ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Григорије епископ ниски. Брат светог Василија Великог. Био је најпре само презвитер, пошто беше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за епископа у Ниси. Одликовао се огромном светском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II васељенском сабору. Мисли се да је он саставио други део Символа Вере. Велики беседник, тумач Светог Писма, и богослов. Због свога пораза аријевци се беху нарочито на њега окомили као на свог страшног противника, те у време цара Валента, њиховог једномишљеника, успеше да збаце с епископске столице и отерају у изгнанство. Осам година проведе овај Свети Отац у изгнанству трпељиво сносећи све беде и сва понижења. Најзад сконча у дубокој старости концем IV века преселивши се у Царство Божје и оставши кроз све векове на земљи као велико светило цркве.

2. Преподобни Амон. Подвижник мисирски. Четрнаест година трудио се и Богу молио само да победи гнев у себи. Достигао толико савршенство доброте да није био више свестан да постоји зло у свету. Особит зналац Светог Писма. Упокојио се прочетком V века.

3. Свети Маркијан. Рођен у Риму, но као презвитер проживео до краја свој век у Цариграду, већим делом у време царовања Маркијана и Пулхерије. Наследивши велико богатство од родитеља, он га је нештедице истрошио на две сврхе: на зидање или обнављање храмова и на милостињу сиромасима. Сазидао је две нове цркве у Цариграду, знамените по својој лепоти и светињи: светој Анастасији и светој Ирини. Кад су га питали зашто тако много троши на цркве, он одговори: "Кад бих ја имао ћерку, и хтео је удати за некога племића, зар ја не бих потрошио много злата да је украсим као достојну невесту? А овде ја украшавам Цркву, невесту Христову". Колико је, пак, овај дивни муж био издашан према црквама и сиромасима, толико је био тврд, и веома тврд, према самом себи, следујући савету апостолском: "Кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни" (1. Тим 6, 8).Пише се о њему: "Сав би у Богу и Бог у њему, и представи се Богу испуњен годинама и добрим делима", 471. године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА епископа Ниског

Овај свети Григорије беше млађи брат светог Василија Великог. Родио се око 335. г. у граду Неокесарији у Понту у оној истој благочестивој породици из које су изашли још многи други светитељи Божји. Прву науку учио је код свога старијег брата Василија, а затим је прошао и све светске и духовне науке. Оженио се побожном девојком Теосевијом и био посвећен за чтеца божанских књига у Цркви Божјој. Касније му дође мисао да се посвети позиву светског ритора, но по савету светог Григорија Богослова, друга Василијевог и његовог, одбаци ту мисао и, шта више, отиде те се замонаши код свога брата Василија на реци Ирису у Понту, а блажена му супруга Теосевија постаде ђакониса. Ову блажену Теосевију, која се ускоро затим упокоји, многим похвалама увенча свети Григорије Богослов (у писму упућеном Григорију), називајући је "сестром" Григоријевом и својом, похвалом Цркве и украсом Христовим.
По избору светог Василија за архиепископа Кесаријског, би изабран и свети Григорије у јесен 371. год., за епископа у малом кападокијском граду Ниси, да би уједно подржао и свога брата у одбрани Православне вере и Цркве. Свети Григорије мудро управљаше Црквом Христовом, а нарочито беше славан беседник и изврстан хришћански философ. Ревнујући за Православну веру он изазва против себе гоњење од стране аријанаца, који се у време цара Валента беху поново осилили. Ови јеретици успеше да збаце светог Григорија са епископске столице (375 г.), на коју се светитељ поново врати тек по смрти цара Валента 378 године. По смрти брата му Василија, великог поборника Православља, свети Григорије преузе на себе богословску догматску борбу против јеретика Евномија, крајњег аријанца, и зато писаше знамените богословске књиге у одбрану Православне вере у Свету Тројицу. Учествовао је затим на сабору у Антиохији 379. г. са светим Мелетијем Антиохијским. Од православних би изабран за архиепископа у Севастији (380. г.), те је управљао и том Црквом неколико месеци до избора новог православног епископа. Када за царовања Теодосија Великог би сазван у Цариграду Други Васељенски Сабор 381. године, против аријанаца и духоборачке јереси Македонијеве, на њему узе активног учешћа и свети Григорије. Са осталим светим Оцима, поборницима Православља, изложи никејско-цариградски Символ Вере, и би увршћен у "изабране оце" Цркве, општење са којима беше знак и доказ православности. Када се на истом Сабору упокоји председавајући Сабора - свети Мелетије Антиохијски, би одређен од Сабора свети Григорије да му одржи надгробно похвално слово. После II Васељенског Сабора узимао је учешћа још на неколико Сабора држаних у Цариграду. Иза себе остави многе богословске и подвижничке књиге, корисне Цркви светој и вернима за живот и благочешће. Упокојио се око 395. године. По изгледу личио на свог брата Василија, само био нижег раста и просед.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОМЕТИЈАНА

Овај угодник Божји роди се у време Јустина Млађег[1] од побожних и богатих родитеља, Теодора и Евдокије. Пошто изучи световне науке, он се ожени, али му жена убрзо умре. Он се одмах са великим усрђем одаде духовној философији; из љубави према Богу напусти свет, и у подвижништву провођаше свој живот. А кад му би тридесет година, по Божјој вољи поставише га за епископа свете Цркве у Мелитини[2]. Сјединивши световну образованост са подвижничким животом, он беше не само добри пастир своме стаду него светило и помоћ и другим људима, нехришћанима, јер промишљаше о општем добру. Много пута га је цар Маврикије[3] слао у Персију ради народних послова, и са персијским царем Хозројем учвршћивао мир између Грка и Персијанаца. А када неки кнез Варам, устаде против персијског цара Хозроја, и збаци га с престола, тада овај светитељ поможе Хозроју те се врати на престо. Са тог разлога Хозрој се потчини Грцима, и плаћаше им данак. To учини те свети Дометијан постаде велики пријатељ цара Маврикија и његове супруге. Ови га наградише многим златом, које он све утроши на зидање светих цркава и сиротишта. А када по други пут дође у Цариград, он се пресели ка Господу, 601 године. И светим моштима његовим одадоше велику пошту и црквени и царски великодостојници, јер их са великим почастима пренесоше у његов град Мелитину. Овај светитељ учини многа чудеса и за живота на земљн и после свога престављења - у славу Христа Бога нашег.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКИЈАНА презвитера и старешине Велике цркве у Цариграду

За царовања Маркијана и Пулхерије[4] блисташе у Цариграду врлинама прекрасни човек, Маркијан блажени. Рођен у Риму од високородних и богатих родитеља, који се преселише у Нови Рим, Цариград, и доведоше свога сина Маркијана као дете. Маркијан успешно изучи школу, и доби дивно васпитање. А пошто је волео да посећује храм Божји и присуствује црквеним службама, заволе га Патријарх и уврсти у своје клирике[5]. Но после мало времена, иако Маркијан беше по годинама млад али по памети и чистоти живота стар, патријарх га рукоположи за презвитера, и затим постави за старешину Велике цркве.
Када се родитељи блаженог Маркијана преставише из овог живота, оставише за собом велико богатство. Пошто блажени беше јединац, он наследи целокупно богатство. И нештедице га потроши на две сврхе: на зидање или обнављање храмова, и на милостињу сиромасима. Он сазида светој мученици Анастасији нову цркву, дивну и скупоцену. А када га један од другова зачуђен упита, зашто је толико злата потрошио на зидање и украшавање ове цркве, светитељ му одговори: "Када бих ја имао ћерку, и хтео је удати за некога племића, зар ја не бих утрошио много злата, да је украсим као достојну невесту? А овде ја украшавам цркву, дивну невесту Христову, која се уневестила најдивнијем између синова људских, и која је крв своју за Њега пролила, - зар да штедим своје имање? и зар да се још више не старам око њеног украшавања?"
Колико је овај блажени муж био издашан према црквама и сиромасима, толико је био тврд, и веома немилосрдан, према самом себи. He само да се није лепо одевао, него је и оно бедно одело што је на себи имао, често скидао са себе и давао сиромасима.
Пошто доврши и изванредно украси цркву свете Анастасије, дође време да се она освети на сам дан свете Мученице, 22. децембра, дан у који је она мученички пострадала за Христа. Освећење изврши сам пресвети патријарх Генадије[6]. Беше присутан и цар са целим сенатом, и много народа. Обавише и литију, јер пренесоше свете мошти мученице Анастасије из мале старе цркве у велику нову цркву Маркијанову. За време литије преподобни Маркијан у фелону иђаше са осталим свештенством испред кола на којима беху свете мошти. Утом му приђе један просјак, просећи милостињу. А он, немајући при себи ништа осим хаљине у којој беше обучен, - јер никада у своме животу није имао две хаљине, - а не желећи да без ичега отпусти бедника, кришом се извуче, нађе скровито место, скиде са себе хаљину, и даде је просјаку. А сам остаде наг, само у фелону[7], поступивши по речи Господњој: Који иште у тебе, подај му. - И опет се увуче у свој ред међу свештенством, и нико не знађаше шта је учинио. И кад дођоше цркви, осветише је, и чесно положише мошти свете мученице Анастасије. Пресвети патријарх нареди и блаженом Маркијану да служи са њим свету литургију. А кад дође време умивања руку, Маркијан се покриваше фелоном сво јим, осврћући се, да не бе неко приметио да је наг. А присутни ђакони и свештеници, погледајући на њега, видеше на њему под фелоном неку дивну хаљину, као скупоцену порфиру царску, која се сва блисташе у злату. И једни се чуђаху, а други негодоваху, говорећи у себи да свештеник не треба да носи тако раскошну одећу и да литургише. Но ту невидљиву одећу, којом Бог покриваше наготу слуге свога, сви видеше када блажени Маркијан приступи да се причести пречистим и животворним Тајнама. Неки пак од презвитера казаше о томе пресветом Генадију. И рече пресвети: И ја видех то исто што ми ви кажете. - И после свете литургије позва га патријарх у ђаконик, и поче га корити говорећи: Шта то радиш, брате, гиздајући се преко обичаја раскошном одећом? Зар ти доликује да литургишеш у одећи која приличи цару а не презвитеру? - А он са смирењем припаде ногама његовим, говорећи: "Опрости, Владико, нисам учинио то што ми кажеш. Јер од младости своје нисам навикао да носим лепе и скупоцене хаљине; па зар да се сада у такве облачим?" - Рече му патријарх: "Ми те сви видесмо у царској одећи. Што се тако покриваш?" И нареди му да разгрне фелон. А кад разгрну фелон, видеше тело његово наго, и зачудише се. Патријарх затражи од њега објашњење, и он против воље исприча шта се десило, како Христа ради даде просјаку своју једину хаљину. И сви који то чуше, као и они који на њему испод фелона царску одећу видеше, прославише Бога који такву тајну благодат даје онима који Га љубе. И отада многи сазнадоше за његово милостиво житије. Докле је ишла љубав блаженог Маркијана према сиромаштву, и трпљење, види се из овога: једном приликом, идући по киши, покисе му одећа; он дође дома, закључа врата, наложи ватру и сушаше крај ње своју мокру одећу, јер није имао другу да обуче. Утом се деси да патријарху затреба ради нечега старешина цркве, и посла неке да зову Маркијана. Ови дођоше Маркијановој кући, али она беше затворена. Тада они стојећи пред кућом довикнуше Маркијана и саопштише му да одмах иде патријарху. Он обећа да ће доћи, али не отиде, јер му се одећа још не беше осушила. И понова дођоше ти људи од патријарха са поруком да одмах иде патријарху. А један од њих погледа кроз кључаоницу и виде Маркијана како крај ватре суши своју одећу, и то каза онима што беху с њим. Онда они отидоше и известише патријарха о томе. А он рече: He чудите се томе. Маркијан се још из младости евоје научио добровољном сиромаштву и смирењу; свега себе поверио је Богу јединоме, и делом извршује апостолску реч: имајући храну и одећу, он је тиме задовољан (ср. 1 Тм. 6, 8) - Чувши то, прославише Господа који има такве своје служитеље.
Због таквог његовог врлинског живота Бог му даде дар чудотворства: да изгони ђаволе и да исцељује болесне. Једном, о празнику неком беше сдужба у цркви свете Анастасије; народа беше много, а једна трудна жена, пошто у цркви беше тескобно, изиђе на црквено крило, али се случајно омаче с њега, паде на земљу и издахну. А свети Маркијан, не желећи да празник буде нарушен кукњавом, подиже руке своје к небу, и усрдно се помоли Богу, и наједанпут жена оживе, и стаде на ноге здрава, а плод који ношаше у утроби својој нађе се да је жив. И удивише се људи овом преславном чуду.
Једном беше велики пожар у Царцграду. И огањ већ беше опколио цркву свете Анастасије. Преподобни Маркијан се пoпe на кров цркве, и подигавши руке к небу, мољаше се. И одмах огањ задржа и заустави своје неукротиве пламенове, и сав угасе од светитељевих молитава као од многе воде, и ни најмање не оштети црквену грађевину.
Преподобни Маркијан сазида још цркву и другој мученици, светој Ирини, и то на месту крај мора где је био стари и већ пали храм. Исто тако он обнови и оближње цркве: храм светог Теодора и храм светог Исидора, и снабде их свима потребама. И залажаше већ у дубоку старост, приближавајући се блаженој кончини својој. Ноћу пак обилажаше улице градске, и кад би нашао неког мртваца, он га је умивао и облачио. И говорио би мртвацу: Устани, брате, да се поздравимо! - И устајући на реч светитељеву, мртвац би му давао целив у уста, и опет отпочинуо.
А спасао је блажени Маркијан и многе блуднице саветима својим и доброчинствима, и оне су се удавале и живеле по закону. А оне од њих које су пошле на тај пут из беде, он је обраћао на пут целомудреног живота, потајно их збрињујући од имања што су му били оставили родитељи.
Овог блаженог мужа Бог усини, Анђели похвалише, Светитељи почитоваше, цареви се застидеше, народи му се удивише, и због њега прославише Бога. А ђаволи га се поплашише, и побегоше од њега. Он сав беше у Богу и Бог у њему, и престави се Богу испуњен годинама и добрим делима. А престави се Богу 471 године, пре но што доврши и освети цркву свете Ирине. На самртном часу изговори ове речи: Господе, у руке твоје предајем ово двоје: душу, коју си Ти сам саздао, и цркву, коју сам ја по твојој вољи сазидао. - А погребен би славно у манастиру светог Јована Претече, који се назива и Даниловим, близу цркве светог мученика Мокија.
О довршењу цркве свете Ирине, после кончине блаженога Маркијана, побрину се благочестива царица Верина, супруга цара Лава Великог, који се зацари после Маркијана и Пулхерије. И доврши је како доликоваше; и кров јој украси златом; и изнутра је улепшана сваким благољепијем у спомен преподобног Маркијана, а у част самог Христа Бога, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АМОНА

Беше подвижник мисирски. Четрнаест година се трудио и Богу молио само да победи гнев у себи. Достигао толико савршенство доброте, да није био више свестан да постоји зло у свету. Особит зналац Светога Писма. Упокојио се почетком петога века.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА КОМЕЉСКОГ

Преподобни Павле родио се и васпитавао у Москви. Родитељи су хтели да га ожене, али он, не желећи то, тајно остави родитељски дом, не поневши са собом ништа, и оде у крај звани Прилук. Тамо, у манастиру Свете Тројице, основаном светим Сергијем, Радонешким чудотворцем, он би пострижен за монаха. Под духовним руководством великога старца, преподобног Сергија он проведе петнаест година, живећи у отшелничкој келији. После тога свети Павле измоли од преподобног Сергија благослов да се удаљи у пустињу и тамо живи у потпуној самоћи, прелазећи с једног места на друго, док не дође у Комељску шуму.
Ту, на обали речице Грјазовице, преподобни се настани у дупљи једне велике липе. Три године проживе светитељ у тој дупљи, дан и ноћ проводећи у молитви и посгу, са сузама служећи Богу. Потом преподобни пређе на оно место, где се сада налази његова чесна обитељ. Тамо он остаде до краја живота свог, боравећи у строгом посту. Храна му беху хлеб и вода, и то у врло малој количини. Ту храну узимао је суботом и недељом. У остале дане свети угодник Божји није уопште ништа узимао од хране, проводећи све време у својој усамљеничкој келији у молитви. Христа ради блажени пустињак, помаган благодаћу Божјом, поднесе велика лишавања, и многе невоље од демона. Једном демони навалише на његову келију са намером да је сруше, али се блажени не уплаши демонских лукавстава и силом крста Христова посрами ђавола. Другом приликом светитеља нападоше разбојници, жестоко га избише, келију му опљачкаше, па му везаше и руке и ноге, и тако оставише. Неколико дана преподобни прележа тако везан у келији, док по промислу Божјем не дођоше у пустињу неки добри људи те одвезаше блаженог старца. Све то преподобни подношаше кротко ради имена Христова.
Ка пустињачкој келији блаженог подвижника слетаху мноштва шумских птица; а долажаху и дивље крвожедне звери, које молитвама светог усамљеника постајаху кротке и извршаваху све што би им он наредио.
Много пута чуо је блажени богоугодник црквена звона на месту где се беше настанио, и видео светлост на месту где се касније подиже храм у име Пресвете Тројице. Праћен својим учеником Алексијем преподобни се упути у Москву и исприча о том небеском откривењу светом митрополиту Фотију[8]. Митрополит даде благослов преподобном Павлу да сагради храм у својој пустињи, произведе Алексија за јеромонаха и, давши богат прилог за подизање храма, отпусти светитеља с миром.
Повративши се у Комељску пустињу, преподобни подиже храм у име Животворне Тројице, сабра братију и устроји манастир, за чијег настојатеља постави споменутог јеромонаха Алексија. Сам пак блажени отац наш Павле живљаше као и раније у усамљеничкој келији својој. У манастир је долазио само суботом и недељом, и тада говорио поуке својим ученицима. Живљаие блажени пустињак по заповестима Господњим и по уставима светих Отаца; братији пак завештаваше да се држе општежићних устава Пахомија Великог и Теодосија Киновиарха; није допуштао да монаси ма шта сматрају својим, већ им све беше заједничко; у келијама није смело бити ништа сем икона и књига; монаси су дужни били утољавати жеђ у трапези; у цркви, у трапези и на радовима имали су чувати усамљеничко пустињачко подвизавање, храну зарађивати трудом руку својих и не заборављати ништа.
Пошто поживе 112 година, преподобни се престави ка Господу од трудова привременог живота овог у вечни неисказани покој, оставивши код ученика својих светлу успомену о себи. Престави се 10 јануара 1429 године. Свете мошти његове почивају у саборној цркви Обнорског манастира.

СПОМЕН БЛАЖЕНЕ ТЕОСЕВИЈЕ

Ова блажена Теосевија беше супруга светог Григорија Ниског, и по договору с њим постаде ђакониса, пошто се он замонаши. Због чистоте и светости свога живота уживаше свеопшту љубав и поштовање. Свети Григорије Богослов увенча ову светитељку многим похвалама (у писму упућеном Григорију Ниском поводом њене смрти), називајући је "сестром и светом супругом свештеника", "похвалом Цркве, украсом Христовим", и истичући је за пример свима женама. Преставила се у миру у млађим годинама.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Јустин II или Млађи. византијски цар, царовао од 565-578. г.
2. Мелитина - престоница Мале Јерменије.
3. Маврикиј - царовао од 582-602. г.
4. Маркијан царовао од 450-457 г.; Пулхерија његова жена.
5. Клирик - од грчке речи клир, што звача наслеђе (Божје). Тако се одвајкада називала црквена јерархија заједно са лицима, која у Цркви зaузимају и разне ниже дужности (појци, чтеци, и томе слично), јер су све то лица која су се посветила нарочитом и непосредном служењу Богу.
6. Свети Генадије патријарховао од 458-471. године.
7. Фелоном се у старини називала горња дуга хаљина, без рукава; покривала је цело тело са свих страна. Маркијан је иа тај начин могао потпуно покривати наготу свога тела, док није при богослужењу почео да ради рукама.
8. Био Сверуским митрополитом од 1410-1431. год.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученик Полиевкт. Град Мелитина јерменска много је наквашена крвљу хришћанском као и сва земља Јерменска. Но прва крв за Христа у овоме граду беше крв светог Полиевкта, просута око 259. године у време царовања Валеријанова. Беху у том граду два пријатеља официра: Неарх и Полиевкт. Неарх крштен, Полиевкт некрштен. Када изађе заповест царева о гоњењу Хришћана, Неарх се припремаше за смрт но беше у великој тузи што није успео да свога друга Полиевкта преведе у праву веру. Када Полиевкт сазна узрок туге Неархове, он обећа прећи у веру. Сутрадан исприча он Неарху свој сан; јавио му се беше сам Господ у светлости, скинуо с њега старо одело и обукао га у ново, пресјајно, и поставио га у седло крилатоме коњу. Затим Полиевкт оде у град, исцепа цареву заповест о мучењу хришћана и полупа многе идолске кипове. Би мучен и на смрт осуђен. Кад је изведен на губилиште, угледа он Неарха у гомили света и радосно му викне: "Спасавај се, драги мој друже! Сети се завета љубави међу нама утврђенога!" И Неарх свети доцније сконча као мученик за Христа у огњу. Празнични му је спомен 22. априла.

