ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Евтихије. Један од мањих апостола, родом из Севастопоља. Ученик и подражатељ апостола Јована Богослова и Павла. И ако није убројан у 70 апостола, ипак се назива апостолом због тога што је био ученик великих апостола, и што је у служби јеванђелској показао праву апостолску ревност. Посвећен за епископа - мисионера св. Евтихије путовао је много, имајући ангела за сапутника. У тамници примао је хлеб небески од ангела. Када му је тело било стругано зумбом железном, текла је из њега крв са необично благоуханим миром. Бацан у огањ и пред зверове, и најзад посечен мачем у Севастопољу.

2. Св. муч. Татион. Пореклом из Мантинеје близу Клавдиопоља у Витинији. Страдао у време Диоклецијана. После великих мучења жив зарит у земљу, и тако предао Богу душу своју свету.

3. Св. муч. Сира. Сродница св. Марије Голиндухе (в. 12. јула). Персијанка, из града Хирхаселевкоса, ћерка великог жреца огњепоклоничког. Васпитана у незнабоштву девица Сира сазнаде о Христу од неких убогих жена хришћанки, и њено младо срце распали се љубављу према Господу. При некој својој болести, а док још не беше крштена, потражи она праха из цркве од свештеника хришћанског, но свештеник је као некрштену одби. Тада она са великом вером дотаче се одежде свештеникове и оздрави. То чудесно исцелење још је више утврди у вери Христовој. Но њен бездушни отац предаде је љутим истјазањима, при којима она примаше охрабрења и утехе од небеских виђења. Насилно удављена конопом и утопљена у воду 558 год. у време персијског цара Хозроја I, а у својој 18 години живота. И тако ова света девица сконча славно свој земаљски пут и пресели се у небеска ангелска насеља.

4. Преп. Арсеније Комељски. Родом из Москве, од рода великашког. Као младић примио монаштво у обитељи св. Сергија Радонежског. Као узорит монах би изабран за игумана, но он жуђаше за молитвеном самоћом, и удаљи се у Комељску шуму, где се до смрти подвизавао борећи се храбро са великим искушењима демонским. Упокојио се у Господу 1550 год.

5. Св. Георгије Лимниот (Језерски) Исповедник. Велики подвижник Олимпијски. Пострадао у старости од 95 година у време иконоборства, 716 год.



из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕВТИХИЈА

Свети Евтихије беше родом из града Севастопоља[1]. Чувши Еванђеље Христово, он остави своје родитеље и пријатеље и придружи се возљубљеном ученику Христовом, апостолу Јовану Богослову. Пратећи свуда светог апостола и подражавајући његов живот, свети Евтихије се научи од њега небеској мудрости, и поцрпе од њега, као од извора, благодат Божију. Напунивши се ревности апостолске, свети Евтихије јуначки искорењиваше заблуду идолопоклоничку. Исто тако сусревши светог апостола Павла, свети Евтихије следова њему као звезда сунцу и много се потруди с њим, проповедајући Еванђеље и јуначки подносећи све невоље. Зато се свети Евтихије сматра учеником обојице њих, и светог евангелиста Јована Богослова и светог апостола Павла.
Свети Евтихије је назван апостолом од мањих, иако се не налази у броју седамдесеторице апостола. А почаствован је називом апостола зато што се са најстаријим апостолима трудио у проповедању Еванђеља Христова, и што је од њих био посвећен за епископа ради служења речи и приношења бескрвне жртве, и што је прошао многе земље проповедајући Христа не само са њима него и сам. Уствари он није путовао сам, њему увек бејаше сапутник анђео Божји који му даваше снаге и унапред му казиваше све шта ће му се догодити. Овај апостол Христов свуда с трпљењем подношаше и тамничке окове и мучења, јуначки страдајући за Господа свога.
Једном када свети Евтихије беше дуго време морен глађу у тамници, њему би од Бога послан хлеб с неба, који му донесе невидљива рука. Овим хлебом он се толико окрепи, да ни за шта не сматраше муке на које га стављаху. Другом пак приликом, када он би наг обешен на мучилишту и струган зумбом, од чистог тела његовог истече крв са миомирисним миром и испуни ваздух дивним мирисом. А када потом свети апостол би бачен у распламтели огањ, изненада загрме с неба и паде велика киша са снегом, те угаси огањ, а светитељ остаде жив и неповређен од огња, славећи Бога. Затим свети Евтихије би предат зверовима да га поједу, али пред лицем његовим и зверови постадоше кротки као овце; а што је још чудесније: лав, пуштен на њега, проговори људским гласом, громко проповедајући величину Господа и Спаса нашега Исуса Христа, те запрепасти и престрави све који то гледаху. - Али, шта је ту чудновато? Онај који је у старини могао отворити уста Валамовој магарици да говори као човек,[2] зар није могао учинити да уста лавова проговоре на људски начин на изобличење и посрамљење незнабожаца а на прослављење свемогуће силе Своје? Један и исти Господ присуствовао је и чудодејствовао и овде и тамо
Што се тиче тога како је свети апостол Евтихије окончао свој подвиг, зна се да је свезан одведен из Ефеса у своју постојбину Севастопољ и онде скончао: света глава му би одсечена мачем,[3] коју Господ Исус увенча дивним венцем победе.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ СИРЕ

