Из ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Теодор Сикеот. Беше му место рођења село Сикеа у Галатији, због чега би прозван Сикеот. Још као десетогодишњи дечак Теодор се предаваше трудном посту и свеноћној молитви по угледу на некога старца Стефана, који живљаше у његовом дому. Мајка му Марија беше богата удовица и намераваше свога сина посветити војноме звању. Али јој се јави у сну св. Ђорђе и извести је, да је Теодор намењен на службу не цару земаљском него цару небеском. И Теодору се јављао св. Ђорђе много пута било да га поучи било да га спасе какве опасности, у коју су га злобни демони стављали. Имао је и неколико виђења Пресвете Богородице. Подвиг Теодоров надмашавао је својом суровошћу подвиге свих живих подвижника његовог времена. Мучио је тело своје и глађу и жеђу и железним оковима и свеноћним стајањем на молитви. Све — само да би душу своју везао љубављу за Бога и учинио је потпуном господарицом над телом. На Теодорову љубав одговорио је милостиви Господ љубављу. Он му је даровао велике моћи над злим дусима и над свима болестима и мукама људским. Био се прочуо на све стране као чудотворни исцелитељ. Због велике чистоте и духовности буде и преко воље посвећен за епископа Анастасиопољског. На епископској служби проведе 11 година, и онда умоли Бога, да га ослободи те службе, да би се поново посветио своме омиљеном подвигу. По том се врати у свој манастир, где у старости преда душу своју Господу, ради кога је драговољно много страдао. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија око 613 год.

2. Св. муч. Леонид. Отац Оригенов. Пострадао за Христа у Александрији 202 год. Најпре му царским указом све имање одузето, а по том на смрт осуђен. Ориген писао оцу у тамницу: „Оче, не брини за нас, и не избегавај мучеништва због нас" (тј. због деце).

3. Преп. монах Виталије. У време патријарха Јована Милостивог појави се неки млади инок, који чим дође састави списак свих развратница у Александрији. Подвиг овога инока беше изузетан и јединствен. Преко дана он се наимаше да ради најтеже послове, а ноћу је одлазио у блудне домове, давао зарађени новац каквој развратници и с њом се затварао у собу на целу ноћ. Чим би се затворили, Виталије би умолио жену, да она легне и спава, а он би у углу собе проводио целу ноћ у молитви Богу за ту грешницу. Тако би сачувао грешницу да не греши бар једне ноћи. Друге ноћи ишао би код друге, треће код треће, и тако редом док не би изређао све, па се поново враћао код оне с којом је почео. По његовим саветима многе су се грешнице оставиле свога прљавог заната, те једне су се удале, друге пошле у манастир, треће кренуле на поштен рад и зараду. Свим тим женама забрањивао је Виталије да објављују због чега он долази код њих. Због овога постане Виталије саблазан за сву Александрију. Људи су га на улици ружили, пљували, па и тукли. Но он је све стрпљиво сносио, јављајући своју добродетељ Богу а кријући је од људи. Када он умре, тада се дозна све о њему. На његовом гробу почну се догађати многа чудотворна исцелења; народ са разних страна почне доносити своје болеснике на његов гроб. Попљуван од људи он је био и остао прослављен од свевидећег Бога.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА СИКЕОТА, епископа Анастасиупољског

Преподобни Теодор роди се у селу Сикео у Галатији[1], због чега би прозван Сикеот. Мати његова Марија заче га са службеником цара Јустинијана Великог[2] Козмом. А када га заче, мати његова те ноћи усни овакав сан: огромна светла звезда сиђе с неба у њену утробу. Она исприча свој сан својој мајци Елпидији и сестри Диспенији. Затим оде једном прозорљивом старцу, који је недалеко од села проводио отшелнички живот у Богу, и исприча му своје сновиђење. Старац јој даде духовне савете и поуке о богоугодном животу, па јој рече: Дете што се у теби зачело биће заиста велики човек не само пред људима него и пред Богом, јер светла звезда означава царску славу, како то мудри тумачи снова објашњавају. Али у твом случају, то не претсказује царску власт на земљи, већ звезда коју си видела претсказује славу врлина и благодати Божје, коју Бог изли у зачето тобом. Јер Бог често освећује слуге своје у утроби пре рођења њихова. - Пошто прозорљиви старац изрече ово пророштво Марији, и поучи је како треба, он је отпусти с миром. За овај случај дознаде и епископ Анастасиопољски.[3] Теодосије, и он такође сматраше да то сновиђење значи да ће зачето дете бити светлост свету.
Вративши се кући од старца, Марија по савету његовом живљаше богоугодно у целомудрију безмужном. Живљаше у кући са својом мајком и сестром. А кад дође време да роди, она роди овог слугу Божјег. И по пропису хришћанском би крштен, и наденуше му име Теодор, које значи Божји дар. Ово само име показиваше, да ће дете бити велики дар свету од Бога. А кад детету би шест година мајка намераваше да га пре времена посвети војном звању, и спремаше му златан појас и скупоцено одело што је потребно, и жељаше да иде у Цариград да тамо упише свога сина у царске војнике. Али јој се у сну јави свети великомученик Георгије, и рече јој: Зашто си, жено, такву одлуку донела о твом сину? Не мучи се узалуд, јер је Небески Цар наменио твога сина себи.
Пробудивши се, Марија стаде плакати и говорити: Приближи се смрт моме детету; оно ће скоро умрети. - Сматрала је да то значе речи светог великомученика Георгија. Али дете растијаше и беше напредно. Кад му би осам година, мајка га даде у школу. И благодаћу Божјом он се боље учаше од све деце, и сви га вољаху због његове добре нарави. За време дечјих игара он се показивао врло паметан: пазио је на сваку своју реч. никада се није клео нити ружне речи говорио, па је то и другој деци забрањивао; све је свађе и зађевице међу децом уклањао.
У кући Марије и њене мајке живљаше неки старац Стефан, човек побожан и богобојажљив, и поштоваху га као оца због његовог врлинског живота. У току свете Четрдесетнице Стефан се сваког дана постио до увече, и увече је јео мало хлеба и пио мало воде. Видећи то, дечко Теодор се распали божанском љубављу, и стаде подражавати његово пошћење: уздржавао се сваког дана све до увече. Када се у подне враћао из школе кући, мајка га нуђаше да једе с њима, али он није хтео. Затим, да би избегао то нуђење, он престаде да у подне долази кући, остајао је у школи све до увече, а увече најпре одлазио са Стефаном у цркву на богослужење, причешћивао се с њим пречистог Тела и Крви Христа Бога нашег, и касно долазио дома, и онда узимао парче хлеба и мало воде. Мајка и остали укућани наваљиваху на њега да једе вариво и остала јела, али он нипошто није хтео. И моли мајка учитеља да га у подне пушта кући, да би га натерали да с њима руча, пошто од неједења беше веома омршао. Али он, пуштен у подне од учитеља, није одлазио дома већ на оближњи брежуљак, на коме беше црква светог великомученика Георгија. Тамо му се свети Великомученик јављаше на јави у обличју дивног младића, увођаше га у цркву, и он се у цркви бављаше читањем све док подне не прође. Чим би подне прошло, он је из цркве, тобож као од куће, опет одлазио у школу. А увече кад би мајка питала, зашто није дошао на ручак, он је одговарао да је био задржан у школи пошто није био научио лекцију. И опет мајка моли учитеља да јој пушта Теодора у подне за ручак, а учитељ јој се закле да га је, после прве њене молбе, сваког дана пуштао у подне са осталом децом. И кад мајка сазнаде да Теодор у подне одлази на брежуљак у цркву, она посла неколико слугу својих да га силом доведу отуда. И прећаше му много, да долази на ручак, али је он не слушаше већ и даље упражњаваше уздржање.
Када Теодору беше десет година, на њихово село наиђе нека болештина, од које многи боловаху и умираху, па се и Теодор смртно разболе од ње. Његови га једва жива однеше у оближњу цркву светог Јована Крститеља и положише пред олтар; а у кубету црквеном беше изображен лик Спаситељев, са њега кануше две капље росе на болесног дечка, и он одмах оздрави, и оде дома благодарећи Бога.
Ноћу, док је Теодор са свима својима спавао дубоким сном, долазио је к њему свети великомученик Георгије, и будио га говорећи му: Устај, Теодоре, Зорњача је изашла, време је за јутарње богослужење, хајдемо у цркву светог Георгија! И дечко је одмах журно и с радошћу устајао. У почетку му се свети Георгије јављао у обличју старца Стефана који је живео у њиховом дому; а затим му се стаде јављати у свом властитом обличју, будећи га сваке ноћи и водећи га својој цркви. На путу пак демони, желећи да уплаше дечака, претвараху се у вукове и у разно звериње, и кидисаху на њега, али свети мученик Георгије који је ишао испред њега са копљем у руци разгоњаше та страшна привиђења и говораше Теодору да се не боји.
Пошто се то дешавало сваке ноћи, мајка и остали укућани, будећи се ноћу, стадоше примећивати како Теодора нема на постељи, и чуђаху се. И дознадоше да одлази у цркву. Само нису могле да објасне како се он тако нечујно извуче из постеље и из куће. Усто се мајка његова бојаше да га зверови не растргну, јер се у то време беше пронео глас како неки вук граби не само стоку већ и малу децу. Зато му мајка најстрожије забрани да не излази из куће у цркву пре но што сунце изгреје, пошто је место пусто. Али блажени дечак никако не слушаше мајку, већ у одређено време, буђен светим Георгијем, одлажаше у цркву, и нико није знао.
Но једном пробудише се у зору мајка Теодорова и остали укућани, па кад Теодора не нађоше у постељи, напунише се гнева и отрчаше у цркву, и извукоше га отуда. Мајка га дохвати за косу, и тако га одвуче до куће силно га бијући. И целог дана га не пусти из куће. А кад паде ноћ, она га чврсто привеза за постељу, да не би могао изаћи. И те ноћи свети великомученик Георгије јави се у сну Теодоровој мајци и осталим укућанима, претећи им исуканим мачем и говорећи: Главе ћу вам отсећи, ако дечака још будете били и бранили му да долази код мене.
Престрављене, жене се тргоше из сна и једна другој испричаше о Великомучениковом јављању и претњи. Но нарочито их уплаши то, што све имађаху исто виђење у сну. И одмах одрешише дечака светог, миловаху га и мољаху да се не љути на њих што су га биле. И распитиваху га, како се то он не боји зверова када пре зоре одлази од куће у цркву? А он каза како га сваке ноћи буди један пресветли младић и води у цркву штитећи га уз пут од сваке опасности. Жене онда схватише да му се то јавља и штити га свети великомученик Георгије, кога и оне видеше у сну. И од тога доба ништа не брањаху Теодору већ га препустише Божјем промислу, говорећи: Нека буде воља Господња!
Недалеко од њихове куће беше црква светог мученика Емилија, који у галатијском граду Анкири би за време безаконог цара Јулијана Отступника силно мучен па онда на крст распет. У ту цркву блажени Теодор уђе једном, и остаде сву ноћ на молитви. У поноћи задрема, и имађаше овакво виђење: стајаше он пред неким царем који је седео на престолу у великој слави, окружен мноштвом војника, а с десне стране цареве бејаше једна пресветла жена у порфири. И чу он где му цар говори: Подвизавај се, Теодоре, да би добио савршену награду у царству небеском. А и на земљи ја ћу те прославити пред људима.
Ово виђење имађаше Теодор у својој дванаестој години. И од тога часа Теодора захвати још већа чежња за Богом и љубав према Богу, и он се стаде још више трудити. Тако, он се затвори у једну собу у својој кући, и проведе у добровољном затвору од Богојављења до Цвети, упражњавајући се у пошћењу и молитви и читању, и разговарајући само с Богом. А нарочито за време свете Четрдесетнице, прве и средопосне недеље, не проговори ни с ким ни речи, проводећи време у дубоком ћутању, свим умом удубљен у Богу.
Човекомрзац ђаво, не могући да гледа тако врлинског дечака, смишљаше како да га упропасти. И скова овакав план. Једнога дана преобрази се он у јуношу Геронтија, који је заједно с Теодором учио школу, дође код Теодора и позва га тобож у шетњу. И одведе га на врло висок брег, звани Пидрама. постави га на највишу стену, и стаде, као некада ђаво Господа Христа у пустињи, кушати Теодора, говорећи: Добри Теодоре, ако хоћеш да покажеш своје јунаштво, скочи доле. А Теодор одговори: Бојим се, јер је огромна висина. Рече му ђаво: Ти си од свију нас у школи био храбрији, зар се сада бојиш да учиниш ово? Ево, ја се не бојим, и одмах ћу скочити доле. Теодор му рече: Немој чинити то, да се не разбијеш. А ђаво се јуначаше и говораше да му ништа неће бити. На то Теодор рече: Ако ти прво скочиш доле, и ја те видим читава и здрава. онда ћу скочити и ја. Ђаво одмах скочи у страшну провалију, и стојећи на њеном дну усправно позиваше Теодора да и он скочи. Видевши то, Теодор се запрепасти, и размишљаше у себи како је Геронтије, који никада раније није био тако храбар, могао остати неповређен скочивши са толике висине. Док он тако размишљаше и ђаво га из провалије дозиваше, појави се свети великомученик Георгије, ухвати Теодора за руку и рече му. Хајде одавде са мном; не слушај кушача који иште душу твоју, јер то није Геронтије већ непријатељ рода људског.
И одведе свети великомученик Теодора у своју цркву. Пошто се Теодор задржа у цркви, дођоше к њему мати његова и баба, молећи га да сиђе кући где га чекају многи рођаци и суседи, који су дошли код њих на част. А он, имајући на уму речи Светога Писма "да је пријатељство овога света непријатељство Богу, јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божји постаје" (Јак. 4, 4), не послуша их, већ скиде са себе златни појас, скупоцену горњу хаљину и гривну, и баци им то говорећи: Знам да се бојите, да не изгубим ове ствари. Ето вам, узмите их, а мене оставите.
И не пође с њима. Но пошто беше чуо да на десет попришта од њиховог села живи у безмолвном месту врлински човек, преподобни отац Гликерије, он оде к њему да узме благослов од њега и да се поучи. А Гликерије, муж прозорљив, познавши да је на дечку Дух Божји, дочека га радосно и љубазно, и осмехујући се упита га: Чедо, волиш ли монашки образ? Теодор одговори: Веома волим, оче, и свим срцем желим да га се удостојим. - Пошто тада у том крају беше велика суша, они обојица изиђоше из келије и идоше пред цркву светог Јована Крститеља. И преподобни Гликерије рече блаженом дечаку Теодору: Чедо, преклонимо колена и помолимо се Господу, да се смилује и да кишу, и напоји сасушену земљу. Тако ћемо сазнати, јесмо ли у броју праведних.
А ово старац зажеле учинити, не као кушајући Господа него надајући се да ће молитве светог дечака Теодара бити благопријатне Господу и да ће много моћи код Бога. Преклонивши дакле колена, они се молише. И одмах се наоблачи. И чим они устадоше са молитве, паде врло велика киша и напоји сву земљу колико треба. А старац, испунивши се радости због благодати Господње, љупко рече Теодору: Отсада, чедо, све што будеш тражио од Господа даће ти, јер ће Он бити с тобом, укрепљујући те да и телесним узрастом и духовним животом у Богу растеш из силе у силу. Жељу пак своју оствари када за то дође време. - Затим узевши благослов од старца, он се врати својој кући.
Када Теодор напуни четрнаест година, он намисли да потпуно остави кућу и да живи при цркви светог Георгија на брегу. Зато моли мајку и укућане да му не ометају остварење намере, и да га не узнемиравају посетама. А оне му не смедоше забранити, знајући да је Бог с њим. И он оде, ископа себи пећину под црквеним олтаром, и тамо живљаше, одлазећи свагда у цркву и молећи се. Мајка му је слала пшенични хлеб и кувану или печену пилеж. Он је све то стављао на камење крај црквеног пута, да би то или људи узимали, или птице и звери појеле. Сам се пак храњаше просфорама што су доносили у цркву: сваки дан је увече јео по једну.
На осам попришта одатле налазило се место Ареа. Причало се да тамо борави паганска богиња Дијана са мноштвом демона, и нико не може тамо да прође без опасности, нарочито у подне у месецу јулу и августу, и многи људи су добијали смртоносне повреде од тамошњих демона. Чувши то, блажени дечак Теодор одлазио је тамо сваког дана у месецу јулу и августу, и по цео дан проводио тамо, а увече се враћао читав и здрав, не доживевши никакву непријатност од демона- Јер чим би га угледали где иде, они су бежали оданде, прогоњени Божјом силом.
У месецу јануару на Богојављење Теодор је са свештенством и народом одлазио на реку ради освећења воде, улазио бос у воду и за све време водоосвећења стајао непомично. После Богојављења он се затварао у пећину, и безизлазно проводио у ћутању све до Цвети. Баба његова Елпидија вољаше га више него своје обе кћери, и радоваше се таквом животу његовом, и доношаше му воћа и јечменог хлеба. И он то јеђаше сваке суботе и недеље. И сви се дивљаху таквој благодати Божјој у таком младом дечку, и слављаху Бога говорећи: Господе, сакрио си од премудрих и разумних а открио си детету (Мт. 11, 25). Иста тако и епископ анастасиопољски Теодосије, који становаше у граду Анастасиопољу на дванаест стадија од Теодоровог села, радоваше се гласовима о Теодору, и хвалећи га пред свима, говораше: Тога дечка Бог упућује на такав живот.
Једно време Теодор се разболе од грознице. И када задрема, јави му се свети великомученик Георгије, и упита га: Какав је узрок твојој болести, чедо? А он погледавши, виде духа нечистог где издалека стоји, и показујући светом Великомученику на њега, говораше: Тај прљавко и гад наведе на мене ову болест. Свети Георгије дохвати демона, силно га намучи, па одагна. А Теодора ухвативши за руку, рече му: Устани и буди здрав! и више неће изаћи пред лице твоје тај гад и злотвор. - И пробудивши се одмах, Теодор устаде и осети се потпуно здрав.
Човекољубиви Бог, који својим светим Апостолима даде власт над нечистим дусима да их изгоне и да исцељују сваку болест по људима, дарова и овом возљубљеном детету ту исту власт и благодат. И стаде Теодор чинити чудеса у славу Божју. Тако, човек неки доведе к њему у цркви свог лудог сина, молећи га да га исцели. А Теодор, још дете, не знађаше шта да ради, и отказиваше се од таквог дела. Човек пак плачући нуђаше му бич са речима: Слуго Божји, узми овај бич, и претећи биј сина мог и говори: у име Господа мог изиђи, душе нечисти, из овог дечка! - Блажени Теодор поступи тако. И стаде демон у дечаку викати: Изаћи ћу, изаћи ћу, само причекај мало! Пошто се свети Теодор уклони од олтара, демон запомагаше у дечаку: 0 невоље! о да велике силе Назарећанинове! јер откако дође на земљу, Он наоружа људе против нас, и сада овом досадном деришту даде власт над нама. О тешко мени какво ме дерле изгони! јер не могу да подносим благодат која му је дата с неба. Велика ће беда снаћи род наш од овога малишана, јер ће многе од нас изгонити из тела људских. Ево љуте невоље моје, јер на мени почиње показивати власт која му је дана, те ја изгнан малим дериштем не смем ни да изађем на очи оцу моме, ђаволу. Када би ми се то догодило од неког старог човека, то не би било за мене тако срамно и прекорно. Проклет дан у који се роди ово опако по нас дериште!
Док је демон тако запомагао, свети Теодор узе уље из кандила, помаза главу бесомучноме дечаку, осени га крсним знаком, и запрети бесу говорећи: Изиђи већ, зли душе, и не булазни више! Бес громко завапи и, бацивши дечка пред ноге Теодорове, изиђе, а дечак оздрави благодаћу Божјом. - Глас о овом чуду брзо се пронесе по целом оном крају, и сви који чуше слављаху Бога.
Желећи да својим пустињачким животом подражава светог Јована Крститеља и светок пророка Илију, Теодор размишљаше где би се могао удаљити од људи. И попевши се на највиши врх горе, он тражаше такво пустињачко место, и нађе га под једном високом стеном. Ту ископа себи пештеру, и замоли једног врлинског ђакона да му с времена на време доноси по мало хлеба и воде. И закле га именом Божјим да никоме не говори за њега. И доби од тог ђакона оштри кострет, јер је дотле носио меке хаљине што му је мајка давала. И затвори се у оној пештери, а ђакон му испуни молбу: засу земљом улаз у пештеру, само остави мали отвор кроз који му се могло пружити парче хлеба и крчаг воде. Тако затворен, светитељ проведе две године као жи-ви мртвац у земљи. И нико није знао за њега осим ђакона. Житељи тога села, долазећи у цркву и не видећи Теодора, чудили су се и били у недоумици где се он то денуо. Мислили су најпре да га је одвела са собом војска која је ту недавно прошла. И они молише кнеза те области, и он посла потеру за војском, али Теодора не нађоше међу војницима. Онда мишљаху да су га зверови појели. Мајка и укућани плакаху неутешно за њим као за покојником, и сви житељи села жаљаху за њим. А кад прођоше две године, онај ђакон, побуђен кукњавом Теодорове мајке и страхом да Теодор не умре у оној тескобној земљаници, каза где се налази. Мајка његова с укућанима радосно отрчаше тамо, отворише пештеру и извукоше га отуда као мртва. А он чим угледа светлост дана, изгуби се и дуго остаде без гласа: а ране на његовој глави провреше црвима. И плакаху његови гледајући га, па га одведоше у цркву светог Георгија. Мајка је хтела да га носи дома, да га лековима лечи, али он одлучно одби, и као и раније живљаше при цркви светог великомученика Георгија. И за неколико дана глава му оздрави.
Чувши за све то, епископ анастасиопољски Теодосије дође са свештенством у село Сикео, да види слугу Божјег Теодора. И видевши га удиви се његовом животу; па покренут Духом Божјим он га најпре проведе кроз ниже клиричке степене, а затим рукоположи за презвитера. Тада је Теодор имао осамнаест година. И говораше за њега епископ: Такав је достојан да буде рукоположен пре прописаног времена, пошто у њему живи благодат Божја која надокнађује узраст, јер свети апостол Павле удостоји епископског чина свог Тимотеја иако је био млад. А Теодору рече: Господ који те је удостојио свештенства, удостојиће те и епископства, да пасеш словесно стадо његово. Но прво да се замонашиш. А расти вером и врлинама, и моли се за мене.
Рекавши то, и давши Теодору благослов, епископ отиде у свој град. А блажени Теодор стаде приносити Бескрвну Жртву, достојно стојећи пред олтаром Божјим. Затим зажеле да види света места у Јерусалиму, и нађе себи неког доброг сапутника, и отпутова тамо. Дошавши у Јерусалим, он се са великим усрђем и побожношћу поклони животворном дрвету Крста и светом гробу Господњем, и обиђе и остала света места клањајући им се и молећи се. А посети и тамошње свете Оце који су живели у пустињачком затвореништву и отшелништву, и удостојивши сс њиховог благослова и молитвама дође у Хозевитску лавру близу реке Јордана. Архимандриту ове лавре би од Бога откривено о Теодору. По Божјем наређењу Теодор би у овој лаври обучен у монашки образ, па се с благословом врати своме ранијем обиталишту - цркви светог великомученика Георгија.
Ту при цркви стаде живети блажени Теодор, служећи Богу у светости и као Мојсије сијајући благодаћу Господњом, коју имађаше у изобиљу. И исцељиваше сваку болест по људима, и изгоњаше духове нечисте. јер имађаше власт над њима. А његова баба Елпидија, и тетка Диспенија, и мала сестра Влата, нису хтеле да се одвоје од њега. Гледајући његово богоугодно живљење, оне се труђаху да га по својим моћима подражавају, постећи се и молећи се и творећи милостињу убогама од труда руку својих. Али после не много времена његова тетка Диспенија у добром вероисповедању престави се Господу. Пошто је сахранише, блажени Теодор одведе своју дванаестогодишњу сестру Влату у девички манастир, и уневести је Христу, а блажену Елпидију остави да живи у једној оближњој кући- Девица Христова Влата живљаше светим животом, и после три године отиде непорочна у дворе Бесмртног Женика свог. Чувши за њено престављење, блажени Теодор с радошћу принесе благодарност Богу. Потом Елпидија, по савету светитељевом, оде у оближњи женски манастир при цркви светог мученика Христифора. И преподобни шиљаше Елпидији девојке које су му доводили ради исцељења од разноврсних болести, да их она упућује како да се моле и посте, и да их учи сваком добру.
По одласку блажене Елпидије у манастир преподобни Теодор немаше ко да га служи, зато најми једног слугу. А промисао Божји, хотећи да га учини ловцем људи, стаде му слати неке људе да живе заједно са њим. Најпре дође к њему неки младић Епифаније, покренут богољубивом жељом. И обрадова се блажени Теодор што га Бог не остави сама. И прими Епифанија, и обуче га у монашки лик. И тако га упути у свети живот, да он доби власт над ђаволима, и изгоњаше их из људи. Затим нека побожна жена, коју преподобни Теодор беше исцелио од болести својим молитвама, доведе к њему свог малог сина Филумена, врло паметног и школованог. И ове три слуге Христове, као некада Три Младића у Вавилону, имађаху к Богу једну љубав и усрђе. А међу њима беше сам Господ Христос који је рекао: Где су два или три сабрана у име моје, онде сам ја међу њима (Мт. 18, 20). После извесног времена сконча у Господу блажени Епифаније, а на његово место дође Јован, врло ревностан у врлинама.
У то време дођоше к преподобноме житељи села Протомарије, молећи га да посети њихово село, јер у близини села беше једно место са мноштвом нечистих духова, тако да нико није могао на миру проћи онуда, ни људи ни стока, нарочито у подне и по заласку сунца. Слуга Божји оде на то место, нареди да му се ископа мала пећина, и затвори се у њој на сву зиму. И све до Ускрса проведе ту у својим уобичајеним пошћењима и молитвама. А демони, не подносећи његов боравак, побегоше одатле, прогоњени молитвама светитељевим као оружјем. И много пута су многи људи чули како демони цвиле гоњени Теодором. А житељи тога села имали су толику веру у преподобног, да су долазили и узимали земљу из пећине у којој он поживе, па су ту земљу растварали у јелу или пићу, давали је као сигуран лек болесним људима и стоци, и они су се исцељивали.
У том селу Протомарији беше један побожан човек, по занату ковач- Њему преподобни наручи, да му направи од гвожђа келију без крова, тесну тек да човек може стајати у њој. Јер преподобни беше смислио неко необично мучење за своје тело. Када сељаци сазнадоше за наруџбину преподобнога, донеше ковачу много гвожђа, и он направи келију. Сељаци је онда са литијом однесоше преподобноме у село Сикео, и он је намести изнад своје пештере. У њој се он често затварао на дуго време, и стајао као непомични стуб, трпећи сваку временску непогоду, јер, пошто је келија била без крова, то га је лети пекла жега, а зими су га тукли снег и киша, ветрови и олује, и он се смрзавао од хладноће и леда. Но за све то он је био као камен неосетљив и као дијамант тврд. Свемоћни Бог му даде такво трпљење, које је превазилазило природу и ум људски, да се људи диве и славе пресвето име Божје. И он не само ту гвоздену келију изабра за своју добровољну тамницу, него и цело тело своје облагаше тешким гвожђем: на ноге је обувао тешке гвоздене чизме, по мери израђене за њега; на руке је навлачио гвоздене рукавице; на се-бе је облачио тежак гвоздени оклоп, и као појасом опасивао се дебелим веригама; усто носио је тежак гвоздени штап, на чијем је врху био крст.
Распоред његовог живљења био је овакав: о Богојављењу је улазио у пештеру, обложен споменутим тешким гвожђем, и безизлазно проводио у њој до Ускрса; а по Ускрсу се затварао у оној гвозденој келији. Он је таквим тешким гвожђем и добровољним тескобним тамновањем мучио тело своје, морећи га и кажњавајући га као заробљеника и роба, да не би изазивало унутрашња искушења. У току свете Четрдесетнице није уопште јео хлеба, већ по мало воћа и неког тврдог двопека, и то само суботом и недељом. А Бог му потчини дивље звери: један страшан медвед долазио је три године к њему и из његових руку узимао храну; тако исто долазио је к њему и вук, и он га је хранио-И ове звери никада нису напале никога, иако су долазећи к преподобноме и одлазећи сретале и људе и стоку. То је чудо чинио Бог, прослављајући свога угодника који је Њега прослављао.
Једном, када је преподобни боравио затворен у безкровној гвозденој келији, дође к њему неки човек сав губав, молећи га да га својим светим молитвама исцели. Он нареди губавцу да се свуче, узе воду, и помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе Боже наш, Ти си пророком твојим Јелисејем очистио од губе Неемана Сирјанина, и сам си, милосрдно сишавши к нама и поставши човек, речју исцељивао губаве, - погледај и сада на нас и на ову воду, благослови је и подај јој целебну силу, да могне очистити од губе овог човека на прослављење светог имена Твог. - Пошто се помоли тако, и воду осени крсним знаком, он је изли човеку на главу и на цело тело, и одмах се човек очисти од губе, и отиде здрав хвалећи Бога. - Исто тако презвитер неки Колирије, који беше губав, дође к светитељу, и само метну на себе светитељеву одећу, и одмах се исцели.
Гледајући таква чудеса и такво житије Теодорово, баба његова блажена Елпидија весељаше се духом. А и она много женскиња упути на богоугодни живот и замонаши, јер бејаше веома добродетељна и подражаваше унука свог у духовним подвизима. Затим се приближи кончини својој, о којој претходно би обавештена откривењем Божјим. И дошавши у последњу посету преподобном унуку свом, и да се опрости с њим, она му исприча своје виђење, говорећи: Чедо моје, и видело очију мојих, видех у откривењу необично дивног младића, златасте косе, одевена у светлу одећу, слична светом великомученику Георгију, како га видимо на икони његовој изображена. Он ми приђе и распитиваше ме за тебе, хотећи да сазна од мене начин твога живота и псалмопјенија. Ја му све подробно изложих. И он ми рече: Када појете псалме, говорите ово: Благословите Господа горе и брежуљци! Затим продужи: Велику си благодат добила, жено, удостојивши се да видиш унука свога у таквом подвижништву. И мени, његовом помоћнику, много дугујеш, а нарочито дугујеш сву благодарност Господу и Богу Творцу, који унука твог учини достојна да буде у броју светих слугу Његових. Ти дакле уђи у покој, јер си се све до сада трудила. - Испричавши ово виђење преподобном Теодору, блажена Елпидија му даде последњи целив, и оде у своју келију. И разболевши се мало, престави се ка Господу, и би чесно погребена од преподобног Теодора.
После погреба блажене Елпидије, дође неко из града Анкире и донесе светом Теодору вест да је његова мајка Марија умрла, и саветоваше му да пошаље и узме њено имање, пошто је умрла без наследника. Светитељ му на то рече: Не говориш истину, јер мајка моја није умрла. Али овај одлучно то тврђаше, изјављујући: Својим сам је очима видео мртву. Светитељ опет на то рече: То није истина, јер моја мајка није умрла, нити ће умрети, него и сада живи, и живеће вавек. - И никакву бригу не показа за имање што беше остало иза његове мајке, него се пости целу недељу узносећи Богу усрдне молитве за њену душу.
Док је преподобни Теодор боравио у пештери, к њему дође црквени економ из Илиопоља Галатијског, и са сузама га мољаше говорећи: Смилуј се на мене, слуго Божји, велика ме је невоља снашла: послах слугу мога да скупи црквене приходе; но он, пошто покупи све приходе, побеже не знам куда; трчао сам на све стране и тражио га али га не могах пронаћи- Молим те, помоли се Господу да ми Господ открије где је мој слуга, јер цело имање моје неће бити доста да надокнадим цркви суму коју слуга мој однесе. Светитељ му на то рече: Ако ми обећаш да слугу свога нећеш бити, и да од њега нећеш тражити ништа више осим црквеног новца што је узео, онда ће те Господ утешити и даће ти га у руке. Не обећаш ли пак то, онда га нећеш пронаћи. Економ обећа не само да га неће бити и више од њега узети, него и да ће му од свога дати, само да врати црквено. И говораше економ светитељу: Ја могу само онда мирно својој кући отићи, ако будем цркви надокнадио украдени новац. Тада му светитељ рече: Иди дакле с миром дому свом, и буди без бриге, јер се у Бога надам да ће те Он скоро утешити. - И економ радостан оде дома, чврсто верујући речима преподобнога. А бегунац са црквеним новцем, свезан молитвама преподобнога, стаде на путу у близини села Никеје, и не могаше ни корак даље маћи, а чинило му се да трчи. Уствари, он је стајао на месту као укопан. А људи који су ишли тим путем познадоше га, па га ухватише и одведоше економу. И тако он врати све црквено што беше узео. А економ учини као што је обећао: пусти га некажњена. И опет оде к преподобноме и заблагодари му.
Потом човек неки о Духовима доведе к преподобноме своју луду жену, коју је ђаво мучио. И кад преподобни запрети духу нечистом, он стаде викати: О муке! Зашто се љутиш на мене, железождерче? Еда ли сам ја крив? Ушао сам у њу против своје воље, јер ме посла мађионичар Теодор Карапос, који живи у селу Мазамији. - А угодник Божји, запретивши ђаволу именом Христовим, истера га из жене.

