ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. пророк Михеј II. Из племена Јудина, а из села Мориси, због чега се називао Морисићанин. Савременик пророка Исаије, Амоса и Осије, и царева Јудејских Јоатама, Ахаза и Језекије. Изобличавао је пороке народа свога, изобличавао и лажне пророке, који пророковаху за вино и за силовито пиће. Предсказао је пропаст Самарије. Предсказао је и пропаст Јерусалима, која ће доћи за то што поглавари његови узимају мито, свештеници уче за плату, а пророци његови гатају за новце. Зато ће се због вас Сион преорати као њива, и Јерусалим ће постати гомила. Но од свих његових пророчанстава најважније је пророчанство о Месији, нарочито о месту рођења Његова. Он је Витлејем именовао местом рођења Месије, којему су исходи од почетка, од вјечних времена. Не зна се тачно, да ли је и овај пророк био убијен од Јевреја или је умро мирном смрћу (в. Јерем. 26, 18 - 19). Но зна се, да је био сахрањен у своме селу, и да су му мошти пронађене, заједно са моштима пророка Авакума, у време цара Теодосија Великог према неком тајанственом откровењу, које је имао Елевтеропољски епископ Зевин.

2. Свешт. муч. Маркел еп. Апамејски. Рођен на Кипру од богатих и знаменитих родитеља. Био високо образован, ступао је у брак и имао деце. Када му жена умре, он се повуче у монашки живот у Сирију оставивши своју децу Провиђењу. Прочуо се беше због милосрдности, кротости и учености духовне, због чега га Апамејци изабраше за свог епископа. Као епископ ревносно се трудио на обраћању незнабожаца у веру хришћанску. Када изгори неки храм идолопоклонички, идолопоклоници ухвате Маркела и тобож као проузроковача тога пожара, сажежу на огњу, около 389 год. Поучно је из живота св. Маркела нарочито још и то, што се код њега спомиње свештање воде и употреба освештане воде.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА МИХЕЈА

Свети Михеј, први пророк са овим именом, бејаше из племена Јефремова, син Јемвлана. Живео је у дане светог пророка Илије, када над Израиљцима у Самарији цароваше Ахав са Језавељом, а над Јудејцима у Јерусалиму Јосафат. Јер у то време племена дванаест синова Јаковљевих беху раздељена на два царства: једно се звало царство Јудејско, са престоницом у Јерусалиму, сачињавала су га два племена, Јудино и Венијаминово; а друго се звало царство Израиљско, са престоницом у Самарији, у њега су улазила остала племена јеврејског народа. У Израиљском царству налазило се племе Јефремово, из кога беше и свети пророк Михеј.
Свети Михеј често изобличаваше израиљског цара Ахава за оне грехе, за које га и свети пророк Илија изобличаваше: за његово отпадање од Бога у идолопоклонство, и за неправде које је чинио. И ненавиђаше цар пророка изобличитеља, али се не усуђиваше да га убије, бојећи се Божје казне, и стидећи се невиности и светости праведнога мужа, и плашећи се остварења његових пророчких предсказања. Међутим пророк, дајући место неправедном гневу царевом, удаљаваше се из престонице и живљаше много по горама, да не би цара, често излазећи пред њега и изобличавајући га, покренуо на убилачку јарост.
У те дане ороди се дом цара израиљскога Ахава са домом цара јудејског Јосафата, јер Јосафат узе Ахавову кћер Аталију за сина свог првенца Јорама. Побуђен сродничком љубављу цар Јосафат оде из Јерусалима у Самарију у посету цару Ахаву. У току весеља Ахав моли Јосафата, да му помогне у рату против асирског цара да узме од њега град Рамот Галадски, који је из давнина био израиљски, а асирски цар га беше заузео силом. Јосафат обећа Ахаву да ће заједно с њим сам ићи у тај рат, и рече: Како ти, тако и ја, како твој народ, тако и мој народ поћи ћемо с тобом на војску. Но најпре упитајмо Господа Бога, хоће ли нам тај рат бити срећан. - И одмах сазва Ахав четири стотина својих поганих и лажних пророка, на челу којих бејаше лажни пророк Седекија, син Ханаана. И сви они храбраху Ахава надом на успех, говорећи: Иди! Бог ће ти дати у руке не само град Рамот него и самог цара асирског.
Међутим цар јудејски Јосафат, човек побожан и веран Богу, видевши и разумевши да међу тим пророцима нема ни једног истинског пророка већ све сам ласкавац и улизица, рече цару израиљском Ахаву: Нема ли ту макар једног пророка Господњег, кога бисмо упитали и он нам казао истину? - Ахав одговори: Има један човек који може упитати Господа и открити нам истину; то је Михеј, син Јемвлана; али ја га мрзим, јер ми не прориче добра него свагда зло. - Не говори тако, рече Јосафат Ахаву, него га позови и чуј, и не гневи се када те изобличава.
И Ахав одмах посла по пророка Михеја, који у то време дође из пустих гора у Израиљ. Оба пак цара сеђаху на престолима својим у красоти и слави код врата Самаријских, и сви лажни пророци прорицаху пред њима. При томе врховни лажни пророк Седекија начини себи гвоздене рогове, и затрубивши рече цару Ахаву: Овако вели Господ: овим ћеш роговима уништити и истребити Сирију. - Тако исто и остали лажни пророци говораху: Иди на Рамот Галадски, и победићеш цара асирског, и предаће ти га Господ у руке. - А посланик који отиде да дозове пророка Михеја рече Михеју: Ето сви пророци проричу цару добро; молим те, проричи му и ти добро, и нека твоја реч не буде супротна њиховој. - Свети Михеј одговори: Тако да је жив Господ, говорићу цару оно што ми рече сам Господ Бог мој.
Када свети Михеј дође и стаде пред царем израиљским Ахавом, цар га упита: Слушај, Михеје, да ли да идем на војску на Рамот Галадски или да се оканем? - Пророк, не одговарајући одмах на царево питање и желећи да га привуче усрднијим питањима, рече: Иди, и упутиће те Господ, и предаће ти у руке цара асирског. - А цар Ахав, видећи да пророк не говори смело, рече му: Заклињем те много пута, кажи ми истину пред Господом. - Тада свети Михеј рече смело: Видех сав народ Израиљев разасут по планинама као овце које немају пастира.
Овим речима пророк предсказа, да ће војска Израиљева изгубити у рату свога пастира, цара: јер ће он бити убијен, и сви ће, као овце од вукова, бити разјурени по горама и пустињама од стране асирских војски. И рече цар Ахав цару Јосафату. Не рекох ли ти да ми овај неће пророковати добра него зло? - А свети Михеј рече: Чујте реч Господњу; видех Господа где седи на престолу свом, а сва војска небеска стајаше му с десне и с леве стране. И рече Господ: ко ће преварити Ахава цара Израиљева да отиде и падне код Рамота Галадског? - И од присутних једни рекоше ово други оно. Тада изиде један дух, и ставши пред Господа рече: ја ћу га преварити. А Господ га упита: како? Он одговори: изићу ћу, и бићу лажљив дух у устима свију пророка његових. И Господ му рече: преварићеш га и надвладаћеш, иди и учини тако. Знај дакле, царе, говораше пророк, лажљиви дух је у устима свих пророка твојих, и Господ је изрекао зло по тебе.
Када пророк говораше ово, приступи лажни пророк Седекија и удари светог Михеја по образу рекавши: Какав ти дух Господњи каза све то? - Свети Михеј одговори: Ти ћеш видети збивање ових речи у онај дан када из страха од Асираца будеш бежао из собе у собу, и из куће у кућу, желећи да се сакријеш у дому свом.
Испунивши се гнева, цар Ахав нареди да ухвате пророка Михеја и баце у тамницу, и да му тамо дају по мало хлеба и по мало воде, да само не умре од глади и жеђи, и остане у животу док се он не врати, да би га ставио на муке. Цар тако и рече: Држите га док се ја не вратим у миру. - А свети Михеј одговори цару: Ако се ти вратиш у миру, онда није Господ говорио преко мене. - Рекавши то, свети Михеј се обрати народу и громко рече: Чујте то сви људи!
Свети Михеј би посађен у тамницу у престоници израиљског царства граду Самарији. А цар Ахав, отишавши у рат, би убијен, сагласно пророчанству светога Михеја, као што о томе опширније пише у 22 глави 3 књиге о Царевима и у 18 глави 2 књиге Дневника. По смрти Ахава зацари се његов син Охозије.
О кончини светог пророка Михеја не говори се ништа у Светом Писму; само се у Прологу каже као да је био убијен од Јорама, сина Ахавова; но већ је раније речено да је Јорам био зет Ахаву а не син. Ипак је вероватно да је пророк Божји Михеј скончао мученичком смрћу, убијен неким од мучитеља: јер и жена Ахавова Језавеља која остаде удовицом, и син Охозија који се зацари после оца, и зет Јорам цар јерусалимски, сви они нису могли штедети онога који је прорекао Ахавову погибију.
Спомен овог светог пророка Михеја у Великом Чети Минеју и у Кијевским месецословима налази се под петим јануаром. И у Чети Минеју говори се о њему, да је због изобличавања безакоња убијен и бачен у провалију, а ближњи светога Михеја извадили су отуда чесно тело његово и погребли на својој земљи, близу гроба неког странствујућег пророка.
Након сто педесет и више година после првог светог пророка Михеја јавио се[1] други свети пророк тог имена, чији се спомен празнује у данашњи дан. Он беше из племена Јудина, а из села Мораси близу града Елевтеропоља, због чега је и назван Морасићанин. Он је пророковао у Јерусалиму у дане јудејских царева Јоатама, Ахаза и Језекије; у које време живљаше и свети пророк Исаија. Свети Михеј изобличаваше своје саплеменике што су оставили истинитог Бога, пали у идолопоклонство и усвојили погане обичаје незнабожачке, и са тугом им говораше од лица Божија: Људи моји, шта вам учиних? чиме вас увредих? чиме вам досадих? Одговорите ми. Што вас изведох из земље Мисирске и избавих из ропства, зато ли мене остависте а идоле незнабожачке себи за богове изабрасте?
Исто тако изобличавајући злостављања, неправде, грабеж и увреде, наношене убогима и ништима од стране кнезова, судија и старешина, свети Михеј је говорио: Чујте ово, поглавице дома Јаковљева и кнезови дома Израиљева, који мрзите на добро а љубите зло, не треба ли вам знати и творити што је право? Но ви тако неправедно тлачите ниште и убоге људе невине, да и кожу са њих одрасте, и кости им поломисте, и тела им здробисте, као да ћете их у лонац метнути и јело спремати. Чујте ово, поглавице дома Јаковљева и кнезови дома Израиљева, који се гадите на правду, и све што је право изврћете; који градите Сион крвљу и Јерусалим неправдом!
Тако свети пророк изобличаваше грешнике, и видећи да се не поправљају, оплакиваше погибао њихову јецајући и вапијући: Тешко мени! јер сам као кад се обере летина, и као кад се пабирчи после брања винограда, нема грозда за јело (тако нема оних који угађају Богу!). Авај, душо моја! неста побожнога са земље, нема праведнога међу људима! сви вребају крв, сваки лови брата свога мрежом, руке своје спремају на зло, кнез иште поклоне и судија суди за мито.
Тако изобличавајући зле и оплакујући непокајаност њихову, свети пророк предсказиваше гњев Божји који иде на њих: он ће најпре казнити престоницу израиљског царства Самарију, јер се у њој отпоче идолопоклонство и гажење закона Божија и погана дела незнабожачка; затим ће иста таква казна постићи Јерусалим, јер је правосуђе Божије одредило, да Самарија буде разорена од Асираца а Јерусалим од Халдејаца. И опет ридаше пророк говорећи: Јао, јао! одмазде Божије стигоше! - Но међу свима овим тужним предсказивањима пророк Божји објави и радосну вест, да ће се Пастир и Спаситељ душа наших, Господ Исус Христос родити у Витлејему: И ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће изаћи Онај који ће бити Господар у Израиљу (Мих. 5, 2). - Остала предсказања овог светог пророка Божјег изложена су у пророчкој књизи његова имена.
Како је по завршетку своје пророчке службе свети Михеј окончао свој живот, о томе нема јасних података, али се сматра да је мученички скончао. У књизи светог пророка Јеремије пише да када су свештеници са лажним пророцима и мноштвом народа хтели убити светог Јеремију, онда неки од старешина усташе у његову заштиту, говорећи свему збору народном: Сетите се Михеја Морасићанина, он пророкова у време Језекија цара Јудина и рече свему народу јудејском: овако вели Господ Саваот: Сион ће се преорати као њива и град ће Јерусалим бити гомила камења, и гора овога дома висока шума. Је ли га за то убио Језекија цар Јудин и сав народ? није ли се побојао Господа и молио се Господу? и Господ отклони беду коју беше изрекао на њих, а ми хоћемо да учинимо велико зло душама својим (Јерем. 26, 18-19).
Из ових речи може се видети, да свети пророк Михеј није био убијен, него је у миру скончао после богоугодног живота свог у свету. Он је умро и био погребен у својој постојбини - селу Мораси. А после много и много година, у време цара Теодосија Великог према откривењу Божјем Зевзину, епископу елевтеропољском, бише обретене чесне мошти његове заједно са моштима светог пророка Авакума. Због свега тога нека је Богу нашему слава свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАРКЕЛА, епископа Апамејског[2]

Свети Маркел се родио на Кипру од богатих и знаменитих родитеља. Био високо образован, ступио је у брак и имао деце. Када му жена умре, он се повуче у монашки живот у Сирију оставивши своју децу Провиђењу. Прочуо се беше због милосрдности, кротости и учености духовне, због чега га Апамејци изабраше за свог епископа. Као епископ ревносно се трудио на обраћању незнабожаца у веру хришћанску. Када изгори неки храм идолопоклонички, идолопоклоници ухвате Маркела и, тобож као проузроковача тога пожара, сажежу на огњу, око 389 године. Поучно је из живота светог Маркела још и то, што се код њега спомиње свештање воде и употреба освештане воде.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА УРСИКИЈА (УРСИКИНА)

Свети Урсикије беше родом из града Сивента у Илирији. У време цара Максимијана он беше војник. Као хришћанин он би оптужен код цара Максимијана. Цар га предаде епарху Аристиду, да му суди. Овај нареди те Урсикија силно тукоше воловским жилама, и сва му леђа и груди у ране претворише: затим му руке намазаше зејтином, па сумпором, па смолом, и онда метнуше на њих жеравицу. Мучен тако, свети мученик рече да руке његове праведно пате, јер су спасле мучитеља из смртне опасности. Мучитељ Максимијан, прекорен од неког Тертулијана, који је ту био присутан, да је незахвалан према светитељу који га је спасао, нареди да излију хладну воду на мученикове руке те да угасе огањ. Но касније, по извршној пресуди, светом Урсикију би глава одсечена од неког Валента, који га најпре и беше оптужио као хришћанина. Три пута овај бездушник удари мачем по врату светог мученика, и тако блажени Урсикије прими венац мучеништва.
Свети Урсикије пострада 300 године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛУКИЈА ВОЈНИКА

Свети Лукије беше војник. Пострада за Господа Христа сажежен у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА СИМЕОНА ТРАПЕЗУНТСКОГ

По занимању беше златар и живљаше у Цариграду. При једном спору хришћана и Јевреја би оклеветан од Јевреја код турских власти да је тукао једног турског Јеврејина. Зато буде ухваћен и бачен у тамницу, где проведе пуних четрдесет дана. Власти му обећале да ће га пустити ако се потурчи, иначе ће га погубити. Симеон јуначки изјави на суду: "Макар ми хиљаде смрти нанели, ви нећете успети да ме поколебате у мојој вери и љубави према Исусу Христу - Господу мом и Богу мом". Због тога блажени Симеон би осуђен на смрт, и обешен у Цариграду, 14 августа 1653 године. Његово мученичко страдање записао је Јован Кариофилис (види "Неон Мартирологион").
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. У осмом веку пре Христа.
2. Његов спомен врши се још и 25 фебруара.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Иполит. Беше Иполит војеначалник и надзорник тамница у Риму; рођен и васпитан као незнабожац. Када св. Лаврентије архиђакон би бачен у тамницу, Иполиту беше наређено од цара, да нарочито бди над овим сужњем. Иполит својим очима виде, како Лаврентије поврати вид слепоме Лукилију, и како исцели многе друге болеснике, па поверова у Христа. Када га Лаврентије крсти, Иполит имаше виђење небесно, и рече:„видех невине душе у великој радости" (т.ј. на небесима). Тада узе он Лаврентија у свој дом, те му он крсти сву чељад, којих беше, са старом дадиљом Конкордијом, 19 на броју. Када Лаврентије би убијен за Христа, Иполит ноћу узе тело мучениково, зави у плаштаницу и чесно сахрани. Но то некако дође до ушију цара Декија, и трећи дан по смрти Лаврентијевој Иполит би ухваћени изведен пред цара, па пошто се не хте одрећи вере истините, би бијен камењем по устима. По том цар нареди да га раздену нага и шибају. Наг пред царем рече Иполит цару: „ниси ме разденуо него си почео да ме одеваш!" Тада га протегоше по земљи и шибаше немилосрдно, а Иполит само викаше: „хришћанин сам!" Чувши цар да су и Иполитови домаћи сви хришћани нареди да се сви доведу. Стара Конкордија рече: „ми више желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли бешчесно с вама нечестивим живети." Она прва би убијена, а за њом и осталих 18, све на очи Иполитове. Најзад Иполита везаше за дивљег коња и вукоше тамо и овамо докле мученик душу своју не предаде Богу.

2. Св. Тихон Задонски, или Воронежски. Рођен у селу Короцка у Новгородској губернији 1724 год. у простом сељачком дому. У 34 години својој примио чин монашки и убрзо због својих подвига и велике духовне мудрости добијао све већу и већу службу, док најзад не би хиротонисан за епископа Воронежског. Епископствовао је непуних 5 година, па се због слабог здравља повукао и настанио у ман. Задонском. Упокојио се мирно 1783 год. у Задонску, где његове чудотворне мошти и сада почивају. Велики подвижник руске цркве ретки пастир, молитвеник и сачинитељ прекрасних духовних дела. По својој мудрости, светости и подвигу може се сравнити са великим Оцима Цркве православне древних времена. Због многих посведочених чудеса над његовим моштима проглашен за светитеља најпре од народа, а по том и од званичне цркве 1861 године.

3. Преп. царица Ирина, у монаштву названа Ксенија. Жена цара Кало-Јована (1118 - 1143). Осим својих монашких подвига и многих добрих дела чувена је и због тога што је основала манастир Сведржитеља - Пантократора - у Цариграду, један од најславнијих и најлепших манастира у Цариграду. У том манастиру подвизавао се доцније св. Стеван Дечански.

4. Преп. Серид. Чувен као основатељ знамените обитељи близу Газе у Палестини. У овој обитељи подвизавали су се славни мужеви као: св. Варсонуфије, Јован, авва Доротеј, Доситеј и други. Св. Серид скончао земаљски живот у VI стољећу, и преселио се у вечну радост Господа свога.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИПОЛИТА и оних с њим

После мученичке кончине светог архиђакона Лаврентија[1], блажени Иполит, војеначалник и надзорник тамнице, погребе многонапаћено тело светог мученика, који најпре беше његов сужањ, а затим му постаде учитељ. У трећи дан после погреба блажени Иполит се врати својој кући. Сви укућани његови, - деветнаест душа на броју, - беху хришћани; они беху од светог Лаврентија научени хришћанској вери и крштени. Пошто се са свима укућанима заједнички помоли Богу, блажени Иполит се са свима њима причести Божанственим Тајнама Тела и Крви Христове; а затим, после пријема духовне хране, би постављена трпеза за поткрепљење тела. Међутим, пре но што они почеше јести, дођоше војници и узевши блаженог Иполита одведоше га к цару Декију[2]. Угледавши га, цар се насмеја и рече: Зар си и ти постао врач, јер си украо Лаврентијево тело? - Нисам ја врач већ хришћанин, одговори Иполит.
Разљутивши се, цар нареди да Иполита бију камењем по устима, па му затим свуче одећу која је сачињавала уобичајено хришћанско одело. На то му блажени Иполит рече: Ниси ме разденуо, него си почео да ме одеваш. - Цар га упита: Еда ли више не поштујеш богове када тако безумно говориш и не стидиш се своје наготе? - Блажени Иполит одговори: Мудар сам и нисам наг, јер се обукох у Христа; ја онда бејах безуман када као и ти служах демонима; и онда бејах наг када не имађах благодати Христове, а сада сам хришћанин. - Цар му рече: Принеси боговима жртву, да не би у мукама умро као што умре Лаврентије. - Одговори слуга Христов: О, да бих се удостојио удела светог Лаврентија, чије име ти, несрећниче, ниси достојан изговарати прљавим устима својим.
Тада нареди цар да светог Иполита протегну по земљи и немилосрдно бију моткама. Тако бијен, свети мученик викаше громко: "Хришћанин сам!" - Затим нареди мучитељ да престану тући мученика, да га подигну са земље и обуку у уобичајену војничку одећу; притом, обраћајући се светом мученику, рече: Сети се свог војничког чина и буди нам као раније пријатељ, заједно с нама приносећи жртве. - Свети Иполит одговори: Ја сам војник Христа Спаситеља мог, и желим да умрем за Њега. - Тада цар Декије рече епарху Валеријану: Узми сво имање његово, а њега самог у мукама погуби.
Истога дана Валеријан посла те разграбише имање блаженог Иполита. Но дознавши да сви Иполитови укућани верују у Христа, Валеријан нареди да их доведу пред њега. Међу доведенима бејаше и Иполитова дојкиња, по имену Конкордија. Погледавши на њих, Валеријан рече: Поштедите свој живот, да не бисте погинули заједно са својим господарем Иполитом. - Конкордија одговори: Ми више желимо с нашим господарем чесно умрети у вери Христовој него ли бешчесно с вама незнабошцима живети. - Робовски сој се може поправити не друкче него једино батинама, - рече Валеријан и нареди да Конкордију бију оловним прућем. За време тог бијења света мученица предаде дух свој Господу.
Ту се налажаше и свети Иполит под војничком стражом; угледавши мученичку кончину своје дојкиње он с радошћу кликну: Благодарим Ти, Господе, што си ону која ме је хранила послао испред мене у царство Своје к светима Твојим! - А епарх му рече: Зар се још уздаш у враџбинску вештину, и не поштујеш богове, и не покораваш се царевом наређењу? - И испунивши се гњева, Валеријан епарх нареди да их све са Иполитом изведу кроз Тивуртинску капију изван града и тамо предаду смрти. Идући с њима, свети Иполит их храбраше путем говорећи: Браћо, не бојте се! и ја и ви имамо над собом једнога Господара.
Када стигоше на губилиште, војници их посекоше све на очи Иполитове. Беше их осамнаест душа обадва пола и разнога узраста, не рачунајући свету Конкордију, убијену у граду. Самог пак светог Иполита, по наређењу епарха, привезаше бесним коњима за репове и вукоше по каменитим местима дотле док свету душу своју не предаде у руке Божије.
Свети мученик Иполит заједно са домаћима својим пострада за Христа у тринаести дан месеца августа, а у трећи дан по мученичкој кончини светог Лаврентија. Када се спусти ноћ, на место погубљења дође са другим вернима свети Јустин презвитер, покупи тела светих мученика и погребе их на том месту. Тело пак свете мученице Конкордије, убијене у граду, тражише много дана, али га не могоше наћи. То веома ожалости светога Јустина, и он плакаше. Међутим по мучитељевом наређењу, чесно тело свете Конкордије беше бачено у нечисто место. Тек у двадесети дан по кончини светог Иполита један хришћанин по имену Иринеј дознаде о томе од неког војника, па узевши са собом хришћанина Авундија извадише ноћу из нечистог места чесно тело свете мученице, које ни најмање не беше упрљано, и однесоше га презвитеру Јустину. Презвитер се веома обрадова и погребе га крај тела светог Иполита и осталих мученика. Но сутрадан дочу за то епарх Валеријан и нареди да ухвате Иринеја и Авундија и баце их онамо одакле они извукоше тело свете Конкордије, те да их тако живе утопе у нечистоти. И оба ова света хришћанина умреше тамо у двадесет шести дан месеца августа. А свети Јулијан ноћу извади одатле тела њихова и погребе их крај моштију светог Лаврентија, славећи Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КОНКОРДИЈЕ, ИРИНЕЈА и АВУНДИЈА[3]

