Охридски Пролог и Житија Светих
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Св. Евменије еп. Гортински, на Криту. Од младости сведушно пошао за Христом, ослободивши се од два тешка бремена: од бремена богатства и од бремена тела. Првог бремена ослободио се раздавши све своје имање ништим и убогим, а другога великим постом. И тако прво себе исцели, па онда поче другима давати исцелење. Бестрастан и испуњен благодаћу Духа Светога Евменије засија светлошћу, која се не могаше сакрити. Па као што је писано не може се град сакрити кад на врху горе стоји (Мат. 5, 14), не може се ни Евменије свети сакрити од света. Видеше га људи и изабраше за епископа у Гортину. Као епископ оп управљаше стадом Христовим као пастир добри. „Беше отац сиротим, богатство ништим, утеха жалосним, исцелитељ болним, и предиван чудотворац. Молитвом је чинио чудеса многа: опаку змију умртвио, демоне изгонио, болеснике многе исцелио; и то не само у своме месту него и у Риму и у Тиваиди. У Тиваиди молитвом кишу испроси у Бога у време суше; и тамо најзад и сконча земни живот свој и пресели се у вечне обитељи Господа својега. Живео и деловао у VII столећу.
2. Св. муч. Ариадна. У граду Промиси у Фригији за време цара Адријана беше неки властелин Тертил незнабожац. Ариадна девица беше му робиња, и хришћанка. На дан рођења свога сина Тертил уреди велико жртвоприношење идолима, на које благочестива Ариадна не пође него оста дома молећи се Богу истиноме. Господар њен разгневи се на њу због тога и поче је присиљавати да се одрекне Христа и поклони идолима. Но како се Ариадна отказа то учинити, он је намучи бијењем и другим љутим мукама, па је баци у тамницу. Онда је пусти из тамнице и најури од куће; но убрзо се раскаја, што је пусти, те посла слуге да је ухвате и врате. Ариадна се беше већ удаљила из града. Када виде гонитеље она се помоли Богу при једној великој стени, и стена се раствори и сакри Ариадну. Слуге се од тога збунише, међу собом завадише и побише, те изгибоше један од другог.
3. Св. муч. Бидзин кнез Грузински. Пострадао за Христову веру од шаха Абаса II заједно са својим сродницима: Елисбаром и Шавлом 1661. год.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕВМЕНИЈА, епископа Гортинског
Свети Евменије још у младим годинама угоди Богу својим врлинским животом, јер иђаше тесним путем који води к небу, слушајући речи Господње: Навалите да уђете на тесна врата (Лк. 13, 24). Ко хоће да уђе на та врата, дужан је скинути са себе два тешка бремена: бреме имовине и бреме тела. Евменије се ослободи имања кад га га раздаде сиромасима, знајући да је богатоме тешко ући у царство Божије. Јер ко, оптерећен бригом око богатства, може ући на тесна небеска врата? Господ даде добар савет ономе младићу који га упита о вечном животу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19, 21). Ко служи мамону, не може служити Богу; ко је натоварен бременом богатства, неће проћи кроз уска врата небеска, као што камила не може проћи кроз иглене уши. Ко жели да се провуче кроз тесно место, мора скинути са себе не само бреме него и одећу; тако и онај који жели да буде на небу, раздаје сиромасима не само сувишак свога имања, као непотребно бреме, него и оно што му је најпотребније, ла чак и одећу која му покрива тело, подражавајући тиме Господа.
Такав управо беше свети Евменије: он све сматраше за ђубре, свега се одрече, све остави, да би за Христом ишао, и Њега нашао и стекао. Имање скинувши са себе као одећу, он одену њиме сиромахе, наге и невољне; себе пак ослободивши од сваке наклоности према земном, он ступи на тесни пут сиромаштва, провлачећи се кроз уска врата која воде ка небеском богатству. Преподобни Евменије скину са себе и друго бреме - бреме тела, када подвизима, трудовима, уздржањем, постом, бдењем умртви своје удове и осуши себе, клонећи се сваког угађања телу и сластољубља: јер, по речима светог апостола, сваки који се бори од свега се уздржава (1 Кор. 9, 25). Он се уздржавао од свега што гоји тело, одебљује мисао и порађа страсти. Он не даде сна очима својим, док не очисти душу и тело од страсти и постаде обитељ Светога Духа. Тако, скинувши са себе оба тешка бремена: и бреме имања и бреме телесних страсти, он постаде способан да прође уским путем и кроз тесна врата, који воде у живот вечни.
Пошто врлинско живљење светог Евменија сијаше као светионик и беше свима на корист, он би изабран и узведен на престо Гортинске цркве.[1] Ту он као свећа стојећи на светњаку, просвети своју паству, као сунце обасјавајући Цркву Христову својим делима и поукама: јер светлости света доликује да делима претходи речи, као што светљење претходи светњаку. Тако и свети Евменије,[2] седећи на свом епископском престолу, учаше своју духовну децу најпре делом: својим чистим богоугодним животом он беше узор своме стаду, а затим их поучаваше и речју. Прво, он сам постаде светлост, па затим просвети друге; сам се дан и ноћ поучаваше у закону Господњем, и онда друге учаше томе; сам он живљаше свето, и тако друге освећиваше; најпре сам стече чисту савест, па тако очишћаваше и савест других. Беше он и веома милостив, сагласно имену своме Евменије, што значи милостиван, и живот његов бејаше препун милосрдних дела. Он беше отац сиротама, богатство ништима, давалац искачима, утешитељ жалоснима, исцелитељ болнима, и предиван чудотворац. Једном он молитвом умртви огромну змију која се беше устремила на њега. Но још веће чудо учини он сатрвши паклену змију - ђавола, победивши га молитвом и одагнавши га од повереног му стада Христовог. И не само у Гортину, него и у Риму он војева против демона: јер дошавши у Рим он задиви многе својим знамењима и чудесима: изгна из људи нечисте духове, болеснике исцели, и измири непријатељски завађене и разљућене. После тога он би и у Тиваиди, где он у време суше молитвом низведе дажд с неба. Тамо он и сконча у миру, прешавши из временог живота у живот вечни и бесконачни.[3] Његово свето тело би пренесено у Гортин, место његовог епископског престола, и тамо чесно погребено.
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АРИАДНЕ
Света мученица Ариадна пострада за Христа у време незнабожног цара Адријана.[4] Девица Ариадна беше робиња неког властелина Тертила, управника града Промисе у Фригији.[5] Када овај Тертил на дан рођења свога сина приреди славље у идолском храму, приносећи жртве идолима и клањајући се демонима и веселећи се са свима домашњима и са пријатељима и са суседима, света Ариадна оста дома, јер није хтела да уђе у идолопоклонички храм и да празнује са господаром својим. Господар њен разгневи се на њу због тога и би је без милости; затим нареди те је обесише и гвозденим ноктима стругаше. После тога он мученицу врже у тамницу, и дуго је мораше глађу присиљавајући је да се одрекне Христа и поклони бездахним идолима. Затим би пуштена из тамнице, и она оде из града. Али господар њен Тертил раскаја се што је отпусти, па пође у потеру за њом са својим слугама. А Ариадна осврнувши се угледа потеру и наже бежати. Када стиже до једне стене она се помоли Богу да је избави из руку непријатеља њених. И тог часа се, по Божјем наређењу, стена раседе, и светица уђе унутра, па се стена опет састави. Ово чудо учини анђео Господњи који се јави тамо. А гониоци се од страха пометоше, па се побише међу собом, и избовши један другог копљима изгинуше. Тако Господ избави слушкињу Своју од руке непријатеља њених, као птицу од замке ловаца. Молитвама њеним нека Господ избави и нас од непријатеља наших и заједно са светом Ариадном удостоји нас светковати у радости небеској вавек. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АРКАДИЈА, епископа Новгородског
Епископ Новгородски; био прво игуман њиме основаног 1153. године Успенског Аркадијевог манастира, близу Новгорода, и много се потрудио у црквеним и народним пословима. Преставио се 1163. године, оставивши за собом успомену кротког владике и дарољубивог оца сиромашних и убогих.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА СОФИЈЕ и ИРИНЕ
Мученице пострадаше за Христа мачем посечене.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАСТОРА и ТЕОДОРЕ
Свети мученик Кастор би уморен глађу од стране идолопоклоника. (Спомен им се врши заједно близу Јустинијановог моста).
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА БИДЗИНА, кнеза Грузинског
Мученик Бидзин пострада за Христову веру од шаха Абаса II заједно са својим сродницима: Елисбаром и Шавлом 1661. године.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕЛИСБАРА и ШАВЛА
Страховито мучени скончали за веру у Господа.[6]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Гортина или Гортин - у старини значаЈан град на острву Криту; развалине старога града сачувале су се и до данас.
2. Грчко име Евменије значи: милостив, жалостив, снисходљив. љубазан, добар
3. Свети Евменије живео је у седмом столећу.
4. Римски цар Адријан - царовао од 117. до 138. године.
5. Фригија - пространа област у Малој Азији.
6. Видети о њима под данашњим даном: Спомен светог мученика Бидзина, кнеза Грузинског.
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Св. муч. Вера, Нада, Љубав, и мајка им Софија. Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија – мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
2. Св. муч. Агатоклија. Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје господе, те за то би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском.
3. Св. 156 мученика. Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Св. Писмо на изуст, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово.
4. Св. муч. Теодотија. Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ВЕРЕ, НАДЕ, ЉУБАВИ и матере њихове СОФИЈЕ
За царовања злочестивог цара римског Адријана[1] живљаше у Риму удовица, родом Италијанка, по имену Софија, што у преводу значи мудрост. Она беше хришћанка и, сходно имену свом, она мудро у вери хришћанској провођаше живот по оној мудрости коју хвали апостол Јаков, говорећи: Мудрост која је одозго најпре је чиста, потом мирна кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17). Ова мудра Софија, док живљаше у чесном браку, роди три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине? Ускоро по рођењу треће кћери Софија обудове. Као удова, она живљаше побожно угађајући Богу молитвом, постом и милостињом; а своје кћери васпитаваше онако како то може мудра мати: да живе по хришћанским врлинама, чија имена ношаху.
И заиста, уколико деца растијаху по годинама, утолико растијаху у њима хришћанске врлине, И оне добро изучише пророчке и апостолске књиге, научише поуке наставника, марљиво се бављаху читањем, и беху усрдне у молитви и у домаћим пословима, повињавајући се светој и богомудрој матери својој, напредујући у свему и идући из силе у силу. А пошто беху изванредно благоразумне, па још и необично лепе, оне убрзо скренуше на себе пажњу свих.
Глас о њиховој мудрости и лепоти пронесе се по целоме Риму. Чу за њих и епарх Антиох и зажеле да их види. Чим их виде, епарх одмах познаде да су оне хришћанке; јер оне не тајаху своју веру у Христа, не колебаху се у својој нади на Христа, и не слабљаху у својој љубави ка Христу, него отворено пред свима слављаху Христа Бога, гнушајући се богомрских идола незнабожачких.
О свему томе Антиох извести цара Адријана, и овај одмах посла слуге своје да му доведу девојчице. Слуге одоше у Софијину кућу и затекоше мајку где поучава своје кћери, и саопштише јој да цар зове њу са кћерима. А оне, осетивши због чега их зове цар, све стадоше на молитву, говорећи: Свесилни Боже, учини с нама по Твојој светој вољи и не остави нас, него нам подај Твоју свету помоћ, да се срце наше не устраши гордог мучитеља, да се не препаднемо од горке смрти, да нас ништа не отргне од Тебе, Бога нашег.
И по молитви поклонивши се Богу, оне све четири, мати са кћерима, изиђоше, и држећи се за руке, као венац исплетени, иђаху к цару, и често погледајући на небо са уздахом и тајном молитвом препоручиваху себе помоћи Онога који је заповедио не бојати се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Када дођоше царевом двору оне се прекрстише говорећи: Помози нам, Боже Спаситељу, наш, ради прослављења светог имена Твог. - Онда их уведоше у двор, и изведоше пред цара који гордо сеђаше на престолу. Угледавши цара оне му одадоше доличну част, но стајаху пред њим без икаквог страха, светла лица, јуначког срца, и гледаху на све веселим очима, као да су позване на пир; с таком радошћу оне дођоше на истјазаније за Господа свог.
Гледајући њихова благородна, светла и неустрашена лица, цар стаде испитивати матер каквога су рода, како се зову и које су вере. А она, мудра, одговараше тако паметно, да се сви присутни дивљаху њеном разуму. Укратко споменувши њихово порекло и имена, Софија стаде говорити о Христу, чије порекло нико исказати не може (ср. Ис. 53, 8), но чијем се имену има поклонити свако колено (ср. Флб. 2, 10). И она отворено исповедаше своју веру у Христа Исуса, Сина Божија, и назвавши себе слушкињом Његовом она се хваљаше именом Његовим. Хришћанка сам, говораше она, и то је драгоцено име којим се хвалим. Исто тако она изјави да и кћери своје она заручи Христу, да нетљену чистоту своју сачувају за нетљеног Женика - Сина Божијег.
Цар, видећи пред собом мудру жену, но не желећи да тада ступа с њом у дужи разговор и да јој суди, одложи то за други пут. И посла Софију са кћерима њеним код једне високородне жене, по имену Паладије, поручивши јој да их чува, па да их трећега дана доведе к њему на суд.
Боравећи у дому Паладије и имајући на расположењу доста времена за поучавање својих кћери, Софија их дан и ноћ утврђиваше у вери, поучавајући их богонадахнутим речима. И говораше им: Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје. Наступио је час весеља вашег - да се венцем мучеништва венчате са премилим Жеником својим и радосно уђете са Њим у пресветле дворе Његове. Кћери моје, ради те части Христове немојте жалити младо тело своје; немојте жалити лепи цвет младости своје, ради Најлепшег међу синовима људским; и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота. Јер небески љубитељ ваш Исус Христос јесте вечно здравље, неисказана лепота и живот бесмртни. И када тела ваша Њега ради буду измучена до смрти, Он ће вас обући у нетрулежност, и учиниће да ране на телима вашим засијају као звезде на небу. Када лепота ваша буде узета од вас мукама Њега ради, Он ће вас украсити небеском лепотом, какву људско око видело није. Када временски живот свој изгубите положивши душе своје за Господа свог.онда ће вас Он наградити бесконачним животом, у коме ће вас прославити занавек пред Оцем Својим небеским и пред светим анђелима Његовим, и све небеске силе назваће вас невестама и исповедницама Христовим. Вас ће похвалити сви преподобни, због вас ће се узвеселити све мудре девојке џ примиће вас у своју заједницу. Децо моја слатка! не дајте да вас саблазне вражјим саблазнима: јер ће вас цар, како ја држим, засути многим ласкама, обећавати вам велике дарове, и предлагати вам славу, богатство и част, и сву лепоту и сладост овог трулежног и сујетног света, - но ви немојте пожелети ништа од свега тога, јер све то као дим ишчезава, и као прашина разноси се ветром, и као цвет и трава вене и претвара се у прах. А када угледате љуте муке, немојте се уплашити, јер, пострадавши малко, ви ћете победити врага и узликовати занавек. Верујем Богу мом Исусу Христу, да Он неће оставити вас које за Њега страдате, јер је Он рекао: Ако би жена и заборавила чедо утробе своје, но ја вас заборавити нећу (Ис. 49, 15): Он ће неодступно бити с вама у свима вашим мукама, гледајући ваше подвиге, укрепљујући немоћи ваше и плетући вам неувенљиви венац награде. О, кћери моје дивне! опомените се мука мојих када сам вас рађала; опомените се трудова мојих којима сам вас одгајала; опомените се и речи мојих којима сам вас учила страху Божјем, и утешите старост матере своје вашим добрим и јуначким исповедањем Христа! За мене ће бити славље и радост и част и слава међу свима вернима, ако се удостојим назвати се мајком мученица, ако угледам ваше јуначко трпљење за Христа, ваше смело исповедање светог имена Његовог, и вашу смрт за Њега. Тада ће се узвеличати душа моја, и обрадоваће се дух мој, и поткрепиће се старост моја. Тада ћете и ви бити истинске кћери моје, ако, послушавши наук матере своје, будете стајале за Господа до крви, и умрете за Њега с радошћу.
