ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Зачеће св. Јована Крститеља. Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима св. Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, на име, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека, Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

2. Св. муч. Ираида. Негде је називају Раис, или Раида. Девица из неког Мисирског града Ватана, дакле по свој вероватноћи Мисирка. Једном изађе Ираида да захвати воде из бунара близу мора, и угледа лађу напуњену везаним хришћанима: свештеницима, ђаконима, иноцима, женама и девојкама. Распитавши се сазнаде, да сав тај народ воде мучитељи незнабошци на муке и на смрт ради имена Христа Господа. У срцу младе Ираиде распламти се жеља, да и она пострада за Господа. Остави судове код бунара, уђе у лађу и исповеди, да је и она хришћанка. Одмах и њу везаше и са осталима одведоше у Мисирски град Антинопољ. После разних мучења прво Ираиди одсекоше главу, а по том и осталима. Чесно пострада и прослави се почетком IV века.

3. Св. новомуч. Никола Пантопол. Као младић пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 1672. год. Тамо му се отац беше преселио из Тесалије. Па како му отац држаше сваштарницу, то и он би прозван Сваштар, грчки: Пантопол. После многог принуђавања да се потурчи, и мучења што се не хте потурчити, био посечен, и преселио се у царство Божје. Мошти му почивају у ман. Ксиропотаму у Св. Гори.

4. Св. новомуч. Јован. Родом из места Коница у Албанији. Рођен као муслиман од муслиманских родитеља. Но доцније видећи чудесну силу вере хришћанске на разним местима и у разним случајевима, он се крсти. За то буде тужен и изведен пред турски суд. Намучен за веру Христову од Турака у Етолији и посечен после мука 1814. год. Пред смрт узвикнуо: „помјани мја Господи во царствіи твоемъ."



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЗАЧЕЋЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Сампсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНДРЕЈА, ЈОВАНА, ПЕТРА и АНТОНИНА (АНТОНИЈА)

За царовања у Византији Василија Македонца[1] Африком владаше свирепи кнез агарјански Абрахим. Пошто заузе и поруши главни град Сицилије Сиракузу[2] Абрахим одведе у ропство старца Андреја и Јована, са двоје деце његове: Петром и Антонином (Антонијем). Ова два дечака он повери агарјанском учитељу, да их научи агарјанском језику и књигама. Када порастоше у зреле младиће, Абрахим их заволе због њихове мудрости и других врлина, па Антонина нарече својим сродником а Петра постави за главног дворјанина Но они тајно исповедаху хришћанску веру, али то не могаху сакрити од кнеза. Дознавши да тајно исповедају хришћанску веру, Абрахим се силно разљути и нареди одмах да им ноге метну у кладе и да их бију чворноватим моткама. Тако блажени Антонин доби четири стотине удараца, но он сав испребијан захваљиваше Богу. Затим га посадише на магарца, и свезавши га за самар конопцима, водише га кроз град бијући га и исмевајући га. Свети Антонин све то трпљаше с благодарношћу Богу. А светог Петра свукоше и голога дуго тукоше моткама по леђима и по стомаку. Онда оба мученика бацише у тамницу. После извесног времена кнез мучитељ их изведе из тамнице, метну на њих тешке балване, те им се и руке и ноге и све кости размрскаше, и силна крв истече, и све им се тело претвори у крваву кашу. Онда доведоше оца њиховог Јована; кнез га левом руком шчепа за врат, а десном му зари нож у грло, и он паде преко деце своје и испусти дух. Тада Абрахим нареди те наложише велику ватру и на њој спалише тела светих мученика.
Блаженог пак Андреја, који беше старац, Абрахим изведе преда се на суд. Но пошто блажени старац смело исповеди своју веру у Христа, Абрахим га баци у тамницу. Ту га је држао много година, мучећи га глађу и жеђу и голотињом. Најзад га изве де из тамнице, узјаха коња, па узевши копље јурну на мученика и зари му копље у груди. Но чувши где свети Андреј гласно узноси благодарност Богу, он му зари копље и у леђа. Сав крвав, блажени мученик паде на земљу; онда му одсекоше главу, и он предаде свету душу своју у руке Божје, узишавши на небо као победник.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ИРАИДЕ ДЕВИЦЕ

Света мученица Ираида беше из Египта, из места Ватана; отац јој се звао Петар. Када јој би дванаест година она узе на себе монашку схиму. Једном када с другим девојкама иђаше на извор да захвати воду, она угледа лађу која беше стала уз обалу, и на лађи мноштво девојака, жена, свештеника, ђакона и монаха, окованих од стране царског намесника Лукијана. Ираида се распита, и када дознаде да су они у оковима због исповедања вере у Господа Христа, душа јој се испуни храброшћу, и она се сама придружи окованим девојкама. Но старешина над окованим хришћанима саветоваше је да се држи овог живота и да не хрли добровољно у смрт пре времена са другим девојкама што су у оковима. Међутим, блажена Ираида не само не пристаде на његов савет, него и кад би изведена пред царског намесника, она иомеја богове његове. А кад намесник поче исмевати веру хришћанску, блажена Ираида му без икаквог страха пљуну у лице. Стога она би најпре стављена на многе жестоке муке, па јој најзад мачем одсекоше главу.[3] И тако она прими од Господа венац мучеништва.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ ПОЛИКСЕНИЈЕ

Света Поликсенија беше родом из Шпаније. Живела је у првом веку по Рођењу Христовом, у време светих апостола, и била њихова ученица. Од рођења и у младости она беше незнабошкиња. Заједно са својом старијом сестром Ксантипом,[4] супругом поглавара ове земље Прова, девојка Поликсенија чу за Божанско учење Христа Спаситеља од светог апостола Павла, приликом проповеди Еванђеља у Шпанији. Тада Ксантипа и Пров примише хришћанство, а Поликсенија остаде и надаље у незнабожачкој вери.
После тога Поликсенију задесише многе недаће. Пошто беше необично лепа, Поликсенија занесе својом лепотом једног непоштеног човека, који је насилно оте и одведе у Грчку. А л и Господ, милосрдни и свемоћни Заштитник незаштићених и невиних, сачува младу девојку неповређеном и не допусти да се остваре зле намере безбожног отмичара, већ све то обрати у корист по Поликсенију. Пловећи за Грчку, на једном броду Поликсенија чу проповед и другог великог ученика Христовог, светог апостола Петра. Веома наклоњена узвишеном Божанском учењу Христа Спаситеља, Поликсенија се, по доласку у Грчку, с потпуним поверењем обрати хришћанима за заштиту и покровитељство. Свети апостол Христов Филип, који у то време проповедаше тамо Еванђеље, нареди једној побожној породици да Поликсенију сакрије од злочиначког отмичара. Са великом муком и тешкоћама успеше ови благородни хришћани да сакрију Поликсенију у грчки град Патрас, где већина житеља већ беше обраћена у хришћанство проповеђу светог апостола Андреја Првозваног.
У Патрасу Поликсенија, већ припремљена благовешћу светих апостола Христових: Павла, Петра и Филипа, и толиким добрима која је доживела од хришћана, прими хришћанство са живом вером у Бржанственост учења Христа Спаситеља, и би крштена од самог светог апостола Андреја Првозваног. А ту Поликсенија би сведок славних чудеса која учини свети апостол Андреј. Она виде како овај већ престарели старац подноси тешка истјазавања и мучења, како претрпе крсну смрт зато што се није хтео одрећи Господа Христа и што се смело заузимао за хришћане.
Поверуј сам у Христа, - говораше свети апостол разјареном незнабошцу, управитељу града и области, када му овај прећаше смртном казном и захтеваше од њега да се одрекне Христа, поклони незнабожачким боговима и принесе им жртву. - Ја више тугујем, збораше даље свети апостол, због твоје пропасти неголи због страдања која ми предстоје; моја страдања трајаће дан два, а твоја мучења биће вечна. - Но зли управитељ, не обраћајући пажњу на кротку опомену светога Андреја, осуди апостола најпре на жестока мучења, па онда на крсну смрт. А да би смртне муке апостолове трајале дуже, мучитељ нареди не да апостола прикују него да га привежу на крсту.
Када апостола Божјег вођаху на место распећа, мноштво народа, са којим беше и млада Поликсенија, тискаше се око њега, громогласно вичући: Шта је сагрешио овај праведник, овај пријатељ Божји, те га воде на најсрамнију у нас казну, на коју се осуђују само најгори злочинци? - Међутим свети Андреј умириваше и саветоваше народ, и с радошћу иђаше на место мучења за исповедање Христа. Светог Андреја не напуштаху одани ученици његови, међу којима бејаше и Поликсенија, ни онда када га распеше и на крст обесише. Мноштво народа тискаше се близу невино распетог светог Андреја, негодујући против пресуде управитељеве и вичући све гласније и огорченије: Невино страда овај свети човек! - А кротки апостол се стараше да успокоји узрујане људе, и са крста их учаше речи Божјој, и говораше им: Људи који овде стојите, жене и децо, старци и младићи, робови и слободњаци! послушајте речи моје и не мислите више о таштини временског живота, него гледајте на мене где висим на крсту ради Христа и већ сам готов да оставим тело. Не треба да се плаше смрти они који јој се подвргавају за истину у овом свету: они достижу у блажени покој. Очистите себе, не заборављајте моје учење; од свег срца верујте у Оца и Сина и Светога Духа. Држите заповести Господа нашег Исуса Христа, па ћете се тиме показати достојни вечнога блаженства, које је Господ припремио онима који Га љубе.
Тако пролажаху дани и ноћи. Свети старац, и поред тешких мука, не престајаше поучавати народ. И ова кротка, али пуна живота и истинске љубави проповед са крста нарочито учини силан утисак на младу Поликсенију. За неколико дана и ноћи она доживе цео живот, и хришћанство се непоколебљиво утврди у њој. Међутим, дуго страдање светог Андреја толико појача роптање и негодовање народа, да гомила са виком опколи кућу управитеља Егеата, тражећи од управитеља да ослободи светог Андреја који већ три дана виси на крсту без хране. - Низашта страда овај кротки, свети и мирни човек, говораше народ. Ево већ трећи дан како он виси на крсту и не престаје учи ти нас добру и правди; њега треба скинути!
Егеат, уплашивши се немира, пристаде на жељу народа и сам пође на место казне да нареди да се у његовом присуству окине са крста свети Андреј. Угледавши га, Првозвани апостол рече: Зашто си дошао, Егеате? Ако си дошао да исповедиш веру у Господа Исуса Христа, онда ћеш несумњиво добити опроштај; а ако си дошао да ме одвежеш од овога дрвета, узалудна ти је сада брига око тога, јер се ја већ наслађујем гледањем Цара Небеског, већ се клањам Њему, већ стојим пред Њим! А л и док још има времена, побрини се о души својој и не спремај себи вечне муке.
Егеат нареди војницима да светог Андреја одвежу са крста, али свети апостол подиже очи к небу и узвикну: Не допусти, Господе, да ме скину са крста; даруј ми да пострадам за Тебе на начин, на какав си Ти изволео пострадати. Не дај да се поколебају они који су познали и заволели Тебе преко мога благовешћа; сачувај их и утврди у светој вери Твојој, да би и они прославили Тебе, истинитог Бога; прими и мене с миром!
И стварно, војници се узалуд стараху да се приближе распетоме, да би га одвезали са крста, - невидљива сила их задржаваше. Јарка светлост, силнија од сунчане, потпуно опколи светог Андреја и за читавих по сата скриваше га од присутних. А када ова светлост ишчезе, показа се да је свети апостол Андреј већ предао дух свој Богу, и само лице његово сијаше небеском светлошћу.
Као што васкрсење Господа Христа силно покрену свете апостоле на проповед Његовог Божанског учења, тако и кончина светог апостола Андреја плодотворно подејствова на свету Поликсенију. Примивши хришћанство од таквог стуба Цркве Христове какав је био свети апостол Андреј, однегована и учвршћена у Божанском вероучењу Спасовом под његовим руководством, света Поликсенија сама узажеле да проповеда Еванђеље Христа Господа. И када дознаде да свети апостол Онисим, који убрзо после смрти светог апостола Андреја беше дошао у Патрас, одлази у Шпанију ради проповеди Еванђеља, света Поликсенија радосно крену са њим на пут у своју отаџбину ради благовесничких подвига. Она је горела од жеље да обрати Христу своје сународнике, још непросвећене светлошћу Еванђеља. Вративши се у Шпанију са светим Онисимом и са својом другарицом Ревеком, заједно с њом крштеном, света Поликсенија се свом душом предаде ширењу хришћанства међу својим сународницима. Сестра њена Ксантипа се такође придружи њеним благовесничким трудовима. Постоји предање да су оне нарочито често проповедале Еванђеље у многољудном граду Толедо.
И тако, сав остали живот свој, скоро четрдесет година, света Поликсенија посвети овом великом подвигу, дајући онима који су поверовали у Христа пример побожног живота. Плод овог њеног апостолског служења би то, да врло многи незнабошци у Шпанији бише њоме обраћени Христу и утврђени у хришћанству.
Око 109. године по Христовом Рођењу света Поликсенија мирно сконча, сачувавши девственост до краја свог земаљског живота.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ КСАНТИПЕ

Рођена сестра свете Поликсеније; заједно се подвизавала с њом.[5]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛЕ ПАНТОПОЛА (ТРГОВЦА), Карпениског

Рођен од побожних и богољубивих родитеља у Карпенису у Тесалији, Никола доби хришћанско васпитање, у родитељском дому, и отац га даде у школу те он изучи књигу, нарочито Свето Писмо. Пошто му се отац пресели у Цариград, он и свога петнаестогодишњег сина Николу запосли у својој бакалници у којој се продавала сваковрсна роба. Отуда Никола и доби назив Сваштар, грчки: Пантопол тј ситни трговац, продавац, пиљар. Прекопута њихове радње бејаше берберница једнога Турчина, пријатеља Николиног оца. Тај берберин бејаше врло учен и знађаше агарјанске књиге. Николин отац, желећи да му син научи и турско писмо, уреди са берберином да његовом Николи даје часове из турског је зика. Веома бистар и вредан, Никола брзо напредоваше у томе. И тако лако и брзо изучи турско писмо, да се берберин дивљаше Николиним способностима. Зато и силно жељаше да на неки начин потурчи Николу. И у тој намери скова овакав план: позва неке своје пријатеље Турке јаничаре, и договори се с њима да они дођу код њега у одређени дан, у који ће Никола као лекцију из турског језика прочитати салавати, тојест исповедање муслиманске вере.
И заиста они тако урадише: у одређени дан дођоше код берберина; дође и Никола на час турског језика; берберин, који већ беше спремио исписан на хартији салавати, по обичају свом прво га сам прочита као лекцију, па даде Николи да и он то понови. Никола прочита салавати, не знајући да је то исповедање турске вере. Никола заврши читање, присутни Турци на миг берберинов повикаше: Никола, ти си постао Турчин, пошто си прочитао салавати. - Запањен тиме, Никола одговори: Хришћанин сам а не Турчин. Сваку пак лекцију коју ми учитељ задаје ја сам дужан прочитати.
Међутим Турци дохватише Николу и силом одвукоше код кајмакама, везирова заменика. И оптужише га кајмакаму, говорећи: Ефендија, овај младић пред нама сатвори салавати. Ако хоћеш доказа, ево ти хартије на којој је исписан салавати и са које га је он прочитао. И сада ми велимо да је он Турчин, а он исмева нашу веру. - Кајмакам на то рече: Никола, ти си прочитао салавати, значи постао си Турчин. - Никола без икаквог страха одговори громко судији: Данас ми учитељ као лекцију даде ову исписану хартију и рече ми да је прочитам, а ја ни знао нисам шта је то салавати; сматрао сам да чим ми то учитељ даје, ја сам дужан прочитати. - Кајмакам онда рече: Пошто си, Никола, прочитао салавати, треба да постанеш Турчин; и ја ћу ти дати велики положај, учинићу те богатим, обасућу те почастима, прославићу те широм целе царевине. - Никола одговори: Ја сам хришћанин, и верујем да је Христос истинити Бог; а положај, богатство и почасти које ми нудиш, нису ми потребни. Ја се Христа мог одрећи нећу; за име Његово умрећу; потурчити се нећу.
Кајмакам нареди те Николи везаше руке наопако и привезаше га за један стуб, па му кајмакам рече: Никола, видиш ли шта ћемо сада с тобом радити; боље ти је потурчи се. - Светитељ му одговори: Властодржац си, чини шта хоћеш; ја сам хришћанин; закон не допушта да ви некога силом потурчите. - Тада кајмакам нареди да Николу повале на земљу и бију, мислећи да га на тај начин примора да прими муслиманску веру. Но блажени викну на сав глас: Што ме бијете? Хришћанин сам; верујем да је Христос мој истинити Бог; макар ми цело тело исецкали на ситне комадиће, ја се Христа одрећи нећу; Њега верујем, Њега обожавам, Њега имам за помоћника; Он невидљиво стоји поред мене и крепи ме.
Када кајмакам виде да ни батине ништа не помажу, он нареди да мученика баце у тамницу за убице, издавши заповест тамничарима да му не дају ни хлеба ни воде. И тако свети мученик проведе у тамници шездесет пет дана, па поново би изведен пред кајмакама, сав радостан и весео као да је био на некој гозби. Кајмакам му запрети смрћу, ако се не предомисли и не прими муслиманску веру. У одговор на то храбри мученик на сав глас неустрашиво повика: Хришћанин сам, Христа верујем, Христа се не одричем, па макар ме на хиљаде мука ставили!
Кајмакам нареди да мученика опет вргну у тамницу, и да га тамо често моткама бију. И док свети мученик тамноваше, немилосрдно бијен и мучен, к њему дође врло богат Турчин, и понуди му своју ћерку за жену и радњу препуну скупоцене робе, само ако се потурчи. Но ову понуду богомудри мученик сматраше за прашину, за сенку, за паучину. И рече Турчину: Ја у срцу свом имам тајно богатство - веру Христа мог, који ми је спремио на небу дивно насеље, славу неувенљиву, радост бесмртну, насладу неисказану, почаст ненадмашну, царство непролазно. То је Господ обећао онима који Га љубе, да би вечито царовали с Њим. Чувши овакав одговор, Турчин отиде празан.
Потом по наредби кајмакама свети мученик би опет изведен из тамнице пред судију. Угледавши блаженог младића чије лице сво блисташе, судија му стаде говорити благо и умиљато: Чуј ме, младићу: ако не желиш да пре времена изгубиш живот, пређи у нашу веру, и онда ћеш познати сву њену благодет и лепоту, јер сада си млад, па не можеш да схватиш истину. - А мученик на то опет кликну: Хришћанин сам, и желим да умрем хришћанин. Што оклевате? што дангубите? Једну милост тражим од вас: да ме што пре предате на смрт.
Када то чу, судија се коначно убеди да је мученик непоколебљив у својој хришћанској вери, па донесе одлуку да се мученику одсече глава. Џелати онда узеше мученика и поведоше на губилиште. И сви гледаху велико чудо: лице светог мученика блисташе од неке унутрашње радости духовне, као некада лице светог првомученика Стефана. И стварно је изгледало као да мученик иде на свадбу а не на смрт. Свим срцем он хиташе на смрт за Христа, као што жедан јелен хита на поток. Јер силан огањ љубави Христове пламћаше у његовом срцу, те он заједно са светим апостолом Павлом кликташе: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? (Рм. 8, 35). Када стигоше на губилиште, мученик клече и испружи главу, и док се мољаше џелат му одсече блажену главу, и он доби венац мучеништва. А света и чиста и беспрекорна душа његова узиђе на небеса сва блистајући небеском светлошћу, сва зрачећи сунчаном радошћу, да тамо вечито блаженствује са светим Анђелима и Мученицима у пресјајној светлости Пресвете Тројице. Божанска пак благодат остаде у његовом светом и чесном телу: јер сви посматраху сасвим јасно где божанска светлост силази на њега с неба у току три читавих ноћи и обасјава га, те оно цело сијаше и зрачаше. Томе се хришћани много радоваху, а Агарјани јадоваху. И неки од хришћана одоше к судији, дадоше му доста сребра, те им дозволи и они узеше свете мученикове мошти и сахранише их чесно у манастиру Пресвете Богородице на Халки. И биваху, и непрекидно све до сада бивају чудеса и дају се исцељења од светих моштију светог мученика свима који им прибегавају са вером у име Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.[6]

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА

Новомученик Христов Јован беше родом из места Коница у Албанији. Рођен као муслиман од муслиманских родитеља. Отац му је био шеик, старешина међу дервишима. Но доцније, видећи чудесну силу вере хришћанске на разним местима и у разним случајевима, он се крсти и доби име Јован. За то буде тужен и изведен пред турски суд. Намучен за веру Христову од Турака у Етолији и посечен после мука 1814. године. Пред смрт узвикну: "Помјани мја Господи во царствији твојем". По погубљењу, тело му са светом главом би бачено у поток, одакле га узеше хришћани и чесно сахранише. (Страдање његово описа Георгије Јатридис из Карпениса).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Василије I Македонац царовао од 867. до
2. То је било 868. године.
3. Света Ираида пострада око 308. године.
4. Спомен преподобне Ксантипе празнује се овог истог дана.
5. Видети о њој под данашњим даном: Житије преподобне Поликсеније
6. Свети новомученик Никола пострада у Цариграду 1672. године. Служба му је штампана у Венецији 1796. г. и Атини 1923. г.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја охридског и жичког

1. Свешт. муч. Фока еп. Синопски. Од младости подвизавао се у свим хришћанским добродетељима. Као епископ у своме месту рођења, у граду Синопу, на обали Црнога Мора, примером и речима божанским утврдио правоверне у вери, и обратио у веру праву многе идолопоклонике. Окамењени незнабошци беху испуњени гневом на Фоку светога. И Господ предочи Фоки мученичку кончину кроз једну визију. На име: виде Фока голуба светла како слети с неба носећи у устима својим красан венац од цвећа, и како спусти венац на главу његову. И чу Фока глас од голуба: „чаша твоја напуни се, и треба да је испијеш!" Из те визије сазнаде угодник Божји, да му треба ускоро за Христа пострадати. И не устраши се, него с благодарношћу Богу припремаше се за муке. Ускоро после тога неки кнез Африкан узе Фоку на истјазање, наложи на њега љуте муке; све му тело испребија и израњави, па после тамновања баци га у кључалу воду, у којој овај храбри Христов војник сконча земни живот и пресели се у радост Господа свога. Пострада у време цара Трајана.

2. Св. пророк Јона. Живео на преко 800 година пре Христа. У његовом животопису вели се, да је он био син оне удовице у Сарепти Сидонској, кога пророк Илија васкрсе из мртвих. Својим тридневним пребивањем у утроби кита св. Јона предображавао је тридневно пребивање Христа у гробу, а његово спасење из утробе кита – васкрсење Господа из мртвих. Остало све о овом дивном пророку треба прочитати у књизи пророка Јоне.

3. Св. муч. Фока Баштован. Земљак свештеномученика Фоке. У Синопу близу Црнога Мора имао Фока башту, коју је сам обрађивао. Плодовима своје баште он је гостио све мимопролазнике не пропуштајући да им и душу угости словом Божјим. Но чу за њега кнез мучитељ хришћана и посла војнике да га убију. Фока угости војнике тако срдачно, да се они устезаху да га убију. Но по његовој молби они извршише заповест и одсекоше му главу. На томе месту, а на његовим чудотворним моштима ускоро је подигнут храм његовог имена. Светог Фоку нарочито морнари поштују, и призивају у помоћ сви путници на мору. Пострада 320. год.

4. Преп. Козма Зографски. Пореклом од племићске фамилије бугарске. Кад су га родитељи хтели оженити, побегне у Св. Гору. Отшелник и чудотворац. Подвизавао се у пештери близу ман. Зографа. У више махова јавила му се св. Богородица. Највећи Зографски подвижник и чудотворац. Страшна келија, у којој се Козма ћутке подвизавао и борио с демонима, постоји и данас северо–западно од ман. Зографа. Видовито гледао духом и описивао догађаје у даљини времена и простора. Скончао у старости, 22. сеп. 1323. год. и после многотрудног живота преселио се у радост Господа свога.

5. Св. Петар Милостиви. Угодник Божји из VI века.

