ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Дионисије Ареопагит. Убраја се у седамдесет мањих апостола. Овај дивни муж беше од знамените незнабожачке фамилије из Атине. Свршивши школу филозофије у Атини оде у Мисир да још учи. У то време једнога дана издахну Господ Христос на крсту, и сунце помрча, и би тама и у Мисиру 3 сата. Тада Дионисије узвикну: „Или Бог Творац света страда, или овај свет скончава". Вративши се у Атину ожени се женом Дамаром, и имаше с њом синове. Беше члан највишега суда код Грка, Ареопага, због чега му је и остало назвање Ареопагит. Када апостол Павле проповедаше Јеванђеље у Атини, крсти се Дионисије са целим домом својим. Од Павла би посвећен за епископа Атинског (јер беше оставио и жену и децу и положај свој ради љубави Христове). Путоваше с Павлом довољно дуго и упозна све остале апостоле Христове. Ходио је нарочито у Јерусалим, да види Пресвету Богородицу, и описао је тај сусрет с њом у једном делу свом. Био је и на погребу Свете Пречисте заједно са осталим апостолима. Када учитељ његов св. Павле мученички пострада, пожели и Дионисије такву смрт себи. И оде у Галију на проповед Јеванђеља међу варварима, заједно с Рустиком презвитером и Елевтеријем ђаконом. Претрпе много, али и успе много. Његовим трудом многи се незнабошци обратише у веру Христову. Дионисије сагради у Паризу малу црквицу, где служаше службу Божју. Када му беше 90 година, би ухваћен и мучен за Христа, заједно са Рустиком и Елевтеријем, док их сву тројицу најзад мачем не посекоше. Одсечена глава св. Дионисија одскочила је на велику раздаљину и пала пред неку хришћанку Катулу, која ју заједно са телом чесно сахрани. Пострадао у време Дометијана 96. год. Написао знаменита дела: о именима Божјим, о небесној и црквеној јерархији, о тајанственом Богословљу, о Пресветој Богородици.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2018, 

2. Преп. Јован Хозевит. Мисирац. Подвизавао се у Хозевитској обитељи у време цара Јустинијана. Кад год је служио литургију виђао је светлост небеску у олтару. У близини његовој подвизавао се старац Ананија. Чудесно беше смирење ових светитеља. Неки човек доведе свога полуделог сина старцу Ананији, да га молитвом исцели. Ананија га посла св. Јовану, као већем од себе. Јован пак не може да не послуша старца, али викну: „у име Исуса Христа заповеда ти Ананија а не ја да изиђеш из овог младића!" И младић одмах оздрави.

3. Преп. Дионисије Печерски. Јеромонах и затворник. О Васкрсу 1463. год. њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру он викне: „Свети оци и братије: „Христос воскресе!” У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: „Ваистину воскресе!”

4. Св. Исихије Хоровит. Најпре био небрижљив према спасењу душе своје. Но разболи се тешко, и умре, и поврати се од смрти, и би здрав. То га потпуно промени. Он се затвори у Светој Гори у келију и ни с ким ни речи не проговори 12 година. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га, да им каже неку поуку. Он само рече: „ко на смрт помишља, не може згрешити". Од њега су произашли тзв. „Исихисти", који су ћутање, богомислије и умну молитву истицали као врховну делатност правих монаха. Они су имали нарочити Скит Исихиста, или Безмолвника, у Св. Гори. Прича се и за св. Григорија Богослова, да је био безмолвник у време часног поста. Св. Исихије живео у VI веку.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДИОНИСИЈА АРЕОПАГИТА

СВЕТИ Дионисије Ареопагит[1] роди се од високородних родитеља, незнабожаца, и би васпитан у знаменитом граду Атини.[2] Од ране младости он би дат да се учи јелинској мудрости.[3] У томе он показа такав успех, да је у својих двадесет пет година превазилазио у философији све своје вршњаке. Али желећи да се још већма усаврши у философским наукама он отпутова у Египат, у град Илиопољ,[4] јер тамо издавна живљаху знаменити учитељи. Код њих Дионисије, заједно са својим другом Аполофаном, изучаваше астрономију.[5] А онога дана, када ради нашега спасења Господ Христос би распет на крсту и сунце помрча те тама би по свој земљи три сата, Дионисије зачуђен узвикну: "Или Бог, Творац целога света страда, или овај видљиви свет скончава". - Ово пак он рече о страдању Господњем по надахнућу Духа Божија а не по учењу мудрости овога света.
По повратку из Египта у Атину Дионисије ступи у брак. И као први међу грађанима по високородству, памети и честитости он постаде члан Ареопага. А када свети апостол Павле, дошавши у Атину, проповедаше усред Ареопага пред старешинама Христа распета и васкрсла,[6] тада Дионисије, пажљиво слушајући речи светог апостола, слагаше их у срцу своме. Остале пак старешине града с недоверицом се однесоше према апостоловој проповеди и изјавише жељу да поново чују његову реч о Христу. Међутим Дионисије, мудрији од других, стаде се насамо расправљати с Павлом.[7] И апостол Павле упита Дионисија: Којег Бога ви овде поштујете? - Дионисије му показа у граду богове: Хроноса, Афродиту, Зевса, Хефеста, Хермеса, Диониса, Артемиду, и многе друге.[8] Разгледајући заједно с Дионисијем те богове, апостол Павле нађе једно идолиште на коме беше написано: Богу непознатоме. - И он упита Дионисија: А ко је тај "Непознати Бог"? - Дионисије одговори: To je онај који се још није јавио међу боговима, али ће у своје време доћи. To je онај Бог који ће царовати над небом и земљом, и његовом царству неће бити краја.
Чувши то, апостола отпоче плодотворно сејати на добру земљу семе речи Божије: на основу тих самих речи Дионисијевих свети апостол му објави да је тај Бог већ дошао, да се родио од Пресвете Приснодјеве Марије, и прикован на крсту пострадао ради спасења људи; Његово страдање сунце није могло да гледа, зато је помрчало и читава три сата није давало своју светлост васељени. Тај исти Бог васкрсе из мртвих и узнесе се на небо. Стога, Дионисије, - заврши своју реч свети апастол Павле -, Њему веруј, и Њега познај, и истински послужи истинитоме Богу, Исусу Христу.
Тада Дионисије, опоменувши се таме која би по свој земљи, коју спомену свети Павле, одмах верова да je y то време страдао Бог у телу људском, и отвори срце своје ка познању Непознатога Бога - Господа нашег Исуса Христа: јер га обасја светлост благодати Божје, и он моли апостола да се помоли Богу за њега, да Бог буде милостив према њему и приброји га к слугама Својим.
Када апостол Павле одлажаше из Атине, слепац један, за кога су сви знали да се слеп родио, моли апостола да му дарује прогледање. Свети апостол осени крсним знаком очи слепцу и рече: Господ мој и Учитељ мој Христос, који начини кал од пљувачке и помаза калом очи слепоме и дарова му прогледање, Он нека и тебе просвети силом Својом! - И одмах прогледа слепац. И апостол му нареди да иде к Дионисију и рекне: Павле, слуга Иуса Христа, посла ме к теби, да по свом обећању отидеш к њему и, крстивши се, добијеш отпуштење грехова.
Слепац оде и поступи по наређењу апостола Павла; уједно с тим он објави и о великом добру које му учини Бог преко апостола. Дионисије, видевши познатог му слепца да је прогледао и види, удиви се веома, и још више утврди у својој вери у Христа. И не оклевајући, он са женом својом Дамаром, и са синовима својим, и са целим домом својим оде к апостолу Павлу и крсти се од њега. После тога Дионисије остави кућу, жену и децу, придружи се светом апостолу Павлу, и три године праћаше га куд год је он ишао. Чему се Дионисије научио од апостола Павла, и каквим тајнама Божјим, сведоче нам његови списи. Затим Дионисије би постављен за епископа од апостола Павла, и из Солуна упућен у Атину, да тамо послужи спасењу људи. Овај Дионисије слушао је проповед не само апостола Павла него и свих апостола. Био је он са њима и онда када су се они били сабрали ради сахране Пресвете Владичице наше Богородице. Он сам пише о себи у својим књигама да је био у Јерусалиму на гробу Господњем, где је видео и слушао Јакова брата Божијег, и првоврховног Петра, и Јована Богослова, са Јеротејем и Тимотејем и са другом многом браћом, када они проповедаху тамо о тајнама вере.
Свети Дионисије проведе у Атини не мало времена, и цркву основану тамо апостолом Павлом знатно рашири. Затим он, попут светих апостола, зажеле да и у другим земљама проповеда Еванђеље, и да пострада за име Христово, као и учитељ његов блажени Павле, за кога он беше чуо да је у Риму пострадао за Христа од Нерона.[9] Пошто Атињанима постави епископа место себе, свети Дионисије отпутова у Рим, где га с радошћу прими свети Климент, епископ Римски.[10] Проживевши с њим кратко време, свети Дионисије заједно са епископом Лукијаном, свештеником Рустиком, ђаконом Елевтеријем и осталом братијом би од стране светог Климента послат у Галију,[11] да тамо проповеда реч Божју незнабошцима. Дошавши у Галију са њима, свети Дионисије постаде апостол те земље, и многе људе у граду Паризу обрати од идолопоклонства ка Господу. Подиже он тамо и цркву од прилога верних. У тој цркви свети Дионисије приношаше бескрвне жртве, молећи Бога да му дарује силу да привуче Цркви многе словесне овце. Док се на такав начин шираше тамо реч Божија, настаде друго после Нерона гоњење на хришћане, подигнуто од стране цара Домицијана.[12] Овај цар посла у Галију игемона Сисинија да тамо гони хришћане. Дошавши у град Париз Сисиније нареди да му најпре доведу на мучење Дионисија, чувеног по чудесима и мудрости Божјој, и са њим Рустика и Елевтерија; а остала братија беху отишли у друге крајеве на проповед Еванђеља. У то време свети Дионисије бејаше већ веома стар и преморен од трудова у проповедању Еванђеља. Када он, чврсто свезан, заједно са Рустиком и Елевтеријем би изведен пред царског намесника Сисинија, овај погледа на њих и с гневом упита: Јеси ли ти тај зли старац Дионисије који, хулећи наше богове,[13] рушиш служење њима и противих се царским наредбама? - Светитељ одговори: Иако сам ја, као што сам видиш, већ остарео телом, али вера моја цвета младошћу и исповедање моје свагда рађа нову децу Христу. - Упитан од игемона којег Бога поштује, свети Дионисије му објави реч истине и исповеди велико име Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. - Али игемон, као глува аспида, не желећи ни да саслуша спасоносну благовест, упита сву тројицу: Дионисија, Рустика и Елевтерија, хоће ли да се покоре цару и њиховим боговима принесу жртву. А они као једним устима одговорише: Хришћани смо, и имамо једнога Бога који је на небу, Њега поштујемо, Њему се клањамо, а царевом се наређењу покорити нећемо.
Тада царски намесник Сисиније нареди да Дионисија свуку голог и немилосрдно бију конопцима. Све то светитељ трпљаше, благодарећи Христа Господа што га удостоји да на телу свом носи ране Његове. На исти начин мучише Рустика и Елевтерија; али и они, крепљени примером Дионисија, а првенствено самим Богом, трпећи прослављаху Христа. Намесник Сисиније, видећи да ће пре малаксати руке џелата но што ће мученици изнемоћи, врже мученика тог дана у тамницу. Но сутрадан слуге изведоше светог Дионисија из тамнице, и по мучитељевом наређењу положише на усијани железни одар. Међутим светитељ певаше псалам: Реч је твоја веома огњена, и слуга је твој веома љуби (Псал. 118, 140). После тога, скинувши светитеља са ужареног одра, бацише га зверовима на поједење. Али светитељ остаде неповређен и од зверова, јер им Бог загради уста. Затим вргоше светитеља у силан огањ, но и тамо он остаде здрав, јер га се огањ не дотаче нити га повреди. Након тога светитељ би поново бачен у тамницу код Рустика и Елевтерија.
У тамницу код светог Дионисија долажаху многи хришћани, и светитељ ради њих служаше у тамници Божанствену литургију и причешћиваше их светом Тајном Тела и Крви Христове. А када је он служио Божанствену литургију, верни су виђали неисказану светлост над блаженим Дионисијем: са војскама Анђелским јављао се Цар славе, и достојни гледаху на Њега уколико је то било могуће за телесне очи.
Након неког времена Диодисије, Рустик и Елевтерије бише изведени из тамнице пред игемона, који их понова наговараше да принесу идолима жртве. Светитељи не пристадоше, него исповедише Христа Бога истинога. Мучитељ се разљути и нареди да их немилице бију. После тога их осуди на посечење мачем.
Када светитеље вођаху из града ка гори, званој Арејева, Дионисије се мољаше говорећи: Боже, Боже мој, Ти си ме створио и Ти научио вечној мудрости Твојој; Ти си ми открио тајне Своје, и свуда где год бејах - Ти бејаше са мном. Благодарим Ти за све што си мноме учинио на славу пресветог имена Свог, и што си намучену старост моју, која чезне да Те созерцава, посетио, позивајући ме к себи са пријатељима мојим. Молим Ти се дакле: прими мене и пријатеље моје, и буди милостив према онима које си крвљу Својом стекао и нашим служењем Теби придружио их Себи, јер је Твоја сила и моћ са Оцем и Светим Духом кроза све векове. - А када рече: Амин! светитељ приклони главу своју за пресвето име Исуса Христа, и би посечен тупом секиром. Исто тако заједно са њим положише своје главе за Христа и свети Рустик и Елевтерије. Но по смрти угодника Свог Дионисија Бог учини преславно чудо: обезглављено тело његово устаде силом Божјом, узе главу своју у руке и пређе са њом два километра до места где од хришћана би подигнута црква; ту предаде главу своју једној благочестивој жени Катули, па паде на земљу. Видевши ово чудо, многи незнабошци павероваше у Христа. Катула пак, примивши главу светитељеву, хтеде да узме и тело, али јој незнабошци не допустише. Тада Катула позва стражаре у дом свој, угости их и дарима обдари, док за то време хришћани узеше свето тело Дионисијево и сахранише га заједно са главом на оном месту где глава би предата Катули.
Свети Дионисије пострада у деведесетој години свога живота, а у деведесет шестој години после Христа. На гробу његовом збиваху се многа чудеса у славу Христа нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.[14]

ПОВЕСТ СВЕТОГ ДИОНИСИЈА О СВЕТОМ КАРПУ и двојици грешника

СВЕТИ Дионисије Ареопагит у својој посланици монаху Демофилу, учећи га кротости и стрпљивости, спомиње следећи догађај.За време моје посете острву Криту, каже свети Дионисије, прими ме у дом свој блажени Карп, ученик светог апостола Павла.[15] Велик у врлинама, Карп због велике чистоте ума свога бејаше удостојен многих боговиђења: он чак никада није приступао вршењу Пречистих и Животворних Тајни пре но што му се с неба јави Божанско виђење. Овог светог мужа, како ми он сам исприча, ожалости један неверник. И то ожалости тиме што одврати од Цркве једног верника и приведе своме безбожју. To силно огорчи блаженог Карпа. Разуме се, требало је да буде стрпљив, и да отпалог од вере непрестано саветује корисним речима, а да поменутог неверника савлађује благошћу. И требало је да се за обојицу усрдно моли Богу; да Бог и заведеног у безбожје опет обрати светој Цркви својој, и да ослепљеног неверјем просвети светлошћу вере. Но не знам откуда Карп, који се пре овога никада није показивао нетрпељив, овом приликом би тако силно огорчен у души. Касно увече, пред поноћ Карп устаде на молитву: јер у њега беше обичај да увек у поноћи устаје и моли се. Стојећи на молитви он веома јадоваше на ова два споменута човека, и говораше у себи: Није праведно да на земљи живе безакони људи који кваре праве путеве Господње. И стаде молити Бога да на њих падне огањ с неба и обојицу их немилосрдно спали. Када се он тако мољаше, изненада се затресе соба у којој је стајао и раседе одозго надвоје, те му се учини да стоји у дворишту, и светао пламен огњени сиђе с неба пред њега. Погледавши горе он виде небо отворено и Исуса где седи окружен безбројним мноштвом Анђела у људском облику. Гледајући то блажени Карп се чуђаше. Затим спустивши поглед доле он виде земљу где се расела и у њој дубоку мрачну провалију; на ивици пак те провалије стајаху она два човека, за које Карп у гњеву искаше од Бога погибао. А стајаху они са молбом у очима и с великим страхом и трепетом, јер је мало требало па да се омакну у провалију; а на дну провалије гамизаше аждаја шкргућући зубима. Беху још ту и неки други људи који ону двојицу бијаху, гураху и вуцијаху ка оној страшној аждаји. А Карп, видећи да ће они што га беху ојадили пасти у провалију и бити поје дени од аждаје, утешаваше се. И Карп гледаше не толико у отворено небо и Исуса Христа који седи на њему, колико на блиску погибао оне двојице грешника. Али пошто они не падоше у провалију, Карп стаде поново туговати и љутити се, и опет се поче молити Богу да падну у провалију и погину. Но када он поново подиже очи к небу, угледа он Исуса где устаде с небеског престола, спусти се к оној двојици што стајаху на ивици провалије и пружи им руку помоћи; а Анђели придржаваху та два човека, и соколећи их одвођаху их од провалије. Тада Господ Исус рече: Карпу: "Боље биј мене, јер сам готов да поново будем распет за спасење људи, еда би само људи омрзнули грехе своје. Расуди сам, је ли пријатније живети са аждајом у провалији, него са Богом и са Његовим благим и човекољубивим Ангелима?"
Наводећи ову повест у својој посланици споменутом монаху Демофилу, свети Дионисије нас учи: да не будемо сурови према онима који греше, и да им не желимо казну него да их с љубављу саветујемо, стрпљиво чекајући њихово покајање; и да за њих усрдно молимо Бога, који не жели смрти грешника, да их Он сам добротом Својом обрати и помилује, јер Он праведнике љуби али и грешнике милује. Њему слава вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ХОЗЕВИТА, епископа Кесаријског

ПРЕПОДОБНИ отац наш Јован Хозевит[16] беше родом из града Тиве у Египту. Монашки образ ангелски он прими од свога деде, монаха. У споразуму са њим он отпутова у Јерусалим на поклоњење светим местима. Но тамо он не прими одлуке Светог четвртог Сабора Васељенског у Халкидону 451 г., него се одвоји од Васељенске Цркве. И када хтеде да се поклони Часном Крсту Господњем, нека невидљива сила не даде му да се приближи Животворном Крсту. Наредне ноћи он усни сан и чу глас који му говораше: Они који нису у заједници са Васељенском Црквом Православном, нису достојни да се поклањају Крсту Господњем. - Пробудивши се он се одмах покаја и поправи, вративши се Васељенској Цркви.
По повратку из Јерусалима Јован проведе са својим старцем, дедом, неколико дана, па са његовим благословом отпутова и нађе једну малену пећину у једном непроходном, стрменитом и каменитом месту, званом Хозева, настани се ту и живљаше хранећи се корењем и травом. А када Бог зажеле да прослави угодника Свог, Он то учини на следећи начин. У том крају живљаше један велики испосник, по имену Ананија. Једном доведоше к Ананији сина једнога богаташа, у коме беше нечисти дух. Преподобни га Ананија због велике смирености своје не прими него препоручи онима што беху довели ђавоиманог младића да иду дубоко у пустињу код Јована Египћанина, да он исцели младића. А када они пронађоше Јована, казаше му због чега су дошли. Но он најпре не хте испунити њихову жељу. Али када га ови салетеше молбама, он најзад пристаде и помоли се Господу за младића. Затим окренувши се рече демону: "У име Христа заповедам ти, нечисти душе, не ја, него ти слуга Божји Ананија заповеда да изађеш из овога младића" - Чим то чу, нечисти дух изиђе из младића, и младић одмах оздрави.
Ово необично чудо прослави надалеко преподобног Јована. Са тог разлога он би, и против своје воље хиротонисан за епископа у Кесарији. Али пошто није могао да бриге епископског звања споји са мирним и тихим монашким животом, он остави Кесарију и опет се врати у пустињу. Но и после тога није се могао сакрити од многих. Тако, један земљоделац који имађаше мало дете у коме беше нечисти дух, метну то своје дете у котарицу, покри га одозго травом, однесе га и остави крај светитељеве пећи, па отиде. А када дете заплака, светитељ изиђе, и видевши дете одмах познаде да у њему обитава нечисти дух. И прогнавши демона молитвом, светитељ исцели дете. Али изгнани демон не хте мировати, него узе на себе обличје човека. И сусревши препободнога на једном окомитом и непроходном месту, он припаде к ногама његовим тобож иштући благослов. Угледавши лице његово преподобни се зачуди; а демон, дохвативши светитеља за ноге, баци га у дубину провалије. Но узалуд би овај труд човекоубици демону, јер благодаћу Божјом светитељ остаде неповређен. Али злобни демон приреди друго искушење светитељу: подстаче против њега једног убицу и разбојника, те је овај нечовек и тукао светитеља, и цепао му одећу, па му чак једном приликом и колибу спалио. Трпељиво подносећи све то, светитељ говораше у себи: О Господе! благодарим Ти, ако је ово по вољи Теби.
Свевишњи Господ чу с неба слугу Свога, и ослободи га од искушења: разбојник онај би ухваћен, и осуђен на смрт. Од тада светитељ Божји остаде на миру за неко време. Али лукави ђаво не престаде потпуно копати јаме светитељу. Тако, када светитељ једном приликом крену у посету некој братији, срете га на путу једна жена која, примивши од ђавола рђаву помисао у срце своје, паде к ногама светитељу и мољаше га да је удостоји ући у кућу њену и освети је молитвом и благословом. Светитеља дирну њена молба, и он сврати у њену кућу. Међутим, разблудна неваљалица она одмах закључа врата, скину са себе све хаљине, и чињаше сваковрсне бестидности, само да би оскврнавила неоскврњеног. Али непобедиви и непоколебљиви слуга Христов одмах одбаци ову ђаволову замку, и изиђе неповређен.
Овај блажени Јован чу једном за неког знаменитог испосника Маркијана и зажеле да га види. Али свети Јован још раније беше везао себе одлуком да, ради избегавања саблазни, не излази из пећине ни у ком случају; зато он не допусти себи да разреши себе те обавезе ни овом приликом. Међутим, свемудри промисао Божји шта уради? - Анђео Господњи узе Маркијана из његове келије и, носећи га кроз ваздух на великој висини тихо и безшумно, спусти га у пећину пред блаженог Јована. Тада преподобни оци целиваше један другога, и наситише се духовним разговором. Напослетку божанствени Јован рече: Хвала светоме Богу што ме удостоји да видим премилог ми Маркијана. - И одмах после ових речи Ангео узе божанственог Маркијана испред очију блаженог Јована и однесе га у његову келију.
Ово превелико чудо изазва разне помисли у души преподобног Јована, те он чак помишљаше и на то, да је то било можда ђаволово привиђење. Узнемираван таквим помислима, и борећи се са њима, преподобни Јован разреши себе од одлуке којом беше везао себе, те изиђе из пећине и крену ка Маркијановој келији. Дошавши пред келију он викну Маркијана по имену. Блажени Маркијан се од срца обрадова Јовановом доласку, и они целиваше један другога. Тада свети Маркијан на најубедљивији начин увери блаженог Јована: да је његов чудесни долазак к њему у пећину био дело Ангела Господњег. И пошто они поново целиваше један другог, блажени Јован се сав радостан врати у своју пећину.
И нашто да много говорим? Овај божанствени Јован: демоне из људи изгоњаше, болести неизлечиве исцељиваше, воде на разним местима извоћаше, многе кише с неба молитвом често низвођаше. И многа друга знамења и чудеса Бог преко њега чињаше. И он, као светило сијајући на земљи подвижништвом и чудесима, у лепој старости заврши свој живот и с миром предаде Господу своју свету душу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА РУСТИКА и ЕЛЕВТЕРИЈА

УЧЕНИЦИ светог свештеномученика Дионисија Ареопагита. Пострадали за Христа мачем посечени.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ ИСИХИЈА ХОРИВИТА

СВЕТИ Исихије најпре беше небрижљив према спасењу своје душе. Но разболи се тешко, и умре, и поврати се од смрти, и би здрав. To га потпуно промени. Он се затвори у келију и ни с ким ни речи не проговори дванаест година; и све време провођаше у молитви и сузама. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га да им каже неку поуку. Он само рече: "Простите ми! Ко на смрт помишља, не може згрешити" - Рекавши то, он усну у Господу.[17]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОКТИСТА

ОВАЈ свети мученик мачем посечен за Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИОНИСИЈА ПЕЧЕРСКОГ

ОВАЈ преподобни отац беше јеромонах и затворник. О Васкрсу 1463. године њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру он викне: "Свети оци и братије: Христос воскресе!" У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: "Ваистину воскресе!"

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕАГЕНА

СВЕТИ мученик Теаген спаљен у огњу за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОТЕКНА

ОВАЈ свети мученик пострадао за Христа затрпан камењем.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ареопагит: члан врховног Атинског државног савета и суда -Ареопага.
2. Атина - престоница старогрчке државе; чувена по својим грађевинама, статуама, трговини, занатима, и нарочито школама. Ту су се све до шестога века после Христа налазила чувена философска училишта, у којима су добијали образовање житељи разних земаља.
3. Реч јелинска значи грчка, а значи и незнабожачка, многобожачка. У време Христова рођења Јелини = Грци били су најобразованији народ.
4. Илиопољ - град у Африци; налази се на обали реке Нила, на једном од његових рукава, на jyгy доњега Египта.
5. Астрономија. - наука, изучава законе кретања небеских светила. Египатски учељаци, управо жреци, нарочито су се славили због развијања ове науке.
6. To je било око 54 године после Христа, за време другог великог путовања светог апостола Павла ради проповедања Еванђеља.
7. Подробније о томе види: Дела Апостол. 17, 15-34.
8. Хронос је бог времена, син Урана (Неба). Грци су сматрали да је он устројио на земљи златни век, који је постојао у први период живота рода људског. Афродита или Венера је богиња женске лепоте и љубави.Зевса или Јупитера Грци су сматрали за главно божанство, за оца богова и људи, за заповедника неба и земље, грома и муње, Хермес је бог, покровитељ трговине и свих односа између људи и богова, весник воље богова.Дионис или Бахус је бог вина и весеља. Артемида или Дијана је богиња која оличава собом месец; сматрана је покровитељком шума и лова.
9. Нерон - цар Римски од 54 до 68 год. после Христа; први свирепи гонитељ хришћана. У току 66 и 67 год., за време овог гоњења, мученички пострада свети апостол Павле, посечен мачем.
10. Свети Климент, трећи епископ града Рима, од 92. до 101. године; мученички пострадао за царовања Трајана, 101 године.
11. Галија - данашња Француска.
12. Домицијан царовао од 81. до 96. године.
13. Римљани су имали исте богове које и Грци, само са другим именима.
14. Свети Дионисије написао знаменита дела: О небесној и црквеној јерархији; О именима Божјим; О тајанственом богословљу; Десет писама.
15. Свети апостол Карп, један од Седамдесеторице; био ученик и сарадник светог апостола Павла (2 Тим. 4, 13). Био епископ у Македонском граду Верији, и ревносно се трудио у ширењу вере Христове. Спомен се његов празнује 26. маја.
16. Преподобни Јован је назват Хозевит по Хузивској или Хозевској лаври, у којој је провео већи део свога монашког живота. Та се лавра налазила у пустињи Хузив или Хозева, између Јерусалима и Јерихона, десно од великог друма. Лавра је лежала у дивљем пределу. Цркве и келије монаха биле су расејане по дубокој, стрмој провалији; многе су биле на висини од стотину метара, приљепљене уз стене као гнезда. Лавра је основана у петом веку. Нарочито је цветала у VI, VII и VIII веку, и славила се строгошћу живота својих подвижника. Недавно је ова обитељ обновљена.
17. Блажени Исихије живео у шестом веку, и подвизавао се на гори Хорив на Синајском полуострву, због чега је и назван Хоривит.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Андреј Јуродиви. Словенин по пореклу. Као роб купљен неким богаташем Теогностом у Цариграду у време цара Лава Мудрога, сина цара Василија Македонца. Андреј беше красан младић телом и душом. Теогност заволи Андреју и даде га да се учи писмености. Андреј се усрдно Богу мољаше, и с љубављу црквене службе похођаше. Послушавши неко небесно јављење он се реши на подвиг јуродства Христа ради. И једном кад оде на бунар за воду, он исцепа на себи одело и ножем исече, па се направи луд. Ожалошћен тиме господар му Теогност спута га у ланце и одведе у цркву св. Анастасије Узорешителнице, да му се читају молитве Но како се Андреј не поправи у очима господара свога, пусти га овај у слободу као умоболног. Андреј свети дању се прављаше луд а ноћу по сву ноћ се Богу мољаше. Живео је без крова и уточишта. Ноћевао је на пољу, ишао полунаг, у једној издртој хаљини, јео је мало хлеба кад би му добри људи уделили. Од онога што је примао он је делио просјацима, и то кад би им дао изругао би их, да му не би благодарили. Јер сву награду очекиваше Андреј свети само од Бога. Зато се и велика благодат Божја усели у њ, те је могао прозирати у тајне људске, виђати ангеле и демоне, одгонити демоне од људи, исправљати људе од греха. Имао је предивна виђења Раја и највиших небеских Сила; видео је Господа Христа на престолу славе; видео је, са својим учеником Епифанијем, Пресвету Богородицу у цркви Влахерни како одеждом својом покрива род хришћански (в. Покров Богородичин); чуо је на небесима речи неисказане, које није смео људима поновити. После нечувено тешких подвига упокојио се 911. год. и преселио у вечну славу Господа свога.

2. Свешт. муч. Кипријан и Јустина девица. Кипријан — досељен из Картагене у Антиохију, где живљаше и Јустина са својим родитељима, Едесијем и Клеодонијом. Едесије беше жрец идолски и цео дом његов незнабожачки. Но када Јустина ходећи по црквама хришћанским позна веру праву, она обрати и оца и мајку Христу Господу. И све троје примише крштење од Оптата епископа. Кипријан пак беше волх, имаше везе са дусима нечистим и гаташе. Неки развратни младић Аглаид незнабожац хтеде пошто по то прелестити св. Јустину, јер се занесе лепотом њеном, па како га св. девица одсудно одби, он потражи помоћ код Кипријана. Кипријан навођаше зле духове, једне за другим, на Јустину, да би у њој распалили страст нечисту за Аглаидом, но не успе у томе ништа, јер св. Јустина крсним знамењем и молитвом Богу одгоњаше од себе духове злобе. Тада Кипријан позна силу крста, и сам се крсти, и временом постаде презвитер и епископ. Озлобљени незнабошци оптужише њега и Јустину, и обоје беху предати суду у Дамаску, по том мучени и посечени у Никомидији крајем III столећа.

3. Св. муч. Давид и Константин. Кнежеви хришћански из Аргвента. На смрт осуђени за Христа у Имеретији од калифа Емил–ел–Муменима и потопљени у реци 730. год. Пред смрт се молили Богу, да Бог опрости грехе свима онима који буду њих призивали у молитви на помоћ. По свршеној молитви пуче гром и чу се глас с неба да им је молитва услишена. Мошти им почивају у Грузији, у ман. Моцамети.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНДРЕЈА, Христа ради јуродивог

За царовања Лава Мудрог,[1] сина цара Василија Македонца, неки великаш Теогност купи много робља. Међу робљем се налажаше и овај Андреј, Словенин по пореклу. Андреј беше красан младић телом и душом. Теогност га заволе више него друге робове, и одреди га за свог најповерљивијег слугу. И даде га у школу да се учи светим књигама. Бистар и вредан, Андреј брзо изучи Свето Писмо, и показа се тако писмен и мудар, да га господар његов узе за свог писара. Добре душе, Андреј беше мио свима: вољаху га и господар и све слуге његове. Побожан, Андреј се усрдно Богу мољаше, и с љубављу црквене службе похађаше, и свете књиге читаше. Нарочито је волео читати житија светих Отаца и мучеништва светих Мученика. И срце му се запали жељом и љубављу да се угледа на њих и да их подражава.

