ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Карп и Папила. Карп беше епископ Тијатирски а Папила ђакон. Родом беху из Пергама, где најзад и пострадаше за веру Христову од опаког намесника Валерија, а у време царовања Декијева. Веза их Валерије за коње и отера у Сард, где их баци на љуте муке, но ангел Божји јави им се, исцели их од рана и укрепи. Слуга Карпов Агатодор следоваше с великом жалошћу своме господару, док и њега не узеше на мучење. По том их Валерије понова веза за коње и из Сарда довуче у Пергам. Када Карпа светог везаше за дрво и толико шибаше, да му све тело у ране претворише и крв његова потоком земљу напоји, насмеја се св. Карп усред тих страшних мука. Када га питаху, зашто се смеје, одговори св. мученик, да виде небеса отворена и Господа где седи на престолу, са херувимима и серафимима унаоколо. Приликом мучења Папиле, овај св. мученик молитвом исцели једног човека, слепог у једно око. И многи видевши вероваше у Христа Господа. Вргнути пред зверове мученици осташе неповређени. Када их бацише у пећ огњену, то виде Агатоника, сестра Папилина, па и она ускочи у огањ. Но огањ их не опали. Најзад их све мачем посекоше, 251. год. И тако после добрих подвига примише венац славе у царству Христовом.

2. Свешт. муч. Венијамин ђакон. Овај војник Христов беше Персијанац, и ревносном проповеђу Јеванђеља обрати у веру Христову многе незнабожне Персијанце и Јелине. Пострада за време персијског цара Издегарда, сина Гороранова, око 412. год. Када би бачен у тамницу неко од велможа царских заступи се за њега код цара. Цар га пусти но с тим, да ћути и више не говори људима о Христу. На то одговори Венијамин: „то никако не могу напустити. Јер великим мукама биће предан онај, ко скрива дати му талант". Па продужи ширити веру Христову. Цар нареди те му ударише трње под нокте, и мучаху га дотле док не предаде дух свој Богу.

3. Св. великомуч. Злата Мегленска. Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли". Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота". И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре — светитеље и светитељке". Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАРПА, ПАПИЛЕ, АГАГОДОРА и АГАТОНИКЕ

ВЕОМА је корисно сећати се оних који за Христа страдаше, јер само сећање на њихова мучења може побудити мисао нашу на љубав к Богу и нашој тежњи ка врлини дати као нека крила, да бисмо, ради будуће награде, душом претрпели она иста страдања која они поднеше телом. Таквим страдалцима, који на земљи извршише мученичке подвиге, припадају Карп и Папила, велики стубови и темељи Цркве. Обојица се они родише у славном граду Пергаму[1] од благочестивих родитеља, и својим врлинским животом обелоданише врлине својих родитеља: јер света грана расте из светог корена, добар плод указује на добро дрво и чист поток слава је извора. Они обојица даваху телу од хране само најпотребније, одбацујући све излипшо и разноврсно; па и најпотребније они употребљаваху у тако малој количини, да се од анђела разликоваху само телом, пошто по свом великом уздржању изгледаху скоро бестелесни. Када таквим животом они постадоше савршени у врлинама, њима би, као достојнима, поверена црквена управа: Карп би постављен за епископа, и тајанства вере проповедаше житељима Тијатире,[2] а Папила, кога Карп почаствова ђаконским чином, показиваше ревност, сагласно своме звању, у доличним трудовима.
Слава ове двојице угодника Божјих рашири се по свима околним покрајинама, као што обично и бива са врлином, да се она не може сакрити него се увек обелодани. Због тога се к њима стаде стицати мноштво људи, и под утицајем њихове проповеди обраћаху се у хришћанство. Разуме се да исконски мрзитељ добра, ћаво, видећи шта се збива, не могаше остати равнодушан: зато се даде на посао, и када нађе усрдне служитеље својој злоби, он им нашапта да свете ревнитеље вере оптуже незнабожном цару Декију.[3] И они оптужише Карпа и Папилу да се не клањају боговима њиховим него их, напротив, проклињу и следују хришћанском учењу. Цар Декије, чувши то разгњеви се силно и посла у Азију саветника свог Валерија, ревносног многобошца и љутог човека, који уживаше царево потпуно поверење. При томе цар каза Валерију све што му беше познато о Карпу и Папили, и даде му пуну власт над њима. Валерије, добивши наређење, хитно крену н а пут. И дошавши у место где живљаху свети Карп и Папила, он узажеле принети жртве боговима својим. Зато одмах издаде наређење у све крајеве Тијатирске области, да сви житељи њени одмах дођу на место жртвоприношења ради поклоњења боговима. Тако овај безбожник не само боловаше од идолођаволије, него жељаше да и друге зарази њоме.
Када се сви слегоше на место жртвоприношења, међу њима се не обретоше два хришћанска проповедника, Карп и Папила, јер они на другом месту приношаху истинитоме Богу истиниту жртву, тојест молитву. He нашавши их на овоме скупу, мучитељ нареди да их пронађу. А кад их нађоше и пред њега доведоше, он их гордо упита: Зашто се ви не јависте заједно са другима да принесете жртве боговима? - па онда додаде: Хајде, пред мојим очима исправите своју погрешку, да би се мржња оних који су вас оптужили сручила на њихову главу, а ваша слава тиме постала још већа од пређашње. - На то светитељи, не бојећи се страха и не иштући славе људске, смело одговорише: He треба, о судијо, да ми разгневљујемо Бога нашег и да будемо неблагодарни за Његова доброчинства према нама! Та и сама стока би нас изобличила због наше неблагодарности, јер и она зна свога господара; а ми бисмо показали да не знамо свога Створитеља, ако бисмо одали поштовање лажним боговима, оставивши истинитог Господа нашег.
Када они ово говораху, Бог потврди речи њихове следећим знамењем: земља се изненада страховито затресе, и сви идоли попадаше и у прах се расуше. Но Валеријева злоба беше силна и непоколебљива: јер када је требало да се задиви неисказаној сили Божјој и да се наруга страховитој ништавности лажних богова, он се, напротив, показа још безумнији и неразумнији. Постиђен благородством и кротошћу Божјих људи, он се уздржа да их тада подвргне најтежим мукама и нареди да им око врата ставе синџире и да их наге воде по граду. И тако, сјајни подвижници: достојни високе части, бише вођени по улицама с бешчашћем; достојни безбројних похвала, бише подвргнути подсмесима и поругама.
Међутим судија, сматрајући да ће они, претрпевши тако бешчашће, изменити своје чврсто држање, намисли да их придобије благим речима, и стаде им говорити: Када вас не бих сматрао за благоразумне, ја вам никако не бих давао добар савет, него би вас, и против ваше воље, мукама приморао на нашу веру. Али пошто ваша благоразумност и племенитост указују на ваше, великим људима својствено, здраво расуђивање о стварима, ја и одлучих да вам будем добар саветник. Држим, није вам непознато, да се слава и част одају бесмртним боговима из давнина, и то остаје тако све до данашњега дана не само код нас који знамо грчки и римски језик,[4] него и код варвара: јер кроз тако усрђе према боговима градови се управљају добрим законима, победе се односе над непријатељима, и мир се учвршћује. И откуда цареви и кнезови Римски дођоше до такве славе, да толике народе и градове освојише и све противнике својој власти покорише? He отуда ли што богове поштоваху и поклањаху им се? Стога одајте им и ви поштовање. И ако сте речима неуких људи заведени у неразумну и скорашњу хришћанску веру, онда се сада уразумите и окрените ономе што је боље, те да се и богови смилују на вас, и да се наситите многих блага која ми поседујемо, и да се од цара удостојите велике милости. Останете ли пак при првобитној непокорности, онда ћете и толика блага изгубити и нас принудити да поступимо с вама крајње немилосрдно.
Када светитељи чуше ово, подигоше очи к небу, осенише себе крсним знаком и одговорише Валерију: Ти се надаш да нас као неке незналице на брзу руку обратиш у своје безбожје; али знај, пред тобом стоје не слабићи и малоумници. Ми не сматрамо да је вера ваша достојна поштовања зато што је стародревна: јер све што је стародревно, није неизоставно и поштовања достојно; ето, и злоба је стародревна, али то не значи да је због древности своје достојна поштовања. Треба дакле расправлзати не о томе да ли је вера ваша древна, него о томе да ли је треба примити. Ми смо решили да се уклонимо од ње, и да је уколико је могуће избацимо из своје средине као ону која припрема страшан огањ паклени свима који је љубе. Ако хоћеш да познаш истину, ти размисли, па ћеш наћи да богови ваши нису ништа друго до само дело руку људских: они су неми и глуви, и не могу никакву корист донети не само другима него ни себи самима. "Истинити Бог је неописив по природи Својој; Њега ум наш постићи не може, нити временом измерити, јер нема почетка бићу Свом; Он је извео у биће све што је видљиво и достижно уму нашем; Он је створио човека, увео га у рај и дао му заповест, да би се човек навикао бити послушан Створитељу. Но завишћу ђавола човек паде у непослушност и постаде подложан смрти. Међутим ђаво се не задовољи таким падом човековим, него похита да и потомство његово одвоји од Бога, те да би људи умирали не само телом него и душом: и тако људи, оставивши Бога и одвративши очи своје од светлости правде, западоше у таму идолослужења. Тога ради милосрдни и жалостиви Створитељ, да би избавио човека од ђаволове тираније, сиђе на земљу не одвајајући се од Оца, и у свему постаде сличан нама осим греха; распет на крсту, Он умре, да нас избави од греховног пада. Победивши смрћу Својом непријатеља нашег ђавола, Он узиђе на небеса и нас призива тамо, учинивши за нас узлаз к Њему лаким. - А ти, о судијо, можеш ли нам ишта слично рећи о твојим боговима? И није ли те стид да их називаш боговима? Што се пак тиче богатстава ваших и почасти у цара, које ви називате вашим благом, ми их ниушта не сматрамо: јер сву наду нашу полажемо у Бога, за кога смо чврсто решени пострадати и умрети.
Чувши то, Валерије се страховито разгњеви и разбесни, збаци са себе лицемерну кротост и изригну своју унутрашњу свирепост, и нареди: да се најпре имање мученика разграби од стране оптужитеља, а да затим мученици буду привезани за коње и тако гоњени у Сард.[5] И коње, са привезаним за њих мученицима, тераху врло брзо и без одмора, да би за један дан стигли из Тијатира у Сард.[6] За храбре страдалце то беше тежак пут, јер пошто они не беху у стању да трче брзо као коњи, њих насилно вуцијаху и они, ударајући се о земљу, трпљаху силне муке. За њима иђаше и слуга светих мученика, блажени Агатодор, састрадавајући и сапатећи својим господарима. А кад стигоше у Сард, они се не одморише после тешког пута, него највећи део те ноћи проведоше у молитвама и божанственом певању. Када пак мало заспаше, анђели Божји их у виђењу утешаваху и за трпљење укрепљаваху. Пробудивши се од сна, они испричаше један другоме шта видеше, и веома се радоваху, благодарећи Бога што их утеши у тузи обећавши им помоћ у мукама, и ватрено жељаху да пострадају за Христа.
Валерије допутова у Сард са надом да ће страдалце, после толиких мука претрпљених на путу, лакше приволети на своје безбожје: безаконик не знаћаше да се светитељи још више укрепише на подвиг благодаћу Божијом, даном им у виђењу. А када Валерије угледа да су им лица светлија него раније, да су духом крепки и срцем неустрашиви, он изгуби наду да ће их мучењем победити, па поново прибеже лукавству, желећи да их благим речима и разним ласкама преласти и одврати од вере у Христа. И призор беше овакав: лисица се бори с лавовима, али ништа не успева лукавством својим, јер не може да победи оне које укрепљује помоћ Свевишњега. Када Валерије увиде да тиме ништа не постиже, он поступи овако: Карпа и Папилу, људе тврде и одабране, он даде под стражу; а дивнога Агатодора, слугу светих мученика, који и сам беше савршен мученик, и љубављу својом њихов пријатељ и сапатник, простре на земљу и нареди да га воловским жилама бију без милости. И надметаху се судија и мученик: судија хоћаше да победи мученика задајући му мноштво рана, а мученик с таком радошћу примаше ране, да је изгледало да се боји да се не уморе они што га бију и тако престану са бијењем. Из мученика, страшно и дуго бијеног, тецијаху потоци крви као из неког извора, отпадаше му месо, провиђаше му се унутрашњост, откидаху му се удови из зглобова, и болови сјајнога мужа морали су заиста бити велики. Међутим он тако јуначки подношаше толике муке као да уопште не осећа бол; ћутке он трпљаше тешке ране, и сама помисао да он страда за Христа беше за њега довољна утеха усред страховитих страдања. А када сустаде Валерије, сустадоше и они што бију; Агатодору пак мучења увећаваху радост. Христос, гледајући с неба на његов подвиг и спремајући награду, видевши сјајно трпљење слуге свога, позва га к себи да се одмори после толиких трудова. И он тог часа предаде дух свој у руке Господа свог, оставивши своје мртво тело мучитељима. По наређењу Валеријевом тело мучениково би остављено неукопано на поједење зверима и птицама. Али када наступи ноћ, неки од верних узеше тело светог мученика и тајно га погребоше.
После тога Валерије позва свете мученике Карпа и Папилу, и рече им: Безумни слуга ваш прими смрт, достојну његових дела, јер не хте да принесе жртву бесмртним боговима. А ви, мудри људи, зашто не изаберете себи оно што је корисно за вас, него хоћете да будете слични човеку заиста несрећном, који безумно претпоставља насилну смрт животу и радости. - Чувши то, светитељи укорише Валерија и назваше га безумним; похвалише пак јуначку смрт светог Агатодора, они рекоше да и себи усрдно желе такву смрт за Христа.
Тада мучитељ разбеснивши се нареди да Карпа и Папилу опет привежу за коње и брзо их гоне пред њим из Сарда у Пергам. И опет светитељи, гоњени путем и вучени, трпљаху велике муке и страдања; и сваки од њих говораше са Давидом: Ради речи уста твојих држим се путова оштрих (Пс. 16, 4). Ноћу пак њиховим боловима од рана додадоше се тесни окови и сурова тамница. Но свети мученици, после тешког пута, проведоше сву ноћ у молитвеном бдењу, узносећи молитве Богу. И Господ благоизволи поново их посетити: јави им се анђео Господњи, исцели их од рана, и срца им испуни Божанском радошћу, укрепљујући их на већи подвиг. А када свану, мучитељ мислећи да мученици после јучерашњег пута не могу уопште стајати на ногама и ходити, нареди да их доведу пред њега, да он види њихове патње. Но угледавши их здраве и чиле, светлих и радосних лица, и како брзо ходе, он, сам пун злодуха, приписа то њиховим мађијама, и зато им приреди још већа страдања: окова свете мученике у тешке окове и потера их на још даљи пут. За време тог путовања он на једном месту принесе жртву идолима, седе на судишту, па дозва к себи Карпа и стаде му пријатељски говорити, као да га истински сажаљева: Ето богови, имајући сажаљења према твојој старости, помогоше ти да толики пут пређеш без муке. Зашто си онда незахвалан својим добротворима подвргавајући их руглу? Послушај мој добронамерни савет: хајдемо заједно к боговима, јер ја попггујем твоју старост, и сажаљевам те, и плачем због невоље у којој си као да сам сам у њој. Но шта да радим? Ти знаш да си ме силно увредио, и ја већ не могу више да подносим: зато, ако сада не послушаш мој добри савет, ја то отрпети нећу, не што мене омаловажаваш него због богова.
На то свети Карп одговори: Твој савет, који од светлости води у таму и од живота у смрт, нико не може назвати добрим, већ варком и замком. А ако ти поштујеш старост моју, зашто онда не верујеш мени када те очински саветујем? Јер ја више жалим твоју погибао него ти моје патње, и веома тугујем због твоје невоље што си сву наду положио на бесмислици и почитујеш такве богове који те не могу избавити од вечних мука: та они су бездахни, руком људском саздани, и не могу се уствари назвати боговима, јер су идоли ништавни и непотребни.
Валерије, не могући више слушати срамоћење богова својих, нареди џелатима да светог Карпа узму, свуку хаљине с њега, обесе, и љуто бију трновим прућем. Када тако бијаху светитеља, сво му се тело претвори у рану, и месо му отпадаше и у ваздух одлеташе. Али мучитељу и то беше мало, зато дозва друге џелате: те једни Карпу свећама ребра паљаху, а други му ране сољу посипаху, и земља се крвљу светитељевом натапаше; жиле му се кидаху и тешке патње изазиваху; но мученик, уколико га јаче мучаху утолико се он јаче утврђиваше у љубави Божјој и трпљењу. И висећи тако, он се усред мука осмехну, и кнез га упита: Зашто се, Карпе, осмехну? - Свети Карп одговори: Зато што видех благодат Христа мог дану ми. - Јер светитељ виде небеса отворена, и Господа где седи на престолу, и Херувиме и Серафиме око Њега.
Тако Господ утеши слугу Свога у мукама, и надјача благодат Божја све болове његове, те светитељ заборави на страшне болове и тешке муке, које јуначки трпљаше. И би свети Карп мучен све док се џелати не уморише. После тога га у тамницу вргоше; и он благодараше Бога што га удостоји да страда за Њега.
Затим Валерије изведе преда се светог Папилу, и стаде га испитивати као да га први пут види: Каквог си порекла, одакле си и каквог си занимања? - Теби је већ познато, одговори светитељ, да сам рођен од високородних родитеља у граду Пергаму; a no занимању сам лекар, но моје лекарство не зависи од биља што расте на земљи, него ми се оно даје одозго од Бога; то лекарство лечи не само тело него исцељује и душевне бољке. - На то судија рече: Лекарске вештине не може бити без изучавања онога што су написали Галин[7] и Ипократ,[8] којима знање лекарства би дато од богова. - Папила одговори: Галин, Ипократ и њихови ученици могу излечити болесника само када Христос мој, по неисказаном милосрђу Свом, благоволи дати коме Своје лекарство. Без тога, узалуд је лекарско знање, некорисна је опитност у лекарском звању. А они, које ти називаш боговима, како се могу побринути о ма чијем здрављу када ни сами ceби не могу ни у чему помоћи? И ако хоћеш да дознаш истину, пробај на делу: ето ти видиш, тај што поред тебе седи слеп је на једно око: нека му богови твоји даду да прогледа, и ја после тога ништа приговорити нећу. - Валерије на то рече: Може ли постојати неко да та исцели? - Светитељ одговори: He само ту, него и све друге неизлечиве болести лако ће исцелити онај који призове Христа, Исцелитеља свих болести. - Валерије рече: Хајде онда да видимо сада то што говориш: ако имаш силе, учини пред нама да овај прогледа на слепо око. - Папила одговори: Ја нећу да учиним то овог часа, бојим се да ти не станеш приписивати то чудо твојим бесима; него нека најпре ваши врачи, ваши лекари, призову ма кога од својих богова, па ћу после тога и ја показати силу Христа мога.
Тада Валерије сазва своје жреце и нареди им да призову богове, да они исцеле слепо око његовог саветника. Жреци стадоше вапити к ништавним боговима својим, дозивајући сваки од њих свога бога: један Аполона, други Асклипија, трећи Зевса, четврти Хермеса. И збиваше се ствар достојна смеха: цео дан се они мољаху онима који им не могаху пружити никакву помоћ, викаху ка глувима, жртве приношаху бездахнима и, пошто сами беху ослепљене душе, не добијаху оно што искаху, нити беху у стању дати вид једном телесном оку.
А шта ради слуга Христов? Он подиже к небу телесне и душевне очи, и призва милосрдног Господа; затим руком својом додирну слепо око, осени га крсним знаком, и човек, тог часа прогледа. И то прогледа не само телесним оком него и очима душе: јер се Божанска светлост косну срца његова, и он, пробудивши се као из сна, познаде немоћ ништавних богова и увиде силу Јединога Бога, Исуса Христа, Светлости истините која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1, 9), и поверова у Њега. И не само тај човек, него и мноштво других људи дође тим чудом у познање истине. Јер кога то преславно чудо не задиви и не приведе вери? И сваки који то виде и чу говораше: Заиста је сила Христова велика, и Он је истинити Бог! - Али, иако сви слављаху Бога истинога, ипак безакони Валерије не усхтеде познати Га, и са још већим бесом окоми се на светог Папилу. И уместо захвалности за такво доброчинство, он нареди да светог мученика привежу за дрво и немилице бију.
И док тако бијаху светог Папилу, он страдаваше не што га бију, него туговаше што га не стављају на најтеже муке. Валерије пак, видећи да мучениково јунаштво побеђује муке, све се више распаљиваше јарошћу и додаваше мучење мучењу: испод слабина светог Папиле наложи огањ и нареди да бацају камење на њега. Међутим мученик подношаше огањ трпељиво, а камење падаше на друго место, као указујући поштовање телу које страда за Христа; не науђујући светитељу ни најмање, камење се, напротив, враћаше на оне који га бацаху и падаше на њих.
Када се Валерије умори, и не знађаше каквом још мучењу да подвргне свете мученике, он ипак одлучи да обустави мучење, сматрајући да ће се за неко време ране мученика подљутити и још их страшније болети, те их на тај начин потпуно раслаби ти за мучења која ће им касније приредити. Међутим мученици, имајући као свог лекара Христа, ради кога добровољно примаху ране, бише исцељени не само од болова него и од рана и модрица, те не остаде на њима ни трага од њихових рана. A то баш и јесте оно што безумног мучитеља у силан бес увођаше: јер уколико се олакшаваху њихове патње, утолико више Валеријево срце паћаше, и јарошћу као огњем пламћаше.
Након мало времена мучитељ поново седе на судишту, дишући свирепошћу и гледајући крвнички. Свети пак мученици стадоше пред њим радосна лица и светла погледа, као да су на пир позвани. Безаконик хоћаше да их самом јарошћу својом уплаши, али он чу из њиховог неустрашивог срца и њихових одважних уста овакве речи: Зашто, о мучитељу, замараш себе и своје слуге, често нас доводећи и одводећи, мучећи и не изричући нам последњу пресуду? Надаш ли се да нас одвратиш од Христа и од истине? Пре ћеш нас угледати мртве но што ћемо се ми покорити твом безбожном наређењу.
После тога мучитељ нареди те на земљи наместише парчад цигаља и гвоздене клинце; на њих ничице положише свете мученике наге, и стадоше их вући, жестоко их бијући при томе. Али и у тим мукама Господ не остави слуге Своје, јер им притече у помоћ, надахњујући лица њихова и отклањајући од њих муке: цигле и гвоздени клинци изненада нестадоше без трага, и светитељи остадоше неповређени. To још више разјари судију, и он нареди да им бријачима режу слабине; а свети мученици све то јуначки трпљаху, славећи Бога.
После тога мучитељ сабра љуте звери и приреди на гледалишту призор: доведоше мученике и пустише на њих медведицу. Сви мишљаху да ће их она сместа умртвити и растргнути им тела; али она не показа никакву крвожедност и, као указујући светитељима поштовање, леже крај ногу њихових и грљаше их. Затим би пуштен лав, који се не само показа кротак као и медведица него се преко њега још чудесније обелодани Божија сила: јер ричући, он проговори људским гласом ружећи гонитеља и свирепост њихову. Међутим они запушише уши своје, све то приписујући мађијама светих мученика. И нареди судија да мученике баце у јаму пуну негашеног креча. Али узалуд се труђаше безумник супротећи се Богу који свуда чуваше слуге Своје неповређенима, јер, провевши три дана у том кречу, свети мученици изађоше здрави и читави.
Валерије пак, уколико се више убеђиваше да светитеље не може победити, утолико више беснијаше гњевом на њих. После свега он их обу у гвоздене чизме, начичкане гвозденим клинцима, па их натера да трче у њима; али ни тиме он не могаде победити непобедиве војнике Христове. Затим мучитељ страховито ужеже пећ, и врже у њу свете мученике; са њима заједно уђе у пећ и блажена Агатоника, сестра светог Папиле, желећи да узме удела у њиховим подвизима и да умре за Христа. Али, огњена пећ их не само не опече него се силом Христовом претвори у прохладно место, јер паде велика киша, угаси огањ и охлади пећ. А када светитељи изађоше из пећи неповређени, поново их одведоше у тамницу, у којој они као у цркви певаху Богу.
Мучитељ, не знајући шта да ради и стидећи се што је побеђен, изрече коначну пресуду мученицима: да им се одсеку главе. Вођени заједно са Агатоником на место посечења, свети мученици се радоваху, и подижући очи своје и руке к небу они се мољаху не само за себе него и за убице своје; и тако завршише подвиг свој посечени мачем. Света пак тела њихова, с поругом бачена и остављена, верни узеше тајно и погребоше чесно, славећи Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и поклоњење вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФЛОРЕНТИЈА

