ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученици Мина, Ермоген и Евграф. И Мина и Ермоген беху Атињани родом. Обојица живљаху у Цариграду будући у великој части и код цара и код народа. Мина беше познат због велике учености и красноречивости, и споља држаше се као незнабожац, у срцу, пак, беше убеђени хришћанин. Ермоген беше епарх цариградски, и држаше се незнабоштва споља и изнутра, премда беше милосрдан и чињаше многа добра дела. Када букну нека распра између хришћана и незнабожаца у Александрији, цар Максимин посла Мину, да утиша метеж и да хришћанство истреби из тога града. Мина оде и успостави мир, но објави себе хришћанином, и обрати многе незнабошце у веру праву речитошћу и чудесима многим. Чувши за ово, цар посла Ермогена, да Мину казни и хришћанство угуши. Ермоген изведе Мину на суд, одсече му стопала и језик, и избоде очи, па га онда баци у тамницу. У тамници Мини се јави сам Господ Исус, исцели и утеши Свога страдалца. Видевши Мину, чудесно исцељена, Ермоген се крсти и поче проповедати силну веру Христову. И би Ермоген постављен за епископа у Александрији. Тада разјарени Максимин сам оде у Александрију и стави Мину и Ермогена на велике муке, које они храбро издржаше, помагани благодаћу Божјом. Видећи храброст ових Христових војника и чудеса Божја на њима, јави се пред судилиштем Евграф, тајник и пријатељ светог Мине, и викну цару у лице; "И ја сам хришћанин!" Цар се збеси, трже мач и посече светог Евграфа. Потом нареди нечестиви цар, те џелати мачем посекоше свете Мину и Ермогена. Њихове свете мошти, бачене су у море, чудесним начином допловише у Цариград, где их епископ, коме се у сну о томе јави, свечано дочека и чесно сахрани.

2. Преподобна Ангелина и свети Јован деспот. Ћерка кнеза албанскога Ђорђа Скендербега и жена Стефана, деспота српског, сина Ђурђевог. Трпела изгнанство са својим мужем и делила с њим сваку горчину живота како у Србији тако и у Албанији и Италији. Васпитала своје синове, Максима и Јована, у правом хришћанском духу. По смрти свога мужа замонашила се и предала сва молитви, делима милосрђа и зидању и оправљању светих храмова. Верна супруга, изврсна мајка и савршена хришћанка, она је у истини заслужила назив "Мајка Ангелина", како је народ и сада назива. Чудотворне мошти њене почивају са моштима њеног праведног мужа Стефана и посвећених синова, Максима и Јована, у манастиру Крушедолу (уколико нису од Турака уништене). Упокојила се почетком XVI века и прешла у царство бесмртно (в. 30. јул).

3. Свети мученик Гемел. Честан грађанин града Анкире. Када цар Јулијан Богоодступник дође у тај град, Гемел изађе преда њ и јавно га изобличи за богоодступништво. Зато би мучен и на крст распет 361. године. Када би у мукама на крсту, чу се глас с неба: "Блажен си ти, Гемеле!"

4. Преподобни Тома Дефуркин. Велики испосник, победник демона и прозорљивац. Цар Лав Мудри написао му писмо, а он одговори и не отварајући писма царева. Упокојио се у Господу у дубокој старости у IX веку.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА МИНЕ (КАЛИКЕЛАДА), ЕРМОГЕНА и ЕВГРАФА

ПОШТО римски цареви Диоклецијан и Максимијан не узмогоше истребити на земљи свету веру Христову гонећи, мучећи и убијајући хришћане, они се добровољно одрекоше царског престола, и на престо ступише: у Риму - Максенције,[1] на Истоку - Максимин,[2] у Галији - Константин,[3] који потом поверова у Христа и просвети васељену светлошћу вере Христове. Гоњење хришћана не престајаше и под њима, нарочито на Истоку, где као да се земља и море колебаху и буњаху, устајући на Цркву Христову која се множила. Јер Црква Христова, уколико више беше гоњена, утолико бујније растијаше и цветаше, као крин усред трња, заливана крвљу светих мученика. Незнабожни цар Максимин бејаше силан ревнитељ свога многобожачког безбожја и велики мрзитељ и гонитељ хришћанске вере. Он би извештен да се сва Александрија, најславнији град у Египту, ускомешала због огромног умножења хришћана, и да се помаљају немири и међусобице између њих и незнабожаца. Немајући могућности да сам иде тамо, јер га неопходни послови задржаваху у Византији, Максимин посла место себе једног од својих велможа, човека благоразумног, веома ученог и изванредно красноречивог, родом Атињанина, коме име беше Мина. Цар наложи Мини да у Александрији утиша метеж и успостави мир, да хришћанство истреби из тога града, а да прадедовску многобожачку веру утврди и поврати њој из зловерја хришћанског оне који су отпали од ње. По спољашњости Мина се држаше као незнабожац, готов да испуни злочестиву цареву вољу; у срцу пак он беше убеђени хришћанин и чувар заповести Божјих, али он за извесно време скриваше своју праву веру, ишчекујући да га Бог позове на мученички подвиг и венац.
Примивши од цара наређење, Мина хитно отпутова у Александрију, и без муке утиша метеж: мудрим саветима он измири обе противничке стране - хришћане и незнабошце, и дозволи да сваки несметано исповеда своју веру; затим исправи у градским законима све неправичне прописе, па о свему извести цара писмено.
После тога Мина реши да веру своју у Христа, коју је дотле скривао, исповеди пред свима, те да на тај начин послужи другима као пример побожности и извор спасења, а и сам изађе на подвиг мучеништва. Он овако говораше у себи: Ако у друго време будем дао себе на мучење, онда ћу бити награђен само ја један; сада пак ја могу и друге привести к мученичким венцима.
Стога Мина поче отворено прослављати име Господа Исуса Христа и учити светој вери, убеђујући неверне не само речима него и делима: јер се њему одозго даде дар исцељивати болести призивањем имена Христова и знаком светога крста. Једном када Мина иђаше посред града, и народ за њим, догоди се да на путу угледа мноштво богаља, хромих, слепих, немих, глувих и ђавоиманих. Помоливши се Богу да Он јави силу Своју преко његових руку обраћења вери незнабожног народа, он призва име Христово, и мећући руке своје на болеснике он на свакоме од њих чињаше свети крсни знак, и тог часа сви добише исцељење: слепи прогледаше, неми проговорише, хроми скочише као јелени, и ђавоимани се ослободише нечистих духова. Видевши то, народ се запањи, и многи повероваше у Христа; а свети Мина, учећи их светој вери, присаједињаваше их Цркви хришћанској.
Међутим неки од окамењених неверјем и заслепљених злобом незнабожаца, којима беху мили демонски празници и провођаху их у преједању, пијанству и разврату, не љубљаху честит и уздржљив хришћански живот. Сами синови таме, они ненавиђаху светлост; и не подносећи вређање богова својих и ниподаштавања празника њихових, они тајно известише цара о Мини: да сам верује у распетога Галилејца, и да је том вером искварио сав народ Александријски, и да су храмови древних богова већ опустели.
Овај извештај силно разјари цара; он сазва своје велможе и саветнике, и стаде им се жалити на Мину, да је поступио супротио његовом наређењу, јер уместо да уништи хришћанство у Александрији он га шири, и Јелине,[4] одане древним законима прадедовским, већ је превео у нову Галилејску веру.[5] Велможе саветоваху цару да у Александрију пошаље таквог човека који би могао поправити што је Мина покварио, а самог Мину усаветовати или приморати да се поново обрати к боговима. При томе велможе предлагаху цару да за овај посао изабере човека нарочито одана и верна цару, који би се старао да у потпуности изврши све што му се нареди. У разговору о томе и истраживању таког човека, свима се показа као најпогоднији за тај задатак градски епарх Ермоген, човек угледан и цењен. И сви се сложише да се пошаље он, пошто може привести у дело све што му цар буде наредио.
Цар Максимин одмах посла Ермогена у Александрију, давши му из Византије одред војске, да Мину подвргне суду, а град очисти од хришћанске - како он сматраше - заблуде. А беше Ермоген такође родом из Атине; у идолопоклоничком незнабожју рођен и васпитан, али по нарави добар и милосрдан; иако не знађаше Христа, истинитога Бога, он Га почитоваше делима, хришћанима својственим, "не имајући закона" творећи "сам од себе што је по закону" (Рм. 2, 14). Путујући са војском лађом за Египат, Ермогену се једне ноћи у сну јавише три пресветла мужа и рекоше му: "Знај, Ермогене, да ни једно добро дело, чак ни оно најмање, не бива презрено Богом; стога и твоја добра дела Бог прима; и твоје путовање, предузето с намером да погуби многе хришћане, Он ће претворити у извор твоје славе и бесмртне части. Дакле, не заборави наше речи, јер овим путовањем ти ћеш доћи до Истшштога и Вечнога Цара. А ми ћемо послати теби таког човека, који ће те начинити пријатељем тог Благословеног Цара, и ти ћеш се удостојити од Њега такве части, какву теби садашњи твој господар дати не може".
Пробудивши се од сна, Ермоген са страхом и чућењем поче размишљати о сновиђењу свом, и у недоумици нагађаше шта ли ће се то с њим десити; и надаше се добити неку велику част, и то од царева који привремено царују на земљи, а не од Свевишњега Цара, којега он још не знађаше, пошто духовне очи његове још не беху просвећене.
Провевши неколико дана на лађи у дугом путовању, Ермоген најзад уплови у пристаниште Александрије, и уђе у град свечано, уз бучно свирање музике, дочекан од свега народа и торжествено праћен до царске палате. Када паде вече и народ се разиђе, блажени Мина дође к Ермогену сам, желећи да насамо поразговара с њим о Истинитом Богу и светој вери, знајући да се на такав начин боље слуша и прима савет; и ако би се притом рекло и нешто непријатно, лакше се претрпи неголи у присуству народа. Ушавши код Ермогена, Мина рече: Слава Јединоме великоме Богу, по чијем си промислу ти дошао овамо. - Ермоген пак, чувши о Јединоме Богу, и угледавши неколико присутних царских дворјана, одмах нареди да Мину ставе под стражу, јер се бојао да га не оптуже цару што са непријатељем царевим разговара насамо. И рече он обраћајући се присутнима: Сутра ће дознати овај тајни једномишљеник Галилејаца какав сам ја пријатељ непријатељима царевим, и схватиће да ли је бог један или их је много.
Сутрадан изјутра, када на судилишту све би спремљено и мноштво се народа оеше сабрало, Ермоген седе на судијском месту, окружен оружјеносцима, и нареди да Мину доведу преда њ на суд. Војник Христов предстаде судији Ермогену радосна лица, неустрашиве душе, горећи ревношћу по Богу. И рече му судија: Мино, сваки човек треба да поштује цареве и богове царске, и да им буде благодаран за њихова доброчинства. А ти не поштујеш ни богове ни цареве, заборавивши њихова доброчинства. - Светитељ одговори: Судијо, благодарност треба изражавати својим добротворима дотле док је то корисно и ономе који чини добро и ономе коме се чини добро. А када то обојима наноси штету, онда треба одбацити као штетно и доброчинство и доброчинца. Поштовати цареве - света је ствар, ради њихове власти и управљања. Но када цареви неправилно и непобожно поштују Бога, који је извор свега, и не одају Му дужно поштовање, онда је неправедно поштовати цареве; нарочито не треба неразумно поштовати њихове богове, док најпре не испитамо да ли су они моћни као што је моћа1н истинити Бог; да ли су беспочетни, и бесконачни, и бесмртни. Недостаје ли им једно од тих својстава, онда их треба презрети. Јер како они могу бити богови када су несавршени? Треба дакле с искреном жељом и чистим срцем испитивати ко је ваистину Бог. Када ја, судијо, као што је и теби самом познато, бејах у Атини, држах се прадедовских закона; у младости оставивши родитеље, ја са великом жудњом и ревношћу изучавах књиге, и са не малим трудом проучих свеколику јелинску науку, засновану на баснама. Дознавши пак да и хришћани имају неке своје књиге, ја пожелех да и њих прочитам. И читајући их ја осетих толику духовну корист сакривену у њима да се то речима исказати не може. А када хришћанско учење упоредих са јелинским учењем, ја нађох да међу њима постоји велика разлика, и као да се међу собом противнички боре: јер у хришћанском учењу ја видех силу и правду, а у јелинском - заблуду и обману. Јер садржина хришћанских књига јавља силу Христову која доликује Богу; јелинске пак књиге приказују бога, подложног људским слабостима, страстима и похотама, и пуног лажи, узрујаности, неуздржљивости и бестидности; јелинске књиге описују богове који ратују између себе, и који бивају рањавани и побеђивани чак и од смртних људи; и још су те књиге препуне и других безбројних зала, лажи и басни. Једном речју: читање хришћанских књига приводи спасењу кроз познање истине, а јелинске књиге воде у сигурну погибао и у нечисте и гадне страсти и заблуде. Но иако су хришћанске књиге тако спасоносне, ја не хтедох одмах следовати њиховом учењу него намислих испитати силу Христову на делу, да бих се самим искуством научио истини. И када сретох једног раслабљеног, призвах над њим име Христово, и болесник одмах оздрави. А ја, познавши Јединог свемоћног Бога, одрекох се јелинске заблуде, и примивши свето крштење, предадох себе Христу. Од тога дакле времена па све до сада ја брзо и лако исцељујем тешке болести и неизлечиве патње, које само једини Бог исцељује; и то их исцељујем призивањем имена Христова. Сведок пак свега што говорим јесте сав овај народ који стоји на гледалишту, и нико не може рећи да су речи моје лажне и преварне, пошто све што говорим може се проверити у самој стварности.
Док светитељ говораше то и много друго о Христу Богу, присутни народ слушаше га пажљиво од девет сати пре подне до један по подне, и жељаше још слушати речи његове неголи гледати страдања његова. Најзад сав народ, као једним устима, повика ка Ермогену: Не мучи се више, добри судијо! јер сви ми сведоци смо чудеса која он силом Христовом учини; ни једну лажну реч не говори он, нити има обма(не у устима његовим. А да си био овде у то време, ти би и сам познао истину, и убедио се, да не треба поштовати другога бога осим Онога кога Мина проповеда.
Ермоген, видећи смелост народа, и схвативши да сви, слушајући учење Минино, приклањају се Христу, побоја се мучити Мину. И пошто не беше у стању ишта рећи против истине, он се постиде, и нареди да светитеља одведу у тамницу, а сам устаде и потиштен оде у своју палату, и народ се разиђе славећи светога Мину.
Затворен, свети Мина певаше у тамници: Избавио си нас, Господе, од непријатеља наших, и ненавиднике наше посрамио си; отворивши за причу уста наша, ја казивах старе повести (ср. Псал. 43, 8; 77, 2). - Међутим Ермоген од потиштености и узнемирења не могаше те ноћи ни јести ни спавати, јер се бојао и народа и цара: народа, да не би због Мине дигао буну и неред; и још више цара, да се овај не би разгневио на њега, ако Мину не умори мукама.
И сутрадан опет, севши на судишту и припремивши справе за мучење, Ермоген нареди да Мину доведу преда њ везана; и рече му: Кажи ми, гаде, у шта си се надао када си се усудио нахушкати народ не покоравати се цару и бестидно хулити богове, и када си их наговарао послушати твоје лажне речи и примити неку туђу веру? - Светитељ оспоравајући то одговори: Не покоравати се безбожном наређењу царевом, хушкам народ не ја, него ревност Божија, јер народ ревнује за Господа свог, кога је познао преко знамења и чудеса. Разуме се, ја сам пред народом говорио рђаво о боговима цара твога, јер сваки човек који има правилан поглед и здраво расуђивање о стварима, треба да мрзи а не да воли оно што види и зна да је лажно; истину пак треба волети и почитовати. А истина, о судијо, односно које не постоји никаква сумња, јесте сам Христос. - Судија на то рече: Безумниче! то теби тако изгледа, да је Христос истина. Но ја ћу ти овог часа показати, да се не треба клањати Распетоме, и да је лаж све оно што си ти јуче говорио: Ако ја одсечем или сажежем један од удова твога тела, можеш ли ти, поклониче Христов, тај одсечени или сажежени део поново васпоставити, учинити читавим и здравим! И када ти ниси у стању учи!нити то, какво ћеш онда другима дати исцељење? - Тада светитељ рече: Желим, о судијо, да ме за Христа ставиш на сваковрсне муке, и надам се да ћеш тада и ти, презревши ову привремену славу коју сада имаш, постати један од оних, над којима царује Христос мој.
На то судија, препун гњева, нареди одрезати Мини стопала са ногу и одерати му голени, па га таквог поставити пред њега, да он, обузет боловима од тих рана, !не би могао више одговарати на питања о боговима. А свети мученик, када му месо би одрезано с ногу, ставши на огољене кости, запева: Нога моја стаде на правом путу; на скупштинама благосиљаћу те, Господе (Псал. 25, 12). - И мада из ногу мученикових течаше силна крв, лице његово беше радосно и срце у страдању том јуначко; а језик његов још слободније и красноречивије прослављаше Јединог Истинитог Бога, и изобличаваше безбожје. Судија, видевши то, нареди да Мини одрежу језик. И када слуге хтедоше да изврше наређење, светитељ рече мучитељу: Не само ако ми језик одрежеш, него ако ми и очи ископаш, ти ме ни на тај начин нећеш победити, јер је закон Христов светилник ногама мојим.[6] Ја се чак надам да ћеш ти, пошто ми одрежеш језик, почети јављати величину Христа мог.
И када светоме Мини одрезаше језик, и крв липташе из уста његових, светитељ не попусти у своме јунаштву, него погледом својим показиваше да је готов свима деловима тела свог страдати за Христа. Судија онда нареди те му ископаше очи. А када то би урађено, свети мученик приклони главу своју, трудећи се да бар на тај начин изрази благодарност Богу што га удостоји да такве муке трпи за Њега. И поново би свети страдалник вргнут у тамницу, а судија оде са гледалишта говорећи: Сутра ћу дати тело његово на поједење птицама.
Свети Мина лежаше у тамници изнемогао од рана и једва жив од болова. А ноћу, у девет сати, одједном у тамници блесну светлост као муња и јави се сам Христос Господ. Пришавши к месту на коме мученик лежаше бачен, Господ најпре испуни мучениково срце радошћу и неустрашивошћу, затим му излечи језик, просвети очи, исцели ноге, и као из мртвих подиже и оживи, учинивши га целог здравим и читавим. Онда Господ рече мученику: "Пази, Мино, ја сам Исус Христос за кога ти страдаш. Дошао сам да те посетим, мада и раније бејах недалеко од тебе, посматрајући подвиг твој, и очекујући да љубав твоју према мени познаду судије и власти. Но пошто је они већ познадоше, то ћу те ја одсада јавно штитити. Ермогена пак, који непријатељује против мене и не љуби име моје, ти ћеш сутра видети смирена и молећива према теби; а ускоро он ће ти постати друг у подвигу: јер ће заједно с тобом бити мучен за мене, заједно с тобом пострадати, заједно с тобом и венац добити, пошто није у складу са мојом добротом да многа добра дела његова пропадну због незнања његовог". - Рекавши то, Спаситељ дуну на Мину Светим Духом Својим и испуни га неисказане радости.
Међутим Ермоген, лежећи на постељи, размишљаше о пореклу и постојбини светог Мине, о његовој мудрости и јунаштву, и о његовом пређашњем чину, када он уживаше велики углед код цара и имађаше велики утицај на њега, и многима издејствова милост од цара. Размишљајући о свему томе, он називаше себе бедником што такога човека погуби мукама; и сматрајући да је Мина од страхотних рана већ умро, он плакаше за њим, и донесе одлуку да тело његово чесно сахрани.
Када се раздани и сабра сав народ града Александрије, Ермоген поново седе на судијско место, и посла војнике да из тамнице изнесу мучениково тело на гледалиште. Отишавши, војници нађоше тамницу, која је раније увек била веома мрачна, пуну небеске светлости, и угледаше два дивна и светла мужа који стајаху поред светог мученика као војници, готови на заштиту и одмазду; светог Мину пак затекоше не само жива и свим телом потпуно здрава него и да одлично види и дивно говори, и пева: Ако пођем и долином сени смртне, нећу се бојати зла, јер си ти са мном, Господе (Псал. 22, 4). - Запрепашћени овим призором, војници стајаху забезекнути и ћутаху као неми. Затим, уверивши се потпуно да они виде не привиђење него сушту стварност, силом Божјом остваривану, они ускликнуше: Велик је Бог хришћански! - И одмах повероваше у Христа, и не вратише се к пославшему их.
А судија, пошто је с народом дуго чекао на повратак послатих војника, узнемири се и посла још више војника наредивши им да брзо донесу тело мучениково, јер је држао да је мученик већ умро. Али и ови војници, видевши оно исто што и претходни, повероваше у Христа и придружише се претходнима. Светитељ пак, дознавши од војника да се сав град сабрао на гледалишту и да судија већ седи на судилишту, сам пође к судији и народу, праћен од војника који повероваше у Христа. Приближавајући се гледалишту, свети Мина запева: Ако удари на ме војска, неће се уплашити срце моје (Псал. 26, 3). - И одмах сви уперише очи своје на њега, и бише страховито запрепашћени видећи га где жив и здрав: и ходи, и види, и говори, - он који јуче беше полумртав и ослепљен и без језика. И сви једногласно повикаше говорећи: "Велика је сила Христова која и саму смрт побеђује! Благо теби, граде Александријо, јер си преко једнога човека обелоданио обману ђавољу и познао истину Христову: ваистину је то - власт и сила Божија! Радуј се, проповедниче и подвижниче Јединог Истинитог Бога и Спаситеља! Радуј се!"
Овај нови и чудесни догаћај још више запрепасти судију, и он, бојећи се да народ не устане на њега, хтеде да отиде са гледалишта. Но народ повика к њему: Не одлази, уважени судијо! нити завиди граду због толике среће његове, јер ће он данас познати Јединог Истинитог Бога и поћи правим путем к светлости Истине.
Тада судија, давши народу знак да се стиша, нареди светом Мини да приђе к њему и стане поближе: јер он, још немајући у себи познање Христа, сматраше да је варка то што види пред собом. И он пажљиво заглелаше светитеља, и рукама га пипаше, да се увери да ли је то стварно Мина, и да ли је стварно исцељен од рана. И кад се увери да је то заиста очигледна стварност, Ермоген се запањи, и умуче као да је ван себе. Затим, једва дошавши к себи, он проговори: Реци ми, човече, какве се ово необичне и неочекиване ствари збивају? Да ли само твој Бог или и неки други може то чинити?
Одговарајући на то, светитељ најпре изложи учење о Беспочетном Богу; затим о стварању човека и његовом грехопаду; потом о оваплоћењу Христа, о искупљењу рода људског, о крсту и добровољном страдању; и напослетку заврши овако: "Судијо, Бог, будући благ и милостив, сишао је на земљу ради спасења људи, и не жели да ико погине и буде лишен вечних блага. Као што мајка брине о чеду свом, овладана природном љубављу к њему, и трпи муке и невоље које јој о!н задаје, и не срди се на њега када учини нешто што не ваља, пошто чини то из незнања и без икаквог предумишљаја, и стога она стрпљиво чека да јој син порасте и постане пунолетан, желећи га видети као зрела човека и међу људима угледна и славна, - тако и Бог наш, који нас је саздао, брине се о нама и као пун љубави родитељ, овладан Својом добротом, трпи зло које ми из незнања чинимо, ништа више не желећи сем да ми наследимо славу Његову узраснувши у човека савршена, у меру раста висине духовне. Видећи како вас ђаво упропашћује, и како не долазите к познању истине, и како Га гњевите својим идолослужењем и поштовањем лажних богова, Он вас жали због ваше погибли. Но у исто време бринући се о вама као о деци Својој, Бог вас сада изобличи преко мене и победи заблуду вашу и неразумну ревност вашу, као што то и признају сви који ме гледају. Стога, да би сваки од вас познао у мени силу Христову, ја, човек већ у годинама, јуче обогаљен и мучењем лишен свих телесних сила и скоро мртав бачен у тамницу, - ево сада стојим пред вама читав и неповређен, и као данас поново рођен и показан свету потпуно здрав. И ако ко хоће да сазна ко је истинити Бог, нека зна да је истинити Бог Онај који мени сада поврати и језик и очи и ноге и савршено здравље; и нека верује у Њега који је у почетку створио овај свет и све што је у њему, и даровао живот твари. Познај то и ти, судијо, и немој не знати Онога који се брине о теби и очекује твоје обраћење: јер и ти треба да приступиш Христу, као што ме Он сам обавести о томе. Радуј се што ћеш прићи Доброме и Вечноме Цару, и заједно са мном придружити се мученичком подвигу".
Судија, као човек који имађаше добру и пријемчиву за благодат душу, поче с једне стране из светитељевих речи и с друге из догодившег се чуда, познавати истинитога Бога, пошто се Божанска светлост већ беше коснула очију срца његова. Опомену се он сада и онога виђења које виде путујући лађом, и осети да Бог хоће да га придружи Својим верним слугама и пријатељима. Стога се радоваше овоме као великом добитку, само му беше непојмљиво како може бити достојан толике милости Божије он који је толико времена био у незнабожачкој заблуди.
Док он размишљаше о томе, Божанска благодат која га призиваше к Истини удостоји га дивног виђења: он, заједно са неким пријатељима својим, угледа два мужа који стајаху поред светог Мине; они блистаху као муње, имађаху крила, и држаху венац над мучениковом главом. Угледавши их он се веома уплаши и стаде распитивати своје пријатеље око себе, виде ли они што види он; они му рекоше да виде то исто. Тада Ермоген устаде са свога седишта, и указујући руком на светог Мину громогласно кликну к народу: Ваистину је ово слуга Бога истинога; и велики је тај Бог кога нас он учи почитовати: јер Он на чудесан начин шаље с неба помоћ слугама Својим, заштићује их и дарује им победе. Безуман бејах ја до данашњега дана, сам служећи демонима, и старајући се да приведем к њима и вас који желите истински веровати у Христа.
Рекавши то, он хтеде да припадне к ногама мученику, али видећи Анђеле око њега бојаше се да му приђе. Утом Анђели изненада постадоше невидљиви, и Ермоген притече к светом Мини, обгрли му чесне ноге, и целиваше их говорећи: Моли се ча мене, истинити слуго Божји, моли се, молим те у име Оне Истине коју проповедаш! моли се да се и ја недостојни удостојим постати слуга Бога твога. Ако се удостојим благодати Његове, почећу онда кајати се за своју пређашњу заблуду и безумље. - Светитељ му на то рече: Успокој се, добри судијо, и не сумњај у милост Божију. Јер ја знам да је Он милосрдан и жалостиван, и надам се да Он не само неће одбацити тебе који Му прилазиш него ће и име твоје уписати у књигу живота, примивши твоју усрдну веру у Њега. Он ми откри о теби да Он жели, да и ти мучеништвом прославиш Божанствено име Његово.
Рекавши то, светитељ се опомену да је народ сав дан провео гладан, јер сви беху заборавили на храну гледајући шта се збива и дивећи се, и нико није хтео да напусти гледалиште и одвоји се од чудесног призора и од слаткоречивих поука Христова исповедника. Сетивши се тога светитељ сам крену са гледалишта и наложи народу да се разиђе, обећавајући да ће сутра изјутра опет доћи на гледалиште и говорити им још опширније о светој вери и научити их шта им треба радити. Ермоген пак не одвајаше се од светога Мине, но сву ноћ проведе с њим, поучаван од њега познању истинитога Бога и тајнама вере Христове.
Изјутра се на гледалишту сабра толики свет из Александрије, да их гледалиште није могло сместити. А када свети Мина и Ермоген гредијаху ка гледалишту, огромно мноштво јелина, хитајући на гледалиште, једнодушно изјављиваху: "Сви ми верујемо у Бога кога ти проповедаш, и обећавамо служити Њему Јединоме, а одричемо се свеколике пређашње заблуде наше". - У одговор на то светитељ благодараше Бога који обраћа к Себи окореле незнабошце и изводи заблуделе на пут истине. А и њих хваљаше за њихово брзо обраћење к Богу и тешаше их богомудрим речима, учећи их да имају наду у благодат Божију, које ће се удостојити светим крштењем. Стигавши пак на гледалиште и ставши тамо, свети Мина се обрати свему народу овим речима: "Бог нека вас усаврши Својим знамењем и нека вас орасположи за свако добро дело!"
После тога он наложи свакоме од њих да питају о Богу и да се поучавају ко чему хоће. А судија са свим народом одговори на то: О, пресвети човече Божји! ми ни најмање не сумњамо односно Бога твог. Сви Га ми јасно познасмо, и верујемо свему што си нам говорио, и само те за једно молимо: да се сјединимо с Богом кроз крштење. - А неки из народа, видевши Ермогена где приступа Христу, рекоше: Ваистину нема пристрасности у Бога, јер и незнабошцу дарова да Га позна због великог милосрђа његовог према сиротињи
Убрзо потом слегоше се у Александрију из околних места и пустиња епископи:[7] једни - да посете своје словесне овце, а други - желећи да виде подвиге мученика. И беше их се слегло око тридесет. Тада, пошто би спремљена вода, свети Мина нареди Ермогену да приклони главу своју пред епископима. А они. изливајући воду на главу његову, говораху: "Прима купање препорода Ермоген, у име Оца и Сина и Светога Духа".
И тако би крштен судија пред свим народом, и сви људи прослављаху Христа Бога. А крсти се и мноштво народа, и би велика радост у целоме граду, јер се верници весељаху о Господу Богу своме.
Кроз неколико пак дана Ермоген би постављен за епископа града Александрије, и он сво имање своје раздаде сиромасима. И заједно са свим духовним стадом својим он крену у одлучну борбу са ђаволом: за кратко време он разори демонска идолишта уништивши идоле, а на њихова места подиже цркве; и крштаваше безброј много јелина приводећи их Христу. Призивањем имена Христовог и знаком светог крста Његовог он исцељиваше сваковрсне болести, и изгоњаше зле духове из људи; и учаше све људе побожности и чистоти, смирењу и љубави и кротости, и осталим врлинама, а и сам својим животом даваше пример стаду.
Када се све то збиваше, неки окорели јелин, по имену Рустик, један од чланова царскога Сената, отпутова к цару и обавести га о свему што се догодило у Александрији: о томе како епарх Ермоген, последујући учењу Мине, постаде хришћанин, и о томе како сав народ Александријски, идући за Ермогеном и Мином, прими ту исту веру. Цар Максимин, чувши то, силно се разјари не само на Ермогена и Мину него и на сав град Александрију, и сместа крену у Александрију повевши са собом десет хиљада наоружаних војника.
Стигавши у Александрију, цар Максимин одмах ухвати Мину и Ермогена. И чим гледалиште би спремљено за суђење, цар нареди да се сви житељи града слегну на гледалиште, а сам заузе место судије. И када свети бише доведени преда њ на суд. и то, по његовом наређењу, наги, цар мучитељ угледавши их викну громко: О, богови! шта ово значи, да они којима од нас би указана толика част, добровољно је презреше, а изабраше себи живот кукаван и бедан, и по изгледу постадоше као неки комедијаши? - Затим он поче говорити Ермогену: Реци ми, несретниче, ради чега ја поверих теби власт над свом земљом овом и морем? Не ради тога ли, да би ти остао веран боговима и нама, а Мину који је пао у заблуду повратиш праотачкој вери. А ти, не само ниси њега одвратио од заблуде него си и сам постао његов једномишљеник.
Док горди цар тако беснијаше и дисаше претњом, Блаш Цар Небеоки милостивно погледа с неба на слуге Своје, јер се њима изненада јавише Анђели, испуњујући их неустрашивости. припремајући их на страдања, и налажући им да се не боје царева гњева, пошто ће завршно славље бити њихово. Тада Ермоген одговори цару говорећи: Царе, ако хоћеш да ме стрпљиво саслушаш због чега сам ја добровољно одбацио оно што теби изгледа врхунац блага и изабрао постати, наизглед, безуман и ништ и срамотан и лишен части, тојест постати хришћанин и бити готов ићи за Христа на огањ и мач и чељусти звериње, па чак желети смрт за Њега више неголи живот, ја ћу ти открити; само пажљиво слушај. - Цар му на то рече: Ако ми будеш говорио истину, ја ћу те слушати. Само пази, немој ми место истине говорити лаж. - Ермоген онда поче причати цару овако:
Царе, ја имађах пламену жељу да гоним Христа и хришћане, а да почитујем древне богове и да се покоравам твојој вољи. То је теби добро познато, зато си ме и послао у овај град: да ласкама или претњама повратим праотачкој вери Мину премудрога. Зато си ме и иослао овамо са тако великом војном силом, са каквом си и сам сада дошао. Ево, сви житељи овога града сведоци су ми пред тобом какав бејах у почетку када ласкама, претњама, застрашивањима и свима другим средствима труђах се да Мину одвратим од хришћанске вере. Јер неразумни ја не знађах да сам наишао на човека неустрашивог и јуначког, свагда спремног на одговор и срца готовог да радије трпи све најстрашније муке и највеће страхоте него да се одрекне Христа. Када ја видех да он не пристаје поклонити се боговима, нити се боји власти, нити се страши мука, нити прима савете, и притом ружи богове, а сав му народ одобрава и прима његова умовања о вери, ја га почех мучити. Најпре наредих да му са стопала ногу његових скину месо све до самих костију, затим да му одрежу језик и ископају очи. А када он изнеможе од рана и болова и већ једва дисаше, ја наредих да га вргну у тамницу. Истину да кажем: душа ме је болела и срце ми се кидало за њега као за мог суграђанина, што погибе тако премудар и красноречив човек. Наредног јутра ја наредих да изнесу тело његово, сматрајући да је он већ умро. И одједном ја видим њега жива: иде к мени на својим ногама, гледа очима и говори језиком. Угледавши га, ја помислих да је то привиђење, па затворих очи не желећи да видим ни сенку онога који је непријатељ богова. Но потом устадох са свога места и почех са осталима пажљиво разгледати појавившег се, па, не хотећи да верујем својим очима, ја га и рукама опипах, и уверих се да је то стварно Мина. И тог часа ја бих побеђен истином, имајући за нелажног сведока своју савест. Уосталом, царе, ево сам Мина стоји пред тобом! Ево и народ који је видео мучења његова: нека ти он посведочи; или ти сам испитај како хоћеш, је ли то чудо стварно. Но реци ми, царе, тако ти богова, твојих, када би неко видео, као што ја видех, Христа где изненада исцељује и оживљује човека, и таквим чудом објављује силу Своју, не би ли он схватио да је то - Једини Истинити Бог, и да је Он једини и створио првога човека и обећао онима који верују у Њега вечно царство на небесима? Када би све то неко угледао и познао, зар би се он одрекао такога Бога, и зар не би узажелео да се назове Његовим пријатељем? И зар би се он одрекао такве благодатне силе којом може, као и сам Бог: слепима давати вид, хроме исцељивати, горе премештати, мртве васкрсавати; једном речју: сваки створени предмет премештати једном речју и мигом, имајући притом залог вечнога блаженства и царства небеског? Ко би оставио такога Бога и пренебрегао такво блаженство, а претпоставио би почитовати ваше богове и бити епарх и цар? Каквог би ти мишљења био о таком човеку? Не би ли он за тебе био истински безумник и незналица, који појма нема о томе шта је добро и корисно? Стога, царе, и ја, одрекавши се ваших заблуда, ваших басни, и ваших одвратних богова, и свих привремених сујетних блага, приступих к Једином Истинском Богу, и волијех да у вашим очима изгледам безуман и бедан, што си ти већ и рекао, него да ме сматрате за премудрог и одабраног међу вама. Ето дакле, сада си већ све чуо о нама. Ако пак хоћеш да испиташ Христову силу на делу, онда сместа измисли неко најстрашније мучење за нас; а ако га ти ниси у стању измислити, дозволи ми да ти ја притекнем у помоћ: да ти укажем на најразноврсније врсте мучења, и да те подсетим на њих, пошто као дугогодишњи судија и мучитељ имам огромно искуство у томе. Предај нас на поједење зверима, рини нас са горе у провалију, баци нас у море, закопај нас живе у земљу, посеци мачем, сажежи огњем, свакоме делу тела нашег измисли одговарајуће мучење, јер и ја, када бејах заслепљен незнабожјем, чињах све то овоме светом Мини, моме светилнику, који ме изведе на светлост истине.
Док свети Ермоген без икаквог страха тако говораше цару, народ се дивљаше његовој неустрашивости и јуначкој речи, и сведочаше да се пред очима свију зби то чудо са светим Мином.
А цар, не могући се ни једном речју супротставити ономе што говораше Ермоген и знајући да би, ако ступи у неко подуже објашњавање с Ермогеном, био посрамљен и богови поругани, нареди да Ермогену сместа буду одсечене руке до рамена и ноге до колена, па бачене у огањ пред очима мученика, да би он сам гледао како му сагоревају удови тела његова. Међутим мученик, подигавши мало главу и угледавши руке своје и ноге у огњу, рече: Како сам блажен што Бог прима сада као жртву и принос руке моје које некада ја подизах на молитву лажним боговима и ноге моје којима ходих путем заблуде!
Затим копљем би прободен стомак светом мученику, и сва му утроба испаде, а остатак једва живог тела, по царевом наређењу, џелати бацише у реку. Што се пак тиче светог Мине, цар се бојао да се пре речима, да га овај неустрашивим говорењем и чудесима не би посрамио, и остатак једноверних му људи од богова одвратио. Стога он без икаквог ислеђења нареди: да Мину одведу у мрачну тамницу, и тамо обесе о свезане руке, а за ноге му привежу веома велики камен. То цар учини са циљем, да насилном смрћу умори Мину, пошто би се дугим вишењем сви зглобови тела његова изглобили од огромне тежине камена. А свети Мина, трпећи то, имађаше у устима својим речи псалма: Види - говораше он к Богу - јаде моје и муку моју (Псал. 24. 18); и речи светог апостола: Страдање садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18), - Затим, када се сви зглобови мученикова тела изместише из својих места и сво се тело истеже као жица, и болови се страховито појачаше, он умуче. Међутим Бог који чудесну силу Своју пројављује у светима Својим, не само не остави страдалце у мукама него учини са њима неисказано чудо: на Његов Божански миг, чим свети Ермоген једва жив би бачен у реку, свети Анђели се одмах појавише, из воде га извадише и на обалу изнесоше, одсечене му руке и ноге исцелише, и васцелог га начинише здравим и читавим, те он беше нов човек као да се тог часа родио. А кад паде ноћ они га одведоше к светом Мини који у тамници висијаше једва жив; тамо и светог Мину ослободише окова и исцелише; и стадоше обојицу тешити наградом која их очекује на небу, и објављајући им како су им венци већ готови, и како их Подвигостројитељ чека, док они јуначки доврше свој подвиг. И крепећи их тако на предстојеће им страдање, Анђели проведоше с мученицима све до самога јутра.
Када наступи дан, цар веома рано нареди да се сав народ сабере на гледалишту. Дошавши затим и сам, он седе на свој престо. И знајући да сав град већ верује у Христа, њега растрзаху двоструке мисли; и он говораше у себи: "Није добро оставити грађане без казне, нити је опет корисно казнити их све и погубити". - Стога, правећи се као да ништа не зна о њиховој вери у Христа, он се обрати народу оваким речима:
Знам да сви ви и жртве приносите и клањате се великим боговима нашим, а царевима са страхом показујете дужну покорност у свему. Али пошто у самом почетку ви не устадосте против ових гадних људи који се дрзнуше ширити учење Распегога и не побисте их камењем до нашег доласка к вама, ви тиме навукосте на себе не мали гњев богова . И ја, мада не желим никоме од вас да западне у какву, од богова допуштену, невољу, ипак не могу да вас оставим без икакве казне. Стога вршећи одмазду што прогњевисте богове, ја ево наређујем: од вашега града одузима се давнашња част, те одсада нико од вас не може постати високи достојанственик, нити добити високу власт. А знајте и то, да Распети не само никога не избавља од напасти већ, напротив, оне који верују у Њега доводи у све могуће невоље и срамну смрт. А да је истина све што вам говорим, нека вам буду сведоци два јучерашња врачара, Ермоген и Мина, који пре мучења свог обећаше васкрсавати мртве, но по заслузи својој кажњени мноме тешким мукама, они не бише у стању ни себи самима помоћи. Где је онда сила оног варалице, Христа?
Док цар тако булажњаше и хуљаше име Христово, сав народ негодоваше и ропташе међу собом, кујући нешто ново противу цара. Но тек што бирови наредише народу да ућути и цар хтеде да поново .говори народу, изненада се појавише свети Мина и Ермоген идући к цару. Сви са дивљењем окренуше очи своје на њих, и као једним језиком и једним устима ускликнуше: "Ваистину је само један Бог - Бог хришћански!"
Угледавши их, цар би поражен и страховито запрепашћен. У том часу један исред присутног народа, по имену Евграф, човек велики зналац јелинских наука, и усто један од писара у време када свети Мина беше судија и управљаше градом, - тај Евграф, видевши свете мученике живе и здраве, испуни се божанске ревности и, прекрстивши се, неустрашиво изађе насред гледалишта, стаде пред цара и рече: Царе, и ја сам хришћанин! и ја не признајем твоја наређења! Ево ме пред тобом не штедећи тело своје Христа ради. Не надај се да ћеш ме претњама или ласкама победити! И не само мене, него ни једнога од нас хришћана ти ниси у стању победити: јер живети с вама, за нас је смрт; а умрети за Христа, за нас је живот. Ти си дошао у наш град као лав, желећи да прогуташ стадо Христово и да уништиш свету веру идолопоклонством. Али, ми презиремо твоју јарост, и готови смо на смрт за веру, а теби се смејемо као лукавој лисици.
Чувши то, цар се запали јарошћу, па скочивши с престола полете на хришћане; притом истрже мач из руку једнога од присутних војника и својом руком посече светога Евграфа, и у страшном бесу исече га на комаде. А свети Евграф, сечен, докле год могаше, кораше мучитеља за безбожност, а благодараше Бога што пре других иде к Њему и што умире не од једне ране већ од многих рана, које га испуњују надом на многе венце од Бога. Тако он, посечен усред гледалишта, предаде страдалничку душу своју у руке Божије.
После тога цар поново седе на свој престо, и обраћајући се светим мученицима Мини и Ермогену рече: Кунем се силом богова мојих да никада не видех такве чаробњаке као ове! И није чудо што их прост народ слуша, јер они, обмањујући незналице својим вештим враџбиЈнама, одвраћају их од богова и придобијају их да умиру за Распетога. Зато ћу ја, бедници, овога часа показати да ли сте ви само привићења која очи помрачују или сте стварно обновљена тела.
На то светитељи одговорише: Пошто је ум твој безуман, душа ослепљена и срце одрвењено, теби због тога и стварни предмет изгледа привиђење. Јер, ниси ли ти очигледно слеп када не верујеш нечему што јаче сија од самога сунца? Ако сумњаш, онда најбрижљивије испитај сам јесмо ли ово стварно ми. А ако нам у јарости претиш, онда нас поново провери мукама и ранама; и познај да смо ми тело а не привиђење. Хоћеш ли пак да нас привучеш к себи обећавањем привремених блага, онда знај да, ако би нам поклонио и саму царевину своју, која се у вас сматра као највећа драгоценост, ни тиме нас нећеш саблазнити. Знај, ничим нас нећеш придобити, зато је најбоље: изреци коначну пресуду против нас.
Цар, видећи да су то не привиђења већ живи људи, јер их многи опипаше рукама и уверише се да су им тела читава и без рана, нареди да им мачем одсеку главе. Сам пак уставши оде у своје палате стидећи се што ничим не могаде победити Христове војнике. Када свете мученике воћаху на губилиште, за њима иђаше сав народ. На губилишту они, подигавши очи своје к небу, дуго стајаху молећи се Богу да светим црквама и свему хришћанству подари мир и тишину, и да се нико, који иште помоћи од њих, не врати празан. Затим загрливши један другога и опростивши се, они приклонише под мач чесне главе своје и бише посечени од војника.
Но пошто велики Мина, још за живота, моли цара да тело његово буде погребено у Византији, - то исто он наложи и вернима који беху присутни његовом посечењу -, цар Максимин нареди да се начини гвоздени ковчег, у њега положе тела светих мученика, па баце у море, да хришћани не би имали могућности одавати им поштовање. Сам пак, видећи народну узрујаност и велико негодовање против њега, хитно напусти град и крену у Византију, бојећи се да народ не дигне буну против њега.
Међутим гвоздени ковчег са моштима светих мученика не потону у мору него ношен по води силом Божијом престиже цара и брзо доплови до Византије, летећи као птица. Епископу пак Византијском би ноћу неко божанско виђење које му нареди да сместа иде на морску обалу и чесно узме ковчег са светим моштима. Епископ те исте ноћи сазва клир свој и !неке угледне људе из средине верујућих грађана, и изиђе с њима к мору; и сви они угледаше светлост где као стуб силази с неба на море и утврђује се на неком чамцу; у чамцу том сеђаху два лучезарна човека и пловљаху к обали, на којој стајаше епископ са клиром. Када се приближише обали, они што стајаху на обали угледаше да то плови не чамац већ ковчег, вучен по води од два лучезарна анђела, који постадоше невидљиви чим изнесоше ковчег на обалу. Епископ и они који бејаху с њим примише ковчег с радошћу, и видевши да је гвозден они се веома удивише како тако тешко гвожђе не потону на пучини морској него као лако дрво пловљаше по води. И пошто целиваше чесне мошти светих мученика, они их привремено сахранише на тајном месту.
Међутим цара Максимина, на путу из Александрије у Византију, постиже казна Божија: он, који одавно беше душевно слеп, би лишен и телесних очију. Притом он сам исприча својима и пријатељима, да су га неке невидљиве руке тукле. И неколико дана после тога он бедник умре. Тада епископ са великом чешћу сахрани мошти светих мученика поред градског бедема, да они буду као стражари граду, чувари онима што по мору плове, и лекари онима што од болести пате, у славу великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, сада и увек и кроза све векове. Амин.[8]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГЕМЕЛА МНОГОСТРАДАЛНОГ

