ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Симеон епископ Персијски. У време опакога цара Саворија, или Сапора, би Симеон истјазаван за Христа са два своја презвитера, Авделајем и Ананијом. Пре њих погибе и царев евнух Устазан, који се најпре беше одрекао Христа, а после, дирнут укором св. Симеона, поново исповедио пред царем веру истиниту. На губилиште са Симеоном беху изведени још 1000 хришћана. Симеон се навлаш измаче, да би био последњи посечен, те да би могао храбрити хришћане до краја, да се ниједан не поколеба због страха смртнога. Када презвитер Ананија стави главу на пањ, уздрхта целим телом. А царев пристав, Фусик, који беше потајни хришћанин, поче храбрити Ананију говорећи: „не бој се старче, затвори очи, и буди мужествен, да би сагледао светлост божанску!" Чим то изрече, би позван као хришћанин и цару оптужен. Цар и њега мукама великим умори, а тако исто и ћерку његову, девицу Аскитреју. Најзад би и св. Симеон посечен, пошто најпре стадо своје испрати у онај свет. Идуће године на Велики Петак би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тада цар зажали свога евнуха, и обустави даље убијање хришћана. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 341 или 344 год.

2. Св. Акакије еп. Мелитински. Подвизаваше се у граду у ком се и роди, т. ј. у Јерменској Мелитини. Блажени Отрије, епископ тога града, који је участвовао на II Вас. Сабору, рукоположи га за презвитера. По смрти Отријевој Акакије поста епископом. Участвовао је на III Вас. Сабору у Ефесу, који осуди Несторијево злохулство Богоматере. Ту он заједно са св. Кирилом Александријским веома ревноваше за чистоту вере православне. Св. Акакије имаше велику благодат од Бога и чињаше многа чудеса. После дуге и ревносне службе Богу сконча мирно, 435 год.

3. Св. Агапит папа Римски. Послат од Теодота, краља Готског, цару Јустинијану у Цариград, да одврати овога од похода против Гота. Уз пут исцелио немог и слепог. У Цариграду помогао утврдити Православље, и скончао 536 год.

4. Преп. Саватије и Зосим. Oсниваоци подвижничке обитељи на Соловецком острву у Беломе Мору. У овој Соловецкој обитељи прославили су се многи велики светитељи. Св. Саватије упокојио се 1435, а Зосим 1478 год.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА СИМЕОНА, ЕПИСКОПА ПЕРСИЈСКОГ, и осталих 1150 мученика с њим

Када се у Персији умножише хришћани, и имађаху своје цркве, епископе, свештенике и ђаконе[1], устадоше против њих маги, који издавна беху учитељи, вође и заштитници незнабожне вере персијске. Устадоше с њима заједно из зависти и Јевреји, свагдашњи непријатељи хришћански, и договорише се са магима, те наговорише цара Сапора[2] да дигне гоњење на хришћане. И најпре оклеветаше код цара светог Симеона, епископа града Селевкије - Ктезифона, да је тобож непријатељ персијског царства а пријатељ грчког цара, кога обавештава о свему што се у Персији догађа. Цар Сапор најпре разреза велики и огроман данак на хришћане, и за скупљаче данка одреди најсвирепије људе, да би што бездушније злостављали хришћане. Затим отворено поче свештенике и служитеље Божје убијати, црквене ризнице пљачкати, и саме цркве рушити и са земљом сравњивати. Онда издаде наређење да се лиши слободе и доведе к њему свети Симеон као непријатељ персијског царства и њиховог нечестивог зловерја.
И би доведен пред цара свети Симеон са два свештеника, Авделајем и Ананијем; сви троје оковани у вериге. Они се не само не уплашише од цареве јарости, него му се чак и не поклонише. То још више разјари цара, и он упита светитеља: Зашто ми се не поклони сада као што си то раније чинио? Светитељ одговори: Раније нисам био привођен теби на овакав начин, зато сам ти се поклањао, одајући дужно поштовање твојој царствености. А сада, пошто сам приведен да бих се одрекао Бога мог и отступио од вере моје, не треба да се клањам теби, непријатељу Бога мог.
Цар га онда стаде наговарати да се поклони сунцу, обећавајући му за то многе поклоне и одликовања. А не буде ли се поклонио сунцу, он се хваљаше да ће потпуно истребити хришћанство у своме царству. Но када виде да се светитељ држи јуначки, и не попушта ни пред ласкама ни пред претњама, он нареди да га вргну у тамницу. Кад светитеља извођаху из царске палате он угледа старца евнуха Устазана, који беше васпитач цару Сапору као детету, и уживаше велики углед, и заузимаше прво место у царевом двору. Угледавши светог епископа Симеона, Устазан устаде и ниско се поклони Божјем архијереју. А Свети Симеон окрену од њега главу своју, и са подигнутим гласом љутито га укори као преступника, јер најпре беше хришћанин, па се потом из страха од цара поклони сунцу. Устазана то силно потресе, и он стаде плакати и ридати; и свукавши са себе скупоцену одећу обуче се у црну и подерану, и седећи поред капије царске палате он кукаше говорећи себи: Тешко мени кукавном! како ћу изаћи пред Бога мог кога се одрекох? Ето, Симеон окрену главу од мене због мог отпадништва. Како онда да погледа на мене Творац мој! - Говорећи тако, Устазан ридаше неутешно.
Сазнавши за то, цар Сапор одмах призва к себи васпитача свог Устазана, и видећи га уплакана, упита га, шта је разлог његовом плачу и шта га толико ожалости у царској палати. Устазан одговори: Никада ми се ништа непријатно ни жалосно не догоди у твоме царском дому. Но волео бих да узмем на себе све непријатности, жалости и невоље овога света, само не ово због чега сад патим и плачем. О, ја толико стар, требало је да одавно умрем! А ето, још сам у животу, још гледам сунце коме се поклоних као богу. Ох, што не умрех пре но што отступих од Бога Творца свеколике твари и успоштовах твар више него Творца. Али то учиних не искрена срца. Да бих теби лицемерно угодио, ја учиних две ствари због којих заслужујем смрт: отступих од Христа Бога мог, и изневерих тебе у старости својој. Нећу више да гневим Господа и Бога мог Исуса Христа, Цара Бесмртног - ради цара смртног; нити ћу више преклонити колена своја пред сунцем, творевином Божјом, него ћу се одсада вечито клањати једино Богу Творцу.
Чувши то, цар Сапор се веома зачуди тако неочекиваној промени код Устазана, и стаде још више беснети на хришћане, сматрајући да су га они неким мађијама преластили и изменили. А жалећи старца, цар га мољаше као оца, да не наноси боговима такву увреду, себи срамоту, и царском дому жалост.
И наговараше га час ласкама час претњама. А Устазан говораше: Доста је моја старост починила безумља; више то чинити нећу: нећу поштовати више твар него Творца.
Цар дуго и на разне начине наговараше Устазана. Али кад виде да је Устазан одлучан и непоколебљив, он донесе одлуку да се Устазан посече мачем. Вођен на смрт, блажени Устазан призва к себи свог верног пријатеља евнуха, царевог пристава, и замоли га да отиде к цару и достави му ову његову молбу: Царе, овако каже Устазан: опомени се моје службе, којом послужих од младости своје, најпре оцу твоме, затим теби са сваким усрђем. За ово нису потребни сведоци, ти сам то добро знаш. А за све то ја молим од тебе само једну услугу: Обавести све зашто умирем; нареди бирову да громогласно објави свима: кнезовима, велможама и свему народу, да Устазан умире не због неког зла и нерасположења према цару, него само зато што је хришћанин и не жели да се одрекне Бога свог.
Када ова молба би достављена Сапору, он одмах изађе у сусрет Устазану. Јер надаше се цар, да ће велики страх ухватити све хришћане када чују да није поштедео ни васпитача свог, старог, угледног и вољеног Устазана, него га због његове вере у Христа без милости предао на смрт. А свети Устазан друкчије расуђиваше о томе: Хришћани, које је он својим оступништвом уплашио и ожалостио када чују да се он поново обратио и мученичку смрт за Христа поднео, обрадоваће се и јуначки окрепити за слично мучеништво. - И тако светом мученику би глава мачем отсечена, док биров велегласно објављиваше да Устазан даде главу своју под мач за Христа, не за нешто друго.
Сазнавши за такву кончину Устазанову, свети епископ Симеон у тамници са свештеницима и осталим хришћанима, испуни се са свима неисказане радости, и слављаше Бога који обрати Устазана од заблуде и увенча га венцем мученичким.
После тога свети Симеон би по други пут изведен пред цара, и са великом смелошћу говори много пред царем о вери хришћанској, и не хте се поклонити сунцу ни цару. Гневан, цар нареди да сви хришћани што су по тамницама и у оковима, буду изведени на смрт, и то на Велики Петак, дан спасоносног страдања Господа нашег Исуса Христа. И бише изведени њих сто: међу њима беху многи свештеници, ђакони и други клирици. И цар донесе пресуду: да сви буду мачем посечени пред очима Симеоновим, и да Симеон буде последњи посечен.
И кад их све везане вођаху на смрт, врховни маг велегласно говораше: Ко од вас жели да се с царем поклони сунцу, остаће у животу и биће одмах пуштен на слободу. - И ниједан му се не одазва, нити одговори, јер нико од њих не пристајаше да изабере времени живот, већ сваки жељаше свим срцем да умре за Христа животодавца. А свети епископ крепљаше их да неустрашиво иду у смрт, говорећи им многе божанске речи из Светога Писма и тешећи их надом на вечни живот у царству небеском. И бише сви посечени; напослетку и пастир словесног стада, свети Симеон, пошто посла испред себе своје стадо ка Пастиреначалнику Христу, преклони под мач главу своју и пређе ка Господу. Бише посечени са њим и оба свештеника што заједно са њим беху ухваћени, Авделај и Ананија, обојица већ стари. Када свештеник Ананија стави главу на пањ, уздрхта од страха целим телом. А царев пристав, Фусик, који беше потајни хришћанин, поче храбрити Ананију говорећи: Не бој се, старче, затвори очи, и буди храбар, да би одмах сагледао светлост божанску! - Чим то изрече, би одмах познан као хришћанин и цару оптужен. А он неустрашиво изјави пред царем да је хришћанин, одричући се безбожја персијског. Бесан од гнева, цар нареди не да га мачем посеку, него да га уморе најљућом смрћу. Наиме: пробушише му одпозади врат, па му језик извукоше на потиљак и одрезаше, затим му са целог тела кожу одраше, и тако свеца уморише. - Тог истог дана ухватише и кћер његову Аскитреју, и по дугом мучењу за Христа убише.
Идуће године, опет на Велики Петак, би убијен за Христа и царев омиљени евнух Азат и са њим хиљаду других верних. Тако скупа пострадаше за Христа хиљаду сто педесет светих мученика, 341 или 344 године. А историчари Созомен[3] и Никифор[4]2) пишу да је у то време, на Велики Петак и на Ускрс, било побијено безброј хришћана. Јер кад изиђе наређење незнабожног цара Сапора да се сви хришћани истребе у његовом царству, тада хришћани оба пола, стари и млади, сами ревносно одлажаху из својих кућа, свим срцем се предаваху властима, и с радошћу умираху за Господа свог.
Када би убијен свети Азат евнух, цар зажали за њим, јер га веома вољаше, и обустави даље убијање хришћана. Само поручи својим магима да на муке стављају учитеље и вође хришћанске, епископе и свештенике, а нареди да штеде остали народ хришћански. А ми поштујући спомен побројаних и неизбројаних светих мученика, славимо подвигоположника и венцедавца Христа Спаса нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКАКИЈА II, епископа Мелитинског

Овај угодник Божји роди се у јерменском граду Мелитини од благочестивих и богобојажљивих родитеља, који га молитвом и постом измолише од Бога пошто не имађаху деце. Родитељи га прво отшколоваше, па онда одведоше епископу мелитинском и предадоше на службу Богу, јер су тако били обећали када су га од Бога измолили. У Мелитини беше тада епископ блажени Отрије. Он је учествовао на Другом Васељенском Сабору, и са светим Григоријем Богословом[5] и осталим ревнитељима и заштитницима правоверја мудро се борио за веру против јереси духоборца Македонија. Таквом богонадахнутом мужу, светом Отрију, би предат блажени дечко Акакије. Провидећи благодат Божју у дечаку, свети Отрије га учини клириком. И иђаше Акакије из силе у силу, напредујући у врлинама усрдно обављајући све већи и већи број црквених послова, и богоугодним животом одмичући у усавршавању и светости. Тако беше другима за пример и поуку. Код преподобног Акакија се преподобни Јевтимије Велики[6], док је био дете, учио књизи. Но не само деци него и старцима блажени Акакије беше учитељ речју и врлинским животом својим, када би произведен за епископа и поверена му брига око спасавања душа људских. Будући избрани сасуд Светога Духа, он у своје време као достојан би удостојен архијерејског достојанства. Јер када епископ мелитински свети Отрије из овог живота пређе ка Господу, на његово место би једногласно изабран од свих блажени Акакије, и по прописима узведен на архијерејски престо, да би, као упаљена свећа на златном свећњаку, обасјавао сав свет.
Као архијереј блажени Акакије толико угоди Богу, и тако беше велики светошћу да би удостојен дара чудотворства. Од многих чудеса његових ми ћемо овде само нека споменути. Тако, једне године беше велика суша која је претила глађу. Са забринутим народом светитељ Божји оде код цркве светог великомученика Евстатија, која се налазила изван града, да умоле страдалца Христовог да се придружи њиховој молитви и заједнички измоле кишу од Бога. И свети Акакије нареди да се на отвореном пољу крај цркве постави свети престо, и он стаде на њему служити свету литургију, подижући к небу уплакане очи. И он не раствори у светој чаши вино водом, као што је пропис, већ упери ум к Богу и приљежно се мољаше да сам Бог одозго кишном водом раствори чашу и напоји суву земљу. И његова молитва беше тако силна и моћна пред Господом, да одмах паде велика киша, која не само чашу раствори него и земљу потпуно напоји. И тако се туга свег присутног народа претвори у радост, и они весело благодараху Богу. И та година, молитвама угодника Божјег Акакија, би веома родна.
У мелитинској области беше једна река која је често плавила насеља људска. Једном толико надође да стаде рушити у околини не само мале него и велике куће. А пошто све више и више надолажаше и угрожаваше многа насеља, светитељ Христов Акакије оде на реку и, сатворивши молитву Богу, метну камен недалеко од обале, и запрети реци да се не разлива преко границе коју јој он одреди. И одмах се вода повуче у своје корито, и тецијаше високо од земље, али се не разливаше даље од камена, којим светитељ као неким зидом затвори реку у њене границе.
На осамнаест стадија од Мелитине налажаше се незнабожачко насеље Миасина. Беше то дивно место: пространа равница између два брежуљка, коју је пресецала бистра и чиста река Азур, а наоколо језера. А тамо, на једном прекрасном и изврсном месту бејаше идолиште, ограђено вртом, и до врта језеро, чијом се водом врт наводњавао. Тамо су се скупљали незнабошци и приносили своје нечестиве жртве. Желећи да то место очисти и освети за слављење истинитог Бога, ревнитељ Христов свети Акакије уложи много труда, пошто се идолопоклоници силно опираху томе. А када светитељ поче тамо зидати цркву у име Пресвете Тројице, зли идолослужитељи стадоше ноћу правити пакости, јер што би хришћани дању сазидали, то су безбожни идолопоклоници ноћу рушили. Но наоружавши се против њих молитвом, светитељ Христов Акакије надвлада непријатељску силу, јер помоћу Божјом разруши идолиште и доврши храм Богоматере. И осветивши храм, он начини насељем светих Анђела то место које раније беше обиталиште демона. И поред храма Пресвете Богородице сагради обитељ за врлинске иноке. И где се раније приношаху крваве погане жртве ђаволу, тамо се сада приношаше бескрвна чиста жртва Богу, и свакодневна славословља и молитве. И благодаћу Пречисте Богомајке, а молитвама чудотворца Акакија, збиваху се чудеса, због којих незнабошци напуштаху своје безбожје и обраћаху се Христу Богу.
Споменућемо једно преславно чудо које се тамо догоди. Свод у цркви није био начињен како ваља. И када једном светитељ Божји служаше свету литургију, свод поче да пада и народ сав полете из цркве, а светитељ викну: Господ је заштитник живота мога, кога да се бојим? И тог тренутка свод се заустави у свом паду, и остаде у ваздуху висећи, молитвом светитељевом као стубом подржаван све док светитељ не заврши свету службу и не изађе из цркве са клиром. А чим он изађе, свод паде са великим треском на земљу, и никога не повреди.
У једном другом храму, у месту Самурији, добри пастир Акакије држаше проповед своме стаду. Али пошто беше много ластавица које силно црвкутаху, народ није могао да чује добро речи из богоглагољивих уста архијерејевих. Светитељ онда прекиде беседу, и обрати се ластама наређујући им у име Творца да умукну. И ласте тог часа умукоше, и одмах одлетеше одатле, оставивши своја гнезда. И отада не грађаху тамо више своја гнезда. И ако би која долетела, није цвркутала, као да је нема, и одмах је одатле одлетала.
Кућа овога чудотворца, у којој је он пре епископства живео, беше на крају града. Кад постаде епископ, он је претвори у болницу и у сиротиште. И често је посећивао болеснике и убоге, доносио им понуде, и сам дворио болеснике. А кад једном за време летње жеге дође код болесника, упита их да ли им што треба. Они му одговорише да имају свега у изобиљу, само им муве много досађују и силно их пецкају. Светитељ се помоли Богу, и молитвом отера одатле све муве, и нареди да тамо више никада не буде мува. И би тако све до кончине Божјег угодника, јер се отада па у току свих година не појави ниједна мува у тој кући. - Таква је чудеса овај дивни муж чинио благодаћу Божјом.
Једном нареди он жабама, које су силно крекетале у језеру и многима сметале, да умукну, и наложи им ћутање. Али се после извесног времена сажали на њих, разреши их од ћутања под условом да тихо крекећу, а не громко као раније. - У једном пак безводном месту он из сувог камена изведе извор воде живе и напоји жедне. И многим другим чудесима удиви свет овај изврсни чудотворац.
Учествовао је на Трећем Васељенском Сабору[7] и заједно са осталим светим Оцима осудио и предао анатеми безбожног патријарха цариградског Несторија, који је хулио пречисту Дјеву Богородицу. Био је вољен и слављен од свију светих Отаца, и веома уважаван од благочестивог цара. Пошто је много година пасао Цркву Христову и учинио врло многа чудеса, пресели се ка Господу 435. године, и би сахрањен поред светог мученика Полијевкта[8], са којим сада у хору Светих слави Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога, од целокупне твари слављеног вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АДРИЈАНА

Светог Адријана незнабошци бацише у тамницу, и дуго га у њој држаше. А када једном приношаху жртве лажним боговима својим, изведоше светог Адријана из тамнице, приведоше жртвенику, и примораваху га да тамјан принесе као жртву демонима. Но храбри мученик Христов не само не учини то, него притрча жртвенику, побаца жртве са њега, угаси ватру и жртвеник обори. То разгневи кнеза и разјари присутне идолопоклонике, који немилосрдно навалише на њега: једни га штаповима тукоше, други му камењем вилице поломише, а трећи главу разбише. Напослетку ужегоше једну велику пећ, и у њу бацише светог мученика. И тако блажени Адријан заврши свој мученички подвиг, и овенчан оде на небо. Пострадао свети Адријан 281. године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АГАПИТА, папе Римског

Свети отац наш Агапит, обрадивши себе сваком врлином и подвигом, би узведен у архијерејско достојанство, и постаде папом римским[9]. Краљ Готски Тевдат[10], који је тада владао Италијом, посла га у Цариград цару Јустинијану[11], да одврати овога од похода против Гота. Уз пут, дошавши у Еладу, он нађе човека који је патио од двоструке болести: био је нем од рођења и хром, и једва се вукао по земљи.
Ухвативши га за руку, светитељ му исправи и оздрави ноге, а метнувши му у уста частицу Светог Причешћа, учини да говори. Дошавши у Цариград, он учини тамо друго чудо код Златних Врата: слепцу, који је седео крај тих Врата, он стави руку на очи, и овај одмах прогледа. Док се светитељ бавио у Цариграду, по царевом наређењу састаде се Помесни Сабор, на коме би свргнут патријарх Антим[12] који неканонски беше дошао на престо, и изабран благочестив и свети човек, презвитер Мина; тада би предата анатеми јерес монофизита Евтихија и Севера. На овом Сабору је учествовао Свети Агапит[13]. Поживевши после гога још неко време, свети Агапит се престави у Господу 536 године, и би сахрањен у Цариграду.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АВДЕЛАЈА, АНАНИЈЕ, УСТАЗАНА, ФУСИКА, АЗАТА, АСКИТРЕЈЕ и осталих с њима[14]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВАТИЈА СОЛОВЕЦКОГ