ПОЧЕЦИ ПОДВИЗАВАЊА ПРЕПОДОБНОГ АНДРЕЈА

Једне ноћи када Андреј стајаше на молитви, препредени непријатељ наш ђаво, пун злобе стаде силно лупати на врата његове собе. Андреј се препаде од страха, остави молитву, леже у постељу и добро се покри. Видевши то, Сатана се обрадова и рече једноме ђаволу: Видиш ли овог жутокљунца, чак се и он наоружава против нас! - Рекавши то, Сатана ишчезе. А блажени Андреј од страха тврдо заспа. И у сну имаде овакво виђење: виде себе где стоји на неком огромном гледалишту: на једној страни гледалишта стајаше мноштво светих људи у белим хаљинама, а на другој неизбројно мноштво црних демона. Између њих се водила нека препирка и борба. Демони су имали у својој средини једног црног исполина и разметљиво предлагали супротној страни да из своје средине пошаље борца да се побије са њиховим јунаком, старешином њиховог неизбројног легиона. Андреј је стајао и пажљиво мотрио ко ће иступити у борбу са овим страшним противником. Утом он угледа предивног младића где се спусти с неба и у руци држи три венца: један украшен чистим златом и драгим камењем, други - дивним бисерјем, трећи - сав исплетен од неувенљивог разноврсног цвећа из раја Божјег. Ови венци беху тако чудесно лепи, да то ум људски схватити не може, нити језик људски описати. Гледајући венце Андреј размишљаше на који би начин могао добити бар један од њих. И приступивши дивноме младићу рече му: Тако ти Христа, кажи ми, да ли продајеш те венце? Иако их сам купити не могу, молим те причекај мало док отидем и обавестим мога господара, он ће ти платити те венце колико хоћеш. - A младић, осмехујући се, рече му: Веруј ми, драги мој, макар ми донео злато целога света, ја ни један цветић из ових венаца не бих дао ни теби, ни коме другоме, јер су ови венци из небеских ризница Христових а не из овог таштег света, и њима се увенчавају они који побеђују оне црне демоне. Стога, ако хоћеш да добијеш не само један него сва три венца, ти ступи у борбу са оним црним џином, па ако га победиш, добићеш од мене венце које видиш, и још многе друге које ти срце узажели. - Чувши то, блажени Андреј се осмели и рече младићу: Веруј ми, господине, ја ћу учинити по речи твојој, и само ме научи како да се борим са црним џином. - Младић му рече: Знај ово: демони су страшни и грозни, али су немоћни и слаби. Стога се не бој његовог огромног раста и страшног изгледа: он је бесилан и труо као сасушена трава. - Окрепивши Андреја овим речима, предивни младић га стаде учити како да се бори са демоном. Најзад му шапну на уво: Када те демон дохвати и почне се борити с тобом, ти се немој уплашити, него полети на њега крстолико, раширених руку, ухвати се у коштац, па ћеш видети помоћ Божију. - Блажени Андреј одмах крену према црном џину и громко кликну: Ходи црни ништавко и неваљалче, да се боримо! - Црни демон брзо изиђе, страховито претећи и бесно урлајући, па дохвати Андреја и преврташе га час на једну час на другу страну. Демони стадоше од радости пљескати, а светолики белоризци као да побледеше бојећи се да црни џин не тресне Андреја о земљу. Отргнувши се једнога тренутка, Андреј крстолико полете на црнога џина, дохвати га и тресну о земљу, тако да овај остаде бездахан лежећи на земљи. Белоризци се силно обрадоваше томе, па подигавши Андреја на своје руке целиваху га славећи победу над црним џином. Демони пак са великим стидом дадоше се у бекство. А предивни младић онај предаде Андреју венце, и загрливши га рече му: Од сада си наш пријатељ и брат; иди на подвиг врлине: буди наг и јуродив - σαλός - Мене ради,[2] па ћу те учинити заједничарем многах блага у моме Царству.
Чувши то од оног прекрасног младића, блажени Андреј се пробуди од сна и дивљаше се необичном сновиђењу. И од тога часа он постаде луд Христа ради. И наредне ноћи уставши у поноћи он се помоли Богу, узе нож и оде на бунар, исцепа на себи одело и исече ножем, правећи се луд. Рано зором кувар оде на бунар за воду, и видевши Андреја у онаквом стању, оде и обавести господара свога. Господар Теогност одмах похита на бунар и затече Андреја где сам са собом разговара, и говори неке неразумне речи. To га веома ожалости. И држећи да је Андреј постао бесомучан, он га спута у ланце и посла у цркву свете Анастасије Узорешителнице, да му се читају молитве. Но тамо се Андреј дању правио луд, а ноћу се молио Богу и светој Анастасији. И размишљаше Андреј у срцу свом, да ли је његов потхват пријатан Богу или не. И веома жељаше да то сазна; и мољаше свету мученицу Анастасију да му то открије. И гле, њему би ово виђење: дођоше тамо пет светлих жена и са њима један старац сав блистав; они обилажаху болеснике и исцељиваху; приђоше и Андреју, и старац упита најсветлију жену: Госпођо Анастасија, зашто не исцелиш и њега? - Она му одговори: Учитељу, њега исцели Онај који му рече: "Буди јуродив Мене ради, па ћу те учинити заједничарем многих блага у моме Царству". Њему није потребно друго исцељење, јер он изучи науку која га неће напустити до последњег даха његовог; и он ће постати Христу изабрани, свети сасуд, мио у Духу. - Рекавши то, они уђоше у цркву ради молитве, и не изиђоше отуда, иако је Андреј мотрио све док није клепало за јутрење.
По овом виђењу блажени Андреј разумеде да је његов подвиг угодан Богу, и узнесе благодарност Богу и светој мученици Анастасији која му тако брзо притече у помоћ. И пошто цео тај дан проведе у ланцима и не окусивши ништа, Андреј зађе у ноћ молећи се Господу. И кад би око поноћи и он из свег срца узношаше молитве Господу, к њему отворено наочиглед дође ђаво са мноштвом демона: неки од њих држаху секире у рукама, неки мачеве, неки мотке, батине, неки јатагане и каме, неки конопце. Појави се и онај демон џин са којим се Андреј борио, и још издалека ричући против њега, устреми се на њега са секиром у рукама да га искасапи. За њим полетеше и остали демони. А блажени Андреј, подигавши руке своје, са сузама завапи ка Господу, говорећи: "Господе, немој предати зверовима душу која слави Тебе!" Потом поново завапи: "Свети апостоле и Еванђелисте Јоване Богослове, помози ми!" - И одмах загрме гром, и гле, појави се један благолики старац, лице му као сунце, и са њим врло много народа. Начинивши крсни знак у ваздуху, старац рече својима: Затворите врата, да ниједан од ових не побегне! - Врата одмах бише затворена, и сви демони похватани. И викаху демони између себе: Проклет час у који се саблазнисмо! јер Јован је опасан и мучиће нас страховито. - Свети пак Јован нареди својим људима да са блаженог Андреја скину ланце. Затим стаде код врата на излазу и рече: Доведите ми демоне по једног. - Доведоше првога демона и повалише на земљу Свети апостол утростручи ланац и својим рукама даде демону сто удараца. А демон као човек запомагаше: "Смилуј се на мене! смилуј се на мене! смилуј се на мене!" После овога повалише другога демона, и он исто тако доби сто удараца; и тако сви демони редом бише кажњени на исти начин. Посматрајући ово батинање демона и њихово запомагање, блажени Аандреј се смешио, и осећао свим бићем како је све то истински стварно. Све батине којима Господ подврже демоне беху за њихову природу стварне, не привидне. Пошто тако изби све демоне, свети апостол Јован им рече: Идите и покажите своме оцу, Сатани, задате вам ране, - биће му пријатно!
Пошто демони ишчезоше, благолики старац свети Јован Богослов приђе слузи Божјем Андреју, метну ланце на њега, и рече му: Ти видиш како сам ти похитао у помоћ: јер се веома старам о теби, пошто ме је Бог одредио да промишљам о твоме спасењу бринући се о ономе што је корисно по тебе. Потрпи дакле: ускоро ћеш бити пуштен, и моћи ћеш се кретати по својој вољи, куда ти очи желе. - А ко си ти, господине? упита га Андреј. - Ја сам онај који леже на животворне прси Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. - Рекавши то он постаде као муња, и нестаде га из очију његових. А блажени Андреј прослави Бога што му посла у помоћ свог омиљеног ученика, те га ослободи злих и мрачних демона.
Захваљујући тако Господу и молећи My се, Андреј заспа, и у сну виде себе у царским палатама, а на престолу у великој слави седи Цар који позва Андреја к себи и упита га: Желиш ли да ми свом душом служиш, и ја ћу те учинити великашем у царству мом? - Желим, Господе! одговори Андреј. - Ако желиш, рече Цар, онда прими осећање царства мог.[3] - При овим речима Цар му даде нешто горко да поједе, и рече му: "Такав је тесан и мучан пут што води у живот" (Мт. 7, 14). - Појевши то, Андреј рече: Ово је тако горко, Господе, да једући ово нико не може служити Теби. - Тада Господ даде Андреју нешто беље од снега и слађе од меда; и кад Андреј поједе, беше му толико слатко, да то ум људски ни замислити не може. И рече му Цар: Таква је храна у мене за оне који Мени служе и јуначки до краја претрпе. И ти јуначки изврши свој подвиг, па ће све моје бити твоје, и ја ћу те учинити наследником у царству моме. - Рекавши му то, Цар оде; а Андреј се пробуди од сна, и би му јасно да горка храна означава трпљење Господа ради у овом свету, а слатка - живот вечни у Царству небеском.
После тога блажени Андреј остаде при храму свете мученице Анастасије четири месеца као болесник ради лечења. И када свештенство виде да му здравље не иде на боље него на горе, они га послаше натраг његовом господару Теогносту. Теогност, сматрајући Андреја за неизлечивог умоболника, скиде ланце са њега и пусти на слободу. Правећи се луд, Андреј стаде трчати и играти по улицама и трговима градским. И хоћаше по граду бедан, у ритама, пуки сиромашак, добровољно се мучећи без крова над главом и не поседујући ништа од ствари овога света. Неки га исмеваху као лудака, неки га одгоњаху од себе гадећи га се као смрдљивог пса, неки га сматраху за ђавоиманог, дечурлија га задиркиваху и бијаху. А блажени Андреј све то трпљаше са потајном радошћу и мољаше се за оне који га вређају и злостављају.
Када би који жалостиви сиромахољубац дао Андреју милостињу, он је примао, али ју је давао другим просјацима. И то тако да нико не зна да он даје милостињу: срдећи се на просјаке и сулудо налећући на њих као да хоће да их бије, он им је бацао новац у лице, и просјаци су га скупљали. Понекад он по три дана није окушао хлеба; понекад пак гладовао је и по читаву недељу, а ако му неко не би пружио парче хлеба, онда је он и другу недељу проводио без хране. Сва одећа његова састојала се од једне подеране рубине, која је једва покривала његову наготу. Угледајући се у свему на светог Симеона, Христа ради јуродивог,[4] он је дању трчао по улицама а ноћ проводио у молитви. Живећи у тако огромном и многољудном граду, он није имао где главе склонити. Просјаци су га одгонили од својих шупа и колиба, а богаташи га нису пуштали у своја дворишта. Када му је било потребно да одспава и мало одмори своје измучено тело, он је одлазио на ђубришта, међу псе, и тамо налазио себи одмориште. Но често пута и пси нису припуштали к себи слугу Божјег: уједали га, или сами бежали од њега. Никада он није заспао под кровом већ свагда на мразу или жеги, ваљајући се на сметлишту и блату, гажен од људи и животиња. Када би ноћ провео међу псима, он је ујутру говорио себи: Ето, ништавни Андреја, као пас провео си ноћ са сличним себи псима; труди се и мучи да побегнеш, јер се смрт приближује. He варај се, у часу оном нема ти ко помоћи: јер сваки човек у часу одласка из тела понеће са собом труд дела својих. Зато, трчи неуморно, ниподаштаван од овога света, да би те хвалом и славом наградио Небески Цар наш, Господ Исус Христос. - Говорећи себи тако, он се стално сезао за оним што је напред, и трчао к дару горњега звања у Христу Исусу (ср. Флб. 3, 13-14), имајући у срцу непрекидну и богоугодну молитву. Због свих тих христочежњивих подвига, у њега се богато усели благодат Светога Духа, и он доби дар прозорљивости, те стаде проницати у помисли људске и читати душе људске.

ГРОБОКРАДИЦА И ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ

Једнога дана у Цариграду умре ћерка једног високог царског великодостојника, која је провела живот у девственој чистоти и узорној побожности. Умирући, она остави оцу своме завештање да је сахрани на сиротињском гробљу које се налазило изван града на његовом имању. Када она сконча и њена пратња крену ка том сиротињском гробљу, један гробокрадица иђаше за пратњом, да види где ће је сахранити, да би наредне ноћи дошао, откопао гроб и украо са мртве девојке скупоцене хаљине и остале драгоцености. Догоди се да туда пролажаше свети Андреј, обављајући Христа ради своје уобичајене сулуде подвиге. Но приметивши гробокрадицу, он духовним очима виде његову злу намеру. И желећи да га одврати од тога, и да га спасе казне која би га нашла због тога, он му приђе, мрко га погледа у лице, и рече: Тако говори Дух Свети који суди онима што краду одело оних који леже у гробовима: нећеш више видети сунца, нећеш више видети дана, нећеш више видети лица човечијега; затвориће се врата дома твога, и никада се више неће отворити; смркнуће ти се дан, и никада више забелети. - Чувши то, гробокрадица не разумеде о чему говори праведник, и крену не поклањајући никакву пажњу његовим речима. А светац, поново погледавши на њега, рече му: Лакоумниче, ти одлазиш да украдеш? Ако то урадиш, тако ми Исуса, нећеш никада видети сунца. - Разумевши да светац говори њему, гробокрадица се зачуди откуда овај зна његову намеру, и подругљиво рече праведнику: Ти бесомучниче, зацело по дошапнућу демона говориш о непознатом и тајном. Но ја ћу намерно отићи тамо, да видим да ли ће се испунити твоје речи. - На то светитељ продужи свој пут сулудо подскакујући.
Када паде ноћ, онај несрећник се довуче до гроба девојчина, одвали камен од гроба, уђе у гроб, и скину са покојнице најпре горњу хаљину и све наките, који беху скупоцени. Урадивши то, он хтеде да се удаљи, али му неки унутрашњи демонски глас дошапну да са покојнице скине и кошуљу, која је лепа, и да остави наго тело. Он то и учини. И таман хтеде да крене и изиђе из гробнице, мртва девојка, по заповести Божјој, подиже своју десну руку и удари гробокрадицу по лицу, и он тог тренутка ослепи. Пренеражен, несрећни крадљивац се толико препаде, да му од неописаног страха стадоше зуби шкљоцати, колена клецати и све кости пуцати. А мртва девојка отвори уста своја и овако му збораше: Бедниче и несретниче, ти се ниси побојао Бога, ни светих Анђела Његових, нити си се као човек постидео наготе женског тела. Требало је да се задовољиш оним што си најпре узео, и да бар кошуљу оставиш нагом телу мом. Но ти си немилосрдно и свирепо поступио са мном, и хтео си да ме начиниш смешном пред свима светим девојкама у дан другог доласка Господњег. И ево ја ћу сада тако поступити с тобом, да више никада не крадеш, и да сазнаш да је жив Бог Исус Христос, и да постоји суд после смрти, и награда, и казна. - Рекавши то, девојка устаде, узе своју кошуљу, обуче је, затим одену и остале своје хаљине, стави на себе своје наките, па леже и рече: Ја мирно лежем и спавам; јер ми Ти, Господе, дајеш безбедност и покој (Пс. 4, 9). - И тако она усну с миром. А онај несрећник једва имађаше снаге да изађе из гробнице и дохвати се зида гробљанског. Држећи се зида он с муком изађе на пут и дође до градске капије. Онима пак који га питаху због чега је ослепио, он објашњаваше на сасвим други начин, а не како је стварно било. Но доцније он каза сву истину о томе једном пријатељу свом. И од тога времена он стаде просити милостињу и тако се хранити. И често је говорио сам себи: Проклето буди грло моје, јер због тебе и због угађања стомаку ја изгубих очи! - А опомињаше се он и светог Андреја, и дивљаше се, јер се испуни све што му он провиде и прорече.

ПРАТЊА ЈЕДНОГА ВЕЛИКАША

Једнога дана, ходећи по граду и упражњавајући свој подвиг, свети Андреј срете пратњу неког великаша веома богатог. За ковчегом је ишао силан свет са свећама и кадионицама. Клирици су певали уобичајене погребне песме, а покојникови сродници и ближњи плакали и нарицали. Видећи својим прозорљивим очима шта се збива са покојником, свети Андреј се заустави и стаде посматрати. И гле, он просто занеме од чуда, јер виде овакав призор: иза многобројних огромних свећњака црквених иде мноштво црних демона и страховито вичу: "Тешко њему! тешко њему!" Неки од њих држе у рукама мехове и расипају пепео на оне што су око мртваца; неки пак играју и смеју се као бестидне и развратне блуднице; неки лају као пси; неки грокћу као свиње, јер им покојник служи на радост и весеље; неки круже око ковчега и кропе мртвачево лице смрдљивом водом; неки лете у ваздуху над одром на коме лежи мртвац; из тела пак његовог и из одра бије загушљиви смрад; неки демони бацају поган на мртвачево лице; неки идући за мртвацем бестидно играју, пљескају рукама, ужасно топћу ногама, смеју се и ругају црквеним појцима и говоре: Ниједан од вас не видео светлости, бедни хришћани! јер над псом певате: "со свјатими упокој душу јего = са светима упокој душу његову", и називате слугом Божјим њега који је чинио свако зло. - Посматрајући и надаље овај страшни призор, Андреј угледа где један од демонских кнезова, са пламеним очима, држећи у рукама огањ, смолу и сумпор, хита да сажеже тело несрећног мртваца чим га укопају. А када се заврши обред погребења, свети Андреј угледа анђела у обличју дивнога младића како иде и горко прегорко плаче. Помисливши да је овај младић неки блиски рођак покојников, свети Андреј му приђе и рече му: Тако ти Бога неба и земље, кажи ми зашто тако горко плачеш, јер никада нисам видео никога да тако горко плаче за покојником као ти. - Анђео му одговори: Ево због чега плачем: ја сам био одређен за чувара покојнику, чију си ти пратњу видео. Али њега узе ђаво себи. To је разлог мога плача и моје уцвељености. - На то му блажени рече: Сада знам ко си. Молим те, свети Анђеле, испричај ми какви беху покојникови греси, због којих га ђаво узе у своје руке. - Анђео му одговори: Пошто си ти изабраник Божји Андреј, и желиш да то сазнаш, ја ћу ти испричати не скривајући ништа. Видим ја красоту твоје свете душе која се блиста и сија као чисто злато; и угледавши те ја се утеших у својој тузи. Овај дакле човек беше један од високодостојника царевих. Но за живота свог он беше страшан грешник и веома рђав човек. Беше он и блудник и прељубочинац и мужеложник и тврдица и немилосрдник и разметљивац и гордељивац и лажов и злопамтило и човекомрзац и митопримац и кривоклетник. Своје јадне слуге морио је глађу и жеђу и батинама и наготовањем, остављајући их зими без одела и обуће. Штавише, побио је многе слуге и закопао их у шталама својим. Гадно и страховито похотљив, он је блудочинством оскврнавио око триста душа. Но и њему дође крај, и смрт га затече непокајана и са премногим неисказаним гресима. Душу му узеше демони, а обесвећено и оскврнављено тело његово, и сам си видео, зли дуси подвргоше страшном руглу. Ето, због чега ја, света и богољубива душо, тугујем; и у дубокој тузи горко плачем, јер мој штићеник постаде сада играчка демона и одвратно обиталиште злосмрадија. - На ове речи Анђела Божјег светитељ рече: Молим те, пријатељу, престани са плачем: покојник је упорно чинио зло, зато је без покајања и умро; што је заслужио, то је и добио. Ти пак, пламенолики, испуњени сваке врлине, слуго Господа Саваота Сведржитеља, наслађиваћеш се добрима Божјим од сада и вавек.
После ових речи Анђео узлете од Андреја на небо. А пролазници, пошто беху недостојни, не могаху видети Анђела, и сматрајући да Андреј разговара сам са собом, говораху један другоме: Погледајте овог јуродивог како се забавља бесмислено се разговарајући са зидом. - При томе га гураху и одгоњаху, говорећи: Шта ти је, лудо, те разговараш са зидом? - Свети Андреј се ћутке удаљи, и завукавши се у једно скривено место у граду он горко оплака пропаст оног несрећног покојника, проливајући потоке суза. А затим узнесе Господу топле молитве за њега; нарочито се молећи да му се ђаво потпуно не наруга спаливши му мртво тело у сумпору и смоли. И док се блажени тако мољаше, на њега сиђе нека божанска светлост, и поставши изван себе - εν εκσταόει γενομενος, он виде себе у гробници оног јадника. И гле: Анђео Господњи сиђе као муња са огњеним штапом у руци, и стаде разгонити нечисте духове, који за тили час побегоше, те тако не би допуштено да тело покојниково бу де завршно поругано спаљивањем у смоли и сумпору. - Видевши то, свети Андреј узнесе благодарност Богу што му услиши молитву. И дошавши к себи од виђења, он осени себе крсним знаком, и сву ноћ проведе у молитви.

ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ - ОГЊЕНИ СТУБ

Једном свети Андреј хођаше по многољудном тргу близу спомен-стуба, који постави цар Константин Велики.[5] А жена нека по имену Варвара, просвећена Духом Светим, постаде изван себе - εν εκσταόει εγενετο, и виде блаженог Андреја где усред мноштва људи ходи као огњени стуб, из кога букташе пламен на све стране. При томе, неки му шамаре задаваху, неки га по врату удараху, а неки говораху: Овај човек је луд, погуби ум свој. О, нека то не снађе ни непријатеље наше! - А демони у обличју црнаца идући за светим Андрејем, говораху: О, да не да Бог још оваквог једног на земљи! јер нико није такав тиранин према нама као овај. Нико тако не израњави и не попали срца наша као овај подмукли и неуморни насилник, јер, не желећи да се покори своме господару и твори његова дела, он се прави луд и изиграва цео свет. - И виде та жена да демони означавају оне који бију светитеља, и говораху међу собом: Нама је пријатно што га ови неправедно бију, јер ће они због ове кривице њихове, што без разлога бију угодника Божјег, бити осуђени у часу смрти њихове, када се будемо препирали са анђелима Божјим око дела њихових. - Чувши ово Духом Божјим, преподобни Андреј се као пламен устреми на демоне, уништи ознаке њихове, и осуђујући их говораше: Ви не смете означавати оне који ме бију, јер се ја молим Господу моме Христу да им не упише у грех то што се саблажњавају о мене и бију ме. Они то чине из незнања, и зато ће добити опроштај.
Када светитељ говораше то, гле, изненада се отвори небо као врата, и отуда слете над светитеља мноштво дивних ласта радосно цвркућући, а усред њих бео као снег огроман голуб који у кљуну свом држаше златан маслинов лист. И голуб човечијим гласом рече светитељу: Прими овај лист који ти посла из раја Отац светлости, Сведржитељ и Господ милости, као знак свога благоволења према теби, јер си милостив и сажаљив и човекољубив као што је и сам Он милостив; и узвисиће те кроз врлинско живљење твоје, и прославиће те, јер оне који те бију, муче и вређају ти прашташ, и милостив си према њима и молиш се за њих. - Рекавши то, голуб се спусти на главу преподобно га. Посматрајући све то, благочестива жена се дивљаше, и дошавши к себи после виђења рече: Колико светила има Бог на земљи, а ми их бедници не знамо! - И много пута је она хтела да исприча своје виђење другима, али је сила Божја спречаваше. Једнога дана њу срете на улици свети Андреј и рече јој: Чувај моју тајну, Варвара, и никоме не причај што си видела, док ме Господ Сведржитељ не позове из овога света у дивна насеља Своја на небу. - Варвара му одговори: Скупоцени светилниче и свече Божји, иако би хтела да коме испричам виђење своје, не могу, јер ме невидљива сила Божија спречава.

ЈЕДАН ВЕЛИКАШ ПЉУЈЕ НА ПРЕПОДОБНОГ АНДРЕЈА

Једнога дана блажени Андреј по своме обичају лудираше се на Иподрому; људи га посматраху, а неки га гуркаху, неки грђаху, неки говораху да је у њему ђаво. Утом наиђе јашући један великаш, погледа на Андреја , згади се и пљуну на њега. Слуга Божји упери поглед у њега, и дуго га посматраше, па прочитавши сву његову душу и сав његов живот, рече му: Препредењаче, блудниче, хулитељу Цркве, ти под изговором да идеш у цркву, у поноћи устајеш и идеш те блудничиш. Али, ево дође време да примиш по делима својим! Или вараш себе мислећи да ћеш се сакрити од страшног и свевидећег ока Божјег? - Чувши то, великаш ободе коња и оде, да не би још више био постиђен. Након пак неколико дана овог великаша снађе тешка болест, и он се стаде сушити. Његови су га носили од цркве до цркве, и од лекара до лекара, али му не би никакве вајде од тога. Једне ноћи преподобни Андреј угледа близу великашеве куће анђела Господњег који дође од истока. Анђео беше сав као пламен огњени, и у руци држаше пламени штап. А када приђе болеснику, њему би глас с неба који говораше: Биј тога хулитеља, содомца, блудника, прељубочинца, покварењака и злочинца! А кад га бијеш, ти овако говори: Хоћеш ли још блудничити, прељубочинствовати? ђаволу и анђелима његовим бденија служити? содомски грех чинити? - И анђео га стаде бити и што му је наређено говорити. И чујаше се глас анђелов и ударци, али се анђео не виђаше. И тако мучен, овај бедник испусти душу.

СРЕБРОЉУБИВИ МОНАХ И ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ

Једном преподобни Андреј дође на трг код Крста,[6] и ту срете једнога монаха, слављеног због његове побожности. Заиста, он се добро подвизавао, као што и доликује монасима; само је у једноме грешио: био је среброљубац и тврдица. Неки житељи града, исповедајући му своје грехе, давали су му много злата, да би раздавао сиромасима и просјацима за спасење њихових душа. Али он, овладан страшћу среброљубља, никоме ништа удељивао није, већ је све слагао у свој ћемер, и радовао се гледајући како се умножава новац. А блажени Андреј, украшен даром прозорљивости, угледа страшну троглаву змију, обавијену око врата овога среброљупца, a peп joj допираше до његових стопала. Пришавши ближе монаху, он посматраше змију. А монах, мислећи да је Андреј просјак и да стоји чекајући милостињу, рече му: Нека се Бог смилује на тебе, брате, ја ти немам шта дати. - А преподобни, одмакнувши се мало од њега, виде око њега у ваздуху написано мрачним словима ово: "Змија среброљубља је корен свију безакоња". - Затим окренувши се, светитељ угледа два младића који се препираху око монаха: један од њих беше црн, са мрачним очима, а други светао и блисташе јаче од сунца. Црни младић беше ђаво, а светао - анђео Божји. Црни је говорио: Монах је мој, јер извршује моју вољу. Он је немилосрдан и среброљубив, зато нема удела с Богом, и служи мени као идолопоклоник. - He, он је мој, противречио је анђео ђаволу, јер он и пости, и моли се, и незлобив је, и кротак, и смирен, и тих. - Тако се они препираху, и никако не могаху да се сложе. И дође глас с неба светозарном анђелу: Нема теби удела у томе монаху; остави га, јер он служи не Богу него мамону. - После тога анђео Господњи одступи од монаха, и дух таме доби превласти над њим.
Видевши то, блажени Андреј се чуђаше како то да зли дух однесе победу у спору са светлим анђелом. И после тога он се са сузама молио за несрећног монаха. И када једном приликом срете на улици истога монаха, он га узе за десну руку и рече му: Слуго Божји, молим те, стрпљиво саслушај мене, слугу твога, и милостиво прими убоге речи моје, јер је туга моја због тебе огромна, и ја више не могу да је подносим. Због чега ти, некадашњи пријатељ Божји, постаде и остаде пријатељ и слуга ђаволу? Имао си крила као серафим; зашто си их предао Сатани да их са кореном ишчупа? Лик ти је блистао као муња; зашто си постао тамолик? Авај мени! ти си имао вид као многоока бића; зашто те змија ослепи? Био си као сунце, али си зашао у ноћ мрачну и злу. Зашто, брате, ти душу своју умртви? Зашто си се спријатељио са демоном среброљубља? Зашто на теби његово обличје? Зар не знаш какав треба да је монах? Нашто ће ти злато? Ради чега га гомилаш? Шта ће ти оно, када ће после твоје смрти постати туђа својина, можда чак својина непријатеља твојих? Еда ли си га својим знојем зарадио? Зашто држиш туђе грехе и хоћеш себе да удавиш својим тврдичлуком? Док други гладују, и жеђују, и умиру од зиме, ти се веселиш зурећи у гомилу злата. Такви ли су путеви покајања? To ли је монашки чин, то - монашки обет сиромаштва, то - монашко удаљење од сујетног живота? Тако ли си се одрекао света и свега што је у свету? Тако ли подражаваш Господа? Тако ли си се распео свету и жељама његовим? Ниси ли чуо Господа где говори: He стичите злата, ни сребра, ни меди, ни две хаљине (Мт. 10, 9, 10). Чуди ме како си могао заборавити ове заповести. Данас или сутра завршиће се живот наш, а што си приправио чије ће бити? (Лк. 12, 20). Зар ти не знаш да анђео Господњи који те чува, са плачем одступи далеко од тебе, а ђаво стоји поред тебе и држи душу твоју под својом влашћу? О брате, ево зла змија среброљубља обавила се око твога врата, и слатко се одмара у теби, а ти је и не видиш. Истину ти говорим ја ништавни: пролазећи ја чух глас Господа Бога који се одриче тебе. Стога те молим, послушај ме: раздај имање невољнима, сирочади, удовицама, просјацима и странцима који немају где главе склонити, и труди се да поново постанеш пријатељ Божји добровољним сиротовањем и добротворењем, јер је одлика монашког позива: ништа немати у овом животу уопште. Пази, ако ме не послушаш, тако ми Исуса, предаћу те Сатани на мучење тела.
И окренувши се показа му ђавола. И монаху се тог часа отворише духовне очи, и он угледа ђавола, црног као црнац; из очију му је сукао пламен; страшних разјапљених чељусти, он је стајао подалеко, и због светог Андреја, није се смео приближити монаху. Тада монах рече светитељу: Видим га, слуго Божји, и ужасан страх ме хвата; молим те, кажи ми шта је потребно за спасење душе моје. - Преподобни му поново рече: Ако ме не послушаш, ја ћу му наредити да те тако страховито мучи, да ће за твоју срамоту чути не само у овој царевини, већ на све четири стране света. Стога пази, и као што ти говорим уради.
Чувши то, монах се силно уплаши, и обећа да ће учинити све што му слуга Божји наређује. И одмах свети Андреј виде где са истока дође моћни дух као огњена муња, и додирну змију уништавајући њену силу; а змија, не могући подносити те страховите муке, претвори се у гаврана и ишчезе. Тако пострада и ђаво црнац. И одмах анђео Божји поново узе власт над тим монахом. А преподобни, растајући се од монаха, заповеди му: Пази, никоме ништа не говори о мени. Поступиш ли тако, ја ћу те, иако сам грешан, дан и ноћ спомињати у молитвама својим, да те Господ Бог води добрим путем.
Монах чврсто обећа преподобном да ће тако урадити. И заиста он оде и раздаде сиромасима сво злато. И после тога он би још већма прослављен од Бога и од људи; и многи му доношаху злато да га за њих раздељује сиромасима. Међутим он је доносиоцима наређивао да га својим рукама раздају. Јер се сећао савета преподобног Андреја, и говорио: Каква ми је корист располагати туђим трњем?
И овај монах живећи као што доликује монаху, њему се у сну јави свети Андреј са осмехом на лицу, показа му у једној равници светло дрво, пуно цвета, и рече му: Захвали Богу, оче, што те истрже из чељусти змије, и учини твоју душу налик на цветоносно дрво. Зато се потруди да тај цвет својим доброделањем[7] претвориш у што слађи плод. Јер ано дивно дрво које видиш представља твоју душу, од онога дана када си ме видео н злато раздао. - Пробудивши се, монах се још више утврди и оснажи за духовно делање, и свакодневно узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику који га изведе на пут спасења.

ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ УЗНЕСЕН ДО ТРЕЋЕГА НЕБА

Једне године беше страховито љута зима, и у Цариграду читаве две недеље владаше опака цича. Силан ветар је ломио дрвеће, носио ђерамиде са кровова; све беше завејано снегом; птице су од мраза и глади падале на земљу мртве. Сва свратишта и склоништа беху такође завејана снегом. И сви се просјаци нађоше у великој невољи и муци: дрхтећи од зиме, они су плакали, цвилили, и умирали од глади и хладноће. Тада се и блажени Андреј много измучи, немајући ни одела, ни хлеба, ни склоништа. Када је покушавао да се завуче негде међу просјаке, они су га штаповима одгонили од себе као пса, вичући на њега: Вуци се одатле, псино! - Немајући нигде склоништа, и сматрајући да му је дошао крај као и многој сабраћи његовој просјацима, он рече себи: Благословен Господ Бог! Ако и умрем од ове зиме, нека умрем из љубави према Њему, и урачунаће ми се у мучеништво. Али, Бог је моћан да ми подари трпљење да издржим ову зиму. - И зашавши у једну уличицу, он угледа једног пса где лежи у углу, и желећи да се мало загреје леже поред њега. Али пас угледавши га, диже се и оде. Андреј онда рече себи: О бедниче, видиш ли колико си грешан, да те и пси презиру и беже од тебе! и не примају те као њима сличног пса! људи се одвраћају од тебе као од злог демона, сапросјаци те прогоне, шта ти онда остаје да радиш! Умри, расипниче! умри! нема ти спасења!
Док он тако са великим болом говораше лежећи и дрхћући од страшне хладноће и ветра, и тело му већ беше премрзло и помодрело, он помисли да је већ на издисају, и стаде се молити да Господ прими с миром душу његову. Утом он изненада осети у себи неку топлоту, па отворивши очи угледа некаквог прекрасног младића, чије лице сијаше као сунце. Младић је држао у руци златну грану, процветалу у разноврсне цветове неисказане лепоте. Погледавши на Андреја младић га упита: Андреја, где си? - Андреј му одговори: У тами и сенци смрти (Пс. 87, 7). Тада младић додирну расцветаном гранам Андрејево лице, и рече: Прими оживљење телу своме. - Свети Андреј помириса то цвеће, и мирис му се одмах разли по срцу, и све му се тело намах загреја и оживе. Затим он чу глас који говораше: Доведите га да се овде утеши и одмори за две недеље, па ће се поново вратити, јер желим да се он још подвизава. - При тим речима Андреја захвати дубок сладак сан, и он виде неисказана откривења Божја, о којима сам он исприча свештенику Никифору ово:
"Шта се са мном зби, ја не знам. По Божјем благоволењу, ја проведох две недеље у слатком виђењу, слично човеку који сву ноћ слатко спава, па се ујутру пробуди. Ја дакле видех себе у дивном и чудесном рају; и дивећи се ја сам се питао: "шта ово значи? ја знам да живим у Цариграду, а како се овде обретох, не знам". И ја нисам схватао, да ли сам у телу или осим тела, Бог зна (ср. 2 Кор. 12, 2). Али ја видех себе обучена у светле, као од муња изаткане, хаљине; на глави ми бејаше венац, исплетен од разноврсног предивног цвећа; бејах опасан царским појасом. И лепоти свега тога силно сам се радовао. Умом и срцем дивио сам се неисказаним дивотама раја Божјега и уживао ходећи по њему. Ваздух у рају блистао је неком неизрецивом светлошћу, а беху тамо многе и многе баште, препуне најразноврснијег чудесног и миомирисног цвећа и дивног високог дрвећа. Дрвеће је лахорило и из себе разливало опојне мирисе на све стране. Неко је дрвеће непрестано цветало; неко је било украшено златастим лишћем; неко је имало род неисказано леп. И ово се дрвеће по лепоти не може упоредити ни са каквим дрвећем на земљи, јер га је засадила рука Божија а не човечија. У баштама бејаше безброј птица са златним, белим и разнобојним крилима. Оне су седеле на гранама рајског дрвећа и тако дивно предивно певале, да сам ја од лепоте њиховог певања просто био ван себе и сматрао да се њихово певање чује до накрај неба. И ко ће описати неописиве и неизмерне лепоте свега онога што се тамо види? Те чаробне баште стајаху поређане једна према другој као постројени пук према пуку. Када ја с усхићеном радошћу хођах међу њима, угледах велику реку где протиче посред раја и натапа прекрасне баште оне. A c обе стране реке пружио се виноград, са лозама које краси златно лишће и златасти гроздови. Тамо су са све четири стране ћарлијали благи и мирисави ветрови, од чијег су се ћарлијања лелујале баште и својим лишћем стварале диван лахор.
"После тога спопаде ме неки занос,[8] и мени се учини да стојим изнад небеског свода, а преда мном иде некакав младић, огрнут пурпурним плаштом, лице му сија као сунце. Помислих да је то онај што ми златном граном додирну лице. Идући за њим ја угледах велики и диван крст који је личио на дугу, a око њега стоје дивни пламенолики певачи, светли и блистави, и певају неку милозвучну песму, славећи некада распетога на Крсту Господа. Младић што је ишао преда мном приђе Крсту, целива га, па и мени даде знак да и ја то учиним. Ја припадох к светоме Крсту са страхом и великом радошћу, и свесрдно га целивах. Целивајући га ја се испуних неисказане духовне сласти и миомира, какве ни у рају осетио нисам. Прошавши поред крста ја погледах доле и видех под собом као морску пучину. Изгледало ми је као да идем по ваздуху; уплашивши се, ја повиках к моме путовођи: Господине, бојим се да се не омакнем и паднем у море. - Он се окрену и рече ми: He бој се, ваља нам узићи још више. - Говорећи то он ми пружи руку, и ми се обретосмо изнад другог небеског свода. Свод овај беше бео као снег. Тамо угледах два Крста, слична оном доњем, и крај њих исто богослужење. Ми целивасмо и ове часне Крстове са богочежњивом љубављу; из њих излажаше неисказани миомир, као миомир Божји, мириснији и јачи од оног доњег. Ваздух бејаше пурпурно пламен; и тамо видех дивне људе; њихово блаженство и празнична радост, не могу се исказати људским језиком. После тога ми зађосмо у некакав чудесни пламен који нас није опаљивао већ само обасјавао. Мене спопаде страх, и ја опет позвах у помоћ мога путовођу. Он се окрену, пружи ми руку и рече: Ваља нам узићи још више. - И при овим речима ми бисмо уздигнути, и обретосмо се изнад трећега неба. И тамо угледасмо три Крста, далеко већа и стравичнија од она два и од оног једног; они блистаху као муње. Мој вођа ме охрабри и уведе усред огња, и ми се поклонисмо часним Крстовима. Мноштво Небеских Сила је певало и славило Господа. Ми стигосмо пред некакву завесу која је блистала као муња; пред њом и свуда стајаху безбројна мноштва светих огњених Анђела, легиони и легиони, и нема им броја; лица им сијају јаче од сунца. Гледајући то, ја стајах са страхом и трепетом. А мој вођа ми рече: Када се тргне завеса, видећеш Господа Христа; и ти падни и поклони My се; и свом душом пази, и слушај шта ће ти Он рећи.
"Чувши то, ја сам се радовао и дрхтао, јер ме захвати ужас и неисказана радост. Стајао сам и посматрао, чекајући да се дигне завеса. И гле, некаква пламена рука отвори завесу, и ја, као некада пророк Исаија, видех Господа нашег Исуса Христа где седи на престолу високу и уздигнуту, и серафими стајаху око њега (ср. Ис. 6, 1-2). На Њему хаљина порфирна, блистава и сјајна, лице My прелепо и пресветло, а очи као два блага сунца с љубављу мило гледају на мене: Богочовечанска лепота Његова неисказана, никако да се погледом сва ухвати и сагледа. Ја падох ничице пред Господом клањајући My се; трипута падах и устајах, сав узбуђен, сав радостан, сав блажен, сав преплашен. Од гледања лица Његова мене обузе таква радост, да се то никаквим речима исказати не може. Чак и сада, при сећању на то виђење, ја се сав испуним неисказаном радошћу. Лежећи ничице пред Господом, ја сам се сав потресен дивио толиком милосрђу Његовом, што је допустио мени, нечистом и грешном човеку, да дођем пред Њега и видим Божанску лепоту Његову. Свестан своје недостојности и величине Господа мога, ја сам говорио и понављао у себи речи пророка Исаије: О ја бедни! иако сам човек нечистих усана, удостојих се видети Господа очима својим (ср. Ис. 6, 7). Тада чух свемилостивог Господа мог где ми својим пречистим и преслатким устима благо изговори три медне и слатке речи, које ми душу засладише као нико и ништа до тада. Мало затим Господ ми рече друге три речи, и оне ми Божанском радошћу испунише срце. После тога преслатки Господ ми рече још три речи, које ме свега испунише таквим блаженством и запалише таквом љубављу, да сам се од духовне топлине и милине сав топио као восак, и на мени се испуни реч пророка Давида: срце моје поста као восак, и растопи се у мени (Пс. 21, 16). Утом све небеске војске Анђела запеваше предивну и неисказану песму, а ја се, не знам како, поново обретох у рају. И ходећи по рају ја размишљах о томе што не видех Пречисту Госпођу Богородицу. И гле, угледах човека: блистав као муња, обучен у светао облак, носи Крст, прилази ми и говори: Хтео си да видиш свесветлу Госпођу и Царицу Небеских Сила, Богородицу. Није овде, отишла је у јадни свет земаљски, да помаже људима и да их утешава. Ја бих ти показао њено свесветло, сведивно и неисказано обиталиште, али се нема времена; јер треба да се вратиш откуда си дошао, пошто тако наређује Господ.
"Када ми он то говораше, мени се учини као да слатко заспах; затим пробудивши се, ја се обретох на истом месту где сам се раније налазио: лежим у углу. И ја се дивљах где сам био за време виђења, и шта се удостојих видети. И срце своје нађох препуно неисказане радости; и узнесох благодарност Господу моме што је изволео показати ми толику благодат".
Ово виђење свети Андреј исприча пред смрт своме пријатељу Никифору, и закле га да то никоме не прича док се не разреши од тела. А Никифор, писац овог светитељевог житија, поводом овога пише: "Док ми блажени Андреј причаше ово, душу моју захвати екстаза, занос, усхићење. И ја видех ово: око нас пуно кринова, ружа и другог разноврсног цвећа, и оно тако заносно мирише, да мени изгледа да се око нас налазе свети Анђели који невидљиво каде за време божанског казивања праведниковог. И ја много мољах блаженога да ми каже макар једну реч од оних које му Господ рече, али он не хте нипошто.

ЕПИФАНИЈЕ ПОСТАГЕ ДУХОВНО ЧЕДО ПРЕПОДОБНОГ АНДРЕЈА

Једнога дана три честита младића угледаше на улици преподобног Андреја. Један од њих рече: Ја држим да је она луда прави слуга Божји. - Други на то додаде: Хајде да се на неки начин састанемо с њим. - Први то прихвати и рече: Ако хоћете, ја ћу то удесити. - Одвоји се од њих, приђе преподобноме и рече му: Брате, ја и она моја два друга веома желимо да са нама поседиш и да поразговарамо. - Преподобни се осмехну и рече младићу: Ти си Епифаније, и од овога часа мој пријатељ и моје духовно чедо. - И они се загрлише, јер преподобни провиде и тог тренутка рече Епифанију да ће бити патријарх у престоници, Цариграду, и да ће постати духовни отац многима. И држећи се за руке они приђоше оној двојици младића. Епифаније им одмах исприча како га преподобни ослови по имену. Онда нађоше једно склонито место, седоше и поразговараше о духовним стварима, па се растадоше. Пошто младићи одоше, преподобни се осврну тамо-амо, па видевши да никога нема, подиже руке и стаде се молити за те младиће. За време молитве он се подиже са земље у ваздух, и стојећи у ваздуху мољаше се. По завршеној молитви он оде међу гомиле људи и по свом обичају изиграваше луду.

KAKO CE ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ ПОДВИЗАВАО

Добровољни мученик, преподобни Андреј је дневно јео по пола пексимита. Тако је радио и када је имао и више на расположењу да поједе. Вина никада пио није. Дешавало се да по два, три дана, па и по читаву седмицу ништа не окуси, ако му људи не би пружили што да поједе. Често морен жеђу, он би на тргу, приметивши блатњаву локвицу воде, клекнуо, крстолико се сагнуо, три пута сркнуо, и тако утолио своју жеђ. To je понекад љутило мрзовољне гледаоце, те су га неки били, неки му говорили: Тако ти треба, лудо, да пијеш помије! - У таквим случајевима он није ништа одговарао, него се кротко уклањао. Ноћи је проводио радосно у молитви и наслађујући се добрима Божјим, а ујутру је излазио на улицу и упражњавао своје подвиге лудирајући се. Уствари, лудирањем Христа ради он је зле духове исмејавао и надмудривао. Проводећи цео дан у вреви градској, он се непрестано молио тајно у себи, и тако прекаљивао себе као у огњу Понекад се правио пијан, гурао се и гурали га; при томе су га неки тукли, неки ритали, неки безочно батинали; неки су га за косу вукли, неки му браду чупали; неки га на земљу поваљивали и ногама газили. Каткад су га деца исмејавала, задиркивала, тукла, штаповима ударала, за браду вукла, лице му мастилом мазала. Христољубиви пак људи су га сажаљевали и давали му: неки обол,[9] неки два, неки хлеба, неки сира, неки воћа. И све то он је одмах раздавао себи сличним просјацима. Понекад су му милосрднији људи давали одело. Неки бестиднији просјаци су му то ноћу одузимали и остављали га голог.

ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ МЕЂУ БЛУДНИЦАМА

Једном приликом преподобни Андреј пролазећи поред јавних кућа и играјући, једна од тамошњих бестидних жена виде га, а сматрајући га за сулуда, дохвати га за рубину и увуче у блудилиште. Одмах се слегоше друге бестиднице, и стадоше задиркивати и запиткивати Божјег човека. Но он се само осмехивао, не одговарајући ништа. Шта сви нису те бестиднице радиле да га наведу на блуд. Али им све беше узалуд. И оне стадоше говорити између себе: Манте га! та он је мртав, или је камен, или дрво! - Утом ће једна од њих рећи: Чудим се нашој неразумности: Овај сулуди човек има у себи демона, он гладује, жеђује, наготује, и нема где главе склонити; а ми хоћемо да он у себи има похоте! пустите га нека иде својим путем. - Док се то догађало, свети Андреј је посматрао демона блуда који се налазио усред тих жена: био је сав црн, на глави није имао косе већ поган помешану са пепелом, очи су му биле као у лисице, из њега је излазио страховито одвратан смрад, тако да угодник Божји запуши нос и непрестано пљуваше у демона. Гледајући светитеља како се гади блуда, демон говораше: Мене људи као мед држе у срцима својим, а овај ме с презиром пљује? Није се овај ради неког добра направио луд, него да се потпуно ослободи од робовања телесности. - Блажени је очима својим посматрао ђавола, а жене су само чуле глас његов, али га нису виделе. Пошто се бестидне жене наругаше Божјем човеку због његове стидљивости и чедности, оне га најурише из свога блудилишта.

О ДУШИ: ОДАКЛЕ ЈЕ, ШТА ЈЕ, КАКВА ИЗГЛЕДА

Једном Епифаније замоли блаженога Андреја да му објасни, одакле је душа човекова, шта је, и каква изгледа. Блажени му овако објасни: Душа је живот и сила, и такорећи Бог. Души је Бог дао силу: да оживотворује тело, да управља њиме, да га загрева и окрепљује, јер је тело без душе блато и пепео и прах. Суштина душе је разумни дух, који је лак, мудар, разборит, дивотан, благ, сладак, тих, кротак, прелеп и пријатан, такмичи се с Анђелима. У почетку душа свакога човека блиста јаче од сунца; али уколико човек расте и пролази године, душа се његова мења према делима његовим и све више личи на дела његова; и каква су дела његова, такав је и изглед душе његове. Ако се човек труди у Еванђелским врлинама, душа му постаје чиста и светла; ако пак живи у гресима, душа му постаје мрачна и тамна. Но и они који живе у врлинама, душе им нису истога сјаја: јер свакоме душа сија према труду који он улаже подвизавајући се у божанским врлинама. Неке душе сијају јаче од сунца, неке као сунце, неке као месец, неке као светлост, неке као муња, неке као ћилибар, неке као љубичица, неке као вуна, неке као чисто злато. Једном речју: како се ко подвизава, онако и сија. Уколико се кроз подвиге приближава Богу, утолико јаче и сија, и постаје Бог по благодати заједничарењем у Светоме Духу-και γινεται Θεος κατα παριν τη μεθεξει του Παναγιου Πνετρατος. Уколико неко трпи невоље и муке ради Господа, утолико постају ближе Богу. Као што црно гвожђе, када се метне у огањ, сија и сво постаје огањ, тако и људи. Дух Свети је огањ, а ми смо црно гвожђе. Уколико упражњавамо пост, бдење, свуноћно стајање, молитву, уздржање - врлине, прописане нам од Духа Светога, утолико ћемо сијати очишћени, просветљени, озарени. - Тако исто, само у обратном правцу, треба расуђивати и о онима који душе своје прљају гресима. Јер у почетку Бог, створивши човека, дуне му у лице дух животни, и поста човек душа жива (1 Мојс. 2, 7). Тако су душе људске створене чисте, чистије од светлости. И деца док су у утроби мајчиној, душе су им чисте. А касније, у животу, када почну чинити грех, душе им се помрачују; и уколико дубље залазе у грех, утолико мрачније и постају. Многе душе, када се разлуче од тела, изгледају изранављене; неке изгледају изгладнеле и као у рите обучене; неке су скроз губаве; неке црне као катран; неке испечене као црни ћумур, душе злопамтила су као демони; душе кривоверника као најдубљи мрак; душе мужеложника и идолопоклоника су црње од најцрњег мрака.
Епифаније упита преподобног Андреја: Јесу ли ђаволи слични анђелима или нису? - Преподобни одговори: Чедо, нису. Они су створени исти по суштини, али су помрачени. Међутим, свети анђели су неоскврњени и чисти, те сијају јаче од сунца.

ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ СТОЈИ У ВАЗДУХУ ЗА ВРЕМЕ МОЛИТВЕ

Преподобни Андреј имао је обичај да у глуво доба ноћи, да га нико не би приметио, одлази црквама и моли се Богу. Тако једне ноћи он крену цркви Свете Богородице на тргу Константиновом. У то доба на тргу није било никога. Када преподобни стиже до црквених врата, пружи десну руку, закрсти врата крсним знаком, и она се сама отворише, и он уђе у цркву и стаде на молитву. Но то виде један младић који је стајао у сенци, те га преподобни ни приметио није. Пренеражен оним што виде, он рече у себи: Гле, какве потајне слуге има Господ у овом престоном граду! - И полако пришавши вратима, он опрезно завири у цркву и угледа овакав призор: преподобни сав у пламену стоји у ваздуху пред амвоном и моли се; из њега на све стране избија пламен и неки беспримерно диван мирис који се осећао до самих врата, крај којих је стајао младић. Ужаснут призором и сав претрнуо од страха, младић се повуче и прикри да сачека излазак преподобног. Пошто сврши молитву, преподобни изиђе из цркве, опет осени врата крсним знаком и она се сама затворише. И тада преподобноме би Духом Светим откривено да је онај младић видео све шта је он урадио у ово глуво доба ноћи. Преподобнога то ожалости. Но њему би Духом и ово наложено: да нареди младићу да никоме не говори шта је видео. И он окренувши се пође, приђе младићу који је стајао у сенци и рече му: Чедо, пази, никоме не казуј што си видео, и милост Господња биће с тобом. Ако пак једну реч изустиш о ономе што си видео, ја ћу наредити нечистом духу да те казни. А знај и ово: тако ми Исуса, ни твој Анђео хранитељ неће ти допустити да то обелоданиш! Ево и њему налажем да тако поступи, те ћу ја бити без бриге и спокојан. - Гледајући преподобног и слушајући шта му говори, младић, сав претрнуо од страха, рече: Господине, нећу никоме казати.
Враћајући се кући овај младић говораше себи: О, каквог свеца ми имамо, а ми безумници то и не знамо! О, чуда! о, тајнe Божје! Што сам у Житијама Светих читао, то сам ноћас својим рођеним очима видео! - Дошавши кући, он у усхићењу и у узбуђењу хтеде да исприча својима шта је све ове ноћи видео, те да би и њих обрадовао. Али, чим хтеде да отвори уста, он угледа пред собом пламеног младића који је блистао као муња и који му претећи рече: Ни речи да ниси рекао, несрећниче! Иначе ћеш одмах бити предат нечистом духу и постаћеш играчка демона. - Младић се страховито уплаши и поче дрхтати; и таман хтеде да викне од страха, а пламени младић му својом десном руком запуши уста, говорећи: Умукни! - И рекавши то, пламени младић нестаде из очију његових. А престрављени младић толико дрхташе од страха, да се умало не сруши на земљу. И све што је те ноћи видео, остаде му у живом сећању, али, хтео не хтео, никоме није смео ни речи рећи о томе.

ОГЊЕНИ КРСТ ВОДИ ПРЕПОДОБНОГ АНДРЕЈА

Једне ноћи, ходећи по свом обичају улицама Цариграда и упражњавајући своје подвиге, преподобни Андреј се обрете недалекo од цркве светих апостола Петра и Павла. Ноћ беше без месечине, облачна и мрачна, а на путу излокана дубока јама, пуна блата и воде. Преподобни наиђе на њу. Утом се, по допуштењу Божјем, појави Сатана сав црн, саплете преподобног ногом и рину у јаму. Тонући у муљу, преподобни завапи: Апостоли Христови, ви огњеним учењем својим спасавате свет, притекните у помоћ ништавном слузи вашем и извадите ме из ове дубоке јаме. - И тог часа се у правцу цркве светих Апостола по јави у ваздуху крст који је пламтео као огањ и слао своје зраке преподобноме у јами. Угледавши крст, преподобни повика: Нека се покаже на нама сјај лица Твога, Господе! - И одмах се појавише у ваздуху два светла предивна човека: један с једне а други с друге стране крста који је стајао и светлио. Тада се та два човека спустише к преподобноме у јаму, па га ухватише један десном а други левом руком, извадише из муља, поставише на пут, и одмах постадоше невидљиви. Чудесни пак крст иђаше ваздухом испред преподобног обасјавајући му пут, док га не доведе на трг. И тек га онда нестаде. Стојећи на тргу и гледајући ка цркви светих Апостола преподобни имаде ово виђење: црква светих Апостола измени се у неисказано лепшу и неподражљиво велељепнију; у средини цркве Господ Христос седи на престолу, а око Њега Херувими и Серафими са свом војском Небеских Сила предстоје My ca страхом и трепетом. - Преподобни, пруживши руке ка Господу, повика: Помени ме, Господе, у Царству своме!

ЛИЦЕ ПРЕПОДОБНОГ АНДРЕЈА СИЈА КАО СУНЦЕ

Једнога јутра Епифаније уђе у цркву Свете Богородице. У цркви је стајао на молитви преподобни Андреј. Епифаније застаде у паперти, и њему се отворише унутрашње очи, те он виде ово: преподобни Андреј час пламти као пламен огњени, час блиста као снег, а лице му сија као сунце. - Ово виђење потраја дуго. Када се оно заврши, Епифаније се осврну на све стране, па пошто виде да нема никога, он сав радостан и весео приђе своме омиљеном оцу и учитељу, паде му пред ноге, говорећи: Благослови, оче, своје духовно чедо. - А преподобни, неисказано смирен, погледавши Епифанија, сам паде пред ноге његове, и говораше: Моли се за мене, господине, и ти благослови мене, јер то више приличи теби, пошто те данас видим прослављеног благодаћу Божјом. Видим благодат и сјај на лицу твом; ти стојиш у светој цркви Божјој, а рука Господа Сведржитеља облачи те с неба у архијерејске одежде и омофор, и поверава ти крму Цркве своје, да пасеш овце Његове. Са тог разлога ти двоструко благослови мене и моли се за мене ништавног.
Пошто целиваше један другога светим целивом, они седоше у паперти у скровитом месту. И стаде преподобни поучавати Епифанија, како да живи и како да се подвизава. И говораше му: Знам, чедо моје, да ти радиш на своме спасењу, јер извршујеш заповести Господње. Но иако је тако, ја те молим, прими и од мене ову поуку. Пази, чедо, да са што више суза чистиш душу своју и тело, па ће ти правда бити веома мила и милостиња веома слатка. Испуни срце своје кротошћу; буди свет и безазлен; буди светлост. Негуј у себи мудрост, смерност, доброту, молитву непрекидну, љубав нелицемерну, целомудрије. Поред тога, буди самилостив, сиромахољубив, монахољубив, богољубив, врлинољубив. Упражњавај ћутање, уздржање, трпљење у невољама, благодушност, неосуђивање, негрђење, неоговарање. Стичи негњевљивост, несујетност, скромност, неохољивост, да би те Господ узвеличао пред свима Светитељима и безбројним Небеским Силама. Свом душом приони извршивању еванђелских врлина, да би те Господ узвисио, и прославио, и наградио. Држи све то, и Бог ће бити с тобом.
Још говораше блажени Андреј Епифанију: Ђаво има обичај да из људи најпре одагна благодат Божју, па онда несметано улази у њих. To не значи да се благодат плаши ђавола; не, него се она гади и мрзи смрад греха.[10] Ђаво не може силом да натера на грех; човек само по својој слободној вољи иде у грех, а ђаво га подстрекава, голица и подсећа на грех. Човек који нема храбрости у души и чврстине у вршењу врлина, подаје се том подстрекавању, и оклизне се у грех. И ђаво с правом окривљује таквога човека за грех, јер такав човек греши по својој властитој слободној вољи.[11] Због тога онда и одступа благодат Божја од таквога човека.
Епифаније упита преподобног Андреја: Откуда ђаво зна шта је који човек учинио од детињства па све до старости? - Преподобни одговори: Зар не знаш да се крај хришћана неодступно налазе ђаволи? Пошто је то тако, јасно је да они и дела наша знају.
Док ова два угодника Божја сеђаху и разговараху, ђаво који је недалеко стајао, баци замку на Епифанија. To само свети Андреј виде, и рече ђаволу: Неваљалче и прљавко, одступи одавде. - Ђаво му на то одврати: У овом граду не постоји већи неваљалац од тебе. Али ће доћи време, када ћу ја дигнути руке од свога заната, јер ће људи постати гори од нас ђавола. - Светитељ га упита: Откуда ти то знаш? - Ђаво одговори: Врло је искусан наш отац; седи у паклу, и гатајући учи нас, пошто наша природа апсолутно ништа не зна.[12] - Преподобни га упита: А каквим се гресима људским ви ђаволи највише радујете? - Ђаво одговори: Идолопоклонству, мађијама, тровањима, а нарочито убиствима, злопамћењу, злоби, содомском греху и блуду. - Светитељ га упита: А кад се неко одрекне својих страсти и грехова, и кроз покајање приступи Господу Богу нашем, шта ви онда радите, како се држите? - Ђаво одговори: Ми таквога мрзимо и љути смо на њега, али тако да он то не зна. Но ипак се надамо да ће нам се вратити. Јер има много таквих, који нас се одрекну, па нам се опет врате. - Чувши то, светитељ дуну на ђавола, и он тог тренутка нестаде.

ЕПИФАНИЈЕВО ИСКУШЕЊЕ И ПРЕПОДОБНИ АНДРЕЈ

Једно време демон блуда стаде силовито нападати Епифанија. Јадни младић се сневесели и уплаши да душу своју не укаља муљем греха. И отпоче сурово постити и ноћи проводити у молитвеном бдењу; и са сузама призиваше Бога да му помогне и не допусти да падне у такву пропаст. А проклети демон га све јаче и јаче нападаше: убациваше му у душу нечисте помисли да му помоћу њих распали тело, те тако ували у блато блуда дивну душу његову. Поред тога демон га и у сну искушаваше. Често помишљајући да неће моћи издржати огањ искушења, Епифаније је устајао на молитву: дуго и дуго правио метанија, ударао себе у груди, - све тако док га снага не би издала. Једном, после такве напорне молитве, он поједе три унције соли, и тело му се запали од страховите жећи. Он то учини, да би телесном жећи угасио духовни огањ. И заиста он осети неко олакшање у искушењу. И на јави виде демона блуда: каљав као свиња стоји и брекће. Епифанију се згади, и он пљуну у лице одвратном демону.
Неколико дана после тога Епифанија срете на тргу блажени Андреј; погледа у Епифанија и осмехнувши се рече му: Овца сам твога духовног стада, и волим со и једем со. - Чувши то, Епифаније се веома удиви и рече преподобноме: И то ти је познато, оче? Ox! a зашто си ме онда на цедилу оставио? Ето, мучи ме зли демон, срце ми поједе. - Преподобни му одговори: Где ће војник показати своје јунаштво ако не у рату? И како би Бог знао да Га ти љубиш, ако не види како се држиш у рату са ђаволом, и како га побеђујеш? Како ћеш заслужити награду ако не претрпиш невољу и искушење, и нападаје таштих демона? Јер Царство небеско добијају они који се побожно подвизавају, боре, и трпе невоље, искушења, муке, злостављања, оскудицу. Овај свет је дим и пепео и сан. Људи овога света не брину се о свом унутрашњем човеку; они уживају, једу и пију; они сложно испуњују ђаволове жеље, а он им као пријатељима и слугама својим у замену за то даје таште радости и уживања овога света. Ти пак, чедо, муке си поднео и о којима говориш, постаће ти слатке, кад за сваку од њих будеш примио по награду. Стога, немој то потцењивати, него буди истрајан у томе, да би добио награду и наследио Царство небеско. He заборављај речено у Светом Писму: Многе невоље има праведник, али га од свих избавља Господ (Пс. 33, 20). He знаш ли да нам је Бог дане овога живота дао као хрвалишта, да се хрвемо, да се боримо са демонима; да дан и ноћ бдимо у молитви, борећи се, подвизавајући се, испуњавајући заповести Божје. Чедо моје, човек који не прељубочинствује, не блудничи - тамјан је пред Господом; а човек прељубочинац, човек блудник - као поган ће бити дани живота његова. Мудар човек, који просвећен даром Светога Духа зна дубине Светога Писма, постане ли блудник, његово знање неће имати никакве вредности пред Богом, ако он исповешћу и сузама не спере прљавштину грехова својих. Зато, немој се стидети што те ђаво напада, искушава, ратује с тобом; радије се радуј и весели, знајући да ако се не прекувамо у искушењима, не можемо постати сладак хлеб Богу.
Рекавши то Епифанију, преподобни га целива светим целивом, па се Епифаније врати дому свом.

КАКВЕ ИЗГЛЕДАЈУ ДУШЕ ПРАВЕДНИКА И ГРЕШНИКА НА ЗЕМЉИ

Једне године на Ускрс блажени Андреј стајаше на молитви у цркви Свете Софије, и то при самом улазу. И Господ му откри како су поједини људи провели минуле дане светог Великог Поста, показавши му како изгледају њихове душе. Посматрајући људе који су излазили из цркве, он Духом Светим виде и сазнаде свачију душу, и у њој њену врлину и њен порок.
Тако, он виде многе људе: лица им бела и чиста као снег; некима лица сијају као сунце, а глава им помазана јелејем и миром, на главама им златни венци, миомир излази из њих као из ружа и љубичица, на њима су хаљине царске, предивни младићи им указују поштовање и прослављају их. To су они што богоугодно проведоше свету Четрдесетницу служећи Господу постом и молитвом и сваком врлином, и добише почетне награде Небеског царства и невидљиво их носе. Гледајући их, блажени Андреј се радовао и благодарио Господу за њихов напредак.
Виде он и друге: бели су као снег, лица им сијају као сунчани зраци, а на њима почива Свети Дух, јер су чисти и пуни врлина, уздржавали су се од прељубе, од блуда, од злобе, од празнословља, и причешћивали се често Светим Тајнама.
Виде опет и овакве: обучени у златне кабанице, пуни су светлости и сјаја, бели голубови лете изнад њихових глава, из њих се лије скупоцено миро и миомир тамјана, а испред њих анђели Божји као духовни голубови. To су они што сиромахе хлебом хране, што робље откупљују и ослобађају уза, што дугове туђе исплаћују, што сиротињу помажу, што просјаке одевају, што светитеље празнују, што се од порока чувају.
Онда виде неке овакве: обучени у скупоцене хаљине, лица им зраче миљем, прати их нека прелепа девојка са маслиновим венцем око главе; она им миром лица помазује. To су они што тамнице посећују и сужње теше и помажу, што болесне походе и видају, што реч Господњу воле изнад свега, што избегавају хуљење и оговарање, што сваким доброделањем блистају.
После тога виде и овакве: лица им почађавела; некима је лице премазано смрдљивим гнојем, мачке и пси иду испред њих, змије им висе о удовима и сишу им тела, а жабе им по ногама. To су распутни људи, мужеложници, блудници, онанисти, среброљупци; они су све удове своје предали ђаволу, и заробљеници су његове воље. Змије пак и аспиде и остале разноврсне животиње нису друго до демони. Они уживају и веселе се кад неко од људи испуњује њихову вољу.
Затим виде неке: голи телом, црни и мрачни, очи им пламте, лица им црна као на тигању печена. Демони им замотали конопце око вратова и вуку их као мазге, притом држе оштре мачеве у рукама. Неки пак демони носе огњене батине, и страховито их бију да што брже иду. А изнад њих стоји написано: врачари, бајачи, чаробњаци.
Потом виде овакве: људи голи, црни као ђаволи, крваве им каме у рукама, а на глави свакога од њих гује гњева и љутине; и гуја дотле распаљује свакога од њих док не изврши њену вољу А они се понашају као помахнитали и неурачунљиви. To су убице, грабљивци и гадни расипници.
Онда преподобни виде: неки бедници у рите одевени, и мноштво жена иду са њима исто тако одевене; тела им бодљама и трњем начичкана; око њих најодвратнији гмизавци, жабе, пацови, корњаче, и друге гадине. To cy јаросници и гњевљивци, рђави и сурови, који слуге своје страховито муче и злостављају.
Виде преподобни и овакве: тела им од главе до ногу премазана чађу, лица им намргођена и пуна отрова; змије и аспиде им запушиле уши и затвориле очи, да не виде сунца, нити чују Свето Писмо које се по светим црквама чита. А изнад њих у ваздуху стоји написано ово: Злоћа[13] - прва ђаволова кћи. Из ноздрва јој цури отров аспида и змија и скорпија и гадина, и испуњује убитачном горчином и ваздух и душе људске. To cy они што људе доводе у опасности и смрти, злопамтила,[14] непријатељи, гордељивци, псовачи,[15] вређачи, опадачи, они који туђе грехе осуђују и пресуђују.

ЈАВЉЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЦРКВИ ВЛАХЕРНИ

Године 911. првог октобра за време свеноћног бдења у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду блажени Андреј стајаше на дну цркве са својим учеником Епифанијем и мољаше се. У четврти сат ноћи виде блажени Андреј заштитницу и помоћницу свих хришћана Пресвету Богородицу где се појави у цркви изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златоткану порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и Пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет? Епифаније одговори: "Видим, свети оче, и ужасавам се".

КАКО АНЂЕЛИ НЕВИДЉИВО КАДЕ ЉУДЕ

Једном приликом преподобни Андреј и Епифаније сеђаху и читаху Беседу светог Василија Великог о крштењу. Док је Епифаније читао, они обојица изненада осетише диван миомир. Епифаније се силно зачуди откуда тако изврстан мирис. Преподобни пак Андреј је видео откуда долази миомир, и ко је тај што га невидљиво шири. Док је Епифаније читао, преподобни му није хтео открити ту тајну. А кад Епифаније заврши са читањем Беседе, одмах и мирис нестаде. Зачуђен тиме, Епифаније упита преподобнога: Молим те, часни оче, кажи ми откуда онај миомир за све време док сам читао? - Преподобни му одговори: Анђео Господњи беше овде, не један него много њих, док се ово читало. Један од њих, величајући речи Светога Духа, сав радостан кађаше богодолично. - Епифаније га на то упита: Анђели су невештаствена бића, где онда налазе тамјан и кадионицу и жар? - Преподобни изненађено погледа у Епифанија и рече: Чудне ствари говориш, човече! Та ко ти је казао да Анђели Божји поседују вештаствене кадионице, или да употребљавају жар земаљског света? Духовна бића поседују духовне, a вештаствена бића вештаствене ствари. Када Анђели хоће да каде светитеље или онај надумни престо божански, они ничим другим не каде до оним предивним миомиром што излази из чудесног и неприступног Божанства. Стојећи пред страшним престо лом Сведржитеља, Анђели примају миомир који се отуда муњевито излива, и зато стално миришу на неисказани миомир Божанства.[16] Миришу они и на рајско цвеће које доносе, и на невидљив начин подносе то невидљиво цвеће човеку, те се душа његова испуњује слашћу и миљем тог рајског миомира. Анђели невидљиво каде људе у следећим приликама: прво, када се читају свете књиге Анђели невидљиво окружују оне који читају, желећи да чују богонадахнуте речи Пресветога Духа; друго, када се неко моли Богу, Анђели са великом љубављу стоје око њега и заједно се са њим моле; и треће, када се човек из љубави према Богу труди, или страда, или се неустрашиво бори. Тако, Анђели каде оне који се боре за веру, да би их окрепили и охрабрили на подвиге.

