ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког 

1. Освећење храма Христова Васкрсења. Када св. царица Јелена нађе Крст Господњи у Јерусалиму, задржа се том приликом дуже у св. граду, и сагради цркву у Гетсиманији, у Витлејему, на Јелеонској Гори, као и на другим местима, знаменитим по животу и раду Господа Исуса Христа. А на Голготи, где и нађе Крст часни, отпоче стројити огромну цркву под чијим се кровом налажаше и само лобно место, где се Господ распе, као и оно, где се погребе. Хтеде св. царица да сједини под једним кровом и место Његовог страдања и место Његове славе. Но Јелена се представи Господу пре него што тај величанствени храм би довршен. Када храм би довршен, баш те године Константин празноваше тридесетогодишњицу свога царовања. И тако и освећење храма и празновање царевог јубилеја би обављено једнога истога дана, 13. септембра 335. год. У то време заседаше у Тиру помесни сабор епископа. И ови епископи, као и многи други, стекоше се у Јерусалим на торжествено освећење храма Васкрсења Господњег. И установи се тада, да се тај дан, као дан победе и тријумфа цркве Христове, празнично спомиње сваке године.

2. Свешт. муч. Корнилије сотник. Римљанин и официр римски у Кесарији Палестинској. Крштен од апостола Петра, сходно небеском откровењу (Дела Ап. 10, 1). Он беше први од незнабожаца, који ступише у цркву Божју. Дотле су неки мислили, да је црква Христова само за Јевреје, и за оне који приме обрезање јеврејско. Крстивши се Корнилије остави све и пође за апостолом Петром. Овај га апостол доцније постави за епископа и посла у незнабожачки град Скипсеосис, где Корнилије свети претрпе многа бешчешћа и мучења Христа ради, но силом Божјом сруши храм Аполонов и крсти кнеза тога града Димитрија и 277 незнабожаца. Предузнав од Бога дан своје смрти, он призва све хришћане, посаветова их, помоли се Богу за њих, и мирно се представи Господу у старости чесној. Временом његов гроб буде заборављен и запуштен. Но светац се јави епископу Троадском Силуану и објави му гроб свој, и нареди да ту подигне цркву. Епископ то изврши уз помоћ богатог грађанина Евгенија. Од моштију св. Корнилија десише се чудеса многа.

3. Св. муч. Макровије и Гордијан. Из Пафлагоније. Најпре били царски трапезници, но када се објавише хришћанима, цар их протера у Скитију, где буду бачени у огањ, у месту Новом Дунавцу 320. год.

4. Св. муч. Кетевана. Царица Кехетинска. Пострадала као хришћанка од шаха Абаса I 1624. год. По наредби шаха стављен јој на главу усијан котао. Њен син Тејмураз, цар Грузијски, положио њене мошти под престо храма Аливердског у Грузији.

5. Преп. Јеротеј. Родом са Пелопонеза из села Каламата. Подвизавао се у Иверском манастиру у Св. Гори. Одликовао се и великом светском ученошћу и строгим подвигом монашким. Старао се да испуни оно правило св. Арсенија: „монаху је доста и један сат спавања у току 24 сата." Упокојио се на острву Јуру 1745. год. Мошти му чудотворне. Од моштију чува му се у Иверском манастиру глава. Од додира његових св. моштију у Цариграду једна слепа жена прогледала.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ОСВЕЋЕЊЕ ЈЕРУСАЛИМСКОГ ХРАМА ХРИСТОВА ВАСКРСЕЊА

НА данашњи дан празнујемо освећење преславног и превеликог храма у Јерусалиму, не оног што га цар Соломон подиже на гори Морији, него оног што га благочестиви цар Константин са славном мајком својом Јеленом дивно сагради, очистивши и обновивши свето место, оскврнављено незнабожачким безбожјем. Јер после добровољног страдања и смрти Господа нашег Исуса Христа, Његовог васкрсења и вазнесења на небо, то свето место, на коме се изврши наше спасење, беше ненавиђено и скврнављено од непријатеља Христових. Но нарочито оскврнави сва света места нечестиви цар римски Адријан[1] помоћу демонских идола и жртава. Јер када он на месту града Јерусалима, разореног Титом,[2] подиже град, тада он нареди да се гроб Господњи затрпа земљом и мноштвом камења. На гори пак тој где Господ би распет он подиже храм поганој богињи незнабожачкој Венери и постави њен кип, а над гробом Господњим намести кип бога Јупитера. Тако се онде, где Јагње Божије принесе себе на жртву Богу Оцу за грехе наше, приношаху погане жртве бесима и чињаху разноврсне гадости. Исто тако и у Витлејему, где се Пречисти роди из утробе Пречисте, он намести идол Адониса,[3] те се и то свето место скврнављаше срамним делима. А на месту где се налазио храм Соломонов он подиже идолопоклоничко идолиште. Сам пак град он назва Елија, јер му име беше Елија - Адријан, и нареди да га нико не сме називати Јерусалимом.
Све то он уради са жељом да и саму успомену на име Исуса Христа истреби са земље. Он промени име граду, у коме Христос учини многа чудеса, и начини демонска жилишта на местима Христова рођења, распећа и погребења, да би каснији нараштаји рода људског потпуно заборавили Христа и да се никада не би опомињали оних места на којима је Христос живео и учио. Међутим, сам Адријан погибе са шумом, а свето место Цар славе опет прослави. Јер, просветивши светлошћу свете вере цара Константина и матер његову Јелену, Он их подстаче и стави им у срце жељу да обнове свети град Јерусалим, да саграде прекрасан Божји храм на оном месту где храм тела Христова би разорен и за три дана подигнут,[4] и да сва света места очисте од демонских прљавштина и освете.
Ради тога благочестиви цар Константин посла своју свету матер Јелену са мноштвом злата у Јерусалим и писа свјатјејшем патријарху Макарију да се постара око зидања цркве. Допутовавши у Јерусалим, света Јелена поруши у њему све идолопоклоничке храмове, идоле уништи, и сав град очисти од незнабожачких поганштина, и обнови. Пронађе она и Часни Крст Господњи и гроб, разметнувши земљу и камење којим гроб беше засут, и сагради на том месту огромну цркву, чији кров обухвати оба та места, и место где се Господ распе и место где се погребе, јер се налажаху недалеко једно од другог, као што примећује еванђелист Јован: Бејаше близу онога места где беше разапет, врт, и у врту гроб нов. Онде дакле петка ради Јеврејскога, јер беше близу гроб, метнуше Исуса (Јн. 19, 41. 42). И тако једном црквом обухвати она и Голготу и гроб Господњи. Црква та би названа Мартирион, тојест Сведочанство, - сведочанство васкрсења Христова, пошто на том месту Христос умре и васкрсе. Света Јелена подиже и друге цркве: у Витлејему, на гори Маслинској, и Гетсиманији, и на многим светим местима, и украси их сваким украсима. Ипак црква над гробом Господњим бејаше дивнија и већа од свих. Али довршетак те величанствене цркве она не виде: вративши се к сину, она се упокоји у Господу[5] пре него што црква би довршена. Јер беше немогуће да се брзо сазида тако чудесна и огромиа грађевина; она једва би довршена за десет година.
Када црква би довршена, благочестиви цар Константин нареди да се епископи са свих страна саберу у Јерусалим на освећење храма. И допутова у Јерусалим велико мношто архијереја: из Витиније, Тракије, Киликије, Кападокије, Сирије, Месопотамије, Финикије, Арабије, Палестине, Египта и других крајева Африке, и један епископ из Персије. Исто тако сабра се безбројно мноштво народа из целога света, те их ни сва околина Јерусалима не могаше сместити. И храм Васкрсења Христова би освећен 13 септембра 335 године, у тридесетој години царовања Константинова, када и сав Јерусалим би обновљен. Присутни свети Оци, по угледу на Стари Завет, одредише да се увек празнује дан освећења храма. Јер као што у Старом Завету Јуда Макавеј, очистивши највеће светилиште - Светињу над Светињама - од оскврнављености Сиријским идолослужењем, одреди да се стално празнује његово обновљење,[6] о чему се спомиње у Еванђељу: Беше тада празник обновљеља у Јерусалиму (Јн. 10, 22); тако и у Новом Завету равноапостолни цар Константин, саградивши као другу Светињу над Светињама, установи са светим Оцима да се по свима црквама у свету празнује обновљење велике цркве Јерусалимске, која је мати свима црквама.
Стога и ми сада празнујемо њено обновљење, благодарећи Христа Бога који је Својим страдањем и васкрсењем сву твар обновио и Своју свету Цркву очистио од идолских нечистота. А обнављајмо себе и ми сами, јер смо храмови Бога живога, свлачећи старога човека и облачећи се у новога; очистимо себе од укорењених у нама зала наших и чинимо добра дела почевши ходити у новом животу. Тада ће анђели празновати обновљење нашег духовног храма, као што људи празнују обновљење храма руком зиданог. Јер за сваког грешника који се обнавља покајањем бива радост на небу међу анђелима, са којима се због тога радује и сам Творац анђела, Христос Господ наш, који не жели смрти грешника. Њему слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КОРНИЛИЈА КАПЕТАНА

Ускоро после страдања Господа нашег Исуса Христа и по Његовом васкрсењу и вазнесењу на небо, настани се у Кесарији Палестинској капетан по имену Корнилије, родом из Италије Тракијске.[7] Он, иако борављаше у тами невер a ипак чињаше дела светлости, и остајући незнабожац он беше сличан хришћанину. Премда не знађаше Христа, он Га милостињама својим, не знајући, почитаваше. Живећи усред поквареног света он бејаше добродетељан, као што сведочи о њему свети Лука у Делима Апостолским: У Кесарији бејаше један човек по имену Корнилије, капетан од чете која се зваше Талијанска, побожан и богобојажљив са целим домом својим, који даваше милостињу многим људима и мољаше се Богу без престанка (Д. А. 10, 1-2). Бог не превиде такве његове врлине и благоволи просветити га светлошћу вере и привести у познање истине, да се добра дела његова не покривају тамом неверја.
Једнога дана молећи се Богу у своме дому овај богобојажљиви човек виде анђела Божјег који га извести да молитве његове и милостиње изиђоше пред Бога. И анђео му нареди да пошље у Јопу[8] по Симона, званог Петра, и уради оно што му он буде рекао. Корнилије одмах посла са молбом да позову Петра. А када посланици путоваху ка Јопи, Петар узиђе у горњу собу да се помоли Богу у подне. И огладне; и виде виђење које га световаше да се не гнуша ићи к необрезаном иноплеменику, јер се Јевреји не дружаху са незнабошцима, и гнушаху их се. А виђење које Петар виде беше овакво: с неба се три пута спушташе некакав суд, завезан на четири рогља, и глас који наређиваше Петру да покоље и поједе налазеће се у том суду животиње, звериње, бубине и птице. А када Петар то одбијаше и изјављиваше да никад није јео ништа нечисто, њему опет рече глас с неба: "што је Бог "очистио ти не погани" (Д. А. 10, 1-15).
Ово виђење беше знамење о обраћању Корнилија и других незнабожаца. Петрова глад означаваше собом глад описану пророком Амосом: не глад хлеба ни жеђ воде, него глад слушања речи Господњих (Амос. 8, 11). Таква глад беше у дому Корнилијеву и у свих незнабожаца: јер као што Петар жељаше хлеба за тело, тако они - хлеба за душу. Суд, завезан на четири рогља, прасликоваше Цркву Христову, утврђивану у вери четворицом еванђелиста. Находеће се у суду разне нечисте животиње, звериње, бубине и птице означаваху незнабошце, који својим земним умовањем беху слични четвороножним животињама, гледајући умом у земљу, и не умејући умовати о небеском и вишњем, и то искати; по својој суровости они беху звери, а по душегубном незнабожју - отровне бубине; по надменој пак гордости својој они личаху на птице које високо лете. Наредба: поклати их и појести, значи: оштрим мачем речи Божје убити древне незнабожачке животињске страсти и зверске нарави, а крштењем очишћене душе и тела њихова начинити жртвом живом, угодном Богу (Рм. 12, 1). Трократно спуштање суда с неба означавало је трикратно погружење у крштењу. А глас с неба о томе да су они очишћени Богом, сведочи да је Христос не само за Израиљце него и за незнабошце пролио крв Своју која омива греховне прљавштине.
Док Петар размишљаше о овом виђењу и беше у недоумици, посланици од Корнилија стигоше пред кућу његову и питаху за њега. Дух Божји нареди му да иде с њима не премишљајући ништа, да првог незнабошца присаједини Цркви Христовој; а за њим су имали прићи Христу и други незнабошци. Када Петар уђе у дом Корнилијев, Корнилије га са свима сродницима и пријатељима својим срете чесно, и паднувши на ноге његове поклони се. А Петар га подиже и рече: Ви знате како је неприлично човеку Јеврејину долазити к туђинцима и дружити се с њима; али Бог мени откри да ни једнога човека не зовем поганим или нечистим. Зато без икаквог колебања дођох к вама, и питам: зашто ме позвасте?
Корнилије му подробно исприча како виде анђела и шта чу од њега, и моли Петра да му каже реч спасења. А Петар отворивши уста своја стаде му проповедати Исуса Христа: Исус бејаше Бог у телу, живео је на земљи са људима, учио их и настављао на пут који води у Царство Небесно, учинио је многа чудеса и знамења, исцељивао сваку болест, речју васкрсавао мртве; Он је добровољно пострадао, умро и васкрсао, да би човека ослободио од страдања и васкрсао га из смрти и даровао му живот вечни; Он ће доћи да суди живима и мртвима; о Њему сви пророци сведоче; сваки који верује у Њега добиће отпуштење грехова.
Док Петар говораше ове речи, Дух Свети, унедрујући речи његове у срца слушалаца, приведе их вери, и Корнилије се крсти са целим домом својим. Он први од незнабожаца поверова у Господа нашег Исуса Христа, и по крштењу свом остави све и пође за Петром, који га и за епископа постави. Проходећи са Петром и другим проповедницима разне земље, он се ревносно труђаше у проповедању Христа. А када Петар са Тимотејем и Корнилијем борављаше у граду Ефесу, они дознаше да је идолопоклонство нарочито јако у граду Скепоији,[9] и они се саветоваху ко би од њих ишао тамо на проповед. И бацише коцку, и коцка паде на Корнилија.
Призвавши Бога у помоћ, Корнилије хитно отпутова у тај град. Тамо бејаше кнез по имену Димитрије, философ, одличан познавалац мудрости незнабожачке; он силно ненавиђаше хришћанску веру, а почитоваше незнабожачке богове, нарочито Аполона и Зевса.[10] Овај кнез, дознавши за Корнилијев долазак у град, одмах га дозва к себи и упита одакле је и ради чега је дошао. Корнилије одговори: Слуга сам Бога живога, а дошао сам овамо послат да тебе изазовем из предубоке таме незнања, изведем на светлост истине и пустим у душу твоју чист зрак познања. - Не разумевши ништа од Корнилијевих речи, кнез се разгневи и с јарошћу рече: Ја те једно питам, а ти ми друго говориш. Тако ми богова, ако ми на свако питање не одговориш, онда нећу поштедети твоју старост, нити ћу се постидети седине твоје. Дакле, реци ми: коме служиш и ради чега си дошао овамо? - Корнилије одговори: Ако хоћеш да дознаш односно моје службе, онда знај да сам капетан; и када чух о теби, да сте ти и твоја жена и сви житељи твоје области пали у велику заблуду, ја дођох да вас избавим од демонске прелести, упутим на пут истине и измирим са Јединим Живим Богом, који је створио небо и земљу и све што је у њима.
На то кнез Димитрије рече: Видим да те старост притисла, па те штедим због твојих година; престани дакле говорити лаж, и приступи боговима нашим, и поклони им се. Не хтеднеш ли то учинити, знај ставићу те на тешке муке, и ниједан бог, осим мојих богова, неће те избавити из мојих руку. - Корнилије одговори: Бог мој може не само да ме сачува читава и неповређена од свих зала и избави из руку људских, него и да уништи твоје богове и у прах претвори њихове кипове, а тебе који се узалуд уздаш у њих приведе к познању Њега. Ја пак никада се нећу поклонити бесима и њиховим бездахним киповима. Јер писано је: Богови који не створише небо и земљу, нека нестану! (Јерем. 10, 11 ) И још: Господу Богу своме поклањај се и њему јединоме служи (Мт. 4, 10). Ја дођох овамо зато, да вас обратим к покајању, те да се ишчупате из замке ђавола који вас је уловио живе за своју вољу (ср. 2 Тм. 2, 26). - Кнез на то рече: Заклех се боговима мојим да те нећу поштедети, него ћу те ставити на тешке муке, ако не принесеш жртву боговима. -Корнилије упита: Којим то боговима велиш да принесем жртву? Кнез одговори: Принеси жртву Аполону и Јупитеру. - Корнилије на то рече: Покажи ми те богове твоје.
Кнез се обрадова, сматрајући да Корнилије хоће да им се поклони, и поведе га ка Јупитеровом храму. За њима иђаше народ желећи да види Корнилија како се клања идолима. Дошавши до храма, кнез са Корнилијем уђе унутра, као и сав народ, међу којима беше и кнежева жена Евантија и његов син Димитријан. Ушавши у идолски храм, свети Корнилије се окрену према истоку, и преклонивши колена своја на земљу мољаше се говорећи: Боже, Ти потресаш земљу и премешташ горе у дубине морске! Ти си руком Даниловом размрскао Ваала, умртвио змију, и затворивши уста лавовима сачувао неповређеним слугу Твога. Ти и сада пообарај ове идоле и дај да људи познаду силну мишицу Твоју!
Помоливши се тако, светац изиђе из храма. Заједно с њим изиђе и кнез Димитрије и сав народ, а Евантија са сином Димитријаном задржа се у храму. И гле, изненада настаде земљотрес, храм са идолима паде, и у прах одоше богови у које се незнабошци уздаху, а кнежева жена са сином остаде жива у рушевинама, али им излаз беше препречен. Видевши рушење храма сав се народ препаде. Кнез пак не знађаше да су му жена и син затрпани у рушевинама. А Корнилије, радујући се о сили Бога живога, рече кнезу: Где су сада, кнеже, твоји велики богови? - А кнез, бесан од јарости, рече: Кажи нам, врачару, каквим то враџбинама ти учини те паде храм са боговима нашим?
И стаде се кнез саветовати са својима помоћу каквих мука да погуби Корнилија. Но како се дан већ клоњаше крају и сунце залажаше, то не беше времена за мучење Корнилија. Стога кнез нареди да Корнилију свежу руке и ноге, и да га тако обесе у тамници, да би се висећи сву ноћ мучио до изјутра; а ујутру је намеравао да га љуто мучи и погуби.
Када светац би одведен у тамницу и тамо, по мучитељевом наређењу, обешен са свезаним рукама и ногама, кнезу дотрча један од његових робова по имену Талетон и рече: Господине, госпођа моја и твоја син јединац погибоше у храму који се сруши од земљотреса. - Чувши то, кнез раздра хаљине на себи, и стаде ридати горко. Плакаху са њим и старешине градске, а неки га тешаху. Но ко га је могао утешити у таквој жалости која му обузе срце од вести о изненадној смрти жене и сина?
Затим кнез рече својима: Идите, разгрните камење срушеног храма, пронађите кости моје миле супруге и мог слатког сина, па ми их донесите. - Рекавши то, он подиже глас и плака великим плачем. И док он тако ридаше, к њему журно дође старешина жречева по имену Варват и рече: Чух глас жене твоје и сина, који испред рушевина викаху и говораху ово: "Велики је Бог хришћански, који нас преко слуге свог Корнилија сачува живе од горке смрти. Молите дакле тог светог човека, да нас изведе одавде, да не бисмо помрли овде. Јер ми видимо дивна чудеса његовог Бога и чујемо глас анђела који певају: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14).
Чувши то од Варвата, кнез одмах са свима својима брзо отрча к слузи Божијем у тамницу и нађе га где хода: јер га анђео Господњи беше раздрешио од уза. И припаде кнез к ногама Корнилију, говорећи: Велики је, Корнилије, твој Бог, који у разрушеном храму чува моју супругу и мога сина. Молим те, дакле, слуго Бога Вишњега, поћи и изведи их оданде; и ево, ја и сви моји верујемо у Христа Распета, кога ти проповедаш. Свети Корнилије оде с њима к разрушеном идолском храму, и подигавши к небу очи своје рече: Господе Боже сила, Ти погледаш на земљу и чиниш да се она тресе; од лица Твога топе се горе и пресахњују бездани! Услиши, Господе, уздахе свезаних, и изведи из рушевина Евантију, и не одврати лице Своје од сина њеног, него им притеци у помоћ имена Твога ради.
Док се он тако мољаше, изненада се отвори место где између порушених зидина беше затворена Евантија са сином, и обоје изиђоше оданде здрави хвалећи Бога. Сви пак који тамо беху и видеше ово преславно чудо викаху: Велики је хришћански Бог! - И крсти се Димитрије са женом и сином и са свим домом својим; а крстише се с њим и двеста седамдесетседам других грађана. И поживе свети Корнилије у том граду доста времена, искорењујући трње неверја из срца људских и сејући семе вере. И за кратко време он цео град приведе Христу, и једног угледног човека по имену Евномија постави за презвитера.
Доживевши дубоку старост и приближивши се смрти, о којој унапред сазна, свети Корнилије усрдно ревноваше у молитви припремајући се на пут којим је имао отићи ка Господу своме. И сабравши к себи све које од безбожја беше обратио у хришћанство, он их поучи пребивати у вери и љубави и упражњавати све врлине напредујући у вршењу заповести Господњих. Поучивши их довољно, он чу глас с неба: "Корнилије, ходи к мени, јер ево теби је припремљен венац правде". - Чувши то Корнилије одмах припаде на молитву, и преклонивши колена рече: Господе Боже наш, Ти си ме удостојио веру одржати, подвиг довршити и непријатеља победити. Благодарим Ти за све! Но молим Те, Господе, са висине Своје погледај на слуге Твоје и буди им милостив, утврди их у вери, укрепи у подвизима, помози им у вршењу светих заповести Твојих, да би они непрестано славили име Твоје сада и кроза све векове. - И пошто сви рекоше: "Амин", он с радошћу предаде дух свој у руке Господу који га је звао на небо.
Кнез пак Димитрије са супругом својом Евантијом, сином Димитријаном,[11] презвитером Евномијем и свима вернима, плакаху много над оцем и учитељем својим; упаливши свеће и отпојавши погребне песме они с чешћу погребоше тело његово у близини срушеног храма Зевсовог. И верни долажаху сваки дан на гроб његов, кађаху тамјаном и мољаху се; и од гроба његова даваху се многа исцелења болесницима.
Прође много година, и сви савременици описаних догађаја отидоше ка Господу. Потоњим поколењима остаде непознато место где беху погребене мошти светог Корнилија, јер наоколо израсте трње и густо шипражје, и нико не знађаше за то скупоцено благо. Но једном се догоди да на то место дође епископ града Троаде Силуан; њему се ноћу јави у сну свети Корнилије и рече: Дуго време живим овде и нико ме не посети. - Епископ пробудивши се из сна чуђаше се сновиђењу, н беше у недоумици ко му се то јави. Но и следеће ноћи њему се поново јави светац и рече: Ја сам капетан Корнилије, а мошти моје леже у трњаку, близу оног места где некада бејаше храм Зевсов. Ти ми подигни цркву у близини Димитријева места које се зове Пандохијум, на коме су погребена многа тела верне и свете браће.
Сутрадан епископ обавести свој клир о виђењу, и са свима отиде до тог трњака који му у виђењу показа светитељ. Помоливши се они стадоше копати земљу и убрзо нађоше ковчег, у коме беху читаве и нетљене мошти светог Корнилија, од којих излажаше неисказан мирис. И сви се веома радоваху што нађоше тако велико благо. Епископ пак би у недоумици односно цркве коју му светитељ нареди да подигне, јер немаше онолико новаца колико му је било потребно за зидање цркве. Међутим свети Корнилије му брзо поможе и у томе, јер се идуће ноћи јави једном побожном и врло богатом човеку по имену Евгенију, и нареди му да епископу Силуану да потребну количину новца за подизање цркве. Евгеније извести епископа о свом виђењу и даде му све што треба, те тако би подигнут диван свети храм и веома украшен. А када дође време да се чесне мошти светог Корнилија пренесу из трњака у новоподигнуту цркву, сабра се мноштво верних са епископом Силуаном и Евгенијем, носећи у рукама упаљене свеће. И када епископ са клиром поче певати "Трисвето" ковчег се изненада подиже сам од себе и невидљиве руке ношаху га к цркви; а од народа нико се не усуђиваше да га дотакне. Гледајући где се ковчег сам од себе креће, сви се са страхом дивљаху овоме чуду, и једним устима клицаху: Свет, свет, свет, Господ Саваот, који нам јавља силе и чудеса Своја преко слуге Свог Корнилија!
Тада и многи од присутних незнабожаца, видевши ово чудо, повероваше у Господа нашег Исуса Христа. А када дођоше до цркве и уђоше у њу, људи стадоше са обадве стране, желећи да виде како ће ковчег са моштима ући и где ће стати. Ковчег, крећући се право, стаде близу олтара, са десне стране. Но епископ хоћаше да га постави унутра у олтару, али нико не беше у стању да помакне ковчег са места на коме он сам беше стао. И догодише се многа чудеса тада, а и касније, од светих и чудотворних моштију угодника Божијег.
После смрти епископа Силуана на епископски престо дође Филосторгије. Он узе неког иконописца Енкратија да сву цркву иконопише, а нарочито да што лепше изради икону самог светог Корнилија. Иконописац покушаваше да изради икону светог Корнилија, али никако не успеваше да добро изобрази лице његово, те је неколико пута све брисао и изнова радио. Напослетку се Енкратије наљути, и изговоривши неке погрдне речи о светитељу, остави његову икону. И желећи да нешто друго мала на црквеном зиду он се попе на лествицу, али оклизнувши се он паде с лествице на земљу, и толико се разби да лежашс као мртав. људи који се задесише у цркви узеше га и однеше његовој кући, и положише на постељу једва жива и неспособна да проговори једну реч. Међутим, око његових уста видни беху црви, од којих једни улажаху у уста а други излажаху. А то му би казна што се дрзну устима својим изговорити погрдне речи на светитеља. Али како сам Господ, тако и свете слуге Његове не гневе се до краја и не негодују вавек: јер сутрадан онај, који Димитријеву жену и сина изведе из рушевина живе, јави се и Енкратију, и узевши га за руку подиже га са постеље као из сна, и постаде невидљив. А Енкратије, осетивши се здрав, журно оде у цркву светог Корнилија, и припавши к чесном ковчегу, у коме лежаху целебне мошти Корнилијеве, с плачем прошаше опроштај за грех свој, и благодараше светитеља што се смилова на њега и исцели га од болести када је он већ био близу смрти. Тако овај иконописац доби двоструку корист од светитељева јављења: исцели се од болести, и сазнаде какав изгледа лицем светитељ. После тога он изобрази на икони светог Корнилија онако како га виде при јављењу, и слављаше Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СЕЛЕВКА, СТРАТОНА, КРОНИДА, ЛЕОНТИЈА и СЕРАПИОНА

