ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне безтелесне. Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА БОГОСЛУЖЕЊИМА

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2019, Еп. нишки Г. Асеније 2018, Еп. нишки Г. Арсеније 2017, 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

САБОР СВЕТОГ АРХИСТРАТИГА МИХАИЛА АРХАНГЕЛА и осталих Бестелесних Сила Небеских

ПОБОЖНО празновати Сабор светих Ангела света Црква је примила предањем богонадахнутих Отаца, одбацивши незнабожачко поштовање ангела, измишљено од јеретика и идолопоклоника. Јер још у Старом Завету, када људи одступише од Бога, Саздатеља свога, почеше се клањати створењима Божијим и делима руку својих, правећи идоле по прилици видљиве твари, од онога што је горе на небу или доле на земљи (2 Мојс. 20, 4). Тада људи, сматрајући да сунце, месец и звезде имају душу живу, приношаху им жртве као боговима; исто тако приношаху жртве и ангелима као боговима. О томе се каже у књизи о Царевима: "кађаху Ваалу, сунцу и месецу и звездама и свој војсци небеској",[1] тојест ангелима, јер они и јесу небеска војска, као што је речено у Еванђељу; и уједанпут се појави с ангелом мноштво војника небеских (Лк. 2, 13). Такво неправилно поштовање ангела било је веома распрострањено у доба светих апостола. Искорењујући такво неправилно поштовање ангела, свети апостол Павле говори: "Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и обожавањем ангела, упуштајући се у оно што није видно, и узалуд надимајући се умом тела свог, и не држећи се главе", тојест Христа. Јер у то време беху неки јеретици, наизглед смирени, но охоло сматрајући да својим уздржљивим и чистим живљењем подражаваху ангеле. И они учаху да се ангелима чини исто поклоњење као и самоме Богу. Потом се појавише други јеретици који проповедаху да су ангели творци видљиве твари и, као бестелесни, виши и вредноснији од Христа, Сина Божија; а за Архангела Михаила говораху да је бог Јевреја. Други пак, одавши се враџбинама и варајући људе, под именом ангела призивали су ђаволе, и служили им називајући их ангелима. Нарочито се такве јереси множаху у граду Колоси,[2] који је припадао Лаодикијској митрополији, где многи тајно обављаху незнабожачко ангелопоклоњење, слично идолопоклоњењу. Такво идолопоклоничко поштовање ангела Лаодикијски помесни сабор светих Отаца прокле и предаде анатеми.[3] А када такво неправилно поштовање ангела би осуђено и проклето, онда се озакони благочестиво и правилно поштовање и празновање светих ангела као служитеља Божијих и хранитеља рода људског. И у том Колоском крају, у коме се раније тајно обављало незнабожачко и јеретичко обожавање ангела, поче се јавно вршити православно празновање светих ангела, и стадоше се подизати прекрасни храмови светим ангелима. Тако у Хони, над чудотворним извором, би подигнут велељепан и предиван храм у име светог Архистратига Михаила, јер се на том месту беше јавио свети Архистратиг Михаил светом Архипу.[4] У време пак светог Силвестра папе римског и светог Александра патријарха Александријског, на неколико година пред Први Васељенски Сабор, Никејски, би установљено да се празник светог Архистратига Михаила и осталих Бестелесних Сила Небеских празнује у месецу новембру. Зашто баш у новембру? Зато што новембар представља девети месец после месеца марта. У месецу марту сматра се да је било створење света. А девети месец после марта узет је због девет чинова ангелских, који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових девет чинова у књизи "О небесној Јерархији". Тих девет чинова деле се на три јерархије: највишу, средњу и најнижу; и у свакој од њих су по три чина.
Прву, највишу, и Пресветој Тројици најближу јерархију, сачињавају: Серафими, Херувими и Престоли. Ближе од свих Творцу и Саздатељу свом предстоје богољубиви шестокрилни Серафими, као што виде пророк Исаија који каже: Серафими стајаху око Њега, сваки их имаше шест крила (Ис. 6, 2). Они су пламенолики, као они који непосредно предстоје Ономе о коме се пише: Бог је наш огањ који спаљује;[5] престо је Његов пламен огњени;[6] слава Господња је као огањ који пламти.[7] Предстојећи таквој слави, Серафими су огњелики, према реченоме: Он чини анђеле своје духове, и слуге своје пламен огњени.[8] Они пламте пламеном љубављу к Богу, и друге распаљују таквом љубављу, што и само име њихово показује, јер на јеврејском језику серафим значи онај који пламти, или онај који запаљује.
После Серафима свевидцу Богу, који живи у светлости неприступној, предстоје у неизрецивој светлости богомудри многоочити Херувими, који јаче од других нижих чинова сијају свагда светлошћу богопознања и знања тајана Божијих и дубине премудрости Његове, сами просвећивани и друге просвећујући. Јер њихово име "херувим" на јеврејском језику значи: велико разумевање или изливање премудрости, пошто се преко херувима и другима шаље премудрост и даје просвећење очију разума за боговиђење и богопознање.
Затим - Седећем на престолу високу и издигнуту предстоје богоносни (како их назива свети Дионисије Ареопагит) Престоли, јер на њима, као на разумним престолима (како то вели свети Максим Исповедник) Бог разумно почива. А они се називају богоносни, не по бићу него по благодати и по своме служењу, док се тело Исуса Христа, - како то пише свети Василије Велики, - назива богоносним по бићу, пошто је Ипостасно сједињено нераздељиво са самим Богом Логосом. Међутим Престоли се називају богоносни не по бићу него по благодати даној им за такво њихово служење, као они који тајанствено и недокучиво носе у себи Бога. Почивајући на њима на неисказан начин, Бог обавља Свој праведни суд, по речима Давида: Сео си на престо, изричући правду (Псал. 9, 5). Због тога се преко њих првенствено пројављује правосуђе Божије: они служе правосуђу Божију, прослављају га и изливају силу правосуђа на престоле земних судија, помажући царевима и владарима да изричу праведни суд.
У средњој јерархији такође постоје три чина светих ангела: Господства, Силе и Власти. Господства се називају тако зато што они господствују над осталим, нижим од њих ангелима, a сами су слободни. Одбацивши, како вели свети Дионисије Ареопагит, робовски страх, они добровољно и с радошћу служе Господу непрестано. Такође они изливају силу благоразумнога господарења и мудрога управљања властима на земљи од Бога постављеним, да би оне добро управљале над повереним им областима. Затим они уче владати осећањима, смиривати у себи непристојне жеље и страсти, потчињавати тело духу, господарити над вољом својом, и стајати изнад сваког искушења.
Силе, испуњујући се снаге, испуњују вољу Свевишњег и Свемогућег Господа свог, крепког и силног, извршујући је одмах с лакоћом. Они чине и превелика чудеса, и ту чудотворну благодат изливају на угоднике Божије, достојне те благодати, да би могли чинити чудеса, исцељивати сваку болест, и предсказивати будућност. Свете Силе помажу и људима који се труде и оптерећени су ношењем каквог било послушања, наложеног на њих, -Чиме и објашњавају своје име: "Силе", - и носе слабости слабих. Оне такође укрепљују сваког човека у трпљењу, да не малаксава у невољама, него да крепким духом и јуначки подноси све што га сналази, за све смирено благодарећи Бога, који све устројава на корист нашу.
Власти се тако називају зато што имају власт над ђаволима: да укроћују демонску власт, да одбијају искушења која ђаволи приређују људима, и да не допуштају ђаволима да нашкоде ма коме онолико колико би они хтели. Власти још учвршћују добре подвижнике у духовним подвизима и трудовима, штитећи их да не би били лишени духовног царства. Онима пак који се боре са страстима и пожудама Власти помажу да одгоне рђаве помисли и вражије нападаје, и да побеђују ђавола.
У најнижој јерархији такође постоје три чина: Начала, Архангели и Ангели. Начала се називају зато што началствују, старешинују над нижим ангелима, упућујући ове на испуњавање божанских наређења. Њима је такође поверено управљање васељеном, и чување свих царстава и кнежевина, земаља и свих народа, племена и језика, јер свако царство, племе и народ има као свог посебног чувара и управитеља једног ангела из овог небеског чина који се назива Начала.[9] Служење овога ангелскога чина, по објашњењу светог Григорија Двојеслова, састоји се и у томе: да поучавају људе одавати свакоме старешини поштовање које приличи његовом звању. Исто тако ангели овога чина изводе достојне људе на разне важне положаје, и подучавају их да не ступају на положаје из себичних разлога, из користољубља и славољубља, него ради служења Богу, и ради распрострањења и умножења свете славе Његове, и ради користи ближњих, служећи општим потребама свих својих потчињених.
Архангелима се називају велики благовесници, који благовесте велико и преславно. Њихово се служење, као што каже велики Дионисије Ареопагит, састоји у овоме: пророштва откривати; просвећење, познавање и разумевање воље Божије, које добијају од виших чинова, саопштавати нижим чиновима, a преко њих људима. Свети пак Григорије Двојеслов вели да Архангели укрепљују у људима свету веру, просвећујући им ум светлошћу познања светог Еванђеља и откривајући им тајне благочестиве вере.
Ангели су у небеској јерархији од свих чинова нижи и људима најближи. Они јављају људима мање тајне и намере Божије, и поучавају људе да врлински и праведно живе по Богу. А придодани су они да чувају свакога од нас верујућих: врлинасте придржавају да не падну, пале подижу, и никада нас не остављају, макар и сагрешили, јер су свагда готови помагати нам, само ако ми сами пожелимо.
Међутим и сви виши небески чинови називају се заједничким именом: ангели. Премда они по своме положају и по даној им од Бога благодати имају разне називе, као: серафими, херувими, престоли и остали чинови, ипак сви они имају заједнички назив: ангели, пошто је назив ангео назив не природе него службе. Јер сви су они ангели, пошто сви служе Божјем наређењу, као што стоји написано: Нису ли сви службени духови који се шаљу на службу? (Јевр. 1, 14). Њихове пак службе су различне и неподједнаке, и сваки чин има своју посебну службу, јер Премудри Саздатељ не открива свима у истој мери тајне Своје намере, него посредно, преко виших чинова просвећује ниже, откривајући им Своју свету вољу и наређујући им да је испуњују, као што се то јасно види из књиге пророка Захарије. Тамо се говори како ангела после разговора с пророком сусреће други ангео и наређује му да поново иде к пророку и обавести га о ономе што ће задесити Јерусалим: Гле, ангео који говораше са мном изиде, и други ангео наиђе му у сусрет, и рече му: Трчи, и реци оном младићу, (тојест пророку Захарији): Јерусалим ће се населити по селима ради мноштва људи, и ја ћу му, говори Господ, бити зид огњен унаоколо (Зах. 2, 3.4.5). - Објашњавајући то, свети Григорије Двојеслов вели: Када један ангео говори другоме: "Трчи, и реци оном младићу", нема сумње да ангели шаљу једни друге: мањи се шаљу, а већи их шаљу. - Тако исто и код пророка Данила налазимо где ангео наређује другом ангелу да пророку протумачи виђење (Дан. 8, 16). Отуда је јасно, да ангели виших чинова откривају божанску вољу и намере Творца свога ангелима нижих чинова, просвећују их, и шаљу људима.
Православна Црква на земљи, требајући помоћ светих ангела, празнује сабор свих девет чинова светих ангела нарочитим мољењем, као што треба, у осми дан месеца новембра, тојест деветога месеца, јер ће се свих девет чинова ангелских сабрати у дан Страшнога суда Господњег. А овај дан божанствени учитељи Цркве називају осмим даном, када дође Син Човечији (= Син Божији = Судија праведни) у слави Својој и сви свети ангели с њим (Мт. 25, 31). И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним, и сабраће избране његове од четири ветра (Мт. 24, 31), тојест од истока, запада, севера и југа. - О, да би тада и нас, који чесно празнујемо Сабор њихов, сабрали к лику избраника Божијих!
За челника и војводу свих ових девет чинова ангелских постављен је од Бога свети Архистратиг Михаил, као верни служитељ Божји.[10] Он у време Сатаниног пагубног пада у гордост, и његовог одступљења од Бога и строваљења у бездан, сабравши све чинове и војске ангелске, громогласно ускликну: Пазимо! стојмо смерно пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу! Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причасници Божанске светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница[11] и разби се на земљи!
Говорећи тако свему Сабору ангела, он, стојећи на првом месту, поче са серафимима и херувимима и са свима небеским чиновима славити Пресвету, Једносушну и Нераздељиву Тројицу, Једнога Бога, сложно певајући торжествену песму: Свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје!
Такво уједињење светих ангела доби назив Сабор ангела, јер они удружено, једнодушно и једногласно славе Оца и Сина и Светога Духа, - Свету Тројицу, којој и од нас иловачних нека је слава вавек. Амин.

МОЛИТВА СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ МИХАИЛУ

САВ си огањ и ревност, свети Архистратиже Михаиле, зато те молимо: учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковођу све небеске и земаљске војске Христове. Чудесни Господ Христос начинио је једну
Цркву од анђела и људи, да бисмо се ми људи, који тајанствено престављамо херувиме на земљи, угледали на свету небеску браћу нашу, на чијем челу сгојиш ти, лучезарни и дивни Архистратиже Михаиле. Ти си на небу победио свезлог Сатану, и збацио га с неба на дно пакла, - помажи и нама увек, молимо те, свемоћни Архангеле, да и ми свепобедном силом твојом побеђујемо свелукавог Сатану, који нас са свих страна напада и искушава кроз безбожне људе, кроз нечисте помисли, кроз земаљске сласти, кроз опојне страсти.
Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоангеле Божји, молимо те свесвети, молимо те свечисти, молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем престављамо херувиме на земљи. He остави нас у отровном блату наших сластољубивих земаљских жеља, него нас подигни у небеске анђелске висине и оспособи нас да анђелски свето и чисто поживимо док смо у телу на земљи. Милостиво погледај на нас, Свепобедни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ђаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ђавола. Ми знамо, богоносни Архангеле: ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом својом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења нашег, вере наше, душе наше.
Свепобедни војводо Небеских Сила, ти си очистио небо од Сатане и црних анђела његових, - очисти и душе наше од свакога греха, јер греси наши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске, прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су анђелски чисте и анђелски бесмртне. Без твоје свепобедне помоћи, Небески Војсковођо, ми лако постајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нас у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предводећи нас у свакој борби за Душу нашу, за спасење наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким грехом и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражијом, ако нам ти не притекнеш у помоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима биткама за душу нашу и спасење наше и вечност нашу; а без тебе - ми беспомоћно посрћемо из пораза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао. Зато буди увек с нама, и не напуштај нас због грехова наших и смрада нашег, него, љубећи нас божанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миомиром еванђелских врлина. Ево, душе своје предајемо Теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство Небеско, да бисмо заједно с тобом, вечито славили свемилостивог Спаса нашег - преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Оца, и свеблагог Духа Утешитеља, коме слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.[12]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МАРТЕ ПСКОВСКЕ

СУПРУГА светог Довмонта - Тимотеја, кнеза Псковског;[13] подвизавала се као монахиња у Псковском манастиру светога Претече. Преставила се 1300. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. 4 Цар. 23, 5; ср. 21, 3.
2. Колоса - многољудни град древне Фригије, у Малој Азији, на реци Ликуси, притоци Меандра. Године 65. после Христа овај град заједно са суседним градовима, Лаодикијом и Јерапољем, би скоро потпуно уништен страшним земљотресом. Но касније би обновљен и цветао је до дванаестог столећа. Доцније се називао Хони.
3. Правилом 35 Лаодикијског сабора осуђују се јеретици, који се моле ангелима као творцима и управитељима света.
4. Спомен овог чуда врши се 6. септембра.
5. Јевр. 12 29.
6. Данил. 7, 9.
7. 3 Мојс. 24, 17
8. Псал. 103, 4.
9. Учење о томе, да сваки народ и свако царство има свога ангела, заснива се на речима пророка Данила (10, 13), где се говори о ангелима царства Персијског и Јудејског.
10. По значењу самог имена, Михаил је ангео који поседује необичну, беспримерну духовну силу. Код пророка Данила он се описује као нарочит заштитник и покровитељ народа Јеврејског (Дан. 10, 13.21; 12, 1). У Откривењу св. Јована Богослова Архистратиг Михаил се приказује као заштитник хришћана и као збацитељ аждаје са њеним ангелима: "И поста рат на небу. Михаил и ангели његови ударише на аждају, и би се аждаја и ангели њезини. И збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и сатана, са ангелима његовим на земљу" (Откр. 12, 7.9). Тада у злоби својој он стаде ратовати против Цркве Христове, борећи се са светима; али је на крају тај рат завршен потпуном победом Јагњета Божјег (Откр. 12, 1-17; 19, 1-20, 15). У тој борби са ђаволом ми имамо небеске заштитнике и покровитеље, на челу са светим Архангелом Михаилом.
11. Даница = Деница = јутарња звезда, Зорњача. Овде се под Деницом разуме пали ангео, Сатана, који је био створен Богом пре видљивога света, као светли дух, сличан јутарњој светлости; али се погордио и устао против Бога; због тога и бачен у бездан, и осуђен на вечне муке.
12. Ову молитву сачинио свегрешни архимандрит Јустин на Спасовдан 1956. год. у манастиру Св. Ћелије.
13. Спомен његов празнује се 20. маја.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Павле Исповедник патријарх Цариградски. Када блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом? Тада им болесни патријарх рече: „ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изберите Македонија”. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима, и не би право цару Констанцију, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би низложен, и заједно са св. Атанасијем Великим избеже у Рим, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе би Павле враћен на свој престо, али кад умре цар Констанс, аријевци дигоше главу, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству св. Павле служећи једанпут св. литургију би нападнут од аријеваца и удављен омофором, 351. год. У време цара Теодосија 381. год. мошти његове пренесене у Цариград, а 1236. год. у Венецију, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. окт.).

2. Преп. Варлам Хутински чудотворац. Рођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац, прозирући у тајне људске, изгонећи духове нечисте, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан, те умоли да га однесу на гроб св. Варлама. Још нареди, да ако би уз пут и скончао, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу, и однеше га мртва у манастир, где оживе, и устаде, и поклони се гробу светитеља. 1471. год. цар Иван Грозни нареди, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати, дигне се пламен из гроба и букне уза дуварове цркве. Цар се толико уплаши, да побегне из храма, и у хитњи заборави свој штап, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се св. Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих.

3. Спомен падања пепела из ваздуха. Ово се догоди у Цариграду 472. год. за време цара Лава Великог и патријарха Генадија.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобноог Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ИСПОВЕДНИКА, патријарха Цариградског