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТИХОНА ЗАДОНСКОГ

Велики богоугодник земље Руске, свети Тихон Задонски, епископ Воронежски, родио се у селу Короцка у Новгородској губернији 1724 године у простом сељачком дому. Имао је три брата и две сестре; отац му је рано умро, и мајка је с великом муком прехрањивала своју децу. Побожан и врло вредан, мали Тимотеј, како се свети Тихон звао пре монашења, приљежно је учио књигу. У своје време мајка га одведе у Новгородску семинарију, у коју он би примљен за државиог питомца. Веома даровит и пун љубави за науку, он показа тако велики успех у науци, да и пре завршетка богословије би постављен при истој Новгородској богословији за наставника грчког језика. А кад 1754 године заврши семинарију, он би постављен за наставника реторике. Душе пуне христољубља, Тимотеј би пострижен за монаха 10 априла 1758 године, и доби име Тихон. Јануара месеца 1759 године он би назначен за васпитача семинарије, а 26 августа те исте године он би као архимандрит постављен за ректора Тверске семинарије. Иако је христочежњивог архимандрита Тихона срце неодољиво вукло у пустињску самоћу на пустињачке подвиге, ипак га је промисао Божји повео путем епископства. У својој 37 години архимандрит Тихон би посвећен за викарног епископа Новгородске епархије 13 маја 1761 године, а 3 фебруара 1763 године постављен за епископа Воронежског. Епископствовао је непуних пет година, па се због слабог здравља повукао и настанио у Задонском манастиру, где се строго подвизавао у тешким подвизима попут древних отаца Цркве и писао богомудре књиге, пуне благодатне мудрости, која богољубиве душе одводи у царство Божије. Свети Тихон се упокојио мирно у тринаести дан месеца августа 1783 године у Задонском манастиру, где његове чудотворне мошти почивају.
Велики у благодатним подвизима, велики у божанској мудрости, велики у христочежњивој светости, велики као молитвеник и пастир, свети Тихон је уврстио себе међу свете оце Цркве, те вечнобудне очи Цркве, које видовито воде путем спасења све душе, гладне и жедне Господа и Његове правде. Због многих посведочених чудеса над његовим моштима, овај дивни богоугодник проглашен је за светитеља најпре од народа, а потом и од званичне Цркве 1861 године.
Два келејника светога Тихона, Василије Иванович Чеботарев и Иван Етимов, оставили су нам драгоцене белешке о њему, његовим подвизима и светости живота. Ми ћемо се унеколико осврнути на сведочанства тих живих сведока и очевидаца његових, да бисмо бар донекле завирили у свету тајну његовог светог и богоугодног живота.
Сам свети Тихон казивао је свом келејнику Василију Чеботареву о виђењу које је имао још пре ступања свог у монаштво: "Ово је било до мог пострига у монаштво. Још као наставник ја сам имао обичај и волео да ноћи проводим без сна, бавећи се или читањем душекорисних књига или душекорисним размишљањима. Али ја ти ово кажем келијски, и ти си дужан ћутати о овоме. У месецу мају ноћ беше пријатна, тиха и светла: ја изађох на северна вратанца и стајах размишљајући о вечном блаженству. Одједном се небеса отворише, и тамо се показа такво блистање и светлост, да је то апсолутно немогуће смртним језиком исказати и умом схватити. Али то потраја кратко, па се небеса поново затворише. Од овог необичног виђења у мени се још јаче разгоре жеља за усамљеничким животом. И дуго после овог виђења усхићење ми је испуњавало и срце и душу, па и сада, када се тога сетим, ја осећам у срцу неку веселост и радост".
Сада да опишем, вели келејник светога Тихона Чеботарев, како је светитељ проводио свој живот у Задонском манастиру,[4] и његове богоугодне подвиге и трудове, уколико сам ја убоги био њихов очевидац.
Прво: Светитељ је имао обичај да за време ручка слуша читање Светог Писма Старог Завета, а ја сам читао. Но при томе падала је у очи његова велика и пламена љубав к Богу. Он је ретко јео без суза умилења, нарочито када се читала књига пророка Исаије. Понекад нареди: "Читај поново ту главу", а сам остави кашику и почне плакати. Исто тако падала је у очи и његова искрена љубав према ближњима. Скоро сваки дан, чим би сео за сто, он је имао обичај говорити: "Хвала Богу! ето, у мене је добра храна, а моја сабраћа: један, јадник, седи у тамници, други нема потребну храну, трећи нема соли. Авај, тешко мени кукавцу!" За време пак вечере ја сам му читао Нови Завет, и то дуго. Понекад би ме упитао: "Разумеш ли што читаш?" И кад одговорим: "Не, ја ово не могу да схватим", онда ми је он објашњавао по читав сат, па и више. Он је имао обичај да ноћи проводи без сна, а легао би у зору. Ноћи је проводио у молитви с поклонима; при томе молитве његове нису биле хладне већ веома жарке, лиле су се из скрушена срца, тако да је понекад гласно вапијао: "Господе, помилуј! Господе, поштеди!" и још додавао: "Хранитељу помилуј!" а сам је главом ударао о под. Све то он је радио из великог унутрашњег жара и љубави к Богу. У саму пак поноћ он је излазио у предњу келију, и певао свете псалме тихо и умилно. Када је бивао у мрачним мислима, певао је псалам: "Благо мње, јако смирил мја јеси"..., а када је бивао у ведрим мислима, певао је псалам: "Хвалите Господа с небес"..., и остале радосне псалме, и то свагда са умилним сузама и срдачним уздасима.
После ручка светитељ се одмарао један сат, а каткад и више. После тога читао је житија светих отаца и друге књиге. У летње време он се шетао по манастирској башти и позади манастира; тада ми је наређивао: "Ако бих ти био неопходно потребан, немој ми прилазити, него се накашљи, и ја ћу се осврнути". Ја сам тако и поступао. Али једном приликом он беше у башти, и ја, не прилазећи му, накашљах се много пута, Међутим он, удубљен у мисли, није то примећивао, него је клечао према истоку са рукама подигнутим к небу. Ја му приђох и рекох: "Ваше Преосвештенство!" Он се толико уплаши, да га чак и зној проби, и рече ми: "Ето, срце ми дрхти као голуб, а ја сам ти давно говорио да се накашљеш не прилазећи ми". Ја му одговорих да сам се накашљивао, нашта ми он рече: "ја нисам чуо". - Он никада и никуда није ходио нити путовао без Псалтира; Псалтир је увек имао при себи, и најзад га је знао сав напамет; њиме ме је он и благосиљао. Путем он је свагда читао Псалтир, а понекад и наглас певао, и мени показивао, или ми неки текст објашњавао. Он је сваки дан ишао на свету литургију, и сам певао за певницом, и то ретко кад без суза. Може се рећи, он је имао од Бога нарочити дар суза, и из његова два ока стално су текла два потока. Он се ретко, врло ретко осмехивао; а осмехне ли се чему, одмах би рекао: "Прости, Господе! ја бедник сагреших пред Тобом". Он се веома чувао празнословља; обично је разговарао о вечним мукама и о вечном блаженству, о пороцима и о хришћанским врлинама. Од природе имао је одлично памћење; изврсно је знао Свето Писмо и Старог и Новог Завета, и увек наводио текстове из Светога Писма, и указивао из које је књиге и главе; исто тако наводио је многа места и из житија светих отаца.
Светитељ Тихон често нам је говорио: "Ко у нераду живи, тај непрестано греши". А сам он увек је нешто радио.
У својој келији светитељ Тихон је имао само оно што је најпотребније. Постеља му је била: распрострт ћилимчић и два јастука; покривач није имао већ овчију бунду; опасивао се кожним појасом; имао је једну мантију, и то од грубе вуне; и бројанице је имао врло просте. Он није имао ни сандука нити каквог ковчега, већ само једну кожну торбу, и то стару; куд год је путовао, њу је носио, и у њој књиге и чешаљ. У својој келији није имао других украса сем светих икона.
Треба рећи нешто о милосрђу и милосрдним делима светог Тихона, вели келејник Чеботарев. Он је радо хранио сироте и беспомоћне, убоге и ниште; речју, он је све раздавао: и пензију коју је добијао, и велике количине новаца које су му слали богати људи; чак је и рубље своје раздавао, и остављао само оно што је на себи имао; раздавао је и хлеб који су му слали добротворне спахије; усто је и сам куповао хлеб и раздавао. Од њега су сиромаси добијали и одећу и обућу; ради тога он је куповао бунде, кафтане, платно, стоку, и све то раздавао сиротињи. Значајно је ово: дан у који су к светитељу долазили многи сиромаси и он раздао много новаца и других ствари, увече тога дана он је бивао веселији и радоснији; а дан у који је код њега било мало сиромаха, он је тога дана бивао тужан. Смело кажем: он је био око слепима, нога хромима; његова су врата увек била отворена свима сиромасима, ништима и путницима: они су код њега налазили храну, пиће и утеху.
Не једанпут, пише келејник Чеботарев, светитељ Тихон је говорио: "Чујем од многих примедбу: због чега сам оставио епархију и повукао се у келију? Ево тих разлога: прво, моје слабо здравље кије ми допуштало да управљам епархијом; друго, епископски омофор, који на раменима својим носе епископи, врло је тежак: ја га не могу ни подићи ни носити; усто ја ни снаге такве немам; нека га јаки носе. Ето разлога мога усамљеништва".
Други келејник светога Тихона, Иван Етимов, између осталога пише о њему и ово: Преосвећени је имао таква својства душе да је људе који су га грдили, ружили, вређали и клеветали, само горко оплакивао; сажаљевајући њих, он је виновником тога сматрао непријатеља Божјег и хришћанског - ђавола. А када би неко од таквих људи увидео своју кривицу и замолио Преосвећенога за опроштај, он га је са сузама радости загрлио, целивао и опростио му од срца, препуног љубави. И тада је обично изговарао тако пријатну поуку, да је од непријатеља и ругача правио себи пријатеља и друга. Дешавало се: Преосвећени раздаје гомили просјака новац, свакоме према његовој потреби; али би понекад онај који прими мање стао у очи грдити Преосвећенога, називајући га најпогрднијим именима; Међутим Преосвећени се не само није љутио на то него је, смешкајући се као на малу децу, понекад одговарао овако: "Хајде, вређај! вређај још више!" И онда би и таквоме дао још, са жељом да и њега задовољи, да не би отишао ропћући. - Преосвећени је нарочито био милостив и дарежљив према удовама и сирочићима. По урођеном човекољубљу свом он је толико био сажаљив према свакоме, да је мужика, који би се разболео на путу за град Задонск, узимао к себи у келију и неговао га док не оздрави. Његове су келије биле отворене не само беднима и сиротама и старима него и свима путницима.
Отац Митрофан, пише келејник Етимов, казује ово: Преосвећени ми је причао да је ноћу обилазио око цркве и молио се: "Господе, покажи ми оно што си уготовио онима који Те љубе". И кад је молећи се тако стао према олтару, он имаде овакво виђење: отвори се сво небо, и манастир обасја силна светлост, и би глас: "Види шта је уготовљено онима који Бога љубе".
И виде он неисказана блага, и од страха паде на земљу, и једва је могао да допузи до своје келије.
Упокојио се у Господу кога је неизмерно љубио, свети отац наш Тихон и сам се удостојио тих неисказаних вечних блага, благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ПРЕНОС МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА

Спомен овог светог оца Цркве празнује се 21 јануара, а данас се слави пренос његових светих моштију у Цариград. Мошти су му положене у манастир Пресвете Богородице у Хрисопољу (данас Скутари на азијској страни Босфора), где је он за живота био игуман.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ царице ИРИНЕ, у монаштву КСЕНИЈЕ

Још у детињству и младости својој Ирина је неговала у себи све врлине и постала сасуд еванђелских добара. Због тога она, кћи срећних и царских родитеља са Запада (из Мађарске), постаде чувена и славна, јер врлина има обичај да обелодањује оне који је упражњавају, па макар били сакривени у најзабаченијем кутку или месту.
Поставши женом цара Кало-Јована, тј. Јована Комнена (1118-1143), она као царица још се више обогати врлинама: Кротост њена беше неисказана, смиреност неизмерна, благост чудесна, жалостивост и милостивост безгранична; она беше заштитница удова и сирочади, хранитељка убогих и невољних, добротворка неуморна. Свој еванђелски живот завршила је у манастиру као монахиња Ксенија, где она усаврши све своје врлине. Осим својих монашких подвига и многих добрих дела она је чувена и због тога што је основала у Цариграду манастир Сведржитеља - Пантократора, један од најславнијих и пајлепших манастира у Цариграду. У том манастиру подвизавао се доцније свети Стефан Дечански. Упокојила се мирно у Витинији, па су јој затим свете мошти пренесене у овај њен славни манастир Пантократора и чесно погребене.[5]

СПОМЕН СВЕТЕ ЦАРИЦЕ ЕВДОКИЈЕ

Мудра и красна атињанка, супруга цара Теодосија Млађег (408-450 г.). Многе цркве и манастире подигла у Јерусалиму, где се по смрти Теодосијевој сасвим преселила да тамо живи. Упокојила се у Палестини 460 године, и погребена у њеном храму Св. Стефана.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОРОНАТА

Пострада за Господа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРИДА

Чувени игуман и оснивач знамените обитељи близу Газе у Палестини. У овој обитељи подвизивали су се славни мужеви као: свети Варсануфије Велики и Јован (спомињу се 6 фебруара) ава Доротеј, Доситеј (његов спомен 19 фебруара) и други. Свети Серид сконча земаљски живот у шестом столећу, и пресели се у вечну радост Господа свога.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОРОТЕЈА ПАЛЕСТИНСКОГ

Најпре се подвизавао у манастиру аве Серида; затим основао свој манастир; подвизавао се тврдо и самопрегорно; имао за ученика преподобног Доситеја (спомен његов 19 фебруара); упокојио се у миру. Опширније о њему видети под 5 јуном.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Његово житије под 10 августом.
2. Царовао од 249 - 251 године.
3. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог мученика Иполита и оних са њим.
4. Свети Тихон је управљао Воронежком епархијом 4 године и 7 месеци, па се повукао, најпре у Толшевски, а затим у Задонски манастир, где се подвизавао до саме кончине, више од 13 година.
5. О овом светом храму види спомен под 4 августом.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Аникита и Фотије. Цар Диоклецијан посети једном град Никомидију са злим умишљајем, да ту потпуно истреби хришћане. Па када поче бездушно истјазавати и мучити хришћане, појави се пред њим св. Аникита, један од градоначелника, и дерзновено исповеди пред царем своју веру у Христа Господа, Бога ваплоћеног у телу ради нашег спасења. Уз то још Аникита изобличи идоле као глуво и немо камење, којима клањати се недостојно је разумна човека. Разјарен цар нареди, те му језик одсекоше. Но Аникита силом Божјом и даље говораше. Тад пустише лава на њега, но лав се умиљаваше око њега. У том часу Херкулов храм паде. Фотије, сродник Аникитин, видећи чудеса и трпљења Аникитина, пољуби Аникиту, објави себе за хришћанина и довикну цару: „о идолопоклониче, постиди се, богови су твоји ништавила!" Цар нареди, да га одмах мачем посеку. Но џелат дигнувши руку на Фотија светог сам себе удари мачем и умре. После дугих мука бацише их обојицу у тамницу, где тамноваху три године. Тада их изведоше, зажарише огромну пећ и бацише их у огањ. Многи други хришћани, људи, жене и деца својевољно уђоше с њима у огањ. И из огња чу се молитва хришћана, којом благодараху Богу за смрт мученичку. Пострадаше сви око 305 год. Св. Аникита и Фотије призивају се у молитвама при јелеосвећењу и водоосвећењу.

2. Свешт. муч. Александар еп. Комански. Као прост угљар живљаше у граду Коману близу Неокесарије. Када умре епископ Комански, тада би позват св. Григорије Неокесаријски Чудотворац (в. 17 новембар), да председава сабору за избор новог епископа. У сабору беху и клирици и мирјани. И никако се не могаху бирачи сагласити на једну личност. При оцени кандидата сви се махом задржаваху на оцени њихове спољашности, спољашњег достојанства и понашања. Св. Григорије тада рече, да не би требало толико гледати на спољашње одлике колико на дух и духовне способности. Тада неки насмешљивци подругљиво узвикнуше: онда да изберемо за епископа Александра ћумурџију! И наста општи смех. Св. Григорије упита, ко је тај Александар? Па мислећи, да његово име није у сабору поменуто без Божјег Промисла, нареди те га доведоше у сабор. Угљар као угљар беше сав гарав и исцепан. Његова појава опет изазва смех у сабору. Тада га Григорије изазва на страну и закле га, да му рече истину о себи. И Александар му рече, да је он био грчки филозоф, да је уживао високу част и положај, но да је све одбацио, понизио се, направио се јурод Христа ради од онда од кад је прочитао и разумео Св. Писмо. Григорије нареди те га опраше и обукоше у ново одело, па са њим уђе у сабор, и пред свима поче га испитивати из Св. Писма. Сви се удивише мудрости и речима благодати Александровим, и једва могаху познати у том мудрацу бившег ћутљивог угљара. Једногласно би изабран за епископа. Својом светошћу, мудрошћу и добротом задоби љубав пастве своје. Сконча мученички за Христа у време Диоклецијана.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНИКИТЕ и ФОТИЈА и многих са њима

