ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Рождество Пресвете Богородице. Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

2. Празник св. Богородице Калишке. У манастиру св. Богородице близу села Калишта, западно од Струге, св. Богоматер показивала је своју силу и милост кроз многобројна чудеса. Многи болесници били су исцељивани чудотворно, а разбојници који су умишљали пљачкати или скрнавити манастир били су љуто кажњавани невидљивом силом. У храму се налази и чудотворна икона св. Богородице, а у близини две целебне воде: св. Петра и св. Ананије. Недалеко од главног храма налази се параклис св. Атанасија у пештери.

3. Празник иконе св. Богородице Почајевске. У Волинској губернији налази се знаменити манастир св. Богородице у Почајеву, где се св. Богоматер јавила прво около 1340. год. једноме од двојице инока, који су се ту у једној пештери подвизавали. Од тада то место постаде непресушним извором многобројних чудеса.

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА БОГОСЛУЖЕЊИМА

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


РОЖДЕСТВО ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

СВЕТА Дјева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане Отац јој беше из племена Давидова а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце и зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте - то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела.

РЕЧ СВЕТОГ ЈОВАНА ДАМАСКИНА НА РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ[1]

Ходите сви народи, сав род људски, сваки језик и узраст и свако звање, да са радошћу празнујемо рођендан Радости свега света. Јер ако незнабошци са сваком чашћу прослављаху рођендане богова својих, који лажним митовима обмањиваху ум и помрачаваху истину, и рођендане царева својих, носећи им свако дар помоћи својој и притом на штету свога иметка, колико ли већма ми треба да чествујемо рођендан Богородице, Којом се сав род људски исправи, Којом се жалост праматере Еве претвори у радост? Јер она, Ева, чу одлуку божанску: У мукама ћеш рађати децу, а Ова, Богородица, чу речи: Радуј се, Благодатна! Она чу: Бићеш потчињена и ужу своме, а Ова: Господ је с Тобом (1 Мојс. 3, 16; Лк. 1, 28).
Шта ћемо, дакле, принети Мајци Речи, него реч? Сва твар нека празнује са нама и нека хвали Ане свете порођај најсветији, јер је родила свету Ризницу добара неотуђивих Јер Њоме
- Богородицом, Творац је кроз људску природу сву твар претворио на боље. Јер ако је човек, постојећи између духа и материје, свеза све видљиве и невидљиве твари, онда је Реч Божја
- Творац, сјединивши се са природом људском, преко ње се сјединио и са целокупном творевином.
Празнујмо, дакле, данас разрешење људске неплодности, јер се овим пресече немаштина добара. Али, зашто се од нероткиње роди Дјева Мати? Зато што је требало да Једино Ново под сунцем, главно и највеће Чудо, чудима буде припремљено и постепено се од мањег узиђе на оно што је више. А имам и други разлог, узвишенији од овог и божанскији. Природа се, наиме, побеђује благодаћу и стоји бојажљиво, не усуђујући се да прва крене. Пошто се, дакле, од Ане имала родити Богородица Дјева, зато се природа није усуђивала да предухитри плод благодати, него је остала бесплодна док благодат не произрасте род. Јер је требало да буде прворођена Она која је имала родити Прворођенога све твари, у Коме све постоји (Кол. 1, 15.17).
О блажени супрузи Јоакиме и Ано, вама је дужна сва наша природа, јер је кроз вас принела Дар Творцу, Дар изнад свих других дарова - чесну Матер, једину достојну Саздатеља! О преблажено бедро Јоакимово, из којега произађе семе пречисто! О предивна материцо Анина, у којој се постепено уобличи и узрасте и роди се Дете пресвето! О утробо, која си носила у себи живо и одушевљено Небо, пространије од небеских пространстава! О гумно, које си донело Стог животворне пшенице, као што и сам Христос негде рече: Ако зрно пшенично, паднувши у земљу не умре, онда једно остане (Јн. 12, 24)! 0 груди, које сте дојиле Ону која је дојила Хранитеља света! 0 чудеса над чудесима, и предивних ствари над предивнима! Али је и требало тако да се Божје неисказано и снисходљиво оваплоћење најави и припреми чудесима.
Али, како ћу да продужим даље? Ум ми је скоро у вансебности, а страх и љубав ме по пола разделише; срце ми бије, а језик ми се завезао. Не могу да издржим ову радост. Побеђен сам чудесима, преодушевљен постадох од љубави. Нека одступи страховање, нека побеђује љубав, нека пева лира Духа Светог. Нека се радују небеса и нек се весели земља (Пс. 95, 11).
Данас се двери нероткиње отварају, и рађа се девичанска Двер божанска, из Које ће и кроз Коју ће Бог, Који је изнад свих бића, телесно у васељену ући, сходно речима Павла који чу неисказане речи (Јевр. 1, 6; Кол. 2, 9; 2 Кор. 12, 4). Данас из корена Јесејева Шибљика произрасте, из Које ће произаћи свету Цвет Богоипостасни.
Данас од земљане природе Небо на земљи саздаде Онај који је некада од вода створио и на висину поставио свод небески. И заиста је ово Небо много од овога чудесније и божанскије: јер Онај који је на ономе сунце створио, Сам се из овог Неба рађа као Сунце Правде. - Две природе Он има, макар безглави Монофизити побеснели; једну има Ипостас, макар Несторијанци пресвиснули. - Јер Светлост Вечна, што од Вечне Светлости предвечно има биће своје, Светлост духовна и бестелесна, од Дјеве се оваплоћује, и као Женик из чертога произилази, и Бог будући, човек касније постаје, да као Див с радошћу прође пут наше природе, и кроз страдања до смрти дође и свеже Јакога и преотме му плен његов, то јест нашу природу, и у небеску земљу поврати овцу заблуделу.
Данас Син дрводељин, Свеуметнички Логос Онога који је све Њиме створио, свемоћна Десница Бога Вишњега, наоштрив Духом као прстом Својим отупелу секиру природе наше, начини Себи живу Лествицу, чија. се основа на земљу ослања а врх Њен је до самог неба, и на Њој Бог почину - као што Јој и Јаков слику виде -, и преко Ње Бог сиђе непреходно, боље рећи спусти се снисходљиво, и на земљи се јави и са људима поживе (1 Мојс. 28, 12-13; Варух 3, 38). Јер то је Његов силазак, и снисходеће понижење, и живљење на земљи, и познање Његово које нам даде на земљи. На земљу се ослања духовна Лествица - Дјева, јер има своје порекло са земље, а врх Јој је до неба. Јер сваке је жене глава муж, а Њој, пошто мужа не позна, глава Јој би Бог и Отац, Који Духом Светим изврши договор и као неко духовно семе божанско посла Свога Сина и Логоса, свемоћну Силу Своју. Јер благовољењем Оца, не од сједињења природног, него од Духа Светог и Марије Дјеве, натприродно и непроменљиво Логос постаде тело и усели се у нас (Јн. 1, 14). Јер сједињење Бога са људима бива кроз Духа Светога.
Ко може примити нека прими; ко има уши да чује нека чује (Мт. 1 9 , 1 2 ; Лк. 8, 8). Удаљимо се од телесног поимања. Бог је бестрасан, о људи, и раније родивши бестрасно Сина по природи, Њега бестрасно Истог рађа и сада по домостроју. И сведок је томе богоотац Давид, говорећи: Господ рече мени: Син мој јеси Ти, ја Те данас родих (Пс. 2, 7). А ово 'данас' нема места у рођењу предвечноме, јер је оно надвремено.
Данас се саздадоше Врата на истоку, кроз Која ће Христос ући и изаћи и остаће Врата затворена (Јез. 44, 1-3), у којим Вратима је Христос - Врата овцама (Јн. 10, 7). Њему је име Исток (Лк. 1, 78), кроз Којега ми имамо приступ Оцу Првосветлосноме. Данас залахорише поветарци, свеопште весници радости. Нека се радује одозго небо и нек се весели одоздо земља, море земаљско нека се заталаса: јер се у њему рађа Шкољка, Која ће од Муње Божанства с неба зачети у утроби и родити Сина - Бисер драгоцени - Христа. Из Ње ће Цар Славе, обукавши се у порфиру тела, походити заробљенике и дати им опроштај. Нека игра природа, јер се рађа Овчица, из Које ће Пастир обући на Се јагње и растргнути одећу некадашње смртности. Нека се радује девственост, јер се, по Исаији (7, 14), роди Девојка, Која ће затруднети и родити Сина, и даће Му име Емануил, то јест С нама Бог. С нама је Бог, познајте Несторијанци, и покорите се, јер је с нама Бог. Не анђео, не посредник, него ће сам Господ доћи и спашће нас (Ис. 8, 8 - 9 ; 63, 9).
Благословен Који долази у име Господње, Бог је Господ и јави се нама (Пс. 117, 26-27; Мт. 21, 9). Саставимо празник поводом рођења Богородице. Радуј се Ана, неплодна и која не рађа; кликни и узвикни ти што не знаш мука порођајних (Ис. 54, 1). Весели се Јоакиме, јер из Кћери твоје Дете нам се роди, Син нам се даде, и име Му је: Анђео Великог Савета - савета о спасењу свега света -, Бог Силни (Ис. 9, 6).
Нека се постиди Несторије и нека стави руку на уста. Дете је Бог, па како није Богородица Она која Га је родила? "Ако ко не признаје Свету Дјеву Богородицом, такав је далеко од Божанства". Ова реч није моја, па ипак је реч моја, јер је примих од оца нашег Григорија Богослова као најбогословскије наслеђе и предање.
О блажени супрузи Јоакиме и Ано, заиста сте свебеспрекорни. Познасмо вас по плоду утробе ваше, као што негде рече Господ: Познаћете их по плодовима њиховим (Мт. 7, 16). Поживели сте угодно Богу и достојно Оне што се од вас роди. Јер поживевши праведно и целомудрено, породили сте Украс девичанства - Ону која је пре рађања Дјеве, и у рађању Дјева, и после рађања Дјева, једина Дјева и Приснодјева, једина и умом и душом и телом Вечнодевствујућа. Јер и требаше да Девственост, произашла из целомудрености, произведе јединог Јединородног Светлосника телесно, по благовољењу Онога који Га је бестелесно родио; Њега, Који не рађа али се вечно рађа, Којега је рођење ипостасно својство.
О! коликих чуда и каквих чудних супротности постаде радионица ова Девојчица: пород од нероткиње, девичанство које рађа, сједињење Божанства и човечанства, страдања и нестрадалности, живота и смрти, тако да у свему и свуда лошије буде побеђено бољим! И све то, о Господе, ради мога спасења! Јер си ме Ти тако заволео да све то ниси преко Анђела ни неког другог створења учинио, него си и прво стварање и ово сада престварање Сам Собом извршио. Због тога певам и хвалим се и сав од радости поскакујем, и опет се враћам ка Извору ових преславних чудеса, и вином весеља испуњен опет ударам у лиру Духа и певам песму божанску, рођенданску.
О, најцеломудрији пару грлица разумних, Јоакиме и Ано! Закон природе - целомудреност сачувавши, ви се удостојисте надприроднога, јер свету родисте Матер Божију Која за мужа не знађаше. Свето и побожно живећи у људској природи, ви сад родисте Кћер изнад Анђела и Анђелима Господарицу. О, Кћери најлепша и најслађа! О, Крине усред трња узрасли, из племенитог и царског корена Давидовог! Тобом се царство обогати свештенством, кроз Тебе дође промена закона, и откри се смисао скриван испод слова, јер свештеничко достојанство пређе са Левитског на племе Давидово. О, Ружо израсла из Јудејског трња, Ти си Мирисом божанским испунила све и сва! О, Кћери Адамова и Мајко Божија! Блажено бедро и утроба из којих Ти произађе. Блажено наручје које Те ношаше и уста која се удостојише Твојих чистих пољубаца, а то су само родитељска уста, да би Ти била у свему и свагда чиста и девствена.
Данас је почетак спасења света. Кликни Господу сва земљо; певајте и хвалите и веселите се (Пс. 97, 4). Уздигните глас свој, уздигните, и не бојте се (Ис. 40, 9), јер нам се роди Мати Божија код светих Врата Овчијих, из Које благоизволи да се роди Јагње Божије што узе на Се грехе света (Јн. 1, 29).
Играјте горе - разумна бића, и уздигните се до висине духовног созерцања. Јер рађа се најистакнутија Гора Господња, што свако брдо и гору надилази и превазилази, то јест људску и ангелску величину, од Које Горе изволи да се телесно без руку одсече Камен Крајеугаони Христос - једна Ипостас што раздељене сједињује, то јест Божанство и човечанство, Анђеле и људе, незнабошце и телесни Израиљ у један духовни Израиљ. Гора Божија, Гора богата, Гора украшена, Гора богата; Гора на Којој Бог благоизволи обитавати. Колеоница божанска окружена миријадама Херувима и Серафима, божанском благодаћу управљанима (Пс. 67, 16-18). Планински Врх светији од Синајског врха, јер га не покрива облак и дим и бура и страшан огањ, него светлосветлећи сјај Духа Пресветог. Јер док тамо на Синају Реч Божја исписа Духом као прстом закон на каменим таблицама, овде се у Дјеви сама та Реч оваплоти од Духа Светог и Њене чисте крви, и Себе Самога даде нашој природи као најбољи лек за спасење. Тамо је била само мана, а овде - Онај који даје сладост мани.
Скинија она драгоцена и значајна, коју начини у пустињи Мојсије од разноврсне и скупоцене материје, а још пре ње сам шатор оца Аврама, нека се поклоне овој живој и разумној Скинији Божијој. Јер Ова постаде не просто сасуд дејства Божијега, него суштинеки саме Ипостаси Сина Божијег. Нека одасвуд златом опточени ковчег схвати своју неупоредивост с Њоме, а такође и златна стамна и светиљка и трпеза и све оне старозаветне ствари, јер Њеном прасликом бише почаствоване, као еенке истинског Оригинала.
Данас Књигу нову начини светворачка Божија Реч, Коју Отац из срца изговори и Која ће језиком Божјим као пером бити у Њој написана Духом; која се Књига даде човеку писменом и он је не прочита (Ис. 29, 1-12), јер не позна Јосиф Марију нити силу ове тајне. 0, најсвештенија Кћери Јоакима и Ане, Која би сакривена од начала и власти и од распаљених стрела лукавога! Кћери одгајена у одајама Духа и сачувана беспрекорном за Невесту Божју и Матер природног Сина Божјег. О, Кћери најсвештенија, у наручју материнском ношена и страшна за све одступничке силе! О, Кћери најсвештенија, млеком из груди храњена и Аиђелима окружена! О, Кћери богољубљена, славо оних који Те родише! Тебе зову блаженом сва покољења, као што Ти рече и обистини се (Лк. 1, 48). О, Кћери достојна Бога, Лепото људске природе, Украсе жена, Исправитељко праматере Еве; јер се она од пада исправи Твојим рађањем Христа. Јер ако је прва Ева и довела до преступа, и кроз њу је ушла смрт, и послужила је змији да дође до праоца Адама (1 Мој. 3, 5 - 6), али зато Марија, послуживши Савету Божанскоме, превари преваранта змију и у свет уведе нетрулежност и бесмртност.
О, Кћери увек девствена, Која не потребоваше мужа ради зачећа, јер Онај кога Ти у утроби ношаше има Свог вечнога Оца! О, Кћери пореклом са земље, а у наручју богородитељском држала си Саздатеља! Векови су се такмичили који ће се од њих похвалити рођењем Твојим, ал' утакмицу векова победи предодређени Савет Бога Који створи све векове, те постадоше последњи први добивши у део Твоје рођење. Заиста си чеснија од сваког створења, јер једино од Тебе Творац узе удео - првину наше природе: тело Његово од тела је Твога, и крв Његова од крви је Твоје, и млеко груди Твојих сисао је Бог, и уста се Твоја сјединише са устима Божјим. О, несхватљивих и непојмљивих ствари! Провидећи Те достојном Бог свега света, заволе Те, и заволевши предодреди, и у последња времена приведе Те у биће, и показа Те Богородицу Матер и Хранитељку Сина Свога и Логоса.
Кажу да су супротне ствари лекови за супротне, мада супротно не настаје из супротнога. Јер иако свака ствар чини оно што сама по природи јесте служећи се супротним стварима, то не значи да је по природи и постала од супротнога. Тако, као што грех, наносећи ми смрт преко добра, као такав сам се показа да је врло грешан и погубан (Рм. 7, 13), тако је и Узрочник добара Христос кроз супротне ствари учинио нама оно што је Сам Он по природи. Јер тамо где се умножи грех, тамо и благодат преизобилова (Рм. 5, 20). Да смо ми сачували ону прву заједницу с Богом, не бисмо се ове веће и преславније удостојили. Сада пак, отпавши кроз грех од прве заједнице и општења, јер не сачувасмо оно што добисмо, Божјим састрадањем бисмо помиловани и прихваћени, да сигурна буде заједница и општење. Јер Онај који нас је примио и прихватио моћан је да ово сједињење сачува нераскидљивим.
Јер пошто се у разврату и прељуби исквари сва земља, и народ Господњи духом прељубе одступи од Господа Бога овога (Ос. 1, 2; 4, 1 2 ) , Који га стече мишицом Својом високом и моћном, и изведе га чудима и знацима из дома ропства Фараону, и преведе га преко мора Црвенога, и руководи га у облаку дању и у светлости огња ноћу (2 Мос. 13, 14), и срце се њихово обрати у Египат, и поста народ Господњи не више Његов народ, и помиловани поста непомилован, и омиљени не омиљени (Ос. 2, 25); због тога се сада рађа Девојка - сушта противност блуда и прељубе предака. Она се сада Богу заручује, и рађа Божију Милост - Христа. И народ Божји постају они што пре не беху на род Његов, и непомиловани бива помилован, и неомиљени бива омиљен и љубљен. Јер се из Ње рађа Син Божји љубљени, Који је по Његовој вољи (Мт. 3, 17).
Чокот са добрим лозама из Ане произрасте и нама процвета Грозд сладости, Који људима земним точи нектар за живот вечни. Јоаким и Ана посејаше себи у правди и пожњеше плод живота (Ос. 10, 12). Просветлише себе светлошћу познања и Господа Бога потражише, и дође им плод праведности. Осоколи се земљо и децо Сионова, радујте се Господу Богу вашему; јер прорасте и пролиста пустиња, нероткиња донесе плод свој (Јоил 2, 21-23). Јоаким и Ана као горе духовне, сладости свима источише (Амос 9, 13). Весели се, Ано најблаженија, јер ти породи Женско, Које је Мати Божија, Двер Светлости, Извор Живота; Женско које ће уништити преступ женскиња.
Лице ће овога Женскога умољавати богаташи народни; овој ће се Женској цареви незнабожачки поклонити и дарове ће доносити (Пс. 44, 12). Ово ћеш Женско ти, Ана, Богу Свецару привести, јер је украшена златним украсима - лепотом врлина огрнута и Духа благодаћу окићена. Њена је слава унутра; јер је сваке жене слава муж њен споља покрај ње, а слава је Богородице унутра - Плод утробе Њене.
О Женско вољено и преблажено! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). О Женско, Кћери Царева и Мајко: Кћери Давида цара и Мајко Свецара Бога. О божанска и жива Статуо, Којој се обрадова Бог који је начини (Пс. 103, 31). Јер ум имаш Богом руковођен и једино Богу обраћен; жеља пак Твоја сва је усмерена ка Једино Жељеноме и љубави Достојноме; гњев је Твој окренут једино против греха и његовог родитеља. Живот си имала изнад природе, јер си живела не ради Себе, пошто се ради Себе ниси ни родила. Живела си само Богу, ради Којег си у живот и дошла - да би послужила спасењу свега света, како би се кроз Тебе испунио Древни Савет Божји: о Бога Логоса оваплоћењу и о нашем обожењу. Твоја наклоност ка јелу била је само према храни речи Божијих и само си се њима насићивала. Била си као Маслина многоплодна у дому Божијем (Пс. 51, 10), као Дрво засађено на изворима вода Духа; као Дрво Живота, које Плод свој даде у предодређено од Бога време (Пс. 1, 3 ) - то јест Бога оваплоћенога, свих бића Живот Вечни. Сваку душекорисну и добру помисао привлачила си, а сваку сувишну и за душу штетну пре окушања си одбацивала. Очи су Ти биле свагда ка Господу (Пс. 24, 15), гледајући на Светлост вечну и неприступну. Уши су Ти слушале речи божанске и радовале се лири Духа Светога; кроз те уши уђе Реч Божја да се у Теби оваплоти. Ноздрве је Твоје привлачио једино мирис Женика Твога, Онога што је божанско Миро, Које се добровољно изли и помаза Своје човечанство. Јер вели Свето Писмо: Име је Твоје Миро изливено (Песма 1, 3). Уста су Твоја хвалила Господа и Његовим се устима прилепљивала. Језик и грло Твоје знали су само за речи Божје и наслађивали се божанском сладошћу. Срце Твоје би чисто и неупрљано, гледајући и љубећи Бога Невидљивога. Утроба Твоја би таква да се у њу усели Несместиви, и груди Твоје са млеком - да се из њих храњаше Бог Дете Исус. Двер Божја би свагда девствујућа. Руке - Бога носеће, и колена - престо узвишенији од Херувима, помоћу њих се руке слабачке и ноге одузете оснажише. Ноге - као светиљком сјајном вођене законом Божјим, и за Њим неодступно трчаху, докле љубљеног не привукоше Љубећој. Сва си обиталиште Духа Светог, сва - Град Бога Живога. Град који радосно запљускују валови реке (Пс. 45, 5), то јест таласи благодатних дарова Духа. Сва си лепа и добра, сва си блиска Богу (Песма 4, 7; 6, 4). Јер превазишавши Херувиме и надвисивши Серафиме, Ти постаде сасвим блиска Богу.
0, чудо веће од свих чудеса: Жена постаде изнад Серафима! Јер се Бог јави умањен нешто мало мањи од Анђела (Јевр. 2, 7-9). Нека ућути Соломон премудри и нека не говори: Нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). О Дјево Богоблагодатна, Храме Божји свети, Којега духовни Соломон - Миротворац начини и Сам се усели у Њега; Храме, украшени не златом и мртвим камењем, већ уместо злата сија се Духом, и уместо драгог камења има драгоцени Бисер - Христа, Жар Божанства, Којега замоли да се дотакне и наших усана да би и ми, очистивши се, хвалили Га са Оцем и Духом, кличући Му: Свет је, Свет, Свет Господ Саваот (Ис. 6, 3 - 7 ) - једна природа Божанства у Три Ипостаси. Свет је Бог и Отац, Који је благоизволео да се у Теби и из Тебе изврши тајна коју пре векова предодреди. Свет је Крепки, Син Божји и Бог Јединородни, Који Те данас изведе првородну од мајке нероткиње да се Он, као Јединородни од Оца и Првородни све твари, роди јединородан од Тебе Дјеве Матере, Он - прворођени међу многом браћом (Рм. 8, 29), Који најприсније с нама узе од Тебе удела у телу и крви (Јевр. 2, 14). Он Те не произведе од самога оца, нити пак од саме матере, да се једином Јединородном сачува јединорођеност у свему. Јер је Он једини од јединог Оца Јединородни и једини из једине Матере. Свет је Бесмртни, Дух Пресвети, Који Те росом Свога Божанства неповређеном сачува од Божанскога Огња - јер то и Мојсијева купина наговештаваше.
Радујте се Овчија Врата, најсветији храме Божије Матере! Радујте се Овчија Врата, још од предака обиталиште Царице! Радујте се Овчија Врата, некадашњи торе Јоакимових оваца, а сада небу подобна цркво разумног стада Христовог. Твоја је бања некада једном годишње примала Божјег Анђела, који воду замућиваше, и који од болесника први у њу силажаше он се једини од сталне болести ослобађаше (Јн. 5, 2-4). Сада пак, ти имаш мноштво Небеских Војски које са нама хвале Богоматер, овај Бездан чудеса, овај Извор исцељења свега света. Јер Она не прими Анђела служитеља, већ Ангела Великог Савета, Који нечујно као Роса Доброте сиђе на руно и сву природу нашу, оболелу и пропадљивости наклоњену, подиже на здравље без болести и на живот неостариви. Због Њега и онај што у теби лежаше узет, скакаше радосно као јелен (Јн. 5, 8-9). Радујте се, зато, чесна Врата Овчија, нека вам стално расте благодат!
Радуј се Марија, најслађа Кћери Анина! Опет ме ка Теби привлачи љубав. Како да изобразим Твој ход најсмернији? Како ли одећу Твоју? Како пак благодатност лица Твога? Мудрост зрелости Ти имаде у телу младоме; одећу пристојну без икакве раскоши и разнежености; ход спокојан и скроман без било какве разметљивости; панашање озбиљно и благо с кротошћу, мушкарцима неприступно, чему је сведок и страх који Те обузе при Анђеловом необичном поздраву (Лк. 1, 29). Родитељима си била послушна и покорна; са смерним мишљењем и у највишим созерцањима; реч Ти је блага и кротка, из негневљиве душе изговарана. И шта још друго да кажем, него да си Ти - достојно Бога Обиталиште. Зато Те достојно сва покољења прослављају, као одабрану Славу човечанства. Ти си похвала свештеника, укрепљење царева, нада хришћана, многоплодна Младица девичанства, јер се преко Тебе лепота девствености распространи. Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). Благословени су они који Те исповедају Богородицом, а осуђени они који то одричу.
О свештени супрузи, Јоакиме и Ано, примите од мене ову реч рођенданску. О Кћери Јоакима и Ане и Владичице, прими реч слуге Твога грешнога, но који топло љуби Тебе и поштује, и има Тебе - једину Наду радости своје , и Заштитницу живота свога, и Примиритељку Сину Твоме, и сигурни Залог спасења свога. Ти ћеш скинути с мене бреме грехова, и развејати облак што ми ум помрачује, и раскинути привезаност за материјално, и прекратити искушења, и корисно ми руководити живот, и одвести ме вишњему блаженству, а свету ћеш мир подарити, и свима житељима града овдашњега радост савршену и спасење вечно, молитвама оних који Те родише и све пуноће верника Цркве.
Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, Исус Христос, Син Божји, Њему слава и величанство са Оцем и Светим Духом, кроза све векове векова. Амин.