Кћери, с умилењем слушајући овакву поуку своје мајке, срце им се топљаше од милине и радоваху се душом очекујући време мучеништва, као венчање. Јер оне, свете гране светог корена, свом душом жељаху то чему их поучаваше њихова премудра мати Софија. Речи њене оне слагаху у срцу свом, и припремаху се на подвиг мучеништва као на славље, ограђујући себе вером, укрепљујући себе надом, и распламћујући у себи огањ љубави према Господу. Бодрећи и учвршћујући једна другу, оне обећаваху матери својој да ће све њене душекорисне савете с помоћу Христовом привести у дело.
Када наста трећи дан, оне бише изведене пред незнабожног цара на суд. Држећи да ће девојчице, пошто су још мале, лако послушати његове ласкаве речи, цар им поче говорити овако: Децо, видећи вашу лепоту и штедећи вашу младост, ја вам родитељски саветујем да се поклоните боговима који владају васељеном. Ако ме послушате и учините што вам се наређује, ја ћу вас назвати својом децом. Сазваћу епархе и игемоне и све моје саветнике, па ћу вас пред њима прогласити за своје кћери, и ви ћете од свих бити поштоване и слављене. А ако ме не послушате и не покорите се моме наређењу, онда ћете навући на себе многа зла, и матери својој загорчаћете старост, и саме ћете погинути у време када би се могле особито веселити, живећи у сластима и лепотама и радостима овога света. Јер ја ћу вас љутом смрћу уморити и, рашчерупавши удове ваше, бацићу их псима да их поједу, и сви ће вас газити. Послушајте ме, дакле, ради вашег добра: јер ја вас волим, и не само не желим погубити лепоту вашу и лишити вас овога живота, него желим да вам будем отац.
Но свете девојчице одговорише му једногласно и једнодушно: Наш је Отац - Бог који живи на небу. Он се стара о нама и нашем животу и милује душе наше; ми хоћемо да нас Он воли и желимо да се Његовом истинском децом назовемо. Клањајући се Њему и држећи заповести Његове, ми пљујемо на твоје богове, а претње се твоје не бојимо; јер ми само то и желимо: да страдамо и да подносимо горке муке ради слатког Исуса Христа, Бога нашег.
Чувши такав одговор од њих, цар упита матер њихову С о фију за њихова имена и године. Она одговори: Прва кћер моја зове се Вера, и има дванаест година; друга - Нада, има десет година; трећа - љубав, њој је девет година.
И дивљаше се цар како оне тако мале имају такву храброст и такву памет и усуђују се одговарати тако смело. И поче поново сваку од њих приморавати на своје безбожје. Обраћајући се прво најстаријој сестри Вери он јој рече: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - А л и Вера не хте. Тада цар нареди да је свуку нагу и јако бију. А мучитељи, бијући је без милости, говораху јој: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - Но она као у туђем телу трпљаше ћутећи. А када мучитељи ништа не успеше бијењем, цар нареди те јој одрезаше девојачке груди; но из рана, уместо крви потече млеко. И сви који посматраху мучење свете Вере дивљаху се овоме чуду и трпљењу мученице. И климајући главама потајно осуђиваху царево безумље и свирепост, говорећи: Шта је ова дивна девојчица згрешила, те тако страда? О, тешко безумљу цареву и зверској свирепости његовој која бешчовечно погубљује не само старе људе него и малу децу!
После тога би донесена железна решетка и метнута на силан огањ. Када се она усија као жеравица и од ње лећаху варнице, онда на њу положише свету девојчицу Веру. Два сата лежаше она на тој решетки и мољаше се Господу свом, и ни најмање се не опече, тако да се сви дивљаху. Затим она би бачена у казан пун вреле смоле и уља који је страховито врио на огромној ватри; али и У њему остаде неповређена; и седећи у њему као у прохладној води опа певаше Богу.
Не знајући шта још да чини с њом, да би је узмогао одвратити од Христове вере, мучитељ је осуди на посечење мачем. Чувши ову пресуду света Вера се испуни радости и рече матери својој: Моли се за мене, мати моја, да окончам моје течење, и дођем дс жељеног краја, и угледам милог ми Господа и Спаситеља мога, и насладим се гледањем Божанског Лица Његовог. - А сестрама рече: Знате, миле сестре моје, Коме се обећасмо и Коме се заручисмо; знате да смо запечаћене светим крстом Господа нашег па вечну службу Њему, стога трпимо до краја. Једна нас мати роди, једна васпита и научи, зато смо дужне примити један исти завршетак; као рођене сестре, имајмо једну вољу! Нека вам ја будем пример, да и ви обе пођете за мном ка Женику нашем који нас зове к Себи.
После тога света Вера изљуби своју матер, загрли се са сестрама и пољуби, па оде под мач. А мати ни најмање не потугова због своје кћери, јер љубав к Богу победи у њој тугу срца и материнску жалост због деце. Њој беше једина мука и брига то: да се која од њених кћери не уплаши мука па одрекне од Господа свога. И она говораше Вери: Ја те, кћери моја, родих, и због тебе поднесох муке. Али ти ми за то узвраћаш добром, јер умиреш за веру Христову и проливаш за Христа крв своју коју си примила у утроби мојој. Иди дакле к Њему, срце моје мило, и обагрена крвљу својом, као у скерлет обучена, предстани дивна пред очима Женика твог, помени пред Њим убогу матер твоју, и помоли Му се за сестре своје да их укрепи на такво трпљење какво ти показујеш.
После тога светој Вери би одсечена чесна глава, и она отиде ка Глави својој - Христу Богу. А мајка, загрливши њено многострадално тело и целивајући га, радоваше се и слављаше Христа Бога који прими њену кћер Веру у Своје небеске дворе.
Тада нечестиви цар дозва преда се другу сестру Надежду, и рече јој: Мило дете, молим те, послушај мој савет, јер ти из љубави као отац саветујем: поклони се великој Артемиди, да и ти не би погинула као што погибе твоја старија сестра. Ти си видела њене страшне муке, посматрала си њену горку смрт, зато немој пожелети да тако исто пострадаш. Веруј ми, чедо, ја жалим твоју младост; и ако се покориш мојој наредби, ја ћу те прогласити за своју кћер. - Света Надежда одговори: Царе, зар ја нисам сестра оне коју си убио? зар нисам од исте мајке рођена? зар нисам истим млеком одојена? зар нисам исто крштење примила које и моја света сестра? Ја сам заједно расла с њом, и из истих нас књига научи мајка да знамо Бога и Господа нашег Исуса Христа, и да верујемо у Њега, и да се Њему јединоме поклањамо. Стога се не надај, царе, да бих ја могла мислити и желети нешто друго него моја сестра Вера; не, ја хоћу да идем њеним путем. Немој одлагати трудећи се да ме многам речима одвратиш; боље пређи одмах на ствар, па ћеш увидети да сам једнодушна са сестром која оде испред мене.
Чувши овакав одговор цар је предаде на мучење. Пошто је свукоше нагу, као и Веру, слуге је цареве дуго бише без милости, док се не уморише. Међутим она ћуташе као да не осећа никакав бол, и само гледаше на своју матер блажену Софију која тамо стајаше, јуначки посматрајући страдање своје кћери и усрдно молећи Бога да јој подари снажно трпљење. Затим по наређењу безаконог цара света Надежда би бачена у огањ, у коме, као Три Света Младића, стојећи неопаљива слављаше Бога. После тога она би обешена и стругана гвозденим ноктима: комади јој отпадаху од тела и крв се потоком лијаше, а од њених рана излажаше неки диван мирис, и лице јој се радосно осмехиваше и сијаше благодаћу Светога Духа. И ругаше се света Надежда мучитељу што није у стању победити једну малу девојчицу. Христос је моја помоћ, говораше она, и ја се не само не бојим мука, него сам их жељна као сладости рајске, јер су ми муке за Христа слатке. А тебе, мучитељу, очекују бесконачне муке у паклу огњеном заједно са ђаволима, које ти имаш за богове.
Ове речи још више разјарише мучитеља, и он нареди да се спреми казан пун смоле и лоја, да се наложи ватра, и у кипећи казан баци мученица Надежда. Но када светитељку хтедоше да баце у кипећи казан, он се тог тренутка растопи као восак, а смола и лој се разлише и опекоше све који наоколо стајаху. Тако чудесна сила Божја беше са светом Надеждом.
Видећи све то, мучитељ ипак не хтеђаше познати истинога Бога, јер срце његово беше помрачено демонском тамом и убиственом заблудом. Међутим, исмејан малом девојчицом, он се стиђаше. Но не желећи више трпети такав стид, он осуди свету Надежду на посечење мачем. А света девојчица, чувши за пресуду, радосно притрча к матери. својој и рече: Мир теби, мати моја! буди здрава и спомињи чедо своје! - А мати, загрливши је, љубљаше је говорећи: Кћери моја Надеждо! благословена ти од Господа Бога Вишњега, на кога се надаш и за кога крв своју не штедиш; иди к сестри својој Вери и заједно са њом представи возљубљеноме Господу! - Надежда се такође пољуби са својом сестром Љубављу која је посматрала сва њена страдања, и рече јој: Не остај овде и ти, сестро наша, да бисмо заједно престале Светој Тројици.
Рекавши то, света Надежда приђе мртвоме телу своје посечене сестре Вере, и загрливши је с љубављу она, по својственој природи људској жалости, хтеде плакати, али из љубави ка Христу она претвори жалост у радост. После тога, приклонивши под мач главу своју, света Надежда би посечена мачем. А мати њена узе тело њено, и прослављаше Бога радујући се јунаштву двеју кћери својих, а на такво јунаштво подстицаше и трећу кћер својим слатким речима и мудрим саветима.
Призвавши трећу девојчицу Љубав, мучитељ се стараше да и њу, као и прве две сестре, ласкавим речима приволи да одступи од Распетога и поклони се Артемиди. А л и узалуд беху сва старања саблазнитељева. Јер ко је дужан тако чврсто стајати за возљубљеног Господа, као Љубав? Писано је у Светом Писму: Љубав је јака као смрт; многа вода не може угасити љубави, нити је реке потопити (Песма над песм. 8, 6. 7). Не угасише у овој девојчици огањ љубави к Богу многе воде светских саблазни, нити је потопише реке мука и страдања; величина љубави њене показиваше се у томе што она беше готова душу своју положити за љубљеног Господа свог Исуса Христа; а веће љубави нема него душу своју положити за пријатеље своје (Јн. 15, 13).
Видевши да се ласкама ништа успети не може, мучитељ поче мучити љубав, желећи је разним мучењима раставити од љубави Христове. Но она одговараше речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? невоља ли, или тескоба? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност или мач? У свему овоме побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рм. 8, 35. 37).
Мучитељ нареди да је истегну на точку и бију штапом. Света мученица би тако истегнута на точку, да се делови младог тела њеног одвајаху од својих састава, и она бијена сва се зали крвљу као пурпуром, и земља се натапаше њеном крвљу као кишом. Затим би страховито усијана пећ. Указујући светој мученици на њу, мучитељ говораше: Девојчице, реци само да је богиња Артемида велика, па ћу те пустити! Ако то не рекнеш, овог часа ћеш изгорети у овој ужареној пећи. - Но света мученица одговори: Велики је Бог мој Исус Христос; а Артемида и ти с њом погинућете!
Разбешњен, мучитељ нареди присутнима да је баце у пећ. Међутим мученица, не чекајући да је ко баци у пећ, сама похита и уђе у њу, и хођаше посред ње неопаљена, и као у прохладном месту радоваше се, певајући и благосиљајући Бога. У то време из пећи излете пламен на неверне који стајаху около пећи, и неке сагоре у пепео, а неке опече, самог пак цара достигавши опали, те он побеже далеко. У пећи тој беху видна и нека друга лица која сва сијаху и са мученицом се радоваху. И величаше се име Христово, а нечестиви се стиђаху.
Када се пећ угаси, света мученица, дивна невеста Христова, изиђе из ње здрава и весела, као из палате. Мучитељи је, по наређењу царевом, одмах дохватише и сврдлима јој зглобове провртеше; али је Божја помоћ крепљаше у тим мукама, те она не умре. Јер ко би могао отрпети те муке, а да се одмах не сруши мртав? Међутим возљубљени Женик њен, Исус Христос, поткрепљаваше своју свету мученицу, да би и нечестиви што више били постиђени и њој била дата што већа награда, и да би се крепка сила Божја прославила у немоћном сасуду људском.
Разболевши се од опекотине мучитељ нареди, најзад, да мученицу посеку мачем. Чувши о томе, света се радоваше и говораше: Господе Исусе Христе, који си заволео слушкињу Твоју Љубав, певам и благосиљам многослављено име Твоје што ме увршћујеш са сестрама мојим, удостојивши и мене да претрпим за име Твоје оно исто што и оне претрпеше. - А мати њена, света Софија, не престајући мољаше Бога за најмлађу кћер своју да јој подари трпљење до краја , и говораше јој: Трећа грано моја, чедо моје премило, подвизавај се до краја! јер добрим путем идеш, и теби је већ исплетен венац и отворен припремљени дворац; Женик већ стоји очекујући те и посматрајући с неба твој подвиг, да би, када приклониш под мач главу своју, примио твоју чисту и беспрекорну душу у Свој загрљај и упокојио те са твојим сестрама. А помените и мене, матер вашу, у царству Женика свог, да милостив буде мени и да ме не лиши учествовати и пребивати с вама у светој слави Његовој. И тог часа света љубав би посечена мачем. А мати њена узевши тело њено положи га У диван ковчег заједно са телима свете Вере и Надежде, и украсивши како треба тела њихова метну ковчег на погребна кола, одвезе их изван града неколико потркалишта, па са сузама радосницама чесно погребе кћери своје на високом брежуљку. Сама пак остаде на гробу њиховом три дана и три ноћи усрдно се молећи Богу, и у томе заспа сном смрти о Господу. Верни је погребоше на истом месту заједно са кћерима. На тај начин и она би удостојена с њима мученичког венца и учешћа у небеском царству, јер иако не телом, ипак она срцем страдаше за Христа.
