ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Акиндин, Пигасије, Анемподист, Афтоније, Елпидифор и други с њима. Хришћани из Персије; пострадали у време цара Сапора (Саворија), 355. год. Прва тројица беху слуге на двору истога цара, но тајно служаху Христу Господу своме. Када бише оптужени и на суд пред цара изведени, упита их цар, од куда су? На то они одговорише: „отечество наше и живот наш јесте Пресвета Тројица, јединосуштна и неразделна, Отац и Син и Дух Свети, један Бог”. Цар их удари на велике муке, но они све јуначки отрпеше са псалмопјенијем и молитвом на устима. За време мучења и тамновања јављали им се ангели Божји више пута, а једном и сам Господ Христос као човек „са лицем светлим као сунце”. Када један од мучитеља, Афтоније, виде чудо, како олово кипеће не нашкоди мученицима поверова у Христа и узвикну: „велики је Бог хришћански!” За то одмах би посечен. И многи други видеше и вероваше. Тада цар нареди, те зашише у кожане мехове Акиндина, Пигасија и Анемподиста, и вргоше их у море. Но јави се из онога света св. Афтоније са три светла ангела, изведе св. мученике на сухо и ослободи их. Елпидифор беше царев велмож. Када изјави да је хришћанин и изобличи цара за убијање невиних хришћана, цар га осуди на смрт. И би посечен Елпидифор и око 7000 других хришћана с њим. А она тројица првих мученика бише најзад бачени у пећ, огњену, са 28 војника и са мајком царевом, пошто и ови вероваше у Христа; – и тако у пламену предадоше душе своје праведне у руке Господа свога.

2. Преп. Маркијан Кирски. Из града Кира у Сирији. Одликовао се како благородством порекла тако и красотом тела. Оставио све Христа ради, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Савременик патријарха Флавијана Антиохијског и царева: Констанција и Валента. У његовој келији ноћу светлила светлост божанска, према којој је читао Св. Писмо, и није имао никад потребу у другој светлости. Чудотворац велики за живота и по смрти. Пред смрт наредио своме ученику Јевсевију да сакрије тело његово и потајно га сахрани, због многих обожаватеља. Упокојио се у Господу 387. год.

3. Свешт. муч. Викторин еп. Патавски. Многи држе, да је био Словенац по пореклу. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и благочестива. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог 3авета. Пострадао за веру Христову око 303. год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА АКИНДИНА, ПИГАСИЈА, АНЕМПОДИСТА, ЕЛПИДИФОРА, АФТОНИЈА и других с њима, око 7 хиљада

КАДА персијски цар Сапор, помрачен идолодемонијом[1] и испуњен сваким безакоњем, подиже у својој земљи велико гоњење хришћана, у то време међу његовим дворјанима беху три потајна хришћанина: Акиндин, Пигасије и Анемподист. Кришом служећи Христу, они својим учењем тајно привођаху многе вери. Неки оптужише ову тројицу цару да не само они сами верују у Распетога него и друге трују том вером као отровом. Цар љутито упита тужитеље: Пошто одавно знате њих као такве, зашто ми не јависте и не доведосте их к мени? - Они одговорише: Моћни царе, ако наредиш, ми ћемо их овог часа довести.
Цар одмах нареди, и они одоше да их доведу. Када стигоше до куће у којој свети пребиваху, они нађоше капију затворену: јер верне слуге Господње стојаху на молитви и не хоћаху да отварају људима док беседе с Богом. Ови развалише капију, ухватише свете, свезаше их и одведоше пред царево лице. Угледавши их, цар их поче благо питати: Откуда сте ви, децо моја? - Свети одговорише: О отачаству ли нашем питаш, царе? Отачаство наше и живот наш јесте Пресвета Тројица, једносушна и нераздељива, Отац и Син и Дух Свети, један Бог.
- Цар на то рече: Ви сте веома смели и усуђујете се исповедати преда мном другога Бога, јер још нисте искусили шта су то ране и разноврсна мучења. - Свети одговорише: Ми смо смели Богом нашим, и готови смо примити за Њега сваковрсне ране и муке. Ако пак не верујеш нашим речима, ти провери на делу: нанеси нам ране, удари нас на какве год хоћеш муке, па ћеш видети да ли ћемо се одрећи Бога нашег.
Када свети и надаље говораху смело, величајући једнога Бога а корећи цара због његовог многобожја, цар се разгњеви и нареди да их сву тројицу простру на земљи и да их четири човека бију чворновитим моткама. Бијени тако, свети благосиљаху Бога једногласно говорећи: Видиш, Господе, немој мучати; Господе, немој одступити од нас, да би сви познали моћ деснице Твоје. И Ти сам, Господе, помози нам.
Док светитељи тако певаху у мукама, џелати малаксаваше, а цар одреди друге џелате да их бију. И мученике бише дуго, те су они могли и умрети од тако дугог бијења, да их сам Бог није одржавао у животу на обелодањење свемоћне крепости Своје у њима. Цар пак, видећи такво јуначко трпљење њихово, и како нити јаучу нити малаксавају, чуђаше се; утом га спопаде неки ужас, и он паде са царског престола. А свети мученици довикнуше к њему, говорећи: Господ наш који ти је дао живот, Он те поново подиже, да би ти угледао силу Његову у нама.
- Цареви пак доглавници, мислећи да се цар смртно повредио, притрчаше и подигоше га. Он с тешком муком устаде, и једва дође себи. И онда се још јаче разјари, помисливши да су му то мученици приредили неким мађијама. Јер су незнабошци, наЛазећи се сами под сваковрсним утицајем демона, имали обичај свагда приписивати чинима и мађијама сва дивна чудеса Божија, чињена од стране светих. И нареди безакони цар да свете мученике обесе и испод њих наложе огањ, да би у горким мукама од окова и огња испустили душе своје, и тако погинули.
Свети пак мученици, висећи дуго време, певаху: Светилниче и Творче наш, Ти си предат за нас, попљуван, наружен, као злочинац на дрвету обешен; Ти све руком Својом држиш, Владатељу, доћи сада, погледај на наше страдање и покажи нам спасење Твоје; погледај на патње наше и помилуј нас, и обелодани свима да ми имамо Тебе, јединог на небу Бога. - И тог часа им се јави Господ као човек, лица светла као сунце: са Његовом појавом њима спадоше окови, огањ се угаси и свети мученици постадоше здрави. И пошто се испунише неисказане радости од појаве Господа, Господ наново постаде невидљив. И стадоше свети мученици пред царем, као да никакво мучење претрпели нису. Угледавши их здраве, цар се запрепасти, и питаше их: Шта се то збило с вама? - Они одговорише: To што видиш: Христос Бог наш спасе нас од твојих мучења. Познај силу Његову и застиди се. - Безаконик пак поче говорити хуле на Христа. А светитељи повикаше: Нека онеме уста лажљива која хуле на истинитога Бога. - И тог тренутка цар онеме и постаде безгласан. Тада му светитељи рекоше: Сада реци, царе, којим боговима наређујеш да принесемо жртву. - Но цар не могаше промолвити ни једну реч, само очима збуњено звераше. - А светитељи га питаху: Шта ти би, царе, те не говориш с нама? Зар ћемо тако отићи од твога судишта, не добивши коначну пресуду?
Цар поче очима и рукама давати знаке својима око себе, да свете мученике узму и затворе у тамницу. Али нико од њих не схвати шта им то цар наређује тим знацима. Тада цар збаци са себе скерлетну царску кабаницу, удари њоме о земљу, и као безуман стаде је пред свима газити ногама. А народ, гледајући то чуђаше се и сажаљеваше свога цара што га снађе такво безумље. Свети пак мученици рекоше народу: О, слепи умом! гледајући, ви не видите; слушајући, ви не чујете; јер су се окаменила срца ваша.
Када светитељи то говораху, појави се на небу пук пресветлих анђела, које многа од народа видеше; али не могући гледати у њих, они од страха падоше на земљу, и повероваше у Христа. А светитељи стадоше певати: Бог нам је уточиште и сила, помоћник који се у невољама брзо налази. Зато се нећемо уплашити када се смућује земља (Псал. 45, 2-3). И још: Устани, Господе, помози нам, и избави нас ради имена свога (Псал. 43, 27).
Цар, не будући у стању да што предузме због немила свог, поче од беса бити себе по лицу. Акиндин, видећи га у такој пометености, заплака се и рече: У име Исуса Христа Господа нашег, проговори! - И тог тренутка се цару разреши језик, и он поче говорити. Али не благосиљаше Бога него Га, напротив, хуљаше, имајући окамењено срце. Јер иако виде на себи крепку руку Божију, он ипак не хтеде познати истину. И сматрајући да су све то враџбине светих мученика, он плану још већим гњевом на њих и, уместо благодарности, прве речи које он изговори после разрешења од немила беху ове: Акиндина, Пигасија и Анемподиста погубићу љутом смрћу, а вама присутним службеницима мојим осветићу се што ме не послушасте када вам знацима наређивах да ове безбожне хришћане узмете и мучите за мене, јер они мађијама својим свезаше мој језик.
И нареди цар да се ужеже железна леса, и на њу положе мученици. А они, печени на тој леси дуго време, усрдно се мољаху Богу и певаху доличан њиховом подвигу псалам Давидов: Ти си нас окушао, Боже, претопио си нас као сребро што се претапа. Метнуо си бреме на леђа наша. Дао си нас у јарам људима; прођосмо кроз огањ (Псал. 65, 10-12). Дај нам да наложене нам муке поднесемо крепком душом и јуначким срцем. А дај да познаду свето име Твоје и сви овде присутни, пошто си им показао силу Своју и чудеса Своја.
Када свети мученици говораху то, чу се с неба глас који говораше: Пошто веру своју потврдисте делима, ваше ће молбе бити испуњене. - Овај Божански глас удостојише се чути многи од присутних, и они ускликнуше: Један је истинити Бог, и Њега штују ови страдалци; Он је једини моћан, једини непобедив, и нема другога Бога осим Њега. Блажени сте ви, о страдалници, што постадосте сведоци Његова доласка на земљу и што из љубави према Њему предадосте душе своје на смрт, која вам израђује вечни живот. Молите Његову доброту и за нас, да нам пружи с неба руку помоћи Своје и извуче нас из дубине погибли.
Тада свети мученици, подигавши очи своје к небу, мољаху се за њих говорећи: Боже, Ти на висинама живиш! погледај на слуге Твоје који од срца призивају име Твоје, и ниспошљи орошење новом наслеђу Твом - људима овим, који сада повероваше у Тебе, да им роса која долази од Тебе и омива греховне немоћи буде лек и исцељење, и нека сви познаду да си Ти Једини Бог, и нека се све и сва покорава Твојој власти.
Када свети мученици тако говораху и завршаваху молитву, изненада настаде страховита грмљавина и севање муња, и проли се силан дажд; незнабошци се препадоше и побегоше, a ca мученицима остадоше само они који у Христа повероваше. Њима свети мученици рекоше: He бојте се, јер ово се догоди ради вас, да се овим даждем изврши над вама тајна крштења. - И када сви једногласно узношаху хвалу Богу видно беше мноштво анђела где силазе с неба и у беле хаљине одевају новокрштене људе, показујући тиме да су им душе очишћене светом вером и водом што одозго сиђе на њих. Од тог дажда се угаси огањ и остану усијана леса, и свети мученици устадоше живи и здрави, само им тела беху црна, као дрва у огњу опаљена.
Цар поново позва мученике и рече им: Иако својим врачањем угасисте огањ, ипак ми нећете умаћи из руку док вас или не приморам да се поклоните боговима или вас не погубим љутом смрћу. - А они као једним устима одговорише: Погуби нас каквом хоћеш смрћу, но ми се нећемо одрећи Јединога Бога који живи на небесима и који нам је припремио вечни живот. - Цар се насмеја и рече: Децо моја и пријатељи, ако ви почитујете Јединога Бога, то и ја вас не приморавам да почитујете многе богове већ само једнога, управо онога кога ја почитујем и коме се клањам. Јер и ја имам једнога бога кога љубим и почитујем више него друге; a то је велики Зевс, најпрви међу свима боговима.[2] Хајде, заједно са мном поклоните се њему једноме, а односно осталих богова, како хоћете, јер доста је и једноме указати поштовање. - Блажени Анемподист упита цара: На који начин указати поштовање Јединоме Богу заповедаш ти?
- Чувши то цар се обрадова, јер помисли да они хоће да се поклоне поганоме Зевсу, и рече им: Хајдемо, децо моја, заједно у храм великога Зевса, и што будете видели да ја радим, радите и ви, и поклонићемо се скупа богу моме. - Светитељи на то рекоше: Ти се, царе, моли по своме правилу, а ми ћемо се помолити како смо издавна научили.
Цар, не схвативши њихове речи, радоваше се, јер мипгљаше да су се они приволели његовом идолопоклонству, и говораше им: Зашто раније не хтесте пристати на једномисленост с нама? У том случају не бисмо вас подвргли толиким мукама. A сада опростите ми што вас измучих; обећавам да ћу то изгладити својом великом љубављу према вама.

И нареди цар те спремише царске кочије да иду у храм Зевсов; па севши у њих он позва и свете мученике да седну заједно с њим: Свети одговорише: He, царе, ми ћемо поћи пешке, да не буде зазирања. - И тако они одоше пешке до мрског храма тог. Узевши их за руке, цар уђе с њима у храм, и стаде викати: Велики је бог Зевс, и велика је сила његова! Ходите, љубимци моји, и помолите се пре мене великоме богу Зевсу. - Светитељи одговорише: Како наређујеш, тако ћемо и урадити. - И начинивши крсне знаке на челима својим, они падоше на колена, подигоше руке к небу, и почеше се молити Богу, Једноме у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу. И одмах се затресе то место, и храм се поче рушити. Уплашивши се, цар са свима својима побеже напоље, и паде храм заједно са идолима, и све што беше у храму разби се у прах. А светитељи Божји остадоше неповређени при паду храма тога; и радоваху се сили Христовој, а исмеваху немоћ незнабожачких богова. To запали цара страховитим бесом против светих мученика, и он их упита: Такво ли је ваше обраћење и поклоњење Зевсу? Таква ли је ваша молитва, да ви својим враџбинама разористе храм и сакрушисте богове?
- Светитељи одговорише: Како се издавна научисмо, тако се и молисмо Јединоме Богу, Саздатељу целога света, а враџбине не знамо. И овај погани храм са нечистим боговима вашим разруши се не од неких враџбина него од свесилног имена Божјег, које призвасмо у молитви.
Цар нареди да се спреме три казана и да се напуне оловом, сумпором и смолом, и да се стари чамци исеку место дрва, па да се испод казана наложи велики огањ. Када то би урађено, и силно усијани казани кључаху и клокотаху, свете мученике свезаше веригама, па их спустише у казане, најпре до појаса, затим до прса, најзад до гуше. А они у тим мукама, гледајући у небо, сваки од њих певаше своју песму из псалама Давидових. Блажени Пигасије говораше: Јер је у тебе извор живота, и у светлости твојој видимо светлост (Псал. 35, 10). А блажени Анемподист: Нога моја стоји на правом путу, и закон је твој светилник нози мојој и видело стази мојој (Псал. 25, 12; Пс. 118, 105). Блажени пак Акиндин: Обузеше ме смртне болести, опколише ме болести паклене; но пошто прођосмо кроз огањ и воду, сам Господ изведе нас на одмор (Псал. 17, 5. 6; 65, 12). - И свети мученици, молећи се тако у казанима, остадоше неповређени од кључајућег олова, сумпора и смоле, и вериге се саме одвезаше и спадоше с њих. И изиђоше свети мученици здрави наочиглед свију; и многи од њих, задивљени овим необичним чудом, познаше истину, прославише Христа, и повероваше у Њега. Такође и један од мучитеља, по имену Афтаније, видећи ово чудо, поверова у Христа и кликну: Велики је Бог хришћански! - А цару он рече: Безбожни и човекомрзитељни царе, докле ћеш мучити ове невине људе? Ето, ми се више уморисмо мучећи их него они трпећи мучења, а ти као да си од гвожђа и камена, те ни трунке сажаљења немаш.
Цар одмах нареди да му одрубе главу. Афтоније пак, чувши ову цареву наредбу, подиже очи к небу и рече: Слава Теби, Господе Исусе Христе Боже, у кога верују хришћани! Ево и ја верујем у Тебе, поклањам се Теби, и умирем за Тебе: спаси ме недостојног по великој милости Својој. - Џелат приступи Афтонију и стави му конопац око врата, да га води ван града на посечење. А он се обрати светим мученицима и рече: Господо моја и оци, предајте забораву зло које вам наношах мучећи вас по наређењу незнабожног цара. Молите Бога за мене, да ми опрости многе грехе моје и приброји ме сабору верујућих у Њета, и да ми да да се видим с вама у Царству Његовом. - На то му свети мученици рекоше: Радуј се, брате, јер пре нас одлазиш Христу, и буди уверен да ћеш наћи у Њега милост, и Он ће те наградити по вери твојој.
Афтонија, пошто целива свете мученике, одведоше ван града. И он, призивајући пресвето име Исуса Христа, приклони под мач врат свој и, посечен, оде радујући се ка Господу. Хришћани узеше чесно тело његово, увише га у чисто платно, и чесно погребоше као мученика Христова.
После тога цар нареди да Акиндина, Пигасија и Анемподиста зашију у кожне мехове и баце у море. Када то би урађено, појави се свети Афтоније са три анђела идући по мору: и извадивши из мора свете мученике, они их ослободише из мехова и поставише на копно живе и здраве, као да никада ни страдали нису. А када чу цар да су свети мученици живи, разгњеви се на војнике којима беше предао мученике да их вргну у морску пучину. Претпостављајући да ти војници, њих четири на броју, нису послушали њега и пустили су мученике на слободу, он тим војницима најпре одсече руке, па онда нареди да их потопе у мору. А они, идући на смрт, призиваху Господа нашег Исуса Христа исповедајући свето име Његово, верујући и молећи My се, и тако бише потопљени у водама морским. Свете пак мученике: Акиндина, Пигасија и Анемподиста, поново узеше и у тамницу затворише и у кладе ставише. А цар, сав смућен, оде у ложницу своју, и спустивши се на постељу призва своје великаше и стаде им с гњевом говорити што су га оставили самог да се пашти око суђења хришћанима и не помажу ничим, ни речју ни делом, при мучењу хришћана. А они му одговараху да није лепо вршити такве судове и предавати смрти невине хришћане. На то их цар упита: О чему сте јуче и прекјуче мислили када сте стајали запушивши уста своја рукама? - А један од великаша по имену Елпидифор насмеја се и рече: Смејали смо се у души твоме безумљу, и били смо глупи досада што смо те слушали. Цар нареди једноме од присутних слугу да Елпидифора удари по лицу. Видећи то, сви великаши стадоше негодовати и рекоше цару: Знај, царе, ми нисмо натвојој страни. - Цар видећи да су сви великаши на страни Елпидифора, уплаши се, и не желећи их више дражити рече: Опростите ми, јер од велике бриге помете се ум у мени. - Великаши оставивши цара отидоше, јер се већ и ноћ стаде спуштати. Цару пак још више пуцаше срце од гњева, мислећи на који начин да погуби мученике и да се освети великашима. И сутрадан он нареди да свете мученике баце у јаму, пуну отровних гамади. Али они и тамо остадоше неповређени, и појавом ангела бише утешени и отуда читави изведени. Затим их обесише и тела им стругаше све до самих костију. Но мученици се поново обретоше без рана. А цар не знајући више шта да ради, најзад их осуди на посечење мачем.
Када свете мученике вођаху ван града на погубљење, за њима иђаше много поверовавшег народа који с плачем говораше светим мученицима: Слуге истинитога Бога, зашто нас остављате без поучења? - Светитељи одговараху: Милосрдни Бог учиниће све што је потребно за вас, како Он то зна и хоће: само ви тврдо верујте у Њега, и Он ће вам дати све што је корисно по вас.
Неки од царских слугу отрчаше к цару и обавестише га да се сав народ придружио тројици хришћанских мученика и може омести њихово посечење. Цар им рече: Узмите триста наоружаних војника, па нека посеку и народ који се придружио тим варалицама. - Слуге онда казаше цару да се у том народу наЛазе и неки великаши, а и сам Елпидифор, и питаху, да ли да и њих посеку са осталима. Цар нареди да му дозову Елпидифора. Елпидифор, узевши са собом три друга великаша, дође пред цара. А цар, оборене главе, сеђаше ћутећи дуго; затим подигавши главу рече: Елпидифоре, зашто вам се прохтело да, оставивши отачаске богове, пређете к лажним боговима хришћанским?[3] Но знај, да ја нећу поштедети никога који верује у Распетога.
- Елпидифор одговори: Чини што хоћеш; ми смо готови овог часа умрети за распетога Христа, јер је Он једини истинити и праведни Бог, и нема другога осим Њега. Сви пак богови твоји су демони; њих се ми одричемо, и одбацујемо погане жртве њихове, и нимало не ценимо тебе, служитеља демонског.
Тада их цар осуди на смрт, и изрече им овакву пресуду: Елпидифора и све његове једномишљенике, који оставише пресветле богове и претпоставише смрт овом животу, наређујем по сећи мачем, да би добили оно што сами зажелеше; и ко хоће да узме и сакрије тела њихова, тај може учинити то без бојазни.
Војници их одмах узеше и одведоше ван града к светим мученицима и к свему народу поверовавшем у Христа. И кад пред свима би прочитана царева пресуда, сви ускликнуше: Слава Теби, Боже, што си нам дао пут благи, да бисмо ми, изишавши из овог мрачног и варљивог света, дошли к Теби, Богу нашем, поклонили се престолу Твоме и угледали Тебе, Светлост Неприступну. - И почеше они целивати један другога. А војници, опколивши их, стадоше их сећи; и падоше тада од мача око седам хиљада поверовавших у Христа, заједно са светим Елпидифором. Акиндин пак, Пигасије и Анемподист не бише посечени, већ по наређењу царевом опет затворени у тамницу.
Сутрадан цар нареди да се ужеже пећ, те да се у њој сагоре свети мученици. И када светитељи бише изведени из тамнице, цар им рече: Видите ли ову пећ? ето, она је спремљена за вас. - Блажени Акиндин на то рече: За тебе је још већа пећ спремљена у паклу огњеном, у којој ћеш ти вечито горети са својим имењацима, демонима. - Цар с гњевом упита: Еда ли сам ја демон? - Светитељ одговори: И дела твоја и име твоје показују да си демон, јер ти чиниш оно што је својствено демонима, и име твоје значи: "цар демона"; и добро те је твоја мајка назвала Сапором, јер си ти заједничар демонима. - Цар рече присутним пратиоцима својим: Замолите моју мајку да дође овамо до мене. - А када мајка његова дође, он устаде са свога престола, одаде јој поштовање, па је посади поред себе и рече јој: Кажи ми, мајко моја, како ми је име? - Мајка одговори: Ти носиш име свога деде; деда се твој звао Сапор, и теби је име Сапор. - Цар, показавши прстом на свете мученике, рече: А ови безаконици говоре, да ја имам демонско име. - На то се мајка његова насмеја, јер она већ вероваше у Христа, али се скривала пред злим сином својим. Угледавши мајку своју где се насмеја, цар бесно плану јарошћу, па јурну на њу и поче је ударати по лицу. А она припаде к ногама светих мученика и плачући говораше: Спасите моју старост, слуге Христове, јер видим да сам не само по имену него и у самој ствари родила демона и бедног сатану.
Цар видевши да је и мајка његова поверовала у Христа, осуди и њу да буде бачена у пећ огњену заједно са светим мученицима. Осим тога од присутних војника повероваше у Христа још њих двадесет осам, и сви бише бачени у пећ заједно са Акиндином, Пигасијем и Анемподистом и с блаженом мајком царевом; и молећи се у огњу, они предадоше Богу своје свете душе. Достојни пак људи видеше хор светих ангела где около пећи певају и примају душе светих, и неисказан миомир излажаше из тела светих мученика. А када се пећ угаси, и цар оде у палату, и сви се разиђоше, неки од верујућих дођоше к пећи и обретоше тела светих мученика читава и неповређена од огња, узеше их и чеоно погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Јединога Бога, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА КИРИАКИЈЕ, ДОМНИНЕ и ДОМНЕ

ОBE свете мученице пострадаше за Христа мачем посечене.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВИКТОРИНА, епископа Патавског (Птујског)

МНОГИ држе да је свети Викторин био Словенац по пореклу; био је епископ у граду Птују (Патаву) у Словенији. Блажени Јероним истиче га као мужа учена и побожна. Знао је боље грчки него латински. Писао тумачења неколиких књига Старог и Новог Завета. Пострадао за веру Христову у време Диоклецијанова гоњења, вероватно 303. године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АТИКА, ЕВДОКСИЈА, АГАПИЈА, МАРИНА, ОКЕАНИЈА, ЕВСТРАТИЈА, КАРТЕРИЈА, НИКОПОЛИТИЈАНА, СТИРАКСА и ТОВИЈЕ, и још двојице с њима пострадалих

ОВИ свети мученици беху војници у граду Севастији, за царовања Ликинија. Испитивани и стављани на разне муке од три судије: кнеза Авксанија, дуке Маркела и Марка Агриколе. Најзад бише бачени у огањ, и тако предадоше душе своје у руке Божије, и примише од Бога венце мучеништва.
Пострадаше ови свети мученици 315. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКИЈАНА КИРСКОГ

ПРЕПОДОБНИ отац наш Маркијан беше родом из града Кира у Сирији. Одликовао се како високородством порекла тако и красотом тела. Оставио све Христа ради, и повукао се у пустињу Халкидску на подвиг отшелнички. Тамо начинио себи тако малу келију, да је у њу могао стати само један човек, и обукавши се у суру власеницу, затворио се у њој. Јео је дневно по двадесет четири грама хлеба, и то по заласку сунца; и пио помало воде. После извесног времена преподобни прими два ученика, Јевсевија и Агапита, који саградише себи келије. Преподобни пак и надаље остаде у свом затвореништву, никада не палећи свећу или другу какву светиљку. У његовој келији ноћу је светлила божанска светлост, према којој је он читао Свето Писмо, и није имао никада потребу у другој светлости.
Једном Флавијан, патријарх Антиохијски[4] и епископ Кирски и неки други епископи, знаменити и красноречиви, дођоше к преподобноме да га убеде и приволе да остави усамљеништво, да би користио ближњима. Али он не хте ни да чује за то. Овај дивни угодник Божји многе је људе из разних јереси вратио у православну веру.
Овог великог и богољубљеног светитеља много су ценили и волели и ближњи и даљни. И препирали се још за живота његова коме ће после смрти припасти свето тело његово. Чак су ради тога и цркве зидали и гробнице припремали. Дознавши за то, преподобни натера ученика свог Јевсевија да му се закуне, да ће тело његово сахранити тајно далеко од келије. После тога, преподобни отиде ка Господу.[5]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Персијанци су почитовали као врховног бога Митру; или сунце. Они су се такође клањали огњу и признавали два божанства: творца свакога добра - Ормузда, и виновника свакога зла - Аримана. Оснивачем ове вере сматра се Зороастра; главна света књига Персијанаца: Зенд-Авеста. - Персијски цар Сапор II царовао од 310. до 381. године
2. У току времена, под утицајем суседних народа, Персијанци су се почели клањати и туђим боговима. - Зевса, односно Јупитера, Грци и Римљани су сматрали за највећег међу боговима; он је отац богова и људи; он влада громовима и муњама.
3. Вероватно је цар слушао за Три Лица Једнога Божанства, па је сматрао да и хришћани почитују неколико богова, и међу њима једног - главног.
4. Свети Флавијан патријарховао од 381-404. године. Спомен његов 18. фебруара.
5. Преподобни Маркијан упокојио се око 388. године. Спомен његов празнује се још и 18. јануара. Житије његово описао Теодорит Кирски ("Филотеос историја", 3).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Козма и Дамјан. Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. Бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (Мат. 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ св. Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2019, Еп. нишки Г. Арсеније 2018, Еп. нишки Г. Арсеније 2017, 

2. Св. муч. Ерминигелд царевић. Син цара Готског Лувигелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд не одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду џелати одсекоше чесну главу, 586. год. Доцније се Лувигелд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље.