СBETИ мученик Флорентије беше из града Солуна. Као хришћанин он беше ревнитељ побожности и врлине, и изобличаваше и исмеваше лажне богове незнабожачке. Хришћане пак он утврђиваше у Христовој вери, трудећи се свим силама да их научи вршењу заповести Господњих и врлина. Зато га игемон града Солуна изведе на суд. Он на суду пред игемоном и свима смело исповеди своју веру у Христа као Бога и Творца, а незнабожачке богове нагрди тврдећи да су они дрво и камен и злато и сребро и бакар и гвожђе, бездахни и мртви идоли. Због таквих речн он би страховито бијен; затим га обесише о дрво и стругаше; после тога га бацише у огањ, и блажени мученик радујући се и молећи се и благодарећи Бога сконча, и доби венац мучеништва.[9]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ НИКИТЕ ИСПОВЕДНИКА

СВЕТИ Никита родио се у Пафлагонији[10] од побожних и богољубивих родитеља, који беху даљни сродници царице Теодоре, жене цара Теофила иконоборца. Као дете он би дат у школу, и изучи књигу; а кад му би седамнаест година он оде у Цариград. У то време на царском престолу бејаше супруга умрлог цара Лава IV Ирина и њен малолетни син Константин.[11] Примљен у царски двор на службу, Никита убрзо постаде управник двора, и доби звање патриција. Затим би постављен за војног старешину, војводу на Сицилији.[12] Од детињства свог живећи богоугодно Никита, иако на високом положају, осети сву таштину и ништавност световних звања и блага и хтеде да се замонаши. Али га у томе спречише цар Никифор и његов син Ставрикије,[13] јер они, високо ценећи Никитине заслуге за државу, не хтедоше га ослободити дужности у манастир. А када после њих на престо ступи Михаило Рангава,[14] Никита с тешком муком измоли од њега дозволу да остави службу и да се замонаши. Цар му даде дозволу с тим да Никита не иде ван престонице Цариграда, него да буде у манастиру Хрисоники код Златних Врата.[15] У то време Никита имађаше педесет година. И остаде преподобни Никита у том манастиру све до царовања Лава Јерменина иконоборца.
Када свети Никита виде каквом се руглу предају свете иконе од безаконог цара иконоборца, он напусти Цариград и оде у манастир у близини Цариграда, и тамо ступи као најпростији монах; и провођаше време у посту и трудовима. Међутим неки иконоборци, дознавши да преподобни Никита има Спаситељеву икону, набављену из Рима, известише о томе цара, Цар посла к преподобном Никити чиновнике, да га претњама и застрашивањем приморају да им да икону. Али свети Никита одлучно одби да им да икону. При томе им рече: Та икона није моја него Божија, и као светиња она се чува са другим црквеним драгоценостима. - Тада цареви изасланици пронађоше монаха који им каза где се налази света икона. И ушавши у цркву, они узеше свету икону, и бестидно јој се наругаше. Видећи тако богохулство, светитеља обузе силна туга. Цареви пак изасланици, одлазећи, строго наредише преподобном Никити да се никуда не миче из манастира.
Доцније, када на царски престо ступи други иконоборачки цар - Теофил,[16] к преподобноме Никити би послан од стране цара неки дворјанин Теодосије, који пред свима рече преподобноме: Цар ти наређује преко мене: да признаш патријарха Антонија[17] и да се не клањаш иконама; у противном, одмах ћеш бити послат у прогонство. - Но светитељ на то одговори: Нећу никада престати да се клањам икони Христа Бога мог; а Антонија, док је у мени читав и здрав ум, нећу назвати патријархом него прељубочинцем и злочинцем. А ти, терај ме у прогонство, закољи ме, и какво год хоћеш зло учини ми!
И тог часа свети Никита би истеран из манастира. Захваливши Богу, свети исповедник узе са собом тројицу од братије, и оде у друго, оближње место, и тамо проведе Свету Четрдесетницу, и све до Тројичина дана. После тога отиде одатле у Пантихион. Но пошто изиђе заповест од цара да нико не сме примати оне хришћане који се склањају и беже због поштовања светих икона, свети Никита отиде на једно острво. Али и тамо не имађаше мира, јер навалише Агарјани. Тада му неки роћак његов Никола предложи да иде у место звано Силопа, и тамо се склони. Преподобни оде тамо. Али после кратког времена иконоборци му послаше поруку: или да се придружи њима, или да напусти то место. - Преподобни напусти Силопу и отиде у Катисију. Тамо нађе једно згодно местанце, купи га и подиже на њему цркву у име Светих Архангела. И проведе тамо доста времена, заједно са братијом што беху с њим, живећи добро и богоугодно. Напослетку оде у један приморски манастир, и живећи тамо многа чудеса сатвори. Тамо провиде смрт своју и одлазак свој к Богу; и поучивши монахе и пожелевши им све што је на спасење, отиде ка Господу, у својих седамдесет пет година.[18] Како за живота, тако и по смрти, свети Никита учини многа чудеса.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВЕНИЈАМИНА ЂАКОНА

СВЕТИ ђакон Венијамин живљаше за време персијског цара Издегарда[19] сина Гороранова. Пореклом Персијанац, а ревностан у проповедању Еванђеља, он обрати у веру Христову многе незнабожне Персијанце. Због тога он би оптужен, ухваћен, немилосрдно бијен, па у тамницу бачен, где проведе две године. Неко од велможа царских заступи се за њега код цара. Цар га пусти но с тим, да ћути и више не говори људима о Христу. На то одговори Венијамин: Ја не могу да не дајем помраченима светлост богопознања коју сам примио, јер Еванђеље јасно учи, да ће великим мукама бити предан онај ко скрива дани му талант.
Пуштен из тамнице, свети Венијамин продужи ширити веру Христову, и читаву годину проповедаше Еванђеље, обраћајући незнабошце ка Христу. Сазнавши за то, цар нареди да Венијамина доведу преда њ на суд. И примораваше цар слугу Христовог да се одрекне Христа. А Венијамин упита цара: Какву казну, о царе, заслужује онај који би презрео тебе и другог цара претпоставио теби? - Такав заслужује смрт, одговори цар. - На то мученик узврати: Када заслужује смрт онај који се одрекне тебе, смртнога цара, какве ли тек муке с правом заслужује онај који се одрекне истинитог Бога, Творца и Саздатеља свега, а поклања се ма коме створењу?
Чувши овакве речи, цар се разјари и нареди да мученику забију по зашиљено дрвце под сваки нокат на рукама и ногама. Но кад виде да то мучење јунак Христов сматра као неку шалу, он мученика подвргну ђаволским мукама, па га најзад натаче жива на колац. У таким мукама овај сјајни борац предаде душу своју многожељеном Христу.[20]

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ЗЛАТЕ МЕГЛЕНСКЕ

СBETA девомученица Злата је рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромапших сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Света Злата беше смерна, кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом, чистом и чедном. При томе она беше и необично лепа. Та њена лепота и би повод да се њен живот украси страдањима великомученице.
Један тамошњи Турчин, прелашћен ретком лепотом Златином, распали се сатанском љубављу према Злати, и вребаше згодну прилику да задовољи своју гнусну страст. Једнога дана Злата оде са другим женама у шуму по дрва. Сладострасни Турчин, сазнавши за то, подговори неке сличне себи бесрамнике Турке, те уз њихову помоћ ухвати Злату и силом је одведе кући својој. И најпре покуша да је разним крупним обећањима приволи да се потурчи, дајући јој реч да ће се онда оженити њоме; у противном, он ће је ставити на страшне муке. Поражена безочношћу, Злата одлучно одби, и остаде храбра и неустрашива. И призвавши у помоћ име Господа Исуса, она неустрашиво рече: Ја у Христа верујем, и Њему се клањам, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на сигне комаде исекли.
Чувши такве одлучне речи, Турци видеше да ову девојку не могу придобити обичним средствима, већ се мора измислити нешто нарочито. И знајући да су жене вичне у томе да девојку занесу, они предадоше Злату својим женама да је на сваки начин приволе на оно што они желе. И шта све те жене не чинише! и каква све лукавства не употребише! и каква све уживања не обећаше! Читавих шест месеци они се трудише око Злате да је приволе да прими муслиманску веру. Али им све то би узалуд, пошто блажена Злата беше чврста и непоколебљива у својој вери у Христа.
После тога Турци позваше Златине родитеље и сестре, и страховито им претећи наредише им: или да своју кћер Злату приволе да се потурчи, или ће они убити Злату, и њих подвргнути мукама и одузети им имање. - Преплашени, родитељи и сестре стадоше наговарати Злату да се потурчи; и плачући горко, са сузама јој говораху: Кћери, кћери слатка, сажали се на себе, и на нас родитеље своје, и на сестре своје, сви ћемо због тебе пропасти и бити уништени. Одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, А Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота.
Пренеражена и ожалошћена, али сва окриљена пламеном љубављу према Христу, витешка , душа свете Злате не даде се победити ђаволским замкама, него се диже изнад суза својих родитеља и својих сестара. И сва винувши се изнад тела и крви и изнад природних закона, света Злата рече својим родитељима и сестрама: Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје. Имам оца, - Господа Исуса Христа, и мајку - Пресвету Богородицу, и браћу и сестре - светитеље и светитељке.
Када Турци, особито отмичар Златин, увидеше да сва лукавства и средства која употребише, не помажу ништа, онда они прибегоше мучењима. И најпре свету Злату бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Затим јој с леђа искаишаше кожу, па те каише њене коже повешаше испред њених очију, еда би је на тај начин заплашили; док крв потоцима течаше од њеног тела и натапаше земљу. Но мучитељима и то беше мало. Они после тога усијаше гвоздену шипку, па јој њоме пробушише главу, провукавши усијану шипку од једнога ува до кроз друго, тако да дим излажаше кроз нос и уста свете великомученице.
Ове страховите муке, које би могле поколебати и најхрабрије људе, света мученица трпљаше веома јуначки, крепљена силом крста и свесрдном љубављу према Господу Христу. Јер, као што каже свети Симеон Метафраст: душа, оковима љубави везана за Бога, ниушта не сматра страдања, радује се боловима, и цвета у мукама.
Боравећи у тим ужасним мукама, света страдалница чу да се у селу налази проигуман Светогорског Светоникитског манастира отац Тимотеј, духовник њенога оца, и посла једног хришћанина к оцу Тимотеју са усрдном молбом, да се помоли Богу за њу, да је Господ удостоји да богоугодно заврши подвиг свога мучеништва. - Смирена молба њена би испуњена: Господ јој даде силе те она заиста богоугодно заврши подвиг велике мученице.
Напослетку бездушни Турци обесише страдалницу о дрво и исекоше сву на ситне комаде. И тако света Злата, испитана и очишћена као злато у топионици толиких страдања, предаде своју свету душу у руке Бесмртном Женику свом, добивши од Њега двоструки венац; венац девичанства и венац мучеништва. И сада се у рајским насељима радује заједно са мудрим и победничким девама и блаженствује у дивотном Царству Господа Христа, славећи Га кроза све векове. Њеним молитвама нека се и ми удостојимо Небеског Царства.
Комаде чесних моштију свете великомученице Злате хришћани тајно покупише, па чесно и побожно сахранише. Света Злата пострада 1795 године месеца октобра.[21]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНТИГОНА

СВЕТИ мученик Антигон пострада за Христа спаљен у огњу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Пергам - град у великој Мизији, у северозападном крају Мале Азије; био престоница Пергамског царства; у старини чувен по богатству, раскоши и огромној библиотеци, и по изврсној изради пергамената. Доцније овај град је присаједињен Римској царевини. Спомиње се у Откривењу (Откр. 2, 12).
2. Тијатира - град у Лидији, на граници Мизије, југоисточно од Пергама; првобитно улазио у састав Сиријске краљевине, затим пао под власт Римљана. Хришћанство се ту почело ширити још у доба светих апостола. Тијатира се спомиње у Новом Завету: Д. А. 16, 14; Откр. 1, 11;2, 18.24.
3. Декије царовао од 249. до 252. године.
4. Тојест код образованих људи. Грци и Римљани су све остале људе, који нису припадали њима по пореклу и нису знали њихове језике, сматрали за грубе и необразоване и називали их варварима.
5. Сард или Сардис - град у Лидији, на југу од Пергама и Тијатира; престоница Лидијског царства; чувен по богатству. У апостолско доба било много хришћана. Сардиска црква спомиње се у Откривењу
6. Сард удаљен од Тијатира око 40 километара.
7. Галин или Гален - знаменити учени лекар; рођен 131. године после Христа у Пергаму; много се учио, много путовао; био дворски лекар код ондашњих римских царева; умро у самом почетку трећег века. Он је имао огроман утицај на лекаре целога света и био у њиховим очима неоспорив ауторитет све до шеснаестог века.
8. Ипократ - други знаменити грчки лекар са острва Коса; живео много раније од Галена (од 460. до 356. год. пре Христа). Од њега остало неколико списа, на којима се васпитавао и Гален.
9. Свети Флорентије пострадао почетком трећега века.
10. Свети Никита се родио око 763. године. - Пафлагонија: дивља планинска покрајина у северном делу Мале Азије, граничи с Понтом и Витинијом.
11. Лав IV Хазар царовао од 775. до 780. год. Жена његова Ирина управљала државом за малолетства сина свог Константина VI Порфирородног, и затим после њега царовала од 797. до 802. год.
12. Острво Сицилија било у то време под Византијском владавином, и то од половине VI века па до 827. године, када су острво заузели Арабљани.
13. Византијски цар Никифор царовао од 802. до 811. год. Син његов Ставрикије царовао после њега само два месеца и шест дана.
14. Цар Михаило Рангава царовао од 811. до 813. године.
15. У азијском делу Цариграда, на месту старога града Витиније Хрисопола, које је сачињавало неку врсту предграђа Цариграда.
16. Године 829.
17. Антоније I, иконоборац, био патријарх од 821. до 832. године.
18. Преподобни исповедник упокојио се око 838. године.
19. Цар Издегард I царовао од 399. до 420. год. За време његово пострадао учитељ и епископ ђакона Венијамина, свети Авда (+ 418. год.).Спомен његов 3. марта.
20. Св. Венијамин пострадао 421 године, за царовања Издегардова сина Варахрана V.
21. Ово Страдање свете великомученице Злате описано по казивању духовника оца Тимотеја.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Тарах, Пров и Андроник. Тарах беше родом из Клавдиопоља у Сирији; Пров из Сиде Памфилијске, а Андроник — син знаменитог грађанина Ефеског. Мучени сва три заједно од антипата Нумерија Максима у време цара Диоклецијана. Тараху беше 65 година у време мучења. Када га антипат три пута упита за име, он сва три пута одговори: хришћанин. Најпре их тукоше штаповима, па их крваве и рањаве бацише у тамницу. По том их поново изведоше на истјазање. Када антипат саветоваше Прова да се одрече Христа обећавајући му почасти од цара и своје пријатељство, одговори Пров свети: „нити цареве почасти хоћу, нити твоје пријатељство желим". А када прећаше св. Андронику још већим телесним мукама, одговори млади мученик Христов: „тело моје пред тобом је, чини што хоћеш". После дуготрајних мучења по разним местима ова три света мученика беху бачени у позоришту пред зверове. Пре њих беху неки други осуђеници у истом позоришту растргнути од зверова. Но зверови не хтеше шкодити светитељима, него се и медвед и лавица љута умиљаваху око њих. Видећи то многи повероваше у Христа Бога и викаху на антипата. Бесан од љутине, и љући од зверова, антипат нареди војницима, те уђоше и мачевима исекоше Христове војнике на комаде. Тела им осташе помешана са мртвим телима осталих осуђеника. Три хришћанина: Макарије, Феликс и Верије, који присуствоваху убиству св. мученика, дођоше те ноћи да узму тела њихова. Но како тела беху помешана, а ноћ беше врло тамна, они, у недоумици како да распознају тела мученичка, помолише се Богу, и на једанпут појавише се три свеће над телима светитељским. И тако они их узеше и чесно сахранише.

2. Св. Мартин еп. Турски. Рођен у Панонији, у једноме граду Штајерске 316. год. од родитеља незнабожаца. Отац му беше римски официр, и тако и млади Мартин и преко воље буде дат на службу војничку. Међутим он већ беше „оглашен" у цркви хришћанској, коју свим срцем љубљаше од раног детињства. Путујући једне зиме са друговима ка граду Амиену, он виде пред капијом града једног просјака где без мало наг дрхти од мраза. Сажали се Мартин, изоста од другова, скиде са себе свој војнички огртач и сабљом пресече га на двоје: једну половину даде просјаку, а другом се он огрте, и оде. Те ноћи јави му се у сну Господ Христос, огрнут у ону половину огртача његовог, и рече ангелима Својим: „Мартин је тек оглашен, и ево обуче ме својом одећом!" Изишавши из војске Мартин се одмах крсти, и крсти мајку своју. По том се замонаши у епархији св. Иларија Поатијског, и провођаше живот пун истинског подвига. Беше изванредно смирен, те му због смирења даде Бог обилати дар чудотворства, тако да и мртве васкрсаваше, и зле духове изгоњаше. На супрот његовој вољи би постављен за епископа у граду Гуру. После обилатог рада у винограду Господњем, после мучне борбе и са незнабошцима и са јеретицима аријанцима, св. Мартин предаде душу своју свету у руке Господу своме 397. год.

3. Преп. Козма Мајумски. Родом из Јерусалима. Друг св. Јована Дамаскина, чији га родитељи узеше као сироче и васпиташе. Као монах помагао св. Дамаскину саставити Октоих. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу, на Цвети, на Страсну Недељу. Био епископ у граду Мајуму, близу Газе Палестинске. Надживео св. Дамаскина и скончао у дубокој старости.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТАРАХА, ПРОВА и АНДРОНИКА