РЕЧ НА РОЖДЕСТВО ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Господ који живи на небу, желећи да се јави на земљи и поживи са људима, претходно уготови на њој обиталиште славе Своје Пречисту Своју Матер. Јер је у царева обичај да припреме себи палату за боравак у граду у који имају намеру отићи. И као што палате земаљских царева граде најискуснији мајстори из скупоценог материјала на најлепшем месту, лепше и пространије од осталих обиталишта људских, тако се имала саградити и палата славе Цара Небеснога. У Старом Завету, када Бог зажеле да живи у Јерусалиму, Соломон Му подиже храм преко најискуснијег неимара Химара, који бејаше врло вешт, паметан и пун знања (3 Цар. 7, 13 - 40 ; 2 Днев. 2, 13 - 14 ; 4, 11. 16 ). Соломон сагради храм из најскупоценије грађе, од изврсног камења, од мирисавог дрвећа: кедра и кипариса са Ливана, и од чистога злата, на највишем месту, на гори Морији. Лепоти храма много допринесе и то, што на његовим зидовима изваја херувиме, разно дрвеће и цвеће. По пространству храм беше огроман, тако да је у њему комотно могло стати мноштво Израиљаца! и сиђе на њега слава Господња у огњу и облаку. Ипак храм тај беше недовољан да у себи смести несместивог Бога. Соломон Му подиже храм, али Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима. Где је дом који бисте ми сазидали? говори Господ. Или где је место за моје почивање (Ис. 66, 1; Д.А. 7, 48).
И гле, Господ благоизволе да се у почетку новозаветне благодати начини нерукотворени храм - Пречиста, Преблагословена Дјева Марија. А који делатељ начини тај храм? Ваистину најмудрији, сама Премудрост Божија, као што говори Писмо: Премудрост начини себи дом (Прич. 9, 1). А све што Премудрост Божија ствара, дивно је и савршено. Пошто пак оживљему палату Речи начини Премудрост Божија, стога се начини савршени храм за савршеног Бога, пресветла палата за пресветлог Цара, пречисти и неоскврнављени чардак за пречистог и неоскврнављеног Женика, беспрекорно обиталиште за беспрекорно Јагње. Овоме је верни сведок на небу који говори к Њој: Сва си лепа, драга моја, и нема недостатка на теби (Песма над песм. 4, 7). И свети Дамаскин каже: "Сва је - палата Духа, сва - град Божји, море благодати; сва је лепа, сва - блиска Богу".[2]
Но, од какве грађе би начињена ова палата? Заиста од најскупоценије: јер произађе, као из скупоценога камена, из царскога рода, од Давида, који порази Голијата каменом из праћке, који праобразоваше камен Христа; и као од мирисавих дрвета кедра и кипариса, Дјева Богородица се роди из рода првосвештеничког, који приноси миомирисне жртве Богу. Отац њен, свети праведни Јоаким беше син Варпафира, који води своје порекло од Давидова сина Натана; а мати њена, света праведна Ана беше кћи свештеника Матана из племена Аронова. Тако, Пречиста Дјева бејаше по оцу царскога рода, а по мајци - првосвештеничкога. О, из како свескупоцених ствари - свечесних племена - би устројена оживљена палата Цару славе! И као што у Соломоновом храму камене и дрвене зграде добијаху нарочиту вредност од чистога злата којим беху позлаћене, тако у рођењу Пресвете Богородице благородство царског и првосвештеничког порекла доби још већу вредност од целомудрености светих родитеља њених, која је несравњено драгоценија од злата и сребра и скупља од драгога камења, и што је год скупоцених ствари не могу се изједначити с њом (Прич. 3, 15). Јер Пресвета Дјева роди се од целомудрених родитеља, што је више од сваког благородства. О томе сведочи свети Јован Дамаскин, обраћајући се светим праведним богородитељима овако: О, блажени супрузи, Јоакиме и Ано! Заиста се по плоду утробе ваше показасте беспрекорни, по речи Господњој: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16.20). Ви уредисте свој живот како је благоугодно Богу и како је то достојно Рођене од вас. Јер, живећи целомудрено и свето, ви родисте ризницу девства, - мислим Дјеву: пре рођења Дјеву, у рођењу Дјеву, по рођењу Дјеву, и свагда Дјеву, једину увек девствујућу и умом и душом и телом. А доликовало је да девство, рођено од целомудрија, буде принесено телом самој Јединородној Светлости. О, две пречисте словесне грлице, Јоакиме и Ано! сачувавши целомудрено закон природе, ви се божански удостојисте надприродних дарова, јер свету родисте Дјеву, Божију Матер. Побожно и свето поживевши у људској природи, ви произведосте Кћер, узвишенију од анђела и која сада влада над анђелима. О, прекрасна и преслатка Кћери! О, крине, који си усред трња израстао из свеблагородног Корена царског! Тобом се обогати царство свештенства".[3] - Овим речима свети Дамаскин јасно показује од каквих је родитеља рођена Божија Мати, из каквих је драгоцених ствари устројена палата Цара Небескога.
На ком месту ова жива палата би устројена? Заиста на највишем, јер Црква даје о њој овакво сведочанство: "Зацело си виша од свих, Дјево чиста!"[4] но виша не местом него врлинама и висином Божјих дарова. Јер место где се роди Преблагословена Дјева бејаше малени град у земљи Галилејској, звани Назарет, зависан од великог града Капернаума, и житељи његови беху презирани, због чега и о Христу би речено: из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 46). Но Господ, који на висинама живи и на смирене погледа (Пс. 112, 5), благоизволи да се Његова Пречиста Мати роди не у Капернауму, који се у гордости својој до неба беше подигао, него у смиреном Назарету, показујући тиме да што је у људи високо, то је мрзост пред Богом (Лк. 16, 15), а што је у људи презрено, то је у Њега високо и драгоцено. Поред тога и сам назив Назарет показује висину врлина Пречисте Дјеве. Јер као што Својим рођењем у Витлејему, - а Витлејем значи "дом хлеба" -, Господ тајанствено прасликова то да је Он хлеб који је сишао с неба (Јн. 6, 54) ради оживотворења и укрепљења људи, тако и рођењем Своје Пречисте Матере у Назарету објављује високе ствари, јер назив Назарет означава цветно, свештено, овенчано и осамљено место, што јасно прасликује Пресвету Дјеву. Она је цвет, исцветали из неплодне и времените утробе, цвет који је обновио сасушену природу нашу, цвет неувенљиви који увек цвета девством, цвет миомирисни који рађа миомир Јединога Цара, цвет који доноси род - Христа Господа. Она је освећена благодаћу Светога Духа који је сишао на њу и осенио је, и јесте светија од свих светих пошто је родила "Реч светију од свих светих".[5] Она је издвојена од грешних земнородиих, јер у целом животу свом Она не позна ниједан грех. И не само Она не учини греха, него и грешнике склања од греховних дела, као што јој Црква и узвикује: Радуј се Ти која избављаш од рђавих дела![6] Она је венчана славом и чашћу: венчана славом, јер је произашла из царскога корена; венчана чашћу, јер је поникла из првосвештеничког племена. Венчана славом, јер је произашла од целомудрених и праведних родитеља; венчана чашћу, јер је удостојена благовести и служења од Арханђела. Венчана славом, као Мати Божија; јер шта може бити славније него родити Бога? венчана чашћу, као Приснодјева; јер шта може бити чесније него и после рођења бити Дјева? Венчана славиш, славнија од серафима, јер је серафимски заволела Бога; венчана чашћу, узвишенија од херувима, јер је мудрошћу и познањем Божанства превазишла херувиме. А слава и част и мир свакоме који чини добро, вели апостол (Рм. 2, 10). Но ко би се међу земнороднима нашао већи творитељ добра од Пречисте Дјеве? Она све заповести Господње одржа, сву вољу Његову сатвори, све поуке Његове изврши, све речи Његове сакри у срцу свом, сва дела милосрђа указа ближњима. Стога је Она достојно овенчана, као творитељка свакога добра. Но Она је и чувалиште: јер сакровиште свога девичанског целомудрија тако будно чуваше, да га чак ни анђелу не хте поверити, јер, угледавши анђела, Она се збуни од речи његове, и помишљаше, какав би ово био поздрав (Лк. 1, 29 ).
Да је све то у Пречистој Дјеви посведочи Назарет својим називом. И ко неће рећи, да се та палата Христова веома високо уздигла врлинама и Божјим даровима? Она је виссжа, јер би дарована с неба, иако се на земљи роди од земнородних; - с неба: јер, као што говоре неки од богопросвећених људи, архангел Гаврил, који је благовестио Захарији Јованово рођење, благовести Јоакиму и Ани зачеће Пресвете Богородице и донесе јој с неба преблагословено име, говорећи матери нероткињи: , Дно, Ано! родићеш преблагословену кћер и име ће јој бити Марија". Стога нема сумње Она може бити названа градом светим, Јерусалимом новим који силази с неба од Бога (Откр. 21, 2), скинијом Божијом. Висока је ова Божија скинија, јер родивши Цара Христа Она се узвиси изнад серафима. О висино, недостижна за људске мисли!
А каква је красота те мислене палате Христове, чуј шта о томе говори слаткоречиви Јован Дамаскин: "Она би принесена Богу, Цару свих, одевена лепотом врлина као златном ризом, и украшена благодаћу Светога Духа, чија је слава изнутра; јер као што је свакој жени слава муж који долази споља , тако је Богородици слава унутра, тојест плод утробе њене".[7] И још свети Дамаскин каже: "О, Дјево Богоблагодатна, света Цркво Божија, коју духовно сагради Премудри Творац света, и у Њој поживе! Она је украшена не златом ни мртвим камењем, него уместо злата сија Духом, и уместо драгог камења има скупоцени бисер - Христа".[8] Таква украшеност ове палате много је лепша од оне у Соломоновом храму, у коме беху изображени ликови херувима, дрвеће и цвеће. Али и у овом живом храму, у Пречистој Дјеви, јасно се види херувимски лик: јер својим херувимским животом Она се не само изједначи са херувимима него их и превазиђе. Када је Црква навикла да светитеље назива херувимима, певајући: "Како ћемо вас назвати, свети? Херувимима, јер на вама отпочину Христос";[9] утолико више Дјева Богородица је херувим, јер у Њој отпочину Христос телом Својим, и на њеним пречистим рукама Бог седе као на престолу: Дјева постаде престо херувимски. А изобрази Она у себи и слике плодних дрвета, поставши духовно плодном маслином у дому Божјем и цветном палмом (Пс. 51, 10), због чега се сада и назива живоносним вртом, када Црква пева: "Из неродног корена Бог чудеса изведе нам живоносни врт - Матер Своју".[10] Све се ово говори о духовној лепоти њеној. Али Она не беше лишена ни телесне лепоте, као што о томе сведоче многи учитељи Цркве, да у целом поднебесју није било нити ће бити тако лепе девојке као што беше Дјева Богородица. Видевши је, свети Дионисије Ареопагит[11] хоћаше да је назове Богом, да није знао Бога рођеног од Ње. Јер божанска благодат које она беше пуна изнутра, сијаше из пресветлог лица њеног. Такву палату припреми Себи на земљи Цар Небесни, палату прекрасну душом и телом, "као невесту украшену мужу своме" (Откр. 21, 2); притом палату пространу: "утробу њену учини пространијом од неба",[12] и у Њу се смести "несместиви Христос Бог".
Царске палате се обично зидају простране, да би могле примити не само цара него и мноштво његових слугу, и људе који му долазе са свих страна. Пространо обиталиште Бога Речи, Пречиста Дјева, пространо је не само за Бога Реч као Цара него и за нас слуге који прибегавамо к Богу, настањеном у Њој: јер Бога смешта у утроби, а нас у своме милосрђу. Изабрани сасуд Божји, свети апостол Павле, побуђиван љубављу говораше својој љубљеној деци: Срце наше распространи се; вама није тесно место у нама (2 Кор. 2, 11-12). Но у кога се од светих може наћи тако пространо милосрђе, као што је Маријино по Богу милосрђе које прима све? Ту налази себи места целомудрени, но и грешнику ту није тесно. Ту има своје место онај који се каје, но ту је слободно прибежиште и за оног који се не каје и за оног који је очајан, као што је Нојев ковчег био прибежиште не само за чисте него и за нечисте животиње. У милосрђу Пресвете Богородице има широког простора за све тужне, злостављане, гладне, залутале, буром витлане, болне: јер не може не бити милосрдна Она која нам роди благога Бога. Палате земаљских царева чувају многе наоружане страже, које не пуштају унутра свакога који жели да уђе, него задржавају и брижљиво испитују одакле је и зашто долази. А жива палата Христова, иако је окружена херувимима и серафимима и безбројним хоровима анђела и свих светих, ипак ником не забрањује да онај који жели уђе на врата Њеног милосрђа: нити стражари одгуравају, нити војници одгоне, нити испитују због чега долази, него сваки несметано улази са молбом, и прима дар по потребној молби.
Стога да прибегавамо к милосрђу Рођене из неплодне утробе, упућујући јој овакав поздрав: Радуј се, овебеспрекорна палато Цара свих! Радуј се, обиталиште Бога и Речи, коме са Оцем и Светим Духом, и Теби, Кћери Оца, Матери Сина, Невести Светога Духа, нека је и од нас трошних част и слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АТАНАСИЈА СОЛУНСКОГ

Родом из села Колиакија из околине Солуна. Као дечака отац, који се звао Полихрус, и мајка, која се звала Лулуда, даду га на школе. После школе у Солуну отишао у Свету Гору и продужио школовање у манастиру Ватопеду. Из свете Горе он оде у Цариград, па у своју постојбину Солун. Тамо, пошто је знао турски и арапски, Атанасије често разговараше са неким Турцима о вери. Једном он изговори пред њима муслиманско исповедање вере. Они одмах објавише да је он тиме примио њихову веру и потурчио се. Иако се Атанасије бранио, они га дохватише и одведоше судији, и оклеветаше како је он, тобож, примио ислам. Судија и присутне аге покушаваху да Атанасија обећањима и претњама одвоје од Христа. Атанасије неустрашиво изјави да је хришћанска вера једино истинита и даје спасење. Зато Атанасија бацише у тамницу да се предомисли. После неколико дана Атанасије би поново изведен на суд. И опет наваљиваху на њега да се одрекне хришћанске вере, но мученик остаде чврст и непоколебљив. Зато га предадоше џелатима, и они га изведоше изван града, и обесише 1774 . године; а хришћани га затим сахранише у близини места Свете Параскеве. Када мученик пострада беше му до двадесет пет година.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛУКИЈАНА

Родом из Галича у Кострумској губернији; примио монаштво у Рождество-Богородичином манастиру, близу Перејаславља Зељеског. Затим прешао у Александровски крај и настанио се у шуми крај старе запуштене цркве са чудотворном иконом Рождества Пресвете Богородице. Убрзо се рашчу за Лукијанов пустињачки, свети живот и к њему се стадоше стицати побожни људи и примати од њега постриг. Пошто се увећа братсво, црква би поправљена и образова се манастир. Изгнан из манастира због непријатељских клевета, преподобни Лукијан се врати на заузимање угледних људи. Он основа и Успенски женски манастир, и бејаше под његовим духовним руководством. Строг подвижник, преподобни Лукијан се одликоваше даром речитости и даром прозорљивости. А када у дубокој старости осети предсмртну изнемоглост, преподобни Лукијан нареди да га унесу у цркву и он се дуго мољаше пред чудотворном иконом Богоматере, поверавајући Јој заштиту обитељи од видљивих и невидиљивих непријатеља. Затим га изнесоше из цркве, и по његовј жељи положише на траву, и братија му прилажаху и примаху од њега благослов. Преподобни Лукијан се престави ка Господу 1655. године.

СПОМЕН ПРАЗНОВАЊА ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ХОЛМСКЕ" у Пољској

На овај дан празнују православни хришћани Пољске чудотворну икону Пресвете Богородице "Холмске", која је по предању донета тамо из Цариграда и подарена граду Холму од Св. равноапостолног кнеза Владимира Руског.

СПОМЕН ПРАЗНОВАЊА СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ КАЛИШКЕ

У манастиру Свете Богородице близу села Калишта, западно од Струге, Света Богоматер показивала је своју силу и милост кроз многобројна чудеса. Многи болесници били су исцељивани чудотворно, а разбојници који су умишљали пљачкати или скврнавити манастир били су љуто кажњавани невидљивом силом У храму се налази и чудотворна икона Свете Богородице, а у близини две целебне воде: Светог Петра и Светог Ананије. Недалеко од главног храма налази се параклис Светог Атанасија у пештери.

ПРАЗНИК ИКОНЕ СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ПОЧАЈЕВСКЕ

У Волинској губернији налази се знаменити манастир Свете Богородице у Почајеву, где се Света Богоматер јавила прво около 1340. године једноме од двојице инока, који су се ту у једној пештери подвизавали. Од тада то место постаде непресушним извором многобројних чудеса.

СПОМЕН ПРАЗНОВАЊА ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ЗНАМЕНИЈА-КУРСКЕ"

Ова света и чудотворна икона Мајке Божје би чудесно нађена 1295. године на обали реке Тускоре, у Курској губернији, код корена једног дрвета. Ту одмах потече извор чудотворне воде. Рилски кнез Василије Шемјака, кога Богородица исцели, подиже овој светој Икони диван храм у граду Рилску и од тада би установљен овај празник пресвете Богородице "Знаменија Курске" на дан 8. септембра. Многа чуда су се десила од ове свете Иконе, на спасење верних и удивљење неверних.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА РУФА и РУФИЈАНА

Скончали за веру Христову мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕВИРА

Пострадао за Господа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АРТЕМИДОРА

За веру своју у Господа овај свети мученик сажежен у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА епископа Ахталије у Грузији

Рођен у Понту 1738. године; монаховао у манастирима свога краја, затим служио као свештеник у Грузији, где је потом постао и епископ Упокојио се у миру. Свете мошти му откривене 1824. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ова Беседа Св. Јована Дамаскина налази се у Р. С. 96, 661- 680, али је за овај превод коришћено новије и боље издање (у Атини 1970).
2. Реч на Рождество Богородице.
3. Реч св. Јована Дамаскина на Рождество Пресвете Богородице.
4. Из службе на Ваведење Пресвете Богородице; Канон, ирмос 9.
5. Акатист Пресветој Богородици, кондак 13.
6. Акатист, икос 5.
7. Реч на Рождество Богородице.
8. Тамо.
9. Осмогласник мученичан, на стиховање у петак, глас 8.
10. Служба на Рождество Богородице, 1. стихира на "Господи возвах".
11. Знаменити свети писац; помиње се у Делима Апостолским (7, 34); спомен његов 3. октобра.
12. Литургија светог Василија Великог: О тебје радујетсја ...

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког:

1. Св. муч. Созонт. Родом из Ликаоније св. Созонт беше пастир оваца и држаше се у свему закона Божјега, и поучаваше врснике и другове своје вери благочестивој. Према неком виђењу он сазнаде, да му ваља мученички пострадати за Христа. У то време беше велико гоњење хришћана у оближњем граду Помпеопољу од стране некога Максимијана игемона Киликијског. А у граду беше идол неки златни, коме се незнабошци клањаху. Созонт остави своје овце, оде у град, уђе у храм незнабожачки, па одломи руку од златнога идола, раздроби је и раздаде сиромасима. Наста велика узбуна у граду због тога, и незнабошци почеше тражити кривца. Да не би неко други пострадао због његовог дела Созонт се упути игемону и објави себе као хришћанина и учиниоца онога дела. Мучитељи га најпре тукоше, а по том обесише о дрво и стругаше гвозденим четкама, а када већ беше на издисају ставише га на огањ, где Созонт свети предаде своју свету душу Богу. Пострадао око 304. год. Мошти његове чудодејствоваху, и над њима беше подигнут храм во имја св. Созонта.

2. Св. апостоли Евод и Онисифор. Беху ови апостоли од Седамдесеторице. Евода спомиње св. Игњатије Богоносац у својој посланици Антиохијанима с великом похвалом. Евод беше ученик апостола Петра и наследник његов у звању епископа Антиохијског. Петар апостол, и наставник његов, постави га за епископа Антиохијског. Написао је Евод дело о св. Богородици, у коме је изложио, како је св. Дева Марија уведена у храм будући 3 године од рођења; како је у храму остала 11 година; како је ушавши у 15. годину предата била св. Јосифу на чување, и како је родила Господа у 15. години. Написао је и друго једно дело под насловом „Светило". Али оба ова дела упропашћена су у време гоњења хришћана. Убијен је за Христа у време бављења цара Веспазијана у Антиохији. Св. Онисифора спомиње апостол Павле (II Тим. 1, 16–18) као свог искреног пријатеља и помоћника. Пострада за Христа у Колофону, где је и епископом био. Вели се, да је везан био за дивље коње и растргнут. И тако ови верни војници Христови чесно послужише на земљи и преселише се у радост Господа својега.

3. Св. муч. Евпсихије. Син сенатора Дионисија. Жестоко мучен за Христа, бијен и струган, па полумртав бачен у тамницу. Јавио му се ангел Божји и исцелио га. Пуштен из тамнице он раздаде све своје имање нешто сиромасима а нешто клеветницима својим. Поново ухваћен и струган док не предаде душу Богу. Из његових рана потекло млеко и вода место крви. Пострадао у време цара Адријана.