У време благочестивог великог кнеза Владимирског, Московског и целе Русије Василија Васиљевича, и великог кнеза Тверског Бориса Александровича, и великог кнеза Рјазанског Теодора Ољеговича, када на престолу Митрополије руске бејаше Фотије[15] Грк, подвизаваше се у Бјелојезерском кириловском манастиру[16] старац, по имену Саватије, са другим монасима, служећи Господу дан и ноћ. Преподобни Саватије умртвљаваше тело своје глађу и жеђу, бденијем и молитвама, и сваковрсним трудовима тугоносног живота монашког, послушан игуману и братији, и сва манастирска послушања проходећи ревносно. Због тога га сви вољаху и поштоваху; и осталој братији он постаде пример врлинског и трудољубивог живота; и име његово беше славно међу монасима. Не подносећи славу од људи, он се онерасположи, свестан да не треба искати славу од људи већ од Бога. И стаде размишљати како да се уклони одатле и потражи место где га не знају. Утом чу да у Новгородском крају постоји језеро Ладога, на коме се налази острво Валаам и на острву манастир Преображења Господњег, и у манастиру монаси који живе узвишеним подвижничким животом, труде се дан и ноћ у богоугађању, и издржавају се трудом руку својих. Стога преподобни моли игумана и братију да га с благословом пусте у тај манастир. И они га пустише. Он оде на острво Валаам, и би с љубављу примљен у манастир. Подражавајући тамошње монахе у тешким подвизима, и удвостручујући своје трудове, преподобни Саватије превазиђе све подвизима својим, и рашчу се његово врлинско живљење. И сва га братија тамо, као и у Кириловском манастиру, стадоше поштовати и хвалити. То тешко падаше преподобном Саватију, и силна га туга обузе. И он намисли да тражи безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање.
Чувши да у Северном Мору постоји пусто и ненасељено острво Соловецко, удаљено од обале два дана пловидбе, преподобни се обрадова духом и силна га жеља обузе да отпутује тамо и преда се безмолвију. И он мољаше настојатеља да га отпусти. Но настојатељ и братија, љубећи преподобнога због његових добродетељи и поштујући га као слугу Божјег посланог им од Бога, не жељаху се лишити таквог сажитеља, јер им свима беше од користи пример врлинског живота његовог, и мољаху га веома усрдно да их не напушта. Преподобни онда поживе с њима још неко мало време. Затим се помоли Богу и, уздајући се у Његову помоћ, он једне ноћи изиђе кришом из манастира и, вођен Богом, гређаше ка Соловецком Острву. Дошавши до мора, он стаде распитивати тамошње становнике о Соловецком Острву. Они му казаше да је оно далеко, да је пут морем тежак и страшан, и да им треба два дана, и то кад је море мирно, да једва стигну до њега. Преподобни их онда потанко испитиваше о том острву. И из њихових казивања сазнаде да је оно добро за монашки пустињачки и безмолвни живот. Притом дознаде и то: да је острво големо, да има око сто километара унаоколо, да има пијаће воде, језера са рибом, планине и дубраве, шуме и борје, и остале потребе за живот људски; људи га нису населили, јер је путовање до њега тешко; много пута су многи покушавали да се настане на њему, али су, уплашени од мора, то напуштали; понекад, кад је време лепо, рибари на чамцима одлазе тамо ради риболова, па се затим враћају.
Добивши ова обавештења од приморских житеља, преподобни Саватије гораше духом да на том острву живи. Кад они разазнаше намеру блаженога, да хоће да се настани тамо, они га питаху: О старче, чиме ћеш се тамо хранити и одевати, када си ништ и стар? И како ћеш тамо живети сам на толикој удаљености од људи, пошто ниси у стању да сам себе збринеш? Одговори им преподобни: Децо, ја имам таквог Господа који природу старости чини младом, као што и одојче одгаја до уважене старости. Зна Он и убоге обогаћивати, и ништима давати потребно, и гладне насићивати са мало хране, као што некада насити у пустињи пет хиљада људи са пет хлебова.
Чујући старца како књижевно говори, неки се од примораца чуђаху његовој памети, а неки неразумни потсмеваху му се. Међутим преподобни, бацивши на Господа сву бригу своју, упути се одатле ка реци Виги. Када стиже до ње, он обрете тамо инока Германа[17] који живљаше крај капеле. Пошто проведе код њега неколико дана, и од њега чу о Соловецком Острву исто што и од примораца, они се договорише да, ослонивши се на Бога, иду и живе тамо. Онда они спремише чамац и нешто хране и алата, и помолише се доста Богу, па, положивши чврсту наду у Њега, седоше у чамац и кренуше. Море беше тихо, и они, уз помоћ Божју, безопасно препловише пучину и стигоше на жељено острво, радујући се и веселећи се духом, и благодарећи Бога који их приведе на тако пустињско место[18]. Онда зађоше једно поприште од обале у дубину острва, и угледаше дивно место крај језера. То место они изабраше за своје обиталиште, побише крст и начинише келије. И стадоше живети у Господу, трудећи се и радећи рукама, и од зноја лица свога набављајући себи испосничку храну. Они дакле непрестано рукама рађаху а устима Бога слављаху, свагда се молећи и Давидове псалме појући, умом се Богу приближавајући.
После неког времена гореспоменути приморски житељи почеше завидети преподобним старцима што се населише на Острву, и говораху међу собом: "Ми смо најближи Острву, и зато смо његови наследници; природно је да нарочито ми имамо удела тамо, ми и наши потомци". И ускоро после тога, по савету својих другова један рибар са женом својом и са целим домом дође на Острво и настани се не много далеко од келија богоугодних стараца. И поче живети, ловећи са својима рибе по језерима. А блажени оци провођаху у безмолвију, у молитвеном тиховању, пазећи на своје спасење и упражњавајући се у својим уобичајеним делима.
Једне недеље рано, по свршеном јутарњем правилу свом, преподобни Саватије узе кадионицу и изиђе да покади свети крст који у почетку пободоше. И допре му до ушију глас неког бијења, и силно јаукање неког бијеног лица. Преподобни се уплаши од тог запомагања и, мислећи да је некакав привид, прекрсти се и врати у келију. И исприча о томе блаженом Герману. Герман изиђе напоље, па и он чу јаукање. И пошавши по гласу, нађе жену где плаче, и упита је, шта јој је и због чега плаче. Она му кроз сузе исприча шта јој се догодило. "Идући на језеро код свога мужа, казиваше она, сретоше ме нека два светла младића, ухватише ме и силно бише прутевима; и бијући ме говораху: Одлазите из овог места, јер није допуштено да ви будете овде, пошто је Бог ово место одредио за боравак монасима. Пошто ме избише, они постадоше невидљиви". Блажени Герман се врну к преподобном старцу Саватију и исприча му што чу од жене. И обојица прославише Бога. А онај рибар, не часећи ни часа, узе жену и све своје, и отплови у своје село , у коме раније живљаше. И од тога времена нико се не усуди да се са домом досели на Острво; једино рибари долажаху понекад ради риболова.
После неколико година блажени Герман отиде на реку Онегу, а преподобни Саватије остаде на острву сам живећи у Богу. Какво пак бејаше његово борављење, какво пошћење, какви духовни подвизи, зна једино свезнајући Господ гледајући с неба на угодника Свог, и свети Анђели Његови који посећиваху слугу Божјег, који у телу подржаваше Бестелесно. А ми можемо према месту на коме преподобни живљаше изводити закључке о његовом житију: јер усред мара на острву удаљеном од људи, и које ретко ко посећиваше, шта је друго преподобни имао радити него само у једином се Богу упражњавати, о Њему непрестано мислећи, са Њим молитвом разговарајући, у Њему сав ум свој удубљујући, к Њему плачне очи подижући, дан и ноћ из дубине срца уздишући, желећи се од тела разрешити и ка Господу отићи.
А када блажени старац Саватије, пун дана и богоугодних трудова, унапред сазнаде за свој одлазак к Богу, он стаде размишљати како да се удостоји причешћа Божанским Тајнама. И пошто се о томе помоли Богу, он седе у мали чамац, утиша море молитвама својим, и отплови ка обали морској. После дводневне пловидбе стиже до обале, искрца се на копно и крену ка капели на реци Виги, код које се тада бавио игуман Натанаил који беше дошао у посету правоверним хришћанима. И када иђаше путем преподобни, по промислу Божјем, срете тог игумана Натанаила који са Божанским Тајнама путоваше у неко удаљено село да причести болесника. И после уобичајеног метанија они се питаху међу собом, и кад дознадоше ко су, обрадоваше се један другоме. Преподобни Саватије се обрадова, јер обрете што је тражио; а игуман Натанаил би рад што се удостоји видети чесну седину и свето лице преподобног Саватија, о чијем врлинском животу беше слушао. Блажени Саватије рече Натанаилу: Молим твоју светињу, оче, да грехе моје које ти имам исповедити, узмеш од мене влашћу даном ти од Бога да разрешаваш, и да ме удостојиш причешћа Светим Тајнама пречистог Тела и Крви Христа Господа мог, јер много година већ желим да душу своју нахраним том Божанственом храном. Нахрани ме дакле сада ти, свети оче, јер Христос Бог мој објави ми твоје богољубље, да ме очистиш од сагрешења која речју, делом и мишљу починих од младости своје па кроз цео живот све до данашњега дана. Натанаил одговори: Бог нека ти опрости, брате! - Па поћутавши, подиже руке увис, и веома задивљен са сузама рече: О преподобни, нека би ја имао грехе твоје на очишћење немарности моје! - Свети Саватије рече Натанаилу: Пошто се приб-лижи крај животу моме, молим светост твоју да ме без одлагања удостојиш Божанског Причешћа. Игуман му одговори: Господине мој оче Саватије, иди сада у капелу, па ме причекај тамо, а ја идем болеснику, и брзо ћу се вратити к твоме преподобију, јер ћу сутра рано доћи к теби. На то му свети Саватије рече: Не одлажи, оче, до сутра, јер не знамо да ли ћемо овога тренутка удахнути ваздух; а како ћемо знати оно што ће се после тога десити?Ово светитељ говораше, претсказујући свој скори одлазак к Богу. И Натанаил не смеђаше више да противуречи преподобноме, видећи да је Божји угодник. И испуњујући му жељу, причести га Божанским Тајнама Христовим. И давши му љубазни у Христу целив, рече: Молим те, слуго Божји, да ме причекаш код капеле на Виги. - Светитељ му обећа да ће га тамо чекати. Игуман онда оде к болеснику, а преподобни к поменутој капели. У капели он узнесе благодарност Богу за свето Причешће и за све Његове милости. После дуге молитве он уђе у келију која се налажаше поред капеле и, затворивши се у њој, припремаше душу своју како да је преда у руке Божје.

У то време трговац неки из Великог Новгорода, по имену Јован, наиђе воденим путем са својом робом, пристаде са лађом уз обалу крај капеле, уђе у капелу и поклони се светим иконама. Затим уђе и у келију; у њој нађе преподобног Саватија и узе благослов од њега. После благослова светитељ га довољно поучи из Светога Писма, упућујући га на добра дела. Поучен многим корисним стварима, трговац нуђаше светоме од имовине своје све што треба , јер беше веома богат. Али он не хте ништа примити, и говораше: Ако хоћеш да чиниш милостињу, имаш потребите људе, а мени не треба ништа. И учаше Јована о љубави према сиротињи, о милосрђу и осталим врлинама. А Јован се веома ожалости што старац не узе ништа од понуђенога. Желећи да га утеши, преподобни му рече: Чедо Јоване, одмори се овде до сутра, и видећеш благодат Божју, па ћеш лако отпутовати својим путем. - Али Јован хоћаше да отплови одатле- Утом изненада настаде олуја и диже се бура и на реци и на мору. Видевши изненадну промену времена, Јован се препаде, и преноћи ту. А кад свану, Јован дође ка келији, желећи да од преподобног Саватија узме благослов и крене на пут, пошто се време беше стишало; куцну са молитвом на врата, но одговора не доби. А када куцну по други пут, и по трећи пут, врата се отворише, и он уђе унутра и виде светога старца где седи у мандији и у кукуљачи, и близу њега кадионица. И рече му Јован: Слуго Божји, опрости ми што се усудих ући код тебе, јер имам љубав и веру према твојој светости. Молим твоје преподобије, дај ми благослов на пут, да бих твојим светим молитвама срећно путовао.
Но на ове Јованове речи не би одговора, јер чесна и света душа преподобног Саватија већ беше отишла ка Господу, и диван се мирис осећаше у келији. Видећи да му преподобни ништа не одговара и мислећи да је заспао, Јован му приђе и додирну га руком. Тада тек примети да је преподобни скончао, па се уједно и уплаши и разнежи, и топле сузе залише му образе.
Уто наиђе игуман" Натанаил враћајући се од болесника, па видевши да се свети преставио, проли сузе и целива чесно тело његово. Онда игуман и трговац испричаше један другоме што имађаху о преподобном: игуман, како се јуче удостојио причестити Божанским Тајнама угодника Божјег; а трговац, како се удостојио насладити се душекорисним поукама његовим. И уз погребне молитве и песме они чесно погребоше свето тело његово, предавши прах праху.
Преподобни Саватије упокоји се двадесет седмог септембра 1435 године. Тог дана се слави спомен његов, у славу Бога у Тројици слављеног, Оца и Сина и Светога Духа, коме част и поколење кроза све векове, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗОСИМЕ, игумана Соловецког