Свети Селевк беше из Галатије, Стратон из Никомидије Витинијске; а Кронид, Леонтије и Серапион из Египта. После многих и разноврсних мучења, мучитељи свезаше руке и ноге Крониду, Леонтију и Серапиону, па их бацише у море. Анђели изведоше из мора чесне мошти њихове, и јавивши се неким хришћанима наредише им да их погребу. Свети Селевк пострада у Галатији. Њега много мучише разним мукама, па га напослетку бацише зверовима да га поједу. Свети пак Стратон пострада овако: поглавар Витиније нареди да га после многих мучења привежу за сагнуте гране двају дрвета, затим пустише те гране, и свети мученик би рашчеречен, и тако предаде дух свој Богу.[12]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ГОРДИЈАНА, МАКРОВИЈА, ИЛИЈЕ, ЗОТИКА, ЛУКИЈАНА и ВАЛЕРИЈА

Ови свети мученици пострадаше 320 године, за царовања Ликинија. Гордијан беше из Кападокије, Макровије из Пафлагоније. Најпре беху царски трапезници, но када се објавише хришћанима, цар их протера у Скитију, где буду бачени у огањ, у месту Новом Дунавцу. Зотик, Илија и Лукијан беху родом из Скитије, пострадаше у граду Томи. По наређењу кнеза Максима они бише много мучени, па најзад мачем посечени. А свети Валерије, њихов пријатељ и једномишљеник, горко плачући на гробу светих мученика и ридајући, он од љубави к њима издахну и отиде ка Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА који се подвизавао у Атори у Витинији

Преподобни Петар беше од саме утробе материне освећен Богом. Сав живот свој он проведе у посту и непрестаној молитви; сатвори многа чудеса; поред осталог, прешао преко реке Галаса[13] као по суву. Он тако изнури своје тело железним веригама, да је пре изгледао сенка него човек. Угодивши Богу он сконча у миру.[14]

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ КАТЕВАНЕ

Света Катевана бејаше царица Кахетинска. Пострада као хришћанка од шаха Абаса I 1624 године. По наредби шаха стављен јој на главу усијан котао. Њен син Тејмураз, цар Грузијски, положио њене мошти под престо храма Аливердског у Грузији.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕРОТЕЈА НОВОГ који се подвизавао у Иверском манастиру

Преподобни Јеротеј роди се 1686 године на Пелопонезу, у селу Каламата, од благочестивих и богатих родитеља: Диме и Асимине. Кад Јеротеју би осам година родитељи га дадоше у школу. Даровит и вредан, он брзо показа одличан успех у учењу. Слободно време он није трошио на уобичајене дечје игре и забаве, него је, као неки зрео човек, све то избегавао и веома марљиво учио грчки и латински језик, и са радошћу читао Свето Писмо, које му је служило као храна, а Господ, видећи његову доброту и вредноћу, посла небеску мудрост, те он са временом савршено изучи философске науке, и језике латински и грчки.
Када Јеротеј постаде пунолетан, родитељи зажелеше да га ожене. Али Јеротејева душа гораше од жеље да се посвети монашком животу. Но ову своју жељу и намеру он се не реши казати родитељима, да их не би ожалостио Због тога је много пазио у свом добром и целомудреном срцу. Обревши се у безизлазном положају, Јеротеј се молитвом обрати к срцезналцу Богу, молећи га да одстрани од његових родитеља намеру о његовој женидби, и да га удостоји монашког живота. Господ услиши његову молитву и Својим премудрим промислом устроји то на следећи начни: када родитељи Јеротијеви припремише све за његов брак, они на две недеље пре свадбе скончаше мирном хршпћанском смрћу и одоше у вечни покој.
Пошто сахрани родитеље, Јеротеј тајно напусти свој завичај и настани се у Закинту, где живљаху неки његови сродници који му саветоваху да иде у западну Европу ради свог даљег образовања. Но он жељаше да најпре проведе неко време у СветоЈ Гори Атонској, која је у то доба имала много чувених учених мужева, па да после тога отпутује у Европу. И тако, опростивши се са рођацима, Јеротеј оде у Свету Гору, и тамо ступи као ученик код једног пустињака при келији светог Артемија. Ту се млади подвижник свим пламеном своје душе одаде читању душекорисних књига, нарочито оних у којима су се описивали подвизи и равноангелни живот пустињака, који су се по 40 и 60 година подвизавали у усамљеноети и без икакве везе са људима. Али, с друге стране, у тим су се књигама описивали и убиствени примери оних подвижника, који су, погордивши се због својих подвига и приписујући своје подвиге не благодати Божјој него себи, западали у руке лукавог кушача. И Јеротеј, размишљајући о разним путевима монашког живота, изабра најмање опасан, тојест средњи или царски пут. Стога он остави отшелнички, пустињачки живот, и ступи у братство Иверског манастира, где ускоро би пострижен у монашки лик.
У манастиру се код монаха Јеротеја роди мисао: да изабере мученички подвиг, и тако добије мученички венац. Али у исто време друга мисао је изазивала у њему страх од такве намере. Утом, као ради остварења ове његове жеље, њему се убрзо после пострижења даде прилика да са једним старцем Иверске обитељи отпутује неким манастирским послом у Цариград. Тамо се његово младо и неискусно срце, под утицајем прочитаних књига о страдању светих Христових мученика и њиховом прослављењу после мученичке кончине, силно запали ревношћу да пострада за Христа, и он стаде ходити по многољудним улицама цариградским са циљем да га Турци ухвате и затим погубе у мукама, и тајно се у срцу мољаше Богу да га удостоји ове милости. Но Господ Промислитељ не испуни ову детињску мол:бу Јеротијеву, пошто је њему био одређен други пут.
Из Цариграда Јеротеј отпутова у Валахију (Влашку). Тамо он продужи своје прекинуто образовање код једног ученог мужа, Марка Кипарца, који беше наставник у тамошњој школи. Живећи поред свог наставника он својом скромношћу и добротом скрену на себе пажњу софијског митрополита Авксентија, који га због његове побожности рукоположи за ђакона.
Пошто заврши своје школовање код Марка Кипарца, преподобни Јеротеј отпутова у Венецију и тамо се даде на науке. После тога он се, као лађа натоварена скупоценим благом, врати у Свету Гору са огромном философском ученошћу и савршеним знањем латинског и грчког језика. У Светој Гори он се настани близу Иверског манастира у пустињи Хаги. Ту он поче водити најсуровији монашки живот, изнуравајући тело своје постом, бдењем и молитвом. Овакав врлински живот подвижника Христовог привлачаше к њему посетиоце, који много душевне користи добијаху од његових мудрих и поучних беседа. А игуман Иверског манастира са братијом, желећи да овај сакривени светилник изведе на видик, представи га неокесаријском митрополиту Јакову, који као умировљен живљаше у Иверској обитељи, и моли митрополита да Јеротеја рукоположи у чин јеромонаха, пошто је достојан да стоји пред престолом Божјим и врши Бескрвну Жртву.
Примивши свештенички чин, преподобни Јеротеј удвостручи трудове свог подвижничког живота; притом наложи на себе напорни пост: по три, а некад и по четири дана није окушао храну, и кад би се десило да што узме он је место хлеба јео лећу. У време Свете Четрдесетнице он је јео једанпут недељно, а каткад и у две недеље једанпут. А л и да он тако пости, нико није видео сем његовог ученика, јер је он при своме посту строго испуњавао Спаситељеву заповест: Када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно (Мт. 6, 17-18). Стога, када се дешавало да обедује у трапези са другима, он је онда јео сва предложена јела, не желећи да се ничим издваја од других: у келији пак строго је држао свој пост, имајући у уму непрестану Исусову молитву. И у погледу спавања он је био строг према себи. Старао се да испуни ово правило светог Арсенија Великог: "Монаху је доста и један сат спавања у току двадесет и четири сата".
Због тих великих подвига тело његово се толико осуши и ослаби, да се он једва кретао, и само са великим трудом могао је прећи неколико десетина метара. Но зато, по речи светог апостола Павла, ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан (2 Кор. 4, 16), дух преподобног Јеротеја беше бодар и пружаше се ка још већем подвигу. И Господ, видећи трудове свога угодника, дарова му узвишену љубав према ближњима и радостотворни плач.
Љубав његова према ближњима бејаше тако велика, да је понекад удељивао сиромасима оно што је њему самом било неопходно. Тако се каткад дешавало, да је скидао са себе мантију и давао је сиромаху, а сам се умотавао покривачем; и тако остајао све док не би сазнали о томе у Иверској обитељи, и послали му другу мантију, која је такође при првој прилици прелазила у руке сиромасима. Он се, из љубави према ближњима, одазвао молби житеља острва Скопело: оставио своју усамљеност, отишао на њихово острво, и тамо, у јеку великог помора и у недостатку свештенослужитеља при тамошњој цркви, осам година обављао црквена богослужења, стално говорећи народу разне духовне поуке. При томе он се родитељски усрдно бавио образовањем тамошње младежи. У тим великим трудовима помагали су му његови ученици, монаси: Мелетије, Јоасаф и Симеон, који заједно с њим беху дошли ту из Свете Горе.
Најзад, свеблаги Господ, видећи да се блажени Јеротеј усавршио у свим врлинама, узажеле да га као зрео пшенични ПЛФД пресели у небеску житницу Своју, због чега му и откри да ће се скоро упокојити.
После овог божанског откривења, блажени Јеротеј имађаше жељу да смртни час дочека у потпуној тишини, те стога узе своја три гореспоменута ученика и удаљи се с њима на пусто острво Јура, куда су обично слали злочинце на вечиту робију.Ту блажени убрзо занемоћа и тихо отиде ка Господу 13 септембра 1745 године, у педесет деветој години живота.
Пошто погребоше чесно тело свог блаженог учитеља, јеромонах Мелетије и друга два ученика вратише се у Свету Гору. Но после три године, Мелетије се, по источњачком обичају, упути поново на острво Јуру по остатке блаженог Јеротеја. Од чесних моштију блаженога он донесе чесну главу у Иверски манастир, која. се и досада с љубављу чува и почитује у тој обитељи.
Кроз неко време свемоћни Господ благоволи прославити чудесима Свога угодника, који му од младости послужи у светости и правди. Тако, инок Иверског манастира Калиник, за време свог боравка у Цариграду имађаше код себе делић светих моштију преподобног Јеротеја. У дому, где беше одсео инок Калиник, бејаше болесна жена, која од силног запаљења очију беше потпуно ослепила; но чим она својим болесним очима дотаче свете мошти, тог часа доби исцељење. - Аруга пак жена, која већ три године сва узета лежаше у постељи, када јој беху принесене свете мошти преподобног Јеротеја и она их са вером целива, одмах потпуно оздрави. - Исто тако и у самој Светој Гори многи болесници, нарочито они што су патили од зубобоље и они мучени телесном страшћу, од самог додира к светим моштима блаженог Јеротеја добијаху исцељење, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава, поклоњење и благодарење, сада н увек и кроза све векове. Амин.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Адријан римски цар, царовао од 117 до 138 године.
2. Тит - цар римски од 79 до 81 године; освојио Јерусалим 70 године, за царовања свога оца Веспазијана.
3. Адонис - старо грчко божанство, сматрано за оличење сунца, зими умире, у пролеће васкрсава; његови празници празновани раскошно и распутно.
4. Види: Јн. 2, 1 9 . 21; Мт. 2 6 , 1 6 ; 27, 40; Мк. 1 4 , 58; 1 5 , 29.
5. Света царица Јелена упокојила се 327 године.
6. 1 Мак. 4, 36-59.
7. Област римске царевине; данашња Румунија.
8. Јопа стародревни град, врло важно пристаниште и трговачки центар; данас се зове Јафа, један од најнапреднијих градова, како у старини тако и данас.
9. Град у западној малоазијској области Мизији.
10. Зевс или Јупитер код старих Грка и Римљана: главно божанство, отац богова и људи, господар неба и земље, грома и муње, ветрова и киша.
11. Сви троје пострадали за Христа и прибројани к лику светих; спомен њихов празнује се 11. септембра.
12. Ови свети мученици пострадаше у трећем веку. За светог пак Стратона неки пишу да је пострадао у време Ликинија, 315. године.
13. Галас река северозападне Мале Азије, протиче кроз Кападокију и Галатију и улива се у Црно Море.
14. Преподобни Петар подвизавао се за патријарховања светог Тарасија, патријарха цариградског (784-806 г.) и царовања византијског цара Никифора (802-811 г.)

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Автоном. Удаљио се у време гоњења Диоклецијанова из Италије у Витинију Азијску, у место звано Сореос, и ту многе превео у хришћанство, и саградио им цркву св. Архангела Михаила. Обитавао у кући некога доброг хришћанина Корнелија, кога Автоном посвети најпре за презвитера а по том и за епископа. Недалеко од града Сореоса беше место Лимна, насељено само незнабошцима. Св. Автоном оде у то место и убрзо просвети многе Јеванђељем Христовим. То озлоби незнабошце, те они једнога дана јурнуше у цркву св. Архангела Михаила у Сореосу, и на служби Божјој убише Автонома у олтару, и убише многе друге хришћане у храму. У време цара Константина на гробу св. Автонома подиже храм неки царски велмож Севиријан. На 200 година после своје смрти јавио се св. Автоном једном војнику, по имену Јовану. Тај Јован откопа мошти светитељеве, и нађе их сасвим нетљене. И многи болесници добише здравље од моштију светитељевих. Тако Бог прослави онога који Њега прослављаше док живљаше у телу.

2. Свешт. муч. Корнут еп. Иконијски. Родом од Никомидије из села Салате. Беше већ сасвим стар када наста гоњење у време Декија и Валеријана. Неки мучитељ хришћана Переније дође у Никомидију, и поче трагати за хришћанима. Хришћани изађоше из града, и скрише се, а престарели епископ њихов не хте изаћи, но сам лично предста Перенију и објави себе хришћанином. Мучитељ га свега увеза и нареди те га вукоше по граду, докле многа крв из њега не истече и док под мачем не предаде свету душу своју Богу.

3. Св. муч. Јулијан са 40 другова. Пострадаше сви око 300. год. Најпре бише мучени, па онда посечени. Пред смрт своју мољаше се Богу св. Јулијан овако: „онима који узму од праха мога, подај им, Господе, опроштај греха и утолење страсти; нека на њихова поља не нападају штетне птице, ни скакавци, ни гусенице, нити друга каква пагубна смртоносина; а дух мој прими с миром."

4. Преп. Данил са Тасоса. Подвижник и оснивач великог манастира. Савременик св. Јоаникија Великог. Био присутан када је Јоаникије посетио острво Тасос. Народ умоли прослављеног Јоаникија, да их ослободи змија. Светитељ се помоли Богу, и змије у огромном броју јурну у море и подаве се.

5. Св. муч. Македоније, Татијан и Теодул. Пострадали за Христа Господа у време Јулијана богоодступнога, а у месту Мероси Фригијској. За разорење кипа неког идола били љуто мучени, и на гвозденој леси печени све док душе своје Богу не предадоше. За време горења на огњу ови храбри мужеви довикиваху мучитељу ругајући се: „не ћеш ли пробати од нашега меса, да ли је добро печено?" И још су говорили, као и славни архиђакон Лаврентије: „окрени нас на другу страну, јер ова једна је печена!" Гледајући и слушајући св. мученике на огњу мучитељ је био више збуњен и устрашен него ли они.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АВТОНОМА

Свети Автоном беше епископ у Италији за царовања Диоклецијанова. Када настаде љуто гоњење на хришћане он се опомену речи Христове из Еванђеља: Кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 22), и оставивши Италију отпутова у Витннију Азијску, и по Божјем указању заустави се у месту званом Сореос. Тамо свети Автоном би примљен од неког гостољубивог Корнилија. Код њега он проживе дуго време и проповедајући Христа обраћаше многе незнабошце у хришћанску веру. И стече он тамо не мало душа Богу, јер се мноштво људи сабираше у дом Корнилијев да слушају учење светог Автонома. А он попут светих апостола проповедаше реч Божију са сваком слободом, јер у њему деловаше исти Дух Свети који некада у виду огњених језика сиђе на свете апостоле, и проповеђу Автономовом запаљиваше срца људска к вери и љубави Божјој, те они слушајући његово учење осећаху умилење и радо примаху речи његове, и тражаху од њега свето крштење. И у том месту свети Автоном приведе к светој вери толико људи, да дом Корнилијев не могаше сместити сав скуп верних. Тада свети Автоном сагради хришћанима цркву у име војводе Небеских Сила, светог Архистратига Михаила, предајући све новопросвећене под заштиту њему као чувару рода хришћанскога; и произвевши Корнилија за ђакона он му повери1 словесно стадо Христово, па отпутова у Ликаонију и Исаврију,[1] желећи да и тамо буде проповедник побожности.
Потрудивши се доста времена у тим крајевима проповедајући Еванђеље, свети Автоном се поново врати код Корнилија, да обиђе стадо Христово, њиме образовано. И поставивши Корнилија за презвитера, он заједно с њим служаше спасењу људи.
Када злочестиви цар Диоклецијан дође у Никомидију са циљем да уништи све тамошње хришћане, тада идолопоклоници стадоше тражити светог Автонома, као најистакнутијег међу хришћанима. Али светитељ, желећи да још много народа приведе из таме демонске ка светлости познања истинитога Бога, не предаде себе у руке мучитељима. Чувајући потребан Цркви живот свој, свети Автоном отплови у Клавдиопољ, који се налажаше на обали Црнога Мора. Ту он сејаше семе речи Божје. И оно, падајући на добру земљу срца људских, благодаћу Божјом убрзо донесе многе духовне плодове. И пошто ту уреди све што је потребно побожности, и пошто упути верне на пут спасења, свети Автоном се опет врати у Сореос.
Видевши да се у Сореосу број верних стално увећава, све ти Автоном постави Корнилија за епископа, а сам отпутова у Асијску покрајину,[2] где стаде искорењивати трње безбожја и засађивати свету веру у Јединога Бога. И ту, дејством благодати Божије, он много људи избави од заблуде и вечне погибли, проповеђу својом рушећи идолопоклоничка идолишта и подижући у срцима људским духовне храмове Духу Светоме.
Ускоро свети Автоном поново посети Корнилија и поверену му паству. Видевши да се ту сви поучавају закону Господњем и иапредују у врлинама, он се утеши, и благодараше Бога што труд његов не би узалуд, него се умножише његова духовна чеда која он роди Еванђељем.
Близу града Сореоса беше једно место звано Лимна чији сви житељи беху помрачени тамом идолопоклоншва. И свети Автонам, отишавши к њима, стаде им проповедати Христа, и за кратко време врло многе обрати у хришћанство, и научивши их тајнама свете вере просвети их крштењем, и тиме их присаједини изабраном стаду Христовом. Но месни житељи који остадоше у незнабожју приредише једном празник некоме свом поганом идолу, и приносећи жртве бесима весељаху се у свом идолском храму. Тада хришћани, којих у то време беше врло много, сабраше се и са гневом отидоше к празнујућим незнабошцима, пообараше им жртвенике, полупаше све идоле и храм њихов срушише до темеља. На тај начин они показаше идолопоклоницима да су богови њихови ништавни, јер не могу да даду отпор када их разбијају, нити вичу када их бију. Ово силно разјари незнабошце, и они смишљаху како да се освете хришћанима што им поразбијаше богове њихове, и тражаху згодну прилику за то. И када једном сазнадоше дан у који је служитељ Господњи Автоном имао у њиме подигнутој цркви светог Архистратига Михаила у граду Сореосу приносити бескрвну жртву Богу, они из Лимне заједно са незнабошцима из околних села скупише се у огромном броју и тајно припремише да изненада нападну на цркву и убију хришћанског предводника Автонома, што они и урадише. Јер за време саме божанствене литургије они великом силом нападоше на цркву, једни са оружјем у рукама, други са штаповима, трећи са камењем, разјурише из цркве све хришћане који беху тамо, и немилосрдно убише светог Автонома у светом олтару, те се сав олтар обагри светом крвљу његовом. Тако светитељ, приносећи Богу бескрвну жртву, сам би принесен као крвава жртва у наднебесни жртвеник.[3]
Убивши светог Автонома, незнабошци набацаше на њега мноштво камења; и приредивши славље у част тога што одмаздише за бешчешћење богова својих, они отидоше. И светитељ лежаше убијен; и би тада велика пометња у цркви и неутешни плач верних због убиства њиховог оца и доброг пастира. А нека ђакониса, по имену Марија, узевши свето тело свештеномученика, чесно га погребе.
Пошто прође много година од погребења светог Автонома, у време када Константин Велики ступи на престо, велможа неки по имену Севиријан би послан од цара Константина у Александрију. Бојећи се буре на мору, Севиријан не пође морем него сувим крај обале морске. По промислу Божјем ваљало му је проћи поред гроба светог свештеномученика Автонома; и мазге одједанпут стадоше и не могаху маћи даље. Иако их много бише бичевима, али се ниједна мазга не помаче с места; поскидаше са њих и товаре, но оне ни тада не могаху продужити пут, као да их нека невидљива рука задржаваше. То доведе Севиријана у велику недоумицу. У пратњи Севиријана налажаше се и неки свети човек, који имађаше дар прозревања тајни Божјих. Он рече Севиријану: Треба да на овом месту саградиш цркву светом мученику, чији је гроб овде; и ако обећаш да ћеш то урадити, видећеш како ће мазге одмах кренути даље. - Севиријан то с радошћу обећа, и мазге стварно одмах кренуше и иђаху брзо. Севиријан тада, до повратка свог из Александрије, подиже на том месту мали молитвени храм светом мученику; а вративши се подиже дивну цркву над гробом светога.
Након много година један свештеник, не знајући да у тој цркви леже под земљом чесне мошти светог Автонома, разруши је због оронулости, па сагради нову на другом месту близу мора.[4] Место пак где под земљом лежаху светитељеве мошти, беше пусто шездесет година, све до смрти византијског цара Зинона,[5] и нико не знађаше за то скупоцено скровиште које земља скриваше у својим недрима. У то време један од царских телохранитеља по имену Јован, извршујући неко царско наређење, 6орављаше у гореспоменутим" местима Сореосу и Лимни. Једнога дана он пође у лов, и кад беше на месту где некада стајаше црква над моштима светога мученика, он угледа зеца, пусти стрелу и уби га. Пошто налови и друге дивљачи он се врати кући. А л и ноћу, када он спаваше на постељи својој, њему се у сну јави свети мученик Автоном и нареди му да подигне цркву на аном месту где јуче уби зеца. Уставши од сна, Јован одлучи да уложи све старање и изврши што му је наређено. И заиста за кратко време он сагради дивну цркву у име свештеномученика Автонома; мошти пак његове он нађе у земљи читаве и потпуно нетљене, и од њих се стадоше збивати многа чудеса, и многи болесници добијаху исцељење.
О нетљености чесних моштију светог Автонома блажени Метафраст говори овако: "Видећи славног подвижника који и по смрти побеђује својства људске природе, ја стадох на славословље Божије: јер загледавши очима у гроб светог мученика Автонома, ја видех да његове свете мошти остају непобеђене силом смрти. Смрт, која се хвали да за три дана разори сав састав живога бића, није могла у току тако много година да уништи ниједну длаку овог преславног мужа. Глава његова и коса беху неповређени, лице цело, кожа чврста; ни једна длака не беше пропала на трепавицама његовим; само очи беху склопљене. И док га посматрах, изгледало ми је да га је смрт једино натерала да ћути, а све тело његово и ове састојке чува читаве: ни од главе његове ништа не беше отпало, ни од осталих делова тела ништа се не беше окрњило".
Тако прославља Господ оне који Њега прослављају у светим телима својим. Њему приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КОРНУТА, епископа Икомијског