4. Св. Јован архиеп. Новгородски. Најпре свештеник а потом, од 1163. год, епископ у Новгороду. Сазидао 7 цркава за свога живота. Имао виђење св. Богородице, и необичну силу над демонима, које је чак и на службу себи принуђивао. Чудесно сачувао Новгород од напада 72 кнеза. Страдао од искушења ђаволских, но силом крста и молитве све савладао. У старости повукао се у манастир, примио схимну и мирно се упокојио у Господу 7. септ. 1185. год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског:

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА СОЗОНТА

Када управљач Киликије Максимијан, по царскоме наређењу ширећи идолопоклоничко безбожно многобоштво, дође у град Помпеопољ, он сатвори празник тамошњем златном идолу и принесе му многе жртве. У то време тамо се налажаше један младић родом из Ликаоније по имену Созонт, по вери хришћанин, добар по нарави и пун добрих дела, јер се у закону Господњем он поучаваше дан и ноћ. Он беше пастир и пасијаше бесловесне овце, но у исто време он пасијаше и словесне овце, људе, и упућиваше их на добру пашу. Јер ма где он био са овцама, тамо се око њега сабираху други пастири, младићи и људи, и он их учаше познању Јединога Бога, и многе приведе к светоме крштењу, пошто благодат Светога Духа беше на њему.
Једном, пасући овце крај једног извора поред кога стајаше велики храст, Созонт заспа слатким сном и виде божанско виђење које га позиваше к мученичком подвигу и објављиваше да ће то место бити многима на корист, јер ће се осветити вишњом благодаћу, и многи ће наћи спасење на њему и прославиће Свету Тројицу.
Уставши од сна овај добри пастир повери овце другима и остави на том месту свој лик и три стреле на спомен свој, па оде У град Помпеопољ. Видевши да се у граду појачало многобоштво а света вера погазила, њега срце заболе због тога. И ушавши у идолиште У коме стајаше идол од злата, он одломи руку од златнога идола, раздроби је и раздаде сиромасима. У граду наста велика узбуна због тога, и незнабошци почеше тражити кривца и многе стављаху на муке. Но свети Созонт, не желећи да ко други пострада због његовог дела, сам оде к управљачу Максимијану, објави да је хришћанин и учинилац тога дела, и рече: Ја узех руку бога вашег, раздробих је и злато разделих потребитима. - А када га стадоше испитивати како се усуди да учини такво дело и нанесе срамоту њиховом богу одломивши му и раздробивши му руку, он одговори: Ја то учиних ради тога, да бих дознао немоћ вашега бога. Јер када му откидах руку он ми се не успротиви, нити што рече, нити испољи бол, нити јаукну. А и како се могао успротивити, када је нем и мртав? Када би он био истинити и живи Бог, он би ми се успротивио и не би допустио да му нанесем зло. А ја знајући да је то идол а не Бог, раздробих му руку, па хтедох да га и целог раздробим, да се не бисте клањали делу руку људских, које, премда има и очи и уши и уста и руке и ноге, ипак нити види, нити чује, нити говори, нити пипа, нити ходи, нити може помоћи себи када га бију или га дробе на комаде.
Чувши то, управљач нареди да Созонта муче без милости. Прво га обесише на дрвету и гвозденим ноктима стругаше по ребрима; затим му обукоше гвоздене чизме које изнутра имаху оштре клинце, па га гањаху по граду; а светитељ ходећи у њима слављаше Христа Бога. Потом га опет обесише на дрвету и силно тукоше гвозденим штаповима, те му не само тело него и кости раздро бише. У тим мукама светитељ предаде дух свој у руке Богу.[1]
А када мучитељи видеше да је мученик већ умро, они скидоше тело његово с дрвета, па по наређењу управљача наложише велики огањ да у њему сажегу тело његово, да му верни не би одавали поштовање. И .када многонапаћено тело то бацише у огањ, изненада синуше муње и загрмеше громови и удари киша са крупним градом, те се огањ одмах угаси; а људи који беху тамо побегоше од страха, и тело светитељево остаде цело. А када наступи ноћ, верни хтеше да узму свете мошти његове, и не могаху, пошто беше силна помрчина То их веома растужи. Но гле, у поноћи светлост засија с неба над моштима, те их верни узеше и чесно погребоше. Од гроба мученикова биваху многа чудеса; и не само од гроба него и од оног извора под храстом, где свети имађаше у сну виђење, даваху се разна исцељења болесницима благодаћу Христовом и молитвама светога мученика. Због тога доцније би тамо подигнута црква у име светог Созонта, на слављење у њој истинитог Бога, у Тројици Једнога, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ЕВОДА и ОНИСИФОРА, из Седамдесеторице[2]

Свети Евод, један од Седамдесеторице апостола, беше после светог апостола Петра први епископ у Великој Антиохији[3] и велики проповедник речи Божије. Њега спомиње свети Игњатије Богоносац[4] у својој посланици Антиохијанима, говорећи: "Сећајте се блаженог оца свог Евода, који би од апостола постављен за првог пастира; будите истински синови његови, а не прељубочинци, да се отац ваш не би постидео због вас". Овај свети Евод написа дело о Пресветој Богородици, у коме је изложио, како је Света Дева Марија уведена у храм будући три године од рођења; како је у храму Господњем остала једанаест година; како је ушавши у петнаесту годину предата била светоме Јосифу на чување; и како је у петнаестој години родила светлост свету Господа Христа. Осим тога свети Евод је написао и многа друга корисна дела, али су сва она пропала У тешким временима гоњења Цркве Христове, због чега и нису дошла до нас. Написао је и једно под насловом "Светило", које спомиње стари историчар Никифор Калист,[5] но које такође није дошло до нас. О светом Еводу говори се у римским мартиролозима, да је крв своју пролио за Христа и мученички скончао. А неки тврде да је свети Евод пострадао у Антиохији за време боравка цара Веспазијана.[6] У то време у једном граду диже буну неки Јеврејин Антиох, који остави своју веру и стаде приносити жртве идолима. Тада многи Јевреји бише побијени што не хтеше да принесу жртве идолима. Но тада и врло многи Јевреји примише хришћанску веру; њима беше епископ блажени Евод, који као њихов старешина и пастир би ускоро убијен.
Свети Онисифор беше такође апостол од Седамдесеторице. Њега спомиње свети апостол Павле у Посланици Тимотеју, говорећи: Господ да да милост Онисифорову дому, јер ме много пута утеши, и окова мојих не постиде се; него дошавши у Рим потражи ме још с већим старањем и нађе. Нека му да Господ да нађе милост од Господа у дан онај. И у Ефесу колико ми послужи, ти знаш добро (2 Тм. 1, 16-18). Свети Онисифор беше епископ у Колофону[7] и у Киринеји[8] и пострада за веру примивши мученичку смрт. О његовом мучеништву сведочи мартиролог, у коме се каже да свети Онисифор после многих мучења би везан за дивље коње и растргнут, а дух свој предаде у руке Богу, и заједно са светим Еводом борави у збору исповедника Божјих у насељима небеским.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВПСИХИЈА

Свети Евпсихије родио се и био васпитан у Кесарији Кападокијској. За царовања Адријанова[9] он би оптужен да не поштује јелинске богове, већ Христа почитује. Због тога Евпсихије би ухваћен и стављен на муке: поваљен, он би жестоко мучен, бијен, по ребрима струган, па у тамницу бачен. А када У тамници полумртав лежаше и Богу се мољаше, њему се јави анђео Господњи и додиром својим исцели од рана.
Ускоро затим свети Евпсихије би пуштен из тамнице на слободу. Ово пуштање његово би по промислу Божјем, да огромно богатство које Евпсихије имађаше не би пало у руке безбожницима него да би га он раздао сиромасима. И свети Евпсихије сву имовину, остављену му од предака, раздаде ништима и убогима, при чему један део поклони непријатељима својим који га беху оптужили, те на тај начин виновнике свога страдања он награди као своје добротворе.
Касније, када Кесаријом управљаше кнез Саприкије, свети Евпсихије би поново ухваћен Најпре обешен и немилосрдно струган, он би потом посечен мачем. Кажу да из његовог тела потече млеко и вода место крви.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА, архиепископа Новгородског

Ови чудотворац руски, свети Јован родио се у Великом Новгороду од побожних родитеља, Николаја и Христине. Имађаше он и брата по имену Гаврила. Обојица бише васпитани у страху Божјем. Свети Јован измалена посвети себе Богу и упражњаваше врлине. А кад постаде зрео човек, он би рукоположен за презвитера при цркви светог свештеномученика Власија. И служаше Господу свим срцем, ходећи беспрекорно у свима заповестима Господњим. Но љубећи усамљенички молитвен и тихи живот, он имађаше жељу да прими монашки постриг. Стога намисли подићи нови манастир од имовине, наслеђене од родитеља који већ беху преминули. О томе он се договори са својим братом Гаврилом, и они најпре подигоше дрвену цркву у име Пречисте Богоматере у спомен њеног Благовештења, и основаше манастир. Потом се они латише зидати камену цркву. Када је озидаше до половине, и то врло успешно, они бише приморани да стану са зидањем, јер им нестаде средстава. То силно ожалости блаженог Јована и брата му Гаврила. Али имајући велику веру и усрђе к Пречистој Богородици, они у својој жалости прибегоше к Њој, брзој помоћници и утешитељки уцвељених, и са сузама јој се мољаху говорећи: Владичице наша, Ти знаш нашу веру и љубав к Сину Твом и Богу нашем; Теби је познато како се свим срцем латисмо зидања чесног храма Твог, и сву наду нашу положисмо на Твоју помоћ, Богомати; стога нам помози да довршимо овај храм Твој! пошљи нам помоћ Твоју, Владичице, да се не посрамимо. Јер, ето, почесмо зидати, али не можемо без Твоје помоћи довршити.
Тако се они мољаху и јадаху Пречистој Богоматери. И њихова усрдна молитва би услишена. Њима се у саном виђењу јави Царица Небесна и рече им: Зашто сте, љубљени моји, слуге Божије, пали у толику жалост и тугу односно зидања храма мога? Ја се нећу оглушити о вашу молитву, јер видим вашу веру и љубав, него ћу вам ускоро послати све што треба за довршење храма, па ће вам од тога много и преостати. Само не остављајте започето дело и не малаксавајте у вери.
Пробудивши се после овог виђења, оба брата се испунише велике радости. После јутрења они испричаше један другоме своје виђење, и окрепише се надом. Тог истог дана рано, по промислу Божјем, изишавши из манастира они угледаше пред манастирском капијом дивног коња, на коме беше позлаћена узда и седло оковано златом, али јахача не беше на њему; коњ је стајао кротко и непомично. Дивећи се лепоти и богатој опреми коња браћа дуго чекаху неће ли наићи његов газда. Но нико се не појављиваше, а коњ непрестано стајаше непомично на истом месту. Онда они приђоше коњу и угледаше где са обе стране седла висе по једна добро набијена врећа. Разумевши да им је то послано од Бога, они скидоше с коња вреће, и коњ тог часа постаде невидљив. А када одвезаше вреће, нађоше: једна беше пуна злата, а друга сребра. Дивећи се таком промишљању Божјем и Пречисте Богомајке о њима, они узнесоше велику благодарност. И убрзо потом они довршише цркву и украсише је сваким благољепијем. Поред тога они купише манастиру много имања; а остатак злата и сребра предадоше игуману и братији. У том манастиру и сами примише иночки постриг, при чему Јован доби име Илија а Гаврило - Григорије. И живљаху они у том манастиру богоугодно у посту и молитви, и у свима монашким подвизима и трудовима.
Када умре преосвећени архиепископ новгородски Аркадије, блажени Илија би узет из манастира и против воље узведен на архиепископски престо. Сматрајући себе недостојним такво га чина, Илија је одбијао, али га Бог учини достојним. Кнез и све старешине, и духовне и световне, и сви грађани новгородски једногласно изабраше Илију за архипастира, јер он беше мио Богу и људима. И сви наваљиваху на њега усрдним молбама да се прими архиепископског престола. Напослетку он и против воље пристаде, и би рукоположен за архиепископа Новгородског од стране свјатјејшег Јована, митрополита Кијевског и целе Русије. И он добро пасијаше стадо Христових оваца, живећи у светости и праведности.
У то време кнез Суздаљски Андреј и други седамдесет и два кнеза земље Руске устадоше против Великог Новгорода са намером да га разруше, а своју једнокрвну и једноверну браћу да поробе и побију. Ради тога они са великим мноштвом војске дођоше под град, опколише га и три дана непрекидно тукоше. А грађани, видећи огромну силу непријатељску и изнемогавајући од борбе, смутише се силно и клонуше духом ниоткуда не видећи помоћи, - само од Бога мољаху милости и надаху се у молитве свога светог архијереја. А преосвећени Илија, као добри пастир, видећи вукове где се приближавају и траже да му разграбе стадо, стаде на стражу, неуспављивим оком гледајући к Богу и молитвама својим као бедемима заштићујући град. А кад треће ноћи он по обичају свом стајаше на молитви пред иконом Господа Христа и са сузама вапијаше ка Господу за избављење града, он чу глас који му говораше: Иди у цркву Господа Исуса Христа што је у Илијинској улици, узми тамо икону Пречисте Богородице, изнеси је на градске бедеме против непријатеља, и одмах ћеш угледати спасење граду.
Чувши те речи архиепископ Илија се испуни неисказане радости и сву ту ноћ проведе без сна. А када свану он сазва све и исприча им шта му се догодило. Чувши то људи прослављаху бога и Његову Пречисту Богоматер и, као добивши неку силу, они се охрабрише. Архиепископ посла свог протођакона са клиром, наредивши да му донесу ту чесну икону, а сам са свештеним сабором у великој цркви Свете Софије - Премудрости Божје стаде вршити молепствије. Када послани стигоше цркви Светога Спаса у којој се налазила чудотворна икона Пресвете Богородице, они јој се поклонише као што треба; но када је потом хтедоше узети, они је не могоше ни с места помаћи; и колико год пута покушаше, никако им се то није дало. Тада се они вратише к архиепископу и обавестише га о томе. Архиепископ онда узе сав сабор са собом, хитно оде у Спасову цркву, паде пред икону Владичице наше и мољаше се говорећи: О свемилостива Госпођо, Дјево Богородице, Ти си узданица, нада и заштитница граду нашем; Ти си тврђава, покров и прибежиште свима хришћанима; стога се и ми грешни надамо на Тебе. Моли се, Госпођо, Сину Твом и Богу нашем за град наш; немој нас ради грехова наших предати непријатељима нашим, него услиши плач и уздахе људи Твојих; поштеди нас као што некада Син Твој поштеди Ниневљане ради покајања њихова, и покажи на нама милост своју, Владатељко.
Завршивши ову молитву, светитељ стаде служити молепствије; и када клирици запеваше кондак: Предстатељство христиан непостидноје" . .. , чесна икона Пречисте Богородице изненада се покрену сама од себе. Видевши то необично чудо, сав народ једногласно ускликну: Господе, помилуј! А свјатјејши архиепископ, узевши чесну икону у руке побожно је целива, и крену с народом вршећи молепствије, узнесе икону на градске бедеме и намести је наспрам непријатеља. У то време непријатељи стадоше све јаче наваљивати на град, пуштајући на њега читаве облаке од стрела. И гле, чесна икона Пресвете Богородице одврати лице своје од непријатеља и окрену га према граду, што беше очигледан знак великог милосрђа Владатељке наше према људима који се злопаћаху у опседнутом граду. А архиепископ, погледавши на свету икону, угледа где из њених очију теку сузе, и он стаде скупљати у свој фелон сузе што капљаху са иконе, и говораше: О, преславног чуда! како из сухог дрвета теку сузе! Овим нам Ти, Царице, показујеш сигуран знак да се са сузама молиш Сину твом и Богу нашем за избављење града. - И сав народ, видевши икону Пресвете Богородице где плаче, завапи к Богу са сузама и вапајем. И изненада нападе страх на непријатеље, и покри их тама, и гнев Божји смете их, и они почеше убијати један другог. Видевши такву пометеност код непријатеља, житељи Новгорода отворише градску капију, и са оружјем у рукама навалише на непријатеље, једне секући, друге живе заробљујући, и тако помоћу Пресвете Богородице победише све пукове непријатељске.
Од тога времена светитељ Божји Илија установи у Великом Новгороду свечано празновање предивног чуда Пресвете Богородице, и назва тај дан даном избављења и даном казне: јер молитвама Пресвете Богородице Бог посла избављење грађанима а казну онима који устадоше на своју једнородну и једноверну браћу и сатворише међусобни рат. И од тога времена Велики Новгород, управљан својим добрим пастиром, живљаше у потпуном миру и спокојству.
Налазећи се прилично година на архиепископском престолу, блажени Илија у својој ревности за прослављање светог имена Божјег подиже дивне цркве; уопште он подиже седам светих цркава. Прва црква, коју он подиже још до свога монашења, бејаше у част Благовести Пресвете Богородице; друга, коју он подиже за време свога архиепископовања, беше у спомен Богојављења Господња; трећа - у име светог пророка Илије, четврта - у име светог Теодора Студита, пета - у име светих Трију Младића: Ананије, Азарије, Мисаила, и светог пророка Данила, шеста - у име светог праведног Лазара Четвородневног, седма - у име светог Николаја Чудотворца.
Блажени Илија бејаше веома милостив према свима, и одликоваше се необично кротошћу и нелицемерном љубављу; и беше он као сунце у цркви Христовој, светлећи добрим делима, и прогонећи таму злочињења, и разбијајући главу кнеза таме, ђавола, који свагда непријатељује и завиди спасењу људи. А имађаше свети Илија такву власт над нечистим дусима, да их је својом речју могао свезивати, о чему сведочи следећа дивна повест.
Једном светитељ по своме обичају у поноћи стајаше на молитви у својој келији. Ђаво, желећи да уплаши светитеља, уђе у умиваоник који је стајао у његовој спаваоници, и брчкајући по води стаде правити шум. Схвативши да то ради ђаво, светитељ приђе сасуду, осени га крсним знаком и запрећењем својим свеза у умиваонику ђавола тако да овај дуго време није могао изаћи оданде. Најзад, ђаво, паљен крсном силом, не могући више то подносити стаде запомагати као човек: О, тешко мени! сав горим, и не могу више да издржим, пусти ме брзо, свече Божји! - А светац га упита: Ко си ти, и како си ушао овамо? - Ђаво одговори: Ја сам лукави ђаво и дођох да те узнемирим, јер сам држао да ћеш се ти као човек уплашити и престати са молитвом. Но ти ме закључа у овом суду, и ја се страховито мучим. Тешко мени што се преварих и уђох овде. Пусти ме, слуго Божји, па одсада нећу никада долазити овамо.
Ђаво дуго време запомагаше тако. Најзад светитељ рече: Ево, за твоју безочну дрскост наређујем ти да ме ове ноћи однесеш у Јерусалим и спустиш код храма где се налази гроб Господњи; а из Јерусалима имаш ме опет пренети овде у моју келију у току ове исте ноћи, па ћу те онда пустити. - Ђаво на све могуће начине обећа да ће испунити светитељеву вољу, само да га пусти из сасуда. Светитељ пусти ђавола наредивши му: Претвори се у оседланог коња и стани пред мојом келијом, да уседнем на тебе и остварим своју жељу. - Ђаво изиђе као тама из сасуда, и по наређењу светитељевом претвори се у коња. А блажени Илија, изишавши из келије, наоружа себе крстом па уседе на ђавола, и те исте ноћи обрете се у светом граду Јерусалиму близу храма светог Васкрсења где се налази гроб Господњи. Ту угодник Божји запрети ђаволу да се не удаљује са тог места; и стајаше ђаво као прикован, и не могаше се никако помаћи с места док светитељ Божји не обави поклоњење Гробу Господњем и часноме дрвету светога Крста. Пришавши храму светитељ преклони колена пред вратима и стаде се молити; и одједном се врата храма отворише сама од себе и упалише се свеће и кандила на Гробу Господњем. Узносећи благодарне молитве и лијући сузе свети архиепископ се поклони Гробу Господњем и целива га; исто тако се он поклони и животворном Дрвету и свима светим иконама и местима у храму. Испунивши своју жељу, светитељ изиће из храма, и врата храма се опет сама затворише. И нашавши ђавола као оседланог коња на месту где му беше наредио, светитељ уседе на њега, и обрете се исте ноћи у Великом Новгороду у својој келији. Одлазећи од светитеља, ђаво га мољаше да не прича никоме како му је, он, свезан светитељевим запрећењем, служио као заробљеник. При томе ђаво рече светом архиепископу: Ако будеш коме причао да си ме јахао, онда ја нећу престати да плетем замке противу тебе све док не наведем на тебе велико искушење. - Док ђаво тако булажњаше, светитељ се прекрсти и ђаво тог тренутка ишчезе од њега као дим.
Једном када свети архиепископ вођаше духовни разговор са чесним људима: игуманима, свештеницима и богобојажљивим грађанима, и причаше им житија светих, и казиваше им многе душекорисне ствари, он им исприча и о овом овом путовању у Јерусалим. Разуме се, причајући им као да се то догодило неком другом лицу, он говораше: Ја знам таквога човека који за једну ноћ стиже из Великог Новгорода у Јерусалим, поклони се Гробу Господњег и животворном дрвету светога Крста, па се те исте ноћи врати у Велики Новгород, јашући на ђаволу кога својим запрећењем беше свезао као заробљеника. - Слушаоци се веома удивише овом казивању светитељевом, а ђаво зашкргута зубима на светитеља, говорећи: Пошто си казао тајну, ја ћу због тога навести на тебе такво искушење, да ћеш од свих грађана бити осуђен као блудник.
И од тога времена, са Божјим допуштењем, поче ђаво плести своје лукаве замке око светитеља, да би му убио углед код народа. Тако, људима који су долазили к светитељу ради благослова ђаво показиваше у светитељевој келији разне привиде: час женску обућу, час огрлице, час друге женске хаљине и ознаке. Видећи то, људи који долажаху к архиепископу саблажњаваху се, и лоше помишљаху о светитељу сматрајући да он у својој келији држи блуднице, и силно се смућиваху, и разговарајући о томе међу собом говораху: Недостојно је да блудник заузима апостолски престо.
Једном када се народ сабра и иђаше ка келији светог архиепископа, ђаво се преобрази у девојку и потрча пред народом као да бежи из светитељеве келије. Видевши то људи повикаше и појурише за девојком да је ухвате, али ђаво утече иза светитељеве келије и постаде невидљив. Чувши народну грају светитељ изиђе из келије и упита људе: Шта је, децо? зашто грајите? - А они стадоше викати на њега као на блудника, вређајући га и грдећи га, па га ухватише и почеше му се ругати. И не знајући шта даље да раде са њим, они се договорише и рекоше: Одведимо га на реку и посадимо на сплав, да би отпловио из нашег града низ реку. - И одведоше светог и целомудреног архијереја Божјег до великог моста на реци Волхови и посадише на сплав. И зби се реч лукавог ђавола који је хвалећи се говорио: Навешћу на тебе такво искушење, да ћеш од свију бити осуђен као блудник.
Видећи такво срамоћење светитеља ђаво се силно радоваше. Али, по промислу Божјем, невиност праведникова победи и посрами препреденог врага: јер када светитеља метнуше на сплав, сплав заплови не низ реку него уз реку, упркос томе што је брзина воде код великог моста била огромна; и то сплав заплови уз реку, иако га нико није вукао, и пловљаше једино силом Божијом ка манастиру светог Георгија, који се налазио на три потркалишта од града. А људи, видећи такво чудо, препадоше се; и заборавивши на своју злоћу они раздираху хаљине на себи и ридаху говорећи: Сагрешисмо и неправедно поступш смо, јер ми овце осудисмо пастира. - И трчећи обалом они мољаху светитеља да им опрости грех и врати се на свој престо. И говораху: Опрости нам, оче, у незнању се огрешисмо о тебе; не помени рђавост нашу, и не остављај нас, децу своју. - Такође и сав клир, истрчавајући напред и клањајући се блаженоме до земље, мољаху га са сузама да се врати на свој престо. А свети архиепископ, као други првомученик Стефан мољаше се Богу за оне који му зло учинише, говорећи: Господе, не прими им ово у грех (Д. А. 7, 60).
Приставши уз обалу на пола потркалишта даљине од споменутог манастира, светитељ устаде са сплава и изиђе на обалу. А народ припадајући му с плачем искаху опроштај. И велика их радост обузе када добише опроштај од светитеља. Но нарочито се радоваху што им Господ откри невино и чисто житије светитељево. А незлобиви архипастир, подаривши свима опроштај, исприча им како је, јашући на ђаволу, посетио Јерусалим и како се ђаво трудио да му сс освети. Слушајући то, сви слављаху Бога.
И тако се светитељ врати на свој престо са великом чашћу и славом. И учаше људе говорећи: Чеда моја, пажљиво разматрајте свако своје дело, да вас ђаво не би преварио. Пазите да злоћу не помешате са врлином, да не бисте били криви на суду Божијем.
После свега описанога светитељ поживе мало. Дознавши за свој одлазак к Богу, он скиде свој архијерејски омофор, будући већ веома стар, и прими схиму, при чему му би дато име Јован, које је носио до свога монашког пострига. И престави се у миру ка Господу.[10] Тело његово би погребено у храму Софијс Премудрости Божје,[11] у монашкој ризи. После њега на архипастирски престо би узведен његов рођени брат Григорије, који такође мудро пасијаше словесно стадо. Богу нашему слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МАКАРИЈА КАНЕВСКОГ

