АЛЕКСАНДРА

ОВИ угодници пострадаше за време Јулијана Одступника (361-363). Најпре провоћаху живот у молитвеном тиховању у неком пустом месту Египта. Кренувши Одступник у рат против Персијанаца и чувши за ове Преподобне, посла те их доведоше преда њ. Најпре упита Патермутија колико има година. Када овај одговори да има 45, истера га напоље. Затим призва преподобног Коприја и разним вештинама и ласкањима овај свезли, убеди га, авај! да се одрекне Христа. Касније Патермутије, подсетивши га, на постове, молитве и друге подвиге које чињаше у подвизавању, поврати га опет у веру Христову. Сазнавши за то Одступник, нареди да одсеку језик светом Коприју и да га простру на ужарену лесу. А кад га ношаху на лесу и видевши је где баца искре, уплаши се. Но оснажен опет светим Патермутијем, би положен са њим на лесу, али благодаћу Христа осташе оба неповређени.
Затим бише бачени обојица у ужарену пећ, а заједно са њима уђе у пећ и монах Александар и храбро исповеди Христа. Пошто сва тројица осташе неповређени, одсекоше им главе по наредби тиранина, и тако примише блажени венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА НЕКОЛИКО СТОТИНА СРБА

СВИ они пострадали љуто мучени за веру у распетог Христа Спаса у време Хаџи-Проданове буне 1814. године по разним местима Србије. О њима се говори опширније под данашњим датумом у житију и страдању светих Преподобномученика Ђакона Авакума и игумана Паисија.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКИТЕ

ОВАЈ свети мученик пострада за Господа у новије доба, али је по страдању за веру раван древним мученицима.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Новуходоносор - син Набополасара, цар Вавилонски од 607. до 564. пре Христа.
2. Данил. 13, 5.
3. 5 Мојс. 25, 1
4. Овај догађај са Сузаном описан је у: Данил. 13, 1-64.
5. Дан. 1, 3-20.
6. Све су ово разни називи за људе мудре и учене, који су поседовали знања дубока и опширна, нарочито знање о тајним силама природе, свештеним писменима- јероглифима, као и знања из области астрономије и медицине. Помно су изучавали природу, мотрили небеске појаве, тумачили снове, одгонетали будућност. Већином су ти људи били и жречеви. Понеки су од њих тој својој учености додавали и ниске жеље користољубља.
7. Реч је о Мидиско-Персијском царству.
8. Мисли се на Македонско царство.
9. Разуме се Сиро-Египатско царство.
10. Камен, који се одвали од горе без посредништва руку и разби кип, јесте, по учењу Цркве, Христос, Син Божји, који ће се родити од Чисте и Неудате Дјеве, без мужа. Он ће срушити сва времена царства, и основати Царство духовно и вечно.
11. Дан. 2, 1-5. 10-19. 24-36. 38-49.
12. Ова хвалебна песма налази се у истој књизи пророка Данила: 3, 50 -90. Та песма служи као основ 7 и 8 песме црквених канона. Доживљај Три Света Младића у пећи Вавилонској објашњава се у богослужбеним песмама Православне Цркве као праобраз нетљеног боравка Спасовог у гробу. Стога се трећа глава из књиге пророка Данилаи чита на вечерњу Велике Суботе.
13. Дан. 3, 1-8. 17-24. 46-52. 91-97.
14. Дан. 4, 7-13. 17-19. 22-36.
15. 4 Цар. 25, 27-30; Јерем. 52, 31-34.
16. Дан. 7, 9-10.
17. Тојест први после царева: Набонида и Валтазара.
18. Дан. 5, 1-10. 13-17. 23-31
19. Дан. 6, 1-28.
20. Екбатана - главни град Мидије и летње боравилиште персијских, а касније парћанских царева. Град је био веома стародреван, чувен по своме утврђеном замку и необичној раскоши.
21. Вил или Бел (Феничански: Ваал) - име главног Вавилонског бога сунца.
22. Дан. 14, 2-22.
23. Дан. 14, 23-42.
24. Камбиз - цар Персијски, син Кира (529-522. год.), одликовао се свирепошћу.
25. Гевал - гора у племену Јефремовом, па северној страни града Сихема.
26. Мт. 27, 52-53.
27. Света царица Јелена пренела мошти светог пророка Данила у Цариград и положила их близу цркве светог Романа. Гроб његов до сада показују у Сузи, престоници Персијског царства; њега почитују чак и незнабошци.
28. Неки сматрају да није сигурно да му је то било крштено име или га је мајка тако звала из милоште материнске и због лепоте његове (Види:Прота Д. Васић, Велики исповедник вере. Књига о Ђакону Авакуму, Београд 1968, стр. 78).
29. Његов отац Гаврило буде ухваћен од Турака у познатој Јанчићевој буни, и на чардаку у Машићима са многим устаницима жив набијен на колац 1809. године.
30. Манастир Моштаница, најстарији споменик српства и православља у доњем Поуњу, налази се под планином Козаром, на дванаестом километру јужио од Босанске Дубице. Тврди се да су овај манастир подигли Немањићи (краљ Милутин и Драгутин), а да је из рушевина обновљен у16. веку за време патријарха Макарија Соколовића. Био је кроз векове духовни, национални и културни центар српскога народа у том крају.
31. Када је наступио Часни пост (1815), Мула-Салија је једнако помишљао како да побегне од Ибшира. Најзад је то успео и са сином Реџелом дођу у Сремске Карловце и пријаве се митрополиту Стратимировићу. Митрополит, пошто су му испричали све шта је и како је било, прекрсти их и од Мула-Салије поново поста отац Генадије, а од Реџепа - Стојан. Оца Генадија митрополит помаза св. миром и даде му право да може вршити све свештене обреде осим свете Литургије и посла га у Градишку да тамо попује. Отац Генадије је у Градишки поповао непуне три године и 1818. године умре, а за њим одмах умре и његов син јединац Стојан.
32. Егина је острво у Сароничком заливу (између полуострва Атике и Пелопонеза). Тамо и данас постоји митрополитска црква у којој је било седиште Св. архиепископа Дионисија.
33. Пренос моштију Св. Дионисија на острво Закинт (извршен 1716.године) празнује се 24. августа.
34. Роман I Лакапен - Византијски цар од 917-944. године. Константин VII - Византијски цар од 912-959. године, царовао једновремено с Романом.
35. Христофор или Христодул - патријарх Јерусалимски од 947. до 967. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети пророк Агеј. Рођен у Вавилону за време робовања Израиљева. Из племена Левијева. Пророковао на 470. година пре Христа. Посетио Јерусалим као младић. Подстицао Зоровавеља и Исуса свештеника, да обнове храм Господњи у Јерусалиму проричући томе храму већу славу него бившем храму Соломонову. "Слава ће дома овога последњег бити већа него онога првога, вели Господ над војскама" (Агеј 2, 9). Јер ће се у томе новом храму јавити Господ Спаситељ. Доживео да види један део храма сазидан од Зоровавеља. У старости умро и приложио се прецима својим.



2. Свети Никола Хрисоверг, патријарх цариградски. Управљао црквом од 980. до 995. године. Он је рукоположио за презвитера великог Симеона Новог Богослова онда када овај духовни великан би изабран за настојатеља манастира Светог мученика Маманта у Цариграду. За његово време десило се на Кареји чудесно јављење архангела Гаврила, који је том приликом научио монахе, да хвале Пресвету Богородицу песмом Достојно јест, написавши ту песму на плочи у цркви једне келије, која се од тада назива келија "Достојно" (в. 13. јули). Знаменит и велики јерарх; упокојио се мирно и прешао у Царство Божје.