На годину дана по престављењу преподобног Саватија Богу би угодно да прослави место на Соловецком Острву где се подвизавао овај свети човек, подизањем славне и велике обитељи. За то дело Господ изабра мужа, сличног пустињољубивом подвижнику Саватију, - преподобног оца нашег Зосиму, о коме ће и бити наша реч. Преподобни Зосима беше из села Толвуја, крај језера Онеге. Његови родитељи, Гаврило и Варвара, живљаху побожно, и васпитаваху своје чедо у хришћанским врлинама и учаху га књизи. Дечак Зосима беше тих, смеран, кротак и срамежљив, и туђаше се младићких обичаја. Растући телом и духом, он се труђаше да из светих књига извуче бисер знања. И постигавши то, он је распознавао оно што је богоугодно, и познавао богатство доброте Божје.
Целомудрени дечак заволе душевну и телесну чистоту, и одлучи да не ступа у брак- Он ту одлуку донесе, не зато што се гнушао брака већ што је као љубитељ разборитости хтео да избегне ту сметњу за богоугађање. У томе он се држао апостола који каже: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени (1 Кор. 7, 32-33). Тако дакле, да би угађао једино Богу, он се одрече угађања своме телу и наложи уздржање своме природном нагону као сластољубљу. А када га родитељи стадоше приморавати на брак, он се веома ожалости, напусти родитељски дом, одрече се света, замонаши се, и настани се као пустињак у једном усамљеном месту, недалеко од родитељског дома. Ту се стаде подвизавати у молитвама и постовима, и у другим монашким трудовима, почињући служити Господу. А жељаше да има наставника себи, јер му за врлински живот и монашке подвиге не беше довољно читати књиге, већ му бејаше потребан такав искусан учитељ, који би самим делом показао ревносном младићу оно добро на које треба да навикне. Сем тога он сматраше да му и борављење близу својих преставља извесну сметњу за монашке подвиге, па смишљаше да се потпуно удаљи од суседства са свим што је световно и отиде у пуста места. Јер се у срцу његовом разгореваше огањ љубави божанске и потстицаше га на савршенство врлинско. Притом он имађаше жељу да и манастир негде подигне, не само ради себе него и ради других који буду хтели да монахују. И усрдно мољаше о томе Бога, да му покаже место за манастир и пружи сва средства за остварење његове намере.
Тада, по промислу Божјем, преподобни Зосима обрете врлинског доброг монаха, оног Германа што је раније са преподобним Саватијем живео неко време на Соловецком Острву. Монах Герман подробно исприча блаженом Зосими све о преподобном Саватију, а обавести га о Соловецком Острву, како је удаљено од људских насеља и подесно за обитавање монаха, јер има много шума и дубрава, и језера богатих рибом. Чувши то, преподобни Зосима се обрадова духом и зажеле да буде житељ тог острва и наследник блаженог Саватија, па усрдно мољаше Германа да га одведе на то острво и упути у пустињачки живот.
У то време преминуше родитељи преподобног Зосиме, и бише прибрани к претцима својим. Сахранивши тела њихова и раздавши сиромасима имање њихово, блажени Зосима заједно са Германом одмах крену на пут за Соловецко Острво. Божјом помоћу срећно стигоше до Острва, и пристадоше уз обалу на оном месту где су обично пристајали морепловци, близу језера са слатком водом. И недалеко од обале разапеше себи шатор, и у њему обавише свеноћно бденије, певајући псалме Давидове и молећи се Христу Богу и Пресветој Богородици да им пошаљу с неба помоћ и благослов за њихово настањење на овом острву.
А када свану, преподобни Зосима изиђе из шатора, и угледа зрак светлости који обасјаваше њега и цело оно место. Преподобни се ужасну гледајући блистање необичне светлости. А када скрену поглед на исток, угледа у ваздуху велику и дивну цркву. Ненавикнут на таква откровења, он не смејаше гледати дуго на ту појављену цркву, и убрзо утрча у шатор. Видевши га измењеног у лицу, Герман разумеде да је преподобни имао неко необично виђење, па га упита: Зашто си се, љубазни, тако изменио у лицу? Чега си се то уплашио? Да ниси видео нешто ново и необично?
Преподобни Зосима му онда исприча како виде неисказано блистање небеске светлости, осветљеност места, и необичну цркву у ваздуху. Размишљајући о овом виђењу, Герман се сети удаљења световњака са овог острва при ави Саватију и његовог пророштва о монашкој обитељи на острву, па рече Зосими: "Не плаши се, возљубљени, него пази на себе, јер, како ми изгледа, Господ хоће да се преко тебе сабере овде мноштво монаха". И Герман му исприча догађај са рибаревом женом, како је, наиме, избише нека два светла младића, и рекоше јој: Нема вам места на овом острву; одлазите одавде, јер је ово место Бог спремио за наставање монаха.
Чувши ове Германове речи, слуга Божји Зосима се испуни велике духовне радости, и још се више учврсти у намери да сагради манастир на овом месту. Онда се обојица помолише Богу да им сарађује у њиховом делу, и да им помогне да га доврше. Затим се дадоше на посао: стадоше сећи дрва потребна за грађу, саградише келије, и оградише двориште оградом, једновремено се подвизавајући двоструким трудом, телесним и духовним: телом се трудећи на зидању манастира, а духом ратујући против демона, наоружани молитвом и постом. Храну себи преподобни добијаху у зноју лица свога, обрађујући земљу и засевајући је усевима. А Бог укрепљаваше слуге Своје, милостиво погледајући с неба на њих и помажући их у свима делима њиховим.
После извесног времена указа се потреба да блажени Герман отпутује на ону страну мора[19]. Тамо се он задржа неколико дана. И кад се хтеде вратити на Острво, не могаде, јер наступи јесен, време захладне, удари снег, настадоше мећаве, почеше страшне буре на мору, санте пловљаху, те се зато никаквом лађом не могаше препловити море до Соловецког Острва. Стога блажени Герман сву зиму остаде на оној обали, а преподобни Зосима проведе сам на острву. Испрва преподобни много туговаше због старца Германа, но потом сву наду положи на Бога, говорећи с Давидом: Теби сам привржен од рођења, од утробе матере моје ти си Бог мој. Немој отступити од мене!- Тебе се држим од рођења, од утробе матере моје ти си бранич мој (Псал. 21, 11-12; 70, 6). И преподобни се стаде још усрдније подвизавати, додајући труд на труд, и пребивајући у непрестаној молитви и пошћењу. А бесови, не могући гледати тако врлински живот и подносити срамоту од њега, окомише се на њега многим нападима: некад навођаху на њега униније, некад разна страшилишта и привиде, некад ствараху силну дреку, да би застрашили неустрашивог војника Христовог и поколебали непоколебљивог; некад се претвараху у дивље звери и змије, и јаросно кидисаху на њега силовито, као да хоће да га растргну и прождеру. А слуга Божји супроћаше им се крсним знаком и молитвом, и ругаше им се говорећи: О немоћна сило вражија! ако сте добили од Бога власт нада мном, онда радите са мном што хоћете; ако пак нисте, што се онда узалуд трудите?" И појаше из Давидових псалмова стихове: Оптекавши, опколише ме, а ја им се именом Господњим противљах. Нека устане Бог, и распрштаће се непријатељи његови (Псал. 117, 11; 67, 2). И свети додаваше усрдну молитву Богу, са умилењем зборећи:
"Боже вечни, Царе беспочетни, Творче и Господару сваког саздања! Ти си Цар над царевима и Господар над господарима; Ти си Спаситељ душа и Избавитељ верујућих у Тебе; Ти си нада оних што се труде и узданица оних што су на пучини морској; Ти си Наставник слугу Твојих; Ти си Љубитељ свакога добра; Ти си Утешитељ оних што плачу; Ти си радост светих; Ти си живот вечни, и светлост незалазна, и извор светиње; Ти си слава Бога Оца, пуноћа Светога Духа; Ти седиш с десне стране Оца и владаш вечно, - стога Те ја, слуга Твој, молим, смирено припадајући к Теби: услиши мољење моје, Пресвети Царе, Преблаги Господе, и не окрени лице Твоје од молитве моје, него ме избави од уста пагубне змије која је разјапила вилице своје на мене и иште да ме прогута; сачувај ме од заседа ђаволових, да бих се, ограђиван и чуван војском светих Анђела Твојих, избавио чељусти његових, и добио спасење у Тебе, Господа мог, у кога верујем, и у кога се надам, и кога вавек славим са Оцем и Светим Духом".
Тако се молећи, преподобни Зосима одгоњаше од себе вражије нападе; и од његове молитве и крсног знака бегаху демони као прах од ветра; а он, хвалећи и славећи Бога, пребиваше без штете од њих. У то време догоди му се и следеће искушење. Пошто зима беше опака и дуга, преподобни стаде сумњати да ће му храна коју имаше трајати до лета. А то невидљиви непријатељи убациваху му у душу смутњу, да би га уплашили глађу и превременом смрћу. Размишљајући о томе, преподобни се опомену речи, самим Господом речених у светом Еванђељу: Не брините се шта ћете јести; не брините се за сутра. Него иштите најпре царства Божијег, и правде Његове, и ово ће вам се све додати; јер Отац ваш небески зна шта вама треба (Мт. 6, 25.34.33.32). И стога сву бригу своју препустивши Богу који промишља о свему, преподобни тешаше себе Псалмопевачевим речима: Баци на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити (Псал. 54, 23). Тако тешећи себе, преподобни одгоњаше од себе смутњу коју му у срце стављаше враг нашег спасења.
И стварно, Бог не остави свога угодника који се уздаше у Њега: посла к њему два непозната човека са котарицом пуном хлеба, брашна и зејтина. Дајући преподобном ту котарицу са храном, они му рекоше: "Оче, узми и једи; а ми ћемо доћи к теби када нам Бог нареди". Рекавши то, они одмах отидоше, тако да преподобни не стиже да их упита ни откуда дођоше. И дуго време очекиваше блажени Зосима ова два човека. И када виде да их нема, њему би јасно да је то била Божја посета њему. И он од свег срца заблагодари Господу за Његово милостивно промишљање о њему и за неисказани дар.
Када зима прође, старац Герман дође, водећи са собом неког мирјанина Марка, по занимању рибара. Заједно с њим Герман привезе доста хране, а усто и мреже за ловљење рибе. После неког времена Марко прими монашки чин. Ускоро затим многи мирјани, жељни спасења стадоше долазити к подвижницима, зидаху себи келије и храњаху се трудом руку својих.
Убрзо после тога преподобни Зосима подиже малу цркву у име Господа нашег Исуса Христа, у спомен богодоличног Преображења Његовог; и то на оном месту где преподобни виде у ваздуху цркву, обасјану неисказаном светлошћу. Затим подиже уз цркву и малу трапезу, и на тај начин основа на острву општежиће монашко.
После тога преподобни Зосима посла једног од братије у Новгород к архиепископу Јони.[20] да иште од њега благослов за освећење храма и игумана за новоосновани манастир. Архиепископ им убрзо посла благослов и јеромонаха Павла за игумана. Добивши архипастирски благослов и игумана, преподобни Зосима, блажени Герман и сва братија обрадоваше се веома. И освећена би црква и манастир у славу Божију. И тако отпоче чесна и славна обитељ Соловецка.
Међутим, после не много времена игуман Павле, не могући подносити пустињске трудове, врати се у Новгород. После њега би игуманом Теодосије , али и он исто тако напусти пустињу. Тада се братија договорише с преподобним Зосимом да не узимају себи игумана из других манастира, него да изаберу игумана из своје средине. Затим на другом већу братија решише да самог преподобног Зосиму приморају на старешинство, што и учинише. Онда неки од братије отпутоваше у Новгород и молише архиепископа да позове к себи њиховог оца и да га рукоположи за свештеника и за игумана, иако он неће. Архиепископ испуни молбу братије: посла писмо преподобноме, позва га к себи, и убеди га да прими свештенички и игумански чин. Затим га довољно поучи, па са чешћу отпусти. Многи пак грађани новгородски, при одласку преподобнога из Новгорода, дадоше преподобноме на манастирску потребу: сасуде, одежде, новац и жито; и то у изобилној мери. И допутова преподобни у своју обитељ као игуман, и би дочекан од братије са чешћу и великом радошћу.
Када преподобни Зосима служаше у манастиру прву свету литургију, на њему се деси божанствено чудо које сви видеше: лице његово засија благодаћу Светога Духа као лице анђела, и црква се испуни дивним миомиром. То би очигледно сведочанство да је преподобни као достојан примио свештенички и игумански чин. И сва се братија обрадоваше великом радошћу због таквог пастира свог, испуњеног благодаћу Божјом, и прославише Бога. Десише се том приликом у цркви и неки трговци. Преподобни им даде нафору, али је они непажњом изгубише. Брат Макарије, пролазећи путем, угледа нафору на земљи и поред ње пса, који је хтео да је устима дохвати али га је огањ опаљивао. Узевши нафору, брат је однесе преподобном и исприча шта је видео, и сви који чуше то, удивише се.
Пошто се из дана у дан број братије увећаваше, тако да се нису могли смештати сви у цркву на молитву, преподобни сагради велику цркву, и многе нове келије подиже, и манастир прошири.
Након неколико година преподобни се опомену блаженог Саватија, који се на том острву много подвизавао, и би му жао што чесне мошти његове почивају на другом месту, крај реке Виге, где се он престави, а не на острву, на коме је он провео много година свог пустињачког житија. Стога се преподобни отац наш Зосима стаде саветовати са братијом о преношењу моштију блаженог Саватија са Виге на Острво. Док се преподобни саветоваше са братијом о томе, стиже му писмо из обитељи Пресвете Богородице, на Белом Језеру, које донесе један монах из манастира преподобног Кирила[21], писмо писано преподобном Зосими од стране игумана Кирила и братије. Писмо је гласило овако:
"Благодат и милост од Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа, возљубљеном у Христу настојатељу духовном, богољубивом игуману Зосими са свом у Христу братијом желимо радовати се свагда. Слушали смо од долазника из вашега краја о Соловецком Острву, да оно, због морских путних тешкоћа никада насељено људима откако је сунца на небу, сада је по промислу Божјем и посредовањем Пречисте Богородице насељено монасима; слушали смо да је старањем вашег у Богу трудољубља устројен на Острву манастир у част Преображења Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и да се у њему већ подвизава много братије; слушали смо да је у вас, молитвама Пречисте Богоматере, све добро уређено; само вам једно благо недостаје: мошти преподобног Саватија, који се пре вашег трудољубља на том острву ради Бога подвизавао, време у пошћењу и трудовима проводио и у животу врлинском савршен био као древни оци подвижници. Заволевши Христа свом душом, он се удаљи од света, и доби блажену кончину радујући се. Некима од братије нашег манастира, који су били у Новгороду, казивао је један богољубиви човек, по имену Јован, да се он, када је ради трговине пловио по мору и био на реци Виги, удостојио видети жива преподобног Саватија, и чути од њега духовну поуку; и када се преподобни Саватије душом преставио к Богу, онда су чесно тело његово чесно погребли игуман Натанаил и он. Исто тако Јован је испричао нашој братији о чуду које се десило на мору, када Бог. молитвама преподобног Саватија, спасе од дављења њега и његовог брата Теодора. И друга многа знамења и чудеса, као што слушасмо, збиваху се на гробу преподобног Саватија. Јер преподобни Саватије угоди Богу, и ми сами смо сведоци врлинског живота његовог, пошто овај блажени отац доста година проживе с нама у обитељи Пречисте Богородице у Кириловом манастиру. Тога ради пишемо сада вашој светости, дајући вам духовни савет: не лишавајте себе таквога дара, већ са молитвеним страхопоштовањем пренесите код вас чесне мошти преподобног и блаженог Саватија, да оне буду положене тамо где се он подвизавао много година. Будите здрави у Христу Исусу на вечни живот, и као богољубиви молите се за нас, да нас Господ, молитвама преподобног Саватија, избави од свих зала која наилазе на нас".
Када блажени Зосима, игуман соловецки, прочита наглас ово писмо свој братији, обрадоваше се духом он и сва братија, и као једним устима рекоше: "Ово није од људи, већ од самога Бога!" И одмах, спремивши лађу, преподобни Зосима са мноштвом братије кренуше лађом на супротну обалу. Ветар бејаше повољан и они брзо стигоше тамо. Дошавши до капеле на обали реке Виге, откопаше гроб преподобног Саватија, и ваздух се тог часа испуни миомиром. А када отворише ковчег, угледаше угодника Божјег потпуно целог, јер се труљење не беше коснуло ни тела ни одела светитељевог. Задивљени, братија прославише Бога, и са појањем свештених песама пренесоше чесне мошти на лађу. И како беше ветар повољан они добро пловљаху, и брзо стигоше до своје обитељи, радујући се и благодарећи Христа Бога што им подари такво духовно сакровиште - мошти Светог Саватија преподобног. Затим их положише иза олтара цркве Успенија Пресвете Богородице, у капели нарочито за то подигнутој.[22] И сви болесници, који са вером притицаху ка гробу преподобног Саватија, добијаху исцељење светим молитвама његовим. Блажени пак Зосима сваке ноћи долажаше на гроб преподобног Саватија и мољаше се, чинећи многобројне поклоне све до самог јутарњег богослужења.
Горе споменути трговац Јован, који је учествовао у сахрани светог Саватија, имађаше са својим братом Теодором велику веру и љубав према светитељу што их је спасао од погабије на мору. Израдивши икону преподобног Саватија, они је донеше у Соловецки манастир и предадоше игуману Зосими, са многим другим даровима потребним за манастир. Примивши чесну икону преподобног Саватија, игуман Зосима је целива и постави изнам моштију преподобнога, па обраћајући се икони као самом преподобном, рече: "Слуго Божји, иако си завршио овај временски живот телом, но духом својим не отступај од нас! Руководи нас ка Христу Богу, учећи нас да идемо путем заповести Господњих, и да носимо крст свој, и да последујемо Господу нашем. Ти преподобни, имајући слободу према Господу Христу и Пречистој Матери Његовој, буди молитвеник и посредник за нас недостојне житеље ове свете обитељи, којој си ти старешина. Буди помоћник и заступник овој Богом сабраној дружини, да бисмо, живећи на овом месту, молитвама твојим чувани пребивали неповређени од демона и злих људи, славећи Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа".
Видећи како благодаћу Божјом обитељ Соловецка цвета, и из дана у дан увећава се и украшава врлинским иноцима и изванредним подвизима преподобног Зосиме, ђаво ненавидник свакога добра, распаљиваше се завишћу. Али, немоћан да сам непосредно науди манастиру, пошто га увек прогоњаше и посрамљиваше блажени Зосима и остали врли подвижници, ђаво потстаче зле људе да пакости чине светој обитељи и да наносе зло старешини и братији. Стога, нахушкани од ђавола, стадоше долазити на Соловецко Острво многе бољарске слуге и житељи земље Корељске, и ловити рибу по језерима. При томе забрањиваху иноцима да лове рибу за манастирске потребе, говорећи да су они господари острва. И још разним погрдним и ружним речима грђаху преподобног Зосиму и све монахе, и многе непријатности им приређиваху, и хваљаху се да ће манастир разорити и монахе одатле протерати. То принуди преподобног Зосиму да путује у Новгород ка архиепископу Теофилу, да га моли за помоћ и заштиту. Узевши неке од ученика својих, он отпутова с њима у Новгород. Када стиже тамо, он оде к архиепископу, поклони му се и положи своју молбу о манастиру који пати од рђавих људи. Архиепископ му на то рече: Чесни оче, ја сам, уз помоћ Божју, увек готов да помогнем твоме манастиру; али је најпре потребно да затражиш помоћ од бојара и велможа који управљају нашим градом.
Преподобни Зосима пође к бојарима, и обилазећи њихове домове мољаше их да заштите манастир и не допусте рђавим људима да га разоре. Сви бојари, који управљаху градом, обећаше преподобноме своју помоћ. Том приликом преподобни дође к једној бојарки - удови, којој беше име Марта, пошто њене слуге и сељаци, који живљаху на њеним поседима, чињаху многе неправде манастиру. Када јој слуге јавише да је преподобни дошао, она нареди да га са поругом отерају од њеног дома. Смерни слуга Божји стрпљиво поднесе ту увреду, а својим ученицима рече: "Ево иду дани, када житељи овога дома неће више ходити по двору овом; и затвориће се врата овога дома, и више се неће отворити, и овај ће двор опустети". Рекавши то, преподобни ућута. И зби се у своје време све што преподобни прорече.
Међутим архиепископ сазва к себи бојаре и обавести их о свима неправдама и непријатностима, које њихове слуге и сељаци причињаваху манастиру преподобнога Зосиме. Бојари, решивши једногласно да преподобноме укажу своју помоћ и подршку, цело Острво поклонише његовом манастиру. Ту своју одлуку бојари потврдише повељом, на коју ставише осам печата: први архиепископов, други градоначелников, трећи тисућников, и осталих пет са пет крајева града. Поред тога бојари обдарише преподобнога многим стварима потребним за манастир: црквеним сасудима, свештеничким одеждама, златом, сребром и великом количином жита. И још обећаше да ће убудуће манастир помагати у свему.
Када за све то чу споменута бојарка Марта, па још од многих веродостојних људи сазнаде и о врлинском животу блаженог Зосиме, она увиде да је то истински слуга Божји, покаја се што увреди преподобнога, и посла свога човека к преподобноме са молбом да дође код ње на обед. Незлобив, и дајући осталима пример незлобивости, преподобни оде на обед. Чим уђе у бојаркин дом, она заједно са синовима и кћерима својим узе благослов од преподобног, и посадише га на почасно место. Док све званице јеђаху и пијаху веселећи се, преподобни по обичају свом сеђаше смерно и кротко и јеђаше мало. Погледавши пак на присутне за трпезом бојаре, он се зачуди, јер виде страшан призор, па обори главу доле и никоме ништа не рече. Затим погледавши опет, он виде то исто, и опет обори главу. А кад и трећи пут погледа на званице, он и тада угледа исти страшан призор, наиме: виде без глава шесторицу најглавнијих бојара који сеђаху заједно с њим за трпезом. И чуђаше се слуга Божји призору, како ти људи седе и гозбују а главе немају. Али одмах разумеде шта значи то виђење, па оборивши главу уздахну и заплака, и више не окуси ништа са трпезе, иако га много нуђаху и мољаху. После обеда бољарка Марта моли преподобнога да јој опрости увреду коју му је нанела, и подари његовом манастиру имање крај реке Суме, па га отпусти с миром.
Када преподобни изиђе из њеног дома, омиљени ученик његов Данило питаше га са упорном молећивошћу, зашто је за време обеда три пута погледао на бољаре за трпезом, обарао главу и, уздахнувши, заплакао, па после тога ништа више није окусио. Преподобни му одговори: Чедо, ти сувише упорно молиш, као што је пророк Јелисеј молио пророка Илију; стога нећу сакрити од тебе неисказане судове Божје, који ће се збити у своје време, но ти чувај тајну ову док се Божје одлуке не испуне. Ја видех шесторицу најглавнијих бољара где за трпезом седе без глава; ужаснух се од тог виђења, и више не могох ништа да метнем у уста. Држим да ће ти људи ускоро бити обезглављени. Но ти, чедо, пази да никоме не кажеш ово што од мене чујеш.
Затим преподобни отпутова натраг у свој манастир са тапијском повељом и са многим даровима од богољубивих житеља новгородских.
После неког времена преподобни чу да је велики кнез Московски Јован Васиљевич[23] са великом војском дошао на Новгород, и казнио смрћу неке бојаре, да би остале заплашио. Тада бише посечени и оних шест бојара које преподобни виде на обеду код бојарке Марте где седе без главе. Сама пак бојарка Марта, по наређењу великог кнеза, би са својом децом послата на заточење у Нижњи Новгород, а имање њено разграбљено. И тако дом њен заиста остаде пуст, као што прорече преподобни Зосима када с поругом би прогнан из њенога дома.
Пошто преподобни поживе већ доста година на земљи, и сваку врлину усаврши, приближи се време његове блажене кончине. Пун дана и богоугодних трудова, он благовремено припреми себи гроб и погледајући на њега, плакаше, свагда помишљајући на смрт и спремајући се за њу. Предосећајући свој блиски одлазак к Богу, изнемогао и болешљив телом од старости и многих подвига, он сазва к себи братију и рече им: "Ево, чеда и братије, ја одлазим из овог временског живота, а вас поверавам свемилостивом Богу и Пречистој Богородици. Реците ми, кога желите да имате за игумана у Богу после мене?" А сва братија громко заридаше, и као једним устима рекоше: "Оче и пастиру наш, сви бисмо ми хтели да заједно с тобом умремо. Али то није у нашој власти , јер је једно суд човечији а друго суд Божји. Христос Бог наш, који те обавести о твом одласку у вечне обитељи, може нам преко тебе дати наставника, способног да нас руководи ка спасењу. Но нека нас молитве твоје чувају, и нека благослов твој буде на нама, јер си ти отац наш у Господу. И као што си се у овом животу бринуо за нас ништавне, тако нас, молимо те, и по твом одласку к Богу, не остави сироте".
Рекавши то, братија умукоше, али не престадоше силно плакати и ридати. А преподобни им опет рече: "Чеда, рекох вам да вас предајем у руке Господу и Пречистој Богородици; а односно игумана, пошто препустисте Господу, Пречистој Богородици и мојој убогости, онда нека вам игуманом буде Арсеније, јер је најдостојнији и најспособнији да управља манастиром и братијом".
Рекавши то, преподобни предаде игуманство Арсенију, мужу врлинском и опитном; и рече му: "Ето, брате, постављам те у Богу за стројитеља и руководиоца ове свете обитељи и све братије, сабране овде из љубави према Богу. Будно дакле пази да се ништа не изостави од манастирских прописа, састављених на основу апостолског учења и предања светих Отаца, као што су прописи: о црквеном богослужењу, о једењу и пијењу у трапези, и о целом уопште поретку манастирском, заведеном мојим смирењем. Све то држите у потпуности и непроменљиво. А Господ нека управи стопе ваше ка држању заповести Његових, молитвама Пречисте Госпође Владичице наше Богородице Дјеве и свих Светих, као и молитвама угодника Свог преподобног Саватија. Господ наш Исус Христос нека вас закрили од свих замки ђавољих, и нека вас утврди у божанској љубави Својој. Ја пак, иако се растајем од вас телом, исплаћујући природни дуг смрти, ипак ћу духом остати с вама неотступно. И ово нека вам је знано: ако обретем благодат пред Богом, онда ће се по одласку мом од вас ова обитељ увеличати још више, и сабраће се мноштво братије из љубави према Христу, и напуниће се ово место духовним изобиљем, и неће бити оскудице у стварима потребним за одржање тела".
Рекавши то, преподобни још дуго поучи братију врлинском животу. Затим свакога целива духовним целивом и благослови, па подиже руке к небу и помоли се за обитељ, и за сво своје духовно стадо , и за себе. Онда, прекрсгивши се светим крстом рече братији: "Мир вам!" Затим, подигавши опет очи своје к небу, рече: "Човекољубиви Господе, удостоји ме да станем с десне стране Тебе, када будеш дошао у слави да судиш живима и мртвима и да свакоме даш по делима његовим. " Изговоривши ове речи, преподобни леже на одар и предаде своју свету душу у руке Господу свом, кога љубљаше и коме од младости своје служаше у светости и правди.
Представи се преподобни отац наш Зосима седамнаестог априла 1478 године. И плакаху братија за њим много и ридаху горко. Затим га опојаше, и чесно тело његово положише у гроб, који он још за живота својим рукама ископа позади олтара цркве Преображења Господња. Ту потом братија подигоше капелу над моштима преподобнога, поставише свете иконе и свећњаке, и братија долажаху и мољаху се тамо. А биваху и чудеса на гробу преподобнога, и сада бивају на онима који са вером прибегавају. Јер као што сам преподобни, одлазећи душом ка Господу, обећа да неће оставити место на коме се подвизавао него ће духом неотступно боравити с ученицима својим, стварно и испуни своје обећање, посећујући из небеских обитељи земаљску обитељ своју и присуствујући невидљиво у њој. Понекад пак. преподобни се јављао у видљивом облику и на копну и на мору, помажући онима који су у невољи. Много пута преподобни се јављао на мору, за време буре: бродове од бродолома спасавао, морепловце од дављења избављао, буру у тишину претварао. Понекад је виђан у цркви где стоји усред братије и моли се. Убрзо по престављењу свом, у девети дан, преподобни се јави иноку Данилу и исприча му како је милошћу Божјом избегао ваздушне духове и заседе њихове, и прибројан к лику светих.
Затим се преподобни на јасан начин јави старцу Тарасију на гробу свом, а и ученику свом Герасиму. Овоме се јави једне недеље после јутрења, идући од гробнице преподобног Саватија ка својој гробници, при чему се обазре на Герасима и рече му: "Подвизавај се, чедо, да би примио награду за труде своје". Том истом Герасиму преподобни се по други пут јави у време божанствене литургије на Велики Четвртак, стојећи у саборној цркви. А када се братија стадоше причешћивати, преподобни Зосима рече Герасиму: "Иди и ти, и причести се". И стајаше преподобни крај Светих Тајни док се сви причестише, па онда постаде невидљив.
Једном, када свештеноинок Доситеј у време повечерње молитве стајаше у притвору црквеном и мољаше се за једног бесомучног брата, преподобни му се јави и рече му: "Исцељење неће бити од користи брату за кога се молиш; њему је потребно да још неко време остане у том страдању".
Старац Теодул, оклизнувши се једном приликом, паде на земљи и силно се угрува, и болестан лежаше на одру, и не могаше ићи на своје уобичајено молитвено правило. Једном касно увече преподобни Зосима с молитвом куцну на врата његове келије, уђе у келију и исцели га.
Од ових и многих сличних јављања преподобнога очигледно је да преподобни не отступа од свога места, и као чедољубив отац не оставља чеда своја која се подвизавају на том месту; и пружа брзу помоћ свакоме који му се са вером обраћа.

Соловецки монах Митрофан казиваше о себи братији ово: Док бејах у свету, ја сам као трговац често пловио морем. Једном настаде страховита бура, и тридесет дана таласи витлаху лађу по мору. Када бура достиже врхунац и таласи пребациваху лађу, сви се на лађи преплашени и очајни мољаху Богу и Пресветој Богородици. Затим се путници сетише преподобног Зосиме, Соловецког чудотворца, и призваше га у помоћ. И ускоро угледаше преподобног оца где седи на крми лађе и својом мантијом удара таласе и одвраћа их од лађе, те лађа безбедно савлађиваше таласе. Тако преподобни, гледан од свију путника, управљаше лађом дан и ноћ, штитећи је од таласа и потопљења, док лађа не пристаде уз обалу. После тога необични крманош постаде невидљив.