2. Преподобни Евстратије. Од Тарса. Велики испосник и молитвеник. За седамдесет пет година у манастиру није легао на леву страну да спава но увек на десну. За време службе Божје од почетка до краја у себи говорио: "Господи помилуј!" Умро је у својој деведесет петој години.

3. Свети Филип, митрополит московски. Рођен 11. фебруара 1507. године. Стојећи једном као младић у цркви чу где свештеник чита из Јеванђеља: "Нико не може два господара служити", и уплаши се од тих речи као да се то искључиво њему говори и просвети се у исто време, па се удаљи у Соловецки манастир где се после дугог и тешког искушеништва замонаши. Поставши временом игуман, просија као сунце, и сва руска земља чу за њега. Зато га цар Иван Грозни доведе на упражњено место митрополита московског 1566. године. Но не могаше свети човек гледати равнодушно грозоте грознога цара, него га саветоваше и неустрашиво изобличаваше. Цар нађе лажне сведоке против Филипа, збаци овога и нареди те га обуку у просту одрпану монашку расу, па га затвори у Тверу. Скуратов, један повереник царев, дође у ћелију Филипову и удави га јастуком. Но ускоро злом смрћу свршише сви они који беху против Филипа. А после неколико година тело светитеља нађе се читаво, и неиструлело, и мирисно, и би пренето у Соловецки манастир.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊА СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОЛИЈЕВКТА

У време римских царева Декија и Валеријана[1] беху у јерменском граду Мелитини два честита официра: Неарх и Полијевкт. Они се спријатељише, и њихова међусобна љубав беше тако велика, да се таква не налази ни међу једнокрвном браћом. Сваки од њих сматраше да му је живот и дисање у пријатељу. Неарх беше хришћанин, врло побожан и закону Господњем одан. А изврсни Полијевкт беше по вери незнабожац и светлошћу истине још не просвећен, ма да држаше хришћанске обичаје и украшаваше себе сваком врлином. И по свему беше родна маслина. Само му једно недостајаше: још не беше у дому Божјем. Неарх се стараше да га приведе хришћанској вери: често му је читао Свето Писмо и говорио о једином истинитом Богу, а разоткривао ништавност и гадост идолопоклонства. Али још не беше дошао, Богом предназначени, час његовог обраћења и спасења.
Утом ce поче по трговима и раскршћима читати безбожна заповест незнабожних царева, да се сви морају клањати њиховим гадним боговима; а ко се нађе до тако не чини, биће подвргнут различитим мукама и смртима. Тада се Неарх, као верни слуга Христов, поче припремати за смрт, али беше у великој тузи због друга свог Полијевкта што није успео да га преведе у хришћанску веру. Помишљаше да ће се Полијевкт уплашити царске заповести и претње, и остати до краја у незнабожачкој вери, и тако не кренути путем спасења. Веома тужан и жалостан због тога, он потајно плакаше над пропашћу брата, и много се измени у лицу, и приметно беше забринут и утучен. Када Полијевкт виде свога друга тако утучена, питаше га шта му је. Али му он не хтеде казати. To ожалости Полијевкта, јер му беше тешко да гледа друга свога тужна и утучена. И још више навали на Неарха молбама и питањима: Да те ја нечим не увредих? који ли је то мој грех према теби? шта сам то тако страшно учинио, те нећеш другу свом да опростиш? - A Heapx дубоко уздахну, и са очима пуним суза, рече: Друже, утучен сам, и душа ми се кида када помислим да ће наша љубав и пријатељство бити уништени. - Ове речи као нож ранише Полијевктово срце, и он рече: Брате, како је то могуће? Зашто говориш такве безнадежне речи? Како ће наша љубав бити уништена, када нас ни смрт раставити не може? - Неарх на то рече: To je оно, премили мој друже, што ме веома жалости, и гуши ми дух и душу. Јер растанак наше љубави тежи ми је од природне смрти. - А Полијевкт, не схватајући још о чему је реч, устаде брзо, и нежно загрливши друга, свесрдно га мољаше: Реци ми, Неарше, реци отворено, и објасни ми о каквом то растанку нашем говориш, јер ми твоје ћутање пада врло тешко. Ако и сада оћутиш и не кажеш, онда ћеш твога Полијевкта зачас видети где лежи на земљи мртав и без даха.
Тада Неарх поче говорити: Премили Полијевкте, та царска заповест, коју свуда објављују, раставиће нас и одвојити једног од другог, јер ја сам хришћанин, а ти незнабожац, и када мене поведу на смрт, ти ћеш ме се одрећи, и оставити ме. - Када то чу, благоразумни Полијевкт одмах разумеде шта Неарх хоће и, просвећен благодаћу Божјом, он стаде мислити на божанске ствари. Сети се виђења које је имао пре неколико дана, и рече: He бој се, мили мој друже Неарше! Ми се никада растати нећемо, јер у сну видех Христа, коме ти служиш, како приђе мени, скиде с мене моју одећу, и обуче ме у другу одећу, нову, веома скупоцену и прекрасну; њену вредност и лепоту немогуће је исказати; петље те одеће беху златне; па још ми даде и крилатог коња.
Чувши то, Heapx ce обрадова, и даде се на тумачење виђења: скидање старе одеће и облачење у нову означава промену живота на боље; треба да напустиш безбоштво јелинско и да се побожном вером обучеш у Христа; а крилат коњ означава брзо трчање к небу. И рече Полијевкту: Ето, већ си познао Христа, истинитог Бога. - Полијевкт одговори: А када Га то ја нисам знао? Зар нисам горео срцем, када си ми ти о Њему причао? И када си ми читао Свето Еванђеље, нисам ли се дивио речима његовим? Мени је једино недостајало име хришћанин, а усрђем и вољом ја сам био хришћанин, јер сам свагда жељно помишљао да напустим ништавне идоле и постанем слуга Христу Господу. Шта ово радимо, Неарше? Зашто јавно не покажемо нашу веру у Христа и наше исповедање Христа?
Слушајући са великим задовољством Полијевктове речи, Неарх се радоваше у души. Но бојећи се да Полијевкт не почне жалити за имањем, за женом, за децом, или за својим здрављем, стаде говорити с њим о таштини овога света и казивати му невидљива блага и славу на небесима. За мене, Полијевкте, - рече Неарх, - ни богатства, ни слава, ни војне почасти, нити ишта земаљско није узвишеније и пожељније од живота у Христу Исусу. Само Њега желим, а све остало за мене је ситно и ништавно.
- А Полијевкт, као кушајући га, рече: Зар не волиш своје садашње почасти које имаш у војсци? - Неарх одговори: Мислим да још не знаш, Полијевкте, истинску почаст и славу и непролазно блаженство, које Христос Господ уготови слугама својим.
- Полијевкт рече: Ти сматраш да ја незнам за славу и почаст и блаженство што су у Христу на небесима; a ja сматрам да сам те већ претекао на путу ка небу, јер сам, као што ти рекох, у виђењу добио царски плашт небески. Него, молим те, реци ми ово: Може ли се без хришћанских светих тајни доћи Христу и бити његов војник? Неарх одговори: He сумњај у то, верни друже, јер ни пред ким који My ce обраћа, Он не затвара врата милосрђа свог. И онима који су последњи дошли у виноград Он даје исту награду као и онима који су цео дан радили. Тако, распетом разбојнику Он отвори рај, и за мало исповедање даде му велику награду, за коју други много зноја пролише. - Чувши то, Полијевкт рече: Нека је слава Христу, истинитоме Богу! Ево, од овога часа напуштам све таштине овога света, и изјављујем да сам слуга Христов, и послужићу My како је Њему воља. Идем дакле да прочитам царску заповест, издату против хришћана и против Господа и Бога мог Исуса Христа.
Пошто то рече, отиде на трг, прочита царски указ, пљуну на њега пред свима, и исцепа га на комаде. У том виде где носе идоле у идолиште и људе како им се клањају, и најпре исмеја безумље паганско. Затим пође идолима као да им се поклони, и кад дође до њих, поче их редом дохватати, и ударати о земљу, и као крчаге разбијати у парампарче. И тако уништи дванаест незнабожачких богова. У то наиђе отац његове жене, Феликс који беше постављен од царева да мучи хришћане. Када он виде како Полијевкт разбија богове њихове, ожалости се веома, и зајеца говорећи: Тешко мени, јер се лишавам деце своје, ја који сам досада био чувен због деце, сада изненада остајем без деце! Јер нико ни од богова ни од људи неће имати милости за мог Полијевкта који ово учини. - А Полијевкт, ликујући што је поразбијао бездушне идоле, рече своме тасту. Што се узбуђујеш, оче? Ето, ја сада очигледно показах, колико су немоћни богови ваши. И ако их још имате, нека их донесу овде; и видећеш како ће их слуге Христове попљувати. - Феликс рече: Свемоћни цареви наши наредише да такве одмах убијамо, и ти си већ осуђен на смрт, јер ти погибија претстоји, и друкчије не може ни бити, јер се царска заповест ни на који начин не може изменити. Но учинићу ти толико, да отидеш дому свом и опростиш се са женом својом и децом. А светитељ рече: Каква туга за женом и децом, када не марим ни за чим земаљским, него иштем небеско, и мислим на непролазно. Ако кћи твоја хтедне поћи за мном, биће блажена; ако ли не хтедне, онда ће несрећна зло пропасти с вашим боговима. - Чувши то, Феликс плакаше за зетом својим, и говораше: Тешко мени, мили мој сине Полијевкте, јер и тебе обману чаробњачка сила Христова. - А свети Полијевкт рече: He кријем ово. Он ме позва познању истине, јер ме Он својом свемоћном десницом божанском изведе из таме на светлост, из смрти у живот, и од заблуде упути на прави пут, и удостоји ме да се назовем и будем његов војник.
Када то светитељ рече, војници га дохватише, и бише га по устима. А он и не обрати пажњу на то бијење. Уто дође и жена његова, и плакаше за њим заједно са оцем својим Феликсом. А светитељ говораше тасту своме: Неправедни служитељу поганих идола, зашто се трудиш да ме својим лукавим сузама и сузама кћери твоје одвратиш од вере Христове? Зашто плачеш за Полијевктом, када треба да много више плачеш за собом, јер ћеш бити предан вечном огњу зато што служиш пролазним царевима? - А жена светитељева, Павлина, јецајући говораше му: Шта то би с тобом, драги мој мужу, Полијевкте? Како се превари и шта те побуди да разбијеш дванаест богова наших? А свети јој одговори смешећи се: Када ја један победих и разлупах дванаест богова твојих, онда ти већ немаш коме да прибегнеш, остала си без богова. Послушај ме, Павлино, и познај јединог истинитог Бога, који је на небу, и Њему се поклони, и постарај се да овај привремени живот промениш за вечни. - Док ово и много друго светитељ говораше жени, многи од нехришћана који ту стајаху бише тронути сладошћу његових речи, и познаше истину, и обратише се Христу.
Скупише се и градске судије са свима саветницима. И изведоше светог Полијевкта на суд. Потрудише се да га најпре ласкама, а затим претњама, врате опет злочестивом идолопоклонству. И кадахвидеше да је све то узалуд, донеше смртну пресуду да буде мачем погубљен. А светитељ иђаше на смрт с радошћу неисказаном, и казиваше народу који иђаше поред њега, да разговара с неким пресветлим младићем, који га крепљаше и говораше му да заборави све светско. И нико не могаше, осим светог мученика, видети тог младића. А кад мученик угледа међу народом блаженог Неарха, друга свог, и по Богу оца, довикну му: Спасавај се, мили друже мој; сећај се савеза љубави утврђеног међу нама! - To беху његове последње речи. Онда преклони под мач свету главу своју, и крсти се у својој сопственој крви, јер би посечен за Христа Исуса, године 259.
Овај свети Полијевкт би први мученик у јерменском граду Медитини - на умножење земаљске а на попуњење небеске Цркве, a y част и славу Христа Бога, који је глава небоземне Цркве, коме са Оцем и Светим Духом приличи свака част и слава кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕВСТРАТИЈА ЧУДОТВОРЦА

Овај преподобни Евстратије беше од Тарса[2]. Син побожних и богатих родитеља, Георгија и Мегете, који живљаху почетком деветога века. Добро васпитан од својих родитеља. Када напуни двадесет година, овладан божанском љубављу, остави родитеље и побеже на гору Олимп[3]. Тамо отиде у манастир Агавријски, у коме засијаше подвижништвом и врлинама два стрица његове мајке, Василије и Григорије. Григорије беше игуман те обитељи. Они га примише и постригоше за монаха. И прохођаше многотрудни живот монашки. Остваривши своју жељу, он служаше свој братији радосним срцем и смиреним духом. У мислима његовим не беше ништа од овога света, а имађаше само једну власеницу и један огртач од овчије вуне, на којима се одмараше. А одмарао се где било, и то мало, пошто није имао одрећено место за спавање. За седамдесет и пет година свога подвижничког монаховања није никада спавао лежећи, нити је легао на леву страну. А када споменути игумани манастира скончаше, братија умоли овог великог Евстратија, те се он прими за игумана.
А када се звероимени Лав Јерменин[4] поврати као победилац из рата са Бугарима, устаде против благочестивог цара, Михаила, лиши га жене и деце, ошиша га, окова и посла у прогонство на острво Проти близу Цариграда. Овај свирепи Лав се труђаше да поново распири иконоборску јерес која се пре доста година беше угасила. Тада сви хришћани напуштаху своје домове и бежаху. Тако и преподобни Евстратије, по савету преподобног Јоаникија Великог[5], напусти свој манастир на Олимпу и повуче се у своју постојбину. И живљаше по пустињама и горама док не погину злочестиви цар. После његове погибије, Црква опет успостави своју красоту поштовањем и поклоњењем светим иконама, за владе Михаила и Теодоре, 843 године. Тада се и преподобни оци вратише у своје манастире. Поврати се и свети Евстратије у свој манастир.
И по цео дан заједно са братијом ревносно рађаше телесне радове, a пo целу ноћ провођаше у молитви и поклонима. Но не само то, него и молитва беше непрестано у устима његовим. Јер кад су се у цркви вршиле прописне службе, он је од почетка до краја непрестано говорио у себи: Господе помилуј!
Починио је толико чудеса, да их је немогуће описати. A то је добио од Бога као најсигурнији знак да је угодио Богу. Када је пак хтео да отиде Господу, овај свети дозва све потчињене му монахе и рече: "Браћо и оци, време живота мог стиже крају. Молим вас, децо моја мила, чувајте предања која примисте, знајући да су све ствари овога света привремене и ништавне, а онога света - вечне и непролазне. Стога се трудите, децо моја, да се удостојите удела спасених". Рекавши то, помоли се, закрсти их, и подигавши очи к небу, рече: "Господе, у руке твоје предајем дух свој". И заспа сном покоја у Господу, пошто проживе пуних деведесет и пет година.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА САМЕЈА

Свети пророк Божји Самеј родио се у Силому за царовања Соломонова. Одвратио од братоубилачког рата цара Ровоама. У Светом Писму стоји: Дође реч Божја Самеју, човеку Божјем, говорећи: Кажи Ровоаму, сину Соломонову, цару Јудину, и свему дому Јудину и Венијаминову и осталоме народу, и реци: Овако вели Господ: не идите, и не бијте се с браћом својом, синовима Израиљевим; вратите се свак својој кући, јер сам ја наредио тако да буде. И они послушаше реч Господњу и вративши се отидоше како Господ рече (3 Цар. 12, 22-24).
Пете године царовања Ровоамова би најезда мисирског Фараона Сисака на царство Јудејско, зато што Ровоам и сав Израиљ с њим, остави закон Господњи. Огромна војска Фараонова заузе све тврде градове Јудине и дође до Јерусалима. Тада пророк Самеј дође к Ровоаму и кнезовима Јудиним, који се беху склонили од непријатеља у тврђаву престонице, и објави им: Овако вели Господ: ви остависте мене, зато и ја остављам вас у руке Сисаку (2 Днев. 11, 1.5). Када то чуше, цар и кнезови Израиљеви се понизише, и рекоше: Праведан је Господ (тамо: 11, 6). После тога Самеју, човеку Божјем, би ново откривење, јер Господ му рече: Понизише се, нећу их сатрти него ћу им сада дати избављење, и неће се излити јарост моја на Јерусалим преко Сисака. Ипак ће му бити слуге да познаду шта је мени служити, а шта служити царствима земаљским (тамо: 11, 7-8). Пророкова се реч испуни.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА епископа Севастијског

Свети Петар беше брат светог Василија Великог, најмлађи у оца и мајке. Око његовог васпитања се нарочито старала његова сестра Макрина. Благодарећи томе, он узиђе на велику висину врлине. Поставши архиепископ Кесаријски, свети Василије посвети Петра најпре за презвитера, затим за епископа у Севастији. Као епископ, свети Петар учествовао на Другом Васељенском Сабору у Цариграду 381 године. Упокојио се крајем четвртог века.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛИПА митрополита Московског