6. Св. Јона презвитер. Отац св. Теофана, писца канона и св. Теодора Начертаног. Чудотворац. Скончао у ман. Св. Саве Освештаног у IX столећу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ФОКЕ ЧУДОТВОРЦА, епископа Синопског

У граду Синопу[1] живљаше неки човек Памфил са својом женом Маријом. Они добише сина, овог блаженог Фоку. Фока се од ране младости удостоји благодати Светога Духа, те изгоњаше бесове из људи и исцељиваше недуге. А када постаде зрео човек, Фока би због врлинског живота свог изабран за епископа у свом родном граду. Као епископ он ревносно пасаше своје словесне овце речју и делом, и свом ранијем врлинском животу додаде нове велике подвиге; и сви, видећи његова добра дела, прослављаху Оца Небеског. Он многе људе избави од заблуде, многе незнабошце одврати од идолопоклонства и приведе к познању Јединога Бога. А када Господ намисли да верног слугу Свог удостоји мученичког венца, Он му предочи то кроз следеће виђење: с висине долете голуб држећи у кљуну венац од цвећа; тај венац он положи на главу блаженога Фоке и проговори људским гласом, говорећи: "Чаша твоја се већ напуни, треба да је испијеш!"
Из овог виђења свети Фока сазнаде да му предстоји пострадати за Христа. Ми пак из тога сазнајемо, да он беше велики угодник пред Богом, јер се удостоји још у телу увенчан бити с неба. Тако преблаги Бог љуби Своје угоднике, достојава их славе и части, и ставља венце на главе њихове. Својом душевном и телесном чистотом свети Фока бејаше прави женик небески: желећи да се венча с њим, небо стави венац на њега; но тај венац беше предзнак бољега венца у Спасовим дворима, којим је имао бити овенчан на сву вечност и веселити се на Јагњетовој свадби.
После овог славног знамења Фока би, за царовања Трајанова,[2] узет на мучење од стране кнеза Африкана. Овај властодржац дуго примораваше светитеља да принесе жртву идолима, али светитељ жељаше да себе сама принесе на жртву Богу. И пошто не послуша кнеза, нити одаде делу руку људских ону част која приличи Јединоме Богу који седи на херувимима, кнез нареди да светитеља вежу за дрво и муче. Сво тело његово би покривено ранама и кидано: као што птице грабљивице, када су гладне, нападају на леш и чупају га једући, тако мучитељи чупаху чисто тело Христова страдалца. Но све то свети Фока јуначки претрпе, и чу глас са висине који га крепљаше; и тако он, Христом који га крепљаше, победи муке, страдајући као у туђем телу. Он не штеђаше своје тело исповедајући Онога који не поштеде душу Своју него је за нас положи на крсту; и ово страдање за пострадалог нас ради Христа Господа он сматраше као рајско освежење. Јер за верног слугу Господњег, шта би било тешко претрпети из љубави према Господу свом! Када би пак из целога света били сабрани на њега сви мучитељи и све муке, он би и онда био готов да све претрпи за милог Господа свог, кличући заједно са пророком Давидом: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје! (Пс. 107, 2). Затим га мучитељи положише на страховито усијан тигањ, али се тигањ тог часа охлади, јер срце светитељево гораше љубављу к Богу, и овај духовни огањ победи силу вештаственог огња. И у свима мучењима, на која га они могаху стављати, свети Фока се показа победитељ: јер се око њега јављаше војска анђелска и неисказана светлост божанска. У тамницама њега обасјаваше светлост небеска, у оковима он се весељаше надом на небеску слободу, у невољама њега утешаваху анђели, у ранама њега укрепљаваше Господ Исус. Најзад, после многих и разноврсних мучења, њега бацише у кључалу воду, где он, молећи се, предаде дух свој у руке Божје,[3] и би овенчан венцем победничким. Свето пак тело његово верни погребоше чесно, и на његовом гробу збиваху се многа чудеса.[4]

ЖИВОТ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФОКЕ БАШТОВАНА

У том истом граду Синопу, само у друго време, живљаше други Фока. Он уреди себи башту близу мора у њој гајаше разно поврће, од чије продаје себе издржаваше и сиромахе храњаше. Део пак свога поврћа он меташе поред пута да узимају пролазници, јер бејаше веома човекољубив, и више неговаше духовну башту у својој души него ли ону вештаствену, расађујући и негујући чисте мисли и доносећи плодове врлине. Због тога се света душа његова могла назвати баштом Светога Духа. Као што се вели у Светом Писму: Ти си врт затворен, сестро моја, врт многоплодан (Песма над песм. 4, 12); плод духовни је љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милосрђе, вера, кротост уздржање (Гал. 5, 22-23).
Блажени Фока беше тако ограђен врлинама, да стародревни лупеж - ђаво, који у рајској башти покраде праматер нашу, не могаше покрасти врлине светога Фоке, који са страхом грађаше своје спасење, слушајући речи светог апостола: Будите трезни и стражите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Петр. 5, 8). Док се светитељ тако подвизаваше, пронесе се међу људима глас о његовом врлинском животу. Јер врлина, горећи као свећа, не може се сакрити, него и у тамној ноћи сија издалека; тако и свети Фока, као усред таме, сијаше својом побожношћу усред таме рода неверног и поквареног, приводећи многе к познању светлости Глас о светом Фоки дође и до незнабожног кнеза те земље: јер кнез би извештен да Фока не само сам верује у Распетога него и друге обраћа к Њему. Тада кнез посла своје слуге да убију слугу Христовог. Слуге одмах кренуше и тражаху Фоку, да би га предали на смрт. А сам Фока их срете и упита: Кога тражите?- Они одговорише: Тражимо Фоку. - На то им Фока рече:Свратите код мене, господо моја, и ја ћу вам испричати о њему.
Са тим речима он их уведе у свој дом и добро их угости, јер тако треба поступати са непријатељима својим, сагласно речима Светога Писма: Ако је гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га (Прич. Сол. 25, 22). А када се слуге добро заложише вином, Фока их упита: Због чега тражите тог човека? - Они му онда поверише тајну, говорећи: Тражимо га да га ставимо на муке, јер кнез нас посла да га убијемо зато што не поштује богове наше него се клања Распетоме. - Фока им на то рече: Молим вас, господо моја, сачекајте до сванућа у дому мом једући и пијући, па ћу вам га сутра ја предати: јер га нико тако не познаје као ја. Он станује недалеко одавде; а сада је отишао некуда, али ће се убрзо вратити, и ја ћу вам га сутра предати у руке.
Слуге пристадоше, и стадоше пировати у дому самога Фоке кога тражаху. А свети Фока за то време ископа себи гроб у својој башти, припреми све што му треба за погреб, раздаде сиромасима све што имађаше, и сву ту ноћ проведе у молитви спремајући се за смрт. Када свану, слуге послане од кнеза устадоше и упиташе га: Је ли ту Фока кога си нам обећао предати у руке?
- Светитељ им радосно одговори: Ту је, господо моја! радите сњим што хоћете. - Слуге га онда упиташе: А где је он? - Блажени им одговори: Ја сам Фока кога ви тражите да убијете. Ја сам слуга Исуса Христа; ја одбацујем ваше одвратне богове;уморите ме.
Чувши то посланици се удивише и постидеше, и не хтеше да руке своје окрваве крвљу тако доброг човека, који их тако радосно прими и угости. И желећи да отиду они рекоше блаженом Фоки: Ми ћемо казати кнезу да смо свуда тражили Фоку, али га не нађосмо. - А Фока им се клањаше и ноге им грљаше, молећи их да изврше што им је наређено. И говораше им: Ничим ме ви не можете тако наградити за указано вам гостопримство, него да ме раздрешите од окова тела и пошаљете ка жуђеном Христу.
Тако свети Фока жуђаше да се разреши од тела и да са Христом живи. Тако свесрдно жељаше он да крв своју пролије за Христа Господа. Тако велику љубав он имађаше к Богу, да говораше: Боља ми је милост Твоја од живота овог временог (ср. Пс. 62, 9).
И тако умоливши слуге, он прими венац мученички: слуге му одсекоше главу, и он пређе из земаљске баште у небеску.[5] Свете пак мошти његове бише погребене у гробу који он сам беше спремио. Доцније, када у тим крајевима засија побожност, над гробом светог мученика би подигнута црква у име његово. И многи верни црпаху благодат од светих моштију Христова страдалца: једни добијаху исцељење од болести, други - утеху у жалости, трећи - помоћ у невољама; добијаху молитвама светог мученика Фоке. Не само у граду Синапу, него и по целој васељени, на копну и на мору, свима који с вером призивају име његово и поверавају себе његовим молитвама, свети мученик се показивао велики добротвор у невољама и брзи помоћник. Због тога код оних што морем плове беше обичај да светог Фоку призивају у помоћ; јер много пута он им се јављао јасно: некад ноћу, када се припремала бура, он је будио заспалог на крми крманоша; некада су га виђали где сам разапиње једра; некада су га примећивали где стоји на кљуну лађе; некада је виђан како иде по мору. И слављаше се име светога Фоке на многим лађама које пловљаху по Црном Мору, и по Јадранском, и по океану; уместо обичних песама својих морнари стадоше певати похвалне песме у част светог Фоке, тако да име његово сваки час беше у устима људи који пословима својим путоваху по морима. Но они спомињаху светог Фоку не само у невољама него и у радостима. У њих бејаше овакав обичај: када сеђаху за трпезом или на каквој гозби, они одвајаху део хране или пића у част светог Фоке. Неко од оних за трпезом куповао је тај део, и новац од тога остављан у нарочиту касицу. Радећи тако сваки дан: данас је тај део куповао један, сутра други, прекосутра трећи, и тако редом сви, од првог до последњег. А када би негде пристали уз обалу и излазили на копно, они су тај новац раздавали убогима, болеснима, сиротама и путницима.
Овај обичај одржаван је много година, све док непријатељи светога Крста, по попуштењу Божјем због грехова наших, не заузеше све ове земље; они силно угњетаваху свету веру и смањише број хришћана.[6] Међутим свети Фока, општи заштитник свију, не престаје и сада помагати онима који плове по мору овог краткотрајног живота, упућујући нас к небеском пристаништу својим топлим молитвама за нас Богу. Нека се молитвама овог мученика Христовог избавимо и ми од сваког потопљења, непогоде и буре, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ЈОНЕ

Свети пророк Јона беше син Аматијев, из града Гатефера (4 Цар 14, 25). Мајка његова бејаше, по предању она Сарептска удовица која у време глади прехрани пророка Илију, или тачније: она би храњена пророком, јер доласком пророковим у њену кућу брашно се из зделе њене не потроши нити нестаде уља у крчагу докле Господ не пусти дажд на земљу (3 Цар. 17, 14-16). Међутим Јона, тада још дало дете, разболе се и умре. Тада удовица рече Илији: Шта сам ти урадила, човече Божји? Јеси ли дошао к мени да споменеш грехе моје и да ми умориш сина? А он јој рече: Дај ми сина свога. И узевши дете из наручја њезина Илија га однесе у горњу собу, где он живљаше, и положи га на постељу своју. И завапи Илија ка Господу и рече: Авај мени, Господе Боже мој! зар Ти хоћеш и ову удовицу код које сам гост да уцвелиш уморивши јој сина? И дунувши трипут на дете он се помоли Господу говорећи: Господе Боже мој, нека се поврати у дете душа његова. Господ услиши молитву светог пророка Свог, те се поврати у дете душа његова и оно васкрсе (3 Цар. 17, 17-22).
Када одрасте, Јона живљаше врлинским животом беспрекорно ходећи по свима заповестима Господњим. Он толико угоди Богу, да се ускоро удостоји пророчкога дара и пророкова о страдањима Господњим, о опустелости Јерусалима, и о крају света. Када, говораше он, чујете камен како вапије танким и тужним гласом, и дрво како говори к Богу, тада ће се приближити спасење и сви ће народи поћи у Јерусалим на поклоњење Господу; а Јерусалим ће спопасти мрзост опустошења; и тада ће наступити крај свему што живи.
Добивши од Бога дар пророштва, Јона ступи на пророчку службу. И једном дође реч Господња Јони говорећи: Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповедај у њему, јер зла његова изиђоше до меке (Јон. 1, 2). А л и Јона не изврши наређење Божје. Он мишљаше да Ниневљани неће поверовати његовим речима, па ће га ставити на муке. Тако уплашен, он уста да бежи у Тарсис, желећи се сакрити од лица Господња. Али, нико се не може сакрити од Господа, јер Господња је земља и све што је у њој (Пс. 23, 2). Ко се може сакрити од Онога који је свуда и све испуњава?
Бежећи Јона дође у Јопу ту нађе лађу која иђаше у Тарсис, и плативши возарину уђе у њу и крену на далек пут. Али Господ, желећи уразумити и охрабрити слугу Свога, подиже велик ветар на мору, и наста велика бура. Силни таласи титраху се лађом, и она беше у опасности да се разбије. Уплашени, лађари иризиваху сваки свога бога, и бацаху што беше у лађи у море да би била лакша. Једино Јона беше сишао на дно лађе, и легав спаваше тврдо. А крманош дође к Јони, и нашавши где спава усред такве опасности, разбуди га и рече му: Што ти спаваш? зар не видиш у каквој смо опасности? устани, призивај Бога свог, не би ли нас се опоменуо да не погинемо. - Међутим бура не престајаше, и опасност од ње. Онда лађари рекоше један другоме: Хајде да бацимо коцку да видимо због кога нас снађе ово зло. - И бацише коцку, и паде коцка на Јону. Тада га они упиташе: Кажи нам зашто нас постиже ово зло? каквог си занимања? одакле идеш? из које си земље? и од кога си народа? - Јона одговори: Јеврејин сам, и поштујем Господа Бога небескога, који је створио море и суху земљу; но сагрешивши пред Њим уплаших се, и ево бежим од лица Његова. - Чувши то, они се врло уплашише и рекоше му: Шта да чинимо с тобом, да би се море стишало? - Јер бура на мору биваше све већа. А Јона им рече: Узмите ме и баците у море, и море ће се стишати, јер видим да је због мене дошла на вас ова велика бура. - Морнари узеше Јону и бацише га у море, и преста бура на мору. Тада све људе на лађи обузе велики страх од Господа, и принесоше жртву Господу и узнесоше Му молитве (Јон. 1, 3-16).
Међутим пророка Јону, по заповести Господњој, прогута кит; и проведе Јона у трбуху кита три дана и три ноћи. Налазећи се жив у трбуху кита, али у смртној невољи и опасности, Јона се покаја, и завапи ка Господу из утробе кита као из гроба, молећи се Господу и кајући се за грех свој и обећавајући да ће извршити заповест Господњу. Милосрдни Господ услиши молитву Јонину, и заповеди киту, те избљува Јону на земљу (Јон. 2, 1-11). Обревши се на земљи, и угледавши светлост дана и небо и земљу и море, Јона узнесе свесрдну благодарност Богу што га избави од смрти.
После тога дође реч Господња Јони други пут, говорећи: Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповедај му оно што сам ти већ наредио. - И уста Јона, и отиде у Ниневију; а Ниневија беше град врло велик, три дана хода.[7] И поче Јона ићи по граду један дан хода, и проповедајући говораше: Јоште четрдесет дана, па ће Ниневија пропасти. - Ниневљани повероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у кострет сви од највећега до најмањега. Проповед Јонина дође и до самог цара Ниневијског; и он устаде са свога престола, скиде са себе своје царско одело, обуче се у кострет и седе у пепео. И онда нареди цар да се по целој Ниневији објави ова заповест његова и кнезова његових: људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу на да пију воде; него и људи и стока да се покрију костретима, и да призивају Бога јако, и да се сваки врати са свог пута злог и од неправде. - Бог, видевши обраћење и покајање Ниневљана, како се вратише са злога пута свог, смилова се на њих, и не наведе на њих зла којима им је претио преко Свог пророка, него поступи са њима по неисказаној милости Својој (Јн. 3, 1-10).
Међутим Јона, пошто изврши заповест Господњу, изиђе из града, и попевши се на гору са источне стране града, начини онде себи колибу, и сеђаше под њом у хладу да види шта ће бити од града. Но видевши да се граду ништа не догоди, он се веома ожалости, па у молитви рече Богу: О, Господе! не рекох ли ја то кад још бејах у својој земљи? Зато и похитах да побегнем у Тарсис, јер сам знао да си Ти милостив и жалостив, дуготрпељив и многомилостив. И сада Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље умрети него живети (Јон. 4, 2-3).
А Господ Бог заповеди, те ноћу узрасте тиква над Јоном да му буде сен над главом, да га штити од жеге сунчане. И Јона се обрадова тикви веома, и одмори се под њом дању. Наредне пак ноћи нареди Бог црву, те дође сутрадан у зору и подгризе тикву, и она увену. И кад ограну сунце и стаде јако жећи Јону по глави, Јона клону духом и пожеле да умре, говорећи: Боље ми је умрети него живети. - А Господ рече Јони: Теби је толико жао тикве, око које се ниси трудио, нити си је одгајио, него једну ноћ узрасте а другу ноћ пропаде. А зар мени да не буде жао Ниневије, великога града, у ком има више од сто двадесет тисућа људи, који се обратише к мени и покајаше, и много стоке? (Јон. 4, 6-11).
Пошто прође четрдесет дана и Ниневија не пропаде, Ниневљани видеше у томе знак милости Божје и опроштаја, изађоше из града к пророку Јони и дадоше му даре за храм Јерусалимски, као благодарност за спасење. Праћен благодарношћу Ниневљана што их благовремено уразуми и приведе покајању, Јона с миром отпутова из Ниневије у своју постојбину. Пошто поживе ту дуго богоугодним животом, свети пророк Јона мирно сконча и би погребен у свом родном граду.[8] Сада пак, предстојећи на небесима Христу Богу, наслађује се гледањем лица Његова и слави Га са пророцима и апостолима и са свима светима вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПЕТРА, бившег цариника

У Африци живљаше један веома немилосрдан цариник по имену Петар. Он се никада не сажали на сиромаха, нити помишљаше на смрт, нити хођаше к црквама Божјим, и одвраћаше уши своје од оних што прошаху милостињу. Али благи и човекољубиви Бог не жели смрт грешницима него се брине око спасења свих, и свакога спасава Својим неисказаним промислом. Он и са овим Петром поступи по доброти Својој и спасе га на следећи начин.
Једном просјаци и божјаци седећи на улици стадоше хвалити милостиве људе и Бога за њих молити, а немилостиве корити. Разговарајући тако они поведоше реч и о овоме Петру, и причаху како је он страшно немилостив. И питаху један другог, да ли је ико икада добио какву милостињу из куће Петрове. Но пошто се испостави да нико никада ништа није добио од њега, један просјак устаде и рече: Шта ћете ми дати ако ја сада одем и испросим од њега милостињу? Просјаци се договорише и скупише између себе залог, а овај онда отиде и стаде пред капијом Петрове куће. Ускоро Петар изађе, носећи на магарцу товар хлебова за кнеза. Просјак му се поклони и стаде громко просити милостињу. А Петар, не нашавши камен, дохвати један хлеб, баци га и удари просјака у лице, па продужи својим путем. Просјак подиже хлеб, оде к својој дружини и рече: Из самих руку Петрових ја добих овај хлеб. При томе просјак захвали Богу што је Петар цариник милостив.
Два дана после тога Петар се тешко разболе, и чак беше близу смрти. И гле, он имаде виђење: виде себе истјазавана на неком суду, и на теразије стављају његова дела. Са једне стране теразија стајаху црни страховито смрдљиви и ружни зли дуси, а с друге стране теразија бејаху веома светли и милолики људи. Зли дуси донесоше сва зла дела која Петар цариник беше починио у току целог свог живота од младости, и стављаху их на теразије; а лучезарни људи не нађоше ниједно добро дело Петрово које би ставили на другу страну теразија, и стајаху тужни, и у недоумици говораху међу собом: "Ми немамо ништа да ставимо на теразије". Тада један од њих рече: "Стварно, ми немамо ништа да ставимо сем једног хлеба, који он пре два дана даде Христу, и против своје воље". И они метнуше тај хлеб на другу страну теразија, и он претегну теразије на своју страну. Тада милолики људи они рекоше царинику: "Иди, убоги Петре, и додај овоме хлебу, да те тамнолики ђаволи не би узели и одвели у муку вечну".
Дошавши себи, Петар стаде размишљати о свом виђењу, и разуме да оно што он виде није привид него истина: јер се опомену свих грехова својих, чак и оних које беше већ заборавио, а које виде где их ђаволи стављаху на теразије. И задивљени Петар рече у себи: Када један хлеб који бацих просјаку у лице, толико ми поможе, да ме ђаволи не могоше узети, колико тек обилна милостиња, чињена са вером и усрђем, помаже онима који нецицијашки раздају своје богатство убогима.
И од тог времена Петар постаде у највећој мери милостив, тако да не хте поштедети ни самога себе. Једном он иђаше у своју царинарницу; на путу га срете неки власник лађе наг, пошто беше потпуно осиромашио због потопљења лађе. Припавши к ногама Петровим овај га човек мољаше да му да одело да покрије наготу тела свог. Петар скиде са себе дивну и скупоцену горњу одећу и даде му је; али овај, стидећи се да иде у таквој одећи, даде је једном трговцу да је прода. Петар пак, враћајући се из своје царинарнице, случајно угледа где је та одећа изложена на тргу за продају. То га силно ожалости; и он дошавши кући не хте ништа да окуси, него се затвори у својој соби, и стаде плакати и ридати говорећи: Бог не прими моју милостињу; ја нисам достојан да ме се убоги сећа. - Тако тугујући и уздишући он заспа мал.о; и гле, он виде неког благоликог човека који сијаше јаче од сунца; на глави му беше крст, и одевен беше у ону одећу коју Петар даде осиротелом власнику лађе; и тај човек упита Петра: "Што тугујеш и плачеш, брате Петре?" Он му одговори: "Како да не плачем, Господе мој, када ја дајем убогима од онога што си Ти мени дао, а они то продају на тржиштима". Тада му Појављени рече: "Познајеш ли ову одећу коју ја носим?" Петар одговори: "Да, Господе, познајем; то је она моја одећа којом оденух нагога". Појављени му рече: "Онда престани туговати, јер одећу коју ти даде сиромаху примих ја и носим је, као што видиш; хвалим твоје добро дело, јер си оденуо мене који пропадам од зиме".
Пробудивши се из сна, цариник се удиви и стаде величати убоге, и рече у себи: "Када су убоги - Христос, тако ми Господа, нећу умрети док не постанем један од њих". И одмах раздаде све своје имање сиромасима, и робовима даде слободу, оставивши само једнога од њих; овоме он рече: Хоћу да теби откријем тајну; ти је чувај, и слушај ме; јер ако не будеш чувао тајну и не слушаш ме, знај, продаћу те незнабошцима. - Слуга му одговори: Господару, све што ми наредиш, ја сам дужан урадити. - Тада му Петар рече: Хајдемо у Свети Град да се поклонимо животворном гробу Господњем, и тамо ме продај некоме од хришћана, а новац који добијеш за мене дај убогима, па си после тога и сам слободан човек.
Роб се удиви овако чудноватом потхвату свога господара, не хте га послушати, и рече му: Ићи с тобом у Свети Град ја сам дужан, јер сам твој роб; али да продам тебе, господара свог, то не могу, нити ћу икада то учинити. - На то му Петар рече: Ако ти не продаш мене, онда ћу ја продати тебе незнабошцима, као што малочас рекох.
И они отпутоваше у Јерусалим. Поклонивши се светим местима, Петар поново рече своме робу: Продај ме; а ако ти не продаш мене, онда ћу ја продати тебе варварима у тешко ропство. - Видећи непоколебљиву намеру свога господара, роб га и против своје воље послуша. Сревши једног свог познаника по имену Зоил, човека богобојажљива, кујунџију по занату, роб му рече: Послушај ме, брате Зоиле, купи од мене доброг роба. - Кујунџија му одговори: Брате, веруј ми: осиромашио сам и немам чиме да га купим. - Тада му роб предложи: Позајми новац од некога, па га купи, јер је он врло добар, и Бог ће те благословити због њега.
Поверовавши његовим речима, Зоил узе од једног пријатеља свог тридесет златника, и за тај новац купи Петра од његовог роба, не знајући да је Петар уствари господар тога роба. Узевши новац за свога господара, роб отпутова у Цариград, и не говорећи никоме шта је урадио, он тај новац раздаде убогима. А Петар од тога доба као роб служаше код Зоила радећи послове на које није био навикао: некад је радио у кујни, некад је носио ђубре из куће Зоилове, некад је копао у винограду; оваквим и другим тешким пословима он мучаше своје тело, смиравајући се неизмерно. Зоил пак, видећи како дом његов би благословен због Петра као некада дом Пентефријев због Јосифа, и како се његово богатство увећа, заволе Петра, и у исто време беше га стид гледајући неизмерну смиреност Петрову. Једном он рече Петру: Брате Петре, ја хоћу да ти дам слободу, и да те убудуће имам као брата. - А л и Петар не хте да буде слободан, него више вољаше да му служи у својству роба. Често се могло видети како га други робови исмевају, понекад чак и бију и на све могуће начине вређају, а он све то трпи смирено и ћутке. Једне пак ноћи Петар виде у сну оног лучезарног Човека који му се некада беше јавио у Африци у његовој одећи; сада пак тај Човек држаше у руци тридесет златника и рече му: "Не тугуј, брате Петре, јер ја примих новце за које си ти продао себе; претрпи неко време, док те не препознају".
Након неког времена допутоваше из Африке неке кујунџије да се поклоне светим местима. Господар Петров Зоил позва их кући својој на обед. За време обеда гости почеше разазнавати Петра, и говораху један другоме: Како овај човек личи на Петра цариника! - Чувши овај њихов разговор Петар стаде заклањати лице своје од њих, да га не би сасвим познали. Ипак га они јасно познаше и стадоше говорити домаћину Зоилу: Хоћемо, Зоиле, да ти кажемо једну ствар: знаш ли ти да код тебе у дому твом служи велики човек - Петар? Заиста је ово Петар, који у Африци беше врло виђен властелин и имађаше много робова својих, али он неочекивано пусти на слободу све своје робове, а сам се некуда изгуби. Кнеза то веома ожалости и он жали што нас Петар остави. Због тога ми бисмо желели да Петра узмемо са собом. - А Петар који таман беше пред вратима носећи на послужавнику неко јело, чу ове речи њихове, спусти на земљу послужавник са јелом, па отрча капији са жељом да побегне. На капији пак бејаше вратар, глувонем од рођења, који је само по извесним знацима отварао и затварао капију. Журећи да што пре изађе, угодник Божји Петар рече глувонемом вратару: Теби говорим именом Господа нашег Исуса Христа, брзо ми отвори капију. - На то глувонеми проговори и рече: Добро, господине, одмах ћу отворити.
И заиста, он одмах отвори капију, и Петар хитно изиђе. А вратар, бивши глувонеми, оде к своме господару Зоилу и у присуству свих стаде говорити; и сви се на дому удивише када га чуше где говори. И одмах сви устадоше и стадоше тражити Петра, али га не нађоше. А глувонеми им рече: Видите да није побегао; знајте, то је велики слуга Божји. Јер када дође капији, он ми рече: У име Господа Исуса Христа теби говорим, отвори!" И ја тог часа видех где из уста његових изађе пламен који се дотаче мојих усана, и ја проговорих.
Тада сви појурише у потеру за Петром, али га не стигоше; свуда га брижљиво тражише, али га не нађоше. Онда сви у дому Зоиловом много плакаше због Петра, и говораху: Како то ми не знадосмо, да је он тако велики слуга Божји? - И прославише Бога који има многе прикривене слуге Своје. А Петар, бежећи од људске славе, кријаше се по непознатим местима све до престављења[9] свог Богу, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОНЕ ПРЕЗВИТЕРА

