ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Света мученица Анисија. Рођена у Солуну од родитеља угледних и богатих, и васпитана у вери Христовој. Оста рано сироче, и сва се предаде богомислију и молитви у дому своме. Одушевљена љубављу Христовом често говораше: "О лажни животе младих, јер или саблажњаваш, или се саблажњаваш. Боља је старост, но, ах, туга ме обузима због дужине времена, која ме дели од небесних". Потом продаде све своје имање и раздаде нишчим, а сама живљаше од труда руку својих. Држаше строги пост, спаваше врло мало и непрестано сузе пролеваше на молитви. Када би је сан савлађивао, она говораше себи: "Опасно је спавати када непријатељ мој бди". У то време издаде опаки цар Максимијан проглас, да свак може убити хришћанина где види и сретне, без суда и осуде. Једном изађе ова света девојка на улицу, да иде у цркву. Тог дана беше незнабожачки празник сунца. Неки војник виде је красну у лицу, па јој приђе с нечистом жељом и упита је за име. Она се прекрсти крстом и рече му: "Слушкиња сам Христова, и идем у цркву". Када јој дрски војник приђе ближе и поче јој безумно говорити, она га одгурну и пљуну му у лице. Војник је удари мачем испод ребара и прободе. Пострада ова света девица 298. године и би од хришћана чесно погребена, а од Бога у Царству небеском венцем славе увенчана. Над њеним гробом би подигнута црква.

2. Преподобна Теодора Цариградска. Монахиња и послушница светог Василија Новог (в. 26. март). По смрти јавила се светом Григорију, ученику Василијевом, и описала му свих 20 митарстава, кроз које је душа њена прошла, док није помоћу молитава светог Василија ушла у вечни покој. Представила се 30. децембра 940. година.

3. Свети апостол Тимон. Један од седам ђакона (Дап 6, 5) и од Седамдесет апостола. Постављен за епископа батрског у Арабији, он проповедаше Јеванђеље и претрпе многе муке од незнабожаца. Би бачен у огањ, но оста неповређен. Најзад сконча распет на крсту и пресели се у Царство Христово.

4. Преподобна Теодора Кесаријска. После многих подвига у манастиру Свете Ане мирно се упокојила 755. године.

5. Преподобни мученик Гедеон. Пореклом Грк од врло бедних родитеља. У младости насилно потурчен. Раскајан одбегне у Свету Гору, где у манастиру Каракалу прими чин монашки. Жељан мучеништва за Христа, он узе благослов од свог духовника и оде у оно место где се и потурчио беше, и јавно пред Турцима исповеди веру Христову и наружи Мухамеда као лажног пророка. Турци му обријаше главу, метнуше наопако на магарца и водише кроз град. Но он се радоваше тој порузи ради Христа. После му одсекоше секиром све прсте на рукама и ногама, као негда светом Јакову Персијанцу (в. 27. новембар), и најзад га бацише у нужник где предаде душу своју свету Богу, 1818. године у месту Турнову у Тракији. Чудотворне мошти почивају му у цркви Светих Апостола у селу Турнову, а један део моштију налази се у манастиру Каракалу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНИСИЈЕ

ЗА ЦАРОВАЊА незнабожног цара Максимијана[1] живљаше у славном граду Солуну једна девојчица по имену Анисија, ћерка богатих хришћанских родитеља, који је васпитаваху у страху Божјем, те она брже растијаше врлинама него годинама, јер родитељи је храњаху више истинама вере неголи млеком. Када јој прођоше детиње године и Анисија израсте у прекрасну девојчицу, родитељи је врло брижљиво учаху свој књижној мудрости. Умно обдарена, Анисија брзо и лако схваташе све, и показиваше на делу достојне плодове учења. Испуњена Духа Божија, она имађаше ваистину ангелску нарав, и лице јој се сијаше изванредном красотом. У то време она ретко излажаше из куће, и кријући младалачку красоту у одаји својој, она често с тугом говораше себи: "О, варљиви животе младих, јер или саблажњаваш или се саблажњаваш! Добра је старост, али, авај мени, туга ме обузима због дужине времена која ме дели од небеског". - И Анисија никада не престајаше призивати у помоћ Христа, преклањајући колена и квасећи земљу сузама.
Када Анисијини родитељи отидоше ка Господу, она постаде наследница очевог имања, и стаде размишљати шта да ради са тим богатствима. Јер пред њом беху велике ризнице злата и сребра, пространа имања, огромна стада стоке, безбројно мноштво робова и робиња, скупоцене свилене и златоткане хаљине, златан намештај, украшен разноврсним бисерјем и драгим камењем који је сијао величанственом лепотом. Гледајући све то, света Анисија говораше: Како се спасти усред толиких богатстава земаљских? Како размрскати главу старе змије, ђавола, и савладати његову силу? Знам дакле шта ћу урадити: противу змије употребићу змијско лукавство. Као што се сваке године она обнавља свлачећи са себе своју стару кожу, тако ћу се и ја избавити од својих богатстава. Јер богатства силно шкоде онима који их употребљавају на зло, и неизлечивим отровом убијају оне који их сабирају, а тврдице и недарежљиве окивају својим оковима и мрежама. Стицање имања подстиче на гњев и гомила богатства путем обмане и лажне мере; скупоцене хаљине уче охолом ходу и увлаче у грех; златне гривне и огрлице гордељиво подижу главу, јер желе да их људи виде и хвале. Стога ћу ја поступити с богатствима овако: постаћу им природна господарица пре но што она неприродно загосподаре мноме. А постаћу им заиста господарица трошећи их на добро, а уједно с тим уклањајући се и од искушења која богатства изазивају. Ја ћу им наћи јаку стражу: даћу их као у ризницу у куће удовица, сирочади и ништих. И веран је мој јемац - Господ, који ће ми узвратити не двоструко само него стоструко, додајући ми притом живот вечни. Дакле, раздаћу све, да бих све добила у целости, сто пута умножено, и раздавши све, узећу крст Христов. А када раздам све, мени ће лако бити поћи за Христом. Оставићу земаљско на земљи, да бих узаживела с ангелима на небу. Боље је избећи пагубан и нечист живот, и узажелети живот непролазан и подвиге духовне. Променићу временско за вечно: сву вредност приписаћу браку бесмртном, проводићу живот у целомудрију, и сачуваћу за Саздатеља тело моје чистим. Сад је време трговања, обавимо куповину. Гоњења и злопаћења нека ми издејствују славу на небесима. Мучитељи и муке нека ме приведу рајским утехама, а ране и тамнице нека ме уведу у дворе Христове, јер не само људи добијају награде, него се и жене удостојавају венаца.
Тако света девојка говораше себи, и са сузама се мољаше: Господе Исусе Христе, Светлости моја, Изворе бесмрћа, Корену нетрулежности, Ти си се на неисказан начин зачео у девичанској утроби, и по рођењу Свом сачувао си Пречисту Матер Твоју девичанственом! Господе благи, учини да и ја уђем у ред девственица и не будем одлучена од двора Твојих! Уврсти и мене међу мудре девојке, и удостој ме да са неугасивим светилником сретнем Тебе, да бих постала учесница славе Твоје завршивши беспрекорно подвиг свој!
Пошто се тако помоли Господу, света Анисија одмах продаде све, али не по цени колико је стварно вредело, и не на онакав начин на какав обично бива на пијацама при продавању и куповању. Јер она говораше купцу само ово: Знај, ове ствари које продајем припадају ништима и убогима. Стога одреди праведну цену, да би тиме ти и себи стекао неку награду, јер праведан је Господ, и љуби правду, и узвраћа по правди.
Пошто распродаде сву имовину, света Анисија стаде добијени новац раздавати ништима и страдалцима по тамницама. Обилазећи све тамнице, она не само даваше сужњима све што је потребно, него их и лично својим рукама служаше, нарочито оне који после силних мучења и задобијених рана не беху у стању да се сами услуже. Такве она и лечаше, превијајући им ране и мажући им мелеме. Она тешаше тужне и уцвељене; посећиваше оне који болесни лежаху, и помагаше их. Она хоћаше по трговима и улицама, и даваше обилну помоћ свима ништима, и болеснима, и онима што на ђубриштима лежаху. Притом она говораше себи: Нећу тражити себи утехе и насладе у богатствима, која на дан Суда неће вредети ни колико кап воде.
Када света Анисија потроши све до последње паре, не оставивши себи ништа, она се затвори у једној соби, и трудом руку својих зарађиваше храну телу своме, и у зноју лица свога јеђаше хлеб свој, држећи се речи светог апостола: Ко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10), јер хришћани треба да се хране од труда руку својих. Подвизавајући се у молитвама и посту, Анисија живљаше као бестелесна. Навикавши на подвиге и оскудан живот, она дане провођаше у трудовима и читању божанствеНих књига, а ноћи у псалмопојању и молитвама. Земља јој беше постеља; уместо меке постеље она имађаше једну рогожу, уместо топлих покривача - старе подеране хаљине. А спаваше она врло мало, јер говораше себи: Опасно је спавати када непријатељ мој бди.
При томе света подвижница проливаше обилне сузе, и уздаси њени беху многобројнији од речи што излажаху из уста њених. А беше она толико обузета божанском љубављу да када преклањаше колена на молитву, њој изгледаше Да припада к ногама Спаситељевим, и целива их, и косом својом отире прах с ногу Господњих. Та мисао рађаше у њој изворе суза, слично оној која сузама обли ноге Господу, и косом од главе своје отре (Лк. 7, 36-50). У ње беше једна непрестана жеља: да се разреши од тела и да живи са Христом (ср. Флб. 4, 23). И молећи се, она бијаше прси своје и говораше:
"Свемогући Господе Боже, Оче Јединородног Сина Твог Исуса Христа, Господа и Бога и Спаса нашега, Ти седиш на престолу славе Своје! Теби служе хиљаде и хиљаде Архангела, и предстоји неизбројно мноштво послушних Ти Престола, Господстава, Начала и Власти; Тебе хвале Херувими и непрестано славослове Серафими,[2] певајући Трисвету песму! Ти си духове који су устали против Тебе ринуо у бездане пакла, и змаја који је лишио себе благодати Твоје оковао нераздрешивим оковима, престо његов сурвао на земљу, одагнао га из небеске службе, лишио га блаженог живота, и срамну гордост његову крстом сатро! Из пречистог наручја Твог Ти си нам послао Бога Реч, предвечног Спаситеља душа наших, рођеног од Духа Светог и Марије, и Њиме потражио изгубљено, учврстио немоћно и исцелио сатрвено! Тебе призивам свим срцем својим ја, смирена и грешна слушкиња Твоја. Ти знаш помисли свакога човека; Ти си огањ, бачен у овај свет Јединородним Сином Твојим, запалио у моме срцу, и искру вере што је у мени претворио у буктињу љубави према Теби, доћи и спаси мене, недостојну слушкињу Твоју, јер Тебе желим, Тебе иштем, и к Теби се приљубљујем свом снагом својом.
"Господе Боже Сине, прими молитву моју, коју приносим Теби срцем скрушеним и духом смиреним. Не презри мене, о Исусе Христе, ради које си био на крст прикован, по образима бијен; ради које си жуч са оцтом испио, смрт горку окусио, у трећи дан из мртвих васкрсао, и на небо се узнео, и седиш с десне стране Оца: не посрами мене, и не одгурни мене из броја слушкиња Твојих, него ме удостоји хришћанске кончине на знамење светог крста Твог! Учини ме учесницом страдања Твојих, да будем достојна јавити се пред лице Твоје! Сачувај ме верном Теби! - Прикуј страху твоме тело моје; од судова твојих уплаших се (Псал. 118, 120); одврати очи моје да не гледају ништавила (Псал. 118, 37), него их отвори, молим Те, да бих видела чудеса закона твога (Псал. 118, 18). Теби сам одана од утробе матере моје, Ти си Господ мој! Отац мој и мати моја оставише ме (Псал. 26, 10), а Ти си ме, Господе, примио. Исправи путеве моје, да се не посрами слушкиња Твоја, него "учини са мном чудо доброте" (Псал. 85, 17), и испуни молбу моју, јер "Господе, пред тобом су све жеље моје, и уздисање моје није од тебе сакривено" (Псал. 37, 10).
"И још се молим Теби, Боже, Оче, помози ми да се не обрете грех на мени, слушкињи Твојој: јер Теби приносим себе на жртву кроз смирење моје. Прими ме као жртву паљеницу оваца и телади и хиљаду угојених јагањаца. И удостој ме следовати Јагњету Твоме безазленом, Исусу Христу, са којим нека буде Теби, са Светим Духом слава и част и сила кроза све векове. Амин".
Пошто се тако помоли Богу, света Анисија устаде са молитве и осени себе крсним знаком. Све то виде лукави враг рода људског, и не могаше подносити њен ангелски и небески живот. Јер он је гледаше где она већ духом борави на небу и свим срцем жели да пострада за Христа, и шкргуташе зубима на њу и покушаваше да њену собу затресе и сруши. Али видећи да је она одасвуд ограђена крсним знаком, он одбегаваше, прогоњен невидљивим батинама. Ипак, њему понекад успеваше да светитељки каткад убаци лењост и мрзовољу, али она одмах разараше његово лукавство, ограђујући себе непрестаном молитвом као бедемом. И враг истине јадиковаше и говораше себи:
"Тешко мени бедноме! Ја ангеле повукох за собом с неба, многе исполине покорих, а сада ме младићи и девојке исмевају, јер смрт љубе као живот, и овенчани њоме они хитају к небу и остављају овај свет пустим. Мене је тешила крв убијаних мученика, али њихова вера и подвизи и проповед изменише читаве градове и народе. Храмови се моји руше, прорицалишта занемљују, жртвеници се обарају, жреци моји који се раније весељаху сада су потиштени. На пропаст моју свуда се поставља крст, и царство моје већ пада: јер они који су радосни у мукама, страшни су у гробовима: они ме опаљују, бију и одасвуд прогоне; и оно што ја бејах измислио противу њих, то се сада окренуло против мене и задаје ми силну муку. Но ја ипак знам шта да урадим с њима: пронашао сам једно ново лукавство".
И одмах враг смишља ово: желећи да славу светих мученика сахрани у прашину заборава, и да њихови подвизи остану незаписани, како потоња покољења не би имала из чега сазнати о њима, црни завидљивац удеси да хришћане убијају без суда и испитивања, и то не цареви и властодршци већ најпростији и најгори људи. Свезлобни враг није схватио да Бог захтева добру намеру а не речи.
Погубивши велико мноштво хришћана Максимијан, научен ђаволом, направи се тобож изнемогао. Напивши се довољно крви он, као крволочна звер која, када се добро наједе меса и више јој се не једе, мирно пролази поред животиња, тако и овај безбожни мучитељ, пошто осети одвратност према убијању, направи се кротак, и овако говораше: Хришћани су недостојни да их убијају пред царевим очима. Каква је потреба испитивати их и судити их и записивати њихове речи и дела? Јер ти ће се записници читати и предавати из рода у род међу онима који буду држали хришћанску веру и спомен ће се њихов празновати кроз векове. Зашто да не издам наређење, да хришћане кољу као стоку, без саслушавања и вођења записника, да би смрт њихова остала непозната и спомен њихов био заглушен ћутањем?
Доневши такву одлуку, погани цар одмах разасла На све стране наређење: да сваки који жели, може убијати хришћане, без икакве бојазни, не бојећи се ни суда ни казне за убиство. - И стадоше убијати хришћане без броја свакодневно и у свима покрајинама и градовима и селима, на трговима, на путевима, и по кућама. Сваки који је срео и само распознао хришћанина, могао је одмах не говорећи ни речи ударити га чиме било, или га пробости ножем, или посећи мачем, или убити каменом, мотком, као скота. И испуњаваху се речи Светога Писма: Убијају нас за тебе сваки дан, поступају с нама као с овцама које су за клање (Псал. 43, 23; Рм. 8, 36).
У то опако и убитачно за хришћане време света Анисија, свом душом горећи од жеље да умре за Христа, изађе једном из свога стана са намером да иде у храм Господњи. А када она улажаше на такозвану Касантриотијску капију, разлеже се граја народа, јер тога дана незнабошци празноваху празник сунца и приношаху своје погане жртве. Утом један царски војник, идући према светој Анисији, када је угледа онако лепу заустави је, и нахушкан самим ђаволом, рече јој: Стани, девојко, и кажи ми куда идеш. - А она, видећи његову бестидност и дрскост и држећи да је то вражје искушење, прекрсти се на његове очи. Међутим војник се не застиде целомудреног ћутања девојчиног, него сматрајући да га она тиме срамоти и понижава, дохвати је као вук овцу, па је љутито и бесно упита, ко је она и откуда иде. А она, јагње Христово, желећи да се кротким одговором избави из свирепих руку његових, рече му: Слушкиња сам Христова, и идем у цркву. - Но бестидни војник, подстицан бесом који беше у њему, узврати јој: Нећу те пустити да идеш тамо, него ћу те одвести к жртвенику где приносе жртве боговима нашим, јер данас ми празнујемо бога сунца.
Говорећи то он покуша да јој силом скине мараму с главе, да би јој потпуно открио лице. Но она се јуначки противљаше, не допуштајући му да јој скине мараму с главе. И одгурнувши га, она му пљуну у лице, и рече: Нека ти, ђаволе, запрети Господ мој Исус Христос!
Тада војник, сав бесан, и не подносећи име Христово, извуче мач, удари њиме свету Анисију испод ребара и прободе је скроз. Света девица паде на земљу, и заједно са крвљу која се лијаше из ње предаде своју свету душу у руке Христа Бога свог, којега љубљаше и за кога свим срцем у све дане живота свога умрети жељаше. А пролазници видевши то окружише је мртву и у крви: и једни оплакиваху њену младост и љуту смрт, а друга роптаху на безбожнога цара који издаде неправедан закон да се убијају невини људи. Неки пак хришћани узеше чесне мошти њене, чесно их спремише и погребоше на две стадије далеко од Касантриотијске капије, с леве стране народнога пута. Доцније над чесним моштима свете Анисије би подигнут молитвени дом.
Ово се догоди за владавине на земљи цара Максимијана, док над нама царује у бесконачне векове Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА ТИМОНА

СВЕТИ Тимон беше један од седам ђакона (Д. А. 6, 5) и од Седамдесет апостола. Постављен за епископа Батрског у Арабији, он проповедаше Еванђеље и претрпе многе муке од незнабожаца. Би бачен у огањ, но оста неповређен. Најзад сконча распет на крсту и пресели се у царство Христово.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОДОРЕ КЕСАРИЈСКЕ

ПРЕПОДОБНА Теодора подвизавала се у обитељи свете Ане. Живела за царовања Лава Исавријанца и сина му Константина.[3] Била рода знатног и славног: отац јој Теофил био патриције; мајка јој се звала Теодора. Пошто много година није имала деце, мајка јој Теодора скрушено и усрдно молила се Богу, нарочито Пресветој Богородици, да јој подари чедо. И нероткиња Теодора заче и роди ову кћер - Теодору. Када кћер одрасте, мајка је одведе цркви свете Ане, као посвећену Богу од рођења, и предаде је манастиру свете Ане, званом Ригидион. Ту она стаде живети под мудрим руководством побожне игуманије, и изучи божанствене књиге. Међутим богобојажљив и богоугодан живот младе искушенице беше страшна мука за пакосног ђавола. Зато он убаци цару Лаву иконоборцу мисао у главу, да Теодору уда за једног од својих дворјана. И Теодора би силом отргнута од сестринства, и доведена у Цариград. Но на сам дан свадбе Скити ударише на престоницу; настаде страшна забуна; цар одмах упути војску да бране престоницу од варвара; упути и самог младожењу. V првом сукобу младожења погину. Осетивши се слободна, Теодора искористи свеопшту забуну, па неприметно од свадбених гостију извуче се, оде на морску обалу, седе на лађу и радосна отпутова у свој манастир, свесрдно благодарећи Богу на промишљању о њој. А када потом један царски великодостојник; пошто се беше чуло да је Теодора у манастиру, дође по њу у манастир, он је затече већ као монахињу, и не хте је дирати него је остави на миру.
Као монахиња, преподобна Теодора силно испости своје тело, да су јој се кости виделе кроз кожу. Храна јој беше парче хлеба, и то сваког другог или трећег дана, и ништа друго. Сва јој одећа беше једна сура власеница од козје длаке. Постеља јој беше: груба простирка од козје длаке, пребачена преко оштрог камења, те и кад је спавала, спавање јој је било кратко и мучно, а често је по читаве ноћи проводила у бдењу, без сна. Не задовољавајући се тим подвизима, преподобна мати Теодора ношаше на телу железне вериге. Од тих верига она доби ране по телу; из тих рана се шираше смрад.
Подвизавајући се тако много година, преподобна мати наша Теодора блисташе сваком врлином. И таква, она пређе у нестарив и блажени живот на небесима.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОДОРЕ ЦАРИГРАДСКЕ

ХРИСТОЧЕЖЊИВА монахиња и самопрегорна послушница светог Василија Новог.[4] По смрти јавила се Григорију, ученику светог Василија Новог, и описала му свих двадесет митарстава, кроз која је душа њена прошла после разлучења од тела, док није помоћу молитава светог Василија ушла у вечни покој. Преставила се 30. децембра 940. године.[5]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИЛЕТЕРА

ЈЕДНОМ када Диоклецијан допутова у Никомидију, неки незнабошци га обавестише о једном хришћанину. Цар одмах посла по њега; и овај би доведен пред цара на суд. Када га цар угледа, би силно поражен; јер светитељ беше висок растом и веома леп; коса и брада му беху дивне златасте боје, са прекрасним пресијавањем. Задивљен, цар га назва богом а не човеком. И упита га цар: Кажи нам, одакле си, и како ти је име, и каквог си рода? - Светитељ одговори: Родио сам се и васпитао овде у Никомидији, син сам епархов, по вери сам хришћанин, и живим са хришћанима; име ми је Филетер.
Призвавши Филетера ближе к себи, цар му поче ласкаво и благо говорити, желећи да га одвоји од вере Христове; а усто стаде изговарати и хуле на Господа нашет Исуса Христа. Чувши то, светитељ одступи мало од богохулника, па подиже очи к небу и рече: "Нека се запуше, нека се запуше уста онога који се усуђује хулити Христа мога, па био то цар или ко други!"
И тог часа настаде земљотрес и страшна грмљавина, да се цар и сви око њега препадоше. После тога Филетер би бачен у страховито усијану пећ. Но он се помоли Богу, и огањ се угаси, и пећ се потпуно распаде, и јунак Христов изиђе неповређен. -Под утицајем овога чуда, а имајући у виду и Филетереву лепоту и високо порекло, цар му дарова слободу, и да иде и живи где хоће.
Када се после Диоклецијана у Никомидији зацари његов зет Максимијан,[6] свети Филетер би опет оптужен код цара. Изведен пред цара, он исповеди Христа истинитог Бога, и Творца и Промислитеља. Због тога га најпре тако много тукоше моткама, да војници - извршиоци казне сами падаху на земљу полумртви од изнемоглости и преморености, а мученик, крепљен Господом Христом, држаше се тако јуначки, да је изгледало да страда туђе тело а не његово. После тога свети мученик би обешен и тако дуго и бездушно струган, да они који га стругаху попадаше од умора на земљу. Затим мученика бацише зверовима да га растргну, али зверови полегаше крој његових ногу као кротке овце. Иза тога мученика силом уведоше у идолиште, да би га тамо приморали да се поклони идолима. Али мученик узнесе молитву Богу, и идоли попадаше на земљу и разбише се. Напослетку цар издаде наређење: да се мученику одсече глава мачем. Али када слуга замахну мачем, њему се тог тренутка осуши рука. То што снађе и другог извршиоца овог царевог наређења: јер чим он подиже руку са мачем изнад светитељеве главе да му је одсече, њему се одузе рука.
После тога свети мученик би бачен у тамницу и окован у ланце. Потом би опет изведен на суд. И пошто свети јунак не показа ни најмање воље да се покори цару и одрекне Христа, цар га осуди на прогонство у Проконис,[7] куда он и би упућен окован у ланце. На путу он учини не мало чудеса: ђаволе изгоњаше, губаве очишћаваше, и од сваке друге болести исцељиваше; једном речју својом пообара идоле; само додирну руком велељепни идолски храм, и он се сруши до темеља. Сва та чудеса, а нарочито ово последње, многе расположише за веру у Христа, међу којима и шесторицу војника са њиховим старешином, који светог исповедника спровођаху у прогонство.
Када мученик и стража која га је спроводила стигоше у Сигријански крај,[8] где светитељ такође сатвори многа чудеса, тамошњи људи казаше да се у близини налази неки човек по имену Евиот,[9] хришћанин, који је претрпео многа и жестока страдања за Христа од кнеза, али је остао неповређен и чини велика чудеса. Када то чу свети Филетер, он одлучи да иде да се види с Евиотом. У то време блаженом Евиоту јави се Ангео Господњи и рече: Изиђи из своје келије и иди до тог и тог места у сусрет светом Филетеру, састрадалцу твом".
Евиот одмах изађе из келије и стаде силазити с горе на којој обитаваше. Међутим Филетер, по казивању једнога сељака, крену ка Евиоту, и поче се пењати на Сигријанску гору заједно са старешином и шесторицом војника, који већ беху поверовали и крстили се, и нису желели да се одвајају од светог Филетера. Прешавши нешто пута, они сретоше блаженог Евиота који силажаше к њима, и поздрављајући један другога они се испунише радости. Веселећи се духовно, они се попеше сви на гору у обиталиште светог Евиота, и проведоше тамо заједно седам дана. И блажени Филетер заспа сном, који је давно с љубављу желео: престави се ка премилом му Христу Богу, предавши у руке Његове дух свој.[10] Блажени Евиот сахрани га у месту свога боравишта. А након једанаест дана, скончаше и старешина оружане пратње и шесторица војника, и сви они бише погребени близу моштију светог мученика.

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ ВОЈНИКА И ЊИХОВОГ СТАРЕШИНЕ

ПРЕКО светог мученика Филетера поверовали у Христа; скончали у миру.[11]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГЕДЕОНА НОВОГ

CВЕТИ Гедеон родио се у селу Капурни, у Димитриадској епархији, од побожних но веома сиромашних родитеља, оца Авгириноса и мајке Кираце, и на светом крштењу доби име Никон. Сиромашни родитељи, имајући велику породицу, дадоше Никона своме блиском рођаку да га одгаји и васпита, у месту Велестини, где се тај њихов рођак бавио трговином, а где и они већ живљаху. Паметан и окретан, дечак Никон се допаде богатом и утицајном Турчину Алину, који силом оте Никона, одведе својој кући и потурчи, давши му муслиманско име.
Након два месеца, под утицајем благодати Божје, дечак Никон се освести и увиде да се из дечје лакомислености одрекао Христа. Кајање му запали душу, и он измени и начин живота и свој изглед: постаде невесео и утучен, и немаран на послу. Но уједно с тим он кришом горко плакаше, и донесе одлуку да бежи из тог мрског му дома.
Улучивши згодну прилику, Никон побеже и сакри се код својих родитеља. Знајући да ће га Турчин тражити и гонити, родитељи саветоваху своме сину да бежи у Свету Гору. Алин заиста удари у потеру за Никоном, и овај бежећи од њега, три године луташе из места у место. Најзад стиже у Свету Гору. Тамо, у манастиру Каракалу он нађе себи духовника, и исповеди му свој пад. Духовник му даде потребан духовни лек, па га потом присаједини опет Православној Цркви.
Након извесног времена Никон би за своју ревност у подвизима удостојен монашког пострига, и доби име Гедеон. Старци, видећи Гедеонову беспрекорну послушност у свему и његово неуморно ревновање у врлинама, изабраше га за еклесиарха. Проходећи ово ново послушање, Гедеон поче додавати труд труду. При томе он удвостручи пост, бдење, молитву и метанија. На тај начин он у току тридесет пет година потпуно очисти срце своје и испуни га безмерном љубављу према Господу Христу. Једном када преподобни Гедеон читаше књигу о страдањима светих мученика, који за своје подвиге добише од Бога мученичке венце и царство небеско, у његовој се души роди Пламена жеља да пострада за премилог Господа Христа, и тако крвљу својом омије себе од страшног греха свог - некадашњег одречења од хришћанске вере. Од тада ова се жеља његова из дама у дан све више и све јаче распламћиваше у срцу његовом, и доведе га дотле, да он донесе одлуку да ту жељу своју приведе у дело. Али претходно он ту намеру своју откри старцима свете обитељи своје, молећи их да га они благословом и молитвама својим укрепе на тај подвиг.
Старци, знајући Гедеона као мужа савршена и утврђена у врлинама, дадоше му свој благослов и обећаше му да ће молити подвигостројитеља Господа Христа да га укрепи у страдањима.
Гедеон се онда опрости са блаженим старцима, са којима проживе тридесет пет година у манастиру Каракалу, и отпутова у место Велестину где се и Христа одрекао беше. Чим стиже у тај град, он оде у суд, ступи пред судије, и исповеди пред њима своју веру у Христа, а Мухамеда прокле као лажног пророка. Међутим судије му ударише неколико батина, па га отераше из суднице. И то се понови неколико пута.
Тада Гедеон, жељан мучеништва, оде у друга места. Али свуда му се дешавало што и у Велестини: добио је батине и био избациван из суднице. Видећи у томе непристанак Божји, преподобни Гедеон се врати у Свету Гору.
У Светој Гори блажени проведе годину дана, али немаше мира у души, јер га сагореваше жеља да пострада за Господа. Зато опет узе благослов од стараца, и поново оде у Велестину. Тамо изађе пред судије у судници, исповеди Исуса Христа као Јединог Истинитог Бога, а прокле муслиманску веру. Но и овога пута њега избише, па из суднице истераше.
Тада преподобни оде у друго место, ступи пред управљача тога места, изјави да је хришћанин, а муслиманску веру изружи и прокле. Управљач, чувши хулу на своју веру, уплаши се и одмах написа поглавару те области Вели-паши, који живљаше у Тракији, у месту Турнови, да неки хришћанин дрско вређа и хули њихову веру. Паша посла два војника да му доведу тог хулника. Када блаженог Гедеона доведоше, Вели-паша сазва из околних места угледне грађане, и изведе Гедеона на суд. Но блажени Гедеон и ту неустрашиво исповеди своју хришћанску веру, а муслиманску изврже руглу и прокле је. Судије покушаше најпре милом и разним обећањима, па затим силом и претњама да придобију мученика. Но он све то с презрењем одби. Тада судије, да би посрамили мученика, обријаше му главу, метнуше му наказну капетину на главу, посадише га наопако на магарца, па водише кроз све улице града Турнове. Но свети преподобномученик се радоваше тој порузи за Христа. После му секиром одсекоше све прсте на рукама и ногама, као негда светом мученику Јакову Персијанцу,[12] па најзад га бацише у нужник, где душу своју свету предаде Богу, тридесетог децембра 1818. године.
Чудотворне мошти светог преподобномученика почивају у цркви Светих Апостола у Турнови, а један део моштију налази се у манастиру Каракалу. Молитвама светог преподобномученика Гедеона, Христе Боже, помилуј и спаси нас. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВА АРХИМАНДРИТА

ПРЕПОДОБНИ отац Лав архимандрит светим подвизима угоди Богу, и сконча у миру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар Максимијан царовао од 284. до 305. године.
2. Серафими, Херувими, Престоли, Господства, Силе, Власти, Начала, Архаигели и Ангели јесу чинови ангелски, којих по учењу свете Цркве има девет.
3. Лав III Исавријанац царовао од 717. до 741. године, наследио га син његов Константин V Копроним (741-775. године). Ови цареви беху први иконоборци.
4. Спомен његов Црква празнује 26. марта.
5. Видети опширније о њој под 26. мартом: Житије преподобног оца нашег Василија Новог.
6. Максимијан II Галерије царовао у , источној половини Римске царевине од 305-311. године.
7. Проконис - острво у Мраморном мору; сада Мармара
8. Сигријански крај - планинска покрајина око Кизика, у Малој Азији.
9. Спомен светог мученика Евиота Црква празнује 18. децембра.
10. Свети мученик Филетер преставио се 311. године.
11. Видети о њима под данашњим даном. Спомен светог мученика Филетера.
12. Спомен његов Црква празнује 27. новембра.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Светих четрнаест хиљада младенаца витлејемских. Како се мудраци источни не вратише из Витлејема у Јерусалим, да јаве Ироду о новорођеном Цару, него по заповести ангела другим путем одоше у домовину своју, разјари се Ирод као звер љути и нареди, да се побију сва деца од две године и испод две године у Витлејему и по свој околини витлејемској. Та страшна заповест царева би извршена дословце. Војници његови једну децу мачем посекоше, другу о камен разбише, трећу ногама згњечише, четврту рукама удавише. И диже се плач и јаук матера до небеса: "Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахила оплакује децу своју, и неће да се утјеши, јер их нема", као што је и пророковано (Јер 31, 15; Мт 2, 18). Овај злочин над многом невином децом изврши се годину дана по рођењу Христовом 29. децембра. За то време Ирод трагаше, не би ли пронашао божанског Младенца. Искаше од Захарије сина му Јована, наравно да би га убио, пошто мишљаше да је Јован тај нови Цар. Па како Захарија не даде Јована, то по наредби Иродовој сам Захарија би убијен у храму. Био би убијен и свети Симеон Богопримац, да се ускоро по Сретењу не представи Богу. Побивши децу витлејемску, Ирод се тада окоми на старешине јеврејске, који му толковаху, где се има Месија родити. Тако уби Иркана првосвештеника и седамдесет стараца из Синедриона. Тако зло скончаше они који се саглашаваху с Иродом, да новога Цара Младенца треба убити. Потом уби свога брата и сестру и жену и три своја сина. Најзад постиже и њега казна Божја: поче се сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји, и из гноја црви потекоше, нос му се затвори, и смрад неподносиви распростираше се из њега. Пред сам издисај сети се, па да се они не би обрадовали смрти његовој, нареди да их све побију. Тако изврже своју нечовечну душу овај грозни владар и предаде је ђаволу у вечиту својину.