Исте године у месецу јуну дођоше к преподобноме житељи споменутог села Мазамије, и са сузама га мољаху да пође до њиховог села и отера скакавце, који као облак наиђоше на њихове њиве и градине. Преподобни оде с њима, уђе у њихову цркву, и ноћ проведе у молитви. Сутрадан оде с литијом у поље и, узевши у руку три скакавца, мољаше се Господу за људе. И за време његове молитве поцркаше скакавци у његовој руци. Он онда заблагодари Богу, и рече народу: Децо, хајдмо натраг у цркву, јер ће нам Господ убрзо показати милост своју. - У цркви свети Теодор одслужи божанствену литургију, и другог дана изјутра народ виде где су сви скакавци поцркали у пољу.
Када то виде гореспоменути мађионичар Теодор Карапос, испуни се завишћу према светитељу. Он се и раније љутио на њега што истера из оне жене ђавола кога он беше послао у њу. Љут на светитеља, и завидећи му на чудотворној сили, он призва подручне му ђаволе и нареди им да иду и намртво изударају Теодора Сикеота. А кад ови одоше, не могаху му се приближити, пошто му молитва беше стално у устима, и чекаху да заспи. Али и кад светитељ заспа, благодат Божја излажаше од њега као огањ, те опаљиваше и прогоњаше ђаволе. Но они се опет враћаху и наваљиваху на њега, али опет опаљивани и одгоњени, они се постиђени вратише ономе што их посла. А он их стаде грдити, говорећи им: Заиста је ваша сила ништавна, јер када му се не могосте приближити док он спава, како бисте му ишта учинили будноме? И увераваху га ђаволи: Када му се приближимо, пламен огњени излази из уста његових, и опаљује нас, и ми не можемо да подносимо. - Тада мађионичар, бесан од гнева и киван од зависти и злобе, метну у рибу смртоносни отров, и посла је преподобноме на поклон. А угодник Божји, када му дође уобичајено време да узме храну, једе од те рибе, али, чуван благодаћу Христовом, остаде неповређен. То веома задиви мађионичара Теодора Карапоса, и он позна Божју силу и ђаволску немоћ. Потресен тиме, он дође к преподобноме, и паде пред свете ноге његове, исповедајући са сузама своје грехе. Затим, спаливши своје мађионичарске књиге и одрекавши се сатанских дела, он прими свето крштење и би веран слуга Исуса Христа. Када се преподобни врати у своју обитељ, тешко се разболе, и очекиваше да ће умрети, пошто виде свете Анђеле где су му дошли, и мишљаше да већ хоће да му узму душу. И плакаше и ридаше, говорећи да још није спреман за одлазак. А изнад њега висаше икона светих бесплатних лекара, Козме и Дамјана. Они му се јавише у виђењу, и по лекарском обичају опипаше му жиле на рукама, и говораху међу собом као да му нема лека, пошто га је снага издала. А њега упиташе: Брате, зашто плачеш и тугујеш? Он им одговори: Зато што се нисам покајао, господо моја, и што остављам своје мало стадо, које још није изведено на пут савршенства и још му је потребно дуго руководство. На то му свети врачеви рекоше: Хоћеш ли да умолимо за тебе Бога да ти продужи време живота? Болесник одговори: Ако то учините, и измолите ми време за покајање, много ћете ми добра учинити, и добићете награду за моје покајање. Онда се свети лекари обратише Анђелима и замолише их да причекају мало. док они отиду к Цару и Богу и умоле Га за Теодора. Анђели обећаше да ће их причекати. И свети бесребреници Козма и Дамјан одоше к свемоћном Цару, Христу Богу нашем, који је некад продужио живот Језекији за петнаест година, и умоливши Га да Теодору продужи живот, брзо се вратише. Али не сами већ са једним младићем, који је личио на оне Анђеле, само са још светлијом славом. И он рече Анђелима: Оставите Теодора у животу јер је општи Господар и Цар свију умољен, и Он наређује да Теодор остане у телу. - И одмах свети Анђели са оним пресветлим младићем одоше на небо. А свети Козма и Дамјан рекоше Теодору: Устани, брате, и мотри на себе и на своје стадо, јер благи и милостиви Господ наш прими наше молитве за тебе и дарова ти живот, да набављаш непропадљиву храну, која остаје за живот вечни, и да многим душама устројиш спасење. - Рекавши то, свети Врачеви постадоше невидљиви.
Дошавши к себи и осетивши се потпуно здрав, блажени Теодор устаде одмах и захвали Богу. И отада са још већим усрђем приону на псалмопјеније и пошћење. А датом му благодаћу Божјом чињаше чудеса, исцељујући од разних болести и изгонећи ђаволе речју. Глас о његовим чудесима брујао је на све стране, те су многи захваћени дивљењем и умилењем, остављали куће своје и долазили код њега на монаховање. И многи од оних које је он исцељивао од болести, остајали су код њега и служили манастиру. И пошто се накупи много братије, образова се изванредан манастир, и преподобни Теодор постаде архимандрит свога манастира. Но како црква светог великомученика Георгија бејаше мала, те не могаху сви да стану при богослужењу, преподобни се постара и недалеко подиже нову већу цркву у име светог Архистратига Михаила. Поред цркве подиже и конаке за братију. Ученика пак свога Филумена посла к епископу анастасио-пољском, да га рукоположи за јеромонаха, па га постави за игумана новоподигнутог манастира, а сам се повуче у безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање. Но пошто се у манастиру употребљавао мермерни путир, појави се потреба да се купи сребрни. Зато преподобни посла свог ђакона у Цариград да купи сребрни путир. Овај оде и купи један блистав, изванредно израђен путир. Но светитељ га одбаци и не хте да литургише са њим, јер својим очима виде да је црн и смрдљив. Ђакон пак хваљаше путир како је од чистог сребра и добро израђен. Преподобни му на то говораше: И ја видим, чедо, да је путир од доброг сребра и лепо израђен, али је оскрвњен неком невидљивом нечистоћом. Ако ми не верујеш, хајде да се коленопреклоно помолимо да ти Господ отвори душевне очи, па ћеш видети. И када се колено-преклоно помолише, не само ђакон него и сва присутна братија видеше да је путир заиста црн као угаљ, и удивише се. Но чим ђакон узе путир у руке, он се опет показа чист и блистав као раније. Ђакон га онда однесе у Цариград кујунџији од кога га беше купио, и каза му због чега преподобни одбацује овај путир. Присећајући се, кујунџија се сети да је то сребро купио од једне блуднице, и дивљаше се прозорљивости преподобног оца, и мољаше за опроштај. Он дакле прими натраг путир, а даде други диван за манастир бесплатно, просећи за себе свете молитве. Ђакон донесе овај други путир у манастир и исприча братији од каквог је сребра био онај први путир. И дивећи се прозорљивости старца, они слављаху Бога.
У то време сељани села Вузије, што је испод Грацианопоља, дођоше к преподобном због ове ствари: они су зидали у своме селу камени мост преко реке; када вађаху камен испод земље на једном оближњем брежуљку, из рупе изиђоше многобројни демони и стадоше нападати и мучити и људе и стоку, а неки као разбојници прављаху заседе крај путева и бијаху пролазнике. Стога сељаци мољаху преподобног, да пође у њихово село и одагна од њих демонску напаст. Преподобни пође с њима, уздајући се у Бога. И кад се приближи селу, демони што беху у људима осетише светитељев долазак, излажаху к њему вапијући: О невоље! о беде! зашто си оставио Галатију и долазиш овамо, железо-ждерачу? Знамо ради чега долазиш, али те нећемо послушати као што те слушају дуси што су у Галатији, јер смо ми свирепији и јачи од њих. - Преподобни им запрети и нареди да ућуте. И сутрадан сабра народ, обиђе с литијом и крстовима село, и попевши се на брежуљак, дуго се мољаше Богу узносећи Му усрдне молбе. И сви демони који беху одатле изишли, силом Божјом опет бише сабрани тамо у облику мува, мишева и зечева. Светитељ их све сатера у ону рупу и запечативши их крсним знаком, нареди да их камењем и земљом зазидају. И тако ослободи од демонске напасти село Вузију. Но он на сличан начин избави и друга села и крајеве и куће које демони нападаху, и из безброј људи изгна зле духове. И од имена његовог демони дршћаху.
Многи ученици преподобнога беху истакнути и велики људи у врлинама: блажени Арсин, затворивши се у тесној келији, провођаше живот у ћутању; трећег дана узимаше храну, и то мало хлеба и дивљег зеља или сочива, и воде под меру; у току свете Четрдесетнице јео је само суботом и недељом, и то суву храну. Сличан живот провођаху и друга двојица Евагрије и Андреј, чији затвори беху у близини Арсина. Ова тројица договорише се да се поклоне светим местима у Јерусалиму; молише оца да им да благослов, и пошто добише, отпутоваше. И бавећи се у Јерусалиму они посетише све лавре и манастире отшелничке у околини. Евагрију се допаде у лаври светог Саве Освећеног[4], и он остаде у њој; и поживе свето, делима показујући да је ученик преподобног Теодора. А Арсин и Андреј вратише се у Галатију к свом духовном оцу, и молише га да им да благослов да се раздвоје и иду у посебна места на подвиг молчанија. Тако се Андреј, с благословом оца Теодора, настани на брду Вриана, удаљеном од манастира осам потркалишта. Арсин пак оде у планински крај Потамије, изабра једно место далеко од људских насеља, за које говораху да је обиталиште демона. Ту се помоли Богу, говорећи: Боже, молитвама оца мога Теодора сачувај ме грешног, и заштити од заседа демонских, и помози ми да на овом месту угодим Теби. Онда направи себи најпре келијицу од дрвета, и презими у њој. Затим начини висок стуб и, пошто проведе на њему четрдесет година у великом трпљењу, отиде ка Господу.
Исто тако и Елпидије, руковођен преподобним Теодором, немало успе у врлини. Пошто проведе неколико година поред свог духовног оца, он с његовим благословом оде на исток, настани се близу Синајске Горе и, пошто дуго поживе у молчанију, он преподобнички сконча. А то место после њега синајски оци назваше Елпидијево молчаније.
Но и Леонтије, ученик оца нашег Теодора, беше муж диван у отшелништву. Он је безмолствовао, усамљенички молитвено тиховао у близини места Перматије. Удостојивши се пророчког дара, он је унапред објављивао будуће догађаје. Тако прорече о најезди Персијанаца, и да ће он погинути од њих, што и би. Јер пошто није хтео да изађе из своје безмолвне келије, он би убијен у њој од Персијанаца.
Још и Теодор који се подвизавао на гори Дракону, и Стефан крај реке Псилије, и многи други ученици блаженог оца нашег заблисташе добрим делима. Једни су од њих живели поред њега, а други се подвизавали по разним пустињским местима.
У преподобном Теодору се појави жеља да опет посети света места у Јерусалиму. И узевши са собом два ученика, он отпутова. У то време у Палестини, и у самом Јерусалиму, настаде велика суша; и људи и стока беху у великој невољи без воде; пресахнуше сви ровови и базени, у којима се скупљала вода. Људи много молепствоваху. молећи Бога за кишу, али кишу не добијаху, јер ту благодат Господ чуваше за угодника свог Теодора, због чега га и доведе у Палестину. А беху тамо неки Галаћани, који су познавали преподобног Теодора и његова чудеса. Они често говораху људима: Ми знамо једног светог оца у нашој земљи, који једном молитвом може сав свет испунити кишом, као некада пророк Илија. - А кад преподобни стиже у Јерусалим, и дође те се поклони животворном дрвету Крста и живоносном гробу Христовом, познаше га они Галаћани, и одмах се пронесе глас о њему у целом Светом Граду и по околним лаврама и манастирима. Радосни због његовог доласка, сабраше се врло многи иноци и целокупно свештенство велике цркве, опколише светитеља и молише га у име патријарха да измоли од Бога кишу сувој земљи. А светитељ одбијаше, изјављујући да је недостојан и грешан. Но они говораху: Надамо се, оче, да ако ти молитве своје придружиш молитвама других отаца, Бог ће се смиловати на нас и послаће нам кишу. На то им светитељ одговори: Ако тако верујете, нека вам буде по вери вашој! - Онда направише литију, и кад људи иђаху с крстовима, светитељ им рече: Децо, промените одело, јер ћете покиснути, пошто ће Господ због вере ваше брзо показати милост своју. А кад беху изван града на једном месту преподобни нареди да литија стане. И он, подигавши руке своје к небу, стаде се усрдније молити, и одмах се појави са запада мали облак, који за један сат покри цело небо. А кад светитељ заврши своју молитву, рече да се литија брзо враћа, да не би покисли. И изненада удари силна киша, просто се облаци провалише, и сви трчаху у град к цркви, пошто веома покиснуше. И киша не престаде док не напоји сву земљу како треба, и напунише се водом сви ровови и базени и долине. А преподобни Теодор, бојећи се да га због овог чуда не стану славити људи, потајно напусти град са своја два ученика, и журно се врати у свој сикеотски манастир у Галатији. Но он и у својој земљи по многим местима чињаше слична чуда на молбу људи: низвођаше кишу, ствараше благопријатне промене у ваздуху, умножаваше плодове у пољу, обуздаваше поплаве и бујице, и претсказиваше будуће догађаје.
На повратку из рата са Персијанцима у Цариград преко Галатије, војвода Маврикије сврати код преподобног оца Теодора ради благослова и молитве. Он му онда прорече да ће ускоро постати цар. И када се то зби, цар Маврикије[5] написа писмо своме пророку, светом оцу Теодору, просећи молитве за себе и за цело своје царство. А додаде у писму и ово: да иште од њега што хоће. Преподобни Теодор онда посла цару писмо по блаженом Филумену, у коме му писаше да пошаље нешто жита манастиру како би помогли сиротињу која им сваки дан долази. Поводом тога цар нареди својим настојницима у Галатији, да Теодоровом манастиру. сваке године дају по шест стоина гомора пшенице. Усто цар поклони цркви и скупоцене сасуде.
Пошто се стадо преподобног оца Теодора из дана у дан множаше и мноштво народа све више долазаше ради његове молитве и исцељења, он растури цркву светог великомученика Георгија, пошто је била веома мала, и на чудесан начин сагради велику. Јер огромном и непокретном камену он нареди да са свог лежишта пређе на друго место. А када су из оближњег села Еварзије возили на колима негашен креч за грађење цркве, изненада наиђе облак; рабаџије се уплашише да се од кише не упали креч те оштети кола и нашкоди стоци, онда светитељ. молитвом својом раздвоји облак надвоје, те велика киша падаше с обе стране пута, а на креч не паде ни кап; и тако дођоше до места где се црква градила и стоварише сав креч.
Када се црква довршавала, премину епископ анастасиопољски Тимотеј, који беше дошао после епископа Теодосија, и грађани одоше код анкирског архиепископа Павла и молише га да им постави за епископа преподобног Теодора, архимандрита Сикеотске лавре. Архиепископ се обрадова томе, и посла по блаженог Теодора да га са чешћу доведу к њему. У то време преподобни безмолствоваше усамљенички и молитвено тиховаше у своме добровољном затвору пештерском, проводећи време свим срцем у молитви. И када анастасиопољско свештенство и грађани дођоше к њему и мољаху га свесрдно да пристане да им буде епископ, он не хтеде ни да чује. Али они силом отворише затвор, изведоше га и против његове воље, метнуше га у архијерејска кола, и пуни радости и весеља одвезоше у Анкиру. А братија остадоше да плачу и кукају за оцем својим. Преподобни пак посла им ову поруку: Не тугујте, браћо, него ми верујте, да вас нећу оставити, јер на земљи не постоји ништа што би ме могло одвојити од вас. - А митрополит анкирски Павле постави преподобног Теодора за епископа анастасиопољског, ма да он није хтео да прими такав чин. Када ступи на епископски престо преподобни Теодор, један угледни човек имаде овакво виђење: једна огромна и необично сјајна звезда сиђе с неба на цркву, и својом светлошћу обасја не само град Анастасиопољ и његов крај, него и све оближње градове и покрајине.
И заиста преподобни Теодор би постављен на архијерејски престо као свећа на свећњак, и показа се светлост свету, просветљујући и задивљујући поднебесје својим безбројним чудесима и предивним животом својим. А често посећиваше своју Сикеотску лавру, и утешаваше братију, и освети цркву светог великомученика Георгија коју подиже својим трудом. А каква и колика чудеса сатвори он за време свога епископовања, немогуће је подробно испричати, јер он удвајаше своје трудове и најусрдније се стараше око поверене му пастве. Али је много туговао што му безмолвије би пресечено. А стално га је морила у души неодољива жеља да остави епископство и опет се врати у свој манастир на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање.
После неколико година он опет зажеле да се поклони светим местима у Јерусалиму. И узевши двојицу од братије из свог манастира, архиђакона Јована и Мартина, он отпутова с њима у Јерусалим. И обилазећи света места јерусалимска, он се не показиваше као епископ већ свуда хођаше као обичан старац. А донесе одлуку да се не враћа у своју епископију, него да остане у неком палестинском манастиру, јер сматраше да је због епископског чина напустио монашке подвиге. И отишавши у лавру светог Саве Освећеног, измоли келију за себе, и остаде у њој безмолствујући од Божића до Ускрса. А после Ускрса она два брата што беху с њим, Јован и Мартин, непрестано наваљиваху на њега, да се врати у своју земљу, али их он не хте послушати. Но једне ноћи јави му се у сну свети великомученик Георгије, и дајући му жезал рече му: Брзо иди одавде у своју домовину, јер не треба да напушташ домовину и живиш овде. Теодор му на то одговори: Не могу да идем у домовину, пошто не желим епископство. Мученик му онда рече: Ја ћу те ускоро ослободити епископства, само се ти врати, јер многи тугују за тобом.
Пошто овим виђењем би убеђен, преподобни Теодор узе оба ученика и отпутова у своју земљу. А кад се приближише Галатији свратише успут у Друјниски манастир, само претходно преподобни нареди својим сапутницима да не казују за њега које. Монаси пак тог манастира одавно беху чули за преподобног Теодора и желели су да га виде. Пошто га монаси нису познавали, он одседе у манастирској гостопримници, дочекан од гостопримца Аниките. Када монаси распитиваху ученике за старца ко је, они рекоше да је из далеке земље и иностранствује. За вечером, видевши ученике како усрдно једу пошто беху гладни, преподобни им рече: Заиста, децо, једемо као Галаћани. - После кратког времена опет понови то исто. Чувши то, Аникита помисли у себи, да није овај старац из Галатије. После вечере старац по обичају свом леже на земљу да се одмори, а Аникита позва к себи оба његова ученика, и многим молбама наваљиваше на њих да му кажу ко је овај старац. Они му онда казаше да је то Теодор Сикеотски чудотворац, епископ анастасиопољски. Аникита одмах отрча и извести игумана Стефана и братију И сви се веома обрадоваше, јер су одавно желели да га виде. А кад настаде време за јутарња богослужења, и старац пође у цркву, на вратима цркве срете га игуман са братијом и, павши пред његове свете ноге, поклонише му се као епископу и чудотворцу, и искаху богослов. Затим га умолише да остане код њих неки дан, да би се наслађивали гледањем ангелоликог лица његовог и науживали слушањем медених поука његових. И светитељ остаде код њих доста дана. Док се он бавио у овом манастиру, пронесе се глас о њему у целој тој покрајини, и силан свет стаде долазити у манастир доносећи к преподобном своје болеснике, и он их благодаћу Христовом исцељиваше све.
Одатле преподобни отпутова у своју епископију. Упражњавајући своје уобичајене пастирске трудове, он непрестано размишљаше о томе како да напусти епископство. Још му то саветова и пустиножитељ блажени Антиох, који сврати код њега при повратку из Цариграда. Блажени Антиох беше послат из источних покрајина к цару Маврикију, да га моли да заштити од варвара град Синофрин. Антиоху беше око сто година, шездесет година он не окуси вина ни уља, а тридесет година не једе хлеба већ само сирово зеље са сољу и оцтом, и пиће му беше вода. Овог блаженог оца, на његовом пролазу кроз Галатију и Анастасиопољ, преподобни Теодор дочека радосно и чесно, и одмори га, и међусобно се утешише многим духовним разговорима. Потом блажени Антиох говорио је ученицима својим о Теодору: Таквог светог човека нити видех нити чух до сада, јер ми Господ откри житије његово. Такође и блажени Теодор говорио је братији својој о Антиоху: У целој источној пустињи не видех и не чух за таквог слугу Божјег. Овог преподобног Антиоха преподобни Теодор упита за савет поводом своје намере о напуштању епископства. Преподобни Антиох похвали његову намеру и саветова му да то учини што пре.
По Антиоховом одласку велика жалост снађе угодника Божјег због неправедног отимања црквених имања. Усто и у епископији својој међу својима имађаше неке потајне непријатеље који, покренути од непријатеља душе на завист и мржњу, дадоше преподобноме отров, и он три дана лежаше без гласа и непокретан као мртвац. И већ градом прође глас о смрти светитељевој. Но после три дана преподобноме се јави пресвета Владарка наша Богородица и обавести га да је узрок његове болести отров који му је кришом дат, и каза му који то учинише; затим извади из своје марамице нека три зрнца и даде му их говорећи: Поједи ово, и никакво те зло неће снаћи. Појевши та зрна, преподобни дође к себи и осети се потпуно здрав. Одмах устаде и принесе благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Богомајци. А злобне непријатеље своје не укори, нити икоме рече реч о њима, него сатвори молитву Богу да им ово не постави у грех. Светом пак великомученику Георгију стално се мољаше да га што пре ослободи епископства, као што му је то обећао у Палестини.
Не треба прећутати ни ово: У Анастасиопољу је постојао одређен разрез, по коме се од црквене имовине архијереју давало сваке године по триста шездесет и пет златника за издржавање- Од те суме преподобни Теодор је трошио само четрдесет златника, а остало је враћао светој Цркви. А поклоне што је добијао са других страна раздавао је као милостињу.
Желећи да коначно напусти епископски чин, он се најпре приљежно и дуго у току многих дана молио Богу, да му се тај поступак не упише у грех. И би му откривено од Бога да му Бог допушта да то учини. И он сабра сав свој клир и све грађане, и рече им: Браћо, знате да ме ви силом отргосте од манастира и приморасте да примим овај епископски јарам. Ја сам вам и онда говорио да нисам способан управљати епархијом, али ме не послушасте и своју жељу испунисте. И ево једанаест година како вам наносим тугу а и ви мени. Стога вас молим, потражите себи пастира који вам може угодити, јер вам одсада ја не могу више бити епископ, него ћу се као бедни црноризац повући у свој манастир, у коме сам обећао да служим Богу у све дане живота свог.
Пошто им то саопшти, он узе свог архиђакона Јована, који бејаше из његовог манастира, оде митрополиту анкирском архиепископу Павлу и моли га да место њега постави другог епископа у Анастасиопољу. И настаде велико расправљање међу њима. Митрополит је несумњиво хтео да блаженог Теодора ослободи епископства, али је говорио да не може наћи човека тако достојнога за тај положај. Преподобни пак Теодор одлучно остајаше при својој намери, изјављујући да је епископски положај за њега бреме које премаша његове моћи и силе. Тада митрополит достави ово питање у Цариград свјатјејшем патријарху Киријаку[6] и благочестивом цару Маврикију. А они, Богом упућени, написаше митрополиту анкирском да не спречава угодника Божјег који чезне за безмолвијем, за усамљеничким молитвеним тиховањем, већ да му учини по жељи.
И тако, ослобођен епископског терета и многобројних брига и узнемиравања, преподобни Теодор сав радостан оде у свој манастир и настави у својој келији свој безмолвни живот у испосничким подвизима. Често је служио божанствену службу, приносећи Бескрвну Жртву Богу. И удостојаваше се овај угодник Божји да за време литургисања очигледно види благодат Духа Светога како у облику пресветле црвене плаштанице силази одозго на Свете Даре и покрива их. То он каза једноме од саслужитеља својих, јеромонаху Јулијану, мужу духовном и врлинском, када га овај свесрдно мољаше. И кад год је то виђао, преподобни се испуњавао неисказаног весеља духовног, и чесно лице његово се мењало и просветљавало, и јереји и ђакони који су са њим служили, биваху запрепашћени видећи на лицу његовом неко божанствено сијање. А једном се догоди и ово: у храму светог мученика Антиоха на сам празник овог мученика, шеснаестог јула, светитељ Божји Теодор служаше божанствену литургију, и када наста време узношења Светих Дарова и он по пропису подиже свети Агнец увис и возгласи: Светиње светима! божански Агнец на дискосу подиже се сам од себе у ваздух, уздигнут невидљивом руком, па се опет спусти на дискос на своје место. Ово чудо испуни великим дивљењем и страхом све саслужитеље који окружаваху свету Трпезу. А преподобни Теодор, лијући сузе потоцима и уједно се неисказано радујући, прослављаше Христа Бога, који је истински у својим Пречистим Тајнама.
Желећи да виде преподобног Теодора о коме су много слушали, благочестиви цар Маврикије и свјатјејши патријарх Киријак написаше писмо да дође код њих у Цариград, да се удостоје његових молитава и благослова. Пошто се не могаде оглушити о њихов позив, преподобни отпутова у Цариград и од свих би примљен са великим поштовањем.
У Цариграду се задржа нешто мало времена, али силом Божјом сатвори многа чудеса: слепом дечаку отвори очи, раслабљену жену подиже са одра, многе бесомучнике ослободи од насиља ђавољег, крвоточиву жену излечи молитвом, губавог сина царевог, од лекара напуштеног, очисти и исцели од губе, бездетним супругама својим благословом дарова пород. И учинивши још и многа друга славна дела, и обрадовавши све благодаћу Господњом, врати се у свој манастир.
Потом би касније по други пут, и то већ у време цара Фоке[7] насилника, позван у Цариград од стране свјатјејшег патријарха Томе[8], који после Кирјака дође на патријаршијски престо. А разлог због кога би позван беше овај: У Галатији се догоди необична ствар: у неким тамошњим градовима за време ношења литија са великим дрвеним крстовима, крстови, колебани неком чудесном и неодољивом силом, удараху један од други, бијаху се и ломљаху. То чудо пронесе се свуда; о њему се чу и у Цариграду, и свјатјејши патријарх посла по преподобног Теодора, молећи га да што пре дође до њега. И кад допутова у Цариград, преподобни би и овога пута чесно дочекан од свију као и први пут. У разговору насамо са њим свјатјејши га патријарх питаше за то чудо, и шта би оно значило. Свети Теодор каза да се чудо стварно догодило, али одбијаше да говори шта оно значи, изговарајући се како не зна те непознате тајне Божје. Тада му свјатјејши патријарх паде пред ноге много га молећи. И овим својим смирењем убеди старца да претскаже те будуће догађаје. Старац онда рече: Колебање крстова самих од себе, ударање и ломљење, означава велике беде и разорења који ће наићи на Цркву Божју и на царство грчко, и од спољашњих и од унутрашњих непријатеља; споља ће бити тешка најезда варвара, а унутра ће се хришћани поделити по вери, и почеће један другог гонити, сатирати и уништавати, због чега ће многи храмови Божји опустети и бити разорени; и све ће се то догодити ускоро.
Чувши то, патријарх се силно потресе, и моли преподобнога да се помоли Господу за њега, да му узме душу пре но што се то стане догађати, да не гледа те беде које ће наићи на Цркву. - Преподобни Теодор се задржа у Цариграду још мало времена у цркви светога Стефана; утом се разболе патријарх, и посла к преподобноме, који се беше затворио и упражњавао пошћење, вест о својој болести, молећи га да му испуни молбу. Патријарх му онда поново посла усрдну молбу са жељом да се разреши од тела и отиде ка Господу пре но што се претеће невоље сруче на Цркву. Тада преподобни, и против своје воље, испуни жељу свјатјејшега: помоли се Богу за његово скончање. И посла му овако питање: Заповедаш ли да дођем до тебе, или да се видимо онамо пред Господом нашим? Патријарх му преко изасланика одговори: Не прекидај, оче, своје молчаније; доста ми је што си рекао: видећемо се онамо пред Господом нашим. - И тог дана предвече свјатјејши патријарх Тома с радошћу се разлучи од тела и ка Господу отиде.
По престављењу патријарховом преподобни Теодор се врати у свој манастир, и ускоро се и сам приближи блаженој кончини својој, пошто учини многа и преславна чудеса и изрече многа пророштва о будућности. А пред кончину своју двапут виде светог великомученика Георгија који му се у сну јави. Прво му се јави, дајући му путнички штап и позивајући га на далеки пут са њима. Затим му се јави јашући на коњу и водећи другог коња, и рече му: Седни, Теодоре, на овог коња, и хајде за мном.
По овоме блажени Теодор закључи, да му претстоји скори одлазак са земље. О томе с радошћу обавести своје ученике, и изјави да ће после Ускрса скончати. И када умираше, виде свете Анђеле где су дошли да га узму, и осмехујући се радосно, предаде у руке њихове своју свету душу. Скончао је у почетку царовања цара Ираклија, око 613 године. Житије његово и чудеса описа ученик његов Елевсије, коме у монаштву преподобни даде име Георгије. Овај Георгије казује за себе да су му родитељи дуго у браку били без деце. Зато су дошли код преподобног Теодора и молили га да им својим молитвама и благословом учини да добију пород. Он узе њихове појасе, благослови их, и дајући им их прорече им да ће имати порода. И роди им се овај Елевсије. Пошто га одгајише, они га доведоше код преподобног и дадоше на службу Богу. И он проведе дванаест година поред преподобнога, и би очевидац неисказаних чудеса његових. Све то он описа веома опширно, а ми овде укратко од њега узесмо. Али и толико је довољно, да бисмо славили чудеснога Бога, прослављаног у његовим чудотворцима, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВИТАЛИЈА МОНАХА[9]