Тако премудра Софија мудро оконча течење своје, приневши Светој Тројици на дар три добродетељне кћери своје: Веру, Надежду и Љубав.
О, света и праведна Софијо! која се жена спасе порадом као ти, која си родила такву децу која се уневестише Спаситељу и, пострадавши за Њега, сада с Њим царују и прослављају се? Заиста си мати, достојна дивљења и доброг спомена! Јер, гледајући страшне и љуте муке и смрти својих милих чеда, ти не само ниси туговала, као што је својствеио матери, него си се, утешавана благодаћу Божјом, веома радовала, и сама их учила и молила да не жале временски живот свој и непоштедно пролију крв своју за Христа Господа. Наслађујући се сада на небу гледањем пресветлог лица Његовог заједно са светим кћерима твојим, умудри и нас, да се и ми, сачувавши врлине вере, наде и љубави, удостојимо предстојати Пресветој, Несазданој и Животворној Тројици и славити је кроза све векове Амин.
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТЕОДОТИЈЕ (ТЕОДОТЕ)
За царовања у Риму Александра Севера,[2] послан би од стране цареве у Кападокију игемон Симвликије, да устроји гоњење на хришћане. Њему доставише за неку хришћанку, Теодотију (Теодоту), која беше родом из Понтиске области[3] и беше врло богата. Наредивши да је доведу пред њега, Симвликије је дуго наговараше да се одрекне вере Христове али без икаква успеха. Тада је обесише и неколико сати стругаше јој тело. А светитељка ни најмање не обраћаше пажње на болове већ слављаше Бога, и изгледаше да други страда а не она. После тога је оковаше и у тамницу посадише. После осам дана врата се на тамници сама од себе отворише. Видевши то стражари се препадоше, и отрчаше те обавестише о томе Симвликија. Ал и Симвликије им не поверова, већ нареди да му доведу Теодотију. Кад је угледа потпуно здраву, без икаквог трага на телу од задобијених рана, Симвликије је упита: Ко си ти? Светитељка одговори: Игемоне, теби се ум помрачио, па не видиш; а да ти ум није помрачен, ти би познао да сам ја Теодотија.
Чувши то Симвликије одмах нареди да се ужеже пећ и у њу баци мученица. Када пећ би усијана и светитељка уђе у њу, одмах суну из пећи огањ те спали седамдесет људи; а они што остадоше, затворише врата, од пећи, па побегоше. Идућег пак дана игемон посла два идолска жреца са још неколико људи, да развеју пепео од тела сагореле мученице. А кад они отворише пећ, из ње суну пламен и спали оба жреца, а остали угледаше светитељку где седи усред пећи између два младића у белим хаљинама и пева. То их толико уплаши, да они попадаше као мртви. Тада светитељка изађе из пећи потпуно здрава, радујући се и славећи Бога.
Но и после тога блажена Теодотија би поново затворена у тамницу. А пошто Симвликије намераваше да путује у Византију,[4] он нареди да га светитељка у оковима прати на том путу. А када Симвликије оде у Анкиру и седе на судијску столицу, он тада изведе преда се на суд свету Теодотију и рече јој: Ако не пристанеш да принесеш боговима жртву, ја ћу те ставити на онај усијани тигањ (притом јој руком показа тигањ) и без милости ћу те уништити. - Светитељка му одговори: Ако твој лични секретар Доротеј узиђе са мном на тигањ и ако га огањ не повреди, онда ћу принети жртву боговима твојим.
Тада Симвликије рече своме секретару Доротеју: Господине Доротеје, имајући са собом помоћ богова, уђи у огањ. - Чим Доротеј са светитељком уђе у огањ, он одмах изгоре у огњу, а светитељка остаде неповређена.
Збуњен, и не знајући шта да ради, Симвликије нареди да свету Теодотију поново окују и приморају да трчи за њим у Никеју, куда он крену. Стигавши у Никеју, игемон нареди светитељки да уђе у храм идолски и да се помоли. Светитељка сва радосна уђе у храм. Но чим се помоли Богу, идоли попадаше на земљу и разбише се. Сви који беху присутни и видеше ово чудо, бише запрепашћени. А Симвликије, бесан од љутине, нареди слугама да Теодотију тестером престружу. Али се тестера тог тренутка отупи и не могаше да струже, и слуге изнемогоше, а светитељка опет остаде неповређена и слављаше Бога.
Тада окорели срцем игемон, свим овим чудесима доведен у неприлику, помрачи се умом, и нареди да се мученици одсече глава мачем. И тако храбра мученица Христова отиде ка Господу и доби венац мучеништва.[5]
СПОМЕН СВЕТИХ СТО ПЕДЕСЕТ ШЕСТ МУЧЕНИКА епископа ПЕЛЕЈА и НИЛА, свештеника ЗИНОНА, мученика ПАТЕРМУТИЈА и ИЛИЈЕ, епископа СИЛУАНА, старца ЈОВАНА, и осталих
Од ових светих мученика 50 (или по другима 40) беху Палестинци, а остали Мисирци (Египћани). Пострадаше за Господа Христа у граду Тиру и околини у време цара Галерија око 310 године. Једни од ових мученика, после многих мучења, пострадаше од мача, а друти од огња. Међу њима беху и два старца епископа из Египта: Пелеј (или Филеј) и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада од мача и епископ Силуан, родом из Газе (кога спомиње историчар Евсевије Кесаријски)[6] и знаменити слепи старац Јован, који је знао Свето Писмо наизуст, и наизуст га читао на скуповима хришћанским, то јест на богослужењима.[7] (Они пострадаше после Галерија, за време Максимина, заједно са другим старијег узраста мученицима, који нису могли радити тешке послове у каменоломима и рудницима, где је свети Силуан био затворен). Сви се ови свети мученици увенчаше венцима мученичким и непропадљивим, и преселише се у бесмртно царство Христово.
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АГАТОКЛИЈЕ
Света Агатоклија беше слушкиња у некога Николе хришћанина и жене му Павлине. Павлина беше незнабошкиња и у току осам година мучаше разним мукама блажену Агатоклију, са циљем да је преведе у идолопоклонство. Некада је Павлина бијаше камењем по врату, некада је присиљаваше да боса трчи по оштром камењу и беспућу, једном јој поломи ребра гвозденим чекићем, и потом јој сагоре језик. Али пошто је свим тим не могаде приморати да се поклони идолима, она је напослетку умртви сипајући јој огањ на врат. Тако блажена душа њена отиде из тела на небо.
СПОМЕН СВЕТИХ ЛУКИЈЕ удовице, и сина јој ГЕМИНИЈА мученика
Света Лукија беше угледна и богата римљанка; живљаше у време безбожних царева Диоклецијана и Максимилијана (284-305. г.). Беше удова тридесет и шест година и богоугодно служаше многима У својој седамдесет петој години би као хришћанка оптужена цару Диоклецијану од свога рођеног сина Евтропија, усрдног идолопоклоника, и зато затворена у тамницу. У тамници она поднесе многа и тешка мучења за Христа, али остаде неповређена и непобеђена. Потом би вођена кроз град на поругу и срамоћење, али се ни тада у својој хришћанској вери не поколеба. Видећи је тако непоколебљиву у вери, неки Геминијан (или Герминијан) поверова одмах у Господа Христа и са светом Лукијом ступи заједно пред цара и смело исповеди веру у Господа Христа. Због показане вере и храброг исповедништва, свети Геминијан би затим крштен и усиновљен од свете Лукије; зато се и назва сином њеним.
Када потом света Лукија би отпуштена из тамнице, она узе са собом и свог новог сина Геминија и отиде у Тавроменију на Сицилији. Када и тамо настаде гоњење хришћана, она се повуче у горе, где се и упокоји мирно у Господу своме, за Кога толико пострада. Свети пак Геминије би ухваћен и посечен мачем за Господа Христа, од Кога доби венац вечног живота.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦ А НАШЕГ АНАСТАСИЈА, чудотворца Кипарског
Свети Божји човек овај дошао на Кипар из Палестине заједно са три стотине других хришћана,[8] и подвизавао се богоутодно у време цара Алексија Комнена и сина његовог Јована (12. век) Због својих подвига прослављен од Бога даром чудотворства. У селу Перистерона у покрајини Амохоста на Кипру налази се и данас манастир њему посвећен, где се налази и свети гроб његов. (Службу му штампао Кипријан Кипарски у Левкосији Никозији 1915 г.)
СПОМЕН СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИРАКЛИДА и МИРОНА
Епископи града Тамаса на Кипру; пострадали за веру у Христа. Свети Ираклид био постављен за епископа светим апостолом Варнавом (који се слави 11. јуна) и по његовој кончини наставио дело овог светог апостола Свети пак Мирон био прејемник светог Ираклида. У Тамасу на Кипру и данас постоји манастир светог Ираклида, где је и гроб његов. (По другима, свети Ираклид се упокојио мирно).
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ХАРАЛАМПА, ПАНТОЛЕОНТА, и дружине њихове
Мучени пострадали за веру у Христа.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Царовао од 117 до 138 године.
2. Римски цар царовао од 222. до 235. године.
3. Понтиска област или Понт североисточна покрајина Мале Азије поред Црног Мора.
4. Данашњи Цариград.
5. Света Теодотија пострада око 230. године.
6. Овај свети Силуан спомиње се и 4. маја.
7. О њему видети и под 20. семптембром: Спомен св. Преподобномученика Јована Исповедника.
8. О њима видети под 1. и 13. јулом.
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Св. вел. муч. Ефимија. Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск антипат устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се 49 хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „и царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати него јој се треба и противити". Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз 19 дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како све ласке прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. По том је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећ то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. По том Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. год. и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула.
2. Преп. Доротеј. Пустињак Мисирски, из IV столећа. Подвизавао се пуних 60 година у једној келији у Тиваиди. Одликовао се необичним трудољубљем и чудотворством. Дању зидао келије новим монасима, а ноћу плео асуре, никако не прекидајући молитве и псалмопјенија.
3. Св. Кипријан митрополит Кијевски. Родом од Трнова, но васпитаник српски на Атону. Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига. Покровитељ му је био Филотеј патријарх Цариградски, који кад га упозна у Св. Гори, узе га к себи, и по том посла за митрополита у Кијев. Велике скорби и беде претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио руској цркви. У звању митрополитском провео близу 30 година. Пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16. септембра 1406. год. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви.
4. Св. муч. Људмила. Баба св. Вацлава краља Чешког. Удата за кнеза чешког Боривоја. Много ревновала за веру Христову, и многе приобрела цркви из незнабоштва. Њена снаха мрзаше је, те посла људе, који старицу Људмилу удавише. Вацлав сахрани тело Људмилино у цркви св. Ђорђа у Прагу. Од моштију њених догодише се многа чудеса. Пострадала у Течину 927. год. Вацлав свети, велики ревнитељ вере православне, би убијен од брата свог Болеслава.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ЕФИМИЈЕ
За незнабожног Диоклецијана[1] Халкидоном[2] управљаше антипат[3] Приск, постављен од Диоклецијана. Желећи да приреди празник у част незнабожачког бога Ареја,[4] коме у Халкидону беше посвећен храм и идол храму, Приск посла наређења у све околне градове и села, наређујући у име цара да сви житељи дођу у Халкидон на празник и да сваки према свом имовном стању принесе жртву Ареју. У својим наредбама Приск прећаше великим мукама онима који не послушају наређење и не дођу на празник који он беше одредио у девети дан по издавању наређења. И кад наступи одређени дан демонског празника, стече се у Халкидон огромно мноштво народа заједно са стоком, коју доведоше ради приношења на жртву. И настаде празнично светковање, и сви весело приношаху на жртву овце и волове, поклањајући се бездахном идолу, или, боље рећи, демону који обитаваше у њему.
А хришћани тих места, гадећи се богомрског празника и бојећи се грозне претње антипатове, стадоше се скривати овде онде, и сабираху се на тајна места где су се вршила богослужења истинитоме Богу. Међутим мучитељ нареди строго проверавање, да ли се ко не противи његовој наредби, и има ли таквих који се не поклањају идолу Ареја. И нађено би да се хришћани противе мучитељу, не слушајући наређење његово и не одајући демону част која приличи само истинито.ме Богу. Разгњеви се мучитељ што га хришћани не слушају, па нареди потеру за њима и да их доведу на мучење.
У то време у једном тајном месту скриваху се четрдесет и девет хришћана, вршећи молитве; међу њима беше прекрасна девојка по имену Ефимија, високородног порекла, кћи сенатора Филофрона и супруге му Теодорисије, људи побожних. Мучитељу би достављено о овим сакривеним хришћанима, и он нареди да их све похватају и доведу пред њега на суд. Свирепе слуге антипатове, као звери готове на лов, одмах појурише са оружјем у рукама на сабрано Христово словесно стадо. Дом у коме верни тајно служаху Богу, они опколише са свих страна, да нико не побегне; и разваливши врата они стадоше немилосрдно извлачити једног по једног, и пошто их све извукоше, они их поведоше антипату понижавајући их и ругајући им се. Вођени као оне на заклање, свете смирене слуге Христове стадоше пред гордог мучитеља, готови да страдају за Господа све до проливања крви своје за Њега.
Угледавши их, горди властодржац их упита: Ви ли се противите наређењу царевом и нашем, ниподаштавајући приношење жртава великоме богу Ареју? - Хришћани одговорише: Царевом или твом наређењу, антипате, треба се повиновати, ако оно није противно Небескоме Богу; а ако је противно Богу, онда му се не само не треба повињавати, него му се ваља супротставити. Када бисте нам наредили оно у чему смо ми дужни покоравати се властима, ми бисмо онда дали ћесарево ћесару (Мт. 22, 21). Али пошто је ваше наређење богопротивно и богомрско, јер ви наређујете: поштовати твар више него Творца, поклонити се и принети жртву демону, а не Богу Вишњему, - то ми ово наређење ваше никада нећемо послушати, јер смо истински поклоници Бога истинога који живи на небесима.