У граду Витинијске области[1] Никомидији незнабожни цар Диоклецијан подиже отворено гоњење на хришћане; по његовом наређењу усред града бише постављена многобројна оруђа за мучење: мачеви, сечива, кочеви, железни нокти, тигањи, точкови, котлови и друге справе, измишљене за бездушно мучење; беху ту доведени и страшни зверови; свим тим Диоклецијан је хтео да заплаши оне који призивају име Христово. И разасла Диоклецијан грозна наређења у све крајеве римског царства, у којима наређиваше да хришћане свуда гоне, муче и убијају; при томе многе хуле ригаше на Јединородног Сина Божијег.
У то време живљаше у Никомидији један високородни и знаменити великодостојник, по имену Аникита. Испунивши се ревности за Господа Бога, Аникита ступи пред цара и неустрашиво исповеди да је Господ Исус Христос истинити Син Божји и Бог, и красноречиво изложи цару о беспочетном рођењу Сина Божијег и о Његовом оваплоћењу, у потребно време, ради спасења нашег; у исто време свети Аникита исмеја заблуду идолопоклоника, називајући незнабожачке богове глувима и неосетљивима, и најзад рече: Царе, муке које си за хришћане спремио и објавио, ни најмање нас не плаше, јер су све муке ништа за нас, и ми се никада нећемо поклонити бездахним идолима.
Испунивши се гњева и јарости, и не могући више слушати богонадахнуте речи светог Аниките, цар нареди да му се одмах одсече језик. Но свети Аникита, и када му одсекоше језик, говораше јасно, славећи Христа Бога. Затим би воловским жилама жестоко бијен дуго, да му и кости провирише кроз кожу. Међутим свети Аникита, јуначки подносећи то мучење као у туђем телу, громко проповедаше присутном народу да је Христос једини истинити Бог. - После тога цар нареди да Аникиту предаду зверовима да га поједу. И на светог Аникиту би пуштен страховити лав који ужасно рикаше, но када се приближи мученику он постаде кроткији од јагњета и умиљаваше се око светог мученика, и зној који беше избио на челу и лицу мучениковом он обриса својом шапом као сунћером. А свети Аникита повика говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме избавио од зуба овога звера! Молим Те, Господару, и у предстојећем подвигу пружи ми у помоћ десницу Своју, да бих узмогао победити мучитељеву јарост и удостојити се мученичког венца од Тебе.
Пошто се свети мученик помоли тако, настаде земљотрес, и Херкулово идолиште паде са идолом његовим, и одвали се један део градскога бедема, и многи незнабошци погинуше под њиховим рушевинама. Тада нареди цар да мученикову главу одсеку мачем. Но када џелат подиже мач да мученика посече, њему тог часа клонуше руке, и сам паде на земљу, и постаде непомичан као да је мртав. Видећи то, Диоклецијан нареди да мученика привежу за точак који се налазио усред оштрих гвоздених полуга, да подложе огањ и да окрећу точак, да би свети мученик умро кидан оштрим гвожћем и паљен огњем. Но свети Аникита, привезан за точак, овако се мољаше: "Господе Исусе Христе, ослободи ме од овог мучилишта ради присутних, да би они који ме посматрају, видећи Твоју брзу помоћ, могли јуначки противстати мучитељу и примити од Тебе венац победе". - И тог часа се ланци на светом Аникити одрешише, точак стаде као укопан, и огањ се угаси.
Тада мучитељ нареди да се котао напуни оловом, да се олово растопи, и у врело олово баци мученик. И сви видеше где Анђео Господњи са мучеником улази у котао, и чим се мученик дотаче котла, одмах остину котао са оловом, и постаде као лед.
Док се свети Аникита тако подвизаваше за Христа, сродник његов Фотије, видећи силу Христову како чудесно чува слугу Свога, одбаци сваки страх, изађе испред присутног народа, притече к светом мученику, и с љубављу га грљаше и целиваше, називајући га оцем и посредником свога спасења, и тиме показујући да је готов поднети за Христа свакојаке муке. Затим, обраћајући се цару, Фотије рече: Застиди се, идолопоклониче! богови су твоји ништа. - Тада цар с јарошћу викну војницима: Посеците га мачем! - Но када један од војника замахну мачем да мученика удари њиме по врату, силом Божјом се руке његове с мачем окренуше на њега самог, те он удари себе по коленима, и паднувши на земљу издахну.
После тога светог Аникиту и Фотија оковаше у ланце и обојицу заједно вргоше у тамницу. Након три дана Диоклецијан изведе мученике преда се и рече им: Ако ме послушате и боговима се поклоните, ја ћу вас обасути великим почастима и обогатити имањима. - Светитељи одговорише: Почасти твоје и богатство твоје нека остану с тобом на погибао твоју.
Разјаривши се, мучитељ нареди да их наге обесе на мучилишту и да им тела стружу железним ноктима, жегући им ране свећама, па да их затим камењем бију. Но све те муке светитељи подношаху с радошћу, и благодараху Бога, јер не осећаху никакав бол: Господ их чуваше неповређене ради славе светог имена Свог. Потом они бише привезани за ноге дивљим коњима, који их вукоше. Али ни таквим мучењем Диоклецијан ништа не постиже: јер их Господ опет сачува без повреде, и свети мученици, вучени коњима, као да се вожаху на колима, слављаху непобедиву силу Господњу и сокољаху један другога; а дивљи коњи изненада стадоше, и ноге се светима одрешише, и они устадоше потпуно здрави. Онда мучитељ поново нареди да их свирепо бију, и да им ране поливају сланим сирћетом. После тога их вргоше у тамницу. У тој тамници свети мученици проведоше три године.
По истеку три године свети мученици бише опет изведени на мучење. Мучитељ нареди да се народно камено купатило загрева три дана, па у њега затворе мученици. Но свети Аникита и Фотије у том купатилу молише се Богу, и купатило се раседе, и изби извор воде који им ствараше свежину. А када стражари трећега дана отворише купатило, угледаше свете мученике живе где ходе по њему и певају хвалу Богу, па известише о томе цара. Цар пак, просто не верујући томе, прође лично сам да то провери. А свети мученици, угледавши цара, рекоше му: Ето, мучитељу, у свима мукама ми се јависмо победиоци, а ти си побеђен и посрамљен.
Цар се врати дома са стидом, и нареди да мученике узму и држе у оковима док он не смисли како да их погуби. И по његовом наређењу би начињена огромна пећ, учвршћена на четири гвоздена стуба; у њој је могло стати мноштво људи. И као некада Навуходоносор, он нареди да се та пећ усија, намеравајући да у њој спали не само ова два света мученика него и све хришћане које буде пронашао. А хришћани, не чекајући да их незнабошци хватају и бацају у пећ, сами заједно са женама и децом хитаху журно к пећи громко кличући: Хришћани смо! поштујемо Бога јединога!
У пећ најпре уђоше свети мученици Аникита и Фотије; затим и све мноштво хришћана, који се беху сабрали тамо, подигавши руке к небу и помоливши се, улетеше у пећ. И из пламена хришаћни клицаху: "Благодаримо Ти, свесилни Боже Оче, што си нас Јединородним Твојим Сином, Господом нашим Исусом Христом, сабрао на овај мученички венац; молимо Ти се, Свемилосрдни, пружи одозго руке Своје и прими душе наше у вечни покој који си уготовио исповедницима Твојим". - И тако молећи се скончаше. А свети Аникита и Фотије остадоше три сата живи у тој усијаној пећи. Затим, помоливши се, предадоше душе своје у руке Божије. А када слуге гвозденим справама извукоше тела светих слугу Божјих, Аниките и Фотија, они видеше да су им не само тела остала неповређена од огња него им и коса беше потпуно нетакнута огњем.[2] И многи од незнабожаца повероваше у Христа Бога нашег, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДВАНАЕСТ ВОЈНИКА са острва Крита

Пострадали за Господа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАМФИЛА и КАПИТОНА

За своју веру у Христа пострадали мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА, епископа Команског

У граду Коману[3], близу Неокесарије коју тада украшаваше свети епископ Григорије Чудотворац[4], живљаше у добровољном сиромаштву један човек по имену Александар. Његов богоугодни живот беше сакривен од људи, и познат само Богу јединоме. Јер Александар бејаше изврстан философ, и могао је стећи велика богатства и углед међу људима, али он изабра себи добровољно сиромаштво Бога ради.
Презирући свет, он ниушта не рачунаше своја знања и прављаше се веома прост, неук и невјежа. На тај начин од испуњаваше на себи апостолову реч: Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд да би био мудар (1 Кор. 3, 18). Приводећи себе у крајње смирење и желећи да себе издржава трудом руку својих, блажени Александар се одаде последњем занату - постаде ћумурџија: прављаше ћумур и продаваше, и тако зарађиваше себи насушни хлеб. Сав гарав и поцепан, свети Александар служаше деци за забаву и задиркиваље: правећи ћумур и доносећи га на пијацу, он беше гарав у лицу као црнац, а и одело му беше црно од ћумура. У целом граду он беше познат као Александар ћумурџија.
Међутим Господ, који на висинама живи и на смирене поглсда и уздиже их, благоволи да још у овом животу прослави смиреног слугу Свог Александра и да Цркву Своју њиме помогне и украси: Он га уздиже на свечесни степен архијерејства. И то на следећи начин. Епископ комански умре, и житељи овога града послаше изасланике у Неокесарију к светом Григорију Чудотворцу са молбом, да дође у њихов град ради постављења епископа. Свети Григорије оде к њима. Када на сабору стадоше бирати човека који би био достојан епископског чина, настадоше несугласице: једни су хтели лице високог порекла, други - богато, трећи - красноречиво, четврти - лепо на изглед и зрело, и све избранике они привођаху к светом Григорију Чудотвоцу, као људе достојне похвале и епископства. Свети пак Григорије Чудотворац не хиташе са избором и посвећењем епископа, него очекиваше да сам Господ покаже достојнога. И обраћајући се сабору он га подсети како Бог изабра Давида да царује у Израиљу: јер када Јесеј приведе најстаријег сина свог Елијава к светом Самуилу пророку, и пророк упита Господа, да ли је овај одређен за помазаника Његовог, Господ рече Самуилу: "Не гледај на лице његово ни на висину раста његова" (1 Цар. 16, 6.7). Тако и ми, говораше свети Григорије, треба да изаберемо пастира овоме граду, не гледајући на лице него иштући онога кога је Бог припремио за то: јер човек гледа на лице, а Бог гледа на срце, и достојност зависи не од спољашњег изгледа него од унутрашње невидљиве настројености срца која је позната једино Богу.
Ове речи светог Григорија беху непријатне некима, и они с подсмехом рекоше: Ако се при избору епископа не гледа на спољашност и достојанство, онда нека Александар ћумурџија буде изабран и постављен за епископа! - При овим речима наста општи смех; а свети Григорије помисли у себи: "Тај човек коме се сви смеју, споменут је овде не без дејства промисла Божјег". И стаде распитивати: "Ко је тај Александар кога споменусте? хоћу да га видим". - У то време свети Александар стајаше пред зградом у којој се одржавао сабор и држаше мазге оних што заседаваху у сабору; неки изиђоше и доведоше Александра у сабор. А када он стаде усред сабора, сви уперише очи у њега, и стадоше се смејати, јер беше сав гарав од ћумура, са оделом поцрнелим од ћумура. У време тог свеопштег смеха он стајаше пред епископом Григоријем с поштовањем, удубљен у себе и не обраћајући ни најмању пажњу на оне који му се смејаху. А свети Григорије Чудотворац, имајући дар прозорљивости, познаде Духом благодат Божију обитавајућу у блаженом Александру, која га чињаше достојним архијерејског престола. Уставши са свога места, он узе насамо тог гаравог човека и стаде га питати, заклињући га именом Божјим, да му каже истину о себи, ко је. А Александар, мада је желео да сакрије себе, ипак није могао рећи неистину иред тако уваженим светитељем, усто се и клетве бојао, и исприча све о животу свом: како најпре беше философ, затим Бога ради смири себе и узе на се добровољно сиромаштво. Из разговора с њим свети Григорије се увери да он одлично зна не само световне науке него и Свето Писмо. Стога светитељ нареди својима да светог Александра одведу у његов стан, да га тамо окупају, обуку у пристојно одело, па поново доведу у сабор. Сам пак свети Григорије, севши на своје место у сабору, држаше за то време богонадахнуту беседу.
После мало времена у сабор би уведен свети Александар, окупан, у светлој одећи, диван лицем, и једва га познаше они који су га раније знали, и чуђаху се. А свети Григорије стаде разговарати с њим, постављајући му питања из Светога Писма. Свети Александар одговараше тако паметно, да сви присутни увидеше да је он заиста врло учен и паметан; при томе се они нарочито чуђаху томе, што је човек тако велике мудрости скривао своју мудрост живећи међу њима као последњи невјежа. И они осуђиваху себе у савести својој што су тако мудрог човека, који је Бога ради смирио себе, исмевали, сматрајући га за луду. Тада сви на сабору с радошћу и једногласно изабраше светог Александра за епископа, на испуњење речи Господњих које кажу у Светом Писму: "Човек гледа на лице, а Господ гледа на срце" (1 Цар. 16, 7).
Свети Григорије, уздижући блаженог Александра по стененима свештенослужитељским, посвети га најпре за јереја, па затим за епископа. По посвећењу за епископа, свети Чудотворац му нареди да изговори народу поуку. И када свети говораше поуку, из његових уста течаше благодат Светога Духа као река, приводећи у умилење срца свих. И сав се град радоваше и слављаше Бога што имају таквог учитеља и пастира.
После тога свети Григорије отпутова у Неокесарију, а свети Александар пасијаше у Коману стадо Христово, служећи вернима за пример својом речју и животом. При овом светитељу догоди се да се један млади философ из Атике нађе у Коману, и чувши архијерејеву поуку народу, он се подсмеваше простоти његове беседе, лишене ораторских украса. Међутим свети Александар се у својим поукама народу бринуо не о лепоти речи него о користи душа, и због простоте слушалаца његове беседе биваху просте, али веома душекорисне. Но једном овај млади атички философ имаде овакво виђење: пред њим се појави јато веома лепих белих голубова, који чудесно блистаху, као што каже псалмопевац: Крила голубија посребрена а перје се златни (Пс. 67, 14); и при томе би глас: "Ово су речи Александра епископа, којима си се ти подсмевао". - Пренувши се од виђења, млади философ се застиде свога поступка, и отишавши к архијереју моли га за опроштај.
Ускоро потом цар Диоклецијан[5] подиже гоњење на хришћане, и свети Александар, епископ Комански би ухваћен од безбожних многобожаца; и примораван на идолопоклонство он се не одрече Христа. Због тога га мучише, па у огањ бацише, где свети епископ мученички сконча за Христа Бога нашег.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАЛАМОНА

Духовник и учитељ светог Пахомија Великог (који се слави 15 маја). Подвизавао се у почетку четвртога века у Египту; преставио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КАСТОРА

У миру се упокојио у Господу своме.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ СЕРГИЈА и СТЕФАНА, који су у Молосу

У миру се упокојили и од Господа венце добили.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. У Малој Азији.
2. Ови свети мученици пострадаше око 305 године.
3. Налазио се у Понту, крај реке Ириса.
4. Спомен његов празнује се 17 новембра.
5. Царовао од 284 до 305 год.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Евпл. Ђакон у Катани Сицилијској. Цар Диоклецијан посла у Сицилију некога војводу Пентагура, да уништи хришћане, ако их тамо нађе. Пентагур не нађе ниједног хришћанина, јер оно мало што их беше кријаху се од гонитељаи не објављиваху себе. Тада неко оптужи Евпла светога, како иде с неком књигом код тајних хришћана, и чита им ту књигу. Та књига беше свето Јеванђеље. Пошто га изведоше на суд за мало време, обесише му ону књигу о врат и одведоше у тамницу. После 7 дана тамновања и гладовања би предат на мучење. Када га бијаху гвозденим моткама Евпл ругајући се рече судији мучитељу: „безумниче, зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због Божје помоћи? Ако можеш пронађи друге, љуће, јер су ове као играчка." Најзад изведоше мученика Христова на губилиште. Тада св. Евпл отвори свето Јеванђеље и читаше из њега народу дуго. Многи се обратише у веру Христову, а св. Евпл би посечен 304 год. и пресели се у царство небеско. Чудотворне му мошти леже у једном селу близу Неапоља званом Vico della Batonia.

2. Св. муч. Сузана девица, и други с њом. Ћерка римског презвитера Гавинија, а синовица папе Гаја. Гај и Гавиније беху од царскога рода и сродници тадашњег цара Диоклецијана. Овај цар имаше неког усиновљеника Максимијана Галерија, кога хтеде оженити Сузаном. Но Сузана беше сва предана Христу Господу и не хте уопште чути за брак, а нарочито не за брак са некрштеним човеком. Оне, који је просише за царева сина, великаше Клаудија и Максима, Сузана обрати у веру хришћанску са целим домом њиховим. Разјарен због овога цар нареди, те џелати одведоше Клаудија и Максима, с њиховим породицама, у Остију, где их на огњу сагореше, и пепео њихов бацише у море. Сузана пак би мачем посечена у кући Гавинијевој. Царева жена, Сирена, потајна хришћанка, ноћу узе мученичко тело Сузанино и чесно га сахрани. А папа Гај учини ону кућу, где погибе Сузана, црквом и служаше службе у њој. Ускоро после страдања ове невесте Христове, пострада и њен отац Гавиније и стриц папа Гај. Сви чесно пострадаше за Господа и примише венац славе у 295 и 296 години.

3. Св. Нифонт патријарх Цариградски. Родом из Грчке. У младости постао инок и подвизавао се најпре ван Свете Горе а по том у Св. Гори, у разним манастирима, задржавши се најдуже у Ватопеду и Дионисијату. Љубљен беше од свих Светогораца како због ретке мудрости тако и због необичне кротости. Без своје воље постао епископом Солунским. Но после две године оде послом у Цариград и тамо га изберу на упражњен престо Патријаршијски. Прогнан султаном у Једрене, где је живео као изгнаник. Влашки кнез Радул измоли га од султана и постави га за архиепископа Влашког. Због преступа Радуловог Нифонт напусти Влашку и оде у Св. Гору, у обитељ Дионисијат, где се подвизаваше до 90 године своје, када се пресели у царство Божје, 1460 год. Он је саставио разрешну молитву, која се чита на опелу.

4. Преп. Василије и Теодор Печерски. Оба скончали од насиља среброљубивог кнеза Истислава 1098. год. Житије св. Теодора нарочито је поучно за среброљубиве. Теодор беше врло богат, па раздаде сиротињи богатство своје и замонаши се. По том се покаја и зажали за богатством, и би много кушан од злог духа среброљубља, од кога га ослободи св. Василије.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ЕВПЛА ђакона

За царовања Диоклецијана и Максимијана гоњење на хришћане беше по целој васељени. У то време ови незнабожни цареви послаше у Сицилију неког свирепог кнеза по имену Пентагура, да проналази хришћане и погубљује их разним мукама. Дошавши у град Катану, овај мучитељ нареди градоначелнику Калвисијану да на приредбу сазове сав народ, не само из града него и из околине. За ову приредбу све би спремљено на Ахилијевом тргу, и на свирку труба и бубњева слеже се мноштво оба пола и разнога узраста. Тамо дође и кнез Пентагур са Калвисијаном. Видевши народ, кнез упита градоначелника Калвисијана: Да ли сви одају нашим боговима част и поклоњење и приносе жртве? - Калвисијан одговори: Да, светли кнеже, сви ови које видиш, и мало и велико, усрдно служе великим боговима приносећи им мноштво жртава; и међу њима нема ни једног противника. - Чувши то, кнез Пентагур се веома обрадова, и похвали народ и градоначелника. Затим објави наредбу царева, и пред свима даде власт Калвисијану да мучи и убија свакога који се нађе да себе назива хришћанином.
После тога Пентагур отпутова у друге градове, а Калвисијан сазва судске слуге и нареди им да брижљиво трагају, не би ли у граду или у околини пронашли некога који тајно држи хришћанску веру, па да га доведу на мучење. Тада приступи један од слугу и рече: "Овде у граду има човек по имену Евпл; он носи са собом некакву књигу, и обилазећи улице и куће учи народ и говори да је хришћански Бог велики". - Свети Евпл беше ђакон и ношаше са собом Еванђеље: читајући из њега народу о чудесима Христовим, он га учаше да верује у Спаситеља. - Чувши то, градоначелник Калвисијан одмах посла да ухвате Евпла и везана доведу преда њ.
Отишавши, војници тражаху Евпла по целоме граду, и најзад га пронађоше у једној сиромашној кућици где чита свето Еванђеље и поучава слушаоце. Војници га ухватише, везаше му руке остраг и одведоше градоначелнику на суд, носећи и Еванђеље. Угледавши светог Евпла, градоначелник га упита: Јеси ли ти хулитељ богова и нарушитељ царских наређења? - Свети Евпл одговори: Ко су богови ваши, да би их поштовао? - Наши су богови Јупитер, Асклипије и Дијана, рече Калвисијан. - Светитељ му узврати: Ти си слеп, незнајући Господа Исуса Христа, Јединог истинитог Бога, који је створио небо и земљу, саздао човека од земље и нас хришћане обукао у свескупоцену и пресветлу одећу бесмртности, која је свето крштење. - Градоначелник рече: Ти зато говориш тако гордељиво што још ниси искусно муке. - Светитељ одговори: Мени ће муке бити светли венац, а теби тама и погибао.
Разгњевивши се силно, градоначелник Калвисијан нареди да светог Евпла обесе нага на мучилишту и тело му стружу гвозденим гребенима. За време тих мука свети мученик, подигавши очи к небу, мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, мене, са кога сада скидају тело као одело, обуци у бесмртност у будућем животу; а у овом часу дај ми снаге, да ме не победе муке. - И би глас с неба који говораше: Мушки се држи, Евпле, и буди јак! теби је већ спремљена истинска одећа.
Пошто мученика дуго стругаху тако, градоначелник му рече: Још ли не одустајеш од своје заблуде? Зашто нећеш да уђеш у храм богова и принесеш им жртву, да би од њих добио опроштај грехова својих, од царева част и богатство, и од нас пријатељство; и уопште добио би много злата и сребра. - Свети мученик одговори: О, пагубни човече, слуго и саучесниче ђавола! не знаш ли да ћеш на дан Страшнога суда Божијег бити грозно кажњен за све оне које златом и сребром прелашћујеш на идолопоклонство?
Разјаривши се још више, мучитељ нареди да мученика гвозденим чекићима бију по вилицама и да му поломе глежњеве и голенице. У време тог мучења свети мученик се ругаше мучитељу, говорећи: Ослепљени злобом безумниче и неразумниче! зар не видиш да су ове муке за мене као паучина због помоћи којом ме крепи Бог мој? Ако можеш, пронаћи друге, љуће, јер су ове за мене као играчке.
После тога градоначелник нареди да светог Евпла одвежу и да му књигу Еванђеље обесе о врат, па одведу у тамницу. Притом заповеди да тамничка врата чврсто затворе и запечате његовим прстеном, и да поставе стражу, да се не би ко привукао к њему и дао му хлеба и воде, него да мучен глађу и жеђу умре. Свети Евпл проведе у тамници седам дана и ноћи, па ожедневши јако, помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, истинити Боже наш, Ти дајеш храну свакоме створу; Ти си у старини људе вођене Мојсијем напојио у пустињи, извевши им живу воду из камена; Ти си освежио Самсона водом изведеном из сувих костију магарећих чељусти; Ти си нас омио водом светог крштеља; молим Те, освежи и мене који изнемогавам од жеђи: нареди да у овој тамници потече извор воде и угаси моју жеђ, па ће сви познати да си Ти једини Бог и да нема другога осим Тебе. Када се свети Евпл тако помоли Богу, изненада изби у тамници извор воде; и он, напивши се те воде, утоли не само своју жеђ него и своју глад, као храном, и певаше славећи и благосиљајући Бога.
По истеку седам дана градоначелник Калвисијан нареди да мученика изведу из тамнице, ако је жив, јер рачунаше да је он, нешто од рана и нешто од глади и жеђи, умро. А када војници дођоше и отворише врата на тамници, они се уплашише угледавши мноштво воде у тамници. Свети пак Евпл пружи руку на воду, као наређујући, и вода тог часа поста невидљива. И војници рекоше један другоме: Заиста је велики Бог коме овај човек служи! - И узевши светог мученика, они га одведоше у градоначелников дом. И градоначелник, видевши да свети Евпл није изнемогао телом и да је здрав и весео, као да је био на гозби, дивљаше се, и рече му: Бар се сада поклони боговима, пре но што ти глава буде одсечена мачем. Светитељ одговори: Подмукли и ослепљени пријатељу ђаволов! ко је рад да остави светлост, па да по тами ходи?
Разбесневши се, градоначелник нареди да му гвозденим кукицама откину уши, па да га везана воде у судницу ради суђења, куда и сам оде. Севши на своје место, мучитељ дуго присиљаваше светитеља на приношење незнабожних жртава; па видећи да је несавитљив, он га осуди на посечење мачем. Саслушавши своју смртну пресуду, свети Евпл моли градоначелника да му се пред посечење да време за молитву. Градоначелник даде свој пристанак на то. И када војници вођаху светог мученика на посечење, за њим иђаше огромна гомила народа, желећи да види његов крај. У тој гомили бејаше и не мало хришћана, који тајно држаху свету веру. Стигавши на губилиште, свети Евпл, окренувши се к народу, извади Еванђелте које стално ношаше са собом, отвори га и стаде читати чудеса Христова и поучавати народ познању истинитога Бога. И многи од незнабожаца просветише се познањем истине. Затим се свети Евпл стаде молити Богу, и к њему дође глас одозго: Блажен си Евпле, добри и верни слуго мој, ходи и уђи у радост Господа свога, и наслађуј се покојем са свима који су ми од памтивека угодили.
После ових речи свети мученик ђакон Евпл сагну под мач главу своју, и пошто би посечен отиде ка Господу своме. Његово страдање заврши се у једанаести дан месеца августа.[1] Побожни хришћани узеше чесно тело његово и главу, и погребоше их на нарочитом месту. И биваху многа исцељења на гробу мучениковом светим молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ СУЗАНЕ ДЕВИЦЕ, и других с њом