СВЕТИ Гемел беше родом из Пафлагоније.[9] Чувши да се цар Јулијан Одступник налази у галатијском граду Анкири[10] он се упути тамо, ступи пред цара и неустрашиво га изобличи за Богоодступништво и гоњење свете хришћанске вере. Цара спопаде силан гњев и он наредите мученика опасаше железним појасом, тако страховито усијаним, да из њега прштаху варнице, а из тела мученикова липташе силна крв. И што јаче стезаху појас, крв све више липташе. Затим Богоодступник нареди да га мученик у таком виду прати на путу у град Едес.[11] Тамо светог мученика простреше по земљи, па му дрвене колце и усијане гвоздене шипке забијаху по телу, па га онда обесише и месо му са тела кидаше. Но све те муке јунак Христов јуначки подношаше и ругаше се безбожном Богоодступнику. Затим храброг страдалца положише на усијани тигањ, у коме је кључао зејтин помешан са смолом и сумпором, па га у исто време одозго тукоше гвозденим штаповима, начичканим кукицама. Но свети страдалник, чуван благодаћу Божјом, остаде неповређен. То запрепасти безбожног цара, и он нареди те мученику гвоздене клинце укуцаше у главу. Онда обесише светог мученика и одераше му као овци сву кожу од ногу до главе. Напослетку Богоодступни цар нареди те свети страдалац би распет на крсту. Када беше у мукама на крсту, чу се глас с неба: "Блажен си, Гемеле, јер си се много потрудио!" - И молећи се, блажени предаде дух свој у руке Божије, 361. године. Чесно пак тело његово неки хришћани тајно скинуше са крста и сахранише на нарочитом месту.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТОМЕ ДИФУРКИНА[12]

ПРЕПОДОБНИ Тома родио се у Витинији.[13] Родитељи му беху прости, али имућни. Но Тома још измалена избегаваше житејске ствари и показиваше наклоност ка монаштву. Одушевљен примерним животом некога инока који се подвизавао у једном од околних манастира, он се душом привеза за свету обитељ; и од тог монаха се учаше и монашком животу и књизи; и изучи за кратко време псалтир, Апостол и сву црквену службу. Тако Тома проведе своје детињство у миру и побожности, и добро семе би посејано у његовој души и укорени се, да би могао и даље напредовати. А када богобојажљиви дечак постаде пунолетан, он се обуче у ангелски монашки чин. Као монах он одлучно и чврсто крену у подвиг духовне борбе са врагом спасења, не обзирући се натраг. Јуначки пролазећи испосничке подвиге, он помоћу врлина украси душу своју таком духовном лепотом - τό νοητό ν κάλλος -, да изгледаше као икона Божја, која побуђује на подражавање оне који је гледају.
У то време један од византијских велможа, по имену Галоликт, сагради манастир поред реке Сагарисе, и моли надлежног епископа да у новоподигнутом манастиру постави за игумана неког од одабраних монаха који се налазе по манастирима његове епархије. Епископ изабра и постави за игумана у новом манастиру преподобног Тому, као искусног монаха, чувеног по подвижничком испосничком животу.
Као игуман, божанствени Тома управљаше мудро манастиром доста година. Притом он непрестано појачаваше своје подвиге, и постаде обиталиште сваке врлине. И уколико он више великим смирењем скриваше своје врлине, утолико га више сви слављаху због светог живота његовог. И долажаху многи к њему у манастир, и ремећаху његово молитвено тиховање. Тада он међу монасима своје обитељи изабра једнога, пуног сваке врлине, и постави га за игумана. Сам пак, измоливши од братије молитве, он се удаљи и настани у пустињи, у подножју једне горе, на месту згодном за усамљеничко молитвено тиховање. И подвизаваше се строго и неуморно. Братија пак у манастиру осећаху се без блаженога Томе као овце без пастира. Зато се дадоше у трагање за њим; обиђоше многе горе и пустиње; и најзад га пронађоше у подножју горе без крова над главом, без покривача, без хране, и без икаквих других потребних ствари, злопатећи се тако и зими на мразу и лети на жеги. И братија мољаху и преклињаху преподобнога да се врати у манастир; и говораху му: Зашто, оче, мориш себе тако суровим живљењем? Помисли на немоћ тела нашег које је саздано од земље и својствено му је да брзо пропада од временских непогода и других тегоба. - Но преподобни остаде неумољив; једино им допусти да му начине малу келију. Када келија би готова, преподобни уђе у њу; и преклонивши колена на молитву рече: "Господе, нека буде угодно Теби ово: братију који су дошли к мени недостојном врати натраг".
Братија, оставивши свог духовног воћу у осами пустињској, вратише се у манастир. Но после тога, као на неки нарочити позив, к светом подвижнику почеше са разних страна долазити побожни мирјани, молећи га да их постригава у монахе и руководи у монашком животу. Преподобни Тома их примаше; и међу првима беху два врло побожна мирјанина, којима при монашењу даде имена првих ученика Христових Петар и Јован. Са њима он даноћно узношаше Господу неодступне молитве.
Међутим отац зла ђаво не могаше више гледати од једа како свети угодник Божји уништава све његове замке и пакосне планове. Стога он наведе на преподобнога, најпре, толико комараца, да он просто није могао дахнути од њих; они су га непрестано нападали и уједали: и кад је говорио, и кад би прилегао да се одмори, и кад би устао на молитву они су му у уста улегали и чак у грло упадали. И оно мало оскудне хране што се налажаше.у келији, беше пуно комараца; и сва келија, уопште, беше препуна комараца. Три пуне године трпљаше преподобни ову напаст; и за све то време он не уздахну, него, напротив, благодарећи Господа, он мољаше себи опроштај грехова. А када затим, по вољи Божјој, комарци нестадоше, појавише се неке огромне муве које уједаху преподобнога, и као оштре стреле пробадаху његово, од великог пошћења, сасушено тело, и страховито досађиваху светитељу. Но када и та напаст мину, онда наиђоше мрави који дуго време непрестано нападаху богоугодног подвижника, завлачећи му се чак у очи и у нос.
Међутим ђаво, видећи да светитељ све ове напасти и муке читавих девет година подноси с непоколебљивим трпљењем, као да трају један дан, нападе на њега са још већим бесом. И пошто је знао да је човеку као боголиком створењу Божјем, урођена одвратност према змији, као оруђу првога греха, препредени кушач, да би пореметио душевни мир преподобноме и његовим саподвижницима, и да би их огорчио и озлоједио, наведе на њега неизбројно мноштво змија. Ово многима може изгледати невероватно, али то је била сушта стварност а не неки привид. Змије су стварно са свих страна пузиле око преподобнога; и изван келије и у келији преподобнога не беше места где се оне нису појављивале и пузиле и опкољавале преподобнога; где год би стао, око ногу његових су се одмах врзмале змије; кад год би прилегао да одахне од трудова својих, змије су одмах гмизале око њега по постељи; ако би узео неки суд, у њему се тог часа појављивала змија. И то се дешавало не једанпут или двапут у току дана, већ непрестано сваког часа. И то не само у току једне године или две, већ у току читавих једанаест година. И за све то време преподобни не клону духом, не узропта, не похули, не пожали се, већ стално благодараше Бога и храбро ратоваше с ђаволом који је војевао против њега. И чуван промислом Божјим, преподобни остаде неповређен од толиких змија и у току толиких година.
Једном блажени отац служаше Божанствену литургију; служба се ближила крају; утом се однекуд појави огромна змија која собом опаса сву цркву; мало. пак пре тога инок који је прислуживао преподобноме беше изашао из цркве по теплоту; змија се затим сави у клупче пред самим вратима цркве, и тако препречи пут прислужнику иноку; преподобни пак, чудећи се што нема инока са теплотом, окрену се и угледа чудовиште на прагу цркве, а иза њега престрављеног инока са теплотом; испунивши се Духа Светога и вере, преподобни рече брату: "Улази, и не бој се!" - Онда се окрену и спокојно продужи служити свету литургију; а инок, охрабрен наређењем духовног оца, као окриљен прескочи змију и уђе к блаженом оцу. По завршетку Божје литургије, блажени отац не скиде са себе свештено одјејање него онако обучен оде до прага црквених врата где лежаше чудовиште, и рече: Змијо, ако твој долазак овде, по промислу Божјем, означава твој крај и погибију, онда хајде за мном!" - Змија се одмах зубима својим ухвати за крај од свештеног одјејања светитељевог и пође за њим; и кад се преподобни удаљи од цркве за један лет одапете стреле, он зађе у шуму где беше дубока провалија, заустави се и стаде се молити; к осталим молитвама он додаде и ову: "Господе Боже, онима који верују у Тебе Ти си дао власт да стају на змије и на скорпије; благоволи, Господе, да и ја најмањи станем на змију ову и стровалим је у провалију ову!" - Чим преподобни изговори ову молитву, змија се тог тренутка подиже с места и суноврати у провалију, а за њом се осуше и суновратише и оба брега те провалије и заравнише ту котлину. Заблагодаривши Богу, старац се врати у своју келију. И тада се деси ново необично чудо; змије које су се гнездиле и котиле испод келије преподобнога и толико година му досађивале, када угледаше светитељево Божанском светлошћу прослављено лице - δεδοξασμένον ύπο Θείου θωχός το προστωον του άγιου -, не могоше то поднети, већ као спасавајући се од пожара, тог часа све заједно побегоше, и када дођоше до места где погибе она чудовишна змија, тамо, по вољи Божјој, све оне поцркаше, безброј много њих, и птице многе нападоше на њих и све их поједоше.
Од тога времена свети отац Тома, ослободивши се од искушења и напасти, доби од Бога дар исцељивања и прорицања. Због тога се он одаде још строжијем подвизавању. А пошто многи долажаху к њему ради поука и нарушаваху му молитвено тиховање, он се поче повлачити у најзабаченија планинска места своје пустиње; у манастиру пак, по његовом благослову, руковођаху и братију и долазнике, његова два најприснија ученика: Јован руковођаше молитвеним правилом и црквеним богослужењима, а Петар назидаваше благодатним даром прозорљивости који доби од Господа. Но из васцелог уређења тог зрачила је духовна сила духовнога оца Томе, чија је љубав све окриљавала и упућивала на пут спасења.
Колики беше у светога Томе дар прозорљивости и прорицања показује и овај пример који ћемо навести. Византијски цар Лав Мудри, син цара Василија Македонца[14] имајући у срцу свом неку недоумицу, он је изложи у писму, запечати писмо царским печатом, па по нарочитом изасланику посла писмо овом светом старцу Томи, молећи га да му одговори и реши ту недоумицу. А када се царев изасланик са запечаћеним писмом приближи к прагу старчеве келије, свети старац изађе пред њега, срете га, предаде му своје запечаћено писмо и рече му: "Брате, узми ово запечаћено писмо и врати се к ономе који те је послао". - Чувши то, изасланик се запрепасти, и у недоумици упита старца: "Оче, шта ћу рећи ономе који ме је послао као одговор на писмено питање које се налази у писму, када ти ни у руке ниси узео његово писмо?" - Преподобни отац му на то одговори: "Доста ти је то, чедо, доста! Божја је то брига и промишљање". - Тада изасланик, примивши писмо од светога Томе, врати се к цару и исприча му све. Цар се томе веома удиви. А када прочита старчев одговор и нађе у њему решење своје недоумице, цар изрази своју неодољиву жељу да иде и лично види преподобнога. Али преподобни Тома, уистини сав изнад овога света и стварно смиреноуман, промени место свога боравка и не допусти да га цар види. О томе се тек касније сазнало, и то од једног ученика његовог.
Облагодаћени Тома, дакле, повуче се из уређеног манастира у неприступачно и непроходно место, и борављаше тамо најусамљеничкије, као птица, проводећи време у молитвеном тиховању непомутивом. А када би прозорљивим духом својим угледао да се душа некога брата у манастиру налази у опасности, он се спуштао у манастир, посећивао дотичнога брата, и остале, поучио их, па се опет враћао у своје неприступачно место, као на одмор и освежење. Пошто поживе много година и достиже врло дубоку старост, блажени Тома мало занемоћа, и тако предаде свету душу своју у руке живоме Богу и Господу.[15]

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ ЈОВАНА, ДЕСПОТА СРПСКОГ, и матере његове СВЕТЕ АНГЕЛИНЕ

СВЕТА Мати Ангелина, деспотица Српска и ктиторка манастира Крушедола у Срему, била је супруга Светог Стефана Слепог, деспота Српског, и мајка Светог Максима Архиепископа и овог Светог Јована, последњег деспота Српског из породице Бранковића. Њен свети спомен слави се посебно 30. јула и тамо се може видети њено опширно Житије,[16] а овде ћемо изнети само живот светог сина њеног Јована Деспота.
Свети Јован беше други син Светог Стефана Бранковића и Свете Ангелине. Родио се док му родитељи живљаху још у Албанији, а одрастао је у Београду, месту у области Фурланији (шире подручје Тршћанског залива у Италији), где су му се потом родитељи преселили и живели. Ту је у дому оца свога и матере стекао добро хришћанско васпитање и лепо световно образовање. Његовом васпитању и образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му родитеља. Захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима, млади Јован је себе изградио на чврстим темељима православне вере и светог богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у обома, то јест у правој вери и врлини.
После смрти Јовановог оца Св. Стефана , неколико година касније, то јест године 1486, мајка Јованова Св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу и место деспота Српског у Срему преузме тада Свети Јован. Њихова престоница и боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св. Апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог Стефана. Због честих пак напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град Беркасово, близу манастира Прибине Главе.[17]
Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих година ратовали са Турцима.[18] Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице.[19] Са својом мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао великим прилозима и Светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге.
Али, млади и праведни деспот Српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима м богоугодним подвизима. Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову[20] и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Кушшову покрај свога светога оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је правоелавни народ почео поштовати као светитеља Божјег.[21] Света мати његова Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505) код влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет вратили у Купиново. Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног Агарјанина, коме се "живи бес у утроби ваљаше", како кажу стари записи. Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована.
Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему свете мошти светих Бранковића. После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована Деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОТЕКНА

ПОСТРАДАО за Господа Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРЈАНА

ПОСТРАДАО за Господа камењем затрпан.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВГЕНИЈА

ОВАЈ свети мученик пострадао за Господа Христа дрвљем премлаћен.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Од 305-312. године.
2. Максимин Дака - цар Источне половине Римске царевине од 305. до 313. године.
3. Константин Велики био цар Галије од 306. до 312. године, када му се, после победе над Максенцијем, покори Италија и друге земље.
4. Јеленима су се, до Христа, називали Грци; а у Светом Писму тим се именом називају незнабошци уопште, како Грци тако и други народи, јер су многи од њих говорили грчки.
5. Тојест - у веру Христову.
6. Сравни: Псал. 118, 105.
7. У то време, услед гоњења, епископи Цркве нису увек остајали међу својом паством, него су понекад, ради добра саме пастве, да паства не би остала без њиховог духовног руководства, склањали се и скривали по пустињама и забаченим местима, и само се понекад појављивали да паству поуче и укрепе. Али када би настала потреба да личним примером осоколе паству на подвиг страдања за Христа, тада су они сами излазили на подвиг мучеништва и примали на себе разноврсне муке ради Христа.
8. Ови свети мученици пострадаше око 313. године. - Обретење моштију светога Мине празнује се 17. фебруара. Свети Мина због своје красноречивости познат је још под именом Каликелада (= Красноречивац). - у деветом веку свети Јосиф Песмописац написао је канон у част ових светих мученика, у коме се нарочито говори о исцељењима од њихових светих моштију.
9. Пафлагонија - древна област Мале Азије, на јужној обали Црнога мора.
10. Анкира - главни град Малоазијске области Галатије; данашња Ангора.
11. Едес - град Киликије, југоисточне области Мале Азије.
12. Дифуркин је надимак, дат преподобном Томи.
13. Витинија - северозападна област Мале Азије, поред обала Црнога мора, Босфора и Цариградског мореуза.
14. Лав VI Мудри - царовао од 886. до 911. године.
15. Преподобни Тома упокојио се у деветом веку.
16. Житија Св. Стефана Слепог и Св. Максима видети под 9. октобром и 18. јануаром, када се они славе.
17. Овај град српски порушила је касније Марија Терезија и наредила да се од његовог материјала саграде неке римокатоличке цркве у Срему. У близини овог некадашњег града и данас постоји брдо звано Деспотовац, по деспоту Јовану.
18. То је било 1501-2. године. Том приликом је деспот Јован са својом српском војском прешао Саву и опсео град Смедерево. Затим је продирао даље уз Мораву, Колубару и Дрину, па је прешао и у Босну. Потукавши славно Турке код Зворника, вратио се у Срем са великим трофејима.
19. Деспот Јован био је ожењен Јеленом, ћерком српског војводе Стевана Јакшића, и имао је са њом две кћери, Марију и Јелену, од којих је ова друга била удата за молдавског војводу Петра Рареша.
20. Године 1902. подигнута је у Беркасову мала црквица посвећена Св. Јовану Деспоту
21. Десетину година касније, далеко од Сремских крајева, писао је познати српски поп Пеја (писац Житија Св. Ђорђа Кратовца): , Д после ових, његов (тј. Стефанов) син Јован, који је држао Сремоку земљу и у њој се преставио и сахрањен био, оставивши наследство, супругу и једну кћер, после три године објави се (нетљеним телом из гроба), подобно оцу своме".

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Зачеће свете Ане. Праведни Јоаким и Ана беху бездетни за пуних педесет година свога брачног живота. Под старост јави им се архангел Гаврил, сваком од њих напосе, и рече им, да су молитве њихове услишане од Бога и да ће родити ћерку Марију. Тада Ана света заче од мужа свога, и после девет месеци роди ћерку, благословену од Бога и од свих колена људских, Пресвету Деву Марију Богородицу (в. 9. септембар).

2. Света Ана, матер пророка Самуила. Жена Елканова, из Арматема или Ариматеје (I Сам. 1). Не рађаше деце, јер беше неплодна, због чега горко туговаше и плакаше. Но Бог милостиви смилова се на њу и разреши неплодство њено због непрестаних јој уздаха и молитава. И роди Ана сина, Самуила, посвети га Богу од самог детињства. То беше Самуил, велики вођ народа израиљског и пророк, који помаза два цара, Саула и Давида. А света Ана испева песму благодарности Богу, песму чудесну по мудрости и красоти, која се и дан-данас употребљава на богослужењима у цркви (I Сам 2, 1).

3. Преподобни Стефан Новосијатељ. Овај угодник Божји роди се и васпита у Цариграду у дому родитеља својих, Захарије и Теофаније. Отац му беше свештеник Велике Цркве у време патријарха Методија. Носећи га зачетог у утроби својој, мајка му се хранила само хлебом и водом. Када се роди младенац, сијаше на прсима његовим крст од светлости. Због тога, а и због свог чистог и богоугодног живота, прозван је Новосијатељ. У осамнаестој својој години затвори се Стефан при цркви Светог Петра апостола, и ту се предаде подвигу поста и молитве. Јави му се једном свети Петар и рече му: "Мир ти, чедо, добро си отпочео, Господ да те укрепи!" Потом поживе много година при цркви Светог мученика Антипе. И овај му се светитељ јави и укрепи га речима: "Знај да те нећу оставити". Стефан налагаше на себе све већи и већи труд. Храну употребљаваше два пут недељно, и то само зеље непосољено. Подвизавао се овај свети муж Царства ради Христовог 55 година, и упокојио се у Господу 829. године у 73. години свога земног живота.

4. Преподобни Амон. Рођен и васпитан на Кипру. Због велике духовне учености и многих врлина, нарочито милосрђа, би постављен за архиепископа после светог Дамјана. Послуживши верно цркви и угодивши Богу, скончао мирно у VI веку.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЗАЧЕЋЕ СВЕТЕ АНЕ, када заче Пресвету Богородицу

ПРАВЕДНИ Јоаким и Ана беху бездетни пуних педесет година свога брачног живота. Под старост јави им се архангел Гаврил, сваком од њих на по се, и рече им, да су молитве њихове услишене од Бога и да ће родити ћерку Марију. Тада Света Ана заче од мужа свога, и после девет месеци роди Ћерку, благословену од Бога и од свих нараштаја људских, Пресвету Дјеву Марију Богородицу.[1] Успомену Свете Ане Црква Православна слави још и 6. маја и 10. септембра.

СПОМЕН СВЕТЕ ПРОРОЧИЦЕ АНЕ, матере Пророка Самуила

БЛАЖЕНА Ана беше из града Арматема; муж јој се зваше Елкана, из племена Левијина. Света Ана не рађаше деце, јер беше неплодна, због чега горко туговаше и плакаше. Но Бог милостиви смилова се на њу и разреши неплодство њено због непрестаних јој уздаха и молитава. И роди Ана сина, Самуила, и посвети га Богу од самог детињства.[2] То беше Самуил, велики вођ народа Израиљског и пророк, који помаза два цара, Саула и Давида. А света Ана испева песму благодарности Богу, песму чудесну по мудрости и красоти, која се и дан данас употребљава на богослужењима у Цркви.[3]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА НОВОСИЈАТЕЉА

ОВАЈ угодник Божји роди се и васпита у Цариграду у дому родитеља својих, Захарије и Теофаније. Родитељи му беху веома побожни, украшени сваком врлином и мудрошћу; а живљаху недалеко од цркве светог првомученика архиђакона Стефана. Теофанија, мајка преподобнога, док беше трудна њиме, држаше строги пост: јеђаше само хлеб и воду. И кад се роди дете, на његовим прсима сијаше предиван крст од светлости,[4] који беше очигледан знак оног "распећа тела са страстима и жељама",[5] које преподобни пројави у каснијем животу свом. А са уздржањем он поче још у повоју, на сиси: када би му мајка више јела и досита, он није хтео да сиса. И то се дешавало често, и трајало по два и по три дана, тако да су се сродници светог одојчета чудили и жалостили. Међутим, то ни најмање није шкодило дететовом здрављу. Детенце би крштено, растијаше, и би одбијено од сисе. А кад поодрасте, дадоше га да се учи књизи. Веома ревностан у учењу, он беше и родитељима веома послушан.
Кад пак на патријаршијски престо у Цариграду дође свети Методије,[6] тада, по промислу Божјем, отац Стефанов благочестиви Захарија би удостојен презвитерског чина и причислен клиру Велике цркве у Цариграду. У то време и богомудри Стефан би произведен за чтеца и ступи у ред клирика при истој цркви. Између осталога он предсказа своме родитељу скору кончину. А кад Стефану би осамнаест година, њему умре отац. Он тада узе на себе подвиг затвореништва: усамивши се у цркви светог апостола Петра, он пребиваше тамо у непрестаној молитви, и храњаше се само зељем. И док он такав живот вођаше, њему се једне ноћи јави свети апостол Петар и рече му: "Мир теби, чедо! Нека ти буде на добро овај почетак врлинског живота твог, и нека те Господ укрепи!"
Пошто блажени Стефан проведе три године у таким подвизима, њему се јави свети свештеномученик Антип[7] и рече му: "Мир теби, чедо! пази на себе; и ја те нећу оставити".
Ово јављење светог Антипе подстаче преподобног, те он појача свој подвиг молитве и подвиг поста; од тога времена он је само једанпут или двапут недељно узимао своју уобичајену храну: зеље, и то без соли. Водећи такав живот, блажени Стефан достиже високи степен душевне чистоте, и би удостојен презвитерског чина, и чињаше многа чудеса.
У дванаестој години царовања благочестивог цара Василија Македонца,[8] а у четрдесетој години Стефанова живота, догоди се велики земљотрес у Цариграду, од кога се потпуно сруши црква светога Антипе, при којој у то време обитаваше преподобни Стефан. Тада се преподобни повуче одатле и настани у једној пећини сличној гробу, и проведе у њој дванаест година. Од силне влаге у пећини преподобноме опаде сва коса, опаде и брада, а поиспадаше му и зуби, и сво му се тело скоро потпуно раслаби. То га принуди, те он напусти пећину крајње умртвљена тела. Затим, примивши божанску и ангелску схиму монашку, он се одаде још већим и надчовечанским подвизима: само о Господњим празницима, када је служио свету литургију, узимао је по свршетку службе по једну суву смокву и уста испирао са мало воде. То му беше сва храна.
Подвизавајући се таквим мучним и тешким подвизима пуних педесет пет година, овај блажени грађанин неба у седамдесет трећој години свога живота, или боље рећи, умртвљавања свога тела, предаде душу своју у руке Богу.[9]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА, архиепископа Кипарског

ОВАЈ угодник Божји бејаше син побожних хришћанских родитеља који живљаху на острву Кипру. Даровит, он доби и изврсно образовање: дан и ноћ изучавао је Свето Писмо и дела светих отаца, поучавајући се и живећи по закону Господњем. Побожан, он толико успе у врлинама, да се удостоји од Бога дара чудотворства, и чињаше многа чудеса. Због велике духовне учености и многих врлина, нарочито милосрђа, он би, после смрти епископа Кипарског Дамјана, изабран од свештенога сабора и свега народа, хиротонисан и постављен за архиепископа Кипарске цркве. Као епископ он беше истински отац своје пастве: хранио је гладне, збрињавао сирочад, штитио удовице, бранио потлачене, помагао невољне. Живећи у таким врлинама, он угоди Богу, и мирно сконча у шестом столећу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕАСИЈА

ОВАЈ свети мученик живео за време опаког цара римског Диоклецијана.[10] Оптужен као хришћанин управнику Калвисијану, исповедио је одлучно Христа. Зато најпре буде обешен на дрво и струган гвозденим ноктима, а затим му пребију голени и баце у тамницу. Доцније извађен из тамнице и поново љуто мучен, па му глава најзад одсечена мачем.

