ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Матија. Родом из Витлејема, од племена Јудина. Учио се код св. Симеона Богопримца у Јерусалиму. Када Господ изађе на проповед о царству Божјем, тада се и Матија придружи онима, који љубљаху Господа, јер Га и сам он свим срцем љубљаше, с насладом речи Његове слушаше и дела Његова гледаше. У почетку беше Матија прибројан у Седамдесет мањих ученика Христових, но по Васкресењу Господа, пошто место Јуде издајника би упражњено, апостоли коцком изабраше овога Матију на место Јудино за једнога од Дванаест великих апостола (Дела Ап. 1, 23). Примивши Духа Светога о Педесетници Матија пође на проповед Јеванђеља, и проповедаше најпре у Јудеји, по том у Етиопији, где велике муке претрпе Христа ради. Држи се, да је проповедао и по Македонији, где га хтедоше ослепити, но он поста невидљив за своје мучитеље, и тако избеже опасност. Будући у тамници Господ му се јави, и укрепи га, и ослободи. Најзад се поново врати на посао у Јудеју. Ту буде оптужен и на суд изведен пред првосвештеника Анана, пред којим он неустрашиво сведочаше о Христу. Анан, онај исти Анан који пре тога уби апостола Јакова, осуди и Матију на смрт. Тада изведоше св. Матију и убише камењем, а по том секиром одсекоше му главу (ово беше римски начин убијања осуђених, а лицемери Јевреји применише тај начин над мртвим човеком, да би показали Римљанима, као да је убијени био и противник римски). Тако сконча овај велики апостол Христов и усели се у радост вечну Господа свога.

2. Св. муч. Антоније. Грађанин Александријски. Изведен пред књаза незнабожачког он слободно изјави веру своју и би мучен, бијен и струган, но Христа се не хте одрећи. Најзад бачен у огањ, из сред кога он говораше народу: браћо моја возљубљена, не робујте телу, него се брините више о души, која вам је од Бога дата, и сродна је Богу и божанским силама. - И тако поучавајући народ и горећи у огњу предаде душу своју свету Богу.

3. Св. муч. Јулијан, Маркијан, и други с њима. Пострадаше у одбрани икона од опакога цара Лава Исавријанина, 716 год, и венчаше са славом неувелом.




Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА МАТИЈЕ

Свети апостол Матија беше родом из Витлејема, од племена Јудина. Из раног детињства учио се књизи и закону Божјем у Јерусалиму код светог Симеона Богопримца. Од њега свети Матија би упућен и на сваку врлину, и живљаше богоугодно, ходећи правим путем заповести Господњих. А када Господ наш Исус Христос, по навршетку тридесет година и по крштењу од Јована, јави себе свету, и сабравши ученике проповедаше приближење царства Божјег, и учећи људе твораше многа знамења и чудеса, тада Матија, слушајући проповед и учење Христово и гледајући чудеса Његова, испуни се љубављу према Њему и, одрекавши се света, следоваше Му са осталим ученицима и народом, наслађујући се гледањем лица оваплоћеног Бога и слушањем преслатког учења Његовог. А Господ, коме су познате све тајне срца људског, видећи Матијево усрђе и чисту савест, изабра га не само за Свог ученика него и за апостолску службу. Спочетка свети Матија припадаше Седамдесеторици мањих апостола, о којима се у Еванђељу каже: Изабра Господ и других седамдесеторицу ученика, и посла их по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1); а после добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господа нашег Исуса Христа на небо, свети Матија би увршћен у велике апостоле. Јер када Јуда отпаде од лика Дванаесторице апостола и његово место остаде упражњено, свети Петар, врховни апостол, устаде у скупу првих хришћана и обрати им се речју о томе, да место отпалог и погинулог Јуде треба попунити изабравши једног од оних људи који је био са апостолима за све време боравка Господа Исуса међу њима, да би избор Дванаесторице апостола изабран Господом био читав и неокрњен. "И поставише двојицу, Јосифа, званог Варсава, и Матију; и помоливши се Богу рекоше: Ти, Господе, који познајеш срца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао, да прими удео ове службе и апостолства, из кога испаде Јуда. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би придружен једанаесторици апостола" као дванаести (Д.А. 1, 23-26).
Овај избор ускоро би потврђен од Господа при шиљању Духа Светог у виду огњених језика: јер Дух Свети отпочину и на светом Матији, као и на осталим светим апостолима, дарујући му подједнаку благодат са њима. По силаску Светога Духа апостоли бацише коцке, на коју ће страну сваки од њих ићи ради проповедања Еванђеља. Светоме Матији паде коцком Јудеја, да у њој проповеда Христа Бога: и он се труди у њој обилазећи градове и села и благовестећи јавивше се спасење свету. И као изабрани сасуд он пронесе име Христово не само међу Јудејце него и међу незнабошце. Јер предање нам говори да је он проповедао Еванђеље Христово и у Етиопији, и многе муке тамо прстрпео: по земљи су га вукли, тукли, на мучилишту мучили, ребра му гвожђем стругали и огњем палили; но укрепљаван Христом он је сва та мучења с радошћу примао и јуначки подносио.
По казивању неких свети Матија је проповедао Еванђеље Христово и у Македонији. Тамо га незнабожни јелини ухватише, па желећи да опробају силу вере проповедане од њега, дадоше му да попије неки отрован напитак, од кога се губио очњи вид: јер ко год би испио тај отров, одмах је постајао слеп. Међутим свети апостол Матија, испивши у име Христово тај отров, остаде неповређен; па још и ослепљене тим отровом, преко двеста педесет људи, исцели метнувши руке на њих и призвавши име Христово. Не трпећи то, ђаво се јави незнабошцима у облику малога дечка, наређујући да убију Матију, пошто он уништава поштовање бесова. А када они хтедоше да ухвате светог апостола, он иако хођаше посред њих, постаде невидљив за њих, и они га три дана тражише и не могаше га пронаћи. После тога свети апостол им се сам јави и добровољно предаде себе у њихове руке. Они га оковаше и у тамницу затворише, где му се ђаволи јавише, бесно шкргућући зубима на њега. Но идуће ноћи њему се јави Господ у великој светлости, утврди га, и ослободивши га окова отвори му врата од тамнице и пусти на слободу. А кад свану дан свети апостол поново стаде међу народ и проповедаше Христа неустрашиво. Но пошто неки тврдога срца, не верујући његовој проповеди и беснећи против њега, хоћаху да га својим рукама убију, изненада се отвори земља и прогута их; а они што остадоше, уплашивши се, обратише се ка Христу и крстише се.
Потом се апостол Христов поново врати у свој удео - у Јудеју, и многе од синова Израиљевих обрати ка Господу Христу, проповедајући им реч Божију и потврђујући проповед своју знамењима и чудесима: јер он именом Христовим слепима вид даваше, губаве очишћаваше, ђаволе из људи изгоњаше, хромима ход даваше, глувима слух, и самртнике у живот повраћаше. Називајући Мојсија светим и побуђујући на држање закона даног му од Бога на таблицама, свети Матија у исто време учаше вери у Христа, кога Мојсије знамењима и прасликама унапред објави, кога пророци предсказаше, кога Бог Отац посла оваплоћена од Пречисте и Свебеспрекорне Дјеве на спасење света. При томе им свети Матија тумачаше да су се сва пророштва о Христу већ збила на дошавшем Месији.
У то време првосвештеником јудејским беше Анан, ненавидник и хулитељ имена Христова, и гонитељ хришћана, по чијој наредби и свети Јаков брат Божји би бачен са крова храма и погубљен. И када свети Матија проходећи Галилеју проповедаше по зборницама јеврејским Христа, Сина Божја, заслепљени неверјем и злобом Јевреји, испунивши се јарости, ухватише светог апостола и доведоше у Јерусалим ка споменутом првосвештенику Анану. Првосвештеник сазва синедрион, и извевши на суд Христова апостола овако се обрати томе скупу: Зна овај скуп, и сва васељена, какав прекор паде на наш народ, и то не због неке наше кривице, него због покварености неких који од нас изиђоше, и због ненаситог лакомства, или боље - насилништва римских управљача. Недостојни су помена оснивачи нових јереси, који толике хиљаде људи преварише; сами знате колико их погибе од римских војника, те изгинуше варалице и преварени, на велику срамоту рода нашег. Такви прваци јереси беху: Јуда Галилејац и Тевда Врачар; са њиховом погибијом погибе и спомен њихов. Но већи од свију њих устаде јересиарх Исус Назарећанин: Он називаше себе Сином Божјим и Богом, и многе удиви Својим мађионичарским знамењима и чудесима, привлачећи к себи срца и одбацујући држање закона; али прими осуду по закону који је хулио. И шта да кажем? Знамо да светоме Мојсију закон би дат од самог Бога, да га држаху патријарси и пророци, којима Бог даде да чине чудеса, каква Исус није могао чинити. Ко не зна да је Мојсије разговарао с Богом као с човеком? Ко не зна да је Илија на огњеним колима узет у рај? Ко није чуо да је оживео мртвац, бачен на мртве кости Јелисејеве? И други свеци Божји колика чудеса сатворише, и ни један се од њих не дрзну да приписује себи Божанску част и оснива нови завет, као што се дрзну Исус. Пророци, научени од Духа Светога, говораху смирено; а Исус с гордошћу говораше Своје измишљотине, и дође до таког безумља да и првосвештенике и кнезове кораше срамним речима, а књижевнике и фарисеје називаше лицемерима. И који се од пророка дрзну на тако што? Но Он по гордости Својој доживе заслужени крај, примивши награду по делима Својим. О, камо да је спомен Његов погинуо с Њим, и да учење Његово, умрло с њим, нико не васкрсава! Нарочито је жалосно и болно то, што се храм Божји, Град Свети и закони отаца налазе у римском ропству, и нема ни сажаљења, ни самилости, ни избављења: нас без кривице вуку по судовима, а ми трпимо; нас обмањују, а ми на то пристајемо; нас пљачкају, а ми ћутимо; и што је најжалосније, галилејци нас предају у руке Римљанима, бестидно окривљујући нас и народ наш за убиство тобож невиног Исуса. Боље је да ти немногобројни галилејци погину него да ово свето место и сав народ наш буду уништени од Римљана, јер од два зла, ако је немогуће избећи обадва, треба изабрати оно које се може лакше подносити. Стога и овај ученик Исусов што пред нама стоји заслужује смрт; али нека најпре сам у себи размисли, јер му ми не ускраћујемо време за размишљање, нити му желимо погибао већ исправљење. Па нека од двога изабере једно: или да следује закону датом од Бога преко Мојсија и остане жив, или да се назове хришћанин и умре.
У одговор на то свети Матија, подигавши руке увис, рече: Људи браћо! мени није потребно говорити много о кривици коју ви бацате на мене, пошто хришћанин бити за мене је не кривица него слава. Јер сам Господ говори преко пророка, да ће у последње дане "слуге Своје назвати новим именом" (Ис. 65, 15). - Првосвештеник Анан одврати: Како није кривица свети закон ниушта не сматрати, Бога не поштовати, а слушати чаробњачке и бесмислене бајке? - Свети Матија одговори: Ако ме саслушате, ја ћу вам објаснити да ствари које ми проповедамо нису бајке и мађионичарство него сушта истина, давно већ посведочена законом.
Пошто првосвештеник пристаде да га саслуша, свети Матија отвори своја апостолска уста и стаде тумачити старозаветне праслике и пророштва о Исусу Христу, како Бог обећа праоцима: Аврааму, Исаку и Јакову, да ће од семена њихова подигнути таквога Мужа, у коме ће се благословити сва племена земна, о чему и Давид сведочи говорећи: Благословиће се у Њему сва племена земна, и сви ће Га народи величати (Пс. 71, 17); како неопаљива купина прасликоваше оваплоћење Христа од Пречисте Дјеве (2 Мојс. 3, 2), о којој и Исаија прорече: Ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), које име значи: с нама Бог. Мојсије такође јасно предсказа о Христу говорећи: Пророка испред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог; њега слушајте (5 Мојс. 18, 15). Исти Мојсије прасликова добровољно страдање Спасово, подигавши на дрво змију у пустињи, о чему и Исаија говори: Као јагње Он би вођен на заклање (Ис. 53, 7); и: би метнут међу злочинце (Ис. 53, 12). Пророк Јона који неповређен изађе из утробе кита, постаде праобраз тридневног васкрсења Господњег.
Ова опширна објашњења светог Матије из старозаветних књига о Христу Исусу силно разјарише првосвештеника Анана, и он не отрпе него љутито рече светоме Матији: Тако ли се ти усуђујеш нападати на закон? Зар ти нису познате речи Писма: Ако устане међу вама пророк или сновидац, и каже ти знак или чудо, па се збуде тај знак или чудо који ти каже, и он ти рече: хајде да идемо за другим боговима, којих не знаш, и њима да служимо... И тај пророк или сањач нека се погуби"? (5 Мојс 13.1-2.5). - Свети Матија одговори: Онај о коме ја говорим није само пророк него је и Господ пророка и Бог и Син Божји, што посведочавају истинита чудеса Његова; због тога ја и верујем у Њега, и надам се да ћу остати непоколебљив у исповедању пресветог имена Његовог. - Првосвештеник га упита: Ако ти се да време за размишљање, да ли ћеш се покајати? - Светитељ одговори: Не дај Боже да одступим од истине коју сам већ нашао. Ја срцем верујем и устима иеповедам, да од вас одбачени и на смрт предани Исус Назарећанин јесте Син Божји, раван, саприродан и савечан Оцу, а ја сам слуга Његов.
Тада првосвештеник, запушујући уши сврје и шкргућући зубима, стаде викати: "Богохулствује! богохулствује!" Па додаде и ово: "Нека саслуша закон!" И одмах отворише књигу закона и прочиташе оно место где је написано: Ко би похулио Бога свог, носиће грех свој; а ко би ружио име Господње, да се погуби, сав народ Израиљски да га заспе камењем; нека га не поштеди око ваше, да бисте уклонили зло од Израиља (ср. 3 Мојс. 24, 15-16). - Када ово место би прочитано, првосвештеник рече Христовом апостолу: Речи твоје сведоче против тебе; нека крв твоја буде на главу твоју.
Рекавши то, првосвештеник осуди апостола Христова на смрт: да буде засут камењем. И светог Матију узеше и поведоше на погубљење. Када стигоше на место, звано Ветласкила, тојест дом камењем побијених, свети Матија рече Јудејцима који га вођаху: Лицемери, добро је за вас говорио пророк Давид: кидишу на душу праведникову, и крв невину осуђују (Псал. 93, 21). И пророк Језекиљ говори за такве људе, да они убијају душе које не би требало да умру (Језек. 13, 19).
После ових речи апостола Христова два сведока, - по прописима закона, - положише руке своје на његову главу и посведочише да је он хулио Бога, закон и Мојсија; и они први бацише камење на светог Матију. При томе их свети апостол моли, да та два прва камена бачена на њега сахране с њим, као сведоке његовог страдања за Христа. Потом и остали стадоше бацати камење на њега и засипати га; а он, подигавши руке своје к небу, предаде дух свој Господу. Но безакони Јудејци додадоше још мучењу подсмевање: мученику који већ беше мртав они, по римском обичају, одсекоше секиром главу, улагујући се Римљанима, као да је апостол Христов био противник ћесару.
И тако свети апостол Матија, подвизавши се добрим подвигом, оконча своје течење. А верни, узевши тело апостолово, погребоше га чесно, славећи Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА, МАРКИЈАНА и осталих, пострадалих с њима за иконе код Бакарних врата у Цариграду

Када на престо грчког царства ступи звероимени цар Лав Исавријанац[1], називан и Конон, он подиже гоњење на Цркву Божију, завевши нову иконоборачку јерес називајући свете иконе идолима, а оне који им се побожно клањају - идолопоклоницима. Лав Исавријанац нареди да се свуда из храмова Божјих, и из домова, и уопште из свих обиталишта људских избацују свете иконе и уништавају, бацајући их или у огањ или у воду. Оне који нису делили његове јеретичке заблуде он је или слао на заточење у најудаљеније крајеве царства, или их на разне муке стављао и убијао. У почетку гоњења он са бешчашћем и батинама отера са престола свјатјејшег патријарха цариградског Германа[2], зато што му се противио, а на његово место доведе свог једномишљеника јеретика Анастасија[3].
У то време многи побожни хришћани који се противљаху јереси постајаху мученици, као и ови о којима је реч. Њихове страдање отпоче са следећег разлога. У Цариграду је из доба Константина Великог постојала капија, звана Бакарна; изнад те капије налазила се из давнина Спаситељева икона, такође бакарна. Нечестиви цар и патријарх наредише да се та икона скине: лествице бише прислоњене, и уз њих се поче пети један од војних старешина, царев маченосац; то узбуди људе којих се беше тамо много сабрало, те неки, понесени ревношћу за веру, оборише лествице заједно са царевим маченосцем, кога и смрти предадоше. Дознавши за то, цар изненада посла против овог православног народа наоружане војнике са исуканим мачевима, и бише посечени мноштво људи и жена, старих и младих, број којих зна само једини Господ. Најугледније пак међу њима ухватише живе; њихова су имена: Јулијан, Маркијан, Јован, Јаков, Алексије, Димитрије, Фока, Петар, Леонтије. Пошто их бездушно избише моткама, бацише их у тамницу. Ту их држаху осамдесет дана, жестоко их бијући: јер свакоме од њих свакодневно удараху по пет стотина батина. Али свети мученици, крепљени Христовом силом, трпљаху то јуначки, не губећи телесну снагу. Видећи то, мучитељ нареди да им лица сажегу усијаним гвожћем, па да их потом изведу на трг и мачем побију. Тако свети окончаше своје страдање. Заједно с њима би због побожног поштовања светих икона посечена и једна од чувених жена, по имену Марија патриција. Тела светих мученика бише бачена на морску пучину. Када ови свети мученици бише ухваћени, заједно с њима би ухваћена и преподобна Теодосија монахиња, окривљена за исти преступ: јер је и она учествовала у обарању лествица. Преподобна Теодосија прими мученички венац пре ових светих мученика; спомен њен празнује се двадесет деветог маја; под тим даном је и житије њено. Сви свети мученици који пострадаше за ту чесну Спасову икону, заједно предстадоше Господу Христу, Богу нашем, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНТОНИЈА

Свети мученик Антоније беше родом из града Александрије[4]. Као хришћанин, он вођаше богоугодни живот. Изведен пред књаза незнабожачког он неустрашиво изјави веру своју у Христа. Због тога би мучен, бијен и струган, но Христа се не хте одрећи, Најзад би бачен у огањ, испред кога он говораше народу: Браћо моја возљубљена, не робујте телу, него се брините више о души, која вам је од Бога дата и сродна је Богу и божанским силама.[5] - И тако поучавајући народ и горећи у огњу предаде душу своју свету Богу. Свето тело мучениково би нађено у огњу потпуно читаво и неповређено, и ниједна длака на глави његовој не беше опаљена.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈОВАНА, ЈАКОВА, АЛЕКСИЈА, ДИМИТРИЈА, ФОТИЈА (ФОКЕ), ПЕТРА, ЛЕОНТИЈА и МАРИЈЕ[6]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПСОЈА

Ученик светог Пахомија Великог; подвизавао се у четвртом столећу у Египту; упокојио се на молитви.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА

Ученик светог Александра Свирског и оснивач Успенског манастира на реци Ореџи. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Царовао од 716 до 741 године.
2. Патријарховао од 715 до 730 године.
3. Патријарх од 730 до 754 године.
4. Велики град у Египту, на обали Средоземног Мора.
5. Под божанским силама разумеју се анђели.
6. Видети о њима под данашњим даном: Спомен светих мученика Јулијана, Маркијана и осталих.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Св. Емилијан Исповедник еп. Кизички. Епископствоваше у Кизику за време опаког цара Лава Јерменина, иконоборца. Како се не хте покорити декретима царским о избацивању икона из цркве, то и он би, с другим православним епископима, послат у изгнанство. У изгнанству проживе 5 година трпећи многе муке и многа понижења Христа ради. Сконча 820 год. и пресели се међу грађане небеске.