За царовања Диоклецијана[2] и Максимијана[3], званог Херкул, живљаше у Риму презвитер Гавиније, рођени брат папе римског Гаја[4]. Добар зналац световне философије и одличан познавалац Светог Писма, Гавиније по савету и настојању свога брата папе написа многе књиге противу незнабожачких заблуда. Оба они беху високога рода, сродници цара Диоклецијана; али их се Диоклецијан одрече као својих сродника и презре их због њихове хришћанске вере.
Презвитер Гавиније имађаше кћер Сузану; он је васпита у хришћанском духу, и научи је страху Божјем и световној философији. Сузана беше веома паметна и мудра; одликоваше се и телесном лепотом, коју превазилажаше њена душевна лепота, јер она свим срцем љубљаше Господа Христа, и беше Његова верна и целомудрена слушкиња. Чувши о њеној лепоти и мудрости, Диоклецијан пожеле да је узме за жену своме сину Максимијану. (Овај Максимијан, кога називају и Максимином, не беше рођени син Диоклецијану већ посињен од њега. Диоклецијан га најпре ожени својом ћерком Валеријом; а када она умре, он зажеле да га ожени својом рођаком Сузаном. Овај Максимијан имађаше друго име Галерије, и треба га разликовати од гореспоменутог Максимијана, званога Херкул). Диоклецијан посла Гавинију знатног човека, свога брата од тетке Клаудија, да поразговара са њим о томе, да он своју кћер Сузану да за жену његовом посињенику Максимијану. Дошавши са оваквом поруком Гавинију, Клаудије рече: Наш пресветли цар Диоклецијан посла ме к теби са великом милошћу и благонаклоношћу: он хоће да обнови сродство с тобом преко удадбе твоје кћери. И какво доброчинство може бити веће за тебе, него да се род твој прослави путем крвне везе са царским домом! - Гавиније на то рече: Ми смо убоги и ништавни, и како се можемо називати сродницима царевим када смо недостојни? - Клаудије одговори: Чесни брате, зар ти и твој брат епископ Гај нисте синови сенатора Максимина који беше рођак стрицу нашем, брату господина нашег цара Диоклецијана? - То је тачно, примети Гавиније, али околности последњега времена приморавају нас рећи, да нисмо достојни називати се царевим рођацима. - Не одричи се свога сродства, узврати Клаудије; ево, господин и цар наш наређује да ти даш за његовог сина Максимијана кћер своју, за коју чујемо да је веома паметна и да располаже великим познавањем наука; и правично је да се не раздвајају гране које расту из једнога корена; то желимо и ми, твоји сродници; држим да је то и за тебе радост. - Гавиније на то рече: Молим, дајте ми времена да сазнам шта о томе мисли моја кћи. - И на томе се растадоше.
По Клаудијевом одласку презвитер Гавиније замоли свога брата папу Гаја, који је становао у близини, да дође до њега у његов дом. Када Гај дође, Гавиније му исприча са каквом је поруком од цара долазио к њему Клаудије. Затим они позваше к себи девицу Сузану и рекоше јој са сузама: Цар Диоклецијан посла к нама рођака нашег Клаудија, обавештавајући нас по њему да жели да те узме за супругу своме сину Максимијану. - На то блажена Сузана одговори оцу и стрицу своме: Где је сада мудрост ваша? Заиста је не видим у вас. Да нисам онаква хришћанка, каква сам постала благодарећи вашим поукама, онда би стварно било могуће говорити са мном о томе о чему ви овог часа разговарате. Зашто сада скврнавите своје уши и уста, слушајући незнабожие речи и преносећи их мени са циљем, да бих се удала за безбожног мучитеља? Та ви сте се сами ради своје свете вере у Христа неустрашиво одрекли сродства са њим због његовог незнабоштва. Но хвала свемоћноме Богу који ме учини сродницом светима Својим: јер верујем у Господа нашег Исуса Христа да ћу се ја, одбијајући овај скверни брак са незнабошцем, удостојити мученичког венца.
Пази, кћери моја, рече јој на то отац, да будеш постојана у вери коју имаш, да би непосрамљена остала пред Господом, те да бисмо се и ми обрадовали видећи плод чврсте вере твоје, приношен Христу Господу. - Господо моја, одговори Сузана оцу своме и стрицу, ви сте ме често поучавали да чувам девство ради Господа Исуса Христа, и ја сам се већ у љубави према Њему и страху Његовом тако учврстила, да ни помислити не могу на телесни брак; и оче мој, ја ћу до последњег даха свог само Онога љубити, Ономе служити, и у Онога се надати, коме си ме ти занавек поверио. Он, Господ, зна искреност срца мога. - А свети папа Гај рече: Пошто си поверена Небескоме Женику, Христу Богу, онда остани свагда у љубави Његовој, држећи заповести Његове. - Тако ова два света служитеља Господња, дознавши добру намеру девичанског срца Сузаниног, радоваху се ду хом и плакаху од радости, и многим добрим поукама утврђиваху Сузану.
Након три дана дође опет код Гавинија Клаудије, праћен мноштвом слугу, које остави напољу, а сам уђе унутра, где затече и папу Гаја. После уобичајеног поздрава Клаудије рече: Вама, чесни оци, није непознат радосни разлог који ме доведе к вама. - Епископ Гај одговори: Када и не би било таквог разлога, ми смо ради теби као сроднику и пријатељу, да се утешимо виђењем и разговором. - Ви знате, љубавна браћо, настави Клаудије, да господин наш цар Диоклецијан силно жели да се с вама још више ороди, и ја вам саветујем и молим вас, да учините по вољи владару васељене и тиме утешите душу његову. - Кажи ту цареву жељу моме господину брату, епископу Гају, одговори Гавиније. - Господин наш најмилосрднији цар, обрати се Клаудије епископу Гају, хоће да узме за супругу сину своме вашу кћер а моју унуку; чуо је он за њену лепоту, и за њену памет, и за њену мудрост; а ми сродници сматрамо да ништа није драгоценије него да се род наш не одваја од царске крви и да се што тешње сједињује са њом; тиме ће се он још више узвисити и прославити.
Пошто епископ ћуташе, Гавиније предложи: Да позовемо девицу и питамо њу саму. - И света Сузана би позвана к њима. У соби не беше никога сем њих тројице. Када Клаудије угледа Сузану заплака од љубави и радости и хтеде да је загрли и пољуби. Но она се успротиви томе и окренувши се од њега рече: Не оскврњуј моја уста; зна Господ мој Исус Христос, да се устију слушкиње Његове никада не дотакоше мушка уста. - Ја сам хтео да те пољубим као рођак, јер си ми унука, одговори Клаудије. - На то света Сузана рече: Ја се гадим твога пољупца не због чега другог него само због тога што су твоја уста оскврњена идолским жртвама.
Овим речима свете Сузане Клаудије би као прстом Божјим дарнут у срце, умилење му се разли по души, и он упита Сузану: Шта треба да радим, да бих уста своја очистио од оскврнављености? - Покај се и крсти се у име Оца и Сина и Светога Духа, одговори света Сузана. - Тада се Клаудије обрати епископу са речима: Ви ме дакле очистите, јер је бољи човек чист који верује у Христа него који служи боговима. Ја сам много жртава принео боговима, којима се и цареви клањају, али никакве користи не видех од њих.
Видевши чудесну и брзу промену, изазвану у Клаудију благодаћу Божјом кроз речи чисте девице, епископ Гај с радошћу рече: Брате, послушај ме! намеран сам да ти дам добар савет: ти си дошао к нама да нађеш невесту за сина твога господина, а Бог иште тебе и хоће да те спасе молитвама ове девојке, да би се и из нашега рода нашли достојни царства Божија. Дакле веруј у Бога, кај се за проливање крви светих мученика, и не одлажи са примањем светог крштења. - Клаудије упита: Ако ја примим крштење, да ли ће се очистити све греховне прљавштине срца мога? - Несумњиво ће се очистити, одговори папа, само веруј свим срцем.
Чувши то, света девојка Сузана припаде к ногама свота стрица светога Гаја, говорећи: Молим те, господине мој, Христа ради не одлажи крштење Клаудијево, спаси душу његову. - Најпре морамо видети, рече свети епископ, да ли он истински верује у Христа Бога. - Ја истински верујем, ускликну Клаудије, само да би ми били опроштени сви греси моји, као што ми ви обећавате. - У име Господа Исуса Христа свемогућег Бога, рече свети епископ Гај, опраштају се теби сви греси твоји! - Клаудије паде на земљу пред ногама светитељу, и посипајући прашином главу своју викаше: Господе Боже, светлости превечна, прости ми грехе моје, учињене у неверју и незнању, и испуни ме благодаћу Својом, да би и жена моја и деца моја познала да Ти једини спасаваш оне који се уздају у Тебе!
Тада свети папа Гај огласи Клаудија ка крштењу и поучи, па га отпусти кући. Потом Клаудије дође ноћу к светоме Гају са женом и два сина, просећи од њега свето крштење. Папа онда, не одлажући више, крсти их; а презвитер Гавиније би им кум. Када Клаудије изиђе из свете крстионице рече: Видех светлост јачу од сунчане која ме обасјаваше у време крштења. - По светом крштењу и миропомазању, епископ одслужи свету литургију, и причести крштене Божанским Тајнама Тела и Крви Христове; и сви се радоваху о Богу Спасу своме. Клаудијевој супрузи беше име Препедигна, а синови му се зваху Александар и Куфије. После крштења Клаудије стаде продавати своје имање и раздавати сиромашнима; он тражаше хришћане који су се скривали по разним тајним местима; одлажаше ноћу кришом у тамнице, и свима које налажаше умиваше ноге, и целиваше их, и сваку њихову нужду подмириваше обилним даровима, снабдевајући их с љубављу одећом и свакодневном храном; и непрестано се кајаше за пређашње грехе своје.
После извесног времена стаде Диоклецијан распитивати о Клаудију, зашто му не донесе извештај о својој посети Гавинију односно Сузане. Цара известише да је Клаудије болестан. Тада цар посла код Клаудија његовог млађег брата великодостојника Максима, да посети болесника и да га распита о Сузани. Дошавши, Максим нађе свога брата где, одевен у кострет, узноси молитве к Богу. Максима спопаде ужас и он рече: Мили брате, који си ме васпитао од самог детињства, зашто си се толико изменио, те си блед у лицу и тако мршав? - Клаудије одговори: Ако хоћеш да ме саслушаш, ја ћу ти казати разлог моје промене. - Кажи ми, господине мој, болест своју! узвикну Максим. - Ево, ја творим покајање, стаде казивати Клаудије, што сам, слушајући цареве и служећи им, убијао хришћане, и на тај начин проливао крв невину. Мада сам и радио то у незнању, извршујући наредбе, ипак сада силно тугујем због тога и кајем се. - Шта ти то говориш, брате мој? одврати Максим. Господар наш, цар Диоклецијан слао те је к брату нашем Гавинију да кћер његову тражиш за царева сина. Ради тога сам и ја сада послан к теби, а ти ми говориш нешто сасвим друго. - Ја сам ради тога и ишао, рече Клаудије, к возљубљеној унуци нашој, и видео је: она је дивна, како телом тако и духом; она је света и мудра, и већ невеста небескога цара Христа Бога; њоме сам и ја избављен од грехова мојих. Но да би и ти дознао да свемилосрдни Бог хоће да се сви спасу, хајдемо ноћас к брату нашем презвитеру Гавинију, и ти ћеш видети светлост вечну. - Све што ми наложиш, брате мој мили, учинићу, одговори Максим.
Те ноћи оба они одоше ка капији града, званој Саларијска, близу Салустијевог дворца, јер се тамо налажаше кућа презвитера Гавинија. Када Гавинија известише да браћа Клаудије и Максим стоје пред кућом и желе да уђу к њему, он им одмах похита у сусрет и с радошћу их уведе унутра. И пре но што поче разговор са њима, Гавиније стаде на молитву: преклони колена и саже главу; то исто урадише Клаудије и Максим. И презвитер Гавиније молећи се говораше: Господе Боже, Ти сабираш расејане и погледаш на сабране, погледај на дело руку Твојих, и просвети нас који верујемо у Тебе, јер си Ти светлост истинита кроза све векове. - И сви рекоше: "Амин!" па уставши са земље, они се загрлише и целиваше један другога, а Клаудије припаде к ногама презвитеровим целивајући их. Видевши то, Максим се чуђаше, и замоли да се види са Сузаном. Гавиније нареди да је позову. Улазећи к њима, она се најпре поклони Богу, затим приступивши к оцу рече: Благослови ме, оче! - Презвитер се поново помоли Богу због Сузанина доласка, говорећи: Нека нам буде дат мир од Господа нашег Исуса Христа, који живи и царује са свемоћним Богом Оцем кроза све векове. - "Амин!" ускликнуше сви.
Угледавши свету Сузану, пуну смерности и целомудрености, Максим хтеде да јој пољуби руку, али му она не даде. И када они од радости и љубави сви дуго плакаху, свети папа Гај, који је живео недалеко од цркве њиме подигнуте, би обавештен да су се браћа његова сабрала. Помисливши да ће их одвести на мучење и желећи да сам буде први међу мученицима, он хитно дође Гавинијевој кући. Угледавши га, сви се уплашише од његовог изненадног доласка и поклонише му се до земље. - Мир вам! рече им свети Гај; држите се јуначки у име Господа! - И опет рече: Помолимо се! - И стаде се молити, говорећи: Господе Боже, Оче Господа нашег Исуса Христа, кога си послао на спасење свих, желећи нас избавити из таме овога света и увести у живот вечни, утврди нас слуге Твоје у вери Твојој, јер Ти царујеш кроза све векове. - "Амин!" рекоше присутни.
Онда поседаше, и епископ богонадахнуто говораше; сви пажљиво слушаху речи Божије које он говораше; а света Сузана слушаше стојећи, не желећи седети у њиховом присуству, и тајно се мољаше Богу у себи. Затим епископ рече Максиму: Хвала ти, брате, што си нас посетио. - Максим одговори: Ја недостојни дођох к вама да целивам ваше свете ноге; а шта је првобитни разлог мога доласка, то ви сами добро знате. - Боље ти нам сам кажи, предложи му свети Гај. - Максим рече: Цар Диоклецијан моли да Сузану дате за његовог усињеног сина Максимијана. - На то епископ одговори: Девојка већ има Небеског Женика, Христа, даног јој од Бога Оца, и знај добро, да се она не може удавати за другог. - Све што Бог даје вечно је, рече Максим. - Онда прими и ти живот вечни, предложи му светитељ. - А који је живот вечни? упита Максим. - Онај који познадох ја, умеша се у разговор Клаудије. - То што си познао ти, и ја желим знати, рече му Максим, но ипак не треба да се уклањамо од сродства са царем. - Ми ти саветујемо, примети свети Гај, да верујеш у Господа нашег Исуса Христа, вечног Сина Божијег, а видљива слава и част земаљског цара привремени су, и сродство са њим ни најмање нам не користи, јер све то брзо пролази и пропада заједно са овим краткотрајним животом. Међутим, оно што нам обећава Небески Цар, Христос Бог наш, вечно је и корисно и премило.
Чувши то, Максима обузе умилење, и он с радошћу пристаде да прими свету веру. - Теби је познато, брате рече му свети епископ Гај, да смо ми Христа ради оставили сва своја имања, и сада ништа друго не иштемо сем Господа нашег Исуса Христа, којим живимо и којим се хвалимо. - Не оклевајте, господо моја! узвикну Максим, него пожурите да учините све што сматрате корисним по моје спасење. - Свети епископ му наложи пост, па га отпусти његовом дому.
Отишавши, Максим спочетка скриваше у себи своју веру у Христа, мада силно гораше љубављу према светоме Гају, Гавинију и нарочито према самоме Господу Христу. Затим са увећавањем љубави Божје у њему, он поче јавно исповедати име Христово, презирући смрт. Но епископ и презвитер саветоваху му да веру своју скрива у току пет дана, док не распрода своје имање и разда сиротињи. Максим их послуша. А после пет дана он дође к светоме Гају и, припавши к ногама његовим, рече: Господине мој, заклињем те именом Христовим да ме просветиш светим крштењем као што си просветио мога брата Клаудија, јер од онога часа када си ме поучио о Христу Богу, срце моје обузе такво умилење, да не могу бити миран док не примим свето крштење.
Епископ га крсти, и одслуживши свету литургију причести га Божанским Тајнама. И борављаше Максим код својих рођака хришћана, певајући и славећи Бога. У то време онај остатак свога имања, који он не успе распродати и раздати у току оних пет дана, он продаде и раздаде сиротињи преко верног пријатеља свог Тарсона, који беше тајни хришћанин и касније описа страдања ових светих мученика, пошто се све догађало на његове очи.
После петнаест дана од Максимове посете Клаудију Диоклецијан сазнаде да су Клаудије са женом и децом и Максим постали хришћани, и веома се ожалости. Но своју жалост он спочетка скриваше, и својој супрузи царици Сирени каза само толико, да је слао Гавинију да проси његову кћер Сузану за свога сина Максимијана. Чувши то царица прослави Бога, јер беше тајна хришћанка; а цару рече: "Ради како те учи Вишње Величанство" (тојест Бог).
Не поверивши царици своју жалост, Диоклецијан дозва к себи војеначалника Јулија, незнабошца и човека свирепа по нарави, и откри му тугу срца свога, да су возљубљени рођаци његови, послани да испросе невесту сину његовом Максимијану, примили хришћанску веру, насупрот његовом наређењу којим се забрањује хришћанока вера. - Сви који пренебрегавају царска наређења, рече Јулије, макар она била и неправедна, треба да се казне смрћу; твоје пак наређење беше праведно, а они су га погазили, онда заелужују смрт.
Цар одмах нареди Јулију да пошље војнике и ухвати све сем епископа Гаја, што и би учињено. Он нареди да презвитера Гавинија са ћерком Сузаном држе под стражом; а Максима и Клаудија са женом и децом посла у прогонство; потом нареди да их у граду Остији спале и пепео њихов баце у море. Тако скончаше свети, удостојивши се мученичког венца.
Након педесет пет дана Диоклецијан нареди својој супрузи да узме код себе Сузану и да је приволи на брак са његовим сином. Када света Сузана, налазећи се под стражом, угледа оне што иду по њу, она из дубине срца уздахну к Богу, и са сузама рече: Господе, не остави слушкињу Твоју! - И доведена би к царици. Када царица угледа Сузану где улази к њој, она похита и поклони јој се пре но што се Сузана поклони њој, јер поштоваше у њој благодат Христову и целомудрено девство. А света Сузана паде пред царицом на земљу, но царица је нежно подиже говорећи: Радује се због тебе Христос Спаситељ наш. - Чувши из царичиних уста име Христово, света Сузана се обрадова и рече: Благодарим Христа Бога мог, јер Он царује на сваком месту.
И оне обе, царица Сирена и света девојка Сузана, живљаху заједно, радујући се о Господу Богу, и с љубављу разговарајући о Њему, и молећи Му се усрдно. Нарочито света Сузана не престајаше ни дању ни ноћу певати и благосиљати Бога, као што беше научена од свога оца. Међутим Диоклецијан очекиваше сваки дан са надом да ће Сузана дати пристанак на брак. После дугог ишчекивања он посла по царицу и упита је, да ли је приволела Сузану на брак са његовим сином, и да ли је склона на љубав Максимијанову. - Царица одговори: Узалуд је труд онде где се тежи немогућој ствари, и не треба досађивати тамо где нема воље. Ја не видим у Сузани ни трага од помисли и намере да икада пристане на брак са твојим сином, нити очекујем да би је ико ма којим начином могао приморати на то.
Чувши то Диоклецијан се страховито разјари и даде сину свом Максимијану власт над Сузаном, да је насилно осрамоти, али не у царској палати, него да је одведе у кућу њенога оца Гавинија, и да је тамо обешчасти, задовољивши своју пожуду, па да је такву остави. И би наређено светој Сузани да напусти дворац и оде кући својој. Отпуштајући свету Сузану, царица јој кроз плач говораше: Онај који је у старини избавио слушкињу Своју Сузану, избавиће и тебе, јер ће ти помоћи и подарити ти славни покој.
Опростивши се, оне се растадоше ридајући. Када света Сузана, доведена од двеју жена, уђе у своју кућу, она паде на земљу у својој соби, и мољаше се са плачем и ридањем Христу избавитељу своме, да јој похита у помоћ. И ту ноћ дође к њој царев син Максимијан, распаљен поганом пожудом. Улазећи тихо у собу где се света Сузана мољаше, он угледа над њом анђела Божија који је веома блистао, и Максимијана спопаде велики страх, те се он не усуди ни прићи светој Сузани, него брзо побеже одатле дома, у дворац, и исприча све оцу своме Диоклецијану. - То није ништа друго до мађије хришћанске, рече Диоклецијан. И посла поверљивог дворјанина свог Куртија, да сазна шта се ради у Сузаниној кући. Међутим и Куртије, чим уђе тамо, одмах га обузе силан страх, и он престрављен побеже к цару. У то време цар се препираше са својом царицом о доласку Христовом и поштовању богова. И побеђен од царице, цар се опомену Сузане и упита царицу: Зашто ниси усаветовала ту дивну и мудру девојку, да пристане на брак са мојим сином? - Царица одговори: Она је изабрала себи оно што је боље; и сам син твој прича да је видео над њом неприступну светлост.
Разбесневши се силно, цар нареди неком Македонију, незнабошцу ревносном, опаком и бездушном, да иде к Сузаниној кући, па да је претњом и мукама примора на идолопоклонство; и да то чини тајно, да не би осуђивали цара због тирјанства, како он чак ни рођаке своје не штеди. Македоније дође к Сузани, доневши са собом малог, златног идола који је изображавао бога Јупитера. Показујући светој девојци овог идола, он јој наређиваше да му се поклони. Међутим света Сузана дуну на идола и рече: Господе мој Исусе Христе, нека очи моје не виде ђаволско оруђе. - И одмах идол што га Македоније држаше у руци, постаде невидљив, као да му га неко отрже из руке. Македоније се зачуди и мишљаше да му Сузана на неки начин оте идола и сакри, па јој рече: Видим да си златољубива, и украла си ми идола из руку, и ја не могу да те не похвалим за то, јер сматрам да ти не би узела идола да га ниси волела. - Светителжа одговори: Господ Бог мој посла анђела Свог, који и уклони идола с мојих очију, и избаци га напоље из моје куће.
Док ово светитељка говораше, уђе Македонијев слуга и саопшти да је идол избачен из куће на пут. То силно разјари Македонија и он својим рукама исцепа хаљине на светој Сузани, па је стаде бездушно тући штаповима. А света Сузана бијена говораше: Хвала Ти, Господе! - Македоније јој рече: Принеси боговима жртву! - Светитељка одговори: Ја себе саму приносим на жртву Господу Богу моме. - Македоније онда извести цара да Сузана непоколебљиво и чврсто стоји у хришћанској вери и да се наругала идолу. Цар нареди да је тамо, у њеној кући, мачем убију. И невести Христовој, светој мученици Сузани, би одсечена глава, и она радујући се и веселећи се оде у пресветли чертог Бесмртног Женика свог.
Дознавши да је света Сузана убијена, царица оде ноћу, узе чесно тело свете мученице, и крв њену просуту по земљи сабра и отре повезачом главе своје; онда обави мирисавим платном тело њено и положи у гробници светог Александра, где многа мученичка тела беху погребена; а крв њену, коју сабра повезачом главе своје, она метну у сребрни ковчег, који сакри у својој соби, где се она и дању и ноћу често мољаше тајно. А свети папа Гај, дошавши у кућу свога брата Гавинија, ону собу у којој беше проливена крв свете мученице Сузане освети у цркву и служаше у њој божанствене службе.
Не дуго времена после тога пострада и свети презвитер Гавиније; тако исто и свети папа Гај мученички сконча. И сви они, као свети мученици, заједно предстадоше престолу Божију, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове.[5] Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ТЕОДОРА и ВАСИЛИЈА Печерских