У време персијског цара Хозроја Старијег[4], у двадесет осмој години његовог царовања, појави се у Персији, као неки најчистији бисер у мору, света девојка Сира, која сијаше красотом вере хришћанске и прослави се великим страдалачким подвизима за Христа. Света Сира се роди у граду Хирхаселевкосу од родитеља незнабожаца. Отац јој беше идолски жрец, знаменит волхв; он дуго време бејаше судија и старешина друштва персијских волхвова и жречева; он одлично познаваше учење староставног архиволхва Зороастре[5], првог познаваоца астрологије[6] у Персији. Овај маг, отац свете девице Сире, силно ненавиђаше хришћане и веома страховаше да му кћер не упозна хришћанску веру и не створи познанство са хришћанским девојкама. Јер тада у Персији беше много хришћана, без обзира на то што су их угњетавали и гонили. Са тог разлога отац још као малу девојчицу даде Сиру после смрти њене матере у град Фарс, у коме цветаше наука мага чаробњаштво, некој својој сродници - жени чаробници, да је васпитава у њиховим незнабожачким обичајима.
Када девојчица поодрасте, она би обучена чаробњаштву и дата у погану жречевску службу, и беше посвећена да врши бесовима неке тајне жртве, које незнабошци називају "Јаст", и сматраху их за најчистија жртвоприношења.
Све ово говори се о девици Сири, да би се знало у каквом се она помрачењу и заблуди демонској налазила, и из какве је таме изишла на светлост истине и избегла ђаволске замке.
Када Сира достиже пунолетство и већ беше одлично изучила сву чаробњачку науку мага, и усрдно служаше поганим боговима персијским у чину жречице, по промислу Божјем она се упозна са неким сиромашним хришћанским женама и од њих први пут чу о Христу Господу, истинитом Богу. И стаде их усрдно распитивати о хришћанској вери, о њеним догматима, и о целокупном устројству и животу хришћанском. И све што чујаше од њих, она то процењиваше умом својим, упоређујући веру хришћанску са персијском, и виде да међу њима постоји велика разлика у свему. Јер све што сачињаваше персијску веру она поче сматрати лажним и одвратним, а што сачињаваше хришћанску веру - праведним и чистим. И она донесе у себи одлуку, да напусти персијеко незнабожје и приступи хришћанима. Желећи да се боље упозна са хришћанском побожношћу она поче тајно одлазити у хришћанску цркву, слушати црквено читање и појање и поуке, и пажљиво пратити стројно и побожно вршење црквених служби. Постепено она веома заволе хришћанску веру и целокупно устројство њено, и стаде опрезно подражавати живот хришћана пошћењем и умртвљавањем тела свога. Њој већ беше осамнаест година од рођења, и она је више од свега страховала да је не удаду, и на тај начин оптерете ум њен животним бригама. Због тога се није појављивала међу људима световним, нити се дружила са угледним и богатим девојкама персијским, него их се клонила, избегавајући њихово друштво и разговоре. Међутим са хришћанским девојкама и женама она се често тајно састајала и са њима разговарала о Христовом рођењу од Пречисте Дјеве, о свима Његовим чудесима, о Његовом добровољном страдању и смрти, о Његовом васкрсењу и вазнесењу са телом на небо, о будућем страшном суду, о награђивању праведника и о мукама грешника. Свему што је од хришћанских девојака слушала она је непоколебљиво веровала, све то у срцу исписивала, миљем душу натапала, и љубављу ка Христу Богу горела. Она се затварала у своју одају, читала хришћанске књиге, привикавала се на молитве и псалме, и молила се јединоме истинитоме хришћанскоме Богу, посипајући пепелом главу своју. Тако она проведе дуго време држећи тајно хришћанску веру, јер се бојала свога оца и осталих мага. Осим тога сматрала је да је довољно за спасење - тајно веровати у Христа, јер још није разумевала ону апостолску реч: Срцем се верује за правду, а устима исповеда за спасење (Рм. 10, 10).
Након доста дугог времена Сира паде у неку болест; али она не потражи лека у враџбинама, као што је то био обичај код незнабожаца, него се срцем својим обрати Господу. Болесна телом, она оде хришћанскоме храму и моли презвитера да јој да мало праха црквеног, верујући да ће од тог праха добити исцељење. Но презвитер је одби као незнабошкињу, рекавши: Какву заједницу имаш ти неверка са вернима, ти идолослужитељка са хришћанским храмом? - Но она се не наљути на то, свесна своје недостојности. Поћутавши мало, она се са вером дотаче свештеникове хаљине, као некада крвоточива жена хаљине Христове, и одмах се исцели од болести своје, и врати се кући својој здрава. Дивећи се свом таком брзом исцељењу, она говораше у себи: Када служитељи Христови имају такву силу, колико ли је тек сам Христос свемоћнији! - И силно жељаше да потпуно прими хришћанску веру, и размишљаше на који би начин добила свето крштење.
Завидљивац свему добром ђаво, приметивши у блаженој девојци Сири зачетке свете вере, одлучи да је омете у томе. Стога јој се јави ноћу с гњевом и стаде је грдити што је напустила отачке обичаје, и у болести тражила помоћи од хришћана, и дотакла се хаљине хришћанског свештеника. Блажена девица, схвативши да је то ђаволски привид, осени себе крсним знаком, као што беше научила од хришћана, клече на земљу и стаде читати деведесети псалам Давидов: "Који живи у заклону Вишњега, у сенци Свемогућега почива"..., и остале стихове до краја. Ђаво се изгуби за кратко време, али се поново јави девици пошто она заврши псалам, и опет јој с гњевом рече што и пре. Девица поново преклони колена пред Богом небеским и стаде читати исти псалам. Ђаво се опет изгуби на кратко време, па се поново врати и дрзну се рећи девици: Ја сам Бог који живи на висинама, под чијом се заштитом сви налазе; и ти треба да прибегнеш к мени а не ка хришћанима који те обмањују. - Сира по трећи пут преклони колена на молитву, усрдно се помоли Христу Богу да јој открије истину и одагна од ње сваку прелест. И тог часа силом Божјом би одагнан од ње кушач, но у њеном уму као траг ђаволске прелести остаде нека сумња. Али схвативши одмах да је та сумња по дејству ђавола, Сира се топлим срцем обрати Богу, кајући се са сузама и исповедајући своју немоћ.
Идуће ноћи света Сира би утешена од Бога виђењем у сну, које јој предсказиваше мучеништво. Виђење беше овакво: Изгледало јој је да она стоји на неком веома високом месту, изнад свештеника, и држи у својим рукама свети путир, пун Христове крви; овај путир она показиваше народу, при чему два ђакона, стојећи јој с једне и с друге стране кађаху.
Ово виђење означавало је да светитељка има испити чашу страдања за Христа на очи народа који ће то посматрати; веома високо место на коме је она стајала, означавало је високу част мучеништва која превазилази све чинове светих; а кађење је било знак, да ће њено страдање бити благопријатно Богу као жртва и кад, и да ће се тим страдањем умирисати сва Црква Христова.
После овог виђења света Сира поче проводити врло строг подвижнички живот о Богу. Ускоро браћа и сродници њени познаше да је она пришла хришћанској вери, јер видеше да се телом изменила и да јој је лице бледо од уздржања и поста, готово ни с ким не разговара, него се затвара у своју собу и проводи време у ћутању, и престала је приносити боговима жртве и присуствовати уобичајеним службама. Видећи то, они се веома ожалостише и молише маћеху да усаветује девицу да престане са таквим животом и не напушта служење отачким боговима, да не би осрамотила род њихов и навукла гњев царев на сав дом њихов.
Маћеха, потајно подучавана оним који у старини у обличју змије превари Еву у рају, приступи насамо блаженој девици Сири, па јој стаде радосна и весела лица причати о себи како је и она сама исте, хришћанске вере, али је тобож тајно држи и служи Христу. И саветоваше Сири да тајно не одступа од Христа, али да јавно врши уобичајену службу жречице идолима, да би сви, видећи је где служи боговима, престали мислити да је она хришћанка. - Радећи тако, говораше саблазнитељка, ти и Христа нећеш разгњевити, јер ће бити задовољан што Му тајно служиш, а и оца и браћу своју нећеш раздражити и, избећи ћеш љуте муке, које ти неминовно предстоје ако не послушаш мој савет. Помисли, како ћеш ти, млада девојка, немоћна телом, поднети батине, ране, кидање тела, печење на огњу, и остале муке? И бојати се треба да се ти, изнемогавши у мукама, и против своје воље јавно не одречеш Христа. А то би ти био већи и неопростиви грех. Стога ти је боље да тајно служиш Христу, а у јавности се претварати као да служиш боговима. И то ти се неће уписати у грех.
То и много друго слично томе говорећи девици Сири сваки дан, маћеха приволе срце њено на свој савет: јер зли разговори кваре добре обичаје, каже Свето Писмо (1 Кор. 15, 33). Али Господ не допусти да слушкиња Његова потоне у тој обмани као у некој бездни, него је поново поткрепи новим откривењима. Јер пошто минуше четири месеца и наста Велики Пост, Света Четрдесетница, девица Сира одлучи да је проведе у тајном пошћењу и подвижничким трудовима. И када се стаде постити, она у саном виђењу виде браћу своју утонуле у гној и муљ, и оца свог где лежи на неком гадном одру; а на другој страни она угледа дворац и одар висок и диван, који је сијао чудесном светлошћу; виде такође и мноштво светлих лица која је призиваху у тај дворац.
После тог виђења пробудивши се из сна она рано изјутра похита у хришћански храм, и дошавши к епископу Јовану исприча му подробно све о себи, како се исцели од болести своје додиром свештеничке хаљине и каква јој виђења беху од Господа, и мољаше епископа да је удостоји светог крштења. Епископ, чувши све што му Сира исприча, обрадова се духом због ње, јер виде да је Бог призива к спасењу. Али, узевши у обзир тадашње сурово време, он је не удостоји крштења, пошто је знао да је она високог рода, да јој је отац врло моћан, и да сви волсви на најотворенији начин мрзе хришћане. Он се бојао да крштењем ове девојке не разјари незнабошце, те да они не наговоре цара да дигне гоњење на Цркву Христову и они као крвожедни вуци распуде духовне овце Христове. Осим тога епископ се донекле бојао и за девојку, да се она, уплашивши се родитељског гњева и мучења, не одрекне Христа, и на тај начин буде осрамоћена благодат светог крштења. Зато епископ саветова Сири да најпре исповеди Христа пред својим оцем, браћом, рођацима и свима домаћима, па ако узмогне поднети страдања што је снађу од њих, онда би могла и до краја остати непоколебљива у исповедању имена Христова; и тада ће она бити удостојена светог крштења. Пошто даде Сири такав савет, епископ је отпусти с миром.
Девица Сира отиде од епископа веома тужна, јер не доби оно што је желела; и узруја се умом, јер се налажаше између љубави и страха: горећи љубављу према Христу и бојећи се мука. И заћута од страха.
Након неког времена блажена Сира имаде опет виђење у сну: виде анђела Божија који држаше у рукама гвозден штап, и удари је њиме говорећи: Где је твоје обећање, којим си обећала да верно служиш истинитоме Богу Христу и да за име Његово чврсто стојиш противу незнабожаца.
Пробудивши се из сна и тог виђења, Сиру обузе велики страх. А кад свану, маћеха је позва к себи, и нареди јој да као жречица принесе уобичајену јутарњу жртву боговима. А Сира, горећи већ ревношћу за Христа Бога, одлучи да јавно исповеди име Христово и да се пред свима одрекне чаробњаштва и идолослужења. Ипак у том тренутку она претворно послуша своју маћеху, узе жречевске справе за идолослужење по чину ђаволском, сагласно предању од Зороастре, и приђе к жртвенику. Но у то време она угледа себе обасјану неком божанском светлошћу; и укрепивши се у срцу свом, и одагнавши страх из душе своје, она пред очима свију разби те жречевске справе, пљуну на огањ који Персијанци сматрају божанством, растури га, претури жртвеник и громогласно узвикну: Хришћанка сам! Одричем се идола и свих поганих чаробњачких дела демонских! пљујем на лажне богове и на незнабожачке жртвенике, а верујем у јединог истинитог Бога хришћанског и идем ка храму хришћанском.
Чувши ово, браћа са маћехом и свима осталим укућанима ухватише Сиру, задржаше је и затворише у собу, да не би изашла; усто поставише и стражу, а отац се у то време не деси код куће. Међутим блажена девица стаде их молити да пошљу по њеног оца и позову га, да и пред њим исповеди име Христово, макар је он и на муке предао; јер она више није хтела да крије своју веру у Христа, него жељаше да је јавно покаже, не плашећи се никаквих мука.
Међутим у то време к блаженој Сири се стекоше њени сродници и познаници, и са сузама је саветоваху да се окани таквог подухвата, и да не ожалошћује оца и браћу, да не срамоти свој род, и да добровољно не предаје себе на љуте муке. Али она не хте ни да слуша њихове лукаве савете.
Када дође отац и угледа волшебни огањ њихов, који они сматраху за бога, растурен од стране његове кћери, претурен жртвеник, поломљене жречевске справе волшебне; и када чу кћер Сиру где громогласно слави име Христово, он се страховито разјари, па дохвати Сиру и бијаше је рукама својим без милости све док не малакса од умора. Затим је стаде са сузама саветовати и миловати, говорећи јој благо и с љубављу. Али ни најмање не успе. Потом је отац стављаше на многе муке, у окове окиваше, у мрачном месту затвараше, глађу и жеђу мораше, и многе убоје задаваше; понекад је сам, или преко рођака својих, благо мољаше да се обрати к отачким боговима и жречевској служби; али слушкиња Христова остајаше тврда као дијамант и непоколебљиви стуб у исповедању пресветог имена Господа Исуса Христа.
Када се Сирин отац убеди да се она вољом својом неизменљиво утврдила у хришћанској вери и да је немогуће одвратити је ма на који начин од хришћанства, он оде и обавести о свему Мавиптиса, који беше кнез старешина мага, волхвова, жречева. Мавиптис сазва све жречеве и волхве из суседних градова, заседе заједно с њима код храма њиховог бога огња и нареди да девицу Христову доведу пред њихов суд. Слеже се тамо и много народа, у коме и много хришћана, који дођоше да виде подвиг девице Сире, јер свима већ беше познато да се она обратила Хриету и да је много пострадала од свога оца. И стаде Мавиптис испитивати девицу због чега се она одрекла отачких богова и отачких предања, и примила другу веру. Девица на то одговори: Ниједан човек који има здрав разум неће се уподобити неразумним животињама које иду за онима што су их родили незнано куда, него иде путем који он нађе за најбољи; ниједан разуман човек неће поћи за оцима и праоцима својим, који га у заблуди својој вуку у погибао. Стога и ја, видећи да је хришћанска вера боља од отачког незнабожја, изабрах боље и одбацих горе.
Мавиптис с гњевом рече: Многе те муке очекују, девојко, ако нас не послушаш. - Сира, метнувши себи руку на врат, са великом слободом рече: Одсеци ми главу, то је у твојој власти; ово ти говорим једном за свагда. - Мавиптис је после тога питаше много пута, али му она више не одговараше, него читаше себи псалме Давидове које незнабошци не разумеваху. Најзад Мавиптис упита оне око њега: Шта она говори? - Али нико не знађаше шта она говори. Само један од присутних незнабожаца рече: Она чита хришћанске молитве.
Мавиптис одмах посла те позваше епископа хришћанског, да сазна од њега да ли девојка говори хришћанске речи. Епископ дође са страхом, бојећи се власти волхвова. Мученица погледа на њега, па видећи да се уплашио викну к њему говорећи: Не бој се, оче, већ се сети шта Свето Писмо каже: Говорах о откривењима Твојим пред царевима, и не стиђах се (Пс. 118, 46). И још: Не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити (Мт. 10, 28).
Када епископ би упитан односно речи, говорених девицом, он потврди да су то заиста речи хршићанске. Разгневивши се на девицу, Мавиптис нареди да је бију по устима. После тога он је стаде обасипати ласкама, па јој потом прећаше мукама. Али све без успеха. И њега беше стид од хришћана који ту беху присутни и посматраху све. Онда Мавиптис нареди да за неко време девицу чувају у кући њенога оца, не желећи да брзо обавештава о девојци цара, да не би обешчестио чесни род њен. При томе Мавиптис даде савет Сирином оцу, да се постара да кћер своју више ласкама него претњама одврати од хришћанства.
И врати се мученица кући, радујући се и славећи Бога што се удостоји страдати за име Христово пред кнезом, судијама и целим народом. И док мученица беше држана у кући оца свога, Господ новим откривењима утешаваше и укрепљаваше слушкињу Своју, јер јој се често јављаху анђели и учаху је како ће одговарати пред незнабожним судијама. Некада јој се јављаше Мојсије, Илија, апостол Петар, и други светитељи. Међутим отац њен веома се стараше да је на све могуће начине одврати од Христа, али не узможе ни најмање поколебати њену непоколебљиву одлучност, па зато поново обавести о томе Мавиптиса и сав скуп волхвова.
У то време случајно допутова у тај град неки великаш, члан врховног царског савета, по имену Дар. Оба ова властодршца, Дар и Мавиптис, беху заједно и саслушаше оца који се жалио на своју кћер, и оптуживао хришћане како су се тобож сабрали против њега и хтели да га камењем убију. Велможа Дар посла к девици Сири неколико угледних људи да је питају, зашто је оставила волхвовску мудрост и жречевство и пришла хришћанској вери. При томе Дар нареди посланицима да девицу саветују благим речима, обећавајући јој царске дарове; а ако их не послуша, онда да јој саопште да је очекују љуте муке.
Када посланици дођоше к девици Сири и стадоше је распитивати, говорећи с њом благо и љупко, блажена девица одговори: Ја сам сама хтела да идем к ономе који вас посла, да му говорим о својој вери у Христа, али пошто сте ви дошли к мени, онда чујте речи моје: ја сам примила хришћанску веру зато што сам увидела да је права и истинита, пошто она признаје као Творца свега јединог Бога, свемоћног и бесмртног; чародејство пак ваше и служење идолима омрзла сам зато што ви признајете многе богове, али су они бездахни и немоћни. Реците ономе који вас је послао: пази да не изневериш своје обећање којим си ми обећао љуте муке, него ме стварно стави на муке, јер сам готова страдати и умрети за Христа, Бога мог.
Чувши овакав одговор девице Сире, велможа Дар се испуни гњева и нареди да девицу узму из очева дома, преведу у народну тамницу, и тамо оковану у ланце по рукама и ногама затворе у тесну и мрачну ћелију, и да јој не дају ни хлеба ни воде. И проведе света мученица три дана и три ноћи, не будући у стању помаћи се, једно због тешких гвоздених верига, а друго због тескобности ћелије.
Након три дана незнабошци изведоше свету мученицу из тамнице и упиташе је, да ли јој је доста казне и не жели ли да се обрати к отачким боговима и законима. Али она остаде непоколебљива у вери Христовој. Тада је незнабошци осудише, да је баце у неку дубоку јаму, мрачну, тињаву и смрдљиву, оковавши је претходно у тешке железне окове. И када мученицу метнуше у окове, и жељаху да окове клинцима закују, клинци не могаху никако ући у начињене рупе, иако се многи ковачи труђаху око тога. Тада мученица осени крсним знаком клинце и окове, и одмах се клинци добро укуцаше. Но непријатељи Христови, ослепљени злобом, не разумеше чудесну силу светога крста и свирепо оковаше свету мученицу савивши јој главу к ногама, па је тако бацише у јаму.
Међутим Господ Христос који не оставља оне који Га љубе, одмах посла утеху слушкињи Својој у тој јами: јер небеска светлост обасја је тамо, железни окови се раздрешише сами и спадоше с ње, смрад се претвори у миомир, и мученица беше у јами као у палати, радујући се и славећи Бога. Хришћани пак који бејаху у том граду, сабравши се са својим епископом у цркву, са сузама се мољаху Богу за мученицу Сиру да је укрепи храбро довршити подвиг свој. И проведе мученица у том рову петнаест дана, и нико не очекиваше да ће она остати тамо жива од великог смрада и глади, и од тежине окова што беху на њој. Међутим у то време завлада суша од дугог безкишја, и у народу се говораше да то гњев Божји кажњава све сушом и глађу због невино уморене девице Сире. И ропташе народ на жречеве и маге. Но након петнаест дана нечестиве судије дознадоше да је девица Сира жива у јами и да се раздрешила окова. То их веома запрепасти; и наредише да је преведу оданде опет у народну тамницу. И тек што мученица би изведена из јаме, тог часа проли се с неба силна киша на земљу, и обилно напоји земљу; и говораху у народу да Бог посла кишу земљи што је девица Сира изведена из јаме.
Господ даде слушкињи Својој Сири и дар чудотворства: да исцељује болести и да изгони ђаволе. И к светој мученици када бејаше у тамници долажаху многи ради исцељења; и добијаху исцељења од болести својих који год се само дотицаху хаљине њене или окова њених; а ђаволи не подношаху ни приближење к њој.
Након неког времена настаде празник, установљен у част светих мученика који раније пострадаше у Персији. Овај се празник славио једанпут годишње у цркви која се налажаше изван града. Света мученица Сира узажеле да буде тамо на свеноћном богослужењу. Тада неки богољубиви хришћанин даде стражарима злато и прими се јемства за мученицу, да је те ноћи пусте из тамнице, обећавајући им да ће је пред зору опет довести у тамницу. Пуштена из тамнице, света мученица се преобуче да је не би познали, оде у цркву, стаде у углу притвора и слушаше црквену службу. У том празничном скупу беше и нека бесомучна жена. Чим се ова жена приближи к светој девици, Сири, ђаво што беше у њој одмах повика громко да је мученица Сира дошла у цркву и изгони га. И када људи који се налажаху тамо стадоше тражити свету мученицу по цркви, она се одмах уклони оданде и оде у тамницу. - Тако се дакле ђаволи бојаху ње, да јој се нису могли ни приближити.
Једне пак од наредних ноћи света девица Сира би поново пуштена из тамнице, пошто стражари добише јемство и награду, те она отиде к епископу и доби од њега крштење у цркви која се налажаше у граду.
После тога Мавиптис, и остали с њим судије и жреци, договорише се да мученицу Сиру пошљу к цару, пошто је ни на који начин не могаху одвратити од хришћанске вере. Упућујући мученицу цару, судије јој по обичају ставише печат о врату, да не би нека друга жена уместо Сире била предата тамо; а печат тај беше такав, да га је немогуће било скинути с врата сем заједно са главом. Узевши мученицу војници је одведоше у град Алиак, јер у то време цар беше тамо, и предадоше је градоначелнику заједно са писменим извештајем о њеној кривици и о томе каквог је рода и каква је мучења поднела. Граданачелник најпре благо саветоваше мученицу, затим јој стаде претити мукама, да би је вратио ранијој вери и животу. Но увидевши да га она не слуша, он јој свуче хаљине, обуче јој неке прње, па је предаде под стражу Јеврејима, знајући да су Јевреји велики непријатељи хришћана.
Узевши мученицу оковану у ланце, Јевреји је затворише у мрачну одају, а све што јој даваху од хране беше по једно врло мало парче јечменог хлеба, тек да не би умрла од глади. При томе они је сваки дан грђаху, гадно је ружећи и Христа хулећи, и говораху: Где је оно што се прича о теби, да сами окови спадају с тебе, са твога врата и са твојих руку и ногу? Да видимо ми сада како ћеш се спасти! - Но једнога дана када Јевреји тако исмеваху мученицу она, подигавши очи к небу, уздахну и у дубини срца свог помоли се Господу, и тог часа пред очима Јевреја спадоше окови и с врата, и с руку, и с ногу њених, и Јевреји се веома зачудише.
Света мученица проведе код Јевреја једанаест дана, па градоначелник нареди да је доведу к њему. Али нашавши да је она и надаље непоколебљива у својој вери, он је посла к архиволхву који се налазио уз цара, доставивши му о њој све што је знао. Извевши мученицу преда се, архиволхв је упита: Зашто си одбацила нашу веру, коју цареви и кнезови чесно држе, која је распрострањена свуда, која поседује све, која обогаћује оне који је чувају, а пришла си хришћанима, људима нечасним, бедним и од свих презреним и мрженим? - Светитељка одговори неустрашиво: Где су сада венци ваших помрлих царева? где слава кнезова? Гле, све је то пропало! и цареви и кнезови као трава цветаше кратко време, па увенуше и у вечну смрт утонуше, јер Бога истинога, Творца свега не познаше, и Господару живота и смрти се не поклонише, него твар поштоваху као бога, клањајући се огњу, води, сунцу, месецу и звездама. А хришћани због страдања која трпе од вас у овом животу, добиће живот вечни; и због привременог срамоћења - наследиће вечну славу.
Архиволхв се разјари и стаде је подробно испитивати где је раније била. И дознавши какве је окове и муке поднела, и како је била на чувању код Јевреја, он нареди да је поново даду Јеврејима на затворско чување, заповедивши да будно мотре да нико од хришћана не долази к њој. Јевреји узеше мученицу и нечовечно мучише слушкињу Христову, стављајући је у току три дана на разне љуте муке. А када један великаш царски, који беше од цара постављен за надзорника над свима тамницама и сужњима, сазнаде за мученицу, он је узе од Јевреја и смести у своју тамницу. А он то уради ради добитка, пошто у хришћана беше обичај да златом и сребром купују од тамничких стражара дозволу да могу посећивати у тамници сужње који страдаху за Христа. И када се мученица налажаше у тамници овога великаша, неки хришћани купише дозволу за улазак у тамницу и посетише свету мученицу. И видевши је чврсто оковану у ланце и где лежи на голој земљи, они јој донесоше и наместише постељу, да јој макар мало олакшају толике муке. Међутим један од тамничких стражара приђе к мученици, збаци је с постеље и веома је повреди, јер јој се ланци зарише у месо. И тог часа се ланци сами раздрешише и спадоше с мученице, чему се сви присутни веома удивише.
У те дане цар крену из тога града у други град, звани Ресанкусадон; са њим пођоше и све велможе персијске, и архиволхв. За њима вођаху и свету мученицу Сиру оковану, и остале сужње. Целим тим путем света мученица се мољаше Господу, појући псалме Давидове. Војници који је вођаху, много пута јој наређиваху да умукне, па јој због тога и најтеже окове стављаху; али она не престајаше певати и благодарити Бога. А када стигоше на место звано Карс, архиволхв са осталим судијама изведе свету мученицу на истјазање и рече јој: Ти си од нас имала доста времена за размишљање; кажи нам шта си изабрала: или ћеш се вратити првобитном служењу боговима и остати жива, или желиш умрети у хришћанству. - Светитељка одговори: Шта имам више да бирам сем онога што сам једном изабрала? Та много пута сам изјављивала: хришћанка сам, слушкиња сам Господа мога Исуса Христа; Њега љубим, Њему служим, за Њега и умрети желим. - Архимаг рече на то: Кажи нам речи жречевске мудрости, којима си се ти најпре научила. - Света мученица стаде громоглаоно изговарати молитвене речи к Богу из псалама Давидових.
Силно разгневљен тиме архимаг нареди да на мученици раздеру хаљине и да је нагу изведу на испитивање. Кад то би учињено, он је упита: Зар те сада није стид? - Светитељка одговори: Ради чега да ме је стид? Нисам разбојница, нисам блудница, нити сам неко друго зло учинила. Ма да ме и лишисте спољашње одеће, но ја имам одећу пресветлу, нетрулежну, вечну на небу, коју ми уготови Господ мој, ради кога сам и обнажена сада.
Док света мученица тако говораше, кнез земље Хузаинске који сеђаше са архимагом рече: Она је бесомучна. - Мученица одговори: Нисам ја бесомучна, него си ти бесомучан, јер служиш бесима. Ако желиш, ја ћу ти осенити чело крсним знаком, и из тебе ће изићи бес, и просветиће се душевне очи твоје, те ћеш познати истину.
Тада сви што беху тамо повикаше, говорећи: Она заслужује смрт, јер и богове хули, и цара понижава, и кнезове исмева. - И осудише мученицу на смрт, и поново јој ставише печат на врат, да не би неким лукавством нека друга жена била умртвљена место ње. И већ хтедоше да је истога дана изведу на погубљење, али неке судије предложише да се њено погубљење одложи за неко време, говорећи да је не треба убијати на том месту, пошто беше много хришћана, те би они могли изазвати метеж и неред због њеног погубљења. Са тог разлога одложише погубљење мученице Христове, и судије је опет предадоше ономе великашу, надзорнику над тамницама. Он узе мученицу, окова је, и чуваше је са осталим сужњима.
После тога цар отпутова одатле у град Ветармаис, и ту се задржа неко време. Стога тамо би одведена и света мученица, и посађена у тамницу. У тамници се мученица тешко разболе, и чекаше смрт. Но она се са сузама помоли Господу, да не умре на такав начин, и тако буде лишена мученичког венца, него да је удостоји скончати усред мучења. И Господ услиши молитву слушкиње Своје и дарова јој здравље.
Потом један од тамничких стражара, подстакнут ђаволом на телесни грех, моли свога старешину за дозволу да изврши блуд над мученицом, светом девицом Сиром. Старешина му дозволи и он приступи к невести Христовој, горећи нечистом похотом. Али Господ, чувајући слушкињу Своју, невидљиво порази томе похотљивцу очи, уши и језик, те он постаде слеп, глув и нем, и павши ничице на земљу он стаде пуштати неке страшне крике. А старешина тамничких стражара видећи све то, уместо да се уплаши, позна силу Божију и казни стражара за дрскост, сам намисли да изврши то безакоње, распаљен похотом према светој девици. Света девица му рече: Ја сам заручена Небесноме Цару и Он неће допустити да девственица и невеста Његова буде оскврњена. - Међутим старешина не обрађаше пажњу на речи њене. И када хтеде да јој се бестидно приближи, тог часа порази га анђео Божји, и он паде на земљу као мртав. Слуге његове дођоше и одвукоше га одатле; и он једва дође к себи, и то не брзо. Али и после такве казне Божје слуга Сатанин остаде непоправљив. Бесан од јарости он одлучи да мученицу погуби одмах, јер њему беше наређено да мученицу преда каквој хоће смрти. И он је не хте погубити мачем, него намисли да је удави ужетом. Зато он дозва ковача да са мученице скине окове. Но света девица рече томе старешини тамничком: Овде није потребан ковач. - Рекавши то, она сама скину окове са врата, руку и ногу својих. И сви се дивљаху који то посматраху, али ипак силу Божју не познаше. Старешина нареди да поново вежу мученици руке, да се не би бранила рукама када је буду давили. Међутим мученица му поново рече: Мани бесмислене предлоге своје, јер ја тако радо по сопственој вољи својој предајем себе на смрт за Бога мог, да руком ни мрднути нећу.
Тада незнабошци метнуше мученици омчу на врат и почеше је затезати, и када мученица већ беше на издисају, они мало попустише омчу и рекоше јој: Ако се одрекнеш хришћанске вере, оставићемо те у животу. - Но мученица им одговори: Свршавајте што вам је заповеђено. - Они је онда поново почеше давити; и када она беше у ропцу, они поново попустише омчу и упиташе је: Хоћеш ли се одрећи Христа, да би остала жива? - А она, жељна смрти за Христа, поново им налагаше да изврше оно што им је наређено. Тада мучитељи затегоше омчу са обе стране, док не умртвише свету мученицу.
Тако света мученица девица Сира сконча пострадавши за Христа, Господа свог. Чесно пак тело њено мучитељи не хтедоше да погребу, него решише да га даду псима да га поједу. Стога они однеше тело њено из тамнице у кућу, сабраше тамо мноштво паса, па затворивши врата бацише псима тело мученице. Али га пси не додирнуше. Тада незнабошци ноћу избацише из куће тело мученице. Хришћани пак тога града, дознавши за страдалничку кончину свете мученице, будно мотраху шта ће мучитељи урадити са чесним телом њеним. И када га они избацише, хришћани га узеше и чесно погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.[7]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТАТИОНА (ТАТИЈАН)

Овај свети мученик беше родом из Мантинеје близу Клавдиопоља у Витинији. Ухваћен од иезнабожаца због вере у Христа, он би доведен у град Клавдиопољ пред управитеља града Урбана. При испитивању он изјави да је хришћанин, због чега би посађен у тамницу. При поновном испитивању он се показа непоколебљив у вери Христовој. Зато га најпре тукоше моткама, па му затим стругаше тело гвозденим ноктима. После тога га повалише на земљу и вукоше по граду, и кад га довукоше до градске капије свети мученик се прекрсти и чу свише божански глас који му јављаше радосну вест: да га очекују блага уготовљена на небу. И тако предаде душу своју у руке Богу,[8] од кога доби венац победе.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ЛИМНИОТА, ИСПОВЕДНИКА

Блажени Георгије, заволевши из ране младости усамљенички живот, повуче се у гору Олимп. Тамо многе подвиге сатвори. А када цар иконоборац Лав III Исавријанац[9] стаде уништавати свете иконе и спаљивати свете мошти, преподобни Георгије неустрашиво исповеди Православље: он изобличи насилникову непобожност и безбожност и објави истиниту веру и молитвено поштовање светих икона. Због тога би стављен на многе страшне муке, и то у дубокој старости, пошто му тада беше деведесет пет година. Напослетку му одсекоше нос и жегоше чесну главу. Све те муке он јуначки поднесе. И благодарећи Богу и молећи Му се, он предаде душу своју у руке Божје.

СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ ДИОНИСИЈА, архиепископа Егинског

Овај свети отац Дионисије прославља се 17 децембра, где се и говори опширније о његовом богоугодном животу. На данашњи дан слави се пренос његових светих и нетљених моштију са острва Строфадон на његово родно острво Засинт (у Јонском мору) године 1716.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА КОМЕЉСКОГ

Преподобни Арсеније бејаше родом из Москве, од рода великашког. Као младић примио монаштво у обитељи светог Сергија Радонежског. Као узорит монах би изабран за игумана, но он жуђаше за молитвеном самоћом, и удаљи се у Комељску шуму, где се до смрти подвизавао борећи се храбро са великим искушењима демонским. Упокојио се у Господу 1550 године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Са именом Севастопољ (или Севастија) постојало је неколико градова у старини; о коме је Севастопољу овде реч, не зна се.
2. Мојс. 22, 28-30.
3. Свети Евтихије пострадао крајем првог или почетком другог века.
4. То је Хозрој I Ануширван, царовао је од 531 до 579 године.
5. Зароастра - персијски мудрац, маг; живео на 1000 година пре Христа; основао веру на врло сложеном учењу о два основна начела и силе: силе добра и зла, које су непомирљиве међу собом и самосталне, оличене једна у богу добра и друга у богу зла.
6. Астрологија - наука о звездама, и гатања по звездама.
7. Света мученица Сира пострадала 558 године.
8. Пострадао у време Диоклецијана, 305 године.
9. Царовао од 717 до 741 године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридксог и Жичког

1. Св. муч. Луп. Овај свети муж беше слуга у св. Димитрија, војводе Солунског. Када св. Димитрије би посечен од цара Максимијана, Луп умочи у крв мученикову скут своје хаљине и прстен свој. Том хаљином и прстеном чињаше Луп многа чудеса у Солуну исцељујући људе од сваке муке и недуга. То сазнаде цар Максимијан, који се тада још бављаше у Солуну, па заповеди, да се Луп мучи и убије. Но војници који потргоше оружје на Лупа, окретоше исто један против другог и љуто се израњавише. Како Луп још не беше крштен, ма да беше хришћанин, то се он мољаше Богу, да Бог некако устроји његово крштење пре смрти. Утом се изненадно проли вода из облака на светог мученика, и тако он прими крштење свише. После великих мука би посечен и пресели се у царство небеско.

2. Свешт. муч. Потин еп. Лионски. Из Мале Азије послан св. Поликарпом у Галију на проповед. Постао први епископ Лионски, и превео много незнабожаца у Хришћанство. За време гоњења хришћана 177 год. и Потин би изведен на суд; управо донет на рукама, јер беше стар 90 година. „Ко је Бог хришћански?" упита га проконсул. „Узнаћеш, ако се удостојиш тога", одговори му старац Потин. Незнабошци навалише нањега са штаповима и камењем, и тукоше га без милости. Бачен у тамницу св. Потин сконча од убоја после 2 дана, и пресели се у царство небеско.