2. Св. Мирон Чудотворац еп. Критски. Беше најпре жењен и бављаше се земљорадњом. Од плодова земаљских са свога имања раздаваше Мирон радо и обилно бедним људима. Једном затече непознате лопове на свом гумну где краду жито. Не казујући се ко је св. Мирон поможе лоповима, да напуне вреће, поможе им и да дигну на леђа и да умакну. Због превеликих добродетељи би рукоположен за презвитера а потом и за епископа. Беше чудотворац велики, и чињаше многа добраи моћна дела именом Господа Исуса. Упокоји се око 350 год. у старости својој од 100 година.

3. Преп. Григорије Синаит. Прозват Синаитом због тога што се замонашио на гори Синају. У време цара Андроника Палеолога, око 1330 год, дошао у Св. Гору, да обиђе манастире и сазна што о умној молитви и созерцању. Но ове две духовне делатности беху у то време без мало непознате међу Светогорцима. Једини који ово знађаше и до савршенства практиковаше беше св. Максим Капсокаливит. Григорије распростре своје учење о умној молитви по свима келијама и манастирима Св. Горе. Његов знаменит ученик беше Калист патријарх Цариградски, који и написа житије св. Григорија. По том пређе Григорије у Македонију и у друге крајеве Балкана и основа обитељи, у којима се монаси вежбаху у молитви умом. Тако поможе он многима, да се удубе и спасу. Његови списи о умној молитви и подвижништву налазе се у „Добротољубију". Између осталога написао је и припјеве Светој Тројици „Достоино јест", што се пева на воскресној полуноћници. Спада међу најзнаменитије подвижнике и духовне учитеље на Балкану. Упокојио се мирно од многотрудног живота и преселио се у царство Христово.

4. Св. новомуч. Триандафил и Спасо. Триандафил беше родом из Загоре а Спасо из Радовишта, епархије Струмичке. Обојица Словени, обојица млади и прости људи. Но љубав Христова беше им дража од света и живота. Живот дадоше но Христа не изневерише. За веру Христову пострадали од Турака, и то Триандафил у Цариграду 1680 год., а Спасо у Солуну 1794 год.

5. Св. муч. Гормиздас. Беше велмож на двору Персијског цара Издегерда. Пошто се не хте одрећи Христа, цар га ражалова одузевши му и чин и имање, и посла га да чува стоку. Надаше се цар, да ће Гормиздас убрзо зажалити за чином и имањем, и да ће се поклонити идолима. Али се цар превари. Гормиздас спокојно чуваше стоку и држаше своју веру. Зато га цар стави на љуте муке, којима успе само да изможди тело Христова мученика али не и да промени дух његов. Најзад би Гормиздас свети убијен, 418 год. одмах после страдања св. Авде епископа (в. 31 март). Пострада на земљи, и прослави се на небу.

Преподобни Јаков Тумански  (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској.

Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Св. Владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог Српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божија, напустио је службу и световни живот и дошао је код Св, владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио.

Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Као једном доктору наука није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није лезао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости.

Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жиче и др.

У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жћестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.

Свети Зосим Тумански

О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку.
Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију.

Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је.
За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње. Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га.

Предање о смрти преподобног зосима

У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње.

Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву.

Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­со­ве­ту­је­мо, оће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну.
Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку.

Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и за­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње.

На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“.

У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман.

Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру.

Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад).

Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић.

У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло.

Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства.

То­дор Вла­јић, учи­тељ ту­ман­ски, за­пи­сао је да на­род и данда­нас до­ла­зи са ве­ли­ким уср­ђем сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка на по­кло­ње­ње гро­бу Зо­си­мо­вом и на мо­ли­тву. Кре­нув­ши у ма­на­стир го­во­ре: „Ај­де­мо све­том Зо­си­му у Ту­ман“. Све вре­ме бо­го­слу­же­ња на­род на­из­ме­нич­но пред гроб­ни­цом Зо­си­мо­вом кле­чи и на њу се на­сла­ња. Ја­сан до­каз ве­ли­ког на­род­ног по­што­ва­ња и љу­ба­ви пре­ма пре­по­доб­но­ме чи­ни пре­ма Вла­ји­ћу и то што све­ште­ник сва­ки пут на от­пу­сту спо­ми­ње „и пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Си­на­и­та“. Све­до­че­ћи све на­ве­де­но, твр­ди да на­род По­жа­ре­вач­ког и Кра­јин­ског окру­га, по­шту­је и сла­ви Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма. Као до­каз исти­ни­то­сти ове тврд­ње до­да­је на кра­ју опи­са да је и сам оче­ви­дац све­га, бу­ду­ћи да је две го­ди­не био учи­тељ при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну.

Го­то­во на­до­ве­зу­ју­ћи се на Вла­ји­ћа, Јо­сиф Ве­се­лић за­па­жа: „У оста­лом све је у сво­ме по­рет­ку и у цр­кви ви­ди се гроб, за ко­ји се ве­ли да је све­тог Зо­си­ма и на овај гроб и дан да­нас на­род са ве­ли­ким уср­ди­јем до­ла­зи сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка, на по­кло­ње­ње и мо­ли­тву, а осо­би­то ра­зни бо­ле­сни­ци, ко­ји ми­ло­шћу Бо­жи­јом и по вје­ри, гро­бу се на­сла­ња­ју­ћи, ис­це­ле­ни­је до­би­ва­ју и здра­ви по­ста­ју. По овој ства­ри би­ло јед­но или дру­го, то је из­вје­сно, да се Зо­сим као све­ти­тељ по­чи­ту­је и при­зна­је, не са­мо од окол­но­га на­ро­да, не­го сву­да гди се је за ње­го­во име чу­ти и до­зна­ти мо­гло.“

И Фе­ликс Ка­ниц је оста­вио све­до­чан­ство: „У зид­ној ни­ши, де­сно од глав­ног ула­за, по­чи­ва­ју у јед­ној тум­би по­смрт­ни оста­ци ис­по­сни­ка Со­зи­ма, ко­ји про­гла­шен за чу­до­твор­ца, при­вла­чи на дан цр­кве­ног са­бо­ра о Ве­ли­кој Го­спо­ји­ни, мно­ге вер­ни­ке и ма­на­сти­ру обез­бе­ђу­је оби­ла­те да­ро­ве и при­ло­ге.“

Из Ве­се­ли­ће­вог и Ка­ни­цо­вог све­до­че­ња дâ се ја­сно за­кљу­чи­ти да је то­ком XIX ве­ка све­ште­ни спо­мен Пре­по­доб­ног Зо­си­ма био ве­о­ма јак и раз­ви­јен, те да је на­род и из­да­ле­ка до­ла­зио, мо­лио се на гро­бу и до­би­јао ис­це­ље­ње. Јед­но је си­гур­но, ма ка­ко за­вр­шио свој зе­маљ­ски жи­вот, у ми­ру се упо­ко­јив­ши или од стре­ле стра­да­ју­ћи, Пре­по­доб­ни Зо­сим је од Бо­га про­сла­вљен да­ром чу­до­твор­ства и као та­кав ве­ко­ви­ма је, све до да­нас, остао ве­ли­ки за­ступ­ник на­ро­да пра­во­слав­ног, ко­ји му сва­ко­днев­но са љу­ба­вљу при­ти­че.

И то­ком XX и XXI ве­ка мно­ги ис­тра­жи­ва­чи ба­ви­ли су се све­тим Си­на­и­ти­ма и њи­хо­вом зна­ча­ју у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји и Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви. У сво­јим ра­до­ви­ма не­за­о­би­ла­зно су спо­ме­ну­ли и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, углав­ном се по­зи­ва­ју­ћи на ра­ни­је об­ја­вље­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња. Нај­ва­жни­ја оства­ре­ња ће­мо овом при­ли­ком при­ка­за­ти, ра­ди са­би­ра­ња свих зна­чај­них об­ја­вље­них све­до­чан­ста­ва и по­да­та­ка о ово­ме пре­по­доб­ном оцу.
Опи­су­ју­ћи срп­ске сред­њо­ве­ков­не ма­на­сти­ре, Ва­си­ли­је Мар­ко­вић са­мо спо­ми­ње Ту­ман, као ма­на­стир ко­ји је по­ди­гао Ми­лош Оби­лић, ра­ди по­ка­ја­ња за грех не­хо­тич­ног уби­ства пу­сти­ња­ка Зо­си­ма.

Као ро­ђе­ни Бра­ни­че­вац и пло­дан пи­сац и те­о­лог сво­га вре­ме­на, је­ро­мо­нах Хри­зо­стом (Во­ји­но­вић), ка­сни­ји Епи­скоп бра­ни­чев­ски, при­ку­пио је и опи­сао жи­ти­ја све­тих Си­на­и­та, са на­гла­ском на они­ма ко­ји су се под­ви­за­ва­ли на те­ри­то­ри­ји Бра­ни­чев­ске епар­хи­је. О Пре­по­доб­ном Зо­си­му на­пи­сао је сле­де­ће: „Име пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­ји­та са­чу­ва­ло се у на­ро­ду око ма­на­сти­ра Ту­ма­на и о ње­му има и пре­да­ња. При­ча се да је све­ти­те­ља јед­ном слу­чај­но ра­нио Ми­лош Оби­лић, чи­ји су дво­ри би­ли на ме­сту где је да­нас се­ло Дво­ри­ште (не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од ма­на­сти­ра Ту­ма­на). Оби­лић је, при­ча се, ми­слио да је пред њим за­ма­кла у шу­му ко­шу­та и пу­стио стре­лу за њом. Кад се при­бли­жио, ви­део је да је ра­нио пу­сти­ња­ка ис­по­сни­ка све­тог Зо­си­ма. По­нео га је дво­ру, но кад га је до­нео до ме­ста где је са­да ма­на­стир, све­ти­тељ је за­мо­лио да га ту оста­ви (‘Ту ма­ни’ – оту­да ка­жу и пра­ви по­вод за име Ту­ман). На том је ме­сту све­ти­тељ и из­дах­нуо. Ту је и са­хра­њен и Ми­лош је над гро­бом по­чео ка­сни­је да зи­да ма­на­стир, но по­зван је на Ко­со­во. Кнез му је Ла­зар, ка­жу, пи­сао: ‘Ту ма­ни па хај­де на бој на Ко­со­во’. Опет се по­но­ви­ле ре­чи, од ко­јих је ско­ва­но име ма­на­сти­ра. Не та­ко дав­но ма­на­стир је об­но­вљен из те­ме­ља и та­да су про­на­ђе­не мо­шти овог све­ти­те­ља баш под оном пло­чом на ко­јој се на­род мо­лио као над гро­бом све­тог Зо­си­ма.“

Не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач све­ти­тељâ у срп­ском на­ро­ду, др Ле­он­ти­је Па­вло­вић, спо­ра­дич­но се до­та­као Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, на­во­де­ћи са­мо да га је ра­нио Ми­лош Оби­лић. Мо­лио је на са­мр­ти вој­во­ду да га пу­сти да умре ре­чи­ма: „Ту ма­ни“. У спо­мен тог до­га­ђа­ја Ми­лош је по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман, у ко­ме се на­ла­зе Зо­си­мо­ве мо­шти. Ње­гов спо­мен Па­вло­вић гру­пи­ше ме­ђу да­ти­ра­не ло­кал­не кул­то­ве.

За­слу­жни пре­га­лац на са­ку­пља­њу по­да­та­ка и из­да­ва­њу мо­но­гра­фи­ја о бра­ни­чев­ским ма­на­сти­ри­ма, про­то­је­реј Ду­шан Ми­то­ше­вић, из­дао је мо­но­гра­фи­ју и о ма­на­сти­ру Ту­ма­ну у ко­јој је из­нео све до ње­го­вог вре­ме­на по­зна­те по­дат­ке ка­ко о ту­ман­ској све­ти­њи, та­ко и о Све­том Зо­си­му. Не­у­мор­но тра­га­ју­ћи по ста­рим ар­хи­ва­ма, отр­гао је од за­бо­ра­ва мно­ге чи­ње­ни­це ве­за­не за ма­на­стир Ту­ман и ње­го­вог све­тог под­ви­жни­ка.

Ве­ли­ки до­при­нос на по­љу про­у­ча­ва­ња жи­ти­ја, де­ло­ва­ња и зна­ча­ја све­тих Си­на­и­та у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној Цр­кви и др­жа­ви дао је и је­ро­мо­нах др Ам­фи­ло­хи­је (Ра­до­вић), да­на­шњи Ми­тро­по­лит цр­но­гор­скопри­мор­ски. У свом ра­ду о Пре­по­доб­ном Зо­си­му ци­ти­рао је ра­ни­је ис­тра­жи­ва­че.

Ба­ве­ћи се сту­ди­о­зно ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма об­но­вље­не Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Ол­га Зи­ро­је­вић та­ко­ђе спо­ми­ње пре­да­ње о по­ди­за­њу ма­на­сти­ра и ра­ња­ва­њу Пре­по­доб­ног Зо­си­ма од стра­не Ми­ло­ша Оби­ли­ћа.

Је­ро­мо­нах Хри­зо­стом Сто­лић по пр­ви пут је да­то­вао спо­мен пре­по­доб­но­га на 21/8. ав­гу­ста, као да­на ка­да су обре­те­не ње­го­ве све­те мо­шти. Као те­мељ­ном ис­тра­жи­ва­чу, бла­же­но­по­чив­шем Епи­ско­пу Хри­зо­сто­му Жич­ком ни­су про­ма­кле две чи­ње­ни­це: пр­ва о обре­те­њу мо­шти­ју пре­по­доб­ног и дру­га о ње­го­вом уно­ше­њу у дип­тих све­тих 1962. го­ди­не.

Про­фе­сор Сло­бо­дан Ми­ле­у­снић је по пр­ви пут у срп­ској исто­ри­ји си­сте­ма­ти­зо­вао и об­ја­вио жи­ти­ја ка­но­ни­зо­ва­них срп­ских све­ти­те­ља. У по­гла­вљу о Си­на­и­ти­ма спо­ме­нуо је и Пре­по­доб­ног Зо­си­му, на­во­де­ћи ста­ри­је ис­тра­жи­ва­че.

У Ше­ма­ти­зму Бра­ни­чев­ске епар­хи­је, об­ја­вље­ном 2003. го­ди­не, у ко­ме су де­таљ­но опи­са­ни сви све­ти­те­љи Епар­хи­је бра­ни­чев­ске, по­себ­на па­жња по­све­ће­на је ма­на­сти­ру Ту­ма­ну и Пре­по­доб­ном Зо­си­му, дав­ши му на тај на­чин за­слу­жно ме­сто и по­што­ва­ње ко­је овај ве­ли­ки све­ти­тељ и за­слу­жу­је.