Свети Корнут беше родом из Икомије из села Сурсала (или Салате). Беше већ сасвим стар када наста гоњење у време Декија и Валеријана. Неки мучитељ хришћана Периније дође у Икомију, и поче трагати за хришћанима. Хришћани изађоше из града и скрише се, а престарели епископ њихов не хте се крити, но сам лично представи Перинију. Упитан од Перинија ко је, ревносни исповедник неустрашиво одговори да је хришћанин, да је Христос једини истинити Бог, и да је идолопоклонство лаж. Зато му мучитељ танким конопцима свеза ноге и нареди те га вукоше по граду, докле многа крв из њега не истече. Усред тих мука свештеномученик благодараше Бога. Потом би стављен на нове муке, па најзад посечен мачем.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУЛИJАНА, презвитера Анкирског (у Галатији), и 40 мученика

За царовања Диоклецијана и Максимијана би постављен за поглавара Галатијске области[6] Антонин. Њему доста више да се у једној пећини у планини крије презвитер, Јулијан са четрдесет хришћана, и да они тамо врше хришћанска богослужења. По наређењу Антонина Јулијан би ухваћен, и кад га примораваху да прокаже остале хришћане он то не хте учинити Пре но што предста на суд, свети Јулијан викну громко на ону страну где беху у пећини његови сапостници: Ево, мене већ воде на суд, и ја идем на мученички подвиг за Христа не издавши вас. Но ви се пожурите да ме стигнете!
Када свети Јулијан предстаде управитељу Антонину, овај му рече: Приступи к боговима и принеси им жртву. Блажени мученик одговори неустрашиво: Неуместан је твој савет, јер за нас хришћане ништа није боље него умрети за свету веру у којој смо васпитани.
Управитељ престаде са даљим испитивањем, већ нареди да се силно ужеже гвоздени одар и на њему простре мученик наг. Када свети страдалац би приведен страховито усијаном гвозденом одру, он осени себе крсним знаком и леже на усијани одар. Тада се јави анђео Господњи, расхлади пламен, и сачува светог мученика неповређеним.
Ко си ти, упита Антонин светог мученика, те тако лако угаси огањ? Слуга сам Божји, одговори свети страдалац; име ми је Јулијан. Управитељ га о"да упита: Ко су ти родитељи? Мученик одговори: Мајка ми је старица, а отац је отишао ка Господу.
Тада Антонин нареди, те одмах доведоше мученикову мајку. Погледавши бесно на њу Антонин јој рече: Жено, наговори злог сина свог да принесе тамјан боговима. Ако то не урадиш, . иредаћу те бесрамницима да оскврнаве тело твоје. На то храбра и мудра мати светог мученика одговори игемону: Ако против моје воље оскврнаве тело моје, то ми неће бити на осуду већ на част и славу.
Постиђен овим речима старице, игемон Антонин нареди да старицу пусте, а светог Јулијана осуди на посечење мачем. Када са војницима стиже до губилишта свети мученик измоли од, њих мало времена да се помоли Богу. И молећи се он говораше: Благодарим Ти, Господе, што си ме укрепио и помогао ми да останем чврст све до проливања крви своје. Онима који узму од праха мога, подај им, Господе, опроштај грехова и утолење страсти; нека на њихова поља не нападају штетне птице, ни скакавци, ни гусенице, нити друга каква погубна смртоносна; а дух мој прими с миром!
И би глас с неба: Подвигоположник Христос отвори ти врата Царства Свога. Уђи на њих, јер си се законито подвизавао за име Његово!
Овај глас чуше и они четрдесет хришћана што беху сакривени у пећини. Они дођоше на губилиште, али нађоше светог мученика већ посечена. Тада они пред свима војницима громко исповедише да је Христос истинити Бог. Војници их везаше и одведоше к игемону, и овај нареди те им свима одсекоше главе.[7]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАНИЛА

Живео у време иконоборачке јереси и подвизавао се врло строго. Био савременик светог Јоаникија Великог. Био присутан када је свети Јоаникије посетио острво Тасос. Народ умоли прослављеног Јоаникија да их ослободи змија. Светитељ се помоли Богу, и змије у огромном броју јурну у море и подаве се.[8] Преподобном Данилу као великом подвижнику дођоше многа братија и он основа велики манастир на острвцету крај острва Тасоса. Ту га посети и свети Јоаникије Велики.
Преподобни Данило подвизавао се и у миру скончао на Тасосу (око 840. године).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАКЕДОНИЈА, ТАТИЈАНА и ТЕОДУЛА

Пострадали за Христа Господа у време Јулијана богоодступника, а у месту Мероси Фригијској. За разорење кипа неког идола били љуто мучени, и на гвозденој леси печени све док душе своје Богу не предадоше. За време горења на огњу ови храбри мужеви довикиваху мучитељу ругајући се: "Нећеш ли пробати од нашега меса, да ли је добро печено?" И још су говорили, као и славни ђакон Лаврентије: "Окрени нас на другу страну, јер ова једна је печена!" Гледајући и слушајући свете мученике на огњу мучитељ је био више збуњен и устрашен неголи они.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА епископа Александијског[9]

Неустрашиво проповедао Господа Христа; запаљени гњевом незнабошци му ставили на главу венац од трња, тукли га по лицу, вукли га везана по целоме граду, бацили га у море. Али у свима тим мучењима свети исповедник благодаћу Божјом остаде неповређен Напослетку градоначелник нареди те му главу одсекоше; и свети победоносац узиђе на небо.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ АТАНАСИЈА и ученика његовог АТАНАСИЈА

И један и други игумани Висоцког манастира; подвизавали се у четрнаестом веку. Преподобни Атанасије, старији, свештенички син, васпитан у побожности, млад се замонашио у манастиру преподобног Сергија Радонежског и био његов омиљени ученик Диван у врлинама, велики познавалац Светога Писма, веома поучљив На молбу Сергуховског кнеза Владимира Андрејевича и с благословом преподобног Сергија устројио 1374 године Висоцки манастир на обали реке Наре, и био први игуман те обитељи. Преписивање књига беше му омилено занимање. После четрнаестогодишњег управљања манастиром он се удаљи у Кијев, а затим у Цариград, у Студитски манастир, 1401 године. Тамо је проводио време у молитви и у превођењу књига са грчког језика на руски; и мирно се преставио у Господу.
Његов ученик и прејемник Атанасије беше из Јарославске губерније, син богатих родитеља. Из младости горећи љубављу према монаштву, он тајно остави родитељски дом и у просјачком оделу оде к Висоцком игуману Атанасију и смирено га замоли да га прими у манастир Као монах, Атанасије својом побожношћу и ревносним извршивањем манастирских послушања стече поштовање свеколике братије и нарочиту наклоност игумана Атанасија, тако да овај, пред одлазак у Цариград, одреди њега за старешину манастира. Прославивши се строгим подвижничким животом, он се престави 1395 године у својој обитељи.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЈАНА ТИКСЕНСКОГ

Родом из села Бурцева, у Вологодској губернији; по занату кројач; много волео богослужења; недељом и празником редовно одлазио у цркву, пажљиво слушао што се пева и чита; уживао разговарати о вери и о спасењу душе са побожним људима. А када осети у срцу свом тајни глас Оца Небеског који га призива к подвижништву, у њему се запали жудња за новим животом у Богу и за спасењем душе, и он одлучи да остави свет и прими монаштво у Тотемском Спасо-Суморином манастиру. Ту он са радошћу извршиваше најмучније и најтеже манастирске послове и неизоставно посећиваше сва црквена богослужења, задивљујући све својом ревношћу и неуморношћу. Жудећи за усамљеношћу и пустињачким подвижничким тиховањем, он се 1594 године повуче на реку Тиксну. Настанивши се тамо, он се хранио само оним што би му понекад донели добри људи. Да не би нарушио своје усамљеништво, он није никога примао сем свог духовника; са осталима би поразговарао кроз прозорчић своје келије. Спавао је на голој земљи; али често и то није допуштао себи већ је по сву ноћ стајао на молитви и правио мноштво метанија и клечања. Да би што јаче умртвио своје тело, он је на себи носио вериге испод мантије, а на глави тешку гвоздену капу, покривену монашким клобуком. Тако се преподобни тридесет година подвизавао у своме затвору. Достигавши дубоку старост, он унапред сазнаде за дан своје смрти, дозва свог духовника старца Терапонта, причести се Светим Тајнама, опрости се с њим, и рекавши: "Господе, у руке Твоје предајем дух мој", он с радошћу предаде Богу чисту душу своју, 12 септембра 1624 године. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ОКЕАНА

Свети мученик Океан скончао за Христа Господа у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ СИМЕОНА ВЕРХОТУРСКОГ

Племић; прерушен у бедну одећу ишао из села у село и помагао сељацима у раду. Најзад се настанио у Пермској губернији усред дивљих Вогулича, и учио их вери Христовој.
Преставио се 1642 године. Свете мошти његове обретене 1692 године нетљене; почивају у Николајевском манастиру, чинећи чудеса.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ликаонија - област Мале Азије, напоредо са Исавријом, такође малоаз2 ијском облашћу, са градом истога имена.
2. Асија - римска провинција у западном делу Мале Азије.
3. Свети Автоном нострадао око 313. године.
4. То је било око 430. године; а обретење нетљених моштију светог Автоно2 ма догодило се након шездесет година.
5. Царовао од 474. до 491. године.
6. Галатија невелика планинска, али плодна покрајина Мале Азије, лежи између Фригије, Витиније, Понта и Кападокије
7. Ови свети мученици пострадаше првих година четвртог века. По другима њихово страдање би у време ликинија (307-323. г.).
8. О свему овоме видети огапирније у Житију Св. Јоаникија под 4.
9. По другима, свети Теодор није био епископ него обичан хришћанин, побожан и ревностан у проповедању Хришћанске вере.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког:

1. Преп. Теодора. Из Александрије, жена младога мужа. Наговорена неком врачаром она учини прељубу с другим неким човеком. И одмах је поче савест љуто гристи. Ошиша се и обуче у мушко одело, па ступи у мушки манастир Октодекат под мушким именом – Теодор. Њен труд, пост, бдење, понизност и плачно покајање задивили су сву братију. Оклеветана од неке блудне девице, као да је с њом затруднела, Теодора се није хтела правдати сматрајући ту клевету као казну Божју за свој ранији грех. Изгнана из манастира она 7 година проведе пребијајући се по шуми и пустињи, и још уз то негујући дете оне блуднице. Победила сва вражја искушења: није се хтела поклонити сатани, није хтела примити јело из руку једног војника, није хтела слушати савете свога мужа да се врати к њему – јер све је то био само призрак ђаволски, и чим се Теодора прекрстила крстом, све је ишчезавало као дим. После 7 година прими је игуман у манастир, где проживе још 2 године, па се упокоји у Господу. Тек тада познаше монаси, да је то била жена; а игуману се јави ангел и објасни му све. Њен муж тада дође на сахрану, и оста до смрти у келији своје бивше жене. Св. Теодора имаше превелику благодат Божју: зверове укроћаваше, болести исцељаваше, воду у сухом бунару изведе. Тако Бог прослави истинску покајницу, која са јуначким трпљењем 9 година кајаше само један свој грех. Упокојила се 490. год.

2. Св. Пафнутије исповедник. Епископ Таиски у Тиваиди Мисирској. За православну веру страдао много; једно му око јеретици беху избили и леву ногу скршили. На Првом Васељ. Сабору учествовао оповржући с великом силом Аријеву јерес. Цар Константин веома га ценио и често га целивао у оно избодено око, избодено ради истине православне. Устао одсудно на Сабору против западних представника, који су предлагали, да се свештеницима мирским потпуно забрани брак. Био девствеником целога живота свога.

3. Преп. Ефросин кувар. Прост човек али Божји човек. Служио као кувар у неком манастиру Аморејском у IX веку. Духовник тога манастира једне ноћи виде себе у Рају, и тамо угледа Ефросина. Ефросин му одбере три рајске јабуке и дарује. Када се духовник пробудио, виде три јабуке необично красне и мирисне код свог јастука. Он брзо нађе Ефросина и упита га: „где си ноћас био, брате?" „Тамо где и ти, оче", одговори му блажени угодник Божји. Тада духовник објави цео случај монасима, и сви познаше светост и богоугодност Ефросинову. А Ефросин бојећи се слављења од људи одмах побеже из манастира и сакри се у пустињу, где проживе остатак свога живота.

4. Св. муч. Ија. Оптужена од жречева идолских и пострадала за Господа у Персији у време Сапора II, 363. год. По предању сунце је помрчало при њеној смрти, и сав се ваздух испунио дивним благоухањем. За увек прослављена Господом.

5. Св. муч. Диодор, Дидим и Диомид. Бијени Христа ради у Лаодикији, и предали душе своје Господу своме.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског:


ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОДОРЕ АЛЕКСАНДРИЈСКЕ, која се подвизавала под видом мушкарца