СПОМЕН СВЕТЕ ВАСЕ

ОВА светитељка беше патриција пореклом, а затим игуманија женског манастира у Јерусалиму. Тамо је подигла и манастир светога Мине чији је игуман постао Стефан епископ јамниски.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СОСИТЕЈА

ПОСТРАДАО за Господа Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НАРСИСА

ПЕРСИЈАНАЦ родом. Пострадао за веру у Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИСАКА

ЗА исповедање Христа мачем погубљен.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Опширније о томе види под осмим септембром, када се слави празник Рођења Пресвете Богородице.
2. 1. Самуил. = 1 Цар. 1, 1-28.
3. 1. Самуил. = 1 Цар. 2, 1-10.
4. Због тога, а и због свог чистог и богоугодног живота, прозван је Новосијатељ.
5. Ср. Гал. 5, 24.
6. Свети Методије -патријарх Цариградски од 842-846. године.
7. Свештеномученик Антипа, епископ Пергама Асијског, пострадао 95. године; празнује се 11. априла; особито поштован и вољен у Цариграду, куда је за царовања Теодосија Великог (379-395. године) био пренесен онај бакарни бик, у коме је сажежен свети Антипа.
8. То јест 879. године.
9. Године 912.
10. Диоклецијан владао од 284-305. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Патапије. Рођен и васпитан у вери и страху Божјем у граду Тиви Мисирској од родитеља благоверних. Рано увиде и презре сујету овога света и удаљи се у пустињу Мисирску, где се предаде подвигу очишћења срца свога од свих светских жеља и помисли ради љубави Божје. Но када се добродетељ његова прочу међу људима, почеше му људи доходити и од њега утољења својим мукама искати. Бојећи се славе људске, која ум људски помрачава и од Бога одваја, Патапије побеже из те пустиње у Цариград. Јер, мишљаше овај чудни светитељ, да ће се можда лакше скрити од људи међу људима у граду неголи у пустињи. Близу цркве Влахерне у Цариграду направи себи колибу, и ту, затворен и непознат, настави свој прекинути испоснички подвиг. Но светлост се не да скрити. Неки дечко, слеп од рођења, вођен Промислом Божјим, дође светом Патапију и замоли га за молитву Богу, да би прогледао и видео твар Божју, те још већма Бога прославио. Смиловао се Патапије на страдалника, помоли се Богу и дечко прогледа. То чудо откри богоугодника целој престоници, и људи поврвеше њему за лек, утеху или поуку. Једног знаменитог човека исцели Патапије од водене болести прекрстивши га крстом и помазавши га јелејем. Једнога младића ослободи од духа нечиста, који га љуто мучаше, ослободи га направивши знак крста руком по ваздуху. И изађе зли дух из створења Божјег као дим, с криком великим. Жену неку, која имаше рану на грудима, испуњену црвима, прекрсти и учини здравом. И многа друга чудеса пројави свети Патапије све молитвом, именом Христовим и крсним знамењем. У старости дубокој упокоји се и пређе у Царство небеско, у VII веку.

2. Свети апостоли Состен, Аполос, Тихик, Епафродит, Онисифор, Кифа и Кесар. Сви они празнују се 4. јануара са осталим мањим апостолима. Посебно празнује се свети Аполос 10. септембра, Онисифор 7. септембра, Кифа и Кесар 30. марта. Свети Состен би епископ у Кесарији. Тихик - његов наследник на истом месту, Епафродит у Адријанији Памфилијској, Кифа у Иконији а Кесар у Корони Пелопонеској. Сви с пламеном љубављу проповедаху Јеванђеље Христово и за Његово свето име муке претрпеше и у царство вечне радости пређоше.

3. Свети мученици у Африци. Пострадали од јеретика аријеваца у време владе краља вандалскога Гунерика или Гензерика (477-484) за истину вере православне. Два свештеника сажежена, шездесеторици језици одрезани, три стотине мирјана посечени. Сви пострадаше, али смрћу својом лаж победише. Православље утврдише и нама га чиста и светла оставише. Господ их увенча венцем славе у царству Свом бесмртном.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАТАПИЈА

У ЕГИПТУ, на реци Нилу, бејаше град, звани Тива. У томе граду роди се блажени Патапије. Родитељи његови беху хришћани и васпитаваху свога сина у побожности и страху Божјем. А кад постаде пунолетан, Патапије презре сујету овога света, остави кућу своју, родитеље и пријатеље, и постаде монах. Удаљивши се у пустињу Египатску, он живљаше Богу, подвизавајући се у посту, молитвама и разноврсним пустињачким трудовима. А када се сазнаде за њега и многи стадоше долазити к њему и славити га због врлинског живота, њега обузе туга и мука што му се нарушава усамљеничко молитвено тиховање и што га људска уста хвале. Зато он напусти Египат и отпутова у Цариград. Јер мишљаше овај чудни светитељ, да ће се можда лакше скрити од људи међу људима у граду неголи у пустињи. У Цариграду он начини себи колибу уз градски бедем, близу цркве Влахерне, затвори се у њој и пребиваше у молитвеном тиховању као у пустињи, незнан ни од кога осим Бога Јединога, са којим разговараше непрестаном молитвом. Али као што се не може сакрити град кад на гори стоји (ср. Мт. 5, 14), тако и врлински човек кад достигне савршену светост. Јер сам Бог прославља оне који Њега прослављају, и обелодањује ради користи другима оне који су се испунили благодати Његове. Тако и овај богоугодник, савршен у светости и пребогат благодаћу чудотворства, обелодањиван и прослављан Богом, би убрзо пронађен као благо сакривено у пољу (ср. Мт. 13, 44). Јер један хришћански младић, слеп од рођења, руковођен самим Богом, дође колиби преподобног оца Патапија, и моли блаженога да се помоли за њега Богу: да му подари прогледање, да би видео творевину Божју, и путем посматрања творевине стицао савршеније познање о самом Творцу, и прослављао Га савршеније. Видевши веру његову, преподобни се сажали на њега и рече: У име Исуса Христа, који даје слепима светлост а мртвима живот, прогледај! - И тог часа се отворише очи слепорођеноме и он стаде видети јасно; и узнесе Богу хвалу и благодарност.
Овај исцељени младић беше познат многима. Стога, видевши да је прогледао, сви се чуђаху, и питаху га како је прогледао. А он не затаји име чудотворца и добротвора свога, преко кога доби он исцељење од Бога. Глас о овоме чуду и слава преподобнога пронесе се по народу, и од тога времена многи стадоше долазити к преподобном Патапију молећи га за његове молитве.
Један угледан Византинац боловаше од водене болести, и тело му беше страховито отекло. Силне новце он потроши на лекаре, иштући од њих исцељења, и не добијајући га. Чувши за светог Патапија он нареди те га однесоше к њему; и са сузама моли он светитеља да његову телесну бољку исцели целебном благодаћу коју је добио од Бога. Бесплатни лекар најпре се усрдно помоли за њега Богу, затим га осени крсним знаком и помаза светим јелејем, и одмах сва вода истече из његова тела природним каналима, и сва се изнутрица његова очисти, и он потпуно оздрави телом.
Једног младића љуто мучаше зли дух, који га гоњаше по горама и пустињама, час бацајући га у огањ и воду да га погуби, час строваљујући га са високих и стрмих гора у провалију да му разбије и размрска све тело његово. И он би већ био погубио младића, да није сила Божија, која обесиљује злу силу вражију, чувала створење Своје од коначне погибли. Једном злодух страховитом брзином гонећи овога младића на обалу морску да га баци у море, срете на путу преподобног Патапија који, по Божјем наређењу, ради тога беше и изашао из своје колибе да створење, саздано по лику Божјем, ослободи из ропства ђавољег. А ђаво, угледавши блаженога још издалека, појури к њему преврћући очима, бацајући пену, шкргућући зубима и претећи му убиством. Но кад се приближи к светитељу, он завапи: "О, невоље! о, јада! шта је ово? И овде опет Патапије! О, шта да радим! куда да се денем? где да одсада живим после толиких трудова мојих? Таман нађох себи обиталиште, и ево сад ме силом изгоне из њега. Ваистину си страшан, Назарећанине,[1] и власт је твоја свуда и над свима! О, куда сада да кренем? Кренем ли у пустињу, или у град, или ма на коју страну, ти си већ тамо пре мене, и прогониш ме једним крсним знаком и једним именом твојим. Ја сам побеђен, сатрвен и прогнан!" Говорећи то, нечисти дух баци младића на ваздух, и чудотворац Патапије, направивши руком знак крста по ваздуху, запрети злом духу говорећи: "Изићи, нечисти душе, изиђи, и отиди далеко у пустињу; то ти преко мене наређује Христос, чију си силу и против воље своје признао".
Када то светитељ рече, ђаво баци младића на земљу, и изађе из њега на уста као дим. А младић, дошавши себи, плакаше од радости, и своје избављење од нечистога духа приписиваше пре свега Богу, а затим и преподобном Патапију.
Жена нека која имаше љуту рану на грудима, испуњену црвима, и коју лекари престадоше лечити као неизлечиву, дође к преподобноме и припавши к ногама његовим она га ридајно и свесрдно мољаше за исцељење. Светитељ, осенивши рану крсним знаком, одмах је исцели. Учинивши и друга многобројна чудеса, преподобни отац наш Патапије стиже к блаженој кончини својој, и у дубокој старости пређе к Богу, коме је целог живота свог дивно угађао.[2] И свето тело његово би чесно погребено у цркви светог Јована Претече, у славу Христа Бога нашег, прослављаног у светима Његовим, коме са Оцем и Светим Духом приличи част и поклоњење вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА СОСТЕНА, АПОЛОСА, ТИХИКА, ЕПАФРОДИТА, ОНИСИФОРА, КИФЕ и КЕСАРА

ОВИ су ови свети апостоли из Седамдесеторице, који се заједнички празнују 4. јануара. Посебно празнује се свети Аполос 10. септембра, Онисифор 7. септембра, Кифа и Кесар 30. марта. Свети Состен би епископ у Колофону, у Лидији,[3] Тихик - његов наследник на истом епископском престолу, Епафродит у Адријанији Памфилијској,[4] Кифа у Иконији, а Кесар у Корони Пелопонеској. Сви с пламеном љубављу богонадахнуто проповедаше Еванђеље Христово и за Његово свето име муке претрпеше и у царство вечне радости пређоше.

СПОМЕН СВЕТИХ 300 МУЧЕНИКА ПОСТРАДАЛИХ У АФРИЦИ од Аријанаца

ОВИ свети мученици живљаху у време Зенона, цара грчког,[5] У када Африком владаше, по смрти оца свога Гензерика, вандалоки краљ Гунерик,[6] аријанац по вери. У договору са два аријанска епископа: Кирилом и Вилимандисом, Гунерик покрену тако страшно и силовито гоњење православних, да оно превазиђе она гоњења под Диоклецијаном и Максимијаном. Опљачкавши православне храмове, бездушни тиранин нареди војницима да из свих градова изгоне православне свештенике. У то време мноштво православних се сабра у једну цркву, и у њој тајно служаху Божанствену службу. Дознавши за то, варвари аријанци опколише цркву, запалише је помоћу разних горивих средстава, и спалише цркву и све православне што беху у њој на молитви.
Затим краљ Гунерик издаде наређење: убијати све православне хришћане који неће да се поново крсте аријанским крштењем. Тада они православни који не могаху поднети мучења спасаваху се бекством, остављајући куће своје и имовину; а они јаки у вери православној, добровољно се предаваху на мучења. Тако, триста православних хришћана у Кархидони, пошто одбише аријанске зловерне захтеве, бише посечени мачем. Свештеници пак православни, ношени пламеном ревношћу за православље, пострадаше још страшније: два од њих бише спаљени; шездесеторици пак најречитијих између њих бише језици из корена ишчупани. Но после тога они се разиђоше по свој земљи грчкој. И гле, кроз њих поче дејствовати велика чудотворна сила Божија: иако лишени језика, они јасно и гласно проповедаху истине православне вере, и уништаваху аријанска лажна учења, (на удивљење и запрепашћење свих који их гледаху и слушаху. Само један од њих, павши у телесни грех, би лишен благодати Божје, и не могаше надаље проповедати свете истине православне вере.
У то време жена градоначелника римског Сунилда, аријанка, примораваше жену неког римског велможе, по имену Антису, православну хришћанку да се поново крсти аријанским крштењем. Антиса то одлучно и неустрашиво одби. Тада разјарена Сунилда у бесу свом спали свету Антису. Међутим муж свете Антисе уплаши се, и добровољно оде и крсти се аријанским крштењем. А када он после тога изјаха на коњу у шетњу, и налажаше се према градској цркви, изненада сену муња и удари га гром, и он паде мртав с коња, сав угљенисан. Тако га постиже суд Божји пре будућег, вечног огња пакленог.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ШЕЗДЕСЕТ СВЕШТЕНИКА

ПОШТО им језике одсекоше за Христа, ови и надаље благовешћаху.[7]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАРХИДОНСКИХ

КАРХИДОНИ пострадаше за Христа, триста православних верника, мачем посечени од јеретика аријанаца.1

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНТИСЕ

ПОСТРАДАЛА за Господа Христа, спаљена од аријанаца.[8]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ДАМЈАНА, архиепископа Кипарског

ОВАЈ Светитељ Божји познат само Цркви на Кипру. Празнује се заједно са наследником својим, архиепископом Кипарским Софронијем (о коме видети под 9. децембром).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА ЧЕЛМЕНСКОГ

ПРИМИВШИ монаштво у Новгороду, у манастиру преподобног Антонија Римљанина, преподобни Кирил се ради усамљеничких испосничких подвига удаљи на гору Челму, Олонецка губернија. Ту се он много потруди на обраћењу ка Христу племена Чуди. Спочетка он доживе од њих многе невоље и муке; али у току времена својим кротким поукама он многе од њих приведе Христу и они примише свето крштење; и пред крај свога живота он за новокрштене подиже цркву Богојављења, а за ревнитеље побожности - манастир, у коме се он и подвизавао до своје кончине. Преподобни Кирил поживе 82 године и три месеца; од тога он проведе 52 године у испосничким трудовима и пустињачким подвизима. Преставио се 1368. године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Тако су Господа нашег Исуса Христа најпре називали Јевреји, а по угледу на њих тако су Га стали називати и незнабошци.
2. Преподобни Патапије упокојио се почетком седмога века. У светог Андреја Критског има два Слова на празник светог Патапија и повест о његовим чудесима и престављењу. Исти светитељ написао је и Житије преподобног Патапија. А написао га је пошто се свети Патапије јавио у сну светом Андреју, који се спочетка, слушајући о чудесима светог Патапија, односио према томе с ниподаштавањем и неверицом. - Тело светог Патапија почивало је у Цариграду до 15. или 16. века, а онда је дивним начином пренето у једну пештеру у месту Герани (Лутраки) код Коринта, у Грчкој, где је затим основан манастир преподобног Патапија који и данас постоји.
3. Колофон - древни град Лидије, у северозападном делу Мале Азије. Недавно откривене развалине овога града.
4. Адријанија или Адријака - град у Тракији, недалеко од Филибе, града у Македонији, који лежи на граници према Тракији.
5. Зенон - Византијски цар од 474-491. године.
6. Гензерик - краљ и оснивач Вандалског краљевства у Северној Африци. Гунерик, његов син, царовао од 477-485. године.
7. О њима види под данашњим датумом: Спомен светих мученика пострадалих у Африци од аријанаца.
8. О њој види под данашњим датумом: Спомен светих мученика по страдалих у Африци од аријанаца.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Николај Чудотворац, архиепископ мирликијски. Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3).Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).

БЕСЕДЕ

Мит. загребачко-љубљански Г. Порфирије 2019, 

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА БОГОСЛУЖЕЊУ О ПРАЗНИКУ СВЕТОГ НИКОЛАЈА МИРЛИКИЈСКОГ 

2. Свети Николај, епископ патарски. Стриц великога светитеља Николаја, који овога и настави на духовни живот и рукоположи за свештеника.

3. Свети мученик Никола Караман. За веру Христову љуто истјазаван од Турака и обешен у Смирни 1657. године.

4. Свети Теофил, епископ антиохијски. Као добро школован у филозофији јелинској он се, по прочитању Светог Писма, крсти и поста велики заштитник вере хришћанске. Његово дело О вери сачувано је до данас. Управљао црквом Антиохијском тринаест година, и упокојио се 181. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА, архиепископа Мирликијског