ЗА царовања Констанција,[1] сина Константина Великог, на православне хришћане дигоше гоњење зловерни аријанци, чији присталица беше сам цар, такође прелашћен њиховом јересју. Тада у Цркви настадоше велике пометње и нереди, пошто беше остало мало стубова на које се ослањало: свети Атанасије, архиепископ Александријски, тај велики заштитник Православља,[2] би прогнан са свога престола, а свети Александар, патријарх Цариградски,[3] беше већ скончао.
Када блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни: Коме остављаш нас чеда твоја, оче? кога нам место себе остављаш за пастира, који би ишао твојим стопама и мудро управљао Црквом Христовом? - Болесни патријарх им указа на два достојна мужа: овог блаженог Павла, родом из Солуна, презвитера по чину, и ђакона Македонија. Притом рече: "Ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изберите Македонија".
Рекавши то својој пастви, незаборавни патријарх Александар пређе ка Господу. На сабору пак при већању, кога од ове двојице да узведу на патријаршијски престо, Павла или Македонија, настаде спор међу православнима и аријанцима којих на сабору беше врло много. Православни хоћаху Павла, аријанци Македонија, ипак православни однеше победу и за патријарха би изабран у цркви свете Ирине свети Павле, и узведен на патријаршијски престо. И он стаде мудро пасти поверено му стадо.
У време избора и хиротоније светога Павла, цар Констанције не беше у Цариграду већ у Антиохији; и све се то сврши без њега. Због тога он не беше расположен према новоме патријарху. И када се врати из Антиохије у Цариград, цар поче отворено показивати своје незадовољство против патријарха што је ступио на патријаршијски престо мимо његове воље. И наговорен од аријанаца, цар сазва сабор, који неправедно низложи с престола светога Павла, невиног и чистог срцем, веома корисног за Цркву Христову, јер овај блажени отац и мудрошћу и животом бејаше светлост свету и сијаше у Цркви као јутарња звезда усред облака. На место низложеног Павла цар постави за патријарха Јевсевија Никомидијског, па опет отиде у Антиохију. А злочестиви јеретик Јевсевије стаде смућивати Цркву својим јеретичким учењем и старати се свим силама да из Символа вере избаци речи: "рођеног, а не створеног, једносушног са Оцем", пошто он не признаваше да је Син Божији - Бог, и у свему раван Богу Оцу.
Међутим, блажени Павле, по низложењу свом са патријаршијског престола, отпутова у Рим, јер у то време Римска црква беше православна и папа држаше православну веру. Дошавши у Рим, свети Павле затече тамо светог Атанасија Великог и многе друге епископе, прогнане Јевсевијем, и живљаше заједно с њима. Но Јевсевије, желећи да и у Риму не да мира Атанасију и Павлу, упути пуну клевета на њих посланицу папи римском Јулију.[4] Папа не придаде никакву важност посланици, пуној клевета на невине служитеље Божије, и саветова Атанасију и Павлу и осталим епископима да се врате на своје престоле; притом, указујући им подршку, он написа источним епископима, да их с љубављу приме и да им не сметају заузети своје раније престоле.
Тако се свргнути епископи вратише сваки својој цркви, и разаслаше писане посланице онима који су их свргли. Али непријатељи Православља, примивши посланице, труђаху се на све могуће начине да истину заташкају лажју, и намислише да сазову сабор у Антиохији а да Јулију и другима одговоре посебном посланицом. Међутим Јевсевије убрзо умре, не дочекавши сабор. Тада православни житељи Цариграда с радошћу примише блаженога Павла и на патријаршијски престо узведоше. Видевши то, злочестиви аријанци се сабраше у другом храму и изабраше себи за епископа прешавшег на њихову страну Македонија. Тада настаде велики метеж у Цариграду, и у сукобима између противничких страна многи настрадаше и изгинуше. Глас о томе допре до цара Констанција који се налазио у Антиохији. Он упути у Цариград војводу Ермогена са војском, наредивши му да Павла одагна из Цариградске цркве. Дошавши у Цариград, Ермоген стаде приморавати народ да протера невиног светог патријарха Павла, и тиме изазва велики метеж у граду, пошто се народ силно противљаше војводи Ермогену. Ермоген хтеде да употреби војну силу и тако протера светога Павла, но разјарена маса народа јурну на његову кућу и запали је, а самог Ермогена извуче напоље и уби.
Чувши за убиство војводе Ермогена, цар Констанције хитно допутова из Антиохије у Цариград, збаци блаженог Павла са патријаршијског престола и протера из престонице, страховито љут на њене житеље што примише Павла мимо његове воље и што због њега дигоше побуну и убише Ермогена. Тога ради цар одузе граду половину благодети, дароване му од његовог благочестивог оца, Константина Великог: осам хиљада хлебова, колико је дневно издавано из царских житница градској сиротињи, он сведе на четири хиљаде. Потврдивши затим за патријарха Македонија, Констанције опет отиде у Антиохију.
Блажени пак Павле отпутова у западне земље, и дошавши к благочестивом папи римском Јулију, као и к цару римском Константу,[5] обавести их о свему. Констант, брат Констанцијев, и папа написаше посланицу Констанцију, убеђујући га да на патријаршијски престо прими Павла као православног; и посланицу дадоше блаженом Павлу. Он са овом посланицом отпутова у Цариград, где га православни опет примише са великом радошћу. Посланицу пак цара Константа и папе Јулија посла по једном знаменитом велможи у Антиохију цару Констанцију. Но Констанције схвати ову посланицу као укор, и не придаде јој никакву важност. Напротив, он се још више разљути на блаженог Павла што се без његовог пристанка наново враћа на архијерејски престо. И брзо посла у Цариград наређење Филипу епарху, да Павла збаци с престола и протера, а Македонија узведе на престо. Међутим епарх Филип, бојећи се народне побуне и да га не снађе што и Ермогена, намисли тајно уклонити Павла с престола. Скројивши такав план, и никоме не казујући царево наређење, он једном дође у дворац који се налазио на морској обали и звао се Зевксип, у коме се скупљао народни данак. Ту Филип рече да је тобож дошао да прими данак; међутим он одатле посла блаженом Павлу љубазни и почасни позив, да дође на тајни договор с њим поводом неког народног посла. He подозревајући ништа, свети Павле се одазва позиву. А епарх Филип, бојећи се многобројног народа који дође пратећи светог патријарха, не учини с њим ништа јавно, него узе блаженога за руку и разговарајући с њим уведе га у унутрашње одаје дворца. Тамо он нареди да отворе задња врата што су према мору, и извевши на њих светитеља саопшти му царево наређење, па га посади на лађу раније спремљену за то, и тако посла у изгнанство са свима мерама предострожности. И би наређено светом изгнанику да живи у своме завичају, граду Солуну, са правом да борави и у оближњим градовима, али нипошто не посећује источне покрајине.[6]
Пошто на такав начин посла блаженога Павла у прогонство, епарх Филип крену из споменутог дворца ка цркви, седећи у колима са Македонијем, праћен мноштвом наоружаних војника. Глас о томе брзо стиже до народа, и велико узбуђење захвати житеље Цариграда, и хитаху ка цркви сви, и православни и аријанци, трудећи се да једни друге претекну и заузму у цркви место. А када епарх стиже близу цркве, он са Македонијем сиђе с кола, пошто од силног народа колима се није могло ићи даље. Војници стадоше силом потискивати народ, али због страховите тескобе предњи редови гомиле нису имали куда одступити назад. А војници, мислећи да им се народ намерно одупире, разјарише се страховито и почеше оружјем крчити пут ка цркви епарху и Македонију. И том приликом погибе 3150 људи, једни убијени од војника а други угушени од силног тискања. И то све због злочестивог Македонија, који и на патријаршијски престо седе по жељи цара и насиљу војске, али насупрот црквеним законима. Такво насиље светој Цркви и љути покољ приредише безакони аријанци. У спомен тобож насталог мира црквеног, цар Констанције подиже велику цркву у име свете Софије (= Премудрости Божије = Другог Лица Свете Тројице = Сина Божија) и огради је заједничком оградом са црквом свете Ирине, (не мученице Ирине него мира[7] Христовог), коју сазида цар Константин Велики.
Поживевши неко време у Солуну, блажени Павле отиде у Коринт, а одатле у Рим. Тамо он опет обрете светог Атанасија Великог, исприча му све своје муке, и они обојица известише о своме удесу цара Константа. Цар се страховито разљути на брата и написа му да му пошаље са Истока три епископа, који су дужни дати разлоге за свргнуће и прогонство Атанасија и Павла и донети писмено изложење вере. Добивши од брата овакву посланицу, цар Констанције, који још беше у Антиохији, уплаши се братовљева гњева и посла му четири епископа: Наркиса Киликијског, Теодора Тракијског, Марија Халкидонског и Марка Сиријског. Ови епископи, дошавши у Рим к цару, не смејаху стугшти у разговор и расправљање са Атанасијем и Павлом, прикрише и своју јеретичку веру коју они изложише у Антиохији, а саставише друго исповедање вере и предадоше цару. To исповедање је гласило.
"Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца и Саздатеља свега, којим све постаде на небу и на земљи, и у Његовог Јединородног Сина Господа нашег Исуса Христа, пре свих векова од Оца рођеног, Бога од Бога, Светлост од Светлости, кроз кога је постало све што је на небу и на земљи, видљиво и невидљиво, Реч и Премудрост и Сиду и Живот и Светлост истиниту, који се у последње дане ради нас учовечио и родио од Свете Дјеве, и био распет и умро, и погребен, и васкрсао из мртвих у трећи дан, и узишао на небо, и седи с десне стране Оцу, и који ће на крају века доћи да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима, и Његово царство неће престати и грајаће у бесконачне векове. Верујемо и у Светога Духа, који је Утешитељ, којега Господ обећа апостолима и кога им посла по вазнесењу Свом на небо, којим се освећују душе које истински и побожно верују у Њега. Оне пак који говоре да је Син од другога бића, а не од Бога Оца, и да је било време када Сина није било, - такве не прима света саборна апостолска Црква".
Предавши ово изложење вере цару и многим другим лицима, епископи отпутоваше из Рима. А после три године источни епископи опет се скупише на сабор, саставише друго изложење вере, и послаше га епископима Италије. Али ови га не примише због многоречивости и расплинутости, потпуно задовољни исповедањем вере, састављеним од светих отаца Никејског сабора. Отуда између источних и западних цркава настадоше велике несугласице и неспоразуми, те оба цара сазваше епископе на сабор у Сардици[8] ради размотрења исповедања вере и ради коначне одлуке о Атанасију и Павлу. На сабор 343. г. дође у Сардику око сто западних епископа и само седамдесет шест источних. Заражени аријанством и бојећи се да ступе у препирку са знаменитим поборницима Православља Атанасијем и Павлом, и стога желећи да ову двојицу удаље са сабора, источни епископи одбише да саборују са западним епископима док ови не уклоне са сабора Атанасија и Павла. Тада епископ Средачки[9] Протоген, и преподобни Осија, и сви други с њима, рекоше источнима: Ми смо се сабрали овде не само ради расправљања о једносуштности Сина са Оцем, него и ради Атанасија и Павла.
Чувши то, источни епископи се одвојише од западних, напустише Сардику, и на повратном путу зауставише се у Македонском граду Филипопољу.[10] Ту одржаше свој посебни источни сабор, и на њему решише: да се не сме исповедати да је Син једносуштан са Оцем, и отворено предадоше анатеми учење о једносуштности. - Ову јеретичку одлуку они путем посланица објавише по својим епархијама.
Када за то сазнадоше епископи светог Сардикијског сабора, они најпре осудише ове јеретике за безбожно учење о Сину Божјем, затим лишише чина Атанасијеве и Павлове клеветнике, потврдише као потпуно правилну веру Символ вере, састављен у Никеји, и предадоше анатеми све који не исповедају да је Син једносуштан са Оцем. После тога цар Констант писа са своје стране брату своме Констанцију, молећи га да Атанасију и Павлу врати њихове епископске престоле. И одмах отправи Павла у Цариград, давши му као сапутнике два епископа, и пославши преко њих писмо Констанцију, у коме је, између осталога, писао и ово: "Атанасије се још налази код мене, а Павла шаљем к теби, да твоја власт нареди да он заузме свој престо; то исто молим и за Атанасија, јер сам сазнао да су обојица прогањани због православне вере, и оклеветани су". - А додаде Констант у писму и врло оштре речи, и то ове: "He наредиш ли да ово тако буде, онда ћу ја сам лично кренути против тебе са војном силом, и насупрот вољи твојој вратити Атанасију и Павлу њихове Цркве, и посадити на њихове престоле".
Стигавши к цару Констанцију, свети Павле му предаде писмо од његовог брата Константа. Уплашен братовљевом претњом Констанције прогна Македонија, а блаженог Павла узведена патријаршијски престо. Исто тако он писмом позва к себи Атанасија и отпреми га у Александрију да заузме свој престо. И би велика радост православнима за њихове пастире, и доста времена они поживеше у дубоком миру, утешујући се богонадахнутим учењем великих учитеља целе васељене. Јер Атанасије у Александрији и Павле у Цариград, управљајући Христовом Црквом, просвећиваху свет побожношћу а разгоњаху таму јереси аријанске.
Међутим, после доста времена војсковођа цара Константа Магненције са завереницима својим уби господара свога када овај беше у лову. И чим нестаде заштитника Православља, благочестивог цара Римског Константа, аријанци одмах дигоше главе своје и стадоше гонити православне. А пре свега они устадоше против поборника Православља и учитеља васељене: Атанасија и Павла. Стога се Атанасије сам уклони са престола, спасавајући се од аријанаца који су тражили да га убију, а блажени Павле би послат на заточење у Кукуз, у Јерменију,[11] и тамо затворен у засебној кући. И када он једном служаше Божанствену литургију, аријанци нападоше на њега и удавише га омофором. И тако свети исповедник предаде душу своју Господу.
Тада Македоније опет узиђе на патријаршијски престо у Цариграду, и учини многа зла Цркви Божијој, гонећи и убијајући православне. Имајући чврст ослонац у епарху Филипу, он збаци многе епископе православне и на њихова места постави јеретике; и оне који нису хтели имати црквено општење с њим он поби стављајући их на разне муке. При томе он ни жене штедио није: по његовом наређењу, некима су одсецали дојке, другима су гвожђем отварали уста и насилно им гурали аријанско причешће, трећима су одрезивали носеве и уши, некима су огњем стављали жигове, - речју: крв православних се немилице проливала. У то време аријанци посекоше мачем два клирика, Маркијана и Мартирија, који беху писари блаженога Павла и поборници Православља.[12] Но насилништво Македонијево распростре се и на Пафлагонију.[13] Јер он, чувши да се тамо налази мноштво православних, посла три чете наоружаних војника, да мачем приморају православне на уједињење са аријанцима. Житељи града Мантине,[14] чувши о приближавању војника, дохватише ко је што могао, неко секиру, неко косу, неко мотку, и похиташе у сусрет војсци. И у битци која настаде паде много људи са обе стране: од војника мало који умаче жив, а и од грађана би убијено не мало њих. За ово крвопролиће беше крив проклети јеретик Македоније.
Најзад Македоније, без икаквог наређења од стране цара, дрзну се извадити из земље и пренети на друго место мошти светог цара Константина Великог. Тада се сва Црква зали крвљу, јер многи беху против тога, због чега и настаде између православних и аријанаца међусобна борба и убијање. Када цар то чу, обузе га силно нерасположење према Македонију и епарху Филипу. И царевим наређењем: Македоније би збачен са патријаршијског престола, а Филип лишен епархства. Но и поред тога јерес Аријева и Македонијева продужише постојати, и раздираху Цркву Божију још четрдесет година, све до царовања цара Теодосија,[15] који сазва у Цариграду Васељенски сабор Светих Отаца 381. године, који коначно осуди ове јереси и утврди Православље. Одмах за тим благочестиви цар с великим почастима пренесе из Кукуза у Цариград чесне мошти светог и блаженог исповедника Христовог Павла, славећи Оца и Сина и Светога Духа.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАРЛАМА ХУТИНСКОГА

ПРЕПОДОБНИ отац Варлам родио се у Великом Новгороду од благочестивих и благоверних родитеља. Он би васпитан у страху Божјем и научен књизи. Као дечак он је често читао свете књиге. Није волео дечје игре и шале; иако дечак, био је старачки мудар. Измалена је стекао уздржање; избегавао је уопште укусна јела и слаткише. Видевши његово велико уздржање, родитељи веома туговаху због тога, и једном му рекоше: Чедо, не бацај нас у тугу изнуравајући тело своје неједењем, да се тако млад не би разболео, и нама муку задао. - А благоразумни дечак, по обичају свом, одговори им тихим гласом: Ја сам многа Писанија прочитао, али нигде нисам нашао да родитељи саветују зло своме чеду, као што ви мени саветујете. Јело и пиће нас не поставља пред Богом, као што каже свети апостол Павле (1 Кор. 8, 8), већ само пост и молитва. А опомените се и тога, колико је од Адама, прародитеља нашег, било људи, па сви они помреше и с прашином се измешаше! He рече ли и пророк: Човек је као ништа; дани његови пролазе као сенка (Псал. 143, 4). Међутим Царство небеско добише од Бога они који My добрим живљењем угодише, и који крв своју за Христа пролише, и који се из љубави к Њему света одрекоше. Зато су они слављени и величани. Стога и ја, уз помоћ Божју, хоћу да се према својим моћима трудим, еда бих постао њихов заједничар.
Чувши такав одговор од свог детета, родитељи се зачудише и оставише га да живи по својој доброј вољи. После тога након мало времена родитељи се његови преставише из овог краткотрајног живота, и блажени Варлам их сахрани чесно са доличним црквеним богослужењем. A no смрти родитеља душа се његова још јаче разгоре божанском љубављу, и он имање свога оца раздаде сиромасима. Стекавши на тај начин слободу, он остави свет, и обрете наставника живећа по Богу монаха Порфирија, и од њега.прими монашки постриг. Обилазећи пак разна места он разгледаше где да подигне манастир. И видевши једно дивно место крај реке Волхове, које и нека божанска светлост обасјаваше, он сатвори молитву, и поче зидати келију где сада стоји манастир, у коме он трудољубиво живећи умртви тело своје. Пост његов и бдење ко ће исказати? А храњаше се радећи у зноју лица свог.
Међутим ђаволи, видећи себе понижаване, кренуше у рат против преподобнога Варлама, и преображаваху се некад у змије, некад у разно звериње, са жељом да га отерају из тог места; а он их одгоњаше од себе ограђујући себе кроним знаком. Понекад пак ђаволи нахушкаваху људе да му чине пакости, еда би га увреде од стране људи натерале да напусти то место. Међутим они бише саплетени и падоше: јер ударише на тврди дијамант, те себи нашкодише, а чврсти стуб не поколебаше.
У току времена преподобни подиже малу цркву Преображења Господња. Због великих подвига својих преподобни се прочу на све стране; и стицаху се к њему кнезови и велможе, и остали христољубиви људи ради душевне користи; и сваки одхођаше од њега задовољан, благодарећи Бога. А сабра се око преподобнога и мноштво монаха, са жељом да подражавају богоугодно живљење његово, и живљаху заједно с њим.
Једном благослова ради дође к преподобноме Варламу новгородски кнез. Преподобни прорече кнезу да ће му се родити син. И заиста кнез доби сина, и свети Варлам га крсти. - Човек пак један гајаше велику љубав према блаженом оцу. Његов син јединац беше тешко болестан, и он га понесе к преподобноме да се помоли за њега Богу. Али путем чедо његово умре, и он мртвог дечака донесе преподобноме. А преподобни га молитвом својом васкрсе.
Једном пред празник Васкрсења Господа Исуса Христа овај свети отац посла рибаре да налове рибе за празник. И молитва ма његовим они уловише мноштво рибе. Притом рибари уловише једну огромну јесетру, и нахушкани ђаволом они је сакрише, а у манастир однеше осталу рибу. Светитељ, са жезлом у рукама, стаде разгледати донесену рибу, и рече: Децо, донели сте ситну рибу; а где је она велика? - Запањени таком прозорљивошћу светитељевом, рибари му падоше пред ноге, исповедише грех свој кајући се, и донесоше сакривену рибу.
Једном приликом у манастиру настаде велика оскудица. Светитељ се помоли Господу, и Господ им даде све у изобиљу.
К преподобноме довођаху и од нечистих духова поседнуте. И пре но што би дошли до светитеља, нечисти духови бежаху из бесомучних. Исто тако, светим молитвама његовим губави се очишћаваху од губе, слепи прогледаху, и разноврсни болесници који с вером долажаху здравље добијаху. Но поред тога они и многе духовне користи од светог оца примаху. Реч његова беше духовном сољу зачињена. Због свега тога сви га веома вољаху и уважаваху.
Најзад свети угодник Божји провиде одлазак свој к Богу, па призва братију и рече им: Ево, братијо, приближи се крај живота мога, и ја одлазим из овог живота, а вас предајем у руке Божије, а вршњак мој Антоније нека вам буде наставник место мене. - И тако Антонију манастир предаде и братију повери, говорећи: Тебе са Богом остављам за стројитеља и управитеља овом светом манастиру, и Господ наш Исус Христос нека вас сачува и утврди у љубави Својој. A ja, ма да телесно одлазим од вас, ипак ћу духом неодступно бити с вама.
И пошто их довољно поучи и даде им свој духовни целив, он изговори последње речи своје: Господе, у руке Твоје предајем дух свој. - И тако чесну и свету душу своју предаде у руке Творца свога. На погреб светог Варлама дође архиепископ Новгородски, а слеже се и мноштво монаха из свих манастира. И свето тело његово чесно погребоше у шести дан месеца новембра са доличним благољепијем и надгробним песмопјенијем.
На гробу светога Варлама биваху многа исцељења: исцељиваху се слепи што с вером долажаху, исцељиваху глувонеми исто тако, исцељиваху самртни болесници, исцељиваху сваковрсни болесници, благодарећи молитвама светог угодника Божјег Варлама, који сада заједно са ликовима праведника предстоји Светој Тројици, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛУКЕ

БЛАЖЕНИ Лука беше родом из града Тавроменије[16] на Сицилији. Још у младим годинама он марљиво посећиваше цркве Божије, и не само слушаше реч Божију него је и извршиваше. А када родитељи хтедоше да га ожене, он ноћу напусти родитељски дом и оде у непроходну пустињу, и тамо живљаше са зверињем. Провевши четрдесет дана у посту, он би удостојен Божанске и анђелске посете. Одатле он оде у један манастир, и тамо прими ангелски лик монашки. Од тада се он предаде врло суровом испосничком животу: у току осамнаест месеци он је сваког трећег или четвртог дана јео помало хлеба и пио помало воде, не дајући нимало одмора телу.
После тога он одатле оде са једним монахом на гору Етну, и тамо се строго подвизаваше: хранио се шумским биљем, спавао мало, имао само једну хаљину, ишао бос; имао је своје начело и правило: не излазити из келије док не прочита цео Псалтир. Обично је завршавао своје правило око девет сати пре подне. Онда је читао Трећи час. Од девет до дванаест сати бавио се рукодељем. После дванаест прихватао се мало своје худе хране, при томе не остављајући свој посао. Подвизавајући се тако, он се удостоји велике благодати од Бога: да разуме велике тајне Светога Писма. Због тога неки у недоумици говораху за њега: "Откуда овај зна Писмо када се није учио?"
Вођен Божанским откривењем, он затим оде одатле на друго место, где скупи дванаест ученика, и стараше се много око њиховог спасења. Ради тога он оде у Византију, где изучи устројство монашких општежића и разговара са тамошњим оцима. Онда отпутова у Коринт, где проживе у једном манастиру седам месеци, па у миру отиде ка Господу.[17]

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРМАНА, архиепископа Казанског

СВЕТИ Герман био из бојарске породице Пољевих, потомака Смољенских кнезова. Родио се у самом почетку шеснаестог века у граду Старици.[18] На крштењу добио име Григорије. Од ране младости волео црквена богослужења и читање Светога Писма, био крајње умерен у храни, и све време упражњавао врлине. У својој двадесет петој години, он са благословом родитеља, ступи у Волоколамски Јосифов манастир, и замонаши се добивши име Герман. Као монах он се свом душом одаде монашким подвизима. Први је долазио у храм на молитву, а последњи излазио. У слободно време бавио се с особитом љубављу и ревношћу преписивањем црквено-богослужбених књига. Од 1543. године руководилац Герману у монашким подвизима беше игуман Гурије, доцније први архиепископ Казански. А када 1555. године свети Гурије би постављен за архиепископа у Казану, преподобном Герману, који се већ беше прославио својим светим животом, би поверено устројство манастира у граду Свијажску,[19] да манастир служи као расадник свете вере међу мухамеданцима. Преподобни Герман с чешћу изврши поверени му задатак. И по смрти светог Гурија, године 1564. он би постављен за архиеписжопа Казанског. Године пак 1566. он би позван у Москву да заузме престо митрополита. Свети Герман, при дубоком монашком смирењу, одликовао се искреним правдољубљем и непоколебљивим стајањем за истину. И при првом састанку свом са царем Иваном Грозним он силно нападе насилништво опричника - царевих телохранитеља. Због тога би избачен из митрополије, и све до кончине своје, читавих деветнаест месеци остаде у Москви у заточењу под царском стражом. Но царски гњев није уплашио неустрашивог слугу Божјег Германа. На сабору, сазваном царем Иваном Грозним 1568. године, ради осуде светог Филипа, митрополита Московског, свети Герман је једини подигао свој глас у одбрану невиног митрополита. Ускоро после тога сабора, 6. новембра 1568. године свети Герман сконча у Москви, у крајњој беди, и би сахрањен у цркви светог Николе Мокрог. После двадесет четири године чесне мошти његове бише откривене као нетљене и благоухане, и пренесене у Успенски манастир града Свијажска. Молитвама светог Германа нека Господ и нас помене у Царству Свом. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ ЛУКЕ ПЕЧЕРСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Лука био економ светог манастира Печерског. Његове нетљене и чудотворне мошти почивају у пештери светог Антонија Печерског.[20]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ДИМИТРИЈА, епископа Китријског

ЖИВЕО у време цара Теофила иконоборца (829-843). Родио се у селу Сика у Китрији на Кипру. Примио монашки чин, па онда чин презвитера од епископа Хитре (Китријског) Евстатија, кога је и наследио као епископ. Био заробљен заједно са својим стадом од Египћана. Вративши се из заробљеништва на Кипар, поживе остатак свога живота на земљи побожно и богољубно. Отишао Господу своме у дубокој старости.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА, Христа ради јуродивог

ОВАЈ блажени слуга Христов скончао у миру.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НИКАНДРА

СВЕТИ Никандар пострадао за Христа посечен мачем.

