ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свештеномученик Елевтерије. Од добра дрвета и род добар. Овај дивни светитељ имађаше родитеље благородне и великоимените. Рођен би у Риму, где му отац би царски антипат. Мајка му Антија слушаше Јеванђеље од самог великог апостола Павла, и од овога апостола би крштена. Оставши рано удова, она даде сина свога јединца на учење и на службу епископу римском Аникити. Видећи Елевтерија Богом обдарена и просветљена благодаћу Божјом, епископ га рукоположи у петнаестој години за ђакона, у осамнаестој за презвитера, а у двадесетој за епископа. Богодана мудрост надокнађаваше Елевтерију оно што му оскудеваше у годинама. И постављен би овај богоугодник за епископа Илирије са седиштем у Валони (Авлони) Албанској. Добро чуваше стадо своје добри пастир, и умножаваше га из дана у дан. Адријан, цар христогонитељ, посла неког војводу Феликса с војницима, да ухвати и доведе Елевтерија у Рим. Када јаросни Феликс стиже у Валону и уђе у цркву, виде и чу светог архијереја Божјег, наједанпут се промени срце његово, и он поста хришћанином. Елевтерије га крсти и пође с њим у Рим, пође весело као да иђаше на пир, а не на суд и муке. Цар наложи љута истјазања на благородног Елевтерија: шибање, печење на железном кревету, кување у смоли, горење у пећи огњеној. Но силом Божјом Елевтерије би избављен од свих ових смртоносних истјазања. Видећи ово све Корив, епарх римски, изјави и сам, да је хришћанин. Корив би мучен, па посечен. Исто тако и Феликс блажени. Најзад одсекоше џелати царски и чесну главу светог Елевтерија. Када мајка дође над мртво тело сина свога, Антија света, и она би посечена. Њихова тела пренета у Валону, где свети Елевтерије и до данас прославља име Христово многим чудесима. Пострада у време Адријана, 120. године.

2. Свети Стефан, исповедник сурожски. Родом од Кападокије. Васпитан у Цариграду код патријарха светог Германа. Удаљио се у самоћу и живео скривен од света. Ангел га објави светом Герману и заповеди му, да Стефана постави за епископа граду Сурожу (садашњи Судак на Криму). Патријарх тако и учини. Ревносни Стефан обрати многе у хришћанство. Љуто страдао под царем Лавом Исаврјанином за иконе. Прорекао цару скору погибао. По злој смрти овога злог цара Стефан би враћен на своју епархију, где пасе стадо своје богоугодно и сконча мирно, крајем VIII века.

3. Преподобни Павле у Латри. Родом од Пергама; подвизавао се на гори званој Латра у Малој Азији. Прослављен подвизима и чудесима многим. У старости упокојио се мирно и преселио ка Господу 950. године.

4. Преподобни Пард Отшелник. У младости био рабаџија, но због једног нехотичног греха напустио свет и повукао се у пустињу на подвиг. Живео у Палестини у VI веку.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕЛЕВТЕРИЈА, епископа Илирског, и матере његове АНТИЈЕ

А царовања Елија Адријана[1] у Риму, великог ревнитеља идолопоклонства, засија као светла звезда дивни Елевтерије. Роди се он у Риму од чувених и богатих родитеља. Отац његов трипута беше антипат[2] царски, а мати његова удостоји се још веће части и славе, јер просвећена светим апостолом Павлом она верова у Христа и прими од њега свето крштење; а име јој беше Антија. Родивши дете она га назва Елевтерије; и васпитаваше га ревносно у побожности. Оставши рано удова она, када Елевтерије поодрасте, посвети Елевтерија Богу давши га на службу епископу Римском Анаклету,[3] као дар заиста достојан Бога. Видећи Елевтерија Богом обдарена и просветљена благодаћу Божјом епископ га прими у свој клир, и рукоположи га у петнаестој години за ђакона, у осамнаестој за презвитера, а у двадесетој години за епископа Илирије.[4]
Свети епископ Елевтерије, као свећа, на светњаку, светљаше светлошћу речи Божије и привођаше многе к познању Јединога Бога. Али завидљиви ђаво не могаше подносити то и устаде на светитеља, крвнички дишући својом убиственом злоћом против побожности. У том циљу он нахушка и наоружа злочестивог цара Адријана да устане против истине, и да почне гонити хришћане, а пре свега да убије Елевтерија. Исто тако намера му беше да на сваки начин уништи све најбоље учитеље побожности, и тако почупа најизврсније класје на Христовој њиви. Цар одмах са писмом пуним претње посла неког војводу Феликса да силом доведе Елевтерија на царски суд. Стигавши у Илирију, Феликс улучи прилику када пастир добри у храму Господњем храњаше своје духовне овце небеском храном Божанских речи, говорећи народу поуку. Он опколи цркву војском, па сам уђе у цркву дишући јарошћу и гледајући крвнички. Но посматрајући Елевтерија како мило и слатко поучава побожности своје слушаоце, он и сам стаде пажљиво слушати, и поче се дивити Христовој сили коју епископ проповедаше. И тада се у њему јарост измени у кротост, јер њива срца његова беше подесна за примање семена Божија: и он од вука постаде овца, од гонитеља - ученик Христов; и као заборавивши сву прошлост, он од разбојника постаде добри и верни слуга Господа Христа кога гоњаше. Стога, презревши царску наредбу, он припаде к ногама светога епископа, и од тога времена он се не одвајаше од свога учитеља, просвећујући се његовом проповеђу и утврђујући се у побожности.
Тако се Феликс обрати од безбожности к побожности, и више не помишљаше да се врати ономе који га је послао. Светн пак Елевтерије, желећи жарко да пострада за свету веру Христову, жураше на пут. Са њим крену и Феликс, али не као војвода који води сужња већ као јагње које следи пастиру. А када за време путовања наиђоше на воду, Феликс постаде као други евнух царице Кандакије[5] прими крштење од божанственог Елевтерија и свуче са себе таме идолодемоније као неке труле хаљине.
Када стигоше у Рим, хришћани дознаше да се Феликс присајединио Цркви Христовој; а он им исприча све односно епископа Елевтерија. По царевом пак наређењу Елевтерије би изведен на суд. Он ступи тамо храбро и неустрашиво, као да је позван не на суд већ на празник. Цар, погледавши на њега п видевши да је и млад и леп и ведар и свима природним даровима украшен, упита га: Елевтерије, зашто си оставио прадедовску веру и презрео поштовање богова, а почитујеш некаквог новог бога који је не само наочиглед свих умро, него притом најстрашнијом смрћу умро? - Елевтерије не хте ништа одговорити на ове безумне речи, угледајући се на Христа који усред страдања ћуташе пред Пилатом и ништа не одговараше Ироду. - Тада цар поново проговори: Одговарај, зашто си тако безуман постао, те си се безумној хришћанској вери присајединио? Покори се мени и принеси жртву нашим непобедивим боговима. Ако ме послушаш и поступиш по моме захтеву, одликоваћу те великом чашћу; у противном, ставићу те на тешке муке.
Елевтерије призва Господа који је рекао: Не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ћу вам ја дати премудрост којој се неће моћи противити (Мт. 10, 19; Лк. 21, 15), и одговори: Како могу ја служити таким боговима и сложити се са онима који им служе? Није ли боље да вам саветујем да одступите од њих? Али пошто ви нећете да ме послушате, онда треба плакати због вашег безумља, јер ви, иако обдарени од Бога разумом, постадосте толико гори од дрвља и камења, да њих сматрате за своје богове, оставивши Истинитога Бога који је премудрошћу саздао сву васељену: јер небо и земља су дело руку Његових; а између свега што је Он створио, ми људи смо најкраснија и најскупоценија творевина. Међутим ми лутамо у незнању, ходећи као у ноћи и, не знајући шта је Господу угодно а шта није, ми ратујемо против Њега. Оне пак који су заиста наши непријатељи и противници, а то су ђаволи, ми - о, безумља! - сматрамо за богове и Господе, и указујемо им почасти и приносимо им жртве! Што се мене тиче, ја сам се прилепио уз Господа мог, и свагда ћу Му бити веран, и послужићу Христу моме. Све пак ваше: и почасти и ругања и муке, - све то сматрам за дечје играчке и дечја плашила. Јер као што каже мој учитељ свети Павле: мени се разапе свет, и ја свету (Гал. 6, 14), и умрети за Христа - мени је уживање и радост.
Ове речи испунише цара гњевом, и он нареди да се донесе железни кревет, да се испод њега разастре много жара, а да се на кревету испружи мученик наг, и да се непрестано додаје испод кревета жар, и све тако док мученик не издахне. Када кревет би спремљен, мученик сам леже на њега и испружи се целим телом. Присутни пак народ приговараше цару због таквог мучења, и говораше: Зашто овог честитог, племенитог и чувеног по својој мудрости човека, на тако страховит начин погубљивати, као да је неки злочинац. - Међутим Бог одозго олакшаваше патње мученику, који се радоваше као росом расхлађиван и као да на меким ружама лежи.
После таког мучења цар укроти мало своју јарост, и нареди да мучениково тело скину с кревета, мислећи да је он већ умро. Међутим мученик устаде са кревета жив и здрав, ни најмање неповређен од огња; весео и раздраган он певаше: Узвишиваћу те, Боже мој, Царе мој, и благосиљаћу име твоје вавек; хвалићу Бога који весели младост моју. Нараштај за нараштајем хвалиће дела твоја, Господе, и казивати силу твоју и јављати чудеса твоја (Псал. 144, 1. 4. 6).
Пошто прослави Бога на такав начин, свештеномученик Елевтерије још неустрашивије ступи пред мучитеља и рече му: Царе, погледај на мене, за кога ои мислио да је изгорео у огњу, и познај проповеданог мноме Христа Бога, а познај и немоћ богова твојих.
Посрамљен и побеђен овако смелим и слободним речима мучениковим, цар стаде смишљати још веће муке. Тако, на средину поново би изнесена железна решетка; испод ње би наложен страховит огањ, притом је заливаху зејтином, што све ствараше огроман пламен. Но ни ту Господња благодат не остави мученика. Јер чим на ту решетку положише мученика, огањ се одмах угаси, жар остину, а железна решетка постаде хладна, као да су је заливали не зејтином него водом; и мученик остаде неповређен. Но, шта се догоди? да ли се тиме угаси и јарост царева? Ни најмање. Понесен страховитом љутином, он не постаде бољи: као слеп, он имађаше само једну намеру: да мучећи светитеља угоди својим боговима, који у ствари беху главом сами ђаволи човекоубице.
После тога цар нареди да донесу тигањ, растопе у њему восак, смолу и сало, наложе велики огањ испод њега, па положе на њега светог мученика. Када све то би урађено, и тигањ усијан, и смеса у њему узаврела, мученик ступи на тигањ са намером да поднесе и те муке. Но цар му рече: Елевтерије, налазећи се између смрти и живота, изабери оно што је корисно по тебе. Ево, ја силно бринем о теби, да те љута смрт не однесе, и волим те као свог рођеног сина. Тако ми богова, ја не желим да муж тако племенит, тако добар, речит и диван неразумно суновраћује себе у бесмислену погибао, и то из горде, сујетне и некорисне непокорности. - Но мученик, стојећи пред царем, стаде му говорити неустрашиво; одговарајући му на лукаву љубазност, он му по заслузи узвраћаше називајући га вуком који напада на овце Христове. Притом додаде и ово: Ма шта ти радио, нећеш ме убедити да оставим своје побожно живљење.
Тада се Адријан разбесни, па остави речи и пређе на дело. Он поново нареди да мученика положе на тигању. Када то би урађено, догоди се оно што и раније: огањ се претвори у росу, и неки свеж ветар расхлађиваше светога јунака. Адријан, видећи да се све збива против његове воље, не знађаше шта да ради па севши он стаде размишљати. У то време поред цара се налажаше и епарх градски Корив; то беше човек богоизабран: он је већ делимично био упознат са хришћанским учењем; знао је на који је начин војвода Феликс постао хришћанин; и уопште, он је већ, као неко семе, био примио у своје срце зачетке хришћанске вере, али, држећи се још многобожачког незнабожја, он је веома повлађивао цару. И он, угледавши цара силно смућена и збуњена због тога што није знао шта да ради с мучеником, саветова цару да нареди: да што није знао шта да ради с мучеником, саветова цару да нареди: да се усија бронзана пећ, сва начичкана изнутра гвозденим клинцима, па да се у њу баци Елевтерије.
Када пећ би страховито усијана, мученик, подигавши своје телесне и душевне очи горе и уперивши сав ум у небо, испуни се богонадахнуте радости и говораше: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе Боже мој, што си ме удостојио толиких блага, што си ме опасао силом Својом, и што си ме укрепио да толико страдам за свето име Твоје. И сада погледај с неба и види шта смислише против мене ненавидници моји, и избави душу моју од замки њихових и од људи крвопија, јер си добар; сачувај ме, да би сви знали Тебе Јединога Бога на свој земљи. - Затим, слично светом првомученику Стефану који се молио за оне који га засипаху камењем, свети Елевтерије се стаде овако молити за мучитеље своје: О, свемилосрдни Господе, дарни срце њихово и учини да они познаду свето име Твоје, и приведи их к светој вољи Твојој, да би познали Тебе Јединога истинитог Бога и напустили убитачно клањање идолима, јер си благословен вавек, амин.
Док се мученик тако мољаше, Корив пажљиво прислушкиваше речи његове молитве, и одмах му се загреја срце, и почетци вере, које раније беше примио, разгореше се као жар, и он се потпуно промени. И он, као да није онај човек који предложи цару овакво мучење за Елевтерија, приступи цару и рече: Зашто се невини Елевтерије ставља на такве муке, као да је учинио неки злочин? и због какве кривице се осуђује на таку љуту смрт?
Цар, чувши ове неочекиване речи од Корива, сав се узруја, па јаросно погледавши на њега рече: Јеси ли то ти, знанче наш Кориве? Шта се то десило с тобом? да се ниси преластио златом које си узео од мајке његове, те је оно учинило да се неочекивано промениш? Зар ти није доста мојих дарова, и богатства, и славе, и части, и имања, преко којих те начиних чувеним у целоме Риму? А ако желиш и нешто више од мене, и то ти се не брани: ево, све су моје ризнице пред тобом отворене: обема рукама узимај колико ти је воља, само не дозвољавај да тајно будеш поткупљен од жене са мало злата.
Корив пак, испунивши се сав свете ревности и просвећен молитвом мученика, ускликну: Злато твоје нека ти буде на погибао, јер се од њега запаљује огањ вечни! Зашто ти добровољно ослепљујеш себе и паштиш се да поколебаш оно што је непоколебљиво? Та теби је добро познато, да ни један од твојих богова не може ни једнога од присутних сачувати неповређеним од огња, а Бог кога почитује Елевтерије начини Елевтерија јачим од огња и диже га изнад сваке друге муке.
Ове речи неисказано разбеснише мучитеља, јер заиста велико пријатељство рађа понекад и велику мржњу. И он нареди да епарха баце у ту саму пећ, коју по његовом савету спремише за Елевтерија. Када Корив дође близу пећи, он кликну к мученику Елевтерију: Помоли се за мене, и наоружај ме оним оружјем Христовим којим си наоружао и војводу Феликса.
Пошто свети Елевтерије благослови Корива крсним знаком, Корив би бачен у пећ, али остаде у њој неповређен, и после једнога сата изађе из ње здрав славећи Бога. Цар пак Адријан, већ малаксао од мучитељског беса, нареди да се Кориву одсече глава. И тако Корив прими мученичку смрт, и за кратко време стече ризницу, за којом многи толико жуде.
После тога и Елевтерије би бачен у ту исту пећ; у њој они га стадоше вући по оштрим железним клинцима, али огањ се као и раније угаси, и пећ остину, и оштри се клинци поломише, као указујући поштовање мучениковом телу, а изобличавајући душевно слепило мучитељево, и привлачећи присутне к познању Бога који чини таква преславна чудеса. И сви присутни клицаху: Велики је Бог хришћански кога проповеда Елевтерије! - Мучитељ се поново нађе у великој недоумици не знајући шта да ради, и нареди да мученика одведу у тамницу. Сам пак сазва своје саветнике и васцели дан проведе у саветовању с њима на који би начин погубио Елевтерија.
Међутим, свети мученик Елевтерије у тамници беше морен глађу много дана. Али Онај који је некада хранио пророка Данила преко Авакума и пророка Илију преко гаврана,[6] Тај не допусти да и Елевтерије умре од глади: јер га храњаше анђелском храном, шаљући му је у тамницу по голубу.
Напослетку мучитељ нареди да се доведу дивљи коњи и за њих привеже мученик, да би вучен и мрцварен од њих умро. И када се то поче приводити у дело, Ангео Господњи сиђе с неба, одреши светитеља, и отевши га из руку мучитеља одведе на гору недалеко од града: у пусто место које бејаше обиталиште звериња. Тамо свети мученик Елевтерије, узносећи хвалу Богу, живљаше са зверима као са овцама. Њега окружаваху лавови и медведи и умиљаваху му се; и као познајући глас његов они иђаху свуда за њим као слуге за господарем, служећи му и чувајући га. Но након не мало времена сазнадоше за светитеља ловци. Глас о томе дође и до цара Адријана. Он одмах посла војнике да ухвате Елевтерија. Када војници наиђоше на светитеља, звери полетеше на њих као на непријатеље господара свога, и умало их не растргоше да им свети Елевтерије не запрети и не одасла их у пустињу. Сам пак пође с војницима радујући се као позван на гозбу и разговарајући путем с њима о Царству Божјем, и о паклу огњеном који је спремљен за идолопоклонике И светитељ их путем просвети учењем Христовим и крсти, а с њима и друге, до пет стотина њих који повероваше у Господа Христа.
Када стигоше у Рим, цар осуди светог Елевтерија: да буде поједен од зверова. Ради извршења пресуде свети Елевтерије би уведен у цирк - место погубљења. На њега прво пустише лавицу, па затим лава. Али они, поставши кротки као овце, стадоше лизати ноге мученику. Јер како су они могли дарнути њега, коме, по наређењу Божјем, служаху у пустињи тако многи зверови као своме господару? Видећи шта се збива, народ стаде викати: Велики је Бог Елевтеријев! - Неки пак хуљаху, називајући Елевтерија волхом и мађионичарем. Но такве изненада постиже казна Божија: неколицина од тих хулитеља онемише. - А мучитељ, не знајући шта још да ради, нареди да светитељу мачем одсеку главу. И када то би извршено, мајка светога Елевтерија блажена Антија, која је сво време с радошћу посматрала подвиг свога сина, загрливши мртво тело његово, стаде га целивати. Ликујући и благодарећи Бога што се примљена од ње крв проли за Христа, она и сама, посечена мачем од незнабожаца, паде мртва над телом сина свога. А хришћани који се налажаху ту, како они из Илирика тако и они из Рима, узевши света тела угодника Божјих, чесно их погребоше, хвалећи Бога, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА ИСПОВЕДНИКА, архиепископа Сурожског

ПРЕПОДОБНИ отац наш Стефан беше родом од Кападокије,[7] од хришћанских родитеља, који га одгајише у добром васпитању. Као дете он се одликовао добром нарави, клонио се обичних дечјих забава. Када му би седам година, родитељи га дадоше да се учи књизи. Способан, он брзо показа велики напредак у изучавању Светога Писма. Када наврши петнаест година, он отпутова из своје постојбине у Цариград, желећи да тамо доврши своје образовање. То би за царовања Теодосија Адрамитена[8] и патријарховања светога Германа.[9]
У Цариграду Стефан продужи врло ревносно своје школовање; и изучивши философске науке, он мудрошћу својом превазиђе многе, па чак и учитеље своје, тако да се сви дивљаху мудрости његовој. Чувши за Стефана, патријарх Цариградски свети Герман призва га, и пошто га благослови упита га одакле је. Стефан му исприча све о себи. Светом патријарху се допаде његова добра нарав, смиреност и мудрост, и он задржа Стефана да живи у патријаршији. Блажени Стефан проведе у патријаршији неколико година, ревнујући за свету Цркву и живећи у уздржању и чистој савести. Затим он оде из Цариграда тајно, да нико не зна, и дође у неки манастир, постриже се у монаха, и подвизаваше се добро. Потом, обузет жудњом за потпуним усамљеничким молитвеним тиховањем, он се удаљи из манастира, и нашавши једно место веома забачено и потпуно непознато другима, он проведе на њему доста времена, служећи Богу у посту и молитвама.
У то време престави се епископ који беше у граду Сурожу,[10] и житељи Сурожа допутоваше у Цариград к свјатјејшем патријарху Герману, иштући епископа за Сурож. При претресању тога питања избише несугласице, пошто су једни желели једнога, други другога. Сурожани мољаху цара и свјатјејшег патријарха да им даду епископа који је у стању добро управљати Црквом, јер, - говораху они -, умножише се јереси у нашем граду.
Једном, када свети Герман ноћу стајаше на молитви, Јави му се Ангео Господњи и рече: "Сутра пошљи у пусто забачено место где живи изабраник Божји Стефан; њега постави за епископа Сурожу, јер он може добро пасти Христово стадо, и зловерне од зловерја привести к истинитој вери. Ја сам и к њему послан од Бога да му наредим, да се ни у чему не оглуши о тебе". - Патријарх упита: Господине, како ћу ја познати место где живи изабраник Божји Стефан? - Тада Ангео, узевши једнога од патријархових слугу, показа му обиталиште светитељево; и слуга, вративши се, извести патријарха.
Светоме пак Стефану, који се у то време мољаше Богу у свом забаченом пустом месту, јави се исти Ангео Господњи у белој одећи, свети Стефан се уплаши, и дрхтећи он паде од страха на земљу. Но Ангео узе светитеља за руку, и успокоји га рекавши: "Ја сам Ангео Господњи, послат сам од Христа Спаситеља да ти јавим радост, и да ти наредим да идеш у град Сурож, да научиш људе Христовој вери. Сутра ће те патријарх позвати, посветиће те и послати тамо за архиепископа. А ти се не оглуши о њега, да не би разгњевио Бога". - Затим, давши му мир, Ангео узиће на небо.
Сутрадан патријарх посла са слугом два презвитера по светог Стефана; и они са великом чешћу доведоше светитеља к патријарху. Патријарх с радошћу дочека светог Стефана, посвети га и постави за архиепископа Сурожу, и лађом га упути у одређену му епархију.
Стигавши у град Сурож и ступивши на архиепископски престо, свети Стефан стаде учити људе истинама Светога Писма. И за пет година он крсти сав град Сурож и сву његову околину.
У то време у Цариграду су зацари Лав Исавријанац, и запали се бесом иконоборства, научен томе од два Јеврејина. Најпре он нареди да свете иконе намештају високо, говорећи: Ко је чист нека их целива. - Затим нареди да иконе вешају у ваздуху, говорећи да иконе не треба прикивати на зиду. И многе друге ствари предузимаше бедник против поштовања светих икона. Свети патријарх Герман га много саветоваше, да се окане свог злог подл/хвата, разговарајући с њим на основу свештених књига. При томе патријарх Герман одби да потпише цареву заповест против иконопоштовања, говорећи да не може уводити ништа ново у стварима вере без Васељенског сабора.
Разгњевивши се због тога, проклети иконоборац отворено показа свој отров, који је дотле скривао у срцу свом, и поче силно гонити свете иконе, хулити их и сатирати. А разасла Лав наређење по свему граду, и по многим околним местима, да сви тако имају поступати са светим иконама, к говораше: Ако ми се ко буде противио, мучићу га разним мукама и предаћу га на смрт.
V царском граду тада могла су се видети разноврсна мучења православних хришћана. Патријарха пак Германа злочестиви цар посла у заточење, а место њега постави за патријарха свога јеретичког једномишљеника Анастасија, родом Сиријанина. Затим цар и патријарх упутише своје изасланике у Сурож к светом архиепископу Стефану са злочестивим наређењем: да се не поклања иконама и крсту. Свети Стефан одговори изасланицима: Не било тога! ја нећу допустити људима мојим да одступе од закона Христова; не слушам наређења ни цара ни беднога патријарха.
Ноћу свети архиепископ Стефан дође к изасланицима на лађу и заједно с њима отпутова у Цариград. Обукавши се у одјејање свога архијерејског чина, он предстаде цару. Цар га упита: Ко си ти? - Светитељ одговори: Ја сам архиепископ Сурожски Стефан. - И рече цар: Видиш ли овај сабор што заседа са мном у великој части? Они попалише и исекоше иконе; стога ме и ти послушај, па ћеш и ти бити у такој великој части с нама. - Свети Стефан одговори: Не било тога! Макар ме ти спалио, или на комаде исекао, или којим било другим мукама уморио, ја сам готов све претрпети за иконе и за крст Господњи. - Затим светитељ рече цару: Ми у књигама нађосмо неко пророчанство: да ће се у Цариграду појавити злочестиви цар, иконоборац, који спаљује свете иконе. Но не дао Бог да то буде за твога царовања! - Цар упита: А јесте ли нашли име тога цара? - Име је његово Коноп, одговори светитељ. - У праву си, Стефане, примети цар, ти си нашао моје име, јер отац и мати дадоше ми име Коноп. - На то рече Стефан: О, царе, нека се то не збуде за твога царовања! А ако ти то урадиш, онда ћеш бити претеча Антихристов!
Када то чу од светитеља, бедни цар га гвозденом рукавицом изудара по лицу, устима и зубима, вичући: Како си ме смео назвати претечом Антихриста? - И нареди цар да светитеља ухвате за косу и за браду, па да га бију, вуку по земљи, и вргну у тамницу. Вучен, светитељ узношаше благодарност Богу, и би посађен у таМницу, у којој се налажаху и други епископи.
Затим цар поново нареди да Стефана доведу пред њега; и говораше: Како се усуди епископ Сурожски назвати ме онако! Довуците га овамо с батинама! - Светитељ предстаде цару са седам епископа. А цар држећи у својим рукама икону Господа, Богородице и Јована Претече, упита светитеља: Зашто си ме назвао претечом Антихриста? - Светитељ одговори: Зато што чиниш дела његова. Тако сам те назвао; и сада те опет тако називам.
Тада цар пљуну на икону, изгази је, и рече Стефану: Уради и ти то исто са овом иконом. - Светитељ, расплакавши се, рече: Непријатељу Божји, недостојни царства! Како не ослепише безумне очи твоје, и како се не осушише безаконе руке твоје? Нека ти Бог ускоро одузме царство и прекрати живот твој!
Чувши то, цар у гњеву нареди да бију светога Стефана. Затим га везаше коњу за реп, па у тамницу одвукоше. А светитељ узношаше благодарност Богу. И сви што беху у тамници молише Бога, и на молитве светих убрзо умре зли цар, а на престо ступи његов син Константин Копроним. Супруга пак његова, чувши за врлине и чудеса светога Стефана, моли свога мужа, цара Константина, да пусти светитеља да иде на свој епископски престо. У то време цару се роди син, и свети Стефан га крсти. Обасувши светитеља поклонима, цар га с великом чешћу отпусти пастви његовој. Добивши поново престо свој, добри пастир дуго време добро пасаше поверено му стадо. Затим, провидевши свој одлазак к Богу, он постави место себе за архиепископа Сурожског свог клирика Филарета, па се престави к Богу у живот вечни, у петнаести дан месеца децембра.[11]
У Сурожу беше неки човек по имену Јефрем, слеп од утробе матере своје, кога је свети Стефан помагао храном, пићем и одећом. Чувши за смрт свога добротвора он заплака, говорећи: Ко ће се сада старати о мени? Водите ме, да целивам свете ноге његове. - И када би приведен к телу преминулог светог Стефана, он припаде к ногама његовим плачући и ридајући, и одмах прогледа. Овим чудом Бог објави да је угодник Његов Стефан увршћен у светитеље к лику чудотвораца и исповедника. Свето пак тело његово би од стране епископа и свега народа Сурожског са многим сузама чесно сахрањено, у славу Бога од свих слављеног и величаног вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА НОВОГ ЛАТРСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Павле родио се у граду Елеји.[12] Родитељи његови, веома побожни и богољубиви, Антиох и Евдокија, беху из рода преподобног и богоносног оца нашег Јоаникија Великог. Још као дечак Павле остаде сироче, јер му родитељи умреше. Немајући од чега да живи, он постаде чувар свиња, и тако издржаваше себе. Његов старији брат Василије беше монах у манастиру на гори Латри. Он посла по Павла и позва га к себи у манастир. У манастиру Василије предаде свога брата Павла старцу Петру, врло великом подвижнику, да га научи подвизавању. Руковођен старцем, Павле се ревносно подвизаваше са сваком послушношћу своме старцу, и веома напредоваше у духовном животу. Старац се нарочито стараше да Павла научи непрестаној молитви и непрестаном бдењу. Умртвљујући тело своје, Павле никада није легао на постељу или на рогожу да спана, него се наслањао на зид, или на дрво, или на камен, и тако би помало одспавао. Често, да би савладао сан, он је товарио себи на леђа два тешка камена, и тако сву ноћ ходао око манастира до јутрења; или је одлазио на оближњу речицу, и у сенци дрвећа предавао се сузној молитви и богоразмишљању.
Када се божанствени старац Петар престави ка Господу, братија много молише Павла да се прими старешинства и буде им игуман. Али блажени Павле то одлучно одби; и жељан већих подвига удаљи се у забачену пештеру на висовима горе Латре. Ту се он усамљенички подвизаваше, проводећи време у непрекидним молитвама и бдењима и постовима. Храњаше се жиром. Ту он доживљаваше многа и тешка искушења од злобних демона, које он благодаћу Божјом тако обезоружа и победи, да их ни у шта рачунао није.
За своје подвиге блажени Павле доби од Бога благодат чудотворства и прозорљивости. Тако, на безводиом месту он молитвом изведе воду. На њега је силазио огањ с неба, и он је сав блистао небеском светлошћу. Када се молио, прсти су му пламтели као буктиње, и пламен је суктао из њих до у небо. Он имађаше анђела који је заједно обитавао с њим, свагда га чувао, видљиво разговарао с њим због велике чистоте душе његове, и радо испуњавао сваку жељу његову. Једном светитељ спомену свеж сир; анђео му одмах донесе таквога сира. Другом приликом блажени се опомену салате; анђео му је донесе. Једанпут се светитељу сломи штап који је он имао и чувао; анђео му онда донесе друга и предаде му.
А од безброј чудеса блаженога Павла ево још нека. Самим именом његовим одгоњаху се далеко читаве војске демона, болести бежаху од болесника, слепе очи исцељиваху се, све патње тела излечиваху се. Исто тако, именом светитељевим исцељиваху се страсти душе пре страсти тела. Душе које су страдале непознавањем истинитога Бога и биле нечисте, постајаху здраве и чисте молитвом светитељевом. Овај чудесни отац беше препун сваке благодати Божије. Мио и ведар, он беше нарочито милостив и самилостив према грешницима који се кају. Творећи врлине и живећи по свему богоугодно, он се удостоји превеликих и премногих откривења и виђења.
Слава његових необичних подвига и светог живота привуче к преподобноме Павлу многе подвижнике, који се настанише у подножју светитељеве стеновите пештере и устројише манастир. Цар Константин Порфирородни[13] често је писао блаженом Павлу молећи га за молитве и савете.
За време свога усамљеничког молитвеног подвизавања, узнемираван од многобројних посетилаца, преподобни Павле се двапут удаљавао на острво Самос,[14] где је основао лавру и обновио три манастира, разрушена од Агарјана. По другом повратку у Латру, он предсказа час своје смрти. Затим сиђе са горе и, благословивши братију, овај блажени отац у миру предаде дух свој Господу, отишавши у небеско блаженство.[15]
Блажени Павле и после смрти прослави се од Бога чинећи превелика чудеса помоћу мира које истицаше из његовог гроба.

СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ СУЗАНЕ, која се подвизавала под мушким именом Јован

СВЕТА Сузана родила се у Палестини, од оца незнабошца и мајке Јеврејке. Сузана одбеже неверје и прими веру Христову и свето крштење од епископа Силване. Када јој умреше родитељи, блажена Сузана раздаде све своје имање сиромасима, даде слободу својим робовима и робињама, одсече своју косу, преруши се у мушко одело, па оде у мушки манастир, у Јерусалиму, под именом Јован. Због многих врлина својих она постаде и архимандрит манастира. Пошто проведе у манастиру пуних двадесет година, њу снађе ужасна клевета: једна монахиња, која беше дошла у посету манастиру, мислећи да је она мушкарац, покуша да је наведе на грех; но пошто преподобна то одби, монахиња је оклевета као да је она хтела да је силује.
Ову клевету светитељка прими са захвалношћу и затражи епитимију за учињено недело. Сазнавши о томе, епископ Елевтеропољски дође у манастир и изружи игумана што је допустио да у манастиру бивају така недела. Игуман хтеде да оптуженог Јована лиши чина. Нашавши се у таквој тешкоћи, блажена Сузана затражи две девојке и две ђаконисе, издвоји се са њима насамо, и увери их да је жена. Када то сазнаде, епископ се изненади и произведе Сузану за ђаконису. Од тада блажена Сузана учини именом Господњим многа чудеса.
У то време царски намесник Александар допутова у Елевтеропољ и принесе жртве идолима. То подстаче свету Сузану, те она добровољно оде к њему, и самом молитвом својом поруши идоле, и иоповеди веру своју у Христа Бога. Царски намесник нареди да јој због тога одсеку груди. Но дејством силе Божје груди јој одмах опет постадоше читаве и здраве. Када то чудо видеше џелати који јој одсекоше груди, сви повероваше у Христа. Зато им свима одсекоше главе, и они примише венце мучеништва. У уста пак блажене Сузане налише кроз левак врело олово које се разли по утроби њеној. Али благодаћу Божјом оветитељка би сачувана неповређена. Онда јој кожу одераше, па је у огањ бацише, где она и предаде душу своју. И тако отиде к многожељеном Женику - Господу Исусу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАРДА ОТШЕЛНИКА

ПРЕПОДОБНИ Пард беше родом Римљанин, и у младости својој био рабаџија. Једном он крену са својим камилама у Јерихон, и тамо се смести при једној гостионици. Но по допуштењу Божјем, а по дејству ђавола, и непажњом Пардовом, једном паде под ноге камилама мало дете: камиле га изгазише и оно умре. Овај нехотични грех силно ожалости Парда, и он се удаљи на гору Арион, у Палестини. Тамо се постриже у монаха, и стално јадиковаше, и с ридањем понављаше: Ја сам убио дете, и треба да будем осуђен као убица.
Недалеко од места где живљаше Пард, у долини обитаваше лав. И преподобни Пард одлажаше у његово легало, и удараше лава копљем, еда би га разљутио, и овај га растргао. Међутим лав му не наношаше никакву повреду. Тада старац, видећи да не може постићи свој циљ, одлучи да легне на пут којим је лав одлазио к реци на водопој, надајући се да ће га звер, нашавши га на путу, растргнути, те би он, пострадавши у овом свету, избавио се од мучења у оном свету за убиство детета. Преподобни Пард и поступи према својој одлуци: леже на пут, скинувши са себе одело и метнувши га поред себе. И гле лав, пролазећи том стазом поступи као човек: прескочи светитеља ћутке, и не дотаче га се. Тада разумеде старац да му је Господ опростио тај грех, и врати се у своје обиталиште на гори. И остаде тамо све до краја свога живота, служећи свима као образац добродушна човека.[16]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕЛЕВТЕРИЈА КУВИКУЛАРИЈА

ОВАЈ свети мученик, назван Кувикуларије, беше из Цариграда. Сијајући православљем, он богатством и славом превазилазаше све у оно време славне велможе, јер се он одгајао од малена у царским дворовима. Међутим, рањен љубављу према нетрулежним и вечним добрима, сматраше блажени сва земаљска добра за ништа. Зато је више волео да одбаци све привремено да би добио макар најниже место у дворима Господњим, . него да буде први у шаторима грешника, као што вели божански Давид (Пс. 84, 10). Отуда, имајући приљубљено уз Бога духовно око душе своје, свакодневно прослављаше Бога славословљима и упражњаваше сваку врсту врлине.
Међутим, упропаститељ душа наших ђаво, није могао поднета гледајући све то, те искористивши као оруђе слугу овога светог човека, покрену га да оде код тада безбожног цара[17] и да оптужи светога говорећи, да је господар његов Елевтерије крштен хришћанским крштењем и да је, подигавши храм, прослављао у њему Распетога, а да мрзећи и одвраћајући се од царских наредби има кућу скривену дубоко у земљи,[18] у којој је приносио Христу свеноћна бдења, мучећи и тело своје постом, . сузама и плачем. Када то слуга рече, разгневи се цар те посла да доведу светога, који кад ступи пред њега, цар, правећи се кротак, питаше га ласкаво, говорећи: "Зашто си нас напустио, Елевтерије, толико времена презревши нашу велику љубав и моје царске дворове"? А свети одговори: "Имајући, о царе, тело моје измучено честим болестима, хтео сам да искористим погодно место за повраћање мога здравља". Рече му цар: "А зашто сам уживаш благодети чистога ваздуха и дивног оног места? или би можда желео да уживамо и ми с тобом ова добра"? А светитељ на то ништа не одговори.
Предвече прешавши цар реку Сагар,[19] крете кући светога и, видевши скривени улаз, преко њега откри рупу направљену у виду бунара, кроз коју сишавши нађе храм украшен. Иако се разгневи овај безбожник, не уплаши, међутим, светога, него оставивши претње, поче му ласкати са привлачним речима, желећи тиме да омекша чврсту вољу мученика. Али, после свега тога изгледало је да бије ветар, као што каже пословица, покушавајући да убеди несаломљивог. Најзад нареди да светоме одсеку главу, а свето тело његово да баце псима и птицама. Тако обезглављен блажени Елевтерије предаде душу своју у руке Божје, а његово свето тело, нађено незбринуто, узе неки побожни и богољубиви хришћанин, украшен чином свештенства, који, помазавши га мирисима, сахрани га чесно.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАКХА НОВОГ

СВЕТИ Вакх беше родом из Палестине; живљаше у време царева: Константина и Ирине.[20] Родитељи му беху хришћани, од предака хришћана. Мајка му беше веома дивна хришћанка, али отац, заведен таштом славом овога света, одрече се, авај! истините и праотачке вере хришћанске и пређе у клету веру агарјанску. Касније у њега се роди петоро деце, која бише однегована у незнабожној заблуди муслиманској. Пошто он умре у муслиманској вери, синови остадоше заједно са мајком. Трећи од његових синова Дахак, још пре смрти свога христоотпадника оца, намисли примити хришћанску веру, што и учини када му умре отац. Ту своју намеру он откри својој мајци, која га као добра хришћанка подржа у томе и укрепи.
Дахак онда отпутова из своје постојбине у Јерусалим. Тамо га један монах одведе у лавру светога Саве, где он прими свето крштење, и на крштењу доби име Вакх. Затим Вакх моли монахе и би обучен у монашку схиму. Као монах он дуго живљаше у посту и уздржању, украшавајући себе и осталим врлинама. Онда по наређењу игумана он оде из манастира, јер се игуман бојао да за Вакха не дознаду Агарјани, који су тада владали Јерусалимом. Када Вакх дође у Јерусалим, он, по промислу Божјем, нађе тамо своју мајку и каза јој све о себи. Притом даде израза и својој жалости што му се браћа налазе у неверју.
Када мајка исприча о томе својим синовима, тада они приступише Христовој вери и постадоше хришћани. Само један од њих остаде у неверју; и он оде к Агарјанима и издаде свога брата Вакха доставивши им да је Вакх постао хришћанин. Када Агарјани дознадоше то, они потражише Вакха. Нашавши га, они га одведоше к амиру Светога Града. Овај га посла к војводи и судијама. Пред овима пак свети Вакх неустрашиво исповеди Христа истинитог Бога, а осуди агарјанску веру као штуру и лажну и исмеја је. Због тога му главу одсекоше. И тако он прими неувенљиви венац мучеништва.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТРИФОНА КОЉСКОГ

У СВЕТУ Митрофан, син свештеника који је живео близу града Торжка, у Новгородској области; родио се око 1485. године. Научен књизи од родитеља, Митрофан је волео одлазити у цркву, певати и читати у њој. Васпитан у побожности, он волео повлачити се с времена на време из светске сујете у једно пусто место, да би се насамо молио и беседио с Господом. Ватрено желећи да заувек остане у том пустом месту, он једном за време молитве чу необичан глас:
"Није овде твоје место, тебе чека земља ненасељена и жедна". - Примивши овај глас као упутство с неба, Трифон реши да посвети себе проповедању Еванђеља међу онима који не знају Истинитога Бога - Господа Христа. И он крену у непознату земљу; и после дугих лутања по пустарама он, вођен Богом, стиже у западни део Лапландије, насељен номадским племенима незнабожаца - Лопара. И он одмах приону за апостолски посао: двадесет година непрестано је путовао по раштрканим насељима Лопара; пролазио огромна пространства, преко тундра, мочвара и гора, и то без средстава, а често и без наде да ће га примити; груби идолопоклоници су му много пута наносили силне муке, тукли га, пљували, по земљи вукли, смрћу му претили. А свети ревнитељ Небеске Истине све је то подносио кротко и великодушно; и покаткад се повлачио у горе и пећине док се утишају јарост и гњев незнабожаца. Па се опет враћао к њима, опет им проповедао благовест Христову. И Господ је чувао слугу Свога. После двадесетогодишњих напора апостолских човекољубивог Трифона знатан број идолопоклоника поверова у Господа, и готови беху да приме свето крштење. Зато Трифон отпутова у Новгород и издејствова од архиепископа Макарија благослов да подигне цркву и добије свештеника. Вративши се, он на реци Печењги подиже цркву 1532. Јеромонах Илија освети цркву и крсти Лопаре, а самог Трифона постриже у монаштво. Помогнут јеромонахом Илијом преподобни Трифон поче крај цркве градити манастир у име Свете Тројице. Убрзо се стече не мали број братије; и у току двадесет година би изграђен огроман манастир са многобројном братијом. За то време сва Лопарска племена западне Лапландије примише свето крштење. Године 1556. свети Трифон отпутова у Москву к цару Ивану Грозном, доби од њега богате дарове, и вративши се подиже за Лопаре нову цркву на реци Пазрјеки у част светих кнезова Бориса и Гљеба, која и данас стоји на граници Русије према Норвешкој. Под искусним руководством преподобног Трифона манастир је процветао, као расадник вере и побожности, и као кула светиља осветљавао и оживљавао сав тај крај. Устројивши потпуно манастир, преподобни Трифон последње године свога живота већином провођаше у усамљености крај прве цркве - Успенија Божје Матере, на свом омиљеном месту. Проживевши у Лапландији 70 година и достигавши дубоку старост, преподобни Трифон се тешко разболе. Пред своје престављење он утеши братију, причести се Светим Тајнама, па предаде душу своју Господу, 15. децембра 1583. године, у својих 98 година. И би сахрањен на месту које сам беше одредио, у пустињици, где и сада почивају свете мошти његове.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОРЕМОНА

ЕПАРХ по положају. Пошто је поверовао у Христа и крстио се, пострадао мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТА ДВА ЏЕЛАТА

ПОВЕРОВАЛИ у Христа и мачем посечени.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Адријан - Римски цар, царовао од 117-138. године.
2. Антипат - Царски намесник; проконзул; управитељ области у коју је улазило неколико покрајина.
3. Римски епископ од 79-91. године.
4. Илирија, или Илирик, обухватала источно приморје Јадранског мора, са позадином. Данашња Далмација, Босна, Албанија.
5. Сравни: Д. Ап. 8, 26-39.
6. Дан. 14, 37; 3 Цар. 17, 6.
7. Кападокија - источна област Мале Азије; Кесарија - главни град.
8. Теодосије III Адрамитен - византијски цар од 715. до 716. године.
9. Свети Герман - патријарх Цариградски од 715. до 730. године. Спомен његов 12. маја.
10. Сурож, или Сугдеја, древни грчки град на јужној обали Крима. Сада Судак.
11. Свети Стефан упокојио се половином осмога века.
12. Елеја - град у Мизији, северозападној области Мале Азије, близу Пергама.
13. Константин VII Порфирородни - византијски цар од 912. до 959.године.
14. Самос - једно од главних острва у Јегејском мору.
15. Преподобни Павле Латрски упокојио се 15. децембра 955. године.
16. Преподобни живео у шестом веку у Палестини.
17. Изгледа да је то био Јулијан Отступник (361-363).
18. Имао је, дакле, изван града катакомбу, као што су имали обичај тадашњи хришћани, куда је одлазио на молитву.
19. Сагар, река у Малој Азији.
20. Константин Порфирородни: од 780-797. год.; Ирина: 797-802.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученици Тирс, Левкије и Калиник. Свети Тирс и Левкије беху чесни грађани Кесарије Витинијске, први крштен а други оглашен хришћанин. Калиник, пак, беше жрец идолски. Када цар - Декијев наследник Кумврикије поче нештедице мучити и убијати хришћане, ступи пред њега неустрашиви Левкије па изобличавајући га, рече му: "Зашто си сам на своју душу заратио, о Кумврикије?" Разјарени судија нареди одмах да га бију и муче, и најзад мачем посеку. Левкије намучени иђаше на посечење весело као на свадбу. Видећи смрт храброга Левкија, Тирс блажени распали се ревношћу божанском, па попут Левкија и он ступи пред судију и изобличи га за злочине и за неверовање у јединог истинитог Бога. И он би бијен и у тамницу бачен. Невидљива рука Божја исцели га од рана, отвори му врата од тамнице и изведе га. Тирс одмах оде епископу кесаријском Филеју, да га овај крсти. По крштењу поново би ухваћен и мучен, но он трпљаше муке подносећи их као у сну, а не на јави. Силом молитве његове попадаше многи идоли. Видевши ово, жрец идолски Калиник обрати се у веру Христову. И он и Тирс беху осуђени на смрт. Калиника мачем посекоше, а Тирса метнуше у дрвени сандук, да тестером престружу. Но сила Божја не допусти ово, те тестера не могаше дрво ни запарати. Тада Тирс свети уста из сандука, помоли се Богу благодарећи му на мукама и предаде мирно дух свој Господу своме. Крајем IV века кесар Флавије построји код Цариграда цркву светом Тирсу, и у њу положи мошти његове свете. Светитељ се јавио у визији царици Пулхерији и препоручио јој, да сахрани мошти чердесет мученика до његових моштију.

