ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Андреј Стратилат. Беше официр - трибун - у римској војсци у време цара Максимијана. По рођењу из Сирије, и са службом у Сирији. Када Персијанци угрозише војском римској царевини, то Андреји би поверена војска у борби против непријатеља. Том приликом Андреј би произведен за војводу - стратилата. Потајни хришћанин, ма да још некрштен, Андреј се поузда у Бога живога, и од мноштва војника одабра само најбоље и пође у бој. Пред битку он рече војницима својим, да ако буду сви призвали у помоћ јединог истинитог Бога, Христа Господа, непријатељи ће се њихови као прах распрштати испред њих. И заиста сви војници, одушевљени и Андрејом и његовом вером, призваше у помоћ Христа и учинише јуриш. Персијска војска би сатрвена потпуно. Када се победоносни Андреј врати у Антиохију, неки завидљивци га оптужише као хришћанина, и царски намесник позва га на суд. Андреј отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и писа цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци цар нареди намеснику да пусти Андреја у слободу, но да вреба другу прилику и други разлог (а не веру) те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту наредбу цареву, па узевши собом своје верне војнике, 2593 на броју, оде с њима у Тарс Киликијски, и ту се сви крстише од Петра епископа. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се с дружином својом повуче далеко у планину јерменску Таврос. Ту у једном кланцу, када они беху на молитви, стиже их војска римска и све до једнога посече. Нико се од њих није хтео ни бранити, но сви беху жељни мученичке смрти за Христа. На том месту, где се изли потоком крв мученичка, изби кључ лековите воде, која исцељиваше од сваке болести. Петар епископ дође потајно са својим људима, и чесно сахрани тела мученика на том истом месту. Пострадаше сви чесно, и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у царство Христа Бога нашега.

2. Преп. Теофан. Рођен у Јањини, и као младић остави све и оде у Св. Гору, где се замонаши у обитељи Дохијарској. У посту, молитви, бдењу и лишењу себе од свега непотребнога, беше углед свима монасима. Због тога временом би изабран за игумана. Но доцније због неке несугласице с монасима он напусти Св. Гору и са својим сестрићем дође у Верију Македонску, где основа један манастир у част Пресвете Богородице. Када тај манастир процвета духовним животом, он остави свог сестрића да управља њиме, а он оде у Наус, где основа други манастир у част Светих Архангела. Скончао мирно у XV столећу. Његове чудотворне мошти и сада леже у Наусу, и пројављују велику силу Божју.

3. Св. муч. Тимотеј, Агапије и Текла. Пострадали за Христа у време опаког цара Диоклецијана. Тимотеј на огњу сажежен, а Агапије и Текла бачени пред зверове.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНДРЕЈА СТРАТИЛАТА

Нечестиви Максимијан[1], управљајући источним делом римске царевине, подиже свуда гоњење на хришћане. У то време у Сирији бејаше неки војвода Антиох, човек зле нарави и најревноснији служитељ идола; он дисаше претњом и убиством на слуге Христове. Њему беше дата од цара власт над свом Сиријом и наређено да мучи и убија хришћане; у том циљу беху му стављени на расположење многи трибуни, тисућници, са подложном им римском војском. Међу тим трибунима, као цвет миомирисног крина усред трња, бејаше под влашћу Антиоха следбеник Христов Андреј, који с почетка тајно држаше свету веру у Христа, а потом, када наступи време, он је објави целоме свету, јавно пред свима исповедајући име Христово. Иако још не беше крштен, он са тврдом вером у срцу имађаше и топлу љубав према Христу Богу, и служаше му дан и ноћ у молитви и посту, клонећи се сваког дела неугодног Богу и ревносно испуњујући све што је угодно Богу. За такву побожност Бог му дарова необично јунаштво и храброст у биткама, те му по јунаштву и храбрости нико не беше сличан у римској војсци. И он одношаше сјајне победе над непријатељима, и беше слављен и поштован међу војницима више него остале војсковође.
Једном приликом не мала војна сила персијска крену у рат против Антиоха и изненада удари на Сирију. Усред неочекиваног напада Персијанаца Антиох се силно узнемири. Али сетивши се храброг трибуна Андреја, он га хитно позва к себи и повери му врховно заповедништво над војском. Том приликом он произведе Андреја за стратилата, тојест за врховног команданта над војсковођама, и нареди му да са војском крене против напавших непријатеља и да их заустави. При томе Антиох му рече: Твоје јунаштво и твоја храброст у ратовима познати су не само мени, него за њих добро зна и сам цар; ради тога сам ти и дао овај високи чин. Ја ти дакле поверавам вођење овог изненадног рата. Узми војску, командуј њоме место мене, и постарај се да увећаш славу коју имаш.
Добивши овакав задатак, војник Христов свети Андреј, желећи да храбро иступи против непријатеља не ради своје личне славе него ради славе имена Христова, од мноштва римских војника одабра само најбоље, добро свестан речи цара Давида да Господ не мари за силу коњску, нити су му мили краци човечији, него су му мили они који га се боје и који се уздају у милост његову (Пс. 146, 10-11). Свети Андреј одабра оне војнике које му указа благодат Божија дејствујући тајним надахнућем у срцу његовом, и изиђе с њима против непријатеља. Угледавши велику војску непријатеља који као скакавци беху наишли на Сиријске крајеве, свети Андреј храбраше своје војнике за јуначку борбу, да се не уплаше од мноштва персијске војске, И пошто сви његови војници беху идолопоклоници и ниједан од њих још не беше хришћанин, свети Андреј им предложи да познаду јединог, свемоћног, и у биткама страшнога Бога који крепко помаже слуге Своје. И рече им: Браћо и пријатељи моји, сада се можете на делу уверити, да су незнабожачки богови - демони, и нису у стању помоћи никоме, пошто су немоћни. Али постоји једини истинити Бог, коме ја служим, који створи небо и земљу. Он је свемоћан, и свима који Га призивају притиче брзо у помоћ, и чини их јакима у биткама, и непријатеље њихове обраћа у бекство пред њима. Ето, као што видите, против нас иду многобројни пукови непријатеља који су по многобројности својој далеко јачи од нас; но ако ви попљујете своје ништавне богове и заједно са мном призовете јединог истинитог Бога, одмах ћете угледати где непријатељи ишчезавају пред вама као какав дим или прах.
Када свети Андреј то рече, сви војници што беху с њим повероваше његовим речима, и призвавши у помоћ Христа Бога јурнуше на непријатеље. Настаде страховита битка, и војници светога Андреја однеше сјајну победу, пошто им због вере и молитава светог Андреја дође с неба у помоћ невидљива сила, која страхом помете персијске пукове, те се они дадоше у бекство. А римска војска, предвођена светим Андрејем, гоњаше их, и мачевима својим сецијаху персијске главе, као српом класје. Тако се силом Христовом зби славна победа Римљана над Персијанцима. Када непријатељи бише прогнани, онда војници што беху са светим Андрејем, видећи тако неочекивану победу над непријатељима, однесену помоћу Христовом, повероваше сви у Христа. А свети Андреј, колико могаше, стаде их утврђивати у вери, учећи их правоме путу који води спасењу. И тријумфално се враћајући из рата, свети Андреј и његови војници овенчани славом стигоше у град Антиохију.
Међутим неки од завидљивих војеначалника, завидећи светом Андреју на храбрости и слави, оптужише га Антиоху обавестивши га да стратилат Андреј почитује Бога распетога. Чувши то, Антиоха спопаде силан гњев и он посла к Андреју неке високе војне главешине да лично њега питају, је ли истина то што се говори о њему. Добивши одговор да је све истина, Антиох поново посла изасланике Андреју, саветујући га, и претећи му, и подсећајући га на своју нетрпељивост према хришћанима. И нареди изасланицима да стратилату кажу ово: "Теби је добро познато каквим сам мукама уморио Полијевктова сина Јевтимија и с њим многе друге следбенике хришћанске вере. Ни једнога од њих нисам поштедео. Нашта ти онда рачунаш и ушта се надаш славећи као Бога човека који је био распет на крсту?"
Када изасланици Антиохови дођоше к светом стратилату и саопштише му поруку, он им у одговор рече: Те речи Антиохове више ми уливају храбрости него страха. Јер када они на које ме он подсећа, предати од њега на љуте муке, победише њега и са венцима мученичким предстадоше Христу Богу, зашто онда и ја да не будем верни слуга Господа мог Исуса Христа, да бих се заједно с њима, пострадалима за Христа пре мене, удостојио удела у царству Његовом?
Када овај одговор светог Андреја изасланици однеше Антиоху, овај се страховито разјари и посла војнике да му Стратилата доведу везана. Севши на судишту, Антиох нареди светом Андреју да пред свима јасно изјави, хоће ли се покорити царевој наредби или је намеран служити Богу своме. Светитељ, стојећи на том безбожном судишту, пред лицем анђела и људи, громким гласом неустрашиво изјави да је Христос истинити Бог и да је он Његов слуга.
Мучитељ онда одмах нареди да се донесе гвоздени кревет, па да се силно ужеже, и на њему пече војник Христов. И када кревет би толико ужежен да варнице прштаху од њега, Антиох рече мученику подсмевајући му се: Андреје, много си се намучио у ратовима, зато је потребно да се после толиких напора одмориш на овоме кревету. - Свети мученик, не чекајући да га џелати свуку, сам одмах скиде са себе хаљине, журно се попе на усијани кревет, испружи се на њему као на мекој постељи, и јуначки трпљаше печење свога тела. Спочетка он осећаше бол, и мољаше се Христу Богу да му пошаље брзу помоћ. И стварно огањ, по наређењу Божјем, одмах изгуби своју силу и не могаше нашкодити мучениковом телу.
За то време Антиох нареди те неке од Андрејевих војника крстолико приковаше на дрвене крстасте справе, па их са подсмехом питаше, да ли им је то пријатно. А они, одговарајући да им је такво страдање за Христа веома пријатно, говораху: О, кад би смо се удостојили бити подражаватељи Христа Господа нашег, распетог на дрвету крсном!
Потом се мучитељ опет обрати светом Андреју и упита га, је ли довољно кажњен печењем на огњу, и хоће ли се одрећи Христа и обратити се боговима. Мученик одговори да жели трпети до краја, пошто је крај круна сваком започетом делу; јер од Христа Бога добија награду не онај који је добро почео свој подвиг него онај који га је добро завршио.
Тада мучитељ Антиох нареди да светог Андреја скину са гвозденог кревета и његове другове свуку са крстастих дрвених справа, па да их вргну у тамницу, дајући им тобож времена за размишљање док се не обрате боговима, а у самој ствари ради тога, да би известио цара о њима, јер није смео да без царева знања и пристанка погуби тако храброг и знаменитог мужа, Андреја стратилата, и његове другове. Цар Максимијан, добивши и прочитавши Антихов извештај, нађе да није добро погубити јавно таквог знаменитог војника и друге с њим храбре ратнике, да не би због тога настала у војсци узбуна и метеж, и да не би због њих плануо нови рат. У одговор цар написа Антиоху писмо, у коме му нареди да пусти Андреја и дружину његову, ослободивши их тамнице и казне, али му у исто време издаде тајно наређење, да мало времена после пуштања на слободу Андреја и његових другова, измисли и подметне њима неку другу кривицу, тобож не за веру, и казни их смрћу, ако они упорно остану у хришћанској вери. Добивши од цара такво наређење, Антиох одмах ослободи светога Андреја и његове другове окова и тамнице и пусти их на слободу, при чему им нареди да остану у својим чиновима које су и пре имали.
Међутим војник Христов, свети Андреј, дознавши Божјим откривењем за ову подлу намеру безбожника, тајом од Антиоха са свима поверовавшим у Христа војницима (а било их је 2593 човека) оде у киликијски град Тарс[2] к епископу тога града Петру ради светог крштења, пошто ни један од његових војника не беше крштен, па ни сам блажени Андреј. Након извесног времена Антиох дознаде за одлазак светог Андреја и његове дружине у киликијску област и силна га јарост спопаде, па посаветовавши се са поверљивим личностима посла намеснику Киликије Селевку писмо, у коме му писаше: "Знам да си слушао о Андреју који бејаше трибун у царској војсци. Сада се не само он сам избезумио него је и многе од војника завео у то исто безумље - не покоравати се царским наредбама, и, како чујемо, побегао са својим једномишљеницима у Киликијску област. Стога ти, извршујући царево наређење, нареди да ухвате Андреја и све који су с њим, па их везане пошаљи к нама. А ако се они успротиве или стану бежати, нареди наоружаним војницима да их побију".
Добивши од Антиоха такво писмо, Селевк одмах разасла извиднице у све крајеве Киликије да извиде где се налази Андреј са својим војницима. Дознавши да се он налази у Тарсу, сам се са војском упути тамо. У то време свети Андреј, провидећи Духом да су вуци кренули на стадо Христово, моли тарсиског епископа, блаженог Петра, и епископа града Вереје Нона који се тада десио тамо, да над њим и његовим војницима без одлагања изврше свето крштење. Епископи одмах крстише свегог Андреја и његову дружину.
Примивши свето крштење, свети Андреј са својим саподвижницима оде из Тарса у место звано Таксанити, не што се бојаху смрти, коју Христа ради веома жељаху, него извршујући наређење Господа свог које каже: Када вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). Селевк пак, дошавши у Тарс са наоружаним војницима као за рат, и не нашавши Андреја са дружином његовом смути се и промени се у лицу од гњева; па онда, испунивши се страховите јарости, појури у потеру за стадом Христовим. Међутим свети христољупци одоше из споменутог места у јерменске крајеве, у гору звану Таврос[3]. Селевк је јурио за њима са намером да их побије где их сустигне. А свети војници Христови пролазећи кроз разне гудуре те горе, обретоше се у једноме кланцу, са свих страна окруженом стрмим литицама, у који се могло ући само кроз један улаз, као кроз капију у граду. Ту се свети Андреј заустави са својом дружином и чекаху своје убице, јер то место беше светом Андреју унапред указано од Бога као место на коме они имају пострадати. Свети Андреј се ту обрати својој дружини овим речима:
"Пријатељи, саподвижници и децо моја! Ево сад је време најбоље, сад је дан спасења! стојмо у љубави Божјој једнодушно и јуначки, као што нам Господ наређује, и руке своје подигнимо не на оне који нас гоне него к Богу на благодарност што нам даде да доживимо овај час, у који ћемо добити удела са свима светима који су пострадали за Њега. Стога да се молимо Њему као што се молио свети првомученик Стефан када га Јевреји засипаху камењем, говорећи: Господе Исусе Христе, прими душе слугу Твојих, које предајемо у руке Твоје.
Рекавши то својој дружини, свети Андреј стаде усред њих, подиже к небу руке своје и очи, и стаде се молити говорећи: "Господе, Господе, велики и свемоћни! услиши мољење грешног и недостојног слуге Твог и свих што су са мном, који беспрекорно очуваше свету веру у Тебе. Прими у миру душе наше, покриј их Твојим милосрђем, удостојавајући их рајских насеља. Још молимо Твоју доброту, Владатељу, и за оне који буду поштовали наш спомен: испуњуј све њихове молбе које су им на спасење, и у свима невољама буди им помоћник ради молитве наше. А на овом месту где ће наша смирена крв бити проливена за Тебе, нека буде извор који ће давати исцељења и изгонити нечисте духове; и све који буду долазили овамо, чувај од свакога зла и давај им душевно и телесно здравље, да би се на овом месту прослављало пресвето име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа".
Док се свети Андреј и сви саподвижници његови тако мољаху Богу, стиже Селевк са војском. Исукавши мачеве и зашкргутавши зубима, они као зверови полетеше на стадо Христово. А свети војници Христови, иако су, као храбри и искусни у биткама, могли у овом теснацу са једним улазом, заштитити себе од руку убица, они се, угледајући се на Господа свог, као безазлени јагањци предадоше убицама својим на заклање. Преклонивши колена они пружише вратове своје под мачеве, те их Селевкови војници, секући их без милости, побише све за кратко време. И проли се крв светих, као вода текући потоком са тог места, а душе њихове са слављем уђоше у радост Господа свога.
Ови свети пострадаше деветнаестог августа, у недељу у осам сати, и на том месту где се проли њихова мученичка крв, одмах изби извор слатке и целебне воде.
Покољ светих видеше прикривени на једноме брегу гореспоменути епископи, Петар из Тарса киликијског и Нон из града Вереје, јер они са клирицима својим иђаху за њима издалека, желећи да виде њихов крај. И када после покоља светих мученика Селевк са својим војницима крену натраг дома, ови епископи са клирицима приђоше к телима мученика и плакаху над њима; затим их опремише за укоп, и чесно погребоше на том месту. Видеше они и онај извор што потече молитвама светих мученика, и пивши од његове воде они дознадоше за њену целебност, јер један од присутних клирика, који је дуго време патио од нечистог духа, када се напи са тог извора, одмах га напусти дух нечисти. После пак погреба светих, епископ Петар се не врати у Тарс, пошто га Селевк тражаше да убије, него са свима што беху с њим оде у Исаврију.
Међутим околни житељи, дознавши за целебни извор, стадоше долазити к њему и доносити своје болеснике. Пијући воду и мијући се њоме, они се исцељиваху од сваке болести молитвама светог страдалца Андреја и пострадалих са њим светих мученика и благодаћу Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ 2593 МУЧЕНИКА сапострадалих са Св. Андрејем Стратилатом

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИМОТЕЈА, АГАПИЈА и ТЕКЛЕ

Славни мученик Христов Тимотеј беше родом из палестинског града Газе[4]. Пошто беше савршен по животу и речитости, то он би постављен за учитеља Христове вере. Као такав он би ухваћен и изведен пред управника града Газе Урбана; и упитан од овога он изјави да је хришћанин, и изложи сав домострој спасења рода људског, извршен оваплоћеним Богом Христом. Због тога би силно бијен и стављан на сваковрсне муке, али остаде непоколебљив у вери. Бачен после тога у огањ, он предаде дух свој Богу, и прими бесмртни венац мучеништва.
У то исто време у том истом граду свети Агапије и Текла бише страховито мучени за Христову веру, па пошто после тога још чвршће стајаху у својој светој вери, то их бацише зверовима који их растргоше, и они примише венце мучеништва.[5]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФАНА НОВОГ, ЧУДОТВОРЦА

Преподобни отац наш Теофан родио се у граду Јањини. Измалена заволевши чистоту и непорочност душе и тела, он их је целог живота свог чувао, и сачувао. Када постаде пунолетан, он из љубави према Богу остави завичај, сроднике, пријатеље, једном речју све што у већој или мањој мери смета души у њеном стремљењу ка небеској отацбини. Оставивши свет и све у свету, он се удаљи из своје отаџбине у Свету Гору и тамо ступи у братство манастира Дохиарског. Ту он ускоро прими монашки лик и стаде се анђеоски подвизавати. Његов пост, молитва, бдење, немарење за пролазна блага земаљска, старање о чувању у чистоти свих чула, умртвљавање тела, брига о чистоти душе, о чувању ума од нечистих помисли, одбијање напада нечистих духова који су се упињали да поколебају света стремљења његова ка анђелском савршенству, заиста беху дивни. Због таквог савршенства у врлинама он би од свеколике братије једногласно и једнодушно изабран за игумана обитељи. Поставши вођ и пастир словесних оваца Христових он још више увећа своје подвиге: додаде пост посту, уздржање уздржању, бдење бдењу, молитву молитви, лишавање лишавању; укратко: он вођаше на земљи неземни живот, у телу - бестелесни, уопше он живљаше као у туђем телу.
Тако се подвизавајући и свето управљајући повереном му од Бога духовном паством, божанствени Теофан, по неиспитаним судовима и смеровима Божјим, доживе једно искушење. Он имађаше сестрића. Нечестиви агарјани узму као роба овог његовог сестрића, одведу у Цариград, и тамо преведу у муслиманску веру. Горко беше светој души Теофановој подносити ту беду, зато он без оклевања крену у Цариград, и Божјом помоћу успе да ишчупа из руку нечестиваца несрећну жртву фанатизма њиховог. Срећно извршивши ово свето дело, он се врати у свој манастир заједно са својим младим сестрићем, кога ускоро потом удостоји монашког лика и уврсти у братство обитељи. Али оци манастирски, бојећи се да се та ствар не разгласи и они искусе неку напаст од љутих варвара, стадоше роптати на свога пастира и негодовати и против њега и против његовог сестрића. Видећи немир који због њега узима маха у манастиру, свети Теофан, угледајући се на подвигоположника Христа, уступи место неправичном гњеву, и заједно са својим сестрићем, који за неразумне беше камен спотицања, удаљи се не само из обитељи Дохиарске него и из саме Свете Горе, и оде у Верију. Тамо у скиту Претече он сазида цркву у част Пресвете Богоматере, сабра довољан број монаха, прописа им правила за живот, утврди им старешинство и заведе код њих диван поредак.
После тога, оставивши ту свога сестрића, божанствени Теофан се удаљи сам у Наус. И у Наусу, нашавши погодно место, он подиже диван храм у име и част Светих Архангела, и саградивши манастир сабра довољан број монаха, постаде им пастир и огац, и мудро их руководећи по тешким стазама подвижништва, вођаше их ка небеској отаџбини нашој. Провевши ту доста времена, он се врати у подигнуту њиме у Верији прву обитељ; јер обе ове, њиме подигнуте обитељи, сматраху га за свог заједничког оца.
Пошто доживе дубоку старост, преподобни Теофан је морао, као и сви смртни, да плати природи неопходни данак. Унапред сазнавши откривењем Божјим за своју кончину, он позва к себи све своје монахе, обавести их о томе, и уједно тешаше братију који су много плакали, обећавајући им да се никада неће одвајати од њих духом својим; и најзад мирно и спокојно предаде у руке Божје мирни дух свој.
Творац и Промислитељ наш, Господ Бог, обећао је прослављати оне који Њега прослављају (1 Цар. 2, 30). По нелажном обећању свом Он благоволи прославити и богоносног оца нашег Теофана, који прослави Њега својим ангелским подвизима; и то благоволи прославити га многим знамењима и чудесима како за живота његова тако и после смрти. Ми ћемо укратко навести нека од њих.
Када се светитељ враћао лађом из Цариграда у Свету Гору догоди се да нестаде на лађи пијаће воде, те све који бејаху на лађи стаде мучити жеђ. Тада светитељ молитвом својом к Богу претвори слану воду морску у слатку и укусну за пиће, и тако спасе од сигурне смрти оне што беху на лађи. За време те исте пловидбе он молитвом својом укроти побеснело море које је претило лађи да је потопи, и уместо разјарене буре на мору настаде савршена тишина.
А после светитељеве смрти, силом молитава његових збивала су се, и сада се збивају, безбројна чудеса на свима који са вером долазе к моштима његовим у Наусу и с љубављу га призивају у помоћ. Један ђавоимани, обревши се на светитељевом погребу, избави се од опаког мучитеља чим само са побожношћу и вером целива чесне ноге његове. И потом не једанпут, зли мучитељи човека ђаволи излажаху из ђавоиманих од самог побожног додира тих паћеника к моштима овог светитеља.
Нарочито је дивно, то што светитељ указује своју благодатну помоћ не само вернима него и невернима. Један муслиман патио је од губе на глави. Много новаца он беше потрошио на лекаре надајући се у исцелење, али му то ништа не поможе. Најзад се ману лекара и оде у Теофанов манастир Светих Архангела, заиска воде са моштију светитеља, и - о чуда! - чим том водом уми своју главу, губа спаде са његове главе као крљушт. - Исто тако један човек са сухом руком из Битоља беше скоро све своје имање потрошио на узалудно лечење. Међутим, чим се само побожно дотаче моштију бесплатнога лекара, преподобног оца Теофана, његова болесна рука постаде здрава, као и друга.
Град Наус се неколико пута спасавао куге, а једном и суше, молитвеним призивањем у помоћ светога Теофана. Избављана су од куге и друга насеља на тај начин што су тамо ношене чесне мошти светог Теофан.
Једна крвоточива жена, која је много година патила од те опаке бољке и узалуд потрошила сву своју имовину на лекаре, дође у манастир светог Теофана, и чим попи мало воде са светитељевих моштију, она се тог часа ослободи своје неподношљиве болести.
Видећи мноштво оних који прибегавају к моштима светог Теофана и љутећи се на то, један јеромонах у обитељи Светих Арханђела намисли да сакрије мошти негде на тајном месту. Но, - о чуда! - због такве његове намере њему се одмах потпуно одузеше и руке и ноге. Видећи у томе очигледан знак да светитељу није по вољи његова намера да сакрије од људи чесне мошти његове, он се раскаја због своје намере, и тада доби исцељење. А други монах исте обитељи хтеде из побожних побуда да извади један зуб из чесне главе светитељеве и чува код себе, али и то не беше по вољи светитељу, и тај монах би због тога наказан слепилом. Но чим одустаде од своје жеље, он доби исцељење од светитеља. - Године 1451 у тврђави града Верије један хришћанин прими муслиманску веру, због чега бедник доби велики чин и власт, и постаде неукротива звер према деци Христове Цркве. Много јада поднеше од њега хришћани, а нарочито манастири. Сејући свуда страх и трепет и не наилазећи нигде на препреке својим злочинствима, овај злочиначки отпадник прећаше да нападне и Наус, и да на првом месту сруши манастир преподобног Теофана а да монахе побије. И стварно, он опљачка манастир и много што шта у њему поруши; али ту и дође крај његовом зверству, јер на молитве увређеног светитеља овај злочинац зло изврже своју отпадничку душу.
Безбројно мноштво и других славних чудеса бивало је, и сада их бива, од светих моштију овог преподобног оца, свима који им са вером и побожношћу прибегавају, у славу Бога и доказ богоугодног живота светог оца нашег Теофана.
Угледајући се према својим моћима на равноапостолни живот богоносног оца нашег Теофана, нека се и ми сви удостојимо настанити се и веселити се у царству неисказане славе и вечнога блаженства. Амин.[6]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВТИХИЈАНА и СТРАТИГИЈА

Евтихијан беше војник. Ови свети мученици пострадаше заједно за Господа сажежени у огњу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Реч је о зету Дијоклецијановом, Максимијану Галерију, сауправитељу Диоклецијановом на истоку римске царевине.
2. Киликија - римска провинција у југоисточном делу Малоазијског полуострва, на обали Средоземнога Мора, на североистоку од Сирије, са којом се граничила са источне стране.
3. Сада Тавр, планински ланац који се протеже јужном обалом Сканадиског Полуострва. На источном делу свом она се назива Антитавр. Из глечера Антитавра почиње позната река Тигар.
4. Град Газа - на обали Средоземног Мора; у старини био један од пет најпознатијих филистимских градова.
5. Ови свети мученици пострадали у време опаког цара Диоклецијана, око 304 године. - Изгледа да је овај Св. Агапије исти са оним који се слави 19 новембра.
6. Његова Служба штампана је у Венецији 1764 и у Солуну 1883 тодине.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Јован Рилски. Овај велики подвижник и светилник цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса. Родио се од бедних но честитих родитеља. По смрти родитеља он се замонаши и удаљи у једну дивљу гору, и ту у једној пећини почне се подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. По том се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем Промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем Промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити тражећи помоћи у болестима и мукама. Посећивао га је и сам цар бугарски Петар, и тражио од њега савета. Многи ревнитељи духовног живота настане се у близини Јовановој. Ту се убрзо построји храм и манастир. Св. Јован упокојио се мирно у Господу 18 августа 946 год. у 70 години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренешене су најпре v Софију, па у Мађарску, па у Трново, и најзад у манастир Рилски где и данас почивају. Рилски манастир је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима.

2. Св. муч. Флор и Лавр. Браћа и по телу и по духу и по занимању. Беху обојица ревносни хришћани, а по занату каменоресци. Живљаху у Илирији. Неки кнез незнабожачки запосли их на зидању храма идолског. Догоди се при њиховом раду, да један одломак камена одскочи и удари у око сина жречевог, који радознало посматраше рад неимара. Видећи свог сина ћорава и крвава жрец стаде викати на Флора и Лавра и хтеде их тући. Тада му света браћа рекоше, ако буде веровао у Бога, у кога они верују, син ће његов оздравити. Жрец обећа. Флор и Лавр са сузама помолише се Богу Господу, живоме и јединоме, и крсним знаком знаменоваше детиње избијено око. И дете оздрави одмах, и око му постаде цело као што је и било. Тада се крсти жрец Мемертин и син његов, и ускоро по том оба пострадаше за Христа у огњу. А Флор и Лавр када довршише храм, ставише крст на њега, позваше све хришћане и осветише га именом Господа Исуса и свеноћним пјенијем. Сазнав за ово Илиријски намесник, сажеже у огњу многе од тих хришћана, а Флора и Лавра живе баци у бунар, и бунар засу земљом. Доцније се мошти њихове објавише и бише пренете у Цариград. Пострадаше за Христа и Христом се прославише ова дивна браћа у II столећу.