3. Света Теофанија, царица. Од знаменитих родитеља, Константина и Ане, који беху сродници неколиких царева. Беху њени родитељи дуго бездетни и мољаху се Пресветој Богородици, да би им се дао пород. И Бог им даде ову ћерку, Теофанију. Запојена духом хришћанским од самог детињства, Теофанија надмашиваше све своје другарице у свим хришћанским врлинама. Када порасте, ступи у брак са Лавом, сином цара Василија Македонца. Са својим мужем претрпе велике беде. По некаквој клевети, као да Лав носи у чизми нож, да у згодној прилици убије свога оца, лаковерни Василије затвори у тамницу и сина и снаху. И тамноваху ове две невине душе три године. Једном, о празнику светог пророка Илије, беше цар сазвао све великаше своје у двор на гозбу. У једном тренутку изненадно папагај царев изговори ове речи: "Авај, авај, господине Лаве!" И повтори те речи више пута. То доведе сву господу царску до великог узбуђења, и сви замолише цара, да ослободи сина и снаху. Ражаљен цар тако и учини. По смрти оца свога зацари се тај Лав, названи Мудрим. Теофанија не рачунаше своје царско достојанство ни у што, но сва предана Богу брињаше о спасењу душе, постећи и молећи се и делећи многу милостињу, и обнављајући многе манастире и храмове. Из њених уста не изиђе лажна реч, ни сувишна реч, а најмање клевета. Пред смрт своју призва све своје ближње, и с њима се опрости, па предаде душу своју Богу 892. године. Цар Лав хтеде подићи храм у њено име на гробу њеном, но како патријарх приговори томе, подиже он храм "Свим Светим", говорећи да ако се Теофанија посветила, нека се прославља са осталим светим заједно. Тада се установи празник Свих Светих у недељу по Светој Тројици.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА АГЕЈА

СВЕТИ пророк Агеј рођен у Вавилону за време робовања Израиљева. Из племена Левијева. Пророковао на 470. година пре Христа. Посетио Јерусалим као младић. Подстицао Зоровавеља и Исуса сина Јоседекова, поглавара свештеничког, да обнове храм Господњи у Јерусалиму проричући томе храму већу славу него бившем храму Соломонову: Слава ће дома овога последњега бити већа него онога првога, вели Господ Над војскама (Аг. 2, 9). Јер ће се у томе новом храму јавити Господ Спаситељ. Доживео да види један део храма сазидан од Зоровавеља. У старости умро и придружио се претцима својим.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРИНА

СВЕТИ Марин живљаше у време цара Карина;[1] високог порекла; још као млад бејаше члан царског Сената, сенатор. Оптужен због вере у Христа, он би као хришћанин изведен на суд, и примораван да принесе жртву идолима. Но пошто он то не хте учинити, њега обесише и мачевима секоше. Потом га на ужарену лесу положише; онда га на усијани тигањ опружише, па га у казан вреле воде вргоше. Али, чуван благодаћу Божјом, он у свему томе остаде неповређен. После тога Он би бачен у огањ; али се огањ на чудесан начин претвори у росу. Онда га вргоше међу дивље зверове да га поједу, али га ови не дарнуше. После свега тога би решено да мученика силом уведу у идолски храм и приморају га да принесе жртву. Мученик утом рече цару: Хоћу да принесем жртву боговима. - Томе се обрадова цар и његова свита. Но када сви уђоше у идолиште, Марин се молитвом обрати Господу Христу, и идоли попадаше и разбише се. То веома озлоједи цара, и он нареди те мученику одсекоше главу. Тако свети Марин предаде душу своју Господу; а свето тело његово би побожно погребено од стране богобојажљивих хришћана.[2]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛЕ ХРИСОВЕРГА, патријарха Цариградског

ОВАЈ свети патријарх управљао црквом од 980. до 995. године. Он је рукоположио за презвитера великог Симеона Новог Богослова онда када овај духовни великан би изабран за настојатеља манастира светог мученика Маманта у Цариграду. За његово време десило се на Кареји чудесно јављење Архангела Гаврила, који је том приликом научио монахе, да хвале Пресвету Богородицу песмом "Достојно јест" написавши ту песму на плочи у цркви једне келије, која се од тада назива келија "Достојно".[3] Знаменит и велики јерарх; упокојио се мирно и прешао у Царство Божје.