На осно­ву ста­ри­је гра­ђе и соп­стве­ног ис­тра­жи­ва­ња на те­ре­ну, Пре­драг Мир­ко­вић је об­ја­вио 2005. го­ди­не рад под име­ном Све­ти­ње Бра­ни­че­ва. Ме­ђу оста­лим ма­на­сти­ри­ма вид­ну па­жњу је по­све­тио на­стан­ку и исто­ри­ји Ту­ма­на, као и ње­го­вом све­ти­те­љу. У све­му сле­де­ћи и ана­ли­зи­ра­ју­ћи већ по­сто­је­ће из­во­ре, из­ра­жа­ва скеп­су у ве­зи на­род­ног пре­да­ња о Зо­си­мо­вој смр­ти.

У мо­но­гра­фи­ји Срп­ски Све­тач­ник, у ко­јој су по пр­ви пут об­ра­ђе­ни сви срп­ски све­ти­те­љи и ад­ми­ни­стра­тив­но про­сла­вље­ни и ме­сно по­што­ва­ни, опи­са­на је и крат­ка по­вест о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, ко­ја се осла­ња на ра­ни­је об­ја­вље­не по­дат­ке.

У чи­та­вом опи­су Ка­ниц, ве­ро­ват­но по­гре­шно раз­у­мев­ши, уме­сто име­на Зо­сим на­во­ди Со­зим.

Про­сла­вље­ње (ка­но­ни­за­ци­ја) Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та

Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти.

На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­кото­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма.

Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског.
Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста.
У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас.

Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти.

На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­кото­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма.

Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског.
Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста.
У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас.

Извор: http://manastirtumane.org

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕМИЛИЈАНА ИСПОВЕДНИКА, епископа Кизичког

Епископ Кизички[1] Емилијан, Исповедник Христов, пошто се због свог аскетског живота удостоји архијерејства, претрпе многа страдања за време опаког цара Лава III Исавријанца[2] иконоборца. Много пута примораван да се одрекне побожног поштовања чесних и светих икона, свети Емилијан се не хте покорити, него оста непоколебљив веран учењу светих Отаца.[3] Због тога он претрпе од јеретика много мука, прогонстава и заточења, све то с радошћу подносећи у нади да ће за привремена страдања добити вечна блага. И тако подносећи многа злостављања и понижења Христа ради, свети Емилијан се упокоји у Господу, украшен венцем исповедништва.[4]
Службу му је написао преподобни Теофан Начертани[5], а штампано му службу издаде еп. Кизички Никодим 1876 године у Цариграду.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МИРОНА ЧУДОТВОРЦА, епископа Критског

Свети Мирон родио се и васпитао у граду Авракији на острву Криту[6]. Најпре он беше ожењен; бављаше се земљорадњом, при чему од зноја лица свог јеђаше хлеб свој не само он сам него и сиротињи раздаваше од плодова земаљских, и благословени беху Богом трудови његови: јер уколико више раздаваше од свога берићета утолико му га Бог више даваше. Самилост и милосрдност светог Мирона према сиротињи беше надчовечанска (ύπέράνθρωπον). Једном затече он на свом гумну лопове где краду жито, и већ беху толико напунили вреће, да их не могаху подићи са земље; а он, уместо да им подвикне и припрети казном, поможе им својим рукама да подигну вреће на лећа, па им још и строго запрети да никоме не причају о томе. Због таквог врлинског живота свог свети Мирон би произведен за презвитера цркве Божије. Као презвитер он ревносно поучаваше паству своју светом животу хришћанском, а у време гоњења од стране незнабожног цара Декија[7] сокољаше их на мученичке подвиге. А када погибе Декије и гоњење престаде, свети Мирон би узведен на епископски престо и постаде епископ Критски. Као епископ он установи празновање светих мученика, пострадалих за Христа у време гоњења, а чињаше и многа чудеса и друга дивна дела. Тако, између осталога, свети епископ заустави ток реке, зване Тритон: на заповест његову река стаде, и он пређе, и не потече река својим током док се светитељ не врати и не пређе је поново; дошавши своме дому, он посла неке људе са својим жезлом, наређујући реци да опет потече својим коритом. Када послани људи стигоше до реке, они светитељевим жезлом узмутише воду и саопштише јој светитељево наређење, и река одмах хучно потече својим ранијим коритом. - И многа друга таква, и већа чудеса, чињаше блажени Мирон, проводећи време живота свог богоугодно и свето, па се престави ка Господу у старости од сто година.[8]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГОРМИЗДАСА

Гормиздас беше велможа на двору персијског цара Издегерда. Пошто се не хте одрећи Христа, цар га ражалова одузевши му и чин и имање, и посла га да чува стоку. Надаше се цар, да ће Гормиздас убрзо зажалити за чином и имањем, и да ће се поклонити идолима. Али се царе превари. Гормиздас спокојно чуваше стоку и држаше своју веру. Зато га цар стави на љуте муке, којима успе само да изможди тело Христова мученика, али не и да промени дух његов. Најзад би Гормиздас свети убијен, 418 године, одмах после страдања светог Авде епископа.[9] Пострада на земљи, и прослави се на небу.

ПРАЗНОВАЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у част јављења чудотворне иконе Њене зване ТОЛГСКА

У години 1314, у време светог Петра[10], митрополита Кијевског и целе Русије, при благоверном кнезу јарославском Давиду Теодоровичу, епископ ростовски и јарославски Прохор, - по другима Трифун, - обилазећи своју епархију, допутова у КирилоБјелозерски манастир; одатле он продужи пут водом на чамцима, најпре по Волгиној притоци Шексин, а затим по самој Волги до града Јарослава. Када он са пратњом беше на шест потркалишта испред Јарослава, поче се хватати сумрак, и они ради преноћишта пристадоше уз обалу под гором што је на истој страни на којој и град Јарослав, попеше се на гору и разапеше шатор. Ово преноћиште њихово налажаше се управо према ушћу притоке Толге у Волгу; сва та страна беше под великом шумом. Ноћујући ту, епископ се пробуди у поноћ и примети некакву светлост; уставши брзо он извири из шатора и виде да спавају сви његови сапутници: свештеници, клирици, слуге, па чак и стражари; међутим, велика светлост обасјаваше сав онај крај. Окренувши се к реци епископ угледа с оне стране реке огњени стуб који је неисказано сијао; виде и мост преко Волге до тога стуба; и епископ се с ужасом чуђаше овој појави. Затим, помоливши се Богу, он узе свој архијерејски жезал, изађе из шатора и, не будећи никога, упути се ка реци и ступи на мост који он гледаше: уствари, он иђаше по води као по дрвеном мосту, ма да на том месту никада није било моста, него по Божјем наређењу вода се згусну и постаде као мост под његовим ногама. Прешавши на супротну страну реке и приближивши се огњеном стубу, епископ угледа икону Пресвете Богородице са Младенцем, Господом нашим Исусом Христом, на рукама: икона није стајала на дрвету него у ваздуху, на више од пет лаката изнад земље, тако да је човек није могао са земље дохватити рукама. И стаде се епископ молити топло, клањајући се тој светој икони и лијући сузе. После дуге молитве епископ се врати натраг, заборавивши свој жезал на месту где се молио; и опет прешавши реку као по мосту, он уђе у свој шатор, и пошто сви спаваху, то нико и не могаде сазнати за његов одлазак на ону страну Волге; и епископ се одмори спавајући до изјутра. А када свану и сви поустајаше, тада по обичају би одслужено јутрење. Када пак пред полазак ка чамцима слуге стадоше тражити жезал архијерејев и не нађоше га, они рекоше епископу да не знају куда се денуо жезал, премда су га они синоћ оставили у шатору. Тада се епископ опомену да је жезал заборавио с ону страну реке, и би му јасно да Господ жели да обелодани поменуто чудо. Али не будући у стању од суза да проговори реч, он стаде показивати прстом на ону страну Волге. Затим, једва говорећи од узбуђења, епископ им исприча по реду шта виде и како беше с ону страну Волге; онда нареди да пређу на ту страну Волге и узму отуда жезал са места које им прстом показа. Слуге пређоше на ону страну Волге, и тражећи жезал архијерејев они нађоше ону икону Пресвете Богородице, али не у ваздуху него стојећу између дрвећа на земљи, и архијерејев жезал близу ње. Поклонивши се светој икони и узевши жезал, слуге се вратише к архијереју и испричаше му о икони Пресвете Богородице.
Тада архијереј, одложивши на неко време свој пут ка граду Јарославу, пређе Волгу са целом својом пратњом. Угледавши икону Пресвете Богородице он одмах познаде да је то она икона коју он ноћу виде у ваздуху, окружену пресветлим огњеним стубом. Радујући се и веселећи се духом, архијереј се усрдно клањаше светој икони, и топло се са сузама мољаше, и с љубављу је целиваше. И сви што беху с њим такође се радоваху, и од радости сузе проливаху, и многа метанија пред чесном иконом чињаху и срдачне молитве узношаху.
Ово чудесно јављење иконе Пресвете Богородице догоди се осмога августа, на дан светог Емилијана, епископа Кизичког. Епископ Прохор одмах поче својим рукама крчити шуму и рашчишћавати место где се јавила света икона, и спремати дрвену грађу за цркву; у томе га ревносно помагаху сви што беху у његовој пратњи. И тог дана до подне положише темељ малој цркви. Глас о овоме дође до града Јарослава, и ка месту где се налазио епископ поврве силан свет: духовници и мирјани, стари и млади, богати и сироти, здрави и болесни. И видевши свету икону Пресвете Богородице, сви се неисказано радоваху и усрдно мољаху; и сваки се стараше да припомогне грађењу цркве, секући и тешући грађу и помажући зидарима. Када црквица би готова, епископ је тог истог дана предвече освети, и унесе у њу чудотворну икону; и извршивши богослужење у њој, епископ је посвети светом Ваведењу Пресвете Богородице, и одреди да се празновање јављења Њене иконе има обављати у осми дан месеца августа. Том приликом сви присутни болесници добише исцељење благодаћу Пречисте Богоматере. Тада епископ нареди да при тој цркви буде манастир, и тог дана постави и игумана. Од тога времена на том месту основа се обитељ, спочетка мала, затим у току времена постаде велика и изврсна. Та обитељ, чувана Богом, постоји и данас под именом Толгски манастир, тако названа зато што се налази на ушћу реке Толге у Волгу.
Од дана јављења чудотворне иконе Пресвете Богородице стадоше се збивати многа чудеса, од којих ћемо овде споменути само нека најупадљивија. Године 1392 септембра 16, при игуману Герману, када свештеник возгласи на јутрењу после девете песме: "Богородицу и Матер свјета пјеснми возвеличим!"[11] изненада из десне руке на икони Пресвете Богородице истече миро, и црква се напуни дивним мирисом. Сви присутни у храму, посматрајући ов чудо са дивљењем и страхом, прослављаху Бога и Пречисту Божију Матер. После јутрења стадоше служити молебан Пресветој Богородици, и када при крају запеваше: "Владичице, прими молитву рабов Својих", тада из леве ноге Божанског Младенца, држаног Пресветом Богородицом у наручју, такође истече миро. На тај начин пред очима присутних у храму стајаху два извора мира, чудесно точећи са једне иконе миро: из десне руке Пресвете Богородице и из леве ноге Христове. Игуман и братија веома се радоваху духом због преславног чуда овог, и са сузама припадаху к пречистој икони, и помазиваху чела своја светим миром. А то миро беше веома целебно, јер који год се болесници њиме помазиваху, одмах здравље добијаху.
Након извесног времена после овог чудесног догађаја један велможа, по имену Никита, би послан из Москве од стране великога кнеза у Бјелозерски крај. Када он са женом и послугом стиже у град Јарослав, он седе у чамац да даље путовање настави водом по реци. Овај велможа имађаше четворогодишњег синчића, јединца. Успут се овај његов синчић разболе и умре, и њега мртвог довезоше до Толгског манастира Пресвете Богородице, желећи да га тамо сахране. Отац и мати плакаху пред чудотворном иконом Пресвете Богородице, кукајући неутешно, пошто не имађаху више деце. Спремивши тело свог синчића за погреб, родитељи се дадоше на припремање и осталога што је потребно за сахрану, и у томе им прође време од подне до предвече. И када после уобичајених молитава отпоче опело, мртво дете оживе и кликну; сви се запрепастише и у исто време обрадоваше; нарочито се родитељи испунише велике радости, и просто не знађаху као да достојно захвале Господу и Пречистој Матери Његовој што поново виде своје чедо живо и здраво.
Након неколико година, по попуштењу Божјем, једном приликом у манастиру изби велики пожар, и пламен тако брзо захвати и цркву, да братија не успеше отворити црквена врата и ишта изнети из цркве, те изгоре сва црква са свима стварима што беху у њој. Сви са великом тугом мишљаху да је и чудотворна икона изгорела. Међутим, после пожара они нађоше свету икону у шуми близу манастира, потпуно читаву и неповређену и светлошћу обасјану; и сигурно не људским него анђелским рукама из великог пламена изнесену. Братија с радошћу узеше свету икону, и одмах приступише зидању нове цркве, и сазидаше пространију од оне прве и дивно је украсише. И сада се може видети прекрасна грађевина цркве од камена и манастирске зграде. А благодат Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије не престаје ни до сада чинити чудеса, лијући из Своје свете иконе, као из извора, исцељења сваковрсним болесницима и изгонећи нечисте духове из људи. Та чудеса су подробно описана у самој обитељи, а ми споменусмо укратко нека од њих, прослављајући Бога и Његову Пречисту Матер Дјеву Марију, и одајући побожно поклоњење чесној икони Њеној, коју сви хришћански нараштаји треба да почитују сад и свагда и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕЛЕВТЕРИЈА и ЛЕОНИДА и Мале Дечице

Ови свети мученици бише бачени у огањ за исповедање Христа, и тако скончаше. Спомен им се врши у храму Свете Ирине (у Цариграду).

СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА ТРИАНДАФИЛА и СПАСЕ (АНАСТАСИЈА)

Триандафил беше родом из Загоре, по занимању морнар, а Спаса родом из Радовишта, епархије Струмичке, по занимању прислужник код једног трговца. Обојица Словени, обојица млади и прости људи. Но љубав Христова беше им дража од света и живота. Живот дадоше, но Христа не изневерише. За веру Христову пострадали од Турака, и то Триандафил у Цариграду 1680 године (у својој осамнаестој години), а Спаса у Солуну 1794 године (у својој двадесетој години).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА, игумана Оровског

Од ране младости узео на раме крст Господњи, и обитавао по горама и пећинама и рупама, проводећи живот у молитвама и строгим подвизима. Затим је постао игуман манастира Оровског (у Чесној гори). Принео себе Богу као скупоцено миро и најпријатнији тамјан. (У неким Синаксарима назива се Теодор).

СПОМЕН СВЕТИХ ДВА МУЧЕНИКА ТИРСКИХ

Ови свети мученици вучени по земљи пострадаше за Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СТИРАКИЈА

Мачем посечен скончао за веру Христову.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ДЕСЕТ ПОДВИЖНИКА ЕГИПАТСКИХ

Свети подвижници ови у миру се преставише у Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА СИНАИТА[12]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА, иконописца Печерског

Подвизавао се у Кијево-Печерској обитељи заједно са преподобним Алипијем[13]. Свете мошти његове почивају у Антонијевој пештери.

СПОМЕН ОСВЕЋЕЊА ХРАМА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Јерусалиму[14]

СПОМЕН ОСВЕЋЕЊА ХРАМА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА и ПАВЛА у време цара Лава Мудрог у Цариграду

________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Град Кизик се налазио на полуострву Мраморног Мора Арктониси; основан у петом веку пре Христа.
2. Овај цар царовао од 717 - 741 године.
3. На скупу епископа, на челу са патријархом, у палати цара Лава иконоборца свети Емилијан стаде први смело говорити цару, чврсто бранећи права Цркве. Цару, који је заступао иконоборство, он рече: "Царе, ако је ово питање, ради кога си нас позвао, црквено питање, онда га по обичају треба претресати у светој цркви а не у царској палати. Одувек, од самог почетка, црквена питања се претресају у црквама, а не у Царским палатама". - Види Житије преподобног Никите Исповедника под 3 априлом.
4. Свети Емилијан упокојио се 820 године.
5. Његов се свети спомен слави 11 октобра.
6. Крит - највеће грчко острво у источном делу Средоземног Мора.
7. Декије царовао од 249 - 251 године.
8. Свети Мирон упокојио се пре 350 године.
9. Његов спомен празнује се 31 марта.
10. Свети Петар живео у граду Владимиру од 1308 до 1325 године, а од 1325 до 1326 у Москви. Спомен његов празнује се 21 децембра.
11. "Богородицу и Матер светлости песмама узвеличајмо!"
12. Његов спомен врши се и 6 априла, где видети његово опширно житије.
13. Спомен његов Црква празнује 17 августа.
14. Овај спомен забележен је у рукопису Г 74 Велике Лавре на Светој Гори, где се на листу 100 налазе и 5 стихира Св. Јована Дамаскина посвећених овом празнику.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. муч. Дометије. Рођен у Персији као незнабожац, у време цара Константина. Као младић упозна се са вером Христовом, остави незнабоштво и крсти се. Толико заволи веру истиниту, да напусти све светско, и замонаши се у једном манастиру код града Нисивије. Поживе у братству неко време, па се удаљи на безмолвије ка некоме архимандриту Нурвелу, за кога се вели, да 60 година није јео ништа варено. Старац Нурвел га зађакони, па када га хтеде принудити и у чин свештеника, Дометије одбеже у неку пустињску гору, и настани се у једној пештери. Достиже толико савршенство кроз пост, молитву, бдење и богомислије, да исцељиваше болеснике. Када дође у те пределе Јулијан Одступник, чу за Дометија, па посла људе, који га зазидаше у пећини жива са два његова ученика. Тако сконча овај Божји светитељ 363 год. и пресели се у царство Божје.