У дане свјатјејшег патријарха александријског Јована Милостивог[10] дође у Александрију[11] неки инок Виталије, из манастира преподобног Серида. У својој шездесетој години он изабра себи такво житије, да је људима који суде по спољашности његово житије изгледало зло и развратно, а Богу који гледа и испитује срца - богоугодно и благо-пријатно. А његово житије беше у овоме: жудан да потајно обраћа грешнике и безаконике на покајање, он се сам показиваше пред људима као грешник и безаконик, јер он направи за себе списак свих блудница у Александрији, и за сваку посебно твораше приљежне молитве Богу, да их одврати од грешног живота њиховог. Сваки дан он је у граду одлазио у надницу као аргатин и радио од јутра до мрака. За свој дневни труд добијао је надницу дванаест новчића; за један новчић куповао је себи боб, и јео га на заласку сунца, јер је цео дан радио постећи се. А увече он је одлазио у блудилиште, давао осталих једанаест новчића једној блудници, говорећи јој: Молим те, ево ти овај новац, ову ноћ сачувај себе у чистоти, и не примај никога на грех. - И онда се затварао с њом у соби. Она би легла и спавала на својој постељи, а он се у једном углу сву ноћ тихо молио Богу за њу све до сванућа. Онда је одлазио од ње заклевши је да никоме не говори о овоме. И тако је стално радио сваки дан: дању је аргатовао као надничар постећи се, а ноћу одлазио код блуднице, и без сна проводио ноћ у молитви. Сваке друге ноћи одлазио је код друге, док тако не би обишао све блуднице, и онда је поново почињао од прве.
А Бог, видећи такво страдање слуге свога, поможе му у намери његовој: јер неке од блудница, постиђене оваквом врлином Виталијевом, устајаху на молитву и, заједно с њим преклонивши колена, мољаху се. Он их онда побуђиваше саветима на покајање, претећи им Страшним судом али и соколећи их надом на милосрђе Божје и наслађивањем вечним добрима на небу. Оне онда, обузете страхом Божјим, дохођаху у умилење и обећаваху да ће исправити свој живот. И многе од њих, одбацивши греховну бестидност, законито ступаху у брак; а друге, желећи да живе у потпуној чистоти, одлажаху у женске манастире, и провођаху своје дане у посту и сузама; треће пак, живљаху у свету безмужно и чисто, издржавајући се трудом руку својих.
И ни једна од блудница није смела никоме објавити целомудрено живљење Виталијево. А кад једна стаде говорити људима да Виталије не долази код њих ради греха већ ради њиховог спасења, чу то Виталије и ожалости се што се обелодањује његово чисто живљење, па се помоли Богу да казни ту жену, како би се остале заплашиле. И одмах по Божјем попуштењу, у ту жену уђе бес и она полуде. Када то видеше остале блуднице, веома се уплашише, и не усуђиваху се више да икоме говоре о светости Виталијевој. А полуделој жени људи говораху: Видиш како те Бог наказа, зато што си слагала, говорећи да тај црноризац не долази код вас ради блуда. Ето, сад се обелодани да је он блудник. - И саблажњаваху се о њега сви, и свакодневно га укораваху говорећи му: Иди, бедниче, чекају те блуднице! - И пљуваху на њега. А он све кротко подношаше, и с радошћу слушаше прекоре и грдње од људи, тешећи себе тиме што га људи сматрају за таквог грешника.
Када га једном грђаху, он одговори: Нисам ли и ја од тела као и сви људи? Еда ли Бог саздаде црнорисце бестелеснима? Ваистину, и црнорисци су људи. - А други му говораху: Оче, узми себи за жену једну од блудница, и баци монаштво, да га не би брукао. Он пак, тобож љутећи се, одговараше им: Нећу да вас послушам! Какво ми је то добро: узети жену, и старати се о њој, и о деци, и о кући, и зле дане проводити у бригама и труду? А зашто ми ви судите? Еда ли ћете ви одговарати за мене пред Богом? Гледајте ви сваки себе, а мене оставите, јер је свима један судија - Бог, који ће свакоме дати по делима његовим. - Тако преподобни скриваше своју врлину пред људима.
Неки од клирика оклеветаше преподобног Виталија код свјатјејшег патријарха александријског Јована Милостивог, како он, старац, саблажљава цео град одлазећи сваке ноћи у јавне куће код блудница. Али свјатјејши не поверова клеветницима, имајући на уму један ранији сличан случај, када једног целомудреног и светог инока, који беше крстио неку Јеврејку, невино наказа, поверовавши клеветницима, као што о томе пише у његовом Житију (види 12 новембар). Сећајући се тога случаја, свјатјејши подвикну клеветницима Виталијевим, и говораше им: Престаните са осуђивањем; нарочито, не осуђујте монахе. Не знате ли шта се догодило на Првом Васељенском Сабору у Никеји када неки епископи и клирици предадоше међусобне оптужбе цару Константину Великом? Блажене успомене цар нареди да се донесе свећа и све то оптужбе, не прочитавши их, спале. И том приликом рече: Када бих епископа или монаха својим властитим очима видео на греховном делу, ја бих га својом одећом покрио, да га нико други не би видео где греши. - Тако свјатјејши патријарх постиде клеветнике. А слуга Божји Виталије не престајаше старати се око спасења грешних душа.
Једнога дана, када је преподобни Виталије у свитање излазио из јавне куће, срете га неки младић блудник, који је ишао к блудницама ради греха. И овај младић потеже и руком снажно удари старца по образу, вичући: Бедниче и покварењаче, кад ћеш се покајати и престати са својим нечистим живљењем, да не срамотиш више име Христово? Старац му одговори: Веруј ми, човече, да ћеш и ти због мене ништавног добити такав шамар по образу, да ће се сва Александрија слегнути на твоје запомагање.
И после неколико дана преподобни Виталије, затворивши се у својој врло малој келији коју беше направио крај Сунчаних Врата, пресели се ка Господу, и нико није знао о томе. И у то време ономе блуднику што удари шамар преподобном старцу, појави се демон у облику страшног црнца, и снажно га удари по образу, говорећи му: Прими овај ударац што ти га посла монах Виталије.- И одмах човек онај побесне веома и, павши на земљу, ваљаше се, и пену бацаше, и одећу на себи кидаше, и страшно викаше, да се сва Александрија слеже на његово ужасно запомагање. Пошто неколико сати би мучен од беса, он мало дође к себи, и отрча ка Виталијевој келији вапијући: Смилуј се на мене, слуго Божји, јер сагреших пред тобом, пошто те силно увредих ударивши те по образу, али и ја, по пророштву твом, добих заслужену одмазду. - Вапијући тако, он трчаше брзо, праћен од народа. А кад се приближи старчевој келији, бес га тресну о земљу и побеже. И човек, дошавши потпуно к себи, стаде причати народу како удари старца по образу, и како му старац прорече одмазду. И куцаху на врата старчеве келије, али одговора не би. Тада развалише врата и уђоше, и угледаше старца усред келије где клечи на коленима и као моли се, а света душа његова беше отишла к Богу. У рукама пак његовим беше хартија, на којој стајаше написано ово: Људи Александријци, не осуђујте пре времена, док не дође Господ - Судија Праведни.
Утом стиже и она бесомучна жена, што некада стаде објављивати људима Виталијеву чистоту. Обавештена од Анђела о кончини преподобнога, она дотрча, дотаче се чесних моштију његових, и одмах се ослободи од беса. Усто и хроми и слепи стадоше се исцељивати, дотичући се преподобног. Чувши за престављење преподобнога, све оне жене што се по његовим саветима покајањем обратише Богу, слегоше се код њега са воштаницама и кандилима, плачући за својим оцем и учитељем. И тада свему народу јавно објавише врлину старчеву, како се ни руком својом не дотаче ниједне од њих, и како је долазио к њима не на грех него на спасење њихово. А народ се срђаше на њих, и говораше: Зашто скривасте од нас светост овога оца, те се ми, не знајући, много огрешисмо о њега, осуђујући га и корећи га? А жене одговараху: Бојале смо се, пошто нам под силним заклетвама забрањиваше да никоме не казујемо ту тајну његову. И ка-да једна од нас стаде казивати људима његову тајну, одмах побесне. И ми ћутасмо, јер се свака од нас бојала такве казне. И дивљаше се народ таквом слузи Божјем, који је на тако диван начин скривао светост живота свог пред људима: и док су га сви сматрали за развратног грешника, он је уствари био пријатељ Божји и чисти сасуд Светога Духа. И, стидећи се своје неразумности, људи осуђиваху себе што су осуђивали таквог угодника Божјег и вређали невиног и чистог срцем.
Када о свему томе подробно чу свјатјејши патријарх Јован Милостиви, он са целокупним клиром својим дође к старчевој келији, и угледавши гореспоменуту записку о неосуђивању, и видевши чудеса што се збиваху, рече оним клирицима који клеветаху преподобнога пред њим: Знајте, да сам вам поверовао и безразложно увредио светог старца, онда би ја добио од црног демона онај ударац што га доби онај човек. Но благодарим Бога ја ништавни, што не поверовах вашој клевети, те се избавих од греха и одмазде. - А клеветници, и сви који су осуђивали преподобнога, стиђаху се веома.
Тада свјатјејши патријарх узе мошти преподобног Виталија и, праћен целокупним грађанством и свим покајаним женама које су плакале и нарицале, сахрани их чесно, славећи Бога који има многе тајне слуге Своје. А онај човек што беше настрадао од демоновог шамара, одрече се света и постаде монах. И многи Александријци исправише се примером таквог врлинског живота Виталијевог, и заветоваше се да не осуђују никога. И ми треба да се угледамо на њих молитвама преподобног оца нашег Виталија а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛЕОНИДА

Отац Оригенов.[12] Пострадао за Христа у Александрији 202. године. Најпре му царским указом све имање одузето, а по том на смрт осуђен. Ориген писао оцу у тамницу: "Оче, ни брини за нас, и не избегавај мучеништва због нас", тојест због деце.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕАРХА

Пострадао за Христа Господа сагорен у огњу.[13]

СПОМЕН СУСРЕТА СВЕТОГ АПОСТОЛА НАТАНАИЛА са ГОСПОДОМ ХРИСТОМ

Свети апостол и јеванђелист Јован говори нам у свом Јеванђељу о сусрету светог Натанаила са Сином Божјим јављеним у телу. Натанаило беше из Кане Галилејске (Јн. 21, 2). И када Господ дође у Галилеју Он нађе Филипа и позва га за Собом. А Филип после тога нађе Натанаила и рече му: "Онај о коме писаше Мојсије у Закону и Пророци, нађосмо Га - Исуса сина Јосифова из Назарета". А када Натанаило питаше да ли може бити нешто добро из Назарета, доби одговор од Филипа: "Дођи и види!" Прилазећи да види Господа, Натанаило би од Њега дочекан овим речима: "Ево правог Израиљца, у коме нема лукавства". И том приликом Господ откри Натанаилу да као Бог зна сву његову тајну и оно што је он под смоквом чинио. А он се пре тога под смоквом молио Богу. На то му Натанаило, чисте душе и срца, одговори: "Учитељу, Ти си Син Божји, Ти си Цар Израиљев" (Јн. 1, 44-50).
По страдању и васкрсењу Господа Христа, свети апостол Натанаило беше међу апостолима (Јн. 21, 2) који проповедаху Васкрслог Господа и Његово Јеванђеље, за које на крају и пострада.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Галатија - покрајина у Малој Азији.
2. Грчки цар Јустинијан Велики царовао од 527 до 565 године.
3. Анастасиопољ - главни град Анкирске области у Малој Азији.
4. Свети Сава Освећени подвизавао се у Палестини у другој половини петог и првој половини шестог века, где је и основао овоју славну обитељ. Празнује се 5 децембра.
5. Маврикије царовао од 582 до 602 године.
6. Патрнјарховао од 595 до 606 године.
7. Цар Фока царовао од 602 до 610 године.
8. Патријарховао од 607 до 610 године.
9. Овај преподобни Виталије негде се спомиње и 11. јануара.
10. Свети Јован Милостиви патријарховао од 609 до 620 год.; празнује се 12 новембра.
11. Александрија - град у Египту, на обали Средоземног Мора; чувен у старини као средиште трговине, науке и уметности.
12. Ориген - учени александријски богослов и писац (185-254 г.).
13. Изгледа да је овај Св. мученик онај друг и пријатељ. Св. мученика Полијевкта, који се слави 9. јануара.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Јануарије. И други с њим. Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и нетакнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305 год.

