ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Кирик и Јулита. Ова светитељка беше од рода племићског. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду Ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити. Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гњева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „ја сам хришћанин, пусти ме матери!" и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње св. Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена, 304 год. Мошти св. Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налазе се у Охриду у цркви св. Богородице Болничке.

2. Св. Владимир велики кнез руски. На крштењу назват Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији, и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу." То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен са брда Кијевског и бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску Владимир савршено измени свој живот, и улагаше сав труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве на место порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа св. Теодор и син му Јован (в. 12 јули). С оним истим неодољивим напором, с којим раније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015 год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КИРИКА и ЈУЛИТЕ

Живљаше у граду Иконији[1] Ликаонске области једна млада жена племићског порекла, од рода ранијих царева римских, по имену Јулита, по вери хришћанка. Мало поживевши у законитом браку она роди мушко дете, па обудове. Она просвети дете светим крштењем и надену му име Кирик. У то време незнабожни римски цар Диоклецијан[2] подиже силно гоњење на хришћане у свима крајевима римске царевине; и постави за кнеза у Ликаонској области неког комита Дометијана, човека сурова и нечовечна и звероподобна, који се радовао проливању крви хришћанске. Дошавши у Иконију, Дометијан стаде љуто мучити верујуће у Христа и брижљиво истраживати оне који се тајно држаху хришћанске вере.
Видећи то и знајући да се са својом побожношћу не може сакрити од мучитеља, верна слушкиња Христова намисли да бежи, јер се бојала да неће бити у стању отрпети љуте муке, па ће се одрећи Христа. Стога она ради љубави Христове остави сва своја имања, која у ње беху многобројна, и кућу и сроднике и робове и сваку лепоту овога света и славу и насладу, па узевши свога трогодишњег синчића Кирика и две најоданије робиње, изиђе ноћу из града Иконије и отпоче странствовати, сећајући се реченога у Светом Писму: Немамо овде града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14). Тако она дође у Селевкију као путница и сиротица, скривајући своје високо порекло. Али и тамо нађе исто такво гоњење хришћана: јер неки Александар, примивши од цара игемонску власт, допутова у Селевкију и без милости убијаше све који исповедаху име Исуса Христа. Тада блажена Јулита, опоменувши се писанога: Подајте место гњеву (Рм. 12, 19), тојест бежите од гњева; и: Када вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), - отпутова из Селевкије у Киликијски град Тарс, и живљаше ту међу убогима. Но након извесног времена тај исти игемон Александар дође и у Тарс[3] да мучи хришћане. Света Јулита би препозната од неких и достављена игемону. Овај нареди одмах да је ухвате, а сам седе на отвореном народном судишту. Када војници ухватише Јулиту са њеним синчићем, обе робиње побегоше од ње; али издалека иђаху за њом, да виде страдање њено и крај. И мученица би приведена пред игемона, држећи на рукама трогодишње дете своје Кирика. Упитана од игемона за име, порекло и отачаство, она смело одговараше исповедајући име Господа нашег Исуса Христа и називајући себе хришћанком. И говораше: Моје име, порекло и отачаство јесте небеско царство Христа мог!
Разљутивши се, игемон нареди да јој узму дете, па да је свуку, повале на земљу и немилице бију сировим жилама. Када мученицу бијаху, дете гледајући то плакаше, и отимаше се из руку оних што га држаху, да би отрчало к мајци својој. Игемон, видећи како је дете лепо, нареди те му га донеше. Он га узе на крило и стаде га тешити да не плаче, и миловаше га по глави и љубљаше, и тепаше му; но дете се опираше, и отимаше из његових руку, и склањаше своју главицу од њега, недајући му ни да га милује нити да га љуби својим поганим устима; и непрестано гледајући у своју мајку коју су били, оно плакаше и викаше: "Хришћанин сам! пустите ме к мајци!" И отимајући се ручицама од игемона, оно му ноктима гребаше лице.
Игемон се разјари, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, сва му се главица разби и зали крвљу сво то место, и оно предаде Богу своју свету и невину душицу. Тако се овенча свето дете Кирик.
Мати пак његова блажена Јулита жестоко и дуго бијена, као у туђем телу страдајући и као безосећајни стуб не осећајући, ништа друго не говораше сем ово: "Хришћанка сам и нећу принети жртву бесовима!" А када је престадоше тући и подигоше са земље, она угледа пред судиштем своје мило чедо мртво у крви, и испунивши се радости рече: Хвала Ти, Господе, што удостоји сина мог такве благодати Твоје, да пре мене мученички сконча за свето име Твоје и прими неувенљиви венац у слави Твојој!
После тога игемон нареди да мученицу обесе на мучилишту и да јој железним гребенима стружу тело, па да јој онда врелом смолом заливају ране. Тако мученој светитељки гласник викаше: Смилуј се на себе саму, Јулито! поштеди младост своју! поклони се боговими, да би се избавила од мука и да не би љуто погинула страхотном смрћу као твој син! - Света мученица одговараше: Нећу се поклонити ђаволима и њиховим глувим и немим идолима! Ја се поклањам Господу мом Исусу Христу, Јединородном Сину Божјем, којим Отац Небески сатвори све, и старам се достигнути сина мог, да се са њим удостојим царства небеског.