2. Преп. Ор. Отшелник Тиваидски. Превеликим подвигом достиже велико савршенство. Када себе добро утврди и просвети у самоћи, тада основа постепено неколико манастира, и би изврстан духовни вођ и наставник многих монаха. Руфин који га посети овако га описује: „у својој одећи он је личио на ангела Божјег, деведесетолетни старац с дугом брадом као снег белом, веома пријатне спољашности. Поглед његов светлио се нечим надчовечанским." Више пута видео ангеле Божје. Нарочито се трудио, да никад не изрекне неистину.. Имао је велика искушења од демона, но трезвено и храбро све је савладао. Причешћивао се посведневно. Једном га опомену ученик, да је дошао Васкрс, и да треба празновати. Чувши то он изађе напоље, диже руке кнебу, и три дана проведе у молитви без одмора. Па објасни ученику: „то и јесте празновање Васкрса за монаха, да ум свој узвиси и с Богом сједини". Упокоји се у дубокој старости око 390 год.

3. Св. муч. Марин и Астерије. Први беше војник а други сенатор римски. У време цара Галијена Марин свети служаше као војник у Кесарији Палестинској. Због вере Христове би посечен мачем. Његовом страдању прису-твоваше Астерије сенатор, који беше хришћанин. Он скиде са себе своју доламу, обви њоме тело мученика, узе га на раме, однесе и чесно сахрани. Незнабошци видећи то посекоше и њега мачем. Чесно пострадаше за Христа око 260 год.

4. Преп. Пимен Многоболезнени. Од малена болешљив, и од малена жељан монаштва. Донесен у Печерску лавру ради исцелења, он ту оста до смрти. Он се више мољаше Богу за болест него за здравље. Ноћу му се јаве ангели и постригу га за монаха. Том приликом му рекну, да ће до смрти боловати, и да ће пред саму смрт оздравити. Тако и би. 20 година лежао је у постељи. Чинио чудеса за живота и био необично прозорљив. Пред смрт устаде с постеље потпуно здрав, и одмах припреми себи гроб, и упокоји се у Господу 1110 год.

5. Свешт. муч. Наркис патријарх Јерусалимски. Посечен у време Антонина 213 год. у 116 години свога живота.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ДОМЕНТИЈА и два ученика његова

Свети Доментије се роди у у Персији као незнабожац, у време цара Константина Великог (305-337 г.). Хришћанској вери га научи неки хришћанин Авар. Доментије остави незнабоштво и сроднике и отиде ка крајевима грчке државе, ка граду Нисивији[1]. Ту он ступи у један манастир, прими свето крштење, замонаши се, и прохођаше сваки подвиг испосничког живота. Али по клевети завидљивог и лукавог демона њега омрзнуше неки монаси у том манастиру, те он побеже одатле и оде у манастир светих мученика Сергија и Евнуха, у граду Теодосиопољу[2]. Ту он подражаваше врлински живот игумана и архимандрита Уврела, за кога се вели да шездесет година није јео ништа варено, спавао је врло мало, и то не лежећи нити седећи, него стојећи и ослоњен на свој жезал.
Архимандрит Уврел постави преподобног Доментија за ђакона, али када га хтеде принудити и у чин свештеника, Доментије одбеже у неку пусту гору, и тамо живљаше о Богу, трпећи летње жеге и зимске мразеве и друге непогоде. Затим се настани у једној пештери, чинећи многа чудеса именом Христовим: јер исцељиваше оне који долажаху к њему, и од идолопоклоничке заблуде привођаше к вери Христовој. А када у те крајеве наиђе цар Јулијан Богоодступник (361-363 г.), он дозна све о светом Дометију и нареди да га камењем затрпају. Послани за извршење злочина упутише се и затекоше светог оца са два ученика где у девет сати врши одговарајуће богослужење, нападоше на њих и побише их камењем. Тако заврши течење богоугодног живота свог преподобни Дометије са два ученика своја, и сва тројица добише венце мучеништва.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРИНА и АСТЕРИЈА

У дане незнабожачких царева Валеријана и сина му Галијена[3] живљаше у Риму један угледан и врлински сенатор, по имену Астерије, по вери хришћанин. Он беше знаменит и богат човек, и уживаше љубав царева. И у време љутих гоњења на хришћане, Астерије беспрекорно чуваше своју побожност и ни најмање не скриваше своју веру у Господа Христа.
Једном, налазећи се у пределима Палестине, Астерије дође у град Кесарију Филипову[4], називан од Феничана Панеада. У том граду, препуном идолопоклоника, бејаше обичај светковати један незнабожачки празник крај врела које избија из горе Панеас, одакле и река Јордан тече. Жртва приношена на тај празник демону, постајаше невидљива: јер демон који тамо обитаваше, узимаше жртву и скриваше је од очију, и ослепљени заблудом незнабошци прослављаху ту демонску обману као велико чудо. А слуга Христов Астерије, налазећи се тамо и гледајући ово незнабожачко празновање, сажали се срцем на слепоћу душе и заблуду обманутог народа, па подигавши очи и руке к небу помоли се са вером Христу Богу, да отера одатле демона који обмањује народ. И тог часа демон би прогнан силом Божијом, и престаде варљиво чудо демонско: сви очима својим гледаху жртву која се сада не сакри и не постаде невидљива, као раније. А кад престаде чудо, престаде и празновање, јер се незнабошци више не скупљаху крај врела. Тако вера и молитва светог Астерија очистише то место од демонске прљавштине.
Страдање пак светаг Астерија за Христа догоди се, по промислу Божјем, на следећи начин. У другој Кесарији, Палестинској[5] бејаше неки војник Марин, угледан пореклом и богат имањем, али још угледнији вером у Христа и богатији добрим делима. Војници другови позваше Марина да заузме место капетана, које се упразни смрћу дотадањег капетана. И када се Марин припремаше да заузме то место, други неки војник, завидећи Марину и желећи да сам добије тај положај, оде к судији који се зваше Ахеос и оптужи Марина да је хришћанин и неће да приноси жртве боговима и киповима царева; при томе додаде да по римским законима такав човек не може заузимати тако угледан положај. Судија одмах позва Марина и упита га које је вере; па кад из његових уста чу да је хришћанин, он му даде три сата времена да размисли шта ће изабрати: живот или смрт. Јер Марину предстајаху само два излаза: или да принесе незнабожачку жртву и остане жив, или да умре за исповедање вере у Христа.
У то време епископ Кесарије Палестинске Теотекн дође к исповеднику Христовом, узе га за руку и уведе у цркву, говорећи му душекорисне поуке. Затим га уведе у свети олтар, па показујући му руком на Свето Еванђеље и на војнички мач којим Марин беше опасан, рече му: Од ових двеју ствари, добри јуначе, изабери једну: или да носиш овај мач и служиш земаљском цару привремено, па да после смрти добијеш вечиту погибао; или да постанеш војник Небеског Цара, и да за пресвето име Његово, написано у овој књизи, положиш душу, па да царујеш са Њим у бесконачне векове. - Свети Марин, одмах пружи десну руку ка Светом Еванђељу, целива га с пламеном љубављу. и изјави да је готов на смрт за Христа. Тада му епископ рече: Приљуби се свом душом уз Бога, па укрепљен Његовом силом прими оно што си изабрао. - После тога епископ отпусти свегог Марина са речима: Иди с миром!
Када свети Марин иђаше из цркве, биров већ стајаше на вратима суда и поче громко викати, позивајући Марина по имену, пошто беху прошла три сата. Ушавши у судницу, свети Марин неустрашивије него пре изјави да је хришћанин, громогласно славећи Христово име и кудећи идолопоклоничко безбожје. Зато га судија осуди на смрт; и свети мученик Марин би изведен ван града и тамо обезглављен. Његовој мученичкој смрти беше присутан свети Астерије, који по промислу Божјем у то време стиже у тај град. Видевши мученичку кончину светог Марина, он скиде са себе своју горњу скупоцену хаљину, распростре је по земљи, положи на њу чесно мучениково тело и главу, уви их њоме, натовари на леђа и однесе те сахрани чесно. Због тога се он и сам удостоји мученичког венца: јер га незнабошци ухватише и мачем му главу одсекоше.[6] На тај начин свети Астерије предстаде заједно са светим Марином небесноме цару Христу у лику светих мученика.
Ово се догоди за царовања Галијена, који после погибије свога оца Валеријана цароваше сам. Јер отац његов би кажњен гневом Божјим што проли много хришћанске крви: у рату са Персијанцима он би заробљен од персијског цара Сапора, пошто Персијанни победише Римљане; и би одведен у Персију, где служаше цару Сапору као подножник када је Сапор уседао на коња. И беше немогуће откупити Валеријана из срамнога ропства: јер Сапор није хтео да га да ни за какве паре, задовољан славом што ступа на леђа и врат римскоме цару. После дугог исмевања са Валеријаном, персијски цар нареди да се пред целим народом одере кожа Валеријану и посипа сољу. Тако зли погибе зло, још у овом животу почевши своје вечне муке. Оваква погибија Валеријанова уплаши његовог сина Галијена: он у томе познаде казну Божју за душманско проливање хришћанске крви, па издаде заповест у свима областима римског царства, да трестане гоњење на хришћане и да епископи слободно управљају својим црквама. Међутим, пре но што та заповест стиже у Кесарију Палестинску, свети Марин и Астерије примише мученичку смрт за Христа и уђоше у радост Господа свог и нашег владара Исуса Христа, који царује са Оцем и Светим Духом.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОРА

У Тиваиди Египатској[7] на Нитријској Гори бејаше један чудесни подвижник, по имену Ор, који основа многе манастире, у којима бејаше до хиљаду братије, којима он беше духовни вођ и наставник. Изглед његов беше анђелски; и када му беше деведесет година, тело његово не беше ништа изгубило; лице његово бејаше веома светло и свеже, од првог погледа уливаше поштовање према њему. Руфин, који га посети, овако га описује: "У својој одећи он је личио на агела Божјег, деведесетолетни старац с дугом брадом као снег белом, веома пријатне спољашности. Поглед његов светлио се нечим надчовечанским".
Најпре се преподобни Ор дуго време подвизавао сам у далекој пустињи. Затим се, по наређењу Божјем, пресели у суседну пустињу, и тамо основа манастир. Својим сопственим рукама он засади шуму, пошто тамо не беше дрвећа, те тако израсте густа шума. Он то уради, да братија, која се стаде окупљати око њега, не би далеко ишла по дрва. Уопште, он се у сваком погледу старао за братију, молећи се Богу и трудећи се за њихово спасење, да они не би оскудевали ни у чему потребном, и да не би имали никаквог изговора за лењост. А док је сам живео у далекој пустињи, ава Ор се тамо хранио травом и слатким корењем, пио воду кад би је нашао, и све време проводио у молитвама и славословљима. А када достиже дубоку старост, јави му се у сну анђео Господњи и рече: "Ти ћеш бити у многобројном људству, и многи људи биће поверени твоме руководству; и многе хиљаде људи спашће се помоћу тебе; и које год стекнеш овде, они ће ти се покоравати и у будућем животу. Не сумњај нимало, помишљајући како ћеш издржавати толико мноштво људи: ти нећеш оскудевати ни у чему потребном кад год призовеш Бога". Када то чу, ава Ор оде у суседну пустињу и, начинивши себи колибицу, живљаше у њој најпре сам, хранећи се разним травама, које је често једанпут недељно јео.
Раније ава Ор је био неписмен, али, по изласку из пустиње у насељено место, њему би дата благодат од Бога, те је напамет знао Свето Писмо. Када му је братија доносила Библију, он ју је читао као писмен. Он доби и другу благодат, благодат - да изгони бесове; те су тако многи од бесомучника громко причали о његовом житију, иако он то није желео. И многа друга исцељења чињаше он благодаћу Христовом. Стога се око њега окупи три хиљаде монаха. Свима је он прерадосно служио. Он им је својим сопственим рукама ноге прао, и затим поуке давао. У Светом Писму је био веома искусан, пошто је ову благодат примио од Бога. Пошто би братији објаснио многе главе из Светога Писма, и предао им православно учење о вери, он их је подстицао на молитве. Јер је обичај код великих људи да не приступају телесној храни пре но што душу своју нахране духовном храном; а та је храна - примање тела Христова. После Причешћа и принесене захвалности Богу, ава Ор је одмах позивао братију за трпезу, а сам је увек за време обеда давао братији важне савете и говорио им о спасењу.
Ава Ор се славио међу многим Оцима и стога што је за један дан подизао келије за многе монахе који би к њему дошли: сазивао је сву присутну братију, те је један правио кал, други цигле, трећи је вукао воду, четврти секао дрва. И када би келије биле готове, он их је давао дошавшима и одмах их снабдевао свима осталим потребама. Јер Бог изобилно шиљаше Своме угоднику све што му беше потребно. Једном дође к преподобном Ору неки страни, лажљиви инок, који претходно сакри своје одело и појави се пред оцем полунаг, молећи га да му да одело. Ава Ор га изружи пред свима за лаж и изнесе на средину његово сакривено одело. Отуда нико није смео да лаже пред њим, јер су сви знали колику благодат врлине он има, коју је стекао својим дугим светим животом. Мноштво монаха, када су с њим бивали у цркви, личили су на хорове анђела који славе Бога.
Једном на поуку братији ава Ор исприча ово: Видех у пустињи једнога мужа, који три године не окуси ништа од земне хране; анђео Господњи доношаше му сваког трећег дана небеску храну, која му у исто време замењиваше и воду. - Но знам међу монасима и таквог човека, коме дођоше ђаволи у облику небеских војника и ангелских чинова, показујући му огњена кола у којима се налазио тобож неки цар, окружен славом. Тај цар рече иноку: "Ти си, човече, испунио све врлине; сада још треба да се поклониш мени, па ћу те као Илију узети на огњена кола и узнети са земље". Чувши овакве речи, инок се питаше у себи: "Шта ово значи? Ја се стално поклањам Спаситељу мом, који и јесте мој Цар; и када би овај кога сада видим био мој Спаситељ, он не би тражио од мене да му се поклоним, пошто зна да Му се ја свагда клањам". После таког размишљања инок рече: "Ја имам свога Цара коме се непрестано клањам, а ти ниси мој цар". И тог часа ишчезоше сви ђаволи са својим царем и огњеним колима.
Све ово свети Ор причаше братији као о неком другом; Међутим, многи од њих знађаху добро, да се све то догодило с њим.
О преподобном оцу Ору постоји и следећа повест, која се односи на оно доба у његовом животу када је он имао само једнога ученика. Једне године када настаде пресветли празник Васкрсења Христова, тај ученик рече своме учитељу: Знаш ли, оче, да је сада Пасха, па треба да је и ми празнујемо као што је и сви празнују. - Да, чедо, одговори старац, ја сам заборавио да је сада Пасха. - И изишавши из келије, преподобни Ор стаде под отвореним небом, и пруживши руке своје к небу проведе тако три дана у том положају непомично, имајући сав ум погружен у Богу. После трећега дана он дође к ученику и рече му: Ето, чедо, ја према својој моћи отпразновах Пасху. - А шта си то радио, аво? упита га ученик. - Чедо, одговори старац, за монаха је празник и Пасха да ум његов пролази мимо вреве овога света, као Израиљ непоквашених ногу море, и да се сједини с Богом. Инок који бежи од видљивих ствари, приближава се невидљивом Богу; а који се везује за ствари, удаљује се од невидљивог Бога.
Пошто преподобни отац Ор изведе на истинити пут спасења не само многе монахе него и велико мноштво мирјана, он се престави ка Господу[8] у небеске обитељи и придружи се лику великих преподобних отаца, који стоје пред престолом Оца и Сина Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПИМЕНА МНОГОНАПАЋЕНОГ

