ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Парамон и других 370. У Витинији Азијској неки кнез Аквилин ужасно гоњаше хришћане. Једном ухвати он 370 хришћана и поведе их собом везане на неко место, где беше храм идолског бога Посејдона. Ту их опаки кнез примораваше, да се поклоне идолу и принесу жртву. Ма да кнез прећаше смртном казном ономе, ко не послуша његову заповест, ниједан хришћанин не покори се заповести његовој. У том часу пролажаше путем покрај храма неки честан муж, по имену Парамон. Он застаде код гомиле везаних људи и сазнаде о чему се ради, па сазнавши узвикну: „о колико невиних праведника хоће скверни кнез да закоље зато што се не клањају мртвим и немим идолима његовим!” И продужи Парамон пут свој. Тада разјарени кнез посла слуге своје, да убију Парамона. Слуге стигоше Парамона, ухватише га, па му најпре језик прободоше трном, по том га обнажише, и тако му цело тело избодоше. Парамон свети с молитвом у срцу предаде душу своју Богу. По том и оних 370 мученика, велики као синови Божји и невини као јагањци, бише мачем посечени, те пређоше у бесмртно царство Христа Господа. Пострадаше 250. год.

2. Преп. Акакије Синајски. У својој славној књизи „Лествица” саопштава св. Јован Лествичник житије овога светитеља. Млади Акакије био је искушеник код некога злога старца у Синајском манастиру. Гневљиви старац посведневно је корео и грдио Акакија, а често и тукао, и на све начине мучио и злостављао. Но Акакије се није жалио него је све то подносио стрпљиво с уверењем, да је то корисно за његово спасење. Кад год га је неко питао, како живи, он је одговарао: „добро као пред Господом Богом!” После 9 година послушања и мучења умре Акакије. Старац га сахрани, па оде и пожали се другом неком светом старцу говорећи: „Акакије, ученик мој, умре”. „Не верујем, одговори свети старац, Акакије не умре.” Тада обојица одоше на гроб умрлога, и онај свети старац викну: „брате Акакије, јеси ли умро?” А послушни Акакије, и по смрти послушан, одговори: „нисам умро оче, немогуће је умрети послушноме”. Тада се онај зли старац раскаја, и затвори се у једну келију близу гроба Акакијева, где у кајању и молитви проведе остатак живота.

3. Св. муч. Дионисије еп. Коринтски. Знаменит пастир и учитељ. Посечен за Христа 182. год.

4. Св. Тиридат цар Јерменски. Савременик Диоклецијанов. Најпре грозно гонио хришћане. Но стиже га казна Божја, и он полуди и постане подобан скоту, као негда Навуходоносор. Од лудила га исцели чудесно св. Григорије (в. 30. септембар). Од тада па до смрти Тиридат проведе у покајању и благочешћу. Скончао мирно у IV веку.

5. Св. муч. Аполоније. Сенатор римски. Оптужен за веру у Христа он исповеди своју веру пред целим Сенатом, због чега би посечен мачем, у Риму 186. год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАРАМОНА, и других 370 мученика

ЗА царовања незнабожног Декија[1] бејаше у Витинији Азијској неки кнез Аквилин, који ужасно гоњаше хришћане. Једном сатера он у тамницу триста седамдесет хришћана, и полазећи на Валсатијске топле воде[2] он нареди да поведу са њим и мученике, јер имаше намеру да успут сврати у идолиште Посејдоново[3] и примора мученике да принесу идолску жртву. Када стигоше до идолишта, он дуго присиљаваше свете мученике да принесу жртву идолу лажнога бога Посејдона, али их не узможе приволети на то ни милом ни силом. Догоди се тада да туда пролажаше један благочестив човек, по имену Парамон, по вери хришћанин. Угледавши такво мноштво светих мученика, осуђених на смрт, он стаде пред идолиштом и громким гласом викну: "О, како много праведника нечестиви кнез убија без кривице зато што они неће да се по клоне његовим бездахним и немим идолима!"
Рекавши то на сав глас да сви чују, Парамон продужи свој пут. А кнез, чувши те Парамонове речи, запали се јарошћу и нареди слугама својим да стигну Парамона и одмах убију. Нечестиве слуге свенечестивог кнеза сустигоше блаженог Парамона који иђаше својим путем не знајући за кнежево наређење, и ухватише га. И прво му извукоше из уста језик, који изобличи н укори кнеза, и прободоше оштрим трном; затим му исто тако у све удове набише оштро трње, па најзад му тело прободоше копљима. Тако свети мученик Парамон предаде своју благочестиву душу у руке Божије.
У тај исти час и гореспоменути свети мученици, њих триста седамдесет, бише због исповедања Христа мачем посечени пред Посејдоновим идолиштем.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКАКИЈА СИНАЈСКОГ

БЛАЖЕНИ Јован Лествичник[4] у својој славној књизи "Лествица" пише о овом преподобном Акакију монаху? овако: "Велики Јован Саваит[5] исприча ми истиниту ствар и достојну казивања. Бејаше један старац, врло лењ и зао. Говорећи не осуђујући га, него са циљем да обелоданим трпљење светитељево. Тај старац имађаше млада ученика по имену Акакија, простог по нарави и целомудреног умом. Акакије трпљаше од старца толика зла, да ће многима изгледати чак и невероватно: јер га он кињаше не само укорима и грдњама него га и бијаше сваки дан. Ипак, Акакијево трпљење не беше неразумно: јер Акакије тим својим безропотним трпљењем и незлобивим страдањем стицаше себи благодат Божију, која га ослобађаше вечнога мучења. А ја, - каже Јован Саваит Јовану Лествичнику - гледајући га сваки дан таког, као да је купљени роб или заробљеник који се страховито мучи, нарочито га сретах и питах: Шта ти је, брате Акакије? како проводиш данашњи дан? - А он ми одговараше: Као пред Господом Богом, тако ми је добро. - И показиваше ми понекад модрице на очима, понекад модрице на врату, понекад ране на глави. Ја пак, знајући да је он творитељ врлине, говорах му: Добро, добро, трпи, брате, да би ти било на спасење. - И проведе блажени Акакије код тог немилосрдног старца девет година, и пред смрт поболовавши мало отиде ка Господу.[6] И погребен би у отачкој гробници. A после пет дана старац његов оде к једном тамошњем великом оцу и рече му: Оче, брат Акакије, ученик мој умре. - Отац када то чу рече: He верујем ти, старче, јер Акакије није умро. - Старац на то узврати: Оче, ако ми не верујеш, онда хајде сам и види гроб његов. - Тада велики отац тај хитно устаде и оде са њим на гроб блаженог страдалца Акакија, и обраћајући му се као живоме, узвикну: Брате Акакије, јеси ли умро? - Благоразумни пак послушник, показујући послушност и после смрти, одговори: нисам умро, оче, јер послушноме је немогуће умрети. - Када то чу Акакијев старац, препаде се, и са сузама паде лицем на земљу. Затим измоли од игумана келију поред Акакијевог гроба, затвори се у њој, и поживе добродетељно радећи на спасењу своје душе, и после многих подвига отиде ка Господу Богу, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈОВАНА

ПОСТРАДАО у Персији за веру у Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АВИВА

БИО епископ Некрески у Кахетији; ученик преподобног Јована Зедазнијског.[7] Много се потрудио проповедајући Еванђеље огњепоклоницима, и искорењујући код своје пастве грубе заблуде и сујеверја. Зато што Персијанцима угасио идолопоклоничке свештене огњеве, био најпре мучен, па онда камењем затрпан у насељу Рехи, близу Мцхета, за царовања Бакура III (541-545 године). Мошти светог Авива сада почивају у граду Мцхету.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИЛУМЕНА

СВЕТИ мученик Филумен живљаше у време цара Аврелијана[8] у Ликаонији.[9] Он се бављаше продајом жита у Галатији, у граду Анкири.[10] Оптужен игемону Феликсу и изведен преда њ, он изјави да је хришћанин. Због тога би обешен и струган. Затим у ужарену пећ бачен, али благодаћу Христовом остаде неповређен. После тога укуцаше му клинце у главу, и у руке, и у ноге, и тако га водише тридесет потркалишта, и он изнемогао паде, и свету душу своју предаде у руке Богу,[11] од кога и доби неувенљиви венац мучеништва.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПИТИРУНА

ПРЕПОДОБНИ отац наш Питирун или Питирион био је ученик Антонија Великог. Био је и наставник пустињака који су се подвизавали на високој Тиваидској Гори изнад реке Нила. Та Гора беше висока, дивља и каменита, опкољена провалијама и пећинама у којима су живели ови пустињаци. Спадао је међу најбоље ученике Св. Антонија. Лечио је болеснике и као ретко ко изгонио демоне силом молитве своје. Наследивши Великог Антонија и чудног Амонија, постаде и прејемник њихових дарова Духа Светога, којих се они беху удостојили. Храна му беше мало брашна помешано са водом а и то само два пут недељно, у недељу и четвртак.
Овај диван подвижник Питирион, предаде ученицима својим и остави дивне поуке. Измећу осталог говорио им је и следеће: "Знајте, чеда моја, свака људска страст има и свога демона, који је прати и надгледа. Што значи, постоји зли дух гордости, дух среброљубља, страстољубља и прождрљивости и тако редом за сваку страст. Зато онај који жели да отера ове демоне, мора најпре да искорени страсти из срца свога, у коме оне расту храњене злим помислима." Тако саветујући и учећи своје ученике и до краја јуначки се подвизавајући, мирно се упокоји у Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДИОНИСИЈА, епископа Коринтског

ЗНАМЕНИТ пастир и учитељ. Посечен за Христа 182. " године.

СПОМЕН СВЕТОГ ТИРИДАТА, цара Јерменског

БИО савременик Диоклецијанов. Најпре грозно гонио хришћане. Но стиже га казна Божија, и он полуди и постане подобан скоту, као негда Навуходоносор. Од лудила га исцели чудесно свети Григорије.[12] Од тада па до смрти Тиридат проведе у покајању и побожности. Скончао мирно у четвртом веку.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АПОЛОНИЈА

СEHATOP римски. Оптужен за веру у Христа он исповеди своју веру пред целим Сенатом, због чега би посечен мачем, у Риму 186. године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ УPBAHA

ЕПИСКОП Македоније; скончао у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВИСАРИОНА ЧУДОТВОРЦА[13]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАЛЕРИЈАНА

ПОСТРАДАО за Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФЕДРА

ОВАЈ свети бачен у врелу смолу скончао.

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ МУЧЕНИКА

ГОЊЕНЕ, примила их стена која се пред њима отворила.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛАЈА архиепископа Солунског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАНКОСМИЈА

УПОКОЈИО се у миру Господа свога.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НЕКТАРИЈА ПЕЧЕРСКОГ

ПОДВИЗАВАО се у Кијево-Печерској обитељи у дванаестом веку, и одликовао се необичном послушношћу. Свете мошти му почивају у Антонијевој пештери.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Декије - цар римски од 249. до 251. године.
2. Валсатијске воде - на ушћу реке Тимбре, у Витинијској области.
3. Посејдон, код Римљана Нептун, - незнабожачки бог мора и водних извора.
4. Свети Јован Лествичник замонашио се у својих двадесет година; последње четири године овога живота био игуман Синајсже обитељи; упокојио се у осамдесетој години живота, у шестом столећу; празнује се 30. марта и Четврте недеље Великог поста.
5. Свети Јован Саваит (Молчалник) родио се половином петога века; био епископ од 482-491. године; последње године живота провео у пештери; празнује се 3. децембра и 30. марта.
6. Упокојио се у првој половини шестога века
7. Празнује се 7. маја.
8. Аврелијан Домиције царовао од 270 - 275. године.
9. Ликаонија - древна покрајина Мале Азије. Од 25 године пре Христа ушла у састав римске области Галатије
10. Анкира - један од градова Галатијске области.
11. Свети Филумен пострадао око 274. године.
12. Св. Григорије, просветитељ Јерменије, празнује се 30. септембра.
13. Види о њему под 6. јуном. Спомиње се и 20. фебруара.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. муч. Стефан Нови. Као негда Ана мајка Самуилова тако и Ана мајка Стефанова мољаше се Богу, да јој Бог да једнога сина. Молећи се тако једном у цркви Влахерни пред иконом Пресвете Богородице, ухвати је лак сан, у коме она виде Пресвету Деву, као сунце сјајно, и чу глас од ње: „иди, жено, с миром, према молитви твојој имаш сина у утроби твојој.” И заиста заче Ана и роди сина, овога светога Стефана. У 16. години прими Стефан чин иночки на гори Аксентијевој према Цариграду од старца Јована, од кога се научи мудрости божанској и подвижништву. А када се старац Јован упокоји у Господу, Стефан оста на тој гори строго подвизавајући се и прилажући труд ка труду. Његова светост привуче му многе ученике. Када цар Константин Копроним прогоњаше иконе, још жешће од свога сквернога оца, Лава Исаврјанина, Стефан се показа као ревносни заштитник поштовања светих икона. Безумни цар примаше разне гнусне клевете против Стефана, а и сам удешаваше разне сплетке, само да би Стефана сломио и с пута уклонио. Стефан би прогнан на острво Проконис, по том доведен у Цариград, окован и бачен у тамницу, где га сретоше 342 монаха сужња, из разних страна доведених и у тамницу због иконопоштовања вргнутих. У тамници они свршаваху све црквено правило као у манастиру. Опаки цар осуди Стефана на смрт. Светитељ предвиде своју смрт на 40 дана и опрости се с братијом. Слуге цареве извукоше га из тамнице и бијући га и трзајући вукоше га по улицама Цариградским призивајући све оне, који су уз цара, да ударају камењем „противника царева”. Неко од јеретика удари дрветом светитеља по глави, и светитељ издахну. Као што св. Стефан првомученик пострада од Јевреја тако и овај Стефан пострада од иконоборних јеретика. Пострада овај славни Христов војник 767. године у 53. год. свога земнога живота, и би увенчан славом неувелом.

2. Св. новомуч. Христо. Албански хришћанин, настањен у Цариграду, баштован по занимању. При продаји свога поврћа он се замери неком Турчину, који га оклевета пред судом, као да је обећао потурчити се па порекао. После истјазања окован бачен у тамницу. У тамници неко му понуди да једе, што Христо одбије говорећи: „боље да се гладан јавим пред Христом мојим.” По том извади завежљај новаца, што је имао под појасом и да једноме сужњу, с молбом, да му се за то одслужи неколико посмртних литургија. Посечен од Турака 1748. год. и прослављен за увек у царству Христа Бога.

3. Преп. Ана. Благородна жена, по смрти свога мужа пострижена у монаштво од св. Стефана Новога. Цар Копроним наговарао је, да каже, као да је она имала недозвољених телесних веза са св. Стефаном, да би тако могао Стефана унизити пред народом. Но ова света жена никако није хтела ући у ту цареву сплетку против светитеља, кога је она поштовала као свог духовног оца. Због тога би шибана, а по том у тамницу бачена, где предаде своју свету душу Богу.

4. Св. благоверни цар Маврикије. Погубљен са пет синова својих од цара Фоке 602. год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА СТЕФАНА НОВОГ, ИСПОВЕДНИКА