Видевши непобедиво трпљење и јунаштво мученице, игемон је осуди на посечење мачем. Онда је војници узеше и поведоше ван града на губилиште, где су погубљиваии осуђени на смрт. Светитељка иђаше радосно као на венчање. Када стигоше на губилиште, она измоли мало времена за молитву; и преклонивши колена помоли се говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што си сина мог призвао пре мене удостојивши га да пострада за свето и страшно име Твоје, и што си дао вечни живот са светима њему, оставившем овај ташти живот, - прими дакле и мене недостојну слушкињу Твоју, и удостоји ме да добијем благодат пред Тобом: да будем прибројена мудрим девојкама које уђоше у твој непролазни чертог, да би дух мој благословио Тебе, Саздатеља свог, и беспочетног Оца Твог, и савечног Духа Светог, вавек, Амин.
Пошто се света мученица тако помоли Господу, џелат наоштри мач, удари мученицу по врату и одсече чесну главу[4], оставивши тело њено на том месту без погребења да га поједу пси и звери. Тако исто и тело светог Кирика извукоше из града и бацише поред тела његове мајке па отидоше. А када се спусти ноћ, дођоше оне две гореспоменуте робиње, узеше тело своје госпође и њеног сина, однеше их далеко и погребоше у земљу. Једна од тих робиња доживе до дана Константина Великог, првог хришћанског цара, у чије време засија истина и благодаћу Христовом Црква Божја доби слободу. Тада та робиња показа верним хришћанима место где беху погребене чесне мошти светих мученика, Кирика и Јулите, и исприча о њиховом страдању.
Они онда извадише из недра земље њихове свете мошти нетљене, испуњене миомира; и оне даваху исцељења од болести. Страдање ових светих мученика би описано у спомен и част њихову, на корист вернима, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ РАВНОАПОСТОЛНОГ ВЛАДИМИРА великог кнеза Кијевског

Велики кнез Кијевски и све Руске земље самодржац Владимир беше син Свјатослава, унук Игора и свете Олге, а праунук Рурика кога Варјази позваше на кнезовање Русијом. Рурик имађаше престо свога кнежевства у Великом Новгороду; а Игор Рурикович после смрти свога оца пренесе престо у Кијев, и ту му света Олга роди сина Свјатослава. Свјатослав Игорович имађаше три сина: Јарополка, Олега и Владимира, не од једне жене. Делећи тројици синова велику кнежевину Руску, Свјатослав даде најстаријем сину Јарополку Кијев, средњем Олегу Древљане, а најмлађем Владимиру Велики Новгород. После смрти великога кнеза Свјатослава Јарополк удари на брата свога кнеза древљанског Олега, уби га и његову кнежевину узе себи. Дознавши за ово, великоновгородски кнез Владимир се уплаши да његов најстарији брат Јарополк не учини и са њим то исто, и побеже преко мора к Варјазима. Јарополк онда узе под своју власт и великоновгородску кнежевину.
Након не много времена Владимир сабра велику војну силу, делом од Варјага, делом од других покрајина руских, па крену на Јарополка, погуби га и узе кнежевину кијевску, и братовљу жену пореклом Гркињу, и постаде самодржац целе земље Руске. Он постави идоле у Кијеву на узвишеним местима, приношаше им жртве, и сав народ привођаше к идолопоклоњењу. Оне пак који нису хтели да се клањају идолима, он нареди да се предају на смрт. Тада и би убијен блажени Теодор хришћанин са сином својим Јованом[5], јер не хте да се придружи идолопоклоницима, нити да сина свог да на жртву демонима. Остали хришћани, који од свете Олге беху просвећени, и ради којих она и цркву подиже на Асколдовој могили, неки се из страха кријаху и бежаху, неки се тајно држаху свете вере, а неки се опет вратише своме пређашњем незнабожју. И где беше хришћанских цркава, идолопоклоници их порушише. У Кијеву беху понамештани од Владимира ови одабрани идоли: врховни идол Перун, за кога вероваху да је бог грома, муња и кишних облака; други - Волос, бог стоке; трећи - Позвизд или Вихор, бог ваздуха; четврти - Ладо, бог весеља; пети - Купало, бог земаљских плодова; шести - Кољада, бог који се празновао зими; и многи други мањи богови. По наређењу овог великог кнеза, такви богови беху понамештани не само у Кијеву него и по свима осталим крајевима руске државе, и незнабошци им се клањаху и приношаху жртве. Такво исто идолослужење вршаше и у Великом Новгороду, јер Владимир посла тамо да управља ујака свог војводу Добрињу, брата матере своје. По угледу на Владимира, он исте идоле постави, наденувши им иста имена.
Поред идолопоклонства Владимир паћаше и од другога зла: неуздржљиво се ваљаше у телесним пожудама као у блату, јер беше као и древни Соломон веома женољубив, и ненасит у телесном сладострашћу, и имађаше много жена и врло много наложница, и живљаше погано налазећи се у идолопоклоничкој заблуди.
Но када преблаги Бог, који не жели смрти грешницима, по превеликом и неисказаном милосрђу Свом благоволе Руску земљу, помрачену тамом идолобесја, просветити светлошћу свете вере и на пут спасења упутити, Он им за руководиоца изабра овог великог кнеза Владимира, као некада Римљанима и Грцима цара Константина Великог, а пре тога свима народима светог апостола Павла. Јер Он који је наредио да из таме засија светлост, запали у Владимировом срцу зору тајанствене светлости, и разбуди у њему жељу за познањем истине и претвори га из незнабожног идолопоклоника у побожног хришћанина, и од гонитеља - у новог апостола и учитеља Русима; и он толики руски народ оте из чељусти ада и вечне смрти, и приведе поновном рођењу у живот вечни светим крштењем.