ПРЕСТАВЉЕЊЕ БЛАЖЕНОГ АНДРЕЈА

Једнога дана преподобни Андреј и Епифаније сеђаху и разговараху. Утом преподобни подиже очи к небу и дуго гледајући горе заливаше сузама своје боголико лице.[17] Епифаније га упита: Часни оче, реци чеду свом, зашто рониш толике сузе? - Преподобни му одговори: Чедо моје, ево дошао је крај земаљском животу мом, и ми ћемо се телом растати. Али ти немој туговати, јер одлазим у непролазни живот. - На ове речи преподобнога Епифаније се веома снужди. Зато му преподобни рече: Немој, чедо моје, туговати због пресељења мог. Та блаженство је отићи из овога света. Јер шта имамо ми са овим таштим светом? Ми нисмо створени да заувек останемо у овом свету, него да се у њему богоугодно подвизавамо, па да онда идемо у своју небеску постојбину. Јер овде ништа није наше. Овај свет је горак: пун је злих демона који другују са људима који драговољно чине зло, па онда такве одвлаче у пакао. А онај свет, свет Херувима и Серафима, ка коме ја одлазим, пун је вечне светлости и славе Пресвете Тројице. Ево, ово је мој последњи разговор с тобом. Пази шта ти на растанку кажем, и сећај се ових речи мојих. Ти ћеш постати монах; благодаћу и милосрђем Јединородног Сина Божјег водићеш богоугодни живот. Господ ће те у своје време подићи на епископски престо ове престонице, да будеш светило и пастир. Заклињем те Пресветом Тројицом и Пречистом Владичицом Богородицом, када будеш постао патријарх, немој прослављати спомен мој, нити ми храм подизати, нити споменик, нити ми ма какву почаст људску указивати. He послушаш ли ме у овоме, веруј запашћеш у искушење, јер сам молио Бога да ме не прославља на земљи. Ти пак, чедо моје, имај страха Божјег у души својој, и љуби Бога свим срцем својим; светитеље празнуј; моли се за све: за оне који нас воле и за оне који нас мрзе, за заробљенике, и за све што су у невољама и опасностима. И ја, ако обретем слободу пред Христом Богом, бићу духом непрестано с тобом. A o дану и часу у који ће те Бог превести из овог у онај свет, ја ћу те, известити. У вечној слави и радости бићемо заједно обојица, као што ми то откри Господ. Пази чедо, као архијереј немој никога рукополагати из пристрасности, или из пријатељства, или на заузимање пријатеља, или из користољубља, него од свакога тражи врлину и веру и истину и праведност. Спомињи ме у светим молитвама својим, нарочито на светој литургији. Јер ништа тако не умилостивљава свевишњег Бога према грешницима као света литургијска жртва. О, чедо моје, запиши речи моје на таблици срца свога: старај се о сиротињи, штити удовице и сирочад, збрињавај путнике, посећуј болесне, походи сужње. Држи се свега тога, и Господ ће саархипастирствовати с тобом и руководити те, и љубав Оца и Сина и Светога Духа биће с тобом.
Рекавши то, преподобни предложи Епифанију да заједно преклоне колена и помоле се Господу. Преклонивши колена, преподобни се мољаше овако: Оче, Сине и Свети Душе, Свебожанствена Тројице, преклињемо Те ми просјаци и путници, ми убоги и голи и невољни, који немамо где главе склонити у овоме свету, и молимо Те свемилостиви Господе, опрости нам по великој милости својој све што сагрешисмо речју или делом или мишљу Свим срцем Те молим, Господе, за овог слугу Твог Епифанија: просвети очи његове благом муњом Божанства свога; прожми милосрђем сва унутрашња чула његова; обасјај мисли душе његове неисказаним миомиром вечноживе благодати Твоје; удахни у њега дух мудрости, дух јачине, дух разумности, дух боготвореће љубави,[18] дух самилости и мира, дух кротости, дух животворних суза, да вођен и руковођен Твојом сведржитељском десницом чини оно што је угодно Теби.
Кад преподобни заврши молитву, изненада сину пред њима силна светлост и разли се диван миомир од разноврсних мириса, и Епифаније паде на земљу. Преподобни га подиже руком, закрсти му чело крсним знаком, и говораше: Нека нас име Невидљиве Светлости осени! Нека нам Бог Херувима буде у помоћи! Нека молитве Серафима, Престола, Господстава, Власти и безбројног мноштва Небеских Сила, Апостола, Мученика, Еванђелиста, Пророка, Исповедника, Испосника штите слугу Твога! Нека молитве угодника Твојих по горама, по пештерама, по пустињама, и молитве оних што Ти служе у општежићима, по селима и градовима, буду у помоћ слузи Твоме! Молим Те, Господе преблаги, и преклињем: спаси чедо моје Епифанија; чувај га у светости Твојој, у сили Твојој, у љубави Твојој, и у вољи Твојој, да би проводећи живот богоугодно с миром стигао у предверје Царства Твога!
Пошто тако благослови своје духовно чедо Епифанија, преподобни Андреј га целива у очи, у лице, у прса, у руке, па оде? а Епифаније остаде тужан и ожалошћен.
Преподобни Андреј, раставши се са Епифанијем, оде на Иподром, нађе једно скровито место, и ту проведе сву ноћ на молитви. А мољаше се: за све што су у опасностима, у невољама, у нуждама, у ропству, и за сав свет. И док се он тако мољаше, к њему дођоше свети Анђели и безбројни Светитељи, и он гледајући их као пријатеље и осмехујући се, испусти душу. И тог тренутка се рашири по том месту дивотан миомир, од разноврсних мириса и кађења.
Тај миомир, дивнији од сваког мириса, осети и једна сиротица, чија кућица беше недалеко од места где се блажени Андреј престави. Она по трагу тог мириса дође до тела преминулог светитеља. И ту тек она осети у свој јачини где из његовог тела избија божански мирис, са којим се никакав земаљски мирис не може упоредити. Запањена и узбуђена, жена отрча да обавести суседе о необичном чуду. И многи дотрчаше до места где се преподобни преставио, које је и надаље мирисало опојно и необично, али само тело не нађоше, јер га Господ беше пренео некуда.
Те ноћи зором рано стојећи на молитви, Епифаније виде душу светог Андреја како она, светлија од сунца, иде на небо, вођена и праћена светим Анђелима и Светитељима, док се чудесно и чаробно певање разлегало на све стране. Усхићен красотом и величанственошћу призора, Епифаније пружи руку к небу и светитељу и кликну: Помени ме, свече Божји, у припремљеном ти Царству, јер данас видим чудеса која превазилазе сваки ум.
И писац Житија светога Андреја, свештеник Никифор при цркви Свете Софије у Цариграду, лични пријатељ светога Андреја, и једини човек коме је преподобни поверавао тајне свога јуродивог живљења, - које је делимично поверавао и Епифанију -, овако завршава необично Житије необичног угодника Божјег светог Андреја: "Тако се престави некада прикривено сунце и огњени стуб небоземни, свети Андреј, Господа ради просјак и луда и странац и презреник и ништавник и пониженик, а сада син Божји по благодати - υιος Θεου κατα χαριν и наследник Царства небеског. Престави се 28. маја,[19] пошто се шездесет шест година подвизавао тајно служећи Богу. A ja Никифор, милошћу Божјом презвитер Велике цркве царскога града, зване Света Софија, описах чудеса и славни живот чесног и светог оца Андреја онако како сам их својим сопственим очима видео и како сам о томе сазнао од славног Епифанија, каснијег архиепископа овдашњег, - благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом нека је слава сада и увек и кроза све векове. Амин".[20]

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КИПРИЈАНА[21] И СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈУСТИНЕ ДЕВИЦЕ

У ВРЕМЕ цара Декија живљаше у Антиохији Сиријској неки Кипријан, философ и чувени волхв.[22] Он беше родом из Картагине, од родитеља незнабожаца, који га од детињства предадоше на службу своме незнабожачком поганом богу Аполону. У седмој години својој Кипријан би поверен волхвима да изучи вештину волхвовања[23] и демонску мудрост. А кад напуни десет година, родитељи послаше Кипријана на гору Олимп, да се усаврши у жречеству,[24] јер ову гору незнабошци називаху обиталиштем богова, пошто се на њој налажаше огромно мноштво идола, у којима живљаше безброј демона. На тој гари Кипријан изучи ђавољу науку до савршенства: јер упознаде разна демонска утварања, научи да изазива промене у ваздуху, да пушта громове и кишу, да узбуркава таласе морске, да прави штете по воћњацима, градинама и пољима, да наводи на људе недаће и болести; једном речју, он изучи свепагубно мудровање и свезло деловање ђаволово. И виде он тамо безбројне војске демона са Кнезом таме, коме једни демони предстојаху, други служаху, трећи клицаху, величајући свога кнеза; а неке демоне шиљаху по целом свету да варају људе. Виде он тамо све незнабожачке богове и богиње, и разноврсне утваре и привиђења по заласку сунца, и то не хлеб или неко друго јестиво већ једино храстов жир. А кад му би петнаест година, Кипријан доби за учитеље седам великих жречева који служаху седморим планетама. И од ових жречева од дознаде многе демонске тајне. Затим отпутова у град Агре, где неко време послужи богињи Ири, и од тамошњег жреца научи многа лукавства. Извесно време Кипријан проведе и у Тавропољу, служећи Артемиди. Одатле отпутова у Лакедемонију, и научи каквим се враџбинама и утварањима може чинити то да мртваци говоре из гробова.
У својој двадесетој години Кипријан отпутова у Египат, и У граду Мемфису учаше се великим залима и враџбинама. У својој пак тридесетој години он оде код Халдејаца,[25] и изучивши звездословље он заврши своје школовање, и отпутова у Антиохију савршен у сваком злу: волхв, и врачар, и душегубац, велики пријатељ и верни слуга Кнеза пакленога, са којим говори лице у лице, и од кога се удостоји велике части. О томе он сам говораше овако: Верујте ми, ја самог ђавола видех, јер га жртвама умолих, и целивах, и разговарах с њим и са доглавницима његовим; и он ме заволе, и похвали моју памет, и пред свима рече: "Ево новог Амврија; брз нам је на послушање, достојан је нашег удела". И обећа ми да ће ме по изласку мом из тела поставити за кнеза, и да ће ме за живота на земљи у свему помагати; и даде ми пук демона да ми служе. А кад одлажах од њега, он викну к мени: "Буди храбар, ревносни Кипријане!" И уставши испрати ме, тако да се сви доглавници његови зачудише. Зато и сви кнезови његови, видевши какву ми почаст он указује, беху врло услужни према мени. А лице његово беше као цвет травни; на глави имађаше раскошни венац од злата и блиставог камења, које обасјаваше цело поље оно; и одело његово беше чудесно. Када се пак окреташе тамо или овамо, сво се оно место тресијаше; и крај престола његовог стајаху у великој покорности многобројни зли дуси разних чинова; тада и ја предадох њему целога себе, покоравајући се свакој заповести његовој.
To сам о себи казиваше Кипријан после свог обраћења Христу. Из тога се јасно види какав је био човек: пријатељ демонима, чија сва дела чињаше, пакостећи људима и обмањујући их. Јер, боравећи у Антиохији, он многе људе наведе на сваковрсна гадна безакоња, многе уби отровима и чарањем, младиће и девојке приношаше на жртву демонима; и врло многе научи свом волхвовању злом; он учини да једни по ваздуху лете, други - по облацима у лађама плове, трећи - по водама ходе. И од свих паганаца он беше поштован и слављен као најврховнији жрец и најмудрији слуга њихових богова свегадних. И многа прибегаваху к њему у невољама својим; и он им помагаше демонском силом које беше пун: једнима помагаше у блудочинству, другима у гневу, у непријатељству и освети, трећима у зависти. И већ сав беше на дну пакла и у устима ђавола, син геене, заједничар демона и вечне погибли њихове.
Но Господ, који не жели смрти грешника, по неисказаној доброти Својој и по милосрђу Свом које греси људски не могу иобедити, изволи потражити овог пропалог човека, и њега, потонулог у дубине пакла, извући из понора и спасти, и на тај начин свима људима показати Своје човекољубље. Јер нема греха који побеђује Његово човекољубље. А Господ спасе Кипријана од његове погибли на овај начин:
У то време живљаше у Антиохији нека девојчица, по имену Јустина. Она се роди од незнабожних родитеља: од оца Едесија, жреца идолопоклоничког, и од матере Клеодоније. Ова девица Јустина, када постаде пунолетна, сеђаше једном код куће крај прозора. Том приликом она чу реч спасења из уста неког ђакона Праилија који је туда пролазио и говорио о очовечењу Господа нашег Исуса Христа, како се роди од пречисте Дјеве, и сатворивши многа чудеса благоволи пострадати ради нашег спасења, па васкрсе из мртвих са славом, узнесе се на небо, седе с десне стране Оца, и царује вечито. Ова ђаконова проповед паде на добру земљу у срцу Јустине, и убрзо стаде доносити плод и искорењивати у њој свако трње неверја. Зажеле Јустина да је тај ђакон научи више и потпуније, али јој девојачки стид не допусти да га потражи. Ипак она тајно одлажаше у цркву Христову, и често слушајући реч Божју, делањем Духа Светог у срцу њеном, она поверова у Христа, Ускоро затим она и матер своју приведе Христовој вери. Потом она и свог старог оца приведе вери. Он, видећи памет своје кћери, и слушајући мудре речи њене, размишљаше у себи: идоли су начињени рукама људским, и како могу бити богови када немају ни душе ни даха? Док он тако размишљаше, виде ноћу у. сну неко необично божанствено виђење: виде он велику војску светлоносних Анђела, а усред њих беше Спаситељ света - Господ Христос, и чу где му Спаситељ говори: Ходите к мени, и даћу вам Царство небеско.
Тргнувши се из сна, Едесије одмах пође са женом и ћерком к епископу хришћанском Оптату, молећи га да их научи Христовој вери и да им подари свето крштење. И још му исприча речи своје кћери, и о своме виђењу Анђела. Чувпш то, епископ се обрадова њиховом обраћењу. И пошто им много говори о вери, он крсти Едесија, и жену његову Клеодонију, и кћер Јустину. И причестивши их Светим Тајнама, он их отпусти с миром. А када се Едесије утврди у вери Христовој, тада епископ, видећи побожност његову, рукоположи га за презвитера. И Едесије поживе врлински у страху Божјем годину и шест месеци, и тако у светој вери сконча живот свој. Јустина пак добро се подвизаваше у заповестима Господњим љубећи женика свог - Христа, и служећи My y молитвама усрдним, у девству и целомудрију, у посту и у уздржању великом. А ђаво, који мрзи род људски, видећи такво живљење њено, позавиде врлинама њеним, и стаде јој пакостити, наводећи на њу разне беде и невоље.
У то време бејаше у Антиохији један младић, по имену Аглаид, схоластик,[26] син богатих и знаменитих родитеља. Он сав живот свој провођаше у сластима и сујети овога света. Једном приликом он угледа девицу Јустину која је ишла цркви, и зачуди се њеној лепоти. И ђаво му убаци у срце рђаву мисао о њој; и распаливши се пожудом према њој, Аглаид се стаде на све могуће начине паштити да се упозна са њом и задобије љубав њену, па да онда чисто јагње Христово ували у своју нечистоту.
Са тим циљем он сачекиваше девицу на местима где је она обично пролазила, добациваше јој ласкаве и саблажњиве речи, хваљаше и величаше њену лепоту, и изјављиваше јој љубав, ловећи је на тај начин заводљивим мрежама на блудочинство. Девица се склањаше од њега и бегаше, гнушајући га се, и није хтела ни да чује његове ласкаве и лукаве речи. Но младић, не престајући да пожудно чезне за њеном лепотом, посла к њој молбу, да ли би хтела да му буде супруга. Она му одговори: Ја имам женика - Христа; Њему служим, и чистоту своју чувам; Он и душу и тело моје чува од сваке нечистоте.
Чувши такав одговор целомудрене девице, Аглаид још јаче жуђаше за њом, распаљиван ђаволом. И пошто је никако не могаше преластити, он намисли да је на силу отме. И скупивши себи у помоћ разуздане младиће, он вребаше девицу на путу, којим је она обично ишла у цркву на молитву. Угледавши је, он је дохвати и силом је вучаше кући својој. А она стаде силно викати, ударајући га по устима и пљујући га. Чувши њено запомагање, људи истрчаше из својих кућа, и непорочно јагње - свету Јустину отеше из руку поквареног младића као из чељусти вука. Разуздани се младићи разбегоше, и Аглаид оде постиђен кући својој. He знајући шта више да чини јер је зла пожуда расла у њему, Аглаид се реши на још једно зло: оде великоме волхву и чаробњаку Кипријану, идолопоклоничком жрецу, исприча му своју муку, и замоли његову помоћ, обећавајући му много сребра и злата. Чувшисве то од Аглаида, Кипријан га тешаше, обећавајући му да ће му сву жељу испунити. Ја ћу учинити то, рече он Аглаиду, да ће сама девица искати љубав твоју, и жудеће за тобом више него ти за њом. Утешивши га тако Кипријан га отпусти пуног наде.
Онда се Кипријан даде на посао: отвори своје књиге, и призва једног од нечистих духова за кога сазнаде да може брзо срце Јустине распалити прљавом пожудом према оном младићу. Ђаво му обећа да ће то хитно учинити, и са гордошћу рече: To је лака ствар за мене, пошто сам много пута градове земљотресом потресао, бедеме разваљивао, домове раздељивао, крвопролића и оцеубиства устројавао, велика непријатељства и љутње међу браћу к супруге убацивао, многе жељне девствовања у нечистоту увалио; монахе који су по горама живели, тешке постове држали, никада о телу помишљали, ја сам блудном пожудом распаљивао, и научио их да служе телесним страстима; неке покајнике, који су се били одрекли свега, ја сам опет к првим злим делима вратио; многе сам целомудренике у блудочинство увалио, -: па зар да ту једну девицу не приволим на љубав према Аглаиду? Али, зашто више говорити? Ја ћу ускоро самим делом силу своју показати, само узми ову лекарију, (- пружи му неку пуну посуду -), и подај је ономе младићу да покропи Јустинину кућу, па ћеш видети шта ће бити.
Рекавши то, он оде. Кипријан позва Аглаида и посла га да тајно покропи Јустинину кућу из ђаволове посуде. Кад овај то учини, тамо уђе демон блуда са распаљеним стрелама телесне пожуде, да девојчино срце рани блудноћом, а тело њено распали прљавом пожудом. Јустина пак имађаше обичај да сваке ноћи узноси молитве своје Господу. И када се она, по обичају свом, у девет сати ноћу мољаше Богу, она изненада осети у телу свом неко лахорење, па онда злу олују телесне пожуде и запаљеност огња пакленога. И дуго она би у тој напасти и унутрашњој олуји: и дође јој на памет онај младић Аглаид, и појавише се у њој рђаве мисли. Но девица се чуђаше и саме себе стиђаше, осетивши где јој крв ври као у неком врелом казану, и мишљаше о ономе чега се свагда гнушала као неке гадости. Али, будући благоразумна, Јустина познаде да ова олуја у њој настаде од ђавола, па се одмах лати оружја - крсног знака, и прибеже к Богу топлом молитвом, и завапи из дна душе ка Христу, женику свом, говорећи: Господе Боже мој, Исусе Христе! ето непријатељи моји усташе на ме, замку спремише ногама мојим и понизише душу моју, а ја се опоменух имена Твог у ноћи, и обрадовах се. И када ми они досађују, ја прибегавам к Теби, и надам се да се непријатељ мој неће обрадовати због мене. Ти знаш, Господе Боже мој, да сам ја слушкиња Твоја, и чистоту тела свог Теби сачувах, и душу своју Теби уручих. Стога сачувај овцу Своју, Пастиру Добри; немој ме предати у плен зверу који тражи да ме прогута; даруј ми победу над злом пожудом тела мог!
И тако света девојка, дуго и трпељиво стојећи на молитви, посрами врага. Јер он, побеђен њеном молитвом, побеже од ње са стидом. И Јустини се поврати спокојство у тело и у срце, и угаси се пламен пожуде, и престаде борба, и умири се кључање крви. И Јустина даде славу Богу, певајући победничку песму. А ђаво се врати Кипријану са рђавом вешћу о потпуном неуспеху. Кипријан га онда упита: Због чега ниси могао победити девицу? А он, и не хотећи, рече истину, говорећи: Због тога што видех на њој неки знак, кога се уплаших, и не могох је победити.
Кипријан онда призва најопакијег беса, и посла га да куша Јустину. Отишав к Јустини, овај бес се окоми на њу страшније од оног првог, јер је нападе са великом силом. Но девица се наоружа свесрдном молитвом, и показа велики подвиг: обуче се у кострет, и умртвљиваше тело своје молитвом и постом, узимајући само хлеб и воду. И тако укротивши страсти тела свог, она прогна ђавола посрамљеног, који се, као и први, врати Кипријану без икаквог успеха.
Тада Кипријан призва једног од кнезова демонских, и исприча му о немоћи шиљаних бесова, како не беху у стању победити једну девојку, и мољаше од њега помоћ. Овај сурово укори шиљане бесове што нису били довољно вични томе послу, и што нису знали на који начин да срцу девојчином омиле блуд. Притом он ободри Кипријана надом, обећавши му да ће он сам на други начин саблазнити девојку. И отишавши од Кипријана, овај се демонски кнез претвори у женско, и тако уђе код Јустине. Пошто седоше, он стаде разговарати с њом о Светом Писму, као да жели да следи њеном животу и чистоти, и распитиваше је, каква је награда за такав строги живот и чистоту. Јустина му одговори: Велика је и неисказана награда онима који живе у чистоти, и велико је чудо што људи ни најмање не обраћају пажњу на тако велику ризницу као што је чистота анђелска. - Тада ђаво, обелоданивши своју бестидност, стаде је вешто кушати, говорећи: На који би онда начин свет могао опстати? И како би се људи рађали? Да је Ева сачувала чистоту - девственост, откуда би се онда умножио род људски? Нема сумње, супружанство је добро; њега установи сам Бог; и Свето Писмо га хвали, говорећи: Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста (Јевр. 13, 4). И многи светитељи Божји, зар не беху у браку, који Бог даде на утеху човеку, да би се, гледајући децу своју, веселио и славио Бога?
Слушајући овакве речи, Јустина распознаде свелукавог заводника ђавола, и победи га боље него Ева: јер не залазећи с њим у велики разговор, она брзо прибеже к пристаништу крста Христова: стави на лице своје чесни знак крста, и срце своје уздиже ка Богу, Женику своме, и ђаво одмах ишчезе још већма посрамљен него два претходна демона. И он, горди кнез демонски, дође код Кипријана смућен. И Кипријан, познавши да и он ништа није успео, рече ђаволу: Зар и ти не могаде победити девицу, ти - моћни кнез, искуснији од других у таквим стварима? Та ко онда од вас може ишта учинити том непобедивом срцу девичанском? Реци ми, дакле, каквим се то оружјем она супротставља вама? И на који начин она вашу огромну силу претвара у немоћ? - Тада ђаво, принуђен силом Божјом, признаде и против воље, и рече: Ми не можемо да гледамо у крсни знак, већ бежимо од њега, јер нас он као огањ опаљује и далеко прогони.
Кипријан се онда веома разљути на ђавола што му срамоту нанесе, и свађаше се с њим, говорећи: Таква ли је ваша сила, да вас слаба девојка побеђује? - Тада ђаво, желећи да утеши Кипријана, реши се да учини ово: претвори се у Јустину, и пође код Аглаида, да би Аглаид, мислећи да је то Јустина главом, испунио своју жељу, те тако не би била обелодањена њихова немоћ ђаволска, нити би Кипријан био посрамљен. И када ђаво у облику Јустине уђе код Аглаида, Аглаид скочи од неисказане радости, и притрчавши загрли је и љубљаше, говорећи: Добро ми дошла, дивна Јустино! - Но чим Аглаид изговори реч "Јустино", ђаво одмах ишчезе, не будући у стању ни име Јустинино чути.
Аглаид се силно препаде од тога, па одјури код Кипријана и обавести га о свему. Кипријан онда волхвовањем својим метну на њега птичије обличје и, давши му силу да лети по ваздуху, посла га к Јустининој кући да кроз прозор улети у њену одају. И он, у облику птице летећи по ваздуху, ношен ђаволом долете над Јустинину кућу, и жељаше да се спусти на њу. Но деси се да Јустина баш тада погледа кроз прозор куће своје, и ђаво, чим је угледа, остави Аглаида и побеже; у том нестаде са Аглаида и привид птичји у коме се он налажаше, те се умало не разби летећи наниже; но рукама се ухвати за стреху Јустинине куће, и тако висаше; и да га молитва свете Јустине не скину одатле, он би кукавац сигурно пао и разбио се.
И тако, доживевши потпун неуспех, Аглаид се врати Кипријану, и исприча му своју муку. Кипријан се веома снужди, видећи себе посрамљена. И уздајући се у своју чаробњачку силу, њему се прохте да сам отиде к Јустини. Стога се најпре претвори у жену, па затим у птицу. Али, он се још не беше ни приближио капији Јустинине куће, a c њега већ одбегоше привид и лажно обличје жене и птице; и он се врну утучен.
После тога, да би се осветио за свој срамни пораз, Кипријан волхвовањем својим наведе напасти на Јустинину кућу, и на куће свих њених сродника, суседа и познаника, као некада ђаво на праведног Јова: мораше им стоку, злостављаше им слугe, a њих саме уваљиваше у неизмерну бригу. Саму пак Јустину он удари болешћу, те она леже у постељу, и мати јој плакаше око ње. А она тешаше своју матер, давидски говорећи: Нећу умрети, него ћу жива бити, и казивати дела Господња (Пс. 117, 17). Но силно посрамљени Кипријан, у неукротивој јарости својој наведе недаће, по попуштењу Божјем, не само на Јустину и на сроднике њене, него и на сав град. Настаде помор међу стоком, и велика болештина међу људима. И по дејству ђавола, пронесе се по целоме граду глас, да велики жрец Кипријан кажњава град због Јустине, пошто му се она противи. И не мали број угледних грађана скупише се, одоше код Јустине, и са гневом јој саветоваху да више не огорчује Кипријана, већ да се уда за Аглаида, како их због ње не би снашла још нека страшнија беда. А она их тешаше, уверавајући их да ће ускоро нестати све те недаће, које им Кипријан наноси преко демона. Тако и би. Јер када се света Јустина усрдно помоли Богу, одмах погибе сва сила демонска, и сви се од рана исцелише и од болести оздравише. Тада људи, изменивши се, стадоше прослављати Христа а ругати се Кипријану и његовој чаробњачкој вештини, тако да се Кипријан од великог стида ни међу људима не појављиваше, ни са познаницима среташе.
Убедивши се јасно, да крсном знаку и Христовом имену ништа одолети не може, Кипријан дође к себи и рече ђаволу: Пагубниче и обмањивачу свих, ризницо сваке нечистоте и гадости, сада се уверих у твоју немоћ. Јер када се сенке крстове бојиш, и од имена Христова дрхћеш, шта ли ћеш учинити када сам Христос дође против тебе? Када ниси у стању да победиш сне што се крстом крсте, како ћеш онда икога отети из руку Христових? Сада разумех како си ти - ништа, и ништа не можеш, и немаш силе за освету. Преварих се ја кукавац послушавши те и поверовавши твојој обмани. Зато, одступи од мене, проклети! одступи! јер ми ваља молити хришћане да се смилују на ме. Ваља ми прибегнути к благочестивима, да ме избаве и побрину се око мог спасења. Одлази! одлази, безакониче, непријатељу истине, противниче и мрзитељу сваког добра!

Чувши ово, ђаво полете на Кипријана да га убије. И зграбивши га, стаде га бити и давити. А Кипријан, немајући ни с које стране помоћи, и не знајући како да се спомогне, и већ једва жив, сети се светог крсног знака, којим Јустина противстајаше свој сили ђаволској, и рече: Боже Јустинин, помози ми! - па подигавши руку прекрсти се, и ђаво одмах одскочи од њега као запета стрела. Кипријан онда одахнувши, испуни се смелости, и призивајући име Христово он стављаше на себе крсни знак и мушки се противљаше ђаволу, проклињући га и грдећи га. А ђаво, стојећи далеко од њега и не смејући да му се приближи због крсног знака и због имена Христовог, грозно му прећаше, говорећи: Неће те Христос ишчупати из мојих руку! - И силно разјарен на Кипријана, ђаво рикну као лав, и отиде.
Кипријан онда покупи све књиге волхвовања свог, па похита к епископу хришћанском Антиму, и павши на ноге његове мољаше га да се смилује на њега и да му подари свето крштење. А епископ, знајући да је он велики и свима страшан волхв, сматраше да је он дошао к њему да га обмане, па га зато одбијаше говорећи: Многа зла чиниш међу паганцима, немој их још чинити међу хришћанима, да не би убрзо погинуо. - Кипријан онда све по реду исприча са плачем епископу, и даде му у руке књиге своје да их спали. Видећи његово смирење, епископ га посаветова и научи светој вери, и наложи му да припреми себе за крштење. Књиге пак његове он спали пред свима градским хришћанима.
Отишавши, Кипријан са скрушеним срцем оплакиваше грехе своје; и посипајући пепелом главу своју он твораше покајање и вапијаше ка истинитом Богу за очишћење безакоња својих. Сутрадан изјутра он оде у цркву, и с радосном утехом слушаше реч Божју стојећи међу вернима. Тада ђакон нареди оглашенима да изиђу напоље, говорећи: Ви који сте оглашени, изиђите! - И док други излажаху, Кипријан не хте изаћи него рече ђакону: Слуга сам Христов, немој ме изгонити одавде. A ђакон му рече: Пошто још ниси савршен у светом крштењу, ти мораш изаћи. На то му Кипријан одговори: Жив је Христос Бог мој, који ме сачува од ђавола и помилова, који и девицу Јустину очува чистом, нећеш ме истерати из цркве док не постанем потпун хришћанин. - Ђакон онда извести епископа о томе. A епископ, видевши Кипријаново усрће и загрејаност срца за веру Христову, позва га к себи и одмах крсти у име Оца и Сина и Светога Духа.
Дознавши за то, света Јустина узнесе велику благодарност Богу, и многе милостиње даде убогима, и дарове цркви подари. А епископ произведе Кипријана у осми дан за чтеца, у двадесети за ипођакона, у тридесети за ђакона; на годину пак рукоположи га за јереја. Изменивши начин свога живота, Кипријан из дана у дан прохођаше тесни пут свога живота, свагда плачући због пређашњих злих дела својих, и напредоваше из силе у силу, и из врлине у врлину. Ускоро затим он би постављен за епископа. И у томе звању он показа такво живљење, да се изједначи са многим великим светитељима, и мудро пасаше стадо Христово. Свету пак Јустину епископ постави за ђаконису, уручи јој девички манастир, и произведе је за игуманију над другим хришћанским девицама. И игуманија Јустина својим животом и поукама обрати многе незнабошце од идолослужења и приведе и присаједини Цркви Христовој. И нестајаше служење идолима, а слава Христова се умножаваше.
Видећи такво живљење светог Кипријана и такво старање његово о Христовој вери и о спасењу душа људских, ђаво шкргуташе зубима на њега, и подстаче незнабошце да га оптуже пред владарем источних покрајина како он богове њихове ниподаштава и многе људе од њих одвраћа, а слави Христа који је противник богова. И сабраше се незнабошци, и одоше к тадашњем владару источних покрајина Евтолмију, и оклеветаше Кипријана уједно и Јустину, окривљујући их за многе ствари, како су и против богова и против цара и против свих власти, и како смућују народ обмањујући га и приводећи вери у Христа распетог. И молише владара да казни смрћу обоје, и Кипријана и Јустину.
Чувши то, владар Евтолмије нареди да Кипријана и Јустину ухвате и у тамницу посаде. Полазећи пак за Дамаск, Евтолмије нареди да их поведу за њим, пошто је желео да им тамо суди. Стигавши у Дамаск, Евтолмије седе на судишту, и пред њега изведоше сужње Христове, Кипријана и Јустину. И он упита Кипријана: Зашто си променио своју прву славу, јер си најпре био знаменити служитељ старих богова и многе им људе приводио? Свети Кипријан му онда исприча све по реду: како увиде немоћ и лаж демонску и познаде силу Христа Бога, кога се сви демони боје и дрхћу, и како демони ишчезавају од чесног крсног знака, и како он би обраћен ка Христу, за кога је готов одмах умрети.
Мучитељ не узе за озбиљно речи светог Кипријана. И пошто не беше у стању да одговори на Кипријанове речи, он нареди да светитеља обесе и стружу тело његово, а да свету Јустину бију по устима и очима. Дуго мучени на такав начин, они непрестано исповедаху Христа, и са благодарношћу трпљаху све. Затим их мучитељ врже у тамницу. Онда покуша да их ласкама придобије за идолопоклонство. А када у томе не успе, он нареди да их баце у врео казан; но кључајући казан им ни најмање не нашкоди, и они као у хладу слављаху Бога. Видећи то, неки идолски жрец по имену Атанасије изјави: И ја ћу исто тако у име бога Асклипија ући у тај огањ и посрамити ове волхве. - Но чим се дотаче огња, он одмах умре.
Видећи то, мучитељ се уплаши, па не желећи да им даље суди, посла их к цару Клаудију у Никомидију са подробним писменим извештајем о њима. Цар их осуди на посечење мачем. А кад их доведоше на губилиште, Кипријан измоли себи време за молитву. To учини ради тога, да би Јустина била погубљена пре њега: јер се бојаше да се Јустина не уплаши видећи смрт његову. А Јустина весело приклони под мач главу своју, и отиде к женику свом - Христу. Неки пак Теоктист који стајаше тамо и посматраше смрт ових невиних бића људских, веома се сажали на њих, па разгоревши се духом к Богу, припаде к светом Кипријану, целивајући га и изјављујући за себе да је хришћанин. И одмах би Теоктист осуђен на посечење мачем са Кипријаном. И тако посечени, они предадоше душе своје у руке Божје, а тела њихова лежаху шест дана несахрањена.[27] Неки пак странци који тамо беху, тајно узеше тела њихова, и у Рим одвезоше. У Риму их предадоше некој чеоној и светој жени Руфини, сродници ћесара Клаудија. Она чесно сахрани тела светих мученика Христових: Кипријана, Јустине и Теоктиста. На гробу њиховом биваху многа исцељења онима који им прибегаваху. Молитвама ових светих мученика нека Господ исцели и наше болести телесне и душевне. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОКТИСТА

ПОСТРАДАО са Св. Кипријаном и Јустином (чији је спомен под данашњим датумом).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДАВИДА и КОНСТАНТИНА

БЕХУ то кнежеви хришћански из Аргвента. На смрт осуђени за Христа у Имеретији од калифа Емил-ел-Муменина и потопљени у реци 730 године. Пред смрт се молили Богу, да Бог опрости грехе свима онима који буду њих призивали у молитви на помоћ. По свршеној молитви пуче гром и чу се глас с неба, да им је молитва услишена. Мошти им почивају у Грузији, у манастиру Моцамети.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ ТЕОФИЛА ИСПОВЕДНИКА

ПРЕПОДОБНИ Теофил беше монах за царовања Лава Исавријана.[28] Гледајући безбожност овога тиранина и рат који води против светих икона, богољубиви монах Теофил ступи пред њега и неустрашиво га изобличи, називајући га безбожником и безакоником и претечом Антихриста. Разјарен тиме, насилник нареди те неустрашивог монаха страховито тукоше, па у тамницу вргоше и глађу морише. И доста времена он проведе у тамници мучен глађу и жеђу. Затим би послан у заточење. И тамо, узносећи благодарност он отиде Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ХАЏИ-ГЕОРГИЈА

ГЕОРГИЈЕ беше из Филаделфије у Малој Азији; син хришћанских родитеља; по занимању абаџија. Имао радњу у селу Карацасу. Потурчио се из непромишљености. Али након мало дана покаја се и стаде горко оплакивати свој страховити грех. У том покајничком расположењу побеже из села и отпутова у Свету Гору. Тамо оцима исповеди свој грех, доби потребну епитимију да га откаје, поново би враћен у хришћанску веру. И много се година подвизаваше, еда би умилостивио Господа да му опрости ужасни грех. Но савест су му пекле Спаситељеве речи: Који се одрекне мене пред људима, ја ћу га се одрећи пред Оцем својим. - И он осети свом душом: да свој грех одречења од Христа може изгладити ако исповеди Христа пред онима пред којима Га се одрекао.И донесе одлуку да тако поступи. Ту своју одлуку он саопшти неким оцима, молећи их да се моле Богу да му да снаге да издржи мучеништво за Господа Христа. Онда отпутова у село Карацас. Турци га одмах препознаше и пред судију одведоше, оптужујући га да се у своје време одрекао Христа и примио њихову веру, а сада носи хришћанско одело. Судија га упита је ли то истина. Он веома смело изјави: Истина је. У своје време ја се из непромишљености одрекох своје хришћанске вере, и примих вашу. Но путујући много ја се уверих да је ваша вера лажна, и ево дошао сам да вам је вратим. Моја хришћанска вера је чисто злато, а ваша је тантуз. Изјављујем пред вама: Опет сам хришћанин, зовем се Георгије, и из љубави према Христу готов сам пролити крв своју. To je моја одлука, чуо си је. А сада чини са мном шта хоћеш. Ја се Христа мога одрећи нећу.
Судија покуша да на разне начине убеди Георгија да се предомисли. Али Георгије остаде одлучан и непоколебљив. Судија онда нареди да га баце у тамницу, и тамо на разне начине све дотле муче, док се не одрекне вере у Христа. И осам дана мучише Христова исповедника непрекидно разноврсним мукама. При томе му главу тако стезаху квргама, да му очи испадоше из очне дупље. Но храбри Христов војник узвикну: Ма шта са мном радили, нећу се више никада одрећи своје вере. Хришћанин сам се родио, хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем. - После тога судија донесе одлуку да се мученику одсече глава на губилишту. Изведен на губилиште, славни јунак Христов би обезглављен 2. октобра 1794. године.
Тако блажени доби венац мучеништва од подвигоположника Христа Бога нашег, коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Оцем Његовим и Пресветим и благим и животворним Духом Његовим кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ ДАМАРЕ

ОВА света жена прва поверова у Христа у граду Атини, заједно са Св. Дионисијем Ареопагитом (спомен његов 3. октобра), после тамошње проповеди Св. Апостола Павла на Ареопагу (Д. Ап. 17, 34).