Преподобни Јона презвитер живљаше у Палестини и бејаше отац преподобних Теодора и Теофана "Начертаних", који много пострадаше за свете иконе од царева иконобораца.[10] Јона вођаше богобојажљив и врлински живот, и нарочито се одликовао гостољубивошћу и другим подвизима хришћанског милосрђа. Он се с љубављу стараше о васпитању својих синова, и још измалена их учаше књижној мудрости и правилима побожности. У зрелим годинама Јона по вољи Божјој, изгуби своју супругу и реши да се сав потпуно посвети служењу Богу. И удаљи се он у чувену због подвига преподобних монаха, усамљену лавру светог Саве Освећеног, где се раније подвизаваху и његови свети синови. Ту он прими монајшш постриг, и подражавајући свет, подвижнички живот монаха ове обитељи он стече још већу богобојажљивост и са страхом грађаше своје спасење.
Преподобни Јона непрестано борављаше у строгом посту и усрдним богомисленим молитвама. Молећи се за себе, он не заборављаше и свет који беше оставио. Тугујући због њега и горећи љубављу према ближњима он се усрдно мољаше за хришћанско уређење света, за мир свете Цркве и побожност царева, јер цареви византиски беху тада скренули у иконоборачку јерес и нарушаваху мир Цркве Божије[11] Водећи тако врлински живот, преподобни Јона достиже дубоку старост, и доби од Бога благодатни дар чудотворства. Он сконча у миру, радосно предајући своју свету и блажену душу Господу,[12] ка коме је свагда пламтео чистом и ватреном љубављу.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОЗМЕ, отшелника Зографског

Преподобни Козма беше Бугарин, пореклом од племићске фамилије бугарске. Побожно васпитаван, он у младости добро изучи и грчки језик поред свог родног језика. Када Козма поста пунолетан, родитељи хтедоше да га ожене; али он, пламено жудећи за монаштвом, потајно оде од њих у Свету Гору Атонску. Радосно стигавши у Свету Гору он оде у манастир Зограф, где га с љубављу примише. Дирнут таким пријемом и одушевљен строгошћу монашког живота њиховог, Козма се реши да ту и остане. Послушан у свему, Козма усрдно вршаше све налагане му послове, и кад постаде монах би одређен за еклесијарха.
Прве године његовог светогорског живота значајне су по томе што он би удостојен видети бригу Пресвете Мајке Божје о Светој Гори. Десило се то на Благовести, Славу манастира Ватопеда. О овом празнику са осталом Зографском братијом дође у Ватопед и Козма. На своје велико изненађење, виде он како једна жена царске красоте и величанствености руководи свим и у храму за време богослужења, а потом и у трапези. То веома смути и ожалости младога монаха. "Како је то?" питаше се збуњени Козма, "у Светој Гори жена?" А кад се врати у свој манастир Зограф, старац га његов упита: Што си тако тужан? Козма му онда исприча шта је видео у Ватопеду. Старац га упита: Како је изгледала та жена, и каква одећа беше на њој? Козма му описа, а старац му на то са уздахом рече: И ти се ниси досетио, ко је она? То је царица Атона Пресвета Богородица. Она овде благоизвољује старешиновати код нас. - Чувши то, Козма усхићено заблагодари Небеској Царици што га удостоји јавити се њему, простоме Козми.
После извесног времена Козма би посвећен за јерођакона, а потом за јеромонаха. То му даде нов повод, те он наложи на себе још веће подвиге, да би што беспрекорније могао вршити своју свештеничку дужност и обављати манастирска послушања.
Једном оставши сам у цркви свети Козма се молитвом обрати светој икони Пресвете Богородице и завапи: Пресвета Богородице! помоли се Твоме Сину и Богу, да ме упути на пут спасења! - Само што он изговори то, чу глас Богомајке: Сине н Боже мој, научи слугу Твога како да се спасе. - На то се чу одговор: Нека се удаљи из манастира на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање.
Дознавши на тај начин вољу Божију, преподобни Козма се са благословом настојатеља удаљи у оближњу пустињу и усече себи пећину у стени, на западној страни од манастира. Како се тамо подвизавао свети Козма, то само једини Бог зна. Ипак и људи су могли извести извесне закључке о томе, јер чудесни отшелник за чистоту свога живота и тешке подвиге доби најзад дар предзнања и прозорљивости.
Једном дођоше код Козме два јеромонаха из Хилендара да виде какав живот води овај пустињак. Међутим, идући к њему они успут сакрише у шуми тиквицу са вином, са намером да је при повратку узму. Козма их предусретљиво прими, поразговара са њима о духовним стварима, и при растанку им рече: Тиквицу са вином коју сакристе на путу, разбијте, јер се у њу увукла змија и пустила свој отров у вино. - Удивљени таквом прозорљивошћу, хилендарци при повратку разбише тиквицу и стварно нађоше змију. И они узнеше благодарност Богу што их спасе смртоносног отрова прозорљивошћу светог пустињака Козме.
Једном, на Велики Четвртак зором рано преподобни Козма угледа у ваздуху душу хилендарског игумана где се бори са демонима, и посла свог ученика у Хилендар са оваквом поруком: Нека се братија моле за преминулог игумана; он се у ваздушним пространствима бори са злим дусима. - К а д а _ братија Х и лендарска чуше овакву поруку рекоше: Ми видесмо игумана на јутрењу, и он после јутрења оде да се спрема за служење свете литургије; зашто нам онда твој старац шаље тако неумесну по руку? Шенуо, а прави се светац! Ипак они одоше у келију к игуману, и угледаше игумана заиста мртва, јер беше напрасно преминуо.
На северозападу од манастира Есфигмена налази се гора Самар. Тамо се усамљивао на подвиг инок Дамјан, но имао је заповест од свог духовног оца: да никада не остаје ноћити у туђој келији. Међутим једном, приморан неком нарочитом потребом, Дамјан оде к суседном брату, али пошто овај беше отишао некуда, он га причека до саме вечери. Најзад тај брат дође, Дамјан сврши свој посао са њим, па журно крену к својој пустињској келији. Узалуд га његов друг мољаше да остане и ноћи код њега, предочавајући му опасности које га могу снаћи ноћу на путу м упозоравајући га на кишу која је почела падати. Дамјан, веран старчевој заповести, остаде при своме и оде. Но идући по мраку и киши, он стварно залута с пута и не знађаше где се налази и куда ваља ићи. У таквој невољи он завапи ка Господу: "Господе, спаси ме, пропадам!" - и одједном се обрете пред својом келијом. Поражен таквим чудом, Дамјан одмах оде к преподобном Козми и исприча му шта се десило с њим. Преподобни му онда рече: Брате, држи заповест старца, и Бог ће те сачувати од смрти.
Једном се преподобни Козма страшно разболе, и прохте му се у болести да једе рибу. Бог који је пророка Илију хранио преко гаврана, утеши и светог Козму Својим очинским промишљањем о њему. Неочекивано долете орао и спусти свежу рибу у његовој келији. Свети Козма заблагодари Господу за старање о њему, зготови рибу, и таман хтеде да се прихвати, а њему неки тајанствени глас рече: "Остави пола рибе за госта, Христофора". И стварно, наредног дана дође суседни пустињак Христофор, и чим сатвори молитву пред вратима пећине, преподобни Козма му рече: "Добро дошао, оче! ја сам те очекивао, и оставио пола рибе да поткрепиш мало своје испосничке силе". И онда му каза како му орао донесе рибу. Тада му преподобни Христофор исприча како је јуче, док је он прао ту рибу у води, долетео орао и узео му рибу из руке и одлетео. Они онда радосно узнеше благодарност Богу.
Предсмртни дани беху веома тешки за преподобног Козму. Но он би обавештен Господом о подвигу који му је предстојао. У то време преподобни Христофор дође к преподобном Козми, и пред келијом чу где преподобни разговара с неким у келији. Ушавши у келију и не видећи никога он упита преподобног с ким је разговарао. После извесног размишљања, побуђен пријатељским расположењем према старцу, и немајући могућности да сакрије од њега посету Господњу, свети Козма смирено одговори: "Посети ме Христос Бог наш и обавести ме, да по Његовом допуштењу и по тајним разлозима спасења, мене ће напасти Сатана са својом војском и измучити моје грешно тело; то ће бити знак блиског преласка мог у Спасово небеско царство. Због тога ск ти и послан к мени. Сада ме остави, брате, а посети ме тог и тог дана".
Преподобни Христофор се удаљи тужан. А када наступи означени дан он дође к преподобном Козми и затече га полумртва. Шта је с тобом? упита он светог Козму. Светац му одговори: Синоћ наиђе сатана са мноштвом демона, и дишући злобом и бесом, и ричући од зависти и пораза, грозно викаше на своју војску: "Лењивци! глупаци! и све до сада нико од вас није могао да победи и смрви овог непријатеља моје државе и моћи! тако ли се поступа са овим непријатељем нашим који нас је тако много пута и стално побеђивао и посрамљивао?" Беснећи тако, сатана ме нападе и страховито изби, као што видиш по ранама на моме телу.
Но није дуго страдао свети Козма. У трећи дан после овог напада сатане, пошто се причести Пречистим Тајнама, он са молитвом на устима мирно предаде душу своју Господу, 22. септембра 1323. године.
Вест о престављењу блаженог Козме брзо се пронесе по Светој Гори, и сабра се на његов погреб мноштво отаца и братије. И када се вршаше опело преподобнога, к пештери његовој се стекоше пустињске звери и долетеше птице са свих страна, и као да схватају општи губитак Свете Горе, ћутке окружаваху опојаваног праведника не скидајући очи с њега; а када чесно тело спустише у гроб и стадоше засипати земљу, свака од тих животиња испусти по жалостан крик; и пошто на тако дирљив начин указаше своје поштовање угоднику Божјем, оне се разиђоше свака својим путем.
После тога, пошто мину четрдесетодневно помињање преминулог праведника, Зографска братија се сабраше к његовој пећини, одслужише тамо свеноћно бденије и решише да откопају свете мошти и чесно их пренесу у манастир; али моштију не беше. Шта се догодило с њима, нико не зна; то зна само Бог, који царује над свима и кроза све векове.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ ШЕСТ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЗОГРАФСКИХ, пострадалих од Латина за исповедање Православља: ТОМЕ игумана, монаха ВАРСАНУФИЈА, КИРИЛА, МИХЕЈА, СИМОНА, ИЛАРИОНА, ЈАКОВА, ЈОВА, КИПРИЈАНА, САВЕ, ЈАКОВА, МАРТИНИЈАНА, КОЗМЕ, CEPАЈA, МИНЕ, ЈОАСАФА, ЈОАНИКИЈА, ПАВЛА, АНТОНИЈА, ЈЕВТИМИЈА, ДОМЕТИЈАНА, ПАРТЕНИЈА и 4 мирјанина

Светогорски монаси подвижници из бугарског манастира Зографа пострадаше за исповедање свете вере Православне, спаљени од јеретика Латина и латиномислећег цара Михаила VIII Палеолога и патријарха Јована Века (око 1282. године) у једној кули (пиргосу) манастира Зографа. Данас се врши њихов спомен (као и у прву недељу по Недељи Свих Светих), а опширније о њима говори се под 10. октобром, када се слави дан њиховог страдања.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА, епископа Вратчанског у Бугарској

Свети Софроније се родио 1739. године у бугарском градићу Котелу и на крштењу добио име Стојко (Владислављев). У својој деветој години ступио је у црквену школу, по завршетку које ожени се и буде рукоположен за свештеника (1762. године). Проповедао је народу реч Божију и учио децу науци Господњој у црквеној школи. Преводио је за народ Житија Светих са грчког и црквенословенског језика. Затим је провео пола године на Светој Гори Атонској (године 1775.). Када му се упокоји супруга, он прими монаштво и доби монашко име Серафим. Године 1794. би изабран и хиротонисан за епископа на катедру Вратчанску, но због ратног стања и других невоља управљао је другом, Видинском епархијом. Због нових невоља које наступише напустио је (1803. године) Бугарску и отишао у Букурешт, у Румунију. Дошавши тамо узео је име Софроније, и по дозволи митрополита Унгровлашког Доситеја тамо је служио. Ту је написао неколико књига на бугарском језику ради духовне користи свога народа, и то: Катихизис, и Проповеди недељне и празничне. На крају живота смирено је описао свој страдалнички живот, под именом "Живот и страдање грешнога Софронија", где смирено моли опроштај од Бога и од свих људи за све. Мирно се упокојио у Господу 22. (или 23.) септембра 1813. године и погребен је у једном манастиру у Букурешту, у коме је последњих година свога живота био настојатељ Бугарска Православна Црква уврстила је Светог оца Софронија у календар својих светитеља 31. децембра 1964. године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИСАКА и МАРТИНА и НИКОЛАЈА

Верујући у Господа Христа оклеветани од незнабожаца, и зато мучени, те најзад пострадали мачем посечени.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Град Синоп на јужној обали Црног Мора.
2. Цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
3. Свети Фока пострадао 117. године.
4. Јула 22. празнује се пренос његових чесних моштију из Понта у Цариград.
5. То се догодило око 320. године.
6. Овде се мисли на мухамеданце Турке. Град Синоп паде под власт Селџукских Турака 1214. године. Након два и по столећа, 1461. године, Синоп поново заузеше Турци, под Мухамедом II, пошто претходно беху заузели Цариград, и на развалинама Византије основаше Турску царевину.
7. Град Ниневија беше главни град Асираца, са којима Јевреји тада беху у непријатељским односима. Град се налазио на источној обали Тигра у Месопотамији; био је најмногољуднији и најбогатији град у старом свету; гранична линија износила му је око 90 километара, што потпуно одговара Библијском опису његовог пространства од три дано хода (Јон. 3, 3), јер под даном хода источни народи рачунају око 30 километара.
8. Упокојио се свети пророк Јона око 800. године пре Христа.
9. Свети Петар преставио се Господу у шестом веку у Цариграду.
10. Спомен преподобног теодора Начертаног празнује се 27. децембра, а преподобног Теофана 11.октобра.
11. Такиви цареви византијски од савремених преподобном јони беху: Лав V Јерменин (813-820. г. ), Михаил 2 Балба (820-829.г.) и Теофил (829-842. г.). Иконоборачка јерес се појавила у Византији у првој половини осмога века и трајала је до поливине деветога (842. г.).
12. Преподобни Јона презвитер упокојио се у првој половини деветога века. Службу му написао његов син преподобни Теофан.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја охридског и жичког

1. Св. апостол Кодрат. Један од Седамдесеторице. Ученик великих апостола. Проповедао Јеванђеље у Атини, и био епископ најпре у Атини после св. Публија, а по том у граду Магнезији. Беше врло учен у светској мудрости и богат благодаћу Духа Светога. Његов животописац каже о њему: беше као звезда јутарња посреди облака (Сирах. 8, 6); облаци беху тамно јелинско незнабоштво, без светлости благочешћа; а св. апостол Кодрат кроз реч Божју засија им – Јелинима – као светлост велика, осветли таму, низложи скверне жртве, скруши идоле, и разори храмове демонске молитвом. Но тама увек мрзи светлост; тако и незнабошци омрзоше Кодрата светога, и најпре га тукоше камењем, као негда Јевреји св. Стефана, а по том га вргоше у тамницу, и не даваху му никако хлеба све док не испусти душу своју свету и не пресели се у царство Христа Бога свога. Св. Кодрат написао је одбрану хришћанства и предао је цару Адријану. Та одбрана толико је подејствовала на незнабожачког цара, да је овај наредио, да се хришћани не гоне без нарочитих кривица. Пострадао је св. Кодрат око 130. год. Погребен је у Магнезији, где је и пострадао.

2. Свешт. муч. Ипатије еп. Ефески и Андреј презвитер. Два друга из детињства, родом из Ликије. Када порастоше, обојица се сведушно предаше Богу на службу, и то Ипатије као строги монах и подвижник а Андреј као клирик у народу и проповедник слова Божјег. Због великих добродетељи Ипатије би постављен за епископа у Ефесу, а Андреј за презвитера. Обојица пострадаше у време иконоборног цара Лава Исаврјанина. После грозних мука за свето Православље бише обезглављени 730. год. И обојица пређоше из овог пролазног живота у живот вечни.

3. Св. Димитрије еп. Ростовски. Празнује се 28. октобра; а 21. септембра спомиње се догађај открића његових чудотворних моштију 1752. год.

4. Сабор светитеља Кијево–Печерских. Благословено дело подвижништва, које отпоче трудољубиви и велики угодник Божји Антоније, разрасло се кроз векове као маслина многоплодовита. Многобројни светитељи, који у овим пећинама Антонијевим засијаше као звезде, празнују се сваки посебице у свој дан; под данашњим пак датумом спомињу се сви саборно и призивају вернима на помоћ.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобно Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА КОДРАТА

Свети апостол Кодрат, један од Седамдесеторице, проповедао је реч Божју у Атини и у Магнезији[1] где и епископ беше. Својом проповеђу он приведе многе к светлости Богопознања. По речи Исуса Сирахова, он беше као јутарња звезда усред облака (Ис. Сирах. 8, 6): јер тамни облаци беху многобожачка безбожија, туђа светлости побожности, и ти људи сеђаху у тами и сенци смрти. Међутим свети апостол Кодрат речју Божјом засија им као велика светлост, развеја њихову таму, низложи погане жртве, разруши идоле, и разори демонске храмове молитвом. Као некада звезда источним царевима, тако и он људима показа пут ка Христу; и као што јутарња звезда води за собом сунце, тако и он уведе у свет велику светлост вере и осветли мрачне душе људске Но тама увек мрзи светлост; тако и безбожни многобошци, видећи где Кодрат руши њихове идоле, изгони ђаволе, искорењује зловерје, подигоше гоњење на светог апостола и засуше га камењем, као некада Јевреји светог првомученика Стефана. Али, иако засут камењем, свети Кодрат би сачуван жив благодаћу Христовом. Онда га вргоше у тамницу и дуго мучише глађу; бедни идолопоклоници лишише телесне хране онога који им душе насићиваше не јелом пролазним већ јелом које остаје за живот вечни. Они светитеља мораху глађу, а сами гињаху од оне глади, о којој Свето Писмо говори: не глад хлеба, него слушања речи Господњих (Амос. 8, 11). Но они, не узмогавши уморити глађу светитеља који се стално поткрепљиваше божанском храном одозго, сами умреше вечном смрћу. А свети Кодрат, мада и умре после многих мучења, али душа његова живи у Царству Небеском и наслађује се рајским блаженством. Он заврши подвиг свога страдања под царем Адријаном, а отпоче вечни живот под Царем славе Исусом Христом: са Њим је страдао, са Њим се и прославља у Царству Његовом. Свето пак тело његово, погребено у Магнезији, точи многа исцељења недужнима.

СПОМЕН СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИПАТИЈА ЕПИСКОПА и АНДРЕЈА ПРЕЗВИТЕРА

Ови светитељи беху родом из Лидијског краја.[2] Као деца они се заједно учише књизи у некој обитељи, и украшавајући себе сваком врлином они напредоваху из силе у силу. Када порастоше, Ипатије се замонаши, да би у безмолвију, у молитвеном самовању и тиховању служио Богу; а Андреј се посвети служењу душама људским, јер поставши клирик он усрдно проповедаше реч Божију и ревносно поучаваше хришћане у цркви. Обојица се они одликоваху великим уздржањем, смиреноумљем и нелицемерном љубављу према свима Архиепископ ефески, дознавши за њихов врлински живот, призва их к себи и пошто не малу корист доби од разговора са њима, он их веома заволе, и Ипатија, против његове воље, постави за епископа Асијске цркве, рекавши: Не треба такав светилник да пребива у пустињи, под спудом, него на престолу епископском, да просвећује цркву учењем Христовим. Андреја пак он рукоположи за свештеника.
И сијаху ова два светилћика у Цркви Божјој, просвећујући људе својим премудрим учењем и чистим животом. Међутим грчки цар Лав Исавријанац[3] подиже гоњење на свете иконе, и по целој царевини издаде заповест да се иконе избацују из храмова Божјих и најстрожије нареди да им се нико не сме поклањати. Тада ови свети учитељи Ипатије и Андреј устадоше против иконобораца, учећи своју паству да не слушају безбожно наређење царево Чувши за то, цар нареди да му их доведу, и дуго их убеђиваше да се одрекну поштовања светих икона па и своје мудраце увуче у препирку са њима, али не узможе поколебати ове чврсте стубове Цркве. Онда их затвори у тамницу, и дуго их држаше у њој, трудећи се на све могуће начине да их придобије за своје једномишљенике. Али, пошто се и у томе превари, он нареди да их немилице бију затим им одера са главе кожу заједно са косом, браде им намаза смолом и запали, па им онда скупоцене иконе свете сагоре на главама. Све то они јуначки претрпеше, и силом Божјом остадоше живи. После тога звероподобни Лав нареди да их вуку по граду; и вукоше светитеље по граду на потсмех свима. Напослетку их заклаше као јагањце, и тако они предадоше душе своје у руке Божије, пострадавши за свете иконе. Чесна пак тела њихова бише бачена псима да их поједу, но верни их тајно узеше и погребоше с чашћу која доликује мученицима.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕВСЕВИЈА и ПРИСКА

Свети Јевсевије живљаше у Финикији,[4] и спочетка беше тајни хришћанин. У то време наста велико гоњење на хришћане од стране незнабожаца, који где год могаху наћи хришћане, стављаху их свуда на разноврсне муке Тада многи хришћани, бежећи од незнабожачких руку, скриваху се по тајним местима. А свети Јевсевије, размишљајући о Христовим речима: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт 10, 32), испуни се божанске ревности, отиде пред кнеза тога града, и рече: Што чиниш лудости, богоборче, гонећи паству Христову? А кнез, погледавши на њега, упита: Ко си ти? Он одговори: Ја сам слуга Христов, коме си ти непријатељ. Силно разгневљен оваквим речима кнез упита: Откуда теби, бедниче, таква смелост, да ступиш преда ме и ружиш мене кнеза? На то Јевсевије одговори: Ревност за Господа мог Исуса Христа побуди ме да изобличим слепило ваше, јер ви полудесте клањајући се ђаволу а не Богу.
Тада кнез нареди да га обнаже, обесе и стружу тело његово. И светитељ би дуго струган оштрим гвожђем, те му се и кости показаше; затим га сирћетом и сољу поливаху, и ране му растрљаваху. Све то исповедник Христов трпљаше мушки, као да у туђем телу страда; и радоваше се у својим мукама допуњујући недостатак невоља Христових на телу свом.
После ових мука кнез му рече: Принеси боговима жртву, па ћеш остати жив; а ако то не урадиш, ми ћемо те погубити. Јевсевије одговори: Ви можете погубити моје тело, али Христос ће примити моју душу; за Њега ја хоћу да трпим до краја, јер који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 24, 13).
Видевши да је непоколебљив, незнабошци му мачем одсекоше главу. И тако свети Јевсевије узиђе на небеса и прими венац славе из руке Господње.
Свети Приск исповедаше име Христово у Фригији, и многе незнабошце приведе ка Христу. Затим га незнабошци ухватише, обесише, и по ребрима дубоко стругаше, и тело његово железним ноктима као земљу изораше. А неки од присутних незнабожаца, посматрајући тако љуто мучење и мученикову крв која се лила, разјарише се као зверови, извадише мачеве и избодоше светог мученика; па кад му цело тело избодоше, они му најзад одсекоше главу.
Тако пострада за сведочанство о Исусу Христу овај добри исповедник, кога сада Христос исповеда пред Оцем Својим Небеским, коме нека је слава кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБИНХ ОТАЦА НАШИХ АКАКИЈА (ИСАКИЈА) и МЕЛЕТИЈА, епископа Кипарских

Преподобни и блажени оци наши, Исакије (или Акакије) и Мелетије, беху епископи Цркве Христове на острву Кипру. Побожни и богобојажљиви, они се целог живота бављаху тиме што непрестано учаху паству своју речи Божјој и што све своје имање раздаваху сиромасима. Због врлинског живота свог они добише дар чудотворства, и у миру се упокојише у старости, у разне године, али у један исти дан За светог Акакија (или Исакија) каже се да је био епископ Ситски на Кипру.[5]

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ДИМИТРИЈА, Митрополита Ростовског Чудотворца