Свети Филип се родио 11 фебруара 1507 године у Москви од побожних и племенитих родитеља, из славне лозе бољара Количевих. Отац му Стефан спадао је у бољаре блиске великом кнезу Василију Јовановичу; а побожна мати његова Варвара оконча дане своје као монахиња са именом Варсонофија. За њихов побожан врлински живот Бог их благослови добрим плодом: од њих се роди блажени Филип, који на светом крштењу доби име Теодор. Родитељи га васпитаваху у свакој побожности. Када он мало поодрасте, они га дадоше да учи књигу. Особито приљежан, он напредоваше у учењу, туђећи се у исто време игара и забава својствених дечијем узрасту. На тај начин Теодор за кратко време изучи сву књижну мудрост и навикну на душекорисно читање. Родитељи се радоваху због таквог владања његовог. После извесног времена Теодору одредише "отроке"[6] да га уче јахању. Али он ни најмање није марио за то, претпостављајући јахању читање књига, у којима је налазио житија светих и вредних дивљења мужева, и кроз то се учио усавршавању у врлинама. Потом га стадоше учити у војничкој вештини. Али и то не измени побожно настројење његове душе; он избегаваше своје вршњаке и њихов лакомислени живот, те су се многи чудили таквој побожности његовој.
После смрти великога кнеза Василија Јовановича[7] скиптар царства прими његов син, велики кнез целе Русије Јован Васиљевич[8]. У то време Теодор, већ пунолетан, би узет на двор у царску службу и задоби љубав и благовољење малолетног кнеза Јована Васиљевича. Но Теодор није дуго службовао на двору. Стојећи једном, као младић тридесетих година, у цркви на светој литургији, он чу где свештеник чита из Еванђеља: Нико не може два господара служити (Мт. 6, 24). Поражен овим речима, он размишљаше у себи како се оне и на њега односе, и донесе одлуку да напусти световни живот. Опоменувши се Соловецког манастира[9] и да се тамо монаси добро подвизивају, он се реши да се удаљи тамо. Пошто сатвори молитву пред светињама, са сузама припадајући к чудотворним ракама светих, Теодор целива свете мошти и са молитвом крену на пут, тајно од свих, оставивши царски двор, завичај и рођаке и поневши само најнеопходнију одећу. To je било половином 1537 године.
Најпре Теодор дође у крајеве Великог Новгорода, код језера Оњега. Тамо се он настани у насељу Хижах код једног сељака. Видећи да је Теодор добре нарави и смирен, домаћин му повери своје овце да их пасе. Тако Бог одреди да он пре словесних оваца пасе добро бесловесне овце. Међутим, родитељи га свуда тражаху по градовима; и не нашавши га нигде, они много плакаху за њим. А благочестиви јуноша, проживевши не мало дана у споменутом насељу, удаљи се одатле на Соловецко острво. Тамо га прими игуман Соловецког манастира, и одреди му да ради манастирске послове. А он, оградивши себе страхом Божјим, са усрђем и смирењем испуњаваше у простоти срца све што му наређиваху да ради. Секао је дрва, копао у градини, преносио камење, понекад износио помије на леђима, и обављао друге, још теже послове. Много пута дешавало му се да га неки монаси вређају, па чак и бију, но он се никада није гневио, и с радошћу и смирењем подносио је све; и нико није знао ко је и откуда је.
Прекаливши се тако у трпљењу, Теодор моли игумана да га постриже у монаштво. И би пострижен у монаштво, добивши име Филип. Онда га дадоше у послушање једном опитном монаху, коме беше име Јона, који га упути на сваку врлину. Потом га игуман посла у кујну. И тамо он смирено рађаше за братију, ложећи ватру и цепајући дрва. Провевши доста у том послушању, Филип би преведен у манастирску ковачницу, где се ревносно труђаше, носећи дрва и воду. И сви који рађаху у ковачници хваљаху га за његове трудове. Тада, избегавајући славу, он се удаљи из манастира у пустињу. И тамо, уперивши ум свој ка Богу, он непрестано провођаше време једино у молитвама.
Пошто се тако подвизавао дуго у пустињи, у шумама Соловецким, свети Филип се поново врати у манастир на своје пређашње послове. Видећи га толико усавршена у монашким подвизима и украшена дубоким смирењем, игуман Алексије се веома тешаше њиме и држаше га поред себе као свог помоћника, поверивши му надзор над почетним послушницима. Све то Филип обављаше с ревношћу, и у тим трудовима проведе девет година, помаган молитвама и благословом свог игумана.
Потом се игуман Алексије због старачке немоћи одрече управљања манастиром и, на савет братије, постави светог Филипа за игумана. To би 1548 године. Но светитељ, иако прими управу, ипак ни најмање не измени пређашњи начин свога живљења. Напротив, он још више појача своје подвиге и предаде се већим трудовима телесним. А када виде да га због тога хвале и цене, он то сматраше као штетно, јер од младости беше украшен смирењем. Зато остави игуманство и понова се удаљи у пустињу, долазећи у манастир само ради причешћивања чесним Телом и Крвљу Христа Бога нашег. Манастиром стаде управљати ранији игуман Алексије, који се након пола године после тога упокоји. Тада, на молбу братије, свети Филип се понова прими игуманства. Он се предаде још већим подвизима, и постиже још веће савршенство у врлинама. А Соловецка обитељ у време његове управе цветаше и напредоваше.
У току свог осамнаестогодишњег управљања Соловецким манастиром, свети Филип га потпуно обнови: подиже у њему две камене цркве - Успења Пресвете Богородице и Преображења Господњег, заведе звона, сагради за братију двоспратне и троспратне конаке и болницу, умножи и поправи варишта за со - главни извор манастирских прихода, направи воденице на води, начини тор за овце и јелене, веза језера каналима и исуши ритове, просече пролазе и путеве по шумама.
Међутим слава светог Филипа дође до цара и кнеза Јована Васиљевича. У то време митрополит целе Русије Атанасије остави престо[10]. Цар зажеле да на престо Руске митрополије буде доведен свети Филип, и позва светитеља у Москву на духовно саветовање. Но у то време настадоше у народу немири и нереди. На двору међу бојарима отпочеше свађе, опака непријатељства и сваковрсна међусобна рађења о глави. To потстаче цара на силан гнев и јарост. Због страшних клевета бојарских цар се стаде плашити чак и најоданијих слугу својих, најближих рођака и пријатеља својих, гледајући у њима своје непријатеље и заверенике. И цар раздели државу у два дела установивши норочите телохранитеље своје - "опричнике", који беху поред цара и сачињаваху засебну управу[11]. Опричници злоупотребљаваху дату им власт, угњетаваху народ, отимаху имовину, пропраћајући своје пљачке убиствима и мучењима. А цар је веровао у њихову верност и оданост, те за њих није било суда.
Управо у то време цар и позва светог Филипа из Соловецког манастира. Када светитељ дође, цар га с чешћу прими и каза му да жели да га види на митрополитском престолу. По смирењу свом, преподобни Филип одбијаше тако високи чин. И говораше цару: He могу примити на себе дужност која превазилази моје моћи. Отпусти ме, Господа ради, зашто малој лађи поверавати велики терет? А када цар и даље настојаваше, светитељ изјави да ће испунити цареву жељу, ако он укине опричнину, од које пати Руска земља. Цар одговори да је опричнина потребна за цара и царевину, пошто се кују завере против њих. Светог Филипа онда умолише да се због тога не одриче митрополитског престола, Него да се са царем саветује, као што су се саветовали ранији митрополити. Осигуравши на тај начин право својој савести да се заузима за невино гоњење и да говори еванђелску правду, свети Филип уступи царевој жељи и би узведен на митрополитски престо.
У прво време све беше мирно; цар уважаваше светитеља и указиваше му своју благонаклоњеност. Али затим, када зверства опричника достигоше врхунац, блажени Филип стаде молити цара да обустави зверства опричника, и изобличавати самога цара за његове свирепости. Цар се страховито разјари на светитеља, претећи му мучењем и прогонством. Али он, остајући непоколебљив и чврст као дијамант, не обазираше се на цареве претње и не престајаше говорити истину, јавно иступајући против цара и опричника. На жалост, и међу духовним лицима нађоше се издајице, који су се старали само како ће угодити цару. Архиепископ новогородски Пимен, и неки други са њим[12], и заједно са царским саветницима Маљутом Скуратовим[13] и Василијем Грјазним[14] и њиховим једномишљеницима, измишљајући разне сплетке против светитеља, стараху се да га збаце с престола и наговараху цара да не напушта своју намepy. Ho цар није желео да једноставно смакне митрополита Филипа са митрополитског престола. Кратко време после тога, на доставу лажних сведока цар посла у Соловецки манастир суздаљског епископа Пафнутија и кнеза Василија Темкина да испитају какав је био ранији живот митрополита Филипа.
Стигавши у Соловецки манастир, изасланици стадоше се старати да раде онако како би угодили цару. Једне од монаха ласкама и митом, друге - обећавањем виших духовних одликовања, треће - претњама, придобише да говоре клевете против светитеља. Оне пак чесне старце који говораху истину о преподобном Филипу, тешко избише, наређујући им да говоре мрске ствари о светитељу. Но они, испуњени побожности, сва злостављања примаху с радошћу и једним устима продужише говорити истину о блаженом Филипу, да је житије његово у обитељи било беспрекорно, по Богу. Али царски изасланици не хтедоше о томе ни да слушају, него, урадивши оно што им је било потребно, вратише се у Москву. При томе они поведоше са собом соловецког игумана Паисија, коме обећаше епископски чин, и друге клеветнике који лажно сведочаху против светог Филипа.
Одмах би сазван сабор да суди светитељу. Клеветници из Соловецког манастира поднесоше цару своја лажна сведочанства написмено изложена. Цар, видевши писмена сведочанства против Филипа, која му беху по вољи, нареди да се гласно прочитају. После тога лажни сведоци стадоше и усмено клеветати светитеља. Светитељ се није правдао, и стао је скидати са себе знаке достојанства[15], но цар нареди да чека одлуку суда.
Сутрадан, осмога новембра 1568 године, када свети митрополит Филип чинодејствоваше у Успењској саборној цркви, цар посла тамо свога бојарина Алексеја Басманова са великим бројем опричника. Ушавши у цркву, Басманов нареди да се гласно пред целим народом прочита судска пресуда о свргнућу митрополита. Затим се опричници као дивље звери бацише на светитеља, свукоше му архијерејско одјејање, па му обукоше просту, одрпану монашку расу, и срамно истераше из цркве, натоварише на сељачке саонице, и одвезоше у Богојављенски манастир, грдећи га и бијући га. Ту свети митрополит, стављен у тешке окове проседе у смрдљивој тамници целу недељу, мучен глађу. Потом би превезен у манастир светог Николаја Чудотворца, такозвани Стари. Незадовољан страдањем светог Филипа, цар подвргну мукама и смрти бојарску децу која беху код њега на служби; од рођака његових Количевих он погуби десеторицу једног за другим. Главу једнога од њих, Ивана Количева, кога је Светитељ нарочито волео, цар посла светитељу у тамницу. Светитељ се поклони пред њом до земље, благослови је, с љубављу целива и даде доносиоцу.
Потом, на цареву жељу, свети Филип би протеран у тверски манастир Отреч, при чему претрпе многа зла од спроводилаца. Прође око година дана, откако се светитељ нахођаше у заточењу, злостављан од чувара на разне начине. У то време цар, путујући у Новгород и приближавајући се к Тверу, опомену се светог Филипа, па посла к њему гореспоменутог Маљуту Скуратова. Овај изненада уђе у келију светитељеву. Међутим светитељ још на три дана пре тога говораше присугнима: "Ево приближује се крај мога подвига", - и причести се, чесним и животворним Тајнама Христа Бога нашег.
Ушавши у келију светог Филипа, Маљута Скуратов са притвореним страхопоштовањем паде пред ноге светитељу и рече: "Свети владико, дај благослов цару да иде у велики Новгород". Али светитељ одговори Маљути: "Чини што хоћеш, но дар Божји не добијају на превару". - Тада бездушни зликовац удави праведника јастуком. To би 23 децембра 1569 године. Но ускоро непријатеље светога митрополита постиже казна Божја. Цар, увидевши своју неправичност према светоме мужу и лукавство њихових непријатеља, посла их на заточење по разним манастирима, а неке од њих предаде на смрт. Архиепископ новгородски Пимен би скинут са престола на две недеље после кончине светог Филипа и подвргнут најстрашнијим поругама; после тога би заточен у Веневски манастир, где ускоро и сконча. Царев љубимац Маљута Скуратов убрзо после свог злочина би убијен код града Торжка од заробљених Кримљана, при чему се сам цар једва спасе смрти. Игуман Паисије би заточен на Валаамском острву и тамо умре; монах Зосима и десет других монаха, који су клеветали светог Филипа, беху разаслати по разним манастирима. А таква иста казна Божја постиже и неке друге непријатеље светитељеве.
По смрти Цара Јована Васиљевича, престо руске царевине заузе његов син, цар и велики кнез Теодор Јованович. У седмој години његова царовања, а у двадесет првој по престављењу светога Филипа, игуман Соловецквг манастира и братија обратише се молбом цару, да нареди да се тело светитељево пренесе из манастира Отреча у Соловецки. Цар им даде дозволу, и они нађоше тело светитељево читаво и неповређено, тако да се трулеж не беше коснула чак ни одеће његове, а од светих моштију његових потече миро и испуни ваздух миомиром. Монаси чесно пренеше тело светога Филипа у свој, Соловецки манастир, и погребоше на оном месту које сам светитељ беше ради тога припремио[16]. За царовања цара Алексија Михаиловича[17], нетљене мошти светог митрополита Филипа бише с чешћу пренете новгородским митрополитом Никоном[18] из Соловецког манастира у првопрестолну Москву и положене у нови кивот у Успенској саборној цркви, где и сада почивају откривене[19].
Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНТОНИНЕ

Пострадала за Христа у Никомидији потопљена у море.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛАВРЕНТИЈА

Гоњен од идолопоклоника овај свети мученик, пореклом са Запада, засија као звезда у добром подвигу за Христа и би украшен венцем мученичке славе.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Римски цар Декије царовао од 249 - 251. године; Валеријан царовао од 253. до 259. године.
2. Главни град југоисточне покрајине Мале Азије - Киликије.
3. Олимп - у Витинији, северозападној покрајини Мале Азије. На тој гори било много манастира.
4. Византијски цар, иконоборац, царовао од 813. до 820. год.
5. Преподобни Јоаникије Велики, чувени подвижник Олимпа Витинијског, беше ученик преподобног Евстратија. Празнује се 4 новембра.
6. У старој Русији отроцима су се називали млађи чланови кнежеве свите, затим уопште поверљиви службеници поред кнеза, искусни, и већином вични војништву. И бојари су имали отроке.
7. Василије IV Јованович, велики кнез Московски од 1505-1533 г.
8. Јован IV Васиљевич Грозни, од 1533. г. велики кнез Московски; године 1547. узео титулу цара и царовао до 1584. године.
9. Соловецки манастир је ставропигијски; налази се на крајњем северу, на Соловецком острву у Белом Мору, на 307 километара од Архангелска; постоји од XV века; од самог оснивања прочуо се строгим подвижннчким животом својих монаха.
10. Митрополит Атанасије био на престолу митрополитском од 1564. до 1566. год.
11. Опричници су били изабрани између кнезова, племића и бојарске деце; имади су своје засебне спахилуке; за њихово издржавање били су одређени чак посебни градови; опричници су имали нарочита права и привилегије. А друга део Русије добио је назив "земшчина" и дата на управу земљепоседничким бојарима ради отправљања општих послова државних и народних.
12. Такви беху: епископ суздаљски Пафнутије, епископ рјазански Филотеј, и нарочито протојереј Благовештењске саборне цркве Евстатије, царев духовник, кога св. Филип беше ставио под забрану због неких кривица, и који је непрестано, тајно и јавно клеветао митрополита код цара.
13. Маљута Скуратов Бјељски - дворјанин, омиљени опричник цара Јована IV Грозног; одликовао се свирепошћу и учествовао скоро у свима злочинима Грозног. Спомен Маљуте Скуратова и његових злочина сачувао се у народним песмама, па је чак и само име његово постало погрдно име за злочинце.
14. Омиљени и поверљиви опричник цара Јована IV Грозног.
15. На безочне клевете Паисијеве првосвештеник му кротко примети: "Чедо, што сејеш, то ћеш и пожњети". Затим, обраћајући се цару и целом сабору, он изјави да се уопште не боји смрти и да радије воли умрети као невин мученик, него да у својству митрополита ћутке трпи cтpaхоте и безакоња садашњег времена. После тога он стаде скидати са себе бели клобук и мандију.
16. To би 1591. год. Тело св. Филипа би најпре положено испод паперте храма који је он подигао, где је он, као игуман соловецки, сам себи ископао гроб упоредо са гробом наставника свог старца Јоне, a у год. 1646. оно би пренето у сами храм.
17. Царовао од 1645-1676. године.
18. Касније знаменити патријарх Сверуски, исправитељ богослужоених књига и обреда.
19. Ово преношење чесних моштију св. Филипа извршено je y год. 1652. Спомен преноса празнује се 3. јула. Осим тога, спомен светог Филипа празнује се још 5. октобра заједно са споменом светитеља Московских: Петра, Алексија и Јоне.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученици Јулијан и Василиса. Обоје од племенитих и богатих родитеља. Венчани у брак заветовали се живети девствено као брат и сестра. Раздаду све своје имање сиротињи, а они се замонаше, и то Јулијан оснује мушки, а Василиса женски манастир. Јулијан је имао до десет хиљада монаха, а Василиса до хиљаду монахиња. Када наста љуто мучење хришћана под Диоклецијаном, Василиса Бога мољаше да се ниједна од њених монахиња не устраши од мука и не одступи од вере православне. Услиши Господ молитву достојне слушкиње Своје и у току шест месеци узе к Себи све монахиње, редом, па напослетку и њихову игуманију Василису. Пред смрт Василиса имала виђење својих сестара из онога света: све јој се јавише светле и радосне као ангели Божји и призиваху своју духовну мајку да им што пре дође. Јулијанов манастир пак буде огњем сажежен од мучитеља, а Јулијан бешчовечно мучен и уморен најтежим мукама. У мукама Господ га је бодрио и крепио, те је све јуначки издржао, веру одржао, и име Христово прославио. Заједно с Јулијаном посечени су: син и жена мучитеља Маркијана; Келасије и Марионила, који видевши Јулијаново јунаштво у трпљењу мука, обратише се и сами у веру Христову; двадесет војника римских; седам браће из тога места; презвитер Антоније, и неки Анастасије, кога Јулијан у време мучења молитвом васкрсе из мртвих. Сви чесно за Христа пострадаше и грађани Царства небескога постадоше око 313. године.

2. Преподобни Георгије Хозевит. Подвизавао се у VII веку у обитељи Хозевитској, на путу из Јерусалима у Јерихон где се прво подвизавао преподобни Јован Хозевит.

3. Света Домника. У време цара Теодосија дошла као некрштена из Картагине у Цариград са још четири девојке незнабошке. Патријарх Макарије крсти их и благослови им да живе као инокиње. Света Домника преда се подвигу са великом ревношћу и у тој ревности није слабила до саме смрти у дубокој старости. Упокојила се у Господу око 474. године. Просветљена Духом Светим она је могла прозирати догађаје у будућности и молитвом чудеса творити.

4. Свети Григорије, епископ охридски. Благочестив учитељ и пастир стада Христова. Упокојио се 1012. године. У натпису једном у цркви Свете Софије у Охриду назива се "Григоријем премудрим".