3. Преп. муч. Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем. Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „велика је ваша вера хришћанска!” И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека небеска светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Св. Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Св. Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. нов. 1520. год. Мошти његове чудотворне као и његових ученика почивају у ман. св. Анастасије у Галачисту близу Солуна.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И ЧУДЕСА СВЕТИХ БЕСРЕБРНИКА И ЧУДОТВОРАЦА КОЗМЕ и ДAМЈАНА

СВЕТИ Козма и Дамјан,[1] браћа по телу, беху родом из Асије.[2] Отац им беше незнабожац а мајка хришћанка, и звала се Теодотија.[3] После смрти оца њихова мајка посвети све време и труд служењу Христу, еда би васцелим животом својим угодила Богу. И би она онаква удовица какву хвали свети апостол, говорећи: Права удовица и усамљена узда се у Бога, и живи у молитвама и у мољењу дан и ноћ (1 Тим. 5, 5). И као што сама живљаше богоугодно, тако она научи и милу децу своју, Козму и Дамјана, јер их дивно васпита у хришћанској вери и у изучавању Светога Писма, и упути их на сваку врлину. А кад Козма и Дамјан достигоше зрео узраст и утврдише се у беспрекорном живљењу по закону Господњем, они постадоше као два светилника на земљи, сијајући добрим делима. И добише они од Бога дар исцељивања, и даваху здравље и душама и телима, лечећи све болести, и исцељујући сваку слабост и сваку немоћ по људима, и изгонећи зле духове. И они указиваху помоћ не само људима него и стоци, и ни од кога ништа не примаху за то: јер све то чињаху не ради добитка, не ради богаћења златом и сребром, него ради Бога, желећи да љубав своју према Њему изразе љубављу према ближњему. И тим лекарењем међу људима они искаху славу не себи него Богу, и исцељиваху болести ради прослављења имена Господа свога који им је даровао таку лечебну силу. А они избављаху од болести не толико биљем колико именом Господњим, и то без плате и награде, забадава, испуњујући заповест Христову: забадава добисте, забадава дајите (Мат. 10, 8). Због тога их верни и назваше бесплатним лекарима и бесребрницима. И пошто тако богоугодно проведоше свој живот, они скончаше побожно у миру. Но они се не само за живота свог, него и по престављењу свом прославише многим чудесима, као усрдни посредници и дивни исцелитељи како наших болести душевних тако и телесних. А о њиховој некористољубивости и бесплатном лечењу казује се ово:
Жена нека, по имену Паладија, која тешко болесна много година лежаше у постељи и разни лекари јој ништа не могаху помоћи, чу за светог Козму и Дамјана како исцељују од сваке болести и посла по њих са молбом да посете њу која је већ на умору. Света браћа се одазваше њеној молби, одоше њеном дому, и чим свети лекари дођоше к њој, она по вери својој одмах доби исцељење, и устаде здрава, славећи Бога што је слугама Својим даровао таку благодат исцељења. И захвална својим лекарима за толико добро, она жељаше да им што да као дар. Али они ни од кога не примаху ништа, јер не продаваху благодат коју имађаху од Бога. Жена онда реши да бар једнога од њих умоли да прими од ње веома мали дар: узевши три јајета, она кришом оде к светом Дамјану и преклињаше га Богом да прими од ње та три јајета у име Свете Тројице. Чувши име Троједнога Бога, Дамјан прими од ње тај малени дар због велике заклетве којом га она закле. А свети Козма, сазнавши за то касније, веома се ожалости због тога. И када светом Козми дође време да се престави, он остави завештање: да Дамјана не сахране покрај њега, пошто је нарушио заповест Господњу и примио од жене награду за исцељење. Тако се свети Козма упокоји у Господу. Након пак неког времена и светом Дамјану дође смртни час, те се и он пресели из временог у вечни живот. Но људи беху у недоумици где да сахране Дамјана, пошто су знали завештање светога Козме, и не смејаху да светог Дамјана положе крај његовог брата. Док они тако беху у недоумици, изненада дотрча камила, коју раније света браћа беху исцелили од беснила, и проговори људским гласом: да не двоуме него да Дамјана положе покрај Козме, пошто је он примио од жене три јајета не ради награде већ ради имена Божијег. И тако, чесне мошти њихове бише положене заједно у месту званом Фереман.[4]
Једном у време жетве један житељ тога краја изађе да жање своју њиву. Уморивши се од жеге, он оде под храст са намером да се одмори, леже, и тврдо заспа. И док он спаваше отворених уста, њему се кроз уста увуче змија у стомак. А кад се пробуди он продужи жети до сумрака, не знајући шта му се догодило. Но кад се увече врати кући, и после вечере леже да спава, он осети страховите болове у стомаку и поче запомагати. Његово запомагање пробуди све његове укућане, и они дотрчаше к њему, али му не могаху помоћи, јер ни знали нису откуда му толики болови. У тим мукама он громко повика, говорећи: Свети лекари, Козмо и Дамјане, помозите ми! - И одмах свети лекари стигоше са својом помоћи: болесник заспа тврдо, и за време спавања змија изађе из њега истим путем којим је и ушла. Када присутни видеше ово чудо пренеразише се, и прославише свете угоднике Божје. Пошто изиђе змија, човек се онај одмах пробуди и, помоћју светих Бесребрника, потпуно оздрави.
Бејаше у том месту други човек, по имену Малх. Он живљаше у близини цркве светих лекара Козме и Дамјана у Фереману. Намеравајући да крене на далек пут, он одведе своју жену у цркву и рече јој: Ето ја одлазим на далек пут, а тебе предајем Светом Козми и Дамјану под заштиту; ти седи код куће док ти не пошаљем уговорени знак о себи, који ћеш познати да је мој. И када Бог буде хтео, ја ћу ти послати овај знак и узећу те к себи.
Поверивши на тај начин жену своју светим Бесребрницима, Малх отпутова. А после неколико дана ђаво узе на себе обличје једног познаника њиховог, дође к Малховој жени и показа јој знак који њен муж беше означио када јој је говорио: "Ја ћу ти послати знак и узећу те к себи". - Показујући јој тај знак, ђаво јој наложи да пође с њим к своме мужу, и рече јој: Мене је твој муж послао по тебе, да те водим к њему. - Жена одговори: Знак овај знам, али ићи нећу, јер сам поверена светим Бесребрницима Козми и Дамјану. Хоћеш ли пак да с тобом идем к мужу, онда хајде са мном у цркву светих Бесребрника, стави руку на крај олтара и закуни ми се да ми путем нећеш учинити никакво зло. - Ђаво јој даде такво обећање, и отишавши с њом цркви, стави руку на крај олтара и закле се говорећи: Тако ми сила Козме и Дамјана, нећу ти никакво зло учинити путем него ћу те одвести твоме мужу.
Чувши заклетву, жена поверова лажљивоме бесу, прерушеном у обличје познатог човека, и крену с њим на пут. А заводник, узевши је, заведе је у пусто и непроходно место, и хтеде да је тамо измучи и убије. Она пак, видевши себе у крајњој опасности, подиже очи к небу и завапи из дубине срца к Богу, говорећи: Боже, молитвама светог Козме и Дамјана помози ми и похитај да ме избавиш из руку овога убице. - И тог тренутка појавише се брзи помоћници Козма и Дамјан, вичући на ђавола. А ђаво, угледавши их, остави жену и стаде бежати; и добегнувши на високи брег стропошта се у провалију и ишчезе; свети Бесребрници пак узеше жену и одведоше је њеној кући. И жена, клањајући им се, говораше: Благодарим вам, господо моја, што ме избависте од горке погибли. Молим вас, реците ми ко сте, да бих знала коме да узносим благодарност до краја свога живота. - Они јој рекоше: Ми смо слуге Христове Козма и Дамјан, којима твој муж повери тебе одлазећи на пут, и због тога похитасмо к теби у помоћ и благодаћу Божјом избависмо те од ђавола.
Чувши то жена паде на земљу од страха и радости, а свеци постадоше невидљиви. И клицаше жена хвалећи и благодарећи Бога и свете слуге Његове Козму и Дамјана. И похитавши у цркву, она са сузама припадаше к икони светих Бесребрника и причаше свима шта се догодило, и како Господ на молитве угодника Својих показа милост Своју према њој. У молитви пак она говораше: Боже отаца наших, Авраама и Исака и Јакова, и праведног потомства њиховог, Ти си ради Три Младића угасио огњену пећ; Ти си помогао Твојој слушкињи Текли на гледалишту; благодарим Ти што си и мене грешну избавио из ђаволове мреже преко угодника Својих Козме и Дамјана. Поклањам се Теби који твориш дивна и преславна чудеса, и славим Тебе, Оца и Сина и Светога Духа, вавек. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕРМИНИГЕЛДА, царевића Готског

ЕРМИНИГЕЛД, син цара Готског Лувигелда,[5] би обраћен од Аријеве јереси православној вери Леандром, епископом шпанским. Сам аријанац, Лувигелд се веома ожалости што његов син напусти аријанско зловерје, и стараше се да га одврати од православља и поново врати својој јереси. Стога он као отац употребљаваше миле речи, молећи га и саветујући да напусти православну веру и да буде једне мисли с њим као и раније. Али када увиде да је он непоколебљив, стаде му претити мукама и ранама. Остајући непоколебљив у вери као стуб, син ни у шта не сматраше ни очеве милоште ни претње. Страховито разјарен, Лувигелд најпре лиши свога сина царског престола и сацаровања, наследства и свеколике имовине. Затим, видећи да је непроменљивог ума, он му железним ланцима окова врат, руке и ноге, па га врже у тесну и мрачну тамницу. Међутим блажени Ерминигелд, иако млад по годинама али зрео разумом, згадивши се на земаљско царство, свим срцем искаше небеско, и лежећи окован у тамници мољаше се свемоћном Богу да га укрепи у овом страдању. А кад настаде велики празник светог Васкрсења, цар Лувигелд позва једног аријанског епископа и посла га ноћу к своме сину у тамницу да причести Ерминигелда. И ако се причести, цар обећа да ће му повратити своју родитељску љубав и првобитно достојанство. Међутим свети страдалац се страховито згади на аријанског епископа, и сјајно изобличивши његово зловерје отера га од себе не примивши јеретичко причешће. Али њега причести пречистим и животворним Тајнама Христовим један православни презвитер, кога му тајно посла свети епископ Леандар. Аријански пак епископ врати се посрамљен к цару и исприча му све што чу од његовог сина. To цара доведе у неизразив бес, и шкргућући зубима он одмах посла неке своје истакнуте бољаре са наређењем да сина његовог Ерминигелда убију у тамници. Ови одоше и секиром одсекоше чесну главу страдалчеву.
И чујаху се преслатки гласови светих анђела који певаху над светим телом његовим, и виђаху се свеће које гораху ноћу. Видећи то, верни се радоваху и благодараху Бога који таквим чудесима прославља верног слугу Свог после страдалничке кончине његове; а зловерни се стиђаху запрепашћени. Чедоубица пак отац, раскајавши се због убиства невиног сина, разболе се од туге, и хтеде се одрећи аријанства и примити православље, али се бојаше аријанаца; и тако се не удостоји да буде увршћен у православне. А када му се приближи крај он с поштовањем позва к себи блаженог епископа Леандра, - кога раније не вољаше и гоњаше, - и моли га да његовог млађег сина Рехадера, кога постави за наследника царског престола, упути својим богонадахнутим учењем у православље, као некада Ерминигелда. Лувигелд умре, а Рехадер се зацари и одмах прими православну веру, научен светим Леандром епископом, и приведе благоверју сву земљу Готску, која дотле беше заражена Аријевом јереси.[6] Тело светог Ерминигелда, свог старијег брата, он обасу доличном чашћу као мученика Христова, на коме се зби еванђелска реч: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Јер страдалник Христов, слично пшеничном зрну, један међу Готима умре за Христа, али плодом његове смрти постаде православни живот свеколиког народа земље Готске: јер сви почеше православно веровати у Христа Бога, једносушног и равночесног Оцу и Светоме Духу, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КИРИЕНЕ и ЈУЛИЈАНИЈЕ

СBETE жене Киријена и Јулијанија пострадаше за царовања Максимијанова.[7] Киријена беше из Тарса, у Киликијској области, а Јулијанија из Росона.[8] Због исповедања хришћанске вере њих ухвати игемон Маркијан и примораваше их да се одрекну Христа, али оне не пристадоше. Зато игемон нареди да Кириени остригу главу и веђе, и да је нагу воде по целоме граду Тарсу на подсмех и руг. Затим је са светом Јулијанијом одведоше у град Росон и тамо их у огњу спалише. И тако завршише свој мученички подвиг.

СПОМЕН СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈОВАНА и ЈАКОВА

СBETИ Јован и Свети Јаков живљаху у време Персијског цара Сапора[9] први беше епископ а други презвитер. Проповедајући Еванђеље они многе обратише Христовој вери. Зато их цар Сапор ухвати, и после разноврсних мука на које су стављани, напослетку им главе бише одсечене мачем, године 332.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КЕСАРША, ДАСИЈА и других пет: САВЕ, САВИНИЈАНА, АГРИПЕ, АДРИЈАНА и TOME детета

ОВИ свети мученици пострадаше за Христа у Дамаску при заузећу града од стране мухамеданаца у седмом веку. Стављани на разне муке да би се одрекли Христа, они то не хтеше учинити. Најзад бише посечени мачем. Имена пет мученика су ова: Сава, Савинијан, Агрипа, Адријан и Тома дете.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЈАКОВА и двојице ученика његових јерођакона ЈАКОВА и монаха ДИОНИСИЈА

СВЕТИ Јаков беше из једног села епархије Касторијске. Родитељи му се зваху Мартин и Параскева. У младости је радио са овцама, и тиме се обогатио. To y његовом брату изазва завист, и он га оклевета пред турским властима као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном Јаков би гост код неког турског бега. Бег хваљаше хришћанску веру.
И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео тадашњем патријарху светом Нифонту. Чим је патријарх отворио књигу да чита, сијне нека небеска светлост и обасја патријарха, умоболну и сву цркву. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши то од једног Турчина, Јаков би тронут, оде код патријарха да му се исповеди и да иште савет од њега. Та посета патријарху толико потресе Јакова, да он одмах после тога раздаде сиромасима сву своју имовину која је износила триста хиљада пиастра, и отиде у Свету Гору. Тамо обиђе све манастире, и ступи у братство Дохиарске обитељи. Ту се замонаши, и живљаше у крајњем уздржању.
Одатле он потом оде у запустели скит светога Претече, Иверске обитељи, и обнови га. И он ту монаховаше молитвено тихујући, под руководством старца Игњатија. Вођаше он анђелски живот у посту, свеноћним бдењима и разним тешким подвизима. Зато га ђаво непрестано нападаше разним искушењима, привидима и сањаријама. Но помоћу Божјом он најзад победи ђавола: срце му се испуни утехом Духа Светога, тојест неком топлином помешаном са радошћу и љубављу према Богу и ближњима. А од тога касније засија у души његовој светлост слатка и неисказана. Увећавајући се у њему све више и више, та га светлост узнесе на несхватљиву висину, са које он виде сав видљиви свет: сунце, звезде, земљу, пакао и рај. Помоћу те светлости он би узнесен и изнад неба, и виде све Анђелске чинове и неизрециву светлост у којој они живе. Одатле он би том истом светлошћу узнесен на још већу висину, и виде Господа нашег Исуса Христа са телом, окруженог неприступном светлошћу. Виде он и вишњи Јерусалим и сву неисказану красоту његову. Једном речју, не беше скоро ни једне видљиве и невидљиве твари коју блажени Јаков не виде помоћу те Божанске светлости.
Би он удостојен од Бога и дара прозорљивости, те пред њим беху отворене тајне срца и сакривене мисли и осећања свакога и свих који су долазили к њему. Још га Господ обогати и даром чудотворства. Тако, он молитвом изведе у Претечином скиту изворску воду, која се отада назива агиазма светога Јакова. Двапут он молитвом својом на чудесан начин напуни суд јелејем. У Ватопеду пак он исцели молитвом бесомучног послушника. Једном у време безкишија он се помоли Богу и низведе с неба кишу. Једном приликом када с једним братом беше на путу, спусти се тако густа магла и тама, да они беху у опасности да се са неке литице стропоштају у провалију; но Свети Јаков се помоли Господу, те се магла раздели на два дела, и пут им се указа. Једном он ожедне на путу, и пошто не нађе воде, он се помоли Богу, и пред његовим ногама изби извор воде, и он утоли жеђ. Кратко речено: за сву Свету Гору он беше светило и учитељ врлине.
Према једном божанском откривењу он са ученицима крену са Свете Горе и обиђе нека места, па се заустави у манастиру Светог Претече, у близини места Тревекиста. Ту он упражњаваше своје уобичајене подвиге, окружен мноштвом братије. Но брзо се рашчу за њега, и народ из околине стаде се стицати к њему. Он их с љубављу све примаше, утешаваше, поучаваше и многа чудеса чињаше, исцељујући болеснике. Међутим, пакосници га оклеветаше код турских власти, и он би истјазаван, па бачен у Трикалску тамницу са двојицом ученика: Јаковом и Дионисијем. Судија се обрати Порти за упутство шта да ради са преподобним. Од султана Селима стиже наређење судији да ову тројицу упути у Дидимотихон, где се он у то време налажаше. Сужњи у оковима бише одмах упућени тамо и бише изведени пред њега. Гњеван, султан упита светог Јакова: Што ти окупљаш око себе толике хришћане? Еда ли си ти неки властодржац? - Светитељ одговори: Ти си властодржац и цар у овом свету, а мени је дата друга власт од Бога. - Цар га упита: А каква је власт теби дата од Бога? - Светитељ одговори: Учити хришћане закону Божјем, да се они, држећи заповести Господње, уклањају од свакога зла. - Ти лажеш, викну љутито султан. - Ја чисту истину рекох, рече преподобни. Ако не верујеш, ради шта хоћеш: ја сам у твојим рукама. После тешких мучења, ови јунаци Христови бише упућени у Адријанопољ. Тамо дође и султан и примораваше их да приме ислам али узалуд.
Тада султан нареди да преподобног и ученике његове шибају бичевима. Страховито шибан, преподобни јуначки трпљаше, и нити што рече нити уздахну, као да неки други беше бијен а не он. После тога султан нареди, те их вргоше у тамницу.
Сутрадан их султан поново изведе преда се на мучење. И нареди султан те им завртњима стезаху главе; при томе се Светом Јакову не деси никакво зло, а ђакону Јакову испаде једно око. Султану се много хтело да младог Јакова одврати од Христа. После тога их поново баци у тамницу. И шиљаше султан разне људе да наговоре сужње да се одрекну Христа и приме ислам. Али све то би узалуд. Тада султан поново изведе преда се свете исповеднике. И нареди бездушник, те свете мученике ставише на језовите муке: кидаху им тело, ломљаху им вилице, примораваху их да једу месо знајући да монасима црквени прописи забрањују јести месо, прављаху кајише од њихове коже, чупаху им утробу, ране им заливаху сланим сирћетом, и дуго их бијаху жилама. Но видећи да мученици ни у шта не сматрају ове муке, султан нареди те им железним кукама кидаху ноге парче по парче, огњем опаљиваху тела њихова, и сурим крпама немилосрдно трљаху ране њихове. Тако мучени седамнаест дана из дана у дан, свети мученици бише напослетку осуђени на вешала.
Када свете мученике доведоше на губилиште, ноге Светог Јакова не имађаху на себи меса уопште већ беху саме голе кости, а два ученика његова беху потпуно изнемогли. Свети Јаков замоли џелате да му допусте да се помоли Богу. To му би допуштено. Тада он постави ђакона Јакова с десне стране своје a Дионисија с леве, и рече им: Чеда моја, време је да идемо к многожељеном Христу, ради кога се удостојисмо страдати. Стога, помолимо се Њему за сав свет и за Цркву, и узнесимо My благодарност што нас ослободи таштег света и удостоји да постанемо наследници бесконачног Царства Његовог. - Тада сва тројица падоше ничице на земљу и поклонише се три пута Богу. Затим преподобни извуче из својих недара три честице Светога Причешћа, даде по једну својим ученицима, а трећом се причести сам. Онда, подигавши руке и очи к небу, он громким гласом рече: Господе, у руке твоје предајем дух овој! - И тихо сконча, са осмехом на лицу. Видевши то, војници се запрепастише и обавестише о томе султана. Султан нареди да мртво тело обесе, и да с десне и с леве стране његове обесе ученике његове.
Тако скончаше добропобедни мученици и примише венац мученички. To ce догоди првога новембра 1520. године. Чесне мошти њихове откупише неки хришћани, однесоше их у место звано Албани, и тамо положише у три посебне гробнице. И сваке недеље и празника јављаше се небеска светлост над гробовима светих мученика. И ту појаву посматраху сви тамошњи житељи. И биваху многа чудеса на гробовима светих страдалника. А кад после неког времена откопаше гроб светог преподобномученика Јакова, разли се диван мирис од светих моштију његових. Исто тако када откопаше гробове светих ученика и самученика његових, и њихове се чесне мошти показаше читаве и нетљене.
После не много времена појави се потреба, те ученици светог преподобномученика Јакова пренесоше свете мошти ове тројице светих мученика у местанце звано Галатиста, близу Солуна. И тамо оне почивају у манастиру свете Анастасије Узорешителнице, и од њих непрекидно бивају многа чудеса. - Молитвама светог преподобномученика Јакова и његових светих самученика нека се и ми удостојимо Царства Небеског. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГА ДАВИДА подвижника Евијског

ОВАЈ истински слуга Божји Давид био је родом из села званог Гардиница које се налазило близу Таландије (данашње Аталанде) наспрам Евије у Грчкој. Живео је у време цариградског патријарха Јеремије (16. век), рођен од побожних и богобојажљивих родитеља. Отац му је био презвитер и звао се Христодул а мајка Теодора. Овом благословеном пару дарова Бог четворо деце, двоје мушко и двоје женско, од којих се Давид издвајао по обдарености.
Кад је детету било три године јави му се у сну Св. Јован Крститељ и рече му: "Устани, чедо, и пођи за мном". Дете устаде послушно као да је било одрасло и пође за њим до једног храма посвећеног Св. Претечи близу реченог села. Кад уђоше у храм, Претеча се јави малом Давиду у икони, која је била истоветна са оним који га је позвао, пред којом се дете побожно заустави. Ту мали Давид остаде са скрштеним рукама шест пуних дана, бос и гологлав, у кошуљици, пред Светим Јованом. Кад његови родитељи устадоше и не нађоше своје чедо, спопаде их велики немир и туга за сином. Тражили су га на све стране, али он као да беше пропао у земљу. У суботу шестога дана, његов отац свештеник оде по обичају у храм да служи вечерње и ту нађе на велику своју радост Давида како стоји пред иконом Јована Претече. Лице детиње сијало је као сунце. На очево питање: откуда он ту? - Давид исприча шта се са њим десило. Сви сабрани на службу дивљаху се и радоваху овом чудном догађају.
Кад Давид поодрасте дадоше га родитељи да се учи писмености и изучавању Светих Писама. Он беше веома приљежан у науци а уз то и родитељима послушан, помажући им у њиховим пољским радовима. Радио је на њиви као и остали, а кад би они сели да се одморе он се повлачио на молитву и узносио топле молитве Богу, не проводећи ни трена без труда и подвига. Једино је туговао што нема духовног оца који би га упутио правилима истинског духовног живота.
Пун жеђи за Богом, Давид, помоливши се Господу да управи стопе његове на пут прави, напусти своје родно место и предаде се вољи Божјој. Док је он тако путовао, Бог му посла у сусрет једног врлинског старца званог Акакије. Он беше искусни подвижник, познати проповедник благе вести Христове делом и речју. Акакије прими с љубављу младог Давида и приброји га братству свога манастира, прозревши да ће од њега бити изабрани сасуд благодати Божије. У манастиру га поучи тајнама духовног живота па га потом обуче у анђелски образ монашког чина.
Отада се преподобни Давид још ревносније предаде посту и молитви и свакој врлини. Старац Акакије да би га извежбао у смирењу често га је ружио а понекад слао и да продаје пепео. Давид је све то примао са трпљењем и смирењем, слушајући у свему без поговора свога Старца.
После извесног времена крену се старац Акакије да посети подвижнике у другим местима ради духовне користи и разговора, па узе са собом и овог Давида. Прошавши многе манастире и разна места, они стигоше на крају у Осу, која се налази између планине Олимпа и Пилија, и ту се задржаше извесно време у Икономијевом манастиру у коме духовни живот беше на завидној висини. Видевши тамошњи оци труд и подвиге блаженог Давида, наговараху га да се прими ђаконског чина, што он и учини на њихово наваљивање, служећи службу Божју са страхом и трепетом.
Одатле продуже даље њих двојица своје поклоничко путовање и стигну у Свету Гору. Дошавши на Атон они посетише манастире и скитове, задобивши велику духовну корист од сусрета са светогорским пустињацима. После тога Акакије продужи пут за Цариград а блажени Давид остаде у Лаври Св. Аганаоија Атанског и ту се са радошћу и сваким трудом упражњаваше у врлини. У међувремену његов старац Акакије би произведен у Цариграду у чин архијереја Навпактијског и Артског. Стигавши у своју митрополију Акакије поручи Давиду да дође код њега, што овај и учини на заједничку радост. Живећи тако поред епископа, Давид је и даље проводио строги живот пун послушања, врлине и поста.
Ево једног примера његовог крајњег смирења и послушности. Догоди се да га његов Старац пошаље из Навпакта у Арту ради посла. Од Навпакта до Арте ишло се пешке око четири дана, а преподобни имађаше обичај да путује бос. Кад стиже у Арту неки богољубац видевши га босога, купи му обућу и замоли га да то прими Христа ради. Он да не би презрео љубав брата прими поклон, па обавивши свој посао брзо се врати у Навпакт. Старац Акакије, желећи да испроба његово смирење, изобличи га што се обуо и заповеди му да врати обућу ономе ко му је дао, пошто је узео без благослова духовника. Давид без поговора врати обућу и поново дође своме духовном оцу, који га прими с љубављу, радујући се његовом смирењу.
Митрополит Акакије рукоположи Давида, иако против његове воље, за свештеника и постави га за игумана манастира Варнакове који се налазио у близини Навпакта, што беше и жеља народних првака онога краја, који га веома поштоваху. У манастиру се старао брижно о спасењу поверених му душа, служећи за пример свима онима којима срце не беше заслепљено страстима и самовољом, a у манастиру их, авај, и таквих беше - навиклих да ходе по жељама срца свога.
Какав степен духовног савршенства беше постигао преподобни о томе сведочи следећи пример. Догоди се да манастир посети, на путу за Ахају, патријарх цариградски Јеремија заједно са ритором Велике цркве Емануилом. Једног дана док је преподобни служио као обично свету Литургију, речени ритор уђе у цркву и задивљен виде га у олтару уздигнутог од земље пред св. проскомидијом и окруженог божанском светлошћу, са лицем сјајним као сунце. Ритор похита да о томе обавести Патријарха. Патријарх стиже у храм, но светлост не виде, али виде лице преподобног орошено сузама умилења. Схвативши о каквом се врлинском човеку ради, Патријарх га је после тога молио да се прими архијерејског чина, али овај никако не пристаде на то.
Међутим, и поред свега његовог труда и смирења, неки од братије у манастиру не примаху његове савете. Он се онда реши да напусти манастир и мољаше се Богу да му укаже погодно место молитвене тишине и покоја. Бог му указа преко виђења те оде у место Стиру, које се налазило између Хеликона и Парнаса. Ту он сазида малу зграду за себе, сабравши око себе и неколико побожних монаха, са којима провођаше време у посту и молитви.
Између Хероније и Хеликона налази се град звани Левадија у коме живљаху у оно време Агарјани. Један од тамошњих турских бегова имађаше заробљену неку децу, која успеше да згодном приликом побегну. Њихов газда их је свуда тражио али безуспешно. Тада неки злобници оптужише преподобног Давида тврдећи да је он главни кривац за то бекство деце. Јаросни Турчин ухвати преподобнога и предаде га управитељу града. Управитељ пак нареди својим слугама да Давида туку немилосрдно, што они и урадише. Тада им нареди да га онако измрцвареног и изранављеног баце у тамницу. Следећег дана нареди да га поново бездушно батинају, па да га онда обесе да виси за свезане руке. Од тог мучења преподобном се укочише руке и дуго времена није могао да их покрене. Док је висио обешен појили су га отровним напитцима, али он све то стрпљиво подношаше наоружан Христовом благодаћу, горећи од жеље да буде овенчан венцем мучеништва. Но благи Бог умудри неке побожне хришћане те дадоше откуп за њега и тако би ослобођен. По ослобођењу из тамнице, преподобни нађе за сходно да се више не враћа онде где се беше настанио, него се крену у потрагу за другим местом молитвеног тиховања. После многих тешкоћа и невоља, настани се на острву Еврипу, близу села Оровије. Ту се налазио храм Преображења Господњег који он уз помоћ побожних хришћана обнови, претворивши га у манастир. Ту се ускоро окупи мноштво ученика око њега, настављани њиме у правој вери и врлини. Међу његовим ученицима су најпознатији: Исак презвитер, Јоаникије и Исаија, разним врлинама украшени, Герасим, Јоаким, Дионисије и Данило, а такође и Христофор, који и описа његов живот и подвиге.
Оно што је особито одликовало преподобног Давида то је била милостивост срца: био је пун састрадалне љубави према свима. Особито је проповедао гостољубље, и сам помажући овима потребитима и сиромашнима. При томе он није гледао ко је ко: помагао је без разлике и хришћане и муслимане. Тако, на пример, он даде откуп за неког монаха Ефросина који беше убио нехотице човека, поучивши га истовремено покајању и побожном монашком живљењу, а једног сиромашног Агарјанина и његову породицу богато обдари рухом и храном. Другом приликом дођоше из оближњег села Оровије четири старца, тражећи од њега душевне и телесне помоћи и утехе. Он их са радошћу прими у манастир и научивши их правилима монашког живота, замонаши их. Неки од монаха се разгњевише на то и говораху му: "Није у интересу манастира да ови старци остану овде; задужени су и немоћни, само ћемо имати од њих штете". Свети Старац им на то одговори: "Ви идите куд хоћете, а сироте старце оставите на миру. Јер овај манастир припада Господу Христу и сиромашнима, зато он и прима све који му дођу". Тако ови сиромашни и изнемогли старци остадоше у манастиру, ослобођени од глади и дугова, благодарни Богу и радећи на спасењу своје душе. Један опет други сиромах по имену Георгије из села Каламуди, који је имао много деце и био веома сиромашан, често је долазио у манастир тражећи и добијајући обилну помоћ од преподобног Давида. Кад он тако једном дође, Старац га прими са љубављу, угости га и нареди економу да му да ока сто кила жита да понесе својој породици. Пошто је Георгије ручао, монаси му дадоше три хлеба али не хтедоше да му натоваре и жито које му преподобни обећа, него му рекоше: "Сваки дан долазиш и досађујеш нам, само би хтео да ти товаримо манастирске коње и да те снабдевамо са храном". Када он оде и Старац чу шта се десило, позва јеромонаха Исака и остале старце па им рече: "Зашто, браћо, отерасте сиротог Георгија и не дадосте му жито за породицу? Зашто увредисте Христа и мене убогог старца?" - Чувши то, они се постидеше због свог поступка и рекоше му погнутих глава: "Опрости нам, свети оче, сагрешисмо". Старац им рече: "Одмах узмите жито и других намирница и идите Георгију, поседите са љубављу у његовом дому, па ћу вам тек онда опростити". И заиста, они то и урадише на велику радост сиротог Георгија, а себи на корист душе.
Неки опет побожни монах Сава купи родитељским новцем дивну башту и поклони је манастиру за спасење своје душе. После тридесет пет година два друга монаха, по имену Пахомије и Теолипт из ман. Светог Николе Галатакијског, присвојише ову башту као своју, припојивши је једној мањој која је њима припадала. Старац Давид чувши за то ништа им не рече, него и даље чуваше љубав према њима. Шта више, кад њихов манастир нападоше разбојници, био им је од велике помоћи, духовне и материјалне. Но Бог не остави некажњену лакомост ових два монаха. Они се разболеше од тешке болести тако да поче тело да им трули и распада се. Осетивши да им се примиче крај, они се покајаше и тражаху од Старца да им опрости њихов грех. Теолипт доби опроштај преко писма и упокоји се, а Пахомије паде у постељу и не могући сам ићи, узе четворицу људи да га понесу светитељу ради опроштаја. Преподобни му изађе у сретање, па дошавши до утврђења града Еврипа и видевши Пахомија у каквом бедном стању се налази, заплака се и даде му опроштај. Кад овог вратише у манастир, он одмах посла преподобноме дуг и исповеди се пред смрт: да врт не припада њима већ манастиру преподобног Давида.
Овај смирени молитвеник Давид доби од Бога и дар чудотворства. Тако његовим светим молитвама Бог уништи безбројна јата комараца у селу Дисту, у коме он једном заноћи на путу за Каристу. Другом приликом догоди се да га на путу за Ламију сретне један Агарјанин, који га удари штапом по леђима. Старац не проговори ни речи, стрпљиво подносећи бол и незаслужену увреду, али се Агарјанину осуши рука. Видевши то овај зли Турчин, похита са другим Турцима за преподобним и сустиже га у кући где беше заноћио, па га сузама мољаше да га исцели. Старац се помоли Богу и рука би исцељена. Новац пак који му нуђаше овај Турчин из захвалности, преподобни не хтеде да прими, него га саветоваше да га подели једноверним сиромасима, а у будуће да никоме не чини зла.
Ево и једног примера дара прозорљивости којим Бог обдари слугу свога Давида. Један монах, по имену Христофор, реши се да тајно напусти манастир. И док се он, заједно са још једним монахом са којим се налазио на манастирском метоху, спремао за тајно бекство, преподобни прозревши то, позва га да дође у манастир као на исповест. Христофор осетивши да је преподобноме позната његова тајна намера, паде пред ноге његове, тражећи опроштај. Старац га са много љубави подиже и благослови, ослободивши га својим молитвама и саветима од помисли које су га мучиле.
Све ово као и многа друга дивна збивања, разгласише славу преподобног, тако да су га свуда тражили, особито архијереји, да поучава народ путу Божјем и заповестима Господњим, што је он по послушању веома радо чинио. Тако, кад дође једном до сукоба и распри међу архијерејима и народним првацима на Пелопонезу, завађени упутише молбу преподобном да их помири. Он, иако стар и исцрпљен дугогодишњим подвизима, крену са радошћу на тако далеки пут са неколико својих ученика. Сишавши на обалу, они се укрцаше на лађу да би прешли на супротну страну у Аталанду. На мору их, међутим, снађе бура која преврну лађу и они се нађоше у таласима. Његови ученици као млађи успеше да испливају на обалу али без свог духовног оца. И док су они туговали за њим на обали, он се после девет сати проведених на морским таласима, појави пред њих чудом Божјим. Благодарећи Богу они одатле отидоше на Пелопонез, где преподобни својим духовним саветима и зрачењем светитељског лика измири завађене стране, поучи хришћане, па се онда врати у своју обитељ.
Достигавши дубоку старост, преподобни предвиде своју кончину и рече братству: "После три дана одлазим одавде по Божјој вољи". Када пак дође трећи дан, сазва све монахе и рече им: "Оци, браћо и чеда моја, ја треба да идем Господу мом који ме позива. Ви пак знате правила монашког живота; следујте им, и не занемарујте их, упражњавајте целосно душом и умом свештену молитву, славећи непрестано Господа Христа сладосног Исуса и Спаситеља света. Имајте узајамну љубав, да би могла и на вама да се оствари реч Еванђеља: "Где су два или три сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима" (Мт. 18, 20). Стално имајте смрт на уму и сећајте се лепота Раја. Чувајте се од рђавих помисли, и увек се исповедајте код искусних духовника ради отсецања злих и прљавих помисли, да би се удостојили небеске вечне благодати и славе. Бежите од пријатељевања са светом, имајте смирење, смерност, трпљење и послушност, читајте и проучавајте Свето Писмо. Помажите оне који се нуждавају и који су у невољи, а изнад свега пригрлите духовно сиромаштво и подносите стрпљиво сваку невољу; тугујући и оплакујући своје грехе. Увек будите спремни на невоље, труд, злопаћење, да би задобили ону неизрециву радост, тј. Небеско Царство". Рекавши ово и још многе духовне поуке, преподобни поче да славослови Бога и да My се моли да му буде милостив на Страшном Суду. Кад заврши молитву, окрену очи према братији и рече им: "Ево, браћо, дође Господ Христос". И одмах предаде дух свој у руке живога Бога. To би првога новембра.[10] Његова духовна чеда заливаху сузама његове свете мошти, целујући их са надом и љубављу. Потом са молитвама погребоше његово свето тело, али не и душу и дарове Божје којих се он удостоји. После његовог блаженог уснућа на његовом гробу се догађаху многа чудеса; мноштво народа се сабирало око његове св. лобање и многа добијаху исцељење. од различитих болести. To ce дешава и данас свима онима који са искреном вером у Бога и љубављу према преподобном приступају месту његовог светог подвига и његовим благодатним моштима. Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, умудри и спаси и нас. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТЕОЛИПТЕ

ОBA мученица се спомиње само у Париском Кодексу 259, ф. 2а, где налазимо следећу стихиру у њену част: "Обогативши се знањем богонадахнутих Писама и уз то светошћу, објаснила си, чедна, људима који су живели у незнању, домострој Слова. Зато те је безакона маса и безбожни тиранин ранио и предао стражи, тебе коју вечно чува Дух Свети. Зато Господ, прославивши те чудесима, уведе те у горњу ложницу, украшену светлосјајним хаљинама, Он који дарује свету велику милост". Јасно се види из ове песме да је ова света Мученица била подвргнута љутом страдању, бачена у тамницу и на крају примила венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КИПРИЈАНА и ЈУЛИЈАНЕ

ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа у огњу спаљени.[11]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОДОТИЈЕ

ОВА света жена је мајка свете браће Козме и Дамјана, Бесребреника и Чудотворца.[12]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Поред ових постоје још два пара светих који се зову Козма и Дамјан: св. Козма и Дамјан из Рима, који се празнују 1. јула, и св. Козма и Дамјан из Арабије, празнују се 17. октобра.
2. Азија, друкчије Асија. Назив Асија употребљаван је у старини не у подједнаком смислу. Првобитно је означавао малу, богату водом, баруштинску равницу у Лидији, тј. средину западног дела садашњег Малоазијског полуострва, на источној обали Јегејског Мора. Малоазијско полуострво Римљани су делили на два скоро подједнака дела: североисточни, покрај Црнога Мора, називали су Понт, а југозападни називали су Асија; и један и други део делили су се на покрајине. Са утврђењем хришћанства, свака се покрајина, у црквеном погледу, делила на неколико епархија. Још у Апокалипсису спомињу се седам Асијских цркава (Апок. 1, 4.11). У току времена назив Азија се стао примењивати на сво садашње Малоазијско полуострво; најзад - на сав уопште део света, који се налази источно од Европе, на истом континенту с њом.
3. Спомен ове Св. Теодотије празнује се такође на данашњи дан.
4. Фереман се налази у Месопотамији на два дана хода од Амида, и био разрушен од Турака при првим најездама њиховим. При томе су мошти светог Козме и Дамјана биле пренете у Амид, где и сада почивају.
5. Царовао у другој половини шестога века. Готи, или Визиготи, тада су владали у Шпанији.
6. Свети Ерминигелд пострада 586. године, a 589. на сабору Толедском у Шпанији Готи се одрекоше аријанства и примише православље.
7. Реч је о Максимијану Галерију који спочетка беше савладар Диоклецијану, а затим цар источне половине Римске царевине од 305. до 311. године.
8. Tape - древна престоница Киликије, југоисточне области Мале Азије. Росон или Рос - мало северније од Антиохије Сиријске.
9. Сапор II, - познат под именом Велики - персијски цар, царовао од 310. до 381. године; познат по успешним ратовима са Римљанима; био жесток гонитељ хришћана.
10. Преподобни Давид је живео и подвизавао ce y XVI веку.
11. Постоји мишљење да су ови двоје мученика исти са Кириеном и Јулијанијом који се празнују под истим датумом (Евстратиадис, Агиологион тис Ортодоксу Бкклиоиас).
12. О њој видети под данашњим датумом у Житију светог Козме и Дамјана.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостоли Стахије, Амплије, Урван, Наркис, Апелије и Аристовул. Од Седамдесеторице. Св. Стахије би помоћник св. Андреју Првозваном. Св. Андреј га постави за епископа у Византији. Созда цркву у Аргиропољу, и управљаше паством својом верно и ревносно. После 16 година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху св. Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском а Урван у Македонији. Обојица мученички скончаше за Христа Господа. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао.

2. Св. муч. Епимах. Родом из Мисира, у Мисиру се подвизавао, у Мисиру и мученички скончао земни живот. Подражавајући св. Јовану Крститељу удаљи се још као младић у пустињу. Због велике љубави његове према Богу Дух Божји га настави на сваку истину, и без другог учитеља научи га, како се треба подвизавати. Но сазна Епимах, како неверници муче и убијају хришћане у Александрији Христа ради. Па сав распаљен ревношћу према вери оде у град и скруши идоле. Када га незнабошци почеше за то мучити, он узвикну: „удрите ме, пљујте ме, ставите ми трнов венац на главу, дајте ми трску у руке, напојте ме жучем, на крст ме распните и копљем прободите, — то претрпи Господ мој, то и ја хоћу да претрпим." У гомили народа, која посматраше мучење Епимаха светога беше и нека жена са једним оком слепим. Она плакаше горко од жалости гледајући бездушно мучење угодника Божјег. И када мучитељи стругаху тело св. Мученика Христовог, прсну крв од њега, и једна кап крви паде на слепо око оне жене. Наједанпут жена прогледа, и постаде јој слепо око здраво као и друго. Тада жена узвикну: „велики је Бог, кога верује овај страдалник!" По том одсекоше главу св. Епимаху и душа му се пресели у вечиту радост, около 250. год.

3. Св. муч. Никола Хиоски. Побожан младић и велики ревнитељ вере Христове. Рођен у селу Кириаху на острву Хиосу, где би од Турака мучен и посечен 1754. год., и где предаде Богу душу своју праведну.

4. Преп. Спиридон и Никодим. Монаси и просфорници у Печерском манастиру. Спиридон некњижан но знао цео Псалтир на изуст, и чинио чудеса и за живота. Упокојио се 1148. год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА СТАХИЈА, АМПЛИЈА, УРВАНА, НАРКИСА, АПЕЛИЈА и АРИСТОВУЛА

ОВИ свети апостоли су од Седамдесеторице. Свети Стахије би помоћник светом Андреју Првозваном. Свети Андреј га постави за епископа у Византији.[1] Заједно са светим Андрејем подиже цркву у Аргиропољу;[2] и сабравши много верних, учаше их спасоносном животу и управљаше паством својом верно и ревносно. После шеснаест година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху светом Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском, а Урван у Македонији. Ревносно проповедајући Христа и уништавајући идоле, они изазваше против себе Јелине и Јевреје, и ови их убише; и тако они обојица мученички скончаше за Христа, исплевши себи венац мучеништва. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини, и пошто истину Еванђеља проповедаше, би стављан на разне муке, и свој апостолски пут заврши мучеништвом. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској, и многе привевши Христу, он се блажено упокоји. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао. (О свима њима видети и под 4. јануаром).

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЕПИМАХА ЕГИПЋАНИНА

СВЕТИ мученик Епимах беше из Египта, син благочестивих родитеља хришћана. Од ране младости он возљуби Бога од све душе и зажеле да Њему јединоме живи. Зато, угледајући се на светог Јована Крститеља, он оде у пустињу и дуго време проведе на Пелусијској гори.[3] Он не имађаше никаквог руководиоца од светих отаца, него му у овом суровом пустињачком живљењу наставник беше сам Дух Свети; и љубав к Богу беше му учитељ, поучавајући га свему врлинском живљењу. Јер само љубав к Богу може најбоље научити човека врлинама. Она научи свете апостоле да оставе све и да иду за Господом који не имађаше земаљска богатства. Она научи преподобне оце да иду у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти, и да се потуцају по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по рупама земаљским.[4] Она научи свете мученике и мученице да јуначки страдају за Христа, кличући: "Тебе, Жениче мој, љубим; и Тебе иштући страдам". Та љубав научи и светог Епимаха да носи пустињачке подвиге и трудове, да трпи свакојаке напасти од невидљивих врагова, да живи свето по Богу, и да буде готов на смрт за Њега.
Пошто проживе много година у своме пустињском усамљеништву, свети Епимах чу да хришћане у Александрији незнабошци силно муче, при чему једни од хришћана, бојећи се тешких мука, беже у горе и крију се по пустињама, а други отпадају од вере. Горећи ревношћу по Богу, христочежњиви пустињак остави пустињу и крену у Александрију, желећи да својом крвљу посведочи своју веру у Господа Христа. Дошавши у Александрију он виде каквим свирепим мучењима незнабожни идолопоклоници подвргавају хришћане; са великим болом у души он примети да се демонско зловерје умножило, многи се хришћани поколебали, а незнабошци чак и храм Господњи оскврнавили. Због свега тога он уђе у идолски храм о незнабожачком празнику, и на очиглед свима неустрашиво преврну жртвеник и пообара идоле на земљу и поломи. Незнабошци га одмах дохватише и пред игемона Апелијана одведоше. Угледавши игемона где на судишту седи и хришћане мучи, свети пустињак јуначки полете на њега да га смрви, што би и учинио да га телохранитељи игемонови не спречише: такву ревност по Богу пројави испосник. Игемон се зачуди таквој дрскости худог и у дроњке одевеног човека, и нареди да га вргну у тамницу и држе тамо док он смисли каквим ће га мукама уморити.
У тамници се тада налажаше мноштво верних, затворених због исповедања вере Христове. Све њих свети Епимах, пун Духа Светога, сокољаше на мученички подвиг. И његово сокољење толико одушеви верне, да се ниједан од њих не уплаши, нити отпаде од вере, него сви са радошћу пролише крв своју за Бога истинога и кроз разне жестоке муке предадоше Господу душе своје. Најзад и светог Епимаха ставише на љуте муке, зато што он не само верује у Христа, и што празновање њихово поремети, него и што се дрзну подићи руку своју на самог игемона, са намером да га убије. Најпре светог пустињака обесише на дрвету, м стругаху га гвозденим ноктима. Затим га бијаху камсњем, ло мећи му кости, a он y мукама кликташе:
"Пошто Господ мој Исус Христос ради мене би распет, и копљем прободен, и оцгом нанојен, зар нисам дужан и ја постати заједничар Његових страдања? Ја хоћу веће муке но што су ове на које ме стављате: удрите ме! пљујте ме! ставите ми трнов венац на главу! дајте ми трску у руке! напојте ме жучем! сво ми тело у једну рану претворите! на крст ме распните и копљем прободите! - то претрпе Господ мој, то и ја хоћу да претрпим!"
Много народа стајаше наоколо и посматраше мучење светог Епимаха. У гомили се налажаше и једна жена која близу стајаше, а беше слепа на једно око. Гледајући такво страдање светог Епимаха, она плакаше. У то време капља крви светог преподобномученика прсну и паде на њено слепо око; и оно се тог тренутка исцели, те жена стаде гледати и на њега, као и на друго, здраво. Тако чудесно исцељена, жена узвикну: Велики је Бог, кога исповеда овај страдалник!
Потом одсекоше главу светом Епимаху. И тако он предаде свету душу своју у руке Господу, за кога пострада.[5]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ СПИРИДОНА и НИКОДИМА, просфорника Печерских

СВАКА душа благословена јесте проста; у њој нема лукавства ни ласкања, јер је сасуд и обиталиште самога Бога. Стога и апостол говори: Што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами и премудре (1 Кор. 1, 27).
Броју тих изабраних припада и преподобни отац наш Спиридон. Овај блажени беше не из града него са села; он не беше научен књизи, и беше прост на речи, али не разумом духовним и делима богоугодним. Имајући у срцу свом страх Божији, који је почетак мудрости, он дође у манастир Печерски, и стаде водити суров монашки живот. He знајући да чита, он се поче учити књизи, мада већ беше у годинама; и цео Псалтир он научи напамет. И тако он ревносно рађаше на спасењу душе своје, да непрестано читаше Псалтир, и сваки дан га целог прочитаваше.
Тадашњи игуман Пимен постник, видећи да је Спиридон смирен и трудољубив, стално пребива у молитви и посту, и у свему је беспрекоран, одреди му богопријатно послушање: да пече хлеб, који се на Божанственој литургији приноси за тајну тела Христова, тојест просфоре. Блажени Спиридон, ступивши с радошћу у пекару, не остави пређашње подвиге своје и труд духовни, и стаде поверено му послушање вршити са сваком побожношћу и страхом Божјим. Знајући да је труд његових руку предпазначен за чисту и беспрекорну жртву, приношену јерејем, он га обављаше узносећи својим устима хвалу Богу: јер он, или секао дрва или месио тесто, свагда имађаше на језику свом псалме Давидове, тако да, по своме обичају, он сваки дан свршаваше цео Псалтир.
Једном, вршећи овај свој посао, блажени Спиридон запали пећ за печење просфора. Али пламен суну из пећи и захвати кров пекаре. Тада блажени узе своју мантију, затвори њоме вратанца на пећи, а на власеници својој завеза рукаве, па са њоме отрча на кладенац ио воду; накупивши је водом он се брзо врати и сазва братију да му помогну угасити пожар. А кад се братија слеже, угледаше чудесан призор: мантија којом блажени беше затворио вратанца на пећи, не беше дарнута огњем, и вода из власенице не беше истекла. Монаси брзо угасише пожар донесеном у власеници водом, и радосно прославише Бога.
Блажени Спиридон имађаше једног сатрудника, неког брата по имену Никодима. Он у свему беше једне мисли са преподобним Спиридоном, и подједнако се труђаше са њим и у молитви н у телесним радовима.
Ова два подвижника свето и богоугодно послужише тридесет и пет година у печењу просфоре, чисто и беспрекорно вршећи ово послушање. Стога, преставивши се у добром исповедању, они се насићују славом Божијом, коју гледају не у виду приношеног хлеба, него лице у лице.[6] Њиховим светим молитвама нека се и ми наситимо достојно хлеба живота, благодати и славе Христа Исуса, коме, са Богом Оцем и Светим Духом приличи част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ 9 МУЧЕНИКА СТЕФАНА, ВАРНАВЕ, ТРОФИМА, ДОРИМЕДОНТА, КОЗМЕ, ДАМЈАНА, САВЕ, ВАСЕ, АВРАМИЈА и осталих са њима

СПОМЕН СВЕТОГ НЕПОЗНАТОГ ИСПОВЕДНИКА[7]

СПОМЕН СВНТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛЕ ХИОСКОГ

УЧЕНИК Христов Никола родио се од побожних родитеља у селу Кириаху на острву Хиосу. Одмалена беше Никола пун страха Божијег, скроман, кротак, ћутљив, безазлен, послушан. Рано му отац умре и он остаде сироче. А кад му би двадесет година он оде у град Магнесију, и тамо учаше зидарски занат. Његов духовни отац, архимандрит, научи га много истинама хришћанске вере и постави чврсто на пут хришћанског живота. И Никола се свом душом одаде чудесном покајничком животу: молитви, посту, бдењу.
Врло често није ништа јео по два и три дана. Једном приликом молећи се пред светом иконом светог Јована Претече, он је целиваше и топлим сузама заливаше, и пун огњене љубави према Господу Христу, говораше: Светитељу Божји, као што теби глава би одсечена ради љубави Христове, тако удостој и мене да ми глава буде одсечена ради љубави Христове.
Међутим Турци, видећи у Николи доброг, вредног и лепог младића, решише да га на сваки начин привуку својој вери и потурче. Са том намером га и на суд изведоше. И покушаваху најпре да га на то приволе великим обећањима и ласкама. На све то Никола одговараше: Рођен сам од хришћанских родитеља, као хришћанин сам одгајен, и хришћанин сам; Христа се никад одрећи нећу; и хоћу да умрем као хришћанин. - Онда стадоше претити младом исповеднику разним мукама. А када и то не поможе, Турци га повалише и бездушно му ударише пет стотина батипа по табанима. Па га тако изранављеног и измученог бацише у тамницу; и ту му ноге у кладе ставише, и метнуше га у страшну мучилишну справу, звану тубруки.
Затим по други пут изведоше мученика на суд. И опет велика обећања од стране судија, и опет разноврсне ласке. И говораху младоме мученику. Чедо, сажали се на своју младост, на своју лепоту, на свој живот! He лишавај себе тих блага, него нас послушај: удостојићемо те велике части, даћемо ти злата и сребра, скупоцене хаљине, и усинићемо те! He пристанеш ли на то, ми ћемо те ставити на страшне муке и уморити најстрашнијом смрћу. - Мученик им одговори: Нити ваше ласке примам, нити ваша обећања сматрам за нешто, а не бојим се ни мука ни смрти. Хришћанин сам, и од љубави Христове нико ме и ништа не може раставити. Но имам један предлог за вас: пристаните најпре да вас крстим и начиним хришћанима, па онда чините са мном што год хоћете.
Ове речи страховито разјарише Турке, и они донесоше пресуду коју одмах спроведоше у дело: у тамници поставише на земљу велику даску начичкану клинцима, па поврх клинаца положише мученика; на груди и стомак ставише мученику огроман камен; око врата му стегоше синџир, а ноге му метнуше у тубруки. - А мученик Христов све то подношаше радујући се и славећи Бога. А Господ Христос, који је крепост и снага мученика, не остави слугу Свога без помоћи и утехе у таквој невољи. Јер у поноћи би страшан земљотрес, од кога камен спаде с мученикових груди, даска са клинцима се изломи, а мученик, Божјом помоћу, устаде без икакве повреде и ране, потпуно читав и здрав; а тамница се испуни неисказано дивним мирисом.
Када сутрадан Турци угледаше мученика потпуно читава и здрава и сазнадоше шта се догодило, они се постидеше, али се не уразумише. Напротив, они покушаше да новим мукама приморају светог мученика да се одрекне Христа. Забивши мученику нож у леђа, они га сиљаху да се одрекне Христа; но он не хте. Онда му забише други нож у врат, захтевајући то исто од њега; али он остаде непоколебљив. Најзад му забише и трећи нож, присиљујући га да се потурчи; но мученик свети одлучно одби. Тада стадоше бездушно бити Христовог јунака, а он трипута узвикну: Пресвета Богородице, помози ми! - Напослетку један агарјанин дохвати светог мученика за косу од главе и закла га као јагње.
Тако млади славни мученик добар рат одратова, веру одржа, спасоносни пут мучеништва заврши, и доби од Бога неувенљиви венац вечне славе, и то у двадесет трећој години свога живота, тридесет првог октобра, у подне, године 1754. А у тренутку када свети мученик Никола би заклан, густа тама паде и покри цело острво Хиос; a y тој свеопштој тами само мртво лице светог мученика сијаше као најсјајнија звезда. И та божанска светлост три дана и три ноћи обасјаваше свете мученикове мошти, које лежаху чуване на месту погибије. Гледајући ту светлост заблудели агарјани говораху да огањ сиђе с неба да сагори тело мучениково. To они узеше као повод, те избодоше и унаказише лице мучениково, које је блистало лепотом од божанске благодати. Но Господ Христос прослави мученика Свог не само небеском светлошћу, него и чудесним неисказаним миомиром, који испуњаваше ваздух све док свето тело његово лежаше на месту погибије. Најзад, после три дана Турци бацише свето тело светог мученика у море, да га хришћани не би узели и сахранили.
Светим молитвама светог мученика Твог, Господе, помилуј и спаси нас као благ и човекољубив. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА, епископа Мигдонијског у Низибији[8]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СЕЛЕВКА и СТРАТОНИКЕ

ОВИ свети мученици беху супрузи; пострадали мачем посечени; мироточиви.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАИСА

ОВАЈ свети мученик пострада за Христа ударен каменом у главу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ДВАНАЕСТ ДЕВОЈАКА

ОВЕ свете мученице скончале обешене у ходнику са стубовима.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГОРДИЈАНА

СВЕТИ Гордијан скончао мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕПИМАХА ГРКА ("РОМЕЈА")

СВЕТИ мученик Епимах скончао мачевима искасапљен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБЕ МАТЕРЕ НАШЕ МАВРЕ

ПРЕПОДОБНА Мавра девојка подвизавала се у Цариграду у време Св. патријарха Нектарија (4. век), где основала манастир, у коме се и упокојила у петом столећу (око 436. године). У Цариград је она дошла из Картагене заједно са Светом Домником (која се слави 8. јануара).

СПОМЕН СВЕТИХ ТРИЈУ МУЧЕНИКА МЕЛИТИНСКИХ

ОВИМ светим мученицима у Мелитини размрскаше кости и голенице; и тако они за Христа пострадаше.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНАТОЛИЈА ПЕЧЕРСКОГ

КАО затворник подвизавао се у Кијево-Печерској обитељи. Свете мошти његове покоје се у Антонијевој пештери.


Молитвама Светих Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Касније Византија названа Константинопољ = Цариград.
2. Аргиропољ, сада Фундукли, предграђе Цариграда, близу Пере и Галате.
3. У доњем Египту, недалеко од реке Нила.
4. Ср. Јевр. 11, 37-38.
5. Свети Епимах пострадао око 250 године.
6. Упокојили се око половине дванаестог века. Свете мошти њихове почивају у Антонијевој пештери.
7. О њему говори Блажени Теодорит Кирски у својој "Црквеној Историји" да је живео и исповеднички се подвизавао у време цара Јулијана Отступника.
8. Овај Св. Јаков би учесник Првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године. Спомен му 13. Јануара, где видети опширније о њему.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Зиновије и сестра му Зиновија. Из града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И за то што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве, које сиромаху дариваху, беху од Бога обдарене даром чудотворства, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа Егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „предлажем ти двоје — живот и смрт; живот ако се поклониш боговима, смрт ако се не поклониш". Одговори Зиновије свети: „живот без Христа није живот но смрт, а смрт Христа ради није смрт но живот". Када Зиновије би стављен на љуте муке, јави се судији сестра мученикова и рече: „ту чашу страдања и ја хоћу да испијем, и венцем тим да се венчам". После мука у огњу и у кипећој смоли бише обоје мачем посечени око 285. год. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара.

2. Св. ап. Клеопа, Терције, Марко, Јуст и Артем. Од Седамдесеторице. Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Терције је написао посланицу Павлову Римљанима (Рим. 16, 22), и скончао мучени и као епископ Иконијски, после апостола Сосипатра (в. 10. нов.). Св. Марко (или Јован, в. Дела Ап. 12, 12), син благочестиве Марије, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време, и рођак Варнавин. Био епископ у Самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Св. Артем био епископ у Листри Ликаонској, и мирно скончао.

3. Св. краљ Милутин. Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља".

