ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Света Ана. Мати Пресвете Богородице. Данас се празнује њено успеније, но њен главни празник је 9 септембра, под којим је датумом написана и служба њена и житије. Ана беше из колена Левијева, ћерка Матана свештеника. После дугог и богоугодног живота упокоји се у дубокој старости.

2. Св. Олимпијада ђакониса. Рођена у Цариграду од врло знаменитих родитеља. Отац њен Анисије Секунд беше сенатор, а мати ћерка онога славног велможе Евлавија, који се спомиње у житију св. Николаја чудотворца. Када порасте Олимпијада, би обручена некоме великашу, који умре пре венчања са овом часном девицом. Узалуд и цар и остала родбина наваљиваху на Олимпијаду да се уда за другога, она не хте никако, него се предаде богоугодном животу чинећи од наслеђеног имања велике жртве црквама и милостиње бедним. Служаше при храму као ђакониса најпре за време патријарха Нектарија, а по смрти овога за време св. Јована Златоуста. Када Златоуст пође у изгнанство, он усаветова Олимпијаду да остане при храму као и раније и послужи цркви ма ко био патријарх после њега. Но одмах по изгнанству овога великог светитеља неко упали велику цркву, и пожар захвати многе знатне грађевине у престоници. Непријатељи Златоустови оптужише ову свету жену за злонамерну паљевину. Олимпијада би прогнана из Цариграда у Никомидију, где се упокоји 410 год. оставивши аманет, да јој се тело метне у сандук и баци у море, па где га вода избаци, ту да се и сахрани. Ковчег би избачен у месту Врохти, где беше црква апостола Томе. Велика целебна чудеса пројавише се кроз векове од њених моштију. Изгнани Златоуст писао је изгнаној Олимпијади красна писма, која и данас могу служити великом утехом свима онима који страдају ради правде Божје. Пише Златоуст Олимпијади између осталога: „сад сам ја врло радостан не само због тога што си се ти избавила од болести, но још више због тога што тако благородно подносиш све невоље, називајући их трицама, што је својствено души пуној силе и изобилној у богатим плодовима мужества. Јер то што ти не само благородно подносиш несрећу, него што је чак и не примећујеш када она наиђе, и то без напрезања без труда и неспокојства, чак и не саопштавајући је другима, но као ликујући и торжествујући - то служи доказом највеће мудрости." (Писмо VI).

3. Преп. Евпраксија девица. Ћерка Цариградског великаша Антигона и сродница цару Теодосију Великом. Са својом мајком, младом удовом, пресели се у Мисир, и ту обилажаху манастире дајући прилоге и молећи се Богу. Седмогодишња Евпраксија по својој жаркој жељи замонаши се у једном женском манастиру. Што је више расла, То је све теже подвиге на себе налагала. Једанпут је постила 40 дана. Упокојила се 413 год. у 30 својој години. Имаше велику благодат Божју и цељаше најтеже болести.

4. Спомен Петог Васељ. Сабора. Овај Сабор би у Цариграду за време цара Јустинијана Великог, 553 год. На овом Сабору беху осуђене све јереси монофизитске, као и јеретички списи Теодора Мопсуетског, Теодорита Кирскоги Оригена (учење против васкрсења мртвих).

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

УСПЕНИЈЕ СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ АНЕ, матере Пресвете Богородице

Данас се празнује успеније свете Ане, но њен главни празник је деветог септембра, под којим је датумом написана и служба њена и житије. Света Ана беше из колена Левијева, ћерка Матана свештеника и Марије из града Витлејема. Родитељи јој имаху још две кћери: Марију која роди Саломију, и Совију која роди Св. Јелисавету, мајку Св. Јована Крститеља. После дугог и богоугодног живота упокоји се Света Ана, мајка Пресвете Богородице, у дубокој старости, Празнује се још 9 септембра и 9 децембра.

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ОЛИМПИЈАДЕ, ђаконисе Цариградске цркве

Света Олимпијада, тако названа по имену своје мајке, роди се у Цариграду од врло знаменитих и високородних родитеља. Њен отац Анисије Секунд беше један од највиђенијих сенатора, а мајка - ћерка оног славног велможе Евлавија који се спомиње у житију светог Николаја Чудотворца и који у време цара Константина Великог беше прва личност после цара. Евлавијева кћи Олимпијада би прво обручена најмлађем сину Константина Великог Консту који после оца свог царова у старом Риму, али он би убијен пре но што ступи у брак, и она би удата за јерменског цара Арсака, са којим поживе кратко време па обудове. После тога Олимпијада се удаде за гореспоменутог сенатора Анисија Секунда и роди свету Олимпијаду, коју пре пунолетства родитељи обручише благородном младићу, сину епарха Невридија. Венчање би одложено, но после двадесет месеци вереник умре, те Олимпијада остаде девојком и уједно удовицом. И не хте више, иако беше пунолетна, да се удаје за другога, и одлучи да сав живот проведе у девствености и целомудрију.
После смрти својих родитеља Олимпијада постаде наследница великих богатстава и безбројних имања. Све то она посвети Богу, и стаде дарежљивом руком раздавати потребитима: црквама, манастирима, пустињежитељима, болницама, сиротиштима, гостопримницама, сиротама и удовама, и убожјацима. Шиљаше она обилну милостињу и затвореницима по тамницама и сужњима и онима у заточењу, те се тако многа места испуњаваху њеним милосрђем. Сама пак провођаше време у молитвама и пошћењима, на све могуће начине умртвљујући тело своје и потчињавајући га духу.
У то време цароваше Теодосије Велики[1], отац Аркадија и Хонорија. Он имађаше рођака по имену Елпидија, за кога он жељаше да уда блажену Олимпијаду, која беше млада и веома лепа, али она није хтела. Цар се много пута обраћаше к њој молећи је и саветујући да се уда за његовог рођака Елпидија, али она никако не пристајаше, иако су јој претили и она знала да се цар разљутио. Она посла цару овакав одговор: Господару! да је Бог хтео да се ја удам, онда Он не би узео од мене мог првог мужа; али пошто је Он знао да мени није корисно у овом животу бити удата, то је ослободио мужа од заједничког живота са мном, а мене избавио од тешког јарма мужевље власти и Свој благи јарам метнуо ми на ум.
Цар се разгневи и нареди градоначелнику да целокупно имање Олимпијадино узме под своју власт и чува док Олимпијада не напуни тридесет година. Градоначелник не толико по наредби царевој колико по наговору Елпидијевом тако кињаше и злостављаше Олимпијаду, да она не имађаше власти не само над ичим од свога имања него ни над самом собом: јер јој он није допуштао нити да разговара са богоугодним светитељима, нити да похађа цркву, да би јој на тај начин додијао и она се решила на удадбу. Међутим, Олимпијада се напротив радоваше томе и благодараше Бога. И после извесног времена она написа цару овако: Ти си ми, господару, указао царску милост и поступио заиста епископски[2] наредивши другоме да се брине и носи моје тешко бреме, о коме сам се ја сама старала. А учинићеш ми још веће добро, ако своме чиновнику наредиш да све моје имање разда црквама, ништима и невољнима, да бих избегла ташту славу раздајући је сама; и тада, слободна од брига о земаљским брзопролазним богатствима, ја нећу занемарити да се бринем о истинском богатству.[3]
Прочитавши ово њено писмо и размисливши о њему, цар нареди да Олимпијада понова преузме власт над својом имовином: јер је много слушао о њеном врлинском и богоугодном животу, о њеном великом уздржању и жестоком умртвљењу тела. Стварно, она уопште није јела месо, нити се купала; а ако би је болест натерала да се измије, она је обучена у кошуљу улазила у каду пуну топле воде и мила се не свлачећи се, јер се стидела не само служавке него и саме себе и није хтела да види своје наго тело.
Због таког целомудреног и чесног живота свог света Олимпијада, чијим се врлинама дивљаху и архијереји, би узета у црквену службу - свјатјејшим патријархом Нектаријем[4] она би постављена за ђаконису[5]. И служаше она Господу са другим чесним ђаконисама у светости и правди, слично еванђелској удовици светој Ани, која не одлажаше од цркве, служећи Богу дан и ноћ постом и молитвама (Лк. 2, 37). Живот блажене Олимпијаде беше тако беспрекоран, да јој ни непријатељи њени не могаху пронаћи никакву ману. Јер непријатељи светог Јована Златоуста[6], који је патријарховао после Нектарија, беху непријатељски расположени и према овој невиној слушкињи Христовој, а нарочито александријски патријарх Теофил беше гневан на њу што је она чесне иноке, прогнане њиме из Египатске пустиње, примила када они дођоше у Цариград, и хранила их Христа ради.[7] Она уопште с великом чешћу примаше и збрињаваше све путнике - монахе и епископе који долажаху у град, служећи им својим имањем. И сам Теофил је раније много пута уживао њено гостопримство и био почаствован даровима. Но касније он се стаде непријатељски односити према њој, једно због споменутих инока, друго због светог Јована Златоуста, и покушаваше да је укаља износећи против ње злобне лажи и клевете, али нико не вероваше томе, пошто свима беше познат њен чист и свети живот.
Слава ове праве слушкиње Христове ширила се по свима црквама. Она је поступала као еванђелски Самарјанин, који човека, изранављеног од разбојника и пренебрегнутог од пролазника, посади на своје кљусе, однесе у гостионицу и постара се око његовог оздрављења (Лк. 10, 30-37). Јер она даваше уточишта свима који нису имали где главе склонити; усрдно се стараше о ништима и болнима, о пораженима ранама, о баченима на улице, о напуштенима од свију, и заиста беше истинска творитељка свих милосрдних дела. Немогуће је исказати колико она трошаше на добра дела, дајући злато и сребро, и свакодневно раздајући сиромасима и убогима одећу, храну и све остале потребе. Она много помагаше и великим светитељима, који су послом долазили у Цариград, свестрано задовољавајући њихове потребе. Тако она изврсно послужи својим имањем подаривши много злата, сребра и црквених украса светом Амфилохију, епископу иконијском, и Оптиму пантијском, (а раније и светом Григорију Богослову који је патријарховао у Цариграду пред Нектаријем), и светом Петру севастијском, брату светог Василија Великог, и светом Епифанију Кипарском. Оптиму који умре у Цариграду она својим рукама затвори очи. Но она чињаше добра не само светим и врлинским људима него и одметницима и непријатељима, као Антиоху, епископу птолемаидском, Акакију веријском, Северијану гавалијском, и њима сличнима. Јер она беше безазлена, сва предата Богу, зато и имање своје не сматраше својим већ Божјим. Њу свети Златоуст поштоваше као велику слушкињу Божју и љубљаше је духовном љубављу, као некада свети апостол Павле Персиду, о којој пише: "Поздравите Персиду возљубљену, која се много потруди у Господу" (Рм. 16, 12). И света Олимпијада учини не мање од Персиде, много се трудећи ради Господа и служећи светима са великом вером и топлом љубављу.
Када невини свети Јован Златоуст би неправедно свргнут са престола, блажена Олимпијада много плакаше због тога са осталим чесним ђаконисама. Излазећи последњи пут из цркве, свети Златоуст уђе у крстионицу, позва блажену Олимпијаду са ђаконисама Пентадијом, Проклијом и Салвином, изврсном врлинском удовицом, и рече им: Ходите, кћери, и послушајте ме. Видим да се већ приводи крају оно што се ради против мене. Но и ја заврших дело своје, и сматрам да ме више нећете видети. Молим вас, не остављајте цркве због епископа кога ће поставити на моје место, или силом или општом одлуком, него му се покоравајте као што сте се покоравале Јовану, јер црква не може бити без епископа. И тако, нека милост Божја буде с вама, спомињите ме у својим молитвама! - А оне, купајући се у сузама, падоше ничице пред њим; и светитељ крену на пут ка месту свога заточења.
По изгнању светог Златоуста запали се саборна црква, и не мали део града изгоре. Када градоначелник саслушаваше поводом тог пожара невине присталице светог Златоуста, претпостављајући да су га они изазвали, тада и света Олимпијада настрада као да је и она крива за тај пожар. Она би изведена на суд и сурово саслушавана, јер градоначелник беше свиреп и нечовечан. Но иако се никаква кривица не нађе на њој, он ипак неправедно осуди Олимпијаду да да велику количину злата због пожара, за који она не беше крива.
После тога светитељка напусти Цариград и отпутова у Кизик[8]. Међутим непријатељи је ни тамо не оставише на миру, него је осудише на прогонство и заточише у Никомидију[9]. Сазнавши о томе, свети Јован Златоуст јој написа писмо из свог заточења, тешећи је у њеним невољама.[10] Провевши у заточењу не мало времена и претрпевши многе муке, блажена се престави ка Господу.[11] После свога престављења, док чесно тело њено још не беше сахрањено, светитељка се јави у сну епископу никомидијском и рече: "Стави тело моје у дрвени сандук и баци у море, па где га валови избаце на обалу, ту нека и буде сахрањено".
Епископ тако и уради. Ношен валовима, ковчег би избачен на обалу у месту Врохти, близу Цариграда, где беше црква светог апостола Томе. Житељима тога места би откривено од Бога о телу свете Олимпијаде. Они изађоше на обалу, нађоше ковчег са телом и положише га у цркви светог апостола. И даваху се исцељења од сваковрсних болести. Но након много година нападоше варвари на то место, запалише цркву, а свете мошти које остадоше неповређене од огња, иако ковчег изгоре, бацише у море; и вода постаде крвава на том месту где мошти бише бачене: тако Бог објављиваше о страдању слушкиње Своје. Но верни опет извадише чудотворне мошти из мора. Дознавши за то, патријарх цариградски Сергије[12] посла презвитера Јована и нареди му да свете мошти чесно донесе у Цариград. Када презвитер стиже на то место и подиже свете мошти, из њих истече мноштво крви: и сви се веома дивљаху како после двеста година тече крв из сувих костију као из живога тела. И пренесене бише те свете и чудотворне мошти у царствени град и положене у женском манастиру који беше основала света Олимпијада. И биваху многа чудеса од светих моштију њених: јер се сваковрсне болести исцељиваху и ђаволи изгоњаху молитвама свете Олимпијаде а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ ДЕВИЦЕ ЕВПРАКСИЈЕ

Кад владаше благочестиви цар Теодосије Велики[13], бејаше у Цариграду један знаменити великаш Антигон, царев рођак, човек мудар и у речима и у делима, паметан саветодавац; он свагда даваше добре и по целу државу корисне савете. Поред тога он беше добар, жалостив према људима, милостив према сиромасима и врло дарежљив према свима који ишту. Цар га вољаше не само као рођака већ и као побожног христољупца и доброг саветника. Антигон беше и веома богат, после цара најбогатији човек. Он узе себи за супругу дивну девојку Евпраксију, такође од царскога рода. Она бејаше побожна и веома богобојажљива, свагда похађаше свете цркве, са сузама се мољаше Богу, и даваше многе и скупоцене дарове храмовима Божјим на украшавање светиња Господњих. У Антигона и Евпраксије, овог чесног и богоугодног брачног пара, сједињеног телом и душом, вољеног од цара и царице, роди се женско чедо, коме дадоше мајчино име Евпраксија. Једнога дана, после њеног рођења, Антигон рече својој жени Евпраксији: Ти знаш, супруго моја, да је овај живот кратак и да су богатства овог таштег света ништа; живот човеков једва се продужава до осамдесет година, а богатства припремљена на небу онима који се Бога боје трају у бесконачне векове. А ми, везани световним бригама и завођени привременим богатствима, проводимо у сујети дане своје, не стичући душама својим ништа корисно. - Чувши то, Евпраксија упита Антигона: Шта нам онда ваља радити, господару мој? - Антигон одговори: Ми родисмо о Богу једну кћер, и она нам је доста; престанимо од сада са телесном везом, и убудуће да живимо без тога.
Тада Евпраксија уздиже руке увис и подиже очи к небу, и уздахнувши рече мужу: Благословен Господ Бог који те приведе у страх Свој и упути на прави разум. Истина је, господару мој, ја много пута молих Бога да просвети срце твоје и стави ти у ум такву мисао добру, али се никада не усудих да ти ту своју жељу кажем. Но пошто ти сам поче разговор о томе, онда ми допусти да и ја нешто рекнем. - Реци, госпођо моја, што хоћеш, одговори Антигон. - Ти знаш, господару мој, настави Евпраксија, шта говори апостол: Остало је време прекраћено, да ће и они који имају жене бити као они који немају; и који се радују као који се не радују; и који купују као који немају: јер пролази обличје овога света (1 Кор. 7, 29.30.31). Стога, хајде да проводимо овај краткотрајни живот као што ти хоћеш, без телесне везе, да бисмо заједно добили непролазни живот вавек. А оволико богатство које сада имамо, и толика имања, нашто нам? Еда ли ћемо ишта од тога однети са собом у гроб? Зато, са добром намером својом раздај све то сиромасима, да не остане бесплодна одлука коју донесмо.
Чувши ове речи своје супруге, Антигон прослави Бога и стаде штедро раздавати своје имање сиромасима; а са супругом својом живљаше као брат са сестром, без телесне везе, у узајамној љубави духовној, једнодушно и једносмислено угађајући Богу. Уредивши свој живот у таквим врлинама, Антигон се престави ка Господу, пошто поживе само једну годину без телесне везе са супругом. И оплакаше га цар и царица као свог рођака и као праведног и побожног човека. Сажаљеваху они и обудовелу Евпраксију која беше још врло млада: јер она проведе са мужем у браку само две године и три месеца, од чега годину дана без телесних веза. После погреба Антигона цар и царица много тешаху Евпраксију. А она, узевши кћер своју даде им је у руке, и павши им пред ноге рече им кроз плач и ридање: У руке Божје и ваше предајем ову сиротицу; примите је са сећањем на вашег рођака Антигона и будите јој место оца и мајке. - Многи од присутних расплакаше се, а плакаше и сам цар и царица.
Четири године после тога, када девојчици Евпраксији беше пет година, цар се посаветова са њеном мајком и обручише девојчицу једноме од сенаторских синова, високородном младићу, који обећа чекати девојчицу до њеног пунолетства. Утврдивши то, цар нареди Евпраксији да узме од обручника залог и обавезу. Након неког времена један сенатор усхте да се ожени Евпраксијом, Антигоновом удовом, и моли царицу преко неких угледних жена да кришом од цара наговори Евпраксију да пристане на брак са њим. Царица посла од своје стране дворске жене к удовици Евпраксији саветујући јој да се уда за поменутог сенатора. Чувши то, Евпраксија се расплака и рече тим женама: Тешко вама биће у будућем животу што такав савет дајете мени која сам обећала Богу да живим у чистоти удовиштва. Одступите од мене, јер ми саветујете оно што је противно мојој жељи. - Тако укорене, оне се са стидом удаљише и испричаше царици. А када цар дознаде за то, он се силно расрди на царицу и изружи је говорећи: Заиста си учинила дело које не доликује теби. Зар је оно достојно хришћанске царице? Јеси ли тако обећала Богу царовати побожно? Тако ли се сећаш Антигона, блиског нам рођака и корисног саветника? Жену његову, која је мало време поживела са њим и још за живота његова са његовим пристанком изабрала чист живот Бога ради, ти наговараш да се опет врати световном животу. Не бојиш ли се Бога? Твојој неразумности ко се неће насмејати?
Од ових речи царицу обузе силан стид, те она два сата ћуташе као камен. И не мали сукоб беше између цара и царице због Евпраксије. Чувши о томе Евпраксија се веома ожалости, и туговаше смртно; и лице јој омршаве. И она донесе одлуку да се тајом удаљи из Цариграда, и плачући горко рече својој кћери Евпраксији: Чедо моје, ми имамо у Египту велико имање; хајдемо тамо да видиш имовину твога оца и моју; и све то твоје је. - И тако, узевши своју кћер и неколико робова и робиња, она кришом од цара изиђе из града, отпутова у Египат, и тамо стаде надгледати своје имање. Она је понекад одлазила у унутрашњу Тиваиду са својим слугама и економима и, обилазећи цркве и манастире мушке и женске, давала огромне прилоге и милостиње, нештедимице раздајући злато и сребро.
Бејаше тамо близу града један девојачки манастир са сто тридесет монахиња, о чијим се великим и чудесним богоугодним делима много причало у народу. Ни једна од њих није окушала ни вина, ни уља, ни грожђа, нити икаква воћа. Неке од њих, које су као деца ступиле у тај манастир, нису никада ни виделе то. Храна им је била хлеб са водом, сочиво и зеље, и то без уља. Оне су јеле једанпут дневно, и то увече; неке пак сваки други дан, а неке сваки трећи дан узимале су по мало хране. Оне се никад нису одмарале нити умивале. А о купатилу не треба ни говорити: јер оне ни чути нису могле о обнажењу тела, и сама реч купатило употребљавана је код њих као прекор, као срамота, као подсмех. Свакој је као постеља служио костретни покровац, дугачак три лакта, широк један лакат: на томе су оне спавале, и то мало. Одећа им беху власенице, дугачке до земље, покривале су им ноге. Све су се трудиле колико су могле, свака према својој моћи. Када се десило да се нека од њих разболи, онда она није узимала никакав лек, него је с благодарношћу трпела болест, као велики благослов примајући од Бога, и од Њега јединог очекивала помоћ. Ниједна од њих није излазила ван манастирске ограде, ни разговарала са долазницима, него су сви одговори давани преко вратарке; јер се сва брига њихова састојала у овоме: разговарати једино са Богом молитвеним умом, и Њему угодити. Стога и Бог примаше њихове молитве и чињаше многа чудеса ради њих, дајући исцељења свима болесницима који се тамо стицаху.
Блажена удовица Евпраксија заволе веома тај манастир због чудесног живота његових монахиња и често га похађаше са ћерком, доносећи у цркву свеће и тамјан. Једном она рече игуманији и осталим старијим сестрама: Хоћу да вашем манастиру учиним мали поклон - двадесет или тридесет литри злата, да се помолите Богу за мене, за моју кћер и за њеног покојног оца Антигона. - Игуманија, која беше ђакониса и зваше се Теодула, одговори јој: Госпођо моја, овим слушкињама твојим није потребно ни злато ни имање, јер оне презреше све у овом свету, да би се удостојиле насладе вечних блага; и због тога ми нећемо да ишта имамо на земљи, да се не бисмо лишиле небеских богатстава. Но да те не ожалостимо, донеси мало зејтина за црквена кандила, свеће и тамјан, и добићеш за то награду од Господа. - Евпраксија тако и поступи, и моли игуманију и све сестре да се помоле за њеног мужа Антигона и за кћер.
Једном када Евпраксија по обичају дође у овај манастир, онда игуманија, као Духом Божјим подстакнута, упита малу девојчицу Евпраксију: Госпођо моја Евпраксијо, волиш ли овај манастир и ове сестре? - Да, госпођо, одговори она, волим вас. - Ако нас волиш, настави игуманија, онда остани с нама у монашком обличју. - Девојчица одговори: Ако се мати моја не ожалости, онда стварно нећу отићи одавде. - Тада је игуманија упита: Кажи ми истину, кога више волиш, нас или свога заручника? - Девојчица одговори: Ја њега не знам, а вас знам и волим. Но реците и ви мени: кога више волите, мене или оног кога називате Заручником? - Игуманија јој на то рече: Ми волимо тебе и Христа нашег. - Девојчица узврати: И ја волим вас и Христа вашег.
А мати њена Евпраксија сеђаше и, слушајући паметне речи своје кћери, силне сузе роњаше. Слушаше и игуманија с љубављу речи мале девојчице и дивљаше се како она још дете - не имађаше још пуних седам година, - тако паметно одговара. Напослетку мати, испуњена тугом, рече кћери: Чедо моје, хајдемо дома, већ се смркава. Но девојчица одговори: Ја ћу остати овде са госпођом игуманијом. - На то јој игуманија примети: Иди с госпођом мајком кући својој, ти не можеш остати овде, јер овде може остати само она девојчица која је себе посветила Христу. - А где је Христос? упита девојчица. - Игуманија се обрадова и показа јој прстом на икону Христову. Девојчица потрча, пољуби икону Спаситељеву и, обративши се игуманији, рече: Ваистину и ја се заветујем Христу, и нећу отићи одавде с мајком него ћу остати с вама. - Игуманија јој на то рече: Чедо, ти немаш на чему да спаваш, зато не можеш остати овде. - На чему спавате ви, одврати девојчица, на томе ћу и ја.
Ноћ се већ спуштала, а мати и игуманија наговараху девојчицу на све могуће начине да иде из манастира кући, али ништа не успеше, пошто она нипошто није хтела да иде из манастира. Најзад јој игуманија рече: Чедо, ако хоћеш да живиш овде, ваља да се учиш писмености, и псалтиру, и да се постиш до вечера као и друге сестре. - Девојчица одговори: И постићу се, и свему ћу се учити, само ме оставите овде. - Тада игуманија рече мајци: Госпођо моја, остави је овде, јер видим да благодат Божја засија у њој, а праведна дела њенога оца и твоје чисто живљење, и обојих вас родитељске молитве и благослов воде је у вечни живот.
Тада устаде благородна Евпраксија, приведе своју кћер икони Спаситељевој, подиже руке своје увис и рече са сузама: Господе Исусе Христе, Ти се побрини о овом детету, јер оно чезне за Тобом, и себе предаде Теби! - Затим, обраћајући се девојчици, рече јој: Евпраксијо, кћери моја! Бог који је утврдио непомичне горе, нека утврди тебе у страху Свом! - Изговоривши то, она предаде девојчицу у руке игуманији, плачући и ударајући себе у груди, и све монахиње плакаху са њом. И тако она изиђе из манастира, предавши своју кћер Богу.
Сутрадан рано она понова дође у манастир. Игуманија узе девојчицу Евпраксију, уведе је у цркву, и сатворивши молитву обуче је у ангелски монашки лик у присуству њене мајке. А мајка, угледавши је у ангелском чину, подиже руке своје к небу и стаде се овако молити Богу за њу: Царе вечни, Ти си почео у њој добро дело, Ти га и доврши! Дај јој да ходи по светој вољи Твојој! Нека добије милост у Тебе Творца свог ово сироче које Ти је од детињства одано. - Затим она упита кћер: Чедо моје, волиш ли ову монашку одећу? - Да, волим је, одговори девојчица, јер сам чула од госпође игуманије и од других монахиња, да ову одећу даје Христос као залог обручења онима који Га љубе. - Мајка јој на то рече: Христос коме си се заручила, чедо, Он нека те удостоји Свога дворца.
Рекавши то она пољуби своју кћер, опрости се са игуманијом и сестрама, па изиђе из манастира. По своме обичају она стаде обилазити и друге манастире у Египту, и оне по пустињама и оне по градовима, исто тако и сиротишта, помажући својим иметком све оскудне и невољне. На све стране ширила се слава о блаженој удовици Евпраксији, о њеним добрим делима и премногим милостињама. Глас о томе дође и до самог цара Теодосија Великог и до његових великаша; и сви се дивљаху таком животу њеном и слављаху Бога који је крепи. Јер се чу за њу да ни рибе не једе, ни вино не пије, пости се сваки дан до вечера, и доцкан увече узима врло мало посне хране, сочива или зеља. И заиста све задивљаваше такво њено уздржање усред сваковрсног изобиља.
После неколико година игуманија гореспоменутог манастира позва к себи врлинску удовицу Евпраксију и насамо јој рече: Госпођо моја, хоћу да ти саопштим једну важну ствар, али се не узнемируј. - Реци, госпођо моја, што хоћеш, одговори она. - Игуманија јој онда рече: Ако хоћеш да што наложиш односно своје кћери, учини то што пре. Јер ја видех у сновиђењу твога мужа Антигона где у великој слави стоји пред Господом Христом и моли Га, да ти Он нареди да изиђеш из тела и живиш са њим убудуће, наслађујући се са њим истом славом које се он удостоји због врлинског живота свог.
Чувши то, ова се побожна жена не само не узнемири него се напротив веома обрадова, јер је желела да се разреши од тела и пређе ка Христу. Она онда одмах дозва Своју кћер, којој беше око дванаест година, и рече јој: Чедо моје, Евпраксија! ево, мене већ зове Христос, као што ме извести госпођа игуманија, и близак је дан моје кончине; стога све имање твога оца и моје предајем у твоје руке, распореди га побожно, да би наследила царство небеско. - Девојчица Евпраксија стаде плакати, говорећи: Тешко мени! остајем страна и сироче! - На то јој мати рече: Чедо, теби је отац Христос коме си се ти заручила; ниси дакле страна ни сироче; а уместо мене имаш за мајку госпођу игуманију, само се старај да испуниш што си обећала Христу. Бој се Бога, поштуј сестре, служећи им са смирењем; никада не помисли у срцу свом да си царског рода, и не говори: "оне треба да служе мени а не ја њима", него буди смирена, да би те волео Господ; буди сиромашна на земљи, да би се обогатила на небу. Ето, све је у твојим рукама: ако манастиру буде потребан новац, дај колико треба, и моли се за оца свог и за мене, да бисмо добили милост од Бога и избавили се вечних мука.
Такво завештање оставивши својој кћери, блажена Евпраксија се кроз три дана престави ка Господу, и би сахрањена у том манастиру.
Чувши да је умрла Антигонова жена Евпраксија, цар позва оног сенатора за чијег је сина била верена девојчица Евпраксија и каза му да се она одрекла света и отишла у манастир. Он од свег срца моли цара да што пре пошље по њу са наређењем да она сместа дође у Цариград к своме веренику, да се венчају. Цар похита да то учини. Међутим невеста Христова Евпраксија, добивши и прочитавши царево писмо, насмеја се, па седе и својом руком отписа цару овако: "Господару царе! Тако ли ти наређујеш мени слушкињи твојој, да оставим Христа и вежем се за човека трулежног и смртног, који данас јесте а сутра га једу црви? Не дај Боже, да ја то учиним! и нека тај човек не узнемирава више твоје величанство због мене: јер ја сам већ невеста Христова, и немогуће ми је обманути Њега. Но молим ваше величанство: у спомен мојих родитеља узми све њихово имање и раздај га светим црквама и манастирима, ништима, удовицама и сиротама; робове и робиње пусти на слободу, и нареди управитељима родитељских имања да све дугове опросте дужницима; уреди све како треба, господару мој, да бих ја без бриге и без сметње послужила Христу моме, коме се свом душом поверих. Господару царе и царице, помолите се и ви Господу за мене, слушкињу вашу, да ме учини достојном слатког служења Њему".
Написавши својом руком такав одговор, Евпраксија га запечати и даде изасланику, и овај се врати у Цариград. Добивши Евпраксијино писмо, цар га прочита насамо са царицом, и много суза пролише од умилења, и мољаху се Богу за Евпраксију. Идућег дана цар сазва све великаше, међу њима и оца онога младића коме Евпраксија беше обручена, и нареди да се пред свима прочита њено писмо. Саслушавши писмо, сви у сузама рекоше: Царе, заиста је та девица твога рода, дивно чедо дивних родитеља Антигона и Евпраксије, свети изданак светог корена!
И сви као једним устима слављаху због ње Бога. Отац пак вереников не усуди се више ништа рећи цару односно Евпраксије. Цар поступи како треба са Евпраксијиним имањем што јој остаде после родитеља: раздаде га црквама и сиромасима, и све уради по њеној жељи; па поживевши после тога нешто мало и сам цар отиде ка Господу. А Евпраксија се стаде усрдније подвизавати служећи Богу, и пошћаше се сврх својих сила; њој беше дванаест година када она изабра себи најсуровији начин живота. Испрва је она јела једанпут дневно, и то увече; затим се стаде постити до другога дана, па онда до трећега. Она се труђаше служећи сестрама са сваким усрђем, и вршећи све најцрње послове са смирењем: мела је трпезарију и остале келије, намештала сестрама постеље, носила у кујну воду и дрва, кувала јела, прала судове, и у свима манастирским послушањима није било ревносније од ње.
У том манастиру бејаше обичај: ако се некој сестри деси у сну какво искушење од ђавола она је била дужна да то одмах каже игуманији. А Евпраксија се са сузама молила Богу да од дотичне сестре одагна ђавола, и наређивала јој да набере камење и разаспе под костретну постељу своју на којој спава, а да одозго постељу поспе пепелом, и да на таквој постељи спава десет дана. Једном и Евпраксију снађе у сну неко сањарење од кушача; тада она натрпа камење под своју костретну постељу, и одозго је посу пепелом. Видевши то игуманија се осмехну, и рече једној од старијих сестара: "Ето, и ова девојчица поче страдати од ђавола". И помоли се за њу говорећи: Боже, Ти си је створио по лику Своме и наредио јој да изабере овај иночки чин, Ти је утврди у страху Твом и сачувај је од нападаја ђаволских!
После тога она призва Евпраксију к себи и упита је: Зашто ми ниси казала за искушење које ти се десило од ђавола него си сакрила од мене? - А она павши игуманији пред ноге, рече Опрости ми, госпођо моја, што ме беше стид да ти кажем. - Игуманија јој на то примети: Кћери моја, то је почетак твоје борбе са врагом; буди храбра, да би га победила и добила венац.
Након неког времена Евпраксију поново снађе пакост од ђавола, и она исприча једној сестри Јулији, која ју је веома волела и поучавала у подвизима. Јулија јој рече: Госпођо моја Евпраксијо, не скривај то од игуманије него јој испричај како ваља, да би се она помолила за тебе, јер кажу за њу да је и она сама у младости претрпела многа искушења од ђавола. А причају о њој и ово: једне ноћи после силног искушења она изиђе из келије, стаде под отвореним небом, подиже руке к небу и проведе тако четрдесет дана и ноћи без хране, без пића, без сна, стојећи и молећи се Богу док не победи ђавола. И ми сви бивамо кушани од врага, али се надамо у Христа, да Његовом помоћу савладамо нашег кушача. Стога, сестро, не чуди се томе, нити се узнемиравај, него што пре не стидећи се испричај игуманији шта ти се десило. - Чувши то, Евпраксија заблагодари Јулији говорећи: Нека ти Бог помогне, сестро, што си ме мудро посаветовала и укрепила ми душу; ево идем да испричам великој госпођи шта ми се десило. - И не само испричај, додаде Јулија, него је и замоли да се помоли за тебе и да ти повећа подвиге.
Евпраксија оде и исприча игуманији о искушењу ђаволском. Игуманија јој рече: Не чуди се томе, кћери моја, јер нас ђаво напада свакојаким оружјем, али се ти не бој, стани јуначки непоколебљивим умом, да те он не би савладао. Још ти многа искушења предстоје од њега, но ти се подвизавај, да би га победила и добила победне венце од Христа, женика твог. Појачај свој подвиг поста колико можеш, јер ко се подвизава добија почаст. Но реци ми, чедо, како се ти постиш? - Евпраксија одговори: Храну узимам трећега дана. - Игуманија јој онда рече: Додај своме пошћењу још један дан, те једи четвртога дана по заласку сунца. - Евпраксија с радошћу прими ову заповест.
Када Евпраксија наврши двадесет година ојача телом и беше лепа, као истински изданак великашког и царског рода, Подвргнута опет искушењу, она обавести о томе игуманију. Игуманија јој рече: Не бој се, чедо моје, јер је Бог с тобом! - У манастиру пак на једном месту бејаше гомила камења, и игуманија, желећи да испита Евпраксијину послушност и смирење и да је подстакне на већи труд, рече јој: Иди, чедо, и пренеси овамо оно камење и сложи га близу пећи. - Евпраксија стаде одмах преносити то камење. Беше ту и великих каменова, које би две снажне сестре једва могле подићи; но она их сама подизаше, меташе на своје раме и преношаше, јер беше снажна телом, а још снажнија послушношћу, и никоме се не обрати са молбом да јој помогне: или зато што су каменови тешки, или зато што је гладна, или зато што је изнемогла, - него са усрдношћу испуњаваше наређење. И тако она пренесе све то камење. Но после неколико дана игуманија јој опет рече: Није лепо што се ово камење налази близу пећи, однеси га поново на раније место. - Она без икаквог оклевања опет приступи послу и са ревношћу обављаше што јој би наређено. Видећи такву њену послушност, трпљење и трудољубље сестре се дивљаху, неке од млађих се смејаху, друге пак говораху: Држи се, сестро Евпраксија, и буди храбра! - Међутим она обављаше посао веселећи се и певајући. И тај њен труд продужи се тридесет дана, све док јој игуманија не нареди да престане са тим послом, и посла је у пекару на послушање. Она са великом радошћу извршиваше све што јој се наређиваше: некад у пекари сејаше брашно, некад месијаше тесто и пецијаше хлеб, некад у кујни куваше јело и сецијаше дрва, некад у трапези служаше сестрама. И ни у једном послу она се никада не олењи, нити оглуши, нити би немарна, нити узропта, него у свакој служби беше бодра, и послушна, вредна и трпељива. Поред свега тога она никада не пропусти обично молитвено правило у поноћи, ни јутарње богослужење, ни први час, ни трећи, ни шести, ни девети. А после вечерњег богослужења она разношаше храну посницама.
Ђаво покуша још једном да Евпраксију узнемири ноћним искушењем: јер јој се он једне ноћи јави у сну у виду онога младића коме она беше заручена, као да је дошао са мноштвом војника да је отме, и силом је вуцијаше из манастира. А она, лежећи на својој постељи и спавајући, стаде у сну запомагати и дозивати у помоћ сестре, да је избаве из руку отмичара. На њену вику сестре се пробудише, дотрчаше к њој, пробудише је и стадоше питати што запомаже. Она им исприча о виђеном у сну искушењу ђаволском, и све се оне стадоше молити за њу. Но пошто је потом понова узнемираваше кушач, игуманија јој рече: Чедо моје Евпраксија, пази да ти ђаво не раслаби ум, и тако пропадне твој труд; потрпи још мало времена, борећи се с њим јуначки, и он ће побећи од тебе. - Исто тако и Јулија говораше Евпраксији: Госпођо сестро, ако се ми сада, док смо младе и снажне, не боримо са нашим непријатељем и не победимо га, како ћемо га онда у старости победити? - Евпраксија јој одговараше: Жив ми Господ, сестро моја Јулијо, ако ми игуманија нареди, ја нећу узимати храну целу недељу, док уз помоћ Господа не однесем победу над врагом који ме узнемирава. - Јулија јој на то рече: Истина, сестро моја, ја се не могу толико постити, а ти ако можеш, добро ћеш урадити; у овом нашем манастиру нема никога, сем матере наше игуманије, ко би могао целу недељу провести без хране.
Тада Евпраксија оде к игуманији и замоли је да јој наложи такав пост, да она не једе целу седмицу. Игуманија јој на то рече: Ради све што можеш, чедо моје! Бог који те је створио нека те укрепи и да ти победу над ђаволом!