Инок Јелисеј разболе се за време пловидбе по мору, и веома жељаше да прими схиму, али на домаку саме обале умре. Преподобни Зосима, кога покојни Јелисеј у време своје болести беше видео и замолио га да се помоли за њега, поврати Јелисеја , и инок Јелисеј би жив док не прими схиму и не причести се Светим Тајнама. После тога инок леже и усну у Господу.
Једног мирјанина Никона силно мучаху беси. Њега доведоше на гроб преподобног Зосиме. Преподобни му се јави, ослободи га ђавољег насиља и посла кући здрава.
Један земљоделац, по имену Гораин, ослепе сасвим. Дошавши на гроб преподобног Зосиме, доби исцељење и прогледа. Али због маловерја свог тај земљоделац ослепе по други пут. И када са покајањем притече гробу преподобнога и са сузама се помоли, преподобни му опет подари исцељење очима. - И многе друге болеснике исцели преподобни, пошто никада није отказивао помоћ своју онима који са вером призивају свето име његово.
Преподобни Зосима се јављао не само сам, него много пута и заједно са преподобним Саватијем, и оба чудотворца виђана су заједно од многих. Тако, када се једном брат Јосиф налажаше на острву Кузову, удаљеном од Соловецког Острва око тридесет километара, и ноћу се попе на гору ради молитве, он, погледавши ка Соловецком манастиру, угледа усред манастира два огњена стуба, који се дизаху од земље до неба и веома сијаху. Када он то исприча другој братији, они рекоше: То оснивачи и старешине манастира Соловецког, преподобни оци Зосима и Саватије сијају из гробова својих , јер су они заиста духовни стубови , који су се светлошћу благодати Божје просветили.
Два брата, Саватије и Терапонт, по свршетку Великог Поста бише због неких манастирских послова послани у Вирму, где се у пристаништу налазио манастирски дом са намирницама. Пловећи, они се приближише острву Шужмуј, удаљеном око шездесет километара од Соловецког Острва, и један од њих, Саватије, угледа на крају тог острва два црвена стуба, не много велика. И када тамо пристадоше, обретоше једну малу колибицу и у њој два нага и гладна човека, са иструлелим ногама, једва живе. Почетком зиме та два човека беху на мору, али се њихова лађа разби и они се искрцаше на острво, и ту зазимише, пошто не беше никога да их одатле узме. Када ови јадници угледаше иноке, упиташе их: Господо, ко сте ви? Да ли вас соловецки старци послаше к нама? Саватије и Терапонт их упиташе: О каквим соловецким старцима говорите? Болесници одговорише: К нама долажаху и посећиваху нас два чесна старца, од којих се један зове Зосима а други Саватије. Кад год они долажаху к нама, болови се наши стишаваху, и ми не осећасмо ни глад ни хладноћу. Малочас, пред ваш долазак, они беху код нас, и говораху нам: "Не тугујте, скоро ћемо послати по вас". Чувши то , иноци се удивише, па поткрепивши болеснике храном, узеше их са собом и одвезоше у манастир.
Жену неку бесомучну, по имену Марију, њен муж Онисим довезе у Соловецки манастир. Преподобни оци Зосима и Саватије заједно се јавише, и исцелише је појавом својом одагнавши из ње беса. - Исто тако, свети оци васкрсоше из мртвих једну младу жену, кћер Јеремије, који је некада био слуга преподобног Зосиме. Ова жена, по наговору бесова, закла себе, и лежаше као мртва. Њени родитељи горко плакаху и призиваху у помоћ преподобне оце, Зосиму и Саватија. Идуће ноћи преподобни се јавише њој у сну и, дајући јој суд пун неке масти, рекоше јој: "Намажи своје ране, јер због суза твога оца и матере који вапију к нама, ми дођосмо да те исцелимо". Она, чињаше јој се у сну, намаза том машћу ране своје, и трже се из сна, и после три дана потпуно јој зарастоше велике и смртоносне ране, и она савршено оздрави.
Неки разбојник Василије, покајавши се, дође у Соловецки манастир и прими монашки чин, Али, после неког времена, вучен ђаволом у првобитни начин живота, он намисли да побегне из манастира. Спремивши чамац, он украде неке манастирске књиге, одежде и сасуде, однесе их у чамац, и ноћу побеже са чамцем. Пловећи тако, он пристаде чамцем уз острво Анзерско, удаљено петнаестак километара од Соловецког Острва. Ту га спопаде неки неодољиви сан, и он, привезавши добро чамац за обалу, изађе из чамца, па леже на земљу и заспа. И у сну му се јавише обојица преподобних; један од њих, преподобни Зосима, погледа с гневом на њега, рече: "Бедниче, ти мене поткрадаш! Ја зидам, а ти рушиш!" А Василије у сновиђењу том мољаше преподобног за опроштај. Преподобни му онда рече: "Опроштај ћеш добити, али ћеш остати на том месту три дана".
Тргнувши се иза сна, Василије не виде никога, нити нађе чамац, па седе и плакаше, док три дана не минуше. Онда неки трговци, пловећи мимо тог острва, узеше одатле инока и превезоше у манастир. Ту се он кајаше са сузама; и исповедајући свој грех пред братијом, он им казиваше о јављењу преподобних. У то време манастирски рибари ловљаху рибу за морем, на реци Умби, на даљини од Соловецког Острва око пет стотина километара. Старешина им беше старац Фотије. Њему се јавише у сну обојица преподобних, и свети Зосима му рече: "Ево, довезосмо вам чамац за риболов, јер сазнадосмо да вам је потребан чамац; само пазите да ништа не изгубите од ствари што су у њему, него их све доставите манастиру!. Пробудивши се, Фотије исприча другим рибарима своје виђење. Отишавши на обалу, рибари стварно нађоше тамо чамац, и у њему много манастирских ствари. Ове ствари рибари потом привезоше у манастир и испричаше о јављењу преподобних.
Један човек, по имену Теодор, који живљаше на обали мора око реке Суме, казиваше ово: "Догоди ми се да пловљах по мору са робом. Изненада се диже силна бура на мору; ми спустисмо ленгере и стадосмо; и бесмо у великој опасности, и мољасмо се Богу, и призивасмо у помоћ преподобне оце, Зосиму и Саватија. Ја пак, ушавши унутра у лађу, задремах, и видех два светолика старца где стоје на лађи и говоре крманошу: "Окрени лађу кљуном према ветру". И одмах се пренух, и похитах к људима који избациваху воду из лађе. Један од њих, веома уморан, задрема, али брзо скочи, и исприча ми ово: "Ја овог тренутка видех на лађи два старца који разговараху међу собом"при чему један од њих рече другоме: "Припази, брате, ову лађу, а ја журим у Соловецки манастир на службу Божју'". Чувши то, ми се удивисмо и веома обрадовасмо, јер се испунисмо надом да ћемо се спасти погибије. И заиста, бура брзо престаде и настаде тишина, те ми продужисмо свој пут добро, благодарећи Бога и Његове свете угоднике.
Старац Филимон казиваше ово: Када живљах у пустињи у усамљеништву, на мене понекад, по дејству ђавола, наилажаше силно униније, потиштеност. А разлог томе беше овај: један од братије остави код мене на чување новац, дванаест новчаница; после неког времена тај новац пропаде незнано како. Брат онај се веома ожалости, а и мене спопаде силна туга због тога и држаше ме неколико дана. Једном, пошто заврших своје молитвено правило, ја седох, и када мало задремах, у моју келију уђоше два старца. Ја их упитах: Зашто уђосте без молитве? О они ми одговорише: "Ми сатворисмо молитву; зар ти ниси чуо?" Ја им онда рекох: Седите, господо моја. Затим их упитах: Ко сте ви; нисте ли нашег манастира старци? ја вас не знам. Један ми од њих одговори: "Ја се зовем Зосима, а овај други - Саватије. Не тугуј, брате, због изгубљеног новца, јер ће се наћи"- Ови преподобни говораху ми још много душекорисних ствари, па онда постадоше невидљиви. А ја, пробудивши се, никога не видех, али туга прође и ја осетих радост у души. После тога новац би пронађен на истом месту на коме беше и остављен. Томе се обрадовасмо и ја и брат мој, и ми заједно узнесосмо хвалу и благодарност Богу и преподобним оцима нашим, Зосими и Саватију.
Ова и многа друга чудеса починише ови преподобни оци, старешине Соловецке обитељи. Ова споменута овде нека послуже на корист нашим душама и на прослављење угодника Божјих, а на славу и хвалу Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА НОТАРАСА, епископа Коринтског[24]

Коринт је град на самом почетку Пелопонеза, близу морског канала кога прокопа персиски цар Ксеркс. У њему Јеванђеље проповеда свети првоврховни Апостол Христов Павле, учитељ народа, и хришћанима коринтским он написа две божанствене Посланице своје. У Коринту се роди и овај блажени Макарије, нови подвижник и светитељ Божји. Његово је порекло из чувене византиске породице Нотараса, из које потиче и преподобни отац наш Герасим Нови, чудотворац Кефалониски.[25]
Родитељи светог Макарија зваху се Георгије и Анастасија и беху угледни грађани Коринта. После више мушке и женске деце, роди им се 1731. године и овај благословени Михаил. Јер тако га назва на светом крштењу тадашњи епископ Коринтски Партеније. Родитељи га дадоше да изучи школу и он показа у томе не мали успех. Али душа младог Михаила још од детињства нагињаше ка црквеном богослужењу и подвижничком монашком животу. Зато и против воље свога оца, који га хтеде да постави за управитеља неких пелопонеских села, он се удаљи тај-но у манастир Мега Спилеон (Велика Пећина) у дубини Пелопонеза. Настојањем пак његовог оца он би одатле враћен у Коринт, где ускоро постаде народни учитељ. Због доброте његове и врлинског му живљења, заволе га сав коринтски народ и клир и монаси. Када се 1764. године упокоји архиепископ Коринтски Партеније, онда сви скупа, и народ и клир и монаштво, затражише за свог пастира и стварног учитеља преподобног Михаила. Снабдевши га свим потребним писмима и потписима, они га пошаљу у Цариград тадашњем патријарху васељенском Самуилу и Светом Синоду, са молбом да га рукоположе за архипастира њиховог града. Патријарх и Синод на то пристану, и, пошто Макарије прође по реду све свештене чинове, би хиротонисан за епископа Коринтског.
Дошавши из Цариграда натраг у своју епархију, архијереј Христов се даде на посао да обрађује запуштену њиву Господњу. Најпре он поче да доводи у ред свештенство. Забрани свако мешање свештеника у политичке ствари, јер и то се зло беше почело да шири међу тамошњим свештеницима. Стараше се такође да свете каноне светих Апостола, Отаца и Сабора сваки остварује тачно и беспрекорно. Зато, рукополажући нове свештенике, он им даваше свакоме по катихизис да из њега уче народ вери православној. И још им даваше по једну колимвитру (купељ, крстионицу), да би свештеници правилно и по православном предању крштавали[26] децу, а не само обливали их водом.
Године 1768. изби рускотурски рат, и руски бродови стигоше и до Коринта. Због невоља и несрећа у овом рату, које насташе и на Пелопонезу, свети Макарије би принуђен да се удаљи из Коринта на острво Закинтос (у Јонском мору), одакле отиде и на Кефалонију да се тамо поклони светим моштима свога сродника преподобног Герасима. Затим пређе на острво Идру и задржа се у манастиру Пресвете Богородице. Када се рат између Русије и Турске заврши, турске власти преко Синода у Цариграду забранише повратак на своје епархије свим архијерејима који беху пришли руској војсци. Против сваке правде ова одлука би примењена и на светог Макарија, иако он не беше умешан у рат, него сво време рата живљаше по местима где беше турска владавина. Због те одлуке он напусти Идру и свој Коринт, и пође у Свету Гору. Уз пут сврати на неко време на острво Хиос (у Јегејском мору), где остаде кратко време, па продужи пут за Свету Гору.
Дошавши на Атонску Гору, преподобни је нађе узбуњену споровима око кољива и око спомињања умрлих. Наиме, код многих беше ушло у обичај да кољива и парастосе за умрле држе недељом, док други опитни монаси и подвижници, позивајући се на свете каноне и древну праксу Цркве, не одобраваху то. Овог мишљења беше и свети Макарије и зато одбијаше да учествује на парастосима вршеним у недељни васкрсни дан, него саветоваше да се кољива за умрле свршавају у дан суботни. Због овога се и на њега подиже велика бура и претња прогонством од оних који и раније, пре њега, протераше са Атона друге преподобне оце који беху таквог мишљења. А ови се оци зваху Кољиваде[27].
Удаљивши се из Свете Горе, преподобни дође најпре на острво Хиос, а одатле отиде на Патмос. Тамо нађе неке од оних преподобних отаца који пре њега бише протерани са Атоса, и остаде са њима једну годину. На Патмосу он учаше ђаке у школи званој Патмијада. А одатле отиде у свој родни крај, па онда у Смирну, где се упозна са побожним хришћанином Јованом Маврогордатом. Пошто већ дуже времена сакупљаше дела Светих Отаца и Подвижника, Макарије предложи богатом Јовану Маврогордату да заједно издају светоотачка подвижничка дела у једној штампаној књизи под именом Филокалија - Добротољубље, што ускоро заиста и би.[28]
Провевши неко време у Смирни, преподобни се врати на Хиос. Тамо нађе једно усамљено место близу цркве Светог Петра, откупи га и настани се ту заједно са својим учеником са Хиоса Јаковом. На том усамљеном и спокојном месту свети Макарије се даде на велике духовне подвиге, подвиге поста и молитвеног бдења, што у истини би само једином Богу познато. Својим подвижничким трудовима преподобни придодаде и трудове на састављању и писању душекорисних књига на поуку хришћанима, као што су књиге: Нови Луг ("Неон Лимонарион"), О честом причешћивању Светим Тајнама, и друге корисне књиге. Уз то, он повремено силажаше у парохиске цркве онога краја и поучаваше народ проповедајући му Еванђеље Христово. А чињаше он и велике милостиње потребитима. Но највеће дело и подвиг преподобног Макарија беше то што он припремаше за мучеништво за Христа многе хришћанске младиће, који раније из разних разлога беху се одрекли хришћанске вере и примили ислам. Они се код њега исповедаху и од њега добиваху духовне потстреке и поуке како да се спремају за страдања за Христа.[29] У тим и таквим подвизима приближи се и кончина овоземаљског живота блаженог Макарија. Пред саму смрт, удари на њега нека тешка болест, која му одузе једну страну тела, и он се не могаше више кретати нити писати. Он прими ту болест са благодарношћу Богу и са великом кротошћу. У свом смирењу он говораше да је кажњен тако зато што се још није покајао. И проливаше обилне и топле сузе. Уз њега тада беху и преподобни оци Нил и Никифор, његови дотадашњи саподвижници. И тако у миру он предаде свој дух у руке Господа свог 17. априла 1805. године. И би прибројан јерарх јерарсима, подвижник подвижницима и мученик мученицима. Његово свето тело би погребено крај цркве у њиховој испосници. А по смрти светог Макарија Бог даде да се на његовом гробу по његовим светим молитвама догоди неколико чудесних исцељења, као што стоји опширно написано у његовом опширнијем житију. Његовим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе Амин.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. То је било у четвртом веку.
2. Сапор II, цар персијски, царовао од 310 до 381 године.
3. Црквени историчар Созомен живео у V веку и био адвокат у Цариграду. Он је наставио Историју хришћанске Цркве (започету историчарем Евсевијем) од 323. до 439. год.
4. Никифор Калист, црквени историчар XIV века, монах Софијског манастира у Цариграду. Његова "Црквена историја", у 18 књига, обухвата време до смрти византијског цара Фоке (око 611. године).
5. Свети Григорије Богослов - знаменити отац и васељенски учитељ Цркве, живео од 328 до 390 године. Празнује се 25 и 30 јануара.
6. Преподобни Јевтимије Велики - живео од 376 до 477 год.; празнује се 20 јануара.
7. Трећи Васељенски Сабор одржан у Ефесу 431. године.
8. Свети мученик Полијевкт пострадао 259. год.; празнује се 9. јануара.
9. Свети Агапит управљао Римском црквом од 535 до 536 године.
10. Краљ Острогота, владао од 485 до 536 год. Остроготи оу живели између река: Дњепра и Дона, и сачињавали источну грану готског народа, који се у четвртом столећу разделио на Остроготе и Визиготе.
11. Цар Јустинијан I царовао од 527 до 565 године.
12. Антим I патријарховао од 535 до 536 године.
13. Тај сабор помесни одржан 536 године.
14. О овим Св. Мученицима видети под данашњим датумом: Страдање Св. свештеномученика Симеона Персијског.
15. Митрополит Фотије, Грк родом из Мореје, митрополитовао од 1408 до 1431 године.
16. Овај манастир основан у 1397 год. преподобним Кирилом (+9. јуна 1427. године).
17. Преподобни Герман Соловецки преминуо 1479 год.; спомен његов празнује се 30 јула.
18. Преп. оци, Саватије и Герман, дошли на Соловецко острво 1429 г.
19. То је било 1429 године.
20. Био новгородским архиепископом од 1459 до 1470 год. Спомен његов Црква празнује 5 новембра.
21. Његов спомен 4. фебруара.
22. Чесне мошти преп. Саватија пренете су 1465 године.
23. Јован Васиљевич IV - Грозни - кнезовао од 1533 до 1584 г.
24. Његово житије написа ученик његов мудри Атанасије Париос, а службу Никифор Хијоски, који и издаде обоје заједно у "Неон Лимонарион" 1819. године у Венецији.
25. Преподобни Герасим живео у 16. веку на острву Кефалонији (у Јонском мору). Празнује се 16. августа.
26. Крштење, грчки буквално значи: погњуравање у воду. У православној Цркви одувек. се крштавало погњуравањем у воду целог човека или детета, а не обливањем или кропљењем, јер то свети канони и свето Предање не дозвољавају (осим у неким изузетно нужним случајевима).
27. Покрет тако званих Кољивада, т. ј. оних који су бранили древна црквена предања по којима се кољива и помени умрлих врше у суботу, проширио се са њиховим прогоном са Атона по целој Грчкој и острвима, и донео велики духовни препород. Кољивадама је припадао и св. Никодим Светогорац, сарадник св. Макарија на Филокалији (Добротољубљу).
28. Добротолуубље је збирка изабраних светоотачких подвижничких и богословских дела (или одломака), коју је сабрао и средио св. Макарије Коринтски са св. Никодимом Светогорцем. Издана је трошком овог Јована Маврогордата, у Венецији 1782. године. То је књига од огромне духовне користи за све православне хришћане, а посебно за монахе. Постоји и на словенском и руском језику. - Свети Макарије и св Никодим издали су 1783. г. у Венецији и другу значајну духовну књигу звану "Евергетинос", која садржи поуке из Житија и дела Св. Отаца и Подвижника. Свети Макарије је такође издао на грчком и Катихизис руског митрополита Платона Московског (1787-1805 г.).
29. Такви беху свети новомученици: Полидор Кипарски (3. септембра), Теодор Византијски (17. фебруара), Димитрије Пелопонески (13. априла) и други. Страдања неких од њих записа сам Св. Макарије.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Агапија, Хионија и Ирина. Сестре рођене, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац, нађе тело мучениково, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се св. Хрисогон и извести га, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке, да се поклоне идолима, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета, које су поручене, за погођену цену, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију, поведоше за њим све робове и сужне, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу, хтеде да оскрвни девице, но када хтеде ући к њима у тамницу, у време када се оне мољаху Богу, њему се узе памет, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај нареди, да други војвода Сисиније, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење, а Ирину задржа још неко време надајући се, да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште, ангели Божји спасоше ову чисту девицу, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду, но не могавши се успети, нареди, те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304 год.

2. Св. муч. Леонид и с њим мученице: Хариеса, Никија, Галина, Калида, Нунехија, Василиса и Теодора. Бачене у море, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: Једно поприште трчах, Господе, и војска гоњаше за мном, Господе, и не одрекох се Тебе, Господе, спаси дух мој! —видећи их тако незнабошци најпре се задивише, но по том везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281 год.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИЦА АГАПИЈЕ, ХИОНИЈЕ и ИРИНЕ