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ХОЗЕВИТА

Овај славни отац наш Георгије беше пореклом из једног села на Кипру. Родитељи му беху благочестиви и богати. Старији брат његов, Ираклид, још за живота родитеља отиде у Свети Град да се поклони Светим Местима, и пошто се поклони и посети реку Јордан, отиде у Лавру звану Каламон и постаде монах. Благословени пак Георгије остаде уз родитеље, и растијаше васпитаван у свакој побожности и чистоти.
По смрти родитеља узе га к себи заједно са свим наслеђем његовим неки његов сродник, који имађаше јединицу кћер и зато реши да њоме ожени Георгија. Но пошто млади Георгије избегаваше светске ствари и не жељаше да се жени, одбеже неком другом свом сроднику који беше игуман у једном манастиру желећи да се посвети монашком животу, као што је то учинио и његов старији брат. Дознавши за то онај први сродник његов дође и поче да се препире са овим другим сродником, тражећи да му врати младића. На то му овај одговори: Нити сам га ја довео овамо, нити ћу га ја отерати. Он сам има узраст, нека изабере оно што му користи. Кад младић дознаде за свађу својих сродника око њега, напусти све и тајно побеже са острва. Дошавши у Свети Град Јерусалим и поклонивши се Светим Местима, сиђе на реку Јордан и помоливши се тамо отиде у Лавру Каламон код свога брата. Када га брат виде онако младог и голобрадог, не хтеде да га задржи у Лаври, по заповестима светих Отаца, него га одведе у манастир Пресвете Богородице, звани Хозева, и предавши га тамо игуману врати се натраг у своју келију.
Игуман, видећи непоколебивост и монашку побожност Георгијеву, убрзо га постриже и одену у монашку схиму, и предаде га једном напредном у подвижништву старцу монаху као помоћника у старчевом послушању. Старац је био родом из Месопотамије и беше врло строг. Једног дана посла старац овог светог младића на поток да донесе воде. Младић, отишавши и спустивши се у поток, врати се празан, јер пошто беше одевен не могаше да донесе воду због сплета трске и шипражја. Старац му тада нареди да скине са себе одећу и да се само препојаше спољном мантијом и тако да иде да донесе воде. Пошто младић задоцни са водом, старац сакри његово одело и отиде за трпезу. A младић, дошавши и не нашавши ни старца ни своје одело, отиде у манастир онако без одела. Када закуца на врата манастира вратар му отвори и видевши га нага запита га за узрок тога, па дознавши шта се десило отиде и донесе му одело, па га уведе у манастир. Враћајући се старац надзорник његов из трпезарије после јела, срете Георгија пред гробом светих пет Отаца који се ту налажаше, и видећи га, са пуно гњева и претње удари га руком, говорећи: Зашто си закаснио? На то се одмах осуши рука старцу, и он паде пред ноге младићу молећи га и говорећи: Чедо, немој ме обелоданити ни изобличити јавно; сагреших, опрости ми! Помоли се Господу за мене да ме исцели. Младић са смирењем и побожношћу одговори: Иди, оче, и направи метаније пред гробом светих Отаца и они ће те исцелити. Старац наваљиваше говорећи: Теби сагреших, ти се помоли за мене. Тада младић узе старца за руку, отиде заједно са њим до гроба Светих, направи метаније и помоливши се, старац би одмах исцељен. Од тада старац постаде кротак и снисходљив и врло смирен. Будући да се тај догађај разгласи међу братијом и сви се дивљаху и слављаху Бога због тог славног чуда које учини овај младић, и то још почетник, Георгије се побоја да не падне у замку гордости, зато напусти тајно манастир, сиђе у Лавру своме брату, и остаде са њим у такозваној старој Цркви. Овде они провођаху овакав начин живота: Никада не куваху за себе јело на ватри, осим када им долажаху посетиоци. Притом поручише чувару утврђења њихове Лавре да им од недеље до недеље чува покварена јела из тврђаве и оно што њему доносе манастирски оци. Тако су се они само тиме хранили, никада не перући нити испражњујући посуђе из кога су јели, због чега се у посуђу накотише многи црви, и смрђаше надалеко. Вина такође нису пили.
У Јерихону пак бејаше један земљорадник кога ова браћа много вољаху. Но догоди се да овоме земљораднику умре детенце - јединче. Ојађени отац стави мртво детенце у једну котарицу, метну преко њега као поклон њима нешто од плодова са своје земље коју обрађиваше, покри одозго лишћем од винограда, па тако отиде са котарицом у Лавру. Дошавши он закуца на врата њихове келије, из које изађе Георгије и уведе га унутра. Ожалошћени отац кога они љубљаху, направи пред њима метаније, и спустивши котарицу пред њих на земљу замоли их да благослове плодове његовог труда, па изађе напоље. Кад браћа извадише плодове из котарице нађоше у њој мртво детенце. Видевши то, старији брат Ираклид се узбуни и рече брату своме: Позови натраг тог човека; данас дође међу нас искушење, јер колико видим дођоше да кушају нас грешнике. Међутим Георгије, којему тада беше око четрдесет или нешто више година, направи пред њим метаније, па рече: Немој се љутити нити гњевити оче, него хајде да се са вером помолимо многомилостивом и многожалостивом Богу, па ако Бог не узме у обзир грехе наше и смилује се, и васкрсне ово дете, онда ће га отац његов по вери својој добити натраг жива, и отићи; ако пак Божја доброта то не учини, позваћемо оца и рећи му да ми грешници нисмо достигли до такве духовне висине да васкрсавамо мртве, нити имамо такву смелост пред Богом. Старац послуша и оба стадоше на молитву са сузама и срцем скрушеним. А свемилостиви и човекољубиви Бог, који чини вољу оних који Га се боје, услиши их и васкрсе детенце. Тада дозваше натраг оца његовог и рекоше му: Ево ти жива твог сина због великог милосрђа Божјег; гледај да то нипошто никоме не кажеш и не ставиш нас на муке и ожалостиш. Отац узе синчића и отиде славећи и благосиљајући милостивог Добротвора и Животодавца Бога.
Тако ова браћа провођаху свој живот са сваким миром и побожношћу; никада их нико не чу да се споречкају или да прогунђају нешто између себе, нити с неким другим, јер старац Ираклид имађаше велику смиреност и кротост, а Георгије велико послушање и смирење. У својој седамдесетој, отприлике години, ава Ираклид се престави из овог живота, а беше се прочуо у целој долини Јорданској као човек благ и пун вере, украшен сваком врлином, девственик, молчалник, сиромаштвољубљив, милостив, уздржљив више од свих других. Јер сво време живота свога он узимаше храну само онако како смо напред рекли, и то узимаше је једном у два или три дана, а понекад и једном недељно. Једино због великог наваљивања од стране отаца пристајао је понекад да једе за општом трпезом, која се каткад постављала љубави ради. Бивало је и да се разболи, јер је себе приморавао на велике подвиге. Притом он имађаше и мајку свих врлина смиреноумље, и зато никада није прихватао да стане у ред са светим оцима да пева, сматрајући себе недостојним да стоји с њима, него је увек стајао у дну Цркве, имајући на себи само једну стару расу и кукуљицу на глави. У храму је говорио псалме у себи до почетка богослужења, и то са много суза и усрђа, не разговарајући нити се расејавајући. Зато се говорило о многим чудима које Христос Спаситељ чињаше кроз њега. И тако овај ава Ираклид, просијавши чесним и богоугодним животом, оконча живот у доброј старости, и би погребен онде у гробу заједно са преподобним оцима; а на небу он се са хоровима Светих непрестано моли смело пред Богом за нас и за цео свет.
Ава пак Георгије, оставши сам у келији, туговаше и плакаше за братом својим, настављајући храбро свој начин живљења и подвига, и би вољен од свих. Често је служио другим оцима са миром и побожношћу, јер је био добио и част ђаконства, које је вршио са страхом и умиљењем, служећи увек и прислужујући свима.
Једнога дана указа се потреба да изађе ради некога посла. Отворивши врата келије он угледа лава где лежи пред вратима. Имајући срце без страха, он ћушну лава ногом говорећи му да се склони испред врата да би могао да изађе на свој хитни посао. Лав зарежа пријатељски и заврти репом, али не хтеде да устане. Ава Георгије га гурну два-три пута ногом тражећи да му направи пролаз, а када лав не послуша, свети рече: Добро; пошто ниси послушан, онда по Светом Писму: "Зубе лавове сакруши Господ". Благословен је Бог, отвори уста да видимо! Лав отвори широм уста и допусти светоме да му опипа зубе како хоће; а свети стави руку у уста звери и опипавши потврди, говорећи: Као када неко опипава равно дрво, тако су и зуби лавови. Тада лав устаде и удаљи се, а светитељ отиде и обави свој посао.
Када у то време умре игуман Лавре, настаде неред и неслога у Лаври; братија се подели у две групе око избора новог игумана, и поче да крши правила и обичаје својих отаца. Због тога је много туговао и жалостио се овај старац; и мољаше се усрдно Богу да му да знак где је Његова воља да се удаљи одавде. Тада му се јавише у виђењу две велике светле гope, од којих једна беше виша и светлија од друге. Тада му рече онај који му показиваше то виђење: Где желиш да одеш и настаниш се? Старац замоли да му да ону вишу гору. Рече му овај исти који му се јавио: Иди онда у твој манастир где си пострижен за монаха и настани се у келијама. Свети, отишавши одмах, замоли игумана Хозевитског манастира да му да обиталиште у келијама. Игуман пак овога манастира зваше се Леонтије, и беше муж благ и врло милостив и сиромахољубац. Он беше силно узнапредовао у врлини милостивости; и пошто се упокоји, један га од стараца виде где стоји пред жртвеником сав као огањ. Када старац Леонтије угледа свог бившег ученика где се вратио, обрадова му се веома и одмах му даде келију. Свети се сместа попe на гору и настани у келијама Хозевитским, због чега и доби име Хозевит. Нико није успео да дозна његов начин живота за све време проведено у тој келији, осим што се знало да није имао ни вина, ни масла, ни хлеба, ни одеће, осим једне кратке мантије коју је носио кад је бивао у Цркви. Ишао је тамо где се бацају отпатци и сакупљао бачене крпе од којих је сашивао себи одећу, и од истих крпа правио себи постељу. А молио је и неке келиоте да од недеље до недеље чувају за њега отпатке са трпезе отаца и гостију, па било да су то отпаци од поврћа, или осприја, или морских шкољки. Добивајући од њих те отпатке, туцао их је све заједно у каменој ступи и правио лоптице, које је затим сушио на сунцу и онда, квасећи их водом узимао од њих једном у два или три дана, ако му је уопште било потребно да једе у својој келији. Јер беше обичај да суботом увече долазе келиоти у општежиће и да учествују у богослужењима и у Литургији Пречистих Тајни, а затим и за трпезом са манастирским оцима. И верујте ми, часни оци и браћо (вели писац овог житија и ученик Светога - преподобни монах Антоније), да сам ја лично, после наиласка Персијанаца[1], дошавши у манастир отишао са неком братијом у келије и нашао тамо остатке оних лоптица, дивећи се са братијом како их је овај свети могао јести. Када су Персијанци стигли до Дамаска настао је велики неред у овој земљи. Једнога дана сеђаше овај преподобни на једном камену и грејаше се на сунцу (јер беше мршав од превеликог уздржавања), и горећи сав жељом духовне љубави за творење воље Божје, мољаше се са непрекидним сузама човекољупцу Богу да се смилује на људе своје. И дође му глас: Сиђи у Јерихон и видећеш дела људи. Тада сиђе у манастир и нашавши братију из општежића који иђаху у Јерихон, сиђе и он с њима. Када стигоше до вртова испред града, изненада чу у ваздуху велику вреву од мноштва људи, који ратоваху међусобно и викаху као у борби. Подигавши очи своје увис виде ваздух испуњен Индусима који се сукобљаваху као у рату, а земља се сва тресијаше и дрхташе под њиховим ногама. Братија рекоше преподобноме: Ајде, оче, да уђемо у град. Зашто стојиш толико дуго и гледаш у ваздух? Преподобни им одговори са сузама и тугом: Бежимо, браћо, и вратимо се. Зар ви не видите и не осећате да се земља тресе? И док он то говораше, гле, одједном изиђоше из града неки наоружани коњаници и други млађи петаци и деца, који имађаху мачеве и копља у рукама и трчаху тамо-амо. Братија тада схватише да то беше потрес земље о коме говораше старац, и вратише се у манастир са великим страхом, јер им свети исприча и виђење које виде у ваздуху. Попевши се у своју келију старац плакаше и ридаше због непобожности и злоћудности народа, или боље рећи због незнања и безбожности. Следећег дана, изишавши опет из келије, сеђаше на сунцу грејући се (као што је то често чинио због слабог тела), и мољаше се са усрђем Богу, говорећи: Владико, Боже доброте и Господе милости, који хоћеш да се сви спасу и дођу у познање истине; подигни жезал Твој и накажи народ овај, јер ходи у незнању. И одмах затим виде велики штап од огња, који се протезаше од Светог Града до Бостре, те тако провиде свети да ће народ бити тешко наказан, и због тога плакаше стално и туговаше.
Када пак стиже најезда Персијанаца и опколи Свети Град, тада изађоше и братија из општежића и келиоти, па братија отиде са игуманом у Арабију, а ови се сакрише по пећинама и по шипражју. Међу њима беше и овај преподобни старац, јер га много молише братија да се и он сакрије са њима. Сарацени пажљиво претресоше сву долину и испитиваху брђане о њиховој имовини, па пошто пронађоше старца и многе друге оце, похваташе их и преведоше у други поток. Међу њима беше и ава Стефан Сирац, старац преко сто година, свети и чувен отац, кога Сарацени убише онде, а друге оце одведоше у ропство. Светога пак Георгија, пошто га видеше сиромашног и врло слабог и побожног, поштоваху његов начин живота; боље рећи, будући покренути на то од Бога, дадоше му котарицу пуну хлебова и суд са водом, па га отпустише рекавши му: Иди, спасавај себе где хоћеш. Он сиђе ноћу до Јордана и бијаше тамо док Персијанци не прођоше кроз Јерихон, одлазећи за Дамаск и водећи са собом и заробљенике из Светог Града. Отуда старац отиде у Свети Град, где и остаде док не сиђе понова у Хозевитски манастир, где се поново настани, иако не оде поново горе у келије. У манастиру он свакодневно поучаваше и утврђиваше братију, која се била вратила, а такође учини и многа чуда, која су описана у опширнијем житију његовом.
Но пошто и он беше човек и требаше да се пресели ка жељеноме Господару, разболе се болешћу од које и умре. Оне вечери кад је преподобни скончао, вели ученик и писац житија његовог Антоније монах, да би се показало са каквим чврстим уверењем одлази овај свети ка Господу, дође по промислу Божјем у манастир мноштво гостију, те ја бејах много заузет у мом послу. Нека братија од оних који живљаху близу старца дођоше неколико пута и рекоше ми: Тражи те старац говорећи: где је Антоније? Позовите ми га, јер ја ћу сада скончати. Ја бејах у жалости, јер сам хтео и мој посао да свршим, и опет да дођем к старцу. Дознаде за то у духу старац па ми јави: Немој се жалостити нити узнемиравати, чедо, него заврши своје послушање, a ja ћу те чекати док не дођеш. Пошто једни гости устајаху иза трпеза а други долажаху, време мог служења се протеже скоро до поноћи, но старац ме чекаше. Завршивши на крају своје послушање и отпустивши госте, сиђох к старцу. Пошто ме виде, он ме загрли и целива и благослови, па се окрете ка истоку и рече: Изађи сада, душо моја, изађи у Господу! Пошто то рече три пута, предаде дух свој Господу, Који се у њему и с њим подвизавао тим добрим и честним подвигом. Тако се пресели ка Господу као кад неко кораком прелази са места на место, веома мирно и спокојно, предајући, очигледно, дух у руке Божје, као што је и написано: "Душе праведних у руци су Божјој, и неће их се дотаћи мука". И опет: "Честна је пред Господом смрт преподобних Његових". Ја пак, дознавши да преподобни предаде свој дух, падох на груди његове и плаках што се лишавам преподобног оца мог. И пошто га погребосмо са псалмима и појањима и песмама духовним, положисмо га у гробове Преподобних Отаца. А он сада налази се са хоровима Светих на небу и моли се с њима за нас и за цео свет. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАЈКЕ НАШЕ ДОМНИКЕ

У време Теодосија Великог[2] она дође као некрштена из Картагене у Цариград са још четири девојке. Тадашњем пресветом патријарху Нектарију[3] би од Бога откривење за њу. Он је прими и удостоји светог крштења. Потом света Домника се замонаши. И провођаше живот у суровом посту и тешким подвизима, те се тако удостоји дара чудотворства. И чињаше многа чудеса. Она спасе путнике за време буре на мору на тај начин што изли у море јелеј који она благослови. Имађаше и дар пророштва. Прозре цареву смрт и претсказа. Виде светог Анђела како сиђе и освети воду. И многе друге дивне тајне бише јој откривене. Унапред претсказа време свог одласка к Богу. Она се у дубокој старости мирно престави Господу. Престави се око 474 године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА И ВАСИЛИСЕ и оних са њима