ПРЕСТОНИЦА византијског царства Цариград је родно место светог преподобномученика Стефана. Родитељи беху побожни и сиромахољубиви. Имајући две кћери они туговаху што немају сина, јер су желели да им наследник буде мушко чедо. Они се усрдно мољаху Богу и многе милостиње чињаху, да им Господ испуни ту жељу. Нарочито мајка преподобног Стефана Ана, у томе слична мајци светог пророка Самуила ревносно изливаше срце своје у сузним молитвама к Богу, просећи Господа да јој подари мушко чедо. Једнога петка, стојећи у цркви Влахерни[1] на молитви, она упре очи своје у икону Пречисте Владичице, и кроз плач јој као живој говораше и мољаше је да јој дарује сина; и при томе јој обећаваше да ће она, буде ли удостојена таког дара, принети дете на дар Јединородном Сину и Логосу Божјем, од Пречисте оваплоћеном. Дуго се тако молећи и многе сузе лијући, она за. дрема мало, и у том сну угледа Владичицу нашу, Пресвету Богородицу, која је блистала неисказаном лепотом и говорила јој: Иди с миром, жено, ето имаш сина у утроби, по молби својој.
- Рекавши то, Владичица постаде невидљива. А она, пренувши се као од страхоте, испуни се велике радости, и вративши се дома она после извесног времена стварно осети да је зачела у утроби својој.
У то време, за царовања благочестивог цара грчког Анастасија II,[2] би изабран и узведен на патријаршијски престо свети Герман.[3] На дан устоличења новога патријарха гомиле народа стицаху се у цркву Свете Софије желећи да виде новоизабраног патријарха. Похита са својим мужем и Ана, већ бременита. И када стајаше у цркви, деси се да патријарх прође поред ње, и она кликну к њему: Благослови, оче, зачето у утроби мојој! - Патријарх, погледавши на њу и унутрашњим очима провидевши будућност, рече: Нека Господ благослови то молитвама светог Првомученика!
Тим речима свети патријарх пророчки предсказа, да ће Ана родити мушко дете, и да ће му бити име Стефан, по првомученику Стефану. Ово пророчанство би потврђено и чудом: јер када патријарх изговараше ове речи, из његових уста са речима излажаше и пламен огњени, што јасно виде Ана, и то после казиваше свима са заклетвом.
Када се наврши време, Ана роди мушко дете, коме дадоше име Стефан, по пророчанству светог Германа патријарха,[4] а крсти га сам патријарх на Велику Суботу. A у дан очишћења свога срећна мајка узевши новорођенче однесе ra y цркву Пресвете Богородице, што је у Влахерни, и ставши пред свечесном иконом Пречисте Владичице, пред којом се раније молила, говораше: Прими, Богомајко, овог милог сина мог, кога си ми Ти даровала; прими онога кога пре зачећа обећах Теби и Јединородном Сину Твом. Теби га, после Бога, поверавам. Ти му буди и Мајка, и Хранитељка, и Промислитељка. - Те и многе друге речи изрекавши у дугој молитви пред светом иконом, она се врати кући својој и веома марљиво гајаше свога сина.
Међутим, после Анастасија II на царски престо ступи Теодосије,[5] а после Теодосија Лав Исавријанин.[6] За то време блажени дечак Стефан растијаше телом и јачаше духом, изучавајући Божанствена Писанија. Помаган благодаћу Божјом, он силно напредоваше у разуму и мудрости Божјој: јер беше веома ревностан у читању светих књига, а нарочито у читању дела светог Јована Златоуста, и поучаваше се у закону Господњем дан и ноћ.
Но настаде велика пометња у Цркви Божијој од иконоборске јереси, чији поглавица беше сам цар Лав Исавријанин. А он постаде иконоборац под утицајем јеврејских мага. О томе постоји оваква повест:
На неколико година пре ступања на царски престо Лава Исавријанина неки Јевреји из Лаодикије Финикијске[7] дођоше код Изита, једнога од Арабијских кнезова. Лажно пророкујући и чинећи чини, они му обећаше четрдесет година владавине над Арабљанима, ако он у целој кнежевини из хришћанских цркава избаци и уништи свете иконе. Изит их послуша и издаде наређење да се свете иконе избацују свуда из цркава и спаљују. Али ударен Божјом казном он ускоро умре, не поживевши ни годину дана. Њега на престолу наследи његов син. Киван на те Јевреје, .он намисли да их као лажне пророке и маге погуби љутом смрћу. Али они, осетивши тај кнежев гњев и намеру, побегоше у Исаврију. И тамо, кад се они одмараху крај једног извора, наиђе један младић Исавријаиин, по имену Лав, крупан и леп, и скрену с пута на извор да се одмори. Ту седе код тих јеврејских мага. А они, гледајући у њега, стадоше му предсказивати да ће бити цар у Грчкој. Лав не поверова Јеврејима, јер је знао да је ниског порекла, и прост, и сиромашан толико да једва себе издржава неким ништавним рукодељем. Али Јевреји упорно тврђаху да ће он бити цар, ако им са заклетвом обећа да ће им, кад постане цар, учинити оно што буду затражили од њега. И он им се закле у оближњој тамо цркви светог Теодора, да ће њихов захтев испунити. И тако се разиђоше.
Убрзо затим тога младића Лава узе у војску патриције[8] Сисиније. У војсци Лав би брзо произведен за спатарија.[9] Потом цар Анастасије II даде му титулу патрицијл и постави га за управитеља области у Малој Азији. После смрти Анастасија за цара би проглашен Теодосије, али га Лав не признаде и подиже буну. По Божјем попуштењу, он успе да збаци Теодосија и сам заузе царски престо. У почетку цар Лав беше побожан и православан, али се касније поквари, јер к њему убрзо дођоше они Јевреји који му помоћу враџбина предсказаше да ће постати цар. Они подсетише Лава на обећање, које им је дао под заклетвом, и говораху да је сада дошло време да испуни оно што они затраже од њега. Цар их упита: А шта ви хоћете од мене? - Они пак, непријатељи Христа и хришћанске вере, не затражише од њега ни злата, ни сребра, нити каква друга блага, него да из светих цркава избаци свете иконе, и говораху: Царе, ако то урадиш, Бог ће ти дати дуго цароваше; а ако то не урадиш, убрзо ћеш изгубити и царство и живот.
Свестан да се њихово прво пророчанство о томе да ће постати цар испунило, Лав се бојаше да се не испуни и ово друго пророчанство о томе да ће изгубити и царство и живот ако их не послуша. Зато он издаде наређење: да се свете иконе избацују из храмова Божјих и из свију кућа, и ногама потиру, називајући свете иконе идолима, а оне који им се клањају - идолопоклоницима.
И настаде велика пометња у Цркви Христовој, пошто се једни покораваху царском наређењу, те избациваху чесне иконе и потираху их ногама, а други се јуначки противљаху и многе муке подношаху. Свети Герман, патријарх Цариградски, такође не пристаде уз царску јерес, и силно се супроћаше безбожном наређењу царевом. Због тога цар срамно прогна светог патријарха, а на његово место постави свога једномишљеника, неког Анастасија јеретика.[10] И многи тада епископи и клирици трпљаху разна мучења због поклоњења светим иконама.
У Цариграду, при цркви Свете Софије налажаше се један огромни дом, зван врт знањељубља. У њему од древних времена беше сабрано велико мноштво књига, око триста хиљада књига. Због тих књига у том дому борављаху многи учени и мудри љуДи. Цар је често покушавао да их приволи на своју иконоборску јерес, али без успеха. Тада цар нареди војницима да се око дома наложе сува Дрва и запале; и на тај начин би спаљен тај дом са књигама и са ученим људима што се налажаху тамо. Новопостављени пак патријарх Анастасије јеретик, угађајући цару нареди да се збаци на земљу икона Спаситељева, која се налазила на гвозденој капији споменутог дома. Извршујући ово патријархово наређење, један војник прислони лествице и поче се пети уз њих са намером да збаци Спаситељеву икону. Али неке побожне жене које се десише ту, запаљене ревношћу из побожности, извукоше му лествице испод ногу и бацише на земљу; са лествицама паде доле и војник, разби се и умре. А жене хитно отидоше у цркву, где се у то време налазио патријарх Анастасије и као "гадост опустошења" (Мт. 24, 15) стајао на месту светом, и стадоше викати на њега, називајући га најамником и вуком и разоритељем светих догмата, а не пастирем; и притом се бацаху камењем на њега. Патријарх, постиђен и уплашен, похита к цару и обавести га о срамоти што га снађе од жена. Цар се разгњеви и одмах посла војнике са исуканим мачевима, да одмазде женама за срамоту, нанесену патријарху. И те свете жене бише исечене мачевима, за ревност показану из побожности. И тада настаде велика невоља за православне. Многи од њих беху држани по тамницама и у оковима; други беху немилосрдно мучени и убијани; а врло многи напуштаху своје домове, села и имовину, и одлажаху у пуста и забачена места, бојећи се мучења и скривајући се од руку мучитеља.
У то време и родитељи блаженога Стефана хоћаху да изађу из свога завичаја због жестоког гоњења православних, да би своју веру сачували беспрекорном. Само они чекаху да им син порасте, да би га посветили на службу Богу у монашком чину, као што су обећали Мајци Божјој. Но при томе њима се није давао син у византијске[11] манастире, који беху препуни прибеглица, гоњених од иконоборских јеретика. Због тога они га дадоше у Авксентијеву Гору, која се налазила у Витинији,[12] а названа је тако no преподобном оцу Авксентију, који се први тамо настанио и проводио живот у молитвеном самовању и тиховању. To место беше усамљено и удаљено од сваке светске вреве и метежа. На врху пак те Горе бејаше пештера, у којој се свети оци један за другим подвизаваху: после светог Авксентија ту се подвизавао Сергије, ученик Авксентијев и подражавалац светог житија његовог; после Сергија - дивни у врлинама Вендијан; затим блажени Григорије; а за овим преподобни Јован. Овоме родитељи и доведоше свога шеснаестогодишњег сина Стефана, и, предавши јуношу светоме старцу, умолише га да њиховог сина обуче у анђелски образ и да га научи служити Богу. Погледавши на Стефана и својим прозорљивим очима провидевши у њему благодат Божју, старац рече: Ваистину Дух Божји почива на овом дечаку. - И с љубављу примивши Стефана, свети старац га постриже у монашки чин, и стаде га уводити у подвиге монашког живота.
Примивши ангелски образ, блажени дечак Стефан уједно узе на себе и ангелски живот, и у самом почетку свом показа се савршен монах: пошћење његово беше велико, молитва непрекидна, имађаше нарав кротку, уста ћутљива, срце смирено, дух умилан, тело са душом, чисто, девство беспрекорно, сиромаштво истинско, нестицање пустињачко; послушност његова беше без роптања, покорност марљива, делање стрпљиво, труд усрдан. Између осталога, вода за пиће беше веома далеко од њих; но блажени Стефан је сваки дан одлазио по њу, прелазећи дугачак пут, и доносећи воду с великом муком се пео на високу гору. И не само воду, него и све остало потребно доносИо је из далеких места, и на тај начин изнуравао себе трудом. При томе се блажени Стефан никада не растужи, нити узропта. Према преподобном пак наставнику свом он имађаше љубав искрену и нелицемерну. A o другим његовим врлинама, подвизима и трудовима, које је од младости .упражњавао, ко ће испричати?
Видећи такво усрђе свога ученика Стефана, преподобни Јован се радоваше духом, и као што ветар пиркањем својим распирује жар који тиња, тако и он својим богонадахнутим речима и поукама распаљиваше у срцу блаженог ученика свог жудњу за све већу љубав к Богу, за све усрдније служење Богу, и за све чистији страх од Бога. А и сам преподобни Јован бејаше муж савршен у врлинама, пун благодати Духа Божија и награђен од Бога пророчким даром.
Једном блажени Стефан, дошавши са неког послушања, затече свог светог старца где наслоњене главе на прозорчић пештере горко плаче. Ставши пред прозорчић, Стефан очекиваше од старца уобичајени благослов. И дуго стајаше он ћутећи и чудећи се горком ридању старчевом, и не смејаше га упитати због чега тако плаче. Међутим сам старац му рече: Мили сине, ти си узрок плачу мом; због тебе ја тако горко плачем; јер ми Господ откри да ће ово место процветати тобом и прославити се, али
ће га иконоборци брзо разорити и опустошити. - Чувши то од свога учитеља, блажени Стефан уздахну тешко и упита га: A шта ти, чесни оче, Господ откри односно мене? шта ће се десити са мном? нећу ли и ја пропасти, заведен пагубним јеретичким учењем иконобораца? - Старац одговори: He, чедо моје, никада то неће бити с тобом; ипак те са апостолом упозоравам: Пази, дакле, добро како ћеш онда живети (ср. Еф. 5, 15); а писано је: који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 24, 13). - To и много друго изговори старац Стефану, казујући Стефану све шта ће му се догодити у будућности.
У то време умре родитељ преподобног Стефана. Дознавши за то, Стефан са благословом свога духовног оца отиде у Византију, указа потребно поштовање своме телесном родитељу чесно га сахранивши; затим продаде све имање што беше остало после њега, и новац раздаде сиротињи. После тога он узе мајку и другу сестру, - а једна његова сестра већ се беше постригла и монаховаше у једном женском манастиру у Византији -, и смести их у женском манастиру, подигнутом и освећеном самим гореспоменутим преподобним Авксентијем, који он назва "Трихинарија", то јест Власеница. А тако га назва, с једне стране зато што је пут ка манастиру био врло тежак и незгодан, а с друге стране зато што је монашки живот у њему био тежак и строг и што су монахиње које су се подвизавале у њему носиле грубе власене хаљине. У том манастиру дакле преподобни Стефан постриже у монаштво своју мајку и сестру; а сам се врати к преподобном наставнику свом и живљаше у уобичајеним монашким подвизима и трудовима.
После не много времена духовни отац и учитељ блаженог Стефана, преподобни Јован пређе ка Господу. Плакавши дуго над њим, Стефан позва оближње пустињаке; и они сабравши се, сви са плачем и ридањем, и са доличним богослужењима сахранише чеоно тело светог оца Јована. И преподобни Стефан остаде сам у пештери, и беше му тада нешто преко тридесет година. Наследивши пештеру преминулог светог учитеља свог и других преподобних отаца који су раније живели у њој, блажени Стефан постаде наследник и њиховог савршеног у врлинама живота. Због тога стадоше долазити к њему пустињаци из оближњих места, желећи да заједно живе са њим и да им он буде наставник и учитељ. Међу таковима бејаше Марин, човек добар и диван; Јован, Христофор, и Захарија муж благочестив; затим два злобна човека, Сергије и Стефан, о којима ће касније бити речи. Дођоше потом к преподобном Стефану још шест других људи, чија су имена записана у књизи оних који раде Христу Господу. На тај начин се при пештери образова манастир. Братија живљаху Богу; преподобни Стефан им беше игуман; храну зарађиваху себи у зноју лица свога, трудом руку својих; сам преподобни Стефан бејаше одличан преписивач књига; преписујући књиге и продајући их, он је хранио себе и остале. И Бог, који је прехранио Израиљ у пустињи, шиљаше и овим слугама Својим све што је потребно, те се на њима испуњаваху речи Светог Еванђеља: Иштите најпре царства Божјега и правде његове, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33).
Са умножавањем ученика блажени Стефан виде да му се пресеца молитвено самовање и тиховање. Узнемирен тиме, он дозва к себи гореспоменутог Марина и предаде му старешинство и старање о манастиру, а сам се уклони на други брег, те исте горе, начини себи врло малу келију без крова, и затвори се у њој, у своје четрдесет две године.[13] Боравећи тако усамљенички у побожном тиховању, преподобни бесеђаше с Богом непрестаном молитвом. Али и на том новом месту свога подвижништва блажени Стефан се не узможе сакрити од оних који жељаху добити од њега корист за душу своју. Као што се не може сакрити град који на гори стоји, и као што се не може утајити човек који мирисе носи, тако се не може сакрити и утајити врлински човек који је узишао на врх савршенства као на гору и мирише добрим делима као мирисима. Са тог разлога се и преподобни Стефан не могаше ослободити оних који долажаху к њему ради духовне користи. Слава о његовом светом животу брујала је на све стране, и зато се к њему стицаху правоверни, као пчеле на мед, и много користи добијаху од његових поука и строгог живота и извођаху се на тесан пут који води: у живот вечни. И то води не само људе него и жене. Од таквих беше једна високородна и знатна удовица, по имену Ана. Она, оставши после смрти свога мужа млада и бездетна, продаде сва своја имања, и раздаде сиромасима; онда дође к преподобном Стефану; он је постриже у монашки лик и посла у женски манастир Трихинарију.
У то време умре цар Лав Исавријанин. На престо ступи његов син Константин Копроним.[14] Он још страшније од свога оца устаде на Цркву Божју, одбацујући свете иконе и огњем их сажижући. Изобличен због своје јереси од многих славних и мудрих монаха, и разлозима њиховим сатрвен, Копроним са неукротивом јарошћу устаде на монахе: гоњаше их страховито, грђаше их на све могуће начине, називаше монашки лик одећом таме, а саме монахе називаше идолопоклоницима зато што свим усрђем стајаху за молитвено поштовање светих икона. У том циљу, безакони цар сабра велико мноштво неразумних људи који се покораваху његовим наређењима, изнесе пред њих Чесне крстове, света еванђеља и Божанствене Тајне Христова Тела и Крви, и нареди им свима да се закуну: да се неће клањати иконама; да ће иконе називати идолима; да са монасима неће општити, и да из њихових руку неће примати Пречисте Тајне; и да ће сваки, кад сретне монаха, камењем се бацати на њега, називајући га мрачњаком, сином таме, лудаком и идолопоклоником.
Док се ово збивало, умре злочестиви патријарх Цариградски Анастасије, кога Лав Исавријанин узведе на патријаршијски престо после светог Германа. А Копроним после Анастасија узведе на патријаршијски престо свог имењака и једномишљеника, монаха Константина.[15] И то га узведе самовласно, без икаквог сабора и избора: сам га узведе на амвон, сам му и омофор стави, објављујући да је достојан патријаршијског чина. После тога се цар и нови патријарх договорише те послаше грамату у све градове и крајеве, позивајући епископе у царску престоницу на сабор ради осуђења и уништења иконопоштовања. И тада се у Цариграду јавно чињаху безбожна, дрска, срамна, безакона дела: свештени сасуди, у којима су се вршиле Божанске Tajнe, гажаху се ногама зато што на њима беху изображене иконе; свете иконе се бацаху у блато, у море, у огањ, секирама их сецијаху и комадаху; а дивне иконе, измалане на зидовима по црквама, злочестиви иконоборци гвожђем остругаваху, или кречом премазиваху. Безаконици не поштедише ни ону знамениту и предивну цркву Пресвете Богородице у Влахерни, која беше неисказано дивно и раскошно украшена: унутра, на зидовима н"еним беху у златном мозанку израђене иконе, које су изображавале цео Спаситељев живот на земљи, сва чудеса Његова, и све догађаје из Његовог живота, почевши од Рођења па све до Распећа и Васкрсења. Безакони цар Копроним нареди да се у овој светој цркви потпуно униште све иконе, од прве до последње, иако су блистале од злата и драгог камења, и да се уместо њих на зидовима намалају слике дрвећа, звериња и птица. И испунише се у то време речи цара и пророка Давида: Боже, незнабошци дођоше у достојање Твоје; оскврнише свету цркву Твоју, Јерусалим претворише у зидине. Трупље слугу Твојих дадоше птицама небеским да их једу, тела светаца Твојих зверима земаљским (Пс. 78, 1-2). Јер тада и нетљене мошти светаца иконоборци избациваху из цркава, и бацаху их: или у огањ, или у провалије и у блатишта. А оне који смело стајаху за поштовање светих икона и моштију, злочестиви јеретици немилосрдно мучаху и горкој смрти предаваху, крв њихову проливајући као воду и тела њихова остављајући несахрањена и бацајући их птицама и зверовима на поједење. Тада за све православне настаде "велика невоља", каква није била од постања света. Но нарочито се јеретици беху окомили на монахе, те многи монаси напуштаху Цариград и одлажаху на Авксентијеву Гору, и склањајући се код преподобног Стефана искаху од њега добре савете и душекорисне поуке. Угодник Божји их утешаваше својим речима и учаше их да чврсто стоје за побожност, не бојећи се чак и крв своју пролити за свете иконе. Онима пак који не имађаху довољно храбрости и бојаху се мучења, он саветоваше да беже у друге земље где нема гоњења од иконобораца. Тада опустеше Византијски манастири, те се није могао видети монах у престоном граду царском. Јер једни од монаха, чврсто стојећи за Православље, бише побијени, и тако положише душе своје; a други, желећи да заједно са правом вером сачувају и живот свој, побегоше у друге земље и расејаше се по лицу целе земље. У 754. години по Рођењу Христовом, за царовања Копронимова, би сазван у Цариграду иконоборачки сабор, на коме присуствоваху 338 источних епископа, али не беше ниједнога патријарха осим лжепатријарха Цариградског Константина, јеретика и једномишљеника царевог. За место пак где се сабор имао састати би одређена чувена Влахернска црква Пресвете Богородице, која, лишена дивних икона својих, личаше на пустињу и пећину разбојничку. У тој се цркви дакле сабраше сви дошавши епископи, заједно са безаконим царем и лжепатријархом. И после дугих разговора и препирања, цар приволе све епископе да се сложе са њим и безбожним богохулством његовим. При томе, многима од епископа беше јасна царева и патријархова заблуда; али, бојећи се царева и патријархова гњева, и плашећи се да за православне не настану нове невоље, они не смејаху рећи ништа супротно цару и патријарху, и пристадоше на зловерје. Доцније, на правом Седмом Васељенском Сабору, одржаном за царовања Константина Млађег и његове мајке Ирине,[16] они се с покајањем одрекоше иконоборачке јереси и обратише благоверју; но сада они пођоше за нечестивим царем и патријархом, приставши на њихова јеретичка умовања. И бише тамо састављени овакви злочестиви и богомрски догмати: 1) Свете иконе се имају називати: идолима; 2) Сви који се клањају иконама, нека су анатема, а на првом месту бивши патријарх Герман нека је проклет;[17] 3) Сваки је дужан исповедати: не само светитељи, после своје смрти, него и сама Мајка Божија, не могу нам ништа помоћи својим посредовањем; 4) Нека се нико не усуди називати светима апостоле, мученике, преподобне и све који су угодили Богу. 5) Овај сабор се има сматрати и називати Седмим Васељенским Сабором; сваки пак онај који не признаје овај Сабор, нека је анатема, као Арије, Несторије, Евтихије и Диоскор.
На овоме сабору најважнији епископи после патријарха беху: Теодосије епископ Ефески, Константин - Никомидијски, Наколиј - Наколијски, Сисиније и Василије.
И тако извршивши безаконо дело, епископи потписаше састављене одлуке, те се на њима испунише речи Светога Писма: Изиђе безакоње од свештеника вавилонских, од стараца и судија (Дан. 13, 5). Пастири многа покварише виноград мој, оскврнавише део мој, мили део мој обратише у голу пустош (Јерем. 12, 10). По завршетку сабора епископи, који су учествовали на сабору, подстакоше народ да весела и слављенички виче: Данас је спасење свету, пошто се твојим старањем, царе, избависмо од идола.
Међутим безакони цар Константин Копроним чу за преподобног Стефана: да се подвизава на Авксентијевој Гори, да је велики у врлинама, да је мудар у Светом Писму, да се слава његова пронела свуда, да га сви сматрају као једнога од древних светих отаца, да ревнује за свете иконе и да усрдно учи друге да се клањају светим иконама. Дознавши све то, Копроним намисли да преласти блаженог Стефана и да га придобије за свог једномишљеника, сматрајући да ако ње^а привуче на своју страну, онда ће тиме силно утврдити своје зловерје. У том циљу он дозва к себи једног од својих најближих патриција, по имену Калиста, који беше прва личност у државном савету; притом врло искусан и слаткоречив говорник. Калисту нареди цар да отиде к преподобном Стефану и да му саопшти царско наређење: да се одрекне поштовања икона и да својом руком стави свој потпис испод оних пет одлука, донесених од гореспоменутог иконоборског сабора. При томе цар посла преподобноме по Калисту и разне дарове; разуме се, не злато ни сребро, јер је знао да то преподобноме не треба, већ разно воће; урме, бадеме и смокве.
Отишавши к преподобном Стефану,[18] Калист му предложи дарове, и затим му се обрати вешто састављеном речју, дуго убеђујући преподобнога да се покори цару и да потпише одлуке иконоборског сабора. У дугом разговору са Калистом, свети угодник Божји мудро одговараше на све речи његове, и најзад неустрашиво рече: Одлуке вашег сабора, пуне лажи и празнословља, ја потписати нећу, нити ћу икада горко назвати слатким и таму светлошћу, да не бих на главу своју навукао пророково проклетство.[19] Царевих се претњи не бојим, а за свете иконе готов сам умрети.
Затим преподобни, испруживши руку и савивши шаку у прегршт, рече: Када у мени не би било више крви него за ову прегршт, ја је ни онда не бих поштедео пролити је за икону Христову. Дарове пак што си ми од твога цара донео, носи натраг; јер његова блага нису ми потребна, и ја хоћу да поступим по Светом Писму: Уље безбожника да не намаже главу моју, и јеретичка храна да не заслади грло моје (ср. Пс. 140, 5).
Чувши ове речи Калиста обузе стид, и он се врати и исприча цару све што чу од Стефана. Цар, саслушавши то, запали се безмерном јарошћу и сместа опет посла истог Калиста са опаким војницима на Авскентијеву Гору, да преподобног Стефана извуку из његове келије, да га одведу у манастир Трихинарију што је у подножју Горе, и тамо затворе у тамници. Калист и војници тако и постугшше: нападоше на светитељеву келију, обише јој врата ногама, немилосрдно извукоше блаженога, и одведоше га са свима ученицима његовим у манастир Трихинарију, и тамо их све затворише у тамници. И војници чуваху стражу пред вратима тамнице, очекујући од цара даља наређења.
Налазећи се у тамници, блажени Стефан и ученици његови громко певаху: "Пречистој икони Твојој клањамо се, Благи".[20] И проведоше у тамници шест дана; и за све то време ништа не окусише. Седмога пак дана дође од цара наређење да Стефана врате у његову келију, јер тада цар доби( извештај о нападу Скита на његову царевину.[21] Намеравајући да одбије најезду Скита, цар привремено обустави гоњење преподобнога Стефана.
Међутим Калист, гајећи са царем исту злобу и гњев према преподобноме, тајно дозва к себи једнога од ученика блаженога Стефана раније споменутог Сергија, о коме смо обећали говорити. Калист преласти Cepгија ласкавим речима и великом количином злата и сребра да он, као ученик преподобнога и познавалац његова живота, измисли разне клевете против преподобнога. А Сергије, као други Јуда, заволевши сребро и злато, омрзну учитеља свог и стаде веома усрдно размишљати како да исплете мрежу лажи и клевета против невиног и светог оца. Али у беспрекорном животу преподобнога, као у пресветлом сунцу, он не могаде пронаћи ниједне мрље. Зато изишавши из манастира блаженог Стефана, као заблудела овца која напусти стадо, Сергије се приби уз неког царског чиновника Авликалама, који сакупљаше царски данак у Никомидији. У њему он стече помоћника својој злоби, и они заједно искаху лажне оптужбе против светитеља Божјег. И они се договорише, те написаше опширну књигу клевета, у којој говораху како Стефан, тобож, грди цара и гнуша га се као јеретика, и како он буни народ и све који долазе к њему подстиче на устанак против цара. И многе друге клевете они сачинише против преподобнога, које због њихове безочне лажи нећемо ни да изложимо. Написаше безаконици и о оној блаженој, горе споменутој Ани, која, оставивши свет и његове таштине, би руком преподобнога Стефана пострижена у ангелски Лик, и монаховаше у манастиру Трихинаријском. Клеветници налагаше на њу како се она, тобож, ноћу састајала са Стефаном и чинила са њим грех. За ову клевету они се постараше те нађоше лажног сведока: робињу блажене Ане. За то лажно сведочење они јој обећаше не само слободу и много злата и сребра, него и да ће је удати за високог чиновника на царском двору. Саставивши на тај начин читаву књигу клевета и оптужби против преподобнога, и приложивши уз њу лажно сведочанство Анине робиње, они све то послаше по једноме војнику цару, који се у то време налазио у Скитској земљи.
Када цар прочита послану му књигу, силно се обрадова, и одмах посла своме намеснику у Цариграду Антиту писмо са наређењем, да најхитније отиде у женски манастир у подножју Авксентијеве Горе, изведе отуда монахињу Ану и брзо је пошаље к њему. Добивши ово царево наређење, намесник сместа крену у Трихинаријски манастир, повевши са собом, као у рат, мноштво наоружаних војника. Дошавши пред манастир, они нападоше са исуканим мачевима. У то време све монахиње беху у цркви и читаху Трећи час. Угледавши најезду војника са исуканим мачевима, оне се силно уплашише: и једне од њих побегоше у олтар и сакрише се под сам свети престо, друге похиташе да побегну у гору. Али их војници све похваташе. Тада престарела игуманија, изишавши пред војнике, неустрашиво им рече: Шта ви хришћани радите? Зашто нападосте на посвећене Богу невесте Христове, које вам никакво зло учиниле нису? - Они јој одговорише: Дај нам Ану, блудницу Стефанову; њу од вас захтева цар.
Тада игуманија дозва Ану, и са њом монахињу Теофану, и даде им корисне савете: да будно чувају себе од вражјег искушења, и да неустрашиво стоје за невиност светог и преподобног оца и учитеља свог, Стефана. Затим, поверивши их Божјој заштити, она их пусти с војницима.
Војници, узевши монахиње под стражу, хитно их одведоше цару; а он нареди да их раздвоје, и чувају сваку посебно. Потом, дозвавши преда се Ану, цар јој стаде говорити овако: Без икакве сумње верујем да је све оно што су ми говорили о теби истина. А позвао сам те зато, да ми ти сама без икаквог увијања драговољно испричаш све, нарочито ово: како те онај волшебник и безакони човек преласти и обману да ти онолика имања своја оставиш, да високородно порекло своје згазиш, и да ту црну ризу на себе навучеш? Очигледно је, а тако сам и слушао од неких, да је он све то учинио, да би му ти била блудница. Но какву ти то лепоту нађе у њему, те прелашћена њиме чиниш блуд са њиме безаконо?
Чувши од цара тако погане речи, блажена и целомудрена Ана рече: He, царе! нисам ја родитељско наслеђе и високородност, и сву красоту овога света, оставила, да бих душу своју поробила телесним страстима и блудочинству, као што ти кажеш. Они пак који ме тако оклеветаше пред тобом, по Давидовим речима: изоштрише језик свој као змија, отров је аспидин у устима њиховим (Пс. 139, 3). Ево, тело је моје пред тобом, мучи га гвожђем, огњем и ранама, ја нећу изневерити истину: докле дух мој буде у телу мом, ти нећеш ништа друго чути од мене до то: да је Стефан човек свет и праведан и виновник спасења мога.
Када цар чу ове речи удиви се, и ћуташе читав један car. Затим нареди да Ану одведу под стражу, а да Теофану пошаљу натраг у манастир. Вративши се, она исприча игуманији и преподобном Стефану све што се догодило.
После кратког времена цар се врати из рата у Цариград. Ту он нареди да монахињу Ану затворе у једну мрачну и страшну тамницу; а потом посла к њој свога кувикуларија.[22] Дошавши к Ани, он јој стаде говорити: Сажали се на себе, жено, и скинувши са себе црне ризе изабери себи частан живот, па ћеш с царицом живети у дворцу, само ако сутра, када будеш изведена на испитивање, признаш пред свима истину о себи и о Стефану. Ту има једна робиња твоја, која је готова да ти у очи каже шта си ти починила са Стефаном. И ако ти будеш хтела да што прикријеш, она ће те изобличити; а ја, праведни судија и заштитник правде, издробићу на парчиће тело твоје, и учинићу да познаш шта може цар и шта Стефан. Будеш ли пак послушала овај мој добри савет и пред свима обелоданила Стефанова блудна дела, бићеш удостојена великих почасти од нас. - Чувши то, блажена Ана дубоко уздахну, заплака се и рече: Нека цар чини шта хоће. Ја нећу да лажем и да говорим неправду о праведном и светом оцу. Нека буде воља Господња!
Сутрадан цар изађе из свога дворца, и севши на гледалишту где се беше сабрало много народа, нареди да изведу из тамнице целомудрену Ану и да је пред свима обнаже, и да пред Ану ставе нарамак штапова и лажну сведокињу, робињу њену. И невина жена стајаше нага пред свима, обучена у стид као у хаљину. И када би упитана о ономе због чега су је клеветали, она ћуташе, угледајући се на Господа свога, који неправедним судијама Својим не даде одговора (Јн. 19, 9; ср. Мт. 27, 12-14; Мк. 14, 61; 15, 5; Лк. 23, 9). Међутим бестидна робиња њена лажно сведочаше да је истина оно због чега је оптужена. Затим стадоше приморавати блажену Ану да најзад призна да је Стефан имао грешне везе са њом. Али она, као овца нема пред оним који је стриже не отвори уста своја (Ис. 53, 7).
Тада мучитељ, разјаривши се и бесно погледавши на њу, назва је блудницом, и нареди да је простру на земљу и немилице бију штаповима. И Ана би прострта на земљи, и од четири снажна војника дуго бијена штаповима по леђима и по стомаку. Трпећи такво мучење, блажена Ана ништа друго не говораше сем ово: He познах ја човека, као што ви говорите, не познах! Господе помилуј! И би толико бијена, да умало не издахну. Међутим цар мучитељ, видећи да она, иако једва дише, ипак неће ништа рђаво да рекне о Стефану, устаде са престола, и препун стида хитно оде у дворац. Потом он нареди да Ану одведу у један од градских манастира који беше пуст, и да је тамо затворе. Ту света Ана кроз неко време сконча и пређе ка Господу.
За то време цар непрестано размишљаше на који начин да окриви Стефана, да би му могао судити као злочинцу. Најзад он смисли овакву ствар. Дозва к себи једног младића по имену Георгија, који му верно служаше у двору и беше му врло мио, па га насамо упита: Георгије, колика је љубав твоја према мени? - Неизмерна, одговори младић. - А можеш ли ти, упита цар, из те љубави твоје према мени поћи на смрт за мене? - Готов сам са усрђем умрети за тебе, одговори младић. - Цар га онда радосно и с љубављу пољуби и рече: Ево новог Исака! - Затим рече Георгију: Ја ти не наређујем да умреш за мене, и нећу чак да ишта зло претрпиш због мене. Само те једна молим: отиди на Авксентијеву Гору к ономе, недостојноме и да се опомене, Стефану, и умоли га да те постриже у монашки чин и причисли својим монасима. Чим то он буде учинио, ти се одмах врати к нама.
Јуноша обећа цару да ће то с радошћу урадити. Цар му даде много вешта и лукава упутства, и јуноша крену на Авксентијеву Гору. А када ноћу стиже под манастир блаженога Стефана, он стаде потресно запомагати: Смилујте се на мене, хришћани који овде живите, смилујте се! Залутао сам с пута и не знам на коју страну да идем, да не бих упао у неку провалију или запао међу зверове. - А Стефан, жалостив и човекољубив, сажали се на залуталог, па дозва монаха Марина и посла да тог залуталог човека нађе и уведе у манастир. Када Марин доведе Георгија, овај паде пред ноге преподобном Стефану просећи благослов од њега. Преподобни осети да је пред њим не прост човек, и стаде га распитивати ко је и откуда је. Георгије не сакри да је на служби у царском двору, али да је ту службу напустио зато што је цар скренуо с правога пута и све који му следују одвлачи у погибао. Ја пак, рече јуноша, једва се освестих, и похитах к ногама твоје светости, да ме обучеш у ангелски лик, за којим силно жудим. Молим те, чесни оче, не одгурни ме као недостојног.
Блажени пак Стефан одбијаше да га прими, бојећи се непријатности од цара. Међутим младић га на све могуће начине увераваше, да се цар неће разгњевити због њега, и веома усрдно мољаше угодника Божјег да га прими међу своје ученике и постриже у монаштво. И говораше: Богу ћеш дати одговор за моју душу, ако ме данас не пострижеш.