2. Св. муч. Теодор. И други с њим. Пострада за веру Христову у Перги Памфилијској у време цара Антонина. Беше Теодор млад и красан лицем. Када га намесник те области изабра са другим младићима, који се имаху послати на службу у двор царски, Теодор се успротиви и изјави, да је он хришћанин. Беше због тога мучен разним мукама, па онда бачен на огањ. Но из земље проври вода и погаси огањ. Намесник то приписиваше неким мађијама Теодоровим. А мученик му рече: „ово није дело моје силе него Христа Бога мога; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи други огањ и баци једног од твојих војника, па ћеш надам се познати силу њихову и свемоћ Бога мога". Хтеде намесник заиста да баци једног од војника, но они га у страху мољаху да баци жреца Диоскора место њих, жрец пак мољаше да баци самога идола Зевса и остале идоле, па ако су богови, они ће се лако спасти. А то Диоскор рече за то, што већ беше срцем обраћен Христу пошто виде чудо са Теодором. Сазнав ово намесник осуди Диоскора на смрт и спали. Тако исто предаде смрти и Теодора и два војника, Сократа и Дионисија, и још Филипу мајку Теодорову. Теодора распеше на крст, на коме тек трећи дан издахну. Сократ и Дионисије бише копљем прободени, а Филипа мачем посечена. Сви бише увенчани венцима славе у царству Христовом.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

21. АПРИЛ

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈАНУАРИЈА ЕПИСКОПА и других са њим

За време гоњења хришћана под незнабожним царевима Диоклецијаном и Максимијаном[1] би изведен на суд епископ кампанијски у Италији Јануарије пред кнеза кампанијског Тимотеја. Кнез покуша најпре ласкама а затим претњама да га придобије за идолопоклонство. Али кад виде да је епископ Јануарије непоколебљив у хришћанској вери као стуб, кнез нареди да га вргну у усијану пећ. Но свети мученик, као некада Три Младића у вавилонској пећи, стајаше неповређен посред огња, појући и славећи Бога, јер Анђео Божји сиђе к њему и расхлади огањ невидљивом росом. И кад изиђе из пећи, сви се запрепастише видевши да му огањ ни одећу није додирнуо. А кнез, сматрајући да се епископ хришћански сачувао од огња помоћу неких мађија, још више се разјари и нареди да мученика растегну на мучилишту тако јако, да му и зглобови пуцају, па онда без милости бију. Пошто мученика тако растегоше, они му гвозденим четкама тело стругаше, док се кости не забелеше, и земља сва натопи крвљу. Међу народом стајаху ђакон Фауст и чтец Дизидерије и посматраху муке свога епископа. И с једне стране, радоваху се духом због јуначког трпљења његовог, а с друге стране - плакаху због љутих мука његових. А када светитељу жиле пререзаше, они гласно заридаше. По томе их познаше да су хришћани. Стога их незнабошци обојицу ухватише, па заједно са светим мучеником Јануаријем везаше, и за кнезом у град Потиол[2] доведоше, и тамо у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони потиолски Прокл и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион.
Сутрадан бише свих седам изведени и пред зверове бачени. Али Бог, који прославља себе у светитељима Својим, затвори уста зверовима, као некада Данила ради у јами, и зверови их се и не такнуше, него сви кротки као овце приђоше и падоше пред ноге светоме епископу. - Ово натприродно чудо запрепасти и уплаши све гледаоце. Али кнез и ову божанску силу приписа хришћанским мађијама, и размишљаше како би светитеља Божјег и оне са њим погубио. Док се тако мучаше око тога, он изненада ослепе, и затражи вођа. А незлобиви светитељ и мученик Христов Јануарије помоли се Богу за непријатеља свог кнеза Тимотеја, и овај одмах прогледа. Прогледа телесним очима, али не и душевним.
Од гледалаца који су посматрали ова чуда, њих пет хиљада људи вероваше у Христа. А неблагодарни и тврдога срца кнез, иако молитвама мучениковим исцељен од изненадног слепила, не само не познаде истину, него се још више избезуми. Јер, уместо да узнесе захвалност истинитоме Богу - Христу Господу нашем, он стаде хулити на Њега. И сав бесан што се толики народ обрати Христу, он нареди да свете мученике мачем посеку.
И тако светитељ Божји свештеномученик Јануарије и његови састрадалци: ђакони Фауст, Прокл, Сосије, чтец Дизидерије, Евтихије и Акутион, бише мачем посечени изван града Потиола, и добише венце мученичке.[3] А тела светих мученика узеше оближњи градови, сваки по једно, да би имали своје посреднике пред Богом. Тело свештеномученика Јануарија узеше хришћани града Неапоља, пренесоше тајно у свој град и чесно положише у цркви. При узимању тела светог Јануарија у граду Потиолу, хришћани покупише са земље спекнуту крв мученикову у стаклен суд, и чуваху је чесно. И кад год би је стављали поред мученикове главе, она би се одмах раскравила и постајала течна као да је тог часа проливена. До дана данашњега безбројна чудеса пројавише се на гробу овога светитеља. Једно од њих је и ово: Једном када вулкан Везув стаде избацивати огањ и лаву силну, тако да запрети и оближњим и даљним насељима, народ прибеже гробу светог свештеномученика Јануарија, и са сузама га призиваше у помоћ. И одмах на његове молитве вулкан престаде да ради, и не нанесе никакве штете.
Треба споменути и ово необично чудо: Некој удовици Максимили умре син јединац, и она плакаше неутешно над њим. У том болу свом она учини ово: сетивши се како у Старом Завету свети пророк Јелисеј чудесно васкрсе сина Соманићанке, она скиде икону светог епископа Јануарија израђену на дрвету, а која је висила изнад црквених врата, положи је на свог мртвог сина, и то очи према очима, уста према устима, тело према телу, и стаде се од свег срца молити светитељу са сузама и јецањем, говорећи: Слуго Божји, смилуј се на мене и утеши ме уцвељену: васкрсни сина мог, јединца мог! - Кад се она тако помоли, одмах оживе дечко, и устаде здрав. И сви који беху дошли ради погреба удивише се овом преславном чуду, и прославише и благодарише Бога, који твори дивна дела преко светитеља Својих, и захвалност узнесоше светом мученику Јануарију као брзом помоћнику. Његовим светим молитвама нека Господ и на нама покаже милост своју вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОРА и других са њим

За време цара Антонина[4] у Перги Памфилијској[5], где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару. Намесник га упита: А ког си цара постао војник? Светитељ одговори: Цара који створи небо и земљу. По томе намесник познаде да је Теодор хришћанин, па га упита: Нећеш ли да принесеш жртву боговима нашим? Светитељ одговори: Ја никада нечистим демонима не принесох жртву, нити ћу принети.
Тада намесник нареди да га бију. И пошто га силно избише, опет га доведоше пред намесника, и овај га упита. Јеси ди се већ уразумио, и хоћеш ли нам одговарати питомије, и поклонити се боговима? Светитељ му одговори: Када би ти познао Бога Творца, ти би сам зажелео да Му се поклониш.
Онда намесник нареди да се наложи велика ватра, на њу стави велики тигањ, у њега положи го мученик, па растопи много смоле, сумпора и воска, и том врелом смесом полива мученик. Када се то рађаше, изненада Бог учини дивно чудо: настаде силна тутњава и земљотрес, земља се раседе онде где бејаше ватра и тигањ, из земље провре вода те угаси ватру и расхлади тигањ, а свети мученик устаде потпуно читав и здрав, и рече намеснику: Ето видиш, ово није дело моје силе него Христа Бога мог, коме служим; а ако хоћеш да познаш силу твојих богова, наложи ватру и опет ужежи тигањ, положи на њега у име богова твојих једног од војника твојих, па ћеш онда познати силу њихову и свемоћ Бога мог.
Када то чуше присутни војници, рекоше намеснику: Не, господине, не чини то с нама, него учини то са жрецем богова, јер ће тигањ послушати и жреца као што послуша Теодора, и неће га опалити као што не опали овога. - Намесник одмах нареди да му позову жреца, и упита га: Како се зовеш? Жрец одговори: Зовем се Диоскор. Намесник га упита: Каквим се то биљем мажу хришћани, и каквим мађијама служе, те смело иду у огањ, и огањ их не опаљује, као што малочас и Теодор остаде неповређен од огња? Диоскор одговори: Хришћани нису мађионичари, него је име Христово тако моћно, да где се оно призове, тамо се руше све мађионичарске басне и све биље, и демони дршћу. Намесник га упита: Еда ли је Христос јачи од нашег Зевса? Диоскор одговори: Зевс[6] и остали богови с њим, то су идоли глуви и мртви. Но молим те, немој: стављати мене на тигањ, већ ако хоћеш да познаш Зевсову силу, стави њега самог на огањ. Намесник на то одговори: Ко може то учинити, ко се сме дрзнути да бога метне на огањ? Диоскор му рече: Нареди мени, и ја ћу то учинити. А ако ми се Зевс одупре, онда ћу поверовати да је бог и може да заштити себе од огња. Намесник на то одврати: Ти заиста већ ниси жрец пошто тако говориш о боговима. Диоскор одговори: Бејах жрец, сличан теби у незнабожној вери. Али гледајући данас блаженог Теодора како га не могу савладати муке на које га стављаш, нити огањ опећи, ја познах силу Христову, и увидех немоћ лажних богова. То ме утврди у вери Христовој, и ја данас хоћу да војникујем заједно са Теодором. Намесник му на то рече: Кад тако говориш, Диоскоре, онда стани на тигањ као и Теодор. Тада Диоскор припаде к ногама мученика Христова, говорећи: Слуго Христа Бога истинога, Теодоре, помоли се за мене! - И помоли се светитељ за Диоскора. Тада свукоше Диоскора, и голог га положише на усијани тигањ, а он громко узвикну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе Боже Теодоров, што ме увршћујеш међу слуге Твоје. Молим Те, прими у миру душу моју! - Рекавши то, он испусти дух, и за један тренутак доби венац мученички, као разбојник на крсту - рај.
По скончању блаженог Диоскора свети Теодор би вргнут у тамницу. А другог дана светом Теодору ноге везаше, па га привезаше за двоколице у које беху упрегнути бесни коњи, које војници тераху силно, и они га вукоше по улицама градским. У једном тренутку, бесно гоњени, коњи се сјурише низ градске бедеме, поломише се и погибоше, а мученик свети невидљивом силом Божјом би сачуван, и од веза одрешен, и појави се читав и без икакве повреде. Ово чудо зачуди све. А два војника, Сократ и Дионисије, који привезаше светога за двоколице, имађаху чудесно и дивно виђење: док су коњи јурили, они видеше где огњена кола сиђоше с неба к мученику, вучени мученик седе на њих, и она га одвезоше у судницу здрава и читава.
То сведочаху свима та два војника, Сократ и Дионисије, и викаху: Велики је Бог хришћански! - Чувши то, намесник нареди да и њих затворе у тамницу са светим Теодором. Затим три дана великим огњем загреваху пећ, и намесник баци у њу светог мученика и оба војника што повероваше у Христа, Сократа и Дионисија. И одмах нека божанска роса сиђе одозго, ороси их и пламен расхлади, и тројица светих сеђаху усред пећи као усред неког хлада и разговараху се. А свети Теодор се сети своје блажене мајке , коју пре три године иноплеменици са многим другима у ропство одведоше у Алодапију, и помоли се за њу Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, Боже чудеса, Својом божанском силом покажи ми мајку како Ти знаш, јер желим да је видим. Теби је све могуће, покажи ми је, да би и други познали величину Твоју. - Док се светитељ тако мољаше Богу, огањ се постепено гашаше. Усто на мученикове молитве и киша паде, те потпуно угаси огањ и расхлади пећ. А пошто већ беше ноћ, светитељи се у пећи предадоше сну. А у сну стаде Анђео пред светог Теодора и рече му: Не тугуј, Теодоре, за мајком својом, јер ћеш је видети. - Пренувши се из сна, светитељ исприча својим самученицима своје сновиђење. И док он то причаше, одједном стаде усред пећи његова мајка Филипија. И угледавши свог милог сина, она га радосно загрли, као и његове другове. И исприча им, откуда је и како је невидљива рука доведе. А свети мученик Теодор подиже руке к небу и узнесе Богу дужну благодарност.
Сутрадан кад устаде од спавања, намесник рече својима: Мислим да у пећи није остала ни кошчица Теодорова и оних војника. Док он то говораше, дође му један од стражара који су чували пећ, и извести га да су мученици живи у пећи, да се пећ још синоћ потпуно угасила од кише која паде на пећ, да је мајка Теодорова изненада дошла из ропства и седи у пећи као у палати водећи са сином и војницима разговоре о Богу свом.
То запрепасти намесника и он сам лично оде до пећи, изазва блажену Филипију и упита је: Јеси ли ти Теодорова мајка? Блажена одговори: Јесам. Намесник јој рече: Усаветуј свога сина, да се поклони боговима, да не би лудо погинуо и тебе уцвељену оставио. А она му одговори: Син мој, као што ми пре зачећа његовог би откривено од Бога, биће распет тобом, и тако принети Богу жртву хвале. Намесник јој на то рече: Пошто си сама нарекла сину твом крсну смрт, то нека тако и буде!
И одмах нареди да се свети Теодор распне, светој Филипији отсече мачем глава, а два војника, Сократ и Дионисије, прободу копљем. И тако свети мученици примише своје венце. А свети Теодор три дана висаше на крсту жив, па отиде ка Господу.[7] Онда неки хришћани узеше тела светих, помазаше их чесно мирисима и увише у плаштанице, и на нарочитом месту чесно положише, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРЕ ЦАРИЦЕ и слугу њених АПОЛОСА, ИСАКИЈА и КОДРАТА

Жена цара Диоклецијана царица Александра, видевши неустрашиво страдање и славна чудеса светог великомученика Георгија, верова у Христа и пострада за Њега заједно са светим Великомучеником, о чему се опширније говори у Житију светог Георгија под 23 априлом. Слуге царице Александре: Аполос, Исакије и Кодрат, вероваше у Христа када видеше чудеса светог великомученика Георгија и своју царицу како се одрече цара и царства, верова у Христа и пострада за Њега. Они изобличише цара, и назваше га злочинцем и звером, јер не поштеде ни жену своју, са којом је децу имао. Силио разгневљен тиме цар нареди да их баце у тамницу, и целе ноћи смишљаше каквом смрћу да их умори. Сутра дан их изведе из тамнице, и нареди те Кодрату отсекоше главу. Аполоса пак и Исакија поново врати у тамницу. Они после много дана скончаше у тамници од глади и жеђи и предадоше душе своје свете у руке Божје, и добише од Бога венце мученичке.[8]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФАУСТА, ПРОКЛА и СОСИЈА, ђакона, чтеца ДИЗИДЕРИЈА, и ЕВТИХИЈА и АКУТИОНА

Ови свети мученици пострадаше заједно са светим свештеномучеником Јануаријем (видети напред).

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФИЛИПЕ

Мајка светог мученика Теодора (у Перги Памфилијској); мачем посечена.[9]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СОКРАТА и ДИОНИСИЈА

Пострадали за Господа Христа копљем прободени.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМИЈАНА, патријарха Цариградског

Родом из Рима, син богатих и благородних родитеља. Неким послом дошао из Рима у Цариград. Ту заблиста својим врлинским и подвижничким животом; усто био је даровит и врло учен. Због тога га патријарх цариградски Сисиније (426-427 г-) рукоположи за презвитера. А када би прогнан са патријаршиског престола јеретик Несторије (428-431 г.), који је патријарховао после Сисинија, за патријарха би изабран свети Максимијан. А после њега за патријарха дође Свети Прокло (434-446 г.), ученик Св. Јована Златоуста. Пошто је Црквом мудро управљао две године и пет месеци, свети Максимијан мирно усну у Господу 21. априла 434. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан владао Римском царевином од 284 до 305 год., а Максимијан Галерије од 305 до 311 године
2. Потиол - приморски град у Кампанији, недалеко од Неапоља.
3. Пострадали око 305 године.
4. Антонин Пиј царовао од 138 до 161 године.
5. Памфилија - узана приморска покрајина на југу Мале Азије; седамдесет и осме године после Христа постала римском провинцијом.
6. Зевс - главни бог грчкоримске религије, сматран господарем неба и земље.
7. Свети мученици пострадали половином другога века.
8. Пострадали 303 године.
9. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог мученика Теодора и другах с њим.
10. По њима видети тамо.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Теодор Трихина. Цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић остави родитеље своје, и дом, и богатство, и настани се у једном пустињском манастиру у Тракији. Ту себе преда најтежим подвизима. Спавао је на камењу — да би само мање сна имао — ишао је вазда гологлав, и одевао се у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. Због свог великог самомучења ради спасења душе Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400 год. Тело му се показало мироточивим.

2. Преп. Анастасије Синајски. Игуман горе Синајске. Најпре дуго био монах под славним игуманом Јованом Лествичником, а по смрти овога и сам постане игуманом. Поред тога што је био велики подвижник, он је био и красноречив списатељ живота светитељских као и других поучних списа. Водио је жестоку борбу против јеретика тако звани акефалита (безглавника), који су порицали IV Васељ. Сабор у Халкидону. Скончао у дубокој старости 685 год. и отишао ка Господу, коме је верно послужио.

3. Блажени Анастасије Синаит. Патријарх Антиохијски. Као монах Синајске горе буде изабран за патријарха Антиохијског у време цара Јустинијана. На тај положај уздигла га је његова добродетељ, чистота живота, велика духовна ученост и тврда вера. Но цар Јустинијан паде у јерес докетску, против које оштро устајаху патријарх Цариградски Евтихије и овај блажени Анастасије. Цар прогна Евтихија, и хтеде прогнати и Анастасија, но не може наћи овоме никакве замерке у животу. Када пак Јустинијан умре, покајавши се претходно и повративши Евтихија на престо, тада Јустин, наследник његов, успе да прогна Анастасија на основу некаквих клевета. Проведе Анастасије 23 године у прогонству, и поново би враћен на престо Антиохијски за време цара Маврикија. Још 6 година управљаше црквом Божјом и сконча земно путовање своје 599 год.

4. Блажени Григорије патријарх Антиохијски. Јерменин по народности. Би игуман манастира Фарана, под гором Синајском; па када блажени Анастасије би прогнан с престола, он би и преко своје воље постављен за патријарха Антиохијског. О њему пише и блажени Софроније патријарх у своме Лимонару врло похвално. Григорије се одликоваше нарочито превеликим милосрђем, особито према грешницима. Упокојио се у Господу 593 године.

5. Св. апостол Закхеј. Био најпре цариник и грешник. Па када га Господ виде у Јерихону на дрвету (Лк. 19, 1 —9), уђе у дом његов, што приведе Закхеја покајању. Доцније Закхеј следоваше апостолу Петру, који га постави за епископа у Кесарији Палестинској, где је верно служио Јеванђељу и мирно скончао.

6. Преп. Атанасије Метеорит. Рођен 1310 год. Подвизавао се у св. Гори. Основао знаменити манастир Метеор у Тесалији. Имао велики дар прозорљивости и чудотворства.

Свети Николај, Жички и Охридски. Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. године у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези.

Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале."
Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом.
„Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.
Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.
Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'"
Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.
Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију старих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитарном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ."
Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

20. АПРИЛ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА ТРИХИНА[1]

Преподобни Теодор Трихин беше цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић Бога ради остави своје родитеље, и дом, и богатство, и славу, оде у један пустињски манастир у Тракији, и замонаши се. Ту себе предаде најтежим подвизима, и толико испосни тело своје, да је у лицу изгледао као мртвац. Све ноћи проводио је стојећи на молитви и борећи се са мразом и ледом; вазда је ишао гологлав, и одевао се само у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. После њега и манастир у коме се подвизавао би прозван Трихин. Због свог великог самомучења ради спасења душе, Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400 године. Из његових светих моштију потече миомирисно целебно миро, којим се верни исцељиваху од сваковрсних болести и демони се прогоњаху, у слави Христа Бога нашег.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНАСТАСИЈА СИНАЈСКОГ

Богоносни отац наш Анастасије би рођен половином шестога века. Из малена би васпитан у побожности. О томе он сам сведочи пишући; о себи овако: Они који видеше Христа у телу, држали су Га за пророка; а ми, иако Га не видесмо телесним очима, још у детињству сазнасмо да је Бог, и научисмо се исповедати Га као Господа свемоћног и Творца векова и Блистање славе Очеве. Свето Еванђеље Његово са таквом вером слушамо као да Њега самог видимо где нам говори, и примајући беспрекорни бисер пречистог Тела Његовог ми верујемо да самог Христа примамо. А када само видимо изображење божанског лика Његовог на икони, ми као да видимо Њега самог како гледа с неба на нас, почитујемо Га, клањамо Му се и падамо ничице пред Њим.
Ово неколико речи јасно показују како је преподобни Анастасије још у раном детињству научен да зна Христа истинитог Бога, и да верује у Њега, и да Га се боји, и да Га љуби свим срцем, и да Му на светим иконама одаје богодолично молитвено поклоњење.
У младости он изучи све светске и духовне науке, и беше веома даровит говорник и мудар философ. А када би пунолетан, Анастасије остави свет и све што је у свету и, узевши крст, свим срцем пође за Христом. Јер, отишавши у манастир, он постаде монах. Но желећи да буде упућен у велике подвиге и да подражава најсавршеније у врлинама људе, он оде у Јерусалим. И пошто се тамо поклони чесним и светим местима, отпутова на Синајску Гору. Нашавши тамо многе свете људе, искусне у иночким врлинама, он поче живети међу њима, покоравајући им се и служећи им усрдно, под славним игуманом светим Јованом Лествичником.[2] Због свог великог смиреноумља он доби од Бога дар духовнога знања и велике мудрости, те састави многе поучне књиге и написа житија неких светих Отаца, и би удостојен презвитерског сана. Затим, после светог Јована Лествичника и његовог брата Георгија би игуман Синајске Горе. Водио је жестоку борбу против јеретика акефалита, тојест безглавника, који су порицали Четврти Васељенски Сабор и учили да Христос нема истиниту и потпуну људску природу (монофизитство). Много је писао против њих, водио спорове с њима, изобличавао их, побеђивао и посрамљивао.
Та јерес монофизитска се појави за царовања Зинонова[3] у Александрији међу непријатељима и противницима Четвртог Васељенског Сабора.[4] Тада у Александрији беше лажни патријарх јеретик Петар, звани Монгос Овој акефалитској јереси приступи Север, који се за царовања Анастасијева дочепа патријаршиског престола антиохијског. Борећи се против ових јеретика не само списима него и живом речју, блажени Анастасије пропутова сву Сирију, и Арабију, и Египат, свуда искорењујући ову јерес а утврђујући у правоверју Цркву Христову.
Пошто угоди Богу више од других Отаца, он у дубокој старости отиде ка Господу, почетком седмог века.[5] А иза себе остави дивну духовну и богословску књигу звану Одигос (Вођа, Руководиоц), списе против јеретика Монофизита и дивне беседе препуне духовне и спасоносне мудрости.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ АНАСТАСИЈА СИНАИТА, патријарха Антиохијског

Када тридесетпете године царовања Јустинијанова[6] сконча патријарх антиохијски Домн III (546-561), за патријарха би изабран (561. године) монах Синајске Горе блажени Анастасије. Он би пореклом из Палестине и рођен би око 520. године. На овај положај патријарха уздигла га је његова врлина, чистота живота, велика духовна мудрост и тврда вера. У то време појави се у Цркви неко непобожно умовање о божанском телу Христовом. По њему, пре голготског страдања тело Христово је било нестрадално и неподложно природним потребама као што су глад, жеђ и друге, и Господ Христос је пре свог страдања и васкрсења примао храну и пиће на исти начин као што је то чинио после васкрсења када се јављао својим Апостолима.[7]
Ово злочестиво умовање појави се најпре у Цариграду. Заведен од јеретика, уз ово умовање пристаде и цар Јустинијан. И док не дође до сазнања истине он хоћаше да се то учење прогласи за догмат вере. И настаде велика пометња у Цркви. Патријарх цариградски свети Евтихије би прогнан са свога престола зато што се супротстављао овој јереси (види 6. април). И многи су били склони да се преласте овим учењем, но сви упираху очи своје на свјатјејшег патријарха антиохијског, Анастасија Синаита, да он каже истину: јер Анастасије беше човек врло искусан у Светом Писму, и тврд у догматима праве вере, и свет по животу. Разним лукавствима јеретици покушаваху да њега придобију за своје учење, јер су се надали да 6е, придобивши њега, лако придобити све онамошње покрајине. И наговараху цара против њега, али без успеха. Јер блажени Анастасије отписа цару благоразумно, изобличавајући га смело због заблуде. Исто тако разасла по целој Сирији посланице свештенству и мирјанима, учећи их да се чувају од ове јереси. А у Антиохији проповедајући сваки дан у цркви, понављаше ову апостолску реч: Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, па макар био анђео с неба, проклет да буде! (Гал. 1, 8).
Због тога цар Јустинијан беше љут на свјатјејшег патријарха Анастасија , и хтеде га отерати с престола као што то учини са цариградским патријархом светим Евтихијем, али се цару приближи крај. Умирући, цар се покаја због јереси, и написа завештање, да свјатјејши патријарх Евтихије буде враћен из прогонства на свој престо. И умре Јустинијан у покајању, и придружи се благочестивим царевима, и у Цркви настаде мир.
После Јустинијана дође за цара његов нећак Јустин Млађи.[8] Непријатељи блаженог Анастасија успеше код цара клеветама, те овај протера с антиохијског престола невиног архијереја Божјег Анастасија Синаита. Протера га не због вере, већ због других измишљених кривица. Прва кривица: немилице расипа црквено благо; друга кривица: грдио је цара, јер, упитан од неких, зашто не штеди црквено благо, он је одговорио: да га грабљивица Јустин не би отео.
Но неки су казивали и ово: Када Анастасије дође на антиохијски престо, Јустин у то време беше високи царски достојанственик код свога рођака цара Јустинијана. Пошто бејаше веома златољубив, он хоћаше да му Анастасије да поклон у злату. Али Анастасије му ништа не даде, изјављујући да је злочин давати злато за духовни чин, јер се он не продаје за злато већ се даје благодаћу Светога Духа. И од тога доба Јустин беше љут на Анастасија. И кад постаде цар, он тражаше кривицу невином светитељу Анастасију. И нашавши лажне кривице, он га протера с престола.
По изгнанству светог Анастасија, на патријаршиски престо би, и против своје воље, узведен игуман Фаранске лавре блажени Григорије[9], човек такође украшен речитошћу, побожношћу и светим животом. Њега спомиње у Лимонару патријарх јерусалимски свети Софроније. А кад блажени Григорије оде из овог живота, блажени Анастасије Синаит би поново враћен на престо антиохијски за време цара Маврикија, пошто проведе двадесет и три године у прогонству.[10]
У то време беше у Риму папа свети Григорије Двојеслов. Између њега и блаженог патријарха Анастасија постојаше велика духовна љубав, и они се дописиваху. Када свети Григорије чу да се патријарх Анастасије вратио на свој престо, одмах му посла писмо, радосно поздрављајући његов повратак. У писму је писао: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља, јер она велика река, која некада остави антиохијско поприште сувим, сада се опет вратила и натапа своје долине. А у једном другом писму каже: Твоја премила светост желела би да са мном разговара усмено, а не преко хартије и пера, и тугује што нам то спречава велика раздаљина између Истока и Запада. Но истину говорим: мисао твоја и на хартији говори ми као без хартије, јер је у речима твоје светости очигледна љубав твоја према мени, и места нас не раздељују пошто смо помоћу благодати свемоћног Бога сједињени везом љубави. Зашто онда тражиш позлаћена крила голубија, када их већ имаш? Јер та су крила - љубав према Богу и ближњему. На њима света Црква узлеће; на њима она све земаљско надлеће; да та крила твоја светост није имала, не би с таквом љубављу преко писма к мени долетела. Молим те дакле, моли се за мене слабог, да ме твојим молитвама Господ убрзо избави од толиких бура и невоља, и да приведе у пристаниште вечнога покоја. С благодарношћу примих твоје обилне благослове, које си ми ти, човече Божји, сиромашан духом, послао, а за које се каже: Шта ће дати убоги осим оно што је убогога? Но да ниси себе учинио сиромашним духом, зар би благослови твоји били тако обилни? Свемоћни Бог нека те својим штитом заштити од свакога зла. И пошто је живот твој веома потребан свима добрима, то нека те Господ после много година пресели у вечне радости небеске отаџбине.
Овакво писање светог Григорија Двојеслова блаженом Анастасију сведочи о њиховој међусобној љубави у Духу Светом, и о необичној светости овог светог мужа Анастасија.
По повратку свом на патријаршијски престо антиохијски блажени Анастасије управљаше Црквом Божјом још неколико година и сконча земно путовање своје око 599. године. Иза себе је оставио неколико богомудрих књига против јеретика и о православним догматима.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА, патријарха Антиохијског