Приступајући повести о блаженом Пимену, задржимо своју пажњу на његовом великом јунаштву у страдањима, и од тога се научимо: да патње треба подносити јуначки, и да се сила Божија потпуно показује у немоћима (ср. 2. Кор. 12, 9). - Блажени Пимен роди се и на свет већ болестан; он и порасте као болестан; но та телесна болест не даде у њему места душевној болести: јер он остаде чист од свакога порока и сачува девство од утробе материне. Много пута се он обрађаше са молбом родитељима својим, да га даду у манастир да се постриже у монаха, али му они из силне љубави према њему брањаху, желећи да им он после њихове смрти буде наследник. Једном, по промислу Божјем, блажени Пимен силно занеможе, да не беше изгледа на оздрављење. Та невоља нагна његове родитеље, те га они однеше у Печерски манастир[9] и молише тамошње преподобне оце да се моле за исцељење њиховог сина од болести. Но усрдне молитве преподобних отаца не донеше болеснику исцељење, јер његова молитва беше јача од њихових молитава: он себи мољаше од Бога не оздрављење него да му погорша болест, пошто се бојао да га, ако оздрави, родитељи не одвуку из манастира и он не оствари своју жељу о монашењу. Но како отац и мајка непрестано сеђаху поред њега и не даваху му да се постриже, блажени Пимен се силно растужи и стаде се усрдно молити Богу да му испуни жељу на који било начин. И гле, једне ноћи, кад родитељи његови и послуга спаваху, код њега уђоше светли анђели, неки у облику дивних младића, а неки у облику игумана и братије, носећи у рукама свеће, свето Еванђеље, власеницу, мандију, кукуљачу и све остало што је потребно за постриг. И упиташе га: Хоћеш ли да те ми пострижемо? - Блажени одговори с радошћу: Да, хоћу; Господ вас посла, господо моја! молим, испуните жељу срца мога. - Анђели одмах стадоше постављати питања и радити све редом што је прописано у чину монашког пострижења И тако га они постригоше у велики анђелски образ, обукоше га у мандију и кукуљачу, и наденуше му име Пимен. Давши му, по обичају, упаљену свећу, они му рекоше: "Нека ова свећа не угасне у току четрдесет дана и ноћи". Још му предсказаше да ће до смрти боловати, и да ће пред саму смрт оздравити. Затим, целивавши блаженог Пимена, они узеше у убрус власи његове, па одоше у цркву и положише их на гроб преподобног Теодосија[10].
Иноци који беху у оближњим келијама, чувши појање, пробудише остале, држећи да или игуман са некима од братије постригава болника или се болник већ преставио, и сви заједно одоше у келију где блажени лежаше. Тамо они затекоше оца, мајку и слуге да спавају, и пробудише их; притом иноци осетише диван мирис којим беше пуна келија, а болесника угледаше препуна радости и весеља, и обучена у монашку одећу. И упиташе га братија: Ко те постриже? и какво то појање ми чусмо овде, које твоји родитељи не чуше, иако су поред тебе? - Ја држим, одговори болесник, да ме игуман, који дође с братијом, постриже и надену име Пимен; они су то и појали, као што чусте; они ми и ову свећу, коју видите, дадоше рекавши да ће она непрекидно горети у току четрдесет дана и ноћи; затим, ставивши моје власи у убрус, одоше с њима у цркву.
Чувши то, братија одмах похиташе цркви, али је нађоше закључану; стога пробудише црквењаке и упиташе их, да ли је ко улазио у цркву после вечерње молитве. Они одговорише да нико није улазио, пошто се и сами кључеви налазе код еклесијарха. Они онда разбудише еклесијарха, узеше кључеве, које он никоме није био давао, нити је сам с ким улазио у цркву, уђоше у цркву и тамо на гробу преподобног Теодосија стварно нађоше власи у убрусу. После тога обавестише игумана о свему. Игуман се веома удиви и брижљиво истраживаше, ко би то могао пострићи блаженог Пимена. Али не пронађе. Тада свима постаде јасно да су постриг, по наређењу Божјем, извршили свети анђели. Дуго размишљаху игуман и братија о чудесном постригу, да ли да га блаженоме урачунају као постриг извршен по уставу, и по пропису. И дођоше до закључка да над блаженим Пименом не понављају постриг, пошто су имали јасне доказе о стварно извршеном постригу над њим: иноци су стварно нашли, као што је блажени Пимен рекао, његове власи на гробу преподобног Теодосија, и свећа, за коју је био доста један дан да изгори, горела је четрдесет дана и ноћи непрекидно. Због тога они ово рекоше: Доста ти је, брате Пимене, од Бога даровани образ и име. - Но ипак реци нам, говораше игуман дошавши са књигом пострига, какви изгледаху они што те постригоше, и не изоставише ли ништа од онога што је написано у овој књизи? - На то блажени Пимен рече игуману: Што ме кушаш, оче? Ти сам, дошавши овде са свом братијом, обави на мени све што је прописано у овој књизи. Притом си ми рекао још и то, да ћу целог живота патити од болести и тек ћу се пред смрт ослободити ње, да бих био у стању носити свој смртни одар. Него, моли се за мене, свети оче, да ми Господ подари трпљење. - Чувши ово, они га оставише.
Блажени Пимен је, као што предсказаше они што га постригоше, лежао много година у врло тешкој и одвратној болести: ње су се гнушали и они који су му прислуживали, па су га често по два три дана остављали гладна и жедна. Но све то он с радошћу трпљаше, и за све благодараше Богу.
Догоди се некако да један болесник, који је боловао од исте болести од које и преподобни Пимен, би донесен у Печерски манастир и пострижен. А братија који беху одређени за служење болнима, унесоше овога код блаженог Пимена, да би обојици служили заједно и подједнако. Али они, односећи се немарно према својој дужности, често заборављаху на ову двојицу, тако да понекад ови изнемогаваху од жеђи. Тада блажени Пимен рече болеснику што је лежао с њим: Брате, пошто се они што нам прислужују гнушају нас због смрада који иде од нас, би ли ти хтео да се примиш те дужности, ако те Господ исцели? - Болесник обећа преподобноме да би усрдно служио болесницима до саме смрти. - Онда блажени Пимен рече њему: Ево Господ уклања од тебе болест твоју, и ти, поставши здрав, испуни своје обећање: служи мени и сличнима мени; а на оне који нехатно врше ову дужност Господ ће навести љуту болест, да би се тако кажњени спасли.
Болесник одмах устаде и стаде служити преподобном; а оне нехатнике, који нису хтели служити болнима, све их спопаде болест. Но и исцељени брат послужи преподобноме Пимену не дуго: и њему досади смрад, те се због тога уклони од Пимена и остави га да се мучи гладан и жедан. Отишавши, он се настани у другој келији. И гле, њега изненада спопаде силна ватра; и немајући снаге да се подигне, он се три дана мучаше од жеђи, па најзад стаде запомагати: Смилујте се на мене Бога ради, јер ево умирем од жеђи! - Чувши његово запомагање, братија који се налажаху у најближој келији, дођоше к њему; и видевши његову љуту болест, известише о томе блаженог Пимена рекавши: Брат који ти служи умире. - Преподобни одговори: Што човек посеје, то ће и пожњети (Гал. 6, 7): он мене остави гладна и жедна, и сам доживе то, слагавши Богу и презревши моју ништавност. Али ми смо научени да не враћамо зло за зло, стога идите и реците му: зове те Пимен; устани и иди к њему.
Када братија саопштише болеснику поруку блаженога, он одмах поста здрав, и уставши оде к блаженоме сам без ичије помоћи. Блажени Пимен га дуго саветова, говрећи му овако: Маловерни, ето си здрав; пази, не греши опет! Не знаш ли да ће подједнаку награду имати болесник и онај који му служи? Трпљење убогих неће остати без плода: они који овде трпе кратковремену невољу и туту, њима ће радост и весеље бити удео тамо где нема ни туге, ни жалости, ни уздисања, већ живот бесконачни. Тога ради, брате, ја и трпим све. А Бог који мноме исцели тебе од твоје болести, може и мене подигнути са овога одра и исцелити моју болест, али ја нећу. Јер је Господ рекао: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 10, 22). Боље ми је да у овом животу иструлим сав, да би у оном тело моје било нетрулежно; боље ми је да овде трпим смрад, да бих се тамо наслађивао неисказаним миомиром. Дивно је, брате, црквено богослужење у светлом, чистом и светом месту, где је богоугодно и слатко са невидљивим Анђелским Силама узносити молитве Богу. Зато се црква и назива небом земним, и који стоје у њој сматрају се да стоје на небу. А што је ова мрачна и смрдљива келија ако не пре суда суд и пре бесконачне муке мука? Но који с благодарношћу трпи овде, с правом може рећи: Трпећи чеках Господа, и чу ме (Пс. 39, 2). Тешећи такве страдалце, апостол каже: Ако трпите карање, Бог поступа с вама као са синовима. Ако ли сте без карања, онда сте копилад, а не синови (Јевр. 12, 7.8). И сам Господ поучава нас, брате, говорећи: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19).
Добро поучен овом поуком блаженога, брат му од тада неодступно служаше. Јуначки пак страдалац и истински подражавалац праведнога Јова, свети Пимен лежаше на болесничком одру двадесет година, непрестано благодарећи Бога. А када настаде време престављења његова, у Печерском манастиру показа се знамење: над трпезаријом појавише се ноћу три огњена стуба, који потом пређоше на врх цркве. Једини Господ зна право значење овога знамења. Али оно сигурно значи и то, да Тројични Бог, који анђеле Своје чини духовима и пламен огњени својим слугом (Пс. 103, 4), већ ниспосла анђеле Своје по душу многонапаћеног Пимена, као што беше послао по Лазареву. Јер тога дана многонапаћени изненада оздрави, и говораше да је дошло време одласка његова, као што предсказаше они што га постригоше. Уставши дакле, он обиђе све келије, свима се клањајући и просећи опроштај. А болесним монасима рече: Браћо и пријатељи моји, устаните да ме испратите! - И одмах по речи његовој болест одступи од њих, и они потпуно здрави пођоше за њим.
Он уђе у цркву и причести се Божанским Тајнама. После тога, узевши свој погребни одар он га однесе, иако му нико не показиваше пут, к пештери, у којој до тада никада није био, нити ју је икада видео. Ушавши у пештеру, он се поклони гробу преподобног Антонија и показа место где жели да буде сахрањен. Затим откри чудну тајну указујући на гробове неке братије који ту близу лежаху. Овде, рече он, ви положисте ове године два брата, једнога без схиме[11] а другога у схими. Онога кога положисте без схиме, наћи ћете у схими, јер је много пута желео да се постриже у њу, али је стално одлагао; но пошто је показао дела достојна тога образа, то му Господ после смрти дарова схиму. А другога брата, кога положисте у схими, наћи ћете без схиме, јер је он није желео за време живота, нити је показао дела достојна ње, него је говорио: "Када видите да одлазим из овог живота и већ умирем, онда ме пострижите у схиму". Он се није сећао онога који је рекао: Мртви те неће славити, Господе, нити они који сиђу у ад, него ћемо ми живи благосиљати Господа (Пс. 113, 25-26). Због тога и би одузета од њега благодат схиме и дата ономе који показа дела достојна ње: јер свакоме који има (добра дела) даће се, и претећи ће му; а од онога који нема (добра дела), узеће се од њега и оно што мисли да има (Мт. 25, 29; Лк. 8, 18). Трећи брат, настави свети Пимен, положен је овде пре много година и сав је иструлео, али схима његова остала је читава: она се чува на изобличење и осуду њему, јер је чинио дела недостојна образа схиме, сав је живот свој провео у лењости и грешним делима, не сећајући се речи Господњих: Коме је много дано, много ће се искати од њега (Лк. 12, 48). Пострижење у схиму ништа не користи онима који не чине добра дела која избављују од вечних мука.
Откривши ову тајну, преподобни отац наш Пимен рече братији: Ево дођоше они што ме постригоше да ме узму. - И одмах после ових речи он леже и заспа у Господу.[12] Братија га са великом чашћу положише на указаном од њега месту у пештери. - А када откопаше гробове, чију им тајну преподобни откри, они нађоше три црноризца: два недавно умрла, од којих онај што је био сахрањен у схими, сада бејаше без ње, а схима се налажаше на ономе што беше сахрањен без ње; а трећег брата, који давно беше умро, нађоше потпуно иструлелог, само му схима беше читава. И сви се много дивише неисказаном суду Божијем, који даје свакоме по делима његовим. Богу приличи слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКАНОРА ЧУДОТВОРЦА

Просијао на Калистратовој гори. Победивши свет и његове сласти, преподобни Никанор уствари однео најбољу победу. Упокојио се мирно у Господу 1519. године.[13]

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА НАРКИСА, патријарха Јерусалимског

Посечен у време цара Антонина 213 године у 116 години свога живота. - Никифор Калист пише ово о светом Наркису: Једне године на Велику суботу беше нестало зејтина у кандилима; свети Наркис нареди те му донеше воду: помоливши се и благословивши воду, светац је претвори у зејтин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОМЕТИЈА ЗНАМЕНОНОСЦА

Подвизавао се у Светој Гори, у атару манастира Филотејева; био "жижа благодати" и велики чудотворац. Упокојио се у миру после дужег подвижничког живота. За свог ученика имао је преподобномученика Дамјана (чији спомен видети под 14 фебруаром).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИПЕРЕХИЈА

У миру се преставио.

СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ПОТАМИЈЕ ЧУДОТВОРКЕ

Мачем посечена пострадала за Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ СОЗОНТА

Из Никомидије; бачен у огањ - изашао неповређен; преставио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ТЕОДОСИЈА НОВОГ, лекара

Живео у другој половини деветога столећа; упокојио се у миру. Житије му написао Никола Малаксос, свештеник из Навплија (Пелопонез).[14]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ДЕСЕТ ХИЉАДА ПОДВИЖНИКА ТИВЕЈСКИХ

Ове десетине хиљада светих подвижника Тивејских у миру се упокојише.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Нисивија - град у Месопотамији.
2. На источној обали Еуфрата.
3. Валеријан - царовао од 253-259 године, Галијаи од 260-268 године.
4. Сазидан Иродовим сином Филипом, који га и назвао Кесаријом у част ћесара Тиберија.
5. Кесарија Палестинска називала се у дубокој старини Стратонов град, Овај град био је обновљен Иродом Великим, који га је у част цара Августа назвао Кесаријом. Он се налазио на обали Средоземног Мора.
6. Године 260.
7. Тиваида - област чувеног у старини града Тиве; тако се због славног града Тиве називао уопште сав Горњи (Јужни) Египат. Тиваида: изобиловала монашким пустињама.
8. Упокоји се око 390 године у дубокој старости.
9. Кијевопечерски манастир основан преподобним Антонијем Печерским, за владе књаза Изјаслава (1054-1068), унука св. Владимира. Спомен преподобног Антонија празнује се 10 јула.
10. Преподобни Теодосије - најприснији саподвижник преподобног Антонија. Спомен његов 3 маја.
11. Схима је одећа највишег степена монашког, који се назива: Велики ангелски образ (= Велика схима). При постригу у Велику схиму на монаха се стављају две нарочите одеће: кукуљача и аналав. Кукуљача је одећа која покрива главу и плећа са свих страна; врх јој донекле оштроугаон и украшеи са пет крстова, који су црвене боје, и овако распоређени: на челу, на грудима, на оба рамена и на леђима. Аналав је што и параман: мало четвороугаоно платно са изображењем страдања Христовнх; о њега привезане пантљике, које се од платна с леђа привезују унакрст на прсима, провучене претходно испод мишки и преко рамена. Аналав се носи испод одеће.
12. Свети Пимен упокојио се 11 фебруара 1110 године.
13. Служба му је штампана у Венецији 1774, на Крфу 1817 и у Цариграду 1864 године. Житије пак издао му је Зотос Молосос у Атини 1888 и у Патрасу 1890 године.
14. Штампано у "Неон Еклогион". Служба му штампана у Навплију 1888 и Атини 1925 године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преображење Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту сепреобрази пред њима. И засја се лице његово као сунце а хаљине његове посташе свијетле као снијег. И појавише се покрај Њега Мојсеји Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сјенице (колибе): Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији. Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте. Чувши овај глас ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: устаните и не бојте се (Мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази на гори а не у долини. Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, т.ј. богомислије. Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту а открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други - зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слишање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

Читања из Светог Писма на јутарњој и Литургији

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СИНАКСАР[1] на ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Треће године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: Ти си Христос, Син Бога живота (Мт. 16, 13.16). Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога, говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе (Мт. 16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати по страдању Свом, рекавши: Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у царству своме (Мт. 16, 28).
Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" - При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.