Свети Димитрије, коме световно име беше Данило, родио се месеца децембра 1651 године у малом и незнатном граду Макарову, удаљеном од Кијева око четрдесет километара. Отац његов Сава Григорјевич Туптало, козак у војничком звању стотника, последње дане проведе као тутор у Кириловском манастиру.[6] Иони супруга његова Марија бејаху веома побожни и живљаху узорним хришћанским животом. Но отац беше готово стално одсутан од куће због својих војничких дужности, те се Данило васпитаваше првенствено под руководством мајке. Са нежном љубављу и похвалом говори о њој сам светитељ у своме Дневнику поводом њене смрти: "На сам Велики Петак моја мајка се престави у три часа по подне, тачно у онај час када Спаситељ наш на крсту страдајући за спасење наше предаде дух Свој у руке Богу Оцу Имађаше она тада преко седамдесет година. Нека је помене Господ у царству Свом небесном! Упокоји се она у добром расположењу. О, да би и мене молитвама њеним Господ удостојио такве блажене кончине! Њена кончина беше истински хришћанска: са свима хришћанским обредима и уобичајеним светим тајнама, бестрашна, непостидна, мирна. Још нека је Господ удостоји доброг одговора на Страшном суду Свом, као што не сумњам у Божје милосрђе и у њено спасење, знајући постојано врлински и побожан живот њен. Усто као добар знак спасења њеног јесте то што Господу би угодно да се душа њена растави од тела у часу када Господ Христос отвори разбојнику рај".
Под утицајем тако побожне и врлинске мајке дете Данило растијаше у страху Божјем и побожности, идући из силе у силу и учвршћујући се у врлинама. Почетно образовање Данило доби код своје куће Родитељи га научише читању и писању, па кад Данило напуни једанаест година они га дадоше у Кијевско Братско училиште. Бистрога ума и врло вредан, Данило напредоваше брзо у учењу и превазиђе све своје вршњаке. На часовима реторике он скрену на себе нарочиту пажњу својим песничким и говорничким саставима, Под руководством знаменитог проповедника и богослова полемичара. Гаљатовског изучи савршено науку беседништва, што му је доцније много користило, нарочито у борби с расколницима.
Но напредујући у наукама, Данило се не мање учио и врлинском животу. Избегавао је игре и забаве, и слободно време проводио у читању Светога Писма, дела светих Отаца и житија светих, у посећивању светих цркава и у молитви. И срце му се све више и више загреваше за подражавање њиховог живота и за гредење њиховим стопама. И он ревносно чуваше целомудрије и чедност. Тако Данило још у свету показиваше зачетке монашког живота.
Када Данилу би осамнаест година, он Христа ради остави свет и сва блага његова, и испросивши благослов од својих родитеља ступи у Кириловски манастир у Кијеву. Игуман манастира Мелетије Дзик одавно је већ познавао Данила, пошто је раније био ректор Кијевског училишта. Јула 9 године 1668 он постриже Данила за монаха, давши му име Димитрије. Новопострижени монах се богобојажљиво сав предаде вољи и промислу Божјем, и стаде водити живот доличан монасима: строго и неодступно држаше сва манастирска правила и ревносно у смирености и послушности прохођаше монашке подвиге. При томе се свесрдно стараше да у врлинама подражава преподобне оца Антонија и Теодосија и остале подвижнике Печерске. Свим срцем он стремљаше ка једном: да угоди Богу, и да му по своме монашком позиву верно служи.
Не прође ни година од пострига а монах Димитрије би по жељи настојатеља произведен за јерођакона на Благовести 1669 године од стране преосвећеног митрополита Кијевског Јосифа Тукаљског. У чину јерођакона Димитрије остаде у Кириловском манастиру доста времена, покоравајући се у свему настојатељу, служећи братији усрдно у смирености и молчанију, и с љубављу извршујући свако послушање У цркву је на богослужења долазио пре свију, а последњи излазио; у цркви је стајао са страхом, веома пажљиво пратећи читање Светог Писма у келији се често молио, писао и састављао оно што му је наређивао игуман, и усрдно читао душекорисне књиге.
Тако се јерођакон Димитрије подвизавао до 1675 године. У то време у Густинском манастиру налазио се Черњиговски архиепископ Лазар Баранович.[7] Ту му би приведен свети Димитрије ради рукоположења за јеромонаха, што и би извршено маја на Духове. У то време светом Димитрију бејаше тек године, али већ вичан у проповедању речи Божје. Упознавши се с њим поближе и приметивши високе духовне особине његове, архиепископ позва светог Димитрија да буде проповедник при Черњиговској саборној цркви. Преко две године свети Димитрије проповедаше у саборној и у другим црквама Черњиговске епархије. Његово проповедање речи Божје народу беше од велике духовне користи за све, јер реч његова беше јака, зачињена мудрошћу, и сви га радо слушаху.
Слава о светом Димитрију као великом проповеднику брзо се пронесе по Малорусији и Литви, те га многи манастири стадоше позивати к себи, да би се користили његовим поучењима. У јуну 1677 године свети Димитрије, са благословом архиепископа, отпутова из Черњигова у Новодворски манастир, у Литви, да се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице. Ту он проведе кратко време, па на позив Бјелоруског епископа и настојатеља Виленског манастира Светога Духа оде у тај манастир, и више од два месеца проведе у Вилни, и одржа ту две проповеди. Умољен од духовних власти из Слуцка,[8] он оде из Вилне у Слуцк, и настанивши се у Преображенском манастиру он четрнаест месеци неуморно проповедаше реч Божију.
За то време светог Димитрија позиваху неколико пута да се врати у Малорусију; то чињаше и сам хетман[9] Самојлович. У фебруару 1679 године свети Димитрије допутова у хетмански град Батурин, где га хетман Самојлович прими с великом љубављу. Настанивши се у Крупицком манастиру светог Николаја, недалеко од Батурина, преподобни Димитрије настави ревносно се подвизавати у посту, молитви и непрестаном читању душекорисних књига; притом са особитим усрђем проповедаше он реч Божију. Глас о богоугодном врлинском животу његовом разнесе се по свима манастирима. Многи га манастири позиваху за старешину. Али он, по смирености својој, одбијаше те позиве, а и хетман га задржаваше. Утом 1681 год. умре игуман Максаковског Преображенског манастира. Братија се обрати светом Димитрију са молбом да се прими за игумана њихове обитељи. По своме усамљеном положају ова обитељ је потпуно одговарала строгом монашком животу преподобног Димитрија. Стога он, уз сагласност хетмана, прихвати предлог Максаковских монаха и са хетмановим писмом отпутова у Черњигов к архиепископу Лазару Барановичу за постављење. Архиепископ га прими с много љубави. Чим распечати хетманово писмо архиепископ Лазар, као предвиђајући будућност, рече Димитрију: "Не читајући писмо кажем: нека вас Господ Бог благослови не само игуманством, него по имену Димитрије желим вам митру: Димитрије нека добије митру". - А тог истог дана, после постављења за игумана, архиепископ Лазар овако поздрави Димитрија: "Данас је празник светог пророка Мојсија Боговидца; данас вас Господ Бог удостоји игуманства у манастиру где је храм Преображења Господња, као Мојсија на Тавору. И Онај који путеве своје каза Мојсију, нека каже и вама на овом Тавору путеве Своје ка вечном Тавору".
"Ове речи, - сведочи сам свети Димитрије, - ја грешни примих као неки предзнак и пророчанство, и запамтих их. Дај Боже, да се пророчанство његовог архипастирства збуде". А сутрадан, опраштајући се с игуманом Димитријем, архиепископ му подари лепу палицу. "И тако ме он лепо испрати, - каже свети Димитрије -, као отац рођеног сина. Подај му, Господе, сва блага по срцу његовом".
Примивши управу у Максаковском манастиру, свети Димитрије ни најмање не измени свој пређашњи строгомонашки живот. Подвизавајући се као и раније у посту, бдењу, молитви и другим врлинама, нарочито у смиреноумљу, он даваше пример братији у свему, и уређиваше манастир, и труђаше се у проповедању речи Божје. Имајући свагда на уму речи Господње: Који хоће међу вама већи да буде, нека вам буде слуга (Мт. 20, 26), он сам живљаше тако, а и братију сваки дан учаше да живе тако, служећи свима као образац вере и побожности.
Но Максаковски монаси нису се дуго назидавали речју и светим животом игумана Димитрија. Првога марта 1682 године он би постављен за игумана Крупицког манастира светог Николаја, у граду Батурину. Ту он проведе као игуман годину и осам месеци. Али жудећи за тихим и безмолвним животом, да би несметано обављао богоугодне подвиге, он се на свој имендан, 26 октобра 1683 године одказа старешинства у Батуринском Крупицком манастиру, и остаде у њему као прост монах; и вођаше усамљенички живот. Но после извесног времена, по промислу Божјем, свети Димитрије би призван на велико дело: састављање Житија светих, којима он донесе највећу корист целом народу Руском.
Године 1684 за архимандрита Кијево - Печерске лавре би постављен Варлаам Јасински.[10] Од својих претходника, Петра Могиле[11] и Инокентија Гизела,[12] он заједно са звањем архимандрита наследи мисао о великом труду састављања Житија светих. Овај труд беше утолико неопходнији што Татари својим налетима и Литванци и Пољаци својим пустошењима беху лишили Цркву многих драгоцених духовних књига и животописа Светих. Тражећи човека, способног за овако важан и велики посао, Варлаам се заустави на светом Димитрију, који се већ беше прославио својом ревношћу за душеспасоносне трудове. На ово једнодушно пристадоше остали оци и братија Лавре. Тада се Варлаам обрати преподобном Димитрију са молбом да се пресели у Кијевску Лавру и узме на себе труд исправљања и састављања Житија светих.
Уплашен тежином предложеног му посла, смирени подвижник се стараше да то отклони од себе. Али бојећи се греха непослушности и сам јасно увиђајући потребу Цркве, он одлучи да прихвати предлог архимандрита Варлаама. Положивши наду у помоћ Божију и у молитве Пречисте Богоматере и свих Светих, преподобни Димитрије јуна месеца 1684 године приступи овом богоугодном подвигу и са великом ревношћу поче вршити ово наложено му послушање.
Подвигу писања Житија светих преподобни Димитрије се предаде потпуно, посвећујући му сво време, прекидано једино богослужењима, која је он редовно посећивао. У Успенској цркви он је свагда стајао на молитви на одређеном месту. Бавећи се непрестано изучавањем градива за житија, упознавајући се потанко са животом светаца, осећајући им, састрадајући им, он је и сам преживљавао многа њихова настројења. У том светом труду он је био удостојен и духовних виђења у сну, која су га крепила на путу духовног усавршавања и бодрила у великим напорима.
О првом таквом виђењу свети Димитрије пише следеће: Десетог августа 1685 године, у понедеоник, ја чух звоно за Јутрење, али по уобичајеној својој лености ја се бејах разаспавао и не стигох на почетак и преспавах све до читања Псалтира. За то време ја видех следеће виђење: Изгледало је као да ми је поверен надзор над неком пештером, у којој су почивале свете мошти. Разгледајући са свећом гробове светих, угледах тамо свету великомученицу Варвару као да почива. Приступивши њеном гробу видех да она лежи поребарке и кивот беше нешто мало иструлео. Желећи да то очистим ја извадих мошти из кивота и положих на другом месту. Пошто очистих раку, приђох к њеним моштима и узех их рукама да их положим у раку, но одједном угледах свету Варвару живу. И ускликнух: "Света дево Варваро, добротворко моја, умоли Бога за грехе моје!" Светитељка одговори као са неком сумњом: "Не знам да ли ћу Га умолити, јер се ти молиш по римски". - Држим да ми је ово речено зато што сам веома лењ на молитву, и упоређен сам у овом случају са римокатолицима код којих је молитвословље веома кратко, јер је и у мене молитва кратка и ретка. Чувши ове речи од светитељке ја почех туговати, и као очајавати. Но светитељка, после мало времена, погледа на мене с веселим и насмешеним лицем, и рече: "Не бој се". - и изговори друге неке утешне речи којих се ја и не сећам. Потом, положивши је у раку, ја целивах њене руке и ноге; изгледало је, тело живо и веома бело али кивот убог и оветшао. Жалећи што се нечистим и прљавим рукама и устима усуђујем додирнути свете мошти, и што не видим добар кивот, ја сам размишљао како да украсим овај гроб, и почео сам тражити нови и богатији кивот у који бих преместио свете мошти, али се у том тренутку пробудих. Жалећи што сам се пробудио, срце је моје осећало неку радост. Бог зна шта овај сан значи, и шта ће се збити! О, када би ми молитвама свете Варваре, покровитељке, моје, дао Бог поправку злог и кукавног живота мог!"
На три или четири месеца после овог виђења свети Димитрије имађаше друго виђење у сну. О томе он сам пише ово: За време Божићњег поста 1685 године једне ноћи, пошто заврших са описом страдања светог мученика Ореста, којега се спомен празнује 10 новембра, ја на сат или нешто мање до јутрења легох не свлачећи се да се одморим, и у сну видех светог мученика Ореста, који ми весела лица говораше ове речи: "Ја сам више претрпео за Христа но што си ти написао". Рекавши то он разгрну прси своје и показа ми на левој страни велику рану која је ишла скроз, и рече: "Ово ми је гвожђем проваљено". Затим откри десну руку до лакта, показа рану испод лакта и рече: "Ово ми је пререзано", при чему видне беху пререзане жиле. Такође и леву руку откривши он ми на истом месту показа такву исту рану, говорећи: "И то ми је пререзано". Потом сагнувши се он разгрну ногу до колена и показа ми на прегибу колена рану; такође откривши и другу ногу до колена показа ми и на њој исту такву рану на истом месту, и рече: "А ово ми је косом расечено". И ставши право, гледајући ми у лице, рече: "Видиш ли? Ја сам за Христа претрпео више но што си ти написао". Не усуђујући се да што кажем против тога, ја сам ћутао и мислио у себи: Ко је овај Орест? није ли из броја петочисленика (13 децем.)? На ову м о ју мисао свети мученик одговори: "Нисам ја тај Орест, од петочисленика, него онај чије си ти житије сада писао". Видех ја и другог неког важног човека који стајаше иза њега, и изгледало ми је да је и он неки мученик, али он ништа не проговори. У то време одјекну звоно за јутрење и пробуди ме, и мени беше врло жао што се ово веома пријатно виђење брзо заврши. - А да сам ово виђење, додаје свети Димитрије записавши га у своме Дневнику, ја недостојан и грешан заиста видео, и тачно видео овако како сам описао, а не друкчије, то тврдим под мојом свештеномонашком заклетвом.
Након две године и три месеца откако се одказа старешинства, свети Димитрије се нађе са архимандритом Варлаамом у Батурину. Хетман и нови митрополит Гедеон га много молише да поново прими управу у Николајевском манастиру у Батурину. Свети Димитрије то дуго одбијаше, али најзад пристаде на усрдне молбе, прими се игуманства у Николајевском манастиру, остави Кијевску лавру и пресели се у Батурин. Дошавши у Николајевски манастир он продужи са писањем Житија светих, и ту заврши прва три месеца: септембар, октобар и новембар.
Свој рад свети Димитрије предаде архимандриту Варлааму на преглед. Прочитавши и прегледавши рукопис заједно са оцима Лавре и другим благоразумним људима, Варлаам реши да се приступи штампању Житија Светих. Свети Димитрије допутова из Батурина у КијевоПечерску лавру, и под његовим личним надзором би 1689 године штампана прва књига Житија С в е тих, која је садржала три споменута месеца.
Ускоро после тога светом Димитрију се указа прилика да са хетманом путује у Москву ради свршавања неких црквених послова код патријарха. То је било 21 јула 1689 године. По доласку у Москву они бише престављени цару Јовану Алексијевичу и царици Софији. Истога дана свети Димитрије би престављен патријарху Јоакиму.[13] Након месец дана по доласку свети ДимиТрије посети ТројицеСергијевску лавру. Ту у то време живљаше цар Петар Алексијевич. Он милостиво прими Димитрија. У то време деси се у Лаври и свјатјејши патријарх, те свети Димитрије и њега посети. "Он благослови мене грешног, каже свети Димитрије, да продужим са писањем Житија Светих и даде ми на благослов икону Пресвете Богородице".
Вративши се из Москве у свој манастир, свети Димитрије мачини себи засебну келију на усамљеном месту близу цркве светог Николаја, да би се ту удобније могао бавити својим богоугодним послом, писањем житија. Ову келију он у белешкама својим назива скитом. Пошто се пресели у ову келију свети Димитрије приступи састављању друге књиге Житија Светих, за месеце децембар, јануар и фебруар. У то време, нови московски патријарх Адријан[14] посла му похвалну повељу. Ову повељу донесе из Москве Варлаам, који 31 августа 1690 године би посвећен за митрополита Кијевског. У повељи патријарх је писао: "Сам Бог нека те награди, брате, сваким благословом дивним, записујући те у књизи вечнога живота, за твоје богоугодне трудове у писању, исправљању и штампању душекорисне књиге Житија Светих за три прва месеца: септембар, октобар и новембар. Он нека те и убудуће благослови, укрепи и пожури да се потрудиш написати за читаву годину и остале књиге Житија Светих и штампати их". Уједно са тим свјатјејши патријарх моли и новог митрополита да буде од помоћи у свему светом Димитрију: "искусном, благоразумном и многоусрдном делатељу".
Трудољубиви Димитрије, охрабрен повељом свјатјејшега патријарха, одлучи да се сав посвети писању Житија Светих. Због тога он 14 фебруара 1692 године поднесе оставку на игуманство у Батуринском манастиру и предаде управу. Отада живећи у својој усамљеничкој келији он састави другу књигу Житија Светих, за месеце: децембар, јануар и фебруар, и 9 маја 1693 године сам је однесе у Кијево - Печерску штампарију ради штампања.
Но ма како чезнуо трудољубиви монах за тихим и усамљеничким животом, људи који су ценили његове духовне способности нису му давали мира. Тако, док свети Димитрије надзираваше штампање свога рада, нови архиепископ Черњиговски свети Теодосије Углицки[15] убеди га да прими на себе управу ПетроПавловског манастира, недалеко од града Глухова. За време светитељевог боравка у овом манастиру, јануара месеца 1695 године би завршено штампање друге четврти Житија Светих. И за ову књигу патријарх Адријан удостоји преподобног Димитрија онаквих похвала, као и за прву, пославши му другу похвалну повељу. То подстаче преподобног трудбеника да усрдно настави свој рад, и он стаде спремати трећу књигу Житија Светих, за месеце: март, април и мај.
У почетку 1697 године свети Димитрије би постављен за настојатеља Кириловског манастира у Кијеву, у коме беше пострижен за монаха. Но пет месеци после тога, 20 јуна, он би произведен за архимандрита Чершиговског Елецког Успенског манастира. Као архимандрит, свети Димитрије појача своје трудољубље, опомињући се речи Светога Писма: Коме је год много дано, много ће се искати од њега (Лк. 12, 48). Радећи на Житијама светих, он се труђаше око благоустројства манастира, и стараше за спасење поверене му братије. Не мање он помагаше и у другим пословима саветом, речју и делом.
По истеку две године и три месеца свети Димитрије би преведен у НовгородСјеверски манастир Свемилостивог Спаса. То беше последњи манастир којим је он управљао. Ту он доврши трећу четврт Житија Светих, која би штампана у јануару 1700 године, за архимандритства Јоасафа Краковског у КијевоПечерској лаври. Архимандрит Јоасаф са братијом, у знак особитог поштовања према састављачу Житија Светих, поклони светом Димитрију икону Пресвете Богородице, коју цар Алексије Михајлович при свом ступању на престо беше поклонио Кијевском митрополиту Петру Могили.
Те исте 1700 године цар Петар Велики поручи Кијевском митрополиту Варлааму: "да потражи међу архимандритима или игуманима, или међу другим монасима, човека доброг и ученог и беспрекорног по животу, који би био митрополит у Тобољску, и који би с помоћу Божјом могао проповедати Еванђеље у Китају и Сибиру, и људе окореле у слепилу идолопоклонства и других заблуда приводити у познање и служење и поклоњење истиноме Богу живоме". Варлаам нађе да нико боље не одговара царевим условима од архимандрита Новгород Сјеверског, - и свети Димитрије у почетку 1701 године би позван у Москву. Ту би примљен од цара. И 23 марта свети Димитрије би посвећен за митрополита Тобољског и Сибирског. Но светом Димитрију нешто се није хтело да иде у далеки Сибир, земљу суровог и студеног поднебља, а здравље његово беше слабо, поремећено непрекидним радом. Сибир је далека покрајина, а светом Димитрију беше на срцу посао који је он почео у Кијеву и који је могао продужити само тамо, или близу ондашњих средишта просвете, а не у забаченом и далеком Сибиру. Све то толико мучаше светог Димитрија, да он паде у постељу. Сам цар посети болесника и, сазнавши узрок његове болести, успокоји га и допусти му да остане у Москви док се не укаже нека ближа епархија. Ускоро затим упокоји се Ростовски митрополит Јоасаф, и свети Димитрије 4 јануара 1702 би постављен за митрополита Ростовског и Јарославског.
У Ростов свети Димитрије допутова 1 марта, у другу недељу Великог поста. Ступивши у град, он најпре оде у манастир светог Јакова, епископа Ростовског. Ушавши у цркву Зачећа Пресвете Богородице, где почивају мошти светог Јакова Ростовског, нови архипастир сатвори уобичајено молепствије; и у то исто време, дознавши преко нарочитог откривења с неба да ће се у Ростову и упокојити, он одреди себи место за гроб у десном углу цркве и рече присутнима: "Ево покој мој: овде ћу се настанити занавек".
Дошавши затим на свој архијерејски престо, свети Димитрије одслужи свету литургију у Ростовској саборној цркви светог Успенија, и на крају свете службе одржа својој пастви красноречиву и дирљиву беседу, излажући дужности пастира и пастве. Том приликом светитељ говораше: Нека се не плаши срце ваше због мог доласка к вама, јер на врата уђох, а не прелазећи на другом месту; нисам тражио, него сам био потражен; нити сам ја вас знао, нити сте ви мене знали, него неиспитани судови Господњи послаше ме к вама; и ја дођох, не да ви послужите мени него да ја послужим вама, по речи Господњој: Који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга (Мт. 20, 26; Мк. 9, 35). Дошао сам к вама с љубављу, и рекао бих: дошао сам као отац к деци; но боље рећи ћу: дошао сам као брат браћи, као пријатељ милим пријатељима. Јер и Господ Христос не стиди се називати нас браћом. Ви сте пријатељи моји, вели Господ; више вас не називам слугама, него иријатељима (Јн. 15, 14. 15). А што је још почасније и дивније то је што Он оцима својим назива оне који Га љубе, говорећи: Ко извршује вољу Оца мога који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати (Мт. 12, 49). Стога, по љубави мојој према вама ви сте за мене и оци и браћа и пријатељи. А ако ви мене назовете оцем, ја ћу вам апостолски одговорити: Дечице моја, око које се мучим, докле Христово обличје не постане у вама (Гал. 4, 19) ... Радујем се духом стигавши у овај град, у овај дом, који су овдашњи чудотворци стопама ногу својих осветили, молитвама оградили, богоугодним живљењем украсили, подвизима и трудовима узвисили и превеликом светошћу прославили. Радујем се духом видећи овакав скуп, велико стадо словесних оваца Христових, које пасе сам Пастиреначелник Христос, које крили Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Христа Бога нашег, које чувају и штите стародревни пастири, архијереји Божји и велики светилници: Леонтије, Исаија, Игњатије, Јаков и остали угодници Божји из ове епархије, који предстоје престолу Божјем, непрестано се молећи за нас ка Господу.... Пошто Архијереј Велики, који је прошао небеса, постави за пастира вама мене, иако недостојна, и повери ми спасење ваше, које ја са страхом и трепетом, као онај који има дати одговор за вас, примам, то ћу ја знати и обављати своје дужности према вама, а и ви сте дужни знати и испуњавати своје дужности према мени. Ја сам дужан, уз помоћ Божју, по науку апостолском, слабости слабих носити и не себи угађати, него свакоме од вас на добро, јер и Христос не угоди себи. Ја сам дужан саветовати неуредне, утешавати малодушне, подржавати слабе, бити дуготрпељив према свима, љубити добре, милостиво кажњавати рђаве, старати се о користи свих, усрдно искати спасење свима, молити се за све. И ви сте, о возљубљени у Христу Господу, дужни знати мене као свог пастира и јављати љубав нелицемерну, поштовање без притворства, и показивати долично покоравање с љубављу. ..
Ступивши на управу Ростовском митрополијом, светитељ Димитрије нађе велике неуредности. И јарам овог светог послушања он стаде носити са свесрдном ревношћу, помаган Господом Исусом, и неуморно рађаше на сређивању црквених прилика и на спасавању поверених му душа људских. Као истински пастир стада Христова он непрестано имаше на уму речи Пастира над пастирима: Тако да се светли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела, и слава Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Он се свом душом стараше речју својом распрострањивати истинско еванђелско учење, а животом својим богобојажљивим и врлинским даваше свима спасоносни пример. људе свих звања, и духовних и световних, он учаше да своје дужности врше богобојажљиво и честито и марљиво. Он се свесрдно труђаше да код људи свакога звања искорењује зле нарави, завист, неправду и остале пороке, а да засађује у душама њиховим чистоту, љубав, правду, милосрђе и сваку другу врлину.
Нарочито велику битку свети митрополит посвећиваше свештенству, трудећи се да код њих искорени простаклук и неукост. Одмах по ступању на ростовски престо овај будни јерарх сазнаде да су многи свештеници по градовима и селима непросвећени, и не знају шта је свештенички позив, ни у чему се састоји дужност свештеничка и духовничка, и како је треба вршити. Неки од њих проказују грехе које чују на исповести; неки се не старају о спасењу душа својих парохијана; неки се лење и не иду к болесницима да их исповеде и причесте Светим Тајнама; неки не одлазе к сиромашним људима, док к богатима одлазе а убоге презиру. Особито је било тешко овом светом угоднику Божјем што је било и таквих свештеника који нису са побожном брижљивошћу држали и чували Свете Христове Тајне, спремљене за болеснике.
Све то побуди светитеља Божјег, те он написа две посланице свештенству са потребним поукама. У њима он саветоваше и наређиваше свештенству: да престану чинити ствари, недоличне свештенству; да се ни по коју цену не смеју објављивати греси које свештеник чује на светој исповести; да се усрдно старају о сиромашнима и убогима; да даноноћно раде на спасењу поверених им душа људских; да се у чистим сасудима и са сваком богобојажљивошћу држе и чувају Свете Христове Тајне, одређене за болеснике; да се достојно припремају за служење свете литургије; да поучавају народ у цркви; да живе у уздржању и буду углед вернима у свакој врлини и да се на све могуће начине старају о спасењу душа људских.
Желећи да потпуно искорени недостатке и мане међу свештенством, свети Димитрије основа при својој епископији богословско училиште.[16] Ту он сабра преко двеста свештеничке деце; подели их на три одељења, и у сваком одељењу постави посебног наставника. Овом училишту светитељ посвећиваше много старање. Често је сам одлазио у учионице, и држао предавања или испитивао ученике. У своје слободно време он је призивао способне ученике и тумачио им Нови Завет и неке књиге Старога Завета. Не мање светитељ се старао и о васпитању ученика. У недељне и празничне дане ученици су били дужни бивати у саборној цркви на свеноћном бденију и светој литургији. Свети архипастир је строго водио рачуна о томе да ученици посте све постове; при томе сам их је исповедао и причешћивао Светим Тајнама. По завршетку школе, ученицима је давао одговарајућа места при црквама.
Иако веома заузет разноврсним пословима у епархији, трудољубиви угодник Божји није напуштао свој рад на Житијима Светих. На крају треће године по доласку свом у Ростов свети Димитрије заврши, четврту, последњу књигу Житија Светих, за месеце: јуни, јули и август. Заврши је 9. фебруара 1705. године; а у септембру исте године она би отштампана у КијевоПечерској лаври. Тако би завршено ово велико дело, на коме је свети угодник Божји свесрдно радио преко двадесет година.
Но светом Димитрију предстојао је у Ростовској епархији други важан подвиг. У то време тамо беше много расколника, чији су се главни учитељи скривали по Бринским шумама,[17] и преко својих тајних проповедника сејали свуда своје убитачно учење. Многи, поверовавши њиховом сабласном учењу, колебаху се у истинитој вери. Због тога је свети митрополит неколико пута обилазио своју епархију, и задржавао се подуже у Јарославу, да би проповедима својим изобличавао погубно учење расколника. При једном боравку свом у Јарославу, свети Димитрије, одслуживши у недељни дан свету литургију у саборној цркви, враћао се своме дому. Утом му приђоше два непозната човека и обратише му се питањем: Владико свети, шта ти велиш? Нама наређују да бријемо браде,[18] а ми смо готови главе своје положити за браде. - Светитеља изненади овако неочекивано питање, па им и сам постави питање: Шта мислите, хоће ли порасти глава ако вам је скину? - Неће, одговорише они. - А брада, хоће ли порасти? упита светитељ. - Брада ће порасти, одговорише они. - Онда боље нек вам одсеку браду, јер ће вам поново порасти.
Рекавши то, светитељ оде у свој стан са угледним грађанима који су га пратили, и тамо дуго разговараху о бријању браде Свети Димитрије сазнаде да међу његовом паством има не мало људи који сумњају у своје спасење зато што су им по царевом наређењу обријали браде. Они су сматрали да су заједно са брадом лиргени образа и подобија Божјег. Светитељ их је дуго уразумљивао да се окане тих сумњи, доказујући да се образ и подобије Божје састоје не у бради и у видљивом лицу него у невидљивој души човековој. - После тога светитељ написа књигу: "О образу и подобију Божјем у човеку", и разасла је по целој својој епархији.
Убрзо после тога свети Димитрије написа опширан рад: "Истраживање о Бринској вери", у коме обелодани сам дух раскола. Ту он јасно и убедљиво доказа да је вера расколника погрешна, учење њихово - душегубно, дела њихова - небогоугодна.
Неуморни трудбеник, увидевши колико је потребна свештенству и народу једна Библијска историја, поче је писати као "Летопис" на широј основи. Пишући је он је уносио врло многе веома корисне поуке о разноврсним питањима духовног живота. Ово своје дело, у коме је светитељ намеравао описати све важније догађаје од створења света до Рођења Христова, није успео да потпуно заврши, јер је унео догађаје за 4600 година.
Свети Димитрије беше знаменити проповедник свога времена, и често се обраћао својој пастви са проповедима, пуним красноречивих поука. Никакви послови и дужности нису га могли одвратити од проповедања речи Божје. Истине еванђелске лиле су се из његове душе као животворне силе и одушевљавале слушаоце за живљење по светом Еванђељу. Када би се могле пронаћи и скупити све проповеди овог Руског Златоуста, морало би их бити огроман број. А л и нажалост, многе су проповеди светог Димитрија изгубљене.
Мудро управљајући својом паством, кротки пастир свети Димитрије никад није прибегавао суровим мерама. Одликујући се смиреношћу и кротошћу, он се према свима, и знатнима и простима, односио са подједнаком нелицемерном љубављу. Због тога су га сви верни синови Цркве љубили и поштовали као оца. Сам цар и сва царска породица дубоко су уважавали Ростовског митрополита због његовог истински врлинског живота. Хришћанске врлине светог Димитрија подједнако су сијале и у монашкој келији и на архијерејском престолу. Но нарочито су јарко светлиле у његовом животу: молитва, пост, смиреност, сиромаштво и љубав према невољнима и сиротама.
И поред мноштва послова око управљања епархијом, свети Димитрије је свакодневно ишао у цркву на богослужења; а сваке недеље и празника служио је свету литургију и проповедао; свагда је узимао учешће у литургијама, ма како биле дуге и далеке. А када би занемоћао, што се често дешавало, он је слао у богословију и тражио од ученика да се моле Богу за њега. Посећујући богословију, он је саветовао ученике да живе у уздржању, целомудрију и чистоти, и да стално призивају себи у помоћ Наставника мудрости и Даваоца разума, свемогућег Господа. Своје пак служитеље и све који су се налазили поред њега он је поучавао да често осењују себе крсним знаком и тихо прочитавају молитву: "Богородице Дјево, радујсја". Са својим слугама он се опходио врло човечно. Када је коме од њих био имендан, он је слављенику давао на благослов икону, или му даривао новац. Често их је учио да усрдно посте, и да избегавају преједање и пијанство. Пример за то давао је сам свети Димитрије својим животом. Он је све дане уопште проводио у уздржању: јео је мало, тек колико да одржи телесни живот. У прву пак седмицу Великог поста јео је само једанпут; исто тако и Страсне седмице јео је само једанпут, и то на Велики Четвртак; а остале дане Великог поста проводио је у молитвама, постећи се.
Овај богобојажљиви муж беше веома уман, веома просвећен, одличан зналац словенског, грчког, латинског, јеврејског и пољског језика; имао је велику љубав према наукама; волео је људе врлинске и чесне; према вишима односио се с поштовањем, према равнима себи благонаклоно и љубазно, према потчињенима милостиво, према несрећнима састрадално. Према невољнима и сиротињи био је веома дарежљив. У срцу његовом није било места ни за тврдичлук ни за среброљубље. Откако је ступио у монаштво и дао Богу завет добровољног сиромаштва, па све до смрти, он се уопште није старао да стекне икакву имовину, нити је волео да има сувишне хаљине или које друге ствари, сем најпотребнијих, и сем душекорисних књига. Све своје приходе, и поклоне што је добијао, светитељ је целог живота свог употребљавао на црквене потребе и раздавао невољнима. О сиротама, удовицама, просјацима и убогима он се бринуо као отац о деци својој. Све што је добијао он је одмах скоро све раздавао. Често је позивао к себи слепе, глуве, хроме и убоге, постављао им трпезу, давао им одећу, и чинио им друга добра дела. Он заиста, као праведни Јов, беше око слепима и нога хромима.
И у завештању свом, које написа на две и по године пре своје смрти, свети Димитрије објављује да иза себе не оставља никакву имовину, ни сребра ни злата, па ни за погреб свој. У овом завештању светитељ понови своју жељу да буде сахрањен у манастиру светог Јакова Ростовског. Са овим завештањем он упозна свог присног пријатеља Стефана Јаворског,[19] митрополита Рјазанског. Том приликом ова два митрополита, који су се волели као браћа, зарекоше се да онај од њих који се први упокоји буде сахрањен од другога. Тако и би.
На неколико дана пре упокојења светог Димитрија, њега известише да у Ростов долази царица Параскева Теодоровна[20] да се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице Толгске. Светитељ дозва к себи свога економа јеромонаха Филарета, коме издаде потребна наређења, при чему му пророчки указа на своју скорашњу кончину, рекавши: "Ево долазе у Ростов две царице: Царица Небеска и царица земаљска; само се ја нећу удостојити да их видим овде, а потребно је да ти, економе, будеш готов дочекати их".
На три дана пре свог престављења свети Димитрије нагло занемоћа и стаде много кашљати; болест која се поодавно тајила у његовим грудима обелодани се кроз силни кашаљ. Без обзира на то, светитељ се старао да изгледа бодар. На свој имендан, празник светог великомученика Димитрија, 26. октобра, он сам одслужи свету литургију у саборној цркви, али пошто беше тешко болестан није могао изговорити проповед своју, него нареди те је прочита један чтец. За трпезом је тог дана седео са гостима, али са тешком муком. Сутрадан, 27. октобра, болест се нагло погоршаваше. Повукавши се у своју келију, светитеља спопаде силан кашаљ, али је он ипак ходао по келији, придржаван од служитеља. Затим нареди те му дозваше појце, који му отпеваше неколико његових песама духовних, као: "Исусе мој прељубезни", "Надежду моју в Бозје полагају", "Ти мој Бог Исусе, Ти, моја радосте". Ово појање загреја душу светитељу који је стајао поред пећи и грејао се.
Пошто се заврши појање, светитељ отпусти певаче, само задржа свог омиљеног појца и преписивача својих рукописа, Саву Јаковљева. Њему светитељ стаде причати о своме животу у младости, затим у зрело доба, како се молио Господу и Пречистој Матери Његовој и свима угодницима Божјим. Па онда додаде: "И ви се, децо, молите такође". - Напослетку му рече: Чедо, време је да и ти идеш својој кући. - Појац узе благослов и пође, а светитељ испраћајући га из келије поклони му се скоро до земље, захваљујући му за ревност у преписивању његових дела. Појца то веома дирну и он смерно рече: Владико свети, зар се мени, последњем слузи своме тако клањаш? - На то светитељ благо рече: Благодарим ти, чедо! - Појац горко заплака и оде.
После тога свети Димитрије нареди послузи да се повуче, а сам се затвори у келији, као желећи да се одмори, па се насамо предаде усрдној молитви Богу. И тако молећи се он се престави ка Господу. А када ујутру служитељи уђоше у келију, угледаше светитеља на коленима где је скончао молећи се Богу. Тако светитељ Божји који је молитвом и живео на земљи, у молитви и предаде свету душу своју Господу ради кога је и живео.
Чесно тело преминулог светитеља би обучено у архијерејско одјејање и положено у сандук; а по завештању његовом, испод главе место узглавља беху стављени његови рукописи, исто тако и испод целог тела његовог. Тог истог дана тело светитељево би пренесено у домаћу цркву. Вест о престављењу светог архипастира брзо се пронесе по целоме Ростову, и мноштво се народа стече, и сви оплакиваху свог омиљеног пастира и учитеља. Истога дана стиже у Ростов царица Параскева Теодоровна са три кћери. Не затекавши светитеља међу живима она је много плакала што се не удостоји добити благослов од њега. Октобра 30, по наређењу царице, тело светитељево би свечано пренесено у саборну цркву. Ускоро потом допутова у Ростов ради сахране митрополит Рјазански Стефан; ушавши право у саборну цркву, он се поклони телу преминулог пријатеља и много плака над њим. Потом издаде потребна наређења и упутства економу јеромонаху Филарету односно сахране у манастиру светог Јакова. Тада настојатељи манастира Ростовских, свештенство саборне цркве и многи грађани дођоше к преосвећеном Стефану и молише га да се тело преминулог архипастира сахрани у саборној цркви, у којој су обично сахрањивани ранији архијереји. Но митрополит Стефан не пристаде на то, и рече молиоцима: "Преосвећени Димитрије, при самом ступању на Ростовски престо, прво посети манастир св. Јакова и сам изабра у њему место где ће бити сахрањен. Како онда могу ја кршити његову вољу?"
У одређени за сахрану дан, 25. новембра, преосвећени митрополит Стефан одслужи свету литургију и опело, и одржа посмртно слово, често узвикујући: "свет је Димитрије, свет!" Онда из саборне цркве, уз учешће мноштва народа који је плакао за својим духовним оцем и пастиром и учитељем, тело светог Димитрија би пренесено у манастир светог Јакова, и тамо би предато земљи у цркви Зачећа Пресвете Богородице на одређеном месту. После сахране преосвећени Стефан написа надгробне стихове у спомен тихог и смиреног митрополита светог Димитрија.
Тако, свети угодник Божји митрополит Димитрије престави се у петак ноћу 28. октобра 1709. године, би погребен у петак 25. новембра исте године; на Ростовском архијерејском престолу проведе седам година без два месеца; у монаштву проживе четрдесет једну годину, три месеца и осамнаест дана; свега по живе педесет и осам година.
Овај дивни угодник Божји, који за живота свог сабра и написа Житија светих и лучезарних угодника Божјих на огромну корист свему православном свету, сам би, по одласку свом из овог краткотраЈног живота у вечни, заједно са свима светима уписан прстом Божјим у књигу вечнога живота и овенчан бесмртним венцем. А као истински пастир и будан чувар поверене му од Бога пастве, он се удостоји да буде уврштен међу свете пастире Ростовске и остале свете јерархе Божије. Јер месеца септембра 1752. године његове свете мошти бише откривене читаве и нетљене, па и само архијерејско одјејање на њему беше читаво, сем мало на неколико места начето. И од тога доба па све до сада његове свете мошти су извор, из кога се непрестано точе чудеса: људи се исцељују од најразноврснијих и најтежих болести, славећи у Тројици Једнога Бога, и Његовог светог утодника митрополита Димитрија. Притекнимо и ми к светом чудотворцу Димитрију, призивајући га дан и ноћ у помоћ: да и ми молитвама овог светог списатеља Житија Светих остале дане живота свога проповедамо у покајању живећи богоугодно, и тако се удостојимо бити записани у књигу вечнога живота, да би смо заједно са свима угодницима Божјим славили Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ШЕСТ ШТИТОНОША ЦАРА МАКСИМИЈАНА