Кад се цар Диоклецијан[1] бављаше у италијанском граду Аквилеји, јавише му из Рима да су све тамнице римске препуне хришћана, који се не одричу Христа, иако их стављају на најразноврсније муке; учитељ им је Хрисогон, и они слушају њега, држећи се чврсто његовог учења. Диоклецијан онда нареди да се сви хришћани побију, а да Хрисогона доведу к њему на истјазање. Када исповедника Христовог светог Хрисогона вођаху везана из Рима у Аквилеју к цару Диоклецијану, пратила га је издалека његова ученица света Анастасија Узорешителница[2]. Доведен пред цара, мученик Христов би истјазаван од цара. И пошто се не хте покорити царевој наредби, би осуђен на смрт, и глава му отсечена изван града далеко у једном пустом месту[3]. И чесно тело његово ваљаше се на морској обали, бачено тамо да га звери и птице разнесу. А недалеко од тог места живљаше један стари и свети свештеник Зоил. У близини пак овог светог свештеника живљаху три рођене сестре: Агапија, Хионија и Ирина. Свештеник Зоил имаде виђење од Бога којим му се откри, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац, нађе тело и главу мученикову, положи их у сандук и држаше тајно у своме дому.
Тридесети дан после тога јави се свештенику Зоилу свети Хрисогон и рече: Знај, да ће у току девет дана оне три девојке Христове што живе близу тебе мученички пострадати. Ти пак реци слушкињи Божјој Анастасији, нека се нађе око њих, соколећи их на јуначки подвиг док се не овенчају мучеништвом. А и ти буди добре наде, јер ћеш примити слатке плодове трудова својих: ускоро ћеш се ослободити овог света, и са радошћу прећи ка Христу, и упокојити се са светима.
Исто то извешће прими у виђењу и света Анастасија Узорешителница и, покренута Духом Божјим, дође к свештенику Зоилу кога дотле није познавала, и упита га где су те девојке, о којима му је у виђењу јављено да ће мученички пострадати. Он јој показа њихову кућу. Она оде к њима, љубазно се поздрави с њима, и проведе с њима сву ноћ говорећи им спасоносне речи, пуне божанствене љубави, и на тај начин соколећи их да јуначки стоје за Христа женика свог и крв своју пролију за Њега. Потом опет оде дому свештеника Зоила и виде мошти учитеља свог Хрисогона, и дуго плака над њим препоручујући себе молитвама његовим. Онда се опет врати у град Аквилеју на свој уобичајени посао: да својим имањем служи сужњима Христовим по тамницама.
И би као што свети Хрисогон каза свешетнику Зоилу у виђењу: овај свети свештеник се у току девет дана пресели ка Господу, а свете девојке: Агапија, Хионија и Ирина, бише ухваћене од незнабожаца и одведене цару Диоклецијану на истјазање. Видевши их, цар им рече: Какво вас безумље натутка да следујете ништавној и излишној заблуди, и да газите прави закон, и да богове презирете? Али пошто видим да сте доброг рода, и младе, и лепе, поштедећу вас из милосрђа. Стога вам саветујем: одреците се вашег Христа, и принесите жртве боговима, па ћу вам ја дати из моје палате високородне младиће, достојне ваше лепоте, да имате славне мужеве, и због њих будете уважаване. Најстарија сестра Агапија одговори цару: Царе, ти треба да се бринеш о државним пословима, о народима, о војсци, а ти говориш неправду унижавајући Бога живота и хулећи на Њега, чија ти је помоћ потребна и чија је доброта тако дуготрпељива према теби.
На то и Диоклецијан рече: Ова је полудела; дајте другу! Тада приступи света Хионија и рече: Моја сестра није полудела, него је сасвим правилно изобличила твој неправредни предлог. - Цар и њу одгурну, па нареди да му приведу свету Ирину, и рече јој: Пошто твоје сестре полудеше, онда ти као најмлађа сагни главу пред боговима, да би твоје сестре, гледајући на тебе, учиниле то исто. Света Ирина му одговори: Нека сагну главе своје пред идолима сви гневитељи истинитог Бога који у безумљу свом полудеше. Шта је бедније и безумније него - клањати се направи мајсторових руку, која је за паре начињена? Јер ти се најпре погађаш с мајстором за колико пара ће ти направити идола који или стоји или седи, или лежи, или скаче, или се смеје, или плаче, и од каквог материјала: да ли од дрвета, или од камена, или од бакра, или од чега другог. Па ако га рђаво изради, ти га одбациш, ако ли пак добро, ти мајстору исплаћујеш уговорену цену. Затим преклањаш главу своју пред купљеном направом, називајући богом својим идола, кога би пре требало називати купљеним робом. На то Диоклецијан рече: На овакве речи треба одговорити мучењем. - И нареди, те свете девојке вргоше у тамницу. А света Анастасија одмах, по обичају свом, посети свете девојке, и тешаше их уздањем у неотступну помоћ Христову и надом на славну победу и тријумф над врагом.
После неког времена крену цар у Македонију ради неких државних послова. И поведоше за њим све хришћане сужње из аквилејских тамница, међу којима беху и ове три свете девојке: Агапија, Хионија и Ирина. А света Анастасија иђаше за њима издалека. И кад стигоше у Македонију, цар предаде хришћане војводи Дулкицију на истјазање, да их примора на жртвоприношење, а да непокорне умори разним мукама. Но пошто је немогуће описати страдања многобројних светих мученика који тада на разне начине пострадаше, то ће се овде изложити само мученички подвизи ових трију светих девојака.
Када ове невесте Христове бише изведене пред војводу Дулкиција на истјазање, он се распали мрачном страшћу видевши њихову изванредну лепоту, па их предаде стражару који им обећаваше слободу и поклоне ако пристану на војводину нечисту похоту. Али свете девојке више вољаху да хиљадама пута умру него да једанпут буду оскврњене. И на војводину пожуду не могаху их склонити ни ласке, ни претње, ни поклони, ни муке. А војвода, не подносећи огањ распаљене похоте своје, одлучи да сам ноћу отиде к њима у кућу, у којој су биле држане, и да их напаствује. И тако једне ноћи, када свете девојке стајаху на молитви, узносећи Богу свеноћна славословља и појући псалме, војвода хтеде да уђе к њима. Али чим стаде на праг, полуде. Па како то предсобље беше кујна, пуна кухињског посуђа: лонаца, грнаца, тигања, котлова, он навали на њих и стаде их грлити и љубити. И грљаше их и љубљаше дуго, сматрајући да су то девојке, и тако се сав огарави: огарави му се и лице, и руке, и одело. И кад најзад изиђе напоље к слугама који су га чекали с фењером, ови се препадоше видевши га гарава и црна као ђавола, бацише фењер и побегоше. А он, не знајући зашто слуге побегоше од њега, беснијаше на њих. Утом поче свитати. Но он ма куда пошао, од њега су као од неког плашила бежали и слуге, и стражари, и војници. Тада он крену царској палати са намером да се жали цару на своје војнике што га не слушају и ругају му се. А кад дође до палате, настаде грохотан смех и урнебес: једни од њега бежаху, други га песницама удараху, не дајући му да уђе на капију, јер нико не позна да је то војвода Дулкиције, већ да је то неки лудак. А ни он сам не могаше знати да је сав гарав, јер тако је деловао на њега бес који беше овладао њиме. Штавише, он сматраше да су му и руке чисте, и лице, и одело. И једва на крају слуге схватише да је њихов господин полудео, па потрчаше за њим, ухватише га и одведоше његовом дому, говорећи му: погледај какав си! А када се појави у своме дому, жена његова и сви домаћи робови и робиње стадоше кукати над њим као над бесомучним и полуделим. Он пак беше у недоумици и чуђаше се, што неки плачу због њега, а други опет беже од њега. И једва му се најзад отворише погане очи, и он угледа себе гарава, и виде у огледалу да му је лице црно као у црнца, и познаде да је исмејан од демона- Али се одмах разјари на свете девојке, држећи да су му то оне приредиле неким мађијама, и размишљаше како да им се освети.
Пошто се окупа и промени одело, војвода Дулкиције изиђе у позориште и седе пред народом на судијску столицу. По његовом наређењу бише донесене справе за мучење и доведене свете девојке. Тада нареди да их свуку до коже, да би видео њихова нага тела. Али кад слуге почеше да им свлаче хаљине, никако их не могаху свући, јер по Божјем дејству хаљине њихове се прилепише уз света тела њихова као кожа уз тело, тако да се сви дивљаху овоме чуду. Дуго се и много мучише слуге да им свуку хаљине, али узалуд. Војвода пак, седећи на судијској столици, изненада задрема, и заспа дубоким сном тако да га не могаху пробудити. Дрмаху га и громко викаху, али он спаваше као мртав. Онда га узеше и дому његовом однесоше. Чим га унесоше у кућу, он се одмах пробуди.
Чувши цар шта се догодило војводи Дулкицију исмеја га, и нареди да војвода Сисиније предузме суђење овим сестрама. Сисиније изведе преда се на суд прво свету Ирину, и упита је: Хоћеш ли се покорити царском наређењу? Света одговори: Нећу, јер сам хришћанка, слушкиња свемоћнога Бога. - И војвода нареди, те је у тамницу одведоше. Затим дозва преда се Агапију и Хионију, и рече им: Ваша најмлађа сестра, заведена и научена од вас да презире божанске законе, посматраће ваше мучење, да би се уплашила и послушала нас. А и ви, ако хоћете да вас не стављам на муке, принесите боговима жртве, као што и ми приносимо, потчињујући се царским наређењима. Одговори му света Агапија: Вера наша је непобедива. Војвода онда упита свету Хионију: А ти шта велиш? Хионија одговори: Вера наша је непроменљива. Војвода их упита: Има ли код вас каквих књига хришћанских? Свете одговорише: Има књига, али су оне у уму нашем сакривене; одатле их ни на који начин не могу узети непријатељи Христови. Војвода их упита: Ко вам саветова да себе добровољно гурате у такву муку? Девојке одговорише:
Ова привремена мука корисна је, јер ће се од ње родити вечна слава. Војвода рече: Извршите царево наређење - принесите боговима жртву. А свете девојке одговорише: Ми приносимо Богу жртву хвале, а ђаволу никада нећемо принети жртве. Стога се не надај да ћеш нас одвратити од Господа нашег Исуса Христа, него чини што ти је наређено од твог земаљског Цара, као што и ми чинимо што нам је наређено од нашег Небеског Цара.
Тада војвода Сисиније изрече овакву смртну пресуду: Наређујем да се живе спале Агапија и Хионија, зато што нису послушале суд да изврше царево наређење. - Чувши то, свете девојке се радости испунише и велегласно кликнуше: Благодаримо Ти, Господе Исусе Христе, што си нас удостојио да будемо исповеднице пресветог имена Твог. У руке Своје, Господе, прими душе наше! - И бише бачене у огањ, у коме молећи се предадоше душе своје у руке Господа свог. А силан огањ, не само се не дотаче њихових светих тела, него се ни најмање не дотаче ни њихових хаљина, тако да на хаљинама не беше ни трага од опаљености, - за доказ неверницима да оне не умреше од силе огњене него молитвом измолише себи од Бога блажену кончину. А тела њихова неповређена од огња украдоше ноћу слуге свете Анастасије Узорешителнице, и донесоше их госпођи својој у њен дом. Света Анастасија мирисима помаза тела светих мученица, и чесно их положи у нов гроб, радујући се духом и молећи Господа да удостоји и њу те благодати.
Идућег дана војвода Сисиније изведе на суд свету Ирину, и рече јој: Принеси боговима жртву, да не нађеш смрт у огњу као што је нађоше твоје сестре. Света одговори: Нећу принети жртве, него хитам да се придружим својим сестрама, да заједно са њима изађем пред лице Божје. Војвода јој рече: Уразуми се, да не би пала у страшније муке од твојих сестара. Света одговори: Готова сам на све муке, јер желим да умрем за истину и да смрћу задобијем живот, и да, прошавши кроз огањ, достигнем у покој. Рече јој војвода: Наредићу да те голу одведу у блудилиште и да те тамо срамоте до умртвљења. Света одговори: На тај начин ће тело моје страдати од блудника као од пса који уједа, или од вука, или од медведа, или од змије. И више волим да ми тело пострада од оскврњења него да душу оскврним идолопоклонством, јер невољна нечистота, на коју душа не пристаје, не поставља се у грех пред Богом. Еда ли се оскврнише свети, којима мучитељи силом сипаху у уста од идоложртвене крви? Војвода на то рече: Зар се не, оскврнише окусивши од наших жртава? Света одговори: Не само се не оскврнише него и венце добише за то, пошто им руке беху везане, уста силом отворена и крв жртвена у њих сипана. Добровољно наслађивање тим било би грех и заслуживало казну, а кад се то насилу чини, доноси венац ономе над ким се врши насиље. Тако и ви ако ма шта насилно учините телу мом које сам ја предала Христу мом, надам се да нећу бити постиђена пред бесмртним Жеником мојим него ћу још одликовање добити од Њега што сам Њега ради поднела муку и насиље. Стога не марим па ма шта чинили с мојим телом: макар га предали оскврњењу, или ранама, или огњу, све сам готова поднети ради имена Бога мог. А Бог мој моћан је да вам не допусти да ми учините то што сте намислили.
Тада је војвода предаде војницима да је воде у блудилиште, и да јој се ругају сви који год желе док не умре. А кад војници вођаху светитељку у блудилиште, сустигоше их нека два војника, светла и необична изгледа, као послани од војводе, и рекоше војницима: Војвода нас посла, да ову девојку водите тамо куда вам ми будемо казали. И одведоше их иза града, и попевши се на један врло високи брег они рекоше војницима: Идите, кажите војводи Сисинију да сте девојку извели на брег, као што је наредио. - Војници одоше к војводи, а она два светла војника постадоше невидљиви, јер то беху Анђели Божји. И стајаше света Ирина на брегу, хвалећи и благодарећи Христа Бога, који је избави из руку блудника.
Сазнавши за то, војвода се разгневи што његово наређење није извршено, па седе на коња и одјури ка оном брду, али се не могаше успети на њега, јер му се брег показа као ограђен неким великим зидом и неприступачан. И јахаше око зида од јутра до вечера, једући се од беса, јер гледаше свету Ирину али јој никако не могаше приступити. А неки војници што беху с њим одапеше стреле и устрелише светитељку. Она тада велегласно довикну војводи: Смејем се теби, бедниче, што си на мене немоћну кренуо са војском као у рат. Али ето, чиста и неоскврњена од вас ја одлазим ка Господу моме Исусу Христу, који ће ме сада придружити мојим сестрама. - Рекавши то и узневши благодарност Богу, она леже на земљу и предаде дух свој Господу. То би на Велики Петак 304 године. А када паде ноћ, света Анастасија посла слуге своје који скинуше са брега чесно тело свете мученице Ирине, и она га помаза мирисима и положи поред тела њених сестара.
Тако завршише подвиг страдања свете мученице рођене сестре три девојке: Агапија, Хионија и Ирина, и у лику светих девојака мученица предстадоше престолу Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога, коме слава вевек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МИХАИЛА ВУРЛИОТА

Михаило беше из села Вурле у Малој Азији, ткач по занимању у граду Смирни, млад и веома леп. У својој осамнаестој години обманут од једног Турчина кафеџије, он се одрече хришћанске вере у прву суботу светог Великог Поста, и ступи код тог кафеџије да ради под плату. А када настаде светли празник Васкрсења Спасова, Михаило видећи како сви хришћани радосно и весело празнују Васкрс и певају тропар "Христос воскресе", дође к себи и увиде какав је страшан грех учинио, покаја се, остави посао у кафани, придружи се хришћанима , па стаде и сам певати с њима "Христос воскресе". Видевши то, Турци га стадоше грдити, говорећи му да не доликује једном муслиману да пева и говори оно што је само хришћанима својствено. А он им одговори: Сутра ћете видети ко сам био и шта ћу постати.
Сутрадан изјутра Михаило оде к судији, и рече му: Један човек би обманут: даде злато а доби бакарушу у замену. Је ли законски да врати натраг бакарушу и узме своје злато, пошто трампу учини преварен и у незнању? - Судија му одговори: Да, законски је. - На то Михаило рече судији: Онда узми бакарушу коју си ми дао за злато, тојест твоју веру, а ја узимам натраг злато које сам ти дао, тојест веру хришћанску, веру мојих родитеља.
И тако пред судијом и муселимом, и свима који сеђаху с њима, блажени Михаило неустрашиво исповеди да је Христос свемогући Бог и Судија свима. Зачуђени оваквом смелошћу, сви ре присутни заузеше да Михаила ласкама и обећавањем великих дарова приволе да остане у муслиманској вери, осуђујући Христа и хришћанство а хвалећи Мухамеда као великог пророка. Но пошто блажени исповедник остаде чврст и непоколебљив у својој вери у Христа, они га вргоше у тамницу, до другог ислеђења. Након два дана мученик би поново изведен пред судију. Али он, поново исповеди да је Христос истинити Бог. Зато би осуђен на смрт. Вођен на губилиште, мученик беше веома весео и радостан, и од свих хришћана које је сретао путем тражаше опроштај. Дошавши на губилиште, он радосно саже главу, и би посечен мачем. И тако доби од Христа Господа венац мучеништва. Чесно тело његово лежаше на губилишту три дана, и бејаше бело као снег. Онда би бачено у море; али га море избаци на обалу. Неки га хришћани пронађоше, па га заједно са чесном главом његовом побожно однесоше у храм свете Фотине, и тамо чесно сахранише. Молитвама светог мученика Михаила нека се и ми удостојимо Царства небеског. Амин[4].

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛЕОНИДА[5] и с њим светих мученица: ХАРИЕСЕ, НИКИЈЕ, ГАЛИНЕ, КАЛИДЕ, НУНЕХИЈЕ, ВАСИЛИСЕ и ТЕОДОРЕ

Свети Леонид и ове свете мученице беху са Пелопонеза у Грчкој. У предускршње дане би ухваћен у Тризинији (код Коринта) и изведен на суд пред судију Венуста у Коринту, најпре свети Леонид, хоровођа духовног хора, а за њим и ове свете жене. Судија примораваше светог Леонида да се одрекне Христа, али он нипошто не хтеде. Судија нареди да га вежу и бију. Затим осуди на смрт и њега и свих седам светих жена: да буду потопљени у мору. Кад свете мученике бацише у море, море их не прими, и оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу. Хариеса појаше, а остали је праћаху. А појаху ово: Једно поприште трчах, Господе, и војска гоњаше за мном, Господе, и не одрекох се тебе, Господе, спаси дух мој![6] - Тако појући пређоше тридесет попришта идући по води. Када то видеше незнабошци, седоше у лађу и појурише за њима. Пошто их сустигоше, везаше им тешко камење о вратове, и поново их бацише у море, и тако их потопише.
Пострадаше ови свети мученици на Велику Суботу 251. године, и добише од Господа победничке венце.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ИРИНЕ

Родом из Грчке. Пострадала у ускршње дане, кад и свети Леонид са седам светих мученица. Са осталим хришћанима у сеоској цркви појала и славила Бога. Пред судијом смело исповеди своју веру у Христа. Зато би бачена у тамницу. А кад је изведоше из тамнице, најпре јој језик отсекоше, затим јој зубе избише, па јој најпосле главу одрубише. И тако блажена мученица узиђе на небо са венцем победе.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ КЊЕГИЊЕ ТЕОДОРЕ

У свету Анастасија, супруга Нижегородског кнеза Андреја Константиновича. Када остаде удовица, она ступи у Зачатијевски Нижегородски манастир и замонаши се. Преподобна Теодора се строго пошћаше, ношаше власеницу, дане провођаше у манастирским послушањима а ноћи у сузним молитвама. Бејаше преподобна веома састрадална и милосрдна. Примером свог светог живота она привуче у манастир врло много побожних девојака и удовица. Упокоји се преподобна у својих 47 година, 1378 године. Свете мошти њене почивају у саборној цркви њенога манастира.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ХРИСТОФОРА

Беше родом из Адријанупоља и зваше се најпре Христодул. По занимању беше абаџија (кројач). У младости би преварен од неког потурченог отпадника Јерменина те прими муслиманску веру, и би насилно обрезан. Дошавши затим себи покаја се, и отиде у Свету Гору, где се у својој деветнаестој години замонаши у манастиру Дионисијату. У манастиру се припремаше четири пуне године у крајњем послушању, смирењу и умиљењу. И тада доби благослов од игумана Стефана да иде у Адријанупољ и пострада за Христа на истом месту где Га се и одрекао. Дошавши тамо, он се са смелошћу појави пред судијама и исповеди име Христово, а мухамеданство јавно попљува. Зато би осуђен од Турака и погубљен мачем, певајући са радошћу: Христос васкрсе! Јер би погубљен око Ускрса, у Светли Уторак, 16. априла 1818. године[7]

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОСИФА

Овај свети преподобномученик беше родом из Сирије и подвизаваше се у манастиру Дионисијату у Светој Гори. Бављаше се и иконописом. По савету игумана свог Стефана он пође да прати Евдокима, који иђаше међу Турке с намером да сопственом крвљу спере своје раније одрицање од Христа. Али пред мукама овај Евдоким поново се одрече Христа, а Јосифа оптужи пред Турцима. Ухваћен од Турака и примораван разним мукама да се одрекне Христа а прими ислам, свети Јосиф остаде непоколебљив у вери. Зато би погубљен у Адријанупољу (или Цариграду) 1819. године, и прими венац мучеништва.[8]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан, римски цар, царовао од 284 до 305 године.
2. Света Анастасија признаје се 22. децембра.
3. Свети мученик Хрисогон пострадао око 304 године; празнује се 22. децембра.
4. Свети Михаило пострада у Смирни 16. априла 1772. године.
5. Овај св. мученик Леонид није исто лице са светим Леонидом, епископом Атинским (15. април), иако многи историчари њих поистовећују. Јер, Св. Леонид Атински, према свим древним Синаксарима, почину у миру, а овај пострада мученички.
6. Ср. 2. Мојс. 15, 20-21.
7. Опис његовог житија и страдања налази се у рукопису бр. 619 манастира Дионисијата, као што о томе сведочи игуман тога манастира Гаврило (у својој књизи: И ен Агио Ори Јера Мони ту Агиу Дионисиу, Атина 1959, с. 154-5).
8. И о њему пише гореспоменути игуман Гаврило.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостоли Аристарх, Пуд и Трофим. Ови беху из броја Седамдесеторице апостола. Аристарх би епископ у Апамији Сиријској. Помиње га апостол Павле неколико пута (Дела Ап. 19, 29; Колош. 4, 10; Филим. 23.). У Ефесу био је ухваћен са Гајем од гомиле народа, која се беше дигла против Павла. Колошанима пише ап. Павле: поздравља вас Аристарх који је са мном у сужанству. А у посланици Филимону назива Павле Аристарха помагачем мојим, заједно са Марком, Димасом и Луком. Пуд је био угледан грађанин римски. Ап. Павле га спомиње један пут (II Тим. 4, 21). Дом Пудов био је најпре уточиште врховним апостолима, а после се обратио у цркву, названу Пастирска. Трофим је био из Азије (Дела Ап. 20, 4) и следовао је ап. Павлу на његовом путу, На једном месту пише ап. Павле: Трофима оставих у Милету болесна (II Тим. 4, 20). У време Неронова гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола.

2. Св. муч. Сава Готски. У Готској страни беше сурово гоњење на хришћане. Неки кнез Готски дође у село, где живљаше овај благочестиви Сава и упита сељаке, да ли у њиховом селу има хришћана? Они га са заклетвом увераваху, да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ и рече: „нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин." Видећи га кнез бедна и сиромашна, пусти га с миром говорећи: „тај нити може штетити нити користити!" — Друге године пак о Ускрсу дође неки свештеник Сансал у то село и отпразнова светлу пасху са Савом. Чуше то незнабошци, па изненадно нападоше на дом Савин, и почеше штаповима немилосрдно тући угоднике Божје, а још уз то Саву гола нага вукоше по трњу, па их онда обојицу везаше уз дрво, и нуђаху им да једу меса од идолских жртава. Но Божји људи, сећајући се речи апостолских, одбише да једу од нечистих ђаволских жртава. Најзад осуди кнез Саву на смрт и предаде га војницима. Пун радости пође Сава на губилиште хвалећи Господа. Познавши у њему доброга човека војници га хтедоше уз пут пустити, но Сава се веома ожалости због тога и рече војницима, да су они дужни испунити заповест кнежеву. Тада га војници доведоше до једне реке, везаше му камен о врат и бацише га у воду. Тело његово би избачено на обалу. Доцније грчки војвода Јуније Соранос, у време цара Валента, ратујући с Готима, нађе Савино тело и пренесе га у Кападокију. Пострада Сава свети у својој 31 години, 372 године.

3. Св. муч. Василиса и Анастасија. Две благочестиве Римљанке. У време цара Нерона сабираху посечена тела апостолских ученика и чесно их сахрањиваху. Због тога беху оптужене и бачене у тамницу, па после дугих истјазања (одсецали им груди и језик) посечене.