ЗА царовања Диоклецијана и Максимијана, када у Тарсу Киликијском управљаше проконзул Нумерије Максим, у граду Помпеопољу[1] бише ухваћена три хришћанина: Тарах, Пров и Андроник, и доведени пред проконзула Максима на суд. Погледавши на њих, проконзул примети да је Тарах честит стар човек и обрати му се овим речима: Како се зовеш? Јер тебе као најстаријег по годинама треба најпре питати. - Ја сам хришћанин, одговори Тарах. - Проконзул на то рече: He казуј ми своју безбожну веру, него реци своје име. - A Tapax опет одговори: Ја сам хришћанин.
Тада Максим нареди слугама: Бијте га по устима и говорите: не одговарај тако судији! - A Tapax бијен говораше: Како ми је име ја кажем: хришћанин. Оно ми је милије од имена што ми родитељи дадоше. А ако хоћете и њега да сазнате, ево њега: Тарах. У војсци пак зваху ме Виктор.[2] - Проконзул га упита: Каквог си рода, Тараше? - Тарах одговори: Пореклом сам Римског војничког рода у Сиријском граду Клавдиопољу;[3] a када постадох хришћанин ја напустих војничко звање. - Проконзул на то рече: Ти си био недостојан бити војник; ипак кажи, како си отишао из војске. - Тарах одговори: Молих кнеза Публиона, и он ме отпусти. - Проконзул рече: Поштеди старост своју и послушај наређење царева наших, да бих ти ја указао поштовање; приступи и принеси жртву боговима нашим, јер се њима клањају и сами цареви који владају васељеном. - Тарах одговори: Обманути Сатаном они падоше у заблуду. - Проконзул на то нареди слугама: Разбијте му вилице, јер говори против царева да они обманути падоше у заблуду.
Бијен, Тарах говораше: Тврђах и тврдим, да они падоше у заблуду као људи. - Проконзул рече: Остави безумље своје и принеси жртву боговима нашим. - Тарах одговори: Ја Јединоме Богу моме служим, и Њему приносим на жртву не крв него чисто срце. - Проконзул рече: Штедећи старост твоју и показујући снисходљивост ја ти саветујем да оставиш штетну веру хришћанску и да принесеш боговима жртву. - Тарах одговори: Такво безакоње учинити нећу, јер љубим закон Бога мога, и нећу одступити од њега. - Проконзул рече: О, зла главо! постоји други закон који треба испуњавати. - Тарах одговори: Пагубан је закон ваш који вама незнабошцима наређује да почитујете камење и дрвље, дела руку људских, и да им се клањате.
Проконзул нареди присутнима да Тараха ударе по врату. А мученик, трпећи ударе, говораше: Нећу одступити од овог вероисповедања које ме спасава. - Проконзул рече: Ја ћу те одговорити од тога безумља и опаметити. - Мученик одговори: Тело моје је пред тобом, чини што хоћеш. - Проконзул Максим нареди: Свуците с њега одело, па га гвозденим штаповима бијте. - А када га бијаху, Тарах говораше: Сада си ме начинио заиста мудрим и паметним, јер у овим мучењима ја се још више уздам у Бога и Христа Његовог. - Проконзул на то рече: Неправедниче и проклетниче, ти у почетку говориш да служиш Једноме Богу, а сада исповедаш двојицу: Бога и Христа Његовог. Како онда служиш тој двојици, а наше многе богове одбацујеш? - Тарах одговори: Ја исповедам Једног истинитог Бога. - Проконзул рече: He назва ли ти Богом и Христа Његова? - Тарах одговори: Христос је Син Божји (један по Божанству са Оцем и Духом Светим), нада свих хришћана, и ми ћемо се спасти страдајући за Њега. - Максим проконзул одврати на то: Остави ту многоглагољивост и принеси жртву боговима нашим. - Тарах одговори: Нисам многоглагољив него говорим истину; ево шездесет пет година живим верујући тако, и сада не одступам од истине. - А неки капетан Димитрије који стајаше ту, рече: О човече, поштеди себе, и поклони се боговима; послушај мој савет. - Тарах одговори: Одступи од мене са својим саветом, слуго Сатанин!
После тога проконзул Максим нареди да страдалца Христова окују у тешке гвоздене ланце и вргну у тамницу. И слу гама рече: Приведите ми другога. - На то капетан Димитрије рече: Ево, господине, он стоји пред тобом. - Проконзул Нумерије Максим, угледавши другог хришћанина где стоји пред њим, рече му: Кажи ми најпре своје име. - Овај одговори: Моје најпрво и најдрагоценије име јесте хришћанин, а друго име, дано ми од људи, Пров. - Проконзул упита: Каквога си рода, Прове? - Пров одговори: Отац мој бејаше из Тракије, a ja сам рођен у Перги Памфилијској,[4] и хришћанин сам. - Проконзул Максим рече: Ништа ти то име не користи! Послушај мене: принеси боговима жртву, па ћеш од цара добити почасти, и постаћеш пријатељ наш. - Пров одговори: Нити хоћу почасти од царева, нити желим твоје пријатељство: јер моје богатство не беше мало, a ja га оставих, да бих служио Богу живоме.
Проконзул нареди: Свуците га и положите, па бијте сировим жилама. - А када светитеља бијаху, капетан Димитрије рече му: О човече, поштеди себе, та видиш крв твоја тече по земљи! - Пров одговори: Тело је моје у вашим рукама, мучите га! а мучења су мени посластица. - Проконзул Максим рече: Хоћеш ли оставити сујету своју, или ћеш и надаље остати упоран? - Пров одговори: Нисам сујетан, него сам храбрији од вас; а храброст је моја у Господу.
Тада проконзул нареди слугама: Окрените га, и бијте га по стомаку. - При том свирепом мучењу Пров завапи: Помози мени, слузи Твоме, Господе! - Проконзул рече слугама: Када га бијете, ви га питајте: где је помоћник твој? - И када га слуге питаху, Пров говораше: Мени Господ помаже, и помоћи ће, јер ја ни у шта не сматрам мучења ова од тебе, и ја се нећу због њих покорити вољи твојој. - Максим проконзул рече Прову: Бедниче, погледај на тело своје; та земља се зали крвљу твојом! - Пров одговори: Ово знај: када тело моје страда ради Христа, тада се душа моја исцељује и оживљује. - На то судија нареди да престану тући мученика, и рече: Свежите му ланцима руке и ноге, па у тамницу вргните, и не допуштајте да му ико долази и стара се о њему.
После тога по проконзуловом наређењу, на суд би изведен трећи хришћанин. Упиган за име, он одговори: Хришћанин сам. - Проконзул рече: Они што пре тебе беху, никакве користи не видеше од тог имена; и ти треба да одговараш друкчије. - Он рече: Моје обично име јесте Андроник. - Проконзул Максим га упита: Каквога си рода, Андрониче? - Андроник одговори: Угледног сам рода; син сам једног од првих грађана Ефеских. - Проконзул Максим рече: Поштеди себе, и послушај ме као оца; јер они што пре тебе овде беху и говораху бесмислице, ништа себи не стекоше; а ти принеси жртву боговима, који су владари и оци наши. - Андроник му на то рече: Добро си их назвао оцима, јер Сатану имате за цара, и творећи дела његова ви сте синови ђавола. - Проконзул Максим рече: Ти си младић и ниподаштаваш ме! He знаш ли да су за тебе већ спремљена велика мучења. - Андроник одговори: Ти сматраш, тиранине, да сам ја безуман, па ћу се показати мањи од страдалника што беху пре мене; ја сам готов на све муке.
Мучитељ онда нареди: Скините га голог, па привезавши обесите. - А капетан Димитрије рече Андронику: Јадниче, послушај што ти се наређује, пре но што ти месо не буде отпало са костију твојих. - Андроник одговори: Боље је да погине тело моје, да не бисте учинили души мојој оно што хоћете. - Проконзул Максим рече: Пристани уз нас и принеси боговима жртву, да не би погубљен био. - Андроник одговори: Од младости своје никада не служих идолима, нити ћу им сада принети жртву. - Проконзул Максим нареди: Кидајте му тело! - А капетан друге чете Анксије, који стајаше тамо, рече Андронику: Послушај проконзула; ја сам ти по годинама отац и дајем ти добар савет. - Андроник му одговори: Стар си, а памети немаш; дајеш ми савет да се камењу поклоним и да бесима принесем жртву.
А кад светог мученика мучаху, проконзул му говораше Бедниче, зар не осећаш болове при таквим мучењима? Зашто се сам на себе не сажалиш и не одступиш од те ништавне вере, која те не може спасти? - Андроник одговори: Вера коју ти називаш ништавном јесте најдрагоценије вероисповедање за оне који имају наду у Господа, а твоје пролазно умовање умреће вечном смрћу. - Проконзул упита: Ко те научи безумљу том? - Андроник одговори: Реч Божја, која оживљава и у којој оживљавамо, имајући на небесима Господа, наду васкрсења нашега. - Проконзул Максим рече: Остави безумље своје, иначе ћу те ставити на најстрашније муке. - Андроник одговори: Тело моје лежи пред тобом; имаш власти, чини што хоћеш. - Проконзул рече: Бијте га по устима што јаче. - Андроник одговори: Нека Господ види да ме ти мучиш као човекоубицу. - Проконзул рече: Ти царске наредбе не слушаш, и ни у шта не сматраш мој суд. - Андроник одговори: Ја подносим ова страдања зато што се у Бога уздам, и у Његово милосрђе и правду надам. - Судија узврати: Еда ли цареви сагрешише, о достојни смрти? - Андроник одговори: Нема сумње сагрешише; јер када би хтео да расуђујеш здравим разумом, ти би схватио да је велики грех и безакоње приносити жртве демонима.
Тада мучитељ нареди слугама који су мученика тукли: Окрените га и бијте по слабинама. - Андроник говораше: Пред тобом сам; мучи тело моје како год хоћеш. - А када га мучаху, свети мученик прозбори: Прекали се тело моје у ранама. - Мучитељ рече: Постепено ћу те уништити. - Андроник одговори: He бојим се твоје претње; разум мој стоји изнад замисли злобе твоје, стога и не обраћам пажњу на мучења. - Тада мучитељ рече слугама: Метните му око врата ланце, окујте му ноге, и држите под стражом.
Након извесног времена проконзул Нумерије Максим поново заседе на судишту, и хришћани бише изведени на истјазавање.[5] И најпре Тараха, као најстаријег по годинама, судија присиљаваше да принесе идолима жртву, обећавајући му почасти. А када Тарах не само не послуша судију него му и оштро одговараше, тада судија нареди да му камењем уста поломе и зубе избију. Затим рече слугама: донесите огањ, па раширивши Тараху руке метните на њих жар. - A Tapax рече: He бојим се ја пролазног огња твог, него се бојим да не пристанем на безбожје твоје, и тако упаднем у огањ неугасиви. - И када жар би метнут на руке Тарахове, проконзул рече: Ето сажижу се огњем руке твоје. Та зашто не оставиш безумље своје и не принесеш боговима жртву? - Одговори Тарах: Свирепошћу својом ти желиш да ме приволиш на безумље твоје. Но знај, ја сам помоћу Бога мог јак у свему и готов на све муке које ми припремаш.
После тога проконзул нареди да Тараха обесе главачке и да смрдљиви огањ подложе испод њега, и да му онда у ноздрве сипају љуто сирће, помешано са сољу и слачицом. Исто тако мучи он и Прова и Андроника на разне начине: био их, опаљивао, стругао оштрим оруђима, ране им сољу засипао. Али по што тиме не постиже ништа, он нареди да их до сутрадан чувају у оковима.
Сутрадан изјутра проконзул рече капетану Димитрију: Зови ми оне безбожне хришћане. - Капетан одговори: Ево њих пред тобом, господине. - Проконзул онда рече Тараху: Зар ти још не дојадише мучења, ране и окови? Послушај ме, Тараше, и напусти своју веру од које немаш користи; принеси жртву боговима који су све створили. Тарах одговори: Како су могли устројити овај свет они којима је припремљен огањ и вечне муке? И не само њима, него и свима који творе вољу њихову. - Проконзул на то рече: Нећеш ли престати са хулом, безбожниче? Зар не знаш да ћу ти због бестидних речи твојих овог часа скинути главу, и на тај начин убрзати крај твојим мукама? - Тарах одговори: У почетку сам желео да ми брзом смрћу буду скраћене патње. А сада: продужи ми муке, да би о Господу растао подвиг вере моје. - Проконзул рече: Са тобом ће и пријатељи твоји страдати, и по закону умрети. - Тарах одговори: Безумно говориш обећавајући нам смрт, јер умиру само они који чине зло, а ми који не знамо зла већ страдамо за Господа нашега, ми очекујемо да од Њега добијемо награду. - Проконзул рече: Проклетниче и безбожниче, какву награду очекујете ви који неваљало и безаконо живите? - Тарах одговори: He доликује теби, незнабошцу, да знаш какву је награду уготовио нама на небесима Господ, ради кога ми трпимо гњев јарости твоје. - Максим га упита: Откуд тако смело ти говориш са мном, као да си ми друг? - Тарах одговори: Ја ти нисам друг, али имам право говорити и нико ми не може то забранити када ме Бог укрепљује. - Максим рече: To право које ти имаш, ја ћу ишчупати из тебе, безбожниче! - Тарах одговори: To право нико не може одузети од мене: ни ти, ни твоји цареви, ни отац ваш Сатана. - Проконзул Максим рече: Свежите га, јер је безуман. - Када бих био безуман, одговори Тарах, ја бих пристао на твоје зловерје.
А када светитеља везаше, проконзул рече: Принеси боговима жртву, да те не подвргнем мукама по делима твојим. - Чини што хоћеш, одговори Тарах, ма да не доликује да ме подвргаваш уобичајеним мукама, пошто сам био војник. Ипак да не мислиш да се бојим мучења, ја и хоћу да се покорим вољи твојој: испробај на мени све зле измишљотине своје. - Проконзул рече: Војници свагда приносе жртве боговима за здравље царева својих, и удостојавају се заслужених почасти. А ти си најгори од свих, јер си и из војске побегао, и нећеш да принесеш жртве. Зато се и припремају за тебе најљуће муке. - Тарах на то примети: Што се жестиш? Теби говорим: чини што хоћеш, безбожниче! - Немој мислити, одврати Максим, да ћу те одједанпут погубити. He! ja ћу те постепено мучити и уништавати, а остатке тела твог даћу зверовима на растрзање. - Тарах рече: Немој ми то обећавати речима, него брзо приведи у дело то што хоћеш. - Максим узврати: Ти држиш да ће после смрти твоје некакве жене са мирисима сахранити тело твоје. Али ја ћу се постарати да потпуно уништим тело твоје. - Тарах одговори: И сада, и после смрти моје чини са телом мојим што хоћеш. - Максим рече: Принеси жртву најпре. - Безумниче, одговори Тарах, не рекох ли много пута да нећу принети жртву.
Тада мучитељ Максим рече слугама: Размрскајте му лице и уста. - А кад слуге то чињаху, Тарах говораше: Лице си ми упропастио, а душу си ми оживео. - Мучитељ рече: Несрећниче, престани са безумним мислима својим и принеси боговима жртву, да би се могао избавити од ових мука. - Тарах одговори: Ти ме сматраш за безумног што сам ја, уздајући се у Господа, уверен да ћу живети на небесима; ти пак привремено живиш телом, а душу ћеш своју погубити занавек.
Тада проконзул рече слугама: Усијајте гвожђе, па му ставите на вилице. - Трпећи то, Тарах рече: Ако учиниш и страшније ствари од ове, ипак нећеш приморати слугу Божјег да принесе боговима жртву. - Затим судија нареди да донесу бријач, да мученику одрежу уши, и кожу са главе одеру, и да му на главу ставе жеравицу. Тарах пак говораше: Ако наредиш да ми и цело тело одеру, нећу одступити од Бога мог који ми даје снаге, те подносим оруђа злобе твоје. - А кад то обављаху проконзул рече: Саберите гвоздена оруђа, усијајте их још више, па му их под пазухе ставите. - Трпећи то, Тарах говораше: Нека Господ види с неба, и нека суди! - Проконзул га упита: Којег Господа призиваш, проклетниче? - Тарах одговори: Онога којег ти не знаш, који ће дати свакоме по делима његовим.
Тада проконзул нареди да Тараха узму под стражу, а да другога доведу на истјазавање. Када доведоше Прова, капетан Димитрије рече проконзулу: Ево, господине, пред тобом стоји Пров. - Проконзул рече Прову: Саветујем ти, Прове, немој навлачити на себе пређашња мучења; јер они који се пре тебе понашаху упорно, покајаше се због тога; а ти сада принеси боговима жртву, па ћеш бити поштован и од нас и од богова. - Пров одговори: Ми смо једне мисли и једним срцем служимо Богу. He надај се да од нас чујеш што друго, јер си већ чуо и видео да нас не можеш одвратити од Бога. Ево, ја сада стојим пред тобом и не бојим се твојих претњи. Шта онда очекујеш више? - Проконзул рече: Ви сте се сложили у злоби својој да одбаците богове. - Затим наређујући да га вежу и обесе главачке, он говораше светом Прову: Поштеди тело своје, док те не ставимо на муке; јер видиш каква су ти мучења припремљена. - Пров одговори: Чини што хоћеш; сва зла што су ми припремљена, биће на утеху души мојој. - Проконзул рече слугама: Усијајте гвоздене шипке, па му слабине жежите, да не би био безуман. - Пров му на то узврати: Уколико ти мене сматраш безумним, утолико сам ја премудар у закону Господњем. - Проконзул опет рече слугама: Усијане шипке забијте му у леђа. - А Пров, трпећи то, говораше: Нека Господ види с неба моје смирење и трпљење!
После тога мучитељ, наредивши да се донесе жртвеног меса и вина, рече: Налијте вино и метните месо у уста његова. - И када слуге чињаху то, Пров рече: Нека Господ погледа с висине престола Свог, и нека види насиље ово и изрекне пресуду о суду твоме! - Судија рече: Много си претрпео, јадниче; па ипак, ето си већ примио идоложртвену храну. - Пров одговори: Ништа важно учинио ниси приредивши ми насиље; Господ зна моју вољу. - Судија Максим рече: Ти си и јео и пио од идолских жртава. - Пров одговори: Зна Господ и види насиље које ја трпим. Проконзул Максим рече: Усијаним шипкама прободите му коленице. - А Пров збораше: Ни огањ, ии муке, ни отац твој Сатана не могу раставити слугу Божјег од исповедања Бога. - Проконзул рече: Усијајте оштре клинце, па их забијте у руке његове. - Пров рече: Благодарим Ти, Господе, што си и рукама мојим дао да страдају за име Твоје. - Проконзул на то примети: Од многих мука ти си памет изгубио. - Пров одговори: Од велике власти своје ти си не само постао безуман него си и ослепио, јер не знаш шта радиш. - Проконзул рече: Наказо, ти смеш да такве речи говориш мени? Пошто ти још очи оставих читаве, онда ископајте му очи!
Када то би учињено, Пров рече: Иако си ми одузео телесне очи, ти ми никада нећеш моћи одузети живе очи вере. - Проконзул одврати: Зар се после таквих мука надаш остати жив? Или држиш да ћемо те оставити да мирно умреш? - Пров одговори: Зато се и подвизавам, да добро и читаво вероисповедање извршим и да од тебе без милости будем убијен. - Тада проконзул рече слугама: Узмите га одавде, вежите га, и чувајте под стражом, да не би к њему дошао ко од његових познаника и величао га због безбожне непокорности његове.
После тога проконзул рече: Приведите ми Андроника. - Ево њега, одговори капетан, он стоји пред тобом, господине. - Проконзул рече Андронику: Принеси боговима жртву, па ће те ослободити окова. - Андроник одговори: To никада бити неће, мучитељу, да учиним оно што је противно закону Бога мог. - Проконзул рече: Ти ђаволујеш, Андрониче. - Када би ја ђаволовао, одговори Андроник, ја би послушао тебе; али исповедајући Господа мога, ја не ђаволујем; међутим, ти сам ђаволујеш и слеп си, јер чиниш ђавоља дела.
Тада проконзул рече слугама: Направите снопове од трске, поквасите их зејтином, па их сагорите на његовом стомаку. - Слуге одмах свукоше Андроника и простреше на земљи, па му на стомаку запалише мноштво трске, поквашене зејтином. А он говораше: Ако ме и целог сажежеш, нећеш ме победити, безбожниче! јер крај мене стоји и укрепљује ме Господ коме ја служим. - Проконзул нареди: Усијајте гвоздене шипке, па му их ставите између прстију. - А Андроник говораше: Безумни непријатељу Божји, препун си сваковрсних демонских изума; ти гледаш тело моје где се топи у мукама што ми их причињаваш, и мислиш да те се ја бојим; ја имам крај себе Христа Сина Божија, и тебе не сматрам ни за шта. - Проконзул рече: Безакониче, ти не знаш кога призиваш: некаквог човека који би погубљен од Понтијског Пилата и о чијем мучењу постоје писмена документа. - Умукни, безбожниче! одговори Андроник, јер не доликује теби да рђаво говориш о Њему. - Проконзул рече: Каква ти је корист надати се на тог човека, кога ти називаш Христом. - Андроник одговори: Ваистину имам огромну корист и велику награду; због тога и трпим све ово.
Тада проконзул рече слугама: Отворите му уста, и метните у њих идоложртвеног меса и сипајте вина. - Када то би учињено, Андроник рече: Господе, Господе, погледај на насиље које подносим.. - Проконзул га упита: Дакле ћеш страдати подвргаван мукама? Та ти си већ окусио од жртве боговима нашим. - Андроник одговори: Нека погину сви који се клањају идолима, ти и цареви твоји! - Проконзул рече: Зла главо, ти вређаш цареве, који свету створише тако дуготрајан мир. - Андроник одговори: Ја проклех убице и крвопије који нарушавају мир; њих ће Господ крепком руком Својом срушити и истребити. Тада проконзул рече слугама: Заријте му гвожђе у уста, избијте му зубе, одрежите му богохулни језик да се научи не хулити цареве, и сажежите огњем језик његов. - И учинише слуге све по наређењу мучитеља. После тога Андроник би одведен под стражу.
Овим се завршавају судски записници, које су водили судски писари у току самог суђења, када су свети мученици Тарах, Пров и Андроник били испитивани и мучени. О осталим пак страдањима ових светих мученика и о њиховој смрти, три побожна мужа: Макарије, Феликс и Берије, који су својим очима посматрали њихову кончину, у својој посланици вернима пишу следеће:
Нумерије Максим, проконзул Киликијски, позвавши Киликијскога жреца Терентијана, нареди да се за сутрадан спреми амфитеатар,[6] удаљен од града хиљаду корачаја, на коме су мученици имали бити предани зверовима да их поједу. А када се сутрадан изјутра слеже народ и напуни амфитеатар да посматра мучење, дође и Максим да то види, а ми стајасмо на скривеном месту и са великом бојажњу посматрасмо. И прво бише предани зверовима на поједење други осуђеници, којих беше врло много. Затим Максим нареди војницима да уведу хришћанске мученике: Тараха, Прова и Андроника. Војници пак примораше људе да мученике донесу на раменима, јер од многих рана они нису могли ходити. А ми када угледасмо да их носе на гледалиште, окренувши се плакасмо. И бачени бише светитељи усред арене. Тада спопаде страх све, и стадоше роптати на Максима због такве пресуде његове; и многи се разиђоше са гледалишта грдећи Максима и зверску љутину његову. Видевши то, Максим нареди присутним војницима да забележе оне који су отишли, да би их потом узео на одговорност.
Онда нареди Максим да пусте зверове на мученике. А када зверови не дарнуше мученике, он нареди да бију редитеље гледалишта, захтевајући од њих да пусте најљуће зверове. И пуштен би медвед, који тог дана беше растргао три човека; и када приђе Андронику, он седе и поче лизати ране његове. Међутнм Андроник стаде вући медведа и дражити га да га поједе, али медвед бејаше кротак. Разјаривши се, проконзул нареди копљеносцима да убију медведа. Тада Терентијан, бојећи се проконзула, похита да на мученике пусти лавицу, која беше послана из Антиохије. Пуштена на арену, лавица трчаше тамо-амо као да хоће да прескочи ограду, и страховито уплаши гледаоце; али када приђе мученицима, она преклони колена и леже пред Тарахом. А он, дохвативши је руком својом вуцијаше је, да би га она, на тај начин разјарена, појела; међутим лавица се држаше према Тараху као кротка овца.
Видећи овако велико чудо, народ у амфитеатру подиже силну грају. А проконзул, постиђен и разјарен овим чудом, нареди својим слугама да лавицу разјаре. Међутим лавица, страховито ричући, оде к вратима и поче их зубима гристи. А сав народ у страху викаше: Отворите лавици, већ се и врата развалише.
Тада Максим, бесан од гнева, призва Терентија и нареди му да убије свете мученике. И мученици: Тарах, Пров и Андроник бише мачевима избодени и на комаде исечени, и тако скончаше.[7] А проконзул Максим, одлазећи са гледалишта, остави десет војника да чувају тела мученика, наредивши им да их измешају са лешевима идолопоклоника, да их хришћани не би препознали и украли. А ми, видећи то, молисмо Господа да нам подари згодну прилику да их тајно узмемо. И после тога ми приђосмо ближе и угледасмо стражаре где вечерају и огањ наложен за ноћну стражу. И ми онда преклонивши колена молисмо Господа и Христа Његовог, да испуни нашу жељу: да нам пошаље помоћ с неба и даде нам тела светих. И изненада настаде земљотрес, и грмљавина, и севање муња, и олуја са кишом. А ми се опет помолисмо, и приближивши се к телима нађосмо огањ угашен, и ниједнога војника не беше, јер сви беху побегли од олује. Тада ми подигосмо руке к небу, да нам Господ неким нарочитим знаком покаже мошти светих мученика, да бисмо их распознали усред мноштва осталих лешева. А ноћ беше врло мрачна. Одједном три свеће као звезде појавише се над моштима светих. И ми тајом узевши мошти светих мученика одосмо, док пред нама иђаху оне свеће небеске. Идући за њима, ми зађосмо на другу страну горе, и ту свеће небеске постадоше невидљиве. И нашавши тамо у камену ископану пештеру, положисмо у њој тела светих, и улаз добро зазидасмо, да их неверници не би пронашли. Потом ми пођосмо у град да дознамо шта се ради, и чусмо да је Максим побио стражаре. Ми пак узнесосмо благодарност Господу нашем Исусу Христу који живи кроза све векове.
Ја Макарије, Феликс и Берије, хоћемо да остало време живота свога проведемо овде, да би ту заједно са светим мученицима била погребена тела наша. А душе наше нека се удостоје на небу насићивати се вечнога живота са светим страдалцима. Оне пак које са овом посланицом шаљемо к вама, примите у страху Господњем, јер су они делатељи Господа нашега Исуса Христа. А вас молимо, помињите нас у молитвама. Нека благодат Божја буде с вама. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОЗМЕ МАЈУМСКОГ, писца канона

РОДИТЕЉИ светог Јована Дамаскина,[8] који живљаху у граду Дамаску, узеше у свој дом једно мало хришћанско сироче по имену Козму, родом из Јерусалима, које врло рано беше остало без родитеља. Побожни и сиромахољубиви, родитељи светога Јована Дамаскина усинише малог Козму, и васпитаваху га заједно са својим сином Јованом. Богат и угледан, родитељ светога Јована Дамаскина доведе у свој дом врло ученог и мудрог учитеља, који се такође звао Козма, и повери му оба дечака, Јована и Козму, да их учи књизи. Овај их учитељ научи свој мудрости Божанској и људској. Бистри и приљежни, они за кратко време изучише књижевност и философију, усто астрономију, музику и геометрију. Божанско пак Писмо изучаваху свим срцем. Због тога они постадоше цењени и поштовани од свију. Зрела разума и у зрелим годинама, они напустише ташти свет и обојица одоше у лавру светог Саве Освећеног и постадоше монаси.
Узевши на себе монашки јарам, Козма се чврсто подвизаваше, и својим животом и богомудрошћу он засија у Цркви Христовој као звезда на небеском своду. Помагао је светом Дамаскину у састављаwу Осмогласника. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу, на Цвети, на Страсну Недељу.[9]
Касније свети Козма би од патријарха Јерусалимског постављен за епископа Мајумског.[10] Као епископ он богоугодно пасијаше своје стадо на спасоносном пашњаку Христовом и доживевши дубоку старост он се мирно упокоји у Господу.[11]

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИНА МИЛОСТИВОГ, епископа Турскога