3. Свешт. муч. Иринеј еп. Лионски. У младости био ученик св. Поликарпа, ученика апостолског, који га посла у Галију на проповед. После мученичке смрти св. Потина би Иринеј постављен за епископа. У својим многобројним списима Иринеј је час излагао веру православну час је опет бранио од јеретика. Пострадао за Христа у време цара Севера 202 год. са многим хиљадама хришћана (19.000).

4. Св. Виктор. Пострадао у Марсељу у III столећу. После љутих мука, бачен у тамницу, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао.

5. Св. Албан. Племић енглески. Скрио у своме дому хришћанског свештеника у време гоњења, и од овога поучен био вери Христовој. Тада он даде своје одело свештенику, а он се обуче као свештеник и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт он и свога џелата приволи вери Христовој.



из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИРИНЕЈА, епископа Лионског

Свети Иринеј, епископ Лионски, спада у најзнаменитије оце и учитеље Цркве. Живео је и подвизавао се у другом веку, посветивши сав свој живот борби са гностицизмом[1]. Његов значај за хришћанску Цркву другога века може се сравнити са значајем светог Атанасија Великог[2] за хришћанску Цркву четвртога века. И један и други јављају се у своме животу и раду првенствено као заштитници чистог, неповређеног црквеног учења против лажних јеретичких учења свога времена: свети Иринеј - против гностицизма, свети Атанасије - против аријанизма.[3]
Свети Иринеј се родио у граду Смирни, у Малој Азији; од ране младости одао се темељном изучавању јелинске мудрости, и постао одличан зналац грчке поезије, философије и осталих јелинских наука. Ипак световно знање није занело младог Иринеја. Чувши за духовну мудрост, мудрост хришћанску, и почевши се упознавати с њом, он се одушеви њоме и зажеле да је свим срцем усвоји, јер осећаше спасоносност и неизмерну важност њену.
Истинама хришћанске вере млади Иринеј се најпре учио од светог Поликарпа, епископа смирнског. Свети Поликарп беше ученик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова, који га и постави за епископа града Смирне. Као епископ он се много потруди за Цркву Христову, јер се старао не само о својој смирнској пастви, него је писао посланице и суседним црквама. По сведочанству блаженог Јеронима[4], Поликарп је био "вођ целе Азије у хришћанству".
Ученик тако светог и богомудрог учитеља, Иринеј заволе душекорисно учење хришћанско више од сваке световне науке. Поставши ученик Поликарпа, свети Иринеј као да постаде ученик самога Господа Христа, јер свесрдно усвајаше умом својим истине хришћанске вере и сав се предаде на службу Богу. Пошто је свети Поликарп био ученик светог апостола и евангелиста Јована Богослова, то је предавао светоме Иринеју све оно што је сам слушао од очевидаца и слугу Христових - светих апостола.
Због свога врлинског живота и смирене Еванђелске учености свети Иринеј би рукоположен од светог Поликарпа за презвитера и послан у Галију да проповеда реч Божију. У то време у Лиону беше епископом свети Потин, који касније своју проповед Еванђеља запечати мучеништвом за Христа. Стигавши у Лион, свети Иринеј се стаде усрдно трудити, помажући светом Потину у његовим архипастирским пословима. Након неког времена у Лиону настаде жестоко гоњење на хришћане, и свети Иринеј се показао као храбар заштитник хришћана и тврд стуб Цркве. Из Лиона свети Иринеј би послан од стране епископа Потина у Рим, да однесе посланицу исповедника епископу Елевтерију.
По повратку из Рима свети Иринеј ступи на архијерејски престо светога Потина, пошто овај мученички пострада.[5] Као архијереј, свети Иринеј мудро руковођаше своју лионску паству у тешким временима, јер многе невоље нападаху Цркву Христову: незнабожни идолопоклоници гоњаху хришћане, а безбожни јеретици стадоше стварати пометњу и раздор у Цркви Божјој. Свети Иринеј трпељиво подношаше ради имена Христова притиске и непријатности које му наношаху идолопоклоници, а против јеретика неустрашиво војеваше својом речју и својим књигама. Архипастирска делатност светог Иринеја не ограничаваше се на Лион, чије све грађане он преведе у хришћанство, него се распростираше на сву Галију. Поред тога свети Иринеј одржаваше живе везе са римском црквом и са малоазијским црквама, о чему сведоче његове посланице, упућиване тамошњим епископима.
Велику ревност показа свети Иринеј у изобличавању и оповргавању ондашњих јеретичких учења. У том циљу он написа много књига, у којима богомудро оповрже заблуде јеретика И изложи и одбрани истине хришћанске вере. Од свих његових дела најзначајније је оно под називом: "Против јереси", или тачније: "Изобличење и оповржење лажноназванога знања", у пет књига. Ово дело свети Иринеј поче писати на молбу једног пријатеља свог ради оповржења јереси валентинијана[6], који у то време беху силно раширили своје лажно учење не само у Риму него и у Галији. Затим, желећи да покаже лажност и суштину Валентинове јереси, која понавља заблуде ранијих јеретика, свети Иринеј описа старе јереси које су се биле раније појавиле и ступиле у борбу са хришћанством, са истинском хришћанском мудрошћу побијајући све заблуде јеретика и раскривајући једино спасоносно учење хришћанске Цркве. При томе руководећа мисао богомудрог оца, светог Иринеја, јесте ово: "Сваки који жели да зна истину, треба да се обрати Цркви, јер су апостоли само њој јединој саопштили божанску истину, и, као богаташ у ризницу, положили у њу све што се односи на истину. Само је Црква врата живота".[7]
Овакво значење Цркве, као једине непогрешиве чуварке и носитељке истинског апостолског предања, свети Иринеј заснива на томе што у Цркви стално борави Дух Свети и непрестано делају божански дарови и силе. Дух Божји, по учењу светог Иринеја, обитава у Цркви од самог њеног оснивања. Он је као живот и душа Цркве; Он је покреће и управља њоме онако као што душа покреће и управља члановима нашег тела. У Цркви је дато све, чиме се извршује наше спасење. Зато што у Цркви стално и непосредно борави Дух Божји, Црква никада не може погрешити или пасти у заблуду. Отуда божанска истина, предата јој усмено или писмено од светих апостола, остаће свагда у њој једна и иста, онако чиста и божанствена каква је била и при апостолима, јер један и исти Дух Свети делао је и у апостолима, дела и сада у Цркви - у лицу њихових прејемника. Прејемство апостолског звања чува се у Цркви свуда и непрекидно, а уједно с њим чува се и апостолско предање у његовом чистом и неповређеном виду. Уопште, вели свети Иринеј, Црква, иако расејана по целоме свету, чува свуда једно и исто учење присутношћу у њој једног и истог Духа Божјег и непрекидношћу у њој једног и истог звања апостолског. Она подједнако верује, имајући као једну душу и једно срце; подједнако проповеда, учи и предаје, имајући као једна уста. Подједнако верују и имају једно и исто предање цркве и у Германији, и у Шпанији, и у Галији, и на Истоку, у Египту и Либији. Као што је сунце једно и исто у целоме свету, тако и проповед истине сија и све просвећује једна и иста у целој Цркви.[8]
Тако учећи и упућујући све, свети Иринеј спасе многе од незнабожачког идолопоклонства и од јеретичких заблуда; многе хришћане он настави на пут спасења, а неке укрепи на мученички подвиг. Напослетку и сам пострада за име Христово у време цара Севира:[9] њему би одсечена глава. И тако свети Иринеј прими славни венац мучеништва у царству Господа нашег Исуса Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПОТИНА, епископа Лионског

Свети Поликарп посла светог Потина из Мале Азије у Галију на проповед Еванђеља. Тамо он постаде први епископ Лионски, и преведе много незнабожаца у хришћанство. За време гоњења хришћана 177 године и свети Потин би изведен на суд; управо донет на рукама, јер беше стар 90 година. "Ко је Бог хришћански?" упита га проконсул. "Узнаћеш, ако се удостојиш тога", одговори му старац Потин. Незнабошци навалише на њега са штаповима и камењем, и тукоше га без милости. Бачен у тамницу свети Потин сконча од убоја после два дана, и пресели се у царство небеско.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛУПА

Свети Луп живљаше у време цара Аврелијана[10] и бејаше роб у неког господара, али слободан у Христу Господу, у кога он верова. Испунивши се божанске ревности, свети Луп разби бездахне јелинске идоле, а друге побаца у дубину морску. Видевши то, незнабожни идолопоклоници се страховито разјарише, па са исуканим мачевима полетеше на Лупа да га на комаде исеку, али се избезумише и стадоше један другога сећи. Међутим свети Луп, стојећи усред њих, проповедаше им реч Божију, пун вере, мудрости и благодати Божије. И поред свих напора, незнабошци га не могаху ухватити, јер их спречаваше сила Христова, која им чак не допушташе ни да се приближе мученику Христовом. Стога незнабошци, стојећи издалека, затегоше лукове своје и почеше пуштати стреле на светитеља, но уместо мученика они стрелама рањаваху један другога; Међутим свети Луп, стојећи између њих као нишан за стрељање, не само не би устрељен него ни рањен. А пошто мученик Христов још не беше крштен и жуђаше за светим крштењем, то да не би некрштен умро од руку мучитеља, он се помоли Богу о томе, и одмах се с неба изли вода на њега. На тај начин свети мученик Христов прими свише божанствено крштење, док то сви незнабошци посматраху и чуђаху се.
После тога свети Луп добровољно предаде себе, као безазлено јагње, на заклање у руке незнабошцима, а они га одведоше к игемону. Игемон најпре покуша да ласкама наговори верног слугу Христовог да одступи од Господа свога и да се поклони идолима. Али пошто не успе да саблазни светитеља, игемон нареди да мученика непоштедно бију моткама. После тога игемон стављаше светитеља на разне љуте муке, па пошто ни на тај начин не могаше савладати непобедивог војника Христовог, он га осуди на посечење мачем.
И тако свети мученик Луп, приклонивши под мач главу своју, положи душу своју за Христа, Господа свог, и би од верних чесно сахрањен. Од гроба пак његовог даваху се исцељења од свих недуга и болести, светим молитвама његовим а благодаћу Гоепода нашег Исуса Христа.[11]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЕВТИХИЈА и ФЛОРЕНТИЈА

У Нурсијској области живљаху заједно у пустињачкој усамљености два мужа у светом монашком лику; једном беше име Евтихије а другоме Флорентије. Евтихије, загреван топлотом духовне ревности, стараше се не само о своме спассњу него се брињаше и о спасењу других, и труђаше се да својим душекорисним поукама и саветима многе душе приведе к Богу; а Флорентије, у простоти својој, гледаше само себе, проводећи живот свој у молитвама.
Недалеко од обиталишта ових преподобних отаца налажаше се манастир. Догоди се да у том манастиру умре ава[12], и монаси скупа дођоше к Евтихију и умолише га да им буде ава у њиховом манастиру. Одазвавши се њиховим молбама Евтихије оде к њима и прими управу манастира, а друга свог Флорентија остави да се сам подвизава на том усамљеничком месту, да не би опустела мала црква коју они онде имађаху.
Оставши сам Флорентије се стаде молити свемоћноме Богу да му помогне, да се може несметано подвизавати на том усамљеном месту. И једнога дана излазећи из цркве по обављеним уобичајеним молитвама, Флорентије угледа пред вратима медведа који стајаше погнуте главе к земљи и ничим не испољаваше своју зверску нарав, него напротив кротошћу својом показиваше да је послан од Бога к њему да му служи и ради. Разумевши то слуга Божји Флорентије захвали Богу што му је послао таквог сажитеља. И пошто преподобни имађаше крај своје келије пет оваца и не беше никога да му их пасе и чува, то он нареди медведу рекавши му: Иди, и стерај ове овце на пашу, и паси их; а у дванаест сати врати се заједно с њима.
И стаде звер свагда радити то, пошто му беше наложено да се стара о овцама и да чобанује; и он, који је био навикао да се храни месом раскидајући лов, гладан пасијаше овце савлађујући своју зверску природу. А када је човек Божји хтео да се пости до три сата по подне, он је наређивао медведу да се врати са овцама у тај сат; и звер је тако поступао. Када пак није имао намеру да се пости до три сата по подне него је желео да узме храну у дванаест сати у подне, медвед се онда враћао у тај сат у подне. Једном речју, звер се повињаваше сваком наређењу човека Божјег, и ни у чему не погреши; јер никада не дође у три сата када му беше наређено да дође у дванаест, нити дође у дванаест када му беше наређено да дође у три. Јер тога звера кога потчини угоднику Своме, сам Бог уразуми и научи да разуме старчево наређење и да извршује вољу његову. И пошто тај звер дуго време тако служаше старцу, стаде се по целој земљи тој ширити слава о човеку Божјем Флорентију, јер се сви дивљаху томе чуду: да звер пасе овце служећи старцу.
Међутим древни враг ђаво подстаче неке на завист; јер ђаво када види да добри људи сијају славом, тада он уловљује завишћу оне који су покварени по нарави и животу и вуче их у погибао. Тако, натуткани ђаволом, четири монаха блаженог Евтихија веома позавидеше Флорентију, пошто учитељ њихов не чињаше чудеса, док се Флорентије, остављен њиховим учитељем сам у пустињској келији, толико слави због чудотворства. И ови завидљивци, ухвативши заседу на месту где медвед изгоњаше овце на пашу, убише медведа. Пошто се медвед не врати к старцу у сат у који му беше наређено да се врати, старац се узнемири. Почекавши до вечера и видевши да се звер не враћа с овцама, старац стаде туговати што му се не врати медвед, кога он из простоте беше навикао називати братом.
Сутрадан изјутра преподобни Флорентије крену у поље да тражи медведа и овце; и нашавши медведа убијена, он се веома ожалости. Но пошто марљиво испита он дознаде ко је убио медведа, и стаде плакати не толико због погибије медведа колико због душегубне злобе она четири брата; и горко ридаше старац. А када ава Евтихије сазнаде за жалост и тугу преподобног Флорентија, он га позва к себи и поче га тешити. Тада човек Божји, обузет великим болом, рече пред лицем аве: Надам се на свемогућег Бога, да ће они који су убили медведа који им није учинио никакво зло, добити још у овом животу на очиглед свих казну од Господа. - Чим то угодник Божји изрече, одмах за речима његовим следова и само дело: јер она четири монаха бише изненада поражени од Бога страшном губом, те им иструлеше сви удови, и они умреше у тој болести.
Пошто се ово догоди, човека Божјег Флорентија спопаде велики страх што прокле ону браћу, и целог живота свог не преста кукати због те братије, а себе називаше најсвирепијим убицом њиховим. Ово пак учини свемогући Бог да се овај прост и врлински човек не би никада више усудио, када је увређен, проклети икога устима својим.
Овај богоугодни муж учини и другу чудесну ствар. Када се глас о њему пронесе свуда, к њему дође издалека један ђакон, да се удостоји његових молитава и благослова. Угледавши око келије преподобнога огромно мноштво змија и разних гмизаваца, ђакон се страховито препаде и повика рекавши: Слуго Божји, помоли се за мене! - У том часу ваздух беше чист и небо ведро, пошто сунце грејаше. Изишавши из келије, преподобни Флорентије подиже очи и руке к небу и стаде се молити, да Господ отера одатле те гадове на који хоће начин. И одмах загрме гром и сину муња, те поби све змије што се налажаху на том месту. Угледавши побијене змије, човек Божји Флорентије опет погледа у небо и рече: Ето, Господе, побио си ове змије, али ко ће их уклонити одавде? - И одмах после ових његових речи долете онолико птица колико бејаше убијених змија; и свака птица узе по једну змију, однесе је далеко и баци, те се на тај начин очисти од змија место на коме преподобни живљаше.
Пошто све дане живота свог проведе у великом богоугодништву, свети Флорентије пређе у живот бесконачни.[13] Такође и преподобни ава Евтихије, пошто је много година пасао поверено му стадо, и многе упутио на пут небеског царства, и многе руководио у спасењу, престави се ка Господу.[14] И он који за живота свог није чинио чудеса, показа се чудотворац по престављењу свом, пошто Господ прослави слугу Свога: јер од одеће његове што остаде после смрти његове, даваху се исцељења болесницима који страдаху од разних болести. И када је бивало бездождије и велика суша, тада су се људи тога краја сабирали, узимали одећу преподобног Евтихија, односили је у Цркву пред Господа, вршили молепствије, пролазили са њом кроз села, њиве и баште, и одмах је Господ давао кишу, која је богато напајала земљу. Ово јасно показује како је велику силу богоугодних врлина имала за живота на земљи унутра у себи душа онога, чија спољашња одећа, доношена пред Господа, одврађаше гњев Господњи.
Тако се Бог у оба ова угодника Своја прослављаше тада чудесима, и сада се њих ради прославља од нас слугу Својих, и биће прослављан у бесконачне векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВИКТОРА

Свети мученик Виктор пострада у Марсељу у трећем столећу. После љутих мука би бачен у тамницу, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛБАНА

Свети Албан беше племић енглески. Он у време гоњења сакри у своме дому једног хришћанског свештеника, и овај га поучи вери у Христа. Тада Албан даде своје одело свештенику, а он се обуче као свештеник, па отиде и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт, он и свога џелата приволе вери Христовој.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КАЛИНИКА, патријарха Цариградског

Најпре био презвитер при цркви Влахерни; под царем Јустинијаном II[15], године 693, постао патријарх Цариградски. За своју непоколебљиву ревност о Цркви Божјој, јер није хтео да благослови рушење једног храма у Цариграду (Богородичиног митрополитског храма), он примио мучеништво од споменутог цара: светог Калиника најпре мучише, па га онда послаше у Рим, и тамо зазидаше у камени зид; када после 40 дана развалише зид, светог Калиника нађоше још жива, али након четири дана он сконча. Свето тело његово би погребено у Риму (око 705 године), у цркви Светих Апостола Петра и Павла.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА, митрополита Сардског

Овај свети епископ града Сарда (у Малој Азији) живљаше у време патријарха Цариградског Николаја Мистика (912-925 г.), који му и пријатељска писма писаше.[16] Спомиње се у Синајском рукописном минеју број 631 (из 10-11 века), где има заједнички канон са светим мучеником Лупом, напред споменутим.

СПОМЕН СВЕТИХ ТРИДЕСЕТ ОСАМ МУЧЕНИКА ТРАКИЈСКИХ

Пострадали за Господа мачем посечени у Тракији.[17]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОЛЕ СИКЕЛИОТА

Подвизавао се на гори Неогону на острву Евији (Евбеји) у Грчкој. (Објављена му је Служба у Халкиди 1894 године).

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИРИНЕЈА, епископа Сремског.[18]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Гностицизам је заједнички назив за многа јеретичка учења, која су се јавила у току прва два века хришћанске ере.
2. Спомен његов празнује се 18 јануара и 2 маја; под 18 јануаром налази се и његово Житије.
3. Види о томе у Житију св. Атанасија Великог под 18 јануаром.
4. Један од највећих отаца хришћанске Цркве на Западу; живео од 330 до 419 године; високо образован и учен, много се подвизавао, много путовао, и многе драгоцене књиге написао. Поред тога превео Свето Писмо на латински језик; тај превод познат под именом Вулгата.
5. Свети Погин мученички пострадао 177 године. Спомен му данас.
6. Овај назив добили по имену главног оснивача ове јереси - Валентина.
7. "Против јереси", књига 1, глава 10.
8. "Против јереси", књ. I, глава 10.
9. Цар Севир царовао од 193 до 211 године. - Свети Иринеј мученички скончао 202 године.
10. Аврелијан царовао од 270 до 275 године.
11. Свети Луп пострадао око 275 године.
12. Ава значи отац; настојатељ манастира.
13. Свети Флорентије преставио се 547 године.
14. Свети Евтихије упокојио се око 540 године.
15. Јустинијан II владао од 685 до 695 и од 704 до 711 године.
16. Види Migne, PG 111, 369.
17. Можда су ово исти они Мученици који се спомињу 20 августа као пострадали у Визији Тракијској.
18. О њему видети под 26 мартом. Данас се спомиње у Цариградском и неким другим Синаксарима.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Агатоник, Зотик и прочи с њима. Св. Агатоник беше грађанин Никомидијски и хришћанин по вери. Са великим усрђем одвраћаше он Јелине од идолопоклонства и поучаваше их вери истинитој. По наређењу цара Максимијана намесник царски љуто гоњаше хришћане. При том гоњењу ухвати св. Зотика у неком месту Карпину, распе на крст његове ученике, а Зотика доведе у Никомидију, где ухвати и веза још и св. Агатоника, Принкипса, Теопрепија (Богољепа), Акиндина, Северијана, Зенона и друге многе. Све везане чврсто поведе их у Византију, но уз пут помреше од рана и изнемоглости св. Зотик, Теопрепије и Акиндин. Близу Халкидона убише св. Северијана, а Агатоник са осталима би преведен у Тракију, у место Силимврију, где после мучења пред самим царем бише мачем посечени и пређоше у живот вечни и у радост Господа свога.