Из Житија Сбетих преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА АРИСТАРХА, ПУДА и ТРОФИМА из свете Седамдесеторице

Свети Аристарх, кога помињу Дела Апостолска (19, 29) и свети апостол Павле (Кол. 4, 10; Филим. 23), би епископ у Апамији Сириској. Он се слави још и 4. јануара, заједно са свих светих Седамдесет Апостола и 27. септембра са апостолима Марком и Зиноном. Свети Пуд, кога спомиње свети апостол Павле (2 Тм. 4, 21), био је угледан грађанин римски. Дом Пудов у Риму био је најпре уточиште врховним апостолима, Петру и Павлу, а после се обратио у цркву, названу Пастирска. Прича се да је у њој сам свети Петар чинодејствовао.
Свети Трофим, кога спомињу Дела Апостолска (20, 4) и свети апостол Павле (2 Тм. 4, 20), био је из Азије, из Ефеса (Д. Ап.21, 29), и пратио је апостола Павла на његовом јеванђелском путу.
За време Неронова[1] гоњења, када апостол Павле би посечен, посечени беху и сва три ова славна апостола[2].
Њихов заједнички спомен празнује се још и 4. јануара, заједно са светом Седамдесеторицом.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЛЕОНИДА, епископа Атинског

Свети Леонид беше епископ града Атине у првим вековима. Упокојио се у миру[3].

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА САВЕ ГОТСКОГ

Божја Црква која је у Готској страни[4], цркви Божјој која је у Кападокији и свима хришћанима васељенске Цркве који обитавају међу свима народима у свету: милост, мир и љубав Бога Оца и Господа нашег Исуса Христа да вам се умножи! - Тако се почиње посланица Готске Цркве Кападокијској цркви[5], у којој се описује ово што следује. - Речи светог апостола Петра: У сваком народу који се боји Бога и твори правду мио је Њему (Д. А. 10, 35), сада се тачно остварише на светом Сави, који је мученик Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Јер Гот по рођењу, и живећи у Готској страни усред рода неваљалог и развраћеног, он толико подражаваше свете људе и с њима се потпуно држаше Христових врлина да заблиста у свету као звезда. Још од младости он заволе закон Господњи, и осети да је свецела врлина ово:познањем Сина Божјег достићи у човека савршена. Знајући да онима који љубе Бога све иде на добро (Рим. 8, 28), он је јуначки војевао противу врага, и уздигао се изнад овог сујетног света, и имао мир љубави са свима, и тако се удостојио вишњега звања и стекао вечну награду. Пошто свети мученик сконча у Господу, ми одлучисмо да ради успомене на њега и ради користи благочестивих људи опишемо његова преславна дела.
Беше Сава правоверан, побожан, у сваком праведном делу послушан, кротак, прост у говору али не у разуму, са свима у миру, истинољубив, ућуткивач идолопоклоника, смирен без имало гордости, покоран свима, ћутљив, не дрзак на речи, готов на свако добро дело. Појао је у цркви, и веома се старао о њој. Презирао је имање и богаћење; био задовољан најнужнијим; трезвен, у свему уздржљив, са женама се није дружио. Сваки дан је био ревносан у молитвама и пошћењу, туђ таштини. Све је потстицао на богоугодни живот; сам је испуњавао оно што припада дужности и врлини, а избегавао све што је супротно добрим делима; био је пун вере која љубављу дела, и никада није престајао слободно говорити у Господу. И пре но што се овенча мучеништвом за веру, он се много пута показа као силан заточник правог благочешћа. Јер када готски кнезови и судије стадоше гонити хришћане и приморавати их да једу од идолских жртава, па им и нежртвено месо подметаху као жртвено, свети Сава не хте да окуси ни једно ни друго, опомињући се речи светог апостола: Ако ли вам ко рече: ово је идолска жртва, не једите (1 Кор. 10, 28). Штавише, он зађе међу народ, и сведочаше свима говорећи: Ко једе од таквога меса, не може бити хришћанин. Саветујући тако људе, он их чуваше да не падну у замку ђавољу. Због тога незнабошци решише, те светог Саву из дела његовог прогнаше, али га касније опет позваше.
Потом, када опет наста гоњење на хришћане, неки кнез готски дође у село, где живљаше благочестиви Сава, и упита сељаке, да ли у њиховом селу има хришћана. Они га са заклетвом увераваху, да нема ниједнога. Тада Сава стаде пред кнеза и народ, и рече: Нека се нико не заклиње за мене, ја сам хришћанин. Кнез упита сељаке: Шта има овај хришћанин од имања? Они му одговорише: Ништа друго нема осим тог одела на себи. - Видећи га кнез бедна и сиромашна, пусти га с миром говорећи: Тај нити може што користити нити нашкодити.
После немог времена незнабошци опет стадоше гонити хришћане. Пошто се приближаваше Ускрс, блажени Сава реши да иде у друго село код хришћанског свештеника Гутика, да заједно с њим празнује свето Васкрсење Христово. И када беше на путу, јави му се висок човек, светла изгледа, и рече му: Врати се у своје село к свештенику Сансалу. Сава одговори: Њега нема код куће, побегао је од гоњења у Грчку. - Свети Сава није знао да се свештеник Сансал већ био вратио кући због Ускрса. - И продужи блажени Сава свој пут ка свештенику Гутику. Дан беше ведар, али се изненада наоблачи, и паде тако велики снег, да Сава није могао продужити свој пут. Видећи у томе Божји прст, он се врати благодарећи Бога. У селу затече свештеника Сансала, чему се веома обрадова, и исприча му шта му се догоди на путу. И заједно отпразноваше светли празник Христова Васкрсења.
Чуше то незнабошци, па треће ноћи, предвођени сином кнеза Ротеста Атаридом, нападоше изненада на дом свештеника Сансала, ухватише га, исто тако и Саву нага из постеље дигоше, и обојицу везаше. Сансала на кола бацише, а Саву голога по трњу вукоше, па бијући га немилосрдно бичевима и штаповима у град их свој дотераше. Али та бездушност њихова обелодани трпљење и веру праведног човека. А кад свану, хваљаше се блажени Сава Господом својим говорећи гонитељима овако: Не гонисте ли ме и не вукосте ли ме гола и боса по трњу? Погледајте ме сада: нигде ране на ногама мојим, нити трага од бијења вашег на телу мом! А кад они то видеше, зачудише се. Онда узеше једну греду, распрострше му руке по њој и везаше, па другу греду за коју му везаше ноге, затим га потрбушке на земљу бацише и растегоше, и целог дана до дубоко у ноћ тукоше и исмеваше. А кад мучитељи поспаше, дође нека жена и одреши светитеља од греда. И кад свану, Атарид нареди да му вежу руке и привежу за дрво. Исто то урадише и са свештеником Сансалом. И после кратког времена Атарид посла неке незнабошце са идоложртвеним месом к свештенику и Сави, и рекоше им: Овако вам поручује велики Атарид: једите од овога меса, па ћете тако избавити душе своје од смрти. Свештеник Сансал им одговори: Нећемо окусити, јер нама не приличи да једемо од ове демонске погани, него молимо Атарида да нас распне, или да нас којом другом смрћу умори. А блажени Сава их упита: Ко посла ово? Они одговрише: Господар Атарид. Светитељ на то рече: Један је Господар - Бог који је на небесима. Ово месо је погано и погубно као и сам Атарид који нам га посла.
Када то светитељ рече, један Атаридов слуга се разгневи, па баци копље на светитеља, и тако га силно удари у груди да су сви присутни мислили да ће одмах умрети. Али, чуван Божјим промислом, мученик не задоби рану нити осеати бол, и рече ономе који га удари: Ти сматраш да си ме својим копљем ранио, а ја тај ударац осетих не друкче него као да си ме ударио кудељком вуне.
Када то дознаде Атарид, он нареди да погубе светог мученика Саву. Нечестиви војници онда оставише свештеника Сансала везана, па дохватише Саву и поведоше на реку Мусију, да га тамо утопе. Свети мученик, љубећи ближњег свог као себе самог, упита војнике који су га водили: Шта сагреши свештеник, те га не поведосте са мном на смрт? Они му одговорише: Није твоје да то знаш. А он, испунивши се радошћу Светога Духа, узвикну: Благословен си, Боже, и прослављено је име Сина Твог вавек, амин. Атарид сам себе предаде смрти и вечној погибли, а мене посла у живот вечни. Јер тако би воља Твоја, Господе Боже наш!
И тако светитељ, вођен на смрт , не престајаше хвалити и благодарити Бога, сматрајући да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (ср. Рм. 8, 18). А војници говорху између себе: Зашто не пустимо овог невиног човека? Али свети Сава им рече: Зашто глупости говорите, и не извршујете оно што вам је наређено? Ја видим оно што ви не можете да видите: ево стоје свети Анђели који су дошли да са славом узму душу моју. -Утом дођоше до реке; војници везаше светом мученику камен о врат, бацише га у воду и утопише. Тако свети Сава заврши подвиг свој, сачувавши до краја чисту свету веру. Поживе свети Сава тридесет и осам година, а овенча се мучеништвом дванаестог априла 372. године.
Затим убице извукоше из воде тело мучениково, и оставише га на обали непогребено. Али се ни звери ни птице не дотакоше светог тела његовог, него га побожна браћа сакрише.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар римски Нерон царовао од 54 до 68 год.; био један од најсвирепијих гонитеља хришћана.
2. По некима пак, св. Апостол Аристарх се упокојио у миру (в. С. Евстрадијадис, Агаологаон тис Ортодоксу Еклисиас, Атина 1960, с. 54).
3. Многи историчари, међу њима и еп. Атински Михаил III Акоминат - Хонијат (1182-1222 г.), сматрају Св. Леонида за свештеномученика, и зато га поистовећују са св. мучеником Леонидом, који се спомиње 16. априла. Међутим, древни Синаксари казују да се св. Леонид, еп. Атински, упокојио у миру.
4. Готи - народ германског племена, најпре живели поред реке Висле, па се затим населили поред Дунава. Међу Готима се почетком четвртога века стало ширити хришћанство. Први проповедник и насадитељ хришћанства био је епископ готски Улфила или Вулфила.
5. Ту посланицу написао је Асхолије, епископ Солунски, и Саран, војсковођа Скита на Дунаву, родом Кападокијанин. Посланица је написана око 374. године поводом упућивања моштију светог мученика Саве из Готије у Кападокију. Поглаварем Цркве кападокијске у то време био је Свети Василије Велики. Добивши свете мошти и посланицу, Свети Василије је упутио пошиљаоцима захвална писма, која су сачувана у његовим делима (то су Писма Св. Василија Великог 165 и 155). - Грчки оригинал ове посланице Готске Цркве издали су Боланлисти, у Acta Sanctorum за април (1675 г.) и у Analecta Bollandiana 31 (1912 г.).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Мартин исповедник, папа Римски. Постао папом 5 јула 649 год. баш у време јаросне распре православних с јеретицима монотелитима (јединовољницима). Цароваше тада Констанс II, унук Ираклијев, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио мир у цркви сам цар написа књижицу Типос, која би веома по вољи јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа, на коме се осуди ова књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу молећи га да се држи чисте вере православне и да цара саветује, да се окане јеретичких мудровања. То писмо ражљути и патријарха и цара. И цар посла некога војводу Олимпија у Рим, да доведе папу везана у Цариград. Војвода се не дрзну везати папу, али наговори једног војника, да га мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним, на једанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време нападаху Сарацени на Сицилију, и војвода Олимпије оде у Сицилију, где и умре. Тада сплетком патријарха јеретика Павла цар посла другог војводу, Теодора, да веже и доведе папу под оптужбом, да он, папа, стоји у дослуху са Сараценима, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода стиже у Рим и прочита оптужбу против папе, овај одговори, да је то клевета, да он нема никакве заједнице са Сараценима, противницима Хришћанства, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века". Но то не измени одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград, где болан преболан лежаше дуго у тамници, мучен тескобом и глађу, док најзад не би осуђен на прогонство у Херсон, где поживе 2 године и сконча предав душу своју Господу, ради кога је много пострадао, 655 год. На две године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт, он окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против папе Мартина, и молећи цара да Мартина ослободи.

2. Св. муч. Антоније, Јован и Евстатије. Сва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на двору кнеза Литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец, Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица обешени, један за другим, на једном истом дубу, 1347 год. Тај дуб хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице, у коју положе чесне мошти мученика, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти њихове су у Вилни.

3. Св. муч. Ардалион Глумац. Био је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана, његов дух се потпуно промени. Он пред народом викну велегласно, да је он хришћанин, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и пострада за Христа, и умре привезан на усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИНА ИСПОВЕДНИКА, папе Римског

После смрти папе римског Теодора (642-649 г) једногласно би изабран за папу блажени Мартин, 5. јула 649. године. У то време на Истоку цароваше Констанс II[1], унук цара Ираклија. Тада су грчки цареви владали и Римом, и држали своје намеснике у западним крајевима. У то доба на Истоку јачаше јерес монотелита, тојест једновољника, који уче да у Христу Господу нашем постоји само једна воља, једно хтење. Ова јерес произађе из раније Евтихијеве јереси, која је булазнила да у Христу постоји само једна природа, насупрот православном вероисповедању, по коме у Господу нашем оваплоћеном Богу постоје две природе, две воље, два хтења и два дејства, својствени Божанској и човечанској природи, али у једном лицу Христовом, јер се Христос Бог не дели у два лица већ се распознаје у двема природама, непомешано сједињенима. Ова јерес поче од патријарха александријског Кира и патријарха цариградског Сергија (610-639 г.); уз њу пристаде и цар Ираклије, дед цара Констанса II. После Сергија у Цариграду би патријарх Пир, такође јеретик монотелит; за овим патријарх Павле, присталица исте јереси. По наговору патријарха Павла цар Констанс II написа књижицу, названу Типос, тојест Образац, пуну монотелитске јереси, и разасла је на све стране са наређењем да сви имају тако веровати.
Многи од правоверних, који се не покорише царевом неблагочестивом наређењу, поднеше прогонства, ране и смрт. Међу њима беше и преподобни Максим Исповедник (види 21. јануар), и овај свјатјејши папа Римски Мартин. Чим он постаде папа, цар му посла своју јеретичку и зловерну књижицу Типос, са жељом да папа Мартин усвоји његову веру и саборски је утврди. Блажени Мартин одбаци то зловерје, говорећи: Када би и цео свет усвојио ово учење које је супротно правоверју, ја га нећу усвојити, нити ћу отступити од еванђелског и апостолског учења и од предања светих Отаца, па макар ме и на смрт предали. - И свети Мартин посла цариградском патријарху Павлу (641-654 г.) изасланике, неке чесне клирике своје, са својим писмом, молећи га и саветујући да не прави раздор у Цркви, да не сеје кукољ јереси по пшеници вере благочестиве, и да усаветује цара да престане са умовањем противним Цркви. Но патријарх Павле не само не послуша блаженог Мартина, него и изасланике његове изружи, изби и посла на заточење у далеке покрајине.
Тада свјатјејши папа, по савету светог и преподобног Максима, аве хрисопољског (код Цариграда), који је у то време био у Риму, сазва помесни сабор у Риму 649. године, састављен од сто пет епископа. На сабору би осуђена и предата анатеми заблуда Кирова, Сергијева, Пирова и Павлова, и царева књижица Типос. И свети Мартин посланицом извести о томе све верне у васељени, утврђујући их у правоверју а разголићујући пагубност јереси и наређујући им да се будно чувају од ње.
Када за то чу цар Констанс II, веома се разјари и посла свог намесника, војводу Олимпија, у Рим, да ухвати папу Мартина. Олимпије стиже у Рим док је помесни сабор заседавао. Али видећи мноштво епископа и град пун света, духовног звања и мирјана, он се не усуди да папу ухвати јавно, већ нареди једноме војнику да папу убије у цркви изненада. Но када војник уђе у цркву са мачем сакривеним и приближи се папи да га прободе, наједанпут ослепе: јер Господ који не оставља жезал безбожника над уделом праведника (Пс. 124, 3), не допусти убици да подигне крвничку руку на верног слугу Његовог. А када Олимпије виде да сам Господ чува служитеља Свог, остави папу и оде у Сицилију на Сарацене и тамо умре.
Цар пак, наговорен од патријарха Павла, посла у Рим другог намесника, војводу Теодора Калиопу, да Мартина веже, оптуживши га лажно: како је у дослуху са Сараценима, како неправилно држи веру предану од Отаца, и како хули на Пречисту Богоматер. - Допутовавши у Рим, царев намесник јавно изнесе ове оптужбе против папе. А блажени Мартин, невин у свему томе, брањаше себе од безочне клевете, изјављујући: Никада никакав дослух нисам имао са Сараценима, сем што сам слао милостињу православној браћи који под Сараценима живе у беди и сиротињи; а Пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој се не клања, да буде проклет и овога и онога века; веру пак свету, предану од светих Апостола и богоносних Отаца, не држимо неправилно ми, него је неправилно држе они који супротно нама умују.
Намесник царев, не узимајући у обзир папине оправдане разлоге, кривљаше папу за све, па га најзад оптужи и за то да је тобож неправилно дошао на папски престо. И једне ноћи војна сила тајно ухвати папу (653. године), веза га, одведе на пристаниште, укрца у лађу, и посла на далека острва, звана Цикладе[2]. И тамо на острву Наксосу би светитељ у заточењу читаву годину дана, мучен глађу и свеопштом оскудицом. А када су неки богољубиви житељи тога острва, сажаљевајући заточеног папу, доносили њему понуде, стражари су им то силом отимали и злостављали их, говорећи: Ко од вас воли овога, и има сажаљења према њему, непријатељ је отаџбине, јер овај заточеник је јеретик, противник Божји и разоритељ грчкоримског царства. И многе пакости чињаху стражари светитељу, ругајући му се и злостављајући га бестидно. И изнемогаваше светитељ телесно, како од свакодневног злостављања и оскудице, тако и од болести, али не изнемогаваше великодушношћу, трпећи све с благодарношћу Бога ради. Затим би одведен у Цариград.
У јесен лађа стиже у Цариград у пристаниште Јевтимијево, близу Архандије. И то стиже једнога дана рано ујутру. Светитељ беше тешко болестан. И разни бездушни људи, слати из царске палате и из патријаршије, долажаху и наношаху увреде и погрде чесном архијереју Божјем. И то светитељ подношаше од јутра до вечера. А на заласку сунца дође неки нотарије[3] Саголива са великом војском, положи болесног светитеља на носила, и однесоше у дворац, звани Пандиарија. Тамо га затворише у мрачну и тесну ћелију, и поставише јаку стражу, да нико из града не би сазнао за њега. И проведе светитељ у тој тамници деведесет и три дана, немајући с ким да проговори ни речи.
Затим однеше болесног светитеља у дом сакеларијев[4], где се беху скупили сенатори. И кад га на носилима унеше у салу, најстарији сенатор викну на њега наређујући му да устане. Слуге које су га носиле рекоше да не може да стоји пошто је тешко болестан. Али сенатори љутито наређиваху светитељу да стоји пред њима, макар га слуге придржавале. И светитељ, придржаван слугама, стаде пред сенаторе. Тада доведоше лажне и потплаћене сведоке који изношаху на њега лажне, гореспоменуте кривице, и друге измишљотине; и сведочаху заклињући се светим Еванђељем. А када блажени Мартин, који није знао грчки, хтеде да се преко тумача брани, они му не дадоше ни да проговори, а тумача бестидно изгрдише. Онда им свјатјејши папа рече: Господ зна, учинићете ми велико добро, ако ме што пре ма каком смрћу уморите.
Потом светитељ би посађен на једно високо и истакнуто место у позоришту, где га је сав народ посматрао. А цар га из једне оближње високе куће посматраше. Онда дође царев сакеларије и презриво рече светитељу: Ето, пошто си оставио Бога и Бог је тебе оставио. И рекавши то, он нареди народу да прокуне блаженог Мартина- И народ викаше громко: Анатема Мартину папи! А они који су знали да је папа невин, тужна лица и сузних очију одлажаху из позоришта. Затим сакеларије рече старешини суда: Узми овога па га на комаде исеци , јер не заслужује да живи.
И џелати одмах зграбише светитеља, свукоше му горњу хаљину, а доњу му исцепаше од врха до дна, па му око врата ставише тешке вериге и цело му тело оковаше, и тако га вуцијаху кроз град у судиште. Испред њега је ношен мач којим је имао бити посечен. А од светине неки му се ругаху, вређаху га и злостављаху, и викаху: Где је Бог његов? где је учење вере његове? Други пак плакаху и ридаху гледајући какво се бешчашће чини и на какве се муке ставља тако велики светитељ Божји. А преподобни Мартин подношаше двоструке патње: једне од болести и тешких окова и немилосрдних руку џелата, а друге - душевне зато што је наг и што му се срце кида од стида. Кад га довукоше у судиште, вргоше га у тамницу међу злочинце и разбојнике, вукући га окована наниже по многам степеницама, од чега светитељ задоби многе ране и силна крв истече из њега. И после нешто времена пренесоше га у другу тамницу, која се звала Диомидова. Тамо од болести и великог јануарског мраза он беше на самрти. Но жена тамничког стражара, сажаливши се на светитеља, тајом дође у тамницу к светоме сужњу, однесе га одатле, опра му и преви ране, положи га у своју постељу, добро покри, и тако светитељ лежаше без гласа као мртав све до вечера. А касно увече, старешина царских евнуха Григорије посла к светитељу економа свога дома са нешто понуда, и овом поруком: Не малаксавај у тузи! надамо се у Бога да нећеш умрети. Чувши то, преподобни Мартин дубоко уздахну, јер му та реч не беше пријатна, пошто је желео да умре у своме страдању за правоверје.
Сутрадан цар посети болесног патријарха Павла, који беше на самрти, и све му исприча о папи Мартину. А Павле, уздахнувши тешко окрете главу дувару: Тешко мени, и то на моју осуду! Цар га упита, зашто говори тако. А патријарх одговори: Зар је то мала мука, господару, да папа страда толико? И преклињаше цара да више не мучи папу.
На осам дана после смрти патријарха Павла цар посла свога нотарија Демостена и друге угледне људе к светоме Мартину у Диомидову тамницу. Ушавши код светитеља, они му рекоше: Господар наш цар говори ти: Ето, у каквој си слави био, и у какво си бешчешће пао! Али, за то си ти једини крив, и нико друга. - Свјатјејши папа им ништа не одговори, већ подиже очи к Богу и рече: Хвала и благодарност за све јединоме Цару Бесмртноме! - и распитиваху светитеља за Пира, ранијег патријарха, да ли је добровољно био у Риму и одрекао се своје монотелитске вере, и како га је примио ранији папа Теодор. Свети Мартин им исприча подробно све о Пиру, како је добровољно дошао у Рим и писмено се одрекао неправе вере, ма да се потом опет вратио свом првом зловерју, и како га је папа Теодор примио чесно као епископа и снабдео свим потребним. Напослетку светитељ им ово рече: Ево, у вашим сам рукама, чините са мном шта хоћете, пошто вам Бог допусти. Али знајте насигурно, макар ме на парчад исекли, ја нећу имати никакво општење са цариградском црквом све док остаје у зловерју. Пробајте на делу, и увидећете каква је благодат Божја у слугама Божјим. - Чувши то, изасланици се вратише к цару, дивећи се светитељевој великодушности и неустрашивости, јер се ни мука ни смрти не боји.
Пошто светитељ проведе у Диомидовој тамници осамдесет и пет дана, дође к њему нотарије Саголива и рече: Наређено ми је да те одавде одведем дому твоме, а потом ћеш бити послан некуда. Светитељ га упита: Куда ћу то бити послан, и у које место? Али му овај не хте казати. И рече му. преподобни: Оставите ме овде у тамници све до онога часа када ћете ме одавде послати некуда. - И нотарије оде. А на заласку сунца блажени Мартин рече својим сасужњима: Ходите, браћо, да један другоме дамо последњи целив, јер ће сада доћи онај који ће ме одвести одавде. - И пошто се с плачем целиваше, светитељ им весела лица рече: Не плачите, него се заједно радујте са мном, јер за правоверје идем на заточење.
Утом опет дође нотарије Саголива и одведе светитеља. А сви затвореници неутешно ридаху у тамници због растанка с њим. Светитељ пак би одведен на лађу, и лађом послат на заточење у Херсон[5], где мучен глађу, тескобом и оскудицом у свачему, после две године отиде ка Господу, 665. године[6]. А свето тело његово би погребено изван града Херсона у цркви Пресвете Богородице Влахернске. И гроб његов беше славан, јер даваше исцељења многим и разним болесницима светим молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНТОНИЈА, ЈОВАНА и ЕВСТАТИЈА