СПОМЕН СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА ГАВРАСА

ПОРЕКЛОМ из села Атра у Халдејској области византијског царства (близу Трапезунта). Био истакнути војсковођа у борби хришћана против Агарјана. Мученички пострадао од Селџучког емира у граду Теодосиупољу, у време грчког цара Алексија I Комнена, око 1090. године. Света глава му затим пренета у Трапезунт, где и храм би подигнут њему посвећен.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ КИПРИЈАНА, Суздаљског чудотворца

БЛАЖЕНИ Кипријан подвизавао се на маленом острву при ушћу реке Увоте, у Владимирској губернији, и преставио се 1662 године. Гроб његов налази се у цркви села Воскресенског, у Ковровском срезу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Лав VI Мудри - византијски цар од 886. до 912. године; његов пак отац, Василије Македонац, царовао од 867. до 886. године.
2. Грчка реч σαλός значи: луд, сулуд, луцкаст, махнит, суманут. Бити луд Христа ради, - то је еванђелски подвиг о коме благовести свети апостол Павле (1 Кор. 3, 18-21; 1, 27). Та "лудост" Христа ради уствари је подвиг сваког хришћанина: јер хришћанин, насупрот овоме свету, има небеско, божанско схватање и човека и живота и света и Бога. Зато је прави хришћанин за људе овога света - луд, сулуд, луцкаст. Јуродиви Христа ради су овај подвиг довели до савршенства. За средину у којој живе они су "луди"; а за Бога - мудри небеском, вечном, богочовечном мудрошћу. Ова врста подвижништва je најтежа. Она је добровољно, непрекидно мучеништво, самомучеништво; добровољно, непрекидно распињање себе, самораспињање.
3. Δεξαι της εμης βασιλειας την αισθησιν.
4. Спомен светог Симеона Јуродивог Црква пражује 21. јула.
5. Очигледно, овде је реч о чувеном римском спомен-стубу, који је цар Константин Велики подигао у Риму после своје победе силом часнога Крста над Максенцијем, па га доцније пренео у Цариград.
6. Taj трг у Цариграду налазио се у близини цркве свете Четрдесеторице Мученика.
7. ...δι αγαθοεργιας = чињењем добра, добродетељу, врлиновањем, подвизавањем, добротворењем.
8. ... εκστοσις μου επεπεσε = наиђе на ме усхићење, вансебност; снађе ме неки занос.
9. Обол - новац, представљао шестину драхме, отприлике грош.
10. Την δοςωδιαν της αμαρτιας = злосмрадије греха; смрдљивост греха; бажђење греха.
11. ιδιοπροαιρετως
12. Επει η ϕυσις ημων ουδολως τι επισταται.
13. μνησικακια = злопамћење, злоба; мржња; злурадост.
14. οι μνησικακοι = злобници, пакосници; мрзитељи, ненавидници.
15. οι αισχρολογοι = који говоре срамне, ружне, рђаве речи.
16. Και αδιαλειπτως εκτοτε μνριςουσαν απορρητω ενωδια της Θεοτητος.
17. το θεοειδες αυτου προσωπον.
18. Πνευρια ερωτος θεουργικου.
19. Око 936. године.
20. Ово Житије светог Андреја је превод његовог Житија на грчком. И то: Βιος και Πολιτεια του θσιου τ.η. Ανδρεου του δια Χριστον σαλον, написано од Никифора, свештеника св. велике Цркве зване Божја Софија; из Синајског рукописа 17. века издао по први пут Августин монах (Јорданит), у Јерусалиму 1912, штампарија братства Пресветога Гроба (на грчком).
21. Овога св. свештеномученика Кипријана из Антиохије не треба мешати са св. свештеномучеником Кипријаном, епископом Картагенским, чији је спомен 31. августа.
22. Волхв - ο ϕασμακός = онај који спрема отворе: врачар, чаробњак, мађионичар. У старини подразумевали су се људи мудри, који поседују знање о тајним силама природе, о светилима небеским; тумачи снова, претсказивачи будућности.
23. Волховање - η ϕαρμακία = прављење и употребљавање лекова, отрова; предоказивање, прорицање, гатање, чарање, врачање; чаролије, мађије.
24. Жречество = звање, дужност жреца, незнабожачког свештеника.
25. Халдејци су били, по мишљењу блаженог Јеронима, астролози = звездослови, који су судбину човека предсказивали према дану у који се родио и изучавањем утицаја звезда на судбу човекову. Називају се Халдејцима вероватно зато што је Халдеја (Вавилон) била отаџбина ове науке.
26. Схоластих - σκολαστικός = учен човек; учитељ красноречивости; ретор, адвокат.
27. Ови свети мученици пострадаше крајем трећега столећа или почетком четвртога, у време Диоклецијана. Похвално слово Св. Кипријану одржао је Св. Григорије Богослов.
28. Лав III Исавријанац - византијски цар од 717. до 741. год.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Покров Пресвете Богородице. Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА БОГОСЛУЖЕЊИМА

2. Св. апостол Ананија. Један од Седамдесеторице. Беше епископ у Дамаску. Према јављењу Божјем (Дела Ап. 9.) крстио Савла, доцнијег апостола Павла. Насупрот свима гоњењима храбро проповедао Јеванђеље, због чега буде камењем убијен у граду Елевтеропољу. Његове свете мошти пренете су у Дамаск а доцније у Цариград.

3. Преп. Роман Слаткопојац. Родом из Емеса града Сиријског. Служио као црквењак најпре у Бејруту, а по том у Цариграду при саборној цркви у време патријарха Јевтимија (490– 504. год.). Био неписмен и невешт појању, због чега су му се подсмевали неки учени клирици. Св. Роман се плачевно молио Пресветој Богородици, и она му се јави на сну, пружи му неки свитак хартије (звани кондак), и рече му да прогута. Сутрадан је освануо Божић, и Роман изађе на амвон и ангелским гласом испева „Дјева днес". Сви беху удивљени како садржају те песме тако и гласу појца. Примивши од Богородице дар песнички Роман испева преко 1000 кондака. Као ђакон велике цркве упокојио се 510. год. у Цариграду, и преселио се међу ангелске хорове.

4. Преп. Јован Кукузељ. Словенин из Драча. Као младић био узет у музичку школу у Цариград, где постане омиљени појац на двору царском. Бојећи се људских ласки и похвала одбегне у Св. Гору, и пријави се у Лаври као чобанин. Као чобанин и монах он се изванредно подвизавао. У два маха јавила му се Пресвета Богородица. Упокојио се у XII столећу.

5. Преп. Григорије. Монах Лавре Светогорске из XIV столећа.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ Преподобног Јустина Ћелијског


ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ОДУВЕК је Црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим посредничким молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који Црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. Првог октобра 911 године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију блаженом, и упита га: "Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, свети оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

РЕЧ на ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У ПОСЛЕДЊА тешка времена, када се са умножењем грехова наших умножише невоље наше, опасности наше, те се испуњују речи светог апостола Павла: опасности од разбојника, опасности од родбине, опасности од незнабожаца, опасности у градовима, опасности у пустињи, опасности на мору, опасности међу лажном браћом (2 Кор. 11, 26); када се испуњују речи самога Господа, те устаје народ на народ, и царство на царство, и бивају глади и помори, и земља се тресе по свету (Мт. 24, 7); када нас притискују најезде туђинаца, међусобни ратови и смртоносне болести, - Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Господња даје нам у заштиту покров свој, да нас ослободи од разноврсних опасности, да нас заштити од глади, помора и земљотреса, да нас закрили од рата и болештина, и да нас својим покровом сачува неповређене. Потврда овога би дата у царском граду Цариграду у славној цркви Пресвете Богородице у Влахерни,[1] за царовања Лава Мудрога.[2] Тамо, за време свеноћног бдења уочи недеље, 1 октобра,[3] у четврти сат ноћи, у присуству огромно много народа, свети Андреј, Христа ради јуродиви,[4] подиже очи горе и угледа Царицу Небеску, покровитељку целога света, Пресвету Дјеву Богородицу, где стоји у ваздуху и моли се, и сија као сунце и покрива људе својим чесним омофором. Видећи то свети Андреј рече своме ученику, блаженом Епифанију: "Видиш ли, брате, Царицу и Госпођу свих како се моли за сав свет?" Епифаније одговори: "Видим, свети оче, и ужасавам се".
Као што некада свети Јован Богослов виде на небу велико знамење, жену обучену у сунце,[5] тако и свети Андреј у Влахернској цркви, сличној небу, угледа Невесту Неневестну, одевену у сунчану порфиру. Знамење које виде свети Богослов прасликује Премилостиву Покровитељку нашу, пошто се то знамење показало у време када је светом тајновидцу била откривена погибао која прети свој твари: и бише, говори он, севања муња, и гласови, и громови, и тресење земље, и град велики: и знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце (Откр. 11, 19-12, 1).[6] Зашто се овај знак, који прасликује Пречисту Дјеву, не показа пре севања муња, громова, гласова, земљотреса и града, када све стихије још беху мирне, него за време страшне пометње на небу и на земљи? Зато, да се покаже да Преблага Заштитница наша притиче нам у помоћ у најтеже време, када нам прети погибао, и заштићује нас од блеска обманљиве, кратко блистајуће светске таштине, од гласова житејске гордости и сујете, од громова изненадног напада вражијег, од буре страсти, и од града одозго наилазеће на нас казне за грехе. Јер када нас све те невоље притискују, тада се, као велики знак, појављује Брза Помоћница роду хришћанскоме, штитећи нас и закриљујући нас невидљивим заступништвом. Овај знак даде Господ онима који Га се боје, да утекну од лука (Пс. 59, 6); јер у овоме свету ми смо постављени као мета за стрељање. Са свих страна лете стреле на нас: једне од лука видљивих непријатеља, који хитно затежу лук свој и у гордости својој ниподаштавају нас; друге из лука невидљивих непријатеља, да бисмо се жалили како не можемо да подносимо демонско стрељање; неке - од тела нашег које војује против духа; неке - од лука праведног гњева Божјег и претње, као што о томе говори пророк Давид: Ако се не обратите, Бог оштри мач свој, затеже лук свој и наперује га; и запиње смртне стреле, чини стреле своје да пале (Пс. 7, 13-14). Да нас све те стреле не би смртно раниле и да бисмо избегли опасност, нама се даде знак: покров Пречисте и Преблагословене Дјеве. Заштићавани њеним покровом као штитом, ми остајемо неповређени од стрела. Јер наша Заштитница има хиљаде штитова за нашу заштиту, као што јој о томе говори Дух Свети: Врат ти је као кула Давидова; хиљаде штитова висе на њој, све стреле јуначке (Песма над песм. 4, 4).[7]
Некада Давид сазида прекрасну и превисоку кулу између Сиона што стоји на високој гoри ниже Јерусалима који се назива кћерју Сиона.[8] И бејаше та кула између њих као врат између тела и главе, јер висином својом надвишаваше Јерусалим и досезаше до Сиона. На тој кули беху обешени штитови и сва оружја, потребна за рат и одбрану Јерусалима. Дух Свети упоређује Пречисту Дјеву са кулом Давидовом: јер Она, кћи Давидова, посредује између Христа, Главе Цркве, и верних који сачињавају тело Цркве, надвишујући Цркву пошто је ваистину виша од свих чланова њених, а досежући и до Христа као Она која My је дала тело. Она посредује и сада када стоји на ваздуху између неба и земље, између Бога и човека, између подвигоположника Христа и земаљске Цркве, као Давидова кула између Сиона и Јерусалима, начичкана јаким штитовима. Под штитовима пак разумем свемоћне молитве њене за нас Богу, које достојни чуше у време виђења чесног Покрова њеног: јер се Она мољаше са умилењем као Мати Сину своме и Творцу, изговарајући у молитви речи самилосне и свемилостиве, и говорећи: Царе Небесни, прими сваког човека који слави Тебе и призива пресвето име Твоје на сваком месту; - и где се спомиње име Твоје, то место освети; прослави оне који прослављају Тебе и с љубављу почитују мене, Матер Твоју, примајући сваку молитву њихову и завете, и избављајући их од свих невоља и зала.
Такве молитве Пресвете Богородице нису ли штитови који штите Цркву? Заиста су оне неразориви штитови. О њих можемо угасити све распаљене стреле.
Свети Амвросије каже за Давидову кулу[9] да је била саграђена са два разлога: да се заштити град и да се украси. "Давид сагради кулу, вели свети Амвросије, да буде и заштита и украс граду: заштита, јер се са ње надалеко могао угледати непријатељи бити прогнат од града! а украс, јер висином својом надвишује све високе зграде Јерусалима". - Стога, није без разлога упоређена са овом кулом наша Покровитељка, која нам је кула тврђава пред лицем непријатеља, јер нас заиста штити и украшава: штити - када далеко одгони од нас видљиве и невидљиве непријатеље, када заробљенике ослобађа од уза, када мучене од нечистих духова избавља, када утешава жалосне, брани злостављане, храни гладне, посећује болне, када бива пристаниште витланих буром; а украшава нас - покривајући пред Богом срамну голотињу душе наше својим превисоким заслугама као најскупоценијом одећом, и обогаћујући нашу убогост превеликом благодаћу као непотрошивим богатством чини нас благопријатнима у очима Господњим. Украшава нас Пресвета Богомајка - када нас који немамо свадбено рухо покрива својом ризом, те тако за Свевидеће Око чини као невидљивом срамну голотињу душе наше, чега је одискони била праслика земља безоблична и неукрашена по, покривена водама (1 Мојс. 1, 1-2). Јер земља неукрашена и пуста бејаше праслика грешне душе која је погубила своју духовну красоту, лишила себе добрих дела и постала туђа благодати Божје. Воде пак које су покривале неукрашену земљу прасликоваху милосрђе Пресвете Богородице, неисцрпно као море, које се богато излива на све и покрива све. И када се Дух Божји носио над водама, носио се и над земљом, покривеном водама и неукрашенoм, као не видећи њену некрасоту. Ово је тајанствено праoбразовало то да душа, пoкривана премилостивим покровом Дјеве Богородице, ако и не буде украшена врлинама, неће бити лишена благодати Светога Духа, јер покров Пресвете Богородице покрива њену некрасоту, као што је вода покривала неукрашену земљу, и украсиће је благољепијем своје благодати и привући ће к њој Светога Духа. Пречиста Дјева украшава нас када грешне чини праведнима а нечисте чистима, као што о томе говори Анастасије Синаит:[10] "Она волхе чини апостолима и царинике еванђелистима, а блуднице - вредноснијима од девојака. Тако Марију Египћанку[11], некадашњу блудницу, Она учини сада вредноснијом од многах девојака; и Марија, која раније беше тамна и нечиста, сада сија као сунце у Царству Христовом - молитвеним посредовањем Пречисте Дјеве Марије, која је покров и украшење свима који јој прибегавају. Украшава Она и сав духовни Јерусалим, тојест Цркву Христову, која јој на данашњи празник овако пева: О, Ти си чудесно украшење свима вернима, испуњеше пророштава, слава апостола и красота мученикa, похвала девства и предивни покров целоме свету.[12]
На кули Давидовој са штитовима беху све стреле заштитника земље; тако и Пречиста Дјева, та одуховљена кула, има при себи стреле силних, тојест молитве светих који се моле са Њом. Јер се Она јави у храму стојећи у ваздуху не сама него са анђелским војскама и са мноштвом Светих, који је у белим хаљинама побожно окружаваху. Свих тих Светих молитве за нас к Богу јесу као стреле силних које су у стању прогнати све пукове демона. Зна Пречиста Госпођа Богородица да је живот наш на земљи рат: јер против нас ратује враг са свима својима силама; он је кренуо на нас све своје пукове и опколио нас свима својим легионима, по речи псалмопевца: Опколише нас пси многи, чете зликоваца круже око нас; развалише на нас уста своја, као лав који је гладан лова и риче (Пс. 21, 17. 14). Тога ради и Небеска Царица, желећи нам помоћи, крену против врага нашег све Небеске Силе, позва пророке и апостоле, сабра мученике и девственике, сакупи преподобне и праведне, и са њима дође да нам помогне, да нас окружи силном војском, и да нам дa победу над непријатељима: Јер се њоме односе победе, њоме обарају непријатељи".[13] Она дође са анђелским војскама, јер је Она лествица коју Јаков унапред виде, коју окружује мноштво анђела. Спомињући овде Јаковљеву лествицу, неко се може са чуђењем питати: зашто анђели на њој не стајаху мирно, него непрестано узлажаху и силажаху по њој? Но дознавши да је та лествица била праслика Дјеве Марије, по речи црквене песме: "радуј се мосте који на небо преводиш, и лествице висока коју Јаков виде" - он ће схватити зашто анђели на њој не имађаху мира. Јер в молитвах неусипајушчаја Богородица[14] = у молитвама неуспављива Богородица наређује анђелима да заједно с њом непрестано помажу људима: да узлазећи к Богу узносе молитве оних што се моле, а низлазећи - да доносе од Бога људима помоћ и дарове. Та Лествица и сада низведе са собом с неба мноштво анђела, доносећи нам одозго покровитељство и заштиту. Она дође са анђелима, да им заповеди да нас чувају на свима путевима нашим; Она доведе са собом и саборе свих светих да, сатворивши за нас саборно мољење, саборно узнесе и наше грешне молитве к Сину свом и Богу нашем. Међу свима светима који се јавише у храму са Пречистом Дјевом, беху два најодабранија изабраника: свети Јован Претеча, од кога ниједан између рођених од жена није изишао већи (Мат. 11, 11), и свети Јован Богослов, кога љубљаше Исус, који и леже на прси Исусове (Јн. 21, 20). Њих обојицу, као оне који имају велику слободу пред Богом, наша Молитвеница покрену са собом на молитву за нас, да би с њима што пре приволела Бога на милост: јер молитва праведнога много може помоћи (Јак. 5, 20). И стаде Пречиста Дјева између два девственика, као између два херувима, као престо Господа Саваота између серафима, као Мојсије са подигнутим рукама између Аарона и Ора; тада паде адски Амалик са свом тамном влашћу и силом својом.
Тако дакле ми празнујемо покров Пресвете Богародице Дјеве, сећајући се преславног јављања њеног у Влахернској цркви, које виде свети Андреј и Епифаније. Ми празнујемо, благодарећи Покровитељки нашој за такво превелико милосрђе њено, јављено роду хришћанском, и усрдно је молећи да и сада и свагда мислостиво закриљује нас који иштемо њено покровитељство. To чинимо, јер без њеног покрова и заступништва немогуће је живети нама који стално разгневљујемо Бога. Грешећи много, ми падамо под многе казне, по речи псалмопевца: Многе муке има грешник (Пс. 31, 10). И ми бисмо већ пропали због безакоња наших, да нас не закриљује Премилостива Владичица: јер када ова Заступница не би предстојала молећи, ко би нас избавио од толиких беда? ко би нас сачувао до сада слободне? Пророк Исаија саветује: Прикријте се за час, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20). Но где се можемо прикрити од гњева Господњега? У време страдања ми нигде не обретосмо заклона осим једине Владичице света, која кроз уста Духа Светога говори о себи: Ја као магла покрих земљу (Сирах. 24, 3). Стварно, ми се скривамо под покривало Оне која као магла покрива земљу. Но зашто, о Свескупоцена Дјево Богородице, упоређујеш себе са тако ништавном ствари као што је магла? Нема ли Теби сунца, месеца, звезда за упоређење, утолико пре што је о Теби са дивљењем рекао Премудри: Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце? (Песма над песм. 6, 9). А магла какву има лепоту, те се Ти не гадиш упоредити се са њом? Но ево у чему је тајна: магла када се згусне над земљом и покрије је, онда су све звери заштићене од ловаца, јер их нико не може ловити. Зато Пречиста Дјева и назива себе маглом, јер нас скрива од ловаца. А ми грешни, ми смо, по расуђивању светог Златоуста,[15] због своје нечовечности - стока и зверови: угађамо стомаку као медведи, утовљујемо тело као мазге, злопамтљиви смо као камиле, отимамо као вуци, љутимо се као змије, уједамо као скорпије, лукави смо као лисица, отров злобе носимо у себи као аспида. Такве зверове какви смо ми сустижу разни ловци: сустиже нас праведни гњев Божји, кажњавајући нас за рђава дела наша, по речи Светога Писма: Бог је Господ освете (Пс. 93, 1). Постижу нас и безакоња наша, те сваки од нас може рећи: Сустигоше ме безакоња моја, и не могох гледати (Пс. 39, 13). Сустиже нас и невидљиви враг: Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји (Плач Јерем. 3, 10). Сустиже нас и видљиви враг. Он говори: Тераћу, стигнућу, убићу мачем својим, рука ће моја господарити (2 Мојс. 15, 9). - Али, не бојмо се: ми имамо мислену маглу која нас покрива - Пречисту Дјеву Марију. У њу се ми уздамо, к њој прибегавамо; под покривалом њеним ни длака с главе наше неће погинути, само с умиљењем завапимо к њој: покриј нас покровом твојим, Покровитељко наша, Пресвета Дјево: У зло доба закрили нас (Пс. 26, 5). Сви дани живота нашег јадни су, као што некада рече патријарх Јаков: Мало је дана живота мога и зли су били (1 Мојс. 47, 9). Нарочито су јадни они наши дани у које видимо зло, и они у које сами чинимо много зла, сабирајући себи гњев за дан гњева (Рм. 5, 2). Стога сви ови дани наши јадни, О Пресвета Дјево, потребују твој милостиви покров. Покривај нас, закриљуј нас у све дане живота нашег, а нарочито у љути дан када се душа буде разлучивала од тела. Дођи нам у помоћ и закрили нас од ваздушних духова зла поднебесног; а у дан Страшнога суда сакриј нас у тајном скровишту Покрова твога! Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА АНАНИЈЕ

СВЕТИ апостол Ананија, један од Седамдесеторице, бејаше епископ у граду Дамаску.[16] Познат и по томе што је крстио апостола Павла. Јер њему се јави Господ у виђењу и рече: Ананија, устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер, гле, он се моли Богу. - Но Ананија се одупираше томе, знајући колика је зла починио Савле јерусалимским хришћанима, и да је и у Дамаск дошао са намером да веже све који исповедају име Господа Исуса Христа. А Господ усаветова Ананију, говорећи му: Иди, јер Савле је изабраник мој, да изнесе име моје пред народе и цареве и синове Израиљеве; и ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје. - Ананија одмах поступи по речи Господњој: отиде к Савлу, и метнувши руке на њега рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу, посла ме да прогледаш и да се напуниш Духа Светога. - Савле одмах прогледа, и Ананија га покрсти (Д. А. 9, 10-18).
Након извесног времена, када се Јевреји договорише да убију Павла што од гонитеља постаде проповедник имена Христова, Ананија га, са осталим ученицима Господњим, спусти у котарици преко градског зида (Д. А. 9, 23-25). Сам пак Ананија одлажаше у зборнице јеврејске и смело проповедаше име Господње. И не само Јеврејима, него и незнабошцима благовешћаше веру Христову. Из Дамаска он оде у Елевтеропољ,[17] и тамо, показујући људима пут спасења и исцељујући болеснике, он многе приведе вери Христовој.
У те дане у Елевтеропољу беше обласним управитељем Лукијан, који се клањао твари а не Творцу. Њега ђаво подстаче против хришћана и дошану му да по целој области својој разашље овакву наредбу: "Ко се нађе да призна Христа и клања се Распетоме, таквога наређујемо ставити на љуте муке; а ко се одрекне Христа, и принесе жртву бесмртним боговима, тај ће бити удостојен од нас дарова и почасти".
Када оваква зла и лукава наредба би издата, свети Ананија прохођаше ову област просвећујући људе Еванђељем и исцељујући сваку болест по људима: јер са њим бејаше Господ, чинећи многа чудеса рукама његовим. Идолопоклоници ухватише светог Ананију и доведоше пред игемона Лукијана. Игемон га на разне начине примораваше да принесе жртву идолима. Но свети Ананија га не хте послушати, и говорећи: Нећу се поклонити лажним боговима; ја се клањам једином истинитом Богу мом, Исусу Христу: Њега сам очима својим видео и лице у лице с Њим разговарао - не само док Он живљаше као човек на земљи, него и по вазнесењу Његовом на небо. Јер када сам се находио у Дамаску, Он ми се јави сам и посла ме да исцелим Савла, кога Он дивном Својом премудрошћу и силом обрати к познању истине. Он нас све избави из руку ђавола и приведе к Оцу Своме. Стога се клањам Њему а не демонима који желе да погубе сав род људски.
Тада управитељ стаде претити Ананији мукама, ако не изврши наређење; но он као непоколебљив стуб стајаше у исповедању Христа, И подигавши руке своје к небу рече: Господе Исусе Христе, Сине благословеног Оца, почуј молитве моје и удостој ме удела блажених апостола у будућем животу. Као што си спасао Савла светлошћу истине, спаси и мене од овог безбожника који се противи истини: нека се не збуде воља његова на мени, нека ме не улови замкама лукавства свога; и Ти не лиши мене царства небеског, припремљеног свима који љубе пут истине Твоје и држе заповести Твоје.
Ho игемон, не могући више слушати речи светог апостола Ананије, нареди да га повале на земљу и бију. И док слуге снажно бијаху светог апостола, биров викаше: Послушај игемона, не противи се наредби његовој, принеси жртву боговима којима се клања сав свет. - А када предстадоше тући светитеља, игемон му рече: Бар сада пожали себе, и послушавши ме одреци се Распетога, да те не бих ставио на још љуће муке. - На то свети Ананија одговори: Што ти рекох у почетку, то не престајем говорити и сада: нећу се одрећи Бога мога, и нећу се преклонити бездахном камену и дрвету које ви као богове почитујете.
Видећи да је светитељ упоран, управитељ нареди да му железним ноктима чупају тело и свећама жегу ране. А светитељ трпећи муке, подизаше очи своје к небу и усрдно се мољаше. После тих мука мучитељ му рече: Докле ћеш бити тврдоглав? Зар се нећеш сажалити на себе и поклонити се великим боговима? Зар ти је пријатније подносити узалуд ова страдања за некаквог Христа, кога Јевреји распеше, него бити читав и здрав? Кунем се, нећу те пустити жива ако и надаље будеш тако упоран. - Светитељ одговори: Чини што хоћеш, непријатељу Божји и пријатељу ђавољи. Та ти си већ много пута чуо од мене да се нећу поклонити боговима твојим, него ћу се поклањати само Јединоме Богу - Оцу и Сину и Светоме Духу, Творцу неба и земље и свега што је у њима. У Њега поверовах, и Он ми даде силу да цео дан чврсто стојим пред тобом и јуначки трпим ове муке. Зашто толико труда задајеш себи? Ето, ти си чуо да се ја нећу покорити вољи твојој; чини брзо што си намислио.
Разјаривши се силно, мучитељ нареди народу да узме светог Ананију, изведе га из града, и затрпа камењем. Безакони људи узеше светитеља, одведоше на губилиште и засипаху га камењем као другога Стефана. А он громко кликну: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој.
И тако сконча после свих мучења, и отиде у небеска насеља. А народ, видевши да је већ мртав, остави га неукопана и разиђе се. У то време, догоди се да туда наиђоше неки хришћани из Дамаска; они узеше свето тело Христава апостола, чесно га пренесоше у Дамаск и сахранише у родном граду.[18]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ РОМАНА СЛАТКОПОЈЦА

РОДОМ из Сирије, васпитан у граду Емеси,[19] свети Роман још измалена поче угађати Богу живећи у девству и целомудрију. Спочетка он беше пономар[20] у једној цркви града Берита;[21] затим, за царовања цара Анастасија,[22] пређе у Цариград и служаше при Кировој[23] цркви Пресвете Владичице наше Богородице. Ту он вођаше врлински живот у посту и молитвама, и мучећи тело своје многобројним подвизима и свуноћним бдењима. С вечери он одлажаше у Влахерну,[24] и тамо сву ноћ стајаше на молитви, па се опет враћаше у Кирову цркву. Затим он би постављен за пономара у цркви свете Софије.[25] Свети Роман не беше писмен, али бејаше искусан у добрим делима, којима превазилажаше премудре књижевнике; и разумом својим он тежаше Богу далеко више од оних који ишту мудрост овога века. Јер он бејаше од оних за које рече апостол: Што је лудо пред светом, то изабра Бог да посрами мудре (1 Кар. 1, 27). Због врлинског живота његовог, њега љубљаше патријарх Јевтимије,[26] и видећи како се труди у храму и са каквим усрђем врши своје послушање, он му даваше једнаку награду као и клирицима.[27] Због тога клирици роптаху на патријарха, говорећи: Незналицу си изједначио с нама!
Клирици мрзијаху Романа, и чињаху му пакости. Једном, на Бадњи дан, када у цркву дође цар, и Роман распоређиваше свећњаке по цркви, клирици га дохватише и одвукоше на амвон, говорећи: Ти добијаш подједнаку награду с нама, - зато певај као и ми на амвону похвалну песму Богу.
Они то урадише из зависти, да би га посрамили, знајући да он не зна Писмо и не може то обавити. А Роман, доживевши такво понижење од клирика у присуству цара и толиког народа, силно се постиде и плакаше горко. Ho пo завршетку службе, када сви изађоше из цркве, он паде ничице пред иконом Пресвете Богородице горко ридајући и молећи се. И пошто је дуго плакао и молио се, Роман устаде и оде дому свом, и од туге не окусивши ништа, заспа. И гле, њему се у сну јави Пресвета Владичица наша Богородица, утеха свих ојађених, држећи у ру-
ци мали свитак књижни,[28] и рече Роману тихим гласом: Отвори уста! - А када Роман отвори уста своја, Владичица му метну у њих свитак, говорећи му: Поједи то! - Роман прогута хартију, и одмах се пробуди, али никога не виде пред собом, јер јавивша се Пресвета постаде невидљива. Срце пак његово напуни се неисказане сладости и духовне радости, и он стаде размишљати о виђењу. И осети у уму свом да разуме књигу, јер му Дјева Богородица, као некада Син Њен апостолима, отвори ум да разуме Писмо. И напуни се срце његово велике мудрости, и он стаде са сузама узносити благодарност Учитељици својој што му Она за кратко време подари таква знања, каква он не би могао стећи у току много година. А када дође час свеноћног бдења, свети Роман пође у цркву радујући се и веселећи се због благодати, дароване му од Богоблагодатне Дјевице.
Када настаде време да се пева у част празника песма, звана кондак1 свети Роман узиђе на амвон,[29] и слатким гласом отпева свој кондак који он у уму свом смисли: Дјева днес Пресушчественаго раждает... = Дјева данас рађа Превечнога, и земља Неприступноме подноси пећину; Анђели са пастирима славослове, а мудраци путују са звездом: јер се нас ради Превечни Бог роди као дете.[30]
Сви који ово гледаху и слушаху, удивише се, и са слашћу уживаху у појању, удубљујући се у смисао певаних речи. А када свети Роман заврши песму, патријарх га упита, откуда му таква мудрост. Он не сакри чудо Пресвете Богородице, него објави њену благодат и прослави Небеску Учитељицу која га умудри. Клирици пак који га беху увредили постидеше се, и покајавши се падоше к ногама Романовим молећи га за опроштај. А патријарх одмах постави светог Романа за ђакона, и из уста његових тецијаше мудрост као река. Они пак који га раније вређаху због простоте и незнања, стадоше се учити у њега. Свети Роман састави мноштво кондака[31] за празнике Господње, Богородичине и знаменитих Светитеља, тако да његових кондака има преко хиљаду.[32] И он беше од свију веома вољен и поштаван. Провевши време свога живота богоугодно и праведно, свети Роман се пресели у вечна насеља; и сада са хоровима анђела пева Богу трисвету песму.[33] Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДОМНИНА

СВЕТИ Домнин беше из Солуна. Када цар Максимијан[34] зидаше себи дворац у Солуну, свети Домнин би ухваћен као хришћанин и проповедник побожности и приведен цару на суд. Цар му са гњевом рече: Како се усуђујеш да исповедаш другог Бога, док цар чествује и исповеда древне богове предака својих? Ако дакле желиш да живиш, принеси боговима жртву. - Но пошто светитељ то одби, цар тиранин нареди да му чупају тело. И док мученик трпљаше то мучење, он исмеваше цара. Због тога незнабожни цар нареди да мученика изведу ван града и одсеку му ноге. И пошто мученику одсекоше ноге, он још читавих седам дана остаде жив, иако за то време не окуси ништа. И узносећи благодарност Господу, блажени мученик My предаде душу своју.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КУКУЗЕЉА