И стаде се Евпраксија постити по целу седмицу, узимајући храну само недељом; при томе не остављаше ни манастирске послове ни услуге сестрама, тако да се сви дивљаху тако великим подвизима њеним. А неке од сестара говораху: Ево читаву годину мотримо на Евпраксију, да ли ће сести сем кад једе; и не могосмо је видети, сем кад ноћу прилегне на постељу да се одмори; иначе, она и храну узима стојећи. - И све је сестре љубљаху што се тако труђаше и смираваше, иако је била царскога рода, и мољаху се Богу за њу да јој подари крепост и спасење.
Међу сестрама бејаше једна црноризица по имену Германа, за коју говораху да је рођена од просте и бедне робиње. Једино она не љубљаше љубљену од свију блажену Евпраксију, јер је ђаво подстицаше на завист. Једнога дана Германа нађе Евпраксију у кујни саму на послу и рече јој ругајући се: Евпраксија се пости по целу недељу као и игуманија, а ми не можемо; шта ћемо радити ако нам игуманија нареди да се тако постимо? - Евпраксија јој на то одговори: Опрости, госпођо, наша велика госпођа је наредила да се свака подвизава према својим моћима, и мени није силом метнула овај јарам. - Разгневивши се Германа рече: Препредењачо, препуна си сваке неправде! ко не зна да ти лицемерно то радиш ради сујетне славе, желећи да се после игуманијине смрти њен чин да теби; али ја верујем Христу, да се никада нећеш удостојити старешинства над нама. - Евпраксија са смирењем паде пред ногама њеним, говорећи: Опрости ми, госпођо моја, сагреших Богу и теби!
Када игуманија сазнаде за ово, она призва Герману и стаде је пред свима сестрама ружити, говорећи: Робињо лукава и туђа Богу, какво ти зло учини Евпраксија, те је ометаш у њеном богоугодном делању? Као недостојну, одлучујем те од црквених богослужења и трапезе са сестрама!
Евпраксија са сузама дуго преклињаше игуманију да опрости Германи, и не могаше је умолити у току тридесет дана. Тридесетог пак дана Евпраксија узе са собом Јулију и моли старије сестре да умоле игуманију да опрости Германи. Игуманија дозва Герману и рече јој: Зар ниси схватила, несрећнице, како је велико зло ометати некога у врлинском живљењу? Ти ниси помислила ни о томе, да Евпраксија, кћи сенатора, из царскога рода толико смири себе и Бога ради учини себе робињом и служи теби недостојној.
Тада све сестре стадоше молити игуманију за Герману, и једва је умолише те Германи би опроштено. На тај начин видљиви непријатељ престаде са својом злобом на неко време, али невидљиви непријатељ ђаво не престајаше војевати против Евпраксије, силно бесан на њу што га она побеђује својим смирењем. Тако једне ноћи он наведе на њу нечисте световне сањарије, и тиме је веома смути. И она, чим осети жестоки напад окомившег се на њу врага, скочи са постеље, огради себе крсним знаком, изиђе из своје келије, стаде напољу на засебном месту, пружи руке своје к небу, уперивши у небеско очи и ум, и стојаше тако молећи се дан и ноћ, и не помаче се с места четрдесет дана као укопана у земљу; и за то време она нити једе, нити пи, нити с ким проговори, нити задрема, нити руке спусти доле. У почетку тог стајања њеног игуманија, дознавши за то, дође к њој и рече: Бог нека те укрепи, чедо, и нека ти подари трпљење!
Евпраксији беше тада двадесет и пет година од рођења. Пошто она простоја тако две недеље, игуманија и сестре с осмехом посматраху такво трпљење њено и радоваху се због ње. А када се навршише тридесет дана, сестре се стадоше дивити, и рекоше игуманији: Госпођо мати, Евпраксија хоће да изврши твој четрдесетодневни труд, као што си ти некада стојала тако. - Игуманија им на то рече: Нека је Бог учврсти; молимо се све за њу! - По истеку четрдесет дана она простоја још пет дана, па онда изнемогла паде на земљу, и лежаше као мртва. Тада се слегоше сестре, унесоше је у собу и не могаху јој савити руке, јер јој цело тело беше као дрво и она не могаше изговорити ниједну реч. Игуманија јој донесе неко јело, принесе јој га устима, говорећи: Чедо моје Евпраксија, у име Господа нашег Исуса Христа поједи! - Она одмах узе храну и проговори, и доби мало снаге и устаде; онда је одведоше у цркву и узнесоше благодарност Христу Богу који слушкињу Своју укрепи на такав подвиг. После тога Евпраксија стаде помало узимати храну и поправљати се.
Од тога времена ђаво није могао више смућивати Евпраксију нечистим сањаријама и распаљивањем телесних страсти, пошто невеста Христова беше однела потпуну победу над његовим искушењима. Тада он, човекоубица одискони, поче измишљати против ње друге замке, желећи да је сасвим лиши живота на следећи начи. Једнога дана блажена Евпраксија оде с крчагом на бунар да захвати воду, а ђаво, по попуштењу Божјем, дохвати је и баци у бунар; она, као што је потом сама причала, удари главом у само дно бунара, па испливавши на површину воде ухвати се за конопац од кофе који је висио у бунару и завапи говорећи: Господе Исусе Христе, помози ми! - Утом настаде вика да је Евпраксија пала у бунар, и сестре дотрчаше са игуманијом и извукоше је. А она, прекрстивши се, осмехну се и рече: Жив ми Христос мој, нећеш ме победити, ђаволе, ја нећу устукнути пред тобом! до данашњег дана носила сам воду у једном крчагу, а од сада ћу носити у два крчага. - И стаде тако радити.
После тога догоди се Евпраксији да цепа дрва за кујну; када она замахну секиром да удари у цепаницу, ђаво јој скрену руку те секиром удари себе у ногу и расече голеницу; рана беше велика и тецијаше много крви. Од изнемоглости она паде на земљу и лежаше као мртва. То виде Јулија и препаде се, па запомажући отрча к сестрама и исприча им како Евпраксија исече себи ногу секиром и умре. Сестре дотрчаше и окруживши је плакаху; дође и игуманија, поли јој лице хладном водом, па осенивши је крсним знаком рече: Чедо моје Евпраксија, што си обамрла? Погледај и кажи нешто сестрама, јер су у жалости због тебе. - Она отвори очи и рече игуманији: Не плачи, госпођо мати моја, јер је душа моја у мени. - Игуманија се онда помоли ка Господу, говорећи: Господе Исусе Христе, исцели слушкињу Твоју, јер много страда Тебе ради. - Затим јој зави ногу вуненом марамом, подиже је и хтеде да је одведе у келију. Но Евпраксија, погледавши и видевши дрва где леже, рече: Жив ми Господ мој, нећу отићи одавде док не покупим дрва и однесем их у кујну. - На то Јулија рече: Ја ћу их покупити, а ти иди и лези. - Но Евпраксија не даде Јулији да покупи дрва већ сама напуни наручја своја дрвима и понесе их. У кујну се ваљало попети уз степенице; када Евпраксија ступи на последњи басамак ђаво је саплете, те она нагази на крај од своје хаљине и паде лицем на дрва што ношаше у рукама, при чему јој се једна треска зари у лице близу ока; Јулија крикну и притрча јој говрећи: Не рекох ли ти да ниси у стању носити дрва и да треба да лежиш? А ти ме не послуша. - Не тугуј, сестро, одговори Евпраксија, већ ми опрезно извуци треску из лица, а око ми је милошћу Христовом здраво.
Када треску извадише, много крви течаше из ране; игуманија узе уља и соли, и сатворивши молитву намаза рану, а Јулија стаде наговарати Евпраксију: Иди, госпођо моја, те легни у постељу и одахни, а ја ћу послужити госпођама сестрама. - Но Евпраксија одговори: Жив ми Господ мој, нећу се одмарати док не извршим послушање моје према сестрама. - А и све сестре је много молише да се одмори пошто је рана боли, али она не хте да прибегне одмору, и стајаше кувајући јело док јој из обе ране течаше крв. И она не леже да се одмори све док не послужи сестрама у трапези. И тек када ту службу потпуно обави, она касно увече дође к постељи својој. Бог, видећи толи ко трпљење њено, убрзо јој исцели ране, и она оздрави.
Међутим, ђаво, пуцајући од зависти, покуша још једно да погуби Евпраксију. Једанпут она се са сестрама попе неким послом на високу грађевину; ђаво је баци одозго доле. Сестре што беху с њом похиташе низ лествице, мислећи да се Евпраксија разбила сва и умрла павши са толике висине. Но она, уставши са земље неповређена, иђаше им у сусрет; и на њихово питање да ли се разбила, она одговори: Не знам како падох и како устадох. - И све слављаху Бога који слушкињу Своју сачува од смрти.
Другом једном приликом Евпраксија куваше у котлу зеље за сестре, и када хтеде да котао са врућим јелом скине са ватре, ђаво јој саплете ноге те она паде на лећа, а котао са врелим јелом изврну јој се на лице. Њена помоћница Јулија стаде запомагати да се Евпраксија опарила, те дотрчаше сестре које се налажаху у близини; а Евпраксија се брзо подиже са земље и осмехујући се рече Јулији: Шта то радиш, сестро? узалуд си узнемирила сестре и игуманију. - И сви видеше да је лице њено неповређено, ни најмање не опарено. Игуманија завири у котао и угледа на дну остатак јела које је још врело, па упита Евпраксију: Зар се тебе не дотаче вруће јело? - Она одговори: Жив ми Господ, ја осетих на лицу свом хладну воду а не врелу.
- Удиви се игуманија и рече: Нека те до краја чува Бог, чедо моје! затим насамо рече старијим сестрама: Видите ли да се Евпраксија удостојила благодати Божје, јер са крова паде и не разби се, и врело јело сручи јој се на лице и она остаде неповређена. - Видимо, одговорише сестре, да је Евпраксија истинита слушкиња Божија и да је Господ чува, јер је спасе од толиких искушења.
У овај манастир долажаху из оближњег града и околних села жене мирјанке и доношаху своју болесну децу, а довођаху и бесомучне: јер Господ, као што је горе речено, даваше исцељење болнима и изгоњаше ђаволе на молитве богоугодне игуманије и сестара које живљаху по Богу. Оне се сабираху у цркву и приређиваху заједничке молитве за сваковрсне болеснике, и они добијаху исцељење и здрави се враћаху дома. А бејаше у том манастиру једна бесомучна жена, коју од младости њене мучаше живећи у њој љути демон, кнез других духова нечистих. Тој жени беху ланцима везане и руке и ноге; и она шкргуташе зубима, и звиждаше, и пену бацаше, и силно се дераше, те од њене дерњаве језа хваташе све. Много пута игуманија се са старицама мољаше у цркви Богу, да одагна беса из те напаћене жене, али молитве њихове не бише услишене, јер по промислу Божјем то дело беше остављено за велико чудо и за обелодањење светости невесте Христове Евпраксије, као што ће се видети из даљег казивања. У тој жени бејаше тако опак бес, да јој се нико не могаше приближити; она беше привезана за стуб у једној подрумској соби, а храну и пиће даваху јој издалека: на дугој мотци привезиваху суд, стављаху у њега хлеб и пасуљ и зеље, и тако јој пружаху; но она је често, дохвативши суд са мотком, бацала их у лице онима који су јој то пружали. Тако је држаху у манастиру дуго време.
Једнога дана вратарка дође к игуманији и јави јој да је у манастир дошла нека жена плачући, а има са собом осмогодишњег дечка, узетог и глувонемог, и проси она молитве за исцељење свога детета. Игуманија, знајући откривењем од Бога да је Евпраксији већ дата благодат исцељивања и власт над нечистим дусима, дозва је и рече јој: Иди, узми дете од мајке што стоји пред капијом и донеси овамо. - Она оде, и угледавши глувонемо дете веома болесно од узетости, сажали се на њега, уздахну и прекрсти га говорећи: Бог који те створио нека те исцели, чедо! - И узевши га на руке пође с њим ка игуманији. И док га ношаше на рукама дете се одмах исцели и проговори и стаде дозивати своју мајку. А Евпраксија видевши да је дете проговорило, препаде се и спусти га на земљу; дете устаде и отрча ка капији дозивајући своју мајку. Вратарка пак оде и исприча то игуманији. Тада игуманија позва к себи мајку тога детета и рече јој: Шта, сестро, јеси ти дошла да нас кушаш довевши здраво дете? - Тако ми Господа Христа, госпођо моја, одговори мајка, до овога часа дете моје нити говораше, нити чујаше, нити рукама рађаше, нити ногама могаше ступати; а када га ова чесна девица узе на руке, оно одмах проговори, оздрави и стаде ходати. - Тада игуманија рече тој жени: Благодаћу Христовом твоје дете оздрави, стога иди с миром славећи Бога.
Када жена са исцељеним дететом оде, игуманија рече Евпраксији: Хоћу, чедо, да ти из својих руку храниш ону сестру што пати од бесомучности у нашем манастиру, ако се не бојиш ње. - Евпраксија одговори: Не бојим се, госпођо моја, и што ми будеш наредила ја ћу чинити.
После тога Евпраксија узе хлеб и вариво у посуђу и однесе к лудој. Ова зашкргута зубима, полете на њу, и дохвати суд желећи да га разбије. Но Евпраксија је ухвати за руку и рече јој: Жив ми Господ, повалићу те на земљу, па ћу узети штап од наше госпође игуманије и бићу те жестоко, да више не чиниш лудости. - Видевши да је Евпраксија јача од ње, пошто Господ укрепи слушкињу Своју, бесомучница се уплаши и умуче. Тада је светитељка стаде умиљато саветовати говорећи: Седи, сестро моја, једи и пиј, и не узнемируј се. - Она седе, једе и пи и заспа.
Од тога времена престадоше јој пружати издалека храну на штапу; она је примаше из Евпраксијиних руку; и дивљаху се све сестре. А кад би бесомучница понекад почела да се узрујава, отима и виче, сестре су јој говориле: Ућути, ево Евпраксија долази са штапом, па ће те тући. - И бесомучница се одмах смиривала и ћутањем ограђивала. А гореспоменуту Герману опет обузе завист и гризаше јој срце, те она говораше другим сестрама: Зар нема друге сестре сем Евпраксије која би носила храну бесомучници? Дајте мени хлеб, па ћу и ја служити луду као и Евпраксија. - И узевши хлеб и сочиво приђе бесомучној и рече: Узми, сестро, и једи! - Бесомучница је чврсто зграби, поцепа јој сву одећу, па шкргућући на њу зубима повали је на земљу, седе на њу и стаде је гристи и јести јој месо са рамена и врата. И како јој се на силно запомагање њено нико не усућиваше приближити, Јулија отрча у кујну и рече Евпраксији: Бесомучница убија Герману! - Евпраксија дотрча, дохвати бесомучницу за руке и за врат и избави изранављену и окрвављену Герману. И обраћајући се бесомучници Евпраксија је упита: Јеси ли добро урадила што си сестру тако израњавила? - А она стајаше шкргућући зубима и бацајући пену. И рече Евпраксија: Жив Господ, будеш ли од овога часа учинила зло којој сестри, ја те нећу поштедети, него ћу узети игуманијин штап и бићу те без милости. - Тада бесомучница леже и умуче.
Сутрадан рано Евпраксија дође да посети паћеницу и нађе је где потпуно подеране одеће седи нага на земљи, окупља поган своју и једе. Блажена Евпраксија се сажали на њу и расплака, па је обуче у другу одећу, донесе јој хлеба и воде, те је нахрани и напоји. Вративши се затим у своју келију она цео дан плакаше тајно од сестара и мољаше се Господу да исцели паћеницу; тако и сву ноћ проведе она у молитви. Ту молитву њену Господ откри игуманији. Када свану игуманија је позва к себи и рече јој: Чедо моје Евпраксија, зашто си сакрила од мене своју молитву за страдалницу? Да си ми казала, и ја бих се потрудила с тобом. - Евпраксија јој одговори: Прости ми, госпођо моја, ја је видех у веома жалосном положају, па се сажалих на њу. - На то јој рече игуманија: Чедо, имам ти нешто казати; али пази да се не погордиш. Ето, Христос ти даде власт да истераш тога беса, и против свих других бесова дана је теби сила. - Чувши то Евпраксија паде на земљу, посу прашином главу своју, и вапијаше говорећи: Ко сам ја кукавна и сваке прљавштине препуна, да истерам беса, кога ви моливши се толико година не узмогосте истерати до сада? - Игуманија рече: Чедо моје, ово дело чекало је тебе, да би се сазнало како ти је велика награда уготовљена на небу; стога не противречи, него извршуј што ти се наређује.
Евпраксија онда оде најпре у цркву, баци се на земљу пред иконом Господа нашег Исуса Христа, окваси земљу сузама просећи помоћ одозго. Затим, имајући на уму игуманијину наредбу, она пође к бесомучној; за њом пођоше и све сестре, желећи да виде шта ће бити. Приступивши страдалници Евпраксија рече: "Исцељује те Господ наш Исус Христос који те је створио", и осени јој чело крсним знаком. Бес страховито повика: О лажљиве и погане монахиње! Колико година већ живим у овој жени и нико ме не истера, а ова нечиста хоће да ме истера! - На то Евпраксија рече: Не изгоним те ја већ Христос Бог мој, коме се уневестих. - А бес викаше: Нећу изићи, о нечиста, јер ниси добила власт да ме истераш! - Светитељка одговори: Ја сам нечиста и сваке нечистоте препуна, као што и ти тврдиш, али Христос Бог мој наређује ти: изиђи из ње! Ако пак нећеш да изиђеш, ја ћу онда узети жезал госпође наше игуманије и бићу те. - Међутим бес много приговараше и не хте да изиђе. Тада Евпраксија узе игуманијин жезал и прећаше му говорећи: изиђи, јер ћу те бити. - Како ћу изићи из ње, одговараше бес, када сам склопио уговор са њом, и не могу да га нарушим? - Светитељка онда удари жезлом трипут, и рече: Изиђи из створења Божјег, нечисти душе, Христос Господ наређује ти! - Бес зарида и упита: Куда да идем? - Иди у таму најкрајњу, одговори светитељка, и у огањ вечни, и у муке бесконачне, које су припремљене за тебе и за оца твог Сатану и за све који извршују вољу вашу. - Све пак сестре стајаху и издалека посматраху, не смејући се приближити. Но пошто бес не хте изаћи и непрестано се препираше, то света Евпраксија подиже очи к небу и рече: Господе Исусе Христе, не посрами ме у овај час, да се не би обрадовао због мене нечисти бес. - И тог тренутка бес повика громким гласом и изиђе, и жена постаде потпуно здрава од тога часа. Евпраксија је узе, уми је и обуче у чисте хаљине, па је уведе у цркву. Ту све заједно узнесоше хвалу и благодарност Христу Богу.
Од тога дана света Евпраксија се стаде још већма смиравати, ропски служећи свима сестрама. А када мајке доношаху болесну децу у манастир, игуманија их упућиваше к светој Евпраксији. А она иако није хтела, ипак их је, покоравајући се наредби игуманије, исцељивала благодаћу Христовом.
А када се приближи време блажене кончине свете Евпраксије, игуманији би откривење од Бога у сну, да се невеста Христова већ позива у небеске дворе. То виђење веома узнемири игуманију, јер јој беше жао да се растаје са милом Евпраксијом; и она стаде плакати, и не хте никоме говорити о своме виђењу. Старице, видећи да је она тужна и плаче сваки дан, у почетку се не уеуђиваху да је запитају због чега је тако тужна; затим се и саме ожалостише због њене туге, па јој се обратише са питањем: Госпођо мати наша, кажи нам због чега си тако тужна? И нама се срце кида гледајући те тужну и уплакану. - Игуманија одговори: Не приморавајте ме да вам то кажем до сутра. - Старице јој на то рекоше: Жив нам Господ, мати наша, ако нам не кажеш, силно ћеш уцвелити душе наше. - Тада игуманија рече: Нисам хтела да вам кажем до сутра, али пошто настојавате, онда чујте: Евпраксија нас оставља, јер сутра одлази из овог живота. Али нека јој ниједна од вас не каже то данас, да се она не би узнемирила; нека она не зна ту тајну док не дође час њен.
Када то чуше од игуманије, сестре ударише у велики плач, јер све веома љубљаху Евпраксију и поштоваху, знајући је као велику угодницу Божију и истиниту слушкињу и невесту Христову. Лишити се ње, за њих је то био велики губитак. Но једна од сестара чу где старице плачу, и дознавши због чега, отрча у пекару и затече тамо Евпраксију и Јулију где пеку хлеб. И рече Евпраксији: Знаш, госпођо, игуманија и старице плачу због тебе. - Евпраксија и Јулија се зачудише овим речима и стајаху ћутећи. Потом Јулија рече Евпраксији: Да није твој некадашњи женик умолио цара да те силом узме из манастира, те због тога игуманија и старице тугују? - Светитељка одговори: Жив ми Господ мој Исус Христос, макар се сва земаљска царства сабрала, неће моћи да ме приморају да оставим Христа мога. Ипак, госпођо моја Јулијо, иди и тачно дознај због чега је тај плач, јер се душа моја узнемири у мени.
Јулија оде, стаде крај врата и чу шта говоре: игуманија у то време причаше старицама своје виђење. Видех, казиваше она, два чесна човека у светлој одећи; они уђоше у манастир и рекоше ми: "Пусти Евпраксију, Цар је тражи". Потом дођоше друга двојица још светлија и рекоше ми: "Узми Евпраксију и води је к Цару". Ја је одмах узех и поведох, и када дођосмо до неких чудесних врата, чију лепоту ја описати не могу, она се сама отворише, и ми уђосмо унутра. Тамо видех палату нерукотворену, препуну неисказане славе, и високи престо на коме сеђаше Свесветли Цар. Ја не могох да уђем унутра, а Евпраксију узеше и приведоше к Цару; она паде и поклони Му се, и целива пречисте стопе Његове. Видех тамо безброј Анђела и Светитеља; сви они стајаху и гледаху на Евпраксију. Потом видех Матер Божију, Пречисту Дјеву Марију, Владарку нашу; Она узе Еврапсију и показа јој прекрасан дворац и припремљени венац који је сијао славом и чешћу. И чух глас који јој говораше: "Евпраксијо, ето ти награде и покоја! Но сада иди, па кроз десет дана дођи, и наслађиваћеш се свим овим у бесконачне векове". - Тако игуманија причаше своје виђење старицама, лијући сузе из очију, и заврши причање речима: Ето, данас је десети дан откако то видех, и сутра ће се Евпраксија преставити.
Чувши то Јулија се стаде ударати у груди и оде у пекару плачући и ридајући. Видевши је где плаче, Евпраксија јој рече: Заклињем те Сином Божјим, кажи ми шта си чула и због чега тако плачеш. - Она одговори: Плачем зато што се данас растајемо од тебе: јер чух од велике госпође наше да ћеш сутра ти скончати.
Када то чу, Евпраксија одмах клону и паде на земљу као мртва. Јулија сеђаше крај ње и плакаше. Затим Евпраксија рече Јулији: Дај ми руку, сестро моја, и подигни ме, па ме одведи у шупу за дрва и тамо ме положи. - Јулија тако и уради. Евпраксија лежећи на земљи плакаше и говораше ка Господу: Зашто си се, Господе, узгнушао мене странкиње и сирочета? Зашто си ме презрео? Ето, сад је време да се трудим и борим са ђаволом, а Ти сада узимаш душу моју од мене! Смилуј се на мене слушкињу Твоју, Господе, и остави ме бар још једну годину да откајем грехе своје, јер сам без покајања и без добрих дела, и нема ми наде на спасење. У гробу нема покајања, ни суза, и мртви Те неће славити, Господе, и они што силазе у ад, него ће живи благосиљати Твоје свето име; подари ми једну годину као неродној смокви.
Док Евпраксија тако ридаше, једна од сестара чу и отрча те обавести о томе игуманију и старице. Игуманија је упита: Ко каза Евпраксији наш разговор, те јој узнемири душу? Нисам ли вам наредила да јој нико не открива ову тајну док не дође час њен? Шта сте урадиле! Пометосте је пре времена. Идите и доведите је овамо.
Када доведоше светитељку, она се баци игуманији пред ноге, говорећи: Зашто ми, мати моја, ниси казала да ми се приближава кончина, да бих оплакала грехе своје? И ето сада одлазим без наде на спасење: нема у мене добрих дела. Но смилуј се на мене, владарко моја, и умоли Бога да ми да још једну годину живота, да бих се покајала за грехе своје: јер одлазећи без покајања, ја не знам каква ће ме тама обухватити и каква ме мука очекује. - Игуманија јој на то рече: Жив ми Господ, кћери моја Евпраксија, Бесмртни Женик твој, Христос, удостоји те небеског царства и припреми ти прекрасан дворац и венац вечне славе.
И стаде јој игуманија причати цело виђење своје које имаде поводом ње, и тако утеши душу њену и укрепи је надом. И мољаше игуманија Евпраксију да умоли Бога за њу да је удостоји истога удела. Евпраксија, лежећи крај игуманијиних ногу, занеможе: најпре је подиђе језа, па је онда ухвати грозница. Тада игуманија рече сестрама: Узмите је и унесите у собу за молитву, јер се приближује њен час. - Сестре је узеше и положише тамо, и сеђаху поред ње тугујући и плачући до вечера. Увече игуманија нареди сестрама да узму храну, а да код Евпраксије остане само Јулија, пошто се она никада није одвајала од ње. Јулија се затвори са њом и проведе до јутрења. И мољаше Јулија Евпраксију, говорећи: Госпођо сестро, не заборави ме пред Господом! Сети се да се нисам одвајала од тебе на земљи; сети се да сам те ја и писмености научила; сети се да сам те и на подвиг подстицала, па умоли Христа да и мене узме са тобом.
Када свану, игуманија виде да је Евпраксија већ на издисају, па посла Јулију к сестрама да им каже: Хајдете, опростите се с Евпраксијом последњим целивом, јер је на умору. - Сестре се слегоше, и праштаху се с њом плачући и говорећи: Госпођо сестро, сети се нас у царству Христовом! - А она, пошто није могла говорити, ћуташе. После пак свију дође и она сестра коју Евпраксија избави од мучившег ју беса; и она целиваше руке њене плачући и говорећи: Ове свете руке много послужише мени недостојној Бога ради; оне истераше из мене ђавола који ме је мучио. - Евпраксија јој ништа не одговараше, те је игуманија упита: Зар ти, госпођо Евпраксијо, није жао ове сестре, тејој ништа не одговараш када она толико плаче? - Евпраксија погледа на ту сестру и рече: Што ме узнемираваш, сестро? Остави ме на миру, јер сам на издисају. Уосталом, бој се Бога, и Он ће те сачувати! - Затим погледавши на игуманију, она рече: Моли се за мене, мати моја, јер је тешко души мојој у овоме часу.
И стадоше се све сестре са игуманијом молити за њу, и када завршивши молитву рекоше амин, света и преподобна невеста Христова Евпраксија предаде своју чесну и свету душу у руке Божије, пошто поживе на земљи тридесет година.[14] Сестре сатворише велики плач над њом, па је погребоше поред њене мајке, и прослављаху Бога што их удостоји да у својој средини имају тако богоугодну сестру и да је испрате к Богу.
Јулија пак проведе неодступно три дана крај њеног гроба, плачући и ридајући, а у четврти дан она дође к игуманији весела и радосна и рече: Моли се за мене, мати моја, јер ме већ зове Христос, кога умоли за мене госпођа Евпраксија да будем заједно с њом. - Рекавши то она се опрости са свима сестрама и сконча у пети дан. Њу погребоше поред гроба свете Евпраксије.
Након тридесет дана преподобна игуманија Теодула ђакониса сазва сестре и рече им: Изаберите себи матер место мене која може управљати вама, јер мене зове Господ, кога моли за мене гоепођа Евпраксија да ме настани с њом и с Јулијом, јер се и Јулија заједно с Евпраксијом удостоји небеског дворца; к њима и ја већ одлазим.
Сестре се све радоваху за Евпраксију и Јулију што уђоше у радост Господа свога, и мољаху се да и њих удостоји истог удела. За матером пак која их остављаше оне плакаху, и изабраше себи за старешицу једну од сестара, по имену Теогнију. Ову позва к себи умирућа игуманија и рече јој: Ти добро знаш поредак и устав манастирског живота. Заклињем те Пресветом Једносушном Тројицом, не стичи манастиру никаква имања ни богатства, да не би ум сестара скренула на земаљске бриге, и да се због земаљских не би лишиле небеских блага, него нека оне, презревши све што је временско, добију оно што је вечно. - А сестрама рече: Ви знате житије свете Евпраксије; будите њене подражаватељке, да бисте се заједно с њом удостојиле небеских дворова.
Затим, опростивши се са свима, она нареди да је уведу у собу за молитву, да затворе врата, и да нико не долази к њој до сутрашњег дана. А када сутрадан рано сестре уђоше к њој, нађоше је где је скончала у Господу. Пошто је оплакаше, оне је погребоше поред свете Евпраксије. Од тога времена никога више не сахрањиваху на том месту. Од чесних пак моштију ових угодница Божјих биваху многа чудеса: даваху се исцељења од сваковрсних болести, изгоњаху се ђаволи који громко викаху: О, Евпраксијо, ти нас и после смрти побеђујеш и изгониш!
Такви беху житије и живот преподобне Евпраксије, која се удостоји небеске славе. Постарајмо се и ми да је подражавамо: стичимо смиреност, послушност, кротост, трудољубље, трпљење, чистоту и целомудреност њену, да бисмо се и ми молитвама њеним показали достојни вечних блага, радости и борављења са анђелским хоровима, те да бисмо се и ми удостојили наслађивања славом Господа нашег Исуса Христа у Његовом царству небеском са свима светима кроз бесконачне векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА ПЕТОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