Свете штитоноше поверовали у Господа Христа, и зато мачем посечени од цара Максимијана, године 298.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈЕВСЕВИЈА, НЕСТАВА и ЗИНОНА и са њима НЕСТОРА и ВИСИРИЈА[21]

Ова три света мученика, три рођена брата из града Газе у Палестини, живљаху у време богоборног цара Јулијана Отпадника (361-363. г.). Као хришћани, бише од незнабожаца оптужени, па затим ухваћени и бачени у тамницу. Изведени на улице града Газе, ова света три брата бише изругивани од многобожачке руље, злостављани, вучени по земљи, и тучени моткама и камењем по глави и целом телу. Чак су и незнабожачке жене излазиле на улице и тукле их својим преслицама и другим оруђима; градски пак кувари поливаху их кључалом водом и пробадаху им света тела оштрим жарачима и ватраљима. Измучивши их тако врло много и разноврсно, идолопоклоници им поразбијаху главе, тако да им се и мозак просуо, и извукоше их изван града, на место где обично сви бацаху угинуле животиње. Тамо запалише велику ватру и на њој спалише тела светих мученика. Преостале кости мученика, које не изгореше у огњу, незнабошци помешаше са разбацаним костима угинулих камила, магараца и других животиња, верујући да ће тиме онемогућити хришћанима да их пронађу. Али Бог учини да кости светитеља Његових ипак беху пронађене. Јер Он откри једној жени хришћанки, која не беше родом из Газе, како да нађе и покупи кости мученика, и она дошавши ноћу сакупи их све у једну посуду, коју по указању Божјем предаде младићу Зинону, синовцу ових светих мученика. Јер и овај Зинон беше хришћанин, али се због страха од идолопоклоника беше сакрио "Ускоро затим, када се зацари благоверни цар Теодосије Велики (378-395. г.), Зинон постаде епископ у Гази и подиже храм крај града у који положи мошти светих мученика, близу моштију светог мученика Нестора, такође пострадалог од незнабожаца у Гази у исто време кад и ова света тројица мученика.
Са овом четворицом светих мученика спомиње се на данашњи дан и свети мученик Висирије, као заједно са њима пострадали.[22]

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ВАСЕ[23]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Магнезија источно полуострво и област Тесалије.
2. Лидија област на западној обали Мале Азије.
3. Лав Исавријанац царовао од 717. до 741. године.
4. Финикија - древна земља северно од Палестине, брдовити појас између мора и Ливанских гора; најглавнији градови: Тир и Сидон.
5. У неким Синаксарима његов спомен врши се 21. септембра.
6. Кириловски манастир у Кијеву - основан кнезом Черњиговским Вселоводом Ољеговичем у 12. веку; разрушен Батијем; обновљен у 17. веку; затворен 1786.
7. Лазар Баранович (г 1693 год.) био је архиепископ Черњиговски од 1657 године. Пре тога био је васпитач и ректор Кијевске академије (1650-1656 год.). Био је чувен као проповедник. Свети Димитрије га назива "великим стубом црквеним".
8. Град Слуцк- у Минској губернији; Преображенски манасгир основан око 1600 године.
9. Хетман предводник Козака био је главна и самостална власт у Малорусији.
10. Варлаам Јасински - васпитаник Кијевског училишта и затим његов ректор и настојатељ Кијевске Лавре; био је учен човек. Године1690 постао је митрополит Кијевски.
11. Петар Могила (1596-1647), син владара Молдавије и Валахије, у 1627 години би изабран за КијевоПечерског архимандрита, а године1633 посвећен за митрополита.
12. Инокентије Гизел, родом из Пруске, у младости се преселио у Кијев, примио православље; потом био ректор Кијевског училишта, а од 1656 год. па до своје смрти архимандрит Кијево Печерске Лавре.
13. Јоаким (1674 -1690), девети патријарх Сверуски.
14. Адријан (1690 -1700 године) - последњи патријарх Сверуски.
15. Св. Теодосије подигнут на архиепископски престо Черњиговски 11 септембра 1692 године. Преставио с е 1696 године. Свете мошти откривене и он причислен лику светих 1869 године.
16. Рад у школи почео је 1 септембра 1702. године.
17. Непроходне Бринске шуме простирале су се поред реке Брине у Калужској губернији. По њима су се крили расколници, због чега је раскол2 назват "Бринска вера".
18. У то време Петар Велики издао је наређење да се браде имају бријати.
19. Стефан Јаворски (1658-1722.) митрополит Рјазански, местобљуститељ патријаршиског престола, био је један од најистакнутијих радника Петрове епохе; познат као проповедник. Са светим Димитријем он се упознао 1684. године.
20. Удова цара Јована Алексејевича, који је умро 1696. године.
21. Страдање ових светих Мученика описао је древни историчар Созомен ("Црквена историја", књ. V, гл. 9).
22. Један св. мученик Висарије спомиње се 31. децембра. Можда се ради о истом светом мученику.
23. Спомен св. мученице Васе Тиријске на овај дан према Синаксару Цариградске Цркве (издање H. Delehaye).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја охридског и жичког

1. Св. вел. муч. Евстатије Плакида. Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дела Ап. 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. Плакида се крсти са својом женом и два сина. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена – Теопистија (Боговерна), а њихови синови – Агапије и Теопист. По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. Приспевши у Египат одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му спасоше чобани од зверова. Евстатије се настани у неком селу Египатском Вадисис и ту као најамник селски проживи 15 година. После тога нападоше варвари на римско царство и цар Трајан жаљаше, што му нема храброга војводе Плакиде који је где год је ратовао победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. По божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро и цар Адријан беше на престолу. Када Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин. Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и кесару кесарево и Богу Божје, и пресели се у вечно царство Христа Бога нашега.

2. Св. Михаил кнез и Теодор бољарин. Кнез Черниговски Михаил оде у хорду татарску са својим бољарином Теодором по позиву Бати–а цара. Па како не хтеше, по обичају татарском, проћи кроз огањ и поклонити се идолима при уласку к цару, бише посечени 1244. год. Мошти њихове, сведоци њихове мученичке смрти за Христа Господа, почивају у Архангелском храму у Москви.

3. Преп. муч. Иларион. Монах Светогорски, драговољно пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 20. септ. 1804. г. Мошти његове чудотворне почивају у цркви св. Преображења на острву Проту.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ЕВСТАТИЈА ПЛАКИДЕ, његове супруге ТЕОПИСТИЈЕ и деце му АГАПИЈА и ТЕОПИСТА