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ И БЛАГОЧЕСТИВОГ МИЛУТИНА, краља Српског

ВАЗЉУБЉЕНИ љубитељи Христа, ево се сада спрема ум слабога самисла худога и смртнога тела мога, и хоће да принесе достојне похвале онима који Христа заволеше. Али не знам како и где да нађем речи за то. Но најпре споменух Бога, и узвеселих се, и онда припадам овима које хоћу да похвалим, и молим се и говорим: Добри и свемилостиви и најмилосрднији и незлобиви Господе, који не желиш смрти људима, него хоћеш да се сви обрате и упуте на покајање. Који си рекао у Твоме светом Еванђељу: Молите се и даће вам се (Мт. 7, 7); и опет: Што год узмолите у молитви верујући, ове ће вам се то дати (Мт. 21, 22). Зато и ја молим Твоје најмилосрдније човекољубље, да ми се да реч за отварање уста мојих, дарована ми Твојим Светим и Животворним Духом. Јер, утврђиван и уразумљиван Његовом сведаривајућом благодаћу, моћи ћу и ја, грешни и ништавни слуга Твој, да искажем нека дела од мноштва неисказаних чудеса Твојих на нама, а такође и достојним речима да похвалим ове слуге Твоје и господу моју, које Твоја божанска благодат венча и узвеличи и прослави изнад многих моћних и славних на земљи.
Овако почиње своје казивање животописац благочестивих и светих краљева и архиепископа Српских, Св. архиепископ Данило,[1] који и описа животе и дела краља Српског Уроша Првог, његове супруге Свете Јелене, и светих синова њихових Милутина и Драгутина.[2]
Свети краљ Милутин беше млађи брат Св. краља Драгутина (1276-1282. г.), кога и наследи на престолу Српске државе. О начину наслеђа овога говори се опширније у животу Св. краља Драгутина (под данашњим датумом). Драгутин је наиме, збацивши свога оца са престола, после тога пао с коња и сломио ногу, па је онда покајавши се позвао свога брата Милутина и на сабору у Дежеву 1282. године предао му власт и краљевство у Српској земљи. Сам пак он повуче се у северне крајеве своје отаџбине, где владаше са својом супругом и синовима, са престоницом у Дебрцу на реци. Сави, добивши притом од своје мађарске тазбине и неке области у Срему, Мачви и Босни.
Милутин беше васпитан од својих честитих родитеља у свакој доброј науци и побожности. Још као млад, вели животописац Данило, "овај младић био је Богу мио, и благодаћу Божјом означен". Беше добар пастир повереног му народа у својој области, "њихов добри учитељ и наставник, ненаситни градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него и обновитељ палих и порушених". Све ово пак Милутин чињаше у намери , да све приведе ка истинитој вери". Јер благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној. Јер када у његово време византијски цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282. год.) склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља. Од тога доба и касније Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства. Српска земља до Милутина беше "обузета великом теснотом и умањена", јер држава грчка досезаше до места званог Липљани на Косову. Шта више, грчки цар Михаило настојаше да од Српске земље одузме и друге крајеве, па чак и целу земљу себи покори и њену слободу и самосталност уништи. Тада се Милутин помоли Богу и са својом војском крете на Византију. О томе овако говори животописац његов Данило: "И после овога (то јест после молитве) заповеди Милутин да се саберу сви његови војници, и када то би учињено, он узе молитву и благослов од свога светог архијереја[3] и од свег освећеног сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области царства грчкога. Тамо он заузе околне пределе, a TO су ови које ћу набројати: оба Полога са њиховим градовима и околином, главни град Скопље, и затим Овче Поље и Злетово и Пијанац (у подручју Брегалнице). Све ове земље он узе у почетку свога доласка на престо, и приложи их држави свога отачаства". Од овога времена град Скопље постаде престоница Српске земље.
Чувши за ове успехе Милутинове, цар Михаило крете на њега узевши у своју војску и многе друге иноплемене народе, Татаре и Гурке и друге иноверце. Но Бог учини те овај издајнички цар одмах умре на свом походу (11. децембра 1282. године), оповргнут чудно и изненадном смрћу својом, како вели за њега биограф споменути Данило. Исти Данило још додаје: "Овај хулни цар, ђаволом наговоран, сличан је оном лукавом издајнику који одступи од светлости у таму, као што и овај цар Палеолог, одвојивши се од вере хришћанске (то јест Православне), узе веру латинску". Међутим, по изненадној смрти цара Михаила један део његових савезника Татара продужи напад на Србију, и продре чак до Липљана и Призрена, али чудом Божјим би страховито поражен и уништен. Јер дошавши до реке зване Дрим, која беше веома набујала, они видеше на другој страни велики збег српског народа, па одлучише да пређу реку и народ опљачкају и побију. Но кад они навалише преко набујале реке, сви се скоро у њој потопише, а што их живо пређе на другу обалу они бише поражени од христоимених људи српских. И сам старешина татарски, звани Чрноглав, беше ту ухваћен и погубљен и његова глава би однета пред ноге краља Милутина.
Ускоро затим краљ Милутин са војском својом, и још са војском коју доби од свога брата Драгутина, крете опет на грчку земљу и заузе области њене све тамо до Свете Горе Атонске, земљу Струмичку и Серску, Крстопољ (данашња Кавала) и друге околне крајеве. Отпустивши потом војску брата свога, Милутин крете са својом војском још даље и заузе земљу Дебарску и Кичевску, са градовима и областима њиховима, па земљу Поречку са околином, и чак продре на југ до Тесалије. Потом се врати у своју земљу и пребиваше у миру и благостању.
У то време на северу од Милутинове државе, а источно од области његовог брата Драгутина, владаху самостално и насилнички кнезови бугарски и татарски Дрман и Куделин. Они живљаху у крајевима око места Ждрела на Млави (данашња Горњачка клисура) и одатле са бугарским, куманским и татарским четама упадаху у Драгутинове крајеве и пљачкаху Српски народ и земљу. Тада се на позив свога брата Драгутина дигне на њих благочестиви краљ Милутин, страховито их порази и њихове крајеве дадне у наслеђе брату своме. Од овога времена Браничевска област постаде и за свагда остаде саставни део Српске земље и државе. Сам тадашњи бугарски цар Ђорђе Тертерије, таст Милутинов, који му беше дао своју кћер Ану за супругу, беше у пријатељским односима са Милутином и његовом мајком Јеленом, али не беше у пријатељству други владар бугарски у Видину, кнез Шипгман, који беше у сродству са Куманцима и беше признао врховну власт татарског кана Ногаја. љут на Милутина због победе над Дрманом и Куделином, Шипгман са војском крете из Видина и продре у област Хвосно, све до архиепископије српске у Пећи, са очигледном намером да је опљачка, запали и уништи. Но ту он би побеђен силом Господњом и молитвама Светих: Саве и Симеона, и Св. Арсенија, који ту лежи. Те ноћи видеше Шишманови војници велики огњени стуб где силази с неба, из кога избијаху огњене луче и опаљиваху их,
те се они сви у страху и паници разбегоше. Тако не могући ништа зло учинити, Шишман би принуђен да се повуче без успеха, једино што његови дивљи Куманци том приликом спалише манастир Жичу, коју затим обновише Свети краљ Милутин и архиепископ Евстатије II (1292-1309. године). Гонећи Шишмана и његову војску, краљ Милутин доспе до града Видина на Дунаву и заузе град, а сам Шишман једва се спасе бежећи чамцем преко Дунава. Затим он мољаше мир од краља Милутина, што му овај милостиво и даде, а касније даде и своју кћер Ану за Шишмановог сина Михаила, који потом постаде бугарски цар (1223-30. г.). Ове победе Милутинове изазваше завист и мржњу на њега татарског кана Ногаја, као врховног господара свих бугарских крајева, и он са сшшом војском, састављеном од Татара, Куманаца, Алана и Кавказаца крете на њега и на Србију. Нашавши се у великој невољи и опасности, краљ Урош Милутин се топло мољаше Богу, говорећи: "Добри човекољупче Гооподе, надо ових који Те исповедају. Ти знаш немоћ нашег смртног тела, и Сам си се у њега обукао. Због множине безакоња мојих, којима сам везан од младости моје, нисам достојан да погледам на висину Твоју, или да са смелошћу призивам свего и страшно име Твоје. Но Теби доброме и благоме предлажем душу и мисао моју, Ти ми једини помози, молитвама Пресвете Матере Твоје". Помоливши се тако усрдно и са сузама Господу, Милутин призва у помоћ и Светог Симеона и Саву, молећи их да не предају отаџбину своју у руке иноплеменика. Затим посла Ногају своје посланике да га доброразумиим речима и молбама умоле да одустане од похода, обећавајући му при томе да неће више дирати у Бугарску земљу нити нападати на крајеве које Татари имају под својом влашћу. Силни кнез татарски затражи од Милутина њетовог младог сина Стефана као таоца, што отац са жалошћу мораде да учини, да би сачувао душе народа свога и његову слободу. Млади краљевић Стефан отиде са некима од властеле српске на татарски двор, и остаде тамо неко време док га Бог ие избави отуда и врати у дом родитеља свога. Јер Бог учини да овај Ногај погине у борби са Токтајем, законитим каном "Златних Хорди" татарских (у битци код Одесе 1299. г.), те краљевић Стефан би слободан да се врати родитељу своме у Србију. Том приликом, Стефан се ожени Теодором, ћерком бугарског цара Смилца (1292-99. г.), са којом доби сина Душана, потоњег цара Српског.[4]
Овога свога сина Стефана краљ Милутин је затим поставио за намесника и владаоца у Зетском приморју, "одликовавши га сваком чашћу царскога достојанства, давши му све што му је потребно, од малога до великога". У то пак време краљ Милутин се поново ожени, и постаде зет васељенског цара у Византији Андроника II Палеолога (1282-1328. г.). Ово би после нових победа Милутинових над грчким војскама (око 1299. године, те цар Андроник склопи трајно пријатељство и сродство са краљем Српским Милутином. Млада кћи царева, принцеза Симонида (чији се дивни лик сачувао у Милутиновој и њеној задужбини Грачаници), би од самог цара предата Милутину, пошто их претходно у законити брак благослови и венча охридски архиепископ Макарије. Од свога таста Милутин тада доби у мираз све освојене крајеве, те тако завлада трајни мир између Срба и Грка. Но ова женидба Милутинова не би по вољи многима, како ближим тако и даљим суседима, и они почеше радити против Милутина. Уз то, у ово време би покренуто и питање Милутиновог наслеђа на српском престолу, у што би умешан и његов брат Драгутин, и Симонидина мајка царица Ирина, и такође нека српска властела. To све узнемири младога Стефана, те он, наговорен од споменуте српске властеле, устаде на свога оца Милутина желећи да му преузме из руку краљевску власт и престо српски. Услед свега тога у Зети наступи не мали метеж и неред, те краљ Милутин крете тамо са војском, угуши споменути неред и метеж, а син му се Стефан сам предаде у руке са синовском покорношћу. Милутин га испочетка прими лепо, но потом, на интриге многих злурадника и непријатеља људског спасења, помете се толико да сина свога затвори у замак у Скопској области и допусти да га тамо ослепе. Стефан потом би послат у Цариград на заточење, но чудом Божјим и помоћју Светитеља Николаја би исцељен и враћен после своме оцу, са којим се измири и кога после на престолу наследи.[5]
Милутин се ускоро измири и са својим братом Драгутином, са којим имађаше неке међусобице и сукобе, и света браћа проведоше остатак земног живота свог у љубави и међусобном поштовању. Њиховом измирењу и љубави много допринесе и њихова света мајка краљица Јелена, као и знаменити и свети муж Данило, који беше најпре игуман Хиландарски, а потом епископ Бањски и Хумски, а касније постаде и архиепископ Српски.[6] Он је лично долазио из Хиландара са својим монасима, и боравио и код краља Милутина на двору му у Скопљу, и код краља Драгутина на његовом двору у Дебрцу, и молитвама, саветима и поукама својим мудро измирио завађену браћу, што су наравно и они обојица жарко желели и свесрдачно прихватили. Јер ова два света брата, иако беху наследници слабе и грешне природе старога Адама, ипак беху причесници и обновљене људске природе Новога Адама - Христа Богочовека, јер беху верни чланови Његовог богочовечанског Тела - Цркве Православне, у којој живљаху непрекидном вером, молитвама, покајањем и осталим спасоносним светим тајнама и врлинама.
За светог краља Милутина[7] сведочи нам његов животописац Данило, да беше свагда у великим и богоугодним подвизима, које многи други не знађаху, а Данило их тајно знађаше, јер беше веома близак Светом Краљу. "Треба знати и видети, вели Данило, његове трудове и знојења, његово трошење тела свога, ноћна бдења и топле сузе, његове неизрециве милостиње све до саме смрти његове; његову нарав незлобиву, тиху и послушну". Истина, Милутин је као краљ и господар некада показивао и строгост и оштрину, али никада није био злобан нити без милости и хришћанске љубави. Ако је као човек и имао неких грехова својих, Христос Спаситељ га не остави у њима, него га од њих покајањем избави. "Јер истинита Светлост - Христос, вели животописац Данило, Који просвећује сваког човека који долази на свет (Јн. 1, 9), Он - велики и страшни Творац све видљиве и умне природе, увек очекујући покајање свакога човека, не презре ни овога христољупца, него му просвети разум срца, и он, сетивши се грехова младости своје и дошавши у умиљење срца, поче се молити усрдно Богу, говорећи оне речи пророчке: Господе, упути ме на пут Твој, и поћи ћу по истини Твојој (Пс. 85, 11). Године моје, говораше он, као паучина прођоше, и која добра живота мога да Ти принесем? Са каквом смелошћу да погледам на Тебе, Судију праведнога? Покајање не стекох, а тако исто ни сузе... Но Господе и Царе векова, не погуби ме са безакоњима мојим, него ми пошљи светлост Твоју и истину Твоју на просветљење мислених очију мојих. Даруј ми обилну кишу суза, да угасим страсни пламен тела мога, да се непријатељ мој не порадује због мене. Многих и великих добара овог живота насладио си ме, но ја недостојни врло повредих заповести Тебе, Бога мога".
Овакве и многе друге речи говорећи овај благочестиви краљ, вели даље животописац Данило, предвиде своју природну смрт, и после овога одлучи се па многа богоугодна дела, у којима и сконча живот свој. "Милутинова добра дела и подвизи беху многи и разноврсни, но највише он чињаше милостиње сиротима и убогима и даваше богате дарове црквама и манастирима Божјима. "Он постаде угодан Господу: безбројне свете цркве украшујући, и од праведних трудова својих многе милостиње ништима делећи". He штедећи богатства свога, но узимајући као из неког неисцрпног извора, јер беше заиста богат као ретко ко у његову времену, овај блажени и светородни муж одевао је и хранио слабе и немоћне, подизао сироте и убоге, и украшавао и снабдевао свете цркве Божије. Ступајући на владарски краљевски престо, он се беше Богу заветовао да ће за сваку годину колико буде владао подизати по једну цркву Богу, што се на њему заиста и обистини. Јер владајући са Богом у Српској земљи пуних четрдесет година, он заиста и подиже равно четрдесет цркава Божјих, од којих су тридесет пет или шест до данас сачуване или набројане. Али, ево како о његовом доброчинству и задужбинарству говори његов биограф свети Данило:
Овај христољубиви краљ беше "Богу смеран и људима угодан, и пружаше ништима безбројне милостиње. Као што се не може избројати песак мора, тако ни његове милостиње. И он то чињаше не само у Богом му дарованој држави отачаства свога, него и по целој великој Романији (то јест Византији), и у самом великом граду Новом Риму, тј. Цариграду, јер и тамо сазида цркве, а другима даде многе милостиње; свуда снабдевајући и хранећи ниште, слабе и потребите. Он заиста подражаваше праведнога Јова, и Аврама блаженог, и патријарха Јакова, јер делом беше њихов подражатељ, и изгледом њима сличан. Тако је живео и тако чинио у многим годинама, тако да се име његово прочуло и било пројављено У свим околним крајевима, како источним тако и западним: Стефан Урош, превисоки и крепки и самодржавни и милостиви краљ Српски. Због његове чувене милости и милостиња, њему долажаху из ближњих и даљних крајева, са морских острва и преко мора, и из самога светог и славног града Јерусалима. Њих са тихошћу примајући и чинећи им милостињу, не малим милостињама испуни и сам свети град Јерусалим. Уместо злата и сребра које даваше, он прими молигве и благослове од тамошњег светог патријарха и свих осталих у том светом граду. А и свету и велику и Богом чувану Гору Атонску он испуни многим милостињама, и сазида тамо овете цркве, украси их и просветли их (то јест живописа их), и тамошње многе монахе снабде свим оним што им требаше ... О сваком добром делу, којим би могао угодити Богу, он се тако стараше, да ваистину сваку врлину испуни, и сваку злобу и порок од срца замрзе. Богом даровано му добро и земно богатство царства свога она мудро и разумно расточи, и то на разноврсне начине: прво даде на дар Богу, друго на подизање светих цркава, треће раздаде ништима и страним и потребитима".
По казивању хиландарског игумана и потоњег архиепископа Данила, свети и христољубиви краљ Милутин најпре подиже велики саборни храм светог и богосаграђеног манастира Хиландара, на место оног малог који беху подигли први ктитори. Милутин затим украси овај дивни хиландарски храм сваком лепотом, златним украсима и фрескама, па онда око цркве подиже многе царске конаке, трпезарију и келије за пребивање монаха, па утврди унаоколо град са кулама и пирговима, да би манастир био заштићен од нападаја гусара.[8] Затим додели манастиру Хиландару многе метохе са селима и другим богатствима, и уопште речено никада не престајаше бринути се о овој највећој српској светињи. Но не само Хиландару, него и другим манастирима и монашким братствима Свете Горе монахољубиви краљ даваше изобилне прилоге и богате дарове. "И где су му год јављали да има неки монах или подвижник, или неки који Христа ради странствује у пустињи или живи у некој рупи земаљској, свима таквима он нештедимице шиљаше све што је потребно, са скрушеним срцем и смерним духом".
У самом пак царском граду Цариграду Милутин подиже божанску цркву звани Продром (то јест посвећену Светом Претечи), са дивним и прекрасним палатама унаоколо за примање и смештање странаца и болесника. Ова ксенодохија (то јест странопријемница) и болница би снабдевена свим потребним стварима, креветима и меким постељама, и њој беху приложена многа села по грчкој земљи, која свети краљ откупи и приложи, да би се од њих могли издржавати многобројни болесници и сиромаси. Милутин издаде наредбу овој ксенодохији и болници да "ако какав болесник нема никакве наде, онда нека сваки такав иде слободно ка тамо спремљеном одру за њега у тој болници". Уз то, он постави и достоимените људе своје у ту болницу, који ће похађати и неговати болне, тако да нико од болесника не узнегодује, него ако што затражи да има ко да му то да. Велико мноштво болесника лежало је и лечило се у овој болници човекољубивог краља Српског, а добри нудиоци овога благочестивога дворили су их док се не исцеле. Онда би ови исцељени одлазили радујући се, а други болници долазили би на њихово место. Осим тога, богатодарежљиви краљ је одредио да се и на капијама светог Продрома обилно раздаје хлеб и друга храна, ради нахрањења гладних, сиротих и странаца, о којима нико друга не имађаше да се брине.
Исто тако, и у граду Солуну Милутин подиже велике палате, и сагради две дивне цркве Божје: једну у име светог архијереја Христовог Николаја, а другу у име светог великомученика Христовог Георгија, и то баш на месту где некада беше обављено прво рукоположење светитеља Српског Саве, па то место беше разрушено и опустело, те га сада свети краљ из темеља обнови и украси.
Затим у својој земљи овај неуморни задужбинар подиже и обнови безбројне цркве и манастире, од којих ћемо споменути само неке. Подиже дом Пресвете Богородице, добре Заштитнице рода хришћанскога, у месту званом Трескавац (код Прилепа) и испуни га богатим приносима својим, свим што је било потребно за службу Богу и Пречистој Матери Његовој. Овде приложи и многе иконе златом и бисером украшене и оковане, па кадионице и свећњаке златне, и све друге потребе црквене. Потом сагради цркву Св. великомученика Христовог Георгија у Кичевској области, коју такође богато обдари и снабде свим црквеним потребама. Многе друге цркве и манастире, које његови претци Немањићи или други ранији православни задужбинари беху подигли, па оне касније беху порушене и запуштене, свети краљ их сада из темеља обнови и сваком лепотом изнутра и споља украси, јер никако не подношаше да храмови Бога Живога стоје разрушени или напуштени. "Обнављаше стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, и из самих основа подизаше и усавршаваше по Божјем благовољењу". Милутин тако сазида цркву Успења Пресвете Богородице, звану епископија Призренска (то јест чувену цркву Богородицу Љевишку у Призрену),[9] и такође прелепу цркву Благовештења Пресвете Богоматере, која је епископија Грачаничка (то јест данашњи величанствени манастир Грачаницу на Косову); па цркву Богородице Тројеручице у славном граду Скопљу; затим цркву Светог Георгија на реци Серави код Скопља; и цркве Светог Константина и Светог Претече у самом граду Скопљу; и опет цркву Светог Георгија Нагоричанског (у селу Старо Нагоричино код Куманова), коју из темеља обнови и украси. У великој Немањиној лаври Студеници, у том Дому Пресвете Богородице, овај христољубиви праунук светог богољупца Симеона подиже цркву родитељима Богоматере - Светом Јоакиму и Ани. Затим у Дабарској покрајини на доњем Лиму, у месту званом Ораховица, он подиже још једну цркву Христовом великомученику Георгију, и другу опет цркву Христовом великомученику Никити, близу града Скопља (у Скопској Црној гори), коју дарива манастиру Хиландару у Светој Гори. Он такође подиже и цркву Светог Николе у Хвосну и приложи је манастиру Милешеви, где почиваше свето тело Светитеља Саве. Монахољубиви и манастирољубиви краљ задужбинар обнови и украси старе манастире древних српских подвижника и светитеља: преподобног Јоакима Осоговског (у Сарандапору), и преподобног Прохора Пчињског (под планином Козјаком), саградивши им нове цркве и богато их украсивши и снабдевши свим потребностима. Са својим пак братом Драгутином он подиже манастир Ариље у Моравици, a са својом мајком Јеленом обнови манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра. Његове су задужбине и манастир Косаница код Драме (у Грчкој), и манастир Витовница код Петровца на Млави, и манастир Грнчарица код Крагујевца, и манастир Моштаница код Бања Луке у Босни, и многи, многи други манастири и цркве.
Али не само у својој земљи и свом Српском народу, него и свуда по васељени, он неуморно или подизаше цркве и манастире или их богато обдариваше и помагаше. Тако он сагради манастир Светих Арханђела у самом Светом Граду Јерусалиму, на месту не далеком од Живоносног Гроба Господњег, где раније Свети Сава беше ктитор. Он подиже и цркву Свете Софије у Сердици (данашњој Софији у Бугарској) и обдари друге манастире у Бугарској. Затим и сама света гора Синајска виде његово задужбинарство и доброчинство. Јер и тамо, у древном манастиру Свете великомученице Екатерине, што га подиже велики цар Јустинијан, овај нови Јустинијан постаде ктитор и добротвор: јер подиже тамо цркву Светог Стефана и многе приносе и дарове дарива, И не само овом манастиру, него и блаженим оцима no Синајској пустињи он достављаше не мала приношења и њихове потребе испуњаваше. Богате прилоге посла он и цркви Светитеља Николаја у граду Барију у Италији, и по другим местима где потребоваше. Најзад сагради и своју личну задужбину манастир Светог Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), у којем и би по смрти погребен.
Уопште рекавши, вели животописац његов Данило, он свагда имаше у уму своме онај страшни час доласка Онога који је Вечан Данима, када ће бити суд без милости онима који нису чинили милост, и зато свагда чињаше милостињу за коју нико и не знађаше. He само што су се к њему стицали од свију градова, крајева и села, и из околних земаља, безбројни ништи, страни и потребити, хроми, слепи и губави, него је и он сам ишао ноћу тајно по народу и невидљивом за друге руком чинио издашну милостињу. "Када је ноћ долазила, вели биограф Данило, који беше лични сведок свега тога, овај христољубиви господин мој чињаше ово дивно и богољубиво дело које нико није знао: свлачио је са себе царске хаљине које је дању носио и облачио се у худу и стару одећу, прикривши притом и лице своје да га неко не препозна. Онда је узимао са собом двојицу или тројицу слугу својих, којима беше заповедио да никоме не говоре што виде, па је узимао са собом и носио велико мноштво злата и других потребних ствари да их раздаде убогима и испуни утробе њихове сваким добрим даром. Јер нелицемерно чињаше милостињу, и истински љубљаше ниште и убоге. Изишавши тако тајно из двора свога, и дошавши неприметно до станова њихових где живљаху, он им раздељиваше злато, храну и одећу, a они не знађаху ко им то даје. Ово је блажени краљ чинио до краја живота свога. Уза све то он је и ноћу кропио постељу своју сузама својим, говорећи: "Устани, кукавче, да будеш спреман пре оног времена; ако си и навикао да чиниш грехе, ипак се прени на покајање, јер те чека суд, вечна мука и огањ неугасиви".
Свети краљ Милутин био је веома одан светој Православној вери и Цркви. За његово време умножи се Црква Божја у Српској земљи и број епископија порасте на шеснаест. To cy биле ове епархије: зетска, рашка, хумска, хвостанска, звечанска, топличка, призренска, будимљанска, липљанска, скопока, дебарска, моравска, браничевска, мачванска, кончулска и градачка. Свете архиепископе Српске, наследнике Светога Саве, он веома цењаше и свако им поштовање указиваше. За његово време беху архиепископи у Српској Цркви: Евстатије I, Јаков, Евстатије II, Сава III и Никодим, са којима заједно свети краљ подизаше и обнављаше свете цркве и манастире. Тако је са Св. архиепископом Евстатијем II (1292-1309. г.)[10] обновио велику архиепископију у Жичи, коју Куманци беху опљачкали и порушили; исту је затим са Св. архиепископом Савом III (1309- 1316. г.)[11] украшавао и животописао. Са Савом III Милутин је започео и зидање своје задужбине манастира Бањске, коју је довршио и украсио заједно са епископом Данилом Бањским.[12] На краља Милутина су током његове дуге владавине вршени разни притисци са стране да прихвати латинску унију и потчини се римскоме папи, но он то никада није учинио нити од своје Православне вере одступио. Он је бивао у војном савезу са западним (римокатоличким) владарима, но то је било да се избави од разних опасности по државу његову, али никада није ишло на штету Православне вере његове и народа његовог. Шта више, сам папа римски и његова курија покретаху западне владаре на рат против Српског краља Милутина (као "шизматика"), но у томе рату Бог поможе православном слузи Своме те Латини ништа не успеше.[13]
После многих трудова и подвига, дође најзад и кончина живота блаженог и христољубивог краља Милутина. Осетивши да ће брзо отићи на пут, који из овог сујетног света води у вечне обитељи, краљ дозва к себи архиепископа Никодима, и рече му: "Узми моје имање и подај ништима, не бих ли како ја грешни постигао неко опроштење грехова". После тога, паде овај превисоки краљ у љуту болест, и поче боловати у свом двору Неродимљу на Косову. Разумевши унапред да неће избећи смрти у тој болести, он се брзо опрости са свима присутнима, и од тада престаде говорити, јер му се језик беше свезао. Потом мирно предаде душу своју у руке Господа свога и Спаситеља, на дан 29. октобра 1321. године. Ускоро затим стиже у Неродимље и епископ Бањски Данило, и над телом Светога Краља би обављено свечано погребно пјеније. Затим му чесно тело би пренето у гроб, који сам беше себи спремио, у храму Светог Архиђакона Христовог Стефана у манастиру Бањској.
Две и по године по престављењу јавише се на гробу Милутинову "чудна знамења и виђења", те бањски игуман Сава и манастирска братија, одслуживши свеноћно бденије, извадише тело његово из гроба и нађоше га сасвим нетљено, јер ни једна влас главе његове не беше отпала. Свето тело Светога Краља би затим положено у нарочито украшен ковчег и стављено у сам храм Бањски, пред икону Владике свију Христа Бога. Када за ово чудо дознаде његова супруга Симонида, која се по смрти његовој беше вратила оцу своме у Цариград, она начини кандило од скупоценог злата и извезе скупоцено платно као прекривач за кивот тела његовог, и све то посла у манастир Бањску. Потрешена пак тим чудесним догађајем, она се и сама за тим одрече света и замонаши у манастиру Светог Андреја у Цариграду.
Мошти Светог краља Милутина почивале су у манастиру Бањској1 до доласка Турака у Србију 1389. године, а онда су пренете у Трепчу, јер су Турци запалили манастир. Доцније (око 1460. године), због турског зулума и насиља, однео је ове свете мошти у Софију митрополит Силоан и оне и данас тамо почивају у цркви која се зове "Црква Светог Краља". Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.
У многим манастирима и црквама, углавном задужбинама Ов. краља Милутина, налазе се његови свети ликови и фреске. У манастиру пак Грачаници он је једном насликан и у монашкој ризи (осим ако то није лик његовог оца Уроша I, као монаха Симеона).