СПОМЕН ПАДАЊА ВРЕЛОГ ПЕПЕЛА ИЗ ВАЗДУХА

ОВО се догоди у Цариграду 472. године за време цара Лава Великог и патријарха Генадија. Шестог новембра у подне сво се небо наоблачи тамноцрвеним облацима, и неприродно се смркну; и облаци добише неку огњену боју. И би тако четрдесет дана. И сви се људи страховито уплашише. И мишљаху, ако падне киша из таквих облака, то ће сигурно бити огњена киша која ће спалити сву земљу, као што је некада огњена киша спалила Содом и Гомор. И сви беху у великом страху и недоумици: јер очекиваху да из таквих облака падне огњена киша. Стога и цар и патријарх, са целокупним свепггенством и народом, сваки дан ношаху литије и са сузама мољаху Бога да одврати Свој праведни гњев. И човекољубиви Господ преокрену претњу ту у милост: нареди те облаци одаждише не огањ него пепео, застрашујући грешнике. A падаше тај страшни дажд од вечери до поноћи, и беше пепео црн и врео, и покри земљу више од педи, и спржи сваку травчицу и биљку. И би тада велики плач у људи, и горко ридање, и
jецање из дубине срца, видећи такво наказање Божије и врло велика киша, која је затим много дана падала, једва узможе спрати тај пепео. А то прасликује наше грехе. Грех се налази у нама као пепео огњени и црни, и спржује клице и младице наших врлина. Зато треба да лијемо сузе као кишу, да покајнички уздишемо из дубине срца, и да горко ридамо из дна душе да би смо тиме спрали у нама врели пепео зла, а напојили добру земљу ума нашег и обрадили је да нам рађа врлине. И тако избавимо себе од осуде на пакао, који сагорева и душе наше и тела а стекнимо себи Царство Небеско.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар Констанције царовао од 337. до 361. год.
2. Св. Атанасије Велики био патријархом Александријским од 328. до 373. године. Празнује се 18. јануара и 2. маја.
3. Свети Александар био патријархом Цариградским од 325. до 340. г. Празнује се 30. августа.
4. Свети папа Јулије управљао Римском црквом од 337. до 352. год.
5. Констант царовао од 337. до 350. год.
6. Тојест: азијске и афричке.
7. Грчка реч: вффл) значи: мир.
8. Сардика - град Мизије, северозападне области Тракије и Бал кана.
9. Средац (или Сардика)-данашња Софија, главни град у Бугарској.
10. Филипопољ или Филипи - град у Македонији, назван тако по Македонском цару Филипу, оцу Александра Великог (у половини четвртог века пре Христа)
11. Јерменија - у североисточном делу Мале Азије. До 70. године пре Христа била је у саставу Понтијског царства, па пала под власт Римљана.
12. Спомен њихов празнује се 25. октобра.
13. Пафлагонија - древна област Мале Азије. До 64. год. пре Христа припадала Кападокијском царству; тада прешла к Римској провинцији Витинији, па потом ушла у састав Византијске царевине
14. Мантина - мали град у Пафлагонији.
15. Овде је реч о цару Теодосију Великом, који је царовао од 379. До 395. године.
16. Тавроменија - важан град на источној обали Сицилије
17. Упокојио се око 820. године.
18. Старица - срески град у Тверској губернији, на реци Волги.
19. Свијажск - срески град Казанске губерније, на реци Свијаги.
20. Лик преподобног Луке Печерског видети под 19. новембром: заједно са преподобним Варламом Печерским.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. муч. Галактион и Епистима. Родом из града Едесе у Финикији, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. По том приведе она и мужа свога к вери правој, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свога Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу, упокоји му се добра мајка Левкипија, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хтеде нипошто ступати у брак, те најпре усаветова Епистиму да се крсти а по том и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион, Галактион у мушки а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду, први на молитви, први у смирености и послушности, први у љубави. Из манастира не излажаху, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху, Епистима плакаше. Тада и њу шибаше. По том одсекоше им руке, па ноге, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и чесно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика, који пострадаше и венце на небу примише 253. год.

2. Св. апостоли: Патров, Ерма, Лин, Гај и Филолог. Беху из седамдесет апостола. Патров био епископом у Неапољу; Ерма у Филипопољу (Рим. 14, 16); Лин у Риму (II Тим. 4, 21), Гај у Ефесу (Рим. 16, 23), Филолог у Синопи (Рим. 15, 16). Сви с љубављу испунише закон Христов и преселише се у царство Христово.

3. Св. Јона архиепископ Новгородски. Рођен у Новгороду и рано остао сироче. Нека богобојажљива удовица узме га и васпита. Видећи га као дечка Михаил, јуродиви Клопски, рече му пророчки: „Иванушка, учи се приљежно, јер ћеш бити архиепископ у овоме великом Новгороду”. И заиста доцније по смрти архиеп. Јевтимија би овај Јона изабран и посвећен на његово место. Беше Јона благочестив и милостив као ретко који смртан човек. Подизаше цркве и манастире и пастирствоваше као прави пастир добри. Би му понуђена столица митрополита Московског. Но он одби изговарајући се старошћу. Упокоји се мирно 5. нов. 1570. год, и пресели се у радосне небеске обитељи. Сто година по његовој смрти би велики пожар у Новгороду. Усред пожара мошти овога светитеља не сагореше, него напротив, почеше после тога пројављивати целебну силу и испуштати дивно благоуханије.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГАЛАКТИОНА и ЕПИСТИМЕ

У ФИНИКИЈИ[1] y граду Емесу живљаше неки Клитофон, човек високородан, знаменит и богат. Жена му Левкипија, ћерка епарха Мемнона, беше нероткиња, и веома туговаше због тога. А због тога и од мужа често трпљаше прекоре, увреде, па и батине. Они обоје беху незнабошци, држаху се многобожачког безбожја, и нарочито поштоваху богињу Артемиду.[2] У то време градом управљаше неки Секунд Сиријац, који беше веома немилостив и свиреп према верујућима у Господа Христа. Он измисли многа и разноврсна оруђа за мучење и изложи их усред града на страх хришћанима. Због тога многи од хришћана, бојећи се тешких мука, скриваху се, а друга, смело исповедајући Христа, сами себе предаваху у руке мучитељима и умираху за Господа свога. А бејаше тамо неки монах по имену Онуфрије. Он, да га не би познали као монаха, обуче се у просјачко одело и, прелазећи из места у место и из куће у кућу, прошаше као просјак парче хлеба, a међутим где је год могао учио је људе светој вери и обраћао к Богу душе људске. На тај начин дође он и Клитофоновој кући, и стојећи пред вратима стаде просити хлеба. А жена Клитофонова Левкипија, видећи човека у подераним хаљинама и где проси хлеба, нареди једној од робиња да затвори пред њим врата, јер тог дана она беше љута, пошто је муж беше избио што не рађа децу. А монах остаде и даље пред вратима, као што је то обичај у просјака, просећи милостињу. Левкипија се убрзо сажали, и нареди да старца тог пусте у двориште; па га уведе у кућу и даваше му што му треба. Примајући милостињу старац чу како Левкипија уздахну дубоко из срца и упита је: Каква те туга мори, госпођо моја, те уздишеш из дубине срца? - Она му одговори: Немам деце, старче, пошто сам нероткиња, а муж ме због тога злоставља и гони. Много сам злата дала лекарима и врачарима, да ми помогну и разреше нерађања. Али, све узалуд, нема ми никакве помоћи од њих, и ја тонем у све већу тугу. - Старац је упита: Коме Богу служиш? - Служим великој богињи Артемиди, одговори она. - Старац јој на то рече: Зато си и нероткиња што се не уздаш у Бога који може дати плод утроби твојој. - Левкипија га упита: A y кога бога треба да се уздам који би ми дао такву благодат, да бих се могла назвати мајком детета? - Старац одговори: Уздај се у истинитог Бога Исуса Христа, и веруј у Њега и у беспочетног Оца Његовог и у Светог једносушног и живототворног Духа. - Левкипија упита: He говориш ли ти то мени о Богу коме служе галилејани? - Да, о Њему ти говорим, одговори старац, јер Он сатвори небо, основа земљу, сазда човека и свако живо биће. - Левкипија рече на то: Бојим се, човече, кнеза Секунда, да не сазна за такву веру моју, па ће ме убити, као што је то урадио са многим другима: јер све који верују у тога Бога о коме ти говориш, он убија без милости. - Старац рече: Ако се бојиш кнеза, онда можеш тајно служити Светој Тројици. Ето и ја, бојећи се мучитељевих претњи, тајно служим Богу моме, и надам се да ћу бити спасен благодаћу Његовом. Јер као што видиш, ја сам хришћанин, монах и презвитер, а променио сам свој спољашњи изглед да ме не би распознали; по спољашњости ја сам за све један од просјака, а уствари сам монах и слуга Христов. Тако и ти можеш тајно служити Христу, и нећеш бити лишена спасења. - Левкипија упита: Ако ја примим ту веру, оче, а мој муж остане у незнабоштву, неће ли онда вера моја бити узалудна због незнабоштва мужа мога? - Старац одговори: Ти само прими знак Христов, тојест свето крштење, и чврсто веруј у истинитога Бога; и ако останеш тврда у вери, онда ћеш се и сама спасти, и мужа ћеш свога спасти, јер наше Свето Писмо каже: Посвети се муж некрштен женом крштеном (1 Кор. 7, 14).
Када свети старац Онуфрије утврди Левкипију својим речима, она га упита: Оче, можеш ли ми дати свето крштење? - Он одговори: Ако само има воде, јер сада већ и јесте време. - Левкипија заповедивши својим слушкињама да о овоме никоме де говоре, нареди им да кацу напуне воде. И тада блажени старац Онуфрије крсти Левкипију у име Оца и Сина Светога Духа, и научи је тајнама хришћанским и свима заповестима. А када он полажаше, новокрштена га моли да је не заборавља, него да је често посећује и учи побожности и молитви.
Пошто старац оде, Левкипија се направи болесна, да је се муж не би дотакао за осам дана. На тај начин она сачува чистом благодат Светога Духа коју доби при крштењу. A no истеку осам дана она виде у виђењу Господа нашег Исуса Христа, распетог на крсту; и виде себе где припада к ногама Његовим и чује из пречистих уста Његових утешне речи, којима јој обећава да ће је разрешити од нерађања и да ће јој дати таквога сина који ће бити подражавалац крсних страдања Његових и заједничар Царства Његовог.
Ово виђење испуни Левкипију велике духовне радости и усрдне љубави к Богу. И од тога времена сећање на страдања Господња никада је не напушташе, и она умом својим свагда гледаше на распетога Христа, и изгледаше јој као да Га види где стоји пред њом.
Ускоро после тога она затрудне. Муж се њен веома обрадова томе, и рече јој: Сада знам да си угодила боговима, те они дароваше плод утроби твојој. Зато хајдмо и принесимо им жртву. - А Левкипија, уздахиувши дубоко, рече своме мужу: He дадоше мени тај дар ти богови, ка којима ме ти зовеш, већ други Бог који ми се јави у сну пре зачећа и кога ја видех распетога на крсту. Он ми даде тај дар. И ако хоћеш, господине мој, принесимо Њему жртву захвалности. - А он јој рече: Тај Бог кога си видела јесте Бог галилејана, о коме сам слушао од многих да је био распет на крсту и твори дивна чудеса. - Зашто онда, упита жена, да ми не верујемо у Њега, када је Он свемогућ и милостив према нама, те испуни жељу срца нашег, и разреши ме од нерађања? - Муж одговори: Ниси ли чула да кнез без икакве милости мучи и убија оне који верују у Распетога? - Левкипија на то рече: Ако је немогуће веровати у Њега јавно, онда ћемо веровати у Њега тајно и служити My, и тако живот свој водити богоугодно. - Клитофон узврати: Нема ко да нас научи тој вери и да нас упути, на који начин треба да служимо том благом Богу кога си видела у сну и који ти је даровао способност зачећа.
Левкипија, видевши да је њен муж наклоњен новој вери, исприча му све што се с њом догодило, и откри му да је већ хришћанка, и да је тајнама вере Христове научена од једнога монаха. Клитофон, чувши то, веома се обрадова, и изјави жељу да хоће да се крсти. А када блажени Онуфрије дође у дом њихов да посети новокрштену, она га упозна са својим мужем, и Клитофон би крштен светим старцем. И живљаху новопросвећени супрузи у свакој побожности и чистоти, тајно служећи Господу Истиноме.
Када Левкипији дође време да роди, она роди мушко дете. И позваше свог духовног оца и учитеља, старца Онуфрија, те им крсти дете, наденувши му име Галактион. При томе свети старац изрече ово пророчанство о њему: Ово детенце омрзнуће земаљски живот и заволеће небески.
Када Галактион порасте, родитељи га дадоше на науке. И он Божјом помоћу са великим успехом изучи философију, беседништво и астрономију. А када напуни двадесет четири године, - а мајка се већ беше преставила -, отац зажеле да Галактион ступи у брак. И нашавши девојку веома лепу, по имену Епистиму, прстенова је за свог сина. Пошто свадба би одложена на неко време, блажени Галактион одлажаше у посету својој вереници, али јој не даваше, као што је био обичај целив, јер она не беше крштена. To веома ожалости Епистиму. А отац њен, видевши је тужну, и дознавши разлог њене туге, рече Галактиону: Због чега, младићу, не дајеш уобичајени целив мојој кћери а твојој вереници? Ако је не волиш, зашто си је онда верио? - Галактион му не одговори ништа, али оде к девојци и насамо јој рече: Епистимо, знаш због чега те не поздрављам целивом?
- Она одговори: He знам, господине мој, и веома тугујем због тога. - Галактион јој рече: Пошто ниси хришћанка и оскврњена си нечистом незнабожачком вером, због тога нећу да се дотичем твоје нечистоте, да не бих ожалостио Духа Божија. Међутим, ако хоћеш да стекнеш љубав моју, одреци се идола, и поверуј у Бога у кога верујем ја, и прими свето крштење. Тада ћу ти дати целив, и волећу те као себе, и назваћу те супругом својом, и ми ћемо до краја остати у љубави нераздвојној. - Епистима одговори: Све што налажеш, господине мој, учинићу: верујем у твога Бога и желим да се крстим. - Галактион рече: Добро, девојко мудра, сада почињем да те истински волим. Али пошто нема никога ко би те могао крстити, јер је хришћанска вера подвргнута страховитом гоњењу, а презвитери и клирици - једни побијени, други у пустињу избегли, то те ја сам морам крстити. Стога узми беле хаљине, па изађи на реку Кифес тобож да се купаш, a ja ћу отићи од своје куће у поље тобож у шетњу, па ћу те тамо наћи на реци и крстити.
И би тако. Изиђе Епистима на реку, а изиђе и Галактион, и он у реци Кифосу крсти своју вереницу у име Оца и Сина и Светога Духа, и научи је молити се Богу, па се онда растадоше, те тако нико није знао ову њихову тајну. Око тог времена блажени Галактион обрати к светој вери једног од робова свога таста и крсти га, као и своју вереницу. Име томе робу беше Евтолмије, који доцније постаде монах и написа ово житије. Епистима пак после крштења бејаше у родитељском дому бавећи се богоразмишљањем и молитвом, које тајно вршаше, јер скриваше веру своју пред оцем својим.
Када у осми дан после крштења дође к њој Галактион, она му рече: Хоћу да ти испричам дивну ствар, господине мој. Откако примих свето крштење, виђам у сну прекрасне палате, и у њима три лика[3] где певају: један лик црноризаца, други красних девојака, трећи крилатих и огњених благоликих људи. И од тог чудесног виђења и од преслатког појања ликова срце моје осећа необичну радост. - Галактион, размисливши о виђењу, рече Епистими ово: Црноризци су они који оставише своја богатства, жене и пријатеље и последоваше Христу у сиромаштву, чистоти и трпљењу проходећи уски и мучни пут. А красне девојке су оне које такође оставише своје веренике и родитеље и сваку сласт овога света, и газдаве хаљине, и имања, и осталу сујету, и последоваше Христу. Крилати пак људи јесу ангели Божији, са којима заједно ти црноризци и те девојке радују се и ликују на небесима, и славе Бога песмама. - Епистима рече: О, када би нам Бог дао да и ми ликујемо заједно с њима! - Галактион рече на то: Ако сачувамо своју девственост, и као они одрекнемо се света, онда ће благи Бог и нас удостојити те награде. - Епистима одговори: Ако ти пристајеш, господине мој, ја сам готова чувати девственост своју, али не желим да се раздвајам од тебе. Јер ако се раздвојимо, како ћемо онда моћи делити радост нашу један са другим? - На то јој Галактион рече: Дај ми овога часа реч, да ћеш сачувати девственост своју и заједно са мном примити монашки чин, и ја се нећу раздвајати од тебе ни у овом веку ни у будућем. - Епистима му обећа, говорећи: Као што непоколебљиво верујем у Господа нашег Исуса Христа, тако и теби обећавам да ћу учинити све што желиш, и следоваћу ти ма куда ти ишао. - Галактион рече: Заблагодаримо Богу нашем што Он милостиво погледа на нас и приклони ухо Своје к нама. Нека Он утврди и сачува до краја договор наш! Ево ја идем кући својој, и спремићу се за пут. Учини и ти то исто; и раздај сиромасима све што имаш, као што ћу и ја раздати све што имам, па у трећи дан изађимо из наших кућа, и кренимо заједно куда нас поведе Бог. А ти узми са собом и роба Евтолмија; добар је то човек, и заједно с нама биће монах.
Пошто се тако договорише, свети Галактион и Епистима се растадоше. И кришом раздавши сиромасима све што су имали, и спремивши се на пут, као што се беху договорили, изиђоше ноћу из својих кућа и кренуше заједно, водећи са собом и роба Евтолмија.
Путујући десет дана они стигоше до горе, зване Пуплион,[4] на којој беше манастир са десет монаха. А подаље од њега налажаше се мали женски манастир, у коме живљаху четири престареле испоснице: старешица им беше једна ђакониса, чесна и света по животу. Галактион и Епистима са Евтолмијем, ушавши у мушки манастир и поклонивши се игуману, казаше му своју намеру, да желе монаховати на том месту. А игуман, провиђајући у њима Божије призвање, прими их и постриже у свети монашки лик. Онда Епистиму посла у женски манастир код светих четири испоснице, а Галактиона са Евтолмијем остави у свом манастиру, наредивши им да сва манастирска послушања проходе по монашком обичају. И живљаше преподобни Галактион, покоравајући се игуману и братији и служећи Богу свим срцем. И подвиге његове и трудове ко може описати? Њега никада нису видели незапослена: он је или радио што је потребно манастиру, или се молио. Пост његов беше неизмеран: понекад читаву седмицу ништа окушао није. Он толико чуваше своју целомудреност и чистоту, да је за све године свога подвизавања строго избегавао чак не видети женско лице. И стварно он дуго времена не виде. А много пута нека братија му предлагаху: Брате Галактионе, хајде с нама да видиш свету ђаконису, која монахује ево деведесет година, и од велике су духовне користи свима њене поуке о спасењу душе, јер је благоразумна, и велика по животу и речи. А да видиш и сестру своју Епистиму. - Но Галактион није хтео, и говораше: Мени је, свети оци, доста духовне користи од ваших поука; а сестру своју ја нећу да видим док не дође време, када ће ми сам Господ наредити да се видим са њом.
Сестра његова у Христу, блажена Епистима живљаше у своме манастиру поред свете ђаконисе као анђео Божји, проводећи време, слично Галактиону, у подвизима и трудовима, и ни у чему не изостајаше по животу од свога брата Галактиона. Они обоје беху као два светилника пред Богом, горећи љубављу к Њему, и примером њиховог врлинског живота духовно се коришћаху њихови самонаси и прослављаху Оца Небеског.
Међутим велико гоњење на хришћане није престајало: све су хришћане приморавали да идолима принесу жртву, а оне који то нису хтели учинити, подвргаваху мучењима. У то време неки од идолопоклоника, дознавши за монахе који су се подвизавали на гори, обавестише о њима игемона, обласног управитеља Урса. Овај одмах посла своје војнике да ухвате све црноризце и доведу их к њему на суд. Пре најезде пак тих војника на манастир, света Епистима ноћу виде овакав сан: стоји она у царској палати заједно са својим вереником и духовним братом блаженим Галактионом, и неки пресветли Цар венчава их прекрасним венцима. - Пробудивши се, она се чуђаше сновиђењу; а кад свану, посла игуману писмо да дође до ње, да му каже нешто важно. Јер обичај беше да монахиње не одлазе у мушки манастир, него је игуман, који беше духовни отац у оба манастира, одлазио к тим испосницама ради њихових духовних потреба: исповедао их, служио Божанствену литургију, причешћивао их Светим Тајнама, па се затим враћао у свој манастир. - Добивши писмо од Епистиме, игуман оде у манастир светих постница, и Епистима му исприча своје виђење које имаде у сну прошле ноћи. Игуман јој рече: Палата је Царство Небеско, Цар је Исус Христос, Господ и Бог наш, а венци означавају награде, које ти, чедо моје, и твој духовни брат Галактион, имате ускоро примити за своја страдања и подвиге; али најпре вам предстоји да много пострадате и мученичком смрћу умрете. Тебе пак молим, чедо моје, не бој се и не плаши се жестоких мучења, нити падај духом у боловима: знај, за привремена страдања тебе очекују вечна и неисказана блага, која ћеш ти заједно са братом твојим примити из руку Подвигоположника Христа Господа. - Расплакавши се, Епистима рече: Нека буде воља Господња: Он по благости Својој нека све односно нас уреди како хоће!
Тек што се игуман врати у своју келију, Урсови војници нападоше на мушки манастир, и сви се монаси разбегоше, само остаде у манастиру преподобни Галактион. Њега војници нађоше у келији где чита Свето Писмо, и ухватише га; а од братије никог другог не ухватише, пошто сви побегоше и сакрише се по пустињама и горама. Тако исто и свете постнице заједно са блаженом Епистимом побегоше из својих келија и сакрише се. Једино преподобног Галактиона "као јагње на заклање"[5] поведоше војници к игемону Урсу на суд и мучење. Преподобна пак Епистима, која се са другим девственицама кријаше у гори, чу да је њен вереник и брат ухваћен од незнабожаца и поведен на мучење, припаде к ногама свете ђаконисе и кроз плач јој говораше: Молим ти се, госпођо моја, пусти ме да идем за господином мојим Галактионом, јер ето чух да су га војници ухватили и повели к игемону на мучење; и ја не могу да будем далеко од њега, јер ме срце боли, и хоћу да заједно с њим умрем за Христа Господа нашег. - Ђакониса јој одговори: He, чедо моје Епистимо, не иди за њим и не предавај себе у руке незнабожаца, да не би упала у ђавоље мреже: јер ти си млада, и ја се бојим да се ти из страха од мучења не одрекнеш Христа, и тиме погубиш девственост своју, и на ништа сведеш све монашке подвиге своје, и лишиш себе спасења.
На то блажена Епистима рече: Ја не могу живети без господина мог Галактиона: преко њега познадох Христа, мог истинитог и човекољубивог Бога; његовим рукама ја се омих у води крштења од незнабожја мог; он ме упути на пут спасења и приведе у овај монашки лик и у свету обитељ вашу; његове молитве помагаху ми у свима потребама мојим; он је мој вереник, и брат, и учитељ, и отац по Богу, и чувар моје девствености; и ја се не могу раставити од њега ни у овом веку ни убудућем, него идем и умрећу заједно с њим. Ако он положи душу своју за истинитога Бога, положићу и ја своју; нека се и моја крв пролије заједно са његовом крвљу за Саздатеља свих, и ја ћу заједно с њим поћи и предстати престолу Цара славе, кога у сну видех и који нас заједно овенча. Зато, пусти ме, госпођо моја, пусти, и моли се за мене!
Преподобна ђакониса, видећи њене сузе и пламену љубав к Богу и к веренику, рече: Нека те Господ благослови, кћери моја, и нека је благословен сав пут твој, те да страдалачки подвиг свој завршиш као првомученица Текла. Иди дакле на тај блажени пут, и укрепљујућа рука Господња нека буде с тобом!
После тога блажена Епистима, целивавши духовну матер своју, свету ђаконису, и све сестре, хитно крену за својим милим братом. А када сустиже војнике и угледа светог Галактиона, кога вођаху свезана, она кликну к њему: Мили мој господине и брате! учитељу мој и наставниче спасења мога, којим ја познадох истинитог Бога, причекај и не остављај мене, убогу сестру и слушкињу твоју! Узми са собом на мучење мене, коју си извео из идолопоклоничке заблуде и из свеколике таштине овога света; води к мученичком венцу мене, коју си увео у монашки подвиг! Сети се обећања свог: обећао си ми да ме нећеш оставити ни у овом веку, ни у будућем!
Војници који спровођаху Галактиона јурнуше на Епистиму и ухватише је. А преподобни Галактион, видевши блажену Епистиму, обрадова се таквој свесрдној решености њеној да пострада за Христа Бога, и расплака се од радости. И у срцу свом он благодараше Бога што сестри његовој даде таку неустрашивост и што срце њено запали пламеном љубави према Богу, и мољаше се тајно за њу Господу да је до краја укрепи у подвигу страдалничком, да се не би уплашила љутих мучења. А војници, свезавши Епистиму заједно са Галактионом, вођаху их ка игемону Урсу. И путем свети Галактион учаше свету сестру своју Епистиму, говорећи: Пази сестро, да се не преластиш којим било саблазнима лукавог света овог, и немој се плашити многих мука: потрпимо овде за кратко време, да од Господа нашег добијемо вечне венце у дворима небеским. - Одговори му света Епистима: Ићи ћу стопама твојим, господине мој, и што видим да ти радиш, то ћу и ја урадити; и верујем Господу нашем да нас неће оставити, него ће и тебе укрепити и мени слабој помоћи, да за Њега поднесем с тобом подједнаке муке, да подједнако пострадам и умрем, и да се подједнако с тобом наситим славе Његове.
Тако разговарајући међу собом, они стигоше до игемонова двора. У суорет војницима изиђе један слуга и каза им да је игемон наредио да те хришћане чувају до сутра. Стога војници држаху свете мученике сву ноћ свезане. Сутрадан пак незнабожни судија Урс седе на судишту. И када изведоше преда њ преподобног Галактиона и блажену Епистиму, он погледа на њих и упита их: Ко сте ви, црни? - Свети Галактион одговори: Ми смо хришћани и црноризци. - Урс: А ко је то Христос? - Светитељ одговори: Христос је истинити Бог који је створио небо и земљу, и све што је у њима. - Урс узврати: Ако ваш Христос створи све, онда шта су богови наши, и шта они створише? - Светитељ одговори: Ваши богови су камење и дрвље, трулежне ствари; и они ништа створили нису, напротив, њих саме ствара људска рука, и ви се клањате делу руку људских, и поштујете богове које сами себи начинисте од разног материјала.
Тада разгневљени игемон Урс нареди: Свуците богохулника и немилосрдно га бијте жилама. - Када светог Галактиона бијаху тако, света Епистима плакаше и прекораваше игемона говорећи: Немилосрдни мучитељу! зар те није стид да мучиш невиног слугу Божјег и да ранама засипаш тело његово, тако сасушеНо од поста? - Урс нареди: Обнажите и ову, и бијте је јаче! - А када бестидне слуге скидаху с ње монашке хаљине и дођоше до власенице, светитељка рече игемону: Проклет да си, бесрамни мучитељу! од детињства мога нико не виде наготу моју, а ти наређујеш да ме нагу изложе пред свима. Зато, нека ослепе погане очи ваше, да не бисте видели девичанску наготу моју!
Тек што светитељка изговори те речи, игемон и сви присутни одједном ослепише, и сваки стаде рукама тражити зидове и вођа, и не бејаше међу њима ниједнога који би видео светлост. Сви се препадоше и повикаше: Спаси нас, слушкињо Христова, од ове таме, па ћемо сви поверовати у твога Бога. - Светитељка се помоли Богу, и сви опет прогледаше; и од њих педесет три човека стварно повероваше у Христа. Међутим Урс, иако прогледа телесним очима, још горе ослепе духовним очима, јер, нахушкан од ђавола, он ово чудо приписа не Господу Христу него лажним боговима својим, и говораше: Ми у уму свом похулисмо велике богове наше, те се они због тога разгњевише на нас и казнише нас мало, да се опаметимо и да се не усудимо помислити што рђаво о њима. Зато, да не поштедимо ове јавне богохулнике, него да им одмаздимо за бешчешћење богова наших.
И Урс нареди слугама да мученицима забију оштре клинце испод ноката на рукама и ногама. Док је то рађено, светитељи јуначки трпљаху и клицаху: Христу, Јединоме Истинитоме Богу служимо, а лажне богове одбацујемо. - После тога Урс нареди да им одсеку руке. А они клицаху: Благословен Господ Бог наш, који учи руке наше боју, прсте наше рату. Добротвор наш и уточиште наше, заштитник наш и избавитељ наш,[6] који нас избавља из руку непријатеља наших! - Тада Урс нареди да им и ноге одсеку. А кад то би учињено, свети мученици клицаху: Устани, Господе, помози нам и избави нас имена твога ради.[7] Ти знаш, Господе, да ми, горећи љубављу према Теби, иђасмо за Тобом и ходисмо путем страдања; а сада изведи нас у вечни покој, да ноге наше стану у небеским дворима Твојим, где предстоје Теби сви који су Ти угодили. - И они опет подигоше глас, говорећи: Нека су проклети незнабожачки богови и сви који им служе!
Тада мучитељ Урс рече: Ови поганци још ли не престају хулити богове наше? Одрежите им језике, да више не хуле! - И одрезаше им језике. Али, иако умукоше уста светих исповедника Христових, срца њихова не престадоше вапити к Богу. Напослетку мучитељ нареди да им одсеку главе. И мученике изнесоше изван ограде дворишта, посекоше их мачем, и тела њихова оставише непогребена. Но гореспоменути монах Евтолмије, који некада бејаше роб Галактионовог таста, а затим саподвижник ово двоје светих, иђаше за њима издалека када их вођаху на суд, пошто се претходно беше преобукао у световно одело, да га не би распознали. Он виде њихова страдања и кончину, и узевши њихове свете мошти плака над њима дуго, па их чесно сахрани. Он и описа њихово врлинско живљење и јуначко страдање на корист онима који читају и слушају, a y славу Бога, у Светој Тројици слављеног Оца и Сина и Светога Духа, вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ПАТРОВА, ЕРМА, ЛИНА, ГАЈА и ФИЛОЛОГА