2. Свети мученици Филимон, Аполоније, Аријан и други. У време Диоклецијана неки судија Аријан љуто мучаше хришћане у Мисиру. Па ухвати и Аполонија и припрети му мукама. Овај се уплаши од мука, па потплати неког познатог музиканта Филимона, незнабошца, да би он место њега, прерушен у његово одело, принео жртву идолима. Но када Филимон ступи пред идоле, наједанпут засија светлост хришћанске вере у срцу његовом и он се прекрсти. Потом изађе и поче викати: "Хришћанин сам! слуга Христа Бога живога!" Чувши ово судија, насмеја се, мислећи да се Филимон подсмева хришћанима. Потом Филимон би мучен грозним мукама. Дажд с неба паде на њега и крсти га. Најзад и Филимон и Аполоније беху посечени од Аријана судије. Но тада и Аријан поста хришћанин, пошто излечи своје слепо око чудесним начином на гробу Филимонову. Осуђен на смрт од цара Диоклецијана, и погубљен са четири војника, који такође себе објавише хришћанима.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИРСА, ЛЕВКИЈА, КАЛИНИКА, ФИЛИМОНА, АПОЛОНИЈА и других с њима

СВЕТЕ мученике Тирса, Левкија н Калиника одгаји Витинијска земља,[1] а васпита их град Кесарија.[2] Пострадаше они за Христа у време цара Декија[3] на следећи начин. Један од игемона,[4] по имену Кумврикије, допутова у Кесарију из Никомидије[5] и ревносно утврђиваше идолопоклонство, усрдно се старајући о идолиштима и поганим жртвама и о свему што беше пријатно непријатељу рода људског, ђаволу. А на то примораваше он и све месне житеље, једне придобијајући ласкама, друге заплашујући претњама. Левкије, врло угледан грађанин, честит, паметан, учен и високог порекла, гледајући ова безакоња силно паћаше у души и све се више распаљиваше ревношћу по Богу. Најзад, не могући тајити тај пожар ревности и не хотећи више крити своју веру, он неочекивано ступи пред игемона и рече: Зашто, бедни Кумврикије, устајеш против своје сопствене душе, обожавајући безосећајне и глуве идоле, и многе друге одвлачиш са собом у ту убитачну заблуду? Такви људи изгледају неосетљивији од камења и дрвећа, јер не желе да познаду истинитог Бога и Спаситеља и не пристају да ходе у светлости, напустивши претходно таму заблуде.
Безумни игемон, не подносећи истину ових речи, разјари се и одмах, пре икаквог испитивања, нареди да Левкија бију. Но Левкије, добровољно примајући мучење, благодараше Бога, и тиме доведе мучитеља до још већег беса. И би бијен дотле док не изнеможе тело његово премлаћено; и он сам се мољаше да буде разрешен од тела и отиде ка Господу. Испуњењу ове његове жеље поможе сам мучитељ, јер нареди да мученика одведу ван града и тамо му одсеку главу. Вођен од џелата на погубљење, свети мученик иђаше без икаквог страха и узнемирења; на његовом лицу не беше ни трага од бола и поднесених мука; напротив, сав је сијао радошћу и блаженством, као да га воде не на смрт него на венчање. И тако, далеко од града њему би одсечена глава, и оде на небо да за свој подвиг прими венац неувенљиви.
Глас о свирепости Кумврикија брзо се разнесе по овима суседним покрајинама, и хришћани се стадоше скривати бојећи се његове свирепости. Но блажени Тирс, иако још некрштен већ само оглашен, наоружавши се ревношћу по Богу, дође пред мучитеља и рече: Да си здрав, светли игемоне! - И кад га овај одпоздрави, Тирс продужи: Је ли дозвољено свакоме пред вама судијама говорити што хоће, или је дужан одговарати само на ваша питања и ни речи не промолвити без вашег одобрења? - Игемон, као заборавивши шта је урадио с Левкијем, одговори: Дозвољено је, и до данашњег дана та слобода говорења није била одузета никоме, нарочито када неко хоће да говори нешто што је на општу корист.
Тада Тирс рече: Шта се корисније може говорити од онога што је корисно по душу? И ето, ја, гледам како ти многе кињиш и лишаваш спасења одвлачећи их од истините вере и по злоћи својој привлачећи их к заблуди идолопоклоничкој. Тиме ти на душу своју навлачиш сав пакао огњени. Стога сам решио да смело и, слободно поразговарам с тобом и дознам од тебе, са којих си разлога ти, оставивши Саздатеља неба и земље и васцелог рода људског, донео закон - поклањати се делу руку људских, као говорећи дрвету: "ти си отац мој" (како то изобличава идолопоклонике свети пророк Јеремија[6] и камену: "ти ои ме родио". И ти свим бићем својим на томе радиш, да све људе (ако је могуће) приволиш да постану следбеници твоје пагубне вере.
На то игемон рече: Твоја неблаговремена и неумесна реч показује да ти болујеш од хришћанства. Уосталом, та ташта гштања и њихова лажна решења препусти школским људима и онима који нису задужени народним бригама, а ти се сада покори царевом наређењу и принеси жртву боговима. Не учиниш ли то, онда ћеш за неумесне речи које си изговорио добити од нас као награду - спремљене за тебе муке. - Тирс одговори: Пошто сте ви разумна створења Божја, то не треба да чините ништа неразумно и без марљивог испитивања. Но ако хоћеш да се држиш безумне заповести твога цара, онда чини што ти је наређено.
Кумврикије рече: Сматрам да те тихост наша чини гордим. Но видећи да си ти човек разборит и паметан ја ти саветујем: покори се, па ћеш тиме избећи муке. Отиди дакле у храм и изврши дужност своју према боговима, јер ћеш на тај начин и опроштај пређашње кривице добити и пријатељ великоме цару постати, и сав остали живот свој провешћеш с нама у великој части. - Блажени одговори: Много сам размишљао ја о свим стварима, и немој сматрати да си ме затекао неготова и неприпремљена израна. Јер ја сам најпре дуго расматрао и врло брижљиво изучавао и испитивао, па се на основу тога убедио да су богови ваши бездахни идоли и храмови њихови погани; и ја сам њих исмејао, а себи чисту и истиниту хришћанску веру изабрао. Зато, не одгађај извршити оно што је од цара наређено односно нас хришћана.
Ове речи блаженога толико разјарише мучитеља, да он одмах нареди неким снажним младићима да мученика душмански бију песницама. Затим нареди те му и руке и ноге везаше кајишима, па му из све снаге ноге вукоше на једну а руке на другу страну. Када то рађаху, удови тела мученикова излажаху из својих зглобова и чупаху се. Све то мученик трпљаше радосна и светла лица. Мучитељ онда нареди да мученику гвозденим шипкама избоду очи, а челичним чекићима поломе вилице и избију зубе. Налазећи се у тим мукама свети мученик исмеваше мучитеља, и тиме га још више раздраживаше. Тада мучитељ растопи олово, спреми гвоздени одар, положи светог мученика потрбушке на њему, па дозва своје волхе и наговараче, да би мученика речима обрлатили. И они стадоше наговарати блаженога, да се бар привремено и привидно покори игемону. Притом говораху: На тај начин ти ћеш се спасти љутих мука, и добићеш многа блага, а Бог твој опростиће ти знајући немоћ људске природе, и неће се наљутити на тебе, пошто је, како чујемо, Он веома добар и милостив. - А мученик одговараше: Па баш због тога ја и трпим муке за Бога мога што је Он добар и милостив. Јер када ви, иако слушате о бескрајним мукама које вас очекују ипак се не обраћате од заблуде на пут истине и срљате у очигледну погибао, зашто онда ја да не подносим јуначки привремена страдања, за која ми као уздарје предстоји Царство Небеско и сва у њему бесконачна и вечна блага.
После ових мученикових речи, мученика стадоше поливати врелим оловом. Но олово се одједном разли као река, и многе од незнабожаца који страхују унаоколо повреди и погуби. Свети пак мученик устаде са одра неповређен и потпуно здрав, и очи његове стадоше поново видети као и раније. Ово чудо запрепасти све, па и самог игемона силно запањи. Али он, мада је требало да поЗна Онога који све то чини, ипак остаде При слепилу душе своје. Тако се на њему збише речи Светога Писма: Гледаш много, али не видиш; отворене су ти уши, али не чујеш (Ис. 42, 20). - И тада, мучитељ се још више разљути на мученика, и назвавши га волхом и чаробњаком подврже га још страшнијим мукама. Но све те муке мученик трпљаше јуначки; и чу се одозго неки глас који укрепљаваше мученика и утврђиваше верне у вери, а незнабошце страховито уплаши.
Постиђен евим тим, мучитељ се побоја да продужи са мучењем светог мученика, да га не би снашла још нека већа срамота. Зато нареди да мученика вежу и баце у тамницу, а сам оде дома, размишљајући на какве би још страшније муке ставио Тирса. Међутим блажени мученик се у тамници усрдно мољаше Богу да га удостоји светог крштења. И гле, благодат Господња га одмах посети те ноћи: узе којима беше свезан одвезаше се и врата се тамничка сама отворише. Изишавши из тамнице, свети се мученик упути к епископу Кесаријском који се у то време крио од гоњења. А када епископ угледа мученика, тог часа паде пред ноге његове, јер већ беше чуо за његово јунаштво и трпљење и поштоваше га веома. Мученик пак, подигавши епископа и сам падајући к ногама његовим, говораше: Немој чинити то, свечесни оче! не предухитруј поклоњење које ја дугујем теби, јер сам дошао не да благословим него да примим благослов. - Епископ му на то рече: Ти треба да благословиш нас, јер си очигледно показао велику силу врлине и обукао си се у пресветлу ризу Духа кроз претрпљење толиких љутих мука. - Мученик одговори: Ради тога сам и дошао овамо, да се обучем у ризу бесмртности препородивши се водом и Духом, јер се још нисам удостојио светог крштења.
Епископ одмах крсти Тирса, који, изишавши из купељи, ускликну: Господе Исусе Христе Боже мој, Ти ме ево удостоји препородити се водом и Духом! дај и мени да се кроз страдање крстим крштењем којим си се Ти крстио, и испивши чашу Твоју постанем причесник смрти Твоје,
Затим, поразговоривши мало са епископом и благословивши један другог, Христов страдалац се врати у тамницу; при томе испред њега иђаше божанствена светлост, а за њим иђаху свети Анђели, као што то јасно видеше неки од достојних. Ушавши у тамницу, он провођаше време у обичајеним молитвама.
V то време један достојанственик, по имену Силван, родом Персијанац, човек суров и немилосрдан, желећи да се додвори цару и покаже веран њему, моли цара да му да овлашћење да он провери да ли гонитељи, постављени за истребљење хришћана, стварно испуњују царска наређења о томе. Цар му даде тако овлашћење. Са таквим овлашћењем Силван допутова у Никеју[7] и Кесарију, овуда приносећи жртве идолима и светкујући идолске празнике хришћанском крвљу. Између осталога Силван би обавештен и о великом Тирсу, да га никаква мучења не могу победити и да у исто време он знамењем и чудесима запањује људе. Силван нареди да му одмах приведу Тирса, а сам стаде приносити жртве главном идолопоклоничком богу - Зевсу.
Наредног дана Силван заједно са Кумврикијем седе на судишту, и извевши Тирса на суд нареди да се ранија Тирсова саслушања прочитају јасно и громко, тако да сви чују. Затим рече мученику: Не мисли, Тирсе, да ћеш бити мучен као досада. Останеш ли при своме упорству, бићеш подвргнут далеко страшнијим мукама. - Мученик одговори: Онај који ме раније учини јачим од свих мука, Господ мој Исус Христос, Он и сада стоји поред мене, избављајући ме из ваших руку, јер Њему Јединоме служим и знам да је Он Једини Бог, а ваше незнабожачке идоле и богове сматрам за обману. Ипак, ако желиш да ме приволиш на добровољно приношење жртве не принудом и насиљем већ паметним саветом, онда ми реци коме и како да принесем жртву. А ја, увидевши на основу твојих речи да си у праву, радо ћу се покорити и нећу се узалудно противити истини.
Тада Силван узе светитеља за руку и рече: Хајдемо у храм, и тамо ће ти бити показано коме имаш принети жртву. - А када уђоше у оближњи храм Аполонов, Силван показујући руком на идола рече: Ето, то је бог кога ми почитујемо. Ако се ти, Тире, помолиш њему приневши му жртву, стећи ћеш у њему великог заштитника и наћи ћеш милост и код осталих богова. - Мученик на то рече: Гледај добро какву ћу му принети жртву и како ћу му се помолити.
И када сви са великом пажњом стадоше гледати у њега, он подиже к небу и руке и очи, па призва неисказану силу Божију. И тог часа изненада тресну гром, и Аполонов идол паде на земљу и расу се у прах. А свети мученик, обраћајући се онима што стајаху унаоколо, рече: Гледајте: ваши богови су само направа људска, и не могу да поднесу чак ни име истинитога Бога. - Силван, бесан од јарости, рече на то: Ја ћу твоје враџбине потпуно уништити и истребити.
И одмах нареди да оштрим гребенима железним одеру до хостију тело мучениково. И док парчад меса падаху са мучениковог тела на земљу, мучитељ говораше светом мученику: Где је Бог помоћник твој, кога ти почитујеш и у кога се надаш? - Мученик му одговараше: Зар ти не видиш силу Христову што је у мени, која ме очигледно укрепљује против ових нападаја ваших? Јер на који би начин земно и немоћно тело могло издржати такве муке, када му не би била давана с неба Божанска помоћ?
Тада Силван нареди да се донесе велики котао, да га напуне водом и наложе ватру испод њега. Када вода стаде силно клокотати, мученику свезаше конопцима ноге, па га главачке спустише у врелу воду. Но светитељ призва име Христово, и котао се одмах распаде, вода се разли, а сам светитељ остаде неповређен. То силно посрами мучитеља, и њега обузе страховита јарост; али пошто су га чекали други народни послови, он нареди да мученика одведу у тамницу.
Ускоро после тога Силван крену са Кумврикијем у приморски град Апамеју,[8] наредивши да и светитеља свезана воде за њим. Приближивши се граду, Силван се заустави, призва к себи мученика и рече му: Овде, Тирсе, или обећај принети жртву боговима, па ћеш остати жив, или ћеш у противном на најстрашнији начин бити лишен живота. - Светитељ му одговори исто што и раније, па напослетку додаде и ово: Брзо ће се душе ваше истргнути из вас.
Мучитељи се још више разгњевише на Тирса, и наредише да га вуку у град бијући га, па тамо баце у море заједно, како они говораху, са његовим враџбинама, да би завршио страшном смрћу и после смрти не био удостојен чак ни уобичајеног погреба. Међутим они још не беху ни ушли у град, а мучениково пророчанство поче се испуњавати: Силван изненада изнеможе, а Кумврикије доби грозницу, и четвртога дана они обојица бедно скончаше. Кажу да ни земља не хте примити њихова погана тела док се свети мученик не помоли за њих. И проведе свети Тирс у Апамеји двадесет и три дана, држан у узама до доласка новог игемона.
Нови игемон Вавда допутова: по нарави и злоћи сличан својим претходницима. Разгледавши пословање прећашњих игемона и дознавши за мученика Тирса, он га позва на саслушање. На саслушању свети мученик показа пређашњу непоколебљивост своју у хришћанској вери и одби као и раније да се покори незнабожним наређењима. Вавда нареди да мученика свезана стрпају у мех, зашију мех, па баце у море на пет километара од обале. Међутим, мех се изненада продре, узе се одрешише, и указа се овакав призор: сабор светлоносних мужева иде по мору, који, узевши мученика, изведоше га на копно. Када то видеше слуге игемонове, они у страху отрчаше к игемону и испричаше му шта се догодило. Тада игемон лично оде на обалу, и нашавши тамо мученика где стоји сам, рече му: Заиста су необичне хришћанске мађије и врачања, те вам се и море повињава, како видим, и ви сами стихијама природе одузимате силу. Но, без обзира на то, никакве вам мађије ништа помоћи не могу; напротив, због њих вам предстоје најљуће муке и најгорчија смрт. - Мученик одговори: Докле ћеш бити слеп и, слично боговима твојим, имати очи и не видети? Како може ма ко мађијама подчинити себи стихије природе? Ко од ваших волха или од ваших богова, у којих је све мађијска опсена и обмана, икада учини да човек, бачен у море, буде подигнут рукама Анђела, и да читав и здрав, ходећи по мору као по суву, изађе на земљу?
Игемон нареди да мученика вежу и воде за њим бијући га штаповима, а сам он крену у Кесарију. Житељи Кесарије, дознавши да им долази нови игемон и води са собом светог мученика Тирса, сви изађоше из града тобож у сусрет игемону, а у самој ствари да виде страдалца Христова кога су желели да виде. Но чим уђоше у град, мученик би одмах вргнут у тамницу. Игемон пак дуго размишљаше каквој смртној казни да подвргне мученика; и најзад реши да га преда зверовима на поједење, сматрајући да је то најгорча смрт. Зато он издаде наређење да се покупе најљуће звери од сваке врсте, и да их море глађу, еда би што силовитије кидисале на осуђеника и растргле га.
Када звери бише припремљене у току тридесет дана, мучитељ сазва сав народ код Зевсовог храма и уз велику свечаност принесе Зевсу богате и велељепне жртве. Затим нареди да Тирса изведу из тамнице, осуђеног на поједење зверима. Међутим светог мученика, по тајном налогу игемоновом, посећиваху у тамници многи пријатељи и познаници и мољаху га да се смилује на себе сама и избегне страшну смрт поступивши по наређењу. - На тај начин, говораху они, ти ћеш се избавити погибли, удостојити се почасти и постати пријатељ цару. - Но светитељ беше, по речи Давидовој, као човек који не чује, и као нем који не отвара уста своја (Псал. 37, 14). А када га приведоше к игемону који у то време приношаше жртве, овај му рече: Ми се сувише милостиви показасмо према теби, давши ти толико времена на размишљање. Стога, ако желиш оно што је корисно по тебе, онда ти, гледајући како сав завичај твој приноси жртве великоме Богу Зевсу, приступи и сам и принеси жртву, да би се избавио од погибли. Ако пак то не урадиш, онда ће те нокти и зуби звериња растргнути, и нико ти помоћи неће и избавити те од толиких зала. - Мученик се направи као да пристаје на њихово незнабожје, и рече: Ја сам давно намислио да заједно са својим суграђанима принесем жртву. Само да се не наљути Аполон што ћу обићи њега и принети жртву једино Зевсу. - Чувши то игемон се обрадова и рече: Принеси жртву само Зевсу, а ја сам ти јемац да се ни један од осталих богова неће разљутити на тебе.
Мученик на очи свих приступи к идолу Зевсу, и када у себи изговори молитву истинитоме Богу, настаде страшан земљотрес, и идол Зевсов паде на земљу. Незнабошци се уплашише и разбегоше, само свети мученик остаде у храму. Тада мучитељ, испунивши се силне јарости, нареди да светитеља одмах воде на поједење зверима.
На гледалиште се слеже силан свет, и када зверове пустише на светитеља указа се овакав призор: светитељ стоји усред звери не сам него са нека друга три лица, а звери круже око њега и кротко му се умиљавају као да се одавно познају с њим. Он пак, подигавши руке к небу, рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што прослави у мени Свето Име Своје и показа на мени милост Своју затворивши преда мном уста зверима, као некада пред Данилом, слугом Твојим. Ти, Господе, чинећи чудеса како тада тако и сада, учини невидљивом силом Својом да ове дивље звери отиду свака у своје жилиште, не повредивши никога од овде присутних. - Помоливши се тако, он рече зверима: у име истинитога Бога вратите се у пустињу, свако у своје легло, откуда изиђосте, само никога немојте повредити.
Звери тог часа одјурише, при чему се врата сама отворише пред њима. Све пак присутне спопаде такав страх да се сви разбегоше ко је куда могао, бојећи се ослобоћених звери које незадрживо јураху у пустињу. Због овог чуда многи се незнабошци обратише ка Христу.
Међутим мучитељ Вавда, не знајући шта да ради, нареди да светитеља опет свежу и баце у тамницу. Али након неколико дана полазећи у град Аполонију, недалеко од Кесарије, он нареди да и Тирса воде за њим. Стигавши у Аполонију, Вавда устроји свенародни празник у Аполоновом храму који беше пун идола. Увевши тамо и Тирса, Вавда нареди да га пред идолима немилице бију штаповима. Но свети мученик, трпљиво подносећи батине као да му их задају у сну а не на јави, мољаше се Богу који једним погледом пресушује бездане и растапа горе. Притом рече: Нека рука Твоја буде на мени, Господе! и немој удаљавати помоћ^Твоју од мене, него погледај на мене и заштити ме, да се не постидим, јер Те призвах.
Када се он на такав начин помоли Богу, изненада се догоди земљотрес у граду, игемона постиже болест, онима што бијаху светог мученика малаксаше руке, и многи идоли попадаше на земљу и ваљаху се разбијени у парампарче. А свети Тирс, испунивши се божанске радости, подсмеваше се идолима и мучитељу, и говораше: Зашто не помогнеш боговима твојим који се тако стидно ваљају по земљи и ишту помоћ од тебе, него их остављаш бачене и посрамљене на очи свих да им се ругају они који нису ослепљени? - Међутим игемон, иако поражен тешком болешћу, ипак злоћа његова беше и надаље силна, и он рече: Мађије поганога Тирса чине ми живот тежим од смрти!
У то време бејаше у Аполонији и идолопоклонички жрец Калиник. Посматрајући од самог почетка чудеса која чињаше свети мученик Тирс, он стаде постепено увиђати немоћ својих богова. Примајући у своје срце семе истините вере, он говораше у себи: Боже, проповедан Тирсом, Ти чиниш дивна и славна чудеса! Ти и мене, као новоизабраног војника, прими, и укрепи, и утврди против оних који устају на истину Твоју!
Тако разговарајући у себи с Богом, Калиник приступи к игемону, и вешто му се подсмевајући рече: Пресветли игемоне, тај човек, страховито мучен, врже на земљу и смрви највећега бога Зевса, сруши по трећи пут сунценосног Аполона, обори и самог Херкула[9] непобедивог у биткама, - и то он почини не рукама, не оружјем, не мачем већ једино речју и призивањем Христа који претрпе крст и смрт. Стога, ако је по вољи твојој моћи, подигнимо бога Херкула, који некима помаже у невољама, и умолимо га да он, опоменувши се свог ранијег јунаштва, дође и помогне тако силно увређенима: оцу Зевсу и божанственоме Аполону: јер они, изгледа ми, спавају тврдим сном. - Игемон, не увићајући подсмех, рече: Пошто сам ја болестан, онда иди ти сам, и умоли богове за нас, и брзо их покрени против овог мађионичара Тирса. - На то Калиник узврати: Али ја мислим да је велика сила Бога који их пообара, па се бојим да наши богови неће бити у стању помоћи ни себи самима.
Тада игемону постаде јасан смисао Калиникових речи, и он упита Калиника: Еда и ти, о Калиниче, ниси прелашћен чаробњаштвом овога чаробњака? - А Калиник, не желећи више ни продужити започети разговор нити и надаље скривати своју веру, тог часа похита кући својој, остриже косу и браду, скиде одећу свога звања, однесе их игемону и баци му их пред ноге, рекавши: Узми, игемоне, моје власи и одећу, оскврнављене смрадом и димом жртава, проливањем крви и ђаволским тајнама: заједно са њима одбацујем своју ранију заблуду и отпочињем нови живот, јер ја сам већ хришћанин.
Игемон се зачуди овој необичној промени Калиниковој, и упита га: Шта је с тобом, Калиниче? Зар те чудеса овога чаробњака толико заокупише, да чак и твоју благородну душу, душу служитеља богова, која је толике милости доживела од њих, одвратише од вере отаца и одвукоше у крајњу погибао? - Калиник одговори: За ову моју промену највише је крив сам Херкул, који одневши, како се о њему прича, толике победе, сада не би у стању противстати једној речи овога мужа него се сруши на бедан начин, и показа тиме да заслужују свако исмевање басне које се о њему и о боговима причају међу људима. - То ни у ком случају није тачно, узврати игемон. Напротив, тебе је преластило Тирсово чаробњаштво, те се надаш да ћеш и ти помоћу враџбина чинити таква чудеса. Знај, ни томе волхуј ни теби, хришћанске враџбине неће донети никакве користи, ако се не покајеш и не укажеш поштовање боговима као раније.
Калиник, желећи да јавно посрами игемоново безумље, и чврсто се надајући да ће и с њим, Калиником, бити Бог као и са Тирсом, рече: Пошто, игемоне, ти сада болујеш телом, а мене сматраш прелашћена чаробњаштвом, предлажем ти да одемо к великоме Ескулапу[10] да му се заједно помолимо за твоје оздрављење; тада ћеш увидети да ја нисам прелашћен никаквим чаробњаштвом.
Игемон, не схвативши како треба Калиникове речи већ сматрајући да се жрец поново враћа к својим боговима, одмах дође са њим у храм. Када уђоше у храм, Калиник се поче молити у својој души, говорећи: Господе Исусе Христе, преко слуге Твог Тирса ја познадох да си Ти истинити Бог; а ја сам Те безброј пута разгњевио, но и поред тога Ти ме ниси одбацио! Доћи ми сада у помоћ и јави у мени силу Твоју!
Када Калиник тако говораше у себи, чу се одозго неки глас који га крепљаше и призиваше к подвигу. И он, испунивши се смелости и призвавши име Христово, стаде ружити идола Ескулаповог; и идол тог часа, као неком јаком руком збачен, паде пред његове ноге. Тада Калиник, погледавши на игемона, рече му с подсмехом: Ето, бог твој не може устати, ако га ти сам не подигнеш. Види дакле и познај да ово није врачање већ Божанске силе деловање преко мене.
Игемон, мада тугујући у души и сажаљевајући Калиника, ипак нареди да Калиника затворе у тамницу. Сутрадан пак он изрече њему и Тирсу оваку смртну пресуду: "Калиника, који је отпао од служења боговима и пристао уз хришћанску лаж, наређујем погубити мачем; а Тирса, који се горди својим чудесима и који је помоћу њих преластио бедног Калиника, наређујем положити у дрвени сандук и престругати тестером".
Калиника војници одмах изведоше ради посечења. Он измоли себи времена од војника за молитву; и после подуже молитве он би посечен мачем. Затим, када мучитељи положише светога Тирса у ковчег и узеше тестеру да га престружу, то тестера у њиховим рукама постаде врло тешка, тако да је они једва могоше подићи и руковати њоме; међутим на дрвеном поклопцу сандука она беше тако лака, да њени зупци не остављаху никаквога трага на поклопцу. Стружући дуго они се знојаху и презнојаваху, али узаман. Најзад се сандук изненада отвори, и свети Тирс изађе из њега светла лица и срца пуног неке божанске радости. То запрепасти све присутне, и нико се не усуди дотаћи светитеља због овог чуда. Утом се чу глас одозго који призиваше мученика к небеској награди. Светом мученику би јасно да је дошао крај његовом подвигу, и он подиже к небу и руке и ум, и кликну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што мене недостојна примаш као наследника блага Твојих и увршћујеш ме у ред угодника Твојих. Прими сада у миру душу моју и уведи је у свете обитељи Твоје ка неисказаној радости која је у Тебе. - Рекавши то и осенивши себе крсним знаком, свети Тирс предаде у руке Божје свету душу своју. На тај начин онај кога многе љуте муке и горке смрти не узмогоше умртвити, заврши живот свој природном смрћу.
Након много година зацари се свирепи Диоклецијан,[11] и опет би разаслано по целој царевини царско наређење: да сви узму удела у поклоњењу идолима, а оне који то не буду хтели предавати на смрт. У то време у Тиваиди[12] беше игемон неки Аријан. Старајући се да тачно изврши безбожно наређење свирепога цара, он за време свог боравка у граду Антиноји ухвати два угледна хришћанина, Аскалона и Леонида,[13] и пошто их стави на разне муке погуби их. Затим он нареди да се похватају сви тамошњи хришћани. И поређавши испред њих справе за мучење, он им рече: Предстоје вам две ствари: или принесите боговима жртве, да бисте остали у животу и слободи; или, ако то не урадите, бићете стављени на разне муке и погубљени.
Чим то игемон рече, преда њ ступише смело и једнодушно тридесет седам мужева и изјавише да су готови пре умрети неголи се покорити безбожном наређењу. Но после многих мучења један од њих, по имену Аполоније, чтец црквени, видевши разноврсна мучења, уплаши се веома, и спопаде га двоструки страх: страх од предстојећих мука, и страх да ће изгубити душу "ако отпадне од Христа. И он стаде размишљати како да избегне и жртву идолима и љуте муке, те да би на тај начин и душу спасао од власти ђавола и тело избавио од руку мучитеља. Док се он тако двоумљаше, у његовој близини стајаше игемонов музикант Филимон. Приметивши га, Аполоније га призва к себи, и обећа му четири златника, ако он уместо њега принесе идолима жртву, огрнувши се његовим огртачем да га не би познали. Филимон пристаде: огрну се Аполонијевим огртачем прикривши и лице, па пође к жртвенику. Међутим Бог, промишљајући дивно, о спасењу свих, намисли привући к себи преко Аполонија Филимона, а преко Филимона Аполонија. И када се Филимон у одећи Аполонија приближаваше к идолском жртвенику, у срцу његовом засија светлост благодати Господње и отвори му духовне очи на познање истине. Осенивши себе крсним знаком као хришћанин, он ступи пред игемона. Игемон упита оне око њега: Ко је ово? - Они му одговорише: Један од хришћана. - Игемон му нареди да принесе жртву, но он громогласно кликну: Нећу да принесем! хришћанин сам, слуга Христа Бога живога. - Игемон рече: Зар ниси недавно видео колике муке претрпеше Аскалон и Леонид и каком љутом смрћу завршише? - Филимон, под видом Аполонија, одговори: То управо што Аскалон и Леонид, који недавно пострадаше за Христа, оставише нама пример јуначког трпљења, то ме и побуди да неустрашиво идем на муке. Поред тога мене побуди и оно чудо које се догоди на твоме чамцу када си хтео да се превезеш преко реке, а чамац се заустави усред реке на највећој дубини и не могаше се помаћи с места зато што ниси хтео назвати Христа Богом.[14]
Тада игемон нареди да му дозову музиканта гитаристу Филимона да својим свирањем на гитари опчини и омекша дух овога хришћанина, да згодно промени правац његових мисли и приволи га на жртвоприношење идолима. Не знађаше безумник да пред њим и стоји главом сам Филимон, и да он говори својим властитим гласом, само с том разликом што га је игемон раније слушао где свира на разним музичким инструментима, а сада га чује где му разговетно говори Духом Светим. Међутим Филимона свуда тражаше и не нађоше. Позваше и брата његовог Теона и стадоше га распитивати где се налази Филимон. А он, распознавши брата у Аполонијевој одећи, и не знајући о чему се ради, рече: Ево, Филимон стоји пред вама.
Игемон одмах нареди да му открију лице, и угледавши Филимона стаде се громко смејати држећи да Филимон то ради да би исмејао хришћане и да би утешио присутне. Затим он нареди Филимону да збаци са себе туђе одело и да заједно с њим иде к жртвенику. Међутим Филимон изјави да је он стварно хришћанин, и стаде исмевати незнабожачке богове. Судију то веома зачуди, и гледајући у Филимона он узвикну: У име благостања народа римског, је ли истина то што ти сада чиниш и говориш, Филимоне, или то радиш да би се наругао хришћанима? - Филимон одговори: Кунем се не римским благостањем већ својим властитим спасењем и Господом мојим Царем Христом, да ја не исмевам хришћане, него објављујем да се у мом срцу десила стварна промена, и ево исповедам веру своју у Христа, и изјављујем и тврдим да сам за ову веру готов умрети не једанпут већ хиљадама пута.
Ове речи разбеснише игемона и он, обраћајући се присутнима, питаше их: треба ли убити Филимона одмах што је јавно вређао богове или му дати време на размишљање и покајање? - Народ који љубљаше Филимона због његовог дивног свирања на гитари, моли игемона да не погубљује општу утеху града. -Тада игемон рече Филимону: Погледај колико те љуби народ: назива те "општом утехом". Стога, из благодарности бар за такву похвалу, учини оно на што си навикао: принеси жртву боговима, чуварима града. Ево, наступа и велики празник, о коме и ти ваља да преко труба и свирала узнесеш хвалу боговима, те тиме и себе сама развеселиш и уши наше насладиш.
Филимон одговори на то: Тај празник ваш подсећа ме на празник који се празнује на небу, а јека труба побуђује у мени жељу да чујем анђелско певање. Знај дакле, узалуд се трудиш паштећи се да ме одвратиш од мог вероисповедања; тиме ти не само ништа нећеш постићи него ћеш; напротив, још више разбуктати у срцу мом чежњу моју за Христом. - Игемон рече: Но ако ти и претрпиш, као што обећаваш, све муке за Христа, шта ћеш тиме добити када ниси потпуни хришћанин, пошто ниси примио крштење, прописано по њиховом закону. - Чувши то Филимон ускликну: О, духовног огња у срцу мом запаљеног! ... Игемоне, веома сам ти благодаран што си ми, и не желећи, толико добро учинио подсетивши ме на свето крштење!
Рекавши то игемону, Филимон изађе насред скупа и громко повика: Молим вас, ако међу вама има хришћански свештеник, и вере ради не хаје за муке, преклињем га: нека брзо дође овамо и подари ми свето крштење! - Но видећи да су сви обузети страхом и нико се не усуђује да му приђе и покаже себе као хришћанског свештеника, њега срце заболе; и он са топлим сузама завапи к Богу: Боже мој, Господе Исусе Христе, Ти си милостивно погледао на ме и позвао ме из дубине заблуде! Не остави ме без светог крштења, него како год знаш, пошаљи ми свештеника и воду, да бих се и ја крстио као остали хришћани!
Чим се он тако помоли, одмах се одозго спусти кишоносни облак, окружи га и трипут ороси кишом, извршујући тиме свето крштење над њим, па се затим облак опет диже увис. Сви присутни видевши то бише запањени; а злоћом ослепљени игемон говораше да су то мађије и помрачење очију.
Затим се свети Филимон помоли Богу да све његове трубе и свирале, које он предаде Аполонију при замењивању одела, буду спаљене, те тако не остане ни трага од његове сујетне уметности, да не би ко од незнабожаца, видећи их, могао рећи: Ето труба Филимонових. - И стварно, огањ сиђе с неба и све их спали и уништи на Аполонијеве очи.
Међутим и Аполонију се приближи час страдања: јер брат Филимонов Теон подробно обавести игемона о томе како је Аполоније обукао Филимона у своју одећу и учинио да овај за њега изађе на подвиг, те тако постао виновник Филимонове пропасти. Стога Аполоније сместа би приведен. Игемон Аријан, погледавши на њега бесно и крвнички, рече: Шта је то, најпоганији од свих људи? Шта ти то уради с нама, и са целим градом, и са овим јадником? Из гордости презирући богове и законе, а из страха избегавајући мучења, ти си измењао одело са њим, и неким враџбинама изопачио му срце, и тако сав град лишио велике утехе. Ако си се уплашио мука, требао си доћи к мени и открити ми своју душу, па бих ти ја по закону човекољубља опростио све и оставио те да живиш слободно и безбрижно.
На ове игемонове речи Аполоније одговори: Добро и правилно поступаш ружећи ме и грдећи ме, и ја против тога ништа рећи нећу: јер и сам сматрам себе кривим, али не зато што сам постао повод да Филимон стекне толика блага, већ зато што нисам прво за себе издејствовао та блага; и не зато што се он јавио у моме оделу, већ зато што сам ја себе сакрио његовим оделом. Међутим, пошто се по вољи Божјој ми обојица обукосмо у ризу спасења,[15] то насигурно знај да ни Филимон ни Аполоније никада неће принети жртве боговима вашим. Но иако сам се ја раније бојао мука, сада ћу уз помоћ Бога мог показати велико јунаштво.
Разгњевљен овим речима, мучитељ нареди да Аполонија окована чувају за жестока мучења, а да три војника песницама бију Филимона по лицу и очима. Народ, видећи где бију Филимона, узнегодова и стаде викати на војнике да престану. А игемон рече Филимону: Смилуј се на себе, Филимоне! или се бар сажали на народ, коме се срце кида од бола због тебе. Треба да промислиш о томе шта ће бити с овим народом, који се толико узнемирио због малог мучења твог, када будеш стављен на велике муке. Принеси жртву, Филимоне, и награди себе за те патње весељем које ће доћи иза тога, пошто ћемо приредити гозбу у храму Сераписа[16] и предати се великим уживањима. - Филимон одговори: Мени је спремљена вечера на небу. - Затим, обраћајући се народу, Филимон рече: Зашто тугујете гледајући како ме бију? Зар нас нису били игемонови чанколизи када се налажах међу вама као гитарист? Понекад су они поступали с нама и горе, па сте се ви слатко смејали; зашто се и сада не разонођујете? Но док ви сада тугујете, Ангели се радују због мене, видећи ме као хришћанина и следбеника истините вере.
Видећи Филимонову непоколебљивост, мучитељ нареди да њему и Аполонију просврдле голенице, вежу их конопцима, и вуку мученике по целоме граду. После тога Филимон би обешен о маслиново дрво и гаћан стрелама, али га се стреле не дотицаху; штавише једна стрела одскочивши изби игемону десно око. Лишен ока и осећајући страховите болове он избљува многе хуле и клевете на Христа и хришћане. Али напослетку, приморан ужасним боловима, он нареди да мученика одвежу, и мољаше га да му исцели око. Но светитељ одговори: Сада те исцелити нећу, да ти не би, учињено ти добро, стао приписивати мађијама. Него, када изађем из тела, јер ми је крај близу, ти ћеш доћи на мој гроб и, узевши земље с њега и приставивши је к оку, призваћеш име Христово, и око ће ти се одмах исцелити.
После тога, по наређењу игемона, обојици мученика: Филимону и Аполонију, одсекоше главе, а чесна тела њихова бише положена близу светих мученика Аскалона и Леонида. Мучитељ пак, патећи страховито од ока, приморан боловима дође, и против своје воље, на гроб светих мученика, узе земље с њега, сходно речима Филимоновим, пристави је к свом болесном оку и рече: У име Твоје, Исусе Христе, ради кога ови мученици добровољно изабраше смрт, стављам земљу ову на око моје; и ако се исцелим и прогледам, онда ћу и сам исповедити да нема другога Бога осим Тебе.
Чим он то изговори, одмах доби двоструко исцељење: исцељење ока и исцељење душе, јер оком он угледа сунце, а душом угледа светлију од сунца Истину, и пође радосно кличући: Хришћанин сам! - И изјављујући пред многим сведоцима да је хришћанин, он прими свето крштење са целим домом својим, а тридесет шест хришћана, држаних у оковима за Христа, он отпусти с миром. Затим, узевши покров и скупоцене мирисе, он са мноштвом народа и са два епископа оде на гроб светих мученика и с чешћу изврши погребење њихових тела.
Међутим глас о томе да је Аријан од незнабожца постао хришћанин, и неће више да приноси жртве боговима, дође до ушију самог Диоклецијана. Стога цар посла у Кесарију четири штитоносца, наредивши им да Аријана доведу к њему, пошто је желео да сам испита, је ли истина то што се говори о њему. Штитоносци узеше Аријана и настојаваху да што пре крену на пут. Аријан их мољаше да му дозволе отићи до гроба светих мученика, али они не пристајаху. Тада им Аријан даде осамдесет златника, и они му допустише да отиде на гроб. Отишавши тамо, Аријан паде ничице и мољаше свете мученике да му помогну у подвигу. И из гроба чу се глас Филимона који говораше: Буди храбар, Аријане! јер ево Господ те зове к Себи и води ка подвигу и спрема ти венац мученички. А учесници у твоме подвигу и у награди за њега биће ти та четири штитоносца, који дођоше да те воде.
Чувши то, Аријан се препаде и, вративши се дома, пун благодати Господње, он предсказа домашњима својим време и начин свога мучеништва. Јер он призва слуге своје и рече им: Ви ћете поћи с нама до Александрије. Затим ће мене повести к цару, и уз помоћ Божију ја ћу извршити подвиг. У осми дан месеца Фаменота[17] бићу стављен у мех и зашивен, па бачен у море. А ви у једанаести дан истога месеца у подне, у дванаест сати, изађите на обалу: тамо ћете наћи моје тело, изнесено од делфина на копно, узмите га и положите са осталим мученицима.
После тога Аријан крену на пут са штитоносцима, и дошавши к цару би примљен од њега љубазно. Но убрзо затим за цара би спремљено купатило, пред чијим је здањем стајао идол - кип Аполонов. Идући у купатило цар поведе са собом и Аријана. После купања, излазећи из зграде и приближавајући се Аполоновом кипу, цар рече Аријану: Принеси жртву великом богу Аполону, да бисмо весела срца отишли на вечеру. - Блажени Аријан му одговори: Како могу ја то учинити после тако великих и тако многих чудеса, извршених Христом истинитим Богом, која нису празна басна већ сушта истина? Сведоци тога су моје очи: како онда могу принети жртву бездахноме и безчувственоме идолу?
Разгњевивши се цар нареди да Аријану одмах вежу руке ланцима, и да му за ноге привежу тешке каменове, па да га баце у дубоку јаму, затрпају земљом и камењем, и заравне са земљом. Притом цар нареди да се на тако затрпаној и заравњеној јами постави његов престо. И он, севши на престо, заповеди војницима да свирају у трубе, и говораше: Да видимо, да ли ће доћи његов Христос и извадити га из ове јаме.
После тога он оде у дворац, уђе у своју спаваоницу и угледа где изнад његове постеље висе ланци и каменови што беху на Аријану, а самог Аријана где лежи на постељи. Видевши то, цар се препаде и помете, и помисли да му неко од домашњих непријатеља тајно кује завере и замке. Но свети Аријан му рече: Не узнемируј се: нико не кује ни замке ни завере против тебе, него сам ја главом Аријан, кога ти, вргнувши у јаму, говораше: "Да видимо, да ли ће доћи његов Христос и извадити га из ове јаме". И ево, Христос ме је извадио из јаме и наредио ми да лежим на твојој постељи.
Запрепашћен, Диоклецијан стајаше дуго као укопан. И кад најзад једва дође себи, он престрављен стаде страховито викати, испуњујући сав дворац својом виком: "О препредених мађија! нико до сада није видео тако нешто!" - И много друго говораше он вичући. Напослетку он нареди да светитеља завежу у мех с песком, па баце у дубину морску. Међутим пред цара ступише она четири споменута штитоносца, међу којима најстарији беше Теотих, и изјавише да су хришћани. И они такође бише завезани у мехове са песком, и бачени у море заједно са Аријаном. Но делфини примише тела њихова на лећа своја и изнесоше их на Александријско приморје, где слуге Аријанове, по споменутом завештању његовом, чекаху их на обали. И они, примивши тело господара свога и тела четворице штитоносаца, с чешћу их сахранише све заједно,[18] славећи Бога, Оца и Сина и Светога Духа, коме и од нас нека је слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АРИЈАНА и ТЕОТИХА и још три штитоносца