Тада мучитељ, отворивши лажљива уста своја и наоштривши као бријач ласкави језик свој, обрати се њима препреденом речју својом, старајући се да ласкама и обећањем дарова и почасти скрене с правога пута на погубно идолослужење њих које Господ стече чесном крвљу Својом. У исто време антипат им прећаше и страшним мукама, ако они не би хтели учинити то што им он и саветује и наређује. А светитељи му на то одговорише: Дарове и почасти твоје, проконзуле, које нам ти обећаваш, ми смо давно одбацили од себе и омрзли их, и сматрамо их као ђубре Христа ради (ср. Флб. 3, 8), јер имамо небеска блага која су већа и боља од свих земаљских блага. Земаљска блага су привремена и непостојана, а небеска су вечна и неизменљива. Страшних мучења пак којима нам претиш, ми се не само не бојимо, него их веома желимо претрпети, да би се показала у нама сила и крепост Бога нашег, којој би се ви удивили и, познавши немоћ ваших одвратних богова, постидели се. Но каква је потреба говорити даље о томе? Почињи што си намислио урадити, па ћеш се убедити да ће у нас бити веће усрђе у трпљењу, него у тебе усрђе ка мучењу.
Тада их мучитељ поче мучити оковима и разним мукама; и свети мученици читавих деветнаест дана беху мучени на разне начине, сваки дан добијајући нове ране и трпећи глад и жеђ. Међу њима беше света девојка Ефимија, млада и дивна; бодрећи је, они јој говораху: Подвизавај се, девојко, ради Небеског Женика; подвизавај се да Му угодиш страдањем: подвизавај се да Га са мудрим девојкама сретнеш, да би те Он заволео као невесту Своју и увео те у Своје дворе.
Затим у двадесети дан они бише изведени на суд, где их антипат упита: Еда ли ћете сада, научени страдањима, хтети да послушате наше наређење? - Тада свети мученици, заједно са светом Ефимијом, одговорише: Не надај се, проконзуле, да ћеш нас скренути с правога пута! Пре ћеш моћи преврнути планине на земљи и покренути звезде на небу, него што ћеш наша срца отргнути од истинитог Бога.
Разјарен овим речима мучитељ нареди да их дуго бију по лицу. Потом видећи да ништа успети не може, он одлучи да их пошаље цару, али нареди да их пре тога затворе у тамницу. Кад их поведоше у тамницу, антипат угледа свету Ефимију, девојку младу и лепу, где међу свим овим светим мученицима сија као луна међу звездама, и он као вук зграби ову овцу из стада Христова. А она подигавши к небу и очи и руке, завапи: Не остави ме, премили мој жениче Исусе Христе, јер се у Тебе уздам! не предаји зверовима душу која Те воли и исповеда свето име Твоје! не дај непријатељу моме да се обрадује због мене! укрепи мене, немоћну слушкињу Твоју, да ме не савлада безакоње!
Мучитељ пак, желећи је привући своме безбожју, измишљаше свакојака средства, ловећи њено девојачко срце и благим речима и многим даровима и разним обећањима. Но света Ефимија јуначки говораше: Не помишљај, мучитељу, да слабост моју можеш лако својим вештим мамцима приволети на твоје безбожје и безакоње; јер иако сам жена по природи, немоћна по телу и млада по годинама, ипак је срце моје јуначније од твога, и сила моја у светој вери јача од храбрости ваше, и разум мој благодаћу Христа мог већи него свих ваших незнабожачких говорника, са којима ви сматрате да сте мудри, а у самој ствари сте безумнији од свих незналица, пошто нећете да познате истинитога Бога, почитујући демона као бога. Нећеш ме, дакле, преварити лукавим речима, као некада змија праматер нашу; и нећеш ми учинити слатким овај горки свет са његовим сластима, које све ради сладчајшег Исуса сматрам за пелен; и нећеш победити силу која се у немоћи пројављује (ср. 2 Кор. 12, 9), ма како били силни твоји напади. Јер се надам на Христа мог, да ме Он неће оставити, нити уклонити од мене крепку руку Своје помоћи док горда глава демона не буде згажена женским ногама.
Посрамљен оваквим речима свете Ефимије, мучитељ се страховито наљути, и одвратну љубав своју коју дотле показиваше према њој претвори у бес, па нареди да се спреми точак за мучење који беше начичкан оштрим ножевима, како би сво тело њено било исецкано и здробљено. Света девојка огради себе крсним знаком и слуге је везаше за точак. И стадоше окретати точак, при чему комади тела мученичина отпадаху и зглобови се раздробљаваху. А она се усрдно мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, просвећење душе моје, изворе живота који дајеш спасење онима што се надају на Тебе, дођи ми сада у помоћ, да би сви познали да си Ти - једини Бог и чврста узданица оних који у Тебе полажу наду: неће их задесити зло и ударац неће досегнути до тела њихова, јер Вишњега изабраше себи за уточиште (ср. Пс. 90, 9. 10).
Када се она тако помоли Господу, точак изненада стаде и слуге попадаше изнемогли, јер анђео Божји јавивши се сломи рукуницу којом се окретао точак, скиде са точка свету девојку, исцели је од рана и поврати јој потпуно здравље. Тако исцељена, она радосно певаше благодарећи Бога и славећи свемоћну силу Његову.
Видевши то, мучитељ и сви што беху тамо, бише запањени и много се чуђаху овоме чуду. Уосталом, где злоба ослепи душевне очи, тамо никакве користи не донесе овако велико чудо. Јер они не беху у стању познати крепку руку истинитога Бога: гледајући не виде и слушајући не разумеју, јер се окамени срце њихово (ср. Ис. 6, 9. 10), и чудесно знамење то приписиваху волшебништву.
После тога мучитељ нареди да се усија огромна пећ и у њу баци света Ефимија. Док су пећ усијавали и у њој већ буктала силна ватра, света мученица се обуче у оклоп светих Трију Младића, тојест у молитву, и противу вештаственог огња она запали огањ усрдне љубави к Богу, и подигавши очи к небу говораше: Боже, Ти на висинама живиш и на смирене гледаш; Ти си у Вавилону Три Младића, ради закона Твог предатих огњу, сачувао преко светог анђела Твог читаве и неповређене од огња и послао им росу с неба; Ти и мени слушкињи Твојој буди помоћник, пошто се, о Христе мој, подвизавам ради Твоје славе!
Она то изговори и, наоружавши се крсним знаком као другим оружјем, она стајаше, спокојно очекујући да је баце у огањ. А два војника, Виктор и Состен, којима је било наређено да мученицу вргну у огањ, угледаше дивну појаву која се збивала у огњу: они видеше у пећи ангеле Божије који разбациваху огањ и прећаху им да се не усуде дотаћи се невесте Христове.
Видевши ово чудо, они рекоше мучитељу: Проконзуле, ми се не смемо својим нечистим рукама дотаћи ове свете девојке и бацити је у огањ, макар нас то и главе стало, јер ми видимо изванредно чудо, које твоје очи не виде. И нама је боље трпети твој гњев, него гњев оних лучезарних лица која нам прете из пламена огњеног.
Чувши то мучитељ се разгњеви на њих, и држећи да су хришћани па зато неће да девојку баце у пећ, он нареди да их воде у затвор. А другој двојици војника, који се зваху Кесар и Варије, он заповеди да Ефимију баце у огањ. Ови, дохвативши девојку, бацише је у огањ, али тог часа суну из пећи силан пламен, полете на војнике који девојку бацише у пећ, и ту их на месту сажеже и у пепео претвори, а остале слуге натера у бекство. Светитељка пак, ликујући усред пећи као у светлој палати и у прохладној роси, певаше песму светих Трију Младића: Благословен си, Господе Боже отаца наших, и свеслављен и величан (Дан. 3, 52). - И зби се преславно чудо: огањ се не дотаче свете мученице, нити хаљина њених, јер сам Женик њен нетљени Христос Господ, тајно сиђе у пећ к невести Својој и ороси је небеском прохладом. А кад се пећ угаси, света девојка изађе читава и здрава, што све силно запрепасти. Мучитељ пак, не знајући шта да предузме, нареди да светитељку воде у тамницу, говорећи у себи: ноћас ћу смислити шта ћу урадити с овом волшебницом.
Потом, призвавши к себи Виктора и Состена, мучитељ се свим бесом окоми на њих, и зарицаше се да ће их погубити ако се не поклоне идолима. А они одговараху: Досад смо били у заблуди не знајући истину, а сада познасмо Јединога Бога који је створио небо и земљу: Њему верујемо и поклањамо се; а твојим боговима, којима се и ми раније клањасмо не знајући да нас то демони обмањују, одсада се више нећемо клањати. Ти пак чини с нама што хоћеш: у твојим су рукама тела наша, а душе су наше под заштитом Божјом.
И осуди их мучитељ: да их баце зверовима да их поједу. Идући ка месту где су их зверови имали појести, свети се усрдно мољаху Богу да се смилује на њих и да, опростивши им грехе њихове пређашње заблуде и неверја, настани душе њихове тамо где бораве они који верују у Њега. И одмах дође с неба глас Божји који их позиваше у покој. Чувши то, они с радошћу предадоше душе своје у руке Божје. Зверови пак не дотакоше се тела њихових, и она беху тајно погребена од стране верних.
Пошто прође ноћ и настаде дан, мучитељ седе на судишту, и свету Ефимију изведоше из тамнице; идући на суд она весело певаше: Певаћу Ти, Господе, песму нову! прослављаћу Те, Госпо де, крепости моја! певаћу Те међу народима, и прославићу име Твоје, јер си Ти једини истинити Бог и нема другога Бога осим Тебе. - Тако певајући она дође на суд. Ту је дуго испитиваху, истјазаваху и примораваху да принесе жртву идолима. Но она се не покори. Видећи непоколебљивост срца њеног, мучитељ нареди да је обесе и да јој тело стружу оштрим ножевима. Међутим и после овог мучења она се силом Божјом обрете читава. Затим ископаше дубоку јаму, напунише је водом, и у њу спустише мноштво свакојаких змија, аспида и морских отровних гадова, па мучитељ нареди да свету Ефимију баце у ту јаму. А она, осењујући себе крсним знаком, говораше: Светлости моја, Исусе Христе! Ти си у утроби воденог звера сачувао неповређеним Јону; Ти си избавио Данила из чељусти лавових; Ти и мене сачувај крепком руком Твојом, да се и у мени прослави свето име Твоје.
И са тим речима она скочи у јаму: а змије и гадови пришавши јој не нанеше јој никакву повреду, него се напротив стараху о њеном здрављу, јер је ношаху на себи, не дајући јој да потоне у дубину јаме, препуне водом. И света девојка изиђе благодаћу Божјом из те јаме без икакве повреде.
Мучитељ се онда стварно нађе у страховитој недоумици, не знајући шта да ради са њом. Но желећи је ипак погубити, и мислећи да волшебништво којим мученица, по његовом сматрању, владаше, савлађује само јавне муке а не тајне замисли, он нареди да се ископа друга тајна јама и начичка унутра оштрим копљима, мачевима и ножевима, са оштрицама упереним навише, а споља да се јама маскира грањем и земљом. Онда мучитељ нареди мученици да пређе преко те маскиране јаме, рачунајући да ће она, не знајући ништа, упасти у јаму, натаћи се на оштро оружје, и тако умрети. Међутим светитељка пређе преко јаме лако, као птица прелетевши преко замки; а неки незнабошци, не знајући о тој јами, упадоше у њу и погинуше. Видећи то, мучитељ се веома постиде, и испунише се ту речи Светога Писма: Копа јаму, и ископа је, и паде у јаму коју је начинио (Пс. 7, 16). А света мученица слављаше Бога певајући: Ко ће исказати силу Господњу? испричати сву славу Његову? (Пс. 105, 2). Јер мучену слушкињу Твоју, Господе, Ти сачува неповређену од рана, спасе од огња, заштити од зверова, воде и точка, и изведе из јаме. И сада, Господе, избави душу моју од руке исконског непријатеља: грехе младости моје и незнања мога не помени (Пс. 24, 7), него капљама крви Твоје, за мене проливене, очисти прљавштину тела и духа мога; јер си Ти очишћење, освећење и просвећење слугу Твојих.
Проконзул покуша још једном да је придобије ласкавим речима. Он јој рече: Не срамоти род свој; не погубљуј цвет младости своје; не лишавај себе живота! Одај поштовање великом Ареју, па ћеш од свију нас бити поштована, и награђена великом славом и богатствима. - И многе друге ласкаве речи он говораше светитељки, а она га исмеја и изружи као безумника.
Тада је проконзул поново стаде мучити. Пошто је страховито изби штаповима, он нареди да је престружу оштром тестером. А л и тестера ни најмање не повреди свето тело њено. Затим он нареди да је пеку на усијаном тигању; али се и тигањ охлади. Јер анђели беху са невестом Христовом, чувајући је у свима мукама. Најзад проконзул донесе одлуку да свету Ефимију да зверовима да је поједу.
Када светитељку вођаху у циркус, где су је зверови имали појести, она се мољаше Господу да учини крај њеном мучењу, да душу њену прими у Своје руке и нареди јој да из многострадалног тела пређе у жељену постојбину; и говораше: Господе сила! Ти си показао на мени Своју непобедиву силу и несавладљиву десницу; Ти си обелоданио немоћ демона и безумље мучитеља, а мене си уздигао изнад свих мука. Као што си допустио убијање и проливање крви досадашњих мученика, тако сада прими и моју жртву коју Ти скрушене душе и смирена срца приносим, и упокој душу моју у насељима светих и у лику мученика јер си благословен вавек.
Док се света Ефимија тако мољаше Господу, на њу бише пуштени зверови - лавови и медведи; али они, пришавши јој, лизаху јој ноге. Само једна медведица начини јој малу рану на нози, из које потече крв. У то време чу се глас с неба који позиваше светитељку у небеске обитељи, и она тог часа предаде дух свој Господу, за кога свесрдно пострада. И затресе се земља, и град се усколеба, бедеми се рушаху, храмови падаху, и све обузе велики страх. И када у страху сви побегоше из циркуса, свето тело мученице остаде мртво на земљи.[5]
Родитељи свете Ефимије дођоше и узеше свету кћер своју и чесно је погребоше близу града, на растојању једног потркалишта.[6] Они благодараху Бога радујући се што се удостојише бити родитељи такве кћери, која проливањем крви своје постаде невеста Небеског Женика - Христа и Цара свих, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОРОТЕЈА ПУСТИЊАКА
Преподобни Доротеј бејаше из Тиваиде и живљаше у пу" стињи близу Александрије, у месту званом Келије пустињачке. Преподобни Паладије, епископ Јеленопољски, који је неко време био ученик преподобног оца Доротеја и очевидац његових испосничких подвига, пише о њему у своме Лавсаикуследеће.
Старац Доротеј проведе шездесет година у једној пештери, водећи врло строг живот. Веома трудољубив, он је преко целога дана, па и у само врело подне, скупљао камење у приморској пустињи и стално зидао од њих келије, и онда их давао онима који нису могли сами себи да саграде. А када му ја, вели Паладије, једном рекох: "Зашто, оче, у таквој старости мучиш тело своје на оваквој врућини?" он ми одговори: "Оно мучи мене, а ја ћу мучити њега".