Ове речи дирнуше преподобног оца, и он, не осетивши ђавоље лукавство, рече Георгију: Чедо, пошто видим да си дошао овамо од све душе, то ја нећу да идем против заповести Господње, и тебе који долазиш к нама нећу истерати напоље. - И рекавши то он му изговори много корисних поука, скиде с њега световно одело и обуче га у искушеништво, наредивши му да се припрема за потпун монашки лик. После три дана преподобни обуче Георгија и у овај лик. Но чим прими ангелски чин, ова варалица побеже к цару у Цариград.
Угледавши Георгија у монашкој одећи цар се обрадова, али не зато што је волео монаштво, него што је добио повод да окриви Стефана што је он, тобож, одвукао од њега слугу његовог. И сутрадан цар, изишавши на трг, изведе новопостриженог монаха, и стаде се пред сакупљеним народом жалити на монахе уопште, но нарочито на Стефана, окривљујући га да он својим учењем обмањује људе, као што је обмануо и овог љубљеног слугу његовог. На то народ стаде викати: Смрт одвратном варалици!
Тада цар нареди да са Георгија свуку монашку одећу и баце на земљу. Чим то би учињено, народ стаде ногама газити ту анђелску одећу, ругајући се монаштву и грдећи га. После тога цар нареди да донесу воду и да оперу Георгија од монашког чина као од блата. Затим га обуче у војничко одело, стави му шлем на главу и даде му чин ипокома.[23] И одмах посла мноштво војника на Авксентијеву Гору да разоре Стефанов манастир.
Војници напавши на манастир као вуци на стадо, распудише све монахе и манастир са црквом запалише, а самог преподобног Стефана разбојнички извукоше из његове келије и с бешчешћем поведоше у Халкидонско пристаниште. Путем они га вређаху и немилосрдно злостављаху: једни га бездушно вуцијаху, други га штаповима бијаху по леђима и по глави, трећи му пљуваху у очи и чињаху неисказане пакости. А када стигоше на морску обалу, војници посадише преподобнога у лађу и одвезоше у Филипиков манастир што је у Хрисопољу,[24] недалеко од Цариграда. У том манастиру држаше под стражом седамдесет дана светитеља окована у ланце, и за све то време он ништа не окуси. И премда му цар шиљаше многа јела, он ништа окушао није и све их је враћао натраг.
По истеку седамдесет дана цар и патријарх послаше к преподобноме Стефану најчувеније јеретике, и то: Теодосија епископа Ефеског, Константина Никомидијског, Наколија, Сисинија и Василија са већ споменутим Калистом и другим вештим говорницима, да се са Стефаном препиру о вери и да га придобију за иконоборство. Када ови изасланици дођоше у Филипиков манастир, они наредише да се доведе пред њих блажени Стефан. И блажени би доведен пред њих, окован у тешке ланце; од тежине окова он није могао ни стајати ни кретати се: он иђаше између два човека који су га придржавали и на које се он ослањао.
Пре свих Теодосије, епископ Ефески, стаде говорити блаженом Стефану, овако: На основу чега, човече, ти сматраш нас за јеретике и стављаш себе изнад царева, патријараха, епископа и свих осталих хришћана? Еда ли сви ми залутасмо и срљамо у пропаст?, - На то светитељ одговори кротко: Почујте шта се у Светом Писму говори о пророку Илији, како он одговори Израиљском цару Ахаву: He развраћам ја Израиљ, него ти и дом оца твога (3 Царст. 18, 18). Тако и сада: He стварам пометњу у Цркви ја, него они који, нарушивши предања древних светих Отаца, уносе у Цркву нове догмате. Јер Василије Велики каже: "Све што је у старини предано од светих Отаца, достојно је поштовања; новачења пак врло су неумесна и не могу имати важности". Такве су и ваше одлуке против поштовања светих икона, одлуке које саставише не синови Цркве Васељенске него прељубочинци. Стога у прави час дође ми на ум пророкова реч: Цареви земаљски заједно са лажним пастирима и најамницима усташе на Христа и на чесну икону Његову (ср. Пс. 2, 2).
Када свети Стефан то рече, епископ Никомидијски Константин скочи са свога седишта, јурну на преподобнога који је седео на земљи, и удари га ногом у лице. Тако исто један од присутних оружјеносаца разјарен, удари светитеља ногом у стомак, и блажени паде на леђа, а оружјеносац га стаде газити ногама по прсима.
Видевши то патриције Калист узнегодова против таквог бесрамног и безочног поступка, и нареди да сви ћуте. Потом се обрати Стефану следећим речима: Пред тобом су, Стефане, два излаза: или да потпишеш одлуке недавно одржаног сабора, или да умреш као онај који одбацује закон Отаца, Богом научених. Изабери дакле себи једно од тога двога.
Богонадахнути Стефан на то повишеним гласом рече: Обрати пажњу на речи моје, господине патриције! Ово са великим апостолом Павлом ја изјављујем: Мени је живот Христос, а умрети за чесну икону Његову добитак (Флб. 1, 22). Ја ти већ једном рекох, и опет ти кажем: када би у себи имао само шаку крви, ја бих и њу пролио за свете иконе Христове. Уосталом, нареди да ми се прочитају одлуке вашег сабора, да бих знао разлоге због којих одбацујете божанствене иконе.
И одмах Константин Никомидијски узе књигу и поче читати: Књига имађаше овакав наслов: "Предање светог васељенског седмог сабора". Чим овај наслов би прочитан, блажени Стефан махну руком захтевајући тишину, и онда громко рече: О, необичне лажи! На како несигурном темељу засновасте своју трошну грађевину! Јер на основу чега ви сабор свој називате светим? Та ви назив "свети" одузесте свима светитељима, и наредисте да се нико не усуди називати светима ни апостоле, ни пророке, ни мученике. Како онда сабор ваш може бити свет, када гази и оскврнављује све што је свето? Ви сабор свој називате васељенским. Но како он може бити васељенски када на њему не беше ниједан од патријараха, нити бејаху њихови изасланици, нити упутише посланице у којима би дали свој пристанак на сазивање сабора. He може се сабор ваш називати васељенским, јер је лажан. Још га ви називате седмим. Но како он може бити седми када одбацујете првих шест Сабора? Ако је хтео да буде седми, он је дужан био да следује Шестом, Петом и осталим пре њега одржаним Саборима. Јер без Првог, и Другог, и Трећег, и Четвртог, и Петог, и Шестог како може бити Седмог? Тако, сабор ваш није сабор седми него први, пошто одбаци предања претходних шест Сабора!
На ове речи епископи узвратише: Које то предање, предано од шест Сабора, ми одбацујемо? He, ми не одбацујемо претходне Саборе и њихова предања, него примамо све то. - Светитељ одговори: Нису ли пређашњи Сабори одржавани у светим црквама? Несумњиво у црквама које беху украшене иконама. Први Сабор би одржан у Никеји, у огромној цркви тога града; Други у Цариграду, у цркви свете Ирине; Трећи у Ефесу, у цркви светог Јована Богослова; Четврти у Халкидону, у митрополитској саборној цркви; Пети и Шести опет у Цариграду, и то Пети у храму Свете Софије, а Шести у дворском храму званом Трул. Све те цркве не беху ли украшене светим иконама? И ниједан од споменутих Сабора не одбаци их, а ваш сабор их одбацује. Одговорите ми на то.
Задивљени оваквим речима његовим они ћутаху. Само један од њих рече: Заиста је тако као што говориш Стефане. - А преподобни Стефан, уперивши очи к небу и подигавши руке, уздахну из дубине срца и громко ускликну: Ако ко не поштује Господа Исуса Христа, изображеног по човечанској природи на иконама, анатема да буде! и да има удела са онима који су викали: узми, узми, распни га! (ср. Јн. 19, 15).
Тада нечестиви јеретици, видећи да нису у стању ништа више противставити светом исповеднику, наредише да га одведу у тамницу, а сами посрамљени вратише се к онима што их беху послали. Када дођоше к цару, цар их упита: Шта урадисте? - Епископи хотијаху да сакрију своју срамоту, али Калист каза сву истину цару. И говораше: Побеђени смо, царе, побеђени смо! Велики је оно муж у мудрости, велики и у речима. Неупоредива је сила његова, и неустрашиво срце: он се ни саме смрти не боји, акамоли претњи.
Цар се веома разгњеви и нареди да се преподобни Стефан пошаље на заточење у Хелеспонтске крајеве, на острво Приконис.[25] Полазећи тамо, блажени Стефан додиром руке своје и молитвом исцели и са постеље болесничке подиже игумана Филипикова манастира, који беше тешко болестан и већ умираше. Затим седе у већ спремљену за њега лађу, и отплови у место свога прогонства. Када стиже на острво Проконис он стаде крстарити по пустим и забаченим местима на њему, и нађе једну дивну пештеру коју житељи тога краја називаху Кисуда. У њој беше мала црква свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Преподобни се силно обрадова тој пештери, и начини себи келију крај ње. И ту живљаше Богу, хранећи се корењем зеља које је ту расло. Међутим ученици преподобног Стефана, истерани из његовог манастира на Авксентијевој Гори, разиђоше се по разним крајевима, као овце које немају пастира. Али чувши да се њихов отац и учитељ налази у заточењу на острву Проконису, они се с радошћу стекоше к њему сви сем двојице који отпадоше од тог светог пастира као Јуда од Христа или Димас и Ермоген од Павла. Та двојица беху: Сергије који састави књигу клевета и клеветничких оптужби против преподобног оца, и Стефан који најпре беше мирски свештеник, а затим пострижен за монаха од блаженог Стефана. Али се он потом одрече монашког чина и самога Бога и обуче у световно одело, па отиде к цару и рече му: Твојим старањем, царе, ја се избавих из чељусти Сатане, и свукавши са себе мрачну одећу ја се обукох у светлу. - Цар се силно обрадова овоме, и заволе га, и постави га за управитеља Софијске палате, куда је сам често одлазио. При томе цар Копроним називаше њега оцем весеља, њега кога је требало оплакивати због његове погибли.
Тако дакле ова двојица, Сергије и Стефан, отпавши од стада ученика преподобног Стефана, пропадоше, а остали се сви сабраше око преподобног Стефана и устројише манастир. Затим дођоше к преподобноме мати његова са својом ћерком, a cecтром његовом, Теодотијом, и близу његове пештере начинише себи обиталиште, и живљаху у врлинама, наслађујући се медоточивим речима свога наставника, преподобног Стефана. Потом преподобни начини себи стуб, и на њему тесну колибу. Узишавши на стуб, он се затвори у тој колиби; а беше му тада четрдесет девет година. За велике пак подвиге Бог му даде дар чудотворства. Тако, блажени Стефан отвори очи слепоме, ослободи бесомучног младића од злог духа, крвоточиву жену исцели молитвом, много пута утиша морску буру и многе лађе спасе од потопљења; осим тога морнари су га понекад виђали где иде по води, или где управља лађом, или развија једра.
Док преподобни Стефан тако сијаше чудесима на острву Проконису, у другој години његовог заточења његова чесна и света мајка отиде ка Господу. А када отхођаше ка Господу ћерка Теодотија плакаше крај ње. А она јој рече: Немаш зашто да плачеш, јер ћеш и ти са мном поћи ка Господу Христу. - Тако и би: у седми дан после смрти блажене Ане, мајке преподобнога Стефана, престави се Теодотија.
У TO време на острву Проконису налажаше се неки војник Стефан, родом Јерменин. Он иђаше из Европских крајева, и путем се разболео од тешке болести, од које му се читава половина тела сасуши. Чувши да преподобни Стефан исцељује сваковрсне болести, он са тешком муком дође к ггреподобноме, паде пред њим на земљу и са сузама га мољаше да се смилује на њега и да га исцели. Преподобни му нареди да се поклони иконама Господа Христа и Пресвете Богородице. Овај то свесрдно учини, и тог часа постаде потпуно здрав. А кад се овај војник врати к својим друговима, они га стадоше распитивати како оздрави. Он, не скривајући милост коју Бог указа њему, каза им: Када се поклоних иконама Господа Христа и Пресвете Богородице, као што ми нареди монах Стефан који се налази на Проконису, ја оздравих од своје болести.
Војници известише о томе свога старешину, управитеља Тракије. Овај позва к себи исцељеног војника и, испитавши га на који је начин оздравио, он га сместа упути цару. Цар га подробно испита о његовом оздрављењу, па кад дознаде да се исцелио од болести поклонивши се светим иконама, он га стаде називати идолопоклоником, и јаросно га грђаше као да је учинио веома зло и безбожно дело. Тада исцељени војник, стидећи се цара, покаја се што се поклонио иконама, и пред свима се јавно стаде одрицати поштовања икона, обећавајући да им се никада више неће поклонити. Због тога он постаде мио цару, и цар га награди чином стотника.[26] Но када тај бедни војник, изишавши из царског двора, хтеде да уседне на свога коња, коњ се изненада разбесне, па збацивши га са себе, стаде га ногама газити, и газаше га све док овај не испусти душу. Такву казну доби тај неблагодарни одступник.
Ово чудо, и многа друга чудеса која чињаше блажени Стефан, подстакоше злог цара на силан гњев и јарост; јер цару беше познато да преподобни, живећи на Проконису, чини славна чуда и учи народ да се клања светим иконама. Зато он намисли да светитеља убије, због чега и нареди да га доведу из заточења. Када светитељ би изведен пред безаконог цара Копронима, цар нареди да га најпре окују у ланце, да му ноге забију у кладе и да га затворе у тесну и мрачну тамницу, звану Фиалска.[27]
Након неколико дана цар Копроним, налазећи се са своја два најглавнија доглавника у једном од својих двораца изван града, нареди да му доведу блаженог Стефана. Вођен ка цару, преподобни путем измоли од једног богољупца новчић, који је имао на себи царев лик, и кришом га метну у своју камилавку. Цар пак, угледавши преподобног, поче викати: О невоље! О беде! О шта ја трпим! И овај се руга мојој царској власти! овај љага мене и не сматра ме низашта! - Међутим светитељ стајаше ћутећи и гледајући у земљу, а цар дишући јарошћу као огњем говораше светитељу многе прекорне и увредљиве речи. Затим цар рече: Зашто ми ништа не одговараш, одвратна главо? - Тада блажени Стефан стаде кротко говорити цару: Ако си царе, наумио да ме убијеш, убиј ме одмах. А ако си ме извео преда се да ме за нешто питаш, онда треба да укротиш свој гњев и да спокојно разговараш.
Чувши такве речи, цар упита светитеља: Кажи нам, којим се то отачким предањима ми не покоравамо, те нас називаш јеретицима? - Преподобни одговори: Ви одбацујете поштовање светих икона, које нам је из старине предано од богоносних Отаца. - Мучитељ узврати на TO: He називај то светим иконама; иконе нису свете, него су оне изображење идола. И какву заједницу имају идоли са светињом? - На то свети муж одговори: Клањајући се икони, ми се не клањамо вештаству: јер поклоњење које указујемо лику прелази на Прволик, као што каже свети Василије Велики. - Мучитељ рече преподобноме: Зар је могуће изображавати помоћу вештаствених боја оно што у себи има много тамног, те се не може ни умом постићи ни речима објаснити? И је ли умесно кроз вештаство клањати се онима, чија природа није никоме позната?
Преподобни одговори: Ко од људи који имају разума каже да се вештаственим бојама може изображавати невештаствена природа Божанства која превазилази сваки ум? Изглед те природе се не може умом описати, а камоли бојама изобразити. Али када ми на икони изображавамо Христа, ми изображавамо не Његову Божанску природу него Његов Богочовечански изглед, или лик, сличан нашем, који апостоли видеше и опипаше, као што свети Јован Богослов рече: Што видесмо очима својим, што размотрисмо, и руке наше опипаше (1 Јн. 1, 1) А ако ме ти упозориш на Мојсијеве речи: He гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи (2 Мојс. 20, 4), онда ћу ти рећи да сам Мојсије начини златом изображење двају херувима, о чему божанствени апостол говори овако: херувими славе, који осењаваху олтар (Јевр. 9, 5). Но и сам олтар, и скинија, и Светиња над светињама, изображаваху обличје небеских ствари, као што каже исти апостол: служе обличју и сенци небеских (Јевр. 8, 5). Шта онда незаконито чинимо ми, када човечански лик Христов изображавамо на икони, и клањамо се њему? Или када се ми клањамо крсту, начињеном од неког вештаства, еда ли се вештаству клањамо? Исто тако када почитујемо свештене сасуде, на нашој савести нема никаквог греха, пошто знамо да се сасуди освећују призивањем Христова имена. Зашто ви устајете против свега тога? После тога ви ћете пожелети да одбаците свето Христово Тело и Крв, који се тајанствено предлаже под видом хлеба и вина, који изображавају оно тело Христово које је страдало на крсту, а сада је на небу, и којима се ми клањамо и, причешћујући се њима, наслеђујемо вечна блага. А ви, не правећи никакву разлику између светог и несветог, називате идолима Христову икону упоредо са изображењем Аполоновим[28] и икону Пресвете Богородице упоредо са кипом Артемидиним,[29] и газите их ногама и спаљујете у огњу.
На то цар одговори: О ти, слепи умом! најнедостојнији непомениче међу свима непоменицима, зар ти сматраш да ми газећи иконе, Христа газимо? - Тада богомудри Стефан, желећи да по обичају искусних бораца победи непријатеља његовим сопственим оружјем, извуче из своје камилавке онај новчић са изображеним на њему ликом злочестивог цара Копронима, који он измоли од једног човека за овакву прилику. Показавши цару тај новчић, преподобни упита цара Христовим речима: Чији је ово лик и натпис? (Мт. 22, 20). - Зачуђен, цар одговори: Ничији до царев. - Светитељ онда упита: А шта би било када би неко с презиром бацио на земљу царев лик и стао га газити ногама? He би ли он био кажњен због тога? - Присутни одговорише: Да! велику би казну искусио такав човек зато што је увреду нанео царевом лику. - Тада преподобни уздахнувши дубоко, са болом у срцу рече: О, како сте ви страховито слепи и безумни! Када за увреду нанету лику цара земаљског и смртног и трулежног кажњавате великом казном, каквој онда казни подлежете ви који лик Сина Божјег и Његове свебеспрекорне Матере газите и у огањ бацате?
Рекавши то преподобни пљуну на новчић, и бацивши га на земљу стаде га газити ногама. Видевши то, присутни бесно полетеше на светитеља, са намером да га из палате баце у море, јер се та палата уздизала над морем. Но цар, иако му срце узавре бесом, претварајући се кротак, забрани им да то ураде, и нареди да преподобнога окована одведу у народну тамницу и тамо затворе. Улазећи у тамницу светитељ рече: Ова тамница биће одмориште садашњег живота мог; ту ми ваља остати до последњег даха, јер ово место изабрах себи због поштовања светих икона.
Закључан у најудаљенијем одељењу тамнице, блажени нађе тамо триста четрдесет и два монаха, који беху из разних покрајина и маиастира дотерани и у тамницу бачени због поштовања светих икона. Некима од њих беху носеви одсечени, некима уши откинуте, некима очи избодене, некима руке одрезане, нарочито онима који су састављали и писали књиге у одбрану иконопоштовања. Некима тела беху у ранама од батина, које још не беху зарасле; некима лица беху смолом намазана и опечена; некима главе острижене на подсмех. Видећи све то, преподобни похвали њихово трпљење и подвиге, и стаде силно туговати што се он не удостоји да претрпи такве муке за свете иконе. А сви ти свети оци, када угледаше преподобнога Стефана, с љубављу га окружише и изабраше себи за наставника и учитеља. И тамница та постаде као манастир, и у њој се вршаху уобичајене службе и молитве по манастирском поретку и уставу.
Боравећи у тамници, преподобни добијаше храну од неке богољубиве жене, супруге једног тамничког стражара. Она сваке суботе и недеље доношаше у тамницу мало хлеба и воде, и кришом даваше преподобноме. Спочетка блажени не хте примати из њених руку доношену храну, пошто није знао да ли је она побожна и клања ли се светим иконама: јер се светитељ гнушао јеретика и ништа није хтео узимати из њихових руку. Међутим та жена, да би доказала своју побожност, донесе преподобноме свете иконе Пресвете Богородице и светих првоврховних апостола Петра и Павла, које је тајно чувала код себе. Поклонивши се пред преподобним Стефаном тим светим иконама, она их целива, па их предаде њему, да би он, имајући код себе те свете иконе, помињао њу у светим молитвама својим.
Једнога дана свети отац наш Стефан разговараше са осталим преподобним оцима сужњима о многим и разноврсним мучењима, којима побожне хришћане подвргаваху царски намесници, антипати и игемони.[30] Између осталога, један од сужања, Антоније Крићанин, исприча о мученичкој кончини кипарског монаха Павла. Епарх Крита Теофан, звани Лардотир, метну на земљу пред њим с једне стране икону Распећа Христова, a c друге оруђа за мучење, и рече му: Павле, изабери себи једно од двога: или икону Христову изгази ногама, да би остао жив; или умри мучен љутом смрћу, ако нећеш да урадиш што ти се наређује. - Храбри Павле громко викну: Никада то бити неће, Господе Исусе Христе Јединородни Сине Божји, да ја свету икону Твоју ногама изгазим. - Рекавши то, Павле преклони колена и побожно целива свету икону Христова Распећа, показујући тиме да се он не боји мучитељевих претњи и да је готов умрети за Христову икону. To мучитеља страховито разјари, и он нареди да најпре тело исповедниково чврсто стегну двема железним даскама; затим обесивши Павла главачке, одраше му цело тело железним гребенима; најзад наложише под њим велики огањ. И тако храбри Павле сконча сажежен огњем, поставши миомирисна жртва Богу.
Када Антоније то причаше, сви оци роњаху топле сузе. По сле тога стаде говорити други сужањ, по имену Теостирикт, муж стар и удостојен презвитерског чина, коме за свете иконе нос беше одсечен и сво лице опрљено врелом смолом. Једном, причаше он, у нашем манастиру, званом Пеликита, вршаше се на Велики Четвртак Бескрвно Жртвоприношење. Изненада нападе на манастир мучитељ Лаханодракон са војницима. Ушавши у цркву и у свети олтар дрско, он нареди да се прекрати богослужење, и баци на земљу свете и животворне Христове Тајне. Затим издвоји четрдесет два најодабранија монаха, и окова их у ланце. A са осталима поступи овако: некима љуте ране нанесе кидајући им тела; некима браде и лица намаза смолом, па осмуди; некима носеве одсече, међу којима бејах и ја. После тога запали цркву и цео манастир. А она четрдесет два најодабранија монаха, оковане у ланце, мучитељ посла на заточење у Ефеску област, тамо их затвори у неком старом купатилу и улаз зазида. И тамо сви они бише уморени глађу.
Слушајући са сузама ова казивања, преподобни Стефан саветоваше братију на слично јунаштво и трпљење. При томе он се и сам опомену неког Петра који је живео у Влахерни. Изведен пред цара на испитивање, тај Петар за верност иконопоштовању би немилице дуго бијен воловским жилама, али при томе показа такво трпљење, да нити јаукну, нити узвикну, као да не осећаше никакав бол. Штавише, он се не побоја и самог цара изобличити оштрим речима, називајући га новим Јулијаном Одступником. Блажени Стефан такође помену и неког Јована, кога цар не мога приморати да ногама изгази иконе Христа и Пресвете Богородице. Цар онда нареди да Јована зашију у мех, привежу тежак камен о мех, па баце у море и потопе светог исповедника.
Причајући један другоме такве примере, преблажени оци и сужњи Христа ради распаљиваху се ревношћу да јуначки страдају за свете иконе и један другога укрепљаваху, говорећи: Потрпимо, браћо, Господа ради, и страдајмо за Њега до последњег даха свог. Јер ако с Њим срадамо, с Њим ћемо се и прославити. Јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 17-18).
Блажени Стефан проведе у тој тамници једанаест месеци. Онда му Бог откри време смрти његове на четрдесет дана раније. А кад после тог откривења дође к њему гореспоменута жена тамничког стражара која му храну доношаше, он јој рече: Нека те Господ награди за добро које си ми чинила. Ти си ми доста послужила. Одсада ми немој више доносити те трулежне хране и пића. - Чувши то, жена се ожалости сматрајући да је се светитељ гнуша. Видећи је ожалошћену, преподобни јој рече: Приближи се време кончине моје, и по истеку четрдесет дана ја ћу умрети. Стога, желим да у току тих дана појачам своје монашке подвиге и проведем без хране и пића, да бих себе припремио за смрт.
И тако отпустивши стражареву жену, преподобни се предаде молитвеним подвизима, и провођаше на молитви дан и ноћ. А долажаху к њему неки грађани који се тајно држаху правоверја, само преобучени у подеране хаљине, и наслађиваху се његовим душекорисним и богомудрим поукама и добијаху благослов од њега.
Када одређени рок од четрдесет дана прилажаше крају и већ настаде тридесет осми дан, преподобни позва опет гореспоменуту жену и у присуству свих светих отаца који се налажаху у тамници, рече јој: Нека ти Бог стоструко узврати за милостињу твоју којом си ми послужила, и нека погледа на тебе милосрдним оком са висине Своје, јер си постала истинита ученица Онога који је рекао: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40); који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће (Мт. 25, 41); ко вас напоји чашом воде у име моје, неће му пропасти плата (Мк. 9, 41). Ти си све то испунила служећи мени; нека те стога Господ не лиши награде твоје.
Затим јој светитељ даде оне свете иконе што му их она беше донела, и рече јој: Прими натраг ово скупоцено благо своје. Оно ће ти бити заштита од свакога зла и сведочанство твога правоверја у садашњем и будућем веку. - Рекавши то, преподобни уздахну и рече: Прексутра ћу изаћи из овог живота и прећи у други свет, где ћу предстати Небескоме Цару.
На ове речи жена та горко заплака. Затим узевши иконе и добивши од светог Стефана благослов, уви иконе и отиде дому своме, плачући због растанка са великим оцем и учитељем својим. Преподобни пак преостало време до смрти његове проведе са сасужњима својим у појању свештених песама, славећи Бога.
Када настаде тридесет девети дан, цар са својом трећом женом, Евдокијом, празноваше незнабожачки празник, звани Врумалија, јер богомрски јеретик, поред многих својих Богу одвратних злодела, не остављаше ни незнабожачка празновања. У време тог празника неки од зловерника оптужише цару преподобнога Стефана, да је тамницу претворио у манастир и својим учењем обмањује многе који долазе к њему, те се клањају идолима.[31] Цар се разљути и одмах посла џелата да Стефана изведе изван града и посече мачем. Но када Стефана окованог вођаху на посечење, цар се покаја што осуди Стефана на тако брзу и лаку смрт. И говораше: Шта би било пожељније за Стефана Hero да брзо сконча кроз посечење мачем? - И желећи да преподобнога умори најљућом смрћу, он нареди да Стефана поново врате у тамницу. Сам пак приреди тога дана велику вечеру за своје великаше и једномишљенике, и они играху и весељаху се уз звуке музике. Но усред пира цар се сети преподобног Стефана, па насамо позва два дворска младића, два рођена брата, који беху веома лепи и храбри, и рече им: Отидите у народну тамницу и реците Стефану са Авксентијеве Горе: Овако ти говори цар: Видиш ли колико се старам о теби? Ето, вратих те из чељусти смрти и поклоних ти живот. А ти, докле ћеш се противити мојој вољи? - Реците му све то. Ја знам да се он неће покорити мени, него ће ме још више почети грдити; ви га онда ухватите и силно бијте дотле док га не убијете.
Саслушавши царево наређење, младићи одоше у тамницу. Но угледавши лице Стефаново где сија као лице ангела, они се постидеше светости његове, па припадоше к ногама његовим, просећи од њега благослов и молитве. Затим се вратише к цару и рекоше му: Тај монах се показа непокоран, зато га ми бисмо без милости, и остависмо Једва жива. He очекујемо да ће доживети зору, тако смо га силно тукли. - Чувши то, цар се обрадова, и весело продужи пировати са својим једномишљеницима.
Међутим преподобни Стефан сву ту ноћ престоја на молитви, спремајући се за смрт. А када стаде свитати, он сазва све преподобне оце, сасужње своје, и рече им: Последњу жељу мира и последњи целив дајем вам, оци и браћо. Ево, већ се приближи час моје кончине, и мене очекује венац мученички. Ви пак останите до краја тврди у Православљу.
Чувши такве речи, преподобни оци горко плакаху, топлим сузама омивајући лица своја. Свети пак Стефан стаде скидати са себе одећу. Тада му преподобни оци рекоше: Боље ће бити, оче, да смрт сретнеш у светој монашкој одећи. - Али богонадахнути Стефан рече: Борац треба да изађе у борбу наг. Поред тога није лепо да свети монашки чин буде гажен ногама безаконих људи. - Рекавши то, блажени скиде са себе сву одећу, и огрнувши се само једном кожном мантијом, сеђаше са светим оцима, очекујући свој смртни час.
Оне ноћи, када цар после пира спаваше на постељи својој, ђаво, који се стално налазио поред њега, обавести га да она два младића које он посла у тамницу к Стефану, не учинише Стефану никаква зла, него му се, напротив, поклонише и узеше од њега благослов. Пренувши се из сна, цар хитно изиђе из унутрашњих одаја свога дворца на једно крило палате, и стаде као лав рикати, говорећи: О невоље! о унижења мог великог! немам помоћника, немам верног слуге! Нико ме низашта не сматра, и ја не знам шта да радим са оним непоменицима (тако он обично називаше монахе, сматрајући да нису достојни ни да их спомене).
Чувши цареву вику, сви се у дворцу узбунише и узбудише, и потрчаше к цару. А он, погледавши на њих, рече: Куда идете и кога иштете? - Они му смерно рекоше: Ми дођосмо к теби, нашем благом господару и цару. - Нисам ја ваш господар, громко повика цар, нисам ја ваш цар! Ви имате себи другога цара, другога господара, пред чијим ногама ви падате и од кога благослов и молитве просите. И нема никога који ме слуша и који ми верио служи, да би уништио непријатеља мог и утешио дух мој. - Дворјани онда стадоше са болом у души распитивати цара који је тај непријатељ његов, кога они поштују више него самога цара. Тада Копроним одговори: Стефан са Авксентијеве Горе је ваш цар, а не ја.
Тек што цар изговори ове речи, сви са страховитом грајом и виком полетеше у народну тамницу, и обраћајући се стражи викаху: Дајте нам Стефана Авксентијанина! - Међутим преподобни Стефан сам изађе к њима из тамнице, лица весела и душе радосне, и рече им: Ја сам кога ви тражите. - Они онда шчепаше светитеља као вуци овцу, бацише га на земљу, покидаше окове на њему, па га немилосрдно вуцијаху на главни трг, ритајући га ногама и бијући штаповима. Када блаженога извукоше из тамнице и бејаху према цркви светог великомученика Теодора, он се рукама ослони о земљу, па онако вучен подиже колико је могао главу своју и поклони се последњи пут светом великомученику пред његовом црквом, и тако усред љутих мука и рана учини благочестиво дело. To виде један од крвопија који вуцијаху светитеља по имену Филоматије, па дохвати мотку и силно удари њоме светитеља no глави, и разби му је. И тог часа преподобни предаде дух свој у руке Божје. А на убицу Филоматија на том истом месту изненада нападе ђаво, и Филоматије, завапивши страшним гласом, паде пред свима на земљу и ужасно викаше грчећи се целим телом и пену бацајући и шкргућући зубима. Дотле би мучен ђаволом док у страшним мукама не изврже бедну душу своју.
He обзирући се на то, руља разјарених крвопија који вуцијаху блаженог Стефана не преста са изругивањем над телом блаженога: јер и над мртвим телом они искаљиваху своју зверску љутину, вукући по улицама тело преподобнога и бијући га камењем. И отпадаху делови од светог тела тог и ваљаху се по путу: онде прсти, онамо руке, тамо изнутрица. Јер један од безаконика дохвати огроман камен и удари у стомак преподобнога, и тог часа се раседе стомак и просу сва утроба; и тако се улице града обагрише крвљу светитељевом, коју проливаху као воду. Па не само људи него и жене, и деца излазећи из својих школа бацаху камење на мртво тело светитељево. Јер од цара беше издата оваква наредба: Ко не баци камен на Стефана Авксентијанина, тај је противник цару и биће кажњен. Стога сва руља зловерних јеретика, од малог до великог, каменоваше убијенога. А када тело светитељево би довучено на марвени трг, кафеџија неки, који у то време куваше рибу, угледавши тело које вуцијаху, и мислећи да је светитељ још жив, дохвати распаљену главњу и силовито удари њоме по глави светитеља и просу му мозак.
За овом метежном руљом која се издеваше над телом преподобнога иђаше један православни муж, по имену Теодор, који је хтео да види где ће бацити многострадално тело светитељево. Угледавши просут по земљи мозак светитељев, он се тобож спотаче и паде на земљу, и кришом покупи мозак у чисту мараму, сакри га у недра, па опет крену за руљом.
У то време још беше жива најстарија сестра преподобног Стефана, монахиња у једном од женских манастира у Цариграду. Ка том манастиру и вуцијаху тело преподобнога, да би и сестра преподобнога, по царевом наређењу, бацила камен на њега. Међутим она, сазнавши за то, побеже из своје келије и сакри се у једном гробу. Њу свуда тражише, али је не могоше наћи. Тада тело преподобнога Стефана одвукоше одатле на место, звано Пелагијино гробље. Тамо се раније налазила црква свете мученице Пелагије, која се од старости срушила; злочестиви цар нареди, те јој и темеље раскопаше, и на том месту дубоку јаму ископаше, у коју стадоше бацати лешеве убијаних незнабожаца. До те јаме и довукоше свето тело преподобнога Стефана и бацише га у њу, метнувши праведника међу безаконике.
Тако сконча преподобни отац наш Стефан двадесет осмог новембра, у педесет трећој години живота.[32] Беше тај дан од ранога јутра веома ведар, и сунце сијаше јарко; но у девет сати тога дана изненада се на источној страни, где се налазила Авксентијева Гора, појави огњен облак изнад врха под којим бејаше манастир преподобнога Стефана. Затим се над градом зачас страховито смркну и дан се претвори у ноћ. Онда настаде силна олуја и паде у Цариграду ужасан град, који многе усмрти.
Но сва та видљива знамења Божија не уразумише злочестивог цара. Штавише, он смрћу казни она два брата које ноћу посла у тамницу да убију преподобног Стефана, а они се оглушише о његово наређење. Потом он на разне начине погуби и оне преподобне оце који са блаженим Стефаном беху заједно у тамници.
Међутим Теодор, који сабра просути мозак преподобног Стефана, оде у манастир светога Дија, и тајно предаде игуману мозак блаженог исповедника, испричавши му подробно све што је знао о смрти светог Стефана. Игуман са уздисањем и сузама саслуша Теодорово казивање, и проклињаше цара као јеретика и одступника; мозак пак светитељев он прими као скупоцено благо, положи га у чист сасуд, и сакри у цркви светог првомученика Стефана. Али и то се не могаде сакрити од злобног цара. To ce десило на, овај начин.
Када игуман положи чесни мозак светога Стефана у сасуд и сакри у цркви, то он учини у присуству једнога младића који живљаше у том манастиру. После неког времена тај младић стаде молити игумана, да му да ђаконски чин. Но игуман, сматрајући да је он недостојан тога чина, одби његову молбу, Младић се због тога наљути на игумана, па оде к цару и исприча му што је знао о мозгу светог Стефана. Цар одмах нареди да му се донесе тај сасуд и отвори пред њим. Кад сасуд донесоше и отворише, нађе се да је потпуно празан, јер по промислу Божјем мозак блаженог Стефана би невидљиво узет и сакривен на месту које никоме није познато и досада. Цар се разгњеви, и тог младића посла у прогонство као клеветника.
Треба овде споменути и необичну казну Божију која постиже ону девојку, робињу блажене монахиње Ане, која оклевета Ану и блаженог Стефана и лажно сведочи пред царем, као да су се они тајно састајали ноћу ради греха. Она би удата за неког чиновника, скупљача царскога данка у Витинији, и роди два близанца. Једне пак ноћи када она са децом спаваше на постељи, деца се изненада узнемирише, и, добивши неку необичну силу, помамно дохватише дојке своје мајке и стадоше их сисати не као деца већ као лавићи или мечићи, тако да их несрећна мајка није могла отргнути од својих груди. И тако зверски сишући своју мајку, деца је уморише. Затим и сама деца, као пород аспидин, и сама умреше заједно са њом. Таква казна постиже бедну лажну сведокињу. Блажени пак преподобномученик Стефан, као невин и чист срцем, гледа Бога у Тројици једнога, Оца и Сина и Светога Духа, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПОСТРАДАЛИХ ЗА СВЕТЕ ИКОНЕ са светим Стефаном Новим, међу којима: ВАСИЛИЈЕ, два ГРИГОРИЈА, АНДРЕЈ, ПЕТАР, ЈОВАН и остали