СВЕТИТЕЉА Христовог Николаја, великог Чудотворца, брзог помоћника и изврсног посредника пред Богом, одгаји земља Ликијска. Он се родио у граду Патари.[1] Родитељи његови, Теофан и Нона, беху људи знаменити, високородни, правоверни и богати. Овај благословени пар, за свој богоугодни живот, многе милостиње и велике врли не, удостојио се као свети корен, произвести свети огранак и као дрво усађено крај потока донесе род свој у време своје.[2] Када се роди ово благословено дете, наденуше му име Николај, што значи: победитељ народа. И он се, по благослову Божјем заиста показа победитељ зла, на добро целоме свету. Мати његова Нона, чим њега роди, одмах се ослободи болова, и од тога времена она све до смрти своје остаде нероткиња. Тиме сама природа као да сведочаше да ова жена не може родити другог таквог сина: Николај је имао бити први и последњи. Још у утроби матере своје освећен богонадахнутом благодаћу, он чим поче живети - поче и Бога побожно поштовати, чим поче сисати - поче и чудеса творити, чим поче јести - поче и постити се, Јер он по рођењу свом, још у купељи крштења стајаше три сата на ногама својим сам, ни од кога придржаван, одајући тим стајањем поштовање Пресветој Тројици, које је он доцније имао бити велики служитељ и предстојатељ. У њему се могаше распознати будући чудотворац и по начину на који се прихватао материних груди: сисао је не као остала деца из обеју материних дојки, већ само из десне, означавајући тиме да ће стајати с десне стране Господу заједно са праведницима. Исто тако он се поче показивати и изванредан постник, јер средом и петком сисаше само једанпут, и то увече, по завршетку од стране родитеља уобичајеног молитвеног правила вечерњег. Томе се његови родитељи веома чуђаху, и предвиђаху да ће њихов син касније у животу свом бити строги испосник. Навикнувши још од повоја на такво уздржање, блажени Николај целог живота свог провођаше у строгом посту сваку среду и петак. Растући са годинама, дете уједно растијаше и разумом, и усавршаваше се у врлинама, којима га учаху његови побожни родитељи. И бејаше он као плодоносна њива, која прима у себе и узраста добро семе поуке и доноси сваки дан нове плодове добродушности.
Када дође време, Николај би дат да учи Свето Писмо. Природном бистрином свога ума и руководством Светога Духа он за кратко време стече велику мудрост, и у књижном учењу показа толики напредак колики беше потребан доброме крманошу Христове лађе и искусном пастиру словесних оваца. Поставши савршен у речи и учењу, он се показа савршен и у самом животу. Он се на све могуђе начине склањаше од сујетних пријатеља и празних разговора, избегаваше разговор са женама, па се чак чуваше и да погледа у њих. Неговаше он у себи истинску целомудреност, чистим умом свагда созерцавајући Господа и усрдно посећујући свету цркву, и тако следећи Псалмопевцу који каже: Волим бити у дому Бога мога (Псал. 83, 11). Много пута провођаше он у цркви по читаве дане и ноћи у богомисленој молитви и читању божанствених књига, учећи се духовном знању, богатећи себе божанском благодаћу Светога Духа и спремајући себе за достојно обиталиште Његово по речима Светога Писма: Ви сте храм Божји, и Дух Божји живи у вама (1 Кор. 3, 16). И дух Божји стварно живљаше у овом врлинском и чистом младићу; и он сав беше духован, духом горећи и Господу служећи. У њему се не примећиваху никакве навике, својствене младости; напротив, држањем својим он личаше на старца, због чега га сви уважаваху и дивљаху му се. Јер стар човек, ако има младићке поступке, служи на подсмех свима; али, ако младић има држање старца, њему се сви с поштовањем диве. Неприлична је у старости младост, но дивна је и достојна поштовања у младости старост.
Стриц блаженог Николаја беше епископ града Патаре, и зваше се Николај. Његово име и би дато младоме Николају.
Стриц епископ, видећи да његов братанац напредује у врлинском животу и свом душом се клони света, саветова његовим родитељима да свога сина даду на службу Богу. Они послушаше савет и дароваше Господу чедо своје, које сами беху примили од Њега као дар. Јер у древним књигама повестује се о њима да су били бездетни, и већ се нису надали да ће имати деце, али многим молитвама и сузама и милостињама измолише себи од Бога сина, и сада не пожалише принети га на дар Дародавцу. Епископ, примивши овог младог старца који имађаше "седину мудрости и узраст старости, живот беспрекоран" (Прем. Сол. 4, 9), узведе га у презвитерски чин. Када он рукополагаше блаженог Николаја за свештеника, то он, напунивши се Светога Духа, обрати се народу у цркви и пророкова говорећи: "Ево, браћо, видим ново сунце које се рађа над земљом и јавља собом милостиву утеху ојађенима. О, благо ономе стаду које се удостоји имати њега за свога пастира. Јер он ће добро пасти душе заблуделих, и прехраниће их на паши побожности, и биће усрдни помоћник онима што су у невољама и опасностима". - Ово пророчанство се доцније стварно испуни, као што ће се видети из даљег повествовања.
Примивши свештенички чин, свети Николај додавши труд труду, бдећи и пребивајући у непрестаној молитви и посту, и стараше се у смртном телу свом подражавати Бестелесне Небеске Силе. Тако водећи равноангелни живот, и из дана у дан све више процветавајући лепотом душевном, он се показа потпуно достојан да управља Црквом. V то време његов стриц епископ Николај, намисливши да путује у Палестину да се поклони тамошњим светим местима, повери управљање Црквом своме братанцу, овом јереју Божјем, светом Николају.
Заступајући свога стрица, свети Николај се о свима црквеним пословима стараше као и сам епископ, стриц његов. У то време родитељи се његови преселише у вечни живот. Свети Николај, наследивши њихово имање, стаде га раздавати потребитима. Јер он не хајаше за пролазно богатство, нити се брињаше да га увећа; напротив, одрекавши се свих жеља овога света, он се свим бићем стараше да себе преда Јединоме Богу, и вапијаше к Њему: К теби, Господе, подижем душу своју. Научи ме творити вољу твоју, јер си ти Бог мој. Теби сам привржен од рођења, од утробе матере моје ти си Бог мој (Псал. 24, 1); 142, 10; 21, 11). - И беше рука његова пружена к потребитима, и изливаше на њих пребогату милостињу, као река обилна водом. Ево једно од многих милосрдних дела његових.
У граду Патри живљаше неки човек, знатан и богат, који касније веома осиромаши, и постаде убог, јер је живот овога века непостојан. Тај човек имађаше три кћери, које беху веома лепе. А када оскудица постаде тако велика да нису имали ни шта јести нити се у што оденути, он намисли да због страшне немаштине кућу претвори у блудилиште и кћери своје у блуднице, да би на тај начин стекао средства за набавку хране и одеће себи и кћерима. О, јада! на како недоличне помисли наводи пуко сиромаштво! Привикавајући себе на ову ђавољу замисао, овај човек хтеде да своју злу намеру приведе у дело. Међутим Свеблаги Господ, који не жели гледати да човек пропада и човекољубиво нам помаже у невољама, стави мисао добру у срце угоднику Свом, светом јереју Николају, и тајним надахнуђем посла га у помоћ к човеку који душом пропадаше, да га утеши у сиромаштини и предупреди од пада у грех. Свети Николај, чувши за крајњу беду тога човека и Божјим откривењем дознавши за његову злу намеру, осети дубоко сажаљење према њему и реши да својом добротворном руком извуче њега заједно са кћерима из беде и греха као из огња. Ипак он не хте да отиде и јавно учини добро томе човеку, него намисли да му обилну милостињу да тајно.
Свети Николај поступи тако са два разлога. Први разлог: да би сам избегао сујетну славу људску, држећи се речи Еванђелских: Пазите да милостињу своју не чините пред људима (Мт. 6, 1); други разлог: да не би постидео тога човека, који је некада био богат па запао у велику сиромаштину. Јер свети Николај је знао како је тешка милостиња ономе који је из богатства и славе запао у убоштво, пошто га она подсећа на раније благостање. Зато свети Николај реши да поступи по речи Христовој: да не зна левица твоја што чини десница твоја (Мт. 6, 3). Он је толико избегавао славу људску, да је се старао сакрити себе и од онога коме чини добро. Стога он узе велику кесу злата, оде к дому тога човека, убаци кроз прозорчић кесу унутра, па се брзо врати дома. Сутрадан изјутра тај човек устаде, и нашавши кесу одвеза је. А кад угледа злато у њој он се запрепасти, и просто не могаше да верује да је то стварно злато, пошто ниоткуда не очекиваше он такво доброчинство. Затим, пипајући и разгледајући златнике он се увери да је то заиста злато. Обрадован и задивљен, он од радости плакаше, и дуго размишљаше ко би то могао бити што му учини овакво доброчинство; али ништа не могаше смислити. Стога, приписавши то промислу Божјем, он непрестано благодараше у души свога добротвора, узносећи хвалу Господу који се брине о свима. После тога он удаде своју најстарију кћер, давши јој као мираз злато које он доби на чудесан начин.
Свети Николај сазнаде о томе, и би му мило што овај човек поступи по његовој жељи; и заволе га и реши да такву милост учини и другој кћери, са жељом да законитим браком сачува и њу од греха. Стога, спремивши и другу кесу злата, равну првој, он ноћу, да нико не види, убаци ту кесу кроз исти прозорчић у дом онога човека. А када овај убога човек изјутра устаде, опет нађе кесу са златом. И поново се стаде чудити томе. И павши ничице на земљу, он говораше обливајући се сузама:
"Боже и љубитељу милости, Стројитељу нашег спасења, Ти си ме најпре искупио крвљу Својом, а сада дом мој и децу моју избављаш златом из вражијих замки, - Сам ми покажи слугу милосрдне воље твоје и човекољубиве доброте Твоје. Покажи ми тог земног ангела који нас чува од греховне погибли, да бих сазнао ко нас то извлачи из убитачне немаштине и избавља од злих замисли и намера. Јер ево, Господе, по милости Твојој, коју ми тајно чини дарежљива рука непознатог ми угодника Твог, ја могу и другу кћер удати по закону, и тако избећи замке ђавола, који је хтео да поганом зарадом увећа, и без тога, велику погибао моју".
Помоливши се тако Господу и заблагодаривши Његовој доброти, човек тај удаде и другу кћер своју. Уздајући се у Бога, он гајаше у себи чврсту наду, да ће Он и трећу кћер његову збринути и дати јој законског супруга, опет му пославши потребно злато руком тајног добротвора. И отац, да би сазнао ко му и откуда доноси злато, не спаваше ноћу, него стражаше, еда би се удостојио видети свога добротвора. И гле, не прође много времена и очекивани се добротвор појави. Христов угодник Николај и по трећи пут дође тихо, и зауставивши се на уобичајеном месту убаци кроз исти прозор онаку исту кесу злата, и одмах похита натраг дому своме. Чувши звекет злата убаченог кроз прозорчић, отац трију девојака, потрча што је брже могао за угодником Божјим. Сустигавши га и познавши га, - јер светитељ беше познат по врлинама својим и по знатности порекла свог, - он паде к ногама његовим, целивајући их, и називајући светитеља избавитељем, помоћником и спасиоцем душа које су биле на ивици пропасти. Притом рече и ово: "Да ме велики у милости Господ није твојим милосрђем подигао, одавно бих ја кукавни отац заједно са својим кћерима пропао у огњу Содомском. Сада пак ми смо тобом спасени и од ужасног пада у грех избављени".
То и много сличних речи са сузама говораше он светитељу. Светитељ га једва подиже са земље, и закле га многим заклетвама да док је жив никоме не каже шта је с њим било. Још му светитељ рече многе поуке корисне по душу, па га отпусти кући његовој.
Од многих дела милосрђа угодника Божјег ми испричасмо само једно, да би се сазнало колико он беше милостив према сиротињи. Нама би недостало времена када бисмо подробно говорили о томе колико је он био милосрдан према невољнима, колико је гладних нахранио, колико нагих оденуо, колико њих од поверилаца откупио.
После тога преподобни отац Николај изволи кренути у Палестину, да тамо види и поклони се оним светим местима где је Господ Бог наш Исус Христос ходио Својим пречистим ногама. Када лађа пловљаше према Египту и путници не знађаху шта ће их снаћи, свети Николај који се налазио међу њима провиде да ће убрзо настати бура и олуја и обавести о томе своје сапутнике, рекавши им да је он видео ђавола где уђе у лађу, са жељом да потопи лађу и све путнике на њој. И тог часа изненада се небо покри облацима, смрачи се, и подиже се страховита бура на мору. Путници се силно уплашише очекујући смрт, и мољаху светог оца Николаја да им помогне да не изгину на пучини морској; и говораху: Ака нам ти, свече Божји, не помогнеш молитвама својим к Богу, ми ћемо потонути и изгинути. - Наредивши им да буду храбри, и да сву наду положе на Бога, и да без икакве сумње очекују брзо избављење, светитељ се стаде усрдно молити Господу. И море се одмах укроти, и настаде тишина велика, и свеопшта жалост претвори се у радост. Обрадовани путници одадоше благодарност Богу и Његовом угоднику, светом оцу Николају; и двоструко се дивљаху: и његовом проречењу буре и избављењу од опасности. После тога један морнар попе се на катарку да тамо нешто уреди, али се при спуштању омаче са велике висине, паде насред лађе, и тако се разби да одмах издахну. А свети Николај, и без позива готов на помоћ, васкрсе га својом молитвом, и подиже га из мртвих као из сна, и предаде га живог морнарима. После тога, разапевши сва Једра, они уз подесан ветар благополучно наставише своје путовање и спокојно пристадоше уз обалу Александрије. Ту угодник Божји свети Николај исцели многе болеонике и бесомученике, и утеши уцвељене, па продужи пут свој у Палестину.
Стигавши у свети град Јерусалим, свети Николај узиђе на Голготу, где Христос Бог наш изврши спасење роду људском раширивши на крсту пречисте руке Своје. Ту угодник Божји изли топле молитве из срца горећег љубављу, узносећи благодарност Спаситељу нашем. Обиђе он и сва света места, свуда творећи усрдно поклоњење. И када ноћу он хтеде да уђе у свету цркву,[3] закључана црквена врата сама се отворише, пружајући неометан улаз ономе коме и небеска врата беху отворена. Пошто проведе у Јерусалиму доста времена, свети Николај се спремаше да иде у пустињу, али би задржан Божанским гласом с неба који му саветоваше да се врати у своје отачаство. Јер Господ Бог, који све уређује на корист нашу, не хте да остане у пустињи под поклопцем светилник који Он уготови да светли на светњаку Ликијске митрополије. Нашавши лађу, угодник Божји уговори с морнарима да га они превезу у његово отачаство. Међутим они намислише да га преваре, и управише своју лађу не у правцу Ликије већ на другу страну. Када испловише из пристаништа, свети Никола примети да лађа не плови пут његова отачаства, па припаде к ногама морнара и мољаше их да лађу скрену пут Ликије. Али они не обратише никакву пажњу на њвгову молбу већ продужише у истом правцу, не знајући да Бог неће оставити свога угодника у муци. И одједанпут дуну неки силовит ветар, окрену лађу на другу страну и брзо је понесе пут Ликије, претећи злим морнарима коначном пропашћу. И тако ношен Божанском силом по мору, свети Николај стиже у своје отачаство. Незлобив, он никакво зло не учини овим злонамерним непријатељима својим: он нити се разгњеви на њих, нити им рече какву прекорну реч, него их с благословом отпусти у њихов завичај. Сам пак он оде у манастир, основан његовим стрицем Патарским епископом, и назван Свети Сион. Ту свој братији свети Никола би веома мио сабрат.
Примивши га с великом љубављу као ангела Божја, они се наслађиваху његовим богонадахнутим речима, и назидаваху се равноангелиим животом његовим, и угледаху се на дивне навике његове, којима украси Бог дивног слугу свог. Нашавши себи у овом манастиру безмолвно живљење, усамљеничко молитвено тихо пристаниште за богоразмишљање, свети Никола се надаше да остало време живота свога проведе ту безизлазно. Али Бог му указиваше други пут, јер није хтео да тако богата ризница врлина, којом се имао обогатити свет, остане закључана и сакривена у манастиру, као благо закопано у земљу, него да та ризница буде отворена свима и да се њеним блатом обавља духовна трговина која стиче многе душе. И гле, једном светитељ, стојећи на молитви, чу глас с висине: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од мене увенчан".
Чувши овај глас Николај се запрепасти, и стаде размишљати о томе шта хоће и шта тражи од њега овај глас. И поново чу глас који говораше: "Николаје, није овде она њива на којој ти имаш донети плод који ја очекујем, него се окрени к људима и иди у свет, да се прослави у теби име моје".
Тада светом Николају би јасно да Господ захтева од њега, да остави подвиг безмолвија = подвиг усамљеничког молитвеног тиховања, и да иде служити спасењу људи. И стаде светитељ размишљати на коју страну да крене: да ли у постојбину своју, град Патару, или у неко друго место. И избегавајући сујетну славу људску у средини својих суграђана, познаника, и бојећи је се, он донесе одлуку да отпутује у други град где га нико не познаје.
У тој истој Ликијској нахији бејаше чувени град Мире,[4] метропола целе Ликије. У тај град и оде свети Николај, вођен Божјим промислом. Тамо га нико не познаваше; и пребиваше он у том граду као просјак, немајући где главе склонити. Једино у дому Господњем нахођаше он себи уточиште, имајући у Богу једино пристаниште. У то време престави се архијереј тога града Јован, архиепископ и првопрестолник све Ликијске земље. Стога се у Мири сабраше сви епископи Ликије, да за упражњени престо изаберу достојнога мужа. Много угледних и благоразумних људи беше као кандидата за архиепископски престо. Пошто при избору беше великих несугласица, то неки, покренути божанском ревношћу, изјавише ово: Избор епископа за овај престо није ствар људи већ ствар промисла Божјег. Стога треба да се дамо на молитву, да би сам Господ показао ко је достојан примити такав чин и бити пастир целе Ликије.
Овај предлог наиђе на свеопште одобравање, и сви се предадоше усрдној молитви и посту. А Господ, испуњујући вољу оних који Га се боје и услишујући молитву њихову, откри Своју благу вољу најстаријем епископу на следећи начин. Када овај епископ стајаше на молитви, њему се јави Лучезаран Муж и нареди му да ноћу отиде и стане крај црквених врата и мотри ко ће пре свих ући у цркву. "Тај и јесте, - рече Лучезарни Муж, - мој изабраник; примите га с чешћу и поставите за архиепископа; њему је име Николај".
О овом божанском виђењу свом епископ обавести остале епископе. А они, чувши то, удвостручише своје молитве. Епископ пак који се удостоји овог откривења, стаде на месту којему би указано у виђењу, и чекаше жељенога мужа. А када настаде време за јутарње богослужење, свети Николај покренут Духом дође цркви пре свих, јер у њега беше обичај: устајати у поноћ на молитву и пре других долазити цркви на јутарње богослужење. Чим светитељ уђе у притвор, епископ, удостојеник онога виђења, заустави га, и упита га: Чедо, како ти је име? -Свети Николај ћуташе. Епископ га поново упита то исто, Светитељ му кротко и тихо одговори: Име ми је Николај; слуга сам светиње твоје, владико.
Благочестиви епископ, чувши тако кротке и смирене речи, познаде како по самом имену - Николај, - казаном му у виђењу, тако и по смерности и кротком одговору, да је то тај муж кога хоће Бог за првопрестолника Мирске цркве. Јер је он знао из Светога Писма да Господ погледа на кроткога и ћутљивога и на онога, који дрхће од његових речи. И обрадова се епископ великом радошћу, као да је добио неку тајну ризницу. И одмах узевши светог Николу за руку он му рече: "Чедо, хајде са мном". - И с чешћу га доведе к епископима. А они, испунивши се божанствене сладости и духовне утехе што нађоше самим Богом указаног мужа, одведоше га у цркву.
Глас о томе се врло брзо пронесе на све стране, и брже од птица стече се цркви огромно мноштво народа. Епископ, удостојеник виђења, обраћајући се свима, громким гласом рече: "Примите, браћо, свога пастира, кога вам помаза Аух Свети и коме Он повери бригу о душама вашим. Њега постави не скупштина људска већ сам Бог. Ето, сада имамо онога кога желесмо, и нађосмо и примисмо онога кога тражасмо. Под његовом управом и руководством ми се нећемо лишити наде да радосно предстанемо Богу у дан Његова јављења и откривења".
Сав народ узношаше благодарност Богу и радоваше се неисказаном радошћу. А свети Николај дуго одбијаше да прими епископски чин. Најзад, уступајући усрдним молбама сабора епископа и свега народа, он ступи на архијерејски престо и против своје воље. На то би он побуђен и Божанственим виђењем које он имаде пред смрт архиепископа Јована. О томе виђењу патријарх Цариградски свети Методије казује ово:
"Једне ноћи свети Николај виде Спаситеља нашег у слави где стоји близу њега и даје му Еванђеље, украшено златом и бисерјем. Са друге пак своје стране свети Николај угледа Пресвету Богородицу која му на рамена ставља омофор. Неколико дана после тога виђења престави се архиепископ Мирски Јован, и Николај би постављен за архиепископа тога града".
Сећајући се тога виђења, и видећи у њему очигледно благоволење Божије, и не желећи да се оглуши о молбе сабора, свети Николај прими паству. Сабор епископа са свим црквеним клиром изврши посвећење његово, и радосно одпразноваше веселећи се поводом Богоданог им пастира, светитеља Христовог Николаја. На тај начин Црква Божија прими јарки светилник који не остаде под поклопцем, него си постављен на долично архијерејско и пастирско место. Блистајући на овом месту, свети Николај правилно управљаше речју истине, и мудро учаше своју паству светој вери и животу по светој вери.
У почетку свога пастирствовања угодник Божји овако говораше себи: "Николаје, овај чин и ово место захтевају од тебе, да ти више не живиш себи већ другима". - Желећи пак да своје словесне овце научи врлинама, он више не скриваше, као раније, своје живљење у врлинама. Јер раније он провођаше свој живот тајно служећи Богу, који једини и знађаше његове подвиге. Но сада, на положају архијереја, живот његов поставе јаван свима, не из сујете пред људима већ ради њихове користи и увећања славе Божије, да се испуни оно што је речено у Еванђељу: Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Свети Никола беше стаду своме огледало свих добрих дела и, по речима светог апостола: пример вернима у речи, у живљењу, У љубави, у духу, у вери, у чистоти (1 Тм. 4, 12). Он беше по нарави кротак и незлобив, духом смирен, отресајући се сваког охољења. Одећа његова беше проста, храна испосничка, коју он узимаше само једанпут дневно, и то увече. Сав пак дан он провођаше у делима доличним његовом чину, саслушавајући молбе и потребе оних који му долажаху. Врата његовог дома беху отворена свима: јер он беше добар ипрема свима и веома приступачан свима, отац сиротама, милостиви даватељ ништима, утешитељ онима који плачу, помоћник потлаченима, и велики добротвор свима. Као помоћнике себи у црквеном управљању он изабра два врлинска и благоразумна саветника, почаствована презвитерским чином. То беху два у целој Грчкој позната мужа: Павле Родоски и Теодор Аскалонски.
Тако светитељ Николај дивно пасијаше поверено му стадо словесник оваца Христових. Но завидљиви зли враг, који никада не престаје ратовати против слугу Божјих, не подносећи цветање побожности међу људима, подиже гоњење Цркве Христове преко незнабожних царева римских Диоклецијана и Максимијана.[5] У то време од ових царева изиђе наређење по целој царевини: да се хришћани имају одрицати Христа и клањати се идолима; оне који се томе наређењу не покоравају - приморавати на то оковима, тамницом, тешким мукама, најзад смртном казном. Та злосилна олуја, стварана љубитељима мрачног безбожја, ускоро захвати и град Мири. А блажени Николај, руководилац свих хришћана у том граду, слободно и неустрашиво проповедаше Христову веру, и беше готов пострадати за Христа. Због тога он би ухваћен од незнабожних мучитеља и посађен у тамницу са многим хришћанима. У тамници он проведе не мало времена, подносећи многа зла, трпећи глад и жеђ и тескобу тамничку. Своје сасужње он храњаше речју Божјом и појаше слатким водама побожности; појачавајући у њима веру у Христа Бога, утврђујући их на неразрушивом темељу, он их убећиваше да буду чврсти у исповедању Христа и да свесрдно страдају за истину.
Затим хришћанима поново би дарована слобода, и благочешће сину као сунце после тамних облака, и наступи као нека тиха прехладица после олује. Јер Христос Господ човекољубиво погледа на Своје достојање, уништи власт незнабожаца, збаци с царског престола Диоклецијана и Максимијана и разори силу ревнитеља. безбожног незнабожја. Јављењем Крста Свога цару Константину Великом, коме уручи Римску државу, Господ Бог "подиже рог спасења" људима Својим.[6] Цар Константин, познавши Јединога Бога и положивши ову наду на Њега, силом Чаонога Крста победи све непријатеље своје, и наредивши да се идолски храмови поруше а хришћанске цркве успоставе, он развеја празне наде својих претходника. Он пусти на слободу из тамнице све Христа ради затворене, и одаде им велике похвале као храбрим војницима. И исповедници Христови враћаху се, сваки у своје отачаство. Тада и град Мири поново прими свога пастира, великога архијереја Николаја, по намери мученика, и без крви овенчаника.
Имајући у себи благодат Божију, свети Николај, као и раније, исцељиваше страсти и болести код људи, не само верних него и неверних. Због велике благодати Божје што обитаваше у њему, сви му се дивљаху, и слављаху га, и веома љубљаху: јер он сијаше чистотом срца, и беше украшен свима даровима Божјим, служећи Господу своме у светињи и правди.
У то време још бејаше много незнабожачких идолишта, за које незнабожни људи беху привезани демонском љубављу, те многи житељи и града Мири пропадаху. Архијереј пак Бога Вишњега, запаљен ревношћу по Богу, прође сва та места, рушећи идолишта и у прах их претварајући, и стадо своје очишћујући од демонских поганштина. Тако ратујући против злих духова, свети Николај дође и у храм Артемиде,[7] који беше огроман и богато украшен, демонима пријатно обиталиште. Свети Николај сруши до темеља тај храм, високу граћевину сравни са земљом, а сам темељ раскопа и развеја по ваздуху, окомивши се више на демоне неголи на сам храм. Зли пак дуси, не могући поднети долазак угодника Божјег, силно запомагаху и бежаху из својих обиталишта, прогоњени оружјем молитава непобедивог војника Христовог, светитеља Николаја.
Благоверни цар Константин, желећи утвдити Христову веру, нареди да се у граду Никеји одржи Васељенски сабор. Свети Оци се сабраше, право учење вере изложише, а Аријеву јерес и самог злоумног јеретика Арија проклеше. Исповедивши да је Син Савечан Оцу и да Сину и Оцу припада једнака част, свети Оци васпоставише мир у светој Божанственој апостолској Цркви. На том Сабору међу 318 светих Отаца бејаше и свети Николај. Он јуначки стајаше против безбожног учења Аријевог и заједно са светим Оцима Сабора утврди и предаде свима догмате православне вере. О светом Николају инок Студитског манастира Јован повестује ово: Понесен божанском ревношћу, као други пророк Илија, он усред Сабора посрами јеретика Арија не само речју него и делом, ударивши га по образу. Због тога свети Оци Сабора узнегодоваше против светитеља, и решише да га за тако дрско дело лише архијерејског чина. Али сам Господ наш Исус Христос и Преблагословена Мати Његова, гледајући с неба на подвиг светитеља Николаја, одобрише његов смели поступак и похвалише његову божанску ревност. Јер неки од светих Отаца Саборских имадоше онакво исто виђење каквог се и сам светитељ удостоји још пре свога постављења за архијереја. Они видеше да с једне стране светитеља стоји сам Господ Христос са Еванђељем, а с друге - Пречиста Дјева Богородица са омофором, и враћају и дају светитељу знаке његовог чина, који су му били одузети. И познавши по томе да је та светитељева смелост била угодна Богу, Оци Сабора престадоше прекоравати светитеља и указаше му поштовање као великом угоднику Божјем.
Вративши се са Сабора к своме стаду, свети Николај му донесе мир и благослов. Својим медоточивим устима он предаде свему народу здраво учење, сасече у корену нездраво и туђе учење, а окореле и упорне у злоћи јеретике он изобличи и прогна из Христовога стада. Као што мудар земљоделац очишћује све што се налази на гумну, сабирајући добро зрневље а одбацујући кукољ; тако благоразумни делатељ на гумну Христовом, свети Николај, пуњаше духовну житницу добрим плодовима, а кукољ јеретичке заблуде он развејаваше и далеко од пшенице Господње одбациваше. Зато света Црква и назива њега лопатом, која развејава кукољна учења Аријева. И беше он заиста светлост свету и со земљи, јер и живљење његово беше светло и реч његова сољу мудрости зачињена. И добри пастир овај имађаше велико старање о стаду своме у свима његовим невољама, хранећи га не само духовном пашом, него бринући се и о телесној храни његовој.
Једном у Ликијској нахији беше велика глад, и град Мири силно оскудеваше у храни, и људи се много мучаху због тога. Сажаљевајући јадне људе умируће од глади, архијереј Божји се ноћу у сну јави једноме трговцу који се налажаше у Италији и који тек што беше натоварио своју лађу житом, и намеравао да отплови на другу страну, даде му три златника као капару и нареди му да са лађом отплови у град Мири и тамо прода жито. Пробудивши се из она и нашавши у руци три златника, трговац се запрепасти, дивећи се сну, праћеном чудесном појавом златника. Због таквог чуда трговац се не оглуши о наређење светитеља, већ отпутова у град Мири и распрода жито тамошњим житељима. При томе он не сакри од њих и јављење светог Николаја њему у сну. Нашавши такво избављење од глади и слушајући трговчево казивање, грађани узношаху Богу благодарност и хвалу, и величаху свог чудесног хранитеља, великог архијереја Николаја.
У то време настаде побуна у великој Фригији. Сазнавши за то, цар Константин посла три војводе са подручном им војском, да умире побуну . То беху војводе: Непотијан, Урс и Ерпилион. Они веома хитно отпловише из Цариграда, и зауставише се у једном пристаништу Ликијске епархије, које се зваше Адриатска обала. Ту беше град. Пошто им силна бура морска не даваше да продуже пловидбу, то они стадоше чекати у том пристаништу да се пролепша време. За време тог задржавања неки војници, излазећи на обалу ради куповања потребних ствари, много штошта узимаху силом. Пошто се то дешавало често, житељи града се озлоједише, и на месту званом Плакомата почеше између њих и војника бивати расправе, свађе и туче. Дознавши о томе, свети Никола не би лењ допутовати на ту обалу и у тај град, да умири те међусобице. На глас о светитељевом доласку, сви грађани заједно с војводама изађоше светитељу у сусрет и поклонише му се. Светитељ упита војводе, откуда и куда иду. Они му казаше да су од цара упућени у Фригију, да угуше тамошњу побуну. Светитељ им саветова да своје војнике држе у послушности и да им не дозвољавају чинити људима зла. После тога он позва војводе у град и срдачно их угости. Војводе, казнивши међу војницима кривце, утишаше немир, и удостојише се благослова од светог Николаја.
Док се ово збивало, дођоше из града Мири неки грађани, ојађени и плачни. И припавши к ногама светитељу, мољаху га да заштити невино осуђене, причајући му са сузама да у његовом одсуству игемон Евстатије, подкупљен од завидљивих и злих људи, осуди на смрт три човека из њиховог града, који ни у чему нису криви. Због тога сав наш град, - говораху они -, тугује и плаче, и очекује твој повратак, владико. Јер да си ти био с нама, игемон се не би усудио да донесе такву неправедну пресуду.
Чувши то архијереј Божји, душа му се испуни тугом, и он у пратњи војвода одмах крену на пут. Стигавши у место звано "Лав", светитељ срете неке путнике и упита их, знају ли они што о три човека осуђена на смрт. Они му одговорише: Ми их остависмо на пољу Кастора и Полукса где их вуцијаху на погубљење. - Тада свети Никола пође брже, журећи да предупреди погубљење невиних људи. Стигавши на место казне, он угледа мноштво народа који се ту слегао. А три осуђена мужа, са рукама наопачке везаним и са лицима покривеним, већ се беху нагнули к земљи и обнажене вратове опружили, очекујући ударац мача. Светитељ виде да је џелат, свиреп и бесан, већ извукао мач свој. Призор беше ужасан и болан за све. Тада светитељ Христов, спојивши с кротошћу јарост, слободно прође кроз народ, без икаквог страха и бојазни истрже мач из руку џелата, баци га на земљу, па онда ослободи од уза три осуђена мужа. Свето он уради са великом неустрашивошћу, и нико се не усуди да га заустави, јер реч његова беше са влашћу и делање његово са Божанском силом: бејаше он велики пред Богом и свима људима. А три мужа, избављени од смрти, видевши себе неочекивано враћене са ивице смрти к животу, проливаху од радости топле сузе и добродушно уздисаху; а сав присутни народ одаваше благодарност своме светитељу. Стиже тамо и игемон Евстатије, и хтеде да приступи к угоднику Божјем. Али угодник Божји не хте ни да га погледа. А кад овај припаде к ногама светитељевим, светитељ га одгурну. Призивајући на њега освету Божију, свети Николај му прећаше мукама овога света због злоупотребљавања власти, и изјави да ће га тужити цару. Изобличаван својОм савешћу и уплашен претњама светитељевим, игемон са сузама мољаше за милост. Кајући се за своју неправду и желећи измирење са великим оцем Николајем, он сваљиваше кривицу на градске старешине Симонида и Евдоксија. Но лаж се није могла сакрити, јер је светитељ насигурно знао да је игемон, подкупљен златом, осудио невине људе на смрт. Игемон дуго и дуго мољаше Христовог угодника да му опрости, и тек када игемон са великим смирењем и многим сузама исповеди да је оно његов грех а не кога другог, угодник Христов му подари опроштај.
Видећи све то, три војводе што дођоше са светитељем дивљаху се ревности и благости великог архијереја Божјег. Затим, удостојивши се светих молитава његових и узевши од њега благослов за свој пут, они отпутоваше у Фригију да изврше царево наређење. Дошавши на место побуне, они брзо угушише побуну потпуно. И пошто извршише поверени им од цара посао, вратише се с радошћу у Византију. Цар и све велможе одадоше им велику хвалу и част, и удостојише се учешћа у царском савету. Али зли људи, завидећи такој слави ових војвода, кренуше у злобу и мржњу против њих. И сковавши зао план противу њих, они одоше управитељу града Евлавију, и оклеветаше их говорећи: Војводе не саветују мудро, нити ће се добрим завршити њихов савет, јер, како смо чули, они уводе новотарије и кују зло против цара. - Рекавши то противу њих, они дадоше много злата епарху, да га придобију на своју страну. Епарх достави ту клевету цару. Чувши то, цар без икаквог ислеђења нареди да те три војводе посаде у тамницу, бојећи се да они не побегну тајно и изврше своју злу намеру. И војводе тамноваху, не знајући због чега су бачени у тамницу, свесни да нису низашта криви. Након мало времена клеветници се стадоше прибојавати да се не обелодани њихова клевета и злоба, па се на њих сручи њихово зло. Због тога они одоше к епарху и усрдно га молише, да не оставља тако дуго у животу оне војводе него да их што пре осуди на смрт. Уплетен у мрежу златољубља, епарх се одмах даде на посао, да ствар приведе крају. Он се сместа упути цару и, као весник зла, предстаде му лица невесела и погледа тужна. Уједно с тим он је желео да покаже како се веома брине о царевом животу и како му је свесрдно одан. Трудећи се да у цара изазове гњев против невиних војвода, он стаде говорити цару ласкаво и лукаво, тврдећи: "Царе, ниједан од закључаних у тамници не жели да се покаје. Сви су они упорни у својој злој намери, и не престају плести замке против тебе. Стога нареди да их без одлагања уморе, да они не би предухитрили нас и извршили своју злу намеру".
Узнемирен оваквим речима, цар одмах осуди војводе на смрт. Али пошто беше вече, то извршење казне би одложено за сутрадан. О томе сазнаде тамнички стражар; и пошто насамо проли много суза због страхоте која прети невиним војводама, он оде к њима и рече им: Боље би ми било да се нисам упознао с вама и уживао у пријатном разговору с вама и заједничкој трпези, јер бих лако поднео растанак с вама, и не бих толико патио душом због страхоте која иде на вас. Сутра ћемо се растати, авај мени! последњим и горким растанком, и ја више нећу угледати мила ми лица ваша нити чути глас ваш, јер је цар наредио да вас погубе. Оставите ми завештање шта да се уради с вашим имањем, док има времена и док вас смрт није омела да изразите своју вољу.
Ове речи стражар изговори јецајући. А војводе, знајући да ништа нису згрешили цару и да не заслужују смрт, раздреше хаљине своје и стадоше чупати косу своју, говорећи: Који враг позавиде нашем животу? Зашто смо ми осуђени на смрт као злочинци? шта то урадисмо због чега заслужујемо смрт? - И призиваху они поименце своје сроднике и пријатеље, узимајући Бога за сведока, да они никакво зло учинили нису. И плакаху горко. Но један од њих, по имену Непотијан, сети се светог Николаја како се он показа у граду Мири брзи славни помоћник и благи заштитник избавивши она три мужа од смрти. Поразговоривши о томе међу собом, војводе се стадоше молити овако:
Боже Николајев, Ти си избавио три мужа од неправедне смрти, погледај сада и на нас, јер нам међу људима нема помоћника. Ето, снашла нас је велика несрећа, и нема никога који би нас избавио од напасти. Ево и глас наш издаде нас пре изласка из тела душа наших, и језик нам се суши сагореван огњем муке наше, те нисмо у стању ни молитву да Ти упутимо. Нека нам милосрђе Твоје, Господе, брзо похита у помоћ, и отми нас из руку оних који ишту душе наше. Сутра хоће да нас погубе; пожури нам у помоћ и избави од смрти нас невине!
Бог који пажљиво слуша молитве оних који Му се моле и који Га се боје, посла осуђенима у помоћ светог угодника Свог, великог архијереја Николаја. Те ноћи у сну стаде пред цара светитељ Христов и рече му: "Устани брзо и пусти из тамнице три војводе: они су оклеветани и страдају невини". - И светитељ подробно објасни цару целу ствар, па додаде: "Ако ме не послушаш и њих не пустиш, ја ћу изазвати против тебе побуну, сличну оној у Фригији, и ти ћеш погинути злом смрћу". - Зачуђен таквом смелошћу, цар стаде размишљати како се овај човек усуди ноћу у невреме ући у унутрашња одељења палате, и упита га: Ко си, да смеш такве претње упућивати нама и нашој држави? - Овај одговори: Име ми је Николај, архијереј сам Мирске митрополије. - Цар се натушти, и уставши стаде размишљати шта значи ово виђење.
Међутим, те исте ноћи светитељ се јави у сну и епарху Евлавију, и рече му за осуђене војводе оно што и цару. Тргнувши се из сна, Евлавије се уплаши. И док размишљаше о овом виђењу, к њему дође посланик од цара и исприча му све што цар у сну виде. Епарх журно оде к цару и обавести га о свом виђењу, и обојица се чуђаху том необичном подједнаком виђењу. И цар нареди да одмах доведу преда њ војводе из тамнице, и рече им: Каквим то враџбинама наведосте на нас такве снове? Појављени муж силно се гњевљаше и прећаше нам, да ће ускоро изазвати побуну противу нас.
Војводе ништа не знајући, у недоумици згледаху се међу собом и питаху да ли ко од њих што зна. Али ниједан ништа не знађаше; и они благо гледаху један другога. Приметивши то, цар пређе у кротост, и рече им: Не бојте се никаквог зла, кажите истину. - Онда они са сузама и ридањем одговорише: Царе, ми не знамо никакве враџбине, нити смишљасмо какво зло против твоје државе, сведок нам је сам Свевидећи Господ. Ако пак није тако, и ти дознаш о нама нешто рђаво, онда немој имати никакве милости према нама, и немој поштедети не само нас тројицу него и сав род наш. Ми се од отаца наших научисмо да цара поштујемо и да му изнад свега будемо верни. Стога и сада ми верно чувамо твој живот, и као што је својствено нашем чину, ми одлучно извршисмо поверене нам тобом задатке. Свесрдно служећи теби, ми угушисмо побуну у Фригији, прекратисмо међусобно непријатељевање, и своју храброст довољно показасмо делима, као што ће то посведочити они којима је то добро познато. Твоја држава нас је раније обасула почастима, а сада си с јарошћу устао против нас и немилосрдно нас осудио на насилничку смрт. Тако дакле, царе, ми сматрамо да страдамо једино због нашег усрђа к теби, због њега смо осуђени, и уместо славе и почасти које смо се надали добити, нас постиже страх смрти.
Ове речи тронуше цара, и он се раскаја за свој непромишљени поступак. Јер он уздрхта од суда Божјег и постиде се царске порфире, видећи да он, законодавац другима, доноси безаконе одлуке. И сада он милостивно гледаше на осуђене, и кротко разговараше с њима. А војводе, с умилењем гледајући у цара, изненада угледаше светог Николаја где седи поред цара и знацима им обећава опроштај. А ово нико други не виђаше већ само ове три војводе. Тада војводе, испунивши се смелости, стадоше громко говорити: Боже Николајев, ти си у граду Мири избавио негда три мужа од неправедне смрти, избави и нас слуге Твоје из ове опасности! - Цар им прекину молитву и упита их: Ко је тај Николај, и какве је то мужеве спасао? Испричајте ми о томе.
Непотијан исприча цару све редом. Тада цар, познавши да је свети Николај велики угодник Божји, удиви се његовој неустрашивости и великој ревности за оне којима је неправда учињена, ослободи ове војводе и рече им: Живот вам дарујем не ја него велики служитељ Господњи Николај, кога ви призивасте у помоћ. Идите дакле к њему и изразите му благодарност. А реците му и од мене ово: "Ето, ја испуних твоје наређење; стога се, Христов угодниче, не гњеви на мене".
Рекавши то, цар уручи војводама златно Еванђеље, златну кадионицу украшену драгим камењем, и два светњака, и нареди им да све то предаду Мирској цркви. И тако три војводе, чудесно спасени, одмах кренуше на пут. Стигавши у Мири, они беху веома радосни и весели што се удостојише поново видети светитеља. И од све душе они одадоше благодарност светоме Николају за његову чудесну помоћ. И певаху хвалу: Господе, Господе! ко је као ти, који избављаш страдалца од онога који га кињи (Псал. 34, 10). И раздадоше они богату милостињу ништима и убогима, и срећно се вратише дома.
Таква су дела Божија, којима Господ узвелича угодника Свог. Слава о њима, као на крилима, разнесе се на све стране, за морем, и по свој васељени, тако да не беше места где нису знали за велика и дивна чудеса великог архијереја Николаја, која он чињаше благодаћу, дарованом му од Свемогућег Господа.
Једном путници, путујући лађом из Египта у Ликијску покрајину, обретоше се у великој олуји у бури: ветар им покида једра, лађа се тресијаше од страхотних удара валова, и сви очајаваху за свој живот. Но када се опоменуше великог архијереја Николаја, кога они никада не беху видели већ само чули за њега да је брзи помоћник свима који га призивају у невољама, они му се обратише молитвом и стадоше га призивати у помоћ. Светитељ им се одмах јави, уђе у лађу и рече: "Ви ме позвасте, и ево ја вам дођох у помоћ; не бојте се!" - И сви видеше да он узе крму и стаде управљати лађом. Затим запрети ветровима и мору, као некада Господ наш Исус Христос,[8] који је рекао: "Који верују у мене, дела која ја творим и он ће творити".[9] - Тако верни слуга Господњи заповедаше мору и ветровима, и они га слушаху. После тога путници при благопријатном ветру приспеше у град Мири. И изишавши из лађе они одоше у град да виде онога који их избави од опасности. Угледавши светитеља где иде у цркву, они познадоше свога добротвора, па похиташе и припадоше к ногама његовим, одајући му благодарност. А дивни Николај их не само избави од опасности и смрти телесне, него се побрину и за њихово душевно спасење. Јер он, будући прозорљив, угледа у њима својим духовним очима, грех блудочинитељ који човека одбацује далеко од Бога и одвраћа га од држања заповести Божјих, и рече им: Молим вас, чеда, поразмислите у себи и исправите срца ваша и мисли за угађање Богу. Јер, макар се и ми сакрили од многих људи и сматрали себе добрима, но од Бога се не може ништа сакрити. Стога се постарајте свим срцем да сачувате светост душе и чистоту тела. Јер божанствени апостол Павле каже: Ви сте храм Божји; ако поквари ко храм Божји, поквариће њега Бог (1 Кор. 3, 16. 17).
Поучивши те људе душекорисним речима, светитељ их отпусти с миром. Јер светитељ по нарави беше као чедољубив отац, и лице му сијаше Божанском благодаћу, као у ангела Божија. И излажаше од лица његова, као од лица Мојсијева, нека пресјајна луча, и велика корист биваше свима видети га. Јер свакоме, обузетоме каквом било страшћу или муком душевном, беше довољно да само погледа на светитеља, па је одмах добијао потребну утеху; и свакоме, ко би поразговарао с њим, бивало је на велики успех у добру. И не само хришћани него и неверни, када су имали прилике чути слатке и медене речи светитељеве, испуњаваху се умилењем и ступаху на стазу спасења, одбацујући издавна укорењену злоћу неверја и примајући у срце праву реч истине.
Велики угодник Божји поживе много година у граду Мири, сијајући божанским красотама, по речима Божанскога Писма: као звезда јутарња усред облака, као месец пун у данима својим, као сунце које сија на храм Бога Вишњега, као крин крај извора воде, и као скупоцено миро које омиомирује све (Ис. Сирах. 50, 6. 7. 8). Достигавши дубоку старост, светитељ исплати општи дуг људској природи, пошто претходно мало одболова телом, добро заврши временски живот, и са радошћу и псалмопојањем пређе у нестарив и блажени живот, провођен од светих анђела и сусретан од сабора светаца. На његов погреб сабраше се епископи Ликијске области са свим клиром и монасима, и безбројно мноштво народа из свих градова. И чеоно тело светитељево би с чешћу положено у саборној цркви Мирске митрополије у шести дан месеца децембра. И биваху многа чудеса од светих моштију угодника Божјег. Јер његове мошти точаху миомирисно и целебно миро, којим се болесници помазиваху и здравље добијаху. Са тог разлога ка гробу његовом притицаху људи са свих крајева земље, иштући исцељења болестима својим, и добијаху га. Јер тим светим миром исцељиваху се све болести, не само телесне него и духовне, и прогоњаху се зли дуси. Јер се светитељ не само за живота свога него и по престављењу своме окомљиваше на демоне и побеђиваше их, као што их и сада побеђује.
Неки богобојажљиви људи који живљаху крај ушћа реке Танаиса, чувши за мироточиве и целебне мошти светитеља Христова Николаја које почивају у Ликијском граду Мири, договорише се да морем отпутују тамо ради поклоњења светим моштима. Али зли дух, кога раније свети Николај прогна из Артемидина идолишта, видевши да се лађа спрема да отплови к овом великом оцу, а киван на њега што му разруши храм и прогна га отуда, спреми осветнички план: да спречи ове људе од намераваног пута, и тиме их лиши светиње. Стога се он претвори у жену, са судом у рукама, пуним јелеја, и рече тим људима: Желела бих да овај суд однесем на светитељев гроб, али се веома бојим путовати морем, јер је опасно за слабу и болесну од стомака жену отиснути се на толики пут морем. Зато вас молим, узмите овај суд, однесите га на светитељев гроб, и налијте јелеј у кандило.
Са тим речима демон предаде богољупцима у руке суд. Не зна се са каквим је демонским враџбинама био помешан тај јелеј, али је несумњиво био намењен да нашкоди путницима и да их погуби. Они пак, не знајући убитачно дејство тога јелеја, изађоше у сусрет молби и узеше тај суд. И отиснувши се од обале, они сав тај дан пловише благополучно. Али сутрадан изјутра дуну ветар северац и поче правити тешкоће њиховој пловидби. Пловећи много дана и ноћи са великим тешкоћама и патећи се, они изгубише стрпљење због дуготрајне буре и решише да се врате натраг. И када они већ стадоше окретати лађу у правцу свога завичаја, пред њима се појави свети Николај у малом чамцу и рече им: "Куда путујете, луди? Зашто напуштате пут који сте предузели, и враћате се назад? У вашим је рукама утишати буру и осигурати лађи удобну пловидбу. Јер вас у пловидби ометају ђавоље оплетке, пошто вам тај суд даде не жена него ђаво. Стога баците суд у море, и одмах ће ваша пловидба постати благополучна".
Чувши то, људи бацише ђавољи суд у море, и из њега тог часа сукну црни дим и пламен, и ваздух се испуни силним смрадом, а море се раседе, вода узавре и усклокота из дубине, и водене капље беху као огњене варнице. Људе на лађи спопаде ужасан страх, и они стадоше запомагати од страха, но појавивши им се помоћник наложи им да буду храбри и да се це боје, утиша море, и избавивши путнике од страха устроји им безбедну пловидбу у Ликију. Јер тог часа на њих дуну неки прохладан и миомирисан ветар, и они радосни допловише срећно до жељенога града. И поклонивши се мироточивим моштима брзог помоћника и заштитника свог, они узнеше благодарност свемоћноме Богу, и одслужише молепствије великоме Оцу Николају. После тога они се вратише у своју земљу, причајући свуда и свима шта им се догоди на путу.
Многа велика и преславна чудеса сатвори на земљи и на мору овај велики угодник Божји: помажући у невољама, спасавајући од потопљења, износећи из дубине морске на копно, отржући људе из ропства и преносећи их њиховим кућама, избављајући од окова и тамнице, заштићујући од посечења мачем, ослобађајући од смрти, дајући многа исцељења многима, слепима прогледање, хромима ход, глувима слух, немима говор. Он обогати многе који се паћаху у убоштву и пуком сиромаштву, он даваше гладнима храну, и бејаше свима у свакој невољи готов помоћник, усрдни заступник, брзи бранитељ и заштитник. И сада он тако исто помаже свима који га призивају и избавља од невоља. Немогуће је избројати чудеса његова, као што је немогуће и описати их сва подробно. Великог чудотворца овог зна и исток и запад; и сви крајеви земље знају чудотворства његова. Стога нека се због њега слави Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух, и Свето име Његово нека је хваљено устима свих вавек. Амин.

НЕБЕСКА ЧУДЕСА СВ. НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА

ЕВО светитеља Божјег који непрестано пише Еванђеље Христово; пише га с неба непрестано својим чудесима, као што га је непрестано писао за свога живота на земљи. Пише га по свој земљи, на свих пет контитената. Сав испуњен чудесним и чудотворним Господом, он и живи не друкче него непрестано чудотворећи. Зато је и стекао презиме: Чудотворац, уз своје славно име: Николај. Непрестано живећи Господом Христом, тим најмилијим чудом свих светова: архангелских, ангелских, човечанских, животињских, биљних, минералних, он је и сам постао једно од најмилијих чуда земљине историје, и небеске историје, уколико је стварају људ ска бића.
Човекољубље овог свежалостивог светитеља Божјег је неизмерно, јер је васцело од човекољубља Јединог Човекољупца. Зато су и чудеса његова неизмерна, и безбројна. Од њих ваља споменути бар неколико, еда бисмо се у данима и ноћима невоља наших и мука наших пренули, и кренули, и полетели к њему молитвом, вапајем, уздахом, сузом, јецајем. А он, бескрајно човекољубив и потресно жалостив, сажалиће се на нас, притећи ће нам брзо у помоћ, избавиће нас, из чељусти наших немани, ма какве биле, и ма од куда биле. Не сумњај у то, само веруј! Јер је истина Свеистинитога ово: "Све је могуће ономе који верује". А на првом месту светом љубимцу Христовом, великом Николају Чудотворцу, који је сав од Богочовечанске свемоћне вере Христове: сав душом, сав срцем, сав умом, сав свим бићем својим, свим животом својим, свом вечношћу својом.

I

У Цариграду живљаше један човек, по имену Николај, који се издржавао рукодељем. Побожан, он се беше заветовао да дане, посвећене празновању светог Николаја Чудотворца, празнује истински прослављајући овог угодника Божјег. Он је то истрајно испуњавао, по речима Светога Писма: Поштуј Господа иметком од праведних трудова својих (Прич. Сол. 3, 9); и тога се увек чврсто сећао. Тако он достиже дубоку старост; и немајући више снаге да ради, он западе у немаштину. Међутим приближавао се празник светог Николаја, и старац, размишљајући шта да ради, рече својој жени: Скоро ће празник милог нам великог архијереја Христовог Николаја. Но како ћемо ми бедни, при нашој оскудици, отпразновати овај дан? - Побожна жена одговори мужу: Ти знаш, господине мој, да је дошао крај животу нашем, јер и тебе и мене сустигла је старост. Ако би нам се десило чак и то, да се наш живот заврши сада, ти се држи свога завета и не заборављај љубав твоју к светитељу. - Она указа мужу своме на ћилим и рече: Узми ћилим, па носи и продај га, и купи све што је потребно за достојно празновање празника светога Николаја. Ми ништа друго немамо, а овај ћилим нам није нужан, јер немамо деце којој бисмо га могли оставити.
Чувши то, побожни старац похвали жену своју, узе ћилим и оде. А када иђаше тргом, на коме се налажаше стуб светог цара Константина Великог, и пролажаше поред цркве светога Платона, њега срете свагда готов на помоћ свети Николај, у облику чеснога старца, и упита га: Пријатељу мили, куда идеш? - Ваља ми на пијацу, одговори он. Пришавши му ближе, свети Николај рече: Добро дело. Но кажи ми, пошто продајеш тај ћилим, желео бих да га купим. - Старац одговори светитељу: Овај ћилим је у своје време купљен за осам златника; а сада ћу узети за њега колико ми ти даш. - Светитељ рече старцу: Пристајеш ли да ти дам за њега шест златника? - Ако ми даш толико, одговори старац, ја ћу ти га с радошћу дати. - Свети Николај спусти руку у свој џеп, извади злато, даде у руке старцу шест великих златника, и рече му: узми то, пријатељу, и дај ми ћилим. - Старац с радошћу узе злато, јер је ћилим вредео мање од тога. Узевши ћилим из старчевих руку, свети Николај оде. А када се они растадоше, људи на пијаци што бејаху близу, упиташе старца: Не видиш ли привиђење, старче, те сам разговараш? - Јер они видеше само старца и чујаху његов глас, а светитељ беше за њих невидљив и нечујан.
За то време свети Николај дође с ћилимом к старчевој жени и рече јој: Муж твој је мој стари пријатељ. Сретнувши ме он ми се обрати са оваком молбом: "Из љубави према мени, однеси овај ћилим мојој жени, а мени ваља свршити један други посао". - Рекавши то, светитељ постаде невидљив. Међутим жена, видећи чеснога мужа који је блистао у светлости и узевши ћилим од њега, не смејаше од страха ни да га упита ко је он. Мислећи да је муж њен заборавио речи које му је она рекла и њену љубав према светитељу, жена се разгњеви на свога мужа и рече: Тешко мени кукавној! мој муж је законопреступник и пун је лажи. - Говорећи те речи, и слично томе, она није хтела ни да гледа на ћилим горећи љубављу према светитељу.
Не знајући шта се догодило, муж њен накупова све што је потребно за празник светог Николаја, и иђаше кући својој сав радостан што је продао ћилим и што није приморан да одступи од свог благочестивог обичаја. Када он стиже дома, разгњевљена жена га срете опаким речима: Иди одмах од мене! јер си слагао светом Николају. Истину је рекао Христос, Син Божији: Ниједан није приправан за царство Божије који метне руку своју на плуг, па се обзире натраг (Лк. 9, 62).
Рекавши то, и слично томе, она донесе ћилим мужу своме и рече му: Ето, узми! а мене више видети нећеш. Ти си слагао светом Николају, и зато ћеш изгубити све што си стекао празновањем његовог празника. Јер је писано: Који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све (Јак. 2, 10).
Чувши то од своје жене и видећи свој ћилим, старац беше задивљен и не налажаше речи да одговори својој жени. Дуго стајаше он запрепашћен, и најзад му постаде јасно да је свети Николај учинио чудо. Уздахнувши из дна срца и испунивши се радости, он подиже руке своје к небу и рече: Слава Теби, Христе Боже, који твориш чудеса преко светог Николаја! - После тога он упита жену своју: Страха Божијег ради, реци ми ко ти донесе овај ћилим, муж или жена, старац или младић? - Жена му одговори: Старац честан и лучезаран, одевен у светле хаљине, донесе нам овај ћилим и рече ми: "Муж твој је пријатељ мој, па сревши ме замоли ме да овај ћилим донесем теби; узми га". Узевши ћилим, ја се не усудих да упитам доносиоца ко је он, јер је сав блистао светлошћу!
Чувши то од жене, старац се дивљаше, и показа жени преостало код њега злато и све што беше купио за празник светога Николаја: јестива, вино, просфоре и свеће. И ускликну он: Жив ми Господ, човек који купи ћилим од мене, и опет га донесе у кућу к нама убогим и смиреним слугама, заиста је свети Николај, јер они који ме видеше у разговору с њим питаху ме: "Не привиђење ли ти видиш?" Они видеше само мене, а он бејаше невидљив.
Тада обоје, старац и жена његова, ускликнуше, узносећи благодарност Свемогућем Богу и хвалу великом архијереју Христовом Николају, брзом помоћнику свима који га с вером призивају. Испунивши се радости они одмах пођоше у цркву светог Николаја, носећи злато и ћилим, и испричаше у цркви све свему клиру и свима који се тамо задесише. И сви они, чувши казивање њихово, прославише Бога и светог Николаја који твори милост слугама својим. Затим они послаше к патријарху Михаилу[10] и обавестише га о свему. Патријарх нареди да се старцу даје помоћ из имовине цркве свете Софије. И они отпразноваше празник чесно, са узношењем хвале и молитвама.