Среброљубље је корен свију зала, каже божанствени апостол Павле (1 Тм. 6, 10). Ова се реч испуни у овом житију преподобних Теодора и Василија: враг и виновник зла изазва у души светог Теодора грешне мисли и намере не чим другим него среброљубљем; преко среброљубља ђаво нанесе страдања и смрт не само преподобном Теодору него и саветнику његовом, блаженом Василију. О овим светим оцима казује се следеће.
Блажени Теодор за живота у свету имађаше огромно имање. Чувши једном речи Господа у Еванђељу: Сваки од вас који се не одрече свега што има не може бити мој ученик (Лк. 14, 33), он им следова: остави свет и раздавши своје богатство сиромашнима постаде монах у Печерском манастиру, и добро се подвизаваше у врлини. По налогу игумана он се настани у пештери званој Варјажска, где проведе много година у строгом уздржању. Једном овоме блаженоме Теодору ђаво наведе на душу велику тугу и жалост што је имање раздао сиромашнима, приводећи му на ум старост, изнемоглост тела и оскудну манастирску храну. Преподобни Теодор се не досети да је то искушење, нити се опомену речи Господа Исуса: Не брините се душом својом, шта ћете јести или шта ћете пити; погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирију у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 25.26). И због сиромаштва свог стаде он прелазити од туге ка очајању, с дана на дан подајући се све више искушењу. И ову невољу своју он једном отворено исприча пријатељима својим.
Међу црноризцима Печерског манастира бејаше неки црноризац Василије, један од најсавршенијих по животу. Желећи да утеши преподобног Теодора и да га извуче из рова очајања, Василије му рече: Молим те, брате Теодоре, не упропашћуј награду своју, јер ако жалиш што си имање своје раздао сиромашнима, ја ћу се постарати да ти га повратим; само ти реци пред Богом, да се твоја милостиња урачуна мени, па ћеш се одмах избавити од туге и поново добити своје имање преко мене. Али пази, да ли ће ти Господ допустити то: јер исто тако у Цариграду се неко покаја што је злато раздао сиротињи, па ту своју милостињу урачуна пред Богом другоме, од кога узе онолико новаца колико беше раздао. Но када рече: "Нисам ја, Господе, учинио милостињу, него је то дело овога", одмах паде усред цркве и издахну, изгубивши на тај начин обоје заједно: и злато и живот.
Чувши то Теодор се уразуми, и стаде оплакивати свој грех, величајући брата који га исцели од таког душевног недуга. Јер о таквим људима Господ је рекао: Ако изведеш драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). И од тог времена настаде велика љубав између Теодора и Василија. И после тога преподобни Теодор лепо напредоваше у заповестима Господњим, и чињаше што је праведно, богоугодно, свето и непорочно.
Ђаво би страховито рањен тиме што не узможе потпуно преластиги преподобног Теодора среброљубљем. Стога се он поново наоружа против преподобнога, кујући нове замке тог истог искушења. Једном игуман посла преподобног Василија на неко послушање ван манастира, ради кога се он задржа три месеца. Сматрајући да је то време погодно за његове замке, ђаво узе на себе обличје Василија и дође у пештеру к преподобном Теодору тобож ради душекорисног разговора. - Теодоре, упита он, како сада успеваш у врлинском животу? Је ли престала у тебе борба са демонским искушењима или још траје, изазивајући у теби љубав према стицању иметка подсећањем на имање раздато сиромашнима?
Преподобни Теодор, не распознавши ђавола већ сматрајући да с њим говори брат Василије, одговори: Молитвама твојим, оче, ја добро успевам, јер утврђен тобом ја не слушам мисли које ми набацује ђаво и сада што ми наредиш ја ћу радо учинити, покоравајући се теби, јер у поукама твојим обретох велику корист за душу своју. - А ђаво, тобожњи брат, доби још већу смелост, пошто Теодор не помену име Божије, и рече му: Ево ти дајем нови савет којим ћеш наћи покој и брзо добити од Бога награду за имање које си раздао: ишти у Господа Бога, да ти пода мноштво злата и сребра, и не допуштај никоме да улази к теби у пештеру, нити сам излази из ње.
Преподобни Теодор обећа да ће све то урадити. Тада отиде од њега лукави ђаво; и невидљиво му набацујући помисао о стицању блага, он га подстицаше на молитву о томе. Мољаше се дакле преподобни Теодор Господу да му пошаље благо, обећавајући да ће га све раздати као милостињу. После молитве он заспа, и гле, виде у сну беса, светла и украшена као анђела, који му показиваше благо у пештери. Ово виђење би Теодору не једном већ много пута. Након неколико дана он дође на показано му у сну место, и стаде копати, и стварно пронађе много злата и сребра и скупоцене сасуде.
После тога бес у обличју Василија поново дође к преподобном Теодору и рече му: Где је дано ти благо? Анђео који се теби јавио, откри и мени, да је теби на молитве твоје дато мноштво злата и сребра. - Но преподобни Теодор не хте му показати благо. И одмах лукави бес стаде му и отворено саветовати и тајно помисли убацивати, да узме благо и отиде на другу страну. Али најпре рече преподобноме: Брате Теодоре, не рекох ли ти да ћеш убрзо добити од Бога награду за своје раздато имање, јер је Он сам рекао: Сваки, који остави кућу, или имање, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). И ето, сада је већ у твојим рукама богатство; чини с њим шта хоћеш! - Преподобни му одговори: Ја сам га ради тога и искао од Бога, да бих га сво раздао као милостињу; и сматрам да ми је оно ради тога и даровано. - На то му враг рече: Пази, брате Теодоре, да те враг поново не растужи због раздавања, као и пре; јер ово благо теби је дато у замену за оно које си раздао сиромашнима. Ја ти саветујем: узми га и иди у друго место, и тамо купи себи имање, јер се и тамо можеш спасти и избећи вражије замке. А када дође време твога одласка из овога света, ти га онда дај коме хоћеш, и на тај начин ће се сачувати успомена на тебе. - Преподобни Теодор му одговори: Мене је стид, јер сам оставио свет и све у свету и обећао да живот свој завршим у овој пештери, а сада да постанем бегунац и мирски човек. Ако ти је по вољи да живим у манастиру, ја ћу учинити све што ми рекнеш. - Овде не можеш сакрити благо, убеђиваше га ђаво; сазнаће се за њега, па ће ти га узети. Боље је, прими мој савет и брзо уради што ти саветујем. Јер када Богу не би било по вољи да поседујеш иметак, Он ти не би дао благо, нити би мене овластио да те упутим.
Тада преподобни Теодор, поверовавши ђаволу као брату, стаде кришом припремати таљиге и сасуде, у које би сместио благо, да би изашао из пештере и упутио се куда би га повео ђаво, који је хтео да га лукавошћу својом удаљи од светог места преподобних отаца Антонија и Теодосија, од саме Пресвете Богородице, и нарочито од Бога. Али човекољубиви Господ, који хоће да се сви људи спасу (1 Тм. 2, 4), спасе и овог слугу Свога због молитава преподобних Својих.
У то време врати се с пута блажени Василије, који раније спасе преподобног Теодора од злих помисли, и дође к њему у пештеру желећи да се види с њим. И упита га: Брате Теодоре, како проводиш сада живот свој по Богу? Давно те видео нисам. - Преподобни Теодор се зачуди оваквом поздраву и одговори: Што ти говориш да ме дуго времена видео ниси? Јуче, и прекјуче, и раније ти стално долазиш к мени, поучавајући ме, и ево ја сад одлазим као што си ми наредио. - Преподобни Василије се још већма зачуди оваквом одговору и упита: Реци ми, брате Теодоре, шта значе твоје речи, да сам јуче и прекјуче и стално долазио к теби и поучавао те? И куда то одлазиш? Ја сам се тек данас вратио с пута и ништа не зам. Да те нешто није ђаво кушао? Молим те, Бога ради не скривај то од мене. - Преподобни Теодор му с гњевом рече: Што ме кушаш, и зашто ми душу смућујеш, говорећи у једно време овако а у друго другачије? Чему треба да верујем? - Изруживши га на тај начин, он га отера од себе.
Доживевши то, преподобни Василије оде у манастир. А бес поново дође у облику Василија к преподобном Теодору и рече: Брате, ја несрећник изгубио сам памет говорећи ти што не треба; зато не памтим грдњу коју добих од тебе, и опет ти говорим: ове ноћи иди брзо одавде, поневши добивено благо. - Рекавши то, он оде од њега.
После тога преподобни Василије, узевши са собом неке старце, опет дође к Теодору и рече му: Ево сведока да има три месеца откако те видео нисам, јер сам по наређењу игумановом био на путу манастирским послом, и данас је трећи дан како сам се вратио. А ти, тек што уђох к теби, рече ми да сам за све време свога одсуствовања стално долазио к теби. Због тога сматрам да је к теби долазио ђаво у моме обличју. И ако хоћеш да се увериш, ти поступи овако: не допусти никоме од оних што долазе к теби да отпочну с тобом разговор, док не сатворе Исусову молитву; не хтедне ли пак то учинити, онда ћеш познати да је то ђаво. - После тога преподобни Василије сатвори молитву запрећења, призивајући светитеље у помоћ, па пошто поучи Теодора отиде у манастир у своју келију.
После овога ђаво се више не усуди да се јави преподобном Теодору, и за њега постаде јасно лукавство нечастивога. Од тога времена преподобни је захтевао од свакога који је долазио к њему, да најпре сатвори Исусову молитву, па је онда разговарао с њим. Тако преподобни Теодор победи врага и Господ га избави од чељусти лава који тражи да прождере. Слично избављење Господ је пружао и пружа многим подвижницима који се потуцају по пустињама и по провалијама земаљским, и побожно усамљенички тихују по добровољним затворима; њима је потребна велика снага и Божија помоћ, да их у борби не би победили и прогутали душегубни зверови.
Избављен из тако страшне провалије погибли, преподобни Теодор стаде се ревносно старати да у ту провалију упадне сам враг рода људског. Пре свега он дубоко у земљу закопа и затрпа пагубно по њега благо, да не би остало ни трага од њега. И блажени мољаше непрестано Господа Бога, да му дарује да заборави и само место где је благо закопано, и да узме од њега страст среброљубља. И Господ услиши мољење слуге Свога: преподобни Теодор потпуно заборави место где је закопао благо, и никада више и не помисли на стицање иметка, а сребро и злато постадоше за њега као блато.
Затим, да беспосленошћу не би дао места лењости, од које се рађа безбрижност, што би ђаво могао поново искористити за нападе против њега, блажени Теодор наложи на себе велики посао: он постави у својој пештери жрвањ, и стаде радити за братију, при чему је не само сам млео жито него га је сам и доносио из манастира; ноћи је проводио без сна у раду на ручном жрвњу и молитви, а дању је односио брашно у манастир и поново доносио жито. И таквим својим радом у току много година преподобни је не мало олакшавао манастирским слугама, не стидећи се радити њихов посао.
Једном манастирски келар[6], видевши преподобног Теодора у тако тешком и мучном подвигу, би тронут; и када са манастирског имања би донесено жито у манастир, он посла преподобноме у пештеру петоро кола, да би га избавио од излишнога труда сталним долажењем по жито. Преподобни Теодор, исипавши жито, стаде га млети певајући псалме. А када се умори, он хтеде мало да се одмори, но одједном одјекну неки глас као гром, и жрвњи стадоше сами млети. Познавши у томе дејство ђавола, преподобни Теодор устаде и поче се усрдно молити Богу. Затим рече громким гласом: Запрећује ти Господ, свезли ђаволе! - Но ђаво не престајаше млети на жрвњима. Тада преподобни поново рече: у име Оца и Сина и Светога Духа, који те је збацио с неба и потчинио Својим угодницима, наређујем ти ја грешни да не престанеш млети док не самељеш сво жито, да би и ти порадио за свету братију.
Рекавши то, светитељ стаде на молитву, а ђаво се не усуди оглушити се о наређење и те ноћи самле сво жито. Изјутра преподобни Теодор извести келара да пошаље по брашно. Келар се удиви тако необичном делу, како за једну ноћ би самлевено пет кола жита, па оде сам у пештеру и извезе из ње петоро кола брашна. При томе догоди се друго чудо: од тог истог жита доби се још пет кола брашна. И тако се ту у делима блаженог Теодора зби реч апостола који некада говораху Господу Исусу: Господе, и ђаволи нам се покоравају у име Твоје (Лк. 10, 17), а тако исто и обећање самога Господа Исуса: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражију (Лк. 10, 19). Јер свелукави ђаволи хоћаху да застраше слугу Божијег преподобног Теодора и да га поробе себи, као што га раније преластише, али уместо тога сами ставише на себе окове ропства, те беху принуђени вапијати: Ми се нећемо више појављивати овде.
Преподобни оци Теодор и Василије беху установили између себе богоугодни обичај: да мисли своје никада не скривају један од другога, него да их заједно просуђују да ли су угодне Богу. Стога, пошто се посаветоваше међу собом, блажени Василије уђе у пештеру да безмолствује у њој, да молитвено тихује у њој, а преподобни Теодор изиђе из ње због старости и настани се у древном манастиру.
У то време древни манастир би спаљен. Грађа за подизање цркве и келија, довезена Дњепром, лежаше на обали, и таљигаши беху најмљени да је извезу на гору. Међутим преподобни Теодор, желећи да сам подигне себи келију, стаде сам носити грађу са обале на гору, не дајући другима да раде за њега. А лажљиви ђаволи, заборавивши како су не тако давно, приморани од преподобног Теодора да му раде, обећали њему да му се никада неће приближити, почеше понова да му чине пакости: све греде које блажени Теодор у току дана с великом муком изношаше на гору, ђаволи их ноћу збациваху с горе, желећи да га на тај начин отерају одатле. Познавши пакост ђавола, преподобни им рече: У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који вам је наредио да уђете у свиње, наређујем вам ја грешни слуга Његов, да сву грађу што је на обали изнесете на гору, да се братија која служи Господу не одваја од свога посла и да може без ваше пакости подићи храм Пресветој Богородици и келије себи, те да сазнате да је Господ на овоме месту.
И ђаволи одмах те исте ноћи изнеше са обале на гору сву грађу, спремљену за подизање целог манастира, а не само једне келије Теодорове. А када најмљени таљигаши дођоше изјутра на обалу да возе грађу на гору, они не нађоше ни једне греде. И погледајући на све стране, они угледаше да се сва грађа већ налази на гори, и то не на гомили него распоређена: одвојено она што је за кров, одвојено за под, одвојено - дуги, веома тешки балвани. Све то, као ствар која превазилази људске силе, изазиваше огромно чуђење.
Тако се прослави Господ преко угодника Свог Теодора и саветника његовог Василија, ради чијих подвига би ово чудо. Но ове једнодушне слуге Господње не горђаху се што им се ђаволи покоравају, следујући речи Христа Господа: Не радујте се што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима (Лк. 10, 20). Међутим ђаволи, тако јавно изобличавани светим Теодором и Василијем, не могаху подносити ту своју срамоту; јер они, некада поштовани и обожавани од незнабожаца као богови, сада су морали од ових верних угодника Божјих трпети презрење, понижење, срамоту, и служити им као купљени робови: некада мељући им жито, некада носећи им грађу на гору; и поред тога, по наређењу ових светитеља они су морали бежати од људи. Стога за време преношења грађе они викаху, како их неки чуше: О, зли и љути непријатељи наши, Теодоре и Василије! ми нећемо престати да се боримо с вама док вас не предамо смрти!
И од тога времена лукави беси не знајући да ће послужити још већем прослављењу преподобних, стадоше на све могуће начине туткати рђаве људе против светих Теодора и Василија. Тако они одмах по чудесном пренесењу грађе подстакоше најмљене таљигаше на буну, те они рекоше блаженом Теодору: Дај нам нашу надницу, јер ми нећемо да знамо каквим сте марифетлуцима ти и Василије пренели грађу на гору, а ми смо били готови да је превеземо. - Поред тога и неправедни судија, поткупљен златом, донесе пресуду да Теодор плати најмљеним таљигашима уговорену суму; притом се дрзну рећи преподобном Теодору: Нека ти помогну да платиш они беси који ти помогоше у превожењу грађе.
Овај нови напад ђавољи на несреброљубивог старца Теодора и његовог саветника Василија зададе им велику муку. Али не успевши да преподобне оце због овога осуде на смрт, ђаво, сећајући се своје прве победе над блаженим Теодором, подиже опет смртоносну буру. Узевши на себе обличје преподобног Василија који у то време побожно самоваше и молитвено тиховаше у Варјажској пештери, он дође к једноме од кнежевих саветника бољару, човеку веома љутом и свирепом, непобожном речју и делом, који се лично познавао са преподобним Василијем. - Теодор који је пре мене живео у пештери, рече кушач томе бољару, нашао је благо које се састојало из злата, сребра и скупоцених сасуда, и хтеде да бежи са њим, али га ја задржах. Сада се он прави јуродив и има везе с ђаволима, наређујући им да мељу жито и да са обале носе грађу на гору; међутим он врло брижљиво чува нађено благо, да би с њим тајно умакао од мене када му се укаже згодна прилика за то; у том случају кнез неће видети никакве користи од тог блага.
Чувши то, бољар одведе тобожњег Василија код кнеза Мстислава Свјатополковича. Тобожњи Василије исприча и кнезу то исто, али додаде и ово: Ухватите га што пре, док није побегао, и добићете благо. Но ако не хтедне добровољно дати, ви га подвргните батинама, па ће дати; ако пак и после батина неда, ставите га на велике муке, и позовите мене, па ћу га ја изобличити пред свима и показати место где је благо сакривено. - Преластивши кнеза на такав начин, ђаво отиде са очију њихових.
Идућег јутра, кнез праћен мноштвом војника, као да иде у лов или против непријатеља, крену у манастир, узе из манастира блаженог Теодора и одведе га у свој дом. Ту га најпре ласкаво стаде распитивати, говорећи: Кажи ми, оче, је ли истина да си ти, како чујем, нашао благо? - Да, нашао сам, одговори преподобни, и оно је сакривено сада у пештери. - Зна ли се, оче, опет упита кнез, ко сакри то благо, и колико тамо има злата, сребра и сасуда? - Блажени Теодор одговори: Још за живота преподобног оца нашег Антонија казиваху да су Варјази сакрили благо у тој пештери, због чега се она и до сада назива Варјажска пештера; ја сам га видео: оно се састоји из мноштва злата и сребра, и сасуда латинских. - На то му кнез рече: Зашто ми га онда, оче, не даш? Ја ћу га поделити с тобом, ти узми колико ти треба, па ћеш због тога постати као отац и мени и оцу мом.[7] - Блажени Теодор одговори: Мени није потребно ништа узети од онога што ми није на корист, ја бих све дао вама, јер ви имате такве бриге, од којих сам ја потпуно слободан, али Господ учини те сам заборавио место где то благо закопах.
Тада кнез у гневу нареди слугама: Овога монаха окујте по рукама и ногама, и немојте му за три дана давати ни хлеба ни воде, пошто не цени милост моју. - Када преподобни Теодор би окован, поново га запиташе, где је сакрио благо. - Преподобни одговори што и раније: Рекох вам да не знам где сам га сакрио.
После оваквог одговора кнез нареди те га тако страшно тукоше, да му се сва власеница окваси крвљу. Потом нареди да га обесе у силном диму, вежу му остраг руке и запале под њим огањ. Многи се дивљаху трпљењу преподобног Теодора: јер стајаше у пламену као у роси, а огањ се не дотаче ни власенице његове. Један од присутних видевши то каза кнезу, кога спопаде ужас, и он поново стаде говорити старцу: Зашто убијаш себе не проказујући благо које припада нама? - Преподобни Теодор одговори: Истину ти говорим, да молитвама брата мога Василија и тада бих спасен од среброљубља, и сада Господ узе од мене сећање о месту где сам сакрио благо.
Чувши овај одговор, кнез одмах посла по блаженог Василија у пештеру, кога силом доведоше, пошто није хтео да излази из пештере. Тада кнез рече преподобном Василију: Све што си ми саветовао да учиним са овим злим старцем, учинио сам, али не постигох ништа, и сада позивам за сведока тебе, кога желим да имам уместо оца. - А шта сам ти ја саветовао? упита у недоумици преподобни Василије. - Кнез одговори: Иако сам га стављао на муке, он неће да ми каже где је сакрио благо које је, као што ме ти обавести, нашао. - На то преподобни Василије рече: Распознајем замке лукавога беса који је преварио тебе, а налагао на мене и на овог преподобног, јер ево петнаест година већ како не излазим из пештере. - Ти си пред свима нама говорио кнезу, одвратише они који су присуствовали разговору беса са кнезом. - Све је вас преварио бес, одговори преподобни, а ја нисам видео ни кнеза ни вас.
Разгневљени кнез нареди да и њега ставе на жестоке муке, као преподобног Теодора. Не подносећи изобличење кнез се страховито разјари, притом пијан од вина, он узе стрелу и рани блаженог Василија. Извукавши стрелу из свога тела, преподобни Василије је баци према кнезу говорећи: Овом стрелом ускоро ћеш сам бити рањен, - што се и зби по пророчанству светога.
После тога кнез нареди да преподобне, једва живе од мучења, затворе у посебну тамницу, да би их сутрадан подвргавао још страшнијим мукама. И у ту ноћ обојица преподобних уснуше пред Господом чесном смрћу својом,[8] и Господ изведе из тамнице душе њихове, да прослављају свето име Његово у вечитој светлости. А братија, дознавши за њихову смрт, дођоше и узеше чесна тела светих страдалника, па их чесно погребоше у Варјажској пештери, у којој се они трудољубиво и богоугодно подвизаваху. Касније они бише пренесени у пештеру преподобног Антонија, где и до сада леже нетљени у окрвављеним одећама и власеницама, које такође стоје читаве.
Након не много времена посла њихове блажене кончине, обистини се пророчанство преподобног Василија: кнез Мстислав Свјатополкович би рањен стрелом у време битке са кнезом Давидом Игоровичем у граду Владимиру; и познавши стрелу своју којом он беше ранио преподобног Василија, рече: Ево умирем данас, кажњен због преподобних Теодора и Василија.
Тако зли убица би кажњен за дела своја, а преподобни страдалци, као победитељи ђавола који побеђује среброљубљем, овенчани су не пропадљивим сребром и златом него вечном славом и чашћу, и добише венац драгоценог Камена, који је Христос, коме част и слава са Богом Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ НИФОНТА, патријарха Цариградског