ОВИ беху из Седамдесеторице апостола.[8] Патров био епископ у Неапољу (Рм. 16, 14); Ерма у Филипопољу (Рм. 16, 14); Лин у Риму (2 Тм. 4, 21); Гај у Ефесу (Рм. 16, 23); Филолог у Синопи (Рм. 16, 15). Сви они с љубављу испунише закон Христов, много страдаше за Еванђеље, и преселише се у Царство Христово.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ИСПОВЕДНИКА, патријарха Александријског

СВЕТИ Григорије од ране младости заволе Христа, и украси V себе свима врлинама. Када се упразни престо патријарха Александријског, свети Григорије би по промислу Божјем постављен од тамошњих епископа и христољубивог народа за патријарха. И би он изврстан учитељ Православља и врлинског живота по Богу. Делом и речју он учаше народ свакој врлини, јер беше кротак, смирен, милостиван, целомудрен, отац сирочади, заштитник удовица, наставник заблуделих, лекар болесних, утешитељ ожалошћених. Но саблазнитељ ђаво нахушка цара Лава иконоборца,[9] те овај нареди да светог Григорија окована у ланце доведу из Александрије у Цариград. Изведен пред цара, свети Григорије изобличи цара пред целим Сенатом, назвавши га јеретиком, безбожником и неваљалцем. Цар тиранин нареди те светитеља бише воловским жилама. А светитељ бијен захваљиваше Богу, и говораше присутнима: "За Христа Бога мог и за свете иконе готов сам да ми све тело буде искидано на комаде". - Чувши то, безакони цар нареди да светитеља пошљу у заточење. Блажени исповедник проведе у заточењу три године, па предаде душу своју у руке Богу, од кога доби венац исповедништва.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОНЕ, архиепископа Новгородског

СВЕТИ Јона, у свету Јован, родио се крајем четрнаестог столећа. У седмој години својој он остаде сироче. По промислу Божјем њега узе к себи благочестива удовица Наталија Медоварцева. И матерински се стараше о слабуњавом дечаку. Даде га она и да се књизи учи. Бојажљив и повучен, он је избегавао дечје игре, и врло се марљиво учио. Брзо напредујући у учењу и доброј нарави, он је све више и више задобијао љубав своје помајке.
Једном се вршњаци Јованови играху на улици, а Јован их посматраше. Утом се на улици појави човек, дотле непознат у Новгороду. Био је то свети Михаил Клопски, Христа ради јуродиви.[10] Деца се слегоше око њега, радознало га посматрајући. Но свети Михаил, провиђајући будућност блаженог дечака Јована, приђе к њему и пророчки му рече: "Иване, учи се приљежно, јер ћеш бити архиепископ у овом Великом Новгороду!" - Рекавши то, он загрли Јована, целива га и удаљи се. И зби се ово пророчанство, након педесет година, а четири године после блажене кончине светог Михаила јуродивог.
Када Јован постаде иунолетан, у њему сазре жеља да се сав посвети Господу: да се заманаши. На педесетак километара од Новгорода, у огромној шуми, далеко од сваког насеља, налазио се усамљени манастир Отњаја. Блажени Јован оде у овај манастир; архимандрит Харитон га с љубављу прими и постриже у монаха, давши му име Јона. Монах Јона стаде водити строг и суров живот, пун великих монашких подвига. Код братије његови подвизи изазиваху дивљење. И кад се архимандрит Харитон престави, братија једнодушно изабраше блаженог Јону за игумана своје обитељи.
На новој дужности блажени се показа мудар управитељ, прави пастир, кротки руководилац и искусни наставник. Глас о његовим трудовима и подвизима брзо се пронесе по Великом Новгороду. Многи из Новгорода и других места стадоше долазити к њему за поуке, молитве и благослов. Многи почеше давати прилоге манастиру. Број монаха се увећа; и сви они према својим моћима подражаваху свог светог игумана.
Године 1458. упокоји се архиепископ Новгородски Јевтимије. Вољен и поштован, овај врли јерарх би оплакан од свега народа и чесно сахрањен.[11] На његово место, по једнодушној жељи Новгорођана, би изабран и постављен блажени Јона. За Новгородског архиепископа њега посвети сверуски митрополит свети Јона.[12] Украшен свима врлинама, нови архиепископ бејаше пун љубави према својој пастви. Као праведни Јов он беше: око слепоме, нога хромоме, отац убогима, заштита сиротама (ср.Јов. 29, 12). Сви су желели да га виде, да му се поклоне, да се поуче од њега. Сви, па и сами велики кнезови Московски.
Свети архиепископ је подигао многе храмове, а премноге украсио. Подигао је цркву светом Сергију Радонежском; подигао цркву светим Великим Јерарсима; подигао цркву светом Јовану Претечи; обновио цркву светог великомученика Димитрија; подигао цркву светом Симеону Богопримцу. Много је допринео оснивању Соловецког манастира.
После многих светих архипастирских трудова и подвига, светитељ Новгородски осети да му се ближи кончина, и написа завештање да буде сахрањен у своме манастиру Отњаја. Причестивши се Светим Тајнама, он мирно отиде ка Господу 5. новембра 1470. године. Новгородска паства са доличном чешћу сахрани тело свога љубљеног пастира, наставника и заштитника, и то при цркви светог Јована Претече у манастиру Отњаја, у гробници коју сам свети архиепископ беше спремио.
Након сто година чесне мошти светог архиепископа показаше се нетљене и чудотворне: из гроба његова текла је река чудеса. Сваки, који је са вером приступао к раки светитељевој, добијао је исцељење, ма од какве болести боловао.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДОМНИНЕ и оних са њом

СBETA Домнина, много мучена, скончала за Христа у огњу 307. године у Палестини.[13]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИМОТЕЈА, ТЕОФИЛА и ТЕОТИМА

ОВИ свети мученици, дивни младићи, пострадаше за Христа Господа песницама умртвљени, у време цара Максимијана и Урбана кнеза Палестине.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДОРОТЕЈА ПРЕЗВИТЕРА

ОВАЈ свети мученик пострада за Господа Христа растргнут од зверова, у време цара Максимијана и Урбана кнеза Палестине.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВПСИХИЈА и КАРТЕРИЈА

МУЧЕНИЦИМА Евпсихију и Картерију бише одсечени тајни удови; и тако пострадаше за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СИЛВАНА

СВЕТИ Силван пострада за Господа Христа бачен у руднике сребра.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАМФИЛА

ОВАЈ свети мученик, двапут прободен у груди, па бачен у тамницу, где и сконча за Господа Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАСТОРА и АГАТАНГЕЛА

ПОСТРАДАШЕ за Господа Христа: Кастор у огњу, Агатангел посечен мачем. По некима Кастор је био епископ; где је епископовао и кад је пострадао као свештеномученик не знамо.

СПОМЕН СВЕТОГ OЦA НАШЕГ ДОМЕНТИЈА[14]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Феникија - земља поред источне обале Средоземног Мора, северно од Палестине.
2. Артемида - незнабожачка богиња месеца и лова.
3. Лик = скуп, збор, сабор; хор.
4. Гора Пуплион или Публион, по сведочанству светог Симеона Метафраста, налазила се близу горе Синаја.
5. Сравни: Ис. 53, 7.
6. Псал. 143, 1-2.
7. Псал. 43. 27.
8. Ова петорица апостола празнују се још и 4. јануара заједно са осталим апостолима из броја Седамдесеторице.
9. Лав Јерменин царовао од 813. до 820. године.
10. Спомен његов празнује се 11. јануара.
11. Спомен његов празнује се 11. марта.
12. Спомен његов 31. марта. Митрополитовао од 1448. до 1461.
13. Виктор Матеј у "Великом Синаксаристу Прав. Цркве" (стр. 167) под овим датумом на место мученице Домнине наводи св. мученика Домнина, који је пострадао за време Максимијана и Урбана кнеза Палестинског (298. год.). To исто налазимо и у "Агаологиону' Евстратиадиса.
14. Спомиње се у Јерусалимском канонарију и празнује заједно са Павлом епископом (в. Јерус. канонариј, изд. Калиста Архим., стр. 117). У истом Канонарију се спомиње Св. Доментије и 6. новембра; не зна се да ли овај исти или неки други.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА свети Николај Охридски и Жички

1. Преп. Јоаникије Велики. Ово велико светило духовно роди се у селу Марикати у области Витинијској, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко беше чобанин оваца. Пасући овце он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви оградивши стадо своје крсним знамењем, да се не би удаљавало и разилазило. По том буде узет у војску, где показа чудо од храбрости, нарочито у ратовима против Бугара. После војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп Азијски, где се замонаши и сав предаде подвигу, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко 50 година, и то на разним местима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лечио све болести и муке, изгонио демоне, укроћавао зверове, нарочито имао власт над змијама, прелазио је преко воде као по суху, бивао невидљив за људе када је то пожелео, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кротошћу. По спољашњем изгледу беше као див, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У време иконоборства најпре се и он био преластио, но после тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем патријархом Цариградским. Поживе Јоаникије 94 године и упокоји се мирно у Господу, 846. год. Пре и после смрти велик чудотворац.

2. Свешт. муч. Никандар еп. Мирски и Ермеј презвитер. Обојица рукоположени од апостола Тита. Одликоваху се великом ревношћу у вери и великим трудољубљем у придобивању незнабожаца за Христа Господа. Због тога беху оптужени некоме судији Ливанију, који их стави на љута истјазања. Беху бијени камењем и вучени по камењу; тамноваху и гладоваху, и друге многе муке претрпеше, које смртан човек ниједан не би могао претрпети без нарочите Божје помоћи. А њима се Господ јављаше на разне начине, и посла им ангела Свога, када беху бачени у пећ огњену, те им ангел расхлади огањ. Најзад беху од бездушних мучитеља живи у гробове сахрањени и земљом затрпани. Но узалуд људи убијају, кад Господ оживљује: и узалуд бешчесте, кога Господ прославља.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАНИКИЈА ВЕЛИКОГ