Није неумесно да овде споменемо у која су се времена Руси пре Владимира делимично крштавали. Најпре се Славеноруски народ крсти од светог апостола Андреја Првозваног. Овај свети апостол стигавши до Кијевских гора, благослови их, и побивши крст на високом брегу прорече да ће се ту подићи град и да ће на тим местима засијати благодат Божија. И људе које тада нађе тамо он научи светој вери и крсти их. Затим свети апостол пође и у остале крајеве руске, где је сада Велики Новгород, и где су други знаменити градови, и свуда које год ка Христу могаде обратити, просвети их светим крштењем.
Опет се крсти Русија у време грчкога цара Василија Македонца и светог патријарха Фотија, који упутише у Русију архијереја Михаила. У то време кнез Игор Рурикович беше малолетан и кнежевином управљаше његов рођак и васпитач Олег. Када грчки архијереј стиже из Цариграда у Руску земљу, да незнабожни народ научи светој вери, људи жељаху да најпре виде неко чудо од њега. Архијереј их упита: Какво чудо захтевате? - Они му рекоше: Књига која учи вашој хришћанској вери, нека буде бачена у огањ, па ако не изгори, по томе ћемо познати да је ваша вера добра и истинита и Бог кога проповедаш велики. - Архијереј, уздајући се у Бога, нареди да се наложи велики огањ пред свима, па подигавши руке к небу помоли се говорећи: Прослави име Своје, Христе Боже! - И рекавши то, метну у огањ књигу Свето Еванђеље, и књига не изгоре. Јер када сва дрва изгореше и огањ се угаси, Еванђеље се обрете цело, ни најмање неповређено од огња. Видећи то чудо, многи људи вероваше у Христа и крстише се.
Још се Русија крсти у дане велике кнегиње Олге[6], жене великог кнеза руског Игора Руриковича, мајке Свјатославове, а бабе Владимирове. Она, као што пише у њеном житију, отишавши у Цариград, прими свету хришћанску веру и доби на светом крштењу име Јелена. По повратку отуда, она у Кијеву и осталим руским градовима многе приведе к вери и светом крштењу, али не могаде све просветити, јер и сина свог Свјатослава не могаше никако усаветовати да прими хришћанство.
Овим крштењем у Русији, које беше пре Владимира, не могаде се раширити и утврдити света вера, једно због честих ратова, а друго због кнезова, оданих незнабожном идолопоклонству. Коначно се сва Русија просвети у дане великога кнеза Владимира, пошто се најпре он сам просвети и познаде прави пут спасења, и све изведе на њега, било примером своје побожности, било својим владалачким наређењем. А то просвећивање отпоче овако:
Када Владимир постаде чувен због храбрости, самодржавности и величине свога царства, стадоше долазити к њему представници разних народа хвалећи му своју веру. Најпре дођоше мухамеданци, и Владимир их упита: Каква је вера ваша? - Они му одговорише: Верујемо у Бога који је на небу, а имамо пророка Божјег Мухамеда; он нам дозвољава да имамо жена колико ко хоће и да уживамо све телесне сласти, само наређује да се обрезујемо, и да свињског меса не једемо, и да вина не пијемо. Поред тога мухамеданци причаху о својој вери и друге ствари неславне и стидне, о којима не доликује писати. Владимир са насладом слушаше о женама, пошто беше женољубив, али му се не допаде обрезање и непијење вина. И рече им: Ми не можемо да живимо без вина, пошто у Русији свако весеље и пријатност бива уз поднапијање.
Долажаху к Владимиру изасланици и од Немаца, и од римског папе, и од ћесара западног, и од осталих кнезова; и сваки говораше за своју веру да је добра, али се ниједна од њих не допаде Владимиру. Још и Јевреји дођоше к Владимиру и говораху да је њихова старозаветна вера боља од свих вера. Владимир их упита: Где је земља и царство ваше? - Они му одговорише: Наша земља је Јерусалим и Палестина, и њена околина. Али пошто гресима својим разгневисмо Бога, Бог нас расеја по целоме свету, а земљу нашу даде хришћанима. - Владимир им на то рече: Како ви друге учите вашој вери, а сами сте одбачени од Бога вашег? Јер кад би вас Бог љубио, Он вас не би расејао по туђим земљама. Зар и нама желите такво расејање? - Рекавши то, он их отера са очију својих.
После свију ових к Владимиру дође од грчких царева Василија и Константина и од патријарха цариградског изасланик са даровима, Кирил философ, муж изврстан, образован и богонадахнут. Овај философ Кирил дуго говори Владимиру о хришћанској вери, почевши са стварањем света, па преко свих пророштава све до оваплоћења Христова, и Његовог добровољног страдања и крсне смрти ради спасења људског, и Његовог тродневног васкрсења, и вазнесења на небо. Затим му изложи учење о другом доласку Христовом, о васкрсењу мртвих, о Страшном суду, о бесконачним мукама спремљеним за грешнике, и о награди праведницима у небеском царству. Онда му предаде послати дар: велику златоткану завесу, на којој беше уметничким ткањем изображен Страшни суд Божји, и одвајање грешних од праведних: праведници стајаху с десне стране Судији, и на тој десној страни беше изображен рај и царство небеско; а грешници стајаху с леве стране, на којој беху изображени геена огњена, страшни ликови демона и разне муке у паклу.