Божанствени Нифонт роди се у Грчкој, од родитеља знаменитих по роду, но још знаменитијих по по побожности и врлини, које узвишују човека и пред Богом и пред људима. Отац Нифонтов звао се Мануил, а мајка Марија. На светом крштењу он доби име Никола. Као дечак Никола би дат у школу, где он скрену на себе нарочиту пажњу свих својом скромношћу и избегавањем дечјих игара. Место да се игра са децом, Никола је као мудра пчела одлазио тамо где је могао чути старачке поуке и подражавати врлински живот. Бистар и даровит, Никола за кратко време превазиђе у наукама све своје вршњаке. У слободно време он је највише волео да чита животе светих; при томе он се старао да их према својим моћима подражава у подвижништву; ради очувања целомудрија хранио се хлебом и водом. У тим почетцима подвижничког живота Николу је подржавао и много помагао јеромонах Јосиф, уважаван од свих за врлински живот. При честим разговорима о пустињачком животу, омиљеној теми Николиној, Никола једном замоли старца Јосифа да га он кришом одведе у неки манастир, јер је знао да би његов јавни одлазак у манастир могао имати препреке и непријатне последице. Старац с радошћу изађе у сусрет молби младога Николе, тајно оставише школу и најпре одоше у Епидаврион, где је живео отшелник Антоније, чувен у то време по светости живота.
Када се путници јавише овом светом старцу, он их с радошћу прими. А када из старчевих уста потекоше слатке речи његове, Никола их слушаше са одушевљењем; најзад паде к ногама преподобног Антонија, молећи га са сузама да му дозволи да остане код њега. Узалуд му преподобни указиваше на трудове подвижништва и суровост монашког живота, да би младог Николу отклонио од себе. Но уколико је он више плашио Николу тешкоћама пустињског живота, утолико је Никола упорнији бивао у својој намери, изјављујући да је готов на све што од њега захтевају дужности и обавезе монаштва. Старац се удиви таквом пламеном усрђу и непоколебљивој жељи младог Николе, прими га и даде му келију. Онда га поучи како да се влада и ратује против тела и замки Сатаниних. Добри Никола проведе не дуго као искушеник под старчевим руководством: јер као истинско чедо послушања он у свему подражаваше свога старца, и након не много времена замоли за себе ангелски образ. - Ако је тако, рече му божанствени Антоније, онда знај, да по пријему овога образа, ти си дужан вршити велике подвиге и трудове, да те враг, тај подмукли завидљивац монашког смирења, не би срушио и победио. Поред тога, сем крсног и мучног пута нема другога ка небу. - После оваквих и сличних поука старац Антоније постриже Николу и надену му име Нифонт.
Од тога времеиа монах Нифонт се потпуно посвети Богу и пењаше се из силе у силу духовнога савршенства. Али и враг није дремао: час мишљу на остављено богатство, час сећањем на родитеље, он није престајао реметити спокојство и мир Нифонтове душе, да би га повукао натраг. У таквим случајевима Нифонт се одмах јављао к старцу, и са сузама припадајући к ногама његовим откривао му помисли, помоћу којих је Сатана ратовао против њега. И благодаћу Божјом молитве и утехе старчеве биваху тада за њега исцељење и заштита.
Монах Нифонт се бављаше рукодељем: изврстан краснописац, он тим радом зарађиваше себи храну. У усамљеничком животу свом он сврх свега украшаваше себе ћутљивошћу: строго је чувао своја уста од празнословља, и када је разговарао, то је чинио само са благословом старца; а омиљено му занимање беше читање Светога Писма, чије су га божанске истине увек дирале и изазивале му сузе. Због свега тога Нифонт беше савршен у монашком животу, и на тај начин светли узор за подражавање. Међутим, он се не дуго користио искусним руководством и поукама свога старца Антонија. Но препун дана, година и славе подвижничке, старац Антоније мирно отиде ка Господу. Горко и неутешно оплакиваше Нифонт овај незаменљиви губитак за њега; па пошто проведе још доста времена у безмолвију, у молитвеном тиховању, он се удаљи одатле у тврђаву звану Нарда, где тада беше чувен због врлинског живота свог старац Захарија, досељеник из Свете Горе. Да би изучио правила и живот атонског монаштва, Нифонт остаде код старца Захарија.
У то време Православна Црква беше узнемирена због Флорентиског сабора: јер на том сабору византијски цар Јован Палеолог, из политичких разлога, издајнички приђе римском папи. Православни исток одлучно одбаци унију, а мудри Захарија и божанствени Нифонт, желећи да буду од користи узнемиреној Цркви, отидоше у Аскалон, где силом убедљивих проповеди учаху православне да остану верни Православљу, одлукама светих Апостола и Васељенских Сабора, заснованим на Непоколебљивом Камену - Христу, који је глава Цркве. А када умре Јован Палеолог, њега наследи брат његов Константин, који свечано објави да је издајнички Флорентиски сабор неважећ за Православну Цркву, и поништи све његове одлуке.
Међутим, наступи страшна година. Исток и његову престоницу Цариград покорише Турци 1453 године. Нередима и бесу, крвопролићу и насиљима од стране Турака не беше краја. Несрећни хришћани склањаху се из места у место, да би избегли зло док се не заведе неки поредак. Блажени Захарија с Нифонтом удаљи се у једну од пустих гора, па потом пређоше у Охрид, у манастир Пресвете Богородице, и у њему остадоше као сабраћа.
У то време умре митрополит охридски Николај. Сабраше се епископи, клир и народ и свесрдно мољаху Захарију, као достојног по врлинском животу и благодатном образовању, да заузме епископску столицу охридску. Смирени старац се дуго одрицаше од јерархијског достојанства, извињавајући се својим слабостима и тежином апостолског служења Цркви Христовој. Ипак, упорне молбе народа и клира превагнуше: Захарија би рукоположен за архијереја. Тада блажени Нифонт смирено замоли од њега благослов да се повуче у Свету Гору ради безмолвија. Епископ Захарија му одговори: Сада, када је мени у овом сложеном и тешком звању најпотребније твоје присуство и помоћ, ти хоћеш да ме напустиш; али, на муци се познају истински пријатељи и чељад; зашто се онда одричеш мене, чедо моје, Нифонте? - Архијереј ово говораше обливајући се сузама. Сузе старчеве поразише и тронуше преподобног Нифонта, и он сам заплака; немајући снаге да се противи вољи свога владике.
Наредну ноћ они проведоше у молитви и бдењу. А када пред зору архијереј задрема, виде анђела Господња који му наређиваше да пусти Нифонта слободна и да га не задржава од пута. Тако се архијереј Захарија и монах Нифонт растадоше, покоравајући се вољи Господњој. По доласку у Свету Гору Нифонт се најпре задржа у Ватопедској обитељи. Ту он нађе много опитних подвижника, које усрдно подражаваше. Потом се удаљи на Кареју, где тада беше прот Свете Горе Данило, старац строгог живота, чувен по дару расуђивања. Обрадован доласком Нифонта, прот га с љубављу прими и рече: Давно и од многих слушам о теби, па сам зато и молио Бога да ме удостоји видети се с тобом у овом животу. И ето, свеблаги Господ испуни моју смирену молбу, знајући колико си неопходан овдашњој братији, којој су потребни мудри савети и узор за подражавање. - Не требају здрави лекара, одговори на то смирени Нифонт. Ја сам дошао овамо не да лечим, него да се од других лечим. - Није ради тебе, примети божанствени Данило, дата теби од Бога благодат и дар речи, него више ради користи других. Стога је грех одбити, када од тебе траже реч утехе и савета.
Од тога времена божанствени Нифонт борављаше у Светој Гори као пчела, летећи по пустињским обитељима и скитовима, колико ради сопствене користи толико и ради користи других, и силом речи своје утешаваше све. Келејно пак занимање његово беше као и раније - преписивање књига, чиме он зарађиваше себи насушни хлеб.
Иако се преподобни Нифонт одушевљавао тишином Свете Горе као целине и сваке њене обитељи посебно, ипак му је обитељ светог Претече, звана Дионисијат, изгледала у сваком погледу јединствена. Због тога, посетивши манастир Пантократора и лавру светог Атанасија, он изабра Дионисијат за своје стално боравиште. И игуман и братија се радоваху што се свети Нифонт настанио код њих. И мољаху га братија да прими свештенство, али он, сматрајући себе недостојним тако високог звања, у почетку одбијаше. Но потом, он се не могаде одупрети упорним молбама братске љубави. И тако он би уздигнут на степен свештенства. Међутим, и ово одликовање ни најмање не измени његово смирено расположење; напротив, оно појача његову смиреност и подстаче га на строжије подвиге и трпљење. По сведочанству ондашњег великог старца Петронија, Нифонт је био светило не само за своју обитељ него и за целу Свету Гору. Једном због манастирских потреба овај старац Петроније са преподобним Нифонтом остаде изван обитељи. Када у поноћи Петроније устаде на молитву, он угледа Нифонта где већ врши своје молитвословље са рукама подигнутим увис: дивна светлост окружаваше Нифонта, и та светлост, обасјавајући саму гору, досезаше до неба. Уплашивши се, Петроније се онесвести и паде на земљу. Узалуд је потом смирени Нифонт преклињао старца Петронија да никоме не казује то виђење. Вративши се у обитељ, старац Петроније тајно исприча о томе игуману, који му строго запрети да никоме не говори о томе за потребно време, знајући да то може отерати од њих Нифонта, који је својим смирењем и чистим животом сачињавао красоту обитељи.
Тих дана сконча солунски митрополит Партеније. У Солуну беху већ одавно познати: врлински живот Нифонтов, његова образованост и красноречивост којима је одушевљавао слушаоце и изазивао умилење у душама њиховим. Због тога при избору новог митрополита солунског, и клир и народ једнодушно дадоше свој глас за божанственог Нифонта. И два епископа, подручна Солунској цркви, добише од клира и народа поруку, да иду у Свету Гору и доведу жељеног Нифонта на епископски престо. Знајући смиреност блаженога Нифонта и његову љубав према пустињском животу, епископи, дошавши у Свету Гору и у обитељ светога Претече, не саопштише му одмах жељу и молбу солунских грађана, него најпре тајно обавестише о томе игумана и неке од старије братије. Но ови нису хтели ни да чују, да се заувек растану са смиреним Нифонтом. После многократних молби и настојавања, послани епископи и њихови пратиоци клирици, видећи да је све то узалуд, обратише се са топлим сузама Богу и светом Претечи, да им они помогну да успешно сврше свој задатак.
Међутим блажени Нифонт, приметивши долазак епископа, упита игумана због чега су дошли. Старац му не одговори ни речи. Тада Нифонт рече игуману: Немој се жалостити, ја знам ради чега су епископи дошли, но надам се да ме нико неће разлучити од вас и од обитељи; ја ћу овде завршити свој живот, по обећању божанственог Претече. Ја сам га молио за то, и молитва је моја услишена. - Нека ти, возљубљени, буде по речи твојој! одговори игуман. Но видиш ли епископе о којима ме питаш? Они су послани од свега клира и народа солунског ради тога, да тебе узму и уздигну на архијерејску столицу солунске митрополије. Ма да се ти надаш да ћеш се још вратити овамо, - продужи игуман ронећи сузе, - али ја те више видети нећу. - (Тако и би, јер касније, када блажени Нифонт по други пут дође у Свету Гору у обитељ светога Претече, овог игумана не затече међу живима). - На ове игуманове речи смирени Нифонт заплака горко, и паде на под храма где су водили овај разговор, и узвикну: Та ја сам нико и ништа! Зар ја грешни да примим на своја слаба плећа бреме апостолског служења?
Док је он тако плакао горко и јецао, братија се слегоше у цркву на његов плач, и нико не знађаше због чега плаче и јадикује. Тада игуман обавести братство ради чега су дошли к њима епископи и солунски клирици. При овим речима игумановим настаде општи плач и јецање. Сва братија окружише Нифонта и грљаху га; и праштајући се с њим сви плакаху и ридаху. Узбуђење беше тако силно у целој обитељи, да то искористише епископи и клирици: уђоше у храм и пред лицем Бога и братије уручише Нифонту позивне грамате клира и народа солунског. Узалуд је смирени Нифонт то одбијао, наводећи као разлог своју недостојност и жељу да у пустињи заврши свој живот. И сам игуман стаде на страну епископа, и заједно с њима убеђиваше га да се не противи позиву и вољи Божјој. При томе игуман му рече: Прошле ноћи сам Гаспод ми нареди да те не задржавам: стога иди куда те Бог зове, и не заборављај нас. Што се нас тиче, ти си био и свагда ћеш бити, ма где се налазио, чедо наше обитељи. - Рекавши то, игуман, а за њим и братија, са сузама грлећи блаженог Нифонта опростише се с њим. - Напослетку им Нифонт рече: Оци моји и браћо, нека буде воља Господња и ваша! идем на пут, одређен ми Богом, али и велика невоља иде за мном; молите се за мене!
По доласку у Солун блажени Нифонт би произведен за архијереја, на неописану радост верних и на муку западних мисионара који су свуда сејали новачења Флорентиског зборишта и лажисабора. Да би им задао одлучни ударац и да би их сатро, блажени Нифонт, чим ступи на архијерејски престо одмах стаде држати проповеди на основу божанских догмата, преданих Цркви од светих Апостола и светих Васељенских Сабора, саветујући верне да се не заносе мудролијама Запада, него да чврсто и непоколебљиво чувају Православље отаца, и да трпељиво носе јарам ропства иноверној мухамеданској власти, очекујући за то небеске наградс. При томе свети Нифонт, као прави отац и пастир, не заборављаше невољне и сиромашне, молећи и преклињући богаташс да ближњима удељују све што могу, пружајући им сам дирљив узор и пример састрадања. Јер много пута он је ноћу одлазио сам код сиромашних и болесних, тешио их и успокојавао, побуђујући их на благодарно трпљење пред Богом. Премудри Нифонт обраћао је Христовој Цркви и многе неверне, ослобаћајући их њихове заблуде. Стога као сенка тело њега је пратио глас о светости његовог живота. Најзад, по својим подвизима и по својој ревности за Православље, он постаде познат и Великој Цркви у Цариграду.
Након две године свети Нифонт би позват у Цариград ради расматрања извесних црквених послова. То би не без нарочитог промисла Божјег, као што ће се видети касније. У Цариграду он би примљен с поштовањем од патријарха и његовог Синода, исто тако и од клира и верника. Ту га обрадова Господ сусретом и са епископом Захаријом, бившим наставником његовим. Радост од овог неочекиваног сусрета беше за обојицу неисказана, али и краткотрајна. Јер после неколико дана епископ Захарија се разболе и отиде ка Господу. Одмах затим сконча и патријарх цариградски, блажени Максим II, и за патријарха би изабран смирени Нифонт, против његове воље и жеље.
Својом апостолском ретвношћу свети Нифонт као патријарх оправда наде православне пастве Христове, коју узнемираваше западни фанатизам. Он благотворно деловаше на сабраћу који су патили под тешким јармом мухамеданског ропства, као и на саме Агарјане, привлачећи их силом речи и светошћу живота од таме заблуде к светлости Еванђелске истине. Радоваше се Христова Црква и украшаваше се таквим својим светилником, али не задуго.[9] Јер се међу његовим клиром нађоше непријатељи којима је божанствени Нифонт био тежак. Радећи под утицајем добромрзитеља ђавола и власти султанске, они успеше у својој замисли против светог патријарха: он би збачен и протеран из патријарашког дома. Невиног страдалца није толико дирало то што је прогнан са патријаршијског престола, јер је знао да су дотични клирици били само оруђе тајних замки Сатаниних; за блаженог Нифонта било је далеко болније то што је био одвојен од љубљене пастве, којој он ништа друго није желео сем мира и спасења. Ипак, предајући се вољи Божјој, он радосно ослободи себе патријаршијског положаја, молећи се Господу да непријатељима његовим опрости грехе и да их покаје, и удаљи се у Созопољ, у манастир чеснога Претече, у очекивању да тамо нађе слатку тишину безмолвија, молитвеног тиховања. Но, по речима Господњим, не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14): чувен због светости живота блажени Нифонт ни ту не нађе жељени мир и тишину, јер мноштво народа стаде се стицати к њему, да чује или бар види светог изгнаника. Тако свети Нифонт проведе две године у прогонству. Кад минуше две године, Богу би угодно да га поново позове на патријаршиски престо цариградски. Међутим, ненавидник црквенога мира опет га не остави на миру. Једном, враћајући се у патријаршију из парохијске цркве после свете литургије, он неочекивано срете на путу султана, и поздрави га као што доликује. Горди владар, у бесу своје охолости, показа се незадовољан патријарховим поздравом, и укори га и наружи пред целим народом, и чим стиже у дворац издаде наређење да се патријарх пошаље на заточење у Једрене, под строгим надзором јаничара. Само Бог зна шта је невини страдалник претрпео од муслимана. У Једрену пак, иако је био под нарочитим надзором турских власти, Бог му дарова ту утеху што му боравиште би одређено уз цркву светог Првомученика Стефана, где он неућутно слављаше Господа и слободно служаше Њему јединоме.
Међутим, слава врлинског и светог живота Нифонтовог допре до Влашке. Тадашњи кнез Влашки Радул пламено жељаше да га види, и Бог му испуни жељу на следећи начин. Као вазал Порте кнез Радул крену послом у Цариград; пут је водио преко Једрена; у Једрену кнез издејствова код турских власти дозволу да види блаженог Нифонта. Сусрет беше пун радости и за кнеза и за патријарха; тронут и освојен патријарховом слатком беседом, привлачним смиреноумљем и потпуном преданошћу вољи Божјој, кнез стаде свесрдно молити светог изгнаника да пође с њим у Влашку (Румунију) и буде тамо архипастир, а дозволу да га турске власти пусте из Једрена он ће издејствовати од Порте. Блажени Нифонт пристаде на кнежеву молбу. Кнез Радул, на своју велику радост, издејствова код Порте дозволу за одлазак светог Нифонта. И кнез Радул и блажени Нифонт стигоше заједно у Влашку, и бише од целог народа дочекани с усхићењем, и искреном радошћу. - Од сада ти си нам наставник и пастир, говораше кнез Радул светоме Нифонту, представљајући га своме народу; твоје речи за нас су закон! - Благословена је твоја жеља, одговори на то свети Нифонт. Нека да Бог, да ти одржиш своју реч и обећање до своје смрти! Још нешто, господару: молим те и преклињем те, ако сагрешиш у чему било, као човек. немој избегавати моју отачку и духовну поуку; јер за сав народ ти си пример, било врлине и побожности, било одступања од путева Господњих. - Ти си наш отац, рече на то кнез Радул; што је корисно по душе наше, чини без устручавања: ми омо готови да с радошћу и безусловном покорношћу слушамо и испуњујемо твоје поуке и савете.
Ступивши на престо архипастира, блажени Нифонт најпре сазва помесни сабор, под председништвом самога кнеза и његових врховних високодостојника, и на њему изложи правила хришћанске наравствености и догмате Цркве, као темељ друштвенога мира и залог небеског благослова, саветујући да се сви строго држе њих и следују им неодступно. Ради бољег успеха у томе он основа две нове епархије, рукоположи епископе и даде им за руководство правила, по којима треба да управљају повереном им паством. На завршетку, обраћајући се кнезу, он га моли као господара, да кажњава неваљалце, да не гледа ко је ко, него да праведно суди, знајући да има Бога и Страшнога суда, где ће сваки одговарати за вршење својих светих дужности.
Исто тако свети Нифонт саветоваше и свештенике и монахе да беспрекорно врше своје дужности, учећи их томе духу кротости и љубави и претећи им судом Божјим. Народ, видећи овакав рад свог новог владике, и слушајући на честим богослужењима његове слатке беседе, пуне љубави и силе, назва светог Нифонта Златоустом, и са нарочитим усрђем и силном жеђи стицаше се у цркву да види свога пастира и да слуша његове васпитне поуке. Но уколико се свети Нифонт више труђаше на исправљању своје пастве од разних порока, утолико се непријатељ сваке истине и добра ђаво стараше да омета блаженога и онемогући његове златоречиве поуке.
Један од велможа Молдавије, Богдан, човек покварен и рђав, би оптужен од власти у своме отачаству за преступе. Да би избегао заслужену казну он се сакри, и оставивши кућу, жену и децу пребеже у Влашку. Он се тако додвори кнезу Радулу, да га овај остави крај себе, па још, насупрот црквеним канонима и грађанским законима, реши да уда за њега своју рођену сестру, иако је знао да је Богдан жењен и има породицу. Када овај противзаконити брок би склопљен, за њега чу прва Богданова жена и написа писмо светоме Нифонту, жалећи се и доказујући да је Богдан жењен и има децу. Ово дело огорчи кроткога архијереја Нифонта. Он позва к себи Богдана, предаде му жалбу његове жене и саветоваше му са своје стране да не раскида свој законити брак. Покварени Богдан сручи на светитеља много грубости, и оде од њега претећи да ће осветити себе и своју чает коју му Нифонт каља. Да би остварио своју претњу, он се обрати кнезу Радулу, горко се жалећи на блаженог Нифонта. Сам патријарх Нифонт дође кнезу, и показујући му писмо што је добио од Богданове жене, мољаше га да не нарушава божанска правила Цркве. Место да усвоји законити став светитељев, кнез одврати да мирјани не могу потпуно испуњавати захтеве Цркве. - Моја је дужност, рече на то свети Нифонт, да строго пазим на наравственост пастве, и ја свето испуњујем своју обавезу. Ради чега ме је твоја светлост и позивала овамо, ако не ради тога да, не гледајући ко је ко, изобличавам неправду и безакоње и захтевам од свих строго држање црквених прописа. Не проповедам ја вама своје законе него законе божанске, за које сам готов душу своју положити. Ако пак ви не желите да ме слушате, ја сам чист пред Богом!
После ових речи он напусти дворац, дође у цркву и нареди да се сазове народ. Сабраном народу он изговори поуку. Затим се обуче у архијерејско одјејање и свечано одлучи од Цркве безаконог Богдана са његовом новом незаконитом женом и све који су суделовали у његовом злочиначком браку. Напослетку он пророчким духом описа нереде који ће захватити Влашку, предсказа Радулу и Богдану несрећну смрт за безакоње њихово, па скинувши са себе знаке првосвештеничког достојанства, сложи их на светом престолу, целива свете иконе и удаљи се из цркве.
Дознавши за све ово кнез Радул, уместо да се покаје за свој грех, издаде наредбу на све стране: да нико не општи и не одржава никакве везе са Нифонтом; ко противно уради биће кажњен смрћу и одузимањем целокупне имовине. Блажени пак Нифонт, уступајући место гневу, тајно се настани у дому духовног сина свог, дворјанина Неанка, родом из Бесарабије.
Међутим Радул, размишљајући о свом одлучењу од Цркве, невољно се бојаше гњева Божија; јер, иако се љутио на светитеља, ипак је знао да је он истински праведан и побожан. Да би умекшао срце блаженога Нифонта, он га с много поштовања позва к себи и стаде љубазно молити за извињење, правдајући брак Богданов пристанком на њега Велике Цркве цариградске. Одмах затим поче га молити, да и он са своје стране благослови Богдана и његову нову супругу. - Радуле, Радуле! одговори на то с дубоким уздахом свети Нифонт, ма шта ти обећао мени, и ма како ме молио да дам свој пристанак на злочиначки брак Богданов, све је узалуд. Опомени се, ниси ли ме ти позвао овамо; зашто ме онда гониш? Ако сам учинио какву неправду, кажи је. Моја је дужност: изобличавати безакоње, да бих друге сачувао од саблазни. И ја то чиним. Сети се, ти си ме позвао овамо, но ти ме и гониш одавде. Ја ћу отићи путем који ми Господ укаже; али знај, велико зло и безбројне невоље постићи ће твоју област: ти сам умрећеш несрећан и на ужасан начин. Доћи ће време: тражићете ме и нећете ме наћи.
Са овим речима блажени Нифонт се удаљи. А при растанку са Неанком рече му: Чедо, велика ће несрећа снаћи ово место. Међутим, тебе ће сачувати свемилосрдни Бог, ако испуниш мој отачки завет; штавише ти ћеш бити узвеличан, и име ће твоје постати славно; и тада се сети мене, духовног оца свог. Са своје стране ја нећу престати да молитвено посредујем за тебе пред Богом. - И они се растадоше. Неанка облише сузе и он горко ридаше због растанка са божанственим пастиром његовим.
Праћен својим ученицима Макаријем и Јоасафом, свети Нифонт дође у Македонију, а одатле отпутова у Свету Гору и настани се у Ватопедској обитељи. Светогорци га примише са искреном радошћу и поштовањем, славећи Бога што их је удостојио да виде васељенског владику. Из најзабаченијих пустиња стицаху се к њему подвижници, да приме благослов од њега и да чују његове поуке.
Један од ученика светога Нифонта, Макарије, необично строг подвижник и ревностан у испуњавању монашких дужности, толико се запали божанском љубављу ка Господу, да најзад стаде искати и желети мученички подвиг и смрт. Али, немајући поверење у тајне жеље и побуде свога срца, он то исприча блаженом Нифонту, и замоли га за савет, а ако се сагласи, онда и за благослов на страдалачки подвиг ради Христа. Свети Нифонт, оградивши Макарија знаком чесног и животворног крста, помоли се за њега и отпусти с миром на жељени подвиг. Кратко време блажени Макарије остаде на земљи: у Солуну он свечано исповеди Христа и прокле Мухамеда, због чега га Турци стављаху на многе и разне муке, па му најзад одсекоше главу. Тако он доби венац мученички. Божанствени Нифонт провиде то Духом. - Знаш ли, чедо, рече он свом другом ученику Јоасафу: данас страдалачки сконча твој брат Макарије и радосно душом лети у небо.[10]
Ускоро после тога свети Нифонт, узевши са собом Јоасафа, тајно се удаљи из Ватопеда и ступи у манастир светог Дионисија као сељак. У овом манастиру још од ктитора бејаше овакав устав: ко дође у манастир ради монашења, одређивати му најпре тешке послове, наиме: чувати теглећу марву, возити дрва и вршити сва најнижа послушања на неодређено време. Доцније, пошто искушеник прође сва та послушања, по нахођењу настојатеља, примали су га у манастир и прибрајали к братији. На тај начин и свети Нифонт, као непознати дошљак, би одређен за мазгара. Док се он труђаше у овом послушању, прикриван Богом, њега, по наредби Велике Цркве цариградске, тражаху свуда да га, по дозволи султана, врате на престо васељенске патријаршије. Посланици стигоше и у Свету Гору, али блажени Нифонт остаде непознат све док је то била воља Вишњега. Једном он би са другима одређен за стражара на суседном брду, јер морски разбојници беху изненада напали на Свету Гору, харајући и пљачкајући све. Када паде ноћ, блажени Нифонт стаде на молитву. И кад се мољаше, над њим се одједном диже пламен огњени, у виду стуба од земље до самога неба: сам блажени Нифонт постаде светао, огњен. То приметише монаси што беху у близини на стражи, и један који беше поред Нифонта. Преплашен од виђеног чуда, овај монах оде у манастир и исприча свима о слави молившег се брата. То исто потврдише и други монаси.
Запрепастише се старци и сва манастирска братија, недоумевајући о чудном подвижнику који се појавио међу њима. И они се заједничким молитвама обратише ка Господу, просећи да им открије ко је тај угодник, тако прослављен с неба. И Господ им откри тајну: игуман манастира имађаше виђење као да се налази у храму; ту се појављује божанствени Претеча и говори му: "Сабери братство, и изађите у сусрет патријарху Нифонту; висина смирења његова нека буде образац за вас: он је патријарх, а спустио се дотле да је постао један од ваших радника". - Поражен овим, игуман дуго није могао доћи к себи. Потом, када му се мисао смири, он нареди да ударе у клепало, и сабраној братији он исприча своје виђење. Тада сви распознаше у своме мазгару патријарха Нифонта.
Док се то збивало, свјатјејши радник беше отишао у шуму за дрва. А када приметише да се он враћа са свога послушања, сви изађоше ка гробљанској цркви у сусрет њему, и поклонише му се с пуно поштовања као патријарху. Тронут до суза неочекиваним торжеством свога смирења, свети Нифонт паде пред ноге плачући. - Свршило се огледање твога трпљења, светилниче васељене; рече му настојатељ целивајући му десницу: доста је твога смирења за смирење властите немоћи наше.
Блажени Нифонт плакаше, дубоко потресен збивањем; плакаху братија, нарочито они који су га у незнању вређали, и молећи опроштај лежаху крај ногу његових. Најзад свети Нифонт рече: Зато је, оци и браћо моја, Господ сакрио мене од љубави ваше, што сам Га ја молио о томе, да би ме у смирењу моме поменуо Господ. Ви знате да нас слава људска и љубав овога света отуђују од царства Божја, јер Господ је рекао: Каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? (Мк. 8, 36).
После тога он свечано уђе у манастир окружен братством, и посвети себе свој строгости монашког живота, не престајући обављати са братијом сваку врсту посла, мада од старости, злопаћења и прогонстава његове телесне моћи беху изнурене и слабе. Поред осталих послова он је посећивао болесне, тешио тужне, и ја, вели саставитељ житија светог Нифонта, јеромонах Гаврило, ондашњи прот Свете Горе, много пута одлазећи и остајући тамо ради слушања његових поучних беседа, виђао сам где он или копа у градини, или помаже у воденици, или се спушта у пристаниште ради истоваривања и утоваривања лађа; и уопште радио је неуморно, да други не би роптали и на тај начин губили награду за труд свој. При свему томе Сатана није престајао ратовати против њега. Нашло се људи који су омаловажавали све трудове и подвиге смернога Нифонта, приписујући их лицемерју, а слатке беседе његове називајући млаћењем празне сламе. А он, знајући да је све то - деловање Сатане, мољаше Бога да му да помоћи и снаге за подношење искушења до краја живота, па стога и непријатељима својим прашташе, молећи се за њихово спасење.
Једном братија превожаху лађом манастирску пшеницу са метоха; на мору настаде бура, и лађа на догледу обитељи налажаше се у крајњој опасности. Приметивши то, свети Нифонт крену ка лађи не обраћајући пажњу на буру. И чим он ступи на палубу, бура се утиша и настаде потпуна тишина. Видевши то, братија падоше к стопама светитељу, молећи га да умилостиви Бога и измоли у Њега благодат, да их не снађе никаква опасност, ни невоља, ни беда, када убудуће буду били на мору. - Бог ће вам дати по жељи вашој, одговори блажени, под условом: ако будете свето испуњавали прописано правило и црквене елужбе, и ако не будете празнословили. - Потом преклони колена на котви, подиже руке и очи к небу и мољаше се доста дуго, па благослови котву и рече: Слушајте, браћо, чувајте ову котву на доличном месту; а када наступи бура, спуштајте је у море, па будите спокојни.
Од тога времена стварно сваки пут када су се братија налазили на мору, па се дизала бура, они су спуштали котву призивајући име светог Нифонта, и настајала је тишина. Ово знамење од мртвог метала тако је поражавало монахе, да су у време кађења икона при вршењу правила они кадили и котву, одајући на тај начин част светоме Нифонту. Саму пак котву назвали су "патријарх"; и када би на мору наступила бура они су обично викали: Пустите патријарха у море! - Ову котву чували су у Дионисијату као драгоценост и светињу више од сто педесет година.