Он је дневно јео мало сувога хлеба и прегршт зелени, и пио по мало воде. Бог ми је сведок, ја га никад нисам видео да је испружио ноге, или да је легао да спава на рогози или на постељи, него је по сву ноћ седео и плео корпе од палмовог прућа, и тиме зарађивао себи хлеб. Држећи да је он због мене почео водити овако строг подвижнички живот, ја се стадох марљиво распитивати код многих његових ученика, да ли се он целог живота тако подвизавао, и они ми говораху: он измлада живи тако, никада није намерно легао да спава, осим што је за време рада, или за време јела, заклапао очи тренутно, тако да му је често и залогај испадао из уста од велике санљивости. Једном када сам покушао да овог светог човека принудим да мало прилегне на рогозу, он ми узбуђено рече: "Ако анђеле наговориш да некад заспе, онда ћеш наговорити и ревносног подвижника".
Једнога дана, указује даље преподобни Паладије, посла он мене око три сата после подне на свој бунар да напуним крчаг, пошто је већ било време обеду. Када дођох на бунар, ја угледах аспиду на његовом дну, и од страха не захватих воде него отр чах к њему и рекох: "Пропали смо, аво, јер на дну бунара видех аспиду". А он се озбиљно осмехну, загледа се у мене мало дуже, и машући главом рече: "Ако би ђаволу пало на памет да у све бунаре и изворе водене набаца аспиде, или змије, или отровне животиње, зар би ти престао сасвим да пијеш?" - Рекавши то, он устаде и оде сам на бунар, напуни крчаг, осени воду крсним знаком, први се напи воде, и рече: "Где крст осени, ту је немоћно Сатанино зло".[7]
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КИПРИЈАНА, митрополита Кијевског
Свети Кипријан беше родом из града Трнова, у Бугарској, но васпитаник српски на Атону Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига богослужбених, а и сам је писао, пошто је био врло учен. Одликовао се светим животом, познавањем светоотачког мудрољубља и начитаношћу у свештеним књигама. Покровитељ му је био Филотеј патријарх Цариградски, који кад га упозна у Светој Гори, узе га к себи, и потом посла за митрополита у Кијев. Ревносно се подвизавао за своју паству молитвом, благовешћем, мудрим управљањем. Подигао храм у част триу великих јерараха: светог Василија Великог, светог Григорија Богослова и светог Јована Златоуста. Велике невоље и беде претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио Руској Цркви. У звању митрополитском провео близу тридесет година. Доживео дубоку старост. Пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16 септембра 1406 године. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви.
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЉУДМИЛЕ
Блажена Људмила, баба светог Вацлава краља Чешког,[8] беше супруга кнеза чешког Боривоја. Велики просветитељ Словена свети Методије, архиепископ суседне Чешкој Моравије, научи Боривоја и Људмилу чистој, светој вери, и просвети их светим крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа. Огњени у вери, кнез и кнегиња саградише многе цркве и поставише при њима свештенике. Ревнујући много за веру Христову, блажена Људмила многе приобрете Цркви из незнабоштва, пошто је у то време међу чешким Словенима незнабоштво било још јако.
Кнез и кнегиња имађаху три сина и једну кћер. Кнез Боривоје умре кад му би тридесет шест година. Блажена Људмила подношаше своју тугу сва предана вољи Божјој, и сву своју имовину раздаваше сиромасима. Син њен Вратислав ступи на престо после свога оца, и владаше тридесет три године, после чега премину. На престо онда дође Вацлав, унук кнегиње Људмиле, кога је она измалена добро васпитала у хришћанској вери, и он беше добар, кротак и целомудрен. Но мати Вацлавова мрзаше свекрву своју Људмилу и гледаше да је на сваки начин погуби. Сазнавши о томе, блажена Људмила се удаљи у град Течин. Онда снаха њена подговори два бољара и посла их у Течин да убију блажену Људмилу. Ова два злочинца отидоше тамо и скупише око себе много других сличних себи злих људи. Када паде ноћ, они опколише дворац где се налажаше блажена Људмила, развалише капију и уђоше унутра. Ухвативши свету кнегињу, они јој бацише конопац на врат и удавише је.
Тако блажена Људмила мученички пострада у суботу, године 917, у граду Течину. Њој онда беше шездесет једна година. Тако она, угодивши Богу, доби мученички венац. Јер Бог прослави многим чудесима место где она беше погребена; а беше погребена не у цркви него под градским бедемом; и на том месту се сваке ноћи јављаху упаљене свеће. И један слепац прогледа када додирну земљу на гробу свете Људмиле. И од тога времена биваху многа чудеса. Чувши за та чудеса, унук њен Вацлав пренесе чесне мошти њене у град Праг и положи их у цркви светог Георгија, где и сада бивају од њих многа знамења и чудеса. Свети Вацлав, велики ревнитељ вере православне, би убијен од брата свог Болеслава и спомиње се 28 септембра.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПРОКОПИЈА
Родом из Чешког села Хотуњ, он се у чину свештеника много потрудио око ширења и утврђивања хришћанства у Чешкој. На реци Сазави свети Прокопије подигао манастир светог Јована Претече, у коме се и подвизавао до саме смрти, 1053 године.
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ СЕВАСТИЈАНЕ
Света Севастијана живљаше у време цара Домицијана[9] и беше ученица светог апостола Павла Игемон Георгијенареди те је ухватише у граду Маркијанопољу. Њу бише, па у ужарену пећ бацише, али она оста неповређена. Потом је одведоше у тракијски град Ираклију: ту би обешена на дрвету, па после бачена зверовима да је растргну. Али она поново остаде неповређена. Напослетку јој мачем одсекоше главу, и из њене ране уместо крви истече млеко.
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МЕЛИТИНЕ
Света Мелитина беше из града Маркијанопоља Тракијског, живљаше у време цара Антонина[10] при игемону Антиоху.Она учини многа чудеса; молитвом својом обори на земљу и сакруши кипове Аполона Херкула,[11] и многе приведе истинитој вери Затим она обрати Христу супругу игемонову. Зато јој одсекоше главу. Чесно тело њено неко време лежаше непогребено.Један Македонац, по имену Акакије, пролазећи кроз то место за своје отачаство, измоли дозволу, те узе њене свете мошти, положи их у ковчег, са жељом да их однесе у своје отачаство. Али пловећи морем он се разболе и умре. Када лађа стиже до рта Лемноса,[12] тамо би положено тело свете мученице. Близу њеног гроба би погребено тело и мученикољубивог Акакија.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИСАКА и ЈОСИФА
Рођена браћа. Родом из града Теодосиупоља. Пошто нису хтели да се одрекну Христа и приме ислам, њима бише главе одсечене, 808 године.
СПОМЕН СВЕТОГ КАСИЈАНА КИПАРСКОГ
Светог овог славе и празнују на острву Кипру, јер се у месту Глифији код Алекторе налази његово свето тело. (Спомиње га и Махерас у "Кипарској Хроници").
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Римски цар Диоклецијан царовао од 284 до 305 године.
2. Главни град Римске провинције Витиније, у Малој Азији, на обали Мраморног Мора.
3. Антипат или проконзул називао се царски намесник у провинцији или области.
4. Ареј или Марс - незнабожачки бог рата, а уједно сматран чуварем људи и поља од сваке штеточине.
5. Света Ефимија пострада 304 године.
6. Ту је доцније подигнут храм у част свете великомученице Ефимије. У том храму држан је Четврти Васељенски Сабор - Халкидонски, 451 године, којом приликом је света Ефимија учинила знаменито чудо, јер над њеним светим моштима би јављено и потврђено православно исповедање вере, а јеретичко монофизитско учење одбачено и посрамљено (о чему се опширније гавори под 11. јулом). У петом веку светој Великомученици су подигнути храмови у Риму и Медиолану. Њене свете мошти при Теодосију Великом беху пренесене у Александрију, а после враћене у Халкидон. По заузећу Халкидона од стране Персијанаца 617 године, мошти свете Ефимије бише пренете у Цариград, где се и сада налазе.
7. Преподобни Доротеј упокојио се крајем четвртог века за царовања Теодосија Великог (379-395)
8. Његов свети спомен празнује се 28. септембра.
9. Римски цар царовао од 81 до 96 године; био жесток гонитељ хришћана.
10. Римски цар Антонин Пиј царовао од 138 до 161 године.
11. Аполон бог светлости, сунца, просвете; Херкул бог физичке снаге.
12. Лемнос једно од највећих острва у Јегејском Мору.
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Св. муч. Никита. Родом од Гота; ученик епископа Теофила Готског, који је учествовао на Првом Васељ. Сабору. Када кнез Готски Атанарик поче мучити хришћане, тада св. Никита стаде пред кнеза и изобличи га због безбоштва и нечовечности. Мучен страшним мукама Никита све јаче исповедаше веру Христову и мољаше се Богу с благодарношћу. И имаше ум непрестано уздигнут и удубљен у Бога, а на прсима под оделом држаше икону Св. Богородице са превечним Младенцем Христом, стојећег и држећег крста у рукама Својим. Ову икону носио је св. Никита зато што му се св. Богородица јавила и утешила га. Најзад мучитељ баци Христовог војника у огањ, у коме св. мученик издахну, али тело његово оста неповређено од огња. Друг његов Мариан пренесе његово тело из Готске земље (Влашка и Бесарабија) у Киликију у град Мопсуест, где сагради цркву св. Никите и положи у њ чудотворне мошти мученикове. Пострадао и прославио се 372. године.
2. Преп. Филотеј. Из села Мирмикса, или Мравина, у Малој Азији. Мати му се звала истим именом, само обратно: Теофила. Беше презвитер и још за живота велики чудотворац. Једном приликом претворио воду у вино, другом приликом умножио хлеб. Упокојио се у Господу у Х столећу. Мошти му се пројавиле мироточивим.
3. Св. муч. Порфирије. Родом из Мимоса. Најпре исмевао хришћане пред царем Јулијаном Одступником. Тако једном изигравајући хришћанску тајну крштења, он се на бини погрузи у воду изговарајући речи: во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа! Када се дигне из воде он узвикне: сад сам хришћанин! Сви су мислили, да се он као глумац шали, као и увек, но он је остао при своме, престао исмевати хришћанство, и најзад пострадао за Христа. Обезглављен 361. год. и преселио се у царство Христово.
4. Св. муч. Теодот, Асклиад и Максим. Знаменити по роду Трачани. Пострадали за Христа близу Филипопоља у селу Салтису (између 305–311. год.) и преселили се у царство небеско.
5. Св. Висарион архиеп. Лариски чудотворац. Основао манастир Спаситеља у Лариској епархији. Прослављен чудесима за живота и после смрти.
6. Св. новомуч. Јован Критски. Пострадао за веру Христову од Турака у Ефесу 1811. год.
7. Св. Јосиф еп. Алавердски. Један од оних 12 отаца Сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе Кавкаске да проповедају Јеванђеље. Св. Јосиф мирно се представио Господу 570. год. Чудотворне му мошти почивају у Алавердској саборној цркви.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА НИКИТЕ и осталих светих Мученика пострадалих с њима
Када знамење победе, часни и животворни Крст Господњи би уздигнут високо над светом, онда притече под ово знамење имењак победе свети Никита. Јуче празновасмо Воздвижење светога Крста, ту непобедиву победу за свет, а сада празнујемо светог Никиту, чије само име значи победитељ.[1] Овај добри војник Исуса Христа стаде под крстом као под заставом, да би војевао против непријатеља светога Крста, у част Распетога на њему. Неко војује за цара земаљског, неко за свој живот осујетну славу, неко за привремена богатства, а свети Никита војева за јединог Господа свог Исуса Христа који је Цар сваког створења и наша слава и наше непотрошљиво богатство. А где и на који начин овај војник војева за Христа, чујте.
Када се у време светог равноапостолног цара Константина Великог поче света вера ширити по целој васељени, тада и у Готској земљи,[2] с оне стране реке Дунава засија света побожност као светлост у тами. У тој дакле земљи би рођен, крштен и васпитан свети Никита. Епископ готски Теофил[3] који је учествовао на Првом Васељенском Сабору, исповедио догмате православне вере и потписао одлуке Сабора, он просвети Никиту светлошћу вере и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа.
Након не много времена, стари пакосник - ђаво, не подносећи ширење свете вере и умножавање хришћана у земљи помраченој идолодемонијом, изазва рат и силно гоњење против оних који исповедају име Христово и верују у Господа. Зли пакосник подстаче кнеза те земље Атанариха, да убија хришћане и истребљује са земље чак и спомен њихов. У то време међу Готима изби раздор и међусобни рат. Они се поделише на две групе: једној је групи био вођ неки Фритигерн, а другој - жестоки насилник Атанарих. Када се ове истоплемене групе сударише у рату и настаде страховита сеча, тада Атанарих, пошто имађаше већу војску и храброст, надвлада и победи свога противника Фритигерна и његову војску натера у бекство. Побеђени Фритигерн побеже у Грчку, и тамо затражи помоћ од христомрзећег цара Валента;[4] Валент нареди свој војсци својој што се налазила у Тракији, да иде у помоћ Фритигерну противу Атанариха. Фритигерн тада, сакупивши остатке своје војске, он са грчком војском из Тракије крену против свога противника. Прелазећи преко реке Дунав, он нареди да се начини знамење светога Крста и носи пред његовим пуковима. Тако он нападе на Атанариха. И би велика битка, и хришћани силом Крста иадвладаше Атанариха и победише сву његову војску: једн" мачем посекоше, друге живе заробише, а Атанарих са малом дружином једва побеже. Од тога времена стаде се православна вера хришћанска све више ширити међу Готима, јер многи, видевши у рату неодољиву силу крста, повероваше у распетога на крсту Господа.
Када умре епископ Теофил, на његов престо ступи Урфил,[5] човек благоразуман и побожан. Он измисли за Готе слова и преведе многе књиге са грчког језика на свој, те се тако света вера хришћанска сваким даном све више шираше међу Готима. Томе много допринесе својом ревношћу и свети Никита, једно од највисокороднијих и најчуванијих лица у тој земљи. Својом побожношћу и богонадахнутим речима он приведе Христу многе.
После неког времена нечестиви Атанарих се поново врати у своју постојбину, у свој крај. Докопавши се власти и силе, он, наговаран демоном, подиже у својој области љуто гоњење на хришћане, светећи се за своју срамоту, пошто он беше од хришћана побеђен и посрамљен у рату. Тада свети Никита, запаљен ревношћу по Богу, ступи у борбу против оба непријатеља, против невидљивог и видљивог: против невидљивог непријатеља он војеваше приводећи неверне истинитој вери и соколећи верне на мученички подвиг; а против видљивог непријатеља он војеваше изобличавајући мучитеља Атанариха и укоравајући га за његову безбожност и безчовечност, пошто велико мноштво верујућих он предаваше на разне муке. И тако свети Никита победи обојицу: и ђавола сатре, и свирепост мучитељеву надвлада. Јер све врсте мука, којима су се старали да храброг страдалца одврате од Христа, показаше се немоћне; и сам мучитељ беше у недоумици, како то да он свом силом својом није у стању склонити на своју безбожност једног слугу Христовог, као стуб тврдог и непоколебљивог у својој вери.