3. Свешт. муч. Емилијан епископ. Родом из Јерменије. По својој жељи, тражећи мучеништва, оде у Италију да проповеда Христа, у време Диоклецијаново. У Тревији изабран за епископа. Због многих чудеса при његовом мучењу поверовало у Христа око 1000 незнабожаца. Посечен мачем заједно са својим духовником Иларионом и двојицом браће Дионисијем и Ермипом.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФЛОРА и ЛАВРА

Свети мученици Флор и Лавр беху браћа не само по телу него и по духу, јер оба једнодушно вероваху у Христа и угађаху Му добрим делима. По занату они беху каменоресци. Учитељи им у занату беху свети људи: Прокло и Максим; од њих се они научише не само занату него и богоугодном животу по правилима хришћанске вере. И најпре учитељи њихови бише убијени за Христа, а затим и они попут својих учитеља постадоше наследници мученичког венца, пострадавши од намесника Илирије[1] Ликиона. Повод за његово страдање беше следећи случај.
Неки кнез суседне покрајине обрати се намеснику Илирије молбом, да му пошаље веште каменаре ради зидања велелепног храма незнабожачким боговима. А пошто највичнији у том послу беху свети Флор и Лавр, Ликион их упути овоме кнезу. Зидајући храм по кнежевом плану, света браћа сву плату што добијаху за свој рад раздаваху сиромасима, и при томе их учаху светој вери у Христа. Сами пак они провођаху време у пошћењу, молитви и раду: јер ноћу се мољаху, а дању обављаху своје послове; храну узимаху у малој количини, но зато изобилно храњаху гладне и убоге. Радећи тако, они приведоше Христовој вери не само сиромахе које надгледаху него и једног незнабожачког жреца са сином његовим. А догоди се то на овај начин.
Једнога дана када света браћа тесаху камен, к њима дође жречев син млад јуноша и изблиза посматраше њихов рад. Утом изненада одскочи парче од камена, удари јуношу у око и изби му га. Од бола јуноша зајаука; на његов јаук дотрча отац његов, незнабожачки жрец, и видевши окрвављено лице синовље и истерано око, он раздра хаљине своје од туге и полете на свете посленике да их бије, али га други радници задржаше, и објаснише му да света браћа нису крива већ сам јуноша, јер је сувише изблиза посматрао њихов рад и није се пазио. А свети угодници Божији Флор и Лавр, тешећи жреца, обећаше да ће ускоро исцелити око сину његовом и да ће њиме видети као и раније.
После тога они увече одведоше јуношу у свој стан и стадоше га учити познању јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и говораху му: Ако свим срцем поверујеш у Бога кога ти ми проповедамо, твоје ће око ускоро бити здраво. - Јуноша одговори на то: Ако око моје постане онакво какво беше раније, ја ћу поверовати у вашег Бога и Њему ћу се клањати. Заиста пре треба веровати у онога Бога који исцељује болесне и враћа вид слепима, неголи у оне богове који не само болесне не исцељују него и здраве праве болеснима. - При томе јуноша исприча светима ову ствар: Има међу нашим жрецима један жрец који се зове Ерм. Када пре неколико година хтедоше да га поставе за жреца, одведоше га к идолу Зевса, да руку идолову положе на главу његову: јер је такав обред у нас при постављењу за жреца. Он се састоји у томе што руку идола, причвршћену к раменима идола и покретну, жреци помоћу сребрног ланца подигну увис, па онда спусте на главу постављанога. Када ту руку жреци спуштаху на главу Ерма, њима случајно исклизну из руку сребрни ланац, те рука идола паде на Ермино лице, одра му ноктима сво лице до самих костију, тако да му се и данас виде зуби издалека. И ни један му бог не поможе; напротив, њему је све горе и горе.
Када јуноша исприча то, устадоше свети Флор и Лавр и стадоше се са сузама молити Богу да исцели јуношу и просвети не само његово телесно око него и душевне очи његове. И после довољне молитве они осенише крсним знаком болесно око његово, и оно тог часа постаде читаво и потпуно здраво, и одлично виђаше њиме као и раније. Због тога поверова у Христа не само исцељени јуноша него и његов отац, незнабожачки жрец, коме беше име Мемертин. И од служитеља демона Мемертин заједно са својим сином постаде слуга Господа нашега Исуса Христа.
После тога свети делатељи Флор и Лавр, помагани у своме раду од анђела Божија, за кратко време довршише зидање храма, али га не оставише за обиталиште идолима већ га осветише за прослављање пресветог имена Исуса Христа: јер они поставише у њему према истоку часни крст и, сабравши до триста убогих људи, браћу своју по вери, извршише свеноћну молитву, славословећи Христа Бога, и сиђе одозго неисказана светлост небеске славе и испуни храм дивним сјајем. По завршетку свеноћног славословља сви се они упутише у недалеку зграду, у којој се налажаху спремљени за нови храм идоли, појасима својим везаше те идоле за вратове, па их стадоше вући по земљи, ударати и ломити, док их не поразбијаше у парампарче.
Дознавши за све то, кнез нареди те ухватише Флора и Лавра и све оне што беху с њима, међу којима и Мамертина са сином. Све ове што беху са светом браћом кнез осуди на сажежење, а свету браћу Флора и Лавра жестоко изби, па их везане одасла к намеснику Илирије Ликиону. Ликион их подробно испита о свему, па видевши да су непоколебљиви у хришћанској вери, баци их у дубок бунар, и бунар засу земљом.[2] А након много година бише нађене њихове свете мошти које исцељују од сваке болести, и чесно пренесене у Цариград, у славу Христа Бога нашега.
По народном веровању свети мученици Флор и Лавр особито помажу од животиња коњима.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕМИЛИЈАНА ЕПИСКОПА и осталих са њим

Свети Емилијан се роди у азијској земљи Јерменији. Родитељи његови беху хришћани, људи високога рода и богати. Они га дадоше једном врлинском човеку, неком свештеномонаху Илариону, да се у њега учи књизи и књижној науци. Темељно изучивши књижну науку и поставши пунолетан, Емилијан вођаше целомудрен, богоугодан и свети жевот, у усрдном посту, молитви и читању књига, чувајући своју девствену чистоту беспрекорно. А када до Јерменије допреше гласови да су незнабожни цареви римски Диоклецијан и Максимијан дигли у Европи велико гоњење на хришћане, Емилијаи се запали силном ревношћу за веру, па горећи љубављу ка Христу и желећи умрети за Њега, он намисли да иде у европске земље, да тамо незнабошцима проповеда име Христово и да положи душу своју за Господа свога. Емилијан имађаше два брата, Дионисија и Ермипа. Својим богонадахнутим разлозима он и њих одушеви да поћу са њим. Тада браћа, - родитељи им већ беху отишли ка Господу, - једнодушни и сложни: из љубави према Христу оставише кућу, отаџбину, наследство и сва блага овога света, па кренуше из Азије у Европу. Они поведоше са собом и учитеља свог, свештеноинока Илариона, и стигоше у Италију у град Сполитон[3]. У томе граду међу незнабошцима они нађоше много хришћана који вођаху побожни и богоугодни живот, и на њихову молбу они остадоше код њих. Блажени Емилијан бејаше свима пример светости, јер дан и ноћ он провођаше у молитви и проповедању речи Божије.
После извесног времена у суседном граду, званом Требија[4] умре епископ. Тада хришћани тога града, који живљаху усред идолопоклоника као пшеница усред кукоља и крин усред трња, дознавши за живот и мудрост светог Емилијана, изабраше га за свог епископа, иако беше млад по годинама, али разумом и врлинама превазилажаше старце. И узевши Емилијана они га одведоше у Рим к свјатјејшем папи Маркелину ради посвећења. Добивши од папе архијерејско посвећење, свети Емилијан са својим учитељем Иларионом и браћом Дионисијем и Ермипом пресели се у Требију, престони град своје епархије. Ступивши на управу, он изврсно управљаше својом паством, руководећи стадо Христово делом и речју; притом чудесно исцељујући болести, и благодаћу Христовом лечећи тела и душе људске, он многе незнабошце привођаше у свету веру Христову.
У то време намесник у тим покрајинама беше Максимијан, човек сурове нарави, постављен од нечестивих царева над Етруријом и Умбријом. Чувши за хришћанског епископа Емилијана да он многе обраћа од идолослужења ка Христу и испражњује незнабожачке храмове, Максимијан хитно дође у Требију, нареди те светитеља Божјег доведоше пред њега на суд, и рече му: Шта то чујем о теби, Емилијане? Зашто безумљем својим хоћеш да добровољно гурнеш себе у смрт? Ако се боговима нашим не поклониш, бићеш љуто мучен па предан горкој смрти. - Свети епископ одговори потпуно неустрашиво: Нећу се поклонити демонима, јер су сви богови незнабожаца демони, као што се каже у Светим Књигама, и ко им се клања, тај ће наследити вечне муке у паклу.
Ове речи разјарише намесника и он нареди да светитеља бију без милости. Пошто светитеља бише, намесник га стаде исмевати, хулећи Христа Бога и говорећи да хришћански Бог нема силе, а да су богови које он поштује свемоћни. Тада му светитељ Божји рече: Испитај, ако хоћеш, и познај чија је сила већа, Христова или твојих богова? Нареди да овде донесу неког раслабљеног или ма каквог болесника, па наложи жречевима вашим нека се помоле боговима за исцељење болесника; а и ја ћу се помолити Богу моме, па чији Бог силом својом исцели болесника, нека тај Бог буде признат од свих за истинитог Бога и нека се сви поклоне Њему.
Овај се предлог допаде намеснику Максимијану и он одмах посла да нађу болесника. И убрзо донеше једног узетог човека који одавно лежаше непомичан на одру, пошто му сви делови тела беху одузети. На овај призор стече се мноштво народа, желећи да види чудо које се имало догодити. И стадоше се жреци, по наређењу намесниковом, молити боговима својим и призивати Аполона, Зевса, Меркурија и остале ништавне и лажне богове своје, да исцеле раслабљенога. Они се врло дуго молише, али без икаквог успеха. Свети пак Емилијан, стојећи и посматрајући их, подсмеваше се и њима и боговима њиховим. Најзад намесник нареди жречевима својим да престану са молитвом, па се обрати хришћанском епископу Емилијану и рече му: Сада се ти помоли Богу своме, ако очекујеш добити што од Њега.
Тада архијереј преклони колена на молитву, полиже руке и очи к небу, па се стаде молити говорећи: Господе, услиши молитву моју, и вапај мој нека изађе преда те. Немој одвратити лица свога од мене; у дан кад те призивам, похитај, услиши ме (Пс. 101, 1.2). Покажи, Господе, свима што овде стоје да си Ти једини истинити Бог, и спаси оне који верују у Тебе. - Помоливши се тако, светитељ приђе раслабљеноме и, узевши га за руку, рече: У име Господа нашега Исуса Христа устани и буди здрав. - Раслабљени уста, здрав целим телом, и на очиглед свију стаде ходити, радујући се и славећи Бога, и показујући себе свима да је потпуно исцељен, па весео оде кући својој.
Ово чудо удиви све који су га посматрали, и многи повероваше у Христа, па и сам намесник Максимијан стаде у души нагињати ка вери, но нечестиви жреци га одвраћаху од тога, говорећи да то чудо није учињено силом Божијом него мађионичком вештином Емилијановом, и викаху к намеснику: Истреби тога мађионичара са земље, да се не би потпуно уништило поштовање богова.
Слушајући нечестиве жреце и више верујући лажним речима њиховим него очигледној сили Божијој, Максимијан поче поново наговарати светог Емилијана да се поклони идолима, и говораше: Принеси боговима жртву, јер ти је познато да многи, који не послушаше мој савет, изгинуше прошлих дана у љутим мукама. - Одговори светитељ: Они који не принеше жртве поганим боговима твојим него волеше умрети за Христа сада се наслађују с Њим вечног блаженства. - На то намесник рече: Не спомињи више име Христово, већ поштеди младост своју, јер те очекују страшне муке. - Светитељ одговори: Ја сам слуга Христов, и нећу престати јавно исповедати и прослављати име Исуса Христа; за Њега сам готов поднети све муке и саму смрт.
Тада намесник нареди да светитеља нага обесе на мучилишту и да му буктињама жегу тело. Јуначки подносећи то, мученик се мољаше Господу да га укрепи у страдању. И јави му се Христос говорећи: "Не бој се, Емилијане, ја сам с тобом!" - И тог тренутка се буктиње угасише и џелатима се руке згрчише. Видећи то, намесник нареди да мученика скину са мучилишта и рече му: Каквом вештином ти то дејствујеш, те буктиње погаси и руке слугу мојих унакази? Али ја имам на расположењу још страшније муке за тебе, које нећеш моћи савладати. - Мученик одговори: Вештина је моја Христос мој; и ако ме подвргнеш већим мукама, Он ће ми дати и веће трпљење, и показаће на мени још већу силу Своју.
Тада намесник нареди да се у казану растопи олово и у њега баци мученик. Но Христос се опет јави слузи Своме, узе га за руку и заједно с њим уђе у казан, и одмах се угаси огањ, и казан се распуче, и олово истече, а светитељ остаде неповређен. Ово чудо запрепасти намесника и оне са њим, али ипак они не признаше у њему силу Божију. Намесник онда нареди да се велики камен привеже о врату мученика, па да га баце у оближњу реку Клитумну, и потопе. Али и тамо се јави Христос светом Емилијану, и као некада апостола Петра ухвати за руку и изведе из дубине водне и постави на обалу. Војници опет узеше светог епископа и одведоше к намеснику, и испричаше му догодивше се чудо. Тада намесник баци светог мученика зверовима да га поједу. Али ни зверови му не нашкодише, јер сам Господ, јавивши се поново угоднику Своме, беше тамо, и рече му: "Буди храбар, Емилијане, добри и верни мој слуго!" - И зверови се укротише: лавови и леопарди постадоше као јагањци, и једни му лизаху ноге а други руке.
Видећи таква чудеса, народ повика: Велики је хришћанскм Бог! Нека слуга Његов буде пуштен на слободу! - И тог дана верова у Христа хиљаду душа. То страховито разјари намесника против народа, те он изведе наоружане војнике и нареди им да убијају оне који прослављаху Христа. На тај начин бише убијени хиљаду њих који беху поверовали у Христа, мушкиње и женскиње разнога узраста. Поред тога, разјарени намесник нареди те побише и зверове који не нашкодише мученику. Видећи погибију зверова, свети Емилијан узвикну: Слава Ти, Христе Боже, јер за Тебе умиру не само људи него и зверови!
Тада мучитељ Максимијан, не знајући шта више да ради мученику, баци га у тамницу. После тога, по савету својих слугу, Максимијан нареди те се начини точак за мучење, сав начичкан оштрим гвозденим зупцима. Но када, по наређењу намесниковом, изведоше мученика из тамнице и за тај точак привезаше, па отиснуше точак низбрдо, светом мученику се јави Господ, одвеза га и скиде са точка, а точак се откотрља и израњави и поби многе од незнабожаца који се налажаху под брдом.
После тога свети мученик би поново бачен у тамницу. А намесник Максимијан, дознавши за два брата светог Емилијана, Дионисија и Ермипа, и за учитеља њиховог Илариона, посла војнике да их пронађу, пошто се они кријаху од страха. Када их војници пронађоше и доведоше к намеснику, он их врже у тамницу код Емилијана. Угледавши свога учитеља и браћу, светитељ се Божји веома обрадова. И сви се заједно радоваху што се удостојише страдати за име Христово. Те ноћи би блаженом старцу Илариону откривено од Бога, да ће они ускоро примити мученичке венце. И убрзо после тога изведени бише на суд пред намесника старац Иларион, Дионисије и Ермип. А када им намесник, приморавајући их да се поклоне идолима, прећаше мукама, њима се јави Христос Господ крепећи их, и би земљотрес, од кога попадаше идоли са својих места и разбише се у прах. Због тога свети мученици, по наређењу намесника, бише љуто мучени и најзад им главе одсече. И тако они примише венце мученичке, обећане им од Господа.
Сутрадан изјутра намесник Максимијан изведе преда се на суд светитеља Божјег Емилијана и рече му: Браћа твоја и учитељ твој одрекоше се Христа, и ја их послах у други град да тамо приме почасти. - Али свети Емилијан, знајући по откривењу од Бога за мученичку кончину светих, одговори намеснику: Лажеш, мучитељу, они се не одрекоше Христа, него душе своје положише за Њега; а истину говориш, рекавши да си их послао у други град, јер убивши их ти си их стварно послао у небески град да приме почасти од Цара славе, Христа, за кога пострадаше.
Ове речи још више разјарише намесника Максимијана и он осуди светог Емилијана на посечење мачем. После ове пресуде светитељ, праћен огромном гомилом народа, би ради погубљења изведен из града на место звано Карпианово, удаљено од града једно потркалиште. Идући на губилиште, мученик певаше славећи Бога и мољаше се за људе. Када џелат мачем удари светитеља по врату, мач се сави као восак и не начини му никакву рану на врату. Тада војници, припавши к ногама светитељу, мољаху га за опроштај, и исповедише да је Христос једини истинити Бог, и мољаху светог мученика да се помоли Христу Богу за њих. И када се мученик, преклонивши колена, стаде молити не само за њих него и за све људе, к њему дође глас с неба који га обавештаваше да му је молитва примљена, а њега самог позиваше у небеске обитељи. Чувши тај глас, свети мученик се испуни неисказане радости. Но иако жељаше да се што пре разреши од тела и са Христом живи, ипак он жељаше да се разреши од тела не просто него кроз мученичку смрт. Стога се он помоли Господу, да му допусти умрети од мача. И дође неки други џелат, и одсече му чесну главу. И тако се свети епископ Емилијан увенча венцем мучеништва. Из рана његових уместо крви истече млеко, и многи од незнабожаца, видевши таква чудеса, повероваше у Христа. И они чесно тело светог мученика увише у чисте плаштанице, умирисане мирисима, и на томе месту погребоше.
Касније, када гоњење на хришћане преста, верни веома свечано пренеше чесне мошти светог мученика у град и положише их у свештеном месту, славећи Христа Бога, коме и од нас нека је слава, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА РИЛСКОГ[5]

Овај велики подвижник и светилник Цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса (852-889 г.). Родио се од побожних родитеља, средњег имовног стања. Из младости заволевши Господа, Јован по смрти родитеља раздаде сиромасима и болесницима своје имање, наслеђено од родитеља, замонаши се, и само са једном кожном хаљином на себи напусти свој родни крај и удаљи се у једну дивљу гору, и ту се у једној пећини почне подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. Потом се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити гражећи помоћи у болестима и мукама. Многи су долазили к њему са својим болесницима, и болесници су добијали здравље светитељевим молитвама. Један човек у коме већ неколико година бејаше нечисти дух, видећи људе где иду у Јованову пустињу, пође за њима. А када дође на километар од Рилске пустиње, он паде на земљу и стаде викати: "Не могу да идем даље, пече ме огањ". Санутници свезаше тог јадника, одвукоше га к преподобном и мољаху га да га исцели. Децо моја, рече им преподобни, то није у мојој моћи, ја сам слаб човек као и ви: њега само Бог може исцелити. - Но они га неодступно мољаху, и пустињак се помоли Богу за њега, и болесник наједном постаде здрав, и сви прославише Бога.
Глас о великом пустињаку дође до бугарског цара Петра (927-969 г.). Благочестиви цар силно жељаше да се види с њим, али смирени пустињак избеже да се састане с њим, само му у писму даде потребан савет.
Многи ревнитељи духовног живота, привучени врлинским животом светог подвижника, настанише се у близини преподобног пустињака. Ту се убрзо построји храм и манастир. Достигавши дубоку старост, свети Јован се упокоји мирно у Господу осамнаестог августа 946 године, у седамдесетој години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренесене су најпре у Софију, па су одатле приликом најезде Угара однете у Мађарску, а отуда су поново враћене у Трново у време цара Јована Асена (1218 - 1241 г.). Када су касније Турци заузели Трново, посредовањем султаније Маре Бранковић, мошти светог Јована Рилског пренете су најзад у манастир Рилски, где и данас почивају. Рилски манастир су обновили и Српски владари краљ Милутин и цар Душан, и он је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима. Житије пак преподобног Јована Рилског написао је на грчком Георгије Скилица (у 12 веку), а на словенском Трновски патријарх Јефтимије.[6]

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ЈОВАНА и ГЕОРГИЈА, патријараха Цариградских

Јован V патријарховао у Цариграду од 669 до 674 године, а Георгије I од 678 до 686 године; обојица за царовања Константина Погоната; преставили се у миру. Свети патријарх Јован био најпре хартофилакс и скевофилакс Велике Цркве, а затим као патријарх богоугодно управљао Црквом и мирно се упокојио 674 године. Свети патријарх Георгије најпре је био синђел и скевофилакс Велике Цркве у Цариграду (Свете Софије), па после патријарховања Теодора I би позван и изабран за патријарха васељенског. За његово време би одржан у Цариграду Свети Шести Васељенски Сабор 680 - 681 године, на коме би осуђена нечестива монотелитска јерес. Благочестив и строг у подвизима, он у побожности управљаше Црквом до свог престављења, које би 686 године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА УБОГИХ МНОШТВО

Ови свети убоги људи (њих око 300) мученички пострадаше за Христа огњем спаљени. О њима видети опширније у опису (напред) страдања св. мученика Флора и Лавра.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕРМА, СЕРАПИОНА и ПОЛИЕНА

Ови свети мученици беху из Рима. Њих незнабошци оптужише градоначелнику Рима, да обожавају Христа а мрзе идоле и ниподаштавају их. Изведени пред градоначелника, они смело исповедише своју веру у Христа. Зато их најпре затворише у мрачну и смрдљиву тамницу. Затим, када их изведоше из ње, они не хтедоше принети идолима жртву. Стога их стадоше вући по каменитим и непроходним местима, и они, ломећи се о камење, у мукама предадоше Богу чесне душе своје, и примише од Њега неувенљиве венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА НОВОГ, из Самарине у Епиру

Рођен крајем осамнаестог века у селу Самарини под планином Пиндом у Епиру. Постао монах у једном манастиру свога краја, где се усрдно подвизавао. Када Алипаша 1808 године угуши у крви устанак у Грчкој, који беше дигао на Турке поп Евтимије Влахавас, Димитрије тада из ревности изиђе из манастира и проповедаше веру хришћанску по селима Тесалије, говорећи народу о потреби трпљења у невољама и искушењима. Оклеветан, он би ухваћен од Турака и приведен пред Алипашу, пред којим сведочаше да му циљ проповедања није био други него учвршћивање вере у народу и поучавање да слушају власти и законе.
Али му Алипаша не поверова и баци га у тамницу, а затим нареди његово мучење. Џелати најпре удараху мученику гвоздене клинце под нокте руку и ногу, а онда му клинцима прободоше и врат. Приликом тог мучења Алипаша спази на мучениковим грудима икону Пресвете Богородице и затражи од Димитрија да му је преда. Но свети мученик одби да то изврши, да је не би неверни Турчин оскврнио и опоганио. У даљем расправљању са пашом храбри мученик Христов показа велику непоколебљивост у вери и ни на који начин не пристаде да се одрекне Христа Бога и свог хришћанског имена.
Ово разбесни веома Алипашу и он нареди џелатима да мученику стежу главу гвозденим обручем, настојећи притом да испитивањима дознају од мученика ко су му били наводни сарадници. На таква испитивања свети мученик не одговараше, већ само молитвено призиваше име Господа свога и Пресвете Владичице Богородице. И тако издржа док не пуче онај гвоздени обруч око главе. Тада га Турци поново бацише у тамницу, па га сутрадан опет ставише на још љуће муке. Обесише га за ноге изнад ватре, али пошто се мученик ни тако не угуши, мада га огањ опаљиваше, Турци га скидоше и положише на земљу па му ставише даску преко груди и онда по њој скакаху и играху еда би мученику поломили грудни кош и смрскали утробу. Али непобедиви јунак Христов и те муке храбро издржа, тако да својим трпљењем ули такву веру присутним хришћанима, да један очевидац Турчин из Касторије одмах поверова у Христа, крсти се и би затим погубљен од безбожног тиранина Алипаше.
Најзад Алипаша нареди да мученика живог зазидају до главе у један зид где свети нови страдалник Димитрије проведе тако зазидан десет дана, непрестано се молећи Господу своме и Спаситељу. Потом предаде дух свој у руке Господа свога за Кога је тако јуначки и храбро страдао. Пострада свети новомученик Димитрије 18 августа 1808 године. Његовом мученичком страдању би присутан француски конзул из Јањине Е. Пукевил, који сведочаше да су се многа чуда дешавала простим призивањем имена светог новомученика Димитрија. Његовим светим молитвама нека би Господ помиловао и спасао све страдајуће за веру хришћанску, а и нас грешне. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА ПАРОСКОГ