БЛАЖЕНИ Јован родио се у Драчу; пореклом Словенин, но образовање добио у Цариграду грчко, пошто због прекрасног гласа и изузетног музичког дара би узет на музичку школу у Цариграду. Његово презиме Кукузељ указује на његово словенско порекло. Када су га на царском двору, где се због дивног гласа васпитавао са другом децом, другови питали, шта је јео, он је, не знајући још добро грчки језик, одговарао: Кукузеље. Грчка реч (штампарска грешка у оригиналу - прим. Светосавље.орг) значи боб, пасуљ; а зеље је српска реч. И зато га другови у шали прозваху Кукузељ; и тај шаљиви надимак остаде му заувек као презиме.
Необична уметност у певању учинила је да је Јован постао начелник дворских певача и љубимац самога цара[35] и великаша. Постао је славан и због многих дела која је написао о црквеном појању. Ценећи његове дарове и врлински живот, цар се спремао да га ороди са неким од својих великаша. Али млади девственик није желео да се жени; срце га је вукло на супротну страну: ка пустињачком молитвеном животу и тајанственим радостима и анђелским усхићењима манашког побожног тиховања. И Бог, видећи чистоту и искреност његове намере, убрзо му испуни жељу.
У то време догоди се да игуман Светогорске Лавре светог Атанасија дође у двор цару ради својих манастирских послова. Млади Јован се срете са њим, откри му чежњу срца свога, и они се спријатељише. Старац игуман благослови његову намеру. Неко време по одласку игумана, Јован тајно напусти двор, са штапом у руци и одевен у подеране хаљине. И тако стиже у Свету Гору, пред капију свете Лавре. На вратарево питање, ко је, одакле је и шта тражи, Јован одговори да је он сељак, пастир и жели да буде монах. Вратар му на то рече: Још он млад. - Добро је у младости узети на себе јарам Господњи, скромно одговори Јован и свесрдно мољаше вратара да га пријави игуману. Вратар обавести игумана и братију о непознатом дошљаку. Они му се обрадоваше, јер им је био потребан пастир за чување стоке. Јован би примљен у братство: постригоше га и одредише да на планинским пашњацима чува манастирско стадо. Ова дужност, потпуно нова, веома обрадова побожног појца: он се са својим стадом отисну у дубину светогорских пустиња, и омиљено му занимање бејаше богоразмишљање и молитва.
Међутим, цар, дознавши за бекство свога љубимца, силно се ожалости и посла чак и у нека најудаљенија места људе да траже Јована. Али Јован, покривен Богом, не би пронађен од царевих изасланика, иако су били и у Светој Гори, па штавише и у самој лаври светог Атанасија. У строгом пустињачком животу Јовану тихо и спокојно пролажаху дани и године; и он просто није могао да се довољно нарадује свом новом положају. Једном, седећи крај свога стада које је мирно пасло, он утону у потресно и дубоко размишљање: мисао га ношаше пучином његове прошлости, и срце му трепераше од узбудљиве молитвене захвалности Господу Христу и Његовој Пресветој Богомајци за Њихово промишљање о њему. Држећи да никога нема у пустињи и да га нико чути неће, Јован стаде певати своје божанствене химне. Његов анђелски глас разливао се далеким ехом и замирао својим слатким звуцима на пустињским висинама Атона. Дуго и у сласт је певао разнежени Јован, не видећи и не знајући да га прикривени пустињак слуша из једне дивље пукотине близу њега. Дивно пастирево певање потресе строгог пустињака, гану га до суза и учини благодатни утисак на његову раздрагану душу. Док је Јован певао, пустињак не скидаше очи своје с њега, не схватајући откуда у пустињи такав анђелски глас, такав беспримеран певач. Запрепашћење пустињаково достиже врхунац када примети да и саме козе не пасу занесене милозвучним песмама пастиревим: оне, окруживши свога пастира, стајаху непомично око њега као без даха, очаране његовим анђелским гласом. Пустињак онда оде у лавру и извести игумана о дивном пастиру и његовом дирљивом певању. Јован би позван у лавру и, приморан заклетвом, откри игуману да је он начелник дворских певача Јован. Гледајући суво испошћено лице Јованово, игуман једва распознаде у Јовану царевог љубимца, с којим се он беше зближио у Цариграду, и који тада беше у пуној снази и румених образа. На сузну молбу смиреног Јована, игуман га остави на истом послушању: да чува козе. Но игуман, бојећи се да цар не сазна где се налази његов љубимац, сам отпутова у Цариград да лично обавести цара о томе. Опрости, господару, слузи твоме! - рече старац цару. Преклињем те Богом који свима и свакоме од нас жели спасења, родитељски саслушај молбу и испуни је, да и Бог испуни на добро жеље твоје. - Дирнут дубоким смирењем старца, цар га благо упита: Шта ти, оче, желиш од мене? - Опрости, господару, ако будем сувише смео пред твојим величанством. Молба је моја ништавна, и теби је лако испунити је, само је потребна једна реч твоја. Испуњење пак моје молбе биће радост за анђеле на небу и богатство за моју лавру. - Кажи шта желиш, и ја ћу све учинити, благо прозбори цар. - Царска је реч светиња, смерно примети игуман; она је непроменљива. - Тако је, оче! рече цар, ганут старчевом простотом: шта дакле желиш? - Подари нам једног од твојих поданика који иште вечнога спасења себи и моли се за државу твоју; то желим, и ништа више, рече игуман и ућута. - Нека буде по твојој вољи! весело одговори цар, па упита: А ко је то, и где је? - Он је код нас, и већ је у анђелском монашком чину, бојажљиво изговори старац: име му је Јован Кукузељ ... - Кукузељ? изненађено рече цар, и сузе му грунуше из очију. - Тада игуман подробно исприча цару о Јовану. Цар је пажљиво слушао, и на крају од срца ускликнуо: Жао ми је јединственог певача! Жао ми је мога Јована! Но пошто се већ постригао, - нема се куд! Спасење душе је изнад свега: нека се моли за спасење моје и царства мога.
Старац благосиљаше Господа и милостивог господара, и врати се радостан у своју лавру. Од тога доба Јован остаде спокојан и слободан; изабра себи позади манастира усамљено место, сагради себи келију и цркву у име светих Архангела, ту провођаше усамљенички по шест дана, а недељом и празником одлажаше у саборну цркву и певаше за десном певницом са осталим појцима. Тај његов труд и ревност у светом појању бише награђени небеском утехом. Једне суботе, пропојавши Акатист, после бденија он седе у стасидију, седиште, према икони Богоматере, пред којом се читао Акатист, и онако уморног ухвати га лаки сан. "Радуј се, Јоване!" чу он одједном благи глас. И он виде: блистајући небеском светлошћу стоји пред њим Богомати; и говори му: "Певај, и не престај певати; ја те због тога нећу оставити". - При тим речима Богомати метну Јовану у руку златник, и постаде невидљива.
Потресен осећањем неисказане радости, Јован се пробуди и стварно угледа златник у својој десној руци. Сузе искрене захвалности потекоше из очију христочежњивог појца, и он заплака пун радости због неизрециве према њему милости и благослова Царице Небеске. Златник би привешан к икони Богоматере, пред којом је Јован певао и удостојио се небеског виђења. И биваху необична чудеса од иконе и од самог златника.
Од тога времена Јован усрдније него раније вршаше своје послушање за певницом. Али, колико од тајних келијских подвига, толико и од дугог стајања у цркви, њему отекоше ноге, отворише му се ране на ногама и провреше црвима. Али блажени није дуго страдао од тога. Њему се, као и раније, у време лаког сна, јави Богомати и тихо изговори: "Буди одсада здрав!" - Ране нестадоше, и захвални Јован остатак дана својих проведе у ванредним подвизима созерцатељног живота, и толико се усаврши у духовном животу, да се удостоји провидети дан и час своје кончине.
Пред смрт блажени Јован се умилно опрости са братијом који се беху стекли к њему, и нареди им да му тело сахране у његовој цркви светих Архангела. Са рајским осмехом на молитвеним уснама, он отиде ка Господу. И сада на небесима, заједно са анђелским хоровима, неућутно слави Увекслављенога, Каме и од нас нека је част и слава и благодарност кроза све векове. Амин.[36]

СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "КУКУЗЕЉИЦЕ"

ИКОНА у Лаври светог Атанасија Атонског, са које се Пресвета Богородица јавила светом Јовану Кукузељу (о чему се говори у његовом житију под данашњим датумом).

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МИХАИЛА ИГУМАНА и са њим 36 Монаха

ОВИ свети преподобномученици подвизаваху се у манастиру Зовији близу Севастије,[37] за царовања Константина и Ирине.[38] Агарјански емир Алим[39] нападе на ту област и заузме је. И примораваше емир ове преподобне оце да се одрекну вере Христове. Но игуман Михаил неустрашиво изобличи и исмеја емира Алима, а своје монахе побуди и охрабри да јуначки поднесу смрт за Христа. И ови славни монаси показаше велику храбост: први преклонише главе своје под мач и бише посечени. А после њих и преподобном Михаилу би глава одсечена мачем. И тако ови блажени отидоше ка Господу Христу, за којим жуђаху.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ ВИШЕРСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Сава родио се у веома цењеној племићкој породици, од оца бојарина Ивана Васиљевича Борозде у граду Кашину у Тверској кнежевини. Од раног детињства Сава се одликовао врлинским животом. Носећи световно одело, он је подражавао монашке повдиге, молио се и постао као прави монах, и усрдно одлазио у цркву.
Понесен љубављу к Богу, Сава се замонаши и стаде проводити строг монашки живот у неким Тверским манастирима, без ропота вршећи разна манастирска послушања: у кујни, у пекари и другде. При томе он се одликовао необичним смирењем. Братија Савинске пустиње,[40] где се он убрзо настани, толико заволеше Саву, и толико га уважаваху због подвижничког живота његовог, да су гледали на њега као на анђела Божјег. Зато га и изабраше за свог игумана. Бојари и сви житељи тога краја стадоше га поштовати као свеца, и глас о његовом смирењу, уздржању и другим врлинама пронесе се надалеко. Но људска слава тешко је падала преподобноме, зато он напусти свој завичај и дуго време живео је негде, али нико није знао где. Жељан виших монашких подвига, преподобни Сава отпутова на далеки Атон - Свету Гору, прослављену светим животом својих подвижника, и тамо се усавршаваше у духовном животу.
Након три године преподобни се врати са Атона, дође у Велики Новгород, али никоме не каза ко је, и туђиноваше као убога и непознати страњик - богомољни поклоник. Руковођен Богом он дође на реку Вишеру,[41] пободе ту крст, начини малу колибу, и стаде проводити пустињски живот. Имао је са собом икону Пречисте Богоматере, пред којом се непрестано молио. Једном се догоди да један Новгорођанин пролажаше мимо тог места. Бејаше Петровеки пост и страшна врућина. У то време преподобни, погружен у дубоку молитву, ни приметио није да му је рој комараца тако покрио лице, да се оно уопште видело није. Запањен, Новгорођанин исприча другима шта виде, и по томе сви познаше да је преподобни заиста Божји човек. Приметивши да су дознали за њега, преподобни Сава се уклони одатле и настани у још усамљенијем месту близу реке Соснице.[42] Ту он продужи упражњавати пост и молитву, проводећи живот у још већој оскудици.
Но не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Глас о светом животу преподобног Саве разнесе се по свој околини, и људи стадоше долазити к преподобноме доносећи му најнужније намирнице. Допре тај глас и до Новгородског архиепископа, преосвећеног Јована.[43] Архиепископ посла поверљиво лице, да види и испита ко је тај подвижник. На примедбу посланика, како се смео ту настанити без благослова архиепископа, преподобни смирено одговори: Живим овде у пустињи, не избегавајући архипастира већ удаљујући се од света; молитве његове и благослов ја свагда желим да су увек са мном. - После тога сам архиепископ дође и посети преподобнога. И удиви се смирењу преподобнога, и с љубављу га благослови. И дуго разговараху у келији преподобнога. Архипастир је неколико сати поучавао преподобнога, да се свом душом држи трпљења и подвига. Онда се заједно прихватише пустињачке трпезе. - Вративши се у Новгород, архиепископ је хвалио високо богоугодно живљење преподобнога старца, и од тада је веома поштовао блаженог Саву, сматрајући га великим, и стално му слао све што му је било потребно за његов пустињачки живот.
Преподобни Сава намисли да у својој пустињи оснује манастир, и стаде својим рукама градити келије за монашку братију који су долазили к њему. Међутим, лукави непријатељ рода људског дошапну неким разбојницима да преподобноме нанесу зло. Сматрајући да он има неку имовину, они дођоше к њему са злом намером, и затекоше га где гради келију. Са лажним смирењем они затражише од њега благослов. Но преподобни прозре њихову злу замисао и то - да су они разбојници. И гле, он им се обрати са следећом молбом: Дечице, учините ми љубав, помозите ми да ову греду дигнем на зид. - При томе старац им рече да они ухвате танки крај греде, а сам ухвати дебели. Разбојници, иако сви заједно, никако нису могли да подигну свој крај греде, док старац, Божјом помоћу, сам лако подиже греду на зид. Запрепашћени тиме, разбојници се згледаше са стидом и страхом, па похиташе да умакну од преподобнога, бојећи се да их због преподобнога не снађе неко зло.
После извесног времена преподобни посла своје ученике у Новгород и издејствова одобрење за изградњу манастира на реци Вишери. Убрзо бише изграђене келије за братију и црква у част Вазнесења Господњег.[44] Од тога времена поче се силан свет стицати к преподобноме Сави: једни ради духовне користи и поуке, други ради монашког живота у његовој обитељи. Он је с радошћу примао све.
Са напредовањем манастира преподобни Сава је умножавао своје подвиге. Тако он подиже себи столп (= кулу). На столпу је целу седмицу до суботе проводио у посту и молитви; у суботу је силазио са столпа к братији, причишћивао се Светим Тајнама, бивао на служби у недељу, учествовао у заједничкој трпези с братијом, говорио братији душекорисне поуке, па се поново враћао на столп и подвизавао се на њему до наредне суботе.
За време овог великог столпничког подвига, у манастир к преподобноме Сави дође из Твера његов рођени брат по телу да се види с њим, пошто га одавно не беше видео. Међутим старац не хте да се види и разговара с њим. И пошто дуго времена стајаше код столпа преклињући старца да се макар само види с њим, старац најзад сиђе са столпа и благаслови брата, али ни речи не проговори с њим и одмах поново узиђе на столп. Брат, пошто виде преподобнога, с радошћу се врати у Твер, прослављајући Бога за дивна знамења Његове благодати.
Живећи на столпу, иако подаље од манастира, преподобни је ипак чувао своју обитељ молитвама својим. Једном се разбојници привукоше манастиру да га опљачкају. Преподобни, стојећи на столпу на молитви, још издалека угледа разбојнике, и провидевши њихову злу намеру, стаде жезлом ударати па зиду. Чувши то ударање, разбојници се уплашише и побегоше: јер их молитва преподобнога одгоњаше од обитељи. Од тога времена разбојници престадоше прилазити манастиру.
Међутим, к преподобном Сави и надаље се са свих страна стицаху монаси и световњаци ради духовне користи коју добијаху од њега, јер он, по речи апостола, свима беше све (1 Кор. 9, 22): све је поучавао, за све је имао сажаљења, и о свима се бринуо као о души својој, према старцима се односио као према својој браћи и вршњацима, а према млађима као према деци. И у манастиру преподобнога Саве не беше ни вређања ни увредиоца, јер их је свети Сава све утешавао и смиравао.
Проводећи живот у строгим подвизима и добровољној суровој оскудици, преподобни Сава се у својој осамдесетој години тешко разболе. Спремајући се на разлучење од тела, преподобни дозва к себи сву братију и обрати им се с предсмртним поукама, нарочито им препоручујући да чврсто и непоколебљиво стоје у Православљу и држању монашких завета, првенствено смирења. На крају старац рече: У каквим подвизима мене видесте, то и ви сами чините.
После тога преподобни Сава, иако јак духом, стаде малаксавати телом. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, он мирно предаде душу своју Господу 1. октобра 1460. године. Ученици оплакаше свога оца и наставника, па са псалмопојањем и погребним песмама погребоше његово трудољубиво и многонамучено тело на месту између цркве и столпа, на коме, се он подвизавао у последње време свога живота.
На гробу преподобнога Саве почеше се збивати разна чудеса. Болесници се исцељиваху; и сви који са вером притицаху и молитве преподобноме приношаху, добијаху духовне утехе у својим невољама, тугама, жалостима. Преподобни се многима и у сну јављао, и од болести исцељивао. Тако је исцелио и игумана Савинске обитељи Геласија. Због свега тога Новгородски архиепископ Јона[45] допутова у Савин Вишерски манастир, одслужи молепствије на гробу преподобнога Саве, нареди да се изради икона преподобнога, да се у част његову напише служба и састави његове житије.
Чесни гроб преподобног оца нашег Саве и данас даје исцељења свима који с вером прибегавају под окриље дивног угодника Божјег, који не престаје молити се пред престолом Свевишњега за све који с вером штују свету успомену његову.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ ГРИГОРИЈА ДОМЕСТИКА

МОНАХ у лаври светог Атанасија у Светој Гори. Такође засијао својим подвижничким животом, и био чувен као појац. Једном због дивно отпеване песме "О Тебје радујетсја" ...за време свете Литургије, јавила му се у сну Пресвета Богомајка, дала му златник и рекла: "Прими награду за своје певање. Много ти благодарим за твоју песму у част Моју". - Овај златник је одмах био обешен на светој икони Богородице у светој лаври.
Преподобни Григорије Подвизавао се у 14. веку.

СПОМЕН САБОРА ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "СКОРОПОСЛУШНИЦЕ"

У МАНАСТИРУ Дохијару у Светој Гори постоји још од времена Светих Неофита и Јефтимија, ктитора овог манастира (из 10-11. века; њихов спомен 9. новембра), лик Богородице насликан као фреска на спољњем зиду трпезарије. Године 1664. Богомати се са ове иконе-фреске јавила монаху трпезарцу Нилу, који због изненадног ослепљења топло Јој се мољаше, и Она га скоро услиши и исцели, те он опет прогледа. Том приликом је сама Богородица назвала себе "Горгоипикоос", то јест Скоропослушница, брза послушница на наше молитве. Од тога времена ова света Икона учини безбројна друга чудеса, због чега јој у манастиру Дохијару би подигнута посебна црква.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Влахерна - крај у Цариграду у западном делу града. У време цветања Византијске царевине тај крај био је чувен са својих светиња по целом Истоку. Нарочито је Влахерна била позната по Богородичној цркви, подигнутој од цара Лава I Великог (457 - 474 год.), за чије владавине у њој би 474 године положена риза Пресвете Богородице, пренесена из Палестине. Поред те ризе, ту су у златом окованом ковчегу чувани омофор Пресвете Богородице и део њеног појаса. Под омофором Пресвете Богородице, или тачније мафоријем (грчки: μαφοριον), подразумева се њен убрадач, велико покривало које је Она носила на глави.
2. Лав VI Мудри - царовао од 886. до 912. године.
3. Ово се догодило у првој половини десетога века; при крају живота светог Андреја Јуродивог (†2. окт. 936). У Влахернској цркви налазила се икона Мајке Божје онаква како се Она јавила светом Андреју.
4. Спомен његов празнује се 2. октобра.
5. Жена обучена у сунце (Откр. 12, 1) прасликује Пресвету Богородицу.
6. Под женом, обученом у сунце, подразумева се и Црква, а под сунцем - Господ Исус Христос.
7. Кула Давидова, начичкана победоносним оружјем и штитовима, праобразовала је Пресвету Богородицу.
8. Сион - југозападно брдашце, највеће и најшире од четири брдашца, на којима је изграђен Јерусалим. Јевреји су Сион почитовали као светињу, и првобитно им је служио као верски центар и тврђава Јерусалима. Зато Свето Писмо често назива Јерусалим кћерју Сионовом (Пс. 9, 15; Ис. 1, 8; 67, 11; Јерем. 6, 23; Мт. 21, 5).
9. У Беседи на Псал. 119. - Свети Амвросије Медиолански (Милански, у Италији), знаменити отац Цркве и хришћански писац († 397 г.). Спомен његов Црква празнује 7. децембра.
10. Преподобни Анастасије, игуман Синајске Горе († око 685 год.): "Анагогичка созерцања", књига 8. Спомен његов Црква празнује 20. априла.
11. Спомен њен празнује се 1. априла.
12. Служба Покрову Богородице, на Госп. возвах, стих. 3.
13. Акатист, икос 2.
14. Успеније Пресвете Богородице, кондак.
15. Беседа 3. Антиохијском народу.
16. Дамаск - главни, најбогатији град Сирије, један од најстаријих градова у свету; налази се на североистоку од Палестине, на реци Баради, у прекрасној и плодној равници, крај источног подножја Анти-Ливана.
17. Елевтеропољ - град у јужној Палестини, на путу између Јерусалима и Газе.
18. Касније мошти светог Ананије бише пренесене у Цариград, где их је у почетку тринаестог века видео руски инок Антоније.
19. Емеса - град у Сирији на истоку од реке Оронте, која се на северозападу Сирије улива у Средоземно Mope.
20. Пономар, или правилније парамонар - службеник за чување храма и свештених места и надзора над њиховом чистотом; по Црквеном типику у његову је дужност спадало: звонити за богослужење, припаљивати и гасити богослужбене светњаке, спремати и додавати кадионицу.
21. Берит, данас Бејрут, древни град Финикије на обали Средоземног Мора; у петом веку цветао и славио се својом вишом школом реторике, поетике и права. Бејрут је данас престоница државе Либана.
22. Анастасије I - византијски цар од 491. до 518. године.
23. Кир - знаменити пеоник и градоначелник престонице за царовања Теодосија Млађег; затим епископ Смиренски и песмописац Православне цркве († 470. г.); подигао у престоници велељепни храм Богоматери, који је по њему и добио свој назив. Доцније поред овог храма никао је Манастир.
24. О Влахерни - види стр. 6.
25. Главна велељепна саборна црква у Цариграду - света Софија, првобитно подигнута од Константина Великог. Доцније била је величанствено обновљена и проширена од Јусинијана Великог 537. године; године пак 1453, по заузећу Цариграда од стране Турака, претворена у џамију. Ова црква данас је музеј, и представља и сада најзнаменитији, највеличанственији споменик хришћанске архитектуре византијоког стила.
26. Свети Јевтимије - патријарх Цариградски од 490. до 496. год.
27. Под клирицима разумеју се црквени службеници, које за то посвећује архијереј својим благословом кроз црквени обред - хиротесију: чтеци и појци. Очигледно да свети Роман до тога времена није припадао њима.
28. Грчка реч κοντακιον значи: танак свитак с обе стране исписаног пергамента; нарочито су се тако називали свиткови са црквеним песмама или службама.
29. У то време беше обичај да један клирик пева кондак на амвону.
30. Кондак на Божић.
31. Свети Роман је први почео писати кондаке, и Оци Цркве га с правом сматрају творцем кондака. Сам назив кандак подсећа на њиховог творца, и на пергаментни свитак који је свети Роман прогутао у сну по наређењу Пресвете Богородице. Од тога времена у Цркви се под именом кондака подразумевају кратке богослужбене песме у част Господњих и Богородичиних празника, а и у част Светитеља и у спомен преминулих. У кондацима се излаже суштина празника.
32. Свети Роман је у историји хришћанског песништва остао са именом "Слаткопојац" ("Мелод"), и с правом се сматра једним од најбољих песника, због богатства мисли, дубине осећања, песничког надахнућа, лепоте језика. У својим песмама Црква га велича као милогласну фрулу Светога Духа, као свиралу црквену, као славуја божанствених песама, итд. -Исто тако, Свети Роман се сматра и творцем икоса, који су, по сведочанству светог Марка Ефеског, "заједно са кондацима били певани у прекрасним одајама (грчки: οικος - икас = дом, кућа одаја), где је свети муж имао обичај проводити ноћи у бдењу. Отуда су они и добили тај назив. Икосима се називају у Цркви подуже песме у част и спомен празника или у спомен преминулих. По својој садржини они су слични кондацима. Икос увек долази иза кондака, пошто представља разрађивање кондака.
33. Свети Роман живео и делао у другој половини петога и у почетку шестога века; упокоји се 510. године у Цариграду.
34. Максимијан Галерије - римски цар од 305. до 311. године.
35. To je био византијски цар Алексије I Комнен (1081 -1118 г.).
36. Преподобни Јован живео и подвизавао се у 12. веку.
37. Реч је о Севастији Јерменској, на североистоку Мале Азије.
38. Константин VI Порфирородни - византијски цар од 780. до 797. год. Царица Ирина његова мајка и супруга Лава VI, ревносна зашгитница иконопоштовања, у току 10 година управљала државом место сина, и после њега царовала до 802. године.
39. Агарјани или Сарацени - арабијски Бедуини. Назив Агарјани, који је Hajпpe означавао арапско скитачко разбојничко племе, касније су хришћански писци проширили на све Арабе, а затим је почео означавати муслимане уопште. Арабијски Бедуини називали су се Агарјани зато што су они, по јеврејском предању, били потомци Измаила, сина Агаре, робиње Авраамове. Емирима (арапска реч емир значи кнез) су се називали сви независни, тобожњи наследници Мухамеда по пореклу од његове кћери, који су предводили засебна племена и засебне групе Арабљана.
40. Тверска Савина (Сретењска) пустиња основана је преподобним Савом и Варсонуфијем Тверским, савременицима преподобног Саве Вишерског (њихов спомен празнује се 2 марта), 1397. године и налазила се на дваестак километара од Твера.
41. Вишера - река Новгородоке губерније, лева притока Волхове. Преподобни Сава настанио се на левој обали Вишере, на десет кило метара североисточно од Новгорода. To ce догодило 1414. или 1415. године.
42. Мала река, напоредо са Вишером, протиче кроз борову шуму.
43. Архиепископ Јован управљао Новгородском епархијом од 1387. до 1415. године.
44. Црква и келије подигнути у обитељи преподобнога Саве 1418. године са благословом архиепиокопа Новгородског светог Симеона († 1421. године). Спомен његов празнује се 10. фебруара и 15. јуна.
45. Новгородски архиепископ свети Јона управљао Новгородском црквом од 1458. године до саме кончине своје 1470. године. Спомен његов празнује се 5. новембра. - Овај долазак светог архиепископа у Савино-Вишерску обитељ био је 1461. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Григорије Просветитељ еп. Јерменски. Рођен у знаменитој фамилији, која је била сродна царској кући Персијској (цару Артабану) и Јерменској (цару Курсару). Када ове две куће заратише међу собом, Григорије се удаљи у Кесарију Кападокијску, где прво позна веру Христову, крсти се и ожени се. Из тога брака имаше два сина, Ортана и Аростана, и обојицу посвети на службу цркви. По смрти своје жене врати се Григорије у Јерменију и стави се на службу цару Тиридату. И служаше Григорије верно цару своме, и цар вољаше Григорија. Но када цар сазнаде, да је Григорије хришћанин, наљути се веома, и поче га саветовати да се одрекне вере Христове и поклони идолима. Не успевши у томе ништа Тиридат удари на Григорија тешке муке, и после многих мука баци га у једну дубоку јаму, испуњену сваким отровним гадом, да би га тако сасвим уморио. Но Бог свевидећи сачува жива св. Григорија у тој јами пуних 14 година. Тиридат потом настави гоњење хришћана у царству своме, и удари на један женски манастир, где беше 37 сестара са игуманијом Гајанијом. Када их све грозним мукама умори, полуде Тиридат, и беше као дивљи вепар. Сестри царевој пак јави се у сну неки муж пресветао и рече јој, да полудели брат њен неће оздравити докле се Григорије не извади из јаме. Извађен из јаме св. Григорије исцели и крсти Тиридата. По том Григорије, по жељи Тиридатовој, поста епископом Јерменије, и уз помоћ цареву, а најпре Божију, просвети сву Јерменију и околне стране вером Христовом. И сконча св. Григорије свој многотрудни живот у старости, око 335. год. На његово место би посвећен за епископа син му Аростан. који продужи дело свога оца, и телесног и духовног. Аростан беше један од 318 св. Отаца на I Васељенском Сабору.

2. Св. муч. Гајанија, Рипсимија, и осталих 35 монахиња, које погуби Тиридат због вере у Христа. Рипсимија света беше необичне лепоте, због чега је хтеде узети цар Диоклецијан за жену. Отуда и поче страдање свих 37 монахиња. Рипсимија се отказа да пође за цара зато што се беше посветила Христу као Женику своме. Тада је Тиридат савлађиваше да пође за њега, јер беше цар као опијен лепотом њеном. Но Рипсимија света опираше се свом силом цару безбожноме. „И онај који кнежеве Готске победи и Персијанце порази не могаше савладати једну девицу Христову". Јаростан цар предаде је на љуте муке (језик јој осекли, трбух расекли, и утробу просули), у којима Рипсимија предаде душу своју Богу. По том и остале монахиње бише похватане и мачем посечене. Над моштима ових св. мученица подигнут је знаменити манастир Ечмиадзински, близу Еривана, главни духовни центар Јерменски кроз многе векове.

3. Св. Михаил први митрополит Кијевски. На молбу великог кнеза Владимира послат од патријарха Цариградског у Русију, да крштава незнабожни народ и цркву утврђује и уређује. Св. Михаил крсти народ у Кијеву, Новгороду, Ростову и по многим другим градовима и селима; уреди цркву, постави епископе и презвитере, положи темељ Михаиловском манастиру у Кијеву, посла мисионаре међу Бугаре и Татаре, те многе и од њих придоби за Христа. И то и много другога кориснога учини овај светитељ за циглих 4 године. Упокоји се мирно 992. год. Мошти му почивају у лаври Печерској.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ГРИГОРИЈА, епископа и просветитеља Јерменског