Јулијан беше из египатског града Антиноја[4], од родитеља врло виђених и богатих. Од младости своје заволе девствену чистоту, и зажеле да је до краја свога живота очува. Поставивши њу као темељ другим врлинама, он живљаше у страху Божјем, марљиво се учаше и читаше књиге; изучаваше обе мудрости: јелинску и хришћанску; и тако упознаде и световну философију и цело Свето Писмо. А кад му би осамнасет година, родитељи га почеше приморавати да се жени, јер им беше јединац, а хтели су да имају потомство. Али он одлучно одбијаше. И када му поводом тога родитељи и рођаци веома досадише, овај целомудрени младић измоли од њих недељу дана на размишљање. И целу ту седмицу проведе у посту, у молитвама и сузама, и дању и ноћу молећи Бога, да му Он на који било начин сачува девственост беспрекорном. А када седмога дана наступи ноћ, и он, изнемогао телом од поста и молитве, леже и заспа, јави му се Господ у виђењу, и тешећи га и крепећи га рече му: He бој се, послушај савет својих родитеља, јер ћеш узети жену која девственост твоју неће повредити, нити ће те од мене одвојити, него ће и она тебе ради сачувати своју девственост; и тако ћу и тебе и њу, девственике, примити на небо. Осим тога, ви ћете раширити чистоту, јер ће вашим учењем многи младићи и девојке постати житељи неба. А ја ћу свагда бити с тобом, обитавајући у теби и побеђујући све телесне пожуде и искушења. И учинићу да девојка, којом се будеш оженио, пристане на твој добри предлог. И у ложници својој ви ћете угледати мене са хоровима Анђела и безбројним девственицима оба пола, које природа раздели, а вера у мене уједини. И ти ћеш бити следбеник њихов. - Говорећи то, Господ га додирну и рече: Буди храбар! и нека се не плаши срце твоје!
Утешен и охрабрен овим божанским виђењем, дивни младић се прену и рече: Благодарим Ти, Господе Боже, који испитујеш срца и душе, што ћеш удаљити од мене сласти и утехе овога света, и што ми обећаваш да ћеш бити чувар и заштитник моје чистоте, јер се чврсто срцем надам у Тебе и уздам, да ћеш ми дати оно што око не виде, ухо не чу, и у срцу човеку не дође, а што си уготовио онима који Те љубе. А пошто ме удостојаваш да ходим путем твојим, молим Те: Ти сам буди добар пут и мени и свима љубитељима чистоте. Господе, Ти знаш да од свога рођења па све до овога часа, у који си благоволео да ме позовеш, ја ништа друго не волим и не желим осим Тебе. Стога завете што излазе из мојих уста, Ти утврди и Ти у дело спроведи.
Онда изађе из своје собе, и саопшти родитељима да пристаје на њихову жељу и не одбија брак. Родитељи се веома обрадоваше, и одмах се дадоше на ревносно тражење девојке која би му одговарала пореклом и богатством. И нађоше такву девојку, по имену Василису, јединицу кћер у својих родитеља, лепу, и благородну. Њу заручише своме сину. А када после уобичајеног свадбеног весеља уведоше женика и невесту у ложницу, и оставише их, осети невеста врло јак пријатан мирис, као у башти где је много кринова, ружа и другог мирисног цвећа. И она рече женику: Господару мој, шта је ово? Сад је зима, а диван мирис цвећа осећа се као у пролеће. И овај дивни мирис толико ме усхићује и наслађује, да је у мени потпуно угасла жеља за телесном везом. - Тада јој блажени Јулијан, женик, рече: Овај дивни мирис који осећаш, не долази од годишњег доба, него по дејству самога Христа, љубитеља чистоте, који вечни живот дарује онима који девственост своју чувају неповређеном. Ако дакле хоћеш да заједно држимо заповести Христове, и да My угодимо, онда заволимо Њега свом душом и сачувајмо My нашу девственост неповређеном. Начинимо од себе Његове изабране сасуде у овом свету, да бисмо с Њим царовали у оном. И тако се ја и ти никада нећемо растати.
На ове његове речи блажена невеста Василиса одговори: Зар је ишта потребније од спасења, сачувати девственост и добити живот вечни? Верујем твојим речима, и желим да заједно с тобом живим у девствености до краја живота, како бих могла добити вечно уздарје од Христа Господа мог.
Када она то рече, блажени Јулијан врже себе на земљу, клањајући се Богу, и распрострт ничице вапијаше к Богу: Утврди, Господе, ово што се у нама збива по Твоме дејству! - А девственица Василиса, видећи женика свог на земљи где се моли, одмах и сама припаде на молитву. И гле, изненада се затресоше темељи ложнице у којој беху, и неисказана светлост засија тако, да од небеског сјаја потамнеше свеће што гораху у ложници. И би велико божанствено виђење: с једне стране виђаше се цар славе Христос са безбројним мноштвом девственика у белим хаљинама, а с друге стране - царица Владарка, Пречиста Дјева Богородица са хоровима девственица. И са обе стране појаху се неисказано миле небеске песме, какве ухо земаљско не чу. И приступише два пресветла човека, опасани златним појасима, подигоше Јулијана и Василису са земље, и показаше им на постељи једну прекрасну и врло велику књигу. А око постеље стајаху нека милолика чесна четири старца, који држаху златне чаше пуне мириса, из којих се силно изливаше неизразиво диван миомир и испуњаваше ложницу. И рече им један од тих стараца: Ево, ове чаше приказују савршенство ваше, јер благо вама што победисте привремену насладу овога света и похитасте вечној, каква у срце човеку не дође. Прочитај, Јулијане, што је написано у овој књизи живота. - И Јулијан погледа и прочита њихова имена написана. А беше златом написано ово: Јулијан који се одрекао света из љубави према мени, биће међу онима који се не оскврнавише са женама; а Василиса, права срца и непорочне девствености, уврстиће се у лик девственица, које следују истинитој Дјеви Марији, Мајци мојој пречистој. - Када ово Јулијан прочита, затвори се књига, и са обе стране сви светлоносни девственици и девственице радујући се рекоше једногласно: Амин. - И опет рече старац Јулијану и Василиси: У овој књизи коју видите, записани су људи чисти, трезвени, истинољубиви, милосрдни, смирени, кротки, који имају љубав нелицемерну, који су све непријатности и суровости поднели, и који су невоље и муке претрпели, и најзад који су толико Христа волели, да ништа нису претпоставили тој љубави: ни оца, ни мајку, ни жену, ни децу, ни имање, ни богатство, нити ишта од овога света, па још и душе своје не поштедеше него их за Христа дадоше; међу њих се и ви сада уврстисте. - А блажени Јулијан и блажена Василиса, испуњени неисказане радости, остало време ноћи проведоше у псалмима и појању.
Када дан освану, весељаху се родитељи, рођаци и све званице свадбене, сматрајући да је телесно сједињење између женика и невесте обављено, не знајући ништа о њиховом духовном супружништву. И живљаху Јулијан и Василиса међу собом у чистоти и целомудрију, чувајући цвет своје беспрекорне девствености чистим. А скриваху ову тајну од људи, да о њиховом девственом животу не би дознали ни родитељи, ни рођаци, нити ико од људи, док касније сам Господ не објави то на корист многих.
После не много времена преставише се из краткотрајног живота овог родитељи и Јулијанови и Василисини, и оставише им веома велика имања. А када добише слободу за свој духовни живот, њих обузе жеља не само да се старају о своме спасењу, него и о спасењу других. Стога подигоше два манастира, мушки и женски, па се раздвојише и постригоше, он у мушком а она у женском манастиру. И сабра он много монаха, а она много монахиња, и старешиноваху над њима. У светог Јулијана беху до десет хиљада братије који свесрдно служаху Богу. Јер му Бог даде толику благодат, да су се са свих страна стицали к њему они што желе спасења: остављали су своје домове, заручнице, родитеље, сроднике, имања, и све лепоте света, и предавали се у руке њему, да их води у царство небеско. Тако и света Василиса у своме манастиру сабра и уневести Христу чисте девојке до хиљаду, па још и мноштво жена. И цветаше анђелска чистота у оба манастира као у две рајске баште. И девственост слављаше победу над сластољубивим демоном нечистоте. Али, већ је време да испричамо кончину ових светих, како са својом у Богу сабраном децом пређоше у небеске обитељи, говорећи Христу Богу: Ево нас и деце коју си нам дао.
У то време цароваху два незнабожна цара, Диоклецијан и Максимијан. И устројише љуто гоњење хришћана на све стране. И смутња потресаше Цркву Христову. И приближаваше се гоњење границама оне покрајине, где свети Јулијан и Василиса живљаху. И многи хришћани беху у великој пометњи и страху. Тада блажени Јулијан и Василиса у посту и молитвама са сузама молише Бога да учврсти верне своје и њихове монахе и монахиње, и да их сачува, да не би ниједан од њих отпао и пропао, него да се сви удостоје небеског блаженства. И јави се Господ Христос у виђењу светој Василиси, и обавести је да ће ускоро отићи у вечни покој. Али ће најпре послати испред себе све свете девственице; и ниједна неће остати после ње, да не би, која од њих, видевши страшно гоњење Цркве, пала духом, и отпала, и лишила се свога друштва. Стога ће Василиса проживети овде још пола године, док девственице њене све до једне не пређу к Богу. А њен духовни брат Јулијан, после ње поћи ће са многима на мученички подвиг. И храбро ће истрајати; и победиће непријатеља; и у победничком слављу отићи ће из овог света да прими двоструки венац: венац девствености и венац мучеништва у радости Господа свога.
И би тако. Јер у току пола године сав лик девственица, сабран светом Василисом, пређе кроз привремену смрт у небеске дворе свог бесмртног Женика. Само остаде света Василиса сама. И њој се у сну јавише у виђењу све те деве свете, обучене царски у светлост, говорећи: Ми тебе чекамо, мајко наша, да се заједно с тобом поклонимо Господу и Цару нашем. Хајде, дођи нам, и предај нас Христу, коме си нас уневестила.
Пробудивши се преподобна Василиса се веома обрадова што је сав лик њених девица ушао у радост Господа свог, и што је и њој припремљен тамо живот вечни. И обавести о свему томе свога духовног брата, светога Јулијана. А после неколико дана, молећи се усрдно Господу, предаде дух свој у руке бесмртног Женика и Бога. Свето пак тело њено преподобни Јулијан сахрани на достојан начин.
Затим дође у те крајеве обласни намесник Маркијан, са својом женом и сином. Безумно разјарен на хришћане, он их је на страшне муке бацао, убијао и крв њихову проливао. А кад сазнаде за Јулијана да је високог порекла, а верује у Христа, и да са њим има много једноверне братије, он посла к њему угледне грађане да га усаветују да се покори царској наредби и принесе жртве идолима. У то време у обитељи тгреподобног Јулијана беше се сабрало из околних градова и крајева много свештеника, ђакона и других клирика са својим епископима, који љубљаху Господа свог и радо чекаху мученичку смрт за Њега. Сви они одговорише преко блаженог Јулијана посланицима обласног намесника да они имају једнога Цара који живи на небу, Господа Исуса Христа, и његове наредбе слушају, и клањају се Њему - јединоме истинитоме Богу, и готови су одмах да за Њега умру, али се неће поклонити идолима, и ђаволима што су у њима. - Посланици се вратише, и испричаше обласном намеснику што им би речено. И расрди се намесник, А посла војнике да доведу само Јулијана, желећи да га сам испита, а да се манастир са свима који су у њему огњем спали. Војници ухватише блаженог Јулијана, свезаше и у тамницу градску одведоше. А његова братија, њих до десет хиљада, са епископима и клирицима што се беху тамо скупили, оног часа постадоше миомирисне жртве Богу, јер са манастиром бише спаљени. И на том месту за дуго време чуле су се дивне песме, певане од мноштва певача, у оне часове када су вршене уобичајене црквене службе: у шест сати, у девет, у дванаест, у три пo подне, и увече, и у поноћи. И многи се болесници тамо исцељиваху. Јер који год би дошао, и чуо то небеско појање, исцељивао се, ма каква болест да је била на њему.
Сутрадан преподобни Јулијан би изведен пред намесника на суд. Намесник употреби много красноречивости, и ласкања, и претњи, и застрашивања, али све без успеха. Тада гвозденим штаповима душмански тукоше преподобног. При томе један се штап од силног ударања сломи, и парче удари једног службеника, који беше рођак намесников, и изби му око. To још више разјари и разбесни намесника. А свети мученик рече намеснику: Чуј ме, Маркијане: Скупи све ваше најчувеније жречеве, и нареди им да над овим ослепљеним оком призову имена својих богова и богиња, и умоле их да поврате вид поклонику њиховоме. Ако пак они то не буду могли учинити, ја ћу онда призвати име Гoспoда мог Исуса Христа, и не само повратићу му ово испало телесно око, него ћу му и очи срца просветити за познање истине.
Намесник пристаде. Сазва све жречеве и нареди им да у оближњем идолском храму умоле помоћу жртава богове и богиње и исцеле око ослепљеноме. Они отидоше и поступише по наређењу. И пошто принесоше многе жртве, чуше од својих богова ово: Идите од нас, јер смо ми предани вечном огњу, и држани у тами. Како можемо слепоме вид дати, када га и сами немамо? А Јулијанова молитва вишњем Богу толико је моћна, да од дана у који је узет на мучење, наше се муке у паклу устостручише. - Чим ово демони изрекоше у том идолском храму, одмах попадаше сви идоли, којих беше до педесет, и у прах се претворише.
А намесник повика на светог Јулијана: О мађионичару, твоје враџбине су тако силне, да су и богове наше срушиле! Али да видимо, да ли ћеш исцелити око ослепљеноме, као што си обећао.
- И нареди да мученика нага обливају мокраћом, да би, рече, отступила од њега мађијска и враџбинска сила. Али се смрад те мокраће изненада претвори у диван мирис, и замириса ваздух да су се сви чудили. Онда свети Јулијан, осенивши крсним знаком око ослепљенога, призва име Господње, и одмах се болесник исцели, и око његово прогледа, и виђаше јасно. А намесник, ослепљен злобом, приписиваше то мађијама а не сили Христовој, док исцељени громко викаше, говорећи: Ваистину је Исус Христос истинити Бог, и Њега једино треба почитовати, и Њему се клањати!
- А намесник нареди да му одсеку главу. И тако исцељени, прогледавши и телесно и духовно, крсти се у својој властитој крви, н оде да види невидљивог Бога.
Нечестиви Маркијан нареди да светог Јулијана вежу веригама по целом телу, и да га тако, исмевања ради, воде по целом граду, мучећи га по свима улицама на разне начине. Док тако вођаху светога, и исмеваху, и мучаху, око њега се разлегаше граја: Ово заслужују они који се не клањају боговима и презиру царске наредбе. А када са светим дођоше до школе у којој се намесников син Келсије учио, - он беше јединац у својих родитеља, - Келсије дечак погледа на светога, и рече својим вршњацима: Дивну ствар видим! - А кад га питаху шта види, он рече: Ено, оног осуђеног хришћанина, кога војници везаног веригама воде, видим окружена мноштвом светлих младића, од којих му једни служе, а други му мећу на главу венац тако светао, да сјај његов превазилази сунчеву светлост. И сматрам да треба веровати у таквог Бога и служити My, који своје служитеље тако чува и толиком славом обасипа. Верујте ми, браћо, и ја хоћу да будем такав, ако Бог његов буде хтео да буде Богом мојим. - Рекавши то, он баци књиге и дивно одело, светско остављајући свету, и потрча за светитељем. Када га стиже, он паде мученику пред ноге, вапијући и говорећи: Желим тебе да имам за оца свог другог рођења, а свог телесног безбожног родитеља Маркијана, мрзитеља и мучитеља праведних, одричем се, и презирем. Теби се приљубљујем, и желим да данас као и ти страдам за Христа Господа и Спаситеља мог, кога досада не знађах.
Када то видеше војници мучитељи, беху као избезумљени од страшног изненађења. И стече се сав град на такав призор, и чуђаху се гледајући како се намесников син прилепио уз мученика, и целива му ране. И рече дечко народу: Знајте, ја сам намесников син. Досада сам са својим незнабожним оцем гонио невине свете људе. To сам чинио у незнању. Сада пак, када сам познао Бога, и Бог мене познао, ја се одричем лажних богова, a одричем се и оца и мајке, и на огромна богатства пљујем! Исповедам Христа, и верујем у Њега, и објављујем да сам следбеник блаженог Јулијана. Зашто оклевате, ви слуге и војници? Идите и известите моје родитеље, да сам познао истинитог Бога и приљубих се његовом верном служитељу.
О томе брзо известише оца и мајку. Као восак од огња, тако се њихово срце растапаше од бола. И одмах послаше да дечка узму од Јулијана и да га доведу дома. Али Бог који чува децу, учини то да га се нико није могао коснути. Јер сваки који га се коснуо, осећао је силан бол у руци и у рамену свом, и због тога се ниједан не усуди да га ухвати и одвоји од мученика. Обавештен о томе, намесник нареди да обојицу доведу к њему. И погледавши на блаженог Јулијана рече: Плод наде моје хоћеш да ми мађијском вештином својом на силу отмеш, и недоличним речима обмањујеш младо срце да се одрекне родитељске љубави. - Док ово намесник говораше, дотрча мајка Келсијева са многим рођацима, косе чупајући, груди раздирући, дојке обнажујући и до неба кукајући. Када то намесник виде, раздра хаљине своје, и лице своје изгреба, и рече мученику: Свирепи Јулијане, погледај бол оца и мајке, и осврни се на кукњаву толиких рођака, и ослободи невиног дечка твојих мађија. Врати нам сина јединца; врати нам наследника и господара дома, да се и ја за тебе заузмем код цара, да ти опрости кривицу и отпусти здрава.
Свети Јулијан одговори: Помоћ ми твоја не треба, нити тражим да ме цар пусти. Једно молим Господа мог Исуса Христа: да ме заједно са овим јагњетом, које је рођено из вучје утробе[5], и са свима који буду хтели веровати, после претрпљеног мучеништва уврсти међу спаљене од њих. А ето, пред тобом стоји онај који је од тебе телесно рођен, а сада са мном верујући у Христа, духовно је одрођен од тебе. Он је одрастао, нека ти сам одговори, нека се сам обазре на мајчине сузе, и нека се сам сажали на груди које су га одојиле.
На то чесни и благоразумни дечко рече: Од трња се ружа рађа, али не губи мирис свој зато што је рођена од трња, нити трње које је родило ружу губи оштре бодље своје. Ви дакле, родитељи моји, као што навикосте, насилништвом својим као трњем бодите невине, а мене оставите да као ружа лијем из себе мирис верујућима. Вама нека се повињавају они који су готови да пропадну, а мени нека следују они који се труде да пређу из таме у светлост. Ја се ради Господа мог Исуса Христа одричем вас, својих родитеља; а ви, ради поштовања богова својих, ставите на муке сина свог, јер привременом смрћу тражим вечни живот. He могу да будем вама добар, а себи рђав; нити ћу љубав вашу претпоставити вечним радостима. Што оклеваш, оче, као неверујући и каменог срца родитељ, а не као прави Авраам? Узми мач и принеси на жртву Христу мене, сина твог? А ако те природна родитељска љубав савлађује, па не можеш да то урадиш, онда ме пошаљи најсвирепијим кнежевима и мучитељима, да и ја за Господа мог Исуса Христа пострадам. Узалуд су ваше сузе и ваше кукање, јер ме од вере моје не могу одвојити.
Када намесник то чу, нареди да обојицу одведу у смрдљиву и врло мрачну тамницу. А кад они ступише у њу, тама се претвори у светлост, и смрад у мирис. To видеше двадесет војника, и у Христа повероваше. Али пошто блажени Јулијан не беше презвитер, и немаше ко да крсти ове што повероваше, беше због тога жалостан. Али Бог који чини по вољи онима који Га се боје, посла им презвитера на овај начин:
У граду том беше један човек, најчеститији и најугледнији у грађанству, кога цареви Диоклецијан и Максимијан много уважаваху и вољаху, јер беше од рода ранијег цара римског Карина. Тај човек беше хришћанин са женом својом и децом. А кад он и жена његова преминуше у хришћанској вери, остадоше иза њих седам синова, млади по годинама али стари по разуму. Због родитеља њихових цареви их веома вољаху, и наредише им да остану у својој вери и да без бојазни јавно славе Христа свога. A ова деца имађаху код себе презвитера, по имену Антонија, који им вршаше свете тајне. И би им откривење од Бога, да са презвитером својим иду и посете у тамници Јулијана и Келсија. А кад пођоше ноћу, пред њима иђаше анђео, који додирну тамничка врата, и она се одмах отворише. И уђоше, и целиваше свете сужње, и молише се заједно Богу. И крсти презвитер блаженог дечака Келсија, сина намесникова, и двадесет војника. А седморица браће, разговарајући са блаженим Јулијаном и Келсијем, распалише се ревношћу да за Христа заједно с њима страдају, и не хтедоше изићи из тамнице и вратити се дома.
Обавештен о томе, намесник се силно зачуди што они, којима су цареви допустили да слободно исповедају хришћанску веру, добровољно желе окове и муке. И дозва их к себи, и много их саветоваше да се врате своме дому, и да Христа свог поштују како хоће, јер ту милост имају од царева. Али они жељаху окове и тамницу више него слободу. И рекоше: Злато није достојно царске круне, ако најпре не буде у топионици прекаљено и очишћено. Тако и ми: нисмо достојни Христа нашег, ако наша вера у Њега не буде као злато прекаљена. Некорисно је дрво које се лишћем кити, а не доноси рода. Тако и ми: нећемо бити по вољи Христу нашем, ако My не поднесемо дивне плодове вере наше. - И намесник им остави на вољу док о томе извести цара. И вратише се од намесника ови блажени дечаци не дому свом него у тамницу светоме Јулијану и Келсију и двадесеторици војника. Са њима беше и презвитер њихов Антоније.
И намесник посла царевима подробан извештај о Јулијану, о сину свом Келсију, о војницима, и о овој седморици браће. И убрзо доби одговор: да сви, ако остану непокорни, буду спаљени огњем; а ако им због њихових враџбина огањ не нашкоди, онда да их намесник умори каквим хоће мукама.
Пошто намесник од царева доби такву заповест, он нареди да се усред града спреми судиште. И севши пред народом, изведоше преда њ светог Јулијана са свом дружином његовом: са Келсијем и седморицом браће, са њиховим презвитером, и са двадесеторицом војника. И стаде их убеђивати речима да се поклоне идолима, казујући им да је царска наредба да их све погуби, ако се не покају. А они смело противречаху, и говораху да је Цар Небески припремио вечну погибао идолопоклоницима, ако се не покају. У току те дуге препирке наиђе крај судишта пратња; ношаху мртваца да сахране. Угледавши пратњу намесник нареди да мртваца донесу преда њ и ставе на средину. Посматрајући то, народ беше у недоумици шта то намесник намерава са мртвацем. И рече намесник светом Јулијану: Кажу за вашег учитеља Христа, да је пре свога распећа васкрсавао мртве. Ево дакле прилике да јавно покажете да ли је Он заиста Бог: васкрсните овог мртваца, као и учитељ ваш. - Одговори свети Јулијан: Шта користи говорити слепоме да се сунце рађа? - Намесник одврати: Остави сада своје скаске, него ако си моћан ти, или Бог твој, васкрсни овог мртваца, као што предложих.
Ha то свети Јулијан рече: Иако неверје ваше не заслужује такво чудо, ипак, пошто је време да се покаже божанска сила Његова, и да не мислите да је то немогуће Богу, одмах ћете видети. Јер се надам у Господа мог, да ће ми дати све што са вером молим од Њега, и да ме неће осрамотити пред вама. - Рекавши то, свети Јулијан подиже к небу очи и срце, и мољаше се гласно да сви чују, и лице његово засија у молитви. А молећи се говораше: Господе Исусе Христе, истинити Сине Божји, који си пре векова рођен од Оца а при крају света примио без семена тело од Пречисте Дјеве, погледај сада са небеских висина, да се постиде непријатељи Твоји а охрабре они што верују у Тебе: услиши ме у овај час са светог неба Твог, и васкрсни овог мртваца да, видећи превелику и свемоћну силу Твоју, не би умрли душом оништо живе у телу, и да би оживели они што имају мртву душу.
Тако се мољаше око једног сата. Затим се обрати Мртвацу речима: Теби говорим, земљо сува, у име онога који васкрсе четверодневног Лазара, устани, и стани на ноге своје! - Како то светитељ рече, одмах се подиже мртвац и стаде, тако да се сав народ страшно запрепасти. А васкрсли повика громким гласом говорећи: О, благопријатних молитава слуге Божјег! О, непорочне девствености његове, шта све може! Јер куда бејах одведен, и откуда сам враћен?
Све то пажљиво посматраше намесник Маркијан, и дивљаше се веома, али силу Христову не познаде, јер га ђаво беше заслепио. И он говораше да је то сила мађионичарске вештине. Онда, као потсмевајући се, упита васкрслога: Откуда си се вратио? - А овај стаде причати подробно, говорећи: Вођаху ме неки црни ђаволи, огромни као дивови, страшног ичгледа, очи им као усијана пећ, зуби као у лава, нокти као у орла; у њих не беше нимало милости; с радошћу ме вуцијаху у пакао, и када бејах на самој ивици понора, ђаволи стадоше, не бацајући ме, и чекаху док се тело моје не преда земљи, од које је узето. И гле, одједном се пакао ускомеша, и чу се глас одозго са престола Божјег: Због Јулијана мог љубљеног нека се та душа врати у тело своје! - И одмах дођоше два белоризца, и узеше ме из руку нечастивих и у свет вратише, да помоћу овога који ме васкрсе, после смрти познам Бога оног кога сам раније као жив одбацивао.
Чувши то, намесник се помете, и не знађаше шта да ради. И да не би у народу било буне и распре, он нареди да и њега са светим Јулијаном и осталим светима одведу у тамницу: и да тамничка врата његовим печатом запечате. У тамници нареди свети Јулијан блаженом Антонију призвитеру да крсти васкрслога. И доби на светом крштењу име Анастасије, које значи Васкрсли.
Сутрадан нареди намесник Маркијан да се спреме тридесет и једно буре, према броју светих мученика, и да се до половине напуне смолом и сумпором, и да се наложи много дрва ради спаљења светих. И када све то би готово, доведоше свете из тамнице, сваког посебно везаног. А Јулијан и Келсије беху свезани једним веригама. И плакаху многи жалећи што тако млади дивни дечаци умиру невини. А свети Јулијан им говораше: не браните злату да прође кроз огањ, да би постало још блиставије. - Намесник пак не хтеде да гледа спаљивање свога сина, срце му се кидаше, већ одреди себи заменика који ће извршити царско наређење, а сам се удаљи тужан. И све свете, сваког посебно, ставише у спремљену бурад, оградише бурад дрвима, и потпалише. И дизаше се пламен у висину на дванаестак метара, а свети усред огња певаху и хваљаху Бога. Пошто изгореше дрва, и сав гориви материјал, угледаше све свете живе и читаве, и нимало неповређене, весела лица, што све страховито запрепасти. О томе известише намесника, и он одмах хитно дође да види да ли је истина. И кад виде, не знађаше шта да ради. Стога нареди да свете опет одведу у тамницу.
Жена намесникова, мајка Келсијева, када дознаде да јој се син сачувао од огња жив и читав, отиде у тамницу да га види. И видевши га, поверова у Христа; и би крштена у тамници од презвитера Антонија. Зваше се Марионила. А кад намесник убрзо сазнаде да је и његова жена примила хришћанско крштење, одмах и њу баци у тамницу. Затим изведе на суд, и донесе пресуду да се мачем посеку светих двадесет војника и седморо браће дечака. А Јулијана са Келсијем, презвитером Антонијем и Анастасијем, и жену своју Марионилу, остави да им касније суди, и држаше их у оковима.
После неког времена изведоше свете на суд. И они се направише као да желе да се покоре царској вољи и намесниковом савету: да се поклоне идолима. Због тога их са великом радошћу поведоше у идолски храм. И када се приближише храму, свети Јулијан се помоли Богу, и храм се сруши, и затрпа све који у њему беху: жречеве, и до хиљаду других људи. И раседе се земља на том месту, и букну пламен из понора који прогута незнабошце који му се приближише.
И опет одведоше свете у тамницу. И кад се идуће ноћи мољаху, јави им се мноштво светих мученика, који су раније пострадали, у великој светлости, обучени у беле хаљине, и певаху небеске песме. Међу њима беху и двадесет војника и седморо браће, недавно посечени. А дође и света Василиса са целим ликом својих светих девојака, и обавести Јулијана да ће ускоро са својим дружином завршити подвиг, окончати борбу, и са слављем прећи у небеска насеља. Она рече: Теби се отвори царство небеско, и Господ наш Исус Христос узеће к себи тебе и оне што су са тобом. A y сусрет ће вам са славом изаћи Патријарси, Пророци, Апостоли и Мученици, и бићете уврштени међу њих занавек. - Рекавши то, она постаде невидљива, и сви свети што се беху јавили отидоше, оставивши сужњима Христовим неисказану радост и весеље духовно.
Затим опет мучитељ изведе на суд свете. И мучаше их на разне начине. Најпре нареди да кудељу оквасе уљем, да им њоме омотају прсте на рукама и ногама, па да је потпале. И учинише тако. Али кудеља на рукама и ногама изгоре, а свети нимало не бише повређени. Онда светом Јулијану и светом Келсију одра кожу са главе; блаженом презвитеру и Анастасију очи кукицама извади, и ослепи их; а када свету Марионилу хтедоше да муче, руке се мучитељима укочише, и они се је не коснуше. Затим их све бацише зверовима да их поједу, али божанска сила затвори уста зверовима, и они остадоше читави. Најзад нареди намесник да се из свих тамница и затвора доведу сви који су осуђени на смрт, те да са њима заједно буду убијени и свети мученици. И када доведоше све осуђенике, он нареди да се посеку сви, и мученици с њима, не штедећи ни сина свог, ни супругу. И тако свети скончаше, мачем посечени међу безаконицима издахнуше[6]. А кад их посекоше, одмах се земља затресе, и из темеља се сруши трећина града, и не остаде у граду ниједно место читаво на коме у то време беше неки идол. А бише и муње и громови, и град, и погибе не мало незнабожног света. Намесник пак Маркијан једва остаде жив од страха; и разболе се, и после неколико дана, изеден од црва, издахну.
Идуће ноћи, по посечењу светих, дођоше свештеници са благочестивим људима да скупе тела мученика. Али пошто беху међу многобројним лешевима, не могаху их распознати. Стога, преклонивши колена, стадоше се молити. И гле, јавише им се душе светих у облику девојака, свака крај свога тела. И тако познавши њихова чесна тела, скупише их и сахранише у цркви под олтаром. А Бог који прославља своје светитеље учини те се појави извор воде живе и целебне на оном месту где тела светих мученика беху сахрањена. И исцељиваху се од свих болести том водом и молитвама светих, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА чудотворца печерског