ПРИ Константину Копрониму[33] многи православни војници, оставивши војничко звање, примише монаштво. Многе од њих безакони цар подвргаваше страшним мукама, па онда убијаше. Једнога, по имену Василија, он најпре ослепи. А када свети Василије и после ослепљења продужи клањати се светим иконама, цар мучитељ сам зари мач у стомак Василију и овоме се просу утроба, и тако блажени страдалац предаде душу своју у руке Божије. У то време за свете иконе пострада у Цариграду и свети Стефан Нови. Осим њих бише послани у заточење два Григорија, са неким другима, где и скончаше. Исто тако за свете иконе пострадаше у тешким мукама Андреј и Петар, заједно са светим Стефаном. Најзад, свети Јован би прогнан у Дафну,[34] где, по наређењу царевом, њега често бише, и тако убише. И тако сви они добише венце мучеништва.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА, архиепископа Ростовског

СВЕТИ Теодор беше братанац преподобног Сергија Радонежског,[35] син његовог старијег брата Стефана. Световно име Теодорово беше Јован. Када Јован напуни седам година, његови побожни родитељи га дадоше да се учи књизи. Напредан у учењу, Јован беше напредан и у побожности. По смрти своје мајке, дечак Јован се нахођаше поред свога оца који се замонаши, и строго се подвизаваше монашким подвизима у своме манастиру. Слушајући о животу свога стрица, великог Радонежског подвижника Сергија, који тада изграђиваше своју нову обитељ, Јован сагореваше од жеље да види преподобног Сергија и да му следи. По Божјем промислу, отац Јованов Стефан крену к своме брату у Радонежску област, и поведе са собом Јована. Тамо, у Радонежском манастиру, Стефан уведе свога сина Јована у цркву, и предаде га у руке своме брату игуману Сергију. Иако Јовану беше свега дванаест година, преподобни Сергије га прими, провиђајући у њему истинског подвижника, и одмах га постриже у монашки чин, 20. априла, на дан преподобног Теодора Трихина, чије му име и даде при монашењу. У то време бејаше обичај при постригу давати пострижнику име светитеља у чији се дан врши постриг.
Новопострижени монах Теодор одаде се монашком животу у Тројицком манастиру под руководством великог оснивача његовог, светог Сергија. Он вођаше живот уздржљивости, целомудрености, чистоте, молитве; усрдно посећиваше богослужења, пажљиво слушаше Божанско Писмо, и сам често читаше свете књиге. Наставника свог, преподобног Сергија, он у свему слушаше са смирењем, кротошћу и молчанијем. Ревност за црквену и келијску молитву, пост и бдење, усрдно читање Псалтира и сузе умилења младога монаха изазиваху дивљење код свију. Нарочито је важно то што он ништа не скриваше од преподобног Сергија, откривајући му и дању и ноћу све своје помисли.
Када наврши потребне године, монах Теодор би рукоположен за свештеника, и продужи ревносно се усавршавати у монашким подвизима и духовном животу. Када је он служио свету литургију са преподобним Сергијем и својим оцем Стефаном, неки монаси, удостојени посебне благодати Божије, виђали су како са овим светим служитељима крај престола служи ангео Божји.
У то време преподобног Теодора стаде посећивати мисао о оснивању новог, свог манастира. Ту мисао он изложи своме учитељу, преподобном Сергију, и понављао му је то доста пута. Преподобни виде у томе прст промисла Божјег. Теодор се по обичају непрестано предаваше ноћној молитви и тако једном стојећи на молитви он чу глас: "Теодоре, иди у пустињу; ти ћеш устројити обитељ, сабраћеш у њој много подвижника, људе духовних стремљења, и добићеш велику награду на небесима".
Примивши ове речи као откривење с неба, блажени никоме не откри то. Но након подоста времена велики прозорљивац, свети Сергије рече своме братанцу: Чедо, ја сам се надао да ћеш ти предати кости моје гробу и бити после мене игуман на овом месту. Али пошто хоћеш сада да почнеш остваривати своју замисао, онда нека ти буде у помоћи Бог и Пресвета Богородица. - Благословивши свог братанца и ученика, свети Сергије га отпусти заједно са онима из братије који су изјавили жељу да с њим иду.
Преподобни Теодор оде са својим сапутницима из манастира и даде се у тражење погодног места за манастир. И нађе дивно место, звано Симоново, недалеко од града Москве, на левој обали реке Москве. Извештен о томе, преподобни Сергије дође сам да види то место, и нађе да је згодно за манастир, и благослови Теодоров подухват.
Добивши одобрење од надлежног архијереја, преподобни Теодор подиже на изабраном месту цркву у име Пресвете Богородице, сазида потребне зграде за манастир, сабра много манастирске братије и основа манастир са строгим поретком општежићних манастира.[36] Сам он беше пример строгог подвижничког живота, и сијаше унутрашњим врлинама, мудрошћу и разумом. Митрополит Московски Алексије постави преподобног Теодора за игумана новоподигнутог манастира, а велики кнез Димитрије, високо ценећи преподобнога због подвижничког живота његовог, изабра га себи за духовника. Као игуман, преподобни Теодор се неуморно стараше да манастир уреди по угледу на Тројицки манастир преподобнога Сергија, са свима правилима строгог општежића. Али пошто у близини манастира пролажаше велики пут, и то нарушаваше манастирску тишину и молитвено тиховање, које преподобни Теодор веома љубљаше, то он 1379. године пренесе манастир на ново, подесније место, ближе к обали реке Москве, где манастир постоји и досада. Ново место је још више привукло монахујуће братије. И преподобни Сергије неколико пута је долазио к своме братанцу и радовао се успесима његових побожних подухвата.
Године 1383. преподобни Теодор је, по наређењу великога кнеза, пратио у Цариград архиепископа Дионисија Суздаљског, и тамо произведен за архимандрита од стране патријарха Нила.[37] И као архимандрит, преподобни Теодор се држаше својих строгих монашких подвига. И у ревности својој за свето пословање, он налажаше времена да се бави и иконописањем. Неке од његових икона сачуване су и до данас.
Многи од пострижника и ученика преподобног Теодора постадоше игумани и архимандрити других манастира. Неки постадоше и епископи. Нарочито засијаше светошћу живота преподобни Кирил и Терапонт.[38]
Године 1387. архимандрит Теодор је поново путовао послом Руске митрополије к патријарху у Цариград. Изабран од великог кнеза и Руске Цркве за архиепископа Ростовског, преподобни би овом приликом хиротонисан за епископа.
Вративши се из Цариграда, архиепископ Теодор се свом душом посвети својим архијерејским пословима, не умањујући своје монашке подвиге. Као архиепископ он основа у Ростову
Рождественски женски манастир. Но изнурен многим пословима и подвизима, свети Теодор је управљао Ростовском епархијом не дуго. Он се упокоји 28. новембра 1395. године. Свете мошти његове, прослављене многим чудесима, почивају под спудом у Ростовској Успенској саборној цркви у југозападном углу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
Епископа: ТИМОТЕЈА и ТЕОДОРА;
свештеника: ПЕТРА, ЈОВАНА, СЕРГИЈА, ТЕОДОРА и НИКИФОРА;
ђакона: ВАСИЛИЈА и TOME;
монаха: ЈЕРОТЕЈА, ДАНИЛА, ХАРИТОНА, СОКРАТА, КОМАСИЈА, ЕВСЕВИЈА и ЕТИМАСИЈА

СBИ ови свети мученици пострадаше мачем посечени за Христа у граду Тивериопољу или Струмици, 361. или 362. године, за време гоњења хришћана од стране цара Јулијана Одступника, који је мачем и огњем, и свима другим насилним средствима покушавао да истреби хришћане и искорени хришћанство, а васпостави и обнови идолопоклонство. Они прво беху у Никеји а после наредбе игемона Никејског Коментарисија, да се сви грађани морају поклонити идолима, побегоше у Солун, па из Солуна у Тивериопољ, тј. Струмицу, где и примише венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ РОМАНА, епископа Македонског[39]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИРИНАРХА И СЕДАМ СВЕТИХ ЖЕНА

СBETИ Иринарх беше из града Севастије.[40] Као младић, он постаде џелат по занимању, који суделује у мучењу светих мученика по наређењу гонитеља хришћанске вере. Но када, за царовања Диоклецијанова, Севастијски кнез Максимијан стављаше на муке седам светих жена, Иринарх виде како оне, слабе жене, јуначки подносе мучења за Христа и посрамљују мучитеља, те и он, озарен благодаћу Божјом, неустрашиво исповеди Христа и објави громко да је хришћанин. Зато кнез нареди те га бацише у језеро; али он изађе жив из језера. Затим га вргоше у усијану пећ; али он чудом Божјим остаде неповређен. Најзад му главу одсекоше мачем, 303. године. И тако он доби венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА, епископа Теодосиопољског

ОВАЈ свети пастир стада Христова живео у време цара Маврикија (582-602). Епископовао у Јерменском граду Теодосиопољу.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈОВАНА ПЕРСИЈСКОГ

ЗА њега се каже у Минејима да је родом из Дамаска. He зна се време његовог страдања у Персији.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА

ОСТАВИО Христа ради жену, децу и рођаке и примио анђелски чин монаха. Проходио пустињу, градове и села. Нађен у Египту у једном храму мртав, опасан гвозденим појасом. Дивећи се његовом подвигу они који га нађоше, ставише га у дрвени сандук заједно са појасом од гвожђа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДВА ДЕТЕТА

СКОНЧАШЕ у огњу, натерана да трче по њему. (Њихов спомен и 13. октобра).

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ цара МАВРИКИЈА

ОВАЈ благоверни кротки цар би погубљен са пет синова својих од цара Фоке 602. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНЕ

БЛАГОРОДНА жена, по смрти свога мужа пострижена у монаштво од светог Стефана Новог, и подвизавала се у једном женском манастиру. Цар Копроним наговарао је да каже, као да је имала недозвољених телесних веза са светим Стефаном, да би тако могао Стефана унизити пред народом. Но ова света жена никако није хтела ући у ту цареву сплетку против светитеља, кога је она поштовала као свог духовног оца. Због тога би шибана, а потом у тамницу бачена, где предаде своју свету душу Богу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Знаменита Влахернска црква налази се у Цариграду, у крају званом Влахерна, готово на самој обали Мраморног Мора. У тој цркви је била чудотворна икона Пресвете Богородице и риза Њена,
2. Царовао од 713. до 715. године.
3. Патријарх Герман I управљао Византијском црквом од 715. до 730. год.
4. To je било у 715. год.
5. Цар Теодосије III Адрамитен, царовао од 715-716. године.
6. Лав III Исавријанин - царовао од 716. до 741. год.; родом из Исаврије, покрајине на југоистоку Мале Азије.
7. Покрајина на обали Средоземног Мора, мало јужније од Антиохије Сиријске.
8. Титула патриције првобитно је припадала само деци сенатора, који су се по латински називали patres = оци. Затим се та титула стала давати снима лицима високородног римског порекла. Но цар Константин Велики озаконио је, те се ова титула давала само за личне заслуге, и то вишим чиновницима, али није била наследна.
9. Спатарије - оружјеносац, телохранитељ царски. Доцније је звање спатарије постало почасна титула, која се давала војним лицима, и није повлачила за собом дужност чувати цара.
10. Био на патријаршијском престолу од 730. до 753. године.
11. Византијом се спочетка називао Цариград.
12. Витинија - северозападна покрајина у Малој Азији. Хришћанство се тамо појавило још у време светих апостола. Авксентијева Гора налазила се према Цариграду, код Никомидијског залива.
13. To је било у 756. години.
14. Константин V Копроним царовао од 741. до 775. године.
15. Патријарх Константин II патријарховао од 754. до 766. године.
16. Реч је о Константину VI Порфирородном, који је царовао од 780-797. године. Царица Ирина, његова мајка ревносна заштитница иконопоштовања, 10 година управљала државом место сина, и после њега царовала до 802. године.
17. Безакони јеретици, сами проклети, проклели светог и праведног човека - патријарха Германа, но Бог је њега благословио. Тако се извршило Писаније: они куну, а Ти благослови (Пс. 108, 28).
18. To je било 763. године.
19. Овде се имају у виду речи пророка Исаије: Тешко онима који зло зову добро, а добро зло; који праве од таме светлост а од светлости таму; који; праве од горкога слатко а од слаткога горко (Ис. 5, 20).
20. Стихира на Празник преноса Нерукотворене иконе Христа Спаса.
21. Скити - дивљачко племе, живели на северу од Црног Мора, у крајевима данашње јужне Русије, и на ушћу Дунава.
22. Кувикуларије - царски собар; обично личност врло блиска цару.
23. Ипоком - царски коњушар; једна од дворских дужности.
24. Хрисопољ - предграђе Цариграда, на другој обали Босфора, у Витинији; сада Скутари.
25. Приконис - острво у Мраморном Мору; сада Марматра. У старини Мраморно Mope звало се Хелеспонт,
26. Стотник - старешина војног одреда од сто људи.
27. Та се тамница налазила у самом граду.
28. Аполон или Феб - син Зевса и Латоне, један од најомиљенијих грчко-римских богова. Сматран богом сунца и просвете, друштвеног благостања и поретка, чуваром закона, предсказивачем будућности.
29. Артемида или Дијана - знаменита незнабожачка богиња код Грка и Римљана; сматрана богињом месеца; сликана као дивна и светла девојка - ловац.
30. Антипат - управитељ области, у чији је састав улазило неколико покрајина; игемон - управитељ покрајине.
31. Јеретици иконоборци називали су иконе идолима.
32. To je било 768. године.
33. Цар Константин Копроним царовао од 741-775; био жесток гонитељ светих икона.
34. Дафна - предграђе Цариграда.
35. Спомен Св. Сергија Радонежског 5. јула, где видети опширно о њему.
36. To je било 1370. године.
37. Нил био патријархом у Цариграду од 1378. до 1388. године.
38. Преподобни Кирил Бјелозерски празнује се 9. јуна, а преподобни Терапонт 27. маја.
39. Његов спомен забележен у Париском Кодексу 1578. У другим Синаксарима се не помиње.
40. Реч је о Севастији Јерменској, за разлику од Севастије Кападокијске.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Јаков Персијанац. Рођен у граду персијском Клапи, или Вилату, од хришћанских родитеља, у хришћанској вери васпитан и хришћанском женом ожењен. Цар персијски Издигерд заволи Јакова због његове даровитости и окретности, и учини га правим племићем на двору своме. Поласкан царем Јаков се прелести и принесе жртву идолима, којима се и цар клањаше. Чувши за ово матер његова и жена, написаше му једно прекорно писмо, у коме га оплакаше као богоотпадника и душевног мртваца, молећи га ипак при крају писма, да би се покајао и Христу повратио. Ганут овим писмом Јаков се горко покаја и пред царем одважно исповеди веру своју у Христа Господа. Расрђен цар осуди га на смрт, но с тим, да му се одсеца све део по део тела, док не издахне. Џелати дословце испунише ову заповест свога нечестивог цара, и одсекоше Јакову најпре прсте на рукама, па прсте на ногама, па ноге па руке, па рамена, најзад и главу. При сваком сечењу мученик покајани одаваше благодарност Богу. Из његових рана исхођаше благоухани мирис као од кипариса. Тако овај дивни муж откаја грех свој и представи се душом Христу Богу своме у царству небеском. Пострада око 400. године. Глава му се налази у Риму, а део моштију у Португалији, где се празнује 22. маја.

2. Седамнаест Индијских преп. мученика. Монаси хришћански, пострадали од Индијског цара Авенира. Ражљућен на старца Варлаама, што му је крстио сина Јоасафа, цар Авенир посла потере за Варлаамом. Потере не ухватише Варлаама. али ухватише других 17 монаха, и доведоше их пред цара. Цар их осуди на смрт, те пошто им најпре избодоше очи, одсекоше језике, изломише ноге и руке, посекоше их мачем. Но крвљу ових витеза Христових још се више утврди вера Христова у царству Индијском.

3. Преп. Роман чудотворац. Подвизавао се у околини Антиохије. У својој ћелији никад није ложио огањ ни палио свећу. Скончао мирно. Чудотворац за живота и по смрти. Помаже неплодним женама, кад му се моле.

4. Преп. Пинуфрије. Савременик св. Касијана (29. фебр.) и велики мисирски подвижник. Живео у IV столећу и подвизавао се на разним местима све бежећи од похвала људских. Имао много ученика, који су се трудили да подражавају узвишеном примеру свога учитеља.