2. Св. муч. Евлалија. У време страшних гоњења на хришћане у Шпанији беше нека девица Евлалија, рођена од хришћанских родитеља, у месту званом Варкинон. Сва предана Христу као Женику своме, сва удубљена у Свето Писмо, она се вежбаше истрајно у драговољним подвизима тела и духа. Када мучитељ Дакијан немилосно убијаше хришћане по Шпанији, па дође и у Варкинон, Евлалија се искраде ноћу од својих родитеља, изађе пред мучитеља, и пред многим народом изобличи га за убијање невиних људи, ружећи уз то мртве идоле и исповедајући јавно веру своју у Христа Господа живога. Разјарени Дакијан нареди, да је обнаже и туку штаповима. Но девица света изјави, да не осећа болове у мукама за Христа свога. Тада је мучитељ крстообразно привеза за дрво и нареди, да јој тело свећама пале. Упита је мучитељ где је њен Христос да је сад спасе? А Евлалија одговори: „овде је са мном, али ти не можеш да Га видиш због нечистоте твоје". У великим мукама предаде Евлалија дух свој Богу. И када издахну видеше људи голуба бела где излази изуста њених. У том паде изненадно снег и покри наго тело мученице као белом хаљином. Трећег дана дође св. Феликс и жалобно плакаше пред висећим телом Евлалије. И на мртвом лицу светитељке појави се осмејак. Родитељи њени дођоше и заједно са осталим хришћанима чесно сахранише тело свете девице. Пострада за Господа свога и пређе у вечну радост почетком IV столећа.

3. Св. муч. Антуса, и прочи с њом. Ћерка богатих но незнабожниx родитеља из Селевкије у Сирији. Сазнав за Христа Антуса свим срцем поверова у Њега, и тајно се упути епископу Атанасију, који је крсти. При њеном крштењу ангели се Божји јавише. По том се упути Антуса у пустињу на подвиг, јер несмеде се ни враћати више родитељима својим. У пустињи се подвизаваше 23 године. У молитви Богу она предаде душу Богу клечећи на једном камену, под којим завешта да буде сахрањена. Епископ Атанасије и двојица слугу Антусиних: Харисим и Неофит, бише по том посечени због вере у Христа, у време цара Валеријана, око 257 год. Чесно сви пострадаше и венцима се увенчаше.



из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АГАТОНИКА, ЗОТИКА, ТЕОПРЕПИЈА, ЗИНОНА, АКИНДИНА, СЕВЕРИЈАНА, ПРИНКИПСА и осталих с њима

Мученик Христов Агатоник живљаше у Никомидији[1] у време цара Максимијана[2]; он одвраћаше јелине од идолопоклонства и привођаше их Христу; а ухваћен би на мучење од царског намесника Евтолмија. Овај намесник, послат царем у Понтијску област ради мучења хришћана, пловећи на лађи по мору стиже у место звано Карпин, и ту нађе светог Зотика са ученицима његовим где исповедају Христа. Због тога намесник распе на крст његове ученике, а Зотика узе са собом. Вративши се у Никомидију, он ухвати неког Принкипса који беше научен светој вери хришћанској од светог Агатоника, веза га са Агатоником, Зотиком и другим хришћанима, међу којима беху Теопрепије, Акиндин и Северијан, и одведе их све у Тракију где и сам цар дође, да их тамо преда на мучење. Када стигоше у место звано Потамос, намесник уби светог Зотика, Теопрепија и Акиндина, пошто они не беху више у стању ходити због раније добијених батина и рана.
Стигавши затим близу Халкидона[3], намесник уби светог Северијана мачем, јер неустрашиво исповедаше Христа. Остале пак мученике са светим Агатоником поведе у Византију, и тамо их неко време мучаше; потом отиде с њима у Силимврију, у место звано Амус, где се налажаше цар Максимијан. Ту свети мученик Агатоник и остали хришћани које царски намесник доведе са собом из Никомидије, бише последњи пут истјазавани и мучени, па онда на смрт осуђени и мачем посечени за Христа Господа нашег. И тако сви примише венце мучеништва.[4] Светом Агатонику је подигнут касније храм у Цариграду.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕВЛАЛИЈЕ

У време царовања идолопоклонства, када сва васељена беше помрачена јелинским безбожјем, живљаше у Шпанији у граду Баркинону[5] нека девица Евлалија, кћи хришћанских родитеља. Она још од детињства свог заволе Господа нашег Исуса Христа свим срцем својим; живљаше пак с родитељима својим у селу које беше подалеко од града. Родитељи веома вољаху Евлалију због њене кротости, смирености и памети која превазилажаше њене године; јер она и књиге изучи, и имађаше једну чврсту намеру: да служи Господу у беспрекорној девствености. И провођаше она дан и ноћ у читању књига и у славословљењу Бога, живећи у једној засебној келији са својим вршњакињама.
Када Евлалија напуни четрнаест година, незнабожни цар Диоклецијан диже љуто гоњење на хришћане. У град Баркинон дође намесник Дакијан. Пошто одвратним боговима својим принесе погане жртве, он стаде тражити хришћане да принесу кад идолима. И настаде у граду велика пометња, јер хришћане насилно извлачаху из њихових кућа и мучењима их примораваху на идолопоклонство. О томе се брзо дознаде по свима околним селима. Када то чу света девојчица Евлалија, она се испуни велике радости духовне и озарена лица рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, и хвала пресветом имену Твоме, јер добих што сам хтела; и верујем у Тебе, Владатељу мој, јер ће се помоћу Твојом испунити жеља срца мога.
Чувши ове Евлалијине речи, родитељи њени и девојчице што беху при њој не схватаху о чему то она говори, и питаху је какав је разлог њеном весељу, и шта то жељено она доби, и шта очекује да ће јој се испунити. Но она им ништа не каза, тајећи у души намеру своју. И чуђаху се сви, јер она није имала обичај да ишта скрива што би дознавала о светој вери, него све што докучиваше из књига она, просвећивана благодаћу Божјом, препричаваше свима на корист, због чега је сви и вољаху као душу своју. А овом приликом Евлалија им не каза мисао своју, да јој намеру не би ометали отац и мајка који су је неизмерно волели.
Када наста ноћ, и сви спаваху, и први петлови већ беху певали, света девица Евлалија изиђе тајно из куће; њен одлазак нико не осети; и она хиташе ка граду ношена великом љубављу према Небеском Женику свом, Христу Господу, имајући жељу да душу своју положи за Њега. И ово ноћно путовање не беше јој страшно, као што то обично бива код свих младих девојака да се плаше излазити ноћу ван своје куће. А она, положивши сву наду у Бога и одлучно желећи да умре за Њега, не обраћаше пажњу на ноћни мрак и на звериње које јој прелажаше пут, нити помишљаше на ноћна привиђења, него као што жедан јелен хита на изворе воде, тако она хиташе по каменитом путу босонога, иако не беше навикнута да иде боса по тако суровом путу.
Света Евлалија стиже у град кад се већ беше разданило, и улазећи на градску капију чу глас бирова који позиваху народ у позориште. Она похита у позориште које се налазило у средини града, и тамо угледа намесника Дакијана где седи на судишту на узвишеном месту. Пробијајући се с муком кроз народ, света Евлавија ступи пред намесника и громким гласом рече: Судијо неправедни, ти седиш на високом престолу, а не бојиш се Бога који је изнад свих. Ради тога ли седиш ту да погубљујеш невине људе, које Бог створи по слици и прилици Својој да би служили Њему, а ти их вучеш да служе Сатани, и кажњаваш смрћу оне који те не слушају?
Зачудивши се тако великој дрскости од тако младе девојке, намесник је упита: Ко си ти, што си се дрзнула да непозвана дођеш пред судиште и да нам у лице говориш речи охоле и царској наредби противне? - Светитељка одговори неустрашиво: Ја сам Евлалија, слушкиња Господа Исуса Христа, који је Цар над царевима и Господар над господарима; уздајући се у Њега, ја се не уплаших добровољно доћи и изобличити тебе. Зашто тако безумно поступаш: презиреш Бога чије је све и сва: небо, земља, море, и све што је на њима и у њима, а поштујеш ђавола? Поред тога, зашто људе, који служе Богу истинитоме, примораваш разним мукама да се поклоне идолима који нису богови већ демони, са којима ћете сви ви који им се клањате бити предани вечноме огњу?
Испунивши се гњева, намесник нареди одмах да обнажену девицу немилосрдно бију дреновацима по леђима. И кад Евлалију бијаху, намесник јој рече: О кукавна девице! где је Бог твој? зашто те не избави од овог бијења? и што си се толико избезумила, да си се дрзнула говорити о ствари која се тебе не тиче? Него реци да си то из незнања учинила, не знајући како велику власт има судија, па ћеш добити опроштај: јер и мени је жао што тебе, тако младу, лепу и високородну девицу, подвргавам овако свирепим батинама. - Светитељка одговори: Ти си ми смешан, јер ми саветујеш да лажем, као да сам се из незнања усудила поћи на муке за Бога мог, и као да нисам знала како велику власт имаш. Ко не зна да је власт свакога властодршца привремена? Јер као што сам човек данас живи а сутра умире, тако се и власт његова мења. Међутим власт Господа мога Исуса Христа је бесконачна, као што је и сам Он вечан. Ја не могу лагати, јер се бојим Господа мог, који све лажљивце и неправеднике предаје паклу огњеном на сажежење. Моја пак девојачка младост постаје још лепша и моја високородност још славнија када примам ране за Господа мога. Но знај, мучитељу, ја не осећам бол од рана које ми задајете, јер ме штити Христос Господ мој, који ће те у дан Страшнога Суда осудити по делима твојим на вечне муке.
Ове речи свете мученице још више разјарише намесника и он нареди да мученицу привежу за крстообразно дрво и да јој чисто девичанско тело стружу железним гребенима док јој сва кожа не буде скинута. А мученица се усред тих мука гласно мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе! услиши мене, непотребну слушкињу Твоју, и прости сагрешења моја, и укрепи ме у мукама које примам за свето име Твоје, да би био посрамљен ђаво са слугама својим. - Намесник јој рече: Где је тај ка коме вапијеш? Боље ти је, несрећна и безумна девице, послушај мене и принеси боговима жртву, да би остала жива, јер ево већ се приближује смрт твоја и нема никога да те избави. - Света Евлалија му одговори: Не било ти добра, богохулниче, бесомучниче, пагубниче! А мени не дао Господ Бог мој да одступим од Њега! Јер Онај ка коме се обраћам молитвом, овде је са мном; али си ти, због нечистоте своје, недостојан да Га видиш; Он ме укрепљује, те ја ни у шта не сматрам муке које ми ти наносиш.
Тада намесник нареди да мученицу свећама пале све док не умре. Паљена свећама, мученица се испуни радости и громко изговори речи псалма: Гле, Бог ми помаже, Господ даје снагу души мојој; обратиће зло на непријатеље моје, истином својом истребиће их. Радо ћу принети жртву и прославићу име твоје, Господе, јер је добро, јер си ме избавио од сваке невоље (Пс, 53, 6-9). - Док се света мученица тако мољаше, пламен од свеће окрену се на слуге и силно им опече лица, те они попадаше на земљу. Када то виде света мученица, подиже к небу очи своје и громким гласом рече: Господе Исусе Христе, услиши молитву моју, и покажи милосрђе Своје на мени, и узми ме к избраницима Твојим на упокојење у вечном животу; учини са мном чудо доброте, да виде и да се постиде који ме ненавиде, а да прославе силу Твоју који верују у Тебе.
Пошто се тако помоли Господу, света мученица предаде дух; и сви видеше белу као снег голубицу где излете из њених уста и одлете у небо; и народ се дивљаше гледајући то, а хришћани, којих беше много међу народом, радоваху се што се удостојише имати из свога града заступницу пред Богом на небу.
Када намесник виде да мученица већ умре, постиде се као побеђен од младе девице, и пун гњева устаде са судишта и оде кући својој. Одлазећи, он нареди да тело мученице остане висећи на крстообразном дрвету и постави стражу, да га неко не би скинуо; јер намесник наложи да мученица виси на дрвету све док је птице не поједу и кости јој не разнесу. Но кад намесник оде, а тело свете мученице висијаше на дрвету, изненада паде снег и покри чесно тело свете мученице, као белом хаљином; стражаре пак спопаде страх, и одступивши посматраху издалека, запрепашћени свим тим.
Међутим о томе сазнадоше родитељи свете мученице; јер они, уставши изјутра и не нашавши у кући своју милу кћер, силно се узнемирише и стадоше је тражити свуда. Тек у подне они чуше да је кћи њихова умрла за Христа и још виси на мучилишном дрвету, па потрчаше у град са горким сузама. Угледавши своју кћер где виси на дрвету крстообразно обешена и снегом покривена, они силно кукаху и потресно нарицаху. Али се у исто време они и радоваху што њихова мила кћи прими венац мученички и уђе у дворе Небеског Женика. Хтедоше они да тело мученице Христове узму к себи, али им стражари не допустише ни да се приближе њему; и они издалека посматраху мученицу, уједно плачући и радујући се духом.
Трећега дана неки побожни људи ноћу украдоше чесно тело свете мученице, а стражари не приметише, па га увише у чисту плаштаницу с мирисима, у присуству њених родитеља, који сузама омиваху тело миле кћери своје. А свети Феликс, који касније пострада за Христа,[6] посматрајући лице мртве мученице, са сузама радости рече: Госпођо Евлалијо, ти си се пре нас удостојила мученичког венца! - Када Феликс то говораше, лице девице, које већ трећи дан беше мртво, осмехну сс на њега као живо, и сви присутни стадоше певати речи псалма: Завапише праведни, и Господ их чу, и избави их од свих невоља њихових (Пс. 33, 18). И чесно сахранише тело свете мученице Евлалије, славећи Бога Оца и Јединородног Сина Његовог, Господа Исуса Христа, и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, чије царство бесконачно траје кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНТУСЕ.

СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АТАНАСИЈА ЕПИСКОПА и мученика ХАРИСИМА и НЕОФИТА

Света Антуса живљаше у време цара Валеријана, рођена у граду Селевкији у Сирији, ћерка веома богатих но незнабожних родитеља, Антонија и Марије. Антуса тајно поверова у Христа, и волећи да прими свето крштење она жељаше да види епископа Атанасија који у Тарсу Киликијском проповедаше реч Божју. У тој намери Антуса умоли своју матер да јој да две мазге, као да хоће да иде у посету својој дадиљи, па узе са собом две слуге своје, ушкопљенике Харисима и Неофита, и крену на пут. Док тако она путоваше, догоди се необично чудо: пренесен од светих Анђела, Атанасије се обрете на путу и стаде пред Антусу. Угледавши га и дознавши да је то Атанасије кога тражи, Антуса паде к ногама његовим молећи га да је запечати светим крштењем. Али пошто онде не беше воде, свети епископ се помоли Богу, и одмах изби из земље извор воде. Утом се појавише два анђела у облику војника и дадоше светитељки две беле хаљине. Онда се она крсти и оба њена роба. После тога она даде епископу своју скупоцену златоткану одећу коју је дотле носила да је прода и новац раздели сиротињи, а сама обуче скромну и јевтину хаљину, па тако отпутова к својој дадиљи. А дадиља, видевши на њој бедну хаљину, изгрди је што је поверовала у Христа и што носи тако дроњаву хаљину, па је отера. Вративши се к својој матери, блажена Антуса је нађе уцвељену што је кћи њезина примила веру Христову и крстила се. Тада света Антуса остави матер и оде к епископу Атанасију, и он је замонаши. Обукавши се у власеницу, и узевши крст Господњи, блажена Антуса отиде у пустињу. У пустињи се она подвизаваше двадесет три године, боравећи заједно са зверима, од којих по промислу Божјем добијаше храну. Претрпе она и многе напасти од демона. Најзад у миру предаде душу своју у руке Божије, пошто претходно леже на камен, на коме је имала обичај спавати.
Епископ пак Атанасије би ухваћен од незнабожаца, и доведен пред цара Валеријана. Њега много мучише, и напослетку му главу одсекоше. А споменуте слуге блажене Антусе, Харисим и Неофит, после одласка њихове госпође у пустињу и после мученичке кончине светог епископа Атанасија, отидоше к цару Валеријану и изјавише да су хришћани, а проклеше идоле и оне који им се клањају. Цар их везане посла к војводи Апелијану.
Они и пред њим исповедише Христа. Зато их обесише и три сата им тела стругаше; затим их моткама бише; па им најзад чесне главе одсекоше.[7]
И тако узиђоше на небо носећи мученичке венце.

СПОМЕН СВЕТЕ АРИАДНЕ ЦАРИЦЕ[8]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИРИНЕЈА, ОРА и ОРОПСИСА

Блажени Иринеј беше ђакон и неустрашиво проповедаше Христа, истинитог Бога. Зато га незнабошци ухватише и доведоше пред кнеза. Са светим Иринејем беху доведени пред кнеза и два хришћанина, Ор и Оропсис. Пошто смело исповедише своју веру у Христа, они сва тројица бише бачени у огањ, али одмах паде киша и угаси га, и свети остадоше неповређени. Затим их бацише пред зверове, али их и они не дарнуше. Потом их обесише о дрво и немилосрдно стругаше. Напослетку им главе одсекоше. И тако ови блажени примише венце мучеништва.

САБОР КОД ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ПРУСИОТИСЕ" у Пирсу у Евританији (Грчка)
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Никомидија - град у североисточном углу залива у Мраморном Мору; подигнут 264 године пре Христа и свој назив добио од витинијског цара Никомида I. Данас се на месту старе Никомидије налази град Исмид.
2. Максимијан Херкул, који је носио титулу Август, био је савладар Диоклецијану и управљао западном половином римске царевине од 285-305. г.
3. Халкидон - град на обали Мраморног Мора; под хришћанским царевима Халкидон је био престоница малоазијске области Витиније.
4. Ови свети мученици пострадаше 298 године.
5. Сада Барцелона.
6. Спомен светог Феликса празнује се 22. августа.
7. Ови свети мученици пострадаше око 257 године.
8. Други Синаксари је не спомињу осим Цариградског (према 2 стара рукописа).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Тадеј. Један од Седамдесеторице, а не онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Св. Тадеј прво виде и чу Јована Крститеља, и прими крштење од њега, а по том виде Господа Исуса и следоваше Њему. Господ га уврсти у Седамдесет мањих апостола, које посла по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1). После славног Свог васкрсења и вазнесења Господ посла Тадеја у Едесу, родно место Тадејево, а према Своме обећању кнезу Авгару, које овоме Господ даде онда када му посла убрус са ликом Својим. Целивањем тога убруса Авгар би исцељен од губе, но не сасвим. Мало губе беше му остало још на лицу. Када се св. Тадеј јави Авгару, овај га прими са великом радошћу. Апостол Христов поучи га вери истинитој и потом крсти. Када крштени Авгар излазаше из воде спаде и остатак губе с њега, и би здрав потпунце. Прославивши Бога кнез Авгар хоћаше да и његов народ позна Бога истинога и да Га прослави. И сазва кнез све грађане Едесе пред апостола светог Тадеја, да чују проповед о Христу. Чувши речи апостолске и видевши чудесно исцељеног кнеза свога људи одбацише идоле и нечисто живљење, примише веру Христову, и крстише се. И тако се град Едеса просвети вером Христовом. Кнез Авгар изнесе много злата и понуди апостолу, но Тадеј му рече: „кад своје остависмо, како туђе да примамо?" И проповедаше св. Тадеј Јеванђеље по Сирији и Финикији. Упокоји се у Господу у граду Вириту Финикијском.

2. Св. муч. Васса, и деца њена: Теогније, Агапије и Пист. Васса беше жена неког идолског жреца, но уз то потајна хришћанка. Своје синове васпита у духу хришћанском. Сам муж омрзе је због вере и предаде је судији на мучење заједно са синовима. После мука љутих синови њени бише мачем посечени (мисли се у Едеси, у Македонији). Васса беше сва радосна што виде своје синове како чесно свршише свој мученички подвиг за Христа, и сама још са већом вољом пође од муке на муку. Када је бацише у море, ангели се јавише и одведоше је до једног острва у Мраморном мору, где би мачем посечена, у време Максимијана. Тако света Васса двоструко се удостоји царства Христова, и као мученица и као мајка мученика.

3. Преп. Аврамије Смоленски. Рођен у граду Смоленску, а према молитвама родитеља својих. Ступи рано у монаштво и предаде се великом подвигу подражавајући древне оце пустињске. Доцније основао манастир Св. Крста код Смоленска. Претрпео многа искушења од демона и људи, са великим стрпљењем и благодарношћу Богу. Приликом велике суше низвео кишу молитвом својом. Проживевши 50 година у монашком чину упокојио се мирно у Господу око 1220 год.