Григоријем чудотворцем хвали се не само Неокесарија, Него се због преподобног истога имена слави и света велика чудотворна Лавра Печерска. Када се Бог показа диван у светима својим: Антонију и Теодосију Печерском, у исто време и преподобног Григорија изабра за чудотворство, и призва га у своју свету Печерску Лавру. Пошто је преподобни Антоније самоћовао у пећини, овај блажени дође преподобном Теодосију који је управљао манастиром, и од њега прими монашки лик. Научи се сиромаштву, чистоти, смирењу са послушањем, и осталим врлинама. Нарочито пак ревноваше у молитви. И због многих подвига пре него ли због дуготрајног подвизивања он се удостоји дара чудотворства. Пре свију он доби од Бога победу над ђаволима. И кад би га издалека видели, они су викали: "О Григорије, ти нас изгониш молитвом својом!" Јер Григорије имађаше обичај да после сваког појања твори запретне молитве. А побеђени враг, не подносећи прогоњење које му се дешава од светога, размишљаше како да му напакости у врлинском животу његовом. И пошто сам никако не могаше, он потстаче рђаве људе да покраду њега који није имао ништа осим књига за молитве и читање.
И једне ноћи привукоше се лопови Григоријевој ћелији, и кришом мотраху када ће старац отићи у цркву на јутрење, да би тада ушли и покрали га. А блажени осети када они дођоше, јер по сву ноћ не спаваше, него стојећи усред ћелије мољаше се Богу непрестано. Тада се помоли Богу и за њих, говорећи: Боже, дај сан слугама твојим, који се узалуд заморише испуњујући врагу вољу. - И услиша га Бог: лопови заспаше, и спаваху пет дана и пет ноћи, све док их блажени у присуству многе братије не пробуди, говорећи: Докле ћете кришом мотрити, да бисте ме покрали? Време је да идете кућама својим. - И они устадоше, али не могаху да иду, јер толико време не беху јели. А блажени им постави трпезу, и пошто их нахрани, отпусти их.
За то сазнаде управник града, и нареди да лопове подвргну мукама. Чу Григорије, и веома се ожалости што они због њега допадоше мука. И отиде управнику града, поклони му неке своје књиге, а лопове ослободи. Продаде и остале своје књиге, и новац раздаде сиромасима, говорећи себи: "Да не би још неко допао беде, желећи да ме покраде. Јер и Господ рече: Продајите што имате, и дајите милостињу; начините себи торбе које неће овештати, ризницу на небесима која се не празни, где се лупеж не прикучује, нити мољац једе (Лк. 12, 33)". А лопови, доживевши таква чудеса, не вратише се више на пређашња дела своја, него с покајањем дођоше у исти Печерски манастир, радећи у њему за братију.
Али ђаво не напусти своју злу замисао, јер овај блажени Григорије имађаше још малу баштицу, у којој гајаше поврће и неговаше воћке. И једнога дана исти враг потстаче друге лопове, и они се увукоше у ту башту, напунише поврћем своје торбе, бацише их на раме, и кад хтедоше да пођу, гле, не могоше се помаћи с места, него тако натоварени стајаху непомични два дана и две ноћи. - Онда почеше запомагати: Свети оче Григорије, пусти нас, кајемо се за грех свој, и више нећемо чинити овако што.
- To запомагање чуше црнорисци, и дођоше, али не могаху лопове помаћи са тога места. Онда их упиташе: Кад сте дошли овде?
- Лопови одговорише: Ево два дана и две ноћи својимо овде.
- Рекоше им црнорисци: Па ми непрестано овде навраћамо, а вас не видесмо. - Лопови рекоше: И ми да смо вас видели, молили би вас са сузама да се заузмете код старца за нас, али пошто изнемогосмо, почесмо запомагати. Молимо вас, дакле, молите светог чудотворца да нас пусти. - А Григорије дође и рече им: Пошто сте цео свој живот провели као беспосличари, крадући туђ труд, a сами нисте хтели да радите, то ће те од сада ту стајати без посла све до краја свога живота. - А они са сузама мољаху старца да их пусти, обећавајући му да више неће чинити такве грехове.
- Старац се сажали на њих, и рече: Пустићу вас, ако ћете рукама својим радити, и од труда свог друге хранити. - А лопови заклињући се рекоше: Послушаћемо те на сваки начин. - И рече им Григорије: Благословен Бог који вас крепи! одсада ћете радити за свету братију, и од свога труда доносићете им што им треба.
- И тако их отпусти. А лопови, за зло дело што учинише у малој баштици, чињаху добро радећи до краја свога живота на имању Печерског манастира.
И по трећи пут покуша лукави кушач да преко лопова на овакав начин саблазни блаженога: Једном дођоше Григорију нека три човека не као потајни лопови, него као људи којима је потребна помоћ. Жеља им беше да га обману. И двојица од њих молише светога, лажући о трећем, говорећи: Оче, овај наш пријатељ осуђен је на смрт. Молимо те, потруди се да га спасеш; дај му нешто, да откупи себе од смрти. - А блажени, провидећи Духом да ће се ова њихова лаж уствари обистинити, заплака од жалости, и рече: Тешко овоме човеку, јер дође дан његове погибије. - Они пак рекоше: Ако ти, оче, даш нешто, онда он неће умрети. А ово рекоше, желећи да што добију од њега и разделе међу собом. Чудотворац пак, будуђи прозорљив, рече: Ако и дам, он ће умрети. Но реците ми, на какву је смрт осуђен? - Они одговорише: Биће на дрво обешен. - И рече им прозорљивац: Тачно рекосте; то ће се сутра збити. - Рекавши то, сиђе у пећину, где се обично склањао од земаљске сујете и творио молитве, и изнесе отуда и последње књиге, даде их њима, говорећи: Узмите их, и ако вам не буду од користи, вратите ми их. - Они узеше књиге и изађоше, и почеше се потсмевати, говорећи: Да их продамо и новац поделимо. - А када још у башти светитељевој опазише воћке са зрелим родом, рекоше између себе: Да ноћас дођемо, и оберемо ово воће.
Када наступи ноћ, ова три лопова дођоше. Григорије се у то време мољаше у пећини, а лопови затворише споља врата на пећини у којој беше старац. И онај од њих, за кога би речено да ће бити обешен, попе се на јабуку и поче брати јабуке И гле, грана за коју се држаше, одломи се, и он паде, а она друга двојица се уплашише и побегоше. Но онај први, у паду закачи се за другу грану, и остаде на њој висећи, и како не беше никога да му помогне, издахну. А Григорије, затворен, није могао бити с братијом на јутрењу у цркви. Кад братија изађоше из цркве, отидоше да виде шта је спречило старца, који никада није изостајао, да дође у цркву. И гле, видеше где на дрвету виси мртав човек, и запрепастише ce. A кад потражише Григорија, нађоше га затворена у пећини. Чим он изађе, нареди да скину мртваца с дрвета. Тада међу другима који беху дошли да уреде мртваца угледа и она два пријатеља покојникова, и рече им: Погледајте, како се ваша несрећна лаж обистини, јер се Бог неда ружити (Гл. 6, 7). Да ме нисте затворили, ја бих дошао и помогао му да се спасе. Али пошто вас је ђаво навео на сујету и лаж, вас је и милост напустила. - А кад исмевачи видеше да су се речи блаженог обистиниле, падоше пред ноге његове молећи опроштај. Григорије им одреди да раде Печереком манастиру, да одсада у зноју лица свог зарађују себи хлеб свој, и да од свога труда и друге хране и помажу. И тако и они окончаше живот свој, радећи са синовима својим у Печерском манастиру слугама Пресвете Богородице и ученицима преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија.
Треба већ да испричамо страдалачку смрт овог светитеља. Догоди се једном да у један манастирски суд упаде нечиста животиња, и оскврнави га. Да би га очистио, блажени сиђе на Дњепар да захвати воде. Утом наиђе књаз Ростислав Всеволодович[7], желећи у Печерски манастир ради молитве и благослова, јер са братом својим Владимиром Мономахом иђаше у рат противу Половаца[8]. А када Ростислављеви војници угледаше овога старца, нахушкани нечастивим, стадоше му се ругати и срамне речи говорити. А старац, предвидевши пророчким Духом да им блиска смрт грози, рече им: О децо! требало би да сте много скрушени и да од свију просите молитве, а ви напротив чините зла која нису Богу по вољи. Боље да плачете због своје погибије и да се кајете за своје грехе, како бисте бар на дан Страшнога суда добили олакшање. Јер, одлука је већ пала: сви ћете ce y води подавити са кнезом вашим.
А кад кнез Ростислав то чу, не придаде никакву важност речима преподобнога и, сматрајући то као старчеву грдњу а не као пророштво, наљути се страшно, и рече: Зар мени причаш о дављењу, мени који умем да пливам? Сам ћеш то искусити. - И немајући страха Божјег, одмах нареди да се старцу вежу и руке и ноге, и да му се веже о врат камен, па да га баце у воду. И тако би старац удављен. А братија га искаше два дана, и не нађоше га. Онда трећега дана дођоше у келију његову, желећи да покупе потребне ствари, ако их је остало, иза светога и гле: у келији лежаше преподобни мртав, везаних руку и ногу, са каменом око врата, ризе му беху још мокре, лице светло, а све тело као живо. И зачудише се веома, ко га је и на који начин унео, пошто је келија била закључана. Онда узнесоше хвалу Богу који чини дивна чудеса у светитељу свом, па чесно изнеше чудотворне мошти те, и положише их у пештери, где и сада почивају нетљене.
Ростислав пак, не сматрајући за грех то што учини са старцем, него и јарошћу дишући, у манастир и не уђе, као што се беше зарекао. He хтеде ни благослов, већ се удаљи од манастира. Само брат његов, Владимир Мономах, посети манастир, и испроси молитве и благослов. А када беху код Трипола, и пређоше реку Стугну, са војскама својим ступише у борбу са Половцима, и могоше их победити, него кнезови руски побегоше испред противника својих. Тада Владимир бежећи пређе реку Стугну ради молитава и благослова печерских светих, а Ростислав се са целокупном војском својом удави у њој. И тако се и пророштво светога зби; и злом убици одмери се истом мером којом је мерио. А незлобиви чудотворац Григорије обрете Извор живота, и наслађујући се потоком вечне сладости крај вода што су изнад небеса, хвали име Господње, коме приличи слава и хвала, сада и увек и у бесконачне векове, амин.

СПОМЕН СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КАРТЕРИЈА

Овај светитељ живљаше у време цара Диоклецијана[9] и намесника Кесарије Кападокијске Урвана. Беше свештеник и учитељ хришћана. Он подиже малу цркву; у њој се скупљаху врло многи хришћани; и он их учаше да само Христа поштују као истинитог Бога, и да не признају никаквог другог бога осим Њега. Због тога би оптужен намеснику, а он се уклони. Но Господ му се јави, и рече му: "Иди, Картерије, и пријави се онима који те траже, a ja ћу бити с тобом, јер треба много да пострадаш за име моје. И многи ће преко требе поверовати у мене и спасти се".
Светитељ, препун радости, захвали Богу, и оде те се пријави. И одмах га бацише у тамчицу. Затим га изведоше пред намесника. Овај му нареди да принесе жртву лажном богу Серапису[10]. A светитељ молитвом својом обори његов кип. Због тога га шеснаест војника тукоше моткама. Затим га обесише на дрво: ишчупаше му нокте и на рукама и на ногама; гвозденим гребенима остругаше му цело тело; али Анђео Божји учини те он беше изнад свих тих мука; и исцели га Анђео. Но опет, по намесниковом наређењу, гвожђем пробушише глежње мученику, и усијани раоник зарише му у груди; после тога метнуше га на једну усијану гвоздену столицу; па га затим понова бацише у тамницу. А кад паде ноћ, јави му се опет Господ, скиде окове с њега, исцели га, и изведе из тамнице. Многи незнабожци, кад га видеше здрава, прибегоше к њему, и он их крсти и ослободи од болести њихових. Због тога опет светитеља ставише на муке: везаше му и за руке и за ноге врло тешко камење, па га моткама тукоше по стомаку, и палише га буктињама, док га други заливаху сумпором и смолом; затим му растопљено олово сипаше у уста, и напослетку га бацише у усијану пећ. А он стајаше у огњу неповређен, узносећи Богу славу и хвалу. To силно наљути једног Јеврејина који је то посматрао, и узе грешник копље те њиме прободе ребра светитељу, из којих истече толика вода да потпуно угаси огањ у пећи, а затим потече и крв. И тако, јуначки борац предаде душу своју у руке Божје, и доби од Бога мученички венац, године 304.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОФИЛА ЂАКОНА И ЕЛАДИЈА МИРЈАНИНА

Ови свети беху из Ливије[11]. Због исповедања Христа ухваћени и изведени пред намесника и кнеза Ливије. Пошто остадоше чврсти у вери Христовој, повалише их, па им везаше и руке и ноге; онда им наложише ватру на грудима, и тако их дуго пекоше, док светитељи не предадоше душе своје у руке Божје, и узиђоше на небо као победници.
Пострадаше ови свети мученици у почетку четвртог века.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛИЈЕ ПУСТИЊАКА

Преподобни Илија од ране младости ступи у монаштво, и проведе седамдесет пет година у потпуној самоћи у удаљеној суровој пустињи близу Антиноје Тиваидске[12]. Немогуће је исказати речима велике подвиге, којима се он одавао на врху дивље пустињске горе, одакле ни једанпут не сиђе у насељена места. А ка том врху пробијала се кроз оштро стење уска стазица, по којој се једва могло ступати ногом.
Ревносни посетиоци затицали су старца где седи под каменом настрешицом пештере, у којој се због мрака једва могао назрети пустињак. Од старости он се сав тресао, јер му је било преко сто десет година. Други оци пустињаци говораху о препо добном Илији да нико не памти када се он настанио на гори.
Под старост он је јео само по три мала парчета хлеба изјутра, а толико и увече, и по три слане маслинке. У младости пак он је само једанпут недељно узимао храну. Оне који су му ради поуке долазили, он је овако поучавао: "He предајте себе под власт Сатани. Постоје три пројаве ђаволске силе, које се изазивају грехопадима инока: прва - заборавност, друга - леност, трећа - похота. Када на инока напада заборавност, рађа се леност, од лености долази похота, а од похоте човек пада. Ако је пак инок опрезан и има страх Божји, у њега нема ни лености, ни рђаве жеље. Зато је Сатана и немоћан против таквог монаха; нема силе да таквог човека ували у грех; и такав се човек спасава благодаћу Божјом".
Показујући пример истинског монашког живота, преподобни Илија у дубокој старости отиде ка Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ОХРИДСКОГ

Благочестиви учитељ и пастир стада Христова. У натпису једном у цркви Свете Софије у Охриду назива се "Григоријем премудрим", "који премудро поучава народ богописаним законима". Упокојио се 1012 године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КЕЛСИЈА, АНТОНИЈА, АНАСТАСИЈА, МАРИОНИЛЕ, седморо дечака и двадесет војника

Сви ови свети мученици пострадаше са светим Јулијаном[13].

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КИРА, патријарха Цариградског

Богомудро управљао Црквом свети отац наш Кир; патријарховао осам година (705-713 г.) у време цара Јустинијана II и Филипика; упокојио се 714 године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АТИКА, патријарха Цариградског

Патријарховао око двадесет година (406-425). Родом је био из Савастије у Јерменији. Одбацивши Македонијево учење замонаши се, поставши затим и презвитер Велике Цркве. По избору за Царигр. Патријарха ревновао за Цркву и васпоставио празновање Св. Ј. Златоуста у Цариграду. Мирно се преставио у Господу 10. окт. 425 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АГАТОНА

Чувени египатски подвижник, свети Агатон се подвизавао у четвртом столећу. Слављен много због своје кротости, смирености и благости. Једнога дана к њему дођоше неки с намером да искушају те његове врлине, и да га разгњеве. И рекоше му: Јеси ли ти Агатон? Чули смо да си блудник и гордељивац. - Преподобни им одговори: Да, то је истина. - Опет му рекоше: Агатоне, ти си брбљивац и опадач. - Преподобни одговори: Да, то јесам. - Још му рекоше: Агатоне, ти си јеретик. - Преподобни одговори: Нисам јеретик. - Онда га кушачи замолише да им објасни, зашто је оне прве увреде примио а ову није могао поднети. Старац им одговори: Оне сам увреде примио, јер су корисне за моју душу, а ову нисам, јер бити јеретик значи бити одвојен од Бога. - Чувши то, питачи се удивише мудром расуђивању старчевом. Овај свети Агатон се спомиње у Отечнику (Героупкбу).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АБО

Родом из Арабије. Зато што се обратио Христу и исповедао своју веру у Њега, он би посечен и спаљен од мухамеданаца у Тифлису 8 јануара 790 године.

СПОМЕН СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ ПАРТЕНЕ

Ова света мученица из Едесе (Северна Грчка) пострада за Христа 1373 године, када Турци заузеше град Едесу. У граду Едеси и данас показују брежуљак где је жива закопана. Спомен њен врши се у Едеси 8 јануара.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИСИДОРА и осталих 72 с њим

Пострадали у граду Јурјеву, у Русији, 1472 године. Свети Исидор беше свештеник при цркви светог Николаја у Јурјеву; ревностан наставник своје пастве и непостидни молитвеник, он међу хришћанима сијаше као звезда својим врлинама. Ревностан поборник Православља он често подстицаше тамошње Немце да оставе латинску веру и присаједине се Православљу. To би достављено бискупу и властодршцима Немцима. На Богојављење, у време освећења воде на реци Омовжи, Немци, послани од бискупа, узеше Исидора и присутне људе и жене и одведоше пред судије градске. На суду их много истјазаваху и примораваху да се одрекну православне вере и приступе к латинству. Али. они остадоше чврсти и непоколебљиви у својој вери, зато их вргоше у тамницу. У тамници свети Исидор причести себе Светим Тајнама које је имао при себи, а причести и све што беху с њим: људе жене и децу. To их све испуни великом духовном радошћу. При томе их свети Исидор богомудром поуком охрабри и облажени. Мучитељи изведоше страдалце из тамнице на суд пред бискупа и свих латина који се беху слегли. Латини их поново стадоше наговарати, и приморавати, да приме њихову латинску веру. Али храбри исповедници остадоше непоколебљиви. Тада сурови бискуп нареди да Исидора обуку у свештеничко одјејање, па њега и све остале онако како су обучени, баце у реку на оном месту где је он освећивао воду на Богојављење. Страдалаца са учитељем њиховим Исидором беше седамдесет два. И сви они предадоше чисте душе своје у руке Бога живога и бише овенчани бесмртним венцима. У пролеће појавише се телеса свих исповедника Христових, на три попришта далеко од Јурјева, на површини реке, потпуно читава и неповређена. Тада православни људи узеше чесне мошти светих страдалаца, и чесно их погребоше у Јурјеву крај цркве светог Николаја.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА МАКРИСА

Овај преподобни Макарије беше пореклом из Солуна, и беше савршен муж у речи и врлини и разумности. Још у младом узрасту дође у Свету Гору и би пострижен у манастиру Ватопеду.
Касније отиде у Цариград и поста игуман манастира Пантократора и духовник цара Мануила Палеолога[14], који му даде достојанство великог протосингела. Упокоји се од заразне болести 7 јануара 1431 године на острву Халци кад Цариграда.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА

Преподобни Теодор беше ктитор и игуман манастира Хоре у Цариграду.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Почетком VII века Персијанци су продрли у Палестину; 613. г. заузели су Дамаск, a 614. г. освојили и сам Јерусалим.
2. Царовао од 379. до 395. године. За његове владавине хришћанска вера би коначно учвршћена у Римској царевини.
3. Свети патријарх Нектарије управљао Цариградском црквом од 381. до 397. године. Празнује се у Сирну суботу.
4. Антиној - повећи трад на мећи између Средњег и Горњег Египта.
5. Подразумева се Келсије, син свирепог гонитеља хришћана - Маркијана.
6. To би 313. године.
7. Ростислав Всеволодович, син Всеволода Јарославича и унук Јарослава мудрога, кнезовао у граду Перејаславу, на југу од Кијева.
8. Половци - номадски народ монголског порекла, боравио од друге половине IX века у јужноруским степама и до најезде Татара стално чинио пљачкашке нападе на Русију.
9. Царовао од 284. до 305. год.
10. Серапис - египатско божанство, поштовано и у Римској царевини. Сматран богом умрлих душа, призивали га као спасиоца од болести и смрти.
11. Ливија - покрајина на северу Африке, западно од Египта.
12. Тиваидска област - називала се тако по главном граду горњег Египта: Тиви. У близини града Антиноја находило се не мало отшелничких келија и киновија.
13. Видети о њима опширније под данашњим даном: Спомен светих мученика Јулијана и Василисе.
14. Мануил II Палеолог владао Византијом од 1391. до 1425. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Јован Крститељ. Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА ЛИТУРГИЈИ

2. Свети мученик Атанасије. Овај мученик Христов беше прост и сиромашан човек, али богат вером и мудар Духом Божјим. Једном нехотично ступи у препирку о вери с неким Турчином. Турчин беше школован и вешт на речи, но Атанасије се труђаше свим силама да истакне и утврди истинитост и преимућство хришћанске вере над мухамеданском. У том се растану. Другог дана Атанасије би позван пред суд. Овај Турчин стајаше ту као његов тужитељ. Када судија позва Атанасија да се одрекне вере Христове и потурчи, као што је тобож и изјавио пред својим сапутником дан раније, узвикну Атанасије: "Пре ћу примити хиљаду смрти него што ћу се одрећи вере Христове!" Зато би на смрт осуђен и обезглављен 1700. године у Смирни. Тело му је сахрањено у цркви свете Параскеве у истом граду.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА, ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ

СИНАКСАР

Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Претече и Крститеља. А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији[1], где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети еванђелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу.
Празнујмо и ми с радошћу духовном сабор светог великог Јована, Претече и Крститеља, молећи га да се моли за нас Господу Христу, да се саберемо и у Цркви небеској, у храму нерукотвореном вечном на небу, и да тамо слушамо глас оних што празнују, и да с њима празнујемо вечно Богојављење, наслађујући ce c њима гледањем лица Божјег, који јасно показује себе светима Својим, и славећи са свима небеским хоровима Оца и Сина и Светога Духа, вавек, амин.