2. Преподобни Маркел, из Апамије Сиријске. Игуман обитељи "Неусипајушчих" у Цариграду. Прозорљивац, исцелитељ и чудотворац велики. С ангелима разговарао, демоне лако побеђивао и одгонио. По смрти јавио се сабрату светоме Лукијану и рекао му, да је умолио Бога, да и њега ускоро узме у Царство небеско. Овај свети и славни муж упокојио се 486. године.

3. Преподобни Марко Гробар и Теофил Плачљиви. Кијевопечерски монаси. Свети Марко имаше толику благодат, да мртвима заповедаше и они га слушаху. "Почекај, брате, до сутра јер ти гроб још није готов," поручи Марко да се каже једном умрлом монаху, који беше већ и окупан и опојан. И монах отвори очи и би жив до другог дана. Теофил плакао непрестано за грехе своје. Сузе своје пролевао је над једним судом. Пред смрт јави му се ангел и показа му један већи суд, испуњен сузама. То беху сузе Теофилове, које падоше на земљу или бише утрте руком или се на лицу осушише. Тако се на небу знају и чувају све сузе наше, као и све муке, трудови и уздаси ради спасења. Упокојише се ове свете слуге Божје у XI веку и пређоше у Царство Христово.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ ЧЕТРНАЕСТ ХИЉАДА МЛАДЕНАЦА ВИТЛЕЈЕМСКИХ

ВИДЕВШИ да су га мудраци исмејали, Ирод се веома разјари (Мт. 2, 16). А на кога се он разјари? С једне стране на мудраце који га изиграше, а с друге - на новорођеног Цара Јудејског. На мудраце се он гњевљаше што се они не вратише к њему и не обавестише га о Детету; а на Христа се гњевљаше из страха да му Он не узме царство; јер не знајући да Христово царство "није од овога света" (Јн. 18, 36), Ирод сматраше да ће Христос царовати земаљским царством.
Шта дакле уради бедни Ирод не могући одмаздити мудрацима, јер они већ беху отишли, ни убити Христа, јер се не могаше пронаћи? Он изли свој гњев на невину децу. Као што љути звер када га ране, не гледа на онога који га је ранио, већ кидише на оно што му се нађе пред очима, па то зграби, черупа и кида као да је главом онај који га је ранио; тако и Ирод, мучен гњевом и не налазећи виновнике свога гњева, устреми јарост своју на невину дечицу која му ничим не беху скривила. Он посла, као у рат, наоружане војнике те побише сву децу у Витлејему и по свој околини његовој од две године и испод, по времену које је добро дознао од мудраца (Мт. 2, 16). Јер Ирод, по казивању мудраца, памћаше време када се појавила звезда. А и по тумачењу светог Златоуста и светог Теофилакта звезда се појавила још пре Рођења Христова. А за колико време пре Рођења? Ако се она појавила у сам час Благовести, онда од Благовести Пресвете Богородице до Рођења Христова прошло је девет месеци. Мудраци пак дођоше у Јерусалим на сам дан Рођења Христова и поклонише се Христу у Витлејему па другим путем отидоше у земљу своју. Зато Ирод није одмах сазнао да су га мудраци изиграли, него је спочетка сматрао да они нису нашли тражено дете, па постидевши се своје грешке, не усудише се да му се јаве, већ постиђени отидоше тајно у земљу своју.
Затим након четрдесет дана, одигра се у храму Соломоновом славни догађај: старац Симеон и пророчица Ана[1] сретоше тамо Божанствено Детенце, донесено Богоматером у дан очишћења,[2] и сведочише о Христу, и јавно благовестише много народу о Њему. Глас о свему што се догодило у храму у дан Сретења Господња пронесе се по свему Јерусалиму, а стиже и до цара. Тада Ироду би јасно, да то заиста и јесте тражено Дете, и да су истините речи мудраца о новорођеном Цару, кога су они нашли у Витлејему, али се нису вратили к Ироду, презревши његову власт.
То страховито разјари безаконог Ирода. И он се одмах свом душом даде на посао: да помоћу разних тајних и лукавих средстава пронађе то Детенце. Али му све то би узалуд, пошто Јосиф побеже с Дететом у Египат одмах после виђења које имаде у сну. Читаву годину трагаше Ирод за Христом. После тога Ироду је ваљало због неког посла отпутовати у Рим к ћесару. И Ирод се силно узнемири што још не беше пронашао тражено Дете, јер се бојао да се у његовом одсуству не пронађе и не прослави у народу нови цар, и не одузме од њега Јудејско царство. Са тог разлога он одмах донесе одлуку у уму свом: да побије сву децу Витлејемску, еда би на тај начин убио с њима и новорођеног цара.
И тај безакони покољ деце би извршен на годину дана по Рођењу Христовом, двадесет деветог децембра. Тог дана Црква светкује и спомен њихов. А тада, од појаве звезде већ беше прошло година и девет месеци. Што пак Ирод поби сву децу од две године и испод две године, он то учини из страха и ради веће сигурности. О томе свети Златоуст каже: "Не чуди се што Ирод нареди да убијају децу од две године и испод две године. Мучитељ то учини, јер се у њему састадоше страх и јарост. Због тога Ирод постаде врло опрезан, и од великог страха он осуди на погибао и старију дечицу". - Са тим се слаже и Јевтимије Зигабен, који каже: "Ирод је сматрао да се звезда није одмах показала мудрацима, него да се Дете родило много пре њене појаве. Стога он ради веће сигурности и нареди да се побију деца од две године наниже".[3]
Децу Витлејемску убијаху на разне начине: једне убијаху мачем, друге разбијаху о камење и стење, неке удараху о земљу и ногама гажаху, неке рукама задављаху, неке раскидаху и растрзаху, неке пробадаху, неке напола расецаху. Мајке горко ридаху; њихова кукњава досезаше до неба; оне чупаху косе, раздираху одећу на себи, кидаху себе; и испунише се речи пророка Јеремије: Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики; Рахила плаче за децом својом, и неће да се утеши, јер их нема (Јерем.31, 15 = Мт. 2, 18). Рама беше град на брежуљку, у пределима племена Венијаминова. Рахилом пак неки називаху Витлејем зато што у њему беше погребена Рахила, супруга патријарха Јакова, мајка Венијаминова. Због гроба дакле Рахилина, и Витлејем би назван Рахила. И када у Рахили, тојест у Витлејему убијаху децу, тада се у граду Рами, који се налажаше не много далеко од Витлејема, чу глас плача, ридања и великог јаукања матера које плакаху за својом побијеном децом. Плач тај унеколико описују два света Јована: Златоуст и Дамаскин. Свети Златоуст овако вели: Видећи то, мајке питаху убице: "Зашто убијате нашу децу? Какву неправду учинише она цару или вама?" И не беше никога да им одговори због чега се врши овај изненадни покољ; не беше никога да их утеши у њиховом великом болу А оне вапајно говораху к војницима: Смилујте се на нас, о људи! смилујте се на нас! Еда ли ви немате мајке? Зар не знате љубав материнску? Немате ли супруге? Зар ви нисте били љубљени од својих мајки? Зар се не бојите да се и вашој деци не деси овако нешто? Сажалите се на нас, о људи! Не лишавајте нас деце наше, него прво нас поубијајте, јер не можемо да поднесемо смрт деце наше! Хајде, пробадајте нас! Ако су вам деца наша учинила какво зло, нека онда и ми заједно с њима примимо смрт!
Тако нарицаху оне у силном болу свом; и избезумљене од туге и жалости, заборавивши стид, оне раздираху на себи хаљине своје, од силнога јада обнаживаху прси своје и камењем бијаху себе у прса, гребаху лица своја, чупаху косе себи, призиваху небо за сведока, вапијући к Богу: О, Владатељу наш, Господе! Шта значи ова велика свирепост цара? Он устаје на Твоје створење: Ти си створио, а он убија! Ти си нам даровао децу, а он их отима од нас! Зашто смо ми родиле децу на свет, када се наша дечица подвргавају тако горкој смрти?
Свети пак Јован Дамаскин овако говори о том плачу: Мајке које силне болове и муке претрпеше при рађању своје деце, сада сеђаху крај лешева поубијане дечице своје; с расплетеним косама, подижући руке к небу, косе чупајући, главе своје пепелом посипајући, небо за сведока призивајући, у сузама се купајући, оне одсутноме цару Ироду говораху као присутноме: Шта значи ова нова наредба твоја, царе, противу нас? Зар ти ниси отац твојој деци? Зар ти не знаш колика је љубав родитељска према деци? Да ли те звезда озлоједи? Зашто онда стрелама својим не гађаш небо, него сасушујеш млеко у грудима нашим? Мудраци ли ти учинише зло? Зашто онда не кренеш у рат против Персије, него Витлејем лишаваш деце? Ако се родио нови цар, и ти си о њему сазнао из књига, онда ухвати Гаврила и посади га у тамницу!
Ускоро после покоља свете деце, чији број изношаше четрнаест хиљада, казна Божија постиже и самог убицу, цара Ирода. Горак беше крај његовог живота. О томе свети Теофилакт прича ово: Ирод се поче сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји и уцрвља, из гноја црви потекоше, нос му се затвори, све се на њему распадаше, смрад неподносиви распростираше се из њега, и грозни цар у најстрашнијим мукама изврже нечовечну душу своју. А пред сам издисај зли цар предаде смрти мноштво знатних и угледних грађана Јерусалимских. Тако он погуби поглавара свештеничког Хиркана, и све главаре свештеничке и старешине народне, које раније питаше: "Где ће се родити Христос?" и који му одговорише: "У Витлејему Јудејскоме".
Све њих Ирод погуби мачем. А то би праведни суд Божији, те они заједно с Иродом скончаше у жестоким мукама, као што Ангео извести о томе Јосифа у Египту: "Изумреше они који су тражили душу детињу". Очигледно, тражио је не само Ирод него и сви саветници његови, главари свештенички и књижевници. Стога и умре не један Ирод него и сви који су заједно с њим тражили душу Детета. Ирод би убијен Богом, а они бише побијени од Ирода. Јер коме саосећаху, од њега и примише опаку смрт. А да су сви они смерали убити Христа и у томе били сагласни с Иродом, види се из овога: када сконча праведни старац Симеон Богопримац који изрече сведочанство о Христу у храму пред свим народом, они га онда због тога не удостојише достојног погреба, који је доликовао тако светом човеку, премудром учитељу, прозорљивом пророку и од свих цењеном старцу. Исто тако они предадоше на смрт и светог пророка Захарију зато што Он Пречисту Дјеву, која са Младенцем дође у храм ради очишћења, постави на месту за девојке, где удатим женама није доликовало стајати. О томе спомињу свети Григорије Ниски, Кирил Александријски, и Андреј Критски. - Када то видеше књижевници и фарисеји, они почеше негодовати; Захарија им се успротиви доказујући да је ова Мати и после порођаја остала чиста Дјева. А кад оии изразише своје неверовање у то, светитељ им онда образложи да је људска природа са сваким створењем потчињена Творцу своме и да је у Његовој свемоћној вољи устројавати твар Своју и учинити да Дјева роди, и по порођају остане Дјева. Са тог разлога - говораше он -, ја и ову Матер пустих на место за девојке, пошто је истинита Дјева.
Књижевници се због тога разјарише у срцима својим на Захарију као на отвореног законопреступника, и раздирани завишћу гњевљаху се на њега за две ствари: прво, што Матер Младенца он постави на месту за девојке, а друго - што се таква сведочанства изговараху о Младенцу. То своје нерасположење они Не утајише ни пред Иродом, него га открише пред њим. Но у то време Јосиф са Маријом побеже у Египат; и њихово трагање за Дететом остаде без успеха. И од тога времена књижевници беху силно кивни на светог Захарију, а уједно и на старца Симеона. А кад ускоро после тога Симеон сконча, они га не удостојише доличног погреба. Захарија пак доцније, на њихове молбе, би од стране Ирода осуђен на смрт. У време покоља Витлејемске деце свети Захарија би убијен између храма и олтара зато што не предаде сина свог Јована да га погубе.
Тако се књижевници и фарисеји осветише светом Захарији за његово сведочанство о Пречистој Дјеви и што је у храму постави на месту за девојке. Но ускоро затим и они сами бише убијени од свога цара Ирода. Каквом су мером мерили, онаквом им би одмерено. Одвојено од њих Ирод посече и седамдесет најмудријих људи који су сачињавали Синедрион.[4] Само једнога од њих он остави жива, али нареди да и њега ослепе.
У то време беху у Јерусалиму два врло мудра, чувена и вољена учитеља: Јуда, звани Аврифеј, и Матеј Гаргулоти. Њих Ирод, заједно са неким пријатељима њиховим, живе спали. Но пре тога Ирод се зверски окоми на свој сопствени дом: уби свога брата Ферора, сестру Саломију и мужа њеног из колена Давидова, жену своју Маријамну такође из колена Давидова,[5] рођеног од ње сина свога Антипатра, затим још два сина своја: Аристовула и Александра; и многе друге без икакве кривице предаде на смрт. Најзад, налазећи се на издисају, он се сети , да има у тамници много затворених Јевреја, и остави завештање својим најоданијим војницима: да чим он издахне, они сместа побију те сужње, да се Јевреји не би обрадовали његовој смрти, него да би усплакали гледајући толике људе своје побијене.
Тако злотвор погибе злом смрћу, погубивши многе заједно са собом. И одсели се у пакао са својим једномишљеницима. Света пак деца Витлејемска, побијена за Христа, настањена су са ангелима на небу, јер је царство небеско заиста такове дечице,[6] о Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКЕЛА игумана "Обитељи неуспављивих"

ПРЕПОДОБНИ Маркел беше родом из Сиријског града Апамије, из чувене и богате хришћанске породице. Изгубивши родитеље још у младости својој, он оде у Велику Антиохију На науку. Тамо он брзо и одлично изучи световне науке; али се у њему распламти жеља да изучи и унутрашњу духовну философију, духовну мудрост. Због тога он донесе одлуку да отпутује у Ефес, пошто је слушао да тамо има врло много људи савршених у врлинама. Отишавши из Антиохије, он пре свега раздаде сиромасима сво своје огромно имање које му у Апамији беше остало у наслеђе од родитеља. И презревши све што је у свету, он убрзо отпутова у Ефес.
У Ефесу Маркел се настани код једног побожног човека, и поче се подвизавати у врлинама под руководством слуге Божијег Промота, који беше достигао толико духовно савршенство, да је кроз затворена врата улазио у храмове Господње на ноћне молитве. Гледајући на врлински живот његов и других светих мужева Ефеских, блажени Маркел сабираше себи велику духовну корист. Као плетући себи венац од раЗних цветова, он се поучаваше разним врлинама, имајући пред собом разноврсне обрасце богоугодног живљења. У добровољном сиромаштву живећи, он трудом руку својих зарађиваше оно што му беше потребно за одржавање тела. Имајући леп рукопис, он све ноћи провођаше у молитви, а дане у преписивању књига. Те књиге он продаваше по правичној цени, па део добијеног новца употребљаваше на своје потребе, а остало раздаваше ништима. Такви беху почетци његовог врлинског живљења.
Чувши затим да у Византији живи неки ава Александар,[7] премудар и велики у делу и речи, способан да многе приведе к спасењу, Маркел остави Ефес и похита к њему. У то време божанствени Александар обитаваше са својом братијом при цркви светога Мине; касније пак он подиже на морској обали знаменити манастир, у коме заведе нови устав који прописиваше да се Бог дан и ноћ слави непрекидним псалмопојањем: братија су певали у цркви смењујући се по одређеном броју часова. Допутовавши у Византију, Маркел се упозна са једним монахом те обитељи који се звао Јаков. Овај приведе Маркела к ави Александру. А ава, провидећи у њему благодат Божију, обуче га у монашки чин, и прорече о Маркелу и Јакову да ће се и један и други удостојити многих божанских дарова, говорећи: "Андрија је први пошао за Христом, али га је Јован сустигао".
Андријом он назва Јакова, а Јованом Маркела, јер виде да обојица подједнако горе духом к Богу; иако је Јаков, слично апостолу Андрији, први узео на себе јарам Христов, онда је Маркел, слично апостолу Јовану, превазишао њега многим даровима. А Маркел ваистину беше сличан светом Јовану - девственику и Богослову, својим беспрекорним девством и богонадахнутом премудрошћу. Подвизавајући се доста времена у тој обитељи, Маркел стече дар прозорљивости. И провиде да ће се учитељ његов, ава Александар, ускоро преставити, и да ће њему бити предложено настојатељство. Маркел тајно оде из манастира, јер није хтео да он, још млад, господари над старима и да има потчињене, волећи да сам буде потчињен. Отишав из манастира, Маркел стаде обилазити околне покрајине, посећујући свете оце који се на разне начине подвизаваху, и од свакога између њих добијајући посебну корист за себе.
У то време божанствени Александар отиде ка Господу. И сва братија једнодушно жељаху да његово место заузме Маркел, и туговаху што га нигде не могаху пронаћи. Пошто не пронађоше Маркела, они за старешину обитељи поставише неког Јована, човека старог и благоразумног. Дознавши за тај избор, преподобни Маркел се одмах врати у своју обитељ, и сва се братија радоваху његовом повратку. А ави Јовану он беше веома мио, јер му беше од веома велике користи и помоћи, као десна рука.
После извесног времена ава Јован пресели манастир на усамљеније место, у Витинији,[8] према граду Состену,[9] које се звало Иринеум, што значи: "мирно". Јер то место, удаљено од народне вреве и метежа, заиста беше мирно прибежиште за монахе. Са манастиром би пренесен и његов ранији устав, прописан преподобним Александром, који наређиваше братији да у сменама дању и ноћу славослове у цркви Бога. Због тога се манастир и назвао "Обитељ неуспављивих". Сво устројство на новом месту и бриге о манастиру бише поверени Маркелу, као човеку верном у свему и искусном у сваком послу. Њему се ускоро имала поверити и сама управа над манастиром, што он и сам провиде својим прозорљивим очима, а што и другима би откривено Богом. Тако, игуман једног тамошњег оближњег манастира, по имену Македоније, човек прозорљив, прорече преподобном Маркелу, да ће бити не само пастир словеснога стада него да ће и име његово постати славно по свој земљи због великих врлина његових и светости. Притом говораше: "Многи ће јелини и варвари, научени њиме, оставити прадедовске заблуде и обратити се к Богу, и Бог ће се прославити преко њега".
Преподобни Маркел беше толико смирен, да се није либио пасти манастирску магарад, и братија га једва умолише да престане пасти бесловесну стоку он, који је достојан бити пастир словесноме стаду.
Но не прође много времена и ава Јован отиде ка Господу, и блажени Маркел би постављен за игумана обитељи Неуспављивих. И беше он веома милостив према ништима, хранећи сваки дан мноштво гладних. И Бог помагаше његовом добром служењу: јер као што Он некада умножи пет хлебова и две рибе те нахрани пет хиљада људи (Мт. 14, 16-21), тако и у обитељи Маркеловој мала количина хране се невидљиво и чудесно умножаваше, те је било довољно не само за братију него и за свакодневно исхрањивање мноштва ништих и странаца, као што ће се видети из даљег казивања.
Словесно стадо преподобног Маркела се увеличаваше, и број братије свакодневно растијаше. За тако велики број духовних људи, који се сабраше око преподобног Маркела због његових врлина, беху потребне веће стамбене просторије, већи храм за молитву, веће залихе хране и других потреба неопходних за човечији живот; а блажени Маркел у то време ове беше утрошио На исхрањивање ништих. Међутим Бог, на кога преподобни беше положио сву своју наду, не остави слуге Своје и снабде их потребним на следећи начин.
Бејаше неки човек по имену Фаретрије који поседоваше огромна богатства. Заволевши побожни живот, он дође к преподобном Маркелу водећи са собом своја два сина, два мала дечака, и мољаше да га прими за монаха. И поклони он манастиру сва своја богатства. И би он обучен у монашки чин са обадва сина своја. Од поклоњене пак имовине његове најпре би сазидана нова, камена црква, прекрасна и огромна, затим сва ограда манастирска би преуређена, и подигнуто мноштво нових келија а старе келије бише обновљене. Поред тога, би устројена и врло велика болница, такође и гостопрњмница, и остале потребне зграде. Храна, одећа и остале потребе бише набављене за манастир такође из средстава поклоњених Фаретријем. Тако Бог Промислитељ додаде све ово онима који ишту најпре царства Божијега и правде његове (Мт. 6, 33).
Слава о преподобном Маркелу и о установљеном у његовој обитељи непрестаном славословљењу Бога разнесе се на све стране. И многи се угледаху на тај устав, и увођаху га у своје манастире, узимајући себи наставнике од преподобнога. И као што из Едема истицаху реке,[10] тако и из обитељи Маркелове излажаху и распростираху се по свима манастирима, што беху у разним земљама и градовима, устави и обичаји монашкога живота и непрестанога црквенога богослужења. V сваком манастиру игумани беху монаси из обитељи преподобнога Маркела и свуда се држаше поредак "Обитељи неуспављивих", јер блажени Маркел беше чиноначалник, архимандрит, законодавац и управитељ свих тих манастира. И по пророчанству споменутог Македонија прозорљивог, многи се од јелина и варвара, под руководством преподобнога Маркела, обраћаху од заблуде незнабожачке к истинитоме Богу. И умножаваху се све више и више хорови земних ангела који дан и ноћ славослове Бога.
Но већ је време да споменемо и нека чудеса преподобнога Маркела.
Нека три епископа беху од варвара одведени у ропство. А кад се ослобођени ропства враћаху дома, пут их вођаше поред обитељи преподобнога Маркела. Они свратише к преподобноме. Он их с љубављу прими и одмори. А кад се они спремише да наставе свој пут, преподобни хтеде да им као врло убогим људима да нешто за успут. Дозвавши економа који се звао Јулијан, он га упита колико у ризници има пара. Овај одговори: Десет сребрника. - Преподобни онда нареди да се сав тај новац да убогим епископима. Али економ оде и даде свакоме епископу само по један сребрник, а остало задржа за манастирске потребе. Провидевши то духом, преподобни дозва економа и заповеди му да неизоставно и остале сребрнике да епископима. Економ оде и даде им још по два. Тако њима даде свега девет сребрника, а десети задржа за просјаке који су свакодневно долазили у манастир.
После тога један богољубив човек, побуђен Духом, дође к преподобноме и даде му за манастирске потребе деведесет таланта[11] злата. Преподобни Маркел призва економа Јулијана и са гњевом изобличаваше његов тврдичлук и говораше: Ето, Бог је хтео да нам руком овог побожног човека пошаље сто таланта. Али пошто си ти, погазивши моје намере, задржао један сребрник, то нас је наш општи Промислитељ, који је хтео да нам стоструко узврати, лишио десет таланта. - Постиђени економ паде к ногама светитељевим молећи за опроштај.
Преподобни имађаше и благодат исцелитељну. Тако, он једним додиром исцели монаха Елпидија, који у устима имађаше опаку рану. Исто тако он својим додиром исцели монаха Стефана који је силно патио од тешке стомачне болести и већ сматрао да му више нема живота: светитељ га исцели додирнувши му стомак и кичму. А када се разболе споменути економ Јулијан, и већ беше на самрти, преподобни му подари двоструко исцељење - душевно и телесно: најпре га усаветова да не прекршује заповести игуманове и да се не узда у временско богатство него да се ослања на Бога који се подједнако стара о свима. И тако, излечивши му душу, он га исцели и од телесне болести.
Треба испричати и још једну чудеснију ствар. Један Јеврејин паћаше од неизлечиве болести: имађаше на телу смрдљиве ране. Када постаде очигледно да ту сва лекарска наука и искуство не помажу Иишта, и болесник изгуби наду на излечење, он онда као последњој нади прибеже к преподобном Маркелу, том брзом и бесплатном лекару. Преподобни упита Јеврејина о вери, и када дознаде за његово зловерје рече му да не може добити исцељење док се претходно не одрекне свога зловерја и не прими хришћанску веру. Јеврејин обећа да ће одмах постати хришћанин чим добије исцељење. Снисходећи његовој молби, старац исцели болесника молитвом; и исцељени одмах прими хришћанску веру. Но не прође ни четири дана, а Јеврејин се поново врати своме зловерју. Али, њему се поврати и његова пређашња болест; као што за вером последова исцељење, тако и за одступништвом - пређашња болест. Приморан, он и против своје воље поново дође к светитељу, поново се одрече свога зловерја и присаједини побожности, и мољаше незлобивог оца за милост. Добивши по други пут исцељење, он се опет као свиња поврати у каљугу[12] и опет га постиже још страшнија болест.
Шта онда уради овај несрећник? Он опет бестидно прибеже к светитељу. И тако се то понављаше много пута. Најпосле преподобни му рече: Знај, човече, ти обмањујеш не мене него Христа, јер те исцељујем не ја него Христос, и ти не можеш сакрити пред Његовим свевидећим оком зловерје срца овог, поштујући Га уснама а срцем далеко стојећи од Њега,[13] речима исповедајући правоверје а делима држећи своје пређашње зловерје. Него хајде: одбацивши сваку обману и лукавство, обрати се свим срцем ка Христу, па ћеш се одмах исцелити не само телом него и душом. - Но бедни и безумни Јеврејин одговори светитељу: Ма шта ме снашло ја ћу трпети, али веру отаца никада оставити нећу.
Чувши то, преподобни се ћутке удаљи од њега, а Јеврејин, када одмаче мало од светитељеве обитељи, изненада паде на путу, и постаде мртав телом и душом. Дознавши за то, блажени отац заплака, и рече: "Немој кушати Господа Бога свога" (Мт. 4, 7; 5 Мојс. 6, 16).
Но да се опет вратимо на исцељивање болесника од стране преподобнога. - Човек неки по имену Кир, који доцније постаде велики у монашком животу и многима би образац врлина, пре примања монаштва располагаше огромном телесном снагом и бејаше веома искусан и вичан у борби. Неочекивано, по допуштењу Божјем, ђаво га порази гнојавим ранама од ногу до главе, као некада Јова, и иструле на њему не само сва кожа него и тело и жиле, те се виђаху само наге кости. Патње овога човека беху толико страшне, да их је немогуће описати. И њега не могаху излечити никакви лекови људски, једино Божански, које он и доби од светог Маркела. Јер када болесник прибеже к њему, и са сузама га замоли за исцељење, блажени одмах подиже к небу руке, и по обичају сатвори усрдну молитву за болесника. Затим, додирујући руком ране његове, рече: О, добри човече! не треба да те ове патње надвладају, и не доликује ономе који се бори са невидљивим непријатељима да се брине о телу. Имај наде, јер ако Свевишњега изабереш себи за прибежиште, ове ране ће побећи од тела твога.
Када то светитељ рече, болест сместа остави тога човека. И месо на телу његовом стаде расти видљиво за све -, слично ономе што се описује у пророштву пророка Језекиља[14] -, кости се покриваху, ране се месом попуњаваху, жиле се исправљаху, зглобови се учвршћиваху, кожа се навлачаше преко целога тела: и Кир, мимо сваког очекивања, брзо постаде здрав.
И даваше угодник Божји, благодаћу даном му од Бога, чудесна исцељења не само онима којих се рукама дотицаше него и онима који се налажаху на далеком растојању од њега. Тако, супрузи неког ђакона Евгенија дође време да се породи. Али се она не могаше породити; при чему јој никакву помоћ не беху у стању указати ни лекари ни бабице. Она изгуби свест, и већ беше на самрти; и све обузе очај, сматрајући да јој нема спаса. Тада муж њен ђакон Евгеније отрча к преподобноме Маркелу, припаде к ногама његовим, са сузама иштући помоћ светих молитава његових. Преподобни се помоли Господу, и благословивши хлеб даде га ђакону да га што пре положи на грудима болеснице. Чим то би урађено, жена одмах роди дете, и ослободи се болова. А када се расвести, она стаде распитивати: Где је монах што ме ослободи мука? Где је онај што ме од смрти спасе? - А кад је упиташе, ко је тај монах и какав изгледа, Она описа спољашњи облик и изглед јавившег јој се монаха. Из њеног описа сви закључише да је то био преподобни Маркел који јој се јавио и од смрти је избавио.
Својим равноангелним животом блажени отац Маркел постиже такво савршенство, да због чистоте и светости душе његове ангели живљаху заједно с њим. Сергије, игуман једнога манастира на реци Еуфрату, пошто је много слушао о преподобном, дође да га види. И виде Неупоредљиво више од онога што су му причали о блаженом Маркелу. Јер једном њих двојица стајаху заједно на молитви; и када преподобни Маркел чињаше метаније, Сергије виде где два светла ангела придржавају са обе стране светитеља и подижу га са зехмље, а лице му у време молитве сија као муња. Видевши то, Сергије сав цептијаше од страха, и душа му од ужаса умало не напусти тело.
И другим великим оцима Бог такође даваше откривења о угоднику Свом Маркелу. Јелисеј, игуман Дескога манастира, жељаше да види светитеља и да сазна о његовом животу; и када се он мољаше о томе Богу, Господ му у виђењу показа Маркела онаква какав је био по спољашњем изгледу, и откри му висину његових врлина. То Јелисеј касније исприча ученику светога Маркела Петру, када је овај био код њега.
Гавдиолу, игуману манастира у граду Помпеји, крај мора Евксинског[15] би откривено да је Маркелу дата од Бога благодат, равна благодати законодавца Мојсија. Гавдиол посведочи то Таласију, ученику преподобног Маркела. Заиста, преподобни имађаше пророчку благодат, јер што он коме прорече, то се и збиваше. Једном дође к њему један епископ велика тврдица. Блажени затражи од њега у зајам два дуката, да их разда ништима.
Но епископ га одби и не даде му, рекавши му да нема. Тада му преподобни пророчки рече: Ускоро ни свога тела имати нећеш, јер ће га гроб примити, а злато твоје припашће манастирској братији. - Тако и би. Не прође ни два дана а епископ умре, и његова имовина би предата обитељи преподобнога, сагласно његовом пророчанству.
Преподобни провиђаше оно што се на даљини догађало, да се догађа у близини. Тако једном ученици његови путоваху лађом по Евксинском мору ради манастирских потреба. На мору настаде велика бура, и живот им беше у смртној опасности. Утом им се преподобни јави, и спасе их привевши их благополучно у пристаниште. А кад они беху у граду Анкири,[16] један се од њих, по имену Павле, тешко разболе, и монаси што беху с њим помишљаху да га оставе тамо. А он, уздахнувши из дна душе, са сузама завапи: "Оче Маркеле, где су твоје молитве? Ти си ме предао Богу, а ја ево гинем; и што је најболније, гинем изван твога стада и далеко од моје братије!"
Тако са сузама говораше болесник у граду Анкири, и преподобни у обитељи чу његов плач и јадиковање, и рече своме ученику Кесарију да се један од послате манастирским послом братије налази у тузи и болести. Уставши, он се помоли за њега, и Павле тог часа оздрави. Кесарије пак забележи тај дан и час, па кад се братија вратише, показа се да је Павле оздравио у Анкири у онај час када се свети отац, провидећи његову болест, помоли за њега Господу.
Једном Бог казни земљу великом глађу. Старешина манастирске житнице Малх дође к преподобноме и обавести га да су са житом већ при крају и да ће хлеба имати једва за десет дана. Иди, одговори му светитељ, и врши своје послушање, и низашта не брини.
Држећи да се ава нада да ће им однекуда бити донесено жито у изобиљу, Малх продужи по обичају давати из житнице жито не само за потребу братије него и убогама. А кад прође пет дана, и у житници беше остало још врло мало жита, Малх опет дође к ави и извести га о томе. Но ава га и овога пута одасла да врши своје послушање, наређујући му да низашта не брине. Након два дана у житници не остаде ништа више, и Малх сав смућен дође к ави. Преподобни устаде, оде к житници, и нареди Малху да је отвори. А Малх са заклетвом увераваше аву да ни једнога зрна остало није, и да нема зашта да отвара житницу. Али је ипак отвори. И гле, Малх угледа жигницу пуну разноврсног жита, и препаде се; а преподобни га укори за неверје. И од тога времена житница не осиромаши док не мину глад: јер колико житар трошаше за један дан, он сутрадан опет налажаше житницу пуну као да јуче ни давао није. На тај начин преподобни прехрани за време глади не само братију него н велико мноштво ништих и убогих, странаца и дошљака. Дивна су сва ова дела Господња, извршена угодником Његовим Маркелом, но ево још чудеснијих.
Неки Павле, - не Онај о коме је малочас било речи -, монах у другој обитељи, смртно се разболе, и посла светитељу молбу позивајући га да дође к њему. Када посланик дође обитељи Маркеловој, он затече преподобног оца Маркела где разговара о црквеним догматима са епископом Халкидонским.[17] И светитељу беше немогуће да пође к болеснику пре но што заврши свој разговор са епископом о црквеним пословима. Но за то време болесник умре. И када преподобни стиже тамо, он затече да је над покојником извршено све што је прописано, и већ га изношаху ради сахране. А свети отац Маркел, човек велике вере, подиже к небу своје телесне и душевне очи, и као што имаше обичај усрдно се помоли Богу у тајној клијети срца свог, и метну руку своју на мртваца. А неки од присутних подсмеваху се у мислима, говорећи: Што овај старац не верује да је брат који лежи мртав, и проверава руком?
Док они тако помишљаху, а светитељ руком додириваше покојника, мртвац изнеНада оживе, па се подиже, и седећи на одру поче говорити. Све присутне спопаде ужас и трепет од страшног чуда овог, а преподобни им запрети да никоме не говоре о томе. Но величина Божија и тако огромни дарови Божији у преподобноме, не могаху се утајити.
А шта да речемо о сили и власти великога оца које он имађаше над ђаволима? Молитвама својим преподобни изгоњаше ђаволе из људи, као што велики ветар витла и развејава прашину. Једном доведоше к преподобноме четири ђавоимана, који љуто мучени од ђавола вапијаху к светитељу: Заповеди нам да изађемо, јер ти имаш власт над нама! - Међутим светитељ ћуташе, па чак и не гледаше на њих, него се само мољаше у себи Богу, говорећи: "Господе, помилуј створење Твоје!" - Јер њему беше позната вражија препреденост: оваким лукавим речима својим ђаволи су хтели да га увуку у високоумље. И док светитељ тако ћуташе ђаволи изиђоше, побеђени његовим смирењем.
Али, ко ће подробно испричати о чудесима преподобног опа нашег? Ко ће измерити благодат Божију што је у њему? Ко ће речју изразити његову велику и непоколебљиву веру, којом он могаше творити тако велика дела? Недостаће времена да се то исприча. Ево неколико од безбројних чудеса његових, довољно на духовну корист нама и на прослављење дивног у светима Својим Бога.
Једном се у Цариграду догоди велики пожар, и гораше у пламену сав град, кажњаван Богом за грехе житеља његових. И никако не беше могуће угасити неугасиву силу огња, који као страховита олуја гуташе све и претвараше све у пепео. И већ не беше наде да се макар једна кућа сачува читава од пожара, пошто сав град беше обузет пламеном одасвуд. Сазнавши за то, преподобни Маркел стаде на молитву подигавши руке к небу, и лијући сузе из очију. И одмах огањ престаде да се шири даље, и спасе се половина града; јер се сва огњена сила изненада угаси сузним капљама преподобнога, као неким превеликим кишама.
После тога догоди се ово. Неки велможа Ардавурије, син Аспаров, суров по нарави и аријанац по вери, разгњеви се на једнога од својих потчињених, по имену Јована, и хтеде да га убије. А Јован, немајући где да се сакрије, побеже у обитељ преподобнога Маркела. Ардавурије сазнаде за то и посла робове своје Да га узму, али им га преподобни не даде. Велможа поново посла робове к Маркелу са молбом, а уједно и са претњом, да му сместа преда Јована, али преподобни и ове одасла празне. Тада разгњевљени Ардавурије посла наоружане војнике, да Јована силом извуку из манастира, а мачем побију све који им се буду противили. И када војници са оружјем "на готовс" опколише манастир са намером да заузму манастирске одбрамбене зидове, братија одоше к светитељу и брижно га мољаху да Јована преда војницима, да због њега не би изгинули и они Невини. Међутим преподобни не послуша ни братију, јер беше веома милосрдан и не хтеде невина човека предати људима на смрт. А сам прибеже духовном оружју, сили часнога крста; оградивши себе њиме, он сам изиђе к војницима. И одмах све војнике спопаде силан страх: јер они угледаше крст који је сијао као сунце, и око њега веома велики огањ, муње и громови. Престрављени, војници побацаше оружје, па у ужасу побегоше к ономе који их је послао. А кад Ардавурије чу то, препаде се и сам, па укроти свој гњев и опрости Јовану.
Пошто су овде споменути Ардавурије и његов отац Аспар, неће бити наодмет да испричамо и њихов крај, о коме би откривено преподобноме. Аспар, пореклом Гот, бејаше први после цара по значају и моћи, и имађаше под собом сву грчку војску. Он имађаше два сина: старијег Ардавурија и млађег Патрикија. У многим стварима он беше противан цару, и са свим домом својим потајно непријатељствоваше против царског дома; а као аријанац, Аспар чињаше многа зла Цркви Христовој, јер много помагаше аријанце и кињаше православце. Благочестиви пак и христољубиви цар Лав,[18] назван Велики, бејаше кротак и богобојажљив, и трпљаше Аспара до извесног времена, делимично из незлобивости своје, а делимично стога што сва војна сила грчка, у којој тада беше мноштво аријанаца, беше одана Аспаровом дому, и слушаше га. Том злочестивом дому би суђено да убрзо буде уништен и истребљен. О томе преподобни Маркел имаде у сну овакво виђење: лав се бораше са змајем; али змај, огромне величине, бијаше лава репом и надвлађиваше; надвлађивани лав туговаше, и обилажаше око змаја, узаман, пошто не беше у стању да му причини никакво зло. Затим обојица, и лав и змај, заморени борбом легоше да се одморе. После кратког одмора, лав прикупи сву снагу, и изненада, као скочивши из сна, јурну на змаја са великом јарошћу, и победи га треснувши га о земљу.
На основу овог виђења ава Маркел прорече да ће Аспар погинути од цара са свим домом својим: јер виђени лав прасликоваше цара Лава, а велики змај - Аспара, који заиста беше змај који зловерјем аријанским уједа и повређује православље. Ово виђење и пророчанство ускоро се збише. Благочестиви цар Лав, жељаше по својој милостивости и доброти да помири са собом Аспара и синове његове, и да их од непријатеља начини себи пријатељима; и усто се стараше да их приведе православној вери. Зато он своју кћер Ариадну обручи млађем сину Аспаровом Патрикију, са намером да њега, свога зета, остави после себе као цара, пошто није имао сина. Али у благочестивом народу настаде негодовање: сви се уплашише да Црква Христова не буде потпуно унижена клеветама и злоћом аријанаца, пошто зет царев беше аријанац. И са тог разлога сви православни, сабравши се са епископима и свештеницима и узевши са собом светога старца Маркела, отидоше к цару на иподром[19] и рекоше му: да не узводи на царски престо јеретика, него да се царев зет или одрече аријанске јереси, или, ако то неће да учини, да му се не даје царско достојанство.
Стишавајући народ, цар Лав обећаваше да ће на сваки начин зета привести православљу. Иако се зет, премда из лукавства, присаједини православљу, ипак негодовање у народу не престајаше. У то време откри се Аспарова злоћа и завера, да се он не само домогао царске круне, него је заједно са својим синовима тражио цареву главу и намеравао убити цара. Због тога сав народ устаде против Аспарова дома, не трпећи такву подлост његову, и искаше да га на сваки начин погуби. Но Аспар, побојавши се побеже са синовима својим у Халкидон, и затвори се у цркви свете великомученице Ефимије, при чему мноштво војника стајаху око цркве осигуравајући му безбедност. Но после помирљивих речи царевих он изиђе отуда и врати се у Цариград. Ускоро затим Аспар и његов син Ардавурије бише, по наређењу царевом, убијени од Зинона; а царев зет Патрикије би послат у заточење; обручница му пак царева ћерка Ариадна би удата за Зинона, који касније, по смрти цара Лава, ступи на царски престо.[20] Тако се истреби безбожни род Аспаров, побеђен Лавом, сагласно пророчанству светог Маркела.
Но, вратимо се опет преподобном Маркелу. Када народ са епископима и презвитерима, као и са преподобним Маркелом: иђаше к цару Лаву на иподром, онда се многи од верујућих удостојише видети где ангео Божји, у облику прекрасног младића, обученог у белу одећу и опасаног златним појасом, иде са светим Маркелом и придржава га испод руке; а то они гледаху за све време док он иђаше с народом на иподром и када се враћаше натраг, све до саме манастирске капије. Довевши га до капије, ангео постаде невидљив.
Из овога се јасно види колико блажени отац наш Маркел беше мио Богу, те му Он шиљаше ангеле Своје да му служе: да га воде и чувају на путу. И збиваху се на њему речи Светога Писма: Ангелима својим заповеда за тебе да те чувају на свима путевима твојим. На руке ће те узети да где не запнеш за камен ногом својом (Псал. 90, 11).
Пошто проведе шездесет година у монашком подвигу, преподобни отац наш Маркел приближи се блаженој кончини својој. Све дане живота свог он проведе богоугодно. И изједначи се с пророцима - прозорљивошћу, с патријарсима - вером и непоколебљивим уздањем у Бога, с мученицима - свакодневним умртвљавањем тела. Он се уподоби Мојсију боговиђењем и благодаћу; он беше раван Давиду - по кротости, Петру апостолу - по ревности, Јовану Богослову - по девствености и богословљу, и свима апостолима - по благодати исцељења. Јер он беше свима извор исцељења и река чудесних доброчинстава. Када преподобни лежаше на одру болести, мноштво монаха окружаваху га и плакаху. Мећу њима беше неки, по имену Лукијан, рода велможскога, који презревши све световно ступи у монаштво, и успе у врлинама више од других; плачући потресније од других, он мољаше светитеља да га он - крманош не оставља без себе на мору земаљскога живота да се злопати усред валова искушења, него да га узме са собом. Погледавши на њега, преподобни рече: Не бој се, чедо, јер ћеш ускоро по мом одласку и ти поћи за мном.
Из околних манастира слегоше се игумани и братија, а из царскога града епископи и велможе да посете болесника, и да се опросте с њим. Преподобни свакоме даваше потребну поуку, и много разговараше с њима о стварима корисним по душу и о вечном животу. Затим он им наложи да га за кратко време оставе сама, правећи се као да хоће мало да одспава. Када сви изиђоше, он заспа блаженим и вечно мирним сном, предавши свету душу своју у руке Божије.[21] И би чесно сахрањен у цркви коју сам подиже. А блажени Лукијан неодступно плакаше на његовом гробу; и у пети дан њему се преподобни јави у виђењу, и рече му: "Зашто тугујеш? Зар не верујеш да сам умолио за тебе Бога, и да ћеш брзо бити са мном?"
У трећи дан после овог виђења Лукијан се упокоји о Господу, надживевши свога оца и учитеља осам дана. Тако преподобни Маркел и по престављењу свом испуни своје пророчанство, узевши брзо за собом, као што обећа, љубљеног ученика свог Лукијана. И блажени отац наш Маркел, са светима са којима се изједначи по врлинама, предстаде Светијему од свих светих - Господу своме у вечној радости и веселости, којих и ми нека се удостојимо молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ МАРКА ПЕШТЕРНИКА и ТЕОФИЛА ПЛАЧЉИВОГ