Слово на ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Дејство Преображења Господњег довољно описаше не само свети Еванђелисти него и учитељи Цркве опширно изложише у многобројним беседама, посвећеним овоме празнику; у њима они објашњавају и значај празника, предлажући на тај начин обилну духовну трпезу за хришћане. И нама, који имамо под руком те поуке и речи Отаца Цркве које нам потпуно објашњавају смисао Преображења Христова, ништа друго не остаје него да пажљиво слушамо готово учење и да се наслађујемо духовном трпезом, пуном богомудрих мисли. А неће бити бескорисно ако ми, користећи се поукама учитеља Цркве, сложимо уједно извесне делове њихових тумачења, као комаће на трпези, и предложимо их у виду објашњења празника онима који то желе.
Исус узе Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима (Мт. 17, 1-2). - Зашто Христос Спаситељ, желећи да пред Своје добровољно страдање и смрт делимично покаже ученицима Својим славу Божанства Свог, не поведе на гору Тавор све ученике? Зато што се међу њима налазио Јуда, недостојан тог божанског виђења. Тако свети Теофилакт мисли о томе: "Господ Христос не узе са Собом дванаест ученика, пошто Јуда беше недостојан да својим издајничким очима види преображење Христово". Дивно пева и свети Дамаскин: "Нечестиви неће видети славу Твоју, Христе Боже".
Али, зар је било немогуће недостојног Јуду оставити под гором, а остале достојне апостоле узети на гору? Разуме се, то је било потпуно могуће Господу: али Господ наш, дуготрпељив и покривајући грехе свих људи, није хтео да изобличи недостојност Јуде, нити да му да повода за веће зло, као што се каже у Светом Писму: Не изобличавај зле, да те не омрзну (Прич. 9, 8). Јер да је Господ узео са собом све а оставио једино Јуду, онда би се Јуда испунио гњева и мржње не само према Господу него и према свима апостолима, и могао би имати неку врсту извињења за своју издајничку злобу и рећи: зато сам издао Исуса што ме је презирао. - Таквог је мишљења блажени Теофилакт: "Да је Христос оставио под гором једино Јуду, а остале узео са собом, онда би неки људи могли говорити, да је управо то ранило срце Јудино и нагнало га да изда Господа свог".
Није ли Јуда позавидео трима апостолима, узетим на гору? Није позавидео, јер је знао да су отишли на свуноћну молитву, као што пише свети еванђелист Лука: Узе Петра и Јована и Јакова и изађе на гору да се помоли Богу (Лк. 9, 28). Јуда пак био је лењ и желео је да сву ноћ спава под гором и почива; јер лењ и дремљив не мари за подвиге вере.
А зашто Господ не узе са собом на гору више од три ученика? Зато, да се збуде оно што је речено у Књизи Поновљених Закона: На речима два или три сведока да остаје свака ствар (5 Мојс. 19, 15). Узевши са собом три апостола, Господ Христос је хтео да узме још и два пророка, Мојсија и Илију, да они буду сведоци живима и мртвима о томе да је Он - Син Божји, послан од Бога Оца на спасење света, и показан гласом с неба. Но због чега присуствују три апостола, када су за сведочанство довољна два човека - два пророка? Мојсије је позван од мртвих, да би мртвима, држаним у аду, сведочио о доласку Христа у свет; Илија, - да би казао Еноху у рају; а три апостола - да би свима у поднебесју проповедали о слави Христовој, виђеној при Преображењу, говорећи: Видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине (Јн. 1, 14). И опет: Јер вам не показасмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа по вешто измишљеним причама, него као они који смо сами видели величанство његово. Јер он прими од Бога Оца част и славу кад дође к њему такав глас: "Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи". И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на Светој гори (2 Петр. 1, 16-18).
Господу, који у Своме преображењу на Тавору постаде предмет побожног дивљења за анђеле и људе, било је довољно да само три човека од живећих на земљи виде славу Његову и буду њени сведоци: јер та три апостола беху у очима Његовим вредноснији од свих народа и племена. Да један праведник има пред Богом несравњено више вредности него безбројно мноштво грешника, то је сам Господ јасно показао у Старом Завету: јер желећи да силом моћи Своје уплаши фараона египатског, Он нареди Мојсију да иде к фараону и каже да га је к њему послао Бог три човека: Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова. Но како се фараон, цар толиких градова и тако великог народа, могао уплашити Бога који изјављује да је Господ само три човека? И није ли било стидно објављивати пред царем тако велике земље, да Онај што шаље Мојсија влада само над три човека? Није ли било подесније да Мојсије, да би уплашио осуровљено срце фараоново, изјави да га је послао Бог који царује над свима земљама у поднебесју, који влада над свима царствима у васељени? Међутим Господ није хтео да поступи тако, него је желео да се прослави пред фараоном као Господ само трију слугу Својих. Зашто? Несумњиво зато, што су та тројица, угађајући Богу и бринући се само о небеском благу, постали у очима Божјим вредноснији него сва царства и племена на земљи. Зато се, вели апостол, Бог не стиди називати се њиховим Богом (Јевр. 11, 16). Као да говори: Зашто се ти, фараоне, гордиш величином свога царства и мноштвом потчињених ти градова и народа? Ја имам три такве слуге, од којих ни са једним не може се упоредити царство твоје: Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова, и не стидим се тога. - То говори и свети Златоуст, размишљајући: "Бог васељене не стиди се називати себе Богом три човека; и с правом, јер светитељи превазилазе све својом вредношћу: Бољи је један који твори вољу Божју него десетине хиљада безаконика". Три апостола бише узети на Тавор да виде славу Божју, пошто сав свет не беше достојан њих (Јевр. 11, 38).
Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру - вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22, 32); у Јакову - нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану - љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од светог апостола Павла стубовима (Гал. 2, 9). А свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: "Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву".
Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољупце: јер он, по сведочанству светог Златоуста, усрдније од других љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: Ја љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17). И опет: Ко има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24). Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и духа, којима се даје нарочита благодат - да виде Бога у слави, по речима самог Господа: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8). - Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована на Тавор да виде славу Његова Преображења, показују да онај који жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова у мучеништву и Јована у чистоти; тојест треба да према својој моћи подражава угоднике Божје, који пламену љубав имађаху к Богу и свакодневним умртвљивањем себе самих показаше се мученици не проливајући крв своју, и сачуваше се чисти од сваке прљавштине тела и духа, очистивши себе истинским покајањем.
Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би приближивши их од земних низина ка небеској висини, на тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Тако говори блажени Теофилакт: "Господ их изводи на високу гору, показујући тиме да ко се не уздигне над земним, није достојан видети небеска откривења. Дивно поучава свети апостол Павле, говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога; мислите о ономе што је горе а не што је на земљи, где је живот ваш сакривен с Христом у Богу (Кол. 3, 1-3). Који ходи у долини, не може видети далеко; а ко се попне на високу гору, лако види далека пространства. Ко се брине само о овом животу, како може схватити блага будућег живота? А ко се пење на гору богомислија, он познаје и види умом, као очима, чак и оно што је изнад небеса. Гмизавци што гмижу по земљи и животиње што живе на земљи не могу да гледају у сунце; тако и ум човечји, погружен у земну таштину, никако не може да види славу Христову и да се озари светлошћу благодати Његове. Подигни ум свој, човече, од земног к небесном, од садашњег к будућем, од пристрашћа према низинском ка жудњи за висинским, па ћеш онда сазнати како је добар Бог Израиљев, како је сладак сладчајши Исус, како је дивна љубав Његова, и насладићеш се божанским откривењима Његовим".
Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору. Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу. Висина горе - слика је богомислија, а пењање на гору - указање на труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд: јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а труд носи јарам Христов ходећи стопама његовим. Богомислије се наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на себе очи Христове: "види смирење моје и труд мој", рекао је псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље, неопходне су ономе који жели да постпгне небеска блага и радости, као птици крила: птица не може са једним крилом летети по ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча богомислија и боговиђења. Свети апостоли узеше на себе труд, пењући се на високу гору, да виде славу Преображења Господња. И ко се може надати да се без труда удостоји наслађивати се гледањем лица Божја?
Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем, научи да траже уеамљеност и безмолвије, молитвено тиховање. Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ не открива себе тако као у усамљеничкој тишини. Пророк Илија види Бога умом својим, када, стојећи пред царем Израиљским Ахавом и расправљајући се с њим, каже: Жив ми Господ, пред којим стојим (3 Цар. 17, 1), тојест телом стојим пред тобом, а умом стојим пред Богом мојим; телесним очима видим тебе, а очима ума Бога. - Но пророк Илија неупоредцво јасније види Господа свог у пустињачкој усамљености на гори Кармилу, где се он удостојава слатког разговора с Богом и откривења Његових не само умом него и на видљиве начине. Истина, могуће је и усред вреве житејске понекад узносити ум свој к Богу, али не тако лако као у тихој усамљености: јер тамо је тако много сметњи, а овде тишина и мир. Не говори узалуд сам Господ: Станите (тојест повуците се из вреве) и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11); познајте ме, вели, вашим богомисленим умовима, колико сам милосрдан! колико самилостан! колико љубави имам за оне који ме љубе, и како ме брзо налазе они који ме траже! познајте ме и брзо ћете ме наћи, ако само одбаците сујету и повучете се из животне вреве. Сазнавши то, многи су бежали из многометежног света у пустињску тишину, потуцали се по горама и по провалијама земаљским, да би се у самоћи посветили Богу, наслађујући се радостима од општења с Њим. Као што пева свети Дамаскин: Пустињаци, који су изван сујетног света, непрестано чезну са Богом.[2]
Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све научио, да за време модитве не мислимо ни о чему земаљском него да свим срцем стремимо к небеском. Некада цар Давид пророчки запева, показујући на који начин ће се људима открити познање божанских тајни. Обратимо пажњу ко је тај учитељ што открива божанске ствари: Ноћ ноћи јавља знање, вели цар псалмопевац (Пс. 18, 3). Ноћ стварно и јесте такав учитељ који познању Божјем учи људе, који су у овом краткотрајном животу као у ноћној тами и седе у сенци смрти. "Ако, вели свети Кирил, ноћу погледаш на небо, чије безбројне звезде светле као свеће, и размислиш како се људи, који су цео дан трчкарали, ноћу за време спавања ничим не разликују од мртваца, ти ћеш се згадити на све безочности људске". Ево дакле наука који пружа ноћ: он нас учи да познамо таштину житејских брига и дрских богопротивних дела, и да их се гнушамо. Сви који живе на земљи, ноћу су слични мртвацима; и све што се види дању, ноћу се покрива тамом, као сахрањено њоме. Прекрасне палате и дивне грађевине су као гробнице; изврсно дрвеће, баште, градине, јесу као нека страшила; злато, сребро, драго камење у ноћној тами ничим се не разликује од бакра, гвожћа и простог камења, јер се њихова лепота и вредност не примећују; ништа од земаљских ствари не може ноћу веселити људске очи, јер је све покривено тамом; једино се види небо, окићено звездама као скупоценим бисерима, и оно весели очи које гледају у њега. Ту се огледа божанска мудрост: ноћ нас на тајанствен начин учи богоугађању. Јеси ли се, човече, усамио у тишини на молитви с трудољубивим подвигом, и почињеш се пењати умом на гору богомислија, нека за твоје очи све земаљске ствари буду онакве какве им изгледају ноћу; сва блага овога света која доносе привремена задовољства, презири и гнушај их се, јер су мрачна, покривена сенком смрти, и не садрже у себи никакву праву насладу. Нека ум твој созерцава једино небеска блага, па ће ти се открити светлост благодати Божје, и испунићеш се духовне радости од слатког боговиђења.
Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: "говораху о изласку његову" (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и обуче се у оклоп правде, и узме "свеоружје Божје" (Еф. 6, 13), - тада ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са ученицима Својим, "преобрази се пред њима" (Мт. 17, 2). Ове речи "пред њима" еванђелист Ја написао са циљем да разјасни тајну: да се Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у себи и која је "сјај славе Очеве" (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у истинске слуге Своје и из синова гњева - у синове возљубљене Богу. Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини децом Божјом. Ради тога се Он оваплоти од Пречисте Дјеве, ради тога Он узе "обличје слуге", ради тога се Он нађе као човек (Флб. 2, 7), и каквим све слугинским трудовима Он не послужи нама, да би пропали у нама образ Божји обновио као у синовима Небеског Оца. Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке твоје спремише (2 Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: "руке твоје спремише"; - не каже: руке људске по твоме наређењу спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима; ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели: "Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата; онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и архијереј. И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје природе". - Тако нама грешнима на разноврсне начине служи Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра, не тражећи ништа за себе, да би нас привео у познање добара која нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу, преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом, приправљеном "од постања света" (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОКТИСТА, епископа Черњиговског

До свога епископства свети Теоктист подвизавао се као монах у Кијево-Печерском манастиру, и тако се прославио својим подвизима да је, после смрти игумана Јована, 1103 године изабран на његово место. Од свију цењен и поштован он би 1113 године рукоположен за епископа Черњиговског. Као епископ он је много радио, и урадио, на уређењу храмова Божјих и на духовном просвећивању своје пастве. Преставио се у почетку дванаестог столећа.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АВАКУМА

Овај свети и преподобни новомученик пострада за Господа, Христа у великом граду Солуну на славу и похвалу православним хришћанима. Пострадао 6 августа 1628 године.[3]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Синаксар је грчка реч (Συναξαριον); произлази од речи συναξις скуп, сабор, збор (верних у цркви ради празновања) и значи: књига празника; а даљи је смисао: збирка историјских података о празнику или о светитељу.
2. Антифон, глас први.
3. Спомен о његовом страдању забележен је у рукопису 089, лист 155, у Великој Лаври на Светој Гори.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Евсигније. Био војник при цару Максимијану, при цару Константину Великом и при његовим синовима. Присуствовао мучењу св. муч. Василиска (22 маја), видео мноштво ангела и самог Господа Исуса, како од ангела прима душу овог светог мученика. Војевао при цару Константину и видео крст, који се јавио Константину. Прослуживши у војсци пуних 60 година он се у време синова Константинових повуче из војне службе и настани у Антиохији, своме родном граду. Ту провођаше богоугодни живот у посту, молитви и добрим делима. У време Јулијана Одступника два завађена човека на улици узеше њега за судију. Он досуди правду правоме, због чега се криви наљути, оде цару и оптужи Евсигнија као хришћанина. Цар позва Евсигнија на суд, но он изобличи цара страшно за одступништво од вере и укори га светлим примером великог Константина. Огорчени Јулијан нареди те му главу одсекоше. Пострада Евсигније у дубокој старости 362 год. и пресели се у царство небеско.

2. Свешт. муч. Фавије (Фавијан) папа Римски. Родом Римљанин. Најпре беше Фавијан сеоски свештеник, а по том, када при избору папе сиђе бео голуб на њега, изабран за папу. Кротак и незлобив. С великим приљежањем сабираше тела св. мученика, чесно их сахрањиваше, и на гробовима њиховим храмове подизаше. Исто тако подизаше молитвенице и параклисе по пештерама, где се мученици кријаху у време љутог гоњења. Крсти цара Филипа и сина му царевића Филипа, и, уз помоћ крштеног сенатора Понтија, сруши многе идоле и идолске храмове. Но кад се зацари опаки Декије, наста страшно гоњење хришћана, у коме пострада и св. Фавије, мачем обезглављен 250 год. Овај Фавије свети установи, да се миро освештава на Велики Четвртак.

3. Св. муч. Понтије сенатор. Син сенатора Марка и жене му Јулије. Нероткиња Јулија заче тек после 22 године брачног живота и роди Понтија. Крштен од папе Понтијана са својим другом Валеријем (писцем житија његовог) он успе да приведе вери Христовој и свога оца Марка, и цара Филипа са сином, и многе друге угледне Римљане. Много штићаше и помагаше цркву као сенатор, и би велики пријатељ папе Фавија. Када наста гоњење Декијево, Понтије избеже из Рима и сакри се под Алпијским планинама. Но у време Валеријана и Галијена би ухваћен и истјазаван страшним мукама, при којима се пројавише многа чудеса Божја и многи обратише Христу. Ту се десише и многи Чивути који викаху судији: „уби, уби одмах тога мађионичара!" На то св. Понтије уздиже руке к небу и рече: „благодарим Ти, Боже мој, што и Чивути вичу против мене као и негда оци њихови против Христа „распни га, распни!" Посечен мачем 257 год. и погребан од свог пријатеља Валерија.

4. Св. Нона. Мајка св. Григорија Богослова. Као хришћанка она је имала силну и чудотворну молитву. Тако молитвом својом к Богу обратила је мужа свога из незнабожачке глупости у веру хришћанску. Муж њен Григорије доцније би епископом у граду Назијанзу. Молитвом је св. Нона спасла од буре и свога сина Григорија Богослова. Представила се мирно као ђакониса 374 год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВСИГНИЈА

Свети Евсигније родио се у Антиохији, и служио у војсци за царовања римских царева: Диоклецијана, Максимијана Хлора, Константина Великог и његових синова. Он је присуствовао страдању светог мученика Василиска[1] у време Максимијана, и описао то страдање. При одсечењу главе светом Василиску, свети Евсигније се, са другим тамо присутним вернима, удостоји видети мноштво светих анђела, који примише мученикову душу и узнесоше је на небо где је од њих прими Господ Исус Христос који стајаше на небу. А за царовања Константина Великог, налазећи се у његовим пуковима, свети Евсигније виде заједно с њим изображен звездама крст на небу, и наоружан силом крсном храбро се борио са противницима. Прослуживши у војсци шездесет година он се при сину Константина Великог Констанцију повуче из војне службе, пошто беше веома стар.
Вративши се у своју постојбину Антиохију он провођаше богоугодни живот у молитви и посту, стално посећујући храмове Божје, и тако доживе до дана богомрског цара Јулијана Одступника[2], гонитеља хришћана. Када овај безбожни цар дође у Антиохију, свети Евсигније би узет на мучење са следећег разлога. Једнога дана свети Евсигније иђаше у цркву и путем наиђе на два незнабошца који се због неке ствари препираху и свађаху. Када свети Евсигније пролажаше поред њих, они га зауставише и рекоше му: Знамо, честити човече, да си дуго време био у војсци и познајеш правосуђе, стога те молимо, саслушај наш спор па изреци праведну пресуду.
Свети Евсигније им изађе у сусрет, пресуди њихов спор по правди, и нађе се да је један од њих прав а други крив. Кривац се наљути, па оде к цару и оптужи Евсигнија да је хришћанин. Цар одмах нареди да ухвате Евсигнија и доведу преда њ на суд. Када предстаде мучитељу, свети Евсигније га неустрашиво изобличи за злочин: што не следова примеру Константина Великог него се одрече Христа и поклони демонима, и служење истинитом Богу замени служењем идолима. При томе свети Евсигније хваљаше веру и побожност Константина Великог, причајући редом како он виде крст на небу и његовом силом победи непријатеље, како одбаци идолопоклонство и свима срцем се прилепи за Господа Христа, и како вером и светим крштењем просвети не само себе него и сву васељену. Величајући многим похвалама Константина Великог, свети Евсигније у исто време укораваше богоодступника Јулијана за његово безбожје и грђаше га у лице. Не желећи слушати то, Јулијан нареди да се војнику Христовом одсече глава.[3] Тако свети мученик Евсигније мученички сконча за Христа у својој сто десетој години живота, и пресели се у вечни живот где времена нема.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ФАВИЈА (ФАВИЈАНА), папе Римског