СПОМЕН СВЕТОГ ДРАГУТИНА, краља Српског, у монаштву преподобног ТЕОКТИСТА

СТАРИЈИ син благочестивог краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.) и Свете краљице Јелене, а брат Светог краља Милутина.[14] Према животописцу краљева и архиепископа Српских, Светом архиепископу Данилу II,[15] Драгутин је измољен од Бога молитвама својих побожних родитеља, и одгајен и васпитан од њих у науци Господњој и вери Православној. Изучи он и свете и божанствене књиге, разумно се наслађујући добрим и красним речима њиховим, јер су се родитељи његови увек бринули о овом свом душељубазном им чеду и васпитавали га у страху Божјем, благоверју и свакој чистоти, те га научише сваком богољубљу и добром владању. Драгутин је заиста целог живота био искрено побожан и предан вери, а такође и одан подвижничком начину живота.
Када прође одређено време узраста, родитељи оженише Драгутина од царскога племена Угарског (Мађарског) народа, давши му за супругу чесну девојку Кателину (или Катарину), ћерку угарског краља Стефана. Приликом Драгутиновог венчања отац његов Урош обећа сину дати престо Српске земље и још за свога живота назва Драгутина "младим краљем". Ho по зависти лукавог ђавола, непријатеља људског спасења, ово би повод за велики грех младога краља Драгутина. Чекајући испуњење обећања родитеља свога и не имајући довољно стрпљења, а уз то још "слушајући прекорне речи са многим досађивањем од свога таста краља угарског", Драгутин допаде у велику смутњу ума свога и, не знајући шта чини, отиде тасту своме краљу угарском и узе од њега велику војну сшгу народа Угарскога и Куманскога, и нападе на оца свога. Благочестива мајка његова и свјатјејши архиепископ Јоаникије I (1272-1276. г.) покушали су тада да посредују, да се отац и син измире и договоре, али у томе није било успеха. He знајући шта чини, Драгутин подиже војску на родитеља свога и победивши га у покрајини српској званој Хум, на пољу званом Гацко (у јесен 1276. године), преоте оцу своме престо и постаде краљ Српски са именом Стефан (од до 1282. године). Отац пак његов Урош повуче се тада дубље у Захумље, а за њим пође и архиепископ Српски преосвећени Јоаникије I. Тамо се Урош ускоро замонаши (у Драчу), са монашким именом Симеон, па се убрзо пресели ка Господу (1. маја године). Тело његово би затим пренето у његову задужбину манастир Сопоћане и тамо чесно погребено. Његова пак благоверна супруга Јелена, мајка Драгутинова, иако беше незадовољна, ипак после овога дође код свога сина. Већ при овом сусрету сина и мајке, краљ Стефан Драгутин мољаше њу за опроштај, јер осећаше да беше погрешио против родитеља својих. Побожна мати га прекори због поступка његовог, посаветова га да се у будуће чува и пази, Јер овај наш сујетни живот на земљи, није живот, но љута смрт", па на сузе и плач Драгутинов даде му свој родитељски опроштај и благослов. Том приликом она доби од њега на управу западни део Српске државе, и то на Приморју: од Дубровника до Скадра, а у унутрашњости: Плав и Гусињ на горњем Лиму, и замак Брњаци у горњем току реке Ибра.
Самодржавно владајући у својој отаџбини, земљи Српској, Драгутин беше честит и праведан владар. Јер у дане његова краљевства, чега и ми сведоци бисмо, вели Св. архиепископ Давило II, не беше код њега ни у земљи његовој неправде, гордости, ни грамзивости. Јер овај благочестиви свагда поступаше по оној речи пророка: "Неправду омрзох и одвратна ми је, а закон Твој заволех" (Пс. 118, 163).
Но Божји путеви су неиспитани и нама људима недознајни. Јер мало времена после овога, Бог јавља овако знамење овом благочестивом краљу Стефану Драгутину. Када је једном јездио са својом властелом по некаквом послу у Рашкој жупи, под тврдим градом Јелачом, оч изненада падне с коња и сломи ногу своју. Око тога се великаши и народ његов веома ожалосте и узбуде, а благочестиви краљ овако мишљаше у уму своме, и говораше: Ево видим, ваистину, да је праведан Господ и да правду љуби (Пс. 10, 7). Сагреших Ти, Господе, очисти ме; учиних безакоње, опрости ми. Јер прво не послушах заповести Твога божанског Писма, како Ти сам рече у Твоме светом Еванђељу: Ко злостави оца или матер, смрћу нека умре (Изл. 21, 15; Мт. 15, 4). И опет: Поштуј родитеље своје равно са Богом! Преступивши ове заповести, ја бедник погубих сама себе, јер подигох руку на родитеља свога, и ево су ове ране моје по заслузи .. . Но, Владико Христе, који си нас саздао и знаш немоћ нашу, знаш природу нашу у коју си се обукао; Теби јединоме сагреших, и пред Тобом зло учиних (Пс. 50, 6). Опрости ми зато, и помилуј ме!
Говорећи ово и још многе друге речи, са великом скрушеношћу срца свога, Драгутин одмах посла посланике млађем брату своме Милутину, и позва га да брзо дође на виђење и саветовање. Када ускоро стиже Милутин, благочестиви краљ Драгутин добровољно предаде брату престо Српске државе, на сабору у Дежеви (такође у Рашкој жупи, близу града Раса), 1282. године. Том приликом, према животописцу архиепископу Данилу, христољубиви краљ рече брату своме: Љубљени брате мој, ево видиш: како учиних тако ми се врати, те више нећу владати на престолу овом, који силом узех родитељу своме. Ако бих и после овога остао на престолу краљујући, тело ће моје бити наказано од Господа љутим и неисказаним мукама. Јер ево, по делима мојим што их учиних, све ово дође на ме. Зато, да не бих за навек отпао од будућег Царства зажелевши пролазну славу, ево ти, драги мој и љубљени брате, узми моју царску круну н седи на престолу родитеља свога, јер ми Бог тако заповеда, и у многолетном животу своме краљуј и брани отачаство наше од насиља оних који војују на нас. Господ мој Исус Христос нека те утврди и укрепи, и сила Духа Светога нека те закрили! ... Од Владике свију Христа никада се не уклањај, и закону божанскога Писма вредно се поучавај; родитеља свога никако не безчествуј, него са сваком богобојажљивошћу усрдно поштуј, да ти се умноже године живота (Приче 4, 10). Ништа и убога не презири, да не пострадаш љуто са оним неразумним богаташем. Од истине не одступај, јер Господ наш Христос каже у светом Еванђељу Свом: Ако у истини останете, истина ће вас сачувати и спасти (Јн. 8, 31-32) ... Ја пак идем по судбама које ми је Бог одредио, да не бих прешао у будуће векове љуто страдајући. Треба ми добровољно се предати страдашима и телесним мучењима, исто онако као што сам добровољно учинио зло и оно што Богу није угодно. И пошто све ово дође на нас, ми Те се у жалости својој сетисмо, Господе!
Предавши тако брату своме престо, благоверни краљ покајник повуче се у северније крајеве Српске земље, у области зване Мачва и Срем,[16] и задржа их као пределе владавине своје. Ускоро затим, две године по предавању престола српског брату своме Милутину, Драгутин доби од своје таште, угарске краљице Јелисавете, под своју власт Мачву са Београдом и крајеве у североисточној Босни Усору и Соли (око данашње Тузле). Престоница му беше у "сремском граду" Дебрцу, на јужној обали реке Саве (између Обреновца и Шапца). Ту живљаше благочестиви "Сремски краљ" Драгутин са својом супругом Катарином и својом децом: синовима Владиславом и Урошицом и ћерком Јелисаветом.[17] Побожни краљ Драгутин од тада се још више посвети животу у правој вери и побожности и чињаше безбројна доброчинства Црквама Божјим и људима својим. Од тада "сасвим не хтеде ништа од пролазних ствари", него се сав посвети с једне стране окајавању греха свога, због устајања на родитеља, а с друге стране просвећиваше поверене му људе светлошћу праве вере и богопознања. О Драгутиновим богоугодним подвизима у ово време његовог живота овако нам говори Св. архиепископ Данило:
Шта прво да кажем или одакле да почнем описивати толике трудове и страдања овога благочестивог мужа, неизрециве подвиге и бдења и ноћна стајања његова, непресушне изворе суза његових. Ко ће наћи таквога који ће вам све по имену изложити неисказана његова чудесна дела: милостиње ништима, утехе малодушнима, састрадавања онима који су у тузи, избавитеља увређенима, многосветлог светилника божанским црквама? Јер њему Господ посла светлост Своју и истину Своју, да га оне васпитавају и воде (Пс. 42, 3), и уведе га у велико и свесрдно покајање и у богоугодне трудове. Кроз те своје богоугодне подвиге благочестиви и христољубиви краљ Стефан Драгутин стече смелост пред Господом, јер страх Његов имађаше свагда у срцу своме, и беше распаљен љубављу вере истините, и приону за Господа душеумном мишљу својом, према речима Пророка: Мени је добро приањати за Господа, и полагати наду своју на Бога свога (Пс. 72, 28). Јер Он је једиии добар и милосрдан душељубац, и стројитељ нашега спасења, јер увек чека наше покајање, и све прима као покајаног разбојника и цариника; само ми не престајмо вапити к Њему непрестано са сузама. Зато и овај благочестиви овако говораше себи: О душо моја малаксала, мало времена имаш да се покајеш од зала својих које сн учинила. Али уздахни и оплакуј себе; устани од сна очајања свога, од тежине и лењости, подигни руке своје и завапи из дубине срца Ономе који те може спасти. Реци My од све душе: Отвори ми, Владико, предобри, отвори ми недостојноме и јадноме двери милосрђа Твога, јер си Ти просвећење и светлост помраченима, као што рече у Еванђељу Твоме: Ја сам Светлост свету, и који за Мном иде, неће ходити у тами (Јн. 8, 12) ... Тако овај слуга Христов, имајући велику и свесрдну љубав према Богу, са великом смелошћу оплакиваше себе пре времена, и увек говораше у уму своме сам себи: Оплакуј себе убоги човече, кај се док имаш времена, да тамо после не буде касно. Јер човек, ако изгуби злато и сребро, наћи ће себи друго, а изгубивши време покајања, никада неће друго наћи.
Овај богоугодни и Христу љубљени и жељени муж, продужује даље животописац Данило, одбацивши од себе своје одело, царске хаљине и златни појас који ношаше, облачаше се у поцепану и искрпљену одећу и опасиваше се јаким ужетом од сламе и трња по нагом телу своме. У земљи беше ископао место као гроб, у коме отпочиваше после многих бдења и трудова свеноћних, од стајања и сузног мољења, а гроб тај беше пун трња и оштрог камења, тако да није могао лежати са уживањем. Уз то још, легавши у тај гроб, он је много плакао и био се у прса своја, горко и са тугом вапијући ка Богу и Спасу своме Христу: О, Светлости моја, слатки Исусе, како се удаљих од славе Твоје? Дао си ми очи да гледам светлост Твоју, a ja њима угледах зло. Дај ми изворе суза, да омијем душевне нечистоте, и да се не удаљим од Твоје милости у онај страшни дан Твој! Тако се молећи са сузама и вапајима неисказаним, он опет устајаше из тога гроба земаљског, и узимајући у руке божанско Еванђеље, непрестано га прочитаваше и из њега се поучаваше. Јер он ваистину приношаше Богу жртву чисту и беспрекорну, молитве и подвиге своје, целим бићем својим.

Затим и даље продужује биограф његов Свети Данило: Како да изнесем остале подвиге његове? Прво, колике је милостиње даривао у божанске храмове, колике потребе и сасуде црквене? Јер у дому своме израђиваше свештене сасуде златне и сребрне, украшене бисером и драгим камењем, путире и дискосе и нафорне велике зделе, кадионице и рипиде и златне свећњаке, и све остало што је потребно, па и свештене златоткане одежде, и све то шиљаше на дар божанственим црквама и манастирима. И не само у отаџбини својој, него и у другим благоверним народима. Свагда говорећи: Твоје дарове од Твојих дарова, приносим Ти, Спаситељу мој! У Руску земљу много пута шиљаше посланике своје са драгоценим даровима за божанске цркве и манастире, и милостињу за ниште и убоге. Тако исто и у свети град Јерусалим, на Гроб Господњи и друга Света Места, на Синај и у Раит, и на друга тамошња места. Тамо отидоше његови дарови и милостиње, које шиљаше тамошњим монасима, имајући срдачну жељу да снабде њихов иночки живот за којим и сам у души чезнуше. А имађаше и жељу да посети ова Света Места, ако би било могуће, ревнујући у томе своме великом претку, богоугодном архијереју Христовом Сави. Од монаха тих места, која споменусмо, он имађаше неке као своје духовне оце, и у писмима им се препоручиваше као њихово духовно чедо у Господу. У писмима им исповедаше и своје грехе, и даваше на њихово расуђивање да му они дају епитимију, колико припада за његове грехе. А ови духовни оци му отписиваху и даваху му душекорисне савете и поуке. Од ових достоимених монаха имао је једнога таквога на реци Јордану, по имену Галактиона, као свога духовног оца, и према њему је имао велику смелост. Бринући се за њега, он му је слао своје имање и писао му: Оче, узми моје имање и подај га ништима. А и сам лично овај христољубац, то јеет краљ Драгутин, непрестано даваше милостињу ништима и странцима и маломоћнима, хромима и слепима и овима потребитима. Зато, слушајући о превеликој милостивости његовој, њему на двор у Дебрц долажаху не само из отачаства његовог, него и из околних народа и из далеких крајева, знајући да ће примити изобилну милостињу од њега.
Свети Драгутин не пропушташе ни једно црквено богослужење, него "када биваше време ноћнога пјенија да се са збором иде у цркву, и према законском црквеном уставу који се држаше на његовом двору, он сам долажаше пре свих других у цркву и остајао је на служби до краја, па пошто би свршио ту обична пјенија, ако би то било рано ноћу завршено, одлазио би опет у своје усамљено место и тамо продужавао своје молитве како већ беше навикао. Тако пак чињаше овај богољубиви не само у своме дому, него ако се догодило да иде и на неки пут, он чињаше тако и на било ком другом месту. И ја, грешни Данило, био сам тајни зналац ових његових тајних подвига".
Поред ових знаних и незнаних подвига, христољубиви краљ имађаше и друга богоугодна дела. По сведочанству његовог духовника: он је само неколико година живео са својом законитом супругом као са женом, а затим је сво време живео са њом као брат са сестром, то јест потпуно безбрачно и као монах, иако се уствари тек пред своју смрт замонашио, као што ћемо даље видети. Поред тога, Драгутин је много радио на обраћењу у Православље јеретика богумила, којих тада беше у Босни и у босанским крајевима које он беше добио као зет угарског краља. Зато за њега каже Свети архиепископ Данило, да "многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа, и присаједини их Светој Саборној и Апостолској Цркви Православној".[18]
Са својим пак братом, краљем Српским Милутином, Драгутин је живео лепо и у љубави. Но тој њиховој љубави завиђаху неки околни непријатељи и пре свих главни непријатељ рода људског, ђаво. Тако, чим је Драгутин добио на дар северне крајеве око Београда, на његову земљу нападоше два бугарска властелина из Браничева, татарски вазали Дрман и Куделин, и стадоше пљачкати и злостављати његове људе и крајеве. Тада се браћа Драгутин и Милутин заједнички удружише и са великом војском победише ове насилнике, а њихове крајеве припојише Српској земљи. Тако је Браничевска област ушла у састав Српске државе и од тада остала српска за свагда. После тога, браћа живљаху у међусобној љубави и поштовању док, по зависти ђавољој и грешности људској, не изби међу њима нека међусобица, које око поседа и земаља, које око власти и наслеђа престола. Њихова честита мајка Јелена краљица, која још беше у животу, настојаше да се браћа измире те да не дође до проливања невине људске крви у ратовима. А не малу помоћ у мирењу браће пружи и споменути свети муж Данило, који тада беше игуман велике и свете Лавре Хиландарске на Светој Гори. Он са још неким монасима дође из Свете Горе и лично посредова међу браћом, те се благодаћу Божјом мир опет зацари у Српској земљи. Игуман Данило отиде са монасима најпре у Скопље код краља Милутина, а затим у Дебрц код краља Драгутина, и мудрим саветима и поукама својим усаветова браћу на мир и љубав међусобну. Том приликом је блажени краљ Драгутин обдарио светог Данила и његове монахе пратиоце изабраним и драгоценим даровима и прилозима за Свету Гору.
Када се ускоро затим упокоји Света краљица Јелена, мати ових двојице светих краљева Српских (3. фебруара 1314. године), краљ Драгутин није могао благовремено стићи на њен погреб. Но одмах ногом, чим је узмогао, он дође на поклоњење гробу своје мајке у манастир Градац на Ибру, где Света Јелена беше погребена. Поклонивши се мајчином гробу и богато даривавши манастир Градац, Драгутин тада отиде код свога брата краља Милутина, који тада борављаше у двору своме у месту званом Пауне. Браћа се ту "састадоше са великом славом и неисказаном радошћу, и на многе дане наслађиваху се најсрдачније и дивне љубави у Господу Богу своме, тако да су се посрамили сви они који су зло мислили и њима слични, видећи њихову преизобилну љубав међусобну". Ускоро после тога, супруга Милутинова краљица Симонида пође у Београд у посету својој јетрви, краљици Катарини, где би срдачно дочекана, као што говори о томе биограф споменути Данило: "И тако дође (краљица Симонида) у сјајни и славни град звани Београд српски, који стоји на обали реке Дунава и Саве; и ту се (две краљице) поклонише са умилењем чудотворној икони Пресвете Богородице у великој саборној цркви митрополитској". Затим су две јетрве заједнички посетиле гроб своје свекрве Свете Јелене, у манастиру Градцу, па онда отишле на двор краља Милутина, који своју снаху Катарину прими са великом љубављу и поштовањем. Тако се братска љубав утврди међу Драгутином и Милутином и остаде чврста до краја њихова живота.
После тога, приближи се и блажена кончина благочестивог краља Драгутина. Она би 12. марта 1316. године. У то време, споменути свети муж Данило, који у међувремену беше постао епископ Бањски, беше послао на двор Драгутинов у Дебрц једнога од својих монаха, старца Атанасија, и овај се нађе тамо у време блаженог упокојења Драгутиновог. "И када се мало задржа овај старац код христољубивог краља, пише споменути животописац Данило, пошто прође неко време, паде овај благочестиви и христољубиви краљ Стефан Драгутин у љуту болест, и поче веома боловати. И разуме христољубац да неће избећи љуте смрти у тој болести". Зато одмах посла писма епископима и игуманима и свој властели у његовој отаџбини, и позва их да се моле Богу за њега и његово уснуће у Господу, и да дођу на његово погребење. Драгутин је мирно дочекао смрт, јер је "увек дочекивао смркнуће дана у сваком добром делу и у подвигу истините вере, а свануће опет у богоугодним делима". Па и сада, у толикој љутој болести, "он не изнеможе од таквог подвига и исправљања, колико је био навикао".
Када се сабра сав сабор отачаства његова, тада смирени краљ зажеле из свег срца Богу да прими пред смрт свети монашки образ. Зато рече присутним епископима, игуманима и изабраним монасима: "Браћо и оци, молим вас ја грешни, приступивши учините све по достојанију што ја грешни желим, ако и нисам достојан тога, али је Бог милостив свима. Уздајући се у њега, приступам овом делу нелицемерно, јер Бог чини вољу оних који Га се боје, и молитве њихове услишиће". И тако, по законском уставу обукоше га у монашку одећу смирења и сгавише му велики анђелски образ. И би назван у анђелском лику Теоктист монах. Потом блажени краљ монах саветоваше своју благочестиву супругу и возљубљенога сина Владислава како ће живети у доброј вери и чистоти, и како ће разумно бранити земљу отачаства свога.[19] Онда посла и писма своме брату Стефану Урошу (то јест Милутину), јављајући му све о смрти својој. Даривавши ту присутног монаха, старца Атанасија, Драгутин га испрати споменутом епископу Бањском Данилу, и написа овоме писмо, говорећи: "Прости ме грешнога, господине и оче мој, јер ево идем на пут, на који никада нисам ишао". И одмах затим, док су се над блаженим Теоктистом вршиле молитве и певања, он мирно предаде дух свој Господу у петак у девети час, 12. марта 1316. године.
Када пак по обичају хтедоше да омију тело умрлога водом, нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову, и обучена у оштру ланену хаљину. Појас од сламе беше се: залепио дубоко у тело његово, тако да га нису могли скинути са тела све док нису дуго квасили водом и размекшавали. Овакав подвиг блаженога нико за живота његова није познавао. A он, вели том приликом биограф Данило, имађаше и други подвиг за који такође други не знађаху: "Живећи са женом својом у свом животу, овај благочестиви се више од двадесет и трн године не дотаче ње, него чувајући обоје целомудрије и чистоту, остадоше живети као брат и сестра". Затим над преподобним Теоктистом би извршено надгробно певање, то јест опело, и тело му би пренето у његову постојбину у град Рас, у цркву Св. великомученика Христовог Георгија, звану Ђурђеви Ступови. Блажени краљ Драгутин беше за живота свог обновио овај древни манастир Светог Немање и још уз њега подигао малу цркву Светог Николаја Чудотворца, у коју и би положено његово свечасно тело. За своје пак умрло тело светитељ беше са страшном клетвом заповедио, да "ако се јави каква благодат Божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље". Ово прослављење заиста и би, јер Бог прославља оне који Њега славе.[20] Колика је била љубав блаженог краља Драгутина, у монаштву преподобног Теоктиста, према црквама и манастирима ви ди се и из тога, што је он ( и његова благочестива супруга) подигао у својим областима где је владао неколико светих и великих задужбина, које су се и до данас сачувале. To je пре свега манастир Св. Ахилија - Ариље, који Св. Драгутин подиже заједно са својим братом Милутином 1296. године, и у који пренесе из Преспе део светих моштију Св. Ахилија, епископа Лариског.[21] Затим, то су и следећи манастири: Манастир Троноша код Лознице, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице; манастир Келије код Ваљева, посвећен Светим Арханђелима; манастир Рача крај Дрине, близу Бајине Баште, посвећен Вазнесењу Господњем; манастир Папраћа код Зворника, посвећен Благовештењу; манастир Тавна код Тузле, посвећен Светој Тројици; манастир Ломиица код Власенице, посвећен Светом Георгију; манастир Липље код Бања Луке, посвећен Светом Николи, и још многи друга манастири и цркве у српским крајевима Србије и Босне.

СПОМЕН СВЕТЕ JEЛEHE, краљице Српске

СУПРУГА благоверног краља Српског Уроша Првог (1243-1276. г.), пореклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у речима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. После смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула; о страху
Божјем се свагда старала. "Несмућене душе и кротка срца увек је Богу молитве приносила", каже за њу животописац њен и њених синова, Свети архиепископ Данило II. Од свога труда и имања она подиже дивну задужбину своју манастир Градац на Ибру и посвети га Благовештењу Пресвете Богоматере. Она такође својим трудом подиже школу и сиротиште за женску децу у свом дворцу Брњацима (на горњем Ибру). Пред смрт, у дубокој старости, богољубива краљица се замонашила, добивши на монашењу име Јелисавета. Монаштво прими у цркви Светог Николе у Скадру, коју цркву она беше подигла и украсила. Упокојила се Света Јелена у свом двору у Брњацима на Ибру, и била погребена у својој задужбини манастиру Градцу. Сахрани су присуствовали њен син Св. краљ Милутин, архиепископ Српски Сава III из Пећи, епископ Бањски Данило и епископ Рашки Павле. На њеном погребу је била и безбројна сиротиња, коју је ова милостива краљица хранила и издржавала. Након три године њено свето тело би обретено нетљено. А обретење би после њеног чудесног јављања епископу Рашком Павлу, кога је Света Јелена поштовала за живота као свог рођеног оца. Епископ Павле је уз молитве и песме извадио тело Свете Јелене и положивши га у кивот ставио у храму манастира Градца испред иконостаса.
Света Јелена је са својим светим синовима обновила и манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра.
Молитвама Свете Јелене и њених синова, Светог Драгутина и Милутина, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЗИНОВИЈА, епископа Егејског, и сестре му ЗИНОВИЈЕ

ОВИ свети мученици, Зиновије и његова рођена сестра Зиновија, родише се у Киликијском граду Егеју[22] од благочестивих родитеља. Побожни родитељи их одгајише у страху Божјем и побожности. Још за време њихова детињства родитељи им отидоше ка Господу, оставивши им велико имање. Иако још млади, Зиновије и Зиновија разумом беху мудри и врлином савршени; и уверивши се у ништавност овога света, они се договорише да оставе све и последују Христу. Део свога имања Зиновија предаде брату да га разда сиромасима, а сама живљаше у добровољном сиромаштву, молитвено тихујући, и своје девичанство чувајући чистим за Небеског Женика. Зиновије пак, узевши оба дела имања, и свој и сестрин, стаде их раздавати сиротињи, и за кратко време раздаде све, те и сам постаде сиромах.
Но Бог који се стара о сиротама и не оставља оне који се надају у Њега, обогати Својим небеским даровима брата и сестру за богатство раздато сиротињи: моћна десница Његова брањаше Зиновију за све време живота њена од нападаја тела и света, и штићаше је од демонских напасти; Зиновије пак доби дар да исцељује болести додиром руку својих: јер оне руке које су штедро милостињу делиле, Господ милостиво обдари силом чудотворства. И ма каква болест да је била на човеку, или ма какав недуг, болесник је одмах добијао исцељење, чим га се свети Зиновије својом руком дотакао. У току свога живота овај угодник Божји двоструку милостињу чињаше: једну - дајући убогима од имања, другу - дајући болесницима исцељење благодаћу Божјом. Он и мноштво нечистих духова изгоњаше из људи, и ожалошћене утешаваше, и иевољне помагаше. Због таких својих врлина и чудотворства он би изабран за епископа у родном граду. И овај добри пастир ревносно пасијаше Цркву Божију, непрестано помажући и добротворећи људима, и исцељујући недужне. Једном к светитељу дође из Антиохије нека жена, са неисцељивом раном на грудима. Много имања беше та жена потрошила на лекаре тражећи лека својој бољци, али јој они ништа не помогоше; напротив, болест се стално погоршавала, и она већ беше близу смрти. Видевши је, светитељ се сажали на њу: руком својом додирну њену рану и начини крсни знак над раном, и болест тог часа ишчезе и рана нестаде, и жена потпуно оздрави, и радосна врати се кући својој. Исто тако и друга једна жена, незнабошкиња, болесна од сличне болести, супруга неког начелника Индиса, би исцељена светим Зиновијем од своје болести. Поражена овим чудом, она са својим мужем и децом поверова у Христа. И сви се крстише, те тако не само здравље телесно него и душевно добише.
Међутим, незнабожни цар Диоклецијан подиже страшно гоњење на хришћане. Тада у Киликијску покрајину допутова кнез Лисије, да мучи све који исповедају име Христово. Пре свих у Егеју пострадаше три хришћанска младића: Клавдије, Астерије и Неон.[23] Ухвативши их, Лисије их подврже разним мучењима, па их напослетку изван града разапе на крсту. Затим чувши о светом Зиновију, Лисије посла своје војнике да га ухвате. Кад светог епископа доведоше пред кнеза Лисија, Лисије му рече: Нећу да се упуштам у дуге разговоре с тобом, јер знам да сте ви хришћани многоглагољиви. Зато бићу кратак с тобом: предлажем ти двоје: живот и смрт; живот, ако се поклониш боговима; смрт, ако се не поклониш. Дакле, изабери што хоћеш: или принеси жртву и поклоњење боговима нашим, па ћеш остати жив, и усто ћеш добити почасти од нас; или остани при заблуди својој, и одмах ћеш бити стављен на љуте муке и умрећеш ужасном смрћу. - Свети Зиновије неустрашиво одговори: Живот временски без Христа није живот но смрт; а смрт Христа ради није смрт но живот бесмртни. Зато ја радије волим за Христа мог умрети временском смрћу, па с Њим вечито живети, неголи одрећи се Њега ради временског живота, па потом вечито умирати у паклу.
Чувши ове речи, кнез нареди да светог епископа обнаже, па обесе на дрвету и без милости бију. И говораше безбожник: Да видимо, хоће ли доћи Христос да му помогне! - А блажена Зиновија, сазнавши да брат њен свети Зиновије страда за Христа, брзо отиде на место где мучаху светитеља. И угледавши брата где у ранама крвав виси на дрвету, распали се ревношћу. па ступи пред мучитеља и рече: Хришћанка сам као и мој брат; исповедам истог Јединог Бога и Господа нашег Исуса Христа. Зато нареди да и мене муче, као што мучиш мог милог брата. Јер исту чашу страдања и ја хоћу да испијем, и истим венцем да се венчам.
Мучитељ се удиви таквом јунаштву и неустрашивости свете Зиновије, и рече: О, жено! не жели да себе погубиш, и не намећи се на такво срамно мучење, где ћеш уједно трпети срамоту и болове. Јер када те обнажимо, ти ћеш осећати велики стид; и када станемо мучити тело твоје, тебе ће обузети тешки болови. Стога ти саветујем: принеси боговима жртву, па ћеш се избавити од свих зала.
На то светитељка одговори: Далеко већи стид изазива нагота душевна неголи телесна; несравњено су теже муке вечне неголи временске; стога не марим ја што ће ми тело обнажити, јер сам се у Христа обукла; нити се бојим руку мучитеља, јер сам се Христу сараспела. Чини, мучитељу, што хоћеш; од Христа Господа мог ничим ме одвратити не можеш.
Тада Лисије нареди да Зиновију обнаже и бију, као што су и брата њеног Зиновија били. Затим мучитељ нареди да се спреми гвоздени кревет, под њим наложи огањ и усија кревет, па на кревет положе обоје светих мученика. И говораше мучитељ: Нека Христос дође овамо, и нека вам помогне. - А свети одговорише: Ево, Христос наш с нама је; ти Га не видиш. Ево, Он нас орошава с неба росом благодати Своје, те ми и не осећамо муке.
После тога свети мученици бише бачени у казан пун кипеће смоле, али им и то не нашкоди ништа; и они стојећи као у прохладној води певаху псалам Давидов: Спасао си нас од непријатеља наших, и посрамио си ненавиднике наше (Пс. 43, 8). - Видећи то, мучитељ нареди да их изведу ван града и тамо им одсеку главе. А свети мученици с неисказаном радошћу иђаху на смрт. И стигавши на место погубљења, они се стадоше молити овако: Благодаримо Ти, Господе Боже наш, што си нам дао да добар рат ратујемо, трку свршимо, веру очувамо. Учини нас и учесницима славе Твоје; уврсти нас у ред оних који благоугодише светом имену Твом. Јер си благословен вавек.
Када свети мученици завршише своју молитву, с неба се разлеже глас који им обећаваше венце и призиваше их у вечни покој. Утом војници приступише и одсекоше им главе, и свети мученици пређоше са земље на небо.[24] Света пак тела њихова цео дан лежаше на земљи непогребена. А кад наступи ноћ презвитер Хермоген их тајно узе и положи у једном гробу, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, слављеног од све твари, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАРКИЈАНА, епископа Сиракуског

СВЕТИ епископ Маркијан, ученик светог апостола Петра, би послан од апостола Петра у град Сиракузу на острву Сицилији. Својим чудесима и знамењима он обрати ка Христу многе незнабошце. Својом молитвом он разори идолишта и идоле, и светлошћу богопознања и светог крштења он многе начини синовима светлости. Стога тамошњи Јевреји, обузети завишћу, љутом смрћу уморише светог епископа; и тако блажени страдалник доби неувенљиви венац мучеништва. Свете мошти његове почивају у Гаети у Италији.

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА КЛЕОПЕ, ТЕРЦИЈА, МАРКА, ЈУСТА и АРТЕМА

ОВИ свети апостоли беху од Седамдесеторице. Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Терције је написао посланицу Павлову Римљанима (Рим. 16, 22), и скончао мученички као епископ Иконијски, после апостола Сосипатра. Свети Марко (или Јован: Д. А. 12, 12), син благочестиве Марије, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време, и рођак Варнавин. Био епископ у Самаријском граду Аполонијади. Свети Јуст (или Јустин), син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Еванђеље у Елевтеропољу Свети Артем био епископ у Листри, и мирно скончао.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КЛАВДИЈА, АСТЕРИЈА, НЕОНА и сестре им НЕОНИЛЕ

ТРИ рођена брата и сестра. Пострадаше за Христа при цару Диоклецијану и игемону Лисију. После смрти њиховог оца, њихова маћеха незнабошкиња, да би се дочепала њиховог огромног имања што им остаде после оца, оптужи их игемону Лисију као хришћане. Изведени на суд пред Лисија, они неустрашиво исповедише Господа Христа. Због тога бише много и страховито мучени. Најзад три брата бише изведени ван града и на крсту распети. А Неонила би главачке обешена и љуто бијена; затим је распрострше и на четири стране растегоше, па јој од коже на леђима кајише направише; онда јој живо угљевље на груди и стомак ставише, и тако ова јунакиња Христова предаде дух свој у руке љубљеног Господа свог. Свето тело њено мучитељи у врећу стрпаше, па у море бацише.
Пострадаше ови свети мученици 23 августа 285 године у Киликијском граду Егеју, a пре светих мученика Зиновија и Зиновије (који се такође данас славе).