ВРЕМЕ када се подвизавао овај блажени Марко истиче се славним догађајем: преношење чесних моштију преподобног оца Нашег Теодосија из пештере у свету велику цркву.[22] Примивши свети ангелеки монашки лик, блажени Марко се настани у пештери и живљаше у њој. Копајући у пештери рукама својим многа удубљења не само ради вежбања у молитви,[23] него и ради сахрањивања преминуле братије, он ископану земљу изношаше на својим леђима. Тако се труђаше он непрестано у овом богоугодном послу, очекујући велику награду на небу, а не желећи примати никакву награду на земљи: јер када би га ко приморао да љубави ради прими што год за свој труд, он је то одмах давао убогима. Осим тога блажени стави себи око паса ланце које ношаше у току целог живота свог, проводећи дан и ноћ у молитви. Са непрестаном молитвом блажени Марко сједињаваше и строги пост, пошто је сам Господ сјединио пост са молитвом (Мт. 17, 21). Стога преподобни чак и воду пијаше на меру из бакарног крста, који је изнутра био шупаљ.
На тај начин преподобни Марко коначно победи исконског непријатеља рода људског који "жели против духа" (Гал.5, 17), умртви тело своје: не само добровољним затвореништвом, него и трудом и оковима, неспавањем и глађу; не само усамљеничким молитвеним тиховањем у мрачној пештери, него и копањем земље, и опасивањем ланцима, и бдењем и постом. Пребивајући у ангелском лику, блажени отац Марко показа се као бестелесан, и није се бојао смрти; напротив, смрт се бојаше гласа његова као трубе архангелске. Јер преподобни отац наш Марко доби од Бога такву силу чудотворства, да и мртви слушаху његова наређења, што је и посведочено многобројним чудесима.
Једном када он по обичају копаше гроб, изнеможе од силног рада и остави гроб тесан и недовољно дубок. Но утом умре један монах који је дотле боловао, и пошто не беше другог места за сахрану, братија га донесоше у пештеру и једва сместише у тесни гроб што га Марко беше ископао. Тада братија стадоше роптати на Марка што због тесноће гроба не могоше како ваља положити покојника и прелити га јелејем. А пештерник им се свима са смирењем клањаше, и говораше: Опростите ми, оци, услед изнемоглости не доврших гроб. - Но они продужише још јаче са пребацивањем и прекорима. Тада блажени рече мртвацу: Брате, пошто је место тесно, помакни се сам, па узми јелеј и прелиј себе. - Мртвац пружи руку, и подигавши се мало узе јелеј и прели себи крстолико лице и прса, па поново врати судић, а сам на очиглед свих леже удобно и умре. - Од овог чуда све обузе ужас и трепет.
Другом приликом догоди се да један брат после дугог боловања умре. Један од његових пријатеља отре га по обичају сунђером, па оде у пештеру желећи да види место где ће бити положено тело драгог му пријатеља, и упита о томе блаженог пештерника Марка. А блажени му одговори: Иди, реци брату, да причека до сутра изјутра, док ископам за њега гроб, и тада ће он отићи у покој вечнога живота. - Оче, узврати на то брат пештернику, ја већ сунђером отрех његово мртво тело; а коме бих ја рекао то што ми наређујеш? - Преподобни Марко му поново рече: Ти видиш да гроб још није готов. И ја теби говорим: иди, реци умрломе овако: "Поручује ти грешни Марко: брате, задржи се овде још овај дан, док спремим за тебе гроб, па ћу те известити, и ти ћеш сутра отићи к твоме жуђеном Христу."
Брат послуша, и отишавши у манастир затече сву братију где врше уобичајено опело над покојником. Тада он рече покојнику: "Брате! Марко ти поручује да гроб још није готов за тебе; стога причекај овде до сутра". - Тек што он изговори ове речи уз чуђење свих, мртвац отвори очи, и душа се његова поврати не говорећи, само отвореним очима гледајући. А сутрадан изјутра, онај исти брат поново оде у пештеру да се обавести да ли је гроб готов. Свети Марко му рече: Иди, кажи оживеломе: "Поручује ти Марко: остави овај временски живот и прећи у вечни; предај дух свој Богу, а тело твоје нека буде положено овде у пештери са светим оцима; јер ево гроб је готов за тебе".
Брат, вративши се, пренесе поруку оживеломе. Овај одмах склопи очи своје, предаде дух у руке Божије, и би чесно положен у пештери у припремљени гроб. И сви се запрепашћени дивљаху овом преславном чуду, како речју блаженога оживе мртвац и поново умре по речи његовој; и прославише Бога од свег срца.
Ево другог чуда. У истом Печерском манастиру беху два брата, Јован и Теофил, који имађаху веома срдачну љубав један за другога; од саме младости своје они беху у свему једномислени и с подједнаком ревношћу служаху Богу. Они умолише блаженога Марка да њима двојици ископа заједнички гроб, и да их у њему сахране када им Господ нареди умрети. Након дугог времена старији брат Теофил отпутова некуда манастирским послом. Утом млађи Јован, дивно угодивши Богу, разболе се, и умре. И би положен у пештери у припремљени гроб. Кроз неколико пак дана Теофил се врати с пута, и чувши за смрт брата Јована, стаде силно туговати. И узевши са собом неколицину од братије, оде у пештеру, желећи да види на ком је месту положен покојник. Но угледавши да је он положен у заједничком гробу на горњем месту, Теофил стаде наговарати и силно роптати на Марка, говорећи: Зашто си ти положио њега на моме месту, када сам ја старији од њега? - А смирени пештерник клањаше му се говорећи: Опрости ми, брате, сагреших. - Затим, обративши се покојнику, рече: Брате, устани и уступи то место твом старијем брату, а сам легни на доње место.
И тог тренутка, на реч блаженога мртвац устаде и леже на доње место. Сви који беху дошли с Теофилом видеше ово чудо, и спопаде их силан страх и ужас. А брат који је роптао на блаженога Марка, паде пред ноге његове, молећи за опроштај и говорећи: Оче, ја сагреших покренувши брата с места; молим те, нареди му да поново легне на пређашње место. - Но блажени му одговори: Сам Господ уради тако да тело овога покојника показа колику љубав он има према теби и после смрти, потчињавајући се твоме старешинству и прелазећи са горњег места у припремљеном вам заједничком гробу. Господ уради тако, да би прекратио непријатељство које је настало међу нама због твог роптања, и да ти не би гајио злобу према мени. Васкрсавати пак мртве - дело је Божије, а ја сам човек грешан, и зато не могу сам од себе без разлога рећи овоме покојнику: устани и поново легни на горње место. Нареди му ти, неће ли послушати тебе. А знај и ово: не би требало да ти више изађеш из ове пештере, да би одмах наследио своје старешинство, и овога часа био погребен овде. Али, пошто ти још ниси готов за одлазак из овог света, иди, постарај се око спасења своје душе, и након мало дана бићеш донесен овамо.
Чувши ово, Теофил се веома снужди и уплаши, држећи да ће се одмах срушити и умрети, нити се надаше да ће жив стићи до манастира. Но с муком дошавши к себи, он се врати у своју келију, обузет неутешним плачем. Тада он раздаде све своје ствари, а себи остави само кошуљу и мантију. И сваки дан очекиваше он смртни час, и нико не могаше зауставити његов горки плач. А који покушаваху да га утеше, они га само на веће ридање подстицаху. И не могаху га тих дана никако приморати да ишти од хране окуси; сузе му његове беху хлеб дан и ноћ. Јер када је наступао дан, он лице своје сузама умиваше, и говораше: Не знам да ли ћу дочекати вече. - А када је наступала ноћ, он опет сузама замрачиваше светлост очију својих, и говораше: Ко зна да ли ћу дочекати сутрашњи дан! Јер многи, уставши јутром од сна, не дочекаше вече, нити други сан осим смрти; и многи, заспавши увече, не устадоше са своје постеље. А како се ја могу надати да ћу остати жив, када сам обавештен да за кратко време имам умрети?
И непрестано плачући и постећи се, он се стално мољаше Господу да му Господ по неизмерном милосрђу свом подари време покајања. Радећи тако у току много година, он толико сасуши тело своје, да су му се кости могле избројати; и од многога плача он изгуби очњи вид.
Међутим, преподобни отац наш Марко, провидевши час одласка свог ка Господу, позва Теофила и рече му: Опрости ми, брате, што ти зададох тако тешку и дуготрајну бригу и муку, и моли Бога за мене, јер ево ја већ одлазим из овога света. А ја, будем ли стекао слободу пред Господом, нећу заборавити да молим за тебе Господа, да нас Он обојицу удостоји гледати пресвето лице Његово, и тамо угледати један другога и боравити заједно са преподобним )цима нашим, Антонијем и Теодосијем Печерским. - Теофил му кроз плач одговори: Зашто ме, оче, остављаш? Или ме узми са собом, или ми овде подај прогледање. Знам ја да сам због грехова својих имао у пештери пасти мртав пред тобом онога часа када ти васкрсе мртвога брата. Али ради светих молитава твојих Господ ме поштеди, очекујући моје покајање. И сада ти ми можеш подарити оно што од тебе молим: или да с тобом отидем ка Господу, или да прогледам.
На то му преподобни Марко одговори: Брате, не тугуј што си Господа ради ослепио телесним очима, јер си духовним очима прогледао на истинити разум, и мени је мило што сам ја виновник таквог ослепљења твог. Ја ти предсказах смрт, са жељом да користим души твојој и да твоје телесно високоумље приведем у смирење: јер срце смирено и скрушено (а не оно које се хвали старешинством) Бог неће одбацити (Псал. 50, 19). Стога није ти потребно да видиш ову краткотрајну светлост, него ишти од Господа да угледаш славу Његову у вечној светлости. И немој желети смрт: јер она ће доћи, макар ти и не хтео. Но ево ти знака о твоме одласку из овога света ; на три дана пред смрт прогледаћеш, и тако ћеш отићи ка Господу, и тамо ћеш угледати светлост непролазну и славу неисказану.
Оставивши такво пророчанство о кончини Теофила, преподобни отац наш Марко и сам заврши о Господу свој времени живот на земљи, и пређе у живот вечни на небу, да са самим Началником васкрсења Исусом и са свима светим пророцима вечито блаженствује, он који је заповедао мртвима и пророковао. Чудотворне пак мошти његове положене су у пештери, где он сам себи ископа гроб, и не престају давати исцељења свима који с вером прибегавају чесној раки његовој. Ту леже и вериге које преподобни ношаше на себи, и крст бакарни из којег он пијаше воду и који он толико освети својим устима да и он постаде чудотворан. Јер који год са вером и постом приступи и пије свету воду из тога часног крста, добија чудесно исцељење, сигурније него од свуколиких лековитих вода.
Блажени пак Теофил удвостручи своје ридање, горко плачући и због растанка са оцем и наставником својим, преподобним Марком, и због кончине своје коју он очекиваше сваки дан. Спомињући се пророчанства блаженог пештерника он роњаше потоке суза, које се у њега само умножаваху од тога. Блажени Теофил имађаше овакав обичај: када биваше на молитви и наилажаху му сузе, он подметаше суд, и плакаше над њим, и кроз много година он га до врха напуни сузама. Затим му се поврати очњи вид, сагласно обећању преподобног Марка. По томе он познаде да му је близу крај. Стога се он поче усрдно молити Богу, да Му сузе његове буду пријатне, и подигавши руке к небу, говораше овако: Владатељу човекољупче, Господе Исусе Христе, Боже мој! Ти нећеш смрти грешника него чекаш њихово обраћење. Ти знаш немоћи наше, Царе пресвети, Утешитељу благи, здравље болесних, спасење грешних, укрепљење оних који малаксавају, подизање оних који падају, Теби се молим у овај час: покажи милост Своју на мени недостојном, прими проливање горких суза мојих, излиј на мене неисцрпиво море милосрђа Твога, да не настрадам на ваздушним митарствима[24] и да не паднем под власт кнеза таме, ради молитава великих угодника Твојих, преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија Печерских, и свих светих који су Ти отпамтивека угодили.
Када блажени Теофил изговори ову молитву, ангео Господњи стаде преда њ у облику дивнога младића и рече: Добро се молиш, Теофиле; но зашто се хвалиш количином сабраних тобом суза у суду? - И ангео му показа свој суд, далеко већи од његовог, пун дивног миомира, као од мира скупоценог, и рече: Ево твојих суза које си од срца ронио у молитвама својим Богу, и отирао их руком или марамицом или хаљином, или пак које су из очију твојих пале на земљу. Ја сам их сабрао све у овај суд и сачувао по наређењу Владике мог и Творца. И сада сам послан да ти јавим радост, да с веселошћу отидеш к Рекавшему: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4). - Пошто то изговори и остави суд, ангео постаде невидљив.
Блажени Теофил, призвавши игумана, исприча му о јављењу Ангела и о његовим речима; затим му показа и оба суда, пуна суза: један свој, а други ангелски који је мирисао дивније од свих мириса, и моли игумана да их по његовом престављењу излију на његово тело.
У трећи дан по своме прогледању блажени Теофил отиде ка Господу да созерцава Тросунчано Божанство. А чесно тело његово положише у пештери поред милог му брата, блаженог Јована, близу преподобнога Марка. И помазаше га из суда ангелског, од чега се сва пештера испуни дивнога миомира. После тога излише на њега и сузе из другог суда, да би онај који је на земљи сејао сузама, пожњео на небу радошћу. Ту радост он и доби молитвеним посредовањем преподобног наставника евог Марка пештерника и чудотворца, а благодаћу Бога сваке утехе, коме, у Тројици слављеноме, приличи свака слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТАДЕЈА

ПРЕПОДОБНИ отац наш Тадеј беше најпре роб. А кад би ослобођен ропства, он ступи у Студитски манастир, и постаде ученик светог Теодора Студита Исповедника. Замонашен, он вођаше врло богоугодан живот: његови постови и бдења беху строги и многи; послушност неизмерна; уздржање превелико; ништа није имао осим одеће на себи. Зато беше и вољен и уважаван од свију.
Једном преподобни Тадеј оде са преподобним Теодором Студитом, својим игуманом и учитељем, у палату цара иконоборца. Пламтећи богочежњивом ревношћу, преподобни Тадеј изобличи иконоборног цара пред целим Сенатом. Цар наложи да се донесе света икона Спаситељева, и положи на земљу. И нареди цар блаженоме Тадеју да свету икону ногама изгази. Овај то нипошто не хте урадити. Тада цар заповеди, те четири веома снажна човека силом дохватише преподобног Тадеја и поставише га на свету икону, иако се он опирао свом снагом. Тада му цар мучитељ рече: Ето, ти ногама газиш икону Христа твога, и што нам се више противиш? Сад већ треба да постанеш наш једномишљеник. - На то исповедник Христов одговори цару: Проклети безбожни тиранине и гаде! ја ово не учиних по својој вољи, него је ово дело твоје насилничке злоће и неправедног суда. А ја се свим бићем молитвено клањам светој икони Христа Бога мог, и целивам је, и свим срцем волим умрети за њу.
Посрамљен овим речима, бездушни тиранин нареди да неустрашивог исповедника бију моткама док не умре. И бише преподобнога дуго и нечовечно; и када сви помислише да је већ умро, изнеше га из палате, и као мртвог вукоше преко трга и по блатњавим улицама, па бацише под градски бедем, у близини једне чесме. Неко од православних хришћана нађе га тамо где још дише, и оми га од блата. После тога блажени Тадеј поживе још три дана, па отиде ка Господу.[25]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВЕНИЈАМИНА

ПРЕПОДОБНИ отац наш Венијамин подвизавао се на Нитријској гори у Егииту. Упокојио се 392. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТИНОДОРА

ОВАЈ Божји човек био ученик преподобног Пахомија Великог.[26] Упокојио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА, епископа Никомидијског

САВРЕМЕНИК великог патријарха светог Фотија;[27] делио са њим животне недаће. Познат као писац канона и тропара. Упокојио се у деветом веку.

СПОМЕН СВИХ ХРИШЋАНА

ХРИШЋАНИ који скончаше од глади, од жеђи, од мача, од мраза. Сабор њихов вршио се у храму Пресвете Богородице у Халкопратијама, у Цариграду, где је лежао кивот са појасом Пречисте Владичице.