Родом из града Овруча, у Волинској губернији. Од ране младости волео да се моли и труди; често ишао у цркву и прислуживао духовним лицима, жељан да се од њих научи духовном живљењу и да сачува православну веру, пошто су у то време римокатолици силно притешњавали православне. Примивши монаштво, Макарије се са нарочитим усрђем подвизавао у молитви и изучавању светоотачких дела. Због свог узвишеног хришћанског живота, он ускоро би произведен за јеромонаха. Не прође много времена а он би изабран за настојатеља Овручске обитељи, где он претрпе многе непријатности од римокатолика, који су неколико пута нападали на обитељ, и најзад је сасвим порушили. Затим он беше настојатељ Каневске обитељи, где се и прослави прозорљивошћу и чудотворством. Сконча преподобни мученички 1678. године од Татара који нападоше на Каневску обитељ. После разних злостављања они га штаповима бише по лицу и грудима, ломише му руке и ноге гвозденим справама, па га онда привезаше за два стуба, одераше му кожу, и најзад му главу одсекоше. Свете мошти његове обретене 1688. године, и налазе се у Вазнесенској цркви у граду Перејаславу, у Полтавској губернији.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МОНАХИЊЕ КАСИЈАНЕ ПЕСНИКИЊЕ

Ова преподобна монахиња песникиња живљаше у време цара Теофила (829-842). Написала је дивне црквене песме, као што су "Августу јединоначалствујушчу" (на Божић), "Господи, иже во многи грјехи падшаја жена" (на Стиховње Велике Среде), и многе друге На данашњи дан славе њен спомен на јегејском острву Касији (у Грчкој). (Служба јој штампана у Александрији 1889. године).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛУКЕ

Почетком деветог века у Мунтанији, у Малој Азији, недалеко од старе Триглије,[12] пониче Спасова обитељ, звана "Дубоки поток", која се прослави подвижничким животом својих житеља.[13] Трећи игуман ове обитељи бејаше преподобни Лука. Добро се подвизавајући и начинивши себе обиталиштем Светога Духа, он у миру предаде Господу чисту душу своју, крајем десетога века.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Свети Созант пострадао око 304. год.
2. Спомен њихов врши се и 4. јануара заједно са Седамдесеторицом Апостола.
3. Некадаа велељепна престоница Сиријске државе; сада бедна паланка.
4. Ученик светог еванђелиста Јована Богослова; спомен његов празнује се 29. јануара и 20. децембра.
5. Живео у четрнаестом веку, написао "Историју Цркве".
6. Римски цар, царовао од 70. до 79. године.
7. Колофон - древни град Лидије, у северозападном крају Мале Азије. Недавно откопане његове рушевине.
8. Киринеја - главни град истоимене области у Либији, на северозападној обали Африке. То је био највелељепнији и најбогатији град у северној Африци. Данас остале само рушевине.
9. Адријан римски цар, царовао од 117. до 138. године.
10. 7. септембра 1186. године.
11. Године 1439, за време архиепископа Јевтимија, обретене су мошти светог Јована.
12. Према Цариграду, на Кијском заливу, у такозваној "Другој Кападокији".
13. Основана преподобним Василијем, који се упокоји почетком деветога века; спомен његов празнује се 1. јула. Други по реду игуман овог манастира беше преподобни Игњатије, чији је свети спомен 27. септембра.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Спомен чудеса св. Архангела Михаила. У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила". Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.

БЕСЕДЕ

о. Павле (Пајић) 2022, 

2. Св. муч. Ромил и 11000 војника. Када цар Тројан ратоваше на Истоку, нареди једном да се преброје хришћани у војсци његовој. И нађе се, да беше у царевој војсци 11000 хришћана.. Тада нареди цар, да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Св. Ромил беше началник дома царевог. Он изађе пред цара и укори га због тог поступка објављујући и себе као хришћанина. Цар нареди, те Ромилу одсекоше главу. А од оних изгнаних војника 10000 њих бише на крст распети, а остали уморени другим мукама.

3. Св. Евдоксије. Војвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђени и мучени од началника Милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије, и још 1104 војника, које Евдоксије беше обратио у хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова, Василиса, одржа веру Христову до смрти, и упокоји се мирно.

4. Преп. Давид. Овај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI столећу, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН ЧУДА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА у Хони (Колоси) у Фригији

У Фригијском граду Колоси,[1] близу града Јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог Архистратига Михаила. Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске.[2] У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.
O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде.[3] Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8).
К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице.
У то време живљаше у Лаодикији[4] један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом.
У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих.
Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни.
Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских.
Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим.
Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну.[5] Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено.
По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5).
Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо!
Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха.
Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену.
Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога.
Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу.
Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру.
Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама".
После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила.
Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова!
Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата.
Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас.
Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас.
И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде.
Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ.
Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир.
Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву.
Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА РОМИЛА

Свети Ромил живљаше за царовања цара Трајана[6] и бејаше први великаш у царевом дому. Када цар Трајан са огромном војском својом ратоваше на Истоку ради покорења Ивера, Савромата, Арабљана и других народа, он нареди једном да се преброје хришћани у његовој војсци. И нађе се да беше у царевој војсци једанаест хиљада хришћана. Тада нареди цар да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију, надајући се да ће их то приморати да се одрекну Христа и принесу жртве идолима, те ће се поново вратити своме војничком звању и добити раније почасти војничке. Тада Ромил, као први великаш, изађе пред цара и укори га због безбожништва и због тог неразумног поступка, јер у рату сам смањује своју војску. При томе Ромил изјави да је и сам хришћанин, и да је готов умрети за име Исуса Христа, Господа свог. Трајан се силно разгневи на светог Ромила и нареди да га непоштедно бију, па га осуди на смрт. И одсечена би чесна глава светом мученику. А хришћани што беху послати на заточење у Јерменију, бише такође погубљени на разне начине: десет хиљада њих бише на крст распети у пустињи око горе Арарата у Јерменији; а остали бише уморени другим мукама.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВДОКСИЈА, ЗИНОНА и МАКАРИ ЈА и осталих 1104 војника са њима

Свети Евдоксије живљаше у време цара Диоклецијана, опаког гонитеља Цркве Божје. Овај цар издаде безбожну наредбу, у којој забрањиваше у својој царевини поклањати се јединоме истинитоме Богу и наређиваше одавати част немим и бездахним идолима као Богу. Због ове наредбе многи од верних бежаху у пустиње и горе, волећи више да тамо живе са зверима него ли у градовима са безаконим људима. Исто тако и врло многи од великаша и знаменитих људи напуштаху своје положаје и домове и кријаху се по непознатим местима. Један од таквих бејаше и војвода Евдоксије, верни слуга Исуса Христа; он напусти свој положај и кријаше се са својом женом и децом, бежећи од царевог гнева. Њега, оклеветаног код намесника Мелитинског[7] војници брижљиво тражаху свуда. А он, одевен у просте хаљине, срете војнике на путу и они га упиташе, да ли зна где се налази војвода Евдоксије. Видећи да њега траже ради мучења, он им рече: Ако свратите код мене, и прихватите се хлеба у моме дому, и одморите се од пута, онда ћу вам показати Евдоксија, јер знам где се скрива са домашњима својим. - Војници пристадоше и свратише код њега. Евдоксије их добро угости, па им затим објави да је он тај кога они траже. Задивљени таквим поступком његовим, војници рекоше: Ради твога доброчинства ми те нећемо узети са собом, а ономе што нас је послао казаћемо да смо те дуго тражили, али те нисмо нашли. Ти се пак сакриј, да ко други не би сазнао за тебе и одао те. - И војници хтедоше да крену, али их светитељ задржа говорећи: Причекајте ме, браћо.. поћи ћу и ја с вама; не доликује ми више да се кријем, пошто ме сам Бог зове на мученички подвиг, да будем сведок светог имена Његовог. Јер да је Бог хтео да ја останем прикривен, ви ме не бисте срели на путу, нити бисте били послани да ме тражите, нити би ми се десило да вас сусретнем. Све пак то јесте знамење Божјег благоволења, да би ја стајао за Њега до проливања крви за Њега.
Потом Евдоксије дозва своју супругу Василису, децу сво ју, домашње и пријатеље, па им рече: Било је време када сам се скривао, а сада је време да јавим себе и добровољно предам у руке мучитеља за Христа Исуса, који нас ради предаде себе на добровољно страдање. Ево ја одлазим, и нека Господ учини са мном по Својој вољи и помогне ми, а вас остављам Богу.
Затим Евдоксије даде разна упутства о дому, о деци својој и робовима, научивши их како ће после њега живети врлином, у страху и љубави Божјој. Најзад завешта супрузи својој да не плаче и не тугује када чује за његову смрт, него да тај дан проведе у радости и весељу, благодарећи Богу што слугу Свога удостоји мученичког венца.
После тога Евдоксије се обуче у војводско одело, оружје и војнички појас, као што доликује његовом чину. Онда остави дом свој, жену и децу, робове и пријатеље, и сву имовину своју. Све то он остави ради љубави ка Господу свом. О, како дирљив беше то растанак када се жена мужа, деца оца, пријатељи љубљеног пријатеља лишаваху! Сви силно плакаху растајући се с њим, јер су знали да им се он више вратити неће. Само им једно беше олакшање у тузи: што Евдоксије жели да страда за Христа, да буде победоносни мученик, и да у мученичком венцу предстане Христу, Господу своме.
Опростивши се тако са свима својима, блажени Евдоксије крену на пут са војницима. Супруга пак његова Василиса иђаше за њим издалека, желећи да види његов подвиг. Са њом иђаху и два верна пријатеља његова, Зинон и Макарије, којима се такође припремаше венац мучеништва.
Када блажени Евдоксије ступи пред намесника, овај га благонаклоно поздрави рекавши: Здраво, војводо Евдоксије! - Здраво и ти, намесниче! одговори мученик. - Позвали смо твоју честност, настави намееник, да би ти извршио царско наређење и принео како ваља боговима жртве, и то пре свега оцу свих богова, великоме Зевсу, и сунцеликом Аполону, и омиљеној богињи Артемиди. - Свети Евдоксије одговори: Ја знам да треба приносити жртву Једноме, у Три Лица слављеном Богу, који је створио свет и даје живот и спасење. Њему ћу принети жртву хвале, а не онима које ти називаш боговима, пошто су они дрво и камен, и ничим се не разликују од које било мртве ствари. - Намесник на то рече Евдоксију: Ја ти наређујем да боговима одаш дужну част; а ти како видим не само презиреш богове, него и самог цара ни за шта не сматраш. Чујем ја да ти некакву нову веру уводиш и многе њоме заводиш.
Говорећи то, намесник погледа на мноштво војника који ту стајаху и са гневом рече: Сваки који не извршује царево наређење биће му одузета војничка одећа, јер ју је недостојан; и нека зна да ће бити лишен војничке части. - Ово рече безакони намесник желећи посрамити светог Евдоксија, јер се надао да се неће наћи нико који се не покорава царевом наређењу, једино ће Евдоксије остати непокоран, али ће и он послушати царево наређење од стида да не буде лишен високог звања свог. Међутим уместо тога мучитељ сам би постиђен: јер док он још говораше то, свети Евдоксије скиде са себе појас који беше знак војводског чина и баци га намеснику у лице. Видевши то, многи војници, њих хиљаду сто четири, који беху потајни хришћани, распалише се ревношћу за Бога и урадише исто што и војвода Евдоксије: поскидаше са себе војничке знаке и неустрашиво их бацише на намесника, готови да и сама тела свуку са себе, полажући душе своје за сведочанство Исуса Христа.
Неочекивано угледавши толико мноштво исповедника имена Христова, мучитељ се збуни, прекину са испитивањем и одмах посла цару Диоклецијану извештај о томе, молећи за упутство шта да ради. Цар му убрзо посла као одговор и наређење: да старешине стави на жестоке муке, а да оне ниже остави на миру.
Добивши такву цареву наредбу, намесник седе на судишту и нареди да му приведу Евдоксија, као главног војеначалника, па му рече: Саветујем ти, Евдоксије, остави непотребно препирање и безумно противљење, па добровољно принеси боговима жртву. Не пристанеш ли на то, онда ћеш и против своје воље принети жртву, јер ћеш на то бити приморан жестоким мукама. - И онда намесник стаде набрајати: окове, страшне тамнице, ране, стругање тела, паљење огњем и остала свирепа мучења, о којима је страшно и слушати. А мученик одговори: Ти се шалиш, намесниче, говорећи ми то. Све те муке ја сматрам за дечја страшила, јер гледам на будућу награду, коју се надам добити из дарежљиве деснице подвигоположника мог Христа. Бојим се ја не тога огња који ти спомену, него онога који се никада не гаси, и шкргута зуба, и осталих љутих мука које су припремљене онима који не слушају Бога истинога и одбацују Га. А та твоја мучења, упоређена са овима, дечје су играчке; огањ пак којим ми претиш, сравњен са огњем пакленим, хладнији је од воде. Мач твој биће ми као кључ од врата ка жељеном крају, где ћу уместо овог видљивог, брзо залазећег сунца, угледати светлост незалазну и неугасиву, и уместо временских наследити вечна блага. Стога знај насигурно, да се боговима вашим поклонити нећу, јер је велико безумље почитовати као Бога дрво, камење, злато и сребро, обрађено руком уметника. - На то намесник рече мученику: За овај безумни одговор твој крива је кротост моја, којом ти ја дозвољавам да тако дрско бешчестиш и ружиш богове, цара и мене. Бешчешћење мене ја ћу отрпети, али ми је више немогуће трпети бешчешћење богова и цара.
Рекавши то намесник нареди да Евдоксија растегну за руке и ноге на четири стране и без милости бију сировим кајишима; затим да га обесе и тело му стружу оштрим железним оруђима. После тих мучења светог мученика бацише у тамницу. Но након неколико дана опет га изведоше на саслушање. А кад мучитељ виде да је Евдоксије непоколебљив у вери као неразорив стуб и тврд град, он нареди да га железним штаповима бију по врату и да му ишчаше све удове из зглобова, што је теже од сваке смрти. После тога мучитељ осуди Евдоксија на посечење мачем.
Када светог мученика вођаху на губилиште, он се овако мољаше: "Боже, Ти си погледао на жртве Авеља и Авраама, Ти си примио трпљење многих мученика, погледај милосрдним оком Својим и на ову моју жртву и не одбаци крви моје, коју Ти ја топле душе приносим љубављу срца мога". - Молећи се тако, свети Евдоксије угледа своју супругу која с плачем иђаше за њим и упита је, да ли је ураћено све као што је заповедио, и наложи јој да по посечењу његовом узме тело његово и погребе на месту званом "Амимна". Онда јој даде последњи савет: да не плаче због његовог одласка, него да почаствује тај дан обукавши се у светле хаљине и украсивши се другим накитима.
Затим угледавши пријатеља свог Зинона који плакаше за њим, свети Евдоксије му довикну: "Мили Зиноне, не плачи! јер Бог коме служимо неће нас раставити, него ћемо на једној једрилици препловити заједно у живот вечни". - Ове речи тако силно подејствоваше на Зинона, да он стаде громогласно клицати: "Хришћанин сам! Христа исповедам и хоћу да умрем за њега!"
И одмах Зинон би ухваћен од злочестивих слугу, и намесник извештен о томе. Намесник нареди да и Зинона заједно са Евдоксијем посеку мачем. И Зинон би најпре посечен мачем, а Евдоксије се мољаше за њега; и пошто посла испред себе к небу пријатеља свог, блажени Евдоксије преклони под мач главу своју и прими блажену кончину. Тада заједно са њима бише посечени и други свети мученици који неустрашиво исповедише Христа, а тела им бише остављена без погребења. А Василиса, супруга Евдоксијева, храбро узевши тело свога супруга, чесно га погребе на указаном месту.
За такав поступак Василиса би ухваћена и приведена к намеснику. Пред њим она јасно исповеди Бога и изружи идоле и идолопоштоватеље, желећи да што пре путем мучеништва отиде за својим мужем ка Господу. Међутим мучитељ јој рече: Знам да би ти желела отићи за својим мужем, да би имала похвалу међу галилејцима (тојест хришћанима); али, иако заслужујеш смрт, ја те нећу уморити. - На то Василиса одговори мучитељу: Господ мој Исус Христос види моју жељу и прима је уместо самог дела. Ако и не будем убијена од тебе, ипак нећу бити лишена блаженства са мојим мужем у Господа Бога.
После ових речи намесник је отера од себе. А након седам дана јави јој се у сну свети Евдоксије и рече: "Кажи нашем пријатељу и кућенадзорнику Макарију да иде на судиште и следује нашем примеру, јер га ми чекамо". - Чим Василиса исприча своје сновиђење Макарију, он тог часа оде к намеснику и објави да је хришћанин и ученик Евдоксијев. Намесник, видећи га и слушајући тако неустрашиво исповедање вере, нареди да му мачем одрубе главу.[8]
Тако и Макарије отиде за Евдоксијем и Зиноном к дивном подвигоположнику Христу, Господу нашем, коме и Василиса угоди, скончавши у добром исповедању вере, и предстаде у лику светих престолу славе Божије, славећи Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ 1104 МУЧЕНИКА ВОЈНИКА посечених мачем за Христа са св. мучеником Евдоксијем

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАВИДА

Свети и преподобни Давид беше најпре разбојник, и живећи у Хермопољској пустињи[9] он чињаше многа зла и многе убијаше, и беше зао и свиреп као нико други. Он имађаше под собом дружину од преко тридесет људикоји разбојниковаху с њим. Једном седећи с њима у гори, он се размисли о своме животу, и силно се уплаши Бога због почињених толиких зала, па остави своју дружину и пође у манастир. А када закуца на манастирску капију, изађе вратар и упита га: Шта хоћеш? Давид одговори: Хоћу да будем црноризац. Вратар оде и извести о њему игумана. Игуман изађе к њему, па видећи да је стар човек рече му: Не можеш ти овде бити, јер братија много раде и живе у великом уздржању; а ти имаш друге навике и не можеш извршивати манастирске заповести. Међутим Давид га мољаше говорећи: Све што ми будете наређивали извршиваћу, само ме примите. Но игуман га одбијаше говорећи: Не можеш ти живети с нама. Тада Давид рече игуману: Знај, оче, ја сам Давид, вођа разбојника, а дођох к вама да оплакујем грехе своје; не будеш ли ме примио, кунем ти се, вратићу се досадањем свом послу, и довешћу са собом своју разбојничку дружину да вас све побијем и манастир разорим.
Чувши то, игуман прими Давида у манастир и постриже га у ангелски образ. И поче се Давид подвизавати уздржањем и обучавати себе смирењу. И за кратко време он превазиђе врлинама остале црнорисце у манастиру , и свима беше од користи својим животом и речју.
Једном када Давид сеђаше у келији, пред њим стаде Архангел Гаврил говорећи: Давиде, Господ ти опрости грехе, и ти ћеш одсада чинити чудеса. - Давид одговори ангелу: Не могу да поверујем да ми је Господ за тако кратко време опростио грехе моје, јер су веома тешки и многобројнији од песка морског. - Архангел му на то рече: Ја сам Архангел Гаврил који и Захарију не поштедех када он не поверава мојим речима, него му завезах језик за казну, да би поверовао ономе што говорим.[10] А тебе ли ћу поштедети? Дакле, од сада бићеш нем! - Давид се поклони и рече ангелу: Када бејах разбојник, и чињах безакона дела, и проливах много крви, ти ми тада не завеза језик који није узносио хвалу Богу. А сада, када хоћу да служим Господу и узносим Му хвалу, ти ми завезујеш језик да не бих говорио. - Тада му анђео рече: Говори само када славиш Бога и молиш Му се у време правила, а у остало време ћути.
Казнивши га на тај начин, Архангел отиде од њега. А Давид узнесе благодарност Богу што му опрости грехе. После тога он благодаћу Божјом сатвори многа чудеса: слепима је вид давао, хроме чинио да ходе, бесомучнике је исцељивао. За време богослужења он певаше у цркви на молитви, но никакве друге речи он не могаше изговарати. Поживевши на такав начин много година свима на поуку, он пређе ка Господу[11], и сада предстојећи Њему неућутно се моли за нас. Његовим молитвама нека и ми добијемо милост од Господа. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КИРИЛА, епископа Гортинског

Овај блажени Кирил живљаше у време цара Максимијана[12] и игемона Агрипина. Украшен свима врлинама он поживе деведесет и пет година. Једном, у пратњи двојице својих слугу, Теофана и Теоктириста, он крену у један манастир. Путем он угледа како незнабошци приносе волове и овце на жртву идолима, и уздахну због таквог безумља и назва их јаднима. Они га због тога ухватише и посадише у тамницу. А када се свети Кирил у поноћ мољаше Богу, он чу глас с неба који му говораше: "Кирило, иди у Рим!" Ујутру врата тамничка беху отворена он изађе и угледа све идоле где леже поразбијани Дошавши до манастира, свети Кирил виде у сну преподобног Филоксена који му рече: "Добићеш два венца, један архијерејства а други мучеништва". Затим свети Кирил оде у Рим, и тамо утврди верне својом проповеђу. А када отпоче гоњење, он одлучи да отпутује у Јерусалим. За време тог пута њему се на острву Малеону јави човек у белим хаљинама који му нареди да сврати на Крит, што он и учини. На острву Криту у граду Гортини он би постављен за епископа, у шездесетој години живота. Када ионово отпоче гоњење хришћана, светог Кирила изведоше на суд пред игемона. Игемон га стаде наговарати да се одрекне Христа. Али пошто свети исповедник не пристаде на то, то би осуђен на посечење мачем. Тада му метнуше у уста узду, посадише га на таљиге, пошто од старости није могао ходити, па га повезоше. И када га довезоше до места званог Ракса, дође с неба глас који говораше: "До сада!" Таљиге се зауставише, и ту одсекоше главу светитељу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КИРИЈАКА, ФАВСТА и АВИВА (АНДРОНИКА) и осталих