5. Преп. Натанаил. Монах Нитријски. Даноноћно се молио Богу и просвећивао размишљањем о божанским стварима. Није излазио из своје келије ни преко прага пуних 38 година. Упокојио се у Господу у другој половини VI столећа.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈАКОВА ПЕРСИЈАНЦА

СВЕТИ мученик Јаков рођен је у Персији, у граду Елапи, од хришћанских родитеља, и васпитан у хришћанској вери. Он се ожени хришћанком, и живљаше у великом богатству и части, пошто уживаше велику љубав персијског цара Издигерда и прејемника његовог Варахрана,[1] који га постави за управника свога двора. Но све те благодати и почасти царске саблазнише Јакова као човека, те отиде од хришћанске вере и заједно с царем принесе идолима жртву и поклони им се. Када за то сазнадоше његова мајка и жена, оне му упутише писмо у коме су му писале овако:
"Бедниче, зашто ти ради славе људске остави Бога, Цара Небесног? Угађајући пролазноме цару, ти изгуби живот бесмртни. Служећи распадљивоме, ти се одрече нераспадљивога. Ти Истину промени на лаж, пошто оставивши веру Христову ти прими обману ђаволску. Покоривши се цару смртноме, ти презре Судију живих и мртвих. Докопавајући се љубави људске, ти учини себе недостојним љубави Божије и лиши себе небеских блага. Ми плачемо и ридамо због тебе, јер ти, дојучерашњи син светлости, начини сада себе сином таме и пакла. Но знај, ако се не одвратиш од те ђаволске обмане, нећеш имати удела с нама, јер ми нећемо ни да видимо тебе, идолопоклоника. И када гњев Божји постигне цара и пријатеље његове и тебе, онда неће бити повратка, и ти ћеш заплакати горко видећи себе мучена у паклу огњеном. Стога те са сузама молимо: обрати се ка Христу, да би избегао гњев Божји. Испуни нашу молбу брзо, иначе биће касно".
Ово писмо од мајке и жене би предато Јакову када се он са царем налажаше изван града. Прочитавши писмо Јаков би ганут, помисли у себи: Када се чак мајка моја и жена моја одричу мене зато што сам се одрекао Христа, и неће да ме виде, - шта ли ће тек бити са мном у будућем веку, када дође Бог да суди живима и мртвима и узврати свакоме по делима његовим? - Опет прочитавши писмо пажљиво, он горко заплака, и стаде ридати кајући се за грех свој. Затим рече себи: Знам шта ћу урадити да ми душа не пропадне потпуно: куцаћу неодступно у врата милосрђа Божија док ми их не отвори. А знам да ће ми их Он отворити, јер је жалостив и милостив, и не жели смрти грешника, него с радошћу прима онога који се каје.
Док Јаков тако плакаше и говораше себи, неки од незнабожаца видеше га и познаше да је хришћанин, па отидоше и обавестише о томе цара Варахрану. Цар призва к себи Јакова и рече му: Кажи нам истину: јеси ли назарећанин? - Јаков одговори: Да, назарећанин сам. - Дакле, ти си волх? упита цар. - Не, ја нисам волх већ хришћанин, одговори Јаков. - Тада цар рече: Бедниче и неблагодарниче! ниси ли од мене и од оца мога добио много дарова и почасти? - Јаков одговори: Где је сада отац твој? Ето, телом он трули у гробу, а душа му је бачена у пакао.
Чувши такве речи цар се силно разгњеви, и рече Јакову: Таквомли благодарношћу узвраћаш мени за моју досадашњу љубав к теби, чијим си се плодовима наслађивао до сада? Ти се противиш мени, и оца мога пањкаш. Знај дакле, ти си заслужио смрт. Али, ја те нећу погубити мачем, да ти не би умро брзом смрћу; напротив, ставићу те на многе и дуготрајније муке, па предати најгорчијој смрти. - Јаков одговори: Што желиш чинити, царе, чини брзо; но знај да ме неће уплашити речи твоје, које су сличне ветру који дува на стену, нити ће ме устрашити претње твоје. Ја се не бојим смрти, знајући да привремена смрт није смрт већ сан, јер ће као из сна устати из својих гробова сви људи у време страшног другог доласка Христа мог и Господа - Цар рече на то: Нека те, назарећанине, не обмањују они који смрт називају сном и уче не бојати се смрти, које се чак и цареви боје. - Светитељ одговори: За праведнике смрт је покој, а за вас неверујуће и грешне смрт је почетак вечних мука.
Тада цар призва саветнике и пријатеље своје, и саветова е с њима каквим мукама да погуби Јакова. И после тога, на застрашење других Персијанаца идолопоклоника, да и они, сличнo Јакову, не отпадну од своје вере, измисли за светог Јакова овакву казну: да сваки део тела његова буде засебно одсечен и дробљен. - Џелати онда, по царевом наређењу, поведоше светог Јакова на место мучења, да му тело издробе по броју удова тела. За светим Јаковом иђаху на место мучења многи његови знанци, и достојанственици, и војници, желећи да виде његово страдање и кончину. А кад приспеше на одређено место, светитељ умоли своје џелате да му даду мало времена за молитву. И подигавши очи своје к небу он се мољаше говорећи: "Господе Боже мој, услиши мене слугу Твога! погледај са свете висине Своје и подај ми крепост и силу у час овај, да претрпим мучења ова и крвљу својом искупим сагрешење своје, јер се одрекох Тебе, Творца и Владике мога. Сада ја тугујем због тога и обраћам се к Теби, Богу моме, исповедам име Твоје свето, и душу своју полажем за Тебе. А Ти Господе, пошљи ми помоћ у страдањима мојим, да непријатељи Твоји виде и да се постиде, што си ми, Господе, помогао и утешио ме".
Док се светитељ тако мољаше, к њему приступише џелати, обнажише га, растегоше му руке и ноге, говорећи: Шта ћеш сада радити, Јакове? теби више помоћи нема, јер нам је наређено да тело твоје исечемо на комаде: прсте руку и ногу твојих, и сво тело твоје од врата до пета ми морамо сећи, а напослетку имамо ти и главу одсећи. Стога размисли шта је за тебе боље: или да се покориш царевој вољи, и останеш жив, здрав и читав, или да паћенички умреш у страшним мукама?
Исто тако светом Јакову с плачем говораху и неки од његових пријатеља: Зашто узалуд погубљујеш душу своју? сажали се на себе и не убијај дивну младост своју, испуни цареву вољу, поклони се боговима нашим, да би остао у животу; а Богу своме, ако хоћеш, служи тајно.
На то светитељ, отворивши уста своја, рече: He плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом. Ја одлазим у вечни покој, а ви ћете отићи у вечиту муку. Јер касапећи моје удове, ви ми тиме припремате неисказано блаженство на небу, a себи - ужасно мучење у паклу, где ћете горети у неугасивом огњу заједно са демонима којима се сада клањате.
При тим речима светитељевим један од надзорника царских поче тући џелате, говорећи: Што стојите гледајући на њега? Приступите извршењу онога што вам је наређено.
И одмах један од џелата ухвати десну руку светитељеву и одсече му палац. А блажени Јаков, гледајући у небо рече: Помоћи моја и надо моја, Господе Боже! велики у крепости, Ти божанским прстом Својим изгониш демоне, прими као грану од дрвета овај прст мој, одрезан силом демонском, и буди ми милостив јер и од чокота се одрезују лозе, да би се подмладиле, и веће порасле, и много рода родиле. - Надзорник пак царски, сажаљевајући светитеља, рече му: Поштеди себе, Јакове, и послушај царево наређење: поклони се боговима нашим, да би остао у животу. Ти видиш, свима нам је жао тебе. А за одрезаним прстом немој жалити: лекари ће те излечити. Само немој више убијати здравље своје и лепоту младости своје. - Блажени му одговори: Зар ти не знаш да кад се обрежу лозе на чокоту, чим сунце стане загревати земљу, обрезана места успупоље, и затим почињу расти и род доносити? Тако бива и са верним синовима Божјим: насађени у винограду Божјем и накалемљени на прави Чокот - Господа Исуса, који је рекао: Ја сам чокот а ви лозе (Јн. 15, 5), они се сада обрезују привременом смрћу и васкрсавају у будућем веку, где се зелене и украшују непролазном славом и доносе плодове вечне награде.
Тек што свети мученик заврши своју реч, џелат му опет приђе и одреза му други прст. Међутим светитељ, трпељиво подносећи муке, кликну: Прими, Господе, и другу лозу од Твог чокота, који засади десница Твоја. - Лице пак светитељево беше светло и препуно радости, као да доживљује не велика мучења већ највишу насладу.
Тада светитељу одрезаше и трећи прст. А он рече: Ослобођен од три у свету искушења (тојест жеље тела, жеље очију и гордости живота), ја благосиљам Оца и Сина и Светога Духа, и са Три младића спасена из огња исповедам Тебе, Господе, и заједно са ликом Мученика певаћу име Твоје, Христе.
Кад четврти прст одрезаше мученику, он ускликну: Ти који примаш хвалу од четири животиње, прими као жртву Теби страдан.е четвртог прста мог, одрезаног за исповедање светог имена Твог.
Пошто пак светом Јакову одрезаше пети прст, он узвикну: Настаде весеље моје као на свадби пет мудрих девојака.
Тада мучитељи, пре но што приступише одрезивању прстију на левој руци светитељевој, почеше га саветовати: Јакове, поштеди сада душу своју и не погубљуј себе, него испуни цареву вољу, да би остао читав. Зар ти није боље да останеш неповређен и жив, него да доживљујеш ове муке и умреш? Немој туговати што си изгубио једну руку, јер у свету има много људи са једном руком а изобилују богатством и почастима, и уживају сва блага на земљи. - Светитељ им одговори на то: Када пастири стригу овце, они, остригавши десну страну, зар остављају леву неостриженом? Ја сам овца стада Христова, која је предала себе у руке ваше Господа мога ради, да удове моје одсечете као што се стриже вуна. И пошто ми је десна рука већ одсечена, зар ћу поштедети леву? He, нећу поштедети и све удове моје, и свући ћу васцело тело моје трулежно, да бих се обукао у нетрулежност.
Затим погледавши у небо, свети мученик рече: Ја сам мали и ништаван пред Тобом, Господе! Ти, велики Бог, умалио си себе обукавши се у наше обличје, и претрпео си за нас распеће и заклање; и ја, Владико мој, не могу подражавати Твоја страдања, но ипак предајем себе на муке и смрт, да би Ти у време свеопштег васкрсења подигао мене жива и цела.
Када свети страдалац оконча своју реч, мучитељи опет приступише к њему и одрезаше му први прст леве руке. A o" рече: Благодарим Ти, свехвални Господе, што ме удостоји да и шести прст принесем Теби, који си у шести дан и час раширио на Крсту пречисте руке Своје.
Затим одрезаше светитељу седми прст; и тада он ускликну: Раније, уста моја заједно са пророком Давидом хваљаху те седам пута на дан за судове правде Твоје, а данас са седам прста, одрезаним за Тебе, прослављам милост Твоју коју си показао на мени.
И одрезаше светом Јакову осми прст, а он повика к Богу: Господе, Ти сам по закону прими обрезање у осми дан, a ja примам одрезивање осам прстију да, одвојивши се од безаконих и поганих људи, сјединим се с Тобом, Спаситељем мојим, и прешавши из тела, угледам пресвето Лице Твоје, које душа моја тако жуди видети као што жедна кошута јури на изворе водне.
После тога одрезаше светитељу девети прст. А он кликну: Христе мој, Ти си у девети час предао на крсту дух Свој у руке Оцу, а ја у болу одрезаног деветог прста мог приносим Ти благодарење што ме удостоји да будем распрострт ради одрезивања удова мојих за свето име Твоје.
Онда одрезаше светитељу десети прст. А он, хвалећи Господа, громко изговори: На десетоструном псалтиру певам Те, Боже, и благодарим Те што ме удостоји претрпети одсецање десет прстију мојих за десет заповести Завета Твога, исписаиих на две таблице.
Тада неки од присутних велможа царских, који беху пријатељи светог Јакова, горко плачући, почеше му говорити: Мили пријатељу наш, молимо те, послушај нас: испуни цареву вољу, да не би у страшним мукама умро. За прстима пак својим немој жалити, јер те искусни лекари могу излечити; само ти сам поштеди себе, да не будеш лишен слатког света овог: имаш огромно имање и можеш живети у миру. Јер, да си сиромах, могао би помислити: каква ми је нада и корист од живота, када не могу да радим и издржавам себе? Међутим, ти си богат, и имаш много злата; и ако само хоћеш, можеш сјајно живети у сластима овога света, и веселити се са својом супругом, и с мајком, и с милим пријатељима својим. Зашто хоћеш да душу своју узалуд погубиш? Реци само једну реч, покоривши се царевој вољи, па ћеш одмах бити ослобођен мучења.
Погледавши на њих, блажени Јаков рече: Нико не може два господара служити;[2] и ниједан који метне руку своју на плуг па се обзире натраг, није приправан за царство Божије.[3] Јер је Господ мој рекао: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који не узме крста свога и не пође за мном, није мене достојан.[4] Зато нећу послушати ваш савет, јер ваше речи вуку у погибао. Ја вас нарочито молим: немојте ме штедети, него поступите са мном како вам је наређено.
Тада се мучитељи распалише гњевом, па приступивши светом мученику одсекоше му палац десне ноге. А мученик кликну: Слава Теби, Христе мој! Теби не само руке него и ноге бише прободене, и источише крв; молим Те, удостој ме тога, да моја десна нога, која пострада одсецањем палца, стане макар са последњима с десне стране Тебе.
Онда светитељу одрезаше други прст на истој нози. А блажени светитељ настави славити Бога: Овога дана, Господе, на мени се удвостручи Твоја милост и сила, јер ћу ја, претрпевши одсецање и овог другог прста, поћи к Теби, свемоћном и животворном Богу мом који ме избавља од друге вечне смрти.
Одрезаше блаженоме и трећи прст, па га бацише пред њега. Блажени, погледавши на њега осмехну се, и рече: Иди у име Свете Тројице к својој сабраћи и ти, трећи прсте; ти ћеш, као зрно пшенично које је пало у земљу и умрло за Христа васкрслог у трећи дан, добити заједно са другим члановима тела мог велику награду у дан свеопштег васкрсења.
После тога одсекоше мученику четврти прст. Тада он громко узвикну: Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога[5] који ме спасава силом четворокраког крста, јер исповедам свето име Његово.
Одсекоше светитељу и пети прст, а он продужи славити Господа Бога, кличући: Господе, сада ћу почети благодарити Тебе који си претрпео на крсту пет рана, и прослављаћу помоћ Твоју, јер ме Ти чиниш достојним удела верних слугу Твојих, који су пострадали за Тебе и умножили датих им пет таланта.
После тога мучитељи стадоше одсецати мученику прсте на левој нози. Када му одсекоше мали прст, свети мученик узвикну: Буди храбар и ти, мали прсте, шести по реду између одрезаних, јер се надам у милостиво укрепљујућег ме Бога, који у шести дан створи тебе малог заједно с великима, па ће и тебе малог васкрснути као и велике. Јер када ни једна длака на глави човековој неће погинути без воље Божије, утолико пре ти мали прсте нећеш се одвојити од других већих прстију, него ћеш се подједнако с њима прославити као што и страдаш подједнако с њима.
И одрезаше седми прст светоме Јакову, а он громко кликну: Разорите ову стару кућу у којој се скрива седмоглава змија,[6] а мени се припрема од Творца, који је у седми дан отпочинуо од дела Својих, кућа неразорива, нерукотворена, вечна на небесима.
Кад блаженом мученику одсекоше осми прст, он рече: Онај који је у Нојевом ковчегу спасао осам душа од воде, спашће и мене који проливам крв своју као воду. Ето, одсекоше ми и осми прст; и као што наковањ под ударцима чекића не осећа бол него постаје још тврђи и чвршћи, тако и ја не осећам болове при одрезивању делова мојих, јер ме благи Лекар, сам Творац, укрепљује и олакшава ми страдања; Он ће ме, после свих седмица земаљског живота мог, када настане свеблажени осми дан вечности, потпуно васпоставити.
Тада одрезаше светитељу девети прст. А он се мољаше: Молим Те, Боже истинити, утврди ме у трпљењу, јер се душа моја узда у Тебе који си утврдио у благодати Својој и у непогрешивости Девет Чинова Ангелских, удостој с њима стајања пред Тобом и мене који претрпех одсецање ових девет прстију с ногу.
И одсекоше блаженоме мученику десети прст на нози. A он громко кликну: Исусе Христе, савршени Боже и савршени човече, ево приносим Ти на жртву две десетице мојих прстију. - Затим додаде и ово: Суди ми Боже, и расправи парбу моју с народом рђавим (Псал. 42, 1), јер безбожници не поштедеше Твоје створење, него као немилосрдни вуци растргоше све удове моје.
Међутим, тамо стајаше огромно мноштво људи и жена, стараца и младића, и посматраху мучење светог Јакова, и дивљаху се таквом трпљењу његовом. А страдалац Христов, погледавши на мучитеље, рече им: Што стојите узалудни? сеците дрво чије гране већ одсекосте. - Мучитељи му приђоше, и одсекоше му десну ногу. А он кликну: Сада приносим на дар Цару Небескоме оруђе стајања мог пред Њим, из љубави према коме и трпим ова мучења, да би моја одсечена десна нога стајала у царству Његовом.
Затим му одсекоше леву ногу. А он погледавши у небо рече: Услиши ме, Господе, јер је блага милост Твоја; Ти си Бог који чини чудеса: учини са мном знамење на добро: избави ме од стајања с леве стране.
После тога одсекоше светитељу десну руку. А он ускликну: Господе, певаћу милост Твоју вавек; јављаћу истину Твоју из нараштаја у нараштај, јер се јасно испуњују на мени ове речи Твоје: Ако те десна рука твоја саблажњава, одсеци је и баци од себе (Мт. 5, 30).
Тада светом Јакову одсекоше леву руку. А он рече: Неће Те мртви славити, Господе, ни они који силазе у ад и држе се на животном путу леве стране, тојест неправедних дела, него ми живи који одбацујемо леву страну, тојест неправду, благосиљаћемо Тебе, Господе, од сада и до века.
Онда светитељу одсекоше десно раме. А он рече: Хвали, душо моја, Господа. Хвалићу Господа за живота свога, певаћу Богу своме док ме је год (Псал. 145, 1-2). Јер Онај који је нашао изгубљену овцу и дигао је на раме Своје, и поставио је с деоне стране себи,[7] опоменуће се и овог десног рамена мог; н нашавши га одсеченим, поставиће га с десне стране себи.
И одсекоше светом мученику лево раме. А он рече: Непријатељи ме опколише са свих страна. Но Господ је помоћник мој и похвала моја; Њему је власт на рамену; Он је Спаситељ мој: Он неће допустити да ја, који претрпех одсецање левог рамена овог, скренем улево у власт таме.
Затим почеше сећи светом Јакову голени до самих колена. Осећајући страшне болове, светитељ повика: Господе Боже мој, Ти указујеш помоћ онима који се боје Тебе и уздају у Тебе, помози и мени, слузи Твоме, јер ме обузеше самртни болови. - Чувши то, мучитељи му рекоше: He говорисмо ли ми теби, да ћеш доживети страховита мучења и ужасне болове? Али, ти нам ниси веровао. - Ho храбри страдалац одговори им: Зар не знате зашто осетих болове? Зато: да се обелодани да сам телесан; до сада, уз помоћ Божију, ја ни у шта не сматрах сва мучења, као бестелесан; а сада, осећајући болове као што је природно, ја се показујем телесан. Но Господ ће ме ускоро обући у ново тело, које ваша оруђа за мучење неће никада моћи ни сећи ни мучити.
Сва ова мучења светог Јакова од стране његових мучитеља трајаху од самога јутра до три сата после подне, и за све то време из његовог мученог тела излажаше силан миомир. Када, најзад, мучитељи престадоше истјазавати светог мученика, војник Христов, који својим страдањима победи ђавола, кликташе к Богу: Свет си, Свет, Свет, Боже Сведржитељу, Оче и Сине и Свети Душе, хваљен од Херувима, слављен од Серафима, и прослављан од свих Небеских Војски, и обожаван од сваког живог створа, погледај на мене, Боже живих и мртвих, и услиши ме једва живог. Ето, одсечени су ми сви удови, и ово тело моје лежи као мртво, са нешто мало живота у себи; и ја немам ноге, на којима бих стајао пред Тобом, Господе; немам руке које би на молитви пружао к Теби, Владико; немам колена на која бих падао метанишући пред Тобом, Створитељу мој; одсечене су ми руке, ноге, рамена, и голени, и ја сам бачен преда Те, Свевидче, као разваљена кућа, и као дрво без грана. Стога Те молим, Човекољупче, не остави ме до краја него изведи из тамнице душу моју.
Када се свети мученик тако мољаше, један од присутних узе нож и одсече му чесну главу. И тако завршивши свој подвиг мучеништва, свети Јаков предаде свету душу своју у руке Божије. А чесно тело његово, раскомадано лежаше на земљи до ноћи. Ноћу пак благоверни људи сабраше све делове искасапљеног тела, и сахранише их заједно. са преосталим телом, славећи Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ СЕДАМНАЕСТ ИНДИЈСКИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА

ОВИ свети преподобномученици беху монаси хришћански; пострадаше од Индијског цара Авенира. Разљућен на старца Варлаама што му је крстио сина Јоасафа, цар Авенир посла потере за Варлаамом. Потере не ухватише Варлаама, али ухватише других седамнаест монаха, и доведоше их пред цара. Цар их осуди на смрт, те пошто им најпре избодоше очи, одсекоше језике, изломише ноге и руке, посекоше их мачем. Но крвљу ових витеза Христових још се више утврди вера Христова у царству Индијском.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РОМАНА

БЛАЖЕНИ Роман родио се у граду Росу,[8] близу Киликије. Кад постаде пунолетан, он се затвори у малој келији у околини Антиохије. У својој келији никад није ложио огањ ни палио свећу. Храна му беше хлеб и со, пиће вода; и то у врло малим количинама, тек да одржи живот. Носио је само власеницу, а испод ње тешке ланце. Ради таквих подвига преподобни Роман се удостоји од Бога дара чудотворства: благодаћу Божијом исцељивао је разне болести. Многе заблуделе извео је на пут спасења који води у царство Божије. Доживео дубоку старост и мирно отишао ка Господу.[9] Чудотворац за живота и по смрти. Помаже неплодним женама, кад му се моле.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПИНУФРИЈА

ОТАЧАСТВО преподобног Пинуфрија Египат. Био свештеник и игуман општежића близу града Панефа. Савременик светог Јована Касијана[10] и велики египатски подвижник. Живео у четвртом столећу и подвизавао се на разним местима све бежећи од похвала људских. Прво се сакрио у Тавенитском манастиру, обукавши световно одело, но после три године препознаде га један његов ученик и он се врати у свој манастир. Поново побегао у Палестину са истих разлога. Отуда се вратио у свој манастир и ту подвизавао живећи смерно. Прославио се дубоким смирењем, послушношћу и духовном мудрошћу. Имао много ученика, који су се трудили да подражавају узвишеном примеру свога учитеља. Упокојио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НАТАНАИЛА

МОНАХ отшелник, подвизавао се на Нитријској гори, у Египту. Даноноћно се молио Богу и просвећивао размишљањем о божанским стварима. Није излазио из своје келије ни преко прага пуних тридесет осам година. Упокојио се у Господу у другој половини четвртог столећа, око 375. године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА, епископа Ростовског

СВЕТИ Јаков беше родом из Ростовске области. Рано се замонашио, и због свог подвижничког живота изабран и постављен за епископа Ростовског при митрополиту Пимену и великом кнезу Димитрију Јоановичу Донском.[11] Али он епископом ростовским беше мало, и напусти престо са следећег разлога.
Једна жена би ухваћена у греху. Ростовски кнез и бојари осудише је на смрт. У својој невољи она прибеже к ногама ростовског архипастира Јакова, молећи га да је спасе од смрти. Свети Јаков се сажали на њу, по угледу на благог Господа Христа који не осуди доведену преда Њ блудницу, не предаде жену осуђену на смрт да се изврши смртна казна над њом, него јој одреди нарочито место за покајање до краја њеног живота. Због оваког поступка кнез ростовски и грађани разљутише се на светог Јакова и отераше свог доброг пастира са престола.
Удаљујући се из града, свети Јаков дође на обалу Ростовског језера, скиде са себе своју архијерејску мантију, положи је на воду, прекрсти се, стаде на њу и крену језером. И прешавши тако око два километра изван града, светитељ изађе на обалу на оном месту где се сада налази Јаковљевски манастир.
Ово необично чудо запрепасти кнеза и народ. Свима би јасно да су неправично поступили са својим архијерејем. Зато га молише да им опрости грехе, и са сузама га преклињаху да се врати на свој архијерејски престо. Незлобив и кротак, светитељ им опрости тешки грех њихов, али одлучно одби да се врати на архијерејски престо.
Крај језера, на самом месту где свети Јаков изиђе на обалу, он подиже једну колибу и живљаше у њој. И почеше се поштоваоци светога Јакова, којих бејаше много, скупљати око њега, да би живели поред њега под његовим духовним руководством. Зато он подиже келије за братију, а затим и цркву у име зачећа свете Ане. У том манастиру свети Јаков сконча и дане земаљског живота свог.[12]
У време епископовања светог Јакова у Ростову појави се јеретик, по имену Маркијан, који учаше да се не треба клањати светим иконама, називајући их идолима. Притом сејаше он и друге безбожне мисли. Својом красноречивошћу и књишком ученошћу он привуче на себе пажњу ростовскога кнеза, бојара и народа. Међутим светитељ ростовски Јаков, у присуству кнеза и народа, одржа с јеретиком јавну препирку, и обелодани и изобличи лаж његовог учења, тако да јеретик са стидом напусти Ростов.
Чесне мошти светог Јакова почивају у манастиру њиме основаном, који се у част њега као оснивача назива Јаковљевски.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИОДОРА ЈУРЈЕГОРСКОГ

РOЂEH у Олонецком округу; у младости се замонашио у Соловецком манастиру. Волећи усамљеност он се често повлачио из манастира на пусто острво, и тамо остајао по неколико дана. Једном преподобни Диодор проведе на острву усамљен 40 дана, а не беше понео са собом ни одеће, ни хране; и тако изнеможе, да су га братија нашли једва жива. Пренесен у манастир од стране братије он се причести Светим Тајнама, и његово се здравље брзо поправи. Доцније преподобни Диодор основа манастир Свете Тројице, на триестак километара од града Олонца, крај горе Јурјеве. Упокоји се преподобни 1633. године. Свете мошти његове покоје се у његовом манастиру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАЛАДИЈА

РOДOM из Солуна; подвизавао се у Александрији крајем шестог и почетком седмога века.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Издигерд I царовао од 399. до 420. године; син његов Варахран царовао од 420. до 438. године.
2. Мт. 6, 24.
3. Лк. 9, 62.
4. Мт. 10, 27, 28.
5. Псал. 41, 6.
6. Подразумева се ђаво, који је грехом отрулежио људску природу.
7. Ср. Лк. 15, 4-7; Мт. 25, 23.
8. Рос - град у Сирији, недалеко од Антиохије.
9. Преподобни Роман подвизавао се у петом веку. Спомиње се и 9. фебруара.
10. Свети Касијан празнује се 29. фебруара.
11. To би 1386. године; свети Јаков би постављен за епископа Ростовског после епископа Матеја, пореклом Грка.
12. Свети Јаков скончао 1392. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Алимпије Столпник. Рођен у Адријанопољу граду Пафлагонијском и од малена предан Богу на службу Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бегаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и сазида храм у част св. Ефимије, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних 53 године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашаваху него га и камењем удараху, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и исцелења. Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Св. Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји, да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац како за живота тако и по смрти. Преживевши 100 година упокоји се 640. год. у време цара Ираклија. Од његових св. моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Св. Гори.