СПОМЕН ОСВЕЋЕЊА ХРАМА СВЕТИХ 40 МУЧЕНИКА близу Бронзаних врата у Цариграду
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Спомен њихов празнује се 3. фебруара.
2. О томе види: 3 Мојс. 12, 1-8.
3. Јевтимије Зигабен - византијски богослов дванаестога века. Написао: историју јереси, тумачење на Четвороеванђеље, на псалме и на Песму над песмама.
4. Синедрион - врховни суд јеврејски; управљао и дужавним пословима; имао је 70 до 72 члана; састајао се под старешинством поглавара свештеничког.
5. Ироду су била позната пророштва о рођењу Месије из колена Давидова. Зато се он и старао да истреби сво савремено му потомство Давидово, не штедећи чак ни своје најближе сроднике.
6. Лк. 18, 16.
7. То јест у Цариграду. Спомен овог Св. Александра 3. јула.
8. Витинија - област Мале Азије, на обали Црног и Мраморног мора, са главним градом Никомидијом.
9. Состен - градић у околини Цариграда.
10. Мојс. 2, 10-14.
11. Талант је вредео око 2000 златних динара.
12. Сравни: 2 Петр. 2, 22.
13. Мт. 15, 8.
14. Језек. 37, 1-10.
15. Данашње Црно море.
16. Анкира - древни град Малоазијске области Галатије (Данас: Анкара - престоница Турске).
17. Халкидон - град у Малој Азији, на обали Мраморнога мора; чувен као место у коме је одржан Четврти Васељенски сабор.
18. Лав Велики царовао од 457. до 474. године.
19. Иподром - тркалиште, обављане коњске трке; то место служило за ране многољудне скупове.
20. Зинон царовао од 474. до 476. године.
21. Преподобни Маркел упокојио се око 486. године.
22. То је било 1091. године, када свете мошти преподобног Теодосија бише пренесене из пештере у цркву Успенија Богородице.
23. Код монаха Печерског манастира био је обичај повлачити се у пештере ради усамљеничке молитве. У том циљу копана су у стенама пештера удубљења, која се и сада могу видети тамо.
24. Митарство значи царинарница, где се плаћају царине. У духовном смислу, под митарствима се разумеју ваздушне царинарнице између земље и неба, на којима душа, пре суда Божјег над њом, полаже рачуне злим дусима за грехе почињене у телу на земљи.
25. Преподобни Тадеј преставио се око 830. године.
26. Спомен његов празнује се 15. маја.
27. Спомен његов Црква празнује 6. фебруара.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Светих двадесет хиљада мученика никомидијских. У време опаког цара Максимијана Херкула цветаше вера хришћанска у Никомидији и увећаваше се из дана у дан. Једном цар бавећи се у томе граду, сазнаде о множини хришћана и напредовању цркве хришћанске, па се огорчи веома и смишљаше план, како да их све погуби. У том се приближи празник Рождества Христова, и цар сазнавши да се сви хришћани о том празнику скупљају у цркву, нареди, да се тога дана црква опколи војском и запали. Када се сви хришћани сабраше у цркву, после пола ноћи, и почеше торжествено празновање, војници окружише цркву, да не пусте никога ван, и царев изасланик уђе у цркву и објави хришћанима цареву заповест, да одмах или принесу жртву идолима или сви да буду сажежени. Тада архиђакон, јуначки војник Христов, распали се ревношћу божанском, па поче храбрити народ подсећајући верне на три отрока у пећи вавилонској. "Погледајте, браћо", рече, "на жртвеник у олтару Господњем и разумите, да се на њему сада за нас жртвовао Господ и Бог наш истинити; па зар ми да не положимо за њега душе наше на месту овом светом!" Народ се одушеви да умре за Христа, и сви који беху оглашени, крстише се и миропомазаше. Војници тада зажегоше цркву са свих страна, и хришћани, двадесет хиљада њих на броју, сагореше у пламену певајући славу Божју. За пет дана потом гораше црква, и дим неки дизаше се из ње с опојним и дивним мирисом, и нека чудна златозарна светлост показиваше се на том месту. Тако славно скончаше многобројни људи и жене, девојке и деца, и примише венац вечне славе у Царству Христовом. Пострадаше и прославише се 302. године.

2. Преподобни Симон Мироточиви. Оснивач светогорског манастира Симоно-Петра. Прослављен подвизима, виђењима и чудесима. Упокојио се мирно и прешао ка Христу 1257. године.

3. Света мученица Домна. Девица и жреца скверних идола на двору цара Максимијана. Прочитавши однекуд Дела светих апостола, она поверова у Христа и крсти се, заједно са евнухом Индисом, од епископа Кирила у Никомидији. Свети Кирил упути је у женски манастир, где беше игуманија блажена Агатија. Но када цар поче трагати за њом, Агатија је обуче у мушко одело и посла у мушки манастир. У то време би сажежено од цара Максимијана двадесет хиљада хришћана у цркви. Одмах потом по царевој наредби свети Индис, Горгоније и Петар са камењем о врату беху бачени у море: војвода Зинон, који јавно изобличи цара због идолопоклонства, посечен; свети Теофил, ђакон епископа Антима, убијен камењем и стрелама, игуманија Агатија, монахиња Теофила и великаши Доротеј, Мардоније, Мигдоније и Јевтимије, сви погубљени због Христа. Једне ноћи хођаше Домна обалом морском и виде рибаре где бацају мрежу у море. А она у то време нарочито туговаше за светим Индисом. Позвата од рибара да помогне, она им поможе, и Божјим Промислом извукоше у мрежу и три људска тела. Домна познаде у њима светог Индиса, Горгонија и Петра, узе тела њихова и чесно их сахрани. Када цар дознаде, да неки младић чува и кади гробове хришћанских мученика, нареди да се посече. И би света Домна ухваћена и посечена, а у небеском царству са осталим мученицима венцем славе увенчана.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА НИКОМИДИЈСКИХ

У ДРУГОЈ години царовања цара Максимијана,[1] када се већ припремаше гоњење на хришћане, света вера Христова цветаше као многоцветно пролеће, и пастири и учитељи Цркве као духовне ластавице и славуји отворено објављиваху догмате православне вере. Мећу њима беше тада и свети Кирил, славни епископ Никомидијски, украшен праведним животом и даром речитости. Благодарећи његовој проповеди, хришћанска вера стаде допирати и до царских палата Максимијанових. Многи од најбољих слугу царевих почеше се одвраћати од идола и приступати Христу. Када за то сазнаде Максимијан, он намисли одмах кренути у гоњење Цркве Христове, али му у то време беше на прагу рат са варварима. Зато он реши да најпре удари на спољње непријатеље и победи их, па да затим објави унутрашњи рат, не непријатељима већ својим поданицима - хришћанима, који беху корисни по царство, јер својим молитвама и правоверјем утврђиваху отачаство. А када он крену из Никомидије и отиде у рат противу Етиопљана, светлост свете вере сијаше још јаче, просвећујући неверне; и увећаваше се војска Христова у то време и спремаше се за предстојећи подвиг.
Бејаше у то време у Никомидији једна прекрасна девојка, одгајена у царским палатама, по имену Домна. Цар је предаде својим поганим боговима на чување девичанства, и начини је при своме дворцу главном идолском жречицом. По промислу Божијем Домни дође до руку књига новозаветних списа: Света Дела Апостолска и Посланице светог апостола Павла. Читајући ту књигу, она се поче просвећивати душом. И радоваше се она што пронађе такву ризницу духовну, и дивљаше се великом веровању хришћана у Јединога Бога, и туговаше душом што се дотада налазила у тами незнања и ноћи заблуде. Желећи пак свим срцем да се што потпуније упозна са хришћанском вером и да јој се придружи, она не оклевајући призва к себи једну девојку - хришћанку, ћерку знаменитог сенатора; и поучена од ове, она ноћу тајно од свих оде к светоме епископу Кирилу. Он је довољно поучи из Божанственог Писма, и осенивши је крсним знаком огласи је,[2] па је повери једном светом ђакону, по имену Агапију, да она под његовим руководством припреми себе постом и молитвама за свето крштење. Домна све што јој се наређиваше обављаше тајно, и нико није знао о томе осим једног евнуха њеног, сличног њој по доброј нарави, који се звао Индис и који је заједно с њом приступио светој вери и такође се припремао за крштење. А кад се наврши време одређено од епископа, Домна, и Индис бише крштени. И тако девојка, којој беше не више до четрнаест година, после првог рођендана њеног - телесног, роди се и другим рођењем - духовним.
Вративши се у дворац, Домна се ничим другим не бављаше већ сво време провођаше у молитви, посту и читању Светога Писма. Једном, читајући Дела Апостола, она дође до места где стајаше написано: Колико их год бејаше који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима (Д. А. 4, 34-35). Тада света Домна одлучи да и она уради то исто. И покупивши сву своју имовину: злато и сребро, драго камење и бисерје, скупоцене хаљине и сву девојачку спрему, ома тајно однесе своме духовном оцу, светом Кирилу, и метну све то пред ноге његове као пред ноге апостолске. При том га мољаше да сав новац што добије за то, својим рукама разда невољнима. Тако стварно и би.
Убрзо после тога свети Кирил се престави к Богу. А Домна, све његове поуке чувајући дубоко у срцу свом, стараше се да и дању и ноћу угоди Богу, усрдно Му служећи са својим једномишљеником и духовним братом, Индисом евнухом, са којим се она заједно и роди од воде и Духа (ср. Јн. 3, 5). Поучавајући се у закону Господњем, они се свакодневно пошћаху све до вечера, а касно увече њихова трпеза беше хлеб сув и вода. Храну пак одређену им од цара, и давану им сваки дан, они тајно сву раздаваху ништима, и тако храњаху гладне.
Проводећи такав богоугодни живот, Домна и Индис се, као град који на гори стоји, не могаху сакрити, иако су на све могуће начине и веома брижљиво радили да то сакрију. Њихова побожност се обелодани, као светилник испод поклопца и благо пронађено у пољу,[3] пошто је Бог хтео да ово двоје светих постану пример вернима а посрамљење невернима. Дакле, старешина дворских евнуха, који уједно беше управник двора и начелник царске трпезе, сазнаде за свакодневно пошћење Домне и Индиса. Па место да се удиви таквој строгости њихова живљења, он се лати насиља, и бијаше их дуго, приморавајући их да кажу на шта су употребљавали добијену храну. Али они скриваху своју врлину и никако не хтедоше да кажу. Тада један евнух, Персијанац по пореклу и незнабожац по вери, приступи к старешини евнуха и поче му причати о њиховој врлини као о неком злочину, клеветајући их и ружећи их. Причајући старешини о кротком и чистом животу Домне и Индиса, и о њиховом уздржавању од хране, и о томе како они добијану храну раздају царевим противницима, убогим хришћанима, он на крају рече: Ако хоћеш да сазнаш истину, ти отвори њихове сандуке, па ћеш се уверити да моје речи нису лажне.
Тада старешина евнуха, уједно и управник двора, узе кључеве од Домне и Индиса и оде да прегледа њихове одаје и сандуке. Отворивши их, он ништа не нађе сем часнога крста, Новог Завета, двеју рогожа простртих на земљи, земљане кадионице, свеће, и малене дрвене кутије са Пречистим Тајнама.[4] А где је злато, - упита их онда старешина, - где су скупоцене хаљине, и остале драгоцености и накити?
Пошто не доби одговора, он поново стави на муке Домну и Индиса; али и тиме ништа не успе. Тада он нареди да их одведу на друго место и држе у затвору, док он не извести о њима цара. А када свету девојку извођаху из њеног обиталишта да је воде у затвор, она кришом узе књигу Нови Завет и сакри је у својој хаљини, јер књига беше мала и могла се лако сакрити; исто тако и Индис узе малену кутијицу са Божанским Тајнама. И обоје бише затворени, и дуго време глађу и жеђу морени; јер неправедни мучитељ тако пресуди: да од глади умру они који гладне храњаху. Од дугог неједења млада девојка се разболе телом. Али Онај који се стара о птицама и зверима и насићује све што живи,[5] Бог - Промислитељ, не презре слуге Своје дуго мучене глађу: једне ноћи Он им посла ангеле Своје, који их обасјаше у тами небеском светлошћу, поставише чудесну трпезу - небеску храну и необично пиће, па отидоше. Домна и Индис се окрепише јевши и пивши са предложене им трпезе, и заборавише на пређашње злопаћење. Утешени јављењем ангела и насићени ангелском храном, лица им веома сијаху, и они, седећи као у палати радости, запеваше Давидов псалам: Нека се салом и уљем насити душа моја, и радосним гласом хвалиће те уста моја (Псал. 62, 6).
Ускоро после тога дође старешина евнуха да види јесу ли Домна и Индис побеђени глађу, пошто је сматрао да ће их на тај начин приморати да му се покоре. Али када их угледа радосне, светла лица и веселе душе, он одбаци јарост и свирепо држање, пошто тиме ништа не могаде постићи, па се заодену притворном кротошћу, и нареди им да се врате у своје раније обиталиште. И поново им поче давати све у изобиљу, као и раније: храну и одело, злато и сребро, и девојачке наките и украсе. Но света Домна поново тајно раздаваше ништима све, не само храну него и скупоцене хаљине. Видећи пак мноштво ништих који се стицаху к њој као к својој хранитељки, она узе свој појас, украшен бисерјем и драгим камењем, и све остале наките и спрему, и посла ђакону Алимпију да све то прода, и да добијени новац употреби на исхрану гладних. Размишљајући затим на који начин да се избави од становања са грешницима и живљења у дворцу, пуном идолопоклоничких гадости, света Домна се сети Богородитеља Давида, који бежећи од Саула направи се луд пред царем Гатским Ахисом (1 Цар. 21, 10-15). Тако се и она направи луда, и стаде падати, пуштати бале, дрхтати и викати. Када за то сазнаде управник двора и старешина евнуха, би му жао ње, и недоумеваше како би је излечио. Но чувши да хришћани исцељују такве болести, он дозва хришћанског епископа, светога Антима,[6] прејемника светог Кирила, и повери му девојку да је исцели до царева повратка из рата, а евнуха Индиса додели да јој служи. Епископ, разумевши Духом Домнину (намеру, прими је радо, и одасла је у један девојачки манастир. А Домна се неисказано радоваше и весељаше што се избави од становања међу незнабошцима и што се удостоји живети међу хришћанима.
Након неког времена Максимијан се у тријумфу врати из рата. Своју победу над непријатељима приписујући не Свевишњем Богу, силноме у биткама, него својим бездахним идолима, он намисли да им узнесе благодарност тиме што ће им принети погане жртве и што ће отпочети са гоњењем хришћана. Стога он припреми усред града гледалиште, изнесе тамо из својих палата идоле златне и сребрне, постави их на царске престоле, овенча их венцима, па им стаде приносити на жртву угојене теоце. Жрецима пак цар нареди да телећом крвљу окропе присутни народ. А хришћани који се налажаху међу гледаоцима, одмах стадоше излазити из гомиле, да не би били оскврњени тим незнабожачким кропљењем. Када то примети, цар стаде громко викати обраћајући се народу:
"Куда то одлазите, о људи! претпостављајући таму светлости и не верујући у постојање ових богова помоћу којих се држи васељена? Зар ви не видесте победе и тријумфе? Зар ви не видесте како се много блага додаје пређашњем благу, и како је све у миру, како нам сваки дан придолазе нова блага, и ми сада поседујемо таква блага каква раније имали нисмо? Зар ви не видите како расте наша слава, како се проширује царевина, како нам се покоравају једни градови, а други ће нам се покорити? Зар ви не видесте како освајамо царства других народа, и како све бива по Жељи срца нашег? По чијем промишљању све то бива, ако не по промишљању ових богова којима служимо? Нека вас у то убеде благопријатне промене у ваздуху, умерене кише, и од богова давано изобиље плодова".
Тако говораше безакони цар, приписујући постојање ономе што не постоји, и намеравајући да говори још многе друге ствари, али Господ, чији су сви судови истинити и праведни (Псал. 18, 10), не допусти лажи да се даље хваста и превазноси над истином, него усред ведрог и сунчаног дана изненада затутња страховита грмљавина, небо покрише тамни облаци, и настаде страховита олуја са силном кишом, муњама и градом. Очигледно овим се обелодани гњев Божји на незнабошце: те једни, уплашивши се громова, попадаше на земљу као мртви; други нагоше бежати, обарајући и газећи један другога, због чега многи изгубише живот; а сам цар, пренеражен и преплашен, са стидом побеже у дворац. Тако се гледалиште растури, и богомрски празник са поганим жртвама разори. А реке надођоше од силне кише и поплавише поља и уништише сав труд земљорадника, пошто беше време жетве.
И све ово би, да би незнабошци познали крепку руку Јединога Бога који је на небесима. Али то не разумеде злоћом ослепљени тврдоврати цар: уместо да позна силу Бога Истинога, он се отисну у још веће безумље, објављујући рат Ономе који је страшан царевима земаљским и одузима им живот (Псал. 75, 13).
Ускоро после тога, не налазећи Домну и Индиса међу жрецима који служаху двадаесторици најглавнијих лажних богова његових што беху у дворцу, цар упита где су они. Чувши да је Домна померила памећу, и налази се код људи који умеју да лече ту болест, а Индис јој додељен да је чува и да јој служи, Максимијан се силно разгњеви на старешину евнуха који их је ослободио служења боговима, лиши га чина, и да би га што више понизио и осрамотио одреди га да служи камилама у Клавдиопољу.[7] Дозвавши затим Индиса, цар га врати на пређашњу дужност: да служи боговима што су у царском дворцу. Но Индис и надаље служаше Јединоме Истинитоме Богу у кога је веровао, а цар то није знао.
У то време Максимијан поче отворено гонити Цркву Христову, рушећи свете храмове, и зидајући незнабожачка идолишта. И у свима крајевима царевине он постави за игемоне људе опаке: да без милости муче хришћане. Сам пак цар беше најпрви и најсвирепији мучитељ: убијао је и уништавао хришћане и проливао невину крв као воду. Понекад је покушавао да их преласти лукавим речима, да би затим љутим мукама уморио оне који се не потчине лукавој обмани. Трагајући за свјатјејшим епископом Антимом који де негде крио и не налазећи га, Максимијан једном сам уђе у хришћанску цркву са мноштвом наоружаних војника, као вук у стадо. Обративши се народу, он покушаваше да их, час ласкама час претњама, привуче све својој заблуди. Напослетку рече: Одступите од своје ништавне вере! ако то не урадите, онда казна неће задоцнити. Видите овај храм у коме сте се сабрали: убрзо ћу га спалити заједно с вама!
Тада хришћански презвитер свети Гликерије јуначки иступи против цара и неустрашивим речима посрами безаконика. Јер он рече цару: "Царе, нити дарова које нам обећаваш желимо. нити се твојих претњи бојимо. Све што је у свету - сматрамо као сан; а не претрпети за Христа најљућа мучења - сматрамо за казну себи и штету. Ти се хвалиш победом над варварима, а доживљујеш поразе од хришћанских жена и деце, јер је очигледно да је сила Христа нашег непобедива. Ко не памти скорашне громове и муње, и необичан град и кише? Многи од вас изненада помреше, и плодови земаљски од неочекиване поплаве пропадоше. То би јасан доказ гњева Божија, изазваног тиме што ти све приписа лажним боговима твојима а не Богу истиноме. Не бојимо се ми твојих гоњења, јер имамо небеско оружје од Цара свих којим се наоружавамо и заштићујемо, као што си ти сада окружен и заштићен својим оружјеносцима. И ми, противстајући теби, чврсто се надамо да ћемо однети чудесну победу: јер ми бијени - надвлађујемо, и падајући - побеђујемо".
Мада се цар, слушајући ове речи, силно гњевљаше у срцу свом, ипак изиђе из цркве не учинивши никоме никакво зло. А благочестиви народ који се налажаше у цркви, узносећи славу Богу, хваљаше блаженог Гликерија због такве неустрашивости његове. Међутим цар, не могући дуго задржати у себи јарост своју, брзо нареди те ухватише Гликерија и доведоше преда њ на неправедни суд. И без икаквог ислеђења, цар одмах нареди да Гликерија душмански бију. И мучитељи бише мученика све док не изнемогоше А за то време биров викаше: Мање говори, Гликерије! не буди горд, ни бунтован, ни непристојан! поштуј цара и римске законе! - А мученик, будући јачи од својих мучитеља, узвикиваше к своме Небеском Цару: Господе Исусе Христе! као што си ме укрепио да говорим о Теби, тако ме укрепи и да страдам за Тебе, да би ме Ти због ових страдања удостојио веће награде.
Ове речи још јаче распалише јарост Максимијанову, падајући као уље на огањ. Сам цар мучитељ настојаваше да џелати што силније туку мученика и задају му што страшније ране, те се земља напоји његовом крвљу, и показаше се наге кости пошто месо отпаде с њих, и сви удови тела мученикова бише умртвљени. Једино још језик светога страдалца слободно збораше: Хришћанин сам! слуга сам Христа, јединог истинитог Бога! Он је једини - Господ мој, Он једини - Цар мој!
Пошто не беше у стању да и даље слуша такве речи Гликеријеве, цар мучитељ издаде наређење да Гликерије буде спаљен изван града. И неустрашиви страдалник Гликерије би миомирисна жртва Богу и благопријатна паљеница.
Ускоро опет наступи богомрски незнабожачки празник. Поведоше цареве жртвене животиње ка дворском идолишту дванаест главних богова. Посматрајући жреце који иђаху у белим хаљинама, и не видећи међу њима Индиса, цар упита где је он. А Индис у то време, обукавши се у врећу и затворивши се у својој одаји, туговаше и плакаше због погибије незнабожаца. О томе обавестише цара. Цар одмах дозва к себи Индиса, и видевши га у одећи туге и плача разумеде у чему је ствар, па не питајући га о његовој вери и животу нареди да му ставе окове на руке, ноге и око врата, и тако окована баце у тамницу. Затим поче поново распитивати о Домни, заборавивши на раније своје речи, и у гњеву, као пијан, често понављаше: Где је Домна? где је жречица Дијане и Минерве? - Њему поново одговорише да је она скренула памећу, и да ју је због тога старешина евнуха одаслао из дворца.
Опоменувши се тада старешине евнуха, цар нареди да му одсеку главу, и да свуда траже Домну. За ово царево наређење сазнаде се и у манастиру где беше Домна. Игуманија манастира Агатија, видећи да је немогуће сакрити Домну, она јој по мушки остриже косу и обуче је у мушко одело. Оградивши је затим сузном молитвом, она је пусти из своје свете обитељи, да се као мушкарац крије међу мушкињем, еда се не би сазнало да је девојка.
Када они што тражаху Домну, нигде је не могоше пронаћи, цар се још страшније разгњеви и нареди да се сви манастири поруше и све монахиње насилно обешчасте и осрамоте. И одмах се по граду почеше чинити такве напасти и разарања, као да су варвари упали и пљачкају. Монахиње које беху јаче телом, побегоше у горе и пустиње, и кријаху се по пећинама и провалијама земаљским, волећи више да живе са зверима него са безаконицима, и да буду поједене од зверова него да падну у руке поганих људи. Оне пак од монахиња које не похиташе да побегну, бише ухваћене, па једне одвучене на суд и мучење, а друге у народна блудилишта - на оскврњење. Но сила Христова укрепљаваше све те монахиње и чуваше их неосрамоћене и необрукане. Мећу њима бејаше једна по имену Теофила. Она беше нешто изузетно међу њима, и као луна међу звездама сијаше она међу монахињама својом красотом и лепотом, благородством и животом. Када је бестидни војници силом вуцијаху у блудилиште, она подиже и очи и руке к небу и са сузама вапијаше:
"О, Исусе мој, љубави моја, светлости моја, дисање моје, чувару девичанства мога и живота мога, погледај на невесту Твоју! Погледај на мене, Жениче мој невидљиви, и брзо ми притекни у помоћ, да не буде нарушен завет девичанства мога данога Теби, јер ево већ нема више времена ни за молитву! Не предај зверовима душу која исповеда Тебе, да вуци не растргну овцу Твоју! Сачувај невесту Твоју, Жениче мој! Заштити девичанство моје, Изворе чистоте, да се прослави име Твоје, слављено од ангела!"
Док се она тако мољаше, Бог јој припремаше испуњење молитве њене. Када је уведоше у нечисто обиталиште јавних грешница, к њој уђе један војник, пун нечисте похоте, да оскврни беспрекорну невесту Христову. Но чим јој се приближи, он тог тренутка паде на земљу мртав, и лежаше крај њених ногу. А други војници који стајаху напољу и чекаху да он изађе, почеше се љутити на њега што се тако дуго задржава, пошто и сами жељаху да уђу тамо. Најзад један између њих, распаљен похотом, изгуби стрпљење и уђе унутра. Али га одмах ужас спопаде, јер угледа свога друга где лежи мртав на земљи. Но када још угледа он и неприступачну светлост која обасјава свету девојку, он тог.часа изгуби вид, и ослепевши стаде рукама пипати зид да изађе напоље, али не могаше. Тако исто пострадаше и многи други који бестидно и са прљавом похотом улажаху к девојци.
То сазнадоше сви који тамо беху, и заједно дођоше не због похоте него да виде шта се то збива, и угледаше девојку која пристојно седи и чита малену књижицу - Свето Еванђеље, које она имађаше код себе, а поред ње стоји прекрасан младић, који сијаше неисказаном светлошћу и посматра муњеносним очима. Угледавши младића, незнабошци се од силног страха дадоше у бегство, а други викаху: Ко је као Бог хришћански? - А када наступи ноћ, светлосни младић онај изведе Теофилу одатле, одведе је до Велике цркве, и увевши је у паперту рече јој: "Мир теби!" па отиде.
Свету девојку Теофилу обузе и страх и радост: страх - што је остави њен заштитник, а радост - што се читава избави из руку безаконика. И пришавши црквеним вратима она стаде лупати да јој отворе, јер хришћани, сабравши се за вршење свуноћне молитве Богу, беху изнутра затворили врата из страха од незнабожаца. Један од ђакона упита изнутра ко то лупа. А кад чу и распозна Теофилин глас, он обавести о томе присутни народ у цркви. Када отворише врата, сав народ похрли к светој девојци, јер свима беху познати и њено високо порекло и њен свети живот. О, како радосно и са каквим сузама сви они узношаху хвалу Богу, када сазнадоше како се она спасла од насиља незнабожаца и каквом је милошћу обасу Господ, сачувавши јој крепком руком девичанство! јер она не сакри преславна чудеса Божија, која треба не скривати него објављивати. И света девојка павши ничице окваси црквени под сузама радости; и сви узнесоше Христу Господу општу благодарност.
У то време неки од најзнатнијих велможа и главних дворских достојанственика царевих бише оптужени цару да су хришћани. Међу њима беше неки Доротеј, прослављени војсковођа и веома заслужан грађанин, који је носио титулу намесника Италије; а с њим беху Мардоније и Мигдоније, и други угледни достојанственици, чувени по својим заслугама, но далеко чувенији по својој вери и побожности. Када их доведоше пред цара ради ислеђења, цар их најпре изружи, па затим нареди те их без милости дуго бише, онда у окове оковаше, и у тамницу вргоше. И сваки дан хватаху и мучаху хришћане, и на разне начине убијаху.
Утом дође празник Рождества Христова,[8] и требало је принети Новорођеноме богату жртву. Зато се сви верни слегоше цркви. Тада незнабожноме цару приступише незнабожне слуге и рекоше: Царе! данас је велики празник у хришћана; они булазне као да је ово дан рођења њиховог Бога, и сви су се слегли у цркву да одпразнују овај догађај. Зато поступи тако, да лов не умакне из мреже: нареди војницима да заузму улаз у њихову цркву и нека се пред вратима цркве намести жртвеник боговима нашим, а гласници нека нареде хришћанима да одмах изађу из цркве и сместа принесу жртве боговима нашим. А ако они не послушају, онда ти поступи с њима како је угодно твојој царској вољи. Но ако хоћеш да усвојиш наш предлог, онда уради овако: нареди да војници опколе цркву, запале је и погубе све хришћане непокорне теби. Истребивши на тај начин одједном људе опасне и штетне по твоје царство, ти ћеш убудуће бити без бриге.
Они још не беху довршили своју реч а Максимијан их раздрагано прекиде ускликнувши: Кунем вам се великим боговима, ја сам давно помишљао на то, и не знам шта ми је било да ту замисао досада не приведем у дело! А вама, о богови, нека је велика благодарност што урадисте тако да и слугама мојим благовремено дође на ум замисао, корисна по наше царство. И цар одмах нареди својим главним телохранитељима да са мноштвом војске оду и око хришћанске цркве наслажу кудељу, струготине и друге лако запаљиве предмете, и да строго са исуканим мачевима чувају све излазе из цркве, да не би ниједан хришћанин побегао из цркве. Када све то би урађено, у цркву уђе гласник послан од цара, и ставши насред цркве повика громко говорећи: О, људи! Господар васељене Максимијан који ме посла к вама предлаже вам да изаберете једно од двога: или изишавши из цркве одмах принесите боговима жртву на жртвенику који је већ спремљен пред вратима цркве, па ћете остати живи; или пак, ако не послушате, сви ћете овде заједно погинути, јер је огањ већ готов и црква је сва унаоколо обложена суварцима. Зато бирајте брзо шта хоћете.
Рекавши то он умуче. Тада архиђакон, који стајаше код олтара а срце му беше запаљено огњем Божанске благодати, обрати се народу овим'речима: О, мила моја браћо и једномишљеници! Еда ли не знате шта учинише у Вавилону Три Младића, чијем се непоколебљивом јунаштву и јачини у вери ми неисказано дивљасмо када пре неколико дана празновасмо њихов спомен? Они, не као усред огња стојећи већ као посред нежног цвећа шетајући, и сами песму певаху и сву створену природу на слављење Господа свих призиваху! И ми њих не само величасмо, него и жељасмо да постанемо заједничари њихових венаца. Угледајмо се дакле на та Три Младића, пошто нас и само данашње време призива томе: јер и цар Максимијан је сличан цару Навуходоносору; но иако се они разликују по имену, али су слични и сложни по насилништву и безбожништву. И неће ли нас бити срамота када они, младићи, и притом само три на броју, па још немајући пред собом ниједан пример великодушног подвига за истиниту веру, подвизаваху се онако славно; а ми смо далеко многобројнији од њих; толико многобројнији као да нас је безброј; поред тога многи су међу нама већ и стари, и ми имамо пред собом тако много примера јуначких страдања за Христа; и нас, толике на броју и такве, неће ли бити срамота да се покажемо привезани за овај краткотрајни живот, бојажљиви и малодушни, и да не искористимо ово садашње време које нас позива на подвиг, као велико преимућство, и да не презремо привремени живот ради Бога који нас је створио и предао на смрт душу Своју за нас, и да ми својом смрћу не дамо сведочанство наше јаке и непоколебљиве вере?! Ваистину, то би била неизмерна срамота. Ја говорим ово, када никаква награда не би уследила за нашим страдањем. Али, страдања овога века мала су према наградама, одређеним нам у ономе свету: вечни и безболни живот за овај кратки и бедни, непролазна слава за презрење пролазне славе, неодузимљива богатства и весеље које се никад не претвара у тугу. Та зар ћемо пожелети да још на земљи живимо? Није ли нам боље, користећи ову благопријатну прилику, да се постарамо отићи што пре ка оној слави умирући за Христа? Погледајте, о браћо, на жртвеник у олтару Господњем и разумите, да је истинити Господ наш и Бог принесен на њему сада на жртву за нас. Па зар ми сада да не положимо душе своје за Њега на овом светом месту? Па зар да их не принесемо Њему на жртву, као неки принос?
Тако говораше свети архиђакон, и сви се запалише жељом да умру за Христа, и једногласно ускликнуше: Хришћани смо, хришћани, царе, и твоје лажне богове не поштујемо!
Ово би достављено Максимијану. Он одмах нареди да се црква спали са свима хришћанима што се налажаху у њој. У том међувремену верни у цркви издвојише оглашене што беху међу њима и распоредише их у четири групе, да би се могло што пре обавити на њима свето крштење. А после крштења и миропомазања, сви бише причешћени Светим Тајнама. Док се то збивало, војници по наређењу поганога цара потпалише свуда око цркве наслагану кудељу, суварке и остало; зидови црквени се брзо запалише, и огроман пламен са свих страна покуља увис, продре унутра у цркву и стаде брзо гутати све. А хришћани горећи, громко кликтаху к Богу, и певаху песму Трију Младића призивајући сву твар ка песмопјенију. И не успеше они ни отпевати своја песмопјенија, а већ сви предадоше своје свете душе у руке Господа свог, и постадоше благопријатна жртва Безазленоме Јагњету, закланоме за свет. Број спаљених беше двадесет хиљада.
Тако ова дивна војска светих мученика пређе из земаљске Цркве у Небеску, да тамо вечито празнује празник непрекидне радости.
У току пет дана потом гораше црква, и дим неки дизаше се из ње с опојним и дивним мирисом, и нека чудна златозарна светлост показиваше се на том месту. Максимијан пак, сматрајући да је побио и истребио све хришћане што их је било у граду, бављаше се играма, коњским тркама и разним приредбама нозоришним.
У Никомидији бејаше близу позоришног гледалишта огромно идолиште незнабожачке богање Церере.[9] Једном цар Максимијан са војском и народом дође к овоме идолишту и приношаше жртве богињи. Тада један од војника, по имену Зинон а по чину војвода, покренут ревношћу за истиниту веру и не могући гледати такво незнабожје, стаде (на једну узвишицу, и обраћајући се цару кликну: У заблуди си, царе, приносећи жртве мртвоме камењу и немоме дрвећу. То је несумњиво демонска обмана, која своје поклонике води у погибао. Расуди, Максимијане, и обративши к небу своје телесне очи заједно с духовним очима, познај Творца из Његове видљиве творевине. Кроз твар познај какав је Творац, и научи се побожно поштовати Бога, коме су пријатни не крв и жртвени дим бесловесних животиња већ непорочне душе људске и чиста срца људска!
Чувши то, Максимијан нареди да Зинону камењем разбију уста, развале лице и избију зубе, па да га затим једва жива одвуку изван града и тамо посеку мачем. Тако свети мученик Зинон би овенчан венцем мучеништва.
У то време свети Доротеј са Индисом и осталом дружином сећаше у оковима. Блажени епископ Антим често их из свога скривалишта посећиваше посланицама својим, укрепљаваше их, саветоваше их да буду чврсти у вери, и побуђиваше их на подвиг. Једном незнабошци ухватише и доведоше цару Антимовог ђакона Теофила, који је ишао к мученицима са епископовом посланицом. Прочитавши ту посланицу, цар се испуни јарости, јер тамо беше написано не што је њему угодно већ што је светима корисно. Зато цар нареди да му одмах доведу Доротеја са његовом дружином. Када их доведоше, цар бесно погледа на њих, укори их, па им даде да прочитају посланицу Антимову. А они, угледавши ђакона, обрадоваше се душом, и издалека га поздрављаху светим погледима и радосним лицима; читане пак речи светитељеве они слагаху у срцима својим. А цар, крвнички гледајући ђакона, са бесом му рече: Кажи ми, бедниче, ко је тај што ти даде ово писмо, и где се скрива?
Ђакон се најпре у срцу помоли Богу, па онда неустрашиво одговори: Ову посланицу дао ми је пастир, који, налазећи се сада далеко од свога стада, даје му савете и побуђује га на побожност. Нарочито сада, када је сазнао за најезду вукова и других зверова, он громко наређује својим овцама и јавља им шта треба да раде. А речи које он говори нису његове (него су узете од нашег Врховног Пастира који је рекао: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Ето, ја те обавестих ко ми је дао ову посланицу, а где је он, то ти казати нећу. Било би очигледно безумље када бих ја , који сам толика добра добио од свога пастира, постао његов издајник. Он ће се и без нас ускоро показати: јер се не може сакрити град кад на гори стоји (Мт. 5, 14), као што је то рекао Божански глас.
Не будући у стању даље слушати смелу ђаконову реч, цар нареди да се ђакону сместа одреже свети језик његов, па затим изван града убити ђакона камењем и стрелама. После тога цар на разне начине погуби и остале свете мученике: Доротеју одсече главу, Мардонија сажеже огњем, Мигдонија живог затрпа земљом у јами, а Горгонија, Индиса и Петра баци у море везавши им о врат воденично камење. И тако ови сјајни мученици Христови завршише свој подвиг и отидоше ка Господу једним путем, иако преко разних смрти.
У то време света Домна се кријаше на једној гори у пештери, хранећи се пустињским биљем што је расло око пештере. Чувши за смрт светих мученика, она се радоваше духом што они пређоше из плачевне долине земаљског живота у жуђени крај вечнога весеља. Но нарочито се она радоваше због свог духовног брата и једномишљеника Индиса, заједничара њеног у духовном рођењу њеном крштењем. А плакаше она због себе што једино она од свију њих не отиде с њима ка Господу истим путем мучеништва, и припремаше себе за подвиг иштући помоћ с неба.
Затим она сиђе са горе и уђе у град, одевена у оно исто мушко одело у које је беше обукла њена духовна мати Агатија. Не нашавши Агатију коју је тражила, светој Домни би јасно да је она са мноштвом других монахиња изгорела у цркви, и плака горко, не због њене смрти него због тога што се она не удостоји да заједно с њом умре за Христа. И стојећи на месту спаљене цркве, света Домна плакаше и ридаше квасећи пепео сузама својим. А када се спусти ноћ, она оде на морску обалу, где Индис са осталим мученицима би потопљен. Рибари пак који стајаху тамо и припремаху мреже за ловљење рибе, угледавши свету девојку и због мушког одела сматрајући је за мушкарца, рекоше јој:. Ходи, младићу, и помози нам; па ако што уловимо, доделићемо и теби један део.
Она им радо приђе у помоћ. Када они бацише мрежу у море, па је затим стадоше извлачити на обалу, они осетише да је мрежа веома тешка, и једва је извукоше на земљу. Ноћ беше пуна месечине, и опи угледаше мноштво риба, и усред њих тела трију мученика: Горгонија, Индиса и Петра. Рибаре спопаде страховит ужас, и они брзо скупише мреже и рибу, а тела светих мученика положише на земљу, па хитно седоше у чамац да отплове на другу обалу. Притом они зваху и тобожњег младића да иде с њима, али он не хтеде. Тада му они дадоше за труд нешто рибе и мало хлеба, па отпловише. А света девојка Домна приђе к телима мученика, распознаде свакога, нарочито драгога Индиса, и стаде их с неисказаном радошћу грлити и целивати и топле сузе обилно проливати. А када се подиже, она угледа на мору лађу где са спуштеним једрима пристаје уз обалу. Одмакнувши се од тела светих мученика, Домна приђе к лађи, и обраћајући се морнарима показа им рибу. Сматрајући да се риба продаје, капетан лађе упита за цену, пошто је желео да је купи. Но Домна му одговори да је узме забадава. Капетан се лађе у недоумици, и рече јој: Тако ти Христа, кажи ми стварно, пошто продајеш рибу?
Чувши име Христово, света Домна разумеде да су на лађи хришћани, и исприча им о телима светих мученика, о свима мучењима њиховим, о именима њиховим. Тада капетан лаће са својим пријатељима одмах изнесе чиста платна и мирисе, уви тела светих, па их однесоше ка градским бедемима, недалеко од потока близу градске капије, где свети Доротеј са својима би погубљен. Тамо они чесно погребоше тела светих мученика. А капетан, познавши да је Домна једне вере с њима, и сматрајући је притом за младића, стаде је молити да иде с њима на лађу. "Останимо нераздвојно заједно до краја живота нашег", говораше он. Но она, не пристајући на то, налагаше му да продужи свој пут. "Ја ћу остати овде, - рече она -, јер је близу крај живота мога; и ја нећу да се тело моје одваја од тела светих, са којима за живота бејах сједињена духом и вером".
Тада јој капетан даде довољно злата, не за какву телесну потребу, пошто њој то не требаше, већ за мирисе и тамјан, да њима кади гробове светих мученика, па оде својим путем. А света Домна дан и ноћ провођаше крај гробова светих мученика, кадећи их, омиомирујући их, и молећи се са сузама.
Међутим, не беше могуће да се дело светлости сакрије пред онима што су у тами, и да се жеља свете Домне за мучеништвом не оствари, јер она отворено чињаше оно што доликује побожности и поштовању светих. И цар би обавештен да некакав младић обилази хришћанске гробове и прекађује их. Цар се насмеја и рече: Треба и тај да погине истом смрћу с њима, да би личним искуством сазнао да је људима, који после смрти ништа не знају, узалуд указивати такво поштовање.
Рекавши то, цар одмах посла да јој одсеку главу. И света Домна би убијена мачем у време када се она мољаше крај гробова светих мученика. Чесно пак тело њено незнабошци спалише огњем. У то време, после дугих мучења, би мачем посечен и свети мученик Јевтимије. Тако се Никомидија украси својим мученицима као звездама, допуњујући број двадесет хиљада дивним Гликеријем и преблаженим Зиноном и Теофилом, којима се присајединише Доротеј, Мардоније, Мигдоније, Индис, Горгоније[10] и Петар, и три свете девојке - монахиње: Агатија, Теофила и прекрасна Домна, а завршетак свега сабора тога би Јевтимије, - у славу Христа истинитога Бога, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМОНА МИРОТОЧИВОГ, оснивача манастира Симонопетре у Светој Гори