Напослетку за блаженог Нифонта наступи време одласка из времена у вечност ка жељеном Господу: сем по дубокој старости он је знао и по божанском откривењу да је то време близу, па је зато призвао к себи братију и објавио им о својој кончини. Том приликом он им очински саветоваше свима: да строго држе завете монашког живота, и да се свим силама старају наследити Царство небеско. Слушајући опроштајну реч свога оца братија плакаху горко. - Сада ми, браћо моја, настави свети Нифонт, реците шта вам је потребно и шта да вам измолим од Господа пре но што дух свој предам Њему. - Пресвети владико, одговорише братија грцајући, остави нам, као неоцењиву светињу, разрешне молитве које би се читале над сваким умирућим братом при испраћају у вечност, са потпуном убеђеношћу да ће ради светих молитава твојих добити на Страшном суду помиловање и опроштај.
Тронут тако спасоносном молбом братије, свети Нифонт заплака, помоли се Богу да Он испуни жеље отаца, па обраћајући се своме ученику Јоасафу рече: Пиши што ти будем говорио, и то ће бити последњи дар обитељи. - На тај начин свети Нифонт састави разрешне молитве за умируће. Затим, обраћајући се Јоасафу, рече: Ја одлазим ка Господу, а ти, чедо, пођи у Цариград; тамо те очекује страдалачки подвиг и венац рајске славе.[11] После тога, опростивши се са братијом, он се причести Божанским Тајнама, и тихо предаде Господу дух свој једанаестог августа 1460 године, у својих деведесет година.
Вест о кончини светог Нифонта брзо се пронесе по Светој Гори. Мноштво инока слеже се ради одавања последње почасти преминулом патријарху, који сав живот проведе у непрестаним бедама и гоњењима, и би прекаљен у трпљењу као злато у огњу. И тако, у присуству многобројних светогорских отаца бише свечано и уз општи плач и сузе сахрањени свештени остатци блаженог патријарха Нифонта.
По престављењу светога Нифонта његов ученик Јоасаф без оклевања испуни предсмртно завештање његово: отпутова у Цариград, и тамо пред Агарјанима исповеди име Христово, проклињући лажљивог Мухамеда њиховог; због тога он претрпе од њих мноштво разних мука, и напослетку би обезглављен, те на тај, начин изврши свој страдалачки подвиг.
Сада да кажемо и о последицама прогонства из Влашке божанственог Нифонта. Када се он удаљи из Влашке, пре свега настадоше у Цркви Влашкој многе смутње и нереди од властитог клира њеног; затим наступи страховита суша и ужасна глад; и тада сви увидеше да су то последице злочиначког изгнанства свјатјејшег Нифонта. Свестан своје кривице, кнез Радул се старао да сазна где се налази блажени изгнаник, али га не пронађе, као што свети Нифонт прорече Радулу одлазећи од њега.
Одмах по престављењу блаженог Нифонта, кнеза Радула постиже неизлечива болест: по телу његовом отворише се ране, и заразни смрад од њих беше толико неподношљив, да несрећном паћенику нико не могаше прићи. У тим страховитим мукама он умре и би погребен у манастиру светог Николе, званом Далис, подигнутом од самог Радула. Међутим и после смрти гнев Божји не престаде погађати свирепог гонитеља новог Златоуста: на за препашћење народа, гроб Радулов се тресао три дана, као некад гроб царице Евдоксије, гонитељке светог Златоуста. Тада снађоше невоље и доброг Неанка, љубимца блаженога Нифонта: кнез Михна, који дође после Радула, и наследник Михне кнез Владул, жестоко угњетаваху невиног Неанка. Но, као што светитељ беше прорекао, молитвама његовим, Неанка не би потпуно дотучен, него касније сав га народ изабра за господара целе Угро-Влашке.
Видевши како се предсказања божанственог Нифонта верно и дословно испунише, Неанк одлучи да неизоставно пренесе свете мошти његове у Влашку, колико ради славе и благослова своје земље, толико и ради несрећног Радула, еда би од присуства светог Нифонта он добио неку корист и милост за гробом. Поступајући у духу цара Теодосија, који преношењем из Кукуза светих моштију Златоустових пружи својој матери Евдоксији утеху и мир, побожни Неанк упути два игумана и два великодостојника у Свету Гору, у манастир Дионисијат, са граматама и многим даровима, молећи да отпусте к њему у Влашку свете мошти божанственог Нифонта. Ова жеља Неанкина ожалости обитељ светог Дионисија. Али, не смејући да се противе господаревој вољи и у исто време не усуђујући се да додирну свете мошти блаженог Нифонта, старци и братија обитељи светог Дионисија препустише самим изасланицима да откопају гроб и да изваде свете мошти.
Тада један од великодостојника, велики логотет, узе мотику, прекрсти се и поче: По вери господара мога узимам на себе овај посао са потпуним поуздањем да се наш архипастир, отац и учитељ неће љутити на наше усрђе и љубав. - И тек што логотет раскопа гроб и указаше се чесне мошти светог Нифонта, неисказан миомир разли се унаоколо и испуни ваздух. Свете мошти бише извађене из гроба, положене у скупоцени ковчег и унесене у цркву. И по цркви се разли диван мирис и миомир.
На откриће моштију блаженог Нифонта слеже се мноштво монаха из келија, из скитова и манастира; и када се поводом тога вршаше бденије, Бог прослави светитеља даром чудотворства. Један неми монах приђе да се поклони и целива мошти светога Нифоита, и кад их целиваше, њему се одреши језик и нестаде његовог немила. Тако исто и слепац, приведен к моштима, чим их се дотаче прогледа. И многа друга чудеса догодише се од светитељевих моштију, која не уносим у његов животопис, вели животописац, да не бих замарао читаоце и слушаоце, потпуно убеђен да су и ова два наведена чуда довољна да увере у светост и велику слободу блаженог Нифонта пред Богом.
Након три дана после овога изасланици Неанке и неколицина од братије обитељи кренуше са светим моштима у Влашку. Прешавши преко Дунава, они послаше извештај господару да се приближавају. Тада се у сусрет светим моштима блаженога Нифонта упути сабор архијереја, јереја, ђакона и монаха. А када се изасланици приближише Букурешту, сам благочестиви господар са мноштвом народа, са свећама и кадионицама, срете светог Нифонта као живога, и обливајући се сузама паде на кивот; потом га узе на своја рамена и уз припомоћ високодостојника унесе свете мошти у манастир Далис и постави на гроб Радулов. Целу ноћ служило се бденије: Неанк и сав народ мољаху светог Нифонта као живога, и обливајући се сузама паде на кивог; но Неанк лако задрема, и виде у сну ово: гроб Радулов се отвори, тело његово изгледаше црно као угаљ, и из њега излажаше неподношљив смрад. Неанку постаде јасан ужасан положај Радулов, растужи се и усрдно се заузимаше пред сретим Нифонтом за несрећника. Одједном се Неанку учини да свети Нифонт устаде из свога кивота, приђе Радуловом лешу и оми га светом водом; тада ишчезе зловоња и смрад; Радулово тело постаде чисто и светлост затитра на лицу његовом. Гроб се Радулов затвори, а свети Нифонт приђе Неанку и рече му: "Видиш, чедо, како испуних твоју молитву. Испуни и ти мој завет: управљај мирно повереним ти народом и отпреми у мој манастир један део мојих моштију, на утеху подвизавајућој се тамо братији". - Виђење се заврши.
Силно узрујан осећањем радости, Неанк дође к себи и свечано узвикну: Слава Богу који прослави слугу Свога, возљубљенога Нифонта! - И тада он исприча свима своје виђење, и народ прослави Бога. Сутрадан се на божанствену литургију са свих страна Влашке слеже мноштво народа. Огроман број сваковрсних болесника, који са сузама и вером приступаху к светим моштима блаженога Нифонта, од самог додира добијаху исцељење молитвама његовим.
Видећи да се светитељева чудеса с дана на дан умножавају, господар сазва помесни сабор, на коме би одлучено да се свети Нифонт празнује једанаестог августа, на дан његовог престављења. У том циљу њему би и служба састављена. А благочестиви Неанк начини златни кивот, у виду многокубетне цркве, украшен драгим камењем и емаљем; на крову његовом са унутрашње стране беше насликан блажени Нифонт, а пред њим у молитвеном ставу на коленима смирени Неанк. У тако направљени кивот он положи свете мошти и отпреми их у светогорски манастир светог Дионисија, одвојивши од њих за себе главу и руку. У замену пак за светињу коју остави код себе он однесе овом манастиру свету главу светог Претече и Крститеља Господњет Јована у златном ковчегу, украшеном драгим камењем, и подиже много грађевина у манастиру о свом трошку, због чега и би увршћен међу ктиторе ове обитељи.
Свету главу и руку божанственог Нифонта Неанк је док је год био жив имао крај себе, на освећење и заштиту од зла и искушења, а кад је умирао он ту светињу завешта својој прекрасној задужбини, манастиру Арџесу, где се она и сада налази. За све нека је слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА НЕОФИТА, ЗИНОНА, МАРКА, МАКАРИЈА и ГАЈА (ГАЈИНА)

Ови свети мученици скончаше у огњу за своју веру у Христа Господа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАСАРИОНА

Оснивач једног од Јерусалимских манастира; хороепископ у Палестини и наставник преподобног Јевтимија Великог; подвизавао се у првој половини петога столећа.

СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА АНАСТАСИЈА ПАНЕРИСА и ДИМИТРИЈА БЕЈАЗИСА

Свети новомученици Христови Анастасије (Панерис) и Димитрије (Бејазис) бише родом са острва Митилине (Лезвос): Анастасије из места Асоматон, а Димитрије из Агиаса. Били су блиски по вери и занату (а можда и по телесном сродству). Плетући корпе и котарице они од тога живљаху, а уз то неуморно проповедаху Еванђеље Христово својој поробљеној браћи Хришћанима. Због тога их Турци затворише у тамницу, затим дуго мучише и најзад поубијаше за веру Христову, 11 августа 1816 (или 1819) године у месту Касамба на Митилини. Анастасије пострада у 20, а Димитрије у 18 години живота. Ту у родном месту Димитријевом Агиасу подигнут им је величанствени храм.

ОБНАВЉАЊЕ ХРАМА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ЕЛЕУСЕ", то јест Милостиве.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Године 304. Чудотворне мошти светог Евпла леже у једном селу близу Неапоља званом Vico della Botonia.
2. Диоклецијан - царовао од 284 до 305 године.
3. Максимијан - савладар Диоклецијана од 285 до 305 године.
4. Гај био папа од 283 до 22 априла 296 године.
5. Ови свети мученици пострадаше 295-296 године. Мошти свете мучение Сузане са моштима њеног оца Гавинија почивају у Риму, у храму њеног имена; а мошти светог Гаја такође су у Риму у цркви њему посвећеној.
6. Келар - монах који води манастирско домаћинство, економ.
7. У то време отац његов кнез Свјатополк налазио се у Турови.
8. 1098 године.
9. Свети Нифонт је патријарховао први пут две године: 1488 и 1489 год.
10. Спомен његов празнује се 14 септембра.
11. Његов спомен празнује се 26 октобра.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Лаврентије архиђакон, и Сикст папа, и други с њима. Када погибе папа Стефан (в. 2. авг.), на његово место би постављен Сикст свети, који беше родом Атињанин, испрва филозоф а потом хришћанин. У то време епископи римски гинули су један за другим тако, да постати епископом у Риму значило је што и бити изведен на смрт. Цар Декије беше решен, да уништи хришћанство и папа Сикст убрзо би изведен на суд са два своја ђакона, Феликисимом и Агапитом. Када их поведоше у тамницу, рече Лаврентије папи: „куда идеш, оче, без сина? куда, архијереју, без архиђакона твога?" Папа га утеши прорекавши му, да ће и он још веће муке за Христа поднети и ускоро за њим поћи. И заиста, чим посекоше Сикста и она два његова ђакона, Лаврентије би ухваћен. Претходно он беше привео у ред свесвоје и црквене ствари. Као ризничар и економ црквени он пренесе све црквене драгоцености у дом неке удове, Кириакије. Томприликом он исцели Кириакију од тешке главобоље додиром руку, а слепцу Крискентиону поврати вид. Бачен у тамницу Лаврентије и тамо исцели од слепила неког дугогодишњег сужња Лукилија, и крсти га по том. Видећи то крсти се и тамничар Иполит, који после пострада за Христа (в. 13 авг.). Како се Лаврентије не хте одрећи Христа, него шта више саветоваше цара Декија, да се он одрекне лажних богова, то би бијен камењем по лицу, и поцелом телу скорпионом, т.ј. синџиром са оштрим зупцима. Неки војник Роман, присутан мучењу, поверова у Христа, и би одмах посечен. Најзад метнуше Лаврентија нага на гвоздену лесу, и подложише огањ. Пекући се на огњу св. Лаврентије захваљиваше Богу и ругаше се цару због незнабоштва. Када предаде своју чисту и јуначку душу Богу, тело његово узе ноћу Иполит и однесенајпре у дом Кириакије, а после у једну пећину, где га чесно сахрани. Пострада св. Лаврентије са осталима 258 год.