ПОСТРАДАЛИ са светим мученицима Филимоном и Аполонијем. Са Аријаном пострадаше за Господа још четири мученика, штитоносца, од којих се један звао Теотих.[19]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИПАТИЈА

СПОМИЊЕ се са Филимоном и Аполонијем[20] и један је од 36 мученика погубљених у Тиваиди египатској за време игемона Аријана (који после и сам поверова у Христа и пострада као мученик).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Витинија - покрајина Римске државе, на северозападу Мале Азије.
2. Реч је о Кесарији Палестинској.
3. Царовао од 249. до 251. године.
4. Игемон - управитељ области.
5. Никомидија - град у Витинији.
6. Јерем. 2, 27.
7. Никеја - град у западном крају Витиније. У њему одржани: Први и Седми Васељенски сабор - 325. и 787. године.
8. Апамеја - град у Витинији.
9. Херкул - по веровању старих Грка - један од грчких јунака, који се одликовао необичном снагом и храброшћу, починио мноштво подвига, и после смрти постао полубог.
10. Ескулап - грчки лекар, живео у дубокој древности; по веровању Грка он је после своје смрти, слично Херкулу, био убројан у богове.
11. Римски цар - царовао од 284. до 305. године.
12. Тиваида - област у јужном делу Египта.
13. Спомен њихов празнује се 20. маја.
14. О томе опширније под 20. мајем.
15. Тојест оба су већ крштени: један на обичан, а други на чудесан начин.
16. Серапис - незнабожачко божанство древнога Египта; сматран богом умрлих, и призиван као спасилац од болести и смрти, и стога су га многи изједначавали с Асклипијем.
17. Фаменот одговара нашем месецу марту.
18. Свети мученици пострадали око 287. године.
19. О њему видети опширније напред (под данашњим датумом).
20. О њима видети под данашњим датумом (напред). Овога светог Ипатија не спомињу овде сви Синаксари (него само Париски рукопис бр. 1590 и Патмоски бр. 266).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученици Евстратије, Аксентије, Евгеније, Мардарије и Орест. Ових пет храбрих мужева засијаше као пет сјајних звезда у црно време христоборних царева Диоклецијана и Максимијана. Евстратије свети беше римски војвода у граду Саталиону, Евгеније му беше друг у војсци, Орест беше, такође, угледан војник, Аксентије свештеник, а Мардарије прост грађанин и земљак Евстратијев, будући обојица из града Аравракина. Царски намесници Лисије и Агрикола мучише најпре Аксентија као свештеника. Видећи невино страдање хришћана, Евстратије се сам пријави Лисију и изјави, да је хришћанин. За време мучења Евстратијева ступи Евгеније пред судију и узвикну: "Лисије, и ја сам хришћанин". А када Евстратија провођаху са осталим мученицима кроз град Аравракин, виде их Мардарије са крова своје куће, опрости се са женом и двоје нејаке деце, и појури за њима вичући мучитељима у лице: "И ја сам хришћанин као и господин мој Евстратије". А светом Оресту испаде крст из недара, када стрељаше нишан пред Лисијем, по чему га Лисије позна да је хришћанин, што и сам Орест отворено исповеди. Беше Орест млад и красан војник, и растом надвишаваше све остале војнике. Аксентије би посечен, Евгеније и Мардарије скончаше у мукама, Орест издахну на усијаном гвожђу, а Евстратије у пећи огњеној. Пред смрт причести светог Евстратија у тамници свети Власије (в. 11. фебруар). Мошти њихове беху доцније пренете у Цариград и сахрањене у цркви њиховог имена - Светих Петочисленика. У тој цркви њих су виђали живе, а свети Орест јавио се и светом Димитрију Ростовском (в. 28. октобар). Од светог Евстратија остала је красна молитва која се чита на суботној полуноћници: Величаја величају тја Господи.

2. Света мученица Лукија (Луција), девица. Са мајком посетила гроб свете Агатије у Катанији, где јој се јави света Агатија. Њена крвоточна мајка исцели се тада чудотворно у цркви. Лукија раздаде све своје имање нишчим, што огорчи њенога вереника, који ју као хришћанку оптужи судији Пасхасију. Зли судија нареди, да је воде у блудилиште, да је оскврне. Но силом Божјом она поста непокретна као за земљу закована, и мноштво људи не могоше је с места кренути. Тада неки разјарени незнабожац забоде јој мач у грло и она предаде душу своју Богу и пресели се у царство вечно. Пострада 304. године.

3. Свештеномученик Гаврил, патријарх српски. У страшно време турске владавине над Србијом овај велики јерарх оде у Русију, где је учествовао на Сабору московском 1655. године. Вративши се, би оптужен као велеиздајник. Уз то још подигоше тужбу на њ неки зли Јевреји зато што беше превео неколико Јевреја у веру хришћанску. У својој тужби Јевреји наведоше, како он ради на покрштењу Турака, да би тиме јаче озлоједили турске власти. Изведен на суд, он би осуђен да прими веру мухамеданску. Но како Гаврил не хте о томе ни чути, то би, после тамновања, на смрт осуђен и обешен у Бруси 1659. године. И тако оде своме љубљеном Христу, да од Њега прими двојни венац, и као јерарх и као мученик.

4. Свети Герман Аљаски. Рођен је у Русији у XVIII веку. Када му је било дванаест година, отишао је у манастир. Већ као дечак живео је подвижнички. Још тада Бог га чудесно излечио. Касније је прешао у манастир Валаам, у време игумана Назарија, који га, видевши чврстину његове вере, послао да мисионари у Америци. Герман се задржао на Аљасци, на острву Спрус Ајленд (Острво смреке), близу Кодиака, гдје је наставио подвижнички живот. Носио је исту одећу и лети и зими, а преко одеће кожу јелена, коју није скидао нити мењао осам година. Око врата је носио ланац са великим металним крстом, тешким осам килограма, а спавао је у мртвачком сандуку. Он је апостол Православља у Америци. Мошти су му у цркви Васкрсења у Кодиаку.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВСТРАТИЈА, АКСЕНТИЈА, ЕВГЕНИЈА, МАРДАРИЈА и ОРЕСТА

У ВРЕМЕ царева Диоклецијана и Максимијана у свој римској царевини цароваше безбожна идолопоклоничка заблуда, и људи се као суманути просто такмичаху у служењу идолима. Нарочито када по свима градовима и местима стадоше стизати царске наредбе управитељима области и судијама, у којима се наређивало да се у одређене дане и празнике приносе дарови и жртве боговима. У тим наредбама обећавани су: царска благонаклоност, почасти и високи положаји у држави онима који усрдно служе боговима; онима пак који не буду хтели клањати се идолима и приносити им жртве, претило се прво - одузимањем имања, затим - стављањем на разноврсне муке, и - смртном казном. И велико гоњење хришћана беснијаше по целој царевини, и свуда царски намесници и уопште власти стараху се на све могуће начине да веру Христову потпуно истребе са лица земље.
У то време незнабожни цареви бише обавештени да се њиховим наређењима противе сва Велика Јерменија и Кападокија,[1] и једнодушно верујући у распетога Христа и чврсто се уздајући у Њега хоће да се одцепе од римске царевине. -: Ова вест силно узнемири цара Диоклецијана, и он сазва ове своје велможе, и три дана од јутра до вечера саветоваше се с њима на који би начин потпуно искоренио хришћанство. У том циљу он најпре у Јерменији и Кападокији свргну с власти царске намеснике као неискусне и неспособне да добро управљају повереним им областима и да стишавају народно незадовољство, а на њихова места изабра два Грка, Лисија и Агрикола, људе сурове и свирепе. Ову двојицу он и постави над овим областима: Лисију повери чување и одбрану граница, а Агриколу - општу управу. Њима потчини и сву војску у овим областима.
Када ова два нова управитеља стигоше на место свога назначења, отпоче непоштедно убијање људи свакога узраста, и то без икаквог испитивања, само по најмањој клевети пакосних непријатеља хришћанских. Сваки дан трагаху за хришћанима, хватаху их, и предаваху их, крвожедним управитељима кар крволочним зверовима. Лисије који живљаше у граду Саталиону,[2] чим би пронашао хришћане, људе или жене, подвргавао их је разним испитивањима и многим мукама, па их онда под јаком стражом слао везане Агриколу, који је живео у Севастији,[3] да не би умрли у своме завичају и били по хришћански сахрањени од својих сродника и пријатеља, него да они, поубијани у туђем крају, остану без трага. Исто тако поступаше и Агрикол, шаљући Лисију у Сателион хришћане похватане у Севастији: јер они беху велики пријатељи и сложни једномишљеници, и беху се бедници договорили да хришћанима што више јада задају убијајући их ван њихових завичаја.
У то време живљаше у Саталиону врло угледан човек Евстатије. Мећу суграђанима својим он беше први по високородству и по чину. Војвода по чину, Евстратије се одликовао побожношћу, богобојажљивошћу и беспрекорним животом. Гледајући сваки дан велико гоњење хришћана, он туговаше и срце му се кидаше. Горко уздишући и плачући, и проводећи време у посту и молитви, он вапијаше ка Господу нашем Исусу Христу, да се сажали и смилује на слуге Своје, спасе их од беде и одврати од њих нагрнуло зло. При томе Евстратије и сам жељаше да уђе у подвиг светих мученика и да се удостоји постати учесник њихових мука; али, размишљајући о разноврсности мука и свирепости мучитеља, он се бојао. Напослетку он ипак одлучи да провери своју намеру на следећи начин: свој појас он Даде свом верном слузи и нареди му да га однесе у цркву Аравракијску, откуда и сам он беше родом; презвитер пак у тој цркви у то време беше Аксентије, осведочени слуга Божји; притом Евстратије даде слузи своме овакво упутство: да појас тајно положи у олтару, а сам да се сакрије у цркви и мотри ко ће први доћи и узети појас: ако га узме презвитер Аксентије дошавши на молитву, онда слуга, ништа му не говорећи, нека се врати дома; ако пак неко други од клира дође и хтедне узети појас, онда слуга нека то не допусти него нека одмах врати појас натраг.
Пошто посла слугу са таквим налогом, Евстратије донесе у души својој овакву одлуку: "ако појас узме сам презвитер, онда ће то бити знак да сам Бог хоће да Евстратије преда себе на муке за Христа; ако би га пак ко други хтео узети, то ће онда значити да не треба себе да предаје на мучење већ да тајно држи свету веру". - Након мало дана врати се слуга и исприча господару своме да онога часа, када он положи појас у олтару, наиђе презвитер Аксентије, као нарочито послан, и ушавши у олтар узе појас. - Чувши то, Евстратије се веома обрадова, и лице му сијаше од радости, чему се веома чуђаше пријатељ његов Евгеније.
Убрзо после тога блажени Аксентије би ухваћен са другим хришћанима, испитан на суду и мучен, па бачен у тамниџу, и држан тамо у оковима. Затим опет би усред града устројено судиште на једној узвишици, и Лисије охоло седе на судијску столицу и нареди да се сужњи доведу из тамнице на саслушање. А свети Евстратије, дошавши у тамницу, моли све Христа ради оковане свете, да се помоле за њега, пошто и сам хоће да тог истог дана узме удела у њиховом подвигу. Тада сви свети сужњи, преклонивши колена, помолише се Богу за њега. Када завршише молитву, војници поведоше из тамнице на суд сужње, на челу којих иђаше Евстратије. Дошавши на судиште, чета војника по обичају стаде пред судијом. Лисије нареди да сужње изводе преда њ на суд једног по једног, оним редом као и на првом саслушању. Када отпоче суђење Евстратије рече:
"Према царској наредби, издатој раније, и сада на суду опет прочитаној, сви хришћани, ма где се налазили, подлеже суду. По тој наредби доведен је овамо Аксентије, муж одавно чувен својим пореклом и побожним животом, а сада још чувенији због показаног јунаштва и чврстине, помоћу којих објави себе слугом Христа, Цара Небескога. Стојећи на овоме суду, он се већ подвизавао подвигом бесмртности, судијо, и изобличио твоје безбожје, речима и делима премудро говорећи и јуначки муке трпећи. Од тога дана он као злочинац би метнут у тамницу; а данас ти нареди да га опет изведу на саслушање са светом дружином његовом. И ево, сви они стоје са мном, непоколебљиви и храбри духом и готови да посраме и потпуно развеју све лукаве замисли против њих> на које те тутка отац твој - ђаво!"
Чувши то, Лисије си збуни од неочекиване смелости Евстратијеве, па крвнички погледавши на њега гњевно и бесно хукну и повика грозним гласом: Никада ми се није десило да изречем тако строг суд као данас, када се овај одвратни грешник дрзнуо испричавати се преда мном! Нека се одмах скине с њега појас и војничко одело, и нека је свима знано да се он лишава чина који је досада имао! Затим нека, наг телом и конопцима везаних руку и ногу и прострт на земљи, продужи своју беседу!
Слуге хитно извршише наређење. Тада Лисије рече Евстратију: Не кајеш ли се због свог пагубног потхвата? Ако се кајеш, обасућу те благонаклоношћу и избећи ћеш казну. У сваком случају, пре мучења кажи ми своје име и постојбину, и изложи нам своју веру. - Светитељ одговори: Рођен сам у граду Аравраки; име ми је Евстратије, које на језику мога завичаја гласи Кирисик; а слуга сам Господара свих - Бога Оца и Сина Његовог Господа Исуса Христа и Светога Духа, од повоја научен сам клањати се овоме у Тројици Једноме Богу и веровати у Њега. - Лисије рече: Нека војници кажу колико је година овај у војсци. - Војници одговорише: Већ је двадесет седма година откако је као млад ступио у војну службу.
Тада Лисије рече исповеднику: Евстратије, ти сам видиш какву си муку навукао на себе својом непокорношћу. Остави се свога безумља! предомисли се и не упропашћуј своју част и чин, које си стекао тако дугим службовањем у војсци! призови милостивну силу богова и умоли царску кротост и човекољубље суда! - Свети Евстратије одговори: Одвратним демонима, и глувим идолима начињеним од људи, нико ко има здрав разум никада није сматрао за потребно клањати се. Зато се у нашим Светим Књигама каже: богови који нису створили небо и земљу, нека нестану! (Јерем. 10, 11). - Судија на то рече: Онда, здрав разум има не онај ли који се клања Богу Распетоме, као што то чините ви препуни заблуде?! - Свети Евстратије му одговори: Да твоја духовна чула нису изопачена служењем сујети, и да душа твоја није сва погружена у умовање о земаљском, ја бих ти доказао да Тај Распети и јесте истинити Спаситељ и Господ и Саздатељ свеколике твари, који је пре векова у Оцу и који је Својом неисказаном мудрошћу оживео кроз препород омртвелост нашу.
У том тренутку силовити судија прекиде светитељу говор и рече: Нека овај безобразник буде конопцима обешен у ваздуху и нека се испод њега разгори огањ од кучина, а одозго нека га бију по леђима са три мотке, па нека онда води красноречиву препирку своју с нама!
Тако мучен, светитељ трпљаше дуго време, одоздо паљен а одозго свирепо бијен и кидан. Но и у таквим мукама светитељ не пусти ни гласа од себе, нити се измени у лицу, и изгледаше као да страда у туђем телу, тако да се и сам мучитељ веома дивљаше. Најзад Лисије нареди да попусте са мучењем и, осмехнувши се пакосно, рече мученику: Шта мислиш, Евстратије, хоћеш ли да ти мало ублажим болове од нанесених ти рана?
Рекавши то, мучитељ одмах нареди да се донесе слана вода помешана са сирћетом, па да се њоме обилно заливају ране мученику и снажно трљају оштрим цреповима. Но страдалац јуначки претрпе и ту муку, као да не осећа никакав бол. А мучитељ мишљаше да Евстратије помоћу неких мађија чини себе неосетљивим за болове. Тада му свети Евстратије рече: Стављајући ме на овакве муке, ти си ми и против своје воље учинио велико добро, јер си одагнао од мене маглу која се дизала у мени од телесне огрубелости душе моје, и учинио си ме победитељем над искушењима мог самовласног ума која ме одавно узнемиравају, и омогућио си ми да савладам све иападе страсти и немире душе; усред ратоборних напасти ти си сачувао унутрашњу чврстину мога духа, - залог бесмртног живота мог, где је за све верне сабрано богатство непропадљиво; и показао си ми пут скраћен и бестрастан, којим ја могу и у овом трошном телу постићи ангелски живот и наслађивати се вечности небеске. Сада знам да сам ја црква Бога Живога и Светога Духа који живи у мени.[4] Стога: одступите од мене сви који чините безакоње, јер Господ чу плач мој, Господ молитву моју прими.[5] Ваистину, душа ће се моја радовати о Господу, и веселиће се о спасењу његовом. Све ће кости моје рећи: Господе: ко је као Ти, који избављаш страдалца из руку силника, и ништега и убогога од оних који га упропашћују.[6] Зато похитај, слуго ђавољи! немој изоставити ниједно од оруђа мучења што ти стоје на расположењу! испитај ме као злато у огњу, па још и јаче! Но у мени нећеш наћи омиљену ти поганштину којој ти служиш делима. Јер богови твоји су гадост која влада тобом и твојим безумним царем.
Мучитељ на то узврати: Изгледа ми да ти се од силних болова телесних пореметио ум, те зато и говориш многе бесмислице. Када би тај твој Бог могао, како ти кажеш, учинити тебе бесмртним, онда би те он избавио и од ових рана. Стога престани заваравати себе празним надама и сањаријама, и постарај се прихватити избављење које ти нудим. - Евстратије одговори: Хоћеш ли, ослепљених чула човече, поверовати да Богу моме ништа није немогуће? Пази и гледај на мене, кога мислиш умртвити и погубити помоћу мука измишљених тобом.
Тада сви погледаше у њега и посматраху га с великом пажњом; и гле, изненада красте од рана спадоше с тела његова као крљушт, и он постаде потпуно здрав, без икаквог трага од рана на телу његовом. И сви, видевши такво чудо, прославише Јединог Истинитог Бога. А Евгеније, Евстратијев пријатељ, суграђанин и савојник, кликну громким гласом: Лисије! И ја сам хришћанин! и проклињем веру твоју; и као господин мој Евстратије одбијам да се покорим царевој наредби и твојој вољи!
Лисије мучитељ се страховито разјари, и нареди да Евгенија одмах ухвате и поставе усред судишта, и рече: Испитивање свих ових захтева много времена и труда; међутим преда мном стоје народни послови које морам сада средити. Стога наређујем: овога чаробњака и мађионичара Евстратија, као и Евгенија, његовог једномишљеника, чврсто оковати у ланце. па бацити у тамницу заједно са другим хришћанима, и држати нх тамо до следећег ислеђења.
Рекавши то, Лисије устаде са свога места и прекину суђење. А свети, обрадован и толиком неустрашивошћу и трпљењем светог Евстратија и спасоносним чудом које Господ наш Исус Христос показа на њему, бише одведени у тамницу. Када уђоше у тамницу, они сви једногласно отпеваше псалам: Како је лепо и красно, кад сва браћа живе заједно ... (Псал. 132, 1 ...). И завршивши молитву седоше, а свети Евстратије их поучаваше и припремаше за предстојећи подвиг.
Тако прође тај дан. Ноћу Лисије нареди војницима да се спремају за пут, пошто је намеравао да путује у град Никопољ.[7]
Док се војници припремаху, Лисије сам оде у тамницу, позва преда се Евстратија и, смешећи се лицемерно, рече му: Здраво, драги Евстратије! - Светитељ одговори: Свемогући Бог коме служим, нека те достојно награди за твој поздрав, судијо! - Лисије на то рече: О угаћању Богу се и старај; а сада прими чизме и обуј се, да би с нама весело кренуо на пут. - А те чизме беху гвоздене и изнутра начичкане дугачким и оштрим клинцима. Њих навукоше на ноге светом Евстратију, чврсто их кајишима притегоше уз ноге светитељу, па Лисије својим прстеном запечати кајишне чворове и нареди да светитеља воде за њим окована са другим сужњима, и да га целим путем бију и гоне да би што брже ишао. Сам пак Лисије са својим војницима иђаше испред њих. Кроз два дана они стигоше у град Араврак, постојбину Евстратијеву и Евгенијеву.
Када се они приближише Аравраку, сви житељи града изађоше им у сусрет, желећи да виде блаженог Евстратија. Али се нико од пријатеља и познаника не усуди да му приђе, бојећи се да не буде ухваћен, пошто беше познато да је погани мучитељ већ био издао такво наређење. На путу пак ка Аравраку живљаше неки Мардарије, човек простога порекла, средњег имовног стања, но потпуно задовољан тиме. Када провођаху Евстратија и друге хришћане он беше заузет прављењем крова на својој новој кући. Погледавши на спровођене свете сужње, он угледа међу њима као светлу звезду светог Евстратија, па сиђе с крова и рече својој жени по јерменски: Видилш ли, жено, властелина ове земље, познатог по свом пореклу и богатству, и у високом војничком чину? Видиш ли како све то он презре, и иде да постане жртва благопријатна Богу? Блажен је он, јер и у овом животу беше славан, а и у Владике нашег Христа добиће велику награду и биће удостојен неисказаног блаженства са анђелима. - Благочестива жена одговори мужу: Драги супруже мој, шта смета теби да и ти пођеш путем којим он иде и да се заједно с њим удостојиш свете кончине, да би на небу био заступник мени и нашој малој деци и свему роду твоме? - Мардарије јој рече: Дај ми обућу, да пођем жељеним путем.
Она му с радошћу брзо донесе обућу. Обукавши се, обувши се и опасавши се, Мардарије загрли два мала синчића своја, па се окрену истоку и помоли се Богу говорећи: Владико Боже, Оче Сведржитељу, и Господе Исусе Христе и Свети Душе, Једно Божанство и Једна Сила, помилуј ме грешнога, смилуј се и буди чувар овој слушкињи Твојој и дечици овој, заштитниче удовица и хранитељу сирочади! јер ја, Владико, с великом радошћу и свим срцем идем к Теби! - Рекавши то, он пољуби децу своју и рече: Буди здрава, жено, и не тугуј, нити плачи, него се радуј и весели, јер тебе и децу нашу и душу своју полажем у руке Свемогућем и Свеблагом Богу нашем!
Рекавши то, он хитно изађе из куће, радосно праћен својом женом. И оде к угледном грађанину Авракинском Мукарору, човеку богатом и високога чина, поздрави се с њим и рече му: Ево ја идем к пријатељу и рођаку твоме Кирисику; и ако буде угодно Богу, бићу му сапутник и заједно с њим ући ћу у лодвиг мученички. Стога буди после Бога заштитник мојој жени и мојој деци у овом животу. А ја, ако нађем милост у Бога, помоћи ћу ти у онај дан када сви ми предстанемо Њему, и ти ћеш добити награду своју. - Благочестиви Мукарор му одговори: Иди с миром, чедо моје! пређи тај дивни пут, и не брини ништа: ја ћу испунити жељу твоју, јер ћу бити родитељ жени твојој и дечици твојој.
Тада се Мардарије опрости са Мукарором, па оде и сустиже свете близу самога града. И онда громко викну к светоме Евстратију: Господине Кирисиче; као што овца хита к своме пастиру, тако и ја прибегох к теби, желећи да вам свима будем сапутник. Стога прими мене, и причисли ме светој дружини твојој, и приведи ме, мада сам недостојан, к мученичком подвигу, да бих и ја постао сведок Господа Христа. - Затим он још громче узвикну: Чујте, слуге ђаволове, чујте: и ја сам хришћанин као и господин мој Евстратије.
Тада војници шчепаше Мардарија и везаше, па га са осталим хришћанима вргоше у народну тамницу, о чему и Лисија известише. А Лисије, рикнувши као лав, одмах седе на судијску столицу. Војници, по обичају, стадоше доводити хришћане из тамнице. Доведен би и свети Аксентије - наг и конопцима свезаних руку; остали хришћани сужњи стајаху и гледаху. Судија рече светитељу: Аксентије, избављајући нас од напора а себе од мучења, кажи нам, јеси ли оставио своју узалудну и убитачну непокорност и вратио се к милостивим боговима нашим? - Свети Аксентије одговори: Чуј} Лисије! кунем се Истином која је изнад свих и свега и провиди све и сва, да ће мој ум неизменљиво знати Једнога Бога и ја ћу се само Њему поклањати, па макар ми ги задао хиљаде и хиљаде рана и ставио ме на муке, веће од пређашњих. Погубио ти мене мачем или огњем, свеједно, ти никада нећеш бити у стању да измениш моје мисли. Зато, чини одмах што хоћеш.
Тада мучитељ изрече оваку смртну пресуду: "Аксентије, који после многих мучења и надаље остаје упорно и несавитљиво при своме пагубном безумљу, нека буде лишен живота посечен мачем. Ово извршити у пустом месту у непролазној шуми, да се бедно тело његово не би удостојило доличног погреба. А онај што се недавно придружио сужњима, нека буде доведен овамо на средину, да одмах добије почаст коју иште".
Док војници раскиваху окове што беху на светом Мардарију, он говораше светом Евстратију: Господине мој Кирисиче! молим те, моли Бога за мене и научи ме шта да одговарам пагубном човеку том, да тај свирепи мучитељ не превари мене, човека проста и нешколована. - Свети Евстратије му рече: Брате мој Мардарије, ти стално говори једно исто: "хришћанин сам", "слуга сам Христов"; и ништа друго не одговарај, ма шта ти он говорио или чинио с тобом.
Када војници доведоше Мардарија пред Лисија, они рекоше: Ево недавног сужња. - Лисије рече: Нека каже своје име, завичај, занимање и место живљења, и које је вере. - Мардарије одговори: Хришћанин сам. - И на сва питања иследника односно имена и завичаја, он продужи клицати: Хришћанин сам! слуга сам Христов! - И тако дуго питан, он ништа друго не одговараше сем: Хришћанин сам! слугам сам Христов!
Судија Лисије! видевши његову простоту и непоколебљивост, нареди да му сврдлом пробуше глежње на ногама, провуку конопце кроз глежње, па главачке обесе и сво му тело буше и опаљују усијаним гвозденим шипкама. Дуго висећи тако и мучен, Мардарије најзад даде гласа од себе кликнувши: "Господе, благодарим Ти што ме удостоји ових блага! Жудео сам да будем спасен Тобом, и волео сам то свим срцем. Прими душу моју у миру". - Рекавши то, он предаде дух.
Када тело Мардаријево уклонише с мучилишта, судија Аисије рече: Нека буде сад доведен Евгвније из Сатале, који се дрзну ући овамо у време саслушања Евстратија. Ја не тврдим да је он хришћанин, као што они брбљају, али налазим да је он врло незгодан човек. - Када Евгеније предстаде суду, службеници рекоше: Ево Евгенија! - Судија рече: Кажи ми, свепогани човече, какав те зли дух натутка и подстаче на толику дрскост, те нас ти онако бестидно укори, ни у шта не сматрајући садашњу строгост суда? - Свети Евгеније одговори: Мој Бог који обезоружава обожаване тобом демоне; ето, Он ми даде силу и дарова ми смелост и слободу речи, да попљујем твоју бедастост, смрдљиви псу, сасуде Сатане, који ће зајеДно с тобом бити предат на погибао. -. Мучитељ повика: Одрезати му безобразни језик, одсећи му обе руке, и пребити му голени, да би се покорније понашао пред нама! - А кад ово наређење привођаху у дело, свети Евгеније предаде дух своју Богу.
Убрзо после тога Лисије једном изађе ван града да изврши смотру над војском. У време те смотре, када сваки војник показиваше како влада оружјем, један од њих, по имену Орест, висок растом и диван по сиољашњости, би по своме чину позван да предстане Лисију. Угледавши га, Лисије га похвали, назва га "правим војником", и наложи му да копљем гаћа у мету. Када Орест подиже руку и замахну копљем, златни крст који је он носио на грудима појави се при замаху испод одела, тако да то видеше сви, и сам Лисије. Орест би одмах позван да приђе Лисију, који ухвати руком крст његов на прсима, и држећи га упита: Шта је ово? Еда ли си и ти од оних који следују Распетоме? - Орест одговори: Ја сам роб Распетога, Господа мог и Бога; и ово знамење Његово носим на себи ради одгоњења свих зала што наилазе на мене. - Тада Лисије рече: Нека и овај изврсни војник буде свезан са подсудним Евстратијем, и нека му буде сапутник до Никопоља, где ће у своје време они бити саслушани.
Када Лисије допутова у град Никопољ, велико мноштво војника из пука који је у том граду био дође к Лисију, и сви једногласно клицаху: Лисије! и ми смо војници Господа нашега Исуса Христа: чини с нама што хоћеш! - Лисија то најпре уплаши, јер се бојао да то није нека завера против њега. Али затим угледавши где они скидају са себе појасеве и сами себе предају као овце, нареди да их све свежу и баце у тамницу. У себи пак Лисије размишљаше како да их погуби, а да притом не изазове неки метеж међу њиховим суграђанима или рођацима. Но више свега он се бојаше Евстратија, да се, када га буде мучио, поново не деси чудо слично првоме, и на тај начи^н не само хришћане утврди у вери него и незнабошце одврати од служења идолима и обрати их у своју веру. Са тог разлога Лисије донесе одлуку да сутрадан упути светог Евстратија и светог Ореста у град Севастију к намеснику Агриколу.
Сутрадан он тако и поступи. Притом он написа Агриколу овакво писмо: "Његовом велељепију намеснику Агриколу војвода Лисије жели здравље. Божанствени цареви наши, не знајући у свој васељени никога ко би могао боље од тебе испитивати оно што је непознато, дадоше ти власт да управљаш овим земљама, јер јасно знају да ти и дане и ноћи проводиш у пожртвованом сређивању народних послова, и да ће сан пре успавати неуспављиве звезде него твоје очи док не урадиш оно што си предузео урадити на општу корист. Једном речју, пошто они једино у теби нађоше велике особине, то те и одликоваше овом великом чашћу коју сада поседујеш. Стога и ја, сведок толиких изванредних особина твојих, упућујем к теби овог сужња Евстратија, који силно болује хришћанством, нарочито што ја не бих у стању измислити нешто што би га могло одвратити од његове заблуде. Иако он би с моје стране удостојен почасне дужности над подручном ми војском, он се страховито погорди и зададе нам много јада. Прибегавао сам и претњама, али он у својој охолости предсказује будућност, соколећи себе својим враџбинама. И мада је видео друге стављане на муке, ипак се не остави своје дрскости, па и саме муке сматраше пре за срећу неголи за мучење. И ето њега и с њим Ореста, који је исте мисли с њим, шаљем твоме премудром суду, држећи се царских наређења".
Узевши ово писмо, и записнике о саслушањима светих мученика, и свете сужње, војници кренуше на пут. Путујући, свети Евстратије и Орест певаху: Путем заповести твојих трчим, Господе ... Уразуми ме, и научићу се заповестима твојим (Псал. 118, 32. 73). - А после молитве Евстратије упита Ореста: Брате Оресте, реци ми како је скончао свети Аксентије и на ком месту? - Свети Орест стаде казивати: Пошто му би изречена смртна пресуда од стране судије, он мољаше војнике који га поведоше са судишта да му допусте да се види с тобом и да ти да последњи целив. Но нико му не хте испунити жељу, пошто беше време ручку и слуге стомака хитаху да што пре изврше наређење, и зато одмах поведоше Аксентија у шуму, на место звано Орорија. Путем светитељ певаше псалам: "Блажени који су беспрекорни за пут, који ходе у закону Господњем" ... И отпева цео псалам до краја (Псал. 118, 1-176). Затим преклонивши колена помоли се, па пружи руке као примајући неки принос, и рекавши, "амин" обазре се унаоколо, и видевши ме где стојим близу позва ме к себи и рече ми: "Брате Оресте, кажи господину Евстратију да се помоли за мене, и да ће ме он ускоро стићи, и ја га очекујем". - Затим му одсекоше главу, пошто претходно разјурише све које подозреваху да су хришћани. Свето пак тело његово ноћу украдоше презвитери Аравракиски. Но не нашавши главу његову, они стадоше плакати и молити се Богу, да им Он покаже где је глава светог мученика. И по промислу Божјем, на једноме храсту загракта гавран; презвитери пођоше по његовом гласу и нађоше светитељеву главу на разгранатим гранама тога храста где сећаше гавран. Узевши је, презвитери је приложише к телу светог мученика, однесоше на место чисто и чесно, и тамо погребоше.
Чувши то, свети Евстратије плака, и помоливши се Богу рече Оресту: Постарајмо се и ми, брате, да пођемо у стопу за светим Аксентијем.
После пет дана свети мученици, вођени од војника, стигоше у Севастију, и намесник Агрикол, добивши Лисијево писмо, предаде сужње најсигурнијој стражи. Наредног дана пак он седе у присуству народа на судијском месту на тргу и нареди да хришћане доведу пред њега. Сав се град беше сабрао да види подсудне сужње. Агрикол нареди да се најпре на сав глас прочитају Лисијево писмо и заиисници претходних саслушања доведених сужања. Пошто то би прочитано, Агрикол рече: Не мислн, Евстратије, да те и овде очекују мучења каква си претрпео од Лисија; боље ти је покори се зараније наредбама царским и при!неси боговима жртву, да не би погинуо страхотном смрћу. - Свети Евстратије га упита: Важе ли закони и за цареве, или не? - да, одговори намесник, јер и цареви држе се закона. -Онда значи, узврати на то свети Евстратије, за тебе закони постоје само на хартији, а не важе у стварности. - Зашто тако говориш, безбожна главо? упита намесник. Ко се и када усудиопротивити се ма у чему законима?
Свети Евстратије одговори: У царским законима ми читамо следеће: Нека се насиље не чини ни речју ни делом, и нека се народом управља првенствено помоћу саветовања. Неопходно је једно од двога: или да властодржац саветује потчињеног желећи добити од њега оно што треба; или да потчињени, раније упућен у оно што треба, слободно и добровољно извршује наређења закона. Поред тога, у законима се налази и ово: Наређујемо да судија суди сједињујући строгост с милосрђем, те да они којима се суди не би због строгости судијине омрзли судију и постали му непријатељи, нити пак да газе закон уздајући се у судијину снисходљивост. Је ли тако написано, судијо, или не? - Да, тако! одговори намесник. - Онда те молим, рече светитељ, држи се тога и када мени судиш. - Намесник одговори: Потребно је чврсто се држати закона и односити се према њима с дужним поштовањем и кад си у питању ти и кад је у питању сваки други. - Онда молим те, примети светитељ, нека твоја строгост буде сједињена с милосрђем, и ти, као мудрији од свих, благоволи радије слушати савете неголи саветовати, паметно претресајући сваки предмет. У противном случају, ти без икаквог премишљања и без обзира на законе - мучи, убијај, чини што хоћеш.
Говори смело и слободно што хоћеш, одговори намесник, суђење ће се обављати више саветовањем него застрашивањем. - Свети Евстратије упита: Којим боговима принети жртву, већим или мањим? - Прво Зевсу, одговори намесник, па онда Аполону и Посејдону. - Свети Евстратије упита: Од којих сте мудраца, или приповедача, или пророка чули ви да се треба клањати Зевсу и осталим тобожњим боговима? - Намесник одговори: Од Платона, Аристотела, Хермеса и других философа, које кад би ти знао, ти би њихов спомен, Евстратије, почитовао као мужева божанствених и дивних. - Свети Евстратије на то рече: Њихова ми учења нису непозната, пошто сам се од младости бавио њима и добро изучио јелинске науке и уметности. Иако наредиш, почећемо најпре са Платоном.
Намесник се стаде позивати на Платоново дело "Тимеј", из кога се тобож јасно види да Платон усрдно почитује незнабожачке богове и богиње. Евстратије пак на основу тог истог Платоновог дела доказа да Платон јавно и силно осуђује самога Зевса, кога незнабошци сматрају господарем богова и људи, неба и земље, и тврди да је Бог извор и виновник свакога добра; а Зевс, према незнабожачким баснама, ни најмање није био такав. При томе светитељ указиваше на разне незнабожачке басне; а навођаше исто тако и речи најзнаменитијих песника: Хомера и Есхила. Кроз све то показујући и доказујући да Зевс није Бог.
Ја трпим твоју дрскост, рече на то намесник Евстратију, због своје философије. А ти ми сада кажи, како можеш сматрати и веровати да је Бог онај који је у ствари био човек, и као човек осуђен и распет на крсту? - Светитељ одговори: Ако пристајеш да ме стрпљиво саслушаш, ја ћу те прво упитати о неким стварима за које сам се спремио да те питам, па ћу ти затим изложити по реду све о чему ме питаш. - Игемон одговори: Дајем ти потпуно право да говориш све што желиш. - Евстратије продужи: Сваки човек здравога ума треба да замишља Бога као биће праведно, непостижно, неописано, неизразиво, неизменљиво и које Својим Божанским својствима превазилази све и сва. Не изгледа ли то и теби тако, премудри судијом? - Да, тако мислим и ја, одговори судија. - Реченоме треба додати и то. примети светитељ, да у Богу нема никаквог недостатка и несавршенства, и да је Он у свему савршен. - Нема сумње тако је, сложи се Агрикол. - Шта онда? настави Евстратије, хоћемо ли рећи да постоје још и неки други богови и имају савршену и нетрулежну природу? Но то би било бесмислено: јер када би им макар и најмање недостајало од блаженог савршенства Божанског, онда они, мислим, већ не би били достојни да их људи сматрају за богове. У Богу нема никаквог недостатка, као што раније рекосмо, и Њему треба да верују и да се поклањају сви људи. - Заиста је тако, потврди Агрикол. - Шта онда? питајући се продужи Евстратије. Да ли се ти многи.богови налазе унутар тих нетрулежних и бесмртних, Божанству својствених блага? И будући само различне пројаве једнога бића, да ли се стичу у Божанству као у једној тачки? Али онда нека се не говори да су то разни богови, велики и мали, већ Један Бог, који је по несравњивој свемоћи Својој један и има име Божанства, а не као што ви мислите да један бог живи на небу, други на земљи, трећи у мору. Није ли тако, судијо?
Не будући у стању одговорити, царски намесник Агрикол ћуташе дуго. Најзад једва проговоривши рече: Остави своја расуђивања и превиспрену многоречивост, и одговарај само оно што те питају: како ви сматрате Богом Распетога? - Свети Евстратије одговори: Почећу речима вашег стихотворца Хезиода: У почетку беше Ереб и Хаос, тојест мрак и водна бездна. А када је Бог средио и украсио свет, створивши га не из већ препостојеће материје већ приводећи га к бићу из небића, онда је Он створио човека по слици и прилици Својој. Но зли анђео,[8] који је имао власт над сабором других анђела, по својој вољи одступи од Сатворившег га, и надувши се гордошћу отпаде од свога чина и би прогнан с неба Богом.[9] Човека пак Бог настани у рају, давши му заповест која га је учила послушности: да изобилно користи сва блага раја, само да се не дотиче једног дрвета и не једе од његовога рода.[10] Такав подвиг Бог одреди човеку, да човек не би нарушио заповест Божју и пошао за ђаволом који у свему плете замке човеку; и да би човек посрамио врага који му завиди на великој части, и могао постати бесмртан пребивајући у нетрулежности. У противном случају човеку се неће допустити да и надаље живи у рају, него ће бити истеран из раја, и умрети пошто поживи неко време на земљи. А зли ђаво, наоружавши се завишћу против човека, све своје лукавство упери на њега и преко змије превари жену првога човека, а помоћу жене наведе и њега самог на нарушење заповести, због чега би изгнан из раја Богом и осуђен на муку, зној и трулежност.[11] И тако, свезлобни ђаво однесе победу, и хваљаше се што човека узе под своју власт због греха његова. И када се касније род људски умножи, мучитељ ђаво се стараше да сваку душу пороби себи. И пошто већина људи паде у безакоње, Бог потопом погуби свет, а сачува праведнога мужа Ноја који се јуначки борио противу злобнога ђавола, и остао непобеђен од њега и спасао се у ковчегу заједно са женом и децом.[12] Успоставивши после потопа земљу у првобитни облик, Бог настани на њој Ноја као новог житеља њеног.[13] Прође много година, људи се опет намножише, и поново узрасте свако безакоње међу њима, и сви они побеђивани гресима подпадаху под смрт, и оковани налажаху се у аду, вучени у погибао лукавим ђаволом. Тада Саздатељ наш Бог, сажаливши се на нас и не хотећи оставити без помоћи дело руку Својих, испрва дарова мудрост јелинима, да би они познали свесилнога Бога и савладали противника свог ђавола. Но они, премда се наизглед унеколико уразумише и приближише путу истинског богопознања, ипак им расуђивања беху у измаштаним речима и они упадаху у заблуде својих предака, . побеђени вером у лажне богове, и лутајући далеко од пута истине, отиснуше се у још веће незнабожје. Но и при томе велика сила милосрђа Божјег не допусти људима лежати у паду, и Бог им даде закон, посла пророке и на разноврсне начине показа пут спасења народу Јеврејском. Али и поред тога људи постајаху све гори, и опет понављаху грехе својих праотаца, и сви подлежаху смрти због греха. Напослетку, Господ наш Бог - Реч благоволи примити подједнак с нама подвиг и јавити нам победу над противником - ђаволом, поставши нам сличан у свему: Он понизи себе примивши обличје слуге, роди се од Дјеве остајући неизменљив по Божанству и постаде Јагње да обезоружа вука - ђавола. Искористимо сада, судијо, једно поређење које доликује моме излагању: ако ти, управник овога града, угледаш медведа или другог страшног звера где иде на твој град, и пошаљеш слугу свога да га убије, и он, извршујући твоје наређење, изађе против звера, али невичан и слаб и неумешан падне мртав у борби са звером и буде поједен, -зар би се ти решио наредити другоме слузи, исто тако слабом и неискусном, да ступи у борбу са звером? И зар ти, ако си јак и силан и умешан борити се са звером, не би сам изишао против њега као искусан и храбар борац, и убио га: И то изашао не као господин већ као прост слуга, само који уме да се бори? Примером пак својим ти би, нема сумње, научио и остале слуге своје да на такав исти начин побеђују и убијају силовите зверове када се сретну са њима. Тако и Господ наш, Спаситељ свију, када слуге Његове у борби с ђаволом падоше побеђени и сатрвени, сам, по неисказаном милосрђу Свом, понизи Себе сишавши у Пречисту и Свебеспрекорну Дјеву и узевши обличје слуге и све немоћи тела нашег осим греха; и изишавши на поприште овога живота Он добровољним и премудрим смирењем прикри Себе од свепоквареног ђавола, и победи га када ђаво нападе на Њега као на простога човека, и Својим спасоносним страдањем крсним разори сву силу вражију, учећи нас да се и ми, гледајући на Његов подвиг, на такав исти начин боримо са ђаволом и савлађујемо силу његову. Он дакле сам узе на Себе грехе, страсти наше, а нама дарова Своје бестрашће, васкрсе држане у аду, и даде нам могућност да постанемо чеда Божија имајући непобедиву руку Његову и надајући се венцима за подвиге. У телу дакле бивамо побеђени, али духом побеђујемо; подложни смо трулежности и смрти, али смо у исто време нетрулежни и бесмртни: стога се клонимо ваше неуздржљивости и скотског живота, а иштемо ангелски живот и вечно постојање. Ми не гледамо доле, као стока, нити смо људи зверских нарави; напротив, ми гледамо на небо, и налазећи се у телу ми подражавамо живот Бестелесних бића. Позната нам је и непрестана борба духа нашег са телом; а разумом мудрим и смерним ми одвраћамо себе од привезаности смртном телу овом, и упорно одбацујући његово сладострашће и похотљива стремљења ми се стално учимо узлазити мишљу к небу и трпљењем и уздржањем умртвљивати удове тела нашег. Ми се хранимо размишљањем о чистом и пречистом Господу нашем, и из нас се лије реч јасна, и дејствује у нама без препреке разумна сила. Та и друга већа блага дарова нам Бог обукавши се сам у човека. Међутим ви сте, као што је свима познато, поробили себе телу; а поробивши себе телу ви називате боговима оне који, по вашим предањима, починише нечиста и срамна дела, зидате им храмове и обожавате их. Ви се туђите општења с небом, и даноноћно сте узнемирени, не само бојећи се какве било несреће него упорно иштући привремену срећу и на јави маштајући као у ону. Ви не само телом него и душом умирете на вечну погибао; а ми смо од Господа нашег Исуса Христа научени: да ће тело наше, иструлело и претворено у прах по свеопштем закону трулежности и смртности, опет оживети сјединивши се с душом и добити природу нетрулежну. - Све ово ја ти укратко изложих, да би се ти, научивши се истини од мене, одрекао лажних богова својих.
Царски намесник Агрикол стрпљиво саслуша до краја мудру реч светог Евстратија, и онда рече: Ми немамо право да претресамо одлуке и жеље царева него смо дужни покоравати се њиховим законима и извршивати њихова наређења. Зато остави непотребну многоговорљивост, па приступи и принеси жртву боговима. У противном, бићеш стављен на такве муке, о којима никада ни чуо ниси. - Свети Евстратије га на то упита: Зашто си нас онда навео на толики узалудни напор, и ниси нас почео мучити раније?
Тада мучитељ нареди да се донесе гвоздени кревет, силно ужеже, па на њега најпре положи свети Орест; а светом Евстратију рече: Ти треба прво на Оресту да посматраш муке које те очекују, па потом ћеш сам бити стављен на њих. - Међутим свети Орест, приступивши к усијаном кревету, уплаши се, и гледајући у светог Евстратија рече: Моли се за мене, јер се помисао мој уплаши. - Свети Евстратије му одговори: Не падај духом, брате Оресте, јер све ово само изгледа страшно и мучно. У самој ствари пак ти нећеш осетити никакав телесни бол, ако само смело и са надом у Бога легнеш на усијани одар, јер ће нам сам Господ бити помоћник и заштитник. Сети се храбрости светога Аксентија и осталих светитеља, и не буди ниже њих: јер овдашње муке брзо се завршавају, и на небу нас очекује вечна награда.
Чувши то, свети Орест смело и јуначки скочи на усијани одар, стаде На њему, прекрсти се и одмах леже, и целим телом испружи се на ужареном одру. Затим громко кликну: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој! - И предаде Господу свету душу своју. А свети Евстратије викну: Амин!
Одмах затим намесник Агрикол нареди да светог Евсгратија одведу у тамницу. Евстратије у тамници, помоливши се по обичају Богу, призва слугу свог што беше с њим и рече му: Чедо моје, донеси ми хартију да напишемо завештање, јер се надам да ћу сутра и ја. предстати Господу мом Христу. - Када хартија би донесена, он написа завештање у коме изрази жељу: да тело његово буде пренесено у град Араврак, и да се нико не усуди узети што од његових моштију, него цело тело положити на месту званом Аналикозора, заједно са светим Аксентијем, Орестом, Мардаријем и Евгенијем, јер ови светитељи заклеше светог Евстратија да иосле њихове кончине тела њихова буду нетронута положена заједно са његовим телом. Сва имања пак своја свети Евстратије завешта на издржавање црквених служитеља; а за покретну имовину своју нареди: да се половина раздели ништима и убогима, а друга половина да његовим сестрама. Наложи он у свом завештању и то: да се робови његови пусте на слободу, и свима им одреди награде.
Написавши завештање, свети Евстратије проведе сав дан постећи се и сву наредну ноћ молећи се. Епископ пак града Севастије блажени Власије,[14] који се у то време крио због гоњења хришћана, дође те ноћи к светом Евстратију давши злато стражарима. Јер он беше чуо о великој премудрости Евстратија и о томе како он посрами царског намесника и његове богове. Ушавши у тамницу, епископ паде ничице и поклони се светитељу, говорећи: Блажен си, чедо Евстратије, што те свемоћни Бог толико укрепи. Молим ти се, помени и мене у молитвама својим. - Свети Евстратије одговори: Немој се клањати мени, оче духовни, него имајући у виду твој чин, ти од нас мирјана очекуј дужно поклоњење теби.
Затим они седоше, и Евстратије рече епископу: Пошто ћу, по вољи Божјој, сутра у трећи час[15] дана предстати Господу моме Христу, како ми то би јасно откривено, то узми ово завештање моје и прочитај га. - Када епископ прочита завештање, светитељ замоли њега и клирике што беху с њим да се потпишу испод завештања; притом закле епископа да он сам узме тело његово и светога Ореста, да их однесе и погребе на месту означеном у завештању, и да се постара извршити и све остало написано у завештању, обећавајући му за његов труд и бригу награду у будућем животу од Господа нашег Исуса Христа. Затим слети Евстратије моли епископа да га удостоји причешћа Божанским Тајнама, пошто се откако је узет на мучење није причестно том Светињом. Када дакле би донесено све потребно за служење, и извршена Бескрвна Жртва, свети Евстратије приступи и прими тај Небески Бисер. И изненада у тамници сину светлост као муња, и чу се глас који говораше: "Евстратије, сјајно си се борио. Стога крени и узиђи на небеса да примиш венац свој". - Овај глас чуше сви присутни, и од страха падоше ничице на земљу. И сву ту ноћ проведе епископ са светим Евстратијем, наслађујући се разговором с њим. А када заруди зора он оде, обећавајући да ће привести у дело све што је написано у завештању.
Пошто овлада дан, намесник Агрикол седе на судишту, на обичном месту усред града, и нареди да доведу светог Евстратија. Када Евстратија доведоше, намесник га призва к себи и тајно му рече: Евстратије, сведок ми је свевидећа правда да ме срце силно боле због тебе, пошто нећеш да се покориш царском наређењу. Но, бар пред народом, направи се као да си једне вере с нама, и само се привидно поклони боговима, а у себи веруј и моли се Богу твоме, и Он ће ти опростити то што си учинио не по својој вољи него по приморавању. Не жели погинути као какав злочинац, ти, човек толико учен и мудар. Да мени самом не прети опасност, ја ни ово не би захтевао од тебе. Ја сам погубио многе твоје једноверце, и ни на једног се не сажалих; а тебе веома жалим и штедим, и због тебе сву ноћ не заспах, обузет великом тугом. - Не брини се о томе, одговори му свети Евстратије, нити срљај у опасност због мене, него чини оно што ти је наређено од твојих царева. Ја се ни притворно, нити на било који други начин, нећу поклонити боговима твојим, него ћу Бога мог исповедати пред свима и славити Га међу свима. Буди уверен да муке на које ме будеш ставио, биће за мене блаженство; и ако хоћеш, провери то на делу.
Намесник покри лице рукама и дуго плакаше, тако да то примети и сав присутни народ. И свима би јасно да је намеснику жао невиног Евстратија, и сви стадоше плакати и ридати. Велико ридање настаде и по целоме граду. Напослетку свети Евстратије рече судији: Свевишњи Бог нека уништи злоковарну препреденост оца твог Сатане! Јер Сатана измисли овај плач на искушење мени, да би ми створио препреку на путу ка предстојећој ми награди. Чини што хоћеш, јер сам роб Господа Христа, и противим се царском наређењу, и гнушам се одвратних идола: одвратни су ми и идоли, и они који им се поклањају.
Агрикол намесник видевши Евстратијеву непоколебљиву оданост хришћанској вери и његову велику љубав према Христу, једва беше у стању изрећи ову коначну пресуду о њему: "Евстратија, који се не покори царском наређењу и не хте принети жртву боговима, наређујем сажећи, да би за своју упорност погинуо у огњу". - Изрекавши то, он устаде и хитно се удаљи у судницу.
Вођен на спаљење, светитељ се громко мољаше овако: "Величајући величам Те, Господе, јер си погледао на смирење моје и ниси ме оставио у рукама вражијим, него си спасао од невоља душу моју. И сада, Владико, нека ме покрије рука Твоја и нека дође на ме милост Твоја, јер се помете душа моја и пати при изласку свом из овог бедног и гадног тела мог. Нека је никада не сретне лукави умишљај противника и не саплете је у тами за незнане и знане грехе, које починих у животу овом! Буди ми милостив, Владико; и нека душа моја не угледа мрачно обличје злих демона, већ нека је приме Ангели Твоји светли и пресветли! Прослави Име Твоје Свето, и силом Твојом узведи ме на Божанско Судиште Твоје! Када ми се буде судило, нека ме не прими рука кнеза овога света, да би ме грешника ринула у дубину пакла, него ми предстани Ти и буди ми Спас и Заступник, јер ова телесна мучења јесу радости за слуге Твоје. Помилуј, Господе, оскврњену страстима овога живота душу моју, и прими је очишћену покајањем и исповедањем, јер си благословен кроза све векове. Амин.[16]
Када светитељ заврши молитву, и пећ беше већ страховито усијана, он начини крсни знак и уђе у пећ, певајући и говорећи: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух мој! - И тако он у миру предаде дух. Огањ не повреди свето тело његово, нити се косну иједне длаке на њему. Сконча свети мученик Евстратије у тринаести дан месеца децембра. А блажени Власије, епископ Севастијски, узе мошти светих мученика Евстратија и Ореста и уради све што беше написано у мучениковом завештању,[17] славећи Оца и Сина и Светога Духа, Јединога у Тројици Бога, коме слава и моћ вавек. Амин.