СВЕТОСТ и нарочиту вредност испосничког живота свог преподобни Симон пројави кроз дивне подвиге и чудеса, које учини како за живота тако и после смрти; а посебно кроз точење мира, слично светом великомученику Димитрију Солунском. Но одакле је он, био, ко су му родитељи, како је васпитан, и где је отпочео са својим подвизима, то се не зна. Што се пак тиче његовог прекрасног живота на Светој Атонској Гори, изложиће се овде.
Памтећи изреку духовних стараца, да је немогуће спасти се без послушности, преподобни Симон по доласку свом у Свету Гору најпре се постара да себи нађе духовног старца, коме би потпуно потчинио себе, те да му овај буде не само водитељ ка спасењу и светли образац савршеног подвижништва, него и строга судија његових мана и слабости. У тражењу таквог руководиоца, преподобни Симон жудно обилажаше манастире и скитове по Светој Гори. При сусрету са монасима искусним у духовном животу, он вођаше разговоре о монашким врлинама. Најзад, он пронађе себи старца, савршеног у сваком погледу подвижника. Он изложи потанко пред њим свој ранији живот, и одлучно изрази своју готовост: да старцу буде безусловно послушан у свему, да без икаквог размишљања тачно извршује сваку родитељску реч његову, као да му долази из самих уста Божијих.
Таква покорност ученикова обрадова учитеља. И старац, да би свога ученика усавршио на путу крстоносног живота и безусловне послушности, али и да му у исто време не би дао повода за сујетне помисли, стаде га не само грдити него пОнекад и бити. А блажени Симон примаше то с великом радошћу и благодарношћу. Зато помаган благодаћу, Симон туговаше и бојаше се за своје спасење, када му је старац у извесним приликама указивао пажњу и благонаклоност. На тај начин се међу њима зацари срдачна еванђелска љубав, која сачињава радост и духовних родитеља и духовне деце. Сладак плод те љубави код блаженог Симона беше његово неподражљиво молитвено страхопоштовање према старцу и оданост њему. Та оданост је ишла дотле, да је он целивао ноге старцу када је овај опавао, па чак и оно место где се старац обично одмарао после својих трудова или молитвеног стајања пред Богом.
Све је то преподобни Симон радио из чистих побуда срца. Објашњавајући то другима, он је говорио: Колико смо, с једне стране, дужни љубити Бога који нас је из небића увео у биће, толико смо, с друге стране, дужни љубити и старца, јер он, уз помоћ Божију, преображава у нама унутрашњег човека, васпоставља и обнавља образ Божји у нама, који је пао нашим нехатом и тешким гресима. - Ове речи показују како је преподобни дубоко био прожет осећањем важности и неопходности безусловне послушности старцу, а не својој вољи.
Због таког врлинског живота свог, и због таког схватања тог живота, блажени Симон брзо постаде славан у свој Светој Гори. И вршњаци његови осећаху дубоко страхопоштовање према њему, а старији га љубљаху, јер за све њих очигледни беху у њему младићу: његова старачка мудрост, његово неподражљиво трпљење у подвизима, његова строга разборитост, његова спасоносна поучност, и сврх свега његова искрена према свима љубав, која је круна свих врлина. Једном речју, прецодобни Симон постаде у Светој Гори украс свога времена и светли образац прекаљене послушности, која је непоколебљиви темељ смирености и осталих подвига монашких.
Напослетку и старац, пошто се дугим искуством убеди у Симонову истинску и безусловну послушност, промени своје опхођење с њим. Тако, родитељски пажљив према њему, он располагаше њим као послушником, а опхођаше се с њим као с братом. Штавише, он га у извесним случајевима питаше за његово мишљење и тражаше од њега савет.
Од каквих последица би за смиреног Симона она таква промена у старчевом опхођењу? Уместо да се радује томе, блажени Симон се необично ожалости, и донесе одлуку да остави старца, под изговором да тражи себи потпуно усамљеничко тиховање подвижничко. Када он то саопшти старцу, и купајући се у сузама поче молити старца да му да благослов на то, старац, иако тешка срца, даде свој старачки, духовнички пристанак на то.
Тако се преподобни Симон растаде са својим старцем, за кога он у последње време беше не толико ученик колико пријатељ и диван саподвижник. И дуго тражаше преподобни по Светој Гори такву забачену пустињу, где га нико не би могао ни знати, ни пронаћи. Најзад, уз помоћ Божију, он нађе што је желео: забачену стену са пећином у њој, на јужној страни Свете Горе, где се сада налази манастир Симонопетра, основан самим преподобним Симоном.
Ступивши у пећину, преподобни је знао да њему предстоји ратовати против невидљивих непријатеља. Помаган Духом Светим, он се обуче у духовно свеоружје: целива крст и пригрли молитву, веру, трпљење, пост и све што уништава демонске замке и узвишује човека до анђелске чистоте и детињег бестрашћа.
Тешко је замислити све Сатанине тајне мреже и лукаве борбе против блаженог Симона, који јуначки одношаше победе над Сатаном и свима мрачним подухватима његовим. Од многих таквих случајева споменућемо неколико.
Једне ноћи светитељ беше на молитви, и одједном појави се пред њим демон у виду страшнога змаја. Разјагшвши чељусти, он хтеде да прогута преподобног; али немајући пристанак неба на то, он га не могаде умртвити, мада једним ударцем свога репа тресну преподобнога о земљу тако силно, да овај једва прикупи снаге да запева с пророком: Навалише на ме зликовци да поједу тело моје (Псал. 26, 2); а ја сам као човек који не чује, и као нем који не отвара уста своја (Псал. 37, 14). Међутим страшни змај не престајаше да га бије својим репом, са намером да га толико заплаши, да преподобни од страха бар побегне из пустиње, када већ није имао од Бога допуштење да га убије. Али то не уплаши преподобнога. Напротив, иако је осећао болове, преподобни молитвено завапи к Богу и противстави Сатани име Господа Саваота, и змај ишчезе као дим испред његових очију. И тек што ишчезе демон, тиха божанска светлост се разли по пећини, замириса рајски мирис, срце светог Симона испуни се радошћу и миром, и он чу глас с неба: "Не бој се и буди храбар, послушни и верни слуго Сина мога!"
Тако, блажени Симон остаде у пећини и проведе у њој много година, не обазирући се на непрестану борбу са невидљивим врагом свога спасења и на тешку оскудицу са спољашње стране. Међутим, дознавши за његов строги живот, многи иноци Свете Горе почеше долазити к њему, и добијаху од њега веома корисне савете по своју душу. Уједно с тим он се удостоји од Господа дара прозорљивости и предзнања. Али посете од стране братије почеше сметати усамљеничком тиховању преподобнога, и он намисли да одатле пређе у још забаченије и неприступачније место. Међутим Бог, који промишља и стара се о спасењу свих и свакога, омете преподобнога у томе, и то на следећи начин.
Једне ноћи, стојећи на молитви, преподобни виде пећину своју обасјану божанском светлошћу; неисказани миомир разливаше се око њега, и чу се с неба глас к њему: "Симоне, Симоне, верни пријатељу и служитељу Сина мога! не удаљавај се одавде, ја сам одлучила да прославим ово место; ти ћеш за њега бити светлост, и име твоје биће славно".
Спочетка преподобни Симон не поклони вере овоме вићењу, бојећи се да то није нека замка нечастивога, који се уме претварати и у анћела светла. Зато он не престајаше мислити куда би се удаљио на што усамљеничкије молитвено живљење испосничко.
Једне ноћи пред Божић преподобни изађе пред пештеру, и виде ово: с неба се спусти једна звезда и стаде над стеном, где касније он подиже чесни манастир. - Ово виђење понови се неколико ноћи узастопце. Међутим преподобни Симон се ипак прибојаваше да то није нека вражија замка, и не придаваше важност томе. А када наступи Божићна ноћ, он поново виде сјајну звезду и чу божанствени глас: "Симоне! дужан си да овде оснујеш монашко општежиће. Остави своју сумњу, ја лично бићу ти помоћница. Иначе, за своје неверје бићеш кажњен!" - Овај глас чу он трипут. И у том часу, како он касније казиваше ученицима својим, он се као обрете у Витлејему Јудејском на месту пастира и чује слатке звуке ангелског појања: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља! - Не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свима људима (Лк. 2, 14. 10).
После тога, говораше светитељ, страх и двоумљење оставише ме, а радост и веселост обузеше моју душу, и ја с молитвеним трепетом тајанствено созерцавах Витлејемске догађаје "велике тајне побожности" = јављење Бога у телу.
Три дана после Божића к преподобноме дођоше три мирјанина, браћа по телу, људи врло богати. Павши пред ноге његове, они му исповедише све грехе своје, па га стадоше свесрдно молити да их прими код себе, пошто се слава његова већ беше пронела по Македонији и Тесалији. Но преподобни упорно одбијаше да их прими. Најзад, они почеше преклињати да их прими бар на неколико дана.
Овако усрдно преклињање дирну преподобнога, и он их прими. И после потребног искушеништва он их обуче у ангелски образ, па их на светој Литургији причести Пречистим Тајнама.[11] И тада им он, као својој духовној деци, откри о божанственом виђењу које се неколико пута понављало над суседном стеном пећине његове, молећи их да о томе не говоре никоме док је он у животу.
Саслушавши казивање преподобнога, браћа му с љубављу понудише сво своје богатство за зидање и устројство општежића. И са благословом преподобнога одмах се дадоше на посао око тога. Материјал би припремљен, мајстори доведени, само је требало одредити место где ће се зидати црква и остале зграде. Када преподобни Симон указа на окомиту стену као на темељ обитељи, мајстори се запрепастише, и говораху му: Аво, да ли се ти шалиш или озбиљно говориш? Та погледај, ова стена је опасна за нас зидаре, а још опаснија за оне који ће живети ту. Ти како хоћеш, но ми смо против тога. -И дуго се спор вођаше око тога.
Преподобни Симон, видећи да не може убедити мајсторе да се зида на месту где он предлаже, нареди да се постави трпеза. За време обеда један од ученика преподобнога приносећи им вино, по зависти ђавољој спотаче се и са стене омаче у страшну провалију држећи у једној руци суд са вином а у другој пуну чашу вина. Поражени оваким несрећним случајем, мајстори строго приметише преподобноме: Видиш, аво, почетке убитачних последица твог неоправданог потхвата! А колико би тек сличних смртних случајева могло бити када бисмо решили да овде зидамо манастир!
Светител. не одговори ништа, само се у срцу свом мољаше Пресветој Владичици Богородици, да се не постиди он у очекивању њене помоћи. И гле! О, неисказаних чудеса Твојих, Пресвета Владичице! и ко може достојно одати хвалу величини Твојој, Брза Помоћнице! - Не прође ни пола сата, а брат који беше пао у провалију, појави се из ње са супротне стране, посредовањем Пресвете Богородице; и то се појави не само здрав и читав него и са неразбијеном чашом и са неразбијеним винским судом у рукама, из којих се не беше просула ни једна кап вина. Од овог чуда мајсторе обузе страх и ужас, и они падоше к ногама светитељу, и молећи га за опроштај говораху: "Сада нам је јасно, оче, да си ти заиста Божји човек". - И на усрдну жељу и молбу њину преподобни их прими међу своје ученике, и ускоро они бише удостојени ангелског образа. И тада, под непосредним надзором и упутствима преподобнога Симона, ученици његови, бивши мајстори, приступише зидању манастира. Али пошто је требало огроман камен поставити у темељ, светитељ им указа на један такав камен у близини, и нареди им да га пренесу. Но они, видећи да камен сви скупа не само не могу пренети него ни с места помакнути, стојаху у недоумици, не знајући шта да раде. Видећи то, светитељ приђе камену, осени га животворним знаком крста, подиже га без ичије помоћи на своја лећа, пренесе га и спусти на место где је требало. На тај начин он на делу показа истинитост речи, изговорених Господом апостолима: Заиста, заиста вам кажем, ако имате веру колико зрно горушчино, и речете гори овој: дигни се и баци се у море, биће тако (Мт. 17, 20; 21, 21; Мк. 11, 23; Лк. 17, 6).
Када би устројен манастир, коме преподобни даде име Витлејем због јавивше се звезде,[12] и братство се умножи, једном се појавише у манастирском пристаништу сарацени пљачкаши с намером да опљачкају манастир. Знајући то, светитељ се у пратњи неколицине својих ученика спусти у пристаниште и поднесе сараценима хлеб и воће. Сарацени примише то, али желећи да се докопају манастирске ризнице, они захтеваху од преподобнога да им покаже старешину манастира. Светитељ им кротко одговори да је он старешина, и да у њих ништа нема сем поднесених им дарова. Незадовољни одговором, разбојници се као дивље звери бацише на светитеља, при чему један од њих потеже мач да га убије. Но рука му се одједном осуши, а остали сарацени ослепеше.
Уразумљени таким небеским гњевом, злочинци у један глас повикаше: "Алах, Алах!" и гушећи се у сузама, смирено мољаху светитеља да их исцели. "Смилуј се на нас, аво", вапијаху они, " и исцели нас; а ми ти дајемо реч да ћемо постати хришћани". - Незлобиви старац, ученик незлобивог Учитеља Христа, дирнут невољом својих непријатеља, посла једног ученика по јелеј из кандила што је пред Спаситељем, помоли се за њих, затим крстолико помаза очи сараценима и сасушену руку њиховог друга, и сви се одмах исцелише. Поражени чудом исцељења, они не само примише свето крштење, него и остадоше у манастиру, и замонашише се.
Најзад дивни Симон стиже у дубоку старост; и би му откривено време и час одласка ка Господу. Дозвавши своје ученике, опрости се са њима, и остави им овако завештање. "Браћо моја и чеда мила о Господу, ево одлазим од вас; но ви не тугујте због тога, јер ћемо се сви ускоро опет видети. Ако добијем слободу пред Господом, онда ћу вас свагда посећивати и чувати од сваког искушења видљивог и невидљивог. Разуме се, под условом да и ви држите устав општежића, редовна црквена богослужења, и све чему сам вас научио речју и делом. Не љубите привремено богатство; бегајте од сујете; не подајте се саблазнима! Будите мирољубиви, гостољубиви; празнике светкујте духовно, а не по светски, тојест не бавите се у такве дане празнословљем, шалама и смехом; празник је освећење и просвећење душе, а то се постиже молчанијем, молитвом и читањем свештених књига. На богослужењу певајте с побожним страхопоштовањем, а не с нехатом и дерући се. Игумана љубите од душе. Ако се тога држите и после моје смрти, као што сте се држали за мога живота, онда ћу ја свагда бити с вама духом. У противном, одговараћете на Страшном и свеопштем суду".
Док светитељ говораше ову поуку, братија и ученици неутешно плакаху због растанка с њим. Напослетку, помоливши се за њих Богу, у Пресветој Тројици слављеноме, да их и после његове смрти сачува под заштитом Богоматере и свих Светих, блажени утону у ћутање, и наредне ноћи предаде своју свету душу Богу. То би 28. децембра 1257. године. Сутрадан изјутра лице преминулог праведника засија дивном светлошћу, у присуству свега братства. Извршивши опело над преподобним, они га с молитвеним страхопоштовањем и сузама спустише у гроб.
Ред је да споменемо и нека посмртна чудеса блаженог оца нашег Симона, да бисмо знали каву слободу има он пред Господом.
Један од братије свештене обитељи преподобног оца нашег Симона, налазећи се под утицајем сатанског искушења, грђаше подвижника Христовог и не признаваше га за свеца, и није хтео да са осталима празнује годишњи спомен његов. И једном, када сви оци вршаху бденије преподобноме, овај несрећни брат, витлан сумњом и неверовањем у светост блаженог оца Симона, изађе из цркве, оде у своју келију, и леже да спава. Тада се њему јави у сну преподобни Симон, сав обасјан муњеликом светлошћу, праћен двојицом својих ученика, и рече му: "Зар се теби, несрећниче, не свиђа слава којом ме прослави Бог?" - Рекавши то, преподобни даде знак ученицима који беху у његовој пратњи, те ови положише хулника ничице на земљу, и преподобни га неколико пута удари штапом по петама, тако да се овај несрећник пробуди од бола и безмерног страха. Пробуди се и виде да су му ноге отечене. Обузет изузетним ужасом, он одмах оде у цркву, паде игуману пред ноге, и исповеди му све своје грехе према преподобноме. Затим, обраћајући се братији, он рече: "Опростите ми, оци! сада сам се убедио да је преподобни отац наш Симон дивно прослављен Богом. Одсада и ја верујем и клањам се њему као једноме од древних светитеља, какви беху: Антоније, Јевтимије, Сава Освећени и остали". Затим повисивши глас, он ускликну пред иконом преподобног Симона: "Благодарим ти, угодниче Божји, што ме избави од демонског искушења, насиља и погибли!" - И тада он, лијући сузе, усред цркве исприча свему братству о јављењу преподобнога у небеској слави, И сви они прославише Бога, који не жели смрти грешнику, него да се обрати и жив буде.
Други брат у обитељи преподобнога дуго се бораше са демоном блуда. Али немајући снаге да истраје у подвигу, он с молитвеним страхопоштовањем паде пред свету икону преподобнога оца Симона, и са сузама га моли да га избави од овог искушења. После тога, помазавши се јелејем из кандила које је тихо горело пред иконом преподобнога, он се потпуно ослободи од прљавих демонских и нечистих узбуђења тела.
Једном, приликом празновања годишњег спомена светитељевог, у току великог вечерња уђе у цркву неки монах Сава, из обитељи светога Дионисија на Олимпу, и приђе светој икони преподобнога оца Симона да је целива. Али, видевши да је икона врло мала, он се увреди и рече: "Нећу да се клањам таквој икони". Разуме се, ово он учини из незнања а не из неког омаловажавања светитеља. И преподобни отац наш Симон исправи овога брата на следећи начин. Када овај монах оде из цркве у келију, дату му за одмарање, он заспа. И види у сну: кров на келији се отвори, и страшни змај, који пламеном дисаше а димом и смрадом одисаше, разјапи чељусти да га прогута. При том змај проговори човечанским гласом и рече: "Теби се не свиђа мала икона светитељева; и ти си с негодовањем изашао из цркве не сачекавши крај службе. Знај дакле, ти си мој, ја ћу те прогутати". Рекавши то, змај се с ужасном хуком баци на њега. Несрећни Сава, ван себе од страха и ужаса, завапи: "Преподобни Симоне, помози ми!" - и тог тренутка се пробуди, и преплашен похита у цркву, паде на колена пред икону преподобнога, и с љубављу је целива неколико пута. Присутни се зачудише промени овога брата, јер му лице беше бледо као у мртваца. Тада он исприча свима како због незнања настрада од Сатане. Притом један од стараца примети: "Мала икона, брате мој, за топлу веру и побожност, за чист ум и непорочно тело, ничим се не разликује од велике. Зато пази: указуј достојно поштовање светитељима и свештеним иконама њиховим, па биле оне мале или велике". - Исправљен на тај начин, брат узнесе славу Богу и благодарност преподобноме.
Такви су подвизи и чудеса преподобног оца нашег Симона. Молитвама његовим нека Господ и нас удостоји царства Свога вечнога. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДОМНЕ

ПОСТРАДАЛА за Господа Христа посечена мачем.[13]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИНДИСА

ПОСТРАДАО за Господа Христа бачен у море.[14]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ГОРГОНИЈА и ПЕТРА

ОВИ свети мученици пострадаше за Господа бачени у море.[15]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЗИНОНА

ПОСТРАДАО за Господа мачем посечен.[16]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРДОНИЈА, ДОРОТЕЈА, ТЕОФИЛА и МИГДОНИЈА[17]

ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа уморени на разне начине.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ГЛИКЕРИЈА

СВЕТИ Гликерије презвитер пострада за Господа у огњу спаљен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕКУНДА

ОВАЈ свети мученик пострада за Господа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЛУТОДОРА

ХРАБРО пострадао за Господа свога.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИГЊАТИЈА ЛОМСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Игњатије почео се подвизавати као монах у Кириловом Бјелозерском манастиру. Затим на педесет врста од града Ломска он устроји Спаску пустињу. Али волећи усамљеност, преподобни Игњатије се удаљи одатле на обалу реке Саре у Вадожку област. За ревнитеље монашког живота који се и ту стекоше око преподобног Игњатија, преподобни подиже цркву у част Покрова Пресвете Богородице и основа Богородичин манастир. Престави се преподобни 1592. године. Свете мошти његове почивају у цркви Вјадожске пустиње.

СПОМЕН СВЕТЕ ПЕТРОСИЛЕ (или ПЕТРОНИЛЕ)

ПРВО име се помиње под данашњим датумом (28. децембра), а друго под 31. мајем, према синаксару Софронија Евстратијадиса. Ова светитељка се наводи као кћи светог апостола Петра.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАВИЛЕ

РОДОМ из Тарса Киликијског; савременик преподобног Јована Мосха; у миру скончао.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Максимијан II Галерије - зет и савладар Римског цара Диоклецијана; касније његов наследник (од 305-311. год).
2. Оглашењем се називало претходно испитивање оних који су се припремали за свето крштење и њихово обучавање истинама вере. Оно је трајало од четрдесет дана до три године; а некада се, према приликама скраћивало на неколико дана.
3. Мт. 5, 15; 13, 44.
4. Код хришћана првих векова био је обичај да се сваки дан причешћују Светим Тајнама. Али пошто понекад није било могуће служити свету литурпију сваки дан, то су Свете Тајне даване вернима да их носе кући, и чувају у свештеним сасудима.
5. Сравни: Псал. 144, 16.
6. Спомен светог свештеномученика Антима, епископа Никомидијског, Црква празнује 3. септембра.
7. Клавдиопољ - град у Малоазијској области Киликији.
8. То је било 303. године.
9. Церера или Деметра - грчко-римска богиња земљорадње и плодности. Врло распрострањена празновања њених празника одликовала се развратом.
10. Мошти светог мученика Горгонија бише доцније пренесене у Рим.
11. Из овога се види да је преподобни био јереј.
12. Манастир Симонопетра посвећен је Рођењу Христовом. Касније је био сагорео, али је благодарећи моштима Св. Марије Магдалине, које су у њему, опет обновљен.
13. Види о њој под данашњим даном: Страдање светих Двадесет хиљада мученика Никомидијских.
14. Види о њему под данашњим даном: Страдање светих Двадесет хиљада мученика Никомидијских.
15. Види о њима под данашњим даном: Страдање светих Двадесет хиљада мученика Никомидијских.
16. Види о њему под данашњим даном: Страдање светих Двадесет хиљада мученика Никомидијских.
17. Види о њој под данашњим даном: Страдање светих Двадесет хиљада мученика Никомидијских.иди о њима такође тамо.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети првомученик Стефан, архиђакон. Сродник апостола Павла, и Јеврејин од оних Јевреја, који живљаху по областима јелинским. Беше Стефан први од седам ђакона, које апостоли свети рукоположише и поставише на службу око помагања сиротних у Јерусалиму. Зато се и прозва архиђаконом. Силом вере своје Стефан чињаше чудеса велика међу људима. Злобни Јевреји препираху се с њим, но биваху увек побеђивани његовом мудрошћу и силом Духа, који кроз њега дејствоваше. Тада посрамљени Јевреји, навикнути на потворе и клевете, узбунише и народ и старешине народне против невиног Стефана, клеветајући га као да је хулио на Бога и на Мојсеја. Брзо нађоше лажне сведоке који то потврдише. Тада Стефан стаде пред народ, и сви видеше лице његово "као лице ангела" (Дап 6, 15), то јест лице му беше озарено благодатном светлошћу као негда Мојсеју, кад је с Богом говорио. И отвори Стефан уста своја и изређа многа доброчинства и чудеса Божја, која Бог учини у прошлости народу израиљском као и многе злочине и противљење Богу од стране тога народа. Нарочито их изобличи за убиство Христа Господа назвавши их "издајницима и крвницима" (Дап 7, 12). И док они шкргутаху зубима, Стефан погледа и виде небо отворено и славу Божју. И то што виде, он објави Јеврејима: "Ево видим небеса отворена и Сина Човечјега гдје стоји с десне стране Бога" (Дап 7, 56). Тада га пакосници изведоше ван града и убише камењем. Међу мучитељима његовим беше и његов сродник Савле, доцније апостол Павле. У то време стајаше у даљини на неком камену Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом и гледаше мучеништво овога првог мученика за истину Сина њеног и Бога, молећи се Богу за Стефана. То се десило на годину дана после силаска Духа Светога на апостоле. Тело светог Стефана тајно узе и сахрани на своме имању Гамалил, кнез јеврејски и потајни хришћанин. Тако славно сконча овај првенац међу мученицима хришћанским и пресели се у Царство Христа Бога.