4. Св. праоци Аврам, Исак и Јаков. Спомињу се и у недељу праотаца пред Божић као праведници и угодници Божји.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ТАДЕЈА, од Седамдесеторице

Свети апостол Тадеј бејаше из града Едесе[1], по народности Јеврејин, и савршено знађаше Свето Писмо Старога Завета. У дане светог Јована Крститеља он оде у Јерусалим, и чувши његову проповед и видевши његово ангелско живљење удиви се, и прими крштење од њега.
Ускоро после тога он виде Господа нашег Исуса Христа који у телу борављаше међу људима; и чувши Његову проповед, и својим очима видевши чудеса која Господ чињаше, он оде за Њим, и Господ га прикључи лику Седамдесеторице апостола, о којима је речено у Еванђељу: Изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам ићи (Лк. 10, 1). Шаљући ову седамдесеторицу апостола, међу којима и светог Тадеја, на проповед Еванђеља, Господ им рече: Жетва је велика а посленика мало; него се молите Господару од жетве, да изведе посленике на жетву своју. Идите; ето ја вас шаљем као јагањце међу вукове. Не носите ни торбе ни обуће, и никога не поздрављајте на путу. У коју год кућу уђете најпре говорите: мир кући овој. И ако буде онде син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће с к вама. А у оној кући будите, и једите и пијте што у њих има; јер је посленик достојан своје плате; не прелазите из куће у кућу. И у који год град дођете и приме вас, једите што се донесе пред вас. И исцељујте болеснике који су у њему, и говорите им: приближи се к вама царство Божије. А у који град дођете и не приме вас, изишавши на улице његове реците: И прах који је од града вашег прионуо за нас, отресамо вам. Али ово знајте, да се приближило к вама царство Божије... Ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се онога који је мене послао (Лк. 10, 2-11.16).
Седамдесеторица апостола одоше с великом радошћу на проповед Еванђеља, и проповедаху реч Божију, чинећи чудеса. Потом се вратише ка Господу радосни, и обавестише Га да им се и ђаволи покоравају у име Његово (ср. Лк. 10, 17).
Када се после добровољног страдања, смрти, тридневног васкрсења и вазнесења на небо Господа нашег Исуса Христа, свети апостоли разиђоше по целој васељени ради проповеди Еванђеља, свети апостол Тадеј би послан Господом у град Едесу. Јер Господ Христос још пре добровољног страдања Свог беше обећао едеском кнезу Авгару, шаљући му на убрусу нерукотворну икону лица Свог, да ће му по вазнесењу Свом послати једног од својих ученика, који ће га потпуно исцелити од његове болести и дати живот вечни њему и његовима.[2]
Када свети апостол Тадеј дође у град Едесу, он се не јави одмах кнезу, него најпре уђе у кућу једног познаника свог, Јеврејина Товије; и станујући код њега свети Тадеј стаде силом Христовом творити разна исцељења, исцељујући све могуће болести полагањем руку и призивањем имена Господња. Вест о светом Тадеју брзо се разнесе по целом граду, и житељи града стадоше доносити к њему своје болеснике, и видећи како их апостол Христов брзо исцељује, дивљаху се веома. А након извесног времена би обавештен кнез Авгар, да неки човек, који је дошао из Јерусалима, чини многа чудес а именом Христовим. И Авгар се одмах опомену обећања Христова, да ће му послати једнога од својих ученика, и помисли у себи: да није дошао онај кога ми Господ обећа послати? - И нареди те позваше Товију, и он му рече: Чујем да се у твојој кући налази неки човек из Јерусалима, који именом Исусовим исцељује болести. - Товија одговори: Заиста, господару, гост мој чини многа чудеса именом Исусовим. - Кнез му онда рече: Доведи га к мени. - Товија оде к светом Тадеју и рече му: Позвао ме је кнез овога града и наредио ми да те водим к њему, да га исцелиш од болести, од које пати. - Свети Тадеј одговори: Стварно сам послан к њему.
Сутрадан изјутра они оба одоше кнезу, код кога се већ беху скупили све велможе и бојари. Када свети апостол Тадеј са Товијом улажаше на врата кнежеве палате, кнез погледа у њега и виде где његово апостолско лице сија неком необичном светлошћу. Авгара спопаде ужас, и он брзо устаде са свога места и покдони се до земље Христовом апостолу. Међутим сви се присутни веома зачудише, видећи где се кнез клања простоме човеку, јер не беху приметили необичну светлост која излажаше из лица апостола Христова. И кнез упита светог Тадеја: Јеси ли ти ученик Господа Исуса Христа, Сина Божија, који ми писмом обећа послати једног од својих ученика, да ме потпуно исцели од моје болести и дарује мени и свима мојима живот вечни? - Апостол Христов одговори: Зато што си велику наду положио на Господа мог Исуса Христа, ја сам и послан од Њега к теби. И ако се вера твоја у Њега увећа још више, онда ће ти се по вери твојој испунити све што желиш. - Авгар одговори: Ја толико веровах у Господа Исуса, да сам хтео скупити војску и ударити на Јевреје који Га распеше, да би им одмаздио за њихово неваљалство и потпуно их истребио; али ми забрани римска власт под којом се налазимо. - На то свети Тадеј рече: Господ и Бог наш Исус Христос није требао људске помоћи у време Свога страдања од завидљивих и неваљалих Јевреја; јер је могао, да је хтео, извести легионе анђела; али, испуњујући вољу Оца, Господ наш пострада за спасење целога евета. А испунивши вољу Оца Свога, Он узиђе к Њему на небо са славом и седе с десне стране Њега. И Господу нашем није потребно да се ко свети за Њега непријатељима Његовим, јер сам има власт над свима; и Он ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим.
Свети апостол Тадеј говораше много о Христу Богу Авгару и свима што беху с њим, и привевши га у савршену веру у Господа, он га крсти. И доби Авгар у светом крштењу исцељење и оног остатка губе што му по првом исцељењу беше остала на лицу, јер спочетка он имађаше губу по целоме телу. Када њему би донесено писмо Христово и нерукотворна слика пресветог лица Христовог, тада Авгар по први пут би исцељен: тело му се очисти од губе, само му, по промислу Божјем, остаде мало губе на лицу до доласка светог апостола. А друго, потпуно исцељење не само тела него и душе, догоди се после доласка апостола Тадеја у светом крштењу: јер кнез Авгар изиђе из свете купељи потпуно читав и здрав. И крсти се не само кнез Авгар него и сав дом његов, и сви који видеше чудеса апостолова, а исто тако и они које свети апостол исцели од болести њихових. Затим свети апостол Тадеј нареди кнезу да сазове све грађане, да сви чују реч Божију.
Сутрадан ујутро сабра се сав народ. Апостол Христов, ставши на узвишеном месту, стаде благовестити свима о једином истинитом Богу, који је свемоћном силом Својом створио небо и земљу, и све видљиво и невидљиво; свети апостол благовести им о томе како Син Божји сиђе с неба на земљу, оваплотивши се на неисказан начин ради спасења рода људског, како Он добровољно пострада, васкрсе, узнесе се на небо, и уготови за добре вечну награду, а за зле - бесконачне муке у паклу. Благовести свети апостол подробно и о свима осталим тајнама нашега спасења.
Чувши апостолове речи и видевши чудеса његова, сав народ верова у Христа Господа: јер сви видеше исцељеног кнеза и многе друге који раније паћаху од разних болести, и стадоше славити Христа Бога и просити крштење. И тако се град Едеса просвети вером Христовом и светим крштењем. Потом се подигоше цркве, и бише постављени презвитери рукоположењем од апостола.
Кнез Авгар силно жељаше да се на неки начин одужи светом апостолу за своје исцељење, па му понуди много злата; али свети апостол не прими ништа, рекавши: Кад своје остависмо, како туђе да примамо?
Пошто свети апостол Тадеј утврди у Едеси свету веру и побожност, и све добро уреди, он оде у Месопотамију[3]. Тамо он просвети многе, обративши их ка Христу, и подиже цркве. Свети апостол прохођаше и многе сиријске градове, свуда се трудећи у проповедању Еванђеља Христова. Потом дође у финикијски град Вирит (Бејрут); и ту проповедавши име Христово и крстивши многе, свети апостол Тадеј заспа у Господу.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ВАССЕ, и деце њене ТЕОГНИЈА, АГАПИЈА и ПИСТА

Света мученица Васса живљаше у време цара Максимијана[4] у граду Едеси. Удавши се за неког идолског жреца, по имену Валерија, она роди три сина: Теогнија, Агапија и Писта, и васпита их у хришћанској побожности, пошто беше хришћанка, од родитеља својих научена светој вери у Христа. А када је сам муж њен оптужи због њене вере у Христа, она предстаде судији и изјави да је хришћанка. Због тога она би бачена у тамницу заједно са децом својом.
Потом света Васса би изведена на судиште, и на њене очи бише мучени синови њени: најпре Теогније би обешен и струган; затим други син њен Агапије би бијен, и кожу са главе одраше му до груди, али он ћуташе и не проговори ни речи: онда трећи син њен би стављен на разне муке. А мајка, гледајући страдања своје деце, сокољаше их и молитвено саветоваше да јуначки истрају у подвизима. И сва три ова дечака јуначки подневши муке за Христа бише заједно посечени мачем.
Мати њихова света Васса обрадова се што испред себе посла Христу мила чеда своја; па поново би затворена у тамницу. У тамници она би морена глађу, али добијаше храну од анђела, те се поткрепи за још већа страдања. Затим по наређењу мучитеља она би одведена у Македонију и тамо приморавана на погано жртвоприношење, али се она не покори мучитељима. Стога она би бачена прво у воду, затим у огањ; после тога је камењем бише; али усред свих тих мучења она остајаше неповређена. А када је одведоше у идолиште, она дохвати идола Зевсовог[5], па га тресну о земљу и разби. Потом света Васса би бачена зверовима да је поједу, али је они не дирнуше. Онда је мучитељи бацише у море, тридесет потркалишта далеко од обале. И видеше сви који гледаху на светитељку издалека, како три светла човека, који сијаху јаче од сунца, уведоше светитељку у лађу и посадише на престо. Осам дана након тога света Васса се јави војницима на острву званом Хелеспонт. Дознавши за то, игемон македонски, по имену Филип, написа у Кизик управитељу Хелеспонтске области, да ухвати мученицу. Овај ухвативши светитељку присиљаваше је на идолско жртвоприношење. Али видевши да мученица никако неће да то учини, он нареди те јој везаше руке наопако, па јој свирепим батинама све удове поломише, и најзад јој чесну главу одсекоше. Тако света мученица Васса предаде своју свету душу у руке Христу Богу, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМИЈА СМОЛЕНСКОГ

Преподобни Аврамије се роди и би одгајен у граду Смоленску, измољен од Бога молитвама и милостињом родитеља. Јер мати његова рађаше децу, али све женску; А због тога туговаху и отац и мати, и многе сузе проливаху у молитвама Богу, обилазећи цркве, и обилно милостињу дајући, и молећи да им подари сина. И што молише добише: заче се овај угодник Божји, и би још у утроби матере своје изабран на службу Богу. Јер још док га мати ношаше у утроби, једна монахиња која живљаше светим животом имаде овакво виђење о њему. Када она после јутарњег богослужења у недељу заспа, учини јој се као да неко куцну на врата њене келије и зваше је говорећи: "Устани брзо и иди к Марији, јер она роди дете, које ћеш ти по крштењу примити". Монахињи се у том саном виђењу учини да она устаде и оде у кућу Маријину, и виде тамо многе свештенике у светлим ризама где омивају дете у купељи крштења, а једна пресветла жена стоји и држи у руци одећу белу као снег. Ову жену упиташе слуге говорећи: "Госпођо, заповеди коме да дамо ово дете?" Она нареди да га принесу њој. И пошто она обуче дете у ону као снег белу одећу, даде га матери његовој. - Ово своје виђење монахиња исприча истога дана Марији која већ ношаше у утроби плод свој, и каза Марија да у тај час оживе у њој дете.
Потом када се наврши време Марија роди мушко дете, и оно обрадова своје родитеље који су желели такав пород. По хришћанском обичају родитељи просветише дете светим крштењем, и васпитаваху га у побожности. А када порасте они га дадбше да учи књигу, и убрзо показа велики успех у томе, јер благодат Божја беше на њему која га уразумљиваше и упућиваше на схватање наука које му предаваху учитељи. И беше дечак, пун зрелога разума, јер не одлажаше са вршњацима својим на игре, него хиташе на црквена богослужења, и ревноваше у читању књига, и предаваше се речима Божјим које воде на пут спасења, А када постаде пунолетан и беше у цвету младићске лепоте родитељи га сиљаху на брак, али он волије живети у девственој чистоти него обложити себе телесним сластима и житејским бригама. Када му пак родитељи отидоше к Богу, он све имање што му беше остало после њих раздаде светим црквама, манастирима и ништима, а сам се обуче у дроњке и постаде један од ништих, и начини се јуродивим, ругајући се свету и саблазнима његовим. И мољаше се Богу дан и ноћ, просећи да му покаже на који начин и каквим путем да дође до спасења, и често са уздахом изговараше Давидову реч: Покажи ми, Господе, пут којим ћу ићи!
И после кратког времена, вођен Богом, он оде у манастир Пресвете Богородице, пет потркалишта на истоку од града, у место звано Селиште, и тамо се постриже у монашки чин. Као монах он служаше Богу, подвизавајући се у пошћењу и молитвама, пролазећи манастирска послушања у трпљењу и кротости, и украшавајући се свима монашким врлинама. Он веома усрдно читаше душекорисне књиге, а особито вољаше да прочитава често житија древних светих отаца, чувених у монаштву по испосничким подвизима: Антонија Великог и Илариона, ученика његовог; великих светила палестинских: Јевтимија, Саве, Теодосија, и других; такође и руских угодника Божјих: Антонија и Теодосија Печерских; и труђаше се да их према моћи својој подражава. Осим тога он прочитаваше и књиге светог Златоуста, и Јефрема Сирина, и остале светоотачке поуке, повести и казивања; и од свију њих скупљајући духовну сладост, као трудољубива пчела мед од цветова, он храњаше своју душу.
Видевши врлинско живљење блаженог Аврамија, игуман га примора да прими свештенички чин. Примивши свештенички чин, Аврамије прими и најдубље смирење, и велике подвиге, о којима нећемо подробно говорити. Доста је да кажемо за њега, да он постаде изабрани сасуд Светога Духа, и вршаше свету литургију достојно, са великим страхопоштовањем, као анђео Божји, и никада не пропушташе црквена богослужења, нарочито божанствену литургију; исто тако не пропушташе ни свој посебни келејни подвиг, и стаде много више него пре ревновати у читању и преписивању Божанствених Књига. И Господ му отвори ум да разуме тешко разумљиве тајне у Светом Писму; а да би користио не само себи него и другима, Господ даде устима његовим благодат за душеспасоносне беседе и поучења. И беше у устима његовим готов одговор на свако питање које се односило на тумачење тешких места у Светом Писму, јер је памтио све што је прочитао, и ум његов бејаше као библиотека са много књига. Поред тога и реч његова имађаше силан утицај на његове слушаоце, јер изазиваше у њима умилење и скрушеност срца. Њега радо слушаху не само многи монаси него и световњаци; и из града нарочито долажаху световњаци и свештеници, да слушају душекорисне поуке из уста преподобног Аврамија.
Међутим ненавидник добра ђаво, не могући да гледа корист коју многи имађаху од угодника Божијег, подиже на њега гоњење, јер нахушка неке од монаха, те стадоше завидети преподобном Аврамију, и ненавидети га, и наносити му увреде, и чинити му пакости и неправде. Но незлобиви слуга Господњи трпљаше све то с кротошћу и смирењем, благодарећи Бога за искушење, и мољаше се за своје увредиоце и ненавидљивце. При томе, он не напушташе своје делање, и не малакеаваше и даље учити оне што долажаху к њему и утешавати их благодаћу Христовом. И проведе преподобни отац Аврамије пет година у таком прогањању од завидљиваца, или боље - од самог ђавола. Поред тога и игуман, подбадан некад од монаха а некад од невидљивог врага, забрањиваше блаженом Аврамију да држи поуке, и говораше: Ето, цео си град привукао к себи, и гордиш се што си књижеван, учен и бољи од нас. Престани дакле са поучавањем, ја за тебе одговарам Богу. - Тако игуман забрањујући Аврамију с гневом, одгоњаше оне који долажаху к преподобном Аврамију ради поуке, и много кињаше слугу Господњег, заграђујући на тај начин извор благодати која истицаше из уста његових. Напослетку игуман с бешчешћем истера преподобног из манастира као непотребног слугу.
Истеран невин из обитељи у којој се постриже, слуга Христов оде у град Смоленск и настани се у манастиру Часнога Крста. Овај манастир беше тада мален и сиромашан, и људи почеше одлазити тамо да слушају реч Божју из уста блаженог Аврамија. Због тога туговаше невидљиви враг, а Господ прослављаше слугу Свога дајући му благодат за проповедање и силу за подвиге. И све што беше потребно Бог шиљаше изобилно блаженом слузи Свом преко дарежљивих и милосрдних људи; и поче манастир тај имати свега због Аврамија: јер преподобни Аврамије све што му даваху раздаваше братији и ништима; поред тога он и цркву украси иконама и сваком красотом од милостиње коју му даваху; и беше стројитељ тога манастира са благословом архијереја. И сваки дан долажаше к њему мноштво људи на црквене службе, привлачени његовим поукама, којима их упућиваше на пут спасења. Некад им је читао свете књиге, а некад им је говорио усмене поуке, и са сузама подстицао грешнике на покајање. И многи, тронути до дна душе, престајаху са гресима и исправљаху свој живот истинским покајањем. Имајући свагда на уму Страшни Суд и учећи друге да га се сећају и боје, преподобни Аврамије изради две посебне иконе: једну другог доласка Христовог, а другу - истјазавања на митарствима од стране ваздушних духова. И често гледајући на њих, и другима указујући на њих, он обливаше лице своје сузама, уздишући из дубине срца.
Преподобни Аврамије беше сув у телу од великог уздржања, да су му се и кости могле избројати: јер изможди себе веома суровим живљењем, и лице му беше бледо. По изгледу личио је на светог Василија Великог, и подражаваше га у богоугодним подвизима. Преподобни Аврамије имађаше не малу борбу са ђаволима, који га нападаху путем страшилишних привиђења и сањарија: понекад на јави, као дивље звери ричући, и као ратници нападајући и кољући, али не могаху повредити слугу Господњег; јер када ђаволи немају власти над свињама без допуштења Божјег, утолико пре не могу имати власти над људима који усрдно служе Богу, нити им могу нашкодити, па ма колико беснели, јер помоћу привиђења они само плаше људе, али их не смеју дарнути. И када преподобни Аврамије стајаше у поноћи на молитви, ђаволи, претварајући се у разна обличја и у бестидне жене, труђаху се да му прекину молитву, али том истом молитвом они биваху као копљем рањавани и одгоњени. А када би преподобни прилегао на одар да се мало одмори, они су га збацивали са одра и нису му давали да заспи, да би, изнемогавши телом од неспавања, престао са својим уобичајеним подвизима. Али преподобни благодаћу Господњом јачаше духом и снажаше се телом на сваки подвиг, и посрамљиваше духове зла који га нападаху.
Пошто Сатана не могаше ни сам ни помоћу својих невидљивих ангела омести преподобног Аврамија на његовом добром путу и прекратити корист многима, он се постара да преко видљивих ђавола, рђавих људи, изведе своју препредену вештину. Бог пак допушта искушења на Његове свете, да би се угодник Божји, пошто буде у искушењу прекаљен као злато у огњу, већма прославио а противник постидео. И после неког времена Сатана диже градске попове против светог Аврамија, као што раније подиже у манастиру монахе, те попови почеше завидети светоме и говорити: Ето, сву нашу духовну децу заведе она варалица и привуче к себи. - Затим из дана у дан злоба међу поповима растијаше, и они се стадоше саветовати како да отерају из града невиног слугу Христовог. У том циљу они најпре почеше хушкати народ против њега, сејући лажне клевете као кукољ и преносећи рђаве гласе о њему, јер га називаху јеретиком и врачарем, читаоцем демонских књига и лажним пророком. Осим тога његов чист живот каљаху причама о прљавим телесним гресима, лажући на њега, као да има везе са женама и чини друге гадне ствари, а овамо се претвара и лицемерно изиграва свеца. И тако буњаху људе који се духовно коришћаху од њега, и одвраћаху их од њега, да не одлазе к њему на поуку, да не слушају речи његове, нити да разговарају с њим, пошто је он противник Богу. Ове клевете подржаваху и многи монаси са својим игуманима, јер говораху међу собом: Откуда се овај нови светац и учитељ појави међу нама? Ето, лицемерством и лажним учењем својим он све превари.
Пошто се договорише, сабраше се једнога дана игумани са монасима, и попови са ђаконима и цркварима, и праћени од мноштва народа, одоше у епископију к епископу Игњатију, код кога се у то време налажаше и кнез. И стадоше тужити Аврамија за многе непостојеће кривице: једни говораху да је јеретик и врачар, а други - да је починио гадне грехе и многа безакоња, те стога заслужује смртну казну. Епископ и кнез, видећи и слушајући ову народну вреву, послаше слуге да доведу Аврамија. Отишавши, слуге затекоше преподобнога у његовој келији на молитви, бесно га зграбише, и два ученика његова с њим, и са бешчешћем као злочинца вођаху, ругајући му се, и гурајући га, и грдећи га; а свуда по улицама много народа гледаше то; и беше свети и невини слуга Христов гледање анђелима и људима, вучен као јагње на заклање; при томе, он никоме ништа не одговараше, нити се правдаше, него се само тајно у срцу мољаше Богу и на Њега полагаше сву наду.
Када светог Аврамија на тако сраман начин вуцијаху, неки преподобни Лука, звани Прусин, читаше Девети час у цркви светог Архистратига Михаила, и њему дође глас од Господа говорећи: Ено воде угодника мог Аврамија са два ученика његова на скуп ради ислеђења, али се ти немој саблазнити о њега. - И изишавши из цркве, блажени Лука хитно оде на тај скуп, и стаде викати: Невин је кога осуђујете! неправедно га ружите и лажно клеветате! О, да би греси његови били на мени! - И док Лука тако викаше, нико га не слушаше. А кад попови угледаше Аврамија доведена у архијерејев двор, многи од велике злобе зашкргуташе зубима на њега, и подигоше гласове своје вичући против њега: Нека буде протеран из града и заточен ова варалица и лицемер! Нека буде спаљен јеретик! Нека буде убијен врачар! - Тако и игумани с монасима говораху.
И предстаде невини оптуженик епископу и кнезу на суд, док сви грајаху на њега и клеветаху га. После дугог испитивања и ислеђења од стране суда поводом оптужби изношених против преподобног Аврамија, нађе се да у њима нема ничег истинитог већ све сама лаж и клевета. Клеветници сипаху само голе речи, не наводећи ни доказе ни сведоке. А светитељ отајаше као јагње усред вукова који хоће да га растргну, имајући за сведока своје невиности само Бога, и молећи се Њему за своје клеветнике, говорећи речи светог Првомученика: Господе, не прими им ово у грех! (Д.А. 7, 60). - И омекша Бог срца кнезу и властодршцима, и отвори им очи ума да виде невиност светитељеву и злобу тужилаца, и стадоше корити и ружити тужиоце због њихове неправде и злобне мржње. А они, постиђени, стадоше један за друтим излазити са скупа, покривајући лица своја. Међутим епископ одложи суђење за сутрадан, наредивши светитељу и обојици ученика његових, да остану у његовом двору док тачније не испита оптужбе против њега.
Сутрадан се клеветници опет слегоше код епископа, и изношаху исте оптужбе и клевете против Аврамија, и прављаху силну галаму, желећи да окриве невиног и осуде праведног. Епископ, да би стишао метеж, посла преподобног Аврамија из града у пређашњи његов манастир, у коме се беше постригао, забранивши му да лигургише.
Подневши таква искушења, свети Аврамије се радоваше духом као да није претрпео никакво зло, и благодараше Бога за све што га беше снашло, готов и на веће патње. А пакосни ненавидници и тамо допираху до њега злобом својом: јер дознавши да неки богобојажљиви људи одлазе к преподобном Аврамију ради поуке, поставише путем заседе од рђавих људи, који забрањиваху одлазницима, а многе од њих избише и опљачкаше као разбојници.
Након извесног времена к епископу Игњатију дође блажени Лазар, јереј, који није узимао учешће у клеветама и лажним оптужбама на преподобног Аврамија, и рече епископу: Велика ће казна од Бога снаћи овај град због толике неправде и прогонства невиног човека Божјег.
И збише се ове речи блаженог Лазара: јер исте године, по гневу Божјем за неправду учињену Његовом угоднику, би бездождије и велика суша, те се посуши све растиње и усеви и баште, пресахнуше извори и потоци, и земља постаде тако сува, да се раседаше од страшне суше. Због тога сви беху утучени, и мољаху се Богу. Сам епископ са целокупним свештенством ношаше око града литије са часним крстима и светим иконама, служећи молепствија и светећи воду, и просећи кишу од Бога. Али разгневљени Господ не услишаваше њихове молитве. И неко од духовних људи, покренут Богом, рече епископу: Знаш ли, владико, због чега Бог не слуша толике молитве свих нас? Несумњиво зато што је Аврамије невино унижен и од литургисања одстрањен. Ако би се он помолио Богу, Бог би услишио његову молитву.
Тада епископ Игњатије одмах посла и чесно дозва преподобног Аврамија, и поново расмотривши оптужбе против њега, нађе да су све лажне. Стога разреши преподобнога од забране, а клеветнике хтеде казнити заслужним казнама и одлучењима. Међутим, незлобиви отац Аврамије паде пред ноге епископу, молећи га са сузама да их не кажњава због њега. И не престаде молити док не умоли архијереја да опрости његовим клеветницима. А и епископ мољаше преподобнога за опроштај, говорећи: Опрости ми, слуго Христов, сагреших према теби у незнању, јер послушах злобне људе. Опрости и свима грађанима који повероваше лажним тужитељима и клеветницима, и помоли се за нас Богу, да нас помилује кишом, јер ето због тебе нас кажњава сушом, пошто те неправедно ојадисмо. - Преподобни одговори са смирењем: Ко сам ја грешни, да би се Бог због мене наљутио на кога и кажњавао? И ко сам ја, да бих умолио Господа да пошаље жедној земљи дажд? Ти се, светитељу, помоли за богоповерено ти стадо словесних оваца, а и ја сам дужан, као и остале слуге твоје, да извршујем оно што ти наређујеш.
Отпуштен од епископа, преподобни крену у свој манастир, и мољаше се путем говорећи: Господе Боже Сведржитељу, услиши молитве Твога архијереја, и свих Твојих јереја, и свих људи, и одврати гнев Твој од слугу Твојих, помилуј град и људе Твоје, Милостиви, и примивши уздахе и сузе свих који Ти се моле, излиј дажд и напој лице земље, те обрадуј људе и стоку. Господе, услиши и помилуј.
Док се он тако мољаше, и пре но што стиже у манастир, Бог пусти силан дажд који дуго падаше, све док добро не напоји земљу. Тада сви људи у граду говораху: Гле, како брзо услиши Бог молитве слуге свога Аврамија! - И сви се веома радоваху, и слављаху Бога. И тада увидеше сви да је Аврамије потпуно невин и да ништа није истина од онога што против њега изношаху клеветници и завидљивци. А и сами клеветници увидеше грех свој, и веома се постидеше, и уплашише се да их не постигне неко зло и казна због слуге Божјег, јер неки од њих изненада умреше. Бојећи се тога, остали журно одлажаху у манастир к преподобноме, и са сузама припадајући к чесним ногама његовим исповедаху своју кривицу, кајаху се и прошаху опроштај. А преподобни, опраштајући свима и молећи се за њих, поучаваше их да не поклањају вере празним речима људским, нарочито када неко рђаво говори о ближњем свом, пошто су синови људски лажљиви; и саветоваше им да никога не осуђују, и да се не друже са онима који друге осуђују.
Од тога времена преподобни Аврамије се још већма просвети благодаћу Христовом, и би као светионик који светли свима добрим делима. А невидљиви враг, ђаво са анђелима својим би посрамљен, пошто његове замке бише обелодањене и уништене трпљењем угодника Божјег.
После тога епископ Игњатије подиже у граду цркву у част Пресвете Богородице, и при њој основа манастир, у који преведе преподобног Аврамија, да би својим богонадахнутим учењем опет био на корист целоме граду. И произведе га за игумана и архимандрита тога манастира. У том манастиру преподобни проведе остале дане живота свога у великом богоугодништву, и многе упути спасењу, и епископа Игњатија испрати к Богу, и чесно тело његово погребе, па се и сам пресели из овог временског живота у вечни,[6] и настани се у нерукозданим обитељима, ушавши у радост Господа свога, коме ревносно послужи педесет година у монашком чину. Али он и од самог повоја свог бејаше верни слуга Господа Христа, служећи Му у светости и правди до последњег даха, а сада, у лику преподобних и праведних предстојећи престолу Господњу, слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме нека је и од нас слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ПРАОТАЦА ПАТРИЈАРАХА АВРАМА, ИСАКА и ЈАКОВА