ПРЕПОДОБНИ Јоаникије роди се у селу Марикати у Витинијској области, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко он по наређењу родитеља пасијаше домаћу стоку њихову. Иако не би дат да учи књигу, он ипак разумом превазилажаше многе школоване, јер изучи заповести Господње. Њега учаше Дух Свети, и он беше веома врлинаст, кротак, смирен, трпељив и послушан; а за молитву имађаше такво усрђе да је често, оставивши своје стадо, читав дан стајао на усамљеном месту и молио се усрдно Богу. А кад се удаљавао на молитву, он је своје стадо закрштавао крсним знаком, и стадо се није никуда разилазило, и нису га крали ни звери ни лопови, и блажени дечко је предвече враћао стадо кући својој.
Тако Јоаникије провођаше живот свој док не постаде пунолетан. У то време у Грчкој цароваше злочестиви Лав, син Константина Копронима, заражен иконоборачком јереси.[1] Овај цар стаде по целој царевини скупљати у своју војску младе људе који су се одликовали лепотом и храброшћу. Када ти цареви скупљачи војника дођоше у Витинијску област и обретоше се у Јоаникијевом селу, они нађоше да је Јоаникије млад, леп, стасит, здрав, те тако подесан за војску. Зато га они узеше са собом и уврстише у екскувиторе. Од тога времена Јоаникије поче војниковати, и беше страшан непријатељима због свога јунаштва, а мио савојницима због своје кротости и смирености; но најмилији беше Богу, јер врло марљиво испуњаваше свете заповести Његове. Међутим ђаво, завидећи таком врлинском животу Јоаникијевом, заведе га у иконоборачку јерес. Та јерес у то време ствараше велику пометњу у Цркви Божијој преко иконоборачких царева: из храмова Господњих избациваху се свете иконе, и прогоњаху се они који им се клањаху. И Јоаникије беше толико прелашћен том јереси, да ни чути није хтео за свете иконе. Али Бог који хоће да се сви спасу, спасе и њега од те прелести на следећи начин.
По промислу Божјем Јоаникије би са својим одредом послан на Исток. При повратку отуда он пролажаше преко једног дела планине Олимпа,[2] где се у то време подвизаваше један прозорљиви монах. Овај монах, осетивши да туда пролази са својим одредом Јоаникије и дознавши од Духа Божијег све о њему, изиђе из своје пустињске келије, приђе Јоаникију и рече му: Чедо Јоаникије, ако се називаш хришћанин, зашто онда презиреш икону Христову? Узалуд су сви твоји врлински подвизи, ако немаш праве вере.
Чувши то, Јоаникије се удиви што га назва по имену онај који га није познавао, и што изобличи дела његова човек који га никада виђао није. И Јоаникију би јасно, да је човек који му говори пун Духа Божија, и да је својом прозорљивошћу дознао све односно њега. Зато Јоаникије паде пред њим на земљу, клањајући му се и молећи опроштај од њега. Притом говораше, да је он сагрешио из незнања, и обећаваше да ће исправити себе и одавати дужно молитвено поштовање и поклоњење икони Христовој и иконама свих Светитеља.
Од тога времена блажени Јоаникије поче усрдно почитовати свете иконе, и дубоко се кајаше што их је у незнању свом презирао. И тугујући због тога, он стаде кажњавати себе постом и разноврсним умртвљавањем тела. Иако живећи у царским придворјима, он је лежао на голој земљи, усрдно се молио и бденисао по сву ноћ, и никада до сита није јео. А када се догађало, те је бивао за заједничком трпезом са дружином, он је толико јео тек да сакрије пред њима своје испосништво.
Пошто он проведе шест година у таким подвизима, навалише Бугари на Грке великом војном силом и стадоше пустошити Тракију. Грчки цар крену против њих са свом војском својом, у којој беше и блажени Јоаникије. Када се војске сударише, настаде битка у којој Бугари стадоше надвлађивати Грке. Тада Јоаникије показа велику храброст, поражујући иноплеменике као нови Давид; и пред лицем самога цара он одбрани свој одред од непријатељских мачева, јуначки одбијајући непријатеље и секући их као траву. Он избави такође једног знаменитог велможу грчког, који борећи се са Бугарима би савладан и заробљен од њих: јер Јоаникије јурну међу Бугаре, и једне мачем посече а друге разјури, и тако ослободи заробљеног велможу. Видећи такву Јоаникијеву храброст, цар упита одакле је, чији је, и како се зове, и нареди те све то записаше у његову подсетницу, да би после битке одликовао тако храброг војника високим чином и другим одличјима. Међутим Јоаникије, угледавши једног страшног Бугарина, сличног Голијату, где је препречио тесни пут Грцима и убија многе, јурну на њега и одруби му главу. Такво беше јунаштво блаженог Јоаникија у борби противу видљивих непријатеља; оно је предсказивало његову будућу борбу са невидљивим непријатељима и његову победу над њима.
Враћајући се са војском из рата и пролазећи поред планине Олимпа, Јоаникије се опомену онога монаха који из пустиње изиђе преда њ и изобличи га за иконоборску јерес, и донесе одлуку у срцу свом: да све остави, да се настани на тој планини, и да као монах живи у молитвеној осами и тиховању насамо с Богом. Ову своју одлуку он убрзо и приведе у дело. Јер када стиже у царску престоницу, где је за показано у рату јунаштво имао добити од цара висок чин и дарове, он све то намах презре, сматрајући све то за трице. И напустивши своје другове по оружју, он након двадесет пет година службовања у војсци, крену к монасима, да отпочне нови рат, рат - "противу духова зла испод неба" (Еф. 6, 12). И најпре дође у манастир Авгарски. Лепо примљен од тамошњих монаха, он игуману Григорију откри своју намеру: да хоће да иде у пустињу и да тамо живи усамљенички у молитвеном тиховању и подвизавању. Игуман у почетку одобри његову намеру, али му потом рече: Намера је твоја добра, мили, но ја ти не саветујем да се одмах одаш пустињачком животу и удаљиш од људи, док претходно не навикнеш на монашка правила и обичаје. Зато, поживи најпре са врлинским и искусним монасима, сазнај од њих у које време и на који начин обављати молитву, научи се смиреноумљу, послушности и кротости, па после тога можеш ићи у пустињу. Пази, чедо, да се не одаш таквом животу без претходне обуке, јер ћеш тада ти сам бити савладан и побеђен од врага, уместо да он буде савладан и побеђен од тебе.
Јоаникије послуша овако користан савет, одложи своју намеру на извесно време, и придружи се овим богонадахнутим мужевима, да се од њих научи добродетељном, врлинском живљењу. И ту се најпре учаше монашким правилима и животу, и у друга два манастира. Јер затим он оде из Авгарског манастира и други манастир, звани Утотелас. И пошто беше неписмен, он се тамо поче учити писмености. Али видевши да тај манастир често посећују мирјани, те се тиме нарушава монашко безмолвије, монашко молитвено тиховање, он оде одатле и дође у трећу обитељ, Антидијеву, и проведе у њој две године. Он научи тамо тридесет псалама Давидових, и доби много духовне користи од тамошњих монаха.
После две године Јоаникије се поново запали жељом за пустињачким молитвеним самовањем и тиховањем, и намисли да се попне на тамошњу оближњу гору, да се тамо настани и отпочне пустињачки живот. Но претходно он проведе седам дана постећи се и усрдно молећи Бога, да му Он буде руководилац на путу који је изабрао. И у седми дан овај нови Мојсије чу с неба глас који му наређује да узиђе на ту гору. И изиђе Јоаникије из Антидијева манастира, и похита ка тој оближњој гори. И попевши се на њу он стаде тражити место где би се настанио. И гле, угледа он два монаха пустињака, на којима беху хаљине од длаке и којима храна бејаше пустињска трава. Пришавши им, он им се поклони. А они уставши сатворише молитву, и стадоше разговарати с њим. Јоаникије им исприча све о себи и откри им своју намеру; и много духовне користи доби Јоаникије од њиховог светог разговора. Притом му ти пустињаци пророчки предсказаше да ће му после педесет година подвизавања, при самом крају његовог живота, завидљиви људи приредити искушење. Али, говораху светитељи, горке последице срушиће се на њихову главу, а теби се неће десити никакво зло. - Тако и би, што ће се видети касније. Изрекавши ово пророчанство Јоаникију, блажени пустињаци му дадоше хаљину од длаке, која се на језику те земље називаше левитонар. Та хаљина беше Јоаникију као непробојни штит противу свих стрела вражијих, као што то он сам казиваше касније.
По завршеном душекорисном разговору пустињаци се растадоше и кренуше у далеку пустињу, а Јоаникије оде на гору која се зваше Трихаликс. И тамо борављаше без келије, имајући небо за покривач. А кад за њега дознаде гореспоменути Григорије, игуман Авгарског манастира, он му направи на тој гори малу колибу, у коју би се блажени могао склањати од олује, кише и снега. И Јоаникије затворивши се борављаше у тој колиби. Потом почеше долазити к њему манастирска братија, желећи разговарати с њим и духовно се користити од њега. To сметаше преподобноме, јер му нарушаваше молитвено самовање и тиховање, и он напусти ту гору и крену да тражи друго место за своје подвижничко самовање. И пролазећи мимо насеља у Хелеспонту,[3] он виде близу њега другу високу гору, са непроходним шумама и урвинама, и настани се тамо. И ископа у земљи и тесну пештеру, и стаде живети у њој не излазећи никуда. Храну пак добијаше он од једнога чобанина, који на тој гори пасијаше козе. Он једанпут месечно доношаше светитељу помало хлеба и воде, а за то добијаше од њега велики дар: благослов и молитву. Преподобни се подвизаваше тамо три године, дан и ноћ молећи се и славећи Бога. Појући пак псалме Давидове, он свакоме стиху додаваше ове речи: Нада је моја Отац, уточиште је моје Христос, заклон је мој Дух Свети. - Ове речи му ствараху велику сладост у срцу. По угледу на њега многи имађаху обичај често изговарати ове речи.[4]
После свог трогодишњег боравка у тој тесној пештери, светитељ једном изиђе до једне цркве, која се налазила недалеко одатле. Утом случајно дођоше тој цркви и неки војници, који су некада заједно војниковали са Јоаникијем и имали другарску љубав к њему. И један од њих, угледавши Јоаникија, познаде га, и загрливши га плакаше од радости, и подсећаше га на пређашњи живот његов, на храброст у биткама, на славу и поштовање које је уживао код цара, и чуђаше се зашто је све то Јоаникије оставио и изабрао живети у сиротињи. А када се тај војник обрати другим војницима, желећи да им објасни ко је Јоаникије, Јоаникије побеже од њих. И жудећи да се сакрије од свију, он оде у горе Контуријске,[5] где бејаше много звериња и змија. Настанивши се тамо бежећи од славе људске, светитељ живљаше са зверињем и змијама, и говораше са Давидом: Ето, далеко побегох и настаних се у пустињи: чеках Бога који спасава од малодушности и од буре (Псал. 54, 8-9).
После доста времена преподобни Јоаникије реши да иде у Ефес к цркви светога Јована Богослова ради поклоњења и молитве. На путу за Ефес, пролазећи поред једног молитвеног дома,[6] он при заласку сунца срете мужа и жену, супруге, који иђаху томе дому да изврше помен својим покојним родитељима. Угледавши га, супрузи се уплашише, јер он бејаше страшан: висок растом, одевен у власеницу, бос, и сав обрастао у длаку. A светитељ, видећи их где се тресу од страха, рече им кротко: He бојте се, децо! него ми реците куда води овај пут. - Они му рекоше да води ка реци која се у то време беше страховито излила, да је било немогуће прећи је без чамца. Преподобни оде ка реци, и кад дође до ње, он се одмори мало, a y поноћи устаде и пређе на другу обалу реке ходећи по води као по суву, не оквасивши ноге. А када стиже у Ефес и дође храму светога Јована Богослова, пред њим се црквена врата сама отворише. И он уђе унутра, и дуго се мољаше, клањајући се и целивајући свету икону возљубљеног ученика Христовог. А кад изађе из цркве, врата се одмах сама затворише, и он поново крену на пут, враћајући се своме обиталишту на Контуријским Горама. Но деси му се тада да пролажаше поред једног женског манастира, где беше нека мајка која имађаше код себе младу ћерку која, силно обузета телесном страшћу, хоћаше да напусти монашки чин и своју мајку, и да иде у свет, и да се уда. Мајка је са сузама саветоваше и мољаше да трпи телесно искушење из љубави према Христу и да умртвљује тело своје, а да не оставља монаштво и да не предаје себе ђаволу на поругу и погибао своју. Али не могаше усаветовати њу која је горела пламеном страсти и већ хтела да бежи из манастира. Блажени пак Јоаникије, дознавши све то, сажали се на ову девицу, призва је к себи и рече јој: Чедо, метни руку своју на моје раме. - И када девица то учини, светитељ се са сузама помоли Богу, да се девица избави од те страсти и ђаволског искушења, и да сва тешкоћа њеног искушења и све телеоне страсти њене пређу на њега.
Тако и би. Девица се ослободи од свих нечистих мисли и гелесних похота, и остаде у свом манастиру живећи бестрасно и угађајући Богу; а Јоаникије крену својим путем у Контурију. На путу он осети у себи пламен телесне похоте, и нападоше га рђаве помисли као страховита олуја; и усковитлаше се у њему валови нечистих страсти; и сва му крв закипи као у огњу; и сва напаст што беше на оној девици, спопаде блаженог Јоаникија. А он трпљаше мушки, морећи тело своје великим подвизима. Наишавши пак у планинској раселини на огромну змијурину, преподобни Јоаникије одлучи да себе да змији да га поједе, више волећи да умре него да попушта нечистим мислима и да оскврнави чисто тело своје. И притрча змијурина да би га појела. Али змија не хте ни да га се дотакне. И када Јоаникије стаде дражити змију, желећи да га змија уједе, змија се неочекивано обрете мртва. Од тога часа у Јоаникија погинуше нечисте мисли, угасну страст, престаде похота, и поврати се мир у тело његово. Уједно с тим њему би дата од Бога власт над видљивим и невидљивим змијама, да стаје на њих и да сатире главе њихове. Када светитељ једном стајаше и псалме Давидове појаше, изненада се гомила камења близу њега поче мицати. Погледавши на ту страну, светац угледа где из камењара излази страшна змија огњених очију. Он је само додирну штапом својим, и змија тог тренутка угану. Другом пак приликом, у зимње доба светитељ уђе у једну дубоку пештеру и наиђе у њој на змију, чије очи гораху као огањ. He слутећи да је пред њим змија, и мислећи. да је то у самој ствари огањ, светитељ набра дрва и стаде их метати на змију, желећи да се огреје на таком мразу. А змија стресе са себе дрва, и светитељ тада виде да је то змија. Али се не уплаши, него се смести на десној страни пећине, и пребиваше ту заједно са змијом све док не прође зима.
Када се навршаваше дванаеста година Јоаникијева борављења у пустињи, Јоаникију дође глас с неба који му нареди да иде у манастир звани Еристе, и тамо се обуче у монашки чин. Јер Јоаникије, тако велики монах врлинама, још не беше обучен у монашку ризу. Јоаникије одмах крену у указани манастир; и стигавши тамо у време жетве он исприча о себи игуману тога манастира Стефану. Сутрадан игуман Стефан, сатворивши изјутра уобичајене молитве, обуче преподобног Јоаникија у монашки лик, њега који и пре тога беше савршен монах, превазилазећи многе својим подвизима. Обучен пак у монашку ризу, преподобни се стаде још више подвизавати, труд труду додајући. Настани се он у месту званом Критама, и окова себе у железне вериге, шест лаката дугачке, и затвори се; и проведе у затвору и оковима три године он, добровољни сужањ и мученик Христов.
Након три године преподобни зажеле да иде у Хелидон, да види великог међу испосницима Георгија.[7] Скинувши окове са себе, он крену на пут. И када дође до реке зване Горам, наиђе на змију која мућаше воду у реци и ометаше њено течење: молитвом и крсним знаком преподобни умртви ту змију. Стигавши код великог Георгија, он проведе с њим три године, изучи у њега цео псалтир, па поново отиде у Антидијевску обитељ са учеником Пахомијем.
После неког времена преподобни Јоаникије оде у Авгарску обитељ. За време боравка свог у овој обитељи преподобни отац пође једном са другим монасима да види нови манастир који се зидао на оближњој гори. Када се приближаваше тој гори, појави се из пустиње необично велики јарац. Сапутници Јоаникијеви монаси стадоше помишљати како да ухвате тог јарца, од чије се коже могао направити добар мех. Преподобни пак, видевши помишљање њихово, нареди једноме монаху, коме име беше Сава, да иде и доведе к њему тога јарца. Сава упита: А ако јарац нагне бегати, како ћу га стићи? - Светитељ му рече: Ти, брате, само иди и изврши што ти је наређено, а јарац ће сам прићи теби и следовати за тобом. - Затим, обративши се другим монасима, упита их: Да ли је јарчија кожа згодна за прављење меха од ње? - Они одговорише: Веома је згодна; и ми на то помишљасмо пре но што ти рече. - А када јарац би приведен, преподобни га стаде гладити својом руком, а братију учаше у то време да буду милостиви према животињама и да одсецају своје жеље. И после тога он поново пусти јарца у пустињу на пашу.
Преподобни имађаше и дар прозорљивости. Он предсказа скору смрт цара Никифора, што и би: јер цар, рањен у рату са Бугарима, умре. Исто тако прорече он брзу смрт и Ставрикију, сину цара Никифора, који ступи на престо после оца.[8] А када преподобни живљаше на гори Прусентијској, што је напоредо са високом гором Олимп, бејаше тамо један монах по имену Гурије, човек лицемеран, жељан славе од људи, кога сви слављаху као великог подвижника. Овај монах, видећи да је далеко од истински врлинског подвижника, светога Јоаникија, подаде се зависти. И желећи да Јоаникија истреби са земље, он спреми отров, и дошавши преподобном као Јуда са умиљатим речима, метну му отров у пиће. А преподобни, као човек безазлен, мислећи да Гурије гаји према њему искрену љубав пријатељску, и не подозревајући ништа, попи смртоносни отров. И одмах га спопадоше силни болови, и он се обрете у смртној опасности. Међутим Бог не допусти да угодник његов превремено сконча таквом смрћу, него му посла у помоћ Свог светог мученика Евстатија: јавивши му се у виђењу, свети Евстатије га исцели од болести и поврати му здравље. Из благодарности за то, преподобни подиже тамо цркву у име светог великомученика Евстатија, и устроји при њој манастир.
Једном ноћу преподобни Јоаникије, стојећи на молитви, виде овакво виђење: са источне стране горе отвори се извор, точећи изобилну воду, а око извора стајаше мноштво оваца које пијаху ту воду. Светитељ се чуђаше томе виђењу, јер је знао да у тој пустињи није никада било ни извора ни оваца. А кад свану, он оде на то место, и не нађе ништа - ни овце, ни извор; али само место беше дивно и врло погодно за живљење. Преподобни сазнаде од стараца, да је на том месту некада била црква Пресвете Богородице. И он протумачи себи своје виђење овако: извор који точи изобилну воду јесте благодат Пресвете Богородице која ће се изливати на том месту, а овце су људи који добијају благодат од Пресвете Богородице. И уложи преподобни свесрдно старање, да се на том месту поново подигне црква у име Пресвете Богородице, што он и уради за кратко време. Подиже он прекрасну цркву, и устроји манастир, и сабра мноштво братије помоћу Божјом и сарадњом Преблагословене Дјеве Марије Богородице.
При грађењу цркве преподобни Јоаникије сам рађаше, носећи камење и помажући зидарима. Једном када пружи руку да узме са земље камен, изађе змија испод камена, уједе га за руку, и висаше на њој. А он, као нови Павле, отресе змију са руке, и не би му ништа зло (ср. Д. А. 28, 5).
Вршећи своје усрдне молитве, преподобни Јоаникије се уздизаше горе не само духом, него се и телом подизаше изнад земље. Једном блажени Евстратије, ученик и подражавалац светог живота преподобног Јоаникија, тајно се увуче у цркву и сакри у једном углу када преподобни беше ушао сам у цркву ради молитве. И Евстратије, пажљиво посматрајући како се преподобни моли, виде ово: преподобни, подигавши увис руке своје и високо се уздигавши изнад земље, стоји у ваздуху и моли се. Видећи то, Евстратије се запрепасти. А кад заврши молитву, преподобни се опет спусти на земљу, и приметивши Евстратија, би му криво и рече му: Писано је: "У Тебе нема места ко је лукав" (Псал. 5, 5), а ти се усудио да лукаво кришом посматраш грешну молитву моју. - И преподобни запрети Евстратију да никоме не прича о томе.
Овај дивни муж чињаше чудеса: речју изгоњаше ђаволе из људи, крсним знамењем и молитвом исцељиваше сваку болест, и многе избави од уједа змија. Због тога се стицаше к њему мноштво народа: један је молио за исцељење од болести, други - за избављење од нечистих духова, трећи - само за благослов и молитву. Али тиме нарушаваху преподобноме молитвено самовање и тиховање. Узнемирен због тога он поново оде на Трихаликову гору, и борављаше на њој немајући никаквог склоништа.
Међутим, Евстратије, монах Авгарског манастира, имајући искрену љубав према блаженом оцу и желећи да се види с њим, ревносно га тражаше, и пронађе га на гори Трихаликовој. После уобичајене молитве Евстратије упита блаженог Јоаникија о Лаву Јерменину,[9] који у то време цароваше у Грчкој, да ли ће он дуго смућивати Цркву иконоборачком јереси. Светитељ одмах изјави, да ће Лав скоро погинути. И би тако. Јер Михаил, прозван Валвос или Травлиј, уби Лава Јерменина, и ступи на престо после њега.[10]
Овај божанствени муж Јоаникије навикну ходити са штапом због старости. А када једном иђаше уском стазом кроз планински кланац, њему се штап омаче из руку у провалију, те је било немогуће наћи га. Тугујући за штапом, светитељ преклони колена и узношаше Господу уобичајене молитве; а штап у то време, ношен невидљивом руком по ваздуху, спусти се светитељу у руке.
Једном приликом ходећи по пустињи светитељ обрете једну празну пећину, у којој обитаваху зли дуси. Та се пећина допаде преподобноме, и он се настани у њој. Међутим зли дуси, не подносећи његово присуство, устадоше против њега отворено и чињаху му разне пакости, желећи да га уплаше и отерају оданде. Они викаху на њега, шкрипаху зубима, исмеваху га; застрашиваху га, скакаху око њега, нападаху га, и, изгледало је, љуљаху сву пећину. А светитељ, по речи светог апостола Павла, стајаше као у време битке, обучен у оклоп и штит вере,[11] и ни у шта не сматраше вражије нападаје. А зли дуси викаху, као некада не подносећи присуство Христово: Што си дошао овамо пре времена да нас мучиш?[12] - И не могући победити непобедивог они, побеђени њиме, бегаху од Њега.
У то време кћи једног знаменитог бољара, која се држала праве вере, лежаше раслабљена на постељи и тешко се мучаше. А када је ношаху к светитељу он сам изиђе пред њу и срете је, и сажаливши се на њу због њене побожности, јер је почитовала свете иконе усред толиких иконобораца, исцели је од болести молитвом и светим крсним знамењем и подари јој потпуно здравље. Деси се пак да тамо беше светитељев зет, ожењен његовом сестром. Он беше помрачен иконоборачком јересју, и светитељ га дуго поучаваше, да би га извео на прави пут истинске вере и он почео указивати достојно молитвено поштовање светим иконама. Али када светитељ својим поукама ништа не успе, јер његов зет беше упоран као Фараон, тада блажени, заборавивши на своје блиско телесно сродство с њим, помоли се Богу да његовом зету иконоборцу ослепи и телесне очи, пошто он нема душевне очи. - Тако и би: зет његов ослепи, добивши на тај начин казну коју је заслужио због свога неверја.
У овог великог оца бејаше обичај да силази с горе y сусрет свакоме, за кога би чуо да му долази у посету. Он то чињаше да се посетиоци не би мучили, пошто је пењање на гору било тешко и неудобно. Тако, једном иђаху к њему два епископа, Халкидонски и Никејски, а с њима Петар и Теодор Студити,[13] са Јосифом и Климентом. Сишавши с горе блажени отац их срете и с љубављу поздрави. И после уобичајене молитве, када они разговараху о душекорисним стварима, блажени рече једноме од њих, и то Јосифу: He узнемируј се, брате Јосифе, али ти треба да се припремиш за одлазак. - Ове његове речи не разумеше тада. А када прође осамнаест дана, пресели се Јосиф из овога живота у онај; и тада се опоменуше речи блаженога Јоаникија и схватише да он својим прозорљивим очима провиде Јосифову смрт и о њој му управо прорече наређујући му да се припреми за одлазак.
Пете године Михаилова царовања, а крајем четрнаесте године од омрти цара Никифора и откако Бугари победивши Грке заробише многе велике и славне бољаре и војнике и држаху их у оковима и тамницама, преподобни се опомену тих заробљеника и срце му се стаде кидати од сажаљења, јер он чу да се они налазе у крајњој невољи и нужди, седе у смрдљивој и мрачној тамници, оковани у вериге, и радије би пристали умрети него у таквим патњама живети. Сажаливши се дакле на њих, преподобни Јоаникије остави пустињско и молитвено самовање и крену у Бугарску земљу са жељом да раздреши окове сужњима и да ослободи заробљенике. И када стиже у град у коме Грци тамноваху у оковима, он на невидљив начин приђе к тамници, тако да га не могаху видети тамнички стражари који чуваху тамничка врата. И закрсти врата крсним знаком, и тамница се тог тренутка отвори. Ушавши у њу, преподобни крсним знаком раздреши све од окова и нареди им да пођу за њим. И сви сужњи изађоше из тамнице, а присутни стражари не могаху видети шта се збива. Светитељ пак, ослободивши Грке од окова и тамнице, као Христос душе праведника из ада, сву ноћ их, као нови Мојсије, вођаше при сијању чудесне светлости, и доведе их до саме границе Грчке царевине. А путем их учаше да не буду као оци њихови, род одметнички и богопротивнички, него да се уздају у Бога и да не заборављају Његова доброчинства и чудеса. Када се пак стаде опраштати с њима, сви они припадоше к ногама његовим, молећи га да им каже своје име, и говораху: Реци нам, човече Божји, ко си ти? - Преподобни не сакри од њих своје име, али им при томе нареди да благодарност узносе једино Богу; па се онда поново врати у своје тихо молитвено самовање.
Једном преподобни седе на лађу и отплови ка обитељи светог Теофана, која се налазила у Сигријани,[14] да се тамо помоли Богу. При повратку отуда он сврати на острво Тас.[15] Када житељи тога острва, и монаси и мирјани, чуше за долазак преподобног Јоаникија, слегоше се к њему сви и мољаху га да се смилује на њих и одагна са острва њиховог аждају, која се у то време беше размножила на том острву, и велика зла чињаху и људима и стоци. Светитељ се одазва њиховим молбама, и својим молитвама које узнесе Богу он као неким стрелама натера аждају и сав њен пород те се одмах, сабравши се, бацише у дубину морску, и више се никада не појавише на том острву.
Одатле преподобни оде на друго усамљено место. Са њим бејаше у то време и Данило, игуман манастира који се налазио на острву Тасу. Даниловом брату, монаху Јевтимију, светитељ предсказа скору смрт, рекавши: Припремај се, брате Јевтимије, јер ћеш ускоро отпутовати у горњи свет.
После тога преподобни уђе у једну малу пећину, са намером да се у њој одмори, и обрете тамо живећег у њој ђавола, свирепијег од оних који су га раније нападали. Без обзира на то, Јоаникије се са Данилом настани у тој пећини. А ђаво, не подносећи њихово присуство, јављаше им се црн и страшан, беснећи и нападајући на њих, да би их отерао из пећине. Али они, надајући се на Господа, без бојазни борављаху тамо. Напослетку, тај древни човекоубица насрну на њих, свеза Данилу ноге, а Јоаникија порази у ребра таком болешћу, да он седам дана остаде без гласа. Међутим сам нечастиви побеже из пећине, јер не беше у стању да борави у једном месту са угодницима Божјим. После тога преподобни Јоаникије се врати на Трихаликову гору и претсказа скору смрт једноме монаху, по имену Исакију, који не рађаше на своме спасењу. Осим тога преподобни молитвом и знамењем светога крста одагна из градина црве који наношаху велику штету.
Једном дође к њему ради молитве једна старица, игуманија Клувијске обитељи, са својом ћерком. А он, узевши жезал који беше у руци матере, метну га у руку њене ћерке.[16] Мати се збуни и рече: Оче, жезал треба мени да моје слабо тело подржава због моје дубоке старости. - Преподобни, не одговарајући ни речи, поступком својим предсказа будућност: јер након мало времена та старица умре, а ћерка њена би изабрана место ње за старешину.
Потом блажени Јоаникије оде одатле са својим учеником Евстратијем на другу, веома дивљу и непроходну гору, која се зове Вранова. Поживевши ту неко време он отиде у горе Ангидијске обитељи; тамо направи малу келију и живљаше Богу. Он ту сатвори многа чудеса: исцељиваше болесне, одвеза језик немоме, бесног и гневљивог учини кротким, обрати јеретике од заблуде Православљу, предсказа кончину многима: јер беше испуњен благодаћу живећег у њему Светога Духа.
Овај преподобни достиже такву висину духовног живота, да њега не могаше видети сваки човек; и многи који су желели да га виде, долажаху к њему у келију, али га ипак не видеше. И пошто би они отишли, смирени отац је говорио своме ученику: Брате Евстратије, твојим молитвама ја остадох невидљив за долазнике.
Једном, када се на тој гори зидаше храм светог Јована Крститеља, план за који беше дао преподобни Јоаникије, дођоше издалека нека братија, желећи да виде свето лице угодника Божјег. Дошавши до храма који се зидао, они седоше и чекаху долазак преподобног оца, кога су желели да виде. Тада дође преподобни Јоаникије да види, да ли се храм зида по плану; и он стајаше пред очима братије, који беху дошли ради њега, и посматраше грађевину, али га они не могаху видети. Провевши доста времена усред њих, он се врати у своју келију не показавши се дошавшима који су с нестрпљењем очекивали његов долазак. А један од монаха који живљаху у његовој близини, по имену Јован, дознавши за то, рече преподобноме: Оче, није требало братију, који су толики пут превалили због тебе, вратити ожалошћену, не давши им да виде твоје лице. Жалосна је то ствар, и смућује ми срце. - Светитељ пак, похваливши труд и усрђе те братије, стаде се молити за њих. А после молитве, обративши се Јовану, рече: Брате, ми немамо своје воље, него што Бог хоће то твори с нама. Да је Бог хтео да ме дошавша братија виде, они би ме видели чак и да сам се сакрио од њих. Међутим ја сам дуго времена, и не кријући се, стајао пред очима њиховим, и они ме не видеше, пошто је Бог тако хтео.
Једном приликом, када нека братија дођоше к преподобноме и сеђаху пред његовом келијом, неочекивано се појави огромна и страшна мечка, долазећи из оближњег луга. Угледавши је они се веома уплашише. А светитељ им рече: Господ наш дао је слугама Својим власт да газе лава и змију, који су страшнији од свих зверова, а ви се бојите мечке? - И нареди светитељ да јој баце парче хлеба, које она узе и отиде у пустињу.
Преподобни отац Јоаникије беше толико духован, и имађаше тако светле духовне очи, да је могао видети и небеске духове и душе праведника. Тако једном, стојећи на молитви, он виде душу неког архимандрита Петра, коју анђели са славом ношаху на небо, окружену блистањем неисказане светлости. И исприча то својим ученицима ради поуке.
У то време цароваше над Грцима Теофил иконоборац. Овај цар посла два угледна човека к преподобном Јоаникију, да га упитају, треба ли молитвено почитовати икону Христову. A кад изасланици дођоше к светитељу, он отвори своја богонадахнута уста и стаде говорити мудрост давану му одозго. Изасланици се застидеше, пошто не беху у стању да му се противставе, нити да рекну иједну реч супротну: јер кроз њега говораше сам Бог, који у Еванђељу говори ученицима Својим: He брините се унапред шта ћете говорити, јер ћу вам ја дати уста и премудрост (Мк. 13, 11; Лк. 21, 15). И показујући јасно да светим иконама треба одавати достојно молитвено поштовање, светитељ их обрати правој вери, те се они одрекоше иконоборске јереси и поклонише икони Христовој.
Једном игуман Авгарског манастира Евстратије упита преподобног Јоаникија: Оче, докле ће свете иконе бити бешчешћене? докле оне неће бити враћене Цркви? докле ће гонитељи јачати и дивље звери стадо Христово разграбљивати? - Преподобни отац одговори: Почекај мало, брате, па ћеш видети Божију силу, јер ће управу над Црквом примити неко по имену Методије. Он ће Божанским Духом Цркву у ред довести, јереси истребити, православним догматима Цркву учврстити, спокојство и једномисленост васпоставити; а противнике ће десница Вишњега умирити.
Ово пророчанство преподобног Јоаникија убрзо се испуни, јер након мало времена умре цар Теофил, иконоборац, а на престо ступи његов син Михаил[17] са својом мајком Теодором;[18] Методије пак би постављен за патријарха.[19] Патријарх Методије васпостави молитвено поштовање светих икона, утврди Православље, умири све црквене спорове и немире, и уклани пометњу. A када након неког времена ђаво поново подиже људе смутљивце да стварају и раздиру Христову Цркву, преподобни Јоаникије приђе у помоћ блаженом Методију, који духовним мачем речи Божије ратоваше противу јеретика. Тада преподобни Јоаникије, и лично и преко својих посланица, брањаше Православље, и отпале од Цркве опет враћаше Цркви; архијереја пак Методија, који много пута малаксаваше у борби са јеретицима, преподобни крепљаше и учвршћиваше својим посланицама. Једном, када се на сабору читаше посланица Јоаникијева, и јеретици стадоше ружити, хулити, и исмевати блаженога, преподобни, сазнавши то Духом Божјим, изненада се појави на сабору, и поче тако говорити о Богу и божанским стварима, да се сви дивљаху његовој премудрости и разуму. И речи његових богонадахнутих уста не бише узалуд; јер као што некада на Јерусалимском скупу за време првог говора апостола Петра,[20] тако и на овоме скупу слушаоци бише тронути говором преподобног Јоаникија, и с љубављу примаху речи његове и обраћаху се правој вери. Тако се преподобни стараше о миру Цркве и спасењу душа људских; и убрзо, његовим старањем и молитвама, јерес би уништена и мир повраћен Цркви. А ђаво који смућиваше Цркву побеже са стидом, јер се бојаше Јоаникија, и од молитава његових ишчезаваше као восак од огња.
Једном се у обитељи преподобнога обављаше освећење молитвенога храма, који он сам беше подигао. Када се братија сабраше, а светог оца још не беше с њима, изненада се појави читав пук демона који силажаху с брежуљка, тобож, као прави људи. Сви се веома уплашише, не знајући шта да раде; а светитељ, иако не беше с њима, провиде духом шта се збива, и одмах припаде молитви, и подигавши руке своје горе, стаде своје молбе узносити Богу, које као стреле поразише пук демонски и натераше у бекство. А братија, видећи где демони беже као гоњени батинама и ранама, престадоше се бојати и с радошћу отпразноваше свој празник.
У то време Исмаиљћани[21] ратоваху са Грцима, и победивши грчку војску они многе одведоше у ропство и држаху их у оковима. Један од виђених Грка, чији млади рођак би одведен у ропство, моли преподобног Јоаникија да спасе из ропства тог његовог рођака, као што је некада избавио Грке који су се налазили у ропству код Бугара. Преподобни, имајући жалостиво срце, крену у земљу Измаиљћанску, и дошавши до тамнице он изведе на слободу не само тог младића него и остале Грке који беху с њим у тамници. А стражари то уопште не приметише, јер се пред преподобним врата сама од себе отвараху и окови сами спадаху. А када беху на путу за Грчку земљу, нападе их мноштво дивљих паса; но светитељ порази псе слепилом, и они прођоше између њих потпуно читави.
На тој гори где се преподобни пошћаше, недалеко живљаше један монах по имену Епифаније, познат по подвизима. Њега ђаво подстаче на завист према блаженом Јоаникију и он стаде роварити против блаженога, завидећи му на већој слави којом га међу људима прослављаше Бог који је рекао: Прославићу оне који мене прослављају (1 Цар. 2, 30). Из зависти Епифаније реши да погуби невиног и чистог срцем Јоаникија преподобног: због тога он запали шуму на тој гори која беше пуна суварака, да би у том пожару изгорео и Јоаникије заједно са својом келијом. Међутим Бог, који спасе од огња Младиће у Вавилону, сачува неповређеним и угодника Свог, блаженог Јоаникија. Блажени пак, видећи злобу свога непријатеља, не разљути се на њега нити се увреди, него хотећи да добром победи зло и да незлобивошћу уништи непријатељство, дође са смиреношћу Епифанију и упита га за разлог његовог гњева, и мољаше га за опроштај. Међутим Епифаније, штапом који на крају имађаше оштар гвоздени наглавак, од јарости удари у стомак светитеља, желећи да га прободе. Али Господ, који не допушта грешницима да савладају праведнике, сачува светитеља неповређеним од тога ударца. To и беше оио искушење блаженоме, које му предсказаше она два пустињака који му дадоше левитонар и при томе рекоше: При крају твога живота снаћиће те искушење од завидљивих људи. Али горке последице тога искушења срушиће се на главе непријатеља, а теби се неће десити никакво зло.
Достигавши дубоку старост, и већ изнемогао телом од многих трудова и подвига, преподобни отац наш Јоаникије дође у Антидијеву обитељ, начини тамо малу келију и затвори се у њој. А ако би кад и изашао из келије, он је, идући средином обичног пута, бивао невидљив за оне које није желео да га виде.
У петој години царовања Михаилова свети отац патријарх Методије, провиђајући скори одлазак Јоаникијев ка Господу, дође к њему са својим клиром, просећи од њега благослов и молитве. Преподобни Јоаникије, после дугог разговора са светим Методијем и довољне поуке његовим пратиоцима о православној вери, прорече светом Методију да ће и он, после његове кончине, убрзо прећи из временог живота у вечни. Затим, сатворивши молитву и целивавши један другог последњим целивом, они се растадоше, и патријарх се врати своме дому, а преподобни отац остаде у својој келији молећи се и спремајући се за кончину. И у трећи дан по одласку патријарховом, преподобни и богоносни отац наш Јоаникије пређе ка Господу четвртог новембра, пошто поживе на земљи деведесет четири године. А у осми месец по његовом престављењу, четрнаестог јуна, упокоји се у Господу и свјатјејши патријарх Методије. И тако се зби пророчанство преподобног Јоаникија, којим предсказа патријарху, да ће и он ускоро за њим прећи из временог у вечни живот. А када преподобни отац наш Јоанидкије умираше, у то време монаси што живљаху на гори Олимпу видеше огњени стуб који узлажаше од земље ка небу, пред којим иђаху ангели, отварајући пред њим рајска врата и узносећи га к тамошњем блаженству. И по томе ти монаси дознаше да преподобни Јоаникије, завршивши подвиг течења свога, прелази к небеском покоју.
He само за живота свога него и по престављењу своме преподобни Јоаникије сатвори многа чудеса: јер многи болесници, дотичући се светих моштију његових, добијаху здравље; многи се избавише од злих духова; раслабљени усташе са одра; и сваки, ма каком болешћу обузет, одмах је оздрављао чим би се његовог ковчега додирнуо. Тако Бог чудесима прослави угодника
Свог и за живота и после смрти. Његовим светим молитвама нека Господ и на нама покаже милост Своју и нека нас исцели и од душевних и од телесних болести наших, ради славе светог имена Свог. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА НИКАНДРА, епископа Мирског, и ЕРМЕЈА (ЕРМИЛЕ) презвитера