Пажљиво разгледајући све то, Владимир распитиваше философа за сваку ствар. Философ му о свему говораше подробно; и рече му: Када Христос Бог наш дође у слави Својој с неба на земљу да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима његовим, тада ће праведнике поставити с десне стране Себи и послати их у Своје небеско царство на вечно весеље, а грешнике ће поставити с леве стране Себи и послати их у геену огњену неугасиву, у бесконачне муке.
Слушајући то, Владимир уздахну и рече: Благо онима који стану с десне стране, а тешко онима који буду с леве! - Философ му рече: Ако и ти, царе, престанеш са злим делима и примиш свето крштење, удостојићеш се стајања с десне стране; ако пак останеш у незнабожју, онда ће и твоје место бити с леве стране. - Пажљиво слушајући философово разлагање и размишљајући, Владимир рече: Почекаћу још мало, док тачније испитам о свима верама. - И пошто обдари философа и његову пратњу, он их с чешћу отпусти у Цариград.
Када грчки философ отпутова, Владимир сазва све своје бојаре и старешине и рече им: Ето, к мени долазише мудраци од разних народа: од мухамеданаца, од Немаца, од Римљана, од Јевреја, и од других народа; и сваки од њих хваљаше своју веру. После свију дођоше и Грци, и испричаше више од других многе дивне ствари у својој вери, казујући све од почетка света до сада; они веле да постоји други свет и други живот, и да ће после смрти сви људи васкрснути, и ако је ко учинио што добро у овом веку, тај ће се у будућем радовати живећи бесмртним животом; а грешници ће се вечито мучити.
И рекоше му бојари и старешине: Нико никада не куди ништа своје, него хвали. Ти пак, велики кнеже, имаш мноштво мудрих људи, па ако хоћеш да тачније познаш истину, пошљи најбоље између њих у разне земље и народе, да виде и испитају сваку веру и како ко служи Богу своме, и када се врате, они ће и теби и нама као очевици испричати све подробно и тачно.
Владимир послуша овај савет и посла људе разумне и паметне у разне земље, да размотре вере и богослужења сваког народа и језика. Они пропутоваше многе земље и царства, па најпосле дођоше и у Цариград, и казаше грчким царевима, Василију и Константину, због чега су дошли. Цареви се обрадоваше, и одмах обавестише о њима свјатјејшег патријарха. Патријарх нареди да се украси црква празнично; он се обуче у најскупоценије архијерејске одежде са многим епископима и свештеницима за служење божанствене литургије. На литургију дођоше цареви са Владимировим изасланицима; увевши их у цркву изасланицима дадоше такво место, са кога се лако могло видети и чути све. А они, видећи неисказану красоту славе Божије какву нигде никада не видеше, и слушајући преслатко црквено појање какво никада не чуше, дивљаху се веома и држаху да се налазе не на земљи него на небу; у то време обасја их небеска светлост, и они постадоше као ван себе од радости духовне, којом се тада срца њихова испунише. По завршетку божанствене литургије цареви и патријарх приредише руским изасланицима велики пријем и гозбу, обдарише их многим даровима, па отпустише.
Када се изасланици вратише к Владимиру, Владимир опет сазва своје бојаре и старешине, и нареди изасланицима да пред свима испричају шта су видели и чули. Они онда стадоше причати све по реду о вери свакога народа и о њиховим богослужењима, али се слушаоцима не допадоше те вере. Затим почеше причати шта видеше код Грка. Када дођосмо у Цариград, казиваху они, Грци нас уведоше у своју цркву где они Богу своме служе, и тамо видесмо такву красоту и славу, да наш језик то не може исказати: одежде њихових јереја беху најчудесније, богослужења веома дивна, држања свих људи побожно, појање толико слатко, какво нигде не чусмо; и нас обузе нека радост, и ми не осећасмо себе, нити знађасмо да ли смо на земљи или на небу. И нема у целом поднебесју такве лепоте и преславног богославља као што је код Грка. Због тога верујемо да је вера њихова истинита, и само са тим људима живи Бог истинити.
И рекоше бојари Владимиру: Да грчка вера није добра и истинита, твоја баба Олга не би примила ту веру, јер она беше жена веома мудра. - Тада Владимир, по дејству у њему благодати Светога Духа, стаде се по мало просвећивати у уму свом и познавати праву хришћанску веру, и желети је. Али пошто поред њега не беше таквог човека који би га брзо привео остварењу његове намере, јер сви бојари и саветници беху помрачени тамом незнабоштва, стога се одложи његово примање хришћанске вере и крштење. Штавише, код њега се појави замисао да крене у рат на Грчку земљу, да освоји неке градове и добије хришћанске учитеље који би га научили вери.