СПОМЕН СВЕТИХ ДЕВЕТ МУЧЕНИКА

ОВИ свети мученици пострадаше за Христа у огњу сажежени.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕВТРОПИЈЕ

СBETA мученица Евтропија би оптужена игемону Апелијану у Александрији што је хришћанка и што посећује и соколи по тамницама хришћане, затворене због вере хришћанске. Она неустрашиво исповеди пред игемоном Христа истинитог Бога. Зато је обесише, па тело буктињама палише. Но она огањ осећаше као прохладну воду. И сви присутни, па и сами војници који је мучаху, јасно видеше једног страшног човека, који расхлађиваше огањ и росом кропљаше свету мученицу. После тога је ставише на још страшније муке, па у тамницу вргоше. А кад је сутрадан поново изведоше пред игемона, она исмеја и њега и његове идоле. Зато јој језик одсекоше, па јој онда свету главу одрубише. И тако блажена страдалница предаде душу своју у руке Божије, и доби венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА КРОНИОНА, ЈУЛИЈАНА, МАКАРИЈА и других тринаест

ОВИ свети мученици пострадаше у Александрији 250 године, за време цара Декија. Најпре би изведен на суд Александар и са њим Кронион. Прво их обесише и силно тукоше, па их онда залише врелим кључајућим кречом, и у тим мукама блажени страдалци предадоше душе своје у руке Божије. Јулијана пак и Макарија, пошто мучише разним мукама, најзад обезглавише. А осталу тринаесторицу: неке стављаху на разноврсне муке, неке у огњу спалише, некима пак главе одсекоше, зато што се не хтедоше одрећи вере Христове. И тако сви ови блажени страдалци заједно добише венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАНУИЛА

ОВАЈ свети мученик сконча мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДОМЕТИЈА

БЛАЖЕНИ Дометије пострада за Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА - ЏЕЛАТА (ДИМИЈА)

ЈЕДАН џелат поверова у Христа. Зато би бачен у мрачну тамницу где и сконча.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА, патријарха Цариградског

БИО најпре игуман манастира на Галисиотској гори, и духовник цара Михаила VIII Палеолога; потом Цариградски патријарх (1267-75 и 1282-3. године). Борио се против цареве уније са Латинима и због тога био збациван од цара и латиномислећег патријарха Јована Века. Био прост по нарави и неук, али ревновао за Православље. Упокојио се у миру и погребен у манастиру Св. Василија у Цариграду (1283. или 1284. године).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Његов свети спомен слави се 20. децембра.
2. Спомен Св. Драгутина и Св. Јелене видети такође под данашњим датумом.
3. У то време архиепископ Српски беше Св. Евстатије I, који се слави 4. јануара.
4. Спомен Св. Стефана Дечанског, Милутиновог сина, слави се 11. новембра.
5. О свему овоме опширније се говори у Житију Св. Стефана Дечанског под 11. новембром.
6. Св. Данило II, архиепископ Српски (1324-1337. г.); спомен му 20.децембра. Он је описао животе краљева и архиепископа Српских.
7. А тако исто и за Св. краља Драгутина, као што се може видети у његовом Житију под данашњим датумом.
8. Познат је и до данас сачуван чувени веома високи Милутинов пирг, са утврђењима и са црквом Вазнесења Господњег на врху, подигнут на пола пута између Хиландара и мора, на месту званом Хруоија, близу места званог Самарија.
9. Св. Милутин је град Призрен учинио својом новом престоницом и у њему подигао неколико болница.
10. Спомен Св. Евстатија II слави се 16. августа.
11. И Свети Сава III се празнује у календару Српских Светитеља под 26. јулом.
12. To je потоњи архиепископ Српски Данило II (1324-1337. г.), животописац краљева и архиепископа Српских. Данило подробно описује како је по смрти Саве III, на сабору сазваном од краља Милутина на Спасовдан 1317. године, за новог архиепископа био изабран Св. Никодим (слави се 11. маја), а не сам Данило, иако је њега желео краљ Милутин.Овај Св. Никодим је узмирио Св. краља Милутина са сином му Стефаном, те је Стефан враћен из прогонства.
13. И по блаженој кончини Св. краља Милутина, римска курија и Латини били су кивни на овог православног светитеља и борили су се против његовог поштовања као светитеља. Песник Данте Алигијери, у својој "Божанској Комедији", ставио је краља Милутина у пакао као"шизматика"!!
14. Спомен Св. краља Милутина и Св. краљице Јелене празнује се такође на данашњи дан. Благочестиви пак краљ Урош I сматран је светим ускоро после свога престављења.
15. Његов свети спомен 20. децембра. Св. Данило II био архиепископ Српски од 1324. до 1337. године.
16. Сремом се у оно време називала територија не само северно од реке Саве, него и јужно све до планине Рудника. Ова област је називана и Мачвом. Драгутин је задржао под својом влашћу и Моравичку област, око Ариља, као и неке области на западу све до Требиња. Отуда су у овим областима многе цркве и манастири Драгутинове задужбине: Троноша, Келије, Рача и Ариље у Србији; Тавна, Ломница, Папраћа, Липље и Моштаница у Босни.
17. Јелисавета се затим удала за босанског бана Стефана Котроманића, 1284. г. На основу овог сродства са Немањићима, унук Стефана I босански владар Твртко I (1353-91. г.), тражио је право наслеђа Немањићског престола у Србији. Твртко се, као што је познато, крунисао за Српског краља у Босни на гробу Светог Саве у манастиру Милешеви.
18. Св. краљ Драгутин је, због римокатоличких верника који живљаху у области његове државе у Босни, писао и папи Николи IV 1291. године, тражећи да пошаље људе који би сузбијали јеретике патарене (богумиле) у Босни. Папа је то и учинио и послао двојицу фрањевачких монаха. Но ово никако не значи да је Драгутин пристајао на папску унију, коју су му Латини и сам папа покушали наметнути. Драгутин је увек био верно одан Православљу, и због тога су га римокатолици из Угарске и папски легати називали "шизматички" српски краљ.
19. Драгутинов пак млађи син Урошиц убрзо се замонашио и као монах сахрањен је у манастиру Ариљу.
20. Мошти Св. Драгутина - Теоктиста лежале су у Бурђевим Ступовима још и године 1597, а онда су их изгледа неки несавесни људи узели и распродали. Део његових светих моштију налази се данас у цркви у Чачку. Његова надгробна плоча налази се данас у манастиру Студеници, покрај гроба Св. Симеона Мироточивог, вероватно доспела ту из Раса.
21. Спомен Св. Ахилија празнује се 15. маја.
22. Егеј, или Era, град у југоисточној области Мале Азије Киликији, војно приморско место у време Римске владавине.
23. О њима видети такође под данашњим датумом.
24. Скончали 30 октобра 285 године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. муч. Анастасија Римљанка. Рођена у Риму од благородних родитеља, и остала сироче од три године. Као сироче би узета у неки женски манастир близу Рима, где игуманијом беше нека Софија, монахиња на високом ступњу савршенства. После 17 година прочу се Анастасија свуда унаоколо, међу хришћанима као велика подвижница а међу незнабошцима као ретка лепотица. Незнабожачки градоначелник Проб чу за њу и посла војнике да је доведу. Добра игуманија Софија два сата саветоваше Анастасију, како да држи веру, како да одоли ласкавим обманама, и како да отрпи муке. Анастасија јој рече: „готово је срце моје за Христа страдати, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети." Изведена пред кнеза, Анастасија јавно изрече веру своју у Христа Господа. А када је кнез одвраћаше од вере, најпре обећањима па претњама, рече му св. мученица: „готова сам за Господа мога умрети не једанпут но — о кад би то могуће било — и сто пута!" Када су је били обнажили ради поруге, она је викала на слуге: „бијте ме, и сеците, и трзајте, покрите ранама моје наго тело, и крвљу сакрите срам мој!" Беше бијена, трзана и сечена. У два маха осети велику жеђ и поиска воде. И напоји је неки хришћанин Кирил, због чега би од мученице Христове благословен, а од незнабожаца посечен. Одсечене јој беху груди и језик. Ангел Божји јављаше се и подржаваше је. Најзад би мачем посечена ван града. Блажена она Софија нађе тело њено и чесно сахрани. Увенча се Анастасија венцем мученичким при цару Декију.

2. Преп. Аврамије Затворник и синовица му Марија. Присиљен од родитеља он се венча, но на сам дан венчања остави и невесту и родитеље и дом и све, и удаљи се у самоћу на велики подвиг. Подвизивао се 50 година. Само два пута изашао из своје келије за све то време. Први пут изашао по заповести дотичног епископа, да преведе у веру Христову неко село незнабожачко. Други пут изашао, да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Упокојио се мирно 360. год. у 70. години живота на земљи.

3. Преп. муч. Тимотеј Есфигменски. Из Кисани, села Тракијскога. Био жењен и имао 2 кћери. Жену му зграбе Турци и потурче. Да би избавио жену из харема и он се привидно потурчи. Избавивши жену он је да у женски манастир, а он оде у Св. Гору, најпре у Лавру а после у Есфигмен. Пожелио мучеништва за Христа, попут Агатангела Есфигменског, и посечен био у Једрену 29. окт. 1820. год. Тело му бачено у реку, а хаљина пренета старцем Херманом духовником у манастир Есфигмен.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ АНАСТАСИЈЕ РИМЉАНКЕ

У ДАНЕ цара Декија и његовог сапрестолника Валеријана при градоначелнику Пробу, недалеко од Рима, у усамљеном и непознатом месту бејаше један мали женски мaнастир. У њему се подвизаваху неколико врлинских испосница; игуманија им беше Софија, стара по годинама и савршена у врлинама. У том манастиру бејаше блажена девојка Анастасија, родом из Рима, која у трећој години својој остаде без родитеља, и игуманија Софија је узе к себи у манастир. Ту је она одгаји и васпита и научи свима врлинама, тако да Анастасија превазилажаше све остале сестре у посту, подвизима, молитвама и свим осталим врлинама. Она беше веома лепа. Када напуни двадесет година, неки знатни грађани Римски, чувши за њену необичну лепоту, силно жељаху да је узму себи за жену. Али света девојка, сматрајући све за ђубре, уневести себе Христу, и чувајући своје девичанство ана My дан и ноћ служаше у молитвама.
Међутим ђаво много пута покушаваше да невесту Христову одврати од њеног равноангелног живота и привуче к свету, војујући против ње и телесном похотом и нечистим мислима и саблазнима лукавих уста и разним другим својим препреденостима. Али он у тој борби против ње ни најмање не успеваше, јер се у немоћну природу њену усељаваше сила Христова, која девичанским ногама потираше проклету главу пакленог звера. Но не могавши тим унутарњим и тајним војевањем победити неггобедиву невесту Христову, ђаво устаде јавно против ње, подигавши љуте мучитеље. Јер у то време настаде силно гоњење на хришћане, и ђаво нахушка неке незнабошце који непријатељеваху против хришћана, да Анастасију оклеветају пред градоначелником Пробом. И они, дошавши к незнабожном градоначелнику, стадоше му причати, како на једном забаченом месту међу неким убогим и безмужно живећим женама борави нека девојка Анастасија, којој по лепоти нема сличне у целоме Риму. Та девојка, говораху они не само неће да има мужа, него се руга нашем начину живота, подсмева се нашим боговима, верује у Распетога.
Чувши о лепоти Анастасијиној, градоначелник одмах посла слуге своје да је доведу. Дошавши к манастиру, слуге дуго не могаху да отворе манастирску капију; онда узеше секире да развале капију. Видећи шта се ради, испоснице се уплашише, па отворивши врата на супротној страни, побегоше из манастира. Игуманија пак Софија не пусти Анастасију, говорећи: Чедо моје, Анастасија, не плаши се, јер настаде време подвига. Ево, Женик твој Исус Христос хоће да те увенча: зато не желим да ти побегнеш из манастира; не желим да лишим мученичког венца тебе, бисер мој, коју сам од три године узела, васпитавала, и до овога часа као зеницу ока чувала.
Када војници развалише капију, пред њих изиђе игуманија Софија и упита их: Кога иштете, и шта захтевате? - Они одговорише: Старице, дај нам девицу Анастасију, коју ти код себе држиш, пошто је градоначелник Проб тражи. - Да, ја ћу вам је с радошћу дати, одговори Софија, само вас молим, господо, иричекајте два часа док је украсим, да би се допала господару вашем. - А слуге, сматрајући да игуманија хоће да је украси уобичајеним светским хаљинама и накитима, пристадоше да причекају. Међутим духовна мати Софија, желећи да своју кћер украси душевним лепотама, да би се допала Женику Небеском, узе је и уведе у цркву. И поставивши је пред олтар, она јој стаде с плачем говорити: Чедо моје, Анастасија, сада треба да самим делом покажеш своју усрдну љубав ка Господу; сада треба да до крви стојиш за возљубљеног Женика свог Христа, и да докажеш да си истинита невеста Његова. Стога те молим, мила кћери моја: не допусти да те превиспрени језик превари; не преласти се славом и поклонима сујетног света, нити се плаши привремених мука које ће ти издејствовати живот вечни. Ето, теби је отворен Жеников дворац! ето, теби је припремљен одар вечнога покоја! ето, теби је исплетен венац! ето, тебе већ зову на Јагњетову свадбу! Зато, иди к Њему с весељем! иди обагрена крвљу, као одевена свадбеним рухом! Молим те, чедо моје, пази на речи моје и опомени се трудова мојих и брига мојих око тебе, како те измалена одгајих и васпитах и сваковрсне напоре уложих, да бих те као чисту невесту извела пред Цара славе. Око једнога сам се трудила, за једно сам се молила, једноме сам те дан и ноћ учила: да се свим срцем и свом душом сјединиш са Господом занавек. Стога, кћери моја, не посрами сада пред Господом мене, матер своју, и не сведи пре времена у гроб старост моју. Јер, будем ли чула о теби ишта супротно љубави Христовој, одмах ће ме туга срушити, одмах ћу умрети. А будем ли чула да јуначки стојиш у љубави Христовој и да живот свој полажеш за Њега, онда ћу бити мајка која се весели због кћери своје, онда ће се рог мој узвисити као рог у једнорога, и старост моја бити помазана уљем новим.[1] Стога, кћери моја, немој штедети телесну лепоту своју, немој заволети привремени живот. А када те буду обасипали лукавим речима, ти не дај срцу своме да застрани у речи лукаве. Када те пак стану плашити мукама, ти говори: Страха се вашег нећу уплашити, нити ћу се збунити, јер је са мном Бог мој. Када те почну без милости тући, ти се немој уплашити оних који убијају тело а душе не могу убити. Буду ли тело твоје кидали и стругали, ти се радуј у страдањима својим, јер допуњујеш недостатак невоља Христових на телу свом (ср. Кол. 1, 24). Стану ли тело твоје сећи на комаде, ти се сети да ти је и коса на глави избројана од Господа, који ће сачувати све кости твоје, и ниједна се од њих неће сломити (ср. Мт. 10, 33, 21). Зажеле ли да ти главу одсеку, ти гледај на главу целе Цркве - Христа, који је слава твоја и подићи ће главу твоју (ср. Пс. 3, 4). He бој се, чедо моје, свирепог страдања, јер ће Женик твој невидљиво стати преда те, олакшаће ти патње, и избавиће те од тешких мука; и када застењеш, Он ће дати утеху; када изнемогнеш, Он ће те укрепити; када паднеш од рана, Он ће те подићи; када се љуто изранављена испуниш горчине, Он ће засладити срце твоје, и расхладити душу твоју, и неће одступити од тебе док те не отме из руку мучитеља и не уведе у небеске дворе Своје, и тамо сазове све Анђелске Силе и ликове свих Светих, и дарује ти блаженство, и као Своју невесту овенча те нераспадљивим венцем, и ти ћеш царовати заједно с Њим у вечној слави.
Анастасија одговори: Готово је срце моје за Христа страдати, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети, јер одавна су све жеље моје и сви уздаси моји уперени на то: да у доказ љубави моје према милом ми Господу, душу своју положим за Њега. И сада, пошто дође време да се испуни моја жеља, ја ћу с радошћу поћи пред мучитеља и исповедити свесвето име Бога мога. А ти, госпођо и мати моја, не бој се за мене, нити колебај због младости моје јер верујем Господу моме Исусу Христу, да ће Он укрепити мене, слушкињу Своју. Мила мати моја, моли и ти Њега, да ме Он не остави, и да не одступи од мене док имена Његовог ради не завршим подвиг мучеништва и нс посрамим врага који устаје на нас.
Док оне тако разговараху више од два часа, и опраштаху се, градоначелникове слуге се узнемирише, па уђоше у цркву и затекоше свете жене где умилно разговарају, теше једна другу и утврђују се у Господу. To њих силно разгњеви, и они дохватише Анастасију као вукови овцу, ставише јој ланце око врата, па је журно одвукоше у град и доведоше пред градоначелника. А она, телом стојећи пред њим, умом својим предстојаше Христу, Женику свом, и очима срца гледаше красоту Његову. Сви пак, видевши Анастасију, удивише се њеној лепоти, и смерном изгледу њеном, и благости лица њеног. Градоначелник јој се обрати речима: Каквог си рода; које си вере? и како ти је име? - Гледајући у земљу, светитељка одговори тихим гласом: Кћи сам једнога грађанина града Рима; васпитана сам у хришћанској вери; име ми је Анастасија. - Градоначелник рече: Ово име је необично код Римљана, и ја не знам шта значи Анастасија. - Светитељка одговори: Анастасија значи васкрсење, подигнуће, јер ме Бог подиже да говорим противу тебе док не савладам оца твог, Сатану.
Градоначелник на то рече: Девојко, одговарај ми кротко, да ме не би разјарила. Ето, ја штедим твоју младост, и не желим да погубим твоју лепоту; послушај ме као оца који ти саветује оно што је добро. Зашто си обманула себе штетним учењем хришћанским, и узалуд траћиш године своје, лишавајући себе лепог живљења и уживања, које богови дадоше људима на весеље? Каква је то радост, у тамном углу скривати такву лепоту, која се и великим кнезовима може допасти? Какво је то задовољство, избегавати људско друштво, и као звер живети усамљенички? Каква је корист добровољно предавати себе на муке и смрт за Распетога? Није ли боље поклонити се нашим бесмртним боговима, узети поштеног, благородног мужа, уживати у сластима, радовати се деци, живети у части и слави међу добрим људима, имати многа имања, злато и сребро, и не упропашћивати у крајњој беди и сиромаштву живот, дарован нам од богова за лепо уживање. Стога ти саветујем: приступи и поклони се боговима, и одмах ћеш имати мужа високородног, угледног, славног, и богатог, блиског царскоме престолу и веома моћног. Заједно са њим и ти ћеш уживати велико поштовање, и у све дане живота свога наслађиваћеш се сваким благом.
Света Анастасија, подигавши очи своје и погледавши у градоначелника, одговори на ове речи: Муж мој, и богатство моје, и живот мој, и весеље моје јесте Господ мој Исус Христос; од Њега ме нећеш одвратити својим саблажњивим речима; нећеш ме преварити као змија Еву; нећеш ми учинити слатком горку погибао вашу, и нећеш ме застрашивањем мукама одвојити од Господа мога, за кога сам готова умрети не једанпут но - о, кад би то могуће било - и сто пута!
Градоначелник нареди предстојећим слугама да је бију по лицу, говорећи: Тако ли ти одговараш светломе властелину? - Затим, желећи је посрамити, он нареди да јој поцепају одећу и нагу је изложе пред свима, а њу упита: Је ли ти пријатно, девојко, да стојиш обнажена пред очима свију? - Светитељка одговори: Безумниче, и бестидниче, и сваке нечистоте испуњени, ово није мој стид већ твој, јер Господ мој зна да сунце никада не виде наготе моје, а ти ме излажеш нагу очима толиких људи. Знај да си више посрамио себе него мене. Јер мене ће, ради овог стида, Женик мој покрити одећом славе, а тебе ће стид лица твога покрити занавек, и сада ће сваки разуман човек рећи: када градоначелник не би био бестидан и испуњен нечисте похоте, он не би обнажио девојачко тело на гледање свима. - А онима који је обнажише светитељка рече: Када обнажисте тело моје, када и разне справе за мучења спремисте за мене, зашто онда оклевате? Бијте, сеците, кидајте, ранама покријте обнажено тело моје, и крвљу сакријте срам мој! Ето, видите, ја сам готова на муке; и не надајте се да ћете што друго чути од мене сем да желим умрети за Христа мог.
Тада, по градоначелниковом наређењу, преподобна Анастасија би растегнута и привезана за четири стуба лицем к земљи; испод ње наложише ватру са смолом и сумпором, и мучише је одоздо огњем и смрдљивим димом, a no леђима је без милости бише моткама. Тако бијена, и димом морена, и огњем паљена, света Анастасија трпљаше, и место јечања говораше цео псалам Давидов: "Помилуј ме, Боже" ... И светитељка би дотле бијена док не малаксаше џелати бијући је. После тога је одвезаше од стубова и окидоше са ватре, па је привезаше за точак. И окрећући точак, све јој кости поломише и жиле покидаше. А она се мољаше Господу: Прибежиште моје и Заштитниче мој, не одступај од мене, јер душа моја изнемогава у болу, и кости су ми поломљене.
И тог часа силом Божјом точак стаде као укопан, и света мученица би невидљивом руком одрешена, и показа се целим телом читава и здрава. И сви присутни дивљаху се овом необичном чуду. И градоначелник могаше преко оваквог чуда уразумити се и познати истинитог Бога. Али га злоћа ослепи, и он стаде другим мукама мучити светитељку: он нареди да је обесе, па да јој ребра стружу и тело кидају. Она све то јуначки трпљаше и очи своје упираше к јединоме Богу, говорећи: Жениче мој, погледај на моје патње које Тебе ради подносим, и буди снисходљив према мени, непотребној слушкињи Твојој, да Ти буде пријатно проливање крви моје, и да не будем одбачена од лика светих мученица.
После тога она би скинута с дрвета, и градоначелник је упита: Анастасија, је ли ти добро сада? - Светитељка одговори: Врло добро! јер која ми мука није добра и пријатна за Онога кога љубим више него здравље и душу своју? - Градоначелиик продужи: Ако је теби добро трпетк муке за Распетога, ја ћу онда умножити таква добра теби. - И нареди градо начелник да јој бријачем одрежу дојке. Од силног истечења крви светитељка поче веома изнемогавати, и заиска воде да пије. Један од људи који тамо блиско стајаху, по имену Кирил, донесе воде и даде јој. А она, попивши мало, рече давшему јој: Нека те не мимоиђе награда од Господа, јер је Он рекао: Ко вас напоји чашом студене воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће му пропасти награда (Мк. 9, 41; Мт. 10, 42). - Градоначелник је упита: Је ли ти доста мука, или желиш да још будеш мучена? - Светитељка одговори: Чини што хоћеш; Бог мој силан је и да изнемогавајућу силу моју окрепи на велике муке и да сруши гордост твоју.
Мучитељ нареди да јој ишчупају нокте из прстију, затим да јој одсеку руке и ноге, па да јој нзбијају све зубе. Светитељка пак стаде поново нзнемогавати, и заиска воде, а из уста јој истицаше река крви. Споменути Кирил јој поново даде мало воде. Међутим мучитељ, видевши да Кирил напоји мученицу водом, и помисливши да је он хришћанин (што уствари он и беше), нареди да одмах буде посечен мачем. Будући посечен блажени Кирил отиде ка Господу да прими награду своју за чашу студене воде, којом он у име Христово напоји мученицу Христову. A светитељка, освеживши се водом, мало одахну, и мољаше се говорећи: Боже, Спаситељу мој, не остави ме!
Градоначелник нареди да јој одсеку језик. Светитељка на то рече: Безакони крвопијо, ако ми и језик одсечеш, али срце моје неће престати вапити ка Господу. А Господ ће несумњиво чути оне који My се ћутањем моле. - Слуга, узевши клешта, метну их у уста светој мученици, извуче јој језик и одсече. A народ стаде негодовати, грдећи и ружећи градоначелника због тако свирепог и нечовечног мучења. Градоначелник пак, бесан на народ, нареди да мученицу одведу ван града и да јој мачем одсеку чеону главу.
Тако света и славна великомученица Христова Анастасија доврши подвиг мучеништва. Свето пак тело њено би остављено без погреба на поједење птицама и зверињу, али Божјим промислом оно остаде нетакнуто. А када настаде ноћ, блаженој старици Софији јави се анђео и нареди јој да узме тело свете Анастасије, које је лежало у пољу ван града. Игуманија Софија узе чисто платно, изађе из манастира, али не знађаше куда да иде. Но помоливши се усрдно Богу она пође, и руковођена самим Богом дође до места где свето тело њене духовне кћери лежаше бачено. И она, с љубављу целивајући то свето тело и силним сузама га као водом купајући, говораше: Мила кћери моја, ја те у молитвеном тиховању и трудовима, у посту и молитвама васпитах; и у девичанству и целомудрију чувах; страху Божјем и светој љубави Његовој поучавах! Слатка кћери моја, ја те свагда састрадално руковођах, док се у теби не уобличи Христос! Благодарим ти што си послушала мене, убогу матер своју, и испунила жељу моју. Нисам се узалуд трудила око тебе, јер си предстала Женику свом у свадбеном руху беспрекорног девичанства свог, украсивши себе крвљу својом. Стога те молим сада, не као кћер већ као матер и госпођу моју, молитвама својим к Богу буди потпора старости мојој, и помињи ме блаженствујући с Господом. А када ми Он нареди да отидем из трулежног тела мог, ти умоли благост Његову, да милостив буде гресима мојим.
Плачући тако, она размишљаше шта да ради: бејаше сама, а притом и веома слабачка: једва је са штапом ишла, и није имала снаге нити да подигне ниги да понесе то свето тело, нити да га на том месту сахрани. Зато је силна туга обузе, и беше у недоумици шта да ради. И гле, по промислу Божјем, наиђоше нека два непозната јој човека, чесни по изгледу, добри по разговору, хришћани по вери. Затекавши старицу где плаче над телом, они јој помогоше: сабраше одсечене делове тела, руке и ноге (пошто оне тамо беху бачене из града) и свету главу, све то припојише телу, сваки део своме месту, обавише платном, и однеооше на једно чесно место; и тамо уз појање надгробних песама погребоше то скупоцено благо, славећи Оца и Сина и Светога Духа.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМИЈА ЗАТВОРНИКА и братанице му МАРИЈЕ