ОВИ светитељи бише од светог апостола Тита вером просвећени и на свештенослужење постављени. Они многе незнабошце обраћаху од заблуде и привођаху Христу. Зато они бише узети и изведени пред градоначелника Ливанија на суд. Ливаније их дуго наговараше да се одрекну Христа. А када у томе не успе, он нареди да их брзоногим коњима привежу за репове, и да терају коње што бесније. Дуго вучени тако, слуге Христове обагрише земљу својом крвљу: тела њихова, ударајући се по земљи о камење и дрвље, беху сва изранављена, и по закону природе људске они су требали умрети, да их сам Господ није укрепљавао у таквим мукама. Потом их полумртве вргоше у тамницу, и мораху их глађу и жеђу; но Господ их храњаше хлебом небеским и исцељиваше им ране.
После неког времена они опет бише изведени на суд. И пошто се не покорише мучитељевој наредби , они бише на дрвету обешени, па стругани железним ноктима и паљени свећама. Затим беху бачени у пећ огњену, али остадоше неповређени: јер ангео Господњи сиђе к њима, расхлади пећ и сачува их читаве од огња. Потом нареди мучитељ да им гвоздене клинце забију у главу, у срце, и у стомак. А када то би, ископаше им гроб, па их још живе бацише у гроб и затрпаше земљом. Скончавши тако свирепом и тешком смрћу, свети Никандар и Ермеј сада живе слатким и радосним вечним животом са Господом, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОРФИРИЈА ГЛУМЦА

РОДОМ из града Ефеса; по занимању глумац, комедијаш, подражавалац. Као такав пратио војводу Александријског на његовом путу у Кесарију. И једном, требало је да њих два глумца: Порфирије и један друг његов, исмеју хришћанску свету тајну крштења. Порфирије је представљао крштаваног, a друг његов епископа који крштава. И када они, изигравајући свету тајну крштења, чињаху оно што се чини при вршењу њеном, и облачаху Порфирија у белу хаљину, као што је обичај код хришћана, гле - догоди се чудо: Порфирије доби од Господа Христа благодат и осети се хришћанин. Јер чим се он крсти, појавише се Ангели пред њим и научише га да се моли Богу окренут истоку и да осењује себе чеоним крсним знаком по челу и по целоме телу. Видећи ово чудо, многи повероваше у Христа и крстише се, и тако ступише у васељенску Цркву Христову. Тада војвода нареди светом Порфирију да се одрекне хришћанске вере, али овај не хтеде. Због тога војвода нареди те Порфирију одсекоше главу. И тако он прими славни венац мучеништва. Пострада свети Порфирије 270. године, за царовања Аврелијанова.[22]

СПОМЕН БЛАГОЧЕСТИВОГ ЦАРА ЈОВАНА ДУКЕ ВАТАЦИЈА, Милостивог

БОГОЉУБИВИ цар Јован, звани Ватаци, беше високог царског порекла, родом из Адријанопоља. Његов деда Константин Ватаци био је војвода цара Мануила Комнена. Када умреше његови родитељи, оставише му велико богатство, које је он делио сиромашнима и давао прилоге храмовима Божјим. Отпутовавши у Нимфеон Витинијски, тамо на двору цара Теодора Ласкариса нађе свога стрица, који беше јереј и царски духовник, и преко кога постаде царски пријатељ.[23] To пријатељство, међутим, не пробуди у њему уображеност и гордост; он се и даље према свима понашао смерно и са љубављу. Зато је био свима омиљен, због његове смерне нарави, приступачности, безазлености, чистог живота и мирноће. Због тих врлина доби за жену цареву кћер по имену Ирину.
После смрти његовог таста цара Теодора, зацари се овај благородни Јован (1222-1254), управљајући разборито и мудро Византијским царством. Био је заштитник свих оних којима је чињена неправда, мерило праведности и извор милостивости, због чега и доби назив Милостиви. Такође је био признат као ревнитељ отачке побожности и православне вере. Трудио се на просветљењу заблуделих Јудеја и жудио за јединством хришћана Истока и Запада. У његово време дође до дијалога између посланика Римског папе Григорија IХ и цариградског патријарха Германа Новог, но будући да западњаци остадоше упорни у својој заблуди и не хтедоше избацити неблагочестиви додатак "и од Сина" из Символа вере, разговор остаде без икаквог плода.
Једном овај милостиви цар чу у уму неки божански глас који му говораше: "Разапети устаде, горди паде, понижени и скрушени се усправи". Охрабрен тим гласом, он пође у борбу против султана Азатина, који изишавши из Иконије беше опустошио градове који леже близу реке Меандре. Овог безбожног султана он победи и уби на мегдану. Управљајући тако богољубно бродом дарованог му царства, упокоји се Јован у седамдесет другој години свога земаљског живота (1254) и би погребен у манастиру Христа Спаса, који он сам сазида, давши му име Сосандра (= Човекоспас). Касније његово чеоно тело би на основу јављања њега самога пренесено у Магнезију. Кад његов гроб би отворен после седам година ради преноса моштију у Магнезију, из њега изиђе не смрад већ благоухани мирис, а сам упокојени цар изгледаше као жив. Тако Бог прославља оне који Њега славе. Отада његове мошти даваху многима утеху и исцељење, силом благодати Бога живога и истинитога, Који у светима обитава. Њему слава и хвала кроза све векове. Амин.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Лав IV - царовао од 775. до 780. године. Гоњење икона почело при цару Лаву Исавријанцу, године 726
2. Олимп - планина у Витинији (у Малој Азији); привлачила пустињаке, жељне самоће и повучености.
3. Хелеспонт - данашњи Дарданелски Мореуз. Хелеспонтом се називао такође и округ на источној обали тога Мореуза.
4. Ова молитва светог Јоаникија употребљава се и сада на црквеном богослужењу: Повечерју, и то у оваком облику: Упованије мсуе Отец, прибјежишче моје Син, покров мој Дух Свјатиј; Тројице Свјатаја, слава Тебје!
5. На западу Мале Азије.
6. Вероватно, то је била капелица. Капелице или молитвене домове правили су пустињаци, којима су цркве биле далеко, или приватна лица, нарочито на местима где су скончали и били сахрањени њихови родитељи.
7. Георгије, касније епископ Амастријски, у Пафлагонији. Спомен његов Црква празнује 21. фебруара.
8. Никифор I царовао од 802. до 811. године. Син његов Ставрикије царовао само два месеца, па збачен, и после три месеца умро.
9. Лав V Јерменин царовао од 813. до 820. године.
10. Михаил II Травлос, тј. муцави, царовао од 820. до 829. године.
11. Ефес. 6, 13-14.
12. Мт. 8, 29.
13. Студити - монаси Студијског манастира у Цариграду, подигнутог половином петога века конзулом Студијем у част светог Јована Крститеља. Ти су се монаси називали "неуспављиви", јер су, подељени у три чреде, одржавали богослужење у цркви без прекида. - О Св. Теодору Студиту видети опширније под 11. новембром.
14. Теофан Исповедник, игуман Сигријанске обитељи, око Кизика, у Малој Азији. Спомен његов Црква празнује 12. марта.
15. Тас или Тасос - острво у Јегејском Мору.
16. Старешине и старешице монашких обитељи имали су као ознаку свога чина жезал (палицу, штап).
17. Византијски цар Михаил III, од 842. до 867. г.
18. Света Теодора упокојила се 867. Спомен њен празнује се 11. фебр.
19. Патријарховао од 843. до 847. године. Спомен његов празнује се 14. јуна.
20. Д. Ап. 2, 14-14
21. Измаиљћани, друкчије Арабљани, потомци Измаила, сина Авраамова. Арабљани су у то време имали моћну државу.
22. Један свети Порфирије Глумац празнује се 13. септембра. Судећи по житију једног и другог, која су скоро иста, овде се ради о истом мученику.
23. У ово време у Цариграду владаху Латини а престоница Византијског царства беше пренета у Никеју Витинијску. Ово би у 13. веку.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Акепсим еп. Наесонски и други с њим. Осамдесетогодишњи старац Акепсим, испуњен сваком врлином хришћанском, сеђаше једнога дана у дому своме са гостима својим. У том дете неко испуњено благодаћу Духа Божјег притрча старом епископу, целива га у главу и рече: „благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење!” Ово пророчанство ускоро се обистини. Цар Саворије подиже љуто гоњење хришћана по свој Персији, те и св. Акепсим би ухваћен и изведен пред некога кнеза жречевског. Ухваћеном и везаном епископу приступи неко од његових домаћих и упита, шта заповеда у погледу дома. Светитељ му одговори: „то више није дом мој, ја бесповратно одлазим у дом вишњи.” После великих истјазања буде бачен у тамницу, где сутрадан буду доведени и Јосиф, презвитер и старац од 70 год, и Аитал ђакон. После трогодишњег тамновања и многих мука Акепсиму одсекоше главу, а Јосифа и Аитала укопаше до бедара у земљу, и наредише бездушници хришћанима, да их ударају камењем. Тела Јосифова Промислом Божјим нестаде те ноћи, а над телом Аиталовим израсте дрво „марсина”, које исцељиваше сваку болест и сваку муку на људима. И тако трајаше 5 година, па онда злобни и завидљиви незнабошци посекоше то дрво. Пострадаше ови Христови војници у IV веку, у Персији, а за време незнабожног цара Саворија.

2. Св. великомуч. Георгије. Овога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија, великомученика Христова.