Пети Сабор би у Цариграду за време Јустинијана Великог, 553 године. На њему узели учешћа сто шездесет и пет светих отаца под председништвом Св. Евтихија патријарха (слави се 6 априла). На овоме Сабору беху осуђене све јереси несторијанске и монофизитске, као и јеретички списи Теодора Мопсуестског, Теодорита Кирског, Иве Едеског и Оригена.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА ЖЕЛТОВОДСКОГ

Свети угодник Божји Макарије родио се у Нижњем Новгороду од побожних и богобојажљивих родитеља, Јована и Марије. Још као младенац радовао се када су га родитељи носили у цркву и одстајали богослужења. Када поодрасте родитељи га дадоше да учи књигу. Врло паметан, Макарије благодаћу Божјом убрзо превазиђе своје вршњаке. Ненаклоњен дечјим играма, он веома марљиво учаше књигу у кротости и тишини. Ходећи сваки дан у цркву и с радошћу слушајући црквено читање и појање, у њему се душа разгореваше љубављу Божијом и он се одмалена навикаваше на богоугодни живот.
Видевши као дечак монахе, он веома заволе монаштво, пун жеље да постане монах, јер му Дух Свети загреваше срце. Не казујући никоме ову своју жељу и намеру, он тајно напусти родитељски дом и крену у манастир који се налазио на неколико километара од града, на обали реке Волге. Путем он срете једног просјака са подераном одећом, и умоли га да се промене оделом, и он даде просјаку своје ново одело. Дошавши у свету обитељ он стаде молити архимандрита Дионисија, који потом постаде епископ суздаљски, да га замонаши. Видећи пред собом дечка, архимандрит га распитиваше, откуда је и ко су му родитељи. А он му казиваше да је из другог града, да је сироче без родитеља и да жели служити Богу. Видевши да је дечко паметан, и предосетивши да ће постати изабрани сасуд Светога Духа, архимандрит га прими у манастир, и после не много времена обуче га у анђелски образ, и би му наставник и учитељ.
Остваривши своју жељу, Макарије се стаде свим срцем подвизавати, творећи све монашке врлине и у свему угађајући Богу. А угађаше и наставнику своме као Христу самоме; исто тако служаше и братији, проходећи свако послушање са смирењем и тихошћу и упражњавајући ћутање и незлобивост, те се у самом почетку показа изврстан монах и добар подвижник.
По Макаријевом одласку од куће, отац и мајка га тражише свуда, али га не могоше наћи. И веома туговаху и плакаху, држећи да су га или зверови појели или зли људи убили. Но после три године Макаријев отац Јован срете у граду једног инока из манастира у коме беше Макарије. Причајући овоме иноку своју муку, Јован у разговору са њим дознаде од инока да је пре три године дошао у њихов манастир дечак по имену Макарије. Према иноковом опису Јован познаде да је то његов син Макарије. Инок додаде да се Макарије веома врлински подвизава у монаштву и да напредује боље од свију. Чувши све то, Јован се расплака и похита у манастир да види свога сина. Стигавши у манастир, он паде архимандриту Дионисију пред ноге, са сузама га молећи да му покаже сина пострижена у монаштву. Архимандрит оде у келију и рече Макарију: Чедо, отац твој о коме нам ти ниси причао, дошао је и жели и тражи да те види. - Блажени Макарије одговори: Отац је мени Господ Бог мој који је створио небо и земљу; а после Господа Бога, учитељу мој, ти си ми отац.
Јован пак, отац његов, стојећи напољу близу прозора од келије, чувши глас свога сина, радосно са сузама повика: Чедо моје Макарије, покажи лице своје мени, оцу твоме, и утеши мене и мајку своју! - Макарије одговори изнутра из келије: Немогуће је, господине оче, да се ми видимо овде, јер Господ Христос каже у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Желиш ли пак да ме овде видиш, значи да не желиш да ме видиш у будућем животу. Зар није боље да се тамо вечито гледамо у благодати Господа нашег, него ли овде привремено? Зато ме не узнемиравај, оче, већ иди с миром дома, јер ја нећу да због љубави твоје лишим себе љубави Господа мога. - Тада отац стаде још јаче плакати и говорити: Чедо моје драго, ја нећу отићи од ове келије док ми не покажеш лице своје. Еда ли се ја не радујем спасењу твоме? Еда ли хоћу какву сметњу да сатворим добром подвигу твоме? Нипошто, већ само да видим лице твоје и мало поразговарам с тобом.
Но блажени остаде тврд као дијамант, не потресен сузном молбом родитељском, и никако не пристајаше да му се покаже. Најзад отац рече: О, чедо моје, пружи ми кроз прозор бар десницу своју. - Преподобни сасвим нерадо једва пружи руку, утољавајући ридање очево. Отац, ухвативши руку његову, рече: Чедо моје слатко Макарије, спасавај душу своју, и моли се Богу за нас, да и ми молитвама твојим будемо спасени. - И тако Јован отиде дому свом радујући се, и обавести супругу своју о сину њиховом, те се обоје заједно радоваху и слављаху Бога.
Живећи у тој обитељи, преподобни Макарије напредоваше из дана у дан у монашким подвизима и превазилажаше врлинама тамошње иноке. Испосништво његово беше изнад свију, јер је врло мало јео, тек да не умре од глади. О обедима увек је са братијом седео за трпезом, али је са тако великим уздржањем и страхом Божјим примао храну као да прима свето Причешће; и правио се да једе, да се пошћење његово не би обелоданило. Због таквог живота свог он после извесног времена постаде угледан међу братијом, и сви га слављаху. Али он, не желећи славу људску, намисли да напусти тај манастир и повуче се далеко од људи у пустињу, јер га обузе жеља за слатким безмолвијем, за слатким молитвеним усамљеништвом.
Улучивши згодну прилику, преподобни Макарије изиђе кришом из манастира и лати се пута уздајући се у Господа, наоружан вером и молитвом. Ходећи по пустињи он дође на реку Лух. Ту му се допаде једно место, те он направи себи малу колибу, и стаде живети сам о Богу. Какви беху у тој пустињи подвизи његови, какве борбе са невидљивим непријатељима, какво трпљење и трудови, ко то може исказати?! То је познато једино свевидећем Богу. Међутим, овај се светилник није могао дуго скривати под поклопцем пустињског усамљеништва, јер после неког времена Господ проказа слугу Свога ради користи многима. И стадоше долазити к њему они што ишту спасења, и добијајући од њега духовне користи остављаху свет и настањиваху се поред њега. И тако, у току неколико година сабра се доста братије, и преподобни Макарије устроји манастир и подиже цркву у име Господа нашег Исуса Христа, светог Богојављења Његовог.
Пошто потпуно уреди обитељ ову, угодника Божјег опет обузе чежња за безмолвијем. Не подносећи вреву и спољашне бриге, и избегавајући славу од људи, он одреди братији игумана, па тајом од њих напусти манастир и крену у унутрашњу пустињу. Ходећи по непроходним местима он, вођен Богом, дође на Жуте Воде, с оне стране реке Волге где се и језеро налази. То му се место допаде, и он начини себи пећиницу, па се настани ту славећи Бога. Испрва он живљаше сам о Богу, као и на првом месту крај реке Лух. Затим Бог који све строји на корист, опет обелодани слугу Свога људима, и прослави га не само међу хришћанима него и међу агарјанима, који у том крају живљаху под влашћу руских кнезова, и склони срца њихова на љубав к угоднику Своме. Јер агарјани, долазећи к светитељу, посматраху његово убого живљење у пустињи, дивљаху се његовом трпљењу и испуњаваху се умилењем, и доношаху му хлеб, и меда у саћу, и пшеницу, и остале намирнице. Он то примаше од њих с благодарношћу, и чуваше то не за себе него за оне што долажаху к њему. Јер га многи стадоше посећивати, користећи се духовно и од живота његовог и од богонадахнутих речи његових. Други пак, одрекавши се света, жељаху да живе поред њега, да би их он руководио на путу спасења. Преподобни, опомињући се речи Господње у Еванђељу: "који долази к мени нећу га истерати напоље" (Јн. 6, 37), не одвраћаше од себе оне који долажаху к њему, нити забрањиваше да се настане у пустињи они који то жељаху. И након доста времена, пошто се сабра много братије, преподобни Макарије образова манастир и сагради цркву у име Пресвете Животворне Тројице, и постаде игуман братији, старајући се о спасењу њиховом. О ономе пак што им беше потребно за живот, Бог се стараше, јер или њихов рад награђиваше изобилним берићетом, или их преко дарежљивих људи снабдеваше оним што им је потребно.
Обитељ преподобног Макарија постаде славна, те врло многи стадоше долазити у пустињску обитељ светитељеву, и он их постригаваше у монаштво. Међу таквима беше блажени Григорије Пелшемски[15], јер он, упознавши таштину света, остави своје родитеље и дође у пустињско место, звано Жуте Воде, к преподобном игуману Макарију, који га постриже у монашки чин. И постаде Григорије изврстан постник, угледајући се на свога старешину, светог Макарија; и за велику врлину своју би удостојен свештеничког чина. Јер доброга оца добри беху синови, искуснога учитеља искусни ученици. Глас о богоугодном животу преподобнога Макарија и о стаду његовом прохођаше сву Русију, и име његово поштоваху сви. И обитељ његова цветаше и спољашњим и унутрашњим красотама. Преподобни предвођаше богоугодни збор својих монаха онако како Господ наређује у Еванђељу: он свима беше слуга. Он настојатељ служаше својим потчињенима; он пастир угађаше својим овцама: јер у свима манастирским пословањима он беше први, и никада га не видеше беспослена у све дане живота његова, и у све године старешинства његова све до старости. И народ прозва преподобног Макарија Желтоводским, према називу места на коме он устроји своју обитељ.
Блажени Макарије живљаше по обичају свом у светости и правди, дању и ноћу служећи Господу молитвом, славословљем и подвижничким трудовима, те тако свима беше образац богоугодништва и светости. Због тога њему би дата од Бога благодат исцељивања. Тако он учини следеће чудо: к њему родитељи доведоше своју луду и слепу кћер, девојку; он је молитвом и крсним знаком исцели, изагнавши из ње беса и подаривши вид очима њеним. Исто тако, молитвом својом он учини те из шуме дође јелен гладним људима, и они га са благословом његовим заклаше, те глад своју утолише.
Доживевши дубоку старост, он се пред смрт разболе. Пошто се помоли Богу и опрости са свима, он заспа у Господу у двадесет и пети дан месеца јула[16], пошто проведе у богоугодним монашким подвизима осамдесет година. Свега поживе на земљи деведесет и пет година. У часу када преподобни Макарије предаде своју свету душу у руке Божије, сво се место и сва околина испунише чудесног мириса, те сви људи, и они по кућама, и они на путевима, и они по осталим местима, осећаху дивни миомир, као од тамњана и измирне, и свима би јасно да се преподобни Макарије Желтоводски престави ка Господу, те се због њега умириса сав ваздух. И к чесном телу његовом стече се на погреб мноштво народа, и би плач велик што се лишише таког светилника и к Богу молитвеника. И чесно погребоше преподобног оца, славећи Бога.
У време престављења овог светог оца и погребења чесних моштију његових многи болесници, који су патили од најразноврснијих болести, добише исцељење и здравље молитвама преподобнога. Такође и по престављењу његовом стадоше се од чесног гроба његовог давати исцељења онима који са вером приступаху, светим молитвама угодника Божјег преподобног Макарија, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме част и слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА САКТА, МАТУРА, АТАЛА и БЛАНДИНЕ

Свети мученици ови страховито страдаше, и пострадаше за веру Христову у граду Лиону под царем Марком Аврелијем, 177 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОГШОГ ОЦА НАШЕГ ХРИСТОФОРА

Христифор био ученик преподобног Лонгина; оснивач Христофорове Богородичне пустиње, у Вологодској губернији, у шеснаестом веку.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Царовао од 379 до 395 године.
2. Византијски цар носио је, између осталога, и титулу: "епископ спољних послова Цркве". Реч епископ на грчком значи: надзорник, надгледач, посматрач.
3. Тојест о спасењу душе.
4. Цариградски патријарх од 381 до 397 године.
5. Ђакониса је било још у време светих апостола. Апостол Павле у посланици Римљанима спомиње сестру Фиву, која је "служитељка цркве у Кенхреји" (Рм. 16, 1). У поапостолско време ђаконисе често помињу Сабори: I Вас. Сабор, прав. 19; IV Вас. Саб. прав. 15; VI Вас. Саб. прав. 14; исто тако оци и учитељи Цркве и цареви у својим законима: Јустинијан, Новеле: 3, 6 и 123. За ђаконисе су спочетка биране првенствено девојке, а између удовица само "верне и побожне, које су само једном биле удате" (Апостолске установе VI, 18); но при цару Јустинијану би допуштено бирати између једних и других, и то млађе од четрдесет година, мада им се стварно служење поверавало по навршетку четрдесет година (IV Васељ. Саб. прав. 15; Јустинијан. нов. 123); само су жене, које су се одликовале побожним животом, одмах постављане за ђаконисе, без икакве припреме. Дужности ђакониса биле су следеђе: 1) оне су спремале женскиње за крштење; 2) помагале су свештенослужитељима при самом крштењу женскиња; 3) испуњавале разне поруке епископа односно женскиња, - посећивале болесне и невољне; 4) водиле рачуна о реду у храму међу женскињем и међу децом.
6. Свети Јован Златоуст - рођен 347 године, упокојио се 14 септембра 407 год.; спомен његов празнује се 13 новембра, 27 и 30 јануара.
7. О томе опширно у житију св. Јована Златоуста под 13 новембром.
8. Кизик се налазио на полуострву Мраморног Мора Арктониси.
9. Никомидија - град у области Витиније на обали Мраморног Мора, у северозападном делу Мале Азије. Света Олимпијада заточена у Никомидији 405 године.
10. До нас је дошло 17 писама светог Златоуста упућених светој Олимпијади.
11. Око 409 године, и то 25 јула.
12. Сергије - први патријарх тога имена у Цариграду, од 610 до 638 године.
13. Царовао од 378 до 395 године.
14. Света Евпраксија упокојила се око 413 године.
15. Спомен његов празнује се 1 септембра.
16. Године 1444.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Христина. Родом из града Тира, ћерка намесника царског Урбана, идолопоклоника. Не зна се из каквих разлога родитељи њени дадоше јој то име, Христина, но оно скриваше у себи тајну њеног будућег следовања Христу. До своје једанаесте године она не знаде ништа о Христу. А када јој би 11 година, отац њен, да би је скрио од света због њене изванредне лепоте до потпуног узраста, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи. Устроји јој све удобности за живот, даде јој робиње на службу, и постави у њене одаје идоле сребрне и златне, да им свакодневно приноси жртве. Но души младе Христине беше тескобно у тој идолопоклоничкој средини. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света а ноћу у чудесно јато сјајних звезда, она по своме природном разуму дође до чврсте вере у једнога живога Бога. Милостиви Бог, видећи њену чежњу за истином, посла јој ангела свога који је прекрсти крсним знамењем, назва је невестом Христовом и поучи је потпуно у богопознању. Тада Христина полупа све идоле у својим одајама, и тиме изазва дивљу јарост код свога оца. Отац је изведе на суд и предаде је мукама а по том баци у тамницу намеравајући, да је сутрадан посече мачем. Но те ноћи здрав читав Урбан изврже душу своју и оде у гроб пре кћери своје. За тим два намесника, Дион и Јулијан, продужише истјазавање ове свете девице. Христинина храброст у трпљењу и чудеса, која почини силом Божјом, обратише многе незнабошце тирске у Хришћанство. За време мучења Христине Дион наједанпут паде мртав усред народа. Његов наследник Јулијан одсече Христини груди и језик. Мученица узе свој језик руком и баци га у очи Јулијану. И овај на једном поста слеп. Најзад, муке њене за Христа свршише се смрћу под оштрим мачем, а њен живот продужи се у бесмртном царству ангелском. Чесно пострада света Христина у III столећу.

2. Преп. Поликарп игуман Печерски. Имађаше „љубав према Богу и ближњима, радост због савести непорочне, мир због победе свих страсти, стрпљење при напастима и бедама, благост у покорности свима, милосрђе према сиротим, веру несумњиву у извршењу заповести, истину у испуњењу обета, кротост у непознавању гнева, уздржљивост и т.д." Тако добро управљаше лавром Кијево-Печерском, да му се по смрти не може наћи достојан наследник међу монасима (јер и који беху достојни из смерности не хтеше се примити игуманства), да братија бише принуђена узети за игумана мирског јереја Василија. Упокоји се св. Поликарп у Господу 1182. год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ХРИСТИНЕ

Један високородни муж у граду Тиру, по имену Урбан, царски намесник, имађаше кћер, младу девојчицу, која у раним годинама својим познаде Бога Створитеља свога, и душу своју положи за Њега, јуначки претрпевши многе љуте муке. Када се она роди, родитељи јој дадоше име Христина. То би не по њиховом незнабожачком умовању него по Божјем промислу; и само то име, као неко пророчанство, предсказиваше да ће девојчица када порасте бити хришћанка, Христова слушкиња и невеста, и мученица.
Када Христини би једанаест година показа се изванредна лепота њена, и међу девојчицама не беше ни једне сличне њој по лепоти. Тада отац њен, желећи да је сакрије од света, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи; даде јој најбоље робиње на службу, намести у њеним одајама идоле сребрне и златне, и нареди јој да им свакодневно приноси жртве. Многи пак од високородних и богатих људи, чувши за лепоту ове девојчице, жељаше сваки да њоме ожени сина свог. И када они поводом тога мољаху оца Христинина, Урбан им је одговарао: Ни за кога нећу удати своју кћер, него ћу је посветити боговима мојим, јер је милостиви богови веома заволеше, и нека њих ради остане девственица, служећи им свагда.
Девојчица Христина, растући годинама и разумом, стаде долазити у познање истине, пошто јој Бог благодаћу Својом просвећиваше и умудриваше ум. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света, а ноћу чудесно јато сјајних звезда, она преко творевине дође до познања Творца, и увери се да су идоли безчувствени и ништавни, и не хте им приносити жртве и клањати им се. Посматрајући на истоку небеско плаветнило, она уздисаше и плакаше, говорећи у себи: Докле ће срца људска остати потамњена и неразумни разум њихов помрачен, и не погледати ка Господу Богу који је створио небо и земљу и украсио их таком упадљивом лепотом?
Расуђујући тако у себи, Христина се поче клањати Једином, на небу живећем, истинитом Богу, и мољаше Му се са сузама да јој открије себе, да би потпуно познала Њега према коме јој се срце љубављу запали. И када проведе доста дана у молитви и посту, она се удостоји посете милости Божије; њој се јави анђео Господњи, осени је крсним знаком, назва је невестом Христовом, упути је потпуно у богопознању, и обавести је о њеном мученичком подвигу, наиме, да ће за Јединог у Тројици Бога бити мучена од три мучитеља; укрепи је на подвиг, и даде јој чист хлеб да једе, пошто беше огладнела од пошћења.
После овог јављења анђела девица се весељаше духом и радоваше се о Богу Спасу свом, благодарећи Му што посети слушкињу Своју пославши јој светог анђела, и стаде се топлије молити Господу и наслађивати се љубављу Његовом. Испунивши се ревношћу по Богу, она поче једног за другим узимати и разбијати златне и сребрне идоле. Пошто их поизразбија на комаде, она их касно увече избаци кроз прозор на улицу. А сутрадан изјутра пролазници покупише то разбацано комађе злата и сребра.
Једнога дана игемон Урбан, желећи да посети своју кћер и да се поклони својим боговима, узиђе на ту високу кулу. И не угледавши идоле он упита Христину: Где су богови? - А она ћуташе. Тада он дозва робиње и распитиваше их за богове. Оне му испричаше шта његова кћи уради са боговима. Разгневивши се, он стаде бити кћер по образима, питајући: Куда си денула богове? - Но она му не хте одговарати. Затим, после дугог ћутања, она отвори своја света уста и исповеди јединог истинитог на небу живећег Бога, Творца свега; а такозване богове, златне и сребрне, она назва бесима и безчувственим идолима. Притом исприча како их она својим рукама поизразбија.
Тада Урбан, побесневши од јарости, све робиње посече мачем, а кћер стаде мучити разним мукама: најпре је непоштедно би прућем и бичевима, па је затим оковану вргну у тамницу. Сазнавши о томе, мајка дотрча к њој плачући и ридајући, и саветоваше јој да се одврати од Христа и поврати к боговима прадедовским. Међутим мученица Христова не само не хте слушати мајчине речи него се и саме ње одрече говорећи: Не називај ме својом ћерком! Зар не знаш да ја Христово име имам, којег се имена не удостоји нико у роду нашем? По имену и по делима ја већ нисам вашега рода него Христовога, јер се ородих с Царем Небеским - Христом; Његова сам слушкиња и кћи, и Он ми је отац и мајка и Господ. - Мајка је на то дуго плакала и, не успевши ништа, отиде жалосна.
Када прође ноћ и настаде дан, Урбан, подстицан демоном злобе на љутину, заборави на природно осећање љубави према кћери и седе на судишту са жељом да мучи свету Христину не као своју рођену кћер него као туђинку и велику злотворку. А када светицу вођаху из тамнице на судиште, многе жене гледајући је говораху: Боже слушкиње Твоје Христине, помози јој, јер она прибеже к Теби! - Доведена на судиште, овчица Христова стаде пред Урбаном не као пред оцем него као пред мучитељем и крвожедним звером, и зли родитељ поче јој умиљато говорити: Сажаљевам те, чедо моје, и молим те, приступи к великим боговима нашим и заједно са мном принеси им жртву, да би се они смиловали на тебе и опростили ти грех твој којим ти сагреши према њима. Не урадиш ли то, онда се ни ја нећу смиловати на тебе и нећеш се називати мојом кћери. - Светитељка одговори: Велику ћеш ми радост причинити, ако ме не будеш називао својом кћери, јер си ти слуга Сатане, а ја сам слушкиња Христова, и већ нисам твоја кћи, пошто је Творац мој мени Отац.
Запаливши се великом јарошћу, Урбан нареди да девојку нагу обесе на мучилишту и оштрим гвожђем стружу и дробе њено чисто девичанско тело. И толико би остругано њено тело, да јој се голе кости виђаху. А када је одвезаше, она угледа по земљи парчад тела свог што отпадаше од ње за време мучења, покупи их и баци у лице оцу са речима: Једи месо твоје кћери!
То још више разјари Урбана и он свету Христину протеже на гвозденом точку мучилишта, и нареди да се под њом наложи огањ и врелим уљем полива тело њено. Тако се тело свете Христине, окретано точком на огњу, пецијаше као риба или месо на ражњу. И беше немогуће људском бићу, нарочито женском, остати живим у таквим мукама, али Бог одржаваше живот слушкиње Своје и крепљаше је ради прослављења светог имена свог а на постиђење незнабожаца. Тако мучена, света Христина слављаше Бога и мољаше Му се, а свети анђели невидљиво стајаху поред ње олакшавајући јој патње. Затим, по Божјем наређењу, огроман пламен неочекивано сукну из огња, полете на присутне незнабошце и сажеже до хиљаду њих.
Не знајући шта више да ради с мученицом, Урбан нареди да је баце у тамницу. Када се светитељка мољаше у тамници, њој се јави анђео Господњи и исцели је од рана и цело јој тело учини здравим; а даде јој и храну што донесе, те се мученица поткрепи и слављаше Бога. После тога отац нареди да је баце у море. Слуге узеше слушкињу Христову, посадише је у чамац, одвезоше далеко од обале, везаше јој велики камен о врат и бацише у морску пучину. Но анђео Божји је прими и одвеза јој камен са врата; камен потону, а светитељка, подржавана рукама бестелеснога, иђаше по води као по суву. И тако јој море постаде купељ светог крштења, за којим она толико жућаше. И светао облак осени је, и би одозго глас који изговараше над њом име Пресвете Тројице, као што то захтева чин светог крштења; и виде света Христина Господа који јој се јави и изговори јој речи које радошћу испуњују. А кад изиђе на копно, света мученица оде к своме родитељу и пренерази га: јер се незнабожац чуђаше и ужасаваше видећи свету девицу живу изашлу из мора. Но и у таквом чуду он не виде Божију силу, него сматраше то за дело мађиоништва. И нареди да мученицу понова баце у тамницу, имајући намеру да је сутрадан посече мачем. Међутим, те ноћи он сам би неочекивано посечен косом смрти, и погибе занавек, а светица остаде жива у тамници, славећи и благодарећи Бога.
После неочекиване погибије Урбанове цар посла на његово место другог игемона, по имену Диона, и овај би обавештен о закључаној у тамници Христини. Он је изведе из тамнице преда се на суд, и најпре покушаваше да мученицу ласкама намами на богоодступништво. Но када увиде да је она непоколебљива у светој вери, он је подвргну многим мукама, бијући је, железним ноктима стружући је, и огњем је жегући. Он нареди да се гвоздени тигањ силно усија, на њега нага мученица распросте и окреће, па полива врелим уљем и смолом, приморавајући је да се поклони Аполоновом идолу који се налазио у близини. Међутим мученица остаде као дијамант тврда у исповедању пресветог имена Христовог. Аполоновог пак идола она молитвом разби. И када идол паде и претвори се у прах, тада и игемон Дион паде на земљу и издахну, јер бес који је обитавао у идолу, када се његово обиталиште разруши, дохвати душу свог ревносног служитеља и однесе је у пакао да тамо живи са њим, а свету мученицу опет примише окови и тамница.
И не беше страдање девице Христове бесплодно: јер много народа, видећи таква чудеса, слављаше јединог Бога Исуса Христа, и верова у Њега до три хиљаде душа, и долажаху к светитељки држаној не мало времена у тамници, и она их учаше док у град Тир не стиже други игемон, по имену Јулијан. Он такође изведе светитељку на суд, и стави је на разне муке. Најпре он усија огромну пећ, три дана је ложећи; онда вргну у њу мученицу и затвори; и у тој пећи света девица Христина проведе пет дана нетакнута огњем, као некада Вавилонски Младићи, и седећи као у некој палати она певаше славећи Бога. Јер анђели Господњи беху са њом орошавајући и расхлађујући пећ, и певаху са њом, тако да војници који чуваху пећ чујаху њихове гласове. А када после пет дана отворише пећ, нађоше светитељку живу и читаву, огњем недарнуту, те се хришћански Бог величаше а незнабожачко безбожје посрамљиваше. Игемон пак, заслепљен демонском злоћом, не познаде у томе Божију силу, него такво изванредно чудо називаше мађионичарством.
Желећи да по сваку цену победи непобедиву, игемон позва мађионичаре и враче, који су умели опчинити сваковрсне гмизавце, и нареди им да својим чинима саберу мноштво змија, гуја и скорпија, и да их све натуткају на мученицу да је отровним уједима својим уморе. Када они пустише гмизавце на светитељку, ни један је не повреди, иако пузаху около ње и обавијаху јој се око тела. У непосредној близини стајаше старешина врача који својим бајањима и чинима дражаше гмизавце да уједају девицу. Међутим сви гмизавци, по Божјем наређењу, навалише на тог бајача, изуједаше га и он тог часа умре. А светитељка рече гмизавцима: Именом Исуса Христа наређујем вама гмизавцима: змијама, гујама и скорпијама, идите сваки на своје место, никог не повређујући!
И гмизавци одмах отпузише на разне стране. Мало затим светитељка се сажали на врача умрлог од гмизаваца и, помоливши се Господу, васкрсе га, и учини те он постаде хришћанин. И не само он него и многи, видећи таква славна чудеса, повероваше у Господа. Бесан због тога, игемон нареди да мученици одрежу девичанске груди, и из рана потече млеко место крви. Затим јој одрезаше језик који слављаше Христа Бога. Међутим мученица и после тога пошто јој одрезаше језик говораше јасно; и дохвативши одсечени језик баци га у лице игемону, и удари га по очима, говорећи: Једи удове моје, безбожниче!
И ослепе игемон од ударца језиком, а светитељка још већма благосиљаше Бога, и ружаше идоле и идолослужитеље. Тада игемон, не подносећи више ружење од свете Христине и бесан због ослепљења свог, нареди да је предаду на смрт. Избодена оштрим копљима од стране војника, беспрекорна девица и велика мученица Христова света Христина предаде чесну и свету душу своју у руке Господа свог. У њој Господ показа толику силу Своју, да три мучитеља не узмогоше савладати једну девицу. Један од рођака свете Христине, који беше поверовао у Христа, узе многонапаћено тело њено и погребе га чесно.
Све се ово догоди за царовања незнабожног Севера међу Римљанима и Грцима, док међу нама свагда влада Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПОЛИКАРПА, архимандрита Печерског