ПОВЕСТ О ДЕСНОЈ РУЦИ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ која је крстила Господа

Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.
Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.
Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин[2]. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.
Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:
У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.
А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.
А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.
Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа[3], тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон[4] обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АТАНАСИЈА

Овај благословени човек беше родом из Аталије. У Смирни се стално дружио са Турцима, који су га често задиркивали, и исмевали хришћанску веру. Но он, иако неписмен, увек им је одговарао паметно и мудро, и тако их врло често ућуткивао, те они нису били у стању да му одговоре. Али зато почеше да му тајно спремају замку. Једном приликом Атанасије, по обичају свога краја, изговори речи: "Лаи лала", које на турском означавају слављење Бога. Присутни Турци га одмах узеше и одведоше у суд, и тамо га оптужише, лажно сведочећи како је он, тобож, јавно исповедио њихову веру. Атанасије одговори да речи које је он изговорио не припадају само турској вери него уопште означавају слављење Бога, и зато сваки има право да их употребљава. Али Турци и на даље тврђаху, да је Атанасије примио турску веру и одрекао се Христа. Атанасије им на то рече да они лажу, и да ће он радије примити хиљаде смрти него се Христа одрећи. Зато блажени Атанасије би бачен у тамницу.
Из тамнице Атанасија трипута изводише на суд. И сва три пута га силно тукоше, и на страшне муке стављаше, само да га приморају да се одрекне хришћанске вере. Али храбри мученик све то јуначки подношаше, и сва та мучења сматраше за играчку. Турци онда прибегоше ласкама и обећањима, еда би на тај начин приволели Атанасија да се одрекне Христа. Али им ни то ништа не поможе. Тада судија, увидевши да је мученик потпуно непоколебљив у својој хришћанској вери, донесе одлуку да му се одсече глава.
Тако блажени Атанасије би посечен, и доби венац мучеништва. Свето пак тело његово Турци бацише, да би га пси разнели. Но иако је било много паса који су се вили око светог тела мучениковог, али га се ни један не дотаче. Toг истог дана предвече бише погубљена и два Турчина, па пошто немаху времена да их сахране, оставише и њихова тела на губилишту покрај тела светог Атанасија. У току ноћи пси разнесоше њихова тела, а тело светог Атанасија не дирнуше. После три дана судија дозволи хришћанима, те они узеше свете мошти светог мученика Атанасија и чесно сахранише у цркви свете Параскеве[5].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Севастија - главни град Самарије.
2. Никифор Калист - црквени историчар, монах Софијског манастира у Цариграду; скончао око 1350 год.; Кедрин - исто тако познати црквени историчар, живео крајем XI или почетком XII века.
3. Византијски цар Константин VII Порфирородни царовао од 913 до 959. год.; а сродник његов Роман - од 920. до 944. год. Тако су они владали заједно од 920. до 944. године.
4. Халкидон - град у северозападном крају Витиније на обали Босфора према Цариграду.
5. Свети Атанасије пострада у Смирни 1700. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Богојављење. Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: "Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета"(Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА БОГОСЛУЖЕЊИМА

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


CBETO БОГОЈАВЉЕЊЕ ГОСПОДА И БОГА И СПАСИТЕЉА НАШЕГ ИCУCA ХРИСТА

СИНАКСАР HA КРШТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

По свом повратку из Мисира, Господ наш Исус Христос беше у Галилеји, у свом граду Назарету, где би васпитан, до тридесете своје године скривајући од људи силу и свемудрост свога Божанства. Јер код Јевреја не беше никоме допуштено да пре тридесете године има учитељско или свештеничко достојанство. Због тога и Христос до своје тридесете године не поче са проповеђу, нити објави да је Син Божји и Велики Архијереј који је прошао небеса. До тога времена Он живљаше у Назарету са пречистом Мајком својом и са тобожњим оцем својим Јосифом дрводељом, док је овај био жив. Са њим је и дрводељски занат радио. А када Јосиф умре, Он сам обављаше тај занат, трудом руку својих зарађујући хлеб себи и пречистој Богомајци, да би нас научио да не лењствујемо нити забадава хлеб једемо.
А када наврши тридесет година и стиже време, као што каже Еванђеље, да се јави Израиљу: рече Бог Јовану, сину Захаријину, у пустињи, да иде и крштава водом (Лк. 3, 2). И на тај начин учини знамење, по коме ће познати Месију који је дошао на свет. О томе и сам Крститељ говори у Еванђељу: Онај који ме посла да Крстим водом, он ми рече: На кога видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом Светим (Јн. 3, 33). Јован послуша реч Божју, и дође у сву околину Јорданску проповедајући крштење покајања за опроштење грехова. Јер он беше о коме Исаија претсказа: Глас онога што виче у пустињи: приправите пут Господњи, поравните стазе његове (Лк. 3, 3.4; Ис. 40, 3). И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и он их крштаваше све у реци Јордану, и исповедаху грехе своје (Мк. 1, 5). Тада дође и Исус из Галилеје на Јордан к Јовану да га овај крсти (Мт. 3, 13). Дође у оно време пошто Јован беше јавио народу за Њега, говорећи: Иде за мном јачи од мене, пред ким нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући његовој. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим (Мк. 1, 7-8). После дакле тих Крститељевих речи дође Исус да се крсти, иако My крштење није било потребно као пречистом и светом, рођеном од пречисте и пресвете Дјеве Мајке, и као извору сваке чистоте и светости. Али као Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сам захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15). Овде под правдом свети Златоуст разуме заповести Божје; као да је Исус рекао: Пошто сам испунио све друге заповести Божјег закона, а остаде само ова једна да се крстим, стога треба да и њу испуним. - А и крштење Јованово беше заповест Божја, као што Јован и каже: Онај који ме посла да крстим водом, он ми рече (Јн. 1, 33). А ко га посла? Очигледно сам Бог. Јер и стоји написано: Рече Бог Јовану (Лк. 3, 2).
И крсти се тридесетогодишњи Исус. Јер човек тридесетих година лако нагиње свакоме греху. Свети Златоуст и Теофилакт кажу: Прво је доба детињство; оно се одликује незнањем и лакомисленошћу. Друго је доба младићство; оно се распаљује телесном пожудом. А човек тридесетих година је у зрело доба живота; тада је човек подложан златољубљу, славољубљу, јарости, гневу и свакоме греху. И због тога Господ Христос почека са крштењем до то доба, да испуни закон за сва доба и освети природу нашу, и подари силу да побеђујемо страсти и да чувамо себе од смртних грехова.
И пошто се Господ крсти, одмах изиђе из воде, тојест не задржа се у води. Јер се прича да је свети Јован Крститељ, свакога човека кога је крштавао, погружавао до гуше у воду, и држао га док све грехе своје исдоведи; и онда га пуштао, и он је излазио из воде. А Христос, пошто није имао греха, није се задржавао у води, због чега Еванђеље и каже да одмах изиђе из воде. Кад је пак Господ излазио из реке, отворише My ce небеса, муњелика светлост сијну одозго, и Дух Божји као голуб сиђе на Исуса који се крстио. Као што у дане Ноја голубица донесе вест о опадању потопске воде, тако и овде голубије обличје објави престанак потопа грехова. А Дух Свети се јави у голубијем обличју, јер је то птица чиста, човекољубива, кротка и незлобива, и не живи у смраду. Тако је и Дух Свети извор чистоте, пучина човекољубља, учитељ кротости, и стројитељ незлобивости, а бега од онога који се ваља у смрдљивом муљу греховном без покајања. А када је Дух Свети силазио као голуб на Исуса Христа, чу се глас с неба који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи (Мт. 3, 17). Њему слава и моћ кроза све векове, амин.

РЕЧ НА СВЕТО БОГОЈАВЉЕЊЕ
светог оца нашег Јована Златоуста

Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је свето Богојављење печат празника и врата светковине. Запечаћује пећину витлејемску, где Вечни као одојче у јаслима лежаше; и отвара нам изворе јорданске, где се сада Он исти са грешницима крштава, дарујући свету опроштај грехова преко својих пречистих удова. Онда, родивши се на земљи из утробе пречисте Дјеве, јави се одојчадима као одојче, људима као човек, мајци као син, мудрацима као цар, пастирима као пастир добри који душу своју полаже за овце (Јн. 10, 11); а сада долази на воде јорданске, желећи да цариницима и грешницима спере грехе. О великом чуду таквога славља и премудри Павле громко говори: јави се благодат Божја која спасава све људе (Тит. 2, 11). Јер се сада свака светлост умножава свету: најпре се радује небо, слушајући глас Очев; ваздух се освећује летењем Духа; освећује се природа воде и учи да омива душе и тела; и сва твар заједнички ликује на земљи. Само ђаво плаче, гледајући где се спрема купељ који ће једино њега удавити.
А шта каже Еванђеље? Дође Исус из Галилеје на Јордан к Јовану да га овај крсти. А Јован брањаше му говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 13-14). Ко виде господара где стоји пред слугом? ко виде цара где војнику главу приклања? ко виде пастира кога овца објављује? ко виде подвигоположника где прима почасти од страдалника? Ти треба мене да крстиш, јер сам затворен под прародитељски грех и отров змијин носим. Ти треба да спереш с мене скверну древног преступа; а Ти, ради каквих си грехова дошао да се крстиш? Ено пророка који сведочи за Тебе и каже овако: He учини неправде, нити се обмана нађе у устима његовим (Ис. 53, 9). Како тражиш очишћење Ти који дајеш избављење? Обичај је да крштавани исповедају грехове своје; а Ти шта имаш да исповедиш, када си потпуно безгрешан? Зашто од мене тражиш оно чему се нисам научио? He усуђујем се на оно што је изнад мене: не знам како да омијем светлост; не умем да осветлим Сунце правде. Ноћ не осветљује дан, злато не служи олову, лончара не саветује блато, море не позајмљује воду од извора, река не требује капљице; скверна не очишћава Чисто; осуђеник не отпушта Судију. Ти треба мене да крстиш. Мртвац не даје живота, болесник не исцељује лекара: знам немоћ своје природе. Нема ученика над учитељем, ни слуге над господарем. Мени не приступају Херувими са страхом; мени се не клањају Серафими, и не певају Трисвето. Мени небо није престо; мене не показа звезда мудрацима; за мене не сведочи глас из облака. Угодник твој Мојсије једва се удостоји да Ти види леђа; а како ћу се ја усудити да додирнем пресвету главу твоју? Зашто ми наређујеш оно што превазилази моје моћи? Немам руке које могу Бога да крсте. Ти треба мене да крстиш. Старица ме роди, али пошто си ти био наредио, природа се не успротиви. Док у утроби бејах, спречен да говорим, ја позајмих уста своје мајке; а сада када си дошао, рођен од Дјеве, ја Те својим устима благосиљам. Нећу да будем ослепљена ума, као Јевреји, јер знам да си Господар, а узео си обличје слуге, да би излечио род људски. Знам да си се јавио, да би нас спасао. Знам да си камен, отсечен од горе не руком; и који год у њега верује, неће се постидети. Разноврсни облици твога смирења не сметају ми да Духом познам величину твога Божанства. Ја сам смртан, a Ти бесмртан; ја сам од нероткиње, а Ти од Дјеве; ја сам први по рођењу, али нисам већи од Тебе који си после мене рођен. Доћох пре Тебе, да бих проповедао, а не да крстим таквога. Сазнадох да си Ти секира што код корена дрвету стоји. Схватих да си Ти сецитељ неродних дрвета, тојест, јеврејског сада. Видех срп где иде на страсти, и реших да сарађујем извору исцељења. Јер где је место, на коме неће бити Твојих чудеса? Губаве ћеш речју очишћавати; течење крви ћеш додиром хаљина Твојих заустављати; заповешћу ћеш раслабљенога дићи на ноге; мрвицама чудеса твојих кћер ћеш Хананејкину нахранити; блатом ћеш слепоме очњи вид дати; и како од мене сада тражиш да руку своју ставим на Тебе? Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш к мени? Ти који надгледаш земљу и чиниш да се она тресе; Ти који по води као по земљи идеш; Ти о коме проповедајући много пута ускликнух: Иде замном јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући његовој. Једино уздајући се у Твоју неисказану доброту, ја ћу се усудити, и надајући се на твоје безмерно човекољубље, јер ћеш и блудници допустити да отре пречисте ноге Твоје, и косне се пресвете главе Твоје.
А шта Господ рече њему? - Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду: као глас послужи Речи, као слуга поради Господару, као војник, - Цару, као блато - Лончару. He плаши се, него буди смео: крсти ме; јер ћу ја ослободити свет; предајем се на смрт, да бих умртвљену природу оживео. Ти, иако ти наређујем, устежеш се да пружиш руку своју, а Јевреји се после неког времена неће застидети да бестидне руке своје дигну на мене, да би ме на смрт предали. Остави сад, јер тако треба. Својим предвечним човекољубљем одлучих да спасем род људски. Ради човека постадох човек. Шта је дакле чудно што као Син Човечји долазим да се крстим. Јер створење руку својих нисам презрео, нисам се земне природе постидео; остајем што сам био; и што нисам био узео сам на себе, а биће моје остаје непроменљиво. Остави дакле сад, јер непријатељ рода људског, збачен с неба, отеран са земље, гнезди се у води, али дођох да га и одатле отерам, по речи пророка који о мени каже: Ти си сатро главе змијама у води (Пс. 73, 13). Остави сада, јер он хоће да ме као човека искуша; али ја трпим, да бих обелоданио његову немоћ. Ја ћу му рећи: Немој кушати Господа Бога свог.
О новог чуда! о неисказане благодати! Христос се бори, a ja венце примам! Он војује против ђавола, a ja односим победу над ђаволом! Он главу змији размрскава у води, a ja ce као законити страдалник крунишем! Он се крштава, a ja скверну скидам са себе! На Њега Дух Свети силази, а мени се даје опроштај грехова! За Њега сведочи Отац да My je Син љубљени, a ja постајем син Божји због Њега! Њему се небеса отварају, a ja улазим у њих! Јавља се вишње царство Крштавајућег се, и ја га наслеђујем. Глас Очев би к Њему, а мене позива! Он му je пo вољи, а мене пригрљује! И ја славим Оца који је одозго говорио, Сина који се доле крстио, и Духа који је као голуб сишао, Једног у Тројици Бога, коме се и клањам вавек, амин.