ВЕТИ Григорије, просветитељ Велике Јерменије,[1] роди се од знатних и високородних, али тамом незнабожја помрачених, родитеља.[2] Отац његов Анак, родом Парћанин,[3] беше сродник персијског цара Артабана и брата његовог јерменског цара Курсара Анак се пресели у Персију при следећим околностима. Када Персијско царство паде под власт Парћана и персијским царем постаде Парћанин Артабан, Персијанцима беше тешко што се налазе под влашћу туђинаца. У то време у Персијанаца беше један знаменити велможа Артасир: он у договору са својим пријатељима једномишљеницима подиже устанак против цара Артабана и уби га, па сам ступи на престо персијских царева. А када цар јерменски Курсар чу за погибију свога брата Артабана, веома се ожалости, па сабра сву војску јерменску и зарати на Персијанце, светећи се за проливену крв братовљеву. Десет година војеваху Јермени против Персије, и многа јој зла причинише. Налазећи се у великој невољи и недоумици, Артасир се саветова са својим велможама на који начин да одоли нападајима непријатеља. Притом Артасир обећа да ће онога који убије Курсара учинити својим сацарем. На томе саветовању беше и Григоријев отац Анак: он обећа да ће без рата победити Курсара и на вешт начин убити га. На то му Артасир рече: Ако то урадиш, ја ћу на главу твоју ставити царску круну и ти ћеш царовати заједно са мном, а царство Парћанско остаће теби и твоме потомству.
Пошто се тако договорише и условише, они се разиђоше. Анак онда, за извршење скованога плана, узе себи у помоћ свога брата: они са целим домовима својим, са женама и децом, кренуше из Персије тобож као изгнаници, умакли од гњева Артасирова, и дођоше у Јерменију к сроднику своме цару јерменском. Овај их с радошћу прими, и давши им да се настане у његовој земљи, учини их својим блиским саветницима. Нарочито он повери Анаку све своје планове, па чак и себе самог, и постави га за првог саветника у свом царском савету; јер се Анак лукаво увуче у царево срце, док у своме срцу смишљаше како да убије цара, и вребаше згодну прилику за то.
Једном када цар беше на гори Арарату, Анак и његов брат изразише жељу да насамо поразговарају са царем, и говораху: Имамо ти тајно казати нешто веома важно и корисно. - И ушавши сами к цару када овај беше сам, они га нападоше мачевима, нанесоше му смртне ране, па изишавши узјахаше своје коње и појурише са жељом да се докопају Персије. Али после кратког времена у цареве одаје уђоше царски постељари и нађоше цара где лежи на поду једва жив и сав у крви. Страховито поражени тиме, они одмах известише о томе све војводе и велможе. Ови појурише по трагу за убицама, стигоше их код једне реке, убише и у воду бацише. Изранављени пак цар Курсар, умирући нареди да се побије сва породица Анака и његовог брата, жене њихове и деца. И то би учињено.
У време када убијаху породицу Анакову, један Анаков сродник дохвати два синчића Анакова - два одојчета још у пеленама: овог Григорија светог и његовог брата, сакри их код себе и одгајиваше их. Међутим у Јерменији се догоди велика смутња. Чувши за то, персијски цар Артасир крену са својом војском на Јерменију, освоји Јерменско царство и потчини га својој власти. Иза цара Курсара остаде мало дете по имену Тиридат; њега Артасир поштеде и посла у Римску земљу, где он, пошто одрасте и силно се разви, постаде војник. А спасена од погибије одојчад, два сина Анакова, један би узет у Персију, а други по имену Григорије, о коме ће и бити реч, би послат у Римску царевину. Када Григорије, одрасте, живљаше у Кесарији Кападокијској. Ту се научи вери у Господа нашег Исуса Христа, и би добар и веран слуга Господњи. Тамо се он и ожени и роди два сина, Ортана и Аростана, које он од колевке посвети на службу Господу. И када они постадоше зрели људи,
Ортан се удостоји презвитерског чина, а Аростан постаде пустињежитељ.
Убрзо после рођења ова два сина умре Григоријева с у пруга, и од тога времена блажени Григорије стаде још усрдније служити Богу, ходећи беспрекорно по свима заповестима и наредбама Господњим. У то време Тиридат, служећи у римској војсци, доби неки почасни чин, пошто је био царскога рода. Чувши за Тиридата, свети Григорије оде к њему, иако је знао да је његов отац Анак убио Тиридатовог оца Курсара. Чувајући тајну о убиству Курсара, он стаде верно служити Тиридата, својом верном службом сину Курсаревом искупљујући грех свога оца. Видећи како га свим срцем служи, Тиридат заволе Григорија; али потом дознавши да је Григорије хришћанин, разљути се на њега и ругаше му се. Но Григорије, не обраћајући пажњу на љутњу свога господара, и надаље држаше беспрекорну веру у Христа Господа,
У те дане би најезда Гота[4] на Римске покрајине, и тадашњи римски цар морао је кренути у рат противу Гота. Када римска и готска војска стадоше једна према другој, готове да се сударе, готски кнез стаде звати римског цара да њих двојица поделе мегдан. Но римски цар, бојећи се да сам изађе, стаде тражити таквога војника који би уместо њега могао изаћи на мегдан готскоме кнезу и одржати мегдан. Тако храброг војника цар обрете у Тиридату, обуче га у царско оружје, и као тобожњег цара посла место себе на мегдан готскоме кнезу. Ступивши у борбу са овим, Тиридат га савлада без мача, ухвати га жива и доведе к римском цару. Тим самим би однесена победа и над целом готском војском. Због тога римски цар узведе Тиридата на престо оца његова, и постави га за цара Јерменије, и закључи за њега мир између Јермена и Персијанаца. Заједно са Тиридатом, као верни слуга његов, отпутова у Јерменију и блажени Григорије.
Када цар Тиридат приношаше жртве идолима, а највише богињи Артемиди којој је свим срцем одан био, он често и усрдно мољаше Григорија да заједно с њим принесе жртву идолима. Григорије то одбијаше, изјављујући да ни на небу ни на земљи нема другог Бога осим Христа. Чувши ове речи, Тиридат нареди да Григорија ставе на тешке муке. И прво му у уста ставише између зуба дебело дрво, страховито му рашчепивши уста, тако да их он није могао саставити нити што проговорити. Затим му привезаше за врат огроман грумен соли па стрмоглавце обесише. Тако светитељ трпељиво висаше седам дана; осмога пак дана тукоше га немилице штаповима одозго; затим га у току других седам дана тако стрмоглавце обешена морише димом од ђубрета, запаљеног испод њега. А он, висећи, слављаше име Исуса Христа, и пошто му дрво би извучено из уста, он учаше људе што стајаху и гледаху његово мучење да верују у јединог истинитог Бога. Када пак видеше да светитељ остаје непоколебљив у вери и храбар у страдању, они му даскама стиснуше ноге и конопцима чврсто омоташе, па му у пете и табане гвоздене клинце набише, и онда наредише да хода. А он ходајући певаше псалам: Ради речи уста Твојих држим се путова оштрих (Пс. 16, 4); и још: Иде и плаче који носи семе да сеје; поћи ће с песмом носећи снопове своје (Пс. 125, 6). Тада мучитељ нареди да нарочитим оруђима савијају главу мученику, и наливши му у ноздрве сирће са сумпором и сољу, да га зашију у мех, напуњен чађу и пепелом. У таком положају светитељ проведе шест дана. После тога опет га стрмоглавце обесише, и силом му наливаху силну воду у уста и стомак, и притом му се ругаху: јер у њих, испуњених сваке бестидне нечистоте, не беше никаквог стида. Након оваквих мучења цар га опет стаде мамити лукавим речима да се поклони идолима. Но када свети страдалац то не учини, мучитељи га поново обесише и стругоше му ребра железним ноктима. И пошто му сво тело избраздаше железним ноктима, они га онда вукоше нага по земљи, начичканој оштрим железним клинцима. А када мученик претрпе све то, би бачен у тамницу, но тамо се силом Христовом обрете здрав.
Сутрадан свети Григорије би изведен из тамнице, и весела лица предстаде цару без иједне ране на телу. Видећи то цар се удиви. Но имајући још наде да ће Григорије испунити његову вољу, он стаде мирно разговарати с њим, да би га на тај начин привео своме зловерју. А када се свети Григорије не подаде умиљатим речима царевим, цар нареди да му обују гвоздене чизме, па ноге набију у кладе, и тако га држе три дана. А по истеку три дана цар позва к себи светог мученика и рече му: Ти се узалуд уздаш у Бога свог, јер никакве помоћи немаш од Њега. - Свети Григорије му одговори: Безумни царе, ти сам себи припремаш муку, а ја, уздајући се у Бога мог, нећу изнемоћи. Ја Њега ради не штедим тело своје, јер уколико се спољашњи човек распада, утолико се унутрашњи обнавља.
После тога цар Тиридат нареди да се растопи олово у котлу и да се тим оловом облива цело тело мученику; но мученик трпљаше све то исповедајући Христа непрестано. И док у то време Тиридат смишљаше на који би начин променио непроменљиво срце Григоријево, неко му из гомиле добаци: Не умртвљуј, царе, овога човека; он је син Анака који уби оца твога и предаде јерменско царство у плен Персијанцима.
Када цар чу ове речи, силна му ревност испуни душу за крв његова оца, и он нареди да Григорију вежу и руке и ноге и да га у граду Артаксату баце у дубоку јаму. А свакоме и сама помисао на ту јаму бејаше веома страшна, јер она беше ископана за осуђене на љуту смрт, пуна муља, шкорпија и сваковрсних отровних гмизаваца и црва. Бачен у тај ров, свети Григорије проведе у њему четрнаест година, остајући неповређен од гадова. По Божјем пак промишљању о њему, једна удовица бацаше му по парче хлеба којим он подржаваше свој живот. А Тиридат, држећи да је Григорије већ давно изгубио живот, престаде и мислити о њему. Потом он ратова са Персијанцима, покори њихову земљу све до Сирије, и врати се са великом победом и славом.
У та времена римски цар Диоклецијан разасла по целом царству људе да му нађу за жену најлепшу девојку. Такву девојку нађоше у лицу хришћанке Рипсимије која, заручивши своје девство Христу, живљаше у женском манастиру у посту и молитви под руководством игуманије Гајаније. Изасланици цареви наредише те би израђена Рипсимијина слика, коју и послаше цару. Слика се Рипсимијина веома допаде цару; освојен њеном лепотом, цар посла Рипсимији предлог да му постане жена. Но она завапи у срцу свом ка Христу: Нећу одступити од Тебе, жениче мој Христе, и нећу похулити на свето девство своје. - И пошто се она посаветова са сестрама и са својом игуманијом Гајанијом, она и све сестре побегоше тајно из манастира. И после неисказаних мука на путу, трпећи глад и безбројне тешкоће, оне стигоше у Јерменију и настанише се у близини града Арарата међу виноградима. Оне најјаче међу њима одлажаху у град и рађаху код људи, и тако зарађиваху храну себи и осталим сестрама. А тих сестара, које изабраше да тако страдају и трпе сваку муку и невољу туђинујући девства ради, беше тридесет седам на броју.
Добивши извештај да је Рипсимија са другим сестрама избегла у Јерменију, Диоклецијан посла јерменском цару Тиридату, са којим бејаше у великом пријатељству, писмо у коме му писаше: "Неки хришћани преварише Рипсимију, коју сам хтео да узмем себи за жену, те она изабра скитати се са стидом по туђим земљама неголи бити мојом женом. Молим те, пронађи је, па је или пошљи к нама, или је, ако хоћеш, узми себи за жену".
Тиридат одмах нареди да свуда траже Рипсимију, и када дознаде где се налази он заповеди да се наоколо постави стража, да она не би побегла. Обавештен пак од оних који су видели Рипсимију да је она чудесно лепа, он се распали пожудом за њом и посла јој накит достојан царског достојанства, да украшена њиме буде доведена к њему. Али она, по савету Гајаније, под чијим се руководством васпитавала од младости, одби сав тај накит и не хте да иде к цару Тиридату. Сама пак игуманија Гајанија рече царевим посланицима: Све ове девојке већ су заручене Небеском Цару, и немогуће је да која од њих ступи у земаљски брак. - Кад она то рече, изненада пуче страховит гром, и чу се глас с неба који говораше девојкама: "Будите храбре и не бојте се, јер сам ја с вама". - Од треска овога грома послани војници се толико уплашише, да на земљу падоше, а неки с коња попадаше и изгибоше, јер их коњи ногама изгазише. Остали се вратише к цару страховито преплашени, и испричаше све шта се десило.
Бесан од љутине, цар посла једнога од кнезова са великим одредом војске да све девојке мачевима исеку, а Рипоимију доведу силом. Када војници са исуканим мачевима наиђоше, Рипсимија рече кнезу: Не погубљујте ове девојке, а мене водите к вашем цару. - Војници је узеше и поведоше, не учинившн никакво зло осталим девственицама, које се по њиховом одласку сакрише. Рипсимија пак идући путем призиваше у помоћ Христа, Женика свог, и вапијаше к Њему: Избави од мача душу моју, из пасјих шапа јединицу моју (Пс. 21, 21). А када Рипсимија би уведена у царску ложницу, она подиже горе своје телесне и душевне очи, и усрдно се са сузама мољаше Богу да Он свемоћном руком Својом сачува неповређеном девственост њену. При томе она спомињаше чудесну и милостиву помоћ Његову, коју Он у старо време указиваше људима када су се налазили у опасностима: како Он спасе Израиљце из руке фараонове и од потопљења, сачува неповређеним Јону у китовом трбуху, очува читаве Три Младића у пећи од огња, избави блажену Сузану од прељубочиних стараца. - и мољаше она Бога да и њу тако спасе од Тиридатава насиља. У то време цар уђе код ње, и угледавши необичну лепоту њену удиви се, и силно је пожеле. Гоњен злим духом и телесном похотом, он јој приступи, и грлећи је он покушаваше да је силује; но она, укрепљавана силом Христовом, чврсто му се одупираше. Цар се дуго бораше с њом, али јој не могаде учинити никакво зло: јер ова света девојка помоћу Божјом показа се јача од славног и силног војника Тиридата. И ето он, који некада без мача победи Готскога кнеза и порази Персијанце, сада не би у стању савладати једну Христову девственицу, јер се њој даде снага одозго, као некада првомученици Текли.
Не успевши ништа, цар изађе из ложнице и нареди да се пошаље по Гајанију, знајући да је она била учитељица Рипсимијина. Њу брзо нађоше и доведоше к цару. И моли је цар да убеди Рипсимију да му испуни вољу. А Тајанија, дошавши код Рипсимије, стаде јој говорити латински, да присутни Јермени не би разумели оно што она говори. И она говораше Рипсимији ие оно што жељаше цар, већ оно што беше корисно по девственичку чистоту њену: јер она од све душе учаше Рипсимију и упућиваше да до краја сачува своју девственост; да има на уму љубав Христа, Женика свог, и венац припремљен девствености њеној; и да се боји страшнога суда и пакла, који ће прогутати оне који Не држе завет свој. И говораше јој Гајанија: Боље ти је, девственице Христова, овде умрети времено неголи тамо вечно. Не знаш ли шта у Еванђељу каже прекрасни Женик твој, Исус Христос: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Никада немој пристати на грех, макар те нечестиви цар и убио. То ће пред твојим чистим и бесмртним Заручником небеским бити најбоља похвала твојој девствености.
Међутим неки од присутних који су знали латински језик разумеше шта Гајанија говори Рипсимији, и то казаше осталим царским слугама. Ови онда стадоше камењем бити Гајанију по устима и поломише јој зубе настојавајући да она говори оно што цар наређује. Но пошто Гајанија не престајаше учити Рипсимију страху Господњем, њу одвукоше одатле. А цар, после дуге и мучне борбе са Рипсимијом, увидевши да ништа не може успети, стаде као бесомучник тући себе и ваљати се по земљи. И у то време, пошто се већ беше смркло, Рипсимија побеже и утече из града а да је нико не примети. И пронашавши своје сестре саподвижнице, она им исприча о својој победи над непријатељем и о томе како остаде неоскврњена. Чувши то, све оне величаху и благодараху Бога што сачува од срамоте невесту Своју. И сву ту ноћ оне певаху, молећи се Христу, Женику свом.
Сутрадан нечестивци опет ухватише Рипсимију, и љутом је смрћу уморише. Најпре јој језик одсекоше, затим је нагу свукоше, па јој руке и ноге између четири стуба растегоше и привезаше, и онда је свећама палише. После тога јој оштрим каменом трбух распорише, те јој сва утроба испаде. Напослетку јој очи ископаше и сву је на комаде исекоше. И тако она пу1 тем горке смрти отиде ка сладчајшем Женику свом - Христу.[5]
После тога ухватише и остале девственице, сестре и саподвижнице свете Рипсимије, њих тридесет три, и мачем их погубише, а тела њихова бацише зверовима да поједу. Игуманија пак Гајанија би уморена најљућом смрћу, са друге две сестре што беху са њом. Њима најпре сврдлом пробушише ноге, па их главачке обесише, и живе их одераше; потом им отпозади провртеше вратове, извукоше им језике и одсекоше; онда им оштрим каменом расекоше трбух, извукоше отуда изнутрицу, па им најзад главе одрубише. И тако оне отидоше Заручнику свом - Христу.
Међутим Тиридат, будући као без ума, једва у шести дан после смрти ових девственица дође к себи, и оде у лов. Но по чудесном и дивном промишљању Божјем, њега на том путу снађе таква казна, да он у стању бесомучности изгуби не само ум него и сам човечански изглед, и доби свињски изглед, поставши по свему налик. на дивљег вепра, као некад цар вавилонски Навуходоносор: јер место човека сви гледаху пред собом вепра. И не само цар, него и све војводе и војници и уопште сви они који одобраваху убијање оних светих девственица, постадоше бесомучни, и јураху по дубравама и пољима, кидајући одећу на себи и једући своје сопствено тело. Тако, гњев Божји не задоцни казнити их за невину крв, и ни од кога им не би помоћи: јер ко је могао задржати овај љути гњев Божји?
Но милосрдни Бог, који се не гњеви до краја нити заувек непријатељује, и који често кара људе на њихову корист, да би срца њихова окренуо на боље, покренут Својим обичном милосрђем, помилова и њих, на следећи начин: царевој сестри Кусародукти јави се у сну у великој слави неки страшан човек и рече јој: "Тиридат неће оздравити, ако Григорије не буде изведен из јаме". - Пренувши се из сна, Кусародукта исприча ближима својим виђење своје, и свима овај сан изгледаше бесмислен, јер ко је могао очекивати да је Григорије, бачен у муљ међу сваковрсне гмизавце, остао жив после четрнаест година проведених тамо. Ипак они одоше до јаме и громко викнуше говорећи: Јеси ли жив, Григорије? - И одговори Григорије из јаме: Жив сам благодаћу Бога мог.
И изведен би из јаме Григорије: блед, сав обрастао у косу, дугачких ноктију, сув и поцрнео од блата и крајње оскудице. И пошто светог паћеника умише, и у нову одећу обукоше, и храном поткрепише, они га поведоше к цару који имађаше изглед вепра. И сви изиђоше к светом Григорију са великим поштовањем, клањаху му се, припадаху к ногама његовим и мољаху га да он умоли свога Бога и испроси исцељење цару, војводама и војницима његовим. Но блажени Григорије их најпре упита за тела убијених светих девственица, пошто она лежаху девет дана непогребена. И пошто покупи разбацана тела светих девственица, и оплака бездушну свирепост незнабожних мучитеља, он чесно погребе света тела њихова. После тога он поче учити мучитеље да се одврате од идола и поверују у јединог Бога и Сина Његовог Исуса Христа, да би се на тај начин удостојили Његове милости и благодати. И он им објави да га је Господ Бог сачувао жива у јами, где га често посећиваше анђео Божји, да би њих привео од таме идолопоклонства к светлости вере. А учећи их вери у Христа, свети Григорије им налагаше покајање. И видевши њихово смирење, он им нареди да подигну велику цркву, што они и учинише за кратко време. У ту цркву свети Григорије унесе са великом чешћу тела блажених мученица, постави у њој крст и наложи народу да се тамо сабира и моли. Потом он приведе цара Тиридата к телима светих девственица, које он погуби, да им се моли, и да их моли да се оне помоле за њега Господу Исусу Христу. А када цар то учини, њему би враћен човечански изглед; од бесомучних пак војвода и војника бише отерани зли дуси; и тако сви бише исцељени. И ускоро се сва Јерменија обрати ка Христу; народ поруши идолске храмове и место њих подиже цркве Богу. Цар пак пред свима отворено исповедаше грехе своје и свирепост своју, и казиваше какву казну и какву благодат Бог показа на њему. И постаде цар вођ на сваком добром делу. И посла светог Григорија у Кесарију Кападокијску код архиепископа Леонтија да га посвети за епископа. Враћајући се из Кесарије после рукоположења, свети Григорије поведе отуда са собом многе достојне презвитере. И свети Григорије крсти цара, војводе, сву војску, и сав остали народ, почевши од царедвораца па до последњег сељака. На тај начин свети Григорије приведе к исповедању истинитог Бога безбројно мноштво људи, подижући храмове Божје и приносећи у њима бескрвну жртву.
Путујући из града у град, свети Григорије рукополагаше свештенике, осниваше школе и постављаше у њима учитеље; - једном речју, чињаше све што беше корисно и потребно Цркви и служењу Богу. Цар пак раздаде црквама Божјим богата имања. Свети Григорије приведе Христу не само Јермене, него и житеље других земаља, као: Персијанце, Асирце и Миђане. Он устроји мноштво манастира, у којима дивно цветаше еванђелско усавршавање.
Пошто све тако дивно уреди, свети Григорије се п1овуче у пустињу, где и живот свој времени богоугодно заврши.[6] А цар Тиридат живљаше у таким подвизима врлина и уздржања, да у томе беше раван монасима. На место светог Григорија би посвећен за епископа син му Аростан, човек великих врлина, који од младости провођаше монашки живот, и у Кападокији би рукоположен ради устројења цркава Божијих у Јерменији. Њега цар посла на Васељенски сабор у Никеји, сабран противу аријанске јереси, и беше један од триста осамнаест светих отаца.
Тако Јерменија поверова у Христа, и служаше Богу дуго време цветајући свима врлинама и смирено славећи Бога у Христу Исусу Господу нашем, коме слава сада и увек и кроза све векове Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ГАЈАНИЈЕ, РИПСИМИЈЕ и са њима 70 МУЧЕНИКА, и осталих 32 ДЕВСТВЕНОМУЧЕНИЦЕ

ЖИВОТ и страдање и погубљење ових светих мученика и мученица опширно описани у Житију светог Григорија, епископа и просветитеља Јерменије, под 30 септембром.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МИХАИЛА, митрополита Кијевског

СВЕТИ Михаило би првим митрополитом Кијевским и Сверуским. Управљао Руском црквом у дане светог равноапостолног кнеза Владимира. Освојивши грчки град Корсун,[7] кнез Владимир прими тамо свето крштење и ступи у брак са принцезом Аном, рођеном сестром Византијских царева.[8] Чврсто решен да светлошћу Христове вере просвети сву велику државу своју, равноапостолни кнез одмах затим посла из Корсуна изасланство у Цариград к царевима и патријарху са молбом: да пошаљу црквене пастире ради крштавања Руске земље, помрачене тамом идолослужења, и ради управљања Руском црквом. Цариградски патријарх свети Никола Хрисоверг[9] заједно са сабором епископа изабра и постави за митрополита Русије Михаила, мудрог разумом, поучљивог и светог животом.[10]
Добивши од патријарха потребна упутства, митрополит Михаило крену кнезу Владимиру, у пратњи одређеног духовенства да му помаже у управљању, шест епископа и многобројних презвитера и клирика. Са великом радошћу и слављем кнез срете светитеља, и ускоро после тога заједно с њим и са супругом крену у престони Кијев. Путовање новокрштеног кнеза и новопостављеног митрополита ка мајци градова руских би као неки свештени поход за искорењење незнабожног многобожја и идолослужења у Владимировој дедовини: јер они ношаху са собом свете мошти, крстове, иконе и свештене црквене сасуде; њих праћаше крстоносна војска - црквени пастири, дошли из Грчке и поведени из освојеног Корсуна.
Сво кратко време управљања светог Михаила Руском црквом прође у апостолским трудовима: у проповедању Еванђеља незнабошцима, у крштавању њих и утв5рђивању у вери новопросвећених. По речима црквене песме,[11] свети Михаил "земљи Руској, поробљеној убогошћу неверја, донесе из Цариграда Христово Еванђеље и дарова јој га". Прво дело светог Михаила на месту његовог архипастирског служења би крштење кнежеве породице - његових синова, затим крштење кнежевих великаша бојара.
Наша Црква велича светитеља Михаила као крститеља престонога Кијева, и пева: "поноси се град Кијев до данас одевен ризом крштења од тебе, светитељу". С великим трудом, али и с великим успехом, би извршено ово важно дело. Свети митрополит, епископ и многобројни презвитери учаху непросвећени народ вери Христовој, припремајући га за примање светог крштења, рушећи његова многобожачка сујеверја, "сецивом еванђелског учења посецајући идолске кипове". У то време кнез Владимир својом влашћу доприношаше успесима њихове проповеди: он нареди својим слугама да поруше идоле исмевајући их, а народу од најмлађег до најстаријег - људима и женама, знатнима и обичнима, робовима и слободнима, да у одређени дан иду на реку да се крсте. И сабраше се житељи Кијева на обали Дњепра ради крштења, које изврши свети Михаило са многобројним духовништвом, у присуству кнеза, његове породице и бојара.
Крштењем Кијева би постављен чврст почетак за просвећивање Русије светлошћу еванђелске истине: вера Христова, коју исповедаху кнеза и бојари, постаде вером и руске престонице. Али сада је било потребно учинити је вером целе земље Руске с краја на крај, целе земље која је била под Владимировом влашћу, и над којом је за црквено управљање био постављен свети Михаило. Светитељева је дужност била да сабере стадо словесних оваца, да би и м . био пастир и учитељ. Зато ревносни архипастир, уз сарадњу равноапостолног кнеза, жуди да по градовима земље Руске засади веру Христову. Црква штује светог Михаила као сведока истине и проповедника Еванђеља Христова, који почупа "трње многобоштва и посеја плодоносно семе у земљи Руској". Најглавнији градови Русије после Кијева у то време беху: Велики Новгород, престоница северних покрајина кнеза Владимира, и Велики Ростов, главни град Заљеске земље. Свети Михаил изврши путовања у та два града ради обраћења незнабожаца у Христову веру. Године 990, праћен епископима и кнежевим војводама Добрином и Анастасом Корсуњанином, светитељ посети Новгород; ту поруши идоле, многе крсти, сагради неколико цркава и постави при њима презвитере. Наредне године он предузе тако исто путовање са проповеђу Еванђеља у Ростов. Овога пута успех његове проповеди беше значајнији: он крсти безброј људи, подиже много цркава, постави при њима презвитере и ђаконе, установи поредак црквеног богослужења и управљања.
Године 992 свети митрополит Михаило се упокоји. Свети Владимир неутешно тугова и плака за њим, пошто у преминулом светитељу он изгуби не само доброг и ревнооног пастира, него и мудрог саветника свог у пословима државне управе.
Још одмах после крштења Кијева свети Михаил благослови кнеза Владимира да подигне Десјатини храм у част Пресвете Богородице. Светитељ не доживе да види довршење овога храма, али овај храм прими његове остатке, јер он би сахрањен у њему.
У дванаестом веку обретене као нетљене, чесне мошти светог Михаила бише тада пренесене у Кијево-Печерску лавру, у Антонијеву пештеру; а одатле 1730. године изнесене. у Велику Успенску цркву лавре, где нетљено почивају до данашњега дана.[12]

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦА ДВЕЈУ ЖЕНА

ВРЛИНАМА себе украсивши, оне пострадаше за Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СТРАТОНИКА

ПОСТРАДАО за своју веру у Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРДОНИЈА

ЖЕРАВИЦУ му ставили на пупак; и тако скончао за Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ ХИЉАДУ МУЧЕНИКА
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Јерменија - планинска земља између реке Куре и горњих токова река Тигра и Еуфрата, насељена Јерменима; њоме управљали јерменски цареви од другог века пре Христа до петог века после Христа; називала се Великом Јерменијом за разлику од Мале Јерменије, која се налазила између горњих токова река Еуфрата и Галаса и улазила у састав царства Митридата Понтијског, а од 70 године после Христа - У састав Римске царевине. Почеци хришћанства у Јерменији односе се на апостолско доба; по предању, тамо су проповедали апостоли: Тадеј, Вартоломеј и Симон Кананит.
2. Свети Григорије родио се око 257 године.
3. Парћани живели у Парћији, земљи која је заузимала простор где се налази данашња област Хорасана у Персији. Становништво најпре било потчињено Персијанцима; од 156 год. пре Христа до 299 год. после Христа Парћија је била независна царевина, па опет покорена од Персијанаца.
4. Готи - Германско племе, које је првобитно живело на југоистоку од Балтичког Мора. У доба велике сеобе народа (пети век) ово се племе раздели на Источне Готе (= Остготе), којих се царство налазило (у четвртом веку) у данашњој јужној Русији и простирало се до реке Дона, и на Западне Готе (= Вестготе), који су живели у суседству са Источним Готима.
5. Ово се збило почетком четвртога века.
6. Свети Григорије преставио се око 335 године.
7. Корсун - иначе Херсон Таврички - стародревни град грчки на југозападној обали Тавричког полуострва или Крима, у близини данашњег Севастопоља. Од тог града данас постоје само рушевине.
8. То се догодило 988 године. У то време византијски цареви беху: Василије II Бугароубица и његов брат Константин VIII, синови цара Романа II. Скоро све време они су царовали заједно: Василије од 975 до 1025 год., Константин од 979 до 1028 године.
9. Св. Никола II Хрисоверг управљао Цариградском црквом од 983 до 996. године.
10. Подаци о животу св. Михаила до његовог постављења за митрополита; нису се сачували; а о његовом пореклу једни летописи веле да је Сиријац, а други - да је Бугарин.
11. Овде и надаље наводе се речи из службе светитељу Михаилу.
12. Спомен светог Михаила првобитно се празновао 15 јуна, по предању дан његове кончине. Од 1730 год. празновање је пренесено на 30 септембар.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Кириак Отшелник. Рођен у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Отац му Јован беше презвитер, а месни епископ Петар сродник његов. У раној младости постави га епископ за чтеца саборне цркве. Читајући Св. Писмо млади Кириак дивљаше се Промислу Божјем, како прослави све истините слуге Бога живога, и како устроји спасење рода људског. У 18. години својој одведе га жеља за духовним животом у Јерусалим. У Јерусалиму ступи у манастир некога Божјег човека Евсторгија, који му даде почетна упутства у монашком животу. По том оде св. Јевтимију, који га прозре као будућег великана духовног, обуче га у схимну и посла на Јордан св. Герасиму, где Кириак проведе 9 година. По смрти Герасимовој опет се врати у манастир св. Јевтимија, где оста на безмолвију 10 година. После тога мењаше место за местом бегајући од славе људске. Подвизаваше се и у обитељи св. Харитона, где најзад и сконча свој земни пут навршивши 109 година живота. Прослављени подвижник и чудотворац св. Кириак је био крупан и снажан телом, и такав остао до дубоке старости, и поред тешког поста и бдења. У пустињи се понекад годинама хранио само сировим зељем. Ревновао је много за веру православну изобличавајући јереси, нарочито јерес Оригенову. За себе је говорио, да га од како је монах сунце никад није видело да једе нити да се гневи на кога. По уставу св. Харитона монаси су јели само једанпут дневно, и то по заласку сунца. Беше Кириак светило велико, стуб Православља, дика монасима, моћни исцелитељ болних, и благи утешитељ тужних. Пожививши дуго на корист многих пресели се у вечну радост Господа свога 557. год.

2. Св. муч. Дада и Говделај. Дада – великаш Персијски и сродник цара Сапора, а Говделај син истога цара. Када св. Дада јавно исповеди веру своју у Христа, нареди цар Сапор, те га мучише љутим мукама. Но при тим мукама Дада сотвори именом Христовим чудеса велика, која тако силно утицаше на сина царева Говделаја, да и он поверова у Христа. Незнабожни цар не поштеди ни сина свога, него и њега удари на тешке муке. И Дада и Говделај прославише Бога истрајним трпљењем и многим чудесима, и у мукама предадоше Богу душе своје. Пострадаше у IV столећу. Са њима пострадаше – јер повероваше у Христа – и сестра Говделајева Каздоја и главни жрец Гаргал.

3. Св. Теофан Милостиви. Богат грађанин из Газе. Толико беше милостив, да раздајући своје имање ништим и сам обништа. Пред конац живота нападе га водена болест, и он у тој болести издахну. Но из његовог тела потече целебно миро, којим се болни исцељиваху.

4. Св. Марија Палестинска. Била најпре чтеца Псалтира при цркви Васкрсења у Јерусалиму. Па како беше красна лица, то су се многи гледајући је саблажњавали греховним помислима. Да не би била повод греха других људи Марија се удаљи у пустињу Сукијску, са једном котарицом боба и једном тестијом воде. 18 година проживе св. Марија у пустињи, и силом Божјом нити јој неста боба ни воде. Застали је још живу а по том и сахранили ученици св. Кириака.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЈАКА ОТШЕЛНИКА[1]