Блажени и славни Поликарп, по имену многоплодан[1], беше многоплодан и у врлинама, јер он роди многи род, о чему је Небески Делатељ рекао: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Који буде у мени и ја у њему, он ће родити многи род (Јн. 15, 5). Овај блажени, сматрајући пролазну славу и обличје овога света за прашину, прими свети анђелски монашки лик у манастиру прослављеном пештерама, и на све могуће начине испосничким подвизима умртвљаваше тело своје као зрно у изораној земљи, и духом свагда борављаше у Богу. На тај начин он роди многе родове достојне покајања и показа на себи све пладове Духа: љубав нелицемерну према Богу и братији, радост беспрекорне савести, мир после победе над свима страстима, дуготрпељивост у напастима и невољама, благост у покорности свима, жалостиву милосрдност према невољнима, веру несумњиву у извршењу заповести, истину у испуњењу обета, кротост у непознавању гнева, уздржљивост у јелу и пићу и свима телесним жељама (ср. Гал. 5, 22-23).
Све ове плодове Бог узрасте у блаженом Поликарпу, а посади их свети Симон, епископ владимирски и суздаљски. Овај беше сродник Поликарпу по телу, и не хте да се Поликарп удаљава од њега ни по духу, него као добар корен он се стараше да и изданак његов буде добар. Стога када Симон би узет из светог манастира Печерског на престо владимирске и суздаљске епископије, он поведе са собом тамо и блаженог Поликарпа. Тамо он подстицаше Поликарпа на врлински живот и ради тога казиваше му душекорисне поуке, које је сам читао или слушао од очевидаца о ранијим светим црнорисцима печерским, како се они жестоко потрудише и толико Богу угодише, да чак и овде засијаше чудотворном нераспадљивошћу својих моштију, што је знак да су на небу примили нераспадљиви венац. А блажени Поликарп, послушањем изоравши земљу срца свог и посејавши тамо семе отачких поука, донесе стоструки плод. Он не само беше сам многоплодан у врлини него жељаше да и у свима православнима укорени такву исту плодност. Тога ради све што чу од блаженог епископа Симона о богоугодним подвизима преподобних отаца печерских, он се потруди те записа на корист и другима који се спасавају. На тај начин, живећи поред овог блаженог епископа, он изложи дивна житија многих светих у својој посланици блаженом Акиндину, архимандриту печерском.[2] Међутим блажени Поликарп, иако се потом удаљи телом од оца и наставника свог Симона вративши се из његове епископије у свој Печерски манастир, ипак својим врлинама не беше далеко од тог светог мужа. Јер добро укоренивши у срцу свом његове раније поуке, он се усрдно стараше чувајући их и узрастајући их. И свети Симон са своје стране не престаде ни ту поучавати га преко својих посланица, пуних богонадахнутих поука и описа врлинских живота многих печерских светаца. Имајући то свагда пред очима, блажени Поликарп све речи записиваше на таблицама срца свог, и прочитаваше их умом и испуњаваше на делу. Подвизавајући се тако строго, он достиже високи ступањ врлине.
Када архимандрит печерски блажени Акиндин, мудро и богоугодно пасавши стадо Христово, достиже дубоку старост, он се после многогодишњих трудова пресели ка Господу на вечни покој. Тада у богоизабраном броју свете братије не беше старијег и у монашким подвизима искуснијег од Поликарпа. Зато сва војска добрих војника Христових једногласно и једнодушно изабра себи за предводника и наставника овог блаженог, као достојног и способног да управља крмом свете велике лавре Пресвете Богородице и преподобних отаца наших Антонија и Теодосија Печерских. То би при великом кнезу кијевском Ростиславу Мстиславичу[3], а при митрополиту Јовану, четвртом митрополиту тога имена.[4]
Примивши управу над светом великом лавром Печерском,[5] блажени Поликарп се усрдно старао да се држе манастирска правила, предата преподобним Теодосијем, не додајући им ништа туђе. И он се показа искусан руководилац у делу спасења каквога је та чудотворна лавра стварно и захтевала, и њиме се дичила. Свуда се шираше слава о дивном поретку у њој под управом блаженог Поликарпа. Многи од високородних и моћних кнезова коришћаху се његовим поукама и одушевљаваху се за врлински живот, тако да остављаху своје славне престоле из жеље да живе заједно с њим, чега је очигледан пример незаборавни кијевски кнез Ростислав Мстиславич. Овај христољубац, веома се угледајући на врлински живот блаженог Поликарпа, заведе код себе овакав добри обичај: за време Великог Поста сваке суботе и недеље он је позивао к себи на обед дванаест монаха печерских и тринаестог - блаженог архимандрита Поликарпа, и нахранивши их отпуштао их не празних руку. Сам пак причешћиваше се сваке недеље Божанским Тајнама, лијући сузе, много уздишући и јецајући од срца, тако да се нико који га је видео у таком умилењу није могао уздржати од суза. А када се свршавао свети Велики Пост, онда је христољубиви кнез на Лазареву суботу сазивао све печерске блажене и светолике старце, постом просијале, срдачно их све гостио, дарове им давао и с чешћу отпуштао. Исто тако он је сазивао и угошћавао братију и других манастира, но нарочито братију печерску, јер је веома волео врлински живот свију њих, првенствено наставника њиховог Поликарпа који је на све могуће начине подражавао првобитне наставнике печерске Антонија и Теодосија. Стога кнез и говораше често блаженом оцу Поликарпу да га прими за монаха у свој манастир. Но блажени Поликарп му одговораше: Благочестиви кнеже! вама је Бог наредио да водите други живот: да праведно управљате, да праведни суд творите, и да непоколебљиво стојите у целивању крста. - На то му кнез Ростислав узвраћаше: Свети оче! кнезовање овога света не може бити без греха, и већ ми је додијало, и изнурило ме својим свакодневним бригама, стога бих хтео да бар мало у старости својој послужим Богу и угледам се на оне цареве и кнезове који тесним и мучним путем идоше и у царство небеско стигоше. - Чувши ово, блажени Поликарп рече: Христољубиви кнеже! ако ти то свим срцем желиш, онда нека буде воља Божја.
Мада кнез не успе да ову своју намеру приведе у дело, ипак се из следећег јасно види, да је он то истински од срца желео, одушевљен за то врлинама светог Поликарпа. Када се кнез тешко разболе у Смоленску и нареди да га возе у Кијев, сестра његова Рогњеда, видећи да јој је брат веома изнемогао, мољаше га говорећи: Остани овде у Смоленску, и ту ћемо те положити у својој цркви. - Он јој на то одговори: Нипошто то не чините, него иако сам врло слаб, нека ме ипак возе у Кијев. А ако ме Бог узме на путу, онда нека тело моје положе у манастиру светог Теодора, подигнутом мојим оцем. Ако ме пак Бог избави од ове болести и подари ми здравље, онда обећавам да ћу се замонашити у светом манастиру Печерском код блаженог Поликарпа. - Потом када му се болест силно погорша и већ беше на самрти, он рече своме духовном оцу, јереју Симеону: Ти ћеш одговарати Богу што ми ниси дозволио да ме постриже онај свети муж у Печерском манастиру, јер сам истински желео то, и нека ми Господ не упише у грех што не испуних обећање. - И тако кнез прими блажену кончину.
Почетак и повод тако врлинског живота овог незаборавног кнеза би не што друго него пример подвижничког живота и богонадахнуте беседе преподобног оца нашег Поликарпа, који за његова кнезовања бејаше достојни старешина у светој чудотворној лаври Печерској. Примером свога врлинског живота привлачећи угледању на њега не само братију него и благочестиве световњаке, он их упућиваше на пут покајања и спасења. И тако он мудро пасијаше поверену му Богом паству. И поживе дуго блажени Поликарп, и у дубокој старости престави се ка Господу двадесет четвртог јула 1182 године. И пошто опремише тело његово, погребоше га чесно са светим оцима.
После смрти блаженог Поликарпа настаде тешкоћа у манастиру: братија не могоше изабрати себи игумана. Иако многи од тадашњих блажених стараца беху достојни тога чина, ипак се ниједан не хте примити због смирења и безмолвија, молитвеног тиховања: изгледало им је боље бити потчињен и усрдно се држати молитвеног усамљеног тиховања, да не би своју ризницу врлина, стечену великим трудом, страћили бригама и главобољама које обично прате старешинство. И велика туга, жалост и мука обузе братију: јер тако велико стадо није требало ни једнога часа бити без пастира. Сутрадан ударише у клепало, и сва се братија сабраше у цркву, и стадоше се поводом своје невоље молити Пресветој Богородици и преподобним оцима Антонију и Теодосију, призивајући у помоћ добро подвизавшег се наставника свог, новопрестављеног блаженог Поликарпа, и просећи га да умоли Бога да им укаже на игумана место себе, и тиме им покаже да ли је угодио Богу. И догоди се чудо: као једним устима многи рекоше: Хајдмо к побожном свештенику Василију на Шчекавицу, нека нам он буде игуман и управља монасима Печерског манастира. - И отишавши сви поклонише се презвитеру Василију и рекоше: Ми сви, братија Печерског манастира, клањамо се теби и хоћемо да нам ти будеш отац и игуман. - Веома збуњен, свештеник Василије сам паде пред њима и поклони им се, и рече: Оци свети! ја сам само мислио на монаштво; како ја бедник могу бити игуман!
И дуго се он отказиваше, док напослетку не попусти на њихове упорне молбе. Онда га братија узеше и одведоше са собом у манастир. У петак пак на постриг овог Богом изабраног Василија дођоше: преосвећени митрополит кијевски Никифор[6], и богољубиви епископи, Лаврентије туровски и Николај полоцки, и сви пречасни игумани. Преосвећени митрополит Никифор постриже га својом руком. И тако он постаде наставник и пастир добрим иноцима светог манастира Печерског после блаженог Поликарпа. Подражавајући његов живот и помаган његовим молитвама, он свима беше образац свих врлина, у славу и част Небеског Наставника и Начелника пастира, Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, коме са беспочетним Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом приличи од целокупне творевине непрекидно славословље и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ТЕОФИЛА ЗАКИНТСКОГ[7]

Теофило, свети новомученик Христов беше родом са острва Закинта (у Јонском мору), и беше леп и храбар младић, а служаше на лађама као морнар. Једном приликом, завадивши се са старешином лађе, он сиђе на острво Хиос (у Егејском мору) и не хте више пловити. Тада га виде један Турчин и затражи од њега да буде морнар на његовај лађи. Теофило не пристајаше никако на то, јер није волео иноверне муслимане. Но Турчин га тада оклевета да га је видео да носи турски фес на глави и, према томе, мора да постане Турчин. То потврдише и други Турци пред судијом, те судија затражи од Теофила да се потурчи.
Тада га Турци сташе убеђивати ласкањима и претњама да пређе у исламску веру, но светитељ све то енергично одбијаше, говорећи: "Ја се никада нећу одрећи Христа мога, јер Њега верујем, Њега исповедам". Турци га онда насилно вежу и на силу обрежу, јер њему тада беше тек осамнаест година. Свети новомученик горко ридаше и усрдно се Богу мољаше, па чувши да се спремају да га пошаљу у Цариград на поклон султану, уграби згодну прилику и побегавши сакри се у непознато место. Потом тајно отиде на острво Самос, али се опет врати на острво Хиос, одакле беше његов први лађар, кога сада замоли да га узме са собом. Ту га сретоше познати Турци и, препознавши га, ухватише га и одведоше судији. Судија тражаше од њега да остане у муслиманској вери, коју тобоже беше примио, но свети новомученик то одбијаше храбро речима: "Хришћанин сам и као Хришћанин хоћу да умрем". Зато би мучен дуго, и најзад бачен у мрачну тамницу, где проведе три дана и три ноћи.
На свим поновним испитивањима и мучењима блажени Теофило остаде непопустљив и непоколебљив, и шта више изобличаваше безбоштво муслиманско. Разгњевљени судија га тада осуди на смрт спаљивањем у огњу, но свети новомученик му храбро рече: "Ја се не бојим те привремене смрти, јер ми она даје вечни живот по обећању Христа мога". Најзад Турци доведоше мученика близу женског манастира Св. Великомученика Георгија на Хиосу и ту наложише велику ватру. Самога Теофила гоњаху да доноси дрва и ставља на ватру, што новомученик Христов чињаше са радошћу. Када се ватра разгори јако, он пред свима Турцима уђе сам у огањ певајући песме и химне Богу и говорећи: "У руке Твоје, Христе мој, предајем душу моју". Тако и предаде душу своју Господу и доби венац мучеништва 24 јула 1635 године.
Но Бог прослави Свога мученика тиме што при спаљивању његово свето тело одаваше такав благоухани мирис да се сви присутни хришћани радоваху, а неверни Агарјани гневљаху и стиђаху. Да би прикрили дивни мирис светог мученика безбожни Агарјани одмах убацише у огањ везану свињу да би и она сагорела, али опет бише посрамљени. Јер чим огањ прегоре везе којима је свиња била везана, ова животиња одмах искочи из ватре и побеже. А благоухани мирис од тела Светог новомученика опет се стаде осећати, и то сада још јаче.
Када се најзад ватра погаси, побожни хришћани потражише преостале кости Светог Теофила и откупивши их од Турака за новце, положише их у храм Светог Великомученика Георгија у Пигади на Хиосу, где се неки делови његових светих моштију и данас налазе. Његовим светим молитвама нека Господ подари и нама велику Своју милост. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АТАНАСИЈА КИЈОСКОГ

Овај свети беше из села Кијоса близу Никеје у Витинији, и имађаше жену и децу. Беше богат и припадаше старешинама општине, но живљаше чесним еванђелским животом. Деси се да на његово село Турци наметнуше превелики царски данак на хришћане. Као најстарији међу старешинама села, Атанасије реши да се заузме за хришћане, те покрену питање да и Турци тога села помогну хришћанима у плаћању царског нареза, јер нису били спахије ни јаничари, да би били ослобођени од пореза. Осетивши то и побојавши се, Турци се реше да спрече Атанасија, па га ухвате и одведу код везира у Цариград клеветајући га да је рекао да хоће да постане Турчин, тј. муслиман. Везир га побуђиваше да то и уради, нашто му Атанасије одговори: "Да никада не буде то, Христе Царе мој, да се одрекнем вере своје". Тада га везир стави у тамницу и у њој би мучен шесдесет дана. Када га поново изведоше пред везира он само понављаше: "Хришћанин сам се родио, Хришћанин ћу и да умрем!" Везир га онда предаде џелату, а овај му отсече чесну главу на Пармаккапији у Цариграду 24 јула 1670 године. Тако Свети новомученик Атанасије доби венац мучеништва од Христа Господа нашег, Коме слава са Оцем и Светим Духом у све векове. Амин.[8]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА KАПИТОНА

Очима душе свагда гледајући Господа Христа, овај свети мученик пострада за Њега посечен мачем.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ САЛОМТИНА, епископа Јерусалимског

Спомиње се као патријарх Јерусалимски у Јерусалимском Канонарију овога дана.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕРМОГЕНА

Светом мученику овом бише избијени сви зуби, и он тако сконча.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИМЕНЕЈА

Пострада за Господа посечен мачем.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Поликарп је грчка реч πολυκαρπος и значи: многоплодни.
2. Та се житија налазе у другом делу Кијевопечерског патерика.
3. Велики кнез у 1154 год. (једну недељу); по други пут велики кнез од 1158 до 1167 године.
4. Јован IV митрополит Кијевски од 1164 до 1166 године.
5. Блажени Поликарп изабран и посвећен за архимандрита Кијевопечерског манастира 1164 године.
6. Никифор II, спомиње се у Летопису од 1182 до 1197 године.
7. Његово страдање записао је мудри Георгије Коресиос Хиоски, који му и Службу написа и издаде у Закинту 1856 г. Страдање му је описано и у Новом Мартирологиону. Никифор Хиоски му написа једну нову Службу која би издана у Атини 1883 г. заједно са Житијем.
8. Живот и страдање овог Св. новомученика написао је Јован Кариофилис.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Трофим и Теофил, и још тринаест с њима. Пострадаше у Ликији у време цара Диоклецијана. Пошто се никако не хтеше Христа одрећи, нити жртве идолима принети, то бише стављени на разне муке: тукоше их камењем, стругаше оштрим гвожђем, пребише им колена, и најзад тако измучене и више мртве него живе бацише их у огањ. Сила Божја сачува их неповређене у огњу. Тада их изведоше и мачем посекоше. Но Господ их прослави и на земљи и у царству Свом небеском. Чесно пострадаше у Ликији 308 год.

2. Свешт. муч. Аполинарије. Ученик апостола Петра, родом од града Антиохије. Св. Петар га узе собом из Антиохије у Рим, и у Риму га рукоположи за епископа града Равене. Дошавши у Равену Аполинарије уђе у дом некога војника Иринеја, коме исцели сина од слепила, и кроз то обрати цео дом вери Христовој. Исто тако исцели од неког тешког недуга и жену војеначалника Равенског, те и његов сав дом крсти. По жељи војеначалника Аполинарије оста у његовом дому на становању. Ту направи и једну домаћу цркву. И пребиваше у том дому 12 година, проповедајући Јеванђеље и крштавајући неверне. Од незнабожачких старешина би љуто мучен у више махова, но свесилна десница Божја подржа га и спасе га. Најзад би осуђен на прогонство у Илирик (на Балкан). Но лађа, на којој путоваху, разби се од буре и потону, и од свих путника спасе се само св. Аполинарије са два војника и три клирика своја. Чудесно тако спасени војници повероваше у силу Бога Аполинаријевог и крстише се. Тада Аполинарије пође проповедати Јеванђеље по целом Балкану, спуштајући се до Дунава. По том се упути у Тракију, где такође под притиском великим шираше Јеванђеље Господње. После 3 године рада на Балкану би протеран натраг у Италију. Он дође у Равену, где му се сви верни необично обрадоваше. Чувши за ово старешине незнабожачке писаху цару Веспазијану о Аполинарију као мађионичару, и питаху га да ли да га предаду смрти као непријатеља њихових богова. На то цар одговори, да га не треба убијати него само тражити да принесе жртву боговима, или да се из града изагна, јер вели: „не приличи се да се светимо некоме за богове, јер они сами могу се осветити непријатељима својим, ако се прогњеве." Но и мимо ове царске наредбе незнабошци ударише на Аполинарија и ножевима га избодоше. Од тешких рана овај слуга Божји издахну и пресели се у царство Божје. Мошти св. Аполинарија почивају у Равени, у цркви његовог имена.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АПОЛИНАРИЈА, епископа Равенског

Кад владаше ћесар Клаудије[1], свети Петар, апостол Исуса Христа, са многим хришћанима који су га пратили допутова из Антиохије на Запад. Ту у почетку, ушавши у јеврејску зборницу, он показа да је Јеврејин. И стаде им проповедати Исуса Христа, доказујући сведочанствима из пророчких књига да је Он заиста Син Божји, који је дошао ради спасења рода људског; и казиваше им сва чудеса Господа Исуса која Он учини у Израиљу. Свакодневно проповедајући тако у зборници, свети апостол учини те многи од Јевреја повероваше у Христа. И не само од Јевреја него и многи од Римљана, слушајући апостолову проповед, с радошћу примаху његову реч говорећи: "Бог је посетио људски род, пославши Сина Свог на обновљење света". И поверовавши у Христа они се крштаваху.
Након не мало времена свети апостол Петар рече своме ученику Аполинарију, који беше дошао с њим из Антиохије: Ето, ти си добро обучен у познавању Христа, Сина Божија, и потпуно си упућен у сва божанска дела Његова, стога прими освећење Светога Духа и иди у многољудни град Равену[2] и, ничега се не бојећи, проповедај тамо име Исуса Христа. - Рекавши то апостол Петар сатвори молитву и, положивши руке на главу Аполинарија, постави га за епископа града Равене и рече: Нека Господ наш Исус Христос пошље анђела Свог који ће уготовити пут твој и испунити молбе твоје.
Рекавши то апостол целива Аполинарија и отпусти га с миром. Када се свети Аполинарије приближи споменутоме граду, уђе у дом некога војника по имену Иринеја желећи да се као путник одмори. У разговору с овим свети епископ каза Иринеју о себи ко је, откуда и ради чега иде у њихов град, и говораше му о Христу Исусу и Његовој божанској сили. Иринеј му рече: Оче путниче! ја имам слепог сина, и ако проповед твоја има силу, исцели га да прогледа, и ја ћу поћи за твојим Богом поверовавши у Њега. - Светитељ нареди да му доведу слепога. Када га доведоше, сви се домашњи сабраше желећи да виде шта ће са њим урадити тај страни човек. А он, осенивши крсним знаком очи слепоме, рече: Свудаприсутни Боже! Ти унеси познање Сина Твог у овај град, да се просвете не само телесне него и духовне очи ових људи, да би познали Тебе, јединог истинитог Бога, и Господа нашег Исуса Христа кога си послао на спасење света. - Чим то светитељ изговори, одмах се отворише очи слепоме, и он прогледа, и с родитељима својим припаде к ногама човека Божија. И тако сва та породица поверова у Христа, и крстише се у реци што протиче недалеко од Равене, и стаде светитељ живети у Иринејевом дому.
У граду Равени беше болесна жена, супруга трибуна[3], по имену Текла. Она је много година лежала болесна, и мада су је лечили разни искусни лекари, нису је могли излечити. Догоди се да новокрштени војник Иринеј дође к трибуну, и видећи да је веома утучен због неизлечиве болести своје жене, рече му: Код мене живи човек странац који мог слепог сина исцели без икаквог лека; ако наредиш да он дође к теби, одмах ће исцелити твоју супругу. - Трибун упита: Откуда дође овамо тај човек? - Из Рима, одговори Иринеј. - Значи, Римљанин је? упита поново трибун. - Не знам, одговори Иринеј; ипак ми се чини да родом није Римљанин него Грк. - Трибун му рече: Доведи га тајно у моју кућу.
Када свети Аполинарије улажаше с Иринејем у град Равену, осенивши себе крсним знаком, он се мољаше: Боже, Ти помажеш моме учитељу Петру, буди и мени помоћник, да се у овом граду прослави свето име Твоје и да се извршује воља Твоја! - А када светитељ уђе у трибунову кућу, трибун га поздрави речима: Добро си дошао, лекару! Јер шта жедноме може бити слађе од студене воде? - Свети Аполинарије на то рече: Нека дође на вас мир Господа нашега Исуса Христа. - Трибун упита: Ко је тај о коме говориш? - Аполинарије одговори: Он је Син Бога живога, који је обновио сав пропали свет. - Трибун на то рече: Видим да си галилејац[4]. - Светитељ одговори: Да, тако је. - Трибун га упита: Умеш ли да лечиш? - Не, одговори светитељ, ја ништа не знам сем имена Исусова. - Трибун упита: А каква је сила у Исуса? - Светитељ одговори: Позови овамо војнике који су под твојом влашћу, па ћеш пред очима свију њих познати силу Господа мог Исуса Христа.
Трибун одмах сазва све своје војнике, па се онда обрати светитељу са речима: Ето, моја жена много година лежи болесна у постељи, и никакав јој лек не помаже, него јој сваки шкоди. Стога, ако у теби има нека лековита сила, покажи је сада на болесници. - Светитељ на то рече: Нека Бог отвори очи срца ваших, да бисте, видевши чудеса Његова, поверовали у Њега! - И пришавши к постељи, узе болесницу за руку и рече: У име Господа нашега Исуса Христа устани и веруј у Њега, и не сматрај да је ико сличан Њему. - И одмах оздрави жена целим телом, и устаде са постеље кличући и говорећи: Нема другога Бога осим Исуса Христа кога ти проповедаш!
Видевши то, трибун и сви његови војници дивећи се ускликнуше: Ваистину је само овај Бог који твори таква чудеса! Он нам може и у рату помагати, ако Га заволимо! - И поверова у Христа трибун са женом својом и са децом и са свима домашњима; и многи други присутни незнабошци вероваше и крстише се.
Од тога времена свети Аполинарије стаде живети у граду у дому трибуновом, и к њему свакодневно долажаху многи људи, и он их тајно учаше вери у Христа, и крштаваше. Ови верни даваху своју децу светитељу да их учи књизи. И светитељ Божји устроји цркву у једном одељењу трибунова дома, и литургисаше у њој, и причешћиваше верне Божанственим Тајнама Тела и Крви Христове. Остајући тамо дванаест година он рукоположи два презвитера, Адерета и Калокира, а високородног човека Маркијана и философа Левкадија постави за ђаконе, и шесторицу људи за клирике. И вршаше с њима у цркви дневна и ноћна богослужења, славословећи Бога.
Када се број хришћана умножи и пронесе се по народу глас о имену и сили Исуса Христа и Његовог проповедника, онда не могаше остати непознат човек Божји, и о њему би обавештен кнез града Сатурнин. Овај посла по њега, и светитељ би доведен. Кнез га изведе пред најглавније жреце Равенског Капитола, и у њиховом присуству га испитиваше. - Ко си ти? упита га кнез. - Хришћанин! громко одговори светитељ. - А ко је Христос? упита кнез. Светитељ одговори: Христос је Син Бога живога, којим живи сва твар на небу и на земљи и у мору.
- Кнез га упита: Он ли те посла к нама да пореметиш служење боговима нашим? Еда ли не знаш великога бога Зевса који живи у градском Капитолу, коме си и ти дужан поклонити се?
- Светитељ одговори: Ко је он не знам, нити ми је познато о његовом храму. Тада жреци идолски предложише светитељу: Онда хајде да видиш његов велики, дивно украшени храм, и у њему ћеш угледати лик непобедивог Зевса, и поклонићеш му се.
Свети Аполинарије би одведен томе храму; и кад уђе у њега и угледа богате украсе он се насмеја и рече жрецима: Гле, колико је злата и сребра узалуд овде! Није ли боље раздати га сиромасима него да бадава виси пред демонима?
Тада незнабошци, испунивши се гнева и јарости, силно избише светитеља, па му онда конопац везаше за ноге, извукоше га ван града и бацише на морску обалу као мртвога. Светог Аполинарија једва живог узеше одатле његови ученици и сакрише у дому једне удовице хришћанке, и стараху се о њему.
Након шест месеци један угледан човек по имену Бонифације изненада онеме, и дозиваху к њему многе лекаре, али му они ништа не могаху помоћи. У то време дознаде се у Бонифацијевом дому да је слуга Божји Аполинарије жив и крије се код неке удовице. Жена онемелог Бонифација одмах отрча к човеку Божјем, и припадајући му к ногама мољаше га да пође у њен дом и исцели јој мужа. Светитељ Христов пође тамо, и када улажаше у Бонифацијев дом, једна робиња девојка, у којој беше нечисти дух, разбесне се и повика: "Одлази одавде, слуго Бога живога! Не будеш ли отишао, ја ћу учинити да ти опет вежу ноге и извуку те из овог града!" - Светитељ запрети нечистоме духу и истера га из робиње. Затим уђе к немоме Бонифацију и помоли се за њега Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си затворио уста овоме човеку, да он не би призивао себи у помоћ демоне. Сада му отвори уста, да призове преблагословено име Твоје и поверује да си Ти Бог који живи вечито. Када се светитељ тако помоли, и присутни хришћани рекоше "амин", тог тренутка се одвеза језик немоме и уста му се отворише за слављење Јединога Бога, и он громогласно ускликну: Нема другога Бога сем Аполинаријем проповеданог! - И у тај дан повероваше у Христа преко пет стотина људи и примише свето крштење.
Након не много дана, подстакнути на гнев од демона, незнабошци понова ухватише светог Аполинарија и силно га бише штаповима, забрањујући му да не сме проповедати о Исусу, нити име Његово спомињати. А светитељ, лежећи на земљи, клицаше: "Заиста је Бог Исус Христос, који добровољно пострада за људе!" - Незнабошци пак, не подносећи његово сведочанство о Христу, поставише га босонога на жеравицу, и мучише га пекући га на огњу. Али он још громкије проповедаше Христа. Тада мучитељи, везавши светог Аполинарија за ноге, извукоше га из града и рекоше му: "Иако чиниш исцељење, ипак немој улазити у град, ако хоћеш да будеш жив". - И светитељ лежаше близу града, и непрестано учаше о имену Исуса Христа. Долажаху к њему многи бојажљиви људи и служаху му. А када се од светитељеве проповеди умножише верни, они подигоше малу цркву недалеко од града на морској обали, и архијереј Божји вршаше у њој свету литургију, и крштаваше у мору оне који се обраћаху ка Христу Богу.
После неколико година свети Аполинарије би прогнан од незнабожаца и отпутова у италијанску област Емилију, и тамо проповеђу Еванђеља привођаше к светој вери људе колико је могао. За то време, по његовом наређењу, црквом у Равени управљаше презвитер Калокир, који такође чињаше многа чудеса именом Исуса Христа. Пошто свети Аполинарије проведе доста времена у Емилији, он се врати у Равену, где га верни с радошћу примише. Тада Равена већ имађаше другога кнеза по имену Руфина. Његова кћи јединица беше тешко болесна, и већ на самрти. Чувши за светог Аполинарија кнез нареди да га с чешћу доведу његовом дому, да помогне његовој кћери. Но када свети епископ са клиром улажаше у кнежев дом, болесница умре. И настаде плач и велика кукњава од родитеља и свих домашњих. Угледавши светог Аполинарија Руфин му рече: Боље би било да ниси долазио у мој дом, јер се због тебе велики богови разљутише на мене и не хтеше да ми кћер избаве од смрти. - Светитељ му на то рече: Закуни ми се здрављем твога ћесара, да нећеш забранити својој кћери да иде за Спаситељем својим, па ћеш видети силу мноме проповеданог Господа нашег Исуса Христа. - Руфин одговори: Ја знам да је моја кћи умрла, и није жива. Али ако је угледам васкрслу и говорећу, похвалићу силу Бога твог, и нећу јој забранити да иде за Спаситељем својим.
Тада светитељ приђе к покојници, и помоли се: "Господе Исусе Христе Боже мој, Ти испуњујеш све молбе апостолу Твоме а наставнику моме - Петру, испуни и моју молбу: васкрсни ову девојку, јер је Твоје створење, те нека присутни виде свемоћну силу Твоју и нека разумеју да нема другога Бога осим Тебе!" Затим, додирнувши покојницу, рече: "Устани и исповедај Спаситеља твога!"
И одмах васкрсе девица, стаде на ноге, и вичући громко говораше: Велики је Бог кога Аполинарије проповеда, и нема другога Бога осим Њега! - Тада се обрадоваше родитељи девојчини, а обрадоваше се и сви хришћани што се тако прослави име Господа Исуса. И крсти се девојка са мајком и свима домашњима. И беше триста двадесет четири душа оба пола оних што примише крштење. А и многи други од незнабожаца повероваше у Христа и крстише се. Сам пак кнез Руфин, мада поверова у Господа, ипак из страха од ћесара не прими крштење, него тајно вољаше светитеља Божјег и служаше му. А кћи његова посвети себе на службу Христу Богу, заручивши Му се као невеста, и остаде девојком у току целог живота свог.
Међутим незнабошци обавестише ћесара да је неки човек, који је дошао из Антиохије, својим мађијама и чинима унео име Исуса Јеврејина у град Равену, и многи га из народа слушају, при чему дом Руфинов он заведе у своју веру. Кесар без одлагања посла у Равену свога намесника Месалина, да Руфину одузме власт, а односно Аполинарија нареди да га примора на поклоњење њиховим незнабожачким боговима, или да га прогна у најудаљеније земље. Извршујући ћесарево наређење, намесник Месалин дозва Аполинарија у судницу и испитиваше га у присуству капитолских жречева, ко је, откуда је, и чиме се бави. Светитељ изјави да је хришћанин, родом из Антиохије, ученик апостолски, а бави се проповедањем Исуса Христа, Сина Бога живога, који је створио небо и земљу и море и све што је на њима и у њима. Намесник га упита: Не проповедаш ли онога Христа, који пре неколико година назва себе Сином Божјим и би убијен од Јевреја? Да је он био Бог, онда не би умро, нити би примио срамоћење; али пошто је био горд, то је и предан на муке и кажњен смрћу. А ти са каквог разлога убрајаш таквога међу богове, не знам. - Свети Аполинарије одговори: Овај Исус Христос о коме говоримо беше Бог, и јесте, и биће вавек. Али, желећи да род људски ослободи од робовања ђаволу, Он понизи себе и оваплоти се од Духа Светога у утроби чисте, не познавше мужа, Дјеве, и роди се од Ње на неисказан начин.
Све смо и ми то слушали, одврати Месалин, али није лако веровати у то. - Светитељ онда рече: Чуј ме, судијо, и пази: Бог беше у чистом телу и чињаше необична чудеса и знамења у свету, а када од Јевреја би ухваћен и распет, онда пострада тело Његово, примљено од Пресвете Дјеве, а Божанство Његово остаде безстрадално и бесмртно; тим Божанством и тело васкрсе из мртвих у трећи дан, и Он, пошто се јави многима, узнесе се на небо, откуда је и сишао. Он верујућима у Њега даде тако велику власт и силу, да они именом Његовим ђаволе изгоне, све неизлечиве болести исцељују, и мртве васкрсавају...
Месалин на то рече: Не можеш ме преубедити, да бих пошао за непознатим Богом, кога ћесар и сенатори не признају, него хајде у градски капитол, па својим рукама окади великог и страшногрмећег бога Зевса. Ако то не хтеднеш учинити, онда ћу те ставити на разне муке, па затим послати у прогонство. - Светитељ одговори: Ако и у капитол уђем, ипак нећу принети кад демонима, него ћу Господу мом Исусу Христу принети жртву хвале.
Тада жреци идолски повикаше: Нека Аполинарије буде мучен! - И нареди Месалин да мученика свуку и непоштедно бију моткама; при чему говораше: Принеси боговима жртву! - А светитељ бијен клицаше: Хришћанин сам! - Један од жречева повика: Растегните га на мучилишту и мучите га жестоко, док не ода хвалу бесмртним боговима! - И одмах би светитељ мучен на такав начин, и усред мука викаше: Исповедам живим Богом Господа Исуса Христа, а не неког другог!
После једнога часа Месалин нареди да ублаже мучење, па упита страдалца: Реци ми, бедниче, какво уздарје очекујеш за претрпљене муке? - Мученик одговори: У нашим књигама пише: Који претрпи до краја, спашће се; и ко умре за Христа, биће жив. Такво је уздарје хришћанима.
На страдање светог мученика гледаше много народа, хришћана и незнабожаца; и хришћани, гледајући његово јуначко трпљење, прослављаху Бога небеснога. Тада Месалин поново нареди слугама да муче слугу Христовог и да му врелом водом поливају ране. У међувремену пак он нареди да се спреми лађа, намеравајући да мученика окована у ланце пошље на заточење у Илирик. Један од слугу што мучаху светога, који беше најсвирепији од свију, изненада би спопаднут љутим демоном, паде на земљу и издахну, пошто му демон ишчупа бедну душу његову. А свети Аполинарије, када га скинуше с мучилишта, рече Месалину: Незнабошче, зашто не верујеш у Сина Божјег? Тада би ти узмогао избећи вечне муке у паклу.
Разбесневши се, мучитељ нареди да светитеља бију камењем по устима. Видећи такву свирепост мучитељеву хришћани више не могоше трпети, - беше их врло много, - него разљућени створише метеж у народу, па полетеше на незнабошце и неколицину њих убише; хтедоше да убију и намесника Месалина, али он, чим примети галаму и метеж народни, уплашен побеже и сакри се негде у утврђеној згради. А за Аполинарија он нареди војницима да га дохвате, затворе у тамници, забију му ноге у кладе, и не дају му ни хране ни пића, да би умро од глади и жећи. Но Бог који све храни, не остави слугу Свога, него му огладнелом посла светог анђела да га укрепи: и дође анђео Божји к светоме у тамницу на видљив начин, тако да тамнички стражари гледаху на њега, и донесе сужњу Христовом храну и пиће, којих се овај прихвати и окрепи, па заблагодари Богу.
После четири дана намесник Месалин, чувши да је учитељ хришћански Аполинарије жив у тамници, нареди да га окују у тешке окове, тајно укрцају у лађу и одвезу у заточење. Са њим пођоше и три клирика, не желећи да се одвајају од свог оца и учитеља; и отпловише. Но кроз неколико дана неочекивано настаде страховита бура, море је ужасно беснело, те се лађа разби и сви се подавише. Само свети Аполинарије са три клирика и два војника с њима, чувани Богом, допливаше до обале живи. А тешки окови у које свети Аполинарије беше окован спадоше с њега, невидљивом руком одрешени у време када разбијена лађа поче тонути. Спасени од дављења изиђоше на обалу. А она два војника упиташе светитеља: Господине оче, куда да кренемо, и шта да радимо? - Светитељ им одговори: Верујте у Господа нашега Исуса Христа и примите свето крштење, па ћете бити живи. - Они одмах проклеше идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. И хођаше свети са три клирика и два новопросвећена војника од места до места, док не дође у Мизију[5], где их нико не примаше. А свети, видевши једнога угледног човека који имађаше губу на челу, упита га: Хоћеш ли да будеш здрав? - Овај одговори: Хоћу. - Светитељ му онда рече: Веруј у Господа нашег Исуса Христа. - Човек на то рече: Који ме исцели, тај ће бити мој Бог. - А свети Аполинарије, призвавши име Господа Исуса, додирну губу на том човеку, и он тог тренутка постаде здрав; и одрекавши се идола, поверова у Христа и крсти се. Светитељ остаде код њега много дана, учећи невернике познању истинитог Бога и просвећујући их светим крштењем.
Затим путујући одатле обалом реке Дунава, он исто тако проповеђу Еванђеља многе незнабошце приведе ка Христу. После тога дође у Тракију и стаде обитавати близу једног незнабожачког идолишта, у коме бејаше идол поганог незнабожачког бога Сераписа, који разговараше са својим поклоницима: јер демон који живљаше у идолу даваше одговоре онима који приношаху жртве и питаху о разним стварима. Када светитељ Божји дође тамо, овај идол умуче. И бише веома ожалошћени погани жрсци и сви незнабошци те земље што им бог онеме. И дуго га они умилостивљаваху жртвама да им опет проговори, док ои најзад једва некако промрмља: Не знате ли да из Рима дође овамо ученик апостола Петра и свеза ме именом Исусовим које он проповеда? Док он не буде прогнан одавде, ја не могу одговарати на ваша питања. - Незнабошци одмах стадоше брижљиво тражити Христова проповедника. Када га нађоше они га без милости бише, па га одведоше на море, и тамо нађоше лађу што је пловила за Италију. Они умолише поглавара тога краја, који испраћаше ту лађу, те укрцаше у њу светитеља Божјег са његовим ученицима, рекавши му: Откуда си дошао, тамо се и врати!
При благопријатним ветровима они стигоше у Италију. Искрцавши се са ученицима на копно, човек Божји пође у град Равену к својој пастви, и појави се у Равени после трогодишњег изгнанства, и би примљен од верних са великом радошђу. Међутим незнабошци се веома срђаху видевши да се хришћански епископ вратио из прогонства, и смишљаху зло вребајуђи згодно време за остварење своје зле намере.
Након не мало времена, када светитељ Божји служаше свету литургију у цркви, која се налазила у селу једног чесног човека по имену Киринеја, нападоше на цркву незнабошци у огромном броју, распудише духовно стадо Христово, а самог пастира, светог Аполинарија, ухватише, па бијуђи га одведоше свезана у град, и предадоше најглавнијим капитолским жрецима Зевсовога храма. А они, угледавши га заграјаше са гневом: Није он достојан да се појави пред великог бога Зевса, коме се он не једанпут ругао, него нека га воде к Аполону!
Када светитељ би одведен у храм Аполонов, он сатвори молитву ка Господу своме, и одмах паде тај идол на земљу и расу се у прах, а после мало времена и храм се тај скверни сруши. Видећи то хришћани прослављаху свемогућег Бога свог, а незнабошци дохватише светог Аполинарија, одведоше га кнезу по имену Таурусу, и предадоше му мученика да га убије. Кнез сазва у судницу све саветнике градске, и пред свима испитиваше Христовог сужња, каквом силом чини он таква чудеса, исцељујући болесне. Светитељ им каза да све то чини Христовом силом, јер је Христос једини истинити и свемоћни Бог. Кнез онда рече: Ја имам сина слепог од рођења; ако ти учиниш да он силом Христа твог прогледа, онда ћемо и ми веровати да Христос јесте истинити Бог; ако пак то не учиниш, онда ћу те предати огњу, да погинеш по заслугама својим. - Светитељ Христов нареди да доведу слепорођеног. Када овај би доведен, човек Божји осени крсним знаком слепе очи и рече: У име Исуса Христа распета отвори очи своје и прогледај! - И слепорођени одмах отвори очи и прогледа. И сви се задивише, и говораху: Заиста је истинити Бог онај који чини таква чудеса. - И многи повероваше у Христа. А кнез ослободи светитеља из руку незнабожног народа, и ноћу га посла на своје имање, удаљено од града шест километара, да га тамо кобајаги држи у оковима. Међутим светитељ проведе у том селу четири године не у оковима него на слободи. И код њега се скупљаху сви верни, а и многи од незнабожаца долажаху к њему; он их проповеђу обраћаше у свету веру и крштаваше; и све болесне које му доношаху он исцељиваше.
У те дане у Риму би изабран за ћесара Веспазијан[6]. Главни жреци у Равени упутише ћесару посланицу следеће садржине: "Ако не погубиш врача Аполинарија, противника твога царства, онда ће пропасти поштовање богова и умањиће се слава Рима, јер он свакодневно заводећи својим магијама много народа, ружи бесмртне богове и руши њихове храмове. Ако пак он један из живих буде уништен, слава Рима сачуваће се занавек". - Ћесар Веспазијан, расмотривши то, отписа у Равену овако: "Ако неко нанесе боговима срамоту и увреду, дужан је да им узврати приношењем дарова, или да буде протеран из града: јер не доликује чинити одмазду некоме за богове, пошто они сами могу одмаздити својим непријатељима, ако се разгневе".
Када овакав одговор ћесарев стиже у Равену, патриције Демостен, који тада беше примио управу над градом, ухвати светитеља Божјег Аполинарија, већ престарелог од година и изнемоглог телом од многих мучења. Гомила незнабожаца захтеваше од Демостена да Аполинарија стави на муке или да га пошље далеко у нека убитачна по здравље места, где би он нестао без трага. Демостен предаде светитеља једноме капетану под стражу, док он не измисли муке на које би га ставио, и убитачна места куда би га прогнао. А тај капетан будући тајни хришћанин, узе човека Божјег и одведе га не у тамницу него у свој дом, и двораше га. После неколико дана он рече светитељу: Господине оче, немој још умрети, јер нам је твој живот веома потребан ради нашег добра; него изиђи ноћу у насеље где се налазе болесници, и остани тамо док се народни гнев не стиша.
Рекавши то светитељу, капетан га у поноћи отпусти да кришом изиђе из града. Када светитељ изиђе, то дознадоше неки од идолопоклоника и појурише за њим. Сустигавши га на путу они га бише и мачевима секоше док им се не учини да је већ умро; онда га оставише и одоше. А када свану дођоше ученици и нађоше светитеља где једва дише; узеше га и однеше у насеље к болесницима, где он проживе још седам дана. Пред кончину његову сабра се к њему сва црква верних. Он им изговори дуге поуке: да не одступају од свете вере Христове и да се гнушају идолопоклоничких гадости; и пророчки предсказа да ће Цркву Христову снаћи многа гоњења. Исто тако он предсказа: да ће после свих љутих невоља идоли бити свуда уништени; да ће засијати светлост побожности по васељени; да ће настати хришћански цареви, и да ће хришћани несметано приносити жртве Богу живоме. А додаде још и ово: Ко непоколебљиво остане у вери Господа нашег Исуса Христа, неће умрети него ће вечно жив бити.
Рекавши то и много друго, светитељ и мученик Христов заспа у Господу. И плакаше за њим сви верни, и положише чесно тело његово у каменом гробу укопавши га дубоко у земљу из страха од незнабожаца да га не ископају из земље и наругају му се.
Светитељ Божји Аполинарије пасао је Цркву Христову двадесет осам година, један месец и четири дана; пострада двадесет трећега јула, за Веспазијанова царовања међу Римљанима, док међу нама царује Господ наш Исус Христос са Оцем и Светим Духом кроза све векове. Амин.[7]