Овај преподобни отац Григорије бејаше игуман Фарана, који се налазио између Синајске Горе и Раите. За патријаршиски положај он би предназначен од Бога раније, као што о томе пише у Лимонару свети Софроније: Ава Георгије, Јерменин по народности, ученик аве Сергија, казиваше нам ово: Много ме тераше ава Григорије, који беше игуман лавре Фаран, да га одведем к ави Сергију. И ја одох с њим к старцу, који се у то време подвизавао у пустињи крај Мртвог Мора. Видевши га, старац га целива и дочека врло љубазно; и доневши воду, уми му ноге. И цео дан проведе у разговору с њим о душекорисним стварима, и сутрадан га отпусти. И кад ава Григорије оде од аве Сергија, ја рекох старцу: Знаш ли, оче, да се саблазних? Јер ја сам ти доводио многе епископе, и свештенике, и друге оце, и ти никоме од њих не уми ноге осим ави Григорију. И одговори ми старац: Не знам ко је Григорије; само знам, да у пештеру моју примих патријарха, јер видех да носи омофор и у руци држи Еванђеље. - То ава Сергије рече пророчким духом о ави Григорију, јер након пет година, по промислу Божјем, ава Григорије би постављен за патријарха у Божјем граду Антиохији (Патријарховао од 571 до 596. године).
Неки од стараца говораху за аву Григорија, патријарха антиохијског, да се нарочито одликовао овим врлинама: милосрђем, незлопамтљивошћу, сузама. И имађаше велико милосрђе према грешницима. А стече и многе друге врлине. Он и за патријарха би постављен преко своје воље. И проживе свети живот у Христу Исусу Господу нашем, и упокоји се у Господу 596. године.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ВЕТРАНА и ТЕОТИМА

Свети Ветран бејаше епископ Скитски у граду Томи, на обали Црнога мора, за царовања Валента (364-378 г.). Цар Валент, ревносан аријанац, допутова у град Томи. Дошавши у цркву, он по своме обичају стаде убеђивати епископа Ветрана да ступи у општење са аријанцима. Свети Ветран мушки и смело изјасни се пред царем за православну веру светих Никејских отаца Првог Васељенског Сабора, па остави цара и оде у другу цркву. За светим епископом оде и сав народ. Оставши сам са својом свитом, Валент се силно разјари, јер то сматраше као намерну увреду. И нареди Валент те ухапсише епископа Ветрана, па га потом посла на заточење. Но сазнавши касније да Скити негодују због прогонства свога епископа, и бојећи се њихове побуне, цар Валент убрзо дозволи епископу Ветрану да се врати на свој престо.
Свети Ветран је богомудро управљао својом паством, јер се одликовао светошћу живота, и сијао свима врлинама, и био пламени ревнитељ вере Христове. Свети Ветран, који је и у епископском чину носио словенско име, упокојио се око 377 године. Свети Теотим бејаше епископ Скитије крајем четвртог и почетком петог века. По рођењу Скит, Словен, он беше муж велике учености и светог живота. Зато га Бог обдари благодатном силом чудотворства. Његовој светости и чудотворству дивили су се чак и придунавски варвари, Хуни. Видећи његова чудеса, они су га називали "римским богом". Свети Теотим је простирао силу своје вере и љубави и на дивља племена. Путовао је по њиховој земљи, с леве стране Дунава, где су Хуни као скитачки народ били покорили себи тамошње Словене. И проповеђу Еванђеља и молитвом он је побеђивао дивљаштво њихово. Навикнуте на пљачку варваре, он је умекшавао добротворном љубављу. Сила чудеса, која је међу њима чинио именом Господа Исуса, толико је поражавала та сурова племена, да су га они називали "богом римским".
Једном када свети Теотим путоваше по земљи придунавских варвара Хуна, на путу га сретоше неколико тих мештана који иђаху у град Томи. Пратиоци светог Теотима стадоше плакати, држећи да ће их варвари побити. Али свети епископ сиђе с коња и стаде се молити Богу, и варвари прођоше мимо њих, не приметивши ни њега, ни његове сапутнике, ни њихове коње са којих беху сјахали.
Један варварин, претпостављајући да је свети Теотим богат, реши се да га на вешт начин ухвати и одведе у ропство. Са тим циљем он спреми замку - омчу. И ослоњен на штит, он згодном приликом разговараше са светим епископом. У току разговора он подиже десну руку, желећи да баци омчу на епиокопа и одвуче га међу своје саплеменике, али му се одједном испружена рука укочи у ваздуху. И не ослободи се невидљивих уза све док се свети Теотим, на молбу других, не помоли Богу за њега.
Свети Теотим је водио прост начин живота, узимао је храну не у одређено и исто време него када би осетио глад или жеђ. Пун духовне мудрости и знања, свети Теотим је писао разна дела. Писао је: "О учењу Спаситеља", "Против идола", тумачења на извесна места Светога Писма, и многе "кратке и дивне саставе", како то вели блажени Јероним.
Свети Теотим се у миру упокојио око 412. године.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА МЕТЕОРИТА[11]

Многи људи, немарљиви и лењиви на тегобном путу врлине, имају обичај да говоре: да смо ми живели у дане отаца наших, који су заблистали у подвизима, и ми би се подвизавали као и они- Таквима, међутим, лако се може доказати да узрок доброг живота и врлинског подвизавања није време, него једино чврста вера и намера која воли добро. Ово је очигледно код многих потоњих подвижника, који су пројавили живот раван ранијим оцима и ниучем нису изостали иза њихових подвига и врлина. Такав беше и овај преподобни отац наш Атанасије, чије житије желимо овде да изложимо.
Преподобни и богоносни отац наш Атанасије беше родом из места Новог Патраса у Фтиотидском крају Јеладе (Грчке). Родио се 1305. године од родитеља угледних и богатих. Мајка његова, чим га роди, одмах издахну, а отац га крсти и на крштењу му даде име Андроник. После мало времена и отац му се пресели у други живот, а дете остави рођеном брату на старање. Овај се стараше о њему као о свом рођеном сину и настојаше да се дете научи писмености.
У то време Нови Патрас 6и заузет од Франака и многи од православних житеља бише одведени у ропство. Заробљен беше и млади Андроник и доведен пред франачког старешину. Видећи дете лепо у лицу, паметно умом. и благородно, од одлучи да га пошаље своме дому као живи победнички плен. Млади Андроник то чу, и зато се првом приликом даде у бекство, и успе да се спасе. Ослободивши се на тај начин, он отиде своме стрицу, који беше прогнан у неки далеки крај. Са њим он отплови у Солун, где стриц ускоро умре од болести артритис у манастиру Акапнијевом. Младог Андроника тада прихвати у свој дом неки човек, који беше подписник царских одредби. Пошто проживе неко време у његовој кући, младићу се јави жеља за учење световних наука и философије. Немајући за то довољно новаца да би плаћао учитеље, он је одлазио у школе где су се други ученици учили и стојећи напољу слушао оно што су учитељи говорили. Видећи такву његову вољу за учење, неки од учитеља философије учаху га бесплатно. Пошто се тако прилично научи наукама које је желео, јер беше по природи бистар и оштроуман, он реши да пропутује разна места.
Кренувши на пут из Солуна, он стиже најпре у Свету Гору. Тамо срете неке од преподобних отаца и разговараше са њима, просећи и њихов свети благослов. Они га благословише, али му не дозволише да остане у Светој Гори због тога што беше још врло млад. Зато напусти Свету Гору и дође у Цариград. У Цариграду се поклони црквама и осталим светињама; и живљаше заједно са два монаха. Видећи га, иако младог, али племенитог, монаси тражаху од њега да их он руководи. Младић не хтеде ни да чује за то, и говораше им: Како ја, мирјанин и још млад, да заповедам вама монасима и старцима?
За време свог боравка у Светој Гори и Цариграду преподобни се виђаше и разговараше са многим врлинским оцима и ученим људима, као што су: Преподобни Григорије Синаит[12], Данил Исихаст, Исидор, који касније би и патријарх Цариградски[13], Акиндин, који касније учаше неправославно[14], и још многи други. Од свих њих он, као нека мудра и неуморна пчелица, марљиво сабираше добре и корисне ствари, потребне за врлински живот.
Затим он седе на лађу и дође на острво Крит. Дошавши тамо, он се заустави код једног доброг хришћанина. Видевши врлине и гостопримство и сиротољубље свог домаћина, преподобни га замоли да га прими као помоћника у послу којим се бављаше, што овај човек радо и учини. Јер домаћин овај рачунаше да ће му од тога бити једна од двеју могућих користи: ако овај млади човек буде делатељ врлине, онда ће и он добити за то плату од Бога; а ако се окрене светском животу, онда ће се оженити његовом ћерком. Ово друго он већма жељаше, јер виде младића веома разумна и озбиљна, коме тек што брада беше почела да избија на лицу. Но блажени Андроник се повуче у једно усамљено место и тамо молитвено самоваше, примајући храну од овог човека. Овај пак човек све га више вољаше, и мољаше га да му што чешће долази кући ради виђења и разговора. Преподобни, схвативши да је то само замка ђавоља да би га на тај начин вратио на љубав према свету, напусти то место и отиде поново у Свету Гору.
Дошавши у Свету Гору, он отиде у скит звани Магула, близу манастира Ивирона. Тамо чу од неког јеромонаха Калиста да у месту званом Милеа живе два савршена монаха, који беху достигли до врхунца врлине. Преподобни оде к њима и замоли их да га приме код себе. Они га дуго одбијаху; али видећи његову добру и упорну вољу и његова преклињања, најзад га приме. Једноме од тих монаха беше име Григорије, а другоме Мојсије. Григорије постриже преподобнога у монашки чин и даде му име Антоније. Њему тада беше око тридесет година. После тога он прими од њих и свету схиму монашку и би назван Атанасије. Његово се срце тада веома загреја љубављу и потпуним поверењем и послушношћу према овим преподобним оцима, и он им се потчињаваше у свему и извршиваше сва послушања. А на месту где се они подвизаваху беше не мало тегоба. Јер то место беше под самим врхом Атоса и доста хладно; воћака није било већ само шума борова и кедрова. Зато преподобни Атанасије, као неко разумно и послушно магаре, ношаше на леђима велику корпу, и обилажаше манастире сакупљајући најнужније ствари за живот, и доношаше их овим оцима. А због висине и хладноће, на том месту падаше често велики и висок снег. Због овога се често дешавало да је преподобни, захваћен снегом на путу, остајао да преноћи крај неке стене или испод жила неке јеле, док се време мало не побољша.
Једнога дана, када зима и снег беху врло велики, преподобни се враћаше у келију својим оцима. На путу га захвати тако велики снег, да он не могаше даље ићи, него се заустави под једним дрветом. Мало после, снег се следи и беше по врху сав као кристал. Видећи преподобни да ће тако ту и остати, он се реши на један подвиг. Поверивши се молитвама својих отаца, и осенивши себе знаком часнога Крста, он умота ноге своје одећом својом и пусти се низ замрзнути снег као неким чамцем по води. Вођен божанским промислом, он падином упаде у једну келију у којој обитаваху три брата. Изненађени његовим таквим доласком, они га примише, огрејаше и нахранише. А када се време мало пролепша, блажени Атанасије крену ка својим оцима, који га дочекаше са великом радошћу, јер се беху уплашили да није уз пут пропао од велике зиме. Таквим и сличним подвизима подвизаваше се преподобни Атанасије, сежући се увек за оним што је напред, а заборављајући оно што је позади (ср. Фил. 3, 13-15).
У то време Агарјани, обично звани Турци, не престајаху да често досађују Светој Гори, нападајући је с мора и пљачкајући је. Једнога дана они доспеше и до њихове келије, и нашавши у њој старца Мојсија поведоше га са собом везана. Пролазећи успут покрај једне црквице Светог Николаја, Мојсије подиже очи к светоме храму и рече вапајно: Свети Николаје, доста нам је довде овога ропства. И истога часа онај Измаилћанин што га је водио, остави га, те се старац врати у келију. Нашавши у келији свог саподвижника Григорија, он му рече: Бог ми је сада учинио милост и спасао ме молитвама Великог Николаја. Али ја више нећу да кушам Бога, него ћу отићи у манастир и проживети тамо преостало ми време живота. А ти, додаде он, ако хоћеш остани овде, а ако нећеш, пресели се где хоћеш. Тако се братство из ове келије раздвоји. И Мојсије узе једнога од послушника, по имену Стефана, и отиде у манастир Ивирон, у коме потом и сконча. А преподобни Григорије, узевши Атанасија и Гаврила, одлучише да иду у Солун. Из Солуна продужише у град Верију. Многи од богатих грађана хтедоше их примити у свој дом и угостити, али старац то одбијаше, знајући да Атанасију као правом љубитељу самоће нису драга светска дружења и угошћавања.
Старац, дознавши од епископа Сервије Јакова да код места званог Стаге, на граници између Влахије (западна Тесалија) и Јањине, постоје неке велике и врло високе стене, које тако постоје од самог стварања света , рече Атанасију: Ако желиш да обитаваш у месту суровом и неузнемираваном, онда иди тамо. Ако пак хоћеш, узми и свог брата са собом. Тако они пођоше и дођоше на речено место, на коме заиста нађоше те велике стене. На њима нико не обитаваше, осим гавранова и других птица. Једино на једној од тих стена, која беше ближе граду, говораху, живљаше раније неки чобанин, који на тој стени беше уклесао храм у име Светих Арханђела, и стену назвао Столпом, У том дакле храму они се зауставише и проведоше неко време. У овом храму они нађоше и једног монаха званог Триферос, који беше веома стар и живљаше ту неко време хранећи се просјачењем.
Видећи превелику дивљину и суровост ових стена, старац Григорије хтеде да се врати натраг. Али Атанасије, знајући вољу Божју на овом месту, и желећи да охрабри старца, узе на се улогу јемца, и рече му: Ако желиш, оче, да останеш на овом месту, немој да те узнемирује то што овде недостаје и оно што је најнужније за живот. Јер, надајући се у Бога и у твоје молитве, обећавам ти да никада нећеш бити лишен хлеба, вина и јелеја. На те речи Атанасијеве, старац се одлучи да остане. А Атанасије се стараше да покаже сву своју ревност у служењу своме старцу. Бог пак, који толике хиљаде незахвалног Јеврејског народа храњаше у пустињи четрдесет година, не остави гладне ове Своје благодарне слуте. Он покрену становнике околних места, који чим чуше за долазак преподобних отаца на Метеоре[15], одмах им почеше доносити потребну храну, и окупљаху се код њих да се наслађују духовним поукама и благословом.
Ускоро затим њима дође и друга братија, коју старац радо прими и ослободи блаженог Атанасија од даљег служења њему. И даде му благослов да може пет дана у седмици проводити у молитвеној усамљености. Атанасије се повуче у једну пећину у оним стенама и провођаше у молитвеном тиховању тих пет дана у недељи. Да би избегао униније, мрзовољу и беспосленост, он се бављаше рукоделијем и певаше: Душо, бди и снажи се, да се спасеш; тело, ради да се храниш! Док се тако Атанасије усамљено подвизавао у рупи једне стене, виде старац једне ноћи многе демоне како су опколили пећину Атанасијеву и упињу се да га сруше одозго у бездану провалију испод стене. Дошавши себи од тог виђења, старац отиде к Атанасију и, изгрдивши га мало, не дозволи му више да самује у тој пећини, него му рече да обитава на другој страни њиховог Столпа. Но та страна стене беше окренута према насељу, откуда долажаше галама и Атанасије због тога не би задовољан тим местом. Зато замоли старца да сиђе са стене и настани се на неком пустијем крају њеном. Старац то благослови, и они пођоше заједно и нађоше једно такво место, где га старац остави да молитвено тихује шест дана у седмици, а да долази уочи недеље за бденије на Столпу. Тако је овај блажени певао и бдио заједно са братијом; па пошто би се причестио Божанским Тајнама враћао се у своју усамљену доњу келију.
Пошто проведе тако неко време, једне ноћи га силно узнемирише лопови, који беху дошли да га покраду мислећи да он има новаца. Међутим они код њега ништа не нађоше, осим мало сувих хлебова у котарици. Преподобни схвативши да таква и слична искушења од врага неће престати, реши се да узиђе на једну високу и пусту стену да би на њој безбрижно проводио своје молитвено самовање. Та стена беше највиша међу стенама Метеорским, и на врху беше широка. Уз то, она с једне стране беше изложена ветровима, док друга страна беше у заклону и имађаше дрвеће и растиње. На њој нико не живљаше, осим што је некада неки светогорски монах, проживевши мало на њој, сишао доле и ту се ускоро упокојио. Видећи ову високу стену, свети Атанасије нађе да је веома погодна за подвиге, па отиде своме старцу и саопшти му своју жељу. Старац с почетка одбијаше, јер имађаше намеру да Атанасија остави за свог наследника на Столпу, али на многе молбе преподобнога он попусти, под условом да Атанасије узме са собом и још неке од братије. Тако и би. Преподобни отиде на ону стену са још некима од братије, и настанише се у једној пећини те стене. Одатле Атанасије посла једнога од сабраће, по имену Јакова, да га архијереј рукоположи за презвитера, да би могли служити свету литургију. Јер у међувремену беху већ подигли цркву у пећини коју посветише Богоматери.
А старац Атанасијев, пошто проведе десет година на оном првом Столпу, би због узнемиравања од неког од тамошњих властодржаца принуђен да напусти то место, и он крену тамо одакле беше и дошао. Када за то дознаде Атанасије, одмах пожури за својим старцем. И стигавши га у Солуну, паде пред ноге његове молећи га да и он пође за њим. Али му старац то не благослови, него му нареди да се врати у свој камени град, то јест на своју стену коју је толико волео. Још му нареди да на оном Столпу постави за старешину јеромонаха Анастасија, а да са собом узме два рођена брата јеромонаха, који дотле беху са старцем, и да се стара о њиховом спасењу. Старац га затим благослови, и они се растадоше са плачем и многим сузама.
Преподобни Атанасије, вративши се на своју стену звану Платилитос (Широка Стена), коју он назва Метеор (то јест Велики Метеор), к њему стадоше долазити многи послушници, молећи га да их прими. Но он, волећи усамљеност и тишину, прими само неколицину, којима прописа монашка правила и упутства како да живе и како да се снабдевају најнужнијим стварима. Свима, и старцима и младима, он прописа како да се подвизавају, и уопште прописа правило општежића и правилног монашког живљења.
У то време он у братство манастира прими и блаженог царевића Јована Уроша (који се такође данас слави[16], са којим заједно он подиже на Метеору храмове Спаситељу Христу (тј. Преображењу Његовом) и Богоматери. Они украсише ове свете храмове и снабдеше их свим потребним стварима. И свети царевић Јован, у монаштву назван Јоасаф, остаде да се подвизава уз свог духовног оца, преподобног Атанасија, као што то већ пише у његовом Житију. А преподобни Атанасије стече подвизима велике благодатне дарове од Бога: дар прозорљивости и дар чудотворства, као што о томе опширно пише у његовом Житију.
Поживевши тако богоугодним животом и показавши велико старање за монашко живљење своје братије, преподобни се у својој седамдесетој години тешко разболе, и ускоро отиде ка Господу, Кога толико за живота љубљаше и свим срцем служаше.
Упокоји се на својој стени Метеору у свом манастиру, где и данас почивају његове свете мошти, заједно са моштима његовог ученика и заједничког ктитора Метеорског, преподобног цара Јоасафа Србина. А по успењу свом преподобни Атанасије учини многа чуда преко својих светих моштију, док се душом наслађује у царству Христа Бога, коме слава и хвала са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАСАФА МЕТЕОРИТА[17]

Када српски цар Душан, Силни Немањић (1331 - : 1355 г.) освоји Албанију и грчку покрајину Епир, а његов војсковођа Прељуб освоји област Тесалију (1348 г.). Душан се тада прогласи за "цара Срба. Грка и Албанаца" и за "деспота Арте (Епир) и комита Влахије (Тесалије)". Затим управу над тим крајевима он подели овако: Тесалију даде војсковођи Пре-љубу, а Албанију своме шураку, брату царице Јелене, деспоту Јовану Комнену Асену, који беше ожењен епирском деспотицом Аном. Област пак Епирску он даде своме брату Симеону - Синиши, који се ожени ћерком епирске деспотице Ане (из првог брака) Томаидом, а сестром дотадашњег деспота епирског Никифора II (1335-1340 г.). Синишина мајка беше гркиња Марија, из византијске царске породице Палеолога, због чега се он стаде по мајци и жени називати Палеолог. Симеон - Синиша и Томаида имађаху од Бога двоје деце, Јована и Марију, звану Ангелину.
Када изненада умре цар Душан (1355. г.) тад у владарској кући Немањића остадоше две мушке главе: млади двадесетогодишњи цар Урош и његов стриц Симеон - Синиша. Стриц се не хтеде потчинити младоме цару, него се одвоји од њега и у граду епирском Костуру (Касторија), где је до тада управљао, прогласи се за за "цара и самодршца Грка, Срба и Албанаца".
Назове се цар Симеон Урош Палеолог (1355-1369 г.). Пошто ускоро за Душаном умре и његов војсковођа и управитељ Тесалије Прељуб, цар Симеон Урош преузме власт и над Тесалијом и своју престоницу премести у град Трикалу у центру Тесалије. За Прељубовог сина Тому он удаде своју ћерку Марију - Ангелину, и њима двома предаде Епирску област на управу. А када цар Симеон Урош умре (око 1369. г) он предаде своје царство сину своме Јовану Урошу Немањићу - Палеологу, то јест овом преподобном чије житије желимо овде да изнесемо.
Преподобни и богоносни отац наш Јован, у монаштву назван Јоасаф, роди се, као што рекосмо, од оца Симеона-Синише и мајке Томаиде око 1350. године. Отац му беше побожан владар епирски и тесалијски, што се види и по томе што је, по угледу на своје претке свете Немањиће, и он подизао цркве и помагао многе манастире. Тако у својој новој престоници, граду Трикали у Тесалији, он подиже цркву Светом Симеону, за време митрополита Лариског Нила.[18] А манастире на оближњим Метеорима, који за његово време почеше да се умножавају, он богато помагаше и све потребе им испуњаваше.[19] Растући у тако побожној кући, блажени Јован, чије име значи благодат Божја, и сам од детињства нагињаше духовном животу и одвраћању од света и светске вреве. Умом својим он жуђаше за Богом и вечним и непролазним добрима на небесима. Зато најчешће посећиваше црквена богослужења и свете манастире, у којима провођаше не мали део свога времена. Особито он посећиваше Свету Гору и тамошње подвижнике, а касније поче похађати и манастире и подвижнике на стенама Метеорским код Каламбаке. Посећујући свете манастире и велике подвижнике у њима, преподобни као мудра пчелица од свих њих сабираше духовне користи за своју душу.
Око године 1369. умре цар Симеон-Синиша а свој престо и власт он предаде овом блаженом Јовану Урошу. Када му дође вест да је постао цар, преподобни беше тада у Светој Гори Он дође у Трикалу. престоницу свога царства, али више гледаше како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него што га занимаше сама та царска власт и слава. У то време он се већ беше упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је био изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења Зато сада предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропину[20]1), а сам се повуче у манастир на Платилитосу (= Широка Стена), то јест на Великом Метеору код преподобног Атанасија и одену се у бедну монашку ризу, добивши на монашењу име Јоасаф.
Иако беше још увек цар, преподобни се у свему смирено и кротко потчињаваше преподобном Атанасију и свој манастирској братији, проводећи строги киновијски (општежитељни) живот, какав беше установио игуман Атанасије. Он се у монашком живљењу и богоугодним подвизима и врлинама толико усаврши, да је преподобни Атанасије умирући њега оставио за свог наследника и игумана у манастиру. Преподобни Јоасаф са светим Атанасијем подиже и украси храмове Спаса Христа и Пресвете Богоматере. Јер свети Атанасије беше подигао једну малу цркву посвећену Преображењу Спасовом (1382 г.), коју сада преподобни Јоасаф веома увећа и прошири и даде да се украси светим иконама и потребним сасудама. Преподобни толико помагаше светом манастиру Метеору својим даровима, прилозима и свим разноврсним служењима да са светим Атанасијем би заједно убројан у ктиторе тога светог манастира, као што се види у манастирским повељама и на светим иконома и фрескама. Осим свога манастира, преподобни помагаше и све друге Метеорске манастире, које штитећи њихова права својим царским повељама, које помажући даровима и разноврсним мудрим старањима о њима. Уопште речено, Метеорски су манастири у време светог Јоасафа процветали већма него икада, јер по смрти преподобног Атанасија (1382 г.), он би мудри игуман Метеорски и велики добротвор њихов. У даривању и снабдевању манастира њему доста помагаше његова сестра Марија Ангелина, деспотица епирска, која добар део свог имања беше ставила своме брату на управљање и располагање. Од тога он подиже многе келије у манастиру, затим манастирску болницу, цистерне за воду и остале потребне грађевине. На тај начин он земаљским добрима куповаше Царство Небеско.
Када Турци заузеше Тесалију, преподобни би принуђен да бежи за неко време у Свету Гору (1394 г.), где проведе неколико година живећи у манастиру Ватопеду. После тих година (око 1401 г) он се поново врати на високе Метеоре, одакле се затим и пресели ка Господу своме Кога толико љубљаше и жељаше. Упокоји се живећи у молитвама и подвизима у једној малој келији на Метеору, 1422-3. године. Мошти му свете почивају и до данас у његовом светом манастиру Преображења Спасовог, заједно са моштима преподобног Атанасија Метеорског. На овој светој двојици, светом духовном оцу и светом духовном сину, испуни се Спасово Еванђеље да у Христу Исусу нема Јеврејина ни Јелина, нема Грка ни Србина, него су све верне слуге Божје једно у Христу Исусу (ср. Гал. 3, 28).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА ОШЕВЕНСКОГ