Ови свети мученици беху из литванског града Вилне. Беху најпре незнабошци и поклоници огња, као и остали житељи те земље. Антоније и Јован беху рођена браћа. Када у Литву дође неки свештеник Нестор, Антоније и Јован свом душом заволеше хришћанску веру, и Нестор их крсти божанским крштењем, наденувши старијем име Јован а млађем Антоније. И по крштењу браћа вођаху живот који доликује хришћанима. А беху на служби у двору кнеза литванског Олгерда[7] у Вилни. И кријаху пред њим своју хришћанску веру, али је не могоше сакрити, јер се својим животом и обичајима разликоваху од других. Тако, они нису хтели да стрижу косу и браду као што су то чинили незнабошци, нити су јели меса у посне дане, ни чинили ишта што је противно хришћанству. И када их једном упита кнез, зашто не држе древне обичаје литванске, они смело изјавише да су хришћани. Кнез их онда стаде приморавати да се одрекну хришћанства и да једу од меса предложеног на трпезу. Али они чврсти у хришћанској вери, не хтеше да окусе месо, пошто тај дан беше постан. Кнез онда нареди да их затворе у тамницу. О они весело иђаху у тамницу као да иду на царски престо, радујући се и благодарећи Бога што се удостојише страдати за свето име Његово.
Пошто мученици проведоше у тамници годину дана, Јован, притешњен тамничком тегобом и бојећи се мука, клону духом, и посла молбу кнезу да га ослободи, обећавајући да ће учинити све што му кнез буде наредио. Кнез се томе обрадова, нареди да обојицу пусте, и врати их на њихову ранију службу. Јован се наизглед прилагођаваше незнабошцима: држао је њихове обичаје и испуњавао вољу кнежеву, али се у срцу свом држао хришћанства , тајно се молећи Христу Богу, кога из страха од мучења није смео јавно да исповеда. Антоније пак ни најмање не измени своје хришћанско држање, већ јавно чињаше оно што прави хришћанин треба да чини, а Јована кораше што је малодушан и плашљив, и саветоваше га озбиљно да се покаје и да, не плашећи се мука, опет исповеди Христа јавно. А незнабошци, видећи како се старији брат Јован у свему покорава кнезу, на Антонија и не обраћаху пажњу.
Једнога дана када оба брата беху са кнезом за трпезом, Јован јеђаше месо, иако је био постан дан, а блажени Антоније не хте да окуси, објављујући да је хришћанин. Кнез онда опет нареди да Антонија затворе у тамницу. А Јована ружаху сви: хришћани га нису волели као отпадника, а незнабошци су га корели као непостојаног, јер нити остаде у древној праотачкој вери, нити одржа хришћанску веру у коју пређе. Но Јован онда дође к себи и стаде се са сузама кајати због свог пада. И оде споменутом свештенику Нестору, и моли га да посредује за њега код брата да му опрости грех и да га прими у своју заједницу. Када свештеник извести о томе Антонија, он одговори: Никакве везе не могу имати с њим, док он најпре јавно не исповеди Христа и хришћанску веру. А кад то буде учинио, онда ће нам све бити заједничко.
Кајући се истински, Јован с љубављу прими братовље речи, и тражаше погодно време да јавно исповеди своју хришћанску веру. И једнога дана када се кнез купаше у купатилу а Јован му служаше, Јован нађе да је погодан тренутак и смело изјави пред кнезом да је хришћанин. Кнез пак, пошто беше сам у купатилу, не усуди се да му ишта учини, нити испољи свој гнев. Потом опет, када кнезу предстојаху многи, Јован громко објави да је хришћанин. И одмах, по наређењу кнежевом, Јован би везан, и од свих присутних немилосрдно шамаран и дуго штаповима бијен, па у тамницу вргнут.
Када то виде свети Антоније, испуни се неисказане радости. И оба брата борављаху у тамници славећи Бога. Тамо их гореспоменути свештеник причести пречистим и животворним Тајнама Христовим. А после неколико година свети мученик Антоније би као злочинац осуђен на срамну смрт: да буде обешен на дрвету. Када му пресуду саопштише увече, он сву ноћ проведе без спавања, хвалећи Бога, и молећи се, и соколећи брата на неустрашиво за Христа страдање, и саветујући га да се чува поновног пада, и пророчки му претсказујући рече: И ти ћеш, брате, не дуго после моје кончине, на исти начин скончати и ка Христу прећи. - А кад свану, обојица се причестише божанског и животворног Тела и Крви Христове. У подне пак свети мученик Христов би изведен из тамнице и по наређењу кнежевом обешен на дубу четрнаестог јануара. И тако, непобедив војник Христов предаде своју свету и непорочну душу у руке Христа Бога свог, кога возљуби, заволе.
А свети мученик Јован би остављен у тамници, јер се незнабошци надаху да ће га преластити и од хришћанске вере одвратити. Али када видеше да је он непоколебљив у светој вери и храбар, и да у тамници проповеда Христа, осудише га на исту смрт као и његовог брата. И обесише га на истом дубу исте, 1374 године, двадесет четвртог априла. Тако и овај страдалник, завршивши мученички подвиг, оде к подвигоположнику Христу, за кога се јуначки борио. А света тела њихова хришћани чесно сахранише на истом месту.
После ових светих мученика пострада блажени Евстатије. Он беше млад по годинама, али многе превазилажаше храброшћу; беше леп лицем, али још лепши душом и разумом. Јер познавши истинитог Бога и заволевши Христа, он се одрече незнабожачког безбожја, и оде к споменутом свештенику Нестору. Овај га поучи светој вери и крсти божанским крштењем. И отада он провођаше богоугодни живот хришћански, као што и доликује добром хришћанину: провођаше чист живот у посту и молитвама, упражњавајући сваку врлину. А беше и он на служби код кнеза Олгерда. Једнога дана када се кнез бављаше пословима своје кнежевине, и Евстатије беше поред њега вршећи своју дужност, кнез угледа како је на Евстатијевој глави порасла коса. А у незнабожаца огњепоклоника био је обичај да на свој начин стрижу косу и браду. Блажени пак јуноша Евстатије, откако одбаци њихову безбожну и глупу веру и прими свето крштење, не остриже косу на глави. Видевши то, кнез га упита: Јеси ли хришћанин? И кад овај отворено изјави да је хришћанин, кнез побесне од гнева. И желећи да светог младића одврати од хришћанске вере, он га најпре примораваше да једе месо. Али он не само што не хте јести, него ни очима погледати на месо, јер беше Божићни пост, и петак.
Кнез онда, разјарен до лудила, нареди да прво гвозденим штаповима немилосрдно бију светог јуношу. А он, бездушно бијен, тако јуначки трпљаше, да не само не јаукну, него и не уздахну, нити пусти сузу, већ благодараше Бога што га је удостојио да страда за свето име Његово. Овакво јуначко трпљење мучениково још више разјари кнеза, и он нареди да му у уста сипају студену воду, а беше цича зима. И од силне хладноће помодре мученику тело. Али ни то не натера светитеља да се потчини кнезу и једе месо у посне дане. Тада га кнез стави на најсвирепије муке: нареди те му поломише и размрскаше кости у ногама, све од колена до стопала; скидоше му с главе косу заједно с кожом; одрезаше му нос и уши. У таквим мукама проведе светитељ три дана, али као да није осећао болове: не беше узбуђен, нити икакав знак патње показа на лицу, штавише љубазно разговараше са неким хришћанима, који су плакали због његовог страдања, и говараше им: Не плачите, браћо, због мене, што се ова земљана кућа тела мог у ранама распада; ја се надам да ћу од Христа Бога нашег добити кућу нерукотворену, вечну на небесима.
Када кнез виде да ништа не помаже, он осуди мученика на смрт и нареди: да га обесе на оном истом дубу, на коме те године беху обешени свети мученици, Антоније и Јован. Слуге дохватише светог младића који једва беше жив, и поведоше на смрт. А свети мученик Евстатије, ма да размрсканих ногу и поломљених бедара, ипак, укрепљен помоћу Божјом, хиташе добро и брзо као потпуно здрав телом, и као да уопште није био мучен. Па не само хиташе, него и иђаше испред оних што су га водили. И кад стигоше до дуба, мучитељеве слуге ставише мученику омчу око врата, и обесише.
И тако страдалник Христов предаде своју свету душу у руке Божје тринаестог децембра. А чесно тело његово би тако остављено да ниско виси, да би га разнеле звери и птице грабљивице. Али му се не приближи никаква звер нити икаква птица, јер га Бог чуваше. И после три дана узеше хришћани мучениково тело читаво и цело, и сахранише чесно крај тела светих мученика Антонија и Јована.
Необично је то, што после кончине светих мученика, нико од осуђеника не би обешен на том дубу, иако је то био дуб на коме су дотада сви кажњеници били вешани. А после извесног времена, пошто се хришћани умножише и света вера напредоваше, сабраше се хришћани и одоше код кнеза, и замолише га да им да место где свети мученици пострадаше за Христа. Кнез им, по промислу Божјем, изађе у сусрет, и даде им то место. Хришћани онда посекоше онај дуб, и подигоше цркву у име Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. А на месту где беше дуб наместише свети престо. И у цркву унеше мошти светих мученика Христових: Антонија, Јована и Евстатија, у славу Бога у Светој Тројици слављеног, коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.
Незнабожачка имена ових светих мученика: Антонија, Јована и Евстатија, беху: Круглец, Кумец и Нежило.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АРДАЛИОНА ГЛУМЦА

Био је најпре глумац - комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије играо улогу мученика за веру исмејавајући хришћане на све могуће начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана (286- 305 г.), његов дух се потпуно промени. На једној комедијашкој престави, где је требао да изиграва противљење хришћанских мученика царевим наредбама да принесу жртве идолима, он пред народом викну велегласно, да је он хришћанин, и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и мучен, и наговаран и одвраћан. Али он остаде непоколебљив и пострада за Христа, и умре привезан за усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну улогу мученика хришћанског. Такви су, ето, чудесни путеви промисла Божјег у спасењу човека.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Констанс II царовао од 641. до 668. године.
2. Ова острва, по броју шездесет, налазе се у Јегејском Мору.
3. Секретар патријаршије.
4. Сакеларије - највиши црквени чиновник, који је стајао на челу нарочитог савета, који је управљао цариградским манастирима и манастирском имовином, и мотрио над животом монаха.
5. Херсон - гребен на западној обали Крима; ту у петом веку пре Христа основан град Херсон; на неколико километара од Севастопоља виде се развалине тога града.
6. ) Св. папа Мартин се упокојио највероватније 15. септембра, због чега се негде и спомиње тога дана (или 20. септ.).
7. Кнез литвански Олгерд владао од 1341 до 1377 године.

Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Артемон. Би свештеник у Лаодикији за време цара Диоклецијана. Пред судијом мучитељем овако је за себе рекао: „именујем се Артемон, роб Христа Бога мојега; 16 година бех чтец и читах књиге у цркви Бога мојега; 28 година бех ђакон и читах свештено Јеванђеље; 33 године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом". Судија га уведе у храм Ескулапов где жречеви нарочито неговаху велике змије, посвећене томе „богу". Сви држаху да ће змије угристи Артемона. Но он се прекрсти и силом крста прикова све змије за земљу тако да се не могаху маћи. По том их изведе све у двориште, духну на њих и све их на мах умртви. Сви беху у великом ужасу. А главни жрец тога храма, Виталије, видећи ово чудо, паде на колена пред Артемоном и повика: „велики је Бог хришћански!" И крсти га мученик са још неким пријатељима његовим. Но злобни судија оста упоран у злоби и мучаше старца Артемона разним мукама. Једном га хтеде бацити у врелу смолу, но сам се с коња врже у њу и изгоре. Беху виђена два орла који падоше на њ' дигоше га с коња и вргоше у смолу. Свети Артемон оста слободан за извесно време и хођаше, праћен увек са два своја омиљена јелена, и учаше народ. Но поново би ухваћен и посечен 303 год. И пресели му се душа у Царство Христа Бога, нашега, коме је Артемон свети верно служио.

2. Св. муч. Крискент. Из града Мира Ликијског. Грађанин чесан и славан. Јавно исповедио своју веру у Христа и наругао се мртвим идолима. Због тога би од незнабожаца огњем уморен.


3. Св. муч. Томаида. Рођена у Александрији од чесних родитеља; научена благочешћу од малена и у петнаестој години својој венчана с мужем чесним. Но свекар њен би скверан старац, и у одсуству свога сина нападе на снаху своју и хтеде је обешчастити. Устраши се Томаида и у страху опомињаше свекра на закон Божји, и измицаше из руку његових. После дуге борбе свекар извади нож и закла снаху, па је расече на две половине. У том часу постигне га казна Божја: на мах ослепи и не могадне наћи врата да изађе, него ту у одаји буде затечен и предат суду, који га осуди на смрт. Тако Томаида пострада за заповест Божју о супружанској верности и о чистоти. Дешавало се по том, да су многи будући мучени блудном страшћу, уздизали молитве св. Томаиди и добијали од ње крепку помоћ. Велики подвижник Данило пренео је њене мошти у Скит, и тамо их положио у гробље свештеномонаха. Пострада св. Томаида 476 год.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АРТЕМОНА, презвитера Лаодикијског[1]