СВЕТИ Мартин је рођен 316. године у Панонији, у граду Сабарији,[12] од родитеља незнабожаца. Отац му служаше у војсци најпре као прост војник, али због ревности у служби он доспе до високог звања: постаде трибун,[13] и заузе велики положај. Своје детињство Мартин проведе у Тицину,[14] куда му је отац био премештен. Још као дете он се одликовао кротошћу, милосрђем и чистотом душе. У то време хришћанска се вера брзо и отворено ширила по свима крајевима Римске царевине. Мартин се упозна са неким хришћанима, чу од њих истине вере Христове, и чистим срцем својим стаде их устројавати. Жудећи за светим животом хришћана он, и против воље својих родитеља, у десетој години својој постаде оглашени. А када му би дванаест година, њега захвати побожна жеља да, угледајући се на светог Антонија, постане пустињак. Али његов је отац имао друкчији план: желео је да његов син постане виђени војник, и да име његово прослави на бојним пољима.
И тек што узе петнаесту годину, отац га окова у ланце и силом натера да ступи у војску. Као син трибуна и као личан и снажан јуноша, Мартин постаде коњички официр и стече велико поверење код својих старешина.
Овај нов угледни положај Мартинов не измени његов смирени и побожни начин живота. По својим приходима он је могао држати поред себе два и више служитеља војника, но он се задовољавао само једним. И са њим је поступао не као са слугом већ као са пријатељем и братом, и више је он служио њему него ли овај њему. Према друговима је био пун љубави, и они су га не само волели него му се и дивили због његовог чистог и строгог живота усред многих саблазни. И као војник он се сав предавао делима хришћанског милосрђа. Од своје плате он је задржавао само колико му је било потребно за скромну исхрану; и лишавајући себе свега, он је помагао невољне, одевао наге, хранио сиромашне, и чинио друга дела милосрђа.
Мартин је службовао у Галији.[15] Догодило му се да са војском зимује у зимским касарнама у Амиену.[16] Зима је била необично жестока, те се Мартин утолико више трудио да што више сиротиње прехрани и збрине. Једном на градској капији он срете полунагог просјака, који се од страховитог мраза беше скоро потпуно укочио. Мартину се срце стаде кидати од сажаљења, и пошто немађаше ништа да му да јер већ беше раздао сав свој новац, он скиде са себе војнички огртач, расече на две половине, па једну половину даде премрзлом просјаку, а другом уви себе. Видећи Мартина необично увијена, неки му се пролазници почеше смејати. Али то га ни најмање не онерасположи, јер му срце беше пуно радости сећајући се речи Божанског Спаситеља: Го бејах, и оденусте ме. Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 36. 40). И Господ укрепи ову Мартинову веру, и за његово милосрђе утеши га небеским виђењем. Ноћу, за време спавања, Мартин виде у сну Господа Исуса Христа, који му се јави огрнут у ону половину огртача његовог, и наложи му да погледа није ли то она сама половина коју он даде просјаку на капији. Мартин је стајао побожно ћутећи; а Господ Христос, обраћајући се Ангелима који су Га окружавали, громко рече: "Мартин је тек оглашен, и ево обуче ме својом одећом".
Обрадован тако дивним, утешним виђењем, младић се пробуди. To би након три године по његовом ступању у војну службу. После тога Мартин одмах без колебања прими свето крштење. A no крштењу он још одлучније стаде тежити, да напусти војску и крене многожељеним путем усамљеничког, подвижничког живота. Али он то није могао одмах привести у дело. Јер када Мартин саошнти своме трибуну, који је такође био хришћанин, своју намеру: да напусти војну службу и постане монах, овај га замоли да то одложи за неко време, па ће онда заједно напустити војску и ступити у монаштво. Мартин попусти тој трибуновој жељи и остаде у војсци још две године, учествујући у ратним походима цара Констанција против дивљих Алемана.[17]
За време тим похода цар предаде старешинство над оним делом војске, где је служио и Мартин, своме брату од стрица Јулијану, постављеном за ћесара.[18] Одред војске није био велик, и Јулијан, да би своју војску одушевио на већу храброст, одлучи да војницима разда као дарове плен, заплењен од Алемана. Војници су гласно поименце прозивани, и сваки је прилазио и лично од Јулијана примао дарове. Када Мартин би прозван, он смело ступи пред Јулијана и рече му: Ћесаре! до сада сам служио код тебе у коњици, а сада допусти ми да ступим на службу Богу. Твојим пак даром нека се користи други, који ће остати и даље.у служби теби. А ја сам војних Христов, и зато нисам дужан више да се бијем за тебе. - Ти си кукавица, Мартине! с прекором одговори разгневљени Јулијан. Сутра ће се водити битка. И ето, страх од битке а не страх Божји нагони те да напустиш службу. - Међутим Мартин смело продужи: Ако ти ово моје тражење сматраш за кукавичлук, онда ме сутра самог, без икаквог оружја, постави на најопасније место битке. Тада ћеш видети да ћу ја без икаквог оружја, само са именом Христа и знамењем Његовог светог Крста, неустрашиво јуришати на редове непријатеља. - Нека тако буде! рече Јулијан, и нареди да Мартина држе под стражом до сутрадан. - Но сутрадан Алемани, угледавши изванредно припремљену војску Јулијанову, послаше к Јулијану преговараче за мир изјављујући да без услова полажу оружје. И мир би закључен.
После тога Мартин би ослобођен своје војничке заклетве, и одмах напусти војску. Онда оде к знаменитом по светости живота и хришћанској православној образованости Иларију, епископу града Поатје,[19] да себе повери духовном руководству овог светог мужа. Иларије прими младића са искреном љубављу, и после кратког испитивања његовог карактера хтеде да га посвети за ђакона. Али Мартин, пр дубокој смирености својој, одрече се тог чина, и једва га приволеше да прими скромнију, ма да и тежу, дужност заклињача.[20]
Пошто проведе неко време на својој новој дужности, Мартина стаде мучити мисао што су му родитељи још незнабошци, и он крену у постојбину да своје родитеље обрати ка Христу. На путу он је морао прелазити Алпе, често се губити по беспутним пустим горама, и бивати у опасности од разбојника. Једном им он и паде у руке. Један од разбојника замахну мачем да Мартину одсече главу, али га у томе спречи један друг који се сажали на младића. Мартин би свезан и предат под стражу разбојнику који му спасе живот. - Ко си ти? упита га разбојник. - Ја сам хришћанин, кротко одговори младић. - И међу њима двома се разви разговор, да се овај постиде свог злочиначког, срамног живота. И одмах пусти Мартина на слободу, и са сузама га стаде молити да се моли Богу за њега. После тога бивши разбојник поче водити побожан живот, и доцније се подвизаваше као монах у Галском манастиру светог Мартина.
Када најзад ступи на тло Италије Мартин, поред осталих тешкоћа и мука, срете крајње одвратног и страшног по изгледу човека, који навали на њега са мноштвом радозналих питања, нарочито настојавајући да сазна куда иде. - Идем куда ме Господ зове, одговори Мартин. - Добро, рече са гњевом саговорник; али запамти ово: куда год ти ишао и ма шта предузимао, ја ћу бити твој противник.
Овај сусрет и разговор учини на Мартина дубок утисак. Ипак се он не уплаши, него само кротко и са тврдим уздањем у свеблаги Промисао Божји примети: Господ је са мном; не бојим се онога што ми човек може учинити.
На ове речи саговорник моментално нестаде. Тада Мартину би јасно да је то био исконски непријатељ људски - ђаво, који је узео на себе обличје човека.
Стигавши родитељском дому, Мартин затече своје родитеље живе. Отац се његов показа према њему врло непријатељски и остаде упоран према његовој проповеди. Али мајка његова усвоји његове разлоге, и би просвећеиа светлошћу Еванђеља, као и многи житељи његовог родног града. Али успех еванђелске проповеди светог Мартина у Сабарији није дуго трајао. У то време се аријанска јерес, под покровитељством нечистог цара Констанција, рашири по целој Панонији. Мартин устаде против овог злочестивог учења, и зато га стадоше гонити, и после телесних истјазавања он би прогнан из града. И отпутова у Италију; и заустави се у Медиолану,[21] и тамо начини себи усамљеничку келију. Али и одатле, после разноврсних гоњења и злостављања, он би прогнан од аријанског епископа Авксентија. Онда он одлучи да се ода пустињачком подвигу, зато оде на ненасељено острво Капрарију,[22] стеновито и пуно отровних змија. Тамо он живљаше у подвизима богоразмишљања и молитве, са једним само садругом, хранећи се једино пустињским биљем. А промисао Божји на чудесан начин чуваше светог подвижника, те од змија немађаше никаквих непријатности.
Чувши да су његовог учитеља Иларија аријанци протерали из Поатје, Мартин отпутова к њему, и они после пет година с радошћу загрлише један другога. Иларије поново стаде наговарати Мартина да прими презвитерски, или бар ђаконски, чин, али Мартин то упорно одби, желећи да до краја живота свог остане прост монах. Иларије даде благослов и дозволу Мартину да оснује манастир недалеко од Поатје, у месту Локоциаг или Лигуже.[23] Око побожног младића брзо се окупише пријатељи и ученици, да се науче од њега савршеном монашком животу. Мартин их је све примао с љубављу, и свима служио као најбољи пример подвижничког, богоугодног живота. Иако без школе, Мартин је благодаћу Божјом, која је због његовог врлинског монашког живота обитавала у њему, богомудро водио путем правог хришћанског живота и људе школоване и многоучене. Неки су се од тих људи, под његовим утицајем, одрицали света и потпуно посвећивали себе Богу и пустињачким подвизима. Манастир светог Мартина за кратко време процвета и прочу се. И то би први манастир у Галији, знаменити расадник монаштва у тој земљи.
У то време један од оглашених ступи у манастир светог Мартина, али пре но што би крштен он се изненада разболе и умре. Преподобни у то време не беше у манастиру. А кад се врати он затече бездахно тело оглашенога усред уплакане братије. Преподобни удаљи све из келије и, простревши се у молитви, он кроз два сата, благодаћу Христовом, поврати умрлога у живот. Враћени к животу покојник одмах прими свето крштење; и после тога живео је богоугодно још много година. Касније он причаше да када му се душа разлучи од тела, он би изведен пред неког страшног Судију који изрече кривичну пресуду; али два ангела рекоше Судији да је то онај за кога се Мартин моли, и Судија нареди да га врате Мартину.
Од тога времена о Мартину се пронесе слава као о светом и дивном апостолском мужу, обученом у силу с висине.
Привлачећи к себи многобројне ученике,[24] људе разних звања и сталежа, и утичући на њих примером свога врлинског и строго подвижничког живота, он је много утицао на њих и својим учењем. Он је сам јасно видео истину Христову и чврсто био убеђен у њу, па је са том истом јасноћом, живошћу, простотом и убедљивошћу умео да је изложи и разјасни како верујућима тако и неверујућима. Волео је он да своје поуке излаже у виду прича, што је на слушаоце производило силан утисак.
Видећи велике подвиге светог Мартина и не подносећи његов свети, богоугодни живот, исконски непријатељ рода људског - ђаво поведе против њега злобну борбу, јављајући му се и кушајући га на све могуће начине. Међутим светитељ, иако је стално видео око себе демоне и самог кнеза демонског, ипак никада није имао страха од њих. Штавише он је отворено позивао ђавола у борбу; и говорио му: Ако имаш каког удела у мени, онда покажи то на делу.
Тада Сатана покуша да обмане и преласти светог подвижника узимајући на себе изглед ангела светлог, јер, као што каже Апостол, понекад се и сам Сатана претвара у ангела светла (2 Кор. 11, 14). Тако једнога дана Сатана стаде пред Мартина у време молитве, окружен пурпурном светлошћу, обучен у царску одећу, украшен круном од бисера и злата, у златним сандалама, весела и радосна лица. Ова необична, дивна појава спочетка силно збуни Мартина, и они обојица дуго ћутаху. Најзад ђаво рече: Знаш ли, Мартине, кога сада видиш? Ја сам Христос. Пре но што се поново јавим при другом доласку свом, реших да се теби покажем. - Светитељ оклеваше и не даде никакав одговор. - Зашто се двоумиш да верујеш у виђење? рече Лукави. Ја сам Христос. - Тада Мартин, по внушењу Духа Светога, познаде да је то ђаво, и рече: Господ мој Исус Христос није обећао да ће се јавити у пурпуру и блиставој круни. Ја нећу да верујем да видим повратак Христа, док Он не дође у онаком виду у каком је пострадао, и пре свега не покаже на очигледан начин оне рaнe које је задобио на крсту.
Тада ђаво ишчезе као дим, и напуни келију таким страшним смрадом, да не остаде никакве сумње да је то био ђаво.
Но поред ових заводничких виђења свети Мартин је имао и утешна и благодатна јављења ангела и светитеља Божјих из загробног света. Тако, њему су се више пута јављали свети апо столи Петар и Павле и утешавали га богонадахнутом беседом. Благодат Божја је јавно почивала на светом Мартину и показивала себе наочиглед свих ученика његових, нарочито када је он служио Божанствену службу и у време када је благосиљао народ. Тако, једном када он подиже десну руку своју ради благослова, они видеше где из ње излази неки необични блесак. Другом приликом они видеше где се око чела његова појави сијање.
He може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свећа и меће под суд него на светњак, те светли свима који су у кући (Мт. 5, 14-15). Тако је и односно светог Мартина свима постајало јасно, да га је Бог предизабрао не само за усамљеничке подвиге у пустињи и тишини манастирске келије, него и за то да га постави високо на светњаку Цркве, да би он својим благодатним даровима, добрим делима и светим животом светлио вернима, као пастир многобројног стада Христовог. Велика слава његова, која је све више и више расла, указивала је на то да ће га народ које било цркве позвати себи за епископа. И заиста, када се епископски престо у граду Туру[25] указа слободан, народ изјави жељу да му свети Мартин буде епископ. Али сви су знали дубоку смиреност Мартинову, због које је он раније одбијао да се прими презвитерског или чак ђаконског чина. Због тога они решише да прибегну лукавству и сили. Један грађанин по имену Руриције дође к светом Мартину у његов манастир, припаде к ногама његовим и моли га да пође његовој кући и помоли се за његову болесну жену. Светитељ пође, али га убрзо опколи многобројни народ и силом одведе у храм и прогласи за епископа.
Поставши епископ, свети Мартин се не промени: он и надаље остаде свима образац дубоке смирености, беше задовољан простом одећом и најмршавијом храном, и већи део времена посвећиваше монашким подвизима, удаљавајући се од света и тежећи молитвеном тиховању. Недалеко од града он изабра себи дивље, забачено место за своје монашке подвиге. To место беше заклоњено стенама и с једне стране реком Лауром, и приступ к чему беше могућ само једном стазицом. Ту свети Мартин сагради дрвену келију. Поред њега ту се стадоше насељавати и други подвижници побожности, жељни пустињачког живота. Једни од њих прављаху себи колибе, а други издубљиваху себи пећине у планинској стени. И на тај начин око светог Мартина се сабра до 80 братије, и образова се нова монашка обитељ. Она се називала манастиром Мартина, а исто тако великим манастиром, и доцније Мармутје.[26] Монаси ове обитељи примише устав Мартина и подвизаваху се у подвизима поста и молитве, под његовим искусним руководством, користећи се његовим душе корисним поукама и примером његовог личног узвишеног подвижничког живота. Братија нису имала ништа овога; све им беше заједничко. Није било допуштено ништа ни куповати, ни продавати; једино се младим монасима препуштало преписивати рукописе Божанских и душекорисних књига; а старији су се бавили искључиво молитвом. Из келија су ретко кад одлазили, осим ради заједничког богослужења; вина нико окусио није, осим у болести; дневно су јели само једанпут, а храна им се састојала једино из хлеба, поврћа и маслина; одећа им је била од грубе камиље длаке, мада су многи од монаха били знатног порекла. Братија су живели у безусловном послушању и већина њих у молитвеном самовању и тиховању. Овај манастир је дао не мало епископа, који су се много потрудили у ширењу хришћанске просвете међу незнабошцима.
Сам свети Мартин ревносно се труђаше на обраћању незнабожаца, и сруши идолопоклонство у већем делу Галије. У овом апостолском служењу он беше храбар, неустрашив и самопрегоран проповедник истине Христове. Ради тога свети Мартин често одлажаше из манастира и путоваше по околним крајевима, уништавајући незнабожачка идолишта, зидајући цркве и учећи незнабошце вери Христовој. Еванђелска проповед светог Мартина имађаше утолико већи успех што је била праћена знамењима и чудесима, која свети Мартин често чињаше силом Христовом пред очима незнабожаца. Прво место где он незнабошце обрати у веру Христову беше Амбуаз.[27] Пошто ту основа цркву својом проповеђу, он управу и бригу о њој повери некима од својих ученика. Али незнабоштво тамо још беше силно, и хришћанима је претила велика опасност од њих; јер тамо још беше остао незнабожачки храм са огромним идолом, веома поштованом од народа. Ученици светог Мартина нису се решавали да разруше то уточиште идолопоклонства, иако је свети Мартин био наредио да се то учини. Тада свети Мартин поново дође у Амбуаз, и сам се увери да је стварно тешко разрушити тај храм. Онда светитељ учини ово: изабра једио усамљено место, и сву ноћ проведе у пламеној молитви Богу. И Господ услиши молитву угодника Свог: ујутру настаде страховита олуја, која до темеља разруши незнабожачки храм и разби идола што беше у њему.
Ношен апостолском ревношћу свети Мартин намисли да и у насељу Лепрози[28] разруши важан незнабожачки храм. Са том намером он у једном склоњеном месту близу Лепрозе проведе у молитви и посту три дана и три ноћи, молећи Господа да уништи незнабожачко идолиште. Као одговор на његову ватрену молитву њему се јавише два светла ангела, као наоружани, и обавестише га да их је Бог послао њему у помоћ против незнабожаца. Чувши то, свети Мартин похита у насеље Лепрозу, и силом благодати Христове чудесно претвори у прах жртвенике и идоле, и то пред народом који беше свезан невидљивом Божанском силом. Угледавши такво чудо и необично разрушење храма, житељи Лепрозе познаше ништавност идола и обратише се ка Христу.
Једном свети Мартин са неколицином својих ученика, путујући у град Карноту,[29] пролажаше крај једног многољудног насеља. Ту славног угодника Божјег срете огромна маса незнабожачког света, који беху чули за његова славна дела. Ову прилику светитељ искористи за обраћење неверних ка Христу. По внушењу Светога Духа он громко поче своју пламену проповед, јављајући реч Божју незнабошцима и често уздишући из дна душе што толико мноштво народа не зна Господа Спаситеља.
У то време једна жена, носећи на рукама мртвог сина који недавно беше умро, спусти његово мртво тело крај светитељевих ногу, па пруживши к светитељу руке с вапајем му говораше: Ми знамо да си ти пријатељ Божји. Молим те, врати ми сина, јер ми је јединац. - Молби несрећне мајке придружи се сав народ. Свети Мартин узе тело мртвога детета у своје руке, преклони колена заједно са целим народом, и сатворивши молитву, устаде и врати мајци дете живо. Када то народ виде, сви стадоше једнодушно исповедати Христа Бога, и падајући пред ноге светитељу усрдно га мољаху да их начини хришћанима. И светитељ одмах, ту на лицу места, метнувши на њих руке, огласи их речју истине.
Глас о овом чуду брзо се пронесе по целој покрајини.[30] A свети Мартин са истим успехом распростираше светлост Еванђеља и у другим крајевима Галије.
У граду Карноти доведоше к светом Мартину дванаестогодишњу девојчицу, нему од рођења. Отац њен мољаше светитеља да јој молитвом својом раздреши језик. Светитељ изјави да то није у његовој моћи, а да то могу учинити два епископа: Валентин и Виктриције, који беху с њим, пошто је њима, као савршенијима у врлинама, све могуће. Али ова два епископа придружише се молбама несрећног оца, и мољаху светог Мартина да он учини то. Тада свети Мартин нареди да се народ удаљи; а он у присуству само епископа и девојчина оца, паде ничице на земљу са усрдном молитвом, затим благослови мало јелеја и насу га у уста девојчици, држећи и језик њен својим прстима. Онда светитељ упита девојчицу како се зове њен отац, а она му тог тренутка разговетно одговори и каза име свога оца. Када то отац њен виде, он паде пред светитеља, обгрли му колена, и са сузама радосницама громко сведочаше пред свима који се ту слегоше, да је то прва реч његове кћери.
Једном свети Мартин, праћен мноштвом народа, улазећи у Париз срете једног јадног губавца, страховито унакаженог болешћу, кога су се сви гадили. Сажаливши се на њега, светитељ га целива и благослови; и гле, губавац се одједном очисти од губе. И сутрадан он дође у цркву и узнесе благодарност Богу за своје исцељење.
Павлин,[31] благочестиви чиновник државни, који се касније прослави својим светим животом, поче жестоко патити од очију, и већ му густи мрак покри зеницу, но свети Мартин се крпицом дотаче ока његовог, и болест тог часа нестаде.
Безбројни су у светог Мартина подвизи милосрђа и љубави хришћанске, зато је и добио назив "Милостиви". Једном у зимске дане, на путу за цркву, он срете полунагог убожјака који заиска од њега одећу. Светитељ нареди архиђакону да одене убожјака, а сам уђе у одају крај цркве, и седе тамо. Но како ђакон не даде одећу убожјаку, то овај уђе код светог епископа, и стаде му се жалити на ђакона и на хладноћу. Тада светитељ кришом скиде са себе тунику[32] што се носи испод горње хаљине, наложи сиромаху да је обуче и да иде. Убрзо после тога уђе ђакон и обавести светог епископа да је већ време почети свету службу, пошто народ чека у цркви. На то светитељ рече ђакону, мислећи на себе: Треба најпре оденути сиромаха: не могу ја ићи у цркву ако сиромах не добије одећу. - А ђакон, не схватајући о чему се ради, пошто није примећивао да је светитељ наг испод горње хаљине, стаде се извињавати како не може да пронађе оног убожјака. - Међутим свети Мартин упорно понављаше: Нека одећу што је спремљена донесу мени: убожјак неће бити неодевен, - Расрдивши се, ђакон оде до оближњег дућана, купи кратку просту одећу, па је са гњевом стави пред ноге епископу, говорећи: Ево одеће, а убожјака нема. - Светитељ спокојно нареди ђакону да неколико тренутака постоји иза врата, па оденувши се тајом у купљену одећу, изиђе у храм ради служења литургије.
Међутим Господ не оклевајући награди светог Мартина за ово тајно еванђелско дело. Tor истог дана, када свети епископ благосиљаше жртвеник, у време богослужења заблиста од његове главе огњени колут, чији пламен дижући се увис образоваше дугачак зрак. Ову дивну појаву од мноштва присутног народа виде само неколицина одабраних, и то: благочестиви ученик светог Мартина Гал, једна девојка, један презвитер и три монаха.
Кротост светога Мартина приморавала је чак и незнабошце да га воле. Он уопште није имао непријатеља; но ако их је и било, то су они који су га мрзели због његових врлина, које сами имали нису и које нису могли подражавати. Међутим блажени Мартин никога није осуђивао, никоме није враћао зло за зло. Све увреде он је трпељиво подносио, и трудио се да увек има љубави за своје увредиоце. Нико га никада видео није ни разгневљеног, ни растројеног, ни насмејаног. Он је свагда био један исти, носећи на своме лицу неку небеску радост. Никада у устима његовим није било ништа друго сем имена Христова. Никада у срцу његовом није било ничег другог сем побожности, мира и сажаљења. Он је често плакао чак и због грехова оних својих клеветника који су га својим змијским устима и отровним језицима нападали отворено у лице или у његовом одсуству.
Колико је свети Мартин био трпељив и кротак према својим увредитељима, јасно показује овај пример. Међу духовништвом у манастиру беше један млад човек по имену Брикциј, ниског порекла, али кога свети Мартин узе код себе, васпита, и касније произведе у чин ђакона. Хушкан од злих духова, Брикциј стаде страховито вређати свога незлобивог учитеља у очи и за леђима. Свети муж се стараше да га уразуми кротким саветима; али то остаде без утицаја на безумника, и он продужи ригати још веће грдње, па онда побеже. Путем Брикциј срете једног болесника, који га упита где би могао наћи светог Мартина. Брикциј назва светитеља старом варалицом, и другим погрдним именима. А када ускоро после тога, a по исцељењу тог болесника, блажени Мартин срете Брикција, он га кротко упита: Зашто си ме назвао варалицом? - Ја те никада нисам назвао варалицом, одговори ђакон. - Зар уво моје није било крај твојих усана, иако си ти говорио за мојим леђима? примети светитељ. Када будем умро, ти ћеш такође постати епископ, и много ћеш пострадати.
После тога Брикциј поче добијати наступе беснила. И једном када свети Мартин сеђаше на клупи пред својом келијом, Брикциј се окоми на њега са јаросним грдњама, док на оближњим стенама беху видна два демона који подбадаху Брикција на безумље. - Ја сам светији од тебе, говорио је ђакон; ја сам се васпитавао у манастиру, а ти си некада био војник.