Ови свети мученици пострадаше за царовања Декија,[13] у Александрији, у време истог гоњења када бише погубљени свети Фабијан,[14] папа римски, и свети Александар Александријски.[15] Ове свете мученике приведоше управнику града Валерију; и за своје непоколебљиво исповедање Христа и за неустрашиво изобличавање идолопоклоничке обмане и лажи они бише посечени мачем. Свети Фавст беше презвитер, Киријак његов пратилац, а Андроник војник. С њима бише погубљени тринаест мученика (чија имена види ниже). Неки александријски хришћани узеше њихове мошти и побожно положише у своме граду.. у славу истинога Бога, Господа нашег Исуса Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАЛОДОТЕ, МАКАРИЈ А, АНДРЕЈА, КИРИЈАКА, ДИОНИСИЈА чтеца, АНДРЕЈА, САРАП А В О Н А саветника, ТЕОКТИСТА морнара, и сестара: АНДРОПЕЛАГИ ЈЕ и ТЕКЛЕ

Сви они из дружине светог мученика Фавста; мачем посечени.[16] Света Калодота, супруга неког Кира из Александрије, у време када јој одсекоше главу беше бременита, али је управитељ Валеријан ипак не поштеде.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ВИВА

Био монах и по чину ђакон. Скончао за Господа свога мачем посечен од начелника Валеријана у Александрији, за време страшног Декијевог гоњења (249-251. године). У стиховима њему посвећеним у Прологу стихованом каже се за њега: да је одбијао да прими венац врлина ако истовремено не добије и венац мученички кроз посечење мачем.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦ А НАШЕГ АРХИПА[17]

СПОМЕН ДРУГОГ ОСВЕЋЕЊА ХРАМА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у дому (храму) Свете Ане
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Колоса град на југозападу Фригије, у Малој Азији, поред реке Ликусе, недалеко од Лаодикије и Јерапоља. За царовања Нерона, године 64. по Христу, земљотрес разруши овај град; после тога поново би подигнут, али не достиже пређашњу славу. Доцније се називао Хо"и. Садаје то мало село, поред кога има још развалина древнога града Колосе.Једна од Посланица св. апостола Павла написана је житељима овога града Колошанима. У том граду од старине постојала је црква светогАрхангела Михаила.
2. Силоамска бања крај извора Силоама налазила се на југоисточној страни Јерусалима у подножју гора Сиона и Морије. Помиње се неколико пута у Светом Писму (Јн. 5, 5; 9, 7-11; Лк. 13, 4).
3. Артемида или Дијана - богиња старих Грка, оличавала собом месец и сматрана за покровитељку шума и лова. Њени празници празновани нарочито свечано, особито у Ефесу.
4. Лаодикија - главни град малоазијске области Фригије, покрај реке Ликусе. Црква Лаодикијска била једна од седам знаменитих мало азијских цркава (Откр. 3, 14 - 22). У Лаодикији одржан Помесни сабор око 365. године.
5. Ликија - покрајина у Малој Азији.
6. Римски цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
7. Мелетина главни град Мале Јерменије, покрајине у Малој Азији.
8. Свети мученици: Евдоксије, Зинон и Макарије пострадали 311. године. У време цара Констаитина Великог би подигнута у Цариграду црква у част светог мученика Евдоксија.
9. Пустиња у Египту у околини града Хермопоља.
10. Види: Лк. 1, 11-22.
11. Живео и скончао у шестом веку.
12. Римски цар Максимијан Галерије - царовао од 284. до 305. год.
13. Римски цар Декије жестоки гонитељ хришћана, царовао од249. до 251. године
14. Епископствовао у Риму од 236. до 250. године.
15. Патријарх Александријски од 212. до 250. године.
16. Видети о њима под данашњим даном: Спомен светих мученика Киријака, Фавста и Авива.
17. Видети о њему под данашњим даном: Спомен чуда светог Архангела Михаила.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. пророк Захарија. Отац св. Јована Претече. Син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије, сестре св. Ане, матере св. Богородице. У време цара Ирода, детоубице, служаше Захарија једнога дана, према својој чреди, у храму Јерусалимском. И јави му се у олтару ангел Божји, од кога се Захарија устраши. А ангел му рече: не бој се, Захарија (Лк. 1). И објави ангел Захарији, да ће му жена Јелисавета родити сина, према молитвама њиховим. А беху обоје стари, и Захарија и Јелисавета. Када Захарија посумња у речи небесног весника, рече му ангел: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом. И онеми Захарија од тога часа, и не проговори све док му се син не роди, и докле он не написа на дашчици: Јован му је име. Тада му се отворише уста и он величаше Бога. Доцније када се роди Господ Исус и када Ирод поче убијати децу Витлејемску, посла Ирод људе да нађу и сина Захаријина и убију. Јер чу Ирод о свему што се догоди са Захаријом и како се роди Јован. Видећи војнике Јелисавета узе Јована у руке – беше му тада година и по – и побеже с њим од куће, и бегаше по каменитим и пустим местима. А када виде војнике, где је гоне, она повика гори: „горо Божја, прими матер с дететом!" И отвори се стена и сакри у себи мајку и дете. Ирод разјарен што Јован не би посечен нареди те посекоше Захарију пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова. А тамо где се сакри Јелисавета са Јованом отвори се пећина, и вода протече и палма родна израсте Божјом силом. 40 дана по смрти Захаријиној упокоји се и блажена Јелисавета. И оста младенац Јован у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим Промислом до онога дана када требаше да се јави на Јордану.

2. Св. муч. Јувентин и Максимин. Житије ова два света човека мало се зна, но њихово страдање за Христа познато је из једне беседе Златоустове у похвалу њихову. Они су били војници у време цара Јулијана Одступника. На једном војничком пиру они у разговору с другима осуде цара због гоњења хришћана. Неко то достави цару, и цар њих у тамницу. Неки цареви људи посете их с намером, да их одврате од вере праве, говорећи им како су се и многи њихови другови одрекли Христа. На то они витешки одговоре: „за то баш ми морамо стојати храбро и принети себе на жртву због њиховог одступништва." У ноћној тами посечени мачем. Но мошти њихове буду нађене и пројаве се чудотворним.

3. Св. 70 мученика. На челу са Урваном, Теодором и Медимном беху ови изабрати од хришћана Цариградских у време Валентовог гоњења Православља, да као најчеститији и најугледнији грађани престонице иду у Никомидију и моле цара јеретика (аријевца), да бар животе поштеди православних хришћана. Цар се разјари, и рече им да се врате, а тајно нареди лађарима, да кад буду на мору запале лађу, а они да се у чамцу спасу и врате. Тако зле слуге горег господара и учинише. Тела ове дичне Седамдесеторице бише сагорена и у море утопљена, но душе њихове испливаше у пристаниште вечног блаженства.

4. Преп. Атанасије. Подвизавао се у Вилни, и доцније био игуман манастира у Бресту. Због своје непоколебљивости у Православљу посечен од римокатолика 5. септ. 1648. год. Мошти му чудодејствују у Бресту.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ЗАХАРИЈЕ, И СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ, родитеља Св. Јована Претече

Свети пророк Захарија, отац светога Јована Претече и Крститеља Господњег, беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Он имађаше жену Јелисавету, која такође бејаше из племена Аронова; она беше сестрасвете Ане мајке Пресвете Богородице Свето Еванђеље сведочи о њима да беху украшени свима врлинама и провођаху живот беспрекорно. Свети еванђелист Лука вели за њих: Бејаху обоје праведни пред Богом, и живљаху у свему по заповестима и уредбама Господњим без мане (Лк 1, 6). Очигледан доказ чесног живота љиховог јесте свети изданак њихов чесни и славни пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. У Светом Писму је речено: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16): од доброг дрвета род не може бити рђав; да се збуде по речима Светога Писма: Ако је корен свет, то су и гране (Рм. 11, 16). Стога и света грана Јован могла је израсти из светог корена.
Свети Захарија, отац Претечин, свештениковаше у Јерусалиму за царовања Ирода.[1] Он бејаше од дневне чреде Авијине, тојест од рода Авије, чија је чреда падала осме седмице. О тим чредама казује се следеће: Цар Давид, видећи да се Ароново племе толико намножило да је немогуће било да сви заједно служе у храму, раздели Аронове потомке на двадесет четири чреде или лика, да би они једни за другима, сваки држећи своју седмицу, вршили службе у храму. У свакој посебној чреди цар изабра по једног најчеснијег мужа и постави им га за началника, те је сваки лик имао свога главног свештеника; а сваки лик је имао више од пет хиљада свештеника. Но да међу главним свештеницима не би било спора око тога који ће од њих са ликом својим служити прву седмицу, који другу, који трећу, и тако редом до двадесет четврте, они бацише коцку, и по коцки направише распоред; и држаху се тог распореда све до нове благодати, јер потомци свакога свештеника држаху свој ред према коцки која је пала њиховом претку. Осма чреда паде свештенику Авији (1 Дневн. 24, 10), чији потомак беше и свети Захарија; стога он у току осме седмице и вршаше службе у храму, началствујући над осталим свештеницима своје чреде.
Једном када Захарија служаше према својој чреди пред Богом, догоди му се да по обичају свештенства уђе у храм Господњи да кади, и гле, њему се јави анђео Господњи који стајаше с десне стране олтара кадионога. Видевши анђела Захарија се уплаши, али анђео одагна страх од њега рекавши: "Не бој се, Захарија". И утеши га објављујући му да је молитва његова благопријатна Богу, и да му ње ради Господ дарује милост: благосиља жену његову Јелисавету, иако је нероткиња и временита, да му роди сина Јована,[2] имењака благодати, који ће рођењем својим обрадовати не само родитеље него и многе људе. Анђео објави Захарији и то, да ће син његов бити велики пред Богом не телом него духом; и да ће бити такав постник и уздржаник, као нико други. И стварно, то сведочи за њега и сам Господ Христос, говорећи о њему: Дође Јован Крститељ који ни једе хлеба ни пије вина (Лк. 7, 33). Анђео предсказа за њега, да ће се он још у утроби матере своје напунити Духа Светога и да ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; да ће бити Христов Претеча у духу и сили пророка Илије, и да ће припремити народ за пријем Господа Спаситеља (Лк. 1 , 8-17).
Слушајући све то, Захарија се чуђаше и не вероваше ономе што говораше анђео, зато што Јелисавета беше нероткиња, и обоје већ беху стари. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? јер сам ја стар и жена је моја временита. - Одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево, онемићеш и нећеш моћи проговорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време.[3]
Пошто се у овом разговору са анђелом Захарија задржа у олтару, народ који беше у храму чуђаше се што се он забави. А кад Захарија изиђе не могаше да им говори него им знацима показиваше да је онемио. Тада људи разумеше да је имао виђење у олтару (Лк. 1, 18-22).
А кад Захарија заврши своју чреду врати се кући својој, која се налазила у планинском крају, у Хеврону, граду Јудину. Јер тај град бејаше један од оних градова који коцком припадоше племену Јудином и бише одређени за становање свештеницима (Ис. Нав. 21, 13; 1 Дневн. 6, 65).
Када се зби речено анђелом и нероткиња Јелисавета роди Јована, Захарија чим написа то име на дашчици, одмах му се отворише уста и одреши језик, и он стаде говорити благосиљајући Бога. И испуни се Духа Светога Захарија, и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој, и подиже нам рог спасења у дому Давида слуге свога, као што говори устима светих пророка својих од века ... И ти, дете, назваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут (Лк. 68-70.76).
А када се роди Господ наш Исус Христос у Витлејему, и мудраци дошавши са Истока казаше Ироду о новорођеном Цару, тада Ирод посла војнике у Витлејем да побију сву децу, при чему нарочито спомену Захаријина сина Јована, о коме је много слушао. Јер Ирод беше сазнао све што се збило у време рођења Јованова, пошто страх беше ушао у све околне житеље и све се то беше разгласило по свом планинском крају Јудеје, и сви Јудејци говораху о томе. И сви који то чуше, метнуше у срце своје говорећи: Шта ли ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66 ). Сетивши се тог тренутка Јована, Ирод помисли у себи: "Неће ли тај бити цар Јудејски?" И одлучивши да га убије, Ирод одвојено посла убице кући Захаријиној, али они ие нађоше светог Јована. Јер када безбожни покољ деце отпоче у Витлејему, кукњава и запомагање чуше се у Хеврону, граду Јудином, где живљаху свештеници, пошто се налазио не много далеко од Витлејема. Житељи брзо дознаше ради чега је та кукњава. Тада света Јелисавета узе своје дете Јована, коме беше година и по дана, и побеже с њим у горе. А свети Захарија у то време беше у Јерусалиму на својој свештеничкој дужности у храму, у време своје чреде. Кријући се по горама, Јелисавета се са сузама мољаше Богу да је заштити са дететом. И када са врха горе угледа војнике који су марљиво тражили бегунце, она у страху повика каменој гори: "Горо Божја, прими матер с дететом!" И одмах се отвори стена и сакри у себи мајку и дете од убица који су их гонили. И не нашавши онога кога су тражили, убице се празни вратише цару. Тада Ирод посла к Захарији у храм наређење, да му преда сина свог Јована. Свети Захарија одговори на то: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.
Разгневљени Ирод по други пут посла к њему, и нареди да убију самог Захарију ако им не да свога сина. Свирепе убице појурише као зверови да изврше наређење, и с јарошћу повикаше на свештеника Божјег: Где си сакрио сина свога? Дај нам га, јер цар наређује; а ако нам не даш сина, онда ћеш одмах погинути. - Свети Захарија одговори: Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју. - Убице онда скочише на Захарију и убише га пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова.
Јелисавета пак с Јованом, Богом чувана, борављаше у стени која се отвори. По Божјем наређењу тамо се створи пећина, протече извор воде и израсте родна палма над пећином, препуна рода. И кад год је мајка са сином хтела да једе, дрво се савијаше пружајући им род свој, па се затим опет усправљаше. Четрдесет дана по смрти Захаријиној престави се у пећини и света Јелисавета, мати Претечина, а младенац Јован оста у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим промислом све до дана јављења свог на Јордану.[4]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА УРВАНА, ТЕОДОРА, МЕДИМНА и осталих 80 са њима

За царовања злочестивог Валента[5] аријанци у Цариграду имађаху велику силу и распространише своју власт, пошто им цар, заслепљен истом јереси, помагаше. Подигавши гоњење на православне хришћане, они изгнаше епископа Евагрија и силно злостављаху правоверне: једне они бијаху, друге у тамнице бацаху, трећима имовину пљачкаху; речју: кињаху их на све могуће начине. Веома забринути због тога, православни се тајно сабраше и договорише да упуте молбу цару, који се тада налазио у Никомидији, да их бар донекле заштити од аријанаца, ако не може да их потпуно избави, да не би сасвим били уништени. За своје изасланике православни изабраше до осамдесет изврсних људи духовнога звања, свештеника и ђакона, јаких у вери, силних у речи, и веома паметних, на челу са Урваном, Теодором и Медимном. Кренувши на пут они стигоше у Никомидију. Изишавши пред цара они му изложише своју молбу, да се смилује на њих и да их заштити од руку аријанских. Но цар се силно разјари на њих, али се прављаше да није љут. Међутим он тајно посла наређење епарху Модесту, да све ове молиоце узме и погуби. Епарх их узе, но бојећи се да их јавно погуби, да се народ не би узрујао, он нареди да их све утоваре у лађу, пустивши глас да их шаље на заточење. Међутим он наложи лађарима да када буду на пучини запале лађу са осамдесет људи. Тако и би: када допловише до Астакијске пучине, лађари потпалише лађу са светим мученицима, а сами се спустише у раније припремљени чамац и вратише се к епарху обавестивши га о погибији мученика. А лађа гораше као свећа, пловећи брзо пошто је тераше ветар; и тако горећи пловљаше све до места званог Дикидис; приставши ту она потпуно изгоре, пуштајући од сагоревајућих тела светих мученика дим, као кадиони дим који се дизао к Богу. Тако скончаше свети мученици, и зби се на њима реч Светога Писма: Прођосмо кроз огањ и воду; и извео си нас на одмор (Пс. 65, 12). Јер сагорени огњем на води, ови свети људи се обретоше у небеском одморишту, где предстојећи престолу Господњу моле се за нас. Њиховим молитвама, Господе, дај и нама да добијемо живот вечни. Амин.[6]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУВЕНТИНА и МАКСИМА

Свети мученици Јувентин и Максим беху војници штитоносци у време цара Јулијана Одступника. Једном Јулијан, дошавши у Антиохиjу, окропи идоложртвеном водом све намирнице које се продаваху на пијаци, желећи "на тај начин да и хришћане учини учесницима поганих жртава својих. У то време ове две слуге Христове, налазећи се на једном војничком пиру, са тугом разговараху о безакоњу царевом и понављаху речи света Три Младића, изговорене некада у Вавилону: Предао си нас, Господе, у руке безаконих непријатеља, одвратних одступника и цару неправедном и најгорем на свој земљи (Дан. 3, 32). Један од учесника на пиру достави сутрадан речи њихове цару. Цар их позва и упита: Шта сте јуче говорили на пиру? Они казаше истину; и понављајући исте речи они изобличаваху цара и кораху за безаконо одступништво. Цар се разјари и нареди да их најпре непоштедно бију, па онда баце у тамницу. Затим у поноћи посла џелата који им одсече главе у тамници. Ово би 362. или 363. године.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АВДЕЈА, епископа града Ергола у Персији

Овај свети мученик беше из града Ергола у Персији. Зато што он учењем својим привођаше многе вери у Христа, старешина мага нареди да га ухвате и присиле да се поклони сунцу и огњу и одрекне Христа. Када свети мученик то одби, тукоше га по стомаку и бедрима бодљикавим штаповима. Четири војника га тако дуго тукоше, да га скоро мртва однесоше његовој кући, где он убрзо предаде Богу своју свету и блажену душу, славећи и благодарећи Бога, и радујући се што се удостоји за име Господа нашег Исуса Христа пострадати и умрети телом, да би душом живео и царовао с Њим.[7]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА САРВИЛА (СЕРВИЛА)

Свети Сарвил (или Сервил) би каменован за Господа Христа, и тако сконча.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИФАИЛА и ТИВЕЈЕ

Ови свети мученици неустрашиво исповедаху пред свима Христа истинитог Бога, Творца и Промислитеља, а идоле називаху глувим киповима, и многе обраћаху од идола к истинитој вери. Идолопоклоници их ухватише и много мучише. Напослетку Тифаил би обешен о дрво и преструган тестером, а сестра његова Тивеја би копљем ударена у врат, и тако убијена. Они обоје предадоше своје свете и блажене душе у руке Божје са захвалном молитвом у устима што их Господ удостоји умрети за Њега.[8]

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ РАИСЕ (ИРАИДЕ)

Ова света мученица пострада за Христа посечена мачем. (Можда је ово иста светитељка са оном која се спомиње 23. септембра).

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА АТАНАСИЈА

Преподобни отац Атанасије подвизавао се у Вилни, и доцније био игуман манастира у Бресту. Због своје непоколебљивости у Православљу посечен од римокатолика 5. септембра 1648 године. Мошти му чудодејствују у Бресту.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ирод, назван у историји Велики, син Антипатра, цара Јудејског, најпре био управитељ Галилеје, но при првом римском императору Октавијану Августу, још до зацарења његова, у 40. години пре Христа, добио титулу цара јудејског и управљао целом Јудејом, која је тада била под влашћу римске државе.
2. Јован значи: благодат Божја.
3. Спомен овог чудесног вићења и немила Св. пророка Захарије празнује се у Јерусалимском Канонарију 27. септембра.
4. Родитељи Св. Јована Захарија и Јелисавета спомињу се још и 24. јуна, када се празнује Рођење Св. Претече, а 11. фебруара слави се пренос моштију Св. Захарије. Видети и под 23. и 27. септембром у овој књпзи.
5. Римски цар од 364. до 378, управљао источном половином царства; ревносни покровитељ аријанаца.
6. О овим светим Мученицима говори Св. Григорије Богослов у својој Беседи о Ирону Философу. О њима говоре и историчари Сократ, Созомен и теодорит. Ср. И 29. септембар и 18. маја.
7. Свети мученик Авдеј пострада за царовања персијског цара Издегерда (408- 420. год.), а у време православног цара Теодосија Млађег.
8. Пострадали почетком другога века за царовања Трајанова.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Вавила. Овај „велики и дивни човек, ако га је могуће назвати човеком," како се св. Златоуст о њему изражава, беше архијереј у Антиохији у време сквернога цара Нумеријана. Овај Нумеријан закључи мир са неким варварским царем, који беше много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар даде свога малога синчића, да буде на двору Нумеријанову, и да се тамо васпита. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила свети беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Беседећи о Вавили Златоуст је рекао: „кога би се другог у свету убојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?... Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу". Постиђен цар врати се, но смисли освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ наравно одби непоколебљиво. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а по том их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Сахрањен беше од хришћана у веригама, како је и завештао пред смрт у једну гробницу са три она дивна отрока. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год.

2. Св. пророк Мојсеј Боговидац. Велики вођ и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом; 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс. 20, 12). Упокојио се у 120. години живота свога. Као чудотворац био праобраз Христа, по речима св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.

3. Св. муч. Маркел и Касиан. Цар Максимијан Херкул нареди, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време, а Касиан нотар (писар). Тада Маркел као хришћанин рече: „ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолима, то ја не могу бити војник." И скиде појас војнички и оружје и баци од себе. Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу, но он се одрече да пише. Заједно бише посечени, и душе им се преселише у царство небеско.