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВИТАЛИЈА, епископа Равенског

Епископовао у граду Равени у Италији; мученички пострадао за Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРОФИМА и ТЕОФИЛА и са њима тринаест мученика

Свети мученици Трофим и Теофило пострадаше за царовања Диоклецијана[8]. Са њима заједно пострадаше још тринаест верних и истинитих слугу Христових. Јер пошто се не покорише вољи незнабожног мучитеља: не принесоше погане жртве бездахним идолима и не хтедоше се одрећи Христа, њих обесише на мучилишту и стругаху их оштрим гвожђем, па их камењем засипаху; потом им пребише голенице, и најзад их бацише у огањ. Но када они, свемоћном силом Божјом сачувани живи и читави усред огромног пламена, изиђоше из огња неповређени, тада мучитељ, распаливши се љутом јарошћу као адским огњем, нареди да их побију мачем. И бише светим мученицима одсечене чесне главе у част и славу Главе целе Цркве - Господа нашег Исуса Христа.[9]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ АНЕ која је у Левкадиу

Ова преподобна Ана живљаше у време цара Теофила (829-842 г.) Беше из познате и богате породице и телесно врло лепа. Одгајивши је у побожности, родитељи убрзо умреше, те њој остаде велико богатство које она раздаваше потребитима. Чувши за њену лепоту и имање неки Агарјанин, који живљаше у Цариграду, измоли дозволу од цара Василија Македонца (867-886 г.) да ову блажену Ану узме себи за супругу. Но како преподобна Ана то упорно одбијаше он јој много досађиваше и никако је на миру не остављаше. Светитељка тада прибеже к Богу усрдним молитвама да је ослободи ове напасти и Бог услиши молбе верне слушкиње Своје, те Агарјанин убрзо умре. Преподобна захвали за то Богу и одмах остави свет и све имање и отиде у један манастир Пресвете Богородице у Цариграду, замонаши се и одаде се најстрожијим подвизима поста, бдења и молитве. Поживевши тако блажена Ана свега око педесет година, и мало се разболевши, мирно предаде душу своју у руке Божје. После неког времена свете јој мошти бише нађене читаве и благоухане и над њима многи добише исцељења.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПОБИЈЕНИХ ОД БУГАРА у време цара Никифора

Грчки цар Никифор I (802-811 г.) победи 811 године Бугаре, тада још нехришћане. Но затим се одаде весељу и пијанчењу што искористи бугарски хан Крум и изненада нападне на његову војску, самог цара зароби и многе његове војнике одмах погуби, а многе опет зароби. Од ових заробљених војника хришћана многи су били страшно мучени и приморавани од незнабожаца да се одрекну своје хришћанске вере. Оставши чврсти и непоколебљиви, они бише мачем посечени, обешенн, стрелама устрељени и на друге разне начине погубљени, те тако примише венце мучеништва за веру своју у Христа Бога. По некима пак, ово би 26 јула. (Са њима беше заробљен и Св. Петар патриције, о коме видети опширније под 1. јулом).

СПОМЕН СВЕТОГ ТИРСА (ТЕИСА)

У селу Егиалуса у покрајини Амохосту на Кипру постоји храм (из 14-15 века) посвећен Светом Тирсу, који се слави данас 23 јула. Овоме Светоме написа синаксарско житије монах Акакије 1773 године, и назива га епископом Карпасије, који је затим, повукавши се са престола, подвизавао се на месту где му је данас храм.

СПОМЕН СВЕТИХ СЕДАМ МУЧЕНИКА КАРТАГЕНСКИХ

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АПОЛОНИЈА

Пострадао за веру у Господа Христа бачен у огањ и устрељен. По некима, био је епископ у граду Риму.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Клаудије царовао од 41 до 54 године.
2. Равена - град италијанске покрајине истога имена; веома стар; под власт Римљана пао 254 год. пре Христа; године 44 после Христа постао обиталиште епископа, а 432 године - архиепископа; спасавајући се од Алариха, цар Хонорнје године 402 изабра Равену за своју престоницу.
3. Трибун - војни старешина на хиљаду војннка; отприлике пуковник.
4. Галилеја - област на северу Палестине; у њој Господ Христос провео своје детињство и младост; Галилеја је исто тако била по преимућству место Његове проповеди; стога су Господа Исуса и називали Галилејцем (Мт. 26, 69). Незнабошци су често називали хришћане галилејцима. Христоборни цар Јулијан Отступник умро је са речима, упућеним Христу: "Галилејче, ти си победио!".
5. Мизија - земља на северу од Македоније, граничи се Тракијом.
6. Веспазијан царовао од 70 до 79 године.
7. Свети Аполинарије упокојио се око 75 год.; тело његово почива у Равени, у цркви његова имена, а једна рука његова налази се у Риму, у храму посвећеном њему.
8. Диоклецијан царовао од 284 до 305 год.
9. Свети мученици пострадали у почетку четвртог века.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Марија Магдалина. Мироносица равноапостолна. Родом из места Магдале, украј језера Генисаретског, из племена Исахарова. Била је мучена од седам злих духова, од којих ју ослободи Господ Исус и учини здравом. Верна следбеница и служитељица Господа за време Његовог земног живота. Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала заједно са Пресветом Богородицом. По смрти Господа она је три пут посетила гроб Његов. А када Господ васкрсе, она Га је два пута видела: једном сама она, а други пут са осталим женама Мироносицама. Путовала у Рим, изашла пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздравила га речима: Христос воскресе! У исто време оптужила ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. По том вратила се из Рима у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је помагала у делу проповедања Јеванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Јеванђеље свету као прави Христов апостол. Скончала мирно у Ефесу, и сахрањена, по предању, у оној истој пећини, у којој и седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, по том оживелих, па онда умрлих (в. 4 август). Мошти св. Магдалине пренете су доцније у Цариград. Близу Гетсиманског врта налази се диван руски храм посвећен св. Марији Магдалини.

2. Свешт. муч. Фока. Пренос моштију из Понта у Цариград око 404 год. Главно је празновање овога светитеља 22 септембра, где се и налази опис његовог живота и страдања. Још се у данашњи дан спомиње и једно чудо овога светитеља. Неки човек, Понтин, беше ухваћен од Арапа. Арапи га оковаше, везаше му руке на леђа и тако оставише да умре. Лежећи потрбушке на земљи и не могући се маћи завапи Понтин: „свети мучениче Фоко, помилуј ме и спаси ме!" Рекавши то он заспи, и у сну виде светитеља Фоку, како му се приближи, дохвати га руком и рече: „опрашта ти Господ Исус Христос!" Када се човек пробуди нађе се слободан и разрешен од свих веза. Устаде, дакле, и оде дому своме и узе св. Фоку за своју домаћу славу.

3. Преп. Корнилије Перејаславски. У 15 години замонаши се од старца Павла. Доцније се повукао у пустињу на молчаније. 30 година провео је у ћутању, не говорећи ни с ким ни речи, тако да су га многи сматрали за нема. Постом себе је тако исушио, да је личио на костур. Пред смрт примио схиму и упокојио се 22 јула 1693 године.

4. Св. муч. Маркела. На острву Хиосу ова светитељка ужива огромно поштовање. У цркви њеној, дешавају се посвегодишње чудеса. Но житије њено непознато је. По предању Маркела је била необично побожна девојка, која рано остане без мајке. Њен незнабожни и зверски отац хтео је да живи са ћерком као са женом. Маркела побегне од оца. Но овај, разјарен као прави звер, стигне је, па је на комаде исече. Близу храма њеног налази се неко камење, које овда онда бива као крвљу прожмано. То камење народ узима, носи у цркву, моли се св. Маркели, па меће на болеснике, који од тога оздрављају.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТЕ МИРОНОСИЦЕ РАВНОАПОСТОЛНЕ МАРИЈЕ МАГДАЛИНЕ

Света Марија Магдалина беше родом из града Магдале[1] у Сирији, због чега и би названа Магдалина, из племена Исахарова. Мучена од седам злих духова, она чу за Христа Спаситеља како изгони ђаволе и исцељује од свих болести. Стога она дође к Спаситељу који у то време прохођаше градове и села у Галилеји проповедајући Еванђеље, исцељујући Својом божанском силом и свуда чинећи добро свима, и човекољубиве милости Његове удостоји се и она.
Јер Господ милостиво погледа на њу и истера из ње љуте мучитеље - седам ђавола, и оздрави јој не само тело него и душу. Он јој просвети ум светлошћу познања истине, да би веровала у Њега - истинитог Месију, Сина Божјег, посланог од Бога Оца на спасење света. И постаде ова Марија ученица Христова и следбеница Његова, и са осталим светим женама служаше Му све до Његовог добровољног страдања, крсне смрти и погребења. О томе свети еванђелист Матеј пише овако: Онде беху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу њима беше Марија Магдалина (Мт. 27, 55-56). Под крстом на Голготи стајала је и Магдалина, и горко туговала са Пресветом Богородицом, и тешила неутешну Богоматер којој нож пробадаше душу.
И као што света Магдалина беше верна следбеница и служитељица Господа Христа за време Његовог земног живота, таква она остаде и када Он мртав лежаше у гробу. Јер као верна ученица, желећи да Му и мртвоме послужи, она прва дође на гроб са скупоценим мирисима. И то не једанпут него трипут дође. Први пут дође рано, док још беше мрак, одбацивши слабост и страх женски; и угледавши камен одваљен од гроба отрча брзо натраг и извести светог Петра и светог Јована Богослова говорећи: "Узеше Господа из гроба". Петар и Јован похиташе на гроб, а за њима и света Магдалина. И то би њен други долазак на гроб. Када ова два апостола у гробу Христовом не видеше ништа друго до погребне хаљине, вратише се, а света Марија остаде код гроба плачући, и надвири се над гроб и виде два анђела у белим хаљинама где седе један чело главе а други чело ногу где беше лежало тело Исусово; и анђели јој рекоше: Жено, што плачеш? - а она им одговори: Узеше Господа мог, и не знам где га метнуше. - Рекавши то она се обазре натраг, и виде самог Господа Христа где стоји, и не познаде Га; но мислећи да је вртар упита Исуса за Исусово тело: Господине, ако си га ти узео кажи ми где си га метнуо, и ја ћу га узети. - И када је Господ ослови по имену рекавши: "Марија!" тада она познаде да је то сам Господ, и припаде к ногама Његовим клањајући Му се, иако јој Господ забрањиваше да Га се не дотиче. И би послана од Господа к братији. Све се ово зби пре изласка сунца, при сијању зорњаче. А трећи пут света Марија Магдалина дође на гроб са другим светим женама када сунце већ беше грануло. Оне тамо видеше анђела који их обавести о васкрсењу Христовом, и када се враћаху к апостолима, света Магдалина по други пут виде васкрслог Господа који се тада јави свима Мироносицама. Јер Господ их срете и рече им: "Радујте се!" А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: "Не бојте се; идите те јавите браћи мојој". И као што света Магдалина би прва гледалица васкрслог Господа Христа, тако она би и прва благовесница васкрсења Његовог. По вазнесењу Господњем она пропутова многе земље благовестећи Христа, као и свети апостоли. Допутовавши у Рим, она изађе пред ћесара Тиберија, и предајући му јајце црвено обојено, поздрави га речима: "Христос воскресе!" У исто време она оптужи ћесару Пилата за његову неправедну осуду Господа Исуса. Њену тужбу ћесар је примио, и Пилата преместио из Јерусалима у Галију, где је овај неправедни судија у немилости царској и у тешкој болести скончао. Потом света Магдалина из Рима отпутова у Ефес ка светом Јовану Богослову, коме је апостолски помагала у делу проповедања Еванђеља. Са великом љубављу према васкрсломе Господу и са великом ревношћу јављала је она Еванђеље свету као прави Христов апостол, због чега је и названа равноапостолна.
Пошто апостолски послужи Господу, света Магдалина се блаженим уснућем престави ка Господу, и би сахрањена у оној истој пећини, у којој касније и свети седам младића, чудотворно успаваних на стотине година, потом оживелих, па онда умрлих.[2] Нетљене чудотворне мошти свете равноапостолне Марије Магдалине бише у деветом веку при цару Лаву IV Мудром[3] свечано пренете из Ефеса у Цариград и смештене у храму манастира светога Лазара, чинећи чудеса у славу Христа Бога нашег, коме част и поклоњење кроза све векове. Амин.
Неки сматрају да је света Марија Магдалина сестра Лазарева Марија, и жена блудница која сузама опра ноге Господу Христу и косом од главе своје их отре и миром их помаза. Али то није тачно. Јер Лазарева сестра беше из Витаније, родом Јудејка, а света Магдалина из Магдале у Сирији, због чега се и назива Магдалином; притом она је почела пратити Господа Христа у Галилеји а не у Јудеји. Осим тога очигледно је да Лазарева сестра није могла бити блудницом, пошто је Закон забрањивао кћерима Израиљским да буду блуднице; о томе у Мојсијевим књигама пише: Да не буде блуднице између кћери Израиљевих (5 Мојс. 23, 17). Ако би пак нека била ухваћена у таком греху, Закон је нарећивао да се таква камењем убије. Стога, како би Лазарева сестра близу Јерусалима, сама кћер Израиљева, могла бити јавном грешницом? Зар њу не би по Закону своме каменовали Јевреји, који су и према Лазару били непријатељски расположени? Поред тога, и Лазар је био човек честит, угледан, и високог положаја, - био је градоначелник у Витанији; - и друга сестра његова Марта, била је такође честита и виђена; и како би они допустили својој сестри Марији да буде јавна грешница? Нема дакле сумње да Лазарева сестра није она жена блудница о којој се говори у Еванђељу.
Исто тако у Еванђељу нема никаквог указања да је Магдалина била та блудница која сузама опра ноге Спаситељу и косом их својом отра и миром помаза. Ако је то била она, како су људи могли имати са њом грешне односе када је она била луда, мучена од седам злих духова? И да је Магдалина била та блудница, и као јавна грешница дуго време пратила Господа Хрнста и Његове ученике, шта би на то рекли огорчени непријатељи и мрзитељи Господа Исуса - Јевреји, који су Га из злобе стално вребали да Му пронађу неку ману или кривицу, и онда оптуже и осуде? Када су се ученици Христови, једном видевши Господа где разговара са Самарјанком, чудили што разговара са женом (ср. Јн. 4, 27), утолико пре непријатељи Христови не би оћутали гледајући сваког дана где јавна грешница прати Господа Христа и служи Му.
Да је жена блудница једно, а света Магдалина друго, јасно се види из црквених богослужбених књига: о жени блудници говори синаксар на Велику Среду (Посни Триод), а о светој Марији Магдалини синаксар у трећу недељу по Ускрсу (Цветни Триод).

ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ФОКЕ

Овога дана празнује се пренос моштију светог Фоке из Понта у Цариград око 404 године. Главно је празновање овога светитеља 22 септембра, где се и налази опис његовог живота и страдања. Још се у данашњи дан спомиње и једно чудо овога светитеља. Неки човек, Понтин, беше ухваћен од Арапа. Арапи га оковаше, везаше му руке на леђа и тако оставише да умре. Лежећи потрбушке на земљи и не могући се маћи, Понтин завапи: "Свети мучениче Фоко, помилуј ме и спаси ме!" Рекавши то он заспа, и у сну виде светитеља Фоку, како му се приближи, дохвати га руком и рече: "Опрашта ти Господ Исус Христос!" Када се човек пробуди, нађе се слободан и разрешен од свих веза. Устаде, дакле, и оде дому своме и узе светог Фоку за своју домаћу славу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОРНИЛИЈА ПЕРЕЈАСЛАВСКОГ

У својој петнаестој години Корнилије се замонашио од старца Павла. Доцније се повукао у пустињу на молчаније. Тридесет година провео је у ћутању, не говорећи ни с ким ни речи, тако да су га многи сматрали за нема. Постом је тако исушио себе, да је личио на костур. Пред смрт примио схиму и упокојио се двадесет другог јула 1693 године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОМПИЈАНА

Мученички сконча за Господа свога, бачен у море.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МАРКЕЛЕ

Света Маркела не зна си ни откуда је ни где је пострадала, јер о томе нису сачувани историјски подаци. Али су јој још у древним временима житељи острва Хиоса подигли цркву, и ова светитељка ужива на осртву Хиосу огромно поштовање. У њеној цркви се свакодневно дешавају чудеса. По предању, Маркела је била необичио побожна девојка, која рано остане без мајке. Њен незнабожни и зверски отац хтео је да живи са ћерком као са женом. Маркела побегне од оца. Но овај, разјарен као прави звер, стигне је, па је на комаде исече.
Близу цркве свете Маркеле на Хиосу налази се неко камење које до данашњег дана бива овда онда као крвљу прожмано. То камење народ узима, носи у цркву, моли се светој Маркели, па меће па болеснике, који од тога оздрављају.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Магдала - град на западној обали Генисаретског Језера, недалеко од градова: Капернаума и Тиверијаде; чувен по изради боја и финих свилених израђевина; сем тога у њему се водила разграната трговина грлица и голубова за жртве очишћења; град врло богат; околина му величанствена и дивна. Сада се то место назива Меџел, и преставља гомилу бедних уџерица.
2. О овим светим младићима види под 4 августом.
3. Царовао од 886 до 912 год.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског

1. Св. пророк Језекиљ. Син свештенички, из града Сарира. Одведен у ропство у Вавилон са царем Јехонијем и многим другим Израиљцима, Језекиљ је живећи у ропству пророковао 27 година. Био је савременик пророка Јеремије. И док је Јеремија учио и пророковао у Јерусалиму, дотле је Језекиљ учио и пророковао у Вавилону. Пророчанства Јеремијина беху дознавана у Вавилону, а пророчанства Језекиљева беху дознавана у Јерусалиму. И оба ова света мужа саглашаваху се с пророчанствима један другога. И оба беху озлобљавани и мучени од неверног рода јеврејскога. Страшна и неслихана виђења имаше св. Језекиљ. При реци Ховару виде небеса отворена, облак, и огањ и блистање, и четири животиње као растопљен бакар. Једна животиња имаше лице човечје, друга лавовско, трећа телеће, а четврта орловско. Лице човечје означава Господа ваплоћеног као човека, лице лавовско Његово Божанство, лице телеће Његову жртву, лице орловско Његово васкрсење и вазнесење. Другом приликом показа му се слика васкрсења мртвих. На име виде пророк долину пуну мртвачких костију сухих, и кад дух Божји на њих сиђе сви мртваци оживеше и усташе на ноге своје. Још виде најстрашнију пропаст Јерусалима, када гнев Божји све покоси осим оних који раније беху обележени грчким знаком званим Тав, а тај знак је као наше слово Т, што је опет знак крста. Злоба јеврејска не поштеди ни овога светога мужа. Огорчени на њ што их изобличаваше, Јевреји га везаше коњима за репове и растргоше. Сахрањен у исту гробницу где и Сим, син Нојев.