Скупивши војску, Владимир крену на Таврикију и заузе прво град Кафу. Затим дође под Херсон, престони град те земље, који се налажаше на обали Евксинског Понта и имађаше изврсно пристаниште. И опседе град тај, и силно ратоваше на њега не мало времена, и не могаше га освојити, јер град беше утврђен и грчка војска што беше у њему јуначки се бораше. И поручиваше Владимир Херсоњанима да му се драговољно покоре ако желе да има милости према њима; ако пак то не учине, онда ће њихов град држати под опсадом макар три године, док га не узме, али онда неће имати милости према њима. Међутим Херсоњани не придаваху важност Владимировим порукама, иако трпљаху оскудицу у граду, јер шест месеци већ беху под опсадом. Но неисказано промишљање Божје не само о Грцима него и у целом руском роду удеси да се град Херсон преда Владимиру на следећи начин. Херсонски протопоп Анастас написа Владимиру на стрели ово: "Царе Владимире! ако хоћеш да заузмеш град, потражи на источној страни у земљи водоводне цеви кроз које тече у град вода за пиће; пресеци их, и на тај начин лиши град воде, па ће ти се грађани приморани жеђу предати". Написавши тако на стрели, протопоп натеже лук и пусти стрелу ка Владимировом шатору. Стрела паде пред шатор; а кад је узеше и видеше на њој грчко писмо, одмах је однеше Владимиру. Владимир дозва тумача за грчки језик; овај му преведе поруку, и Владимир нареди да се брижљиво потраже на источној страни те цеви. Кад их пронађоше, пресекоше их, те град лишише воде, и грађани изнемогоше од жеђи. Притешњени жеђу они се и против своје воље предадоше Владимиру. Владимир свечано уђе у град, али никоме не учини ни зла ни неправде.
По заузећу Херсона и целе Таврикије Владимир упути грчким царевима овако писмо: "Ево, заузео сам ваш славни град Херсон и сву земљу Таврикију. Но чујем да имате сестру, дивну девојку, дајте ми је за жену. Не хтеднете ли ми је дати, ја ћу са вашим Цариградом учинити што учиних са Херсоном". - Примивши овакво писмо од Владимира, грчки цареви се ожалостише не мало, јер њихова сестра Ана није хтела да пође за незнабошца. Али се Грци бојаху војне силе руске и храбрости Владимирове. И цареви отписаше Владимиру овако: "Нама хришћанима не доликује да своју сестру дамо за незнабошца. Ако хоћеш да је добијеш ти се онда одреци својих идола и веруј у Христа истинитог Бога, као што и ми верујемо, и прими свето крштење, па ћеш без препрека узети себи за супругу сестру нашу, и бићеш с нама у љубави као истоверац, и још ћеш царство небеско наследити".
Добивши такав одговор од грчких царева, Владимир им понова упути овакво писмо: "Ја заволех вашу веру од онога времена када се моји изасланици, које бејах послао да испитају разне вере, вратише и подробно испричаше како је ваша вера боља од свих осталих вера, и ваша богослужења којима служите Богу вашем дивнија него код других народа. Стога хоћу да примим вашу веру, а ви ми пошаљите епископа да ме крсти, и сами са сестром својом дођите к нама, или ми сестру своју пошљите за супругу, па ћу вам вратити Херсон са целом Таврикијом".
Добивши овако добру вест, грчки цареви се обрадоваше великом радошћу и стадоше сестру своју саветовати и молити да пође за Владимира. И говораху јој: Смилуј се на хришћанско царство! јер не пођеш ли за њега, он неће престати да пустоши земљу нашу, и бојати је се да и Цариграду не учини што и Херсону. Ако се пак Владимир због тебе крсти, и Господ преко тебе обрати к себи земљу Руску а Грчку ослободи тешких и честих ратова и најезда руских, ти ћеш задобити вечну славу и наследити вечно блаженство.
Принцеза Ана, иако не жељаше, ипак пристаде на савет и молбу своје браће, и са сузама рече: Нека буде воља Господња! - И послаше је цареви морем у лађама са архијерејем Михаилом, и са свештеницима, и са угледним великашима. Када стигоше у Херсон, свечано их дочекаше и у царски двор уведоше. Но на неколико дана пред долазак принцезе Ане, Владимир се разболе од очију и ослепе. И поче сумњати у хришћанску веру и у крштење, и смућен говораше себи: Богови руски се разљутише на мене што хоћу да их оставим и другу веру примим, због тога ме и казнише слепилом. - Принцеза пак Ана посла му овакву поруку: Ако хоћеш да оздравиш и прогледаш, прими што пре свето крштење, јер се друкчије нећеш избавити од слепила свог. Крстиш ли се, ти ћеш се ослободити не само телесног слепила него уједно и духовног.
Саслушавши овакву поруку, Владимир одговори принцези: Ако се твоја реч обистини, онда ћу по томе познати да је хришћански Бог велик. - И одмах дозва епископа, молећи га за свето крштење. Епископ га најпре огласи и добро поучи о светој вери. Затим га крсти у цркви Свете Софије, која се налажаше усред града, и надену му име Василије. При крштењу пак догоди се чудо, слично чуду са Савлом на путу за Дамаск: јер када ослепели Владимир уђе у свету крстионицу, и епископ по чину крштења метну на њега руку, одмах отпаде од очију његових слепило као крљушт, и он прогледа; и прослави Бога што га приведе у истиниту веру; и благодараше Христа Господа, радујући се и веселећи се.
Видевши ово чудо, крстише се Владимирови бојари и војска. И би радост велика Русима и Грцима, а нарочито светим анђелима на небу: јер када се анђели радују за једног грешника који се каје, они се несравњено више обрадоваше тако великом броју душа које Бога познаше, и запеваше: Слава на висини Богу!