Сељачко дете. Од детињства волео књигу и одликовао се побожношћу. Одбио да се жени, и у својих осамнаест година замонашио се у Кирило-Бјелоозерском манастиру. Усавршивши се у духовном животу, преподобни Александар оде на реку Чурјагу, и тамо основа Ошевенски манастир, у Ољенецкој епархији. Много се трудио, и многе на трудољубље одушевљавао. После двадесет седмогодишњих подвижничких трудова, преподобни Александар се мирно преставио 1479. године. Након неколико година његове свете мошти обретене нетљене. Оне почивају у његовом манастиру, у Успенској цркви, и чине многа чудеса.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГАВРИЛА, шестогодишњег детета

Рођен 1684 године у селу Звјерки, у Гродњенској губернији, од побожних православних родитеља. Пострадао као шестогодишње дете од фанатика - Јевреја. Арендатор села Звјерке, Јеврејин Шчутко, украде дете Гаврила у одсуству његових родитеља, и одведе га у месташце Бјели Сток. Ту фанатици Јевреји распеше светог Гаврила и бодоше га разним справама све док му сву крв не испустише, и дете умре. Мртво тело би бачено у поље, али убрзо би пронађено. Након тридесет година мошти светог Гаврила показаше се нетљене, и налазе се у Слуцком манастиру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Његову икону видети на следећој 230. страни.
2. Празнује се 30. марта. По некима, није искључена могућност да је преп. Анастасије живео на Синају још пре Св. Јована Лествичника.
3. Цар Зинон царовао од 474 до 491 г.
4. Четврти Васељенски Сабор одржан 451. године у Халкидону; коначно формулисао догматско учење Цркве о начину сједињења двеју прлрода у лицу Господа Исуса Христа.
5. По некима овај преподобни Атанасије пред крај живота постаде патријарх Антиохијски (Анастасије II) и пострада мученички од Јевреја у Антиохији за владавине цара Фоке (око 608-610 г.).
6. Цар Јустинијан Велики царовао од 527 до 565 године.
7. Тако су учили јеретици афтартодокети (од грчих речи: нетрулежан, и мислим, држим).
8. Јустин Млађи царовао од 565 до 578 год.
9. Свети Григорије I управљао антиохијским патријархатом од 571. до 596. године. Спомен његов врши се такође данас.
10. Свети Анастасије Синаит први пут управљао антиохијском патријаршијом од 561. до 571. год., а по други пут - од 596. до 599. године.
11. Његово Житије написао је један монах из његовог манастира на Метеорима, који је и лично познавао преподобнога. Ово Житије се и данас чува у рукописима манастирским (бр. 404, из 1570. г.), а издавано је и штампано у Венецији и у Грчкој.
12. О овом преподобном видети у овој књизи под 6. априлом.
13. Патријарховао од 1347. до 1349. године.
14. Григорије Акиндин, противник исихазма и православног учења о божанској благодати као нетварној Божјој енергији, а присталица латинске јереси Варламове. Осуђен је 1351. године.
15. Тим именом преподобни Атанасије назва оне чудновате и огромне стене у Тесалијско! равници у подножју плакинског венца Пиндоса. Метеорске стене, које личе на огромну џиновску шуму од кула и камених стубова, са њиховим манастирима на врховима и по пећинама, несумњиво престављају јединствену појаву у свету, како са геолошке тако и са духовне стране. (Нешто слично је имала само древна Кападокија у М. Азији, са својим стенама и подвижницнма на њима). На Метеорима је било раније преко двадесет манастира. Данас постоје шест живих мушких и женских манастира. То су манастири: Светог Преображења (или Велики Метеор), Варлаамов, Русану, Свете Тројице, Светог Стефана и Светог Николе (Анапавсас). Постоје још и многе келије са црквицама у њима, и запуштена аскитирија (испоснице).
16. Јован Урош Немањић - Палеолог (око 1350-1423) био је син брата цар Душановог Симеона - Синише, епирског и тесалнјског владара, који се по смрти Душановој прогласи За цара. О Јовану Урошу, у монаштву названом преподобном Јоасафу, видети опширније под данашњим датумом (иза овог житија).
17. Податке о животу преподобног Јоасафа, осим напред изложеног Житија преп. Атанасија Метеоритског, дају нам и повеље српских владара (Душана, брата му Симеона - Синише, овог преподобног Јована - Јоасафа, и др.) даване Метеорским манастирима и сачуване у њима (види: Др. А. Соловјев и Др. В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Срп. Краљев. Академија, Београд 1936). Такође и записи и рукописи из тога доба, и хронике историчара, које се чувају у манастирима на Метеорима, или у Атинској и другим светским библиотекама. (Видети и: К. Јиричек, Историја Срба (у прев. Ј. Радонића), књ. I, с. 226-256, Београд 19522. Такође и W.Miller, TheLatins in the Levant, Ahistory of Frankish Greece (1204-1566), Лондон 1908, грчки прев. А. Фуриоти, Атина 1960, с. 343-358. - Ср. и радове Г. Острогорског).
18. О томе постоји натпис у цркви у Трикали сачуван до данас (в. Н.Јанопулу, Византини епиграфи Трикалон, V, 191 (1901).
19. За владавине Душанове и његовог брата Симеона - Синише, и још више за владавине светог Јована - Јоасафа, Тесалијски и особито Метеорски манастири достигоше свој највећи процват и уживаху велике привилегије. О томе сведоче очуване повеље тих српских владара, даване овим манастирима, и сама историја тих манастира. Задужбинарство и љубав према манастирима и монаштву беше једна од оних великих православних врлина које украшаваху Светог Немању Српског и његов свети род Немањића.
20. Алексије Филантропинос беше последњи хришћански владар Тесалије (спомиње се у повељама Метеорским и у Јањинској хроници). За његово време дођоше Турци и заузеше Тесалију 1393. године, под Бајазитом I (1389-1402), сином султана Мурата погинулог на Косову.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Јован Ветхопешчерник. Подвизавао се у ткзв. Ветхој Пешчери или Лаври Харитона Великог у Палестини. Заволевши Христа Господа свим срцем, свом душом и свим умом својим, он је од младости почео путовати по светим местима и слушати поуке и савете светих људи. Најзад се настанио у Харитоновој пећини, где се предао тврдом подвигу проводећи дане и године у посту, молитви и бдењу, непрестано помишљајући на смрт и учећи се смирењу. Као добро узрели плод убран би смрћу и пресељен у Рај. Поживе и упокоји се у VIII столећу.

2. Св. муч. Христофор, Теона и Антонин. Ова тројица беху млади официри у цара Диоклецијана. Када св. Ђорђе великомученик беше мучен, они гледаху муке његове, као и чудеса која се том приликом догодише. Видевши све то они изађоше пред цара, одбацише оружје, скидоше са себе појасеве војничке, и храбро исповедише име Господа Исуса. Зато беху стављени на велике муке, и најзад вргнути у огањ, где им тела сагореше, док им душе одоше ка Господу у вечиту радост. Чесно пострадаше у Никомидији 303. год.

3. Св. Трифун патријарх Цариградски. У цара Романа, а тај цар владаше Византијом почетком Х века, беше син Теофилакт од 16 година када умре патријарх Стефан. Цар хтеде тога свога сина узвести за патријарха, јер га беше заветовао духовном звању још од малена, али због малолетства постиде се то учинити. Престо патријаршиски заузе Трифун, прост али чист и благочестив старац. И оста Трифун на престолу три године. Када син царев уђе у двадесету годину, намисли цар пошто пото уклонити Трифуна и свога сина ставити за патријарха. Светитељ Божји Трифун не хтеде се добровољно уклонити с престола не због чега другог него једино због тога што сматраше за велику саблазан, да се тако млад човек уздиже на тако одговоран и тежак положај као што је патријаршиски. Тада сплетком некога злога епископа измамљен би потпис незлобивог Трифуна на чистој хартији, па после изнад тог потписа би написана у царском двору тобожња оставка патријархова, коју цар објави. Наста због тога велика смутња у цркви, јер народ и свештенство стајаху уз Божјег човека Трифуна. Онда цар силом уклони старог патријарха и посла у манастир; а сина свога Теофилакта уздиже за патријарха. Св. Трифун поживе у манастиру као подвижник 2 године и 5 месеци, и престави се Господу, 933 год.

4. Преп. муч. Агатангел. Из Тракије. Светско му име беше Атанасије. Служећи у Турака, Турци га насилно потурче у Смирни. Као покајник замонашен у Св. Гори, у ман. Есфигмену. Мучен савешћу он пожели да крвљу својом опере свој грех. Оде у Смирну, где Турцима покаже крст и икону Васкрсења Христова. Посечен 19 априла 1819 год. у 19 години својој. По смрти јавио се жив духовнику своме Герману.

5. Преп. Симеон Боси. Подвизавао се у Св. Гори и био кратко време игуман Филотејског манастира. Утврђивао хришћане у вери у многим странама балканским, и прославио се чудотворством. Ходио је бос, због чега је и прозват Боси. Преставио се у Цариграду.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ВЕТХОПЕШТЕРНИКА

Обитељ преподобног Харитона у Палестинској пустињи близу Јерусалима називала се Ветхом Лавром[1], јер би подигнута пре других лавра. У тој Ветхој Лаври подвизавао се овај преподобни Јован. Од младости рањен божанском љубављу, он се приљуби уз Бога, по речи псалмопевца: Мени је добро приљубљивање уз Бога (Пс. 72, 28). Презревши ништавне сласти овога света и гордост, он се уклони из своје домовине, узе крст монашког живота и оде у туђу земљу Господа ради, Који је од рођења Свог био туђинац на земљи и све до смрти није имао где главе склонити. А кад дође у Јерусалим он се поклони светим местима, па онда оде у Ветху Лавру блаженог Харитона. И ту се удостоји свештеничког чина због свога врлинског живота. Јер он беше подражатељ древних подвижника: обуздавши телесне страсти великим уздржањем, и посвуноћним стајањима на молитви, и сећањем на смрт, и разноврсним умртвљивањем, он веома испосни своје тело, и постаде земаљски анђео у телу. Пошто дуго поживе и потпуно угоди Богу, он се пресели ка Господу, а свети Анђели му на рукама својим однеше душу у нестариву обитељ небеску.
Преподобни Јован се назива Ветхопештерник уместо Ветхолавриот, зато што је Ветха Лавра светог Харитона спочетка била разбојничка пештера, у коју разбојници дотераше везана светог Харитона. Али он на чудесан начин би одрешен, и разбојници изненадно помреше од вина отрованог змијиним отровом. Одрешен, он нађе у пештери много злата, и прво у тој пештери устроји цркву, и сабра братију. Потом изнад пештере сагради обитељ. А пошто преподобни Јован проведе живот у тој старој пештери, служећи у пештерској цркви, он због тога и би про-зван Ветхопештерник (или Старопећиник).
Преподобни Јован поживе и упокоји се у осмом столећу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ИСПОВЕДНИКА, епископа Писидијског

Преподобни отац наш Георгије, Христов исповедник, живљаше у доба иконоборства. Заволевши Христа још у младости својој, он се замонаши. И због великог труда свог и црквених подвига он постаде обиталиште и дом Светога Духа. Зато би постављен за епископа Антиохије Писидијске.[2] И поверено му стадо он је добро пасао. А када се по дејству ђавола рашири иконоборска јерес, и на царски писмени позив слегоше се у Цариград сви епископи, дође тада и овај светитељ, и јуначки стајаше за правоверје. И говораше цару, да он треба да се покорава саборним црквеним предањима светих Отаца, тих наставника Православља, и да подражава веру њихову, а не да пристаје у науке туђе и различне (Јевр. 13, 9). А када га примораваху да се одрекне поштовања светих икона, он одлучно одби. Зато би збачен са епископског престола и послат на заточење. Остатак живота свог проведе у заточењу, злостављан и мучен. И тако отиде ка Господу, да од Њега прими венац исповедништва.[3]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ХРИСТОФОРА, ТЕОНА и АНТОНИНА

Ова тројица беху млади официри у цара Диоклецијана.[4] Када свети великомученик Христов Георгије[5] беше мучен, они гледаху муке његове, као и чудеса која се том приликом догодише. Видевши све то, они изађоше пред цара, одбацише оружје, скидоше са себе појасеве војничке, и храбро исповедише име Господа Исуса. Зато бише по мучитељевом наређењу оковани у ланце, и у тамницу бачени. А сутрадан бише изведени на нечестив суд пред цара. Приморавани да се одрекну Христа, они не хтеше, већ погружени умом у истинитом Богу, они Њега јавно прослављаху. Тада их на мучилишту обесише, па им железним ноктима тела стругоше и свећама им ребра палише. Али кад најзад увидеше да су мученици непоколебљиви у својој вери, они их у огањ бацише. И тако се свети мученици Христови страдањем за Христа усавршише.
Чесно пострадаше у Никомидији 303 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТРИФУНА, патријарха Цариградског

У цара Романа[6], који владаше Византијам дочетком десетога века, беше син Теофилакт од шеснаест година када умре патријарх Стефан.[7] Цар хтеде тога свога сина узвести за патријарха, јер га беше заветовао духовном звању још од малена, али због малолетства не могаше то учинити пошто црквени канони то забрањиваху. Престо патријаршијски заузе монах Трифун[8], човек заиста достојан таквог положаја: био је савршен у врлинама и беспрекорног живота. И оста Трифун на престолу три године. Када син царев уђе у двадесету годину, намисли цар пошто-пото уклонити Трифуна и свога сина довести за патријарха. Светитељ Божји Трифун не хтеде се добровољно уклонити с престола не због чега другог него једино због тога што сматраше за велику саблазан, да се тако млад човек уздиже на тако одговоран и тежак положај као што је патријаршиски, који захтева човека зрела по годинама и по памети, доброга зналца Светога Писма и способна да управља Црквом како треба.
Цар Роман беше на муци не знајући шта да ради, јер није било ниједног разлога, због кога би могао уклонити с престола патријарха Трифуна. Јер преподобни Трифун беше свет по животу, и не беше у њему никаквог порока. Тада притече цару у помоћ епископ кесаријски Теофан. Пријатељ царев, а лукав, он рече цару: Царе, ослони се на мене за ову ствар, и ја ћу све уредити по твојој царској жељи. Цар се веома обрадова овоме предлогу, и замоли га да то сврши што пре.
Теофан оде до свјатјејшег патријарха Трифуна, поразговара с њим благо, показујући му се тобож веран пријатељ. И лукаво му говораше овако: Владико, цар је силно огорчен на тебе, и са својим једномишљеницима кује планове против тебе, и сви траже кривицу због које би те збацили с престола. Иако се много паште око тога, све им је узалуд, јер траже кривицу против невинога. Само ти једну ману налазе: кажу да ниси писмен и не умеш да пишеш. И због тога сматрају да си недостојан патријаршијског престола. Зато је неопходно потребно да их посрамиш и уста им запушиш, да би умукнули. Ако хоћеш да ме по слушаш, ти уради ово: пред целим сабором напиши на чистој хартији своје име и патријаршиско звање, и то пошљи цару, да се посраме они који те клеветају како тобож не умеш да пишеш, и тако умукну њихова лажљива уста.
Блажени Трифун, будући незлобив, не прозре лукавство Теофаново, и његов му се предлог учини добар. А кад се састаде сабор, патријарх рече свима: Божански саслужитељи, они који хоће да ме неправедно збаце с престола, узалуд се труде да нађу разлог за то. Ја се уздам у Бога мог, да они, ма колико се трудили, не могу наћи кривицу на мени, због које би ме могли лишити Богом ми повереног престола. Сад су измислили клевету, како сам тобож неписмен, па не умем ни да пишем. Ево, ја ћу пред свима вама написати нешто, и кад клеветници то виде, постидеће се и престаће да ме клеветају.
Рекавши то , блажени узе чисту хартију и пред очима свију написа ово: Трифун, Божјом милошћу, архиепископ Цариграда - Новога Рима, патријарх васељенски. Написавши то, он ту хартију посла цару. Добивши ту хартију, цар, по савету епископа Теофана, нареди да се изнад патријарховог потписа на тој хартији напише ово: Ја Трифун уступам патријаршиски престо не због чега другог већ само због тога што сматрам да сам недостојан таквог положаја.
Када то би урађено, цар нареди да се та хартија прочита пред кнезовима и велможама, и пред свима достојанственицима-И посла своје једномишљенике, те свјатјејшег патријарха Трифуна силом уклонише из патријаршије, и онда доведе сина свог Теофилакта за патријарха. И настаде велики раздор у Цркви, јер се многи од духовенства држаху патријарха Трифуна, и не пристајаху на Теофилакта. А блажени Трифун, трпељиво подносећи невин то прогонство, оде у свој ранији манастир, и поживевши две године и пет месеци престави се Господу, 933 године. Чесно пак тело његово би пренесено у престоничку Велику Цркву, и као тело правога патријарха положено са телима патријарха. Тада настаде у Цркви мир, јер по престављењу светога Трифуна, сви признадоше патријарха Теофилакта, и на општење с њим пристадоше.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА БОСОГ

Преподобни Симеон се родио у свештеничком дому. Његов отац свештеник звао се Андрија. Када Симеон порасте у дечака, поче учити књигу, и показиваше брзе успехе у томе, те се сви дивљаху бистрини ума и дивним способностима малога дечака. Када му би петнаест година, димитриадски епископ Пахомије узе га код себе у епископију, и касније га постриже у монаштво и рукоположи у чин јерођакона. Но Симеон не остаде дуго код епископа Пахомија, пошто га је мисао вукла у самоћу. Откривши епископу своју мисао и жељу , он га замоли за очински савет. Епископ, видевши да он то свим срцем жели, не омете добру намеру његову, већ му даде благослов и отпусти с миром.
Млади подвижник се најпре настани на Олимпиској Гори у манастиру Икономион. Ту он стаде проводити врло строг и суров живот, подвизавајући се у посту, бдењу и молитви. А да би смирио своје тело и лишио себе слатког сна, он на постељу своју стављаше камење. И на тај начин, он се брзо уздиже на висину врлина.
Пошто проведе извесно време у овој обитељи, преподобни Симеон зажеле да види велике подвижнике. Зато остави Олимписку Гору и отпутова на Атон, где ступи у братство лавре преподобног Атанасија. Узорни живот Симеонов убрзо скрену на себе пажњу лаврине управе, те га произведе у чин јеромонаха. Ту, у лаври, још као јерођакон, преподобни Симеон испољи нарочиту црту смирења, којим блажена душа његова беше препуна. Тако једном, неки од братије, желећи да провери да ли се он заиста смирива Бога ради, рече му: "Оче Симеоне! ах, како лепу косу имаш, и како ти она дивно стоји!" Преподобни Симеон, не рекавши му ни речи, оде у своју келију, остриже косу, и при сусрету са оним братом предаде му је говорећи: "Брате, узми моју косу, пошто ти се много допала".
Из Лавре преподобни Симеон пређе у Филотејевски манастир. Ту он стаде још строже проводити подвижнички живот. Братија, видећи у својој обитељи такво светило, стадоше гајити према њему дубоко поштовање. Доцније, пак почеше га усрдно молити да им буде руководилац у духовном животу и настојатељ. Дубоко смирен, преподобни Симеон одбијаше то одговорно звање. Али, видећи њихову упорну молбу и љубав, он пристаде да им буде пастир и наставник. Но ненавидник добра, злобни ђаво, не желећи да у братству влада једнодушност и спокојно душевно расположење, узбуни оне слабије међу братијом против преподобног, посејавши у њима мржњу према њему. И од тог времена они стадоше ширити клевете и рђаве гласе о преподобном. Видећи откуда све то зло произлази, свети поче саветовати роптаче да се не подају помислима које им лукави враг убацује у душу, него да се угледају на оне благоразумније међу братијом. Међутим, они се не само не уразумише, него стадоше још јаче корити преподобног.
Онда преподобни, видећи осуровљеност срца њихових и дајући места гневу, напусти Свету Гору и оде на гору Фламурију која граничи са Загорјем. Ту он стаде водити живот, сличан бестелесним анђелима, не бринуће се низашта: за боравиште изабра себи јабуково дрво, под којим живљаше и зими и лети без покривача, одеће и бос. Након три године, њега нађоше ту неки богољупци. Задивљени његовим пустињачким животом и добровољним оскудевањем у свему, они се разгореше духом и сами пожелеше да му подражавају у духовном животу, па га стадоше молити да их прими на сажитељство. Дуго преподобни Симеон није пристајао на то, плашећи их оним трудовима и лишавањима, који су везани са пустињачким животом. Али се они не плашаху тога, и са сузама га мољаху да им да благослов да се настане крај њега. Молбе усрдних богомољаца умекшаше преподобног, и он пристаде. И тог истог дана ови богомољци почеше правити себи колибе од сламе. А кроз неко време дођоше још два љубитеља и тражитеља усамљеничког живота, па се и они настанише поред преподобног. И тако се у том маленом скиту сабра братије седам душа. И они се ради прехране стадоше бавити земљорадњом и обрађивати мале усеве.
Са окупљањем братије око преподобног Симеона, глас о његовом богоугодном животу стаде се ширити по целој околини, те к њему почеше долазити благочестиви хришћани: неки за савете, а неки опет да га виде и добију од њега благослов. Након седам година преподобни Симеон подиже у своме скиту омању цркву у име Свете Животворне Тројице. У њој он свакодневно служаше сам свету литургију. Убрзо после подизања цркве почеше к преподобноме долазити свештеници и ђакони. И видећи његов равноангелски живот, остајаху да живе поред њега. И тако се мало по мало образова општежиће.
Пошто у своме општежићу заведе устав и поредак и место себе постави братији другог старешину и руководиоца, преподобни Симеон отпутова у Епир и потом у Тесалију. Тамо проповедаше он реч Божју: колебљиве утврђиваше у вери, сумња-лице убеђиваше, тврде у вери сокољаше: све поучаваше да љубе један другог, да држе недељу и празнике, и да ради молитве похађају цркву Божју. Одатле се преподобни упути у Атину. Ту, по даној му од Бога благодати, он исцељиваше разне болести и изгоњаше нечисте духове. Ту он, са благословом атинског епископа Лаврентија, сваке недеље и празника поучаваше људе побожном и целомудреном животу. Из Атине он оде у Еврип. И ту, као и у Атини, проповед светитељева потврђиваше се чудесима. Због тога сви еврипски хришћани стадоше гајити према њему дубоко поштовање и уважавати га као великог угодника Божјег. Турци, који су живели у Еврипу, видећи какво страхопоштовање имају хришћани према преподобном Симеону, не остадоше на миру. Потстакнути ђаволом, они оклеветаше преподобнога пред градоначелником Еврипа као да он куди све муслимане, назива њихову веру лажном, проклиње пророка Мухамеда, па чак прети опасност да он еврипске Турке обрати у хришћанску веру.
Саслушавши доставу, градоначелник одмах посла војнике да ухвате преподобног Симеона, окују га у ланце, и онда одведу на трг и јавно спале. Када војници одведоше преподобног Симеона на трг и стадоше спремати ломачу, преподобни им и сам онако у ланцима помагаше у спремању ломаче. Видећи то, војник који га је држао за ланац, рече му: "Оче, та ова се ломача спрема за тебе, пошто је градоначелник наредио да те спалимо". "Па шта, одговори светитељ, ако је то воља Божја, ја од душе желим да пострадам за исповедање светог имена Његовог".
Овај разговор чу један хришћанин - Арабљанин. Он позва неколико побожних жена, па са њима одмах оде код градоначелникове мајке и свесрдно је моли, да она умоли сина да преподобног не предаје на смрт. Градоначелникова мајка, покренута сажаљењем за невиног светитеља, тог часа оде к своме сину и стаде га молити да никакво зло не чини невино оклеветаном иноку и да не узима на своју душу грех за његову смрт. - Какав грех, одговори градоначелник, што сам наредио да се спали кудитељ наше вере и заводитељ наших правоверних у хришћанску веру! - Све је то лаж, сине мој! одговори му мати. Но, будеш ли ти, поред свега тога, учинио њему ма какво зло, онда знај, да ћу ја сама себи одузети живот. Боље је, позови тог јадног човека и подробно га распитај о свему, и ја те уверавам да ћеш ти сам увидети да си невина човека осудио на смрт.
По одласку матере, градоначелник са другим достојанственицима размотри ствар и увиде да је стварно поступио неправедно, па решише да позову преподобног Симеона и упитају њега самог поводом доставе. Онда би преподобни Симеон у оковима доведен са места погубљења градоначелник. А кад градоначелник угледа његово благо лице, притом босог и скоро нагог, само у једној ветој мантији, он нехотично осети према њему наклоност, па га умиљато и тихо упита: Мени је достављено да ти одвраћаш Турке од веровања у Мухамеда, и предлажеш им да приме хришћанску веру; је ли то истина? - Ја сам дошао овамо, одговори преподобни Симеон, не да Турке обраћам у хришћанство, већ напротив, да хришћане утврђујем у вери Христовој, и ја их учим ономе што наређује Еванђеље. - А чему учи Еванђеље? опет упита градоначелник. - Оно наређује: не красти, живети у чистоти, не желети ништа туђе, љубити један другог, плаћати царске порезе, чврсто чувати своју веру, држати недељу и празнике.
Градоначелник га саслуша са радозналошћу. И не нашавши у њему кривицу због које је оклеветан, он нареди да га пусте на слободу.
После тога преподобни Симеон стаде са још већом слободом проповедати реч Божју. И пошто на такав начин обиђе многе градове и села, он се врати у њиме основано у Фламурији општежиће. Међутим, на жалост својих ученика, он кратко би с њима: из велике љубави према ближњима душа је његова желела да речју Божјом храни оне којима је то било потребно. А ученици његови беху већ толико одмакли у врлинском животу, да су могли речју Божјом утврђивати не само себе него и друге. Стога преподобни, опростивши се са њима, отпутова у Цариград. Тамо би љупко примљен од цариградског патријарха, који му с љубављу допусти да проповеда народу и да га убеђује да непоколебљиво и чврсто чува веру у Господа нашег Исуса Христа. После тога ревнитељ заповести Господњих стаде неуморно проповедати народу не само у цркви него и на трговима. Народ је са страхопоштовањем слушао поуке преподобнога, и многи хитаху да му исповеде своје грехе и добију од њега разрешење; други пак свуда иђаху за њим, слушајући његове душеспасоносне поуке, и, поставши његови ученици, они примише из његових руку пострижење у анђеоски образ.
Најзад, после многогодишње и неуморне проповеди, он мирно оде у небеске обитељи. Свето тело његово патријарх чесно сахрани на Халки, у храму Пресвете Богородице.
Две године после блажене кончине преподобног Симеона, монаси Фламуриског општежића, бавећи се једном у Цариграду манастирским послом, изјавише жељу да мошти свог оца и наставника пренесу са Халке у општежиће које је он образовао. За дозволу да то учине они се обратише патријарху. Видећи љубав ученика према своме учитељу, патријарх се обрадова и даде им благослов да слободно узму мошти и пренесу у своју обитељ. Начинивши нови ковчег, општежићници одоше на Халку, и када отворише гроб, из моштију се његових разли диван мирис. И сви болесници који се дотицаху светих моштију, добијаху исцељење. Од великог броја овде ћемо навести следећи случај. При отварању светитељевог гроба беше присутан један занатлија, који је одавна патио од сушице и био већ при крају живота. Но само што целива главу преподобнога, њему тог часа престаде кашаљ и нестаде шлајм, и он потпуно оздрави. Касније, он из благодарности за исцељење начини кивот за свете мошти свога исцелитеља.
Пошто мошти преподобнога Симеона бише пренете у његов манастир тамо их са чешћу положише, и указиваху им побожно поштовање не само иноци његове обитељи него и они благочестиви хришћани којима он беше проповедао реч Божју.
Немогуће је прећутати још једно чудо које се догодило од моштију преподобнога. Једном иноци његове обитељи, по обичају тамошњих манастира, кренуше ради скупљања милостиње и са собом понеше у малом кивотићу прст преподобног Симеона. Када дођоше до Орејске тврђаве, они наиђоше на једног болесника, коме цело тело беше отекло. Овај болесник, дознавши да монаси имају код себе део моштију преподобног Симеона, замоли их да сврате његовој кући и одслуже молепствије. Иноци свратише, осветише воду и наложише болеснику да целива свете мошти и пије од освећене воде. Чим то болник учини, тог тренутка истече из целог тела његова смрдљива течност, и он ускоро сасвим оздрави. Видећи себе исцељеним, бивши болесник, из благодарности према своме исцелитељу, завешта све своје имање манастиру преподобнога, па се и сам замонаши, и остало време живота свог проведе у врлинском живљењу.
Молитвама преподобног Симеона, Христе Боже, исцели и наше душевне и телесне недуге, и удостоји нас удела Преподобних Твојих, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА АГАТАНГЕЛА ЕСФИГМЕНСКОГ