И шта онда безаконик намисли? Он намисли да огњем умори онога кога није могао убити многим ранама, мучењем тела и размрскавањем удова. Међутим, шта постиже безбожник? Он више себе сама сажеже јарошћу својом, него мученика огњем. Јер свети Никита, иако се налажаше у великом огњу, ипак тело његово не сагоре од огња, а душа му се препороди за бољи нови и бесмртни живот. Међутим мучитељ и без огња сагоре. од свога безбожја: он душом омртве и тело своје припреми за пакао. Тако свети Никита под знамењем Крста војева за Христа, и показа се победитељ не само по имену него и стварно.
Тело светитељево, неповређено од огња, остаде несахрањено, и бачено лежаше у бешчешћу. У то време живљаше тамо један благочестиви хришћанин по имену Марјан. Он беше родом из Киликије, из града Мопсуеста.[6] Дошавши у Готску земљу неким послом он се дуго задржа у њој. За време свог боравка ту он се упозна са светим Никитом и задоби његово пријатељство и љубав. Но нарочито он заволе светог Никиту када виде како он јуначки стоји за веру Христову, готов да крв своју пролије за њу. И када свето тело мучениково лежаше бачено, Марјан размишљаше на који би начин узео тело љубљеног пријатеља свог и мученика Христовог и однео га у своју постојбину. А л и он се бојаше учинити то из страха од кнеза, који је наредио да нико не сме погрепсти тело мучениково. Најзад Марјан одлучи да чесно тело узме тајно ноћу.
Када наступи ноћ Марјан беше готов да пође и оствари своју намеру, али ноћ беше веома мрачна и кишовита, што силно ожалости Марјана, јер није видео куда да иде и како да нађе место где је лежало тело светог мученика. Док Марјан беше силном тугом опхрван због тога, Бог сваке утехе, који је некада мудрацима са Истока преко звезде показао пут у Витлејем, утеши и Марјана у његовој тузи и показа му згодан пут за проналажење светитељевог тела: Он му посла неку небеску силу у облику звезде која, засијавши пред Марјаном, поведе га куда је требало. Та дакле звезда иђаше пред Марјаном и разгоњаше ноћни мрак, а он с радошћу иђаше за њом. Стигавши до места где се налазило тело светог мученика, звезда се заустави над њим. Тада Марјан обави светитељево тело чистом плаштаницом, и понесе га кући у којој је становао. А звезда, провевши Марјана натраг до самих врата те куће, постаде невидљива.
Тако Марјан доби тражено благо, и сакри га код себе у стану врло брижљиво. Ускоро после тога он се врати у своју отаџбину, носећи са собом тело светог мученика.[7] Дошавши у град Мопсуест, Марјан га чесно погребе у своме дому. А Бог благослови дом Марјанов због Свога мученика, светог Никите, као што је некада благословио дом Пентефријев због Јосифа (1 Мојс. 39, 5) и дом Аведаров због Ковчега Завета (2 Цар 6, 11). И изобиловаше дом Марјаиов великим богатством, и материјалним и духовним: јер од гроба светитељева даваху се дарови свима невољнима, и точаху се исцељења болеснима. Сав град и житељи из околине стицаху се на светитељев гроб, тако да дом Марјанов није могао смештати верне који су се сабирали тамо. Због тога ови решише да саграде цркву у име светог Никите и да у њој положе његове мошти. И прихвативши се овога посла са великом ревношћу они брзо подигоше цркву и украсише је како треба. Онда отворише гроб светог мученика, извадише ковчег са чесним моштима, унеше га у новоподигнуту цркву и ту положише у земљи. Само Марјану се даде те од светих моштију мученикових узе један прст на благослов дому његовом, и он га с побожношћу чуваше. Више нико не могаше узети ни једне частице од моштију светог Никите.
Једном блажени Авксентије, епископ града Мопсуеста, иодигавши цркву светим мученицима: Тараху, Прову и Андронику,[8] упути писмо у град Аназарв,[9] где почиваху мошти ових светих мученика, молећи грађане Аназарва да му даду неки део од моштију светих мученика за навоподигаути храм. Тада грађани Аназарва молише епископа Авксентија[10] да им у замену да делић моштију светог мученика Никите на благослов њиховом граду. Желећи да им испуни молбу, епископ нареди да отворе гроб светог мученика Никите. И гле, без икаквог видљивог разлога мермерни камен, који беше на гробу, одједном се распаде на две половине. Један од присутних смело се руком својом дотаче светих моштију, но рука му се одмах осуши, и њега спопаде ужас. Тада и страховит гром пуче с неба са севањем муња, те се сви уплашише. По томе епископ виде да Богу није по вољи ситњење светитељевих моштију, и покаја се збот своје смеле намере. А човека који се дрско дотаче светитеља, епископ узе за сасушену руку, метну је на светитељеве мошти, и мољаше се говорећи: О, свети мучениче Никито! теби је лакше исцељивати него повређивати, јер си добар и подражаваш Сведоброг Господа, и мада си брзо казнио овог човека, зар га нећеш још брже помиловати?
Чим епископ изговори ове речи, тог тренутка исцели се сасушена рука тог човека; и сви се дивљаху благодати светог мученика Никите, и хваљаху Бога. А епископ, не усуђујући се више дотаћи се светих моштију угодника Божјег, очита над њима дуге молитве, па чесно покри гроб, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме приличи свака слава, част и поклоњење вавек. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОРФИРИЈА ГЛУМЦА
Порфирије беше глумац и незнабожац. Њему о рођендану Јулијана Одступника би наређено да пред очима самог цара Одступника за време свечане прославе изиграва и исмева хришћанске свете тајне. Но када се Порфирије, са намером да исмеје свету тајну крштења, погрузи у воду вичући: "Крштава се Порфирије у име Оца и Сина и Светога Духа", он тог тренутка, по чудесном дејству благодати Божје, поверова у Христа, и изишавши из воде стаде отворено и неустрашиво исповедати Христа као јединог истинитог Бога. Због тога би страховито мучен, и најзад мачем посечен.[11]
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА пострадалих са Св. великомучеником Никитом
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАКСИМА, АСКЛИАДЕ и ТЕОДОТА
Свети мученици Максим и Асклиада живљаху у време нечестивог цара Максимијана у граду Маркијанопољу, у Мизији. Они беху познати по својој побожности, и многе научаваху истинитој вери и привођаху светом крштењу. За то дознаде управљач Тракије Тирис, који у то време допутова у Маркијанопољ, и позва их преда се на суд. После дугог расправљања са Максимам о вери, мучитељ нареди четворици да Максима бију по целом телу. Затим, пошто и Асклиада исповеди своју веру у Христа, он нареди да и њу бију по табанима. Тада иступи благочестиви Теодот и изобличи мучитељеву бездушност. Због тога он би обешен на дрвету и струган по телу. Кроз тринаест дана Тирис оде у Адријанопољ, куда доведоше и ова три мученика. Ту их Тирис стави на нове муке: усијане гвоздене плоче стављаху светим мученицима на тело, од чега се тела њихова топљаху; али их глас с неба утеши и ободри. Онда их бацише у тамницу. А након неколико дана предадоше их у циркусу зверовима пред огромном масом света Но медвед, пуштен на Максима и Теодота, умиљаваше се око њих; а бик, за кога привезаше Асклиаду, заустави се као окован, и не помаче се с места. Разјарени управљач крену са светим мученицима у Филипопољ, но и не стигавши до овога града, он путем, у селу Салтису, поново покуша да свете мученике присили да се одрекну Христа. Али пошто у томе не успе, он нареди да им одсеку главе Кратко време после тога мучитељ би убијен громом кад је седео на судишту.[12]
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛОТЕЈА, презвитера и чудотворца
Преподобни Филотеј беше родом из села Мирмикса, или Мравина, у малоазијској области Витинији Мати му се звала Теофила. У зрелим годинама Филотеј се ожени, и у браку имађаше деце. Као побожан и мудар он би рукоположен за свештеника. Од тада он непрестано провођаше у посту и молитви; због тога даби од Бога благодат да чини чудеса. Тако он једном приликом умножи хлеб те нахрани многе гладне; другом приликом текућу воду претвори у вино; једном он велику стену речју својом преместа с једног места на друго; и многа друга чудеса учини за живота на земљи. Пошто се упокоји[13] и би погребен, годину дана након тога верни хтедоше да мошти његове пренесу на друго место: када два свештеника покушаше да га изваде из гроба, светитељ као жив испружи руке, ухвати их за рамена, устаде и начини три корака. Онда поново би положен на исто место, где његове свете мошти стадоше точити изобилно миро, што је сведочанство љеговог чудесног и чистог и необичног живота.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА, епископа Алавердског
Један од оних 12 отаца Сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе Кавкаске да проповедају Еванђеље. Свети Јосиф мирно се преставио Господу 570. године. Чудотворне му мошти почивају у Алавердској саборној цркви.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА НОВОГ, митрополита Темишварског
Овај нови светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу,[14] где је свети Јосиф постао и игуман.
Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, и још за живота се показао чудотварац. Ове и друге његове особине запазио је српски Пећки патријарх Гаврило I (1648-55. године) и изабрао Јосифа за митрополита Темишварског (1650. године) јер је Банат и Темишвар, у ово време турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке патријаршије.
Као митрополит, свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу.
Дошавши до дубоке старости, свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око 3 године, свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мошти налазе се данас у катедралном храму у Темишвару.
Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда светог Јосифа. Ова се књига чува у манастиру Парташу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је светог Јосифа Новрг у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВИСАРИОНА I, архиепископа Лариског
Свети Висарион I беше епископ града Ларисе у Тесалији (крајем 15. века), и угодивши Богу мирно се упокоји. После њега епископ Лариски беше Теодосије, па Дионисије, па Марко, па Св. Висарион II,[15] који се спомиње такође на данашњи дан.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВИСАРИОНА II, архиепископа Лариског
Свети Висарион живео половином шеснаестог века. Родио се од побожних родитеља у селу Велика Пила, у Тесалији. Измалена учио се књизи; од десете године заволео монашки живот. Духовни отац био му је митрополит Лариски Марко, поред кога је провео добар део свога живота, који га је произвео најпре за чтеца, па за ипођакона, па за ђакона, па за јереја, па најзад и хиротонисао за епископа Лариског.[16]
Свети Висарион се много старао о сиротињи и болесницима. Сиротињи је служио, болеснике молитвом и речју исцељивао. Био је велики чудотворац за живота и после смрти. Основао је диван и чувен манастир Спаситеља у Лариској епархији, звани Дусик.
Мудро и богољубиво управљајући и руководећи своју паству, блажени Висарион отиде ка Господу кад му је било преко педесет година (око 1541. или 1550. године), и би погребен у цркви Св. Николе близу манастира Дусика. Из његових светих моштију лију се чудеса и исцељења свима који им са вером прибегавају.
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА КРИТСКОГ
Родно место овог светог новомученика Христовог беше Сфакија на острву Криту. Одатле се Јован пресели и живљаше као земљорадник у Новом Ефесу (у Малој Азији). Јован беше младић добрих особина и врлина, и беше још неожењен. Једнога дана он са своја два познаника земљака отиде у једно село на празник сабора Св. Јована Крститеља (Усековање).
Видећи их тамо да су странци, турски порезници послани од аге затражише од њих да плате харач (главарину), али се ови Сфакијанци , не покорише томе и одбише турски захтев. Услед тога дође између њих до туче у којој један од Сфакијанаца убије једнога Турчина. Бојећи се турске освете ова двојица Крићана одмах побегну, а Јован, сматрајући да је сасвим невин, отиде мирно својој кући. Међутим, Турци сутрадан дођоше кући Јовановој и ухвативши га поведоше у тамницу. Свети мученик се правдао да је заиста у свему томе он био невин, али му Турци одговорише да нема никакве разлике ако погубе њега или неког другог хришћанина. Уз пут и у тамници обесни Агарјани злостављаху Јована, а највећа мука беше та што му пуних шеснаест дана у тамници не даваху ни хлеба ни воде.
Што светог Јована Турци не погубише одмах разлог је био овај: брат оног погубљеног Турчина хвалио се турским главарима да ће ухапшеног хришћанина превести у турску веру. Он зато дође с другим Турцима Јовану, изведе га из тамнице, и настојаше најпре обећањима а затим и претњама да светитеља убеди да прими муслиманску веру. На све турске претње или обећања храбри исповедник и мученик Христов одговараше: "Хришћанин сам се родио, хришћанин хоћу и да умрем; Јован ми је име, и нећу да мењам ни веру своју ни име своје". Кћи турског судије, видећи Јована лепога и краснога, приступи му и мољаше га да поштеди младост и лепоту своју, али је неустрашиви христољубац, прозирући лукавост њену, непоколебљиво одби и тако посрами ђавола.
Пошто кроз сва своја настојања Турци ништа не успеше, они донеше одлуку да мученика Христовог обесе, и поведоше Јована ван града да ту казну изврше. Вођен на вешање свети мученик се топло мољаше Пресветој Богоматери, непрестано понављајући: "Пресвета Богородице, помози ми!" Од свих хришћана које среташе он смирено тражаше опроштај. И тако мученички сконча обешен за Господа Христа 15. септембра 1811. године на пољани код Новог Ефеса.
Те ноћи дођоше у град Ефес неки људи са караваном камила и товарима жита, али не нашавши преноћиште у граду они заноћише на пољани изван града. А и то би по Промислу Божјем, јер они те ноћи видеше како велика светлост сиђе с неба на тело светог новомученика Јована. Од тога се они не мало уплашише, па ујутру рано отидоше турском судији и своје виђење овоме испричаше. Судија Турчин то приписа невиности Јовановој, јер не вероваше у силу и моћ истините вере хришћанске. После три дана он даде дозволу те хришћани скидоше свето тело Христовог новомученика и чесно га погребоше у порти цркве Св. великомученика Георгија у Новом Ефесу. Том приликом се исцели једна побожна жена, која дуго година боловаше од тешке болести имикраније (мигрене).
Страдање светог новомученика Јована Критског описа Атанасије Пароски (и оно се налази у књизи "Неон Лимонарион")Молитвама светог Јована и свих светих новомученика нека Господ и нас грешне помилује и укрепи на исповедништво у вери у Њега, јединог истинитог Бога и Спаса нашег. Амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРАСИМА, ктитора манастира Свете Тројице у Сурвији
Преподобни Герасим се родио у селу Леонтари на Пелопонезу. Изучивши основну школу он се нарочито посвети изучавању Светога Писма и Житија Светих, тако да кад поодрасте постаде чтец у Цркви, а касније и ђакон и свештеник.