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ТЕОФАНИЈЕ ЦАРИЦЕ

БЛАЖЕНА Теофанија роди се у Цариграду од знаменитих родитеља, Константина и Ане, који беху сродници неколиких царева. Њен отац, по чину илустрије,[4] и мајка живљаху у чесном браку, и дуго времена не имађаху порода. Због тога они веома туговаху. Силно чезнући за породом, они се мољаху Пречистој Владичици нашој Богородици; и често одлазећи у њен свечесни храм што је у Форакији,[5] они изливаху гред Њом срца своја у усрдним молитвама. И говораху: Нека се, о Господарице света, бесплодност наша разреши милосрђем Твојим; и нека посредовањем Твојим добијемо пород од Саздатеља!
И пошто искаху са вером, они и добише искано благодаћу Оне којој се усрдно мољаху: добише разрешење своје бесплодности и родише женско чедо коме наденуше име Теофанија.
Када Теофанија напуни шест година стадоше је учити књизи и упућивати у свако добро дело. И још у детињим годинама њеним могаху се видети у њој јасни знаци њених потоњих великих врлина и светости. И радоваху се веома родитељи њени видећи њену добродушност и памет, и надаху се уживати касније у њеном породу. Због тога они почеше погледати младића, сличног јој по знаменитости рода, добродушности и памети, да би је по закону удомили, пошто је већ пристизала за удадбу и била више од својих врсница украшена свима даровима.
У то време цар Василије Македонац[6] тражаше на све стране лепу и украшену врлинама девојку за супругу своме сину Лаву Мудром.[7] Нашавши да је Теофанија боља од свих осталих девојака, он ожени њоме свога сина који већ беше проглашен за наследника престола. Свадба би обављена уз свеопшту радост и весеље.
После неког времена лукави враг посеја кукољ у царском дому између оца и сина, те отац са великим гњевом устаде на сина: затвори га са супругом његовом Теофанијом у тамницу и постави јаку стражу. А ово би учињено под утицајем тајне злобе и препреденог лукавства епиокопа Евхаитског Теодора Сантаварина, волха, кога цар Лав није волео.
Ствар је почела овако: када умре првенац цара Василија а брат цара Лава, Константин, цар Василије туговаше за њим и неутешно плакаше, јер га веома љубљаше. Тада споменути волх, видећи цара у великој тузи и желећи га утешити, помоћу својих враџбина показа цару умрлог сина његовог Константина жива где јаше на коњу и иде му у сусрет. Загрливши сина рукама и с љубављу га целивавши, цар га поново изгуби из вида, јер враџбинско привићење и утвара ишчезе. Цар се удиви и ужасну, и сматрајући то виђење за стварност он стаде веома уважавати Сантаварина и у свему га слушати као свог искреног пријатеља. Млади пак царевић Лав, човек паметан и богобојажљив, згади се на овог волха, и мрзећи га као непријатеља Божјег презираше га. А Теодор, мозгајући како да се освети Лаву за тај презир, смисли овакво подло лукавство: у згодном тренутку он насамо приступи к царевићу Лаву, и тобож доброжелатељан и пријатељски расположен према њему, рече му: Ето ти си царе млад и са оцем својим одлазиш у лов. За сваки случај ти треба да тајно носиш у чизми нож: да га некада употребиш против звера, некада да га у потребном тренутку пружиш оцу, а некада, ако би случајно на твог оца изненада насрнуо неки домашњи непријатељ, којих твој отац има доста, ти одмах извукао тај нож, поразио непријатеља и одбранио живот свога оца.
Послушавши овај лукави савет свога непријатеља и не схвативши опасност од тога, Лав поче тајно носити нож у чизми када би са оцем ишао у лов или На коју другу страну. А лукави Сантаварин после извесног времена рече кришом цару Василију: Син твој Лав хоће да те изненада убије, да би царовао сам. Као доказ злог умишљаја његовог нек ти послужи ово: када кренеш у лов са њим, он носи сакривен у чизми нож, спремљен да те у згодном тренутку изненада удари и убије. Ако хоћеш да се увериш у то, ти.сам провери то: крени у лов повевши и њега са собом, па кад изиђете у поље ти нареди да га претресу и виде шта он има у чизми; и ти ћеш се лично уверити да је истина ово што ти кажем.
Убрзо потом цар Василије узе младога цара, сина свог, и оде с њим у лов. А када беху у пољу, цар нареди да се види шта Лав има у чизми. И би нађен нож оштар с обе стране. То одмах запали цара Василија огњем неисказане јарости и гњева на сина његова, пошто је сматрао да је истина што му је Сантаварин говорио о сину како хоће да га убије. И при том рече: Ради тога је он и нож спремио. - А Лав, потпуно невин, увераваше да он носи нож не да убије оца него да му живот сачува. Међутим силно разгневљен отац, не желећи ни реч чути од сина, тог часа затвори њега и његову супругу, блажену Теофанију, у једној тајној и мрачној одаји царскога дворца, и постави јаку стражу.
Тако лукави волх Сантаварин одмазди царевићу Лаву. Али у томе најгоре беше то што отац хоћаше, по наговору Сантаварина, да сину избоде и ископа очи. И он би то свакако учинио, да га у томе не спречише патријарх и сав сенат.
Невини цар Лав и блажена Теофанија, ни криви ни дужни, проведоше у мрачном затвору више од три године. Тамо они ништа друго не упражњаваху до једино молитву и пост, тугујући због свог затвора и призивајући свевидећег Бога за сведока своје невиности. Сенат је много пута хтео да моли цара за сина, али му се није давала згодна прилика. Напослетку, таква му се прилика пружи да се обрати цару са односном молбом. А то се догоди на следећи начин.