БЛАЖЕНИ Аврамије беше син побожних родитеља. Од ране младости своје он с љубављу посећиваше цркву и с радошћу слушаше реч Божију и поучаваше се у њој. Волећи га веома, родитељи га тераху да ступи. у брак. Али он спочетка одбијаше; но затим, на непрекидно и силно наваљивање њихово он их, и против воље своје, послуша. Међутим, у седми дан после свадбе, када Аврамије сеђаше са невестом својом у ложници, изненада сину као светлост благодат Божја у срцу његовом, и он, никоме не рекавши ништа, тајно напусти кућу своју. Руковођен Богом, он изиђе из града[2] и на два потркалишта даљине обрете празну кућицу, настани се у њој радосна срца, и прионувши своме спасењу слављаше Бога. Међутим родитељи његови са сродницима силно туговаху за њим и тражаху га свуда. И по истеку седамдесет дана они га нађоше у келији где се моли Богу, и веома се зачудише. А блажени им рече: He чудите се, него прославите човекољупца Бога који ме избави од ништавног света; и молите Господа за мене, да до краја носим благи јарам којега ме Он удостоји; и оставите ме да из љубави к Богу живим овде у молитвеном самовању и тиховању и навикнем творити свету вољу Његову. - Родитељи, видевши непоколебљиву одлуку сина свог, рекоше: амин.
Блажени Аврамије замоли родитеље да га не узнемиравају својим посетама, па закључавши врата, остави мало прозорче кроз које примаше храну. И живљаше служећи Богу. И мисао блаженога просвети се благодаћу, и он напредоваше у врлинском животу, у великом уздржању, и смирености и целомудрију и љубави. И глас о њему пронесе се свуда; и сви који чуше долажаху да га виде и чују, јер се њему даде реч мудрости, разума и утехе.
Десет година после одласка блаженог Аврамија од куће умреше му родитељи и оставише му велико имање. Аврамије пак, не желећи да остави своју молитву и молитвено тиховање, замоли једног пријатеља да сво његово имање разда сиромасима. Поступивши тако он остаде без бриге: јер главна брига блаженога бејаше да му се ум не прилепи за земаљске ствари, и због тога он ништа не имађаше на земљи осим једне хаљине, власенице, крчага из кога је јео или пио, и рогоже на којој је спавао. И за све године свога иноковања он не промени своје правило, а проведе у монаштву педесет година са великим усрђем и љубављу к Богу.
Међу селима у околини града бејаше једно веома велико село, у коме сви, од малог до великог, беху незнабошци, и не налажаше се нико који би их могао обратити к Богу. И многи презвитери и ђакони, које је епископ те епархије слао тамо, не одвратише их од идолопоклоничке заблуде, јер они не могаху подносити тешкоће и муке које су им ови приређивали. А и многи монаси покушаваху не једном да обрате ове незнабошце, али не успевајући у томе они их напуштаху. Но једном приликом епископ, разговарајући са својим клирицима, сети се блаженог Аврамија и рече: у своме животу ја не видех таког човека, као Аврамија, савршеног у сваком делу добром и богоугодном. - Клирици му одговорише: Да, владико, он је слуга Божји и инок савршени. - Епископ им на то рече: Хоћу да га поставим за свештеника у оном незнабожачком селу, јер ће својим трпљењем и љубављу бити у стању орасположити срца њихова к себи и обратити их к Богу.
И одмах се епископ са клиром упути к блаженом Аврамију. Када дођоше код њега и поздравише се, епископ стаде говорити блаженоме о том незнабожачком селу, и мољаше га да иде тамо. Чувши то, Аврамије се веома ожалости и рече епископу: Опрости ми, свети оче, и остави ме да овде оплакујем грехе сво је, јер сам слаб и неподесан за тај посао. - Епископ му на то рече: Силом благодати Божије ти ћеш моћи извршити то; не лењи се за добро послушање. - Блажени одговори: Молим твоју светост, остави мене ништавна да оплакујем безакоња своја. - Епископ му рече: Ето, ти си оставио свет, и омрзнуо си све што је у свету, распео си себе, и извршио си све заповести Божје, али послушности немаш. - Чувши то, Аврамије горко заплака и рече: Ко сам ја? Смрдљива псина. И какав је мој живот, те ти такво мишљење имаш о мени? - Епископ одговори: Боравећи овде, ти спасаваш себе једнога, а тамо, уз помоћ благодати
Божје, ти ћеш спасти и обратити ка Господу многе. - Тада блажени плачући рече: Нека буце воља Божија! Послушности ради идем.
Тада епископ, извевши га из келије, уведе га у град, рукоположи га, и с великом радошћу посла га заједно са клиром у споменуто село. Путем блажени Аврамије се овако мољаше Богу: Благи Човекољупче, Ти видиш немоћ моју; пошљи ми у по моћ благодат Твоју, да се прослави пресвето име Твоје. - Дошавши у село и угледавши људе, овладане демонском обманом, где служе идолима, Аврамије јецајући плака горко. И подигавши очи своје к небу, рече: Једини без греха, Боже, не презри дела руку Твојих!
После тога преподобни Аврамије поручи оном свом блиском пријатељу, коме после смрти својих родитеља повери да његово имање разда сиромасима, да му од преосталог новца пошаље за зидање цркве. Пријатељ му одмах посла потребну своту новца. И блажени поче хитно зидати храм Божји, и за кратко време подиже дивну цркву, и украси је као лепу невесту. А док се црква зидала блажени Аврамије одлажаше и мољаше се Богу усред идола, ни с ким не говорећи ни речи. Када пак црква би подигнута и уређена, он у њој узнесе Господу са многим сузама овакву молитву: Господе, сабери расејане људе ове и уведи их у ову цркву; просвети очи ума њиховог, да би они познали Тебе, јединог благог и човекољубивог Бога.
Завршивши молитву он изађе из цркве, претури незнабожачки жртвеник и пообара све идоле. А незнабошци, видевши то, полетеше на њега као дивље звери, и бијући га истераше га из села. Међутим, он се ноћу врати у село; и ушавши у цркву он се с плачем и вапајем мољаше Богу, да спасе људе који пропадају. А кад свану, незнабошци га затекоше у цркви где се моли, и страховито се уплашише. Јер они сваки дан долажаху у цркву, не на молитву него да гледају њено благољепије и лепоту. А блажени Аврамије их мољаше, да познаду Бога; мећутим они га бијаху моткама као неку мртву кладу, па га повалише на земљу, везаше му конопац око врата и одвукоше изван села. И држећи да је већ умро, они га затрпаше камењем, и оставивши га отидоше. А он, једва жив, у поноћи дође к себи, и уставши стаде горко плакати и овако се молити Господу: Владико, зашто си презрео сузе моје и смирење моје? зашто си одвратио лице Своје од мене и презрео дело руку Твојих? Погледај сада, Господе, на слугу Твога, и услиши молитву моју, и укрепи ме, и ослободи слуге Твоје од ђаволских окова, и дај им да познаду Тебе, Јединог Истинитог Бога, јер нема другог Господа осим Тебе.
Затим Аврамије уђе у село, и ушавши у цркву стајаше певајући и молитву творећи. А кад свану, незнабошци опет дођоше, и угледавши га жива они се најпре препадоше, али га потом поново стадоше мучити: повалише га опет на земљу, везаше му уже око врата и вуцијаху га изван села. И тако страдаше блажени три године, као тврди камен вере трпећи бијен, гоњен, вучен, камењем затрпаван, гладан и жедан. Међутим, због свих тих мучења он се не разгњеви на њих, нити узропта, нити клону духом; и трпећи све, он се не подаде очајању, него напротив он се више разгореваше љубављу к Богу и сажаљењем према заблуделима; он мољаше и поучаваше старце као родитеље, млађе као браћу, и децу као чеда своја, злостављан и ружен од њих,
Једнога дана сабраше се сви житељи тога села, и задивљени животом Аврамија стадоше овако разговарати међу собом: Видите ли велико трпљење овога мужа? Видите ли неисказиву љубав његову према нама? Иако страховито злостављан од нас, он не отиде одавде, и никоме не рече прекорну реч, нити диже руке од нас, него све трпи са великом радошћу. Заиста, он нам је послат на живот од Бога, о коме он свагда говори, сведочећи да постоји небеско царство, рај, вечни живот. И истините су речи његове. Јер, када не би било тако, он не би трпео толика зла од нас. А и немоћ богова наших обелодањена је, јер га не могоше казнити кад их он обараше и разбијаше. Ваистину је он слуга Бога живога, и све што је рекао истина је. Стога хајде да поверујемо у Бога којега он проповеда.
И тако сви кренуше и једнодушно уђоше у цркву, вичући: Слава Богу Небескоме, који посла слугу Свога да нас спасе од ђавоље обмане. - А блажени угледавши их обрадова се веома великом радошћу и лице му засија као рујна зора. И отворивши уста своја он им рече: Опи моји, и браћо моја, и чеда! Ходите, одајмо хвалу Богу који просвети очи срца ваших, да бисте познали Њега и очистили се од идолске нечистоте. Верујте дакле од све душе живоме Богу, јер је Он Творац неба и земље и свега што је у њима и на њима, беспочетан, неисказан, непостижан, светлодавац, човекољубац, страшан и благ Господ. Верујте у Сина Његовог Јединородног, који је Његова премудрост, сила и воља, и у Пресветог Духа Његовог, који оживљује све и сва, и поверовавши добићете живот вечни. - На то све одговорише: Да, оче наш, и наставниче живота нашег, ми тако верујемо како нам ти говориш и учиш нас, и готови смо радити што нам ти наредиш.
Тада их блажени све, од мала до велика, око хиљаду душа, крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И после тога сваки дан читаше Божанско Писмо, учећи их и говорећи им о царству небесном, о рају, о паклу огњеном, о правди, о вери, о љубави. И они се показаше као добра земља, која прима добро семе и доноси род некада по сто, некада по шездесет, некада по тридесет. Тако они с великом ревношћу и приљежношћу и насладом слушаху његово учење и покораваху се његовим речима. И имајући блаженога пред својим очима као ангела Божја и повезавши се са њим свезом љубави, они слагаху у срцу свом његово свето учење.
Пошто они повероваше, блажени проведе међу њима годину дана, поучавајући их дан и ноћ речи Божјој. И видевши њихову љубав к Богу и чврсту веру, он намисли да их остави: јер њихова љубав према њему беше огромна и поштовање велико, па се бојаше да му се ум не привеже за нешто земаљско и он не поколеба у својим монашким подвизима. И уставши једном ноћу он се овако помоли Богу: Једини Безгрешни, Једини Свети који у светима почиваш, Једини Човекољупче и милосрдни Владико, Ти си просветио очи мисли ових људи и ослободио их од идолске обмане и даровао им познање Тебе, заштити их и сачувај до краја, Владатељу, и брани ово добро стадо Твоје, које си стекао великим човекољубљем Својим; огради их оградом благодати Твоје, и непрестано просвећуј срца њихова, да би, угодивши Теби, удостојили се Небесног Царства Твог. Заштити и мене немоћног и недостојног, и не упиши ми ово у грех, јер Ти, Свезнајући, знаш да Те љубим и за Тобом чезнем.ју свом дођоше к цркви, и иштући светитеља не нађоше га; и чудећи се хођаху као изгубљене овце; и са сузама призивајући по имену свога пастира, искаху га. И пошто га свуда тражише, и не обретоше, они се силно ожалостише, и одмах отидоше к епископу и испричаше му све. Чувши то, епископ се растужи и хитно посла многе на све стране да траже блаженога, особито због суза и молби стада његовог; и посланици га тражаху као скупоцен драги камен, али га не нађоше. Тада епископ са клиром оде у село, и видевши да су сви утврђени у вери и љубави Христовој, изабра из њихове средине достојне, постави их за презвитере и ђаконе, па пошто их благослови отиде.
Чувши све то, блажени Аврамије се обрадова од све душе, прослави Бога и рече: Чиме ћу ти узвратити, Владико мој благи, за све што си ми дао? Клањам се и прослављам Твоје промишљање! - Помоливши се тако, он радујући се оде у своју пређашњу келију. А начини поред ње још једну малу келију, и радујући се о Богу Спасу своме он се затвори у њој. Међутим ђаво, гледајући на подвиге Аврамијеве, пуцаше од мржње и стараше се на све могуће начине да сатре доброг војника Христовог. Желећи да га увуче у гордост, он једном дође к њему са славопојкама: јер када блажени стајаше у поноћи на молитви, изненада засија сунчана светлост у келији његовој, и чу се глас као од Бога: Аврамије, блажен си ти, блажен, јер нико међу људима не испуни вољу моју као ти.
Но блажени одмах познаде ђавољу обману, и подигавши глас свој рече: О, испуњени обмане и погибли! Нека злоћа твоја заједно с тобом погине! Ја сам човек грешан, али имам наду у благодат и помоћ Бога мог, и не бојим се тебе, нити ће ме уплашити твоји привиди. Моја је непобедива тврђава име Спаса мога Исуса Христа, кога заволех, и чијим ти именом забрањујем, псу нечисти, да то чиниш. - И тог тренутка ђаво ишчезе као дим.
После неколико дана, када се блажени мољаше ноћу, опет дође Сатана са секиром у рукама, и стаде разваљивати келију његову. И када разваљивање одмаче, ђаво громким гласом повика к другим ђаволима: Похитајте, пријатељи моји, похитајте брзо, да уђемо и да га удавимо! - А блажени рече: Сви ме народи опколише, али их именом Господњим разбих (Пс. 117, 10). - И Сатана одмах ишчезе, и келија остаде читава.
И опет након неколико дана, молећи се у поноћи, блажени виде где рогожа на којој стајаше гори, страховитим пламеном.
Наступивши на пламен он рече: На аспиду и на гују наступићу и згазићу лава и змаја[3] и сву силу вражију, ради имена Бога мог Исуса Христа који ми помаже. - Сатана побеже вичући громким гласом: Ја ћу те победити, злолики, јер сам измислио ново лукавство против тебе.
Једном када блажени јеђаше, ђаво опет уђе у његову келију, у виду младића, и приближивши се хтеде да му преврне на земљу посуду из које јеђаше. Приметивши то, блажени про дужи држати посуду и јеђаше ништа се не бојећи, а ђаво стајаше пред њим. Затим ђаво постави светњак са запаљеном свећом на њему и стаде громким гласом певати: Блажени су они којима је пут чист, који ходе у закону Господњем (Пс. 118, 1). И ђаво до краја испева тај псалам. Светитељ пак ништа му не одговараше док не заврши са обедом. По завршеном обеду он се прекрсти и рече ђаволу: Псино нечиста, и триклета, и немоћна, и плашљива! Када знаш да су блажени они којима је пут чист, зашто их онда узнемираваш? Јер блажени су и преблажени сви који се надају на Бога и љубе Га од свег срца. - Ђаво одговори: Ја их узнемиравам, да би их победио; и приређиваћу им саблазни, да би их одвратио од сваког доброг дела. - Блажени му рече: Проклети! не било ти успеха, да ти савладаш и саблазниш кога од оних што се боје Бога. Ти односиш победу над себи сличнима, који су одступили од Бога по својој вољи: ти њих прелашћујеш и побећујеш, пошто нема Бога у њима; a од оних који љубе Бога ти ишчезаваш као дим од ветра: јер сама молитва њихова тебе прогони као што ветар разгони прашину. Жив је Господ мој, благословен вавек, слава и похвала моја; и ја се не бојим тебе, макар ти стајао овде читаву годину или више; нити ћу ишта учинити по твојој вољи, псу нечисти. Ја те не сматрам иизашта, као неку прецрклу псину. - Када блажени то изговори, ђаво тог часа ишчезе.
Након пет дана, када блажени завршаваше Полуноћницу, опет враг дође к њему, праћен тобож великом гомилом народа, и бацише кобајаги конопац на његову келију и вукући је довикиваху један другоме: Вргнимо је у јаму! - Видевши их блажени рече: Опколише ме као пчела саће, и угасише се као огаи, у трњу, али их именом Господњим разбих (Пс. 117, 12). - Сатана пак на то повика: Та ја већ не знам шта да радим. Ето, ти си ме у свему победио и сатро си силу моју не сматрајући ме низашта. Али ја те нећу оставити док те не савладам и не укротим. - Блажени му одговори: Да си проклет ти и сва дела твоја, Нечисти! а слава и поклоњење Владици нашем, Јединоме Светоме Богу, који чини те тебе сатиремо и исмевамо ми који Њега љубимо. Сазнај сада, бедниче и бестидниче, да се ми не бојимо ни тебе ни твојих привида.
Тако ђаво дуго времена вођаше борбу са светитељем, хотећи да га разним привидима уплаши, али не узможе победити јакога умом; напротив, светитељ га стално побеђиваше. Заволевши Бога од све душе, блажени напредоваше у великим подвизима и у љубави к Богу, и проводећи такав живот, он се удостоји благодати Божије, те га због тога ђаво не могаде победити. За све време његовог монаштва њему не прође ниједан дан без суза, нити се он кад насмеја, нити се зејтин дотаче његових уста, нити он уми лице своје, него тако живљаше као да сваки дан умираше.
Блажени Аврамије имађаше рођеног брата, у кога беше јединица кћер. Када јој умре отац, девојчица остаде сироче. Познаници је онда узеше и доведоше њеном стрицу, блаженоме Аврамију, а њој беше седам година. Блажени одреди да она борави у спољној келији, а сам пребиваше затворен у унутарњој. Измећу ових келија беху мала вратанца, кроз која он своју братаницу обучаваше Псалтиру и осталим књигама. И иноковаше с њим девојчица, подвизавајући се у посту и молитвама и у свима иночким подвизима и врлинама. Блажени се много пута са сузама мољаше Богу за њу, да оиа заволи Господа и да се не привеже за сујету земаљску. Јер отац јој беше оставио доста имања, за које светитељ нареди да се одмах разда сиротињи чим девојчицу доведоше к њему. А она мољаше свога чику говорећи: Оче, моли се Богу за мене, да се избавим од свих разноврсних замки ђаволских.
У иночком животу свом она се У свему угледаше на свога стрица; и старац се радоваше гледајући њене добре подвиге, сузе и смиреноумље, молитвено тиховање, кротост и љубав к Богу. И тако она двадесет година инокова с њим, као чиста овчица, као пречиста голубица. Но при крају двадесете године ђаво јој намести замку да је улови, те да бар на тај начин ожалости блаженог Аврамија и ум његов одвоји од Бога.
У то време бејаше неки монах, који само имађаше име монашко али не и подвиге. Он долажаше к светом Аврамију, тобож желећи добити поуке од њега. Видећи блажену Марију кроз вратанца, он се запали нечистом страшћу према њој; и жуђаше да разговара с њом, јер му се срце као пожар разбукта од луде љубави према њој. Тако њега раздираше та луда похота читаву годину, док он најзад, помогнут Сатаном, не отвори врата њене келије, и ушавши к њој заведе је и обешчасти. Но после учињеног греха, душу јој спопаде ужас, и она раздеравши хаљине своје бијаше себе по лицу, и од муке хоћаше да одузме себи живот. Јер она овако расуђиваше у себи: Ето, ја умрех душом и упропастих живот свој; монашки труд мој, и уздржање моје, и сузе моје одоше ниушта, јер ја Бога прогњевих, и саму себе погубих, и преподобног стрица мог у горку муку вргох. Исмејана сам ђаволом, рашта онда да даље живим ја бедница? О, тешко мени! шта учиних! О, тешко мени! У шта падох! Ја и не приметих како се помрачи разум мој, и како погибох! Некакав тамни мрак покри срце моје, и ја не знам шта да урадим и где да се сакријем. Куда да идем, у какву провалију да се бацим? Где је учење стрица мог преподобног, и где поучење пријатеља његовог Јефрема.[4] Јер они ми говораху: "Пази на себе, и чувај душу своју неоскрвљеном за Бесмртног Женика, јер је Женик твој свет и свечист". И ја одсада нећу се усудити погледати на небо, јер сам умрла Богу и људима. Остати пак овде такође не могу, јер како ћу ја, пуна нечистоте грешница, опет почети разговарати са светим оцем овим? А ако се дрзнем, онда ће огањ, сукнувши кроз ова вратанца, сажећи мене. Боље ми је да отпутујем у неку другу земљу, где ме нико не познаје, јер пошто сам већ умрла, то мени већ нема више наде на спасење.
И Марија тог часа крену на пут и отпутова у други град; и изменивши свој спољашњи изглед одседе у гостопримници. А док се то догађаше с њом, блаженом Аврамију би овакво виђење. Виде он страшну и ужасно велику змију, одвратну по изгледу, страховито разјарену, где се привуче до његове келије, и нашавши голубицу прогута је, па се опет врати на своје место. - Пренувши се из сна, блаженог обузе силна туга, и плачући горко он говораше себи: Еда ли Сатана подиже гоњење на свету Цркву и многе одврати од вере, или ће настати раздор у Цркви? Помоливши се Господу он рече: Човекољупче и Свезналче Господе Ти једини разумеш ово виђење.
После два дана блажени Аврамије по други пут виде у виђењу ону исту змију: она изиђе из свога легла, допузи к њему у келију, и подвукавши главу своју под ноге његове препуче; и у утроби њеној обрсте се она голубица, он пружи руку своју и узе је живу и неповређену. - И пробудивши, се, блажени одмах неколико пута викну кроз вратанца самонахујућу с њим девицу, говорећи: Зашто си се ево већ други дан разлењила и не отвараш уста своја на славословље Богу? - Али одговора не би. Блажени отвори вратаица, и не нашавши своју братаницу разумеде да се виђење које он виде односи на њу, заплака и рече: О, тешко мени! вук дограби овчицу моју, и чедо је моје у ропству. - И са сузама он громким гласом говораше: Спаситељу целога света, врати овчицу Твоју Марију у тор живота, да не би старост моја сишла с тугом у ад. Господе. не презри мољење моје, него пошљи благодат Своју брзо, да је отме из уста змије.
Два дана по одласку Марије блажени виде ово виђење: и две године проведе Марија без свога стрица. А он се дан и ноћ мољаше Богу за њу. И након две године известише га неки где се Марија налази и како живи.[5] Светитељ умоли једнога свог познаника да отпутује у то место и тачно се обавести о њој. Послани отпутовавши обавести се о Марији, и виде је, па се врати и исприча блаженом Аврамију. Саслушавши његово казивање блажени се преобуче у војника, метну на своју главу велику и врло високу шубару, да би му прикрила лице, узе један дукат са собом, па усевши на коња, крену на пут. А када стиже у гостопримницу где пребиваше Марија, он осмехујући се рече гостионичару: Чуо сам, пријатељу, да ти овде имаш врло лепу девојку, покажи ми је да је се са слашћу нагледам. - А гостионичар, видећи седе власи његове, насмеја се у себи, јер је сматрао да он пита за њу са циљем блуда, и одговори му: Стварно ја имам такву девојку, и она је необично лепа. - И заиста Марија беше веома лепа. Тада старац весела лица рече гостионичару: Дозови ми је, да се данас провеселим.
Марија би позвана и дође к старцу. Када је светитељ угледа блуднички нагиздану, дође му да зарида. Али се уздржа да га она не би познала и побегла од њега. А када сеђаху и пијаху, поче је овај чудесни муж задиркивати, она пак уставши загрли га и стаде му љубити врат. Но док га љубљаше, она осети диван мирис који излажаше из његовог чистог и многим подвизима умртвљеног тела. Тада, опоменувши се првих дана свога уздржања, она уздахну, заплака се и рече: О, тешко мени! - Гостионичар је упита: Марија, већ је друга година откако си овде с нама, и ја никада не чух од тебе такву реч и уздисање. А сада шта то с тобом би? - Она одговори: Да сам пре две године умрла, била бих блажена. - Тада блажени Аврамије, да га Марија не би познала, рече јој грубим гласом: Ти се сада опомену својих грехова када си дошла к мени. - И извадивши дукат даде га гостионичару и рече: Пријатељу, спреми нам добру вечеру, да се ове ноћи провеселимо са овом девицом. Ја сам ради ње дошао из далека.
О, колико богомудрости у светом старцу! колико духовног разума! колико смирене снисходљивости! Он, који у току педесет година монаштва свог никада није хлеба јео до сита нити воде пио до миле воље, сада једе месо и пије вино, да би спасао пропалу душу. Такоме расуђењу овог блаженог оца, и великодушности, и мудрој снисходљивости дивљаху се чинови светих Анђела на небесима. Он јеђаше месо и пијаше вино, да би пропалу душу избавио од греховне прљавштине. О, премудрост премудрих! О, разум разумних!
По завршетку вечере и весеља, Марија му рече: Господине, хајдмо у собу да тамо спавамо. - Он одговори: Хајдмо! - А кад уђоше у собу, Аврамије виде широк кревет, раскошно намештен, седе на њега и рече Марији: Закључај врата, па дођи и изуј ме. - Она закључа врата, и приђе му. Он јој рече: Приђи ми ближе. - А кад она то учини, он је ухвати, стеже је чврсто да не побегне, и пољуби је. Па скиде с главе своју војничку шубару, расплака се и рече јој: Чедо моје Марија, зар ме не познајеш? Нисам ли те ја васпитао? Шта се то догоди с тобом, чедо моје? Ко те погуби? Где је твој ангелски образ који си добила од мене, чедо моје? Где је уздржање твоје и сузни плач твој? Где је твоје молитвено бдење и на земљи лежање? Ти као да си са небеске висине сишла у провалију! О, чедо моје, зашто ми ниси казала када си сагрешила, да бих ја узео на себе покајање за тебе, заједно са милим ми Јефремом? Зашто си тако поступила, и зашто си ме уцвелила и у тако ужасну тугу бацила? Ко је без греха сем Бога јединога?
Слушајући то, Марија бејаше у његовим рукама као бездахни камен, у исто време и бојећи се и стидећи се. А блажени продужи говорити: Ти ми не одговараш, чедо моје Марија? мени ли не одговараш, срце моје? Нисам ли због тебе дошао овамо, о, чедо моје? Ја ћу одговарати за тебе у дан Суда. Ја ћу узети на себе покајање за грехе твоје.
Тако је он до поноћи плачући мољаше и саветоваше. A она, умиривши се мало, рече му плачући: Од стида не могу да погледам у тебе; и како се могу молити Богу када сам оскрнављена нечистим делима? - А он јој на то рече: Нека грех твој буде на мени, чедо; нека Бог иште грех твој од руку мојих, само ме ти послушај, и хајде да идемо, и ти се поново затвори у својој келији. За тебе моли Бога и Јефрем. О, чедо моје, смилуј се на старост моју, преклињем те, животе мој, хајде са мном. - Она му одговори: Ако си уверен да се ја могу покајати и да ће Бог примити моју молитву, онда ћу ја поћи, и припашћу твоме преподобију, и целиваћу стопе светих ногу твојих што си се тако сажалио на мене, и дошао овамо са циљем да ме изведеш из ове погане прљавштине. - И положивши главу своју на ноге његове, она сву ноћ плакаше и говораше: Чиме ћу ти узвратити за све ово? - А када свану, он јој рече: Чедо, устани да идемо - Марија му на то рече: Ја овде имам мало злата и хаљина; шта ћеш урадити са тим? - Блажени одговори: Све то остави овде, јер је то непоштена имовина.
И уставши они кренуше одмах. Посадивши Марију на коња, преподобни Аврамије иђаше напред водећи коња. Он иђаше радујући се; као пастир када нађе залуталу овцу и с радошћу је дигне на раме своје (ср. Лк. 15, 4-5), тако и блажени Аврамије иђаше радосна срца. А када стиже у своје обиталиште, он затвори Марију у унутрашњој келији у којој се он раније подвизаваше, а сам се настани у спољашњој келији. Марија, у грубој власеници, са смирењем и плачем, уздржањем и кротошћу монахујући усрдно и призивајући Бога у помоћ, кајаше се са великом ревношћу. А покајање њено и молитва њена беху такви, да наше покајање према њеном покајању није друго до сенка, и наша молитва према њеној молитви не преставља ништа. И милосрдни Бог, који не жели да ико погине него да сви дођу у покајање, смилова се на истински покајавшу се слушкињу своју и опрости јој грехе њене. У знак тога опроштења Он јој дарова благодат да исцељује долазнике.
Блажени пак Аврамије поживе још десет година; и гледајући Маријино велико покајање, и сузе, и постове, и трудове, и усрдне к Богу молитве, утешаваше се и слављаше Бога. Потом оконча о Господу, и то када му беше седамдесет година.[6] У час пак његовог престављења сабра се малтене сав град, и сваки с усрђем приступаше к чесном телу његовом, а болесници добијаху исцељење.
Христова пак овчица Марија, после престављења свога стрица, поживе пет година У великом уздржању, дан и ноћ молећи Бога са сузама. И житељи тамошњи, пролазећи туда ноћу, много пута чујаху њен плач и безмерно ридање, и заустављајући се дивљаху се и прослављаху Бога. На тај начин покајавши се истински, и угодивши Богу, блажена се Марија престави у миру. И сада, после усрдних плакања, она се са светима радосно весели о Господу, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМИЈА РОСТОВСКОГ