ЧУДО СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПЕТОЧИСЛЕНИКА

НА домаку Цариграда бејаше манастир, звани Олимп. У њему би подигнута црква у име светих пет мученика: Евстратија, Аксентија, Евгенија, Мардарија и Ореста. И беше давнашњи обичај да о празнику ових светих мученика долазе у тај манастир цар и патријарх, и дају прилоге за издржавање монаха. Јер од оснивача тога манастира беше прописано: да монаси који живе у њему не стичу ни њиве ни винограде, него да потпуно препусте себе бризи светих мученика и раде само на своме спасењу. И пошто се монаси строго држаху овог прописа оснивачевог, то свети мученици не престајаху старати се за потребе манастирске. Но милост Божја обично бива праћена искушењима, да би преко искушења постало очигледније то, да они који се надају у Бога и траже Га, неће бити лишени ни једнога добра (ср. Псал. 33, 11).
И тако, општи Промислитељ свих - Бог, желећи да још више прослави место светих Страдалника Својих и да оне који им служе посети милошћу Својом и утеши их у њиховом сиротовању, удеси да о празнику светих Петочисленика би страшна бура на мору, и силна киша, и велика хладноћа, те из града нико не дође у манастир на празник светих мученика. Монаси тамошњи, одслуживши вечерње и канон, беху у тузи, пошто не имађаху шта јести; па чак и прекораваху свете мученике, говорећи пред њиховом иконом: "Сутра ујутру ми ћемо отићи одавде и разићи се куд који, да тражимо себи прехрану".
Међутим, када настаде сумрак, дође вратар к игуману и рече: Благослови оче да доведем к теби човека који долази од цара са две натоварене камиле. - Игуман даде благослов, и к њему уђе човек веома благољепан и рече: Цар вам је послао хране и вина. - Монаси, сатворивши молитву, унесоше послате намирнице, и сви једоше и пише; а преостало оставише као залиху. И док још сви беху на окупу, дође вратар и јави да је од царице дошао изасланик, који уведен саопшти игуману да је царица послала одабране рибе и десет златника. Изасланик још не беше завршио своје саопштење, вратар уђе и јави да је од патријарха дошао човек. Када овај би уведен, он даде игуману црквене сасуде, говорећи: "Патријархова је жеља да сутра овде служи литургију".[18] - Игуман, обраћајући се изасланицима, рече: Што је Богу угодно, то ће Он и урадити. А ви, да ли ћете преноћити овде или ћете одмах ићи натраг? - Они одговорише: Ако би било преноћишта, ми бисмо остали овде до сутра. - Игуман нареди да их уведу у црквену паперту. И отпуштајући их, упита их за њихова имена. Онај што беше дошао од цара рече да се зове Аксентије, онај од царице - Евгеније, а онај од патријарха - Мардарије.
За време јутрења у цркву уђоше два мужа. После катизама[19] игуман нареди да се, по пропису, прочита о страдању светих мученика. Но монаси рекоше: Да изоставимо то читање, пошто нико није дошао из града на празник. - Тада непознати муж, што малочас уђе у цркву, рече: Дајте ми књигу, ја ћу прочитати. - Књига му би дата; и када у читању дође до места где се вели: "Евстратије би обувен у гвоздене чизме са оштрим клинцима", он уздахну и удари у црквени под жезлом што му беше у руци; жезал се зари у под и пусти из себе гране и претвори се у дрво. Присутни онда схватише кога имају пред собом, и упиташе га: Евстратије, да ли ти то учини себе ради? - Не, одговори он: моја страдања била су мала у порећењу са наградама Божјим за њих. А ово је учињено ради тога, да празник наш не остане без долазника из града.
И чим он ово изговори, сви опет тог часа постадоше невидљиви. А игуман, изишавши из цркве, нађе манастирску оставу пуну хлебова и риба, а сви празни судови обретоше се пуни вина. О овоме чуду хитно обавестише цара и патријарха. Они дођоше у манастир, и сви прославише Бога и одадоше хвалу светим мученицима Његовим. Жезал пак, преобраћен у дрво, изломише у комаде и раздадоше на благослов, и тога дана молитвама светих страдалника догодише се многа исцељења болесних.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ГАВРИЛА, патријарха Српског

ОВАЈ свети човек Божји Гаврило (Рајић) беше постављен од Господа Христа на свећњак Цркве Своје у Србији у најтеже време, када Србијом владаху агарјани - Турци. Он на патријаршијском трону наследи свога претходника патријарха Пајсија, и беше патријарх Српски од 1648-1655. године. Пре доласка на тај узвишени положај, он беше Рашки митрополит неко време, бринући се дан и ноћ о повереној му пастви, полажући, као пастир добри, душу своју за овце своје.
Дошавши на патријаршијски престо, овај угодник Божји Наследио је од свога претходника доста сређено стање у Цркви. И он је са своје стране улагао много труда и ове своје богодароване му способности, на ипак, због неповољних околности, ствари у Цркви за његово време почеле су да се мењају на горе. Њему је пало у део да се бори на два фронта. С једне стране биле су турске власти, које су вршиле разна насиља и захтевале од Цркве велике дажбине, а с друге стране била је јака римска пропаганда која је у то време преко папских "мисионара" покушавала да посеје корене уније у Србији, као и у осталим православним народима на Балкану.
Вршећи своју узвишену пастирску дужност, патријарх Гаврило је много путовао. Он је још 1649. године био у Цариграду да би однео наметнуте му дажбине, а и да би утврдио свој положај. Идућих година 1650. и 1651. он много путује по земљи поучавајући народ закону Божјем и утврђујући га у вери отаца његових, како би се могли одупрети безочној навали римских пропагатора уније. У тим својим путовањима стизао је и у наше најсеверније крајеве, где је народ нарочито био изложен притиску уније, те посећује и манастир Крушедол 1653. године.
Исте (1653) године патријарх Гаврило посећује Влашку и Молдавију, где се једно време задржава у Трговишту код војводе Матије Басарабе, обављајући при том и извесну политичку мисију. Одатле је продужио свој пут за једноверну и једнородну Русију, стигавши у Москву средином 1654. године. Главни разлог овога пута патријархова у Русију било је тражење милостиње за своју Цркву која је била запала у велике материјалне тешкоће. Летописац бележи да је осиромашење у то време било тако велико, да се и по црквама и по манастирима служило из дрвених путира...
Ако је тражење милостиње био главни разлог патријархова пута у Москву, он свакако није био и једини. Када је стигао у Москву, у којој је био врло свечано и радо примљен, патријарх је покушао да тамо штампа, поред осталога, и "Типик избраније многое от 34 књиг на латинскују јерес" од солунског митрополита Нила Кавасиле, писца 14. века, коју је био донео собом у Москву. Патријарх је осећао потребу да своме свештенству, које се сусретало са мисионарима уније, да једну приручну књигу, о питањима која су тада расправљана. А таква је управо била наведена књига Нила Кавасиле. Тај факт сам собом јасно сведочи колико је патријарху Гаврилу било стало до очувања неповређене и чисте вере православне кроз коју и у којој се спасавамо.
Неки настоје да нађу и политички разлог путовања патријарха Гаврила у Русију, иако о томе није остало никаквог писменог трага. Нашавши се у Москви патријарх је био добро примљен и од цара и од патријарха руског. Са руским патријархом Никоном Гаврило је био у пријатељским односима. Учествовао је активно на Московском Сабору 1655. године на коме су спровођене извесне реформе у Цркви.
Под притиском разних околности, патријарх Гаврило је био решио да трајно остане у Русији, због чега је био и своју пратњу послао натраг у Србију, са предлогом да се бира нови патријарх на његово место. И заиста, ускоро буде изабран и устоличен на патријаршијском престолу патријарх Максим (1655- 1674. године). Па ипак, доцније, не зна се зашто, патријарх Гаврило мења своју одлуку и жели да се врати својој кући и својој пастви. Патријарха су "с муком пустили из Москве, и то тек онда, када је за изговор навео одлажење у Јерусалим ради поклоњења светињама тамошњим". Но, уместо да оде у Јерусалим, Гаврило се вратио у отаџбину и, изгледа, зажелео да опет заузме патријаршијски престо, али без успеха, јер "власти то нису хтеле".
Ускоро овај блажени Гаврило буде оптужен Турцима као велеиздајник, те буде ухваћен и спроведен у Брусу, где се тада налазио турски султан и велики везир. Уз ову оптужбу подигоше на њ клевету и неки Јевреји зато што беше превео !неколико Јевреја у веру хришћанску, оптужујући га да он ради на покрштавању Турака, да би тиме1 јаче озлоједили турске власти. Чувши овакве оптужбе, везир врло строго испитиваше патријарха Гаврила, па иако сазнаде праву истину и сву лажност оптужби, ипак рече светитељу: "Пошто си оптужен као велеиздајник царства, по закону нашем треба да будеш убијен. Али, ако се одрекнеш вере своје, и пређеш у нашу веру, опростићу ти живот, и даћу ти највеће почасти у царству, да проведеш живот у сваком изобиљу, части и слави".
Чувши то, блажени Гаврило одговори са великом смелошћу: "Ја сам потпуно невин од ове оптужбе, и то је јасно свакоме, те неправедно умирем. Што се пак тиче предлога да оставим своју веру и да пређем у вашу, да би се ослободио смрти, немогуће ми је да прихватим, све док ме памет служи; а спреман сам да поднесем, помоћу Христа мога, хиљаде мучења, и да умрем из љубави према Њему, не једанпут, него стотину пута, када би то било могуће. А почасти и сва лажна привремена блага, која ми обећаваш, нека остану вама".
Тада светитеља предадоше мучитељима, који почеше да га муче многим и разноврсним мукама, да би га приморали да промени своју одлуку и да се одрекне Христа. Али храбри борац примаше ева мучења са великим трпљењем, имајући и велику радост што се удостојио да пострада за Христа, као што је и Христос пострадао за њега. Најзад, безбожници видећи непроменљивост његове воље, одведоше га на одређено место у Бруси где буде обешен 1659. године. И тако предаде своју свету и преблажену душу у руке Божије и пређе ка своме љубљеноме Господу, да од Њега прими двојаки венац, и као јерарх и као мученик.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЛУКИЈЕ ДЕВИЦЕ

КАДА се слава свете мученице Агатије[20] пронесе по свој Сицилији,[21] и житељи Сиракузе[22] хрљаху у град Катану[23] на поклоњење светоме гробу мученице, догоди се Лукији девици, угледној и веома цењеној међу Сиракужанима, да иде на празник заједно са другима и са својом мајком Евтихијом, која већ четири године боловаше од крвотечења и не могаше се исцелити никаквим леком лекарским. За време службе у цркви би прочитано еванђеље у коме се спомиње крвоточива жена која се исцели додирнувши крај од хаљине Христове.[24] У време читања Еванђеља Лукија рече својој матери: Мајко, ако верујеш ономе што се чита, онда веруј и томе да света Агатија, која пострада за име Христово, удостоји се предстојати Ономе за чије име пострада. Стога дохвати се гроба њеног са вером, и исцелићеш се.
По завршетку црквене службе народ се разиће, а мајка са ћерком падоше пред гробом свете мученице и почеше је са сузама молити за помоћ. Дуго се оне мољаху, и у томе Лукија задрема, и у сну виде свету мученицу Агатију међу Ангелима, веома украшену бисерјем. Она рече Лукији: Сестро моја Лукијо, девице Господња, зашто иштеш од мене оно што сама можеш овог часа дати? Јер вера твоја помаже мајци твојој, и ето она је већ здрава. И као што се због мене слави град Катана, тако ће се тобом дичити град Сиракуза, пошто си ти у својој девствености припремила Христу благопријатно обиталиште.
Чувши то, Лукија се трже из сна, и сва усплахирена устаде и рече својој мајци: Мајко моја, мајко моја, ето си се исцелила! Стога те молим именом ове светитељке која те молитвама својим исцели: немој ми никада више спомињати вереника мог (она је већ била верена), и немој желети да видиш плод од тела мог смртног, већ све што си спремила дати мени при удадби за смртнога човека, дај ми сада када полазим к Бесмртном Женику Господу Христу, чувару девствености моје. - Мати Евтихија јој одговори: Сву имовину покојног оца твог ја ево девет година марљиво чувах и сачувах, па и увећах наследство твоје а не окрњих; све пак што ја лично имам и што још могу стећи, све ти то такође стоји на расположењу. Али прво ме сахрани, па онда учини са свим имањем како ти је воља. - Лукија јој на то рече: Мајко, послушај мој савет: Богу није особито мио онај који Њему даје оно што не може понети са собом или искористити за себе. Но ако ти хоћеш да учиниш дело заиста благопријатно Богу, онда дај Њему оно што можеш употребити за себе. Јер када будеш умирала, теби већ неће бити потребно ништа земаљско, и што будеш дала тада даћеш оно што ниси у стању понети са собом. Зато док си жива и здрава дај Христу своје имање; и све што си хтела дати мени, почни сада предавати Христу.
Тако разговараше Лукија сваки дан са мајком док не почеше раздавати имање и свакодневно га употребљавати на издржавање убогих. О продавању имања, драгоцених предмета и драгог камења дознаде Лукијин вереник, и ожалошћен тиме он стаде распитивати Лукијину дојиљу: Шта то има да значи? Чујем о изненадном продавању имања и драгоцености. - А дојиља, жена паметна, одговараше: Вереница је твоја сазнала да се неко наслеђено имање продаје за хиљаду и више златника, па желећи да га купи за тебе она продаје неке ствари, да би дошла до потребне суме новаца.
Вереник поверова дадиљиним речима, и сматрајући да се ради о стварној куповини имања, престаде распитивати, него још и подстицаше вереницу и њену мајку на продавање имовине. Но када он сазнаде да је сва имовина раздата ништима и убогима, удовама и сиротама, и утрошена на богомољне бескућнике и служитеље Божије, он одмах оде кнезу Пасхазију и оптужи своју вереницу да је хришћанка и, следствено, противница царских закона.[25]
Пасхазије призва к себи Лукију и стаде је саветовати да принесе идолима жртву. Блажена Лукија одговори: Жртва жива, као и вера чиста и беспрекорна пред Богом и Оцем јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама (Јак. 1, 27). А ја ево три године ништа друго и не радим већ стално приносим жртву Живоме Богу. Сада пак, пошто више немам имања да Му од њега приносим, ја Му себе саму приносим на жртву живу, и нека Он са овом жртвом чини што Му је угодно. - Те ствари, примети кнез Пасхазије, причај теби сличним хришћанима, а мени који пазим на извршивање царских закона, узалуд говориш о томе. - Лукија одговори: Ти слушаш царске законе, а ја слушам Божје законе; ти се бојиш царева, а ја се бојим Бога; ти не желиш да цареве рагњевиш, а ја строго пазим да Бога не разгњевим; ти се трудиш да царевима угодиш, а ја желим да Јединоме Христу благоугодим. Стога ти ради што теби изгледа корисно, а ја ћу чинити оно што знам да ће бити корисно по мене.
Пасхазије узврати на то: Наследство своје ти си истраћила и проћердала са блудницима твојим, па зато и сама говориш као блудница. - Лукија одговори: Наследство своје ја сам сместила на добром месту, и никада нисам допустила себи да примим упропаститеље душе и тела. - Пасхазије упита: А ко су ти упропаститељи душе и тела? - Лукија одговори: Ви сте упропаститељи душа, о којима говори апостол: "зли разговори кваре (= упропашћују) добре обичаје" (1 Кор. 15, 33): јер ви саветујете душама људским прељубу, да оне оставе Небеског Женика, тојест Створитеља свог, и последују ђаволу кроз служење ништавним и бездахним идолима. Упропаститељи пак тела јесу они који привремена уживања претпостављају вечноме блаженству, и пролазна задовољства стављају изнад бесконачних радоСТИ - Пасхазије на то рече: Престаће и умукнуће причања твоја када дођу на ред мучења и ране. - Лукија одговори: Речи Божије никада умукнути Неће. - Еда ли си ти Бог? узврати Пасхазије. - Слушкиња сам Божија, одговори Лукија, зато и говорих речи Божије, јер је и Он сам рекао: Ви нећете говорити (пред царевима и властодршцима), него Дух Оца вашега говориће из вас (Мт. 10, 20). - Пасхазије упита: Еда ли је и у теби Дух Свети, и Он ли говори преко тебе? - Лукија одговори: Апостол каже да они који живе чистим животом јесу храмови Божји и Дух Божји живи у њима (1 Кор. 3, 16). - Пасхазије на то рече: Ја ћу онда наредити да те одведу у блудилиште, да би Дух Божји одступио од тебе када те оскврне. - Лукија одговори: Тело никада не може бити оскврњено без пристанка духа. Ако ти чак ставиш на руку моју тамјан, и насилно га мојом руком бациш на идолски жртвеник, Бог ће се, видећи то, подсмехнути теби, јер Он нас осуђује за слободна хтења и добровољна дела, а не за дела која учинимо силом приморани од других. Тако и насилно одузимање девствености Он само допушта, као што допушта искушења, разбојништва, незнабоштво. Стога ако ти и наредиш да ми се силом одузме девственост, ти ћеш ми тиме само удвостручити награду за моју чистоту. - Пасхазије на то рече: Наредићу да те блудочинством уморе, ако не послушаш царска наређења. - Лукија одговори: Ја ти већ рекох да вољу моју ти никада нећеш моћи приволети на грех. А све остало што можеш[ учинити телу мом, све то слушкиња Христова презире.
Тада развратни и неправедни судија Пасхазије призва к себи сопственике блудилишних домова, и предаде им светитељку говорећи: Сазовите народ на чедност њену, и учините да јој се ругају дотле док не умре. - А када светитељку почеше вући у блудилиште, Дух Свети јој даде толику тежину, да је ни на који начин не могаху покренути с места. По наређењу мучитеља приђоше многи људи, и напрегоше сву снагу да је покрену и повуку, и од силног напрезања презнојаваху се и малаксаваху, али девица Господња стајаше непоколебљива. Тада донесоше конопце и спуташе јој и руке и ноге, па је сви сложно стадоше вући из све снаге, али она стајаше непокретна као планина. Пасхазије се оневесели и збуни, и не знађаше шта да ради. И сазвавши волхе и мађионичаре и све жреце идолске, нареди им да око Лукије чине врачања и мађије, еда би је покре^нули, али све би узалуд: она и надаље стајаше као прикована телом за земљу, и беше немогуће покренути је ни за једну стопу. Доведоше чак и многе парове волова, да је покрену с места, али она и надаље остаде непомична. Најзад је Пасхазије упита: Какве су то мађије твоје? - Лукија одговори: То нису моје мађије, већ сила благодати Божије. - Пасхазије упита: Какав је узрок по среди, те тебе, слабачку девојку, хиљаду људи не могу да покрену с места? - Светица одговори: Макар ти довео и десет хиљада људи, и они ће чути где ми Дух Свети говори: Пашће поред тебе тисућа и десет тисућа с десне стране теби (Псал. 90, 7).
Бедни судија мучећи се силно у својој незнабожној души, јеђаше се и кидаше од страховитог једа и муке. Света девојка га упита: Што се мучиш? и што те кидају и гризу разне мисли? Ето искуством си дознао да сам ја стварно храм Бога Живога; веруј дакле. А ако се још ниси убедио, онда продужи своје.
Пасхазија захвати још већа пометња и јед, и он уздисаше од силне муке гледајући како му се светитељка руга. Затим нареди да се око светитељке наложи огромна ватра, и да се у њу долива смола, сумпор и врело уље. Но она, ограђујући себе именом Господа нашег Исуса Христа, стајаше непокретна и неповређена, и говораше мучитељу: Ја молих Господа мог Исуса Христа, да овај огањ нема власти нада мном, да би ти се подсмехнули они који се уздају у Христа; и још молих Господа да се продуже мучења моја, да бих код верујућих уклонила страх од мука а неверујуће лишила могућности да се ругају хришћанима.
Тада неки од пријатеља Пасхазијевих, желећи да Пасхазија извуку из тешког и срамног положаја, наредише да светитељку ударе мачем у грло, па онда с Пасхазијем одоше својим кућама. Светитељка пак, иако силно рањена, ипак не изгуби снаге, и бесеђаше с народом говорећи: Објављујем вам благу вест: Цркви Божјој дарује се мир, јер се Диоклецијан одрече престола, а Максимијан умре овога часа. И као што град Катана има своју заступницу пред Богом, сестру моју о Богу свету Агатију, тако знајте да сам ја овоме граду дата од Бога за заштитницу, ако само ви, испуњујући вољу Божју, будете веровали овоме.
Када слушкиња Господова Лукија говораше ово грлом, које беше прободено мачем, неочекивано пред њеним очима проведоше Пасхазија окованог у ланце. Ствар је у томе што Сицилијанци тајно беху послали у Рим тужбу против кнеза Пасхазија како он немилосрдно упропашћује њихову земљу, глобећи становнике, отимајући им имања, злостављајући их, чинећи насиља. И баш у то време стиже из Рима наређење да Пасхазија окованог воде у Рим на суд: тамо он, после саслушања, би осуђен на смрт, и посечен мачем. Када дакле Пасхазија у оковима проведоше поред свете Лукије, она то виде, јер беше још жива, иако смртно рањена, и стајаше на месту мучења непомична; и душа не изиђе из ње док не дођоше свештеници и она се не причести Пречистим и Животворним Тајнама Христовим. И тек када, пошто се причести, сви рекоше: "Амин", света мученица предаде своју чисту душу у руке Господу.[26] И чесно би она погребена на самом месту мучења, и над њеним светим моштима би подигнута црква у њено име, а у славу Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРМАНА, Аљаског чудотворца и просветитеља Америке