Свети праоци старозаветни патријарси Аврам, Исак и Јаков, о којима се опширно говори у Светом Писму, (1 Мојс. 11, 27-37, 35 и 46, 1-50, 24) спомињу се и у недељу Праотаца пред Божић као праведници и угодници Божји и као Христови праоци по телу (ср. Мт. 1, 1.17; 22, 32 итд.).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА СМОЛЕНСКОГ

Брло драг ученик светог Аврамија Смоленског и усрдни подражавалац врлина свог светог наставника: кротости, смиреносги и љубави к ближњима; упокојио се око 1238 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМИЈА ПЕЧЕРСКОГ

Свети трудољубиви подвижник Печерски подвизавао се у четрнаестом веку. Свете мошти његове почивају у Антонијевим пештерама.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОКЛИТЕ ЧУДОТВОРКЕ

Родом из Мале Азије; ступивши у брак, наговорила свога супруга да живе као брат и сестра; и пребивајући у девству, сва се предала подвизима побожности: бавила се читањем душекорисних књига и све своје силе и напоре посвсћивала помагању ближњих. Унапред обавештена Господом о дану своје смрти, она се у миру преставила, у деветом веку. Свете мошти њене прославиле се мноштвом чудеса.

СПОМЕН СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА ИКОНИЈСКОГ[7]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ КОРНИЛИЈА и АВРАМИЈА ПАЛЕОСТРОВСКИХ

Аврамије ученик преподобног Корнилија. Рођен у Пскову, Корнилије рано оставио свет, жељан строгог монашког живота и сурових подвига. Преко Финландије удаљио се на обале Белога мора. Странствујући кроз непролазне шуме, он ишао од села до села и проповедао Еванђеље тамошњим незнабошцима. И његова апостолска делатност би плодотворна. Стигавши до маленог острва Палија на Оњежком језеру, преподобни реши да се ту настани ради усамљеничких подвига и живљења созерцајног. Он начини колибицу, и сав се предаде пустињачком живовању. Убрзо се к њему стадоше стицати људи жељни подвижничког живота. И око његове колибе почеше ницати келије. Онда преподобни подиже храм у част и славу Рождества Богородице. Тиме би постављен почетак Палеостровском манастиру, и преподобни постаде први његов игуман. Ради што ревноснијег вршења молитвеног правила и подвига, преподобни се често повлачио у једну оближњу пештеру, и тамо се подвизавао постом и молитвом носећи на себи тешке железне вериге. Пред смрт преподобни би једне ноћи за време молитве у пештери удостојен дивне посете: њему се јави Спаситељ са крстом у рукама, и благослови преподобнога и његову обитељ. Ово чудесно јављење испуни сву душу преподобнога оца таквом сладошћу, да он одлучи не напуштати више пештеру, у којој му се Господ јавио. Зато он место себе постави за старешину обитељи свог омиљеног ученика Аврамија, предаде братији благослов, па остаде у пештери као у добровољном затвореништву. И ту он ускоро отиде ка Господу, око 1420 године.
Преподобни Аврамије би ученик и усрдни следбеник подвижничког живота преподобнога Корнилија; и много се потруди око напретка и процвата манастира. За време његовог игуманства Господ прослави оснивача обитељи преподобног Корнилија нетљеношћу његових чесних моштију: и оне бише преподобним Аврамијем и братијом свечано пренесене из пештере у саборну манастирску цркву Рождества Богородице. Преподобни пак Аврамије престави се ка Господу у почетку друге половине петнаестог века. Господ удостоји и њега венца нетљенија. А свете мошти обојице светих подвижника почивају и сада у цркви њиховог манастира.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Едеса, садашња Урфа, град на северу Месопотамије, на реци Еуфрату, од 137 године пре Христа главни град обновљене Озроенске или Едеске државе; године 217 после Христа Римљани претворише Едесу у своју источну колонију.
2. Види о томе опширно под 16 августом.
3. Месопотамија - каменита и пешчана земља, налази се између две реке, Тигра и Еуфрата, и простире се од Јерменије на северу до Персијског Залива на југу.
4. Цар Максимијан управљао источном половином Римске царевине од 305 до 311 године.
5. Зевс, по веровању старих Грка, врховни бог и родоначелник осталих богова.
6. Упокојио се мирно у Господу око 1220 године.
7. Други Синаксари га не спомињу, осим Синајског кодекса бр. 631.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. пророк Самуил. Петнаести и последњи судија Израиљски. Живео на 1100 година пре Христа. Рођен од племена Левијина, од родитеља Елкана и Ане, у месту Рамату, или Ариматеји где се доцније родио и благообразни Јосиф. Нероткиња Ана исплакала је Самуила од Бога и посветила га Богу, када му се наврши 3 године. Живећи у Силому, код ковчега завета, Самуил имаше у 12 години истинито откровење од Бога о казни, која предстојаше дому првосвештеника Илије због неваљалства синова његових Офниа и Финеса. То откровење се ускоро и зби: Филистејци потукоше Израиљце, убише оба сина Илијина, и запленише ковчег завета. Када весник саопшти ову несрећу Илији, овај паде мртав на земљу и издахну у 98 години старости. А то се исто деси и са снахом његовом, женом Финесовом. Од тада па за 20 година беху Израиљци робови Филистејцима. После тога рока посла Бог Самуила народу да проповеда покајање, ако жели да се спасе од непријатеља својих. И народ се покаја, и одбаци туђе идоле, којима служаше, и признаде Самуила као пророка, свештеника и судију. Тада Самуил пође с војском на Филистејце и с помоћу Божјом смете их и поби, и ослободи земљу и народ. По том суђаше Самуил мирно народу своме до старости. Видећи га остарела народ му рече, да им постави цара на место себе. Узалуд Самуил одвраћаше народ од тога говорећи му, да је Бог једини цар њихов, - народ оста при свом тражењу. И ако ово тражење беше немило Богу, Бог нареди Самуилу, да им помаже за цара Саула, сина Кисова из племена Венијаминова. Саул цароваше кратко време, и Бог га одбаци због дрскости и непослушности, па нареди Самуилу, те помаза Давида Јесејева за цара место Саула. Пред смрт своју Самуил сабра сав народ, и опрости се с њим. А када умре плакаше за њим сав Израиљ, и сахранише га чесно у дому његову у Рами.

2. Свешт. муч. Филип. еп Ираклијски, са свештеником Севером и ђаконом Хермесом. Према свему изгледа да су били Словени. Служили Богу у Тракији, и тамо прво предани мукама за Христа. Када незнабошци јурнуше да запале цркву хришћанску, храбри Филип рече старешини њиховом: „мислиш ли ти, да је Бог затворен у стене? Он живи у срцима". Храм буде разорен, све књиге спаљене, а свештеници ови одведени у Једрене, где после тамновања и мука буду бачени полусажежени у реку Марицу. Још 38 хришћана скончаше с њима мученички. Мисли се да су пострадали у време Диоклецијаново.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИTИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА САМУИЛА