У време цара Трајана[1] живљаше у Риму војвода по имену Плакида, човек високог и знаменитог рода, веома богат, и у рату толико храбар да само име његово изазиваше страх код непријатеља. Још за време ратовања римског цара Тита у Јудејској земљи[2] Плакида беше веома истакнут војсковођа римоки и у свима биткама одликоваше се неустрашивом храброшћу.
По вери Плакида беше идолопоклоник, али у своме животу чињаше много добрих, хришћанских дела: гладне је хранио, наге одевао, угрожене помагао, многе окова и тамнице ослобађао. Он се више радовао када је коме невољнику указивао помоћ, него ли својим славним победама над непријатељима. Као некада Корнилије кога спомињу Дела Апостолска (Д. А. 10, 1-48), Плакида беше савршен у свима добрим делима, само не имађаше свете вере у Господа нашег Исуса Христа, без које су добра дела мртва (ср. Јак. 2, 17). Плакида имађаше супругу, исто тако добродетељну као и он сам, и са њом роди два сина. И беше Плакида са женом својом веома добар и милостив према свима; само њему недостајаше то што није познавао јединог истинитог Бога, кога не знајући почитоваше добрим делима својим. Но човекољубиви Господ који жели да се сви спасу и не иревиђа оне који чине добро: него Му је у сваком народу мио онај који се боји Бога и твори правду (Д. А. 10, 35), не превиде и овог добродетељног мужа, и не остави га да погине у тами идолопоклоничке заблуде, већ му показа пут спасења на следећи начин.
Једном Плакида, по обичају свом, изиђе са слугама својим у лов. Откривши стадо јелена, он распореди коњанике и удари у потеру за јеленима. Ускоро он примети највећег јелена у целом стаду, појури за њим, и јелен се одвоји од стада, а одвоји се и Плакида од својих војника са малом дружином јурећи за јеленом. Сапутници Плакидини убрзо малаксаше и изосташе далеко иза њега. А Плакида, имајући врло јаког и веома брзог коња, настави сам гонити јелена све док оваЈ не истрча на једну високу стену и заустави се на њој. Плакида дојаха до подножја стене, и посматрајући јелена размишљаше на који би га начин уловио. А л и свеблаги Бог, који разним средствима приводи људе опасењу и чудесним судбама изводи на пут истине, улови самог ловца, јавивши се Плакиди као некада апостолу Павлу. Јер док Плакида стајаше и дуго посматраше јелена, њему се јави Господ Христос на следећи начин: веома светао крст показа се међу роговима јелена, и на крсту виде подобије тела распетог за нас Господа Исуса Христа. И док се Плакида чуђаше овом необичном виђењу, њему дође глас с неба који говораше: "Зашто ме гониш, Плакидо?" И упоредо са овим Божанственим гласом Плакиду спопаде страх, и он паде с коња и лежаше на земљи као мртав. Но једва дошавши себи, Плакида упита: Ко си Ти, Господе, који говориш мени? - Господ му рече: "Ја сам Исус Христос, Бог, који се ради спасења људи оваплотих, добровољно претрпех страдања и крсну смрт, и кога ти, не знајући, поштујеш. Твоја добра дела и многе милостиње изиђоше преда ме, и ја зажелех да те спасем. И ево ти се јавих, да те уловим у моје познање и присајединим верним слугама мојим; јер ја нећу да човек који твори праведна дела погине у мрежама ђавољим".
Уставши са земље и више не видећи никога пред собом, Плакида рече: Сада верујем, Господе, да си Ти Бог неба и земље, и Творац свих твари; стога се Теби Јединоме поклањам, и другога Бога осим Тебе одсада нећу да знам. Молим Те, Господе, научи ме шта да радим. - И дође му глас који говораше: "Иди свештенику хришћанском, прими од њега крштење, и оп ће те научити путу спасења".
Чувши то Плакида се испуни радости и умилења, па павши на земљу са сузама поклони се Господу који му се јавио. И секираше се што досад, не знајући истину, није знао Бога истинога; али се у исто време и радоваше духом што се удостоји такве благодати која га приведе познању истине и упути на прави пут. Усевши на коња он се весела срца врати к својим сапутницима, не причајући никоме шта се догодило.
А када се из лова врати дому свом, Плакида изазва своју жену и насамо јој исприча све што виде и чу. Жена му пак са своје стране каза ово: Прошле ноћи чух где ми неко говори ове речи: "Ти, твој муж и твоји синови сутра ћете доћи к мени и познаћете мене, Исуса Христа, истинитог Бога, који дајем спасење онима који ме љубе". Стога немојмо одлагати, већ брзо извршујмо што нам је наређено.
Када паде ноћ, Плакида посла да потраже где живи хришћански свештеник. Дознавши где му је дом, Плакида узе са собом жену, децу и неке од верних слугу својих, и отиде к свештенику коме беше име Јован. Дошавши к њему они му подробно испричаше све о јављењу Господа, и мољаху да их крсти. Саслушавши их, свештеник прослави Бога који и из незнабожаца сабира људе угодне Њему, па научивши их светој вери каза им све заповести Господње. Потом сатвори молитву и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа. И на светом крштењу дата им бише имена: Плакиди - Евстатије, супрузи његовој - Теопистија, а синовима њиховим: Агапије и Теопист. После крштења свештеник их причести Божанственим Тајнама, па их отпусти с миром, рекавши им: Бог који вас просвети светлошћу познања Свог и призва у наслеђе вечнога живота, нека је увек с вама! А када се у оном животу удостојите сладосног гледања лица Божија, помените и мене, вашег духовног оца.
Тако препорођени светим крштењем, они се вратише у свој дом, препуни неисказане радости: јер благодат Божија озари њихове душе и испуни њихова срца таким блаженством, да им се чинило да су на небу а не на земљи.
Сутрадан Евстатије уседе на коња, узе са собом неколико слугу, па крену, тобож у лов, на оно место где му се јави Господ, да Му тамо узнесе благодарност за Његове неисказане дарове. Стигавши на то место он разасла слуге да траже дивљачи. Сам пак, сишавши с коња, паде лицем на земљу и с плачем се мољаше и благодараше Бога за Његову неизрециву милост што благоволи просветити светлошћу вере њега и дом његов. У овој молитви он предаваше себе Господу своме, поверавајући себе потпуно Његовој благој и савршеној вољи, да Он по Својој доброти уређује све односно њега на корист, како Сам зна и хоће. И доби ту Евстатије откривење о напастима и невољама који га имају снаћи, јер он чу Господа који му говораше: Евстатије, ваља да на делу покажеш твоју веру, тврду наду и усрдну љубав према мени. А све се то познаје не у привременом богатству и сујетном благостању, него у сиромаштву и у напастима. Стога теби, као другом Јову, предстоји да претрпиш многе невоље и искусиш многе несреће, да би се ти, прекаљен као злато у огњу, показао достојан мене и примио венац из мојих руку. - На то Евстатије рече: Господе, ево мене пред Тобом, чини са мном шта хоћеш, готов сам са благодарношћу примити све из Твојих руку. Ја знам да си Ти благ и милостив, и као Отац милујући кажњаваш; зар да не примим из Твојих милосрдних руку очинско наказање? Заиста сам готов, као слуга, носити и трпети све што се метне на мене, само нека Твоја свесилна помоћ буде са мном. - И опет Евстатије чу глас: Желиш ли сада претрпети невоље или у последње дане живота свога? - Евстатије одговори: Господе, ако је немогуће мимоићи искушења, онда дај сада да претрпим те беде; само пошљи ми помоћ Своју, да не би победило зло и отргло ме од љубави Твоје. - Господ му рече: Буди храбар, Бвстатије, јер ће благодат моја бити с тобом и чувати те. Када те дубоко буду понизили, ја ћу те узвисити и прославити не само на небу пред анђелима мојим, него ћу ти и пред људима одати поштовање: јер ћу те после многих невоља утешити и пређашњи ти чин твој вратити. Но ти се немој радовати временој части, него томе што је име твоје записано у књизи вечнога живота.
Тако свети Евстатије, разговарајући с невидљивим Господом и примајући од Њега откривења, испуни се на том месту велике духовне радости и благодати Божје. И врати се дому свом горећи божанском љубављу. Чесној супрузи својој он исприча све што му би откривено Господом. Не затаји од ње он и то, да им предстоје многе напасти и невоље, које Господа ради ваља јуначки трпети; па ако их добро претрпе, Господ ће им све то обратити у вечно весеље и радост. Слушајући то ова благоразумна жена рече: Нека воља Господња буде с нама! Само нам се ваља усрдно молити Господу да нам подари трпљење.
И живљаху они побожно и честито, подвизавајући се у посту и молитви, творећи милостињу убогима обилније него раније, и упражњавајући све врлине усрдније него у свом пређашњем примерном животу. Но након не много времена, по допуштењу Божјем, наиђоше болести и смрт на дом њихов, и на људе и на стоку: поразбољеваше се сви домашњи њихови, и за кратко време помреше не само скоро све слуге њихове, него им и сва стока угину. А пошто они што осташе у животу лежаху болесни, те немаше ко да чува Евстатијева складишта, то лупежи по ноћи покрадоше његову имовину. И за кратко време овај славни и богати војвода осиромаши. Али се он не ожалости због тога, нити растужи: у свима тим искушењима Евстатије не сагреши пред Богом, него благодарећи Бога говораше као други Јов: Господ даде, Господ узе; како се Господу хтеде, тако и би; нека је благословено име Господње (ср. Јов. 1, 21). - И тешаше Евстатије супругу своју да не тугује због онога што се збива с њима, а она опет тешаше њега; и тако обоје с благодарношћу трпљаху, ослонивши се на вољу Господа свог, и утешаваху се надом на милост Божију.
Видећи да је осиромашио, Евстатије намисли да се сакрије од свих својих познаника у некој далекој земљи, и да тамо, не откривајући своје знаменито порекло и високо звање, живи међу простим народом у сиромаштву и смерности, те да на тајначин несметано и спокојно служи Господу Христу који ради спасења нашег осиромаши и понизи себе. Евстатије се посаветова о томе са својом супругом, и решише да ноћу отпутују. Тако и урадише: потајно од својих домашњих којих беше остало врло мало, и то болесних, они узеше своја два детета, па место скупоцених хаљина обукавши подеротине, напустише ноћу свој дом, Бога ради остављајући све, славу и част и богатства, које је Евстатије, иако лишен тога, могао лако поново повратити себи, пошто је био знаменитог рода, високог звања, вољен од дара, и уважаван од свих. А л и све то он одбаци као ђубре, да би Бога стекао себи за покровитеља. И странствоваше Евстатије по непознатим местима, кријући се да не буде препознат, и задржавајући се међу најпростијим и најнеписменијим људима. Тако, оставивши своје богате палате, туђиноваше овај подражавалац Христа, немајући где главе склонити.
Међутим цар и сви великаши убрзо дознадоше да се њихов омиљени војвода Плакида сакрио незнано куда; и бејаху у недоумици и не знађаху шта се то с њим десило: да ли га је неко убио, или је он сам на неки начин случајно погинуо. Сви га веома жаљаху и трагаху за њим, али не могаху докучити тајне Божје које се збиваху са Евстатијем, јер: ко позна ум Господњи? или ко Му би саветник (Рм. 11, 34).
У време када Евстатије с породицом пребиваше у једном непознатом месту, жена му његова рече: Докле ћемо, господару мој, живети овде? Боље је да идемо одавде у далеке земље, да нас неко не препозна, и ми постанемо подсмех за наше познанике. - И уставши са децом они кренуше путем који води у Египат. После путовања од неколико дана они дођоше до мора; у пристаништу нађоше лађу, спремну да путује за Египат, седоше на њу и отпловише. Господар лађе беше странац, и човек врло суров. Саблазнивши се лепотом Евстатијеве жене, он коваше у срцу свом злу намеру, да је отме од овог убогог човека за себе. Када допловише до обале, где је требало да се Евстатије искрца из лађе, господар лађе узе себи Евстатијеву жену као наплату за превоз лађом. Евстатије се стаде противити, али ништа не могаше учинити, јер свирепи и бешчовечни странац извуче мач и прећаше Евстатију да ће га убити и бацити у море. И не беше никога да притекне у помоћ Евстатију. Евстатије с плачем припаде к ногама тог злог човека, молећи да га не раздваја од омиљене супруге. А л и његове молбе беху узалуд, и он чу коначну одлуку као одговор: Ако хоћеш да останеш жив, умукни и одлази одавде; иначе ћеш овог часа умрети од овог мача, и ово море биће ти гроб.
Ридајући, Евстатије са своје двоје деце изиђе из лађе, а господар лађе отисну лађу од обале, разапе једра и отплови. Како тежак бејаше растанак богоугодном човеку са целомудреном и верном супругом! Очима пуним суза и срцем које се кидало од бола они праћаху један другог. Ридаше Евстатије са децом стојећи на обали, ридаше на лађи жена његова, насилно отета од мужа и одвођена у непознату земљу. И ко ће исказати њихов бол, и тугу, и ридање? Евстатије стајаше на обали све док је очима могао видети лађу, па онда крену на пут водећи са собом своју малолетну децу: и плакаше муж за женом, а деца плакаху за мајком. Једина утеха за праведну душу Евстатију беше то: што ово искушење он прима из руке Господа, без чије се воље не може ништа десити с њим, и што је за то и призван светој вери Христовој, да трпљењем хита ка небеској отаџбини.
Но патњама Евстатијевим још не беше краја, јер наилажаху веће од досадашњих. Он још не беше заборавио свој први бол, а други се већ приближаваше: ту недавно он се лиши супруге, а већ и губитак деце не беше далеко од њега. Настављајући свој пут, Евстатије наиђе на многоводну и врло брзу реку, на којој не беше ни моста ни превоза, па се зато морала газити. Но пренети оба детета одједном на ону обалу, реке, беше немогуће. Стога Евстатије узе једно дете и на леђима га пренесе на супротну страну реке. Посадивши га тамо, он крену назад да пренесе и друго дете. Али кад беше на средини реке, одједном се разлеже јаук детињи. Евстатије подиже очи и угледа лава како му дохвати сина и побеже с њим у пустињу. Ужаснут, Евстатије кукајући гледаше за звером, док се овај са својим пленом не сакри из његових очију. Евстатије онда похита да се врати к другоме свом детету; но он још не стиже до обале, а оно изненада дотрча вук, зграби дете и однесе у шуму. Опкољен недаћама са свих страна, Евстатије стајаше усред реке давећи се у мору својих суза. И ко би могао исказати патње срца његовог, и плач, и ридање? Он се лиши супруге целомудрене, једноверне и свете; лиши се деце, која му беху утеха у невољама. И заиста је чудо што овај човек под теретом таких мука не паде у воду и остаде жив. Нема сумње њега крепљаше у трпљењу десница Вишњега: јер само Онај који допусти на њега таква искушења, могао му је дати такво трпљење.
Изишавши на обалу, Евстатије плака дуго и горко, па тужан продужи свој пут. Он се утешаваше само једним Утешитељем - Богом, у кога он тврдо вероваше и ради кога све ово подношаше. И не узропта.Евстатије на Бога, и не рече: зар си ме зато призвао к познању Тебе, Господе, да се лишим и супруге и деце? таква ли је корист од вере у Тебе, да ја постанем најнесрећнији од свих људи? тако ли Ти волиш оне који верују у Тебе, да растављени један од другога изгину? - Ништа слично и не помисли овај праведни и трпељиви муж. Напротив, он у дубокој смирености узношаше благодарност Богу, што је Њему по вољи да слуге Своје види не у благостању светском и сујетној утеси, већ у невољама и бедама, да би их у будућем животу утешио вечном радошћу и весељем.
Бог који све чини на корист и који допушта невоље на праведника, не кажњавајући га него кушајући његову веру и јунаштво; Бог који воли не праведникову жалост него тврдо трпљење његово и слуша благодарење његово, - као што Јону у утроби кита сачува неповређена, тако и оба Евстатијева детета, уграбљена од зверова сачува читава и здрава. Јер када лав одношаше дете у пустињу, њега угледаше чобани и нададоше вику гонећи га, и лав испусти дете здраво, а сам побеже. Тако и вука, који ношаше друго дете, угледаше ратари, повикаше и појурише за њим, и он остави дете читаво, а сам утече. И чобани и ратари беху из истога села; они узеше децу и одгајише их.
Међутим Евстатије ништа не знађаше о томе. Идући путем он час благодараше Бога у трпљењу, час побеђиван природом људском плакаше и говораше: Авај мени! некада бејах богат, а сада сам убог и лишен свега. Авај мени! некада бејах у слави, а сада сам у срамоти! Авај мени! некада бејах имућан, а сада сам бескућник. Бејах некада као дрво лиснато и родно, а сада сам као сасушена грана. Бејах окружен у дому - пријатељима, на улици - слугама, у рату - војницима, а сада остах сам у пустом месту. Но не остави ме Ти, Господе! не превиди ме Ти, Свевидче! не заборави ме Ти, Свеблаги! Господе, не остави ме сасвим! Опомињем се, Господе, речи Твојих, које ми Ти рече на месту Твога јављења мени: "Предстоје ти многе невоље, као Јову". Али ето, са мном се зби више него са Јовом: јер он, иако се лиши свога имања и славе, ипак лежаше на своме ђубрету, а ја сам у туђој земљи и не знам куда да идем; он имађаше пријатеље који га тешаху, а моју утеху, милу дечицу моју, уграбише дивље звери и поједоше; он, мада би лишен своје деце, али могаше од супруге своје имати неку утеху и неку услугу, а моја добра супруга паде у руке безаконог туђинца, и ја се као трска у пустињи повијам олујом горких патњи мојих. Но немој се разгневити на мене, Господе, што Ти од туге срца говорим тако, јер говорим као човек. Међутим, ја се утврђујем на Теби, Промислитељу мом и Стројитељу пута мог, и на Тебе се надам, и Твојом љубављу као прохладном росом и лахорењем ветра расхлађујем огањ туге моје, и чежњом за Тобом као неком слашћу заслађујем горчину невоља мојих.
Говорећи тако кроз уздахе и сузе, Евстатије дође до неког села, званог Вадисис. Оставши у том селу он стаде радити као надничар код тамошњих житеља, да би себе издржавао трудом руку својих. Рађаше он и труђаше се на послу, на који није био навикао и који дотле није познавао. Доцније Евстатије умоли људе тога села, да буде чувар њихових жита, због чега му они плаћаху неки мали најам. Тако он проживе у том селу петнаест година у пуком сиромаштву и смирености, и у многим трудовима, и у зноју лица свог јеђаше хлеб свој. А врлине његове и подвиге ко ће исказати? Сваки може оценити, да се он у таквом сиромаштву и туђиновању ничим другим није толико бавио као молитвама, постовима, сузама, бдењима и уздасима, узносећи к Богу очи и срце, и очекујући милост од Његовог милосрђа. Деца пак Евстатијева беху гајена недалеко одатле, у другом селу, али он не знађаше за њих, а и она сама не знађаху једно за друго, иако живљаху у једноме селу. А жена његова, као некада Сара (ср. 1 Мојс. 12, 11-20), беше чувана Богом од иностранца, који онога часа, када је оте од праведнога мужа, би поражен неком болешћу, и дошавши у своју земљу умре, оставивши заробљеницу своју чистом, не додирнувши је. Тако Бог чуваше верну слушкињу Своју, те она, налазећи се усред замке, не би уловљена, него се као птица избави из ловачке замке: замка се уништи, и она би избављена помоћу Вишњега. А после смрти тог туђинца, ова благочестива жена постаде слободна и живљаше у миру, без напасти, зарађујући себи хлеб радом руку својих.
У то време иноплеменици ратоваху против Рима и наношаху велике штете, освојивши неке градове и области. Стога цар Трајан беше у великој невољи, и сетивши се свог храброг војводе Плакиде говораше: Да нам је нашег Плакиде, непријатељи наши не би нам се подсмевали, јер он беше страшан непријатељима; и противници се бојаху имена његова, јер он беше храбар и срећан у биткама. И чуђаше се цар са свима велможама томе, како се то на необичан начин сакри Плакида са женом и децом. Намисливши да пошаље да траже Плакиду по целом свом царству, Трајан рече присутнима: Ко ми пронађе мог Плакиду, удостојићу га велике части и наградити многим даровима. - И гле, два добра војника, Антиох и Акакије, који некада беху верни пријатељи Плакиди и живљаху у његовом двору, рекоше: Самодржавни царе, заповеди нама да потражимо тог човека који је толико потребан целом Римском царству. Ако би га требало тражити до накрај земље, и то ћемо урадити са свим усрђем.
Цар се обрадова овој њиховој готовости и одмах их посла да траже Плакиду. Они кренуше и пропутоваше многе земље, иштући свог омиљеног војводу по градовима и селима, и распитујући сваког кога сретну, није ли где видео таквог и таквог човека. Најзад се они приближише селу, у коме живљаше Евстатије. У то време Евстатије чуваше жита у пољу. Угледавши војнике где иду у село, он се загледа у њих, и издалека распознадс у њима своје познанике, обрадова се и плакаше од радости. Из дубине срца уздишући к Богу, Евстатије изађе на пут где су ти војници имали проћи. А они када дођоше до Евстатија и поздравише се с њим по обичају, питаху га, какво је то село и ко господари њиме. Затим стадоше распитивати, нема ли ту неког страног човека, таквог и таквог раста, и таквог и таквог изгледа, а зове се Плакида. Евстатије их упита: Због чега ви њега тражите? - Они му одговорише: Он је пријатељ наш, и ми га дуго видели нисмо, и не знамо где се налази са женом и двоје деце. Када би нас неко обавестио о њему, ми бисмо том човеку дали много злата. - Евстатије им рече: Ја га не знам, нити сам кад чуо за Плакиду. Уосталом, господо моја, молим вас, идите у село и одморите се у мојој кућици, јер видим да сте уморни од пута и ви и ваши коњи. Тако дакле, одморите се код мене, па се после можете распитати о жељеном човеку код некога који би га знао.
Послушавши Евстатија, војници пођоше са њим у село, али га не познаше, но он их познаде, и једва се уздржа од суза које му навираху на очи. У том пак селу бејаше неки добар човек, код кога Евстатије нађе себи уточиште. Он одведе војнике код овог човека и замоли га да их прими на одмор и да их угости. При томе рече: Ја ћу ти својим радом исплатити што будеш утрошио на њихово угошћење, јер су то моји познаници.
Човек тај, и због своје доброте а и због Евстатијеве молбе, усрдно гошћаше госте. А Евстатије их служаше, приносећи јела и постављајући их пред њих. При томе њему долажаше на ум његов ранији живот, када му служаху ови које он сада служи, и он, по слабости природе људске, једва задржаваше сузе, али их скриваше од војника да га они не би познали. И неколико пута он је излазио из куће, па пошто би мало поплакао и убрисао сузе, враћао се опет унутра, служећи им као роб и прост сељак. Међутим војници, често погледајући на његово лице, почеше га малопомало распознавати и стадоше тихо говорити између себе: Овај човек личи на Плакиду ... Ама, да није заиста он то? - И додаваху: Сећамо се да је Плакида имао дубоку рану на врату, коју је задобио у рату. Ако дакле овај човек има такву рану, онда је то заиста Плакида. - И угледавши такву рану на врату његовом, војници скочише с трпезе и припадоше к ногама његовим, па уставши загрлише га и плакаху много од радости, говорећи: Ти си Плакида кога ми иштемо! Ти си царев љубимац, за којим он тако дуго тугује! Ти си римски војвода, за којим сви војници жале!
Тада Евстатију би јасно да је дошло време, за које му прорече Господ да ће поново добити свој пређашњи чин и част, и рече војницима: Браћо, ја сам кога ви тражите. Ја сам Плакида, са којим сте ви заједно дуго време војевали против непријатеља. Ја сам човек који некада бејаше слава Рима, страшан иноплеменицима, драг вама, а сада - убог, непотребан и непознат.
И наста велика радост међу њима, и од радости сузе. И војници га обукоше у скупоцено одело, као војводу, предадоше му царево писмо, и усрдно га мољаху да одмах крене к цару, говорећи: Непријатељи наши почеше да нас савлађују, и нема таког јунака као што си ти, да би победио и развејао непријатеље!
Домаћин пак куће и сви домашњи његови, слушајући то, чуђаху се и беху запрепашћени. И по целом селу пронесе се глас, да се у њему нашао велики човек. И сви житељи села слегоше се као на велико чудо, и с дивљењем посматраху Евстатија војводски одевеног, коме војници одаваху поштовање као војводи. И испричаше Антиох и Акакије народу о подвизима Плакиде, и о његовом јунаштву, слави и високородству. А народ, чувши да је Евстатије тако храбар војвода римски, дивљаше се и говораше: О, како је велики човек живео међу нама, служећи нам као најамник! - И клањаху му се до земље, говорећи: Зашто нам, господине, ниси открио своје високо порекло и чин? - А клањаше му се и господар његов, у чијој кући он живљаше, молећи га да се не љути на њега што му није одавао поштовање. И сви се житељи тога села стиђаху што тако великог човека имађаху за најамника, као неког роба.
После тога војници посадише Евстатија на коња и кренуше натраг у Рим, а сви их сељаци испратише далеко са великом чешћу. За време путовања Евстатије разговараше с војницима, и они га питаху о његовој жени и деци. Он им исприча све по реду шта се с њима догодило, и они плакаху слушајући о таквим његовим несрећама. Са своје стране и они му испричаше како дар беше у тузи због њега; и не само цар, него и цео двор, и војници. И тако у разговору они после не много дана стигоше у Рим, и војници известише цара да су нашли Плакиду, и на који начин. Цар, окружен свима својим велможама, с чешћу дочека Плакиду и радосно загрли, и питаше га о свему шта се с њим догодило. Евстатије исприча све што се збило с њим, с његовом женом и децом, и сви беху потресени слушајући га. Цар онда поврати Евстатију његов пређашњи чин, и додели му имања већа него што је раније имао, и веома га обогати.
Повратку Евстатијевом обрадова се цео Рим. Затим цар моли Евстатија да иде у рат против иноплеменика и својом храброшћу заштити Рим од њихове најезде, па да им онда одмазди што су заузели неке градове. Евстатије скупи све војнике, али видевши да их је мало за такав рат, он предложи цару да разашље наређења по целоме царству и скупе из градова и села младиће способне за војну службу, а затим их пошаљу у Рим. И би тако. Цар разасла наређења, и у Рим би скупљено мноштво људи младих и снажних, способних за рат. Између осталих доведени бише у Рим и два Евстатијева сина, Агапије и Теопист, који у то време већ беху зрели младићи, лицем лепи, телом кршни и снагом јаки. Када их доведоше у Рим и изведоше пред војводу, овај их веома заволе, јер га сама родитељска природа привлачаше деци, и он осећаше силну љубав према њима. Мада Евстатије није знао да су то његова деца, ипак их љубљаше као своју децу, и они се стално налажаху на служби поред њега, и сеђаху с њим за једном трпезом, јер му беху мили. Ускоро затим Евстатије крену у рат на иноплеменике, и победи их силом Христовом. И он не само ослободи од њих градове и покрајине које они беху заузели, него и сву непријатељску земљу освоји и сву војску њихову потуче. И тако он о Господу свом показа већу храброст него раније, и однесе сјајнију победу него икада раније.
Када се рат заврши и Евстатије се већ мирно враћаше у своју домовину, наиђе он на једно село поред реке са врло живописним положајем. Пошто место беше дивно за одмор, Евстатије се ту са својим војницима задржа три дана. И то би тако зато што Богу беше по вољи, да се верни слуга Његов састане са својом женом и децом, и да расејане сабере у једно. Јер жена његова живљаше у том селу и имађаше башту, од које се с великим трудом прехрањиваше. По Божјем пак промислу Агапије и Теопист, не знајући ништа о својој мајци, разапеше свој шатор поред њене баште; јер одгајени у једном истом селу, они имађаху заједнички шатор и вољаху се као рођена браћа. Не знађаху они да су рођена браћа, а ипак имаћаху братску љубав међу собом. Они се дакле сместише крај баште своје родитељке ради одмора, а недалеко беше и војводин логор. Једнога од тих дана у подне мајка њихова рађаше у својој башти и чу разговор Агапија и Теописта који се у то време одмараху у своме шатору. Они распитиваху један другога, каквога Је ко порекла; и старији рече: Ја се помало сећам да је отац мој био војвода у Риму, па не знам због чега напусти Рим са мајком, узевши са собом мене и мог млађег брата, јер је у њих било нас двоје. Још се сећам да ми дођосмо до мора и укрцасмо се у лађу. Затим, после пловидбе по мору, када пристадосмо уз обалу, отац мој сиђе с лађе, и с њим ја са братом мојим, а мајка наша, не знам зашто, остаде на лађи. Памтим и то да је отац горко плакао за њом, плакасмо и ми с њим, и он с плачем настави пут. Када дођосмо на реку, отац ме метну на обалу, а млађег брата узе на раме и понесе на супротну обалу. А када потом, пошто га пренесе, пође натраг по мене, дотрча лав, дохвати ме и понесе у пустињу; но чобани ме отеше од њега, и ја сам одгајен у том селу које ти знаш.
Тада млађи брат скочи и обисну му се о врат са сузама радосницама, говорећи: Зацело ти си мој брат, јер и ја се свега тога сећам о чему ти причаш, и ја очима својим видех када тебе уграби лав, а мене у то исто време однесе вук, али ме земљоделци отеше од њега.
И тако, распознавши један другог, браћа се силно радоваху, и грљаху се и целиваху, лијући сузе од радости. А мати, слушајући њихов разговор, дивљаше се и подизаше очи к небу с уздисањем и сузама, јер се увери да су то заиста њена деца, и срце њено осети слатку радост после свих горких патњи. Али, као мудра жена, она им се не смеде јавити без веродостојног доказа, јер она беше сиротица, а у подеране хаљине одевена, а они беху угледни и славни војници. И она реши да оде к војводи и замоли га да јој допусти да се врати у Рим заједно са његовом војском, надајући се да ће се тамо лакше показати својим синовима, и распитати се о своме мужу да ли је у животу. И она оде к војводи, стаде пред њим, поклони му се и рече: Молим ти се, господине, нареди да ме са твојом војском одведу у Рим, јер ја сам Римљанка, и већ је шеснаест година откако ме инопломеници доведоше у ропство у ову земљу; сада сам слободна, и лутам по овој туђој земљи и трпим крајњу оскудицу.
Евстатије, човек добра срца, одмах изађе у сусрет њеној молби и дозволи јој да се слободно врати у своју отаџбину. Тада жена, посматрајући војводу, потпуно се увери да је то њен муж, и запрепашћена стајаше као ван себе. А л и Евстатије не позна своју жену. Међутим она, неочекивано доживевши радост за радошћу, као некада жалост за жалошћу, душом уздисаше и мољаше се Богу, и бојаше се да каже своме мужу да је његова жена: јер он беше у великој слави, окружен мноштвом доглавника, а она - као најубогија сиротица. И оде она из његовог шатора, молећи се Господу Богу свом, да Он удеси Да је распозна муж њен и деца њена. Но касније, улучивши згодну прилику, она поново оде к војводи Евстатију и ступи пред њега. Погледавши је, он је упита: Шта још иштеш од мене, старице? - Она му се поклони до земље и рече : Молим те, господине мој, немој се љутити на мене, слушкињу твоју, што ћу твоје високородство упитати о једној ствари. А ти буди стрпљив и саслушај слушкињу своју. - Он јој рече: Добро, говори. - И она стаде говорити: Ниси ли ти Плакида, назван у светом крштењу Евстатије? Ниси ли ти видео Христа на крсту међу јеленовим роговима? Ниси ли ти Бога ради напустио Рим са женом и двоје деце, Агапијем и Теопистом? Не оте ли теби туђинац жену твоју на лађи? Сведок ми је верни на небу сам Господ Христос, ради кога претрпех многе напасти, да сам ја твоја жена, и да сам благодаћу Христовом сачувана од оскврњења, јер онај туђинац онога часа када ме оте од тебе би кажњен Богом и погину, а ја остадох чиста, и сада сиротујем и скитам.
Чувши све то, Евстатије као да се пробуди из сна и одмах познаде жену своју, устаде и загрли је, и обоје плакаху много од велике радости. И рече Евстатије: Одајмо хвалу и благодарност Христу Спасу нашем, који не уклони милост Своју од нас него као што обећа утешити нас после невоља наших, тако и учини. - И они много благодарише Бога радујући се и плачући. После тога, када Евстатије преста плакати, жена га упита: А где су деца наша? - Евстатије, уздахнувши из дубине срца, одговори: Звери их поједоше. - Тада му жена рече: Не тугуј, господине мој! Као што Бог даде те се ми неочекивано нађосмо, тако ће дати да и децу своју нађемо. - А он примети на то: Зар ти не рекох да их звери поједоше? - Онда му она стаде причати све што јуче, радећи у својој башти, чу од двојице војника који се разговараху међу собом, и познаде да су то синови њихови.
Евстатије одмах дозва к себи те војнике и упита их: Каквога сте порекла? Где сте рођени? Где сте одгајени? - Тада старији поче казивати: Господару наш, ми веома мали остадосмо после родитеља наших, и стога мало што памтимо. Ипак се сећамо да нам је отац био римски војвода, као и твоја величина, али не знамо шта би нашем оцу те ноћу напусти Рим са нашом мајком и с нама двојицом; исто тако, када лађом препловисмо море, не знамо зашто наша мајка остаде на лађи. А отац наш, плачући за њом, дође с нама к једној реци. И када отац наш, преневши преко реке једнога од нас, враћаше се по другог и бејаше усред реке, нас дограбише звери: мене лав, а мога брата вук. Но ми обојица бисмо спасени од зверова: јер мене спасише и одгајише чобани, а мога брата земљоделци.
Чувши то, Евстатије и жена његова познаше децу своју и, обиснувши им о врат, плакаху дуго. И би велика радост у логору Евстатија, као некада у Египту када браћа познаше Јосифа. И пронесе се глас по свима пуковима да је њихов војвода нашао жену своју и децу, и сви се слегоше радосни, и би велико весеље у целој војсци: јер се они тако нису радовали победама, као овом радосном догађају. Тако Бог утеши верне слуге Своје, јер Он убија и оживљује, осиромашује и обогаћује (1 Цар. 2, 6-7), низводи у невоље и узводи к радости и весељу. И могаше тада Евстатије с Давидом говорити: Ходите, чујте сви који се бојите Бога, ја ћу вам казати шта је учинио души мојој. Опомену се учинити милост са мном. Десница Господња узнесе ме, десница Господња даде силу (Пс. 65, 16; 117, 16).
Када се Евстатије враћаше из рата радујући се двоструко: и победи, и проналаску жене и деце; и док још беше на путу - умре цар Трајан; њега наследи Адријан, који беше веома ревностан идолопоклоник и гоњаше хришћане. Пошто Евстатије веома свечано уђе у Рим, по обичају римских војсковођа, водећи са собом врло много заробљеника и носећи огроман ратни плен, он би од цара и од свих Римљана дочекан најсвечаније, и слављаше се храброст његова више него пређашња, и сви му одаваху веће поштовање него раније. А л и Бог који неће да слуге Његове буду у овом превртљивом и несталном свету поштоване и слављене сујетним и временим поштовањем, јер им је уготовио на небу вечну и непролазну част и славу, предзнаменова Евстатију пут мученички: јер му ускоро поново посла руг и невољу, које он радосно претрпе за Христа. Злочестиви Адријан узажеле принети жртву демонима у знак благодарности за победу над непријатељима. Када он са својим великашима уђе у идолски храм, Евстатије не уђе него остаде напољу. Цар га упита: Зашто нећеш да уђеш с нама у храм и да се поклониш боговима? Требало би да ти пре других узнесеш благодарност боговима, зато што они не само сачуваше тебе читава и здрава у рату и дароваше ти победу над непријатељима, него ти вратише и жену твоју и децу твоју. - Евстатије одговори: Ја сам хришћанин и знам Јединог Бога мог Исуса Христа, и Њега штујем и благодарим, и Њему се поклањам, јер ми Он дарова све то: и здравље, и победу, и супругу, и децу. А глувим, немим, немоћним идолима ја се поклонити нећу. - И Евстатије оде дому свом.
Цар се разгневи на Евстатија и стаде размишљати на који би га начин казнио што ружи богове његове. И после кратког времена он му прво одузе војводски чин, па га као простог човека позва на суд са женом и децом његовом, и саветоваше им да принесу жртву идолима. Али пошто не успе да их приволи на то, он их осуди да их зверови поједу. И свети Евстатије, тај славни и храбри војник, осуђен на смрт са својом женом и синовима, иђаше у циркус, и не стиђаше се таког бешчешћа, нити се бојаше смрти за Христа коме верно служаше, јасно исповедајући свето име Његово пред свима. И сокољаше он чесну супругу своју и милу децу, да се не уплаше смрти за Животодавца свих Господа; и они иђаху на смрт као на гозбу, храбрећи један другог надом на будућу награду. И бише пуштени на њих звери, али их се не дотакоше, јер који год им звер притрча, одмах се враћао назад, приклонивши пред њима главу своју. Звери укроћаваху свој бес, а цар се још већма разбесне и нареди да их одведу у тамницу.
Сутрадан цар нареди да се усија метални во и у њега баци свети Евстатије са женом и синовима. И овај усијани во би светим мученицима, што и Халдејска пећ, росом расхлађивана, Светим Младићима. Налазећи се у овом волу свети мученици, помоливши се, предадоше своје свете душе у руке Богу и пређоше у царство небеско. Након три дана дође Адријан к томе волу желећи да види прах спаљених мученика, и отворивши врата мучитељи нађоше света тела њихова читава и неповређена, па чак ниједна длака на главама њиховим не беше изгорела, а лица им беху жива као да су заспали и блистаху неком надприродном лепотом. И сав народ што беше тамо повика: Велики је хришћански Бог! - А цар се са стидом врати у свој дворац, и сав народ га ружаше што узалуд погуби војводу тако неопходног Риму. Хришћани пак узеше чесна тела светих мученика и долично их погребоше, славећи Бога, дивнога у светима Својим, Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је од свих нас част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА МИХАИЛА, кнеза Черњиговског и ТЕОДОРА бољарина његовог