ГОДИНЕ 1793. од монаха Валаамског манастира би састављена духовна мисија и упућена да проповеда реч Божју непросвећеним житељима северозападне Америке, који су, само на десет година пре тога, почели бивати руски поданици. У броју чланова те мисије био је и овај блажени Герман.
Монах Герман је потицао од трговаца града Серпуха који је припадао московској епархији. Како се он звао до монашког пострига, и какво је било његово презиме, - непознато је. Од младих година[27] он је имао велику ревност у побожности, и у својој шеснаестој годијни живота, отишао је у монахе. Најпре је ступио у Тројице-сергијевску пустињу, која се налазила близу финског залива, на петроградском путу, на 15 врста од Петрограда.
У Сергијевској пустињи с оцем Германом, између осталог, десио се следећи случај. На грлу, с десне стране, под брадом, појавио се код њега чир; бол је био ужасан, оток је брзо растао и унаказио сво лице; врло тешко је могао да гута, а задах је био неподношљив. У таквом опасном стању, очекујући смрт, отац Герман се није обратио земаљском лекару, но, затворивши келију, с топлом молитвом и сузама припао је он пред иконом Небеске Царице, молећи од Ње исцељење. Молио је се целу ноћ, затим је мокрим пешкиром обрисао лик пречисте Владичице, и тим пешкиром обавио свој оток. Продужујући да се моли са сузама, у изнемоглости заспао је на поду, и видео у сну, да је њега исцелила Пресвета Дјева. Пробудивши се ујутру, устаје и на велико своје чуђење налази себе потпуно здравим. Не прокинувши чир, оток се разишао, оставивши иза себе само мали знак, као за сећање на чудо. Лекари, којима су причали о том исцелењу, нису веровали, доказујући, да је било неопходно или да чир сам пукне или да се расече. Но речи лекара биле су речи опита немоћи људске, а где делује божанска благодат, тамо се побеђује поредак природе. Такве појаве смирују ум човечји под моћну руку милосрђа Божјег.
Пет или шест година проживео је о. Герман у Сергијевској пустињи, а затим је прешао у Валаамски манастир, који се величанствено ширио на прекрасним острвима усред воде великог Ладожског језера. Свом душом заволео је он Валаамску обитељ; заволео незаборавног настојале њеног, благочестивог старца Назарија, и сву осталу братију. "Ваша очинска према мени убогом доброчинства", писао је он касније о. Назарију из Америке, "неће избрисати из мога срца ни страшна непроходна сибирска места, ни мрачне шуме, нити ће их спрати брзина великих река, нити ће грозни океан погасити ова осећања. Ја у уму замишљам предраги ми Валаам, на њега увек гледам преко великог океана". Старца Назарија величао је он у својим писмима, називајући га "најпреподобнијим, предрагим својим баћушком", а сву Валаамску братију - "љубазнима и најдражима". Пустињско Јелово острво, место свога боравка у Америци, назвао је он "Новим Валаамом". И, као што се види, увек се налазио у духовном општењу са својом духовном отаџбином, јер и 1828. године, следствено после тридесет година пребивања свога у крајевима америчким, писао је он писма наследнику оца Назарија, игуману Инокентију.
Ево шта је говорио о животу оца Германа на Валааму савременик његов, постриженик о. Назарија, и каснији игуман Валаамски, отац Варлаам. Отац Герман је вршио овде разна послушања и, као онај "који је спреман на свако добро дело", између осталог, слат је у град Срдобољ да надгледа раднике који су производили тамо мраморне плоче. Братија је волела оца Германа и с нестрпљењем очекивала његов повратак из Срдобоља у манастир. Испитавши ревност младог подвижника, мудри старац, отац Назарије, отпустио га је да живи у пустињи (удаљеној келији). Та келија се налазила у густој шуми, на врсту и по од манастира; до данас је то место сачувало назив "Германово". О празницима је долазио о. Герман из пустиње у манастир. И дешавало се, на малој вечерњи, стојећи за певницом, пријатним гласом певао је он са братијом припеве канона: "Исусе преслатки, спаси нас грешне", "Пресвета Богородице, спаси нас", - а сузе су бујицом текле из његових очију.
У другој половини прошлог века шириле су се границе Русије на север: руски индустријалци открили су тада Алеутска острва, која су сачињавали у великом океану ланац од источних обала Камчатке до западне обале северне Америке. Са открићем острва показала се света неопходност да се просвете светлошћу Јеванђеља њихови домородци. За то свето дело по благослову Светог Синода, високопреосвећени митрополит Гаврило поручио је старцу Назарију да изабере способне људе између братије Валаамске. Изабрано је десет људи, у броју којих и отац Герман. Године 1794. кренули су изабраници из Валаама ка месту њиховог великог назначења. Светом ревношћу проповедника брзо се разливала светлост проповеди Јеванђелске међу новим поданицима Русије: неколико хиљада незнабожаца примило је хришћанство; отворена је школа за образовање новокрштене деце; саграђена је црква у месту боравка мисионара. Но по недокучивим одлукама Божјим општи успеси мисије нису били дуговечни. После пет година свог многокорисног рада, заједно са својом пратњом, потонуо је воћа мисије, архимандрит Јоасаф, који је већ био подигнут на степен архијереја; а пре њега ревносни јеромонах Јувеналије удостојио се мученичког венца. Остале су убијали једног за другим, тако да је на крају остао сам Герман. Њему је благоизволео Господ да се потруди дуже од све сабраће у апостолском подвигу за просвећење Алеута.
Место боравка оца Германа у Америци било је Острво Јелово, које је он назвао "Нови Валаам". То острво одвојено је мореузом, на врсту две од острва Кадјака, на коме је био саграђен дрвени манастир за смештај чланова мисије и саграђена дрвена црква у име Васкрсења Спаситељева. Јелово острво је мало, сво покривено шумом; скоро средином њега јури у море малени поток, - и управо то живописно острво изабрао је себи о. Герман за место молитвеног тиховања, ископао на њему својим рукама пећину у земљи и у њој провео цело прво лето. За зиму, близу пећине, саграђена је за њега келија, у којој је и живео он до смрти, а пећину је претворио за себе у место молитвеног тиховања. Недалеко од келије уздизала се дрвена капела и дрвена кућица за смештај школе и поеетилаца. Пред келијом ширила се башта. Овде је он проживео више од четрдесет година. - Овде у башти он је сам копао леје, садио кромпир и купус, сејао разно поврће. За зиму је скупљао печурке, солио и сушио их. Со је спремао сам из морске воде, или расола. Плетена котарица, у којој је носио старац. са морске обале купус ради ђубрења земље, веле, била је тако велика, да је било тешко да је један сам подигне, а отац Герман, на чуђење свих, преносио је њу с купусом без ичије помоћи, на велику раздаљину. Једне зимске ноћи његов "ученик Герасим случајно га је угледао у шуми, где иде бос с тако великим дрветом, које би једва носила четворица. Тако се подвизавао старац, и све што је стицао таквим неизмерним трудовима, све је то употребљавао на храну и одевање сиротих - својих васпитаника, и на књиге за њих.
Одело му је било исто и зими и лети. Кошуљу он никада није носио, а место ње носио је јеленску кожу, коју по неколико година није скидао ни мењао, тако да би сва длака са ње поспадала а кожа се улепила. Затим - чизме или ципеле, подрасник, стари, олињали, сав у закрпама, мантија и камилавка. Тако одевен он је ишао свуда и по сваком времену: и по киши и по снежној вејавици, и по зимској бури, и по најјачем мразу.
Као постеља му је служила мала клупа, покривена јеленском кожом, олињалом од времена, а као јастук - два ћерпича, који су под голом кожом остајали непримећени од посетиоца. Покривача није било. Он се покривао дрвеном даском која је лежала на пећи. Ту даску је сам о. Герман назвао својим покривачем, оставивши аманет да са њом покрију његове смртне остатке. Она је била тачно по његовој дужини. "Кад сам био у келији оца Германа", прича Константин Ларионовић, "ја грешни седео сам на његовој постељи, и то сам сматрао врхунцем моје среће"!
Дешавало се оцу Герману да буде у гостима код управника Америчке компаније и у душеспасоносном разговору са њим да проседи до поноћи и чак до после поноћи, но није остајао да ноћива код њих, и, не гледајући на било какво невреме, увек је одлазио у своју пустињу. А ако би се и десило по неком изузетном случају да ноћи ван келије, ујутру би налазили кревет, намештен за њега, потпуно нетакнутим, а старца да уопште није спавао. Исто тако у својој келији, провевши ноћ у разговору, он се није предавао одмору.
Старац је јео врло мало. У гостима, ако би само окусио каквог јела, остајао је он без обеда. У келији, врло мали део ситне рибе или поврћа сачињавало је сав његов обед.
Тело његово, изнуравано радом, бдењем и постом, смиравале су и петнаест кила тешке вериге. Те вериге данас се чувају у капели.
Причајући о таквим подвизима оца Германа, ученик његов, Алеут Игњатије Алигјага додавао је: "да, тежак живот је проводио дедица, и нико не може подражавати његов живот".
Црте из живота старца које смо до сада описали дотичу се, тако рећи, спољашњег његовог делања. ГлавНо пак дело његово, говори преосвећени епископ Петар, "било је упражњавање подвига, у усамљеној келији, где га нико није гледао; само су изван келије слушали, да је он певао и свршавао богослужења по монашком правилу". Такво сведочанство преосвећенога потврђује и следећи одговор самог оца Германа. Питали су старца: "Како ви, оче Германе, живите сами у шуми? како вам не досади?" Он је одговарао: Не, ја тамо нисам сам! Тамо је Бог, као и свуда што је Бог. Тамо су свети Анђели! И може ли са њима бити досадно? С ким је бољи и пријатнији разговор, с људима или с Анђелима? Наравно, с Анђелима"!
Како је гледао отац Герман на домородачке становнике Америке, како је схватао свој однос према њима, и како је саосећао њиховим невољама, изражава он сам у једном писму бившем управитељу колоније - Јановском. "Драгој нашој отаџбини", писао је он, "Творац као да је изволео као новорођеног младенца да даде овај крај, који још нема ни снаге за било каква сазнања, ни смисла; но који има потребу не само у покровитељству, већ због немоћи своје и слабог дечјег узраста - у самом подржавању; но чак ни за то он нема још способности да било коме упути своју молбу. А пошто је зависност овог народног блага небеским Провиђењем, неизвесно до ког времена, предана у руке налазећој се овде руској управи, која је сада предана вашој власти, - тога ради ја најнижи слуга овдашњих народа и дадиља, у име њих ставши пред вас, крвавим сузама пишем вам моју молбу. Будите нам отац и покровитељ. Ми наравно нисмо вични красноречивости, но с мутавошћу детињим језиком говоримо: "отрите сузе незаштићених сирота, расхладите срца која се топе у огњу туге, дајте да разумеју шта значи радост"!
Као што је осећао старац, тако је и поступао. Он се увек заступао пред управом за оне који су у нечему погрешили, штитио је увређене, помагао потребитима, чиме је само могао, - и Алеути оба пола и деца њихова често су га посећивали. Неко је тражио савета, неко се жалио на неправду, неко тражио заштиту, неко желео помоћи, - и сваки је добијао од старца могуће задовољење. Он је изглаћивао њихове мећусобне Нетрпељивости, старао се да мири све; особито у породицама трудио се да успостави слогу. Ако није успевао да помири мужа са женом, старац их је неко време раздвајао. Неопходност такве мере он је сам објашњавао овако: боље нека живе одвојено, него да се туку и свађају; иначе верујте, - страшно - ако их не раздвојиш: бивало је случајева, да је муж убијао жену, или жена уништавала мужа"! Нарочито је отац Герман волео децу; снабдевао их двопеком, пекао им переце, и малишани су се умиљавали око старца. Љубав оца Германа према Алеутима долазила је до самоодрицања.
На лађама из Сједињених Америчких Држава пренета је била на острво Ситка, а одатле на острво Кадјак, епидемија заразне, смртоносне болести, или ране. Болест је почињала ватром, силном кијавицом и гушењем, и завршавала се пробадањима: за три дана човек је умирао. Није било на острву ни доктора ни лекова. Болест, разливајући се по насељу, брзо је захватала и околину; она је деловала на све, чак и на одојчад. Смртност је била веома велика, тако да кроз три дана није имао ко да копа гробове, - и тела су лежала незакопана. "Ја", говори очевидац, "не могу да замислим ништа тужније ни ужасније од тог призора, којим сам био поражен, посетивши алеутско насеље! То је велика шупа, или касарна, с палачама,[28] у којој живе Алеути са својим породицама. У једној таквој Шупи смештало се до сто људи. Овде једни већ умрли, укочени леже поред живих; други су умирали: стењање и вапаји, који раздиру душу! Ја сам видео мајке већ умрле, по чијим хладним телима је пузало гладно дете, узалудно с вриском тражећи себи храну... Крвљу се купало срце од жалости! Изгледа, ако би неко могао верно кичицом да прикаже сав ужас те тужне слике, - он би и у најокорелијој души побудио страх од смрти. За ево време те грозне болести, која је трајала, с повременим јењавањем, цео месец, отац Герман, не штедећи себе, неуморно је посећивао болесне, саветовао их да трпе, да се моле, да се кају, или их је припремао за смрт.
Особито се трудио старац за морално напредовање Алеута. С тим циљем за децу - алеутску сирочад, он је саградио школу; он сам их је учио закону Божјем и црквеном певању. С тим циљем такође у капели, близу његове келије, у недељне и празничне дане скупљао је он Алеуте на молитву. Овде је часове и разне молитве читао за њих његов ученик, а сам старац је читао Апостол, Јеванђеље и усмено их поучавао; а његови су васпитаници певали, и то певали врло пријатно. Волели су Алеути да слушају поуке оца Германа, и масовно су се скупљали око њега. Привлачне су биле беседе старца, и с чудесном снагом деловале су оне на слушаоце. О једном од таквих благодатних утисака свога говора пише он сам.
"Слава судовима светим Милостивог Бога! Он је непостижним промислом Својим показао ми сада нову појаву, коју овде на Кадјаку ја, за двадесет година живота, нисам видео. Сада после Ускрса једна млада жена, не старија од двадесет година, која зна добро да говори руски, која ме раније уопште није познавала, и никада видела, дошла је к мени и, чувши о оваплоћењу Сина Божјега и о вечном животу, толико се распалила љубављу према Исусу Христу, да никако неће да оде од мене. И силном и неодступном молбом убедила ме је, и против моје склоности и љубави према усамљености, да је примим; и она више од месец дана ево живи при школи и није јој досадно. Ја, гледајући на њу с великим дивљењем, сећам се речи Спаситељеве: "Што је утајено од премудрих и разумних, то је откривено младенцима". - Та је жена живела при школи све до смрти оца Германа; она је пазила на понашање деце, која су се учила у школи, и он, умирући, оставио јој је аманет да живи на Јеловом. Звала се она Софија Власова.
О карактеру и сили беседе старца, г-н Јановски пише:"Имао сам тридесет година када сам се сусрео са оцем Германом. Треба рећи, да сам ја, васпитаван у морском корпусу, знао многе науке и много читао; но, на жалост, науку над наукама, тј. веронауку, једва сам површно схватао, и то теоретски, не примењујући у животу, и био сам само по имену хришћанин, а у души и на делу - слободоуман. Шта више ја нисам признавао божанствеНост и светост наше вере, јер сам прочитао много безбожних дела. Отац Герман је то моментално приметио и зажелео да ме обрати. На велико моје чуђење, он је говорио тако силно, умно, - доказивао је тако убедљиво, да никаква ученост и земна мудрост не би могли одолети његовим речима. Свакодневно смо ми разговарали до поноћи, и чак до после поноћи, о љубави Божјој, о вечности, о спасењу душе, о хришћанском животу. Слатке речи као непресушни поток лиле су се из његових уста! ... Таквим постојаним разговорима и молитвама светога Старца Господ ме је потпуно обратио на пут истине, и ја сам постао прави хришћанин. За све то ја сам дужан оцу Герману: он је мој истински добротвор".
"Пре неколико година", продужује гн Јановски, "отац Герман је обратио једног поморског капетана Г. из лутеранске вере у православље. Тај капетан је био веома образован; осим многих наука, он је знао следеће језике: руски, немачки, француски, енглески, италијански и мало шпански, - и поред свега тога он није могао одолети убеђењима и доказима оца Германа: променио је своју веру и присајединио се Православној Цркви кроз миропомазање. Када је он одлазио из Америке, старац му је при растанку рекао: "пазите, ако Господ узме вашу супругу од вас, ви се никако не жените са Немицом; ако се ожените Немицом, она ће сигурно нашкодити вашем православљу". Капетан је дао реч, али је није испунио. Предупозорење старца било је пророштво. Кроз неколико година стварно је умрла жена капетанова, и он се оженио са Немицом: вероватно, - напустио, или ослабио вером, и умро је напрасно, без покајања".
Даље говори гн Јановски: "Једном смо позвали старца на фрегату, која је стигла из Петрограда. Капетан фрегате био је човек веома учен, високообразован; он је био послат у Америку по највишој заповести ради ревизије свих колонија. С капетаном је било до двадесет пет официра, такође људи образованих. Ето у таквом друштву седео је малога раста, у старој одећи, пустињски монах, који је својим мудрим говором све образоване сабеседнике своје довео у такав положај, да они нису знали шта да му одговоре. Сам капетан је причао: "Ми смо били неми пред њим"! Отац Герман им је свима упутио једно питање: "Шта ви, господо, највише волите и шта би сваки од вас желео за своју срећу"? Пљуштали су разни одговори. Неко је желео богатства, неко - славе, неко - лепотицу жену, неко - прекрасну лађу, којом би он управљао, и тако даље све у том виду. "Но је ли истина", рекао им је на то отац Герман, "да је све ваше разноврсне жеље могуће свести на једно, - да сваки од вас жели оно, што, по његовом схватању, он сматра најбољим и најдостојнијим љубави"? - "Да, тако је"! одговорили су сви. "А шта, рећи ћете", продужавао је он, "може бити боље, изнад свега, превасходније од свега и по преимућству достојније љубави, ако не Сам Господ наш Исус Христос, Који нас је саздао, украсио таквим савршенствима, свему дао живот, све одржава, храни, све љуби, Који је Сам љубав и дивнији од свих људи? А зар не треба због тога више од свега љубити Бога, више од свега желети и тражити Бога"? Сви су забрујали: "па, да! То се разуме! То је јасно само по себи!" - "А волите ли ви Бога"? упитао је тада старац. Сви су одговорили: "наравно, - ми волимо Бога. Како је могуће не волети Бога"? "А ја грешни више од четрдесет година трудим се да волим Бога, и не могу рећи, да Га савршено љубим", узвратио им је отац Герман, и почео доказивати како треба љубити Бога. "Ако ми волимо кога", говорио је он, "ми га се увек сећамо, трудимо се да му угодимо, дању и ноћу наше срце је заузето тим предметом. Да ли ви тако, господо, волите Бога? Да ли Му се често обраћате, да ли Га се увек сећате, да ли му се увек молите и испуњавате Његове свете заповести?" Морали су признати: не! "За наше добро, за нашу срећу", завршавао је старац, "у крајњем случају обећајмо себи, да ћемо од овога дана, од овога часа, од овога минута трудити се да волимо Бога изнад свега, и да. испуњавамо Његову свету вољу"! - Без сваке сумње тај разговор је морао бити упечаћен у срца слушалаца на сав живот!
Уопште отац Герман је волео да говори о вечности, о спасењу, о будућем животу, о судовима Божјим; много је причао из Житија Светих, из пролога, но никада није говорио ништа празно. Било је тако пријатно слушати га, да сабеседници његови чак и Алеути и њихове жене бивали су занесени његовим говорима и често тек са сванућем, па и то не хотећи, напуштали су га, - сведочи Константин Ларионов.
Господин Јановски подробно описује спољашњост оца Германа. "Живо се сећам", прича он, "свих црта сијајућег благодаћу лица старчева, његовог пријатног осмеха, кротког, привлачног погледа, смиреног, тихог карактера и његове предусретљиве речи. Он је био малога раста; лице је имао бледо, покривено борама; очи сивоплаве, пуне сјаја, а на глави је имао мало седе косе. Говор његов није био громак, већ веома пријатаи". Из својих разговора са старцем Јановски наводи два случаја: "Једанпут", пише он, "ја сам прочитао оцу Герману оду "Бог" од Державина. Старац се задивио, дошао у усхићење, и молио да је прочитам још једном. Ја сам поновио. "Је ли могуће да је то писао прост учитељ"? питао је он. - "Да, научник, песник", одговорио сам ја. "То је по надахнућу Божјем писано", рекао је старац.
"Други пут причао сам му, како су Шпанци у Калифорнији заробили 14 људи Алеута (1815. године) и како су их све језуити приморавали да приме римокатоличку веру.[29] На то Алеути никако нису пристајали: "Ми смо хришћани", говорили су они језуитима. "То није истина, ви сте јеретици, шизматици", узвраћали су језуити, - "и ако ви не пристанете да примите нашу веру, ми ћемо вас све уморити". Затим су Алеути до увече били размештени по двојица по тамницама. Увече су с фењером и запаљеним свећама дошли језуити у тамницу, и стали поново да убеђују налазећа се у њој два Алеута да приме римокатоличку веру. "Ми смо хришћани", био је одговор Алеута, - "и нећемо променити своју веру". Тада су их језуити стали мучити, најпре једнога, а други је био сведок. Одрезали су Алеуту по један зглоб од прстију на ногама, затим - по други, даље по једак зглоб од прста на рукама, затим по други, затим су отсекли стопала ногу, шаке на рукама, - крв је лила: мученик је трпео и понављао само једно: "Ја сам хришћанин", и у таквим мукама од истечења крви скончао је. Следећег дана обећали су језуити да ће уморити и његовог друга; но те ноћи добијена је наредба из Монтреала, да све заробљене руске Алеуте хитно пошаљу тамо са спроводом, а затим су они сви, сем скончавшег, и били отправљени. То ми је причао очевидац Алеут, друг уморенога, који је затим побегао из ропства; а о чему сам ја тада известио главну управу у Петрограду. Када сам завршио моју повест, отац Герман је запитао: "А како се звао уморени Алеут"? - "Петар", одговорио сам ја, "а презимена се не сећам". Старац је устао пред икону, побожно се прекрстио и изговорио: "Свети новомучениче Петре, моли Бога за нас"![30]
Да би донекле изразили сам дух учења оца Германа, ми ћемо навести речи својеручног његовог писма.
"Пусте жеље овога века удаљују од небеске отаџбине, љубав к њима и навика одевају душу нашу као у гнусни огртач; он је назван од Апостола "спољашњи човек". Ми, странствујући у путовању овога живота, призивајући Бога у помоћ, дужни смо да свучемо ту гнусност, а да се одевамо у нове жеље, у нову љубав будућега века, и кроз то да познајемо наше ка небеској домовини или приближавање или удаљавање; но убрзо то учинити немогуће је, него треба следовати примеру болесника, који желећи милога здравља, не престају тражити средства за излечење себе. Ја говорим нејасно".
Ништа не тражећи за себе у животу, давно већ, при самом доласку у Америку, по смирењу, отказао се од чина јеромонаха и архимандрита, и оставши заувек прост монах, отац Герман, без и најмањег страха пред моћнима, ревновао је свим усрћем за Бога. С кротком љубављу, не гледајући ко је ко, он је изобличавао многе за нетрезвени живот, недостојно владање и тлачење Алеута. Изобличавана злоћа наоружавала се против њега, чинила му све могуће непријатности и невоље, но Господ је чувао старца. Управник колоније Јановски, не видевши још оца Германа, због неких клевета на њега, већ је био писао у Петроград о неопходности његовог удаљења, објашњавајући, као да он тобоже буни Алеуте против власти; но та оптужба показала се неоснованом, и Гн Јановски био је касније у броју поштовалаца оца Германа. Једном је иследник дошао на Јелово острво са управником колоније Н. и компанијским службеницима да претресе келију оца Германа, надајући се да ће наћи код њега велики иметак. А када нису нашли ништа од вредности, вероватно по допуштењу старијих, служитељ Пономаров је почео секиром да откива даске на поду. "Пријатељу мој", рекао му је тада Герман, "узалуд си узео секиру; то оруђе ће тебе лишити живота"! После неког времена потражени су људи у Николајевски редут; због чега су из Кадјака послали тамо руске служитеље, у броју којих и Пономарова. Тамо су му Кенајци у сну секиром одсекли главу.
Много великих невоља поднео је отац Герман и оД демона. То је он сам открио ученику своме Герасиму, када овај, ушавши к њему у келију без уобичајене молитве, на сва питања своја није добио од њега одговор, и идућег дана упитао га за узрок јучошњег ћутања. "Када сам ја дошао на ово острво и населио се у овој пустињи", рекао је њему тада отац Герман, "много пута демони су долазили к мени, тобоже из нужде, - у облику људском и. у облику зверова, - и ја сам много препатио од њих и разних невоља и искушења: зато ја сада и не говорим с оним, ко уђе к мени без молитве".
Посветивши себе потпуно на службу Господу, ревнујући једино о прослављењу Његовог свесветог имена, далеко од сродника, усред разноврсних невоља и оскудице, десетине година проводећи у високим подвизима самоодрицања, отац Герман био је удостојен многих надприродних дарова од Бога.
Усред Јеловог острва по гори јури у море мали поточић, чије је ушће увек било засипано пенушавим валовима. У пролеће, када се појављивала речна риба, старац је разгртао унеколико песак на ушћу, да би рибе могле проћи, - и прва риба која би се приближила јурнула би у реку. "Бивало је, каже апа (дедица)", прича Алигјага, "пођеш, и ухватиш рибу у руци"! Сувом рибом хранио је отац Герман птице, - и оне су у великом броју облетале око његове келије. Под келијом су у њега живели хермелини. То мало зверче кад се оштени, неприступачно је, а старац га је хранио из руку. "Ми на то нисмо гледали као на чудо", говори његов ученик Игњатије. Гледали су такође где отац Герман храни медведа. Са смрћу старца и птице и звери удаљили су се; чак и његов врт не даје никаквог рода, ако га неко самовољно држи, - тврди о. Игњатије.
На Јеловом острву десила се поплава. Становници су у страху дотрчали старцу. Тада је он узео из дома својих васпитаника икону Божије Матере, изнео је и ставио на ограду и почео се молити. По молитви обративши се присутнима, рекао је: "не бојте се, даље од овог места, где стоји света икона, вода неће проћи". Реч старца се испунила. Затим, обећавши исту такву помоћ од свете иконе и у будуће - заступништвом Свете беспрекорне Владичице, он је заповедио ученици својој Софији, да у случају поплаве стави икону на ограду. Та икона се чува на острву и до данас.
Барон Ф. П. Врангел, по молби старца, писао је по диктату његово писмо - некоме непознатом - митрополиту. Када је било завршено и прочитано писмо, старац је честитао барону чин адмирала. Запрепастио се барон: то је за њега била новост, која се стварно потврдила тек после дужег времена када је он долазио у Петроград.
"Жао ми те, драги куме", говорио је отац Герман управнику Кошевареву, чијег је сина држао на крштењу, "жао, јер ће ти смена бити непријатна"! Кроз две године, Кошеварев, при смени, био је спроведен на острво Ситху.
Једанпут се запалила шума на Јеловом острву. Старац је са својим учеником Игњатијем у делу шуме, једног аршина ширине, сасекао гору до корена, разгрнув маховину, и рекао: "будите мирни, - ватра неће прећи ову црту"! Другог дана, када, по сведочанству Игњатија, није било наде на спасење, с великом јачином дошла је ватра до разгрнуте старцем маховине, пројурила уздуж линије и зауставила се, не додирнувши се густе шуме, која се налазила иза линије.
Годину дана пре добијања вести на Кадјак о смрти високопреосвећеног митрополита (непознато којег), отац Герман је говорио Алеути^ма, да је њихов највећи духовни воћа скончао.
Често је говорио старац, да ће Америка имати свог архијереја, тада када о томе нико није ни мислио, а и наде није било да би у Америци био свој архијереј, говори преосвећени епископ Петар; но пророштво се његово испунило у своје време.
"После смрти моје", говорио је отац Герман, "биће епидемија и помреће од ње много људи, и Руси ће ујединити Алеуте". Стварно, изгледа пола године по његовом упокојењу, наступиле су богиње; смртност је била страховита; у Америци у појединим насељима остало је у животу свега по"неколико људи. То је побудило колонијалну управу да уједини Алеуте: тада од двадесет насеља образовало се само седам.
"Иако ће проћи много времена од моје смрти", говорио је отац Герман својим ученицима, "но мене неће заборавити, и места мога живљења неће бити пусто: сличан мени монах, бежећи од славе људске, доћи ће и живеће на Јеловом, - и Јелово неће бити без људи"!
"Драги мој", питао је отац Герман Константина, када је овом било не више од дванаест година од рођења, "шта мислиш ти, капела, коју сада граде, хоће ли остати ту"? - "Не знам, апа (дедице), одговорио је малишан. "Ја и стварно", говори Константин, "нисам тада разумео питање, премда се цео разговор живо урезао у мом сећању". А старац, мало поћутавши, рекао је: "дете моје, запамти, - на том месту биће некада манастир".
"Проћи ће тридесет година од моје смрти, сви који живе сада на Јеловом острву помреће, ти ћеш сам остати жив и бићеш стар и бедан, - и тада ће се сетити мене", говорио је отац Герман ученику своме, Алеуту Игњатију Алигјагу. И стварно, по истеку тридесет година од дана кончине оца Германа сетили су се њега, почели сакупљати о њему вести, по којима је и било написано његово житије. "Задивљујуће је, кличе Игњатије, "како је нама сличан човек могао све то знати унапред на тако дуго време! Уосталом не! - он није прост човек! Он је гледао наше мисли и утицао тако да смо их ми њему откривали и добијали поуке".
"Када умрем", говорио је старац својим ученицима, "сахраните ме поред оца Јоасафа. Сахраните ви мене сами, јер свештеника не можете дочекати. Тело моје немојте купати, положите га на даску, скрстите руке на груди, увијте ме у мантију и њеним крајевима покрите моје лице а камилавком главу. Ако неко пожели да се опрости са мном, нека целује крст; лице моје никоме не показујте".
Приближило се време одласка старца. Једног дана заповедио је он ученику своме Герасиму да запали свеће пред иконама и да чита Дела светих Апостола. После неког времена, лице је његово засијало, и он је гласно казао: "Слава Ти, Господе"! Затим, наредивши да се прекине читање, објавио је да је Господу угодно да му продужи живот још на недељу дана. Кроз недељу, опет по његовој заповести била су запаљене свеће и читала се Дела светих Апостола. Тихо је приклоНио старац главу своју на груди Герасима, келија се испунила благоуханијем, лице је његово просијало, и отац Герман се упокојио. Тако је блажено уснуо он сном праведника у 81. години свога многотрудног живота, 13. децембра 1837. године.
Послани с тужном вешћу у луку, вративши се објавио је, да је управник колоније Кошеварев запретио да сахрањују старца док он не стигне, да је он заповедио да се за усопшег начини бољи сандук и да ће га он сам са свештеником одмах довести. Но гле дунуо је страшан ветар, киша је пљуснула, настала је ужасна бура. Није било далеко растојање од луке до Јеловог, само два сата пута, но нико се није усућивао да се навезе на море по таквом невремену. Тако је трајало цео месец; и премда је цео месец лежало тело оца Германа у топлом дому његових васпитаника, лице се његово није изменило нити је било од тела и најмањег задаха. Најзад са искусним старчићем Козмом Училишчевим био је донесен сандук; од лучана нико није дошао, - Јеловски становници су сами предали земљи смртне остатке свога старца. Тако су се испуниле предсмртне речи оца Германа, - а затим се ветар утишао, и површина мора постала глатка, као огледало.
Једне вечери у насељу Котана (на Аљаски) видео се над Јеловим острвом необично светао стуб, који је досезао до неба. Запањени чудесном појавом, искусни старији људи и Герасим Вологдин и жена његова Ана рекли су: "Очигледно, отац Герман нас је напустио", и почели су се молити. Затим су они сазнали да је управо те ноћи преминуо старац. Тај стуб су видели са разних места и други. То вече, у другом насељу на Атогнаку, видели су као човека, који се подиже са Јеловог острва ка облацима.
Сахранивши свога оца, над гробом су му његови ученици поставили дрвени споменик. "Ја сам га лично видео", говорио је кадјакски свештеник Петар Кошеварев, "и сада могу рећи, да он уопште није нагрижен временом и као да је данас начињен".
Видевши славни у подвизима живот оца Германа, видевши његова чудеса, видевши испуњење његових предсказања и најзад његово блажено упокојење, "уопште сво месно становништво", сведочи преосвећени епископ Петар, "има пуно страхопоштовања поштовање према њему, као према светом подвижнику, и потпуно су уверени у његову богоугодност".
Године 1842, после пет година од престављења старца, пловећи морем у Кадјак и налазећи се у крајњој опасности, високопреосвећени Инокентије, архиепископ Камчатски и Алеутски, погледавши на Јелово острво, рекао је у себи: "Ако си ти, оче Германе, угодио Господу, то нека се промени ветар"! И тачно, није прошло, изгледа, ни четврт сата, говори високопреосвећени, а ветар им је постао погодан, и они су срећно пристали уз обалу. Из благодарности за избављење, архиепископ Инокентије служио је сам на гробу Преподобног Германа парастос.
Преподобни отац наш Герман и данас предстоји Пресветој Тројици просећи избављење од буре греха и страсти свима онима који светло празнују његов свети спомен, и кличу му: "Преподобни оче Германе, моли Бога за нас". Амин.[31]

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ПЕТРА АЛЕУТА

ПОСТРАДАО за веру Православну 1815. године у Сан-Франциску у Америци, љуто мучен од језуита.[32] О њему види опширније у данашњем житију преподобног оца нашег Германа Аљаског.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА ЛАТРСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Арсеније беше родом из Цариграда; син високородних, иобожних и богатих родитеља. Цар га постави за војсковођу и патриција[33] Кивериотске[34] области. Једном када он са војском пловљаше по мору, подиже се страховита бура, и све лађе потонуше са свима што беху на њњма, само се он један спасе. После тога Арсеније се одрече света, прими ангелски чин монашки, и сав се предаде монашким подвизима, чистећи и душу и тело молитвама, постовима, бдењима, лежањем на земљи, и другим добровољним злопаћењима. Ношаше он и тешке ланце. А муке његове од - хладноће зими и од жеге лети, и потоке суза његових, и свуноћна стајања његова, и ратовања његова са злим дусима, ко ће набројати? Живећи у таквим подвизима, он би од Духа Светог одведен у једно дивље и пусто место. Храна му беше дивље зеље; и он то не јеђаше већ окушаше; а воде узимаше врло мало, и то у два или три дана једанпут.
После многог подвизавања на том месту преподобни оде на гору Латру,[35] где молитвом и крсним знаком умртви смртоносну аспиду. Затим се, по Божјем наређењу, пресели у манастир Келиварски.[36] Ту он после кратког времена постаде игуман, и многе подстаче на вршење врлина. Након извесног времена он се из манастира повуче у једну пећину, пуну дивљих зверова. Тако он, као други пророк Данило, подвизаваше се у молитвеном самовању и тиховању усред зверова. И молитвом својом он одагна одатле све зверове. И ту пећину он претвори у школу за душе људске. Јер к њему се сабраше братија, које он светим животом својим и богомудрим поукама вођаше путем спасења. Затворен у својој тесној келији, он шест дана у току седмице нити с ким говораше, нити што од хране узимаше; једино је недељом поучавао братију и узимао хране. Са таквим подвизима и врлинама преподобни достиже такво бестрашће - απαθειαν, такво савршенство, да више не узимаше никакву телесну храну, него та Анђео Божји храњаше, и доби од Господа дар чудотворства. Тако, он жезлом својим горку воду претвори у слатку. И починивши мноштво друга чудеса, блажени Арсеније мирно се упокоји усред братије.[37]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРИСА

КРОТКИ отац Арис кротко се преставио у Господу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Реч је о такозваној Малој Јерменији - римској области између горњих токова река Еуфрата и Галаса, која се тако назива за разлику од Велике Јерменије, планинске земље на западу од Малоазијског полуострва између реке Куре и горњих токова Тигра и Еуфрата, у којој су од II до V века пре Христа владали цареви домороци. Кападокија пространа област у средини источног дела Мале Азије: некада једна од најзнаменитијих држава Азије, но изгубила самосталност и ушла у састав Римске царевине 17. или 18. године пре Христа. Кападокија граничила са Малом Јерменијом, и дуго време је урачунавана у Кападокију.
2. Саталион или Сатала - град у Јерменији.
3. Севастија - град у Јерменији, на североистоку од Мале Азије.
4. Сравни: 1 Кор. 3, 16.
5. Псал. 6, 9-10.
6. Псал. 34, 9-10.
7. Никопољ - град у Малој Јерменији, на граници Понта, поред реке Аикусе, притоке Ириса; данас - Ендерес.
8. Тојест ђаво, сатана.
9. Јова 4, 18; 2 Петр. 2, 4; Јуд. 1, 6.
10. 1 Мојс. 2, 7-25.
11. 1 Мојс. 3, 1-19.
12. 1 Мојс. 6, 5-8, 20.
13. 1 Мојс. 9, 1-17.
14. Спомен његов Црква празнује 11. фебруара.
15. То јест у девет сати пре подне.
16. Ова предсмртна молитва светог Евстратија унета је у црквено богослужење и чита се на Полуноћници суботној.
17. Свети мученици: Евстратије, Аксентије, Евгеније, Мардарије и Орест пострадали почетком четвртога века. Доцније у родном граду њиховом Аравраку, где беху погребене чесне мошти њихове, би у њихову част подигнута црква, и од светих моштију њихових биваху чудеса. На домаку Цариграда налажаше се манастир у част ових светих мученика, по имену Олимп. Ту је сваке године служио патријарх о њиховом празнику. У садашње време мошти ових светих мученика почивају у Риму, у цркви светог Аполинарија Равенског.
18. У сиромашном манастиру Олимпу, разуме се, није се могло имати све што је потребно за свечано патријархово служење. Зато је он и слао своје одјејање, и остале потребне сасуде.
19. Катизме су саставни део јутрења. Псалтир има 150 псалама; дели се на 20 катизама; свака катизма има по три Славе. Ова подела је од најстаријих времена.
20. Света мученица Агатија пострадала 251. године за Декијева гоњења; њене свете мошти чиниле многа чудеса; спомен њен Црква празнује 5. фебруара.
21. Сицилија - велико острво Средоземног мора крај јужних обала Италије.
22. Сиракуза - једна од првих грчких колонија на источној обали острва Сицилије.
23. Катана -древни град на источној обали острва Сицилије.
24. Мат. 9, 20-22; Мк. 5, 25-34.
25. Тојест наређења римских царева о томе, да сви житељи римске царевине морају приносити жртве незнабожачким боговима.
26. Света мученица Лукија пострада 304. године.
27. Преподобни Герман родио се 1756. године.
28. Дашчани лежај, обично за више особа.
29. Језуити су римокатолички монашки ред, основан у 16. веку од Шпанца Игњатија Лојоле, са главним циљем: служење Римском папи и ширење римокатолицизма. При томе језуити често нису бирали средства са би остварили овој циљ, због чега су и постали познати као лукави, неискрени и подмукли.
30. Спомен овог Св. првомученика Петра Алеута празнује се такође на данашњи дан.
31. Свети Синод Руске Заграничне Цркве и Св. Синод Америчке Митрополије унели су званично име Преподобног Германа Аљаског у календар Светих 27. јула 1970. године.
32. Језуити су римокатолички монашки ред, основан од Шпанца Игњатија Лојоле, у 16. веку, са задатком да служе Римском папи и да често небираним средствима шире католицизам.
33. Патрицијама се називао виши сталеж у Римској и Византијској царевини.
34. У Карији - југозападној обали Мале Азије.
35. Гора Латра - планински ланац у Карији, у Малој Азији.
36. У Карији, на југозападу Мале Азије.
37. Тачно се не зна време живљења преподобног Арсенија; приближно: између VIII-X века.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Спиридон Чудотворац, епископ тримифунтски. Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд. Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.

2. Свештеномученик Александар, епископ јерусалимски. Био најпре епископом кападокијским. Но у време гоњења Северова 203. године бачен у тамницу и прогнан. Потом примио престо јерусалимски. Основао чувену библиотеку Јерусалимску, којом се служио Јевсевије при писању својеИсторије црквене. У време Декија би мучен на разне начине, и бачен пред зверове. Оставши жив и од зверова нетакнут, бачен у тамницу, у којој и сконча свој земаљски живот и пређе ка Господу 251. године.

3. Свети мученик Разумник. Грчко му је име Синетос или Синезије. Као млади чтец у Риму дерзновено проповедао истину Христову и изобличавао идолопоклонике. Због тога би мучен у време цара Аврелијана и посечен.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СПИРИДОНА ЧУДОТВОРЦА, епископа Тримитунтског