2. Преп. Јаков Отшелник. Из Сирије. Ученик св. Марона (14. фебр.) и савремених св. Симеона Столпника. Подвизавао се под отвореним небом; хранио се наквашеним сочивом. Чинио чудеса велика; чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Цар Лав питао њега за мишљење о Халкидонском Сабору. Упокојио се мирно 457. год.

3. Преп. Стилијан. Пафлагонац; земљак и савременик св. Алимпија. Имао превелику љубав према Господу Исусу, и због те љубави предавао се великим подвизима. Свега се одрекао, само да би имао неподељену љубав према Господу своме. Пред смрт ангели се јаве да му узму душу, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима.

4. Преп. Никон „Покајаније”. Родом из Јерменије. Побуђен речима Господњим: свак ко остави оца или мајку, примиће стоструко и наследиће живот вјечни, Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир, где се замонаши. Када се усаврши у свима добродетељима, он напусти манастир и пође да проповеда људима Јеванђеље. Непрестано је викао: Покајте се! због чега и би прозван „Покајаније”. Као проповедник он обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Сотвори чудеса молитвом у име Христово и мирно пређе ка Господу свом љубљеном. Скончао у Спарти 998. год.

5. Св. Инокентије Иркутски, чудотворац. Скончао 1731. год. Чудотворне мошти откривене му 1804. год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АЛИМПИЈА СТОЛПНИКА

СЛУГА Христов Алимпије рођен је у Адријанопољу граду Пафлагонијском.[1] Господ га изабра Себи на службу још од утробе матере. Јер као трудна и пред сам порођај мати његова имаде ноћу овакво виђење: учини јој се да она држи на рукама веома лепо јагње, које на роговима својим имађаше две запаљене свеће. - А када дође време да се роди Алимпије, јака Божанска светлост испуни собу: то беше предзнак будуће светлости врлина његових, пошто је он имао постати светилник света. А када по порођају мати његова заспа, она у сну имаде овакво виђење: сви житељи града стичу се у њену собу и окружују новорођенче певајући псалме и све штене песме. - Ова виђења мати запамти, слажући их у срцу свом и питајући се: Шта ли ће бити од овога детета?
Кроз неко време њој умре муж, и она се не хте поново удавати, него удовиштво своје стаде проводити у посту и молитви, живећи Христу у чистоти и предајући себе и сина промислу Његовом, јер је Он Отац сирочићима и удовицама. А кад одгаји свога сина, она га, - као некада Ана Самуила[2] -, одведе цркви и предаде на службу Багу уручивши га Адријанопољском епископу, блаженом Теодору. Духом провидевши благодат Божију која беше у дечаку, епископ га силно заволе и поче га учити Светоме Писму. А када Алимпије одрасте, он превазиђе своје врснике мудрошћу и знањем; и беше вољен од Бога и од људи због доброг владања свог и велкких врлина својих. Алимпије беше пун страха Божија, смирености и кротости; и у младим годинама својим показиваше мудрост старости и беспрекорно живљење. Због тих врлина он би постављен за црквеног економа, затим и за ђакона рукоположен; и служаше беспрекорно Богу.
После извесног времена у Алимпија се појави жеља за усамљеничким животом: да живи у молитвеном тиховању, усрдно служећи јединоме Богу и наслађујући се непрестаним. богомислијем. Ову жељу срца свога он откри праведној матери својој, која, слично пророчици Ани,[3] не одлажаше од цркве, постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ; јер она давно све своје имање раздаде сиромасима, и уневести се Христу, и би постављена за ђаконису. Тој богоугодној слушкињи Господњој, а матери својој, свети Алимпије каза своју намеру, рекавши јој: Хоћу да идем на исток, јер чујем да тамо, у пустињама, живе у молитвеном тиховању многи свети оци; настанићу се с њима, и постараћу се, уз помоћ Божију, да подражавам њихове врлине. А ти, мати моја, моли се за мене, да Господ управи пут мој по Својој светој вољи и да My угодан буде овај мој потхват.
Ни најмање растужена због растанка са сином, мати подиже к небу руке своје, усрдно се помоли Богу за њега, па га онда благослови и отпусти с миром.
He рекавши никоме сем матери, блажени Алимпије напусти Андријанопољ, и запаљен божанственом жељом хиташе путем као јелен на изворе водне. Вест о његовом одласку силно ожалости епископа Теодора, клир и мирјане, јер се лишише тако доброг сажитеља који примером свог врлинског и равноангелског живљења украшаваше Цркву Божију и беше од велике користи вернима побуђујући их на подвиг. Епископ одмах разасла људе на све стране да траже блаженог Алимпија, и након много дана пронађоше га у Евхаиту[4] о празнику светог мученика Теодора. Али га са великом муком, нешто молбама нешто претњама, једва успеше вратити у отачаство. Јер Богу не беше угодно да се Пафлагонија лиши таквог светилника свог, којим се многи извођаху из таме и греха на светост богоугодног живота. Вративши се к својима, блажени Алимпије силно туговаше што му путовање би ометено и што му се жеља не оствари. Али Бог сваке утехе утеши његову тугу једним божанским виђењем. Јер неки диван човек, боље рећи - анђео Божји, јави се блаженоме Алимпију и рече му: He тугуј, Алимпије, што си враћен са жељеног пута. Добро знај: свето је свако место које човек који љуби Бога изабере да побожно и богоугодно живи.
Утешен овим виђењем, Алимпије преста туговати и продужи свој монашки живот усрдно се подвизавајући и служећи Богу. Ипак њега не напушташе жеља да се повуче и усамљенички живи у неком пустињском месту. Због тога он много пута одлажаше из келије и обилажаше околне горе, поља и шуме, иштући место, згодно за богомислије. И једном, попевши се на гору, јужно од града, он нађе на њој високо и живописно место, удаљено сасвим од градске вреве, и оно му се веома допаде. Затим он донесе алат за копање, и ископа бунар. При томе он, не толико копајући мотиком колико Богу се усрдно молећи, изведе из земље воду. Пошто заврши тај посао, блажени Алимпије оде к епископу и моли га да му допусти живети тамо и цркву подићи. Но епископ, ма да не беше против те жеље његове, ипак тајно посла слуге да бунар затрпају камењем и заспу земљом. Јер епископу се није хтело да блажени Алимпије живи на том месту, пошто гора бејаше врло висока, усто далеко од града, и скоро неприступачна за свакога који би хтео да посети угодника Божјег. Епископ је желео да се Алимпије настани ближе граду и на згоднијем месту. Међутим, када блажени Алимпије виде да је његов бунар затрпан, он напусти ту гору и стаде тражити себи друго место у околини града.
Пред самим градом налажаше се једна пустиња, пуна древних гробова незнабожачких; притом насељена легионима нечистих духова. Због тога се сви бојаху тога места и "ико није могао проћи туда услед страхота, чињених од стране демона. Видећи да сви избегавају ту пустињу, блажени Алимпије се настани тамо у једном гробу незнабожачком;[5] на врху пак тог гроба бејаше стуб, и на стубу идол. Разбивши идола, као иловачни суд, преподобни постави на његовом месту часни крст. И тако, не бојећи се демонских страшила и нападаја, он поче живети тамо, оружјем крста и стрелама молитава својих одгонећи далеко од себе пукове демона.
Једном у сну преподобни Алимпије виде нека два чесна мужа, обучена у свештеничке ризе; и они му рекоше: "Зашто си нас, човече Божји, оставио да те тако дуго чекамо овде? Ако си ти тај Алимпије, који је од Бога предзначен да освети ово место и умножи на њему славословље Божије, онда одмах отпочни тај посао који треба да обавиш". - Пренувши се из сна, преподобни се зачуди речима јавивших се мужева, не знајући ко су они, и шта он треба да чини на овом месту, да би се умножило славословље Богу.
Ускоро потом ваљало је епископу Адријанопољском Теодору путовати неким послом к цару, и блажени Алимпије беше дужан да га прати као клирик. Покоравајући се вољи свога архијереја, Алимпије пође и против своје жеље, и праћаше га све до Халкидона,[6] где је епископ намеравао да се укрца у лађу и отплови у Цариград. За то време Алимпије уђе у једну цркву на обали морској, и помоливши се задрема. И гле, њему предстаде у виђењу нека прекрасна девица, сијајући као сунце и рече му: Устани брзо, Алимпије! - А он, дивећи се њеној лепоти, упита је: Ко си ти, госпођо, и зашто ми наређујеш да брзо устанем? - Ја сам Ефимија,[7] слушкиња Христова и мученица, одговори она. Устани, и ако хоћеш хајдемо у твоје отачаство! Воља је Божја да ти будем сапутница и помоћница.
Када света мученица изговори те речи, Алимпије се пробуди, и не виде никога пред собом, само срце своје нађе препуно духовне радости. И њему би јасно да Бог хоће да се он врати у своје усамљеничко молитвено тиховање. Стога, оставивши епископа, он се врну у своје отачаство, имајући као сапутнике невидљиву помоћ и молитве свете великомученице Ефимије, чији лик и слатку беседу он сво време чуваше у срцу свом и радоваше се духом.
Дошавши у Адријанопољ, на своје усамљеничко пустињско место он намисли подићи на том месту цркву у име свете Ефимије. Али он не имађаше потребна средства за то, јер, раздавши све своје имање и следујући осиротелом нас ради Христу, он као убожјак није имао ни злата, ни сребра, ни бакаруша у појасу своме. Тада он замоли своје знанце међу грађанима и суседима да му помогну. А они, дознавши његову жељу, даваху му ревносно и усрдно све што беше потребно, и за кратко време међу незнабожачким гробовима би подигнута црква у име свете великомученице Ефимије. А кад копаху темељ, светом Алимпију се поново јавише она два гореспоменута мужа у јерејским одеждама. Један од њих држаше у руци Кадионицу и кађаше темељ, означујући тиме како ће ту бити велика црква, а други певаше: "Осана месту овом!"
Ко беху та два мужа, не зна се. Али након извесног времена тамо бише обретене нетљене и миомирисне мошти та два мужа, који се двапут јавише преподобном Алимпију у виђењу. И по његовом наређењу те свете мошти бише положене у цркви, њиме подигнутој.
Још пре освећења цркве легиони демонски, видећи да ће старањем светог Алимпија, њихово обиталиште постати насеље светаца, и да о"де где беху њихови привиди и страшила сада почиње наступати Божја благодат, јурнуше са страховитом виком и дреком на новоподигнуту цркву и светитељеву келију, желећи да до темеља сруше грађевину и да, уплашивши светог Алимпија, отерају га одатле. У своме бесу демони викаху разним гласовима, као разјарене звери или као помамљени ратници; но Христов војник одмах стаде на молитву, наоружа се њоме као непобедивим оружјем, и тог часа победи привидну силу демонску, те демони побегоше са стидом, као прах развејан ветром.
Пошто црква би освећена, почеше из града долазити људи да славослове Бога и слушају душекорисна поучења светитељева. Тада преподобни Алимпије, наоружавајући се још силније против невидљивих непријатеља, узиђе на столп (= стуб), слично светом Симеону, првом столпнику,[8] и стаде као на стражу, издалека примећујући наступајуће пукове демона, и јуначки се борећи с њима дан и ноћ. Но демони, иако свагда биваху побеђивани од њега, ипак не престајаху са својим безочним нападима на њега.
Једном ноћу зли дуси почеше се камењем бацати на светог Алимпија, задајући му тешке повреде. Трпећи то каменовање, светитељ говораше демонима: Шта је вама до мене, човеконенавидни и пагубни демони? Што се узалуд узбуђујете, и пакосно устајете на слуге Божије? Ово камење које ви бацате на мене, сведочиће пред Христом у дан другог доласка Његовог о вашој бестидној дрскости и злоби. Знајте да ја ни у шта не рачунам ваше бацање камења на ме, и сматрам то као дечју играчку. Ево, ја ћу склонити ове танке дашчице што ми служе као кров над главом, да бих несметано примио од вас каменовање и претрпео ради Господа оно што претрпе свети првомученик Стефан. Ви њега убисте рукама Јевреја, и са тим Јеврејима наследићете пакао огњени. - Чувши ове речи и схвативши да је непобедиви страдалац готов претрпети све ради Бога, демони се разбежаше са тог места на све стране.
To чуше неки људи који те ноћи пролажаху туда, а видеше и демоне који у разним обличјима бежаху са тог места ридајући, запомажући и вапијући: "Алимпије нас истера из нашег обиталишта! Куда да се денемо? Нама нигде нема места!"
Преподобни Алимпије скиде са стуба малу настрешницу која беше над његовом главом, и стајаше имајући небо као свој покривач, и јуначки трпећи зиму и врућину, дажд и град, снег и мраз, и све промене ваздушне. И би он добровољни мученик не једно време него педесет три године, страдајући на своме стубу, као прикован на крсту. И стицаше се к њему многи народ: људи и жене, младићи и старци, да слушају корисне поуке његове и да се исцељују од својих Душевних и телесних бољки. А многи од њих изабраше да остану и живе поред њега. Зато светитељ нареди да се устроје два манастира, мушки и женски, један с једне стране столпа, а други с друге. Сам пак стајаше на столпу у средини, као свећа на светњаку, просвећујући оба манастира и учењем својим и примером ангелског живота свог, и заштићујући их молитвама својим. Преподобни им даде законе и уставе монашког живота, наредивши им да будно чувају себе од демонских замки. Притом он женама нарочито заповедаше да се никада не показују мушкарцима на очи.
У женском манастиру живљаше и мајка блаженог Алимпија са својом ћерком а његовом сестром Маријом, и друге врло угледне жене града Андријанопоља, и међу њима неке Ефимија и Евула, које оставише сва имања своја, децу, сроднике и пријатеље, и сву таштину и сласти овога света, и обукоше се у ангелски образ, и живљењем својим уподобише се самим ангелима.
Мати преподобног Алимпија беше у чину ђаконисе, и ма да живљаше по монашки, она ипак не хотијаше да се обуче у монашки чин, говорећи: "Једно је и исто бити ђакониса или монахиња". Међутим син је често мољаше да се обуче у монашки лик; но она га не послуша у томе, док не би упућена на то једним виђењем, поводом кога она сама моли сина да је замонаши. У том виђењу она виде необично лепе палате, из којих се чуло преслатко и преумилно појење и слављење Бога. А када она хтеде да уђе тамо, забрани јој неки честан и лучезаран човек, који стајаше и стражараше на улазу у те палате. Притом јој он рече: "Ти не можеш ући тамо, јер тамо блаженствују слушкиње Господње, које My послужише у монашком чину. Међутим ти немаш на себи монашку одећу, стога и не можеш ући тамо и узети удела у њиховој радости".
Ове речи веома посрамише светитељеву мајку, и она, пробудивши се из сна, стаде молити сина да је постриже у монашки чин. После пострига она удвостручи своје подвиге, додајући труд труду И тако се много година подвизавајући у монаштву, она веома угоди Господу, и отиде к Њему. Син пак њен, преподобни отац наш Алимпије, толико угоди Богу, да још за живота на земљи биваше обасјаван небеском светлошћу: много пута јављаше се над његовом главом огњени стуб који досезаше до облака и озараваше сво место оно. A TO се догађало често, некада по дану, некада по ноћи, већином по ноћи; и када се дешавала грмљавина и севање муња, тада се та небеска светлосг јављала над светитељем изнад столпа његовог. Многи од верујућих и свето живећих удостојаваху се видети то; а други, којима се догађало да ту светлост посматрају издалека, мишљаху да светитељев столп гори стварним огњем. Достојни пак јасно гледаху то неисказано знамење небеске славе. Тако Бог прослављаше угодника Свог.
Свети Алимпије учини многа чудеса благодаћу Христовом: он болне исцељиваше, ђаволе из људи изгоњаше, будућност предсказиваше. На четрнаест пак година пре смрти, ноге његове бише поражене љутом болешћу, те за све то време он не могаше стајати већ до самог престављења свог лежаше на једну страну. И када ученици његови хотијаху да га понекад окрену на другу страну, он им то никако не допушташе него трпљаше као други Јов, благодарећи Бога, ка коме и отиде с радошћу.[9] По престављењу пак његовом многа се исцељења даваху болесницима од светих моштију његових, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТИЛИЈАНА

ПРЕПОДОБНИ Стилијан беше Пафлагонац; земљак и савременик светог Алимпија Столпника. Још од утробе матере своје освећен он постаде обиталиште Светог Духа. Раздавши све богатство своје сиромасима, он постаде монах. Из велике љубави према Господу Исусу предаде се великим подвизима, и превазиђе све ондашње монахе строгим и напорним подвижништвом. Затим оде у пустињу и настани се у Пећини. Подвизавајући се тамо он добијаше храну од Ангела Божија. И чињаше велика чудеса; и постаде лекар неизлечивих болести. Једном наиђе помор међу децу; и они родитељи који преподобном Стилијану долажаху са вером, или име његово призиваху, или икону његову живописаху, деца им оздрављаху од болести. Пред смрт ангели се јавише да му узму душу, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА ОТШЕЛНИКА

БЛАЖЕНИ Јаков беше из Сирије; ученик светог Марона[10] и савременик светог Симеона Столпника. Подвизавао се на гори под отвореним небом; није имао ни пећине, ни келије, ни колибе, ни постеље, ни покривача; небо му беше и кров и покривач. Хранио се неквашеним сочивом. На телу испод власенице носио је тешке ланце. Боловао је од опаке стомачне болести. Због великих богоугодних подвига и савршенства у врлинама добио од Бога дар чудотворства. Чинио чудеса велика. Чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Једном дође к њему отац доневши свог мртвог синчића, и ридајући говораше светитељу: "Ја знам, слуго Божји, да је за тебе могуће све, само ако хоћеш да се помолиш Богу". - Свети Јаков, потресен сузама родитеља, преклони колена, и призвавши Бога васкрсе дечака и предаде га оцу. И многа друга чудеса сатвори преподобни Јаков. - Цар Лав питао њега за мишљење о Халкидонском Сабору.
Тако се подвизавајући и чудотворећи, блажени Јаков се мирно упокоји и с радошћу отиде ка Господу.[11]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОНА "ПОКАЈАНИЈЕ "[12]

ПРЕПОДОБНИ Никон беше из Јерменије, син једног великаша. Побуђен речима Господњим: "свак који остави оца или мајку, примиће стоструко и наследиће живот вечни", Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир, где се замонаши. У манастиру он се ревносно подвизаваше у свакој врлини, и превазиђе све монахе крајњом строгошћу према себи. Када се усаврши у свима врлинама он напусти манастир и пође да проповеда људима Еванђеље. Непрестано је викао: Покајте се! због чега и би прозван "Покајаније". Као проповедник он обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Најзад се задржа у граду Лакону. Сатворивши у њему разна чудеса, он подиже цркву у име Господа и Спаса Исуса Христа. Монахујући ту до краја, он мирно пређе ка Господу свом љубљеном, да прими од њега венац подвижништва. To би 998. године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ИНОКЕНТИЈА ИРКУТСКОГ

СВЕТИ Инокентије родио се у племићској фамилији Куљчицких од врло побожних родитеља око 1680. године. Школовао се у Братском училишту при Кијевском Богојављенском манастиру. Са великом љубављу и ревношћу најрадије читао и изучавао дела светих отаца и учитеља Цркве. Године 1706. завршио Кијевску Духовну Академију, и замонашио се у Кијево-Печерској лаври, добивши име Инокентије место дотадањег имена Јован. Године 1721, он би постављен за епископа Перејаславског, затим назначен за члана Руске Пекингске мисије у Кини. Али кинеска влада га не хте примити, и он проведе три године у Селенгинску, проповедајући Еванђеље инородцима. Године 1727. он би одређен за епископа Иркутског, и много се потруди на обраћењу у хришћанство и просвећењу незнабожаца Бурјата и Тунгуза. Сурова клима Сибира, ревнитељски трудови и разне тегобе и незгоде брзо нарушише здравље светог Инокентија. Он се престави 27. новембра 1731. године, и би сахрањен на пет километара од Иркутска, у Вазнесенском манастиру код Тихвинске цркве. Око 1766. године, приликом неких радова у цркви, његов гроб би отворен, и у њему сандук потпуно читав, чак и сомот око сандука беше цео; свете пак мошти беху целе-целцате и необично миомирисне. Оне се прославише чудесима и исцељењима, која биваху од њих, и непрестано бивају. Свечано пак откривање чесних моштију светог Инокентија извршено је 1. децембра 1804. године, пошто су претходно од стране Светог Синода била проверена многа чудеса која су се збила од моштију светитеља Инокеитија. Тада је установљено да се свети Инокентије празнује 26. новембра, пошто се 27. новембра, - дан светитељевог престављења, - у Вазнесенеком манастиру свечано празнује празник Знамења Пресвете Богородице.

СПОМЕН СВЕТОГ HOBOMУЧEHИKA ГЕОРГИЈА ХИОСКОГ

ГЕОРГИЈЕ Нови мученик Христов родио се на острву Хиосу. Отац му се звао Параскевас а мајка Ангела. Мајка му умре девет месеци после његовог рођења оставивши га сирочетом. Кад му је било осамнаест месеци отац му се поново ожени тако да га маћеха одгаји. Кад дете мало поодрасте родитељи га предадоше на дуборезачки занат код неког дуборесца Висезија. У то време се зидао храм светог Николе на острву Псара. Висези позван да изради иконостас поведе са собом и свога помоћника. Док је боравио на острву Псара Георгије се упозна са неким својим вршњацима, са којима отпутова у Кавалу без знања свога учитеља. Као што је непромишљено побегао са острва, исто тако у дечачкој незрелости провођаше дане у Кавали. Док је тако једном са својим друговима крао воће у башти, ухвати га баштован и предаде судији. Он будући још дете, уплаши се и одрече Христа, примивши Ислам. После тога прими га неки од Агарјана мештана код себе, па га после извесног времена предаде другоме.
Док се све то збивало са Георгијем, његови родитељи и рођаци нити су знали где се налази ни шта се с њим збило. Догоди се једног дана да пристане у Хиоску луку лађица натоварена лубеницама из које изађе Георгије. У луци се беше оног момента задесио један његов рођак који, видевши га, поздрави га обрадовавши му се. Док је стајао са њим чу од његових: другова како га зову Ахметом. Запрепашћен његов рођак га упита: "Шта ово значи? Зашто те тако зову?" - Он му ништа не одговори, него се ћутећи врати на лађу. Други пут дође сам у родитељски дом али оца не нађе, јер беше на путу. Он се тада укрца у исту лађу и отпутова. После пак краћег времена поново дође на Хиос, на другој лађи и у хришћанском оделу, и сусрете се са својим оцем. Плакао је, како причају, његов отац када га је видео, и говорио: "Било би ми милије да сам чуо за његову смрт, него што га видим у таквом срамном стању". Десетогодишњи дечак се покаја за свој грех и остаде неколико дана у родитељском дому. Његов отац, који је био морнар, знао је да је немогуће да дете остане даље на Хиосу. Зато га по савету свога духовника укрца на свој брод и пребаци у Кидонију где га нико није познавао. Ту га повери једном побожном хришћанину, који сазнавши за његов пад, склони га на своје имање ван града, излажући се великој опасности у случају да Турци сазнају за то.
Георгије остаде ту све до своје двадесете године, верно служећи овог побожног човека и трудећи се да живи по хришћански. У двадесетој години се охрабри и дође у Кидонију где се упозна са мештанима и са многима од њих склопи пријатељство. Спријатељи се између осталих и са једном старицом, која се бринула о њему као помајка и помагала га. Његов отац пак стално је плакао( по сведочанству свештеника из њиховог села Питиуса) и бринуо се шта ће бити са његовим дететом; та мисао му није давала мира ни покоја. По савету истог духовника оде чамцем код сина, с намером да га укрца у неки руски брод и тако склони у неки непознати крај где живе хришћани. Но Георгије одби, говорећи да је он ту безбедан, пошто нико не зна шта се с њим десило.
Временом, међутим, он се толико спријатељи са овом старицом да јој исприча тајну свога одрицања од Христа. Дође потом време да се ожени једном девојком. Њени рођаци разговарајући са старицом о њему сазнадоше о његовом турчењу, али пошто је био по свему добар, не одустадоше од веридбе и венчања. После неког времена дође до свађе између њега и брата његове жене, који, љут на њега због неког дуга, оде код турског управитеља и издаде да је Георгије постао муслиман па се вратио у хришћанску веру. Неки Георгијеви пријатељи сазнадоше за издајство и саветоваху га да хитно бежи из Кидоније и да се привремено сакрије. А овај нити побеже нити се сакри, него остаде онде где је био. Вероватно га је још од раније мучила савест због његовог пада, па је хтео да га јавно опере са себе.
И заиста, Георгије би ухапшен и бачен у тамницу. ПотоМ би изведен на суђење и на питање судије: Зашто се одрекао Ислама и вратио се вери хришћанској? - овај храбри младић одговори: "Ја нити сам се одрекао своје вере нити сам вашу која је лажна примио. Као дете су ме на силу преварили, али ја сам увек био и остао хришћанин". Судија је на лукав начин покушао да га наведе да каже своје турско име али је младић стално понављао: "Име ми је Георгије и као Георгије желим да умрем". На претњу да му се спрема зла смрт, смело је одговорио: "Са радошћу је примам". Тада судија нареди да га поново стрпају у затвор где остаде 17 дана. Народ се топло молио Богу да мученику подари снаге да истраје до краја, а један мештанин који се по промислу задеси у затвору храбрио га је и крепио. Турци су му стално досађивали и претили да ће га уморити страшном смрћу. Новембра 24. пронесе се вест да је донета одлука да буде убијен. Хришћани му то тајно јавише и питаху га да ли би хтео да се причести Тела и Крви Господње. Он без страха прими вест о смрти, жељан мучеништва и молећи да буде удостојен св. Причешћа.
Предвече дође духовник у затвор, исповеди га и причести св. Тајни. Од тог момента небески мир испуни његову душу и све прљаве и зле помисли које су га до тада ужасно мучиле и одгониле сан од њега, исчезоше без трага, дејством благодати Божје. И он први пут после толико дана спокојно заспа. Хришћанин који је био са њим зачуди се тој наглој промени и упита га ујутру: "Брате, шта се то зби с тобом ноћас? Толико ноћи ниси могао заспати а ноћас, и то пошто си сазнао смртну казну, заспа тако спокојно и мирно?" "To je стога", одговори му мученик, "што су ме осталих ноћи мучиле сатанске помисли, а ноћас отера божанска благодат св. Причешћа, тако да ум мој и моје срце задобише чудесно спокојство и мир". Хришћанин га замоли да га у време свога мучеништва не заборави у својим молитвама, да му Бог опрости грехе и да га удостоји да види мученика и у Рају.
И тај дан прође и дође вече одређено за извршење смртне казне. Свештеници одлучише да са побожним народом држе ону ноћ свеноћно бдење за укрепљење мученика. Сабра се мноштво народа у храм и на трг града. Једни су се са сузама молили да му Бог подари снаге да до краја издржи крст мучеништва, a други пуни немира исчекивали шта ће бити. Турци се уплашише буне, па наредише двојици војника да са голим сабљама разагнају сабрани народ. Народ у храму и даље се молио, очекујући тријумф силе Крста у слабом телу блаженог Георгија. Пре него што су почели да читају "Спаси Боже људе Твоје" на Литији, дотрча човек одређен да са скровитог места прати шта ће бити са мучеником, и довикну сабранима у храму: "Сврши се"! Сазнавши да је мученик окончао свој земаљски живот, народ је плакао и уједно радовао се што Бог дарива Цркви ново светило овенчано венцем славе.
А блажена кончина овог новог мученика Христовог догоди се овако. Пошто она два агарјанина растераше скупљени народ, судија нареди да Георгија изведу из тамнице и да га одведу на губилиште. Мученик је ишао спокојно као јагње на заклање. Уcпут је тражио опроштај од хришћана који поново почеше да се окупљају испред оближњих радњи. Пратиле су га две агине слуге, један агарјанин и један хришћанин. Хришћанин, дирнут његовом младошћу, обрати му се успут речима: "Брате Георгије, узми моје оружје и остани да служиш аги, а ја ћу ићи на место тебе да умрем за Христово име." Но мученик одлучно одговори овом честитом човеку: "He брате, никако не. Зар ти невин да умреш за Христа а ја који сам Га се одрекао да побегнем? Ја треба да крвљу својом оперем грех свој". И молећи се Господу своме стиже на губилиште.
На место погубљења дође и судија заједно са другим Агарјанима и прећаху му страшним мукама не би ли га поколебали. Но пошто све би узалуд судија му нареди да клекне, што он спремно учини. Тада стаде пред њега џелат са ножем у устима и са пушком на готовс у рукама, док су Турци и даље дивље викали и тражили да се врати у њихову лажну веру. Али им мученик храбрим гласом одговори: "He, и не! Желим да умрем као хришћанин!" Тада џелат опали из пушке и док је из ране текла мученичка крв, Георгије је и даље клечао непокретан на коленима. Тада џелат, видевши то, урликну дивљачким гласом: "Сагни главу доле!" што он покорно учини, чекајући ударац ножем. Џелат га удари једном, али погодивши у вратну кост, истрже нож па га удари по други пут мало ниже. Но мученик и даље стјаше на коленима непокретан, а усне му шапутаху: "Господе Исусе Христе..."
Џелат пун демонског беса обриса нож, остави га настрану, па га удари ногом одпозади оборивши га ничице. Тада поче да га коље као јагње дивљачки и немилосрдно; и отпадаше комађе мучениковог тела, као иверје од сировог дрвета под ударцима секире. И намучивши га дуго, отсече му свету главу. И догоди се уистину чудесна ствар: до последњег његовог даха, усне су му шапутале име Христово и помињале Пресвету Дјеву Марију. Овај дивни мученик проли крв своју за Христа 1807. године, 26. новембра, у двадесет другој години свога земаљског живота. Судија нареди да његово свето тело баце на једно пусто острвце. Касније би сахрањено у олтару храма Св. Георгија с десне стране свете Трпезе. Тако и он би уграђен у темеље Цркве, као што и песма каже: "Божански сабор мученика темељ је Цркве, Еванђеља испуњење". Његовим молитвама осоли, Господе, и наше душе сољу мученичке нарави, Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА ПЕРСИЈСКОГ