У години 1238. хан Татарски цар Бати удари са огромном војском на Руску земљу, победи руске кнезове и завлада Руском земљом. Много градова би тада разорено, и земља Руска мачем и огњем опустошена. У то време живљаше благочестиви Михаил, кнез Черњиговски. Он се измлада одликовао врлинским животом; заволевши Христа, он Му служаше свим срцем; из њега зрачаше незлобивост душе; он беше кротак, смирен, пун љубави према свима, и веома милостив према сиромасима; свагда угађајући Богу молитвом и постом, и сваковрсним добрим делима украшавајући своју душу, он је начини прекрасним обиталиштем Бога, Творца свога Овај благочестиви кнез имађаше свог омиљеног бољарина Теодора, који му по свима врлинама беше сличан. Заједно с њим кнез Михаил и пострада од нечестивог Батиа, положивши душу своју за Христа.
Руски кнезови су плаћали данак цару Батиу, и одлазили му на поклоњење. У цара Батиа бејаше овакав обичај: кад је који од руских кнезова долазио да му се поклони, жреци и врачи татарски су проводили кнеза кроз огањ, и од дарова које би доносио цару бацили су у огањ као жртву идолима; проводећи кроз огањ, они су дотичног приморавали да се поклони сунцу и идолима па га после тога пуштали код цара. Многи од руских кнезова, из страха пред царем и да би остали на кнежевској власти, испуњаваху све то: прохођаху кроз огањ и поклањаху се идолима, и зато добијаху од цара оно што тражаху.
Чувши да су се многи руски кнезови, прелашћени славом овога света, поклонили идолима, благочестиви кнез Михаил силно туговаше због тога, и запаливши се ревношћу за Господа Бо га свог, он реши да отиде к неправедном и злом цару и да неустрашиво исповеди пред њим Христа и пролије крв своју за Господа. Ову своју одлуку кнез Михаил каза свом верном саветнику, Теодору бољарину. А он, благоразуман и тврд у вери, похвали овакву одлуку свога господара, и обећа да га неће напустити до саме смрти и да ће заједно с њим положити душу своју за Христа.
Кнез Михаил и Теодор бољарин спремише се за пут, и опростивши се са својима кренуше на пут са молитвом Богу и жудећи за венцем мученичким. Када стигоше до места у коме борављаше безбожни цар Бати, о томе одмах би обавештен цар. Он дозва своје враче и жреце, и нареди им да черњиговског кнеза по обичају проведу кроз огањ и приморају да се поклони идолима, па да га после тога изведу пред њега. Дошавши кнезу. врачи и жреци му рекоше: "Зове те велики цар", и поведоше га. За њим, као за својим господаром, пође и бољарин његов Теодор. Убрзо они стигоше до места где беше размештен огањ, а по средини беше пут, којим су већ многи пролазили; тим путем жреци хтедоше да проведу и кнеза Михаила. Тада кнез рече: Не доликује хришћанима да пролазе кроз тај огањ, који незнабошци сматрају за бога, а ја сам хришћанин; стога нећу поћи кроз огањ, нити ћу се поклонити твари, јер се ја поклањам Творцу, Оцу и Сину и Светоме Духу, Једноме Богу у Тројици, Саздатељу неба и земље.
Чувши ове кнежеве речи, врачи и жреци се напунише стида и гњева, па га оставише и одјурише да известе цара. Цар онда посла кнезу Михаилу једног од својих првих доглавника, по имену Елдега, са оваквом поруком: Велики цар овако говори теби: зашто се не покораваш мојој наредби и не поклањаш боговима мојим? Ево пред тобом је сада живот и смрт: бирај једно или друго. Ако извршиш моје наређење, те прођеш кроз огањ и поклониш се боговима мојим, ти ћеш не само остати жив, него ћеш и велику милост добити од мене и бићеш потпуни господар у својој кнежевини.
Саслушавши од Елдеге цареву поруку, свети кнез Михаил се ни најмање не уплаши, већ неустрашиво одговори: Реци цару: овако говори теби кнез Михаил, слуга Христов: теби је, царе, уручено од Бога царство и слава овога света, и десница Вишњега нас је због грехова наших покорила твојој власти; зато смо ми дужни клањати се теби као цару и указивати поштовање које доликује твоме царском достојанству; али, да се Христа одречемо и твојим боговима поклонимо, - то неће бити! јер они нису богови, већ творевина. А наша пророчка Писма овако говоре: богови, који нису створили небо и земљу, нека пропадну! (Јерем. 10, 11). Шта може бити безумније, него оставити Творца па се клањати творевини? - На то му Елдега рече: Ако ти, Михаило, останеш упоран и не испуниш цареву вољу, одмах ћеш бити погубљен. - Светитељ одговори: Ја се не бојим те смрти, помоћу које ћу се удостојити вечнога боравка с Богом. И нашто много говорити? Хришћанин сам, исповедам Творца неба и земље, тврдо у Њега верујем, и с радошћу ћу умрети за Њега.
Увидевши да ни ласкама ни претњама не може приволети кнеза Михаила на извршење цареве воље, Елдега отиде к цару и исприча му све што чу од Михаила. Саслушавши Елдегу цар побесне од љутине и нареди присутнима да одмах убију кнеза Михаила. Слуге мучитељеве полетеше као пси у лов или као вуци на овцу. У то време свети мученик Христов беше заједно са Теодором; не плашећи се смрти они певаху псалме и мољаху се Богу усрдно. А када угледаше убице који трчаху на њих, они стадоше певати: Мученици Твоји, Господе, многе муке претрпеше, и љубављу Твојом душе сјединише свети. - Када убице стигоше до места где стајаше кнез Михаил, они га као звери зграбише за руке и за ноге, простреше га по земљи, и немилосрдно га бише дуго по целом телу, тако да се земља зали крвљу. А Михаил трпећи то, ништа не говораше сем ово: "хришћанин сам!"
Међу слугама царевим беше неки Доман, који је раније био хришћанин па се одрекао Христа и примио нечестиву веру тагарску. Овај одступник, видећи како свети кнез јуначки трпи муке, разјари се, истрже нож свој, дохвати кнеза за главу, одсече је и баци, а глава и даље исповеднички говораше: "хришћанин сам!"
После тога нечестиви мучитељи приђоше благочестивом Теодору и говораху му: Испуни царево наређење и поклони се боговима нашим, па ћеш не само остати жив, него ћеш и велике почасти доживети од цара и наследићеш кнежевство свога господара. - Но свети Теодор одговори: Кнежевство мога господара ја нећу, нити ми требају почасти од вашег цара; желим само да идем ка Христу Богу истим путем којим оде господар мој, свети мученик кнез Михаил, јер и ја, као он, верујем у Јединога Христа, Творца неба и земље, и хоћу да пострадам и умрем за Њега.
Видећи Теодорову несавитљивост, убице га шчепаше и мучише немилосрдно, као и светог Михаила. Напослетку му одсекоше чесну главу, рекавши: Ко није хтео да се поклони пресветлом сунцу, тај је недостојан и да гледа на сунце.
Тако, пострадавши чесно 20. септембра 1246. године, свети мученици Михаил и Теодор предадоше душе своје у руке Господу. Света тела њихова бише бачена псима да их поједу, али она много дана лежаху читава и никим недирнута. Благодат Христова чуваше их неповређена. Поред тога над телима мученика појављиваше се огњени стуб који је силно блистао, и сваке ноћи виђаху се свеће где горе. Видећи све то, хришћани који се у то време десише тамо, узеше тајно чесна тела светих мученика и с чешћу их погребоше.[3]
Ускоро затим зли цар зло сконча у рату са Мађарима и доби удео у паклу, а свети мученици наследише Царство небеско и вечно славе Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ИЛАРИОНА

Домовина светог преподобномученика Илариона беше острво Крит. Чедо хришћанских родитеља, он на светом крштењу доби име Јован. Одгајен од родитеља у побожности и научен књизи, Јован од младости имађаше добро расположење душе. Стриц Јованов који беше лекар одведе једном Јована са собом у Цариград. Он проведе код стрица преко десет година, али ништа не изучи, због чега се горко кајаше Зато остави стрица и ступи у службу код неког трговца Франческа. Једном Франческо отпутова на острво Хиос, а свој дућан повери Јовану и другу његовом, који такође беше у служби код њега Вративши се с пута, Франческо изврши преглед рачуна и нађе мањак од 300 пиастра, и осумњичи Јована за крађу И прећаше Франческо Јовану да ће га предати суду, ако му не исплати означену суму. Нашавши се у тешком положају, Јован се обрати своме стрицу за помоћ, али га овај грубо одби.
Немајући излаза, а и не могући подносити клевету, Јован паде у очајање. У тако мрачном расположењу душе, њему лукави враг дошану мисао да се за помоћ обрати мајци султана И стварно, Јован оде у двор у коме живљаше султанова мајка. Тамо га изведоше пред Башагу,[4] коме Јован исприча своју муку молећи га за помоћ. Башага пријатељски прими Јована па му између осталога рече: Веома ћу те усрећити и убудуће ћу те помагати у свему, ако поверујеш у Мухамеда. Несрећни младић, заведен агиним обећањима и мишљу да ће се најзад обрачунати с газдом, без икаквог размишљања изјави да ће примити мухамеданску веру. Чувши то, Башага одмах извести султанију, а ова опет цара, и несрећног отпадника сместа прикључише их муслиманској вери, извршивши на њему обрезање. Потом га обукоше у природно одело, и одредише му учитеља да га учи турској писмености. Поводом овог догађаја, у двору би тог дана приређена велика свечаност, а Башага да би радост била што већа, усини Јована и уврсти га у придворне службенике.
Ипак, та радост ниЈе дуго траЈала, јер човекољубиви Бог, увек близу оних који Га траже и обраћају Му се , показа милост Своју и према овом отпаднику. Након три дана, под утицајем благодати Божје, Јован дође себи и увиде своју заблуду, па кајући се он донесе чврсту одлуку да бежи из дворца, који му већ беше постао тамница. И после дванаест дана Јован напусти дворац заувек, па оде к своме пређашњем духовнику, јеромонаху Симеону. Но духовник га не познаде и упита ко је и шта жели. - Ја сам твој духовни син, одговори Јован. - Па шта ће на теби турско а не хришћанско одело? - О, оче! одговори Јован, ја сам ради тога и дошао код тебе, да очистим себе од ове погане одеће. - И онда му исприча све што се с њим догодило, молећи га за мудар савет и помоћ, како би се спасао од могуће потере.
Слушајући Јованово искрено кајање, духовник одтугова заједно с њим због његовог пада, па оде до суседа, Руса трговца, свог духовног сина, да се посаветује с њим о Јовану. Трговац, као прави хришћанин, обрадова се покајању отпадника; и они се договорише да Јована пошаљу у Русију. Тако и урадише: кроз два дана Јована преобученог у руску ношњу они упутише на Крим.
На Криму Јован проведе десет месеци; али за све то време душа му не нађе покоја, срце му је туговало и силно патило од помисли да се он одрекао Христа. Стога, да би се помирио са својом савешћу и Богом, он реши да се врати у Цариград и тамо прими мученички подвиг.
Допутовавши у Цариград, Јован оде к своме духовнику јеромонаху Симеону и исприча му да за све време свога боравка на Криму он није могао измирити себе са Богом и да га потајна мисао гани: да пред Турцима исповеди хришћанску веру и да свој пад опере својом крвљу, примивши мученичку смрт. Но мудри духовник му саветова да одједанпут не ступа на тако страшан подвиг, него да најпре отпутује у Свету Гору Атонску и тамо међу великим старцима спреми себе на страдање за Христа.
Јован послуша добри савет и убрзо отпутова у Свету Гору. Тамо ступи у Иверски манастир, и откри иверским старцима и свој пад и све остало о себи. Саслушавши Јована са пуно саучешћа, старци му посаветоваше да ступи у Претечин Скит под руководство духовника Сергија. А л и га Сергије не прими код себе, него га упути у скит свете Ане к јеромонаху Висариону, који је годину дана пре тога пратио преподобномученика Луку у Митилину на подвиг мучеништва. Дошавши у скит свете Ане, Јован се најпре обрати духовнику Методију, исприча му сву своју муку и моли га да се заузме да га јеромонах Висарион прими у број своје свете братије. А Висарион, можда желећи да испита да ли Јован са добром и чврстом намером хоће да постане његов ученик, у почетку га одби, тако да и молбе духовника Методија немађаху никаквог утицаја. Међутим Јован за све то време стојећи пред њим као осуђеник роњаше горке сузе, које најзад умекшаше Висариона, те пристаде да га прими, али пол условом да о томе не зна нико од страних.
Примивши Јована под своје руководство Висарион га поведе ка подвижништву тешким и мучним путевима. А кроз извесно време он га, ради већег безмолвија - молитвеног самовања и тиховања, закључа на четрдесет дана у једној келији запустелог скита светог Василија Великог, одредивши му правило за псалмопојање и молитву. Али мрзитељ добра ђаво, желећи да омете започети врлински живот подвижника Христова, стаде наводити на њега страшила, нарочито ноћу; и та се ђавоља утварања толико умножише, да Јован не беше више у стању подносити их, те дванаестог дана ноћу он побеже из свога затвореништва и врати се к старцу, смиреио га молећи за опроштај што није испунио његову вољу. При томе он замоли преподобног Висариона да му да келију поред себе, нашто старац пристаде. Сместивши га у келију близу себе, старац му наложи да продужи исто правило које је проходио у келији скита светог Василија Великог, а да се храни хлебом и водом.
Након неког времена Јован стаде молити преподобног Висариона да га постриже у ангелски лик. Старац пристаде и постриже га у монаштво са именом Иларион. По пријему монашког лика Иларион удвостручи и подвиге, подражавајући у свему раније подвижнике Христове, и прохођаше из силе у силу, укрепљујући душу своју постом, бдењем и молитвом.
Једном читајући Нови Мартиролог Иларион се силно одушеви жељом да пострада за Христа. Ту жељу он саопшти своме духовном оцу Висариону и моли га да то благослови. Старац се изјасни против те његове жеље и саветова му да добро испита себе. При томе му рече: Можда се та жеља јавила код тебе по нашаптавању ђавола, који жели да ти смути душу, па отргнувши те од руководства духовног оца да те вргне у самовољу. Међутим Иларион стаде још свесрдније молити и преклињати старца да га благослови на мученички подвиг, и бејаше у својој намери и решености непоколебљив. Старац, мада и виде да је та жеља настала код њега од благодати Божје, но немајући поверења у себе он се посаветова са духовником Методијем и са својим старцем Јоасафом, и сви они заједно почеше убеђивати Илариона да напусти своју намеру и да у безмолвију гради своје спасење. Међутим Иларион их са сузама поче молити да га пусте на страдалачки подвиг. Видећи чврсту решеност Иларионову, старци решише да Илариону даду благослов на велики и страшни подвиг: пострадати за исповедање имена Исуса Христа.
Чувши пристанак искусних мужева, Иларион се обрадова, паде к ногама Висарионовим и стаде га молити да га прати на путу мучеништва, као што је пратио преподобномученика Луку. Међутим Висарион стаде отклањати од себе ову његову молбу, говорећи: Лука бејаше толико млад, имађаше 16 година, да је било потребно пратити га и поткрепљивати га, а теби је 26 година, и ти си потпуно зрео, па је стога излишно да те пратим; но дух мој и грешна молитва моја о теби биће нераздвојно с тобом.
Слушајући ово старчево одбијање, Илариону грунуше силне сузе, које много дарнуше све, и старци Методије и Јоасаф стадоше молити Висариона да испуни жељу Јовану. Тронут молбом стараца, Висарион пристаде, и убрзо затим поче се спремати за пут. У то време на Атону борављаше бивши васељенски патријарх Григорије, коме Висарион откри тајну свога намераваног пута. Свјатјејши се обрадова томе, узнесе за мученика архијерејску молитву и благослови њихов пут.
Висарион са Иларионом напусти Свету Гору 10. септембра, и управљани руком Сведржитеља срећно стигоше у Цариград 16. септембра, у петак. Сутрадан старац причести Илариона светим Христовим Тајнама, које је био узео са собом и чувао их у дароносици. Ноћ између суботе и недеље они проведоше у бдењу и молитви. Те ноћи држано је бденије за старца Висариона и за мученика Илариона и у скиту Свете Ане, пошто је Иларион, полазећи у Цариград, молио да се идуће недеље одслужи за њих бденије, а затим да се у току целе седмице свакодневно врши за њих молепствије у храму Божјем, да им Господ помогне добрим се подвигом подвизавати, веру одржати и течење завршити добро.
За укрепљење мученика, Господ му откри у сну све што се имало десити с њим. Ујутру Иларион исприча старцу свој сан и показа место где ће му одрубити главу; затим предсказа да ће тело његово, које ће бити у власти Турака, хришћани откупити, и да ће га сам старац рукама својим погрепсти. Све се то уствари тако и зби, што ће се видети из даљега.
У недељу старац још једанпут причести Илариона светим Тајнама; потом га обуче у турско одело и испрати до дворца, у коме се Иларион раније одрече Христа. Ушавши у дворац, мученик се јави Башаги, и правећи се као да се обрадовао видевши оца који га је усинио, он му целива руку. А Башага стаде га распитивати;, где је толико времена, шеснаест месеци, пропадао, и зашто сада није у придворној одећи, у којој је раније био. Мученик одговори: Путовао сам у Русију, па пошто нисам имао довољно путног трошка продао сам придворно одело и купио себи простије. - Онда он одједном промени разговор и стаде тихим гласом говорити аги: Нећу скривати од тебе, господине мој, због чега сам дошао овамо. Ствар је дакле у овом: поставши Турчин, ја сам само три дана уживао мир; но после тога, када дођох к себи и обмана се показа преда мном у свој наготи својој, ја се почех силно кајати због своје заблуде, и кроз дванаест дана побегох из овога дворца и лађом отпутовах у Русију. Много сам суза пролио, много је душа моЈа патила не налазећи мира и оне светости израније. Но пошто се убедих да вера ваша није ништа друго до заблуда и обмана, а хришћанска - истинита и спасоносна, ја напустих заблуду и поново постадох хришћанин, и ево проклињем вашу веру са свом вашом привидном светињом и обредима.
Слушајући тако увредљиве речи, ага хтеде да заустави мученика да даље не говори, али га Иларион замоли да га благодушно саслуша до краја. И продужи Иларион: Многа сам добра доживео ја од тебе, између осталога и то што си ме усинио и приближио цару. Не желећи да останем неблагодаран за твоју благонаклоност и пажњу, ја те преклињем, послушај мој савет: отпутујмо у Русију, тамо ћеш ти примити хришћанску веру и спасти душу своју за вечни живот, а ја ћу неодступно бити с тобом и служити теби као оцу све до саме смрти моје. Већу од ове благодарности ја не налазим.
Саслушавши Илариона, Башага се разљути и стаде га бити чибуком, све докле му се чибук сав не изломи у парчад. На тај лом дојурише многи од придворних службеника. Међутим мученик, благодушно претрпевши ударце, кротко одговори своме мучитељу: Такву ли ми узвраћаш благодарност што ти посаветовах да оставиш таму и приступиш к истинитој светлости? уместо заслужене благодарности, ти си ме почео немилосрдно бити.
Башага, од беса и скоро не верујући својим очима да се све то у самој ствари збива у стварности, упита мученика: Шта се то, несретниче, догодило с тобом? - Мученик одговори: Да, стварно са мном се догодило чудо: Онај кога се ја пред тобом одрекох, опет ме је по човекољубљу Свом примио у Своје наслеђе. Божанска благодат Његова дотаче се срца мог и ја сада проклињем вашу веру са свима вашим обредима. - Говорећи то, Иларион збаци чалму са своје главе и изгази је ногама, а на главу навуче монашку скуфју која му беше под пазухом.
Гледајући све то, ага цептијаше од гњева, али пошто је желео да по сваку цену наговори мученика да се одрекне Христа, он му поче ласкати, наговарати га, обећавати му велике почасти, али страдалац остаде непоколебљив на сва његова саблажњива обећања. Пошто свим тим ништа не успе код мученика, ага га одасла к ађутанту султаније, пред којим се свети мученик не само не одрече Христа, него му стаде саветовати да прими хришћанску веру.
После тога мученика послаше к Бостанџипаши, начелиику дворске страже, који најпре ласкама и разним обећањима стаде мамити Христовог страдалца да се одрекне хришћанске вере, али видећи у свему себе побеђена, он нареди да га муче: растезали су му зглобове и ломили удове, но мученик, у свим тим мукама помаган и укрепљаван Христом, јуначки и трпељиво подношаше сва та страдања.
После овог љутог мучења мученика упутише Каптипаши. Страдалца Христова он трипут врже на страшне муке, па му онда заби ноге у кладе и баци у мрачну тамницу. Налазећи се у тамници, Христов мученик се удостоји причестити се Светим Тајнама, које му његов старац Висарион достави преко једног благочестивог хришћанина
Трећега дана, у уторник, када у Порти заседаваше Државни савет, мученик Иларион би изведен пред Савет као оптуженик који заслужује строгу казну. Чим свети мученик ступи у судницу, не чекајући да буде питан, он се обрати судијама и рече: Молим, господо судије, да будем саслушан: тек је трећи дан како допутовах у Цариград да на достојан начин заблагодарим своме добротвору Башаги за његово покровитељство нада мном, и предложих му да заједно са мном отпутује у Русију, да тамо прими хришћанску веру, али се он показа толико неблагодаран, да ме за све то не само изби, него ме чак и немилосрдним мучитељима предаде, од којих страшна мучења доживех. - Ко си ти? упита га председник. - Хришћанин, одговори мученик. - Читај салавати (тојест исповедање вере муслиманске), заграјаше други с претњом. - Нека је проклета ваша муслиманска вера! громко и неустрашиво рече свети Иларион. Чините са мном што хоћете! сеците, стружите моје тело, но мене ништа не може одвратити од љубави и вере у Господа мог Исуса Христа.
Несрећниче! ти си до недавно сам добровољно исповедао нашу веру; тебе нико на то није приморавао; ти си сам добровољно примио нашу веру, а сада се одричеш. - Да, стварно, Ја то учиних, али учиних из неразумности, притешњен приликама; но главни виновник целом том злу јесте ђаво, који ме заведе преко слугу својих. Међутим, чим познадох истину и увидех своју заблуду, ја оставих таму и приђох светлости. Стога ево саветујем и вама, да оставите своју заблуду и лажног пророка Мухамеда, да поверујете у Искупитеља нашег Исуса Христа, и да наследите царство небеско и живот вечни.
Видећи мученикову непоколебљивост, судије га осудишс да му се одруби глава, што истога дана би и учињено. Када светог мученика доведоше на место погубљења, које беше онакво какво му би унапред показано и о чему он предсказа своме старцу, страдалац Христов преклони колена и подметну главу под мач. Џелат спусти тешки мач и мученикова глава одлете од тела, док уста још шапутаху Символ вере, као што Јеромонах Висарион беше заповедио Илариону да у време погубљења чита Вјерују. Тако свети Иларион пострада 20. септембра 1804. године, у уторак у шест сати после подне, а света душа његова сада се радује у лику светих Исповедника Христових.
Чим преподобномученик Иларион би погубљен, један хришћанин Никола, који је све то брижљиво мотрио, извести одмах јеромонаха Висариона. Овај с великом радошћу похита на место погубљења да види мошги светог мученика, ученика свога. Одатле он оде у Патријаршију и замоли протосингела Јоаникнја, да подстакне хришћане да откупе од турске страже свете мошти мученикове, пошто се већ проносио глас да ће их Турци, по истеку три дана спалити или бацити у море, као што закон прописује. Протосингел радо пристаде, и неколико побожних хришћана откапише свето тело од страже.
Добивши многонамучено тело преподобномученика Илариона, старац Висарион га чесно погребе на острву Проту, у цркви Преображења Господња. А један део хаљина и косе светог мученика Илариона благочестиви хришћани поделише међу собом на освећење. И Господу би угодно да чесне мошти светог мученика одмах прослави чудесима Тако, један хришћанин који из Цариграда беше дошао на погреб светог мученика, исцели се од своје давнашње хроничне болести чим се поклони угоднику Божјем и целива његове свете мошти. Једну девојчицу од осам година, у којој беше дух нечисти, старац Висарион, при повратку са мученикова погреба у Цариград, исцели положивши на њу парче хаљине и делић косе мученикове и обративши се мученику молитвом: "Свети Иларионе, помози ми у овај час!" И још многа друга чудеса збиваху се од чесних моштију светог преподобномученика Илариона
Молитвама и посредовањем светог преподобномученика Илариона нека се и ми удостојимо добити Царство небеско од Христа Бога, коме приличи част и слава, свагда, сада и увек, и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦ А НАШЕГ МАРТИНА, папе Римског[5]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА који се подвизавао на Криту