ПОСТОЈБИНА овог чудесног Спиридона беше острво Кипар.[1] Син простих родитеља, земљорадника, он и сам беше прост, смирен и врлински. Од детињства он беше пастир овцама. Ожени се у младости, и имађаше деце. Вођаше он чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, Авраама у гостољубљу. После не много година њему умре жена, и он стаде још слободније и усрдније служити Богу добрим делима, сву своју имовину трошећи на збрињавање странаца и исхрану ништих. Живећи на такав начин у свету, он толико угоди Богу, да се удостоји од Њега дара чудотворства: он исцељиваше неизлечиве болести и речју изгоњаше ђаволе из људи. Због тога он би постављен за епископа града Тримитунта у време цара Константина Великог и сина му Констанција.[2] И на епископском престолу он продужи чинити велика и дивна чудеса.
Једном на острву Кипру би бездаждије и велика суша, иза које настаде глад, иза глади помор, и мноштво људи умираше од глади. Небо се затвори, и беше потребан други Илија, или сличан њему, да молитвом својом отвори иебо. И такав се показа свети Спиридон: јер он, видећи невољу која снађе људе и родитељски жалећи оне који умираху од глади, усрдно се помоли Богу, и небо се одмах покри облацима са свих страна, н удари велики дажд на земљу, и не престаде обилно падати неколико дана, док се светитељ поново не помоли Богу, и разведри се. Земља се богато надоји, и даде изобилан род: њиве родише обилато, баште и градине се преливаху од плодова; и после те глади би изобиље велико, молитвама угодника Божјег Спиридона.
Међутим, након неколико година због грехова људских, по допуштењу Божјем, опет настаде глад у тој земљи. И богати житопродавци радоваху се скупоћи, јер имађаху жито скупљандо у току неколико година; и отворивши житнице своје почеше га продавати по високој цени. Беше тада у граду Тримитунту један житопродавац, ненасито среброљубив и неутољиво сластољубив. Он у многим местима закупи мноштво жита, пренесе га лађама у Тримитунт, али га не хте продавати по тадашњој цени пијачној, него га смести у житнице са намером да сачека још страшнији притисак глади, и онда скупље прода жито, и тако што више заради. Када глад постаде готово свеопшта и с дана на даи све јаче мораше људе, овај житопродавац стаде продавати жито по веома високој цени. Утом к њему дође један сиромашак, просећи и молећи га и са сузама клањајући му се: да се смилује на њега и подари му мало жита, да он са женом и децом не би умро од глади. Но немилосрдни и златопоробљени богаташ не хте да се смилује на сиромашка, него му рече: Иди, донеси новац, и добићеш онолико колико будеш платио.
Сиромашак, тетурајући се од глади, оде к светом Спиридону, и кроз плач му исприча своју муку и богаташево немилосрђе. Светитељ му рече: Не плачи! него иди дома, јер Дух Свети каже ми, да ће сутра твој дом бити пун жита, а богаташ ће те молити и даће ти жито забадава.
Сиромашак уздахну и оде дома. А у први сумрак, по наређењу Божјем, удари сраховита киша, и силовита вода поруши многе житнице немилосрдног среброљупца и разпесе сво жито. Немилостиви пак житопродавац са својим укућанима трчаше ио целоме граду, позивајући и молећи све да му притекну у помоћ, да не би од богаташа постао просјак. А сиромашни људи, видевши жито разнесено водом по путевима, стадоше га скупљати, и напунише житом куће своје. Такоће обилно накупи себи жита и онај сиромашак, који јуче мољаше богаташа да му удели мало жита. Видећи на себи очигледну казну Божју, богаташ угледавши овога.сиромашка поче га молити да накупи себи жита бесплатно колико хоће. - Тако Бог казни богаташа за немилосрђе, и, по пророчанству светитељевом, избави сиромашка од беде и глади.
Један познати светитељу земљоделац дође к том истом немилосрдном богаташу у време те глади, молећи га да му да у зајам жито и обећавајући да ће му га у време жетве вратити са великом каматом. Богаташ, поред житница оборених поплавом, имаћаше још и друге житнице пуне жита. Али он, првим својим губитком не уразумивши себе и не излечивши себе од тврдичлука, испољи своје немилосрђе и према овом паћенику, па чак не хте ни да слуша његову усрдну молбу, него му рече: Без новаца нећеш добити од мене ниједно зрно.
Чувши то, јадни земљоделац заплака и оде к светитељу Божјем Спиридону, и каза му своју муку. Светитељ га утеши и отпусти кући. Но сутрадан изјутра он сам оде к земљоделцу и однесе му не мали грумен злата, не говорећи му откуда му злато. Предавши земљоделцу то злато, он му рече: Носи, брате, ово злато оном богатом житопродавцу и дај му га у залог, а он нека ти за то да онолико жита колико ти је потребно за прехрану. Када пак стигне жетва и у тебе буде у изобиљу жита, ти онда откупи овај залог и опет га донеси мени.
Убоги земљоделац узе из светитељевих руку злато и хитно оде к богаташу. Када златољубиви богаташ угледа злато, обрадова се, и одмах даде сиромаху у зајам жита колико му беше потребно. А када стиже жетва и берићет се показа добар, и нестаде глади, земљоделац тај однесе са великом каматом жито богаташу, узе од њега злато заложено код њега, и однесе га с благодарношћу светом Спиридону. Светитељ узе злато и крену у своју градину заједно са земљоделцем, рекавши му: Хајде, брате, са мном, да заједно вратимо ово Ономе који нам је милосрдно дао у зајам. - А кад са земљоделцем уће у градину, он положи злато покрај ограде, подиже очи к небу и кликну: Господе мој Исусе Христе, Ти вољом Својом све ствараш и претвараш! Ти си некада пред очима цара Египатског Мојсијев штап претворио у змију,[3] - нареди и сада овоме злату, које Ти раније претвори из животиње, да се поново претвори у свој првобитни облик, да би и овај човек сазнао колико Ти промишљаш о нама и самом стварношћу научио се ономе што је речено у Светом Писму: "Господ чини све што хоће" (Псал. 134, 6)
Када се светитељ тако мољаше, злато одједном доби животну силу и поче се кретати претворивши се у змију и гмизећи. - Тако дакле, на светитељеву молбу змија се најпре претвори у злато, па затим на чудесан начин из злата опет постаде змија. Гледајући ово чудо, земљоделац дрхташе од страха, па павши на земљу говораше да је недостојан таквог чудесног доброчинства. Змија пак одгамиза у своју рупу; а земљоделац се пун благодарности врати кући својој, запањен величином чуда учињеног Богом на светитељеве молитве.
Један врлински човек, пријатељ светога Спиридона, би из зависти оклеветан од стране прљавих људи пред градским судијом и посађен у тамницу, а затим и на смрт осуђен без икакве кривице. Дознавши за то, блажени Спиридон пође да пријатеља свог избави од незаслужене смрти. Но у то време догоди се поплава у том крају, и поток који беше на светитељевом путу силно надође, и изливши се из свога корита постаде непрелазан. Међутим чудотворац се опомену како Исус Навин са ковчегом завета по суху пређе набујали Јордан,[4] па верујући и сада у свемогућство тог истог Бога, рече потоку наређујући му као слузи: Стани! тако наређује теби Господар свега света, да ја пређем и спасе се човек ради којега журим. - Чим он то рече, поток тог тренутка стаде, зауставивши течење воде, и отвори суви пут не само светитељу него и осталима који путоваху с њим. Сведоци чуда похиташе к судији и известише га о доласку светитеља и о чуду које учини путем. Чувши то, судија одмах ослободи осуђенога и предаде га светитељу здрава.
Прозорљивим очима својим преподобни виђаше и тајне грехе људске. Тако једном, када се он одмараше од пута код једног странопримца, жена једна која беше телесном страшћу заробљена и тајно чињаше грех с неким човеком, хтеде опрати ноге светитељу. Али он, знајући грех њен, рече јој: Не дотичи ме се, жено! - И то јој он рече, не што се гнушао грешнице и одбацивао је, јер како се може гнушати грешника ученик Господа који је с цариницима и грешницима јео и пио.[5] Не, него он то рече, да би подстакао жену да се опомене грехова својих и да се постиди нечистих помисли и дела својих. А када та жена продужи упорно настојавати да се дотакне ногу светитељевих и опере их, тада светитељ, желећи да је спасе од погибли, изобличи је с љубављу и кротко, подсећајући је на грехе њене и побуђујући је На покајање. А жена, удивљена и запрепашћена тиме што њена непозната и тајна дела и помисли нису сакривени од прозорљивих очију човека Божија, постиде се и скрушена срца паде к ногама светитељу, мијући их не водом него сузама и отворено исповедајући своје грехе, за које беше изобличена. Она поступи као некада еванђелска блудница, а светитељ, угледајући се на Господа, самилосно јој рече: Не бој се, кћери! опраштају ти се греси; ето си здрава, више не греши.[6] - И од тога часа та жена исправи потпуно живот свој, и, примером својим би многима на корист.
Довде се говорило само о чудесима која свети Спиридон почини за живота, а сада ваља обзнанити и ревност његову за веру православну.
За царовања Константина Великог, првог цара - хришћанина, састаде се 325. године у Никеји Први Васељенски сабор, ради оповржења безбожнога Арија, који богохулно називаше Сина Божија створењем а не Творцем свега, и ради озакоњења: исповедати да је Син Божји једносуштан са Богом Оцем. Арија у његовом богохулству подржаваху епископи значајних онда цркава: Јевсевије Никомидијски, Марис Халкидонски, Теогније Никејски. А поборници православља беху људи, украшени животом и учењем: велики међу светима Александар, који у то време бејаше још презвитер и уједно заменик светог Митрофана, патријарха Цариградског,[7] који због болести не бејаше на Сабору, и славни Атанасије,[8] који још не беше украшен презвитерским чином пего као ђакон служаше у цркви Александријској. Ова двојица изазиваху код јеретика нарочито негодовање и завист особито тиме што друге превазилажаху у разумевању истина вере, а још не беху почаствовани епископским чином. Са њима бејаше и велики свети Спиридон, чији живот и боравећа у њему благодат беху кориснији и силнији при убеђивању, неголи говори других, доказивања и красноречивост. Са допуштењем цара, на сабору присуствоваху и грчки философи, звани перипатетици;[9] најистакнутији међу њима подржаваше Арија, и горђаше се својом говорничком вештином, старајући се да исмеје учење православних. Блажени Спиридон, човек нешколован, који је знао "само Христа, и тога распета" (1 Кор. 2, 2), моли оце да му дозволе да ступи у препирку са тим философом; али свети оци, знајући да је он човек нешколован, сасвим неупознат са грчком философијом, забрањиваху му то. Међутим свети Спиридон, знајући какву силу има вишња мудрост и како је немоћна пред њом мудрост људска, обрати се томе философу и рече: Философе, у име Исуса Христа саслушај што ћу ти рећи. - Философ му одговори: Говори, саслушаћу те.
Светитељ стаде говорити: Један је Бог који створи небо и земљу, и саздаде човека од земље, и устроји Речју Својом и Духом све остало, видљиво и невидљиво; и ми верујемо да та Реч јесте Син Божји и Бог, који сажаливши се на нас заблуделе, роди се од Дјеве, поживе са људима, пострада и умре ради нашега спасења и васкрсе и са Собом саваскрсе род људски; ми чекамо да Он дође и суди свима по правди и узврати свакоме по делима; верујемо да је Он једне природе са Оцем, равне с Њим власти и части. Тако ми то исповедамо без икаквог радозналог испитивања, и ти - не усуђуј се испитивати како све то може бити, јер ове тајне превазилазе твој разум, и далеко превишавају свако људско знање. - Затим, поћутавши мало, светитељ га упита: Не изгледа ли и теби ово тако, философе?
Међутим философ ћуташе као да никада знао није прети се. И не могаше ништа рећи противу светитељевих речи, у којима дејствоваше нека Божанска сила, те се тако испуни речено у Светом Писму: Царство Божје није у речи него у сили (1 Кор. 4, 20). Најзад философ рече: И ја држим да је стварно све тако како ти кажеш. - Тада старац рече: Онда иди и прими знамење свете вере. - А философ, обраћајући се својим пријатељима и ученицима рече: Чујте ме! Док се препирка водила са мном речима, ја сам речима противстављао речи и препирачком вештином надвлађивао их. Али када уместо речи из уста овога старца поче излазити нека сила, речи постадоше немоћне противу ње, пошто човек не може противстати Богу. Стога, ако ко од вас може мислити тако као ја, онда нека поверује у Христа и нека заједно са мном последује овоме старцу, кроз чија уста говори Бог.
И философ тај, примивши православну хришћанску веру, радоваше се што у препирци би побеђен од светога старца на своју корист. Радоваху се томе и сви православни, а јеретици бише веома постиђени.
Када се заврши овај Сабор светих Отаца, на коме Арије би побеђен и осуђен, учесници се сви разиђоше, као и свети Спиридон. У то време умре његова кћи Ирина, која време цветне младости своје проведе тако у чистој девствености, да се удостоји Царства Небеског. Међутим к светитељу дође једна жена и кроз плач му исприча, да је она његовој кћери Ирини дала на чување неки златан накит, но пошто она ускоро умре, то нико не зна где је она оставила тај накит. Свети Спиридон претражи по целој кући накит, али га не нађе. Но видевши женине сузе и ридање светитељ се сажали на њу, па са домашњима својим отиде на гроб своје кћери, и обраћајући јој се као живој кликну: Кћери моја Ирино, где је златни накит што ти је поверен на чување? - Ирина, као пробудивши се од тврдога сна, одговори: Господине мој, сакрих га на том и том месту у кући. - И она тачно указа где је то место. - Светитељ јој онда рече: Сада спавај, кћери моја, док те Господ свих не пробуди при свеопштем васкрсењу. - Све присутне обузе дивљење и страх гледајући ово необично чудо. Светитељ пак пронаће на указаном месту сакривени накит и предаде га тој жени.
После смрти Константина Великог царевина се раздели на два дела. Источна половина припаде његовом старијем оину Констанцију. Боравећи у Антиохији цар Констанције паде у тешку болест, коју лекари не могаху излечити. Оставивши лекаре, болесни цар притече молитвом к Богу који може исцељивати душе и тела, и усрдно мољаше од Бога исцељење својих бољки. И у ноћном виђењу цар угледа анђела који му показа скуп многих светих епископа, при чему му указа међу њима на двојицу изузетно дивних, који, изгледало је по свему, беху воће и старешине осталима; притом анђео каза цару да једино та два епископа могу исцелити болест његову.
Пробудивши се из сна и размишљајући о виђеном, цар се не могаше досетити ко беху та два епископа које он виде: њихова имена и завичај беху му непознати, а један од њих тада још не беше епископ. Дуго време цар беше у недоумици, и најзад по нечијем добром савету он сазва к себи епископе из свих околних градова, и тражаше међу њима она два епископа које виде у виђењу, али их не нађе. Тада он позва к себи епископе у далеко већем броју из далеких и најудаљенијих покрајина, али ни међу њима не пронађе ону двојицу. Напослетку он сазва код себе епископе из целе своје царевине. Такав царев позив, или боље рећи молба, стиже и на острво Кипар блаженом Спиридону, епископу Тримитунтском коме све већ беше откривено Богом односно цара.
Свети Спиридон одмах крену на пут к цару, узевши са собом ученика свог Трифилија,[10] кога цар виде у виђењу заједно са светим Спиридоном и који у то време још не беше епископ. Када стигоше у Антиохију они пођоше у дворац к цару. Блажени Спиридон беше бедно одевен, у рукама имађаше палмов штап, на глави митру, а на грудима му висијаше глинен судић, као што то беше обичај у житеља Јерусалимских, који су обично у том судићу носили јелеј од светога Крста. Када светитељ у таквом виду улажаше у дворац, један од дворских службеника, богато одевен, помисли да је то неки просјак, насмеја му се, и не дозвољавајући му да уђе удари га по образу. А преподобни, будући незлобив, и памтећи речи Господа Христа,[11] окрену му и други образ. Тада дворски службеник разумеде да је то епископ, и увидевши свој грех, смирено замоли епископа за опроштај, и доби га.
Када светитељ уђе код цара, цар га одмах познаде, пошто га управо таквога виде у сну. И уставши, цар приђе к слузи Божијем и поклони му се, молећи га са сузама да се помоли Богу за њега и исцели га од болести. Свети Спиридон се дотаче главе цареве, и цар одмах оздрави; и радоваше се своме исцељењу, које доби молитвама светитељевим. И указа цар велике почасти светитељу, и проведе с њим у радости сав тај дан, засипајући изузетним поштовањем и љубављу свог доброг лекара.
За то време Трифилије се веома дивљаше царском сјају, лепоти дворца, великашима који стајаху пред царем који сећаше на престолу, и свуколиком чудесном и златастом изгледу, и вештом служењу слугу, раскошно одевених. Свети Спиридон га упита: Чему се дивиш, брате? Еда ли царска велељепност и слава чине цара праведнијим од других? Еда ли цар не умире као и сваки просјак, и бива погребен? Еда ли он неће подједнако са другима предстати Страшноме Судији? Зашто ти оно што је пролазно цениш као да је непролазно? И зашто се дивиш ономе што је ништавно, када треба свом душом искати оно што је невештаствено и вечно, љубити непролазну славу небеску?
Преподобни даде многе поуке и самоме цару: да има у памети доброчинства Божија, да и сам буде добар према поданицима својим, да буде милосрдан према онима који греше, да буде благонаклон према молиоцима, да буде дарежљив према потребитима, и да свима буде као отац, пун љубави и добар и милосрдан, јер ко тако не царује, треба га звати не цар него мучитељ. Напослетку светитељ наложи цару да строго држи и чува правила и обичаје побожности, нипошто не примајући ништа што је противно Цркви.[12]
Цар, хотећи да заблагодари светитељу за своје исцељење његовим молитвама, нуђаше му много злата, али он одбијаше да прими, говорећи: Није лепо, царе, узвраћати мржњом за љубав, јер то што сам ја учинио за тебе јесте љубав. Оставити дом, препловити толику пучину морску, претрпети жестоке зимске мразеве и силовите ветрове, зар то није љубав? И за све то зар да примам као уздарје злато, које је узрок свакоме злу и лако погубљује сваку правду?
Тако говораше светитељ, не желећи примити ништа. Но на велике и упорне молбе цареве он пристаде: да злато само прими од цара, али да га не држи код себе. И примивши злато, светитељ га одмах раздаде сиротињи.
Осим тога, по савету овог светитеља, цар Констанције ослободи данка свештенике, ђаконе и све клирике и службенике црквене, сматрајући да не доликује да служитељи Бесмртнога Цара дају данак смртноме цару.
Раставши се с царем и враћајући се у свој завичај, светитељ би на том путу примљен у кућу од неког христољупца. Ту к њему дође једна жена незнабошкиња која не умејаше говорити грчки. Она донесе на рукама свог мртвог сина, и горко плачући положи га крај светитељевих ногу. Нико не знађаше њен језик, али саме сузе њене сведочаху да она моли светитеља да васкрсне мртво чедо њено. Међутим светитељ, избегавајући ташту славу, одбијаше да то учини. Но, будући жалостиван, он подлеже горком ридању матере и упита свога ђакона Артемидота: Шта да радимо, брате? - Овај одговори: Зашто ме питаш, оче? Шта ћеш друго радити сем да призовеш Христа Животворца, који је тако много пута испунио твоје молитве. Јер када си исцелио цара, зар ћеш одбацити ниште и убоге?
Још јаче подстакнут на милосрђе овим добрим саветом, светитељ се расплака, и преклонивши колена усрдно се помоли Господу. И Господ, који преко пророка Илије и Јелисеја поврати живот синовима удовице Сарептске и Соманићанке,[13] услиши и молитву угодника Свог Спиридона и поврати дух живота у незнабожачко детенце, које оживевши одмах поче плакати. А мајка, угледавши своје дете живо, од силне радости паде мртва. Јер људи умиру не само од силне патње и превелике жалости него и понекад од превелике радости. Тако, ова жена умре од радости, а гледаоце њене смрти, после неочекиване радости њихове због васкрсења детенцета, вргну у неочекивану жалост и сузе. Тада светитељ опет упита ђакона: Шта да радимо? - Ђакон понови свој пређашњи савет. И светитељ опет прибеже молитви: подигавши очи к небу и узневши ум к Богу, он се мољаше Ономе који удахњује дух живота у мртве и једним хтењем Својим све и сва измењује. Затим он рече покојници лежавшој на земљи: Устани и стани на ноге своје! - Она устаде, као пробудивши се из сна, и узе у руке свог живог синчића. Тада светитељ запрети жени и свима присутнима, да никоме не причају о овоме што се збило. Тек после светитељевог престављења ђакон Артемидот објави ово вернима, да се не би прећутале величине и силе Божје, јављене кроз великог угодника Божјег Спиридона.
Када се светитељ врати кући, к њему дође један човек са жељом да из стада његовог купи сто коза. Светитељ наложи купцу да уговорену цену исплати и онда узме козе. Купац одброја новац за деведесет и девет коза, а утаји за једну, мислећи да светитељ неће то приметити, који у простодушности својој беше далеко од сваке житејске бриге. Када они обојица одоше у тор, светитељ наложи купцу да узме онолико коза за колико је платио. Купац издвоји сто коза, и истера их из тора. Но једна од њих, као да је разумна и добра робиња, знајући да је господар њен продао није, брзо се врати и утрча у тор. Купац је опет узе и вуцијаше је за собом, но она се истрже и поново побеже у тор. Тако се трипута коза отимаше из његових руку и бегаше у ограду, а он је силом одвлачаше, па је најзад натовари на своја рамена и понесе својој кући; но коза силно вречаше и роговима га бодијаше у главу, превијаше се и отимаше се, тако да се томе чуђаху сви који то гледаху. Тада свети Спиридон, схвативши у чему је ствар, и не желећи да лукавог купца изобличи пред овима, рече му тихо: Размотри, чедо, да можда није без разлога што ова животиња не жели да буде одведена твоме дому: ниси ли утајио своту коју дугујеш за њу, те се она због тога отима из твојих руку и бежи ка тору? - Купац се постиде, исповеди грех свој и мољаше за опроштај. Затим он исплати козу и поведе је, и тада она сама кротко и мирно иђаше ка дому купца, и то иђаше испред новог господара свог.
На острву Кипру беше једно село, звано Еритра. Отишавши тамо Пеким послом, свети Спиридон уђе у цркву и нареди једноме од тамошњих ђакОна да обави кратку молитву, јер се светитељ беше заморио од дугог путовања, нарочито што то беше време жетве и силна врућина. Но ђакон стаде полагано вршити молитву, и нарочито развлачити, охоло извијајући и певајући, и поносећи се својим гласом. Светитељ љутито погледа на њега, мада беше по природи благ, а прекоравајући га рече му: Умукни! - И тог тренутка ђакон онеме: он изгуби не само глас него и говор, и стајаше нем, као да нема језика. Све присутне спопаде страх. И глас о томе одмах се пронесе по целоме селу, и сви се житељи слегоше да виде то чудо, и ужасаваху се. Бакон пак паде к ногама светитељевим, знацима га молећи да му раздреши језик; а мољаху га уједно и ђаконови пријатељи и сродници. И светитељ се једва даде умолити, јер он беше суров према гордима и сујетнима; и најзад опрости ђакону, раздреши му језик и поврати му говор. Али му при томе остави трагове казне: не поврати језику његовом потпуну јасноћу, него остави да оИ целог живота имађаше слаб глас, замуцкиваше и запињаше у говору, да се више не би гордио својим гласом и хвалио разговетношћу свога говора.
Једном овај божанствени муж у граду свом уђе у цркву на вечерње. Догоди се да тада у цркви не беше никога сем црквених послужитеља. Светитељ нареди да се запале многе свеће и кандила, и сам стаде према олтару веселећи се духом. И када он у одређено време рече повишеним гласом: "Мир овима!" - и не беше народа да би на светитељево давање мира дао уобичајени одговор, изненада се чу одозго огромно мноштво гласова који кликтаху: "и духу твоме!" - Хор тај беше велики, диван и складан, и превазилажаше свако људско најлепше певање. Ђакон који произношаше јектенију ужасну се чувши после сваке јектенијске молбе божанствено певање одозго: "Господе помилуј!" - То се певање чуло далеко од цркве, те м^ноги похиташе усрдно к цркви на тако чудесно и предивно певање; и што се више приближаваху цркви чудесно певање све више и више очараваше слух и наслађиваше срце. Но када они уђоше у цркву, не угледаше никога сем светитеља са немного црквенослужитеља, и не чујаху више то небеско певање, што их веома запањи.
У друго време када светитељ такође стајаше у цркви на вечерњем богослужењу, у кандилу нестаде зејтина и оно се већ стаде гасити, пошто том приликом у цркви уопште не беше зејтина. Светитеља то ожалости, јер се бојао да ће се са гашењем кандила прекинути вечерње богослужење, те се на тај начин неће довршити уобичајено правило. Међутим Бог који твори вољу оних који га се боје, учини те у кандилу навре зејтин и стаде се преливати, као некада суд удовични у дане Јелисејеве.[14] Црквенослужитељи донесоше судове, подметнуше их испод кандила и напунише их тим зејтином. А тај вештаствени зејтин у кандилу беше јасан доказ преизобилне благодати Божије које свети Спиридон беше препун и која се обилно изливаше из њега на његово словесно стадо.
На острву Кипру постоји град Кирина. Једном крену у тај град неким послом из Тримитунта свети Спиридон заједно са учеником својим Трифилијем, који у то време већ беше епископ Левкусијски, на острву Кипру. А када они пролажаху кроз гору Пентадактил, и обретоше се на месту званом Пиримна, дивном и веома богатом биљем и растињем, Трифилије се одушеви тим местом и пожеле да за своју цркву купи неко имање у том крају. О томе Трифилије дуго размишљаше у себи; но његове мисли се не утајише од прозорљивих очију великога оца који му рече: Зашто, Трифилије, непрестано мислиш о ништавним стварима, желећи имања и винограде, који у самој ствари немају никакву вредност и само изгледа да је имају, и својом привидном вредношћу заводе срца људска? Наше непропадљиво имање је на небесима,[15] и ми имамо кућу нерукотворену".[16] Њих ишти, њима се и зараније кроз богомислије наслађуј. Они не могу прелазити од једнога к другоме, већ ко једном постане поседник њихов, тај добија наслеће које остаје заувек његово.
Ове речи бише од велике користи за Трифилија, и нотом он својим истинским еванђелским животом показа да је постао изабрани сасуд Христов, као некада апостол Павле, и удостоји се безбројних дарова од Бога. Тако свети Спиридон, будући сам веома врлинаст, упућиваше на врлину и друге. Јер његови савети и поуке биваху од помоћи онима који их примаху, а оне који их одбациваху сустизаше рђав крај. О томе ево доказа.
Један трговац, житељ града Тримитунта, отплови у туђу земљу ради трговине, и задржа се тамо дванаест месеци. За то време жена његова учини прељубу, и затрудне. Вративши се кући трговац примети да му је жена у другом стању, и по томе познаде да је она у његовом одсуству учинила прељубу. То њега силно разјари и разгњеви и он је стаде тући; и не желећи да живи с њом, гоњаше је из своје куће. Затим оде и исприча све архијереју Божјем Спиридону и мољаше га за савет. Светитеља дубоко потресе женин грех и мужевљев горки јад, па дозва жену, и не питајући је је ли стварно згрешила пошто о греху њеном сведочаху сама бременитост њена и плод у њој зачет од безакоња, упита је отворено: Зашто си оскврнавила постељу мужа свог и осрамотила кућу његову? - Међутим жена, изгубивши сваки стид, дрзну се отворено лагати, да ни од кога другог зачела није већ од самог мужа свог. Присутни узнегодоваше на њу због те лажи још више него ли због саме прељубе, и говораху јој: Како ти то говориш да си зачела од мужа, кад твој муж дванаест месеци није био код куће? Зар може зачети плод остати у утроби дванаест месеци и више? - Но она упорно тврђаше да зачети плод чекаше повратак оца свога из далеке земље, па да се у његовом присуству роди. Бранећи ту и друге лажи и препирући се са свима, она подиже велику вику и галаму што је клеветају и вређају. Тада свети Спиридон, желећи је побудити на покајање, рече јој кротко: Жено, ти си пала у велики грех, зато и твоје покајање мора бити велико, јер и за тебе постоји нада на спасење, пошто нема греха који превазилази милосрђе Божје. Међутим ја видим, да је прељубочинство породило у теби очајање, а очајање бестидност, и било би праведно да ти поднесеш заслужену и брзу казну. Но и поред тога, остављајући ти место и време за покајање, ми јавно унапред објављујемо теби: плод неће изаћи из утробе твоје док не кажеш истИну, не прикривајући лажју оно што и слепац, како се вели, може видети.
Ове светитељеве речи убрзо се збише. Када жени дође време да роди, на њу наиђе љута болест, причињајући јој страховите болове и задржавајући јој плод у утроби. Но она, огорчена и упорна, не хте да призна свој грех; и у том греху умре страшном смрћу, не могући родити. - Дознавши за то, архијереј Божји се расплака, и кајаше се што је осуди таквим судом, и говораше: Нећу више изрицати суд над људима, када се моја изговорена реч тако брзо збива на њима у стварности.
Жена једна, по имену Софронија, добронаравна и побожна, имађаше мужа незнабошца. И она се не једанпут обраћала светитељу Божјем Спиридону и усрдно га молила, да се постара обратити њенога мужа к светој вери. Муж њен бејаше сусед архијереја Божјег Спиридона и уважаваше га; а као суседи биваху понекад један другоме у кући. Једном код светог Спиридона беху за трпезом многи његови суседи, међу њима и тај незнабожац. И гле, наједаред свети архијереј Божји говори гласно једноме од слугу својих: Напоље пред капијом стоји гласник, послан од слуге што чува моје стадо да ми јави, да му је сва стока, док је он спавао, пропала, залутавши у горама. Иди дакле и реци томе гласнику: да је слуга мој, који га је послао, већ нашао сву стоку читаву у једној пештери, и ниједно марвинче не погибе из стада. - Слуга оде и предаде гласнику светитељеве речи. Ускоро затим, када гости још не беху устали са трпезе, дође други гласник од пастира са вешћу: да је цело стадо нађено. Чувши то, онај незнабожни сусед би неизмерно задивљен тиме што свети Спиридон види оно што се збива у даљини као да се догађа пред његовим очима. И он, помисливши да је свети Спиридон један од богова, хтеде да учини оно што и Ликаонци некада апостолима Варнави и Павлу[17] тојест: довести јунце, донети венце и принети жртве. Но светитељ му рече: Ја нисам бог, већ само слуга Божји и човек, у свему сличан теби. А да знам оно што се догађа далеко од мојих очију, - то ми дарује Бог мој; а и ти, ако поверујеш у Њега, познаћеш како је свемогућа Његова крепкост и сила.
И Софронија, христољубива жена овог незнабошца, улучивши прилику, убеђиваше мужа многим речима, да се одрекне многобожачког безбожја и позна Јединог Истинитог Бога и поверује у Њега. И благодаћу Христовом би овај неверник обраћен у свету веру и просвећен светим крштењем. Тако се спасе муж неверник помоћу жене верујуће, као што говори свети апостол Павле (1 Кор. 7, 14).
Причају такође о смирењу блаженога Спиридона, како се он, толики светитељ и чудотворац, није гнушао пасти бесловесне овце и сам се трудити око њих. Једне ноћи лопови се увукоше у тор, украдоше неколико оваца, и хтедоше изаћи из тора. Али Бог, љубећи угодника Свог и чувајући убогу имовину његову, невидљивим узама чврсто свеза лопове тако да они не могоше изићи из тора, и беху држани тако до сванућа. У свануће пак светитељ дође к овцама, и угледавши лопове силом Божјом свезане по рукама и ногама, раздреши их молитвом, и многе им поуке изговори о томе како не треба желети туђе него се хранити трудом руку својих. Затим им даде једнога овна, говорећи: "Примите ово, да вам не би био узалудан ваш труд и бесана ноћ", - па их отпусти с миром.
Један Тримитунтеки трговац имађаше обичај узимати у зајам новац од светитеља ради својих трговачких пословања, и када се враћао с пута, он је позајмљени новац враћао и, по налогу светитеља, стављао га у ковчежић, из којега је узео. Тако он не мараше за временску имовину, да се чак ни интересовао није да ли је дужник вратио колико треба. И трговац чињаше тако много пута: сам узимаше новац из ковчежића, са благословом светитеља, и сам га при враћању опет меташе у ковчежић; и послови му цветаху. Но. једном он, понесен златољубљем, не метну донесено злато у ковчежић већ га задржа себи, а светитеља слага да је метнуо. У скором времену трговац тај осиромаши, пошто му утајено злато не само не донесе зараду него лиши успеха сву његову трговину и као огањ тајно поједе његово имање. Осиротевши, трговац опет оде к светитељу и замоли га да му позајми новац. Светитељ га посла у своју спаваоницу да тамо из ковчежића узме сам. Притом му рече: Иди и узми, ако си сам метнуо. - Трговац оде, и не нашавши у ковчежићу новац, врати се к светитељу празних руку. Светитељ му онда рече: Али брате, мој, у ковчежић се до овога часа није увлачила друга рука сем твоје. Значи: да си тада метнуо новац, ти би га сада опет могао узети. - Трговца обузе стид, и он одмах паде к ногама светитељевим, молећи за опроштај. Светитељ му одмах опрости, али га притом поучи, да не жели туће, нити да оскврнављује свест своју обманом и лажју. Јер неправедно стечени добитак није добитак, већ сигурни губитак.
У Александрији би једном сазван сабор епископа: патријарх Александријски сазва све подчињене му епископе и хтеде да општом молитвом пообара и уништи све незнабожачке идоле, којих тамо беше још врло много. И када се приношаху многобројне усрдне саборне и посебне молитве Богу, попадаше сви идоли у граду и околини, само један знаменити идол остаде читав на свом месту. Пошто се патријарх дуго и свесрдно мољаше о разрушењу овога идола, њему се ноћу када стајаше на молитви јави неко Божанско виђење, и би му наређено да не тугује што идол не пада него да што пре пошаље на Кипар и позове епископа Тримитунтског Спиридона, јер тај идол је остављен њему, да га он молитвом сруши. Патријарх одмах написа писмо блаженоме Спиридону, у коме га мољаше и позиваше да дође у Александрију, објаснивши му да га позива због виђења које је имао. То писмо патријарх хитно посла на Кипар. Добивши и прочитавши писмо, свети Спиридон одмах седе на лађу и отплови у Александрију. Када се лаћа заустави у александријском пристаништу, званом Неапољ, и светитељ се искрца на земљу, тог тренутка идол у Александрији са својим многобројним жртвеницима паде и разби се. По томе у Александрији и познадоше да је допутовао свети Спиридон. Јер када патријарху јавише да је идол пао, патријарх рече осталим епископима: Пријатељи, Спиридон Тримитунтски приближава се. И сви се они спремише, и изађоше у сусрет светитељу, и примивши га чесно радовахусе што им дође тако велики чудотворац и светилник света.
Црквени историчари Никифор[18] и Созомен[19] пишу и о томе да се свети Спиридон веома старао о строгом одржавању црквеног поретка и о неприкосновеном чувању до последње речи свега онога што је написано у свештеним књигама Светога Писма.
Једном се догоди оваква ствар. На острву Кипру би сабор свих епископа са острва ради црквених послова. Мећу епископима беше свети Спиридон и већ спомињани Трифилије, човек веома учен и начитан, пошто у младости беше провео много година у Бериту[20] изучавајући Свето Писмо и остале науке, светске и свештене. Њега молише оци да изговори у цркви поуку народу. Када он говораше поуку, догоди му се да он спомену речи Христове, речене раслабљеноме: "устани и узми одар свој" (Мк. 2, 11). Но Трифилије реч "одар" замени речју "постеља" и рече: "устани и узми постељу своју". Чувши то, свети Спиридон устаде с места, не подносећи замењивање речи Христове, и рече Трифилију: "Зар си ти бољи од Онога које је рекао "одар", те се стидиш речи коју је Он употребио? - Рекавши то, он на очиглед свих изађе из Цркве. И он поступи тако не из злобе и не што сам беше нешколован: посрамивши малко Трифилија, који се поносио својом красноречивошћу, он га научи смирености и кротости. А свети Спиридон уживаше велики углед међу епископима као најстарији по годинама, најславнији по животу, први по епископству и превелики чудотворац, па је стога сваки из уважења према његовој личности лако уважавао и његове речи.
На преподобном бејаше тако велика благодат и милост Божја, да у време жетве при највећој жеги његова света глава показа се покривена хладном росом која силажаше одозго. То би у последњој години његова живота: заједно са жетеоцима он изађе на жетву, јер беше смирен и рађаше сам, не гордећи се висином свога чина; и када жањаше своју њиву, изненада, у време највеће жеге његова глава би орошена росом, као некада Гедеоново руно.[21] И сви који тамо беху с њим видеше то и дивљаху се. Потом се власи на глави његовој одједном изменише: једне постадоше златасте, друге - црне, треће - беле. И једини Бог зна ради чега то би и шта предсказиваше. Светитељ опипа главу руком и рече онима што беху с њим, да се приближило време разлучења душе његове од тела; и поучи их све добрим делима, а првенствено љубави к Богу и ближњему.
После неколико дана свети Спиридон у време молитве предаде своју свету и праведну душу у руке Господу своме,[22] коме је у светости и праведности служио целога живота свог. И би најсвечаније сахрањен у цркви светих Апостола у Тримитунту.[23] Тамо се и установи празновати спомен његов сваке године, и на гробу његовом бивају многобројна чудеса у славу Бога, дивнога у свецима Његовим, Оца и Сина и Светога Духа, коме и од нас нека буде слава, благодарење, част и поклоњење вавек. Амин.
Корисно је по душу споменути и ова два чуда светог Спиридона.

1) Када је свети Спиридон путовао на Свети Први Васељенски сабор, ваљало му је успут преноћити у једној гостионици. Јеретици аријанци ноћу тајно заклаше његова два коња одсекавши им главе. У свитање слуга светог Спиридона виде какву су пакост јеретици приредили светитељу, и обавести о томе светог Спиридона. А он, уздајући се у Господа, нареди слузи да одрезане главе припоји коњским труповима. Слуга поступи по наређењу: но у брзини он главу белога коња приложи к трупу вранца, а вранчеву главу к трупу белца, и тог тренутка коњи оживеше, и стадоше на своје ноге. И свети Спиридон продужи свој пут на тим коњима, и сви људи који га сретаху на путу чуђаху се вранцу са белом главом и белцу са враном главом. Тако јеретици бише посрамљени.
2) На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици. Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светог Тројици: три Лица а један Бог.

СПОМЕН СВЕТЕ ИРИНЕ, кћери Светог Спиридона

ОВА светитељка убраја се међу светитеље Кипарске Цркве. Њена света икона на зиду (фреска), из 14. века, постоји. у Богородичиној цркви у месту Асину близу Никозије на Кипру. Остали Синаксари је не спомињу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА РАЗУМНИКА (СИНЕТОСА)

СВЕТИ мученик Разумник[24] беше родом из Рима. У раној V младости родитељи га његови дадоше епископу Римском ради обучења Светим Књигама. Као вредан на књизи и врло добар по души, он би произведен за чтеца. На тој дужности он многе учаше светој вери и побожном животу, а изобличаваше идоле и њихове поклонике. Обавештен о томе, цар Аврелијан[25] изведе Разумника преда се на суд. Цар затражи од Разумника да принесе идолима жртву. Овај то одби и исмеја цара. Цар онда нареди да га бију. И бише га воловским жилама тако немилосрдно, да се сва земља око њега обагри крвљу. Затим га цар баци у тамницу. Наредног дана свети мученик поново би изведен на суд. Тада мученика положише на усијану гвоздену лесу; и светом мученику дође с неба глас од Бога, који га крепљаше и сокољаше на мучеништво; онда паде велика киша, и угаси огањ; и свети остаде неповређен. После тога, по царевом наређењу, би ископана дубока јама, сва начичкана копљима, са оштрицама увис. И мученик Христов би бачен на та копља у тој јами. Али га Господ исцели од свих тих рана и учини потпуно здрава. Цар онда нареди, те светом мученику одсекоше главу мачем. И тако славни мученик прими венац мучеништва.[26]

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА, епископа Јерусалимскога

СВЕТИ свештеномученик Александар, који се сјајно борио и пострадао за веру Христову, припада многобројним ученицима врло знаменитог учитеља Цркве трећега века, Климента Александријског,[27] које је он скупљао око себе у Александрији. У почетку трећега века свети
Александар постаде епископ у Флавији, у Кападокији.[28] У време гоњења хришћана од стране цара Септимија Севера[29] овај свети ревнитељ благовести Христове би бачен у тамницу, у којој тамнова неколико година. По ослобођењу из тамнице свети Александар отпутова у Јерусалим да се поклони светим местима.[30] Тамо би дочекан од народа и пустињака, који беху обавештени одозго о његовом доласку, и према јасном откривењу небеском би изабран за сауправитеља престарелом патријарху Јерусалимском Наркису.[31] Читавих тридесет осам година свети Александар је богомудро управљао Јерусалимском Црквом.[32] Био познат као велики љубитељ просвете. При Јерусалимској цркви основао чувену библиотеку Јерусалимску. У њој сабрао књиге Светога Писма и дела ондашњих писаца хришћанских. За време љутог гоњења хришћана од стране цара Декија, свети Александар би ухваћен, и окован доведен у Кесарију Палестинску[33] на суд. На суду он неустрашиво и громогласно исповеди пред свима да је Христос Једини истинити Бог и Цар и Творац васељене. Притом изјави да је клањање идолима клањање демонима, и да је идолопоклонство убитачна заблуда. То разгњеви и разјари судију, те он нареди да светог епископа ставе на муке. И свети исповедник би мучен на разне начине. После тога судија донесе одлуку да светог јунака баце живог зверовима да га поједу. Изведен пред зверове, свети јунак Христов се помоли Господу оваквим речима: "Ако је воља Твоја да сада скончам, нека буде како Ти хоћеш!" - Тада зверови притрчаше к светитељу: једни приклањаху главе своје пред њим, други му целиваху ноге, трећи му лизаху ране. И тако благодаћу Божјом светитељ Божји остаде неповређен. Затим поново би бачен у тамницу. И остаде у њој дуго време; и тамо предаде дух свој у руке Господу своме.[34]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА, митрополита Зихне

ПРЕПОДОБНИ Јован живео за време Андроника II Палеолога (1282-1328) и Андроника III (1328-1341). Родитељи његови беху верни и побожни хришћани, али умреше пре него што дете напуни две године, те тако Јован остаде сироче. Затим га узе стриц његов, монах Јоаникије, у своју келију, и одгајивши га и научивши га божанској науци, постриже га за монаха, и имађаше га поред себе, васпитавајући га у монашком животу. Када порасте телом и духом, преподобни отац наш Јован, би украшен многим врлинама, те прими и свештенички чин.
Богу који о свему промишља било је угодно да овај велики светилник постави на свећњак те да светли и осталима, због чега га је и уздигао на епископски степен. Хришћани града Зихне из источне Македоније дођоше к преподобном Јовану са жарком молбом да се прими да им буде архијереј. А овај, у свему будући послушан стрицу, посла их к њему. Стриц његов није хтео у почетку ни да чује за тако нешто а камоли да пристане; но на крају је ипак попустио. Поставши архијереј, преподобни се сав предаде бризи за своје духовно стадо, водећи га на спасоносну пашу и чувајући га неповређена од зуба духовних вукова. А кад се његов стриц Јоаким упокоји у Господу, преподобни Јован поднесе оставку на епархију, врати се у манастир чесног Претече Јована и преузе старање о њему. Обраћаше се преподобни за помоћ византијском цару Андронику Палеологу и Стефану благоверном краљу Србије,[35] и потпомогнут обилно њима, обнови и прошири манастир као што и данас постоји.
У граду Серу преподобни сагради и други манастир, такође у име чеснога Претече, који је снабдео, као и први, свим оним што је неопходно. Обадва манастира богоносни отац наш Јован снабде царским хрисовуљама, патријарашким синђелијама, повељама дародаваца и својим уставима и наредбама који се тичу савршеног по Христу живљења тамошњих монаха. Поживевши тако чесним и богоугодним животом, преподобни отац наш Јован заврши живот свој у дубокој старости 1333. године. Свето тело његово би сахрањено са чешћу и поштовањем у саборном храму његовог манастира, а света душа његова узиђе на небеса и настани се у дворима Господњим са свима светим Праведницима и Анђелима, са којима нека би се удостојили и ми небеских блага заступништвом богоносног и чесног оца нашег Јована, поставши савршени поклоници савршене Тројице у Христу Исусу. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕТЕРИЈА

ПОСТРАДАО за време Максимијана (286-305). Због вере у Христа и зато што није хтео принети жртве идолима, љуто је мучен. Најпре су му усијаним клинцем проболи уши, тако да су зенице очију његових истопивши се испале. Затим је мучен !на точку везан, вешан носећи узду у устима, паљен свећама, и на крају, глава му је мачем одсечена.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕРАПОНТА МОНЗЕНСКОГ

ЗАМОНАШИО се у Костромском Воздвиженском манастиру. Жељан пустињачког усамљеничког подвижништва удаљио се на реку Монзу; и крај ње основао Благовештенски манастир; у њему се подвизавао до свог престављења, 1595. године. Чинио чудеса за живота. Свете мошти његове почивају у Благовештенској цркви.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АМОНАТА

ПРЕПОДОБНИ отац Амонат у миру се упокојио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТА (ЦВЕТКА)

ОВАЈ преподобни Ант у миру се упокојио.