НАРУГАО се идолској заблуди и погазио наредбе тирана. Зато претрпео тешке муке, бичевање, пробадање копљем и на крају примио венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА, епископа Јерусалимског

СПОМИЊЕ се само у Јерусалимском Канонарију.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИЛЕ

БИО епископ у Персији, у месту Коринту.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ХЕРЕМОНА

ЗАВОЛЕО целомудреност и чедност. Живео у пустињи са дивљим зверовима, трпећи хладноћу и жегу. Провео живот свој у уздржању и преставио се у Господу.[13]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Пафлагонија - покрајина Римске царевине на југу Мале Азије; главни град Гангра.
2. 1 Цар. 1, 24-28.
3. Лк. 2, 37. - Спомен свете Ане празнује се 3. фебруара.
4. Евхаит - град на северу Мале Азије, сада Мерсиван.
5. Пештере по горама употребљаване су у оно време за гробове, понекад природне, понекад вештачки усечене; у њих су полагали тела преминулих, обавијена платном или покривачима.
6. Халкидон - град у Витинији; у њему одржан Четврти Васељенски Сабор.
7. Св. Великомученица Ефимија празнује се 11. јула и 16. септембра; била родом из Халкидона, где и почивале њене свете мошти до 620 године; онда пренете у Цариград.
8. Спомен преподобног Симеона Столпника празнује се 1. септембра.
9. Преподобни Алимпије преставио се за време цара Ираклија (610- 641) близу Анријанопоља Пафлагонијског. Чесна глава његова у садање време налази се у манастиру Кутлумушу, на Светој Гори Атонској.
10. Свети Марон празнује се 14. фебруара.
11. Преподобни Јаков подвизавао се у близини града Кира у Сирији, у петом веку. Упокојио се године 457. Овај исти Јаков преподобни спомиње се и 21. фебруара (негде 20. фебруара).
12. Опширно житије.преп. Никона издао С Ламброс (1906. г.) у делу "Неос Еллиномнимон", том 3; као посебну пак књигу штампао га Арх. Мелетије Галинопулос 1933. године. Веома значајно као историјски извор.
13. Спомиње се у Париском Кодексу 1621.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свешт. муч. Климент еп. Римски. Рођен у Риму од царскога рода: савременик светих апостола. Мајка му и два брата пловећи по мору буду занесени буром у разне стране; отац му оде да тражи жену и синове, па се и он изгуби. Тада Климент будући 24 године стар пође на исток да тражи своје родитеље и браћу. У Александрији упозна апостола Варнаву, по том се придружи апостолу Петру, коме већ следоваху његова два брата, Фаустин и Фаустинијан. Промислом Божјим апостол Петар наиђе на мајку Климентову, као старицу просјакињу, а по том и на оца. И тако се опет састави цела породица, и сви као хришћани врате се у Рим. Климент се није одвајао од великог апостола, који га постави за епископа пре своје смрти. После мученичке смрти Петрове епископ у Риму беше Лин, потом Клит, – обојица за кратко време – па онда Климент. Са пламеном ревношћу управљаше Климент црквом Божјом, и обраћаше у веру Христову из дана у дан велики број неверних. Још одреди он седам брзописаца, да пишу житија хришћана мученика, који у то време страдаху за свога Господа. Цар Трајан протера га у Херсон, где Климент нађе око 2000 изгнаних хришћана. Сви беху запослени на тешком послу тесања камена на једном безводном месту. Климента примише хришћани с великом радошћу, и он им беше живи извор утехе. Молитвом својом изведе воду из земље, и обрати у хришћанство толики број неверних мештана, да за једну годину подиже се на том месту 75 цркава. Да не би даље ширио веру Христову, Климент би осуђен на смрт и утопљен у море с каменом о врату, 101. год. Мошти његове чудотворне извађене су из мора тек у време св. Кирила и Методија.

2. Свешт. муч. Петар архиеп. Александријски. Ученик и следбеник св. Теоне архиепископа Александријског. Био неко време учитељем у знаменитој философској школи Оригеновој. На престо архиепископски ступио 299. год. а мученички скончао при гробу св. ап. Марка 311. год. Управљао је црквом у претешко време, када су над вернима чинили насиље споља неверници а изнутра јеретици. У његово време пострадало је у Александрији 670 хришћана. Често су целе породице извођене на губилиште и губљене. У то време Арије нечестиви смућивао је верне својим кривим учењем. Св. Петар га одлучи од цркве и прокуне у овоме свету и у ономе. У тамници сам се Господ јавио овоме великом и дивном светитељу.

3. Преп. Пафнутије. Никада није пио вина. Једном би ухваћен од разбојника, и харамбаша га присили да испије чашу вина. Видећи добродушност Пафнутијеву харамбаша се покаја и напусти своје разбојничко занимање.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИВОТ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КЛИМЕНТА, папе Римског

У CЛABHOM и великом древном граду Риму живљаше један чувен и високородни човек, по имену Фауст, пореклом од рода древних царева римских. Жена му Матидија такође беше од царског рода, рођака римских царева Августа и Тиберија.[1] Обоје они беху незнабошци и клањаху се идолима. Они добише најпре два сина близанца, једноме дадоше име Фаустин а другоме Фаустинијан; потом им се роди трећи син, коме наденуше име Климент.
Фауст имађаше брата, који беше човек зао и бестидан блудочинац. Видећи изванредну лепоту Матидијину, он се занесе њоме и стаде је наводити на грех. Али она, веома целомудрена, не хте изневерити свога мужа и осрамотити достојанство свога царскога рода. Зато се на све могуће начине стараше да отклони од себе овог блудочинца. He желећи га јавно излагати руглу, она никоме не каза о томе, па ни своме мужу, да се не пронесе рђав глас о њима и не осрамоти дом њихов. Међутим, овај бесомучник дуго времена наваљиваше на њу молбама и претњама да пристане на његову нечисту жељу. Матидија, видећи да се од овог напасника може избавити једино ако му се склони с очију, реши се на следећу ствар.
Једнога дана она рече своме мужу: Прошле ноћи видех диван сан, господине мој: видех чесног и старог човека, као да је један од богова, и он ми говораше: Ако ти и два близаца твоја не отпутујете из Рима на десет година, онда ћеш заједно с њима умрети од изненадне и пагубне смрти. - Чувши то, Фауст се уплаши. И после дугог размишљања о томе, он донесе одлуку да жену и два сина пусти из Рима на десет година, расуђујући овако: "Боље је да мила супруга моја са децом буде жива, макар и у туђој земљи, неголи да овде ускоро умре изненадном смрћу". - Стога он спреми лађу, напуни је свим потребним намирницама, па испрати у Атину жену своју Матидију са два сина близанца, и са много робова и робиња, и са много блага. Притом нареди Матидији да у Атини оба сина да на изучавање грчке мудрости. Тако се они растадоше неисказано тужни и са много суза. Матидија са два сина отпутова лађом, а Фауст са млађим сином Климентом остаде у Риму.
За време Матидијине пловидбе морем, након неколико дана настаде страховита бура на мору; валови и ветар захватише лађу и однеше у непознат крај, и у поноћи се лађа разби, и сви потонуше. Матидија, ношена бурним валовима, би избачена на камен једнога острва, недалеко од Асијске покрајине.[2] И неутешно ридаше она због потонуле деце своје, и хтеде се од горког једа и у море бацити. Али људи тога краја, видевши је где нага страховито кука и нариче, сажалише се на њу, па је узеше у свој град и оденуше. Неке пак гостољубиве жене дођоше к њој и стадоше је тешити у њеном болу. Свака од њих причаше јој своје злосрећне доживљаје, и својим саучешћем олакшаше јој донекле тугу. Једна од њих исприча јој овако: "Мој муж беше морнар; још као врло млад он се утопи у мору, и ја остадох млада удовица. Многи хоћаху да се ожене мноме, али ја, волећи свога мужа и после његове смрти, реших да останем удовица. Ако дакле хоћеш, хајде мојој кући да заједно живимо; обе ћемо радити, и својим ћемо се рукама издржавати". - Матидија пристаде на њен предлог, настани се у њеном дому; и радећи својим рукама, зарађиваше себи храну. И у таквом оиротовању проведе она двадесет четири године.
Деца пак Матидијина, Фаустин и Фаустинијан, при бродолому, по Божјем промислу, такође остадоше живи: јер њих избачене на обалу угледаше морски разбојници који се тамо задесише, узеше их у своју лађу, одвезоше у Кесарију Стратонијску,[3] и тамо продадоше једној жени, којој беше име Јуста. Она их одгаји, и даде их на школовање. Они изучише разне незнабожачке науке. Но затим чувши еванђелску проповед о Христу, они примише свето крштење, и следоваху апостолу Петру.
Међутим отац њихов Фауст, живећи у Риму са Климентом и не знајући ништа каква је несрећа задесила његову жену и децу, после годину дана посла неке робове своје у Атину да сазнаду како живе његова супруга и деца; посла по њима и многе ствари. Али се ови робови његови не вратише. Треће године Фауст, немајући никакве вести о жени и деци својој, веома се растужи, па посла у Атину друге робове своје са потребним стварима. Дошавши тамо они никога не нађоше, и четврте се године вратише и известише Фауста да они никако не могоше пронаћи његову госпођу у Атини, јер нико о њој тамо чак ни чуо није, нити јој се могло ући у траг, пошто они никога од својих не обретоше.
Чувши то, Фауст се још више ожалости, и стаде горко плакати. И обиђе он у Римској покрајини све приморске градове и пристаништа, распитујући морнаре за своју супругу и децу. Али ни од кога ништа не сазнаде. Затим он направи лађу, узе са собом неколико робова и нешто блага, па крену сам да тражи своју супругу и милу децу, а најмлађег сина Климента остави са верним робовима дома да се учи књизи. И обиће он малтене сав свет, и по мору и по суву тражећи своје миле, и не нађе их. Најзад, сав очајан он утону у дубоку тугу, и не хте чак ни кући да се врати, сматрајући да није право да се наслађује добрима овога света без омиљене супруге своје, према којој је гајио велику љубав због целомудрености њене. Одрекавши се, дакле, сваке почасти и славе овога света, он се потуцаше по туђим земљама као просјак, не казујући никоме о себи ко је.
Међутим дечак Климент постаде зрео човек, и беше одлично изучио све философске науке. Но њега свагда тишташе то што нема ни оца ни мајке. А већ беше прошло двадесет четири године откако мати његова отиде од куће, и двадесет година откако отац његов ишчезе. Изгубивши наду да су живи, он туговаше за њима као за мртвима. Уједно с тим он помишљаше и на своју смрт, пошто је добро знао да мора умрети, али није знао где ће се после смрти обрести, и има ли неки други живот иза овог краткотрајног живота, или нема. Размишљајући о то ме, он стално беше плачан, и не хоћаше се утешити никаквим сластима и радостима овога света; и свагда беше снужден и невесео, и уздисаше из дна душе.
У то време, чувши о доласку Христовом у свет, Климент се стаде трудити да се тачно обавести о томе. И догоди му се да ступи у разговор с једним благоразумним човеком, који му исприча да је Син Божји дошао у Јудеју, дарујући живот вечни свима који испуњују вољу Оца Његова који Га је послао. Чувши то, Климент се запали неисказаном жељом да што подробније сазна о Христу и о васцелом учењу Његовом. Због тога он реши да иде у Јудеју, у којој се шираше Христова благовест. И оставивши кућу своју и велико имање, он узе са собом верне робове и велику количину злата, седе на лађу, и отплови ка Јудејској земљи. Но за време буре која их снађе на мору, он би ветром занесен у Александрију, и тамо обрете апостола Варнаву, чије учење о Христу он саслуша с уживањем. Затим он отплови у Кесарију Стратонијску, и обрете светог апостола Петра. Примивши од њега свето крштење, Климент следоваше њему са осталим ученицима, међу којима беху и два брата његова, близанци Фаустин и Фаустинијан. Али Климент не познаде њих, нити они њега, пошто су били веома мали када су се растали, и не памћаху један другога. Апостол пак Петар, полазећи у Сирију, посла испред себе Фаустина и Фаустинијана, а Климента остави код себе, и заједно с њим седе у лађу и крену морем. За време пловидбе апостол упита Климента о пореклу његовом. Климент му онда подробно исприча каквог је порекла, и како мати његова због некаквог сна отпутова из Рима са два мала детета, a како и отац његов, пошто прођоше четири године, крену у свет да их тражи, и не врати се. Притом Климент напомену и то, да је већ двадесет година како ништа не зна о својим родитељима и браћи, и сматра да су помрли.
Ово казивање потресе светог апостола Петра. И у то време, по промислу Божјем, лађа пристаде уз неко острво, на коме се налажаше мати Климентова Матидија. Тада неки изиђоше из лађе у град да купе намирнице; изиђе и апостол Петар, а Климент остаде на лађи. Идући у град, свети апостол угледа крај градске капије старицу где седи и проси милостињу. To беше Матидија, која због слабости није више могла да се храни радом руку својих, и стога прошаше милостињу, да би исхранила себе и другу старицу која је беше примила у кућу своју и која је болесна лежала код куће. Угледавши Матидију, свети апостол сазнаде духом да је она странкиња, и упита је за отачаство њено. Уздахнувши дубоко, Матидија се расплака и рече: О, тешко мени странкињи! јер у свету нема бедније и несрећније жене од мене. - Апостол Петар, видећи је тако тешко ојађену и уплакану, стаде је брижно распитивати, ко је она и одакле је. И из разговора с њом он познаде да је она мајка Климентова, и стаде је тешити, говорећи јој: Ја знам најмлађег сина твог Климента; он се сада налази у овом крају. - А Матидија, чувши за сина свог, изгуби се од запрепашћења и радости, и постаде као мртва. - Но свети, апостол је узе за руку и подиже са земље, и нареди јој да пође за њим на лађу, говорећи јој :Не тугуј, старице, јер ћеш одмах сазнати све о сину свом.
Док они иђаху ка лађи, изађе им у сусрет Климент, и угледавши жену где иде за светим апостолом Петром, зачуди се. A она, загледавши се у Климента, који је по цртама лица јако личио на оца, упита светога Петра: Није ли то Климент, син мој? - Апостол одговори: Он је. - Матидија обисну око врата Клименту, и заплака. А Климент, не знајући ко је та жена и због чега плаче, стаде је отурати од себе. Тада му свети апостол рече: He одгуравај, чедо, ону која те је родила. - Чувши то, Климент се расплака и паде к ногама њеним, целивајући је и плачући. И обузе их велика радост што се нађоше и познаше. Свети Петар пак помоли се за њу Господу и исцели јој руке. А она замоли апостола да исцели старицу њену код које становаше. Свети апостол уђе у њену кућу и исцели је од болести; Климент пак даде јој хиљаду драхми[4] за прехрану своје мајке. Затим, узевши мајку заједно са исцељеном старицом, одведе их на лађу, и лађа крену. Путем Матидија упита сина за мужа свог Фауста, и чувши да је он пре двадесет година кренуо у свет да њу тражи и да отада нема никакве вести о њему, ридаше горко за њим као за умрлим, не надајући се да ће га видети жива. Стигавши пак у Антадрос,[5] они сиђоше са лађе и продужише пут сувим. Дошавши у Лаодикију, њих сретоше Фаустин и Фаустинијан, који пре њих беху стигли тамо. Они упиташе Климента: Ко је та жена странкиња што је поред вас са другом старицом? - Климент одговори: Моја мајка коју пронађох у туђини. - И стаде им причати редом, колико се времена није видео са мајком и како је она отишла од куће са два близанца.
Чувши то, њима би јасно да је Климент брат њихов, и та жена - мајка њихова. И расплакавши се од велике радости, они ускликнуше: Ваистину је ово мајка наша Матидија, а ти брат наш Климент, јер ми и јесмо близанци Фаустин и Фаустинијан који са мајком напустисмо Рим.
Рекавши то они обиснуше један другоме о врат, и плакаше много и с љубављу целиваху један другог. Призор беше дирљив: мајка се радује деци коју неочекивано пронађе здраве, и они причају како их промисао Божји спасе од потопљења, и сви радосни славе Бога. Само им једна туга тишташе душу: туга што ништа не знају о оцу свом. Затим они молише светог апостола Петра да крсти њихову мајку. И сутрадан у свитање они одоше на море, и свети апостол у прикривеном месту крсти Матидију и њену старицу у име Оца и Сина и Светога Духа, и одаславши је са синовима испред себе у стан, сам оде другим путем.
И гле, на путу стајаше благообразни муж, са седом брадом, бедно одевен, и он очекиваше апостола Петра. Када свети апостол наиђе, благообразни муж га с поштовањем поздрави и рече: Видим да си човек странац и не прост, јер само лице твоје показује да си човек благоразуман; стога желим да мало поразговарам с тобом. - Апостол на то рече: Говори, господине, што желиш. - И стаде тај човек говорити овако: Ја те данас видех у прикривеном месту на обали где се молиш, и загледавши неприметно ја се склоних, и почеках те овде мало, желећи да ти кажем ово: узалуд се трудите молећи се Богу, јер нема никаквога Бога ни на небу ни на земљи, и нема никаквог промисла Божјег о нама, него све у свету овом бива случајно. Стога не обмањујте себе узносећи молитве Богу кога нема.
Чувши овакво расуђивање, свети Петар му рече: На основу чега ти мислиш да све бива случајно а не по Божјем уређењу и промислу, и чиме ћеш доказати да нема Бога? Ако нема Бога, ко је онда створио небо и украсио га звездама? Ко је створио земљу и оденуо је цвећем? - А човек тај, уздахнувши из дубине срца, одговори: Знам ја, господине, унеколико астрономију, a боговима тако усрдно служим као нико други. И увидех ја да је све и сва обмана, и нема никаквога Бога. Јер када би на небу био икакав Бог, он би чуо уздахе оних што плачу, обратио би пажњу на молитве оних што се моле, погледао би на патње срца које изнемогава од туге. Но пошто нема онога који би чуо и утешио у невољама, онда из тога закључујем да нема Бога. Када би било Бога, он би чуо мене који се у јаду срца молим и ридам, јер ето, господине мој, ја се двадесет година и више находим у горкој муци, и како сам се много молио свима боговима! како сам им много жртава принео! како сам много суза и ридања пролио! и ни један ме од богова не чу, и сав труд мој би узалуд. - На то му свети апостол рече: Ти зато ниси толико времена услишен што си се молио многим боговима, ништавним и лажним, а не Јединоме, Истинитоме Богу, у кога ми верујемо и молимо My ce.
Тако разговарајући дуго с тим човеком и препирући се о Богу, свети апостол Петар познаде по казивању његовом да је то Фауст, отац Климентов и браће његове, а муж Матидијин, и рече му: Ако будеш поверовао у Јединог, Истинитог Бога који је створио небо и земљу, онда ћеш одмах видети читаве и здраве и жену и децу своју. - А он на то одговори: Еда ли ће жена моја се децом устати из мртвих? Јер сам ја сам по звездама сазнао, и од премудрог звездочатца Анувиона се уверио, да су се и жена моја и двоје деце удавили у мору.
Тада апостол Петар одведе Фауста у свој стан. Када Фауст уђе тамо и угледа Матидију, он се запрепасти, и нетремице је посматрајући с чуђењем ћуташе. Затим рече: Какво ће чудо ово бити? кога сада видим? - И пришавши поближе он кликну: Заиста је ово моја мила супруга! - И тог часа обоје од изненадне радости клонуше толико, да ни речи не могаху проговорити, јер и Матидија познаде свога мужа. А када затим она једва дође себи, рече: О, мили мој Фаусте! како си се обрео жив, када смо ми чули да си умро?
Тада настаде неописива радост за све, и од радости велики плач, јер и супрузи распознаше један другог, и деца распознаше своје родитеље; и грлећи се плакаху, и весељаху се, и благодараху Бога. И сви који се тамо десише, видећи њихов сусрет после дугог растанка, расплакаше се и благодарише Бога. А Фауст, припавши к ногама светом апостолу, мољаше га да га крсти, јер искрено поверова у Јединог Бога. А када би крштен, он са сузама узношаше благодарне молитве Богу. Затим сви отидоше одатле у Антиохију.
Када они у Антиохији учаху вери у Христа, игемон Антиохијски дознаде све о Фаусту, његовој жени и деци, о њиховом царском пореклу, као и о томе шта су доживели, и одмах посла веснике у Рим и обавести цара о свему. Цар нареди игемону да што пре са великом чашћу отпреми у Рим Фауста и његову породицу. И када то би извршено, цар се радоваше њиховом повратку. А када сазнаде шта им се све догодило, он плакаше дуго. И тог дана цар приреди гозбу у њихову част, и указа им велико поштовање. Наредног пак дана даде им велика имања, и робове и робиње. И беху они у великом поштовању код свију.
А живљаху они веома побожно, чинећи велике милостиње убогима. И пошто тако дуго поживеше, и раздавши све невољнима, Фауст и Матидија у дубокој старости отидоше ка Господу.
Деца пак њихова, када свети апостол Петар дође у Рим, подвизаваху се у апостолском учењу. Нарочито блажени Климент бејаше нераздвојни ученик Петров, и учесник у свима његовим путовањима и трудовима и трпљењима за Христа, и проповедник учења Христова. Зато га апостол Петар постави за епископа пре свога распећа, које он доживе од Нерона.[6] После смрти апостола Петра и Павла, а за њима епископа Лина,[7] па за овим епископа Анаклета,[8] Климент у Риму управљаше мудро лађом Цркве Христове[9] усред буре коју тада ствараху мучитељи, и пасијаше стадо Христово с великим трудом и трпљењем, са свих страна опкољен љутим гонитељима као разјареним лавовима и крвожедним вуцима, који траже да прождеру и униште Христову веру. Налазећи се у такој опасности, он не престајаше старати се са највећом ревношћу и о спасењу душа људских, и обрати ка Христу много неверних не само из простога народа него и са царскога двора високороднике и великаше, међу којима беше и неки великаш Сисиније, и не мало њих из рода цара Нерве.[10] Својом проповеђу свети Климент једном на Ускрс обрати ка Христу четири стотине двадесет четири лица високог рода и ове их крсти. Домицилу, братаницу своју, која беше верена за Аврелијана, сина првог великаша римског, он посвети на чување девствености. Осим тога, он раздели Рим између седам брзописаца, да описују страдања светих мученика које тада убијаху за Христа.
И када се учењем његовим и трудом, и чудесним делима његовим и врлинским животом стаде Црква Христова увећавати, тада мрзитељ хришћанске вере комит Торкутијан,[11] видевши безбројно мноштво оних који су под утицајем Климента поверовали у Христа, подстаче неке из народа да се дигну против Климента и против хришћана. И настаде у народу метеж и узбуна; побуњеници дођоше к епарху града Мамертину и стадоше викати против Климента, говорећи: Докле ће он понижавати богове наше? - друга пак, бранећи Климента, говораху: Какво је зло учинио тај човек? или какво добро дело он није учинио? Свакога болесника који је дошао к њему Он је исцелио; сваког ожалошћеног који је отишао к њему он је утешио; никада никоме он није учинио зло, него је свима учинио много добра. -
Међутим остали, распаљени духом зла, викаху: Све то он чини помоћу враџбина, и служење боговима нашим искорењује. Он Зевса не назива богом; Херкула, нашег покровитеља, назива духом нечистим; за чесну Афродиту вели да је блудница; за велику Весту каже да је треба спалити, такође и Атину и Артемиду и Хермеса; Хроноса пак и Ареја хули; уопште, све богове наше и храмове њихове он непрестано срамоти и осуђује. Стога нека он или принесе боговима жртву или нека буде уништен.
Тада епарх Мамертин, под утицајем метежа и узбуне међу грађанима, нареди да светог Климента доведу к њему. И стаде му говорити: Ти си пореклом високога рода, како сведоче о теби сви грађани Рима, али си пао у заблуду, па због тога не могу да те трпе и да ћуте; неизвесно је каквог Бога ти поштујеш, некаквог новог, називаног Христом, противног боговима нашим. Стога је теби потребно, да оставиш сваку заблуду и обману и да се поклониш боговима којима се ми клањамо. - Свети Климент одговори: Молим твоје доброумље, послушај мене а не безумне речи грубе светине која низашта устаје против мене; јер, премда многи пси лају на нас, ипак нам не могу отети оно што ми јесмо: јер ми смо људи разумни и паметни, а они су пси без разума који неразумно лају на добру ствар; метежи и побуне свагда су долазили од неразумне и неваспитане гомиле. Стога нареди им да најпре умукну, па кад настане тишина нека говори човек разуман о важном делу спасења, и нека укаже на истинитога Бога, коме се треба с вером клањати.
To и много друго говораше светитељ, и епарх не нађе у њему никакве кривице, стога и посла цару Трајану[12] извештај, да је на Климента устао народ због богова, ма да нема веродостојног сведочанства да је он крив. Цар Трајан одговори епарху да Климент мора: или принети жртву боговима, или бити послат на заточење у пусто место Понт близу Херсонеса.[13] Добивши такав одговор од цара, епарх Мамертин се ожалости због Климента, и мољаше га да не изабере себи добровољно прогонство, него да принесе боговима жртву, па ће избећи прогонство. Светитељ увераваше епарха да се он прогонства не боји, већ га, напротив, воли и веома жели. У речима светога Климента бејаше таква сила благодати, коју Бог даде њему, да епарх, ганут његовим речима, заплака и рече: Бог, коме ти свим срцем служиш, нека ти помогне у изгнанству том, на које си осуђен. - И спремивши лађу и све што беше потребно светитељу, он га отпусти.
Са светим Климентом кренуше у заточење и многи благочестиви хришћани, волећи више да се са својим пастиром пате у прогонству него да без њега живе на слободи. А кад светитељ стиже у место заточења, он затече тамо више од две хиљаде хришћана, осуђених на тесање камена у тамошњим горама. На исти посао би одређен и свети Климент. Хришћани, угледавши светог Климента, сви му једнодушно приступише са сузама и тугом, говорећи: Помоли се за нас, светитељу, да постанемо достојни обећања Христових. - Светитељ на то рече: Нисам достојан такве благодати Господа мога, који ме удостоји бити заједничарем венца вашега.
И радећи с њима свети Климент их утешаваше и назидаваше својим корисним саветима. А када дознаде од њих да веома оскудевају у води, и да на леђима доносе себи воду са шест потркалишта даљине, свети Климент им рече: "Помолимо се Господу нашем Исусу Христу, да исповедницима својим отвори извор живе воде, као што отвори жедном Израиљу у пустињи када удари камен и потече вода, да бисмо се, добивши такву благодат Његову, радовали". - И стадоше се сви молити. По завршеној молитви свети Климент угледа јагње где стоји на једном месту и подиже десну ногу, као показујући место. Светитељу би јасно да је то Господ који се јавио, а кога нико не виде сем он, и оде на то место, и рече: У име Оца и Сина и Светога Духа, копајте на овом месту. - И сви, ставши унаоколо, почеше мотикама копати, али ништа не успеше, пошто не погодише место на коме је јагње стајало. После тога свети Климент узе малу мотику и поче копати на оном месту где је стајала Јагњетова нога, и одмах изби извор воде веома чисте и укусне, и из извора образова се река. Томе се сви обрадоваше, а свети Климент рече: Потоци веселе град Божји (Псал. 45, 5).
Глас о овоме чуду пронесе се по целом крају оном, и стадоше се стицати тамо људи из свих околних градова и села, да виде реку која се неочекивано и чудесно образовала на молитве светитељеве, а и да чују учење његово. И многи вероваху у Христа, и крштаваше их свети Климент у тој води. А незнабожног народа се толико стицаше к светитељу, и толико се обраћаше ка Христу, да се сваки дан крштаваху по пет стотина душа и више. За једну годину толико се увећа број верних, да седамдесет пет цркава би подигнуто. И срушени бише сви идоли, и споменици њихови, и разорени сви идолски храмови у свој земљи оној, пошто сви житељи примише хришћанску веру.
Цар Трајан, сазнавши да је у Херсонесу безброј људи поверовало у Христа, одмах посла тамо једног достојанственика, по имену Афидијана. Чим стиже тамо, Афидијан многе хришћане разним мукама умори. Али затим када виде да сви с радошћу хитају на мучење за Христа, он не хте више да мучи народ, већ се свим силама стараше да једино Климента примора да принесе жртву. Међутим када увиде да је Климент непоколебљив у вери и чврсто стоји за Господа Христа, нареди да га метну у чамац, одвезу насред мора и тамо, са каменом о врату баце у дубину морску и утопе, да хришћани не би нашли тело његово. Док се пак то обављаше, верни стајаху на обали и силно плакаху и ридаху за светитељем. Потом два највернија ученика његова, Корнилије и Фив, рекоше свима хришћанима: "Помолимо се сви једнодушно, да нам Господ покаже чесно тело Свога мученика". - А кад се народ мољаше, море се повуче од обале за три потркалишта, и људи, као некада Израиљци у Црвеном Мору, идоше по суву и нађоше мермерну пештеру у виду цркве Божије, и у њој тело светитељево, и крај тела камен са којим светитељ би потопљен. Када пак верни хтедоше да узму оданде чесно тело светог мученика, онда би откривење споменутим ученицима, да тело светитељево оставе ту, јер ће се сваке године у спомен његов море повлачити од обале за седам дана, дајући на тај начин пут онима који желе доћи и поклонити се светом телу мучениковом. И биваше тако кроз многе и многе године, почевши од царовања Трајанова па све до царовања Никифора, цара грчког.[14] А тамо се молитвама светитељевим збиваху и друга многа неисказана чудеса, јер Господ прослављаше угодника Свог.
Једне године, када се море у спомен светитеља повуче у обичајено време и много народа дође к светим моштима на поклоњење, догоди се да једно мало дете остаде у цркви, јер родитељи његови при одласку из цркве заборавише на њега. У то време море се поче враћати на своје место и покривати цркву, и сви хитаху да се што пре удаље да их море не покрије; хитаху и родитељи детета осталог у цркви, држећи да је и дете њихово изашло раније са људима из цркве. Осврћући се на све стране и тражећи га међу народом, они га не нађоше, а вратити се натраг беше немогуће, пошто море већ беше покрило цркву. Ојађени родитељи, плачући неутешно за својим дететом, отидоше кући својој са великим болом и тугом.
Наредне године море се опет повуче, и родитељи споменутог детета по обичају свом одоше и ове године да се поклоне светитељу. Ушавши у цркву они нађоше дете живо и здраво где седи крај светитељева кивота. Неописано радосни, родитељи га узеше и распитиваху га како је остало живо. А дете, показујући прстом на кивот светог мученика, говораше: Овај светитељ ме је сачувао жива; он ме је хранио, и све страхоте морске од мене одгонио.
Ово велико чудо би на велику радост родитељима и свему народу који беше дошао на празник, и сви слављаху Бога и светог угодника Његовог. И вратише се родитељи са живим и здравим дететом кући својој.
У време царовања Никифора, цара грчког, о празнику светога Климента море се не повуче, као што је то бивало свих ранијих година, и тако то потраја педесет и више година. А кад у Херсонесу постаде епископ блажени Георгије, он силно туговаше што се море не повлачи и мошти тако великог угодника Божјег, покривене водом, налазе се као под спудом. У дане његовог епископовања дођоше у Херсон два хришћанска учитеља Методије и Константин Философ, касније назван Кирило.[15] Они путоваху на проповед ка Хозарима,[16] и путем се распитиваху за мошти светога Климента; и дознавши да се оне налазе у мору, они стадоше подстицати епископа Георгија, да се потруди пронаћи ту духовну ризницу - мошти свештеномученикове.
Подстакнут од ових учитеља, епископ Георгије отпутова у Цариград и обавести о томе ондашњег цара Михаила III[17] и свјатјејшег патријарха Игњатија.[18] Цар и патријарх послаше с њим одабране људе и сав клир свете Софије.[19] Допутовавши у Херсонес, епископ сабра сав народ, па са псалмима и песмама одоше на морску обалу, у нади да добију жељено, али се вода не раступи. После пак заласка сунца, они седоше у лађу, и одједном у поноћи светлост засија из мора: и најпре се појави глава, па затим и целокупне мошти светога Климента изађоше из воде. Епископи их са страхопоштовањем узеше, у лађу сместише, па у град свечано унесоше, и у цркви светих апостола положише. A када отпоче света литургија, збише се многа чудеса: слепи прогледаше, хроми проходаше, и сваковрсни болесници оздравише, и зли дуси из бесомучних прогнани бише - молитвама светога Климента а благодаћу Господа нашега Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПЕТРА, архиепископа Александријског