Читања из Светог Писма - Св. влм. Георгије

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2018, 

3. Преп. Илија Египатски. Подвизавао се близу Антипоа, главног града Тиваиде. 70 година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110 години живота и преселио у радост Господа својега. „Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњим знајући да њих убацују демони с циљем, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу”.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА АКЕПСИМА епископа, ЈОСИФА презвигера и АИТАЛА ђакона

У земљи Персији, у граду Наесону, бејаше благочестиви епископ Акепсим. Од младости своје проходећи сваку врлину, он свето поживе све до старости своје. Иако му већ беше осамдесет година, он не изнеможе од труда, подвизавајући се веома постом и молитвом, и ревносно се старајући о повереном му стаду. Но он показа превелики подвиг при кончини својој, када јуначки одстоја све до крви за Господа свога, за кога и душу своју положи после дугих и тешких мучења. Он још на неколико година пре мученичког подвига свог доби овакво пророчанство о своме страдању: Када једном он сеђаше у своме дому, једно момче његово испуни се пророчкога духа, целива га у главу и рече: Благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење! - Он се обрадова овом пророчанству и рече: Нека ми буде, чедо, по речи твојој. - У то време са Акепсимом сеђаше један његов драги пријатељ, епископ оближњега града. Чувши речи што их момче изговори, он се осмехну и упита момче: Реци ми, чедо, знаш ли што и о нама? - Богонадахнуто момче одговори: Ти нећеш више видети град свој, него ћеш се преставити на путу к њему, у селу Етрадан.
Пророчанство овог дечака испуни се на оба епископа: један умре на путу, у споменутом селу, а глава епископа Акепсима стварно се удостоји мученичког венца. To ce зби на следећи начин. Незнабожни персијски цар Сапор[1] диже у земљи својој велико гоњење на хришћане. У сам дан спасоносних страдања Христових он разасла у све крајеве своје земље наређење: да буду побијени по свој Персији сви који исповедају Христа. И би у то време од стране незнабожаца без милости побијено по градовима и селима безбројно мноштво хришћана. Особито жреци и волхови[2] беснијаху против хришћана; они ревносно трагаху за онима који су се скривали, извлачаху из домова и скривалишта и предаваху љутој смрти. Неки пак од верних сами им се предаваху у руке и радосно проливаху крв своју. Многи од дворјана у царским палатама бише побијени за Христа. Међу њима и евнух Азадис, љубимац царев, би убијен као истински слуга Исуса Христа и исповедник пресветог имена Његовог.
Цар дознавши за смрт свог љубимца евнуха Азадиса, веома се ожалости, и прекрати свеопшти покољ хришћана: он издаде наредбу да се смрћу кажњавају само вође и учитељи хришћанске вере. Када ова наредба царева би објављена свуда, старешине волхова и жречева врло брижљиво прохођаху Персију иштући хришћанске епископе и свештенике и убијајући их на разне начине. У то време би узет и свети епископ Акепсим. Када га извођаху из дома, неко од његових домаћих приступи к светитељу и шапну му на уво: Дај неко упутство о дому свом. - А свети Акепсим, показујући руком на дом, рече: To више није дом мој, јер ја бесповратно одлазим у дом вишњи.
По доласку у град Арбелу[3] свети Акепсим би изведен пред кнеза волхова, коме беше име Адрах. Кнез упита светитеља: Ко си ти? - Светитељ громко изјави да је хришћанин. Кнез га упита: Је ли истина што се прича о теби, да не слушаш царско наређење и проповедаш Једнога Бога? - Светитељ неустрашиво одговори: Истина је све што си о нама чуо: ја проповедам Једнога Бога, и све који долазе к мени саветујем да познаду Њега и верују са мном у Њега. - Кнез рече: Ми смо слушали о теби да си мудрији од других, а сада видимо да ни по чему ниси паметнији од неразумне деце: јер каква је то мудрост противити се царевом наређењу и не клањати се пресветлом сунцу и огњу, којима се и сам цар поклања? - Светитељ одговори: И ваш цар и ви с њим потпуно сте полудели, јер оставивши Творца ви се клањате творевини. - Кнез са гњевом рече: Ти називаш лудима нас који почитујемо такву стихију и клањамо се сунцу које све и сва оживљује и осветљује? Лажљиви старче, ти си сам заиста луд, и ако се не покориш царевом наређењу, онда те старост твоја неће избавити од тешких мука, нити ће те твој распети Бог ослободити из наших руку. - Светитељ на то рече: Нека умукну, безбожниче, твоја одвратна уста која хуле Бога мог! Ти хоћеш да ме уплашиш својим претњама, да бих ја одступио од отачких предања, којима се у младости научих и у којима доживех до седине ове. Иако се ти у гордости својој хвалиш да ме из руку ваших неће избавити ни старост ни Бог мој, ипак ја нећу дати боље за горе: јер каква ми је корист ослободити се из ваших руку за ово мало дана? јер скоро, и мимо вас, потражиће се од мене општи дуг смртне природе. Нећу се поклонити сунцу, нити ћу одати поштовање огњу, да се нико не би насмејао мојој старости, да нико не би помислио да је мени живот дражи од Бога мог; нећу продати толика небеска блага за краткотрајни живот.
Волх одмах нареди да светитеља простру нага на земљи и да га чврсто бију чворновитим моткама. И он би толико бијен по свему телу, да се земља обагри његовом крвљу. A no дугом бијењу мучитељ поново стави преда се светог епископа и рече: Акепсиме, где је Бог твој? Нека дође сада и нека те избави из мојих руку. - Светитељ одговори: Безакониче! Бог је мој свуда, испуњује небо и земљу, и моћан је да ме избави из твојих руку. Но ја молим Његову доброту, не да ме избави од твога насиља, него да ми подари трпљење у мукама, да бих, претрпевши до краја, добио венац живота. А какве муке и смрт заслужујеш ти који устајеш на Бога живога, ти - земља и пепео! Заиста заслужујеш да сагориш у огњу, коме се сада клањаш као Богу, да те тај бог твој вечито пече. - Слушајући то, кнез волхова беснијаше од гњева, и нареди да светитеља окују у тешке ланце и затворе у тамницу.
Наредног дана бише узети презвитер Јосиф, коме беше седамдесет година, и ђакон Аитал, оба - мужеви праведни и свети, њихова ревност за Бога беше као ревност пророка Илије, и реч њихова оштра као мач оштар с обе стране, који сече безбожје. Они бише доведени пред незнабожног Волха; и он, охоло погледавши на њих, рече: О, роде изгубљени! зашто, обилазећи просте људе, ви их обмањујете својим неправедним учењем? - Презвитер одговори: He обмањујемо ми људе, него их од обмане обраћамо к истинитоме Богу, који је Господ и Спаситељ сунца и огња и свих видљивих и невидљивих твари: и учење наше није неправедно, јер учи о Једином Истинитом Богу. -
Волх упита: Које је учење праведније: да ли оно којега се држи цар и све његове војводе, или то коме следују људи бедни, одбачени, ништи и ништавни као ви? - Презвитер одговори: Да, ми смо бедни и одбачени људи у овоме свету, јер Господ наш је благовољењем Својим не у душегубним богатствима и гордости живота, него у сиромаштву и смирењу нашем. Са тог разлога од нас добровољно постају сиромашни и смирени, раздавши своје имање у руке убогих, због чега ће надамо се примити од Господа нашег сто пута онолико. И када бисмо ми радили на прикупљању богатства, онда бисмо се, трудећи се својим рукама, обогатили више него ти који ништа не радиш већ само плод туђег рада једеш и насилно приграбљујеш имања других људи, убогих; нама пак доста је од труда нашег да и саме себе хранимо колико треба, и да слабију браћу хранимо. Ми знамо да је богатима тежак пут у Царство Небеско, и да они који хоће да се обогате падају у напасти. - Остави своју дугу лаж и поклони се огњу и сунцу, рече волх прекидајући му говор. Презвитер му на то одговори: He надај се да ћеш ме икада видети где творим безакону вољу вашу, јер нећу оставити Створившег огањ и сунце, нити ћу се поклонити творевини.
Чувши то, волх нареди те светог презвитера обнажише и растегоше, па га ружиним трновим прућем дотле бише док му се сва кожа не одра и не стаде месо отпадати од костију. Сав У крви, светитељ кликну: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што си благоволео омити ме од грехова мојих у крви мојој. - После пак дугог бијења свети презвитер би окован у двоје гвоздене вериге и вргнут у тамницу код светог Акепсима, где један у другоме налажаху олакшање својим патњама, узајамно се тешаху надом на милост Божију.
Када презвитер би одведен у тамницу, ђакон Аитал остаде сам пред кнезом волхова, стојећи везан. Погледавши на њега, волх га упита: А ти шта велиш? Хоћеш ли испунити царско наређење? Хоћеш ли се поклонити великоме сунцу? Хоћеш ли окусити од жртвене крви, да би се избавио од зала која ти предстоје? Или ћеш остати упоран и непокоран као и остали? - Свети ђакон одговори: Дело је твоје погане седине: да пијеш идоложртвену крв, и да за Бога сматраш оно што је створено од Бога. Ја пак нећу да будем тако слеп душевним очима као ти, и нећу успочитовати твар више него Творца.
Тада мучитељ нареди да ђакону вежу руке испод колена и да кроз свезане руке ставе велики колац, па да шест џелата, по три са сваке стране, стану на крајеве колца и клацкају се, мучећи на тај начин ђакона, и да га затим немилосрдно бију ружиним прућем. Клацкајући се тако, војници разглавише зглобове мученику, а бијући га ружиним прућем они му одераше тело. Трпећи све то јуначки, мученик рече волху: Ти се, мучитељу, веселиш, видећи искидано тело човечије, као што се пас или гавран весели видећи леш и желећи да се насити њиме. Ипак знај, безбожниче, да ни у шта не сматрам ове муке.
Волха то још више разјари, и он нареди те светитеља тукоше још силније, док му кости не поломише и не отпаде месо са костију његових. Затим га престадоше тући, па понесоше у тамницу, пошто од љутих рана он уопште није могао да стане на ноге. И кад га донеше, они га као неко бреме бацише код прва два страдалца.
По истеку пет дана свети мученици бише одведени из тамнице на место звано Рај, где беше храм бога огња, кога незнабожни Персијанци почитоваху. Кнез волхова, седећи тамо на судишту, упита свете мученике: Реците ми брзо, да ли ћете још остати у своме безумљу, или ћете, променивши се на боље, бити с нама једно? - Свети одговорише: Нека ти буде знано, судијо, да вера и убеђење које имађасмо с почетка, у њему смо и сада, и у њему ћемо остати до краја. Ни претњама, ни мукама, ни даровима, нити ма којим другим средством ти нећеш изменити наше добро вероисповедање. Јединога Бога, Господа свега, ми знамо и исповедамо, у Њега Јединога верујемо, и Њему се Јединоме клањамо.
Чувши то, волх тог тренутка измисли ново мучење: он нареди да мученицима омотају узицама руке, бедра и голенице, да у те узице ставе штапиће, да штапиће окрећу, и да тако узицама све јаче и јаче стежу мученике. Када то рађаху, свети мученици осећаху страховите муке и болове, јер им кости тако пуцаху и ломљаху се, да то чујаху и они што далеко стајаху. A они што их мучаху, говораху им: He противите се царској вољи. - Мученици одговараху: Сваки који испуњује вољу безаконог цара вашег, противи се Богу.
Тако свети мученици бише мучени од девет до дванаест сати. Онда мучитељ нареди да их опет одведу у тамницу. Али пошто свети страдалци не могаху ићи својим ногама, њих као вреће узеше, па у тамницу однесоше, и вргоше тамо где и раније беху. Мучитељ издаде наређење стражарима: да никога не пуштају код њих; а ако би ко хтео да им да храну, или пиће, или одело, таквога одмах ухватити и убити. - И проведоше страдалци Христови у тој тамници три године у великој оскудици, изнемогавајући од глади и жеђи и трпећи неизмерне болове од загнојених рана, тако да и сами стражари гледајући њихове муке биваху потресени, а много пута и плакаху. Међутим они се бојаху да укажу ма какву помоћ страдалцима, пошто им то кнез беше строго забранио. Једино је по који стражар, или понеки од тамошњих сужања, тајно давао мученицима понекад парче хлеба или мало воде. Тако трпљаху они из љубави према Христу.
После три године дође тамо персијски цар Сапор, и са њим дође врховни кнез над свима персијским волсима, коме беше име Ардасабор. Дознавши да се свети мученици Акепсим, Јосиф и Аитал налазе у тамници, овај нареди да их доведу пред њега. И када светитељи изиђоше из тамнице, они беху толико ослабили да изгледаху као трске ветром повијане. Изнурени глађу и жеђу, они се беху осушили као сено, и падаху од ветра, и не могаху сами да иду. Кад их доведоше пред кнеза Ардасабора, беше то језив призор: јер они изгледаху као мртваци у гробу, очију дубоко упалих, кости им беху обложене само кожом. Погледавши их, кнез их упита: Хришћани ли сте? - Они одговорише: Тако је, хришћани смо, верујемо у Јединог Живог Бога и клањамо се Њему. - Кнез рече: Видите, какву вам беду нанесе вера ваша, какву тескобу и муку? јер од многих мука и дугог тамновања ви сте изгубили облик живог човека, и постали сте као мртваци што у гробу леже. Саветујем вам да се поклоните пресветлом сунцу. А не послушате ли ме, умрећете љутом смрћу. - Светитељи једногласно одбише такво незнабожје и исповедише Истинитога Бога, који је створио не само сунце него и сваку твар, и показаше се готови на смрт за Творца свега.
После дуге препирке, када кнез увиде да није у стању потчинити мученике својој вољи, он нареди да најпре светог Акепсима бију сировим кајишем по леђима и по стомаку. И бише га тридесет војника, а биров викаше: Покори се царевој наредби, па ћеш остати жив. - Светитељ, док беше у стању, одговараше: Ја се старам да испуњавам вољу Господа мога свом снагом коју сам добио од Њега. - Затим, пошто изнеможе, он умуче. После тога му одсекоше свету главу. И испуни се пророчанство оног богонадахнутог дечака, који некада целивајући његову главу рече: Благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење! - Тело пак светог мученика одвукоше на улицу и бацише на поједење псима; а стражари, стојећи подаље, мотраху да га не украду хришћани. Но после три дана, када стражари одоше некуда, хришћани узеше то скупоцено благо и погребоше чесно.
После посечења светог Акепсима, по мучитељевом наређењу стадоше бити презвитера Јосифа, и биров викаше: Бићеш жив, ако се покориш царевој вољи. - А светитељ клицаше: Један је Бог, и нема другога осим Њега; кроз Њега живимо, и мичемо се, и постојимо; у Њега верујемо, Њега почитујемо, a за царско наређење не хајемо. - Пошто свети мученик би дуго бијен, он изнеможе и постаде као мртав. Мучитељи пак мислећи да је мртав, извукоше га напоље и бацише на пијачни трг; но затим, приметивши да он дише, они га узеше и вргоше у тамницу.
Пошто одвукоше светог Јосифа, кнез поче говорити светоме Аиталу: Ево, пред твојим је очима живот и смрт, част и бешчашће; не изабери себи горе оставивши боље; не иди путем којим безумници пођоше, и добише по делима својим заслужену смртну казну. Ти пак послушај мој савет, па ћеш се удостојити великих почасти и добићеш дарове из царевих руку. А ако ме не послушаш, онда ћеш сам бити крив за своју погибао. - Свети ђакон одговори: Пред лицем неба и земље била би то велика срамота када ја не бих ишао оним путем којим испред мене одоше оци моји. Када они, стари по годинама и слаби телом, онако јуначки пострадаше, зар ја, млађи по годинама и јачи телом, да се бојим ових времених мука? He бојим се смрти ради Христа који умре за ме; нећу да ради временог живота изгубим вечни живот; нећу да веру своју продам за даре и почасти ваше.
Тада кнез са јарошћу нареди онима око себе: Узмите и бијте га јаче него прве. - Светитељ му рече: Псу смрдљиви и нечисти! ова мучења плаше само малодушне, а не јуначке мужеве, чије су душе запаљене чежњом за Христом. - И почеше силно бити светог Аитала. А кнез са чуђењем говораше својима: Шта је то, те хришћани не маре за овај живот, а желе смрт као неки срећни живот? - Они му одговорише: Они имају предано им од њихових отаца учење које каже да постоји други свет, бољи од овога; верујући томе учењу они не маре за овај свет, у нади на бољи, зато и избирају себи добровољно смрт.
Док кнез у току многих часова вођаше такав разговор са својима, свети ђакон у то време добијаше безбројне ране. Затим кнез, правећи се милосрдан, нареди да престану бити мученика, и рече светом страдалцу: Покори се царевој вољи, па ћеш оздравити, јер ми имамо лекаре који могу исцелити све ране твоје. - Светитељ одговори: Када би ти могао да ме чак једном речју исцелиш од рана, ја се ни тада не бих покорио вашем безакоњу. - На то кнез одврати: Ја то рекох кушајући те; јер када би се ти и покорио, ипак би немогуће било исцелити тебе од таквих и толиких рана, које само смрт може исцелити. Но ти буди за пример свима хришћанима, да се они не би усуђивали противити се цару и срамотити кнезове његове. - Светитељ одговори: Безакони судијо! премда ти свагда говориш лаж, но сада си и нехотице казао истину: да ћу ја за хришћане бити пример јунаштва и великодушности; јер многи од верних, гледајући на мене као на живи пример, и видећи моје чврсто страдање за Христа, испуниће се ревности за Господа Бога свог и поћи на овакве муке за Њега.
Дивећи се таквом јунаштву његовом и трпљењу, кнез погледа на предстојећег му омиљеног пријатеља, по имену Адесха, који беше из града Арбеле, и рече му: Узми ова два хришћанина, Јосифа и Аитала, одведи их у свој град, и тамо удеси да они од својих хришћана буду побијени камењем. - Зато он не хтеде да их сам посече мачем, да би хришћански учитељи примили смрт од хришћанских руку.
Адесх натовари свете мученике на своју марву као снопове или бездахно дрво, јер они не могаху ни ходити ни седети, пошто им сви удови беху раслабљени од безбројних мучења. Зато их он натовари на своју марву и привеза, па крену с њима у свој град. На путу, када је требало одморити се или преноћити, њих су скидали као мртва тела и полагали на земљи, јер они не могаху мрднути ни рукама ни ногама, пошто беху обамрли од силних батина. И кад би им ко из сажаљења пружио хлеба или воде, морао им је то својим рукама стављати у уста. И при поновном кретању на пут, њих су опет као мртве подизали са земље, товарили их на марву, привезивали, и тако настављали пуговање. А кад стигоше у град Арбелу, њих вргоше у смрдљиву тамницу, и не дозвољаваху ниједноме од хришћана да им долази и укаже ма какву помоћ. Ране им силно сатрулише; и из рана им тецијаше гној и крв; и не беше никога да им ране превије, или окрене с једне стране на другу, или напоји чашом студене воде. Тако свети страдаху за Бога.
Бејаше у том граду једна верујућа и света жена, по имену Снандулија, која тајно храњаше у тамници оне што за Христа страдаху. Дознавши за Јосифа и Аитала да су у тамници, она дође са слугама својим ноћу, даде стражарима много злата, па уђе у тамницу и нађе мученике једва живе: они већ нису могли ништа говорити, само су још помало дисали. Снандулија замоли стражаре да јој дозволе да мученике узме у свој дом на кратко време, обећавајући да их пред зору поново доведе у тамницу. Стражари јој дозволише. Она онда узе мученике, пренесе их у свој дом који се налажаше недалеко од тамнице; и положивши их на постељу, она им ране омиваше, и чистим убрусима крв им отираше, и њоме тело своје мазаше, и скупоценим мирисима њих помазиваше, и ране им превијаше, и поломљене руке и ноге њихове целиваше, и горко над њима плакаше. Када код мученика болови мало попустише, Јосиф дође к себи, и погледавши виде ову благочестиву жену где горко рида над њим, и поче јој помало говорити: Толико твоје доброчинство које си нам указала, о света жено, пријатно је и Богу и нама који страдамо за Њега; но тако горко ридати због нас не доликује, и туђе је нашој хришћанској нади и вери. - Жена одговори: Ја се радујем томе што вам је Христос дао толико јунаштво, те ви крепко претрпљујете љута мучења; но ја бих се још више обрадовала када бих вас видела да до краја доведете свој мученички подвиг; плакати пак својствено је људској природи, милосрђем покретаној. - Свети Јосиф јој рече: Ипак не треба да плачеш због нас, јер ти знаш да све муке које се ради Христа подносе, израђују нам вечно блаженство.
У праскозорје свети мученици бише однесени у тамницу. По истеку шест месеци, када се светитељима већ беху мало залечиле ране, те су могли на ноге стати и помало ходати, само у Аитала руке висијаху одузете, Адесх, који мученике доби од Ардасабора да их погуби, би смењен с власти, а место њега дође други судија, по имену Зеров, свирепији од Адесха. Када он дође у град и стаде приносити жртве у храму њиховог бога - огња, обавестише га жреци о светим мученицима, Јосифу и Аиталу, говорећи: У тамници се налазе два хришћанска учитеља, који најпре бише мучени од Ардасабора, па онда доведени овде, да би их сами хришћани побили камењем. Али пошто због рана нису могли ходити, ми их зато нисмо изводили на погубљење, него смо чекали да оздраве, да бисмо их могли приволети на једномислије с нама.
Чувши то, судија одмах нареди да их доведу пред њега, и дуго се препираше с њима, при томе их он и ласкама и претњама наговараше да се поклоне огњу и да окусе од жртава. А кад у томе ни најмање не успе, он нареди да најпре светог Јосифа нагог обесе главачке и бију воловским жилама. И када га силно бише, њему се поново отворише ране, које беху мало зарасле, и из њих крв потоцима тецијаше као из неких извора. Неки од присутних волхова приђоше к светом мученику и тихо му рекоше: Човече, ако те је стид народа да пред свима уђеш у храм бога нашег и с нама принесеш жртву, ти тајно обећај да ћеш то урадити, па ћеш бити ослобођен мучења. - Светитељ громогласно кликну: Одступите од мене сви који чините безакоње, јер Господ чу молитву моју (Псал. 6, 9). - Три сата би бијен свети презвитер; затим мучитељ нареди да га одреше и скину, па носе у тамницу, пошто он опет не могаше ићи ногама због позлеђених рана.
Када светог Јосифа скидоше и однесоше у тамницу, на његово место би обешен свети Аитал, и такође без милости дуго бијен. А ом непрестано клицаше: Хришћанин сам! А кад скидоше и светог Аитала, онда на његово место обесише једног човека, следбеника манихејског зловерја,[4] који такође, исповедивши пред свима своју злочестиву веру, прекораваше Персијанце због њиховог незнабожја. Пошто га обесише, они га почеше бити. У почетку он трпљаше задаване му ране; а када га стадоше бити немилосрдније, он поче запомагати громким гласом, проклињући свога учитеља, одричући се своје вере и обећавајући да ће се поклонити персијским боговима. А свети Аитал који беше ту, чувши то, испуни се радости и смејаше му се говорећи: Ти тек окуси муке, и већ се одрече свога Манеса. Благословен Христос Бог наш који нас укрепљује у свима најстрашнијим мукама и даје нам моћи, те смо непобедиви и непоколебљиви у благочестивој вери нашој.
Чувши то, судија се разгневи на светог Аитала и нареди да га поново бију бодљикавим прућем ружиним. И дотле га бише, док не помислише да је већ умро, па га одвукоше напоље и бацише као мртва. А неко од волхова, видећи наго тело где лежи, сажали се и покри га платном. Неки од његових другова видеше то и јавише судији, те овога немилосрдно тукоше. Тако немилосрдници узвратише овоме за указано милосрђе. Приметивши пак да свети Аитал још дише, они га ухватише за ноге и одвукоше у тамницу.
После неког времена свети мученици опет бише изнесени из тамнице пред судију, и он им рече: Смилујте се на себе, људи, окусите од жртвене крви, па ћете бити ослобођени мучења.
- А они једногласно одговорише: Пити крв доликује не људима него само месождерним псима. И ти, премда си човек по природи али пас по нарави, те лајеш на саздавшег те Бога, сам пиј крв као пас и насити се њоме. - Судија се разгњеви и нареди да их опет бију. А присутници, сажаљевајући их, говораху им: Уместо крви окусите бар од жртвеног меса, да бисте били ослобођени мучења. - Светитељи одговорише: Ми никада ничим нећемо оскврнавити нашу свету веру.
После тога судија са својим саветницима изрече оваку пресуду светим мученицима: да их хришћани побију камењем. - Свети Јосиф пак рече: Хоћу једну тајну да кажем судији. - Судија одмах приђе к њему, мислећи да он хоће да принесе жртву идолима. А светитељ му пљуну у лице и рече: Бестидниче и нечовече! није ли те стид да тако свирепо нападаш на природу људску и да на једва живе искаљујеш свој бес?
Постиђен, судија се врати на своје место. И одмах би послано мноштво слугу по хришћанским домовима, те они силом довлачаху хришћане на судиште, да ови камењем убију светога Јосифа. Одвукавши светог Јосифа на пространо место, мало устрану од судишта, они ископаше јаму до појаса и пустише у њу светитеља, пошто он друкчије није могао стајати. Онда му свезаше руке наопако, и поређаше хришћане наоколо, и слуге силом стављаху камење у руке хришћанима, приморавајући их да камење бацају на светитеља, што они и чињаху, премда против своје воље. Доведена би и блажена Снандулија, и примораваху је да се баци каменом на светитеља. А она узвикну: Од памтивека се није чуло, да је ко приморавао жену да подигне руку на свете мужеве, као што чините ви, ратујући не противу непријатеља него противу нас, и отачаство наше које је у миру ви испуњујете крвљу и убиством. - Незнабошци пак, забивши шило у дугачку трску, даваху га Снандулији у руке, да издалека боде светитеља. А она рече: Боље би ми било да то шило заријете у срце моје, него да се коснете светог и невиног тела.
- Око светитеља пак беше набацано мноштво камења, да му се само глава видела. Међутим један незнабожац дохвати велики камен, замахну њиме над светитељевом главом, и удари га њиме по глави, и сву је размрска. Тако сјајни страдалац предаде дух свој у руке Господу.
И би постављена стража да чува мучениково тело, као неко благо, да не би било украдено од стране верних. А после три дана, у свитање четвртога, би велики земљотрес, и громови, и муње: и огањ, павши с неба, сагоре стражаре, и разбаца камење као прах. А кад престаде земљотрес и грмљавина и севање муња, дођоше људи на место где светитељево тело би затрпано камењем, и угледаше камење разбацано, али тело светитељево не нађоше, јер га Господ на неки Свој начин пренесе у непозната места.
Свети пак Аитал ђакон би одвезен у насеље звано Патрас;[5] и тамо, такође од хришћана примораних на то, камењем убијен. А свето тело његово тајно узеше ноћу оближњи монаси и чесно сахранише.[6] На месту пак где би убијен свети Аитал, по дејству силе Божије израсте дрво Мирсина,[7] које исцељиваше од сваке болести. И стајаше то дрво пет година, исцељујући болести свих долазника. Видећи то, незнабошци га из зависти посекоше са кореном. Многи пак од достојних виђаху на том месту блистање небеске светлости и анђеле који певаху и слављаху Бога који прославља Своје свете, чијим молитвама нека се удостојимо и ми певати с анђелима славу Богу вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МАТЕРЕ НАШЕ СНАНДУЛИЈЕ