2. Преп. Симеон и Јован. Два млада човека оставивши дом и родбину своју, и то Симеон стару мајку а Јован младу супругу, примише монаштво у обитељи св. Герасима од игумана Никона, и удаљише се у пустињу, где у најтежим подвизима проживеше многе године. И подвизима многим умртвише тела своја тако да беху као два суха дрвета. Једнога дана Симеон рече Јовану, да по наређењу Божјем он мора да иде из пустиње у народ и тамо послужи Богу. Јован му даде овакве савете: „Чувај срце своје од свега што будеш видео у свету. До чега се дохвати рука твоја, нека се не дохвати срце твоје. Када ти уста буду јела, срце твоје нека се не наслађава. Када ти ноге буду ходале, нека је мир унутра у теби. И ма шта споља творио, ум твој нека пребива неузнемирен. Моли се Богу за мене, да нас Бог не разлучи једног од другог у будућем животу". Симеон свети прими савет друга свога, целова га, а по том напусти пустињу и оде у народ да јуродствујући научи људе и обрати их вери Христовој. Прављаше се луд пред људима, но срце му беше храм Духа Светога, и у томе храму непрекидна молитва. Имађаше обилну благодат Божју, те прозираше у све тајне људске на близу и на далеко, исцељиваше људе од злих духова и других недуга. Играјући по улицама као лудак он прилажаше људима и шапташе им на уво грехе њихове позивајући их на покајање. Чак се и на сну јављао грешницима, корео их за грехе и позивао на покајање. Тако неком незнабожачком глумцу Балију, који јавно исмеваше светиње хришћанске, јави се у сну св. Симеон укори га и запрети му, те се овај покаја и поста добар хришћанин. Неки блудни младић с ума сиђе од блуда. Видевши га св. Симеон како лудује, удари га руком по образу и рече: не чини прељубе! У том часу нечисти демон изађе из младића, и младић поста здрав.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ЈЕЗЕКИЉА

Свештеник Бога вишњега, свети пророк Језекиљ бејаше из јеврејског града Сарира, син Вузија, из племена Левијева. У време другог освајања Јерусалима он би Навуходоносором[1] одведен у ропство у Вавилон[2] заједно са царем јудејским Јоакимом, названим Јехонија други.[3] Јерусалим је био трипут освајан царем Навуходоносором.
Први пут у дане цара јудејског Јоакима,[4] сина Јосијина, брата Јоахазова и Седекијина, а оца Јехоније Другог; њега првог окованог у ланце одведе Навуходоносор у Вавилон; тада би одведен у ропство и свети пророк Данило са три младића: Ананијом, Азаријем и Мисаилом. Но после кратког времена Навуходоносор отпусти Јоакима у Јерусалим да понова царује, али као његов вазал. Пошто царова три године у Јерусалиму под влашћу Навуходоносора, Јоаким се одметну од њега и не хте му давати данак. Због тога понова дође на Јерусалим вавилонска војска, свети град би заузет, цар Јоаким убијен и бачен псима изван града да га поједу. На његово место по наређењу Навуходоносора би постављен за цара његов син, такође по имеиу Јоаким, који би прозван и другим очевим именом - Јехонија, те тако он постаде Јехонија Други. И он би учињен вазалом вавилонског цара, као што и отац његов раније беше. Но пошто и овај Јехонија чињаше што је зло пред Господом, то, по попуштењу Божјем, након не много времена Навуходоносор опет дође на Јерусалим и одведе у ропство Јехонију са целим домом његовим, а одведе и мноштво знатних људи, храбрих мужева, свих који беху способни да носе оружје, разних уметника, и узе златне сасуде црквене. То би друго освајање Јерусалима. При овом освојењу бише одведени у ропство: свети пророк Језекиљ, Мардохеј и Јоседек, отац Исуса који потом са Зоровавељем обнови разорени Јерусалимски храм. А треће и последње разорење и опустошење Јерусалима од стране Навуходоносора било је у дане цара Седекије,[5] кога Навуходоносор постави за цара наместо Јехоније, наложивши на њега данак. Али када и Седекија збаци са себе Навуходоносоров јарам тада исти Навуходоносор дође са свом халдејском војском, разори Јерусалим потпуно уништивши га огњем и мачем, а преостали народ одведе у ропство. И од тога времена престаде постојати како царство Јудејско тако и цело царство Израиљско. Ово треће разорење Јерусалима од Навуходоносора опширно је описано у житију светог пророка Јеремије.[6]
Налазећи се у Вавилонском ропству, јереј Божји Језекиљ живљаше на реци Ховару. Њему се јави чудесно виђење у тридесетој години његова живота, а у петој години по одвођењу Јехоније у ропство, у четврти месец,[7] у пети дан тога месеца. Он виде где се отворише небеса; са севера дуваше силан ветар, и отуда долажаше велик и пресјајан облак; усред облака дизаше се огањ. и око њега блисташе светлост; усред тог облака показаше се као четири животиње, које изгледаху као чист бакар растопљен у огњу; свака животиња имађаше по четири лица: лице човека, лице лава, лице телета и лице орла; осим тога у сваке беше по четири крила, а под крилима човечије руке; два крила беху раширена за летење, а са друга два покриваху тела своја; огањ се вијаше између животиња, и муње излажаху из огња. Видна беху такође и четири велика точка, по један уза сваку животињу; ти точкови беху на изглед као камен хрисолит, боје плаве као море, са златним одблеском, изазваним зрацима сунца. У тим точковима виђаху се као неки други точкови; сви ти точкови, као живи, имађаху у себи животну силу, и одасвуд беху пуни очију. Четири пак животиње, изгледало је, беху упрегнуте у те точкове, као у кола; и када иђаху животиње, кретаху се заједно с њима и точкови; а кад стајаху животиње, стајаху и точкови. Када иђаху, хука крила њихових беше као хука велике воде, као граја многољудне војске. А када стајаху, ћутаху и крила њихова. Стајаху пак и ћутаху онда, када глас Божји долажаше озго из неба. Јер над тим животињама и точковима виђаше се кристалолики небески свод, и на своду престо као од сафира, и на престолу пресветло обличје човечије, и око њега сијање слично дугином, када дуга сија у облацима у кишовити дан.
Такво виђење славе Божје имаде свети пророк Језекиљ. У њему, по тумачењу богомудрих и богонадахнутих људи, пресветло обличје човечије праобразоваше оваплоћење Сина Божјег у утроби Пречисте Дјеве, која би живи престо учовечившем се од Ње Богу, и онај сафиролики престо беше праслика њена.
Јер драгоцени камен сафир који је пресветлом бојом својом сличан небу и садржи у себи златасте делиће као небо звезде, јесте праслика Пресвете Дјеве Марије, у којој, као у небеској природи, нема ни једне мрље, и утроба која се показа пространија од неба, сместивши у себи Несместивог, и која је као звездама украшена многам даровима благодати Божје. Четири животиње са четири лица прасликоваху четири света евангелиста, од којих сваки, описујући Христов живот са људима на земљи, изобрази Његово човечанство, прасликовано код оних животиња лицем човечијим; Божанство Христово прасликовано је лицем лавовим; страдање Христово показано је лицем телета; васкрсење и вазнесење Христово изображено је лицем орла. Четири точка са мноштвом очију, у којима беху видни и други точкови, праобразоваху четири дела васељене, која има у себи разне народе; зашавши међу њих, проповед апостолска отвори многим народима духовне очи за познање и виђење Бога. Огањ пак који се вио усред виђеног откривења и велико блистање око њега, показиваше величанство неприступне славе Божје. И друга тајанства беху прасликована у том дивном и страшном виђењу, које свети Језекиљ видевши паде од ужаса ничице на земљу, и чу одозго глас Онога што у обличју човечијем сеђаше на престолу, глас који говораше: "Сине човечји, устани на ноге да говорим с тобом". И уђе у њега нека невидљива сила, која га подиже са земље и постави на ноге.
Када пророк са трепетом стаде пред славом јавившег му се Господа, рече му Господ: Сине човечји! ја те шаљем к дому Израиљеву, к људима који ме огорчише и ожалостише; они и оци њихови одметнуше се од мене до данашњег дана, људи тврда образа и упорна срца; к њима те шаљем, и ти им кажи речи моје; немој се уплашити лица њихова, макар се разбеснели на тебе и опколили те као скорпије (Језек. 2, 3.4.6).
Када Господ говораше то, Језекиљ угледа руку пружену к њему и у њој књижни свитак; и та рука разви пред њим тај свитак, и беше у њему написано изнутра и споља: "Плач и нарицање и јаох". И рече му Господ: Сине човечји! поједи овај свитак, па иди и реци синовима Израиљевим што ти будем наредио (Језек. 2, 9.10;3, 1).
Језекиљ отвори уста своја, поједе свитак, и беше му у устима сладак као мед. И од тога времена Језекиљ се испуни пророчкога духа и благодати, и све што му потом говораше Бог он примаше у срце своје. А када се то чудно виђење стаде удаљавати од очију његових, он чу глас као глас многобројног народа који говораше: "Благословена слава Господња с места његова!" - Притом и лупа крила животиња и хука точкова беху слични тутњави великог земљотреса. И тако она страшна кола славе Божије отидоше увис из видика његових очију; и виђење се заврши.
После овог виђења пророк проведе седам дана у ђутању, размишљајуђи о ономе што виде и чу. И понова му дође реч Господња говоређи: Сине човечји, поставих те стражарем дому Израиљеву, да слушаш речи из мојих уста и опомињеш људе од мене. Када речем безаконику: "смрћу ђеш умрети" а ти га не опоменеш и не проговориш му да би одвратио безаконика од безаконог пута његова, да би он остао жив, тај ђе безаконик умрети у безакоњу свом, али ћу ја крв његову искати из твојих руку. Но кад ти опоменеш безаконика, и он се не врати од безакоња свога и са злога пута свога, онда ће он умрети у безакоњу свом, а ти ћеш сачувати душу своју (Језек. 3, 18-19).
Затим, изведен Духом у поље, Језекиљ понова виде славу Господњу, као и раније, и би му наређено да се затвори у кућу своју и проведе у ћутању док му Господ не нареди да отвори уста на казивање и проповедање речи Божјих. У време тог ћутања њему би откривена последња опсада и разорење Јерусалима од Халдејаца, која се има догодити после неколико година, и погибија народа, да би он обавестио људе о томе не само речју него да би то представио и делом: њему би наређено од Господа до обрија главу своју и браду, и да власи своје измеривши раздели на три дела: онда, једну трећину да сажеже огњем пред људима који бејаху с њим у ропству, другу трећину да исецка мачем, а трећу - да развеје у ветар, показујући тиме да гнев Божји, хотећи да казни људе Израиљске у Јерусалиму и у целој Палестини зато што не желе да се обрате истинском покајању и оставе гадости идолопоклоничке, раздели их праведним судом својим на три дела, да би сваки део понео своју казну: тако, трећина људи у време опсаде Јерусалима помреће од глади и помора, друга трећина пашће од мача халдејског, а трећа - биће расејана по свету.
Све се ово потом и зби, пошто народ јеврејски беше силно разгневио Бога. Јер иако Јевреји у та времена служаху Богу небескоме који праоце њихове изведе из Египта руком крепком и мишицом уздигнутом, ипак они беху навикли од времена Соломона да се клањају идолима; и они их не остављаху, прелашћавани њиховим богомрским празницима, у време којих није им забрањивано приређивати погане гозбе и чинити срамна и безакона дела, јер им у том безбожју сами цареви, и кнезови, и судије, и старци беху коловође. И тако се Јевреји клањаху и Богу небесноме, и држаху се идолопоклоничког безбожја, и постављаху идоле у храму Божјем. И где се раније приносила жртва само Једином Богу Вишњем, тамо се потом истовремено стадоше приносити погане жртве ђаволима. То беше веома не по вољи Господу, јер то уподобљаваше тај народ прељубочинки, која не чува верност своме правом мужу, него чини прељубу са другима. Због тога касније и у Еванђељу Господ рече о овом народу: род зли и прељуботворни (Мт. 12, 39). Но и раније у пророчанству Јеремије Бог упореди овај род са женом прељубочинком (Јерем. 3, 1), и дуго време опомињаше га на покајање преко светих пророка. А пошто се они не покајаше, Он их предаде Халдејцима на коначно разорење и земљу њихову обрати у пустош на седамдесет година (ср. Јерем. 25, 12). Но иако по истеку седамдесет година Јерусалим и храм бише обновљени Зоровавељем, ипак не имађаху пређашњу лепоту, богатство и славу. И премда се Јевреји, ослобоћени од вавилонског ропства, преселише понова у своју земљу, ипак над њима владаху не њихови цареви, него се они налажаху под туђим и тешким јармом, служећи иностраним царевима, најпре вавилонским, затим египатским, најзад римским, од којих и пропадоше потпуно. О овом коначном разорењу Јерусалима сам Господ прорече, говорећи: Неће остати овде ни камен на камену који се неће разметнути (Мт. 24, 2). А о ранијем опустошењу од Халдејаца пророковао је свети пророк Језекиљ, као и остали свети пророци.
Када се свети пророк Језекиљ налажаше у ропству у Вавилонији, у земљи Халдејској, у то време живљаше у Јерусалиму свети Јеремија. Мада ова два пророка беху удаљени један од другога великим растојањем, ипак они једнодушно пророковаху о опустошењу Јерусалима и о многим другим стварима, што се види у њиховим књигама: јер у обојици пророка деловаше Дух Божји. И неки Јерусалимљани шиљаху пророчке речи Јеремијине у Вавилон к заробљеној браћи, а из Вавилона слаху се Језекиљеве речи у Јерусалим. И сведочаше Језекиљ у Вавилону пред народом својим, да је пророштво Јеремијино истинито, а у Јерусалиму Јеремија даваше сведочанство о истинитости Језекиљевог пророштва. Али покварени и маловерни Јевреји не поклањаху вере ни једном ни другом, јер заведени идолопоклоничком заблудом, они сву веру своју положише у лажне пророке, а оне свете пророке који уистини пророковаху Духом Божјим, они сматраху за лажне. Стога Јеремију злостављаху Јерусалимљани, а Језекиља мучаху оковима они што се налажаху у Вавилонском ропству, као што му и Господ беше предсказао, говорећи: Метнуће на тебе окове, и свезаће те њима (Језек. 3, 25).
Свети Језекиљ беше тако прозорљив, да је оно што се дешавало на великој даљини видео као да се дешава пред његовим очима: налазећи се у Вавилону, он је видео оно што се догађало у Јерусалиму, и то казивао народу који беше с њим у ропству. Једном он би пренесен ангелом из Вавилона у Јерусалим и постављен у храму Соломоновом; тамо он виде идоле где стоје и напољу и унутра, као гадост опустошења на месту светом, и мрска богослужења која се врше у њихову част; виде он како старешине израиљске врше кађења пред киповима, како су свештеници окренули лица своја од престола Божија и клањају се сунцу, и како жене седе и плачу за Тамузом, измишљеном од Јелина Адонису,[8] љубавнику скаредне Венере,[9] убијеном дивљим вепром, кога незнабошци уврстише међу богове, а покварени га Јевреји примише као бога. Виде он и славу Божју, сличну оној коју раније виде на реци Ховару: разгневљена, она се спремаше да изађе из храма, остављајући га пуст. И чу он Господа који му говораше: Сине човечји, зар је мало ово безакоње које, као што видиш, чине ови људи? они напунише земљу безбожјем, и договорише се да ме разгневе и раздраже; зато ћу им и ја одмаздити у гњеву свом, и неће их жалити око моје, нити ће се смиловати на њих; и када стану викати иза гласа у уши моје, нећу их услишити. - Потом се чу још јачи глас Божји, који грозно и страхотно викаше и овако говораше пророку: Приближи се освета и погибао граду, и нека сваки има у рукама својим смртно оружје.
Када то Господ рече, изиђоше шест страшних наоружаних људи са исуканим мачевима; међу њима бејаше један човек обучен у беле свештеничке одежде са опремом писарском уз бедрицу. И њему рече Господ: Прођи посред града Јерусалима, и напиши знак на челима оних људи, слугу мојих, који пате у срцима својим, уздишу и плачу због безакоња што се чине у овоме граду; те избранике моје сачуваћу од казне.
И пође тај благолики човек свештенички одевен и стави знак на чела оних људи који верно служаху истинитоме Богу. Знак тај беше грчко слово Т, које личи на часни крст. А кад тај свештеноблагољепни муж прохођаше по граду и обележаваше знаком слуге Божје, за њим бише послани оних страшних шест људи, који собом прасликоваху шест војвода халдејске војске, који су имали доћи са Навуходоносором ради разорења Јерусалима. Овој шесторици људи рече разгневљени Господ: Идите, сеците, не штедите! немојте се смиловати ни на старца, ни на младића, ни на девојку, ни на дете, него све побијте и истребите, почевши од освештаних јереја и старешина; а на којима је мој знак, њих не дирајте.
И виде свети пророк у том виђењу како убијају сваки сталеж и свих узраста житеље Јерусалима оба пола, као што се потом у самој ствари имало збити. И паде пророк ничице пред Господом, вапијући: Јаох! јаох! о, тешко мени, Господе силни, јер Ти истребљујеш остатак Израиља изливајући гњев Свој на Јерусалим!
После тога свети пророк понова угледа оног благоликог мужа у свештеничкој одежди који, вративши се Господу, рече: Учинио сам како си ми заповедио, Господе. - И опет му би наређено од Господа, да уђе међу точкове под херувимима и узме пуне прегршти жеравице, па да је разаспе на сав Јерусалим, да би тиме показао да ће Халдејци не само мачем истребити Јерусалим него га и огњем спалити. - После тог усхићења и виђења пророк се понова обрете у Халдеју на свом месту, а оно што он виде ускоро се зби.
Свети Језекиљ је такође пророковао и о суседним незнабожачким народима који су се подсмевали кажњеном од Бога Јерусалиму: о Амонићанима, Моавићанима, Едомљанима, Филистимцима, о Идумеји, Тиру и Египту, објављујући им такву исту казну Божију, која их је имала постићи преко Халдејаца, зато што су се обрадовали разорењу и опустошењу Јерусалима. А када се све то зби, он онда пророкова о престанку гнева Божјег на Јевреје, о њиховом повратку из Вавилона у своју отаџбину и о изграђењу и обновљењу града и храма. Јер он по други пут би руком Господњом пренесен у земљу Јудејску,[10] пошто Јерусалим већ беше разорен и опустошен, и виде у откривењу да се место на коме беше Јерусалим, по Божјем наређењу, размерава, град и храм Господњи се зидају, и слава Божја испуњује храм свој, као што о томе опширно пише у његовој пророчкој књизи.
Све ово виђење бејаше тајанствени праобраз нашег ослобођења од ропства ђаволу и устројења Цркве Христове, што се имало извршити јављењем у телу Бога, рођеног од Пречисте Дјеве, коју овај пророк назва "вратима затвореним", кроз која нико не може проћи сем самога Бога (Језек. 44, 2). Светом пророку Језекиљу би дато од Бога откривење и односно васкрсења мртвих (Језек. 37, 1...): он виде где га рука Господња подиже и постави усред поља, које беше пуно костију људских врло сувих; све оне на реч Божју обукоше се у тело, и када уђе у њих дух оживеше и стадоше на ноге своје, и беше их врло много. И рече Господ: Отворићу гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших (Језек. 37, 12).
Поред тога и о многим другим тајнама Божјим, које су се имале јасно испунити у последња времена, беху дата откривења пророку Божјем, која он сва унапред објави и записа у својој књизи. Ко жели, нека их тамо прочита. А ми, скраћујући своју повест, споменућемо само то, ослоњени на сведочанство веродостојних казивача, да је свети пророк Језекиљ био и велики чудотворац; слично Мојсију он је био раздвојитељ вода. Наиме, једном када се код њега на реци Ховару беху сабрали многи Јевреји, разбојнички их нападоше Халдејци. Али он молитвом својом учини те се вода у реци раздвоји и пружи сув пут гоњеним људима, да пребегну на другу страну. И прођоше људи Јевреји по суву, а дрски Халдејци који појурише за њима истим путем, бише покривени водом и изгибоше. - Будући у Вавилонији судијом над племеном Дановим и Гадовим и видећи да они не поштују Господа и гоне оне који држе закон Господњи, он посла на њих змије и гадове, који уједаху њихову децу и стоку. Затим, сажаливши се на њих он молитвом одагна од њих те змије и гадове. - У време пак глади он молитвама својим к Богу обилно умножи храну људима и поврати од врата смрти к животу смртно изнемогле од глади.
Потом свети пророк Језекиљ сконча мученичком смрћу. Видећи где његов јеврејски народ, који с њим беше у ропству, суделује са Халдејцима у идолослужењу и навикава се на сва њихова незнабожачка дела, он их изобличаваше и саветоваше да оставе та безакоња, и прећаше им гневом Божјим. Услед тога јеврејски старешина, одан халдејском незнабожју, испуни се гнева и уби га растргнувши га коњима. Народ покупи његово искидано тело и погребе га на пољу Маур, у породичној гробници Сима и Арфаксада, прародитеља Аврамових. И скупљаше се на његовом гробу мноштво Јевреја и узношаху они тамо своје молитве Богу Саваоту, коме слава кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ СИМЕОНА, Христа ради лудог, и ЈОВАНА, сапосника његовог