СПОМЕН СВЕТЕ ЕФИМИЈАНЕ

О ЊОЈ се говори само у јерусалимском Канонару. Празнује се заједно са светом Февом.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Кипар - велико острво у источном делу Средоземног мора, на југу од Мале Азије.
2. Свети равноапостолии Константин Велики царовао у западној половини Римске царевине од 306. године, и целом царевином од 324-337.године. Син његов, цар Констанције царовао на Истоку од 337. године, а целом царевином од 353. до 361. године.
3. 2. Мојс. 7, 10.
4. Исус Нав. 3, 14-17.
5. Мат. 9, 11.
6. Лк. 7, 48; Јн. 5, 14; 8, 11.
7. Свети Митрофан - патријарх Цариградски од 315 - 325. године. Свети Александар, његов прејемник, патријарховао од 325 - 340. године.
8. Свети Атанасије Велики - архиепископ Александријски, знаменити заштитник Православља, на Првом Васељенском сабору водио спорове као ђакон Спомен његов празнује се 18. јануара и 2. маја.
9. Перипатетици - следбеници Аристотелове философије. Уствари: перипатетици значи шетачи; грчка реч περιπατοι значи: тремови на стубовима, колопаде; Перипатетичка школа - основана од Аристотела, који је имао обичај поучавати под таквим тремовима. Ова школа основана крајем четвртога века пре Христа и трајала осам векова
10. Трифилије, касније епископ Левкусијски; увршћен у ред светитеља. Спомен његов Црква празнује 13. јуна.
11. Мт. 5, 39.
12. Треба споменути да је цар Констанције био наклоњен јеретицима - аријанцима.
13. 3 Цар. 17, 21; 4 Цар. 4, 35
14. 4 Цар. 4, 2.
15. Сравни: 1 Петр. 1, 4;
16. 2 Кор. 5, 1.
17. Д. А. 14, 11-15.
18. Никифор Калист - црквени историчар, живео у XIV веку. Његова "Црквена историја", у 18 књига, обухвата време до смрти Византијског цара Фоке (т 611 године).
19. Созомен - црквени историчар петога века; написао Историју Цркве, која обухвата време од 323. до 439. године.
20. Берит - данашњи Бејрут - древни град Финикије на обали Средоземног мора; нарочито цветао у петом веку и славио се високом школом реторике, поезије и права. Данас - престоница државе Либана.
21. Књига о судијама: 6, 37-38.
22. Свети Спиридон упокојио се у Господу 348. године.
23. Чесне мошти светог Спиридона, нетљене и чудотворне, благодаћу Божијом имају ту особеност што је кожа на том телу мека као код живих људи. У Тримитунту свете мошти његове почивале су до половине седмога века, па су због најезде варвара пренесене у Цариград. Године 1453. маја 29. неки свештеник Георгије Калохерет пренесе свете мошти ове из Цариграда у Србију, а из Србије 1460. г. на острво Крф. И ове, увек чудотворне мошти, почивају и сада на Крфу, и дан-данас прослављајући Бога многим чудесима.
24. Грчко му је име Синетос или Синесије.
25. Римски цар - царовао од 270 - 275. године.
26. Свети Разумник био чтец при папи Сикству (257 - 258. године).
27. Климент Александријски - један од најзнаменитијих хришћанских учењака првих векова; упокојио се 217. године.
28. Кападокија - пространа област у источном делу Мале Азије; Флавија - један од градова Кападокије.
29. Око 209. до 210. године. Септимије Север - римски цар, царовао од 193 - 211. године.
30. То је било 212. године.
31. Свети Наркис патријарховао око 196. године, а затим по други пут 212. године. Спомен његов Црква празнује 7. августа.
32. Од 212 - 250. године.
33. Кесарија Палестинска - на источној обали Средоземног мора; један од најбогатијих и најлепших градова Палестине. Данас - рушевине.
34. Свети Александар преставио се 251. године. Спомен његов врши се и 16. маја
35. Реч је о краљу Стефану Урошу II Милутину (1282-1321), зету Андроника Палеолога, или, можда, и о краљу Стефану Урошу III Дечанском.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Данило Столпник. Рођен у селу Витари код града Самосата у Месопотамији од хришћанских родитеља, Илије и Марте. Измољен од Бога сузним молитвама мајке нероткиње, и као јединац син одмалена Богу на службу посвећен. У дванаестој години прими монашки чин, посети Симеона Столпника и од овога би благословен. Жељан самоће, Данило напусти манастир и повуче се у неки запустели идолски храм на обали Црног мора. Ту претрпи безбројне напасти од демона, но победи све стрпљењем, молитвом и знамењем крста. После тога попе се на столп, на коме оста до смрти своје трпећи подједнако и жегу и студен и нападе од људи и од демона. Око његовог столпа сабраше се ученици многи, и он их настављаше к животу вечном примером својим и речима. Овога Свог оданог слугу награди Бог још у овом животу благодаћу великом, те чињаше чудеса многа, корисна људима, и прорицаше будуће догађаје. Од свих страна стицаше се народ под столп његов тражећи од светитеља Божјег помоћ и савет. Цареви и патријарси долазили су к њему као и прости људи. Цар Лав Велики доводио је своје госте из других држава, кнежеве и великаше, и показивао им светог Данила на столпу говорећи им: "Ево чуда у моме царству!" Прорече Данило дан смрти своје, поучи ученике своје као отац синове своје и опрости се с њима. Пред смрт његову ученици видеше над столпом ангеле, пророке, апостоле и мученике. Пожививши осамдесет година упокоји се овај ангелски човек 489. године и пређе у Царство Христово.

2. Преподобни Лука Столпник. Живео у Цариграду у време цара Константина Порфирородног. Као војник учествовао у рату против Бугара, у коме виде погибију многих хиљада људи, и из кога рата он изађе жив и неповређен. Видећи у свом спасењу прст Божји, он презре сву сујету света, повуче се на један столп код Халкидона, на коме се подвизаваше пуних четрдесет пет година чистећи душу своју од сваке грешне жеље и помисли. Угодивши Богу, упокоји се између 970-980. године и пресели се у бољи живот.

3. Преподобни Никон Сухи. Као монах у пештерама Кијевским би заробљен од Татара. Три године проведе у ропству, окован, мучен и поруган. Када његови сродници донеше паре, да га откупе од његовог господара, он одби то говорећи: "Да је Господ хтео, да будем слободан, не би ме предао у руке ових безаконика". Једном он рече свом господару, да ће га Христос кроз три дана ослободити. Татарин мишљаше, да ће му роб да побегне, па му подсече жиле под коленима. Но трећега дана, заиста Никон би пренет тренутно невидљивом руком у Кијев. После извесног времена дође онај Татарин у Кијев и познаде у Никону бившег роба свога, покаја се и крсти. И бивши господар поста послушник и ученик бившег роба свога. Никон, назван Сухим због велике испоштености тела, би велики прозорљивац. Упокоји се мирно у Господу 11. децембра 1101. године.

4. Свети мученик Миракс. Мисирац. Заваран од муслиманског емира примио ислам. По том се покајао, ушао у џамију с крстом, објавио себе хришћанином, и позвао муслимане да оставе лаж и приме истину. Мучен и посечен око 640. године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАНИЛА СТОЛПНИКА

ОВУ рајску грану, преподобног оца нашег Данила Столпника, одгаји Месопотамија,[1] у селу Витари код града Самосата,[2] од хришћанских родитеља, Илије и Марте. Мајка његова беше нероткиња, и због тога доживљаваше многе непријатности и прекоре како од мужа тако и од сродника и сродница. И она, једном у поноћи, препуна туге у срцу изаће тихо из куће, и пруживши руке к небу помоли се са много суза Богу, говорећи: Господе царе, Ти си испочетка створио мужа и жену и рекао им: рађајте се и множите се (1 Мојс. 1, 28); Ти си у старости даровао Сари Исака (1 Мојс. 21, 1-3), Ани Самуила (1 Цар. 1, 20), Јелисавети Јована (Лк. 2, 60); Ти се смилуј и на мене која сам у сличној невољи, и самилосно погледавши на мене разреши бездетност моју, скини срамоту с мене, и дај плод бесплодној утроби, да даровано ми Тобом принесем на дар Теби, као некада Ана Самуила.
Помоливши се тако срцем скрушеним и духом смиреним, Марта се врати кући својој. И чим заспа, она виде у сну два огромна светила пресветла, слична тањирима, где се полако спуштају с неба на њену главу. Сутрадан она исприча свој сан мужу и рођацима, и они јој на разне начине протумачише сан. Међутим тај сан беше предсказање да ће она родити сина, који ће сијањем врлина својих бити светлији од звезда. После тога Марта затрудне и роди сина; тим рођењем она се ослободи муке коју јој је причињавала њена бездетност. Тако значајан беше почетак живота блаженог Данила на земљи, тако се необично појави на свет онај који касније постаде заиста син светлости.
Пет година дете растијаше без имена, јер родитељи не хоћаху наденути име сину своме, него жељаху да сам Бог надене име ономе који се родио по дару Божјем. Стога о1ни одведоше чедо своје у један манастир, доневши и даре Богу, и мољаху игумана да надене име синчићу њиховом. Игуман, надахнут Богом, одговори им да детету треба дати оно име које сам Бог открије. Посматрајући дете, он нареди да му донесу књигу из црквеног олтара, и отворивши је поглед му паде на иеке речи светог пророка Данила. Из тога он изведе закључак да Бог хоће да дете носи име овога пророка, и даде му име Данило. А то би знамење да ће ово дете бити слично великоме пророку, како по имену тако и по побожности. При томе родитељи имађаху жељу да син њихов одмах буде посвећен Богу при овом манастиру, али игуман не пристаде на то, пошто дете бејаше још сувише мало. Стога се родитељи вратише с њим дома. И то би по промислу Божјем, да би ово дете касније изабрало добро, не по жељи других него добровољно по своме расуђивању и жељи. Но и само дечачко узрастање његово показиваше да ће се из њега развити човек пун врлина, као што и добро дрво чим се посади даје од себе знаке о будућој родности својој; јер дечак Данило хођаше у светлости благодати Божје и сенка врлина праћаше га свуда.
Када дечак Данило напуни дванаест година, он оде из дома оца свога, не рекавши никоме о своме одласку и намери, јер већ беше коначно решио да Христа ради остави родитеље своје, завичај, сроднике и пријатеље, и да иде у манастир, на двадесет стадија од његовог места рођења. Дошавши у манастир, Данило паде игуману пред ноге и моли игумана да га прими у своје братство и обуче у ангелски лик монашки. Но игуман, упозоравајући Данила на слабачке силе његове и дечачки узраст, одговори му да он, тако млад дечак, неће бити у стању издржати многобројне монашке трудове, не лаке и за зреле људе, као што су: бдења, метанија, постови, умртвљавања тела, и потпуно одречење од своје воље и од сваке телесне жеље. Због тога он саветова дечаку Данилу да се врати својим родитељима и проведе код куће још неко време, а не да се подухвата трудова који превазилазе његове дечачке силе. На то Данило одговори игуману:
Ја тога ради и доћох овамо, да живим Христу а умрем свету; а ако би ми се чак десило да од тих дивних монашких трудова и умрем, онда је и то боље Него отићи одавде празан и вратити се пошто сам већ метнуо руку своју на плуг.[3]
Игуман поново дуго саветоваше Данилу да одустане од своје намере, али му Данило на све то одлучно одговараше својим многобројним разлозима. Када најзад игуман увиде да Данила не може одвратити од његове намере, и угледа његову огромну чежњу за Богом и искрену љубав к Богу, он сазва братију и саветоваше се с њима треба ли примити у манастир тако младог дечака. Братија, дивећи се дечаковој храбрости и постојаности и примећујући у њему Божије призвање, пристадоше да га приме у своју заједницу. И Данило гораше духом к врлинама и к животу по Богу.
Међутим после неког времена родитељи Данилови сазнадоше да се он налази у том манастиру. Они се уједно и обрадоваше и удивише томе што тако млад дечак сам себе предаде на службу Богу. И отишавши к њему они га затекоше још непострижена и без монашког одела међу монасима, и молише игумана да на њихове очи постриже сина њиховог и обуче га у монашку одећу. Пошто се посаветова с братијом, игуман у недељу постриже Данила у монашки чин, а родитељима његовим заповеди да не долазе често к сину. После тога родитељи се радосни вратише дому своме; а блажени Данило напредоваше и јачаше духом, растући не само годинама нето и врлинама.
Почетак изванредног живљења Даниловог и корен свих потоњих плодова беше овакав: срце Данилово запали се божанственом љубављу и њега обузе неодољива жеља да се поклони светим местима, на којима Господ наш Исус Христос за нас пострада, и погребен беше, и васкрсе, и одакле се узнесе на небеса. Уједно с тим он гораше духом да види великог подвижника тога времена - светог Симеона Столпника.[4] Дошавши к игуману, он му откри жељу своју, и моли га да га отпусти на намеравани пут. Но игуман овога пута задржа Данила. Али касније, када самоме игуману би нужно да ради неких црквених потреба иде у Антиохију,[5] он узе са собом Данила и још неколицину од братије. Када дођоше у место звано Тиланиса, од кога се недалеко подвизавао свети Симеон Столпник, они се упутише к његовом столпу. И видеше они суровост тога места, и висину стуба, сазнадоше како храбри подвижник на столпу свом трпи и зимски мраз, и летњу жегу, и ветрове, и кише. Иако неки неразумници држаху да свети столпник трпи све то из славољубља, но блажени Данило се не само дивљаше његовом трпљењу него и одушевљаваше себе на подражавање светога столпника. А када дошавши монаси, стојећи у подножју столпа, викнуше светог Симеона, он их погледа одозго и наложи им да прислоне лествице и попну се к њему, ако хоће. Тада се и обелодани ко је каквог расположења к преподобноме: један се изговараше да се не може попети јер га боле ноге, други - јер је стар, трећи указиваху на неке друге немоћи своје, а Данило брзо узиће по лествици и с радошћу поздрави великог Симеона. И труд његов не би узалуд: јер најпре доби од подвижника поучење и одушеви се на још ревносније подвизавање у врлинама; затим се удостоји благослова кроз полагање руку на њега од стране преподобнога, и најзад чу од њега о своме будућем животу. Подвижник му говораше: "Држи се јуначки, чедо и нека се укрепи срце твоје, јер ћеш узети на себе претешке подвиге Христа ради; но сам Христос биће ти у свему помоћник, крепећи те и тешећи дух твој". - После тог дугог и пуног љубави разговора са светитељем, блажени Данило сиђе са столпа, и врати се у свој манастир.
Кроз неко време, када игуман тога манастира отиде ка Господу, братија наваљиваху на преподобног Данила да се прими игуманске власти, али он препоручи другога место себе, а сам, жељан усамљеничког молитвеног тиховања, говораше себи: Ето, Данило, сада си слободан и дошло је време за којим си толико жудео: стога крени жељеним путем и оствари своју намеру.
Са таком одлуком Данило изаће тајно из свог манастира, и дође до ограде што беше око столпа светога Симеона. И провевши тамо четрдесет дана он намисли отићи. Но свети Симеон, љубећи Данила, саветова му да остане с њим. Међутим Данило, имајући силну жељу да види света места у Јерусалиму и да се повуче у унутарњу пустињу на подвиг усамљеничког молитвеног тиховања, крену на пут у правцу Палестине. У то пак време у Палестини се вођаше рат: Самарјани ратоваху против хришћана. Зато путовати тамо беше опасно. Иако је то знао, Данило не поклони пажњу томе већ с чврстом намером и неустрашивим срцем, не бојећи се смрти, продужи пут сав обузет силном жељом да свој одавно намеравани пут приведе у дело. После подужег путовања он срете неког чесног инока, старог, благоликог, седих власи, по свему сличног преподобном Симеону Столпнику. Загрливши Данила, старац га упита на сиријском језику куда иде. Он одговори: Ако Бог хоће, путујем ка светим местима. - Старац на то рече: Право си рекао ако Бог хоће; сада пак знај насигурно да овај пут твој није по Божјој вољи. Еда ли ниси чуо за метеже и нереде у Палестини? - Данило одговори: Чуо сам, али се уздам у Бога: Он ће ми бити помоћник, и надам се да ми се неће догодити никакво зло; а ако се и догоди, не бојим се, јер: "ако живимо, ако умиремо, Господњи смо" (Рм. 14, 9). - Старац одговори на то речју пророка: "Не дај да попузне нога твоја, нити ће задремати чувар твој"[6] анђео. - Међутим Данило, узвраћајући старцу, изрази готовост чак и умрети за Христа на том путу. Тада старац негодујући окрену од њега лице своје, и говораше: Бог није наредио да у невреме гурамо себе у смрт и да се сами трудимо да будемо насилно убијени, јер је Он рекао: Кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). - Данило, пристајући на старчев савет, рече: Оче, ако теби изгледа тако, онда сам ја готов да се вратим натраг. - Старац на то одговори: Ја ти не саветујем да потпуно напустиш своју намеру, него те само упозоравам на то, да би било непаметно с твоје стране да идеш тамо у ово зло време. Сада пак иди у Византију, која по мноштву светиња представља собом други Јерусалим, чија благодат сада почива на њој по заповести Божјој; тамо ти можеш посетити врло многе цркве и наситити се гледањем многих светиња. А ако се решиш да се предаш усамљеничком молитвеном тиховању или у горњој Тракији или крај мора, то ће ти бити на спасење и Бог ће ти помоћи у томе. Уопште, мили мој, не треба мислити да само у Јерусалиму можеш наћи Бога, а не у Византији; јер Бог није ограничен никаквим местом.
Док они тако разговараху међу собом, сунце залажаше, и они наиђоше на један манастир поред пута, у који су морали свратити на преноћиште; и они се упутише ка том манастиру. Старац рече Данилу: Иди ти напред, а ја ћу доћи за тобом. - Данило помисли да старац због неке потребе заостаје, па продужи пут, и кад дође до манастирске капије, седе да сачека старца. Но пошто се старац не појављиваше, Данило помисли да је старац свратио другде на конак, па уђе у манастир, поздрави игумана и братију, и прихвати се предложене му трпезе. А када затим леже да се одмори, њему се у сну јави онај старац саветујући му поново да уради оно што му је он говорио путем, и да што пре крене у Византију. Пробудивши се из сна и не видећи никога око себе, Данило размишљаше ко је то што му се јавио: човек или анђео. Уствари то беше велики Симеон, столпник. После тог виђења Данило обави јутарње молитве, пожеле мир тамошњим монасима, па крену ка Византији.
Када стиже на морску обалу, преподобни уђе у цркву светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила, и проведе у њој седам дана. Ту он чу да у Анапли[7] постоји један пуст идолски храм, у коме живи мноштво нечистих духова, те нико не може проћи туда: оне који пловљаху туда они потапаху у води, а оне који пролажаху туда они као разбојници нападаху и убијаху. Чувши о томе, светитељ реши да иде и живи тамо, сећајући се Великог Антонија[8] који многа зла претрпе од ђавола, и најзад их Божјом помоћу победи, и удостоји се великих почасти. Стога преподобни Данило упути се у пусти тај храм, наоружавајући се непобедивим оружјем светога крста и уједно певајући: "Господ је просветлење моје и Спаситељ мој; кога да се бојим?" (Псал. 26, 1). И препаде се демонска војска пре борбе. А овај духовни војник, обилазећи углове храма, ограђиваше их крсним знаком, сваки пут преклањајући колена и молећи се Богу. А када наступи вече, дође Кнез таме, Старешина демона, и стаде се бацати камењем на светитеља; затим се разлеже страховито урлање и завијање, и настаде бука; но преподобни Данило, неустрашиво стојећи на молитви, говораше: "Ако војска удари на мене, неће се уплашити срце моје" (Псал. 26, 3). На такав начин он проведе прву и другу ноћ. Треће пак ноћи он угледа мноштво демона у облику огромних људи - дивова, мрачних лица, страшних као људождери; они шкргутаху зубима и беснијаху на светитеља, и говораху: Ко ти, бедниче, саветова да дођеш овамо где ми одавна живимо, и господари смо овога места? - Говорећи то они јуришаху на њега: једни, желећи га бацити у море; други, напрежући се затрпати га камењем; но при свем том ни један му од њих не могаше прићи. А светитељ, опоменувши се речи Господњих: "Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом" (Мк. 9, 29), поступи овако: затвори све улазе храма, а остави само једно прозорче, па поче постити се и молити се. И после не много времена сва војска демонска силом Божјом би прогнана одатле, и народ стаде пролазити туда без икакве опасности.
То се рашчу свуда, и многи из околних покрајина почеше долазити к светоме Данилу, и дивљаху се што се онде где беше обиталиште демона разлеже славословље Божје и дању и ноћу.
Међутим ђаво, ненавидећи добро и не подносећи да себе гледа побеђена од светитеља, посеја завист по срцима неких клирика, и они почеше говорити међу собом: Откуда овај дође овамо, и сви иду к њему, и славе га свуда? Хајдемо да наговоримо патријарха да га отера одавде. - И они, отишавши к патријарху Цариградском Анатолију,[9] оклеветаше светог угодника Божјег пред патријархом. Но патријарх им одговори: Зашто клеветате човека, не знајући о њему ни откуда је, ни какав је живот његов. Ако он живи праведно, онда смо дужни постати подражаваоци његове светости; ако пак живи непоштено, онда он свакако заслужује прогонство. Али пре но што он буде прогнан, ваља врло брижљиво извршити ислеђење по овој ствари. -Постиђени оваким одговором патријарховим, клеветници умукоше.
Међутим ђаво, видевши неуспех свога лукавства, стаде узнемиривати светитеља страховитијим, него раније, привиђењима и страшилима, јуришајући на њега свом војском својом: час покушавајући утопити га у мору, час хвалећи се убити га. Но ђаволу се не даде нашкодити светитељу. Ставши на молитву, преподобни Данило говораше: Господ мој Исус Христос, у кога верујем, Он ће вас сурвати у поноре пакла. - Чим то светитељ изрече, разлеже се запомагање и кукњава с плачем, и светитељ угледа демоне где лете као слепи мишеви и одлазе са тог места.
Но и после тога демони не престадоше пакостити светитељу, јер поново нахушкаше клеветнике против њега, који отидоше к патријарху и рекоше: Владико, Данило је врачар и варалица; он враџбинама обмањује народ, стога не можемо да га очима гледамо. - Патријарх призва Данила и упита га ко је, откуда је, зашто је дошао у ове крајеве, и како верује у Бога. Данило одмах исповеди своје православно веровање, затим каза своје порекло и завичај, а и то да је у Византију дошао позван Божанским откривењем. Чувши то, патријарх устаде и загрли га сматрајући га за Божјег човека, па га онда отпусти с миром.
Међутим, након неколико дана патријарх се тешко разболе, и одмах позва к себи преподобног Данила, и моли га да се помоли Богу за њега да га исцели. Чим се светитељ помоли Богу, патријарх тог часа устаде здрав. А бесплатни лекар замоли од патријарха за исцељење овакву награду: да опрости онима који су га оклеветали пред њим. Патријарх одговори: Како не опростити оиима који постадоше виновници тако великог добра, те се ја удостојих и видети тебе и добити исцељење преко тебе! - И моли патријарх светитеља да пребива заједно с њим, али преподобни Данило молбено настојаваше да буде отпуштен на своје место. И отишавши, он поново затвори врата, а остави само мало прозорче за оне који долазе к њему.
Пошто преподобни Данило проведе девет година у таком добровољном затвореништву, њега Бог позва на савршенији подвиг, и то преко оваког откривења: виде он у виђењу стуб пред собом, који висином својом превазилажаше облак; на врху стуба стајаше преподобни Симеон и с њим два светла младића; и чу он глас столпника који говораше са врха стуба: Узиђи овамо к мени, Данило! - А Данило одговори: Господине, како ћу узићи на такву висину? - Тада преподобни Симеон нареди оним младићима да сићу, узму Данила и изведу к њему на стуб. Младићи одмах извршише наређење и поставише га пред Симеоном. А преподобни, загрливши Данила, громогласно Му говораше: Држи се мушки, Данило! Буди неустрашив и храбар! Стој чврсто и јуначки! - Када свети Симеон говораше то, глас његов беше као глас грома, и од тог часа Данило се пробуди. - Ово виђење унапред показа да и Данилу ваља, слично светом Симеону Столпнику, узићи на столп и приближити се к небу и телом и душом.
У то време допутова из Антиохије к цару ученик преподобног Симеона Столпника Сергије и донесе му кукуљачу преподобнога Симеона, послату као дар цару на заштиту од свакога зла. Али пошто царев ум беше заузет земаљским бригама и цар сав погружен у народне послове, то Сергије намисли отићи од њега и вратити се натраг; притом имађаше жељу да се кратко време задржи у манастиру Неусипајушчих (= Неуспављивих, Недремљивих).[10] Када он са другима пролажаше лађом поред места где се подвизаваше преподобни Данило, неки се опоменуше да Данило проводи живот у превеликом трпљењу, и да је добио од Бога дар исцељивати болести и прогонити ђаволе. Чувши то, Сергије нареди да лађа пристане уз обалу и упути се к преподобном Данилу. Овај га прими с љубављу; и после подужег разговора Сергије, познавши да на Данилу почива дух Симеонов, као Илијин на Јелисеју, даде Данилу дар који ношаше са собом - кукуљачу блаженога Симеона, пошто кукуљача више доликоваше Данилу неголи ма коме другом. Потом Сергије виде у сну три младића који дођоше к њему и рекоше му: Устани, Сергије, и реци Данилу: "Већ се наврши време твога живљења у овом храму; сада припреми себе на већи подвиг".
Пробудивши се, Сергије исприча то Данилу. Овај разумевш да му Бог тиме наређује да подражава живљење преподобнога Симеона, замоли Сергија да отиде у пустињу и пронађе подесно место где би се могао подићи столп. Сергије, обилазећи један брежуљак дође, по указању Божјем, на оно место где се имао саградити столп. Уморан од напорнога пута, он ту прилеже да се одмори. И виде овакво виђење: над њим лећаше бели голуб, и Сергије се стараше да га ухвати. Одједном он чу глас с неба који говораше: "Мислиш ли да га мрежом уловиш? Не, њега треба рукама хватати". - Но голуб узлете у висину, и после тога постаде невидљив. Закључивши на основу тога да Бог хоће да.се на том месту сазида столп, Сергије се врати к преподобном Данилу и каза му све што виде и чу. Обрадован, преподобни замоли неког пријатеља свог Марка да му сагради стуб. Помаган Богом, Марко брзо сагради стуб.
Када стуб би довршен и кров постављен, преподобни Данило изађе ноћу из оНога храма, да нико не би знао за њега, и дошавши к столпу он се помоли Богу говорећи: Слава Теби Христе Боже, што ме удостојаваш таког живљења! Ти знаш, Господе, да се ја Тобом утврђујем, и надајући се на Тебе узлазим на овај стуб. Стога прими потхват мој, укрепи ме на подвиг, и приведи крају почетак мој.
Тако се помоливши он узиће на стуб, и поче у усамљеничком молитвеном тиховању између земље и неба живети Јединоме Богу, уклањајући се од свега земаљског а приближујући се небу телом и душом. Међутим ђаво који свагда завиди слугама Божијим, поче и овде пакостити светитељу, подигавши против њега власника тога места, по имену Геласија. Јер Геласије, сазнавши да је на његовом имању без његовог пристанка подигнут стуб, и да је на том стубу почео без његовог знања живети неки монах, разгњеви се силно и извести о томе цара и патријарха Генадија,[11] прејемника Анатолијева. Цар не обрати на то никакву пажњу, а патријарх не само нареди да Данила скину са стуба него га чак и хтеде казнити, овластивши Геласија да га с поругом свуче са стуба.
Гњеван, Геласије крену са жељом да приведе у дело своју намеру; али Бог, одвраћајући га од зле намере, тог ведрог дана посла изненада кишу и страховиту олују, громове и муње. Међутим Геласије се од тога не уплаши, нити одустаде од зле намере своје, јер срце његово пламћаше јарошћу, подбадано на њу од ђавола. И када стиже до стуба, Геласије поче с погрдама и увредама викати на светитеља, да одмах сиђе са стуба, иначе ће га силом збацити доле. Међутим неки што беху дошли с Геласијем стишаваху га и говораху: Остави га, он ти никакво зло не чини; а и сам стуб овај није на твојој земљи; и нема од тога теби никакве штете; напротив, боље је за тебе да имаш таког суседа који би се молио за тебе. - Али Геласије их не послуша, Него у бесу нареди светитељу да једном за свагда напусти стуб. Светитељ стаде силазити, и када би на шестој степеници сви угледаше да су му ноге као кладе, отекле од непрестаног дневног и ноћног стајања. Тада се сви сажалише на њега, па се чак и сам Геласије ражали, и поче молити преподобнога да поново узиће на своје место; и да му опрости што се дрзнуо увредити га. После тога Геласије начини за светитеља још виши стуб, и од тада стаде ценити и поштовати светитеља, па и пред самим царем величати његове врлине.
Једном к преподобноме Данилу дође из Тракије стар и угледан човек, водећи са собом свог бесомучног сина јединца, положи га у подножју стуба, и са сузама мољаше светитеља да се сажали на његовог сина и помилује га. Ето, говораше отац, тридесети је већ дан откако мој ђавомучени син не престаје помињати име твоје, свече Божји. - Преподобни, милостиван душом, одговори му: Ако верујеш да ће Господ мој Исус Христос исцелити мноме сина твог, онда нека ти буде по вери твојој! - И нареди ђавомученога напојити светим јелејем. Када то би учињено, ђаво врже мученога на земљу и, силно га грчећи, најзад узвикну: "излазим, излазим". - И стварно изиђе. А отац, видећи сина здрава, даде га у манастир, и он би одличан монах.
Затим дође други човек, по имену Кир,[12] муж врло мудар и красноречив, и доведе к светитељу своју бесомучну ћерку Александру. И чим се светитељ помоли Богу и метну руке на ђавомучену, ђаво одмах изађе из ње, и она постаде здрава. Од тога времена Кир стече велику љубав и приврженост к преподобноме. Другом пак приликом епарх Кир доведе к светитељу жену свога војника, такође бесомучну, и она молитвама блаженога доби оздрављење. Из благодарности, Кир написа на стубу светитељевом ове стихове:
Овде стоји муж, са свих страна ветровима бијен; Али се он не боји ни ветрова ни непогода; Храну има бесмртну; далеко је од сласти овога света. Поставио је дубоке темеље здању - стубу своме: Темељни Симеон - славећи Сина Матере Приснодјеве.
Грчки цар Лав Велики,[13] који није имао а желео је имати сина - наследника, моли преподобнога Данила да му измоли од Бога, остварење ове жеље. Преподобни, будући и сам син молитве, јер се роди на молитве своје мајке, молитвама својим даваше и другима милост Божију да имају деце. Стога и овога пута, помоливши се Богу, он предсказа цару да ће му се идуће године родити син. Ово се предсказање стварно и зби. Радујући се што му се родио син, цар у знак благодарности светитељу за молитве његове сагради му трећи стуб.
Док слава светога Данила брујаше На све стране, к њему дође царица Евдокија, супруга ранијега цара Теодосија Млађег,[14] и моли га да сиђе са стуба и иде у њену област где, по њеним речима, бејаше много пустињских места. Блажени похвали њену добру мисао и усрће, али не хте ићи оданде где му Господ нареди живети. И благословивши царицу он је отпусти с миром, а сам узиће на виши стуб који му начини Геласије.
У то време неки јеретици у Византији најмише за огромне новце блудницу, по имену Васијану, да иде к светом Данилу и наведе на прљаво дело или њега самог или неког од његових ученика. И крену бестидница к целомудренику, и нечиста к чистоме, уображавајући да ће се блажени саблазнити од првог погледа на њу и пожелети је: јер она беше обучена у златоткане хаљине и украшена разним накитима. Дошавши, она се направи болесна и настани се у пољу према стубу, поред ограде словесних оваца доброга пастира. А направи се болесна, да би нашкодила души, ако не самога светитеља онда бар његових ученика. Провевши тамо не мало времена, и видећи да нема никаквог успеха, јер никако не могаше преластити онога чији се ум не беше прилепио за земљу него свагда пребива с Богом на небу, она отиде празна. И дошавши к јеретицима који је беху најмили, она бедница слага како се Данило, тобож, занео за њом, и похотљиво пожелевши њену лепоту наредио ученицима својим да му је доведу на стуб. "Но ја, додаде она, не пристадох на то. Али они, бојећи се да нароД не дозна за ту њихову похотљиву жељу, хоћаху да ме убију, и ја се једва извукох из њихових руку и побегох".
Таку лаж измисли о светитељу ова бедна блудница, а јеретици сејаху те речи њене по народу, клеветајући невиног и чистог Данила, са циљем да одврате народ од њега. Но лажљиву и погану клеветницу брзо постиже суд Божији: на њу изненада нападе зли дух, и мучаше је. Тада она, и не хотећи, изјави да је била поткупљена и подговорена од јеретика. Тако опадачи угодника Божјег бише посрамљени. А народ ухвативши бесомучницу одведоше је к светитељу, и мољаху га да је избави од мучећег је ђавола. А преподобни Данило, истински ученик Христа који учи љубити непријатеље и до седам пута седамдесет опраштати грешећима, не узврати јој за зло злом, него учини добро непријатељици својој: јер сатвори за њу молитву к Богу и нареди дати јој да попије од светога јелеја, и тако је избави од мучећег је ђавола. А она, добивши исцељење, стаде целивати светитељев стуб, отворено исповедајући пред свима свој грех и молећи опроштај. И од тога времена она поче водити целомудрен живот, оставивши своје развратне навике.
Преподобни не само имађаше од Бога власт изгонити ђаволе и исцељивати болести, него поседоваше и пророчки дар, тојест унапред знати и предсказивати будућност. Тако он, провидевши гњев Божји и казну која је имала постићи царски град, посла и обавести о томе патријарха Генадија и цара Лава, и саветова да се двапут недељно врше молепствија да се одстрани праведни гњев Божји. Али они не обратише никакву пажњу на савет блаженога, стога се због грехова њихових и зби пророчанство блаженога, о чему ће бити речи ниже. У то време цар, покренут Духом Светим, писа патријаху да иДе к великом Данилу и посвети га за презвитера. Патријарх отпутова са својим клиром, и стигавши до стуба рече преподобноме да одавно већ жели да га види, али оптерећен црквеним пословима није могао то учинити. "А сада, рече он, дођох да те видим и да се удостојим твојих молитава и разговора". - И замоли патријарх преподобнога да нареди да се прислоне лествице и он узиђе к њему. Но светитељ му одговори: "Узалуд те толико намучио онај који те је послао к нама".
Када то рече светитељ, патријарх се удиви и ужасну како он познаде да његов долазак није добровољан већ присилан, јер он не би никада дошао к преподобноме да га цар није приволео на то. И патријарх са онима што беху с њим дуго мољаше светитеља да нареди да прислоне лествице, да би по њима узишао к њему, али он одлучно одбијаше. Међутим беше врућина и силна жега, и патријарх, видевши где многи људи изнемогавају од жеге и жећи, нареди архиђакону, стојећи доле, да почне прописане при посвећењу молитве. Сам пак молећи се и читајући оне молитве које се читају при посвећењу за свештеника, он посвети светога Данила за презвитера, иако се он налажаше удаљен од њих, на врху стуба. А сво присутно мноштво народа клицаше: "аксиос!" Тада блажени Данило, видећи у томе вољу Божју, нареди да се прислоне уз стуб лествице, и он прими из патријархових руку свештеничке одежде, и причести се с њим Пречистих и Божанских Тајни, па помоливши се за све дошавше отпусти их с миром.
Када цар дознаде да је преподобни Данило примио посвећење обрадова се и похита к стубу. Дошавши, он под стубом скиде са себе царско одело, па смирено узиђе к преподобноме на стуб и припаде к светим ногама његовим. Видевши да су преподобноме ноге отекле и сатрулеле од дугог стајања, он се удиви великом трпљењу његовом, и добивши благослов с радошћу се врати дома.
Међутим дође време да се испуни светитељево пророчанство које он изрече о гњеву Божијем који је имао снаћи престони град. У месецу септембру, на дан светог мученика Маманта,[15] који се веома свечано празновао у Византији, када у његовој цркви с вечера поче свеноћно бденије, изненада у огромном престоном граду изби страховити пожар, и тако се рашири да захвати малтене сав град, почињући од приморског бедема, званог Морнарски, па ширећи се до Константиновог трга, и надаље до Јулијанове обале, опасавши на тај начин сву средину града. Велика казна Божија постиже становништво: јер огањ уништи не само мноштво великих кућа са имовином, и дивних палата, и светих храмова, него и веома много људи. Тако, неке људе пожар у пепео претвори, друге на половину сагоре, трећима повреди руке или ноге или очи или главу. И беше немогуће угасити тај пожар; уколико се више стараху да га угасе, утолико се пламен више ширио, јер то Бог кажњаваше за грехе људе Своје. Тако Константинов град пропадаше од скоро онаког истог огња од каког некада пропаде град Содом. И тек тада се опоменуше пророчанства преподобнога Данила које он изрече о овој казни и подстицаше народ на молитву и покајање, па потекоше к њему молећи га са сузама да молитвама својим Бога умилостиви и пожар угаси. А светитељ их кроз плач укораваше што га нису послушали онда када им је предсказивао ову несрећу и што нису поступили по његовом савету: да двапут недељно врше саборна молепствија. Затим подигавши руке к небу, он се усрдно помоли Богу за град и његове житеље; и после молитве објави да ће пожар престати кроз седам дана. Тако стварно и би. А и сам цар се уплаши гњева Божија, и са царицом дође к преподобноме, просећи милосрђе Божије посредовањем преподобнога.
По истеку лета наступи тако хладна јесен, да је немогуће описати њену суровост. Ипак она не само не узможе победити јуначкога страдалца, него и сама би од њега побеђена. Читава четири дана киша је лила као из кабла, изгледало је као да реке теку с неба: од силних вода неке се планине осипаху, села потапаху; за све време дуваху страховити супротни ветрови, као бијући се међу собом; а олује и буре беху тако силовите, да сломише оне гвоздене полуге које су држале два стуба преподобнога. И док се стубови љуљаху, преподобни трпељиво стајаше на висини и сам се љуљаше на њему од ветра, као грана на дрвету; а ученици његови са ужасом гледаху одоздо на њега и кроз плач вапијаху, бојећи се да он не умре од толике хладноће или не падне заједно са стубом на земљу. Но нада преподобнога Данила у Господа остајаше непоколебљива, и он продужи неустрашиво стајати на стубу, утврђујући се на њему као на камену заснованом. Јер рашта се имао бојати смрти онај за кога је земаљски живот представљао окове и тамницу а смрт раздрешење и слободу, и који је понављао речи Давидове: Изведи из тамнице - тојест из тела - душу моју (Псал. 141, 8)? Уколико јачу хладноћу блажени трпљаше, утолико се топлије Богу мољаше. И стварно, завапи праведник ка Господу, и Господ га услиши,[16] и као некада из лађе,[17] тако и сада одозго с неба запрети ветровима и одједном постаде тишина велика и изведри се.
После тога к светитељу дође цар да види, нису ли кише и ветрови причинили њему какве штете. И кад виде да су гвоздене полуге сломљене, он нареди да се боље учврсте, па се онда врати добивши благослов од преподобнога оца. Но путем цару се догоди ово: коњ се под њим од нечега уплаши, пропе се и паде на лећа, збацивши цара са себе тако, да му и царски венац спаде с главе и одскочи далеко, при чему поиспада из венца и поломи се бисерје и драго камење. Царски пак коњушар бејаше неки Јордан, по вери аријанац. Када он виде царев пад с коња, уплаши се да на њега не падне кривица за то и он буде кажњен. Стога се он врати назад к преподобноме, и са сузама га мољаше да посредује код цара за њега, при чему се одрече јереси аријанске и прошаше да буде присаједињен Православљу. Преподобни га присаједини Православљу, и написа цару: да се Јордан одрекао аријанског зловерја и присајединио хришћанском правоверју, због чега заслужује царево помиловање. На то цар одговори светитељу: "Виновник мога пада с коња нико други није до сам ја, јер сам се дрзнуо да пред твојим очима уседнем на коња, а ваљало ми је да пешке отидем подаље од твога светог стуба. Стога се на Јордана не само не љутим, него се напротив радујем што је мој пад с коња постао узрок да он устане из свог пада душевног".
Цар се и надаље све време односио са таким поштовањем према светитељу, да га је не само сам почитовао 'него га је и другима као силу небеску показивао. Тако, када поглавар иноплеменог царства, по имену Губазије, дође грчкоме цару Лаву ради закључења примирја, цар га одведе к преподобноме Данилу Столпнику, и указујући Губазију на њега рече: "Ево чуда у моме царству!" - А Губазије, удививши се трпљењу преподобнога, стаде се клањати не само светитељу него и стубу на коме он стајаше, и са сузама говораше: "Благодарим Ти, Царе Небесни, што си мене који сам дошао к цару земаљскоме удостојио видети мужа небескога и обиталиште његово". - Вративши се у своју земљу, Губазије се често сећао преподобнога и слао му писма, просећи свете молитве његове за заштиту свога царства.
И беше преподобни Данило предмет дивљења, и ближњима и даљнима, и својима и дошљацима, и царевима и простацима, и Грцима и Римљанима, и иноплеменицима, који и долажаху к њему као к Ангелу Божјем, а одлазећи призиваху га у помоћ себи, и светим молитвама његовим добијаху све што искаху.
Јуначко трпљење преподобнога, које он показа стојећи на стубу при свима ваздушним променама, довољно је посведочено гореспоменутим кишама и олујама. Но да се не би предало забораву нешто што треба да остане као сећање на њега, споменућемо и ово:
Једне године зима беше страховито љута: дуваху силовити ветрови, далеко неподношљивији од оних о којима смо горе говорили, бејаше веома много и снега и леда и мраза; а преподобни не само не имађаше никаквог крова над својим стубом, него му страховити ветар смаче са главе кожну кукуљачу и однесе је у неку провалију. И тако стајаше добровољни мученик сву ноћ, трпећи цичу зиму и оштар мраз, који достигоше највећи степен у зору. А кад се добро раздани, настаде така страховита мећава, да ученици не могаху ока отворити и на стуб погледати, нити икакву помоћ указати светитељу. А кад мину тај дан настаде још страховитија ноћ; а после ње исти такав дан и иста таква ноћ; и тек трећега дана мећава се унеколико стиша. Тада ученици прислонише лествице попеше се на стуб к преподобноме оцу, и нађоше га премрзла у леду од главе до ногу, и једва је помало дисао. И они га с тешком муком загрејаше трљајући му тело топлом водом и сунђером. Дошавши к себи, преподобни рече ученицима: Зашто ме узнемиравате: зашто ме пробудисте из слаткога сна? ја тек што сам заспао молећи се. Ипак вам хвала, чеда моја, што се толико старате о мени, оцу вашем.
Христољубиви цар, дознавши за то, дуго са сузама мољаше светитеља и до земље му се клањаше да допусти направити на стубу мали кров. Притом му цар рече: Поштеди себе, ако не себе ради, онда духовне користи наше ради, да не би умро пре времена и оставио нас сироте. - Видећи сузну молбу цареву"преподобни пристаде да се начини кров над његовим стубом, не ради олакшања себи већ ради усрдне молбе цареве. Јер цар имађаше к светитељу толику љубав и поштовање, да је к столбу преподобнога доводио све посланике и велике кнезове који су му долазили из разних земаља; и то је чинио или лично сам или преко својих придворних великаша. И сви се они дивљаху великом трпљењу преподобнога оца, са којим даноноћно подноси и студ и жегу; и обично одлажаху од њега са великом духовном утехом по себе.
Кроз неко време краљ Вандалски Гензерик[18] крену у рат против Грка и приближи се Александрији са огромном војском. Грчки цар, силно узнемирен овом најездом туђинаца, дође са целим својим сенатом к преподобном Данилу Столпнику, иштући помоћ од светих молитава његових. Провидећи шта ће се збити, преподобни прорече цару да Гензерик не само неће узети Александрију него ће у свима својим плановима претрпети крах и вратити се дома без икаквог успеха. И пророчанство се преподобнога стварно испуни. А благочестиви цар из благодарности за то зажеле начинити крај столпа блаженога оца келије за смештај његових ученика. Но преподобни моли цара да уместо тога сагради цркву у име преподобног Симеона Столпника и да свето тело његово пренесе из Антиохије у њу. Цар одмах сагради цркву преподобном Симеону према столпу преподобног Данила са северне стране, и поред цркве гостопримницу. Затим, по жељи преподобнога Данила, пренесе веома свечано у нову цркву чесне мошти светога Симеона. Веома обрадован тиме, преподобни Данило приликом те свечаности изговори народу опширну поуку.
По нарави преподобни Данило бејаше незлобив, и чињаше добро онима који га мрзе. Једном неко грћаше светитеља, а кад људи који то слушаху узнегодоваше на клеветника, он, показујући им печену рибу, говораше: "Ово једе ваш испосник!" - После тога он са својом женом и децом поједоше ту рибу, и тог часа нападе ђаво на њега, и на жену његову, и на децу, и мучаше их. И кад њих доведоше к преподобноме, он их исцели својом молитвом, не памтећи зло и не враћајући увреду увредом. V знак благодарности незлобивоме оцу за тако велико добро које им је учинио, они начинише од сребра икону преподобнога, на којој они беху представљени како леже пред ногама његовим, а и имена њихова беху написана на њој; и ту икону они поставише у цркви светог Архистратига Небеских Сила Михаила.
При незлобивости својој преподобни Данило имађаше још тако велики дар благодатне речитости, да се срца слушалаца његових миљем испуњаваху, и многи добијаху велику духовну корист исправљајући живот свој. На царском двору беше једа1н чувен војник, по имену Едран, родом из Галате, снажан телом и храбар у ратовима. Дошавши к блаженом Данилу и чувши његове душекорисне поуке, он би толико дирнут, да се одмах одрече света, и са два пријатеља своја присаједини к ученицима преподобнога. Када цар чу то, веома се снужди због храброг војника тог и посла к њему да га усаветују да се врати к њему у дворац. Но он не поклони пажње царевој ласкавој понуди, и одговори: Каква ми је корист ако сав свет добијем а души својој наудим?[19] - После тога он би од преподобнога пострижен за монаха, и подражаваше преподобнога у уздржању: од хране и пића узимаше само толико да му тело не умре од глади; исто тако спавао је врло мало, и то стојећи ослоњен на један обешени конопац. Доцније он стече цареву љубав због својих врлина, и цар га посећиваше када долажаше к преподобном Данилу. Пошто поживе таким животом доста дуго времена, он се упокоји у миру. Његово монашко име беше Тит. А после њега поживе таким истим животом слуга његов Антоније.
У то време цар Лав удаде своју ћерку Аријадну за Зенона Исаврјанина, и посла га с војском против варвара који су били упали у Тракију. Пред полазак у рат Зенон оде к преподобном Данилу Столпнику, и светитељ му предсказа ове шта ће с њим бити: вратиће се из рата неповређен; затим ће после свога таста, цара Лава, примити царски скиптар, но сродници ће га из зависти прогнати с престола, на који ће се он после извесног времена поново вратити. И све се то зби у своје време.
Када се Зенон зацари после смрти Лава, и царова три године, против њега устаде Василиск,[20] брат Верине, жене покојнога цара Лава. Прогнавши Зенона, он заузе Грчки престо; а пошто беше присталица јереси Јевтихијеве, изазва велику пометњу у цркви Христовој, одбацујући Халкидонски сабор[21] и ширећи јеретичко учење. Тада патријарх Цариградски Акакије,[22] сабравши православне епископе, иако бојажљиво противљаше се цару, али без икаквог успеха. Стога он посла неколико епископа к преподобном Данилу са сузном молбом, да сиђе са стуба и дође к њима у престоницу у помоћ Цркви. Преподобни, премда му се није хтело силазити са стуба ни на најкраће време ипак видећи потребу Цркве, и притом призван на то и Божанским гласом с неба, сиђе са стуба, и оде у град к патријарху и епископима што беху с њим. Епископи га дочекаше с чешћу и примише с неисказаном радошћу. Међутим цар, чувши за долазак преподобнога и не желећи се видети с њим, уклони се из града на своје имање у околини престонице, али преподобни крену за њим. Но пошто му ноге од дугог стајања беху отекле и ранама покривене, те он не могаше ићи ногама својим, то га верници однесоше на рукама. Догоди се да их путем срете један губав човек. Угледавши преподобнога, он га вапајно стаде молити да га исцели. Преподобни се сажали на њега, сатвори молитву за њега и нареди му да иде на море које се налажаше близу и да се умије. Губавац се уми, и изиђе потпуно очишћен и здрав. Глас о овом чуду одмах се пронесе на све стране, и слегоше се многи људи носећи своје болеснике, и сви се исцељиваху молитвама преподобнога. Окружен толиким мноштвом народа због чудеса која чињаше, он се приближи к царском дворцу који се налазио на том имању. А један Гот, погледавши одозго кроз прозор и угледавши како светитеља носе на рукама, насмеја се и рече: "Ево нови антипат долази!"[23]
Чим он то рече, одмах га постиже казна Божија: он изненада паде одозго, и разбивши се умре. А цар, дознавши за долазак светитељев, нареди да га не пуштају к њему. И светитељ се удаљи отресајући прах с ногу својих. Но затим се цар уплаши да га не снађе какво зло због непоштовања светитеља, па посла за преподобним молећи га да се врати к њему. Али он не само не послуша цара него и предсказа погибију његову. Притом рече: Који гњеви Цара Небескога припрема себи многа зла и сабира гњев за дан гњева. - Рекавши то, преподобни оде својим путем. Посланици цареви се вратише, и када цару преношаху речи преподобнога, тога часа изненада сруши се у дворцу један стуб, што веома уплаши цара и све с њим: јер ето мртва ствар, по мигу Божјем, посведочи истинитост светитељевог пророчанства и својим падом најави скоро збацивање цара с престола.
Враћајући се у град, преподобни Данило исцели на пугу два ђавоимана младића и удовичину ћерку; змију пак која му се неочекивано обави око ноге он речју својом одасла на њено место не пострадавши ни најмање од ње. А у самом граду к преподобноме приступи једна угледна жена, по имену Ираида, која беше нероткиња, и заливајући му ноге сузама мољаше га да је молитвама својим разреши нерађања; он јој прорече да ће родити сина, предсказавши чак име његово: "Жено, родићеш сина и даћеш му име Зенон".
Међутим цар стаде тражити начин, како да се помири с преподобним и добије од њега опроштај, јер га је веома био уплашио пад стуба у дворцу за време подношења извештаја њему о одговору преподобнога Данила. Најпре он мољаше о томе светитеља преко угледних лица неискрено, јер срце његово не престајаше са смишљањем безакоња. Затим он сам лично оде к преподобноме, припаде к ногама његовим и мољаше опроштај. Но преподобни, душевним очима својим видећи зле помисли његове, изобличи лукавост његову рекавши присутнима: Ово смирење његово и покајање притворни су; под овчијом кожом у њему се скрива вучја зверскост; али ћете ви ускоро видети на њему праведни гњев Божји, јер свемоћна рука Свевишњега збацује са престола силнике.
После свих ових догађаја преподобни се врати на свој стуб; а након мало времена Василиск стварно би збачен с престола, као што беше предсказао преподобни. Зенон поново доби царски скиптар. И видећи у томе испуњење пророчанства преподобнога Данила, дође заједно са својом женом к преподобноме да му се поклони.
Остало време свога живота преподобни отац наш Данило проведе стојећи стално на стубу и чинећи многа чудеса. Но будући смиреноуман и избегавајући славу од људи, он силу чудотворства приписиваше не својим врлинама него молитвама преподобнога, и зато све болеснике који долажаху к њему он одашиљаше у цркву преподобнога Симеона к светим моштима његовим. Тако, златар неки донесе к преподобноме сина свог, хромог од рођења, који уопште не беше у стању ходити већ пузаше као змија стомаком по земљи. Одаславши овога у цркву преподобног Симеона, блажени Данило нареди да на ноге хромог дечака метну свете мошти светога Симеона. Чим то би учињено, хроми скочи као јелен и притече к стубу Данилову, радујући се и славећи Бога.
Један човек, враћајући се са Истока, паде у руке разбојницима. Пошто га страховито избише и колена му поломише, разбојници га опљачкаше па отидоше оставивши га једва жива. Неки путници пролазећи туда, када га видеше испребијана и у ранама, сажалише се на њега и пренесоше у град Анкиру. Епископ тога града уложи велико старање око болесника, доведе најискусније лекаре и излечи га од рана. Но излечени не могаше ходити, јер му ноге беху силно повређене и, мада ране беху излечене, ноге не имађаху силе ходити. Због тога болесник моли епископа да га пошаље к преподобном Данилу. И болесник, непомичан као клада, би положен у кола и одвезен к стубу овог бесплатног лекара. А преподобни Данило одасла болесника у цркву преподобног Симеона, наредивши да га помажу јелејем, узетим од светих моштију, и тако га одмах исцели: болеснику се стопала и глежњи изненада учврстише, и он скочи и стаде ходити, узносећи благодарност Богу и светим угодницима Његовим - Симеону и Данилу.
Неки капетан из Шпаније имађаше тако велику веру у преподобнога, да, кад год би се разболео неко од његових слугу, или од сродника, или од пријатеља, он је писао преподобноме и молио га за исцељење оболелога. И кад су му затим доносили од преподобнога писмо са одговором, он је то писмо стављао на болесника, и болесник је одмах добијао исцељење.
Једна сиромашна жена имађаше синчића од дванаест година, који бејаше нем од рођења. Она га донесе к стубу преподобнога, остави га поред стуба, па оде. Преподобни пак, угледавши дечака са стуба, нареди својим ученицима да га узму и да он живи међу њима. А ученици, мислећи да је мајка научила свога синчића да не говори и да се претвара ради уноснијег просјачења и лакшег издржавања, чињаху му многа зла да би га натерали да проговори: плашаху га, бијаху га, понекад га док је спавао бодијаху бодилом, или удараху трновитим гранчицама, да би он, пробудивши се изненада, проговорио коју реч. Но када се они уверише да је дечко стварно нем, они известише о томе преподобнога. Преподобни нареди да немоме дечаку помажу језик светим јелејем. И када у недељу на светој литургији ђакон отпоче читати свето еванђеље и народ по обичају запева: "Слава Теби, Господе!" - тада и дечак јасно и громко изговори: "Слава Теби, Господе!" - И од тог времена он стаде говорити лепо.
Доживевши дубоку старост, преподобни се приближи својој блаженој кончини. Провидевши је, он извести о томе своје ученике, и написа им следеће завештање: "Чеда моја и браћо моја! Ви сте мени и једно и друго: чеда сте моја јер вас родих духовно; и браћа сте моја јер нам је Бог свима заједнички Отац, и ја одлазим к том заједничком Оцу нашем. Но вас, миле моје, који плачете због растанка са мном, не остављам сироте него старање о вама поверавам Оцу нашем који саздаде вас све и мене. Стога нека Он, који је све створио разумом и премудрошћу и затим савио небеса и сишао На земљу и умро и васкрсао нас ради, буде с вама као премудри чувар ваш од ђавола. Као Господ, Он ће вас чувати у послушности светој вољи Својој; а као Отац ваш, Он ће вас самилосно и раширених руку дозивати к Себи кад будете грешили и падали. И Он, који је Себе предао на смрт за нас, нека вас сједини међусобном једнодушношћу, да бисте постали своји Небескоме Оцу. Трчите к смирености, будите послушни, љубите гостопримство, пост, бдење, сиромаштво, и нарочито држите прву и највећу заповест, заповест о љубави, као и све оно што доликује побожности. Чувајте веру истиниту, пазите се од јеретичког кукоља, и ни у чему не одступајте од ваше матере - свете Цркве. Ако све то извршите, бићете савршени у врлини".
Написавши такво завештање својој духовној деци, преподобни нареди да се прочита пред њима док они плакаху због растанка с њим. На три пак дана пред блажено престављење преподобнога, у поноћ, неки од најдостојнијих ученика његових удостојише се видети где к њему дођоше и посетише га сви од памтивека светитељи Божји: пророци, апостоли, мученици и ликови свих светих у светлости и слави небеској; они га с љубављу поздравише, и наложише му да се причести Божанским Тајнама. А кад приспе дан његовог разрешења од тела, дође са васцелим клиром својим патријарх Јевтимије,[24] прејемник Акакија. Гореспоменута пак богобојажљива жена Ираида, која би разрешена бездетности молитвама преподобнога Данила, припреми све што беше потребно за чесно погребење преподобнога. У то време деси се ту један бесомучан човек, који стојећи крај стуба говораше да види анђела и многе светитеље где силазе с неба к преподобноме, и називаше по имену светитеље које види. И преподобни и богоносни отац наш Данило, радујући се због одласка свог, предаде чесну и свету душу своју у руке Божије, када му бејаше осамдесет година и три месеца од рођења.[25]
Одмах по престављењу преподобнога Данила споменути бесомучни човек ослободи се насиља ђавољег. Кад преподобни сконча, појавише се на небу изнад стуба три звездана крста, или боље рећи три крстолике звезде, које блистаху неисказаном лепотом и дању, за време сијања сунца. И блистаху се оне све време док свето тело преподобнога оца не би погребено крај стубова његових. Заједно с њим бише положене и мошти света Три Младића Вавилонска: Ананије, Азарије и Мисаила, сагласно предсмртном завештању преподобнога, да би они који долазе његовом гробу ради поклоњења одавали част не његовим моштима већ моштима света Три Младића. Тако, смирен за живота, преподобни остаде смирен и по престављењу, избегавајући славу људску. Но Бог прослави онога који Њега прославља: прослави га чудесима на земљи пред људима, прославља га и на небу пред Анђелима, будући Сам слављен свеколиком твари вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛУКЕ НОВОГ СТОЛПНИКА