За царовања Диоклецијанова бејаше велико гоњење на хришћане[2]: у све градове и крајеве римске царевине бише упућени мучитељи, да приносе жртве идолима и да хришћане приморавају на поклоњење идолима, а непокорне да муче и убијају. За Лаодикијску[3] област би одређен војвода Патрикије. Чувши да се војвода приближава Лаодикији, епископ лаодикијски блажени Сисиније узе са собом свештеника Артемона светог и неке хришћане, оде ноћу у идолиште Артемидино[4] и све идоле полупа и огњем сажеже. Онда оде у своју хришћанску цркву, која беше удаљена од града пет стадија, тамо вршаше богослужење и утврђиваше верне у вери, говорећи им: Децо моја, чујемо да у град долази антихрист који ће убијати хришћане. Нека вас дакле ништа не растави од љубави Христове: ни огањ, ни мач, ни звери, нити ма која најљућа смрт!
Када стиже у град, војвода Патрикије прво принесе жртву у идолишту Аполоновом. И тог дана приреди позориште, и саопшти царску наредбу. Пошто пет дана проведе у позориштима и лову, он уђе у Артемидино идолиште са жељом да принесе погану жртву, али не нађе идоле. И упита за њих: Где су? Одговорише му, да је епископ Сисиније са попом својим Артемоном и осталим хришћанима разбио кип Артемидин и кипове осталих богова. На питање војводино, где се налази епископ и хришћани, одговорише му да су они у својој цркви Војвода одмах уседе на коња, и са наоружаном војском оде хришћанској цркви. А кад се приближи цркви на једну стадију, војводу ухвати силна грозница, те паде с коња, и војници га на носилима однеше у најближу кућу. Кад се спусти ноћ, и војници сеђаху око болесног војводе очекујући његову смрт, рече војвода војницима и домаћима: Хришћани ме проклеше, и њихов Бог ме мучи. На то му домаћи рекоше: Моћни богови и светла богиња Артемида даће ти здравље. Али пошто се болест погорша и живот војводи беше у опасности, војвода рече војницима: Идите у хришћанску цркву, и реците епископу Сисинију: овако каже војвода Патрикије: Велики је Бог хришћански, помоли Му се за мене, епископе, да оздравим од ове тешке болести, па ћу од злата начинити твој лик и поставити га усред града.
Војници одоше и саопштише епископу војводину поруку. Епископ му одговори: Злато твоје нека буде с тобом, а ако верујеш у Господа нашег Исуса Христа, избавићеш се од болести своје. На то војвода посла епископу овакву поруку: Верујем у Бога твога, само да оздравим. Онда епископ сатвори молитву за војводу, и војвода одмах устаде здрав.
После неколико дана војвода Патрикије крену у Кесарију Палестинску. И када беше на три стадија од Лаодикије, срете светог Артемона свештеника где се враћа из лова, јер он речју Христовом ловљаше дивље звери. И за њим иђаху два јелена и шест дивљих магараца, које вођаше епископу , јер епископ Сисиније имађаше диван врт, и желео је да у њему држи дивље звери. Војвода нареди да стану кочије, па упита Божјег слугу Артемона: Како си уловио ове звери? Он одговори: Уловио сам их речју Христа мог. И рече војвода: Старче, чини ми се да си хришћанин. Светитељ му одговори: Хришћанин сам од младости.
Тада војвода нареди двојици војника да окују у двоје вериге Артемона и да га воде за њим до Кесарије Палестинске. А кад светитеља оковаше, он се окрену зверињу које је ишло за њим и рече им: Идите к Сисинију епископу. И одоше, и зауставише се код врата црквене ограде. А епископ упита вратара: Откуда дође ово звериње? Тада по наређењу Божјем један јелен проговори човечјим гласом и рече: К теби нас посла слуга Божји Артемон, кога злочестиви војвода ухвати и окована одведе у Кесарију.
Епископ се запрепасти кад чу јелена да говори, и дубоко уздахнувши за Артемоном, призва ђакона Филеја, и рече му: Ново чудо се догоди! Јер један од ових зверова које видиш, јелен проговори човечанским гласом и каза ми да је неваљали војвода ухватио слугу Божјег Артемона, оковао га и у Кесарију одвео. И ја сам ево запрепашћен тиме што је јелен проговорио, и опхрван великом тугом што је Артемон ухапшен. Стога те молим узми просфоре и са једним служитељем отиди до Кесарије и распитај се да ли је истина што каже јелен.
Ђакон узе просфоре и служитеља и, пошто се помоли Богу, оде. И дошавши у Кесарију он нађе светог Артемона у тамници. И пошто се поздравише, он га упита: Слуго Бога Вишњега и пастиру словесних оваца, како си нас оставио и пао у руке мучитељу? Ми то нисмо знали, али једна дивља животиња проговори људским гласом и обавести о томе епископа. Зато ме епископ посла овамо да видим да ли је истина што јелен каза, јер епископ много тугује за тобом. Свети Артемон на то рече: Слуго Господњи Филеје, извести владику мог светог епископа, да сам на путу ухваћен Христа ради и посађен у тамницу, те нека се помоли за мене, да бих могао победити злу намеру христоборног мучитеља и удостојио се постати заједничар Христу Господу.
Пошто дадоше један другоме целив, они се расташе: ђакон се врати к епископу, а Артемон оста у тамници. Дошавши к епископу, ђакон му достави Артемонову поруку. И епископ се са сузама помоли Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си избавио Данила из уста лавових, и спасао Три младића из Навуходоносорове ужарене пећи, Ти и слугу твог Артемона избави од непријатељског Патрикија, и дај му да победи све муке на које га овај буде ставио, и уврсти га у лик светих Мученика.
Једнога дана војвода Патрикије, приређујући позоришта у граду Кесарији, нареди да изведу преда њ светог Артемона, свештеника лаодикијског, и упита га: Реци нам, старче, како ти је име? Он одговори: Зовем се Артемон, роб Христа Бога мог. Војвода га упита: Јеси ли ти разбио кип велике богиње? Светитељ одговори: Ја. Војвода га упита: Кажи ми, старче, како савлада силу њену, и не поштеде лик њен, нити се побоја одмазде њене, него ти она, кротка будући, допусти да живиш? Свети Артемон одговори: Ја ћу, молећи се Богу моме, и тебе савладати и насиље твоје победити, а некмоли мртвог н немог идола! Војвода му рече: Чувши да се зовеш Артемон, ја се понада да си слуга богиње Артемиде. А држим да те она остави у животу зато што носиш њено име. Светитељ одговори: Неваљалче, безбожниче, помрачени умом сине ђавољи, ако хоћеш да знаш откуда ми то име, онда знај да ми га Бог дарова док бејах још у утроби матере своје. Војвода рече: Поштуј своју старост, поштеди своје седе власи, те принеси жртву великом богу Ескулапу[5] који је у овом граду. Светитељ одговори: Шеснаест година бејах чтец и читах књиге у цркви Бога мог; двадесет и осам година бејах ђакон и читах свештено Еванђеље; тридесет и три године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом; и ти сада тражиш од мене да будем сличан теби и да принесем жртву ђаволу који се налази у мртвом идолу. Ипак хтео бих да видим бога твог и познам силу његову. Војвода рече на то: Велику славу и силу има велики бог Ескулап, и који год пред вратима храма његова не принесе кадове с молитвом, не може ући унутра. - У храму пак Ескулаповом жречеви нарочито неговаху велике змије, и једном у години приношаху им слаткише. Светитељ рече: Хајдмо у храм Ескулапов, и ако ми не допусти да уђем унутра, ја ћу му онда принети кад.
А када се војвода и народ са светитељем приближише томе храму, змије, или боље нечисти дуси у њима, не подносећи долазак мучеников и силу Христову што је у њему, стадоше страшно шиштати и метеж правити, да се и сам храм као дрво од ветра колебаше. Видевши то, војвода и народ побегоше од страха. Потом војвода рече светитељу: Видиш ли како је сила Ескулапова велика, па никоме не допушта да уђе к њему без када? Светител. му рече: Нареди твоме жрецу да ми отвори храм, и ја ћу ући. Војвода нареди жрецу да отвори храм. А жрец по имену Виталије рече војводи: Молим твоју пресветлу власт, ја не могу отворити храм без када и мољења, јер је велика претња бога Ескулапа. И жрец узе кад, принесе га по свом идолопоклоничком обичају, скиде катанац са врата, и одмах побеже одатле. А војвода, стојећи далеко од врата храма, довикну светитељу: Старче, ако можеш ући, уђи Светитељ приђе вратима, прекрсти се, смело уђе, и све змије прикова за земљу тако да се не могаху маћи. Онда се светитељ помоли истинитоме Богу свом, говорећи: Господе Боже мој, Ти си слугом Својим Данилом уништио вавилонског Вила, и змију убио, - Ти и сада преко мене грешног побиј божанском силом својом ове змије, да се прослави свето име Твоје!
Затим, запретивши змијама да никоме никакво зло не учине, свети Артемон им нареди да му следују. И изиђе с њима напоље. А народ и војвода, када угледаше змије где излазе из Ескалупова храма, препадоше се и дадоше се у бекство. А светитељ повика за њима: Што бежите? Не бојте се, станите, и видећете сада да ће ове змије силом Бога мог истинитог бити умртвљене на очи ваше! - И духну на змије и све их намах умртви, и оне се распадоше пред ногама његовим као громом поражене. Онда свети Артемон рече војводи: Видиш ли, Патрикије, како силом Бога и Оца Господа нашег Исуса Христа бише умртвљени богови које ви обожавате? А војвода и сав народ беху се препали видевши змије побијене међу којима беше и једна огромна змија, пет лаката широка а двадесет и пет лаката дугачка. Жрец пак Виталије, видевши све то, громко изјави: Велики је Бог хришћански, и велика је сила овога човека који дахом уста својих умртви ове змије! И припавши к ногама светитељевим, говораше: Слуго Бога вишњега, нећу се одмаћи од тебе! Осени ме силом Бога твог, да бих постао овца твога стада. Досада сам био у заблуди, јер сам се уздао у идоле и у ове змије, а сада сам познао Бога истинога.
А безбожни војвода, слеп очима душе, иако виде овакво чудо, ипак се не хте обратити истини. И погибију змија приписиваше не сили Божјој већ мађиоништву Артемоновом. И он, постиђен и разјарен због погибије змија, нареди да светог мученика опет изведу пред њега на суд. И јаросно викну к светитељу: Тако ми велике богиње Артемиде и лучезарног Аполона[6], на комаде ћу те исећи ако ми не кажеш којом си силом побио оне огромне змије! Мученик му одговори: Силом Христовом и с помоћу светог Архангела Рафаила, за то послатог од Бога, побих змије ваше. Војвода га упита: Може ли имати такву силу онај кога је јеврејски народ распео? Светитељ одговори: О злобом помрачена змијо стара, наследниче тартара чуо си и опет чуј: ваше змије погибоше од силе Бога мог!
То до беса доведе војводу, и он силно ужеже један огроман тигањ, положи на њега нагог мученика, па још ужеже и гвоздене остане, и нареди да га боду. Усто нареди да му железним оруђем одсецају делове тела. И говораше мученику светом: Видиш ли, непокорни старче, како тело твоје у мукама гине? А страдалник подиже очи к небу и рече: Господе Исусе Христе, не допусти поганом војводи да исмеје мене слугу Твога, јер знаш да Тебе ради страдам. Дај ми трпљење до краја, да враг мој буде потпуно посрамљен. Услиши, Боже, молитву слуге Твога, и чуј мољење моје, Господе Саваоте! Ти си створио небо и земљу и све дивоте под небом, и Ти си Господ свију, и нема онога који би Ти се могао одупрети, у милости Твојој спаси ме, Господе! Ти си осветио незлобивог слугу Твог Авеља, невино закланог; Ти си оправдао и на висину узнео угодника Твог Еноха; Ти си сачувао Ноја у ковчегу; Ти си благослова ради уздигао светитеља Мелхиседека; Ти си жртве ради прославио Авраама; Ти си умножио децу Јакова; Ти си ишчупао Лота из содомског огња; Ти си трпљења ради узвеличао Јова; Твојом помоћу Јосиф је победио телесне страсти; Тобом се слуга Твој Мојсије уздигао над непријатељима; и сви Тобом спасени величају Тебе, Бога прослављеног. И ја, Господе, слуга Твој, молим Те: помилуј ме милошћу Твојом и помози ми силом Твојом!
Док се светитељ тако молио, гле, онај јелен у Лаодикији, што проговори епископу човечанским гласом, дотрча у Кесарију, проби се кроз народ на гледалишту, паде на колена пред светог мученика и лизаше чесне ноге његове. Затим ставши према војводи он опет, по наређењу Божјем на изобличење и посрамљење безбожника, проговори човечанским гласом и рече: О најзлочестивији војводо! увиди да нема ничега што је немогуће Богу. Он је моћан да и животињама подари људски говор, да би показао божанску силу своју. Знај дакле да ће се слуга Божји Артемон ускоро ослободити, а тебе ће две птице небеске зграбити и у врелу смолу вргнути, зато што си исповедио Бога и веровао у Њега, па си Га се затим одрекао, и сада бездушно мучиш праведног човека.
А покварени војвода, изобличен од дивље животиње, и сматрајући то за мађиоништво, разгневи се веома и нареди војницима да јелена убију. И један војник узе копље и баци га на јелена, али јелен отскочи устрану, и копље удари у груди војводиног трпезара, прободе га и овај одмах издахну. То веома ожалости војводу, и он прекину суђење и оде дому свом, наредивши да мучеиика опет вргну у тамницу.
Сутрадан војвода нареди да се велики казан напуни смолом, да смола проври, па да се у њу главачке баци мученик. Када слуге спремише све, дођоше и известише војводу да смола већ ври у казану. А он, желећи да својим очима то види, седе на коња и одјаха ка казану. Кад се приближи том месту, слетеше с неба два Анђела у облику орлова, зграбише га с коња и вргоше у врелу смолу, и сав изгоре у њој да му ни кости не остадоше. Кад то видеше војници и народ, препадоше се и разбегоше, само светитељ остаде крај казана, славећи Бога. И преклонивши колена помоли се Богу, и изведе на том месту извор воде.
Онда дође идолски жрец Виталије и многи други, те их свети мученик огласи и крсти.
Те ноћи дође мученику глас с неба који говораше: Изиђи из овог града и иди у Азију у приморско место Вули, и тамо ћеш обрести Александра и његову мајку Пиронију. И с њима ћеш многе ослобађати од демона и од разних болести. И многи ће, просвећени Тобом, прославити Бога. - А кад свану, скупише се код светог Артемона сви новопросвећени. И он узе хлеб Божанске Тајне, разломи га на честице, и благословиши свету Чашу, даде им говорећи: Овај хлеб је Тело Христово, и ова Чаша је Крв Христова, проливена за душе ваше. Стога се чувајте, децо, да ниједан између вас не отпадне од љубави Христове! Стојте непоколебљиво у вери! А мени је наређено да идем у Азију.
Епископ пак кесаријски, чувши све о светом мученику Артемону, како је многе крстио и како учи народ речју истине, дође к њему са вернима, целива га и, сатворивши молитву, обележи оно место на коме је страдао свети мученик Артемон. И ту касније подиже цркву. А неке од оних које је крстио свети мученик епископ рукоположи за свештенике, неке пак за ђаконе, док Виталија постави за епископа и уручи му палестинске крајеве. Свети пак мученик Артемон, опростивши се с епископом и народом, крену у означено место у Азији. На путу га Анђео узе и однесе у то место Вили. Тамо он силом Божјом учини велика чудеса, и многе просвети и приведе к Богу. Затим би поново ухваћен од незнабожаца и мачем посечен 304. године. И оде у вечне обитељи да прими венац славе од Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом слава и поклоњење кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КРИСКЕНТА

Свети Крискент беше из Мире Ликијске[7], рода славног и чувеног. Одмакао у годинама и стар, гледајући многе идолопоклонике како приносе жртве неразумним животињама, понесен ревношћу он оде међу идолопоклонике и саветоваше их да одбаце своју заблуду и обрате се Богу у кога верују хришћани, који је Творац сваке душе и промислитељ сваког живота.
Игемон назва светитеља злодухом и несрећником, зато што жели да добровољно иде на муке. Светитељ му одговори да је страдање за Христа извор среће и блаженства. Упитан од игемона, како му је име и одакле је, светитељ даде на сва питања један одговор: Хришћанин сам. Игемон му саветова да принесе жртву идолима говорећи му: "Поклони се само телом, а душом клањај се твоме Богу!" Али он то најодлучније одби, и исповеди пред свима Христа Бога. И још рече: "Тело не може чинити ништа друго него што душа хоће, јер душа креће тело и влада телом".
Због тога светитељ би најпре везан и бијен. Затим наложише ватру и бацише га у њу. Али му ватра ни длачицу на глави не опали. Потом он благодарећи Бога предаде душу своју у руке Божје, и доби од Бога венац мученички.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТОМАИДЕ

Света мученица Томаида рођена је у Александрији од благочестивих родитеља, који је лепо школоваше и добро васпиташе. У петнаестој години родитељи је удадоше за једног младића хришћанина. И живљаше Томаида чесно у дому свога мужа, украшена целомудреношћу, кротошћу, незлобивошћу и осталим врлинама. Живљаше у дому и отац њенога мужа, њен свекар. Он по дејству Сатане, рањен лепотом своје снахе и распаљен похотом, смишљаше јој зло, и тражаше згодно време да је обешчасти. Али не налазећи погодну прилику за то, он је сваки дан као мазећи је, грљаше и љубљаше. А невеста, будући целомудрена, није разумевала лукаву намеру његовог мажења, него је држала да он то чини из родитељске љубави, и стиђаше га се као оца.
Муж Томаидин беше рибар. Једне ноћи дођоше други рибари и одведоше га да лове рибу. Пошто он оде, отац његов нападе на снаху своју приморавајући је на грех. А она, запрепашћена од таквог неочекиваног зла, стаде се отимати од бестидног старца, и говораше му: Шта то радиш, оче? Прекрсти лице своје и удаљи се, јер је то ђаволско дело. Али старац не попушташе, приморавајући је и прељубним речима и бесрамним насртањем. Но она, целомудрена и пуна страха Божја, јуначки се брањаше, и мољаше и саветоваше свога свекра да се мане такве безаконе и нечисте жеље. Али, уколико се она јаче брањаше, утолико он луђе нападаше на њу, горећи сладострасном похотом као огњем. Изнад постеље пак висијаше један мач. Старац га скину, извуче га из корица, и стаде плашити снаху говорећи јој: Не послушаш ли ме, ја ћу ти овим мачем одсећи главу. А снаха му одговори: Макар ме на парчад исекао, ја нипошто не пристајем на безаконо дело. Тада старац, бесан од јарости, удари мачем снаху своју блажену Томаиду, и закла је, па је расече на две половине. И она предаде душу своју у руке Божје, и доби славни венац мучеништва за такву чистоту своју и целомудреност. Јер се до крви бо-рила против греха, и душу своју положила за Божји закон, волећи више смрт него да оскврни тело своје и постељу мужа свог, и таквим безакоњем разгневи Бога.
Убицу пак одмах постиже казна Божја: намах ослепи он који је био слеп душом, и бацивши мач тражаше врата да би побегао из куће, али их не могаше наћи. И док се он тако мучио пипајући зидове и тражећи врата, наиђе друга група рибара, закуца на врата и позва сина његовог у риболов. А отац његов одговори им: Син мој оде да лови рибу, него ми ви покажите врата пошто не могу да их нађем. Они онда отворивши врата уђоше унутра и угледаше старца крвавих руку и одела, и на земљи мртву жену, расечену на две половине, где лежи сва у крви. Видевши то, они се запрепастише, и питаху: Шта је ово? Ко и ради чега изврши ово убиство? Старац им онда исповеди свој грех, и мољаше их да га одведу у суд и предаду властима, да би по заслузи својој био кажњен. Уто се и муж врати из риболова. И видевши шта се догодило, неисказано се ожалости и постиде. И плакаше за супругом својом толико целомудреном, а стиђаше се оца свог толико безаконог да се ни Бога не побоја ни седих власи својих не постиде, те учини такву ствар. И старац би предат суду. И суд га осуди на смрт: он би посечен мачем.
Код тела пак убијене Томаиде стече се много људи из Александрије. Сви се они чуђаху таквом необичном и страшном делу, а величаху целомудрије убијене. Деси се тада у Александрији преподобни отац Данило из Скита. Он предложи своме ученику: Чедо, хајдмо да видимо мошти свете невесте. Пошто одоше и видеше мошти, они отпутоваше у манастир, звани Октодекат, тојест Осамдесети. И монаси сретоше оца чесно и с љубављу. И он им исприча о мучеништву свете Томаиде, и рече: Идите и донесите овамо чесне мошти њене, јер не треба тело њено да буде сахрањено са световњацима него са светим оцима. А неки од братије стадоше роптати што наређује да се тело женско сахрани са светим оцима. Преподобни им на то одговори: Та девица, коју не желите да овамо донесу, мајка је и мени и вама, јер умре ради целомудрија.
Тада монаси, не смејући се противити светом оцу Данилу, одоше те донесоше тело свете Томаиде, и чесно га сахранише у манастирској гробници са светим оцима. После тога преподобни Данило, пошто целива све оце, оде са учеником у свој Скит. Потом се догоди да једног брата силно нападаше демон блуда. Он оде к преподобном Данилу и исповеди му се како га страшно мучи похота. Преподобни му онда рече: Иди у манастир Октодекат, уђи у гробницу светих отаца и помоли се говорећи: Боже, молитвама мученице Томаиде помози ми, и избави ме од блудне напасти! А уздај се у Бога, и ослободићеш се од искушења ђаволског. - Брат учини тако, и престаде блудна напаст. И вративши се у Скит, он паде пред ноге преподобном Данилу, говорећи: Молитвама свете мученице Томаиде, и твојима, оче, Бог ме ослободи од блудне напасти. - А старац га упита: Како то би? Брат одговори: Само дванаест молитава сатворих, и усто помазах се јелејем из кандила што је на гробу свете мученице Томаиде, па спустих главу своју на њен гроб, и заспах. И гле, јави ми се светла девица, света мученица Томаида, и рече ми: Оче, оче, прими овај благослов и иди с миром у своју калију! И ја, узевши благослов, пренух се из сна, и осетих се потпуно ослобођен од телесних страсти. Но ја не знам какав би тај благослов што ми га у сну даде светитељка, само се осетих ослобођен од страсти. На то му преподобни Данило рече: Такву слободу имају пред Богом они који се боре за целомудрије. - И отада никаква више телесна страст није узнемиравала тога брата, и он слављаше Бога, а прослављаше и свету мученицу Томаиду, лекарку својих страсти.
Потом исто тако и други, узнемиравани таквим страстима, прибегавали су гробу свете мученице Томаиде, и светим молитвама њеним добијали олакшање и ослобођење од телесне похоте, и славили прослављеног у овој светитељки Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом част и поклоњење вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕЛЕВТЕРИЈА ПЕРСИЈАНЦА

Овај свети мученик, заједно са Св. мучеником Зоилом Римљанином (који се такође данас слави) отиде сам пред управитеља свога града и изобличи га за његову нечестиву веру. Овај га ухвати и стаде га мучити на точку и са разним мачевима и другим справама. Мучен страшно и навраћан да прими незнабожачку веру, Свети Елевтерије не попусти, него храбро поднесе све муке. Најзад би посечен мачем за Господа свог. За њим би посечен и свети мученик Зоило Римљанин[8].

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЗОИЛА РИМЉАНИНА

Свети Зоило пострада за Христа заједно са Светим мучеником Елевтеријем Персијанцом, чијем се страдању трпљењу дивио, а затим га и сам са њим делио.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОСИЈА

Овај свети мученик мачем посечен за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА ПЕЛОПОНЕСКОГ[9]

Свети новомученик Димитрије беше родом из села Лигудиста у покрајини Аркадији на Пелопонезу. Отац му се зваше Илија, а мајка му умре још док он беше дете. Маћеха, коју отац доведе у кућу, не поступаше добро са децом, па Димитрије са својим старијим братом напусте кућу и дођу у Триполис. Димитрије ступи у службу код неких зидара, па мучен од њих отиде да служи у једну турску кућу. Ту га постепено мухамеданци обрате у своју веру, обрежу га и назову Мехмед. За њим пође и његов старији брат и учини то исто и он. Чувши за ту пропаст своје деце, јадни отац њихов Илија пође да тражи синове, али их не нађе и врати се натраг кући.
Димитрије чу за то да га је отац тражио и поче га савест гристи. Размишљајући много, он најзад напусти свога агу и крете у Аргос, а одатле лађом у Смирну. Одатле отиде по савету и других у манастир Светог Претече у Кидонијама, где се исповеди код тамошњег игумана, а овај га пошаље на острво Хијос код св. Макарија Коринтског, који тада тамо живљаше. У младом Димитрију већ тада беше почела да се развија и расте жеља да пострада за Христа, и то тамо на оном месту где Га се раније беше одрекао. Зато под руководством духовника (Никифора Хијоског) удари себе на најстрожије подвиге и духовне трудове, особито на пост и молитву и покајање. После дугих одлагања и припремања, он најзад доби од духовника благослов за пут, и отпутова за Аргос и за Триполис. У Аргосу се исповеди код свештеника Антонија Сакеларија, па се онда појави код свога аге у Триполису и јавно исповеди да је хришћанин и да жели да пострада за Христа. Његов бивши газда га предаде турском намеснику, а овај стаде убеђивати мученика да се врати у исламску веру. Затим, када то ништа не поможе, он му стаде претити и отпоче га љуто мучити. На сва улагивања и на сва мучења, блажени Димитрије само одговараше: Хришћанин се родих, Хришћанин јесам, и Хришћанин хоћу да умрем. Распети Господ је истинити Бог. Поклањам се Оцу и Сину и Светоме Ауху, Тројици јединосушној и нераздељивој!
Не могући га придобити за себе, Турци га одашиљаху од намесника до судије, и од судије до управитеља града, и свуда пред свима мученик само понављаше: Хришћанин сам, и као Хришћанин хоћу и да умрем. Клањам се Распетоме Исус Христу, истинитоме Богу! Никаква мучења, која злобни Агарјани употребише не могоше изменити веру његову. Најзад, турски игемон наред да му главу отсеку мачем. И тако Свети новомученик прими венац мучеништва од Христа. Пострада у уторак по Томиној недељи, 13. априла 1803. године. Његове свете мошти спасоше побожни хришћани и пренесоше у храм Св. Николаја звани Варсон, а свету му главу узе и сачува споменути свештеник Сакеларије у Аргосу. Од моштију Светог новомученика Димитрија биваху многа чудесна исцељења, на славу Христа Бога нашега и на спасење многима. Амин.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. У неким Синаксарима овај Свети се спомиње још и 8. октобра, или 24. марта, заједно са ов. Артемоном, еп. Селевкијским.
2. За царовања Диоклецијанова, од 284 до 305, било је издато четири указа против хришћана. Први је објављен у фебруару 303. године. Овим указом наређивало се: рушење цркава и спаљивање светих књига, лишавање хришћана грађанских права, части, заштите закона и свих служби; робови хришћани губе право на слободу, ако су, пошто су добили слободу, остали и надаље у хришћанској вери. Ускоро затим би издат други указ; у њему се наређивало: све преставнике Цркве и друга духовна лица затварати у тамнице. Ови су пред царем били окривљени као коловође устанка у Сирији и Јерменији, који је, на несрећу хришћана, букнуо после обнародовања првог указа. У тој 303. години објављен је и трећи указ; у њему се наређивало: све оне који су похапшени на основу другог указа приморавати на приношење жртава; оне који не буду хтели да то учине стављати на муке. Најзад, у 304. години би обнародован последњи, четвр ти указ: њиме је објављено опште гоњење на све хришћане свуда. "Велико гоњење", о коме се говори у Житију светог Артемона, очигледно се односи на гоњење које је настало после обнародовања четвртог указа. Тада се пролило највише крви хришћанске. Овај указ је био на снази читавих осам година, све до 311. године, када је цар Галерије нарочитим указом објавио да је хришћанство дозвољена вера. Диоклецијаново гоњење било је последње; у њему је Хришћанство скоро после тровековне борбе однело коначну победу над незнабоштвом.
3. Ова се област налази у Малој Азији.
4. Артемида - богиња шума и лова код Грка.
5. Ескулап - бог лекарства код старих Грка.
6. Аполон - бог сунца, покровитељ уметносги, вештина.
7. Мира је био главни град древне области Ликије; налазио се близу мора на реци Андрак (Турци га назвали Дембре). То је био град где је еписковао Св. Николај Мирликијски (6. децембра).
8. О овим св. мученицима у Синаксарима, осим спомена, нема других података. Ови податци су из рукописа I 70 из Велике Лавре на Атосу (в. С. Евстратиадис, Агиологаон тис Артодоксу Екклисиас, Атина 1960, с. 127).
9. Страдање св. новомученика Димитрија записа у почетку св. Макарије Нотарас, еп. Коринтски (слави се 17. априла), кога се св. Димитрије лично исповедао. Затим га допуни Никифор Хијоски (који такође исповедаше овог новомученика) и издаде га у "Неон Лимонарион", у Венецији 1819. године. Он написа и службу светом Новомученику, коју такође тамо објави.