Свети Агатангел роди се у граду Еносу, у Тракији, од православних родитеља, Константина и Кристалије. На светом крштењу Агатангел доби име Атанасије. Сем њега родитељи његови имађаху још троје деце. Оставши после очеве смрти сироче, Атанасије ступи у службу код неког морнара Анастасија, да би исхранио своју породицу и себе. У том службовању Атанасије се веома спријатељи са Анастасијем, те заједно пловљаху свуда. Једном они служаху под најам на турском броду. Када им истече рок, Анастасије доби своју плату и напусти брод, а Атанасија капетан брода Турчин Мехмет принуди разним претњама да остане на броду. Застрашен, и бојећи се да од обесног Турчина не доживи нешто горе, Атанасије остаде код овог Турчина. Пошто се током времена Атанасије показа поштен и добар радник, његов газда стаде смерати да га преведе у муслиманску веру, па затим усини и учини својим наследником. Али остварење ове своје намере газда одлагаше из године у годину, те тако прође неколико година. Једном приликом они пловљаху бродом из Цариграда у Смирну. Међу путницима на броду бејаше један смирнски судија који, видећи Атанасијеву окретност и услужност, саветова Мехмету да га приволи примити муслиманску веру. Овај вражји савет још више појача Мехметову давнашњу жељу, да Атанасија обрати у муслиманство, па макар насилно. Кад допловише у Смирну Атанасије, вероватно предосећајући срцем да му Мехмет спрема неко зло, затражи од њега да га исплати. Злобни Турчин, не желећи да испусти из својих канџи жртву, одлучи једне вечери да своју намеру приведе у дело у саму поноћ. Он упали фењер, узе са собом Атанасија и одведе га изван града. Ту Мехмет одједном истрже ханџар иза појаса и њиме лако рани Атанасија; затим принесе ханџар под грло несретном младићу, претећи му да ће га заклати. Запрепашћени Атанасије, не знајући чему да припише овакав испад свога газде, стаде га молити и преклињати да га поштеди. Али му варварин с претњом одговори: "Нећу те оставити међу живима, ако не пристанеш да примиш муслиманску веру".
Уплашивши се смрти, Атанасије реши да прими муслиманску веру. При томе, ради умирења своје савесги, он говораше себи: "Да ме овај злочинац не би убио, ја ћу речима дати пристанак, али ћу се сутра одрећи својих речи и побећи од њега". Међутим ђаво, који тражи погибао душе људске, развеја Атанасијево маштање, јер Мехмет тог часа пође у судницу и замоли да пробуде судију, и то оног који је путовао са њим на броду и посаветовао му да Атанасија обрати у муслиманску веру. Судија убрзо изађе и, дознавши о чему се ради, обрадова се, и затражи од Атанасија да се одрекне хришћанске вере. Атанасије и тада, мислећи да обмане самог себе, рече своме помислу: "Ну, шта? Сада ћу се на речи одрећи Исуса Христа, а затим ћу још ове ноћи побећи и сакрити се где било". И тако се он свесно одрече праве вере, заменивши је лажном.
Међутим, Атанасије се превари у својим рачунима, јер, изговоривши исповедање муслиманске вере, њему слобода би стешњена и никуда га не пуштаху све док га не обрезаше.
После неког времена несрећни отступник се разболе. Тада он дође у покајање, и стаде туговати што изгуби хришћанску веру, и бојаше се да га смрт не затекне као одречењака. Но свемогући Бог не хте смрти грешника, и као чедољубиви Отац, који дуго трпи и чека обраћење грешника, пружи му руку помоћи и подиже га са болесничког одра. Атанасије онда, са дозволом свога газде, отпутова у свој завичај. При сусрету са родбином, он им раздели новац што беше стекао. Међутим, то његово добро дело не прође без свађе, пошто се ту умеша противник мира и слоге - ђаво. Бојећи се да му се плен не измакне из канџи, ђаво узруја Атанасијеве рођаке и посвађа их око подељеног им новца. Та свађа разјари одречењака толико, да он оде у суд и направи написмено, да се заувек одриче својих рођака и да они, у случају његове смрти, немају права ни на његову покретну ни непокретну имовину.
Помоћу ове свађе ђаво постиже то, да одречењак, разјарен срцем, не беше у стању размислити о погибији своје душе. Гнев који је киптио у његовом срцу, угуши све добро и не даваше му да дође к себи, После тога он се врати у Смирну к своме газди. Али се због нечега посвађа са газдом и, увређен њиме, побеже од њега. И од тог времена он стаде мало по мало долазити к себи и постајати свестан свога дубоког пада. Лутајући по разним градовима и селима, он трпљаше разноврсне оскудице. Усто он се бојаше свога газде који га беше оклеветао да му је украо знатну суму новаца, и због тога добио од власти дозволу да га тражи свуда. Да га не би распознали, Атанасије престаде називати себе муслиманским именом, преобуче се у просјачко одело, и срећно стиже у Свету Гору Атонску, са надом да тамо нађе мир измученој и искиданој души својој. Обишавши обитељи у Светој Гори, и исповедавши многим духовницима свој пад, он се напослетку настани у Есфигменском манастиру. Ту га игуман Јевтимије присаједини Православној Цркви; даде га под руководство опитном старцу јеромонаху Герману; и наложи му да прислужује братији у трапези, што Атанасије испуњаваше са великим усрђем.

У току времена, Атанасијево срце, до тада хладно, загреја се, и код њега се појави покајање. И он стаде своје одречење од Христа заглађивати покајањем, проводећи време у бдењу, молитви и поклонима. Тако он спасоносним покајањем залечиваше своје душевне ране, нанесене му од ђавола- При томе код њега се појави жеља да пред муслиманима исповеди хришћанску веру и да мучеништвом очисти себе од пада. Видећи душевно стремљење Христовог подвижника и желећи да га поколеба, ђаво га стаде смућивати разним помислима и сањаријама. Тако, једном Атанасије виде у сну као да се налази у некој познатој му кафани. Кафеџија, његов добар познаник, поче се с презрењем окретати од њега. Међу кафанским гостима беху такође познаници Атанасијеви, који, видећи кафеџијину хладноћу према староме пријатељу, рекоше му: "Шта то значи? Зашто нећеш да погледаш свога пријатеља и да се поздравиш са њим?" Кафеџија се онда обрати Атанасију и рече му: "Пријатељу мој, шта је то с тобом! твоје држање ми је несхватљиво. Молим те, шта те је нагнало да бежиш од твог доброг газде и да се настаниш са злим монасима, где те очекују разне оскудице и патње? Поред тога, ти си нас силно ожалостио, јер смо се свом снагом трудили да те оградимо сваким добром, а ти си нас ето, уместо благодарности, с презрењем оставио и придружио се нашим смртним непријатељима". Говарећи то, бивши пријатељ Атанасијев, а тако исто и сви другови бризнуше у плач. Видећи пријатељеве сузе, Атанасије се и сам онерасположи и заплака. У то време звук поноћног звона објави вршење келејног правила, и демонска сањарија ишчезе.
Пробудивши се, Атанасије стварно виде да су му очи уплакане, чему се не мало чуђаше. А кад изиђе из келије, он угледа човека где седи на обали морској и баца камење у воду. Атанасија зачуди да тако касно човек седи на обали, па, као питајући, рече за себе: "Шта је овом човеку потребно, те ноћу седи ван манастира?" Но у то време, тај човек се приближи Атанасију и са претњом му рече: "А ти си ми баш и потребан! Ти мислиш да си се већ сасвим ослободио мене и да сам те ја оставио? Не, ја те нећу оставити све дотле док те потпуно не срушим". Говорећи то, он потеже на Атанасија каменом, који пролете покрај његове главе и удари у зид. Сада тек Атанасију би јасно шта значи сан који он виде, и какав је човек који се баци каменом на њега. Зато се он одмах врати у своју келију, паде на колена пред иконом Спаситеља и Богоматере, и стаде се усрдно молити и са сузама просити Бога и Пречисту Матер Његову да га сачува од ђаволских замки. После дуге и усрдне молитве Атанасије осети у свом срцу тишину и спокојство.
Једном, патећи од очију, Атанасије не би у стању да од силног бола одстоји у цркви до краја на вечерњем богослужењу, него изађе раније и оде у своју келију. Ту он стаде корити себе за нестрпљење, говорећи: Тешко мени несрећном! када ја не могу да трпељиво поднесем овај ништавни бол, како ћу онда трпети муке када тело моје буду секли или огњем палили? - Размишљајући тако, он паде на колена пред иконом Пресвете Богородице и мољаше се два сата Преблагословеној, да укрепи његове слабе силе и да га удостоји примити за своје одречење од Сина Њеног Господа нашег Исуса Христа мученичку смрт. Убрзо после молитве он задрема мало, и у лаком сну види како му приступи Жена, сијајући сва необичном светлошћу, и љупко му рече: "Чедо, због чега тугујеш и јадикујеш?" Атанасије одговори: "Како да не тугујем, Госпођо моја, када бол ломи срце моје због одречења мог од Господа мог? И мада желим да то одречење загладим проливањем крви своје за свето име Његово, ипак се страшим да како не западнем у малодушност". "Не бој се, чедо, рече му Небеска Покровитељка, ти ћеш добити мучеништво које желиш. Иди у Смирну ради потврђења онога што се догодило у Једрену, јер многи од оних који су чули не верују страдањима каква тамо недавно претрпеше свети мученици. Иди дакле без одлагања, пошто је сад иајзгодније време".
Пробудивши се, Атанасије осети у свом срцу радост, и са побожним страхопоштовањем целива оно место где стајаху пречисте ноге Богоматере. Ујутру Атанасије исприча своме старцу Герману све што виде у сну. Саслушавши га, старац му нареди да буде опрезан и да не верује виђењима одједанпут, пошто ђаво располаже многим замкама. То виђење Герман саопшти и игуману. А игуман нађе за потребно да се исприча патријарху Григорију V, који у то време живљаше као изгнаник у Иверском манастиру. Тек што Герман дође к патријарху, патријарх му стаде казивати како су у Једрену пострадали неки хришћани са таквим јунаштвом и чврстином, да су зачудили саме мучитеље - Турке. Саслушавши патријархово казивање, Герман му рече: "Владико мој, све то што ми ти сад исприча, саопштено је много раније Светој Гори". Патријарх се зачуди томе, и између осталога рече Герману: "То је немогуће, пошто ја овог часа добих писмо о томе догађају". Тада Герман стаде казивати патријарху о виђењу које се удостоји видети његов послушник Атанасије. Саслушавши казивање, патријарх прослави Бога и Преблагословену Владичицу Богородицу, и рече Герману: "То је виђење истинито и јесте од Бога, а не од ђавољег сплеткарења; виђена пак Жена јесте Пречиста Богородица. Иди дакле с миром и благоразумно поучавај јуношу, али му кажи да наступајућу Свету Четрдесетницу проведе у манастиру, и да се за то време припреми на мученички подвиг, па потом нека иде да пред непријатељима Цркве исповеди име Исуса Христа".
Чим наступи Света Четрдесетница, Герман узе са собом Атанасија, оде у Претечин скит к духовнику Никифору и замоли га да Атанасија прими у своју келију и припреми га на мученички подвиг. Никифор с радошћу прими Атанасија и даде га под руководство опитном старцу Григорију, који је већ имао срећу да спреми на страдање четири мученика: Јевтимија, Игњатија, Акакија и Онуфрија[9]; па им је био сапутник и утешитељ, и потом је донео свете мошти њихове у своју келију, сем моштију Онуфрија које Турци потопише у мору.
Дошавши у келију духовника Никифора, Атанасије са побожним страхопоштовањем целива свете мошти преподобномученика. При томе се срце његово разгоре још већом жељом да пострада за исповедање имена Христова. Али враг, не желећи допустити да подвижник Христов добије од старца душевну корист и окрепљење у подвизима, изазва завист у његовом суседу по келији, те се овај разним лукавствима стараше да Атанасија истисне из Претечиног скита.Видећи суседово лукавство, Герман стаде осуђивати завидљивца због његове непријатељске делатности, али Атанасије мољаше старца да остави брату његово сагрешење и смирено му рече: "Ако су нам непријатна укоравања овога човека, онда судећи по томе, какви треба да изгледају пред Богом моји велики греси?" Старац, чујући од свога ученика смирени начин мишљења, омекша и, уступајући место зависти, вратише се натраг у своју обитељ. Сместивши ту Атанасија у засебну и безмолвну келију, старац му одреди келејно правило и умерени пост. Но да подвижник не би пао у униније, у потиштеност, старац Герман га често похађаше и сокољаше на подвиге. Желећи пак да стави на пробу његову намеру, он му предочаваше све оне страхоте и муке, које ће он имати поднети од мучитеља. Али Атанасије беше непоколебљив у својој намери, и мољаше да га благослови на мучење за име Христово. Међутим старац, још не уверен у чврстину свога ученика, одби да му да благослов. То веома ожалости Атанасија, и он сву ноћ преплака. Затим, не желећи више да старца Германа узнемирава усменим молбама, он му написа писамце овакве садржине: "Свети оче, тело моје стављам потпуно на твоје расположење, али само до идуће недеље. Ради са њим шта хоћеш, и мећи га на какву год хоћеш пробу Али, ако ме ти оне друге недеље не пустиш на мучеништво, онда ћу ја напустити Свету Гору и отићи у град Енос Тамо ћу измолити молитве и благослов од моје мајке, и потом кренути на мучеништво.
Прочитавши писамце, старац се посаветова о томе са игуманом, па заједнички решише да Атанасија опробају наложивши му строжији живот: закључаше га у кулу и одредише му најстрожије правило, а за храну ништа му друго не даваху осим хлеба и воде. Овом пробању Атанасија придружише се и замке свезлобног ђавола, јер у прву ноћ његова заточења до његових ушију допираху разни гласови, граја и запомагање, и не престајаху сву ноћ. А друге ноћи он угледа мноштво ђавола, који ужурбано јураху на све стране, трудећи се да уплаше Христовог подвижника. Али он молитвом и знаком Животворног Крста растера све демонске привиде. Треће ноћи вражји привиди се умањише, а четврте и сасвим престадоше. Али уместо тога њега спопаде нека туга и чамотиња, које му силно притискиваху душу. Када свану, он обавести о томе старца. Старац, видећи да ђаво тим лукавством хоће да Атанасија баци у очајање, саветова Атанасију да изађе из затвореништва и живи заједно са братијом, где нема места досади и тузи. Али Атанасије не беше вољан да изађе из затвора и рече старцу: "Нећу изаћи из куле све дотле, док помоћу Божјом не однесем победу над врагом. Но исто тако не желим да и ти живиш поред мене, пошто сам решио да се сам борим са врагом. Надам се да ће ми свемоћни Бог помоћи да га победим".
Идуће ноћи, и оне за њом, Атанасије више не осећаше тугу. И тако му прођоше три недеље Великог Поста. У четврту, средопосну недељу, игуман га позва у манастир и постриже у анђелски образ, са именом Агатангел. А после божанствене литургије он се понова врати у кулу, обучен у свеоружје и укрепљен Божанским Тајнама Тела и Крви Хриcтове. Од тога времена лице његово сијаше неком божанственом светлошћу, а у срцу му цароваше мир, радост и љубав ка Господу Христу. Живећи у кули, он нађе тамо неке старе ланце и метну их на своје тело. А струну врећу, која се такође нађе тамо, он ношаше место кошуље. При томе он увећа број поклона, одређених му од стране старца: у току двадесет и четири часа он прављаше по три хиљаде метанија, читаше Свето Еванђеље, Акатист Пресветој Богородици, и прохођаше умну Исусову молигву. У време пак слободно од молитве он је волео да чита књиге о подвизима светих мученика, чиме се још више утврди у намери да пролије своју крв за исповедање хришћанске вере, и моли старца да га што пре отправи на мучеништво.
Но старац и игуман не решаваху се да отпусте Агатангела на мученички подвиг дотле док им сам Бог не открије, да ли је за то света воља Његова. Тога ради игуман заповеди свој братији да одређене ноћи сваки у својој келији сатвори дугу молитву, и са смирењем моли Бога да Он укаже: да ли је свесвета воља Његова за то, да Агатангел буде отпуштен на мученички подвиг. И те ноћи Господ откри игуману своју благу вољу на овај начин: после дуге молитве игуман прилеже да се одмори и када заспа, њему се учини, као да је са Германом и Агатангелом кренуо некуда на пут; путем се сретоше са једним боголиким старцем, који лицем личаше на Светог Николу, како се он обично изображава на светим иконама; овај боголики старац приступи игуману и упита га: ко од њих хоће да иде на мучеништво; "ево овај младић" одговори игуман, показавши руком на Агатангела; у то време Агатангел приђе светоме старцу, поклони му се до земље и целива му руку; свети старац му рече: "Добро дело си пожелео, чедо! Похитај, дакле, да испуниш своју жељу; Бог ће те помоћи и укрепити да течење своје окончаш са славом".
Изјутра игуман исприча братији своје виђење, по коме он сазнаде вољу Божију. И од тог дана стаде припремати све што је потребно за пут. Мисао пак о мучеништву, запавши у младо срце Агатангелово, све се више и више разгореваше, те он беше дан и ноћ заузет њоме, и жуђаше да што пре преда себе на подвиг мучеништва. Као ради испуњења његове жеље, Агатангелу се, по Божјем промислу, причини као да он излете на врата куле, и потом крену пут Смирне. Из тога он закључи, да је Божјем промислу угодно да он изабере Смирну за поприште мученичких подвига. Стога одмах оде к старцу, исприча му све што му се догодило, и стаде га преклињати да га отпреми у Смирну, да би узео на себе мученичке подвиге.
У то време, по савету игумана, старац већ престаде одвраћати Агатангела од мисли да пострада за Христа, него му нареди да се спрема за пут и сачека лађу која путује у Смирну. По промислу Божјем и пристаништу Есфигменског манастира ускоро пристаде једна велика лађа која је ишла са острва Хиоса за Смирну. Дознавши од лађара да лађа сутрадан креће за Смирну, игуман и старац Герман замолише старешину лађе, пошто је био први дан Ускрса, да се због Празника задрже у пристаништу један дан више. Старешина пристаде. И на други дан Ускрса Агатангел би пострижен у схиму, па испраћен молитвом и благословом, укрца се на лађу заједно са старцем Германом.
Када се лађа приближи Смирни, Агатангел, који беше прилегао, пробуди се из лакога сна тужан и стаде тихо плакати. Приметивши тако наглу промену код свога ученика Герман се узнемири , и не знађаше чему то да припише. На сва старчева питања Агатангел као да не обраћаше пажњу, одговараше му кратко и мољаше га да га остави на миру. Уплашен од такве промене, старац са нежном очинском упорношћу настојаваше да му ученик објасни шта је то с њим. Најзад му Агатангел рече: "Оче, разлог који ме узнемири и поколеба ми срце јесте то што ми се јави свети преподобномученик Јевтимије[10], загрли ме и, целивајући ме, рече: дође време!. Ово јављење преподобномученика означава да ће ме најзад Господ удостојити да примим мученичку смрт; али при томе мене смућује помисао: да ли ће душа моја, имајући безбројне грехе, безопасно проћи ваздушна митарства?"
"Брате, рече му на то старац, твоје виђење је истинито, али помисао твој дошао ти је од ненавидника спасења људског - ђавола. Изазвавши у теби смућеност, ђаво жели да посеје у твом срцу страх, па да те затим баци у очајање; и онда ће већ бити тешко ишчупати се из његових канџи. Али, знај, кнезови ваздушних митарстава не само не могу задржати ону душу која се разлучила од тела мученичком смрћу, него јој се чак не смеју ни приближити".
Ове утешне речи умирише Агатангела и, уместо мрачног облака који по дејству ђавола беше наишао на њега, сину радосна светлост благодатне утехе која се упадљиво одражаваше на његовом лицу. Утом они срећно стигоше у пристаниште Смирне, искрцаше се, и одседоше у дому познатог хришћанина Константина.
Када наступи дан у који је добровољни мученик имао предати себе на мучење, скинуше с њега монашко одело и обукоше га у турско. И после путне молитве Агатангел озарена лица оде у судницу. Тамо неустрашиво ступи пред судије, и кад га они упиташе шта жели, он одговори: "Парничим се са капетаном Мехметом (пређашњим својим газдом), па стога желим да га позовете у суд и ту ствар решите". Када Мехмет би приведен и стаде пред судије, Агатангел се обрати судијама и рече: "Судије, у време када ступих у службу код овог господина ја бејах хришћанин. Али он претњама и кидисањем на мој живот насилно ме примора да се одрекнем хришћанске вере и примим муслиманску. Сада пак, по великој милости Спаситеља мог Исуса Христа, ја опет свим срцем својим верујем у Њега и исповедам да је Он истинити Бог". Говорећи то, Агатангел извади испод мишке крст, подиже га увис и рече: "А ово је непобедиво оружје свих хришћана, јер на њему би распет Господ наш Исус Христос, Који верују у Њега наслеђују царство небеско, а који не верују биће осуђени на вечне муке".
Истргнувши крст из мученикових руку, судије га стадоше корити, и саветоваху му да увиди своју заблуду и опет пређе у муслиманску веру. Али свети мученик, извукавши испод пазуха малу иконицу Христова Васкрсења, громко кликну: "На таквом крсту, који ми узесте, би распет телом Господ наш Исус Христос; а ево, на овакав начин Он васкрсе из мртвих; па ће исто тако и у дан свеопштег васкрсења Он васкрснути оне који верују, да би добили царство небеско које је приправљено од постања света онима који верују у Њега".
Као и животворни Крст, тако и ову иконицу Васкресења Христова присутне слуге одузеше Агатангелу. И судије, сматрајући да је Агатангел полудео, послаше га у другу собу, где ревносни Мухамедови служитељн покушаваху да га разним ласкама и обећањима положаја и богаства одврате од вере Христове. А Христов страдалник, као тврди дијамант, беше непоколебљив у своме вероисповедању и с презрењем одби све њихове почасти и богатство. Међутим и Мухамедови ревнитељи, не желећи да испусте жртву из својих канџи, донеше гомиле злата и разних скупоцених хаљина, и увераваху мученика да ће му све то дати ако буде опет поверовао у Мухамеда. Но свети Агатангел, сматрајући све за трице, само да Христа добије, одговори кротко: "Ничим ме ви нећете преластити. Све ваше богатство, почасти и слава, које ми нудите, нека вам буду на погибао! Ја исповедам истинитог Бога Исуса Христа, горим љубављу к Њему, и готов сам да душу своју положим за свето име Његово".
Видећи да ласка и сва обећавана блага не делују на светог мученика, судије наредише да га понова доведу к њима. Онда му стадоше претити разним мукама и срамном смрћу, и саветоваху му да изабере једно од овога: или почасти и богатство, или разне горке муке. "Тиме ме ви ни најмање нећете уплашити, одговори свети исповедник. Напротив, с радошћу желим да пострадам за Господа мог Исуса Христа, и да, очистивши се својом крвљу, јавим се чист пред лицем Бога мог, кога се из страха одрекох. Знајте још и то, судије, да ћете ми велику љубав учинити, ако одмах наредите да ме муче".
Видећи мученикову чврстину и изгубивши сваку наду да ће га ласкавим речима придобити, судије наредише да га свуку и вежу. У то време један од слугу удари силно мученика по образу. Но верни слуга Законодавчев, испуњујући божанску заповест Његову, окрену му и други образ. После тога мученик би одведен к управнику града Муселиму. Но пошто тог дана Муселим није радио, мученика предадоше његовом помоћнику- Овај стаде исповедника Христовог најпре мамити ласкавим речима и разним обећањима. Али, видећи како он чврсто и непоколебљиво стоји у своме вероисповедању, помоћник нареди својим слугама да мученикове ноге ставе у кладе, окују га у тешке синџире и вргну у тамницу. У тамници се налажаху још два невина хришћанина.
Сазнавши сутрадан за мученика, Муселим беше незадовољан тиме што су га свукли у судници и послали га к њему само у кошуљи. Стога нареди да га одведу у судницу, обуку у његово одело, па онда изведу пред њега. Слуге Муселимове путем на све могуће начине исмеваху светитеља, неколико пута стављаху га на колена и, да би га уплашили, замахиваху над његовом главом мачем као да хоће да му је отсеку. Но исповедник Христов неустрашиво и радосним лицем очекиваше посечење. После свега тога подвижник Христов би уведен у судницу; ту му обукоше његово одело, па га онда упутише натраг к Муселиму. Међутим, и Муселим не могаде поколебати светитеља, и сва његова обећања мученик одби с презрењем.
Идућег дана, до исповедника Христова који сеђаше у тамници, допре глас да се неки хиоски хришћанин Атанасије заузима код Муселима за његово ослобођење. Светитеља то увреди, и он одмах написа писмо том Атанасију молећи га да се не заузима за њега , већ да сатворе општу молитву за њега, да га Бог укрепи у мученичком подвигу. Побуђени тим писмом, сви смирнски хришћани идуће ноћи сатворише по храмовима Божјим усрдна молепствија за светог мученика.
У то исто време, када благочестиви хришћани узношаху Богу усрдне молитве за мученика Агатангела, у тамници где је он лежао догађало се нешто друго. У дубоку ноћ уђоше у тамницу неколико чаробника, скинуше са светитеља кошуљу, и сву ноћ чињаху над њом неке чини, па ујутру наредише мученику да је обуче. Паћеник огради себе крсним знаком и без икакве узнемирености обуче је. Прође неколико мучних часова, за време којих чаробници очекиваху дејство својих чини. Али пошто не приметише никакву промену на мученику, они се са стидом удаљише из тамнице. Када свети мученик остаде сам са својим друговима - сужњима, прилеже на земљу и ухвати га лаки сан. Али убрзо наједаред устаде и рече својим друговима: "Браћо моја, радујте се са мном, јер данас у подне мени ће отсећи главу".
Пророчанство се светитељево стварно испуни, јер око десет сати у тамницу дођоше војници, везаше мученика и одведоше у судницу. Када свети исповедник Христов предстаде судијама, они га опет стадоше примамљивати разним обећањима, положајима и богатством. Но видећи његову непоколебљивост и јачину, они наредише да му се одруби глава. Тада га џелати узеше и одведоше преко пута џамије Асар, где се имала извршити смртна казна. Ту свети мученик Христов Агатангел, преклонивши колена и оборивши очи доле, душом се помоли Оцу Небеском, очекујући посечење мачем. Затим се обрати џелату и рече: "Што оклеваш и не извршујеш наређење?" Тада џелат замахну мачем и чесна глава Христовог страдалца одвоји се од тела. Тако свети преподобномученик Агатангел у деветнаестој години својој мученички сконча у суботу у подне деветнаестог априла 1819 године, и као благопријатна жртва, очишћена својом крвљу, предстаде престолу Божјем чист, свет и беспрекоран.
Знајући да хришћани с побожним поштовањем и вером не само поштују мошти светих мученика него и крв њихову сабирају у мараме и марамице, следбеници Мухамеда доведоше нарочите људе којима ставише у дужност да одмах водом сперу крв чим се буде излила из мученикове отсечене главе. Међу тим људима бејаше и један хришћанин. Када мученику отсецаху главу, овај се хришћанин намерно сагну, те му с главе паде марама у крв мученикову. Он успе да својом марамом сабере крв исповедника Христова. А присутни хришћани му отргоше из руку мараму, искидаше је и поделише међу собом, па се с радосним поклицима враћаху кућама својим, славећи Христа Бога који укрепљује свете Своје.
После кончине преподобномученика Агатангела свете мошти његове стајаху три дана на отвореном месту под војничком стражом. Стражари не спречаваху хришћане да прилазе моштима и одају им дужно поштовање. Што су стражари били тако попустљиви разлог беше овај: прве ноћи по посечењу чесне главе светог мученика, војници-стражари видеше где се мошти преподобномученика нахођаху у седећем положају, затим устадоше на ноге, и тако у току три сата свете мошти три пута саме устајаху и падаху. То чудо учини те војници не сметаху хришћанима да прилазе телу светог мученика и целивају га. Из тела пак излажаше рајски миомир, и оно лежаше као живо, што зачуди и узнемири непријатеље Христове цркве , те они, плашећи се још неког већег чуда, решише да тело светог преподобномученика Агатангела баце у море.
Вест о одлуци да свете мошти мученика Христова буду потопљене, брзо се разнесе по целоме граду. Власници лађа, које стајаху у пристаништу Смирне, чувши за ту одлуку, распоредише лађе дуж целе обале, да би на тај начин омели потапање драгоценог сакровишта. А муслимани, видећи необичну љубав и веру хришћана према светом мученику, и бојећи се побуне, решише да им продаду свете мошти. Хришћани, купивши ово неоцењиво благо - тело светог преподобномученика Агатангела, пренесоше га чесно и свечано у цркву светог великомученика Георгија и положише у гроб светог мученика Дима, који пострада на 408 година пре тога.
Окрвављено одело светог мученика, исто тако и прст отсечен служитељем управника града, откупи гореспоменути Атанасије. Одело свечево Атанасије даде Герману, а прст задржа као светињу. И са тако скупоценим благом Атанасије отпутова својој кући на острво Хиос. Но код куће, на своју велику жалост, Атанасије затече свога сина тешко болесним; лекари су били изгубили сваку наду да ће оздравити. Али чим Атанасије метну на свог болесног сина прст светог мученика Агатангела и парче окрвављеног одела његовог, овај одмах устаде потпуно здрав.
Старац Герман са оделом светог преподобномученика отплови за Свету Гору. И када се брод приближаваше Светој Гори, на мору се подиже силна бура. Герману, који је у то време од силног љуљања брода лежао без свести у кабини, јави се свети мученик Агатангел, коме лице сијаше небеском светлошћу. Герман га упита: Брате, Агатангеле, куда идеш? - У наш манастир, с анђеоским осмехом одговори Агатангел. - Зар ти ниси умро? опет га упита Герман. - Не, нисам умро, него сам, као што видиш жив. - Када Герман дође к свести, одмах исприча присутнима на броду о своме виђењу светог преподобномученика Агатангела. То виђење одушеви све путнике и они узнесоше благодарност Богу и Његовом угоднику, чијим се молитвама море брзо утиша, и за три сата брод срећно пристаде уз Свету Гору Атонску.
Пошто се искрца са брода, Герман одмах извести Есфигменску обитељ да је допутовао са оделом светог мученика. Игуман са свом братијом чесно срете окрвављену одећу, као самог мученика , и положи је у цркви поред честица светих моштију разних светаца, славећи и благодарећи Бога што је младог јуношу укрепио у мученичком подвигу и удостојио га неувенљивог венца. Молитвама светог преподобномученика Агатангела, Христе Боже наш, подај и нама помоћ да победимо свелукавог врага који војује против нас, и удостоји нас Царства небеског. Амин.
Мошти светог преподобномученика Агатангела не остадоше дуго у гробу светог мученика Дима. Након пет месеци после мученичке кончине његове би отворен гроб светога, извађене из њега мошти, положене у засебан ковчег, и потом стављене у ризницу при цркви светог великомученика Георгија.
Године 1844, игуман Есфигменске обитељи Агатангел, заједно са братијом, побуђен љубављу к светом Агатангелу и желећи да његове свете мошти има у својој обитељи, која се удостојила васпитавати мученика Христова, посла по јеромонаху Макарију молбу епископу Смирне Атанасију и тамошњим грађанима да Есфигменској обитељи доделе један део светитељевих моштију. Епископ и грађани с љубављу пристадоше да поделе светињу, и јеромонаху Макарију дадоше главу преподобномученика Агатангела са десном руком и ногом. Ови делови светих моштију бише чесно пренети у Свету Гору Атонску у Есфигменски манастир, а остали делови чесних моштију остадоше у цркви светог великомученика Георгија на освећење града.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИФОРА

Велики отац наш, блажени Никифор, би рођен у Цариграду. Његови родитељи, Андрија и Теодора, беху људи угледни и веома богати. Они научише сина свога страху Божјем. После смрти њихове Никифор, свестан таштине света, осети у себи жељу да посвети себе на службу Богу. Стога све своје наслеђе раздаде сиромасима, па се из Цариграда удаљи у Халкидон. Ту он сврати у манастир светога Андреја и, видевши савршени живот подвижника, донесе одлуку да остане с њима. Ускоро после тога игуман манастира посла га на Финикиско Острво, где бејаше манастир Пресвете Богородице, да тамо буде игуман и пасе стадо Христово. Стигавши на острво, мноштвом чудеса преподобни обрати вери у Христа тамошње незнабошце, поруши њихова идолишта и уместо њих подиже цркве. Својим испосничким животом он превазиђе све.
Пошто проживе у манастиру тридесет и три године, преподобни Никифор осети свој блиски одлазак ка Господу. О томе обавести братију, и постави им место себе за игумана побожног инока Јосифа, а сам похита у Халкидон. Севши на лађу, он занеможе и рече лађарима: "Будите храбри и спокојни, јер ја одлазим ка Господу. Одвезите тело моје у Халкидон". Са тим речима светитељ сконча. При повољном ветру лађа брзо доплови у Халкидон, и лађари чесно положише у гроб тело преподобног и сахранише.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПАФНУТИЈА ЈЕРУСАЛИМЉАНИНА[11]

Свештеномученик Христов Пафнутије Јерусалимљанин претрпе многа страдања од мача, од зверова и огња. Свете мошти његове точиле миро и чудеса.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Преподобни Харитон подвизавао се крајем трећег и почетком четвртог века у Палестини, где је основао три манастира: Сукијски ("Ветха Лавра"), Фарански и Јерихонски. Спомен његов празнује се 28 септембра.
2. Писидија - област Мале Азије.
3. Преставио се свети Георгије за царовања цара - иконоборца Лава (V) Јерменина (813-820 год.).
4. Царовао од 284 год. до 305.
5. Празнује се 23 априла.
6. Владао Византијском царевином од 917 до 944 год.
7. Свети Стефан II био цариградски патријарх од 925 до 928 год.
8. Свети Трифун управљао Цариградском патријаршијом од 928 до 931 г.
9. Јевтимије се празнује 21 марта, Акакије 1 маја, Игњатије 20 октобра, Онуфрије 4 јануара.
10. Његово житије под 21 мартом.
11. Овај свети Пафнутије по свему судећи није исто лице са преподобномучеником Пафнутијем, који се спомиње 25. септембра. Јер овај је Јерусалимљанин и свештеномученик (у служби његовој каже се да је био јерарх), а онај је преподобномученик и Египћанин.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Јован. Ученик св. Григорија Декаполита. У време иконоборне јереси цар Лав Јерменин стави овога Јована на муке заједно са његовим учитељем Григоријем и са св. Јосифом Песмописцем. Када Григорије сконча свој земаљски живот, Јован постаде игуман манастира Декаполитовог у Цариграду. Поставши игуман он усугуби свој подвиг ради царства Божјег. Скончао мирно око 820 год. А по смрти сахрани га св. Јосиф чесно близу гроба св. Григорија.

2. Св. муч. Јован Нови Јањински. Родом из Јањине, негдашње престонице цара Пира. Када његови сиромашни родитељи помреше, тада се млади Јован пресели у Цариград и тамо продужи свој занат (јер занатлија беше). Не много пре тога Турци беху освојили Цариград, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Св. Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. У колико млади Јован више гораше љубављу према Христу Господу у толико се јаче испољаваше као хришћанин пред овим издајницима Христа. И поче се с њима препирати о вери, па најзад и укоревати због издаје Христа. Тада га они одвукоше пред суд и лажно оптужише као тобож да је он био раније примио Ислам, па се сад поново вратио у хришћанство. Пошто би мучен и тучен штаповима и гвозденим шипкама, вргоше га у тамницу. Други дан — беше дан Васкрса Христова — поново га поведоше на истјазање, а Јован изађе радосно певајући: „Христос воскресе из мртвих!" Мучитељима својим он храбро рече: „чините што хоћете, да би ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов, Христу следујем, за Христа умирем, да би с Њим живео!" После тога Јован би везан у синџире и доведен на спалиште. Видећи огањ велики, спремљен за њега, Јован сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови смотривши како он воли смрт у огњу, извукоше га из огња и осудише на посечење мачем. Када му одсекоше главу, бацише и главу и тело у огањ. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију, и сахранише их у Великој Цркви у Цариграду. Тако сконча смрћу мученичком и прими славни мученички венац свети Јован Јањински 18 априла 1526 г.

3. Св. муч. Виктор, Зотик, Зинон, Акиндин и Северијан. Сви намучени у време цара Диоклецијана. Беху незнабошци док не видеше муке св. Ђорђа великомученика. Но видећи те муке, и храброст овога славног мученика, и чудеса многа која се појавише тада, они примише веру хришћанску, за коју ускоро и пострадаше, и славом увенчани бише.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА, ученика светог Григорија Декаполита

Постојала су два Декапоља: један близу Галилеје у Палестини који спомиње свети еванђелист Матеј (Мт. 4, 25), и други у Исавријској покрајини.[1] Из овог Исавријског Декапоља бејаше свети Григорије Декаполит[2], учитељ овог преподобног Јована о коме је реч. Омрзнувши свет и заволевши Христа од младости, овај свети Јован оде к светом Григорију Декаполиту. Свети Григорије га замонаши, и он остаде поред њега подвизавајући се и у свему служећи Богу. И он беше толико смирен и послушан, и за свако добро дело ревносан, да се духовни отац његов свети Григорије радоваше због њега и слављаше Бога.
Када злочестиви цар Лав Јврменин[3] обнови јерес иконоборску и подиже гоњење на Цркву Христову, преподобни Јован дође у Цариград са својим учитељем светим Григоријем, и заједно са свитем Јосифом Песмописцем[4] иђаху по граду утврћујући православне у благочестивом и непоколебљивом исповедању вере. Затим свети Јосиф би послат у Рим, који не достиже пошто га јеретици ухватише и у оковима на Криту задржаше. А ускоро се и свети Григорије престави у Господу. Преподобни пак Јован, оставши у Цариграду, подвизаваше се у уобичајеним трудовима, старајући се не само о свом спасењу него и о спасењу других. А кад се после извесног времена блажени Јосиф ос-лободи тамнице и окова и врати у Цариград, преподобни Јован оде ка Господу да прими награду за трудове своје.[5] Свети Јосиф га сахрани чесно близу гроба светог Григорија. А кад се потом свети Јосиф пресели из града у усамљено безмолвно место, недалеко од цркве светог Јована Златоуста, он подиже тамо цркву у име светитеља Христовог Николаја Чудотворца, и пренесе у њу свете мошти обојих отаца, Григорија и Јована.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОЗМЕ, епископа Халкидонског

Архијереј и исповедник Христов свети Козма беше из Цариграда. Заволевши Христа још у младости, он остави овај сујетни свет и замонаши се. Отхранивши себе млеком подвижништва, и очистивши себе пошћењем и осталим добрим делима, он постаде обиталиште Светога Д, уха, и би постављен за епископа у Халкидону.[6] У време злочестивих иконобораца показа велико јунаштво борећи се за православну веру. Јеретички цареви су га приморавали да се одрекне поштовања светих икона, али он никако не пристаде. Због тога би послат у прогонство, и многе муке претрпе. И поново би позван и примораван да се придружи иконоборској јереси, али он не хте ни да чује. Зато би стављен на безбројне муке заједно са преподобним Авксентијем. И тако мучен и злостављан од зловериих и бедних иконобораца предаде душу своју у руке Божје и пређе у небески мир, око 816 године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИКТОРА, ЗОТИКА, ЗИНОНА, АКИНДИНА и СЕВЕРИЈАНА

Сви намучени у време цара Диоклецијана. Беху незнабошци док не видеше муке и преславна чудеса великомученика Георгија. Но видећи те муке, и храброст овога славног мученика, и чудеса многа која се пројавише тада, они вероваше у Господа нашег Исуса Христа, и ускоро пострадаше. Главе им мачем бише отсечене, 303 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВКСЕНТИЈА

Саподвижник преподобног Козме.[7]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА НОВОГ, ЈАЊИНСКОГ

Рођен у Епиру у граду Јањини[8], негдашњој престоници цара Пира. Родитељи његови беху благочестиви хришћани. А када они помреше, и Јован као дечак остаде сироче, оде у Цариград да се запосли и живи од труда руку својих. И ступи на занат, и зарађиваше све што му беше по- требно за живот, јер му Бог помагаше у раду због његовог врлинског живота: беше то целомудрен младић који се Бога бојао и заповести Његове држао. Цариграђани га прозваше Епирцем, пошто бејаше родом из Епира. Не много пре тога Турци беху освојили Цариград, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Свети Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. И често се препираше с њима јавно, укоревајући их због издаје Христа, јер он беше паметан младић, смео на речи, и неустрашиво говораше истину. И ове потурице га почеше мрзети силно што их је изобличавао и срамотио, и што му је радња ишла добро. И смишљаху како би га погубили.
Приметивши њихову злу намеру, блажени Јован се не уплаши него напротив зажеле свом душом да пострада за Христову истину. И на Велики Петак 1526 године он оде к своме духовном оцу, протопрезвитеру цариградске цркве, и исповеди се. И исприча му о непријатељској злоћи својих суседа који му раде о глави: и откри му своју жељу да хоће да пострада за Христа, и затражи савет од њега. А протопрезвитер, видећи га онако млада, не препоручи му да иде на мучеништво, и рече му: Пази, чедо, да ти ту помисао не убацује у душу ђаво, јер он многима убацује у душу такве помисли, потстичући их на мучеништво, да их потом, када не истрају у мукама и падну, извргне руглу и потсмеху. На то младић рече: Надам се у Христа мог, да ме неће дати на поругу непријатељима мојим, него ће ме укрепити да победим вражију силу. Протопрезвитер му рече: Чедо, писано је: дух је срчан, али је тело слабо (Мт. 26, 41). То што ти желиш, захтева велику припрему, захтева непрекидно пошћење и молитве, па кад се помоћу њих очистиш од сваког греха, сам ће ти Бог указати шта треба да чиниш, јер се у чистим душама настањује Бог. Пази дакле на себе, мили, и иди с миром, а ја молим Бога да те сачува од свих твојих видљивих и невидљивих непријатеља, тојест од људи и од демона, и да те учини славним победником над њима. Рекавши му то, он отпусти јуношу с миром.
Сутрадан блажени Јован озарена лица и радосне душе дође опет к своме духовном оцу, и рече му: Чесни оче, ове ноћи имадох виђење у сну: усред огња видех себе неопаљива, весела и ликујућа, као што некада беху Три Младића у вавилонској пећи. Стога се надам да ћу с помоћу Вишњега своју замисао успешно привести крају. А тебе молим, чесни оче, да ме наоружаш твојим молитвама. На то му духовни отац одговори: Нека те Бог укрепи, чедо, да победиш пакленог вука, невидљиву змију, и да се овенчаш мучеништвом за Христа. И учврстивши јуношу милим и корисним речима, и обећавши му да ће се за њега молити Богу помоћнику, он га отпусти.
Када блажени Јован дође у своју радњу, видеше га његови ненавидници и душмани, и говораху један другоме: Није ли ово онај што се у граду Трикали у Тесалији јавно одрекао Христа, а сада се овде прави да је хришћанин? Чувши то и љутито погледавши на њих, јуноша их упита: Да ли то о мени говорите или о неком другом? Они му одговорише: О теби, не о другом; и зар не говоримо истину? Блажени одговори: Никада се ја нисам одрекао Христа ни у Трикали ни у ком другом месту; нити ћу Га се икада одрећи. Јер за Христа живим, и увек ћу живети, и готов сам умрети за Њега.
Увређени тиме, они се силно разјарише, па скочише на њега, зграбише га и на суд повукоше. А свети младић радосна лица хиташе на суд као на гозбу. И предадоше га неправедном суду, јер сами беху и тужиоци и сведоци и судије. И изношаху на њега једну једину, и то лажну, оптужбу, као да се тобож у тесалијском граду Трикали јавно одрекао Христа и примио мухамеданску веру, али дошавши у Цариград, поново се вратио у хришћанство. У почетку суђења, правећи се лицемерно жалостиви, они га стадоше ласкама приволевати да се одрекне Христа. Затим, видевши да је чврст у хришћанској вери, стадоше му претити. Па кад им и то би узалуд, они га душмански бише, и силно намучена у тамницу вргоше, док смисле шта ће с њим да раде.
Сутрадан га поново изведоше на суд, и упиташе, да ли се решио да се одрекне Христа и буде једно с њима. И видећи да је непоколебљив, они га бездушно тукоше гвозденим шипкама. А он тврд као дијамант, све то ћутке подношаше, као да су тукли неког другог а не њега. Затим се тихо мољаше Богу говорећи: Укрепи ме, једини свемоћни Боже! дај ми силу и крепост, и пружи ми из светог обиталишта Твог руку помоћницу! - Потом говораше непријатељима својим: Никада ме никакво благо овога света нити икакво зло не може одвратити од моје намере! Увек ћу бити и остати хришћанин! Нити ће ме ласке саблазнити, нити претње савладати! Чините што хоћете, да би ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов, Христу следујем, за Христа умирем, да бих с Њим вечито живео! - Онда неправедне судије наредише да га поново воде у тамницу. И мученик не би вођен него вучен ка тамници: за косе су га вукли, по образима ударали, ногама газили, и тако у тамницу довукли и закључали.
Сутрадан би опет изведен на суд. И пошто се опет показа, као и раније, храбар, чврст и непоколебљив у хришћанској вери, они опет наредише да га немилосрдно бију. Тако бијен, мученик радосно појаше: "Христос воскресе из мртвих!", јер беше дан Васкрса Христова. И цело му тело би покривено ранама, и земља се обагри краљу, а свети мученик трпљаше као у туђем телу, и час појаше, час мучитељима својим говораше: Бијте, бијте, свом снагом бијте, и што више рана ми нанесите, али ме никада нећете моћи отуђити од Христа мог и за вашу веру придобити!
Постиђени, мучитељи поново вргоше мученика у тамницу, и неколико дана га мучише глађу и жеђу и осталим мукама тамничким. Потом га опет изведоше и мучише. И кад видеше да га никакве муке не могу одвратити од Христа, они га осудише да буде спаљен. А када га окована у синџире вођаху на спалиште, једни га шамараху, други у потиљак удараху, трећи псоваху, а четврти му самилосно предлагаху да поштеди своју младост. Али мученик Христов ликујући иђаше не као на смрт већ као на велико одликовање. И кад дођоше на спалиште Јован, видећи колики је огањ спремљен за њега, сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови, држећи крај од синџира којима је мученик био везан, извукоше га из огња. То ожалости мученика, и он упита мучитеље: Зашто ми не дате да у огњу изгорим? Зашто не допуштате да постанем благопријатна жртва Христу моме? - А судије, иако су знали да је смрт у огњу горка, пошто видеше да он воли смрт у огњу, осудише га на посечење мачем. Џелат отсече главу непобедивом младићу, па му затим и тело и главу бацише у огањ. Тако сконча смрћу мученичком и прими мученички венац свети нови мученик Христов Јован Јањински, 18. априла 1526. године. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију, и сахраншпе их у Великој Цркви у Цариграду, славећи Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕВТИМИЈА

Просветитељ дивљег племена Корела, на обали Белога мора. Одгајивши код новообраћених љубав према подвижништву, преподобни основа на Корелској обали Николајевски манастир. Но тај манастир убрзо порушише Норвежани. Преподобни Јевтимије подиже тада нови манастир. И престави се преподобни 1435. године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, бише откривене 1647. године, и почивају у његовој обитељи.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА КУЛИКА

Блажени Јован бејаше веома мудар и ревностан хришћанин. Једнога дана он се с агарјанима препираше о вери. Мудар и речит, он изазва завист код агарјана, и они га дохватише и одведоше пред судију, и лажно га оптужише и сведочише како је тобож ружио веру њихову. Судија стаде захтевати од блаженог Јована да се одрекне Христа, па ће га пустити на слободу. На то мученик одговори веома слободно: Не дао Бог да се икада одречем Господа мог Исуса Христа, макар ми хиљаде смрти приредили!
Тада судија нареди те мученика обесише о ченгеле. И тако блажени Јован сконча, и доби венац мучеништва.[9]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Исаврија - југоисточни планински део Мале Азије, до области Ликаоније.
2. Празнује се 20. новембра.
3. Царавао од 813. до 820. године.
4. Празнује се 4. априла.
5. Преп. Јаван упокојио се око 820. године.
6. Халкидон - један од главних градова малоазијске области Витиније, на обали Мраморног Мора при улазу у мореуз Босфор
7. Видети о њему под данашњим даном: Спомен преподобног оца нашег Козме, епископа Халкидонског.
8. Епир - западни део северне Грчке.
9. Св. Јован пострада 1564. године.