У царској палати беше птица папагај, научена да изговара неке људске речи, и тиме забављаше цара и друге званице. Једном цар, о празнику светог пророка Илије, беше сазвао све великаше своје у двор на гозбу. За време весеља папагај, - да ли од кога научен или случајно, не зна се, - много пута изговори ове речи: "авај, авај, господине Лаве!" - Чувши то, сви великаши престадоше јести и пити, и сећаху смућени. Видећи где смућени великаши нити једу нити пију, цар их питаше што су тако невесели. Тада они, сматрајући да је згодна прилика, устадоше препуни суза и рекоше: Када птица, немајући разума, тугује због свог невино страдајућег господара, и ридајући и иштући га говори: "авај, авај, господине Лаве!" како се онда можемо веселити, јести и пити ми, разумна и словесна бића, који насигурно знамо да твој син а наш господин страда невин, и да због људске злобе и клевете трпи гњев твој родитељски? Нисмо ли ми још више дужни туговати због тога? О, царе! ако је син твој сагрешио што теби, оцу своме, и хтео подигнути руку на тебе, дај нам га овамо, да га на комаде исечемо. Ако пак он ни у чему Није крив, као што то сви насигурно знамо, зашто онда мучиш крв своју?
Ове речи силно дарнуше цара, срце му се разнежи и потресе жалошћу и умилењем, и он одмах нареди да цара Лава изведу из мрачног затвора, остригу му нараслу за време тамновања косу, одену га у царске хаљине, и с почашћу доведу к њему. И када све то би учињено, устаде цар сав заливен сузама, загрли сина и целива, и поврати му пређашње царско достојанство.
После тога цар Василије поживе још мало, разболе се и умре оставивши царску власт своме сину. А Лав, после смрти свога оца, нареди те волха Сантаварина ухватише, избише, очи му избодоше, и на заточење у град Атину послаше. Тако се злоћа овога волха сручи на његову сопствену главу. А овај Сантаварин беше по вери манихејац, по учењу волх, по лицемерју хришћанин, по чину епископ, а по мишљењу цара Василија светитељ због чудеса која чињаше помоћу враџбина.
Блажена пак Теофанија, ступивши после свога затвора у царски живот, усрдно рађаше на спасењу своје душе, ни у шта не сматрајући царску славу и презирући као ђубре и сан сласти и сујету овога света. Она непрестано, дању и ноћу, имађаше у устима својим псалме, духовне песме и молитве, и сав живот свој провођаше угађајући Богу и иштући Га делима милосрђа. Она се не стараше да царски украси тело своје. Иако она споља биваше одевена са извесним благољепијем, но она је испод хаљина тајно носила на телу грубу власеницу, којом мучено умртвљаваше се тело њено. Живот њеН беше испоснички: она се храњаше простим хлебом и сушеним зељем, а обилне трпезе беху потпуно одбачене од ње. Сва богатства и драгоцености што јој долажаху до руку, она раздаваше ништима и убогима, сирочади и удовицама; њима даваше такође скупоцене хаљине и наките. Она обнављаше бедне келије монашке и манастире, снабдевајући их имањима и свима потребама.
Такво беше старање и брига ове христољубиве царице о свима. На своје слуге и робиње она гледаше као на браћу и сестре; и никога не називаше просто, по имену, него све величаше звањем о Господу, указујући поштовање имену, чину и дужности свакога. И не изговори она језиком својим клетву, и не изиђе из уста њених ни лажна реч, ни оговарање, ни клевета, нити икаква непотребна реч. А према свима она беше добра: плакаше с плачнима, радоваше се с радоснима. Мада постеља њена и беше покривена висоном[8] и украшена златним украсима, но она није спавала на њој, него је простирала на земљу суру рогожу преко оштрих животињских костију и зуба, легала да спава на њој, и такву постељу своју сваку ноћ давидски сузама натапала,[9] и после кратког спавања на славословљење Бога устајала.
Од тако суровог испосничког живота блажена Теофанија западе у тешку телесну болест. Ипак она не изнеможе душом од непрестане молитве, нити престаде поучавати се Божанским законима, читајући свештене књиге и извршујући читано. Сва њена радост беше: помагати невољнима, штитити удовице, старати се о сирочади, тешити тужне, отирати сузе плачнима. И беше она мајка свима који не имађаху склоништа и помоћи. Живећи у свету, она одбаци све светско; налазећи се у браку, она заволе благи јарам Христов, и узевши на раме крст Христов понесе га; и тако угоди Богу.
Предосећајући излазак душе своје из тела, блажена Теофанија наложи да јој сви дођу ради опроштаја. Затим, давши свима последњи целив, она пређе из царства земаљског к небесном, и предстаде Цару славе, украшена многим врлинама својим. И би увршћена у ред светих, врлинама угодивши Богу; а чесно тело њено би свечано сахрањено.[10]
Муж блажене Теофаније, цар Лав Мудри, још за живота њена, видећи њену велику светост и почитујући је не као супругу него као госпођу своју и посредницу пред Богом, намисли пре времена подићи храм у њено име. А светитељка, сазнавши за то, не само не пристаде на то, него и строго му забрани да то чини. Сгога храм који се већ био почео зидати у њено име би преименован у име Свих Светих. И од истога цара, по саветовању са целом Црквом, би установљено да се празник Свих Светих празнује у прву недељу после Педесетнице. Цар говораше: "Ако је Теофанија света, нека се и она празнује заједно са Свима Светима, у славу Богу слављеноме од Свих Светих!" Њему нека је и од нас слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МЕМНОНА, архиепископа Ефеског