4. Свети Петар Дабробосански. Син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у Грахову 1866. године. Монашки постриг примио је 1895, а за епископа Захумско-херцеговачког изабран је 1903. године. Године 1920. постао је митрополит Дабробосански. У Другом светском рату храбро је бранио православну веру у српско писмо пред немачким Гестапоом. У том безочном нападу, одлучну улогу имао је римокатолички свештеник Божидар Брал, усташки повереник за Босну и Херцеговину. Митрополит Петар ухапшен је и бачен у затвор у мају 1941. године. У затвору су му одузели сва епископска обележја. После тешких мука, одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). Убијен је у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАВИЛЕ АНТИОХИЈСКОГ, и с њим три детета

Незнабожни цар Нумеријан[1], бавећи се у граду Антиохији, приреди једнога дана велики празник у част идола и принесе погане жртве идолима, које помеша са невином крвљу, јер закла на жртву малога синчића једнога варварског цара, кога Нумеријан беше узео као залог чврстог и ненарушивог мира. Са тим царем Нумеријан је ратовао неко време и пошто не могоше победити ни један ни други, они склопише мир, утврдише га узајамним заклетвама и постадоше пријатељи. У потврду пак ненарушивог мира и пријатељства варварски цар даде свога малога синчића да буде на двору Нумеријанову, да га Нумеријан васпита и чува на своме двору као своје рођено дете. Али Нумеријан, примивши ласкаво царевог синчића, убрзо пројави своју нечовечну свирепост: наруши мир са тим царем, пренебреже заклетву, презре пријатељство и својом руком закла царевог синчића у храму гадних богова својих.
У то време архипастир Антиохијске цркве беше свети и богоносни отац Вавила. Изабран по указању Божјем на престо архијерејски, свети Вавила добро пасијаше Христово стадо, будући углед вернима речју, живљењем, љубављу, вером и чистотом (1 Тм. 4, 12). У време када се светковаше тај идолски празник и обављаше нечовечно убиство, епископ Вавила, сабравши антиохијске хришћане у цркву, приношаше бескрвну жртву Богу истиноме, молећи се за своје словесно стадо, да га душегубни вуци не разграбе, и учаше своје овце да буду чврсте у вери и да не отпадају у време напасти. Безбожни пак цар, враћајући се са одвратног и човекоубиственог жртвоприношења, упути се ка хришћанском храму, желећи да види вршење Божанствених Тајни, а уједно и претећи да својим уласком у цркву оскрнави светињу Господњу. Чувши да незнабожни цар са свом својом пратњом греде ка цркви, ревнитељ Божји свети велики Вавила остави божанствени олтар, и изишавши противу цара стаде на црквеним вратима. И угледавши цара који се приближавао цркви, светитељ му громким гласом довикну: "Не доликује теби, цару идолоиоклонику, да улазиш у светињу Бога живога к да је оскврнављујеш својим присуством". - И свети Вавила се силно успротиви цару, изобличавајући га и ружећи због његовог идолопоклоничког безбожја, и никако му не допусти да уђе у цркву: јер када цар приђе још ближе к црквеним вратима, свети Вавила спусти десну руку своју на цареве груди, потискујући га и одгуравајући га од храма Божјег, тако да се цар врати натраг са великим стидом. Мада цар, имајући са собом слуге и војску, силом хтеде ући у цркву, али га спречи нека сила Божија преко светога Вавиле, и не допусти безбожнику да се дотакне ни прага црквенога: јер речи Вавилине беху као речи анђела, и уплашише дрску душу безбожникову. Поред тога цар се побоја да се не изроди свађа и метеж код огромне масе присутног народа, у којој беше и мноштво хришћана. Стога он, ћутке претрпевши увреду, отиде с гневом у свој двор.
Но сутрадан цар нареди да се та црква огњем сагори, а епископа дозва преда се. И стаде га карати за дрско поступање, говорећи: О, најбеднији од свих смртних! на кога си се надао када си се дрзнуо успротивити се мојој власти и сили, забранивши ми улазак у цркву? Зар незнаш колико је зло увредити цара? и каквим казнама подлежи онај који се дрзне осрамотити личност цареву? - На то свети Вавила одговори без икаквог страха: Ја не гледам на цара земаљског, нити се стидим лица његова, него гледам на цара Небеског и на Њега се надам. Ја се бојим Онога који ме постави за пастира Својим овцама и наређује ми да мотрим на наилазак вука и да не допустим да звер улази у стадо. Нисам дакле ја цара увредио, јер знам да је таква дрскост равна лудилу, него сам задржао онога који је уласком својим хтео да увреди светињу Божју и да је оскврнави. Стога је праведно да ми благодарношћу узвратиш за то што те задржах од тако злог потхвата; да си то урадио, ти би потпуно погубио себе, јер би неизмерно ожалостио Саздатеља свог, од кога отпасти страшније је него икаква смрт.
Доликовало би теби, узврати Нумеријан, да се раскајеш за свој јучерашљи дрски поступак према нама, а ти нас и сада вређаш. - Вавила одговори: Нама хришћанима не доликује да икога од људи ружимо или вређамо. Не вређамо ми ни тебе: јер не треба бешчестити створење Божје, саздано по лику Божјем. Међутим, ако ко устаје на Бога и бешчести светињу Његову, онда таквога не само не треба поштовати него је праведно и омрзнути га као непријатеља Господња, по речи божанственог Давида: Зар да не мрзим на оне који на те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на тебе? Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми (Пс. 138 , 21-22).
Када светитељ ово говораше, цар му рече: Остави ти те твоје приче, и послушај нас: ако хоћеш да се избавиш од казне за свој преступ и добијеш опроштај од нас, онда принеси жртву боговима нашим и поклони им се. - Светитељ одговори: За поверено ми стадо готов сам сва страдања поднети и душу своју положити. - Па поћутавши мало, рече: Царе, ја се не могу одрећи Бога свог и служити лажним боговима, чија безакона дела стидно је и споменути. - Поново ти кажем, рече цар, остави своје приче и принеси боговима жртву. Ако то не урадиш, онда ће моја власт тебе злог зло погубити. - Вавила одговори: Жеља ми беше да те избавим из мрака који те окружује, да би ти избегао бесконачне муке, а ти припремаш себи још већи пакао, и друге призиваш к њему. Истину ти говорим: не можеш избећи руке Бога живога.
Тада мучитељ, направивши се кротак, стаде без гнева питати светог Вавилу: Можеш ли нам објаснити шта је Бог? - Вавила одговори: Природу Божију не можеш схватити, макар се много трудио, јер је Бог вечно постојећи Цар и Творац и Господ свега, неисказан, недокучљив и неистражљив за ум људски, Начело и Сила свега; Он створи Анђеле и Арханђеле и сва друга бестелесна бића; после њих саздаде човека и обдари га безбројним добрима, постави га за цара на земљи, као што је Он цар на небу, и настани га у рају. Да би човек схватио своје достојанство и колико превазилази остале животиње, Бог их доведе пред њега и нареди му да им надене имена. Бог сатвори човеку и помоћницу и удостоји га наслађивати се разговором са Њим. Међутим неблагодарни човек презре Створитеља свог и пренебреже заповести Његове, а послуша непријатеља свог који му никада никакво добро не учини већ му само прозбори варљиву реч. Поверовавши врагу, он праведним судом Божјим би изгнан из раја. Али незлобиви Бог, иако отера човека од Себе, ипак му непрестано чињаше добро, показујући тиме да, макар неизмерно грешили, Он не жели нашу погибао него на све могуће начине устројава наше спасење.
Слушајући овакве речи, Нумеријан их не могаше схватити. Јер како их је могла схватити душа његова, која не беше окусила благодати нити добила знање о вери? А л и од стида да присутни не примете његово неразумевање, Нумеријан се прављаше као да све разуме што говори Вавила, и похвали га као човека који сасвим добро расуђује. Затим га поново упита: А шта је човек? - Вавила одговори: Човек је од земље земљан и смртан, али Је узвишенији од свих смртних бића, кротак, ближњељубив, иако смо ми постали један другоме опакији него зверови.
Дивећи се Вавилиним речима, а уједно и сам се правећи мудар, Нумеријан се кунијаше боговима својим да је Вавила мудар и говори истину, само ако боговима принесе жртву. И говораше Нумеријан: Једно само недостаје Вавили - да ода поштовање боговима нашим. Немогуће је да тако премудар човек вешчести богове и говори против њих. - И поново погледавши љупко Вавилу, рече му: 0, премудри старче! принеси боговима жртву, и одмах ћу те сматрати као оца свог. Кунем се боговима да не лажем: наградићу те многим имањима у царству моме.
И стараше се незнабожни цар да разним ласкама и обећавањем великих почасти и богатстава саблазни овог праведног мужа. Али истински исповедник Христов остаде непоколебљив у својој вери. На ласкаве речи мучитељеве он одговори: Почетак и основ свакога добра јесте побожност; без ње сва блага ко ја ми ти обећаваш јесу пуко сиромаштво, крајња увреда и лишавање онога што имам.
Увидевши да је светог Вавилу немогуће приволети на зловерје, Нумеријан се понова разјари и нареди своме војеначалнику Викторину да светитељу стави тешке ланце око врата и око ногу и да га тако води по граду на гледање свима. Безаконик се надао да ће се овај угледни муж, слављен и поштован од свих грађана, постидети такве срамоте и пристати да испуни безбожну жељу цареву. Када светитеља оковаше у ланце, цар му се стаде ругати, и рече: Тако ми богова, Вавило, теби је баш лепо да ходиш у тим ланцима, јер приличе твојој старости. - Светитељ одговори: Царе, ти са подсмехом говориш то мени, а ја ћу ти истину рећи: ови ланци су мени тако драгоцени, као теби твоја царска круна; и страдања за Христа тако су ми мила. као теби твоја царска власт; и смрт за Бесмртнога Цара тако ми је пожељна, као теби живот твој.
У то време поред светог Вавиле налажаху се три детета, рођена браћа. Они беху млади по годинама, али зрели умом, коЈе свети Вавила беше одгајио духовном храном и сматраше их као своју децу. Пратећи свога учитеља, они га не остављаху ни онда када он беше окован у ланце. Погледавши на њих, цар рече светитељу: Држим, Вавило, да ова деца, називајући те учитељем; само увећавају твоју гордост, те ти и због њих остајеш упоран у противљењу нашој вољи. - Светитељ му одговори: Ако будеш хтео запитати ову децу, ти ћеш видети да су паметнија од тебе, и познаћеш да је то плод мога учења. - А чија су та деца? упита цар. - То су моја духовна деца, одговори Вавила; ја их благовешћу родих, поукама отхраних, васпитањем подигох, и у малим телима она су велики људи и савршени хришћани. Испитај и видећеш.
Цар нареди да Вавилу воде на трг и баце у народну тамницу, а децу дозва преда се, и прво их упита, да ли имају мајку.- Деца му одговорише: И мајка и отац и учитељ нама је Вавила. Ми њега више волимо него мајку, јер нас је она само родила, а он нас учи разуму и побожности и води нас ка врху врлина старајући се о нашим душама. - Цар онда одмах нареди да пронађу њихову мајку и доведу. Кад је доведоше, цар је упита како се зове, и да ли је она мајка те деце. Она одговори: Зовем се Христодула; а ова су деца стварно моја; ја их као првине мојих мука принесох на дар Богу, и надам се да ће их премудри Вавила, чијој бризи поверих ова чеда моја, пренети у небеска скровишта.
Испунивши се гнева, Нумеријан нареди да ту побожну мајку бију по образима, говорећи јој: Не говори тако дрско са царем. - А деца, видећи како им бију мајку, говораху: Цар је полудео: бије мајку што говори истину. - Затим цар упита децу како се зову и колико им је година. Деца казаше да се најстарији зове Урван и има дванаест година, средњи - Прилидијан и има девет година, а најмлађи - Еполоније и има седам година. - Потом их цар стаде заводити ласкавим речима и даровима да се поклоне идолима. Но они једногласно одговораху: Хришћани смо, и нама не доликује да се клањамо идолима. Ми смо научени знати Јединога Бога, који је створио небо и земљу. Њему се ми клањамо, а не демонима.
После многих ласкања, видевши да су деца несавитљива, мучитељ нареди да их бију, ударајући сваком детету онолико батина колико коме беше година. Тако, опруживши их по земљи, најстаријем ударише дванаест жестоких батина, средњем девет, најмлађем седам. А деца јуначки трпљаху, једино жаљаху што немају више година, да би више удараца добили за Христа. И говораху: Макар нас и убили, ми се нећемо поклонити лажним боговима. Ми се поклањамо Јединоме Богу, Господу нашем Исусу Христу.
Отпустивши дечију мајку, а саму децу издвојивши засебно, цар опет изведе преда се Вавилу и рече: Ето, деца се твоја већ поклонише нашим боговима, па треба и ти да им се без одлагања поклониш. - Вавила одговори цару: Од оца лажи ђавола научили сте се лагати; знам ја да ви ни ласкама ни мукама нећете моћи отргнути децу од Христа, јер сам их ја добро научио познању Јединог истинитог Бога и вери у Њега.
Тада цар нареди да и Вавилу и децу обесе на дрвету и огњем жегу. А Вавила, подигавши очи к небу, помоли се Богу да овој малој деци пошаље снаге за непобедиво трпљење у мукама. Децу пак саму саветоваше да јуначки подносе муке, обећавајући им велику награду од Христа. И невина деца јуначки трпљаху са учитељем својим, уз помоћ Божју која их крепљаше. Онда мучитељ нареди да их скину са дрвета, па Вавилу окована у ланце затвори у једној оближњој кући, а децу још једном иокуша да ласкама превари: називаше их децом својом, добрим и дивним дечацима, и нуђаше им злато и сребро. Али они у један глас говораху: Лукава варалицо, зашто разапињеш око нас чврсту мрежу препредених варки својих? Зар ти мислиш да нас као врапце уловиш? Буди сигуран да никаквог успеха имати нећеш, па макар се безмерно потрудио, јер нас чува и покрива Христос, и Његова ће сила ускоро покидати твоју мрежу, и ми ћемо бити избављени. - Затим деца кликиуше: О, побожности, мати наша, ми се нећемо одрећи тебе! О, мили учитељу наш Вавило, бићемо верни твоме учењу! Јер не само овај један цар, пего када би се овде налазили и многи најљући цареви и мучитељи, ни они нас не би могли одвојити од Бога нашег.
Када деца говораху ово, Вавила, затворен у једној оближњој кући, чу њихове речи и неисказано се обрадова, и узнесе благодарност Богу који и из уста деце чини себи хвалу. Утом цар нареди да и Вавилу доведу, и упита га: Нису ли ово твоја рођена деца, Вавило? Ја држим да су се од тебе родила, јер по злој нарави својој веома личе на тебе. - Светитељ одговори: Заиста су ово моја деца, царе, али по духу , не по телу, јер телесну похоту до овога времена не искусих и брачни живот не познах. - Цар онда рече: Непокорни Вавило, зашто си толико упоран све досада, те мучиш и нас и себе? Принеси што пре жртву боговима, да бисмо и ми одахнули, а и ти се са својом децом ослободио мука и удостојио почасти и дарова од нас. Јер каква ти је корист од тога што ћеш добровољно предати себе и ову малу децу на муке и смрт? Не доликује ли теби, премудром учитељу, да се побринеш како о своме животу тако и о деци, да не би пре времена погинула и у самом цвету младости увенувши скончала? - На то божанствени Вавила узврати: Не доликује ли теби, царе, да се бринеш о својој држави, да се оружаш противу непријатеља и да ратујеш са њима, а не да нас невине мучиш? А ти си оставио све те бриге, па си се окомио на нас; заборавио си на непријатеље који пустоше земљу, па војујеш са нама и гониш нас. А све то чиниш, не да би неку корист стекао својој земљи, него да би задовољио своју зверску јарост и свирепу нарав.
Од ових речи цара спопаде бес, и он осуди на смрт Вавилу и децу. Када војници вођаху свете мученике на губилиште, В а вила певаше речи пророка Давида: Крени, душо моја, у покој свој, јер ти Господ учини добро (Пс. 114 , 6). И стигавши на губилиште где су имали положити главе своје за Христа, Вавила стави испред себе децу, и њих прво подведе под мач, јер се бојао да се неко од њих, оставши после њега, не уплаши смрти и одступи од Господа. Зато он испред себе шиљаше децу на небо и тешаше их, говорећи им да се не страше посечења мачем, јер ће у Христа добити живот вечни. А када деца бише посечена, Вавила радосно узвикну: Ево ја и деца коју ми је дао Бог (Ис. 8, 18). Затим и он сам поднесе под мач главу своју; а претходно нареди онима који су имали сахранити тело његово, да са њим положе у гроб ланце и окове његове, рекавши: "Нека они и после смрти буду украс телу моме"! - Када света глава би одсечена светоме Вавили, он отиде у вишња насеља, и са децом својом предстаде Оцу Небескоме. А свето тело његово би погребено заједно са ланцима, као што сам нареди умирући; са њим бише погребена и света три детета: Урван, Прилидијан и Еполоније.
Након доста година цар Констанције[2], син Константина Великог, постави за свога сауправитеља Галија, брата Јулијанова, сина свога стрица,[3] пошто сам не имађаше деце. Дошавши у Антиохију, Галије пренесе мошти светог Вавиле и пострадалих са њим три детета у предграђе Антиохије, звано Дафна. То место беше веома лепо, пространо, пуно зеленила и кипарисовог дрвећа, окружено дивним шумама, са бистрим потоком у средини. Усред Дафне бејаше идолски храм3 , у коме се налажаше уметнички извајан идол бога Аполона.[4] Овај идол давао је одговоре на питања, јер у њему обитаваше демон. Туда се стицаху незнабошци, приношаху идолу жртве и обављаху сваковрсне игре и скаредна дела. Споменути Галије, као побожан хришћанин, желећи да незнабошце одврати од њихова безбожја, хтеде да разори идолски храм у Дафни, али се побоја да тиме не изазове побуну међу незнабошцима, којих тамо беше врло много, и који чак беху готови умрети за погане богове своје. Стога Галије подиже тамо малу цркву и, као што рекосмо, пренесе у њу мошти светог Вавиле и три детета и положи их у великом каменом ковчегу. Он се надао да ће се незнабошци, скупљајући се на том месту, мало по мало почети обраћати Христу видећи чудеса која бивају од моштију светих. Но по убиству Галија и смрти Констанција зацари се Јулијан Одступник.[5] Он се при своме походу на Персију задржа у Антиохији, и сврати у храм Аполонов. Пошто принесе жртве идолу, Јулијан га упита да ли ће победити Персијанце. Но идол му не одговори, јер откако мошти светог Вавиле беху пренесене у Дафну, демон побеже и идол умуче, не одговарајући ни на једно питање. Дознавши о томе од Аполонових жречева, Јулијан нареди "галилејанима" јер је он тако називао хришћане, да узму оданде камени ковчег са моштима светих. Антиохијски хришћани сабраше се сви од малог до великог, па са псалмима и песмама пренесоше мошти светог Вавиле и трију детета у град. Окруживши са свих страна ковчег хришћани певаху: Нек се постиде сви који се клањају киповима, који се хвале идолима својим (Пс. 96, 7). Чим мошти светих бише пренесене из Дафне у град, на храм Аполонов паде огањ с неба и сагоре га са идолом на посрамљење незнабожаца, а верни се радоваху хвалећи Бога, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА МОЈСИЈА БОГОВИДЦА