Очи Господње хиљадама и хиљадама пута су светлије од сунца, прозиру све путеве људске и сагледавају све по тајним местима; пре но што се уради, све је познато Господу (Прем. Исуса Сир. 23, 27-29). ову истину није знала Теодора, жена високог порекла у Александрији.[1] Она поверова врагу који јој је нашаптавао и говорио да Бог неће сазнати грех, учињен у тами, не на виделу дана. Ал и кад она из сопственог искуства увиде да се од Бога ништа сакрити не може, о! како велико покајање пројави она тада!
Поштено живећи у браку са својим мужем Теодора западе у овакво искушење. Један богат човек, млад и лакомислен, подстицан ђаволом распали се пожудом за њом и стараше се на све могуће начине да је наведе на прељубу: шиљаше јој скупоцене поклоне, обећаваше јој још веће, и прелашћиваше је речима. А л и пошто сам не могаде ништа учинити, он најми једну препредену врачару, да она превари целомудрену Теодору, приволевајући је на његово замишљено зло дело. И та препредењача, имајући Сатану за свог помоћника, улучи згодно време и стаде говорити Теодори о том младићу. А Теодора рече: О, да ми је да се спасем тога човека који ми одавно досађује! Јер ако га послушам, онда ће и само сунце које нас обасјава бити сведок мога греха пред Богом. - У таком случају, предложи јој заводница, кад сунце зађе и спусти се тамна ноћ, ти на тајном месту испуни жељу младићу, па нико неће дознати за дело ваше, нити ће бити сведока пред Богом; јер ноћ је дубока и тама ће покрити све. - Теодора на то рече: О, добро би било, када Бог не би дознао грех који се чини ноћу! - Тако и јесте, одговори заводница, јер Бог види само оне грехе које сунце обасјава, а што се чини у тами како Он може видети?
Теодора, као млада, простодушна и неискусна жена, поверова таквим речима заводнице; а ту и демонско искушење припоможе много, јер је сила његова велика, а природа наша склона страстима и сила наша немоћна. И тако, Теодора послуша лукави савет и изврши у тамној ноћи безакоње. Но са свитањем јутарње светлости, грану и у срцу њеном светлост милосрђа Божјег: јер она, познавши свој грех, стаде се кајати, бити се по лицу, чупати косу, стидети се себе, и мрзети себе. На тај начин је милосрђе Божије, које не жели смрти грешника, подстакло њу на брзо покајање и исправљење због њеног ранијег целомудрија. Јер Бог пушта понекад човека да падне, да би човек, када устане, показао још већи подвиг и исправљење, и још веће усрђе према Богу који опрашта грехе.
Патећи и плачући због учињеног греха, Теодора се стараше да макар мало утеши себе оваком мишљу: Не зна Бог мој грех. Но иако не зна, ипак ме је стид и пече ме. - Тражећи лека својој тузи, она оде у један женски манастир у посету игуманији с којом се познавала. Видећи њено тужно лице игуманија је упита: Што си така тужна, кћери моја? Да те није увредио муж? - Теодора одговори: Не, госпођо; но и сама не знам зашто ми срце тугује. - Желећи је утешити, игуманија јој стаде, као Духом Божјим побуђена, говорити о стварима корисним за душу и читајући јој божанствене књиге. А кад јој читаше једну поуку, она прочита из ње и ове еванђелске речи: Ништа није сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати. Јер што у мраку рекосте, чуђе се на виделу; и што на ухо шаптасте у одајама, проповедаће се на крововима (Лк. 12, 2-3).
Чувши ове еванђелске речи Теодора се удари у груди говорећи: Тешко мени кукавној! сад сам пропала, преварила сам се сматрајући да Бог неће сазнати мој грех. - И стаде се бити, плачући и ридајући. Тада игуманија разуме да је Теодора пала у грех и поче је насамо распитивати шта јој се то догодило. А Теодора, гушећи се у сузама, једва јој потанко исприча све, па паде на њене ноге вапијући: Смилуј се, госпођо, на мене пропалу, и научи ме шта да радим! Могу ли се спасти, или сам занавек пропала? Да ли да се надам на милост Божју, или да очајавам? - На то јој игуманија поче говорити: Ниси добро урадила што си послушала врага; ниси правилно мислила држећи да је могуће сакрити се од Бога, који испитује срца и утробе, зна издалека помисли људске, и оком Својим види оно што још није урађено; и никаква ноћ, никакво сакривено и тамно место не може сакрити грешника од Његовог свевидећег ока. Ниси добро урадила, кћери моја, јер си и Бога разгневила, и мужу верност ниси сачувала, и тело си своје оскрнавила, и души си својој наудила. Зашто ми то ниси казала онда када си била искушавана, да бих ти помогла и научила те како да се чуваш од замки вражјих? Али пошто ти се то већ десило, ти почни одсад да се поправљаш и припадни к милосрћу Божјем молећи се с покајањем, да ти опрости грех твој. Не очајавај, кћери моја: јер иако си учинила велики грех, ипак је милосрђе Божје веће, и нема греха који побеђује Божје човекољубље; само ти устани, и спашћеш се.
Говорећи јој ове и сличне речи, игуманија је уразуми, научи, и упути на пут покајања; уједно је и утеши причајући јој о милосрђу Божјем и о неисказаној доброти Његовој, са којом је Он готов примати оне који се кају и праштати онима који греше. А напомену јој и о еванђелској жени грешници, која сузама оми Христу ноге, и косом од главе своје отре, и доби од Бога опроштај грехова својих.
Саслушавши ове речи добре наставнице и сложивши их у срцу свом, Теодора рече: Верујем Богу моме, госпођо, да одсада нећу учинити такав грех, него ћу се и о већ учињеном, колико узмогнем, побринути.
Тако добивши неко олакшање срцу, Теодора се врати дому свом. Али пошто је савест изобличаваше, она се стиђаше да мужу свом погледа у лице, и размишљаше на који начин да умоли Бога: хтело јој се да ступи у женски манастир, али је знала да јој муж неће дозволити. Стога, да би се сакрила од свог мужа и од свих познаника, она смисли следећу ствар. Када јој муж неким послом оде од куће, она касно увече остриже косу своју, обуче се у мушко одело и, ослонивши се на Бога, кришом се тихо извуче из куће, па пође брзо, као птица која се отела из кавеза. Дошавши до неког пустињског манастира, званог Октодекат,[2] удаљеног од града осамнаест потркалишта, она закуца на капију, и угледавши вратара рече: Оче, укажи ми ту љубав: иди, реци игуману да прими у манастир мене, човека грешна, јер хоћу да се кајем за зла дела своја, и тога ради дођох овде да омијем ваше свете ноге, и служићу вам дан и ноћ, у свему што ми наредите.
Вратар оде и извести игумана. А игуман рече: Треба испитати, да ли је дошао к нама упућен од Бога. Стога му немој до изјутра давати одговора нити га пустити у манастир. Ако не отиде, него стрпљиво остане пред манастирском капијом очекујући помиловање, онда ћемо по томе познати да је истински и с усрђем дошао к нама да служи Богу.
Вратар тако и уради, не обрати пажњу на молиоца, презирући га као слугу непотребног. А Теодора сеђаше пред капијом и плакаше. Наступи ноћ и зверови стадоше пролазити туда, јер та пустиња беше пуна звериња, но Теодора, благодаћу Божјом, остаде неповређена, наоружавши се крсним знаком и молитвом као штитом. У свануће вратар погледа кроз прозорче, и угледавши Теодору где седи крај капије рече: Шта ти ту чекаш, човече? Ми те примити нећемо, јер си нам непотребан. - А она одговори: Макар и умро овде крај капије, нећу отићи док се не смилујете на мене и не примите ме у манастир.
Тада вратар, видевши њено трпљење и смирење, отвори капију и уведе је к игуману. Игуман је упита откуда је, како се зове, и ради чега је дошла. Она му одговори: Ја сам, оче, из Александрије; име ми је Теодор; пун сам грехова и безакоња. Но дошавши к себи и познавши своја сагрешења зажелих да се кајем, и ево дошао сам к вашој светиши да ме примите у свој ред и спасете грешника који пропада. Оче, примите ме као што је Господ примио разбојника, цариника и блудног сина.
Тада јој игуман стаде указивати на манастирске трудове и подвиге, и рече: Чедо, ти нећеш бити у стању да то подносиш, јер видим да си млад и однегован у земаљским задовољствима. Манастир пак наш нема никаквих олакшица; чин наш захтева мучан живот, и борављење с нама захтева велико уздржање и пост; братија наша носе велике трудове у послушању, не остављајући и црквено правило: полуноћницу и јутрење, часове и вечерње, и много келијских молитава, и метанија и честих свуноћних стајања на молитви. А ти си навикао да штедиш своје тело, и немогуће ти је носити с нама тегобу иночког подвига.
Мада и видим да си усрдно дошао к нама, ипак се бојим да не промениш мишљење, јер многи често почињу добро дело с усрђем, али убрзо, суставши, напуштају добри почетак и постају велики лењивци. Стога ти саветујем да се вратиш у свет, и Бог ће устројити спасење твоје по Својој вољи.
Тада Теодор наде игуману пред ноге и са плачем рече: Не одбаци ме, оче, од свете обитељи ваше, не лиши ме ангелског саборављења с вама, не отеруј ме у свет из кога као из Египта побегох, и никада се више нећу вратити к њему. Нека те младост моја не смућује, јер светим молитвама вашим ја ћу се навикнути на свако уздржање; и уз помоћ Божију носићу све трудове, и све што ми наредите радићу усрдно и марљиво, само ме примите, јер желим да се кајем за грехе своје.
Дирнут оваквим молбама игуман прими Теодора и нареди да проходи сва послушања манастирска. И живљаше међу људима жена под видом и именом мушкарца, и нико не знађаше ту тајну сем Бога јединога. А ко може испричати многотрудно живљење њено? Братија гледаху труд њен у послушању, трпљење у уздржању, смирење у повињавању; а сакривене и тајне подвиге њене, свуноћне молитве, уздахе срца, сузе, коленопреклоњења, уздизање руку - то гледаше само једини Бог. Јер дан и ноћ она прибегаваше к милосрђу Његовом, као некада блудница, омивајући сузама ноге Господње. И покајање њено беше веће од учињеног греха: јер се она сва разапе на крсту умртвљења, смирењем баци себе под ноге свима, самоодречењем одсече сву вољу своју, и постаде анђео у телу. Тело њено, некада оскврнављено, а сада, очишћено подвизима покајања и обилним сузама, постаде светим храмом Божјим, обиталиштем Светога Духа.
Након осам година догоди се да у манастиру нестаде уља, и Теодора би послата са камилама у град Александрију да купи уље. Међутим муж њен, не знајући куда је отишла жена његова, и шта се догодило с њом, дуго је тражаше. И не нашавши је он туговаше дан и ноћ, и мољаше се усрдно Богу да му открије где се налази његова супруга. И једне ноћи он виде анђела који му рече: Не тугуј за својом женом, јер она служи Богу усред слугу Његових. А ако хоћеш да је видиш, иди изјутра и стани код цркве светога Петра, па ћеш је видети: јер ко прође поред цркве и поздрави те, то и јесте твоја жена.
Теодорин муж се обрадова због овог анђелског виђења које га обавести о његовој жени и да ће је видети, па рано изјутра похита к цркви светога Петра, и ставши тамо стаде гледати и десно и лево очекујући да види оно што је желео. И док он стајаше тако, гле, блажена Теодора наиђе са камилама, обучена у мушко монашко одело. Но муж је не позна: јер беше немогуће познати је, прво због мушке одеће, и друго што се беше променила у лицу, а некада је била веома лепа, али јој од поста и подвига монашких увену лепота њена. Међутим Теодора, издалека познавши мужа, заплака неприметно и рече: О, тешко мени грешној! јер се због греха противу мужа свог лиших милости Божје! - Пролазећи пак поред њега она му се поклони и рече: Добар дан, господине; - Исто тако и он се поклони њој говорећи: Буди здрав, оче! - И тако се разиђоше.
Постојавши малтене читав дан, Теодорин муж се врати кући тужан што не доби оно што је желео, и сматрајући анђелско виђење за обману. Код куће он се поново стаде молити са сузама, говорећи: Господе, види тугу моју, и услиши молитву моју, и откриј ми је ли моја жена жива или не, налази ли се на добром путу или на рђавом. - И наредне ноћи он понова види у виђењу анђела који му говори: Што плачеш, човече? Зар ти не виде жену своју јуче, као што ти рекох? - Он одговори: Не видех, господине мој. - А анђео рече: Не рекох ли ти да онај који пролазећи мимо поклони се теби и поздрави те, тај и јесте твоја жена.
Тада муж, разумевши да је видео жену своју али је није познао, благодараше Бога што му је жена жива и служи Богу, а и сам се надаше да се спасе молитвама њеним. Исто тако и блажена Теодора благодараше Бога што виде мужа и што је он не позна. По повратку пак у манастир она се усрдно труђаше на своме спасењу, постећи се најпре један дан, потом по два, онда по три и по четири дана; а понекад читаву седмицу није јела ништа, свесрдно се молећи за опроштење греха свога.
Близу тог манастира бејаше језеро, у коме живљаше звер крокодил, који често излажаше из језера и прождираше људе и стоку који туда пролажаху. Епарх Григорије, постављен од цара Зинона[3] за управитеља Александрије, постави стражу на путу који је водио поред језера, да нико не би пролазио њиме. Игуман пак, желећи да позна благодат Божију што беше у Теодори, дозва је и рече: Брате Теодоре, треба ми вода из језера; узми крчаг, па иди и захвати воду из језера и донеси ми. Теодора, као добар послушник, узе крчаг и оде. Стража је пресрете и рече јој: Оче, не иди овамо по воду, јер ће те појести звер. - А она одговори: Отац мој игуман посла ме, и ја сам дужан извршити наређење. - И кад она дође на обалу језера, крокодил изађе, узе је на своја леђа и однесе на средину језера. Пошто она захвати воду, крокодил је поново однесе на обалу. Она се онда обрати зверу и закле га да од тога времена никоме не чини зла; - и тог тренутка звер се нађе мртав. Видевши такво чудо, стражари известише о њему игумана и епарха, те сви слављаху Бога. А братија се чуђаху како звер не учини никакво зло блаженој и хваљаху силу послушности.
Међутим неки од братије, подстрекавани ђаволом (јер нико није слободан од вражјих искушења), не вероваху томе и почеше ненавидети Теодору, говорећи: Ето, ми толико година проживесмо у манастиру па не чинимо чуда, а он јуче дође и већ чини чудеса. Не хоће ли да буде већи од нас? Не умртви ли он звера неком враџбином? - Како се на неколико километара од њиховог манастира налажаше други манастир, у дубокој пустињи, ови ненавидници написаше кришом од свог игумана писмо за тај манастир, па касно увече дођоше келији блажене Теодоре и рекоше јој: Брате Теодоре, игуман ти наређује да ово писмо брзо однесеш у тај манастир. - Теодора узе писмо и хитно крену ноћу у манастир. А ненавидници ово учинише зато, да би је зверови растргли на путу, јер тамо беше врло много зверова,[4] те нико не могаше проћи тим путем ноћу. Ненавидници говораху међу собом: Да видимо овог "свеца", коме се звери покоравају, хоће ли се вратити читав? -
Када Теодора иђаше тим путем, њу срете огроман звер, поклони јој се, па се окрену назад и иђаше испред ње водећи је све до манастирских врата. Звер куцну на врата, вратар их отвори, и света Теодора са писмом оде к игуману. Но пошто вратар не затвори врата, звер уђе у манастир, па шчепавши вратара поче га кидати. Вратар стаде запомагати: Јаох! Јаох! помагајте! - На ово запомагање сви се пробудише. А света Теодора, сазнавши за ово, притече из келије игуманове ка брату, нападнутом од звера. И ухвативши звера за гушу она ослободи вратара, па рече зверу: Како си се усудио напасти на образ Божји и хтео си да га умртвиш? Зато умри ти сам. - И тог тренутка паде звер пред ногама свете Теодоре и издахну. Брата пак, изуједаног од звера, она помаза јелејем уз призивање имена Христова, осени ране његове светим крсним знаком, и сатвори га читава и здрава. Видећи ово чудо, сви се поклонише блаженој и прослављаху Бога који дивље звери покори слузи своме Теодору. И пошто би отпуштена из тог манастира, Теодора се врло рано врати у свој манастир, и дошавши никоме не каза где је била и шта је урадила.
Сутрадан дођоше монаси у манастир са неким приносом, испричаше игуману и свој братији шта се збило, и клањаху се игуману благодарећи што његов ученик Теодор избави њиховог вратара из чељусти звера и исцели га од рана, а самог звера умртви. Слушајући то, игуман и сви црнорисци веома се дивљаху. А када отпусти дошавшу братију, игуман сабра све иноке и питаше их: Ко је послао брата Теодора у онај манастир? - Они се сви одрицаху говорећи: Не знамо. - Игуман упита саму Теодору, говорећи: Ко те, брате, посла прошле ноћи у тај манастир? - А она, желећи да прикрије своје ненавиднике који је послаше, рече игуману: Прости ми, оче, задремах у келији и не знам ко дође наређујући ми твојим именом да брзо носим писмо оном игуману, и ја одох извршујући послушање. - Тада ненавидници, познавши благодат Божју у блаженој Теодори, стадоше се кајати за своју злобу, и припадајући к њој мољаху опроштај. А она, будући незлобива, ни најмање се не наљути на њих, нити икоме каза о њима, него напротив - себе ниподаштаваше као грешну и недостојну љубави братије.
Једном када Теодора обављаше своје послушање, јави јој се бес говорећи са гневом: Ти, погана прељубочинице, оставивши свога мужа, јеси ли дошла овамо да ратујеш против мене? Тако ми силе моје, ја ћу ти ископати јаму, да ћеш се ти одрећи не само монаштва него и Распетога, и побећи ћеш од места овог! И не мисли да ја нисам овде, јер те нећу оставити на миру док не заплетем у мрежу ноге твоје и не бацим те у јаму коју ти не очекујеш. - А Теодора, прекрстивши се, рече: Бог нека сатре силу твоју, ђаволе! - И бес постаде невидљив.
Након извесног времена блажена Теодора би поново послана са камилама у град Александрију да купи пшеницу за манастирске потребе. Шаљући је на пут, игуман јој рече: "Чедо, ако омркнеш на путу, онда сврати у манастир Енатски и тамо преноћи са камилама". - Јер "а том путу беше близу града манастир, звани Енат. Кренувши, Теодора стварно омркну на путу, и сагласно наређењу оца игумана она сврати у Енатски манастир, и поклонивши се игуману манастира она замоли за благослов да у манастиру њиховом одмори камиле до сванућа. Игуман јој даде место у гостопримилишту, где бејаше обор за камиле. У то време ту се налажаше девојка већ у годинама, кћи тога игумана, која беше дошла да се поклони оцу своме и да га посети. Видећи младог монаха (то јест блажену Теодору), та девојка, по дејству ђавола, запали се пожудом према њему и дође ноћу к Теодори која је спавала крај камила. И не знајући да је то жена, она је стаде бестидно нападати и приморавати на грех. Но Тедора рече: Иди од мене, сестро, јер нисам навикла на такву ствар; поред тога ја имам у себи злог духа, па се бојим да те он не убије. - Удаљивши се посрамљена, девојка нађе другог госта са којим учини грех и затрудне. А Теодора у свануће оде у град, и пошто обави своје послушање врати се у манастир и продужи подвиге на спасењу свом.
Након шест месеци примети се на оној девојци да је бременита, и укућани је стадоше бити и распитивати: Од кога си остала у другом стању? - А она, нахушкана од ђавола, окриви блажену Теодору говорећи: Октодекатски монах Теодор, путујући у град са камилама, преноћи у гостопримилишту, и те ноћи дође к мени, обљуби ме, и ја затруднех од њега. - Чувши то отац њен, игуман Енатски, посла своје иноке у манастир Октодекат са жалбом игуману, да је његов инок обешчастио девојку и она је остала у другом стању. Игуман позва Теодору и рече јој: Чујеш ли шта ови људи говоре о теби, да си обешчастио девојку и она је сада бременита. - Теодора одговори: Опрости ми, оче, Бог је сведок да ја то нисам учинио.
Игуман, знајући да је брат Теодор чист и свет у животу као анђео Божји, не поверова причању тих инока. А када та девојка роди сина, Енатски иноци дођоше у манастир Октодекатски, бацише дете усред манастира, ружећи тамошње монахе и говорећи: Отхраните ваш пород!
Тада игуман, угледавши дете, поверова да је стварно било тако као што су причали Енатски иноци, и веома се огорчи на невину и чисту душом и телом Теодору. Онда он сазва братију и позва Теодору, па јој рече: Кажи нам, бедниче, шта си то урадио? Навукао си срамоту на манастир наш и поругу на монашки чин наш! Бога се ниси побојао. Ми смо те сматрали као анђела, а ти си се показао као ђаво. Признај нам, дакле, своје безакоње. - Међутим блажена Теодора, чудећи се напасти, ћуташе, и ништа друго не говораше сем: Опростите ми, оци свети, грешан сам! - Погато се посаветоваше међу собом, иноци је истераше из манастира са стидом и батинама, давши јој у руке дете.
Да чудесна трпљења блажене! Она могаше једном речју доказати своју невиност, али, не желећи да обелодани своју тајну да је жена, она узе на себе туђи грех, као казну себи за свој ранији грех. Узевши дете она седе пред манастирска врата, ридајући као изгнани из раја Адам. И ту пред манастиром она начини малену колибу за дете; и просећи од пастира млека она храњаше дете у току седам година; сама пак трпљаше и глад и жеђ и голотињу и мраз и врућину, употребљавајући за пиће морску воду и хранећи се дивљим биљем.
Не подносећи овакво трпљење Теодорино, ђаво намисли да је саблазни на следећи начин: узе он изглед њеног мужа, и ушавши у колибу где она сеђаше са дететом рече јој: Овде ли живиш, госпођо моја? Толико година муку мучим тражећи те са сузама, а ти и не хајеш за мене, госпођо моја? Не знаш ли да тебе ради оставих оца и матер, а ти ме напусти? Ко те превари, те ти дође на ово место? Где је красота лица твога? Зашто си толико омршала? Ходи, мила моја, хајдмо кући нашој. Јер ако хоћеш, ти можеш чувати целомудрије и код куће; ја ти нећу сметати у томе. Сети се љубави моје, госпођо, и хајде са мном кући нашој. - Блажена не позна да је то ђаво, већ помисли да је то стварно њен муж, и рече му: Мени је немогуће вратити се к теби у свет, из кога побегох због греха мог; бојим се да не западнем у веће грехе. - И кад она подиже руку своју са крсним знаком на молитву, одмах ишчезе ђаво. Тада блажена позна да је то био ђаво и рече: Умало ме не превари, ђаволе.
Блажена се кајаше што је ступила у разговор с ђаволом, и од тога времена са још више ревности чуваше себе од ђавољих замки. А л и ђаво не преста војевати против Теодоре. Он с а бра мноштво бесова, који узеше на себе изглед разних зверова, па нападоше на њу вичући људским гласом: Растргнимо ову прељубочиницу! - А Теодора прекрстивши се рече: Оптекавши, опколише ме, али их именом Господњим разбих (Пс. 117, 11), и беси тог часа ишчезоше. - Потом ђаво, желећи је преластити среброљубљем, показа јој мноштво злата и људе који га збираху, но и то све ишчезе од крсног знака.
Затим ђаво узе на себе изглед кнеза; мноштво коњаника иђаху испред њега, и пролазећи поред колибе Теодорине они викаху: Кнез долази, кнез долази! - Онда коњаници рекоше Теодори: Поклони се кнезу! - Она одговори: Ја се Богу Јединоме клањам. - Тада је они извукоше из колибе и силом поведоше к начелнику таме (пошто Бог допусти њима да се дотакну светитељке, да би она била опробана "као злато у огњу" - Прем. Сол. 3, 6), и примораваху је да му се поклони. л и она не хте, говорећи: Ја се Господу Богу моме клањам, и Њему јединоме служим. - Онда је беси без милости тукоше, па отидоше оставивши је једва живу. А пастири, дошавши к Теодори, нађоше је где лежи као мртва, и држећи да је умрла, узеше је и однеше у њену колибу и тамо положише. Они известише о томе у манастиру, говорећи: Монах ваш Теодор умре; узмите тело његово и сахраните. - Игуман са братијом оде у колибу Теодорину, и приметивши да је душа њена још у њој рече: Оставите га, јер ће остати у животу. - И вратише се у манастир.
У поноћи пак Теодора дошавши к себи стаде плакати и: бити се у прса, говорећи: Тешко мени грешном! тешко мени беспомоћном! О, како ме кажњава Бог за грехе моје! - И подигавши руке к небу, она завапи громким гласом: Боже милосрдни, . избави ме из руке ђавола и прости ми грехе моје! - Пастири који у близини ноћиваху, чувши где се блажена Теодора, коју; они сматраху за мртву, моли, удивише се што оживе и хваљаху Бога.
После тога игуман нареди да се дете узме од Теодоре у манастир, чему се Теодора веома обрадова, јер се ослободи од труда и брига око гајења детета. Сама пак продужи лутати по пустињи. Тело јој поцрне од хладноће и жеге, очи јој потамнеше од горких суза, и она живљаше са зверовима, који јој се као овце покораваху и беху кротке. Но ђаво се још једном окоми на њу. Видевши је веома гладну, он јој се јави у облику војника који донесе на тањиру лепо јело и рече: Кнез који те је тукао, сада се каје због тога и послао ти је ово јело молећи да му опростиш и примиш ово од њега. - А Теодора, познавши ову саблазан ђаволску, прекрсти се и рече: Бог нека уништи и разори лукавство твоје, враже! Нећеш ме преварити, јер ми је Бог помоћник. - И од тога времена престаде је ђаво кушати.
По истеку седам година таког паћеничког живота Теодориног, монаси се сажалише и дођоше к игуману говорећи: Смилуј се, оче, на брата Теодора, јер он већ откаја грех свој; опрости му и прими га у манастир. - Игуман одговори: Стварно, браћо, прошле ноћи Бог ме обавести да је брату Теодору опроштен грех. Стога идите, потражите га и доведите овамо.
Пронашавши Теодору у пустињи, братија је доведоше у манастир; и игуман јој рече: Брате Теодоре, Бог ти је опростио грех који си учинио. Живи с нама у манастиру и подвизавај се; никуда не излази више из манастира, да те ђаво не би опет ринуо у искушење; а учи и сина свог да буде подражавалац твојих подвига. - И даде јој игуман келију, ослободивши је од свих манастирских послова, да би се она у миру молила Богу и одахнула после толиких трудова. И проживе Теодора у тој келији две године са тобожњим сином својим Теодором, учећи га књизи и страху Божјем, смирењу и послушности, и другим монашким врлинама.
Једне године настаде велика суша, од које пресушише бунари у манастиру, а пресахнуше и језера, и беше велика оскудица у води. Тада игуман рече некима од братије: Нико други неће умолити Бога да нам подари воду, једино ава Теодор, јер је пун велике благодати Божје. - И дозвавши к себи блажену Теодору игуман јој рече: Оче Теодоре, узми суд и захвати нам воде из бунара. - Међутим бунар беше сув, без иједне капи воде. - Благослови, оче! рече Теодора и оде на бунар. Спустивши суд у бунар, она га напуни чистом водом и донесе игуману који сеђаше са братијом. Видевши то, сви се дивљаху. Онда одоше на бунар у коме давно беше пресахла вода, и надвиривши се видеше да је пун воде, и прославише Бога. И та вода беше доста за све манастирске потребе док не паде киша и не напуни водом све пресахле водојаже. Блажена пак Теодора, будући смирена духом, говораше братији: Ово се догоди не због мене него због оца нашег игумана који, имајући чврсту веру у Бога, посла ме, и ја изврших што ми је наређено, уздајући се у молитве оца нашег.
И продужи Теодора живети у келији својој, молећи се Богу и васпитавајући свог тобожњег сина. Једне пак вечери она пред свима узе дечка, затвори се с њим у келији и стаде га поучавати. А игуман, подстакнут Духом, посла неке од братије да неприметно прислушну крај келије шта Теодор разговара са дететом својим. Теодора пак, узевши дете у крило и загрливши га љубљаше га говорећи: Сине мој мили! време моје дође, крај се мој приближи, и ја већ одлазим од тебе. А л и ти не плачи за мном и не говори себи: "сироче сам", јер Бога имаш за оца, који те благодаћу Својом штити; Њему ћу се и ја молити за тебе, ако обретем слободу пред Њим. Саслушај последње речи моје и запиши их у срцу свом: љуби Бога више него ма које створење, и више него себе самог, и прилепи се уз Њега свим срцем, не престајући славити Га и молити Му се устима и срцем, језиком и умом. Правила саборног никада не остављај, него са осталом братијом одлази у цркву: на Часове, први, трећи, шести и девети; на вечерње, полуноћницу и јутрење. Све молитве твоје нека буду са скрушеним срцем и сузама и уздисањем. Плачи пред Богом сваки дан, да би се удостојио вечне утехе. Буди послушан игуману и братији; одреци се воље своје; чувај незлобивост од сада па до краја живота свог; огради ћутањем уста своја; пази да не осудиш кога, нити да се подсмехнеш туђем греху; а видиш ли некога где греши, помоли се за њега једином безгрешном Богу да га исправи, а тебе да избави од грехопада и искушења вражијих. Не говори ништа празно, ни ружно, ни хулно: нека из уста твојих не изађе таква реч, за коју би имао дати одговор у дан Суда. Буди кротак и смирен срцем; све сматрај за оце и добротворе твоје, а себе рачунај као подножје свима. Чујеш ли да је ко од братије болестан, не лењи се да га посетиш и да му од срца послужиш; и свако одређено ти послушање извршуј без роптања. Сиромаштво и нестицање љуби као скупоцено благо. Опомињи се живљења мог, када с тобом лутах: шта стекох ја у колиби мојој пред оградом манастирском? да ли храну или одећу? да ли покућанство или неко благо? Ништа друго сем Бога. Јер шта је човеку потребније од Бога и божанске љубави Његове? Он је благо наше, Он - богатство, Он - храна и пиће, Он - одећа и покривало, Он - здравље наше и крепост, Он - весеље и радост, Он - нада и узданица наша. Потруди се да стекнеш Њега, сине мој! Јер ако стекнеш Бога Јединога, - то ће ти бити доста; и узвеселићеш се о Њему више него када би добио сав свет. Старај се чувати чистоту своју: као што си сада чист телом и душом, тако буди и до краја живота свог. Пази, чедо моје, да не ожалостиш Духа Божија који живи у теби, и да Га не одагнаш од себе сластољубљем и угађањем телу. Умртви уде своје; не дај покоја и одмора телу свом: као непослушног магарца смируј га глађу, жеђу, радом и батинама, док душу своју не изведеш пред Христа као чисту невесту. Чувај себе будно и од ђавољих замки, бди и стражи: јер ђаво не дрема, иштући да прогута сваког који служи Богу. Од овог врага нека те заштити помоћ Божја! Поред тога, чедо моје, чини помене и за мене, да обретем милост код праведног Судије, који ће судити не само грехе него и правице; к Њему ја сада одлазим.
Паметно дете рече на то: Оче мој, зар ти већ одлазиш остављајући ме сирочетом? Та шта ћу ја без тебе радити? Тешко мени јадноме? тешко мени сиротану што се лишавам тебе, добри оче мој! - А Теодора тешећи га рече: Ја ти већ рекох да себе не називаш сиротаном, јер ти имаш Бога који те чува и стара се о теби: Он ће ти бити отац и мати, учитељ и наставник, покровитељ и руководитељ ка спасењу.
После тога Теодора устаде и стаде се са плачем молити, говорећи: Боже, Ти знаш моје грехе и покајање! Ти знаш патње срца мога; ја не престајах плакати што разгњевих Тебе, Господе! Ти знаш труде моје, помоћу којих смиравах грешно тело своје, зато што се дрзнух учинити безакоње и огорчити благост Твоју. Ти знаш тугу душе моје; знаш да душа моја, откако постадох свесна греха свог, не престаде све време туговати и горко ридати што ожалостих милосрђе Твоје. Стога чуј сада јецање моје, услиши молитву моју, види срце моје које се топи као восак, испитај што је у мени, погледај сузе моје и смилуј се на бедну душу моју! Опрости безакоња моја, прости грехе моје, не помени зла дела моја: по милости Својој помени ме Ти, ради доброте Своје, Господе! (Пс. 24, 7). Прими покајање моје! прими молитву и ридање моје! а прими и душу моју!
Дуго се она мољаше тако, и не могаше се чути све што она у молитви говораше, - само се чујаше њен плач и ударање у прси. Плакаше са њом заједно и дечко, оплакујући своје сиротанство. Потом га она поново тешаше, па се опет мољаше. Напослетку она с радошћу рече: Благодарим Теби, свемилосрдном Творцу мом, што ме услиши и помилова, и избави душу моју од смрти и очи моје од суза.
Говорећи у радости душе и друге захвалне речи, Теодора умуче. Могаше се помислити да она у то време предаде свету душу своју у руке Господа свог, пошто се више не чујаше она већ само плакање детета. У том тренутку удари клепало за јутрење. Монаси који прислушкиваху одоше к игуману и све му испричаше. Саслушавши их, игуман им стаде са сузама говорити: Чеда моја, ја ноћас задремах и имадох виђење: дођоше два светлозарна човека и поведоше ме на висину небеску, откуда ми дође глас говорећи: "Ходи и види каква сам блага уготовио мојој невести Теодори". И угледах светлоносни рај, чију красоту и лепоту није могуће описати. Она два човека ме уведоше унутар раја, показаше ми дворац, и у њему златни одар, крај кога стајаше анђео чувајући га. Ја упитах људе што ме вођаху За кога је спремљен овај дворац и одар? - Они ми рекоше: Причекај мало, и видећеш славу Божију. - И мало после ја угледах чинове Анђела, Мученика и Преподобних, који иђаху ка дворцу певајући дивне песме, чију сладост је немогуће исказати; а усред њих видех прекрасну жену, у великој слави; они је доведоше у дворац и посадише на одар, појући преслатке песме. Ја се са страхом поклоних чесној жени тој. А анђео ме упита: Знаш ли ко је то? - Ја одговорих: Не знам, господине мој. - Он ми онда рече: То је монах твој Теодор; по природи својој он беше женско, а по спољашњости мушкарац. Поживевши кратко време у браку, Теодора остави свет Бога ради и труђаше се у вашем манастиру; и када би оклеветана да је девојка родила дете од ње, она не објави да је жена, већ као да је прави отац она прими дете и одгаји га. Отерана из вашег манастира она много пострада, хранећи се травом и пијући морску воду, трпећи мраз и жегу и голотињу, и подносећи многе напасти од демона. Због свега тога милосрдни Бог је толико узвелича: јер је заволе као невесту Своју. и учини је наследницом Царства Свога са свима светима. - Чувши ово ја стадох плакати што нисам знао ту тајну, већ сам поверовао лажи и увредио светитељку изгнавши је са срамом из манастира. И тако плачући ја се пробудих. Зато је сада, чеда моја, срце моје испуњено радошћу и жалошћу. Радујем се што се удостојих видети преславно виђење, какво око људско не виде, и чути преслатке звуке светих песама, какве ухо људско не чу; а тугујем и плачем што не знађасмо слушкињу Божију и невесту Његову возљубљену, која је живела међу нама, и ми смо је, не знајући, дуго време вређали.
После тога игуман сазва братију, па оде келији блажене Теодоре и куцну на врата говорећи: Оче Теодоре, благослови! - Али одговора не би, јер се Теодора већ беше преставила ка Господу. А дечко, плачући над њом, беше заспао, и једва га пробудише. Уставши он им отвори врата. Када братија уђоше, угледаше блажену Теодору где лежи на земљи, са рукама прекрштеним на грудима и са затвореним очима, а лице јој сијаше лепотом као лице анђела. Када стадоше припремати за погреб свето тело њено, игуман откри њене груди, сасушене од дугог поста, и сви познаше да је то била жена. И дивећи се они плакаху много. Игуман нареди братији да никоме не казују ову тајну, док не буду позвани они који оклеветаше преподобну да је обешчастила девојку. И посла игуман братију к Енатском игумаму, говорећи: Молимо твоју љубав, оче, дођи к нама са својом братијом, јер нам је данас велики празник, па хоћемо да га празнујеш с нама.
И дође игуман Енатски са својим монасима; и приведоше га к светоме телу блажене Теодоре, говорећи: Оче, муж твоје кћери умре. - И показавши му тело преподобне упиташе га: Није ли то Теодор? - Стварно, то је он, одговори игуман Енатски. - Онда упиташе монахе који беху дошли с њим, говорећи: Познајете ли га ви? - Они рекоше: Добро га познајемо; то је лажни монах Теодор, који оскврнави девојку; нека му Бог плати по делима његовим!
Тада Октодекатски игуман откри груди блажене Теодоре, и показавши женске дојке њене рече: Је ли то мушко тело? Да, оци, ми се преварисмо, мислећи да је то мушкарац, а уствари то је била жена; променивши име и изглед она као анђео живљаше усред нас грешника, који не знађасмо тајну ову, и многе напасти претрпе од нас. Међутим сада крај њен показа шта је била и шта јесте, јер је она праведна и света, и Христу Богу нашем мила: јер је ја видех где се весели у небеском дворцу у слави и светлости великој са чиновима анђела и са свима светима.
Тада се сви присутни запрепастише и удивише овој великој тајни; а они који је беху оклеветали због греха који она не учини, веома се постидеше, и сви плакаху много, говорећи: Тешко нама, што тако дуго вређасмо слушкињу Божију! - И припадајући к светим моштима њеним, са сузама говораху: Опрости нам, слушкињо Божја, што се у незнању огрешисмо о тебе!
После тога јави се анђео Божји игуману Октодекатском, говорећи: Узми коња и крени ка граду, и кога прво сретнеш, узми га и доведи овамо. - Игуман одмах крену, и угледавши човека који му иђаше у сусрет упита га: Куда идеш, човече? - Овај одговори: Чух да жена моја умре у неком манастиру, па идем да је потражим и видим. - Игуман, узевши са собом овог човека и посадивши га на коња, врати се у манастир и приведе га к светом телу преподобне. Угледавши Теодору муж њен стаде горко и неутешно ридати над моштима њеним.
Чувши за све ово, из околних манастира се слеже безбројно мноштво монаха са свећама и кадионицама, па опремивши свето тело преподобне Теодоре погребоше га чесно у манастиру, у коме се она добро подвизавала.[5] И приредише велики празник у току много дана, славећи Христа Бога и величајући возљубљену невесту Његову - преподобну Теодору. А муж њен, после погреба њеног, измоли за себе ону келију, у којој је живела жена његова или, боље рећи, невеста Христова. И постригавши се за монаха, он се ту подвизаваше у посту, молитви и сузама, сећајући се подвига преподобне Теодоре. И после не много времена он добро сконча и пређе ка Господу. А дечак Теодор, кога преподобна имађаше место сина, наследи нарав, подвиге и васцело врлинско живљење тобожњег оца свог или, боље рећи, матере своје, преподобне Теодоре. Он достиже такво савршенство, да по смрти игумана би од свих инока изабран на игуманство; и би добар отац, настављајући чеда своја на пут спасења, којим и сам пође за преподобном Теодором, и настани се с њом у обитељима небеским.
Молитвама светих Твојих, Господе, не лиши и нас небесног Царства Свог. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПАФНУТИЈА ИСПОВЕДНИКА