ОВАЈ свети отац учестовао на Трећем Васељенском Сабору, 431. године, заједно са Светим Кирилом Александријским а против јеретика Несторија. Бранио православну веру у оваплоћење Богочовека Христа од Пресвете Богородице. Преставио се у миру.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА, архиепископа Антиохијског

ПОМИЊЕ се заједно са Мемноном, архиепископом Ефеским, који се опет често меша са Модестом, патријархом Јерусалимским (о коме видети под 18. децембром).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРОМА и ИЛАРИЈА

ОВИ свети мученици пострадали за Христа мачем посечени.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ СОФИЈЕ

У СВЕТУ кнегиња Соломонија, супруга великога кнеза Василија Јоановича. Разведена од свога супруга као нероткиња, она против своје воље би замонашена у Рождественском женском манастиру, и потом послана у Суздаљски Покровски манастир. У борби са собом преподобна Софија светим подвизима очисти и освети душу своју. И пошто богоугодно проведе у манастиру 17 година, она се престави 1542. године. Од гроба њеног биваху многа чудеса и исцељења. Свете мошти њене покоје се у Суздаљском манастиру.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Карин - римски цар од 282. до 283. године.
2. Свети Марин пострадао око 238. године.
3. Види под 13. јуни.
4. Тако су називани у Византији високи царски доглавници.
5. Форакија - крај у Цариграду.
6. Василије I Македонац - Византијски цар, царовао од 867-886. г.
7. Лав VI Мудри, наследник Василија Македонца, царовао од 886-911.године.
8. Висон - скупоцена, фина и мека, блистава ланена тканина.
9. Сравни: Псал. 6, 7.
10. Блажена царица Теофанија упокојила се око 893. године. Она је сахрањена у цркви Свих Светих, подигнутој од њеног мужа, у близини храма светих Апостола, где касније би устројен женски манастир. У садашње време свете мошти блажене Теофаније почивају у патријаршији Цариградској.