Преподобни отац наш Арсеније,[7] који засија у ова последња времена као сјајна звезда на небу Цркве Православне, родио се у Јањини Епирској од побожних родитеља 31 јануара 1800 године. На крштењу доби име Атанасије. Као дете остаде без родитеља сироче, али не и без небеског Родитеља. Тако се оствари на њему реч псалмопевца: "Отац мој и мајка моја ме оставише али ме прихвати Господ..." Вођен Божјим старањем, деветогодишњи Атанасије допутова у Кидонију Мале Азије где га прими за свога ученика познати по врлини и образовању јеромонах Григорије Сарафис, који беше управник тамошње школе. Ту он постаде брзо омиљен и учитељима и ученицима због своје простоте и безазлености, смирења и побожности. Оставши пет година у реченој школи, беше међу првима, и по учењу и по врлини.
Последњих година његовог боравка у школи, дође у Кидонију ради вршења исповести познати духовник из Загоре Димитријадске старац Данило, један од најистакнутијих Духовника онога времена. Упознавши се са њим и исповедивши код њега, мали Атанасије заволе овог светог Старца и постаде његов послушник, оставши му веран до саме смрти. После не дуго времена старац Данило реши да иде у Свету Гору ради молитвеног тиховања и подвига. То много ожалости дечака, па га са сузама мољаше говорећи: "Молим те, Старче, не остави ме сиротог него ме узми са собом. Жеља ми је да и ја идем у Свету Гору, у тај врт Богородичин, да постанем монах. Не желим да останем у овом сујетном и трулежном свету; Христа тражим, за Христом жудим, за Христом желим да пођем". Понављаше и речи пророка Јелисеја које овај упути своме учитељу пророку Илији: "Жив је Господ, жива је и душа моја, нећу те оставити" (4 Цар. 2, 1).
Старац, не могавши одолети наваљивањима овог петнаестогодишњег дечака, на крају пристаде и поведе га са собом у Свету Гору. Ту живљаше са својим Старцем, учећи се од њега истинској мудрости монашког живљења, које се назива "уметност над уметностима и наука над наукама". Младић се радовао што му Бог даде таквог мудрог учитеља који га учаше делом и речју отсецању воље, смирењу и послушању, тој троједној врлини истинске философије. Старац опет, гледајући духовни напредак свога послушника, захваљиваше Богу што његов труд доноси богатог плода. Испробавши га тако и сазнавши да је достојан да постане монах, обуче га у велики и анђелски лик, давши му име Арсеније.
Преподобни Арсеније остаде шест година у Светој Гори са својим старцем Данилом. У то време беху избиле распре међу светогорским монасима око кољива и око питања честог причешћивања пречистих Христових Тајни. Неки неразумни монаси беху устали против оних мудрих, врлинских и светих мужева, који су подржавали схватање да хришћанин, поготово монах, да би победио грех и ђавола и да би се приближио Богу, треба што чешће да се искрено исповеда, моли и достојно припрема за што чешће примање светих Тајни Христових, као што то прописују апостолски и светоотачки канони. Њихови пак противници говораху у свом незнању, да је забрањено чешће се причешћивати, јер је то тобож јеретички обичај. То би повод великих немира, саблазни и клевета на горе речене свете мужеве пред Цариградским патријархом. Патријарх, поверовавши у почетку њиховим тужбама, и не испитавши ствар подробније, наложи епитимију на горе речене свете подвижнике. Њихови противници то искористише и покренуше гоњење против њих: неке од њих протераше из Свете Горе, друге злостављаху а неке опет клеветаху. То примора многе од њих, да би се избавили од сталних оптуживања, немира и саблазни, да напусте Свету Гору и разиђу се по разним крајевима Грчке, сејући семе истине и упућујући многе душе на пут спасења.[8]
Међу овим врлинским и изабраним оцима беше и преподобни Данило са својим послушником Арсенијем. И они напустише Свету Гору, и дошавши, настанише се у почетку у манастир Пендели код Атине. После краћег времена бише приморани да потраже прибежиште на Кикладска острва, будући да у Грчкој изби устанак против Турака и обузе је ратни вихор. Најпре дођоше у манастир звани "Лонговарда" код познатог им из Свете Горе игумана Филотеја. Али пошто је манастир био у тешком стању, игуман их посла у манастир Светог Антонија, у коме је живео познати мисионар Кирило Пападопулос са једном групом светогораца кољивара, који су ту нашли прибежиште. Но пошто после неког времена бура у Светој Гори у вези кољива и честог причешћивања поче да се стишава, дотични монаси врате се на Атонску Гору, а ова двојица благочетивих подвижника пређу прво на острво Сикинос а потом на Фолегандрос, где борављаху не мало година. Ту Арсеније, по благослову свога Старца, би рукоположен за ђакона и постављен за учитеља, по жељи и наваљивању народа оног места.
Блажени Арсеније овај учаше децу Фолегандрана не само писмености него и врлинском живљењу, јер је знао да писменост без врлине и моралне просвећености доноси више штете него користи. Учаше их да чувају заповести Божје, да воле Бога свим срцем својим, да поштују родитеље своје и воле браћу, рођаке и сваког човека; да не лажу, да не осуђују и не псују, да се моле, исповедају, посте и причешћују пречистих Тајни, да посећују болеснике и теше уцвељене, да помажу сиромашне. Тако за кратко време, с једне стране старац Данило преко исповести и духовних поука за одрасле, а с друге стране ђакон Арсеније преко школе и моралног васпитања деце, - постигоше помоћу Божјом, да приведу побожности и Богу све становнике овог острва, богате и сиромашне, велике и мале, људе и жене, да их повежу везама узајамне љубави, тако да је сво острво било као једна породица. Овде је важило слово пророка Давида: "Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно!" (Пс. 133, 1). И оно Еванђелско: "Где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам и ја међу њима" (Мат. 18, 20).
На крају дође време растанка учитеља и ученика. Старац Данило прозревши крај свога живота на земљи, позва свога послушника Арсенија да се опросте, и заповеди му да после две године сакупи кости његове и понесе их са собом у Свету Гору или на неко друго место где му Бог одреди да проживи остатак свога живота. Опростивши се и од све своје духовне деце, и причестивши се Светих Тајни, блажени Старац Данило предаде своју душу Богу, кога заволе од младости и коме даноноћно служаше целог живота свог.
Две године после старчевог уснућа, Арсеније извади по послушању његове мошти и крену се за Свету Гору, уз велико противљење и жалост становништва острва. У пролазу поред острва Пароса, наврати се у манастир Лонговарду да се опрости са старцем Филотејем и Кирилом, који се последњих година подвизавао у манастирчићу Светог Георгија што га сам основа. Но старац Кирило се беше упокојио, а његов наследник и духовни син Илија Епирски, веома мудар и пун учености и врлина муж, проповедник на Кикладским острвима, чувши за Арсенијеву намеру, рече му: "Брате Арсеније, знај да није воља Божја да идеш у Свету Гору. Воља Божја је да останеш овде са нама. Овамо те посла Бог молитвама старца Данила и Кирила". Тако на крају и би: Арсеније прими речи његове као вољу Божју, јер му и Старац беше прорекао да се може десити да и на неком другом месту, а не само у Светој Гори, проведе остатак свога живота.
Манастир Светог Георгија је био метох манастира Фанеромене. И у једном и у другом живљаху тада мужеви одабрани, мудри и образовани, и по врлини и по труду. Живећи са њима и подвизавајући се, Арсеније их све претече по труду и врлини. Бдео је по целу ноћ, спавајући дневно не више од 3-4 часа, и са сузама се молио за себе и за сву своју духовну децу коју остави на Фолегандру, као и за цео свет. Јео је само једном у току дана и то врло скромно. Духовна храна му беше читање божанских Писама и дела Светих Отаца, и њу сматраше много важнијом од телесне, јер сладост духовне хране често храни и душу и тело. Често се дешава да духовна храна, кад се једе са апетитом и благодарношћу, окрепљује и тело, које њоме заслађивано толико се радује, да губи потребу и жељу за телесном храном. О томе сведоче житија многих пророка и светитеља.
Пророк Мојсије и пророк Илија са храном за један дан, постише четрдесет дана. Ко их је хранио? Реч Божја, духовна храна. Хранили су се оном храном за коју је Господ рекао: "Човек не живи само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божјих" (Мат. 4, 4). Претеча Гоеподњи и Крститељ Јован хранио се влаћем жбуња пустињског и дивљим медом, преподобна Марија Египатска, Света Теоктиста, многи пустињаци, подвижници, хранили су се годинама травом и водом. Зар је могуће да човек живи само о некуваној трави и води? Како су живели? Храњени сладошћу слова Божјег и духовне хране, сећањем на Бога, небеским добрима. Неки су чак живели само од Светог Причешћа. Свети Антоније је често док је јео са својим ученицима, падао у духовно усхићење и престајао да једе. Понекад опет престајао је да једе и почињао да плаче. Кад би га ученици његови упитали: "Зашто плачеш, оче?" - одговарао би: "Плачем, чеда моја, зато што, будући човек разумни, храним се храном неразумних животиња".

Тако и отац Арсеније: кад би га звоно за трпезу затекло у читању Светог Писма или на молитви, врло се жалостио, што је напуштао сладосну духовну храну, да би је заменио телесном и трулежном. Видевши манастирска братија његово врлинско живљење и смирење, богољубље и братољубље, предложише га епископу те против своје воље би рукоположен за презвитера од стране Кикладског митрополита Данила. Од тада још више се стараше на духовном усавршавању, јер је знао какав треба да буде свештеник, особито кад је и духовни отац. Служио је службу Божју са страхом и трепетом, и изгледало је као да стоји пред лицем свудаприсутног Бога, служећи му.
Осећајући да је служити Богу велика и страшна ствар, чак и за саме небеске силе, лице му постаде светло као анђелско, а из очију му се изливаху сузе умилне. Често се дешавало да су присутни на служби коју је он служио, чули његов плач и ридање из олтара, плач духовни кога задобијају само они који су отсекли своју вољу, кроз истинско послушање и смирење.
Свети Арсеније, као и многи други свети пре њега, скриваше своје врлине, колико год му је то било могуће, избегавајући људску славу. Али Бог који испитује срца и утробе, видећи његове тајне трудове у славу имена Свога, јавно га прослави. Његово име се прочу, те многи долажаху на исповест код њега и за духовни савет, не само са Пароса, него и са других острва, из Атине, Пиреја, Свете Горе и других манастира Грчких. Бог га беше обдарио даром расуђивања и љубави, тако да све примаше са очинском љубављу и свима даваше са разборитошћу, оно што им је потребно и корисно за духовни живот и покајање. Од свих лекова највише је нудио ова два: лек покајања и лек милосрђа и љубави Божје.
Деси се тако једном, дође једна девојка са острва Сироса у посету својој сестри монахињи, која је живела у женском манастиру Преображења Господњег. Ова беше обавештена да јој је сестра скренула са правог пута, па кад чу да је дошла пред манастир и да је тражи, поче да виче и да говори: "Бежи, бежи од манастира, грехом си загађена, па хоћеш да упрљаш и манастир са сестрама". И уместо да има сажаљења према њој, да је загрли и спасе од моралне низбрдице, она је претуче са другим сестрама, и сву искрвављену отера од манастира. "Бежи, говорила јој је, прљава блуднице, дошла си да обесветиш ову светињу. Бежи, иначе ћу те убити, да оперем образ наше порорице". "Погрешила сам, опрости", одговарала је блудница. "Зар немаш сажаљења у срцу свом за сестру твоју?" - "Не", одговарала је, "ти си блудница а не сестра моја". "Куда онда да идем?" - "Одлази, скочи у море, уби се".
Када се ова сирота девојка удаљи, сва изранављена, на око 800 метара од манастира, седе поред пута уплакана и очајна. "Шта да радим несрећница?" говорила је. "Где сад да идем, кад ме и ова сестра, која је била моја последња нада, одбаци и протера? Ништа друго ми не преостаје него да идем да скочим у море и да се удавим. Боже мој, смилуј ми се несрећници!"
У том моменту наиђе онуда по Божјем промислу старац Арсеније и видевши је како плаче и сву у ранама, сажали му се, приступи јој и упита је: "Шта ти је, чедо, зашто плачеш и зашто си тако изранављена?" - "Претукла ме моја сестра, оче, са још неким калуђерицама". "Зашто?" - "Зато што ме неки покварени људи и жене увукоше у грех и постах блудница. Но увидевши да не радим добро, дођох у манастир да затражим заштиту и помоћ од моје сестре, и ево, оче, шта су ми урадиле калуђерице... Зар тако раде калуђерице, које напустише свет да спасу душу своју? Шта да радим, шта ми ти, оче, саветујеш? Да скочим у море или да се обесим?" - "Ја, чедо, не дао Бог да те тако нешто саветујем. Волим те као своје дете, и ако хоћеш узећу те са собом, да ти исцелим и душевне и телесне ране". - "Куд да ме водиш, оче?" - "У манастир да те предам Христу", одговори Старац. И утешивши је, поведе је са собом, рекавши јој да се не плаши калуђерица; а пошто се она исповеди и покаја, обуче је у хаљину покајања. Калуђерице пак сабра у храм и оштро их укори за њихов грех, особито њену немилосрдну сестру. Запрети им, да ако се не покају, да ће их све казнити. "Без милости сте и без љубави", рече им, "исто сте што и убице, и ако не признате свој грех пред Богом и сестрама које нису у њему учествовале, одлучићу вас три године од светог Причешћа".
Будући да се монахиње покајаше, смањи им канон, сестри ове девојке забрани да се причести за годину дана, а осталим монахињама као саучесницима, шест месеци. А ова бивша блудница, која прими монашки чин, толико се предаде подвижничком живљењу, посту, уздржању, бдењу, молитви, целомудрију, и вршењу других врлина и заповести Божјих, да је ускоро претекла све остале сестре по врлини, тако да се и на њој испуни реч Апостола Павла: "Где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат". (Рим. 5, 20).
Овај блажени отац Арсеније беше строги чувар отачких предања. Према покајницима беше необично милостив, а према упорнима у неверју и греху - непопустљив. Трудио се да све приведе покајању, стрпљењем, смерношћу, љубављу. Зато многи, чувши о његовом врлинском живљењу и владању, долажаху да се исповеде и потраже духовни савет, благодарећи и славећи Бога, што им посла таквог Духовника и исцелитеља срца и душе.
Када се упокоји отац Илија, настојатељ манастира Св. Георгија, братија изабра једнодушно за његовог наследника овог блаженог Арсенија. Но због великог народа, који се скупљао са свих страна, ради исповести, после неког времена он препусти управу другоме, а сам се предаде подвигу и духовном крепљењу и лечењу других.
Често док је јахао на магарету, идући у посету манастиру Лонговарда или манастиру Св. Преображења или неком другом месту на острву, ради исповести, покривао би панакалимавком лицс своје, да не би видео ништа друго и ум му се расејавао: то ради тога да би само са Богом непрестано разговарао. Исповедајући друге, и сам се често исповедао код светог оног старца у манастиру Лонговарди, духовника Јеротеја Восиниота првог. "Причао ми је", каже отац Филотеј, писац Арсенијевог житија и данашњи игуман манастира Лонговарде, старац Игњатије Рагусис следеће: "Кад сам дошао као млад послушник у манастир, служио сам старца Јеротеја. Често сам отварао врата његове ћелије без куцања и затицао некад старца Јеротеја на коленима пред старцем Арсенијем на исповести, некад опет старца Арсенија пред Јеротејем. Кад год ми је то причао са простотом која га је красила, плакао би од умилења".
Ево шта каже песник оног времена, духовно чедо ових двојице стараца:
"Имали смо оних година два Старца на Паросу који беху савили гнездо на брдима острва нашег. Седи обадва и бели као јануарски снегови скривени на главици св. Георгија и на Бахни. Хиташе к овима народ на исповест и добијаше опроштај грехова својих..."
"Где су нам данас" пита се старац Филотеј, њихов достојни наследник, "такви духовни Оци, такви свети Старци? Таквих данас више нема не само на Паросу, него ни у целој Грчкој, ни у Светој Гори, ни у Јерусалиму, ни на Синајској Гори, ни у пустињама Египатској, Тиваидској, Нитријској, Европи, Азији, Африци. Авај, душо моја, плачи и наричи горко, јер исчезе преподобни са земље ..."
Такви беху ови двојица стараца духовника, Арсеније и Јеротеј: пуни смирења и сваке врлине. Видевши Бог њихово смирење, обдари их небеским даровима, даровима мудрости и страха Божија, расуђивања и чудотворства.
Овај блажени Арсеније, поред драговољних трудова, постова, бдења и злострадања, патио је и од неразумног понашања према њему неких од старешина острва и од њиховог оговарања, па чак и од сопственог митрополита, који је дотле ишао да му је једно време забранио и да служи. Често су га жалостиле и монахиње манастира Преображења Господњег, о којима се духовно старао, својим свађама и непослушношћу и сталним немирима. Једном, будући да не хтеше да се измире и послушају његове молбе, реши се да их коначно напусти и да се врати у манастир св. Георгија. Стигавши до близу манастира, јави му се у виду младића, на месту званом "Лангада", св. Георгије, и упита га: "Куда идеш, Арсеније?" - "У манастир св. Георгија", одговори старац. - "Зашто си напустио калуђерице?" - "Напустио сам их јер нисам више могао да подносим њихове испаде и свађе". - "Како ти не дође на ум, да Господ трпи недостатке милиона људи, чак и оних који не верују у Њега, него Га псују, руже, презиру; претрпео је и оне који су Га разапели, молећи се за њих са Крста: "Опрости им, Оче, не знају шта чине". Зар ти да не потрпиш недостатке 40 калуђерица, које су као жене слабе по природи. Оне те истина ожалостише али су се већ за то и покајале". Старац још увек не схватајући о коме се ради, рече: "Немогуће је да се оне покају, много пута ми то обећаше, али не одржаше обећање. Сад сам већ и ја остарао, идем да се мало постарам о својој души". Тада му рече св. Георгије: "Окрени се, Старче, на десну страну и реци ми шта видиш?" - Старац окренувши се, виде пресјајну и сладосну светлост, па ће рећи тобожњем младићу: "Видим једну чудесну светлост, пресјајну, предивну и свесладосну, али не знам о каквој светлости се ради". - "Погледај, рече му, на лево". А он окренувши се, виде густу таму и осети смрад који се из ње ширио и рече ономе који му се јавио: "Видим мрак густи из кога се шири неподношљиви смрад". - "Слушај, Старче, рече му он, ако ме послушаш и вратиш се да утешиш монахиње које се покајаше, и плачу што су те ожалостиле, светлост коју си видео, пратиће те до краја живота и увести у вечност Царства Божјег. А ако се не вратиш да утешиш, посаветујеш и потрпиш недостатке њихове, тама коју си видео, биће твоје вечно наслеђе". Рекавши ово, лице тобожњег младића засија као муња, и јављени намах исчезе. Старац задивљен схвати да је овај младић био уствари великомученик Георгије, и на место да продужи куд је кренуо, врати се натраг у св. Преображење и нађе све монахиње сабране у цркви, како плачу и моле се Христу да им поврати њиховог духовника, како би их разрешио од греха. Оне када ги видеше, затражише опроштај, претворивши сузе туге у сузе радоснице.
И тако старац Арсеније добар рат ратова са видљивим и невидљивим непријатељима до последњег даха свога живота. Своју пак блажену кончину прорече на месец дана пред смрт. Последњу литургију отслужи на Богојављење 1877 године. После великог водоосвећења наслони се на кревет и говораше сакупљеним монахињама: "Ово је била, чеда моја, моја последња литургија. Благодарим Свеблагоме Богу који ми даде снаге да завршим литургију и водоосвећење. Свом душом захваљујем Творцу моме и Даваоцу безбројних дарова, благослова и добара, којих ме удостоји. Ништа друго не тражим него да ми опрости многе моје грехе и да прими дух мој". Вест да је Старац на умору, пронесе се муњевитом брзином по целом острву. Хитали су са свих крајева острва људи и жене, деца и старци, богати и сиромашни, да се опросте са њим и да приме његов последњи благослов. Уочи блажене своје кончине, сазва он монахиње и рече им: "Знајте, чеда моја, сутра напуштам овај привремени живот и отаџбину и прелазим у вечни живот и Небеску Отаџбину, јер у овој овде смо туђинци и пролазници". Монахиње спопаде плач и ридање велико, а Старац их тешаше говорећи: "Не плачите, децо, не очајавајте и душе не грешите. Ја одлазим али вас остављам бољем Оцу од себе, Господу Христу и Његовом старању и заштити. У Њега верујте, у Њега се уздајте, Њега волите свом душом и свим срцем својим, и све што од Њега затражите даће вам. А изнад свега и пре свега иштите Царства Божија. Знајте и тврдо верујте, ако Га будете волеле и извршавале заповести Његове, и Он ће вас заволети. А кад Њега имате са собом, све имате и нико други вам неће требати. "Бог је љубав и који у љубави борави, у Богу борави и Бог у њему". Ово је, чеда моја, мој последњи савет вама и заповест: имајте мир међу собом, имајте смирења, сећајте се Христа, Његовог смирења и послушања и према свима љубави. Без такве љубави нема вам спасења, све друге врлине без ње су бескорнсне. Никад не заборављајте разлог вашег напуштања света, родитеља и браће, пријатеља и рођака: да се са Христом венчате и да добијете небеске дарове. Да би пак Христа задобиле, треба колико је год могуће да Му подражавате, да будете као мудре Девојке, да напуните светиљке душа својих уљем, тј. са љубављу. Ако то постигнете, ући ћете са Жеником Христом у небеске дворе, за време Његовог другог доласка; без тога двери ће се пред вама затворити као пред лудим девојкама. А и ја од свих последњи, ако задобијем смелост пред Богом, молићу се небеском Оцу, од свих зала да вас храни и брани, и да вас удостоји свога Небеског Царства. Амин".
Посаветовавши тако своја духовна чеда, замоли да му се изврши св. тајна Јелеосвећења; следећи дан се причести светих и животворних Тајни Христових, помоли се Богу за све, заблагодари Му, па подигавши руке и ум небу рече: "Господе, у руке твоје предајем ово мало стадо које си ми поверио и дух свој кога си ми даровао. Твој сам, Господе, спаси ме јер заповести Твоје тражих". Рекавши ово, затвори очи своје и предаде дух свој Богу, 31 јануара 1877 године, у старости од 77 година.
Сво острво Парос оплакивало је свога светог Старца, чувши за његово пресељење у вечност. Хитали су велики и мали са свих страна да дају последњи целив његовим светим моштима. Три дана стајале су свете мошти његове у храму, да би могли сви да се опросте од њега. Потом бише погребене са песмама и сузама, на место које он сам одреди још за живота свога.
Бројна су чудеса којима Бог прослави овог верног слугу Свог и за живота и после смрти. На његову молитву два пута посла Бог кишу за време велике суше, исцели двадесетогодишњу девојку звану Јелену, сестру монахиње Марије Сифнеу, умножи хлебове дате за милостињу, и учини многа друга чудеса. Поред дара чудотворства и лечења душевних и телесних болести и недуга, преподобни Арсеније доби од Бога и дар прозорљивости. Ево неколико примера за то. Чувени атински проповедник Макракис Апостолос, дође једном на острво Парос и остаде неколико дана у ман. Лонговарди. По савету братије оде у ман. Преображења да се исповеди код Старца. Али на место да исповеда своје грехе, са смирењем и скрушеношћу срца, он поче да прича нашироко о својим подвизима: како изобличује у проповеди оне који греше, особито архијереје и јереје, представнике власти, и са смелошћу износи на јавност њихове преступе. Старац Арсеније му рече смирено и благо: "Послушај ме, чедо. Треба да знаш да на исповести људи исповедају своје грехе а не своје врлине и подвиге. То што проповедаш слово Божје, добро радиш и угодно је Богу, али пази да проповедаш са смирењем а не са гордошћу. То што критикујеш и износиш у јавност грехе других, особито свештених лица, не само да није од користи него је од штете, како теби тако и твојим слушаоцима. Зато пази на ссбе, и ако хоћеш да се окористиш и да другима будеш од духовне користи, обрати пажњу и на своје грехе, не само на грехе других. Господ нам је заповедио да не судимо, да не бисмо били осуђени. Такође и апостол Павле поручује: "Ко си ти да судиш туђему слузи?" Моли се са смиреношћу, а уз молитвено правило придодај и понеко коленопреклоњење". Макракис, међутим, не само што не прими његове савете и ово лако правило које му даде преподобни, него још и одговори са иронијом и презиром: "Метаније су за калуђере. Мој посао је много виши и узвишенији: да проповедам слово Божје и да изобличавам оне који греше". Његов одговор дубоко ожалости о. Арсенија, због гордости и презрења које показа за време свете Тајне исповести, па му рече: "Требало је, човече, да се смириш и да послушаш, да те не би смирио Бог који се противи гордима, а смиренима даје благодат. Знај да колено које се не приклања (пред Богом), биће сломљено и сатрвено". Макракис ни овим речима Старца не поклони много пажње. Но одлазећи из манастира, на малом одстојању од њега, паде с мазге и повреди ногу, као што о. Арсеније прозре. Међутим, ни то га не уразуми и не побуди на смирење. У својој самоуверености, он не хтеде ни лекара да тражи, те му на крају цела нога би отсечена због гангрене. Када је пак одлазио из манастира, старац Арсеније рече онима који су били са њим: "Да знате, овај човек страда од демонске гордости, пашће у заблуде и бити узрочник раздора и штете по Цркву". То се заиста доцније и обистини, тако да Макракис би чак и осуђен од Цркве.
Деси се једном друтом приликом да на литији, коју је вршио светитељ против заразне болести, буде присутан и један Јерменин. После литије приступаху хришћани да целивају крст кога је Старац држао у руци. Приступи и Јерменин али са страхом. Видевши га, светитељ му рече: "Приђи, чедо, не бој се, иако ниси православан ипак си и ти дете Христово". Јерменин се задиви откуд зна да није православан, будући да се раније уопште нису видели. Приступивши часном крсту, целива га заједно са старчевом десницом, и оде благодарећи Богу што га удостоји да види једног таквог светог човека.
Светитељ учини многа чудеса и после смрти, од којих наводимо само ово, примера ради: Нека жена из Агерја Пароскога имађаше парализовано дете. И узевши га, понесе га са вером на гроб светитељев, чувши за чудеса која он чини силом Божјом. После свршеног молебна на гробу, дете устаде потпуно здраво и поче да хода, на запрепашћење и дивљење свих присутних, а у славу Бога, који дарује такву славу светима својима. Слична чудеса и данас се догађају над свима онима који са вером у Бога приступају гробу овог Његовог угодника. Његовим молитвама нека би благи Господ и нама подарио обострано здравље. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ВАРНАВЕ и СОФРОНИЈА

Родом Атињани; рођаци; спасавали се на гори Мела, близу Трапезунта у Малој Азији, у петом веку. Ту основали манастир Сумела, и у миру Господа свога се упокојили.[9]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ХРИСТОФОРА

Обновитељ и настојатељ манастира Сумела на гори Мела; родом био из Трапезунтеког местанца Газари; подвизавао се у седмом веку, и у миру се упокојио у Господу.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИЈАНЕ близу Стровила[10]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛЕОНТА (ЛАВА)

Пострадао за Господа Христа бачен у море, у близини Мире Ликијске (у Малој Азији).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЧЕТВОРИЦЕ СВЕТИХ ПОДВИЖНИКА

У миру се упокојили у Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА, из скита Свете Ане у Светој Гори

Родом из Епира; побегао од брака у Свету Гору, где се у скиту Свете Ане богоугодно подвизавао и у миру скончао, у 18. веку.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Илирија - пространа област у северозападном делу Балканског Полуострва.
2. Ова дивна браћа пострадаше у другом столећу у граду Улпијани (Липљани на Косову).
3. Сада Сполето, у Умбрији, лежи на једној од притока реке Тибар; та се притока у старини звала Клитумна.
4. Требија, доста знатан град у старини: налазио се, као и Сполитон, на великом путу који је спајао престоницу Рим са једним пристаништем на Јадранском Мору; данас не постоји; лежао је северније од Сполитона и недалеко од њега.
5. Његов спомен врши се још и 19 октобра.
6. Ово Житије издао је код нас Стојан Новаковић у "Гласнику Српског Ученог Друштва", 22, 1867, стр. 265-302.
7. Ово житије преподобног Арсенија је написано на основу житија које је издао архим. Филотеос Зервакос, игуман ман. Лонговарде на Паросу, 1960 године. Житије је штампано заједно са Службом преподобног, коју написа о. Герасим Микроагиананитис из Свете Горе.
8. О покрету Кољивара види и у житију св. Макарија Коринтског (Житија светих за Април, стр. 253-257) као и у житију преп. Никодима Светогорца (Житија Светих за Јули, стр. 321-345).
9. Житије им се налази у "Неон Лимонарион", а Служба им је издана у Букурешту 1769 г. и у Лајпцигу 1775 г. од Неофита Капсокаливита.
10. Можда је ово иста света Мученица са опом која се слави 21 децембра.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Мирон презвитер. Беше свештеником у неком месту у Ахаји, од богата и угледна рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив. У време цара Декија, а на сам дан Рождества Христова, јурнуше незнабошци у цркву, извукоше Мирона са службе и ставише на муке. При мучењу у огњу ангел му се јави и поткрепи га. По том стадоше му сећи кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља - судију у лице. Судија Антипатр као ван себе узе мач и уби себе. Најзад одведоше Мирона у град Кизик, и тамо га мачем погубише 250 год.

2. Св. муч. Патрокле. Грађанин града Трикасина, садашњег Труа у Галији. Наследио беше велико имање од родитеља, и као прави хришћанин чињаше од тога милостињу беднима посведневно, а сам живљаше подвижнички, узимајући храну само једном дневно, и то по заласку сунца. Због светости живота Господ му даде моћ исцелења, те као чудотворни исцелитељ би свуда познат. Цар Аврелијан дошавши у Галију нареди, да му доведу Патрокла. Патрокле свети јави пред царем веру своју у Христа, и не утаји ништа „Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога", рече св. Патрокле цару. На то њему цар: „како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага?" Рече Патрокле свети: „имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, нити вере Христове у срцу." Би осуђен на смрт и предат војницима, да га воде у неко блато крај реке и ту посеку, а тело му оставе у блату. Но светац се мољаше Богу, да му не остане тело у томе блату и по божијој сили он наједанпут поста невидљив за војнике и пренет на другу страну реке. После дугог тражења војници га нађу и посеку на једном сувом месту. Два просјака, којима је Патрокле често давао милостињу, наиђу тим путем, познаду тело свога добротвора, и чесно га сахране.

3. Преп. Илија Калабријски. Грк по пореклу, и настојатељ манастира Меликука у Калабрији, у Јужној Италији. У време иконоборства на Истоку многи источни монаси пребегну с иконама у Калабрију. Временом се у Калабријивеома распростре живот монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време тако је много било православних манастира и монаха у Калабрији, да су Калабрију сравњивали с древним Мисиром. Православна Калабрија је доцније кроз векове потпадала под власт архиепископа Охридских. Преп Илија упокојио се у Солуну 903 год.