Пре владавине царева у Израиљу, још за време управљања судија над народом Божјим, живљаше човек по имену Елкана. Он беше из племена Левијина и живљаше у граду Рамату који је лежао на гори званој Спера, у уделу Јефремовом. Овај град се касније назва Ариматеја, где се потом роди благообразни Јосиф који погребе пречисто тело Господа нашег Исуса Христа. Елкана имађаше две жене: једна се звала Ана, а друга Фенана. Фенана рађаше децу, а Ана беше нероткиња. Ипак Елкана љубљаше Ану више него Фенану, услед чега Фенана ненавиђаше Ану и вређаше је. Тако уцвељавана, Ана туговаше због бездетности своје и плакаше. Елкана сваке године о великим празницима иђаше са обе жене у Силом (тако се звала гора и град) ради приношења жртве и молитве Господу Богу Саваоту, јер до подизања храма у Јерусалиму тамо се налазио храм и ковчег Божји, и тамо су сва племена Израиљева одлазила на поклоњење Богу. У то време свештеник и уједно судија Израиљски бејаше Илије, који имађаше два сина: Офнија и Финеса.
Једном Елкана, дошавши са својим супругама у Силом и приневши жртву Богу, даде од принесенога на жртву део Фенани и по део свакоме од њене деце, а Ани даде само један део, пошто она не имађаше деце. И Фенана јој се стаде подсмевати и пркосити. То силно ожалости Ану, и она плакаше и не јеђаше; и изнеможе од велике туге што јој Господ затвори материцу и не даде јој деце, те служи на подсмех Фенани. И рече јој муж њезин Елкана: Ана, шта је с тобом? што плачеш? и зашто не једеш? и зашто тако силном тугом бијеш срце своје? нисам ли ти ја бољи него десеторо деце? - Но Ана се не могаше утешити. И пошто једоше, она устаде и оде у храм Господњи; а свештеник Илије сеђаше у то време на свом свештеничком месту крај прага врата храма Господњега. Ставши пред храмом, Ана се поклони Господу и плака горко од туге срца свога; и стаде се молити, говорећи тајно: Господе Саваоте! ако милостиво погледаш на смиреност слушкиње Твоје, и опоменеш ме се, и даш слушкињи Твојој мушко чедо, онда ћу га дати Теби на дар, да служи Теби Господу Богу у све дане живота свог, вина и другог опојног напитка неће пити, и бритва неће прећи преко главе његове.
Док се Ана тако мољаше дуго пред Господом, свештеник Илије мотраше на уста њезина. Но пошто она говораше у срцу свом, и уста јој се само мицаху а глас јој се не чујаше, то Илије помисли да је пијана и рече јој: Докле ћеш тако пијана стајати ту? Одлази од места Господњег, и отрезни се. - Ана му одговори: Не, господине, нисам пијана, него сам жена препуна огромне туге. Нисам пила вина нити каквог другог силовитог пића, него изливам душу своју пред Господом. Немој дати слушкиње своје кћерима Израиљевим на подсмех, јер сам од велике туге и жалости своје говорила досад. - На то јој Илије рече: Иди с миром; а Бог Израиљев нека испуни сваку твоју молбу коју си Му упутила. - И рече Ана: Ја слушкиња твоја нађох милост пред тобом.
После тога Ана се врати мужу своме, и једе с њим и пи, и лице јој више не беше тужно као раније. А сутрадан уранише, и поклонише се Господу, па се вратише кући својој. И погледа Господ на смиреност Ане, услиши молитву њену и разреши је од бездетности. И затрудне Ана, и кад дође време роди сина и надену му име Самуило, што значи: измољен од Господа.
Ускоро потом приближи се празник, у који муж Анин по обичају свом хођаше са свим домом својим ка Господу у Силом, да принесе жртве и молитве своје Богу и да да десетине од плодова земље своје. А Ана рече мужу: Ја нећу поћи с тобом у Силом, него ћу остати дома док не одојим дете; а када га одојим, онда ћу отићи да се јавим лицу Господњу и испуним завет који сам дала Господу: да син остане занавек служећи Њему. - Муж јој одговори: чини како ти је драго; и нека Господ испуни реч твоју што изађе из уста твојих.
Ана остаде дома и не хођаше у Силом ка Господу три године. А кад га одоји, Ана пође са њим и са мужем у Силом, водећи за жртву три телета и носећи три ефе брашна и мех вина; и уђоше у дом Господњи у Силому и дете с њима. И принесе Ана дете на дар Господу, као што беше обећала, и предајући га свештенику Илију она говораше: Ја сам она жена коју ти пре три године виде где се моли Господу да је разреши бездетности. Господ испуни молбу моју и даде ми ово дете за које га молих. Сада га ја предајем Господу, као што сам обећала, да Му служи у све дане живота свога.
Са таким речима Ана предаде своје дете у руке свештенику и поклони се Господу, а њен муж Елкана предаде му за жртву донесене дарове (1 Цар. 1, 1-28). И напуни се Ана пророчкога духа и запева говорећи: "Развесели се срце моје у Господу и узнесе се сила моја у Богу моме", и остале речи које се сада често певају у цркви (1 Цар. 2, 1-10).
Пошто обавише своје захвалне жртве и молитве, Елкана и Ана вратише се кући својој у Рамат, а трогодишње дете Самуила оставише Господу код свештеника Илија, пошто не усхтеше узети к себи онога кога једном предадоше Богу. И од тога времена дете се васпитаваше при храму Божјем, и учаше се писмености и служењу при светињи Божјој под надзором Илија. А мати, често долазећи у Силом ради приношења жртве Богу, донашаше хаљине сину своме, и радоваше се видећи га како расте и у свештеничкој ланеној одећи служи у храму Господњем. Свештеник Илије љубљаше Самуила, видећи његову ревност у служењу и предвиђајући у њему дар Божји. И благослови Илије родитеље Самуилове, говорећи Елкани: Господ нека ти да порода од те жене за овога кога она дарова Господу. - После тога Господ походи Ану, и она стаде рађати синове и кћери; а за то време Самуило растијаше не само телом него и разумом, и бејаше мио и Господу и људима.
Свештеник Илије врло остаре, а синови његови Офније и Финес беху неваљали. Као и синови безаконика, они не знађаху Бога и не вршаху свештеничку дужност: јер приносиоцима жртава чињаху неправду, узимајући себи најбоље делове, и наносећи срамоту женама које долажаху у храм Господњи на молитву. И беху они на саблазан и увреду свему Израиљу, јер они чињаху и многе друге неправде. Слушајући о томе, отац њихов Илије их не кажњаваше батинама и одлучењем, него их само речима саветоваше да се оставе рђавих дела, али га они не слушаху. И разгневи се Господ не само на рђаве синове, него и на оца њихова што их не кажњаваше како ваља за грехе, иако сам он беше добар. И намисли Господ да погуби Илија и синове његове са свим домом њиховим, и посла најпре к Илију једног непознатог прорака да му каже: Ја изабрах дом оца твога између свих домова Израиљевих, да ми служите у храму моме, али ти пренебреже част коју ти указах, и синове своје ти претпостави мени, допуштајући им да чине безакоња преда мном. Зато ћу узети ту част од дома твога, јер ћу прославити само оне који мене прослављају, а они који мене ниподаштавају биће посрамљени. Ево иду дани, кад ћу истребити потомство твоје и потомство дома оца твога. И знак казне која иде на дом твој биће ти ово: оба сина твоја погинуће у један дан од мача. Уместо њих ја ћу подигнути свештеника, верна мени, који ће све радити по срцу моме.
Такво пророштво би Илију када Самуило бејаше још мало дете. Али и после овог пророштва Илије се не постара да синове своје обузда стварном казном, него их и даље саветоваше само речима, а развратни се синови не бојаху свога оца. Међутим Бог, гњевљен све више и више, приближаваше казну, и по други пут упозори Илија на казну, и то преко Самуила на овај начин. Када Самуилу беше дванаест година и он служаше Господу пред свештеником Илијом, догоди се да једне ноћи Илије почиваше на свом месту у притвору храма Господњег и дремеж му захваташе очи, а Самуило спаваше у храму Господњем, где беше ковчег Божји и светилник још гораше. И викну Господ са стране унутрашње завесе, говорећи: Самуило! Самуило! -Тргнувши се одмах иза сна, Самуило одговори: Ево ме! - И отрчавши к Илију рече: Ево ме! што си ме звао? - А Илије одговори: Ја те нисам звао, чедо! врати се и лези. - Самуило се врати и леже. А Господ по други пут викну: Самуило! Самуило! - Самуило уста, отрча к Илији, и по други пут рече: Ево ме! што си ме звао? - А свештеник му рече: Нисам те звао, чедо моје! врати се и лези. - Самуило у то време још не познаваше гласа Господња, јер још није имао откривења Божија. И викну Господ Самуила по трећи пут. Он уста брзо и отиде к Илију трећи пут, и рече: Ево ме! што си ме звао? - Тада разуме Илије да Господ зове дете, и рече Самуилу: Врати се, чедо, и лези; и када те Онај који позива опет викне, ти реци: Говори, Господе, чује слуга твој.
Самуило отиде, и леже на своје место. А Господ дође, стаде близу, и зовну га као пре: Самуило! Самуило! - Пренувши се и брзо уставши, Самуило рече: Говори, Господе, чује слуга твој. - И рече Господ Самуилу: Ево учинићу нешто у Израиљу да ће зујати оба уха свакоме ко чује. У тај ћу дан учинити Илију све што сам говорио за кућу његову, од почетка до краја. Ја сам му јавио да ћу казнити дом његов довека за неправде синова његових, које су му биле познате, јер синови његови ружаху Бога, а он их не подврже казни.
Ове речи Господње Самуило слушаше с трепетом. И када се заврши јављење Господње он поново заспа, и спава до јутра. А уставши ујутру он отвори врата храма Господњега и бојаше се испричати ово виђење господину своме, свештенику Илију. Но Илије зовну Самуила и упита: Самуило чедо, шта ти говори Господ? Молим те, не скривај од мене. - И закле Илије дечака Самуила, да ниједну реч Божју не сакрије од њега. И Самуило му исприча све што чу. На то свештеник Илије са смиреношћу рече: Како је Господу моме по вољи, онако нека чини.
Но Илије већ не имађаше снаге да казни и поправи синове своје, пошто већ беше врло стар, и синови га се ни најмање не бојаху. А Самуило с дана на дан растијаше и јачаше духом, и благодат Божја множаше се у њему: јер Господ бејаше с њим, и речи пророчке беху у устима његовим, и ни једна реч његова не биваше узалуд, јер Господ бејаше с њим. И сав народ Израиљски позна да је Самуило веран пророк Господњи (1 Цар. 3, 1-20).
Пошто прође неко време, наиђе казна Божија на дом Илијев, а уједно и на сав Израиљ, јер Бога беху разгневили не само синови Илијеви, него и Израиљци. Иако не сви, ипак многи од Израиљаца, навикнувши на идолопоклонство од незнабожаца, не остављаху идолопоклонство и, служећи Богу истиноме, они у исто време приношаху жртве идолима и гневљаху Бога свог. Међутим дуготрпељиви Бог трпљаше грехе народа док га не ожалостише синови Илијеви, који беху свештеници и управитељи народа Израиљског. А када они безакоњима својим покренуше Бога на гњев и одмазду, тада праведни Судија и Наградитељ, опоменувши се и народних грехова наведе казну на све скупа, јер заједно са старешинама Бог кажњава и потчињене. Разгневљеног Бога покрећу на казну не тако брзо народни греси, као греси оних који су од Њега постављени за старешине и управитеље народне.
Тако, Филистеји кренуше у рат на Израиљце, и Израиљци изађоше против њих. И кад се отвори бој, Филистеји разбише Израиљце, и изгибе их у боју око четири тисуће људи. И рекоше један другоме старешине Израиљеве: Зашто нас данас разби Господ пред инородцима? Хајде да донесемо из Силома ковчег завета Господа Бога нашег, да буде међу нама у време битке са инородцима и избавиће нас из руку непријатеља наших. - Решивши тако, они послаше у Силом и узеше оданде ковчег Господа Бога, који седи на херувимима; а бејаху код ковчега Божјег и оба сина Илијева, Офније и Финес. И кад дође ковчег завета Господњега у око, повика сав Израиљ од радости да земља зајеча. Филистеји чуше веселу вику и рекоше: Каква је то вика весела у околу јеврејском? - И дознаше Филистеји да је дошао ковчег Господњи у око Израиљев; и уплашише се, и рекоше: Богови су дошли к њима у око да војују против нас. Тешко нама! ко ће нас избавити из руку њихових? јер то су они богови што побише Мисирце свакојаким мукама. Али охрабримо се, о Филистеји! и јуначки се боримо са Јеврејима, да не бисмо служили њима као што они служише нама.
Тако соколећи један другога, Филистеји снажно ударише на Јевреје: настаде велика битка и сеча, и Филистеји уместо да буду побеђени, победише Јевреје. Пошто Бог беше разгневљен, не поможе ни светиња донесена у око, јер куда наиђе праведна казна Божија, тамо она не штеди ни саму светињу. Филистеји однеше победу над Јеврејима, убише тридесет хиљада војника њихових, запленише ковчег Божји и посекоше крај ковчега оба сина Илијева. На тај начин они оба заједно падоше од мача, по речи Божијој.
Тако Бог за грехе старешина кажњава потчињене, и за рђаве поступке служитеља олтара допушта безбожницима да пљачкају свете олтаре и пустоше храмове Његове. Синови Илијеви, који место престарелог оца свог беху свештеници, судије и управитељи свега Израиља, они безакоњима својим разгневише Бога, међутим сав Израиљ искуси под њима казну од Бога и ковчег Господњи би предан у погане руке иноплеменика.
Када војска израиљска би на такав начин побеђена, један човек из племена Венијаминова, по имену Јеминеј, побегавши из боја, дође у Силом раздртих хаљина и главе посуте прахом и обавести град о поразу израиљске војске, и сав град стаде громко кукати. У то време Илије сеђаше на седишту свом крај врата храма Господња и срце његово беше у великом страху за ковчег Божји. Чувши вику народа Илије упита оне што беху поред њега: Каква је то врева? - Утом дотрча к Илију онај човек који утече из боја и рече Илију: Ја утекох данас из боја. - Илије га упита: шта би тамо, сине? - Гласник му одговори: Потучени су Израиљци од Филистеја и побегоше испред њих; изгибе врло много народа, и оба сина твоја погибоше, и ковчег Божји отет је. - А кад Илије чу да је ковчег Божји отет, паде полеђушке са столице, сломи кичму и умре, јер беше човек стар и тежак, имађаше деведесет и осам година (1 Цар. 4, 1-18).
Међутим Филистеји, после пораза израиљске војске, узеше ковчег Божји и однесоше га у главни град свој Азот, ликујући и гордећи се што заробише светињу Израиља, и унесоше га у храм поганог бога свог Дагона, и наместише га до идола свог Дагона. Но сутрадан ушавши у храм Дагонов, они нађоше бога свог Дагона где ничице лежи на земљи пред ковчегом Господњим; онда га они подигоше са земље и метнуше га опет на његово место. А кад сутрадан изјутра поново уђоше у храм, они опет нађоше Дагона где ничице лежи на земљи пред ковчегом Господњим, и то разбијен, јер му глава и оба стопала, одсечена, беху свако посебно на прагу, и оба длана поред врата; само труп од Дагона беше остао. Но сила Божија која бејаше с ковчегом тако казни не само филистејског бога Дагона него и све Филистеје и земљу њихову: јер их, и мало и велико, порази необичним болестима, и гнојавим ранама на тајним местима тела, и многи умираху; а они који остајаху у животу, ти страдаху од љутих рана, и тако силно кукаху од неподношљивих болова, да се кукњава њихова подизаше до неба (1 Цар. 5, 1-12). Поред тога земљу њихову поплавише мишеви, једући све, и усмрде се земља њихова од мноштва мишева. Тада Филистеји разумеше да их Бог Израиљев кажњава због ковчега Свог који они запленише; и онда га мимо воље своје послаше натраг Израиљцима са златним даровима, као што о томе опширно пише у Првој Књизи о царевима (1 Цар. 6, 1-21). А ми се вратимо на повест о светом пророку Самуилу.
По завршетку гореописане битке, и после смрти свештеника и судије израиљског Илија, Израиљци беху двадесет година под јармом филистејског ропства, налазећи се под влашћу својих непријатеља и плаћајући им данак. Но након двадесет година, видећи невољу људи Својих, угњетаваних од Филистеја, Бог се сажали на њих, и када зажеле да их избави из руку непријатеља њихових, Он најпре подиже међу њима проповедника покајања, верног слугу и свештеника Свог, пророка Самуила. Јер Бог није хтео друкчије да се смилује на људе Своје, сем да се најпре покају. И свети Самуил стаде проповедати свима племенима израиљским, говорећи: Ако се свим срцем својим обраћате ка Господу, одбаците туђе богове између себе и дубраве Астарте[1] и спремите срца своја за Господа и Њему јединоме служите, па ће вас избавити из руку Филистеја.
И послуша народ речи Самуилове и верова му, јер га знађаху од детињства његова, и знађаху да се пророчке речи његове свагда испуњаваху. И одбацише синови Израиљеви туђе богове, Ваала[2] и дубраве Астарте, и стадоше служити Господу јединоме, а свети Самуило, као пророк и свештеник Божји, бејаше им судија и управитељ. И нареди свети Самуило свему Израиљу да се саберу к њему у град Миспу, на гору високу, да обаве тамо свенародну покајничку молитву. И када се људи Израиљци сабраше к пророку Божјем Самуилу, и мољаху се постећи се и исповедајући грехе своје и говорећи: "сагрешисмо Господу", а свети Самуил, као свештеник Божји, приношаше Богу жртву за отпуштење грехова њихових, тада Филистеји, чувши да су се синови Израиљеви скупили у Миспу и држећи да се они припремају за рат противу њих, изненада ударише на Израиљце, са намером да их потпуно истребе. А кад синови Израиљеви чуше да непријатељи њихови иду на њих, силно се уплашише, и рекоше пророку Божјем Самуилу: "Не престај вапити за нас ка Господу Богу нашему, еда би нас избавио из руку Филистејских". Свети пак Самуило храбраше их да се не плаше, него да се само моле Богу и да се уздају у Њега; а и сам се усрдно мољаше за њих, приносећи жртву паљеницу. И услиши Господ молитву Самуилову. И док Самуило још не беше завршио жртвоприношење, Филистеји се приближише да ударе на Израиља, али Господ загрме великом грмљавином у онај дан на Филистеје, и пусти на њих страшне громове и муње, и сметоше се од страха, и бише побијени пред Израиљем. Тада изиђоше Израиљци из града Миспе, и потераше Филистеје, и гонећи их, бише их све до под Ветхор, и разбише силно Филистеје уз помоћ Божију, ради молитава светог угодника Божјег и ради свог покајања.
Тако Господ покори Филистеје пред народом својим, и они више не долажаху на међе Израиљеве за свега века Самуилова; и поред тога они повратише Израиљу оне градове, које беху узели од њега. И бејаше мир у народу Божјем за све време судијства и управљања над њим светога Самуила, који добро управљаше свим Израиљем. Он обилажаше градове, и исправљаше све што је требало исправити, и суђаше праведно и бесплатно, јер ни од кога није примао дарове, нити је при суђењу гледао ко је ко. Потом се врађаше у Раму, јер онде бејаше кућа његова, и суђаше онде Израиљу, и онде начини жртвеник Господу (1 Цар. 7, 1-17).
Пошто свети Самуило би много година судија Израиљу, он остаре и постави место себе два сина своја, Јоиља и Авију, да буду судије Израиљу. Али синови његови не хођаху путевима његовим, него ударише за добитком, и примаху поклоне и извртаху правду. Стога се скупише старешине Израиљеве, и дођоше к светоме Самуилу, и рекоше му: Ето, ти си остарео, а синови твоји не ходе путевима твојим; зато постави нам цара да нам суди и управља над нама, као што је у других народа.
Ове речи старешина не бише по вољи Самуилу, јер га они не мољаху да казни синове своје или да им одузме судијство, што би он радо учинио, него да им постави цара. А народ настојаваше, говорећи: Дај нам цара да нам суди. - Тада се Самуило помоли Господу, и Господ му рече: Послушај глас тих људи и учини им што траже, јер они не одбише тебе него мене, да не царујем над њима. Ипак обавести их о правима цара који ће царовати међу њима. - И рече Самуило људима: Израиљци! знајте како ће владати цар кога тражите: узимаће синове ваше и чинити их слугама својим; наоружаваће их и метати их на кола своја и међу коњике своје, и они ће трчати пред колима његовим; и поставиће их да Су му тисућници и педесетници; осим тога он ће их учинити својим робљем: начиниће их орачима својих њива, жетеоцима своје летине, берачима својих винограда и вршиоцима сваковрсних послова својих. Он ће узимати и кћери ваше да му праве мирисаве масти, и да му буду куварице и хлебарице. Усто он ће и њиве ваше и винограде ваше и маслинике ваше најбоље узимати и раздавати слугама својим; а што вам остане усева, винограда и њива, на то ће вам разрезати десетак, и ви ћете му давати десети део од свега тога. Исто тако узимаће од вас и слуге ваше и слушкиње ваше и најбољу стоку вашу, и ви ћете му бити робови. И оптерећени царем вашим, ви ћете завапити у те дане, али вас Господ неће услишити, јер сте сами пожелели себи цара.
Када свети Самуило говораше ово, народ не хте послушати речи његове, него викаху к њему говорећи: Ми хоћемо цара, да будемо и ми као сви народи. Нека нам суди цар наш, и нека иде пред нама у рат против непријатеља наших. - После тога свети Самуило нареди народу да се разиђе кућама својим док им Бог не укаже човека достојног да буде цар (1 Цар. 8, 1-22).
У племену Венијаминовом, у граду званом Гарају, бејаше човек по имену Кис. Он имађаше сина Саула, који беше висок растом, млад и леп да не беше лепшега од њега међу синовима Израиљевим. Кису несташе магарице и он посла сина свог Саула са једнми момком да траже магарице. Тражећи их свуда, они прођоше многа места, и не нађоше их. Утом се приближише гори званој Сифа, на којој се налазио град Рама, завичај и место боравка светог Самуила. И рече Саул момку своме: Хајде да се вратимо кући оцу, јер држим да се отац више забринуо за нас него за магарицу. - А момак му рече: Ево, у овом граду има човек Божји, прозорљив, који предсказује будућност онима који долазе к њему. Хајдемо дакле к њему; можда ће и нама казати где ћемо наћи магарад. - И одоше к човеку Божјем; А Господ пре тога беше открио светом Самуилу све о Саулу и нареди му да га помаже за цара. Угледавши сина Кисова Саула, свети Самуил га љубазно прими и препоручи му да се не брине за магарице, јер су већ пронађене. И даде му уточишта код себе за тај дан и ноћ. А сутрадан ујутру, отпуштајући Саула, Самуило узе суд са уљем, и изли уље на главу Саулу, па га целива, и рече му: Ето, Господ те помаза за цара над народом Својим; и ти ћеш царовати над народом Господњим, и спашћеш га из руке непријатеља његових.
Ово помазање би извршено у тајности, као пророчанство о будућем царовању Саула. И каза свети Самуил помазаноме Саулу све што ће му се догодити на путу, рекавши: Ево ти знака да те Господ помаза за цара: када отидеш данас од мене, наћи ћеш два човека код гроба Рахилина у крају Венијаминову у Селси, који ће ти рећи: "нашле су се магарице, које си пошао да тражиш, и ево отац твој не марећи за магарице забринуо се веома за вас". Отишавши од та два човека, када дођеш до дубраве Таворске, срешћеш тамо три човека који иду к Богу у Ветиљ са приносима за жртве: један води три јарета, други носи три вреће хлеба, трећи носи мех вина. Они ће се поздравити с тобом, и даће ти два хлеба. Потом ћеш узићи на хум Божји и срешћеш гомилу пророка, и на тебе ће сићи Дух Господњи, те ћеш пророковати с њима. Када те знаке видиш да се збивају по речима мојим, знај да је Бог с тобом. - Када Саул отиде од светог Самуила, сви се они знаци збише на путу онако како му пророк каза.
После тога свети Самуил нареди свему народу да се саберу ка Господу у град Миспу, и сам дође тамо, и рече синовима Израиљевим: Овако вели Господ Бог Израиљев: ја изведох оце ваше из Мисира, и избавих вас из руке фараона и од свих царева који вас угњетаваху, а ви сада одбацисте Бога свога који вас спасава од свих зала и невоља ваших, и потражисте да се постави цар над вама. Нека вам дакле буде по жељи вашој.
Рекавши то, Самуило постави пред Господом сва племена израиљска, и стаде бацати коцку, из ког племена да изабере цара, и паде коцка на племе Венијаминово. Потом приведе племе Венијаминово по породицама његовим, и паде коцка на породицу Матријеву; затим паде коцка на Саула сина Кисова. И тражише Саула, али га не нађоше, јер се беше сакрио у једној кући, сматрајући себе недостојним тако високе части и избегавајући је, али га Господ проказа. Тада неки из народа заједно са Самуилом отидоше по Саула и доведоше га и поставише усред народа. И беше Саул растом виши од свега народа. И рече Самуило свему народу: Видите ли кога изабра Господ да нико није као он у свему народу? - И обрадова се сав народ и повика; Да живи цар! - И изложи Самуило народу законе односно цара, и написа те законе у књигу и метну је пред Господом. Ипак се тада још не утврди потпуно царска власт Саулова, јер беху неки незадовољни и противни. Самуило распусти народ, и свак отиде својој кући. Отиде својој кући у град Гавају и Саул, и с њим отидоше храбри, чија срца Господ орасположи према Саулу. А противници Саулови рекоше: Зар ће нас тај избавити из руку непријатеља наших? - И презираху га, и не донесоше му дарове. Али се Саул направи као да није чуо ове презриве речи (1 Цар. 9, 1-10, 27).
Месец дана после тога, Амонитски цар Наас дође са великом војском на град Јавис Галадски у уделу Манасијином, и опседе га са свих страна. Опседнути житељи града Јависа, видећи велику војску Наасову, рекоше Наасу: Склопи савез са нама, па ћемо ти служити. - А Наас им одговори: Склопићу савез са вама, али с тим, да вам свакоме ископам десно око, и ту срамоту учиним свему Израиљу.
Тада житељи града Јависа послаше посланике к Саулу, молећи га да им помогне и ослободи их опсаде. Саул одмах разасла посланике у све крајеве Израиљеве, брзо скупи не малу војску и, узевши са собом светог пророка Самуила, изненада подиђе к Наасу; И сутрадан врло рано нападне на њега, разби му и разјури војеку, а самог цара уби. Тада Израиљци рекоше пророку Самуилу: Који оно говораху, да Саул не царује над нама? Дајте их да их погубимо. - Али Саул рече: Нека данас не умре ни један човек због мене, јер данас Господ учини спасење у Израиљу. - А свети Самуило рече народу: Хајдете да идемо у Галгал, и Онде обновимо царство. - И сав народ отиде у Галгал, и онде Самуило јавно помаза Саула за цара пред Господом у Галгалу. И принесоше онде жртве захвалне пред Господом. И провесели се онде Саул и сав Израиљ веома (1 Цар. 11, 1-15).
Када се Израиљци весељаху због новопостављеног цара свог, са којим однесоше тако славну победу над Амонићанима, рече им свети Самуило: Ето, послушао сам глас ваш у свему што ми рекосте, и поставих цара над вама. И сада ето, цар иде пред вама, а ја сам остарео идући пред вама од младости своје до данашњега дана. Одговорите ми дакле сада пред Богом и пред помазаником његовим, царем вашим: јесам ли коме од вас узео вола или магарца или ма шта друго? јесам ли коме учинио насиље и неправду, или из чије руке узео награду и какав било поклон? Кажите, и ја ћу вам вратити. - Народ му одговори: Никакву нам неправду ниси учинио, нити насиље; нити грабио, нити узимао од нас плату или какве поклоне. - Тада им Самуило рече: У овај дан сведок је Господ и помазаник његов, цар ваш, да у мени не налазите никакве кривице, због које бисте захтевали цара, пошто сам Господ бејаше цар ваш и управљаше вама преко разних судија, избављајући вас од руке непријатеља ваших. Знајте, велики грех учинисте пред Господом што искасте себи цара. Ево, одмах ћете видети знамење.
Рекавши то, Самуило се стаде молити Господу. Дан беше ведар и сув, време жетве. Одједном настаде страховита грмљавина и ужасно севање муња, и удари силан дажд. И сав се народ веома уплаши Господа и Самуила, и рече Самуилу: Помоли се Господу Богу своме за слуге твоје да не помремо, јер видимо да к својим гресима додасмо још грех иштући себи цара. - Тада свети Самуило рече народу: Не бојте се, Господ неће оставити народа Свога. Останите при цару вашем, али служите Господу свим срцем својим и творите вољу Његову ви и цар ваш, а ја нећу престати молити се за вас Господу. Само се бојте Господа и служите му истинито, памтећи сва чудеса и доброчинства која вам је учинио. Ако ли станете чинити зло, пропашћете и ви и цар ваш (1 Цар. 12, 1-25). - Рекавши све то народу, свети Самуило остави власт судијску и бављаше се само својом свештеничком службом.
Царујући у Израиљу, Саул се у току времена стаде кварити и гњевити Бога, и дрзну се присвајати себи права свештеничког звања: приносити Богу жртву без свештеника Божјег Самуила. Поред тога он се показа и непослушан према заповести Господњој. Јер му Господ устима пророка Свог Самуила нареди да иде и истреби Амалике за древно њихово зло: што су народу Израиљском, када је ишао по пустињи из Мисира у земљу обећану, учинили велике сметње на том путу. А нареди Господ, рекавши овако: Не поштеди никога од њих, него побиј и људе и жене и децу и што је на сиси и волове и овце и камиле и магарце.