II

Живљаше у Цариграду благочестив човек, по имену Епифаније. Бејаше он веома богат и врло уважаван од цара Константина,[11] и имађаше много робова. Једном он намисли да купи себи роба за слугу; и у трећи дан месеца децембра он узе 72 златника, уседе на коња и одјаха на пијацу где трговци, дошавши из Русије, продају робове. Али му не испаде за руком да купи роба, И он се врати кући. Сишавши с коња, он уђе у палату, извади из џепа злато што је носио на пијацу, метну га негде у палати, и заборави место где га је метнуо. А то му се догоди по дејству ђавола који непрестано војује с родом хришћанским. Јер ђаво, не подносећи побожност овога мужа, намисли да га вргне у понор греха. Сутрадан изјутра велможа призва момка који га је служио и рече му: Донеси ми злато које ти синоћ дадох, треба ми ићи на пијацу. - Чувши то, слуга се уплаши, пошто му господар не беше дао злато, и рече: Господару, ти ми ниси дао злато. - Господар на то узврати: О, зла и лажљива главо, куда си метнуо злато које ти дадох? - Момак се кунијаше да не схвата о чему говори господар његов. Велможа се разљути и нареди слугама да вежу момка, да га немилосрдно бију и окују у ланце. А у себи рече: Судбину ћу његову решити када прође празник светога Николаја. - Јер овај празник је имао бити кроз два дана.
Закључан сам у одаји, момак са сузама завапи к свемогућем Богу који избавља оне што су у невољи: "Господе Боже мој, Исусе Христе, Сведржитељу, Сине Бога живога, који живиш у неприступној светлости, к Теби вапијем, јер Ти знаш срце човечије, Ти си помоћник сиротама, избављење оних у невољама, утеха тужнима, избави ме из ове необјашњиве ми напасти! Устрој милостиво избављење, да би и господар мој, избавивши се од греха и неправде причињене мени, прославио Тебе с весељем срца, и да би ја, ништавни слуга Твој, избавивши се од ове напасти која ме неправедно постиже, узнео Теби благодарност за човекољубље Твоје".
Са сузама говорећи то, и томе слично, и молитви додајући молитву и сузама сузе, момак завапи к светом Николају: "О, чесни оче, свети Николаје, избави ме од беде! Ти знаш да ја нисам крив у ономе због чега ме окривљује господар. Сутра ће осванути твој празник, а ја се налазим у великој невољи".
Настаде ноћ, и уморан момак заспа. И јави му се свети Николај, свагда брз на помоћ свима који га са вером призивају, и рече: "Не тугуј, Христос ће те избавити преко мене, слуге Свога". - И тог тренутка спадоше ланци с ногу његових, и он устаде и узнесе хвалу Богу и светоме Николају. Тог часа светитељ се јави и господару његовом, и укори га: "Зашто си неправду учинио слузи своме Епифаније? Ти си сам крив, јер си заборавио где си метнуо злато, а момка мучиш без разлога, а он ти је веран. Но пошто ниси то ти сам смислио већ те је научио исконски зли непријатељ, ђаво, то ти се ево јављам, да не би усахнула љубав твоја к Богу. Устани и ослободи момка. А ако ме не послушаш, тебе ће снаћи велика несрећа". - Затим, показујући му прстом место где лежи злато, свети Никола рече: "Устани, узми своје злато и ослободи момка". - Рекавши то, он постаде невидљив.
Велможа Епифаније се пробуди сав дрхтећи, оде до места у палати које му светитељ показа, и нађе злато које сам беше тамо оставио. Тада, обузет страхом и испуњен радошћу, он рече: Слава Теби, Христе Боже, Надо свега рода хришћанског; слава Теби, Надо безнадежних и брза Утехо очајних; слава Теби, јер си показао светило целоме свету и брзо устајање палих у грех - Светога Николаја, који исцељује не само телесне болести него и душевне саблазни. - Сав у сузама, он паде пред чесном иконом светог Николаја и рече: Благодарим ти, чесни оче, јер си спасао мене недостојног и грешног, и дошао си к мени ништавном очишћујући ме од грехова. Чиме ћу ти узвратити за то што си погледао на мене и дошао к мени?
Рекавши то, и слично томе, велможа оде к момку, и када угледа да су окови спали с њега, спопаде га још већи ужас, и он силно укораваше себе. И сместа нареди он да момка ослободе и да га обаспу сваком пажњом; сам пак сву ноћ проведе у бдењу, благодарећи Бога и светог Николаја који га избави од такога греха. А кад зазвони за јутрење, он узе злато и са момком оде у цркву светог Николаја. Ту он с радошћу исприча свима какве га милости удостоји Бог и свети Никола. И сви прославише Бога који твори таква чудеса преко угодника Својих. А кад сврши јутрење, Господар рече у цркви момку: Чедо, не ја грешни но Бог твој, Творац неба и земље, и свети угодник Његов, Николај, нека те ослободе ропства, да би и мени ма кад била опроштена неправда коју сам ти из незнања учинио.
Рекавши то он раздели злато на три дела: један део даде цркви светог Николаја, други раздаде ништима, а трећи даде момку, говорећи: Чедо, узми ово, и никоме нећеш бити дужан сем светоме Николају. Ја ћу се старати о теби као чедољубив отац.
Узневши благодарност Богу и светоме Николају, Епифаније оде дому своме с радошћу.

III

У Цариграду живљаше један благочестив човек, пун вере у Господа Христа. Он много љубљаше и почитоваше великог угодника Божјег, светог Николу. Једном, спремајући се да ради неког посла отпутује лађом у другу земљу, он по обичају свом оде цркви светог Николаја и помоли се светитељу Божјем. Затим се опрости са пријатељима и суседима, па се укрца у лађу и отпутова. У три часа по поноћи стаде дувати јак ветар и отпоче бура. Морнари се ужурбаше око притезања једрила; прискочи им у помоћ и овај благочестиви човек; али се некако спотаче и паде у море. Помрчина беше страшна, ветар страховит, те не могаху притећи у помоћ утопљенику, мада га сви жаљаху и запомагаху. А он онако обучен, борећи се са валовима и тонући викаше: "Свети Никола, помози ми!" - И, о чуда! он се одједном обрете у својој кући у Цариграду, иако му се чинило да је још у дубини мора. Укућани његови, чувши његов глас, упалише свеће; утом дотрчаше и суседи; и видеше њега где стоји усред куђе, говори громко, док му се одело сво мокро цеди од морске воде. Сви се скаменише од ужаса и страха, неспособни да реч проговоре. А топљеник им рече: Браћо, шта се ово збива? Знам да се јуче опростих са свима вама, па одох на лађу; лађа се отисну и ми пловљасмо пучином; затим дуну силан ветар, настаде бура, морнари се ужурбаше око једрила, а ја се некако спотакох, и захваћен ветром падох у море, и призвах у помоћ светог Николу. А сада где сам, не знам. Реците ми, да нисам полудео? шта се то десило са мном? - А они, чујући шта он говори и видећи како му морска вода цури из одела, разумеше да се десило дивно чудо. И сви се стадоше радовати с њим, и дуго од радости плакаху, и клицаху: Господе помилуј! - Затим се топљеник пресвуче и оде у цркву светог Николаја. И остатак ноћи проведе у молитви, плачући, метанија правећи и благодарност узносећи Богу и дивном угоднику Његовом, светом Николи.

IV

У Антиохијском крају, близу Сарацена, живљаше један врлински и богобојажљив човек, по имену Агрик, и имађаше јединца сина Василија. Беше Агрик украшен благодаћу Божјом; и изобиловаше великим богатством; и имађаше велику веру и љубав према светом оцу Николају Чудотворцу. Сваке године он свечано прослављаше празник светог Николаја, и постављаше две трпезе: једну убогима, а другу пријатељима, суседима и осталима. На пет потркалишта од града Антиохије налажаше се црква, посвећена светом оцу Николају. Тамо се сваке године о празнику светог Николаја сабираше много народа. Једне године о том празнику хрљаше силан свет ка светој цркви. Побожни Агрик посла цркви сина свог Василија са слугама својим, рекавши сину: Иди, чедо, цркви светог оца Николаја, и поступи онако како си научио од нас ранијих година: вечерње богослужење одстој са страхом и усрђем, тако и цело јутрење, и божанствену литургију, па се потом врати кући на ручак; а ја и мати твоја спремићемо све што је потребно ништима.
Саслушавши пажљиво ове речи свога оца, Василије с радошћу оде цркви. Но за време јутарњег богослужења налетеше Сарацени, опколише цркву и заробише све људе, међу њима и Агриковог сина Василија. И све их као робље одведоше на острво Крит; и ту Василија, као веома лепог младића, дадоше Сараценском кнезу Амиру. Остало пак робље, једне продадоше а друге у тамницу затворише. Сараценски кнез одреди Василија да њега лично двори и служи.
Када родитељи Василијеви то чуше, ударише у плач и ридање, и уместо радосног светковања њих постиже тужно сетовање. Обузети тугом они две године не празноваху празник светог оца Николаја, но једнако нарицаху и сузе роњаху, и овако говораху: Сине наш мили, ми те сада са вршњацима твојим не видимо, и рукама не грлимо, и уснама не целивамо. Боље би било да смо те на постељи болесног дворили, рукама подизали и окретали, него што си пао у руке незнабожних људи. И да те је смрт снашла, ми бисмо с радошћу предали тело твоје земљи. И срце се наше не би овако кидало.
На такво њихово нарицање и цвиљење стицаху се к њима и сродници и суседи, да их теше у њиховом болу и јаду. И тешећи их говораху им: Зашто сте тако малодушни у тузи? Зар вам није познато каква многобројна чудеса и на суву и на мору чини чудесни светитељ Николај? Он избавља од мача, и од сваке незаслужене смрти; избавља из ропства.
Слушајући такве речи од ближњих својих, Агрик се донекле утеши, па рече жени својој: Каква нам је корист што оволико плачемо? Ето, већ је трећа година откако цвилимо; заборависмо и на празник светог оца Николаја; и не одосмо к њему о празнику. Него, послушај ме сада: хајде да спремимо свеће и јелеј и тамјан, па да одемо к светитељу и помолимо му се с вером, да нас утеши у тузи за нашим сином Василијем и охрабри надом. Јер он нам може сина нашег вратити, или нас на неки начин обавестити о њему да ли је жив или мртав. - Чувши то, жена му рече: Добро кажеш, господине; да урадимо као што предлажеш, пошто ће скоро и празник светог оца Николаја.
И тако урадише: с радошћу похиташе цркви светог Николаја. И као што ваља светковаше празник, па се вратише кући својој. Код куће приредише вечеру, позвавши на њу своје сроднике и све ближње суседе. И стадоше јести и пити славећи Бога, и спомињући чудеса светог оца Николаја. Утом почеше пси силно лајати у дворишту. Агрик рече момцима својим: Идите и видите што пси толико лају, да ли је посреди нека звер или што друго. - Момци изиђоше, али ништа не видеше, док пси и даље страховито лајаху. Тада Агрик узе светиљке, и са осталима пође да види шта је то. И угледаше усред дворишта човека у сараценском оделу. Уплашивши се, они не знађаху ко је то. А када Агрик приђе ближе, он виде младића са чашом пуном вина у руци; и посматраше га ништа не говорећи, сав обузет страхом и радошћу. Запањен, он најзад једва проговори: О, чедо моје Василије! да ли то ја стварно видим тебе? јеси ли то ти, или твоја сенка? - Младић Василије одговори брзо: Ја сам, оче, син твој јединац, кога Сарацени заробише и на Крит као роба одведоше.
Када то Агрик чу, полете, загрли сина, и стаде га љубити; и питаше га: Чедо моје слатко, реци ми, како побеже из безбожних руку Сараценских? с ким си се, чедо моје, посаветовао о томе? Хајде, испричај све оцу своме. - А син рече оцу своме: Оче, ништа не знам о томе што ме питаш. Но ово једно знам: Сада прислуживах кнеза Сараценског за вечером. Јер када ме заробише и на Крит одведоше, тамо ме дадоше Сараценском кнезу Амиру. И од тога времена кнез Амир ме одреди да га служим вином, стојећи пред њим за време обеда са пуном чашом вина, као што ме, оче, сада видиш. И ето не знам, каква ме то сила изненада узе, и са овом чашом коју још у руци држим, као неким ветром пренесе и постави овде, и видех где ме на ово место поставља велики свети отац Николај.
Чувши то, Агрик се испуни радости због великог чуда, узе сина за руку и предаде га матери његовој. А она видевши сина од радости плакаше, и многе му миле речи говораше, и загрливши га непрестано га целиваше, а и овако говораше: Сада те видим, премило чедо моје Василије. Сада те неочекивано рукама својим грлим. Сада, чедо моје слатко, имам тебе - утеху души мојој. Сада се све туге материнског срца мог разрешише, јер ево сва блага моја у рукама својим држим.
Када то чуше људи из околних места, брзо се стекоше на радост и весеље поводом таког неисказаног чуда. И би приређена чесна светковина у част светом и великом оцу Николају Чудотворцу, славећи Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза ове векове. Амин.

V

Једном у Кијеву, о празнику светих мученика Бориса и Гљеба, слеже се силан свет из свих градова и села на празник светих мученика. Неки Кијевљанин, који имађаше велику веру к светоме Николају и к светим мученицима Борису и Гљебу, седе на лађу за Вишгород да се тамо поклони гробу светих мученика Бориса и Гљеба,[12] поневши са собом свеће, тамјан и просфоре - све што је потребно за достојно празновање. Пошто се поклони моштима светих и душу испуни радошћу, он лађом крену натраг кући својој. За време тог путовања реком Дњепром, жена његова која држаше дете у рукама, задрема и испусти дете у воду, и оно потону. Отац стаде чупати себи косу на глави, вапијући:
"Тешко мени, свети Николаје, зато ли ја имам тако велику веру к теби, да ти не спасеш дете моје од потопљења. Ко ће бити наследник мога имања? кога ћу научити да свечано прославља твој празник? како ћу јављати велико милосрђе твоје које си излио на сав свет и на мене бедног, када се удавило дете моје? Ја сам хтео да га васпитам просвећујући га чудесима твојим, да би ме после смрти моје хвалили што пород мој светкује светог Николаја. Међутим, светитељу, ти си не само ожалостио мене него и себе, јер ће се ускоро морати прекинути слављење тебе у дому мом, пошто сам стар и очекујем кончину. Да си хтео, ти си могао спасти дете; али ти си допустио да се оно удави и ниси опасао јединче моје. Или ти сматраш да ја не знам чудеса твоја? Та њима броја нема, и језик људски није у стању да их исприча. И ја, оче свети, верујем, да је теби могуће све што зажелиш, али су безакоња моја претегла. Тек сада, кидан жалошћу, ја сам схватио: да би се мени сва твар покоравала као Адаму у рају до грехопада, да сам беспрекорно држао заповести Божје. Међутим, сада сва твар устаје на мене: вода потапа, звер растрже, змија прогута, муња сагори, птице искљују, стока бесни и изгази све, људи убијају, хлеб дат нам за храну није нас наситио, и, по вољи Божијој, биће нам на погибао. Ми, обдарени душом и разумом и створени по слици Божијој, не испуњујемо, ипак, како треба, вољу Творца свога. О, свети оче Николаје, немој се разгњевити на мене што ја овако смело говорим, јер ја не губим наду на спасење, имајући тебе за помоћника".
Жена пак његова чупаше себи косу и удараше се по образима. Најзад они стигоше до града, и уцвељени уђоше у своју кућу. Наступи ноћ, и тада архијереј Христов Николај, брз на помоћ свима који га призивају, учини дивно чудо, каквога није било у пређашње време. Ноћу он извади из реке утопљено дете и положи га живо и неповређено на хору храма свете Софије.
Када дође време за јутарње богослужење, црквењак уђе у цркву и чу детињи плач на хору. И дуго он стајаше размишљајући, ко је то пустио жену на хор. Затим оде ономе који је одржавао ред на хору и стаде га корити; овај се правдаше да ништа не зна. Но црквењак га укораваше: Ти си ухваћен на делу, јер деца се деру на хору. - Овај се уплаши, и пришавши катанцу виде да је недарнут и чу детињи глас. Попевши се на хор, он угледа пред иконом светог Николаја детенце сво покисло од воде. Не знајући шта да мисли, он обавести о томе митрополита. Одслуживши јутрење, митрополит посла да се људи саберу на тргу и да их упитају чије детенце лежи на хору у цркви Софије. Сви грађани пођоше у цркву чудећи се откуда се обрело на хору дете, мокро од воде. дође и отац детињи, да види то чудо, и угледавши детенце познаде га. Али, не верујући себи, он оде к својој жени и исприча јој све по реду. А она одмах стаде прекоравати мужа свога, говорећи: Та како ти то не схваташ, да је то чудо, учињено светим Николајем.
Она хитно оде у цркву, познаде дете своје, и не додирнувши га паде пред икону светог Николаја и мољаше се са умилењем и сузама. А муж, стојећи подаље, роњаше сузе. Чувши о томе, сви се људи слегоше да погледају на чудо. И сабра се сав град, славећи Бога и светог Николаја. А митрополит приреди чеони празник, као што се то ради на сам дан празновања светог Николаја, прослављајући Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛАЈА, епископа Патарског

СТРИЦ великога светитеља Николаја Чудотворца, који овога и настави на духовни живот и рукоположи за свештеника.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛАЈА РАВНОАПОСТОЛНОГ, архиепископа и просветитеља Јапанског

ЕВАНЂЕЉЕ Христово вечножива је сила Божја на спасење свима људима свих времена. Та спасоносна сила Еванђеља пројавила се и у наше дане преко овог дивног и равноапостолног светитеља Божјег, Николаја Јапанског. Родио се свети Николај Нови 22. августа 1836. године у селу Јегоржа, у губернији Смоленској, од оца благочестивог ђакона и побожне мајке, која је умрла кад је њему било тек пет година. На крштењу је добио име Иван, а презиме му је било Димитријевич Касаткин. Када Иван поодрасте, отац га даде у семинарију (богословију) у граду Смоленску, а када ову заврши (1856. г.) уписа се у Духовну академију у Петрограду. Када Свети Синод Руске Цркве одлучи године 1860. да пошаље једног свештеника у руско посланство у далеки Јапан, тада по Промислу Божјем избор паде на Ивана Касаткина, који тада беше студент четврте године у Академији. Ускоро затим овај свети слуга Божји заврши Академију, замонаши се са именом Николај и би посвећен за јеромонаха. Године 1861. он пође на свој свети пут, пређе цео Сибир и стиже у Јапанско место Хаконтате.
У Јапану су тада околности за православно хришћанско мисионарење биле веома тешке јер је било строго забрањено проповедати Христа. Свети Николај је сам изучио јапански језик и после неколико година ревносног, но изложеног увек великим опасностима рада, он обрати у веру Христову јапанског лекара Сакаја и свештеника Саваба (1865. године). Ови двојица од тада помагаху светом Николају, тако да већ 1871. године беше око 15 православних хришћана у Јапану. Свети Николај је настојао не толико да обрати што већи број Јапанаца, колико да оне који се стварно обраћају у хришћанску веру учини правим и непоколебљивим хришћанима, јер им увек предстојаше ношење крста и идење за Христом до краја.
Тек после десетину година рада светог Николаја, било је дозвољено да се у Јапану организује званично Руска Православна мисија за Јапан, На челу које је постављен равноапостолни Николај, који тада би произведен за архимандрита. Мисионарски центар би тада премештен у јапанску престоницу Токијо, а за свештеника православне парохије у Хаконтате би постављен јеромонах Анатолије из Русије. Када ускоро затим јапански цар даде слободу за проповедање хришћанске вере у Јапану (1873. године), апостолски рад светог Николаја донесе убрзо још веће плодове, јер ускоро број верних порасте на преко хиљаду.
Кроз две године (1875. г.) епископ Павле са Камчатке хиротониса првог свештеника православног из Јапана, Павла Сабаса, и већ ускоро би створена прва Православна Јапанска Црква, која ускоро (1885. године) доби и свога епископа у лицу светог Николаја. Те године 30. марта он би хиротонисан за епископа Ревелског, и од тада још више умножи и рашири свој апостолски рад у Јапану. Године 1890. он са својим верницима подиже саборни храм у Токију, у православном византијском стилу. Православне црквене заједнице у Јапану постадоше тада многобројне, јер у то време би дата и потпуна верска слобода за хришћане. Свети Николај и његова жива Црква Божја у Јапану не имађаху скоро никаквих материјалних средстава, но ипак Светитељ установи школе за образовање оглашених, хришћана и свештеника. У овим школама су се учили будући мисионари и проповедници Еванђеља Христовог међу незнабожним Јапанцима. Биле су отворене и школе за девојке, из којих су излазиле хришћанке способне да држе веронауку по црквама и парохијама. Најзад је отворена и једна семинарија (1878. године), где се изучавало Свето Писмо, богословске науке и језици јапански, кинески и руски. Тако је у далеком и непросвећеном Јапану засијала светлосна зора Сунца Правде, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, и основана Његова света Црква од овог светог и равноапостолног сведока Његовог Николаја Новог.
Свети Николај је развио ревносну апостолску делатност у засађивању еванђелског живота међу новообраћеним Јапанцима, у учењу, у живљењу и творењу спасоносне науке Христове и у истинском служењу Богу Живоме и Истинитоме. Он и његови ученици уложили су велики труд да преведу на јапански језик Свето Писмо, богослужбене књиге, дела и каноне Светих Отаца и Васељенских Сабора, Житија и поуке Светитеља, једном речју све оно што су некада раније радили света равноапостолна браћа Кирило и Методије међу Словенима.
Пуних педесет година радио је свети равноапостолни Николај у Јапану, и зато је од свих православних хришћана у Јапану и широм света још за живота поштован као свети човек Божји и апостол Христов, као просветитељ оних који седе у тами и сенци смртној и као засадитељ свете Цркве Христове у Јапану. После многих трудова и апостолских дела својих, починуо је свети Николај у Господу своме 3. фебруара 1912. године, и чеоно погребен у цркви својој у Токију. Њему се као угоднику Божјем и верном апостолу Христовом обраћају у својим молитвама сви верујући Јапанске Цркве и остали православни хришћани, и по вери својој бивају услишавани и благодатно помагани. Његов свети гроб постао је место поклоништва и извором чудесне помоћи од Бога, и то не само за православне, него њему долазе и инославни, па чак и нехришћани у Јапану, међу којима се све више и више шири и расте Црква Христова Православна, благодарећи сили и благодати Еванђеља Христова и молитвеном заступништву и помоћи равноапостолног Николаја.[13]
Свети Синод Руске и Јапанске Цркве унели су име Светог Николаја, просветитеља Јапанског, у календар Светих Православне Цркве под 3. фебруаром (10. априла 1970. године). Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НИКОЛЕ КАРАМАНА

ПРИМОРАВАН од Турака да се одрекне Христа и потурчи, он громко изјављиваше: Никада се нећу одрећи Творца и Спаситеља мог, Господа Исуса Христа, истинитог Бога, који ће судити живима и мртвима. - Због тога судија нареди да га бију. Мученик јуначки трпљаше, добијајући помоћ с неба. Судија га онда врже у тамницу и нареди да му се не даје ни хлеб ни вода, и да га двапут дневно бију. Све то мученик радосно подношаше, остајући непоколебљив у вери. Покушаваху и ласкама и претњама да га приволе или приморају на одречење од Христа и на потурчење. А он неустрашиво говораше: Макар ме у море бацили, макар ме у огњу спалили, макар ме на ситне комаде исекли, ја се преслатког Господа мог Исуса Христа одрећи нећу! Судија поново баци светог мученика у тамницу. И поново га стављаху на разне и страшне муке. А христочежњиви мученик радоваше се и слављаше Господа што га удостоји да страда за свето име Његово. Видећи га чврста и непоколебљива у своме исповедању вере, судија нареди те мученика обесише у Смирни 1657. године у шести дан месеца децембра. И тако блажени страдалник прими неувенљиви венац мучеништва и би убројан у свете мученике.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФИЛА, епископа Антиохијског

КАО добро школован у философији јелинској он се, по прочитању Светог Писма, крсти и поста велики заштитник вере хришћанске. Његово дело "О вери" сачувано до данас. Написао две дивне књиге своме ранијем пријатељу незнабошцу Автолику, у којима излаже узвишеност хришћанске вере. Управљао црквом Антиохијском 13 година, и упокојио се 181. године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НИСАРА

ЖИВЕО у време Максимијана (286-305) и као хришћанин био изведен пред Јулија и Елијана. Упитан од њих и исповедивши веру у Христа, би обешен и избоден распаљеним стрелама, а затим бачен у тамницу. Поново суђен, и оставши непоколебљив, би обнажен и струган по телу, а затим бачен у огањ где је мученички и скончао.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМА, митрополита Кијевског

БЛАЖЕНИ Максим, родом Грк, би постављен за митрополита Кијевског и целе Русије 1283. године. Услед честих напада Татара на Кијев он пренесе свој престо у Владимир. У тешко време монголског јарма блажени Максим доживе много мука и невоља. Ревнујући за спасење своје пастве он разасла "свима православним хришћанима" правило о постовима и чувању законитог брака. Престави се свети митрополит 1305. год.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Патара - приморски трговачки град у Малоазијској покрајини Ликији; основан од Феничана; сада у рушевинама.
2. Сравни: Псал. 1, 3.
3. То је била малена црква на Сионској гори, једина у то време у целом граду Јерусалиму, насељеном незнабошцима. По предању: та црква је била саграђена у оном дому где је Господ Исус Христос установио Свету Тајну Причешћа, и где је био силазак Светога Духа на апостоле.
4. Мире (код Турака Дембре) - главни град древне Ликије, близу мора, на реци Андрак, на чијем је ушћу пристаниште Андриаке.
5. Цареви Диоклецијан и Максимијан (од 284-305. године) беху савладари: први - цароваше на Истоку, други на Западу. Гоњење устројено Диоклецијаном беше изузетно свирепо. Оно је почело у граду Никомидији где на први дан Ускрса би спаљено у храму двадесет хиљада хришћана.
6. Сравни: Лк. 1, 69.
7. Артемида, или Дијана, позната грчка богиња; сматрана покровитељком шума и лова.
8. Мт. 8, 26.
9. Јн. 14, 12.
10. Михаил Керуларије патријарховао од 1043. до 1058. године.
11. Реч је о Константину Мономаху који је царовао од 1042. до 1060. године.
12. Мошти светих мученика Бориса и Гљеба налажаху се тада још у Вишгороду Кијевском. А чудо о коме је реч догодило се између 1087. и 1091. године.
13. Данас Православна Црква у Јапану има своју архиепископију и још две епархије, са три епископа, великим бројем верника, свештенства и цркава.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Сава Освећени. Незнатно село Муталаск у области Кападокијској постало је знаменито по овоме великом светилу цркве православне. Ту се Сава родио од оца Јована и мајке Софије. У осмој години напустио дом родитељски и замонашио се у оближњој обитељи, званој Флавијанова. После 10 година пређе у Палестинске манастире, и ту се најдуже задржи у обитељи светог Јевтимија Великог (в. 20. јануар) и Теоктиста. Прозорљиви Јевтимије прорече за њега, да ће бити славан монах и наставник монасима, и да ће основати лавру већу од свих лаври тога времена. По смрти светог Јевтимија удаљи се Сава у пустињу, где у једној пештери, коју му ангел Божји исказа, проведе као отшелник пет година. После тога, када он поста савршен монах, почеше се, по Промислу Божјем, скупљати око њега многи желатељи духовног живота. Убрзо их се скупи тако велики број, да је Сава морао зидати и цркву и келије многе. Дођоше му и неки Јермени, којима он одреди пештеру, где ће служити на јерменском језику. Када му отац умре, дође му његова остарела мајка Софија, коју он замонаши, и даде јој келију даље од свог манастира, где се она подвизаваше до краја живота. Многе напасти претрпе овај свети отац од блиских људи, од јеретика и од демона. Но он све побеђиваше, и то: блиске људе благошћу и попустљивошћу, јеретике непоколебљивим православним вероисповедањем, а демоне крсним знаком и призивањем Бога у помоћ. Нарочито је велику борбу имао са демонима на гори Кастелу, где је основао други свој манастир. Основао је свега седам манастира. Он и Теодосије Велики, његов сусед, сматрани су највећим светилима и стубовима Православља на Истоку. Цареве и патријархе они су исправљали у вери, а свима и свакоме служили примером смерности светитељске и чудесне силе Божје. После трудног и много плодног живота упокоји се свети Сава 532. године у деведесет четвртој години живота. Између многих других чудотворних и добрих дела нека буде споменуто само то, да је он први уредио чин богослужења по манастирима, познат под именом чина Јерусалимске цркве.

2. Преподобни мученици карејски. Пострадали од паписта у време уније, коју створи с папом цар Михаил Палеолог (1260-1281.). Прот Свете Горе би обешен, а остали мачем посечени (в. 10. октобар).

3. Преподобни Нектарије Битољски. Родом из Битоља. Подвизао се најпре у манастиру Светих Врача код Битоља, заједно са својим замонашеним оцем Пахомијем, потом прешао на Кареју, где продужи подвиг под руководством стараца Филотеја и Дионисија у келији Светог Архангела. После побеђене зависти људске, напасти демонске, и тешке болести, преселио се у Царство Христово 5. децембра 1500. године. Чудотворне мошти целе, нетљене и благоухане, почивају у истој тој келији.

4. Преподобни Карион и Захарија. Отац и син, оба велики подвижници мисирски. Карион оставио живу жену с двоје деце и отишао у монахе. Млади Захарије као дете узет у манастир, и подвигом својим превазишао и свога оца, и многе друге знамените подвижнике. Кад су Захарију питали: ко је прави монах, он одговори: "Онај ко себе стално принуђава к извршењу заповести Божјих".