ПРЕПОДОБНИ Лука Столпник живео у време Византијског цара Романа[26] и Константина Порфирородног,[27] зета цара Романа и сина цара Лава Мудрог,[28] а за патријарховања Теофилакта[29] сина цара Романа. У то време Бугари[30] нападоше на Византијску царевину, и по царском наређењу Лука би узет у војску и учествова у рату. У томе рату Лука виде погибију многих хиљада људи, но по промислу Божјем он изађе из рата жив и неповређен. Видећи у свом спасењу прст Божји Лука презре сву сујету света, и постаде монах. И пошто показа велики успех у подвижништву он би рукоположен за презвитера. Ревнујући у врлинама он је носио тешке вериге, и шест дана у недељи ништа јео није, само је у седми узимао по једну просфору и нешто зеља. Затим узиђе на један столп, и проведе на њему три године.
Потом, упућен гласом Божјим с неба, он оде на гору Олимп[31] и метну себи камен у уста, да не би нарушио подвиг ћутања. Одатле пређе у Цариград, и напослетку у град Халкидон.[32] Тамо он поново узиће на један столп, и чинећи безбројна чудеса проведе на њему четрдесет пет година, па отиде ка Господу.[33]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МИРАКСА

СВЕТИ мученик Миракс беше родом Египћанин; рођен од хришћанских родитеља у граду Тенестији; би крштен, одгајен и васпитан у беспрекорној и чистој вери Христовој. Али у својој младићкој лакомислености он подлеже утицају непријатеља свега доброга, ђавола, оде к тамошњем Амиру[34] и одрече се Христа. Па не само то него, пошто скиде са себе појас[35] и изгази крст, он узе мач у руке и ускликну громким гласом: "Агарјанин[36] сам, и од данас нисам више хришћанин!"
Таквим својим одречењем од Христа Миракс стече поштовање и уважење код Амира и његове околине; и дуго времена не мишљаше уопште на своје спасење. Међутим родитељи Мираксови, дознавши за пад свога сина, не престајаху свесрдно молити Бога да покаје њиховог сина и врати га Христовој вери. И молитва њихова не остаде без плода. Господ услиши њихове усрдне молитве: окрену срце сина њихова Миракса на покајање. И он оде к родитељима својим и рече: Премили родитељи моји, помрачена ума ја учиних страховито дело; но ево ме сада к вама са молбом, да опет постанем хришћанин и да будем с вама. - На то му родитељи одговорише: Чедо, откако ти учини тај грех ми пролисмо много суза, и од тада не престадосмо молити Бога да ти дарује познање истине и да те врати Христу, Спаситељу нашем. Зато сада благодаримо Његову доброту што се не оглуши о ништавне молитве наше. Али, чедо, као што и сам знаш, ми страхујемо од Амира да ти останеш с нама, да му то не би дало повода да гњев свој искали на нама. Стога ако хоћеш да умириш своју савест, мучену страшним падом одречења од Христа, и да нађеш милост у Бога, а и да нас спасеш одговорности, и да постанеш близак и мио Христу, те да би могао посредовати пред Њим за све ближње своје, ти поступи овако: отиди к Амиру, и као што си се некада неустрашиво одрекао Христа, тако сада неустрашиво исповеди своју веру у Њега. И то уради тако као да ми ништа не знамо о томе. И сигурно ће Бог, чедо наше мило, устројити пут твој по Својој благој вољи. Иди, и премда смо недостојни, ми се надамо да ће Господ благи услишити молитву нашу.
Миракс послуша савет својих родитеља, и са вером у њихов благослов и молитве упути се к Амиру и његовим великодостојницима. Ступивши пред Амира и његове великаше, Миракс се опаса појасом, осени себе чесним дрвеним крстом, целива га и стаде викати из све снаге: "Господе, Христе мој, помилуј и спаси ме!"
Оваква смелост запрепасти све. Амир дохвати Миракса и упита га: Шта је то с тобом? какво ти се зло догодило? - Миракс одговори: Једва дођох себи од оног ђавољег помрачења које ме беше снашло, и вратих се Христу Богу моме, и опет постадох хришћанин као што и раније бејах. И ево дођох да пред. тобом и твојим великашима и пред свима исповедим Господа Христа и да вам изјавим да проклињем веру вашу.
Чувши то, Амир нареди да Миракса одведу у тамницу, и да га тамо држе три дана без хране и пића. После тога он га изведе на суд. На суду Миракс опет исповеди Христа. Због тога би избијен, и поново закључан у тамницу. Након три дана мученик би понова изведен на суд, али он опет неустрашиво исповедаше Христа Господа. Зато га тукоше воловским жилама тако, да му тело ранама покрише. Амир га онда поново баци у тамницу. А после три дана Амир га опет изведе преда се на суд. И видећи да мученик и надаље чврсто и непоколебљиво исповеда Христа, Амир нареди те га немилосрдно тукоше. Напослетку донесе одлуку: да му се мачем одсече глава.
Слуге Амирове узеше светог исповедника, и по наређењу укрцаше га у лађу, отпловише с њим на пучину морску четири стадије, и допустише му да се помоли Богу. Затим му одсекоше главу, па га бацише у море.[37] Шта се затим десило с његовим телом, да ли је испливало из мора, не зна се; но чесна глава његова изаће из мора, и неки благочестиви хришћани је познаше, и узеше је на чување као скупоцени дар. А када то дође до ушију Амиру, поштоваоци светог мученика дадоше Амиру сто златника као откуп, и добише дозволу да несметано чувају свету мученикову главу. Они начинише сребри ковчежић, и с доличном чашћу положише у њега свету главу. Од тога времена па све до сада ова света глава светога страдалца точи из себе миомирисно миро и чини многа и разноврсна исцељења у славу Господа и Спаса нашега Исуса Христа, утврђујући веру код оних који сумњају у небеску славу светог мученика.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОНА СУХОГ, ПЕЧЕРСКОГ

ОПОМИЊИТЕ се сужања као да сте с њима свезани (Јевр. 13, 3), - тако заповеда сужањ о Господу, свети апостол Павле. Покоравајући се овој заповести, опоменимо се чудеса блаженог сужња Никона, преко кога се очигледно пројави сила Господа који сужње ослобађа окова. Овај блажени сужањ Никон беше из града Кијева, син веома угледних родитеља. Дошавши у Печерски манастир он добровољно пороби у послушност Христу разум свој и себе васцелог, и постаде искусан монах. Затим, у време најезде злочестивих Татара, он би са светим Евстратијем Печерским заробљен од њих истовремено, и одведен из манастира у њихову земљу, и држан тамо у оковима. Један христољубиви житељ града Кијева допутова тамо да откупи заробљенике, но блажени Никон се уклони од њега; а тај христољубац помисли да Никон поступи тако зато што има у Кијеву богате сроднике и жели да га они откупе. Пошто откупи многе заробљенике, тај се христољубиви човек врати у Кијев и исприча о блаженом Никону. Када то дознадоше Никонови сродвици, они одоше к Татарима са великим благом да откупе Никона, али блажени Никон им рече: Немојте узалуд трошити своје благо. Да је Господ хтео да будем слободан, не би ме предао у руке ових безаконика: јер Он сам предаје у ропство оне које хоће. А ми: "добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати?" (Јов. 2, 10). - Сродници укорише блаженога, и не откупивши га вратише се Натраг са својим благом. После тога Татари, видевши да им се жеља не испуни, стадоше немилосрдно мучити слугу Божјег. И мучише они блаженога пуне три године сваки дан: злостављаху га, везиваху га, окиваху га по рукама и ногама, опаљиваху га огњем, параху га ножевима, мораху га глађу и жеђу, не давајући му ништа јести некада по дан, некада по Два, некада по три; лети га по три дана држаху на врелом сунцу, а зими га бацаху у снег и мраз. Све му то чињаху безбожни Татари, да би он откупио себе; но блажени Никон благодараше Бога за све и мољаше Му се непрестано. Затим, након извесног времена Он објави својим мучитељима да ће га Христос забадава ослободити из руку њихових, о чему је он већ обавештен. И говораше им: Мени се јави брат мој Евстратије, кога ви продадосте Јеврејима да га разапну.[38] Зато ће они осуђени бити заједно са претцима својим који су викали: "крв његова на нас и на децу нашу".[39] А ви, бедници, бићете муче)ни заједно са Јудом који је продао Господа на крсна страдања. Мученик који ми се јави рече ми, да ћу ја кроз три дана бити у манастиру, ради молитава светих отаца Антонија и Теодосија и осталих угодника Печерских с њима.
Чувши то, Татарин који преподобнога беше одвео у ропство, помисли да преподобни намерава побећи, па му подсече жиле под коленима, да не би могао побећи, и усто постави јаку стражу око њега. Но трећега дана, у само подне, када сва стража са оружјем у рукама окружаваше преподобнога, блажени сужањ изненада постаде невидљив, а стражари само чуше глас који говораше: "Хвалите Господа с неба!"
И тако светитељ би на чудесан начин невидљиво пренесен у Печерску цркву Пресвете Богородице, и то у време када се на Божанственој литургији поче певати Причастен. И одмах се сва братија слегоше око њега, и питаху га на који је начин доспео овамо. Но он спочетка хтеде да прикрије ово превелико чудо. Међутим сви који га окружаваху, видећи га окована у тешке ланце и све тело његово покривено гнојавим ранама, а нарочито видећи како му крв цури из подсечених жила, тераху га на све могуће начине да им каже истину. Стога он, и против своје воље, напослетку исприча им све шта се збило, али им не даваше да му скину окове с руку и ногу. На то му игуман рече: Брате, да је Господ хтео да ти остаиеш у овим оковима, Он те не би избавио из ропства; зато се покори нашој молби. - После тога скинуше окове с преподобнога, и братија направише одњих стварчице, потребне за олтар.
Након не много времена, пошто са Татарима би закључен мир, допутова у Кијев онај Татарин који је држао блаженог Никона у ропству. Допутовавши у Кијев, он посети Печерски манастир. Видевши тамо свог бившег роба, блаженога Никона, он га познаде, и подробно исприча све о њему игуману и братији; и више се не врати натраг у своју земљу, него испуњен умилењем он прими свето крштење, и заједно са другим Татарима који такође беху дошли у Кијев, постаде монах, и с њима оконча живот свој у покајању у Печерском манастиру, служећи као послушник и ученик бившем робу своме - блаженоме Никону.
Бише и многа друга предивна чудеса овог блаженог и светог оца Никона, од којих ћемо споменути нека. - Једном, када блажени беше још у ропству, разболеше се заробљеници од глади и беде толико да бејаху близу смрти. Тада блажени, и сам роб са њима, заповеди им да ништа не окушају од хране незнабожаца, и молитвом својом подари свима оздрављење, и учини да се на невидљив начин ослободе уза.
Другом приликом, док блажени још беше у ропству, разболе се Татарин који га је и одвео у ропство; и када беше на самрти он заповеди својим женама и деци да роба Никона распну више његовог гроба. Но овај блажени роб, провидећи духом да ће ее овај Татарин покајати на крају свога живота, помоли се за њега и исцели га, те на тај начин спасе и себе од смрти телесне, и овог Татарина не само од смрти телесне већ и од душевне.
Овај блажени Никон назива се "Сухим" због велике испошћености тела. А то наступи код њега од великог пошћења његовог и од силне крви која му истече у ропству, те је могао заједно са пророком Давидом рећи за своје здравље, поремећено у ропству; "сасуши се као цреп крепост моја" (Псал. 21, 16), "и кости моје као топионица огореше" (Псал. 101, 4). И ми, дивећи се чудесној сили његовој, не телеоној него оној. која је својствена Бестелесним Силама Небеским, шта ћемо рећи? Само оно што и свети апостол: "Ово благо имамо у земљаним судовима" (2 Кор. 4, 7). Овај сужањ, чудесно ослобођен окова, при свој сухости телесној, заиста гораше огњем љубави Божије, сијајући добрим и богоугодним делима. Затим он би ослобођен и од окова тела,[40] и за пролазну сухоту у овом животу он после смрти доби од Бога неувенљиву нетрулежност тела свога, у којој оно и до сада пребива у пештери; духом пак својим он уђе у "наследство непропадљиво, чисто, које неће иструнути ни увенути, сачувано на небесима" (1 Петр. 1, 4), крај извора вечнога живота, и доби неувенљиви венац славе. Тим венцем нека се на молитве преподобног угодника Божјег Никона, удостојимо и ми бити овенчани од Цара славе Христа Бога, коме слава са беспочетним Оцем Његовим и с Пресветим и Благим и Животворним Духом, сада и свагда и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛЕОНТИЈА АХАЈСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Леонтије живљаше за време последњих Палеолога, 1 и у време после њих. Беше родом из Монемвасије Пелопонеске од богатих и побожних родитеља, Андреја и Теодоре. На крштењу доби име Лав, и пошто изучи школе, посла га отац у Цариград да се усавршава у философији. Због његових способности и врлина и цар га веома љубљаше и поштоваше. Када му умре отац, Лав се врати у свој завичај и у свему се потчини својој матери, иако беше велики философ и веома цењен. Мајка му, желећи да се повуче у манастир и да тамо проведе богоугодно остатак свога живота, наговори сина да се ожени и да наследи сво родитељско богатство, нашта овај и пристаде иако це беше светољубив.
Иако у свету, Лав живљаше богоугодно и врлинским животом, јер имаше не земаљско већ небеско мудровање. Међутим, срце његово гораше божанском чежњом и он не беше задовољан сгањем у коме се налази, него жељаше да се сав преда Богу и служби Њему. Пошто доби троје деце, убеди супругу своју да остане са децом у дому његовом и у свој имовини његовој, а он отиде да испуни жељу душе своје, или боље рећи Еванђеље Христово, које гласи: "Сваки који остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу имена мога ради, примиће сто пута онолико и Добиће живот вечни" (Мт. 19, 29). Он, дакле, нађе једног светог мужа, по имену Менида, искусног у монашком живљењу, потчини се њему и уброја у остале његове послушнике. Када прими анђелски образ, доби име Леонтије, и са таквом ревношћу отпоче своје аскетске подвиге, и толико се много труђаше, да је за кратко време превазишао у врлинама сву осталу сабраћу и саподвижнике своје и сви му се дивљаху.
Међутим, чежња да види и да подражава дела и других светих мужева, одведе га у Свету Гору, и нашавши тамо врлинске монахе, саподвизаваше се са њима и проли много зноја ради врлине, труда и подвига. Но пошто га и тамо почеше многи ценити, блажени напусти Свету Гору, дође и насели се у пуста места Пелопонеза и беше тамо сам, само Богу молећи се. По његовој молитви, а по милости Својој, Бог му показа место за подвизавање у северном делу Пелопонеза, на гори званој Клока изнад Егија. Дошавши тамо, он трпљаше студен и мраз зими, а жегу лети и многим другим трудовима победивши све противничке силе демонске, достиже у савршено бестрашће. Тома и Димитрије Палеолози, управљачи Пелопонеза, веома поштоваху Преподобнога, тако да из љубави према њему сазидаше на месту где се он подвизаваше храм Архангела Михаила, и многе друге зграде, те постаде, и остаде, манастир и до данас.
Преподобни пак Леонтије, мудрим и божанским речима својим и садејством божанске благодати, поставши узрок спасења многих, предвиде свој крај, јер виде пресветле Анћеле где га призивају са земље на небо, и тако у миру предаде свој дух у руке Божје око 1450. године, поживевши 75 година. Његово свето тело би положено у истој пећини где се подвизавао, и оно точи исцељења онима који му са вером прибегавају. Нека би се и ми избавили вечног мучења милошћу Божјом, молитвама преподобног и богоносног оца нашег Леонтија, и да се удостојимо небеског царства. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАРСАВЕ

СВЕТИ мученик Варсава беше Персијанац. Он неустрашиво исповеди своју веру у Христа истинитог Бога. Зато му поглавар Персије одсече главу; и храбри страдалац прими венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АИТАЛА и АКЕПСИЈА

ОВИ свети мученици беху из Персије, из града Арбила.[41] Аитал беше прво незнабожачки жрец у граду Арбилу; но потом чувши о вери Христовој реши се да се обрати хришћанском епископу, надајући се добити исцељење од болести која га беше снашла у то време. Епископ га одмах исцели молитвама својим од болести крварења. И онда упозна са истинама хришћанске вере и живота. Поставши хришћанин он би посвећен за презвитера, и врати се у свој град где стаде суграђанима својим проповедати Христову веру. Због тога он би оптужен управитељу области као хришћанин. Пред управитељем Аитал исповеди Христа Бога. Зато управитељ нареди те му одсекоше уво, па га онда вргоше у тамницу.
Свети пак Акепсије беше ђакон. Ухваћен, он исповеди своју веру у Христа. Зато га немилосрдно тукоше, па заједно са Аиталом упутише архимагу[42] царевом. Овај их изведе пред цара. Они и пред царем објавише своју веру у Христа. Због тога обојици одсекоше главе. И тако ови блажени исповедници примише венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕРЕНЦИЈА, ВИКЕНТИЈА, ЕМИЛИЈАНА и ВЕВЕЈА

ОВИ свети мученици пострадаше за Христа Господа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТИХ ПОДВИЖНИКА ПЕТРА И АКЕПСИМА

ПОДВИЗАВАЛИ се и скончали у Персији.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ВИХИЈАНА и НОМОНА

МОНАСИ - подвижници; поштова!ни на Кипру као светитељи. Њихове свете фреске (из 14. века) налазе се у њима посвећеном храму у селу Анагиа, код Никозије на Кипру, а и у другим црквама. Иначе их други Синаксари не спомињу.

НЕДЕЉА СВЕТИХ ПРАОТАЦА пред Рођењем Христовим

У ДАНЕ предпразнства Рођења Христовог, у недељу која падне између 11. и 17. децембра, празнује се спомен свих старозаветних Праотаца, светих Патријараха, Пророка и Праведника, који су живели пре Закона датога на Синају, као и оних који су живели под Законом, то јест свих светих Праотаца од родоначелника праоца Адама до светог праведног Јосифа, Заручника Пресвете Богоматере Христа Спаса. Заједно с њима спомињу се ове недеље и сви свети старозаветни Пророци, који су пророковали долазак Христа Спаситеља, почев од пророка Мојсија и Самуила па све до светог Захарије и Јована Крститеља. Такође се ове недеље спомињу и сви старозаветни Праведници, који су се оправдали вером у долазећег Месију, Христа Спаситеља, и прославља се тога дана њихова велика вера и богоугодне врлине. Особито пак спомињу се и славе се благочестива Три Младића, Ананија, Азарија и Мисаил, и са њима Пророк Данило, који су у огњеној пећи Вавилонској усред распаљеног пламена тајанствено изображавали тајну Свете Тројице и тајну Оваплоћења Христовог од Свете Дјеве, коју огањ Божанства не опали.
Поименце пак у ову недељу Праотаца Христових спомињу се следећи свети Праоци: Свети и праведни првоздани прародитељи Адам и Ева, праведни Авељ син Адамов, праведни Сит син Адамов, праведни Енос син Ситов, Каинан син Еносов, Малелеил оин Каинанов, Јаред син Малеилов, Енох син Јаредов, Матусал еин Енохов, Ламех син Матусалов, праведни Ноје син Ламехов, Сим и Јафет синови Нојеви, Арфаксад син Симов, Каинан син Арфаксадов, Сала син Каинанов, Евер син Салин (по коме бише названи Јевреји), Фалек син Еверов, Рагав син Фалеков, Серух син Рагавов, Нахор син Серухов, Тара син Нахоров, свети праведни Патријарх Авраам син Тарин, и Лот синовац Аврамов, Патријарх Исак син Аврамов, Патријарх Јаков (назва!н Израиљ) син Исаков, светих Дванаесторица Патријараха синова његових: Рувим, Симеон, Левиј, Јуда из чијег је колена Христос, Завулон, Исахар, Дан, Гад, Асир, Нефталим, прекрасни Јосиф Патријарх, и најмлађи Венијамин; затим Фарес и Зара синови близанци патријарха Јуде, Есром син Фаресов, Арам син Есромов, Аминадав син Арамов, Наасон син Аминадавов, Салмон син Наасонов, Вооз син Салмонов, Овид син Воозов, Јесеј син Овидов, из чијег корена произрасте Давид Цар и Пророк, Богоотац Христов по телу; затим Соломон цар син Давидов, Ровоам цар син Соломонов, Авија цар син Ровоамов, Аса цар син Авијин, Јосафат цар син Асин, Јорам цар син Јосафатов, Озија цар син Јорамов, Јоатам цар син Озијин, Ахаз цар син Јоатамов, Језекија цар син Ахазов, Манасија цар син Језекијин, Амон цар син Манасијин, Јосија цар син Амонов, Јехонија цар син Јосијин,
Салатиил син Јехонијин, Зоровавељ који обнови храм Јерусалимски, Авиуд син Зоровавељов, Елиаким син Авиудов, Азор син Елиакимов, Садок син Азоров, Ахим син Садоков, Елиуд син Ахимов, Елеазар син Елиудов, Матан син Елеазаров, Јаков син Матанов и праведни Јосиф син Јаковљев, Заручник Пресвете Дјеве Марије (Лука 3, 23-38 и Матеј 1, 1-16).
Такође се спомиње свети и праведни Мелхиседек, свештеник Бога Вишњега, свети и праведни Јов Многострадални, свети Пророк и Боговидац Мојсије и брат његов Пророк и Првосвештеник Арон, првосвештеници Елеазар и Финес син његов и Ор, праведни Исус Навин и Халев; праведне Судије Израиљске: Девора и Варак, судија Јефтај, судије Гедеон и Самсон, и праведна Јаиља; свети Пророк Самуило, Пророк Натан, велики Пророк Илија Тесвићанин и Пророк Јелисеј, Олда Пророчица, Јездра и Немија вође Израиљске, Исуе првосвештеник и Симон велики јереј. Онда се још спомињу Дванаест Малих пророка: Осија, Јоил, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија и Малахија; такође свети пророк Михеј II, пророк Самеј, Азарија пророк, Анан пророк, Варух пророк, Ахије пророк. Четири света Велика Пророка: Исаија, Јеремија, Језекиљ и Данило са Три Младића: Ананијом, Азаријом и Мисаилом, и најзад свети пророк и првосвештеник Захарија, отац светог Претече, а и сам свети Јован Претеча и Крститељ Христов.
Од светих и праведних Жена, осим већ споменутих, спомињу се још ове недеље: света праведна прамати Сара жена Авраамова, праведна Ревека жена Исакова, праведна Лија прва жена Јаковљева и праведна Рахиља друга жена Јаковљева, Асинета жена Јосифова, Раава Хананејка, Маријам сестра Мојсијева, праведна Рута баба Давидова, праведна Сарафтеја којој би послан пророк Илија, праведна Соманићанка која прими пророка Јелисеја, праведна Јудита, праведна Јестира, праведна Ана мати
Самуилова, праведна Сузана о којој говори пророк Данило, праведна Соломија богоносица, и праведни родитељи Преовете Богородице Јоаким и Ана.[43]
Свим овим светим Праоцима Пресвете Богородице и преко Ње Праоцима Христовим по телу пева се ове недеље на богослужењу следећи дивни тропар у њихову част а на славу Христа Бога и Спаса нашег (глас 2): "Вером си оправдао Праоце, заручивши унапред преко њих Цркву из незнабожаца. Хвале се и славе ови Свети, да Она Која Те је бесемено родила јесте плод благословени од њиховог семена. Молитвама њиховим, Христе Боже, спаси душе наше".
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Месопотамија (= Међуречје) - земља између двеју река: Тигра и Еуфрата. Ту се, по казивању Библије и предању других народа, налазио рај, обиталиште првозданих људи
2. Самосат - главни град Сиријске области Комагене, на западнојобали реке Еуфрата.
3. Сравни: Лк. 9, 62.
4. Спомен његов Црква празнује 1. септембра.
5. Антиохија Сиријска - један од древних и најбогатијих градова Сирије, престоница њена; на реци Оронти.
6. Псал. 120, 3
7. Анапла - предграђе Цариграда.
8. Светог Антонија Великог Црква празнује 17. јануара.
9. Анатолије - патријарх Цариградски од 449-458. године.
10. Општежићни манастир "Неуспављивих" основан крајем четвртога века преподобним Александром, чији спомен Црква празнује 3. јула; спочетка се налазио у веома забаченом месту крај реке Еуфрата, но касније пренесен у Цариград. Поредак и монашки живот у том манастиру одликовао се изузетном строгошћу. Назив "манасгир Неуспављивих" дошао је отуда што је у њему богослужење текло дан и ноћ безирекидно. Братија су била подељена у 24 чреде; свака је чреда звала свој час дана или ноћи, и одлазила је у цркву, да настави читање и појање претходне чреде.
11. Свети Генадије - патријарх Цариградски од 458-471. године.
12. Кир - знаменити песник хришћански, био најпре епарх - градоначелник Цариграда при Теодосију Млађем (у првој половини петога века), а доцније епископ Смирнски.
13. Свети Лав I - цар Византијски од 457-474. године.
14. Царовао од 408-450. године.
15. Спомен његов празнује се 2. септембра.
16. Сравни: Псал. 33, 18.
17. Мат. 8, 26.
18. Краљевао од 477-485. године.
19. Сравни: Мат. 16, 26.
20. Царовао од 474-477. године.
21. Сабор Халкидонски = Четврти Васељенски сабор, одржан 451. године; на њему осуђена јерес Јевтихијева: монофизитство.
22. Патријарховао од 471-489. године.
23. Антипат: царски намесник, проконзул.
24. Свети Јевтимије - патријарх Цариградски од 490. до 496. године.
25. Преподобни Данило Столпник преставио се 11. децембра 489. и 490. године. На стубу се он подвизавао више од тридесет година. Свете мошти његове видео у Цариграду 1200. године руски хаџија, инок Антоније.
26. Роман I Лакапен царовао од 919-944. године.
27. Константин VII Порфирородни царовао од 912-959. године.
28. Лав VI Мудри царовао од 886-911. године.
29. Теофилакт - патријарх Цариградски од 933-956. године.
30. Бугарски цар Симеон, умро 927. године, ратовао са Грцима и многе јаде задао Византијској царевини.
31. У Витинији, северозападној области Мале Азије.
32. Халкидон - град у Малој Азији, на обали Цариградског мореуза, на супротној страни од Цариграда.
33. Преподобни Лука упокојио се у другој половини десетога века, између 970-980. године.
34. Амир или Емир називао се Сараценски владар Египта.
35. Појас се у хришћана приписивао символички значај благодатне силе, која их укрепљује у њиховом ратовању са духовима зла испод неба (Сравни: Еф. 6, 14).
36. Тојест: муслиман, мухамеданац.
37. То је било око 640. године.
38. Преподобни Евстратије би продат од Татара једном Херсонском Јеврејину, који га са својим једноверцима стави на страшне муке, е да би га приморао одрећи се Христа. Али, пошто не успе у томе, он га разапе на крсту, на коме свети мученик и предаде душу Богу, прободен копљем од Јеврејина.
39. Мат. 27, 25.
40. Преподобни отац Никон Сухи упокојио се 11. децембра 1101. грд. 1 Константин XI Палеолог, владао 1449-1453.
41. Град у Персији; - данашњи Ербил, у Малој Азији.
42. Архимаг - врховни маг, врховни првосвештеник; највиши положај после цара у Персијској царевини.
43. Многи од ових светих старозаветних Праотаца, Пророка и Праведника спомињу се и посебно током године. Тако: Адам и Ева спомињу се 1. априла, праведни Авељ 20. марта, Сит, Енос и Енох 1. марта, Арон 20. јула, Мојсије 4. септембра, Елеазар и Финес 2. септембра, Авакум пророк 2. децембра, Авдија пророк 19. новембра, патријарси Аврам, Исак и Јаков 21. августа, а Аврам и Лот 9. октобра, праведна Сара 19. августа, Јосиф патријарх 31. марта, Агеј иророк 16. децембра, Азарија пророк 3. фебруара, Амос пророк 15. јуна, Анан пророк 27. марта, Ахије пророк 12., новембра, Ана мати Самуилова 9. децембра, Гедеон 26. септембра, Давид цар 26. децембра, Соломон 17. јуна, Данило пророк и Три Младића 17. децембра, Захарија пророк 8. фебруара, Илија пророк 20. јула, Јелисеј пророк 14. јуна, Исаија 9. маја, Јеремија 1. маја, Варух 28. септембра, Језе1шљ 21. јула, Исус Навин 1. септембра, Језекија цар 28. августа, Јов многострадални 6. маја, Јестира 20. децембра, Јоил пророк 19. октобра, Јона пророк 22. септембра, Јудита 7. септембра, Малахија пророк 3. јануара, Михеј I пророк 5. јануара, Михеј II 14. августа, Мелхиседек 22. маја, Наум пророк 1. децембра, Натан пророк 29. децембра, Олда пророчица 10. априла, Осија пророк 17. октобра, Самеј пророк 9. јануара, Самсон судија 26. марта, Самуило пророк 20. августа, Софонија пророк 3. децембра. Сви ови свети старозаветни Праоци помињу се такође и у суботу Сирне Недеље заједно са Свима Светима, чији се заједнички спомен тада врши.