Под побожним царем Јустинијаном[11], када се Христољубиви људи са свих страна стицаху у Јерусалим на празник Крстовдан[12], по промислу Божјем дођоше из Сирије у Јерусалим на поклоњење чесном дрвету животворног Крста Господњег два младића. Једноме беше име Јован. а другоме Симеон; обојица високог порекла и богати. У то време Јовану беше двадесет четири године; он имађаше младу жену и живљаше поред старог оца, а мајка му већ беше умрла; Симеон пак беше још нежењен[13] и имађаше само мајку удовицу, старицу од осамдесет година. Ова два младића, као земљаци, спријатељише се љубављу Христовом и проведоше у Јерусалиму доста времена, заједно обилазећи света места и поклањајући им се. А када се при повратку у своју постојбину они спустише у долину Јерихунтинску и идући подгорјем проминуше град, они угледаше манастире на обалама свештене реке Јордана. Тада Јован упита Симеона: Знаш ли ко живи у тим обитељима? - Жељан да сазна, Симеон упита: А ко обитава у њима? - Јован одговори: Анђели Божји живе у њима. - Зачудивши се, Симеон уздахну и запита: Можемо ли да их видимо? - Јован одговори: Ако зажелимо водити живот који они воде, онда ћемо се несумњиво насладити гледањем лица њихова и разговорима њиховим.
Обојица они беху на коњима; сада сиђоше с коња и предадоше их слугама својим, рекавши: Идите пред нама не журећи. - Слуге онда пођоше напред са коњима, а они идући издалека за њима разговараху како да спасу душе своје. Идући полако, они дођоше на раскрсницу: један пут, народни, водио је у Сирију, куда је и њима ваљало ићи, а други пут водио је ка Јордану, где су се видели манастири. Указујући Симеону прстом на пут који је водио ка Јордану Јован рече: "Ево пута који води у живот". А показујући на пут који је водио у Сирију он додаде: "Овај пут води у смрт. Стога станимо, брате, на овом раскршћу и помолимо се Богу да нас научи којим путем да кренемо". - И клекнувши, они се стадоше ватрено молити Богу говорећи: "Боже! Боже! Боже! Ти желиш спасење целоме свету! Јави вољу Своју слугама Твојим и покажи нам пут којим да кренемо!" - И пошто се дуго време молише, они бацише коцку, и коцка паде да иду путем који води к светоме Јордану. Тада се они испунише велике духовне радости и смирено заблагодарише Богу. И одмах заборавише на родбину своју: један на оца и жену, а други на мајку, презреше богатства своја, и све красоте и сласти овога света стадоше сматрати као сан. И загрливши се они целиваше један другог светим целивом, и пођоше путем ка Јордану, којим стварно стигоше у живот вечни. И хитаху с радошћу, као Петар и Јован ка живоносном гробу Христовом (Јн. 20, 1-10), бодрећи и саветујући један другог. Јер Јован се бојаше да сажаљење према остарелој мајци не одврати Симеона од добре намере, а Симеон се исто тако бојаше за Јована, да га љубав према младој жени, као магнет гвожђе, не одвуче од предузетог пута. Стога се они обраћаху један другоме са речима духовне поуке и утехе. Јован говораше Симеону: Не тугуј и не падај духом, мили брате! јер се уздам у Господа који нас препороди у данашњи дан. А и каква нам је корист од светске таштине? И какву ћемо помоћ наћи у богатствима на дан Страшнога Суда? Неће ли нам она пре нашкодити? Исто тако и младост наша и лепота телесна, зар ће свагда остати? Неће ли се оне изменити старошћу и уништити смрћу? Та ми и сами не знамо да ли ћемо доживети старост, јер и младићи, који не очекују смрт, умиру. - А Симеон са своје стране говораше Јовану: Ја, брате, немам ни оца, ни браће, ни сестара, већ само родитељку, и то већ престарелу, те и не тугујем толико због ње, колико се у души бојим због тебе, да те са овог доброг пута не одвуче жеља за дивном и љубљеном женом твојом, са којом си недавно ступио у брак.
Тако разговарајући међу собом они путоваху. Осим тога они мољаху Бога да им покаже вољу Своју, у ком би се манастиру постригли у монаштво. И изабраше за себе овакво указање: на ком манастиру нађу отворену капију, значи, Бог им наређује да у њега уђу. И догоди се да они дођоше к манастиру преподобног Герасима, у коме игуманом беше богонадахнут човек, по имену Никон; њему би унапред јављено Богом о доласку ове двојице младића, запаљених божанском љубављу. Јер тога дана Никон виде у сну Господа који говораше: "Устани, отвори капију на тору, да овце моје уђу овамо". Тргнувши се из сна, игуман оде и отвори манастирску капију, и седе поред ње очекујући долазак оваца Христових. А Јован и Симеон, приближавајући се манастиру, када угледаше отворену капију и старца где седи крај капије, обрадоваше се великом радошћу. И Јован рече Симеону: Ово је добро указање, брате, јер ево манастир је отворен и вратар седи као да нарочито очекује наш долазак.
Када дођоше до капије, игуман устаде и рече: "Добро дошли, јагањци Христови!" И примивши их с љубављу, уведе их у манастир и угости их телесном и духовном храном; и као путнике одмори их ту ноћ. Сутрадан изјутра игуман им се обрати оваквим речима: Дивна је и Богу пријатна љубав ваша, коју ви једнодушно имате к Њему, о децо! Али ви морате будно пазити, да је враг спасења нашег на неки начин не угаси у вама. Пут ваш је добар, но не треба ослабети на њему док не добијете венце. Намера је ваша похвална, али се немојте разленити, да се не би расхладила садашња духовна топлота у срцима вашим. Мудро је што вечно претпостависте временском. Добро је служити и родитељима по телу, али је неупоредљиво боље служити Оцу небесноме. Добра су браћа по телу, али су далеко кориснија духовна браћа. Корисни су пријатељи које имате у свету, али је боље стицати пријатеље међу светим угодницима Божјим. Добри су ваши заступници и посредници које имате пред кнезовима, али нису онакви као што су анђели који посредују за нас пред Богом. Добро је чинити милостињу ништима Бога ради, али никакав принос није тако благопријатан Богу као душу и вољу своју предати Њему потпуно. Слатко је наслађивање овим животом, али је ништавно према насладама рајским. Красно је богатство, и сви га људи воле, али се не може упоредити са оним ризницама које око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше (1 Кор. 2, 9). Красна је и лепота младости, али је ништа у порећењу са лепотом Најлешнега међу свима синовима човечјим.[14] Добро је војниковати цару земаљском, али је то војниковање кратковремено и мучно; међутим, бити војник Цара Небеског, значи триумфовати над свом вражијом силом.
То и слично томе говораше им преподобни игуман, па видећи где им силне сузе теку из очију, рече Симеону: Не жали, не плачи због седих власи твоје госпође мајке, јер ради трудова твојих Бог је може боље утешити, него ли ти сам налазећи се поред ње. Када би ти чак и неодступно био покрај ње, ипак не би насигурно знао да ли ћеш ти њу сахранити раније или она тебе. И ти би умро не угодивши Богу, немајући оно што би те могло после смрти избавити од будућих мука: јер ни материнске сузе, ни очева љубав, ни богатство, ни слава, ни супруга, ни љубав к деци, не могу умолити страшнога Судију, већ само врлински живот, подвизи и трудови, узети ради Бога.
Затим обративши се Јовану рече: И теби, о чедо! нека не убацује враг такве помисли, да би стао расуђивати у уму свом: ко ће без мене подржати и прехранити престарелог оца мог? ко ће утешити ридање супруге моје? Јер да сте ви њих препустили једноме богу, а сами пошли служити другоме, онда бисте се с правом жалостили због њих. Но пошто је један исти Бог, коме ви поверисте своје родитеље и из љубави према коме их ви остависте, то насигурно знајте да ће се Он сам побринути за њих. Поред тога помислите и то, да када бесте у свету и рађасте за временски живот, доброта Господња стараше се о вама и пуњаше домове ваше сваким благом; утолико више Господ ће се постарати о домовима вашим сада, када сте ви дошли да Му служите свим срцем, желећи да Му савршеније угодите. Опомените се, о децо! одговора Господњег ономе који је желео да иде за Њим и рекао Му: Господе, допусти ми најпре да идем да укопам оца свога. - Господ му је одговорио: Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Мт. 8, 21-22). Тако и ви несавитљивом вољом и одлучним срцем идите за Христом. Јер када би вас земаљски и смртни цар позвао к себи, желећи да вас постави за своје постељнике и саветнике, зар ви небисте оставили ваше домове и ваше домашње и похитали к цару да му служите у слави и части и да се наслађујете његовом милошћу? И то бисте ви учинили за кратко време, док би он хтео да вас држи у части пред велможама својим.
Јован и Симеон одговорише: Да, тако је, оче! - И игуман настави: Утолико пре, о децо! дужни смо ми да са највећом ревношћу и усрђем похитамо на позив Небескога Цара који нас позива к части, са којом се никаква част овога света не може упоредити или сличити. Ми смо дужни послушати Бога који нас призива к себи, сећајући се љубави Његове према нама, због које Он не поштеде Јединородног Сина Свог, него Га нас ради предаде на крсну смрт, да би нас учинио синовима Својим. И када би за то ми пролили сву крв своју, ни тада не бисмо учинили ништа достојно у поређењу са добротом и љубављу које Он показа према нама, јер се крв царска не може поредити са крвљу слугу.
Рекавши им све то, и досећајући се да су Симеон и Јован, богато одевени, одрасли у световној раскоши, богонадахнути игуман, премда му беше очигледно њихово пламено усрђе к Богу, ипак им саветоваше да одмах не примају на себе монашки образ, већ да причекају неко време: нека сами испитају себе, да ли ће моћи поднети тегобу подвижничког живота монашког. А они, павши му пред ноге, са сузама га молише да их без одлагања постриже и обуче у свети чин.
После тога старац, желећи да их проба, узе насамо Јована и рече му: Ја сам већ убедио твога пријатеља да остане још годину дана у световном лику. - Јован му на то одговори: Ако он хоће, нека остане, а ја нисам у стању чекати тако дуго на постриг, него те молим оче, да одмах извршиш на мени оно за чим жуди душа моја. - Симеон пак, видећи их где насамо разговарају, рече старцу: Не оклевај, оче, слушајући Јованове речи, јер у мени трепти срце моје због њега, да не устугује за супругом својом, богатом и врло лепом, са којом је ове године ступио у брак, и да ради ње не отпадне од љубави Божје. - И Јован такође обрати се старцу са сузама (јер он беше врло склон сузама): Молим те, оче, пострижи нас одмах, да не погубимо милог ми брата, јер он има мајку која га силно воли и не може живети не видећи га, па се бојим за њега, да не би, сећајући се мајчине љубави, одступио од љубави Божје. Стога нећу престати бринути се, док га не видим пострижена.
Видећи њихову велику узајамну бригу и знајући из искуства да Бог не посрамљује нити одбацује оне који Му прибегавају свом душом и тврдом вером, старац их без даљег одлагања уведе у цркву и постриже их у почетни монашки образ. Када се вршаше њихово пострижење, Јован силно плакаше, а Симеои га кришом гуркаше дајући му на знање да умукне, јер је мислио да он плаче за оцем и женом својом. Но овај проливаше сузе из пламене љубави срдачне према Богу.
После пострижења и по завршеној светој литургији игуман им опет изговори дугу поуку, знајући својим прозорљивим духом да они неће дуго остати у његовом манастиру, пошто ће их Бог позвати на још савршеније живљење. Тај дан беше субота, и хтео је игуман да сутрадан, у недељу, стави на њих савршени монашки чин ангелског образа. И стадоше неки од братије говорити Јовану и Симеону: Блажени сте ви, јер ћете се сутра препородити и чисти бити, као од утробе матере рођени; и очистићете се од грехова ваших, као да сте тог дана примили крштење!
Они пак, не разумевајући то што им говораху, зачудише се и препадоше се, па похиташе к светом игуману у суботу вече и мољаху га говорећи: Не крштавај нас, оче, јер смо хришћани и деца хришћанских родитеља, препорођени бањом светога крштења. - Игуман, не схватајући речи њихове, упита их: Ко хоће да вас крсти, децо? - Они одговорише: Чусмо од братије да ћемо сутра бити крштени.
Тада игуман, схвативши да су им братија говорили о светом ангелском образу, рече: Добро су вам рекли оци, јер сутра хоћемо да вас обучемо у савршени свети чин ангелског образа, који ће вас, као друго крштење, очистити од сагрешења ваших учињених у свету. - А Јован и Симеон не знађаху шта је то савршени чин ангелског образа. И нареди игуман да позову брата, кога прошле недеље обуче у тај савршени чин, и још се не беху навршили седам дана, те тај брат још ношаше сву одећу светога чина, по манастирском уставу. А кад тај брат дође, Јован и Симеон угледавши га, припадоше к ногама игуману молећи га да их одмах, још те вечери, обуче у такав чин. И говораху: Људи смо, и не знамо да ли ћемо преживети ову ноћ и дочекати сутрашњи дан, па ћемо отићи из овог живота без таквог венца, радости и славе, какве видимо на овоме брату.
Схвативши да они виде неко виђење, игуман отпусти позванога брата да иде у своју келију. Када он оде, опет Јован и Симеон стадоше са сузама молити игумана: Оче, Бога ради обуци нас одмах у хаљине какве видесмо на овоме брату, јер у твоме манастиру заиста не видесмо ни једнога у такој слави у каквој је овај брат. - Игуман их упита: Шта видесте, децо, на томе брату? - Они одговорише: Видесмо на његовој глави блистави венац и сијање унаоколо, и неке светле личности са свећама у рукама, које га окружавају и дивно певају.
И удиви се игуман толикој душевној чистоти њиховој и рече им: Сутра ћете и ви, благодаћу Светога Духа, добити такав венац и славу заједно са светим ангелским чином. - И када свану недеља, игуман изврши над њима тај свети чин; и они обојица гледаху један на другоме венце који сијају над њиховим главама; и ноћу виђаху јасно лице један другоме; и таком се радошћу испуњаваше душа њихова, да они не жељаху окусити ни хране ни пића.
Два дана након примања светог савршеног чина деси се да они сретоше оног гореспоменутог брата, кога видеше у слави, а сада га угледаше обученог у врећу и где врши манастирско послушање, али не видеше над њим пређашњу славу и венац, и чуђаху се. Тада Симеон рече Јовану: Веруј ми, брате, по истеку дана и ми нећемо видети један над другим диван венац и сијање, као што сада видимо. - Јован га упита: А шта ти још хоћеш за себе, брате? - Симеон му одговори: Хоћу да ме послушаш, те као што побегосмо из света, тако и одавде да отидемо у најусамљенији пустињски живот, јер откако нас чесни игуман обуче у овај свети образ, разгоре се срце моје неком чудесном жељом, и душа моја не жели никога да гледа, нити да говори, нити да што слуша од кога, него жуди да борави у дубоком ћутању и у потпуној удаљености од свију. - А шта ћемо јести, живећи у пустињи? упита Јован. - Симеон одговори: А шта једу остали пустињежитељи, о којима слушасмо из уста поучавајућег нас игумана? Онај који храни њих, прехрањиваће и нас; и ја држим да нам је игуман говорио тако много о пустињежитељима, да бисмо и ми изабрали пустињачки живот. - Јован му на то рече: Али, ми се још нисмо научили појати псалме по манастирском уставу. - Симеон одговори: Онај који је спасао оне што Му угодише пре Давида, спашће и нас; и као што је Он научио Давида, који је пасао овце у пустињи, да пева псалме, тако ће и нас научити. Стога, немој ме не послушати, брате, него као што заједно посветисмо себе Богу, тако да Му заједно и послужимо. - Јован пристаде, говорећи: Учинићемо као што хоћеш; али како ћемо изаћи из манастира, када се капија ноћу затвара? - Симеон одговори: Онај који нам је отвори дању, отвориће је и ноћу.
Тако се они договорише и одлуку донесоше. А кад наступи ноћ, игуман виде у сну неког чесног мужа, светог по изгледу, како отвара манастирску капију и говори: "Изађите, овце Христове, на пашу своју". - Пренувши се из сна, игуман од мах похита ка капији, и нађе је отворену; па мислећи да су Јован и Симеон већ изашли, седе ожалошћен, и уздишући говораше: Ја грешни не бејах достојан да примим молитве отаца мојих, јер не ја њима него они мени беху оци и учитељи. О, какво се скупоцено камење (као што каже Свето Писмо) нераспознавано ваља по земљи; многи га виде, али га мало њих распознају! - Док игуман тако размишљаше у себи и туговаше, гле, појавише се слуге Христове идући из своје келије ка капији, да би напустили манастир. И виде игуман где испред њих иду прекрасни младићи са упаљеним свећама. Јован пак и Симеон не виђаху те младиће, него, угледавши отворену капију, веома се обрадоваше што их њихова нада не изневери. Али када код капије угледаше старца, уплашише се, и хтедоше да се врате, јер се не досећаху да је то игуман. Но игуман их призва говорећи: Не бојте се, чеда, идите у име Господње! - А они, познавши да је то игуман, силно се обрадоваше, и разумеше да Бог, који му раније беше открио њихов долазак, откри му и њихов одлазак. И поклонивши се старцу, рекоше: Благодаримо ти, оче! али не знамо како да достојно заблагодаримо Богу и чесној глави твојој. Ко се од нас могао надати да се таких дарова удостоји? Какав би нас цар могао почаствовати оваквим чином? Какве би нас ризнице обогатиле тако брзо? Каквих бања воде очистиле би тако душе наше? Какви би нас родитељи могли тако љубити и спасти као ти, чесни оче?! Ти си нам по Христу отац и мати, владар и пастир, наставник и руководилац! Преко тебе добисмо неукрадљиву ризницу и наћосмо свескупоцени бисер спасења, познасмо истински силу другога крштења, као што нам казиваху оци. Молимо твоје блаженство, оче, помоливши се за нас, отпусти нас слуге твоје да идемо куда нас упути Бог, јер пожелеемо да Му свом душом послужимо. И спомињи, оче, овце своје које си Христу принео на жртву.
Све ово они говораху са много суза. Плакаше и игуман од духовне радости, видећи њихову тако велику жудњу за Богом. Затим, поставивши Симеона с десна а Јована с лева, он подиже руке к небу, па се стаде молити овако: Боже праведни и славни! Боже велики и силни! Боже предвечни и вечни! чуј ме грешнога у овај час! услиши ме, Господе, јер си обећао услишити све који Ти истински служе! управи стопе ових слугу Твојих, и ноге њихове постави на пут мира! Буди помоћник овим безазленим младићима и сачувај их читаве, као голубове! Запрети свим нечистим дусима да им се не приближују, него да беже далеко од лица њихова. Узми оружје и штит, и устани им у помоћ! исучи мач и пресеци пут онима који их гоне! реци души свакога од њих: ја сам твоје спасење (ср. Пс. 34, 2.3). Учини да од мисли њихове побегне свака малодушност и страх, и да од ума њиховог погине гордост, уображеност и свако неваљалство. Нека се угаси свака распаљеност тела, која бива од природе и од демонског искушења! нека се освети њихово тело и душа; и дух њихов нека се просвети светлошћу благодати Твоје, да би они, растући духовно, достигли у човека савршена, удостојили се удела угодника Твојих, славили Те са светим анђелима и свагда се клањали Теби, Оцу и Сину и Светоме Ауху, Једноме у Тројици Богу, вавек, амин.
После тога, обраћајући се слугама Христовим, он кроз сузе рече: Бог, кога ви, добра децо, избрасте и коме прибегосте, нека Он пошље анђела пред лицем вашим, који ће уклонити сваки страх са пута вашег и ићи пред вама, избављајући вас од свих вражјих сила, као Јакова од Лавана и од Исава, и Данила од чељусти лављих! - И загрливши их, он се опет молитвом обрати к Богу: Спаси, Боже, спаси оне што Те свим срцем заволеше, јер си Ти праведан, Господе, не остави оне који Тебе ради оставише све таштине! - Затим се опет обрати њима и рече: Чувајте се, чеда; јер одлазите у страшан и невидљиви рат, али се не бојте! Моћан је Бог и неће пустити на вас искушења изнад ваших сила. Подвизавајте се, чеда, да не будете побеђени од врага; стојте јуначки, имајући као оклоп свети иночки чин ангелског образа. Сећајте се Рекавшег: Ни један није приправан за царство Божје који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Не будите лењи и мрзовољни почињући овај пут Господњи, да се и на вама не испуни прича о ономе што поче зидати кулу: поче зидати, и не може да доврши (Лк. 14, 30). Будите храбри, децо, знајући како је ништавна борба а како велики венац, како краткотрајан труд а вечит покој.
Док они вођаху овакве разговоре, наступи време да клепа за јутрење и да они изађу из манастирске капије. Симеон одведе игумана насамо и рече му: Молим те, оче, Господа ради помоли се усрдно Богу за мога брата Јована, да се из ума његовог избрише сећање на жену, да ме услед вражјег искушења не би оставио и ја пресвиснем од туге због растанка с њим; помоли се и за оца његовог да га Господ утеши, да не би туговао што га је син оставио.
Тако и Јован, одвевши старца устрану, мољаше га: Бога ради, оче, не заборави у светим молитвама својим мога брата Симеона, да не побегне од мене к мајци својој, вучен љубављу к њој, те ћемо се тако у пристаништу удавити. - Удиви се старац таквој њиховој међусобној љубави, обећа им да ће се молити за њих, па их благослови ограђујући их крсним знаком и отпусти с миром.
Отишавши од преподобног игумана слуге Христове, Јован и Симеон, мољаху се: Боже, молитвама слуге Твога а оца нашега Никона, сам нас води куда хоће воља Твоја; јер ми смо странци и не знамо ни место ни земљу куда бисмо ишли, него к Теби гредемо, иако нас, можда, у дубокој пустињи очекује смрт. - Затим Јован упита Симеона: Шта ћемо сада радити, брате? Куда ћемо кренути? - Симеон одговори: Кренимо на десно, јер све што је десно, добро је. - И они кренуше на десну страну. А то би по промислу Божјем, јер Господ не оставља слуге Своје. После дужег путовања они се приближише к Мртвоме Мору[15], и нађоше близу увора Јордана, који се улива у то Море, дивно место и келију, где је живео неки стари пустињежитељ, који се на неколико дана пре тога престави ка Господу. Беху ту и сасуди мали, и градина са зељем којим се преминули старац хранио. Видевши то, слуге се Христове тако силно обрадоваше, као што се радује човек који нађе богату ризницу, и благодарећи Бога они се ту настанише и почеше живети.
Након не много времена, непријатељ душа наших ђаво, не подносећи богоугодно живљење слугу Христових, отпоче рат противу њих: убацујући Јовану у душу сећање на жену и оца, а Симеону - љубав према матери. Они пак, када видеше један другог жалосна, одмах рекоше један другоме: Хајде, брате, да се заједно помолимо Господу нашем Исусу Христу, да нас молитвама светог старца нашег Никона сачува од ђавољих замки.
И када се они мољаху, убрзо им долажаше помоћ Божја која одбијаше од њих нападе вражије. Понекад им кушач убациваше жељу за месом и вином; понекад им показиваше у сну родитеље и сроднике, или како тугују за њима или како пирују; понекад их бацаше у мрзовољу и леност; понекад навођаше на њих страшилна привиђења, да их уплаши; понекад им убациваше помисао да се врате у манастир, тобож им је неподношљиво живљење у пустињи. И та шарена змија паштила се на разне начине да омете праведно живљење ових изврсних подвижника. А они, сећајући се својих обета и светлих венаца, које у почетку видеше један над другим, и памтећи поуке и сузе свога старца, јачаху у Господу; и тешаху се осећајући често неку духовну сласт у срцима својим.
После јуначког противљења вражјим искушењима, њима се јављаше у сну преподобни Никон, час саветујући их, час молитву творећи за њих Богу, час учећи их псалмима и молитвама. И пробудивши се, они су памтили на јави оно што су од њега научили у сну, и то им причињаваше велику радост. Исто тако и тугу коју је изазивало сећање на домашње, Господ им олакша после две године оваквим откривењима: у ноћном саном виђењу Симеону се чинило како он посећује своју мајку у њеном дому и говори јој на сирском језику: Ладохрелихем, тојест, не брини, мајко, јер нам је добро; ја и господин Јован здрави смо, и настањени смо у царском дворцу, и ево носимо венце којима нас овенча цар, и украси нас светлим хаљинама; кажи такође и Јовановом родитељу да не тугује за својим сином; и уопште не брините за нас.
Овакво виђење имађаше Симеон много пута, и из тога он разумеде да његова мајка, утешена Богом, не тугује више за њим. Исто тако и Јовану се у саном виђењу јављаше неко пресветло лице и говораше му: Ето, ја учиних да отац твој не тугује више, испунивши му душу спокојством и радошђу; и жену твоју узећу ових дана у своје царство.
Причајући један другоме оваква виђења, Јован и Симеон се радоваху у душама својим и весељаху се о Богу Спасу своме. И од тада они не имађаху никакву тугу: Јован због оца и жене, Симеон због мајке; но у њих беше једна брига: дан и ноћ славословити Бога. Њима беше труд безтрудни и туга безтужна: непрестано вршити молитве. И за не дуго време они постадоше достојни сасуди Светога Духа, и удостојаваху се виђења божанствених откривења. Понекад они живљаху одвојено један од другога, али не даље него колико се може добацити каменом. И када би једнога напао помисао вражји, он је одмах прибегавао другоме: јер они откриваху један другоме помисли своје и, молећи се заједно, одбијаху нападе вражије.
Пошто прође неко време, блажени Симеон, седећи на одвојеном месту, дође у усхићење и виде себе у своме отачаству, у граду Едеси[16], крај своје болесне мајке, и пита је: "Како живиш, мајко?" А она одговора: "Добро ми је, чедо". Он јој на то говори: "Иди к Цару ништа се не бојећи, јер Га ја умолих за тебе и Он ти припреми дивно место; и када Он узажели, онда ћу и ја доћи код тебе".
Дошавши к себи после овог виђења, Симеон разумеде да му је тог часа умрла мајка, па похита к брату Јовану и моли га да се помоли за душу његове мајке, а сам, клекнувши на колена, са сузама се мољаше говорећи: Боже, Ти си благоволео примити жртву Аврамову, и ниси одбацио жртве Јевтајеве, нити си презрео даре Авељеве, а ради слуге Свога Самуила његову си матер показао пророчицом, - Ти, Господе мој, Господе! ради мене слуге Твога прими душу моје добре мајке; сети се њених патњи и трудова које је поднела око мене; опомени се њеног јецања и суза које је пролила када је оставих и прибегох к Теби; сети се груди њених којима ме је одојила надајући се да ће имати од мене утеху и помоћ, и не доби чему се надала. Не заборави, Владару, ридања срца њеног због мене када је оставих Тебе ради. Сети се, колико ноћи није могла ока склопити од непрекидне мисли на моју младост и на њено сиротство. О, колико се кидало срце њено гледајући на моје хаљине, у које се више није облачио скупоцени бисер њен! Опомени се коликих сам је радости и весеља лишио отишавши од ње, да бих служио Теби, моме и њеном Богу и Господу! Дај јој ангела Твог, хранитеља силног, који ће душу њену избавити од злих и немилостивих духова ваздушних који желе да погубе све. Нареди, Боже мој, да се душа њена без бола и без страха одвоји од тела, и као Благ прости јој све грехе које је учинила у овом животу. О, Боже правосудни, не преведи је из туге у тугу, и из муке у муку, и из јецања у јецање, него јој место туге којом је туговала због мене, јединца сина свог, подај радост, и место суза весеље, припремљено светима Твојим, Боже мој!
Заједно с њим мољаше се и Јован за душу преминуле. И уставши са молитве, Јован тешаше Симеона говорећи: Ето, брате мој, Бог услиши твоје молитве и узе к себи твоју мајку. Хајде, потруди се са мном и замолимо обојица Господа, да и мојој бившој жени покаже Своју милост, те да је или приведе монаштву или узме к себи из овога света. - И обојица се молише о томе.
Пошто прође мало времена, и блажени Јован би у усхићењу, и виде своју жену где седи у своме дому; к њој дође Симеонова мајка, узе је за руку и рече јој: "Устани, сестро моја, и хајдемо код мене, јер диван дом даде ми Цар који сина мог заједно са мужем твојим начини војницима Својим; промени своје хаљине и обуци се у чисте". И она одмах устаде, промени хаљине и пође за њом.
Из овог виђења сазнаде Јован да је жена његова умрла и да је заједно са Симеоновом мајком настањена у месту праведних, и обрадова се великом радошћу. Од тога времена они обојица престадоше туговати и проведоше у пустињи двадесет девет година, живећи заједно у сваком злопаћењу, јуначки се борећи са невидљивим непријатељима и благодаћу Божјом побеђујући их и прогонећи их. А нарочито Симеон достиже толико бестрашће, да тело његово беше као безосећајно дрво, и не осећаше у себи никакве пожуде, пошто сви удови његови беху веома умртвљени.
Једнога дана Симеон рече Јовану: Више нам није потребно, брате, да остајемо у пустињи, него ме послушај: хајдемо да послужимо спасењу других, јер овде само себи користимо, а награде за приношење користи другима немамо. Не каже ли апостол: Нико да не гледа што је његово, него сваки да гледа што је ближњега. Свима угађам, не тражећи своје користи него многих, да се спасу. Свима сам био све, да како год спасем кога (1 Кор. 10, 24.33; 2 Кор. 9, 22). - На то му Јован одговори: Држим, брате, да Сатана омрзну наше побожно тиховање и убаци ти такву миеао, него успротиви му се и седи овде, да бисмо наш подвиг, који овде почесмо и на који смо призвани од Бога, окончали у овој пустињи. - Симеон му на то узврати: Веруј ми, брате, ја овде више остати нећу, него по сили Христовој идем и наругаћу се свету.
Јован му онда стаде говорити: Ја још нисам достигао такво савршенство, да бих се могао ругати свету; бојим се да свет на неки начин не посрами мене и лиши ме благодати Божје. Преклињем те, добри мој брате, Господа ради који нас је сјединио, не остављај мене ништавног, нити се одвајај од свога брата. Ти знаш да после Бога ја никога немам сем тебе једнога, брате мој; свију се одрекох, и теби се привезах, а ти сада хоћеш да ме оставиш самог у овој пустињи као у мору. Сети се дана у који бацисмо коцку и пођосмо заједно да служимо Господу, и обећасмо да се не растајемо. Сети се онога часа у који нас преподобни отац наш Никон обуче у свети велики ангелски образ, и бејасмо оба као једна душа, и сви се дивљаху љубави нашој. Не заборави речи великога старца којима нас тешаше и саветоваше при нашем одласку из манастира. Не остављај ме, брате, молим те, да не бих на неки начин пропао сам без тебе, па ће Бог искати душу моју од тебе. - Симеон му на то рече: Сматрај да сам умро. Јер када бих сада умро, зар ти не би остао сам? Веруј ми, ако пођеш са мном, добро ћеш урадити; не пођеш ли, нека буде воља твоја. Но ја овде остати нећу, него ћу ићи куда ми наређује Бог.
Јован онда разумеде да је ова намера брата његовог од Бога, да иде из пустиње у свет, и престаде да му противречи. Жалећи због растанка са братом, он му рече: Пази, мили Симеоне, да ти свет не развеје оно што си сабрао у пустињи, и да оно што си стекао ћутањем не буде оштећено светском вревом. Нека сан не погуби твоја свуноћна неспавања, и варке света нека не разаспу монашку философију. Чувај се да гледање жена, од којих те Бог сачува до данашњег дана, не упропасти твоју целомудреност, и да те имањељубље не лиши пустињачког сиромаштва. Пошћења твоја нека се не разоре разноврсним јестивом; и плач твој нека се не затре осмехом и молитва леношћу. Ако си ти, мили мој, и добио од Бога силу да можеш без штете по своје спасење боравити у свету међу људима, ипак брижљиво чувај срце своје од онога што будеш видео у свету. И оно што будеш радио пред људима телом, нека у томе не учествује воља; нека се душа твоја не дотакне онога чега се дотакне рука твоја; нека се срце не наслађује када уста буду јела; када ноге буду ходиле, нека се не ремети унутрашњи мир; све што се чини споља, нека се не осећа унутра; и ум твој нека остане спокојан. Ја се радујем спасењу твоме, само се ти моли Богу за мене, да нас у будућем веку не раздвоји.
Не бој се, мили мој брате Јоване, - одговори му на то Симеон, - јер што хоћу да радим, хоћу не по својој вољи него по Божјем наређењу, и да је дело моје угодно Богу познађеш по томе, што ћу пред своју смрт доћи к теби поздравити се с тобом и позвати те за собом, и ти ћеш после не много дана доћи код мене.
После оваквог разговора они обојица стадоше на молитву, и дуго се молише са многим сузама. Затим се загрлише и целиваше један другог у уста и груди, и отпусти Јован Симеона, испраћајући га далеко, јер му се није хтело да се одвоји од њега. И сваки пут када му Симеон говораше: "Брате Јоване, врати се већ!" ове речи беху за њега као оштар мач који одваја душу од тела. На крају крајева, целивавши један другог они се растадоше: Симеон оде у свет, а Јован се врати у пустињу, лијући сузе из очију.
Изишав из пустиње, блажени Симеон крену у свети град Јерусалим, јер је силно желео да види света места која толико година видео није. Када стиже до свете Голготе, проведе тамо три дана, улазећи и поклањајући се чесном и животворном Крсту и светом гробу Господњем. И усрдно се мољаше Богу, да дела његова сакрије од људи док се не престави из овога света, да би на тај начин избегао ташту славу и гордост, која и анђеле упропасти и збаци с неба, него да га сви сматрају за безумног и лудог. И доби што је молио, јер Господ слуша молитве истинских слугу Својих и пази на молбе њихове.
И после тога колика чудеса овај угодник Божји чињаше: ђаволе изгоњаше, будућност предсказиваше, све болести исцељиваше, од напрасне смрти избављаше, неверне к вери привођаше, грешне на покајање упућиваше, па ипак људи не могаху сазнати светост његову, пошто је Бог скриваше од њих, те га сви до саме смрти његове сматраху за лудог и бесомучног. А и он сам умео је да чудесна дела своја, благодаћу Божјом чињена, скрива привидним лудилом, као што ће се видети из даљег излагања.
Нека се нико не саблазни читајући о неким необичним и смешним поступцима, које свети Симеон чињаше у свом претворном лудилу, ругајући се сујетном и гордељивом свету, него нека сваки размисли о апостолским речима: Ко хоће да је мудар на овоме свету, нека буде луд. Ми смо луди Христа ради. Лудост Божија је мудрија од људи (1 Кор. 3, 18; 4, 10; 1, 25). Из Јерусалима преподобни Симеон крену у град Емесу, и тамо отпоче своје лудило Христа ради: јер приближавајући се граду он угледа на ђубришту липсалог пса, па скиде свој појас, веза пса за ногу, одвуче га у град брзо прошавши кроз капију, и вуцијаше га по улицама. На то се сабра много деце, која трчаху за њим и викаху: "Монах јуродиви, монах сулуди!" И бацаху се камењем на њега, и бијаху га штаповима.
Сутрадан у недељу преподобни Симеон уђе у цркву у почетку литургије, са орасима у недрима. Најпре он стаде гасити свеће; а када покушаше да га истерају, он устрча на амвон, па се стаде орасима бацати на жене, и једва га са великом муком истераше из цркве. А он бежећи пообара хлебове продавцима хлеба, те га они тако силно избише да он једва остаде жив. - После тога један човек, пиљар по занимању, присталица Севирове јереси,[17] угледавши овог блаженог старца, а не знајући за његово јуродство, рече му: Зашто се скиташ, старче? Хајде код мене, па продавај сочиво, пасуљ, хељду и остало поврће. - Он одмах пристаде, и севши у дућанчићу тога човека стаде бесплатно раздавати робу ништима који долажаху, а и сам једе, јер већ читаву недељу не беше јео. И када све раздаде, а ништа не наплати, онај га човек силно изби, почупа му браду, па најури из своје куће. Али старац не оде већ седе крај његових врата. После једног часа старац чу пиљареву жену где тражи жара да окади кућу, па отрча к пећи, и не нашавши ватраљ узе жар у шаке и однесе газдарици да метне тамњан и окади. Угледавши то, жена се препаде и викну на њега: Шта то радиш? Зашто руке своје гориш? - А он метнувши жар на своју хаљину рече: Ако ти није по вољи да рукама покадим, онда ћу то учинити хаљином. - И ставивши тамњан на хаљину кађаше док се жар не угаси. Видећи да му руке и хаљина не бише повређени од огња, жена и муж се веома удивише, па се потом присајединише светој васељенској Цркви, а старца стадоше поштовати као свеца. Но он побеже из њихове куће и не врати се док то чудо не пређе у заборав.
Када преподобни изиграваше луду по граду, један крчмар га узе код себе и држаше га као слугу. Беше крчмар сурове нарави и немилосрдан и ретко кад даваше старцу хране, ма да много зарађиваше због њега, јер су грађани подсмевајући се говорили: "Хајдемо да пијемо у крчми, где је јуродиви!" јер старац својом сулудошћу весељаше пијаче. Једном допузи змија, пи вино из суда, па испустивши отров у вино оде. У то време никога не беше у крчми, и јуродиви беше напољу, кревељећи се усред народа и играјући уз бубањ. А кад мало касније уђе у крчму, он угледа над судом исписану једну реч, коју нико други не виђаше, и то реч: "смрт". Старац разумеде шта се догодило, узе дрво и разби суд пун вина, и вино се проли. У том тренутку наиђе крчмар, па видевши старца где разби суд, дохвати исто дрво и би старца без милости док се сам не умори, и истера га из куће.
Сутрадан старац опет дође у крчму и као да се кријаше од свога газде. И змија се понова довуче и стаде пити вино из другог суда. Угледавши то, крчмар дограби дрво, и желећи да убије змију он удари у суд, али змија побеже, а суд се разби и вино се просу; па не само суд, него се поразбијаше и чаше што стајаху близу њега. Старац пак, стојећи позади, викну: Видиш, не само ја луд разбијам судове него и ти исто радиш.
Тада крчмар, схвативши да је Симеон разбио јуче суд са вином због змијиног отрова, раскаја се што је немилосрдно избио невиног Симеона, и стаде га уважавати као свеца. А старац, не желећи себи уважавање већ бешчешће и поругу, и изгледом лудака мудро скривајући своје свето ангелско у телу живљење, учини овакву ствар: једнога дана када се крчмарева жена одмараше сама у својој соби, а муж њен продаваше вино, старац дође код ње и стаде се свлачити као да хоће да легне поред ње. Видећи то, жена се развика, те муж њен дотрча и она му рече: Отерај ову проклету луду, јер хоће да ме напастује.
Крчмар ишамара старца, па га истера напоље на мраз, јер беше велика хладноћа и киша. И сеђаше старац напољу, трпећи хладноћу у једној ветој подераној одећи. Од тога времена не само сам крчмар га не сматраше за свеца него и другима који говораху да Симеон јуродствује Христа ради, он са заклетвом тврђаше: Он је заиста бесомучан и луд, а усто и блудник, јер је жену моју хтео да напаствује; он и месо једе и друге ружне ствари чини, као да нема Бога.
Преподобни је заиста, да би сакрио своје пошћење, много пута после седмодневног неједења јео месо пред свима нарочито ради тога, да би га сви сматрали не само за лудака него и за грешника. Да би што више показао своје тобожње лудило, он одбациваше људски стид и много пута хођаше по тргу го као бестелесан, он - истински подражатељ Бестелесних. Ђакон који је служио при цркви у том граду, по имену Јован, човек врлински и богоугодан, потпуно је знао Симеоново претворно јуродство Христа ради. Видевши једном да је старац веома изнемогао телом нешто од дугог неједења, нешто од тешког подвига јуродствовања, и желећи да га као у шали окупа, ђакон га упита: Лудо, хоћеш ли у купатило да се окупаш? - А он се насмеја и рече: Хоћу, хоћу, - И одмах скиде са себе своју пртену рубину, сави је и метну себи на главу. И рече му ђакон: Обуци се, брате, јер ако наг идеш, онда ја нећу ићи с тобом. - Старац му одговори: Ја похитах с овом ствари; ако нећеш да идеш са мном, онда ћу ја пожурити испред тебе. - Рекавши то он потрча напред. А беху два купатила: једно мушко, друго женско. Он промину мушко и пође ка женском. Достигавши га, ђакон викну: Стани, лудо, не иди тамо, јер је то женско купатило. - Обрнувши се к њему Симеон рече: То је свеједно, и тамо је топла и хладна вода, и овамо је топла и хладна вода, више од тога нема ништа ни тамо ни овамо. - Рекавши то, он отрча напред и уђе наг у купатило међу жене. Оне одмах све полетеше на њега, бише га и избацише напоље.
После тога ђакон насамо упита светог Симеона: Оче, како се осећало тело твоје, када си наг ушао међу жене? - Старац одговори: Веруј ми, брате, као дрво међу дрвећем, тако и ја тада бејах међу њима, нити осећах да имам тело, нити помишљах да к телима уђох, него сав ум мој беше у делу Божјем.
Такво бестрашће свог умртвљеног тела откри блажени томе ђакону, од кога не скриваше васцело житије своје, видећи у њему истинитог слугу Божјег. И беше међу њима пријатељска љубав у Христу и знађаху они један другоме богоугодна дела.
Преподобни Симеон упражњаваше јуродство спасавајући не себе једнога него и друге, јер многе грешнике привођаше к покајању, поучавајући их речима и делима. Један младић паде у грех прељубочинства, и одмах по казни Божјој би предат Сатани на мучење тела (1 Кор. 5, 5), и мучаше га нечисти дух. Угледавши то, старац удари младића по образу и рече му на уво: "Не чини прељубу". И тог тренутка изиђе бес, и младић постаде здрав. А када питаху младића како се исцели, он казиваше: "Видех старца са дрвеним крстом у руци, он одагна од мене страшног црног пса бијући га крстом, и ја постадох здрав". Младић не могаше открити да га Симеон јуродиви исцели, јер му Бог задржаваше језик све до престављења Симеонова.
Бејаше један глумац по имену Псифас, који на трговима извођаше смешне игре. Када једном он обављаше свој уобичајени посао пред народом, наиђе тамо преподобни Симеон, и угледавши глумца прозре да он има неку врлину у животу свом, па желећи да га одврати од тог непријатног посла, узе врло мали каменчић и, начинивши над њим крсни знак, баци га на глумца и удари га у десну руку, и тог часа се рука глумчева осуши, и никако не могоше дознати ко је бацио камен на глумца. И оде глумац болестан и тужан. У сну пак јави му се преподобни и рече: "Ја сам те ударио каменом, и ако се не покајеш, и не закунеш ми се да се више нећеш бавити смехотворном вештином, нећеш се исцелити". Глумац му се закле Пречистом Дјевом Богородицом да се више неће бавити тим играма. И пробудивши се, он се осети здрав, и рука му беше исцељена, али не могаше именовати свога исцелитеља, већ само тврђаше да га исцели неки монах који на глави имађаше венац од палмових гранчица.
Преподобни провиђаше и будућност, и унапред објављиваше оно што другима беше непознато. У време цара Маврикија[18] велики земљотрес разори Антиохију и поруши многе зграде у Бмеси. Но на неколико дана пре тог земљотреса старац Симеон, јуродствујући дохвати из училишта бич исплетен од ремена, па трчећи по граду удараше камене стубове којима се подржаваху зграде, и понеком стубу говораше: "Господ ти наређује, стој чврсто!" А дошавши к једноме стубу рече му: "Ти нити стој, нити падај!" И када би земљотрес, сви стубови којима светац ударајући их нареди да стоје, остадоше читави и неповређени, а други попадаше са кућама које држаху и у прах се расуше. Онај пак стуб коме старац рече: "Ти нити стој, нити падај", раздвоји се напола одозго до доле и стајаше нешто мало искривљен. Када светац удараше стубове наређујући им да стоје, људи мишљаху да он то чини у лудилу; а када угледаше те стубове где после земљотреса стоје читави и нетакнути, многи схватише да је то било пророчко предсказање јуродивога о земљотресу.
Исто тако, када је имао настати помор, светац долажаше у училиште, целиваше децу као омејући се, и свакоме говораше: "Иди, о добри мој! иди, о прекрасни мој!" Али он не целиваше сву децу већ само ону коју му благодат Божја указиваше. А учитељу говораше: "Тако ти Бога, брате, не биј ову децу коју ја целивам, јер им ваља на далек пут ићи". А учитељ исмеваше старца, и бијаше га некад сам а некад наређиваше деци да га бију; и привезиваху старца за стуб и бијаху га. Када пак, по допуштењу Божјем, наиђе помор на град, не остаде у животу ни једно од оне деце које светац целиваше него сва помреше. И тада схватише његово пророштво.
Старац имађаше обичај да залази у домове богаташа и игра јуродствујући, при чему много пута целиваше пред свима робиње њихове. Но догоди се једној робињи знаменитог грађанина да паде с неким младићем и затрудни од њега. А када се дознаде да је трудна, и њена је госпођа распитиваше с ким је сагрешила, она не хте одати свога љубавника него рече да ју је јуродиви црноризац напаствовао. Када старац по обичају дође у ту кућу, госпођа га упита: Јеси ли добро поступио Симеоне што си напаствовао моју робињу, и она је сада трудна од тебе? - Насмејавши се старац рече: Не брини сада, не брини док она не роди, па ћеш имати малог Симеона. - Од тога дана поче старац ту робињу називати својом женом, и сваки дан долажаше к њој доносећи јој чист хлеб, месо и рибе, и говораше јој: "Једи, жено моја, једи". А када робињи дође време да роди она се разболе и три дана не могаше да роди, и већ беше на самрги. Тада госпођа рече преподобноме: Помоли се, старче, Богу, јер твоја жена не може да роди. - А он, играјући и пљескајући рукама, говораше: Тако ми Исуса, тако ми Исуса, она се неће породити док не призна ко је детету отац. - Чувши то робиња, мучена порођајним мукама, признаде да је оклеветала невиног монаха и каза свога љубавника с којим је пала у грех. Тада се она породи. И стадоше старца сматрати светим, а други говораху да он по дејству Сатане чини враџбине, и стварно је луд и бесомучан.
Свети Симеон такође и тајне помисли срца људских провиђаше, што се види из следећег. Близу града беше манастир, у коме нека два оца вођаху разговор о Оригену и истраживаху због чега је такав мудрац залутао у јерес. Један тврђаше да Оригенова мудрост није од Бога него од учења и читања многих књига, а други говораше да је човеку немогуће без благодати Божије говорити и писати ствари, од којих се неке и до данас примају од православних. После дугих расправљања и неслагања, они рекоше један другоме: Чује се да Јорданска пустиња има велике свете, богомудре оце; хајдмо дакле к њима, еда бисмо тамо пронашли неког који ће решити наш спор. - После такве одлуке они одоше најпре у свети град Јерусалим, поклонише се светим местима, па кренуше у пустињу Мртвог Мора, и по промислу Божјем који не презре њихове труде обретоше преподобног Јована, пријатеља и сапосника Симеонова. У то време и Јован већ беше дошао у савршену меру светости и имађаше дар прозорљивости. Он чим угледа дошавше к њему оце рече им: Добро сте урадили, оставили сте море, да бисте захватили воде из сувог језера! - После дуге духовне беседе међу њима, када би споменут и спор о Оригену, преподобни Јован рече дошавшим оцима: Ја, оци, нисам добио од Бога дар, да бих могао расуђивати о недокучивим стварима, него идите к Симеону јуродивом који се налази у вашем граду, он ће вам одговорити на све што га будете питали. - Вративши се у свој крај, они дођоше у град Емесу и распитиваху: Где је јуродиви старац Симеон? - Неки, смејући се, рекоше им: Шта желите да чујете од безумнога, који све саблажњава и свима се руга, а нарочито срамоти монахе? - А они, не обраћајући пажњу на овакве речи, тражаху старца, и нађоше га у кући једног пиљара где се наднео над пасуљем и као медвед једе пасуљ. И одмах се један од њих саблазни и рече у себи смејући се: Заиста смо на великог мудраца дошли да погледамо! овај ће нас многоме научити! - Када му се приближише, рекоше му: Благослови, оче! - А он с гневом погледавши на њих рече: Узалуд сте дошли, и безуман је онај који вас посла к мени. - Затим уставши, силно удари по образу саблазнившег се, и раздера се: Зашто исмеваш пасуљ? Четрдесет дана је квашен; Ориген такав није јео, и зашавши у море не могаде изићи из њега и утопи се у дубини. Одлазите одавде, одлазите! јер ћете иначе бити бијени! - Они одоше дивећи се старчевој прозорљивости, јер пре њиховог питања каза им о Оригену, и спомену онога који их посла к њему, и изобличи помисао срца; но не могаху никоме причати о њему. А што рече о пасуљу да је четрдесет дана квашен, тиме означи да је толико дана он провео без хране, као што о томе касније он сам исприча своме пријатељу ђакону Јовану.
Једнога дана преподобни Симеон узе из пиљарнице свиралу и изиђе на улицу близу места, на коме се у пустој кући беше настанио нечисти дух и плашио многе који су касно пролазили туда, а понеке и повређивао. Севши тамо, светитељ извођаше на свирали молитву преподобног оца свог Никона, којој се од њега беше научио, и прогна оданде беса. Међутим бес, преобразивши се у малог страшног црнца, побеже у пиљарницу и тамо све поплаши, и све посуђе поразбија. Када се Симеон врати, угледа пиљареву жену преплашену и уцвељену, и она му исприча ово: Некакав црнац страшан и јаростан, нискога раста, ушавши брзо све нас препаде, и све посуђе поломи. - На то јој светитељ рече: Ја га послах к вама зато што се не присаједињујете Светој Цркви (а они се држаху Севирове јереси). - Жена хтеде да дохвати јуродивог и бије, али се он саже, дохвати прегршт земље и баци јој у лице, те јој очи засу земљом, довикнувши јој: Зацело ме нећеш ухватити док се не присајединиш мојој Цркви; ако се пак не хтеднеш присајединити, онда ће вам поново доћи црнац.
Рекавши то он побеже из те куће. Сутрадан опет у исто време као и јуче, бес у облику црнца уђе у исту пиљарницу и учени што и први пут. Тада се сви житељи те куће присајединише Православној Цркви.
Тако исто и један Јеврејин, хулитељ имена Христова, би обраћен ка Христу преподобним Симеоном. Јер тај Јеврејин (пошто му Бог указиваше пут ка спасењу) виде једном старца где се мије и два анђела који разговараху с њим, и разумевши да је старац угодник Божји, хтеде да објави народу оно што виде о њему, али светац му се јави у сну и запрети му да никоме не прича то што је видео. Међутим Јеврејин, изишавши сутрадан на трг и, не будући у стању да сачува тајну, хтеде да отвори уста и говори народу о Симеону, но тог тренутка стаде пред њега светитељ, додирну му уста чинећи на њима крст и учини га немим, па побеже од њега скачући и играјући усред народа, а Јеврејин остаде нем. Затим Јеврејин оде к светитељу и клањаше му се, и махањем главе показиваше му да треба да се крсти. После тога старац му се јави у сну и рече му: "Или се крсти, или остани нем". Јеврејин се онда крсти, и кад изиђе из свете крстионице језик му се тог часа одреши, и он стаде говорити славећи Бога. Тада он приведе к светом крштењу и све своје укућане.
Свети Симеон достиже толику чистоту и бестрашће да и усред жена играјући бејаше као чисто злато усред огња; и много пута бестидне жене га голицаху завлачећи руке у недра, али он остајаше као мртав телом, сличан безосећајном дрвету, пошто благодаћу Божјом беше узета од њега свака природна пожуда. Казивао је он о себи раније споменутом ђакону Јовану, говорећи: Када бејах у пустињи, и спочетка имађах велику муку од телесних страсти, и мољах се Богу са сузама да ми олакша ту борбу, јави ми се свети Никон и упита ме: Како живиш, брате? - Ја му одговорих: Жестоко страдам, оче, и ако ми ти не помогнеш, не знам шта да радим, јер тело ратује силно против мене. Осмехнувши се, старац захвати воду из свог Јордана, и изливајући ми је на стомак начини крсни знак и рече: "Ето, здрав си!" И од тога времена ја престадох осећати у себи телесну пожуду и у сну и на јави.
Ето шта о себи исприча блажени ономе ђакону. Будући бестрастан, он је без бојазни приступао женама, и као што некада на Синају купина усред огња остајаше неопаљива, тако и он међу женама. Он је долазио међу њих желећи им спасења. Понекад је говорио каквој било блудници: "Хоћеш, ли да те имам за пријатељицу? Ево даћу ти сто дуката, само не чини грех ни с ким". Говорећи то, он је блудници показивао злато које му је Бог невидљиво давао колико је он хтео. Блуднице су му, исмевајући га, обећавале да неће грешити ни с ким. Али је он захтевао од њих заклетву. И ако би се која заклела да ће остало време провести у чистоти, он јој је давао злато. Но потом, ако она не би одржала заклетву и згрешила с ким, светац је одмах то дознавао, изобличавао је, и слао на њу или неку љуту болест или беса, да је мучи док не да истинске доказе да се стварно покајала. И на тај начин светитељ спасе многе блуднице.
А када су људи почињали да преподобног Симеона сматрају за свеца, он би одмах учинио тако нешто, што је било очигледан доказ не светости него безумља. Тако, понекад је ишао храмљући, а понекад скачући; понекад је лазио по земљи и саплетао пролазнике, а понекад лежао на земљи бијући земљу ногама. О мени месеца правио се бесомучан, и падао као мучен од беса. И многе друге ствари, непријатне и ружне за очи људске, он је чинио, приказујући себе свима као лудог, да га нико не би сматрао за светог. Једном он Свету Четрдесетницу проведе без хране, а на свети Велики Четвртак изјутра он седећи на тргу јеђаше. Видећи то, пролазници говораху: "Погледајте овог безумника; он ни Велики Четвртак не поштује него рано једе". Угледавши га, ђакон Јован га упита: "За колико си купио то што једеш?" - Он одговори: "За четрдесет бакаруша", - указујући прикривено да четрдесет дана није јео.
Слушајући о таквом живљењу Симеоновом један велможа, који живљаше близу Емесе, рече у себи: "Идем да га видим, па ћу познати да ли Христа ради јуродствује, или је стварно безуман". А кад уђе у град и бејаше близу јавне куће он угледа где једна блудница носи старца на својим леђима а друга га бије кајишем, саблазни се у души и помисли: "Ко неће поверовати да овај лажни монах блудничи са тим поквареним женама?" Када велможа помисли то у себи, он беше на каменомет далеко од јуродивога; утом старац остави оне жене, дотрча к велможи, удари му шамар у лице, па разгрну одећу, показа му не стидећи се своје умртвљено тело, и скачући пред њим питаше га: Мислиш ли, несрећниче, да се ту може појавити похота? - Велможа се удиви што старац издалека сазнаде његову помисао, и увери се да је он заиста слуга Божји који добровољно јуродствује Христа ради. Али он не могаше никоме причати о томе, иако је хтео, јер му нека сила задржаваше језик све до престављења светитељева.
Бес се опет настани у једној пустој кући у граду. Приближивши се тој кући преподобни Симеон виде беса где се спремио да нападне онога који туда буде прошао улицом. Старац онда набра у недра своја ситно камење, стаде на супротну страну и бацаше се камењем на све који су туда пролазили, не дајући никоме да прође; само један пас јурну тамо, и одмах би поражен бесом, и стаде бацати пену. Тада светитељ рече људима: Сада пролазите, јер уместо човека поражен је пас.
После тога догодило се старцу да пролажаше поред једног места где врло многе девојке играху. Угледавши га, девојке му се стадоше ругати вичући: "Монах! монах! и позивајући га у своју игру. А он, желећи да казни њихову непристојност и да их оцеломудри, помоли се тајно у срцу свом Богу, те им свима искриви очи и свака гледаше разрока, а он продужи својим путем. Када девојке приметише да су постале врљаве, сетише се да је то учинио јуродиви, па потрчаше за њим плачући и запомажући: "Исправи нам, јуродиви, исправи нам очи!" јер сматраху да им он то уради магијама. Достигавши старца оне га ухватише и силом примораваху и говораху: "Одвежи што си завезао!" А он играјући рече им: "Ако која од вас хоће да се исцели, нека допусти да јој пољубим разроке очи, па ће се исцелити". Неке од њих које је Бог хтео исцелити пристадоше да им старац пољуби очи, и од пољупца његовог одмах се исцелише: јер им се очи исправише и постадоше као и раније што беху. Оне пак које се згадише на старца и не пристадоше да их пољуби, те остадоше неисцељене и плакаху. А када старац оде од њих не сувише далеко, потрчаше и оне за њим: "Причекај, јуродиви, причекај тако ти Бога, причекај, и пољуби нас!" Али старац их не слушаше. И бежаше старац, а девојке трчаху за њим. Људи који то посматраху, једни говораху: "Играју се девојке с њим", а други сматраху да су и оне појуродивиле: међутим старац говораше некима од посматрача: "Да им Бог није искривио очи, оне би блудничењем превазишле све сиријске жене; а сада неће бити такве".
Једном неколико емесиских грађана отпутоваше у Јерусалим да тамо проведу Ускрс. При повратку са Празника, један се од тих грађана одвоји и крену у пустињу да посети свете оце и удостоји се њиховог благослова и молитава. Обилазећи келије отаца он даваше милостињу од своје имовине. И њему се, по Божјем устројењу, догоди да у пустињи сретне преподобног Јована, некадањег сапосника светог Симеона, који живљаше близу Мртвога Мора и Јордана. Грађанин му се поклони просећи благослов и молитве. И рече му преподобни Јован: "Имајући у своме граду угодника Божјег Симеона, званог јуродиви, зашто ти од мене убогог просиш молитве? јер се његових молитава нуждавам не само ја него и сав свет". - И узевши тог човека преподобни Јован га уведе у своју келију, и гле, нађе се у његовој келији невидљивом руком постављена трпеза, послата од Бога, необична за пустињу: јер ту беху хлебови чисти и врући, рибе изврсне, вино добро и посуђе. И они седоше и једоше, и наситивши се благодарише Бога. После трапезе преподобни Јован узе три просфоре, такође послате Богом, даде их томе човеку рекавши: Предај ово моме брату Симеону јуродивом и реци му: "моли се за твога брата Јована".
А када овај човек, враћајући се, улажаше у град Емесу, срете га на капији града преподобни Симеон и упита га: "Је ли здрав мој брат Јован? Ниси ли појео оне три просфоре које ми он посла на благослов?" - И удиви се тај човек таквој прозорљивости. А старац га одведе у своју убогу колибу и предложи му онаку исту Богом послану трпезу, какву му у пустињи беше предложио преподобни Јован. Притом преподобни Симеон исприча томе човеку све шта су они разговарали с Јованом у пустињи, и шта су јели и пили. А када отиде од старца, тај човек се са ужасом веома дивљаше старчевој прозорљивости, али никоме није смео причати о томе, делимично стога што му је Бог забрањивао, а делимично што се стидео људи, јер је знао да му неће поверовати, пошто су сви сматрали Симеона за лудог, - њега који беше мудрији од свих људи.
Гореспоменутог ђакона Јована једном, по Божјем попуштењу, снађе оваква напаст: неки зликовци извршише ноћу убиство у граду, па узеше леш убијеног човека и убацише у ђаконово двориште. А када свану и мртваца нађоше у ђаконовом дворишту, настаде не мала узбуна; и кнез ухвативши ђакона суђаше му као убици, и не нађе се сведока о његовој невиности, и он се не могаде оправдати. Тако невини ђакон би осуђен на смрт - да буде обешен на дрвету. А када га вођаху на губилиште, он ништа друго није говорио сем: "Боже јуродивога, помози ми! Боже Симеонов, дођи ми у овај час!"