Братија захтеваху да Брикциј буде примерно кажњен и лишен свештеничког чина; но свети Мартин спокојно отрпе његове грдње. А када ускоро после тога Брикциј, тронут кротошћу светитељевом, дође к себи и баци се пред ноге његове мучен грижом савести, светитељ само примети: Брикциј је нашкодио само себи, а не мени. Господ Исус Христос трпео је крај себе чак Јуду: не треба ли онда да ја трпим овог младића поред себе?
Предсказање светог Мартина се испуни. Брикциј се доцније толико промени, да после смрти светог Мартина би изабран за његовог наследника. И као епископ он заиста претрпе многе невоље и поруге, и затим сконча у миру.
Како је неодољив и силан био утицај светог Мартина и на најнадувеније и најокорелије људе, чак и на силнике овога света, показују следећи примери. Још у почетку светитељевог епископовања град Тур обузе ужас због посете свирепог и звероликог по нарави царског обласног намесника Авицијана. За његовом свитом ишле су дуге поворке осуђеника, над којима је намесник хтео да изврши смртну казну у граду Туру, да би тиме заплашио град. Но човекољубиви епископ Мартин, не бојећи се свирепог намесника, одлучи да се заузме и за осуђенике и за свој епископски град, и у поноћи упути се Авицијановом дворцу. А те ноћи немиран сан намесников би изненада прекинут неким силним треском, и он чу неки непознати глас који му рече: Ти ту спаваш, а слуга Божји чека пред твојом капијом.
Авицијан одмах нареди својим слугама да осмотре пред капијом. А они. немарно погледавши, убедише га да никога нема, и он поново заспа. Но убрзо би по други пут пробуђен громким узвиком: Пред капијом стоји Мартин. - Тада слуге нађоше да је заиста тако. Намесник нареди да му светитеља доведу, и упита га: Зашто си тако поступио? - Мени је позната твоја намера, смело одговори свети Мартин, пре но што ми је ти будеш казао. Иди и не допуштај да те гњев неба погуби.
Уплашен надахнутим, пророчким гласом светитељевим и изобличаван својом савешћу, Авицијан хитно поступи по светитељевом наређењу: пусти осуђенике на слободу и отпутова из Тура.
Укори светог Мартина и касније извршише добар утицај на нарав жестоког намесника. Једном, када Авицијан поново посети град Тур, свети Мартин уђе код њега у собу, и ћутећи гледаше у њега упорно. - Зашто тако упорно гледаш у мене, свети човече? упита Авицијан. - Ја гледам не у тебе, одговори свети епископ, већ на одвратног демона који ти седи за вратом. - И ова светитељева реч добро делова и задржа свирепог намесника од извршења злих намера његових.
Цар Валентијан I,[33] слушајући са свих страна о слави светога Мартина, изрази жељу да жели ступити са њим у пријатељске односе; али га у томе спречаваше његова супруга Јустина, која беше ревносна аријанка. А када једном свети Мартин важним послом дође у Трир,[34] где се тада налазио царев двор, цар, настројен супругом против њега, нареди да га не пуштају к њему. После узалудних напора да буде примљен од господара, светитељ се предаде молитви и посту. Седмога дана њему се јави ангео и нареди да иде у дворац код цара. Добивши ово Божанско внушење, свети Мартин похита у двор, и нашавши капије отворене он отиде право к цару без икакве пријаве. Валентијан се силно разгњеви, али изненада осети као да фотеља под њим сва гори у огњу. Приморан да устане, он се одједном промени и прими светитеља са ватреним загрљајем, и дуго разговара с њим, и задржа га као милог госта неколико дана, и обећа му да ће учинити све што буде тражио. При растанку цар му понуди богате дарове; но светитељ то одби, чиме изазва код цара још веће уважење према себи.
Пред крај свога живота свети Мартин чу да је међу духовништвом у округу Канда[35] настала жестока распра, и он похита тамо да измири завађене клирике. Сазвавши своје монахе, он им предсказа приближење своје кончине, и крену на пут, праћен њиховим сузама и јауцима. Пошто васпостави мир у Канди, светитеља тамо ухвати жестока грозница, и осећајући своју кончину он нареди својим ученицима да га положе на под у покрову и пепелу, јер, говораше он, тако хришћани треба да умиру. При томе он, како му се учини, виде ђавола близу себе, и рече: Зашто стојиш ту, ужасни звере? Ти немаш удела у мени: наручје Авраамово примиће мене.
To беху последње речи његове. Братија која стајаху око њега беху поражени блеском и лепотом лица његова када он већ мртав лежаше.[36] Две хиљаде монаха и хор девственица праћаху тело његово у Тур, где он при огромној маси народа и би свечано сахрањен. По блаженој кончини Свога великог угодника и чудотворца, Бог удостоји тело његово нераспадљивости, и на гробљу његовом биваху велика и многобројна чудеса, у славу Бога, дивног у светима Својим вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДОМНИКЕ

СBETA Домника се подвизавала у време цара Диоклецијана. Изведена на суд пред Лисија, игемона Аназарва Киликијског, она исповеди своју веру у Христа Бога. Зато је најпре бише воловским жилама и ноге јој жегоше усијаним гвожђем; затим јој штаповима кости поломише и зглобове разглавише, па је у тамницу бацише, где она сконча, предавши душу своју у руке Божије, 286. године.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАКСИМИЛИЈАНА и КИРИНА, епископа Норичких

НОРИКА је била земља Словена, протезала се од Јадрана до горњег Дунава, и од Дунава далеко на запад. Назив је добила од тога што су њени житељи највећма живели по планинским рупчагама, пећинама и клисурама. Блажени Максимилијан родио се у граду Цељу, на горњем току реке Саве. Син богатих родитеља, он у својој седмој години доби за учитеља свештеника Оранија, човека образована и искреног хришћанина. Кад му би 19 година њему умре мајка, а отац му шест година раније беше пострадао као мученик за време цара Декија. Максимилијан постаде наследник огромног имања; но он га раздаде сиромасима, и робове пусти на слободу, а сам свега себе предаде на службу Богу.
Око 260. године Максимилијан би изабран и посвећен за епископа Норичког, са седиштем у граду Лерхи. Као епископ он се веома ревносно трудио на ширењу свете вере међу Словенима, и имао великог успеха. Блажени светитељ се с великом љубављу старао о сиротињи и болесницима, а нарочито о гоњенима за свету веру од стране незнабожаца.
Када цар Нумеријан објави гоњење на хришћане, префект Норике својом свирепошћу заплаши хришћаке, те не мали број њих из страха приношаху жртве. Свети Максимилијан похита у свој родни крај, да својим присуством и живом речју ободри драге сроднике. Јавивши се префекту, он му у присуству других рече: Зар ти ниси послан овамо да штитиш земљу од непријатеља? А ти се показујеш као најљући непријатељ. - Префект се збуни; но потом осионо рече: Водите уваженога у храм Марса да принесе жртву. - Свети епископ то не хте учинити. И никакве префектове претње не могоше присилити светог Максимилијана да увреди име Христово. И префект нареди да се светитељу одсече глава. И то би учињено 12. октобра 282. године.
Мученичка кончина светог Максимилијана много поможе ширењу хришћанства међу Словенима на реци Сави и на обали Јадрана. Ускоро после светитеља, године 297, у приморју Норике неки војници претрпеше најсвирепија мучења за свету веру Христову.
Епископски престо светог Кирина беше у граду Сиску. Када префект доње Паноније Максим подиже жестоко гоњење на хришћане, свети Кирин се уклони из свога града. По наређењу префекта он би пронађен и доведен пред њега. - Зашто си побегао? упита Максим. - Узалуд се мисли, одговори епископ, да ме је страх гонио. He! ja сам само испунио вољу Господа Mora који је рекао: када вас гоне у једном граду, идите у други (Мт. 10, 23). - Ко је то наредио? упита префект. - Христос, истинити Бог, одговори Кирин. - А зар ти не знаш, говораше Максим, да ће те царске наредбе пронаћи свуда? Тај, кога ти називаш Богом, неће те избавити. Ето, ти си ухваћен. - Кирин одговараше: Муке којима ми ти претиш, ја сматрам за славу; и смрт, коју ми обећаваш, даће ми живот вечни; поклањам се Богу моме и Њему приносим достојну жртву, а не царевима земаљским.
Префект нареди да га немилосрдно бију. Потом рече да ђе Кирина поставити за жреца у храму Јупитера, ако послуша и призна богове којима је потчињена римска царевина; у противном биће послат префекту горње Паноније. Епископ одговори: Ја сам и без тога истински свештеник, приносим себе Богу моме. - Максим нареди да епископа држе у тамници у тешким оковима.
У тамници светитељ слављаше Господа за своја страдања и мољаше се. У поноћи тамница би обасјана силном светлошћу. Видевши то, старешина тамнице Маркел припаде к ногама светог епископа и са сузама говораше: Помоли се за мене Господу; верујем да нема другога Бога сем Онога кога ти почитујеш. - Блажени епископ га научи истинама вере и запечати га именом Господа Исуса Христа. Након три дана Максим издаде наређење да се епИскоп Кирин упути префекту горње Паноније.
По свима придунавским градовима вођаху епископа у оковима. Утом се префект Паноније враћаше из Чепрега, и пред њега изведоше епископа Кирина, но он нареди да Кирина воде у Сабарију, где ће и он сам бити. Благочестиве жене донесоше ту епископу храну и пиће; он благослови понуде за веру њихову, а оне целиваше окове његове. Пошто се свети епископ прихвати понуда, стражари га одведоше у Сабарију. Префект се налажаше у позоришту када му приведоше Кирина. Прочитавши извештај, он упита: Је ли то све истина? - Епископ одговори: У Сиску сам исповедио Бога истинога; Њему сам се свагда клањао, и Њега носим у срцу; Он је једини истинити Бог и нико ме не може одвојити од Њега.
Префект употреби све да поколеба чврстоћу светитељеву; говораше и то, да жали старост његову и да је непаметно не марити за живот. Но све би узалуд. Свети исповедник говораше: He личим ја на безумнике; они, одричући се Бога из жеље за животом, истински умиру; a ja, исповедајући Бога, прелазим ка вечном животу; закони ваши мене не задовољавају, и ја извршујем наређења Христа Бога мог, објављена за верне.
Префект пресуди да Кирин буде бачен у реку са каменом о врату. А кад би бачен, он још дуго остаде на површини воде, убеђујући гледаоце да буду чврсти у вери и да се не страше ни мука, ни смрти. Најзад, тек по молитви његовој, таласи га покрише. Тако светитељ би овенчан мученичким венцем 309. године.
Мученичка кончина светога Кирина, као и страдање светог Максимилијана, учинише не само да верни подражавају њихов свети пример, него и допринеше ширењу хришћанске вере међу Словенима на реци Сави и на обали Јадрана: епископ Мурсе, што је на реци Сави, штитио је Православље на Сардикиском сабору 343. године; епископ јадрски са Јадрана учествовао је на Аквилејском сабору 381. године.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МАЛФЕТЕ

СBETA мученица Малфета сконча стрелама изрешетана.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНАСТАСИЈЕ ДЕВИЦЕ

ОВА светитељка живљаше у време царева: Декија и Валеријана; пореклом из Рима, она се подвизаваше у манастиру са другим девственицама. Она би оптужена као хришћанка, и у ланцима изведена пред игемона За исповедање вере у Христа Бога она би бијена по лицу; затим обнажена, и буктињама паљена, и ране јој заливане смолом, уљем и сумпором. После тога је обесише, и груди јој одсекоше, нокте јој са кореном ишчупаше, руке јој и ноге одсекоше, зубе јој избише, па јој најзад чесну главу одрубише. И тако блажена Анастасија прими венац мученнштва.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУВЕНТИНА и МАКСИМА

ОВИ свети мученици за веру у Христа бише мачем посечени у време безбожног цара Јулијана Одступника (361- 363. године). Похвално слово њима одржао је Свети Јован Златоусти (Migne, P. C. 50, 572-577).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНДРОМАХА и ДИОДОРА

МУЧЕНИЦИ свети Андромах и Диодор за Христа Господа у огњу скончаше.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОТА, епископа Едеског

ОВАЈ свети угодник Божји Теодот, епископ Ефески, у миру скончао.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНТИЈЕ

СBETA мученица Антија би бачена у усијаног бакарног вола, и тако сконча.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈАСОНА, епископа Дамаског

СВЕТИ Јасон, епископ Дамаска, у миру скончао.

СПОМЕН СВЕТИХ СЕДАМДЕСЕТ МУЧЕНИКА

ОВИХ светих 70 мученика пострада за Христа, мачем посечени, а одушевљени беху да пострадају ако треба и више пута.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА НОВОГ БОГОСЛОВА[37]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОСЕВИЈА АРСИНОЈСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Теосевије Арсинојски, тако назван по селу Арсиноји на Кипру, где је рођен од побожних родитеља Михаила и Ане, беше брат Светог Аркадија, епископа Арсинојског (који се спомиње 29. августа). Беше ожењен једном побожном девојком, са којом живљаше као са сестром. Живот провођаше у напасању стада, усамљујући се притом у једну пећину на молитву и подвиге. Од хлеба што је добијао за храну делио је већи део сиромашнима, или птицама небеским, јер је сам јео врло мало. Мирно се упокојио у својој пећини, а пси му отерали стадо кући и тако обзнанили родитељима. После три дана родитељи му, опет помоћу паса, пронађу пећину, у којој открију његово свето тело свеже и миришљаво. Но преподобни не дозволи да га одатле однесу, него се јави ноћу оцу своме и зажели да остане погребен у пећини. Касније ту би подигнут и храм у част светог Теосевија, a y славу Божју.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ АМФИЛОХИЈА, МАКАРИЈА, ТАРАСИЈА и ТЕОДОСИЈА ГЛУШИЦКИХ

ПРЕПОДОБНИ Амфилохије, већ као монах дошао у Глушицки манастир к настојатељу преподобном Дионисију,[38] и био му десна рука у изграђивању манастира, и строги чувар и извршитељ манастирског устава у току двадесет година. Кротост и смирење његови беху узорни; он се брвнуо само о души, и носио је најскромнију одећу. После смрти свога наставника он би постављен за игумана, и мирно се престави 1452. године. Свете мошти његове покоје се у храму његовог имена.
Његовим наследником би преподобни Макарије. Родом из града Ростова, он се од своје дванаесте године подвизавао у Глушицкој обитељи, и преставио се око 1478. године. Свете мошти његове почивају у Глушицкој обитељи.
Преподобни Тарасије беше игуман једног од манастира, основаних светим Стефаном Пермским;[39] и светом Стефану он беше један од најревноснијих саподвижника његових у ширењу и утврђивању православне вере међу мирјанима. Потом он добровољно дође на послушање к преподобном Дионисију, и подвизавао се у Глушицкој обитељи десет година, проводећи врло суров и строг живот, постом и бденијем умртвљујући своје тело. Сузе умилења стално су росиле његове образе, сведочећи о његовом дубоком смирењу и скрушености срца. И сви се дивљаху његовом трпљењу и гледаху на њега као на једнога од древних великих подвижника. Достигавши дубоку старост, он се упокоји 1440. године. Свете мошти његове покоје се у Глушицком манастиру.
Преподобни Теодосије беше ученик преподобног Дионисија. Свете мошти његове такође почивају у Глушицкој обитељи.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИОСКОРА

СЕНАТОР; сматрајући све за трице, само да Христа добије, он неустрашиво ступи пред кнеза Лукијана, и речима које беху као муње изобличи и исмеја његово незнабожје, и сва његова застрашивања и ласкања. Зато би стављен на страшне муке, но све оне беху ништа за храброг и неустрашивог јунака Христовог. Напослетку мачем одсекоше свету главу мученику, 288. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Помпеопољ - значајан стари град Киликије; данас - рушевине.
2. Виктор значи: Победитељ.
3. Клавдиопољ - град Исаврије, која сачињава део Киликије.
4. Град у Малој Азији.
5. Дуго истјазаваље светих мученика извршено је у Мопсуестији - граду Киликије у Малој Азији.
6. Амфитеатар - округласто, откривено здање, намењено за борбу зверова и људи. У средини се налазила арена - поприште, - засута песком, где се обављала борба. Арена је била унаоколо ограђена оградом. Иза те ограде дизале су се степенице, са редовима седишта за гледаоце.
7. Кончина светих мученика збила се око 304. године.
8. Св. Јован Дамаскин - један од најзнаменитијих хришћанских песника н богослова, преставио се 776. године. Спомен његов Црква празнује 4. децембра.
9. Св. Козма написао дивне каноне на Успеније Пресвете Богоматере, Божић, Крстовдан, Сретење (са стихирама), Педесетницу, трипеснеце на понедељак, уторак, среду и петак Страсне Недеље. Исто тако свети Козма је саставио ону изузетно богонадахнуту песму у част Пресвете Богоматере: "Честњејшују херувим"...; затим: канон на Велики Четвртак, икос и 14 кондака на Успеније Богоматере, каноне: праведноме Јосифу, цару Давиду, великомученику Георгију, Григорију Богослову; саставио je и још неке друге црквене песме. Односно песме "Честњејшују херувим" постоји овакво црквено предање: Ова песма је била врло пријатна Пресветој Богомајци, и Она се јавила светом Козми и радосна лица рекла: "Пријатне су ми твоје песме, али ова ми је пријатнија од свих других; пријатни су ми они који певају духовне песме, но никада им ја не бивам тако блиска него кад певају ову нову песму твоју". Поред тога познати црквени историчар XIV века Никифор Калист пише да су многи, способни за созерцавање духовних ствари, често виђали Пресвету Богомајку како благосиља оне који певају ову песму.
10. Мајума - пристанишни град Палестине, недалеко од Јерусалима. Св. Козма, против своје воље, изабран од сабора и постављен за епископа од стране Јерусалимског патријарха Јована V, око 735. године. И као епископ он је одржавао присне братске везе са светим Јованом Дамаскином.
11. Свети Козма Мајумски скончао око 787. године.
12. Сабарија - град у Штајерској.
13. Трибун - римски виши официр.
14. Тицин - сада Павија, значајан град у северној Италији на реци Тичино.
15. Галија - данашња Француска.
16. Амиен - главни град округа Соме у Француској, на северу од Париза.
17. Алемани - дивљи народ Германског порекла, живео између Дунава, Мајне и горње Рајне, крај граница покрајина Римске царевине, у које је често упадао и пљачкао их. Походи цара Констанција против Алемана, о којима је реч, били су 354 - 355. године.
18. Тојест за помоћника и сауправитеља цару, који је са временом могао постати и наследник његов. Јулијан о коме је реч, и јесте каснији - цар Јулијан Одступник.
19. Св. Иларије - знаменити отац Цркве и заштитник Православља, + 368. г. Поатје - град на југозападу од Париза.
20. To је била нарочита дужност клира у старој Цркви; састојала се у читању посебних молитава над ђавоиманима, бесомучнима, падавичарима, и сличним болесницима. У садашње време таква посебна дужност у Цркви не постоји.
21. Медиолан - данашњи Милано, стародревни и најзначајнији град северне Италије.
22. Капрарија - малено острво на Тиренском Мору.
23. Манастир св. Мартина био удаљен 10 км. од Поатје. To je био први правилно уређени манастир на Западу, и Мартин се јавља као један од главних оснивача манастира на Западу.
24. Међу њима се налазио богат човек, по имену Сулпиције Север, један од најобразованијих древних писаца Западне цркве. Он је и написао житије св. Мартина.
25. Тур - град у Галији, на левој обали Лауре, на југозападу од Париза.
26. Манастир Мармутје касније се веома прочуо и имао велики значај у историји монаштва не само у Галији, него и на целом Западу.
27. Амбуаз - град на 24 километара од Тура.
28. Лепроза - сада Левру, мали град, удаљен око 260 км. јужно од Париза.
29. Карнот - сада Шартр, град на 80 км. југозападно од Париза.
30. У спомен овога чуда у Шартру је касније сазидана црква у име"светог Мартина Милостивог, који даје живот".
31. Павлин је у то време још био незнабожац. Касније се крстио, и био епископ у Ноли; упокојио се 431. године; познат под именом "Милостиви". Спомен светог Павлина Црква празнује 23. јануара.
32. Туника - обична доња одећа Римских грађана; нека врста кошуље; прављена већином од свиле.
33. Валентијан - цар Западне Римске царевине, царовао од 364. до 375. године.
34. Трир или Тревир - многољудни, напредни град северне области древне Галије.
35. Град на саставку Лауре и Виене.
36. Св. Мартин скончао 11. новембра око 400. године, а имао је око 80 година.
37. Спомен Св. Симеона Новог Богослова врши се 12. марта (где видети његово житије), но како тај дан пада увек уз Велики Пост, зато му је премештен спомен и на овај дан (да би се свечаније славио).
38. Спомен његов Црква празнује 1. јуна.
39. Спомен његов празнује се 26. априла.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког 

1. Св. апостол Филип. Родом из Кесарије Палестинске. Жењен био, и у браку родио 4 кћери, све четири обдарене од Бога даром прорицања, и све четири заветоване девице Христа ради. Када апостоли свети бираху ђаконе, тада и Филип би изабран, поред Стефана и осталих. И служаше Филип с великом приљежношћу убогим и удовицама. Када наста гоњење хришћана у Јерусалиму, апостол Филип склони се у Самарију, и тамо проповедаше Јеванђеље и сведочаше га чудесима многим изгоњењем демона, исцелењем болесних и др. Видећи чудеса св. апостола крсти се и чувени Симон Волх. Крсти св. Филип и евнуха царице Кандакије. По том ангел га Божји тренутно и невидљиво пренео у Азот, где учаше и проповедаше, и многе ка Христу обраћаше. Би постављен за епископа у Тралији. Сконча мирно у дубокој старости и пресели се у радост Господа свога.

2. Спомен Седмог Васељенског Сабора. Овај Сабор одржат је 787. год. у Никеји за време царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина, и за време патријарха Тарасија. Сабор овај утврдио је коначно иконопоштовање образложивши то Светим Писмом, сведочанством Светих Отаца и достоверним примерима чудеса, пројављених од светих икона. Између других наведених примера чудеса навео је епископ Кипарски Константин и овај пример: чобанин неки из града Констанце истерав једнога дана стадо на пашу виде икону Пресвете Богородице, сву украшену цвећем од правоверних. „На што толику част одавати стени?" рече чобанин (свакако васпитан у иконоборству) па удари својим гвозденим штапом по икони и поквари десно око на лику Богоматере. Но тек што се кренуо од тога места, спотакне се и оним истим штапом избије себи десно око. Вративши се ћорав у град он је плачући викао и говорио, да га је постигла казна од Богородице. — Овај Сабор решио је још, да се у антиминс непремено стављају свете мошти мученика. Учествовало је на сабору 367 Отаца. За молитве њихове нека и нас Господ помилује и спасе.

3. Преп. Теофан Начертани. Исповедник и писац канона. Рођен у Арабији од богатих и побожних родитеља. Са својим братом Теодором (27. дец.) замонашио се у манастиру Св. Саве Освештаног. Као врло образоване монахе пошаље их патријарх Јерусалимски Тома цару Лаву Јерменину, да образложе цару и одбране иконопоштовање. Цар опаки грдно намучи ову свету браћу, и баци их у тамницу. Доцнији цар иконоборац Теофил продужи их мучити; и да би их изложио подсмеху света нареди да се на њиховом лицу нацртају неке подругљиве речи. По свршетку иконоборства св. Теофан буде пуштен у слободу и ускоро посвећен за епископа. Мирно скончао 847. год. Страдао за иконе 25 година. Написао 145 канона. Одселио се у вечну радост Господа свога.

4. Св. Нектарије патријарх Цариградски. Као световњак и високи царски чиновник једногласно изабран за патријарха после св. Григорија Богослова, 381. год. Одликовао се дубоким разумом, тактом и ревношћу за цркву. Упокојио се мирно 397. год.

5. Св. муч. Зинаида и Филонида. Сестре рођене, родом од Тарса. Називају их сродницима св. апостола Павла. Као девојке одрекле се света ради Христа, и повучене у неку пештеру подвизавале се. Знађаху лекарску вештину, те помагаху многим болним. Нарочито Филонида због великог поста удостоји се дара чудотворства. Но неки неверни нападну их ноћу и побију камењем.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелисјког


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ФИЛИПА, једног од Седам Ђакона

СВЕТИ апостол Филип беше родом из Кесарије Палестинске. Жењен био, и у браку родио четири кћери, све четири обдарене од Бога даром прорицања, и све четири заветоване девице Христа ради. Када апостоли свети бираху ђаконе, тада и Филип би изабран, поред Стефана и осталих. И служаше Филип с великом приљежношћу убогим и удовицама. Када наста гоњење хришћана у Јерусалиму, апостол Филип склони се у Самарију, и тамо проповедаше Еванђеље и сведочаше га чудесима многим, изгоњењем демона, исцељивањем болесних и др. Видећи чудеса светог апостола крсти се и чувени Симон Волх. Крсти свети Филип и евнуха царице Кандакије. Потом га ангел Божји тренутно и невидљиво пренео у Азот,[1] где учаше и проповедаше, и многе ка Христу обраћаше. Би постављен за епископа у Тралији.[2] Обрати и тамо многе ка Христу, и сатвори велика чудеса. Сконча мирно у дубокој старости и пресели се у радост Господа свога.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФАНА ПИСАНОГА, ИСПОВЕДНИКА, епископа Никејског и писца канона

ПРЕПОДОБНИ Теофан рођен од благочестивих родитеља који живљаху у Палестини, и бејаху веома гостољубиви. Теофан имађаше и брата Теодора, који после свога страдања за свете иконе би назван Начертани.[3] Њихови родитељи, као љубитељи мудрости и учености, дадоше своје синове, Теофана и Теодора, те изучише сву унутрашњу и свету мудрост хришћанску, и сву спољашњу мудрост јелинску, и постадоше искусни мудраци, изврсни философи. Схвативши таштину и непостојаност овога света, јер пролази обличје његово (1 Кор. 7, 31), браћа оставише све, отидоше у лавру светог Саве Освећеног, и тамо се посветише монашком животу, ревносно се подвизавајући у посту, у молитвама и у свима врлинама. И Теофан би удостојен презвитерског чина због свог светог и врлинског живота.
У то време отпоче безбожно иконоборство, безбожно гоњење светих икона,[4] које смути сву Цркву Божију, и многи хришћани беху гоњени и мучени због побожног поштовања светих икона. Тада ови премудри учитељи и заштитници Православља бише од стране Јерусалимског патријарха послани к цару Лаву Јерменину, као јагањци вуку, да му образложе и одбране иконопоштовање и изобличе његову непобожност. Стигавши у Цариград, они изађоше пред богопротивног цара, и неустрашиво га изобличише због његовог зловерја, називајући га христомрзитељем и богоборцем. Због тога ова света браћа философи много пострадаше, и то не само од овог цара, него и од других царева после њега: Михаила Балбе и Теофила.[5] Они претрпеше разноврсна мучења, ране и тамнице, глад и жеђ, гоњења и унакажавања лица, заточења и безброј других напасти. Више од двадесет година, и то почевши од године 871 па све до 842, они беху гоњени и мучени од стране иконобораца. И у тим невољама свети Теодор се престави,[6] а Теофан доживе до зацарења мира у Цркви. Јер Михаил,[7] син византијског цара Теофила, примивши престо заједно са својом мајком Теодором, васпостави поштовање светих икона, унесе их у цркве Божије, и поврати из заточења све свете мужеве који су страдали за иконопоштовање, и свима указа велике почасти. Тада и свети Теофан би враћен из заточења, и од патријарха Методија,[8] који уништи иконоборску јерес, рукоположен и постављен за митрополита Никејског.
Свети Теофан састави торжествени канон о поштовању светих икона, и остави за собом Цркви Христовој и многе друге каноне и корисне списе.[9] Из овог земаљског живота он пређе ка Господу[10] и, после многомучних подвига, сада блаженствује у небеским дворима.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ЗИНАИДЕ и ФИЛОНИЛЕ

СВЕТЕ мученице Зинаида и Филонила, рођене сестре, беху из Тарса Киликијског, сроднице светог апостола Павла. Као девојке оставише своју мајку, одрекоше се своје имовине и целога света, и на изглед бављаху се лекарском вештином, a y самој ствари обављаху апостолски посао: проповедаху Христа Господа. Дошавши у град Деметриаду,[11] оне се тамо у околини повукоше у неку пештеру и провођаху живот у посту и молитви; исцељиваху сваку болест и сваки недуг, а чињаху и друга разна чудеса. Тако сијајући врлинама, еванђелском мудрошћу и чудесима, оне многе незнабошце обратише у веру Христову. Но неки нечестиви идолопоклоници нападоше их једном ноћу и камењем побише. Тако се ове блажене мученице преселише ка Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НЕКТАРИЈА, патријарха Цариградског

НЕКТАРИЈЕ би као световњак и високи царски чиновник једногласно изабран за патријарха после светог Григорија Богослова, од стране Светих Отаца Другог Васељенског Сабора 381 године. Одликовао се дубоким разумом, тактом и ревношћу за цркву. Упокојио се мирно 397 године.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА СЕДМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

ОВАЈ Сабор одржан је 787 године у Никеји за време царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина, и за време патријарха Тарасија.[12] Сабор овај утврдио је каначно иконопоштовање образложивши то Светим Писмом, сведочанством светих Отаца и веродостојним примерима чудеса, пројављених од светих икона. Између других наведених примера чудеса навео је епископ Кипарски Константин и овај пример: чобанин неки из града Констанце истерав једнога дана стадо на пашу виде икону Пресвете Богородице, сву украшену цвећем од правоверних. "На што толику част одавати стени?" рече чобанин (свакако васпитан у иконоборству), па удари својим гвозденим штапом no икони и поквари десно око на лику Богоматере. Но тек што се кренуо од тога места, спотакне се и оним истим штапом избије себи десно око. Вративши се ћорав у град он је плачући викао и говорио, да га је постигла казна од Богородице.
Овај Сабор решио је још, да се у антиминс неизоставно стављају свете мошти мученичке. Учествовало је на Сабору 367 Отаца. Њиховим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе.