4. Преп. Алимпије, иконописац Печерски. Изображавајући ликове светитељске на дрвету, он је изображавао и добродетељи њихове у души својој. Исцели човека од губе, виде ангела Божјег, и у старости сконча мирноу Господу, 1114. год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МИРОНА

Свети Мирон беше свештеник у Ахаји[1] за царовања незнабожног цара Декија[2] када поглавар те области беше Антипатр. Свети Мирон беше угледна и богата рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив, и вођаше богоугодан живот.
Једном на сам дан Рождества Христова поглавар Антипатр уђе у цркву, да похвата хришћане скупљене на молитву и да их мучи. Видећи то, свети Мирон се испуни ревности божанске и изружи поглавара и исмеја га. Зато би ухваћен од поглавара и љуто мучен: најпре га обесише на дрвету и стругаше гвозденим гребенима и огњем жегоше; затим га бацише у силно ужарену и страховито разбуктану пећ, из које сукну пламен и сагоре сто педесет поглаваревих слугу који стајаху у близини, а светитељ, чуван благодаћу Христовом, стајаше усред пећи жив и нетакнут и благосиљаше Бога. У то време видни беху у пећи свети анђели који окружаваху светитеља и огањ у хладовину претвараху. А када се пећ угаси и светитељ изиђе из ње неповређен, поглавар га стаде приморавати да се поклони идолима. Пошто светитељ не пристаде на то; мучитељ нареди да му секу кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља у лице. Онда му поново стругаше тело гвозденим гребенима, па га потом бацише зверовима да га поједу. Али га ни зверови не дарнуше. Тада поглавар Антипатр, видевши себе посрамљена од страдалца Христова Мирона, испуни се јарости и беса, те својим рукама уби себе. И тако погибе са хуком, предавши своју гадну душу ђаволима у пакао на вечито мучење. Свети пак мученик би одведен у град Кизик[3], и тамо му одсекоше главу, и он сконча предавши свету душу своју у руке Божје.[4] Примивши на тај начин мученички венац, он уђе у радост Господа свога.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАТРОКЛА

У време Аврелијана[5] настаде велико гоњење на хришћане у Галији, као и свуда. У то време живљаше у граду Трикасини честит човек по имену Патрокле. Он становаше у предграђу града у кући која му беше остала од родитеља, имађаше велико имање и беше веома богат. Он служаше Богу дан и ноћ, љубећи свети закон Његов и водећи побожан хришћански живот. Добро упознат са наукама, он са великим усрђем стално читаше Свето Писмо, и сваког часа преклањаше колена своја на молитву. Храну је узимао једанпут дневно, у шест сати после подне, пошто би претходно обавио славословља и молитве Богу. А богатства која имађаше, он раздаваше невољнима, удовицама и сирочади, и нарочито сиромашним хришћанима који свим срцем љубљаху Господа. Милосрђе његово беше тако велико, да сиромаси мишљаху да он раздаје из небеских ризница, јер он не сабираше себи ризнице на земљи него на небу, и избегаваше задовољства овога света чекајући царство Божије. Овом светом човеку који провођаше живот у страху Божјем, у посту и молитви, и у сваком богоугодништву, Господ даде власт над ђаволима и дарова му благодат исцељења, те он силом Христовом изгоњаше нечисте духове и исцељиваше сваку болест по људима.
У то време незнабожни цар Аврелијан, свирепи гонитељ хришћана допутова из града Сенониска у Трикасин. Чувши за светог Патрокла, Аврелијан нареди да га ухвате и доведу к њему. Угледавши Патрокла, он му рече: Чух за твоје безумље: држиш ништавну веру и клањаш се ономе кога људи шамараше. - Светитељ не одговори ништа на ове безумне речи. Тада га Аврелијан упита: Како ти је име? - Светитељ одговори: Име ми је Патрокле. - Аврелијан опет упита: Које си вере, и коме се богу клањаш? - Свети Патрокле одговори: Клањам се Богу живоме и истинитоме, који живи на небесима и на смирене гледа, и који зна све пре но што се догоди. - Аврелијан рече: Мани се тог безумља и поклони се нашим боговима, па ћемо те наградити чешћу и богатством, и твоје ће име бити славно. - Светитељ одговори: Ја не знам другога Бога осим Онога истинога, који створи небо и земљу и море, и све видљиво и невидљиво. - Аврелијан на то рече: Докажи нам, да ли је истина то што говориш? - Патрокле одговори: Зацело је истина то што говорим; али пошто је код вас преовладала лаж, то и нећете да верујете истини, јер лаж ненавиди истину. - Аврелијан рече: Предаћу те огњу, ако боговима не принесеш жртву. - Светитељ одговори: Ја приносим жртву хвале, а и себе приносим на жртву Богу моме, који благоволи призвати ме на мучеништво за свето име Његово.
Испунивши се гњевом, цар Аврелијан нареди да усијане железне окове ставе на ноге мученику, и да му исто тако усијаним железним веригама вежу руке наопако, па да га баце у тамницу и држе тамо док он не смисли на који ће га начин погубити. Налазећи се у оковима, свети се мољаше Богу говорећи: Нека буде милост твоја утеха моја, да утеши, по речи твојој, мене слугу твога (Пс. 118, 76); и још: Обрадоваћу се и узвеселићу се о милости твојој, јер си погледао на смиреност моју (Пс. 30, 8).
Након три дана цар Аврелијан заседе на јавном судишту пред народом и нареди да мученика доведу из тамнице преда њ на суд. Кад светог мученика доведоше, цар му рече: Хајде, хулитељу, спаси себе од смрти и принеси боговима жртву. - Мученик одговори: Господ наш спасао је вечне смрти душе слугу Својих, и неће оставити оне који се уздају у Њега. Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога. - Аврелијан рече на то: Како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага? - Свети Патрокле одговори: Ти имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, пошто ниси стекао у срцу свом свету веру у Господа нашег Исуса Христа. Зато ћеш од Праведног Судије, Бога, бити осуђен са оцем својим, ђаволом. - Аврелијан рече: Ти ме много вређаш и зато не могу бити милостив према теби. - Мученик рече: Милостив је према мени Бог мој, коме од младости служим. Но тешко биће теби, када будеш одведен на оно место где мучен борави ђаво коме ти сада служиш; тамо ћеш угледати вечне муке које те очекују. - Цар на то рече: Ја не разумем шта ти говориш; разумем само то, да си ти у мојим рукама и нема никога који би те могао спасти из мојих руку. - Светитељ рече: У твојој власти налази се само тело моје, али се душе моје дотаћи не можеш, јер нико нема власти над њом осим Бога јединога који ју је саздао, и који је нама слугама својим рекао: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу огњеном (Мт. 10, 28).
Цар Аврелијан рече на то: Зар богови наши немају такву исту власт? Они су истинити за нас, јер они дају одговоре о свему што их питају; они и теби, непријатељу и хулитељу њиховом, допуштају те живиш до сада. - Светитељ упита: А ко су богови ваши? - Аврелијан одговори: Наши су богови: изврони Аполон[6], и велики Зевс[7], и мати богова Дијана[8], јер они нелажно предсказују будућност људима. - Свети Патрокле рече на то: Што се тиче Аполона, кога ти називаш богом, ми смо слушали од предака наших да је он био чобанин код цара тесалијског Адмета; о Зевсу, коме се ти клањаш као богу, ми знамо да је он био гладан и покварен човек, блудник, прељубочинац, отмичар, и измишљач свакога зла; он је међу људима сејао непријатељства и буне, вршио убиства и отимао туђе, па и умро најсрамнијом смрћу, те му и земља не прими мртво тело. А односно Дијане, такозване мајке ваших богова, ко не зна да је она подневна мора. О, кукавног безумља људи, ослепљених неверјем и клањајућих се ништавном и лажном! - Цар рече: Велико је моје трпљење, јер досада слушам твоје хуле. Но ево, последњи пут ти кажем: ако се не поклониш и не принесеш жртве Аполону, Зевсу и Дијани, ја ћу те овог часа предати на смрт. - Мученик одговори: Погани мучитељу, ти личиш на разбојника који убија невиног човека, а тело његово не може да једе. Тако и ти, премда се хвалиш да ћеш тело моје предати на смрт, али га нећеш појести. Но, ако би и појео тело моје, ипак души мојој не можеш нашкодити.
Ове речи светог мученика силно разбеснеше Аврелијана, и он одмах изрече пресуду: да Патрокле буде посечен мачем. При томе Аврелијан нареди војницима да мученика не посеку на сухој земљи него у неком мочварном месту, да не би био удостојен ни људске сахране, те да би био поједен од гмизаваца, птица и звериња.
Војници узеше мученика Христова и поведоше ка обали реке зване Секвана, да га тамо посеку у баруштини покрај обале. А свети мученик, весело идући на смрт, мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, не допусти да тело моје буде погубљено у тој баруштини, него узвеличај пресвето име Своје, да би постало славно пред очима непријатеља Твојих, те да незнабошци не би рекли: где је Бог њихов? Услиши, Владико, молитву моју, као што си услишио Мојсија и Арона који су се молили за људе Твоје, и раздвојио им море и превео их по суву; тако нареди и мени да пређем ову реку на ону страну на место немочварно, да би на сувој земљи била проливена за Тебе крв моја и да тело моје не би почивало у блату. Спаси ме од глиба, да не пропаднем (Пс. 68, 15); избави ме од мучитеља мојих!
Тек што се светитељ помоли тако, мрак паде на очи војницима који га вођаху те они престадоше видети мученика. А свети Патрокле, ушавши у реку, иђаше по води до испод колена, мада река бијаше велика и дубока; поред тога она беше тада и од киша набујала, но вода не досеже мученику ни до колена; и прешавши на другу обалу, суву, мученик узиђе на тамошњу гору и рече: Господ чува душе преподобних својих и избавља их из руку грешника.
Војници пак, не видећи мученика кога вођаху, чуђаху се и спопаде их ужас, јер се бојаху да цар не помисли да су они по својој вољи пустили осуђеника, те да их због тога казни. И говораху војници међу собом: "Како је велики Бог тога човека, јер га невидљиво избави из руку наших!" А неки од њих говораху: "То не беше човек него, неко привиђење, јер ишчезе из очију наших". - Док се војници дуго време препираху тако, не смејући да се врате к цару, нека жена незнабошкиња која чамцем дође с оне стране реке чу њихову препирку и виде њихову муку, па им рече: Човека хришћанина кога ви тражите ја видех на оној страни реке где ничице лежи и моли се своме Богу.
Војници онда, имајући ноге брзе на проливање невине крви, одмах чамцем пређоше реку, попеше се на гору и нађоше светог мученика, као што им каза жена. Тада најстарији војник љутито рече светитељу: Заиста заслужујеш смрт, јер си побегао од нас; али, ето си опет у нашим рукама, и сада нам нећеш умаћи и бићеш погубљен; него ако хоћеш да останеш жив, ти принеси жртву боговима нашим. - Светитељ им одговори: Ја се нећу поклонити нечистим демонима, јер се клањам само јединоме истиноме Богу. - Војници га упиташе: Какав је тај бог твој, је ли рођен или створен? - О, луде заблуде! рече светитељ; о, неверја, безумног! о, речи бесмислених! Ко од људи може шта рећи о Богу беспочетном? јер порекло Његово ко ће исказати? Он рече, и све постаде; Он нареди, и саздаде се све, видљиво и невидљиво. Он посла Избавитеља роду људском, Сина Свог Јединородног, Господа нашег Исуса Христа, који проли за нас свету крв Своју, да нас избави од погибли и вечне смрти; но Господ васкрсе у трећи дан из мртвих, узнесе се на небо у присуству ученика и посла им, као што обећа, Светога Духа. И треба веровати онако како учи Дух Свети кроз уста светих апостола, јер је то учење право и истинито; онај пак који не верује у то учење, неће угледати вечнога живота, него ће гнев Божји вавек бити на њему. Ми хришћани непоколебљиво верујемо и надамо се добити живот вечни од Христа Бога нашег; стога ми и страдамо за Њега с љубављу и умиремо с радошћу, знајући да ми, живели или умирали, Господњи смо. Сви пак који се клањају демонима, као ви, заједно ће са демонима бити бачени у огањ паклени.
Када светитељ говораше ово војници се још више разјарише, па назвавши га хулитељем богова њихових исукаше мачеве да га. посеку. А мученик, обраћајући се Богу, рече: "У руке Твоје, Господе, предајем дух свој, јер Ти знаш да за пресвето име Твоје умирем". -И би одсечена глава светом мученику Патроклу.[9] И војници узеше главу мученикову и бацише је далеко од тела, па отидоше.
У то време у близини тог места на гори налажаху се два остарела просјака који раније добијаху милостињу из светитељевих руку, а и сами беху хришћани. Они видеше кончину мученикову и чуше последње речи његове. Када војници отидоше, они узеше мучениково тело и главу са великим страхом, бојећи се да их не примете незнабошци, па их сакрише до вечера, и тајно обавестише о томе протопрезвитера тога града, по имену Јевсевија. А када паде ноћ, протопрезвитер са ђаконом Аиверијем оде на то место где беше сакривено мучениково тело, и обавивши чистом плаштаницом то свето тело они га погребоше те ноћи, тихо појући потребно псалмопјеније и са не много свећа, из страха од незнабожаца.
Свети мученик Христов Патрокле сконча за царовања у Риму Аврелијана, док међу нама хришћанима влада Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АЛИМПИЈА, иконописца Печерског

Преподобни отац наш Алимпије Печерски показа се подражавалац светог еванђелиста Луке, јер Господу који нас је створио по слици и прилици Својој тако исто служаше, не само чудотворно изображавајући ликове светитеља на иконама, него и врлине њихове оваплоћавајући у својој души. Поред тога он беше и диван лекар. Његово побожно живљење показује нам се у следећем виду.
У време благовреног кнеза кијевеког Всеволода Јарославича[10], при игуману преподобном Никону, по промислу Божјем и по савету преподобних отаца Антонија и Теодосија[11] који се десет година након свога престављења чудесно јавише у Цариграду, дођоше грчки иконописци ради украшавања свете печерске цркве; овим иконописцима би дат овај блажени Алимпије од стране његових родитеља да изучи иконописну уметност. И Алимпије би очевидац оног дивног чуда о коме се пише у повести о цркви печерској, наиме: када иконописци украшаваху живописом олтар, у њему се сама од себе живописа икона Пресвете Богородице; при томе она засија и сијаше јаче од сунца; онда излете голуб из уста Пресвете Богородице, и после дугог летења по цркви улете у уста иконе Спаситељеве, живописане у горњем делу Цркве. Тада се овај блажени Алимпије учаше, помажући својим учитељима, и добро уписа у души својој да благодат Пресветога Духа борави у тој светој печерској цркви.
Када поменути иконописци завршише свој посао и украсише свету цркве иконама, украшен би и Алимпије врлинским ликом ангелског монашког чина од стране преподобног игумана Никона. И стаде се блажени Алимпије учити да изображава у души својој врлине светих, добро већ знајући да вештаствено изображава њихове ликове на иконама. И он беше тако вичан и мудар у својој уметности, да је могао, благодаћу Божјом, на вештаственим, видљивим иконама изобразити духовне ликове врлине. Јер он изучи иконописну уметност не ради стицања богатства него ради стицања врлина. И он се непрестано труђаше, живопишући иконе за игумана, за братију и за све којима су биле потребне, не узимајући ништа за свој труд. Нарочито пак блажени Алимпије мољаше све да га извештавају ако у којој цркви виде остареле иконе; у таквим случајевима он је, не тражећи никакве награде за свој рад, украшавао такве цркве иконама. А када је светитељ бивао слободан од таквих послова, он је онда радио иконе које је давао онима, од којих је узимао на зајам злато и сребро ради украшавања икона. Тако је поступао блажени Алимпије, да не би био незапослен; у томе се он угледао на древне оце, који су се стално бавили рукодељем, и на самог врховног апостола Павла који каже о себи: Знате да потреби мојој и оних који су са мном послужише ове моје руке (Д.А. 20, 34). А када би се десило да он својим рукодељем заради извесну суму новаца, он је онда тај новац делио на три дела: један део је употребљавао на куповање материјала за иконе, други на милостињу сиротињи, трећи је давао на манастирске потребе. Тако дакле радећи сваке године, блажени не даваше себи одмора ни дању ни ноћу. Јер ноћу се подвизаваше у молитвеном бдењу и поклонима, а дању се са сваким смирењем, некористољубљем, чистотом, трпљењем, постом, љубављу, богомислију ревносно бављаше рукодељем. Њега нико никада не виде без посла. При свему томе он никада не пропушташе црквена богослужења ради својих послова.
Видећи код преподобног Алимпија тако велику иконописну уметност и толику врлину, игуман га уздиже на степен свештенства, јер сматраше да је преподобни достојан, поред анђелског монашког лика, носити на себи и свештенички чин, по угледу на Сина Божија Исуса, свештеника по чину Мелхиседекову (ср. Јевр. 6, 20-7, 28). Тада преподобни би стављен као свећа на светњак, или боље рећи, као образац за угледање на високо место, сијајући двоструком лепотом врлина монашких и свештеничких. И показа се блажени Алимпије образац не прост него чудотворан, и ми ћемо од многих чудеса његових споменути овде нека.
Неко од богаташа града Кијева бејаше губав, и дуго тражаше себи помоћ од многих лекара, врачара и иновераца, али му од тога не само не би боље, него му се стање погорша. Тада му један од пријатеља посаветова да иде у Печерски манастир и моли оце да се помоле за њега, на шта он једва пристаде. Када затим овај губавац би одведен у манастир, игуман нареди да га напоје водом са студенца преподобног Теодосија и да му том водом умију лице. И одмах цело тело његово тако узавре гнојем због неверства његова, да сви бежаху од њега због неподношљивог смрада. Губавац се онда врати кући својој плачући и тугујући, и не излажаше из куће много дана од стида због смрада, и говораше пријатељима својим: Срамота попаде лице моје; туђин постадох браћи својој, и незнан синовима матере моје (Пс. 68, 8-9), јер не отидох са вером к преподобним оцима: Антонију и Теодосију. - И сваки дан очекиваше смрт. Међутим, дошавши к себи, он одлучи да исповеди све грехе своје. Стога оде поново у Печерски манастир к преподобном Алимпију и исповеди се пред њим. Преподобни му рече: Добро си урадио, чедо, што си исповедио Богу грехе своје пред мојом недостојношћу; јер тако сведочи и пророк о себи, говорећи ка Господу: Рекох: исповедићу Господу безакоње своје; и ти скиде с мене кривицу срца мога (Пс. 31, 5). - Потом преподобни Алимпије даде болеснику многе поуке о спасењу душе; затим узе иконописне боје, помаза му њима лице и гнојна места, па га уведе у цркву, причести га Божанским Тајнама и нареди му да се умије оном водом којом се свештеник обично умива после светог Причешћа, и одмах му спадоше красте са рана, и постаде здрав као што је био пре болести.
Тако се у овом чуду преподобни отац наш Алимпије показа подражатељ самог Господа Христа: јер као што Христос, исцељујући губавог, нареди му да се покаже свештенику и принесе дар за своје очишћење (Мт. 8, 4), тако и овај преподобни нареди своме губавцу да се покаже њему, свештенику, и принесе онај дар о коме говори пророк: Шта ћу узвратити Господу за сва добра што ми је учинио? Узећу чашу спасења (Пс. 115, 3-). Да споменемо овде и тај дар, јер праунук овог губавца, у знак благодарности за очишћење његово, окова златом кивот над светим престолом у цркви печерској.
Осим тога, преподобни Алимпије исцели и слепог од рођења, слично Христу: јер као што Христос, исцелуујући слепог од рођења, помаза му најпре очи калом, па му онда нареди да се умије у бањи Силоамској (Јн. 9, 6.7), тако и овај преподобни најпре помаза иконописним бојама ране губавог, па му после тога нареди да се умије водом којом се обично после Причешћа умивају посланици Божји, свештеници. На тај начин светитељ исцели болесника како од телесне губе тако и од слепила греховног. И сви који заједно са болесником беху дошли из града, веома се удивише тако брзом исцељењу његовом. Но преподобни Алимпије рече им: "Браћо, обратите пажњу на Еванђелске речи: Нико не може два господара служити (Мт. 6, 24). Јер овај човек најпре зароби себе ђаволу грехом враџбина; а кад после дође овамо к Богу, он по савету вражијем посумња у своје исцељење и не верова Господу који га једини и могаше спасти, те због неверја његовог губа још јаче спопаде тело његово. Господ је рекао: Иштите, и не просто иштите, него иштите са вером, и даће вам се (Мт. 7, 7). Но када се он сада по други пут обрати к Богу с покајањем, у моме присуству, онда га Бог, увек богат милошћу, исцели". - Чувши то, присутни људи се поклонише светитељу и вратише се својим кућама са исцељеним, славећи Бога, Пресвету Богородицу, преподобне оце Антонија и Теодосија, и њиховог ученика преподобног оца нашег Алимпија; и говораху за њега да је нови Јелисеј, јер исцели од губе овога човека као што пророк Јелисеј исцели од губе Немана Сирјанина (4 Цар, 5, 14).
Бејаше још неки из истог града Кијева, човек христољубив, који сазида цркву и зажеле да је украси са седам великих икона. Са том намером овај човек даде сребро са даскама за иконе двојици познатих му монаха из Печерског манастира, замоливши их да се договоре са преподобним Алимпијем односно израде икона. Но ти монаси ништа не рекоше Алимпију, а сребро присвојише себи. После неког времена онај човек посла и упита монаха, да ли су његове иконе израђене. Они му одговорише да Алимпије тражи још сребра. Човек посла сребро, а они и то сребро узеше себи. Затим ова два бестидна монаха поново послаше к томе човеку и рекоше, клевећући светитеља, да Алимпије тражи још онолико сребра колико је примио. А христољубиви човек даде сребро и трећи пут, говорећи: Веома желим молитву и благослов од дела руку његових. - Међутим преподобни Алимпије ништа знао није шта ти монаси раде.
Напослетку онај човек посла још једном да тачно дозна, јесу ли иконе већ израђене. Но они монаси, не знајући шта да одговоре, рекоше да је Алимпије узео сво сребро, трипут послано, али неће да ради иконе. Тада христољубиви муж тај дође у Печерски манастир са својом дружином к преподобном игуману Никону и исприча му какву му је жалост нанео Алимпије. Игуман позва Алимпија и рече му: Зашто, брате, учини такву неправду овом сину нашем који те је много молио да му израдиш иконе и дао ти сребра колико си тражио? Ти си узео толико сребро и обећао да израдиш иконе, и ниси их израдио, мада ти у другим случајевима забадава радиш иконе. - Блажени Алимпије му одговори: Чесни оче, твоја светост зна да никада нисам био лењ у овом послу, но сада не разумем о чему говориш. - Тада му игуман поново рече: Ти си трипут узео новац за израду седам икона, и још их ниси израдио. - И желећи да изобличи преподобног, он одмах нареди да се донесу даске одређне за иконе. А те даске дан раније беху видели у једној манастирској одаји где стоје потпуно празне. Игуман исто тако нареди да се позову и они монаси преко којих човек шиљаше сребро преподобном Алимпију, да би га и они изобличили.
Они што беху послани по даске нађоше на даскама веома уметнички живописане иконе, и донесоше их пред игумана и оне што с њим беху. Када то они видеше, сви се удивише и препадоше, па падоше на земљу ничице и поклонише се тим нерукотворним иконама Господа, Пречисте Богоматере и других светитеља Божјих. Затим дођоше и она два монаха што беху оклеветали Алимпија, па не знајући за догодивше се чудо, стадоше нападати светитеља говорећи: Трипут си узео новца, а иконе нећеш да живопишеш. - Чувши то, присутни показаше тој двојици монаха иконе, рекавши: Ево ове иконе сада, живописане самим Богом, посведочавају Алимпијеву невиност. - Видевши иконе, монахе спопаде ужас од тако великог чуда. А игуман их одмах изобличи за крађу и лаж, и истера их из манастира не давши им ништа од њихових ствари.
Међутим, ови се монаси не мануше своје злобе: они стадоше ширити по граду клевету на преподобног Алимпија, тврдећи како су, тобож, они сами живописали те иконе; - старешина пак наш, говораху они, не желећи да нас награди за наш труд, намерно слага да су иконе кобајаги живописане самим Богом, да би оправдао Алимпија. - Ове њихове речи учинише те многи од грађана који су намеравали отићи у манастир и поклонити се тим иконама, не одоше. Али Бог који прославља светитеље Своје, као што рече у светом Еванђељу: "Не може се град сакрити кад на гори стоји; нити се ужиже свећа и меће под суд него на светњак, те светли свима" (Мт. 5, 14-15), не утаји врлинске подвиге овог праведног мужа. Јер глас о овоме чуду са светим иконама, које учини Господ ради светог Алимпија, дође до самог кнеза Владимира Мономаха[12]. Ово чудо би потврђено још и на следећи начин.
По попуштењу Божјем, у Кијеву се догоди пожар, од кога изгоре скоро цео Подол[13], где изгоре и црква у којој беху споменуте иконе; међутим после пожара нађоше све те иконе читаве и неповређене. Када кнез чу за то, он сам лично оде на место пожара, желећи да види тамошње чудо. Видевши иконе, остале неповређене од огња, кнез поуздано сазнаде да су оне живописане у току једне ноћи по промислу Божјем, који је желео да преподобног Алимпија избави од напасти. Тада кнез Владимир Мономах веома усрдно прослави Творца свих Бога, који учини толика чудеса ради врлина преподобног Алимпија. Потом, узевши једну од тих икона, и то икону Пресвете Богородице, посла је у град Ростов, у тамошњу камену цркву, коју он сам беше подигао. Но догоди се једном да се и ова црква сруши, али та икона остаде потпуно неповређена. Онда икону однеше у дрвену цркву. Но накои извесног времена пожар уништи и ту цркву, али икона опет остаде потпуно читава, без иједне огреботине од пожара.
Све то са сигурношћу посведочаваше врлински живот преподобног оца нашег Алимпија, ради кога се те иконе нерукотворно живописаше.
Сада ћемо прећи на чудо које се догоди пред престављење светитељево, да би се видело како овај човек, чудотворни иконописац, пређе из овог временог живота у вечни живот.
Неки благочестив човек замоли преподобног оца нашег Алимпија да му изради икону Успенија Пресвете Богородице, и то да икона буде готова за празник Успенија. Но не много дана после тога преподобни се разболе, и већ се приближаваше својој смрти, а икона, међутим, још не беше израђена. А онај човек туговаше због тога, и узнемираваше светитеља. Но блажени Алимпије му рече: Чедо, немој ме узнемиравати, већ тугу своју баци на Господа, и Он ће учинити како хоће: икона ће о свом празнику бити на свом месту.
Човек поверова речима светитељевим, и оде кући својој радујући се. Потом он поново дође к преподобном Алимпију уочи самог празника Успенија Пресвете Богородице. Видевши да икона још није живописана и да је преподобни Алимпије још болеснији, он стаде корити блаженога, говорећи: Зашто ме ниси обавестио да си тешко болестан, па бих ја поручио икону код другог иконописца, који би је израдио до празника, те би ми празник био радостан и свечан, а сада си ме посрамио. - Преподобни му одговори кротко: О чедо! зар сам ја то учинио из лењости? Ипак Бог може једном речју живописати икону Своје Матере; а ја ево одлазим из овог света, као што ми откри Господ, но тебе нећу оставити тужна.
Човек онда оде тугујући силно. И гле, чим он оде, к преподобном Алимпију уђе неки светли јуноша, и стаде живописати икону за оног човека. Алимпије помисли да је онај човек, наљутивши се на њега, послао другог иконописца, и спочетка сматраше јуношу за човека; но брзина и красота његовог рада показиваху да је то анђео: јер у току три сата он изради необично дивну икону, час мећући злато на икону, час размазујући разне боје на камену и живопишући њима. Затим рече преподобноме: Оче, можда овде што недостаје, или сам у чему погрешио? - Преподобни одговори: Све си дивно урадио; сам ти је Бог помогао да израдиш икону такве лепоте; сам је Он то израдио преко тебе. - А када наступи вече, јуноша иконописац заједно са иконом постаде невидљив.
Међутим наручитељ иконе не могаше сву ноћ заспати од туге, што му икона не би готова за празник, и сматраше себе недостојним такве милости и великим грешником. Стога, уставши ујутру, отиде у цркву да тамо исплаче своје грехе. Но тек што отвори врата цркве, он угледа икону где стоји на своме месту и блиста. Од страха он паде на земљу, мислећи да је то неко привиђење. Затим, подигавши се мало са земље и пажљиво се загледавши у икону, он познаде да је то његова икона. Од тога га спопаде трепет и ужас, и он се опомену речи преподобнога Алимпија да ће икона бити готова за празник, па отрча и пробуди своје укућане. Сви с радошћу похиташе за њим у цркву са свећама и кадионицама, и кад видеше икону где сија као сунце, сви падоше ничице на земљу, поклонише се икони и целиваше је радосне душе.
После тога овај благочестиви човек упути се игуману и исприча му о чуду са иконом. Онда они заједно одоше к преподобном Алимпију и нађоше га већ где одлази из овога света. Без обзира на то, игуман га упита: Ко и на који начин изради икону овоме човеку? - Преподобни им исприча све што виде, и рече: Ту икону изради анђео, и ево га стоји овде са намером да ме узме. - Рекавши то, блажени предаде дух свој у руке Господу, у седамнаести дан месеца августа.[14] Братија припремише тело његово и однесоше у цркву. Затим га по пропису опојаше, па тело светитељево положише у пештери преподобног Антонија.
Тако овај свети чудотворни иконописац украси небо и земљу: оставши телом на земљи, а врлинском душом узишавши на небо на прослављење Начелника иконописаца, Бога Оца, који је рекао: "Да створимо човека по слици и прилици нашој" (1 Мојс. 1, 26), а тако исто и "по слици бића његова" (Јевр. 1, 3), Бога Сина, који се по обличју нађе као човек (Флб. 2, 7), заједно са Светим Духом који је силазио с неба у виду голуба (Мт. 3, 16) и у виду огњених језика (Д.А. 2, 3). Све Њих, Бога Оца и Бога Сина и Бога Духа Светога, који постоје у једном бићу, хвалимо заједно са преподобним оцем нашим Алимпијем и прослављамо кроз бесконачне векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МАКАРИЈА

Монаховао на гори преподобног Авксентија; пострадао мученички за свете иконе у време безбожног цара Копронима 768 године. Спомен му данас према Византијском Еортологину Гедеоновом.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛИЈЕ КАЛАБРИЈСКОГ

Преподобни Илија беше Грк по пореклу, и настојатељ манастира Меликука у Калабрији, у јужној Италији. У време иконоборства на Истоку многи источни монаси пребегну с иконама у Калабрију. Временом се у Калабрији веома распростре живот монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време тако је много било православних манастира и монаха у Калабрији, да су Калабрију сравњивали с древним Мисиром. Православна Калабрија је доцније кроз векове потпадала под власт архиепископа Охридских. Преподобни Илија упокојио се у Солуну 903 године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СТРАТОНА, ФИЛИПА, ЕВТИХИЈАНА и КИПРИЈАНА