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ ОСВЕЋЕНОГ

ПРЕПОДОБНИ Сава родио се у тридесет првој години царовања грчког цара Теодосија Млађег[1], у области Кападокијској, у селу званом Муталаска, близу Кесарије.[2] То село беше незнатно, али рођењем Саве у њему оно постаде знаменитије од Арматема, у коме одрасте божанствени пророк Самуило.[3] Родитељи блаженога Саве беху Јован и Софија, људи високог порекла и побожни. Када детету беше пет година, они отпутоваше у Александрију,[4] јер Јован бејаше на царској служби и имађаше висок војнички чин. Но по Божјем промислу Сава би остављен са родитељским имањем код брата његове мајке. Али пошто Ермијева жена беше зла и свадљива, дете је много патило од ње, и најзад оде к брату свога оца Григорију, који живљаше у другом селу званом Сканда.[5] Услед тога се изроди непријатељство између Савиног стрица и ујака. Родитељи Савини остадоше дуго у Александрији, а Ермије и Григорије се свађаху међу собом, и сваки је од њих хтео не толико да дете држи код себе колико да се користи имањем његовог оца. Блажени пак дечачић Сава, још одмалена врло паметан, видећи раздор и свађу између ујака и стрица, одрече се свеколиког имања и оде у манастир Флавијанов,[6] удаљен од Мулаласке четири километра, и прими монашки ангелски лик у својој осмој години.
Живећи у манастиру Сава брзо научи псалтир и остале књиге Светога Писма, и напредоваше у врлинама, марљиво се држећи монашког устава. Но након не много времена стриц и ујак блаженога Саве се помирише међу собом, дођоше к њему у манастир и стадоше га одвраћати, саветујући му да напусти манастир, па да се ожени и живи на очевом имању. Али он, волећи бити на прагу дома Божјега него живети у шаторима грешничким,[7] и љубећи манастирски живот више него светски, не послуша их, и одбаци њихов саблажњиви предлог, говорећи: Као од змије ја бежим од оних који ми саветују да одступим од пута Божија, јер зли разговори кваре добре обичаје,[8] и ја се бојим да не навучем на себе проклетство којим пророк проклиње оне који застрањују у поквареност: "проклети, који застрањују од заповести твојих" (Псал. 118, 21). - Таквим речима одасла он од себе своје рођаке празне, а сам се стаде са још већим усрђем подвизавати, умртвљујући своје тело трудовима и уздржањем и подјармљујући га духу.
Када би побеђена ова змија, која хтеде да монаха Саву имањем и женидбом изведе из обитељи, као из рајског насеља, други кушач стаде кушати светитеља - демон стомакоугађања. Једном, радећи у манастирској градини, блажени Сава угледа дивну јабуку где виси на дрвету; и побеђен мишљу он откину јабуку са жељом да је поједе пре одређеног времена и прописаног благослова. Али сетивши се да је таквим родом змија у рају навела првога човека на грех, Сава се уздржа, не окуси јабуку, и осуђиваше сам себе, говорећи: Диван беше за гледање и пријатан за јело и онај род који умртви Адама. - И бацивши јабуку на земљу, он је изгази ногама, газећи с њом уједно и помисао свој, и више од тога: сатирући главу демону стомакоугађања. И донесе одлуку: не јести јабуке до смрти.
Од тада он сваку телесну жељу побеђиваше уздржљивошћу: мало је јео, мало спавао, и увек био у трудовима, јер руке се његове пружаху или на молитву или на посао. И ускоро се он, иако млад, изједначи врлином са свима старцима што беху у том манастиру.
Догоди се једном некоме од тамошње братије, када беше на послушању у пекари, да сав покисну од кише. А беше зимско време, и дан без сунца, и брат немајући где да осуши своје хаљине, метну их у фуруну преко дрва, и заборави на то. После кратког времена братија дођоше да пеку хлеб, и потпалише дрва не знајући да је онај брат метнуо у фуруну хаљине да му се суше. Када се дрва већ силно разгореше, сети се брат својих хаљина и стаде јадиковати због тога. А беше ту и блажени Сава, па видевши братовљеву велику тугу, он и не помисли на себе, него се прекрсти и уђе у пламен пећи. И, о чуда! као што некада младићи у пећи Вавилонској не изгореше због вере своје, тако и дечак Сава због љубави своје према брату изађе из пећи неповређен, носећи у рукама братовљеве хаљине читаве, а и хаљине његове на њему не беху уопште такнуте огњем. - Видевши ово чудо, братија се запрепастише, и говораху међу собом: Какав ће бити овај дечак у каснијим годинама, када се у дечаштву свом удостоји такве благодати од Бога?
У том манастиру блажени Сава проведе десет година, гредећи из силе у силу и од славе у славу. Затим се у њему појави жеља да иде у Јерусалим да се поклони светим местима, и да посети оце у тамошњој оближној пустињи ради духовне користи себи од разговора с њима, и да нађе и себи обиталиште у пустињи. Зато се он обрати архимандриту с молбом, да га отпусти у Свети Град са молитвом и благословом. Али га архимандрит не хте пустити, говорећи: Није добро да тако млад странствујеш; боље ти је остати на једном месту.
Међутим Бог, који све уређује на корист, нареди архимандриту у виђењу да не задржава Саву, рекавши му: "Отпусти Саву да ми послужи у пустињи". - Тада архимандрит дозва блаженога Саву, даде му благослов, и отпусти га с молитвом на пут. И он, вођен десницом Свевишњега, допутова у Јерусалим у својој осамнаестој години, при крају царовања Маркијанова а за патријарховања у Светом Граду Јувеналијева.[9] Он стиже у манастир светог Пасариона[10] зими, и би примљен од архимандрита Елпидија, и поверен под руководство неком старцу Кападоку. Сава проведе код њега зиму, маштајући о безмолвном пустињачком животу, за којим је одавна жудео. Чувши пак за Јевтимија Великог[11]"који сијаше врлинама и чудесима у пустињи на истоку од Јерусалима, Сава зажеле да га види. Измоливши од старијих благослов он крену на пут. И дошавши у лавру великог Јевтимија, он проведе тамо неколико дана, очекујући прилику да га види. Јер преподобни не долажаше свагда у саборну цркву већ једном или двапута у седмици, и у извесне дане. А кад дође субота, Сава угледа преподобног Јевтимија где иде у цркву, и припаде к њему усрдно га молећи да га прими у своју лавру. Но Јевтимије, видевши га млада, упути га у манастир још даљи од Јерусалима, к блаженом Теоктисту,[12] наређујући му да се стара о овом младом монаху; и прорече о њему да ће он ускоро, благодаћу Христовом, засијати у монашком животу већма од многих других, и да ће бити славан наставник свима палестинским пустињацима, и да ће подићи лавру већу од свих лаври у земљи.
Примљен од Теоктиста у манастир, Сава се сав предаде Богу, и прохођаше сва манастирска послушања са безропотном послушношћу, и смиреном покорношћу, и усрдним трудољубљем. Способан и ревностан за сваку службу Богу, он улажаше у цркву пре и излажаше из ње после свих. Јаке душе, он и телом беше крупан и снажан; и док остали монаси насецаху у пустињи по један нарамак прућа за котарице и ношаху у манастир, дотле он насецаше и ношаше по три. Носио је и дрва и воду, старајући се да све услужи. Дуго времена беше он надзорник над мазгама. Вршаше он и друге разне дужности. И све то он обављаше свесрдно и безпрекорно, тако да се сви оци и братија у манастиру дивљаху његовом трудољубљу и добродушности.
Но ђаво, желећи да га омете, измисли овакву ствар. Бејаше у том манастиру један брат, родом из Александрије, по имену Јован. Овај брат доби вест да су му родитељи умрли. Тада му ђаво убаци у ум мисао недоличну за монаха: да иде и уреди ствар око имања које је остало после родитеља. И он досађиваше игуману Теоктисту честим молбама да га пусти у Александрију, и то заједно са Савом, пошто му Сава, снажан телом, може бити од велике помоћи на путу. На упорне молбе монахове игуман Теоктист најзад попусти, и пусти Јована да заједно са Савом путује. И тако они отпутоваше. Допутовавши у Александрију, они се дадоше на посао око имања. Но у то време родитељи блаженога Саве, Јован и Софија, случајно се налажаху у Александрији, пошто је Јован, као царски службеник високог војничког чина, често слат у Александрију. Сревши светога сина Саву, они га познадоше.
Тада за блаженог Саву искрсну нови подвиг, и борба већа од оне прве када су га стриц и ујак вукли из манастира у свет и од монаштва к женидби. Јер родитељи га сада салетеше и сузама, и молбама, и ласкама, и милоштама, и слатким речима: да скине црну ризу и да се одене у светле хаљине, да живи по угледу на њих, и да ступи у војну службу. Међутим блаженоме Сави беше јасно да је и сусрет са родитељима, и то што га они познаше, чисто вражије искушење; и он се снажно противљаше своме природноме осећању. Јер он се одрече својствене према родитељима љубави, и одбацивши њихове усрдне молбе и многе сузе он постаде тврд као дијамант и непоколебљив у својој одлуци, и одговори родитељима: Бојим се Онога који је рекао: "Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који не узме крста свога и не пође за мном, није мене достојан" (Мт. 10, 37. 38). Како ћу онда претпоставити вас Богу, ваш сујетни живот - крсту, и ваше светско војниковање - духовном војниковању? Јер када земаљски цареви кажњавају војнике који су побегли из војске, онда утолико пре Цар Небески неће поштедети оне који су се уписали у Његову сведрагоцену војску, па потом беже из ње. - Напослетку блажени Сава рече родитељима и ово: Ако ме и даље будете салетали да напустим прекрасно војниковање Христу, онда вас више нећу називати својим родитељима.
Тада Јован и Софија увидеше да је срце њиховог сина несавитљиво, престадоше га наговарати; и стегнувши срце они га са многим ридањем отпустише. Но при растанку они га мољаху да купи себи за пут што му треба, и даваху му четрдесет златника; Међутим, он не хте ништа да узме. Најзад, да не би родитеље сасвим уцвелио, он узе само три златника, па и њих, по повратку у манастир, предаде своме игуману Теоктисту.
Када се навршаваше десета година Савина живљења у том манастиру, престави се преподобни Теоктист. На његово место преподобни Јевтимије постави врлинског монаха Марина. Али кроз две године умре и он. После њега игуманом постаде благи монах Лонгин. У то време блажени Сава навршаваше тридесету годину. Он се обрати игуману Лонгину са молбом да му, ради што усамљеничкијег молитвеног подвизавања, дозволи да се затвори у пећини, близу манастира, окренутој југу, на стени. Игуман Лонгин обавести писмом великог Јевтимија о овој Савиној жељи. Преподобни Јевтимије, који се беше много наслушао о беспрекорном животу Савином, о његовом посту и молитвама, кротости и смирености, и о другим његовим богоугодним делима, отписа Лонгину: "Не забрањуј Сави да се подвизава како хоће".
Спочетка блаженоме Сави би наређено да у пећини борави пет дана у седмици. Затим, на његову молбу, њему би дозвољено да проведе у њој пет година. Живљење пак његово у пећини беше овако: пет дана се постио, ништа ни једући, нити из пећине излазећи; бавио се тамо плетењем котарица, плео их је по десет на дан, а у устима и у уму стално му беше молитва к Богу. Суботом пак рано изјутра он је излазио из пећине у манастир, носећи са собом педесет котарица. У суботу и недељу он је учествовао у саборној молитви, и поткрепивши себе храном, опет у недељу вече одлазио у пештеру, носећи палмовог грања колико му је било потребно да исплете педесет котарица. "У таквом труду и посту проведе блажени Сава у тој пећини пет година. Онда га велики Јевтимије узе са собом на пустињачке подвиге као савршеног инока, који, иако млад по годинама, изједначи се са оцима, остарелим у врлинама. Зато га Јевтимије називаше младим старцем: јер млад телом, он беше сед својом духовном мудрошћу и стар својим беспрекорним животом. Стога у четрнаести дан месеца јануара изађе с њим велики Јевтимије из лавре, узевши са собом и блаженог Доментијана,[13] и кренуше у велику пустињу Руву, да тамо проведу Свету Четрдесетницу до Цвети. Но старцу се једном прохте да пропешаче сву пустињу што је изнад Мртвога мора, и наиђе са оба своја ученика, Доментијаном и Савом, у безводна места. Жега беше велика, и блажени Сава се умори, па изнемогао од жеђи паде, пошто није био у стању даље ићи. Јевтимије се сажали на њега, и удаљивши се од њега колико се може добацити каменом, он се стаде молити говорећи: "Господе Боже, дај воду у овој безводној земљи, да се утоли жеђ изнемоглог брата". - И завршивши молитву он копну трипут земљу једним дрветом које се ту деси, и одмах потече изворска вода. Сава пи од те воде, и окрепи се; и од тога времена он доби божанску силу да трпи у пустињи. Када затим дођоше Цвети, они се вратише у лавру.
Након мало времена, преподобни и богоносни отац наш Јевтимије пређе ка Господу, за патријарховања у Јерусалиму патријарха Анастасија.[14] По престављењу Јевтимија и по смрти неких других старих отаца лавре, преподобни Сава, видећи да се правила манастира мењају, отиде у источну пустињу око Јордана, коју у то време преподобни Герасим, као сјајна звезда, обасјаваше својим животом. Блаженом Сави беше тридесет пет година када се настани у овој пустињи сам, и подвизаваше се у посту и непрекидној молитви, чистећи себе од сваке нечистоте. Тада ђаво ступи у рат против њега. Једном у поноћи, када светитељ после многих трудова спаваше на земљи, ђаво се претвори у мноштво змија и скорпија, и приближивши се Сави хтеде да га уплаши. Но он одмах уста на молитву, говорећи речи псалма Давидова: Нећеш се уплашити страхоте ноћне; на змију и на аспиду наступаћеш (Псал. 90, 5. 13). Када светитељ ово говораше, ђаво тог часа ишчезе са страшилима својим. Међутим, кроз неколико дана ђаво се опет претвори у страшнога лава, и полете на светитеља као да хоће да га прождере; но полетевши, он устукну назад; и опет полетевши, опет устукну. Видећи где звер час налеће час одступа, преподобни му рече: Ако си добио од Бога власт да ме поједеш, зашто онда одступаш? Ако пак ниси, зашто се онда узалуд мучиш? Јер силом Христа мог ја ћу победити тебе, лаве! - И тог тренутка ђаво, који се беше јавио у виду звера, побеже са стидом. Од тога времена Бог покори преподобном Сави све звери и змије, и он хођаше међу њима као међу кротким овцама.
Крећући се по пустињи, блажени Сава срете једном четири веома гладна и изнемогла Сарацена; нареди им да седну, и изручи пред њих из своје хаљине корење звано мелагрија, којим се он хранио, и срчику тршћану.[15] Они једоше и окрепише се, и запамтивши место Савиног обиталишта отидоше. После пак неколико дана они дођоше к њему, носећи му хлеба, сира и урме у знак благодарности за његову доброту што их нахрани у дан глади. Преподобни Сава би тиме потресен, и са сузама рече души својој: О јада, душо моја! ови људи за наше мало добро, учињено им једном, колико су благодарни! А ми шта радимо, примајући сваког часа неисказане дарове, бивамо неблагодарни, живимо у лењости и нераду, не извршујући свете заповести Његове!
Потом дође к преподобном Сави један монах, по имену Ант,[16] љубитељ врлине, који је раније дуго живео с преподобним Теодосијем;[17] он заволе блаженога Саву, и остаде да живи поред њега. Једном их нападоше Агарјани, и послаше једнога испред себе да их убије. Но преподобни оци се помолише Богу, и одједном се отвори земља и прогута Агарјана, а остали Агарјани, видевши то чудо, веома се уплашише и побегоше.
Преко сажитеља свог Анта блажени Сава се упозна са преподобним оцем Теодосијем, и они стекоше велику љубав међу собом. Крајем четврте године свога боравка у пустињи свети Сава, обилазећи пустињу, попе се једном на једно високо брдо, где блажена царица Евдокија, супруга цара Теодосија Млађег, с радошћу прими душекорисно поучење од великог Јевтимија. Проводећи тамо ноћ у обичајеним молитвама, блажени Сава имаде виђење. Он угледа светлог ангела Божјег који му показа долину, којом је некад протицао поток на југ од Силоама, и рече му: Ако хоћеш ову пустињу да населиш као град, онда се окрени на источну страну овог потока, па ћеш угледати пред собом пештеру која није заузета; узићи и настани се у њој. Онај који даје стоци храну њезину, и вранићима који вичу к Њему[18], Тај ће и о теби промишљати".
Када се виђење заврши, и освану дан, преподобни Сава сиђе с брда, и уз помоћ Божију нађе пештеру коју му ангео показа у виђењу, и настани се у њој. А беше му тада четрдесет година. Те године престави се патријарх Јерусалимски Анастасије, оставивши иза себе на патријаршијском престолу Мартирија.[19] Те исте године цар Зенон, убивши мучитеља Василиска, поврати себи царску власт.[20]
Пештера у којој се настани преподобни Сава имађаше врло неудобан улаз. Зато он обеси конопац из пештере, по коме се спуштао из пештере када је ишао по воду на језеро звано Ептастом, које је било удаљено од пештере петнаест стадија. Живећи у овој пештери, преподобни се испочетка хранио травом што је расла око ње. А Бог, који му је наредио да се настани ту, посла му и храну преко људи, варвара,[21] као некада преко гаврана пророку Илији код потока Хората.[22] Јер после извесног времена четири Сарацена, пролазећи туда, нађоше пештеру преподобнога Саве, и жеља им беше да се успузају у њу, али не могаху због врло тешког успона. Преподобни пак, угледавши их одозго, спусти им конопац да по њему узићу к њему. Ушавши у пештеру, Сарацени ништа не нађоше код блаженога Саве, и удивише се његовом животу и добродушности. И сажаливши се на њега, они се договорише да му доносе храну. И тако они долажаху к њему, често, доносећи му хлеба, сира, урме, и друге хране. И проведе преподобни пет година у пећини сам, разговарајући само с јединим Богом, и побеђујући невидљиве непријатеље неућутним молитвама. Затим Богу би угодно да му повери душе многих и да га начини наставником и пастиром словесних оваца. Наиме: после његовог петогодишњег усамљеничког подвизавања у пештери, почеше долазити к њему многи из разних места са жељом да живе поред њега. А он их све примаше с љубављу, и свакоме додељиваше удобно место за живљење. И начинивши себи келије они живљаху богоугодно, гледајући на врлински живот преподобнога Саве као на пример. И за кратко време сабра се око њега до седамдесет браће, међу којима се истицаху ови: Јован који потом би игуман нове лавре;[23] Јаков који сагради на Јордану лавру, звану Пиргион; Фирмин и Севиријан, од којих први устројио лавру у Махмасу,[24] а други - манастир у Варихи; Јулијан - стројитељ лавре на Јордану, која се називала Несклерава,[25] и многи други свети мужеви, чија су имена записана у књигама вечнога живота. Свима њима бејаше преподобни Сава игуман, путовоћа и пастир.
Свакоме од братије преподобни додељиваше пећиницу и у њој келију. А кад се умножи братија, он са њима поче на брду градити кулу, која би служила као бедем и заштита обитељи. То и послужи као основа његове велике лавре. И док се на брду изграђиваше лавра са северне стране потока, преподобни подиже малу цркву у долини, усред пресахлог потока; и кад би ко од презвитера долазио к њему, он га је молио, и овај је служио свету литургију. Јер преподобни, из смирености своје, не хте се примити свештеничког чина, нити је кога од братије хтео уздићи у свештенички чин.
На том месту беше оскудица у води, пошто се извор налазио далеко. И једне ноћи светитељ се мољаше, говорећи: Господе Боже наш, ако је воља Твоја да се ово место насели у славу Пресветог Имена Твог, онда погледај на нас, слуге Твоје, и даруј нам воду на утољавање жеђи наше! - Док се светитељ тако мољаше, чу он неки глас од потока; и погледавши на ту страну он, при сјају месечине, угледа дивљег магарца где ногом копа земљу, прислања усне на раскопано место и пије воду. Преподобни одмах сиђе доле, и сам поче копати на оном месту где виде магарца. Покопавши мало он нађе изворску воду, и образова се извор са изобилном водом, која је од тада задовољавала све потребе лавре, и никада се није умањивала.
Опет друге ноћи, када блажени Сава хоћаше око потока и појаше псалме Давидове, појави се огњени стуб при самој врлети што је са западне стране потока; и стајаше светитељ на молитви све до зоре. У освитку дана светитељ пође на место где виде стуб, и нађе велику дивну пећину, у виду цркве, устројену Божјом а не људском руком; широк улаз у њу бејаше с југа, и од сунчане светлости она беше довољно осветљена. Украсивши ту пећину, преподобни Сава начини од ње цркву. И нареди братији да се сваке суботе и недеље сабирају у њу ради богослужења. Сам пак он пресели се тамо, начини себи близу те нерукотворене цркве келију на високој стени, и направи тајни улаз у цркву; кроз њега он улажаше у цркву, дан и ноћ на молитви провођаше.
Број братије се свакодневно увећаваше, тако да их би до сто педесет. И зидаху се келије с обе стране потока; притом растијаше и слава преподобнога Саве; и богољубиви људи доношаху му много злата, које он употребљаваше на изграђивање лавре. Такође и свјатјејши патријарх Јерусалимски Мартирије имађаше велику љубав к њему, и веома га поштоваше, и шиљаше му потребне ствари.
Блажени Мартирије отиде ка Господу у осмој години свога патријарховања, а патријаршијски престо прими Салустије;[26] преподобном пак Сави тада беше четрдесет осам година. У то време у лаври неки монаси, покварени душом, телесни разумом, који Духа немају,[27] устадоше против светитеља; а и иначе они одавна смишљаху против њега неправедне ствари и задаваху му много јада на све могуће начине. Јер често усред пшенице расте кукољ и у винограду трње; и међу апостолима се нађе један издајник; и у пророка Јелисеја бејаше неверни ученик Гијезије.[28] Тако и сва покварена братија, или боље рећи - лажна братија, смисливши зло против светитеља, одоше у Свети Град к патријарху, и молише га да им постави игумана. На питање, из ког су места, они одговорише: Ми живимо поред једног пустињског потока. - Оваким одговором они су хтели да прећуте име блаженога Саве, јер су знали да је име његово славно и да га сви с љубављу спомињу. Но патријарх настојаваше да кажу одакле су, те они, и против своје воље, рекоше да су од потока који се зове по имену неког црноризца Саве. Патријарх упита: А где је Сава? - Они пак, не одговарајући на питање, почеше клеветати блаженога, говорећи да је он прост и неумешан човек и да не може руководити тако многобројном братијом, и због своје неотесаности и незнања управљати толиком лавром. Својој клевети они додадоше још и то, да Сава нити сам хоће да прими рукоположење, нити то допушта коме од братије.
Док они тако клеветаху праведника пред патријархом, догоди се да ту беше присутан један честит и угледан муж, по имену Кирик, презвитер пресвете цркве Васкрсења Христова и чувар Животворног Крста Господњег. Чувши клевету њихову, он их упита: Јесте ли ви примили Саву на то место, или је Сава примио вас? - Они одговорише: Сава је примио нас. Али он је прост и није у стању управљати нама пошто смо се умножили. - Тада им Кирик рече: Када је Сава био у стању да вас сабере у том пустињском месту, утолико ће више бити у стању, уз помоћ Божју, и пасти вас.
Они умукоше, пошто не могаху ништа одговорити на то. А патријарх, одложивши испитивање за сутра, одмах посла по светог Саву, с поштовањем га позивајући к себи, као поводом неког другог посла. Блажени дође, а патријарх му ништа не рече о клеветницима, нити клеветницима што рече, нити их изобличи, него одмах рукоположи за презвитера преподобнога Саву, иако овај није хтео. Посветивши га, патријарх рече клеветницима: Ево имате оца свог и игумана лавре своје; њега изабра одозго Бог а не људи. Ја сам само потврдио Божански избор.
Рекавши то, патријарх узе светога Саву и те монахе и оде с њима у лавру, освети Богом саздану цркву, благослови сву лавру, поучи братију да се покоравају своме игуману, блаженоме Сави, па се врати натраг.
Када блаженоме Сави беше педесет три године, зацари се по смрти Зенона Анастасије. Те године дође у лавру један богоугодни муж, по рођењу Јерменин, по имену Јеремија са два ученика, Петром и Павлом. Преподобни Сава им се веома обрадова, и даде им ону пећину, у којој он сам спочетка живљаше када беше сам у потоку. И дозволи им да у малој цркви суботом и недељом врше богослужења на јерменском језику. И тако се постепено умножише Јермени у лаври. У то време дође у лавру и преподобни отац наш Јован, звани Ћутљивац. Он беше епископ у граду Колонијском; али, ради Бога, он остави своју епископију, и сакривши свој чин труђаше се у лаври као прост монах.
Преподобни Сава подражаваше светог Јевтимија Великог, који сваке године обично одлажаше у пустињу 14. јануара и провођаше тамо сав Велики пост. Угледајући се на њега, тако поступаше и преподобни Сава тог месеца, али одлажаше у пустињу не 14. јануара већ чекаше двадесети дан, да у лаври отпразнује празник светог Јевтимија Великог. После тога он одлажаше у пустињу; и удаљивши се од људи он се приближаваше Богу богоразмишљањем и молитвом; и остајаше тамо све до Цветне суботе.
Једне године када он по том обичају овом оде из лавре у пустињу и хоћаше поред Мртвога мора, угледа он једно мало пусто острво,[29] и у њему се јави жеља да на њему проведе дане поста. И он пође к њему. Али га демонска завист омете у томе, те он упаде тамо у неку јаму која се задеси, из које као из пећи излажаше нека пара и огањ. Ту му се опали лице и брада, и други делови тела задобише повреде, и он се силно разболе. А када се врати у лавру, братија га познадоше једино по гласу; тако лице његово беше опаљено. И лежаше он много дана болестан, док нека Божанска сила не сиђе на њега одозго и не исцели га, и не дарова му силу на нечисте духове. И од тада брада му више не порасте као што је била раније, него остаде мала и ретка. А он благодараше Бога поводом тога, да се не би поносио лепотом своје браде.
Наредне године по обичају свом преподобни Сава изађе у пустињу са учеником својим Агапитом. После пак не много дана Агапит леже на песак од умора и глади, и заспа; а блажени Сава стајаше од њега подаље и мољаше се. Утом се изненада појави огроман лав, заустави се над заспалим Агапитом, и стаде га њушити од ногу до главе. Угледавши лава над учеником, блажени Сава се уплаши да не поједе заспалога, и одмах се усрдно помоли Богу да му ученика сачува од звера. Бог услиши свога слугу, затвори уста лаву те не учини никакво зло Агапиту, него као ошинут бичем, побеже у пустињу. Потом он само репом закачи заспалога, те се овај пробуди, и сав се стресе угледавши лава, и притрча к своме оцу. Преподобни Сава га поучи да се не предаје дугоме спавању, да не би постао плен зверима, нарочито невидљивим.
Једне од наредних година блажени по обичају исто тако хођаше са тим учеником по пустињи северно од Јордана, и у једној гори наиђе на пећину и у њој на прозорљивог отшелника. Када и један и други сатворише молитву, и ступише у разговор, отшелник упита: Шта те подстаче, дивни Саво, да дођеш к нама? или ко ти показа место ово? Ето, благодаћу Божјом ја боравим овде тридесет осам година, и не видех ниједнога човека; а како ти дође овамо? - Блажени Сава одговори: Бог који ти каза моје име, Он и мени показа ово место. - И после душекорисног разговора они целиваше један другог, и Сава с учеником својим оде у пустињу. А кад се приближи време да се врате у лавру, преподобни Сава рече ученику: Хајдемо, брате, да се опростимо са слугом Божјим у пећини. - А када дођоше, они нађоше старца где клечи окренут истоку; па помисливши да он молитву твори, чекаху дуго. Но када се дан стаде клонити к вечеру, блажени Сава видећи да старац не устаје са молитве, рече: Предај нас Христу, оче.[30] - Али одговора не би. Блажени онда приђе и додирну старца, и виде да се он преставио. Тада се окрете ученику и рече му: Ходи, чедо, да погребемо тело светитељево; ради тога нас Бог и посла овамо. - И извршивши над покојником уобичајено надгробно богослужење, они га погребоше у истој пећини, па пошто камењем затворише улаз вратише се у лавру.
Оне године, које би освећена Богом саздана црква, умре у Александрији родитељ блаженога Саве Јован, који имађаше велику власт у Исавријској области,[31] а блажена мати његова Софија, већ веома стара, распродаде сву имовину своју, и са мноштвом злата дође у Јерусалим к сину овом Сави. Он је прими, и усаветова да се постриже у монахињу. И она, поживевши нешто мало у монашком лику, престави се ка Господу. А злато које она донесе, блажени Сава утроши на манастирске потребе и на зидање гостопримница. Једну гостопримницу подиже у Јерихону, за збрињавање путника - мирјана а другу подиже у лаври, за збрињавање монаха.
За време зидања гостопримнице у лаври, преподобни отац Сава посла једног брата с манастирском стоком у Јерихон, да отуда донесе грађу за зидање. При повратку пак беше велика врућина, и брат силно ожедне на путу. Како нигде не беше воде, јер земља беше пустињска и безводна, он паде изнемогао од жеђи. Но сетивши се светога старца он рече: Боже аве мога Саве, не остави ме! - И тог часа се појави облак над њим, и одаждивши росу расхлади њега и стоку која вуцијаше грађу. И тај облак иђаше над њим све до лавре, заклањајући га и расхлађујући га од врућине. А ово би молитвама светог оца његовог Саве, кога он спомену у својој невољи.
Једном у време поста преподобни Сава намисли узићи на гору Кастелијску,[32] удаљену од лавре двадесет стадија, на северу. Та гора беше непроходна за људе, а страшна својом опасном и тешком узбрдицом, и страхотама које су тамо бивале: јер на тој гори борављаше мноштво демона и они разним привидима застрашиваху пролазнике. Међутим преподобни Сава, изабравши, по речима Псалмопевца, Вишњега себи за помоћника (ср . Псал. 90, 9), узиће на ту гору, окропи је са ових страна јелејем, узетим из кандила Светога Крста, и оградивши себе крсним знаком као неразрушивим бедемом, проведе тамо све време Великога поста. Али спочетка сваки дан вођаше он борбу с демонима: јер они га нападаху час у виду зверова, час се претвараху у гмизавце, час у птице, правећи страшну галаму, урликање и дреку, тако да се преподобни, као човек, и уплаши, и помисли да сиђе с горе. Али Онај који некада укрепи Антонија Великог у такој борби са демонима, Тај се јави и овоме светитељу и нареди му да буде неустрашив уздајући се у силу крста. И живљаше блажени без страха, молитвом и крсним знамењем прогонећи далеко од себе сва демонска страшила. Но при крају Великога поста, када светитељ стајаше ноћу на молитви, демони извршише на њега последњи напад, страшнији од свих ранијих: огромно мноштво њих појавише се, по обичају свом, у виду зверова, гмизаваца, птица, и са страховитом буком и тутњавом нападоше на светитеља, тако да се, изгледало је, сва гора тресла. Међутим, светитељ се ни најмање не уплаши већ продужи молити се Богу. Тада демони завапише: "О, јада! шта ми трпимо од тебе, Саво! Зар ти је мало што си населио долину поред потока? Нису ли ти доста пећине и стене? Ти си и пустињу, кроз коју си пролазио, населио! Ти си чак и овде дошао, у наше обиталиште, да нас истераш одавде! Ево, ми већ одлазимо одавде, не можемо да се противимо теби, јер теби помаже Бог".
И тог часа они са великим ридањем, и запомагањем, и неизмерном грајом, и огромном хуком, у виду гавранова одлетеше са горе у ту ноћ. Недалеко од те горе ноћеваху пастири са својим стадима; они видеше како демони одлетеше са горе и чуше њихово запомагање, и дођоше к преподобноме Сави и испричаше му то. А он, узневши благодарност Богу за прогонство демона, врати се по истеку Поста у лавру да заједно са братијом празнују наступајући празник Васкрсења Христова.
После Празника он узе неке од братије и оде опет у Кастелију и стаде рашчишћавати место и зидати келије. За време тог рада они на брду откопаше једну велику грађевину, израђену од дивног камена, и удобну за живљење. Они очистише и украсише овај дом, начинише у њему цркву и осветише. И преподобни устроји ту општежиће. Но док се изграђиваше то општежиће једном нестаде хране. Тада се ангео Господњи јави у виђењу настојатељу општежића близу Витлејема, архимандриту Маркијану, и рече му: "Ето, ти, Маркијане, седиш спокојно, имаш све што ти треба, а слуга Божји Сава мучи се у Кастелији са братијом из љубави према Богу, гледајући и немајући неопходну храну, и нема никога да им да што им треба. Стога им ти без оклевања пошљи хране, да они не би изнемогли од глади" - Маркијан одмах натовари своју кљусад разноврсном храном и посла је преподобном Сави. А преподобни, примивши пошиљку, узнесе благодарност Богу који промишља о слугама Својим.
Довршивши киновију, преподобни Сава сабра у њу довољно братије, и повери их некоме Павлу пустињаку, који дуго времена живљаше са његовим учеником Теодором. Али Павле се кроз кратко време престави из овог живота, и сву управу прими на себе Теодор. Он доведе у манастир свога брата Сергија и свога ујака Павла, који касније старешиноваху у Кастелији, а затим бише епископи у Аили и Аматунту.[33]
Основавши у Кастелији киновију, преподобни Сава се веома стараше да је напуни врлинским људима, подвижничким и искусним монасима. Мирским пак људима који су желели да се пострижу, такође и младићима, он не допушташе да живе ни у Кастелијском општежићу ни у лаври; за њих он сагради малу посебну киновију на северној страни, и даде им искусне наставнике, да они научавају почетнике манастирском животу и правилима. Ови почетници били су дужни најпре научити Псалтир и сав поредак молитвеног правила; затим, навикавати се на подвиге и трудове, чувати ум свој од световних сујетних сећања и противити се рђавим помислима; онда, обуздавати своју вољу и бити послушан, кротак, смирен, ћутљив, чио, ведар и опрезан, и бранити се од вражјих нападаја. Ко је успешно усвајао ове почетке монашког живота, њега је преподобни преводио у велику киновију или у лавру. Понеке пак од почетника, нарочито оне помлађе, он је упућивао к преподобном оцу Теодосију, који тада већ беше оставио Катисматну цркву и устројио манастир на тридесет пет стадија западно од лавре.[34] Обојица они, Сава и Теодосије, беху у свему једнодушни и једноумни, и сагласни међу собом. Зато их Јерусалимљани називаху новом апостолском двојицом, сличном Петру и Павлу. И њима би поверено старешинство над свима монасима. То се десило на следећи начин. По престављењу блаженога архимандрита Маркијана, сабраше се сви монаси из лаври и манастира, са гора и из пустиња у патријаршију к патријарху Салустију, који тада беше болестан, и по општој жељи свих патријарху бише предложена ова два велика оца, Теодосије и Сава, да их постави за архимандрите и старешине над свима манастирима и лаврама што су у околини Светога Града. И од тога времена, преподобни Теодосије старешиноваше над општежићним манастирима, а преподобни Сава над оцима отшелницима.
По одласку ка Господу патријарха Салустија и ступању на патријаршки престо Илије, блажени Сава погађаше неку земљу што се граничаше са лавром, желећи да на њој изгради келије за монахе који долазе издалека. Власник је за ту земљу тражио много злата, а старац у то време имађаше само пола златника. Ипак, положивши наду у Бога, у кога је с љубављу дубоко веровао, преподобни Сава рече продавцу: Узми, брате, сада ово као капару до сутра изјутра; а ако ти сутра изјутра не дам целокупну суму, онда нека и капара пропадне. - У току пак ноћи светитељ стајаше на молитви, и тако пред зору одједном уђе неки непознат човек, спусти му у руке сто седамдесет златника, и одмах отиде, не рекавши ко је и откуда је. Удививши се промислу Божјем и заблагодаривши Богу, преподобни даде новац продавцу, и сазида друту гостопримницу за збрињавање братије која долази издалека. Тако исто и за Кастелијанску киновију он купи две гостопримнице, једну у Светоме Граду, близу Давидове куле, а другу у Јерихону.
У то време дођоше у лавру два рођена брата, родом из Исаврије, по имену Теодул и Геласије, као други Веселеил и Елијав, премудри неимари скиније,[35] које Бог посла другоме Мојсију преподобноме Сави, да њиховом помоћи доврши изграђивање лавре. И дозида он многе келије, болницу и пекару, купатило крај потока, и велику цркву у име Пречисте Богородице; јер она нерукотворена црква, коју Бог показа преподобноме преко огњеног стуба, постаде већ тесна, и за време богослужења није могла да прими сву братију, која се веома умножи. Стога преподобни Сава близу ње подиже другу цркву, већу и пространију, у име Пресвете Богоматере; њу освети патријарх Илија. У ову дакле цркву пресвете Богородице преподобни Сава нареди да се сабирају на славословље Божије; а у ону мању цркву преведе Јермене и уреди им тамо свеноћна богослужења у недељу и о великим празницима.
Неки од братије Јермена следоваху тада сујетном јеретичком учењу Петра, прозванога Фулон[36] англеској Трисветој песми додаваху речи: "распниј сја за ни, помилуј нас" (= који си се распео за нас, помилуј нас). - Да би заблуду ове братије искоренио, блажени Сава нареди Јерменима да Трисвету песму певају не по јерменски него по грчки. Тако дакле они сву службу певаху по јерменски, а Трисвето по грчки, те се на тај начин богохулне Фулонове речи више не додаваху Трисветој песми од стране Јермена.
Иако преподобни Сава тако мудро све вођаше и управљаше, опет они клетвеници, о којима је раније било речи, нахушкани демонском злоћом, позавидеше његовом мудром управљању, и с мржњом устадоше против њега. Они придобише за своје зло до четрдесеторо братије, неискусне у манастирском животу, покварене и неразумне, и чињаху многе пакости светитељу. Тада преподобни Сава, суров према демонима а кротак према људима, уступајући неправичном гњеву њиховом, остави лавру и отиде у крајеве Скитопољеке,[37] и заустави се у пустом месту покрај реке Гадарије.[38] Нашавши лављу пећину он уђе у њу, помоли се Богу, па леже на лавље легало да се одмори, јер беше пала ноћ. У поноћи пак дође лав, и нашавши на легалу свом старца где спава ухвати га зубима за одећу, и вуцијаше га из пећине, да му старац не заузима његово место. Пробудивши се, преподобни угледа страшнога лава, али се не уплаши, него одмах устаде и поче вршити поноћне молитве. А лав изађе и чекаше док он сврши молитвено правило. Завршивши полуноћницу, старац опет седе на лавовом легалу. А лав поново уђе, и ухвативши зубима за крај од одеће, стаде вући светога оца из пећине. Тада старац рече лаву: "Зверу, пећина је пространа, у њој има места за нас обојицу, и ми можемо живети оба заједно, јер нас је један Творац створио. А ако ти није по вољи да заједно са мном станујеш, онда ти боље иди одавде, јер ја сам вредноснији од тебе, пошто сам руком Божијом саздан и Његовим ликом почашћен". - Чувши то, лав се постиде старца и оде.
Када Скитопољци и Гадаринци сазнадоше да блажени Сава живи у тој пећини, они почеше долазити к њему. Међу њима беше неки младић Василије, који остави свет, постриже се у преподобног оца Саве и стаде живети с њим. О пострижењу Василијевом чуше разбојници и помислише да је он много злата донео у пећину оцу Сави, пошто беше од високородних и богатих. И разбојници нападоше на њих ноћу, али ништа не нађоше код њих; зачудише се томе, и отидоше. И одједном они угледаше: два огромна и страшна лава иду им у сусрет. Они помислише да их то Бог кажњава што су се усудили напасти на слуге Његове. И повикаше громким гласом к зверовима: Заклињемо вас молитвама оца Саве, склоните се с пута да прођемо! - Чувши име светога Саве, лавови одјурише као бичем шибани. Ово чудо удиви разбојнике, и они се вратише преподобноме, испричаше му шта се збило; покајаше се за зла дела своја, оставише се пљачке, и стадоше издржавати себе својим радом.
Када се разнесе глас о овом догађају, многи почеше долазити к преподобном Сави. И поживе тамо преподобни неко време, и братију сабра. И поставивши им игумана, он их повери Богу, а сам, као птица жељна усамљености и тишине, отиде у друго пустињско место да усамљенички молитвено тихује. Пошто на том месту доста дуго проведе у молитвеној осами и тиховању, преподобни се опет врати у своју лавру, сматрајући да су се незадовољници смирили и престали са роптањем и злоћом. Али показа се да се они нису поправили и пуни су раније злоће, па им се још и број увећао, те их је до шездесет. И преподобни их оплакиваше као пропале, и очински их саветоваше: безочности њиховој он супротстављаше дуготрпељивост, мржњи љубав, и речи своје заслађиваше духовном мудрошћу и искреношћу. Али црнце он не узможе начинити белима, јер их његови благи савети још више разјариваху. И он опет уступајући њиховом гњеву, остави лавру и отиде у крајеве Никопољске,[39] и тамо се настани под такозвавим Рошковим дрветом, које рађа сладак род: рошчиће. Преподобни Сава се плодом тог дрвета храњаше, а његовим гранама покриваше.
Власник тога места, дознавши за преподобног Саву, сазида му на том месту келију. И кроз кратко време, благодаћу Христовом, сабра се око преподобнога братија; и тако се на том месту образова киновија. И док блажени Сава живљаше тамо, ненавидници његови у лаври пронеше глас међу братијом да су звери појеле Саву у пустињи. И они се упутише с блаженом патријарху Илији и рекоше: Отац наш за време странствовања по пустињи око Мртвога мора би растргнут од лавова. Стога молимо твоју светост да нам даш игумана. - Блажени Илија, знајући живљење Савино од његове младости, рече монасима: Ја вам не верујем, јер знам да је Господ праведан, и неће презрети толика добра дела оца вашега, нити допустити да га звери поједу. Боље је, идите и потражите оца вашег, или поћутите у келијама својим док га Бог не прокаже. - И тако се непријатељи преподобнога Саве вратише са стидом.
О празнику обновљења храма Васкрсења Господња у Јерусалиму[40] сабраше се сви палестински епископи и игумани; дође и преподобни Сава са неколицином братије из Никопољског манастира. Угледавши га патријарх се веома обрадова, и узевши га насамо моли га да се опет врати у лавру. А он одбијаше говорећи да је изнад његових сила управљати и старати се о толиком мноштву братије, и мољаше опроштај. Но патријарх рече: Ако не испуниш моју молбу и савет, онда ми више не излази пред очи, јер не могу трпети да други господаре твојом творевином. - Тада блажени Сава, и против своје жеље, каза патријарху разлог због кога је отишао из лавре. И додаде: Нека не будем ја узрок свађама и раздорима међу братијом. - Али, не послушати патријарха преподобни Сава није могао. Стога он постави Никопољском манастиру за игумана свог ученика, који заједно с њим беше дошао из Никопоља, а сам крену у своју лавру. Патријарх посла с њим братији овакву наредбу:
"Вама, братији у Христу, јављам да је отац ваш Сава жив, а нису га појеле звери, као што сте ви чули и причали. Он дође к мени о празнику и ја га задржах, сматрајући да је неправедно да он оставља своју лавру, коју је Божјом помоћу својим трудом основао и уредио. Зато, примите оца свога срдачно и са сваком чешћу, и покоравајте му се у свему, јер не изабрасте ви њега него вас он сабра. Ако пак неки од вас, гордељиви и непокорни, не усхтедну смирити се и покоравати се њему, онда таквима ми наређујемо да одмах напусте лавру, јер није лепо да овај отац не заузме своје место".
Када ова наредба би прочитана у лаври усред цркве, непријатељи преподобнога Саве, ослепљени, нададоше вику и створише метеж, вичући против невинога и чистог срцем оца светог: једни га укораваху, вређаху, грђаху; неки покупивши своје хаљине и ствари спремаху се отићи из лавре; неки пак дохвативши секире и будаке појурише келији коју сам преподобни Сава беше сазидао, па је у бесу сву до темеља срушише, а грађу и камење побацаше доле у поток, и онда отидоше у Сукијску лавру.[41] Но игуман те лавре Аквилин, човек богоугодан, знајући злоћу њихову, не прими их него их отера из своје лавре. Тада они одоше у Текојски поток;[42] тамо подигоше себи келије и настанише се.
Тако би овај кукољ почупан из лавре; а братија који остадоше беху као пшеница благопријатан плод Богу. Након пак мало времена чу свети Сава где се налазе отишавша из лавре братија и да су у великој оскудици. Тада он натовари много хране на лаврске коње и магарце, и крену к њима, желећи и да утоли гњев њихов, и да им помогне у оскудици. А када неки од њих угледаше блаженог Саву где иде к њима, рекоше: "Гле, овај лицемер дође и овамо!" - И друге грдње говораху они у гњеву и јарости. А он, незлобив, погледавши с љубављу на њих, рече им речи благе и утеши их храном. Видевши пак њихову тескобу, немаштину и неуређеност, јер беху као овце без пастира, он обавести о свему патријарха и моли га да се побрине о њима. Патријарх их повери њему, давши за зидање седамдесет златника и многе друге потребе. Преподобни Сава оде к њима; проведе код њих пет месеци, сазида им цркву, пекару, и основа нову лавру; онда им из старе лавре доведе једнога од искусних отаца, по имену Јована, човека прозорљива, и постави им га за игумана; па се после тога врати у своју лавру.
Игуман Јован управљаше новом лавром седам година, па отиде ка Господу.[43] Пред своје престављење он прорече о будућности лавре; јер расплакавши се он рече присутнима: "Ево иду дани у које ће они који живе овде отпасти од праве вере и у гордости уобразити се, али ће се безочност њихова срушити и висина њихова пасти, и они ће бити прогнани".