Цар Саул, скупивши велику војску од Израиљаца, крену у земљу Амаличку, разби њихову војску и, опленивши им земљу, ухвати цара њихова жива. Сав народ амалички: старо и младо, мушко и женско он истреби мачем, а цара њиховог поштеде. Осим тога, најбоље овце и најбоље волове и угојену стоку и јагањце и све што бејаше добро узеше себи; само што бејаше рђаво и без вредности, оно побише. Такође и сва блага њихова приграбише себи, не извршујући заповест Господњу: да ништа не поштеде, нити узимају себи, него да све униште. Зато дође реч Господња к Самуилу, говорећи: Кајем се што сам Саула поставио царем, јер је одступио од мене и није извршио мојих речи.
И ожалости се Самуило због Саула, и вапијаше ка Господу сву ноћ, молећи се за њега. И уставши рано Самуило пође у сусрет Израиљцима, који се враћаху из рата, и нађе Саула у Галгалу. Угледавши светог Самуила, Саул му рече: Благословен да си Господу! јер изврших све што ми Господ рече преко тебе. - А свети Самуило га упита: Каква је то блека оваца у ушима мојим? и рика говеда коју чујем? - Саул одговори: Од Амалика догнаше их; што беше најбоље, народ поштеде и покупи, а што беше рђаво, то уништи. - Свети Самуило га упита: Зашто ниси послушао гласа Господњега у свему, него си се бацио на плен и учинио зло пред Господом? - Саул одговори Самуилу: Послушао сам глас Господњи и урадио као што ми је Он наредио: истребио сам Амалике, и цара њиховог Агага живог довео; него народ узе од плена овце и волове, најбоље од стоке, да принесе на жртву Господу Богу. - На то свети Самуило рече Саулу: Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси ваши? Не беше ли боље послушати наређење Господње? Јер послушност је пријатнија Богу него све жртве и претилине овнујске. Непокоравање наређењу Господњем је такав грех као и враџбине, а нарушавање заповести Господње јесте грех као и идолопоклонство. А пошто си ти одбацио реч Господњу, зато ће Господ одбацити тебе, и твој дом неће више царовати у Израиљу.
- Тада Саул рече Самуилу: Сагреших што преступих заповест Господњу и твоје речи, јер се побојах народа и послушах глас његов. Него молим те, буди снисходљив према моме греху, и врати се са мном к жртвама да се поклоним Господу Богу на твоје очи. - Но Самуило се окрете да отиде од њега, али га Саул ухвати за скут од плашта његова и одадре га, вукући к себи човека Божија. - Тада му свети Самуило рече: Одадра Господ царство Израиљево од тебе данас, и даде га ближњем твом који је бољи од тебе. - Саул рече Самуилу: Сагреших Господу, али ме не посрами сада пред старешинама израиљским и пред људима мојим, и врати се са мном да се поклоним Господу Богу твоме.
Самуило се врати са Саулом, и они се поклонише Господу, Потом рече Самуило: Доведите ми овамо Агага, цара амаличког.
- А Агаг дрхћући дође к њему и рече: О, како је горка смрт!
- А свети Самуило рече Агагу: Као што твој мач учини те жене осташе без деце, тако ће остати без деце твоја мајка међу женама. - И исече Самуило Агага пред Господом у Галгалу, не као онај који чини насиље већ као онај који извршује наређење Господње.
После тога Самуило отиде у Раму, а Саул крену дому своме у Гавају. И Самуило више не виде Саула до дана смрти своје; и плакаше Самуило за Саулом, жалећи погибију његову (1 Цар. 15, 1-35).
Након неког времена Господ рече Самуилу: Докле ћеш ти плакати за Саулсм, кога ја одбацих да не царује више над Израиљем? Напуни рог свој уља и иди у Витлејем к Јесеју, јер међу синовима његовим нађох достојнога за цара. - А Самуило одговори Господу: Како да идем? Чуће Саул па ће ме убити. - Тада Господ рече: Узми са собом јуницу из говеда, одведи је тамо и реци: дођох да принесем жртву Господу. И позови на жртву Јесеја и синове његове, а ја ћу ти показати шта ћеш чинити, и помажи ми онога кога ти кажем.
И учини Самуило како му каза Господ, и дође у Витлејем. А старешине градске се уплашише од његова доласка, па истрчаше преда њ, и упиташе га: О видиоче! јеси ли дошао с миром? - Он им одговори: С миром. Дошао сам да принесем жртву Господу. Освештајте се уздржањем и молитвом, и дођите к мени да извршим жртвоприношење.
После извршеног жртвоприношења, свети Самуил дође у дом Јесејев и нареди му да приводи синове своје по једног. Јесеј уведе к пророку најстаријег сина свог Елиава. И упита пророк Господа, молећи Му се у себи, није ли овај предизабран од Њега за цара. Господ рече Самуилу: Не гледај на лице његово ни на висину раста његова, јер сам га одбацио. Јер, не на лице гледајући, ја судим; човек гледа на лице, а Бог гледа на срце. - Тада Јесеј дозва Аминадава и приведе га к Самуилу, рече Самуил: ни тога није изабрао Господ. - Потом приведе Јесеј Саму, и рече пророк: Ни овога није изабрао Господ. - И Јесеј приведе к Самуилу седам синова својих, а Самуило рече Јесеју: Није Господ изабрао од ових. - Онда Самуило упита Јесеја: Јесу ли ти то сви синови? - Јесеј одговори: Има још један, најмлађи; он пасе овце у пољу. - Тада Самуило рече Јесеју: Пошљи, те га доведи, јер нећемо седати за трпезу докле он не дође. - Јесеј посла, те доведоше Давида. Он беше смеђ, лепих очију и лепа стаса. И рече Господ Самуилу: Устани, помажи га, јер је то. - Тада Самуило узе рог с уљем и помаза Давида усред браће његове. И сиђе Дух Господњи на Давида, и оста на њему од тога дана.
После тога уста Самуило и отиде у Раму дому своме (1 Цар. 16, 1-13). Завршивши дане живота свога, Самуило у старости усну сном смрти. И сабра се сав Израиљ, и плакаше за њим, и погребоше га у дому његовом у Рами (1 Цар. 25, 1). Овог светог пророка Самуила Исус, син Сирахов, велича похвалама, говорећи: Возљубљен Господом својим Самуило пророк Господњи основа царство и помаза цареве (Саула и Давида) над народом својим. Он суди народу по закону Господњем и (ради молитава његових) Господ посети Јакова. По вери својој он би познан као истинити пророк. Он призва Господа силна, када га са свих страна притешњаваху непријатељи његови, и Господ загрме с неба; у силној вици Он учини глас Свој чујним, и истреби владаре тирске и све кнезове филистимске. Још пре кончине његове доказа се пред Господом и помазаником Његовим, да од имовине чак до обуће не беше узео ни од кога ништа, и ни један човек га не прекори. Он пророкова и после смрти своје и предсказа цару (Саулу) крај његов, и у пророчанству свом он подиже из земље глас свој, да ће се безакони народ истребити (Сирах. 46, 16-23).
Ето шта говори Сирах о светом Самуилу. А ми грешни, надајући се добити опроштај грехова и спасење молитвама овог светог угодника Божјег, прослављајмо Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ФИЛИПА, епископа Ираклије Тракијске, свештеника СЕВЕРА и ђакона ХЕРМЕСА

Блажени Филип беше најпре ђакон, потом презвитер, па након извесног времена као искусан по узвишеном животу постављен за епископа Ираклије Тракијске. Своје ученике, презвитера Севера и ђакона Хермеса, учвршћујући честим поукама, он начини себи сличнима не само по мислима и осећањима, него и по страдању. Када незнабошци јурнуше да затворе и запечате хришћанску цркву, блажени Филип рече њиховом старешини Аристомаху: "Зар ти мислиш да је Бог затворен у зидове? Он живи у срцима". Аристомах затвори и запечати храм, а блажени Филип са Севером и Хермесом остаде пред вратима и поучаваше паству.
Када их потом изведоше на суд пред намесника Баса, он их упита: Ко је од вас учитељ хришћана? - Епископ Филип одговори: Ја сам онај кога тражиш. - Ви знате, рече Бас, закон царева, који забрањује хришћанима да се скупљају и наређује им или да приносе боговима жртве или да буду убијани. Донесите ми сасуде ваше златне, сребрне и остале какве имате; тако исто и књиге које изучавате и читате. - Блажени епископ одговори: Немогуће је предати теби наше књиге.
Тада намесник дозва мучитеље, међу којима се појави Мукапор, човек веома свиреп. Намесник нареди да се доведе презвитер Север. Али њега не нађоше, и намесник заповеди да муче Филипа. Док блаженог Филипа жестоко мучаху, ђакон Хермес који стајаше близу рече намеснику: Ако се ти и дочепаш свих књига наших, наше ће присталице, бринући се о спасењу душа, написати друге и још усрдније обучавати вери у Христа.
- За ове речи ђакона Хермеса тукоше моткама. А када он потом приговори чиновнику Публију што је покушао да присвоји себи црквену имовину, њега толико тукоше, да му сво лице обли крв.
Пронађене сасуде и књиге намесник предаде војницима. Епископ Филип и други бише доведени на трг. Намесник нареди да се развали кров на цркви; хришћанске књиге бише спаљене у огњу. А за то време свети Филип спокојно поучаваше народ. Онда намесник рече блаженом епископу: Принеси жртву; нашим господарима треба приносити кад. - Свети Филип одговори: Ми смо научени указивати царевима покорност, али не божанско поштовање. - Запањен Филиповом чврстином, намесник се обрати ђакону Хермесу са захтевом: Принеси ти жртву. - Не могу, одговори Хермес, ја у свему следујем моме учитељу.
- А ако Филип принесе жртву, хоћеш ли му онда следовати? упита намесник. Хермес одговори: Нити ћу му ја следовати, нити ће он бити побеђен. - На то му намесник рече: Бићеш предат огњу. - Хермес одговори: Тај је огањ лак; али постоји неугасиви огањ, спреман за безбожнике.
Тада намесник Бас нареди да исповеднике затворе у тамницу. Они пођоше с радошћу и певајући псалме. Пошто проведоше неколико дана у тамници, они добише дозволу да бораве у оближњем дому Панкратијевом под стражом. Ту они бише примљени с љубављу; ту обављаху свете тајне и поучаваху народ.
Међутим намесника Баса замени намесник Јустин, човек покварен. Бас је попуштао пред паметним разлозима, а и жена је његова некада служила истинитоме Богу. Јустин није знао за страх Божји. Епископ Филип би изведен на суд пред намесника Јустина. Јустин рече: Господари наши наредили су да приморавамо хришћане на приношење жртава; не буду ли хтели, предавати их на смрт. - Епископ Филип одговори: Ја сам хришћанин, и не могу извршити то што захтеваш; ти ме можеш мучити, али ме не можеш победити. - Јустин нареди да га у оковима воде у тамницу. На путу ка тамници они га кињаху.
К намеснику Јустину доведоше и свештеника Севера. - Изврши наређење царево! рече му Јустин. Север одговори: Ја сам дужан извршавати оно чему сам научен. - Намесник нареди, те и њега одведоше у тамницу. - Онда би доведен пред намесника ђакон Хермес. - Тебе ће муке присилити да испуниш вољу царева, рече му намесник Јустин. - Не! одговори Хермес, ја сам порастао у светој вери, нисам намеран храмати; ти ме можеш мучити до миле воље. - Намесник Јустин посла и њега у тамницу.
Три мученика проведоше седам месеци у смрдљивој тамници. Потом их преведоше у Једрене. Када ту узаседе намесник да суди, епископа Филипа мучише тако бездушно, да му цело тело беше искидано и виђаху му се изнутрице. Намесник Јустин нареди да га одведу у тамницу. Затим би доведен Хермес; али он не попусти ни пред претњама ни пред ласкама. Трећега дана поново би изведен на суд епископ Филип. Намесник га упита: Зашто се ти тако неразумно противиш царској вољи? - Филип одговори: Не поступам ја неразумно, него испуњујем вољу Бога, Творца и Судије свију. Свето Писмо каже: "Подајте Богу Божије и цару царево". То ја и испуњујем. Правичним наредбама царева ја сам се увек покоравао. - Хермес пак у одговор намеснику објасни глупост и безбожност идолопоклонства. - А намесник Јустин, ван себе од гњева повика: Шта ти бедниче мислиш да обратиш мене у хришћанску веру? - И одмах изрече пресуду оваку: Наређујемо да живи буду спаљени Филип и Хермес, зато што не извршују вољу царску.
Када свети мученици бише изведени на губилиште, Хермес дозва к себи једнога од браће хришћана, коме беше име Бјели, и закле га Господом Исусом Христом да његовом сину Филипу преда наређење оца да исплати све дугове. Ово се тицало новаца који су му били поверени од многих на чување. Потом додаде: Он је млад; нека радом зарађује себи храну; тако је поступао отац и живео са свима добро. - Тада мученици бише стављени на ломачу. Но намеснику Јустину сину у глави једна зла мисао: он нареди да тела светих мученика баце у реку Еврос (Марица). Када то би учињено, хришћани града Једрена поседаше у чамце, не би ли пронашли драгоцено благо: тела светих мученика. Жеља им се испуни: они извукоше мрежама нетљене остатке, и погребоше у месту званом Хетисиром, на два километра од града.
Када презвитер Север сазнаде у тамници за мученичку смрт епископа Филипа и ђакона Хермеса, он се радоваше њиховом слављу и мољаше Бога да и њега удостоји те части. Молитва његова би услишена: након три дана би и њему дарован исти венац. Заједно са Севером пострадаше мученички још тридесет хришћана.[3]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕВЕРА, МЕМНОНА КАПЕТАНА и с њима 37 самученика у Визији Тракијској и у Филипопољу пострадалих

Мемнон обраћен Христу светим Севером са још 37 других особа; зато Мемнона разапеше између два стуба, па му три кајиша коже скинуше са тела од главе до ногу; затим му ноге одсекоше, и онда га са осталих 37 самученика бацише у ужарену пећ, у којој он, и сви остали, предаде свету душу своју у руке Божије; и тако сви ови свети јунаци Христови примише неувенљиве венце мучеништва. То би под Диоклецијаном, 304 године. Имена осталих светих мученика су следећа (према Париском кодексу број 1587): Агатон, Атинодор, Антан, Антилин, Ахилеј, Виктор, Восвас, Гај, Генетлије, Дифил, Дометијан, Епафродит, Евдемон, Евстатије (Еврос), Зотик, Зоило, Кронин (Керкан), Максим, Местос, Молиан, Неофит, Никон, Панастеније, Пантирије, Иалмат, Пантолеон, Ринос, Савин, Саторнин, Силуан, Стратон, Теосевије, Тимотеј, Тиранос, Хрисант, Орион и Орос.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛУКИЈА

Лукије беше из града Кирине у Либији, и беше први саветник у градској скупштини. Најпре Лукије беше незнабожац; али кад виде јуначко страдање и мученичку кончину епископа Киринског, светог свештеномученика Теодора, Лукије би потресен и његовог се срца косну благодат Христова, те он прими свето крштење. Затим он придоби за веру Христову и намесника Дигниана, те овај поверова у Христа и крсти се. После тога они заједно отпутоваше на Кипар. Гледајући тамо како хватају хришћане и убијају, Лукије се кришом од Дигниана предаде мучитељима. Предавши се, он обори незнабожачки жртвеник заједно са жртвама што беху на њему и ногама их изгази. Због тога игемон нареди да му се одсече глава; и тако душа овог победоносца узлете на небо.
Пострада свети мученик Лукије 299 године, у време цара Диоклецијана.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИЛИОДОРА и ДОСЕ (или СОДЕ)

У педесет трећој години своје владавине, персијски цар Сапор крену са великом војском на Грчку земљу, и стаде рушити хришћанске цркве, уништавати свете иконе и спаљивати светитељске мошти. Тада свети Илиодор и свети Доса неустрашиво ступише пред цара, изобличише његову безбожност и објавише да је вера у Господа Христа једина истинита вера. У то време светом Илиодору беше деведесет и пет година. Цар их стави на многе и разне муке, па им напослетку одсече носеве и запали главе. Благодарећи Бога у тим мукама, свети мученици испустише душе своје и узиђоше на небо увенчани мученичким венцима.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФОТИНЕ

Спомен њен врши се изван порте Влахернске цркве у Цариграду.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ОРЕСТА и РИГИНА са Кипра

Мученички пострадали за Господа Христа на острву Кипру, оклеветани будући од незнабожаца. Пореклом беху из Халкидона (или Картагине), а пострадаше у близини кипарског града Лемесоса. У неким Синаксарима су непознати. (Служба им штампана у Лемесосу 1902 године).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Астарта - богиња, коју су Феничани и други источни народи веома поштовали. За служење њој они су подизали не храмове него дубраве или шуме.
2. Ваал - бог сунца, био је нарочито поштован од старих Феничана.
3. Ови свети мученици пострадаше 304. године, у време Диоклецијана. По свему изгледа да су ови свети мученици били Словени.