Свети Фавије беше по рођењу Римљанин а по чину свештеник у дане незнабожних царева римских, који беху помрачени идолођаволијом и гоњаху Цркву Христову. Најпре свети Фавије живљаше у једном селу близу Рима, па се затим пресели у Рим, и ту са великим усрђем сахрањиваше тела светих мученика: јер у то време многи хришћани биваху мучени и убијани, и тела њихова бацана изван града за храну псима, зверињу и птицама. Свети Фавије тајно ноћу узимаше та света тела и чесно их сахрањиваше. А када под царем Максимином[4] свјатјејши папа Антир би убијен[5] за Христа, верни који су се крили од гоњења и тајно држали свету веру, сабраше се заједно са епископима и презвитерима, ради избора папе, у један храм, за који нису знали гонитељи: јер један неупадљив дом служаше им као храм у то тешко време гоњења на хришћане. На том скупу беше и презвитер Фавије. Када настаде саветовање кога би достојног мужа изабрали за такав положај, многи спомињаху многе чесне и изврсне мужеве, који би могли добро пасти Христово стадо, а на презвитера Фавија нико и не помисли: јер он, пошто беше недавно дошао са села, беше по положају међу незнатним презвитерима у граду. И кад при избору на сабору избише несугласице, изненада се појави бео као снег голуб, који високо летећи спусти се на главу презвитера Фавија, па се поново подиже увис и постаде невидљив. Тада сви разумеше да сам Господ Духом Својим Светим изабра Фавија за поглавара и пастира цркве Своје, па га с великом радошћу посадише на патријаршиски престо.
На такав начин свети Фавије постаде папа римски. У Цркви пак Христовој настаде спокојство, јер мучитељ Максимин би убијен од својих војника, и после њега зацари се Гордијан[6], под којим престаде гоњење на хришћане: овај цар, иако незнабожац, беше кротак и добродушан, и забрани да се гоне хришћани. Свети Фавије подиже у погребним пећинама над гробовима мученика многе простране храмове, где се верни сабираху на молитву. А над самим пећинама, у којима се за време гоњења верни кријаху, он устроји молитвенице - црквице. И сваким даном растијаше Црква Христова, благодарећи обраћању незнабожаца од идолопоклоничког безбожја ка Христу. Но нарочити процват она достиже после Гордијанове смрти када на царски престо римски седе Филип, са сином својим Филипом као сацарем, који примише веру Христову, којој их приведе неки благочестиви муж, један од најглавнијих сенатора, по имену Понтије[7], а крсти их свјатјејши папа Фавије. Тада се нарочито увећа број верних: следујући примеру цара и његовог сина многи се крстише, и вера се Христова могла исповедати слободно. А свјатјејши папа Фавије, уз помоћ истинског слуге Христовог сенатора Понтија, зидаше храмове Божије, а рушаше идолишта и идоле. Али се Црква Христова наслађиваше таквим миром и слободом не дуго, једва четири године: јер глава Цркве Христос, желећи да Невеста Његова, за коју Он проли Крв Своју, буде на земљи као злато у огњу прекаљено и као крин усред трња, допусти опет на њу беде и страдања, и отпоче гоњење од стране адске аждаје, која, као што Господ откри Јовану Богослову у виђењу, гоњаше жену украшену небеским лепотама, испуштајући за њом из поганих уста својих воду као реку, да је утопи у реци (Откр. 12, 3-16). Јер исконски ненавидник добра, не подносећи ширење славе Христове, нахушка потчињене му људе, незнабожне идолопоклонике, те устадоше на примивше хришћанство благочестиве цареве. Незнабошци дакле, ненавидници Христа и хришћана, сабраше се и под вођством злог Декија убише цара Филипа и њеовог сина сацара, зато што су поверовали у Христа и допустили слободно исповедање хришћанске вере. Пошто убише оба цара, они се окренуше и против свих хришћана, и крв се хришћанска проливаше потоцима. Најпре би ухваћен свјатјејши папа Фавије, јер незнабошци беху страховито кивни на њега, као на вођу и учитеља хришћана. Трагаху они и за благочестивим сенатором Понтијем, али га не пронађоше, јер се он као и многи сакри, па потом побеже из Рима. А свјатјејшем папи Фавију, по наређењу зацарившег се тада Декија[8], би одсечена глава,[9] те он, заједно са многобројним овцама пастве своје закланим у то време, пређе из земаљске у небеску Цркву. Свети пак Понтије би ухваћен доцније и прими мученичку смрт за Господа нашег, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОНТИЈА РИМЉАНИНА