Свети Пафнутије би епископ Таиски у Тиваиди Мисирској. Много је страдао за православну веру; једно му око јеретици беху избили и леву ногу скршили. На Првом Васељенском Сабору учествовао опровржући с великом силом Аријеву јерес. Цар Константин веома га ценио и често га целивао у оно избодено око, избодено ради истине православне. Устао одсудно на Сабору против западних представника, који су предлагали, да се свештеницима мирским потпуно забрани брак. Био девствеником целога живота свог.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕФРОСИНА КУВАРА

Преподобни отац наш Ефросин[6] беше рођен од простих родитеља, али врлинама својим превазиђе високородне. Многи при знатности свога порекла немају никаквих врлина, и стога падају у дубину ада; а неретко људи незнатни по пореклу, но са добротворном смиреношћу, узносе се у рај Божји. Тако и овај преподобни Ефросин би у једном виђењу виђен у рају, у који се он и усели својим светим животом.
У манастиру Ефросин служаше братији у кујни, и служаше им не као људима него као Богу у великој смирености и послушности. Трудећи се дан и ноћ у послушању он никада не остављаше молитву и пост. Трпљење његово беше неисказано: јер он подношаше многе непријатности, увреде, поруге и честе грдње. Распаљујући у кујни огањ вештаствени, он се разгореваше духовним огњем љубави Божје, и срцем гораше ка Господу. Кувајући јело братији, он врлинским живљењем својим припремаше себи трпезу у Царству Божјем, да би се тамо наситио са онима, о којима је речено: Благо ономе који једе хлеба у царству Божијем (Лк. 14, 15). Он служаше Господу тајно, да би му било плаћено јавно, као што стварно и би. Јер Господ показа на следећи начин како ће наградити слугу Свога Ефросина.
Неки јереј, који живљаше у истом манастиру са Ефросином, свагда мољаше Господа да му на очигледан начин покаже будућа блага која је уготовио онима који Га љубе. И једне ноћи он имаде овакво виђење: виде он себе где стоји у рају, са страхом и радошћу посматрајући неизразиву лепоту раја; тамо он угледа кувара свога манастира Ефросина где хода по рају. Приступивши му јереј га упита: Брате Ефросине, шта је ово? Еда ли је ово рај? Ефросин одговори: Да, оче, ово је рај. Јереј га опет упита: А ти како се обрете овде? Кувар Ефросин одговори: По великој милости Божјој доведен сам да живим овде, јер је ово обиталиште изабраника Божјих. Јереј га упита: Имаш ли какву власт над овим красотама? Ефросин одговори: Колико могу толико и дајем од овога што видиш. - Јереј му рече: Можеш ли ми што дати од тога? - Ефросин одговори: Благодаћу Бога мога узми што хоћеш. - Тада јереј, показавши руком на јабуке, затражи их. Ефросин откину три јабуке и метну их јереју у мараму, говорећи: Узми што си тражио, и наслађуј се.
У то време удари клепало за јутрење. Јереј се пробуди, и прибравши се он сматраше да је био сан оно што је видео, но пруживши руку ка марами он нађе у њој јабуке, које он доби од Ефросина у виђењу, и осети од њих неисказан мирис, и то га силно запрепасти. Уставши с постеље и положивши јабуке на њу он оде у цркву и угледа Ефросина где стоји на јутарњем богослужењу. Пришавши му јереј га закле да му каже где је био ноћас. Ефросин одговори: Опрости ми, оче, ноћас бејах онде где ме ти виде. - Јереј на то рече: Зато те и заклех да објавиш дела Божија, да ти не би сакрио истину.
Тада смиреноумни Ефросин рече: Ти си, оче, молио Господа да ти на опипљив начин покаже награде за изабранике Његове; и Господ благоизволи показати то твоме преподобију преко мене ништавног и недостојног, и ето ти ме виде у самом рају Бога мог. - Јереј га упита: А шта ми ти, оче, даде у рају када затражих од тебе? - Ефросин одговори: дадох ти три мирисне јабуке оне што си их у келији својој положио на постељи. Но, прости ми, оче, јер сам ја црв а не човек.
По завршетку јутрења јереј сабра братију, и показавши им три рајске јабуке подробно им исприча своје виђење. И сви они осетише од тих јабука неисказани миомир и духовну сладост, и потресени дивљаху се ономе што им казиваше јереј. О н да похиташе у кујну ка Ефросину, да се поклоне слузи Божијем, али га не нађоше: јер он, изишавши из цркве, сакри се, бежећи од славе људске, и никако га не могаху пронаћи. А куда се он сакри, није потребно много распитивати: јер када је њему био отворен рај, то куда се он могао сакрити? Оне пак јабуке братија разделише међу собом, и раздаваху многима на благослов, нарочито ради исцељења: јер који год болесници окусише од њих, исцелише се од болести својих. И много користи добише сви од таквог дара светог Ефросина, и исписујући то дивно виђење не само на хартијама него и у срцима својим они се пружаху ка великим подвизима и угађаху Богу. Молитвама преподобног Ефросина нека Господ и нас удостоји рајског насеља! Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ИЈЕ

Света мученица Ија беше родом из града Визада;[7] заједно са девет хиљада хришћана она би персијским царем Сапором[8] узета у ропство. Због исповедања Христа она би предата на суд старешини волхвова, који је стаде присиљавати да се одрекне Христа. Али она не пристаде на то него остаде чврста у истинитој вери. Због тога је закључаше у тамницу, и читаву годину дана морише је глађу. Затим је изведоше из тамнице и силно истукоше чворновитим штаповима, па је опет одведоше у тамницу, где она проведе петнаест година. После тог времена опет је изведоше и тако чврсто свезаше конопцима њена колена, бедра и руке, да јој кости попуцаше. Потом је кајишима од сирове коже тукоше по бедрима и по стомаку, па јој најпосле одсекоше главу Постоји предање да при смрти ове свете мученице помрча сунце и сав се ваздух испуни дивним и неисказаним миомиром Јер Господ тако прославља оне који Њега славе.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИОДОРА, ДИОМИДА и ДИДИМА

Ови свети мученици беху из Лаодикије Сиријске. Као хришћани они учаху о Христу незнабошце, и многе од њих обраћаху и крштаваху. Зато их изведоше на суд Лаодикијског кнеза, и они омело исповедише на суду Христа Бога. Због тога их ставише на страшне муке, но они се не одрекоше Христа, него напротив изобличише лаж идолопоклонства и изружише кнеза што се он, оставивши Бога истинога, клања лажним боговима. Са молитвом на устима они усред мука предадоше душе своје Господу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА, ЕВАНТИЈЕ и ДИМИТРИЈАНА

Ови свети мученици: Димитрије, жена његова Евантија и син њихов Димитријан, умреше за Христа мучени глађу. (О њима се говори опширније у Житију светог Корнилија Капетана, под 13. септембром).

СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА СЕРГИЈА и ГЕРМАНА, Валаамских чудотвораца

На овај дан празнује се пренос њихових светих моштију из Новог Града обратно на Валаам, у њихову обитељ. Њихов спомен врши се 28. јуна.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Александрија знаменити град; основао га Александар Велики 333 године пре Христа на јужној обали Средоземног Мора; био некада центар науке и први трговачки град на земљи; у четвртом веку постао центар хришћанства и седиште патријарха.
2. Октодека је грчка реч, значи: осамнаест.
3. Византијски цар - царовао од 474. до 491. године.
4. Пустиње египатске, као и уопште афричке, изобилују мноштвом свирепих лавова. Под именом звера, о коме се прича даље, треба разумети лава.
5. ПреподобнаТеодора упокојила се 490. године.
6. Живео и подвизавао се у деветом веку у манастиру Аморејске покрајине у Палестини близу јордана.
7. Визад град у главној области Персијског царства.
8. Сапор II, или Велики персијски цар од 310. до 381. године;жесток гонитељ хришћана.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Минодора, Митродора и Нимфодора. Три рођене сестре, из неког места у Витинији Азијској. Васпитане у духу хришћанском повукоше се из града у пустињу желећи да ум свој узвисе Богу и ослободе свега варљивога света, и да тако проживе век овај у чистоти и девичанству као праве невесте Христове. Предадоше се великом труду, посту и молитви, док их Бог не украси даром чудотворства. Када к њима почеше доводити болеснике ради исцелења, оне посташе знамените и преко своје воље. Чу за њих и неки кнез Фронтон и довуче их на суд. Видевши их кнез зачуди се красоти лица њихова. Јер и ако оне беху велике испоснице, и тело њихово сухо, лице им беше светло, озарено унутрашњим миром и благодаћу Божјом. Кнез им најпре ласкаше и обећаваше послати их цару, који ће их удати за своје велможе, но када се увери, да све његове ласке и обећања немаху никаква дејства на ове невесте Христа Господа, он нареди те прво мучише Минодору, а сестре њене баци у тамницу. После љутих мучења викне кнез Минодори, израњављеној и искрвављеној: „принеси жртву боговима!" На то одговори св. мученица: „зар не видиш: ништа друго и не чиним него сву себе приносим на жртву Богу мојему?" Када издахну у мукама св. Минодора, тада кнез изведе и остале две сестре и постави их крај мртвога тела Минодорина, па показујући им мртво тело сестре њихове саветоваше их да се одрекну Христа. Но како оне осташе непоколебљиве, то и њих љутим мукама умори. У том гром удари из неба и уби бездушнога Фронтона и слуге његове. Хришћани чесно сахранише тела светих Божјих мученица. Пострадаше између 305. и 311. год. у време Максимијана Галерија, и упокојише се у царству Христовом.

2. Св. Пулхерија царица. Ћерка цара Аркадија. Заветовала се остати до века у девству, и у знак тога завета саградила у саборној цркви часну трапезу од злата и драгог камења. Сацарствовала своме брату Теодосију Млађем. Велика ревнитељка вере православне. Њеним настојавањем сазват Трећи Васељ. Сабор у Ефесу, који осуди Несторијеву јерес. Саградила знамениту цркву св. Богородице у Влахерни у Цариграду. По смрти Теодосијевој венчала се са Маркијаном, изабраним царем, но живела с њим као с братом. Пронашла мошти 40 мученика Севастијских. Упокојила се у Господу 10. септ. 453. год. у 55. години свога живота.

3. Св. Аполос, Лукије и Климент. Апостоли од Седамдесеторице. Аполос (Дела Ап. 18, 24–25) био епископ у Смирни пре св. Поликарпа. Св. Лукије (Рим. 16, 21) био епископ у Лаодикији. Св. Климент био епископ у Сардику.

4. Св. три жене. Једна племићка Цариградска са своје две слушкиње. Презреше сујету света и повукоше се у усамљеност, где се у подвигу после 11 година упокојише у Господу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИЦА МИНОДОРЕ, МИТРОДОРЕ и НИМФОДОРЕ

Три девојке сестре: Минодора, Митродора и Нимфодора, принесоше себе на дар Пресветој Тројици. Други приносе Богу даре од спољних имања сво их, као што Му некада три источна цара принеше злато тамјан и измирну (Мт. 2, 11); а ове свете девојке принеше Богу даре из унутарњих ризница својих: место злата принеше Му душе своје, искупљене не трулежним златом него скупоценом крвљу безазленог Јагњета (1 Петр. 1, 19); место тамјана принеше Му чисту савест, говорећи заједно са апостолом: ми смо Христов мирис (2 Кор. 2, 15); место измирне принеше на дар Господу само тело, предавши га у чедном девичанству свом на ране за Христа. Свете девојке знађаху добро, да Господ захтева од нас не наша времена богатства него нас саме, по речи Давидовој: Ти си Господ мој, Ти не захтеваш блага моја (Пс 15, 2). Стога оне и принесоше себе саме на жртву Богу, као што то јасно показује њихов свети живот и јуначко страдање.
Ове свете девојке родише се у Витинији.[1] Будући сестре по телу, оне постадоше сестре и по. духу; јер једнодушно изабраше да служе Богу неголи да служе свету и његовим таштинама. Желећи пак да са душом и тело очувају неоскврњеним и да се у савршеној чистоти сједине са чистим Жеником својим, Господом Христом, свете девојке послушаше позив Његов: Изиђите између њих и одвојте се, и не дохватајте се до нечистоте њихове, и ја ћу вас примити (2 Кор. 6, 17 ). Волећи изнад свега девичанску чистоту, и знајући добро да њу није лако сачу вати усред народа, склоног на блуд и непрестани грех, свете девојке напустише људско друштво, и повукавши се од целога света настанише се на једном усамљеном месту. Јер као што воде речне, уливајући се у море, чим се сједине са морском водом губе своју сладост и постају слане; тако и чистота душе и тела, боравећи усред света као усред мора, не може се не напити слане воде сластољубља. Тако кћи Јаковљева Дина чуваше своју девичанску чистоту док не оде у незнабожачки град Сихем, а кад се упозна са кћерима тамошњих житеља и ступи к њима у друштво, одмах погуби своје девичанство (1 Мојс. 34, 1). Овај свет са трима кћерима својим: похотом тела, похотом очију и гордошћу живота - несрећни је Сихем и ништа друго не зна сем да нашкоди онима који се прилепе уз њега. Као што катран огарави оне који га се дотичу, тако и свет љубитеље своје чини прљавима и нечистима. Блажен је стога онај који бежи од света, да га свет не би упрљао својим нечистотама; блажене су и ове три девојке које побегоше од света и од његових трију споменутих злих кћери. Јер њихове прљавштине, не упрљаше свете девојке, и оне постадоше беле и чисте голубице, летећи на крилима врлине и боговиђења по горама и пустињама, жудећи да у божанственој љубави нађу склониште као у гнезду. Јер у пустињака који 1 живе изван таштег света, бива непрестано стремљење ка Богу.[2]
За своје боравиште свете девојке изабраше једно високо и пусто брдо, удаљено два потркалишта од топлих вода у Питијама. Настанивши се ту, оне живљаху у посту и непрестаним молитвама. И тако нађоше тихо пристаниште и диван покој за своју девичанску чистоту; сакрише је у пустињи и узнеше на високо брдо, да би за људе била невидљива а за анђеле видљива. Оне узиђоше на врх горе, да би се, отресавши земни прах с ногу својих, лакше приближиле к небу. О томе како врлинско бејаше њихово живљење, може се судити по месту њиховог боравка. Јер шта означава пустиња ако не одбачење свега и усамљење? о чему сведочи брдо ако не о њиховом богомислију? шта прасликују топле воде близу којих оне живљаху ако не топлоту њиховог срца к Богу? Јер као што Израиљци, избавивши се Египатског ропства, прохођаху пустињу, тако и ове свете девојке, изишавши из света, заволеше пустињски живот. И као што Мојсије, узишавши на гору, виде Бога, тако и ове, обитавајући на високом брду телесне очи к Богу подизаху и умним Га очима јасно гледаху. И као што у пустињи ударом у камен воде истицаху, тако се и у ових светих девојака од смиреног ударања у прса изливаху потоци суза из очију њихових. И ове топле сузе имађаху такву силу каквом не располагаху извори топлих вода: јер ове могаху омити само телесну прљавштину, а сузе очишћаваху душевне пороке и чињаху душу бељом од снега. Али, шта су сузе имале очишћавати код оних које, очистивши себе од сваке прљавштине тела и духа, живљаху на земљи као анђели? (ср. 2 Кор. 7, 1). Ако се у чијем срцу од сећања на мноштво грехова и роди умилење и сузе, но у ових чистих девојака сузе истицаху од љубави к Богу. Јер где огањ божанске љубави гори, тамо не могу не бити сузе. Таква је сила тога огња, да када се он разгори у чијем срцу као у пећи, онда уколико расте пламен утолико се и роса увећава: јер колика је где љубав, толико је и умилење. Сузе се рађају од љубави: стога и о Христу када плакаше за Лазаром, говораху: гледај како га љубљаше (Јн. 11, 36). Плакаху свете девојке у својим молитвама и богоразмишљањима: јер љубљаху свога Господа и жељаху да се насите гледањем лица Његова; са сузама оне очекиваху време када ће угледати љубљеног Женика Небеског. Свака од њих понављаше речи Давидове: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјему? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3-4). И као да говораху свете девојке: Дан и ноћ проливамо сузе због тога што не наступа брзо оно време када ћемо отићи и показати се лицу Сладчајшег љубитеља нашег, Исуса Христа, јер жудимо да се наситимо гледањем Њега онако силно као што кошута жуди за изворима воде.
Иако се оваквим особеним животом свете девојке потпуно одстрањиваху од света, њих ипак Бог обелодани људима, јер не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Чудесна исцељења болних која биваху молитвама светих девојака, као громке трубе разнеше глас о њима по целом том крају. У то време цароваше незнабожни Максимијан,[3] а том Витинијском облашћу управљаше кнез Фронтон. Чувши за овете девојке кнез, нареди да их ухвате и доведу преда њ. Овчице Христове, којима звери пустињске не нанеше никакво зло, бише ухваћене од звероликих и звероподобних људи и доведене пред мучитеља. Три девојке стадоше на суду незнабожаца као три анђела. А требало би да оне стоје не пред људима него пред самим Богом у Тројици слављеном, јер очи грешних људи беху недостојне да гледају на светолепа лица њихова која сијаху ангелском лепотом и благодаћу Светога Духа. Мучитељ се дивљаше како се таква лепота, какву он никада не виде ни у царским дворовима, могла сачувати у пустињи. Јер, иако тела светих девојака беху потпуно изнурена од многих трудова и постова, ипак лица њихова не изгубише своју девојачку лепоту него је још више стекоше. Јер где срце бејаше пуно духовне радости и весеља, тамо не могаше увенути красота лица, по речима Светога Писма: Када је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13). Има и у уздржању нешто такво што, уместо изнурености, краси лепотом лица људска, као што то би са Данилом и Три Младића, јер они, иако живљаху у посту и уздржању, лепотом својом превазилажаху све младиће на царском двору. То се исто догодило и са светим девојкама, те лепота ових цветова пустиње, кћери Божијих, која превазилажаше сваку лепоту кћери људских у свету, беше необјашњива за ум људски.
Кнез најпре упита свете девојке како се зову и одакле су. Оне одговорише да се по имену Христовом зову хришћанке, а да су им на крштењу дата имена: Минодора, Митродора и Нимфодора, да су рођене сестре, и да су из Витиније. Онда кнез настави реч своју, и надајући се да их ласкама придобије за своје злочешће, он им говораше: О, дивне девојке! вас велики богови наши заволеше и таком лепотом обдарише; и они су готови да вас још већим богатствима обдаре, само им укажите поштовање и заједно с нама принесите им жртву и поклоњење; а ја ћу вас похвалити пред царем. И кад вас види цар, заволеће вас и обдарити многим даровима, па ће вас удати за велике достојанственике своје, и ви ћете бити уваженије, славније и богатије од других жена.
Тада најстарија сестра Минодора отвори своја ћутљива уста и рече: Бог нас је створио и ликом Својим украсио; ми се Њему клањамо, а за друге богове нећемо ни да чујемо; дарови пак ваши и почасти за нас су ђубре које треба ногама изгазити. Ти нам још и високородне мужеве од твога цара обећаваш. Али, ко може бити бољи од Господа нашег Исуса Христа, коме се вером заручисмо, чистотом присајединисмо, душом прилеписмо, љубављу сјединисмо? Он је наша част и слава и богатство; и од Њега нас не само ти и цар, него ни сав свет неће моћи одвојити. - А Митродора, друга сестра, рече: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 1 6 , 26). Јер шта је овај свет за нас према љубљеном Женику и Господу нашем? Исто што и блато према злату, тама према сунцу, жуч према меду. Зар ћемо ми ради таштег света изневерити љубав Господњу и погубити душе своје? Никада!
Много ви говорите, рече мучитељ, јер нисте виделе мучења и нисте задобиле ране; а када их упознате, друкчије ћете говорити. - Најмлађа сестра Нимфодора одговори смело: Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света, уједини све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити и свима мучитељима руке уморити и све врсте мучења исцрпсти, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким рајем, а времена смрт вечним животом.
Но кнез им рече: Као отац вам саветујем, децо, послушајте ме и принесите нашим боговима жртву . Ви сте рођене сестре, стога немојте пожелети да једна другу видите у стиду, бешчешћу и мукама, и да видите лепоту своју унакажену. Не гово рим ли вам истину? Зар вам моје речи нису на корист? Заиста Вам дајем очински савет, јер не желим да вас видим обнажене, бијене, кидане и дробљене у комаде. Зато испуните моју вољу, да бисте стекле не само моју него и цареву благонаклоност, и примивши сва блага проживеле свој живот у срећи. А ако ме не послушате сада, одмах ћете бити стављене на горке муке и тешке патње, и лепота ће ваша пропасти. - На ове речи Минодора одговори: Судијо! нити нам је твоје ласкање пријатно, нити твоје прећење страшно; јер знамо да наслаћивати се с вама богатством, славом и свима временим уживањима јесте припремати себи вечну муку у паклу, а трпети за Христа времене муке значи заслужити себи вечну радост на небу. Та срећа коју нам ти обећаваш непостојана је, и муке којима нам претиш времене су; а муке које је Господ наш спремио за оне који Га мрзе вечне су, и обиље милости које Он чува за оне који Га љубе безгранично је. Због тога не желимо ваша пролазна блага, нити се бојимо ваших привремених мука; али се бојимо паклених мука и гледамо на небеска блага, јер су вечни. Но најглавније је ово: ми љубимо Христа, Женика нашег, зато једнодушно и желимо умрети за Њега, и то умрети заједно, да би се видело да смо ми сестре више по духу него по телу. И као што нас је једна утроба родила на свет, тако нека нас и једна мученичка смрт за Христа изведе из овога света, и нека нас једна палата Спасова прими, и тако ћемо вавек остати заједно.
Затим подигавши очи к небу уздахну и рече: Исусе Христе Боже наш! ми се нећемо одрећи Тебе пред људима, не одреци се ни Ти нас пред Оцем Твојим који је на небесима. - Онда се опет обрати мучитељу са речима: Хајде, судијо, мучи нас! удари ранама тело наше које ти изгледа лепо; за тело наше не може бити лепши украс ни злато, ни бисер, ни скупоцена одећа од рана за Христа нашега, које ми давно желимо да примимо. - Кнез јој на то рече: Ти си најстарија по годинама и разуму, и дужна си учити друге да се павињавају наредбама царевим и нашим; а ти и сама не слушаш, и друге квариш. Молим те: послушај ме, испуни наређење, поклони се боговима, да би и сестре твоје, угледајући се на тебе, учиниле то исто. - Но светитељка му одговори: Узалуд се трудиш, кнеже, узалуд се стараш да нас одвојиш од Христа и приволиш на поклоњење идолима које ви називате боговима. Ни ја ни сестре моје нећемо то учинити, јер је у нас једна душа, једна мисао, једно срце које љуби Христа. Стога ти саветујем, не троши више речи, него нас испитај на делу: биј нас, сеци, пеци, кидај на комаде; тада ћеш увидети да ли ћемо се покорити твоме наређењу. Ми смо Христове, и готове смо умрети за Христа.
Саслушавши ове речи кнез Фронтон се попуни јарости и сав гнев свој изли на Минодору: он одмах нареди да две млађе сестре одведу, а да Минодору обнаже и бију четири џелата. Док светитељку бијаху, објављивач викаше: О дај поштовање боговима и хвалу цару, и не омаловажавај законе његове! - И гако два сата бише свету Минодору. Најзад јој. мучитељ рече: Принеси боговима жртву! - Мученица одговори: Ништа друго и не радим, него само жртву приносим. Зар не видиш да сву себе принесох на жртву Богу моме?
Тада мучитељ нареди слугама да још немилосрдније бију свету Минодору. И бише је по целоме телу без милости, размрскавајући јој зглобове, ломећи јој кости и дробећи јој тело. Но света мученица, обузета свесрдном љубављу и чежњом за Бесмртним Жеником, јуначки трпљаше муке, као не осећајући болове. Најпосле, она из дубине срца ускликну: Господе Исусе Христе, весеље моје и љубави срца мога, к Теби прибегавам, надо моја, и молим Те: прими у миру душу моју! - И ово рекавши испусти дух, и оде к љубљеном Женику свом, украшена ранама као скупоценим накитима.
Након четири дана мучитељ изведе преда се на суд Митродору и Нимфодору, и положи пред ноге њихове мртво тело најстарије сестре њихове. Чеоно тело свете Минодоре лежаше наго, без икаквог покривача, од главе до ногу сво покривено ранама, зглобови сви размрскани. Призор беше потресан за све. Мучитељ то учини, као да је хтео рећи младим девојкама: Видите ли сестру вашу? То исто и вас очекује. - И надаше се мучитељ да ће се ове две сестре, видећи тако страховито унакажено тело своје сестре, уплашити и покорити се вољи његовој. Присутни пак људи, посматрајући мртво и свирепо изранављено тело, не могаху угушити у себи природно осећање жалости, и потресени отворено плакаху. Једино кнез мучитељ беше тврд као камен и биваше све свирепији. Мада сама природа и љубав према сео три побуђиваше и свете девојке, Митродору и Нимфодору, на сузе, ипак их велика љубав према Христу задржаваше од плача, и чврста нада да се шихова сестра већ наслађује весељем у палати свога Женика, и чека њих да и оне, украшене таквим истим ранама, похитају доћи и стати пред лице свежељеног Господа. То задржаваше свете девојке од суза, и оне, гледајући на свето тело што пред њима лежаше, говораху: Благословена си ти, сестро и мати наша, ти си се удостојила добити мученички венац и ући у дворе Женика твога. Стога се помоли преблагом Господу кога сада гледаш, да Он не оклевајући нареди и нама да дођемо к Њему твојим путем, да се поклонимо Његовом величанству, да се насладимо љубави Његове и да се веселимо с Њим вавек. А ви, мучитељи, што се скањерате те нас већ не убијате? зашто нас лишавате удела миле сестре наше? зашто нам брзо не поднесете чашу смрти, које смо жедни као најслађег пића? Ево, удови су наши готови на раздробљење, ребра су готова на жежење, тело је готово на растрзање, главе су готове на одсечење, срце је готово на јуначко трпљење. Хајде, почните свој посао, не очекујте од нас ништа више, јер ми нећемо преклонити колена пред лажним боговима. Ви видите како ми свесрдно желимо смрт. И шта ви још хоћете? Умрети са сестром нашом за Христа Господа, премилог Женика нашег, - ето, то је наша једина жеља.
Судија, иако увиде да су ове свете девојке неустрашиве и да је непоколебљива жеља њихова умрети за Христа, ипак он и надаље покушаваше да их ласкама лукаво придобије за своју мисао. Но сестре одговорише: Бедниче, када ћеш престати да се противиш нашој чврстој одлуци? Ти знаш да смо ми једног корена гране, да смо рођене сестре; буди уверен да ми и мисао једну имамо. То си ти могао схватити и од тобом убијене сестре наше. Јер када она, немајући пред очима својим ниједан пример јуначког страдања, показа толику силу у трпљењу; онда шта ми треба да урадимо, гледајући сестру нашу која нам собом даде пример? Зар ти не видиш како она, мада лежи са затвореним устима, својим отвореним ранама поучава нас и упућује на страдалачки подвиг? Не, ми се нећемо раставити од ње, нити ћемо раскинути нашу сродничку везу, него ћемо и ми умрети за Христа као што и она умре. Одричемо се богатстава која нам обећавате; одричемо се славе и свега што је од земље и у земљу се поново враћа; одричемо се смртних женика, пошто имамо Бесмртнога: Њега једино љубимо, и Њему као мираз нашу смрт за Њега приносимо, да бисмо се удостојиле бесмртности у вечној, чистој и светој палати Његовој.
Тада мучитељ, изгубивши сваку наду, страховито се разјари и нареди да Нимфодору одведу, а да Митродору обесе и свећама јој пале тело. Тако би Митродора мучена у току два сата. Трпећи такво мучење, света мученица подизаше очи своје к једином љубљеном Женику свом за кога страдаше, просећи од Њега помоћи. Скинувши је са дрвета опаљену као угаљ, мучитељ нареди да је силно туку гвозденим штаповима, ломећи јој све удове. У таквим мукама света Митродора, призивајући Господа, предаде у руке Његове свету душу своју.
Када она издахну доведоше и трећу овчицу Христову, свету Нимфодору, да види мртва тела својих двеју сестара, те да би се, уплашена опаке смрти, одрекла Христа. И кнез јој стаде лукаво говорити: Дивна девојко! ја се дивим твојој лепоти више него ли ма чијој, и жалим твоју младост. Богови су ми сведоци да сам те заволео као своју кћер. Само приступи и поклони се боговима, и одмах ћеш наћи велику милост у цара: он ће те наградити многим имањима и почастима. А ако то не урадиш, зло ћеш погинути, као и твоје сестре чија су тела пред тобом. - Међутим света Нимфодора, сматрајући ове речи као ветар, не обрати пажњу на њих, него с ниподаштавањем изружи идоле и идолопоклонике, и као Давид говораше: Идоли су незнабожаца сребро и злато, дело руку човечијих. Таки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 12.16).
Видећи да речима не постиже ништа, безаконик нареди да Нимфодору обесе нагу и да јој тело стружу гвозденим ноктима. А она у тим мукама не показа ни најмање нетрпљења, нити јаукну, нити уздахну, већ само, подигавши очи своје к небу, мицаше уснама, што беше знак њене усрдне молитве Богу. И када биров викаше: "Принеси боговима жртву, па ћеш бити ослобођена од мучења", светитељка одговори: Ја себе принесох на жртву Богу моме; мени је слатко страдати за Њега, а умрети - добитак.
Најзад мучитељ нареди да мученицу бију гвозденим штаповима све док не издахне, и света Нимфодора би убијена за исповедање Исуса Христа.
Тако три девојке својом мученичком смрћу прославише Свету Тројицу.
Међутим мучитељу не би доста што их је мучио живе, него он чак и на њих мртве изли свој неукротиви бес: јер он нареди да се наложи велики огањ и у њега баце тела светих мученица, да сагоре. Чим се приступи овоме, изненада с великим громом паде огањ с неба и за трен ока сагоре кнеза Фронтона и све његове слуге који мучаху свете мученице. А на запаљену ломачу паде велики дажд и угаси ватру. А верни, узевши тела светих мученица која ни најмање не беху повређена од огња, чесно их погребоше близу Топлих вода у једном гробу.
Тако оне које роди једна утроба, прими један гроб, да би оне, нераздвојне за живота свог на земљи, биле нераздвојне и после смрти. Сестре на земљи, оне остадоше сестре и на небу; сестре - у гробу, сестре и у палати Женика свога. Над њиховим телима би подигнута црква у име њихово, и од њих истицаху исцељења као реке, у славу Пресвете Тројице, и у спомен трију светих девојака, чијим молитвама нека се и ми удостојимо гледати Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме слава вавек. Амин.