2. Преподобни мученик Теодор и Теофан Начертани. Рођена браћа, родом из Палестине, врло образовани у светској мудрости и у мудрости духовној. Монаси у обитељи Светог Саве Освећеног, потом и презвитери. Страдаше љуто за иконе у време три цара: Лава Јерменина, Михаила Валвоса и Теофила. Безумни Теофил својим рукама их туче, и нареди, те им се гвожђем нацрташе по лицу подсмешљиви стихови, због чега су и прозвати Начертани. Бачени у тамницу у граду Апамији Витинијској. Теодор ту сконча од мука и рана. Теофан ослобођен у време Теодора и Михаила, и постављен од патријарха Методија за митрополита никејског. Свети Теодор сконча 833. године. Ова дивна браћа пострадаше за Христа, и примише дивну награду од Христа у бесмртном царству светлости.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА, ПРВОМУЧЕНИКА И АРХИЂАКОНА СТЕФАНА

ПОШТО Господ наш Исус Христос изврши тајну нашег спасења, и узнесе се на небо, и од Оца ниспосла на апостоле Духа Светога у виду огњених језика, и прва Црква у Јерусалиму поче се умножавати, ниче у њој убрзо незадовољство међу хришћанима из јелина према хришћанима из Јевреја (Д. А. 6, 1).[1] Под овим јелинима не подразумевају се они јелини који су се клањали идолима, и које Свето Писмо обично назива незнабошцима. У то време незнабошцима још не беху отворена врата вере Христове, нити им се проповедаше реч спасења. Штавише, незнабошце не почеше примати у Цркву ни ускоро по каменовању светога Стефана. Први незнабожац који постаде хришћанин беше Корнилије капетан; њега крсти свети апостол Петар. А хришћани из обрезаних Јевреја стадоше негодовати што је Петар ишао међу необрезане, и роптаху на њега, док им он не објасни о виђењу које је имао: о платну с неба. Тада се они смирише, и слављаху Бога, говорећи: Дакле и незнабошцима Бог даде покајање за живот.[2]
Јасно је, за живота светога Стефана роптаху они Јевреји што беху расејани по разним земљама и држаху се закона Мојсијева, као што и свети апостол Јаков пише у својој Посланици: "свима дванаест колена расејаним по свету поздравље" (Јак. 1, 1). - Ти Јевреји беху примили јелински (= грчки) језик, али не и веру јелинску. Зато их и називаху јелинима они који живљаху у Јерусалиму. То и свети Златоуст вели: "Сматрам да се и у овом случају јелинима називају они Јевреји који су говорили јелински (= грчки). Иако Јевреји, они су говорили грчки". - Такви дакле јелини хришћани подигоше вику на хришћане из Јерусалимских Јевреја што се њихове удовице ниподаштаваху при свакодневном распоређивању служења: или их одређиваху на безначајније послове, или им даваху мање и лошије хране и одеће.
При таком стању ствари светих дванаест Апостола сазваше све ондашње верне и рекоше им: Није прилично нама да оставимо реч Божију па да служимо око трпеза. Зато, браћо, изаберите између себе седам угледних људи, пуних Духа Светога и премудрости, које ћемо поставити над овим послом; а ми ћемо у молитви и у служби речи остати (Д. А. 6, 2-4). - Ова реч би по вољи свима вернима, и они одмах изабраше: Стефана, човека пуна вере и Духа Светога, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николу дошљака из Антиохије.
Сама имена ових изабраника показују, да они беху родом не од Јевреја који живљаху у Јерусалиму већ од оних који живљаху у јелинским земљама, јер им имена нису јеврејска него јелинска. Од њих Стефан бејаше рођак Савлу, каснијем апостолу Павлу; а Павле беше родом из града Тарса, у Киликији. Ова седморица бише изабрани између јелина за служење сиромашним удовицама, да би се јелини, који дотле туговаху због својих занемарених удовица, смирили и престали жалити се и роптати. Све ове изабранике доведоше пред апостоле, и они се помолише за њих, метнуше руке на њих, и поставише их за ђаконе.
А Стефан, пун вере и силе, беше први међу њима, и зато би назван архиђакон. Он чињаше знаке и чудеса велика међу људима. Та чудеса не спомињу се у Светом Писму. Али то није ни чудо, јер се и за дела самог Господа Христа вели ово: Има и друго много што учини Исус, које кад би се редом записало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге (Јн. 21, 25). Уосталом, са сигурношћу можемо рећи да је свети Стефан, слично најстаријим Апостолима, метао руке на болеснике и оздрављао их. Поред тога он беше силан у делу и у речи, верне утврђиваше у вери а неверне Јевреје изобличаваше, доказујући им из закона и пророка, да они неправедно из зависти убише Сина Божија, Месију, очекиваног толико векова.
Једном, када међу Јеврејима, и фарисејима, и садукејима, и јелинским Јеврејима букну спор о Господу нашем Исусу Христу, и једни говораху да је Он пророк, а други да је варалица, трећи пак да је Син Божји, свети Стефан се попе на узвишицу и стаде благовестити свима о Христу Господу, говорећи: Људи браћо! Зашто се толико љутите и препирете, и сав се Јерусалим поделио у партије? Благо човеку који је поверовао у Господа нашега Исуса Христа, јер Он ради тога сави небеса, сиђе и роди се од Пресвете и Пречисте Дјеве, изабране пре постања света, да нас ослободи од грехова наших; Он немоћи наше узе и болести понесе; слепима даваше вид, губавце очишћаваше, ђаволе изгоњаше.
А они, чувши то, стадоше се препирати, говорећи супротно и хулећи проповеданога Господа, као што о томе пише у Делима Апостолским: "Неки из зборнице која се зове Ливерћанска и Кариначка и Александриначка и неки из Киликије и Асије препираху се са Стефаном" (Д. А. 6, 9). Јер Јевреји који живљаху међу јелинима по разним земљама, имађаху своје посебне синагоге у Јерусалиму. На тај начин, поред најпрве архисинагоге јеврејске, у Јерусалиму бејаше много синагога разних дошљака, или Јевреја који живљаху по разним земљама јелинским; и Јевреји из сваке од тих земаља искључиво у своју синагогу шиљаху децу своју да се уче Закону Божију. А и они сами, сваке године долазећи на поклоњење ка храму Соломоновом, бављаху се по својим синагогама, сабираху се и учаху се у њима, као што се то види из друге главе Дела Апостолских где се каже: "У Јерусалиму се налажаху Јевреји, људи побожни из свакога народа који је под небом, Парћани, Миђани", и остали (Д. А. 2, 5. 9-11),[3] тојест Јевреји који живе у Парћији, у Мидији, п у осталим споменутим земљама, који беху дошли на празник у Јерусалим. Сходно томе, у Јерусалиму беху синагоге: Киликијске, Александријска, Киринејска.[4] О Либертинској[5] пак причају, да је у њој било посебно племе Јевреја, које води своје порекло од оних Јевреја, који некада бише заробљени од Помпеја римског,[6] па потом пуштени на слободу, због чега су се и називали "либери", тојест слободни. То и свети Златоуст каже: "Либертинцима су се називали они којима је од стране Римљана била дарована слобода. И пошто у Јерусалиму живљаху многи поклоници из разних земаља, то они имађаху и синагоге своје у Јерусалиму, где слушаху читање Закона и мољаху се".
Људи дакле из споменутих синагога: Ливерћанске, Кириначке и других, препирући се са Стефаном, не могаху противустати премудрости и Духу којим он говораше (Д. А. 6, 10). И свети Стефан у то време речју истИне надвлада три дела света: Европу, Азију и Африку. Надвлада Европу у лицу Ливерћанаца који беху дошли из Рима европског града; надвлада Азију у лицу Киликијаца који беху из Азије; надвлада Африку у лицу Киринаца и Александринаца, који беху пород Африке.
Међутим ови побеђеници, немајући шта да кажу противу проповедане Стефанове истине, светлије од сунца, распалише се гњевом и разгореше завишћу, па наговорише неке између својих једномишљеника, љубитеље лажи, да известе велику архисинагогу јеврејску како су они, тобож, чули Стефана где говори хулне речи противу Мојсија и Бога. Побунивши на тај начин народ и старешине и књижевнике, они нападоше на светога Стефана, ухватише и доведоше у синагогу к поглаварима свештеничким и великом мноштву законоучитеља. Изведоше онда и лажне сведоке који говораху: Овај човек не престаје хулити на ово свето место и на закон. Јер га чусмо где говори: Исус Назарећанин развалиће ово место, и измениће обичаје које нам остави Мојсије (Д. А. 6, 10-14).
Међутим свети Стефан стајаше усред тог убилачког скупа као ангео Божји, сијајући светлошћу божанске благодати, као некада Мојсије: јер се преобрази спољашњи изглед лица његова, и сви који сеђаху на сабору видеше лице његово као лице ангела (Д. А. 6, 15). А поглавар свештенички упита га: Је ли истина што о теби говоре сведоци? - Свети Стефан отвори уста своја и изговори дугу реч. Он поче од Авраама, који први доби обећање о доласку Месије. Затим исприча сву историју до Мојсија, спомињући га са сваким страхопоштовањем и уважењем, и на тај начин јасно показиваше и побијаше лажне сведоке да он не хули на Мојсија и на Закон Божји дат преко Мојсија, и још јасније доказиваше да су управо оци њихови били хулитељи Мојсија. Не хтедоше оци наши, говораше он, послушати Мојсија, него га одбацише, и окренуше се срцем својим ка Египту (Д. А. 7, 39).
Затим побијајући другу клевету, како он тобож хули на свето место, рече: "Соломон Му подиже храм" (Д. А. 7, 47). Овим речима свети Стефан као да говораше ово: Ја знам ово свето место, по Божјем благоволењу од цара Соломона мудро устројено и славом Господњом у облаку показаном освећено; ја почитујем храм, начињен рукама људским у славу Божију, али притом и ово изјављујем: да Бог више воли живети у невештаственим храмовима, тојест у душама људским чистим. Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима, говораше свети Стефан, као што Бог говори преко пророка: Небо је мени престо а земља подножје ногама мојим. Како ћете ми храм сазидати? говори Господ. Или које је место за моје почивање? Не створи ли рука моја све ово? (Ис. 66, 1-2).
Напослетку, испунивши се божанске ревности као некада Илија, свети Стефан стаде изобличавати сав сабор: Тврдоврати и необрезаних срца и ушију ви се једнако противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви. Кога од пророка не протераше оци ваши? Они побише оне који унапред јавише о доласку Праведника (= обећаног Месије), којега ви сад издајници и убице постадосте (Д. А. 7, 51-52).
Ове речи светога Стефана изазваше у поглавару свештеничком и књижевницима неисказану јарост, и сви они слушајући ово беснијаху у срцима својим, и шкргутаху зубима на њ. Но Стефан не обраћаше пажњу на њихов гњев, јер беше пун Духа Светога који га и чињаше храбрим и богонадахнутим. Погледавши на небо, он виде славу Божију. Дотада он беше само обузет жељом да је види, и са чврстом вером се надаше да ће је добити; а тада, пред сам излазак из тела, поче је гледати и почетке блаженства од ње доживљавати; виде он и самога Христа Исуса, Владику и Господа свог где стоји на небу и као очекује долазак његов к Њему, да чим се разреши тела брзо оде к Њему, и тамо где је Он, сам Господ, буде и слуга Његов (ср. Јн. 12, 26). А што Стефан сам виде, он то објави свима кликнувши громким гласом: "Ево видим небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Богу" (Д. А. 7, 56).
Свети Стефан не утаји ово своје виђење, као што је то обичај код светитеља: смирења свога ради - не казивати другама откривења која им бивају од Бога. Напротив, он свима објави ово преславно откривење ради тога, да се верни утврде у вери а да се неверни постиде. А он тако поступи и ради тога, да увери мученике који буду после њега: да онима који мученички умиру за Христа нема никакве препреке при узлажењу на небо, нити икакве сметње, ни испитивања, него им је отворен прав и слободан пут, отворено небо, готова награда, сам Наградитељ подвига стојећи чека; сама Господња слава срете мученика на вратима небеским. И због тога свети Првомученик не прећуткујући објављује свима што види, као тиме призивајући и другс после себе ка истом мученичком венцу.
Завидљиви пак Јевреји, навикнути убијати пророке, поред тога били су устали и на самога Господа, Испунитеља Закона и Пророка, сада не отрпеше речи истине и не хтедоше слушати о виђењу светога Стефана, него повикавши иза гласа затискиваху уши своје, и једнодушно навалише на њега, изведоше га из града, као раније Господа Исуса који благоизволи пострадати изван градских зидина, и засипаху камењем доброг и верног слугу Господњег. А да би им лакше било бацати камење на светитеља, лажни сведоци и убице скинуше са себе горње хаљине и метнуше их крај ногу младића, по имену Савла, који, иако роћак и истоплеменик каменованог, силно беснијаше против њега из ревности за Стари Закон. Савле, вели се у Делима Апостолским, беше пристао на његово убијање (Д. А. 8, 1). Свети Златоуст о томе овако каже: "Туговаше Савле што није имао безброј руку, да свима њима бије Стефана; но и овако он нађе, те мученика убијаху многе руке лажних сведока, чије хаљине чуваше он".
У време када светог Стефана убијаху у долини Јосафатовој, која лежи између Јерусалима и Елеона крај Кедарског потока који има много камења на обалама, стајаше подалеко на једној узвишици Пречиста Дјева са светим Јованом Богословом посматрајући са горе, и усрдно се мољаше за Стефана Господу и Сину своме, да га укрепи у трпљењу и прими душу његову у руке Своје.
О како слатка, премда кроз љуто каменовање, беше смрт светоме Првомученику, када на његов подвиг гледаху: са небеске висине Преслатки Исус, а са земне горе Преслатка Мати са љубљеним учеником! И кад свети Стефан, под силном каменом кишом која падаше на њега, сав обагрен крвљу, изнемогаваше телом и разрешаваше се од уза тела, он паћаше срцем не за себе већ за оне који га убијаху, и усрдније се мољаше за њих него за себе. Јер за себе он, стојећи право, говораше: "Господе Исусе, прими дух мој!" - А за своје убице он и на колена клече и завапи иза гласа, говорећи: "Господе, не упиши им ово у грех!" - И рекавши то предаде Господу Христу душу своју чисту (Д. А. 7, 58-60).
Тако сконча дивни подвижник; окрвављеним камењем као црвеним ружама би овенчан први мученик и уђе у отворено небо, које он виде, ка Господу и Цару славе, да царује с Њим у бесконачном царству.
Свети Стефан би рукоположен за архиђакона од светих Апостола ускоро после Педесетнице, а пострада исте године по Вазнесењу Господњем, 27. децембра, имајући мало више од тридесет година. Лицем он беше веома леп, но душом још лепши.
Свето пак тело његово би бачено на поједење зверима и птицама, и лежаше дан и ноћ непогребено. И тек наредне ноћи познати у Јерусалиму јеврејски законоучитељ,[7] који потом и сам поверова у Христа са сином својим Авивом, посла чесне и верне људе, и тајно узевши тело светитељево, однесе га на своје имање, удаљено од Јерусалима близу четири километра, звано Кафаргамала, и тамо чесно сахрани, учинивши над њим плач велики. "И ко не би плакао, вели свети Златоуст, гледајући на то кротко јагње, камењем убијено и мртво!"
Након пак много година после тога, благочестива царица грчка Евдокија, супруга Теодосија Млађег,[8] дошавши у Јерусалим, она на месту где свети првомученик Стефан би убијен и земља обагрена чесном крвљу његовом, подиже прекрасну цркву у име његово,[9] а у част Христу Богу, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА И ИСПОВЕДНИКА ТЕОДОРА И БРАТА МУ ПРЕПОДОБНОГ ТЕОФАНА, Начертаних