РЕЧ НА БОГОЈАВЉЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Празнујући Богојављење Господње које бива на водама Јорданским, сетимо се, да се Господ Бог наш јављао некада над водама, и то не узалуд већ да учини нешто знаменито. Мало је указати на то да је, кад се јавио над водама Црвенога Мора, открио дно морско, и по суву провео људе своје; и указати на то да је вратио воду натраг када је испод Јерихона Ковчег Завета прелазио реку Јордан: "Јордан се обрати натраг" (Пс. 113, 3) Него ce треба сетити овога: Он je y почетку, када се Дух Свети ношаше над водом, створио небо, земљу, птице, звериње, човека и сав видљиви свет.
Сада се над водама Јорданским јавља Бог у Тројици Један. Отац у гласу, Син у телу, Дух Свети као голуб. Шта Он овим својим јављањем чини? Нови свет гради, све обнавља. Тако се у тропару предпразништва каже: Јави се, желећи да сву твар обнови, тојест да сагради нови свет, друкчији од првог. Старо прође, вели Свето Писмо, и гле, све ново постаде (2 Кор. 5, 17). Први свет беше по природи тежак, не могаше се к небу уздићи, захтеваше да се јави сухо, на чему би стајао као утврђен. Нови свет, изведен из вода јорданских, тако је лак, да му не треба сухо, не гради се на земљи, нема овде града који остаје, него тражи оно што је гope, хрли ка отвореним над Јорданом небеским вратима чим изађе из воде: "Изађе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16). Први свет, оптерећен житејским, када би зажелео небо, биле би му потребне лествице, утврђене на земљи а врх да им досеже до неба. Но и такве лествице Јаков виде, али свет не узиђе по њима. А нови свет без лествица има узлаз. Какав дакле? Ето, уместо лествица Дух Свети као голуб лети над водама. Зашто? Зато што људски род није више гмизавац што гмиже по земљи, ни животиња што пузи, већ као крилата птица излази из воде крштења. Због тога се Дух Свети и јави над Крштењем као птица, да би своје тичиће, које бањом крштења рађа, без лествица узводио за собом к небу. И збивају се овде речи из песме Мојсијеве: "И диже се над птићима својим", које Јероним преводи овако: И птиће своје позива летењу. - Својим јављањем на водама јорданским Бог гради такав нови свет, који се не прилепљује за земљу, него као крилата птица стара се да лети к отвореним небесима: "Изиђе одмах из воде, и гле, отворише му се небеса" (Мт. 3, 16).
Овде ћемо подсетити на оно што стоји у Светом Писму написано: Рече Бог: Нека воде изведу птице које лете по небу (1 Мојс .1, 20). И погледајмо, како свако Лице Свете Тројице, јавивши се сада при обновљењу света над водама јорданским, изводи из воде крштења своје посебне духовне птице, и позива их на летење, да би на потребним крилима врлина узлетале ка отвореним над Јорданом небесима. Али пре но што то видимо, треба од Учитеља Цркве да сазнамо како сваки човек, који се роди од воде и Духа, постаје небеска птичица.
Свети Златоуст каже: Најпре је речено, да вода произведе душе живе што се мичу; а откако Христос уђе у воду Јордана, од тада вода производи, не душе живе што се мичу, него душе разумне и духовне. Душе, не које као гмизавци гмижу по земљи, него као птице високо лете. Због чега и Давид рече: Душа је наша као птица (Пс. 123, 7). Али не птица земаљска већ небеска. Јер је жнвот наш на небесима, живот који људима даје вода крштења.
А свети Григорије Ниски, корећи оне који се после крштења враћају на своја зла дела, каже: Тако бесрамници, пошто примише крштење, не знам каквим безумљем понесени, упропашћују спасење које им је вода крштења дала. Када се с Христовим телом погребоше, они орловска крила добише, те могу узлетати ка небеским птицама, тојест бесмртним дусима. - Обратимо пажњу на ове речи: Крштењем погребени са Христовим телом, добише орловска крила, те могу узлетати. Тиме овај свети учитељ тачно показује да људи водом крштења постају птице које лете к небу.
А ево о томе доказа и из историје. Преподобни Нон, епископ Илиопољски, када је требало да у Антиохији обрати Богу јавну грешницу, Пелагију, он имађаше ноћу у сну овакво виђење: он је у цркви на литургији, и гле, једна црна голубица, прљава и смрдљива, лети око њега; он је ухвати, и када је врже у купељ и окупа, одмах голубица постаде чиста, лепа и беља од снега, и из воде право узлете к небу. - Ово је виђење показало да ће блажени отац Нон обратити грешницу Господу, и светим је крштењем просветити. Вода светог крштења је такође моћна, да човека може начинити птицом небеском. To чини јорданска вода, природи људској даје крила, да би помођу њих летела у небеса која се отварају.
Али не само водом јорданском обновљена природа људска постаје птица, него и Лица Тројичног Божанства која су се јавила, узимају на себе подобије посебних птица. Знамо да Свето Писмо Бога Оца уподобљава орлу: Као орао покрива гнездо своје (5 Мојс. 32, 11). У Светом Писму читамо да се и Бог Син уподобљава кокоши: Јерусалиме, Јерусалиме, вели Господ Христос, колико пута хтедох да сакупим чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила! (Мт. 23, 37). Знамо да се и Бог Дух Свети јави над Јорданом у подобију голуба (Мт. 3, 16). Ради чега се дакле Лица Пресвете Тројице уподобљавају овим трима птицама: орлу, кокоши и голубу? Ваистину ради тога, да јата таквих птичица духовно изведу из воде крштења, тојест да људе начине духовним птичицама, некога као орла, некога као кокош, некога као голуба.
Црква небеска, оне верне Божје који јој из земаљске Цркве долазе кроз изванредне подвиге, дели на три посебна лика: на лик Учитеља, на лик Мученика, и на лик Девственика. Ова три лика, нећемо погрешити када речемо, да су то она три јата птица, у води крштења рођених и изведених. Лик Учитеља, то је јато орлова који високо лете и не трепћући гледају у сунчев сјај. Јер свети Учитељи богопознањем, као крилима, узлећу високо, и светлим умом као оком гледајући у светлост Тросунчаног Божанства, просветљују се мудрошћу. - Лик Мученика, то је јато кокошију многопилежних, јер они проливањем своје крви за Христа умножише децу Цркве. Јер крв Мученика роди прву Цркву, и умножи децу њену више од звезда на небу, и више од песка на обалама морским. - Лик Девственика, то је јато безазлених голубова, јер они свецело приносе себе на живу жртву Богу, и труде се како да угоде, не телу, него јединоме Господу.
Ова три јата духовних птица, као што рекосмо, родише се у води крштења. А на који начин? Обратимо пажњу: природњаци причају о рађању птице ноја, да он не изводи своје птиће као остале птице лежањем у гнезду, него очима. Јер очи те птице имају у себи неку природну еилу: од њиховог гледања оживљују и изводе се птићи. У Песми над песмама природа наша вапијаше к Богу: Одврати очи своје од мене, јер ме окрилише (Песма над песм. 6, 4). Као да говори: Господе, погледај на мене милостивим очима, и не одвраћај их од мене, јер ме оне чине крилатом птицом која узлеће к небу.
И погледа Бог на природу људску у јављању своме на Јордану: погледа Бог Отац, отворивши небеса над Сином; погледа Бог Син који је у телу дошао из Назарета Галилејског да Га Јован крсти у Јордану, погледа, кажем, јер све блато Адамовог греха, све болести природе наше ту сабра, и донесе да их спере, и да нас очисти од грехова наших; погледа Бог Дух, силазећи над Богочовека који се крштавао. Тако погледавши Бог Тројица, зар не окрили природу људску? Окрили је ваистину, јер од тог божанског погледа, одмах се појавише јата орлова, кокошију и голубова, тојест лик Учитеља, лик Мученика и лик Девственика. Разгледајмо ово у Светом Писму. У Откривењу свом Богослов виде пред престолом Божјим стаклено море, као кристал (Откр. 4, 6). A то море престављаше собом тајну светога крштења. Јер између престола Божјег и људи који желе да приђу престолу Божјем посредује вода крштења. И нико се не може приближити Богу, који седи на престолу на висинама, ако најпре не пређе море крштења. Свето Писмо каже: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје (Јн. 3, 5). А зашто је то море, што преставља тајну крштења, стаклено и кристално? Знамо да ће тумачи Светога Писма рећи, да је стаклено због чистоте која очишћује душу онога који се крштава, а кристално због крепости која укрепљује срце. Још је и због тога стаклено и кристално, јер као што кроз стакло и кристал пролази сунчани зрак, тако благодат Божја прожима тајну крштења, и њоме долази човеку и просветљује дом душе његове. Али ми ћемо рећи да је море, што пред престолом Божјим преставља тајну крштења, исто тако и због тога стаклено и кристално, да би се Пресвета Тројица, која седи на престолу, показала и видела у њему као у стакленом и кристалном огледалу. Јер је у светом крштењу показан лик Тројице. Идите, рече, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19). Овде, расуђујући по човечански, могло би се рећи: ако Бог Отац седи на престолу свом као орао, онда би требало да се у том мору што је пред престолом, као у стакленом и кристалном огледалу покаже лик орла; ако Бог Син седи на престолу као кокош, јер тако себе назива у Еванђељу, онда би у том предпрестолном мору, као у огледалу, требало да се покаже лик кокоши; ако Дух Свети седи на том престолу као голуб, онда би требало да се и у оном мору покаже лик голуба. Али, расуђујмо духовно. Рекосмо да море, што се види пред престолом Божјим, преставља собом тајну светога крштења, у коме наша природа, крштавајући се, очишћава се од сваке прљавштине тела и духа, а душа се наша као кристал учвршћује и светли. И када Бог у Тројици гледа у нашем крштењу на то тајанствено стакло и кристал, онда се ваистину показује у њему лик Тројице. Гледа ли Бог Отац као духовни орао, Бог Син као духовна кокош, Бог Дух Свети као духовни голуб, онда оно тајанствено стакло и кристал, када се наша природа крштава, показује у себи подобија оних духовних птица. Јер постаје птић орла, и кокоши, и голуба, тојест постаје дете Бога у Тројици Једнога, Оца и Сина и Светога Духа: Даде нам, вели, власт да постанемо деца Божја, који верујемо у име његово (Јн. 1, 12). Погледа Пресвета Тројица на природу људску која се у водама јорданских крштавала, и одрази се у њој, окриливши је духовно као птића крилима орловским, кокошјим и голубијим, тојест умножила је у Цркви земаљској Учитеље, Мученике, Девственике. Очигледно је дакле да свако Лице Пресвете Тројице изведе из вода јорданских своје посебне духовне птиће.
Бог Отац, као орао, изведе из Јордана јато духовних орлова, тојест црквених Учитеља. Јер свети Кирил Јерусалимски каже: Почетак света је вода, почетак Еванђеља - Јордан. Од воде поче овај видљиви свет, од Јордана поче учитељство. Од воде засија светлост дана, јер Дух Божји носећи се над водом рече да из таме засија светлост. Од Јордана засија светлост светог Еванђеља. Први учитељ целога света, Божја сила и Божја мудрост - Христос, одакле поче своје учење? He од вода ли Јорданских? Од тада, каже Еванђелист, поче Исус проповедати и говорити: покајте се (Мт. 4, 17). И одмах се за Њим јавише многи учитељи, свети апостоли, које Он слаше на проповед. Тако вода би почетак и птицама вештаственим и птицама духовним. Јер одакле бише узети за апостолство и учитељство Петар и Андреј, Јаков и Јован? Зар не од воде? Од рибара направи апостоле. Одакле Самарјанка постаде у своме граду проповедница истинског Месије? He од воде ли извора Јаковљева? Одакле и слепац што је прогледао постаде сведок чудесне силе Христове? He од воде ли бање Силоамске? Све то беше прасликовање светога крштења, у коме се и слепоћа душевна уклања, и греховне прљавштине спиру, и учитељи добијају божанску мудрост. Јер се крштењем даје човеку она благодат, којом он може стећи велики разум, и отуда учитељима расту духовна крила, као што је написано: Окрилатиће као орлови, трчаће и неће сустати (Ис. 40.31).
Бог Син, као кокош скупљајући под крила расејану децу, изводи из воде крштења птиће своје - свете Мученике, сам најпре носећи на муке тело своје, крштено водом: сам најпре полажући за нас душу своју на крст, да и ми будемо готови умрети за Њега. Овде ћемо споменути речи апостола: Сви који се у Христа Исуса крстисмо, у смрт његову крстисмо се (Рм. 6, 3). Апостол као да каже: сваки који се у Христа крстио, треба да умире за Њега, треба да буде налик на смрт Његову. А ко се тако у смрт Његову крстио, ако не свети Мученици, који говоре: Убијају нас за тебе сваки дан? (Пс. 43, 23). Ко је тако налик на смрт Његову, на коју Он би одведен као овца на заклање, ако не свети Мученици, који говоре: Сматрају нас као овце које су за клање? (Пс. 43, 23). Зато им се и пева: Ви који проповедасте Јагње Божје, бисте заклани као јагањци. - У смрт Његову крстише се: четрдесет и девет светих Мученика, који са светим Калистратом бачени у језеро[1], постадоше налик на смрт Његову; и десет хиљада светих Мученика, који са светим Ромилом бише распети у пустињи јерменској у један дан[2]. Но и сви свети Мученици. који за Христа пролише крв своју, постадоше налик на смрт Његову, као они који се у смрт његову крстише. Они још у води крштења свог беху предзначени за мученички венац. Од природе кокош има обичај да најбоља зрна избира за храну и да, када их пронађе, дозива своје пилиће. Назовемо ли врлине духовном храном. сваки ће посведочити да нема бољег зрна, да нема веће врлине од љубави. Љубав је изнад свих. Особито љубав која душу полаже за љубљено створење: Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). To зрно љубави пронаће, и показа га птићима својим, духовна кокош - Господ Христос, који душу своју положи за пријатеље: Ви сте, рече, пријатељи моји (Јн. 15, 14). Томе зрну слегоше се позвани птићи - свети Мученици, и почеше из љубави душе своје полагати за Господа. Као што једно од тих лица говори Господу: Тебе, Жениче мој, љубим, и Тебе тражећи страдам[3]. - А одакле ти духовни птићи беху позвани зрну љубави? He од воде ли крштења, у којој се у смрт Његову крстише? Обратимо пажњу на речи светог Анастасија Синаита, који у благоразумном разбојнику, коме вода што истече из Христових ребара би крштење, говори овако: Ка оним птицама (тојест к небеским духовима) излете из животворне воде, што истиче из бока Господњег, прва од свих птица, свети разбојник, са царем птица Христом летећи по ваздуху у paj.
Бог Дух Свети, као голуб, изводи из воде крштења своje птиће, чисте телом и душом голубове, тојест девственике. Јер док природа људска не би у лицу Христовом, силаском и дејством Светога Духа, сједињена са Божанством, и умивена Јорданским водама, дотле брак беше изнад девствености; дотле девствена чистота, потпуно чувана Богу, мало се где чула: Што је рођено од тела, тело је (Јн. 3, 6). Само тело рађаше, а дух беше неродан, те је некада Бог говорио: Неће Дух мој боравити у овим људима довека, јер су тело (1 Мојс. 6, 3). А када људска природа стаде у Јордану, и осени је Дух Свети, тада се одмах роди од Духа девственост, која је изнад брака, која мудрује о духовним, не о телесним стварима. Богослов каже: Што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3, 6). И као што је дух драгоценији од тела, тако је девственост, која сједињује у један дух с Господом, драгоценија од телесне везе у браку. Наша природа, када у Јордану ступи у духовни брак са Христом, оспособи се да рађа многе девственике. A духовни брак не зна друго да роди до девственост. To описа пророк Захарија говорећи: Вино миомирисно девојкама (Зах. 9, 17). Овде вино означава Духа. Јер као што вино весели срце човеку, тако Дух Свети жалост нашу претвара у радост и весеље, због чега се и назива Утешитељ. А девојке означавају девственике. Пророк каже да то вино Дух Свети излива у девојке. Јер где Свети Дух излива своју благодат, тамо се мора родити девственост. Добро блажени Јероним у своме преводу Светога Писма то место преводи овако: Вино које рађа девојке. - To вино благодати Светога Духа изли се некада на апостоле, и напоји их, тако да се сматраше да су другим вином напојени; и начини их таквим девственицима, да у њима не беше никаквог порока, већ беху чисти и безазлени као голубови. На празник Педесетнице певају се овакве речи: Дух спасења чини апостолска срца чистима. - Излива се сада то вино на воде јорданске, и ко не верује да вода крштења, помешана са вином Светога Духа, рађа девственост, према гореспоменутом пророштву: "Вино које рађа девојке", и то девојке којима апостол упућује ове речи: Јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (2 Кор. 11, 2). Девственост се рађа од Духа у духовном браку наше природе с Богом. Ту девственост Дух Свети изводи из воде крштења и уводи у небо.
Тако свако Лице Пресвете Тројице, јавивши се на Јордану, изведе из воде крштења своје посебне духовне птиће. А извевши их, позива их да на доличним себи крилима врлина лете и уђу у отворена небеса.
Најпре Бог Отац, као духовни орао, призива летењу птиће своје, духовне орлове, тојест Учитеље, јер имају нарочита крила, о којима Црква говори: Крила богопознања прелеташе све крајеве земље и узлетеше на небо. - Каква су то крила тих птића? то су, осим осталих врлина које су заједничке свима, зацело ове две: дело и реч. Што Учитељ црквени, што орао небопарни, друге учи речју, то и сам чини делом. А да су дело и реч крила духовних орлова, види се из књиге пророка Језекиља: Овај свети пророк виде једном четири четворокрилне животиње које вуку Божје колеснице. Те животиње пуштаху гласове из крила својих. Пророк каже: И чујах глас крила њихових кад лећаху, као глас вода многих, као глас Бога свемогућега; а када хођаху, глас речи њихове беше као граја војничког табора (Језек. 1, 24). Заиста је то силан глас, необична песма. Али, гласу се томе није толико ни чудити, колико томе одакле он излази. Глас не из грда, реч не са језика, песма не из уста, већ из крила оних животиња. Пророк каже: Чујах глас крила њихових. - Каква је ово тајна? Ево каква: Животиње што вуку Божје колеснице означавају учитеље црквене, који су изабрани сасуди да пронесу име Божје по васељени; и они својим учењем вуку правим путем који води к небу Цркву Христову као колеснице Божје на којима је хиљаде хиљада душа верујућих. А крила тих животиња, која су глас издавала и певала, означавају дело и реч учитељску. Крила заморена летењем, означавају ово: Учитељ црквени треба најпре сам да покаже пример доброг делања, да својим богоугодним животом као крилат лети испред свих к небу. А глас крила тих животиња означава учитељску реч, да Учитељ према летењу свом даје глас од себе, тојест да према животу свом учи стадо своје. Јер је глас учења без утицаја и ништаван онде, где се не виде крила богоугодног живота. Право ка отвореним над Јорданом небесима лети онај Учитељ, који не једним крилом речи него и другим крилом доброга делања лети; који заједно и речју и делом учи. Јер ни виспрена реч, ни медоточива уста, ни громовито грло, не узносе к небу и учитеља и ученика тако као крила добрих дела.
Бог Син, као духовна кокош, призива летењу своје птиће - свете Мученике. А њихова крила, њихове врлине, осим осталих врлина које су заједничке свима, нарочито су ове две: вера и исповедање вере: Та два крила Мученика описује апостол када говори: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). Непоколебљива у срцу вера, то је једно крило; смело исповедање устима имена Христовог пред царевима и мучитељима, то је друго крило. Таквим крилима, вером и исповедањем, окрилати духовна птица, која пре свих улете у рај - благоразумни разбојник што на крсту пострада са Христом. Јер у то време, када је Господ наш страдајући добровољно за нас, био од свију остављен, и од Петра који My ce клео да ће умрети са Њим, једини је разбојник веровао у Њега срцем и исповедио Га устима, назвавши Га Господом који царује, говорећи: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје! (Лк. 23, 42). Заиста је велика вера разбојникова! Када у свих вера малакса, када се саблазнише о Христа сви што беху веровали, он се једини не саблазни, него My ce c вером помоли. Зато и чу: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). О томе свети Амвросије говори овако: У онај час, у који рај прими Христа, прими и разбојника. Али ову славу подари разбојнику једино вера. - Видите да та птица, крсни мученик који је заједно с Христом био распет, узлете у рај не другим крилима до вером; коју је устима исповедио. Ову славу, вели светитељ, разбојнику подари једино вера.
Најзад, Бог Дух Свети, који се јавио као голуб, призива летењу птиће своје, девственике. Јер је његова особина ово: устројити човека да као птица обилази горње светове. Тако пева свети Дамаскин: Светоме Духу припада свеузрок спасења; ако кога Он по заслузи надахне, брзо га одваја од земаљског, окриљује, узраста, устројава к небу[4]. - Он и духовне голубове, свете девственике, устројава к небу, призивајући их летењу. А врлине - крила ових голубова су ово: умртвљење тела и духа. Да је умртвљење тела једно крило, које човека узноси к небу, показује свети Амвросије тумачећи ове еванђелске речи: Ви сте бољи од много врабаца (Лк. 12, 7). Он каже ово: Ако тело пригрли закон Божји, и скине са себе грех, оно чистотом осећања прелази у природу душе, и духовним крилима узноси се к небу. - Овде овај Учитељ под прелажењем у природу душе разуме умртвљење, помоћу кога природа тела као да прелази у природу душе, када ce гope подчињава бољем, и тело покорава духу: када човек скида са себе грех, и очишћује чувства, чега не може бити без умртвљења. A ко умртви себе, постаје лак и крилат као птица, и духовним крилима узноси се к небу. Дакле, умртвљење тела је прво крило девствености која к небу лети. Јер, ко хоће да чистоту чува, треба пре свега да умртви себе, што Дух Свети показује код Давида када Христу говори ово: Хаљине твоје миришу смирном, алојем и касијом (Пс. 44, 9). Овде тумачи Светога Писма под смирном разумеју умртвљење, под алојем смирење, под касијом веру. Смирна је, кажу, због тога символ умртвљења што својом горчином умртвљује црве; и умртвљење тела умртвљује зле жеље, и чува савест од греховних терета као од црва који разједа. Алој је нарочита врло мирисна маст, изазива смиравање, јер се том машћу лечи надимање стомака; а и смирење лечи од горде надмености. Касија је арабијско биље, означава веру, јер успева по местима где има много влаге, и расте високо; и вера, добивши свој корен и почетак од воде крштења, расте чак до неба. - Ти мириси излазе од хаљина Христових, тојест од Цркве његове, од људи верујућих, у које се Он као у хаљине облачи, узевши на себе тело, и усељујући ce y оне који чисто и свето живе. Стога Дух Свети говори Христу Господу овако: умртвљење, смирење и вера, као скупоцени мириси пред Богом Оцем миришу од Цркве твоје, од чистих и девствених лица, која ове врлине чувају у срцима својим као у мирохранилницама. Овде ћемо упитати: зашто Дух Свети, хвалећи Цркву за различне врлине, хвали најпре умртвљење, јер смирну ставља на прво место? Свакако зато, да покаже да за обуздањем неразумних жеља, за искорењењем телесног сластољубља, за умртвљењем тела греду све остале врлине, и иду за њим као за својим вођом. Зато је овим духовним птићима, тојест Девственицима, који желе да им небо буде гнездо, потребно најпре то прво крило - умртвљење тела.
Друго крило њихово је умртвљење духа. To je, не само не чинити грех делом, него ни духом не желети, ни умом не помишљати на грех. Јер неко може бити чист телом, а духом, тојест вољом, жељом у мислима чинити неисказане прљавштине наслађујући се нечистотом. He саветује апостол узалуд: Очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа (1 Кор. 7, 1). Овим он очигледно указује на двоструку прљавштину: прљавштину тела и прљавштину духа. Навикло је тело да се бави прљавим делима, а дух прљавим мислима и жељама. Узалуд се девственост хвали чистотом својом, и нада да доспе на небо када само тело чува непоквареним, а не стара се да очисти душу која скврнави себе мислима и жељама. Јер као што птица не може летети једним крилом; тако и који ради само на телесној чистоти, без чистоте духа, неће ући у небеске дворе. А ко брижљиво чува обе чистоте, полетеће као голуб за Оним који се јавио као голуб.
Ето чусмо шта учини Бог Један у Три Лица, јавивши се на водама јорданским при обновљењу света, како из вода крштења изведе духовне птиће: Учитеље, Мученике, Девственике, и призва их у небеса која се отворише. И као што је од Учитеља, Мученика и Девственика, тако нека буде и од нас грешних, Оцу и Сину и Светоме Духу, Богу који се на Јордану јавио, част, слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове, амин.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Спомен њихов празнује се 27. септембра.
2. Спомен њихов празнује се 6. септембра.
3. Из тропара Мученицама.
4. Васкрсни антифон шестога гласа.