ЖИВОТ СВЕТЕ ЦАРИЦЕ ПУЛХЕРИЈЕ

Грчки цар Аркадије,[4] умирући, остави иза себе осмогодишњег сина Теодосија[5] и три ћерке: Пулхерију, Аркадију и Марину. Старија од брата по годинама, Пулхерија беше веома мудра и целомудрена. Њу промисао Божји подари као велики дар Грчкоме царству у помоћ младоме Теодосију и у заштиту православља од напада јеретика. Због њене мудрости брат је узе да сацарује њему, са титулом Августе. Њој беше шеснаест година када примивши царску власт, она стаде управљати грчком царевином, не женским разумом него мудрошћу мужа, те јој се дивљаше цео тадашњи свет. Овај дар она доби од Бога због чистоте свога живота. Јер из љубави према Богу, и из промишљања о миру својих поданика, она се не хте удавати, да не би настали какви било раздори између њеног мужа и брата, и заручивши себе Богу она се заветова остати у девству довека. У знак тога завета она сагради у саборној цркви дивну и скупоцену часну трапезу од злата и драгог камења. Сестре своје Аркадију и Марину она такође усаветова да чувају своје девство, и оне се исто тако заветоваше Богу да ће девичанску чистоту своју чувати до смрти своје; и живљаху с њом у посту и молитвама, повињавајући јој се не само као старијој сестри, него и као својој матери и као царици.
Пулхерија беше и брату своме цару Теодосију место матере, јер се веома стараше о њему, учећи га страху Божијем. Одлично знајући грчки и латински језик она му сама би учитељица, и учаше га не само књигама, него и васпитаваше добрим васпитањем; она га учаше какав има бити у разговору и слушању онога што му се говори, какав у седењу и ходању, какав у кажњавању криваца и у помиловању њиховом, речју учаше га свему оном што је неопходно за владара да би добро управљао. И добро семе падаше не на рђаву земљу, јер је он слушаше у свему. И он толико напредова у том добром васпитању, да кад постаде зрео човек, беше тако трпељив и незлобив, мудар и паметан, жалостив и милостив. Но поред васпитања, њему помагаше у животу и молитва свете Пулхерије.
Света Пулхерија подиже дивну цркву у име Пречисте Богородице у Влахерни,[6] и многе друге цркве и манастире, и раздаваше обилну милостињу сиротињи. Њеним старањем Грчка царевина бејаше у великом миру и тишини, изузев унутарње јеретичке раздоре.
Када цар Теодосије наврши двадесет година и дође време да се жени, блажена Пулхерија се стараше да му нађе достојну девојку. У то време из Атине допутова у Цариград нека девојка по имену Атинаида, по вери незнабошкиња , веома лепа, целомудрена и паметна, кћи славног философа Атинског Леонтија, одлично научена оцем астрономији, геометрији и свима јелинским наукама, и разумом превазилажаше многе мудраце. Она допутова у Цариград са следећег разлога: отац њен, умирући, раздели све своје имање између два сина своја Валерија и Аеција, а њој не остави ништа осим неколико златника; а када га рођаци и суседи питаху шта оставља својој кћери, он одговори. "Њој је доста њена лепота и мудрост". После смрти оца два брата разделише између себе сву очеву имовину, а сестри не дадоше ништа. Због тога она и дође у Цариград, да се жали на своју браћу. Видевши је, Пулхерији паде у очи њена лепота, лепо држање и памет, па одлучи да њоме ожени свога брата. Но најпре је она приведе вери у Христа, освети је светим крштењем, и држаше је поред себе као рођену кћер. Затим је као достојну брака са царем удаде за Теодосија . У светом крштењу дато јој би име Евдокија. Из њеног брака са царем Теодосијем роди се кћер Евдоксија, потоња супруга римског цара Валентијана III.[7]
За царовања ових благочестивих царева Теодосија и Валентијана, заузимањем блажене Пулхерије би сазван у Ефесу Трећи Васељенски Сабор против нечестивог Несторија.[8] Пулхерија имађаше велику ревност за веру, и свога брата, који се поче прелашћивати јересју и отискивати у заблуду, она саветима својим утврди у православљу, због чега од светих отаца би почаствована многим похвалама.
Но после неколико година, враг рода људског, не могући гледати разоравање својих јереси од стране свете Пулхерије; наоружа се против ње и намисли је удаљити од царског престола и од власти, што му и испаде за руком на неко време, пошто Бог допушта понекад да свети угодници Његови буду подвргнути искушењима. А то искушење свете Пухлерије отпоче на следећи начин. У цара Теодосија беше један евнух[9] по имену Хрисафије, љубимац и истакнути саветник царев, човек веома лукав, злобан и среброљубив. Он устаде против свјатјејшег патријаршиског Флавијана.[10] Међутим Флавијан беше потпуно достојан патријаршиског положаја због своје побожности и небеског живљења, а Хрисафије беше јеретик, и зато противан постављењу Флавијана за патријарха. Желећи да патријарха Флавијана окриви на неки начин, Хрисафије заиска од њега да као новопостављени патријарх пошаље цару неки дар на благослов. Флавијан спреми неколико чистих хлебова и посла их у двор; али Хрисафије одби да их прими, говорећи да патријарх треба да пошаље на благослов не хлебове него злато. На то патријарх преко посланика одговори: Хрисафије добро зна да црквено злато и сребро јесте Божије, и никоме се не може давати сем сиротињи.
Ово још више разјари Хрисафија против патријарха и он стаде смишљати како да ископа јаму патријарху. Но видећи да блажена Пулхерија из побожности веома подржава патријархову страну, коме је због тога било тешко причинити зло, он стаде плести замке против ње: отпоче сејати раздор између ње и царице Евдокије, старајући се на све могуће начине да њихову међусобну љубав разори.
У то време догоди се следећа ствар. Цар Теодосије имађаше обичај да потписује акта не прочитавши шта је у њима тада писано. Видећи ту његову несмотреност, блажена Пулхерија, свагда пуна бриге о њему, намисли да га одучи од те несмотрености и приреди му ово: написа акт од лица цара, у коме тобоже цар, на молбу своје сестре Пулерије, даје њој у ропство своју жену и објављује да више нема власти над Евдокијом. Овај акт Пулхерија поднесе цару на потпис. Цар по своме обичају, не прочитавши акт и не знајући шта је у њему написано, потписа га својом руком. Пулхерија, узевши акт, чеоно позва к себи у своју палату царицу Евдокију, и у пријатном разговору задржа је дуго код себе. А кад цар посла по своју супругу, Пулхерија је не пусти. Но кад цар и по други пут посла по царицу, Пулхерија са осмехом одговори: Нека цар зна да више нема власти над својом супругом, јер ми је он даде у ропство и то потврди својим царским указом. - После тога она сама оде к брату и рече му: "Погледај, царе, како рђаво поступаш потписујући акта не прочитавши их", - и показа му онај акт.
Таком својом мудром довитљивошћу блажена Пулхерија натера цара да од тога времена буде обазрив: да прегледа и чита акта, на која је имао ставити свој царски потпис.
Дознавши за ово, лукави Хрисафије оде к царици Евдокији и рече јој: Види шта ради с тобом Пулхерија, како те унижава: хоће да те начини својом робињом. Докле ћеш то трпети од ње: зар ти ниси царица равна њој? зар ти ниси најближа цару, будући с њим једно тело? - Таквим и сличним речима он покрену Евдокију на гњев против Пулхерије. Отада она поче наговарати свога мужа да одузме Пулхерији царску власт и да сам царује. Наговорен женом и Хрисафијем цар, мада је хтео да то уради, ипак га беше стид да нанесе срамоту својој сестри и учитељици, годинама старијој од њега. Стога Евдокија и Хрисафије потајно молише патријарха да наговори Пулхерију када дође у цркву, да прими на себе звање ђаконисе, пошто је због свог чистог и светог живота достојна ђакониске службе. У то време бејаше обичај: девојке и удовице, познате по чистом животу, приморавати, макар и против њихове воље, на ђакониску службу. Непријатељи свете Пулхерије жељаху да то исто примене и на њу, да би је на тај начин удаљили од царске власти.[11] Патријарх тајно извести о томе Пулхерију. А Пулхерија, схвативши намеру брата и видевши непријатељство царице и Хрисафија према њој, сама остави царску власт своју, оде из царских палата са девојкама својим у једно усамљено тихо место, и тамо служаше Богу у побожном ћутању и молитвеном тиховању.
Тада јеретик Хрисафије, улучивши згодно време за остварење своје злобе, подстаче цара на гњев против патријарха. И наступи за Цркву Божју време пометњи, јер у одсуству заштитнице вере Пулхерије, јеретици стадоше радити без икаквог страха, док Бог не отвори цару духовне очи, те он увиде своју погрешку, убеди се у неоправданост царичина гњева према светој Пулхерији, и схвати Хрисафијеву злобу.
Једном цару Теодосију донесоше веома лепу и необично велику јабуку. Надививши се њеној лепоти и величини он је посла својој супрузи; а ова, подржавши је у себе, не поједе је сама, него је посла царевом љубимцу, сенатору Павлину, који у то време бејаше болестан. А Павлин, ништа не знајући, посла исту јабуку цару. Добивши јабуку цар је познаде, па оде царици и упита је: Где ти је јабука коју сам ти послао? - А царица, не знајући да је јабука опет дошла у цареве руке, одговори: Појела сам је. - Тада јој цар показа јабуку и упита је: А што је ово?
И од тога времена цар се силно наљути на царицу и вређаше је на све могуће начине, мислећи да она прељубочинствује са Павлином. Павлина цар одмах посла на заточење у Кападокију, а царици забрани да му излази наочи. Исто тако цар се страховито разјари и на царичина саветника, Хрисафија евнуха, пошто сазнаде да је он био виновник многих зала. Њему цар најпре одузе имање, па га затим посла на заточење; јер сам Бог чињаше одмазду за недужно злостављање свете Пулхерије. Пловећи лађом на заточење Хрисафије потону у мору; а невини Павлин, налазећи се у прогонству, би посечен по царевом наређењу. Јер доцније сама царица Евдокија, умирући, заклетвом својом посведочи Павлинову и своју невиност. Ипак Бог допусти да се с њима догоди таква несрећа, Павлину - на спасење а царици - "а казну. Чувши за погубљење Павлина, царица се неизмерно ожалости што због ње невино пострада тако паметан и честит човек, и моли цара да јој допусти да отпутује у Јерусалим на поклоњење светим местима, Добивши дозволу она отпутова у Јерусалим, и тамо сатвори многе милостиње, сагради многе цркве и устроји манастире. Она остаде дуго време у Јерусалиму, док многим молбама не утоли царев гњев и не помири се са светом Пулхеријом, којој у знак мира и неразориве љубави посла икону Пречисте Богородице, рађену светим евангелистом Луком.
По одласку царице Евдокије у Јерусалим, цар Теодосије се обрати својој сестри светој Пулхерији са молбом да се врати на свој престо, но она не хте, претпостављајући усамљеничко служење Јединоме Богу неголи владање над многим земљама. Но цар је поново моли да се врати у дворац и сацарује њему; и не престаде је молити док је не умоли: и света Пулхерија се са великим почастима врати у свој царски дворац. И опет преста бура, изазвана јересју, и умукоше таласи; и наста тишина у Цркви, и Грчка царевина поново уживаше мир.
После дуго времена врати се и царица Евдокија из Јерусалима, носећи са собом руку светог првомученика Стефана. Када Евдокија на путу унесе њу у Халкидон,[12] свети Стефан се те ноћи јави блаженој Пулхерији и рече: Ето, добила си што си желела, јер и ја дођох у Халкидон. - Уставши ујутру, Пулхерија заједно са својим братом царем Теодосијем изиђоше у сусрет руци светог Првомучвника; а са њом уједно с љубављу примише и царицу Евдокију.
Када цар Теодосије напуни четрдесет две године од рођења разболе се, и осећајући да му се приближава крај он исприча светој Пулхерији о откривењу Божјем које је имао у Ефесу у цркви светог Јована Богослова. Када тамо он стајаше на молитви, њему би откривено да ће после његове смрти на царски престо грчки доћи војник Маркијан. Стога Теодосије моли Пулхерију да помогне Маркијану у преузимању царског престола. Маркијан беше родом из Тракије, син неког војника и сам храбар војник, човек зрелих година, паметан и добре нарави, милостив и по свему добар. Још од младости предназначен одозго на царство, он чудесно би чуван од смрти. Једном идући у Филипопољ[13] он нађе на путу леш човека недавно убијена, застаде крај њега потресен жалошћу према убијеном. Желећи да учини дело милосрђа - да мртвога сахрани, он стаде копати раку. А неки људи који иђаху тим путем, видећи Маркијана где сахрањује мртваца, помислише да је он извршио убиство, ухватише га, па у град одведоше и суду предадоше. И пошто не беше никога ко би посведочио да је он невин, а његовим се показима не поверова, суд га као убицу осуди на смрт. Но када се смртна казна већ имала извршити, у то баш време Божјим откривењем би откривен прави убица. И овај прими по делима својим, а Маркијан би с чешћу пуштен. Затим Маркијан служаше у гр1 чкој војсци под вождом Аспаром. У рату пак са Вандалима,[14] када ови победише Грке и многе одведоше у ропство, међу њима беше и Маркијан; и сви заробљеници бише приведени вандалском кнезу Гизериху. Једном Гизерих, желећи да види заробљенике, изиђе у подне за време силне жеге на једну узвишицу и угледа издалека Маркијана који спаваше на земљи, над којим орао, слетевши, беше раширио крила и прављаше му хладовину заклањајући га од сунчаних зракова. Видећи то Гизерих схвати будућност овог заробљеника, позва га к себи, упита за име и порекло, па му рече: Ако желиш да будеш жив, читав и слободан, закуни ми се, да када постанеш цар, никада нећеш водити рат против Вандала, него ћеш живети с нама у миру. - Маркијан се закле кнезу у тој ствари, и би с чашћу пуштен у домовину.
По повратку из ропства Маркијан заузимаше у грчкој војсци не последње место. Једном у време похода Грка против Персијанаца Маркијан се разболе путем и остаде у Ликијском граду Сидини. Ту га примише у свој дом добри људи, два брата Татијан и Јулијан, који га веома заволеше и брижљиво се стараху о његовом здрављу. После пак Маркијановог оздрављења, једном ова два брата одоше са Маркијаном у лов на птице. А у подне, када настаде силна жега, они легоше да се одморе, и заспаше. Из сна се најпре пробуди Татијан и, као некада Гизерих, угледа великог орла где лебди над заспалим Маркијаном и својим раширеним крилима прави му хлад и штити га од сунчане жеге. Видевши то Татијан пробуди свог млађег брата Јулијана, те се оба дивљаху тој чудесној појави. И када се затим разбуди Маркијан, орао одлете; а браћа предсказиваху Маркијану да ће бити цар, и питаху га какво ће им благоволење и милост показати кад се зацари. Он им рече: Ако се ваше предсказање оствари, онда ћете ми ви бити уместо оца.
После тога Маркијан поче стицати све већу и већу славу, јер сам Бог прослављаше мужа кога изабра по срцу свом. Онда се престави благочестиви цар Теодосије Млађи, а супруга његова Евдокија поново отпутова у Јерусалим, и благочестиво проживевши тамо неколико година престави се и би погребена у својој цркви светог првомученика Стефана.[15] А блажена Пулхерија после смрти свога брата, договоривши се са дворјанима и војеначалницима, изабра на царски престо Маркијана војника, као достојног и Богу угодног. Зацаривши се Маркијан позва к себи споменуту браћу Татијана и Јулијана, даде им висока звања и постави једнога за управитеља Тракије а другога за управитеља Ликије.[16] Исто тако он испуни своју заклетву Гизериху, одржавши са њим мир до краја свога царовања.
По зацарењу Маркијана света Пулхерија зажеле да се поново врати у своје усамљеничко место, али је новоизабрани цар и цео сенат молише да их не оставља, него да им помаже у управљању царством, пошто је мудра и искусна у том послу. Али то није могло друкчије бити него да она постане царева супруга. Међутим она им указа на то да је дала Богу завет, да ће своје девство чувати до смрти. На то и Маркијан објави да је и он дао завет Богу да ће чувати чедност своју. Тада ради потребе свете Цркве, смућиване од намножених јеретика, света Пулхерија пристаде да ступи у супружанство с Маркијаном под условом да до краја живота остане девственица. Јер то су налагали: и завет дат Богу, и природно целомудрије обојих супруга, и њихове године, пошто њој тада беше педесет и једна г о дина, а и цар беше већ не млад. Тако се Пулхерија називаше женом царевом, мада уствари она беше њему не жена него сестра, која му сацароваше и мудро управљаше на велику корист за сву Цркву Божју и за сву царевину. Исто тако и Маркијан се називаше мужем Пулхерије, а у самој ствари беше јој не муж него брат, сацарујући јој као царевој кћери која је наследила престо оца свога. И тако се у то време могло видети где на грчком престолу царује девствена чистота: јер царствоваху - цар чист душом и телом, и царица - девојка која чуваше своју девственост.
О, девствено супружанство, мало где виђеио или чујено! Нека се томе диви свет, пун нечистих похота! Нека се стиде људи који служе страстима и телесним уживањима, слушајући о таквом супружанству овог благочестивог царског пара, који се уподоби ангелској чистоти!
Старањем ове свете царице, сем гореспоменутог сабора у Ефесу, би сазван сабор светих отаца у Халкидону против злочестивог Диоскора и архимандрита Евтихија. [17] Јер она се свим силама бораше за православље, тако да неки писци њој управо приписују заштиту вере на оба та сабора. Таква ревност царице Пулхерије за веру и њена велика мудрост произлажаху отуда, што Дух Свети живљаше у њеној души и чистом срцу, као у свом светом храму, и испуњаваше је великим даровима.
Поживевши педесет четири године и сву своју имовину раздавши црквама, манастирима и ништима, света Пулхерија се престави ка Господу, коме послужи свим срцем.[18] Молитвама њеним, Господе, не лиши и нас небесног Царства Свог! Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ТРИЈУ ЖЕНА[19]