Ово крштење Владимира, његових бојара и војске изврши се у години 988. После крштења би приведена Владимиру принцеза Ана ради обручења; а након не много дана они се венчаше у законити брак. И кнез Владимир поврати Грцима Херсон са целом Таврикијом; и утврдивши с њима мир, он се врати у своју земљу. Поведе са собом и архијереја Михаила који беше дошао из Цариграда са принцезом Аном. И он би први митрополит целе Русије[7]. Са архијерејем Михаилом Владимир поведе из Херсона и многе свештенике, клирике и монахе. А узе отуда и мошти светог свештеномученика Климента, папе римског, и његовог ученика Фива, и свете иконе, и књиге, и сваку ствар црквену. Поведе са собом и оног протопопа Анастаса, који га стрелом научи како да заузме град Херсон. И дође Владимир у Кијев с радошћу великом, славећи Христа Бога.
И одмах се Владимир с ревношћу даде на просвећивање престоног града свог Кијева и целе руске државе своје. Најпре Владимир нареди да се крсте дванаест синова његових, које имађаше од разних жена: Изјаслава, Мстислава, Јарослава и Всеволода од Рохмиде, кнегиње Полтеске; Свјатополка - од Гркиње, жене братовље; Вишеслава - од кнегиње Чехиње; Свјатослава и Станислава - од друге Чехиње; Бориса и Гљеба - од Бугарке; Брјачислава и Судислава - од неке друте. И крсти их митрополит Михаил на једном извору[8], који се налажаше у гори над Дњепром. Тај се извор од онога времена па до сада назива Крешчатик. Затим Владимир посла гласнике по целоме граду, наређујући да се сутрадан изјутра саберу на реку Почајњу[9] сви: стари и млади, велики и мали, богати и сиромаси, мушкиње и женскиње. Ако се пак ко у то време не нађе на реци, сматраће се за противника Богу и великоме кнезу.
Сутрадан изјутра дође на реку сам кнез са бојарима, и са архијерејем, и са свима свештеницима. И слеже се сав град на реку, безбројно мноштво мушкиња и женскиња, свакога звања и узраста, и то на место где се сада налази црква светих страдалника Бориса и Гљеба. И би им наређено да се свуку и уђу у воду, мушкиње одвојено и женскиње одвојено, одрасли где је дубље, мали где је плиће; и стајаху по групама у води, једни до гуше, други до појаса. Свештеници пак у свештеничким одеждама стајаху крај обале на даскама, нарочито за то спремљеним, и читаху над народом молитве прописане за крштење, и даваху им имена, свакој групи посебно једно име, и наређиваху им да се три пута погруже у воду, сами призивајући над њима име Свете Тројице, по чину крштења.
И тако се сав народ Кијевски крсти у години 989, друге године након Владимирова крштења. Посматрајући крштење толиког народа, свети Владимир се радоваше духом; и подигавши очи и руке к небу, рече: Господе Боже, који си створио небо и земљу, погледај на новокрштене људе Твоје, и подај им да стварно познаду Тебе, Бога истинитога, и утврди их у православној вери, и мени помози против видљивих и невидљивих непријатеља, и прослави у Руској земљи пресвето име Своје!
По крштењу народа Владимир одмах нареди да се идоли поразбијају и храмови идолски до темеља поруше. Он нареди да главног идола Перуна вежу коњу за реп и вуку са горе ка Дњепру, а постави дванаесторицу људи да вученог идола моткама бију. А то он учини не да би идол осетио неке болове, јер је од дрвета, без душе и без осећања, него да би демону нанео што више срамоте. И довукавши идола Перуна до обале, бацише га у Дњепар, и вода га однесе далеко и притера уз једну високу гору која се и сада назива Перунова.
Стари казују и ово: верни узеше неког другог идола и одвукоше на Дњепар да га потопе, а неки га немилице удараху тојагама; и бацише га у Дњепар; када пловљаше низ воду, за њим плакаху људи, још помрачени неверјем, који иђаху обалом и нарицаху за идолом: "Видибај, господару наш боже, видибај! - тојест, испливај и на обалу изађи! - идол, покретан његовим демоном, изађе на обалу онде где је сада манастир Видубицки. Но када неверни хтедоше да узму идола, верни притрчаше, привезаше му камен, па понова бацише у реку и потопише, а место где беше изишао идол назива се од тога времена Видубичи.
И сви остали идоли, по наређењу великога кнеза, бише поразбијани, и једни у воду а други у огањ побацани. Кијевљани пак који још беху неразумни, видећи уништавање и пропаст својих старих богова, плакаху за њима и кукаху, а разумни Кијевљани говораху: Паметан је кнез и његови бојари, и они знају који је Бог бољи. Јер да су стари богови били добри, они не би наредили да се униште, нити би изабрали другу веру: боље изабраше, горе одбацише.