Посветивши Богу сав свој живот он се реши да напусти свет, па зато крете најпре у свети град Јерусалим да се поклони Светим Местима. Пошто ту своју свету жељу испуни он се врати у Грчку и дође у крајеве Димитријадске, близу града Волоса. Ту он, у близини села Макринице, нађе манастир Свете и Животворне Тројице звани Сурвија, који беше подигао преподобни Дионисије Олимпски,[17] и ту се заустави.
Подвизаваше се свети Герасим у близини овога манастира, у једној усамљеној келијици, у селу званом Велестино. Његови подвизи брзо се прочуше по околини и побожни народ долажаше му за савете и духовну помоћ. А Бог не одоцни да верног слугу Свог прослави чудотворством још за живота овде на земљи Тако, једнога дана дође преподобноме једна жена нероткиња и мољаше светитеља да је благослови да добије дете. Из великог смирења свог свети Герасим јој одговори: Иди, кћери, својој кући и нека те Бог благослови. Ја нисам достојан да те благословим, ја сам човек грешан. Но жена не остављаше светитеља, него га још усрдније мољаше. Тада се преподобни смилова на њу и рече јој са вером: Иди, Бог те благослови, и добићеш троје деце Пошто жена поверова и отиде, светитељ паде на колена и топло се помоли Богу за ову жену да Бог на њој испуни његово пророштво. И Господ заиста брзо услиши слугу Свога и даде жени троје деце, као што јој и прорече преподобни. Она пак даде деци ова имена: Диамантис и Јован и Триандафил.
И многа још друга чудеса учини за живота преподобни Герасим, а она се наставише и по његовом блаженом престављењу. Његово пак престављење беше овако. На неколико времена пре смрти своје светитељ доби од Бога обавештење о часу свога изласка, па се зато поче припремати. Желећи да се упокоји у манастиру Свете Тројице он пође из села Велестина, јер не жељаше да остане међу ондашњим житељима и свештеници ма, зато што му неки од њих наношаху невоље и пакости. Дошавши у манастир, светитељ најпре поучи игумана и братију да имају љубав између себе и да се свагда усрдно моле, а такође и да се често сећају часа смрти своје, јер то доноси велику корист духовну. Потом он мало почину и онда мирно предаде душу своју у руке Господа свога Коме је целога живота верно служио. (Упокоји се преподобни Герасим 14. септембра, али му се због великог празника Крстовдана спомен његов врши на данашњи дан).
Манастирски оци и братија чесно погребоше свето тело преподобног Герасима. Када после неког времена ископаше његове чесне мошти с намером да их пренесу на друго место, нађоше их испуњене благодаћу Божјом и дивним благоуханим мирисом. Од њих потом биваху многа исцељења свима онима који им са вером приступаху. Света му глава налази се и данас у цркви његовог манастира Свете Тројице у Сурвији.[18] Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ ДВЕЈУ ДЕВОЈАКА МУЧЕНИЦА
МАЧЕМ посечене пострадале за Господа Христа.
СПОМЕН НАЛАЗА МОШТИЈУ СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА
Свети Првомученик и Архиђакон Христов Стефан слави се 27. децембра; пренос пак његових светих моштију слави се 2. августа, а данас се врши само спомен открића или налаза његових светих моштију.
СПОМЕН НАЛАЗА МОШТИЈУ СВ. ОЦА НАШЕГ АКАКИЈА, епископа Мелитинског
Исповедник у време цара Декија (249-251. г.). Преставио се у миру. Његов спомен празнује се 31. марта (где видети опширније о њему), а данас се празнује налаз његових светих моштију.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МЕЛЕТИЈА, ктитора Сергијевог манастира[19]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Никита је грчко име и значи победитељ.
2. Готска земља простирала се од доњег тока Висле до Црног Мора; већим делом Готи су живели у данашњој Румунији и Бесарарабији.
3. Упокојио се око 340 године.
4. Валент царовао од 364 до 378 године.
5. Урфил или Улфила - Готски епископ и ревносни проповедник хришћанства међу Готима; живео од 311 до 383 године.
6. Град Мопсуест лежао у равници, на обалама реке Пирама, у малоа2зијској о5ласти Киликији.
7. Свети Никита пострадао 15 септембра 372 године.
8. Спомен њихов празнује се 12. октобра.
9. Аназарв - град у Киликији.
10. Епископ Авксентије II живео половином петога века; учествовао на Четвртом Васељенском Сабору у Халкидону 451. године.
11. Свети Порфирије пострада 361. године у граду Ефесу, у Малој Азији.
12. Ови свети мученици пострадаше у почетку четвртога века.
13. Упокојио се у десетом веку.
14. Манастир Кутлумаш на Св. Гори основан је прилозима румунских великаша (отуда му је и име румунског порекла).
15. У неким Синаксарима споњи се само један Св. Висарион (и то, према житију "Св. Висарион 2". Међутим 1920. године откривене су у цркви светих Бесребреника у граду Трикали у Тесалији фреске двојице истоимених светитеља, где се Св Висарион 1 назива "бивши архиепископ Лариски" (или: Освећени), а Св. Висарион 2 "ктитор Спаситељевог манастира (у Дусику)". О томе видети код Виктор Матеу, Мегас Синаксаристис тис Ортодоксу Еклисиас, месец септембар, Атина 1963, стр. 359-363.
16. Ово је било у време Цариградског патријарха Јеремије I (1520-22 и 1523-45. год.)
17. Преподобни дионисије Олимпси живео је у 16. веку (његов свети спомен 24. јануара), из чега се види да је преподобни Герасим живео у времену после њега.
18. Његово Житије са Службом штампано је у Јашу 1820. године, и тамо се налазе описана још нека чуда преподобног Герасима.
19. Спомиње се једино у Синајском Типику бр. 1094, лист 32 (види: Димитријевски, Типици II, 30).
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Крстовдан. Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.
ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА БОГОСЛУЖЕЊИМА
2. Св. Плакила царица. Супруга цара Теодосија Великог. Била истинита хришћанка и по уму и по делима. Нарочито се одликовала помагањем бедних и болесних људи. Када су јој неки говорили, да се то не слаже с царским достојанством, она је одговорила: „царском звању приличи, да помаже новцем; моје пак личне трудове (око ништих) ја дајем Ономе који је благоизволео дати мени то звање." Упокојила се мирно око 400. год.
3. Преп. муч. Макарије Солунски. Ученик св. Нифонта патријарха у време, када се овај бавио на подвигу безмолствовања у Ватопеду. Макарије жуђаше за мучеништвом за Христа Господа, и умоли св. Нифонта за благослов. Прозорљиви патријарх видећи да је то воља Божја, благослови му пут на мучеништво. Макарије оде у Солун и у једној гомили Турака поче да говори о Христу као једином истинитом Богу. Турци га истуку и баце у тамницу. Кад су га извели на суд, Макарије викне Турцима: „о кад би ви познали истину и крстили се у име Оца и Сина и Св. Духа!" Турци му одсеку главу 1527. год. У том часу св. Нифонт видео духом из Ватопеда и објавио монаху мученичку смрт Макаријеву говорећи: „знај, чадо, да је сабрат твој Макарије скончао данас мученички, и да се узноси на небо торжествујући и радујући се Господом. Молитвама његовим да се и ми удостојимо блаженства".
4. Преп. Марија Тарсијска. Живела сасвим развратно. Два монаха путујући кроз Тарс одседну у гостионици, где Марија провођаше блуд. Када приступи монасима, они је укореше и одгурнуше као нечисту. Она се на једанпут покаја, и зарече се тога часа никад више не грешити. Монаси је узеше и одведоше у женски манастир, где се Марија до старости подвизаваше. Удостојила се чудотворства и за живота.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
КРСТОВДАН - ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ И ЖИВОТВОРНОГ КРСТА ГОСПОДЊЕГ
За време свога царовања у Риму Максенције[1] чињаше многа зла народу: гоњаше и мучаше не само хришћане, него и своје незнабошце убијаше, и отимаше им имања, и срамоћаше благородне породице живећи беспутно. И целоме Риму он беше веома тежак и одвратан због свог свирепог насиља и развратног живота. Стога Римљани тајно послаше молбу цару Константину који је тада са својом мајком Јеленом боравио у Британији молећи га да дође и избави их од овог насилника. Константин'најпре написа Максенцију, пријатељски му саветујући да престане са насиљем. Али Максенције не само не послуша Константина и не поправи се, него постаде још гори, и устаде против самог Константина, не желећи га имати за себи равног цара, иако Константина беше изабрала на царски престо сва војска, док Максенције самовласно ступи на царски престо у Риму. Њега народ није хтео; за њега је било само неколико велможа, којима он беше обећао велике дарове и многе почасти; а Константин је био проглашен за цара по жељи свију.
Чувши да се Максенције не поправља него чини све већа недела, Константин скупи војску и крену против њега. Но видећи да сила војске његове није велика, и још имајући у виду зла лукавства Максенцијева, Константин поче сумњати у свој успех. Знао је он да је Максенције пролио много људске крви ради врачања, и заклао на жртву демонима много деце, девојака и трудних жена, да би умилостивио лажне богове своје на које се надао. Знајући да Максенцију помаже и велика сила демонска, Константин се поче молити Једином Богу, који влада небом и земљом, кога почитује цео род хришћански, да му дарује победу над насилником. И када се он усрдно мољаше, њему се у подне јави на небу Крст Господњи, изображен звездама, који је сијао јаче од сунца, и на коме беше натпис: Овим побеђуј! - Ово видеше и сви војници, међу којима бејаше и војвода Артемије (који потом мученички пострада за Христа од Јулијана),[2] и удивише се. Већина пак од њих уплашише се: јер код незнабожаца изображење крста бејаше знак несреће и смрти, пошто су смрћу на крсту били кажњавани разбојници и злочинци; стога се војници бојаху да ће им рат бити несрећан. И сам цар Константин бејаше у великој недоумици. Но њему се ноћу јави у сну сам Христос Господ, и поново му показа знамење часнога Крста што му се беше јавило дању, и рече му: Начини изображење овог знамења, и нареди да се носи пред пуковима, па ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље своје.
Цар исприча доглавницима виђење своје, и позва веште златаре и нареди им да од злата, бисера и драгог камења направе часни крст по узору знамења које се јавило. Поред тога он заповеди целој војсци својој да сваки војник изобрази знак крста на свима оружјима, на шлемовима и штитовима.
Злочестиви Максенције, дознавши за Константинов поход у Италију на Рим, смело изађе са римском војском против великог Констатина. Константин нареди да се пред пуковима његових војника носи часни Крст. И кад се сукобише са Максенцијем, Максенције силом часнога Крста би побеђен, и мноштво Војника његових би посечено, а сам Максенције наже бежати. Гоњен царем Констатином он удари преко моста на реци Тибру, који он беше подигао, али се мост у том тренутку силом Божјом сруши, и бедни насилник потану у реци са својим војницима, као древни Фараон, и река се напуни коњаницима, коњима и оружјем. Велики Константин победоносно уђе у Рим, и сав народ га дочека са великом радошћу и почастима. А цар узношаше велику благодарност Богу који му силом часног и животворног Крста дарова победу над насилником. У спомен пак те преславне победе он постави усред Рима на високом каменом стубу Крст, и написа на њему: Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма.
Други пут Константин је водио рат против Византинаца, чији мали град Византију беше основао неки Грк Визас у време цара јудејског Манасије, и назвао га по своме имену.[3] Побеђен двапута од Византинаца, Константин бејаше у великој невољи.
И једне вечери, подигавши очи своје на небо, он виде звездама написану реченицу, која је гласила: Призови ме у дан невоље своје, и избавићу те, и ти ћеш ме прославити (Пс. 49, 15). Поплашен, он поново подиже очи на небо, и угледа, као и раније, Крст на небу, изображен од звезда, а око њега написано ово: "Овим знаком победићеш". - После тога, када у битци би ношен Крст пред војском, Константин победи непријатеље своје и узе њихов град Византију.
Трећи пут, када Константин беше у рату са Скитима[4] на реци Дунаву, њему се опет јави на небу ово спасоносно оружје, и поново однесе победу, као и пре.
Познавши из тога силу распетога на крсту Христа и поверовавши да је Он једини истинити Бог, Константин се крсти у име Његово са својом уваженом мајком Јеленом, коју он као врло богољубиву посла у Јерусалим са великим благом да тамо тражи часни Крст Господњи. Отишавши у Јерусалим, царица Јелена обиђе света места, очисти их од идолских поганштина, и изнесе на светлост чесне мошти разних светитеља. Тада у Јерусалиму патријархом бејаше Макарије, који дочека царицу као што доликује. А блажена царица Јелена, желећи да пронађе сакривен од стране Јевреја животворни Крст Господњи, позва све Јевреје и замоли их да јој покажу место где је сакривен часни Крст Господњи. А када они стадоше одрицати да не знају, царица Јелена им запрети мукама и смрћу. Тада јој они показаше некога старца који се зваше Јуда, говорећи да он може показати царици оно што она тражи, пошто је син уваженог пророка. Но Јуда, иако много истјазаван, одбијаше да покаже место где је сакривен Крст Господњи. Тада царица нареди да га баце у дубоку јаму. Провевши у њој неко време, Јуда најзад обећа да ће казати шта зна. Онда га изведоше из јаме, и по 1Беговом указивању одоше на место где беше велики брежуљак, засут земљом и камењем, на коме римски цар Адријан беше нодигао храм богињи Венери и у њему поставио идола.[5] Јуда показа да је управо ту сакривен Крст Христов.