ЕПИСКОП Монемвасиски[20] Павле исприча о овим светим женама следеће. Још као мирјанин, казиваше он, ја бејах послан на Исток ради скупљања царскога данка. Путем наиђох на пустињски манастир и зажелех да свратим у њега. Игуман са црнорисцима изађе ми на сусрет, и пошто се поздрависмо седосмо у манастирском дворишту, у коме се налажаше добро уређен воћњак. И ми видесмо где на воћке слећу птице, одломи гранчице са воћем и одлећу брзо. Ја упитах игумана: Зашто ове птице не једу воће него га односе са одломљеним гранчицама? Игуман одговори: Ево већ је једанаеста година како те птице стално то раде. - А ја, вели Павле, као подстакнут Богом, рекох: Сигурно се негде у оближњим горама налазе свети људи или жене који о Богу живе, па им по Божјем наређењу ове птице носе воће. - Док ја то говорах, долете гавран и одломи грану са плодом. Ја онда предложих игуману да пођемо за њим. И ми пођосмо за гавраном који лећаше пред нама са плодом; и узлетевши на брдо, он се спусти на земљу и положи грану. А када се ми приближисмо к њему, гавран поново узе грану и полете у кланац дубок као провалија, одакле затим излете али без гране. Тада и ми приђосмо над ту провалију, и бацисмо камен доле. Утом изненада допре отуда глас до нас: Ако сте хришћани, не убијајте нас. - Ми упитасмо: А ко сте ви? - Они одговорише: Ако хоћете да нас видите, баците нам три одеће, јер смо жене наге; и онда идите поред горе и наћи ћете уску стазу, која ће вас и привести к нама.
Када то чусмо, одмах три монаха од братије који су нас пратили скидоше своје расе, омоташе их око камења па бацише доле; а ми се спустисмо с горе, нађосмо мали и тесан пут, као што нам би речено, по коме се једва могло ићи, и стигосмо до урвине у којој обитаваху три свете жене. Када нас угледаше, оне нам се поклонише до земље, па сатворивши молитву седосмо; једна од њих седе, а друге две осташе стојећи. Тада игуман упита ону што је седела: Одакле си, госпођо и мати, и како си дошла у овакво место? - Она одговори: Ја сам, оче, из Цариграда, где сам имала супруга царевог дворјанина. Али он умре млад, и ја остадох удовица у својих двадесет и нешто више година, оплакујући и своје удовиштво и то што нисам имала деце. После пак неколико дана један велможа, чувши за мене, посла слуге своје желећи да ме силом узме к себи, и слуге упорно захтеваху да ја одмах идем код њиховог господина. Тада се ја помолих Господу моме Исусу Христу, да ме избави од тог насилника који хоће да ми упропасти и душу и тело. И онда рекох слугама тим: Господо моја, зар ви мислите да ја не бих с радошћу пошла к вашем господину, који је тако знаменит? Али ових дана патим од страшне болести женске, и из мене стално иде крв. Стога причекајте док се излечим од болести и очистим, па ћу онда с радошћу поћи к вашем господину. - Чувши то, слуге одоше говорећи: Добро, господин наш чекаће те до четрдесет дана.
Пошто они одоше, ја пустих на слободу све своје робове и робиње обдаривши их златом, само оставих ове две што их видите овде, и сву имовину своју раздадох сиротињи.. Затим призвах к себи једног христољубивог рођака мог, и заклех га тешком заклетвом да распрода моје спахилуке, и моју кућу, па да добијени новац разда ништима. Одмах после тога ја ноћу узех са собом ове две робиње моје, а сада сестре моје, па седох с њима на лађу, и упућиване Богом дођосмо на ово место; и ево, ово је већ једанаеста година како не видесмо човека, осим вас данас. Што се наше одеће тиче, она се после годину дана подера, и спаде с нас.
Игуман је упита: Откуда, госпођо моја, добијате храну? Света жена одговори: добар и човекољубив Бог наш, који је људе своје у пустињи хранио четрдесет година, шаље храну и нама, недостојним слушкињама Својим. По Његовом божанском промислу, птице нам свакодневно доносе воћа несравњено више него што нам треба. Преблаги Господ такође и покрива нас наге, и греје нас благодаћу Својом, те се ни зими не бојимо мраза ни лети жеге, и живимо као у рају, непрестано славећи Свету Тројицу.
Слушајући све то и дивећи се, игуман јој рече: Ако допустиш, госпођо, ја ћу једног од братије послати у манастир по храну, да се заједно поткрепимо. - Но света жена одговори: Оче, боље нареди да дође свештеник и одслужи овде свету литургију, да се причестимо Пречистим Тајнама Христовим, јер откако изиђосмо из града, не удостојисмо се примити Свете Тајне.
Игуман одмах посла монахе у манастир по свештеника и храну. Свештеник дође, одслужи свету литургију и причести Пречистим Тајнама прво саму госпођу, па онда и њене робиње. После тога пошто и оне с нама једоше, казује епископ Павле, света госпођа рече игуману: Молим твоју светост, оче, остани овде три дана. - Игуман пристаде. Тада устаде та блажена жена, помоли се усрдно Господу, и престави се. А ми је са сузама опојасмо и сахранисом. Сутрадан друга жена, помоливши се, престави се мирно ;а трећег дана и трећа такође. И пошто их сахранисмо, вратисмо се у манастир, славећи Христа Бога који у светима Својим чини дивна знамења и чудеса. Њему приличи част и поклоњење вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА АПЕЛИЈА, ЛУКИЈА (ЛУКЕ) и КЛИМЕНТА

Апостоли од Седамдесеторице. Свети апостол Апелије био а епископ у Смирни[21] ; спомиње га свети апостол Павле (Рм. 16, 10). Свети Лукије (или Лука, али не Јеванђелист), о коме сведочи свети апостол Павле (Рм. 16, 21), био епископ у Лаодикији. Свети Климент (други а не Римски био епископ у Сардама и њега спомиње свети апостол Павле (Флб. 4, 3).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАРИПСАВА

Добивши од једног пустињака пречасну крв, истеклу из пречистих ребара Господа Христа, овај свети монах чињаше њоме многа исцељења ходећи по градовима и покрајинама. Због тога га неверници убише ноћу дрвима. (По некима ова крв Господња беше из Његове иконе прободене од Јевреја у Вириту Бејруту. Она би сачувана од ученика светог Варипсаве, па касније пренета у царски град).

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦ А НАШИХ ПЕТРА и ПАВЛА, епископа Никејских

Свети Петар беше ревносни заштитник Православља за царовања Лава Иконоборца. Исповеднпк, он се у миру преставио око 823 године. О светом Павлу нема сачуваних података.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАСАФА

У свету Андреј, син Заозерског кнеза Димитрија Васиљевича. Од раног детињства осетио ништавност световног живота, и у дваестој години замонашио се у Спасокаменом манастиру, на Кубенском језеру. Поверен духовном руководству старца Григорија, кнез монах сво време посвећиваше молитви и размишљању о гечности, и држаше најстрожији пост. Последње године свога живота он једанпут недељно узимаше храну, н причешћиваше се Светим Тајнама сваке недеље. Престави се преподобни 1453 године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Спасо-Каменом манастиру, у Вологодској епархији.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ИЈЕ

За своју веру у Господа пострадала мачем посечена.

СПОМЕН СВЕТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ ЕВДОКИJE

Име овог светог детета спомиње се у Јерусалимском Канонарију.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Витинија област у северозападном делу Мале Азије.
2. Антифон , глас 1.
3. Максимијан Галерије, зет и сацар Диоклецијанов на истоку римске царевине, а затим и самостални његов наследник (305-311. године).
4. Царовао од 395. до 408. године.
5. Теодосије Млађи царовао од 408. до 450. године.
6. Влахерна - крај у Цариграду; у време Византијске царевине чувен по1 својим светињама.
7. Царовао од 423 до 455 године.
8. Сабор се састао у Ефесу 431 године; Несторије био патријарх Цариградски од 428 до 431 године.
9. Евнух на грчком значи "чувар постеље"; тако су се у Византији називали нарочити чиновници на двору који су се старали о царској спавао4 ници; евнуси су обично бивали људи од великог поверења код цара.
10. Свети Флавијан патријарховао од 447 до 449 године.
11. Реч ђакониса на грчком значи служитељка. Установа ђакониса води порекло из апостолских времена (ор. Рим. 16, 1). За ђаконисе су биране девственице старије од четрдесет година или удовице. Њихова је дужносг била: да пазе на ред и поредак међу женама за време богослужења; да обучавају жене које се обраћају у хришћанство како да се држе при крштењу; да прислужују епископу при крштавању жена, и да уместо њега помазују делове тела, сем чела, итд. Односно ђакониса постоји неколико канонских одлука: Четвртог Васељенског Сабора правило 15, Шестог Васељенског Сабора правило 14, и св. Василија Великог правило 44. - Ђакониса која би ступила у брак, подвргавана је анатеми заједно са мужем. Света Пулхерија, да је ступила у ђаконисе, њој би био потпуно затворен пут ка царском престолу.
12. Град у Малој Азији, на обали Цариградског мореуза, на супротној страни од Цариграда.
13. Град у западном крају Тракије.
14. Вандали - народ, најпре живео у јужној Шпанији, а потом у северној Африци. Вандали су припадали германском племену; у време свете Пулхерије исповедали су аријанизам.
15. Њен свети спомен слави се 13. августа.
16. Ликија - покрајина Византијске царевине на југозападу у Малој Азији.
17. Диоскор, патријарх александриски, и Евтихије учили су да у Исусу Христу постоји једна природа, и то божанска а да је човечанска природа у Њему прогутана божанском. Следбеници њихови називалису се евтихијани или монофизити (од грчких речи: "једна" и "природа") Четврти Васељенскн Сабор у Халкидону одржан је 451 годиене.
18. Света царица Пулхерија упокојила се 453. године. Спомен њенстао се празновати убрзо после њене смрти.
19. Подвизавале се у десетом веку.
20. Монемвасија град на острву Миноу, у Аргоском заливу; био трговачки центар између Византије и Истока; имао силну тврђаву.
21. Други апостол Апелије био је епископ у Ираклији Тракијској и слави се 31. октобра са другим апостолима.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког:

1. Св. Јоаким и Ана. Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету". И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

БЕСЕДЕ

Еп. зворничко-тузлански Фотије 2022,  

О. Бобан (Стојковић) 2022, 

2. Спомен III Васељенског Сабора. Овај Сабор састаде се 431. год. у Ефесу за време цара Теодосија Млађег. На Сабору беху 200 св. отаца. Сабор овај осуди Несторија, патријарха Цариградског, због јеретичког учења о пресветој Деви Марији и рођењу Господа. На име: Несторије не хте називати св. Деву Богородицом него Христородицом. Св. Оци осудивши Несторијево учење утврдише, да се св. Дева назива Богородицом. Осим тога потврдише одлуке Првог и Другог Васељ. Сабора, нарочито Символ Вере Никејо–Цариградски заповедивши, да нико не сме од овога Символа нити шта одузимати нити додавати.

3. Св. муч. Севиријан. Племић Севастијски. У време мучења 40 мученика у Севастији (в. 9. март), он обилажаше оне мученике у тамници и храбраше их и служаше им. По њиховој славној смрти и он би ухваћен, бијен и мучен за Христа, и најзад обешен о дрво са једним тешким каменом о врату а другим о нози. Благодарећи Богу на свему он предаде дух свој у време цара Ликинија 320. год.

4. Св. Теофан исповедник и постник. После богоугодног живота и страдања за Христа мирно скончао 299. год.

5. Св. Никита Угодник Божји. Живео у Цариграду у XII веку. Својим животом толико угодио Богу, да су се пред њим црквена врата сама отварала, и кандила сама од себе палила. Тако је силна била молитва његова. По жељи некога ђакона Созонта а по молитви Никитиној јавио се из онога света неки свештеник, с којим је Созонт био у завади и остао неизмирен. Јавио се најпре један ред свештеника у белим а по том други ред у црвеним одеждама. Созонт позна између њих свога супарника, и с њим се измири. То се догодило ноћу у цркви Влахерни.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског:


ЖИТИЈЕ СВЕТИХ И ПРАВЕДНИХ БОГОРОДИТЕЉА ЈОАКИМА и АНЕ

Свети праведни Јоаким бејаше из колена Јудина, из дома цара Давида. Родослов његов је овакав: од сина Давидова Натана роди се Левиј, Левиј роди Мелхија и Панфира, Панфир роди Варпафира, а Варпафир роди Јоакима оца Пресвете Богородице.
Свети Јоаким живљаше у граду Назарету Галилејском и имађаше жену Ану из колена Левијина, од рода Аронова, кћер свештеника Матана, који је живео пред царовање Ирода,[1] сина Антипатрова. Овај свештеник Матан имађаше жену Марију, из колена Јудина, из Витлејема, и роди с њом три кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију: Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку светог Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима.
Ови супрузи високога рода, Јоаким и Ана, живећи по закону Господњем беху праведни пред Богом. Имајући богатство материјално, они не лишаваху себе ни богатства духовнога: они украшаваху себе сваком врлином, беспрекорно ходећи у свима заповестима Господњим. Од свих прихода својих ови побожни супрузи једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима и трећу жртвоваху храму.
Својим праведним животом Јоаким и Ана толико угодише Богу, да их Он удостоји да буду родитељи Пресвете Дјеве, унапред изабране за Матер Господу. Из овог једног већ се види да је живот њихов био свет, богоугодан и чист, пошто им се роди Кћер, светија од свих светих, и која више од свих угоди Богу, и узвишенија од херувима. У то време на земљи не беше богоугоднијих људи од Јоакима и Ане, због беспрекорног живота њиховог. Мада се у то време могло наћи и много другах који су живели праведно и угађали Богу, али су ово двоје својим врлинама превазилазили све остале, те се нађоше пред Богом најдостојнији, да се од њих роди Матер Божија. Таква милост не би им била дарована Богом, да они стварно нису превазилазили све друге праведношћу и светошћу. Но као што је сам Господ имао да се оваплоти од Пресвете и Пречисте Матере, тако је требало да и Мати Господња произађе од светих и чистих родитеља. Као што цареви земаљски имају своје порфире начињене не од просте материје већ од златоткане, тако и Небески Цар узажеле да Његова Пречиста Матер, у чије се тело као у царску порфиру Он имао обући, буде рођена не од обичних неуздржаних родитеља, као од неке просте материје, него од целомудрених и светих, као од неке златоткане материје. А праобраз тога беше старозаветна скинија, коју Бог нареди Мојсију да начини од порфире и од скерлета и од црвца (2 Мојс. 27, 16). Та је скинија прасликовала Дјеву Марију, у коју уселивши се Бог имао је "д а с људима поживи", као што је написано: Ево скиније Божје међу људима, и живеће с њима (Откр. 21, 3). Порфира, скерлет и црвац, од којих је била начињена скинија, беху праобраз родитеља Божје Мајке, која произађе и роди се од целомудрија и уздржања, као од порфире и скерлета, и од савршенства њихова у испуњавању свих заповести Господњих, као од црвца.
Но ови свети супрузи беху, по Божјој вољи, дуго време бездетни, да би се у самом зачећу и рођењу такве кћери показала и сила благодати Божје и част Рођене и достојанство родитеља. Јер да бесплодна и остарела жена роди, то чини сила благодати Божје; ту делује не природа него Бог који побеђује законе природе и раскива окове бесплодности. Родити се од бесплодних и остарелих родитеља - то је част за Рођену, јер се Она рађа тада не од неуздржних родитеља него од уздржних и престарелих, какви и беху Јоаким и Ана који педесет година проживеше у браку немајући деце. Најзад, кроз такво рођење открива се достојност и самих родитеља, пошто они после дуге бесплодности родише радост целоме свету, чиме се уподобише светом патријарху Аврааму и благочестивој супрузи његовој Сари, који по обећању Божјем родише Исака у старости. Но са сигурношћу се може рећи, да је рођење Дјеве Марије веће него рођење Исака од Авраама и Саре: јер уколико је Дјева Марија већа од Исака, утолико је веће достојанство Јоакима и Ане од Авраама и Саре. До овога достојанства они дођоше не одједном, него само многим постом и молитвама, у великој тузи душе и јаду срца они умолише Бога; јер туга претходи радости, и бешчешће је претеча части, и усрдно мољење је вођ ка добијању блага, и молитва је најбољи посредник.
Јоаким и Ана дуго време туговаху и јадиковаху што не имађаху деце. Једном Јоаким о великом празнику принесе у Јорусалимском храму дарове Господу Богу, када и сви Израиљци приношаху даре своје на жртву Богу. Но тадашњи првосвештеник Исахар не хте примити Јоакимове дарове зато што је био бездетан. Корећи га првосвештеник рече Јоакиму: Ниои достојан да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан, и немаш благослова Божија због неких тајних грехова својих. - Тако и друга неки Јеврејин, из племена Рувимова, приносећи са осталим људима даре своје, укори Јоакима говорећи: Зашто ти хоћеш да пре мене принесеш дар Богу? Зар ти не знаш да ниси достојан приносити даре заједно с нама, пошто ниси оставио потомство у Израиљу?
Прекори ови веома ожалостише Јоакима и он отиде из храма веома тужан, посрамљен и понижен, и празник му се претвори у плач, а празнична радост у тугу. И од велике туге он се не врати кући својој, него оде у пустињу к пастирима својих стада, и тамо плака због бездетности своје и због нанетих му увреда и прекора. Но опоменувши се светог праоца Авраама коме Бог у старим годинама даде сина, Јоаким се стаде усрдно молити Господу, да и он буде удостојен таквог благослова, да буде услишен и помилован, и да уклони с њега срамоту међу људима подаривши у старости плод његовом браку, као некада Аврааму те да се и он узможе назвати отац детета, а не да бездетан и одбачен од Бога трпи прекоре од људи. - Овој својој молитви он придружи пост и четрдесет дана не окуси хлеба. И говораше: Нећу јести, нити ћу се вратити кући својој, него ће ми сузе бити храна и ова пустиња кућа, док ме не услиши и не посети Господ Бог Израиљев.
Исто тако и жена његова Ана, будући код своје куће и чувши да првосвештеник није хтео примити њихове дарове, укоравајући их за бездетност, и да се муж њен од велике туге удаљио у пустињу, плакаше неутешним сузама. И говораше: Сада сам јаднија од свих: одбачена од Бога, вређана од људи, и остављена од мужа. Због чега најпре да плачем: да ли због удовиштва свог, или због бездетности? да ли због сиротства свог и што се не удостојих називати се мајком? - И горко ридаше она у све те дане. А слушкиња њена Јудита стараше се да је утеши али није могла. Јер ко могаше утешити ону чија туга постаде дубока као море?
Једном Ана тужна уђе у своју башту, седе под лаворику, уздахну из дубине срца, па подигавши к небу очи своје пуне суза, угледа на дрвету птичије гнездо са малим птићима. Овај призор још више појача њену тугу, и она стаде с плачем вапити: Тешко мени бездетној! сигурно сам ја најгрешнија међу кћерима Израиљевим, те сам униженија од свих жена. Све носе плод утробе своје на рукама својим; све се утешавају децом својом, ја сам једина лишена те утехе. Јаој мени! дарови свих примају се у храму Божјем, и за чадородије указује им се поштовање, а ја сам једина одбачена од храма Господа мог. Авај мени! коме сам слична? ни птицама небеским, ни зверима земаљским: јер и оне Ти, Господе Боже, приносе плод свој, а ја сам бесплодна. Чак ни земљи нисам слична: јер она производи и израста семена, и приносећи плодове благосиља Тебе, Оца Небеснога, а ја сам једина бесплодна на земљи. Авај мени, Господе, Господе! ја грешна, једина сам лишена потомства. Ти, који он некада даровао Сари у дубокој старости сина Исака; Ти, који си отворио утробу Ане, мајке пророка Твог Самуила, - погледај сада на мене и услиши молитве моје! Господе Саваоте. Ти знаш срамоту бездетности, стога ослободи душу моју патње и отвори утробу моју и мене бесплодну учини плодоносном, да бих Ти плод свој принела на дар, благосиљајући, певајући и сложно прослављајући Твоје милосрђе.
Када Ана са плачем и ридањем тако вапијаше, јави јој се анђео Господњи и рече: Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји прођоше облаке, сузе твоје изиђоше пред Бога, и ето, зачећеш и родићеш кћер преблагословену, којом ће се благосло вити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету; име ће јој бити Марија. - Чувши ове анђелске речи, Ана се поклони Богу и рече: Жив Господ Бог, ако родим дете, даћу га на службу Богу; нека оно служи Њему и слави свето име Његово дан и ноћ у све дане живота свог. - И испуњена неисказане радости похита у Јерусалим, да тамо узнесе Богу благодарност и молитве што ју је милостиво посетио.
У то исто време анђео се јави и Јоакиму у пустињи и рече: Јоакиме, Јоакиме! услиши Бог молитву твоју и изволи дати теби благодат Своју: ето, жена твоја Ана зачеће и родиће ти кћер, чије ће рођење бити радост за цео свет. И ево ти знака да ти
благовестим истину: иди у Јерусалим к храму Божијем и тамо ћеш код Златних Врата наћи супругу своју Ану, којој је ово исто јављено.
Задивљен оваком благовешћу ангелском, Јоаким славословећи Бога и благодарећи Му срцем и устима за такво милосрђе, журно са радошћу и весељем крену у Јерусалимски храм. Тамо, као што му рече анђео, он нађе код Златних Врата Ану где се моли Богу, и исприча јој о анђеловој благовести. Исто тако и она њему каза шта виде и чу од анђела који је обавести о рођењу кћери. Тада Јоаким и Ана прославише Бога који им учини тако велику милост, па пошто Му се поклонише у светом храму, вратише се дому свом.
И заче света Ана у девети дан месеца децембра, а осмога септембра роди кћер, Пречисту и Преблагословену Дјеву Марију, почетак и посредницу нашег спасења; и њеном се рођењу обрадова небо и земља. И принесе Јоаким Богу велике дарове, жртве и паљенице, и доби благослов од првосвештеника, свештеника, левита и свих људи што се удостоји благослова Божјег. Потом Јоаким приреди у дому свом велико угошћење, и сви се весељаху хвалећи Бога.
Дјеву Марију која је расла родитељи чуваху као зеницу ока знајући, према нарочитом откривењу Божјем, да ће Она бити светлост целоме свету и обновљење природе људске. Стога је они васпитаваху са необично будном обазривошћу, каква је доликовала Оној која је имала бити Мајком Спаситеља нашег. Они је љубљаху не само као кћер, тако дуго време очекивану, него је и поштоваху као своју госпођу, јер памћаху речи анђелске, речене о њој, и провиђаху духом шта ће бити са њом. А Она, препуна благодати Божје, тајанствено обогаћиваше том истом благодаћу родитеље своје. Као што сунце зрацима својим обасјава звезде небеске, удељујући им од своје светлости, тако и Богоизабрана Марија као сунце озараваше зрацима дате јој благодати Јоакима и Ану, те и они беху пуни Духа Божија и тврдо вероваху у извршење речи анђелских.
Када девојчица Марија наврши три године, родитељи је свечано уведоше у храм Господњи, проводећи је са упаљеним свећама, и дадоше је на дар Богу, као што су били обећали. Након неколико година после уведења Марије у храм свети Јоаким се престави у осамдесетој години живота. Оставши удовица, света Ана напусти Назарет и оде у Јерусалим, и тамо борављаше крај своје Пресвете Кћери, молећи се у храму Божјем. Поживевши у Јерусалиму две године, она се упокоји у Господу у својих седамдесет и девет година.
О, колико сте благословени ви, свети родитељи, Јоакиме и Ано, због Преблагословене Кћери ваше! Двоструко сте пак благословени због Унука вашег, Господа нашег Исуса Христа, у коме ће се благословити сви народи и сва племена на земљи! С правом вас света Црква назва Богородитељима, јер ми знамо да се од ваше Пресвете Кћери родио Бог. Сада предстојећи Му изблиза на небу, молите се да и нама удели од Његове вечне радости. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕВИРИЈАНА

За царовања злочестивог цара Ликинија[2] када од стране Агрилоле, кнеза Севастије,[3] бише ухваћени и бачени у тамницу Свети Четрдесет Мученика, у тој области живљаше неки муж по имену Севиријан, знатнога порекла. Севиријан беше хришћанин. Често посећујући свете мученике у тамници он их сокољаше на страдалачки подвиг за Христа; и они се као огњем разгореше љубављу према своме Господу, да ни хладно Севастијско Језеро не узможе угасити у њима тај пламен: једнодушно исповедајући име Исуса Христа пред мучитељем, они сви скончаше мученичком смрћу у језеру.[4]
После страдања Севастијских мученика, када место Агриколе незнабожни цар Ликиније постави за кнеза Лисија, човека опака и бездушна, који као дивља звер хваташе хришћане и крв њихову проливаше, дође време и светом Севиријану да изађе на исти подвиг и на исту борбу, на које он друге речима подстицаше. Кнезу приступише клеветници и рекоше: Част великих богова наших умањује се у овом граду преко Севиријана, који их не само сам не поштује и не поклања им се, него и многе друге наговара да их бешчесте и унижавају. Верујући сам у Распетога, он и друге учи тој истој вери, и већ је не мало људи повукао за собом Стога, ако га не погубиш, цео ће град ускоро поћи за њим: и разгневиће се богови на наш град и напустиће га, а и цар када чује о томе неће нас поштедети.
Саслушавши то, кнез Лисије посла своје слуге да ухвате Севиријана и доведу к њему. А војник Христов, не чекајући послане да дођу и узму га, предухитри их те сам оде, и ступивши пред кнеза стаде му неустрашиво говорити: Није ли теби, кнеже, доста твоја погибао, него хоћеш да и наше душе погубиш, и као неку добит предаш их твојим белима? Али знај, ти овде имаш посла са људима храбрим, а не са малодушним и бојажљивим, јер мени је, као што мој божанствени учитељ Павле каже, живот Христос а смрт добитак (Флб. 1, 21).
Саслушавши ове смеле речи, кнез Лисије поћута мало; затим погледа на слуге што стајаху пред њим и указавши руком на Севиријана рече им с јарошћу: Узмите га и сировим жилама бијте, да се научи смерно говорити пред влашћу А кад светитеља бијаху, он се весељаше што се удостоји примити ране за Христа, и певаше псаламске речи које му беху неко олакшање у мукама: На леђима мојим ораше грешници, продужише безакоње своје (Пс. 128, 3).
Мучитељ, видећи да се слуге његове већ заморише а да је лице мучениково и надаље веома светло и јуначко, нареди да га престану бити. Затим му рече: Ето, сада по ранама које си добио можеш познати да ти твој Христос не доноси никакву утеху нити икакво добро. - Мученик одговори: Када душевне очи твоје не би биле помрачене тамом безбожја, ја бих ти показао како ми многа блага измољују у Христа моја страдања. Но сада при твоме безбожју шта ја могу постићи палећи слепоме свећу и певајући глувоме песму? О, судијо! када ти не би био слеп и глув, ти би познао благодат Христову и силу која ме укрепљује.
Ове и многе друге речи светога још више разгневише м учитеља и он нареди те мученика обесише на дрвету и стругаху му тело железним ноктима. Усред тих љутих мука светитељ се мољаше Богу, говорећи: Исусе Христе! Ти који си некада био обешен на крсту и срушио гордост вражију, и све до сада си слављен за сва дивна дела Своја, дођи и помози ми и сатри силу свезлобног мучитеља, растргане удове моје исцели, и дај ми да добро завршим подвиг мученички!
И мењаху се слуге који мучаху светитеља; и после дугог мучења они га, по заповести кнеза, одрешише са дрвета и поведоше у тамницу. Идући ка тамници свети мученик се показа красноречив говорник, и као не осећајући болове он се хваљаше ранама, задобијеним за Христа. И кад иђаше средином града кроз мноштво народа који га посматраше, он светла лица указиваше на своје ране и говораше народу ове медне речи: Гле дајте ме, о људи, и схватите у каквом се блаженству ја сада налазим! Ви, ја држим, сматрате да сам ја најнесрећнији и најбеднији човек, пошто сам лишен не само временог чина свог и богатства, него и самог здравља. Међутим, ја сам сада блаженији од свију вас. Јер ове ране моје за Христа Исуса Господа мог мени су слађе од сваке сласти земаљске; ово течење крви и обагрење, драгоценије ми је од сваке царске порфире; а ово страдање моје за Господа мог, пријатније ми је него сва уживања ваша која ви тако волите. А пређашњи високи чин мој и богатство, шта су ако не таштина и прашина и варка овога света, које ја отресам као блато с ногу својих, узлазећи на превисоко мученичко достојанство и примајући непотрошиво богатетво? Назвати се мучеником Христовим - за мене је славније од сваког царског достојанства; а лишити се мојих богатстава ради Христа - за мене је драгоценије и богатије од свих царских ризница на земљи. Та и само телесно здравље моје, снага, и лепота лица, које сам раније поседовао, шта су друго ако не - једноставна патња, слабост и ругоба? А да удови тела мога нису сада изранављени за Христа и крвљу обагрени, они не би били моји удови, него би били окови и тамница за душу моју; али сада, када их растржу за Христа, они су ваистину моји удови. Сада је тело моје здраво и снажно, када га за Христа убијају; сада је лепота моја са мном, када немам изгледа човека, него сам сав једна једноставна рана, као што и Господ мој Исус Христос беше изранављен од главе до ногу. Радујем се у страдањима својим, јер довршујем недостатак невоља Христових у телу свом (ср. Кол. 1, 24). Ви који видите ране моје, помишљајте о уздарјима за њих: немогуће је ни умом постићи, ни речју исказати она блага, која Бесмртни Цар и сада даје онима који страдају за Њега, а која им на небу чува занавек. Већ и само то, страдати за Христа - слатко је; а умрети за Њега - још је слађе. О, пријатељи! ако овде има кога од наших, ако се ко од верних слугу Христових налази усред овог народа неверног, онда, гледајући ме како страдам за Господа, укрепљујте срце своје, јуначки се држите, и будите неустрашиве душе. Нека вас од преслатког Исуса Господа нашег не отргне никаква мука: нека вас не устраши оштар мач уперен на вас, ни ужарене пећи, ни бес зверова! Нека вас не заведе ни ласкање од стране мучитеља, ни обећање дарова и чинова. Све то изгазите ногама као ђубре, да бисте се са Христом зацарили.
Док Севиријан тако говораше, за њим иђаше много народа. Слушајући корисне речи његове народ га допрати до саме тамнице. Бачен у њу, војник Христов ликоваше као у светлој палати, и целиваше оно место где Свети Четрдесет Мученика беху за Христа затворени, код којих он пре често долажаше и разговараше. У тамници мученик проведе пет дана, па поново би изведен на суд. А Лисије, вук у овчијој кожи, прављаше се као да сажаљева светог мученика, и стаде му лукаво говорити: Виде сви богови, Севиријане, да ми те је жао, и веома се чудим како ти, човек добар и наочит и угледан, добровољно лишаваш себе овог слатког света. Дивим се твојој снази и јунаштву, - само када би их ти употребио против непријатеља; али борити се са железом и огњем, са зверима и камењем, и тако траћити своју силу, то је заиста безумље. И ето, твоја је снага већ сломљена и тело искидано.
Говорећи тако, безакони мучитељ је хтео да лукавством превари истинског слугу Христовог, али му овај јуначки одговори: Не штеди тело моје покривено ранама, него дометни ми још веће муке. Не само биј мене и стружи тело моје, него ме и камењем засипај, и огњем жези, и чини све што хоћеш и можеш; али ме никад нећеш одвратити од Господа мога. И пре ћеш се ти уморити мучећи ме, него ја трпећи муке за Христа мога.
Тада се мучитељ остави лукавства, па се предаде својој обичној јарости и нареди да светог Севиријана бију камењем по устима, говорећи: Не носи Христа на језику свом и не досађуј ушима кнежевим спомињањем тога имена. - А свети му ченик, устима већ разбијеним од ударања камењем, одговори мучитељу: Бедниче! ти си у души својој начинио обиталиште ђаволима, па зато и не може слух твој да поднесе име Христово.
Мучитељ поново нареди да мученика обесе на дрвету и железним ноктима стружу тело његово. Жестоко стружен, свети Севиријан говораше: Једну само рану ја сматрам тешком, ону која одваја од Христа; а све ове ране за мене су пре наслада неголи патња, јер, одвајајући ме од свега земаљског, оне ме сједињују са Христом. - И рече му кнез: Севиријане, принеси боговима жртву, па ћеш бити ослобођен мучења. - На то му свети мученик не одговори ништа, него тихо за себе говораше: "Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити" (Рм. 8, 18).
Лисије, сматрајући за личну увреду и то што му мученик ништа не одговори на његове речи, измисли ново мучење за њега: скиде светог мученика са дрвета, одведе га на градски бедем, привеза му један тежак камен за врат а други за ноге, а тело му опаса конопцем, па га тако обеси да високо виси са бедема. Тако висећи, свети мученик предаде своју свету душу у руке Подвигололожника - Христа Господа свог.[5] Неки од хришћана скинуше ноћу свето тело мучениково и понесоше у постојбину његову. Када се они, носећи га побожно са појањем псалама и молитава, приближаваху селу у коме беше кућа светог Севиријана, скоро сви житељи изиђоше у сусрет светим моштима: стари и млади хитаху, претичући један другога, да би што пре добили благослов од многострадалног угодника Божјег. Само жена једнога од слугу Севиријанових остаде дома, плачући .над телом свога мужа који тек што беше умро и лежаше још не погребен. И ридаше она над њим, говорећи му као живоме: Ево, господин наш се приближава дому, и сви изиђоше да га сретну, само ти ниси изишао, и ја због тебе. Зато устани и иди у сретање господину своме.
Тек што она изговори то с плачем, мртвац тог часа устаде као од сна и пође у сусрет чесним моштима светог мученика Севиријана, и сусревши их припаде к њима с радошћу целивајући свето тело господина свога. А сви људи, видећи да је мртвац васкрсао доласком светог тела мученикова у њихово село, поражени овим чудом прославише Бога и стадоше са још већим усрђем целивати свете мошти.
Но односно погребења светог тела мученикова настаде спор међу житељима тога села: једни су хтели да га погребу на једном, други на другом месту. На моштима пак светог Севиријана лежаше венац, исплетен од дивног цвећа. И гле, изненада долете орао, узе тај венац, полако узлете, и лагано летећи спусти се недалеко на земљу. Видевши то, сви људи пођоше за орлом, и кад му се приближише, он полако полете са венцем даље; а народ опет крену за њим. И тако их орао доведе до близу тамошње пустиње, и ту, спустивши се на високу, дивну гору, остави венац и одлете са очију њихових. А народ, нашавши венац на гори, увиде да је Божја воља да ту почива свето тело мученика Севиријана, па узевши свете мошти чесно их погребе на тој гори. И на гробу мученика Христова биваху многа исцељења.
Гореспоменути пак слуга, који васкрсе при сусрету светих моштију светог Севиријана, поживе по васкрсењу свом још петнаест година, стално се налазећи крај гроба господина свога, па онда сконча у миру.
За све ово нека је слава Једноме у Тројици Богу, О ц у и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ НИКИТЕ, тајног угодника Божјег, кога виде ђакон Созонт

Један благочестив свештеник и један богобојажљив ђакон љубљаху један другог божанском љубављу. Али по дејству ђавоље силе њих захвати мржња и непријатељство, и они дуго времена остадоше у таком непријатељском расположењу Утом се догоди те свештеник умре у тој мржњи То веома смути и ожалости ђакона, коме беше име Созонт, и он неутешно туговаше што се не помири са свештеником док беше у животу и што гњев не уклонише опроштењем. Мучен савешћу ђакон исповеди своју муку неколицини утледних отаца, и они му саветоваше да иде у пустињу и тамо нађе монахе пустињаке, исповеди свој грех и добије лек. Са великом готовошћу ђакон послуша овај савет и крену проходећи пустињска места и тражећи лекара за рану срца овог. И нашавши једнога старца великог у врлинама и светог, он му исповеди свој грех гњева и непријатељства, које је гајио према свештенику, и мољаше га да му отпусти овај грех а старац му рече: Брате сваки који са вером иште, добија; и који усрдно куца, томе се и отварају врата, по нелажној речи Господњој. Стога ће Господ и тебе мили, разрешити те муке, само ако то будеш искао од Њега истрајно и са болом срца Зато иди сада откуда си дошао, у Цариград. И тамо отиди ноћу к Великој Цркви,[6] код Красних Врата храма, и кога прво видиш да дође пред та врата, поклони му се, поздрави га од мене и предај му ово запечаћено писмо, и тај човек ће те несумњиво ослободити од греха твог.
Извршујући наређење овог светог старца, свога духовног оца, ђакон се врати у Цариград, и ноћу око поноћи стаде код врата цркве Свете Софије, и очекиваше долазак непознатог лица. И убрзо се појави означени од старца божанствени човек. Ђакон му се поклони, поздрави га и предаде му старчево писмо. У исто време ђакон му исповеди грех свој, муку своју. А божанствени муж тај, слушајући ђаконово казивање, и читајући старчево писмо, и размишљајући о томе, сузама заливаше себе и говораше: Ко сам ја ништавни да се дрзнем на тако велико дело? Али уздајући се у молитве светог старца који те посла ја ћу се осмелити на оно што је изнад мојих сила.
Рекавши то он, како стајаше пред закључаним вратима, подиже руке своје к небу и мољаше се шапћући. Затим клече, положи главу на земљу и тихо се мољаше Богу. И после мало времена он устаде и рече: "Отвори нам врата милости Своје, Господе!" - И одмах се спољна врата припрате храма отворише сама. Тада он узе ђакона, уђе у припрату; и приступивши к самим црквеним дверима овај свети човек рече ђакону: "Стој ту и не мичи се!" а сам начини уобичајени поклон на прагу црквеном, и двери се отворише, и он уђе унутра. А кад уђе, показа се диван призор: одозго са свода храма спусти се над главу овог чудесног човека упаљени светњак и осветли цркву, и куда он иђаше светњак га праћаше; а кад дође к светом олтару, и тамо се двери саме отворише; и преклонивши и тамо главу и помоливши се, он затим тихо изађе к ђакону, и одмах се сва врата сама од себе затворише.
Видећи све то, ђакон се препаде и не смејаше се приближити к тако чудесном човеку, и сав цептијаше од страха; осим тога ђакон виде где лице овога човека блиста у слави, као лице анђела. И помисли у себи ђакон: "Није ли ово анђео, а не човек?" - Међутим тај чудесни човек, видећи помисли ђаконове, рече ђакону: Зашто те смућују помисли о мени, човече? Веруј, и ја сам човек земљан, састављен од душе и тела, као и остали људи; по занимању сам хартуларије[7] у једној благочестивој кући, и од тог рада се издржавам. А л и благодат Божја која све мудро управља, има често обичај да кроз ништавне чини велика чудеса. Него, брате, хајдмо даље путем који нам ваља прећи.
И он са ђаконом крену ка тргу. Када стигоше тамо пред цркву Пресвете Богородице, он се ту опет помоли Богу, и молитвом својом отвори врата, уђе у храм, оде до светог олтара, сатвори уобичајену молитву, па се врати к ђакону који удивљен говораше: Господе, помилуј! - И врата се опет сама затворише. Затим се упутише к Влахернској цркви. Доцније пак ђакон казиваше, да је ово њихово идење по црквама било тако брзо, да је личило на птичије летење. А кад стигоше к Влахернској цркви, свети хартуларије се пред вратима њеним помоли Богу, и одмах се и ова врата сама отворише. Поставивши ђакона на вратима и наредивши му да пажљиво посматра унутра, овај свети муж уђе у цркву, клече на колена и топло се мољаше. А ђакон стојећи на вратима цркве и посматрајући виде сву цркву обасјану светлошћу; затим јасно виде једног лучезарног ђакона који с кадионицом изиђе из светог олтара и окади сву цркву; а после мало времена виде лик свештеника, обучених у веома блистава одјејања, па још један лик свештеника, обучених у дивна пурпурна одјејања, сви они изађоше из олтара, стадоше у два хора, и певаху веома слатке и чудесне песме, од којих ђакон ништа не могаше запамтити сем "Алилуја".
А када чудесни хартуларије заврши своју молитву, изиђе к ђакону и рече му: Уђи у цркву без икаквог страха и разгледајући леви хор свештеника, види да није међу њима свештеник са којим си био у непријатељству. - Ђакон уђе у цркву са страхом и трепетом, разгледа леви хор, па оде к Божјем човеку и рече: Не могох да нађем свештеника са којим бејах у непријатељству. - Тада онај земаљски анђео рече ђакону да поново уђе у цркву и разгледа десни хор. Ђакон поступи по наређењу и угледа тамо траженог свештеника, онда изиђе к божанственом хартуларију и каза му то. Овај онда рече ђакону: Ако си сигуран да је то свештеник кога ти тражиш, иди к њему и реци му: Никита хартуларије стоји напољу и зове те.
Ђакон поступи по наређењу, узе свештеника за десну руку и доведе га к Божјем човеку. А овај погледа благо на свештеника и кротко му рече: Господине презвитере, помири се са братом ђаконом, пошто за живота на земљи ниси стигао да се помириш. - И одмах свештеник и ћакан, направивши један другоме метаније, помирише се, и тако уништише непријатељство. После тога свештеник уђе у цркву и стаде на своје место у хору; а човек Божји Никита сатвори на прагу цркве молитву, и Божја сила одмах затвори врата. Затим узевши ђакона крену натраг путем којим беху дошли. Пошто прођоше један део пута, блажени Никита стаде и рече ђакону: Брате, спасавајући снаси душу своју; а светоме старцу који те посла мојој ништавности, кажи: Чистота молитава твојих.и слобода коју имаш к Богу, могу и мртве васкрсавати, а камоли браћу измирити.
Рекавши то, блажени Никита[8] нестаде испред ђаконових очију. А ђакон, поклонивши се месту на коме стајаху свете ноге Божјега човека, сав узбуђен и радостан оде к светом старцу пустињаку, свом духовном оцу, и исприча му све, славећи и благодарећи Бога што га удостоји да се на диван и чудесан начин помири са преминулим свештеником, молитвама тајног слуге Божјег Никите хартуларија, који толико угоди Богу усред народа и вреве.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФАНА, постника и исповедника

Свети Теофан би рођен од родитеља незнабожаца, и још у детињству поверова у Христа на чудесан начин. Још као врло мали, Теофан виде једно дете које умираше од хладноће, сажали се на њега, скиде са себе одело и одену њиме тог малишана. А када после тога дође дома, отац га упита: Чедо, где ти је одело? Оденуо сам Христа њиме, мудро одговори свето дете. А ко је то Христос? упита га отац, јер ми јелини обожавамо Меркура и Аполона.
Тада свети Теофан одрече се оца свог као незнабошца и безбошца. Стога се анђео Господњи јави, узе га и одведе на гору Диавис, и тамо га предаде једноме подвижнику, који већ седамдесет пет година беше провео у монашком подвижништву. Стари подвижник прими малишана и стаде га учити монашком подвижничком животу и светим књигама. Њих обојицу, и учитеља и ученика, храњаше анђео Божји. Кроз пет година старац подвижник отиде ка Господу, а ученик Теофан остаде проводећи исти подвижнички живот свога учитеља. И тако проведе у подвижништву педесет и осам година. Затим, добивши наређење од анђела Божјег, он изађе из пештере, седе на лава, и тако пропутова шездесет миља, проповедајући свуда веру Христову. Цареви Кар и Карин[9] наредише да светог Теофана ухвате и бију дадоше му сто удараца по лицу. Затим га стављаху на разне муке. Када мучитељи видеше како преподобни чини многа чудеса, и како велико мноштво људи долазе к њему и крштавају се од њега, они се постидеше и оставише га да води живот по својој вољи. Свети Теофан се врати у своју пештеру, и проживевши у њој још седамнаест година, отиде ка Господу када му беше седамдесет и пет година.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ ТРЕЋЕГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

Овај свети Сабор се састаде 431. године у Ефесу за време U цара Теодосија Млађег.[11] На Сабору беху 200 светих отаца. Сабор осуди Несторија, патријарха цариградског, због јеретичког учења о Господу Исусу и о Пресветој Ајеви Марији. Наиме: Несторије учаше да је Христос човек а не оваплоћени Бог, и да је Пресвета Богородица родила не Бога него човека Христа, и да је стога она Христородица а не Богородица. Осудивши Несторијево учење, свети оци утврдише еванђелско учење, да је Света Дева родила истинитог Бога и да је стога ваистину Богородица Осим тога свети оци потврдише одлуке Првог и Другог Васељенског Сабора, нарочито Символ Вере Никејо - Цариградски, заповедивши да нико не сме од овога Символа нити шта одузимати нити додавати.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХАРИТОНА

Овај свети мученик би посечен мачем за Господа Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА ВОЛОКОЛАМСКОГ

Свети Јосиф беше родом из околине града Волока Ламскога.[12] Прадед му беше литванског порекла, а родитељи му се зваху Јован и Марин.[13] Када му би седам година дадоше га да учи школу , и он врло брзо изучи Божанствено Писмо. И стаде он врло често одлазити у цркву. Са вршњацима својим није проводио време, него се свагда труђаше да угоди Богу. Увидевши пролазност овога света, он отиде у Боровск[14] у манастир преподобног Пафнутија,[15] који га постриже у иночки чин.[16] И све време он провођаше у посту и молитви, и постаде искусан подвижник, повињавајући се у свему своме духовном наставнику. После пак неког времена преподобни Јосиф узе к себи у манастир и свога оца по телу, замонаши га, и служаше му и двораше га до дана смрти његове. И мајка му такође постаде монахиња са именом Марија. Преподобни Јосиф проведе осамнаест година у покорности и послушању код светог Пафнутија. После пак смрти свог светог учитеља и наставника преподобни Јосиф постаде игуман његовог манастира, и управљаше њиме око две године. Потом се он са некима од братије повуче у шуму која окружаваше град Волок Ламски, и тамо сагради манастир и у њему подиже камену цркву у част Успенија Божје Матере.[17] Ту он сабра много братије и установи врло строго општежиће. Сви су имали подједнаку одећу и обућу. Сам пак преподобни одеваше се као просјак, тако да га нико није могао распознати као игумана. Ревносно се борио против јереси "јеврејствујућих",[18] и написао је књигу против ње Сем тога написао је и устав за свој манастир. За време глади његов је манастир прехранио многе сиромашке. И тако, добро се подвизавајући и угодивши Богу, он се престави 9 септембра 1515. године, у време великог кнеза Василија Јоановича, када му беше 75 година. Свето тело његово положише близу олтара саборне цркве у његовом манастиру. Московски сабор 1578. године прибројао га лику светих. (Житије му је написао Доситеј Толарков).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СТРАТОРА

Овај свети мученик би привезан за два кедра и рашчепљен надвоје, и тако пострада за Господа Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАКИМА

Основао Опочски Илијински манастир, у Псковској губернији; подвизавао се крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века. Свете мошти му почивају у цркви његовог манастира.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ирод, називан у историји Великим, син је Антипатра, цара Јудеј
ског; спочетка је управљао Галилејом, но при првом Римском императору Октавију Августу, у четрдесетој години пре Христа, Ирод доби титулу цара Јудејскога и управљаше целом Јудејом, која тада бејаше под Римском влашћу.
2. Цар Ликиније - сацар Константину Великом од 311. до 324. год.
3. Севастија - град у Јерменији.
4. Севастијски мученици пострадали 320. године. Спомен њихов празнује се 9. марта.
5. Свети Севиријан пострада 320. године, за време истог гоњења кад и Свети Четрдесет мученика Севастијских, само пола године касније.
6. Под Великом Црквом у Цариграду разуме се храм Свете Софије, највећи од свих ондашњих цркава цариградских. Због те цркве остало је до данашњега дана да се Цариградска Патријаршија назива Великом Црквом. Црква Свете Софије називала се Великом Црквом: прво због њене огромности, друго што је била престо патријараха, и треће што су је цареви називали мајком. Тако је у Трећој Новели својој Јустинијан назива "мајка царства нашег".
7. Хартуларијем се у грчкој цркви називао писмоводитељ.
8. Свети Никита живео у Цариграду у дванаестом веку.
9. Римски цар Кар царовао од 282. до 283, а Карин од 283. до 284. год.
10. Преподобни Теофан упокојио се 299. године.
11. Теодосије Млађи царовао од 408. до 450. године.
12. Садашњи град Волоколамск, среско место Московске губерније, у старини био врло простран, многољудан и богат.
13. Преподобни Јосиф пре монаштва звао се Иван Сањин, родио се 1439. или 1440. у селу Јазвишће - покровское код Волоколамска.
14. Боровск - град, сада среско место у Калушкој губернији, удаљен 80 врста од Москве, а толико и од Калуге. Назван тако због огромних борових шума које га окружују.
15. Преподобни Пафнутије Боровски преставио се 1478. године; спомен његов празнује се 1. маја.
16. То је било око 1460. године.
17. То је било око 1479. године. Тада је основан Јосифо-Волоцки општежићни манастир. Свети Јосиф је ово учинио зато што неки од братије у манастиру боровск нису хтели променити свој дотадашњи отшелнички устав и прећи на општежиће који је свети хтео да заведе.
18. Јерес "жидовстујушчих" поникла је у другој половини петнаестог века у Новгороду. Ту ју је ширио неки дошљак Јеврејин Схарија, одатле је пренета у Москву, где се стала успешно ширити. Најистакнутији и најнеуморнији борац против ове јереси био је преподобни Јосиф Волоколамски, написао је против ње дело звано просветитељ, у 16 књига, где он подробно побија све лажи ове јереси. Ова јерес одрицала је Боговаплоћење и Божанство Исуса Христа, одрицала је монаштво и духовну јерархију, свете тајне, поштовање светаца и светих икона, одрицала је и загробни живот. Сабор 1504. године предао је проклетсву ове јеретике, и прекратио даље ширење ове јереси. (Пре тога је био црквени сабор 1503. године који је расправљао о манастирским имањима ради чињења милостиње. У исто време је Нил Сорски заступао мишљење да манастири не треба да имају имања).