После смрти Јосифове потомство Јакова, оца његова, за неколико стотина година[6] толико се намножи у земљи Египатској, да се она сва напуни Израиљцима, и у време рата они су сами могли дати до шест стотина хиљада војника. Тада се цар египатски поче прибојавати да се народ Израиљски не удружи са непријатељима Египта, па истребе Египћане са земље. Зато он постави нарочите настојнике над Израиљцима да их муче сваковрсним тешким пословима. И жестоко нагоњаху Израиљце, и загорчаваху им живот, приморавајући их да обрађују земљу праве опеке и зидају градове, не из неке потребе него из сујете, а нарочито из жеље да што пре униште јеврејски народ. Али уколико они више мучаху и злостављаху Израиљце, утолико се ови више множаху: јер не могаху они умањити број људи, који се по вољи самога Бога размножаваху и увећаваху. И мада цар беше потајно издао наређење бабицама да убијају свако мушко дете јеврејско чим се роди, но бабице се бојаху Бога и штеђаху децу. Тада цар објави заповест по целој земљи Египатској: да је сваки дужан бацити у реку мушко дете јеврејско чим га примети (2 Мојс. 1, 10-22) У то време живљаше тамо неки човек из племена Левијева, по имену Амрам, који имађаше жену из истога племена, по имену Јохаведу; њима се пре овога времена родише син Арон и кћи Мариам (2 Мојс. 6, 20) А у ово опасно време, када новорођенчад јеврејску убијаху, њима се роди други син; дете беше веома лепо, и они плакаху због њега, знајући заповест цареву о убијању мушких новорођенчади јеврејских. И кријаху га три месеца. А кад га више не могаху крити мати његова узе ковчежић од сите, обли га смолом и паклином, метну дете у њега, и однесе га у трску крај реке. А сестра његова стаде подаље да види шта ће бити од њега. Утом, по промислу Божјем, кћи фараонова[7] дође на реку[8] да се купа и девојке њезине ходаху крај реке. Она угледа ковчежић у трсци, и посла дворкињу своју те га извади. Отворивши ковчежић она угледа у њему дете које плакаше; и сажали јој се, и рече: "то је јеврејско дете". Па хотећи да га посини она нареди да нађу детету дојкињу међу Јеврејкама. По казивању Јосифа Флавија[9], многе су дојкиње Јеврејке довођене к нађеном детету, али оно не хте ни од једне сисати. Тада сестра Мојсијева Мариам приступи кћери фараоновој и рече јој: Хоћеш ли, госпођо, да ја идем да ти дозовем дојкињу Јеврејку, да ти одоји дете? - Кћи фараонова јој рече: Иди и дозови. - И отиде девојчица, и дозва матер детињу. И кћи фараонова јој рече: Узми ово дете и одој ми га, а ја ћу ти платити. - Јохаведа узе дете у руке, и оно се одмах прилепи уз њу, осећајући у њој своју мајку, и она га надоји. И дојаше га она у своме дому, и одоји га. А кад дете одрасте, она га одведе кћери фараоновој; ова га посини, и надену му име Мојсије, говорећи: јер га из воде извадих (2 Мојс. 2, 2-10). А егииатска реч моис значи вода.
У неким старим историјама[10] пише се о Мојсију, како га је једном кћи фараонова донела оцу своме фараону, и овај играјући се с Мојсијем метну му на главу царски венац, на коме беше извајан мали идолчић; дете Мојсије дохвати венац са главе, баци га на земљу, и изгази ногама. Поред цара то виде и један присутни жрец идолски који знађаше за предсказање мага[11], по коме се Израиљцима имао родити вођ, при коме ће Египат претрпети многе казне; и овај жрец саветова фараону да убије ово дете, да не би када одрасте нанело неку несрећу њиховој земљи. Но по Божјем благоволењу и уређењу, други устадоше против тога говорећи, да је дете учинило то ненамерно, из незнања. Желећи пак да провере то незнање и ненамерност, они донесоше детету жар, и оно узимаше жар и меташе себи у уста, те опече себи језик, од чега Мојсије и постаде муцав.
Када Мојсије порасте, кћи фараонова одреди најодабраније мудраце египатске да га уче свој мудрости египатској. И он се показа врло бистар, и беше силан у речима и у делима, и за кратко време превазиђе своје учитеље, и постаде љубимац цара и свих дворјана (ср. Д. А. 7, 21-22). А када сазнаде за своје порекло, да је Израиљац, он поче упознавати Јединог Бога, постојећег на небесима, Творца свеколике твари, у кога вероваше његов народ, и он се стаде гнушати незнабожачког безбожја египатског (ср. Јевр. 11, 24-26).
Неки историчари пишу[12] да када Етиопљани војеваху против Египта онда Мојсије, већ зрео човек, би изабран од Египћана за војсковођу, и храброшћу својом потуче Етиопљане. Но цар египатски уместо захвалности омрзну га, јер неки од египатских жречева у своме волхвовању прорицаху да ће Мојсије навести несреће на Египат, и саветоваху цару да га убије. Слушајући их, цар стварно намисли да убије Мојсија, али томе не приступи брзо; јер не жељаше да ожалости своју кћер, и јер се надаше да Мојсију пронађе какву кривицу или да сачека згодније време.
У то време Мојсије изиђе једном к браћи својој, синовима Израиљевим; и гледајући њихове патње виде где некакав Египћанин бије једнога Јеврејина. И обазрев се тамо и амо, кад виде да нема никога, он уби Египћанина и сакри тело његово у песак. Изишавши и сутрадан, он виде два Јеврејина где се бију, и рече ономе који беше крив: Зашто бијеш ближњега свога? - А тај узврати: Ко је тебе поставио кнезом и судијом над нама? Хоћеш ли да и мене убијеш као што си јуче убио Египћанина? - Чувши то Мојсије се уплаши и рече: Вероватно, сви су дознали за убиство. - И фараон чу за то и тражаше да погуби Мојсија. Али Мојсије побеже од фараона, и дође у земљу Мадијамску. Уморан од пута он седе код једнога студенца. Утом седам кћери свештеника мадијамског Јотора[13], које пасијаху овце оца свога дођоше на студенац и стадоше захватати воду и налевати у појила да напоје стадо. Међутим наиђоше пастири других стада и отераше их. Тада Мојсије уста и одбрани девојке, и захватајући воду напоји им стадо. Вративши се кући, девојке испричаше оцу своме како их један Египћанин одбрани од пастира и нагоји им стадо. Јотор онда позва Мојсија, и прими га у кућу своју, па му потом кћер своју Сефору даде за жену. Са њом Мојсије доби два сина; првоме надену име Гирсам, "јер сам", говораше он, "дошљак у земљи туђој", а другоме Елеазар, рекавши: "Бог оца мога би ми помоћник, и избави ме из руке фараонове" (2 Мојс. 2, 11-22).
После много времена умре цар египатски. И уздисаху од невоље синови Израиљеви и вапијаху; и вапај њихов од тешких мука њихових узиђе к Богу. И Бог чу уздисање њихово, и опомену се Бог завета Свога с Авраамом, Исаком и Јаковом. И погледа Бог на синове Израиљеве, и намисли их избавити (2 Мспс. 2, 23-25).
Мојсије пасијаше стадо Јотору тасту своме. Једном он одведе стадо преко пустиње и дође н а гору Божију Хорив.[14] И јави му се Анђео Господњи у пламену огњеном из купине; и погледа Мојсије, а то купина огњем гори а не сагорева. Мојсије рече: Идем да видим то велико јављење, зашто не сагорева купина. - А Господ викну к њему из купине: Мојсије! Мојсије! - Он одговори: Ево ме, Господе! - И рече му Господ: Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место г д е стојиш света земља. - Још му рече: Ја сам Бог оца твога, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. - А Мојсије заклони лице своје, јер га страх бејаше гледати у Бога. - И рече Господ: Добро видех страдање народа мога у Египту, и чух вапај његов, и сазнадох муку његову. И сиђох да га избавим из руку египатских, и да га изведем из те земље у земљу добру и пространу, у земљу где млеко и мед тече, у земљу где су Хананеји и Хетеји и Амореји и Ферезеји и Јевеји и Јевусеји. И ево вапај синова Израиљевих већ дође до мене, и видим муку којом их муче Египћани. Сада хајде да тебе пошљем к фараону, да изведеш народ мој, синове Израиљеве, из Египта. - А Мојсије рече Богу: Ко сам ја да идем к фараону и да изведем синове Израиљеве из Мисира? - А Бог му рече: Ја ћу бити с тобом, и ово нека ти буде знак да сам те ја послао: кад изведеш народ мој из Египта, служићете Богу на овој гори. - Мојсије рече Богу: Ево, кад отидем к синовима Израиљевим, па им речем: Бог отаца ваших посла ме к вама, ако ме упитају: како му је име? шта ћу им казати? - Господ одговори Мојсију: Ја сам онај што јест. Тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јест он ме посла к вама. - И опет рече Бог Мојсију: Овако кажи синовима Израиљевим: Господ Бог отаца ваших, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама. То је име моје довека, и то је спомен мој од колена на колено. Иди, и скупи старешине Израиљске, па им реци: Господ Бог отаца ваших јави ми се и рече: Обиђох вас, и видех како вам је у Египту. И извешћу вас из невоље Египатске у земљу где тече млеко и мед. И они ће послушати глас твој; па ћеш ти и старешине Израиљске отићи к цару Египатском, и рећи ћете му: Господ Бог Јеврејски позва нас, па ти се Молимо да изидемо три дана хода у пустињу да принесемо жртву Господу Богу своме. Но ја знам да вам цар египатски неће допустити да изидете. Тада ћу ја пружити руку своју, и ударићу Египат свим чудесима својим, и фараон ће вас морати пустити. - А ако не поверују, одврати Мојсије, и не послушају глас мој, и рекну: није ти се Господ јавио. - Господ га упита: Шта ти је то у руци? - Штап, одговори Мојсије. - Баци га на земљу, рече Господ. - И Мојсије га баци, а он поста змија. И Мојсије побеже од ње. А Господ рече Мојсију: Пружи руку своју, па је ухвати за реп.
- И он пружи руку своју, и ухвати је, и опет поста штап у руци његовој. - И Господ рече Мојсију: То учини, да би ти поверовали да ти се јавио Господ Бог отаца њихових, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. А ако и томе не поверују, онда тури руку своју у недра своја. - И Мојсије тури руку своју у недра своја; а кад је извади, он виде да му је рука од губе постала бела као снег. Господ му нареди да опет тури руку у недра, и она опет постаде здрава. - Ако пак не узверују теби и после тог знамења, рече Господ, онда захвати воде из реке и пролиј на земљу, и вода ће се претворити у крв. - Мојсије опет стаде молити Бога да не шаље њега, јер није речит и муца кад говори. А Господ рече Мојсију: Ко је дао уста човеку? ко чини немим или глувим или окатим или слепим? зар не ја, Господ? Иди дакле, ја ћу бити с устима твојим, и учићу те шта ћеш говорити.
- Но Мојсије и даље мољаше Господа да место њега пошаље неког способнијег. Тада се разгњеви Господ на Мојсија и рече: Није ли ти Арон брат? Ја знам да је он речит; и ево он ће те срести, и кад те види обрадоваће се у срцу свом. Њему ћеш казати и метнућеш ове речи у уста његова, и ја ћу бити с твојим устима и с његовим устима, и учићу вас шта ћете чинити. И он ће место тебе говорити народу, и он ће бити теби место уста а ти ћеш бити њему место Бога. А тај штап узми у руку своју, њим ћеш чинити чудеса (2 Мојс. 3, 1 - 4 , 17).
После тога Мојсије се врати к Јотору тасту своме, и рече му: Пусти ме да идем у Египат к браћи својој, да видим јесу ли јоште у животу. - Иди с миром, одговори Јотор. И побеже Мојсије у Египат без страха, јер цар који је хтео да га убије и сви који су искали душу његову беху помрли. По наређењу пак Божјем у сусрет Мојсију изиђе Арон, и сусревши се загрлише се. И Мојсије каза Арону све речи Господње. Дошавши у Египат они скупише све старешине синова Израиљевих, и казаше им све речи које Господ беше рекао Мојсију, и Мојсије учини знаке пред свима. И повероваше им Израиљци и обрадоваше се што Господ походи синове Израиљеве и што погледа на њихово страдање.
После тога Мојсије и Арон изиђоше пред фараона и рекоше му: Овако вели Господ Бог Израиљев: пусти народ мој да ми празнују празник у пустињи. - А л и фараон рсче: Ко је тај Бог Израиљев, да бих ја ггослушао глас његов? Не знам ја Господа, и нећу пустити Израиљце. И ви, Мојсије и Ароне, зашто одвлачите народ од рада његова? Идите сваки на свој посао. - И у исти дан заповеди фараон настојницима да још јаче киње Јевреје, наваљујући на њих још теже послове. При томе фараон говораше: Јевреји су беспослени, на зато траже да иду да принесу жртву Богу своме.
Кињени још више, Јевреји повикаше на Мојсија и Арона: Господ нека вам суди што нас омразисте фараону и слугама његовим, и дадосте им мач у руке да нас побију. - Мојсије се онда обрати Господу и рече: Господе, зашто си навукао то зло на народ? зашто си ме послао? Јер откако изидох пред фараона и проговорих у твоје име, он још горе поступа с народом. - Господ одговори Мојсију: Сад ћеш видети шта ћу учинити фараону, јер под дејством руке крепке пустиће синове Израиљеве, чак ће их истерати из своје земље (2 Мојс. 4, 18-6, 1).
Окрепљен Богом, Мојсије поново изиђе с Ароном пред фараона и рече му: Господ Бог јеврејски посла ме к теби да ти кажем: пусти народ мој да ми послужи у пустињи. - И да би уверили фараона да су заиста послани од Бога, они стадоше творити чудеса. Арон баци штап пред фараона и пред слуге његове, и ирометну се у змију. Фараон онда дозва мудраце египатске и врачаре; те и врачари египатски учинише то исто својим врачањем. И бацише сваки свој штап, и прометнуше се штапови у змије; али штап Аронов прождре њихове штапове. И отврдну срце фараоново, и не послуша их, као што беше казао Господ, и не хте пустити народ. Тада по наређењу Божјем Мојсије и Арон стадоше наводити казне на земљу Египатску.
Прва казна беше ова: подигавши штап свој Арон удари по води речној пред фараоном и слугама његовим, и сва вода што беше у реци претвори се у крв; и рибе што беху у реци поцркаше; и усмрде се река тако да не могаху Египћани пити воде из реке, и беше крв по свој земљи египатској. - Аруга казна беху жабе: Арон пружи руку своју на воде египатске, и изађоше жабе и покрише земљу Египатску, и скакаху по кућама, по спаваћим собама, по постељама, по наћвама, по пећима; скакаху и на цара и на слуге његове и на народ његов; и провре земља њихова жабама. И када по речи Мојсијевој поцркаше жабе, Египћани их згртаху свуда на камаре и камаре, и усмрде се сва земља Египатска од поцркалих и иструлелих жаба. - Трећа казна беху ваши: Арон пружи руку своју са штапом својим, и удари по праху на земљи, и посташе ваши по људима и по стоци, сав прах на земљи претвори се у ваши по целој земљи Египатској. - Четврта казна беху силне бубине, које напунише и кућу фараонову и куће слугу његових и сву земљу Египатску. - Пета казна би помор стоке: од тог помора угину сва стока египћанска. - Шеста казна беху гнојаве красте по људима и по стоци. - Седма казна: град поби по свој земљи Египатској што год беше у пољу од човека до живинчета; и све биље у пољу потре град, и сва дрвета у пољу поломи. - Осма казна: скакавци и гусенице изедоше сву траву по земљи Египатској, и поједоше сав род у пољу њихову. - Девета казна: Мојсије пружи руку своју к небу, и три дана би тако густа тама по свој земљи Египатској, да се и при огњу ништа видело није; нико није могао видети другога, и нико се за то време не маче с места где га тама затече. - Десета и последња казна беше помор првенаца Египатских, од првенца фараонова па до првенца последње слушкиње.
Све ове казне беху навођене од Бога преко Мојсија и Арона. И ниједна од тих казни не нашкоди синовима Израиљевим већ само Египћанима, зато што фараон не хте пустити људе Божје. Јер иако је он из страха од казне неколико пута обећавао да ће их пустити, он је одустајао од тога чим би казна попустила, све тако до десете казне. А пред десету казну, по заповести Мојсијевој.. синови Израиљеви измолише од Египћана наките сребрне и златне и хаљине скупоцене, колико могаху понети са собом. И научи Мојсије Израиљце како имају јести пасхално јагње, и како ће његовом крвљу покропити праг и оба довратка. А око поноћи поби Господ све првенце у земљи Египатској од првенца фараона до првенца сужша у тамници, и што год беше првенац од стоке. Тада уста фараон те ноћи, он и све слуге његове, и сви Египћани, и би велика кукњава по свој земљи Египатској, јер не беше куће у којој не би мртваца. И фараон одмах дозва по ноћи Мојсија и Арона и рече им: Устаните и идите из народа мога и ви и синови Израиљеви, и отидите, послужите Господу Богу вашем, као што говористе. Узмите и овце своје и говеда своја, и идите, па и мене благословите.
И Египћани стадоше наваљивати на Израиљце да што пре иду из њихове земље, јер говораху: сви ћемо изгинути због њих.
И изиђоше Израиљци узевши тесто своје још не ускисло, јер не могаху спремити себи брашњенице, пошто их Египћани и счљаху и мољаху да иду што пре. И изиђоше они са сребром, златом и накитима; с њима изиђоше и многи дошљаци, и стоке ситне и крупне врло много. Број синова Израиљевих који изиђоше беше око шест стотина хиљада пешака, самих људи, осим деце и дошљака. А Мојсије узе са собом и кости Јосифове, јер Јосиф, умирући у Египту и пророчким духом провидећи будућност, закле синове Израиљеве говорећи: Заиста ће вас походити Бог; а ви онда изнесите кости моје одавде са собом (1 Мојс. 50, 25). И Господ иђаше пред Израиљцима дању у стубу од облака водећи их путем, а ноћу у стубу од огња светлећи им, да би путовали дању и ноћу. И не уклањашс се испред народа стуб од облака дању ни стуб од огња ноћу (2 Мојс. 13, 16-22).
Када би јављено фараону, цару Египатскоме, да је побегао народ Израиљски, промени се срце фараоново и слугу његових према народу овоме, те рекоше: Шта учинисмо, те пустисмо Израиљце да нам не служе? - И фараон упреже кола своја, и узе народ свој са собом; и узе шест стотина кола изабраних и сва остала кола египатска, и над свима војводе. И појурише они за Израиљцима и стигоше их кад они бејаху у околу на мору, али их не могоше напасти: јер Анђео Господњи, који иђаше пред војском Израиљском, стаде им за леђа; и дошавши између војске Египатске и војске Израиљске беше онима облак мрачан а овима светљаше по ноћи, те не приступише једни другима целу ноћ. И пружи Мојсије руку своју на море, и Господ узбури море силним ветром источним, који дуваше целу ноћ, и осуши море, и вода се раступи. И пођоше синови Израиљеви посред мора сухим, и вода им стајаше као зид с десне стране и с леве стране. А Египћани терајући их пођоше за њима посред мора, сви коњи фараонови, кола и коњици његови. Но пошто Израиљци бише преведени преко мора, Мојсије по наређењу Божјем пружи руку своју на море, и дође опет море на силу своју пред зору, а Египћани нагоше бежати према мору; и Господ баци Египћане усред мора. И вративши се вода потопи кола и коњанике и сву војску фараонову, и не оста ни један од њих. И избави Господ Израиља у онај дан из руку Египатских; и видеше Израиљци мртве Египћане на брегу морском, које избациваше море. И видевши велику силу, коју Господ показа на Египћанима, Израиљци се побојаше Господа, и вероваше Господу и слузи Његовом Мојсију. Тада Мојсије и синови Израиљеви, радујући се и ликујући, запеваше захвалну песму Господу: Певајмо Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море ... (2 Мојс. 15, 1-18).
После тога Мојсије крену синове Израиљеве од Црвенога Мора, и уведе у пустињу Сур[15]; и три дана они иђаху по пустињи и не нахођаху воде. А кад дођоше у Меру они нађоше извор, али не могоше пити воду, јер беше горка. И стаде народ викати на Мојсија говорећи: Шта ћемо пити? - А Мојсије завапи ка Господу, и Господ му показа дрво, те га метну у воду, и вода поста слатка (2 Мојс. 15, 22-25). И вођаше Мојсије Израиљце за време њиховог путовања по разним пустињама четрдесет година, измољујући им од Бога све што им беше потребно. Када они узропташе на Мојсија и Арона због хране, сећајући се меса које јеђаху у Египту, Мојсије умоли Бога, те им одажди ману да једу и посла им препелице у изобиљу (2 Мојс. 16, 2-31; Пс. 104, 40). Ту ману Израиљци једоше четрдесет година у Арабијској пустињи. Када они стадоше викати на Мојсија због жеђи, Мојсије им изведе воду из камена: удари у камен и потече вода (2 Мојс. 17, 1 - 7 ). Када Амалићани нападоше на Израиљце, Мојсије им измоли од Бога победу над Амалићанима: јер Мојсије на молитви држаше руке своје увис к Богу све док Израиљци потпуно не победише Амалићане (2 Мојс. 17, 8 - 16 ). И кад год они разгневише Бога у пустињи, Мојсије сваки пут умољаваше за њих Господа, који би их истребио, да се избраник Његов Мојсије није свесрдно заузимао за њих пред Њим, да их не погуби. А даде им Мојсије и закон на каменим таблицама писан, који Мојсије доби од Бога на гори Синају, пошто се пости четридесет дана и четрдесет ноћи. И Господ говори с Мојсијем лицем к лицу као што говори човек с пријатељем својим (2 Мојс. 33, 11). Мојсије начини и скинију по упутству Божијем, и постави унутра ковчег завета, опточен златом, и метну у њега златни сасуд са маном, процветали жезал Аронов, и таблице завета; а над ковчегом постави два златна херувима, и уреди све што је потребно за приношење жртава. Потом Мојсије установи за Израиљце празнике, и постави им свештенике и левите за служе ње Богу. Исто тако постави им и световне власти: изабра Мојсије из свега Израиља људе поштене, и постави их за поглаваре над народом, тисућнике, стотинике, педесетнике, десетнике у писмоводитеље. И они суђаху народу у свако доба, а ствари тешке јављаху Мојсију (2 Мојс. 18, 25-26). Ово учини по савету свога таста Јотора, који са женом његовом Сефором и са два сина његова дође к њему из земље Мадијамске у пустињу, пошто беше чуо све шта Господ учини с њим; Мојсије га с љубављу прими, и угостивши га отпусти с миром дома.
И многа друга знамења и чудеса сатвори слуга Божји Мојсије, и многа старања и бриге уложи око Израиљаца, и даде им многе законе и уредбе. О свему томе опширно пише у пет Мојсијевих Књига. У њима је подробно описан његов живот, труд и подвизи као вође и управљача народа Израиљског.
Када се Мојсију приближи време његове кончине, Господ га унапред обавести о његовом престављењу и рече му: Изиђи на гору Аварим, која је у земљи Моавској према Јерихону, и види земљу Хананску коју дајем синовима Израиљевим у посед. И умри на гори тој (5 Мојс. 32, 48-50). Пред своју смрт Мојсије благослови синове Израиљеве, свако племе посебно, пророкујући о будућим судбама њиховим (5 Мојс. 33, 1 - 29 ). После тога по наређењу Божјем Мојсије изиђе на гору Навав, и Господ му показа сву земљу од Балада до Дана, и сву земљу Нефталимову, и сву земљу Јефремову и Манасијину, и сву земљу Јудину све до мора Западнога, и јужну страну, и равницу, долину под Јерихоном, све до Сигора. И рече Господ Мојсију: Ово је земља, за коју сам се заклео Авраму, Исаку и Јакову говорећи: семену вашем даћу је. Показах ти је да је видиш очима својим, али у њу нећеш ући. - И умре онде Мојсије слуга Господњи у земљи Моавској, по речи Господњој. И би погребен у земљи Моавској према Ветфегору; и нико никада не дозна за гроб његов. - Мојсију беше сто и двадесет година када умре; и не беху потамнеле очи његове нити га снага издала. И плакаше синови Израиљеви за Мојсијем у пољу Моавском тридесет дана; и прођоше плачни дани жалости за Мојсијем. И не би више у Израиљу онаквога пророка као Мојсије, којега Господ позна лицем к лицу, по свима знацима и чудесима које учини Мојсије пред очима свега Израиља (5 Мојс. 34, 1-12). - Његовим светим молитвама нека нас избави Господ од сваке невоље, и нека нас настани у вечна насеља, извевши нас из Египта - кукавног света овог! Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОДОРА, АМИАНА, ЈУЛИЈАНА и КИОНА (КЕНТУРИОНА)

Свети мученици ови живљаху у време цара Максимијана[16] и беху родом из села Кандавле.[17] Због исповедања Христа они бише ухваћени и стављани на разне муке. Најпре им тела тако силно стругаше да им се кости провидеше. Затим их затворише у страховито загрејано купатило, чија врата запечатише царским прстеном, да свети мученици не би могли изаћи. Но анђео Господњи их викну споља, и они изиђоше неповређени, при запечаћеним вратима А војници их узеше и одведоше ван града у пусто место. Мученици замолише војнике да им даду времена да се помоле Богу, што им ови допустише. Свети мученици се дуго молише и благодарише Богу што их удостоји да буду мучени за Христа. После тога војници их исекоше на комаде, голени им поломише, па их у огањ бацише, где им тела изгореше, а свете им душе узиђоше на небо радујући се.[18]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАВИЛЕ НИКОМИДИЈСКОГ, учитеља, и с њим 84 деце ученика

У време када цар Максимијан борављаше у Никомидији ради гоњења хришћана многи се хришћани скриваху. Уто дође к цару један идолопоклоник и рече: Царе, у једној прикривеној камари налази се старац по имену Вавила, који учи децу безумних хришћана да не почитују богове него распетога Христа. Цар одмах посла војнике, и они доведоше преда њ учитеља Вавилу са ученицима његовим, њих осамдесет четири на броју. Цар упита Вавилу: Зашто ти, старче, толико обмањујеш себе те верујеш у човека кога Јевреји злом смрћу уморише распеше? Зашто се не клањаш наш и м боговима, којима се клања цео свет? И зашто заводиш децу безумних хришћана, учећи их да се не клањају боговима? Свети Вавила одговори цару: Многобожачки богови су демони, а наш Бог створи небо и земљу. Ти пак царе, и сви незнабошци с тобом, слепи сте и не видите истину.
Када цар чу ово, запали се гњевом и одмах нареди да четири војника камењем бију светога старца по лицу, и по ребрима, и по голенима. Тако бијен, свети Вавила гледајући тело своје сво обагрено крвљу узвикну: Хвала Ти, Господе, што мене стара и немоћна Ти показа млађим и јачим од цара! Због ових речи цар нареди да истим камењем светитељу поломе леђа и ноге. И кад му поломише све делове тела, везаше му тешке ланце око врата, а ноге му ставише у кажњеничке кладе, па га закључаше у тамницу.
После тога приведоше цару светитељеве ученике, малишане и девојчице, њих осамдесет и четири. Цар их стаде врло умиљато наговарати да боговима принесу жртву. Но деца му уопште не одговараху, већ често погледаху једно друго. Видевши да му никако не одговарају, цар издвоји од њих десеторо одраслих и рече им: Ви сте паметна деца послушајте ме и принесите боговима жртву, па ћете живети код мене у дворцу и добијати од мене богате дарове. Тада му двоје између њих, Амоније и Донат, одговорише: Ми смо верни хришћани, и зато нећемо никада пристати да принесемо жртве глувим и немим демонима.
За ове речи цар нареди војницима да бију ову Христову јагњад. И што их више бијаху, они биваху све храбрији, и често узвикиваху: Хришћани смо и нећемо да принесемо жртве боговима! Цар се онда обрати осталој деци и рече: Принесите бар ви боговима жртве, да не бисте горе настрадали од ових. Но и она одмах у глас повикаше: Хришћани смо и нећемо да принесемо боговима жртве! него анатема на тебе и на твоје богове!
- Тада мучитељ нареди да их све силно избију, па баце у тамницу, и да им не дају никакву храну, да би скапала од глади. После тога нареди цар да учитеља њиховог Вавилу обесе и бију сировим воловским жилама. При томе цар питаше свако дете, да ли се одриче Христа и свога учитеља. А пошто се деца не хтеше одрећи, цар изрече смртну казну: да сва деца са учитељем њиховим буду посечена мачем. - Идући са ученицима својим на губилиште, свети Вавила певаше: Ево ја и деца КОЈУ ми је дао Бог (Ис. 8, 18). Када стигоше на губилиште, најпре би, по царевом наређењу, отсечена глава светом Вавили, па онда бише отсечене главе и свој деци, ученицима његовим. А ноћу дођоше неки хришћани, утоварише мошти светих мученика у једну малу лађу, довезоше их у Византију, положише их у три ковчега и сахранише ван градских бедема са северне стране где се налази манастир звани Хора.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕРМИОНЕ, ћерке Св. Апостола Филипа