После Јована игуман беше Павле, родом Римљанин, сијаше божанским врлинама, али старешинова само шест месеци, јер не подношаше неслогу, и побеже у Арабију, где и сконча у манастиру Севиријановом.[44] Сазнавши за Павлово бекство, преподобни Сава постави за игумана новој лаври свога ученика Агапита. Агапит нађе да се неки од братије држе Оригенова учења: оно бејаше као отров змијин у устима њиховим и као тешка рана под језиком. Међу њима беше најглавнији неки Палестинац по имену Нон. Он изгледаше истински хришћанин, имајући обличје побожности, а изнутра бејаше пун незнабожачких и јудејских лажних учења и убитачних јереси: манихејске, Дидимове, Евагријеве и Оригенове. Нашавши такву братију Агапит, побојавши се да се и други не заразе тим јересима, обавести о њима патријарха, и по његовом савету изгна их из обитељи. Након пет година престави се и Агапит. После њега игуманство би поверено неком Маманту. А када Нон са својим једномишљеницима чу да се Агапит преставио, он се врати у нову лавру, но бојећи се блаженога Саве он скриваше отров своје јереси. У то време преподобни Сава пронађе једну пећину на десет стадија од своје старе лавре, северно, око Кастелије, и беше заузет зидањем тамо манастира који он назва пећинским.[45] Њему помагаше својим имањем презвитер светог Сиона Маркијан, са својим еиновима: Антонијем и Јованом. Овај Јован беше патријарх у Јерусалиму после Илије.[46]
На гори где царица Евдокија подиже кулу у источној пустињи живљаху два инока који се држаху Несторијеве јереси. Преподобни Сава веома туговаше због њих што су скренули с правога пута у заблуду. У то време њему се догоди овакво виђење: изгледало му је да се налази у цркви светог Васкрсења за време службе, где међу народом он угледа и она два инока несторијанца. Када дође време причешћу, сва братија неометано приступаху к Божанским Тајнама и причешћиваху се; но када она два јеретика хтедоше да приступе Причешћу, изненада се појавише страшни војници, који их одбијаху од светога Причешћа и из цркве изгоњаху. Блажени стаде молити војнике да оставе та два инока у цркви са братијом и да им дозволе да се причесте. Војници одговорише: Немогуће је допустити њима да се причесте Божанским Тајнама, јер они су отворени Јевреји, јер нити Христа признају за Бога, нити Пречисту Дјеву Марију за Богородицу.
После овог виђења блажени Сава још више туговаше, жалећи због погибије њихових душа. И много се потруди он, постећи се и молећи се Богу за њих, да их просвети светлошћу познања истине. Усто он и често одлажаше к њима, учећи их и поучавајући их, молећи их и саветујући их, док их најзад, благодаћу Божјом, привуче Православној Цркви Христовој. Тако се он стараше око спасења душа људских. И сведе их он са те горе, и смести у манастир Теодосијев, а на њихово место одведе једног од својих ученика, Јована Византинца: тамо се, помоћју Божјом, кроз неко време основа манастир.
Бејаше у великој лаври један монах, по имену Јаков, родом из Јерусалима, по нарави дрзак и гордељив. Он се договори са неколицином сличних њему монаха, те у одсуству блаженога Саве, који је тада по обичају своме проводио Велики прст у пустињи у потпуном усамљеничком молитвеном тиховању, оде из лавре и поче зидати себи манастир поред гореспоменутог језера Хептастоме, желећи да постане раван преподобноме Сави. А када се преподобни врати из пустиње и дознаде за поступак Јаковљев, он оде к њему и саветоваше му да се окани свога потхвата, говорећи да нема користи он онога што се ради из дрскости и високоумља. Али Јаков не хте послушати старца, и противљаше се његовим речима. Тада му светитељ рече: "Ако не послушаш, пази да те не постигне казна".
Рекавши то старац оде у своју келију. Јакова пак спопаде страх и трепет; и он се страховито разболе, и лежаше шест месеци, не будући у стању проговорити скоро ни речи. Изгубивши наду да ће остати у животу, он нареди да га носе к блаженоме Сави, да измоли опроштај пред смрт. Угледавши га, блажени Сава му се обрати с очинском поуком, па му онда пружи руку, подигавши га са постеље, и учини га здрава као да ни боловао није. Причестивши га Пречистим Тајнама, блажени му даде да једе. После тога Јаков се више не поврати да продужи зидање своје грађевине.
Међутим патријарх Илија, чувши за то, нареди да се сруши Јаковљева градња. А свети Сава, узевши из лавре неколико снажних монаха, оде на место, удаљено од срушене градње око пет стадија, подиже црквицу и келију око ње, постави за настојатеље монахе из велике лавре, Павла и Андреја, настани тамо такође и другу братију, основа на том месту лавру, и назва је Седмоустна.[47] Вративши се у велику лавру, он слаше братији у Седмоустној лаври свете даре и благословене хлебове, и веома се стараше о тој лаври.
Након неког времена споменутом Јакову би одређено послушање: да у гостопримници служи гостима. Немаран у својој служби, он једном свари пасуља много више но што је било потребно. И после обеда пасуља остаде толико, да би га и сутрадан било преизобилно за обед; али га Јаков кроз прозор баци у поток. А то је он чинио не једанпут већ много пута. Приметивши то, отац Сава потајно сиђе у поток, покупи избачени пасуљ, донесе у своју келију, и исуши га мало на сунцу. После извесног времена преподобни свари од тога пасуља, и добро га зготовивши позва Јакова код себе на обед. За обедом старац рече Јакову: Опрости ми, брате, што те не угостих како сам желео и не задовољих те са јелом; не умем добро да кувам. - Јаков рече: Заиста си, оче, изврсно зготовио пасуљ; ја одавно нисам јео овакво јело. - Старац одговори: Веруј ми, чедо, да је то онај исти пасуљ који си ти просуо у поток. Знај да онај који не може да одмери колико треба скувати пасуља, да не би узалуд преостао и пропао, тај не може водити манастир и управљати братијом. Тако и апостол вели: Ако ко не уме својим домом управљати, како ће се моћи старати за цркву Божију? (1 Тм. 3, 5). - Чувши то Јаков се застиде, и покаја се за своје раније властољубље и своје немарно вршење послушања, и мољаше за опроштај.
Овог Јакова у келији његовој демон кушаше телесном похотом и нечистим помислима: и пошто то искушење дуго не престајаше, и Јаков не узможе више трпети, то он узе нож и ушкопи себе. А када га спопадоше страховити болови, и силна крв липтијаше из ране, он поче звати у помоћ оближњу братију. Братија дођоше, и видевши шта је по среди, стадоше му, колико су могли, лековима ублажавати болове; и једва га за дуго време излечише. Дође то до ушију и преподобнога Саве, и старац истера из лавре Јакова који већ беше оздравио. Истеран из лавре, Јаков оде к преподобном Теодосију и исприча му своју невољу, и мољаше га да умоли за њега преподобнога Саву, да га опет прими у манастир, у келију. Привољен молбама брата, преподобни Теодосије оде к блаженоме Сави и моли га за истераног брата. На молбу таког великог оца и пријатеља свог, преподобни Сава прими Јакова, али му наложи оваку заповест: да ни с ким не разговара осим са оним који му прислужује; да не општи са братијом; да не одлази у цркву; да не излази из своје келије. Осим тога преподобни га одлучи и од причешћивања Пречистим и Божанским Тајнама. - Тако Јаков пребиваше у ћутању, рађаше родове достојне покајања, лијући многе сузе пред Богом, док му опроштај не би дарован одозго, и блаженоме Сави Божанским откривењем јављено даје опроштен грех Јакову. Јер једном преподобни Сава виде у виђењу лучезарног мужа који стајаше близу, и некаквог мртваца који лежаше крај Јаковљевих ногу, за чије се васкрсење Јаков мољаше; и чу се одозго глас који говораше: "Јакове, услишене су молитве твоје; стога, дотакни се мртваца, и оживеће". И кад се Јаков по овом наређењу дотаче мртваца, одмах васкрсе мртвац. А лучезарни муж рече Сави: "Ето, мртвац васкрсе, а ти сада раздреши од уза васкрситеља".
Видевши то, преподобни Сава одмах посла по Јакова, разреши га од епитимије, и допусти му да одлази у цркву и да се заједно са братијом причешћује Пречистим Тајнама. Седам дана пак после опроштења и разрешења Јаков отиде ка Господу.
Беше преподобни отац наш Сава као чудесно дрво које пушта из себе дивне гране; тако он примером свога светог живота и усрдним к Богу молитвама увеличаваше у својој лаври број светих отаца и подвижника, и беху они свети као и он, по Светоме Писму: Ако је корен свет, то су и гране (Рм. 11, 16). Од тих светих грана ваља споменути блаженог старца Антима, из Витиније, који провођаше живот у многим монашким подвизима. Он у почетку свога борављења у лаври начини себи малу келију с оне стране потока, на истоку, према столпу преподобног Саве, и проведе у њој тридесет година. У старости он онемоћа, и приближивши се крају он се разболе и лежаше на одру. Видећи га тако престарела и болесна, блажени Сава хтеде да га пренесе у једну од келија близу цркве, да би га тамо братија могла посећивати и дворити без муке; но он моли да га оставе умрети онде где се у почетку настанио. И тако он би остављен у својој келији болестан. Но једне ноћи преподобни Сава, по обичају свом уставши на молитву пре јутарњег богослужења, чу неке предивне гласове као многих певача; он помисли да у цркви служе јутрење, и чуђаше се како то без њега и без његовог уобичајеног благослова служе јутрење. И отишавши одмах к цркви он никога не нађе тамо, и врата беху закључана. Он се врати чудећи се какви то гласови беху које он чу; и одједном он опет чу исто прекрасно певање; а певаше се ово: Ући ћу у дивна насеља, све до дома Божјега, празнујући гласом радовања усред многога људства.[48]
Осетивши да ови дивни гласови долазе од оне стране где бејаше келија блаженога Антима, преподобни Сава разумеде да се Антим преставио. И одмах разбудивши црквењака, нареди му да клепа да се сабере братија. Узевши са собом неколицину од братије, он пође у старчеву келију са свећама и тамјаном. Ушавши у келију, они никога не нађоше; само тело блаженога Антима лежаше мртво, а душа његова са појањем ангела отишла ка Господу. Они онда узеше чесно тело, однесоше га у цркву, опојаше, па поред светих отаца положише.
Један брат из Теодосијевог манастира, човек снажан, по имену Афродисије,[49] би послат неким послом; путем он се расрди на мазгу, натоварену пшеницом, удари је јако, и мазга од ударца паде и издахну. Због тога преподобни Теодосије изгна Афродисија из свога манастира. Онда Афродисије оде к преподобноме Сави, и исприча му шта се десило, и мољаше га за савет. Преподобни Сава му даде келију и рече му: "Живи у својој келији; у другу келију не прелази; из лавре не излази; обуздавај свој језик; умеравај захтеве свога стомака, и спашћеш се".
Афродисије, примивши ову заповест, ни у чему је не наруши; и у току тридесет година не изађе из лавре; он не имађаше ништа код себе, чак ни суд никакав за храну, ни кревет; спавао је на грању од дрвећа, покривајући се асуром; хранио се остацима куваног поврћа; ноћни плач његов сметао је оближњима; све дане провођаше он у великом покајању. И благодаћу Божјом показа толики успех, да би удостојен дара предзнања: на недељу дана раније он унапред сазнаде час своје смрти. После тога он моли оца Саву да га пусти к преподобном Теодосију, да измоли од њега опроштај. Преподобни Сава посла с њим два брата, и наложи им да преподобном Теодосију рекну ово: "Ево заједничког брата нашег Афродисија, кога некада примих од тебе као човека, а сада га благодаћу Христовом шаљем к теби као ангела". - Преподобни Теодосије с љубављу прими Афродисија, опрости му, и отпусти с миром. Вративши се к светоме Сави, Афродисије се упокоји у Господу.
Из града Медаве,[50] што је с оне стране Јордана, често долажаху грађани к преподобноме Сави, доносећи му неке потребне намирнице, а добијајући од њега благослов и духовне поуке. Међу њима беше један знаменит човек, по имену Геронтије. Он допутова у Свети Град, и разболе се. Желећи да иде на Маслинску гору ради молитве, он паде с коња и разби се, те се још више разболе, тако да се није надао остати у животу. Преподобни Сава га помаза светим јелејем и исцели. Једном пак, обедујући са Геронтијевим сином Томом, преподобни Сава, у недостатку вина, претвори сирће у добро вино. - Једном се догоди да се тикве скуване за раднике показаше горке; преподобни Сава их крсним знаком претвори у слатке.
Једном путоваше преподобни Сава из Јерихона ка Јордану са неким младим учеником својим; њих срете много грађана, међу којима беше и једна лепа девојка. Када их прођоше, старац, желећи да искуша ученика рече: Каква изгледа девојка што прође? Чини ми се да је слепа на једно око. - Ученик одговори: Не, оче, оба су јој ока здрава. - Вараш се, рече старац, девојка је с једним оком. - Но ученик упорно тврђаше да она има врло здраве очи. - Старац га упита: А како си се уверио у то? - Ја сам, оче, одговори ученик, пажљиво посматрао њено лице и видео да су јој оба ока потпуно здрава. - Тада му старац рече: Када си тако пажљиво посматрао њено лице, како се онда ниси опоменуо оне заповести из Светога Писма која каже: Сине, не зажели у срцу свом лепоте њезине, и немој да те ухвати веђама својим (Прич. Сол. 6, 25). Знај дакле, да од сада нећеш бити са мном у келији, пошто не пазиш на очи своје. - И посла га за казну у Кастелију. И пошто овај ученик проведе тамо неко време и научи се добро да будно пази на своје очи и стражи над својим мислима, преподобни Сава га прими поново у лавру и даде му келију.
Једном када преподобни бејаше у пустињи, званој Руфа, срете га на путу лав са трном у шапи, и павши крај светитељевих ногу стаде му показивати своју шапу ричући, као молећи га да му исцели ногу. Светитељ ишчупа трн из шапе, и тиме лаву олакша бол. После тога лав стаде ходити за светитељем и служити му. Бејаше тада поред старца његов ученик Флаис, и они имађаху магарца. И када преподобни слаше ученика на неки посао, онда наређиваше лаву да чува магарца; лав је зубима узимао улар и тако водио магарца да пасе, а предвече га водио да напоји, па га потом одводио старцу. Након неколико дана Флаис би послан на неки посао, и заведен од демона паде у нечисти грех; у то време лав на паши поједе магарца. Флаису би јасно да због његовог греха лав поједе магарца да би га изобличио, и бојаше се да се јави старцу. Тужан и ојађен, Флаис оде у неко село, и тамо јадиковаше. Старац пак дуго тражаше свога ученика, и најзад га пронађе и доведе к себи, затвори га у одају и наложи му покајање. Он се свесрдно покаја, и многим сузама очисти себе од свога греха, помаган молитвама светог старца свог, који се веома стараше око спасења душа људских.
Треба споменути старање преподобног оца нашег Саве и о целој Цркви Божјој, када је био шиљан у Цариград црквеним пословима. А шиљан је био са следећег разлога. Цар Анастасије, јеретик, одбацујући Четврти Васељенски Сабор у Халкидону,[51] створи велику пометњу у Цркви. Он прогна Јевтимија, патријарха Цариградског,[52] и беше гњеван на Флавијана Антиохијског[53] и Илију Јерусалимског, које такође хоћаше прогнати, пошто не одобраваху његову јерес. Желећи да приволи цара на умирење Цркве, патријарх Илија посла к њему игумане палестинских пустиња, међу којима беше и преподобни Сава, са оваквом писменом молбом:
"Одабране слуге Божије, благе и верне пустињежитеље, а с њима и Саву, васцеле пустиње главу и целе Палестине светилника, с молбом шаљемо к вашој моћи. А ти, царе, примивши њихове подвиге и трудове, нареди да престане борба против Цркве, и не дозвољавај да се умножава зло: знамо да се стараш угодити Богу, који ти је дао царску круну".
Игумани стигоше у Цариград, и када улажаху у царске палате преподобни Сава иђаше позади свих. Стражари који стајаху на капији, угледавши га у бедној и искрпљеној одећи, помислише да је просјак и задржаше га и не допустише му да уђе унутра. Цар, примивши с чешћу дошавше к њему оце и прочитавши патријархову посланицу, упита ко је од њих Сава, кога патријарх у својој посланици толико хвали. Оци се освртаху и говораху да је он с њима заједно ишао, али не знају где је остао. Цар одмах нареди да га траже, н једва га пронађоше негде у углу где стоји и чита псалме Давидове. Када га уведоше к цару цар угледа лучезарног ангела где иде испред њега, и познавши да је Сава Божји човек, устаде с престола одајући му поштовање, па затим нареди свима да седну. За време дугог разговора блажени Сава се више од свих присутних отаца залагаше, саветујући цару богонадахнутим речима, да да мир Цркви, обећавајући му за то од Бога победу над непријатељима. Мало успеше послани оци, и бише отпуштени да се врате натраг, само преподобни Сава остаде, док не убеди цара и не помири га са патријархом Илијом. И преподобни проведе зиму у Византији, често бивајући код цара и разговарајући с њим о православљу и о јерусалимском патријарху. Јер преподобноме беше дат слободан приступ у двор; могао је кад је хтео улазити и излазити, без икаквог задржавања или испитивања од стране стражара. И за то време он убеди цара да не треба да се гњеви на патријарха и да дајује мир палестинским црквама. Затим се он врати у Јерусалим, богато обдарен царем. Доби он од цара до две хиљаде златника, које он раздели својим манастирима, а један део посла у своје родно место, село Муталаску, да се на имању његовог оца сазида црква у име светих мученика Козме и Дамјана.
Блажени патријарх Илија, добивши мир палестинским црквама и себи преко светог Саве, не поживе дуго у спокојству: јер јеретици не престају наговарати цара и подстицати га против Христове Цркве и њених пастира, да би им што више зла нанели. Стога цар нареди да буде сабор у Сидону,[54] поверивши старешинство двојици епископа, присталицама Јевтихијева и Диоскорова зловерја:[55] Сотериху, епископу Кесарије Кападокијске, и Филоксену Јерапољском, с тиме да на том сабору прокуну Халкидонски сабор, а Флавијана и Илију свргну с престола. Тако и би: безакони сабор се састаде, зловерци, помагани царем, прогнаше с бешчешћем блаженог Флавијана, патријарха Антиохијског, који не хте да се придружи њиховом сабору, а његов престо заузе зловерни Север, који многе муке зададе православнима који нису хтели да имају с њим заједницу. Исповедање вере, примљено на сабору, би послато и Илији Јерусалимском.[56] А он, не примивши јеретичке одлуке, врати их натраг. Сазнавши за то, цар се веома разгњеви на блаженога Илију и нареди да се Северево исповедање вере поново пошаље у Јерусалим са неколико клирика и повећим одредом војске, да силом приморају Јерусалимског патријарха да се сагласи и прими одлуке Сидонског сабора. Када они стигоше у Јерусалим, настаде велика пометња, и патријарх се нађе у великој невољи. Тада преподобни Сава сабра све монахе из својих манастира, уђе у Свети Град и разјури послате Северове служитеље и војску, а самога Севера са његовим једномишљеницима предаде пред свима анатеми.
Јеретици се вратише са стидом к онима што их беху послали, причајући им о великој неустрашивости православних и о својој срамоти. Тада цар, испунивши се неизразивог беса, посла у Јерусалим Олимпија, епарха палестинског, са великом војском, и нареди да без икаквог закона и суда, царском влашћу свргне патријарха Илију с престола. Олимпије стиже са великом војном силом и одмах изврши царево наређење: сврже патријарха без суда и посла на заточење у Аилу, а на његово место доведе Јована,[57] сина презвитера Маркијана, који обећа проклети Халкидонски сабор и имати општење са Севером.
Дознавши за ово, блажени Сава опет, као и први пут, сабра своју духовну војску, и као неки војвода уђе у Свети Град, али не затече тамо епарха Олимпија: јер он, извршивши брзо наређени му злочин, већ се беше вратио цару задовољан. Блажени пак веома туговаше због прогонства невиног светог патријарха, и плакаше за њим. Видећи да нови патријарх јеретички умује, блажени Сава га ватрено убеђиваше да не општи са Севером, а да штити Халкидонски сабор и да стоји за њега до последње капи крви; ако пак не поступи тако, онда ће од свих отаца пустињака бити проклет као јеретик. Јован се постиде и уједно побоја толиких богонадахнутих отаца, дошлих са светим Савом, одрече се Севера и све јереси његове, прими православље, на Халкидонском сабору потврђено, - и свети оци се успокојише.
Цар убрзо сазнаде да новопостављени патријарх Јован одбацује Сидонски сабор, а прима Халкидонски. Цар се разгњеви на Олимпија и лиши га чина што је изабрао таког патријарха, а уместо Олимпија постави за епарха целе Палестине неког Анастаса, и посла га у Јерусалим, да он патријарха Јована или приволи на општење са Севером или свргне с престола. Допутовавши у Јерусалим, Анастас одмах ухвати патријарха и врже га у тамницу. Патријарх мољаше епарха да покаже обзира према њему, обећавајући да ће извршити сва наређења, само да не изгледа да он цареву вољу испуњује по нужди него по доброј вољи; и обећа да наредне недеље у цркви пред свим народом прокуне Халкидонски сабор а Сидонски похвали, и ступи у општење са Севером.
Патријарх би пуштен из тамнице, и тајно поручи преподобним оцима: Сави и Теодосију, да се постарају сабрати све оце и доћи к њему у недељу у цркву. Догоди се да тада борављаше у Јерусалиму ради поклоњења светињама Ипатије, царев рођак. У недељу доћоше оба настојатеља: Сава и Теодосије, и са њима до десет хиљада монаха.[58] У цркви, где беху дошли и епарх Анастас и царев рођак Ипатије са својим војницима, и мноштво народа, патријарх узиђе на амвон заједно са Савом и Теодосијем, а сав народ са монасима повика к патријарху: "Прокуни јеретике, а Халкидонски сабор потврди!" - Патријарх, охрабрен, викну громким гласом: "Ко је једне мисли са Јевтихијем, Несторијем, Севером и Сотерихом, нека буде анатема!" - Такође и блажени Теодосије и преподобни Сава громко кликнуше: "Ко не прима Четири Сабора као четири еванђелиста,[59] нека буде проклет!"
Када то виде епарх Анастас, уплаши се мноштва монаха и народа, хитно изиђе из цркве и побеже у Кесарију. А царев рођак Ипатије закле се оцима да је дошао, не да потврђује Северово учење него да се поклони светим местима и да се присаједини светој католичкој Цркви. И даде он преподобним оцима Сави и Теодосију много злата, да разделе дошавшим с њима монасима. После тога преподобни оци од свега тог сабора написаше цару следеће:
"Господ наш Исус Христос, Вечни Цар свих и Бог, по благости Својој повери вашој власти скиптар земаљског царства, да би преко вашег доброљубља подарио блага света свима Црквама, нарочито матери Цркава - светом Сиону; а сви знају да се од ове Цркве поче велика тајна праве вере и рашири се до накрај земље. Ми, житељи ових божанских места, примисмо ту тајну вере од светих апостола, и сачувасмо је до данашњега дана читавом и неповређеном, и благодаћу Христовом сачуваћемо је вавек, не дајући противницима да нас скрену са правога пута, нити се подајући њиховим поганим и сујетним речима. У тој беспрекорној и неповређеној вери и ви се, царе, васпитасте и одрастосте, и ми се сада чудимо како се у дане вашег царовања створи такав метеж и таква пометња у светоме граду Јерусалиму, да они не мимоиђоше чак ни служитеље Божије, презвитере и монахе, који измлада заволеше врлину и изабраше себи кротак живот у молитвеном тиховању; на очи Јевреја и других неверника њих вуку од самог светог Сиона по градским улицама, и прогоне их у погана места. Њих чак присиљавају да чине неке ствари које не доликују правој вери, тако да они који долазе овамо ради молитве, уместо користи за душу добијају штету, и враћају се саблажњени. Зато молимо вашу моћ, избави нас од толиких зала, којих је виновник Север, коме је, због грехова наших, предата Антиохијска црква, на погибао душе њега самога, а на саблазан свима црквама. Јер како је нама Јерусалимљанима могуће сада учити се вери без саблазни? И као да смо ми, који свима бесмо оци и учитељи у речи вере, тек сада, тако касно, познали право исповедање вере! Та зар ми не знамо да је ново тобожње исправљање праве и здраве вере, предате од отаца, не исправљање у самој ствари него убитачно кварење праве вере, и онима који то примају припрема као награду погибао душе! Ми нећемо трпети никакав додатак исповедању вере, прописаном од триста осамнаест светих отаца Никејских и од потоња три Васељенска сабора,[60] нити икакву измену тог вероисповедања, него смо готови да за њега и душе своје положимо, и безбројне - када би то било могуће - смрти примимо. А мир Божји, који превазилази сваки ум,[61] нека сачува свету веру нашу, и буру дигнуту против ње нека утиша на свету славу Своју, а на украшење вашега царства".
Добивши такву посланицу светих отаца, цар се веома разјари и донесе одлуку: да из крајева Јерусалимских протера патријарха Јована са оба игумана: Савом и Теодосијем. Међутим, промисао Божји не допусти да се изврши овај злочин. Јер наступи у то време рат са неким варварима, те цар одложи за друго време гоњење Цркве и преподобних отаца, и стаде се спремати за рат против варвара.
После неправедног прогонства светог патријарха Илије настаде, по праведном суду Божјем, глад и суша и велика неродица у целој Палестини, као у дане пророка Илије: затвори се небо и не даваше кише, пресахнуше извори водени; поред тога појавише се силни скакавци, покрише сву земљу, и поједоше сву траву по пољима и лишће на дрвећу. Таква казна Божја продужи се пет година, и многи помреше од глади и жеђи. И говораху житељи Јерусалима да Бог кажњава Палестину глађу због неправедног изгнанства патријарха Илије. У то време блажени Сава сазва настојнике из седам њиме подигнутих манастира и нареди им да се не брину ни о чему телесном, подсећајући их на еванђелске речи: Не брините се шта ћете јести, или шта ћете пити, или у шта ћете се обући (Мт. 6, 25), него сву наду положите на Бога који зна потребе свих. - И беху они храњени промислом Божјим.
Једном, пре недеље економ велике лавре рече преподобноме: Не можемо, оче, клепати ове суботе и недеље за Божанствену службу, јер не само оцима, када се саберу, немамо шта принети да једу, него чак ни за свети принос неће се наћи хлеба; тако оскудевамо. - А светитељ одговори: Ја нећу изоставити Божанствену службу због оскудице у храни: јер веран је Онај који је наредио да се не бринемо за сутра, и може нас прехранити у време глади. Нека црквењак пошље у град и прода суд или хаљину, па купи што треба за свету литургију.
Тако светитељ одговори економу, и положивши наду на Бога чекаше. И још недеља не беше дошла, гле, дођоше к њему неки младићи, Божјим промислом послани, водећи са собом тридесет магараца, натоварених хлебом, пшеницом, вином и јелејем, и другим разним намирницама, и све то предадоше преподобноме. А он, заблагодаривши Богу, рече економу: Шта велиш, брате, хоћемо ли забранити да се клепа ове суботе и недеље, пошто нема шта да се принесе сабраним оцима? - Економ се удиви великој вери светитељевој и великом промишљању Божијем о њима, и замоли опроштај за своје неверје.
После тога преподобни узажеле посетити свјатјејшег патријарха Јерусалимског Илију у заточењу; а беше тада преподобном Сави осамдесет година.[62] Он узе са собом два игумана, Стефана и Евтала, и отпутова. А патријарх Илија, угледавши преподобног Саву и дошавше с њим, обрадова се, и задржа их код себе неколико дана. У све те дане патријарх излажаше из своје келије у девет сати,[63] пошто од отпуста вечерња до деветога часа он се никоме не показиваше, већ затворивши двери пребиваше у молитвеном тиховању усамљеничком, а у девет сати излажаше к њима, обедоваше с њима и наслађиваше се духовним разговорима. После пак вечерњег отпуста он опет одлажаше у своју усамљеничку молитвену келију. Но једном, деветога јула, он не изиђе к њима по обичају, а они га очекиваху цео дан и не окусише ништа. У шести час ноћи[64] патријарх изађе са уплаканим очима, и рече им: Ви једите, а ја немам времена, заузет сам једним послом. - На њихово брижно питање, зашто се толико задржао и тако касно излази, и због чега тако плаче, он дубоко уздахну, и зајецавши рече светоме Сави: Блажени оче, авај! овога часа издахну цар Анастасије, а кроз десет дана и мени ваља отићи из овог живота и расправљати се с њим пред страшним судом Божјим.
Тако и би: после десет дана престави се свјатјејши патријарх Илија,[65] пошто мало откуња пред своју кончину. Преподобни Сава га чесно погребе, па се врати у своју лавру. О смрти пак цара Анастасија прича се ово: оне ноћи, које о њему би јављење патријарху Илији, севну муња и загрме гром и удари у царску палату, и муња гоњаше цара који је бежао с места на место и из једнога угла у други, док га најзад не стиже у једном углу и уби. И тако зли погибе зло.
По смрти зловерног цара Анастасија на престо ступи благочестиви Јустин[66] и разасла у све крајеве своје царевине наређење: да се православни врате из прогонства и да сваки од њих добије поново свој чин и своје место; да се одлуке Халкидонског сабора унесу у свете књиге; и да се у Цркви Христовој зацари мир и тишина. Када такво наређење царево стиже у свети град Јерусалим, сви се томе веома обрадоваше, а патријарх Јован моли преподобног Саву да иде у Кесарију и Скитопољ, да покаже ову царску грамату, и да одлуке Халкидонског сабора унесе у црквене књиге. Преподобни, премда слаб телом, и стар по годинама, и изнурен од многих монашких подвига, ипак Цркве ради Христове не одрече се таког послушања, нити устукну предузети тако тежак пут, него крену заједно са неким другим старешинствујућим монасима, и би дочекан у Кесарији светим Јованом Хозевитом,[67] који тада беше тамо јерарх. У Скитопољу пак би с љубављу примљен од митрополита Теодосија и свих грађана, и сатвори тамо чудеса. За једног високог чиновника, Самарјанина Силвана, који је радио против хришћана, он прорече да ће усред града изгорети у огњу, - о чему ће касније бити речи. Он исцели жену крвоточиву и бесомучну девојку. И пошто тако учини много користи Цркви, он се врати у Јерусалим.
Крајем четврте године суше у Палестини, и при великој оскудици у води, братија хтедоше да се разиђу и молише светитеља да их отпусти. Он их прекори за њихово нетрпљење, и наложи им да се у Бога уздају. И трећега дана појави се над лавром кишоносни облак, и паде велика киша, и напуни водом све лаврске ровове. Ова киша би само у лаври, а у околини не пада ни кап росе. Тада дођоше к старцу игумани из околних манастира и рекоше: Чиме сагрешисмо теби, оче, те си заборавио на нас и измолио од Бога кишу само за своју лавру. - Он их утеши благим речима и ули им наде, да и у њиховим манастирима неће нестати воде док Бог не да кишу целој Палестини.
Када наступи пета година глади, тада настаде толика оскудица у води, да у Светом Граду просјаци умираху од жеђи. Од суше и безкишја усахнуше извори, пресушише бунари и врела, ишчилеше потоци. Због тога патријарха Јована обузе велика туга, и он обилажаше она места која некада беху мочварна и подводна, и наређиваше да се копају ровови и бунари, еда би се пронашла вода, али воде не налажаху. У Силоамском потоку многи радници са великом муком ископаше бунар од сто аршина дубок, али воду не нађоше. Изгубивши наду, патријарх горко оплакиваше општу несрећу целога града. Међутим, беше месец септембар и приближаваше се празник обновљења. Дознавши да је преподобни Сава својом молитвом свео кишу на лавру, патријарх посла по њега и позва га к себи, и моли га да се помоли Богу, да се смилује на људе Своје и да их не помори глађу и жеђу. Преподобни пак Сава одбијаше, говорећи: Ко сам ја да прекратим гњев Божији, пошто сам сам грешан? - А патријарх силно настојаваше молећи га. Тада преподобни рече: Добро, ја ћу из послушности поћи у келију и молити доброту Божију. Но ако прођу три дана и не буде кише, онда знајте да ме Бог није услишио. Стога се молите и ви, да молитва моја дође к Богу.
Рекавши то, преподобни оде. Сутрадан врућина беше страховита; мноштво радника копаху сав дан у споменутом потоку, и увече оставише сав свој алат и котарице, надајући се да сутра изјутра опет дођу на посао. А кад паде ноћ дуну ветар с југа, настаде олуја и грмљавина, и сву ноћ падаше велика киша, те се напунише баре и са свих страна потекоше потоци. И на месту, где копаху бунар од сто аршина дубине, наиђе силна вода, и сву земљу извађену из бунара врати у бунар, покри алат и котарице, и поравња бунар са земљом, тако да се није могло распознати место где су копали. И сви се резервоари за воду у Светоме Граду напунише воде молитвама преподобнога Саве. И сви људи у радости узношаху благодарност Богу.
Када преподобни Сава бејаше у осамдесет шестој години живота умре патријарх Јован, оставивши после себе на престолу Петра Елевтерополита,[68] човека добродетељна. Затим кроз три године цар Јустин, стар и болестан, предаде престо своме братанцу Јустинијану.[69] Патријарх пак Петар љубљаше преподобног Саву и поштоваше га, као и ранији патријарси, и често га похађаше у пустињи. Патријарх имађаше сестру по имену Исихију, која живљаше по Богу. Она се тешко разболе, но лекари је поред свих својих напора не могоше излечити. Тада патријарх моли светога Саву да дође болесничином дому и да се помоли за њу. Он дође и трипут осени болесницу крсним знаком, и она одмах устаде здрава, славећи Бога.
После тога преподобни и богоносни отац наш Теодосије отиде ка Господу у једанаести дан месеца јануара,[70] када преподобном Сави беше деведесет и једна година. У то време Самарјани који живљаху у Палестини отргоше се од власти грчкога цара, па изабраше себи цара из рода свога, по имену Јулијана, и устадоше на хришћане, и многа им зла починише: многе им цркве отеше и спалише, мноштво хришћана побише нападајући на села и градове, нарочито у Неапољским крајевима,[71] где месног епископа Самона ухватише и мачем убише, а бивше с њим презвитере исекоше на комаде, па са моштима светих мученика измешаше, и огњем сажегоше. Дознавши за то, цар посла против Самарјана велику војску, и цар самарјански би убијен у битци; тада и Силван, чију погибију предсказа преподобни Сава, би ухваћен од хришћана, и у Скитопољу усред града спаљен. А син његов Арсеније оде у Цариград, и убрзо - ко зна на који начин - задоби цареву наклоност, постаде висок достојанственик на царском двору. И стекавши поверење код цара, Арсеније стаде клеветати и лажно оптуживати палестинске хришћане, - сам он беше самарјанске вере -, како су тобож они криви за устанак Самарјана и њихово одцепљење од грчке царевине. Цар поверова клевети Арсенија Самарјанина, и разгњеви се на Палестинце. Сазнавши за то, патријарх Јерусалимски Петар и подручни му епископи молише блаженога Саву да предузме тежак пут у Цариград, да би тамо стишао царев гњев, и измолио од цара многе потребне ствари за Цркву и Свети Град.
Преподобни Сава, мада већ веома стар, ипак хитно крену на пут, стављајући потребе Цркве изнад свога покоја. Дознавши за његов долазак, благочестиви цар Јустинијан и Цариградски патријарх Епифаније,[72] послаше му у сусрет угледне личности. А кад преподобни улажаше код цара, Бог отвори очи цару Јустинијану, као некада Анастасију: и он виде над главом преподобног Саве благодат Божију која јарко блисташе и сипаше из себе сунчане зраке, као венцем окружујући главу његову. Уплашен, цар устаде с престола и поклонивши се преподобноме моли благослов од њега; затим, обгрливши главу преподобнога, целива је с љубављу и радошћу, и моли старца да и царицу његову Теодору удостоји свога благослова. Када царица угледа светога Саву, она му се поклони и рече: Помоли се за мене, оче, да добијем пород. - Старац рече: Бог, Владар свих, нека сачува царственост вашу! - Царица поново рече: Оче, моли Бога да разреши неплодност моју и подари ми родити сина. - Старац опет рече: Бог славе нека сачува царственост вашу у благоверју, и нека подари победу над непријатељима. - Тада царица и по трећи пут моли старца да је разреши од неплодности, али чу исто што и пре; и то је смути.
Када преподобни изађе од царице, оци што беху с њим упиташе га: Оче, зашто ти ожалости царицу не помоливши се за њу онако како те она молила? - Старац им одговори: Верујте ми, оци, неће из утробе њене изаћи плод који се не би нахранио Северовим учењем и створио у Цркви Христовој већу пометњу него Анастасије. - Овим речима преподобни им стави до знања да се царица тајно држала јеретичког учења.
Цар, усвојивши молбу преподобнога, пренесе гњев свој са палестинских хришћана на Самарјане, и донесе закон: да Самарјани не смеју правити скупове; да се деца њихова лишавају наслеђа после својих родитеља; и најзад, да коловође устанка буду поубијане. Тада се и Арсеније Самарјанин сакри, пошто цар беше наредио да га погубе, а после он прибеже к светоме Сави, припаде к ногама његовим и моли за свето крштење, да би се на тај начин избавио од царскога гњева и избегао смрт; и би крштен и он и сви укућани његови.
Цар, желећи да покаже своју благонаклоност према преподобноме и да му приреди пријатност, наложи преподобноме да иште од њега што му треба, и да узме колико хоће злата за потребе својих манастира. Међутим преподобни, не желећи богатства себи већ оно што је корисно за хришћане, замоли цара да нареди да се царски данак, скупљен у Палестини, употреби као помоћ ратом Самарјанским осиромашеним житељима Палестине: да се обнове спаљене од Самарјана цркве; да се у Светоме Граду подигне гостопримница за збрињавање хришћана који издалека долазе ради поклоњења гробу Господњем; да се тамо сагради болница за странце, и да се у њој поставе лекари; да се доврши црква Пресвете Богородице, којој је темеље поставио патријарх Илија; да се у пустињи испод његових манастира подигне град - тврђава, у коме би се налазила војска ради одбране од најезде варвара. Но више свега преподобни замоли цара да се постара искоренити у својој царевини јереси: Аријеву, Несторијеву, Оригенову, и других јеретика, које смућују Цркву Божију. А за све то преподобни обећа од Бога цару поновно присаједињење Грчкоме царству Рима и Африке, које ранији цареви изгубише.
Цар пристаде на све то, и нареди да се поступи по светитељевој молби, старајући се сам да се жеље преподобнога што пре у потпуности приведу у дело. И док цар разговараше о томе са својим саветницима и благајницима, преподобни се одмаче мало устрану, и стаде читати Давидове псалме, свршавајући Трећи час. А један од његових ученика, по имену Јеремија, приђе му и рече: Чесни оче, зашто се ти одмаче од цара и стојиш по страни, када се он толико стара око испуњења твоје молбе? - Старац му одговори: Чедо, они раде свој посао, а ми свој.
После тога цар даде светитељу писмену одлуку, и отпусти га с миром. Бог пак узврати цару хиљадоструко за благонаклоност коју он показа према блаженоме Сави и за излажење у сусрет његовој молби. Јер се старчево пророчанство зби: кроз кратко време цар заиста однесе две славне победе над непријатељима, доби Рим и Африку, и оба цара: Витига римског[73] и Гелимера картатенског[74] он виде доведене у Цариград као заробљенике. А преподобни Сава врати се у ЈерусаЛим, и на молбу патријарха и епископа опет крену на пут у Кесарију и Скитопољ да објави цареву одлуку.[75] Тамо он, видевши малог дечака Кирила, - каснијег саставитеља овога Житија -, прорече за њега да ће бити његов ученик и монах у његовој лаври.
По повратку отуда, преподобни Сава се убрзо разболе. Сазнавши о томе, патријарх Петар дође да га обиђе. Но кад виде да у старчевој келији нема ничега што је потребно болеснику, осим нешто рошчића и бајатих урми, патријарх га метну на носила и однесе у патријаршију, и сам се стараше о њему, служећи му својим рукама. А након неколико дана преподобни Сава имађаше неко божанско виђење које га обавести о његовом скором престављењу.
Ово виђење преподобни исприча патријарху, и моли га да га отпусти у лавру, да би скончао у својој келији. Патријарх, свом душом желећи да му угоди, одасла га у келију са свим оним што је потребно за негу болесника. Старац, легавши у својој келији, сазва све оце и братију, даде им последњи целив, и постави место себе за игумана једног достојног мужа, по имену Мелита, заповедивши му да у потпуности сачува сва манастирска предања. И проведе преподобни четири дана ништа не једући нити с ким разговарајући. У суботу вече он затражи Пречисте Тајне, и причестивши се изговори последњу реч: "Господе, у руке Твоје предајем дух свој!"
Тако се преподобни Сава престави петог децембра, пошто поживе деведесет четири године, и пређе у нестариви живот, праћен ангелима Божјим и светим мученицима.[76]
Вест о престављењу преподобнога брзо се пронесе по свој околини Јерусалимској, и сабра се из свих лаври и манастира безбројно мноштво монаха. Дође и патријарх са епископима и градским старешинама. Пошто извршише опело, чесно погребоше његово тело између две цркве, на оном месту где преподобни некада виде огњени стуб.[77] А да света душа његова би праћена ка небу од анђела и мученика, дознаде се из следећег. У Светом Граду живљаше један уметник сребрар, родом из Дамаска, по имену Ромул, први од слугу што служаху при св. Гетсиманији. Он сам исприча како му у време престављења преподобнога оца Саве лопови провалише у кућу и украдоше много сребра, и његовог и туђег, до сто литри. Силно ојађен, Ромул дође у цркву светог мученика Теодора и пет дана плакаше и паљаше свеће пред олтаром. Пете пак ноћи он заспа и виде светог мученика Теодора, који га упита: Шта ти је, брате? Зашто тако тугујеш и толико плачеш? - Он одговори: Пропаде ми сребро, и моје и туђе, лопови ме покрадоше. Зато плачем и тугујем, и молим се, али без успеха; ти ме не услиши. - Светитељ му рече: Веруј ми, брате, ја не бејах овде ових дана, јер нама, свима мученицима, би наређено да се саберемо да сретнемо свету душу преподобнога Саве, изашлу из тела, и да је допратимо до места упокојења. А сада не плачи, него отиди на то и то место (он му каза које), и наћи ћеш украдено. - Ромул одмах устаде, позва неке своје познанике, оде са њима на указано му место, и нађе све онако како му свети Теодор рече.
Не треба прећутати и нека друга чудеса која се догодише по престављењу преподобнога. Тако, два гостољубива брата имађаху виноград, и даваху уточиште братији када им из лавре блаженога Саве долажаху. Они се разболеше од неке тешке болести у време бербе грожђа, и беху очајни због тога. Но они имађаху љубав и веру к преподобноме Сави, и често га спомињаху и призиваху у помоћ. Светитељ услиши молитву њихову брзо, јави се свакоме посебно и рече: "Ја се помолих Богу за ваше здравље, и Он вам даде по вашој молби; стога устаните и идите на свој посао". А они, дошавши себи, осетише да су здрави, па прославише Бога и благодарише светитеља. И од тада они сваке године празноваху као велики празник тај дан када им се догоди то чудо.
Нека побожна и врлинска жена, по имену Гинара, обећа поклонити две завесе: једну за цркву у Кастелији, другу за цркву у пештери. Но због лењости ткаље, те завесе дуго не бише готове. Гинара веома туговаше поводом тога. Међутим, њој се јави преподобни ава и рече: "Не тугуј, сутра ће посао кренути и свршити се успешно, јер поклон твој биће пријатан". - А јави се он и ткаљи, и с гњевом је изгрди због лењости њене. Сутрадан пак једна другој испричаше своје виђење, и посао би убрзо свршен.
Економ велике лавре узе под кирију камиле од Сарацена, да пренесу од Мртвога мора купљену пшеницу. На путу за лавру једна камила скрену с пута удесно, и омаче се заједно с товаром у поток, и копрцаше се у блату. Њен газда, Сарацен, узвикну: Оче Саво, помози, и не дај да погине моја камила! - И тог часа, за трен ока, он угледа чесног старца где седи на камили; он потрча другим путем и сиђе у поток, и нађе своју камилу неповређену, али старца не беше на њој. Исто тако и пшеница беше неоштећена. Од тога времена овај Сарацен сваке године долажаше у лавру да се поклони гробу преподобнога Саве.
Једном следбеници Оригена, сабрани из разних места, намислише под вођством неког Леонтија напасти изненада на велику лавру и растерати правоверно стадо преподобнога Саве, а лавру срушити сву до темеља. Спремивши за то мноштво будака и другог гвозденог алата, они силовито кренуше на лавру са великим бесом. Беше седам сати изјутра, и одједном њихов пут покри тама и магла; а они цео дан лутаху, али лавру не нађоше, него залуташе у нека непроходна места, где их ноћ затече; и они се измучени, тек сутрадан обретоше у близини манастира светог Маркијана.[78] Увидевши да им је све узалуд, они се разиђоше сваки са својим стадом. А Бог чуваше Лавру ради угодника свог, преподобног Саве, који се сјајно потруди у њој. Светим молитвама његовим нека и нас сачува од свих зала исти Преблаги Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух, коме слава вавек. Амин.[79]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ КАРИОНА монаха и сина његова ЗАХАРИЈЕ