СПОМЕН ЧУДА ИКОНЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА

У ГРАДУ Бериту[13] близу јеврејске синагоге живљаше један хришћанин и имађаше икону Господа нашег Исуса Христа. После неког времена овај хришћанин купи себи другу кућу и пресели се у њу преневши све ствари осим иконе Господа Христа, која остаде у првој кући. Но то би по промислу Божјем. У ту кућу, у којој беше икона Господа Христа, усели се неки Јеврејин и живљаше у њој не примећујући свету икону.
После извесног времена он позва код себе на ручак пријатеља свог, такође Јеврејина. За време ручка овај гост, погледавши на зид, виде икону где виси и рече домаћину: Како ти, Јеврејин, држиш икону У своме дому? - Домаћин се поче клети, говорећи да је до овога часа није приметио. Но гост отишавши оптужи у синагоги свога пријатеља, говорећи: Овај човек, иако Јеврејин, има у дому свом икону Исуса Назарећанина. To силно разгњеви све присутне у синагоги, али не предузеше ништа тога дана, пошто се већ спуштало вече. Сутрадан пак сабра се јеврејски живаљ, свештеници и старци, па кренуше ка кући где беше икона Господња. Улетевши у кућу, они нађоше икону, изнесоше је из куће и поставише усред зборишта свог, и рекоше: Као што се оци наши наругаше Њему, хајде да то исто учинимо и ми овој икони! - И стадоше пљувати на икону и ударити по лику Господа Христа, изображеном на икони. А затим рекоше: Чули смо да су оци наши приковали Њега на дрвету; учинимо то исто и ми са овом иконом! - И узевши клинце, укуцаше икону на дрвету, и то на оним местима где беху изображене руке и ноге; па натакнувши на трску сунђер са оцтом, прислонише га на уста Господу. После тога донеше копље, и наредише једноме да њиме прободе ребра на икони Господњој. И чим овај зари копље у икону, одмах потече из ње крв и вода.[14] Од тако необичног чуда велики страх спопаде све присутне Јевреје.
Напунивши један суд том крвљу и водом, они решише да доведу слепе, хроме и бесомучне, и да их помажу том крвљу. И говораху: Ако се од тога исцеле, онда ћемо сви поверовати у Распетога. - И донесоше једног хромог од рођења; и чим га помазаше, он тог часа скочи, и сав постаде здрав. Затим доведоше слепе и мноштво бесомучних, и сви се ослободише од својих недуга после помазања овом крвљу.
Ово се брзо пронесе по целом граду, и сви хитаху ка том неизрецивом чуду, носећи своје болеснике, раслабљенике, губавце, сухе и богаље, и сви добијаху исцељење. Тада сви Јевреји, који живљаху у том граду, повероваше у Господа нашег Исуса Христа. И павши пред иконом Господњом ови они вапијаху, говорећи са сузама: Слава Теби Христе, Сине Божји, који таква чудеса твориш! Слава Теби, Христе, кога оци наши распеше, но у кога ми сада верујемо; прими нас који припадамо к Теби, Владико!
После тога сви Јевреји житељи тога града: мужеви, жене и деца, одоше к епископу и усрдно га мољаху да их удостоји светог крштења. Они му показаше и икону Господњу, из које истече крв и вода, и испричаше му о свима поругама које они приредише тој светој икони. Епископ, видевши да се они истински кају, прими их с радошћу, и пошто их у току доста дана научи светој вери он их крсти све са женама и децом, а синагогу њихову претвори у цркву Господа нашег Исуса Христа. И би велика радост код свих житеља града тог, не само што се исцелише толики болесници него и што се неверни Јевреји крстише и примише свету веру, због чуда које би од иконе Господње.
Због тога сваки је дужан да се с вером и љубављу побожно клања светим иконама, а нарочито икони - у част и славу лика Ипостаси Божије, која је узела на себе обличје човека: Господа нашег Исуса Христа, коме са Богом Оцем и Светим Духом нека од свих нас буде указивано дужно поклоњење кроза све векове. Амин.[15]

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ АРСАКИЈА и СИСИНИЈА, патријараха Цариградских

СВЕТИ Арсакије, брат св. патријарха Нектарија, патријарховао после светог Златоуста нешто више од године дана (404-5 г.); а свети Сисиније од 426. до 427. године, после светог патријарха Акакија (405-426 г.), који се слави 8. јануара.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ ТЕОФАНА, испосника Печерског

ПОДВИЗАВАО се у Кијево-Печерском манастиру у дванаестом веку. Свете мошти његове почивају у Антонијевој пештери.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Азот - древни познати град Филистимски, на источној обали Средоземног Мора, недалеко од Газе. Сада ту - малено насеље Ездуд.
2. Тралија - лидијски град на северозападу Мале Азије.
3. Спомен преподобномученика Теодора, брата светог Теофана, Црква празнује 27 децембра. Ова два света брата називају се "Начертани", јер су, после жестоких мучења којима су били подвргнути као заштитници молитвеног поштовања светих икона, на лицима њиховим, по наређењу цара Теофила иконоборца, биле нацртане неке подругљиве речи помоћу усијаних игала, и то све до самих обрва.
4. Иконоборачка јерес и гоњења поштовалаца светих икона појавили су се у Византији у првој половини VIII века и трајали скоро до половине IX века.
5. Михаил II Балба - царовао од 820 до 829; Теофил царовао од 829-842.
6. Око 840 године.
7. По ступању на царски престо (842 год) Михаила III у прво време управљала је његова мајка, св. Теодора до 855 год. После ње Михаил је царовао до 867 године. Васпостављање иконопоштовања извршено је на Цариградском сабору 842 год. И тада установљена "Недеља Православља".
8. Свети Методије I - патријарх Цариградски од 842 до 846 године.
9. Написао многа дела у заштиту Православља; а нарочито познат као писац канона, чији број достиже до 148. Најбољи су му канони: у Недељу Православља, сви канони апостолима, канони о усопшима. Осим тога св. Теофан написао и стихире на неке дане.
10. Око 850. године.
11. Деметриада - град Киликијски, на северу од Тарса.
12. Свети Тарасије патријарховао у Цариграду од 784 до 806 године. Спомен његов празнује се 25 фебруара.
13. Берит или Вирит - врло стари приморски град. Данас - Бејрут, главни град Ливана и важан трговачки центар.
14. Ово чудо догодило се око 765 године.
15. Ово чудо забележио и у ризници Православне Цркве Христове за све нас оставио "тринаести апостол" - свети Атанасије Велики, ваистину у свему Велики.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Евлампије и Евлампија. Брат и сестра, из Никомидије. У време једног страшног гоњења хришћана од цара Максимијана неки верни из Никомидије беху се склонили из града и сакрили. Млад Евлампије би послат у град да донесе хлеба. Ушавши у град виде младић царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана, налепљену на зиду, насмеја се тој наредби, смаче је и поцепа. Због тога одмах би изведен пред судију. Када га судија поче саветовати, да се одрече Христа, поче и Евлампије саветовати судију, да се он одрече лажних идола и призна Христа као јединога живога Бога. Тада судија нареди те га тукоше дуго док га крв не обли и мучише другим љутим мукама. Чувши за мучење свога брата девица Евлампија дотрча, да и она заједно са братом прими муке за Христа. И она би бијена док јој крв не удари на нос и на уста. По том их бацише у врелу смолу, па у зажарену пећ, но они силом крсног знамења и имена Христова учинише огањ безопасним. Најзад св. Евлампију одсекоше главу, а св. Евлампија издахну пре посечења. Још бише погубљени 200 хришћана, који повероваше у Христа видећи силу и чудеса св. Евлампија и сестре његове. Сви се увенчаше венцима мученичким и пређоше у своју небесну бесмртну домовину.

2. Св. мученици Зографски. Када цар Михаил Палеолог склопи с папом злогласну Лионску унију, да би од папе добио помоћ против Бугара и Срба, тада Светогорски монаси послаше цару протест против те уније и савет, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска уђе у Св. Гору и почини таква варварства, каква Турци не починише никада за 500 година. Обесивши Прота и убивши многе монахе у Ватопеду, Иверу и по другим манастирима, латини нападоше на Зограф. Блажени игуман Тома објави претходно братији, да ко жели да се спасе од латина нека се склони из манастира, а ко жели мученичку смрт нека остане. И тако оста 26 људи, и то 22 монаха, са игуманом својим, и 4 световњака, који беху као радници манастирски. Сви се ови затворише у пирг (кулу) манастирску. Када латини дођоше, поджегоше кулу, те у огњу нађоше мученичку смрт њих 26 Христових јунака. Докле кула гораше они певаху Псалме и Акатист Пресветој Богородици, и предадоше своје свете душе Богу 10. октобра 1283. год. Исте године у децембру бедно сконча и нечестиви цар Михаил, против кога, а у заштиту Православља, беше се дигао српски краљ Милутин.

3. Преп. Теофил исповедник. Пореклом македонски Словенин негде од Струмице. Млад се замонашио, и засновао свој манастир. Много пострадао за иконе у време Лава Исаврјанина, и погинуо би том приликом, да не успе убедити кнеза Ипатика, судију свога, у основаност и потребу иконопоштовања. Кнез га пусти у слободу, и он се врати у свој манастир, где мирно сконча 716. год и пресели се у радост Господа свога.

4. Св. муч. Теотекн. Официр римски у Антиохији за време Максимијана. Када га цар нуђаше да принесе жртву идолима, он одговори: „ја верујем у Христа Бога, и Њему ћу принети на жртву себе — жртву живу." С каменом о врату потопљен у море после великих истјазања чесно пострада за Христа и венча се венцем мученичким.

5. Преп. Васијан. У време благоверног цара Маркијана дође овај светитељ из Анадолије у Цариград 450. год. Велик беше његов подвиг, велика и чудотворна сила, коју му Бог дарова. Имађаше око 300 ученика; међу овима и свету Матрону. Цар Маркијан сагради у његово име храм, који још и данас постоји.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВЛАМПИЈА и ЕВЛАМПИЈЕ

ЗА царовања Максимијана у време страшног гоњења хришћана многи верни остављаху своје домове из страха од мучитеља и кријаху се по горама, пећинама и пустињама. У то време неки младић Евлампије, високородног порекла, родом из града Никомидије, хришћанин по вери и делима, који се такође са другим хришћанима кријаше, би послат у град да купи хлеба и тајно донесе у пустињу. Улазећи у Никомидију, Евлампије угледа над градском капијом прикуцану царску наредбу о гоњењу и убијању хришћана. Прочитавши наредбу, Евлампије се грохотом насмеја таквом безумљу незнабожног цара, који је устао не на непријатеље отаџбине него на невине људе, и сам пустоши своју земљу убијајући безбројно мноштво хришћанског народа. Због тога блажени Евлампије одмах би ухваћен, свезан и на неправедни суд изведен. Безакони судија, видећи пред собом младог и лепог Евлампија, прво га лукавим речима наговараше да се поклони идолима, говорећи: Само твоје лице показује да ти ниси простог већ високородног и угледног порекла. Зато немој, дивни младићу, погубити такву лепоту своју, и високородност своју заменити срамотом, него се постарај да увећаш славу и углед себи и свему роду свом. Јер ако послушаш цареву наредбу и с нама се поклониш боговима, онда ћеш од свију нас бити поштован и слављен, и од цара ћеш дарове добити и на високи положај узведен бити, и дане ћеш своје проводити у срећи. Послушај мој добри савет и постани наш једномишљеник. Ето, сви су храмови отворени за тебе, у њима су разни богови, жртвеници претрпани жртвама, и сви се веселе због богова својих и клањају им се. Уђи дакле и ти, и поклони им се, те да и себи велика блага стечеш и нас радошћу испуниш, и богови ће свагда бити милостиви према теби.
Свети Евлампије, испунивши се Духа Светога, одговори лукавом судији: Срце је твоје испуњено препредености и лукаве су речи уста твојих, а обећања су твоја празна и лажна. Препредењаче, нећеш ме ничим преластити и од Христа мога одвратити. О, када би хтео послушати моје истините речи и искрени савет, и познао истинитог Бога, кога ја поштујем и коме се клањам! Ја бих онда обећао теби од Њега не привремену и ништавну већ вечну и истиниту част и славу, награде и богатства, које сада немате ни ти, ни цар, ни сав свет. Али пошто си глув као аспида и нећеш да послушаш мене који ти говорим оно што је корисно за тебе, ти ћеш разделити удео богова твојих у паклу огњеном, и због приношења поганих жртава боговима сам ћеш постати жртва црва неуспављивог. А ја ћу не демонима него Богу моме принети жртву хвале и узнети Вишњему молитве моје.
Када то чу, судија поче блаженом Евлампију претити мукама. Али Евлампије неустрашиво показиваше да је готов на сваку муку за Христа Господа свог. Тада судија нареди да обнаже Евлампија, па положеног на земљи бију жилама. Немилосрдно и дуго бијен, светитељ јуначки трпљаше. Но иако је 6д задобијених рана осећао страховите болове, он је ипак изгледао као да не осећа никакав бол, - такву силу духа показиваше он! Међутим мучитељ, видећи његово огромно трпљење, разјари се још више и нареди да га на дрвету обесе и да му тело кидају гвозденим оруђима. И мученик би толико изранављен, да му се кроз дубоке ране виђаху кости. После дугог мучења он лежаше на земљи сав искрвављен и покривен ранама. Уствари, цело тело његово представљаше једну једноставну рану.
Али то још не беше крај мучениковим патњама, јер мучитељ измисли нову муку за њега: нареди да танким кајишем чврсто обмотају и стегну прсте на рукама и ногама мучениковим. Од тога страдалник трпљаше страховит бол, јер се прсти насилно одвајаху од својих зглобова. Но и тиме се не насити мучитељева јарост; дотадањим патњама он додаде нову патњу: нареди да се жестоко усија гвоздени одар и на њему простре мученик, да би се остатак тела његовог на том одру истопио као восак од силе огња. Када одар би усијан, свети Евлампије осени себе крсним знаком, узиђе на њега и леже на њега као на меку постељу. Тело светог мученика, паљено огњем, поче се топити и разливати, и испече се као месо што је за печење. И требало је већ да мученик у таквој муци издахне; али свемоћни Бог оживљаваше слугу Свога, и надприродно држаше душу његову у њему, да би се тиме свима показала сила Божија у слабости људској и трпљење мучениково. И док очекиваху да свети мученик на том одру неизоставно умре, гле, свети мученик осети у себи нову силу, па уставши са одра стаде ходити здрав, као да никакво мучење претрпео није. Чврсто верујући срцем у Господа Бога свог, Евлампије се направи као да се одриче онога што је устима исповедао и одобрава безбожје многобожаца; због тога он би свечано поведен у идолски храм, и сви се са судијом заједно радоваху, сматрајући да се Евлампије одрекао Христа и хоће да се поклони њиховим боговима; и мноШтво народа, пратећи их, иђаше ка храму. Путем се светитељ усрдно мољаше у себи Господу своме Исусу Христу, да Он јави силу Своју, и просвети заслепљене људе, и прослави свето Име Своје. А кад Евлампије уђе у храм и угледа Марсовог[1] идо ла, који беше већи и лепши од других идола у томе храму, приступи му и рече: Именом Господа мога Исуса Христа наређујем теби, идоле неми и бездахни, падни на земљу и претвори се у прашину. Чим то светитељ изговори, идол се тог часа сруши са огромном хуком и разби у парампарче. Видевши то, народ стаде викати: Једини Бог хришћански је велик и силан! - И многи повероваше у Христа. А судија се још више разјари, и узевши Евлампија поведе га поново на мучење.
Сестра Евлампијева девица, по имену Евлампија, чувши да брат њен страда за Христа, дотрча на место мучења, стаде на средину и громко довикну брату: He роди ли нас једна мајка? He одојише ли нас једне груди? И нисмо ли научени веровати Једноме Богу? Зашто онда ти, страдајући за Христа, лишаваш мене те части? Зашто ме ниси известио, да бих од самог почетка заједно с тобом понела све муке: Јер и ја хоћу да умрем за Господа мог, као и ти. Нека сви мучитељи знају да сам хришћанка, и да сам готова умрети за Христа!
Судији пак она викну: Чуј, судијо, и знај ко сам ја. Ја. сам слушкиња Христова. Христос је живот мој и радост душе моје; Њега љубим, и Њему хоћу да будем жртва. Стога спреми огањ, доведи звери, намести точкове за мучење, наоштри мачеве, измисли разноврсне муке, и како год хоћеш мучи ме за Христа мог: готова сам трпети све као и мој мили брат Евлампије!
Слушајући ове речи, мучитељ се зачуди таквој смелости и нареди да Евлампију бију по лицу. И дуго би она бијена по лицу, док се потпуно не измени лепота лица њена, и крв јој тецијаше из носа и уста. А свети Евлампије речима сокољаше своју сестру, говорећи: He бој, се сестро, оних који убијају тело а душу не могу убити!
Тада, по наређењу мучитеља, би спремљен котао страховито вреле кипеће смоле, да у њега буду бачени обоје, Евлампије и Евлампија. Евлампије похита и сам уђе у котао. А Евлампија, као млада девица, поче се колебати, као бојећи се. Брат, видећи да се она колеба, стаде је звати к себи у кипећи котао, као у неко прохладно место, и говораше: He бој се, сестро! буди смела и ходи овамо! Ево видиш: ја сам неповређен и не осећам никакав бол; и ти, чим се дотакнеш кипећег котла, одмах ћеш осетити помоћ Божју и постаћеш неповредива.
Света Евлампија, чувши ове братовљеве речи, брзо уђе у котао, и тог часа погибе сила огњена, котао се охлади, а светџ: мученици, оставши неповређени, слављаху и величаху Бога. A људи, видевши такво чудо, дивљаху се, и верова њих двеста, и објавише да су хришћани, због чега и бише посечени мачем од незнабожних идолопоклоника. Безакони пак судија нареди да Евлампију ископају очи, а сестру његову обесе за косу и бију. Она, трпећи то, говораше: Благодарим Ти, Боже и Саздатељу мој, што мене, слушкињу Твоју, удостоји да страдам за свето Име Твоје.
Затим мучитељ нареди да се жестоко ужари пећ, да у њу баци мученике. И када пећ би ужарена, војници за руку приведоше слепог мученика светог Евлампија и вргоше у пећ. А света Евлампија, не чекајући да је ко води и баца у пећ, сама с радошћу пође и хитно уће у ужарену пећ као у неки чаробни замак. Но и ту свети мученици осташе неповређени, јер се жар претвори у хлад. Ходећи посред пламена, свети мученици певаху песму Трију Младића и благосиљаху Бога. Мучитељ, пак, не знајући шта више с њима да ради, осуди их на посечење мачем.
Војници им онда свезаше руке наопако и поведоше. И када дођоше на губилиште, свети Евлампије сам подметну под мач чесну главу своју, и би посечен; а света Евлампија пре посечења предаде душу своју у руке Божје; и војници, видећи да је већ умрла, не отсекоше јој главу.[2]
И тако свети Евлампије са сестром својом, светом Евлампијом, довршивши подвиг мучеништва, отидоше заједно к подвигооснивачу Христу, да приме од Њега венац правде. Њиховим молитвама нека и нас удостоји царства свога Господ Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФИЛА ИСПОВЕДНИКА