Ови свети мученици беху знатни људи. Боравећи у Никомидији[15] они посећиваху народно позориште, и тамо сабране незнабошце учаху да напуштају идолопоклонство и обраћају се вери у Христа. Једном градоначелник Никомидије, видећи да је позориште празно, без гледалаца, упита због чега је то, и дознаде ово: народ, научен од светих мученика, напусти позоришна уживања и води неки нови живот, презирући отачке и праотачке обичаје. Градоначелник одмах нареди да доведу преда њ те учитеље. Ступивши пред градоначелника светитељи изјавише да држе веру Христову и да друге уче њој. Тада их доведоше у позориште и бацише пред зверове да их растргну, али их зверови не дарнуше. Онда их стављаху на разне тешке муке, па их напослетку бацише у огањ. И тако свети мученици, извршивши подвиг мучеништва за Христа, примише од Њега нетрулежне венце.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАВЛА, ЈУЛИЈАНЕ СЕСТРЕ, и СТРАТОНИКА[16]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИРСА, ЛЕВКИЈА и КОРОНАТА и дружине њихове

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕГЛОНА ОТШЕЛНИКА[17]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛИПА ЈАНКОВСКОГ

Подвизавао се као отшелник па Јанковској гори, у близини града Устјуга. Побожни житељи града Устјуга, ценећи његове подвиге, основаше на месту његовог обитавања манастир у име Знаменија Пресвете Богородице. Но преподобни Филип по дубокој смирености својој не прими се игуманског звања у манастиру и подвизаваше се као прост монах. Престави се преподобни отац око 1662 године. ________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ахаја - старогрчка област на полуострву Пелопонезу.
2. Декије царствовао од 249 до 251 године.
3. Град Кизик налазио се на полуострву Арктониси.
4. Свети мученик Мирон пострадао 250 године.
5. Аврелијан царовао од 270 до 275 године.
6. Аполон је код старих Грка био бог светлости и просвете: нарочито му се приписивало предсказивање будућности.
7. Зевс - врховнн бог стародревне многобожачке вере грчке; сматран је за родоначелника осталих богова.
8. Дијана је сматрана за богињу светлости и живота; раскошни живот природе долазио је од ње.
9. Свети Патрокле пострадао око 270 године.
10. Всеволод Јарославич кнезовао први пут од 1075 до 1076 године, шест месеци, и други пут од 1078 до 1093 године.
11. Преподобни Антоније и Теодосије - оснивачи Кијевопечерске лавре. Спомен светог Антонија празнује се 10 јула, а светог Теодосија 3 маја.
12. Владимир Мономах владао је 1114 до 1125 године.
13. Један крај града Кијева.
14. Преподобни Алимпије упокојио се 1114 год.
15. Никомидија - престоница источног дела римске царевине, боравиште цара Диоклецијана, знаменити град у малоазијској римској провинцији Витинији, у северозападном крају Мале Азије.
16. Њихово страдање видети под 4 мартом.
17. Спомиње се у Синаксару Цариградске Цркве (издање H.Delehaye, стр. 905 и 895) под 16 и 17 августом.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Нерукотворена икона Господа Исуса Христа. У оно време када Господ наш проповедаше Јеванђеље и исцељиваше сваку болест и сваки недуг на људима, беше у граду Едеси, на обали Еуфрата реке, кнез неки Авгар, сав прокажен губом. Он чу за Христа, Исцелитеља од сваке муке и болести, па посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, верујући да ће му тај лик повратити здравље. Господ одговори, да не може доћи, јер се приближаваше време Његовог страдања - узе убрус, убриса Своје лице, и на убрусу уписа се савршено пречисти лик Његов. Тај убрус предаде Господ Ананији с поруком, да ће се кнез од њега исцелити, али не сасвим, због чега ће Он њему доцније послати посланика, који ће збрисати и остатак болести његове. Примивши убрус кнез Авгар га целива, и губа спаде са свега његова тела, но остаде мало од ње на лицу његовом. Доцније апостол Тадеј проповедајући Јеванђеље дође Авгару, исцели га потајно и крсти га. Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се неће постидети, ко се у Тебе нада". Доцније, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Векови су од тада прошли. У време цара Јустинијана нападе Персијски цар Хозрој на Едесу, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ Едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена, и силом њеном војска Персијска побеђена.

2. Св. муч. Диомид. Лекар из Тарса, од знаменита рода. Лечећи народ учио га вери Христовој. Цар Диоклецијан нареди те му главу одсекоше у Никеји 298 год. Они који му одсекоше главу и донеше цару ослепише, а када главу вратише к телу и помолише се, оздравише.

3. Преп Јоаким Осоговски. Подвизавао се у другој половини XI века у планини Осоговској на месту званом Сарандопор, у једној пећини. На томе месту доцније подигне цркву један други подвижник, Теодор са Овчег Поља, коме се на сну јавио св. Јоаким. Многа чудеса кроз векове догађала су се од моштију преп. Јоакима, а и данас догађају.

4. Св. муч. Стамат. Сељак, родом од Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стамат с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стамат се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: „моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!" Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680 год. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким.

5. Свети Рафаило Банатски. Родом Србин. Подвизавао се у манастиру Хиландару. Овај манастир у то време имао је више својих метоха по српским земљама, међу њима и један на подручју данашњег Зрењанина. У тај метох је, по неком манастирском послушању, братство Хиландара послало јеромонаха Рафаила. Ту Свети Рафаило настави да живи строги подвижнички живот, и то не само у вршењу наложеног му манастирског послушања, него и у свим богоугодним подвизима монашког живота, особито у подвигу молитве и поста. Живео је у малој колиби направљеној од обичне трске, у којој се мирно преставио Господу. Његове мошти пројавише се чудотворним, због чега многи народ долази на његов гроб. Свети Рафаило Банатски је живео у XVI и XVII веку.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2021, Еп. нишки Г. Арсеније 2020, Еп. нишки Г. Арсеније 2019, Еп. нишки Г. Арсеније 2018, 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ПОВЕСТ О НЕРУКОТВОРЕНОЈ ИКОНИ ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА и о њеном преносу у Цариград[1]

У оно време када Господ наш Исус Христос живљаше на земљи међу људима и прохођаше градове и села Јудеје и околних земаља проповедајући Еванђеље и исцељујући сваку болест и сваки недуг на људима, живљаше у сиријском граду Едеси, с оне стране реке Еуфрата, кнез неки Авгар. Он боловаше од неизлечиве болести губе: споља беше покривен плавкастим ранама, а унутра му се распадаху кости, и сви му удови беху раслабљени. Чувши о Господу Христу[2] и о великим чудесима која чини, како речју Својом исцељује губу, раслабљеност и сваку болест по људима, Авгара обузе силна жеља да својим очима види Творца таквих чудеса, надајући се да и сам добије од Њега исцељење. Но пошто њему беше немогуће да сам иде у Јудеју, он посла молбу Господу Исусу, молећи Га да дође к њему у Едесу. Али сумњајући да ће Господ хтети доћи к њему, Авгар упути у Палестину искусног живопиеца Ананију да живопише лик Његов, да бар гледањем лика Његова олакшава себи болове; тако велика беше љубав његова према Господу Христу, изазвана оним што он беше чуо о Њему.
Писмо кнеза Авгара Господу Исусу гласило је овако: "Авгар кнез Едески Исусу, благоме Спаситељу који се у телу јавио у Јерусалимским покрајинама, радовати се! До мене је допро глас о Теби и о преславним чудесима Твојим, да Ти без лекова и биља исцељујеш болести: слепима дајеш вид, хромима ход, губаве очишћујеш, из људи нечисте духове изгониш, раслабљене који годинама леже на одру исцељујеш речју, и мртве васкрсаваш. Слушајући то о Теби, ја сам дошао до двојаког закључка о Теби: Ти, или си Бог, који је сишао с неба, или си Син Божји, пошто таква дивна чудеса чиниш. Стога Ти и упућујем ову смирену молбу моју, да се потрудиш доћи к мени и исцелити неизлечиву болест моју, од које већ много година патим. Такође чујем и то, да те Јевреји мрзе и хоће да Ти учине неко зло. Ја пак имам град, иако не веома велик, али леп и изобилан сваким благом. Дођи дакле код мене и живи са мном у моме граду, у коме ће се наћи за нас обојицу оно што нам је потребно".
Са овим Авгаревим писмом живописац Ананија стиже у Јерусалим. У Јерусалиму он виде Господа Исуса усред мноштва народа где на равном месту говори поуку народу, али Му се не могаше приближити од силне тескобе и тискања. Очекујући да се народ разиђе, Ананија стаде на један повећи камен и пажљиво посматрајући Спаситељево лице покушаваше да га живопише. Али му то беше немогуће, јер Свевидац, ненаклољен живопишчсвој намери, мењаше пресвето лице Своје божанском, непостижном и неизобразивом славом и благодаћу. Дуго се Ананија труђаше, али без икаквог успеха. Господ пак нареди апостолу Томи да иде и доведе му тог човека који, стојећи на камену, живопише Његово лице. Када га доведоше, и док он још не беше ни проговорио, Господ га позва к себи по имену и по занимању, назваши га Ананијем живописцем и откривши му разлог због кога је дошао, и упита га: "Где је писмо кнеза твога Авгара, које си ми донео из Едесе?"
Ананија, удивљен и запањен овом прозорљивошћу Господа Исуса, брзо извади писмо из недара и с трепетом га предаде у руке Спаситељу. Прочитавши писмо, Господ отписа Авгару овако: "Блажен си, Авгаре, што си поверовао у мене не видевши ме. Јер је писано о мени: да они који ме виде неће веровати, а који ме не виде повероваће у мене и наследиће живот вечни. Ти ми пишеш да дођем к теби, али мени ваља извршити оно ради чега сам послан, и по извршењу вратити се к Оцу који ме посла. Када будем узнесен к Оцу, ја ћу ти послати једног од мојих ученика, који ће те потпуно исцелити од твоје болести, и кроз крштење подарити живот вечни теби и онима што су с тобом".
Написавши такво писмо Авгару, Господ Христос га запечати печатом, на коме је јеврејским словима стајало написано: Божије виђење, Божанствено чудо. - Затим Господ, испуњујући другу жељу Авгареву и живопишчеву, нареди да се донесе вода, те Он уми пресветло лице Своје, и убриса га поданим Му четвртастим убрусом. И, о чуда! проста вода претвори се у боју, и на убрусу се уписа савршено пречист лик Његов. Предајући тај убрус са Својим ликом Ананији и писмо, Господ рече: "Носи и предај ономе који те посла". (Ово се догоди у последње дане живота Спаситељева на земљи, пред Његово страдање).
И врати се Ананија у Едесу к своме кнезу, и предаде му нерукотворену икону лица Христова на убрусу и писмо. Примивши их, Авгар се испуни великом радошћу и с љубављу их целива; и поклонивши се лику Христовом, он се одмах исцели од болести, само један мали део губе остаде на лицу његовом, до онога времена када је имао доћи к њему послани од Господа ученик.
После добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господњег на небо, у Едесу дође послат Божанском благодаћу свети Тадеј, један од седамдесеторице апостола. Пошто довољно поучи Авгара светој вери у Христа, свети Тадеј приведе кнеза крштењу; и када се Авгар, ушавши у купељ, крсти, тог часа нестаде преостали део губе, и он изиђе из купељи потпуно чист, и здрав телом и душом. Заједно са Авгаром крсти се и сав дом његов, затим и сав град, и слављаше се у Едеси име Господа нашег Исуса Христа, јединога истинитог Бога.
На капији града Едесе бејаше идол неког незнабожачког божанства, коме је сваки улазник у град дужан био поклонити се. Тог идола Авгар збаци и уништи, па изнад капије начини у каменом зиду округло удубљење, да киша не допире до њега, намести убрус са нерукотвореном иконом Христовом на дасци од нетрулежног дрвета, окружи га и украси златом и драгим камењем, па постави на том месту удубљеном, изнад капије. Поред тога он написа златним словима испод иконе ово: "Христе Боже, нико се неће постидети, ко се у Тебе нада".
И нареди Авгар свима, да који год улази у град и излази из њега има се поклонити божанственој икони Христовој; и издаде закон да се такво поштовање неизоставно указује икони Господњој кроз векове. Ова побожна наредба Авгарова, потврђена законом, држала се у току много година, како за живота његова и његовог сина који је после њега кнезовао у Едеси, тако и за владавине његова унука. Затим, за кнезовања у Едеси једнога од праунука Авгарових, обнови се у граду древно незнабоштво: јер тај кнез покваривши се одступи од Христа и скрену у идолопоклонство. Угледавши на градској капији Христов лик, поштован од свију улазника и излазника, кнез као непријатељ Христов узнегодова, и донесе одлуку да ту божанствену икону скине одатле и место ње постави идола. Дознавши о томе нарочитим откривењем од Господа, епископ града Едесе дође са својим клирицима ноћу код градске капије, попе се уз лествице, постави пред светом иконом Христовом упаљено кандило, огради то ћерамидом, па зазида циглом, премаза малтером и кречом, и изравна са зидом, - јер тако беше наређено епископу божанским откривењем. Када нерукотворна икона Христова поста невидљива, незнабожни кнез одустаде од своје намере. После много времена код људи ишчезе сећање на свету нерукотворну икону, и заборављено би место где она беше зазидана. И нико не знађаше о њој све до чудесног јављења њеног које се после врло много година догоди на следећи начин.
У дане благочестивог цара Ираклија (610-641 г.) персијски цар Хозрој са силном војском дође под Едесу, опколи је, и дуго је држаше под тешком опсадом. И када се грађани, изнемогавајући у недоумици и великом страху, мољаху Богу са сузама, једне ноћи јави се епископу едеском Евлавију нека пресветла у великој слави невеста, и указујући прстом на градску капију и место у зиду она рече: "Изнад ове капије сакривена је божанствена нерукотворна икона Спаса Христа; извади је из зазиданости, и добро ћеш учинити".
Епископ хитно оде ка капији града, попе се до показаног му у зиду места, и нађе све као што му би речено у откривењу: познаде зазидано место, разида цигле, уклони ћерамиду и нађе пречисти и пресветли лик Христов читав и неповређен, и кандило где после толико година још гори и пуно зејтина; а на самој ћерамиди, којом је био покривен лик, бејаше нерукотворно одсликан тај исти лик Христов. Епископ узе свети убрус са ликом Спасовим и показа грађанима, и сви се веома обрадоваше и охрабрише уздајући се у Господа. Епископ у литији обнесе по бедемима градским лик Спасов, показујући га војницима персијским који опседаху град; и одмах се сва персијска војска помете у великом страху, и даде се у бекство гоњена силом Божијом. Тако град Едеса би избављен од непријатеља својих милосрђем Христа Бога нашег и јављењем нерукотворног лика Његовог пресветог.
Затим, после много и много година, када у Грчкој цароваше Роман II звани Лекапин (920-944. г.) са својим зетом Константином, сином Лава Мудрог, би свети убрус нерукотворног лика Христовог пренесен у Цариград из Едесе, држане од стране Сарацена, јер у то време сва Сирија, и у њој град Едеса, беху под влашћу Сарацена. То пренесење би на овај начин: грчки цар Роман, желећи да има у Цариграду то неизмерно благо - нерукотворни лик Спасов, слао је много пута молбу Сараценском емиру да му да нерукотворни лик Христов. А емир, мољен од едеских хришћана, није хтео да да лик Христов, и настаде рат: цар Роман посла своју војску на град Едесу и опколи га, пустошећи околину. Тада Едешани послаше молбу грчкоме цару, да прекине рат и не пустоши њихову земљу; али цар захтеваше од њих Христов нерукотворни лик. Међутим емир сараценски, под чијом влашћу бејаше Едеса, не хте га дати забадава. Тада цар хришћански, обузет силном жељом да има код себе нерукотворни лик Христов, даде емиру дванаест хиљада сребрника, и врати му двеста угледних Сарацена који су били грчки заробљеници; поред тога даде му своје царско написмено са златним печатом, да никада неће ићи у рат на Едесу и на њену околину. Добивши на тај начин оно што жели, цар узе нерукотворни лик Христов, а са њим заједно и оно писмо које, као што је раније речено, Господ наш Исус Христос написа кнезу едеском Авгару, и пренесе их свечано у Цариград рукама архијереја и осталих уважених људи духовнога чина. Путем и у самом Цариграду биваху многа чудеса од свечесног лика Спасовог: исцељиваху се сваковрсни недузи, - слепи прогледаху, глуви слух добијаху, хроми хођаху и ђаволи се изгоњаху. Један ђавоимани човек викаше говорећи: "Прими, Цариграде, славу и весеље твоје, а ти, Порфирородни, част царства твога". Тако вичући, човек се тај исцели од бесомучности.
Празновање пренесења[3] нерукотворног лика Христовог одређено је на шеснаести дан месеца августа, када га управо веома свечано прими царска град и постави најпре у Цркву Пресвете Богородице у Влахерни, а затим у цркву Пресвете Богородице Фароске[4] на заштиту града, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.
Неколико година касније цар Никифор Фока (963-969. г.) пренесе из града Едесе у Цариград и ону свету ћерамиду на којој беше одсликан нерукотворни лик Христов и постави је у царском граду 967 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАКИМА ОСОГОВСКОГ

Преподобни Јоаким беше Словен по пореклу, родом из западнијих крајева (вероватно негде око данашњег Врања). Подвизавао се у другој половини једанаестог века у планини Осоговској код Криве Планине, на месту званом Сарандапор, због чега се још назива и Сарандапорски.
Подвизавао се у временима када су се у овим словенским крајевима подвизавали и чувени велики словенски подвижници: Јован Рилски, Прохор Пчињски и Гаврило Лесновски.[5]
Желећи још из младости строжији подвижнички живот у самоћи, преподобни Јоаким крете из свог краја према пустињи горе Осоговске. Вођен анђелом Божјим, он стиже једне вечери у дом неког бољара у селу Градцу. У малој црквици тога села он се најпре топло помоли Богу, па онда седе пред цркву да се одмори од дугог пешачења. Видећи га на том месту бољари му приђоше и он их замоли да му укажу неко место у планини погодно за подвиге и усамљеништво. Домаћин бољар му тада указа на подкриље горе Осоговске при реци Скупици, где се крај потока званог Бабин Дол налази згодна и усамљена пећина погодна за живот који он жели. Чувши за такво место светитељ заблагодари Богу и Пресветој Владичици, па крете на пут ка том месту. Стигавши до места званог Сарандапор, он се настани у тамошњој пећини, у којој од тада остаде до краја свога живота.
У овој пећини преподобни се подвизавао веома усрдно и строго, проводећи дане и ноћи своје у непрестаним молитвама, бдењима, коленопреклоњењима и топлим сузама. Пред крај земног живота њега посетише неки ловци, које светитељ благослови те тога дана уловише веома богат лов. Тада их преподобни замоли да га и опет посете, што они и учинише. Али када поново дођоше, нађоше га да се мирно упокојио у Господу. Они га онда чесно погребоше, и потом му опет на гроб долазише. Упокоји се преподобни Јоаким крајем 11 века (или почетком дванаестога, око године 1105).
У време византијског цара Манојла I Комнена (1143-1180 г.) веома је прослављан преподобни Јоаким, па му је тада и његово место подвига обновљено. На место његових подвига дође удови свештеник Теодор из Овчег Поља, који се ту и замонаши и доби име Теофан. Он сакупи око себе велики број братије и са њима подигну цркву и манастир преподобном Јоакиму, у коме Теофан поста први игуман. Тада се њему јави у сну свети отац Јоаким и рече му да он жели да се назива ктитор тога манастира. Затим светитељ откри Теофану место где се налажаху скривене његове свете мошти, па му показа и дрво у шуми од кога да му начини ковчег и у њему пренесе свете мошти у манастир. Све ово игуман Теофан изврши са потпуном послушношћу, и тако са братијом свечано у литији пренесе мошти преподобног Јоакима у манастир. Мошти бише положене у цркви њему посвећеној, и од њих се дешаваху многа чудеса, како у самом том времену тако и касније, све до наших дана.
Манастир светог Јоакима Осоговског више је пута посећиван, помаган и обнављан од Српских владара Немањића, особито од светог краља Милутина и његовог сина Св. Стефана Дечанског. У овом манастиру се замонашио и чувени подвижник српски и светогорски старац Исаија (око 1350 године). Свети лик преподобног Јоакима Осоговског сликан је по многим нашим старим манастирима и црквама, а такође му је врло рано написано и житије и служба.[6]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕВСТАТИЈА II, архиепископа Српског

Овај свети Евстатије II[7] беше архиепископ Српске Православне Цркве после архиепископа Јакова, то јест од године 1292 до 1309 године. Како вели за њега његов животописац архиепископ Данило, он "стече достојно име због трудова својих, бринући се за Богом поверено му стадо разумних оваца истинитог пастира Христа, свагда верујући да се у Богу уподобљава у духовном и бесмртном делу, и то на обе стране: с једне стране радећи на корист своје душе, а с друге стране бринући се неослабљено за свету Цркву, и стално гледајући на подвиг који му предстоји и на венац дарова од Христа".
Свети архиепископ Евстатије беше велики подвижник у личном животу и ревностан пастир у управљању Црквом. За његово време Српска Црква увећа се за три епископије: звечанску, лимску и скопску. Звечанска се још звала и бањска (са седиштем у манастиру Бањи) или липљанска. Седиште пак лимске епископије било је у манастиру светих Апостола Петра и Павла на реци Лиму, а скопске у Скопљу.
Поживевши богоугодно и пастирствовавши Христоподобно, свети Евстатије се мирно упокоји у Господу 16 августа 1309 године. Одмах по престављењу би од свих слављен и спомињан због своје светости. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИОМИДА ЛЕКАРА

Свети Диомид беше родом из Тарса киликијског[8], од знаменитог рода; по занимању беше лекар а по вери хришћанин, и лечаше не само тела него и душе људске, јер учаше јелине да верују у Христа и привођаше их светом крштењу. У време цара Диоклецијана[9] свети Диомид остави Тарс и оде у град Никеју у Витинији[10]. И тамо се свети Диомид по обичају свом бављаше лечењем, при чему лечаше не толико лековима колико призивањем свемоћног и исцељујућег имена Господа нашег Исуса Христа и знамењем часног крста. И тако исцељиваше он од сваке болести и привођаше вери Христовој неверне; и многе идолопоклонике он обрати вери у Господа Христа својим лекарством и учењем.
Када цар Диоклецијан, који се у то време налазио у источним покрајинама, дознаде о томе, он посла војнике да му доведу Диомида. Када војници стигоше к светом Диомиду, нађоше га где је већ скончао у Госпду; но они му ипак и мртвоме одсекоше главу, да је носе цару. Али чим одсекоше главу светом Диомиду, војници одмах изгубише вид и ослепише, те их други одведоше цару, при чему они ношаху одсечену главу светог Диомида. Када цар угледа главу и слепе војнике, он нареди да главу носе натраг и приложе је к телу на њено место. Чим то војници учинише, они одмах прогледаше и повероваше у Христа - истинитог Бога, коме славе вавек. Амин.[11]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ХЕРИМОНА

Преподобни Херимон спомиње се у Паладијевом "Лавсаику" и у "Отачком азбучнику". Његова пештера у пустињи била је удаљена дванаест потркалишта од воде. По престављењу свом он би нађен мртав на столици, са радом у рукама, јер је скончао бавећи се рукодељем. Светог Херимона спомиње и свети Теодор Студит у Посном Триоду, у канону Сирне суботе, у шестој песми.[12]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТИМОТЕЈА, ЕПИСКОПА ЕВРИПСКОГ, ктитора манастира Пентели код Атине

Овај свети отац Тимотеј рођен је године 1510 у селу Каламос у Атици. Отац му је био свештеник и он га је научио хришћанској науци. Тимотеј се од детињства одликовао врлинским животом и побожношћу, а такође и чврстином карактера. Због тога га заволеше и истакнути црквени људи. Епископ Оропоса толико га заволе да га о свом трошку посла у Атину да учи даље школу, јер провиде у дечку пастира Цркве Христове. По завршетку науке Тимотеј се врати у Оропос и би од епископа рукоположен најпре за ђакона а потом и за свештеника.
Уз овог епископа се и даље учаше свети Тимотеј свакој врлини и мудрости пастирског руковођења верним душама, тако да по смрти овог епископа он би изабран за његовог наследника. Поставши епископ Оропоса, Тимотеј и даље напредоваше у подвизима и врлинама, те зато ускоро би изабран за архиепископа Еврипског (у месту Халкиди на острву Евији). Но злобни ђаво не остави светитеља на миру, него праведник би оклеветан код турских власти да је државни непријатељ, те светитељ мораде напустити свој положај епископа и вратити се у своје село Каламос у Атици. Ово би 1575 године.
Свети Тимотеј се потом удаљи у оближњу гору Пентели, где се налажаху и други богоугодни подвижници онога времена. Ускоро затим светитељ основа у подножју те планине диван манастир и посвети га Успењу Пресвете Богородице (1578 године). Овај манастир и до данас постоји и припада сада архиепископији Атинској.
У манастир се убрзо окупи доста братије, и светитељ их мудро руковођаше путем спасења ка Царству Небеском. Но желећи веће подвиге у тишини и усамљености, он се повуче у самоћу у место Гаргато и Враону, где се одаде строгим подвизима који су само Господу познати. Али лукави враг ни овде не остави светитеља на миру, него против њега подиже неке људе, те свети Тимотеј напусти Атику и пређе чудесним начином преко мора на острво Кеју (око 1590 године). Поживевши тамо још неко време у благоугодним подвизима, најзад у миру предаде дух свој у руке Господа свога и пређе у Царство Његово бесконачно. У његовом манастиру Пентели и данас се налази његова света лобања, која одише светим миомиром и чини дивна чудеса онима који светитеља призивају са топлом вером и молитвом.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РОМАНА

Велики чудотворац; свете мошти му почивају у манастиру светог Романа, у лепој шумовитој ували на путу између Ражња и Ђуниса, на домаку Јужне Мораве. Живео и делао на двеста година пре Немањића.[13] Велики светитељ и просветитељ тога Српскога краја. Народ се куне у том крају: "Светога ми Романа". И дандањи тамо се исцељују тешки болесници, нарочито умоболници и бесомучници. Манастир Св. Романа код Ђуниса подигао је свети кнез Лазар (који се слави 15 јуна).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РАФАИЛА БАНАТСКОГ

Преподобни отац Рафаило живљаше у 16 и 17 веку. Подвизаваше се богоугодно и дуго у светој лаври Српској Хиландару на Атонској Гори. У то време манастир Хиландар имађаше по Српским земљама више својих манастирских метоха, међу којима и један метох у Банату, на простору данашњега града Зрењанина[14]. Тај метох је по свој вероватноћи Хиландар добио у свој посед у време Српског деспота Стефана Високог (Лазаревића)[15], који је био добио место звано Бечкерек у лични посед од угарског краља Сигисмунда.[16]
У овај дакле манастирски метох би послан од Хиландарског братства преподобни отац Рафаило ради неког манастирског послушања. Дошавши у Банат, преподобни се настанио тамо за неко време на месту где се данас налази црква Ваведења Пресвете Богородице (а то је место од најстаријих времена познато у Зрењанину као манастир). Овде се свети Рафаило строго подвизаваше, не само у вршењу наложеног му манастирског послушања, него и у свим богоугодним подвизима монашког живота, особито у подвигу молитве и поста. Живео је у једној малој колиби направљеној од обичне трске, и ту се и преставио мирно у Господу.
Због његових многих и само Богу познатих подвига и врлина, Господ га посетио благодатним даром чудотворства, које се особито пројавило по престављењу преподобнога.
Преставио се преподобни Рафаило и био погребен на оном месту где се данас налази мала црквица њему посвећена, тојест на југоисточној страни олтара велике Ваведењске цркве у Зрењанину. На том месту је ускоро по престављењу преподобног Рафаила била подигнута најпре мала капелица, па је касније услед рушења она поправљана и проширивана.[17]
Одмах по престављењу светог Рафаила побожни народ овога краја почео је долазити на гроб преподобнога, особито по досељењу бројнијег Српског живља у ове крајеве (после сеобе 1690 године). Верници и данас долазе у црквицу светог Рафаила и ту доводе своје болеснике, који онда преноће у капелици и ту им се чита Рафаилова молитва, од чега по вери њиховој бивају исцељења.
У манастиру пак Хиландару, у олтару саборног храма, налази се једна старија икана преподобног оца Рафаила, на чијој се задњој страни налази овај натпис: "Овај Свети Рафаил, родом Србин, свештеноинок Хиландарски, послан на пут на манастирско послушање у Банат, и тамо се престави, и прослави га Бог чудотворењем од чесних његових моштију онима који му долазе са вером".
Молитвама преподобног оца нашег Рафаила Хиландарског, светитеља Банатског, нека Господ помилује и спасе све нас. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА АРХИЕПИСКОПА

Помиње се на данашњи дан у Јерусалимском Канонарију. Вероватно је био један од архиепископа Јерусалимског првопрестола - мајке свих Цркава.