У ЕГИПТУ живљаше један човек, по имену Карион. Он имађаше двоје деце, које остави својој жени, а сам оде у скит[80] и постаде монах. Кроз неко време у Египту настаде глад. Жена Карионова натрпевши се од оскудице, пође у скит носећи са собом децу: једног малишана коме беше име Захарија, друго - девојчицу, и седе под дрветом на на обали реке. У скиту беше обичај: ако дође каква жена ради разговора са монахом, онда су разговарали издалека, преко реке.
Стога и ова жена преко реке рече Кариону: Ето, ти си монах, а сада је велика глад: ко ће прехранити децу твоју? - Карион рече жени: Узми ти себи девојчицу и иди, а мени нека остане малишан.
Узевши код себе малишана Захарију, Карион га одгаји у скиту, и сви знађаху да је то његов син. А кад дете порасте, међу монасима настаде негодовање због њега. Чувши о томе, Карион рече Захарију: Устани и иди одавде, јер због тебе оци негодују на мене. - Захарија одговори: Ја сам твој син, и куда да идем од тебе?
Тада они оба, отац Карион са сином, кренуше и отидоше у Тиваиду.[81] Тамо добише келију. Али и тамо настаде негодовање због њих, те се они поново вратише у скит, премда братија и ту не престајаху роптати. Тада Захарија оде на језеро са отровном водом, загњури се до ноздрва у воду и проведе тако час; и постаде од тога као губав, и отац га његов једва познаде. Када Захарија приступи светом Причешћу, тада светом презвитеру Исидору би откривено о Захарији, и он му рече: Чедо, прошле недеље ти приступи и причести се као човек, а сада као анђео.
Када се Карион припремаше да се престави к Богу, он рече братији: Многе трудове сатворих, подвизавајући се више од сина мог Захарије, али не достигох у меру висине његове, због његовог смирења и молчанија. - И престави се старац. После тога отац Мојсије рече Захарији: Кажи ми, шта да радим да се спасем. - Захарија му се баци пред ноге, говорећи: Зар ти мене питаш, оче? - А старац му на то рече: Веруј ми, чедо Захарије, ја видех Духа Светога где сиђе на тебе, због тога те и упитах. - Тада Захарија скиде камилавку са главе своје, метну је под ноге, изгази је и рече: Ако човек не згази себе тако, не може бити монах.
Једном упиташе Захарију: Ко је прави монах? - Он одговори: Онај ко себе стално приморава на вршење заповести Божјих.
Када Захарија шћаше да се престави, Мојсије га упита: Шта видиш, брате? - Он одговори: Није ли боље ћутати, оче? - Тада Мојсије рече: Да, чедо, ћути. - А у самом тренутку разлучења његовог, ава Исидор погледавши у небо рече: Радуј се, чедо моје Захарија, теби се отворише врата Царства Небеског. - И тада Захарија предаде душу своју Богу,[82] и чесни оци га погребоше у Скиту.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НЕКТАРИЈА БИТОЉСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Нектарије родио се у Битољу. Родитељи му беху побожни и праведни пред Богом. На крштењу свога сина они му дадоше име Никола. Када су Агарјани имали заузети њихово место, мајка Николина виде пре тога у саном виђењу Пресвету Богородицу, која јој рече да узме мужа свога и децу своју и да беже брзо из свога места и сакрију се на другом месту. Примивши ово виђење као од Бога, мајка Николина тако и учини. Ускоро затим Турци заиста и наиђу, заузму њихово место и нанесу многа зла народу хришћанском. Када ова најезда прође и смири се борба и нереди, родитељи Николини изађоше из свога склоништа са својом децом живи и читави, благодарни Богу и Богородици за своје опасење, а опет жалосни због страдања и поробљења своје браће хришћана и своје отаџбине.
Отац Николин, који беше већ доста стар, договори се тада са својом супругом да напусти свет. Са своја два мушка детета, од којих један беше овај свети Нектарије, он отиде у манастир Светих Врачева Козме и Дамјана код Битоља, у подножју тамошње горе. Тамо се он замонаши са именом Пахомије, и подвизаваше се заједно са своја два сина.
Обичај беше у околних хришћана да у манастир Светих Врачева доносе плодове са својих њива и винограда, колико ко може и жели, нарочито о самом празнику Светих Врачева. Тако једне године за празник Светих донеше хришћани своје плодове у манастир, и заједно са монасима прославише Свете Бесребренике. Том приликом они беху донели и доста вина, којим напунише једно овеће буре. Како пак за празник беше доста света за ручком, гости брзо попише ово вино из бурета. Дознавши за то, монах Пахомије отиде са своја два сина и са свећама у рукама у подрум, имајући намеру да опере оно испражњено буре. Међутим, када они дођоше до бурета, нађоше га на чудесан начин опет напуњеног вином, које дивно мирисаше и беше веома пријатно за пиће.
Видећи ово дивно чудо Божје а сећајући се и оног јављања Пресвете Богородице његовој мајци, млади син Пахомијев Никола разгори се у срцу своме великом љубављу према Христу и свом душом својом зажеле да задобије Њега, јединог Жељеног и Љубљеног. Зато се поче молити Њему најтоплије и најусрдније. Због свега тога, он ускоро затим остави свет и отиде у Свету Гору Атонску. Тамо он нађе једног искусног и врлинског старца по имену Дионисија, званог Јагари, који беше родом из Цариграда. Овај Дионисије, напустивши свет и дошавши у Свету Гору, постао беше послушник код искусног старца Филотеја - Јагари (названога тако по келији Светих Архангела у Кареји, где је живео).[83]
Старац Дионисије прими код себе благочестивога Николу и приведе га на благослов своме духовном оцу старцу Филотеју Јагари који, имађаше од Бога дар прозорљивости. Чим Николај ступи пред њега, старац Филотеј га назва по имену, говорећи му: Ти си, чедо, Николај, син Пахомијев, и ти желиш да останеш да живиш са нама. - Чувши то, Николај се изненади, па запита: Откуда, часни оче, знаш мене и све о мени? - Старац му на то рече: Бог отаца наших, чедо, који те посла нама, Он ми откри о теби. - Задивљен због свега тога, Никола остаде код ових врлинских стараца, и труђаше се уз њих са још већом љубављу и ревношћу. Подвизавајући се тако уз њих, он би ускоро замонашен од преподобних стараца и на монашењу доби име Нектарије.
Од тада се преподобни Нектарије даде још усрдније на подвиге врлинског живљења и духовног напредовања. Но лукави завидљивац ђаво не могаше поднети његово духовно успевање у подвизима и врлинама, и зато нападаше преподобног Нектарија разноврсним искушењима и смутљивим помислима, кроз које га навраћаше да напусти живљење са споменутим искусним старцима. Но како ђаво у томе ништа не успе, јер блажени Нектарије остаде чврст и непоколебљив, то ђаво стави у срца других завист на светог подвижника, да му макар тиме напакости. Беше то завист једног сапослушника преподобнога, који тражаше да се Нектарије одатле протера, и прећаше да ће, ако се то не учини, неко бити убијен. Преподобни старци су саветовали овог непослушног послушника, и то некад лепим речима и поукама из Светог Писма, а некад опет претњама вечних казни и мука, но овај безумник то не примаше, него и даље тражаше да се Нектарије удаљи. Тада старци посаветоваше Нектарија да је боље да се за неко време удаљи од њих, па га зато послаше код светогорског Проте Данила у Кареју, који са љубављу прими преподобнога код себе.
У то време престави се ка Господу преподобни старац Филотеј, те старац Дионисије, не подносећи више оног злог зависника, удаљи се и сам од њега и отиде да потражи Нектарија. Нашавши га и измоливши дозволу од Проте за неки манастирчић Светих Архангела, звани Кофу, он се са Нектаријем настани тамо и тако опет они живљаху и подвизаваху се заједно. Они се бављаху рукодељем и од тога сами живљаху, па чак и другима даваху помоћи. Онај пак непослушни зависник луташе којекуда по Светој Гори, док на крају не напусти то свето место и отиде у свет, где себе упропасти и душу своју изгуби, јер се одаде широким путевима светским.
Ускоро затим престави се ка Господу и блажени старац Дионисије Јагарис, и би чесно погребен од преподобног Нектарија. Пошто остаде сам, Нектарије удвостручи своје подвиге, који су само Богу били познати. Видећи такве његове подвиге и хотећи му умножити венце награде, Бог допусти да преподобни Нектарије падне у многе и тешке телесне болести. Страдајући у болестима и невољама, преподобни их подношаше са великом трпељивошћу и благодарношћу Богу, тако да тиме стече још веће венце код Бога.
Најзад, победивши завист људску, напасти демонске и болести телесне, преподобни Нектарије се пресели у вечно Царство Христово, 5. децембра 1500. године. После четири године би извршен пренос његових чесних моштију, и оне бише нађене нетрулежне и миомирне. Чесне и чудотворне мошти његове и данас почивају у Светој Гори, у келији у којој се он подвизавао.
Молитвама преподобног Нектарија Битољског и Светогорског нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНАСТАСИЈА

СВЕТИ Анастасије, видевши како незнабошци истјазавају, муче и убијају свете мученике због исповедања вере Христове, и знајући каква су неисказана блага припремљена од Бога за мученике, срце му се запали божанском ревношћу и он зажеле да и сам пође истим путем мучеништва и удостоји се истих венаца. И једнога дана он, срца пуна пламене љубави за мучеништвом, осени цело тело своје крсним знаком, одјури на судиште, стаде усред њега и повика громким гласом: Нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају (Рм. 10, 20). - Тада сви уперише погледе у њега, а он им рече: Чујте сви ви, слуге ђаволове: ја сам хришћанин, и верујем у Господа мог Исуса Христа, а идоле ваше и све који им се клањају проклињем. - А они, изненађени таквом смелошћу, одмах га зграбише, свукоше, и страховито тукоше, па му рекоше: Ово си добио за своју безочност и дрскост, и зато што у Христа верујеш. Ако се дакле не одрекнеш Христа, глава ће ти бити одсечена, и тело ће твоје бити бачено рибама да га поједу. - Но пошто се свети мученик не хте одрећи Христа, они му одмах одсекоше главу, па тело његово бацише у море.

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА КАРЕЈСКИХ (Светогорских)

СВЕТИ преподобномученици Карејски, и други који живљаху у разним келијама Свете Горе Атонске, пострадаше од паписта у време уније, коју створи с папом римским византијски цар Михаил VIII Палеолог (1260-1281. године). Први између њих би обешен, а остали мачем посечени.[84]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛОТЕЈА КАРЕЈСКОГ

ПРЕПОДОБНИ отац наш Филотеј подвизавао се у Карејокој келији, званој Јагари; био старцем преподобног Нектарија, (Битољског), и за чистоту и светост свога живота удостојио се од Бога дара прозорљивости. Упокојио се у миру.[85]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИОГЕНА

ОВАЈ свети мученик пострадао за Господа Христа каменован.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АВЕРКИЈА

СВЕТИ мученик Аверкије пострадао за Христа мачем V посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НОНА

СВЕТО живео, у миру се преставио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРАТОСА

ВОДЕЋИ анђелски живот упокојио се у миру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Теодосије II или Млађи, унук Теодосија Великог, Византијски цар, царовао од 408-450. године. Тако, рођење преподобног Саве Освећеног пада у 439. годину.
2. Кападокија - источна област Мале Азије. Кесарија - главни град Кападокије. Муталаска, сада Таласи, удаљено осам километара од Кесарије.
3. 1 Цар. 1, 1....
4. Александрија - приморски град у Африци на северној обали Египта; велики трговачки центар; бедем незнабожачке учености, а затим средиште хришћанске просвете.
5. Село Сканда, на пола километра даљине од Муталаске.
6. Сада манастир светог Јована Претече, у селу Зиндзедере, па једној стени.
7. Сравни: Псал. 83, 11.
8. 1 Кор. 15, 33.
9. Маркијан - Византијски цар од 450-457 године. - Свети Јувеналије патријарховао од 420-458. године.
10. Свети Пасарион - оснивач једног од Јерусалимских манастира, епископ и наставник преп. Јевтимија Великог; подвизавао се у првој половини петога века; празнује се 11. августа и Сирне суботе.
11. Црква празнује преподобног Јевтимија Великог 20. јануара.
12. Спомен преп. Теоктиста, саиспосника преп. Јевтимија Великог, празнује се 3. септембра.
13. Спомен преп. Доментијана Палестинског Црква празнује у Сирну суботу.
14. Године 473. - Анастасије I: патријарх Јерусалимски од 458 - 478. године.
15. Мелагрија - пустињско зеље Палестине; горког укуса. Орчика тршћана - од мирисаве и пријатне биљке, трске, којој корен горак; употребљавана за прављење мирисавих тамјана за богослужење; исто тако употребљавана за прављење лековите масти; пустињаци њену срчику употребљавали за храну.
16. Спомен његов празнује се 12. децембра.
17. Преп. Теодосије Велики, киновиарх Палестински; оснивач и устројатељ општежићних манастира на Истоку; празнује се 11. јануара.
18. Псал. 146, 9.
19. То је било 478. године. Мартирије - патријарх Јерусалимски од 478-486. године.
20. Зенон - Византијски цар од 474-491. године. Василиск му отео престо 475. године и царовао до краја 477. године; тада га Зенон збаци, затвори, и он у тамници сконча од глади.
21. То јест дивљих иноплеменика, у овом случају Сарацена - номада.
22. 3 Цар. 17, 4-6.
23. Реч је о светом Јовану Ћутљивом, епископу Колонијском; празнује се 3. децембра.
24. Данашњи Михмас.
25. Манастир у Варихи - данас Бени Наим -, на југу од Хеврона. Све те монашке обитељи налазиле су се у пустињи дуж реке Јордана, недалеко од њега.
26. Салустије - патријарх Јерусалимски од 486-494. године.
27. Јуд. 19.
28. 4 Цар. 5, 20-27.
29. То је једино острво у Мртвоме мору, недалеко од увора Јордана, на западу.
30. То јест Благослови нас, оче.
31. Исаврија - малена област на југу Мале Азије.
32. Данашња - Хирберт Мирд.
33. Аматунт - град на острву Кипру, сада Палео - Лемесос. Аила - крајњи јужни град Палестине, у дубини залива Црвенога мора; сада развалине у близини Акабе.
34. Катисматна црква, - грчка реч катисматна значи: седиште, - била је подигнута од неке побожне удовице у част Пресвете Богородице на месту званом: "Старо седиште", у околини Јерусалима.. - У то време преп. Теодосије Велики остави ову цркву и основа општежићни манастир, У коме се подвизавало око 700 људи, монаха. Манастир се палазио на седам километара од лавре преподобног Саве.
35. 2 Мојс. 31, 1-6.
36. У време ширења монофизитске јереси која је учила да у Исусу Христу постоји једна природа, Божанска, која је прогутала човечанску природу, неки Петар Фулон, у младости ваљавичар, касније презвитер, а затим и лажни патријарх Антиохијски, додаде Трисветој песми речи: "који си се распео за нас, помилуј нас". Тим додатком он је тврдио да је у страдању Спаситељевом страдало не само Христово Божанство него и сва Света Тројица. Следбеници Петрови образоваше посебну секту Теопасхита, која је дуто времена узнемиравала православни свет.
37. Скитопољ, сада Бејсан, град у Палестини, лежао на великом древном караванском путу из Дамаска у Египат; удаљен од Јерусалима преко 100 километара.
38. У Зајордању, близу данашњег Мкеса, на реци Јармуки, недалеко од града Гадаре крај Генисаретског језера.
39. Данашњи Амвас, на путу из Ромлеа у Јерусалим.
40. Празник Обновљења или Освећења храма Васкрсења Христова у Јерусалиму, подигнутог светим Константином Великим 335. године на Голготи, Црква празнује 13. септембра. Овај празник се увек прослављао, а и данас се прославља веома свечано и привлачи мноштво поклоника у Јерусалим.
41. Основана преподобним Харитоном, који се празнује 28. септембра. Сукијска је сиријска реч, и значи: Стара.
42. Текојски поток протицао кроз Текојску пустињу, која сачињава део велике пустиње Јудејске, јужно од Сукијске лавре.
43. То је било 514. године. По казивању писца Житија преп. Саве Освећеног, инока Кирила, овај Јован био је чудотворац. Спомен његов празнује се у Сирну суботу.
44. На југу од Хеврона, поред реке Јордана.
45. То је највиша гора у свој источној пустињи. Сада: Мунтар.
46. Патријарховао у Јерусалиму под именом Јована III од 517-524. године.
47. Према називу језера: Ептастома.
48. Ср. Псал. 41, 5.
49. Спомен првп. Афродисија Палестинског празнује се 24. децембра.
50. Сада - Медеба у Зајордању.
51. На овом Сабору осуђена Јевтихијева јерес, монофизитство. Та јерес учила: у Христу постоји једна природа, Божанска; Његова човечанска природа прогутана је Божанском.
52. Јевтимије - патријарх Цариградски од 490-496. године.
53. Флавијан - патријарх Антиохијеки од 506-512. године.
54. То је било крајем 511. године. - Сидон, прастари град Финикије, на обали Средоземног мора, недалеко од планинског гребена Ливана, са дивним пристаништем.
55. Представници и јересиарси монофизита: Јевтихије - настојатељ и архимандрит једног Цариградског манастира; Диоскор, патријарх Александријски од 444-451. год.
56. У 513. години.
57. Патријарховао као Јован III од 517-524. године.
58. То је било у почетку 517. године.
59. Мисли се на Четири Васељенска Сабора, дотле већ одржана.
60. Разумеју се Васељенски сабори: Први (Никејски) 325. године; Други (Цариградски) 381. год.; Трећи (Ефески) 341. год.; Четврти (Халкидонски) 451. године.
61. Флб. 4, 7.
62. То је било 518. године.
63. По јеврејском рачунању, које је остало и у хришћанској богослужбеној пракси, девети сат то је три сата после подне.
64. У дванаест сати = у поноћи.
65. 20 јула 517. године.
66. Византијски цар од 518-527. године.
67. Спомен његов Црква празнује 3. октобра.
68. Патријарх Јован скончао 524. године. Његов прејемник, патријарх Петар, патријарховао од 524-544. године. Назван Елевтерополит по месту рођења - граду Елевтеропољу у Јужној Палестини.
69. Цар Јустин, са пристанком Сената, предао престо Јустинијану, кога патријарх Цариградски крунисао за цара. Јустинијан и до тога, због болести свога стрица цара Јустина, водио државне послове. Јустинијан царовао од 527-565. године.
70. 529. године.
71. Неаполис - сада Наблус - древни Сихем, град у долини између двеју гора: Харизина и Гевала.
72. Св. Епифаније - патријарх Цариградски од 520-535. г. Празнује се 25. августа.
73. Витиг - један од последњих краљева Остготске државе у ИталиЈи, основане Теодорихом Великим 493. године. Витиг царовао од 537-538. год. Остготско царство би освојено од знаменитих војсковођа цара Јустинијана: Велизарија и коначно Нарзеса 554. године.
74. Гелимер - последњи краљ Вандалске државе у Северној Африци. Ово Вандалско краљевство би срушено и освојено од Византијског војсковође Велизарија 554. године. Заробљен, Гелимер би послат у Цариград, где је пратио Велизарија при његовом тријумфалном повратку.
75. Царска се одлука, углавноме, односила на уништење јереси: аријанске, монофизитске, Несторијеве и Оригенове, и на Самарјанско лажно учење, и на утврђивање Православља.
76. Преподобни Сава Освећени преставио се 532. године.
77. О моштима преподобног Саве писац овог Житија, монах Кирил, много времена касније, писао је: "Тело његово до данашњега дана сачувало се потпуно цело и нетљено. То сам ја својим очима видео прошлог индиктиона. Када отворише драгоцену гробницу, да би положили у њу остатке блаженога Касијана, ја сиђох у њу да се поклоним моштима божанственог старца и видех да су оне целе и нетљене". - Обитељ светог Саве Освећеног и данас постоји, на тринаестак километара источно од Јерусалима, и чувена је на Истоку са строгог подвижничког живота својих монаха. - Доцније су мошти преподобнога Саве латини пренели у Венецију, и оне су тамо почивале у цркви светога Марка све до недавно, када су поново свечано враћене у његову лавру (1972. год.).
78. Киновија светог аве Маркијана налазила се око Витлејема.
79. Преподобни Сава Освећени написао је први Типик = Устав о црквеним богослужењима, познат под именом Јерусалимског, и усвојен од свих Палестинских манастира. По сведочанству светог Симеона Солунског: ...божанствени отац наш Сава изложио је Устав, примивши га од преподобних Јевтимија и Теоктиста (који беху први наставници преподобноме Сави у подвизима пустињачким), а они су га примили од оних што беху пре њих и од Харитона Исповедника, који је преминуо 350. године: то јест краће: по предању апостолском. Доцније, Типик светог Саве Освећеног био је обогаћен неопходним и важним допунама. Још Доцније он је био затурен, па обновљен светим Софронијем, патријархом Јерусалимским.
80. Скитом се називала нарочита врста монашких обитељи: то су биле посебне, одвојене келије за усамљене пустињаке. Но пре свега тако се називао познати крај у северозапдном делу Египта, на тридесетак километара од горе Нитријске.
81. Тиваида - област знаменитог у древности Египатског града Тиве; по имену овога града, тако се називао сав Горњи (јужни) Египат. Тиваидска пустиња била је једно од најомиљенијих места древним хришћанским монасима за подвизавање.
82. Преподобни Захарија упокојио се крајем четвртог века.
83. Спомен овог преподобног Филотеја Карејског, званог Јагар, празнује се такође данас 5. децембра.
84. Спомен ових Светогорских Преподобномученика и Исповедника вере Православне слави се још и 4. јануара, 22. септембра и 10. октобра (где видети опширније о њима).
85. Службу му је недавно написао о. Герасим Микроагиананитис у Светој Гори.