МЕЂУ МУЧЕНИЦИМА пострадалим за Христа, једни су се подвизавали за хришћанску веру супротстављајући се незнабошцима који су штитили своју идолопоклоничку заблуду; а други, подвизавајући се за праву веру против хришћана, но хришћана који су неправославно веровали, поднеше не мање трудова од првих, због чега и добише једнаке с њима венце. Мећу ове друге спада дивни и велики Теодор.
Теодора одгаји Палестина, дата Богом у наслеђе Аврааму и с правом названа обећана земља, јер из ње произађе не само сав сабор Пророка и Патријараха, него и сам Христос отуда је по телу, а тако исто и сав сабор богоугодних Апостола. Та земља даде свету и овај светилник вере и стуб побожности - светог Теодора. Јер његови благородни родитељи,[10] чије се сво имање и богатство састојаше у томе што беху и називаху се хришћани, живљаху у светом граду Јерусалиму. Изданак њихов, свети Теодор још у раном детињству стече од њих велику мудрост; и у доба дечаштва он поседоваше ум не дечачки. Уместо да се бави дечјим играма и посвећује пажњу позориштима, он стално борављаше по храмовима Божјим. За њега беше најпријатније позориште: да марљиво посматра добра дела и честите нарави, и да себе учи њима и упражњава их. Уједно с тим, њему беше хвала ово: беспрекорно слушати своје родитеље. Једном речју: Теодор од самог почетка показа, као пека плодоносна воћка, какав ће он бити касније.
Када Теодор поодрасте, родитељи га дадоше у манастир светог Саве Освећеног једном ученом и врлинском презвитеру, да код њега изучи Божанске књиге Светога Писма, а уједно с тим да се научи и страху Божијем. Теодор имађаше брата по имену Теофана, млађег од њега по годинама али равног њему по врлинама. Они се заједно учаху код тог истог презвитера. Бистар, Теодор за кратко време изучи сву предавану му књижну науку. Но жудећи за вишом философијом, за вишим знањима, Теодор изађе из манастира и нађе једног старијег, врло мудрог човека, и замоли га да га узме међу своје ученике. Код овог учитеља Теодор савршено изучи не само светску философију него стече и мудрост духовну. Он се научи од њега презирати свет и све што је у свету. И пошто постаде савршен у обема философијама, у обема наукама: светској и духовној, он се поново врати у обитељ светога Саве. И замонаши се.
Творећи као монах угодна Богу дела, он животом својим превазилажаше друге. Јер ко тамо беше кроткији од њега? ко незлобивији? ко уздржљивији? ко боље од њега знађаше када треба ћутати или говорити, или што урадити, и то тако да се ни молчаније не наруши, нити корисна реч пропусти изговорити у право време, нити неки манастирски посао оставити неурађен? Ко тако умртви тело своје, обузда очи и језик, одби нападаје помисли, као Теодор? Због таквих врлина његових, по промислу Божјем а и по жељи све тамошње братије, њега Јерусалимски архијереј посвети за презвитера.
И тако, обитељ светога Саве имађаше њега као вредну пчелу која марљиво скупља мед врлина. Но о преподобном Теодору ваља рећи и то, да у њему беше нешто што некада и у пророку Јеремији, коме би речено од Бога: Прије него те саздах у утроби, знах те; и прије него изиде из утробе, посветих те (Јерем. 1, 5). Јер када он још као дечко живљаше у лаври светога Саве и учаше се књизи код споменутог презвитера, овај богонадахнути презвитер прорече о њему ово: "Овај дивни младић свој подвижнички живот на земљи завршиће мученичком смрћу ради Христа". - То се касније и зби, као што ће се видети из даљег излагања.
У то време поново плану иконоборска јерес која беше искорењена из Цркве после Лава Исавријанца, Константина Копронима и сина му Лава Хазара, и предана анатеми Седмим Васељенским сабором,[11] сазваним од благочестиве царице Ирине и сина јој Константина. Ову јерес обнови злочестиви цар Лав Јерменин.[12]
Када свјатјејши патријарх Никифор[13] крунисаше Лава Јерменина у саборној цркви за цара и меташе му круну на главу, он осети у рукама својим бол, као од трња, и чињаше се светитељу та круна у рукама оштра и бодљикава као трн; и тада свјатјејшему патријарху би јасно да је то очигледно знамење оних зала и мука које ће овај цар нанети касније Цркви Христовој.
У почетку лукави цар скриваше у себи потајну јерес и показиваше се побожан, док се не учврсти па престолу. Али после великог рата са Бугарима, из кога он изађе као славни победник, он избљува скривани у њему отров злоће, и отворено показа да је иконоборац. А то би на следећи начин. Вративши се из рата, цар се опомену једног монаха затвореника који му некада прорече да ће постати цар, што се и зби. Желећи да му сс захвали за то пророчанство, цар му по једном верном слузи свом посла разне дарове: златне и сребрне сасуде, намирнице и индијске мирисе. Али царев изасланик не затече тог монаха жива, јер беше умро, а место њега у том истом затвору живљаше његов ученик Саватије. Изасланик царев стаде молити Саватија да прими царске дарове, послане његовом учитељу, и да се моли за цара. Међутим Саватије одби и дарове и њиховог доносиоца, и изјави да је цар недостојан царског престола, пошто поштује иконе и покорава се догматима, прописаним од пређашње царице Ирине и бившег патријарха Тарасија. Притом бедник грђаше Ирину и Тарасија, називајући Ирину рисом а Тарасија смутљивцем народним; цару пак Лаву прећаше брзим губљењем царства и живота, ако што пре не одбаци иконе као идоле.
Вративши се к цару, изасланик му исприча све што чу од црноризца, а предаде му и писмо о томе од овога. Збуњен тиме, цар дозва овог највернијег саветника по имену Теодота, сина Мелисијског[14] патриције Михаила, званог Каситер, и насамо се саветова с њим шта да ради. А Теодот, давно заражен иконоборском јересју, очекиваше само згодну прилику, да отворено изрази своје зловерје. Он даде цару овакав савет: У Дагистинском манастиру живи један свети монах, чудотворац и прозорљивац: потребно је с њим поразговарати и поступити по његовом наређењу.
Када он то рече, и цар пристаде на то, Теодот кришом отиде хитно у Дагистински манастир к томе црноризцу, који беше јеретик, и рече му: Наредне ноћи цар ће доћи к теби у худој одећи, да поразговара с тобом о вери и другим стварима, и да добије од тебе паметан савет. А ти му саветуј да прими одбачене догмате пређашњег цара Лава Исавријанца, и да из Божјих храмова избаци идоле (тако овај бедник називаше свете иконе). Затим се постарај да га уплашиш, да ће он, ако то не уради, за кратко време изгубити и живот и царство; ако пак обећа да ће то урадити, онда му ти пророчки предскажи дуг живот и сретно царовање.
Тако се јеретик Теодот договори са тим монахом јеретиком, да привуку к своме зловерју цара, већ наклоњеног замисли срца њихова. Цар пак, не знајући ништа о лукавству Теодотовом, чим паде ноћ упути се к том тобожњем чудотворцу и лажном пророку, прерушен у худу одећу, да га не би распознали. А вођаше га исти Теодот. Када дођоше к споменутом црноризцу и отпочеше разговор, црноризац стојећи близу цара, и као да преко Божјег откривења познаде у њему цара, с чуђењем рече: Ниси добро поступио царе, худом одећом скривајући пред нама своје царско достојанство. Но, иако си тако урадио, ипак благодат Божја не допусти да дуго останемо у незнању, него нам откри да си ти цар а не обичан човек.
Чувши то цар се запрепасти, и поверова да је овај црноризац и свети човек, и чудотворац, и прозорљиви пророк. И цар се лако приклони свему што му он нареди, ни најмање не сумњајући у оно што уста овога прорицаху, и примајући као душекористан и здрав савет овога који уствари беше душегубан и пун змијског отрова. И обећа цар да ће сместа извршити све што му саветова црноризац јеретик, нахушкан од сличног себи јеретика Теодота. И оде цар пун зле намере, да покрене гоњење светих икона.
И тако, слично силној олуји, цар одмах поче смућивати Цркву Христову: свјатјејшаго патријарха Никифора, који не пристаде на његов безбожни предлог, он посла на заточење у Проконис[15] то исто он уради са Теофаном, настојатељем обитељи, познате под називом Велико Село,[16] и са Теодором Студитом,[17] и са многим другим великим и богонадахнутим оцима, који се силно противљаху њему. Све их цар прогна и посла на заточење по блиским и далеким земљама. А на патријаршијски престо узведе на сам Ускрс гореспоменутог јеретика Теодота Мелисијског, званог Каситер, свог саветника. И би он као "мрзост опустошења" која стоји на месту светом (ср. Мт. 24, 15; Дан. 9, 27).
Тада Бог, у праведном гњеву свом на безумног цара, допусти изненадну најезду иноплеменика, Арабљана. Јер они, становници источних пустиња, сабраше сву силу своју и упадоше у грчке области пустошећи земљу, нападајући палестинске манастире, међу њима и обитељ светога Саве Освећеног, у којој монаховаше блажени Теодор са братом својим Теофаном. Свјатјејши патријарх светог града Јерусалима разумеде да је ово казна за грехе и последица гњева Божија због поругања и одбачења светих икона. Покренут ревношћу за Православље, он стаде тражити начин како да угаси огањ и да изобличи зло чињено од нарушилаца отачких предања и новатора. У томе тражењу начина он нађе да је најподеснији за тај посао преподобни Теодор, чувен по праведности и мудрости, човек који дише божанском ревношћу и као неустрашив јунак стоји на стражи Православља. Оградивши га молитвом и утврдивши надом у Христа, патријарх га посла у царски град да изобличи безакоње.
Као послушан син, блажени Теодор не одби извршити наређење, него се с радошћу покори, готов да за праву веру прими не само многобројне трудове иего и највећа страдања, и да душу своју положи за поштовање светих икона. Узевши са собом брата свога Теофана, преподобни Теодор крену на пут и брзо стиже у царску престоницу. Тамо он најпре неустрашиво изобличи због јереси најамника, који не беше пастир, тојест лажног патријарха Цариградског, Теодота Мелисијског. Изобличи га што развраћа оне којима управља, упропашћује оне које храни убитачном храном јеретичког учења, убија оне које пасе, и разара цркву правоверја градећи идолиште зловерја. Затим преподобни ступи пред самога цара, и имајући у устима реч Божију као оштар мач, стаде застрашивати цара, доказујући му да он погубљује не само своју душу него и људе Божје развраћа обманом и вуче их у своју погибао. И мољаше преподобни цара да се остави злочестивог умовања и врати побожности.
И онда рече цару: Можда ћеш на тај начин умилостивити Господа, и нећеш испити сву чашу гњева Божија који те већ притискује.
Удививши се слободи говорења преподобнога, убедљивости речи његових, кротости нарави његове, и неустрашивој смелости његовој, цар се у исто време и постиде његове свете честитости, и кротко прими његово изобличавање. Затим дозвавши га други пут, цар пријатељски разговараше с њим, и упита га ко је он, откуда је дошао, и шта жели да постигне својим неустрашивим изобличавањем. Преподобни обавести цара да му је отачаство Палестина, и да је отуда дошао ради тога, да се отворено заузме за поштовање Бога, пошто види како срамоте Цара Небеснога на иконама Његовим и вређају Га неправедно гонећи побожне служитеље Његове. Притом рече цару: "Не треба се стидети и бојати цара земаљског, када он гњеви Бога".
Затим преподобни стаде излагати догмате свете вере и учити о одавању дужног молитвеног поштовања божанским иконама. Наводећи притом многа места из Светога Писма он додаде и ово: Поштовање светих икона је знак наше љубави и стремљења ка Христу, као и сведочанство наше вере и нашег исповедања истинитости Његовог оваплоћења. - Цар се дуго препираше с преподобним, противстављајући му разлоге свога зловерја, али без икаквог успеха, пошто речи божанственога мужа беху тврде као дијамант и вера његова непоколебљива као тврда стена. И после дуте препирке Теодор победи цара и доказа му неодрживост његових схватања. Шта онда уради лукави цар? Он смисли да ласкама поколеба непоколебљиви стуб, покушавајући да молбама и даровима, и обећавањем почасти, приволи преподобног Теодора на једномислије с њим, но и то остаде без успеха. Најзад преподобни рече цару: Царе, ти си заборавио завете које си дао Богу када архијереј стављаше круну на главу твоју. Поштеди душу своју, и врати Цркви украс њен. Не ратуј са Богом, Судијом праведним и крепким.
Тада цар, променивши лукаву кротост у своју природну и својствену му зверску јарост, нареди те исповедника Христова Теодора и брата му Теофана дуго и силно бише. Затим Их обојицу посла на заточење у морско ждрело, заповедивши да им нико не даје ни храну, ни пиће, ни одећу, да би, - рече безбожни цар -, зли злом смрћу погинули.
Док светитељи тако страдаху за Христове иконе, "Бог - Господ одмазде" не закасни праведним судом Својим узвратити безаконику. Јер цар, који имађаше и име зверско и нарав зверску, погибе као звер: би заклан. А погибија та беше предсказана нарочитим откривењем, које доби царева мајка на кратко време пре погибије несрећног сина њеног. А она много већ година беше удовица и провођаше живот у уздржању. Она имаде у сну овакво виђење: изгледало јој је као да иде у Влахернску цркву Пречисте Дјеве Богородице,[18] и улазећи на врата она срете неку пресветлу Дјеву, окружену мноштвом људи у белим хаљинама, а сва црква беше пуна крви која је као река текла; она Дјева нареди једноме од белоризаца да захвати и напуни крчаг крвљу и да мајци безбожнога цара да пије. Видећи то, мајка царева рече са ужасом: Ја већ много година не једем меса због удовиштва мог. Како ћу онда пити ову крв? - Тада је пресветла Дјева она са гњевом упита: "А зашто син твој не престаје проливати крв и тиме гњевити мене и мога Божанског Сина?"
При томе се мајка царева пробуди, пуна страха и трепета. И од тога времена она непрестано и са многим сузама саветоваше свога сина, цара, да престане гонити свете иконе и због њих проливати крв хришћанску. Али други Јуда, роб јереси и лукава варалица, остаде непоправљив.
А догоди се и друго страшно виђење, које сам цар имаде на шест дана пре своје језиве погибије. Цару се у сну јави свјатјејши Тарасије, патријарх за царовања Ирине и Константина, који већ беше давно преминуо. Са великим гњевом патријарх Тарасије нарећиваше некоме мужу Михаилу, да цара удари мачем. Извршујући наређење, Михаило снажно удари цара и прободе га скроз.
Сам то видевши у сну, цар се пробуди не без великог трепета, недоумевајући шта ово има да значи. Но држећи да у манастиру светог Тарасија има неки Михаило који намерава да га убије, он одмах посла да му отуда доведу монахе; и распитујући за Михаила, он нареди да их држе у оковима док му они из своје средине не покажу Михаила.
У то време у Цариграду живљаше неки војвода по имену Михаило, а по надимку Травлос или Вавлос,[19] родом из Амореје.[20] Раније он сам много помагаше Лаву да се докопа царског престола, и бејаше му веран и мио, те му цар Лав као кум крсти сина. Међутим, тај Михаило се касније због нечега разљути на цара, и своје пријатељство промени у непријатељство; и он је много пута, веселећи се са пријатељима својим, у пијаном стању неопрезно говорио рђаве ствари о цару. А неки, који потајно беху непријатељски расположени према цару, видећи Михаилово непријатељско држање према цару, придружише се њему; и број њихов не беше мали. И они се договорише да цара убију и Михаила доведу на престо. Али Михаило, необуздана језика, не умеде да ћути, него се негде похвали да ће бити цар. То дође до царевих ушију, и он одмах ухвати Михаила, и осуди га да жив буде спаљен. Окованог Михаила већ вођаху у купатилску пећ да га спале, чему и сам цар присуствоваше, желећи да својим очима види његов крај. То беше 24. децембра, на Бадњи да!н, уочи Божића. Међутим царева жена Теодосија, дознавши за то, хитно изађе из дворца, и стаде с гњевом корити цара и називати га богопротивником што ни свети Празник не почитује када се има причестити Божанским Тајнама. Цар је послуша и нареди да Михаила врате, одлажући његово спаљивање за друго време. А затим, окренувши се к царици, рече: Жено, поступих како си ми наредила, послушавши твој гњевни савет; али ћеш ти и деца наша ускоро видети шта ће после овога бити.
Овим речима безакони цар невољно изрече о себи пророчанство, јер му крај беше врло близу. Окованог пак Михаила цар повери на чување дворском стражару Папију, а сам узе код себе кључеве од окова сужњевих. И сву ту ноћ цар проведе без сна и тужан: јер туговаше у њему дух његов, не знајући шта да уради. Но уставши, цар сам пође да види сужња шта ради: да ли плаче и тугује, као што је обичај код осуђених на смрт. И кад он тихо отшкрину тајна врата од Папијеве собе, он угледа нешто потпуно неочекивано за себе, наиме: Михаила, кога се надао затећи тужна и сетна, он угледа где дубоким сном спава на високој и дивно намештеној постељи Папијевој, а Папија где спава на голој земљи. Цар се запрепасти видећи осуђенога сужња у толикој почасти и спокојству, и удаљи се љут, претећи да ће одмах погубити не само Михаила него и Папија. То чу један момак који се налазио на спавању у тој истој соби; и познавши цара он пробуди Михаила и Папија, и исприча им како је долазио цар и претио да7 ће их обојицу погубити. И све њих обузе страх. Тада Михаило, без противљења од стране Папија, одмах посла к својим једномишљеницима неког Теоктиста са оваквом поруком: "Ако ви без икаквог одлагања не приведете одмах у дело оно о чему смо се договорили, онда ћу ја сутра испричати цару све и оптужити посебно свакога од вас, да би не само Ја изгубио главу него и сви ви са мном".
Завереници се уплашише од овакве претње, па се састадоше и стадоше се договарати како да спасу и себе и Михаила од ове опасности и смрти. Ово се догађаше у поноћи, и у црквама отпочињаше уобичајено бденије Рождеству Христовом. Пошто се завереници договорише, они сакрише оружје под своје хаљине и упутише се царском дворцу, к такозваној Слоновој капији. Тамо се измешаше са царским певачима, који кроз ту капију улажаху у придворну цркву, и заједно с њима уђоше у цркву, тобож на бденије. Дође и цар у цркву, и по свом обичају, стојећи за десном певницом, отпочињаше сам црквено појање, а имађаше врло громак глас. И када се већ певаше Канон и приближаваше се седма песма, завереници стадоше тихо говорити један другоме: Шта стојимо овде дангубећи? Ево, скоро ће се завршити појање. Шта ми чекамо?
У то баш време цар громко запева: "Всецарја љубовију уловленији отроци, укориша".[21] Тада један од завереника извуче мач испод хаљине, полете на цара, али учини погрешку: уместо цара он удари хоровођу десне певнице, да ли зато што је хоровођа по расту био сличан цару, или што је због зиме био покривене главе као цар. Када хоровођа нагло откри главу, погрешка се обелодани. А цар, схвативши да је посреди завера, побеже у олтар, дохвати крст и стаде њиме заштићивати себе на дверима, одбијајући ударце завереника. Утом налете неки страшан војник огромнога раста. Угледавши га, цар га стаде заклињати олтаром Божјим да му не чини зла. "Сада је време не заклињања већ убиства", -одговори овај и зададе мачем Лаву Јерменину силан ударац и тешко га рани одсекавши му руку заједно са крајем крста. Тада и остали војници стадоше касапити цара; и он павши на земљу ваљаше се у крви својој још дишући. Један пак војник, видевши да цар још дише, одруби му главу.
Тако, заклан као звер, безакони цар у страшним мукама изврже душу своју у освитак дана. Он би убијен на самом оном месту где се најпре дрзну бацити на земљу икону Спаситељеву, попљувати је и ногама згазити. Царова Лав Јерменин седам година и пет месеци; по својој свирепости он беше раван великим древним гонитељима Цркве. После убиства тело његово би бачено на трг усред града и читав дан лежаше измрцварено, и нико се не нађе да ожали његову смрт, него се сав град радоваше.
Прича се још и то, да се у тренутку, када овај бедни иконохулник би убијен, чуо с неба неки радостан глас који је многима објављивао смрт злочестивог цара. Неки морнари, чувши тај глас, записаше час, и потом дознадоше да је то био онај час у који погибе зверолики крвопија. С децом пак његовом уради се двоструко страшније од онога што он уради са децом свога претходника, цара Михаила Рангаве: јер као што он ушкопи два сина цара Михаила, тако беше ушкопљени и његова четири сина: Василије, назван Константин и предодређен за цара, Саватије, Григорије и Теодосије. Но Теодосије, не могавши поднети болове ушкопљења умре, и би погребен заједно са оцем; а Василије, преименован у Константина, онеме од болова ушкопљења. Сви они бише заточени са својом мајком.
Чим Лав би убијен, војници похиташе к Михаилу и посадише га на царски престо онако са оковима на ногама, јер кључ од окова, као што је речено, чуваше сам цар. Затим, када се раздани, они покидаше окове и одведоше га у велику цркву. И крунисан би Михаил Травлос за цара на сам Божић.
После зацарења Михаилова сви исповедници Христови бише пуштени из заточења, и сваки несметано оде своме дому. Иако нови цар Михаило не беше православан већ присталица иконоборске јереси, ипак не гоњаше православне, препуштајући свакоме слободу да верује по својој вољи. Он беше човек ненаучен речи Божјој, и не бављаше се књигом; сав беше погружен у сујету и житејске бриге.
Блажени Теодор са својим братом Теофаном врати се из заточења не у своје отачаство, Палестину, него у Цариград - место које им беше пало у део ради проповеди, и почеше јавно проповедати побожност, и многе одвраћаху од иконоборске јереси и учаху Православљу.
У то време живљаше у Цариграду неки човек. по имену Јован,[22] који припадаше истој, иконоборској јереси којој и цар, и имађаше велики утицај на цара. Носећи монашку одећу и лицемерно се показујући као образац врлина, он опчини не само цара него и многе чланове Сената, те га они слушаху и држаху се његових лукавих савета, као мудрих. Он касније и на патријарашки престо ступи после Теодора јеретика, будући и сам такав исти јеретик. Не желећи гледати на слободи Теодора и Теофана, та два светилника Православља, који просвећиваху сав царски град, он их предаде тамници. Затим их призва к себи на разговор и дуго се пренираше с њима. Али пошто их не могаде победити, он издејствова код цара као његов учитељ и први саветник, те их изагна из града и посла на заточење у крај, зван Состенијум.[23] Но за препободне исповеднике тући крај постаде Христа ради као отачаство, јер они овуда беху готови страдати за Христове иконе.
Убрзо после тога умре цар Михаило, оставивши за собом на престолу сина Теофила,[24] који усрдније од других беше привржен иконоборској јереси и који поново подиже гоњење на Цркву. И опет почеше избацивати свете иконе и исмевати их; и опет почеше спремати за православне истјазања, судишта, тамнице; и опет се обновише сваковрсна неправедна мучења. И многи бише мучени, да би се покорили царској вољи; и многи, уплашивши се мука, потчињаваху се, мада се доцније и покајаше. Тада и светог Теодора с братом постигоше нова страдања. Цар би обавештен о њему да је непоколебљив у своме исповедању и непобедив у речи, и као што сам почитује иконе тако и друге учи да тако чине.[25]
Безбожни цар одмах нареди, те блаженог Теодора са Теофаном и другим православнима доведоше пред градског епарха на суд. И пошто на суду, после дуге препирке речима, а и ласкања и претњи од стране епарха, свети Теодор се не покори, то њега обнажише и дуго време силно тукоше дебелим бичевима. А када мучитељи престадоше да га бију, он стајаше усред судишта наг и сав крвав на гледање ангелима и људима, радујући се ранама добијеним за Христа. Овај призор епарху изгледаше непристојан, но светитељ рече: "Ја сам борац, и изиђох да се борим са непријатељима за иконе Господа мога; а борци обично наги излазе у борбу. Због тога и ја стојим наг да, ако угледам кога од верних где изнемогава од рана које му ви сада задајете, одмах подметнем под ударце тело моје место његовог. И тиме недостатак трпљења његовог допуним на телу мом". - О, да силна јунака! О, неустрашивих речи! О, усрђа к Богу!
После тога блажени Теодор с братом би поново послан на заточење у Афусију.[26] И ко ће исказати њихова злопаћења на путу и у споменутом месту: окове, буре, глад, жегу, мраз, клевете, нападе, свакодневно умирање? - Доста је рећи, да они Христа ради све то радосно трпљаху, заједно са другим изгнанством.
Прођоше две године, и њих поново, по царском наређењу, доведоше у Цариград, и пред самога цара изведоше на испитивање. Јер цару беше много стало до тога, да их привуче у своје зловерје. А шта они у то време претрпеше, види се из посланице коју они касније написаше Јовану, епископу Кизичком.[27] У тој посланици они сами кажу о себи ово:
"Када нас приведоше к царевом дворцу, и ми, предвођени епархом, улажасмо на капију, цар нам се указа врло страшан и сав јаростан; а мноштво дворјана који предстојаху цару окружише нас, и ми се издалека поклонисмо цару. Он нам врло љутито и страховито грубо нареди да му приђемо ближе, па нас упита: У којој сте земљи рођени? - Када му ми одговорисмо: "У Моавитској", он нас поново упита: Зашто сте дошли овамо? - И пре но што му одговорисмо, он нареди да нас бију по лицу. И дуго нас страховито шамараху, да умало не падосмо на земљу; и да се ја, вели Теодор, не ухватих за одећу онога што ме је био, пао бих крај подножја царевог престола; међутим, држећи се за одећу бијућег ме, ја сам непомичан примао ударце. А кад престадоше да нас бију, цар нас поново упита: Зашто сте дошли овамо? - Ми смо ћутали и гледали у земљу, пошто још не бесмо дошли к себи од силних болова, нанесених нам батинама. Тада цар, обративши се епарху који је близу стајао, бесно вичући и гадно псујући, рече: Вуци их одавде, па им жигоши лица, и онда их предај двојици Сарацена,[28] да их одведу у њихову земљу.
"Недалеко пак стајаше неки стихотворац, који држаше у рукама хартију, на којој беху исписани стихови односно нас. Цар му нареди да стихове прочита, па додаде: Ако су стихови и рђави, Нек те није брига! - Стихотворац одговори: Довољни су и овакви стихови за поругу њима. - Неко пак од присутних примети: Они, господару, нису ни достојни бољих стихова. - Онда бише прочитани следећи стихови:
Пошто сви воле посећивати град,
Где ноге Божије стајаху
Дајући радост свету, -
Тамо се појавише и ови
Најпокваренији сасуди заблуде.
И пошто се одадоше многим гресима,
Они - неверници и непотребни
Бише отуда као злочинци прогнани.
Али они, добегнувши у овај царски град,
Не престадоше зло творити свуда.
Зато им лица жигосаше,
И они одавде као зли прогнани бише.
"Пошто саслушасмо читане стихове, цар нареди да нас одведу под стражу. Но када ми изиђосмо, неко нас сустиже и нареди да се вратимо; и ми хитно опет бисмо изведени пред цара. Угледавши нас, цар рече: Изгледа ми да ви, одлазећи одавде, говорасте себи: наругасмо се цару. Али ево, ја ћу се прво наругати, па вас онда отпустити.
"Рекавши то, он нареди да нас свуку. И пошто нас свукоше, прво почеше бити мене, вели Теодор. При томе сам цар помагаше онима који ме бијаху и непрестано викаше: Биј јаче! - И бише ме по плећима и по прсима без икакве поштеде и милости. А док ме бијаху, ја сам узвикивао: "Ми ти ништа не сагрешисмо, царе!" а и ово: "Господе, помилуј! Пресвета Богородице, доћи нам у помоћ!"
"Затим стадоше бити мога брата, који је на сличан начи'н вапио и говорио: Пресвета Богородице, Ти си са Сином својим бежала у Египат, погледај на мене мученога! Господе, Господе, Ти избављаш слабога из руку силника, не удаљи помоћ Твоју од нас!
"Пошто нас цар изби до миле воље, он поново нареди да нас одведу под стражу".
Све то написаше о себи епископу Кизичком сами храбри страдалци.
Након пак четири дана они поново бише изведени пред епарха. И он умиљато рече: Причестите се с нама само једанпут, па ћу вас пустити да идете куда хоћете. - Блажени Теодор се насмеја и рече: Господине епархе, твој предлог личи ми на то, као кад би ми неко рекао: једно те молим, дозволи ми само да ти одсечем главу, па онда иди куда хоћеш. Знај дакле: лакше је земљу преместити горе а небо доле, него ли нас одвратити од Православља.
Тада епарх нареди да им се лица жигошу на тај начин што ће се на њима урезати горе наведени стихови. А страдалцима још не беху зарасле недавно задобијене ране, и још их силно бољаху. Но без обзира на то, њих растегоше на даскама полеђушке, и почеше им бости чела и лица нарочитим справама, урезујући им споменуте стихове. Читав дан њих мучише тим урезивањем, и тек кад сунце зађе и сумрак паде мучитељи престадоше са мучењем. А жигосани, "начертани" страдалци, одлазећи од епарха, говораху: Знајте сви ви што сте овде, да ће херувим који чува рај, када угледа на лицима нашим овај урез, ово начертање, спустити свој пламени мач и дати нам слободан улазак у рај. Јер ово ново мучење, које нам ви приредисте, од века било није. Нема сумње ова ће се начертања обрести и на лицу Христовом, и кривица за то пашће на вас, јер Он каже: Када учинисте једноме од моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40).
После овог новог и безочног мучења, поднетог ради светих икона, и док крв још тецијаше, светитеље затворише у тамницу. Затим их, по наређењу горе споменутог Јована, у то време већ патријарха, поново послаше на заточење у Апамеју Витинијску.[29] При томе би издато наређење: да, када тамо умру, не удостојити тела њихова погреба човечанског, него их као скотске мрцине избацити далеко изван града.
Када пак свети исповедници путоваху у заточење, догоди им се да пролажаху поред оног острва на коме у то време живљаше, такође у заточењу ради светих икона свети Методије, 2 касније патријарх Цариградски. Он тамноваше тамо, затворен у једној гробници са два разбојника, а храну добијаше од неког рибара. Сревши се случајно на путу са тим рибарем, светитељи дознадоше од њега све о светом Методију. Али пошто им беше немогуће да се виде с њим, јер војници који их спровођаху беху веома свирепи, они му написаше и послаше по том рибару ову малу песмицу:
Живоме мртвацу који у гробу обитава, На земљи живи а небо проходи, Пишу оковани сужњи у оковима, Пишу они којима су лица начертана.
Прочитавши ову песмицу, и дознавши из рибарева казивања много шта о преподобним страдалцима, свети Методије се утеши духом, и узнесе благодарност Богу који их укрепљује на такав цодвиг. И написа преподобним страдалцима овакву лесмицу:
Записане у непропадљиву књигу небеску, Двојицу, жигосане на лицима, Њих, онај што је пре смрти погребен, Поздравља сужањ жив сахрањен.
Вођени од војника, преподобни стигоше у Апамеју, носећи на челима својим веродостојан знак своје благочестиве вере у Христа. И тамо они бише затворени у тамницу. Преподобни Теодор, већ веома стар и изнемогао од многобројних рана и поднесених трудова, заспа у тамници о Господу на дан светог првомученика Стефана,[30] и отиде у вечни покој, оставивши многострадално тело своје у оковима за Христа добијеним. А брат његов по телу и по духу преподобни Теофан, оплакавши свој растанак с братом и отпојавши надгробна песмопјенија, положи тело брата свога у дрвени сандук.
Прича се да се један велики по врлинама старац десио у Апамеји у време престављења преподобног Теодора и чуо ангелско певање одозго, што је било доказ о свечаном улажењу његовом са ангелима на небо.
По смрти цара Теофила, Цркви би дарован мир: јер благочестива царица Теодора са својим сином Михаилом[31] врати из заточења све свете оце и одаде им част и хвалу. Тада и свети Теофан би пуштен из тамнице. Он заједно са осталима дође у Цариград, носећи на своме челу знамење победе своје над зловерјем, и би знаменит међу светим оцима као херувим међу ангелима. У прву пак недељу свете Четрдесетнице бише веома свечано унесене у Цркву свете иконе.[32] За ту свечаност блажени Теофан написа и испева прекрасан канон.[33] Затим он би постављен за митрополита града Никеје и рукоположен од светог патријарха Методија, оног што раније беше заточен и затворен у гробници. И тако, светлост Православља засија и благодаћу Христовом потпуно би прогнана тама иконоборске јереси, која је сто двадесет година смућивала и помућивала Цркву Божију.
Ускоро после тога бише пренете из Апамеје у Халкидон[34] чесне мошти исповедника Христовог, преподобног Теодора,[35] при чему се од њих даваху многа исцељења у славу Христа Бога, слављеног са Оцем и Духом вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА, архиепископа Цариградског

СВЕТИ Теодор беше родом из Цариграда, где и доби своје васпитање. Када стиже у зреле године, он би због своје велике побожности и великих врлина рукоположен за презвитера Велике цркве.[36] Затим постаде сингел[37] и скевофилакс.[38] После смрти ондашњег патријарха Цариградског Константина, блажени Теодор би приморан од самог цара, и од целог сената, а нарочито од сабора свештених архијереја, да се прими патријарашког положаја, и тако би хиротонисан за патријарха Цариградског.[39] Но након неког времена, под утицајем пакосних клевета његових непријатеља, он би свргнут с патријарашког престола. Али потом истина однесе победу, и свети Теодор би поново уведен на патријарашки престо.[40] И после богоугодног управљања Црквом у току две године и три месеца, он у миру отиде ка Господу.[41]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛУКЕ ТРИГЛИНА

ПРЕПОДОБНИ отац Лука богоугодно се подвизавао у једном манастиру недалеко од Цариграда у месту Тригла, где је једно време и игуман био. У миру се упокојио. На земљи живео изнад свега земаљског; на небу се наслађује неисказаним блаженством у созерцању Тросунчаног Господа Љубави.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАВРИКИЈА и са њиме седамдесет Мученика

ОВИ свети мученици славе се и 22. фебруара, где је и изнето њихово опширно житије.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАВРИКИЈА

ОВАЈ свети мученик се слави и 1. јула, где се и налази његово кратко житије.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Јелинима су се називали Јевреји који су живели у разним земљама незнабожачког света и говорили на онда веома распрострањеном грчком језику; о празнику они су долазили у Јерусалим и подуже се задржавали у њему.
2. Д. А. 10, 1-11, 18.
3. Све ове земље, некадашња посебна царства, касније су покорене од Римске царевине; оне су се налазиле између Каспијског мора и Персијског залива. Парћија - пространа земља на југоистоку од Каспијског мора; Мидија - западни део Ирана, јужно од Каспијског мора; Елам -земља иза Месопотамије, с оне стране Тигра.
4. Киринеја - област горње Либије, поред северне обале Африке.
5. Либертинци (латинска реч: слободни) - Јевреји; побеђени од Римљана у време ратовања с њима, нарочито од ПомпеЈа, 60 година пре Христа.
6. Помпеј - знаменити римски војсковођа н завојевач; после пада Римске републике један од триумвира, управљао трећим делом државе.
7. Гамалил - знаменити законоучитељ јеврејски, заузимао високи положај у Јерусалимском синедриону, поштован од свега народа, називан "славом закона". По предању, њега и сина му Авива крстили свети апостоли Петар и Павле.
8. Теодосије II, или Млађи, царовао од 408-450. године.
9. Црква освећена 460. године; она била тако пространа, да је у њој могло стати до десет хиљада људи.
10. Отац преподобног Теодора беше презвитер Јона, који се престави у манастиру светог Саве Освећеног. Спомен светог презвитера Јоне Црква прославља 22. септембра.
11. Седми Васељенски сабор одржан у Никеји 787. године. Он утврди иконопоштовање, а сабор одржан под Константином Копронимом огласи за јеретички.
12. Лав Јерменин царовао од 813-820. године.
13. Управљао Цариградском црквом од 806-815. године; премииуо 828. године у заточењу; спомен његов Црква празнује 13. марта и 2. јуна.
14. Мелиса - град у Фригији, која обухватала сав средњи део западне половине Малоазијског полуострва.
15. Проконис - острво у Мраморном мору.
16. Ова обитељ била недалеко од Цариграда.
17. Настојатељ чувеног Студитског манастира, знаменити Исповедник Православне вере. Његов свети спомен 11. новембра.
18. Влахерна - крај у Цариграду на западној страни града. У време процвата Византијске царевине крај Влахерна се славио по свему Истоку својим светињама. Нарочито је крај Влахерна био познат по Богородичној цркви, подигнутој од цара Лава I Великог (457-474. год.), за време којега су у ту цркву, 474. године, биле положене чесне ризе Пресвете Богородице, донесене из Палестине. У тој цркви се чувао у златном ковчегу још и омофор Пресвете Богородице и део Њеног појаса.
19. Надимак Травлос - латинска реч (грчка: Валвос =Балба) значи Муцави. Овај Михаило постао је доцније цар, и царовао од 820-829. год.
20. Амореја - град у Малоазијској покрајини Фригији.
21. Седми ирмос другог Канона на празник Рождества Христова.
22. Јован Граматик - васпитач цара Теофила, касније патријарх Цариградски (од 832-842 године); умро у заточењу.
23. Состенијум - крај у околини Цариграда.
24. Теофил царовао од 829-842 године.
25. Споменици те просветне делатности светог Теодора јесу поуке штосу^остале од њега. Њему се приписује: "Размишљање о поштовању икона" и књига "О православној вери".
26. Афусија, иначе Офиуса, - острво близу Цариграда.
27. Кизик - град у северозападном делу Мале Азије, на јужној обали Мраморног мора.
28. Тако хришћански писци називају ове муслимане, нарочито Арабљане.
29. Апамеја Витинијска тако се називала за разлику од Апамеје Сиријске. Витинија - северозападна област Мале Азије.
30. Спомен светог првомученика Стефана празнује се 27. децембра; а тог истог дана празнује се и спомен светог Теодора Начертаног.
31. Цар Михаил III од (842-867 године) ступио на престо када му је било четири године, стога је државом управљала до 855. године његова мајка, царица Теодора.
32. То је било 19. фебруара 843. године. Тај дан назван је даном тријумфа Православља; и установљено је да се тај дан празнује сваке године у прву недељу Великог Поста, и та се недеља зове Недеља Православља.
33. Преподобни Теофан оставио је после себе многа дела у одбрану Православља; и нарочито је познат као писац канона; број канона које је он написао достиже до 148. Најбољи су му канони: Канон у недељу Православља, сви Канони Апостолима, и Канони преминулима. Поред тога свети Теофан је писао и стихире на неке дане.
34. Халкидон - град, налази се преко пута Цариграда, на малоазијској обали Босфора.
35. То је било још за живота његова брата светог Теофана, који написа светом Теодору канон са акростихом: "Твоја брате ближњаја плету хвали", тојест: Теби, брате, истинске плетем похвале.
36. Тојест: саборне цркве Свете Софије.
37. Сингел - члан патријаршијског савета, који је управљао многим црквеним пословима. Сингели су обављали разне налоге патријараха, били непосредни сведоци њиховог живота, пошто су се стално налазили поред њих; а често после њихове смрти бивали њихови наследници на патријаршијском престолу. Сама реч сингел значи: сакелејник.
38. Скевофилакс - сасудочувар, ризничар.
39. То је било 676. године.
40. Свети Теодор био је свргнут с патријаршијског престола 678. године, а поново враћен 683. године.
41. Свети Теодор упокојио се 686. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Сабор Пресвете Богородице. Други дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато, што се тога дана сабирају сви верни, да прославе њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у част Њену. У Охриду је од старине био обичај, да се уочи другог дана Божића вечерња служи само у Светој Богородици званој Челница. Све свештенство са народом ту је саборно прослављало Пречисту Богоматер.

2. Спомен бекства у Мисир. Источни мудраци-звездари поклонивши се Господу у Витлејему, упутише се по наређењу ангела другим путем за домовину своју. И Ирод опаки цар умисли поклати сву децу у Витлејему. Виде Бог ту намеру Иродову, па посла ангела Свога Јосифу. Ангел се Божји јави Јосифу на сну и заповеди му, да узме Младенца и Матер Његову и бежи у Мисир. Јосиф тако и поступи. Узевши божанског Младенца и Матер Његову Пресвету, он се упути прво у Назарет (Лк 2, 39), где уреди своје домаће ствари, и узе собом сина свог Јакова, па онда одоше у Мисир (Мт 2, 14). И тако се испунише речи пророчке: "Гле, Господ сједећи на облаку лаку доћи ће у Мисир" (Иса 19, 1). У старом Каиру и данас показују пећину, где је живела света породица, а у селу Матареа, близу Каира, указују на дрво, под којим се одмараху Пресвета Богородица с Господом Исусом, као и чудотворан извор воде под тим дрветом. Проживевши неколико година у Мисиру, света породица врати се по наређењу ангела Божјег опет у Палестину. И тако се испуни друго пророчанство: "Из Мисира дозвах сина својега" (Ос 11, 1). Ирод беше умро, а на његов крвави престо седе достојни му у злу син Архелај. Чувши Јосиф, да Архелај царује у Јерусалиму, упути се у Галилеју, у свој град Назарет, где се настани у дому своме. Галилејом тада владаше други син Иродов, Ирод млађи, који беше нешто блажи у злу од свог брата Архелаја.

3. Преподобни Еварест. Читајући дела светог Јефрема Сирина од дипломате постао монах. Врло суров према себи: носио ланце на телу и јео суха хлеба једном недељно. Проживео седамдесет пет година и преселио се ка Господу око 825. године.

4. Свети Јевтимије Исповедник, епископ сардијски. Присуствовао VII васељенском сабору. Око тридесет година провео у изгнанству због иконопоштовања. При цару Теофилу иконоборцу шибан воловским жилама, при чему мученички сконча 840. године и прими венац славе на небу.

5. Преподобни Константин Синадски. Као Јеврејин обрати се у хришћанство. При крштењу метну крст себи на главу, и оста му на глави чудотворан отисак крста до смрти. Скончао у Цариграду у VII веку. Славан због испосништва и чудеса многих. На седам година прорекао дан своје смрти.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ДРУГИ дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато што се тога дана сабирају сви верни, да прославе Њу, Матер Богородицу и што се свечано, саборно, служи у част Њену.
Пресвета Богородица Марија је, рађањем Господа Исуса Христа од Ње, највише послужила нашем спасењу и спасењу целога света и све твари. Зато и приличи, и доликује, и достојно је изузетно празновати Њу увек, а поготову одмах сутрадан по Рођењу Христову, као Мајку Богородитељку Христа Бога и Спаса нашег.