Преподобни Киријак рођен је у Коринту, од оца Јована, презвитера свете саборне цркве, и матере Евдоксије. Рођен је у последње године царовања Теодосија Млађег.[2] Сродник преподобнога епископ Коринтски Петар произведе га у раној младости за чтеца саборне цркве у Коринту. Киријак свесрдно читаше од јутра до мрака и од мрака до јутра божанствене књиге Светога Писма, дивећи се како Бог од самог почетка света све премудро уреди за спасење људско, како у сваком нараштају удостоји велике части и дивно прослави оне који Му угодише. Јер Он Авеља прослави због жртве; Еноха пренесе у рај зато што Му угоди; Он сачува од потопа Ноја, ту искру рода људског, због његове праведности; Аврама учини оцем многих народа због вере његове; показа да Му је пријатно Мелхиседеково побожно свештенство; узвелича Јосифа због његовог целомудрија; у лицу Јова даде целоме свету пример трпљења; Мојсија начини законодавцем; Исусу Навину даде силу да заустави сунце и месец; јави у Давиду пророка, цара и праоца Христа Спаситеља; пламен Вавилонске пећи претвори у росу за Младиће. Но највише се Киријак дивљаше размишљајући о бесеменом зачећу и рођењу Христа Спаситеља, како Дјева постаде Мајком, очувавши неповређеним своје девство, како Бог Реч не измењујући се постаде човек, заплени крстом ад и, згазивши заводника - змију, опет уведе Адама у рај. Размишљајући о томе и читајући житија светих, блажени Киријак гораше духом, и срце му се отвори за страх Божји, и он стаде жудети да подражава угоднике Божје, и смишљаше како да отпутује у свети град Јерусалим, и тамо, одрекавши се света, служи јединоме Богу. Заузет таквим мислима, он једне недеље чу у цркви где се читају из Еванђеља ове Христове речи: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе и узме крст свој, и иде за мном (Мт. 16, 24). Схвативши да се ове речи односе на њега, Киријак одмах изиђе из цркве, и не говорећи нико ме о својој намери оде на пристаниште; тамо нађе једну лађу која је ишла за Палестину, уђе у њу с надом у Бога, и отпутова на њој. Киријаку беше осамнаест година када, као други Јаков, отиде из дома оца свога оставивши све ради Бога. И убрзо стиже у свети град Јерусалим, где епископом беше Анастасије; то би у осмој години његовог епископствовања и у деветој години царовања цара Лава.[3]
Посетивши света места, Киријак дође к неком човеку Божјем по имену Евсторгију, који беше устројио манастир близу Светога Сиона. Овај га прими, и Киријак проведе тамо зиму. Гледајући подвиге монаха, Киријак се и сам поче подвизавати у монашком животу, и као по лествици он узлажаше из силе.у силу на врх врлинског живота. Но живећи у обитељи Евсторгија он слушаше од многих о светом Јевтимију,[4] који је устројио лавру у пустињи, и о савршеном живљењу његовом; стога он умоли блаженог Евсторгија да га отпусти у Јевтимијеву лавру, јер је волео пустињу и желео да живи у њој. Поучивши Киријака како ваља, Евсторгије га отпусти с молитвом и благословом к преподобном Јевтимију. Јевтимије га с љубављу прими, провидећи у њему будуће дарове Божје, и убрзо га својим рукама обуче у схиму и посла на Јордан к светоме Герасиму,[5] који беше заменио великог Теоктиста[6] који отиде ка Господу. Видећи да је Киријак још сувише млад, свети Герасим му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да врши разна послушања.
Киријак се показа готов на све трудове, и пребиваше у кујни секући дрва, носећи воду и спремајући јела; уопште свако послушање он вршаше с благодарношћу, и дан и ноћ не дајући себи одмора он изнураваше тело своје. Дању је свесрдно радио за манастир, а ноћу је стајао на молитви, мало кад предајући се сну; а постио се строго: јео је сваки други дан хлеб и воду. Када се пак дешавало да по обичају у празничне дане окуси мало вина, он га је разблажавао водом; тако је и јелеј разблажавао.
Видећи тако уздржање у младим годинама његовим, преподобни Герасим се дивљаше томе и заволе Киријака. У Герасима бејаше обичај да у Свету Четрдесетницу одлази у најдубљу пустињу, звану Рува, куда се каткад повлачио и преподобни Јевтимије. љубећи блаженог Киријака због његовог великог уздржања, преподобни Герасим је водио њега са собом у пустињу. Тамо се Киријак сваке недеље причешћиваше Светим Тајнама Христовим из руку Герасимових. Тако провођаху они у пустињском молитвеном тиховању до Цвети, и онда се враћаху у обитељ са великом коришћу по своју душу.
Након извесног времена престави се преподобни отац наш Јевтимије, о чему преподобни Герасим сазнаде налазећи се у својој келији, јер виде анђеле Божје где с радошћу узносе на небо душу преподобнога Јевтимија. И он одмах узе са собом Киријака и крену у лавру Јевтимијеву, и нађе преподобнога преминулог у Господу. Сахранивши чесно тело његово, Герасим се са својим љубљеним учеником врати у своју келију.
Девете године по доласку Киријаковом у Палестину, велики угодник Божји Герасим пређе из земаљских у вечне обитељи. Тада Киријак, коме беше двадесет седам година, поново се врати у лавру преподобног Јевтимија, где некада из његових светих руку прими анђелски образ. У то време игуманом лавре беше Илија; измоливши од њега усамљену келију, Киријак стаде живети у њој молитвено тихујући. У лаври нађе он себи друга, монаха Тому, великог и савршеног по животу постника, и према њему стече велику љубав у Духу Светом; и беху од корисги један другоме, јер обојица беху пуни благодати Божје. Али то пријатељско друговање они нису уживали дуго, јер их воља Божја раздвоји. Блажени Тома би послан од ђакона Фида у Александрију да купи за манастир неке потребне ствари. При томе њему епископ Мартирије[7] уручи писмо за архиепископа Александријског Тимотеја.[8] Када Тома предаде писмо архиепископу Тимотеју, овај га задржа прозревши благодат што беше у њему, хиротониса га за епископа и посла у Етиопију.[9] Отишавши тамо, блажени Тома просвети сву Етиопију, и сатворивши многа знамења и чудеса он се показа добри пастир повереног му стада.
Лишен доброга друга, монаха Томе, свети Киријак наложи на себе завет дубоког ћутања, и живљаше, затворивши се у келији, као у гробу, разговарајући само са Богом јединим. И остаде у тој обитељи десет година, и у њој би рукоположен за ђакона. У то време оба манастира, Јевтимијев и Теоктистов, имађаху подједнако општежиће и исто уређење, држећи се устава великог Јевтимија. Међутим враг посеја неку смутњу и направи између два манастира раздор и подељеност. Ожалошћен тиме, свети Киријак оде у манастир Сукијски, основан и уређен преподобним Харитоном. Пошто би тамо примљен као искушеник, он стаде проходити послушања. Провевши четири године на разним дужностима, у пекари и у болници, и задовољивши све оце, њему би допуштено да врши ђаконску службу. Након пак три године, у својој четрдесетој години, се би постављен за презвитера, а потом би одређен за канонарха,[10] и то послушање обављаше осамнаест година. У том Сукијском манастиру он проведе преко тридесет година. Сам он говораше да док је био канонарх сунце га никад није видело да једе нити да се гневи на кога. А говораше и то, да је свако вече, ставши у келији на молитву, читао и певао псалтир све до клепања клепала за полуноћно богослужење.
Зажелевши да води још строжији живот, преподобни Киријак у својој седамдесетој години пође у пустињу. Он узе са собом једнога ученика, и после много дана путовања он дође у пустињу, звану Натуфа, и настани се у њој. Немајући ништа за исхрану, јер зеље те пустиње беше веома горко, он се помоли Богу и, верујући у Његову доброту, рече ученику: Иди чедо, набери зеље и свари га; благословен свемогући Бог, Он ће нас тим зељем исхранити! - Ученик поступи по светитељевом наређењу: и Бог који храни све који се у Њега уздају, претвори горчину тога зеља у сладост, и они се храњаху њиме четири године. При крају пак четврте године о Киријаку чу од пастира што пасијаху у пустињи овце старешина комита[11] из Текује, па натовари товар хлеба на магарца и дође к преподобном Киријаку, просећи његов благослов и молитве. Помоливши се, преподобни разговара с њим много о стварима корисним по душу, па га отпусти с благословом; и од тада они стадоше јести тај хлеб. Међутим ученик једном свари зеље без наређења свог блаженог старца, и када окуси од њега он осети тако неподношљиву горчину, да просто изгуби глас од превелике горчине. Схвативши узрок његове онемелости, старац се помоли над њим и причести га Пречистим Тајнама, и тако сатвори здрава. При томе он му даде ову поуку: Бог неће да чини чудеса свагда него само у време наше крајње невоље и нужде. Тако, када ми не имађасмо хлеба, Бог нам заслади зеље, да бисмо га могли јести; а сада ми имамо хлеба, и каква је потреба за тим чудом да се горко зеље претвара у слатко?
У току времена они хлебови бише поједени, те опет настаде оскудица у храни. Тада старац поново рече ученику: Благословен Бог, чедо; набери и свари зеље. - Ученик изврши наређење. И када дође час обеду, ученик не шћаше окусити бојећи се да опет не настрада; а старац, осенивши вариво крсним знаком, окуси прво сам, затим и ученик, гледајући на старца, усуди се окусити, и ништа им не нашкоди, јер видеше да је јело слатко као и раније; и отада се опет храњаху тим зељем.
У петој години боравка преподобног Киријака у пустињи, о блаженом чу неки човек, родом из Текује, и доведе к њему сина свог, кога о свакој мени месеца мучаше љути бес, и моли светитеља да се смилује на сина његова и истера из њега тог злог мучитеља. Сатворивши молитву за болесника, преподобни га помаза јелејем изображавајући на њему крсни знак, и изгна беса. И човек се врати кући својој са здравим сином и свима причаше о овом чуду.
Глас о светом подвижнику пронесе се по целом крају оном, и стадоше многи долазити к њему: један ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговара с њим и добије што корисно за душу. Но свети Киријак, избегавајући славу људску, оде у унутрашњу пустињу, звану Рува, и проведе у њој пет година, хранећи се корењем зеља званог мелагрија и младим стабљикама троке. Међутим, и тамо пронађоше светитеља неки, и доношаху к њему своје болеснике и страдалце од нечистих духова, и он их исцељиваше све крсним знаком и молитвом.
Не налазећи и ту покоја себи, свети подвижник оде из Руве, и настани се у пустом и забаченом месту, где не беше ниједног отшелника. То се место зваше Сусаким, и беше удаљено од Сукијског манастира деведесет попришта. Ту су се некад састајале две реке, које су потом пресушиле, и од њих остало само дубоко и широко корито. По мишљењу неких, то су биле реке Итамске, о којима Давид говори у псалмима, обраћајући се Богу: Ти си исушио реке Итамске (Пс. 73, 15). И проведе тамо преподобни Киријак седам година, водећи анђелски живот. Међутим, по Божјем попуштењу, настаде у тим крајевима глад и помор, и оци Сукијске лавре, уплашивши се ове опасности, одоше к светом Киријаку и молише га да пређе у њихов манастир: јер они вероваху да ако свети Киријак буде с њима, гњев ће се Божји одвратити од њих; као што и би. Дошавши на молбу братије у Лавру, преподобни Киријак стаде живети близу манастира у отшелничкој пећини, у којој је раније живео преподобни Харитон.
У то време јачаше Оригенова јерес, на чије искорењење свети Киријак уложи много труда: молитвом и речју он сатираше безбожно учење јеретичко, заблуделе одвраћаше од заблуде, а православне утврђиваше у вери. О томе писац овог житија Кирило, говори овако: У то време, изишавши из лавре Јевтимија Великог ја дођох у лавру светог Саве[12] к преподобном епископу Јовану Молчалнику.[13] Овај ме посла са писмом к ави Киријаку, извештавајући га о раздору изазваном у Светом Граду од стране јеретика и молећи га да се усрдним молитвама обрати Богу, да што пре сруши високоумље јеретичких вођа, Нона и Леонтија, који понављаху Оригенове хуле на Христа. Дошавши у Сукијску обитељ, ја одох у пештеру преподобног Харитона, и поклонивши се блаженом Киријаку предадох му писмо, и поред тога рекох му усмено што ми дивни Јован Молчалник беше наложио. А преподобни ми рече: "Нека не тугује отац који те посла, јер ћемо скоро, благодаћу Божјом, видети пад јереси". И прорече он скору смрт Нона и Леонтија који проповедаху Оригеново учење. Продужујући своју поучну реч, преподобни Киријак ми доказиваше безумље и обману оригениста, и каза ми да му је Божанским откривењем показана штетност ове јереси и погабао заведених њоме. Затим дознавши из разговора да сам црноризац из лавре великога Јевтимија, блажени ми рече: "Дакле, брате, ти си из мога манастира". И стаде ми много причати о светом Јевтимију на корист душе моје. И нахранивши душу моју корисним казивањима и слатком беседом својом, он ме отпусти с миром. И ускоро затим зби се пророчанство блаженог Киријака, јер вође јереси изненада умреше, јеретичко друштво се распаде, и престаде гоњење на православие. Тада пренодобни Киријак, ослободивши се бриге, оде из пештере преподобног Харитона опет у Сусаким, у деведесет деветој години свога живота, и проведе тамо у молитвеном тиховању осам година.
Међутим мени се поново прохте да видим светолепо лице преподобнога и да се науживам слатке беседе његове, зато отпутовах у обитељ Сукијску, и нашавши тамо његовог ученика Јована ја заједно са њим кренух у Сусаким к блаженоме Киријаку. Када се приближисмо томе месту, срете нас огроман и страшан лав. Видевши га ја се страховито препадох, но ученик светитељев Јован рече ми: "Не бој се, брате Кирило, овај лав је послушник оца нашег и не чини зла братији која долазе к њему". И стварно, видевши да идемо к старцу, лав се склони с пута. А преподобни Киријак, угледавши ме рече: Гле, брат из мога манастира Кирило дошао код мене. - Сатворивши молитву ми седосмо и почесмо разговарати. И ученик његов Јован рече му за мене: Оче, брат Кирило видевши лава силно се уплаши. - А старац ми рече: Чедо Кирило, не бој се тога лава, јер он живи са мном и чува ово мало зеље од дивљих коза. - Затим у разговору много ми причаше о великом Јевтимију и о другим пустињским оцима који су проводили живот у врлинама. Потом нареди да нам се донесе да једемо. А кад јеђасмо дође лав и стаде пред нама; старац устаде и даде му парче хлеба, говорећи му: Иди, чувај зеље. - А мени рече: Видиш ли, чедо, овога лава? Он не само чува зеље, него отгони одавде разбојнике и варваре, јер зли људи много пута су нападали на ово убого место, али их лав одагна.
Чувши ово ја се дивљах, и прославих Бога који дивље звери покори Своме угоднику као овце. Проведох ја у преподобног један дан, али се многоме научих. А сутрадан, сатворивши молитву, он ми даде благослов и отпусти ме с миром, наредивши ученику свом да ме испрати. Изишавши, ми наиђосмо на лава где лежи на путу и једе дивљет јарца, и стадосмо не смејући да прођемо поред њега. А он, видевши нас где стојимо, остави свој плен и уклони се с пута док ми прођосмо.
Место где живљаше преподобни беше суво и безводно, и без студенца. А блажени, издубивши у камену рупу, сабираше зими воду у њој, и та му вода беше довољна за његову потребу и за заливање зеља преко целог лета. А л и једне године у јулу месецу беше велика жега, те вода сабрана у камену усахну. Тугујући због безводија, светитељ подиже очи на небо и помоли се говорећи: Боже, Ти си у пустињи напојио жедне Израиљце! дај и мени у овој пустињи мало воде која је потребна убогом телу мом. - И одмах се појави мали облак над Сусакимом где преподобни живљаше, и паде киша око келије његове, и напуни све рупе што беху између камења. Тако Бог брзо услиши слугу Свога.
Држим да је корисно, вели исти писац овога житија Кирило, да овде кажем и оно што ми је причао ученик блаженога Киријака, отац Јован. Када хођасмо по пустињи, отац Јован ми показа једно место, говорећи: Ево обиталишта блажене Марије. - Ја га замолих да ми прича о њој. И он ми стаде казивати: Пре неког времена, идући са другом мојим, братом Парамоном, код оца Киријака, ми угледасмо издалека једног човека где стоји, и помислисмо да је то неки пустињак; ми пожурисмо к њему са жељом да му се поклонимо; но када се приближисмо томе месту, он се тог тренутка сакри од нас. Држећи да је то зли дух, нас спопаде страх и ужас, и ми стадосмо на молитву. А после молитве, осврћући се тамо амо, ми нађосмо пећину у земљи, и разумесмо да оно није био зли дух већ неки слуга Божји који се сакри од нас. Пришавши самој пећини ми га молисмо заклињући га да нам се покаже и да нас не лиши својих молитава и корисног разговора. И чусмо из пећине овакав одговор: Какву корист ви хоћете од мене? Ја сам грешна и проста жена. - И упита нас она: Куда идете? - Ми јој одговорисмо: Идемо код оца Киријака, отшелника; него кажи нам, Бога ради, како ти је име, какав живот водиш, откуда он, и због чега си дошла овамо. - Она одговори: Идите куда сте пошли, а када се будете враћали казаћу вам све. - Но ми је уверавасмо говорећи: Нећемо отићи одавде док не чујемо како се зовеш и какав живот водиш. - Видећи да нећемо отићи, она стаде из пећине своје, не показујући нам се, говорити о себи овако: Зовем се Марија, бејах псалмочитачица[14] при цркви Христова Васкрсења, и ђаво многе саблажњаваше мноме; и ја се уплаших да не постанем узрок ма чијих рђавих помисли и саблазни, те тако умножим грехе своје; зато се усрдно мољах Богу да ме избави од греха такових саблазни. И једном, обузета умилењем и страхом Божјим, ја одох у Силоам, захватих у крчаг воде, узех котарицу сушенога боба, поверих себе Божјој заштити, и изиђох ноћу из Светога Града и кренух у пустињу. А Бог благоизволе довести ме овамо, и ево већ осамнаест година живим овде, и благодаћу Божјом нити ми неста воде у крчагу ни боба у котарици. А сада, молим вас, идите к оцу Киријаку и обавите свој посао; па кад се будете враћали, посетите мене убогу.
Чувши то ми одосмо к оцу Киријаку и испричасмо му све што чусмо од блажене Марије. А отац Киријак удиви се и рече: Слава Теби, Боже наш! колико прикривених светаца Ти имаш, не само људи него и жена, који Ти тајно служе! Него идите, чеда моја, код угоднице Божје, и што вам рекне памтите.
Враћајући се од преподобног Киријака ми дођосмо к пећини блажене Марије и зовнусмо је говорећи: Слушкињо Божја Маријо! ево ми дођосмо по твоме наређењу. - А л и одговора не би. Онда ми, крочивши у улаз пећине, сатворисмо молитву, но Марија нам не одговори. Када уђосмо унутра у пећину, нађосмо Марију преминулу у Господу, а из светог тела излажаше јак миомир. Но немајући са собом ништа у шта би је могли обући и у чему сахранити, упутисмо се у манастир и отуда донесосмо све потребно. И пошто обукосмо блажену, ми је сахранисмо у пећини, и затворисмо улаз камењем.
То ми исприча отац Јован, а ја, дивећи се таквом животу те слушкиње Божје, реших у себи да запишем ово назидање слушаоцима а у славу човекољубивог Бога који даје трпљење онима који га љубе.
Крајем осме године свога боравка у Сусакиму, преподобни Киријак већ беше веома стар: имађаше сто седам година од рођења. И сабраше се оци Сукијске обитељи, и саветоваху се међу собом, и говораху: Не треба допустити да се такав отац престави далеко од обитељи наше; иначе ми нећемо знати за чесно престављење његово и лишићемо се последњег благослова његовог. - И оци отидоше к блаженом Киријаку и молише га да из Сусакима пређе у пештеру преподобног Харитона што је близу манастира, у којој он раније живљаше када се борио са оригенистима. Једва приставши на њихове молбе, преподобни Киријак се настани у Харитоновој пештери, на две године пре свог одласка к Богу.
Ја пак убоги, вели писац житија, често одлажах тамо к њему, радовах га и добијах велику корист за душу своју од светих беседа њетових и од великих подвига његових. Јер иако је био толико стар, он беше трудољубив и веома покретан. Никада он није био беспослен, него или се молио или што радио. Беше то човек врло приступачан, прозорљив, поучлдш и правоверан, растом висок, и снажан и здрав телом; и беше пун Духа Светога и благодати Божије. А када Господ наш благоизволе да га после многих трудова његових пресели у небески покој, преподобни се разболе телом, и болова мало дана. Призвавши к себи игумана те обитељи и братију, поучи их о спасењу, и целивавши их све благослови их. Затим погледавши у небо и раширивши руке он се помоли за сву братију и предаде чесну и свету душу своју у руке Господу, двадесет деветог септембра 557. године. Поживе он свега сто девет година. А братија много плакавши за њим, погребоше свето тело његово са псалмима и појањем, славећи Бога и спомињући многогодишње трудове угодника Његовог.
Нека буде и од нас грешних Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДАДЕ (КАЗДОЈА), ГОВДЕЛАЈА и КАЗДИЈЕ

У ДAHE Сапора, цара Персијског, бејаше један хришћанин по име Дада (или Каздоје, први великаш и сродник цара Сапора, кога цар веома љубљаше и поштоваше. Цар га посла за управитеља једне области персијског царства, не знајући да је он хришћанин. Дада стаде јавно исповедати своју веру у Христа. То би достављено цару. Цар посла свог првог доглавника Адрамелеха, да испита је ли то истина. Уверивши се да Дада заиста исповеда Христа, Адрамелех написа о томе цару Сапору. Цар отписа Адрамелеху и даде му власт над свима хришћанима свога царства, да их кажњава кога год нађе од њих. Ово писмено овлашћење посла цар Адрамелеху по сину свом Говделају.
Примивши такво овлашћење од цара, Адрамелех заједно са Говделајем изведоше на суд Даду. Пошто марљиво и подробно испиташе Даду, употребљујући притом и ласкања и заплашивања, они нађоше да он свом душом верује у Господа Исуса Христа и жели умрети за Њега. Тада наложише силан огањ и наредише да у њега баце светога Даду. А огањ беше тако страшан, да уплаши све који посматраху. Када се јунак Христов приближи огњу, прекрсти се, и одмах се угаси огањ и место огња потече вода. Видевши ово чудо, сви се присутни запрепастише. А царев син Говделај упита мученика: Дада, ко те научи таквим мађијама? - Свети Дада му одговори: Када би и ти хтео да следујеш учењу учитеља мог Христа, коме ја следујем, онда би се и ти удостојио да чиниш таква чудеса. - Говделај га упита: Ако поверујем у Христа твог, зар ћу и ја моћи чинити слична чудеса? - Мученик одговори: Не само да ћеш их чинити, него ћеш и царовати са Христом.
Тада Говделај нареди да се наложи велики огањ; и он призва име Христово, и огањ се одмах угаси. Видевши такво чудо, царевић Говделај припаде к ногама светог Даде и исповеди веру своју у Христа. А царски доглавник Адрамелех оде и о свему томе извести цара Сапора. Цар нареди да му одмах доведу сина Говделаја; па чувши и из његових уста да је хришћанин, заповеди да четири војника бију царевића чворновитим штаповима. Када ова четворица малаксаше од дугог бијења, њих заменише друга четворица. А мученик Христов, бијен по целоме телу, ћутке мољаше Бога да му да трпљење. И јави му се анђео Господњи, укрепи га, и охрабри га говорећи: Буди храбар и не бој се, ја сам с тобом. - После тога свети мученик би бачен у тамницу, где проведе пет дана.
Ускоро затим цар даде власт неком Гаргалу, да суди и његовом сину Говделају и свима хришћанима у његовој царевини. По наређењу Гаргала јунак Господњи Говделај би бијен воловским жилама. Бијен, он проклињаше веру свога оца. Тада Гаргал нареди да са тела његова, од ногу до главе, одеру два кајиша коже, говорећи притом са подсмехом и ово: Сада ће сигурно доћи твој Христос да те начини здрава. - И то се зби: свети мученик одједном постаде потпуно здрав. Гаргал га онда чврсто окова и вргну у тамницу. Но окови се сами од себе раздрешише и свети мученик у трен ока постаде здрав. Запрепашћен овим чудом Гаргал оде к цару и обавести га о томе. Цар му на то рече: Убиј безбожника, јер он више није син мој већ злоковарник мој, пошто је поверовао у Христа.
Тада звероподобни Гаргал нареди да се усија гвоздена шипка, па блаженом Говделају провуче кроз главу од једног ува до у друго уво. И кад то би урађено, Гаргал баци мученика у тамницу. Но свети мученик се мољаше, и гле, дође анђео Господњи, извуче му шипку из главе и исцели га. А Гаргал, угледавши мученика здрава, не хте се неразумни уразумити, него оштрим гвозденим удицама рашчупа тело мученику, при чему подругљиво говораше: Да видимо, да ли ће и сада доћи твој Христос да те исцели. - И затим га опет баци у тамницу. А мученик, чим се опет помоли Господу, одмах доби исцељење. Видевши то, тамнички стражари се дивљаху и говораху: Велики је Бог хришћански.
Чувши за то, Гаргал се још више разјари и нареди да се железни ченгели зарију у рамена мученику и обесе мученика о њих, и тако га оставе од девет сати пре подне до три сата по подне. А мученик висећи мољаше се. Затим га скинуше и опет вргоше у тамницу. Мати пак мученикова и сестра његова Каздоја жељаху да га виде, али се бојаху цара. А сам цар, дознавши да је Говделај жив, упита Гаргала: Је ли Говделај још жив?
- Гаргал одговори: Да, царе, жив је. - Тада нареди цар да се Говделају одере на глави кожа, и то почевши од врата и потиљка, и њоме покрије лице његово. То би учињено, и мученик поново вргнут у тамницу. Све то мученик трпљаше славећи и благодарећи Бога. А наредног дана, сазнавши да је мученик још жив, цар нареди да му се ишчупају сви нокти на рукама и ногама и избију сви зуби, и онда опет баци у тамницу као прецркли пас. Поред тога издаде и наређење да му нико ништа не сме дати, па ни воде, и да му нико не сме отићи.
Међутим сестра мученикова Каздоја усуди се и крадом оде у тамницу и даде воде миломе брату, рекавши тамничком стражару: Будеш ли ма коме казао за ово, знај насигурно да ће ти глава бити одсечена. - Јунак Христов, док му душа још не беше учвршћена и тврда у вери Христовој, искаше од Бога утехе и исцељења; а када се учврсти у вери, он више не искаше исцељења, него мољаше Бога да му да трпљење и храброст у страдањима и жељу за страдањима. Зато, када све то доби од Бога озарењем Светога Духа, он сам, иако сав у ранама, не исцељиваше себе него се радоваше исцељујући друге. И сви се томе дивљаху.
У то време у тамници се налажаше један врач, по имену такође Гаргал, кажњен за многа зла дела своја. Гледајући толико трпљење светог Говделаја и необична чудеса која чињаше у тамници, врач припаде к ногама његовим и рече: Молим те, слуго Божји, помени ме пред Христом твојим. - Светитељ му на то рече: Веруј у Њега, и Он ће те избавити од свих грехова твојих.
- Гаргал узвикну: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе. -И од тада се придружи светом Говделају.
Сутрадан судија мучитељ седе на судијско место и изведе преда се обојицу, светог Говделаја и ранијег врача Гаргала, и нареди те свукоше Гаргала и тукоше моткама. Бијен, мученик погледаше у небо и говораше: Господе Исусе Христе, ради имена Твог страдам, укрепи ме! - И рекавши то предаде душу своју у руке Господу. Светог пак Говделаја ставише на дрвени долап и размрскаше му ноге; затим га немилосрдно палише метнувши му усијану ђулад испод пазуха, па га опет вргоше у тамницу. Сужњи пак што се налажаху у тамници, а беху у ранама, шшазиваху се крвљу која је текла из рана светог мученика, и исцељиваху се; и сви болесници прибегаваху к њему и добијаху исцељење, и слављаху Бога.
Када кнез Гаргал чу за то, није поверовао томе. Но када после петнаест дана изведе светог мученика из тамнице и угледа га читава и здрава, он се запрепасти, и уместо да поверује н да омекша, он се још више обездуши и нареди да се један казан напуни смоле и сумпора, да све то прокључа, и да се мученик баци у казан. А свети мученик, погледавши у небо и помоливши се, уђе у казан пун кипеће смоле и сумпора. И, о чуда! казан се тог тренутка раздвоји, и мученик изиђе неповређен.
Видевши то, бездушни Гаргал се посаветова са својим доглавницима и нареди да мученика распну нага на крст и да га пред очима многобројног народа стрељају стрелама. И догоди се дивно чудо: не само свети мученик остајаше неповредљив од бацаних стрела, него стреле пуштене на њега остајаху висећи у ваздуху. Ово чудо запрепасти све. Тада онај који беше дао овај савет кнезу Гаргалу, сам одапе стрелу на светог мученика, али се стрела врати и зари у његово десно око.
Обавештен о свему томе, цар посла своју кћер Каздоју на дајући се да ће она благим речима својим моћи убедити свога брата Говделаја да он послуша оца и одрекне се Христа. А Каздоја, дошавши к брату Говделају и видевши шта он чини, сама постаде хришћанка, научена од Говделаја вери у Христа. Отац пак њихов цар Сапор, дознавши за то, разгњеви се и нареди да кћер његову испруже на земљи и љуто бију моткама. Пошто то би учињено, вргоше је у тамницу. А Каздоја, лежећи у тамници и трпећи болове од рана и модрица, говораше светом брату свом Говделају: Брате, помоли се за мене Богу, пошто не могу да подносим мучења. - Свети брат јој одговори: Нека се не смањи вера твоја у Бога; ја се надам у Христа Господа, у кога си поверовала, да Он више неће допустити да те се мучење дотакне, нити ћеш доживети неко друго мучење.
Цар Сапор нареди да Говделаја изведу из тамнице, да му свежу и руке и ноге, па баце насред коњског тркалишта, да би га у току ноћи коњи разнели копитама својим. То би урађено, али благодаћу Христовом он би сачуван, и изјутра га нађоше неповређена и раздрешена од уза. Ово чудо пренерази све. Тада бездушни мучитељ, ужаривши ражњеве, учини те пекоше тело мучениково. Затим нареди мучитељ да мученику кроз обе руке провуку по једну куку, и да мученика обесе о два дрвета, удаљена три аршина једно од другог. А храбри јунак Христов и тако обешен не престајаше молити се и славити Бога. Два пак хришћанина, свештеници Дадије и Авдије, који стајаху тамо, крадом записиваху страдања светог мученика, бојећи се цара. Њима свети мученик рече: Ако вам је могуће, донесите ми воде и јелеја, да се крстим. Ако пак то није могуће, онда се молите Богу да се то збуде.
Кад ово свети мученик рече, гле, мали облак се појави над њим и изли на његову главу воду и јелеј; и из облака дође глас који говораше: Слуго Божји Говделаје, ето примио си свето крштење. - И тог часа заоија лице светог мученика као сунце, и не мали миомир се шираше од њега. Стога свети Говделај узнесе славу и хвалу Спасу Христу. Тада свирепи Гаргал нареди те цело тело мучениково, од ногу до главе, бодоше оштрим копљима. Неколико часова трпљаше то мучење јунак Христов, свим умом молећи се Господу, и најзад предаде свету душу своју у руке Господње. Тада Гаргал нареди да конопцем вежу ноге мученикове, и да тај исти конопац привежу за бесне коње, и заповеди војницима да коње јуре по кршевитим и каменитим местима, како би се мртво и наго тело мучениково распало и потпуно уништило. То би учињено, али ипак остаде један део светог тела мучениковог. Бездушни мучитељ и тај део исече на три комада, и баци их да их поједу птице и пси. Међутим, споменути свештеници Дадије и Авдије, и ђакон Армазадак, узеше ове свете мошти са великом чешћу, однесоше их дома, па пошто их помазаше мирисима, увише их у платно и побожно сахранише, славећи Бога. А свети и славни Дада, сродник царев, стављен на разне муке, би најзад исечен на комаде, те тако и он сконча у Господу. Неки христољубиви људи узеше искомадано тело његово, па пошто опремише како ваља, сахранише на чесном и свештеном месту. А када гореспоменути свештеници и остали целу наредну ноћ вршаху молитве, у поноћи стаде усред њих свети Говделај и рече им: Браћо, јачајте у Господу; будите чврсти и непоколебљиви, и не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити. - Они се силно обрадоваше гледајући светог мученика. А он им поново рече: Нека вам Господ пода награду за труд који уложисте. - И приклонивши главу према Дадију, свети мученик му рече: Узми са главе моје рог са јелејем (тојест свето миро), и чесно Тело Христово, па иди у царски врт и помажи миром сестру моју Каздоју, и причести је светим Телом Господњим. - Дадије узевши то оде. А кад стиже пред капију врта, јави му се анђео Господњи и заједно са њим уђе у врт. Тада свештеник крстивши Каздоју помаза је миром, причести је Светим Тајнама, и рече јој: Спавај, сестро, до доласка Господа нашег Исуса Христа! - И тог часа анђео узе свету душу њену и узиђе на небо.
Када пак изјутра мати царица дође к њој, затече кћер своју Каздоју мртву. Уцвељена, она оде к своме мужу цару и рече му: Сада се радуј, царе, ти и царство твоје! јер си убио сина мог Говделаја, пошто си га претходно ставио на безброј мука, као да је извршио хиљаде убистава. А ето, и кћи моја Каздоја умре пошто би испребијана моткама, као да је хтела убити оца свога. Тешко свирепом срцу твом! је ли се оно ненасито, заситило видевши децу своју поубијану? Али деца твоја која су превремено скончала, не боје се више твога гњева.
Чувши ово од своје супруге, сурови и бездушни цар се ни најмање не ожалости и не растужи иако му је она све ово говорила са сузама. Онда царица мајка узе најскупоценије и најдивније мирисе, те њима помаза свето тело своје ћерке Каздоје, и увивши га у царску порфиру положи поред тела светог сина свог Говделаја, тихо плачући и наричући: Мила децо моја! помените мене матер своју у дан радости ваше, када се са Христом будете радовали, да бих и ја јадна нашла себи опроштај грехова у слави Христа Бога. [15]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ТЕОФАНА МИЛОСТИВОГ

У ГРАДУ Гази[16] живљаше богат човек по имену Теофан. Врло милостив и гостољубив, он примаше и збрињаваше путнике и намернике, и чињаше друга добра дела. У току извесног времена раздавши све своје имање сиромашнима и убогима, он и сам осиромаши. Но он не зажали што је убог, већ стално уздисаше због грехова својих. Након неког времена он се тешко разболе од водене болести; отекоше му и руке и ноге, и стадоше се распадати, због чега течаше силан гној Но све то он смирено трпљаше, благодарећи и славећи Бога. А кад му се приближи смртни час, настаде така страховита олуја напољу, да је било немогуће изнети тело његово из куће ради сахране. И жена његова горко плачући упита га: Авај мени, господару мој, шта ћу радити? Како ћу изнети тело твоје ради сахране? А он јој одговори: Не плачи, жено: до овога часа је трајало искушење али ево долази помиловање од благога Бога. Јер у часу смрти моје престаће, по вољи Божјој, олуја.
Тако и би: у тренутку када он душу своју предаде у руке Божје, настаде велика тишина на земљи и у ваздуху. И дођоше суседи његови, и када стадоше купати тело његово видеше да на њему не беше ниједне ране ни ожиљка. И изнеше га и побожно сахранише. А после четири дана он се јави у сну једноме човеку и наложи му да уклони надгробни камен са његове могиле. Када то би учињено, јак миомир рашири се из тела његова, и уместо гноја потече миро, које исцељиваше болеснике који долажаху и које доношаху к чесним моштима светог Теофана.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ АНАСТАСИЈЕ ПОДВИЖНИЦЕ[17]

СПОМЕН СВЕТИХ 80 МУЧЕНИКА ВИЗАНТИЈСКИХ

МУЧЕНИЦИ Византијски, њих осамдесет, спаљено на морској лађи у време цара Валента због њихове непоколебљиве оданости Православљу.[18]

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ПЕТРОНИЈЕ

ПОСТРАДАЛА за Господа мачем посечена.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ГУДЕЛИЈЕ (ГОВДЕЛИЈЕ)

ПОШТО многе Персијанце обрати из незнабоштва у веру Христову, блажена Гуделија (или Говделија) би стављана на страшне муке од цара Персијског Сапора и приморавана да принесе жртву огњу, персијском божанству. Али она не хте то учинити, и зато би бачена у тамницу, у којој проведе много година. мучена глађу и жеђу Затим она би изведена из тамнице, и поново приморавана да се одрекне Христа. Но пошто она остаде непоколебљива у својој вери, они јој прво кожу на глави одераше, па је онда на дрво клинцима приковаше; и тако блажена предаде душу своју Господу и доби од Њега венац мучеништва.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИПРИЈАНА УСТЈУЖСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Кипријан беше земљоделац из Устјужског среза га и замонаши се. Године 1212 он основа недалеко од града Устјуга манастир Ваведења Пресвете Богородице, и поклони манастиру сво своје имање. Примивши управу манастира преподобни непрестано рађаше на духовном усавршавању братије, не дајући себи одмора. Сваког дана се неуморно трудио и подвизавао, као да му је то први и у исто време последњи дан живота на земљи. Притом он никако није излазио ван манастирске ограде. И у таквим подвизима он пређе ка Господу 1276 године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МАЛАХИЈЕ

МАЛАХИЈА новомученик, беше родом са Родоса, син једног побожног свештеника. Дошавши једном у Јерусалим, он би оклеветан од неког Турчина да је вређао Мухамеда. Изведен због тога пред турске власти, би најпре убеђиван да прими ислам, но када то он непоколебљиво одби, би одмах стављен на мучење: везан коњу за реп и вучен по земљи, пребијени му лактови и колена и најзад набијен на ражањ и печен на ватри. У таквим мукама свети мученик предаде душу своју Господу, 29. септембра 1500. године. (Његов живот и страдање налазе се описани у рукопису бр. 78 манастира Ватопеда, лист 232-5).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Св. Киријак се назива отшелником - у изузетном смислу због својих честих пустињачких усамљивања, која је чинио, прелазећи из једне пустиње у другу.
2. Око 448. године.
3. Св. Лав I, Византијски цар, царовао од 457. до 474. године. Св. Анастасије I патријарховао у Јерусалиму од 458. до 478. год. Преп. Киријак тајно отишао од родитеља у Јерусалим око 465. године.
4. Спомен светог Јевтимија празнује се 20. јануара; упокојио се 473. године; лавра његова налазила се недалеко од Јерусалима.
5. Спомен његов празнује се 4. марта; упокојио се 475. године.
6. Спомен - 3. септембра; упокојио се 467. године.
7. Под епископом овде се подразумева Јерусалимски патријарх Мартирије, који патријарховао од 478-486. год.
8. Тимотеј II Салофакил - патријарх Александријски од 460-482. године.
9. Етиопија - стари назив за пространу земљу на југу од Египта. Овде треба разумети углавном Абисинију, где се хришћанство раширило још у четвртом веку. Спомен његов 28. септембра; упокојио се 350. године.
10. Канонарх значи: почињалац прописаног певања. Он са књигом у руци изговара громко и разговетно реченицу за реченицом, које пева десна 2или лева певница, наизменично.
11. Комитима су се називали царски телохранитељи. Касније се ова титула стаде давати званичним лицима која су сачињавала свиту уопште високих властодржаца: проконзула, управитеља области, намесника. У дужност комита доцније је спадало и скупљање дажбина у државну касу.
12. Свети Сава Освећени, велики подвижник палестински; ученик и саподвижник преподобних отаца: Јевтимија Великог, Теоктиста и Герасима; упокојио се 532. године; спомен његов празнује се 5. децембра.
13. Преподобни Јован Ћутљиви, епископ Колонијски; доцније служио у Лаври светог Саве под видом простога монаха, и затим велики део живота подвизавао се у молитвеном тиховању и живовању у усамљеној пустињи; упокојио се 558. године; спомен његов 8. децембра.
14. Дужност псалмочитачица била је да читају псалме на богослужбеним скуповима хришћана.
15. Свети Мученици: Дада, Говделај и Каздоја страдали и скончали око половине четвртога века.
16. Газа - важан приморски град Мале Азије, у јужној Сирији; некада припадао Филистејцима; један од најстаријих градова на свету.
17. У Синаксару Цариградске Цркве (изд. Delehaye) њен спомен заједно са данашњом св. мученицом Петронијом.
18. Највероватније да су ово исти они свети Мученици који се спомињу и 5. септембра: Спомен св. Мученика Урвана, Теодора, Медимна и осталих 80 са њима; а такође и 18. маја: Спомен св. Мученика клирика и лаика.