СПОМЕН СВЕТИХ ТРИДЕСЕТ МУЧЕНИКА ПАЛЕСТИНСКИХ

Мачем посечени пострадали за Господа. Били родом из Палестине.

СПОМЕН НАЛАЗА МОШТИЈУ СВЕТИХ МУЧЕНИКА СЕРАФИМА, ДОРОТЕЈА, ЈАКОВА, ДИМИТРИЈА, ВАСИЛИЈА и САРАНТИСА у Мегари Атичкој (Грчка)

Године 1798 би чудесно откривено детету Пајсију из града Мегаре на Атичком полуострву место где се налазе свете мошти ових шесторице новојављених светих Мученика, које затим бише ископане и пренесене у град Мегару, чинећи од тада до данас многа и дивна чуда.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА ЕРИКУСИЈСКОГ

Родом из Цариграда, син Јована Ласкариса брата цара Теодора (1204-1222 г.). Прогоњен од Латина дође у манастир Неуспављивих у Понту и ту као монах остаде до ослобођења Цариграда (1261 године). Пошто је изобличавао латиномислећег цара Михаила Палеолога, би прогнан у лађици без крме, која га донесе морем у манастир Ивирон на Светој Гори. Провевши у овом манастиру 10 година, би позван од православног цара Андроника Палеолога и пропутова слободно многа места. На острву Ерикуси (код Крфа) основа свој манастир, па затим пређе у Епир где подиже нови манастир и обнови стари манастир Јеромеријски. Упокоји се у миру и пређе у Царство Небеско.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛКИБИЈАДА

Пострадао за Господа сагорен у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА НИКОДИМА МЕТЕОРСКОГ

Подвизавао се у манастиру Метеори у Тесалији; скончао мученички за благочестиву веру хришћанску 1551 године.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АПОСТОЛА НОВОГ

Родом из села Светог Лаврентија у Тесалији, од оца Косте Стаматија и мајке Меле; оставши сироче од 15 година, отиде у Цариград и запосли се тамо у некој радњи. Заузимајући се за свој народ пред турским властима, због неправди које су му наношене, изазва на себе гнев Турака и они га погубише мачем као мученика за веру хришћанску 16 августа 1684 године у Цариграду.[18]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СТАМАТИЈА

Свети мученик Стаматије беше сељак, родом из села Светог Георгија код Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стаматије с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стаматије се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: "Моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!" Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680 године. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким. (Његово страдање описа Јован Кариофилис, и оно се налази у "Новом Мартирологиу").
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. У неким Синаксарима овај спомен бива 10 или 11 августа.
2. Прво казивање о односу Господа Христа са Авгаром налази се код оца црквене историје Јевсевија Памфила (+340 год.); по његовим речима он је ово казивање унео у своју Историју, ослањајући се не само на предање него и на писмена документа која је он пронашао у архивама Едеским. После Јевсевија повест о томе налазимо у четвртом веку код Св. Јефрема Сирина, у петом код јерменског историчара Мојсија Хоренског и у шестом код Прокопија. Јерменски историчар Мојсије Хоренски овако описује то: Авгар је сазнао о Христу од својих посланика, које је он упутио био римскоме трибуну који је управљао Финикијом, Палестином, Сиријом и Месопотамијом. При повратку посланици се задрже у Јерусалиму и тамо виде чудеса Спаситељева. - Писац десетог века Константин Порфирородни (+950 год.), који најподробније говори о пореклу Нерукотворене иконе, вели да је Авгару донео вести о Христу његов слуга Ананија, по повратку са пута у Египат.
3. Пренесење нерукотворног лика Христовог и писма Христовог Авгару из Едесе у Цариград било је 944 године.
4. Ту цркву подигао цар Михаил (856-867 год.).
5. Њихов спомен врши се: преп. Јована Рилског 18 августа и 19 октобра; преп. Прохора Пчињског такође 19 октобра, и преп. Гаврила Лесновског 15 јануара.
6. Види Стојан Новаковић, Прилози к историји Српске књижевности, "Гласник СУД", 22, Београд 1967, стр. 242-264; Иванов, Блгарски старини, 1931, 404-418; Светозар Душанић, Јоаким Осоговски - Сарандапорски и његов манастир, "Хришћанско дело", 1910 бр. 6 и 1.
7. Спомен пак Светог Евстатија I, архиепископа Српског, слави се 4 јануара.
8. Киликија - област у Малој Азији.
9. Цар Диоклецијан владао од 284 до 305 године.
10. Витинија - област у Малој Азији.
11. Свети Диомид скончао 298 године.
12. Преподобни Херимон преставио се крајем четвртог или у самом почетку петога века.
13. По некима је овај преподобни Роман био ученик Св. Климента и Наума Охридских, а по другима и он се зове Синаит, па је према томе из нешто каснијег времена.
14. Зрењанин се раније звао Бечкерек и Велики Бечкерек, а једно време Петровград.
15. Владао Српском земљом од 1393 до 1427 године. Његов свети спомен 19 јула.
16. И данас се једно предграђе Зрењанина зове "Деспотовац", а постоје и рушевине једног утврђења из доба деспота Стефана.
17. Данашња шестоугаона црквица над гробом преподобног Рафаила, подигнута је 1826 године, а грађена је на темељима старе капелице.
18. Неки поистовећују овог светог новомученика са напред споменутим Стаматијем.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Успеније Пресвете Богородице. Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.