После уништења идола и разрушења идолских храмова, Владимир нареди да се на тим местима граде свете цркве. У почетку он сагради цркву светога Спаса на оном месту где се налазио идол Перун; затим подиже цркву у име светог Василија Великог, пошто и сам на светом крштењу доби име Василије; и мноштво других цркава он подиже свуда. Но нарочито много труда уложи око подизања цркве од камена у име Пречисте Богородице, која доцније би прозвана Десјатинаја, која за време Батија би порушена и остаде само један део од ње. Та црква беше већа и лепша од свих цркава у Кијеву, подигнутих у време кнеза Владимира; њу саградише премудри неимари грчки, и сваком лепотом украсише. Када ова црква би довршена, при освећењу уђе у њу кнез Владимир и, као некада Соломон у своме храму, помоли се Богу, говорећи: Господе Боже, погледај с неба и види, и посети виноград овај и усаврши, јер га засади десница Твоја! Погледај на ове нове људе Твоје, чија си срца уразумио да познаду Тебе, истинитога Бога! Погледај и на цркву ову, коју подигох ја, недостојан слуга Твој, у име свебеспрекорне Матере Твоје Приснодјеве Богородице. И ко се са вером и усрђем помоли у овој цркви, услиши молитву његову, отпусти му сваки грех, и све што је корисно подај му молитвама Пречисте Богоматере.
После такве дуге молитве, Владимир рече: Ево, од свега имања мог и од свих градова мојих дајем десети део за ову цркву Пречисте Богородице. - Рекавши то, он то и писменом потврди, и клетву изрече на оне који би се усудили одузети оно што је дато светој цркви. Од тога доба та црква би названа Десјатинаја. И ту цркву кнез повери гореспоменутом протопопу Анастасу, кога доведе из Херсона, и унесе у њу мошти светога Климента, папе римскога, и подари јој све скупоцене утвари што из Херсона беше донео.
Кнез Владимир посвети велику бригу и књижном образовању: он нареди да се његови синови и мноштво бојарске деце уче грчком писмену, а и за руско писмо одреди им искусне учитеље. Поред тога он нареди да се у школу узимају и деца простих родитеља; а многе глупе мајке плакаху за децом својом као да су помрла.
Желећи да светлошћу свете вере просвети не само Кијев него и сву државу своју, кнез Владимир посла по свима градовима руским да се крсти народ; на оне пак који се нису хтели крстити, он налагаше велики данак. И живљаше Владимир богоугодно и праведно, изменивши своје древне незнабожачке обичаје. И би на сваку врлину упућен чесном супругом својом принцезом Аном, са којом живљаше по хришћанском закону. А остале пређашње жене своје, које имађаше пре крштења, он богато обдари па отпусти, оставивши свакој на вољу да се, ако хоће, уда за другога мужа. Првој пак жени својој Рохмиди, кћери кнеза полтецког Рогволда, која му беше милија од осталих, при повратку свом из Херсона кнез Владимир посла овакву поруку: Ја примих хришћанску веру и закон, и треба да имам једну жену, коју сада и узех међу хришћанима; а ти изабери себи између мојих велможа кога хоћеш, и удај се за њега. - Она му одговори: Еда ли је једино теби потребно небеско царство, а не и мени? Сем тога, како ја кнегиња могу поднети да будем слушкиња у слуге твога? Стога нећу да се удајем за другога мужа, него те молим, уневести ме Христу твоме. - Када она ово говораше, поред ње сеђаше њен син Јарослав, који беше хром од рођења. Чувши овакве речи од матере своје, он заблагодари Богу за благоразумност и добру одлуку њену, и одмах оздрави и стаде ходити, иако дотле није ходао. Владимир се двоструко обрадова поводом Рохмиде: што она узревнова за Христа, и што се сину Јарославу исцелише ноге. Пошто прими крштење, Рохмида се постриже у свети анђелски лик монашки, и доби име Анастасија.
После тога Владимир посла молбу у Цариград тадашњем свјатјејшем патријарху Сергију[10], да му пошаље архијереје и јереје, пошто је жетве много а посленика мало. Јер многим градовима руским беше потребна просвета, а руских људи спремних за духовни чин још не беше довољно, пошто школовање међу њима беше недавно почело. На ту молбу кнеза Владимира свјатјејши патријарх Сергије посла од Грка епископа Јоакима Хероонца, и друге епископе с њим, и не мало презвитера.
Узевши онда дошавше к њему епископе, Владимир оде у област Ростовску и Суждаљску, и основа град изнад реке Кљазме, и надену му своје прво име Владимир; и подиже у њему цркву Пречисте Богородице; и нареди да се свуда људи крсте и цркве граде, и даде им епископа. Отишавши одатле у Ростов, он подиже цркву дрвену, и даде епископа. Потом отпутова у Велики Новгород, и тамо остави за архиепископа Јоакима Херсонца. Овај архиепископ разруши тамо идола Перуна, сличног оном кијевском, и нареди да га једни вуку на реку Волхов а други да га моткама бију на велику поругу демону. А демон који у идолу обитаваше, стаде громко као од болова запомагати: "Авај, авај! тешко мени, тешко мени! јер упадох у руке ових немилосрдних људи, који ме јуче као бога поштоваху, а сада ми толика зла причинише! Леле, леле!" - А људи, довукавши га на мост бијена, бацише га у реку Волхов, и одмах потону на дно, па мало затим исплива на површину и заплови уз реку. Један се човек баци на њега мотком, а идол дохвати ту исту мотку и баци је на мост и удари неке од оних што у безумљу свом жаљаху за њим, па опет повикавши потону и погибе са шумом. Свети Владимир обиђе и остале знатније градове своје државе, свуда крштавајуђи народ, подижуђи цркве и остављајући епископе и презвитере. И тако, учинивши велику корист свој земљи Руској, он се врати у свој престони град Кијев. И тада свети Владимир раздели земљу Руску на дванаест кнежевина према броју синова својих. Најстаријег сина свог Вишеслава он посади у Великом Новгороду, Изјаслава у Полоцку, Свјатополка у Турови, Јарослава у Ростову. А кад Вишеслав умре у Великом Новгороду, он на његово место доведе Јарослава из Ростова, а у Ростову посади Бориса, у Мурому Гљеба, у Древљану Свјатослава, у Владимиру Всеволода, у Тмуторокани Мстислава, у Смоленску Станислава, у Луцку на Волини Брјачислава, у Пскову Судислава. И строго им заповеди да живе у љубави и слози и да не вређају један другога, нити да повређују границе један другоме, него сваки да буде задовољан својом кнежевином. Не мање заповеди им и то, да сваки у својој кнежевини умножава славу Христа Бога и иште спасење душа људских, неверне у веру приводећи и цркве зидајући. Тога ради он свакоме сину даде епископа и презвитере.