Свети апостол Филип, један од седморице ђакона, који крсти велможу етиопске царице Кандакије, имађаше четири кћери, за које еванђелист Лука сведочи да су биле девојке и пророчице (Д. А. 21, 9). Од њих Ермиона и Евтихиа отидоше у Асију[19] тражећи светог Јована Богослова, али га не нађоше, пошто га Господ беше узео као некада Еноха и Илију (1 Мојс. 5, 24; 4 Цар. 2, 11). Место њега оне нађоше Петронија, ученика светог апостола Павла[20], и постадоше његове ученице, и подражаваху његове врлине и нарав. Света Ермиона упражњаваше лекарску вештину, те стога к њој долажаше мноштво људи, и она их све лечаше призивањем имена Христова. А када цар Трајан[21] пролажаше при своме походу на Персијанце, њему оптужише свету Ермиону као хришћанку. Цар нареди да је доведу преда њ. Када је доведоше, цар покуша да је ласкама преласти и одврати од вере Христове. Али пошто у томе не успе, цар нареди те је дуго тукоше по лицу. Тако тучена, светитељка би удостојена виђења: она виде Господа Исуса Христа где седи на судишту сличан по изгледу на Петронија, који разговараше с њом и даваше јој моћи, те она ни у шта не рачунаше ударце. Видевши њену чврстину и непоколебљивост цар се постиде и пусти је.
После тога света Ермиона отвори у Асији гостопримницу и лечаше све душевно и телесно, и тамо људи непрестано слављаху Господа, за све време Трајанове владавине. А када после смрти Трајанове дође за цара Адријан, и дознаде за свету Ермиону, он посла те је доведоше пред њега. И он јој рече: Кажи ми, старице, колико имаш година и каквога си рода. - Светитељка одговори: Христос мој зна колико ми је година и каквог сам рода. - Цар онда рече: Скините јој огртач и бијте је немилосрдно, говорећи јој: На царева питања одговарај учтиво. - И за све време док је бијаху, светитељки беше псалам у устима. А кад малаксаше слуге који је бијаху, цар нареди да мученици клинцима пробију стопала. Но пошто светитељка трпљаше ово мучење узносећи благодарност Богу, цар се још више распали гњевом и нареди да узаври казан пун смоле, олова и сумпора, па да се у њега вргне мученица. Када се казан силно ужеже, света мученица подиже очи к небу, помоли се Богу да јој да снаге, прекрсти се часним крстом, па уђе у узаврели казан. И гле чуда! одмах се угаси огањ, и узаврела смеса изли се из казана напоље, и света мученица остаде неповређена.
Видевши то, цар се још страшније разбесне и нареди да се казан толико ужеже, да се у њему истопе кости мученице. Џелати то учинише, но на запрепашћење свих света мученица стаЈаше усред усијаног казана као усред росе. И говораше мученица к мучитељу: Царе, жив ми Господ Бог, као што ти који далеко седиш не осећаш жежеље овог казана, тако не осећам ни Ја. - Зачудивши се томе цар устаде с престола, приђе казану, и кад руком додирну казан кожа му с руке остаде на казану и нсжти. Тада света мученица ускликну испред казана: "Велики је Бог хришћански!".
Чувши то цар се страховито разјари и нареди те ужегоше Један огроман тигањ тако да варнице сипаху из њега и свету мученицу нагу бацише на тигањ. Но анђео Господњи који чуваше свету мученицу разбаца жар и опали многе који се налажаху около тигања. А света мученица стојећи на тигању као на зеленој трави певаше славећи и благодарећи Господа.
Видећи ово необично чудо цар се уплаши, и нареди да мученицу скину са тигања, да и њега ватра не би опалила. Скинута са тигања, светитељка рече цару: Царе, док бејах на тигању Господ учини те задремах, и у сну видех себе где приносим жртву богу Херкулу.[22] - Чувши то цар се веома обрадова и нареди да мученицу уведу у идолопоклонички храм. Ушавши у храм света мученица се помоли Богу истинитоме, и одједном удари с неба гром, те сви идоли што их беше у храму попадаше и разуше се у прах. - Тада светитељка изађе из храма и рече цару: Ући, царе, у храм и помози боговима твојим, јер попадаше и не могу да устану. - Ушавши и видевши испепељене идоле, цар нареди да мученицу одведу изван града и одсеку јој главу.
Џелати Теодул и Теотим узеше свету мученицу и одведоше изван града. А пошто навалише на свету мученицу да јој одсеку главу пре но што се она помоли Богу, њима се руке осушише. Тада они припадоше к ногама свете мученице, свом душом поверовавши у Господа нашег Исуса Христа, и оздравише. Онда молише светитељку да се помоли за њих, да душе своје пошаљу Господу пре ње. Тако и би: они скончаше блажено. После тога света мученица се помоли Господу и за себе, и усну с миром на том истом месту. А неки побожни хришћани узеше њихове чесне мошти и потребоше их у граду Ефесу на чесном месту, славећи Оца, Сина и Светога Духа.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТИМА СЛЕПОГ, новог подвижника Кефалонијског

Свети Антим Слепи, нови подвижник Христов, роди се 1727. године у месту Ликсури на острву Кефалонији у Јонском мору. Његови побожни родитељи, по имену Јован и Ацулета, који се презиваху Куруклис, дадоше детету на крштењу име Атанасије. У седмој години свог живота, због болести богиња која тих година захвати Кефалонију, мали Атанасије ослепе на оба ока. Његова побожна мајка прибеже тада Богу топлим молитвама својим, а затим замоли и свештеника у цркви Светих Апостола да служи четрдесет светих Лигургија за исцељење њеног ослепелог детета. Када свештеник завршаваше последњу Литургију и са светим путиром у рукама изговараше на крају речи "Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите", мали Атанасије изненада повика да види свештеника у црвеном фелону и са путиром у рукама. Овоме се највише обрадова његова благочестива мајка, јер дете заиста беше чудесно прогледало на десно своје око. Вид му се био потпуно повратио, тако да је могао да чита књиге чак и ноћу по месечини. А научи мали Атанасије да чита крај свештеника и уз друге учитеље, тако да стече добро знање по Богу, које је касније и другима било од користи.
Како отац његов беше по занимању морнар, то се и Атанасије једно време бављаше морнарским послом. Али тај посао он убрзо напусти и свој живот посвети искључиво Богу и богоугодним подвизима. Није тачно познато од чега је преподобни Атанасије, касније у монаштву назван Антим, поново изгубио вид (и на оно исцељено десно око). Неки сведоче да је то било за време његовог бављења морнарским послом, а други да му је то дошло услед многих и строгих аскетских подвига. У сваком пак случају, ово губљење спољашње светлости било је Антиму по Промислу Божјем, јер ће се у души његовој распалити духовна светлост божанска, која ће и њега и многе друге око њега истински осветлити и потпуно просветлити.
У вези са овим поновним ослепљењем преподобнога, казује се следеће чудесно виђење његово, које му би откривено од Бога. Када преподобни већ постаде монах, као што ће се даље видети, он се једне ноћи топло мољаше пред иконом Пресвете Богородице. Од великих подвига и умора, он пред иконом Богородице и заспа, и у сну виде следеће виђење. Двојица светлих младића јавише му се и позваше га да пође за њима тамо где то Господ наређује. Они га проведоше најпре кроз нека мрачна и страшна места, где он чу уздахе и вапаје људске, а затим га изведоше на место светло и миомирисно, где на високом престолу сеђаше Небеска Царица. Када он хтеде да Јој се поклони, Она му забрани говорећи: Даље од мене, јер ти ме стално молиш против своје сопствене користи да ти дам вид и светлост очима. - Царици се тада обратише она два светла младића, и рекоше Јој: Владичице и Госпођо свега света, ради крви коју ми пролисмо за Сина Твога и Бога нашег и ради љубави Твоје коју имаш према Њему, прими овог слугу Твога који има намеру да подигне манастире нама посвећене. - И они, сагнувши главу Антимову, приведоше га Царици, а Она му рече: Антиме, ради твоје велике побожности и многих молитава реших се да ти дам мало светлости. Али знај, да ако добијеш ову привремену светлост, можеш изгубити ону вечну. - Светитељ на то са сузама у очима захвали Свецарици, и мољаше Је да га смести у вечне обитељи где праведници обитавају.
Тако је свети Антим био кроз цео свој земаљски живот скоро потпуно слеп (једва да је нешто некада назирао, и зато га је водио један човек куда год је путовао). Сам он тако је себе и називао: "Антим монах поклоник (тј. хаџија) и без очију", или: "Антим Куруклис, лишен светлости". Но и поред недостатка телесног вида и светлости очију, преподобни Антим имађаше устостручен духовни вид и преумножену божанску светлост. Јер он тачно знађаше где треба подићи неки манастир и како поставити цркву, и то говораше сваки пут мајсторима зидарима, а сем тога он од Бога имађаше и дар прозорљивости којим предвиђаше будућност, погађаше имена непознатих људи, прорицаше шта се има убудуће десити, и уопште показиваше многе чудесне знаке унутрашњег благодатног просветљења. Поготову он просвећиваше многе људе око себе светлошћу свога живота и својих еванђелских речи и поука, којима их вођаше на спасење.
Као што би речено, овај преподобни у раној младости својој напусти свет, сроднике своје и све овоземаљско и посвети се монашком живљењу по Богу. Од једног искусног старца он прими монашки чин (у својој двадесетој години) и доби монашко име Антим. Као монах, он проведе неко време на Светој Гори Атонској, где се одаде врло строгим подвизима и где се научи правилима и врлинама монашког живљења. Ове своје монашке подвиге светитељ продужи кроз цео свој земни живот, и шта више све их више и више умножаваше и увећаваше.
После боравка у Светој Гори, свети Антим крете на своја од Бога му назначена мисионарска путовања, о којима ћемо сада говорити. Он најпре дође на острво Хијос и настани се тамо у цркви Свете Матроне. Ту он проведе годину дана учећи тамошњи народ Еванђељу Христовом. Његови подвизи поста и молитве беху овде тако велики, да светитељ потпуно изнеможе телесно и скоро не могаше да се креће. Од хране он је узимао само корице хлеба, а спавао је ноћу само на каменом поду цркве, да би се тако по сву ноћ молио Богу. Са Хијоса п1реподобни отиде даље, преко острва Сифноса, на острво Парос.[23] Том приликом он молитвама својим спасе лађу и све људе на њој од велике буре која прећаше да их све потопи. Чувши за ово чудо, верници са Пароса га дочекаше са великом чашћу и љубављу. У одговор на ту љубав преподобни их поучи еванђелској науци, по својој већ уобичајеној ревности. Чувши за Антимову мудрост, епископ са острва Наксоса позва га да и тамо проповеда Еванђеље, што светитељ са радошћу учини. Затим он пропутова и још нека острва у Јегејском мору, а касније пропутова и друге крајеве и острва по Грчкој.
Пошто проведе неко време на овим јегејским острвима, преподобни Антим отпутова у Свети Град Јерусалим, где се поклони страшној Голготи и живоносном Гробу Господњем, па се онда врати на јегејско острво Кастелоризон, где се реши да подигне и други манастир. Не имајући, међутим, средстава за то, он се топло мољаше Богу за помоћ. И Бог поможе слузи Своме на овај начин. Цело острво беше захватила таква суша да је иретила смрт свему живоме. Светитељ се са вером помоли Господу Коме верно служаше, и Бог даде острву изобилну кишу. Људи тада из захвалности помогоше преподобноме, те ускоро би подигнут манастир у част Св. Великомученика Георгија (1759. године), који постоји и до данас.
Одавде преподобни Антим отиде на острво Астипалеју, где доби откровење да подигне манастир у част Пресвете Богородице. Он одмах замоли хришћане овог острва да му у томе помогну, и они се на то одазваше. Међутим, нигде не беше материјала за грађење. Антим тада даром прозорљивости сазнаде да у њиви једнога човека испод земље постоји материјал за грађење, и зато замоли тога човека да му уступи ту њиву. Предвиђање светитељево се заиста и испуни, и тако отпоче градња манастира, која потраја неколико година. Када манастир би готов[24] и украшен свим оним што је потребно, у њега се настанише монахиње, и овај манастир је и до данас женски манастир. Свети Антим сам отиде у Свету Гору и даде да му светогорски иконописци ураде велику и дивну икону Пресвете Богородице "Портаитисе" (= Вратарке), која се и до данас чува у овом Њеном манастиру на Астипалеји и којој је и посвећен манастир.[25] Али непријатељ рода људског, завидећи богоугодном раду и подвизима светитељевим, наведе неке људе на овом острву да оклеветају преподобнога како тобож има нечисте везе са монахињама овог манастира, те свети Антим сам напусти острво Астипалеју. (Народ пак овог острва сведочаше касније, да оне клеветнике снађе не мала казна Божја).
Године 1766-67. острво Кефалонију захватише страшни земљотреси, који порушише многа насеља, домове, па чак и неке цркве и манастире. Тада се свети Антим врати на своје родно острво и дође у манастир Св. преподобномученице Параскеве у месту званом Лепеда. Манастир беше од земљотреса порушен, те се светитељ даде на темељну обнову истога. Уз помоћ свештеника Гаврила, игумана порушеног манастира, и још седам монахиња, које се окупише око преподобног Антима, као и неких добрих људи, Антим обнови манастир Свете Параскеве и претвори га у женски општежићни манастир (године 1769). Ускоро се ту окупише и друге монахиње, тако да их беше око петнаест, и њима светитељ прописа правила и законе монашког живота и поретка. Сам пак свети Антим настани се да живи у једној маленој и тесној келијици, у пећини испод манастирске цркве. Спаваше он само на једној дасци са једном старом поњавом преко ње, храбро подносећи страдање од силне влаге, као и многе друге вољне и невољне оскудице и подвиге. Преподобни беше узео на себе и један редак и тежак подвиг - тајно ношење на телу своме гвоздених верига и ланаца. Ово примети његова мајка, која још беше жива, када је свети подвижник посети једном приликом у родитељској кући.
Из свог манастира Свете Параскеве са Кефалоније преподобни Антим мисионарски пропутова још неке крајеве Грчке, свуда проповедајући Еванђеље Христово и подижући манастире. Тако он дође и на острво Крит (око 1770. године), где у околини Сфакије подиже манастир Светог Антонија Великог. Приликом овог свог боравка на Криту, као и пре и после тога, свети Антим се показа благодаћу Божјом велики чудотворац. Јер неки га тада видеше како из уста његових, док проповедаше Еванђеље, излажаше као пламен огња, а други сведочаху да он знаком Крста исцели једну слепу жену, те она прогледа. Тако слепи светитељ, сам не имајући телесни вид, даде га другима благодаћу Божјом и светошћу Богом прогледале душе своје. Исто тако, светитељ благослови једну жену нероткињу и она доби дете, али како је била обећала да то дете посвети Богу па то не испуни, дете јој то ускоро умре. Преподобни је такође посрамио и многе врачаре и мађионичаре, јер им је сва њихова оруђа одузео и на ватри спалио, а она му ништа нису могла наудити. Један пак Турчин, који виде да хришћани иду да чују поуке светог Антима. и ругаше им се због тога и исмеваше светитеља, називајући га кажњеним од Бога, би сам кажњен од Бога, јер га убрзо снађе тешка болест а затим и смрт, и сва му имовина изгоре од пожара.
Са Крита је преподобни Антим отишао на острво Китиру, где гакође подиже један манастир и посвети га Св. Јовану Крститељу (1773. године). Одавде је прешао на острво Сикинос, да би и ту, уз помоћ тамошњих хришћана, подигао манастир у част Пресвете Богородице "Живоносног Источника" (1775. године). Такође је путовао и на полуострво Пелопонез, ревносно и тамо проповедајући Еванђеље Божје и чудотворно помажући многима вернима.
По повратку пак у свој манастир на Кефалонији, преподобни Антим доби три писма од житеља покрајине Мани на Пелопонезу, који га позиваху да дође и да их међусобно завађене измири. Кренувши на тај пут једном лађицом, исту захвати велика бура, те свети би принуђен да сврати у залив села званог Келбесјо на Пелопонезу. Житељи овог села беху велики лопови и разбојници, и чим видеше лађицу где пристаде уз обалу појурише на њу, а двојица од њих наоружани одмах ускочише у њу с намером да је опљачкају. Сапутници светог Антима веома се од тога уплашише, али их светитељ с вером у Бога умири, па се онда окрете оној двојици, и назвавши их по имену, рече им: И ви сте хришћани, а живите убијајући и пљачкајући? Тешко вама, јер вас чека страшан крај и вечна мука! - О в е речи и тачно погађање њихових имена од стране човека слепа, запрепасти разбојнике и они бише тиме ганути, па одбацивши своје оружје затражише опроштај од светитеља. Преподобни их тада поучи хришћанским врлинама и владању, а прекори и свештеника њиховог села који такође беше са њима. Затим настави свој пут морем према покрајини Мани.
Пловећи тако још неко време, свети Антим изненада нареди лађарима да промене правац путовања и да се врате на Кефалонију, јер им рече: Бог неће да идем на дело ово за које ми писаху, него хоће да се вратим натраг и да умрем у свом манастиру. - Ово прозорљиво претсказање светога ускоро се и обистини. Чим се врати у свој манастир он се разболе од жутице и припремаше се за одлазак ка Господу. Дозва своја духовна чеда монахиње и каза им све о скорој кончини својој. - Дошао је час, децо моја, рече им преподобни, у који ћу прећи тамо где ми Господ мој наређује. Немојте се тога уплашити; смрт је свима заједничка и неизбежна. Боље је уместо страха да се старате да своја обећања и завете одржите. Само један једини циљ треба у животу да имате: да Богу угодите и душе своје спасете.
Тако поучавајући своју духовну децу, свети Антим мирно предаде душу своју у руке Господа свога, дана 4. септембра 1782. године, у својој педесет петој години живота. Сахрањен је у своме манастиру. Око двадесет година касније свете мошти његове бише откривене и извађене из земље,[26] па су извесни делови од њих остали у манастиру Свете Параскеве а други су разнети по другима местима и храмовима (на Пелопонезу, у његов манастир Богородице Портаитисе на Астипалеји и другде). Ускоро затим би написано Житије и Служб2а преподобног оца Антима, које је штампано до сада више пута.[27] Због светости живота преподобног Антима Слепог и многих чуда над његовим светим моштима, недавно је (то јест 1974. г.) садашњи митрополит Кефалонијски кир Прокопиос преко Цариградске Патријаршије свечано унео преподобног Антима у календар Светитеља Православне Цркве,[28] и његов свети спомен назначио да се слави сваке године на овај дан, четвртога септембра. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ТЕОТИМА и ТЕОДУЛА

Џелати свете мученице Ермионе поверовали у Господа Христа преко ње; свето се покајали, у миру се упокојили. (У неким Синаксарима Теотим се назива Тимотеј).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТАТУИЛА и ВЕВЕЈЕ

Ови свети мученици живљаху у време цара Адријана.[29] Татуил најпре беше идолопоклонички жрец. Научен од једнога епископа, он приступи вери Христовој. Зато га намесник Авгар стави на муке: најпре га моткама бише, па му очи жегоше; затим му руке везаше наопако, па га бише по стомаку; онда га обесише за једну руку, па испод њега наложише ватру и тако га пекоше; напослетку га привезаше за једну гвоздену справу, па му главу тестером одрубише. У исто време његовој сестри Вевеји одсекоше мачем главу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРКЕЛА и КАСИАНА

Цар Максимијан Херкул нареди, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време, а Касиан писар Тада Маркел као хришћанин рече: "Ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолимСто ја не могу бити војник". И скиде појас војнички и оружје и баци од себе Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу, но он се одрече да пише. Заједно бише посечени, и душе им се преселише у царство небеско.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРИ ДЕТЕТА БРАТА УРВАНА, ПРИМОДИЈАНА и ЕПОЛОНИЈА[30]

СПОМЕН СВЕТА ДВА МУЧЕНИКА ДЕТЕТА АМОНИЈА и ДОНАТА[31]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРОНИЈА

Ученик светог Пахомија Великог; преставио се у миру око 349. године.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ХАРИТИНЕ[32]

СПОМЕН СВЕТИХ 3628 МУЧЕНИКА НИКОМИДИЈСКИХ

У време гоњења Максимијановог, када је запаљен хришћански храм у Никомидији, ови свети мученици се скрише по шумама и пећинама Никомидијским. Цар Максимијан их пронађе, стави на разне муке, па их онда погуби, 290. године. И тако они примише венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕТРОНИЈА

Био ученик светог Апостола Павла (а по некима Апостола Јована) и учитељ светих кћери Апостола Филипа: Ермионе и Евтихиде. Пострадао у Ефесу у време када је цар Трајан дошао тамо идући на рат са Персијанцима.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Римски цар, царовао од 283. до 284. године.
2. Царовао од 337. до 361. године.
3. Јулија Констанција, брата Константина Великог.
4. Аполон, по веровању старих Грка и Римљана, био бог сунца, светлости, просвете, песништва, музике; при томе - прорицао и био заштитник грађанског поретка.
5. Царовао од 361. до 363. године.
6. Патријарх Јосиф умро око 19 векова пре Христа; боравак Израиљаца у Египту трајао око 398 год., рачунајући од пресељења тамо Јакова са породицом.
7. Тојест кћи цара египатског, јер су се цареви египатски називали фараони.
8. Овде се разуме река Нил; извире у Абисинији, увире у Средоземно Море.
9. Јосиф Флавије, јеврејски историчар, рођен 37 после Христа, н а писао књигу "Јеврејске старине", у њој наводи пека предања о Мојсију којих нема у Библији.
10. Ово предање записао је Георгије Кедрин, византијски писац, крајем XI или почетком XII века; написао "Историјски синопсис" - збир летописних предања од створења света до 1059. године после Христа.
11. Под именом мага, волхва, у старини су се разумевали људи мудри, који су поседовали висока и огромна знања, нарочито знања о тајним силама природе, небеским светилима, свештеним словима, и томе слично. Они су посматрали и испитивали природне појаве, тумачили снове, претсказивали будућност; већина од њих били су истовремено и жреци, и уживали велики углед на дворовима и у народу. Такви су били нарочито маги египатски.
12. Јосиф Флавије: "Јеврејске старине", књ. 2. гл. 10.
13. Мадијамци беху потомци Мадијама, четвртог сипа Авраамовог од Хстуре; то бејаше многобројан народ разних Арабиских племена, који вођаше номадски иачин живота. Мадијамска земља пружала се поред Еланитског залива Црвеног Мора кроз пустињска пространства, на истоку од Мора, у Арабији. Као потомци Авраамова сина Мадијама, Јотор и његова породица почитоваху истинитог Бога.
14. Хорив - гора у пустињи Арабијској, западна узвишица истог планинског ланца, чији источни део сачињава Синај.
15. Сур - пустиња између Палестине и Египта, између залива Црвенога Мора и Средоземног Мора, до југозападне границе Палестине. Сада се назива пустиња Ел Џифар.
16. Реч је о цару Максимијану Галерију, зету и савладару Диоклецијановом; управљао источном половином римске царевине.
17. Кандавла - село близу Никомидије.
18. Ови свети мученици пострадаше између 305. и 311. године. (Понекима, са њима је пострадао и свети мученик Океан).
19. Асија покрајина Римске царсвине на западу Малоазијског полуострва, с главним градом Ефесом.
20. Његов спомен такође се слави данас.
21. Римски цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
22. Херкул јунак старогрчких предања, оличавао собом телесну снагу човечију; касније поштован од старих Грка као један од најмилијих богова.
23. То су такозвана Кикладска острва у Јегејском мору.
24. На манастирском храму подигнутом 1760. године, стоји и данас овај натпис: "Године 1760. сагради се овај божански и свештени храм Госпође Портаитисе (Богородице) од Антима, монаха и поклоника и слепога, са острва Кефалоније, званога Куруклис".
25. На молбу преподобног Антима, цариградски патријарх Јоаникије потврдио Је 1761. године овај манастир Богородице Портаитисе за ставропигајални манастир, као и претходне године подигнути манастир Св. Георгија. О томе су сачувани и писани документи.
26. То је учинило ссстринство манастира Св. Параскеве на челу сасвештеником Јованом Лепедиотом, који је као дечак познавао лично светог Антима и живео у његовом манастиру.
27. Житије светог Антима написао је 1849. г. архимандрит Дионисије Аравантинос. Службу са краћим Житијем штампао је 1911. г Емаиуил Караселос; поново је то нсто штампао женски Богородичин манастир са Астипалеје 1971. г.
28. Све документе у всзи са гим, као и Житије са Службом, издао је у иосебној књизи спомснути митрополит Кефалонијски Прокопије, заједно са сво им клирицима и с манастиром преподобног Антима Кефалоиијског, у Атини 1975. године.
29. Римски цар - царовао од 117. до 138. године.
30. О њима видети под данашњим датумом: Страдање св. Вавиле Антиохијског.
31. О њима видети под данашњом датумом: Спомен св. мученика Вавиле Никомидијског.
32. Изгледа да је и ова св. Мученица пострадала у Трајаново време, у Ефесу, јер се њен спомен у Синаксарима обично наводи заједно са св. мучеником Петронијем, учитељем свете Ермионе и Евтихиде, кћери св. Ап. Филипа.