Читања из Светог Писма - Успеније Пресвете Богородице

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

УСПЕНИЈЕ[1] ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

По извршењу спасења рода људског Господом Христом и вазнесењу Његовом па небо, пречиста и преблагословена Дјева Марија, Мати Божија, посредница нашега спасења, поживе доста дуго међу првим хришћанима. И радоваше се Она великом духовном радошћу распрострањењу Цркве Христове по свој васељени и ширењу славе Сина и Бога свог. И још за време живота свог на земљи она очима својим виде остварење речи својих да ће је сви нараштаји називати блаженом (Лк. 1, 48), јер хришћани, славећи свуда Христа Бога, прослављаху и Његову Пречисту Матер која тада још живљаше на земљи. А када се напунише дани живота њена,[2] Она се приближи свечаном и свеблаженом успенију свом, и веома жељаше изићи из тела и отићи к Богу, јер беше свагда обузета божанственом и непрестаном жељом да види преслатко и многожељено лице Сина свог, седећег с десне стране Оца на небу. И свагда горећи према Њему већом љубављу него Серафими, Она лијаше потоке суза из пресветих очију својих, топло се молећи Господу да је из ове долине плача узме к Себи у небеске блажене обитељи. Живећи у дому светог Јована Богослова[3], који се налазио на Сиону[4], Она је често одлазила на Маслинску Гору, одакле се Син Њен Господ Христос узнео на небо, и тамо узносила своје усрдне молитве. Но једном када се Она топло мољаше Господу Христу да је разреши од тела и узме к Себи на небо, пред њу стаде свети Архангел Гаврил[5], који јој од детињства беше служитељ, и у Светињи над светињама њен хранитељ и благовесник оваплоћења Божјег, и у све дане живота њеног неодступни чувар. Пресвета лица он јој донесе од Господа радосне речи, да ће се она ускоро после три дана, преставити. Саопштавајући Пречистој Дјеви смртни час, Архангео јој говораше да се она не узнемирује него да са радошћу прими његове речи, пошто ће прећи у бесмртни живот да вечито живи са Бесмртним Царем славе. "Син твој и Бог наш, говораше Архангео, чека са архангелима и ангелима, са херувимима и серафимима, и са свима небеским дусима и душама праведних, да прими Тебе, Матер Своју, у небеско царство, да би Ти живела и царовала с Њим у бесконачне векове".
У знак пак Богородична тријумфа над смрћу, тојест да над Њоме неће имати власти телесна смрт, као што је није имала ни душевна, и да ће Она, на кратко време заспавши смрћу као сном, брзо пренути се из ње као иза сна, и отеравши од себе смрт као дремеж од очију, угледаће при светлости лица Господњег бесмртни живот и славу, куда ће прећи ликујући у духовној радости, - у знак дакле тога Архангео благовесник даде Светој Дјеви рајску грану. Ова грана бејаше од палмовог дрвета и сијаше светлошћу небеске благодати, и имала се носити пред одром Богоматере, када свечесно и свечисто тело њено буде ношено ради погребења. Преблагословена Богомати се испуни неисказане радости и усхићења, јер шта је могло за Њу бити радосније и слађе него живети на небу са Сином својим и Богом и вечно се наслађивати гледањем свемилог лица Његовог? И павши на колена, Она узнесе свесрдну благодарност Творцу своме, говорећи: Ја не бејах достојна, Господе, да примим Тебе у утробу своју, да се Ти сам ниси смиловао на слушкињу Своју; ја сачувах поверену ми ризницу. Стога Ти се молим, Царе славе, сачувај ме од области гејне: јер када небо и анђели дрхћу пред Тобом, утолико више саздани од земље човек који нема никаквих блага сем дарованих Твојом добротом; Ти си Бог и Господ, свагда благословен вавек.
При одласку свом из овог живота Пречиста Владичица зажеле да види свете апостоле који се беху због проповедања Еванђеља разишли по васељени. Она мољаше Господа и о томе, да у часу исхода свог не види кнеза таме и страшилишта његова, него да сам Син њен и Бог дође са светим Анђелима Својим и прими душу њену у свете руке Своје, као што јој то обећа раније. А када Владарка наша, преклањајући колена, узношаше на Гори Маслинској молитве и благодарења, тада се дешаваше ова чудесна појава: маслинова дрвета, као да имаху душе, савијаху врхове своје наниже и клањаху се заједно с Богородицом; када се Мати Божија поклањаше до земље, тада се и дрвета повијаху наниже; а када Она устајаше од поклоњења, тада се и дрвета исправљаху; дрвета служаху Богородици као слуге, поштујући Богоматер.
По завршетку молитве Пресвета Богородица се врати дома, и одмах се затресе све од божанске силе која невидљиво окружаваше Богоматер, и од пресвете славе која Њу обасјаваше Свечесно лице њено, које је и до тада свагда сијало благодаћу Божјом јаче него лице Мојсијево када је Мојсије на Синају говорио с Богом, засветли се тада много више неисказаном славом. И стаде се Пречиста припремати за свој одлазак. Пре свега она обавести о томе свог усињеника, љубљеног ученика Христовог Јована (ср. Јн. 19, 26), и показа му лучезарну грану, остављајући му аманет да је при спроводу њеном носи пред одром њеним. Затим Пресвета Дјева каза о своме скором одласку и осталима у дому који јој служаху. Потом Она нареди да њену одају и одар украсе, и да их кађењем омиомире, и да начине много свећа и запале их, и да уопште спреме све што је потребно за погреб. Свети Јован Богослов одмах посла к светом Јакову, брату Господњем, првом епископу јерусалимском, и к свима сродницима и ближњима, обавештавајући их о скором престављењу Божје Матере и означујући сам дан њеног престављења. Свети пак Јаков извести о томе све хришћане, не само оне у Јерусалиму него и оне по околним градовима и селима. И к Пресветој Богородици слегоше се са светим Јаковом сви сродници и велико мноштво верних. И свима њима Пресвета Владичица исприча све што јој Арханђео рече о њеном пресељењу на небо, и у потврду тога показа им палмову грану из Божјег раја донесену, која је као сунчани зрак сијала светлошћу небеске славе, а коју јој даде њен благовесник свети Архангел Гаврил.
Слушајући из пресветих уста саме Пречисте Богоматере вест о њеној брзој кончини сви присутни хришћани плакаху, и сав се дом напуни јаука и ридања, и сви мољаху Свемилостиву Владичицу као општу Матер свију, да их не оставља сироте. А Мати Божија их мољаше да не плачу него да се радују њеном одласку, пошто ће Она, ставши близу престола Божијег и лице у лице гледајући Сина и Бога свог и разговарајући с Њим очи у очи, лакше молити и умилостивљавати доброту Његову за све. При томе их Преблагословена Богородица увераваше да их по престављењу свом неће оставити сироте, и да ће не само њих него и сав свет посећивати, надгледати, и помагати невољнима.
Оваквим утешним речима Пресвета Богородица отираше сузе онима који плакаху, уклањаше тугу из срца њихових, и утишаваше ридање њихово. Пречиста Владичица затим наложи односно двеју риза својих, да се даду двема сиромашним удовицама које јој с усрдном љубављу служаху, добијајући храну од ње. Односно пречистог тела свог Она остави завештање, да оно буде погребено у Гетсиманском врту, крај Горе Маслинске, недалеко од Јерусалима, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља њених Јоакима и Ане, и светог праведног Јосифа, заручника њеног, при долини Јосафатовој, која се простирала између Јерусалима и Маслинске Горе, и у којој су се сахрањивали убоги житељи града Јерусалима.
Када Пресвета Богомајка издаваше ове предсмртне налоге, изненада настаде хука као силна грмљавина, и мноштво облака окружи дом светог Јована Богослова: јер по Божјем наређењу свети анђели узеше свете апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Еванђеља, и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и поставише на Сиону пред вратима дома где живљаше Мати Божија. Угледавши један другога, свети апостоли се радоваху и уједно се у чуду питаху: Који је разлог због кога нас Господ сабра заједно? - К њима изиђе свети Јован Богослов и поздрави их са радошћу и са сузама, обавештавајући их при томе о скором одласку Пресвете Богородице са земље. Тада разумеше свети апостоли, да их Господ ради тога сабра са разних крајева васељене да присуствују блаженој кончини Пречисте Матере Његове и да чесно погребу њено пресвето тело. И срца светих апостола испунише се велике жалости због одласка Пресвете Богоматере. Ушавши у кућу, свети апостоли угледаше Богоматер где седи на одру пуна духовног весеља, и поздравише је говорећи: Благословена си Ти од Господа сатворившег небо и земљу! - Мир вам, браћо, изабрани од Господа! одговори им Пречиста. И упита их: Како дођосте овамо? - Свети апостоли јој казаше да сваки од њих силом Духа Божјег би узет са места где проповедаше и на облацима донесен на Сион.
Пречиста Дјева прослави Бога што испуни жељу срца њеног услишавши молитву њену: да види свете апостоле при кончини својој. И рече апостолима: Господ вас доведе овамо ради утехе душе моје, која се има разлучити од тела, како то захтева смртна природа, јер се већ приближи одређено ми од Створитеља мог време. - А они јој на то са тугом говораху: За време твога боравка на земљи, Владичице, ми се утешавамо, гледајући на тебе као на самог Господа и Учитеља нашег; а сада, лишавајући се твога присуства на земљи, како ћемо поднети тешку тугу и жалост срца наших? Али пошто Ти одлазиш у надсветске обитељи по вољи рођеног од Тебе Христа Бога, ми се с једне стране радујемо Божјој одлуци о Теби, а с друге оплакујемо наше сиротанство, јер више нећемо видети овде Тебе, Матер и Утешитељку нашу.
Говорећи ово свети апостоли се купаху у сузама. А Пресвета Богородица их тешаше говорећи: Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са мном, јер одлазим ка Сину и Богу моме. Тело пак моје, које сам ја сама припремила за укоп, ви на одру однесите у Гетсиманију и погребите, па се опет вратите на наложену вам проповед Еванђеља. А мене, ако хоће Господ, можете видети и по мом одласку.
Док Богоматер тако разговараше са светим апостолима, стиже и Богом изабрани сасуд, божанствени апостол Павле. Припавши к ногама Пресвете Богородице он јој се поклони, и отворивши уста своја величаше је многим похвалама. Радуј се, говораше свети апостол, Мати Живота и изложење моје проповеди! Јер иако се не насладих гледањем лица Христа Господа мог овде, на земљи, пре вазнесења Његова на небо, ипак, гледајући сада Тебе, сматрам да видим Њега.
Са светим апостолом Павлом беху и блиски ученици његови: Дионисије Ареопагит[6], Јеротеј[7] и Тимотеј[8]. Беху присутни и остали апостоли, из броја Седамдесеторице. Сви они беху сабрани Духом Светим, да се удостоје благослова Пресвете Богородице, и да својим присуством увеличају величанственост њене сахране. Пресвета Богомајка, дозивајући к себи поименце, свакога од светих апостола благосиљаше и хваљаше веру и подвиге у проповедању Еванђеља Христова; свакоме Она жељаше вечно блаженство, и мољаше се за мир целога света.
Настаде петнаести дан месеца августа, и приближи се очекивани благословени час, трећи час дана, у који се Пресвета Богородица имала преставити. У одаји бише упаљене многе свеће; свети апостоли узношаху славословље Богу; свебеспрекорна Дјева лежаше па украшеном одру, и спремна за блажени одлазак Она очекиваше долазак многожељеног Сина свог и Господа. И изненада обасја кућу неисказана светлост славе Божије, од које се помрачи сијање свећа. И ужас спопаде све којима се то виђење откри. Они видеше кров куће отворен и слава Господња силажаше с неба: и гле, сам Цар славе Христос са безброј архангела и ангела, и са свима Небеским Силама, са светим праоцима и пророцима који унапред предсказиваху о Пресветој Дјеви, и са свима праведним душама, приближаваше се к Пречистој Матери Својој. Угледавши приближавање Сина, Пресвета Богомати с великом радошћу кликну речи своје песме: Велича душа моја Господа, и обрадова се Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње Своје (Лк. 1, 46-47). И подигавши се са одра, као да иде у сусрет Сину свом, Она се поклони Господу своме. А Он, приближивши се, и с љубављу гледајући на Њу, говораше: Ходи Ближња моја, ходи Голубице моја, ходи најскупоценији Бисеру мој, и уђи у обитељи вечнога живота.
Мати Божија поклонивши се одговори: Благословено име Твоје, Господе славе и Боже мој! Ти си изволео изабрати мене смирену слушкињу Твоју за служење тајни Твојој; стога ме помени, Царе славе, у вечном царству Твоме; Теби је познато да ја свим срцем заволех Тебе и сачувах поверено ми од Тебе благо, и сада прими у миру дух мој, и заштити ме од власти таме да ме никаква сатанска сила не сретне. - А Господ, тешећи је преслатким речима, говораше јој да се не боји сатанске силе која је већ сатрвена ногама њеним; и с љубављу је позиваше да смело пређе од земље к небу. На то Пресвета Дјева с радошћу одговори: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс. 107, 2). Затим, изговоривши поново своју некадању реч: Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38), Она опет леже на одар. Осећајући неисказану радост од гледања пресветлог лица премилог Сина свог и Господа, и препуна усхићења од преслатке љубави к Њему, Она предаде пресвету душу своју у руке Сина свог; при томе Она не осети никакав бол, него као да заспа слатким сном. Јер Онај кога Она заче не повредивши девичанство и роди без бола, узе и свечесну душу њену из тела без бола, и не даде да тело њено види труљење. И одмах отпоче сверадосно и преслатко појање анђела, у коме се чујаху често понављане од анђела речи Гаврилова поздрава Пресветој Дјеви: Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк. 1, 28).
И тако од свих Небеских Чинова беше свечано праћена пресвета душа Богоматере, ношена на рукама Господњим у вишње обитељи. А праћаху је очима и свети апостоли, који се удостојише гледати ово преславно виђење, као што некада тронутим очима праћаху Господа када се узносио са Маслинске Горе; и стајаху дуго запрепашћени, и као у неком заносу. Затим дошавши к себи, они се поклонише Господу који са славом узнесе на небо душу Своје Матере, и с плачем окружише одар Пресвете Богородице. Пресвето лице њено сијаше као сунце, а од пречистог тела њеног излажаше чудесан дивни миомир, какав се не може наћи на земљи нити језиком људским описати. И сви са страхом и побожношћу целиваше то пречисто тело, одајући му свечано поштовање; и освећиваху се од додира к њему, и осећаху у срцима својим превелику духовну радост, од благодати Пресвете Богородице. А даваху се и исцељења болеснима: слепима се очи отвараху, глувима слух, хромима се ноге исправљаху, духови нечисти се изгоњаху, и свака се болест одмах лечаше од самог додира одра Пресвете Богородице.
Усред тих догађаја који праћаху престављење Мајке Божије отпоче свечан спровод свечесног тела њеног: свети Петар заједно са светим Павлом, и са светим Јаковом братом Божијим, и са осталим главним светим апостолима, ставши на челу поворке, узеше на рамена одар Пресвете Богомајке, а свети Јован Богослов носаше пред одром ону лучезарну рајску грану. Остало пак мноштво верних, са свећама и кадионицама иђаху у спроводу. И сви певаху погребна молитвословља: свети Петар почињаше, а остали складно певаху за њим псалам Давидов: Кад изађе Израиљ из Мисира... (Пс. 113, 1...), додајући свакоме стиху: Алилуја. По дејству Духа Светога певаху се и друге свечане и благодарне молитве и псалми. Свечани спровод са пречистим телом Богоматере кретао се од Сиона кроз Јерусалим ка Гетсиманији. Над одром и учесницима у спроводу образова се круг од облака, сличан венцу, огроман и озарен необичном светлошћу. А из облака разлегаше се дивно анђелско појање које испуњаваше ваздух и које сви чујаху. Тај венац од облака са анђелским појањем ношаше се по ваздуху над одром Богоматере све до места погребења. Но радосни спровод, који никакав људски језик не може достојно описати, би неочекивано узнемирен. Многи од Јевреја који не вероваху у Христа, чувши необично појање и угледавши свечан спровод, изађоше из својих кућа и кренуше за њим; они такође пођоше у град, дивећи се толикој слави и поштовању који се указују телу Матере Исусове. Дознавши за то, првосвештеници и књижевници се испунише зависти и гнева, и послаше слуге и војнике, а подговорише и многе из народа, да с оружјем и моткама сустигну спровод, да разјуре учеснике његове, да ученике Исусове избију, а да тело Маријино огњем сажегу. Но када нахушкана руља, наоружана као за рат, јаросно потрча за спроводом и већ беше на домаку њега, изненада се онај круг од облака који је пловио по ваздуху спусти на земљу и као зид окружи свете апостоле и остале хришћане, те гонитељи чујаху само појање, никога не видећи за облаком. А свети анђели који невидљиво лећаху над пречистим телом Богоматере и хришћанима, поразише слепилом злобне гонитеље, те многи од њих разбише главе о градске бедеме, док други не знајући куда иду пипаху бедеме и тражаху водиоце.
У то време догоди се да један јеврејски свештеник, по имену Атоније, изађе на пут: видевши свете апостоле, - облак се по Божјем промислу беше поново подигао увис ради веће славе Богоматере, - и мноштво хришћана који са свећама и појањем окружаваху одар Пресвете Богородице, Атоније се испуни зависти, у њему плану стара злоба према Господу нашем, и он рече: "Погледајте каква се почаст одаје телу оне која роди ону варалицу што разори закон отаца наших!" И будући снажан телом, он у страховитом бесу појури ка одру у намери да баци на земљу пречисто тело Владичице наше; и када се дрске руке његове дотакоше одра, тог часа невидљиви анђео одсече му обе руке невештаственим мачем Божје одмазде, и оне висијаху прилепљене за одар. Тада Атоније паде на земљу вичући и вапијући: "Тешко мени!" И увидевши свој грех, он се стаде кајати и говорити светим апостолима: Смилујте се на мене, слуге Христове!
Свети апостол Петар нареди да стану они што ношаху одар и рече Атонију: Ето, добио си што си желео. Знај дакле да је Господ Бог од освете (Пс. 93, 1), и није се затајио. Но ми те не можемо исцелити од твојих рана; то може учинити једино сам Господ наш, на кога ви неправедно устасте, и ухвативши убисте. Али, ни Он ти неће хтети дати исцељење, ако претходно не поверујеш у Њега свим срцем и не исповедиш устима да Исус јесте истинити Месија, Син Божји. - Атоније повика: Верујем да је Он предсказани од пророка Спаситељ света, Христос. Ми од самога почетка бесмо увидели да је Он Син Божји; али, помрачени злобном завишћу, не хтесмо отворено признати величија Божија и предадосмо Га невина на смрт; Међутим Он силом Божанства Свог васкрсе у трећи дан, посрамивши све нас, ненавиднике Његове: јер ми покушавасмо да поткупљивањем стражара затајимо васкрсење Његово, али ништа не могосмо учинити, пошто слава о томе пронесе се на све стране.
Када Атоније говораше ово, кајући се за свој дрски грех, свети апостоли и сви верни радоваху се радошћу анђела за грешника који се каје. И нареди свети апостол Петар Атонију да са вером приљуби ране отсечених руку уз висеће о одру руке, и да са вером призове име Пресвете Богородице. Антоније то уради, и одмах се одсечене руке припојише к својим местима, и постадоше потпуно здраве; једино остаде ожиљак, као црвена нит око лакта. И павши ничице пред одром, Атоније се поклони рођеноме од Пречисте Дјеве Христу Богу, и многим похвалама величаше Пресвету Матер Његову, наводећи из Светога Писма пророштва и сведочанства о Њој и о самоме Христу, те се сви веома чуђаху двема стварима: чудесном исцељењу Атонијевих руку и мудрим речима његовим, којима слављаше Христа Бога и хваљаше Пречисту Богородицу. И придруживши се светим апостолима, Атоније са осталим хришћанима ступаше за одром ка Гетсиманији. Исто тако добише исцељење и они од поражених слепилом који, увидевши свој грех, с покајањем прибегаваху к одру Пресвете Богородице вођени од водилаца и додириваху га с вером, и одмах добијаху прогледање не само телесних него и душевних очију својих. Јер милосрдна Мати свих, Пресвета Владичица, као што рођењем својим достави радост целој васељени, тако и у успенију свом не хте никога ожалостити: као блага Мати благога Цара, Она и бивше непријатеље своје милостиво утеши благодаћу и добротом својом.
Када свети апостоли са свим мноштвом хришћана стигоше у Гетсиманију и поставише одар са пресветим телом, настаде опет плач и јаук међу хришћанима; сви ридаху што се лишише такога блага и што западоше у такво сиротанство; и припадајући к телу Пресвете Богородице, они га грљаху, целиваху и сузама заливаху, одајући последњи целив, и једва у сумрак положише свечесно тело у гроб. Но и онда, пошто метнуше велики камен на гроб, они не одлажаху од гроба, везани љубављу за Божију Матер. Свети апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, вршећи молитве и псалмопјенија. И за све то време у ваздуху се чуло дивно певање небеских војника који хваљаху Бога и величаху Богоматер.
Но по особитом промислу Божјем један од апостола, свети Тома, не би присутан на преславном погребењу тела Пречисте Богородице, него тек трећега дана стиже у Гетсиманију. Свети апостол Тома силно жаљаше и туговаше што се не удостоји, као остали свети апостоли, последњег благослова и целива Пречисте Богоматере; исто тако он много плакаше и зато што једини он не виде божанску славу дивних тајана и дела Божјих, јављених у време успенија и свечаног погребења Богоматере. Свети апостоли, сажаливши се на њега, решише да отворе гроб, да би свети Тома видео макар мртво тело Преблагословене Богородице, поклонио му се и целивао га, и тиме олакшао своју тугу и ублажио своју жалост. Но када свети апостоли одвалише камен и отворише гроб, њих спопаде ужас: јер видеше гроб празан, у њему не беше тела Богоматерина већ само погребне ствари, из којих излажаше диван миомир. Свети апостоли стајаху зачуђени, и беху у недоумици шта то значи. И целивавши са сузама и побожношћу чесну плаштаницу што беше остала у гробу, они се заједно молише Господу да им открије шта је са пречистим телом Пресвете Богородице.
Предвече свети апостоли седоше да се мало поткрепе храном. А у њих беше за време трапезе овакав обичај: они остављаху једно место празно, и стављаху на њега парче хлеба у Христову част, и као Његов део. А по завршетку трапезе, узносећи благодарност, они узимаху споменуто парче хлеба, звано Господњи део, подизаху га увис славећи велико име Пресвете Тројице, и завршиваху молитвом, говорећи: "Господе Исусе Христе, помажи нам!" И онда јећаху то парче као Господњи благослов. Тако поступаху свети апостоли не само када биваху заједно него и сваки кад је бивао сам. А сада у Гетсиманији за време трапезе они ни о чему другоме не мишљаху и не разговараху него једино о томе, како се не нађе у гробу пречисто тело Богоматере. И гле, када по завршетку трапезе свети апостоли устадоше и стадоше по обичају подизати увис парче хлеба остављено у част Господа и славити Пресвету Тројицу, они изненада чуше анђелско певање. Подигавши очи, они угледаше на ваздуху Пречисту Матер Божију живу, окружену мноштвом анђела. Она сијаше неисказаном славом и рече им: "Радујте се, јер сам с вама у све дане". А свети апостоли, испунивши се радости, уместо уобичајеног "Господе Исусе Христе, помажи нам", ускликнуше: "Пресвета Богородице, помажи нам!"
Од тога времена свети апостоли се сами уверише, и сву Цркву уверише у то, да Пречиста Матер Божија би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета на небо. Свети апостоли поново уђоше у гроб и узеше остављену плаштаницу за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматерина устанућа из гроба.
Није доликовало да Скинија живота буде у власти смрти и да Она која је родила Саздатеља твари доживи распадљивост са осталим земаљским тварима. Законодавац се показа извршитељ закона који је Он дао: да синови поштују родитеље своје; Он дакле указа поштовање свебеспрекорној Матери Својој: јер као што Он сам славно васкрсе у трећи дан и узнесе са пречистим телом на небо, тако и Родитељку Своју васкрсе са славом у трећи дан и узе је к себи у небеска насеља. О томе је предсказивао и свети Давид: Васкрсни, Господе, у покој свој, ти и ковчег силе твоје (Пс. 131, 8). И ове пророчке речи његове збише се при васкрсењу Господа и при васкрсењу Матере Господње. И усечени у камену гроб Богоматере, као и Сина Њеног, до сада се сачувао и служи као предмет побожног поштовања од стране верних.
По нарочитом промислу Свом Господ учини да свети Тома не стигне на престављење Пречисте Богоматере, да би се због њега отворио гроб, те да се Црква увери у васкрсење Богоматере, као што се раније кроз неверје истога апостола уверила у васкрсење Христово (Јн. 20, 24-31). - Тако се изврши успеније Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и погребење свебеспрекорног тела њеног, преславно васкрсење њено и величанствено посведочење о узећу њеном на небо са телом. А по завршетку свих ових дивних чудеса и тајана Божијих, свети апостоли, опет ношени облацима, врати се сваки у ону земљу одакле би узет у време своје проповеди Еванђеља.
Свети Амвросије, говорећи о животу на земљи Пречисте Дјеве Богородице, овако описује њена душевна својства: Она беше Дјева не само по телу него и по духу, смирена срцем, богомудра, не брза на речи; стално је читала Свето Писмо, била неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи с људима као пред Богом; Она никога није вређала него је свима добра желела; никада се никога, ни убогога човека, није узгнушала, нити се коме подсмехнула, него је све што би видела покривала љубављу својом; из уста њених ништа није излазило што није изливало благодат; сва дела њена зрачила су најузвишенијом девственошћу; спољашњи изглед њен беше одраз унутрашњег савршенства њеног, благости и незлобивости.
Тако каже свети Амвросије. А код светог Епифанија и Никифора налазимо овакав опис душевне светости и спољашњег изгледа Пресвете Богородице: У свему Она беше отмена и постојана; говорила је врло мало, и то оно што је потребно, корисно и добро; свакоме је указивала част и поштовање; са сваким човеком је водила одговарајући разговор, не смејући се, не узбућујући се, и не гневећи се. Раста је била средњег; боја њеног лица била је као боја зрна пшеничног; коса јој била светло смећа и мало златаста; поглед жив и проницљив; очи су бојом својом подсећале на зреле маслинке; обрве повијене, тамне; нос не кратак; усне као боја руже, слаткоречиве; лице не округло, нити оштро, већ мало подуже; руке и прсти подугачки. У Ње не беше никакве гордости, у свему проста, без и најмањег притворства; без икаквог мекуштва, Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смерности. Хаљине њене беху просте, без икаквих украса, као што то показује повезача пресвете главе њене која се до сада сачувала. Једном речју: у свему њеном беше присутна огромна благодат Божија.
Тако говоре свети Епифаније и Никифор о душевним и телесним особинама Пресвете Богородице у време њеног живота на земљи. А сада о Матери Божјој, која обитава на небесима и стоји с десне стране престола Божија, могу говорити каква је само Арханђели и Анђели, и духови и душе праведних, који предстоје Богородици и наслађују се како гледањем лица Божија тако и гледањем лица Пречисте Богородице; једино они могу достојно говорити о њој. Ми пак, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, славимо по Богу и Пречисту Божију Матер, и Њој, слављеној и величаној од свих нараштаја вавек, поклањамо се усрдно.
О посебним догађајима из живота Пресвете Богородице писано је у остале празнике њене: Зачећа, Рођења, Ваведења, и на празник Христова Рођења и Сретења. А овде, после повести о бесмртном успенију њеном, изнећемо, ради допуне историје њеног живота, где је и како живела Владичица наша по Вазнесењу Христовом.
Свети еванђелист Лука пише у Делима Апостолским да се по одласку Господа Исуса на небо ученици Његови вратише са Горе Маслинске у Јерусалим и попеше у собу, где је била Тајна Вечера Христова, и ту "сви једнодушно бејаху једнако на молитви и у мољењу са женама, и с Маријом матером Исусовом" (Д.А. 1, 11-14), која им по вазнесењу Господа Христа бејаше једина утеха, и радост у тузи, и непоколебива учитељица у вери. Јер све оне речи и чудесне догађаје, које је Мати Божија слагала у срцу свом, почевши од радосне благовести светог Арханђела Гаврила о бесеменом зачећу и нетљеном рођењу Христовом из девичанске утробе, па о детињству Његовом, и о животу Његовом све до крштења од Јована, - све то Она откри љубљеним ученицима свога Сина. Пошто је имала изобилна откривења од Духа Светога о Исусовом Божанству и била очевидац свих чудесних дела Његових до дана јављења Његова свету, Мати Божија утврђиваше веру светих апостола, подробно им причајући о Спаситељевом животу до Његовог крштења. Сви они мољаху се неуморно у споменутој соби, чекајући силазак Светога Духа, кога им Господ обећа послати од Оца, и припремајући се за пријем дарова Светога Духа. И у време силаска, у једанаести дан по вазнесењу Господњем, Светога Духа на апостоле у виду огњених језика, ниспослан од Оца Утешитељ најпре седе на Пречистој Дјеви, која и до тада бејаше Његов најсвечеснији и најдостојнији храм, у коме Он обитаваше неодступно. И прими тада Преблагословена Дјева Светога Духа више од свих апостола, јер уколико је сасуд већи утолико више може сместити у себи воде; а пошто Света Дјева бејаше сасуд Светога Духа већи од свих апостола, пророка и осталих светих, као што јој се Црква и обраћа говорећи: "Ваистину си Ти, Дјево чиста, виша од свих", зато Она и дарове Светога Духа смести у себи више од свих.
Мати Божија живљаше у дому светог Јована Богослова на највишем месту града Јерусалима, на Сиону, од онога часа када Господ рече са крста Матери Својој, указујући на љубљеног ученика: "Жено, ето ти сина!" и ученику: "Ето ти матере!" Јован узе Пресвету Дјеву к себи и служаше јој као својој матери.
По силаску Светога Духа свети апостоли се не разиђоше одмах по васељени са проповеђу Еванђеља, него још дуго проведоше у Јерусалиму, као што се то види из Дела Апостолских. Тамо пише да по погубљењу светог првомученика Стефана: настаде велико гоњење на цркву Јерусалимску, и сви се расејаше по крајевима Јудејским и Самаријским осим главних апостола (Д.А. 8, 1), јер дванаест главних апостола, штићени силом Божијом, проведоше у Јерусалиму око десет година, рачунајући од Вазнесења Господња до дана када цар Ирод подиже руке да мучи неке од цркве (Д.А. 12, 1). Истина, у том међувремену неки свети апостоли су одлазили на неко време у друге крајеве, као Петар и Јован заједно у Самарију (Д.А. 8, 14-15), или сам Петар у Лиду, где исцели Енеју који осам година лежаше на одру узет (Д.А. 9, 32-34), и у Јопу, где васкрсе умрлу Тавиту (Д.А. 9, 36-43), и у Кесарију, где крсти капетана Корнилија (Д.А. 10, 1-48), и у Антиохију, где основа први престо свога епископства; или као Јаков, брат Јованов, путовао је у Шпанију; но затим се они опет враћаху у Јерусалим. Ово стога што су у почетку своје проповеди свети апостоли служили, углавном, спасењу Израиљског народа, утврђујући у исто време прву цркву у Јерусалиму, која је мати свима црквама, као што пева свети Јован Дамаскин: "Радуј се, Сионе свети, мати цркава, Божије обиталиште, јер си ти први примио отпуштење грехова". А још и стога што су свети апостоли желели да што чешће виђају Матер Божију и да се уче од Ње. Јер они Њу држаху као намесницу Христа Господа, и гледајући на свечесно и пресвето лице њено као на лице самога Христа, и слушајући преслатке речи њене, они се испуњаваху неисказане радости духовне и заборављаху све горчине и невоље. Због тога многи од поверовавших у Христа стицаху се из далеких земаља, да виде Матер Христа Бога и чују пресвету беседу њену. Да је слава о Христу Спаситељу и о Пречистој Матери Његовој, раширивши се у све крајеве света, многе привлачила у Јерусалим да виде Пресвету Дјеву, јасно се види из Посланице светог Игњатија Богоносца[9], писане из Антиохије светом Јовану Богослову:
"Код нас, пише он, има много жена које желе да виде Матер Исусову; оне се непрестано труде да нађу могућности да дођу к вама, да би посетиле Њу и коснуле се груди које су млеком храниле Господа Исуса, и да би дознале од Ње неке тајне. Код нас бруји слава о Њој као о Матери Божјој и Дјеви, препуној сваке благодати и сваке врлине; о Њој говоре да је радосна у невољама и гоњењима, не тугује у сиромаштву и оскудици, не само не гњеви се на оне који јој зло чине него им узвраћа добром; у благопријатним околностима Она је кротка, према сиромашнима милосрдна и помаже им колико може; непријатељима пак вере наше Она се веома супроти; Она је Учитељица наше нове побожности и богопоштовања, и свима вернима Наставница на свако добро дело; Она нарочито воли смирене, и сама је смирена према свима; Њу веома хвале сви који су је видели. И колико је Она трпељива када јој се законици јеврејски и фарисејски подсмевају! Нама су говорили људи достојни пуног поверења, да се у Марији, Матери Исусовој, због њене велике светости, види сједињена природа људска са анђелском. Све то побуђује у нама који то чујемо неизмерну жељу да видимо то небеско дивно и пресвето чудо".
У другој посланици исти свети Игњатије Богоносац пише светом Јовану Богослову: "Ако ми буде могуће, ја имам намеру да дођем код тебе, да видим свете верне сабране у Јерусалиму, а нарочито Матер Исусову. О Њој говоре да је дивна, чудесна и предусретљива према свима, и сви желе да је виде. А и ко не би желео видети Дјеву и разговарати с Њом која је родила Бога истинога?"
Из ових посланица светог Игњатија Богоносца светом Јовану Богослову лако се може схватити, како је силна била жеља у светих да виде ту одуховљену светињу Божију, Пречисту Дјеву Марију; и који се удостојише видети је говораху да су блажени. Јер ваистину блажене беху очи које видеше Њу, и блажене уши које се удостојише чути животворне речи из богоглагољивих уста њених. О, колике се радости и благодати они испунише!
Ради тога Господ наш и остави тада на земљи Пречисту Матер Своју, да се њеним присуством, саветом, поукама и топлим молитвама к Сину и Богу војујућа Црква умножава, утврђује и расте у смелости да стоји за Господа свога све до саме крви. Јер Она све укрепљаваше, све утехом Духа Светога утешаваше, и за све се мољаше. Када свети апостоли бише метнути у тамницу, Матер Божија принесе за њих умилну молитву Богу, и к њима би послан анђео Господњи, који им ноћу отвори тамничка врата, и изведе их (Д.А. 5, 18-19). Када свети првомученик Стефан би вођен на смрт, Мати Божија иђаше издаље за њим, и када светог Стефана засипаху камењем у долини Јосафатовој, крај потока Кедрона, Она заједно са светим Јованом Богословом стајаше на једном брежуљку недалеко, и посматрајући кончину његову мољаше се усрдно Господу да га укрепи у страдању и прими душу његову у Своје руке. Када Савле досађиваше Цркви и гоњаше је, Мати Божија се тако топло мољаше Богу за њега, да га претвори из крвожедног вука у кротко јагње, из непријатеља у апостола, из гонитеља у ученика и учитеља васељене. И каква добра не доби првенствујућа Црква од Пречисте Богородице, као одојче од своје мајке? какве благодати не поцрпа из тога непресушног извора? Њеним старањем и благодаћу васпитана и одгајена, Црква достиже до зрелога узраста, и толико ојача, да јој ни врата паклена не могу наудити; томе се и сама Богоматер радоваше, по речи Давида, као што се мати радује деци својој (Пс. 112, 9). Она сваког дана посматраше како се деца Цркве множе: јер у самом почетку на прву проповед светог апостола Петра обрати се три хиљаде душа (Д.А. 2, 41), затим пет хиљада (Д.А. 4, 4), па потом све више и више. Свети апостоли, враћајући се с проповеди Еванђеља у Јерусалим, исто тако казиваху све Пречистој Богоматери. Слушајући о успеху Еванђелске проповеди, Она се неисказано радоваше духом и узношаше хвалу Сину и Богу своме.
Када Ирод подиже гоњење на Цркву, он погуби мачем вратившег се из Шпаније Јакова, брата Јованова, затим ухвати и Петра и баци га у тамницу са намером да и њега погуби (Д.А. 12, 1-4). Тада, по чудесном Петровом ослобођењу преко анђела од окова и тамнице, настаде потреба да и сами главни апостоли напусте Јерусалим због љутог гоњења од Јевреја; и они се разиђоше по васељени, сваки у земљу која му паде у део коцком претходно баченом. Али пре но што се разиђоше, свети апостоли саставише символ вере, да би сви свуда сагласно проповедали и назиђивали свету веру у Христа. Онда се разиђоше, сваки у земљу одређену му коцком; у Јерусалиму остаде само брат Божји, свети Јаков, од самог Господа постављени први епископ јерусалимски. У то време и свети Јован Богослов са Пречистом Богомајком, којој он беше усињен, напустише Јерусалим због гоњеља од стране завидљивих Јевреја и склонише се на неко време, уступајући место гњеву, док не престане љуто гоњење и насиље. Но да не би губили време узалуд, Мати Божија и свети еванђелист Јован отпутоваше у Ефес, куда светом Јовану паде коцка. Овај боравак Пречисте Богоматере са светим Јованом у Ефесу се потврђује следећим. Постоји посланица Цариградскоме клиру од отаца Трећег Васељенског Сабора, држаног у Ефесу против Несторија; у тој посланици налазе се овакве речи: "Оснивач злочестиве јереси Несторије, позван на суд од светих отаца и епископа Сабора у Ефесу, где су некада боравили свети Јован Богослов и Света Дјева Богородица Марија, не усуди се отићи к њима, будући изобличаван од зле савести своје и сам себе одлучујући; стога, после трикратног позивања, он би осуђен праведним судом светога Сабора и лишен сваког свештеничког чина".
Из ових речи о боравку Богоматере са евангелистом Јованом у Ефесу види се да је Пресвета Дјева заједно са љубљеним учеником Христовим, напустивши Јерусалим, неко време стварно провела у Ефесу. И не само Ефес, него и друге градове и земље, просвећене светлошћу Христове науке, посећиваше Пречиста Богомати. Предање каже да је Она била и у Антиохији код светог Игњатија Богоносца, кога пред своју посету извести писмом јављајући му: "Доћи ћу с Јованом да видим тебе и твоју паству". Говори се исто тако да је Пресвета Богородица била и на острву Кипру код светог Лазара четвородневног који је тамо епископовао, и на Светој Гори Атонској. О томе пише светогорски инок Стефан овакву повест:
По вазнесењу на небо Господа нашег Исуса Христа, свети апостоли заједно са Мајком Божијом борављаху неразлучно на Сиону, и очекиваху Утешитеља, као што им нареди Господ да се не удаљују из Јерусалима него да чекају обећаног им Светога Духа (Лк. 24, 49). Ученици Христови бацише коцке, која ће земља свакоме од њих бити дата за проповедање Еванђеља Божија; а Пресвета Богородица рече: "И ја хоћу да узмем учешћа у проповеди Еванђеља и желим с вама да бацим своју коцку, да бих добила земљу коју укаже Бог". Свети апостоли са побожношћу и страхом бацише коцку по речи Мајке Божије, и њој коцком паде Иверска земља[10]. Пречиста Богородица с радошћу прими свој удео, и одмах по силаску Светога Духа у виду огњених језика хтеде да иде у Иверску земљу, али јој анђео Божји рече: "Сада се не удаљуј из Јерусалима него остани овде неко време, а земља која Ти је пала у део, просветиће се у последње дане и твоја ће се владавина утврдити тамо; после извесног времена Ти се имаш потрудити у земљи, у коју ће те упутити Бог". И живљаше Пречиста Богородица у Јерусалиму доста дуго времена.
Четвородневни Лазар живљаше на острву Кипру; јер тамо он би рукоположен за епископа светим апостолом Варнавом. Он силно жељаше да види Пречисту Матер Господа нашега Исуса Христа, коју давно не беше видео, али се не усуђиваше да иде у Јерусалим из страха од Јевреја. Дознавши за то, Мати Божија написа Лазару посланицу, тешећи га и наређујући му да јој пошаље лађу којом би Она дошла к њему на Кипар, а да сам не долази у Јерусалим због ње. Прочитавши посланицу Лазар се веома обрадова и у исто време удиви толикој смирености Божје Матере, и најхитније посла по њу лађу са одговором на њено писмо. Преблагословена Богородица се укрца у лађу са возљубљеним учеником Христовим, девствеником Јованом, и са осталим побожним пратиоцима њиховим, и лађа заплови ка Кипру. Но изненада дуну супротан ветар и утера лађу у пристаниште Атонске Горе; и то би онај кратковремени труд који анђео предсказа Пречистој Богородици. Сва Атонска Гора[11] беше препуна идола: тамо се налажаше велико идолиште и светилиште Аполоново; ту се обављаху гатања, мађијања и многа друга демонска делања. Сви незнабошци веома поштоваху то место, као изабрано од богова. И стицаху се тамо на поклоњење из целе васељене, и ту добијаху од гатара одговоре на своја питања. И гле, када тамо пристаде лађа са Пресветом Богородицом, сви идоли одмах повикаше: "Сиђите са Горе сви људи, прелашћени Аполоном, сиђите у Климентово пристаниште и дочекајте Марију, Матер великога Бога Исуса!" (Тако ђаволи, који се налажаху у идолима, приморани силом Божијом, објавише истину и против своје воље, као што некада у земљи Гергесинској завапише ка Господу: "Шта је теби до нас, Исусе Сине Божји? дошао си амо пре времена да нас мучиш". (Мат. 8, 29).
Чувши то народ се зачуди, па сви појурише на морску обалу у поменуто пристаниште. Угледавши лађу и Матер Божију, они је чесно примише, и на свом скупу је питаху: Каквог си бога родила? и како му је име? - Пресвета Богородица, отворивши божанствена уста своја, благовести народу подробно све о Христу Исусу. Тада сав народ, павши на земљу, поклонише се сви Богу рођеном од Ње, и указаше велике почасти Њој која Га је родила; и поверовавши, они се крстише, јер и многа чудеса учини ту Мати Божија. По крштењу пак Она постави новопросвећеним људима за старешину и учитеља једног од својих пратилаца, и обрадовавши се духом рече: "Ово место нека буде мој удео, дани ми од Сина и Бога Мог". - После ових речи Пресвета Богородица благослови људе и рече им опет: "Благодат Божија нека борави на овом месту и на житељима овдашњим који с вером и побожношћу држе заповести Сина и Бога мог; све што им је потребно за живот на земљи они ће имати у изобиљу са малим трудом, и биће им припремљен живот небески; и до скончанија века неће отступити од овог места милост Сина мога; и ја ћу бити заштитница овога места и усрдна заступница његова пред Богом".
Рекавши то, Мати Божија поново благослови народ, и ушавши у лађу са Јованом и осталим пратиоцима својим отплови на Кипар. Она затече Лазара у великој тузи због сувише дугог путовања Пресвете Богородице, јер се бојао да се што није десило због олује и буре; он није знао за догађаје који су се по промислу Божјем десили на Атонској Гори. Но доласком својим Мати Божја претвори тугу његову у радост; Она му донесе на поклон омофор и наруквице које је сама израдила за њега; Она му такође исприча све шта се догодило у Јерусалиму и на Атонској Гори. И за све то они узнесоше благодарност Богу. Провевши на Кипру не много времена, и утешивши хришћане Кипарске цркве и благословивши их, Мати Божија седе поново на лађу и отплови у Јерусалим. (Довде оно што Стефан, инок светогорски написа о странствовању Богородице).
Посетивши споменуте крајеве, Пречиста Дјева поново живљаше у Јерусалиму у дому светог евангелиста Јована, штићена свемоћном десницом Божјом од завидљиве и богоубилачке синагоге јеврејске, која не престајаше непријатељевати против Сина Божијег и против оних који вероваху у Њега. Нема сумње, свезлобни Јевреји не би трпели међу живима Матер Исусову него би је свакако погубили, да није штитило особито промишљање самога Бога о Њој, да се не би рука неверних коснула Ње, одуховљеног Кивота Божијег. Некада Син њен, Христос Господ наш, када Га после речи Његових изговорених у назаретској синагоги разјарени Јевреји одведоше на врх горе где беше њихов град сазидан, да би Га бацили доле, Он прође између њих и отиде: јер бесни Јевреји, иако Га гледаху, не могаху метнути руке своје на Њега, нити Га додирнути, зато што их невидљива сила Божија спречаваше и задржаваше, пошто не беше дошао час Његов (Лк. 4, 29-30); то исто учини Господ и за Пречисту Матер Своју, задржавајући сковане замке Јевреја и разоравајући зле одлуке њихове против Ње: јер често пута они покушаваху да ухвате Матер Божију, да би је мучили и погубили, али нису могли ништа учинити. Усред толико силне мржње и непријатељства Пречиста Дјева живљаше у Јерусалиму кае овца усред вукова и као крин усред трња, често понављајући речи свога праоца Давида: Господ је видело и спаситељ мој; кога да се бојим? Господ је заштитник живота мог; кога да се страшим? Ако војска навали на мене, неће се уплашити срце моје; ако се на ме рат дигне, ја се ни онда нећу бојати; ако пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла (ср. Пс. 25, 1.3; 23, 4), јер си Ти, Сине мој, са мном.
Пресвету Богородицу посети да јој се поклони и свети Дионисије Ареопагит, обраћен Христу светим апостолом Павлом у Атини и који је три године неодступно пратио светог апостола. Он је силно желео да види Мајку Божију. И након три године после свога обраћења, са благословом свога учитеља, светог апостола Павла, он допутова у Јерусалим. Видевши Пресвету Богородицу, он се испуни велике радости духовне. У својој Посланици светом апостолу Павлу, свети Дионисије Ареопагит овако описује своју посету Божјој Матери:
"Исповедам пред Богом, о славни учитељу и путовођо наш, да ми је изгледало невероватно да сем самог Вишњег Бога може постојати биће тако обилно испуњено божанствене силе и дивне благодати. Па ипак ја видех не само душевним него и телесним очима оно што никакав ум људски постићи не може. Да, да! ја својим властитим очима видех Боголику и светију од духова небеских Свесвету Матер Господа нашег Исуса Христа. Ја се удостојих тога по особитој благодати Божијој, по благослову врховног међу Апостолима и по неисказаној доброти и милосрђу саме Пресвете Дјеве. Опет и опет исповедам пред свемогућством Божијим, пред благодаћу Спаситеља и пред преславним савршенством Дјеве, Матере Његове, да када Јован, врховни апостол и највиши пророк, који у земном животу свом сија као сунце на небу, уведе мене код Боголике и Пресвете Дјеве, мене онда обасја не само споља него и изнутра тако велика и неизмерна светлост божанска и разлише се тако дивни мириси и миомир, да ни тело моје немоћно, нити дух мој могаху поднети тако чудесна знамења и првине вечнога блаженства. Изнеможе срце моје, изнеможе дух мој у мени од њене славе и божанствене благодати. Сведок ми је сам Бог, рођен из њене девичанске утробе, ја бих Њу признао за истинитог Бога и одао јој поклоњење које треба одавати једино исдинитом Богу, да ми нису твоје божанствене поуке и закони још тако свежи у памети и новопросвећеном уму. Човек не може постићи блаженство, част и славу веће од оног блаженства, којег се ја удостојих видевши Пресвету. Ја бејах тада савршено блажен и срећан. Благодарим свевишњем и преблагом Богу, божанственој Дјеви и преславном апостолу Јовану, и теби, врховном представнику и начелнику Цркве, што ми учинисте тако велико добро".
Из ове Посланице светог Дионисија Ареопагита јасно се види, каквом је божанском благодаћу сијало свечесно лице Пречисте Владичице наше у време њеног живота на земљи, и како су се просвећивале душе и испуњавала се превелике духовне радости срца оних који су је видели у телу. К њој су се са свих страна стицали огромно мноштво новопросвећених оба пола. И као права Мати Она је све примала подједнако искрено и на све обилно изливала даре благодати Своје: болеснима је давала исцељење, слабима здравље, уцвељенима утеху, а свима уопште утврђење у вери, непоколебљивост у нади, божанствену радост у љубави, грешницима пак поправку.
Живећи у дому светог еванђелиста Јована Пресвета Дјева често обилажаше она места која њен премили Син и Бог беше осветио стопама Својих пресветих ногу и проливањем Своје крви. Она посећиваше и Витлејем, где се на неисказан начин роди од Ње Христос Бог сачувавши њено девство. Но нарочито Она обилажаше она места где добровољно пострада Господ наш, и заливаше их многим сузама својим, из материнске љубави плачући и говорећи: Овде премили Син мој би шибан, овде овенчан трновим венцем, овуда је ишао носећи крст, а овде би распет. Крај гроба пак Она се испуњаваше неизразиве радости, и кроз сузе радоснице говораше: А овде Он би погребен, и у трећи дан васкрсе са славом.
Као допуна томе пише се и ово: Неки ненавидници Јевреји доставише првосвештеницима и књижевницима, да Мати Исусова Марија сваки дан одлази на Голготу, и крај гроба у коме Син њен Исус беше сахрањен клечи, плаче и кади тамјаном гроб. Они тада поставише стражу, да не допушта никоме од хришћана да долазе тамо. Из овога се види да је још у то време настао код верних хришћана обичај: да посећују света места и да се поклањају на њима Христу Богу, који добровољно пострада за нас. Овај обичај потече од саме Богородице, на коју се и остале свете жене и људи угледаше. Тако дакле, од првосвештеника и књижевника који још дисаху претњом и убиством би постављена стража, којој би наређено да никога не пушта на гроб Исусов, а да Матер Његову Марију убију. Међутим, Бог заслепи стражаре, те они не могаху видети долажења на гроб Исусов Матере Његове Марије. И кад год Преблагословена Дјева по обичају своме долажаше на гроб, никада је стражари не могаху видети, нити оне који беху са њом. И након дуго времена стражари напустише гроб, и са заклетвом увераваху првосвештенике и књижевнике да никога нису видели да долази на Исусов гроб.
Пресвета Богородица такође често обилажаше Маслинску Гору, са које се Господ наш узнесе на небо, и преклањајући колена Она целиваше стопе Христове, одражене тамо на камену од пресветих ногу Његових. И са многим плачем Она се мољаше Сину свом и Богу да је узме к Себи: јер је Она неупоредиво јаче него свети Павле желела да се разреши од тела и са Христом буде (ср. Флб. 1, 23), и често је понављала Давидове речи: "Кад ћу доћи и показати се лицу Божјему? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3-4); када ћу угледати премилог Сина мог: када ћу отићи к Њему који седи с десне стране Бога Оца? када ћу предстати престолу славе Његове? када ћу се наситити гледањем лица Његова? О, преслатки Сине мој и Боже! време је да милошћу обаспеш Сион; време је да се смилујеш на мене, Матер Твоју, која у тужној долини овога света тугује не видећи лица Твога; изведи већ из тела као из тамнице душу моју; јер као што кошута стреми к потоцима, тако душа моја стреми к Теби, Боже, да се наситим када ми се јави слава Твоја".
Пречиста Дјева се понекад доста дуго задржавала на Гори Маслинској: у подножју Горе налазио се Гетсимански врт и мало имање Заведеја, који по наслеђу припадаху светом Јовану Богослову. У Гетсиманском врту Господ наш пред добровољним страдањем Својим мољаше се до крвавог зноја, падајући на колена и на лице Своје пред Оцем Небеским (ср. Мт. 26, 36-44). У том дакле врту потом и Пречиста Мати Његова, на том истом месту, узношаше своје топле молитве, такође падајући на колена и на лице и сузама заливајући земљу. Ту Она и би утешена Господом преко анђела који је извести о њеном брзом престављењу на небо. Према сведочанству грчког историчара Георгија Кедрина, Пресветој Богородици се анђео јавио два пута пред њено престављење: први пут на петнаест дана пред успеније, а други пут на три дана; и Она доби од анђела рајску палмову грану, коју је пред одром њеним носио свети апостол и еванђелист Јован Богослов.
Веома свечано празновање Успенија Пресвете Богородице 15 августа установљено је у време царовања благочестивог цара грчког Маврикија[12], мада се овај празник празновао и давно пре тога. - Радосно празнујући свеславно престављење Матере Божије са земље на небо, одајмо славу Рођеноме од ње и који ју је са славом примио на небо, Христу Богу нашем, са Оцем и Светим Духом слављеном вавек. Амин.

СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ЧАЈНИЧКЕ"

У вароши Чајничу у Босни на данашњи дан Успења Пресвете Богородице бива велики црквенонародни сабор и празник пред чудотворном иконом Пресвете Богоматере, званом "Чајничка Красница", тј. Предивна и Прекрасна (Лепотица), која се у чајничкој цркви Богородичиног Успења налази још из древних времена.
Порекло ове свете и чудотворне иконе Чајничке из светог је града Јерусалима. По народном предању и веровању и она је једна од оних многобројних икона Богоматере што их је урадио сам свети Апостол и Еванђелист Лука. Ова света икона има на предњој својој страни пречасни лик Богородице са Богомладенцем Христом на десној руци, а на задњој страни је лик Св. Јована Крститеља. У Србију је донео ову свету икону свети краљ Српски Урош Милутин[13] и чувао ју је на свом двору као заштитницу светог дома Немањића, а затим је икону положио у свој манастир Бању код Прибоја на реци Лиму, где је дуго времена било седиште епископа Дабарског. У манастиру Бањи била је ова света икона све до времена када су свете мошти Светога Саве од Турака однешене из Милешева,[14] којом приликом је опљачкан и спаљен и манастир Бања. Један побожни сељак српски из Рудог успео је чудом Божјим да спасе свету икону из ватре (због чега је она и данас мало тамна) и да је преко реке Лима пренесе у град Чајниче, где је смештена у Стару чајничку цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице.[15] Икона је у овој цркви стајала око 370 година, па је онда пренета у новоподигнуту велику чајничку цркву са 18 већих и мањих полулоптастих кубета. Ова нова црква освећена је 1863 године и такође је посвећена Успењу Пресвете Богородице.[16] Освећење цркве извршио је Босански митрополит Игњатије.
Побожни народ града Чајнича и околине толико је молитвено и с љубављу поштовао ову чудотворну и прекрасну икону Богоматере, ову своју "Красну" Помоћницу и Заштитницу, да када је 1868 године обновљен манастир Бања, никако није дозвољавао да се ова светиња однесе из Чајнича. У одбрану свете иконе устали су не само православни Срби, него чак и чајнички муслимани, који такође, као и римокатолици па чак и Јевреји тога краја, поштују и уважавају ову древну хришћанску православну светињу. Из љубави према Пресветој Богоматери и Њеној прекрасној икони стављена је на икону (1868 године) дивна сребрна и позлаћена риза, коју је израдио познати сарајевски кујунџија Ристо Андрић. Он је овај украс с побожношћу радио у свом дому пуне три године.
У новој цркви чајничкој стајала је ова света икона на душевно и телесно спасење многих верујућих, помажући им својом благодаћу. А притицали су јој верни са свих страна, из читаве Босне, Херцеговине, Црне Горе, Санџака и Србије, све док није дошао страшни Други светски рат. Тада су ноћу између 11 и 12 априла 1943 године Италијани запалили у дворишту цркве велике количине експлозива, муниције и бензина, од тога је стара црква сасвим порушена, а нова црква добрим делом оштећена. Приликом страховите експлозије пукао је кров цркве, бакарни покривач на кубетима, неки зидови и кубета, али је чајничка света Красница чудесно остала нетакнута и неповређена, као и раније приликом турског паљења. Чак се ни кандило није угасило које је пред иконом стално горело.
После ове експлозије наишла је одмах такозвана "Врашка дивизија" злогласних усташа и опљачкала свету цркву. Убијајући невини Српски народ па и безазлену дечицу, они су и цркву напали, обили црквену касу и из ње повадили и однели све драгоцености од злата и сребра, накит и новац. Са иконе су ови безбожни војници и њихови официри скинули и однели неколико већих драгоцених дијаманата. Али, благодаћу Пресвете Богородице, неки православни младићи, жене и деца спасили су свету икону и још неке црквене утвари и књиге. Икона је најпре пренета у једну српску кућу (код побожне жене Милке Спремо), а по одласку споменуте усташке дивизије осам људи пренели су икону у цркву села Стречане у Санџаку, где је прослављен празник Успења Богородице 1943 године и отслужена служба Божја. Један од свештеника предлагао је да се икона пренесе у Београд до свршетка рата, али се побожни народ томе успротивио те је ова светиња остала са својим страдалничким народом. Из села Стречане икона је затим пренета у једну пећину, ради веће сигурности и обезбеђења, да не би била опљачкана и однета. У тој пећини чувана је неко време под стражом, а стражарили су и православни и муслимани. После тога икона је пренета у село Слатину (или Сколиште) код Фоче и смештена у тамошњу цркву, одакле су је чајничани (из страха да је фочани не задрже себи) пренели опет ближе Чајничу, у село Трпиње, у кућу Михаила Поповића, одакле је тајно склоњена у једну пећину, где је и остала до краја рата. У пећини је стално горело кандило и свеће пред иконом, а повремено је наилазио и један свештеник и служио службу Божју, тако да се побожни народ почео ту окупљати у не малом броју. Како је пећина била мала и ниског отвора, у њу је улазило по реду само по неколико људи и то на коленима, поклањали се икони, молили и целивали своју чудотворну Помоћницу, и онда уступали место другима.
Пошто је завршен рат и поправљена најпре стара црква (20 јула 1946 г.), икона је враћена у њу на своје некадашње старо место.[17] Када је пак 1959 године обновљен и на Рођење Мајке Божје освећен нови чајнички храм, икона је пренета у њега и свечано постављена на своје место у лепо украшен сто.
Побожни народ из ближих и даљих крајева с обе стране Дрине долази на поклоњење овој великој православној светињи током целе године, а особито на велике празнике Богоматере: Успење, Рођење, Покров, Ваведење и Благовести, а такође и на велике празнике Господње. Чудотворној икони Богородице Чајничке притичу сви невољни, ожалошћени, болесни душевно и телесно исцрпљени, грешници и покајници, осамљени и напуштени; притичу јој особито у данима тешких личних и свенародних невоља, беда и искушења. И она, чудотворна и дивна Дародаватељка, свима изобилно помаже и све теши, охрабрује верне своје и исцељује. Она је многима ожалошћенима утеха, болеснима исцељење, прогоњенима заштита, сиротима покров и хранитељка, очајницима нада, грешнима покајање и спасење, заблуделима пут и истина, убогима покровитељка и помоћница, а православнима у Босни заштита и одбрана од свих видљивих и невидљивих непријатеља.
Многобројна су њена чуда и добротворства која побожни народ и свештенство из давнина добро зна и памти широм Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије. Из захвалности за добијена исцељења и помоћ од свете иконе, народ је дарежљиво окитио Богоматерине груди на икони са скупоценим даровима и украсима, који и данас стоје као сведочанство њеног богатоблагодатног чудотворства. Ми ћемо овде споменути само неколико од многих чуда која су се десила од ове чудотворне иконе Пресвете Владичице.
Имала сам сестру, казује једна побожна жена из Босне,[18] која је рано остала удовица са двоје нејаке деце. Поред тешких материјалних прилика, много бриге и бола задавала јој је и дечија болест. Млађе дете, синчића, од малена су болеле очи. Она га је водила лекарима, али узалуд. Наш рођени брат, који је сестру у њеној сиротињи помагао, позове сестру код себе да би и код тамошњих лекара покушала наћи спаса детету. Али кад ни то не поможе, он је посла у Сарајево специјалистима за очи. Али ни они ништа нису помогли. Једне ноћи моја сестра зачује у сну неки непознати глас, који јој говораше: "Води ти своје дете у Чајниче, пред чудотворну икону Мајке Божје". Чим се пробудила сестра је овај сан схватила као најозбиљнију заповест. Но како је Чајниче далеко и за пут је било потребно доста трошка, а сестра новаца није имала, она се обрати брату за помоћ. Како ни он у то време није могао да јој помогне, он је посаветова да пут одложи за касније кад ће и он моћи да пође заједно са њом. Сестра Међутим није имала стрпљења да чека, него се одлучи да од црквене општине замоли зајам, мада ни сама није знала како ће га вратити. Црквена општина јој изађе у сусрет, и она са децом крене теретним колима у Чајниче, где после четири дана пута стигне уочи празника Покрова Пресвете Богородице, таман кад је започињало вечерње. То вече и сутрадан она се топло и усрдно молила пред иконом Пресвете Богоматере, и њена је молитва била услишена: дете јој је оздравило од болести очију и она се сва радосна вратила кући, благодарећи и прослављајући Пресвету Владичицу и Њену чесну чудотворну икону.
Мој покојни отац, пише исти Јефа Трифковић, био је свештеник. Кад се разболео и осетио да ће умрети, дозове своју сестру која је становала у нашем комшилуку, те јој рекне да сав накит којим се китила наша мајка пренесе својој кући (рачунао је да ће код ње бити безбедније, а и знао је да се мајка после његове смрти неће више китити). Том приликом он одреди шта од тога накита коме детету треба да припадне. Међу тим накитом биле су и његове службовне сребрне павте за појас, којим се он при служењу свете литургије опасивао. Ове павте он одреди да се оставе мојој Млађој сестри Перси, коју је он од свих нас шесторо деце највише волео, ваљда зато што је вазда била слабуњава. Али таман кад је она била дорасла да може да се кити, једне ноћи се у сну страшно преплаши и од тога часа мало скрену с памети. Истина, била је мирна, а њена болест највише се испољавала у томе што би је на махове спопадао неки безразложни смех. Доводили смо јој лекара, али узалуд. Болест је тако трајала неколико недеља. Једнога дана наша се тетка осами, и радећи у тишини ручни рад, њој се придрема. Наједном она зачује неки глас који јој вели да службовне павте покојног оца намени за Персино здравље и пошаље пред чудотворну икону Мајке Божје у Чајниче. Она се тог часа тргне и одмах одлучи да тако и учини. Узме павте, донесе нашој кући и предложи мајци да их намене за Персино здравље и пошаљу у Чајниче. Мајка на то одмах пристане. Њих две тада узму па обнесу павте око Персине главе и одмах их пошаљу где су и намениле. Павте нису биле стигле ни на пола пута до Чајнича, а Перси се у глави разбистрило, и она потпуно оздрави као да никад није била болесна. После тога живела је Перса још 35 година, и за то се време удала и родила троје деце. Болест јој се никада више није повратила. Наша тетка била је убеђена да је и требало тако, да павте, у којима је свештеник служио свету литургију, опет буду у цркви, а не да служе као девојачки накит.
Следеће чудо испричао је сам стари чајнички прота ставрофор Јован Јовановић, који је чајничкој Светињи служио преко педесет година, а записао је то чудо пред њим самим прота Мргуд Косорић из Горажда.[19] "Давно је то било, негде на почетку овог 20 века и то у првим данима моје свештеничке службе. Било је то на празник Пресвете Мајке Богородице на Успење, то јест када се у највећем броју у чајничком храму верни окупљају. Тројица нас свештеника је тога дана служило. После богослужења, мени је као најмлађем свештенику запало да многима читам молитве за здравље. У тренутку кад се спремах да изађем из цркве, би ми приведен један дечак од око 12 година, а његови родитељи приводећи га рекоше ми да су из Рогатице, да су Јевреји, и да их је велика невоља довела овом светом храму. Наиме: овај им је синчић од пре годину дана изненада онемео. Рекоше ми да су га водили лекарима, и у Сарајево и чак у Беч, и да је све било узалуд. Још ми рекоше да дечак добро чује и све разуме што се од њега тражи.
Оно што сам чинио многим другима, учиних и њему: приведох га пред Чудотворну Икону и прочитах му молитву за оздрављење. Након прочитане молитве, између многих присутних лица потражих очима дечакове родитеље, те угледавши их како кољенопреклоно, по прописима своје вере, узносе молитве к Богу, узех за ручицу дечака и водећи га родитељима упитах га (ни сам не знам зашто то учиних): "Одкада си престао говорити?" Како се у том тренутку већ приближисмо дечаковим родитељима, и ја и дечакови родитељи и многи други који се нађоше у нашој близини чусмо ове дечакове речи: "По мраку, код Ракитнице..." Док ми још те јасно изговорене из уста дечакових речи одзвањаху у ушима, због радосних узвика његове мајке, због уздрхталих загрљаја и оца и сина и мајке, њихових суза радосница и често изговараних речи: Ох, Боже, Боже ... хвала ... осана!, ја се од чуда осетих као изгубљеним, збуњеним, и тако не дочух до краја све оне речи које дечак изговори, казујући ми шта га је уплашило по мраку код реке Ракитнице.
Дванаест година после тога чудесног исцељења, то јест године 1914, за време рата који је Аустроугарска водила против Србије и Црне Горе, одведени смо са неколицином грађана из Чајнича као таоци на железничку пругу између Устипраче и Дуба, и то под претњом да ако би ма са чије стране нешто омело проход возова (тада је превлачена аустријска војска и ратни материјал ка Вишеграду), да ћемо ми као таоци бити први стрељани. Чувала нас је стража. Осим што смо били у великој бризи и страху и притом изложени разним злостављањима, били смо још и гладни и жедни. Тако проведосмо два дана. Трећег дана изненадно нам приђе једно војно лице (по чину каплар) и обрати се мени лично питањем: "Велечасни, јесте ли ви из Чајнича?" Кад му потврдих да јесам, саже главу моме лицу и тихо и љубазно ми прошапута: "Не бојте се, ја сам онај дечак, ако се сећате, који је некад занемео и у вашем храму проговорио ... Сад ћу се вратити". По повратку он нам донесе довољно хлеба и још неке хране и све нас таоце окрепи. Увече, одведе нас на Устипрачу, смести нас у једну собу, и за све време нашег таоштва, скривајући да то не буде упадљиво, указиваше нам велику пажњу или боље рећи милосрђе. И сад жалим што га више никад у животу не видех. Овакви случајеви надахњивали су и црквене песнике, па су славили и опевали Пресвету Мајку Богородицу и Њено свето житије и чудеса, и говорили: Тамо где хоће Бог, побеђује се поредак природе!".
Блаженопочивши свети владика Жички Николај написао је следећу Молитву пред иконом Мајке Божје Чајничке:
"Пресвета Богородице, Дародарилице, спаси нас.
Тебе славимо, Дародарилицу, која си чудесима многим прославила Сина Својега и Себе, Дјево Богомати; освети нас славом Твојом неизреченом, Дародарилице, и спаси душе наше.
Чајниче се радује Теби, Богорадована, као драгоценој ризници небеских дарова; обдари и нас милошћу Својом, Дародарилице, и испроси нам благодат Духа Светога што истином просвећује и освећује душе наше.
Дарове дарујеш свакоме ко име Твоје са вером и надом спомиње, и свакоме ко се пред ликом Твојим чудотворним моли: слепима вид, раслабљенима снагу, бездетним потомство, тужнима утеху, покајним очишћење. Стога Те у љубави прослављамо, Дародарилице, и под Твоју заштиту душе наше стављамо.
Небеска славо и Чајничка похвало, радује се! Из Твога девичког тела засијала је Радост свему свету; нека и из Твоје чудесне Иконе сија радост свима нама, који се Теби вазда радујемо и из дубине душе кличемо: Радуј се, Зоро нашега спасења! Радуј се, Дародарилице, обрадуј све нас сваким добрим даром. Амин".

ПОВЕСТ О ЧУДОТВОРНОЈ МИРОТОЧИВОЈ ИКОНИ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у манастиру Малеви на Пелопонезу

Манастир Пресвете Богородице звани Малеви налази се на гори Парнону (Малевон) на југоисточној страни Пелопонеза, у области званој Кинурија. Пореклом је још из осмог века. У близини овога манастира, или можда и у њему самом, подвизавао се у ранија времена Свети Нил Мироточиви (његов спомен 12 новембра) и својим подвизима, молитвама и сузама натопио и обрадио земљу овога краја. Данашњи пак манастир подигнут је 1616 године, и током турског ропства више је пута био пљачкан, паљен и рушен, али је опет био изнова обнављан. Служио је као прибежиште православном народу овога краја у тешка времена агарјанског ропства. Од године 1949, када је последњи пут обновљен, претворен је у женски манастир и такав је и до данас.
У овом манастиру постоји храм Успења Пресвете Богородице[20] и у њему чудотворна икона Успења Богоматере, рађена на обичном дрвету, из које од 1964 године непрекидно и изобилно тече свето миомирисно и чудотворно миро. По предању, ово је једна од оних седамдесет светих икона Пресвете Владичице Богородице које је урадио свети Апостол и Еванђелист Лука.[21] Још пре године 1964 почео се осећати свети мирис од ове свете иконе, и то су приметили и побожни хришћани и сестре монахиње из манастира. Онда је потекло свето миро и до данас тече непрекидно у толикој мери да често у капљицама испуни и цео дрвени стол (у којем је смештена ова иначе невелика света икона), па се спушта и до самог зида и до пода храма. Мирис од светог мира испуњава не само храм кад се у њега уђе, него се дивно осећа и у целом манастирском простору напољу. Ово свето миро сакупљају свештеници, игуманија и монахиње у памучну вату, коју онда раздају побожним поклоницима, који са свих страна долазе ка овој светињи и измољавају пред иконом Богоматере благодатну помоћ себи и својима. Уколико су поклоници побожнији и уколико бива усрднија молитва пред овом светом иконом, утолико изобилније тече свето миро из ње.
Од времена појаве течења светог мира из чесне иконе Мајке Божје, многи су верни добили благодатну помоћ и чудотворно исцељењс од помазивања њиме. Тако су се чудесно исцелиле неке сестре из овог манастира и многобројни хришћани из ближње и даљне околине. Навешћемо овде само нека од чуда која су се тамо десила.
Једна сирота удовица из села Варвице код Спарте имала је ћерчицу тешко болесну од опаке болести менингитиса. Лекари нису могли ништа да учине за спас овог јадног детета које у страшним мукама и боловима беше на самој ивици смрти. Побожна мајка удовица плакаше и мољаше се дан и ноћ Пресветој Богородици за спас свога детета. Једне ноћи изненада у собу где је дете лежало уђе једна прекрасна непозната Жена, обучена сва у црно, и пришавши тихо девојчици помаза је крстолико по глави, па се окрете и пође натраг ка вратима. Мајка изненађена скочи и зграби овог чудног Посетиоца за хаљину, па је упита: Која си ти? Жена јој на то одговори: "Ја сам Панагија (тј. Пресвета) Малеви, да дођеш мојој кући". И рекавши то, Ње одједном нестаде. Сутрадан рано дођоше кући удовичиној свештеник и лекар да виде шта је са девојчицом. Али они бише веома изненађени када видеше девојчицу да је потпуно оздравила, и зачуђено упиташе удовицу о томе. Она им онда исприча о чудесној посети Пресвете Богомајке Малеви. Али како сама не знађаше где је то место Малеви, она мољаше свештеника да јој каже где је то да одмах иде тамо. Дознавши од свештеника где се налази тај манастир, она затим отиде и поклони се чудотворној икони Пресвете Владичице, топло јој из све душе благодарећи за чудесно исцељење своје ћерчице.
Други један човек по имену Циропулос, из места Долиана, боловаше у болници "Евангелизмос" (= Благовести) у Атини од једне неизлечиве болести. По предвиђању лекара, његова се смрт очекиваше са часа на час. Када за то дознаде побожна жена једнога од лекара, она одмах дође овоме болеснику и са ватом натопљеном светим миром из иконе Богомајке Малевиске закрсти болесника и помаза га. Од светог мира он одмах оздрави и од све душе благодарно прослави Пресвету Спаситељку своју.
Жена једна по имену Метаксија Фуртуни, из села Свети Петар на Пелопонезу, беше обузета ђаволом и доведена њиме до врло очајног стања. Мучена тако ђаволом, она се једнога дана некако нађе пред манастиром Богородице Малеви. Када је ту видеше манастирске сестре ухватише је и некако је уведоше у манастир. Када затим из свете иконе јаче потече миомирисно и чудотворно миро, игуманија њиме помаза ову јадницу Метаксију и она, о! чуда, кроз неколико дана сасвим се ослободи демона и постаде потпуно здрава. После тога она је из захвалности долазила у манастир Богоматере Малевиске и бесплатно служила у њему пуне две године.[22]

СПОМЕН ЧУДА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ на извору (водици) у Бачком Петровом Селу

У Бачком Петровом Селу постоји из давнина један чудотворни извор (тј. бунар са водом), назван од народа "Водица Пресвете Богородице". Од ове свете водице десило се током времена више чудесних исцељења, особито од болести очију. Једно такво чудо десило се 1926 године, када се исцелио један слеп човек, пошто се са вером и побожношћу умио овом светом водицом. Најскорије чудесно исцељење десило се 1975 године, на празник Покрова Пресвете Богородице, када се исцелио на том месту дванаестогодишњи дечак Милош из Новог Сада, који је боловао од болести кривљења кичме. Године 1969 подигнута је крај ове свете водице мала али лепа црквица посвећена Успењу Пресвете Богородице. На празник Успења Богоматере на овом чудотворном месту бива велики народни молитвени сабор.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕРАСИМА КЕФАЛОНИЈСКОГ

Ово је дан његовог блаженог престављења, али је због празника Успенија Пресвете Богородице његов главни спомен пренесен на 20 октобар (дан преноса његових светих моштију), где видети опширније о њему. У његовом манастиру на Кефалонији спомен му се слави и други дан Успења (16 август) и 20 октобра.

СПОМЕН ПРАЗНОВАЊА УСПЕНСКИХ ИКОНА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ Псковопечерске, Кримске, Далматске, Влахернске, Витлејемске, Овиновске и других.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Успеније, грчки κοιμησς значи: уснуће, заснуће; починак; спавање; смрт; од глагола κοιμαω заспати; успавати; умирити; спавати; почивати; умрети. Смрт тела као уснуће тела, то је благовест и стварност, коју је једино Богочовек Гопод Христос донео свету (ср. Јн. 11, 11-14; Мт. 9, 24)
2. Апологет другога века Мелитон, епископ Сардијски, сматра да се успеније Пресвете Богородице догодило у шездесет деветој години њена живота, а у педесет петој од Рођења Христова и у двадесет другој од вазнесења Господа. Иполит, епископ Римски (трећи век), годином успенија Божје Матере сматра 43 од Рођења Христова, а 57 од њеног рођења. "Отац црквене историје" Јевсевије Памфил, епископ Кесарије Палестинске, пише да се Пресвета Богомајка упокојила у 63 години свога живота, а у 48 години од Рођења Христова и у 15 од вазнесења Спасова. Епископ Кипарски свети Епифаније (+403 год.) држи да је Пречиста Богородица живела 72 године, и да се њено успеније збило у 57 години од Христова Рођења. То исто каже и Георгије Кедрин, византијски писац крајем једанаестог и почетком дванаестог века. Црквени историчар 14 века Никифор Калист наводи речи светог Евода, једног од Седамдесеторице апостола, који као годину успенија Пресвете Богородице сматра педесет девету годину њеног живота, а четрдесет четврту од Рођења Христова. Свети Андреј Критски (+712 год.) и свети Симеон Метафраст (десети век) не одређују тачно број година живота Мајке Божје и кажу само да се Она представила "у довољној старости". - На основу свега овога може се сматрати, да је Пресвета Богородица у време свога престављења имала преко 60 година свога земног века.
3. Пресвета Богомајка настанила се у дому св. Јована Богослова од дана крсног страдања Господа Исуса, као што о томе казује возљубљени ученик Господа Христа (Јн. 19, 25-25).
4. Сион је јеврејска реч и значи, према једнима: отворено, сунчано место; а према другима: високо знаменито место или тврђава. Сион је југозападна гора у Јерусалиму, на којој се уздиже јерусалимска тврђава. Она је са свих страна окружена долинама: са запада долином Хион, са југа долином Хинон, са севера и истока долином Тиропеон. До времена Давида Сион се налазно под влашћу Јевусеја, и они су ту имали своју тврђаву. Давид је заузе, прошири, уреди и украси, и од тога доба Сион постаде град Давидов и престоница Јудеје (2 Цар. 5, 7-9; 6, 12.16; 3 Цар. 8, 1; 1 Днев. 14, 4-8). Давид ту подиже тврђаву (3 Цар. 9, 19.24; 11, 27). У стенама Сиона беху гробнице Давида и других царева. У Светом Писму се назива просто Сионом, градом Давидовим, гором светом, обиталиштем и домом Божјим, царским градом Божјим, сматра се за сам Јерусалим, за племе Јудино и царство Јудино, за сву Јудеју и за сав народ јудејски.
Код светих пророка Сион често означава царство Божје у свој пуноћи његовој, на земљи и на небу. Најзад, у праобразном смислу Сион се претставља као обиталиште Божје на небу, као место најузвишенијег откривања славе Божје (Јевр. 12, 22); тамо је Бог поставио за цара Сина Свог (Пс. 2, 6); отуда долази спасење Израиљу (Пс. 8, 7; 52, 7); отуда се јавља Бог у слави Својој (Пс. 49, 2-4); тамо ће отићи искупљени Господом и радост Божја биће на њима (Ис. 35, 10).
5. Архангел (=Αρχαγγελος) - начелник ангела (1 Сол. 4, 16; Јуд. 1, 9). Свето Писмо разликује међу ангелима разне чинове или редове, којих има девет: Серафими, Херувими, Престоли, Господства, Силе, Власти, Начала, Архангели и Ангели (1 Мојс. 3, 24; Ис. 6, 2; Кол. 1, 16; Еф. 1, 20-21; Рм. 8, 38; 1 Сол. 4, 16; Јуд. 4). Из Светога Писма позната су нам имена неких Архангела: Михаил, значи: "ко је као Бог" (Дан. 10, 13; Јуд. 10; Апок. 12.7); Гаврил - човек Божји, сила Божја (Дан. 8, 16; Лк. 1, 26); Рафаил - помоћ, исцељење Божје (Тов. 3, 16; 11, 1); Урил - огањ и светлост Божја (3 Јездр. 4, 1; 5, 20); Салатил - молитва к Богу (3 Јездр. 5, 16); Јеремил - високи, или висина Божја (3 Јездр. 4, 36). У Архангеле се убрајају још: Јегудил - хвала Божја, и Варахил - благослов Божији; њихових имена нема у Светом Писму.
6. Свети Дионисије Ареопагит празнује се 3 октобра.
7. Свети Јеротеј празнује се 4 октобра.
8. Свети апостол Тимотеј празнује се 22 јануара.
9. Спомен светог Игњатија Богоносца празнује се 20 децембра и 29 јануара.
10. Садашња Грузија.
11. Атонска Гора, Атон, по грчки Αγιον ορος = Света Гора, јесте уско планинско полуострво, које залази у Јегејско Море, познато као средиште монашког живота за православне. Монаштво се тамо појавило у старо време, ма да нешто касније него у Сирији и Палестини.
12. Царовао од 582 до 602 године.
13. Владао Српским земљама од 1282 до 1321 године; његов свети спомен слави се 30 октобра.
14. Овај догађај десио се 1594 године; о томе видети опширније под 27 априлом.
15. Ова чајничка црква, у којој је тада служио један јеромонах из манастира Милешева, заиста је врло стара. У њој постоји древна рукописна књига Пролог, која садржи кратка Житија Светих, и на чијим корицама стоји запис из 1492 године у коме се спомиње ова црква Успења као већ одавно постојећа. (в. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I, 373).
16. Црква је грађена за време свештеника Танасије из породице Комадиновића, из које су непрекидно били свештеници током 300 година, а градио ју је неимар Петар Тодоровић из Велеса са својим мајсторима. који су је затим украсили и дивним иконостасом у резбарији и светим иконама и осталим украсима.
17. То су учинили свештеници: прота Јован Јовановић, парох Чајничке цркве преко 50 година, и прота Мргуд Косорић из Горажда.
18. Ово и следеће чудо записао је Јефа Трифковић у "Мисионару" за новембар н децембар 1938 године, стр. 305 и 336.
19. Објављено у "Мисионару" број 1 за 1937 годину, стр. 16-19.
20. Постоји у манастиру и други дивни храм посвећен светом Нилу Мироточивом, који се, као што рекосмо, овде подвизавао пре но што је прешао на Свету Гору, где се и уиокојио 12 новембра 1651 г. и затим прославио мироточивошћу. Део његовпх светнх моштпју налази се у овом манастпру од 1970 године.
21. Сребрна украсна риза преко свете иконе носи на себи датум 1362 г.
22. Остала многобројна чуда ове свете н мироточиве Иконе налазе се описана у књизи Д. Панагопулоса. Јера мони Малевис, треће издање, Атина 1973.