БЛАЖЕНИ Теофил родио се од побожних родитеља у близини града Тивериопоља,[3] и кад му би три године крстише га. Једном га родитељи одведоше на гору Селентију да добију благослов од светог оца Стефана. Свети Стефан благослови родитеље и чедо њихово, блаженог Теофила, и пошто их у дугом разговору поучи и научи многим душекорисним стварима, он их отпусти у миру, и они се вратише дома. Од тога времена дечак Теофил, благословом преподобног оца Стефана напредоваше у читању и усрдном изучавању Божанствених књига, и бејаше добре нарави и кротак. А када напуни тринаест година Теофил опет отиде код преподобног оца Стефана. Угледавши га, светитељ га упита: Због каквог си разлога, чедо, дошао к мени? - Ти си ме позвао, часни оче, одговори дечак, и ја оставих родитеље и дођох к теби. - Преподобни га упита: А када те то, чедо, ја позвах; и шта ти рекох? - Дечак одговори: Када ја хођах по пољу нашем, ти ми се, оче, јави, и погледавши на мене ти ми рече: Чедо Теофиле, ти си се удаљио од Господа који говори: Узми крст свој и иди за мном (Мт. 16, 24). Ове речи тронуше срце моје, и ја идох за тобом све до самих врата ове ограде твоје; а када дођосмо до њих, ти постаде невидљив за мене, и ја се обретох сам пред закључаним вратима. Поред тога још и ово, свети оче: садашњи глас твој и говор исти су као и онај који онда чух; и то ме такође убеђује да си ме лично ти звао а не неко други. Зато те молим, свети оче, немој одвратити лица свога од мене слуге твога који желим да се спасем.
Слушајући ово Теофилово казивање, преподобни се зачуди, јер је знао да никуда из своје келије одлазио није. И захваливши Богу за такво чудесно призвање безазленот дечака, он га прими код себе. И учаше га три године страху Божјем, и руковођаше у подвижништву и монашком животу. По истеку три године, пошто се дечак добро научи свима монашким подвизима од доброг наставника, преподобни Стефан позва игумана из лавре и предаде му послушног, кротког и смиреног дечака да га постриже. Игуман га узе, одведе у лавру и постриже. Примивши постриг, Теофил постаде искусан монах, украшен свима врлинама, и живљаше међу братијом као анђео, и бејаше свима на корист.
Родитељи Теофилови, не знајући где се налази њихово мило чедо, силно туговаху за њим и непрестано га на све стране тражаху са жељом да пронађу онога који се из љубави према Богу сакри од свих познаника својих и тајно служаше Господу у средини добрих подвижника. Но након неколико година родитељи најзад дознадоше где се налази њихов син, па похиташе у лавру и с плачем мољаху игумана да им покаже сина. Игуман беше дуго неумољив да им покаже Теофила, али тронут њиховом тугом, жалошћу и горким сузама, он се сажали на њих и позва Теофила да се види са својим родитељима. Када родитељи угледаше свога сина у монашкој одећи, они уместо радости стадоше још јаче ридати. И остадоше они у лаври неколико дана, загледајући у живот светих отаца и извлачећи духовне користи из њихових разговора. Ту они намислише да од својих средстава подигну манастир, у коме би се подвизавао њихов син Теофил. Због тога они стадоше усрдно молити игумана да пусти њиховом дому Теофила са неколицином братије, обећавајући да ће што је могуће пре привести у дело своју замисао о манастиру. Али их игуман одбијаше, говорећи да није добро за младог монаха да живи у близини сродника и познаника. Међутим Бог, који све уређује на корист људима, зажеле да открије вољу Своју односно Теофила. Јер пошто родитељи и надаље усрдно и неодступно мољаху игумана, он сазва братију и изложи им ову ствар. Они онда расудише и нађоше да је добро да поступе овако: да тродневним постом и свуноћним бдењем моле Бога да им Он с неба пошаље решење овога питања. После тродневног пошћења и молитвеног бдења, гле, у храму се чу јасан глас с неба који наређиваше да пусте Теофила да иде са својим родитељима. Тада разумеше сви да сам Бог захтева то; и помоливши се за Теофила, пустише га с благословом, и дадоше му као помоћ неколицину братије, ради умножења славе Божије. Родитељи пак, узевши сина, с радошћу одоше своме дому, и убрзо подигоше манастир, у који сабраше много братије онабдевши их сваком потребом и давши потпун мир слугама Божијим. А Теофил, живећи у том манастиру подвижнички, као светлост сијаше врлинама, и сви, видећи његова добра дела и користећи се њима, прослављаху Оца Небеонога.
Пошто Теофил проживе много година испоснички, враг рода људског подиже гоњење на чесне и свете иконе, а њихове поклонике подврже мучењу преко безаконог цара Лава Исавријанца,[4] иконоборца. Овај цар омрзну благољепије дома Божијег и лиши украса храмове Господње: он свете иконе у блато бацаше, ногама их гажаше, огњем спаљиваше, и многе верне мукама умори због поклоњења иконама. Свети пак Теофил се томе силно супроћаше, и све благоразумно учаше да на дужан начин молитвено поштују свете иконе и поклањају се лицу, на њима живописаноме. Дознавши за то, законопреступни цар посла војнике, те блаженог Теофила доведоше преда њ. Цар му нареди да се одрекне молитвеног поштовања светих икона; но блажени Теофил то одби, изјављујући да свете иконе треба молитвено поштовати. Цар онда нареди да воловским жилама бију светитеља. Затим нареди да му руке вежу наопако и да га по граду Никеји воде као злочинца, ругајући му се и исмевајући га. Теофилу се придружи неки војник Лонгин, који изобличи мучитељево безумље и учаше поштовати свете иконе. Зато га мучитељ простре no земљи, и сажеже му на глави многе иконе. А свети Теофил, пошто прође сав град Никеју, опет предстаде суду безаконог цара, и неустрашиво говораше цару, бранећи свете иконе и изобличавајући његову заблуду. He трпећи изобличавање, цар нареди да светитеља нага распну крстолико на два стуба и сувим жилама бију спреда и позади. Угледавши крв која тецијаше из изранављеног тела светитељевог, цар постаде као најљућа звер. И као што дивље звери, када угледају крв, постају још крвожедније, тако и бездушни мучитељ при погледу на мученикову крв још више побесне, и уставши са престола сам дуго време бијаше по лицу светитеља. Потом нареди да усијају гвоздене чизме, па да их обуку мученику, и да га натерају да трчи путем испред њега. Сва ова мучења свети страдалац јуначки трпљаше. Један пак царски великодостојник, гледајући то и дивећи се необичном трпљењу мучениковом, узе га из руку слугу који га мучаху, одведе га слободна код себе, и рече му: Теофиле, јеси ли ти једини који се клањаш иконама безуман, или сви ми који им се не клањамо? Еда ли цар и сав сенат његов немају ни толико здраве памети, да расуде, треба ли се клањати живописаном лику Божјем или не? Јер ако би се требало клањати иконама, онда Бог не би наредио у Закону: He гради себи лика резана нити какве слике (1 Мојс. 20, 4). - Светитељ одговори: Видим, кнеже, да познајеш Свето Писмо; хајде онда да поразговарамо.
И стаде му свети Теофил говорити о поштовању светих икона, доказујући му из Светог Писма да је још у Старом Завету прописано поштовање светих икона: у бакарној змији коју Мојсије подиже у пустињи, и у златним Херувимима постављеним над Ковчегом Завета. У Новом пак Завету сам Господ даде свој лик на убрусу Авгару кнезу Едеском. И још много говораше свети Теофил о иконама, и убеди кнеза. Тада му кнез рече: Истините су речи твоје, чесни старче. Ја ћу се постарати, колико будем могао, да убедим цара у то. А сада, ја те отпуштам, слободан си, врати се у своју келију.
Но светитељу би веома жао што не доврши подвиг мучеништва. Ипак, имајући ране, он се радоваше, говорећи са апостолом: Радујем се у своме страдању, јер довршујем недостатак невоља Христових на телу своме за тело његово, које је Црква (Кол. 1, 24).
Својим повратком у манастир, свети Теофил испуни великом радошћу и весељем сву братију и пријатеље и све околне житеље. После тога након кратког времена њему би откривено да му се приближава одлазак к Богу. Стога он уреди све манастирске послове, поучи братију, благослови их, и целивавши их све, отиде ка многожељеном Господу.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОТЕКНА

НЕЗНАБОЖНИ цар Максимијан, дошавши једном у Антиохију, устроји празник у части поганих богова својих, и издаде заповест да најпре војници принесу жртве идолима, а потом и сав народ. Међу војницима бејаше много хришћана који, не желећи да се покоре безбожној наредби царевој, збациваху са себе војничке појасе и одлажаху на мучење за Христа. Међу њима беше један честити човек, познат у целој Антиохији, по имену Теотекн. Њему се Максимијан обрати оваквим речима: И ти ли, Теотекне, не верујеш у богове: Зевса и Аполона? A ja сам хтео да те начиним великим жрецом њиховим, и да жртве целога света подведем под твоју власт, те да ти управљаш над свима жрецима и жртвама. - На то му Теотекн одговори: Ја верујем у Христа Бога, и Њему хоћу да принесем себе жртву живу.
Тада Максимијан нареди да свуку с њега војничко одело и да га обуку у женске хаљине, па га осуди да преде са женама. А након три недеље Максимијан га поново позва и рече му: Принеси боговима жртву, иначе ћеш умрети у страшним мукама. - Но Теотекн не одговори на то цару ни речи. Тада цар нареди да Теотекна вежу за дрво, да му под табане ставе усијано гвожђе, и да му ножевима подсецају све жиле. А кад цар виде да и после оваквих мучења Теотекн остаје непоколебљив, он нареди да се спреми котао са кипећом смолом и сумпором и у њега баци мученик. Када пак мученика бацише у такав котао, огањ се одмах силом Христовом угаси, котао остину, и мученик остаде неповређен.
Максимијан се уплаши и нареди да мученика одведу у тамницу, где он би стављен на расположење неком капетану Зегнату, да га мучи како год хоће. У то време у тамници се налажаше за исповедање Христа једна девица, по имену Александра. Код ње Зегнат и баци Теотекна, рекавши обојима: Ево, дајем вам три дана за размишљање. Ако пристанете да извршите царево нарећење, добићете велике почасти; ако пак не пристанете, страшним ћу вас мукама погубити.
Пошто прођоше три дана, Зегнат их изведе из тамнице и упита: Јесте ли намерни да извршите царево наређење и боговима принесете жртву? - Но они остадоше непоколебљиво верни Господу Христу. Тада Зегнат нареди да девицу одведу у засебну тамницу, а двојицу војника одреди да иду и да је обешчасте. Међутим Теотекн, желећи да Александру избави од срамоте, оде к њој пре ових војника, па скинувши своје одело даде јој га, говорећи: Бежи! бежи! да безбожници не оскврнаве твоју чистоту. - Сам пак обуче се у њене хаљине и седе очекујући војнике. Војници дођоше и место девице нађоше Теотекна где седи у женским хаљинама, узеше га и одведоше Зегнату. Зегнат се страховито разјари и нареди да Теотекну најпре одрежу језик, па да га онда дуго бију. Затим нареди да му о врату вежу воденични камен и баце у реку. И тако мученик Христов сконча.[5] Чесне пак мошти његове бише нађене у близини града Роса у Киликији; хришћани их узеше и чесно положише у постојбини његовој, славећи Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ 26 ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЗОГРАФСКИХ, пострадалих од Латина

КАДА цар Михаил VIII Палеолог (1258-1282 г.) склопи с папом злогласну Лионску унију 1274. г., да би од папе добио помоћ против Бугара, Срба и западњака, тада Светогорски монаси послаше цару протест против те уније и савет, да је одбаци и да се врати Православљу. Папа посла војску у помоћ Михаилу. И та латинска војска уђе у Свету Гору и почини таква варварства, каква Турци не починише никада за 500 година. Обесивши Прота и убивши многе монахе у Ватопеду, Иверу и по другим манастирима,[6] Латини нападоше на Зограф. Блажени игуман зографски Тома објави претходно братији, да ко жели мученику смрт нека остане. И тако оста 26 људи, и то 22 монаха, са игуманом својим, и 4 световњака, који беху као радници манастирски. Сви се ови затворише у пирг-кулу манастирску. Када Латини дођоше, поджегоше кулу, те у огњу нађоше мученичку смрт ових 26 Христових јунака. Докле кула гораше они певаху Псалме и Акатист Пресветој Богородици, и предадоше своје свете душе Богу 10. октобра 1282. године. Исте године у децембру бедно сконча и нечестиви цар Михаил, против кога, a y заштиту Православља, бише се дигао српски краљ Милутин.[7] Цару Михаилу у овој унији помагаше и његов стављеник патријарх Јован Век, али и он убрзо би свргнут и осуђен од православног сабора у Цариграду.
Имена пак ових светих 26 Преподобномученика Зографских су следећа: Игуман Тома, монаси: Варсануфије, Кирил, Михеј, Симон, Иларион, Јаков, Јов, Кипријан, Сава, Јаков, Мартинијан, Козма, Сергије, Мина, Јоасаф, Јоаникије, Павле, Антоније, Јевтимије, Дометијан, Партеније и још 4 мирјанина. Њихов спомен у Светој Гори врши се још и у недељу по Недељи Свих Светих.[8]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЈАНА

ПРЕПОДОБНИ Васијан бејаше са Истока, из Сирије. За царовања благочестивог цара Маркијана[9] он допутова у Цариград. Два угледна човека, Север и Јован, дадоше му средства, те сагради у Цариграду манастир. Преподобни Васијан се још за живота прослави врлинама и чудесима. Многи, гледајући његов живот, одрицаху се света и ступаху у монаштво. Број његових ученика достиже до триста душа. И света Матрона бејаше његова ученица.[10] Многе он избави од власти ђавола и приведе Богу: исцељиваше болести, изгоњаше ђаволе, и чишаше безбројна чудеса. Пошто доживе врло дубоку старост, он отиде ка Господу.[11]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ АНДРЕЈА ТОТЕМСКОГ, Христа ради сулудог

РОДОМ из села Уст - Толшчемског, он поче сулудовати Христа ради у Галичком Воскресенском манастиру, и прохођаше овај подвиг десет година. Омиљено му место боравка беше крај цркве Воскресенија, у граду Тотми, на обали реке Сухоне. Ту он, као лишен разума, зими и лети хођаше бос, у худој и подераној одећи; храна му беше хлеб и вода, и то у тако малој количини, тек да не умре од глади. За тако високе подвиге блажени Андреј још за живота би удостојен дара чудотворства. Упокоји се он 1673. године. На гробу његовом збиваху се чудеса.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВЕСТА МУЧЕНИКА

ОНИ због светог Евлампија повероваше у Христа и одмах бише погубљени.[12]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Марс или Ареј - грчко-римски бог рата.
2. Ови свети мученици пострадаше 303 године. Свети Теофан Начертани написао је у деветом веку Канон у њихову част; у његово време збивала су се исцељења од моштију св. Евлампија и св. Евлампије.
3. Данашња Струмица у Македонији.
4. Византијски цар, царовао од 714 до 741 г.
5. Свети мученик Теотекн пострада крајем III или почетком IV века.
6. О томе видети под. 4. јануаром и 5. децембром.
7. Његов свети спомен слави се 30. октобра.
8. Спомен овог страдања Светогорских монаха од Латина врши се још и 4. јануара, 22. септембра и 5. децембра.
9. Маркијан - византијски цар - царовао од 450 до 457 године.
10. Спомен њен празнује се 9 новембра.
11. Крајем петога века.
12. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светих мученика Евлампија и Евлампије.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Јаков. Син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и јеванђелиста Матеја. Сведок истинити речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Јеванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, по том и у Мисиру, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је св. Јаков спасоносну благовест о ваплоћеном Богу Слову, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Мисиру у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Царем славе.



2. Преп. Андроник и супруга му Атанасија. Грађани Антиохијски из времена Теодосија Великог. Андроник беше по занату златар. И он и жена му беху веома благочестиви трудећи се непрестано да ходе путем Господњим. Од своје зараде једну трећину даваху сиротињи, другу цркви а трећом се они издржаваху. Пошто им се родише двоје деце они се договорише, да живе у будуће као брат и сестра. Но по Божјем недокучивом Промислу обоје им деце умреше у један дан. И беху у великој тузи све док се св. муч. Јулијан не јави на гробљу Атанасији и не утеши је вешћу, да су њихова деца у царству Божјем, и да им је боље него код родитеља на земљи. По том обоје оставише све и одоше у Мисир и примише монашки чин, св. Андроник код старца Данила у Скиту, а Атанасија у женском манастиру у Тавенисиоту. Угодивши Богу својим дугогодишњим подвизима преселише се у вечно царство Христово, и то најпре св. Атанасија, а после 8 дана и св. Андроник.

3. Св. праведни Аврам и Лот. Читај о њему у књизи Постања.



4. Св. Димитрије патријарх Александријски. Једанаести епископ Александријски после св. Марка Јеванђелиста. Управљао мудро и дуго паством својом, и то од 189– 231. год. У његово време на тражење Индијаца послат би у Индију на проповед Јеванђеља св. Пантен, управитељ знамените катихетичке школе у Александрији. Пантен нашао у Индији Јеванђеље, писано св. Матејем на јеврејском језику.


5. Св. Стеван деспот српски. Син деспота Ђурђа и Јерине. Са својом сестром Маром живео неко време на двору султана Мурата II. Ослепљен у Једрену са својим братом Гргуром. Примио власт деспотску над Србијом 1458. год. Ускоро се морао склонити из своје земље у Албанију, где се оженио Ангелином, ћерком Скендербега. Слеп и несрећан но вазда предан Богу он се упокојио 1468. год. у Италији. Мошти му почивају у ман. Крушедолу, задужбини сина његовог св. Максима.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСTОЛА ЈАКОВA АЛФЕЈЕВА

СВЕТИ Јаков бејаше син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и еванђелиста Матеја. Сведок истинити живота, речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Еванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, потом и у Египту, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је свети Јаков спасоносну благовест о оваплоћеном Богу Речи, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Египту у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Богом - Царем славе.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНДРОНИКА и преподобне супруге његове АТАНАСИЈЕ

У BPEME византијског цара Теодосија Великог[1] живљаше у Антиохији неки човек Андроник, златар по занату. Андроник се ожени ћерком златара Јована, којој беше име Атанасија; a TO име значи бесмртност.[2] И стварно, својим светим животом Атанасија стече себи бесмртну славу, што и крај њеног живота показује. Ови супрузи Андроник и Атанасија, живећи чесно и богоугодно, украшаваху себе сваком врлином. Своје обилно богатство они дељаху на три дела: један део трошаху на сиротињу, други - на црквено благољепије, трећи - на своје домаће потребе. Због њихове кротости и добрих дела, Андроника и Атанасију поштоваху и љубљаху сви грађани. Пошто им се родише двоје деце, син Јован и ћерка Марија, они се договорише, те отада живљаху као брат и сестра. Њихова пак брига и старање о сиротињи беху усрдни и велики: служећи им, они на својим рукама ношаху болеснике, измиваху их, храњаху их и одеваху, и о свом трошку на све могуће начине збрињаваху и утешаваху странце и просјаке. Они сваку среду и петак провоћаху у посту и молитвама.
Пошто тако провођаху живот у врлинама, Богу би угодно да их призове ка још савршенијем животу, да би они, оставивши све, пошли за Јединим Господом својим Исусом Христом, који нам остави пример, да идемо стопама Његовим.
Једнога дана, након дванаестогодишњег брачног живота њиховог, Атанасија, вративши се из цркве после јутарњег богослужења, затече децу своју где од ватре јече, и узнемирена седе крај постеље њихове. Андроник, вративши се мало касније из цркве, стаде дозивати жену своју држећи да је заспала. Атанасија одговори: He срди се на мене, господине мој, пошто деца наша имају велику ватру. Андроник обиђе децу, и сам се увери у то, па уздахнувши рече: Нека буде воља Господња!
После тога Андроник оде у цркву светог мученика Јулијана, која се налажаше изван града и где беху сахрањени његови родитељи. Ту он проведе на молитви до подне. Али за то време док он бејаше у цркви, умреше оба детета његова: син Јован коме беше дванаест година, и кћи Марија којој беше десет година. Враћајући се са молитве Андроник чу у свом дому плач и кукање, и узнемирен дође брже. И у дворишту свом затече врло много света, и угледа оба своја детета мртва. Онда уђе у своју домаћу црквицу, паде ничице пред иконом Спаситеља нашег, изговарајући речи праведнога Јова: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се вратити. Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господа (Јов. 1, 21). - Атанасија ипак, плачући за децом својом, толико изнеможе од силне жалости да је и сама желела да умре, и говораше: О, када би и ја умрла са мојом децом!
На сахрану Андроникове и Атанасијине деце стекоше се сви грађани, а дође и сам патријарх са свим клиром својим. И сахранише децу у цркви светог Јулијана, где и претци њихови почиваху. По свршеној сахрани Атанасија не хте да се враћа дома, већ сеђаше крај гроба своје деце и плакаше. У поноћи пак њој се јави свети мученик Јулијан у обличју монаха и рече јој: Жено, што не оставиш на миру оне који овде почивају? - Атанасија одговори: He љути се на мене, господине, страшно сам уцвељена: имађах двоје деце, и данас их обоје сахраних овде заједно. - Свети мученик упита Атанасију: А којих година беху твоја деца? - Атанасија одговори: Једно дванаест година, a друго десет. - Тада јој свети Јулијан рече: Зашто плачеш због њих? боље би ти било када би тако плакала због грехова својих. Уверавам те: као што људска природа захтева храну, и немогуће је не дати јој, тако се и преминула деца хране у Христа небеским благом. Она Га моле, говорећи: Праведни Судијо, лишио си нас земних блага, немој нас онда лишити небеских!
Чувши ово, Атанасија се испуни миљем и претвори жалост у радост, говорећи: Када су деца моја жива на небу, зашто онда ја плачем? - Рекавши то, Атанасија се осврну желећи да настави разговор са јавившим јој се, али њега не беше. Она га онда стаде тражити по целој цркви, али никога не нађе. Упита она и црквеног вратара који је чувао црквена врата: Где је онај монах који сада разговараше са мном? - Вратар одговори: Зар не видиш да су врата затворена и да овуда нико ушао није; што онда говориш као да је неко разговарао с тобом? - Тада се Атанасија увери да је то било виђење, уплаши се, па оде кући својој и исприча мужу своме што виде и чу. И обоје се утешише у тузи својој. И Атанасија рече Андронику: Господине мој, још за живота деце наше хтела сам ти рећи једну ствар, али сам се прибојавала. Али сада, после њихове смрти, ја ћу ти је рећи: пусти ме у манастир, да оплакујем грехе своје. Јер, гле, Господ, узевши од нас децу нашу, учиниће нас погоднијима за служење Њему. - Андроник јој одговори: Иди, недељу дана испитај ту своју намеру, па ако чврсто останеш при њој, онда ћемо се заједно посаветовати о томе.
Атанасија много дана испитиваше себе, и не промени своју намеру. Напротив, она се испуни силном жељом за монашким животом, и поново стаде молити свога мужа да је пусти у манастир. Тада Андроник позва Атанасијиног оца и рече му: Ево, ми желимо да идемо и поклонимо се светим местима. Зато теби поверавамо дом наш и сву имовину нашу, и молимо те: ако нам се на путу догоди кава несрећа, ти раздај наше имање невољнима, а наш дом претвори у болницу за сиромахе и у свратиште за путнике.
Поверивши своме тасту дом свој и имовину своју, Андроник пусти на слободу све своје робове и робиње. А једне ноћи Андроник и Атанасија се спремише, узеше за пут нешто од своје имовине и изађоше из дома свог да нико знао није. Предавши себе Богу, они узеше на себе подвиг туђиновања. Обревши се изјутра изван града, блажена Атанасија се окрену, угледа издалека дом свој, па погледавши на небо рече: Боже који си рекао Авраму и Сари: Иди из земље своје и од рода свога у земљу коју ћу ти ја показати (1 Мој. 12, 1), погледај и на нас и води нас у страху Твом. Ето, Тебе ради ми остависмо дом наш отвореним, зато нам немој затворити врата царства Твога. - И пошто плакаше обоје, наставише пут свој.
Стигавши у Јерусалим, Андроник и Атанасија се поклонише светим местима; и разговараху са многим оцима и примаху благослов од њих. Затим отпутоваше у Александрију да се поклоне светом мученику Мини. Путем они наиђоше на неког световњака који се свађао са једним монахом, и Андроник упита световњака: Зашто се свађаш са монахом? - Световњак одговори: Овај монах узе под кирију мога магарца да иде у Скит, и ја му предложих да путујемо ноћу, еда бисмо избегли дневну жегу, и сутра изјутра стигли би у Скит. Али монах не пристаје на мој предлог. - Андроник упита световњака: Имаш ли другога магарца? - Човек одговори: Имам. - Андроник рече: Иди и доведи га, и ја ћу га узети под кирију, пошто и ја желим да идем у Скит. - Супрузи пак својој Атанасији Андроник рече: Причекај ти овде док ја отидем у Скит да добијем благослов од тамошњих отаца. - Поведи и мене са собом, замоли га Атанасија. - Женама није дозвољено да посећују Скит, одговори Андроник. - Тада Атанасија са плачем рече мужу: Ако ме ти оставиш, не давши ме у женски манастир, даћеш одговор светом мученику Мини. - Андроник јој обећа да је неће оставити док не испуни њену жељу.
После тога Андроник отпутова у Скит, и у свакој лаври[3] доби благослов од отаца Скитских. Чувши пак за оца Данила,[4] Андроник са великим напором дође к њему, и поклони му се. После молитве, у разговору Андроник му исприча све о себи и о својој супрузи Атанасији. Преподобни Данил рече Андронику: Иди, доведи своју жену, и ја ћу вам дати писмо за Тиваиду,[5] да би је ти слободно одвео и сместио у женски манастир Тавенисиота.[6] - Андроник оде и блажену Атанасију доведе ноћу к светом старцу Данилу. Свети старац дуго разговара с њима о путевима спасења, и учини им тиме велику духовну корист. Онда им даде писмо, благослови их и посла у Тавенисиотски манастир.
Када стигоше тамо, блажени Андроник смести свету супругу своју Атанасију у женски манастир. Обукавши се ту у ангелски лик монашки, Атанасија вођаше ангелски живот. Андроник пак врати се код преподобног оца Данила. Овај га замонаши, и упути у врлински живот, па му даде засебну келију, да у њој сам молитвено самује и тихује. И проведе блажени Андроник дванаест година у молитвеном самовању и тиховању, добро се подвизавајући. После тога он замоли оца Данила да га пусти у Јерусалим да се поклони светим местима. Отац Данил сатвори молитву и отпусти га с благословом.
Путујући по Египту, Андроник једном седе под смрчом да се мало одмори. И гле, по промислу Божијем он угледа своју жену блажену Атанасију где иде у мушком оделу; и поздравише се. Атанасија познаде свога мужа Андроника, али он не познаде њу. А и како је било могуће познати је, када лице њено беше увенуло од уздржања, и она поцрнела као Арапин! Усто мушко одело беше изменило Атанасијин изглед. Атанасија упита Андроника: Ниси ли ти ученик оца Данила Андроник - Да, ја сам, одговори Андроник. - Онда га она опет упита: Куда идеш, аво Андрониче? - Андроник одговори: Идем да се поклоним светим местима. А ти, упита он Атанасију, куда идеш и како се зовеш? - Она одговори: И ја идем ка светим местима, и зовем се Атанасије. (Јер она беше тако променила своје име: место Атанасија звала се Атанасије). - Андроник јој рече: Онда идемо заједно. - Атанасија одговори: Ако желиш да идеш са мном, онда затвори ћутањем уста своја (Пс. 140, 3), да бисмо путовали у молчанију. - Андроник одговори: Добро, нека буде тако како ти желиш. - Атанасија додаде: Хајдемо! и нека молитве твог светог старца путују с нама.
Када Андроник и Атанасија стигоше у свети град Јерусалим, они обиђоше сва света места и поклонише им се. После тога они отпутоваше у Александрију да се поклоне чесним моштима светог мученика Мине. Ту, после молитве, Атанасија рече оцу Андронику: Хоћеш ли, оче, да оба живимо у једној келији?
- Андроник одговори: Добро, али ћу ја најпре упитати старца, да ли ће он дозволити да живимо у једној келији. - Атанасија на то рече: Онда иди, упитај, a ja ћу те причекати у скиту, званом Октодекатски.[7] Ако ти старац дозволи, онда дођи по мене, па ћемо у келији живети у молчанију онако као што и путовасмо у молчанију. А ако ниси у стању да живиш у молчанију, онда немој долазити к мени, пошто ја не желим да живим без подвига молчанија, па макар то и преподобни отац наредио.
Отишавши код аве Данила, Андроник му исприча све о своме сапутнику Атанасију. Тада Данил рече Андронику: Иди, заволи молчаније и остани с Атанасијем, јер је он савршен монах.
После тога Андроник узе Атанасија, уведе га у своју келију, и проживеше у страху Божјем и молитвеном тиховању и молчанију још других дванаест година. И Андроник не распознаде да је Атанасије његова супруга, пошто се она усрдно мољаше Богу да је њен муж не распозна. Ава пак Данил често им долажаше и поучаваше их. Тако једном приликом када ава Данил беше код њих и много им говораше о душекорисним стварима, па се враћаше у своју келију, сустиже га блажени Андроник и рече му: Оче Данило, отац Атанасије одлази ка Господу.
- Старац се врати и нађе Атанасија у силној ватри. Угледавши старца Атанасије стаде плакати, а старац му рече: Ти треба да се радујеш а не да плачеш, јер идеш у сусрет Господу. - Атанасије одговори: He плачем ја због себе већ због оца Андроника. Но ти, оче, учини ми ову љубав: по престављењу мом наћи ћеш под узглављем мојим писмо, прочитај га па дај оцу Андронику.
Затим, после молитве, Атанасије се причести Божанским Тајнама, и отиде ка Господу. Братија дођоше да погребу тело његово, и нађоше да је то жена. Ава пак Данил нађе под узглављем њеним писмо, прочита га, па даде Андронику. Тада Андроник дознаде да је то била његова жена Атанасија. И сви прославише Бога.
Глас о овоме брзо се пронесе по свима лаврама, и ава Данил посла те позва све Егапатске оце и оне из унутарње пустиње. И сабраше се житељи свих Александријских лаври, и скитани у белим оделима (у скитана беше обичај да носе бела одела), и чесно погребоше свето тело блажене Атанасије, славећи Бога који јој је дао такво трпљење.
После погреба Атанасија старац Данил остаде са Андроником седам дана; а у седми дан учинише помен преминулој Атанасији. И старац Данил хтеде да оца Андроника узме у своју келију. Међутим Андроник мољаше старца, говорећи: Оче, остави ме овде, да бих и ја био сахрањен где и госпођа моја Атанасија.
Старац га остави и оде; али још не беше ни дошао до своје келије, сустиже га други монах говорећи: Отац Андроник одлази ка Господу. - Старац одмах посла оцима, који већ беху отишли, оваку поруку: Вратите се са мном код оца Андроника. - Вративши се, они затекоше Андроника још жива, и узеше благослов од њега. А када отац Андроник сконча у миру,[8] настаде велика распра међу скитанима Октодекатског манастира и скитанима другог манастира где се подвизавала блажена Атанасија и чији монаси ношаху бело одело. Белоризци говораху: Покојник је наш брат, и ми желимо да га узмемо у наш скит, да нам помажу молитве његове. - Тако исто говораху и оци Октодекатског манастира: Овај брат је наш, и зато нека буде положен са сестром својом блаженом Атанасијом. - Тада бели скитани рекоше: Како архимандрит Октодекатског манастира буде рекао, тако ћемо поступити. - Старац нареди да Андроника сахране са Атанасијом. Међутим скитани белоризци успротивише се томе, јер их беше већина, и говораху: Старац је изнад страсти, и више се не боји искушења, а ми смо млади, па зато желимо да имамо поред себе брата нашег блаженог Андроника, да нам помаже молитвама својим. Од нас је доста то што смо вам оставили Атанасију.
Потом се скитани једва смирише и погребоше преподобног Андроника са блаженом Атанасијом, славећи Бога, дивног у светима својим. Њему слава кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ СТЕФАНА СЛЕПОГ, деспота Српског (Бранковића)