Симеон пак у то време на другом месту обављаше своје лудовање. А пошто Господу беше воља да невиног ђакона избави од такве напрасне и срамне смрти, то к старцу Симеону дође један човек и рече му: "Лудо! твој пријатељ и добротвор ђакон Јован осуђен је на смрт, и ако он умре, ти ћеш умрети од глади, јер се нико не стара о теби тако као он". И онда исприча старцу због чега је ђакон осуђен на смрт. Светац одмах оде на тајно место, где је био навикао да се у тајности моли. То место нико није знао осим ђакона Јована. Тамо, преклонивши колена, старац се стаде усрдно молити Богу за избављење ђакона од смрти И одмах се пронађоше убице, и судија посла брзе коњанике за онима што ђакона вођаху на смрт, да га као невиног пусте. И нађоше их већ на месту, на коме су имали да обесе ђакона. Пуштен, ђакон не пође својој кући већ право оде ономе месту где се свети Симеон молио, и затече га на молитви са рукама подигнутим увис, и стаде у ужасу недалеко позади светог Симеона: јер виде (као што доцније заклетвом потврђиваше) где из светитељевих уста излазе пламенови као мачеви и огњени круг около њега, и не смеде му се ђакон приближити док он не заврши молитву и огњени круг не узиђе к небу. Обазревши се, светац рече ђакону: Шта, брате Јоване, ти умало не испи чашу смрти? Него иди, моли се, благодарећи избавитеља Бога. Ово пак искушење снађе те због тога што к теби дођоше два просјака, и ти си имао шта да им даш, али им не даде, него се окрену од њих и отпусти их без ичега. Еда ли је твоје оно што дајеш? или не верујеш Рекавшем, да ће онај који Бога ради даје сиромаху примити сто пута толико у овом животу, а у будућем добиће живот вечни. Ако верујеш, онда даји! Ако ли не дајеш, онда је очигледно да не верујеш Господу.
Такве беху речи јуродивога, лудога, или боље - светога и преподобнога мужа: јер када насамо биваше са тим ђаконом Јованом, он не чињаше ништа лудо, него кротко и скрушена срца разговараше о корисним стварима; и много пута тај ђакон, слушајући душекорисне речи светитељеве, осећаше диван мирис који излажаше из његових уста.
Једне недеље изјутра, после седмодневног неједења, свети Симеон јуродствујући узе у десну руку кобасицу и метну је преко рамена као ђаконски орар, а у левој руци држаше слачицу, и умачући кобасицу у слачицу јеђаше. Онима пак који му прилажаху да га задиркују он слачицом мазаше уста. Приђе му и један прост сељак са болесним очима, и то слеп на једно око, а светац му изненада натрља очи слачицом. Сељак зајаука, јер га очи силно заболеше од љуте слачице. Јуродиви му рече: "Иди, безумниче, умиј се оцтом са белим луком, па ћеш одмах оздравити". Али овај не послуша светитеља него оде к лекарима, и још више ослепе и теже се разболе. После се покаја и зарече: "Учинићу што ми нареди јуродиви старац, па макар ми очи испрсле". И када уми очи оцтом са белим луком, тог тренутка му очи потпуно оздравише. После тога срете га свети старац негде на путу и рече му: "Ето си здрав, па више не кради козе у свога суседа". - Тако светац поучи крадљивца, знајући тајна дела човечија.
Једноме грађанину би украдено пет стотина дуката. То га веома ожалости и он стаде трагати за украденим златом. Но беше то човек веома суров према својим робовима и бијаше их немилосрдно. Једном га јуродствујући старац срете на улици и упита га: Хоћеш ли да се твоји дукати пронађу? - Да, да, хоћу! одговори овај. - А шта ћеш ми дати, упита јуродиви, ако овога часа пронађеш своје злато? - Даћу ти десет дуката, одговори овај. На то му светац рече: Нећу злато, него хоћу да ми се закунеш, да нећеш тући онога који је украо, нити уопште икога другог. - И грађанин му се закле. Тада му светитељ откри: Пекар твој украде ти дукате, али пази, немој тући њега нити икога другог.
Вративши се својој кући, овај човек нађе све као што му каза светитељ, и узе од слуге свога пекара све злато, и није га био. Потом, кад год је хтео да избије кога било од робова за неку кривицу, њему се рука уз болове кочила и он то није могао учинити. Тада он, сетивши се своје заклетве, оде к јуродивом старцу, говорећи: "Разреши заклетву, лудо, да ми рука буде слободна". А овај као не разумевајући лудираше се. И тај грађанин много пута долажаше к старцу досађујући му да му разреши заклетву. Тада му се свети старац јави у саном виђењу и рече: "Разрешићу те од заклетве, али ћу те лишити и твога злата и све ћу ти имање уништити. Зашто хоћеш да бијеш своје слуге, који ће у будућем животу ићи испред тебе?" После овог виђења тај се човек испуни страха Божијег, и према свима беше кротак.
Да због таквих чудеса људи не би откривали у њему светитеља, преподобни Симеон се прављаше луд, бесомучан, и као да по дејству беса дознаваше шта људи тајно чине. Због тога је ишао са бесомучнима као да је и сам бесомучан; и сажаљевајући их он молитвом својом изагна бесе из многих; а други бесомучници, или боље сами беси који обитаваху у људима, роптаху на њега говорећи: О, лудо! ти си пренебрегао сав свет, зашто си дошао да нам чиниш неправду? Одлази одавде, ниси ти од нас; зашто нас сву ноћ мучиш и сажижеш?
У претворном лудилу свети Симеон, пошто је Духом Светим знао све, врло многе људе изобличаваше због тајних грехова њихових: неке због нечистоте, неке због крађе, неке због гажења заклетве, свакога због греха његовог. А изобличаваше их једне насамо, друге пред другима, трећима у причама указиваше на њихова зла дела да би завирили у своју савест, а неке јавно ружаше због безакоња која су чинили. И тако сав град он задржаваше од смртних грехова, приводећи људе к свести и к покајању. Међутим многи мишљаху да он њихове тајне зна не од Бога него од беса, те га и самог сматраху за бесомучног. Због тога се неки од непокајаних грешника бојаху да му изађу пред очи, или да се сретну са њим, него бежаху од њега, да не би били изобличени.
У то време живљаше у граду једна жена врачара, чаробница, која чињаше чини и многа зла наношаше људима. Желећи да разруши њене чини, преподобни стаде често долазити к њој, тобож као пријатељ њен, и доносити јој хране, новчиће и хаљине што су му давали други. Једном јој он рече: Хоћеш ли да ти начиним такву стварчицу, коју кад будеш носила при себи нико те неће моћи урећи, нити се икакво зло приближити к теби? - А она, држећи да јуродиви зна тако нешто по дејству беса, рече: Хоћу, начини! - Он онда узе малу дашчицу и написа на њој на сирском језику ово: "Нека ти забрани Бог да више не одвраћаш од Њега људе". Написавши то, он даде дашчицу жени, да је веже себи о врату. Чим то жена уради, одмах се уништи враџбинска сила што беше при њој, и врачара не могаше никоме више нашкодити, нити коме помоћи.
Старац, идући са убогом братијом својом, приближи се к пећи у којој се правило стакло. Стакло је правио Јеврејин. Светитељ седе поред пећи и грејаше се, а Јеврејин прављаше чаше. Светитељ рече убогим пријатељима својим: Хоћете ли да вас насмејем? - Они сви окренуше очи своје према њему, желећи да виде шта ће урадити. И када Јеврејин направи једну чашу, свети Симеон је издалека осени крсним знаком, и чаша тог тренутка прсну у комаде. Јеврејин направи другу чашу, али и она прсну као и прва од крсног знака Симеоновог; тако прсну и трећа, и четврта, све до седме, - и ништи се стадоше смејати и кикотати, и испричаше Јеврејину у чему је ствар. Јеврејин се расрди, дохвати главњу и отера јуродивог бијући га и опаљујући. А јуродиви одлазећи викаше к њему: "О, нечисти! све ће ти се чаше ломити док не начиниш крст на челу свом!" - Када Јеврејин стаде понова правити чаше, оне се сломише једна за другом, њих тринаест. Видећи своју штету он, иако није желео, прекрсти чело своје и чаше се престаше ломити. Познавши силу светога крста Јеврејин оде к светој цркви и постаде хришћанин, примивши свето крштење.
У то време разболе се један од најглавнијих грађана, у чију кућу преподобни јуродивац беше навикао одлазити и играти. Када се томе грађанину болест силно погорша, он у сну имаде овакво виђење: изгледало му је као да он игра барбут са неким страшним црнцем, и то под погодбом: ако болеснику не падне три пута шестица, онда победа припада црнцу. Њега, болесника обузе сумња и велики страх. Утом се њему јави јуродиви Симеон, говорећи: "Заиста ће те овога пута победити црнац, него дај ми реч да од сада нећеш оскврнити прељубом постељу своје жене, и ја ћу бацити за тебе и нећеш бити побеђен од црнца". И закле се у том виђењу болесник светитељу да више неће чинити прељубу. Светитељ узе коцкицу и баци, и три пута испаде шестица; и оде црнац од болесника. - Пробудивши се од сна, болесник осети да му је добро. Јуродиви Симеон, по обичају, дође његовој кући и рече му: "Срећно ти три пута испаде шестица; но веруј ми, ако прекршиш заклетву своју, онај црнац ће те удавити". Рекавши то и укоривши све јуродствујући, он истрча из куће и оде.
Преподобни имађаше колибу за одмор, а нарочито за ноћне молитве, и у њој не беше ничега сем нарамак сувог грања. У тој колиби он сваку ноћ провођаше на молитви до јутрења, квасећи земљу сузама; а са наступањем дана он је исплетао себи венац од маслинових гранчица или од трава, стављао га на овоју главу, и држећи у руци гранчицу ишао по граду и викао: "Славље цару победитељу и његовом граду!" У овим речима светац је називао градом душу а царем ум који господари над страстима, као што он то објасни своме пријатељу ђакону Јовану, коме је често кришом одлазио и опширно разговарао о свима својим речима и поступцима, заклињући га да никоме ништа не прича о њему све до саме смрти његове.
На два дана пред своје престављење преподобни дође к ђакону Јовану и рече му: Данас сам ишао к милом брату моме Јовану пустињежитељу, са којим сам се у почетку одрекао света и замонашио се, и нађох га да је силно успео у врлини и потпуно угодио Богу: јер видех где носи на глави блистави венац, на коме је писало: "Венац пустињачког трпљења".
После тога преподобни Симеон рече ђакону: Видех неког славног који ми говораше: "Хајде, лудо, хајде, да примиш не један него много венаца за спасење многих душа људских". Рекавши то свети Симеон уздахну и продужи говорити: Господине ђаконе, не знам ништа такво што сам учинио, да би било достојно небеске награде. Јер јуродиви и лишени разума какву награду може добити, сем да ме забадава благодаћу својом помилује Господ мој? Но молим те, брате, да не презиреш и не прекореваш никога од ништих, особито од монаха; нека зна љубав твоја да су многи од њих очишћени злопаћењем и као сунце сијају пред Богом. Такође и међу простим људима, који живе по селима и раде земљу, проводе живот у незлобивости и простоти срца, никога не грде нити вређају, него од труда руку својих у зноју лица једу хлеб свој, - међу таквима има много великих светитеља: јер сам их виђао где долазе у град и причешћују се Тела и Крви Христове и сијају као чисто злато. Све што ти говорим, господине мој, не мисли да ти из сујете говорим, него ме љубав твоја присили да не сакријем од тебе лењост кукавног живота мог. Знај пак, да ће Господ и тебе узети скоро одавде. Стога се побрини, колико имаш моћи, о својој души, да би узмогао без тешкоћа проћи ваздушне духове и избегнути опаке руке кнеза таме. Зна Господ Бог мој да и ја имам велику тугу и велики страх док не прођем она страшна места, на којима се подробно испитују сва људска дела и речи. Зато те молим, чедо и брате мој Јоване, старај се на све могуће начине да будеш милосрдан: јер у онај ужасни час милосрђе нам може помоћи више него друге врлине, као што је писано: Благо ономе који разуме ништег и убогог! Господ ће га избавити у зли дан (Пс. 40, 2). А пази и на ово: не приступај к божанственој служби имајући гнев на кога, да греси твоји не увреде долазак Светога Духа.
Проговоривши са чесним ђаконом о томе и о многом другом, преподобни Симеон моли ђакона да кроз два дана наврати у његову колибу. И отишавши од њега, он се више не појављиваше у граду, него остаде безизлазно у колиби до последњег тренутка земаљског живота свог. А какав би његов свршетак, нико не зна до једини Бог и анђели Његови: јер они обично присуствују кончини ништих, потпуно остављених од људи, као што су присуствовали Лазару када је умирао на ђубришту, о чему се у Еванђељу каже: када умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Аврамово (Лк. 16, 22). Нема дакле сумње да ти исти свети анђели предстадоше у час блажене кончине и преподобном Симеону, који беше сиромашан духом и стварима, и кротко одвојивши праведну душу од чистога тела, однесоше је у небеске обитељи радосно певајући.
Пошто прође два дана, неки од оних просјака који беху у пријатељству са светим Симеоном, не видећи га за то време, питаху се између себе: да није болестан јуродиви? И дођоше у његову колибу, и нађоше га где лежи мртав под сувим грањем, и рекоше: "Гле, он је јуродствовао за живота, па је и после смрти остао такав: јер није легао на суво грање, него је скончао под њим". - И двојица од њих узеше тело његово без умивања, без уобичајеног опела, без свећа и тамњана, и понесоше да то чесно тело сахране на месту где сахрањују странце. Када светитеља проношаху поред куће оног новокрштеног хришћанина, Јеврејина стаклара, он чу мноштво певача који најпријатнијим гласовима певаху неисказане песме, извири на прозор и не виде никога осим два човека што ношаху тело јуродивога да сахране, али гласови невидљивих певача не престајаху. То анђели Божји певаху, и тај хришћанин осети диван мирис који испуњаваше ваздух, и рече: "Благо теби, јуродиви, јер, не имајући људе који би ти певали опело, ти имаш Небеске Силе, које ти песмама одају поштовање и рајским те мирисима каде". И одмах се придружи тој двојици човека, и носи са њима то свето тело, и својим га рукама сахрани међу гробовима странаца и просјака, и причаше свима како чу анђелско појање над покојником са неизразивим миомиром.
Међутим ђакон Јован, дошавши у колибу преподобнога и не нашавши га у њој, свуда га брижљиво тражаше. А када затим дознаде да је свети Симеон умро и већ сахрањен, он горко плака. И оде на његов гроб, са намером да узме одатле тело, његово и чесно га сахрани на почасном месту. Но када отворише гроб, не нађоше светитељево тело: јер Господ са светим анђелима Својим беше га пренео на непознато за људе место. Тада сви житељи града Емесе, као пробудивши се из сна, стадоше се присећати и причати један другоме чудесна дела угодника Божјег, и пророчанства, и многострадално житије његово. Тек тада схватише да јуродиви није био луд већ мудрији од свих мудраца овога века, и да је он, кога су сматрали за грешника, био праведан и преподобан[19] и да је под видом јуродства и грешности скривао од људи своје богомудро и богоугодно живљење.
Такво беше житије и такви подвизи овог чудесног Симеона, јуродствовашег Христа ради, који као некада Лот, живећи међу Содомљанима, не окаља себе њиховим гресима; тако и овај нови Лот, живећи усред света, не повреди себе страстима света. Преподобни Симеон сконча двадесет првог јула, а за њим и његов сапосник у Јорданској пустињи, преподобни Јован, упокоји се блаженом кончином.[20] И као што обојица заједно на земљи почеше служити Господу, тако и на небу заједно предстадоше престолу Божију. Живот обојице њих би светим нелажним устима Симеоновим испричан ђакону цркве Емеске Јовану; а овај ђакон то верно и тачно исприча великоме међу оцима светом Леонтију, епископу Кипарског Неапоља; он пак то записа на корист оних који читају и оних који слушају, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОФИЛА, ТРОФИМА и осталих тринаест са њима

Ови свети мученици пострадаше за Христа у време цара Диоклецијана камењем бијени и здробљени па у огањ бачени. Но пошто остадоше Богом читави, бише им главе отсечене, и тако добише венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПАРТЕНИЈА, епископа Радовишта у Епиру

Пореклом из села Вацуња у Тесалији; од младости живео добродетељно, и био изабран за епископа места Радовишта код Арте у Епиру. Као епископ живео у простоти и уздржању, и зато доби изобилну благодат Духа Светога. Особито је волео да прати стада оваца и стоке, да их посећује и благосиља, и зато доби од Господа нарочиту благодат да лечи од сточних болести. Поживевши тако смирено и богоугодно престави се мирно у Господу 21 јула 1777 године.
По престављењу би погребен иза олтара парохијске цркве Светих Бесребреника у селу Веленџику. А када га кроз годину на овај дан откопаваху, паде изненада блага киша и по свим домовима у селу разли се изобилни благоухани мирис. Дознавши за то његови сродници дођоше да узму његове свете мошти, али им парохијани Веленџика не дадоше, него се обратише Цариградском Патријарху да он пресуди. Патријарх одговори да у парохијској цркви остане чесна глава Светог Партенија, а остале свете мошти да се однесу у родно село. Тако се и данас налази света му глава у Веленџику, а једна рука у манастиру Душику у Тесалији. Његова света глава и данас лечи разне болести на стоци, па је и 1909 године одагнала заразну болест са крава у селу Флориада Валту у Епиру.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОДОРА и ГЕОРГИЈА

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУСТА и МАТЕЈА

Ова два света мученика бише посечени мачем за Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ ТРИЈУ МУЧЕНИКА у МЕЛИТИНИ

Ови свети мученици скончаше ударани о стене.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВГЕНИЈА

Свети Евгеније скончао мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОНУФРИЈА, ћутљивца Печерског

Подвижник дванаестог века. Свете мошти његове почивају у Антонијевим пештерама у Кијеву.

САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Арматиу
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Навуходоносор је име неколицине вавилонских царева. Овде је реч о Навуходоносору Другом, сину Набопаласара, великом источном завојевачу, који покори Сирију, Персију и Египат и одведе у ропство Јевреје. Царовао је од 605 до 562 године пре Христа.
2. Вавилон - престоница Халдеје, један од најстаријих и најбогатијих градова у свету; подигао га Нимврод, син Хуша или Куша, потомак Хамов. Расположен на обе стране реке Еуфрата, Вавилон је личио на четвороугаоник, подигнут на огромној равници. Опсег града износио је четири стотине врста (врста - мера за дужину - има 1067 метара); зидови су му били дебели 30 аршина, тако да су по површини његовој могла упоредо ићи шесторо кола; на зидовима је било 250 кула, са стотином гвоздених врата; усред града пружао се преко реке огроман мост, на чијој се источној страни уздизао царски дворац и многобожачки храм Бела. Доцније су Вавилон заузимали персијски цареви: Кир, Дарије и Ксеркс, и Александар Македонски; и Вавилон је био потпуно разорен.
3. 4 Цар. 24, 1.
4. Он се у Св. Писму назива Елиаким (4 Цар. 23, 34).
5. Седекија царовао од 599 до 588 год. пре Христа.
6. Спомен његов празнује се 1 маја.
7. Тојест у месец јуни, рачунајући од марта, као првог месеца јеврејске године.
8. Адонис - у старих Грка бог усева и природе уопште.
9. Венера - богиња љубави и лепоте.
10. Језек. 40, 5 ...
11. Свети Јустинијан царовао од 527-567 године.
12. 14 септембра.
13. У то време Симеон беше у тридесет првој години.
14. То јест учовечившег се Сина Божјег, Христа Спаситеља (ср. Пс. 44).
15. Мртво Море - слано језеро у југоисточном делу Палестине; дужина му је са севера на југ 76 км., а ширина око 31/2 -16 км.; северни крај дубљи него јужни. Вода Мртвога Мора има толико соли (око 25%), да у њој рибе не могу да живе. Специфична тежина воде је тако велика (1, 66), да органска тела не могу да потону у њој. На доста великом простору око мора земља је покривена сољу. На месту Мртвога Мора некада се налазила плодна долина Сидим са градовима Содомом и Гомором.
16. Едеса - данашња Урфа., град на северу Месопотамије на реци Еуфрату.
17. Севир - патријарх антиохијски (512-518 г.), угледни и ватрен присталица монофизитске јереси, која је тврдила да Господ Исус Христос, иако рођен из двеју природа, не борави у обема, пошто је при оваплоћењу Сина Божјег човечанска природа, узета Богом Логосом, постала само принадлежност Његова Божанства и изгубила своју делатност, те се само мислено може одвојити од Ње.
18. Маврикије царовао од 582-602 године.
19. Преподобан, на грчком οσιος значи: свештен, праведан, чист, свет. Преподобнима се називају сви Божји угодници и угоднице, који се, повучени од света, подвизавају у пустињама, у пећинама, у шумама, у манастирима, и другим усамљеним местима.
20. Ова два света угодника Божја упокојили се око 590 године.