ПРЕПОДОБНИ отац Аврамије беше син благочестивих родитеља. У младости својој он остави своје родитеље и сав светски метеж, узе крст свој и последова Христу кога од свег срца заволе. Поставши монах, он начини од себе чисто обиталиште Светога Духа: јер тело своје он потчини духу, и умртвивши га многим трудовима савлада страсти, и будући у телу он вођаше живот сличан животу бестелесних ангела. Због тога он постаде старешина монасима и светлост свету који обогати својим чудесима, јер благодаћу Христовом он исцељаваше телесне и душевне неисцељиве болести и страсти.
У његово време у Ростову[7] још не беху сви примили свето крштење и остајаху незнабошци: Чудски крај града клањао се каменом идолу Велесу.[8] Нечисти дух који обитаваше у идолу навођаше страх на све, и хришћани се бојаху да пролазе у близини идола. Преподобни Аврамије гораше од ревности да у Ростову искорени остатке незнабоштва. Он мољаше Бога да му подари силу и благодат Светога Духа да разбије идола; али молитва његова не би дуго услишена.
Једном преподобни Аврамије, у тузи и недоумици, сеђаше у близини идола. И одједном угледа он благољепног старца где иде к њему. Аврамије устаде и похита му у сусрет. Пошто се поздравише и благословише, преподобни упита старца: Откуда идеш, оче; из које си земље? - Ја сам, оче, родом из Цариграда; у вашој земљи сам дошљак и богомољни путник. Но реци ми, оче, зашто седиш у тузи близу тог идола Велеса? - Молим Господа Бога, одговори Аврамије, да ми да силе да разбијем идола, али Господ не гледа моје молитве, и ево ја седим тужан. - Ако хоћеш, оче, да добијеш што желиш, рече Аврамију старац, онда иди у Цариград, пронађи дом Јована Богослова, и биће ти жеља испуњена. - Преподобни Аврамије се ожалости због далеког пута, али му старац рече: Господ Бог скратиће твој пут.
Блажени Аврамије, испунивши се Светога Духа, узе благослов од старца и крену на пут заборавивши на његову даљину. А када преподобни Аврамије изађе из града и пређе реку Ипшу,[9] њега срете непознати човек који својим изгледом уливаше страх, скоро сасвим без косе на глави, са великом округлом брадом, лица благог и светлог, сав прекрасан; у руци имађаше трску. Блажени Аврамије му се поклони. Непознати упита: Куда идеш, старче? - Идем да пронађем дом Јована Богослова, одговори Аврамије. - Непознати рече: Приђи старче, узми ову моју трску, па се врати натраг, отиди к идолу Велесу, удари га трском у име Јована Богослова, и бедник ће се срушити у прах. - Са тим речима непознати постаде невидљив.
Блаженом Аврамију би јасно да је то био свети Јован Богослов. Обузет страхом и радошћу он се врати натраг, приђе идолу, удари га трском у име Јована Богослова, и идол се тог тренутка претвори у прах.
Ha месту где преподобни Аврамије срете светога старца, он подиже цркву у име светог Јована Богослова,[10] а тако где се налазио идол Велес, преподобни, са благословом епископа, сагради малу цркву У име Богојављења Господња, устроји поред ње келије, сабра монахе и основа општежиће.[11]
Многа зла претрпе преподобни Аврамије од незнабожаца. Једном хтедоше они да разруше светињу и да спале манастир, али им Бог не допусти то због молитава и трпљења преподобнога. Ипак после не много времена преподобни Аврамије својим учењем и трпљењем приведе све незнабошце Христу: крсти их све, од мала до велика, и стадоше ходити к цркви на службе Божије. Преподобни Аврамије утврђиваше им срца у вери чигањем из свештених књига и духовним поукама. Многи младићи остављаху домове својих родитеља, тајно долажаху к преподо бноме и примаху монаштво. Тако се увећаваше братија, коју преподобни поучаваше речи Божјој. Тада преподобни подиже велику цркву, украси је дивним иконама, снабде светим књигама, и заведе благољепно пјеније. И кнезови Ростовски заволеше угодника Божјег Аврамија и братију његову, и стадоше давати многа имања на изградњу манастира и потребу братије.
Видећи напредак и процват манастира, епископ Ростовски у договору са кнезовима произведе преподобног Аврамија за архимандрита. Од тога времена преподобни се стаде још усрдније подвизавати, труд труду додавати, и све врлине своје појачавати. Он беше пример свима, одликујући се смирењем, и показујући нелицемерну љубав према свакоме долазнику.
Праисконски ненавидник добра ђаво, не остави преподобнога на миру, окоми се на њега и чињаше му пакости дан и ноћ. Али, ограђен Христовом благодаћу и крсним знаком, Аврамије га се не бојаше. Међутим, једном приликом, када преподобни Аврамије у својој келији пред светом литургијом, прочитавши прописане Молитве за свето Причешће, хтеде умити руке пред одлазак у цркву, ђаво уђе у умиваоницу, да би напакостио преподобноме. Схвативши лукавство вражије, преподобни узе часни крст, положи га поврх сасуда, огради сасуд крсним знаком, и тако остави дуго време не дотичући га се. И ђаво, паљен силом светога крста, мучаше се и не могаше изаћи из сасуда. У то време кнезови Ростовски по обичају свом дођоше у манастир да се помоле Богу и узму благослов од преподобног Аврамија, и уђоше у келију преподобнога. Али светога старца не беше у келији. У то време он перијаше власенице своје братије. Чувши за долазак кнезова, преподобни похита у своју келију да их благослови. Међутим кнезови, очекујући у келији преподобнога, приметише сасуд са часним крстом поврх њега и беху у недоумици шта то може да значи. Један од кнезова узе крст са сасуда да себе благослови њиме, и тог тренутка ђаво изиђе из сасуда, као црн и смрдљив дим, те се сви присутни уплашише. Када се преподобни приближи келији, нечисти дух га срете и стаде га ружити и претити му: Бедниче, ти си учинио да ја будем мучен силом невидљивог Бога и паљен силом крста, али ћу ти и ја ускоро приредити муку и победити те: бацићу клевету на тебе, предаћу те на муке и поругу: бићеш посађен на шарену магарицу без седла и обувен у женске црвене ципелице. И много штошта друго претрпећеш као што и ја претрпех од тебе. - Преподобни се прекрсти, и ђаво тог тренутка ишчезе. Ушавши у келију, преподобни удостоји кнезове благослова, поучи их и отпусти с миром.
После неког времена, желећи да се освети преподобноме, ђаво се претвори у војника, оде к великоме кнезу у Владимир и стаде страшно оптуживати Аврамија. Господару, говораше ђаво великоме кнезу, у твојој држави, у граду Ростову, има неки монах Аврамије, волх, који се прави смирен и свет, a уствари вара људе. Он пронађе у земљи силно благо, огроман бакарни суд, и у њему мноштво злата, златних појасева и ланаца, и врло много сребра и других драгоцености. Вредност тога блага се просто не може оценити. Тим благом он манастир подиже, велику цркву сагради, а тебе не обавести, иако све то благо припада твоме величанству.
Велики кнез се запали гњевом на преподобног и посла по њега једног опаког војника, наредивши му да Аврамија, не говорећи му ни речи, одмах доведе онаквог каквог га затекне. У то време преподобни Аврамије стајаше на молитви у келији само у власеници и без обуће. Опаки војник изненада бану к њему, и без икакве милости дохвати га, не давши ни да се обуче, ни да се одене, посади на коња и јурну ка граду Владимиру. Схвативши да је посреди вражија освета, преподобни се не уплаши него благодараше Бога. На другој страни Ростовског језера они набасаше на човека који је орао са шареном магарицом и држао у руци црвене женске ципеле. Војник посади преподобнога на магарицу, навуче му на ноге женске ципеле, и на најбржи начин предаде га таквог великоме кнезу.
Велики кнез нареди да и оног војника тужиоца доведу пред њега. Тобожњи војник, а уствари прерушени ђаво, понављаше оне исте речи оптужбе против преподобнога односно пронађеног блага. Преподобни, чувши то, подиже руке к небу и запрети духу зломе силом Господа нашег Исуса Христа, говорећи: Запрећујем ти именом Господа нашег Исуса Христа, кажи ми ко си ти што ме тако клеветаш? - Ђаво уздрхта и рече: Ја сам ђаво, који од искони мрзим добро у роду људском, нарочито у монаха који се боје Бога. Видиш ли, старче, да сам учинио оно што сам ти рекао, зато што си ме мучио у убогом сасуду твом. - Рекавши то, ђаво моментално ишчезе.
Велики кнез, видећи ђавољу прелест, и поруганог светог оца пред собом, страховито се уплаши као и сви присутни. И стаде кнез молити преподобнога за опроштај и кроз сузе говораше: Оче, ја сам виновник твог принудног доласка овде; ја сам те љуто увредио. Опрости ми, оче, све чиме сам те разгњевио. Враг помрачи срце моје, оче, и изазва у мени јарост против тебе и вргну ме у грех. - Старац рече: Господ нека ти опрости, господару, јер је то дело древнога врага, ђавола; па се стога, господару, немој чудити овоме: одискони ратујући против људи, он је особито навикао да пакости онима који се боје Бога.
Кнез, видећи смиреност преподобнога и његове тихе и кротке речи, као да старца није снашло никакво зло, одаде му велику почаст и поклони његовом манастиру многа имања, па га отпусти с миром.
Преподобни поживе много година у своме манастиру у великој смирености, додајући труд на труд, па с миром отиде ка Господу, кога из млада заволе.[12]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНЕ, која се подвизавала под мушким именом ЈЕФИМИЈАН

ПРЕПОДОБНА Ана роди се у Византији;[13] отац јој беше благочестиви ђакон Влахернске цркве Пресвете Богородице, Оставши рано без родитеља, њу сироче одгаји њена баба. Када Ана одрасте, баба се постара и удаде је, премда Ана то желела није. У то време са горе Олимпа[14] дође рођак њенога оца монах, врло велики испосник и прозорљивац, коме Лав Иконоборац[15] беше одрезао језик, али без обзира на то овај говораше слободно и без сметње. A кад угледа своју рођаку Ану, он зажали што је удата и рече:
Зашто сте удали Ану која је одређена за испосничке подвиге и трудове? - И рекавши то он је благослови, и отпутова.
После нешто година сконча безакони цар Лав, и на царски престо ступише православни и благочестиви цареви Константин и Ирина.[16] Они пожелеше да виде споменутог подвижника с Олимпа, да би од њега добили благослов и потребне савете.[17] За време овог боравка свог у Цариграду он се поново виде са својом рођаком Аном, и рече јој: Буди храбра и јуначна, чедо, јер су многе невоље праведнима; знај и то, да ће муж твој умрети скоро, али пошто будеш родила дете.
Пророчанство преподобнога се испуни: Ана роди дете, и док оно беше још врло мало муж њен занеможе. У то време Ана беше на путу да роди и друго дете. Но након шест месеци од зачећа другог детета умре јој муж. Оплакавши мужа и сахранивши га, Ана даде прво дете своје, које већ беше одојила, једном рођаку свом, да се стара о њему; а сама се предаде великим тајним подвизима, и мољаше се по разним црквама. Проводећи такав живот она роди друго дете. У то време дође опет у Цариград онај прозорљиви Олимпијски подвижник. Видевши га Ана припаде к ногама његовим и замоли за благослов. Старац је благослови, и рече јој: Јачај у Господу! - Затим је упита: А где ти је дете? - Ана одговори: Једно је код брата твог и у Богу добротвора мог, а друго је код мене. - Рекавши то, Ана стаде јецати и жалити се на тегобе свога живота. - И с горким плачем говораше му: Помоли се, чесни оче, за децу моју. - На то старац рече: Њима нису потребне молитве. - Ове речи тешко падоше Ани, и она уздахнувши из дна душе рече: О, тешко мени грепшици, шта ли се све има десити са мном? - Старац јој рече: He рекох ли ти раније, чедо, да су многе невоље праведнима. Треба бити храбар и трпети, јер ако не претрпимо невоље и искушења, не можемо се спасти. Тако је угодно Богу. - Ана онда упита: Да ли би, господару мој, било угодно Господу Христу да дечицу моју малу узме у небески живот? - Старац одговори: Добро си рекла, чедо; Господ ће их заиста брзо узети к себи.
Тада Ана, заблагодаривши Богу како ваља, припаде к ногама светога старца, доби од њега молитву и благослов, и оде од њега умирена. Убрзо затим испуни се предсказање Олимпијског старца: оба детета Анина отидоше ка Господу; и Ана про ли много суза за њима. Онда све имање своје раздаде сиротињи, и обилажаше цркве молећи се усрдно, припаљујући кандила пред светим иконама и целивајући их. Најзад сревши једног доброг монаха - старца са Олимпа, она на једном скривеном месту прими од њега монашки постриг и постаде монахиња, али обуче на се мушку монашку одећу, и кришом да нико не зна оде на Олимп. Стигавши тамо до једног општежићног манастира, она стаде молити вратара да је пусти до игумана. Вратар обавести игумана, и овај је позва к себи. Ана се баци пред ноге његове и замоли га за уобичајени благослов. Пошто је благослови, игуман је подиже и упита: Зашто си дошао к нама, брате? (игуман је држао да пред собом има евнуха); и како ти је име? - Ана одговори: Дошао сам овде, свети оче, због мноштва грехова мојих, да у молитвеном подвижничком тиховању и чистоти проведем остало време живота свога, еда бих и ја посве недостојан нашао милост у Бога на дан суда. Име ми је Јефимијан, а бејах евнух на царском двору. - Игуман јој рече: Чедо, ако ти стварно имаш такву мисао у срцу свом и желиш спасење души својој, онда бегај од говорљивости и страсти, јер је природа евнуха склона страсним помислима.
Рекавши то старац сатвори уобичајену молитву и причисли Ану братији општежића. Од тада блажена Ана се стаде усрдно подвизавати у свима врлинама, нарочито у смирености, и толико много напредоваше, да постаде образац и пример сваке врлине за све монахе у општежићу.
Међутим служитељ преподобне Ане, кога она беше оставила да коначно уреди њене домаће послове, пошто то уради, крете да пронађе своју госпођу. И сревши онога монаха што постриже блажену Ану, он га стаде распитивати да ли зна где се налази његова госпођа, која остави све земаљско и иште небеско. Монах одговори: Што ми је познато о њој, нећу сакрити: она од мене прими монашки постриг, и обуче се у мушко монашко одело; али где се сада налази, не знам. Међутим начуо сам да је примљена у братство једног од Олимпијских манастира. Стога хајдмо заједно до тог манастира да се распитамо за твоју госпођу.
Дошавши до тог манастира, они распиташе вратара, и сазнадоше од њега да се преподобна налази ту, у манастиру. И замолише га да јој јави да је они траже. Када преподобна чу, она изађе к њима. Тада монах што је постриже, указујући на њеног служитеља, рече јој: Ево верног слуге твог који је много пропатио тражећи те. Него ако хоћеш, хајдмо у наш манастир. - Преподобна чувши то, оде к игуману и замоли од њега благослов и од остале братије, и добивши благослов, она оде у други манастир са монахом и својим слугом. Ту се она дуго време неуморно труђаше и подвизаваше. И Бог је удостоји дара чудотворства. И света подвижница чињаше безбројна чудеса. Глас о њеним чудесима разнесе се на све стране, и многи световњаци Долажаху у манастир да постану монаси, али манастир беше тескобан да прими толике желатеље. Зато игуман манастира, подстакнут Богом, обавести писмом тадашњег патријарха Цариградског, светог Тарасија,[18] о чудесима монаха Јефтимијана, јављајући му да та чудеса привлаче у манастир огромно мноштво људи који хоће да се монаше и да монахују у манастиру, али манастир је мали и тескобан да их смести. Патријарх осети божанску намеру игуманову, и подари му пространо место са наређењем да на њему подигне велики и простран манастир. Такав манастир би убрзо из темеља подигнут. Блажена се Ана настани у њему и продужи своје богоугодне подвиге на спасење многих. А слава њена брујаше све више и више. Али и у тој слави блажену Ану не мимоиђоше невоље. Њу снађе велика невоља од једног по изгледу монаха, али по делима пријатеља злурадог ђавола. Он обљуби једну девојку, а разгласи да је тај грех учинио Јефтимијан. Света Ана мирно подношаше ову клевету, ниушта је не сматрајући. Но у одбрану свете Ане ступи једна богољубива жена. Чувши за гадну клевету бесрамног монаха, она му рече: Пази, брате, да се овај евнух кога ти клеветаш не покаже света девственица, и ти настрадаш за грехе своје, јер си достојан огња пакленога што срамотиш ову невину бестрасницу.
Но покварени монах и даље клеветаше преподобну Ану, док се, по вољи Божјој, не обелодани, да се под видом монаха Јевтимијана подвизава блажена жена. А несрећни клеветник - монах, отишавши у свој завичај би осуђен на смрт и обешен за убиство које је био извршио пре но што је постао монах.
Света пак Ана, не желећи да тајна њена буде позната многима, побеже одатле са два монаха, Евстатијем и Неофитом, у једну пустињу. Нашавши тамо једну запуштену цркву, она се настани ту са ова два монаха. Одатле блажена Ана пређе у крајеве Исагматске,[19] где се она и надаље ревносно подвизаваше, дајући свима исцељење и чинећи чудеса, док је Господ не позва у небеске обитељи. Тако, провевши живот свето и богоугодно, она отиде к Богу, кога из младости заволе.[20]

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МЕЛИТИНЕ

СBETA Мелитина, пошто беше хришћанка, би изведена пред обласног кнеза. Најпре је тукоше по лицу; затим је потпуно скидоше нагу, и тако исмевана ради Христа она стајаше као победница усред суднице много часова. Тако стојећи нага, она се наруга кнезу и свима идолима његовим, јер блажена мученица бешчешће које примаше ради Христа, сматраше за част. Затим би стављена на разноврсне муке, али благодаћу Божјом остаде неповређена. Најзад би избодена мачевима, и тако предаде душу своју у руке Божије.

СПOMEH СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ТИМОТЕЈА ЕСФИГМЕНСКОГ

СВЕТИ преподобномученик Тимотеј беше сељанин из села Кисани, у Тракији. Прво његово име, које он доби на светом крштењу, беше Трандафил. Када постаде зрео човек он ступи у брак, и у браку доби две кћери. Богоугодан и миран живот ове срећне породице изазва завист у злобног врага и он скроји план да разори овај сложни брак. У том циљу он запали сладострашћем срце једног муслимана према Трандафиловој жени, те је овај насилу оте од Трандафила, преведе је у муслиманску веру, и смести у свој харем.
Скрхан болом због погибли своје жене, лишене вечних блага, добри Трандафил се стаде усрдно молити свевишњем Творцу, да погинулу душу обрати к светлости дознања истине. У исто време Трандафил се бојаше за своје кћери да и њих не снађе што и њихову мајку, па их зато смести код својих сродника. Туга за вољеном женом притискиваше јадног Трандафила, и он се реши да своју жену на сваки начин ишчупа из руку врага. Зато он, поред усрдне молитве Господу, стаде преко других тајно саветовати своју жену да напусти муслиманску веру, јер јој за отпадништво од православне вере предстоје вечне муке. Свесрдне молитве Трандафилове бише услишене Богом, и Он стави у срце отпаднице мисао благу, те она ускоро осети одвратност према муслиманској вери, покаја се за свој пад и реши да се врати хришћанској вери. Али знајући да је њој самој врло тешко да се ишчупа из канџи отмичара, она предложи Трандафилу да он притворно прими муслиманску веру, па да онда њу преко суда тражи од отмичара, јер јој је немогуће да се она на други начин ослободи из харема. А када она буде ослобођена, они су онда дужни оставити свет и отићи: он у Свету Гору, и тамо се замонашити и молити Бога и искати опроштај за свој невољни пад; а она у женски манастир, где ће, као и он, покајањем видати своје ране.
Чувши овакав предлог своје жене, Трандафил се реши да ради њеног спасења од погибли испуни жељу њену, угледајући се у томе на светог апостола Павла, који је ради спасења браће сам желео бити одлучен од Христа. И он, положивши наду на Бога, оде у судницу, и тамо изјави своју жељу да прими муслиманску веру, али под условом да му буде враћена његова жена. Жеља Трандафилова би одмах испуњена: Трандафила преведоше у муслиманску веру, и после извршеног обрезања над њим, вратише му жену.
Добивши жену, Трандафил се прављаше како тобож држи мухамедански закон, а уствари он и његова жена тајно исповедаху хришћанску веру и испуњаваху све црквене требе. Но иако то они добро кријаху, ипак су их Турци подозревали и стали их будно уходити. Трандафилу постаде јасно да им је немогуће надаље остати у муслиманској средини, зато своје кћери повери рођацима, па опростивши се с њима, он тајно са женом отпутова у град Енос; а одатле у Кидонију где своју жену остави у женском манастиру, а сам пође У Свету Гору Атонску.
По доласку у Свету Гору Трандафил ступи у братство Лавре преподобног Атанасија. Ту се он с ревношћу подвизаваше у монашким подвизима, И тајно проливаше горке сузе, просећи милосрдног Господа да му опрости невољни грех. Игуман, видећи његову ревност У упражњавању врлина, постриже га у монаштво са именом Тимотеј. Примивши ангелски лик, Тимотеј прилагаше труд труду, и У лаврском братству беше као анђео. украшавајући себе незлобивошћу и дубоком смиреношћу. Налагана му послушања он вршаше са особитим усрђем. И тако проведе он у Лаври око седам година, идући из силе у силу.
У то време допре до Лавре вест, да је у Смирни свети преподобномученик Агатангел Есфигменски благополучно завршио мученички подвиг и да су се његовом јуначком трпљењу дивили чак и сами Турци. Та вест, као и то да је он за своје одречење од Христа пролио своју крв и њоме спрао са себе мрљу коју му беше нанео свезлобни враг, силно подејствова на Тимотеја. Њему постаде јасно: да је и он дужан, попут светог Агатангела, да за своје одречење од Христа исповеди пред муслиманима Христа као истинитог Бога и прими мученичку смрт.
Ова мисао о мучеништву стаде га прогонити на сваком кораку. Али, не испитавши своје моћи и без савета искусних стараца и нарочите припреме, он се не решаваше да приведе у дело своју намеру. Зато он с благословом лаврског игумана пређе у Есфигменску обитељ. Тамо он повери себе руководству оног истог игумана који је заједно са старцем Германом учествовао у припремању светог Агатангела на страдалачки подвиг. Ту Тимотеј ускоро би пострижен у велики ангелски лик, и под руководством игумана поче спремати себе на примање мука за име Господа Исуса Христа.
Имајући свакодневно пред својим очима свете мошти новог преподобномученика Агатангела, Тимотеј са много побожног страхопоштовања и скрушеног усрђа мољаше светог мученика, да му у сведарежљивог Господа измоли благодати: да пострада за свето име Његово. Очигледно свети Агатангел с љубављу прими Тимотејеве молитве, јер се Тимотејево срце толико разгоре љубављу ка Господу Христу, да он сагореваше од жеље да што пре пострада за сладчајшега Исуса. Зато он и изложи своју намеру игуману, молећи га да му да благослов на мученички подвиг. Али игуман, желећи да испита Тимотеја, и као не обраћајући пажњу на његову молбу, одби да му да благослов. Но то ни најмање не збуни Тимотеја који, по својој дубокој смерности и безпоговорној послушности, прими речи игумана као да долазе од самога Господа. И прође доста времена, а Тимотеј биваше све јачи у својој намери, и често спомињаше и мољаше за благослов да иде на страдалачки подвиг.
Када опитни руководилац, игуман, стече уверење да је намера Тимотејева чврста и неизменљива, он пристаде, даде свој благослов Тимотеју, и посла га са писмом у епархију Мириофигску на обалама Пропонтиде к јеромонаху Герману, бившем сапутнику светог Агатангела, који се у то време црквеним послом налазио у тим местима, молећи га да Тимотеја припреми на страдалачки подвиг.
Растајући се са игуманом, Тимотеј га замоли за благослов да сврати и опрости се са својим кћерима, пошто је место у коме оне живе на путу за Пропонтиду. Игуман то одби, и нареди му да најпре буде у старца Германа, и да ради оно што му он буде саветовао. Достојни ученик испуни у потпуности наређење свога наставника: пролазећи кроз село у коме живљаху његове кћери, Тимотеј од туге заплака. При изласку пак из села Тимотеј се срете са једним својим познаником сељанином, и овај га замоли да сврати код њега. Тимотеј то одби, пошто нема времена. Међутим тај сељанин оде к Тимотејевим кћерима и каза им да је видео њиховог оца, који је прошао кроз село и отишао даље. Кћери одмах потрчаше за оцем. А Тимотеј, осврнувши се и видевши децу своју где за њим трче, сам стаде трком бежати од њих. Тако, ни њихове молбе, ни њихове сузе, не могаху зауставити ревносног послушника, који бежаше од њих све док се оне не вратише натраг у село. На тај начин Тимотеј ради послушности пренебреже родитељску љубав.
Стигавши у Пропонтиду, Тимотеј пронаће старца Германа и предаде му писмо Есфигменског игумана. Прочитавши писмо, Герман с радошћу и братском љубављу прими Тимотеја, као будућег мученика, и прими га за свог госта. Припремајући Тимотеја на мученички подвиг, Герман се радоваше у души што га Господ удостоји да спреми још једног мученика за исповедање светог имена Његовог. И видећи Тимотејеву непоколебљиву намеру, он га кроз неколико дана благослови на мученички подвиг. При томе нађе се и следбеник Тимотеју јеромонах Јевтимије, који, видећи јуначку одлучност Тимотејеву, и сам се распали ревношћу и изјави жељу да заједно са њим пострада са Христа и прими мученичку смрт.
Герман прослави Бога због ове нове жртве, укрепи обојицу поукама и нареди им да се преодену у световну одећу и да иду у село Кисани, и да се тамо нађу са хришћанима који су прешли у муслиманску веру и да покушају вратити их у хришћанску веру. Саслушавши наређење, Тимотеј замоли старца да му дозволи да се опрости са својим ћеркама. Али старац, предвиђајући да од састанка може бити духовне штете, не допусти то Тимотеју и благо му рече: Чедо, не окрећи се натраг, него с благодаћу Божјом иди на мучење, у чему нека ти помогне и нека те укрепи Спаситељ света! Што се пак тиче твојих кћери, ево дајем ти реч, да ћу их ја сам посетити по завршетку мученичког подвига твог.
Тимотеј, који љубав према Господу Христу стављаше изнад свега, са болом угуши у себи осећање родитељске љубави, и пристаде да поступи по савету Германа. И тако, снабдевени благословом и молитвом, Јевтимије и Тимотеј отпутоваше у Кисани, где свратише у кућу једноме бившем хришћанину, Тимотејевом познанику, а сада отпаднику. После уобичајеног поздрава, Тимотеј поче саветовати отпаднику да се врати Христу; при томе му указиваше на вечне муке које очекују отпаднике од Христа. Но тврдоглави отпадник, уместо да захвали за добре савете, оде и оптужи их судији, који нареди да их одмах доведу у судницу.
Дошавши у судницу и представши судији, мученици неустрашиво исповедише да су хришћани, и изобличише заблуду и лаж мухамеданске вере. Слушајући хулу на своју веру, судија се разјари, па нареди слугама да чврсто свежу мученицима руке натрашке, и тако их упути у Адријанопољ, сматрајући да он није надлежан да им суди. При томе слуге показаше зверско усрђе: они Тимотеју тако чврсто стегоше руке, да му се плећке готово саставише. Другога дана страдалци Христови стигоше у Ддријанопољ. Ту они дознадоше ово: дан раније два подвижника Христова, јеромонах Николај и монах Варнава, јуначки исповедише Христову веру; после кратког саветовања судије их вргоше у разне тамнице, забише им ноге у кладе, и наредише да им у току месец дана ударају по стопалима батине, додајући сваки дан по две батине, почевши са 38 батина. Ова вест укрепи Јевтимија и Тимотеја, и они с радошћу очекиваху мучења за Господа Христа.
Када мученици Јевтимије и Тимотеј бише доведени у судницу, судије им најпре саветоваше да се одрекну хришћанске вере. Но видећи њихову непоколебљивост они донесоше овакву одлуку: јеромонаха Јевтимија закључати у тамницу и бити га по табанима као Николаја и Варнаву, а Тимотеја оставити без казне с тим, да се у року месец дана врати у муслиманску веру; не буде ли то учинио, да се преда смртној казни.
Након два дана допутова у Адријанопољ Тимотејев старац, Герман, Он преко тајног посланика свог светим мученицима у тамници, сазнаде да они желе да се причесте светим Тајнама Христовим. Он одмах пође у цркву, узе три парчета нафоре и посла по истом хришћанину светим мученицима у тамници. Сутрадан старац Герман, дознавши да у исту тамницу, где леже Јевтимије и Тимотеј, шаљу и оне који нису платили данак, замоли једнога хришћанина да иде скупљачу данка и достави га да није платио данак. Скупљач данка пронађе Германа у гостионици где је био одсео, и потражи од њега да покаже потврду о плаћеном данку. Герман изјави да потврде нема, јер још није платио данак. Скупљач данка одмах упути Германа у тамницу. Када ученици угледаше у тамници свога учитеља, они од узбуђења и радости заплакаше и сузама радосницама лица своја залише. И сви са радошћу и сузама један другога целиваху. Сву ноћ ту они проведоше у бдењу и молитви, и мрачна се тамнида претвори у цркву. По завршетку бденија мученици се Христови исповедише код свога старца, па се онда причестише светим Христовим Тајнама. А када се раздани, благочестиви хришћани откупише Германа, и он би пуштен на слободу.
На посрамљење непријатеља хришћанских, Господ чињаше очигледно чудо: јер док исповеднике сваки дан немилосрдно батинаху по табанима, они се гласно радоваху и благодараху Господа за батине; док џелати после сваког батинања малаксаваху, и од једа шкргутаху зубима.
Најзад наступи дан у који промисао Божји позва к себи светог мученика Тимотеја. Тога дана њега судије позваше у судницу, и наговораху га милом и силом да се врати у муслиманску веру. Али пошто он то одлучно одби, они донесоше пресуду: да му се глава одруби и заједно са телом баци у реку. To и би учињено 20. октобра 1820. године.
Међутим старац Герман много туговаше што непријатељи Цркве Христове лишише хришћане утехе и радости: да имају свете мошти страдалца Христовот Тимотеја. Но да би макар добио окрвављену одећу светог мученика Христовог, он даде џелатима велику суму новаца, те доби од њих мученикову одећу. Са том драгоценошћу он крену у Свету Гору. Пролазећи пак кроз село где живљаху кћери светог Тимотеја, он сврну к њима и саопшти им радосну вест о мученичкој кончини њиховог оца, и даде им један део од светитељеве одеће. А кад стиже у Свету Гору, братија Есфигменске обитељи сретоше са литијом одећу светог преподобномученика Тимотеја, свечано је унесоше у цркву и положише у ковчегу са одећом светог мученика Агатангела.
После посечења светог Тимотеја, исповеднике Христове; Јевтимија,[21] Николаја и Варнаву, пустише из тамнице и са поругом протераше из града.
Молитвама светог преподобномученика Тимотеја, Христе Боже, удостој и нас добити вечну славу на небесима. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА САВЕ СТРАТИЛАТА

ОВАЈ свети мученик пострада прободен и с десне и с леве стране копљем.[22]

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АТАНАСИЈА

РОДOM из Спарте Аталијске; пострадао за Христа од Турака у граду Мунтану 1653. годиле. Канон му написао Мелетије Сиригос, патријарх.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ср. Пс. 112, 9; 91, 11.
2. Теније, близу Лампсака, знатног града Мизије, северозападне области Мале Азије.
3. Ср. Пс. 90, 13.
4. Вероватно један од ученика преподобног Аврамија.
5. Она се налазила у граду Асу, близу Лампсака.
6. Преподобни се преставио око 360 године.
7. Овде се подразумева стари Ростов, који се називао Великим Ростовом.
8. Незнабожачки бог древних руских Словена Велес, или Волос, сматран је заштитником стоке.
9. На пет километара од града Ростова.
10. Од тога времена па све до данас постоји на том месту храм светог Јована Богослова.
11. Богојављенски манастир, основан преподобним Аврамијем, постоји и данас.
12. Преподобни Аврамије сахрањен у свом манастиру. Свете мошти његове почивају у сребрном кивоту у главном храму Богојављења Господњег.
13. Тако се првобитно називао Цариград.
14. Та се гора налазила у Малој Азији, на граници Фригије и Вигиније. На њој је било много манастира.
15. Реч је о византијском цару Лаву IV Хазару, који је царовао од775-780. године.
16. Цар Константин VI Порфирородни царовао од 780-797. г. Царица Ирина, његова мајка, за малолетства сина управљала државом, а потом од 797. до 802. царовала сама.
17. To је било у време већања Васељенског сабора 787. године о иконама. Подвижник je свакако био позван на саборска већања.
18. Свети Тарасије био Цариградски патријарх од 784. до 806. године.
19. У Цариграду, недалеко од Јулијанског пристаништа.
20. Света Ана преставила се 826. године.
21. Он мирно скончао у Светој Гори, у манастиру Пантократора, 1852. године.
22. Овог Св. Саву Стратилата треба разликовати од друге истоимене двојице који се спомињу 15. и 24. априла.