СВЕТИ праведни Стефан Бранковић беше потомак светог и славног кнеза Српског Лазара, великомученика Косовског.[9] Свети супрузи Лазар и Милица имађаху најстарију кћер своју Мару, коју удадоше за српског великаша Вука Бранковића. Вук и Мара породише три сина: Гргура, Ђурћа и Лазара. По смрти Лазаревог и Миличиног сина Стефана Високог, деспота Српског (од 1389. до 1427. године),[10] њега на престолу Српске деспотовине наследи Марин и Вуков син Ђурађ Бранковић, као сестрић и сродник његов, јер Стефан не имађаше рођене деце. Оженивши се грчком принцезом Ирином (Јерином) Палеологовом из Солуна, Ђурађ са њом изроди више деце, међу којом роди и овог блаженог Стефана (негде око године 1417) .[11]
У детињству своме блажени Стефан беше васпитан у сваком добру: стекао је велики разум и побожност, послушност родитељима у свакој њиховој заповести, тако да је вером, мудрошћу и храброшћу многе превазилазио, као и својом природном телесном лепотом. Зато су за њега касније говорили очевидци, који су га већ ослепљеног видели, да је појавом био "без приговора, да се не може замислити човек достојанственији од њега, и да је висока раста и ванредно озбиљног и паметног лица". Но најважније особине блаженог Стефана састојаху се у његовој преданости вољи Божјој, чистом животу и верности Цркви и вери Православној.[12] Иако његов живот беше мученички и многострадални, као праведног и многострадалног Јова, он никада не одступи од верности свесветој вољи Божјој, а свагда благодараше Бога за све што га у животу сналажаше. А његова животна страдања не беху мала, као што ће се даље видети. Због тадашњих тешких прилика за хришћане на Балкану и силине турског султана Мурата II, Стефанов отац деспот Ђурађ даде своју ћерку Мару султану за жену, да она; као некада праведна Јудита, буде жртва за спас свога народа и отаџбине. При одласку из престолног града Смедерева за Једрене сестру Мару су пратила браћа Гргур и Стефан, да буду са Маром неко време заједно и да је тиме донекле теше. Браћа су својим присуством укрепила веру своје сестре, тако да се сестра њихова Мара никада није одрекла ни напустила хришћанску веру, нити примила безбожни ислам. Стефан је потом и надаље остао у Једрену, уствари више као неки талац турском султану, док се Гргур вратио натраг. Но при нападу Турака на престолницу Смедерево и Гргур буде заробљен и одведен у Једрене, где их, по наређењу самог султана Мурата, а без знања сестре им султаније Маре, свирепи Турци обојицу ослепе, на сам Ускрс 1441. године.[13] Као разлог за тако свирепо дело султан је наводио преписку браће са оцем им Ђурђем (који је тада био остао без деспотовине и налазио се у Дубровнику), у којој су они тобоже откривали деспоту Српском тајне Турске царевине. Уствари, главни разлог ослепљења ових српских племића била је турска завист, због њихове лепоте и витештва, и због страха да они не постану наследници и владари Српске земље и државе.
Неколико година после овог невиног страдања, блажени и многонапаћени Стефан слепи и слепи му брат Гргур бише од султана Мурата враћени у Србију и живи предати оцу њиховом деспоту Ђурђу. Јер у рату између хришћана и безбожних Агарјана победише тада (године 1443-4) хришћани,[14] те Турци бише принуђени да склопе мир и да деспоту Ђурђу поврате и живе синове и град Смедерево и целу деспотовину. Ослепљеног Стефана и Гргура предао је Ђурђу у Смедереву турски комесар Балта Оглу. Тужан је био и преболан призор кад су се срели отац и слепи му синови: деца су посрћући пошла оцу у загрљај, али је стари деспот рикнуо као рањени лав и стропоштао се онесвешћен на земљу. А наша народна душа оставила је у народној песми записане ове речи за њих: "Мила децо, два Деспотовића, колико сте јадни и слијепи, толико сте сувише лијепи".
Пре своје смрти стари деспот Ђурађ узео је себи за савладара свог најмлађег сина Лазара.[15] Стари отац умро је на Бадњи дан, 24. децембра 1456. године, у деведесетој години живота.[16] Ускоро за њим умрла је и његова супруга Јерина, Стефанова мајка (3. маја 1457 г.), а ускоро за њом и млади деспот Лазар (20. јануара 1458. г.). Тада је, по жељи Српског народа и великаша, и по благослову Српског Патријарха, блажени Стефан Слепи миропомазан и устоличен у Смедереву за новог Српског Деспота. Као владар он се одликовао мудрошћу и храброшћу, јер је у врло тешким временима и приликама успевао да сачува Српску земљу и народ и не преда град Смедерево ни Турцима нити Угрима (Мађарима). Међутим, после тога неваљалствима разних непријатеља и домаћим издајствима, у Смедерево буде доведен за владара босански кнез Стјепан Томашевић, римокатолик по вери, за кога буде венчана девојчица Јелена, ћерка Стефановог брата деспота Лазара и деспотице Јелене Палеологове, снахе Стефанове (1. априла 1459. године). Недужни праведник Стефан Слепи, последњи законити Српски владар, би та да протеран из отаџбине, и он се нађе у великој невољи.[17] Но, по његовом неправедном прогонству из отаџбине и престонице, град Смедерево одмах падне под Турке (20. јуна 1459. годоине) и тако казна Божја снађе Српску земљу..
Блажени прогнаник и страдалник Стефан отиде тада код своје сестре Катарине, удове погинулог грофа Урлиха Цељског, која живљаше у то време на свом имању у Хрватској. Одатлеје кренуо опет даље и преко Дубровника стигао у Албанију, где је имао неке своје родбине. Тамо овог праведника и страдалника Господ милостиво утеши и награди, јер му даде за супругу честиту и побожну девојку Ангелину, ћерку албанског великаша Аријанита Комнена, а свастику славног војводе Ђурђа Кастриотића-Скендербега. Ангелина беше врло богољубива и човекољубива, и видећи праведног и красног страдалника Стефана, она га свом душом и срцем заволе, те измоли од својих родитеља благослов да га узме себи за мужа. Благослов њиховог по Богу брака и венчање у цркви обави се у Скадру 1461. године и њих двоје од тада заједнички дељаху судбину изгнаника и страдалника, али и благослове праведника и светитеља. Јер Бог благослови њихов брак и даде им троје деце: Мару, Борђа и Јована, од које се последњих двојица благодаћу Божјом показаше предивни и прославише као светитеља.[18]
Због сиромаштва и немаштине, а и због блиске опасности од Турака, блажени Стефан и Ангелина пређу из Албаније у Италију, најпре на југ у Апулију, а онда на север у Фурланају (код Трста), у тамошњи град звани Београд. Овде се они настане код Стефанове сестре Катарине, која ту беше купила један замак са имањем. У околини овог града Београда живљаше словенски народ, и у цркви се обављаше литургија на словенском језику. Праведни Стефан и Ангелина остадоше са својом децом доживотно верни Православној вери и Цркви, што ни мало није било лако у она времена и у оној средини латинској и папској.
Са својом породицом Стефан живљаше у Београду у скромности и оскудици, примајући понекад и милостиње са разних страна. Са благочестивом супругом својом Ангелином он се нарочито стараше да децу своју обучи животу у свакој побожности и чистоти, и у томе му милостиви Господ помагаше Иако беше од многих страдања и странствовања оболео, блажени Стефан не клону духом, него благодараше Богу на свему. Осећајући да ће ускоро отићи из овога света, он писаше Дубровчанима за своју супругу и децу ово: "Иако бих вам, господо, имао да пишем о много и много ствари, ипак не могох писати вашем господству, јер сам много болестан и слаб од болести своје. Много се молим вашему господству, и много и милостиво и смерно, к препоручујем вам моју Ангелину и дечицу моју: Ђуру, Мару и Јована, пред Богом и пред Пречистом и пред свима Светима, што ви са њима, то Бог са вама. О властело, немојте оставити Ангелину и моју дечицу да пропадну иза мене. Нека вас Бог научи да имате љубави према њима, као што сте имали према нама и нашим старима, и да их не оставите у за њих непогодно време". После овога дође и блажена кончина светог праведника многострадалног Стефана, и он мирно предаде душу своју у руке Господа свога дана 9. октобра 1476. године. Његово свето тело би погребено у Београду, у Фурландији.
He дуго времена после тога тело му би објављено као нетрулежно, и то на тај начин што се на гробу поче јављати нека чудесна небеска светлост. Светлост ту најпре угледаше неки лопови који бејаху дошли да му опљачкају гроб. Када пак затим би отворен гроб његов, тело његово би нађено цело и нетрулежно, заједно са нераспаднутим његовим оделом. Од светих моштију његових многи тада добиваху исцељења, и многи слепи прогледаху. Блажена пак супруга његова Ангелина и синови му Ђорђе и Јован, добивши дозволу од мађарског краља Матије да се настане у сремском селу Купинову на Сави, пренеше тамо са собом и чесне мошти Светот Стефана и положише их у цркву Светог Луке у граду Купинику (15. фебруара 1486. године). Ђорђе тада постаде деспот Сремски, но ускоро се и он и мајка му Света Ангелина замонашише и подигоше мушки и женски манастир Крушедол у Срему (о чему се опширније говори у њиховим Житијама), а деспотом постане најмлађи син Стефанов Јован (да своје кончине у Господу 1502. године).
Када се 1505-6. године Света Ангелина и син јој Свети Максим преселише у Влашку, где Максим постаде архиепископ, они са собом понеше и чесне мошти Светог Стефана у Влашку, одакле их опет повратише при свом повратку (1509. године) и положише их у новоподигнути манастир Крушедол. Овде се од моштију светог Праведника догодише не мала чудесна исцељења и оздрављења. Године пак 1688. мошти Св. Стефана (са моштима осталих Бранковића) склоњене бише за неко време у Сент-Андреју, али су ускоро враћене опет у Крушедол, где су мирно почивале све док их безбожни Турци у бесу своме не исекоше на комаде и заједно са црквом крушедолском спалише (13. августа 1716. године). Од тог пожара остали су само поједини мањи делови, међу којима и деоно стопало светог и праведног Стефана Слепог, новомученика и многострадалника Српског. Његовим светим молитвама нека Господ помилује и спасе нас и сав Српски православни народ и све православне хришћане и све људе Божје. Амин.[19]

СПОМЕН СВЕТИХ И ПРАВЕДНИХ АВРАМА ПАТРИЈАРХА и ЛОТА, синовца његовог

ЊИХОВ свети и богоугодни живот и сви велики и богопријатни подвизи њихови описани су богонадахнуто у светој Књизи Постања.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА

ПРЕПОДОБНИ отац наш Петар, у свету Леонтије, живљаше у време цара Теофила;[20] пореклом из Галатије,[21] од родитеља Теофила и Евдокије. Због своје изванредне лепоте и необичне телесне снаге, Леонтије би узет за царског комита,[22] и удостојен од цара разних војних одликовања. У ратовима и биткама чинио чуда од храбрости. И тако провео много година. Најзад Леонтије презре све то, напусти царски двор и свет, оде у манастир Дафнон,[23] и замонаши се добивши име Петар. После тога отиде на гору Олимп; одатле отпутова у Јерусалим; из Јерусалима оде у Лаодикију и Агалију. На свима тим путовањима он се строго држаше својих подвига монашких; и много невоља виде од Исмаиљћана које је сретао. Са тих путовања преподобни отац се поново врати на гору Олимп. Пошто за узвишеност његавог живљења и узвишеност његових врлина сазнаде и сам цар Василије Македонац,[24] то га цар убеди да дође у Цариград и живи у манастиру светог Фоке.[25] Ту се он много подвизаваше по Богу, па у миру предаде душу своју Господу,

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ДИМИТРИЈА, патријарха Александријског

СBETИ Димитрије био једанаести епископ Александријски после светог Марка Еванђелиста. Управљао мудро и дуго паством својом, и то од 189-231. године. У његово време на тражење Индијанаца послат би у Индију на проповед Еванђеља свети Пантен, управитељ знамените катихетичке школе у Александрији. Пантен нашао у Индији Еванђеље, написано светим Матејем на јеврејском језику.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВЕНТИЈА и МАКСИМА

ОВИ свети мученици, Евентије и Максим војници, беху оруженосци код цара Јулијана Одступника. Јулијан их веома љубљаше због њихове храбрости, лепоте и горостасности. Када се Јулијан бављаше у Антиохији Сиријској, и беше наредио да се сви бунари и све намирнице загаде идоложртвеним приносима, да би се хришћани, употребљујући их, оскврнавили, Евентије и Максим гледајући то уздисаху и плакаху. После тога седећи на пиру они од срца заплакаше и рекоше к Богу: Предао си нас цару неправедном и горем од свих људи. - To неко од нечестивих чу и обавести Јулијана. Разљутивши се Јулијан их одмах дозва к себи, и дуго их мучећи љутим мукама, он их најзад посече мачем.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ПОПЛИЈЕ ИСПОВЕДНИЦЕ

ПРЕПОДОБНА Поплија се подвизаваше у време цара Јулијана Одступника.[26] У младости својој она беше удата, и у браку роди сина Јована. Сина свог она посвети Богу, и он постаде врло угледан презвитер. Иако биран за епископа Антиохије, он због дубоке смирености своје избеже то високо звање, и до краја живота остаде побожан и смеран презвитер. А света мати његова Поплија, после смрти мужа свог, постаде игуманија над монахињама и девственицама.[27]
У то време цар Јулијан Одступник беше кренуо у ратни поход против Персије, и призиваше све да принесе жртве идолима. На његовом путу ка Антиохији срете га ова чесна старица Поплија и заједно са својим девственицама стадоше певати што су јаче могле псалам Давидов: Идоли су незнабожачки сребро и злато, дело руку човечијих; уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују; нити има дихања у устима њиховим. Какви су они, такви нека буду и они који их граде и сви који се уздају у њих (Псал. 134, 15-18). - Чувши то, цар нареди да је ухвате и жестоко бију по лицу. To би учињено, и земља поцрвене од крви њезине. А за то време света мученица неустрашиво изобличаваше Јулијана за безбожје његово, и говораше да истину Божју она ставља изнад свега. Јулијан је не хте убити сада, него то остави кад се буде вратио из Персије. Али пошто он погибе и не врати се, света исповедница би пуштена на слободу. После тога света Поплија поживе богоугодно још неко време, и у миру сконча свој живот на земљи.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Царовао од 379. до 395. године.
2. Грчка реч ASaweria значи бесмртност, бесмрће.
3. Лавра - грчка реч, значи: део града, улице; у овом случају ред келија, поређаних око настојатељева обиталишта у виду улица, и ограђених зидом или оградом. Монаси по лаврама живели су пустињачки, сваки у својој келији; сабирали су се на заједничким богослужењима У први и последњи дан недеље, а у остале дане живели су у строгом молитвеном самовању и тиховању живот по лаврама био је много тежи него по другим манастирима. Из дубоке старине назив лавре имали су многољудни и знаменити манастири. Лавре се појавиле најпре у Египту, и затим у Палестини. Данас се назив лавра употребљава у почасном смислу.
4. Спомен преподобног Данила Скитског празнује се у Сирну суботу.
5. Тиваида - област знаменитог у старини египатског града Тиве; по томе граду и називао се цео јужни Египат Тиваидом.
6. У Тавени женски Тавенисиотски манастир био је чувен по строгом подвижништву.
7. Манастири Скитске пустиње разликовали су се по бројевима, сходно удаљености својој од Александрије (Октодекатски = Осамнаести).
8. Преподобни Андроник скончао у првој половини петога века.
9. Његов свети спомен 15. јуна, где видети опширније о њему.
10. Његов свети спомен, заједно са мајком му Св. Милицом, слави се 19. јула.
11. Уствари, Ђурађ Бранковић, деспот Српски (1427-1456 г.) имао је из првог брака троје деце: Мару, Тодора (који је млад умро) и Гргура; из другог пак брака са Јерином (Ирином) имао је такође тpoje деце: ћерку Катакузину (или Катарину) и синове Стефана и Лазара. Мара ће бити удата за султана Мурата II (1421-1451. г.), а Катакузина за немачког грофа Урлиха Цељског (у Словенији). Гргур и Стефан биће ослепљени од султана Мурата II 1441. године.
12. Од Св. Стефана Слепог остала је сачувана у српском преводу књига Св. Јована Синајског звана Лествица, наслеђена му од оца, коју је сачувала касније Стефанова супруга Св. Ангелина. Из тога се види на чему се учио и васпитавао Свети Стефан.
13. Св. Стефан и Гргур ослепљени су у тврђави Токат на мору, близу Цариграда, у старом дворцу званом "Бедеви Чардак". Ослепљени су на тај начин што им је усијано гвожђе превучено преко очију и зенице им спржене.
14. У овом рату нарочито се, уз деспота Ђурђа, истакао православни војвода из Румуније Сибињанин Јанко (Јован-Јанко Хуњади), познат из наших народних песама. Главна битка је била код брда Куновице (или Плоча), надомак Ниша, крајем 1443. године, када је у хришћанске руке пао и град Софија.
15. Било је то 1446. године, када је Лазара оженио Јеленом Палеологовом-Драгаш, синовицом последњих Византијских царева (из града Мистре са Пелопонеза).
16. Деспот Ђурађ је био врло побожан човек. Он је дар Турцима 30.000 дуката да би откупио део моштију Св. Апостола Луке и пренео их из Епира у Смедерево, где су оне биле положене у деспотову цркву Успења Пресвете Богородице (на смедеревском гробљу). Он се дописивао и са васељенским патријархом Генадијем Схоларијем., Привржен Православљу, деспот Ђурађ je одбио да пошаље изасланика Српске Цркве на лажни унионистички сабор у Флоренцији 1438. године, јер је добро знао неискреност Латина. Он је том Приликом рекао: "Ја сам сусед Латинима, и често сам с њима долазио у додир, и разговарао сам с њима, и знам тачно и речи њихове и намере и начине; знајући дакле добро и њих и све њихово, нећу послати изасланике на сабор'. (Силвестар, Сиропул, Историја о Флорентинском собору).
17. Стефанов брат Гргур Слепи, који је још пре ових догађаја био ожењен, налазио се тада код Турака. По паду Смедерева у турске руке(20. јуна 1459 г.) он се повукао у манастир Хиландар, где се ускоро и упокојио као монах Герман (крајем 1459 г.). Његов син Вук Гргуровић Бранковић, прешавши у Угарску, буде постављен од угарског краља Матије за Сремског деспота над тамошњим Србима. Он се прославио у борби против Турака и остао познат у нашим народним песмама као"Змај Огњени Вук". Њега je по смрти (1485 г.) наследио, као деспот Сремски, син Св. Стефана и Ангелине Ђорђе Бранковић, тј. потоњи у монаштву Св. Максим Архиепископ (спомен му 18. јануара).
18. Свети Максим Бранковић (тј. деспот Ђорђе) слави се 18. јануара Свети деспот Јован - 10. децембра, а света им мати - Св. Мајка Ангелина - 30. јула.
19. Иконе и фреске са ликом Св. Стефана Слепог налазе се у Новом Хопову Крушедолу, Вршцу, Панчеву и у Патријаршијском музеју у Београду.
20. Теофил - цар византијски од 829. до 832. год., познати иконоборац.
21. Галатија - мала покрајина у Малој Азији између Фригије, Витиније, Понта и Кападокије.
22. Комити су првобитно били пратиоци високих царских службеника по покрајинама, а касније пратиоци царева и њихова свита Од цара Константина Великог комитима су се називали сви дворјани.
23. Овај се манастир налазио у предграђу Антиохије Сиријске, које се звало Дафни; отуда му и име.
24. Византијски цар од 867. до 886. године.
25. Манастир светог свештеномученика Фоке налазио се у Цариграду.
26. Царовао од 361. до 363. године.
27. У старој Цркви, још до појаве женских манастира и у прво време њиховог постојања, постојао је нарочити ред девојака, које су потпуно посвећивале себе служењу Богу и давале завет девствености. Такве девојке називале су се девственице, уживале су велики углед и сматране украсом Цркве. Ради подвига молитвеног тиховања, богоразмишљања и молитве оне су се скупљале по приватним кућама под руководством искусних у духовном животу старица-наставница. Често их је Црква поверавала руководству и надзору најугледнијих ђакониса.