2. Св. Ирон. Хришћански философ. Спомиње га св. Григорије Богослов у својим књигама. Мирно се упокојио и преселио ка Господу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЛАВРЕНТИЈА архиђакона, СИКСТА папе, ИПОЛИТА и других са њима

Епарх римски Валеријан ухвати светог папу римског Сикста са његовим клиром и затвори их у народну тамницу у време када се цар Декије[1] са славом врађаше у Рим после победе над Персијанцима. Свети Сикст беше родом из Атине; и спрва философ а потом ученик Христов. По доласку у Рим он се показа веома користан Цркви Христовој својом мудрошћу и врлинама и животом, и са временом добијаше разне црквене чинове. А када за Христа би убијен свети Стефан, папа римски,[2] на његов престо, као на сигурну смрт, би уздигнут свети Сикст; јер у то време не беше папе кога би мимоишла чаша страдања.
Када свети папа Сикст са клирицима и другим хришћанима сеђаше у тамници, у Риму бише мучени за Христа два персијска кнеза, Авдон и Сенис, које Декије беше довео са собом оковане, као заробљенике. После њихове мученичке кончине[3] цар Декије и епарх Валеријан наредише да ноћу доведу пред њих папу Сикста у храм зван Тељуди. А када послани дођоше по папу у тамницу, папа рече својим сасужњима: Браћо и саборци моји, не бојте се привремених мука, знајући какве муке претрпеше пре нас свети, да добију венац вечнога живота. Сам Христос Бог наш пострада ради нашег спасења, да нам остави углед. Стога се не бојте пострадати за Христа, да бисте се зацарили с Њим.
Заједно са папом бише одведени два ђакона, Фелицисим и Агапит, и изведени пред Декија и Валеријана. Цар Декије упита папу: Знаш ли због чега си ухваћен и изведен пред нас? - Знам, врло добро знам, одговори папа. - Ако знаш, узврати цар, онда поступи онако како поступају други, да би остао у животу и повећао број свога клира. - Стварно, ја се старам, рече папа, да се мој клир увећа. - Онда принеси боговима жртву, предложи цар, и добићеш старешинство над свима жрецима. - А блажени папа Сикст одговори на то: Ја свагда приносим чисту и непорочну жртву свемоћном Богу Оцу и Сину Његовом, Господу нашем Исусу Христу, и Светоме Духу. - Ми штедимо твоју старост, настави цар; а и ти поштеди себе сама, и постарај се о клиру свом, да би га избавио од смрти. - Свети папа одговори: Све до сада старао сам се, и старам се, како о себи тако и о своме клиру, да би све њих са собом отео и избавио од вечне смрти. - Цар нареди војницима: Водите га у Марсов храм, да тамо принесе жртву. Не учини ли то, онда га затворите у засебну тамницу, Мамертинову.
Папу са оба ђакона одведоше у Марсов храм, и стадоше га наговараги да принесе жртву. А он на то рече војницима: О, кукавци, достојни сажаљења! зашто се клањате немим и глувим идолима, који не могу помоћи ни себи ни икоме другом? Него послушајте мене, децо моја, и покајте се, па ћете тиме душе своје избавити од вечних мука. - Али они, извршујући царево наређење, одведоше папу и оба ђакона у Мамертинову тамницу.
Свети архиђакон Лаврентије, угледавши где светог папу Сикста воде у тамницу, повика к њему говорећи: Куда идеш, оче, без сина? куда хиташ, архијереју свети, без архиђакона свога? Ти никада ниси без мене приносио Бескрвну Жртву; а чиме то сада ја разгневих твоје милосрђе? Еда ли сам изрод? Еда ли сам постао недостојан бити служитељ теби? И када сам учествовао с тобом у приношењу Божанских Тајии Христових, зашто да не учествујем с тобом и у проливању крви своје за Христа? Оче, узми са собом мене, сина свог; учитељу, узми са собом ученика свог, и принеси ме пре себе на жртву Богу, као Авраам сина свога Исака, и као врховни апостол Петар првог архиђакона Стефана, па кад видиш да сам примио мучеништво, онда ти сам похитај ка венцу. - Свети Сикст му одговори: Не остављам ја тебе, чедо, него те чувам за велике муке: јер теби предстоје велики подвизи за веру Христову. Ја као стар излазим на лакшу борбу, а ти треба да однесеш преславну победу над мучитељем. Стога не плачи, него знај да ћеш три дана после моје смрти ти левит поћи за својим свештеником; теби није потребно моје присуство као нека помоћ. Илија је оставио Јелисеја, али га није лишио чудотворне силе. Иди, искористи ово време, те по своме нахођењу раздај црквено благо сиромашнима и невољнима.
Свети Лаврентије оде, узе све црквено благо и утвари, и хођаше по свему граду тражећи прикривене клирике и убоге хришћане; и које год проналажаше, помагаше их према њиховој потреби. Тако он дође на гору Хелион; тамо нађе обиталиште једне удовице, која после смрти свога мужа живљаше тридесет две године у удовиштву, и зваше се Киријакија. Она у своме обиталишту скриваше многе хришћане са презвитерима и клирицима. Свети Лаврентије однесе тамо ноћу много сребра, одеће и других потребних ствари, и стаде прати ноге свештенослужитељима Божјим и осталим хришћанима. А удовица Киријакија, поклонивши му се до ногу, рече: Молим те, слуго Христов, метни руке своје на главу моју, јер љуто патим од главобоље. - Свети Лаврентије јој даде убрус којим отираше ноге, па начинивши крсни знак метну руке своје на главу њену и рече: У име Господа нашег Исуса Христа буди здрава! - И одмах удовица оздрави од болести своје.
Те исте ноћи свети Лаврентије оде у град у улицу Канаријску, и тамо у дому неког хришћанина Наркиса нађе сакупљене хришћане. Он и њима опра ноге, и даде им од црквенога блага колико им беше потребно. Ту се налажаше и један слепи хришћанин, по имену Крискентион; он се са плачем обрати светоме: Метни руку своју на очи моје, да бих видео лице твоје. - Свети Лаврентије рече: Господ наш Исус Христос, који отвори очи слепорођеноме, нека те просвети! - При овим речима он начини крсни знак на очима слепога, и овај одмах прогледа, и виде лице светог Лаврентија, и обрадова се.
Изишавши одатле, свети Лаврентије дознаде да се у Непотијановим пештерама скрива мноштво хришћана. Он крену тамо, поневши са собом сребра за њихове потребе. Тамо он нађе седамдесет три хришћанина, људи и жена; међу њима беше и презвитер свети Јустин. Умивши им ноге и давши им последње новце, свети Лаврентије отиде. Чувши пак да су светог папу Сикста са два ђакона повели на суд у храм Тељуди, свети Лаврентије похита тамо, желећи да види шта ће бити.
Када се папа појави пред Декијем и Валеријаном, Декије му рече: Препоручујемо твојој старости оно што је добро: послушај нас и принеси боговима жртву. - Светитељ одговори: Боље препоручите себи самима оно што је добро, и не хулите Бога небеснога, и покајте се због проливене крви светих, да не бисте љуто погинули. - Ове речи разјарише силно Декија и он рече Валеријану: Ако овога не уништимо између живих на земљи, онда се нико неће покоравати властима и слушати их. - На то Валеријан рече: Нека буде кажњен смрћу! - Тада ђакони повикаше к мучитељима, говорећи: О, бедници! када бисте послушали савете оца нашег, ви бисте избегли вечне муке које вас очекују. - Валеријан рече на то: Докле ће ови живети и претити нам мукама? Водите их у Марсов храм, да принесу жртву. Ако пак то не ураде, онда им тамо одсеците главе.
Марсов храм се налазио ван градских бедема, пред Апијевом капијом. Када свете одведоше тамо, свети Сикст рече томе храму: Нека те сруши Христос, Син Бога живога! - Тек што присутни хришћани рекоше "амин", настаде изненада земљотрес, и паде део храма тог, и разби се идол који се налазио у њему. А свети Лаврентије викну к светоме папи, говорећи: Не остављај ме, оче, јер већ раздадох поверено ми тобом благо.
Чувши о благу, војници ухватише светог Лаврентија и задржаше га, а светог папу са ђаконима посекоше на брежуљку пред храмом, и тела њихова оставише непогребена. Када се спусти ноћ, дођоше презвитери и ђакони и остали хришћани, узеше та чесна тела, и папу положише у пештери на гробљу Каликстовом, а ђаконе погребоше на гробљу Претекстатовом. Мученички сконча за Христа свети папа Сикст, и с њим два ђакона Фелицисим и Агапит, у шести дан месеца августа.
После погубљења светог папе Сикста, војници одведоше светог Лаврентија к цару и рекоше му: Ухватисмо Сикстовог архиђакона; он је од епископа добио благо и негде га сакрио. - Чувши за благо, цар се обрадова, и извевши светог Лаврентија преда се, упита га: Где је црквено благо које си сакрио? - Свети Лаврентије му не одговори ни речи. Тада га цар Декије предаде епарху Валеријану, говорећи: Испитај га односно црквеног блага, и приморај га да се поклони боговима. Ако пак не прокаже благо и не поклони се боговима, онда га мукама погуби.
Валеријан узе светог Лаврентија и предаде га војеначалнику и надзорнику тамнице Иполиту да га држи у тамници. Иполит затвори светог Лаврентија у тамници са осталим сужњима. Међу њима беше неки јелин, по имену Луцилије, који се одавна налазио у тамници и од силног плача изгубио вид и постао слеп. Њему свети Лаврентије рече: Веруј у Сина Божјег Господа нашег Исуса Христа и крсти се, па ће ти Он повратити вид. - Слепи одговори: Ја већ одавно желим да се крстим у име Христово. - Свети Лаврентије га упита: Верујеш ли свим срцем? - Слепи одговори са плачем: Верујем у Господа Исуса Христа, а ништавних се идола одричем и пљујем на њих.
Иполит стрпљиво слушаше разговор светог Лаврентија са слепцем, желећи да види, да ли ће се отворити очи слепоме, и како ће се отворити. Свети пак Лаврентије, учинивши Луцилија оглашеним и благословивши воду, крсти га; и одмах се отворише очи слепоме, и он ускликну громко: Благословен Господ Исус Христос, вечни Бог, који ми дарова вид!
За ово чудо сазнадоше и други слепци, и стадоше долазити у тамницу к светоме Лаврентију. А он, стављајући на очи њихове руку са крсним знаком и призивајући име Христово, повраћаше им вид. Гледајући све то, Иполит се дивљаше. Након неког времена он рече светом Лаврентију: Покажи ми црквено благо. - Ако поверујеш, одговори му свети Лаврентије, у свемоћног Бога Оца и у Сина Његовог Господа Исуса Христа, биће ти показано благо и даће ти се живот вечни. - На то Иполит рече: Ако се заиста испуни то што говориш, ја ћу стварно урадити што налажеш. - Послушај ме, продужи свети Лаврентије, и уради брзо што ти саветујем: одбаци неме и глуве идоле и прими свето крштење.
Иполит пристаде, и уведе светог Лаврентија из тамнице у свој дом. Поучивши Иполита о светој вери и огласивши га, свети Лаврентије га крсти. После крштења Иполит рече: "Видех праведне душе у великој радости". (То и беше благо, о коме му свети Лаврентије говораше, да ће му бити показано: јер за време крштења Господ му у дивом виђењу показа небеска блаженства). - Потом се Иполит обрати светом Лаврентију са молбом: Заклињем те Господом Исусом Христом, да сав дом мој крстиш. - И свети Лаврентије крсти у његовом дому деветнаест душа.
У то време стиже Иполиту наредба да Лаврентија води Валеријану. Иполит саопшти то светом Лаврентију, и светитељ му рече: Хајдемо, јер се и мени и теби припрема мученички венац. - Када дођоше пред Валеријана, рече Валеријан светом Лаврентију: Остави упорност своју и покажи благо, за које кажу да је у тебе. - На то светитељ рече: Дај ми време од два или три дана, па ћу ти показати благо. - Тада се Валеријан обрати Иполиту, рекавши: "Теби га поверавам на три дана". И отпусти светог Лаврентија. И Валеријан извести цара о томе, да ће Лаврентије кроз три дана показати благо.
Отишавши од Валеријана, свети Лаврентије у току три дана сабра у Иполитов дом мноштво ништих, и удовица, и сирочади, и слепих, и хромих, и болесних. И кад истекне три дана, он их све одведе пред Декија и Валеријана, који се тада налажаху у Салустијевој палати, и рече им громким гласом: Ево у овима које сада видите положена су, као у сасудима, вечна блага, и ко у ове сасуде ставља своју имовину, примиће је са добитком у царству небеском.
Постиђени овим поступком светог Лаврентија, цар Декије и епарх Валеријан се силно разгневише, и више га не распитиваху о благу, него га стадоше приморавати на идолопоклонство. И рече Валеријан: Зашто плетеш толике замке? принеси боговима жртву, одбацивши своје мађије у које се уздаш. - Свети Лаврентије одговори: Зашто ви допуштате ђаволу да вас наговара да приморавате хришћане на клањање демонима? Сами расудите, је ли праведно поклањати се идолу који је начињен рукама људским и у коме живи демон, а не поклањати се Богу небесноме, Саздатељу свега видљивога и невидљивога.
Разјарен, цар нареди да Лаврентија обнаже и распрострта на земљи бију скорпионима[4]. Док светог мученика бијаху тако жестоко да се земља обагри крвљу његовом, сам цар Декије викаше: Не хули богове, не хули! - А бијени мученик одговараше: Ја благодарим Богу моме што ме удостојио удела слугу Својих, светих мученика; а ти, бедниче, мучиш се безумљем и јарошћу својом.
Затим Декије мучитељ нареди да престану бити мученика и да га подигну са земље. Онда издаде наређење да се донесу и поређају пред њим гвоздени одар, даске, оловно пруће и друга оруђа за мучење. Указујући на та оруђа, Декије говораше мученику: Свим овим оруђима биће мучено тело твоје, ако боговима не принесеш жртве. - На то мученик одговори: Бедниче, ја одавно желим сва та мучења као гозбе, јер су она за вас мучења а за нас слава. - Ако су та мучења за тебе гозба и слава, подсмеваше се мучитељ Декије, онда нам кажи где се крију остали, слични теби, хришћани: да их доведемо овамо, па нека заједно с тобом гозбују. - Светитељ одговори: Погане очи ваше недостојне су да виде оне чија су имена написана на небесима.
После тога цар нареди да мученика воде везана у Тиберијев дворац, куда се и сам упути. Дошавши тамо, он седе у Зевсов храм и нареди да мученика доведу преда њ. И он рече мученику: Кажи нам где се крију безбожни хришћани, да бисмо очистили град од њих; а ти се поклони боговима, и не уздај се у благо које скриваш. - Светитељ одговори: Слуге Христове нећу ти открити; а у благо се стварно уздам, и сигуран сам односно њега. - Мислиш ли, упита цар, да се златом и сребром откупиш од мука? - Ја сам слуга Христов, одговори Јчученик, и у Њега се уздам; а сигуран сам односно небеских блага, која Христос Бог мој уготови мени и свима слугама Својим.
Разгневљени цар нареди да мученика бију штаповима и да му усијаним гвозденим даскама жегу слабине. У тим мукама свети мученик се мољаше Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Боже од Бога, помилуј мене слугу Твога; клеветали су ме, али се ја не одрекох Тебе; испитивали су ме, и ја исповедах пресвето име Твоје. - Потом Декије нареди да мученика бију оловним прућем; и свети Лаврентије викну притом: Господе Исусе Христе, прими дух мој! - Тада дође к њему глас с неба који говораше: Још много имаш страдати! - Овај глас чуше сви. А Декије, страховито бесан, повика громким гласом, говорећи: Римљани и народни скупе! ви чујете глас демона који теше овог мађионичара и богохулника, који нити богове наше поштује, нити цара слуша, нити се мука боји!
И онда нареди Декије да мученика опруже на мучилишту и понова бију оштрим скорпионима. Међутим се свети мученик у тим мукама смејаше, ругајући се мучитељу Декију. Затим се помоли Богу говорећи: Благословен си Господе Боже, Оче Господа нашега Исуса Христа! благодарим Ти што нама недостојнима јављаш милост Своју, но подај ми још и благодат Своју, да би ови што овде стоје и гледају на мене познали, да Ти утешаваш слуге Своје.
Док се светитељ мољаше тако, један од присутних војника, по имену Роман, поверова у Христа и узвикну говорећи: Свети Лаврентије, ја видим пресветлог младића који стоји поред тебе и убрусом ти отире ране и сво тело. Стога те заклињем Господом Христом, који ти посла анђела Свога, не остави ме! - Декије рече Валеријану: Побеђени смо од овог мађионичара! - И наредивши да мученика одреше са мучилишне справе, предаде га Иполиту под стражу. А војник Роман донесе к светом Лаврентију пун водонос воде, и припаде к ногама његовим молећи га са сузама да га крсти. А када Роман би крштен, одмах га узеше други војници и одведоше к цару. А Роман, пре но што га стадоше испитивати, клицаше: Хришћанин сам! - Цар одмах нареди да га обезглаве. Тада изведоше Романа из града кроз Саларијску капију и одсекоше му главу у девети дан месеца августа. Тело његово узе ноћу гореспоменути презвитер Јустин и чесно погребе.
Те исте ноћи цар Декије и епарх Валеријан, налазећи се у Олимпијадским купатилима, недалеко од Салустијева дворца, наредише да се спреми судиште, да се Лаврентије последњи пут изведе на суд. Уједно с тим наредише да се припреме и сва оруђа за мучење. Дознавши о томе, Иполит стаде плакати. Тешећи га, свети Лаврентије му одговараше: Не плачи због мене, него се весели, пошто идем ка славном венцу мученичком. - Иполит га упита: Зашто да ја не викнем крај тебе: "хришћанин сам!" да бих заједно с тобом умро? - Светитељ му одговори: Сакриј сада своје исповедање Христа у срцу свом; а после кратког времена, када те ја позовем, ти ћеш чути и доћи к мени.
Када цар заједно са епархом седе на судишту, пред њих би изведен свети мученик Лаврентије. Цар му рече: Остави своје мађије, и кажи нам каквога си рода. - Светитељ одговори: Рођен сам у Шпанији, васпитан у Риму, од колевке сам хришћанин, и од детињства научен свему закону Божјем. - Цар га упита: То ли је за тебе закон Божји: не поштовати богове и не бојати се мука? - Светитељ одговори: Закон коме сам се учио, научи ме да знам и поштујем Бога мог, Господа Исуса Христа; крепљен Његовим именом, ја се стварно не бојим мука, којима ми ти претиш. - Цар му рече: Принеси боговима жртву; не учиниш ли то, сву ноћ ћеш бити мучен. - Свети Лаврентије му на то одврати: Моја ноћ нема ничег тамног, већ сва блиста светлошћу.
Мучитељ нареди да мученика камењем бију по устима. Но свети мученик се још више сиљаше, ругаше се цару и благодараше Бога. - Декије нареди слугама: Донесите гвоздени одар, да ову ноћ проведе на њему горди Лаврентије. - Одар би донесен; он беше као гвоздена решетка; на њега положише мученика нага пред Декијем и Валеријаном, и подложише огањ под одром, а слуге гвозденим вилама притискиваху мучениково тело на одру, и распириваху ватру пекући га као печење. И рече цар мученику: Принеси боговима жртву! - Мученик одговори: Ја себе самога скрушеним духом принесох на жртву Богу моме као миомирисни кад.
У то време слуге све јаче ложаху огањ и све силније ужариваху одар. И свети мученик рече цару: Знај, бедниче, да ми ова жеравица припрема хладовину, а теби вечне муке. Јер Господ мој зна да ја, оптужен због исповедања светог имена Његовог, не одрекох се Њега, већ упитан изјавих да сам хришћанин, а сада печен на огњу ја Му узносим благодарност. - А где је тај огањ којим нам претиш? упита Валеријан светог мученика. - О, безумници и бедници! одговори светитељ, знајте да ова жеравица на којој ме печете јесте хладовина души мојој, а вашим душама она ће бити неугасиви огањ.
Сви присутни чуђаху се свирепости цара, који нареди да жива човека испеку. А свети Лаврентије светла лица говораше: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме укрепио! - Затим скренувши очи према Декију и Валеријану рече: Ево, бедници, ви већ испекосте једну страну тела мога, окрените на другу, па једите испечено месо моје. - После тога, славећи Бога, рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме удостојио да уђем на врата Твоја! - Рекавши то, испусти дух.
Цар и епарх видевши да мученик умре, отидоше са стидом, остављајући мучениково тело на одру. А Иполит пре зоре уграби чесно и многострадално тело светог мученика, обави га платном и мирисима, и извести о томе светог презвитера Јустина. Овај одмах дође к Иполиту, и обојица однеше чесно тело к споменутој удовици Киријакији, држаше га у њеном дому све до вечера; и проведоше тај дан у посту са сузама. А касно увече однесоше чесно тело у пештеру, на имању удовице Киријакије, где се беху сабрали многи хришћани и много плакаху. Сатворивши ту свеноћно мољење, они чесно погребоше мученика. А свети презвитер Јустин одслужи божанствену литургију, и сви се причестише Пречистим Тајнама Тела и Крви Христове.
Свети мученик Лаврентије архиђакон заврши свој страдалачки подвиг у десети дан месеца августа. А свети Иполит са осталима пострада у трећи дан после светог Лаврентија, о чему ће бити опширније речено на свом месту. За све њих нека је слава Богу нашем, у Светој Тројици слављеном, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ МУЧЕНИКА у Визији (или у Либији)

Овој шесторици мученика размрскаше кости, и месо им на телу покидаше; и тако ови свети јунаци душе своје положише за веру своју у Господа Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ ИРОНА ФИЛОСОФА

Хришћанског философа светог Ирона спомиње свети Григорије Богослов у својим књигама. Мирно се упокојио и преселио ка Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ ЛАВРЕНТИЈА КАЛУЖКОГ, Христа ради сулудог

Блажени Лаврентије проходио подвиг јуродства = сулудости за кнезовања Симеона Јовановича Калужског. На чудесан начин блажени спасе живот кнеза при нападу Татара. Престави се блажени 1515 године. Свете мошти његове почивају у манастиру, названом по његовом имену Лаврентијевим, у близини града Калуге. На гробу блаженога бивала многа чудеса.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Декије царовао од 249 до 251 године.
2. Спомен његов празнује се 2 августа.
3. Спомен њихов 30 јула.
4. Скорпион - оруђе за мучење: синџир са оштрим зупцима.