Царица Јелена нареди да се идолски храм сруши, а земља и камење раскопају и уклоне. И када се патријарх Макарије помоли Богу на том месту, разли се диван мирис, и одмах се указаше према истоку Гроб Христов и Голгота, и у близини њиховој нађоше закопана три крста, а затим и клинце којима је Господ био прикован на крст. А док они беху у недоумици, који би од три нађена крста био Христов, догоди се да у то време наиђе пратња са мртвацем кога су носили да сахране. Тада патријарх Макарије нареди онима што ношаху мртваца да стану, и кретови бише полагани редом на мртваца. И када Крст Христов би положен, мртвац тог часа васкрсе и, силом божанског Крста Господњег, устаде жив. Царица с радошћу примивши часни Крст, поклони му се и целива га, такође и сва царска свита њена. А неки, који због тескобе, не беху у стању видети и целивати свети Крст, молише да им се макар издалека покаже часни Крст да га виде. Тада патријарх јерусалимски Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ викаше: Господе, помилуј! - Тако је почео празник Воздвижења (= подизања) часног Крста Господњег.[6]
Царица Јелена узе за себе део часног дрвета Крста Господњег, као и свете клинце, а Крст положи у сребрни ковчег и предаде патријарху Макарију да се чува за будућа поколења. Тада Јуда са мноштвом Јевреја поверова у Христа, и крсти се, добивши на светом крштењу име Киријак. Доцније он би патријарх Јерусалимски, и при Јулијану Одступнику мученички пострада за Христа.[7] А света царица Јелена нареди да се у Јерусалиму по светим местима граде цркве, и то најпре да се подигне црква Васкрсења Господа нашег Исуса Христа на месту где беху нађени Гроб Господњи и часни Крст. Потом она нареди да се у Гетсиманији, где се налазио гроб Пресвете Богородице, сагради црква у част чесног Успенија Њеног. После тога благочестива царица подиже још осамнаест цркава и, украсивши их сваком красотом и снабдевши их свима потребама, врати се у Византију носећи део животворног дрвета Крста Господња и свете клинце којима беше некада приковано тело Христово. Блажени цар Константин положи животворно Дрво у златан ковчег. Свете пак клинце: један света Јелена баци у Јадранско Море ради утишења страшне буре при повратку за Цариград; други - цар укова у свој шлем, трећи укова у ђемове на узди своме коњу, да се збуде речено пророком Захаријем: У онај ће дан бити на узди коњској - светиња Господу Сведржитељу (Зах. 1 4 , 20); а четврти клин царица Јелена предаде на чување најприснијим саветницима царевим.
По повратку свете Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: прво у Риму, када потопи Максенција; друго у Византији, када је заузе; треће, када победи Ските на реци Дунаву. Сходно овим трима победама он начини од скупоценог материјала три часна крста, и написа на њима златним словима ове речи: ИС ХС НИКА, тојест Исус Христос побеђује. - Посведочавајући пред свима своју ревност за веру и иоказујући да је силом Крста победио непријатеље, цар постави један крст на узвишеном месту на источном тргу, други крст постави на врху пурпурног стуба римског[8] на главном тргу градском, а трећи - на дивном мермерном постољу на житном тргу, где се због светог крста Христовог догађаху многа чудеса и знамења. А многи сведоче и то, да је анђео Господњи силазио с неба на то место ноћу у великој светлости, и обилазећи кадио часни крст, слатким гласом певајући трисвету песму, па после тога опет узлазио на небо. То се догађало трипута годишње: месеца септембра, ноћу уочи Крстовдана; други пут - седмога маја, ноћу у спомен јављења Крста Господњег на небу; и трећи пут - у велики пост свете Четрдесетнице, у Крстопоклону недељу. И многи од побожних људи, који живљаху праведно и свето, виђаху ово силажење анђела и слушаху његово појање, и потом другима казиваху о томе.
Сада треба рећи неку реч и о томе, како је часно и животворно дрво Крста Господњег било једном заплењено од Персијанаца, па потом поново враћено у Јерусалим на радост верних. - За царовања византијског цара Фоке, персијски цар Хозрој покори Египат, Африку и Палестину, узе Јерусалим, и многе хришћане поби.[9] При томе он опљачка црквене ризнице и утвари; између осталога он узе и ову скупоцену ризницу - животворно дрво Крста Господњег, и однесе га у Персију. По смрти цара Фоке на престо ступи Ираклије.[10] Ираклије покушаваше да победи Хозроја, али је при томе сам много пута био побеђен од њега, стога је тражио мир, но није га добијао од гордога непријатеља. Тада, налазећи се у великој невољи, цар стаде искати помоћ од Бога: он нареди свима вернима да врше молитве, бдења и постове, да их Господ избави од осионог непријатеља који се хвали да ће истребити све хришћане и хули: име Господње, да не би непријатељи рекли: "рука је наша вео ма јака и богови су наши силни", него да би незнабошци познали да је један истинити Бог и да Његовој крепости и сили нико не може противстати. - И сам цар мољаше се са сузама и постом великим. Затим скупивши све своје војнике и наоружавши се силом Крста, Ираклије са надом у помоћ Божију крену на Персијанце, и у битци са Хозројем победи га и натера у бекство. После тога цар Ираклије седам година пустоши Персијску царевину, заузимајући градове и села и односећи победе над многобројним пуковима Хозројевим. Најзад Хозрој, не будући у стању одупрети се грчкој сили, побеже из своје земље, и при прелазу преко реке Тигра он постави свог млађег сина Медарса за свога савладара. Ово наљути његовог старијег сина Сироеса, и он намисли да заједно убије и оца и брата, што он ускоро и уради. После тога Сироес, оставши наследник и владар Персијског царства, посла изасланство грчком цару Ираклију са молбом и многим даровима, изјављујући му покорност и молећи га да прекине пустошни рат. Тада цар Ираклије, закључивши мир са персијским царем, узе са собом животворно дрво Крста Господњег, које Хозрој беше запленио у Јерусалиму н које се четрнаест година налазило код Персијанаца.
И врати се цар грчки са многим добитима, радујући се и славећи Бога због Његове велике помоћи. А када стиже до Јерусалима, цар метну часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место, и ношаше га цар, обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави. Но тада се догоди велико чудо: цар наједан
пут стаде на вратима којима се улазило на Голготу, и на запрепашћење свих не могаше ни корака крочити, држан силом Божјом. А патријарх јерусалимски Захарија, који са свима житељима Јерусалима беше изишао у сусрет цару са гранчицама и палмама од саме Маслинске Горе, иђаше заједно са царем, и погледавши виде анђела Божјег који блистав као муња стајаше на вратима и спречаваше улазак. И рече му анђео: "Творац наш није гај Крст носио овуда на такав начин на какав га ви носите".
Видећи то и слушајући, патријарх се уплаши, и обративши се цару рече му: Знај, царе, да је теби, одевеном у богату и раскошну царску одећу, немогуће носити ово Свето Дрво, које је убоги Христос осиротевши ради нашег спасења, носио. Стога, ако хоћеш да га унесеш, подражавај Његово сиромаштво.
Тада цар скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе сада без икакве сметње часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој.
И би велика радост и весеље код верних због повратка Крста Господњег, и они ликоваху (као некад Израиљци због повратка Ковчега Завета од Филистимљана) славећи распетог на крсту Христа, Цара славе, и поклањајући се подножју светог Крста Његовог. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАПА[11]
Свети Папа беше из града Лоранде, у Ликаонији.[12] Пострада он у време цара Максимијана, а под игемоном Магном. Страдање његово отпочело у граду Лоранди, продужило се у Диокесарији, окончало у Селевкији Исавријској. Свети Папа је мучен много и на разне начине: поломили су му вилице; вешали су га, и стругали железним ноктима; најзад су му обукли гвоздене чизме са клинцима изнутра, и терали га да трчи у њима. "У таквим мукама он предаде душу своју у руке Божије[13]
СПОМЕН СВЕТЕ ПЛАКИЛЕ ЦАРИЦЕ, супруге Теодосија Великог
Света Плакила беше супруга цара Теодосија Великог (378 395 г.).[14] Она беше истинита хришћанка и по уму и по делима. Имајући земаљско царство, она је свим бићем тежила небеском царству. Благодарност своју Богу за добра која јој је чинио, она је изражавала непрекидно чинећи добро људима. Нарочито се одликовала помагањем бедних и болесних људи. Помажући их свестрано, она је то увек чинила сама, без икакве пратње, коју није хтела имати уза се, да би добра дела њена остала у тајности. Одлазила у куће бедних и болесних, и не само снабдевала их свима потребама, него им је својим рукама кувала и служила им. Кад су јој неки говорили, да се то не слаже са њеним царским достојанством, она је одговарала: "Царском звању које имам приличи да помаже новцем; а мени опет царици приличи да моје личне трудове око невољних ја дајем Богу који је благоизволео дати мени царско звање".
Тако служећи Богу целог живота молитвом, уздржањем, самилосном љубављу према беднима и невољнима и смиреним дворењем болесника, света предаде богољубиву и човекољубиву душу своју Господу Христу, коме је служила.[15]
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МАКАРИЈА МОНАХА
Одакле је преподобни Макарије и ко су му родитељи, није познато. Зна се само да је био ученик свјатјејшег патријарха цариградског Нифонта,[16] када се овај бавио на подвигу безмолствовања у Ватопеду, у Светој Гори. Налазећи се поред светог Нифонта, преподобни Макарије беше подражавалац његових подвига и узвишеног анђелског живота. Међутим у Макарија се роди пламена жеља да живот свој заврши мучеништвом за Господа. Не могући одолети тој пламеној жељи срца свога, он је откри светом Нифонту, који је тада безмолствовао у манастиру Ватопеду, пошто је по други пут био уклоњен са престола цариградског. Саслушавши Макарија, и прозорљивим духом својим провидећи у томе дејство воље Божје, свети Нифонт му кратко рече: "Чедо, иди са Богом на пут светих мученика; Господ ће испунити жељу твоју, и по Својој неисказаној милости, дароваће ти венац мучеништва". - Очитавши му молитву за пуг и осенивши га знаком часнога крста, патријарх га загрли и отпусти с миром.
Блажени Макарије, наоружан попутним молитвама светог Нифонта, удаљи се са Свете Горе у Солун. Тамо улучи прилику и упаде међу мноштво муслимана који су седели и разговарали, и поче им исповеднички говорити, да је Христос - Син Божји, савршени Бог и човек, који је ради спасења нашег сишао с неба. Затим им стаде објашњавати истинитост вере хришћанске. Видећи овакву смелост монахову, избезумљени Турци се бацише на њега, бише га штаповима, бодоше ножевима толико да је из његових рана крв потоцима текла; напослетку га вргоше у тамницу.
Сутрадан се сабраше Турци, изведоше мученика на свој суд, и стадоше му ласкати, трудећи се да га обећавањем дарова приволе да напусти Христову веру и прими ислам. На то преподобни Макарије кликну Турцима: "О, кад би ви познали истину и истинитост хришћанске вере, крстили се у име Оца и Сина и Светога Духа, и оставили своју заблуду!" - Но чим то он изговори, Турци га дохватише и стадоше бити, и ударати ножем , па му најзад одсекоше чесну главу. Тако преподобни предаде дух свој Господу. У том часу свети Нифонт виде Духом Светим из Ватопеда мученичку смрт блаженог Макарија и рече свом друго.м ученику: "Знај, чедо, да твој сабрат Макарије сконча данас мученички, и узноси се на небо ликујући и радујући се о Господу. Молитвама његовим нека се и ми удостојимо небеског блаженства. Амин".
Преподобни Макарије пострада 14. септембра 1527. године у Солуну.[17]
СПОМЕН ПРЕИОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МАРИЈЕ ТАРСИЈСКЕ
Два монаха дођоше из пустиње послом у град Тарс и одседоше у гостионици ради преноћишта. По промислу Божјем, ушавши у гостионицу. они затекоше ту три младића и са њима блудницу, и збуњени седоше. И један од њих извади из торбе Еванђеље и стаде читати. А блудница кад виде старца да чита, остави младиће, приђе старцу и седе поред њега. Старац је одгурну рекавши: Бестидна сладостраснице, како се не стидиш да нам приђеш и да седнеш поред нас? - А она одговори: Оче, немој се гадити мене, иако сам препуна свакојаких грехова, јер и Господ Бог, Владатељ свих, не одгурну блудницу која дође к Њему. - Старац јој рече: Али се та блудница од Христа не поврати на грех. - На то она рече старцу: Надам се и ја на Сина Бога живога, да се од овога часа ни ја нећу повратити гресима, ако ме упутите на пут покајања. - Они јој рекоше да ће се она спасти, ако их буде послушала.
Тада она остави младиће, и сву своју имовину, па пође са старцима. Они је одведоше у женски манастир; ошишаше је, и предавши је игуманији отидоше. А блудници беше име Марија. И проведе Марија у покајању све до старости, и стече велике врлине, те се и за живота удостоји чинити чудеса. И у дубокој старости она се упокоји с миром.
СПОМЕН СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА, архиепископа Цариградског
На данашњи дан 14. септембра 407. године упокојио се у месту Коману у Малој Азији овај велики светионик Цркве Божје и васељенски учитељ и јерарх Христов. Међутим због величине празника Крстовдана празновање Златоустовог спомена пренето је на два месеца касније, 13. новембра.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОКЛИСА
За веру у Христа Господа скончао од мача.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАЛЕРИЈАНА, МАЛОГ ДЕТЕТА
Валеријан мало дете пострадао за Господа мачем посечен, и доби од Великога Бога велики венац на небу.
СПОМЕН СВЕТОГ ШЕСТОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА
Свети шести Васељенски Сабор 170 Св. Отаца би одржан у Цариграду 680.-681. године, против јереси Монотелитске. Спомен овог светог Сабора врши се 16. јула, заједно са осталих првих пет Васељенских Сабора. У неким пак Синаксарима спомиње се овај Сабор 23. јануара, а у некима данас.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Максенције римски цар од 306 312 год.
2. Јулијан Одступник царовао од 361 до 363 год. - Свети Артемије пострадао 363 године; спомен његов 20 октобра.
3. Византија, доцније знаменити Константинопољ, или Цариград, први пут Константином Великим уздигнут, био је спочетка малена Мегарска коланија, основана око 658 године пре Христа и названа по имену свог главног оснивача, основана од стране грчких избеглица из грчког мало азијског града Милета, тада потчињеног Персијском царству.
4. Скити - дивљи скитачки народ, дошао из Азије, најпре скитао по јужним степама данашње Русије, одатле кренуо на запад ка Дунаву, одакле је пљачкашким налетима узнемиравао подунавске области Римске царевине.
5. Венера - грчкоримска богиња љубави, лепоте, сладострашћа и нечистих пожуда. - Године 119 пећина Гроба Господња била је, по наређењу римског цара Адријана, засута земљом и камењем, да се и само место не би могло ни на који начин распознати.
6. Ово воздвижење часног Крста Господњег догодило се приближно крајем маја 326 године. 1одине пак 335, 13 септембра, освећен је храм Васкрсења Христова., и од тада је установљено да се Воздвижење Крста Господњег, Крстовдан, празнује следећег дана, тојест 14 септембра.
7. Спомен светог Киријака празнује се 28. октобра.
8. И досад се сачувао у Цариграду остатак тог "пурпурног стуба", који је у своје време Константин Велики пренео из Рима. Овај остатак познат је под именом "Опаљени стуб", што он стварно и представља.
9. Византијски цар Фока царовао од 602 до 610 године.
10. Ираклије царовао од 610 до 641 године.
11. О њему видети опширније под 16. мартом.
12. Ликаонија - област у Малој Азији.
13. Свети Пап пострадао крајем трећег или почетком четвртог века.
14. Његов свети спомен празнује се 17. јануара.
15. Света Плакила упокојила се мирно пре 400 године.
16. Опширно о њему видети под 11 августом.
17. Његово страдање описано је у "Новом Мартирологију".
Страна 38 од 74