ПОВЕСТ О БЕГСТВУ ПРЕЧИСТЕ ДЈЕВЕ БОГОРОДИЦЕ С БОГОМЛАДЕНЦЕМ У ЕГИПАТ

КАДА мудраци - звездари отпутоваше из Витлејема, Ангео Господњи јави се у сну Јосифу, и нареди му да узме Божанског Младенца и Матер Његову, Пречисту Дјеву, па бежи у Египат, и буде онамо док опет не добије наређење да се врати, пошто ће Ирод тражити Дете да Га погуби. Јосиф тако и поступи: узе Младенца и Матер Његову ноћу, и пође у Египат. Али пре одласка у Египат, он најпре у Јерусалиму у храму Соломоновом учини све што је по закону Господњем, јер се већ навршшпе дани очишћења Пречисте и Свебеспрекорне Богоматере, и у том храму срете Господа нашег старац Симеон и пророчица Ана. Пошто уради што је прописано у закону, Јосиф оде у Назарет кући својој (Лк. 2, 39). Из тога се јасно види да они не кренуше одмах из Витлејема ка Египту, него најпре одоше у храм Господњи, затим у Назарет, па најзад у Египат.
То потврђује и свети Теофилакт у своме тумачењу на Матејево Еванђеље, пишући овако:
"Питање: Како то евангелист Лука каже да је Господ отишао у Назарет по истеку четрдесет дана од Свога роћења и после сусрета Свог са старцем Симеоном, а овде свети Матеј вели да је он дошао у Назарет тек по повратку из Египта?
Одговор: Знај дакле, евангелист Лука спомиње оно што је евангелист Матеј прећутао, наиме Лука говори да је Господ по рођењу Свом дошао у Назарет. Матеј пак говори о ономе што се касније догодило, наиме: о бегству Господњем у Египат, и по повратку отуда о Његовом одласку у Назарет. Уопште, Евангелисти не противрече један другоме, него само Лука говори р одласку Христа из Витлејема у Назарет, а Матеј говори о Његовом повратку у Назарет из Египта".
Тако дакле, по изласку из храма Господњег свети путници прво се упутише у Назарет и уредише своје домаће ствари; затим, узевши што им је потребно за пут, они ноћу, да их суседи не би приметили, хитно кренуше путем за Египат. Притом они поведоше са собом, да им послужи, и најстаријег сина Јосифовог Јакова, који доцније би назват братом Господњим, што се види из црквеног песмопјенија под 23 октобром, где се пева овако: Ти си се, мудри, показао брат оваплоћеног Господа, и ученик, и очевидац Божанских тајни, бежећи с Њим у Египат, и боравећи у Египту с Јосифом и Матером Исусовом; моли се с њима да будемо спасени.[1] Отуда је јасно да је Јаков био сапутник бегунцима у Египат, служећи им за време путовања. Господ је пак бежао у Египат, с једне стране зато: да покаже да је Он истинити човек и тело, а Не дух и привиђење; а с друге стране: да нас научи бежати од гњева и јарости људске, а не с гордошћу им се противити. Тако објашњава свети Златоуст: "Бежећи, Господ нас учи да дајемо место јарости, тојест да бежимо од људске јарости. Када дакле Свемогући бежи, тиме се нама гордима даје наук да не гурамо себе у опасност". - Но постоји још један разлог што је Господ бежао у Египат; и то овај: да очисти Египат од идола; и као што каже свети папа Лав, да се без те земље, у којој су по први пут преко заклања јагњета прасликовани спасоносно знамење крста и пасха Господња, не би припремило тајанство Пресвете Жртве. Усто бегство у Египат, је било и ради тога, да се испуни следеће пророштво Исаијино: Гле, Господ седећи на облаку лаку доћи ће у Египат; и затрешће се од њега идоли Египатски (Ис. 19, 1). Овде под облаком свети Амвросије разуме Пречисту Дјеву, која на рукама својим донесе Господа у Египат, и падоше идоли египатских богова. Тај облак, Пречиста Дјева лак је, јер Она није оптерећена никаквим бременом каквог било греха или телесне пожуде и познања супружанског.
Прича се ово. Када праведни Јосиф, Пречиста Дјева и Богомладенац иђаху у Египат, њих у једном пустом месту нападоше разбојници и хтедоше да му узму магарца, на коме они ношаху нешто мало што им беше потребно за пут, а на коме покаткад и Мати с Дететом путоваше. Међутим један од тих разбојника, угледавши необично лепо Детенце, задиви се тако необичној лепоти и рече: Када би Бог узео на себе тело човечије, не би био лепши од овог детета! - И нареди тај разбојник осталим друговима својим, да ништа не узимају од ових путника. Испуњена благодарношћу према овако великодушном разбојнику Пресвета Дјева рече му: "Знај, да ћете ово Дете наградити дивном наградом зато што си Га данас сачувао".
Овај разбојник беше онај сами, који доцније, при распећу Господа Христа, би обешен на крсту с деоне стра(не, и коме Господ рече: Данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23, 43). И испуни се пророчанско предсказање Божје Матере, да ће га ово Дете наградити. А име том благоразумном разбојнику беше Диомаз, док ономе другоме, распетоме с леве стране Господа, беше име Гестас.
Када свети путници уђоше у Египатску земљу и нахоћаху се у пределима Тиваиде, они се приближише граду Ермопољу.[2] Недалеко од улаза у овај град растијаше врло лепо дрво, звано "Персеја", које тамошњи житељи, по своме идолопоклоничком обичају, поштоваху као бога због његове горостасности и величанствене красоте, поклањајући му се и приносећи му жртве; јер у том дрвету живљаше и демон кога они почитоваху. Када се Пресвета Богомати са Божанским Детенцетом приближи томе дрвету, оно се тог часа силно затресе, јер демон уплашивши се доласка Исусова побеже. А дрво сави свој врх до саме земље, одајући дужно поклоњење своме Саздатељу и Његовој Родитељки, Пречистој Дјеви. Осим тога, оно их сенком својих многолиснатих грана заклони од сунчане жеге, те даде могућности да се свесвети путници пријатно одморе под њим. И то дрво остаде свагда тако савијено, као очигледно знамење доласка Господња у Египат. И од тада, откако се под њим одмори Господ са Својом Мајком и Јосифом, то дрво доби исцелитељску силу, јер оно лишћем својим исцељиваше сваковрсне болести.
Затим свети путници прво уђоше у тај град и у тамошњи идолски храм, и тог часа сви идоли падоше. Овај храм спомиње свети Паладије у Лавсаику,[3] и вели: "ми видесмо у Ермопољу идолски храм, у коме при доласку Спаситељевом падоше сви идоли на земљу". - Тако исто и у једном селу, званом Сирен, падоше триста шездесет пет идола у једноме храму када у њега уђе Христос са Пречистом Матером. Но и уопште у целом Египту при доласку Господњем срушише се идоли и демони побегоше из њих. И тако се испуни оно што је свети пророк Јеремија за време свог боравка у Египту предсказао, како о томе пише у његовом житију свети Епифаније. А свети пророк је рекао: "Сви ће идоли морати цопадати и сви се кипови богова срушити када овамо дође Дјева Матер с Младенцем, рођеним у јаслима". Од времена овог Јеремијиног пророчанства код Египћана постаде обичај изображавати Дјеву где лежи на постељи, а близу Ње Младенца који лежи у јаслима повијен у пелене, и поклањати се томе изображењу. А када једном цар Птоломеј упита египатске жреце због чега они то раде, ови одговорише: "То је тајна, предсказана нашим давним прецима од неког светог пророка; и ми чекамо испуњење тога пророштва и раскривење ове тајне".
После тога свети путници скренуше мало устрану од града Ермопоља, и тражећи место за свој боравак они дођоше к селу, званом Натареа, недалеко од Илиопоља.[4] Тако, у близини тога села, Јосиф остави Пречисту Дјеву Марију са Христом Господом под смоквом, а сам оде у село да набави потребне ствари. А то смоквино дрво, пружајући светим странцима склониште, раздвоји се одозго до доле и спусти свој врх, правећи као неки заклон или шатор над њиховом главом; а доле, при дну стабла, оно начини у пукотини као одају за боравак, и тамо Пречиста Дјева са Младенцем леже и одмори се од пута. То место је и до данашњега дана у великом поштовању не само хришћана него и код сарацена, који све до сада прислужују кандило са јелејем у пукотини тога дрвета, те оно гори у част Дјеве која је са Младенцем боравила тамо. Јосифу и Пресветој Богородици допаде се да наставају у том селу. И нашавши себи кућицу недалеко од тог дрвета, они почеше живети у њој.
Догоди се и друго чудо силом Божанског младенца: тамо, у близини њихове кућице и оног чудесног дрвета, појави се изненада извор живе воде, из кога Пречиста Дјева захваташе воде за разне потребе, као и за купање свога Детенцета. Тај извор постоји и данас; вода му је веома хладна и здрава. Но најчудноватије је то, што је то у свој земљи Египатској једини извор живе воде; и он се слави у том селу.
Овим се завршава повест о боравку Пречисте Богородице са Христом у Египту, где они проведоше неколико година. Само се тачно не зна колико је година Господ провео у Египту. Свети Епифаније вели две године, Никифор - три, а Георгије Кедрин - пет година; други пак, као Аминије Александријски, сматрају да је провео седам година. У сваком случају несумњиво је то, да је Господ остао тамо до смрти Иродове, као што и каже Еванђеље: "и би тамо до смрти Иродове" (Мт. 2, 15).
После покоља Витлејемске деце и после страхотне погибије бедног Ирода, Ангео Господњи опет се јави у сну Јосифу у Египту, наређујући му да се врати из земље Египатске у земљу Израиљеву, јер су, рече Ангео, изумрли који су тражили душу детета (Мт. 2, 20). Јосиф устаде, узе Дете и Матер Његову и крену у Јудеју, која сачињаваше најбољи и највећи крај земље Израиљеве. Али чувши да Архелај царује у Јудеји место Ирода оца свога побоја се ићи онамо. Јер Ирод остави за собом три сина: првог Архелаја, другог Ирода Антипу, и трећег, најмлађег, Филипа. Сви се они после смрти свога оца упутише у Рим да ћесар расправи њихову парбу, пошто је сваки од њих хтео да добије очев престо. Ћесар не хте ниједнога од њих да начини царем, него раздели царство на четири дела, назвавши их четворовласницима. Најстаријем брату Архелају он даде Јудеју; Ироду Антипи даде Галилеју, а најмлађем брату Филипу Трахонитску покрајину; Авилинију пак он даде Лисанију, најмлађем сину Лисанија Старог, некадашњег пријатеља Иродовог, кога Ирод уби из зависти. Отпуштајући их из Рима, ћесар обећа Архелају дати и царско достојанство, ако се само покаже добар и ревностан управитељ у својој области. Но Архелај се не показа нимало бољи од свога свирепог оца, мучећи и убијајући многе: јер чим дође у Јерусалим, он одмах низашто поби три хиљаде људи, и нареди да многе грађане муче о празнику усред храма пред свим сабором јеврејским. Због такве своје свирепости он би, након неколико година, оптужен ћесару, лишен власти и послан у заточење.
Јосиф, по повратку свом, чувши да овај опаки Архелај царује у Јудеји, побоја се ићи тамо, него примивши обавештење у сну од оног Ангела који му се и раније јављао, отиде у пределе Галилејске, у државу Ирода Антипе, брата АрхелДјева, јер овај Ирод с кротошћу управљаше народом; и настани се Јосиф у граду Назарету, у коме они и раније живљаху, да се збуде што су пророци рекли о Христу Господу да ће се Назарећанин назвати. Њему слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГА ЈОСИФА, Обручника Пресвете Дјеве Богородице

СВЕТИ Јосиф беше рода царскога, из дома Давидова и Соломонова, унук Мататов, праунук Елиезеров, син Јаковљев по природи, а Илијин по закону. Јер дед његов по рођењу оца његова Јакова умре. Жену пак Мататову, мајку Јаковљеву, узе Мелхиј, из колена Натана, сина Давидова, и роди Илија. А Илије се ожени, и умре без деце; а после њега Јаков, који му беше брат по мајци али не и по оцу, узе жену његову; јер закон прописиваше да ако ко умре не имајући деце, онда нека брат узме жену његову и подигне семе брату своме (1. Мојс. 38, 8). По томе дакле закону Јаков узе жену братњеву, и роди овог светог Јосифа обручника; и бејаше Јосиф, као што је речено, син обојице: по природи Јаковљев, а по закону Илијин. Због тога свети евангелист Лука, излажући родослов Христов, назва оцем Јосифовим Илија, говорећи о Христу овако: Исус беше, као што се мишљаше, син Јосифов, Илијин, Мататов (Лк. 3, 23-24), спомињујћи Илија место Јакова.
О овом светом Јосифу постоје различита мишљења код западних и источних хришћана. Западни кажу да је он све до смрти своје био девственик, и уопште није ступао у брак; а источни тврде да је он имао жену и родио децу. Тако, древни историчар грчки Никифор, наводећи светог Иполита, каже да се он оженио Саломијом; али не оном Саломијом из Витлејема, названом бабицом Господњом, већ другом: јер она из Витлејема беше рођака Јелисавети и Пресветој Богородици, а ова беше кћи Агеја, брата Претечиног оца Захарије; а Агеј и Захарија беху синови свештеника Варахије. Са овом дакле Саломијом, ћерком Агејевом, свети Јосиф живећи у чесном браку роди четири сИ"а: Јакова, Симона, Јуду, Јосију, и две кћери: Естиру и Тамару, или како други кажу - Марту; а синаксар у недељу светих Мироносица спомиње и трећу кћер, по имену Саломију, која беше удата за Заведеја. Георгије Кедрин пак, споменувши две кћери Јосифове, вели да је једна од њих, Марија, била удата за Јосифовог брата Клеопу, и то после Јосифова повратка из Египта; но та Марија, како изгледа, исто је лице са Мартом или Тамаром. Но ма која кћер била она, и ма колико кћери имао Јосиф, једно је сигурно: да је свети Јосиф био жењен и имао синове и кћери.
Но престављењу своје жене Саломије свети Јосиф живљаше као удовац доста година, проводећи у чистоти дане своје. Његово свето и беспрекорно живљење је посведочено у Светом Еванђељу кратким, но веома похвалним речима: А Јосиф муж њезин, будући праведан (Мт. 1, 19). - И шта може бити веће од оваквог сведочанства? Он беше толико праведан, да је својом светошћу превазишао остале праведне праоце и патријархе. Јер ко се нађе достојан да постане обручник и привидни муж Пречисте Дјеве, Матере Божије? И коме би дата таква част, да буде назван оцем Христовим? Ваистину Господ по срцу своме нађе овога мужа, коме откри "непознатости и тајне премудрости" Своје (Пс. 50, 8), учинивши га служитељем тајне нашега спасења. А када он већ беше старац од осамдесет година, њему би обручена Пречиста Дјева Марија и дата на чување девства Њеног. И он са сваком богобојажљивошћу и страхом служаше Њој као Матери Божјој, а својој и свега света Госпођи и Владичици, а тако исто служаше и рођеном од Ње Богомладенцу, и за време бегства у Египат, и по повратку отуда, и за време боравка у Назарету, издржавајући их трудом руку својих, јер он беше дрводеља и човек сиромах, иако царскога рода. Јер Господу се хтело да се роди у сиротињи, узевши од царскога рода само тело, а не и царску славу, богатство и господство. Због тога Он благоволи имати сиромашном и Своју Пречисту Матер, сиромашним и привидног оца Свог, дајући пример смирења.
Пошто поживе сто десет година, свети Јосиф мирно сконча и отиде ка оцима својим који се налажаху у шеолу,[5] носећи им радосну и тачну вест: да је дошао жељени Меоија, који има ослободити и спасти род људски, Христос Господ, коме слава вавек. Амин.

НЕДЕЉА СВЕТИХ БОГООТАЦА по Рођењу Христовом:

СПОМЕН ЈОСИФА ЗАРУЧНИКА, ДАВИДА цара и ЈАКОВА БРАТА ГОСПОДЊА

У ПРВУ недељу после Рођења Христовог - Божића, која пада у дане од 26. децембра па до оданија Празника, тојест до 31. децембра, празнује се спомен светих и праведних Богоотаца, то јест најближих сродника Господа Христа по телу. И то: спомен светог и праведног Јосифа Заручника, светог Цара и Пророка Давида и светог Јакова Брата Господња.
Свети Цар и Пророк Давид, син Јесејев из племена Јудиног, богоотац је Христов по телу, јер је Спаситељ Исус Христос рођен "од семена Давидовог", "из корена и рода Давидовог" (Јн. 7, 42; Рм. 1, 3; Откр. 5, 5; 22, 16), због чега се и назива у Новом Завету више пута"Сином Давидовим" (Мт. 1, 1; 9, 27; Лк. 18, 38 итд.), а царство Месијино се назива "царством Давидовим" (Лк. 1, 32; Марк. 11, 10). Свети Цар и Пророк Давид био је "Помаза ник Господњи" и као такав праобраз је Христа - Помазаника Божјег. У својим пак Псалмима богонадахнути Давид много пута врло подробно и тачно пророкује о рођењу, страдању и васкрсењу Спаситеља Христа и о Цркви Његовој, тако да су Псалми уствари старозаветно Еванђеље, и они после важе и у новозаветној Цркви и долазе одмах иза Еванђеља и Апостола. Опширније о цару Давиду може се видети у Књигама о Царевима.
О светом пак Јакову Брату Господњем по телу и првом епископу Јерусалимском видети опширније под 23. октобром, када се он посебно светкује.
Светог и праведног Јосифа Заручника Еванђеље назива "мужем праведним" (Мт. 1, 19). Он је био из рода цара Давида и био је по занимању дрводеља. Због његове праведности и богобојажљивости даде му се од Бога Пресвета Дјева Марија у заштиту, и додели му се велика част и удео у домостројству људскога спасења. У осамдесетој години својој узео је Он Пресвету Дјеву из храма Јерусалимског у свој дом, а упокојио је се потом у својој 110. години. Његова улога приликом рођења Господа Христа од Пресвете Богородице у Витлејемској пећини описана је код светих Еванђелиста Матеја и Луке, и о томе се опширније говори под 25. и 26. децембром.
Молитвама светим богоотаца Христових по телу, Праведног Јосифа, Цара Давида и Јакова Брата Господњег, нека Господ и Бог и Спас наш Исус Христос помилује и спасе све нас. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕВАРЕСТА

ВЕТИ Еварест из Галатијске епархије у Малој Азији беше син веома угледних родитеља. Тада у Византијској царевини цар Лав, опаки гонитељ светих икона, би убијен, и на престо ступи Михаил Муцави[6] који се с подозрењем односио према православном поштовању светих икона.
Дечак, а затим младић, Еварест веома напредоваше у учењу и постиже много, и постаде, по апостолској речи, свима све;[7] родитељима смерно послушан, према друговима и суседима врло љубак, и према свима љубазан, свагда и у свему правичан и с љубављу предусретљив.
Тако из детињства горећи од жеље да живи свим бићем по Божанским заповестима, Еварест заволе монаштво. Међутим отац његов крену у Цариград Неким својим пословима, па поведе и Евареста са собом. Тамо они одседоше код неког свог ро ћака, патриција Вриенија. Но након неколико дана указа се потреба да царица Теодора пошаље к Бугарима изасланство. За свог изасланика она одреди патриција Вриенија. Он узе са собом свог рођака Евареста. Када они стигоше до места званог Скопел,[8] ту се задржаше неко време. Тамо, по промислу Божјем, блажени Еварест срете једнога старца у монашком чину. Тада он оствари своју давнашњу милу жељу: старац га замонаши, и тако Еварест узе на себе многожељени јарам Господњи. Утом монаху Еваресту дође до руку једна књига светог Јефрема Сирина;[9] прочита је, и би силно очаран њоме; и стаде одмах са великом ревношћу приводити у дело поуке светога Јефрема. А старац, видећи код младог монаха такву пламену ревност за живљење у врлинама, даде му препоручено писмо и, наоружавши га својим молитвама, упути га у Студитски манастир.
Дошавши у манастир Студитски, преподобни Еварест би примљен од тамошњих отаца и братије. Ту се нови монах сав даде у монашке подвиге, изабравши себи за старца, духовника, једнога брата који друге превазилажаше врлинама. И преподобни Еварест се свим срцем угледаше на свога старца у усхођењу ка савршенству кроз упражњавање врлина. Подвизи блаженог Евареста беху огромни и Многобројни. Ко ће их исказати? Јео је једанпут недељно, и то сува хлеба: носио је тешке ланце на телу. У таквим богоугодним подвизима проживе блажени 75 година и пресели се ка Господу око 825. године.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈЕВТИМИЈА ИСПОВЕДНИКА, епископа Сардијског[10]

СВЕТИ Јевтимије живљаше у време царовања Константина и Ирине,[11] и својим монашким животом сијаше као лучезарна звезда у Цркви Христовој. Због тога он би удостојен епископског чина. Учествовао је на Седмом Васељенском Сабору,[12] на коме се неустрашиво свим бићем борио против јеретика иконобораца. Цареви га слали у разне мисије ради свршавања државних народних послова.
Но када се зацари Никифор,[13] свети Јевтимије, заједно са другим православним епископима, би послан у прогонство у западну Паталареју,[14] тобож због насилног монашења неке девојке. И од тога времена па све до своје мученичке кончине он се више не врати у своју епархију. Након двадесет девет година, када на престо грчкога царства ступи звероподобни Лав,[15] свети Јевтимије би доведен из прогонства и изведен пред цара ради саслушања односно иконопоштовања.[16] По обичају свом, свети Исповедник неустрашиво изобличи јеретичко безбожје и цару мучитељу изрече у лице анатему и одлучи га од Цркве. Цар се страховито разгњеви на Исповедника, и поново га посла у заточење, и то у град Ас.[17]
Убрзо затим цар Лав би збачен с престола и погибе од мача. На престо ступи Михаил Муцави. За време овог цара свети Јевтимије би доведен из Аса и примораван да се одрекне иконопоштовања. Али свети Исповедник као громом порази цара тиранина викнувши му на сав глас у лице: "Нека је анатема сваки који се молитвено не клања Господу нашем Исусу Христу на икони изображеном!"
Због тога блажени Јевтимије би бијен, а потом послан у прогонство на Акрит.[18] Тамо он би бачен у најмрачнију тамницу. Онда га ставише на жестоке муке: растегоше га између четири стуба и дуго време тукоше воловским жилама, те му се тело покри мноштвом страховитих рана и сво отече као мех. После тога свети Исповедник поживе још седам дана, па предаде свету душу своју у руке Богу, засијавши при издисају јаче од сунца.[19]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОНСТАНТИНА СИНАДСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Константин родио се у граду Синаду,[20] и беше пореклом Јеврејин. Још као веома млад он једном, идући са својом мајком, виде једнога хришћанина где зевну и одмах крсним знаком закрсти своја уста. Од тада и он стаде радити то исто угледајући се на хришћанина. И не само то, него он поче чинити са топлом вером и друга хришћанска дела. Због тога лице му стаде сијати неким божанским сјајем, и сам га Бог научаваше хришћанским истинама. При томе он се строго пошћаше, данима и данима не узимаше хране, као да није осећао глад. То би за неке из његове околине саблазан: једном га бестидно нападе једна јеврејска девојка, но он се прекрсти и она паде мртва, али је он затим васкрсе. И овај христочежњиви младић, вођен Божанским облаком,[21] отиде у један манастир, звани Фувутион, где живљаху тада велики мужеви, који сијаху монашким подвизима и врлинама. Изведен пред игумана манастира, Константин му исприча ове подробно о себи. Игуман нареди да му донесу крст, и заповеди Константину да се поклони крсту и да га целива. Блажени Константин се с радошћу поклони часноме крсту, и целива доњи крај крста, и - о чуда! крст се подиже и положи себе на његову чесну главу, убележи се на њој, и оста му на глави чудотворан отисак крста све до саме смрти његове.
После тога прими он свето крштење, и доби име Константин. Онда се свом душом одаде духовним подвизима, и још пре свог монашког пострига превазиђе све монахе тога манастира својим испосништвом и подвижништвом, угледајући се при томе на светог апостола Павла, тојест бавећи се кожарским послом. А када Константин изговараше монашке завете Богу, место где се то дешаваше испуни се дивног миомира; када улажаше у цркву, врата се црквена сама отворише пред њим. Због велике чистоте душе он се удостоји још и особитог дара прозорљивости: пред очима његовим беху откривене све помисли сваког брата.
Из ове обитељи преподобни Константин оде на Олимп,[22] одатле отиде у Аталију,[23] прешавши преко големе реке идући по њој као по суву; затим посети град Мири у Ликији и многа друга места, па се опет врати на Олимп. Ту блажени Константик проведе четрдесет дана у посту без хране, и то до појаса закопан у земљу. После тога он и против своје воље прими презвитерски чин. Затим пређе у Атроју,[24] не напуштајући никада своје подвиге. На осам година пре прорекао дан своје смрти. И сходно томе предсказању он мирно се престави и отиде ка Господу.[25]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОДИМА ТИСМАНСКОГ

ПРЕДИВНО је и пречудно Еванђеље Христово и Православна вера наша хришћанска. Јер еванђелска вера Православна спасава подједнако све људе и народе и сједињује их у једну заједницу Тела Христовог, које је Црква Православна, стуб и тврђава Истине. И у тој заједници Духа Светога у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема Грка ни Србина, нема Србина ни Румуна, него су сви једно у Христу Исусу. Најбољи пример тога је овај свети човек Божји, о коме је овде реч. Јер овај свети Никодим беше Еванђељем подједнако и Грк и Србин и Румун, јер не гледаше на телесно порекло своје, него на благодатну светост и богоугодност, којима себе и друге вечно украси у Грчкој, Србији и Румунији.
Преподобни отац наш Никодим беше родом из средишних крајева Македоније,[26] рођен од оца Грка и мајке Српкиње.[27] Од ране младости одгајен је у побожности и честитости, и вредно учаше књиге, јер беше врло даровит. Особито изучавајући божанску науку Светог Писма и свето учење Православнога богословља, он заволе свом душом монашки живот и мољаше се Богу да га удостоји монашког звања и чина. Бог услиша његове молбе, и посла му неке монахе из Српског манастира са Атонске Горе, те свети младић са њима отиде на Свету Гору и тамо се замонаши. У монашком живљењу преподобни Никодим прође све положене подвиге и удостоји се и ђаконског и презвитерског чина. По смрти игумана тамошњега манастира, преподобни Никодим би изабран за игумана, јер беше украшен сваком богоугодном врлином и сваким људским и божанским знањем.
Знање овог Светитеља огледало се и у томе што је он одлично знао српски и грчки језик, и могао је дивно да говори и преводи на оба ова језика. Био је пријатељ са многим истакнутим људима тога времена (а то је било у четрнаестом веку), као што су били: дивни старац Исаија Светогорац, свети кнез Српски Лазар, патријарх Јевтимије Трновски и многи други.
Но овом светилнику не беше прилично да остане сакривен под судом, него да изађе на видело и светли многима на спасење. Зато, по недознајним за нас судовима и путевима Божјим, он крете из Свете Горе Атонске у Србију и дође у државу славнога кнеза Лазара. Лазар га хтеде уздићи на високи духовни положај
у својој земљи, но свети Никодим то одби и настани се као обичан јеромонах у источним крајевима Лазареве земље, око места Кладова на Дунаву. Ту се светитељ одаде богоугодним подвизима, по којима се ускоро прочу на далеко, тако да к њему стадоше долазити многи људи жељни монашког живота и подвига. Пристигоше и неки монаси из Свете Горе и из појединих манастира из Србије, тако да се око преподобног Никодима ту створи повеће братство. На том месту он подиже и цркву у име Свете Тројице и живљаше ту неко време.
Потом, по откривењу Божјем, он пређе реку Дунав и настани се у крајевима Угровлашким (у северинском Банату, близу данашњег града Тур-Северина у Румунији). Са њим пође и известан број монаха и јеромонаха, и када тамо стигоше би основан преподобним Никодимом дивни манастир Водица (на реци Водици) и посвећен Светом Антонију. Ово би за време Влашког господара Владислава-Влајка Воде (то јест Војводе, који је владао од 1364. до 1377. године). Војвода Влајко потврди самовласност манастира Водице својом владарском повељом (године 1374.). Подизање овог манастира потпомаже и Српски владар Св. кнез Лазар, који веома љубљаше Светог Никодима.
Ускоро затим, када Св. кнез Лазар и Српски патријарх, ради измирења Српске и Цариградске патријаршије, послаше у Цариград групу монаха из Свете Горе, на челу са свечесним Старцем Исаијом (1375. године), у ту групу би позван и укључен и преподобни Никодим Грчић, као добар зналац српског и грчког језика и као мудар тумач и дипломата. О томе овако пише у Житију Старца Исаије (које се чува у Хиладнару): "Узе са собом (Исаија) и Никодима, мужа часна и освећена, силна у књигама, и још силнијег у мудрости и речима и одговорима; пореклом Грка, који у Унгровлашкој земљи подиже два велика и часна манастира. Он силом и помоћју Светога Духа сакупи тамо велика мноштва монашког општежића, који на тој земљи сија као светла звезда сваком духовном врлином". О благополучном завршетку овог светог дела око помирења двеју Патријаршија говори се опширно у Житију Св. кнеза Лазара (под 15. јуном).
Преподобни Никодим подиже у Влашкој и велики манастир Тисман (на истоименој реци) и посвети га Пресветој Богородици. У томе га помогоше Влашки војвода Раду I (1377-1384. г.) и Српски кнез Св. Лазар, који подари манастиру Тисману многа села. Преподобни је подигао и још неколико цркава и манастира у Румунској земљи (цркве Вратну и Монастирицу, и манастир Прислоп), и ови су манастири постали духовни расадници монаштва и духовног живота не само у Влашкој, него и у Молдавији и осталим Румунским крајевима. Зато православни Румунски народ од самог почетка поштује Светог Никодима као свога просветитеља, и назива га благодатним именом Освећени.
Преподобни Никодим мирно почину у Господу 26. децембра 1406. године и би чесно погребен у свом манастиру Тисману.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КОНСТАНЦИЈА РУСА

БЛАЖЕНИ Констанције, по рођењу Рус, служаше као јеромонах при цркви у руском посланству у Цариграду. Много је волео благољепије храма, на шта је давао и своја средства; веома побожан, он је нарочито био ревностан за вршење богослужења, и скоро је сваки дан служио свету литургију; и водио двапут недељно разговоре о стварима вере, на руском и грчком језику. Његова побожност и ревност привлачили су к њему народ, и сви су га волели и поштовали.
За време рата који у то време изби између Руса и Турака, Констанције остаде у Турској, али оде у Свету Гору; проведе неко време у Лаври светог Атанасија, па отпутова у Јерусалим, у Свету Земљу, да се поклони тамошњим светињама. Отуда се врати у Свету Гору. Ту опет живљаше у Лаври, очекујући да се заврши рат и склопи мир. И кад мир између Руса и Турака би закључен, он се поново врати на своју дужност у Руском посланству у Цариграду, код новог посланика.
Но кроз неко време он дође у тежак сукоб са послаником, не зна се због чега. И онда он, или из страха или из гњева, оде пред султана, одрече се свете вере хришћанске и прими ислам. Али, не прође ни неколико дана он дође к себи, и као отрезнивши се од неког пијанства, он се стаде свом душом кајати, плачући и ридајући због свог огромног пада. У том покајничком расположењу и разбуђењу, он презре овај живот, и жуђаше свим бићем да пострада за Христа. Стога он поцепа на себи агарјанску одећу, обуче подерану мантију, повеза главу црном марамом, па поново оде у султанов дворац где се пре кратког времена беше одрекао Христа, и пред свима тамо неустрашиво изјави и исповеди да је Христос - Једини Истинити Бог, а Мухамеда порече и изружи. Разјарени дворјани га дохватише и пред султановим дворцем на тргу мачем му главу одсекоше, године 1743. И тако покајани отпадник прими венац мучеништва. Његовим молитвама нека се и ми удостојимо вечних блага у нестаривом блаженству. Амин.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. На стиховање стихира 2.
2. Данашње предграђе Каира.
3. Свети Паладије Еленопољски (368-430), писац чувеног Лавсаика; спомен његов Црква празнује у Сирну суботу.
4. Илиопољ - у северном Египту.
5. Шеол = ад - царство смрти, обиталиште душа свих, пре Христа преминулих људи.
6. Цар Михаил ступио на престо 820. год.: вратио из прогонства патријарха Никифора, преподобног Теодора Студита и друге православне, прогнане од цара Лава због поштовања светих икона; али дозволио само приватно поштовање светих икона по кућама
7. 1 Кор. 9, 22
8. Скопље, на грчком: Σκοπελος
9. Спомен светог Јефрема Сирина Црква празнује 28. јануара.
10. Свети Јевтимије био епископ Сардијски - у Мизији, у Малој Азији.
11. Константин и Ирина царовали: први од 780. до 797. године, а друга од 797. до 802. године.
12. Овај Сабор против иконобораца био 787. године.
13. Никифор царовао од 802. до 811. године.
14. Паталареја - острво између Сицилије и Туниса, ближе Африци.
15. Лав V Јерменин - цар Византијски, царовао од 813. до 820. године.
16. По сведочанству светог Теодора Студита: свети Јевтимије - "стуб Цркве" - и у заточењу "бејаше светилник који просветљаваше многе и привођаше к Богу медоточивим учењем својим", и на тај начин задаваше јаде цару - јеретику. Доведен 815. године из заточења на саслушање, свети Јевтимије, заједно с патријархом Никифором и другим православним епископима, с великом ревношћу изобличи цара због његовог иконоборства.
17. Ас - утврђени град у Мизији на Адрамитском заливу.
18. Акрит - рт на Црноме мору.
19. Свети Јевтимије преставио се око 840. године; свете мошти његове налазе се у Анхиали, граду у Тракији, на обали Црнога мора, и непрекидно чине чудеса.
20. Синад - град на северу Фригије, близу планинског ланца где сусе налазили чувени Синадски мајдани мермера. Данас - развалине у близини Ескикара.
21. 2 Мојс. 13, 21. Место до кога је дошао блажени, беше гора Сина у Сирији, где су се свети пустињаци подвизавали још у трећем веку.
22. Олимп - гора у Малој Азији; на њој се налазили ондашњи чувени манастири, у којима су се подвизавали велики подвижници, као на пример свети Јоаникије Велики и други.
23. Аталија, - приморски град Памфилије, основан на 150 година пре Христа; назван тако по свом оснивачу Аталу II Филаделфу.
24. Атроја - град, недалеко од горе Олимпа.
25. Преподобни Константин живео и подвизавао се у осмом веку.
26. По једнима: Свети Никодим је рођен у српском граду Прилепу, а по другима: у грчком граду Костуру.
27. Због његовог грчког порекла и знања грчког језика Св. Никодим је од Срба назван и поп Никодим Грчић. По његовом пак румунском житију он је био македоновлах.