СВЕТИ отац наш Петар, архиепископ Александријски, у младости својој би васпитан од блаженог Теоне, архиепископа тог истог града Александрије, и после њега би уздигнут на епископски престо у време љутог и страховитог гоњења хришћана од стране незнабожних царева римских Диоклецијана и Максимијана. Тада све тамнице беху препуне хришћанских мученика, и крв њихова заливаше све улице и градове и околна поља. У таква страшна времена, пуна страхота и мука, Божјом Црквом управљаше овај свети Петар у трпљењу и неисказаним трудовима. Својим учењем и непобедивим јунаштвом вере он многе малодушне и бојажљиве охрабри, многе од одступништва и пада одврати, и велики број верних приведе х мученичком венцу. А када сам би изгнан за Христа, он, находећи се у Тиру и Финикији и Палестини, посланицама својим утврђиваше овце своје и укрепљаваше их силом Светога Духа. Бојећи се пак да се ко не уплаши мука и отпадне од Христа, он се дан и ноћ мољаше за њих Богу. А када се поново врати у Александрију, свети Петар служаше сужњима по тамницама, којих беше шест стотина педесет, при чему међу њима бејаше много презвитера и клирика; и сви они разним мучењима бише уморени. А свети Петар, видећи њихово страдање и трпљење до краја, радоваше се духом.
У време мудрог управљања светог архиепископа Петра Христовим стадом, појави се у Александрији крвожедни вук у овчијој кожи - јеретик Арије, који поче усред пшенице сејати кукољ проклетог ђаволског учења, хулећи Божанство Господа нашег Исуса Христа, и таком хулом шкодећи Цркви Божијој. Пастир добри често запушиваше уста томе вуку обуздавајући га, кажњавајући га, и претећи му, да не разара добро исповедање Свете Тројице, беспрекорно предато Цркви Христовој. Но пошто Арије, тај други Јуда, остајаше непоправљив, и његова се богопротивна злоћа не хоћаше покорити истини, тада свети Петар прокле тог богохулника, и одлучивши га од Цркве одсече га као трули део. А вук Арије, изгнан из стада Христова, кријаше се као тама од светлости, јер је писано: Сваки који зло чини мрзи на видело и не иде к виделу да не покарају дела њихова, јер су зла (Јн. 3, 20); и не усуђиваше се безаконик прићи к овако будноме пастиру, кога никаквим лукавством и превиспреним речима не могаше преластити.
Црква пак света у Александрији растијаше и множаше се, иако времена та беху опака; јер никаква мучења не могаху препречити и затворити пут ка Христу људима жељним спасења, који не само имања своја него и живот свој полажући хитаху к Петрову учењу и к светоме крштењу, напуштајући служење идолима.
Незнабожни цар Максимијан, који тада владаше источним земљама и живљаше у Никомидији, дознавши да се многи учењем светог архиепископа Петра обраћају од идолопоклонства ка Христу, посла трибуна са војницима да светитеља ухвате и везана доведу к њему. Дошавши у Александрију, посланици нађоше светога Петра у цркви са мноштвом верних где врши службу Свима Светима, узеше га и оковаше у тешке окове. Због тога настаде у народу силан метеж и велика узбуна: једни плакаху за светим Петром, други вапијаху: "Зашто пастира нашег отимате од нас?" - И слеже се сва Александрија желећи да душу своју положи за учитеља свога, и викаше народ на цара и на послане од њега. А трибун, видећи силан метеж и узбуну у народу, нареди да светитеља чувају у тамници, која се налазила у близини цркве, и посла цару писмени извештај о свему што се догодило. Прочитавши извештај цар се веома наљути, и посла писмено наређење трибуну да одмах одсече главу хришћанском учитељу Петру и да погуби све који се буду противили. Добивши царево наређење, трибун се постара да изврши наређење и да Петра изведе на посечење; али многи народ, који дан и ноћ опседаше тамницу, не даваше да оца његова изведу на смрт. Ту беше безброј много људи и жена, старих и младих, монаха и монахиња, који, везани љубављу према архијереју Божјем, не одмицаху се од тамнице. Када они угледаше наоружане војнике где иду к тамници да изведу Петра, сви једнодушно повикаше: Прво све нас побијте, ако имате наређење од цара вашега, па онда узмите оца нашег: јер ми нећемо одступити од нашега пастира, нити допустити да пострада учитељ и лекар душа наших. - Трибун, чувши то и видећи толики народ, не жељаше да изврши велико и страшно крвопролиће, него се стараше да тајно обезглави Петра, и на тај начин изврши царево наређење.
Док се то збивало, Арије сазнаде да архиепископ који га је одлучио од свете саборне апостолске Цркве седи у тамници и оковима, и има бити убијен за Христа. И он оде к њему са претворним и лицемерним покајањем, надајући се да после њега ступи на престо и постане архиепископ Александријски. Он дође тобож молећи опроштај и кајући се за своју богохулну јерес; и умоли неке презвитере, а нарочито Ахилу и Александра, да замоле за њега светога Петра, да му опрости сагрешење и прими га у црквену заједницу. Међутим Бог који зна помисли срца људског, знађаше и зло срце Аријево, и јавивши се ноћу блаженоме Петру откри му сво лукавство проклетог јеретика трг, и заповеди да га не прими у свету Цркву. Сутрадан пак ујутру многи благоверни угледни грађани, на челу са презвитерима Ахилом и Александром, дођоше у тамницу и молише светог архиепископа припадајући к ногама његовим, да опрости Арију и разреши га од проклетства. А блажени Петар, плачући и уздишући, одговори им: Мили моји, не знате за кога ме молите јер ме молите за онога који цепа Цркву Христову. Ви знате да ја љубим ове овце моје, и не бих желео да која од њих погине. Нарочито молим Бога да свима подари опроштај грехова и спасење; само Арија одбацујем, јер је он и од самог Бога одбачен, и од свете Цркве одлучен не толико мојим судом колико Божјим, пошто он сагреши не човеку него Богу, хулећи тајну Свете Тројице, на коју херувими и серафими не смеју гледати и само непрестано певају: "Свет, Свет, Свет Господ Саваот", а Силе Небеске говоре: "пуно је небо и земља славе Твоје". Бестидни јеретик усуђује се хулом својом правити поделу између Оца и Сина и Светога Духа. Како онда да опростимо њему, на кога се сва творевина љути због Творца свога? Стога, нека буде проклет Арије и у садашњем и у будућем веку!
Када блажени Петар изрече то, сви који га мољаху за Арија падоше му пред ноге, и више се не усуђиваху узнемиравати га. А он, узевши насамо презвитере Ахила и Александра, рече им: Ја сам човек грешан, но знам да ме Господ Бог мој позива к мученичком венцу, и пре но што умрем објавићу вама, стубовима Цркве, тајну Божију, коју ми Господ мој откри ноћас: ти ћеш, честити Ахило, после мене ступити на архиепископски престо, а после тебе овај достојни презвитер Александар. Што ce пак тиче Арија, немојте ме сматрати немилосрдним и према онима који греше суровим: јер грех учињен по немоћи људској, макар био и највећи, мањи је од злоће Аријеве. Онима који греше по слабости може се опростити; а томе проклетнику, за кога ме молите, како могу опростити када му је душа препуна обмане и хуле? Јер из срца његова тече река хуљења на свемогућег Сина Божјег: он назива створењем Онога који је Створитељ свега видљивог и невидљивог, и кога пророци, апостоли и еванђелисти проповедаше. Како можете ви захтевати од мене да изађем у сусрет вашој молби и да опростим Арију, када он не хте послушати савет мој и доћи к себи? А што сам га проклео, то сам учинио не од себе него по вољи Христа Бога мог, који ми се ноћас јавио. Јер када се ја по обичају мољах, светлост велика изненада обасја тамницу, и ја угледах Господа мог Исуса Христа у облику дванаестогодишњег јуноше, коме лице сијаше јаче од сунца, тако да нисам могао гледати на неисказану славу лица Његова. Беше Он обучен у белу ризу, но раздерану од врха до дна; придржавајући је обема рукама на прсима Он покриваше наготу Своју. Када све то угледах, мене спопаде трепет и ужас; и са великим страхом молећи My ce, упитах: "Ко ти, Спасе, ризу раздра?" Господ одговори: "Раздра ми је безумни Арије, јер одвоји од Мене људе Моје, које стекох крвљу Својом. Него пази и не примај га у црквену заједницу: јер он смишља зло и непријатељство против мене и против мојих људи. Ето, хоће да моле тебе за њега да му опростиш; али ти их немој послушати и немој примити у стадо вука као овцу. Заповеди Ахилу и Александру, који ће после тебе бити епископи, да га не приме него да га пред свима прокуну". Ето, дакле, ја вам казах што ми је наређено; а ви ако не послушате и не извршите што вам је наређено, ја нећу бити крив за то.
Рекавши то он преклони колена и мољаше се, и сви се мољаху с њим. А кад заврши молитву рече: Помолите се за мене, браћо. - Присутни се помолише, и рекоше: Амин. - Ахила пак и Александар, целивајући му руку, плакаху, јер им он рече да га они више видети неће. И ови презвитери саопштише људима све речи које им блажени Петар рече о Арију, и то што им он заповеди да Арија не примају у црквену заједницу, пошто је вук и непријатељ Божјег Сина.
После тога свети Петар, видећи да хришћански народ запаљен ревношћу не допушта царском изасланику да га изведе из тамнице на смрт, и бојећи се да се не изроди битка између хришћана и царевих војника и настане велико крвопролиће, a усто и сам желећи да се разреши од тела и отиде ка Господу, одлучи да кришом преда себе мучитељима, да не би народ настрадао, и да би сам што пре отишао к жељеноме циљу. Стога он тајно од народа посла к Трибуну једног верног слугу свог који се налажаше поред њега, са оваком поруком: "Ако желиш да учиниш цару Максимијану по вољи, онда дођи ноћас тајно к тамници, пробиј зид, узми. ме и изврши наређење цара свог".
Тако и би. Када паде ноћ, мноштво хришћанскога народа тискаше се око врата тамнице, у којој се налазио свети пастир стада Христова, и чуваше их, не пропуштајући никога к њему. Трибун пак дође с војницима и тајно проби на тамници зид отпозади, колико да се може провући један човек. Ноћ беше зимска и ветровита, и нико од хришћана не чу звук од пробијања зида. Свети Петар прекрстивши се рече: "Боље је да један човек умре него да сви људи погину", - и изиђе из тамнице кроз пробијени зид, и то нико од верних не знађаше. Трибун с војницима дивљаше се таквом светитељевом радосном хитању на смрт; и узевши га одведоше на оно место где свети апостол Марко прими мученичку смрт, и тамо му одсекоше чесну главу.
У близини гроба светога Марка нахођаше се једна девојка која живљаше у добровољном затвору. Када се она мољаше Богу те ноћи у коју свети Петар би посечен, она чу глас с неба који говораше: "Петар почетак апостола, Петар свршетак Александријских мученика".
Када свану дан, људи дознавши да је њихов пастир тајно изведен из тамнице и посечен крај гроба светога Марка, с плачем похиташе к светом телу његовом, узеше га и у цркву унеше. Тамо, приставивши чесну главу његову к трупу, поставише га на престо, тојест на горње место, са следећег разлога: овај свети архијереј у животу свом за све време пастирског служења свог није седао на горње место, већ је, кад је томе бивало време, седео у подножју његовом. Због тога су сви људи и клирици често негодовали и молили га да седи на горњем месту, али он никада није пристајао на то. Једном после Божанствене литургије, сазвавши сав клир свој, рече им: Знате ли зашто ја не седам на горње место? Зато што када се приближим к њему, ја видим на њему небеску светлост и неку Божанствену Силу где пребива на њему. Стога мене спопада ужас, и ја се не усуђујем сести тамо, осећајући да сам недостојан, него седам у подножју, и то са страхом. Ово вам казујем, да ме не бисте више приморавали на то.
Са тог разлога, после кончине његове, људи га мртва посадише на горње место, и сви клицаху к њему: Моли за нас, свети угодниче Божји! - После тога они га чесно погребоше, славећи Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме и од нас нека је част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КЛИМЕНТА, архиепископа Охридског[20]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАФНУТИЈА

НИКАДА није пио вина. Једном би ухваћен од разбојника, и харамбаша га присили да испије чашу вина. Видећи добродушност Пафнутијеву харамбаша се покаја и напусти своје разбојничко занимање.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА МОЛЧАЛНИКА (тиховатеља = Исихасте)

СВЕТИ отац наш Петар родио се у Понту од побожних родитеља, са којима проживе само седам година. Све остало време свога живота он проведе у философији = у подвижништву (= ασκησιν = испосништву), најпре у Галатији; затим отпутова у Палестину. Тамо он обиђе сва свештена и света места, у свакоме проводећи дуго време у молитвама. Из Палестине он отиде у Антиохију. Тамо се затвори у једној келији, и радећи на својој души, провођаше време у непрестаним молитвама. Ништа осим хлеба он није јео и осим воде није пио, и то по врло мало сваког другог или трећег дана. Због таквих врлина он доби од Бога власт над демонима. Тако свети Петар ослободи од демона једног човека, по имену Данила. Научивши исцељеног Данила истинама свете вере, свети Петар га начини својим саиспосником и саревнитељем. Угодник Божји Петар отвараше очи слепима и исцељиваше разне болести. Савете и поуке он даваше или писмено или усмено. Својим светим животом он постаде чувен и славан у целој Антиохији и у свој околини њеној. Поживевши деведесет и девет година, преподобни Петар мирно отиде у вечне обитељи небеске, око 429. године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ШЕСТ СТОТИНА СЕДАМДЕСЕТ

ПОСТРАДАШЕ за Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ВАСИЛИСЕ

ЖЕНА цара Максентија. Поверовала у Христа преко великомученице Екатерине. Мачем посечена.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Октавијан Август - први цар Римски после укинућа републике у Риму, царовао од 30. године пре Христа до 14. године после Христа. Тиберије, пасторак његов, царовао од 14. године до 37. године; за царовања његовог пострадао и крсну смрт примио Господ наш Исус Христос.
2. Асијом су Римљани називали покрајину у Малој Азији, дуж обале Средоземног Мора; у њу је спадало неколико градова; Пергам је сматран престоницом.
3. Или уобичајеније: Кесарија Палестинска, на источној обали Средоземног Мора.
4. Драхма - грчки новац, равна динару.
5. Антадрос - град на Адрамитском заливу у Мизији, северозападној области Мале Азије. Рушевине тог старог града постоје и до данас.
6. 29. јуна 67. године.
7. Спомен светог епископа Римског Лина (67-69. године), једног од Седамдесеторице апостола, празнује се 5. новембра и 4. јануара.
8. Свети Анаклет - епископ Римски од 79. до 91. године.
9. Свети апостол Климент управљао Римском црквом од 91. до 100. године.
10. Нерва - римски цар, царовао од 96. до 98, године после Христа.
11. Комитима су се код Римљана називали сарадници и свита управитеља области.
12. Трајан - римски цар од 98. до 117. године.
13. Херсонес - град у Таврици, полуострву Црнога Мора (сада Крим), налазио се у близини данашњег Севастопоља.
14. Византијски цар Никифор царовао од 802. до 811. године.
15. Свети Кирило и Методије - познати учитељи и просветитељи Словена.
16. Хозари - народ туркменског порекла, живео око Каспијског Mopa и у доњем току Волге и у Предкавказју. Били делом незнабошци, делом мухамеданци, делом исповедали јеврејску веру.
17. Византијски цар Михаил III царовао од 855-867. године.
18. Свети Игњатије управљао Цариградском црквом од 847-857. год.; затим после светог Фотија од 867-877. године.
19. Света Софија - саборна црква Цариградска.
20. Види његово житије под 27. јулом, када је дан његове блажене кончине. Он се негде још спомиње и 22. новембра. У неким рукописима (Кодекс 24, 378 Британског музеја) каже се да се овога дана (25. нов.) празнује његово рођење.