Пореклом из села Сива на Криту; живео и подвизавао се на Криту у 10. веку; многе цркве и манастире подигао; у миру се преставио у селу Акти у области Кисамокој на Криту где се и до данас очувао храм њему посвећен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НAШИХ МАКСИMА ИСПОВЕДНИКА и ДВА АНАСТАСИЈА ИСПОВЕДНИКА, ученика његових

О светом Максиму Исповеднику видети опширно под 21. јануаром. Ова пак два Анастасија беху ученици светог Максима Исповедника. Гоњени и мучени, они у свима мучењима остадоше неустрашиви: једноме одсекли десну руку и језик, и држали у заточењу двадесет година; другога у тамницу вргли, У којој дуго тамновао, и у њој се преставио. (Опширније и о њима видети у Житију св. Максима под 21. јануаром).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ТЕОДОРА И ЕВПРЕПИЈА ИСПОВЕДНИКА

Такође ученици светог Максима Исповедника (чији је спомен 21 јануара). Теодор, провевши двадесет година у прогонству, отишао ка Господу многожељеном. Евпрепије, страховито кињен и злостављан у току једне године, преселио се ка Господу. И тако примили бесмртне венце исповедништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЈОВАНА ИСПОВЕДНИКА, ЕГИПЋАНИНА и са њим 40 мученика[6]

Родом из Александрије; посечен за царовања Максиминова, око 310. године, у Палестини; и са њим четрдесет мученика.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АРТЕМИДОРА и ТАЛА

Пострадали за Господа мачем посечени. (Тал се по некима звао Талалеј).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Римски цар Трајан - царовао од 98. до 117. године.
2. Тит - цар римски, син и наследник цара Веспазијана, царовао од 79. до 81. године. За царовања свога оца Тит би послан са огромном војском у Јудеју да казни Јевреје због побуне против римске власти. Тај рат се овде спомиње. Рат се завршио у 70. години разорењем Јерусалима и Соломоновог храма.
3. Свете мошти светих мученика Михаила и Теодора почивају од 21. новембра 1774. године у Архангелском храму у Москви.
4. Начелник над агама.
5. О њему видети опширније под 14. априлом.
6. О њима видети и под 17 . септембром: Спомен светих 156 мученика.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја охридског и жичког

1. Св. муч. Трофим, Саватије и Доримедонт. У време цара Прова, у III столећу, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик, дођоше у Антиохију два хришћанина, Трофим и Саватије, обојица угледни и чесни грађани. Но догоди се баш у то време нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше, да сви грађани узму учешћа у том празновању. Па како неки видеше Трофима и Саватија и јавише Атику, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању, узе их Атик на суд, па кад се не одрекоше Христа, врже их на муке једног по једног. Пошто изби и намучи Трофима посла га у Фригију неком Дионисију, још љућем мучитељу хришћана, а он изведе из тамнице Саватија и поче га судити. Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина, он одговори: „чин и достојанство моје, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се." Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт, потајни хришћанин. Када ово дознаде мучитељ, стаде мучити обојицу подједнако, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито дражаше медведицу вукући је за уши, да би га растргала, али се медведица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди, на послетку, те посекоше мачем св. Трофима и Доримедонта. Душе ових св. мученика сад царују на небесима.

2. Св. муч. Зосим пустињак. Неки кнез Киликијски Дометијан иђаше у лов у планину са слугама својим. У планини виде стара човека, окружена зверовима, кротким као јагањцима. Упитан ко је и шта је, старац одговори, да му је име Зосим, да је хришћанин, и да одавно живи са зверовима, који су бољи од мучитеља хришћана у граду. То увреди Дометијана, који и сам беше љути мучитељ хришћана, па окова Зосима и посла га пред собом у Назарет, где га нарочито хтеде мучити, да би тамо заплашио оне који верују у Христа. И када га свега израњави и искрвави ударцима веза му камен о врат, па га уздиже на једно дрво. Па му се ругаше кнез: „заповеди, да дође један звер, па да и ми сви верујемо!" Св. мученик се помоли Богу, и заиста појави се огроман лав, који приђе Зосиму и потури главу своју под камен, да олакша мученику. У великом страху одреши кнез Зосима, но овај убрзо затим предаде дух свој у руке Господа свога.

3. Св. Теодор кнез Јарославски. Праведан и милостив, пред смрт примио схимну и упокојио се 1298. год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРОФИМА, САВАТИЈА и ДОРИМЕДОНТА

У време римског цара Прова,[1] када над Антиохијом началствоваше неки Атик, звани још и Илиодор, једном Антиохијци светковаху празник у част Аполона Дафниског,[2] и по свом обичају цео тај дан провођаху у приношењу жртава идолима, у пијанству и игри, и у сваковрсним мрским делима. У то време допутоваше у Антиохију из друге земље два непозната човека, Трофим и Саватије, људи побожни, поклоници истинитога Бога. Видевши ослепљеност и погибао тако многих душа, они дубоко уздахнуше, и обраћајући се Богу они се са сузама мољаху говорећи: Боже, Ти си речју Својом из ничега саздао сав свет, и створио човека по образу Свом! погледај с неба и ишчупај људе ове из руку противника.
Када они говораху ову молитву, идолопоклоници познаше да они нису њихове идолопоклоничке вере, ухватише их и овдедоше своме властелину и судији Атику Илиодору. Угледавши их, овај нареди да их раздвоје, и да му најпре приведу светог Трофима. И стаде он испитивати га о имену, животу и вери. Свети Трофим одговори: Име ми је Трофим; рођен сам од слободних и високородних родитеља; али, павши под власт греха, ја најпре живљах безбожно, док кроз свето крштење не добих истинску слободу и високородност. - Судија га упита: Које си вере? - Трофим одговори: Већ ти рекох, али још ћу ти јасније рећи, чуј: ја сам хришћанин, слуга Христов, и желим да будем жртва Христу. - Судија упита: Јеси ли иностранац или римски грађанин? - А светитељ, који заиста беше туђ, стран свету, одговори да је странац. - На то га судија упита: Јеси ли читао царске наредбе односно хришћана? - Светитељ одговори: Прочитао сам; но шта су оне за нас? Између вере и демонске обмане постоји таква разлика, као између дана и ноћи.
Ове речи разгневише мучитеља, и он нареди да светог Трофима нага простру по земљи и бију без милости. И мученик би дуго бијен, да се земља зали његовом крвљу. Затим судија нареди да престану са бијењем, и рече: Трофиме, принеси боговима жртву! Не урадиш ли то, послаћу те у Фригију мучитељу Дионисију. - А тај Дионисије беше свуда познат по својој свирепости и бешчовечности. - Свети Трофим одговори: За мене није важно, да ли ћеш ме убити ти или неко други, да ли ће ме уморити Илиодор или Дионисије: једна ми смрт предстоји; јер је у вас обојице једна намера: убијати оне који служе истинитоме Богу.
Судија се још јаче разгневи од ових речи, па нареди да светог мученика обесе на дрво и кидају му тело. И мученика одмах окружише џелати са оштрим оруђима: резаху му тело, и стружући му месо до костију они досезаху до саме изнутрице његове. А он трпећи, тихо и кротко говораше: Господе, помози слузи Твоме! - Судија пак упита страдалца: Где је твој Христос, Трофиме? - Он одговори: Мој Христос је са свима који Га истински призивају; Он се и од мене не одваја. А очигледан знак Христове присутности са мном јесте то што лако подносим муке које природа људска не би могла подносити да јој сам Бог не помаже. - После ових мучења свети Трофим би вргнут у тајугаицу.
Тада би изведен на суд блажени Саватије, и судија му рече: Не питам те јеси ли хришћанин, него ми прво реци каквога си звања. - Јер за незнабожног судију сама реч хришћанин беше тако мрска, да је он није хтео ни чути; као што болестан очима не може да гледа светлост, која је пријатна свима здравима, тако он помраченим очима душе своје не могаше гледати светлост имена Христова; због тога и рече: Не питам те јеси ли хришћанин. - Свети Саватије одговори: Судијо, моје звање, и достојанство, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се.
Смели одговор мучеников схвативши као увреду, судија се разјари и удари светог мученика по образу, говорећи: Одговарај на оно што те питају! И пре но што те мукама погубим, приступи боговима и принеси им жртву. - Међутим свети Саватије изружи богове њихове, исмеја безумље идолопоклоника, и изобличи њихово безбожје. Зато мучитељ нареди те мученика обесише и гвозденим ноктима стругаше дотле, док се голе кости не указаше, јер му отпаде месо и изнутрице му беху покидане. Пошто отпаде цело тело и само кости висијаху, то џелати немаху више шта да муче на мученику. Зато га одвезаше од дрвета, и свети Саватије тог часа предаде душу своју у руке Господу.
Пошто свети Саватије отиде ка Господу, у рукама мучитеља остаде сам блажени Трофим. Атик, изгубивши сваку наду да ће га приволети на идолопоклонство, реши да га пошаље у Фригију мучитељу Дионисију. Он написа Дионисију писмо обавештавајући га о Трофиму колике је муке поднео и показао се јачи од својих мучитеља, и како он једино Христа обожава, а све богове исмева и низашта не сматра. Пошто написа такво писмо, Атик изведе светог мученика из тамнице, и нареди да му обуку гвоздене чизме, свуда изнутра начичкане оштрим ексерима, и да га тако воде у Фригију. Војници узеше светог мученика и поведоше, приморавајући га да иде упоредо с њима: они јежђаху на коњима, а мученик иђаше пешке у гвозденим чизмама, са ногама испробаданим ексерима, претичући пешке и коњанике и напајајући крвљу својом сав пут. То заиста беше мучан пут који води у живот вечни: сваки нови корак беше мученику нова рана на ногама његовим, а свака нова рана бејаше нови бол и мука. Но сам Господ укрепљаваше слугу Свога на овоме путу, и за сваки корак припремаше му награду.
Тако путујући три дана, војници са светим мучеником стигоше у Фригијски град Синад,[3] и тамо војници предадоше Дионисију писмо Илиодорово. Прочитавши писмо Дионисије нареди да одмах светог Трофима доведу пред њега. Угледавши мученика Дионисије га упита: Јеси ли ти Трофим? - Мученик одговори: Ја сам Трофим, а слуга сам Христа истинитога Бога; који верују у Њега, неће се никада постидети. - Дионисије рече: Остајеш непокоран, а призиваш ништавног и штетног Христа, због кога многи изгубише главе. Али ако се ти раније ниси хтео одрећи Њега, сада остави наду коју си имао у Њега, па принеси боговима жртву, да би избегао љуте муке и смрт и проживео у миру живот свој. - Храбри Трофим одговори: Када би ја чак и хтео да избегнем смрт, то је немогуће: јер ако ме ти не убијеш, сама моја природа људска мора свакако умрети. Но смрћу ваља стећи живот вечни, који је неизмерно бољи и већи од овог краткотрајног и препуног зала живота; а блага будућег живота не може наше земно око гледати, ни ухо чути, ни срце људско наслутити. Ја сам обузет великом жељом за тим животом, и радујем се слушајући од тебе о смрти којом ми претиш.
Тада Дионисије, сав дишући бесом, нареди да светога Трофима бију дебелим жилама. А када га бијаху мучитељ говораше: Трофиме, само језиком изговори: "принећу боговима жртву", па ћеш одмах бити ослобођен мучења. - А он, не обраћајући никакву пажњу ни на ране ни на речи мучитељеве, ћуташе. Онда слуге, по наређењу мучитеља, помешаше сирће са слачицом, па налише мученику у нос. После тога обесише светога мученика на дрвету, па му резаху слабине правећи му дубоке и дугачке ране, и из ребара његових тецијаху потоци крви. Трпећи то, свети мученик говораше себи: Многе невоље има праведник, али га од свију избавља Господ (Пс. 33, 20). Чувши то Дионисије рече: Узалуд је твоја нада, Трофиме, и ништавне твоје помисли: јер ко ће с неба доћи к теби и избавити те од ових страдања? Стога ти саветујем: принеси боговима жртву, па ћеш помоћи себи. - А светитељ, насмејавши се мучитељевом безумљу, рече: Никада се одрећи нећу Бога мог истинитог и живог. Тада Дионисије с радошћу рече слугама: Мучите га бездушније! - И слуге га стадоше мучити страховито. А свети се мученик мољаше: Погледај с неба, Боже мој, и избави ме од замке безакоња, јер си Ти, Господе, трпљење моје. - Мучитељ пак нареди да на ране светог мученика лију сирће са сољу, чиме му веома повећа болове. Тада блажени рече судији: Ти сада, само очвршћујеш моје тело, да не иструне од рана које му задајеш. - После тога блаженом мученику свећама палише ребра, али ни тиме не могаше победити непобедивог војника Христовог. Потом га вргоше у тамницу.
У Синаду бејаше сенатор и први саветник Доримедонт. Он беше побожан хришћанин, али то прикриваше из страха од мучитеља. Он често долажаше тајно у тамницу код светог мученика Трофима, омиваше му крв, отираше му ране чистим платном и обавијаше завојима, и уопште стараше се о њему у сваком погледу. Али се Доримедонт није могао дуго прикривати од мучитеља. Јер ускоро наста богомрски празник Кастора и Полукса, звани "Диоскорија".[4] А овај се празник свенародно празноваше у Синаду. Дионисије се тог празника са свима својим велможама и саветницима поклањаше идолима, па приметивши да Доримедонта нема са њима, посла по њега да дође и празнује заједно са њима. Блажени Доримедонт одговори онима што дођоше по њега: Ја сам хришћанин, мени не доликује да идем на демонске празнике.
Чувши то Дионисије нареди да Доримедонта силом доведу к њему, и испитавши га зашто није дошао на празник, он се увери да је Доримедонт стварно хришћанин. Али не желећи да
му тог дана суди, он нареди да га држе под стражом. Потом он шиљаше к њему неке пријатеље своје, да га усаветују да се покаје и обрати к боговима. Но Доримедонт, погледавши на њих љутито, рече: Одступите од мене сви који чините безакоње. - Затим ућута и беше као човек који не чује и нема у устима својим правдање.
Наредног дана мучитељ седе на судишту, и извевши Доримедонта преда се, рече му: Заведени човече! шта то би јуче е тобом, те ти одступи од богова и одбаци царска наређења? Зар геби постаде непријатно што те сви уважавају и што међу нама заузимаш не последње место? - Светитељ одговори: Који љуби Бога истинитога, ниушта не сматра сву светску част и славу. Каква је корист гордити се пред другима, облачити се у скупоцене хаљине и поклањати се бездахним идолима? Све је то привремено и ништавно, одваја од Бога и строваљује човека у пакао огњени. - Но мучитељ се дуго стараше да ласкама и претњама одврати светог Доримедонта од Христа, па пошто ништа не успе, он нареди да га обнаже, обесе и пеку му ребра усијаним гвозденим колцима. При томе безаконик говораше: Видећу, да ли ће Христос доћи да му помогне! - А светитељ у мукама призиваше Господа Бога свог, исмеваше богове незнабожачке, и својим речима теже ране задаваше мучитељу неголи овај њему колцима. Дионисије се онда у бесу свом окоми на слуге које мучаху светитеља и кораше их што нису у стању приморати да умукне један човек који хули богове. Слуге, разјаривши се страховито, гвозденим ноктима одраше лице светитељу, и избише му зубе. А л и они ни на тај начин не узмогоше ућуткати богоговорљива му уста која Христа исповедаху а бездахне идоле ружаху. Затим наложише огањ под светим мучеником, па га поставише на живо угљевље: но он хођаше по жеравици као по црвеном цвећу, радујући се у страдањима својим и показујући готовост да претрпи за Христа још врло многе и најљуће муке.
После тога мучитељ нареди да светог Доримедонта одведу у тамницу а светог Трофима изведу на мучење. Обесивши га на дрвету, они му железним ноктима драху тело, позлевајући му пређашње ране. Затим му усијаним шипкама избодоше очи. Но светитељ у таквим страдањима благодараше Христа. После тога он би поново вргнут у тамницу.
Дионисије се стаде саветовати са својим саветницима на који начин да погуби Трофима и Доримедонта, пошто они никакве муке не сматраху ниушта. И договорише се да их даду зверовима да их поједу. Мучитељ онда нареди да се припреме изгладнеле звери, и приреди јавно гледалиште. Када наста дан у који су светитељи имали бити поједени од звериња, на то гледалиште дође Дионисије са свима својим саветницима и слугама, и сабра се много народа. Свети мученици Трофим и Доримедонт бише изведени из тамнице наги и покривени ранама, пошто им цело тело беше једна једноставна рана. Када их у гледалишту поставише на одређено место, пустише на њих прво медведицу, која с јарошћу полете на њих, но приближивши им се она одједанпут постаде кротка. А свети Доримедонт, желећи се што пре разрешити од тела и са Христом бити (ср. Флб. 1, 23), ухвати медведицу за уво и држаше је, да би га она што пре растргла; међутим медведица, као стидећи се, савијаше и одвраћаше главу своју од њега. Мучитељ пак разјари се више него звер, и јеђаше се од беса гледајући свете мученике неповређене од медведице; онда пусти на њих риса, али им и он као пас лизаше ноге. Затим испусти лава, - међутим и он, слично претходним зверима, постаде кротак као јагње. Мучитељ се онда разљути на управитеља зверињака и прећаше му смрћу, ако не раздражи звери да оне прогутају ова два хришћанина. Међутим кад овај стаде дражити лава, лав скочи на њега и растрже га. Видећи такво чудо, сви се присутни људи удивише и познаше силу истинитог Бога и Спаса нашега. Једино безакони мучитељ не хте је познати, него још више покриваше себе тамом безумља, хулећи Христа и називајући слуге Његове волшебницима. Затим он нареди да мученицима одсеку главе мачем.
Тако свети мученици Трофим и Доримедонт, после многих љутих мука, скончаше од мача, и у бесмртном животу придруживши се светом Саватију ликују сада с анђелима, славећи Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, од свију слављенога вавек. Амин.

СТРАДАЊЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЗОСИМЕ ПУСТИЊАКА

Киликијски кнез Дометијан крену једном у лов са слугама својим на коњима, и гонећи и ловећи звериње он прође многе пустиње, брегове и горе, и на једном месту он издалека угледа мноштво звериња и усред њих стара човека који је ходао и разговарао са зверима као са људима. Ловци појурише на њих, но звери се разбегоше, а они узеше тога старца и приведоше кнезу, држећи да је то волшебник и врши враџбине по пустињи. И упиташе старца, ко је он и како се зове Старац одговори: Хришћанин сам; зовем се Зосима. Они га онда везаше и у град одведоше. Кнез севши на судишту упита га каквим је то волшебништвом и мађијама опчинио звери, те живи међу њима неповређен, и разговара с њима као са људима. Зосима одговори: Ја живим у пустињи не ради враџбине; него, будући хришћанин, ја не могох живети у граду са неверницима, и одох у пустињу, волећи више да будем са зверима него са злим људима непријатељима Господа мог Исуса Христа. Имајући као пример таког живота живот других хришћана светих отаца, који се повукоше из света и живљаху у пустињи, и ја се труђах да их подражавам према својим моћима. А Бог који зна слуге Своје и промишља о њима, по доброти Својој постара се и о мени, те ми на утеху моју покори дивље звери, и ја живим с њима радујући се о Господу и сву наду своју положивши на Њега.
На то кнез рече: Тако дакле, зли старче, ти поштујеш Назарећанина?[5] Добро, ја иначе имам ићи у Назарет, па ћу те тамо жестоко мучити, да се ти или одрекнеш Назарећанина или у љутим мукама изгубиш живот. Поред тога, и Назарећани ће се уплашити видевши твоје муке.
И посла кнез испред себе у Назарет светог Зосиму окована, па потом и сам отпутова тамо. Одредивши време за суђење, Дометијан изведе предасе Зосиму и рече му: Испричај нам о своме волшебништву, на који си начин опчинио звери. У одговор на то Зосима изјави да је хришћанин. Тада кнез нареди да га стрмоглавце обесе, па да му велики камен вежу о врат, и онда да му железним ноктима стружу тело. Потом кнез поново затражи од њега да исприча о својим враџбинама. Зосима одговори: Христос Бог мој, Он ми посла звери на утеху у пустињи Кнез на то рече: Ако звери слушају твога Бога, онда нареди да један звер дође овамо, па ћемо сви примити твоју веру.
Зосима подиже чесне руке своје к небу и помоли се рекавши: Господе Исусе Христе, Сине Божји, послушај мене слугу Твога, пошљи овамо страшнога лава да ми послужи! И одједном утрча у град страшан лав, и сви се разбегоше кад га угледаше. А лав, пришавши Зосими, потури главу своју под камен што висијаше о врату мученикову, да олакша мученику.
Тада кнез који беше побегао на градски бедем повика к Зосими: Зосимо, укроти звера па ћемо те одвезати. Зосима нареди зверу да буде кротак, и кнез нареди да светитеља одвежу, и хтеде га послати к цару. Но Зосима помоливши се Богу предаде дух свој,[6] а лав отиде у пустињу. Хришћани чесно погребоше тело светитељево, славећи Оца и Сина и Светога Духа, слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ КНЕЗА ТЕОДОРА, Смоленског и Јарославског Чудотворца

Блажени кнез Теодор беше син Смоленског кнеза Ростислава Мстиславовича. Беше веома смеран и кротак. Од младости заволе Господа Христа и Пречисту Богоматер, и вођаше побожан и богоугодан живот. Као сјајан војник Христов он у свему твораше вољу Господа свог и удаљаваше се од сваке неправде. Праведан и милостив, он се много и усрдно стараше о сиромасима.
Свети Теодор кнезовао је благочестиво и богоугодно до дубоке старости своје. Управљајући мудро и кротко, усрдно је збрињавао сирочад и удове, ниште и убоге, подизао и украшавао храмове, много се постио и ревновао у молитви. Када би у дубокој старости разболе се, и осећајући да му је то предсмртна болест он призва к себи своју супругу и децу и остави им дирљиво завештање да живе у љубави и миру. Затим нареди да га однесу у манастир, и тамо с великом радошћу прими од игумана монашки постриг. И веома се радоваше и благодараше Бога што га удостоји овога дара, за којим је давно чезнула душа његова. Пред саму своју кончину он прими велику схиму. Пошто се опрости са свима, он осени себе крсним знаком и предаде душу своју у руке Божје.[7] Он чесно би погребен у храму Преображења Господња. Његове свете мошти и данас изливају многа чудеса у славу Господа нашег Исуса Христа, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Пров царовао од 276. до 282. године.
2. аполон бог старих Грка и Римљана, сматран Богом светлости, просвете, песништва, музике, прорицања.
3. Синад -град на северу Фригије; данас - рушевине близу Ескикаре.
4. Кастор и Полукс, по веровању Грка и Римљана, беху синови врховног бога Зевса или Диа, због чега се називаху Диоскори. Њих су сматрали за заштитнике државе; у њихову част светковани су нарочити празници, звани "Диоскорије".
5. Тојест Исуса Христа.
6. Свети Зосима пострадао почетком четвртога века, у време римског цара диоклецијана.
7. 19. септембра 1299. године.