Ко може поверовати, ако га Господ не привуче к Себи? Ко може ући у подвиг, ако Господ не помогне? Ко се може удостојити мученичког венца, ако га Христос не дарује? Стога се и ја недостојни, вели писац овога житија Валерије, не удостојих такве благодати да мученички умрем за Христа заједно са светим мучеником Понтијем, са којим сам заједно одрастао и заједно школу учио. Али ради његових подвига и мучеништва надам се добити милост од Господа. Све што говорим о њему, - призивам за сведоке Христа и Његове анђеле, - очима сам својим видео, и ушима својим чуо, па чак делимично и трпео са њим. Због тога и ви верујте овом верном приказивању ствари, да бисте за веру своју добили заједно са светим мучеником награду од Господа у дан васкрсења мртвих.
У граду Риму живљаше угледни сенатор Марк; он не имађаше деце, иако много година бејаше у браку са својом супругом Јулијом, и обоје беху веома жалосни због тога. У двадесет другој години брачног живота Јулија осети да је бременита, чему се обоје силно радоваху. У петом месецу трудноће Јулија са својим мужем, обилазећи храмове својих богова, - обоје беху идолопоклоници, - и делећи прилоге, дођоше у храм Јупитера, кога називаху великим. Ту Јулија погледа на жреца који са венцем на глави приношаше жртву пред идолом; изненада се тај жрец разбесне, па скинувши са себе венац стаде га кидати на парчад, вичући плачним гласом: Ова жена носи у утроби онога који ће овај храм до темеља срушити и богове његове уништити.
Ове речи демонујући жрец неколико пута громко понови, од чега све присутне спопаде ужас; нарочито се Јулија и Марк много уплашише, и дршћући побегоше из храма кући својој која се налажаше у близини храма. Јулија, узевши камен, удараше се њиме по стомаку и по бедрима, говорећи: О, да ни зачела нисам таквога, који ће разорити храм и богове уништити! боље ће ми бити да и сама умрем са њим него да га родим!
Потом, када Јулији наступи време да роди, и сви очекиваху да ће родити мртво дете пошто се беше силно ударала каменом по стомаку, она роди дете подпуно здраво и читаво. Јулија хтеде да убије новорођенче, али се отац успротиви томе, говорећи: Ако Јупитер усхте, он ће сам одмаздити непријатељу своме, а ми немојмо бити убице детета свог.
Тако малишан остаде жив, и наденуше му име Понтије. А када Понтије поодрасте, родитељи га дадоше у школу, и никада га не вођаху са собом у храмове. И растијаше дечак не само годинама него и умом: већ у раној младости он се показа изврстан философ; уједно с тим он беше веома напредан у свима наукама, пошто имађаше изванредно памћење и беше врло начитан; и све вршњаке своје он превазилажаше знањем.
Једнога дана Понтије крену к своме учитељу врло рано изјутра, и догоди му се да пролажаше поред једног хришћанског дома и то баш у време када у њему беше скуп верних са свјатјејшим папом Понтијаном[10] и појаше се јутарње псалмопјеније. Пажљиво слушајући појање, Понтије разабра ове речи: Бог наш на небу и на земљи, створи све што је хтео. Идоли су сребро и злато, дело руку човечијих. Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују; ноздрве имају, а не миришу; руке имају, а не хватају; ноге имају, а не ходе; и не пуштају гласа из грла свога. Такви нека буду и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 11-16).
Чувши ове речи, Понтије стаде, и уздахнувши из дубине срца он се замисли над смислом ових речи. Затим, под дејством благодати Светога Духа срцем му се разли умилење, и он запласа, па подигавши руке к небу, он кликну: Боже, коме чујем хвалу што узносе, дај ми да Те познам! - Онда приђе к вратима ога дома и стаде усрдно лупати на њих. Они што нагвирише одозго кроз прозор рекоше светоме папи: Неки дечак лупа на врата. - Папа, који је све то већ знао откривењем Светога Духа, рече: Идите, отворите му, нека дође к нама, "јер је такових харство Божије" (Лк. 18, 16).
Чесни дечак Понтије уђе у дом само са једним својим вршњаком и другом по школи Валеријем, писцем овога житија, а робове своје остави на улици. Ушавши у собу и видећи да се врши богослужење, он се повуче у угао и тамо остаде до краја богослужења, пажљиво слушајући са умилењем у срцу. По завршетку службе он приђе к светом папи, и павши му пред ноге, говораше: Молим те, оче свети, откриј ми смисао речи које сте малочас појали: Идоли незнабожаца су слепи и глуви, нити могу мирисати, ни рукама хватати; али ме нарочито поразише речи: Такви нека буду и они који их граде, и сви који се уздају у њих.
Папа с љубављу пригрли Понтија и рече му: Видим, чедо, да Бог просвети твоје срце, да би ти Њега потражио. Размисли дакле и погледај: нису ли сви идоли начињени или од злата, или од сребра, или од бакра, или од неког другог материјала? Ко не зна да су камени идоли истесани од стена у планини, и отуда на колима довезени на тржиште ради продаје. Како могу бити богови ти идоли, када су од земље начињени, и када ће се после нзвесног времена распасти и поново у земљу претворити? А наш Бог, у кога ми верујемо, на небу је, и Он се може видети не телесним очима него очима срца, и познатим вером.
На то блажени Понтије одговори: Господине мој и оче, сасвим је тако као што говориш. И ко не види да су идоли бездахни и непокретни, и да их је пуно не само по тржиштима него и по свима улицама и храмовима и Капитолу, и да их је просто немогуће избројати? Они имају разна обличја и израђени су на висок уметнички начин, какав само ум људски може пронаћи. Ко не види такође да су они железом и оловом причвршћени за своја места, да их ветар не би оборио, и они се разбили? Познаго је и то, да лопови и разбојници често краду златне и сребрне идоле. Како онда они могу чувати људе од зла, када њих саме треба други да чувају, да их не би покрали?
Слушајући то, свети папа Понтијан се дивљаше таквој памети дечаковој, и узевши га за руку хтеде да га посади поред себе, но блажени дечак рече: Када ми не смемо да седимо код наших учитеља који нас уче безначајним стварима, како ћу онда сести у присуству таквога оца који ми уместо пута заблуде показује пут правде и светлост уместо таме? - Папа одговори: Господ и Учитељ наш Исус Христос дао нам је наук, да сви будемо једно у Њему и да један другога поучавамо ономе што је корисно. - Потом папа упита блаженог дечка: Имаш ли оца и мајку? - Понтије одговори: Већ је друга година откако ми је мајка умрла, а отац ми је још жив, веома стар, и ја сам му једина утеха. - Папа упита: Је ли твој отац хришћанин или многобожац? - Дечак одговори: Мој отац је ватрени многобожац, као и већина људи. - Папа на то рече: Бог који просвети тебе без икакве поуке са стране људи, моћан је просветити и оца твога, да он који те родио у овај смртни живот позна преко тебе бесмртни живот. А ти, чедо моје, послушај мене: веруј у Христа и прими свето крштење, јер оно избавља од вечних мука.
Оваквим и сличним речима свети папа три сата поучаваше Понтија, објашњавајући му учење о Царству Божјем. И пошто огласи за крштење Понтија и дошавшег с њим дечака Валерија, он их отпусти с миром. А они изишавши, иђаху као јагањци нахрањени добром пашом, радујући се и веселећи се што нађоше спасење душама својим. Од тога времена они сваки дан одлажаху к светитељу Божјем, и он их поучаваше.
Једнога дана сенатор Марк упита сина свог Понтија: Чедо моје, шта си ових дана научио од својих учитеља? - Понтије одговори: За све време мога учења, ја никада нисам чуо од њих ништа боље од онога што научих ових дана. - И отац се радоваше мислећи да је његов син научио нешто ново из науке које су се изучавале у незнабожачким школама. А блажени Понтије, тражећи згодну прилику да и оца свог приведе к вери у Христа, рече једнога дана: Господине оче, чујем од многих да су богови којима се ми клањамо ништавни и немају у себи ништа божанско, што и ја донекле увиђам: они имају подобија људских удова, али потпуно недејствених; и сваки који жели да у кући својој има богове, најми мајстора, и према могућности прави себи богове какве хоће: од злата, од сребра, од бакра, или од чега другог. Молим те, оче, реци ми, јеси ли икада видео да су богови што се у нашем дому налазе показали какву силу и дејство откако су направљени и постављени? - Марк одговори: Никада они нису показали никакво дејство. - Зашто их онда поштовати, упита Понтије, приносити им жртве, прислуживати им тамјан, и клањати им се?
Ове речи силно разјарише Марка и он хтеде мачем ударити сина, говорећи: Ти хулиш моје богове! - Затим, смиривши се мало, рече: Зар ми једини у овом граду, сине мој, нећемо признавати богове и приносити им жртве? - На то блажени Понтије примети: У овом граду има много људи који приносе истиниту жртву истинитоме Богу. - А где ћемо их наћи? упита Марк. - Ако хоћеш, предложи Понтије, ја ћу ићи и довести к теби мужа који ће ти све јасно изложити.
Отац пристаде. Понтије се обрати к Валерију и рече: Ето каква се промена изврши десницом Вишњега. - И одмах оде к свјатјејшем папи Понтијану и доведе га к оцу. Папа је дуто разговарао с Марком, учећи га познању истинитога Бога и откривајући му тајне свете вере; и Марк свим срцем поверова у Господа нашег Исуса Христа, и заједно са папом и сином стаде разбијати идоле који се налажаху у кући; и пошто их све поразбијаше он прими свето крштење са сином и целим домом својим. После крштења Марк поживе не дуго, па се престави ка Господу у дубокој старости. А блаженом Понтију у то време беше двадесет година.
Након шест месеци по престављењу оца, Понтије би узет на двор цара Александра и наименован за сенатора на место свога оца, иако он то није желео. Међутим то се догоди по нарочитом промислу Божјем, да би у своје време Понтијем били приведени Христу не само народ него и цар. Бог дарова толику благодат Понтију да га сви дворјани веома вољаху и поштоваху. Тих дана славном смрћу пређе ка Господу свјатјејши папа Понтијан, убијен за Христа по наређењу цара Максимина који се зацари после Александра, а на престо папе дође свети Антир. Али и он једва месец дана проведе на престолу, па мученички сконча, убијен за Христа такође по наређењу цара Максимина. После светог Антира за папу би изабран свети Фавије[11]; он љубљаше светог Понтија као отац своје рођено чедо. Свети предаде светом Фавију сва своја имања ради раздавања сиромасима, нарочито једновернима. Али већ је време изложити на који начин истинити слуга Христов свети Понтије обрати ка Христу цареве, и како у борби с ђаволом однесе победу задобивши венац мучеништва.
После погибије мучитеља Максимина царем постаде Гордијан; а после овога зацари се Филип, који себи за сацара постави сина свог Филипа. Оба ова цара веома љубљаху светог Понтија као човека мудра, врлинска и корисна својим саветима. У трећој години свога царовања, која беше хиљадита од оснивања Рима, намеравајући да иду и принесу боговима својим захвалне жртве, цареви позваше са собом и свог љубљеног сенатора Понтија: Хајдемо да узнесемо благодарност великим боговима што нам пружише прилику да хиљадугодишњицу Рима празнујемо у самом граду. - Но свети Понтије се на све могуће начине стараше да избегне одлазак са њима у незнабожачки храм, међутим цареви упорно наваљиваху на њега као на пријатеља свог да пође с њима. Тада свети Понтије видевши да је наступио згодан час да царевима објави јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, рече им: О, добри цареви, од Бога постављени над људима, зашто не приклањате главе своје пред Оним који вам даде царску част и власт, и зашто Њему, Јединоме, не приносите жртву хвале? - На то цар Филип старији рече: Ја и хоћу да принесем жртву великоме Јупитеру управо зато што ми је дао власт царску. - Осмехнувши се, свети Понтије примети цару: Не обмањуј себе Јупитером, о царе! постоји Бог на небу, који је све Једином Речју Својом створио и благодаћу Духа Светог оживотворио.
Ми не разумемо, рекоше на то оба цара, са каквом намером нам ти то говориш. - Свети Понтије их упита: Постоји ли Јупитер од увек? - Не, одговорише цареви, пре Јупитера био је отац његов Кронос, који је царовао у Италији и добро управљао народима Италије. - Онда их свети Понтије упита: А у време док је Кронос царовао на Криту и пре но што, прогнан сином својим Јупитером, беше дошао у Италију, зар у то време Италија није имала народе и њихове управљаче? И зар Кронос створи и умножи италијанске народе? О, добри цареви, не варајте себе лажним баснама ваших стихотвораца. Један је Бог свих на небу: Бог Отац који са Својим Сином и Светим Духом све што је створио држи и управља силом Својом. А створио је Он и небо, и земљу, и море, и све што је у њима; најпосле је створио по слици и прилици Својој бесмртног човека и потчинио његовој власти све што је на земљи, у мору и ваздуху. Видевши човека толиком чашћу почаствована од Бога, збачени с неба ђаво позавиде човеку и лукаво му саветова да постане неблагодаран и непослушан своме Творцу и Добротвору. Послушавши лукави савет кушачев, човек лиши себе бесмрћа, и непослушношћу својом навуче смрт на себе и на сав род људски. Но ђаволу не би доста та превара човека, него он измисли идоле, које ви називате боговима, да би помоћу њих још више отргнуо род људски од Творца. Међутим, милосрдни Господ, не желећи да човек, саздан по лику Његовом, коначно пропадне, благоизволи послати на земљу са небеског престола Јединородну Реч Своју: ова Реч Божја дејством Светога Духа усели се у утробу Пречисте Дјеве, оваплоти се у њој на недокучљив начин, и роди се од Ње на неисказан начин, и постаде човек, да обнови палог човека и да уништи власт ђавола. И Богочовек сатвори међу људима многа чудеса: слепима је вид давао, раслабљене и многогодишње болеснике речју исцељивао, губаве чистио, мртве васкрсавао, четвородневног Лазара из гроба позвавши жива извео, и безбројна друга славна чудеса као свемогући Бог чинио.
Но Јевреји, не верујући у Њега и завидећи Му, предадоше Га Понтијском Пилату игемону и приковаше на крст Онога који беше дошао да их спасе. Међутим Он, будући Богом, устаде трећи дан из мртвих, и по васкрсењу Свом у току многих дана јавља се ученицима Својим; и смрт, нанесену људима од ђавола, Он уби Својом смрћу, и живот нам дарова Својим васкрсењем, те ћемо и ми, попут Њега који уставши из мртвих већ више не умире, после краткотрајног и многострадалног овог живота, васкрснувши из наших гробова, живети вечито с Њим. Узневши се на небо, Он показа вернима пут спасења. Ко занемари то спасење, тај ће са ђаволом бити подвргнут вечној осуди; а који верује и иде путем спасења, тај ће са Христом вечито бити у Царству Небеском.
Оваквим речима свети Понтије дуго просвећиваше оба цара: и док им он подробно причаше све о Христу, о тајнама свете вере и о будућем животу, благодат Светога Духа која помаже спасењу људском, дејствова кроз његове речи и отвори ум царевима да разумеју што им говори, те се срца њихова испунише миљем и они повероваше у Господа нашег Исуса Христа. Цареви замолише светог Понтија да им следећег дана још јасније опширно протумачи тајну спасења, да би они могли избећи огањ неугасиви и добити у бесмртном животу удео са светима. И тог дана, као и касније цареви не идоше у Каптол ради приношења жртава идолима; једино они наредише да се хиљадугодишњица отпразнује у народним позориштима. Свети пак Понтије оде к свјатјејшем папи Фавију и обавести га о свему. Силно обрадован, папа паде ничице на земљу пред Богом, говорећи: Господе Исусе Хрисе, благодарим Ти што си благоизволео да преко слуге Свог Понтија приведеш цареве римске к познању пресветог имена Твог!
Другога дана папа и Понтије одоше заједно к царевима и дуго разговараше с њима о једином истинитом Богу и о целом путу спасења. Видећи веру царева, папа их огласи ка светом крштењу, па их после не много дана и крсти. Заједно са њима крстише се и други, јер по угледу на цареве многи повероваше у Христа. И ко може исказати радост ондашњих хришћана? Тада се зби оно што ђаво, приморан силом Божјом, предсказа кроз уста ђавоиманог жреца о светом Понтију, који се још налажаше у утроби матере, да ће разорити Јупитеров храм: добивши дозволу од царева, свети Понтије заједно са светим папом Фавијем оде у храм поганог Јупитера, где беше изговорено споменуто предсказање о њему; ту они најпре поломише идоле, затим и сам храм срушише до темеља. Порушише они и неколико других храмова многобожачких, и место њих подигоше свете цркве Божије. И у те дане врло многи се обраћаху ка Христу, и крштаваху се. Али се у то време још не просвети сав Рим, већ само један део његов, нити бише разорена сва идолишта са идолима пошто промисао Божји прекрати то благопријатно за Цркву Христову време. Такву слободу Црква уживаше само четири године, јер Господ Исус Христос, желећи да Цркву Своју прекали као злато у огњу, допусти ново гоњење на њу: погани Декије[12], налазећи се на челу идолопоклоника, диже буну и убише благочестиве цареве због њихове вере у Христа. И стадоше немилице таманити све верне, међу којима и свети Фавије папа би убијен. Тада многи од новокрштених, уплашивши се гоњења, поново се вратише идолопоклонству; други пак разбежаше се и кријаху се где је ко могао; Међутим они који бејаху храбри, смело иђаху на муке и полагаху душе своје за Христа. У време тог гоњења, које неочекивано удари на Цркву као олуја, свети Понтије се сакри негде у самом граду Риму. Међутим незнабожачки жреци врло ревносно трагаху за њим, јер беху страховито кивни на њега што им поруши храмове и поразбија идоле, и жуђаху да га ставе на муке. То побуди светог Понтија те једне ноћи побеже из Рима, повинујући се речима самог Господа који у Еванђељу каже: Када вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), и дође у град Кимелу[13] који се налазио на граници Галије, близу Алпских Гора, и ту живљаше ка странац и дошљак.
Насилник цар Декије ускоро погибе, и после краткотрајног царовања Гала с Волузијаном на престо римског царства ступи Валеријан[14] са сином Гелијеном. Ови цареви, желећи да потпуно униште хришћанско име не само у Риму него и у целој царевини римској, разаслаше игемоне на све стране да муче хришћане; и два таква мучитеља, Клаудија и Анавија, послаше у Галијску област. Они најпре дођоше у град Кимелу, и принесоше жртве боговима; онда усред града устројише судиште и издадоше наређење да хришћане хватају и доводе к њима на мучење. Тада би ухваћен свети Понтије, као муж знаменит у угледан, и пре свих приведен на незнабожно судиште. Погледавши на њега игемон Клаудије упита с гневом: Јеси ли ти тај Понтије који, ко зна каквим лукавством, изазва буну у Риму, па чак и цареве одврати од богова? - Светитељ одговори: Ја никакве буне стварао нисам, нити сам кога звао на странпутицу, него сам, кога сам могао, обратио од незнабожачке заблуде ка истинитоме Богу. - Игемон рече: Цареви наши, знајући да си ти човек знаменитог рода, наредише ти да боговима принесеш жртву; не учиниш ли то, бићеш осуђен на разне муке заједно са људима ниског порекла и ништима. - Свети Понтије одговори: Мој цар и утешитељ јесте Христос, и ако се Њега ради лишим земаљске отаџбине, постаћу наследник вечне, и уместо брзо пропадљивих богатстава удостојићу се удела са светим анђелима у слави небеској. - На то игемон Клаудије рече: Зашто покушаваш да се извучеш помоћу тешко схватљивих речи? Теби предстоји једно: да боговима принесеш жртву. Ако то не урадиш, ја ћу тело твоје растргнути мукама. - Свети Понтије одговори: Ја ти већ рекох да сам хришћанин, и никада нећу принети жртву демонима.
Тада игемон нареди да Понтија окују у ланце и држе у тамници, док он не извести цареве о њему. И Клаудије упути царевима овакво писмо: Господарима васељене и непобедивим победитељима Валеријану и Галијену, царевима римским, слуге ваше Клаудије и Анавије: улазећи у крајеве Галије ми пронађосмо Понтија, који некада узбуни Рим, полупа многе богове и поруши њихове храмове, а сада се крије од ваше власти и не повињава вашим наредбама, али пошто је он један од најпрвих сенатора, ми се не усудисмо да га ставимо на муке, него га оковасмо у ланце и посладисмо у тамницу, док ви не расмотрите ту ствар и не наредите како да поступимо с њим. - Цареви послаше овакав одговор: Господство наше наређује вам следеће: ако Понтије не усхте принети боговима жртву, онда имате потпуну власт над њим и можете га погубити каквим хоћете мукама.
Добивши од царева такву наредбу, игемони Клаудије и Анавије одоше на судиште и наредише да Христова сужња доведу пред њих. И Клаудије рече светом Понтију: Саслушај корисну наредбу твојих господара, којом ти они наређују да боговнма принесеш жртву. А ако то не урадиш, онда ћеш бити мучен заједно са осуђеницима. - Свети Понтије одговори: Ја немам другог господара сем јединог Господа мог Исуса Христа, који је моћан да ме избави од оних мука којима ми ви претите. - Игемон Клаудије рече на то: Чудим се теби, човеку знаменитом, што си добровољно примио на себе толико сиромаштво и срамоту, служећи таквоме господину, за кога ви сами кажете да је био човек сиромашан и неславан и да га је, не знам због какве кривице, убио Пилат, игемон по чину као и ми. Није ли ти боље да будеш покоран господарима, који кротко управљају римским царством? - На то свети Понтије узврати: И ја се чудим теби, човеку паметном, што си постао толико безуман, да не желиш да познаш Творца неба и земље, који ради спасења твог осиромаши, и што се усуђујеш назвати неславним Онога кога анђели на небу почитују, и који не по морању него добровољно благоволи ради нашег избављења претрпети распеће од Јудејаца и Пилата. О, када би ти узажелео да се преклониш пред тако великим у Својој смирености Богом! одмах би се ум твој узнео к небу, и ти би увидео да у заблуди својој лежиш у мрачном понору заједно са боговима твојим, који су очигледно ђаволи. А господари твоји, које ти називаш управљачима римскога царства, не само сами иду у пропаст клањајући се дрвећу и камењу, него вуку са собом и потчињени им народ. Знајте дакле, ако останете у своме неверју, љутом смрћу ћете отићи из овог живота и у дан Страшнога суда бићете заједно са вашим боговима осуђени на вечне муке.
Ове речи разјарише игемона и он повика к слугама говорећи: Спремите гребене, железне кочеве, огањ и сва друга оруђа за мучење, да би се пред свима обелоданило безумље његово. - Слуге одговорише: Све је већ готово. - Игемон онда нареди: Растегните га нага на мучилишту, да би све муке прошле по целом телу његовом, да видимо да ли ће га Бог његов избавити из наших руку. - А свети Понтије када га растезаху на мучилишту говораше игемону: Премда ти по неверју свом назва Бога мог немоћним, ипак верујем да ће Господ мој Исус Христос силом Својом уништити муке које хоћеш да ми нанесеш, те оне неће причинити никакав бол телу мом.
И тог часа мучилишна справа паде са великом хуком и расу се у прах; попадаше и слуге од сраха као мртви; а свети Понтије радостан рече игемону: Бар се сада увери маловерниче, да је Господ мој моћан побожне избављати од напасти, а вас неправеднике предати вечноме огњу у дан суда (2 Петр. 2, 9).
Игемон Клаудије од силне јарости не знађаше шта да ради, а друг његов Анавије рече му: Премудри човече, у време када ми дођосмо овамо, бише одведена два огромна медведа из Далматских гора; нареди дакле да се спреми циркус и дај Понтија тим зверовима да га поједу. - И одмах, по наређењу игемоновом, циркус би спремљен, и свети мученик постављен у средину; два стражара изведоше медведе да поједу светитеља. Међутим медведи се неочекивано бацише на своје стражаре и поједоше их, а светоме Понтију се не усуђиваху ни прићи. Тада присутни народ громогласно повика: Једини је Бог - Бог хришћански, у кога верује Понтије.
Рањен у својој гордости и бесан од гнева, игемон стаде викати на слуге да што пре донесу дрва и суварака, да сажеже мученика. А свети Понтије рече игемону: Какву си то кривицу нашао на мени, те хоћеш да ме предаш огњу? Међутим тебе сама погубиће неугасиви огањ, а Бог мој је моћан да ме неповређена сачува усред огња, као што је у старини сачувао три младића у вавилонској пећи.
Када слуге навукоше много дрва и других запаљивих вештастава, онда светог Понтија поставише окованог у средини циркуса и оградише га свуд унаоколо дрвима и суварцима, па их запалише. И сви мишљаху да ће од мученика остати само пепео. Но када сва дрва и суварци изгореше, они угледаше светог Понтија живог и здравог и потпуно неповређеног од огња. И народ поново повика: Велики је Бог хришћански.
Веома постиђен због оваквог пораза свог, игемон рече светом мученику: Зашто се гордиш као да си већ победио све муке; мислиш ли да ћеш избећи и оне најстрашније? Него ево близу је чесни храм Аполонов, уђи у њега и принеси жртву. - Свети Понтије одговори: Ја Господу моме Исусу Христу приносим на жртву тело моје, које досад сачувах чисто од идолопоклоничких гадости; а вас и цареве ваше скоро ће постићи Божја одмазда, јер неправедно гоните невине слуге Христове. - Тада га игемон стаде лукаво наговарати, говорећи му: Требало је да ти нама будеш судија, јер си ти један од најпрвих сенатора, а ми не разумемо због какве то празне наде ти лишаваш себе части и богатстава. - Свети Понтије одговори: Част овога света и његова богатства личе на јутарњу маглу која скрива од очију људских и земљу, и планине и море; али чим дуне ветар, магла брзо ишчезне потпуно, као да је није ни било; Међутим, част, и богатство, и слава, које ја желим, остају вечито.
Док свети Понтије говораше ово, Јевреји којих беше много усред народне гомиле, стадоше викати ка игемону: Убиј, убиј што пре тог мађионичара! - А свети мученик, подигавши руке к небу, рече: Благодарим Ти Боже мој, што и Јевреји вичу против мене, слично оцима својим који су викали к Пилату против Христа: Распни, распни Га!
Тада игемон изрече светом Понтију смртну пресуду, говорећи: Водите га ван града, и тамо на камену што је близу потока одсеците му главу, а тело му баците у долину.
Наређење мучитељево би извршено. И тако свети Понтије заврши своја страдања за Христа тиме што му глава би одсечена мачем.[15] А чесно тело светитељево сахрани његов вршњак и описатељ страдања његовог Валерије, и то на оном месту где оно по посечењу би бачено.
Након не много времена после тога збише се пророчке речи светог Понтија. Незнабожни цар римски Валеријан у току рата са персијским царем Сапором би заробљен и као заробљеник свакодневно исмеван: јер кад год је Сапор уседао на свога коња, увек је ногом ступао на врат Валеријану као на подножје. А други цар римски Галијен би убијен од својих војника на путу за Медиолан. Игемон пак Клаудије и његов друг Анавије полудеше онога часа када свети мученик би посечен: Клаудије својим властитим зубима одгриза себи језик и испљува га из уста, а Анавију испадоше очи из очних дупља и висијаху му на образима; и после кратких, али страховитих мучења од бесова, они извргоше душе своје. А незнабошци и Јевреји, видећи испуњење речи светог Понтија, спопаде их страх, и многи стадоше указивати поштовање гробу мучениковом. Валерије пак, описавши живот и страдање светог Понтија, и видећи да гоњење на хришћане не престаје, седе на лађу и отплови у Ливију, бојећи се мучитеља. А свети мученик Понтије чесном душом својом уђе у радост Господа свог и Владара нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕВТИМИЈА, патријарха Цариградског

Свети Евтимије би рођен у Селевкији Исавријској око 834 године, у породици која беше пореклом из Декапоља и у сродству са Св. Григоријем Декаполитом (који се слави 20 новембра). Врло млад постаде монах на гори Олимпу у Витинији, затим пређе у један манастир близу Никомидије, па онда у манастир Св. Теодора близу Цариграда.
Због духовности и светости његове, Светог Евтимија узе цар Лав VI Мудри (886-912 г.) за свога духовника и подиже му манастир у самој престоници, звани Псаматија, где светитељ од тада живљаше. Ускоро, међутим, изби сукоб између њега и цара Лава, јер светитељ не одобраваше цареву незакониту везу са удовицом Зојом. Цар га зато затвори у манастир Св. Диомида, где светитељ проведе две године. После тога, на упорно наваљивање цара и по сагласности епископа, Свети Евтимије би изабран за Цариградског патријарха (907 године), после оставке патријарха Николаја Мистика (његов помен 16 маја). Али, Свети Евтимије ни тада не благослови царев незаконити брак са Зојом, него, штавише, рашчини свештеника Тому који је извршио то недозвољено и незаконито венчање, које је, нажалост, био благословио римски папа.
По смрти цара Лава VI (912 године) његов брат и наследник Александар прогна Светог Евтимија и врати на престо патријарха Николаја. Свети Евтимије би протеран у један манастирски метох, где, измиривши се братски са патријархом Николајем, у миру и сконча 5 августа 917 године. После три године свето му тело би пренето у манастир Псаматија, где је светитељ раније живео као монах. Иза себе он остави неколико беседа и песама посвећених Пресветој Богородици. Спомен му се налази у Византијском Еортологиону (који је издао М. Гедеон у Цариграду).

СПОМЕН СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ НОНЕ, мајке Св. Григорија Богослова

Света Нона је мајка светог Григорија Богослова. Као хришћанка она је имала силну и чудотворну молитву. Тако, молитвом својом к Богу обратила је мужа свога Григорија из незнабожачке глупости у веру хришћанску. Муж њен Григорије доцније би епископом у граду Назијанзу (његов свети спомен 1 јануара). Молитвом је света Нона спасла од буре и свога сина Григорија Богослова. Преставила се мирно као ђакониса 374 године. Осим Светог Григорија Богослова имала је још двоје свете деце: Свету Горгонију (која се слави 23 фебруара) и Светог Кесарија (чији је спомен 9 марта).

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕРИСА (ТИРСА), епископа Карпасијског на Кипру

Овај свети епископ града Карпасије на Кипру прославља се на том острву, где му је сачуван древни храм крај мора.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАТИДИЈА, КАТИДИЈАНА и СОВЕЛА

Свети мученици Катидије и Катидијан беху рођена браћа и пострадаше за Христа у Египту убијени камењем; а свети Совел, такође у Египту, стрелом прободен, предаде дух Богу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Његов спомен 22 маја.
2. Јулијан Одступник - братанац Константина Великог, син његовог брата Јулија Констанција; царовао од 361 - 363 године.
3. То би 362 године.
4. Максимин I царовао од 235 - 238 године.
5. Године 236.
6. Гордијан се зацарио 238 године.
7. Житије његово такође под данашњим датумом.
8. Декије царовао од 249 - 251 г.
9. Године 250.
10. Свети Понтијан - папа римски од 230-235 г.
11. Његово житије под данашњим даном.
12. Царовао од 249 - 251 године.
13. Близу данашње Нице.
14. Валеријан - царовао од 253 до 259 године.
15. Свети Понтије посечен 257 године.