ОBA благочестива персијска хришћанка усрдно помагала и ревносно служила сужњима - хришћанима по тамницама. Богата, она је своје богатство на то употребљавала. О њој се говори при описивању страдања светих мученика Јосифа и Аитала, под данашњим датумом. Скончала око 350. или 380. године.

СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА ("ЂУРЂИЦ")

ОBOГА дана празнује се пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску,[8] где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овог дивног Светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју Свети Георгије умоли слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време пак цара Константина Великог буде сазидан у Лиди красан храм Светом Георгију од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њега мошти Светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију Светог Георгија, великомученика Христова. (Опширније о Светом Георгију видети под 23. априлом).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АГИКА, АГАПИЈА, ЕВДОКСИЈА, КАТЕРИЈА, ИСТУКАРИЈА, ПАКТОВИЈА и НИКТОПОЛИОНА

СВЕТИ мученици Агик и Евдоксије, заједно са Катеријем и Истукаријем, беху војници у граду Севастији,[9] за царовања Декијева.[10] Због ширења вере у Христа њих узе на одговорност војвода Маркел, и подврже их многобројним мукама. Затим их баци у тамницу, где их воловским жилама тукоше по леђима и по стомаку. Онда им зубе поломише. У време мучења војвода упути светом Катерију ове речи: Ти си научио народ да не слуша царска наређења. - Он одговори: Нисам ја учио народ да се противи цару, него сам га научио д а верује бесмртноме Цару, Христу.
После тога бише доведени свети: Истукарије, Пактовије и Никтополион, који исповедише Христа Бога. Због тога их најпре тукоше колцима, па их онда стављаху на друге разноврсне муке. Напослетку бише заједно са другима осуђени на спаљење. И тако скончаше у Господу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ОДАСИЈА, СЕВИРА, АНДРОНА, ТЕОДОТА и ТЕОДОТЕ

ОВИ свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛИJЕ ЕГИПАТСКОГ

ПРЕПОДОБНИ отац Илија подвизавао се близу Антиноа, главног града Тиваиде. Седамдесет година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110. години живота и преселио у радост Господа својега. "Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњима знајући да њих убацују демони с циљем, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу", говораше овај свети подвижник.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКЕПСИМА

ПРЕПОДОБНИ Акепсим живљаше у време цара Теодосија Великог.[11] Затворивши се у малој келији, он проведе у њој шездесет година. За то време нити он кога виде, нити ко њега виде. Непрестано радећи на спасењу свом, он се непрекидно мољаше Богу, и од Њега добијаше сваку утеху. Келија његова беше ископана у земљи, и беше врло неудобна за обитавање. Храна му беше грашак, расквашен водом; и то је узимао једанпут недељно. Потребну за пиће воду он је двапут недељно захватао са оближњег извора, али тако да га нико виђао није. Најзад, после дугих и упорних молби и наваљивања, он просто би приморан да се прими свештеничког чина. Сатворивши многобројна чудеса, он на педесет дана раније провиде смрт своју, и у миру предаде дух свој Господу. Подвизавао се близу града Кира у Сирији.[12]

СПОМЕН СВЕТОГ АХЕМЕНИДА ИСПОВЕДНИКА

ЦАРСКИ великаш Ахеменид, за време персијског цара Издигерда, у четвртом веку, одрече се своје отачке вере и поверова у Христа. Када цар Издигерд сазнаде за то, шта све није радио да Ахеменида одврати од Христа, и врати у пређашњу веру. Али пошто у томе не успе, цар га лиши чина, одузе му сва богатства, па му чак одузе и све хаљине што је имао, дозволивши му да носи прегачу око средине тела. И нареди му да тако наг чува војне камиле. А када га после дуго времена једнога дана цар угледа са прозора где на страшној жеги гори од сунца и сав прашњав, цар се сети његове пређашње славе, позва га к себи и даде му кошуљу да је носи. И мислећи да је Ахеменид после толиких патњи и страдања омекшао и да ће попустити, рече му: "Сада је време да се одрекнеш дрводељиног сина", тојест Христа. - А Ахеменид, пун свете ревности, поцепа кошуљу на себи и баци је цару говорећи: Ти мислиш да ћу ја за ову кошуљу оставити веру своју. Ето ти кошуље, чувај је са својим безбожјем. - Видевши такву смелост, цар га отера нагог из своје палате.
Провевши живот свето и богоугодно, блажени Ахеменид се престави у миру и доби од Господа венац исповедништва.

СПОМЕН СВЕТИХ ДЕВЕТ МУЧЕНИКА

ОВИ свети мученици скончаше од мача.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ ОСАМ МУЧЕНИКА

ОВИ свети мученици скончаше за Христа у огњу.

ЖИВОТ И ЧУДЕСА СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА НЕАПОЉСКОГ, новог свештеномученика

СВЕТИ отац наш Георгије, нови свештеномученик, пореклом је из Неапољске епархије, која се турски назива "Нев-Шехер", а налази се у Малој Азији. He зна се сигурно да ли се родио у селу Дар, које се налази северно од Неапоља, или у другом званом Кијоре, на његовој јужној страни.
Георгије је био свештеник и служио је у Неапољском храму Успенија Пресвете Богородице, у осамнаестом веку. љубав, смерност, незлобивост, смирење, братољубље и богољубље, били су главни украси његове блажене душе. Богослужио је као анђео Божји, тешећи и учећи речју и делом православне хришћане, који су стењали под тешким игом агарјанским.
Тако живећи и Богу угађајући, овај божански Георгије се удостоји на крају мученичког венца. Ево како се то догодило. Године 1797. житељи села Малакопе, удаљеног од Неапоља око шест сати хода, позваше Георгија за неки велики празник да им служи, пошто је њихов парох или био болестан или се крио од турског беса. У оно време, наиме, Турци су вршили прогоне хришћана из одмазде због устанка, који беше избио на челу са Орловим. Георгије се одазва позиву сељана Малакопе. Но пошто беше стар и немоћан, узјаха на магаре и крену на пут, никакво зло не слутећи. Кад се, међутим, приближи Малакопи, на месту званом "Кобја - Дере", тј. Речни кланац, појавише се изненада пред њега турски чобани и на диваљ и нечовечан начин нападоше на овог човека Божјег, кога су и Турци поштовали као свеца, опљачкаше га и свукоше гола, па га онда убише, одсекавши његову часну главу. Његово наго тело и избодено ножевима, заједно са светом главом, бацише у оближњу рупчагу. Тако овај верни слуга Господњи Георгије "пун плодова правде" (Приче, 3, 9), запечати своје чисто и врлинско живљење мученичким крајем, положивши душу своју за ближње своје (уп. Јн. 10, 11).
Хришћани Малакопе, не знајући шта се десило, чекаху долазак Георгијев али узалуд. Прођоше три четири дана а он се није појављивао. To узнемири и хришћане у Неапољу, па сазнавши од браће из Малакопе да се он уопште није појавио, кренуше у потрагу за њим. Претраживши сав пут нађоше на крају његово наго тело и часну главу онде где их беху бацили Турци. Бојећи се Турака, они на том истом месту сахранише на брзину његове свете мошти, положише на његов гроб један камен са простим натписом "Свештеник Георгије", и удаљише се оплакујући свога дивнога пастира.
Од тог тужног догађаја прође прилично времена, док се једне ноћи не јави у сну овај Свештеномученик једној побожној удовици, којој исприча шта му се десило и како је пострадао на путу за Малакопу. Затим јој заповеди да јави општинским Старцима да дођу у "Кобја - Дере" и узму његове мошти. Пошто жена не обрати пажњу на то виђење, оно се понови после неколико дана и она сва у страху оде и јави једноме од Стараца. Чувши за то побожни Неапољани кренуше се на челу са јерејом Неофитом, који је служио у храму Успенија Богородице и био син сапароха св. Георгија јереја Василија, да пренесу мошти светитељеве. Кад откопаше гроб нађоше његове мошти целе и нетрулежне, испуњене божанског миомира и благодати, поклонише им се, па положивши их у дрвени кивот, пренеше у кућу јереја Неофита. Пред моштима је стално горело неугасиво кандило а мноштво народа долазило ради молитава и исцељења и певања молебна светитељу. Убрзо мошти су биле пренете у свети храм, по жељи градских Стараца; али потом бише поново пренете у дом реченог јереја.
На моштима Свештеномученика Христовог дешаваху се многа чудеса. Навешћемо само нека од њих. Неки зограф из села Прокопија, који није имао деце, чувши за чуда св. Георгија, пође са својом женом код Светитеља и топло се мољаху да им Бог да дете. Обећавши да ако дете буде мушко, да ће му дати име Георгије и да ће га после шест месеци од рођења донети са крчагом уља, пешке ходећи, да заблагодаре свецу. Бог молитвама Свештеномученика услиша њихову молитву и даде им мушко чедо; но они од велике радости заборавише на своје обећање. После годину дана Светитељ се јави зографу и подсети га на његово обећање, запретивши да ће му дете узети натраг ако га не изврши. Он пак уплашен, узе одмах идућег јутра жену и дете и уље и пешачећи цео дан стигоше и поклонише се моштима светога. На основу лика који му се појавио у виђењу, зограф наслика и свечеву чудотворну икону, коју су касније многи пресликавали.
Једна друга жена из породице Демерзи Пандели, доносила је на свако вечерње своје болесно трогодишње дете, које је било узето, тражећи му лека. Такође један двадесетогодишњи младић, који је имао неподношљиве болове у очима, долазио је свакодневно моштима Свештеномученика. Ова жена видевши младића са завезаним очима и слушајући његове јауке у дворишту дома попа Неофита, где су у једној малој келији почивале мошти, помисли у себи: ако овај младић који је тако дуго поред моштију светога не доби исцељење, зар ће се мој син исцелити?
Док је то помислила, спотаче се на степеницама и скотрља се низ њих онесвешћена, а њен синчић паде мало подаље од ње, без икакве повреде. Попадија Евгенија и једна друга жена из дома, звана Марија, с муком повратише себи ову жену, која чим се освести, тражаше своје дете и плачући исповедаше свој грех маловерја. Онда са радошћу и благодарношћу приступи са дететом моштима Светога, и дете мало после тога доби потпуно исцељење. Касније је то дете био познати продавац сира у Неапољу.
Син опет неког Томе Сарија који се звао Јован, разболе се у дванаестој години од нервне болести и беше веома опасан по околину. Његови домашњи га свезаше и доведоше Светитељу. Ту га привезаше за ногар кивота. И после три дана дечко потпуно оздрави. И он је касније био трговац у Цариграду.
Једна друга жена по имену Марија Тосуноглу причала је о чудесном догађају који се њој десио: "Кад сам била девојчица од шест година, деси се да се разболим, и моји ме пошаљу код тетке, која је становала испод куће Анестија Хаџипродрома. Онде ме примише са љубављу и оставише да преноћим поред светитељевог кивота. Ујутру пак када сам се пробудила била сам потпуно здрава".
Дође, на крају, година 1924. када је извршена размена становништва између Турске и Грчке. И Грци из Кападокије се спремаху да пређу у Грчку: сваки је узимао оно најдрагоценије што је могао да понесе са собом. Архимандрит Игњатије, који је служио у храму Успенија после смрти јереја Неофита и у који су после Неофитове смрти поново пренете свете мошти, побрину се да пре свега буду спуштене до пристаништа мошти Свештеномученика. Мошти бише у Мерсини укрцане на брод. Но кад је било око пола ноћи, посада брода примети чудећи се некаквог свештеника како се дотиче машина, наређује морнарима па после исчезава. To се понови и следеће ноћи, а капетан брода мислећи да се ради о оцу Игњатију, оштро му приговори два пута да се не меша у послове посаде брода и не ствара забуну. Игњатије га је уверавао да он појма нема о чему се ради и да се целе ноћи није ни макао са свог места. После пак кратког времена подиже се јака бура, која се преко целог дана повећавала. Дивљи таласи су ударили, све се на лађи превртало и нико није био у стању да објасни откуд таква бура тако изненада. Тада о. Игњатије приступи капетану и објасни му да се на броду у складишту налазе мошти светог Георгија. Они одмах сиђу до места где су биле мошти и нађу их у изврнутом положају. Са побожношћу поставе мошти на њихово место и оног момента престаде бура и сви заблагодарише Богу и његовом светитељу, док је о. Игњатије пред моштима служио молебан. Кад брод стиже у Грчку свете мошти бише уступљене Неапољанима, који их са побожношћу поставише у храм св. Евстатија у Новом Неапољу, изнад Нове Јоније (предграђе Атине) где се и данас налазе, чудотворећи и благодатни миомир дарујући свим потребитима здравља и утехе.
Ево још једног дивног чуда Светитељевог. У месту Кокиња живела је једна седамнаестогодишња девојка по имену Марија Кутлиду заједно са својом мајком. За време Немаца, због глади, мајка напусти Агину и оде са ћерком у Кардицу код сестре монахиње, која је ту живела у манастиру. Ту су биле мирне све док није почео братоубилачки рат између комуниста и националиста (који у ове наше дане зали земљу невином братском крвљу не само у Грчкој) и од кога нека би нас Бог сачувао од сада па во вјеки. Тада почеше сатанска убиства, вешања и међусобна клања, која својим ужасима остављаху дубоког трага у душама и срцима људи, особито у душама невине деце. Тако и мала Марија би престрављена гледајући како поред ње убијају једну жену и од тада не могаше наћи мира. Мајка је прво пренесе у клинику у Волос ради лечења, где остаде 25 дана, a потом је пренеше у Атину. Међутим, ни ту јој лекари не могоше ништа помоћи. По савету Клеонике Ангелоглу, која је била родом из малоазијског Неапоља а становала у Кокињи, несрећна мајка поведе своју болесну кћер код свештеномученика Георгија. Ту заноћише поред моштију мученика; а ујутру, у освит празника св. Евстатија, Марија заспа, док се њена мајка са Клеоником и даље топло молила. Тада Марија прошапта кроз сан: "Поп Георгије, мајко, помаза ме машћу по врату". Чувши то Ангелоглу рече њеној мајци: "Твоја ћерка ће потпуно оздравити". За време јутрења Марија поче силно да се тресе и да дрхти. Мајка пак у жељи да помогне својој многострадалној кћери, покушаваше да је придржи, али она викну: "He додируј ме, јер ми поп Георгије удари инјекцију у руку". Заврнувши рукав на њеној руци, они заиста приметише на њој једно место потпуно црвено. И од тог момента Марија потпуно оздрави (то се догодило 19. септембра 1949. године). Отада Марија сваке године долази из благодарности у храм св. Евстатија, целивајући мошти чудотворца Свештеномученика Георгија Новог. Светитељ исцели и Анастасија Стефанидиса, са местом боравка у Новом Неапољу, из улице Свете Лавре, број 40.
Тако овај новомученик Христов прослави и прославља Господа свога и за живота и после смрти, помешавши крв своју невину са крвљу Јагњетовом, и дарујући кроз њу спасење и наду свету, Каиновом мржњом затрованом.[13] Његовим светим молитвама, Тројице Боже Трисвети, и нас исцели и просвети. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА ИСПОВЕДНИКА, епископа Анкирског

ПОДВИЗАВАО се за време иконобораца. Изобличио тиране и смело проповедао поштовање светих икона. Због тога био прогоњен из места у место, проводећи живот у чедности и чистоти. На крају и крв своју пролио за Господа свога. Службу му написао Теофан Начертани, који га је вероватно и лично познавао.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНЕ

ЋЕРКА кнеза Всеволода Јарославича и сестра Владимира Мономаха; она се од младости подвизавала као монахиња у Андрејевском манастиру у Кијеву. Поставши настојатељица манастира, преподобна Ана се много старала око његовог уређења; устројила је и училиште, снабдела га многим књигама, и сама у њему учила девице. Упокојила се преподобна 1112. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛИЈЕ

СКОНЧАО у миру.[14]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Сапор II, цар персијски, владао од 310. до 381. године. Био свиреп гонитељ хришћана.
2. Под називом волхови, или маги, у старини су се разумевали мудри људи, поседници високих и опширних знања, нарочито знања о таЈним силама природе, о небеским светилима, о свештеним словима, о јероглифима, и томе сличном. Они су испитивали природне појаве, тумачили снове, предсказивали будућност; већином, они су уједно с тим били и жреци, и имали велики значај и углед, како на царским дворовима тако и у народу. О персијским волховима говори ce y књизи пророка Данила: гл. 2 и даље; из Персије су, вероватно, дошли волхови што су се поклонили новорођеном Спаситељу (Мат. 2, 1-13). Волхови су постојали и у другим земљама: Вавилону, Асирији, Мидији (види: Књ. пр. Данила; 4 Мојс. гл. 22 и 23), и у Египту (1 Мојс. гл. 41; 2 Мојс. 7, 11). Реч "волх" првобитно је имала исти значај као и реч "мудар"; касније она je стала означавати: врачара, мађионичаре, бајаче, дозиваче мртвих, и томе слично.
3. Арбела - град на једној притоци реке Забате, недалеко од Ниневије.
4. Манихејство - јерес, настала у Персији под утицајем покушаја да се хришћанско учење споји са учењем Персијске вере Зороастрине; а Зороастра је учио, да од вечности постоје два начела, два царства: царство добра и царство зла. Оснивач манихејства Манес, који je живео у трећем веку, с почетка је био маг, затим примио хришћанство, постао чак и презвитер, но убрзо био одлучен од Цркве што је био под утицајем Персијске незнабожачке вере; доцније, при персијском цару Варану I био је погубљен. По његовом учењу: Христос је само светли еон (дух), који је произашао од Оца светлости кроз истицање; једна половина Његова била је прогутана материјом и створила душу видљивог света, такозваног страдајућег Исуса, а друга половина се, помоћу другог еона, Животворнога Духа, ослободила материје и сместила у сунцу; то је такозвани бестрасни Исус. Оваплоћење Христа, то је силазак са сунца бестраснога Исуса ради ослобођења страдајућег Исуса, чије је светле честице Сатана, тобож, сабрао, и да би лакше владао њима затворио их у лицу човека. - По овоме учењу оваплоћење Христа било је привидно (докетизам). У моралном погледу ово учење проповедало је борбу с материјом, ради ослобођења од ње светлости, кроз постепено умртвљавање у себи тела. - Манихејска јерес била је нарочито распрострањена у четвртом и петом веку.
5. To место у Бет-Нугардској области. Нугарда - град са епископијом, потчињеном митрополији Мосулској.
6. Свети Аитал би каменован у јуну месецу, у петак последње Духовске неделе, но будући да је страдао заједно са остала два мученика и показао исту храброст са њима, они се празнују заједно на данашњи дан.
7. Мирсина - мирта, миртино дрво; расте у тропским пределима; има црвенкасту кору, дуге чврсте гране са зимзеленим лишћем, и мирисавим белим цветићима у Majy.
8. Лида, или Диосполвд, - град у Палестини, у равници Саронској, У пределима племена Венијаминова. (Данас је то насеље и аеродром Лод код Тел-Авива, у Израелу).
9. Реч је о Севастији Јерменској.
10. Римски цар Декије - жестоки гонитељ хришћана; царовао од 249. до 251. године.
11. Царовао од 379. до 395. године. За време његова царовања вера хришћанска коначно утврђена у Римској царевини.
12. Спомиње се још и 13. фебруара (а и 29. јануара, осим ако се не ради о неком другом светом истога имена). Његов живот описао Теодорит Кирски ("Филотеос историја", 15).
13. Живот и службу свештеномученика Георгија Неапољског написао је о. Герасим Микроагиоананит, изд. у Атини 1952. год.
14. Можда иста личност са Илијом Египатским.