Уредивши их тако и разаславши их у њихове кнежевине, сам кнез Владимир живљаше у Кијеву, сада већ стар. И ревноваше свети кнез у добрим делима, цркве и манастире подизаше и украшаваше, изобилну милостињу свима даваше, богате трпезе често приређиваше сиромасима у своме двору. А болесницима који не беху у стању долазити двору његовом он колима шиљаше сваковрсне намирнице. Са суседним државама: пољском, угарском, и чешком, он имађаше мир и љубав; једино са Печењезима ратове вођаше, али их силом Христовом побеђиваше.
Свети Владимир беше толико милостив и милосрдан, да не хиташе са кажњавањем и окорелих злочинаца. Због тога се умножише разбојници, лопови и остали разноврсни злотвори. И упита митрополит са старцима кнеза Владимира: Зашто, кнеже, не кажњаваш зле? - Он одговори: Бојим се греха. - На то му митрополит и старци рекоше: Ти си од Бога постављен владар да кажњаваш зле а милујеш добре; зато треба да извиђаш кривице злих и кажњаваш их. Јер ако не кажњаваш зле, знај, ти зло чиниш добрима, пошто се због твог наређења умножавају зли на зло добрима. Но ти кажњавај зле, да би добри живели у миру.
За време светог кнеза Владимира дође из Свете Горе Атонске преподобни отац наш Антоније и настани се у варјашској пештери над Дњепром близу Берестова. Потом се стаде приближавати блажена кончина светог Владимира. Али на три године пре његове кончине најпре се престави ка Господу његова супруга, велика кнегиња Ана, принцеза грчка, виновница просвећења целе земље Руске и спасења безбројних душа људских. На кратко време пред свој одлазак к Богу, свети Владимир позва к себи сина свог Бориса, јер му он беше најмилији. А догоди се да у то исто време дође у Кијев и Свјатополк. Утом стиже Владимиру извештај да Печењези иду на Русију. Пошто Владимир беше болестан и не могаше сам изићи противу Печењега, то он посла сина свог Бориса са целом војном силом. И стаде свети Владимир с дана на дан изнемогавати телом; а Свјатополк не одлажаше из Кијева очекујући, или боље - желећи очеву смрт. И пошто кнез Владимир болова доста дана, учинивши све што је потребно за хришћанску кончину, он у добром исповедању предаде праведну душу своју у руке Божије, у петнаести дан месеца јула 1015 године.
Тако се упокоји свети велики кнез Владимир, назван у светом крштењу Василије, пошто проведе на престолу великог кнежевства Кијевског тридесет пет година. Властољубиви пак Свјатополк обрадова се смрти свога оца, жељан да се дочепа великокнежевског престола. И испрва он тајаше смрт његову; али пошто не могаде утајити, он пренесе чесно тело његово у цркву Пречисте Богородице, Десјатинују. И слегоше се к чесном телу светога Владимира сви Кијевљани и околни житељи, духовници и световњаци, плачући и ридајући као за оцем својим и посредником спасења. И приредише му свечан погреб, и положише га у мраморну гробницу у тој истој цркви коју он подиже. Затим одредише да се и спомен његов празнује као светог и равног апостолима, јер сву земљу Руску он просвети светим крштењем. Речено је Господом: Ко једнога грешника обрати од заблуде и одвоји драгоцено од рђавога, биће као уста Божија (Јерем. 15, 19; Јак. 5, 20). Утолико пре онај, који је толике грешнике незнабожног народа обратио к Богу од пагубне преваре идолске и од недостојних начинио их достојне Богу, обрете се као уста Божија и би увршћен међу свете у царству Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част, слава, благодарност и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АВУДИМА

Свети мученик Авудим пострада 299 године, за време цара Диоклецијана. Примораван као хришћанин да принесе жртву идолима, он не пристаде. Зато га повалише на земљу, везаше за четири коца и девет га војника тукоше. Затим, пошто не хтеде да окуси од идолских жртава, стругоше му тело гвозденим ноктима; па му напослетку одсекоше главу. И тако овај победоносац узиђе на небо.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛОЛИАНА

Ритан ногама од џелата овај свети мученик сконча.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ЈУСТИНИЈАНА II, НОВОГ цара Грчког

Благочестиви цар Византијски Јустинијан II Ринотмит (685-695 г.) поживе побожно и би погребен у храму Светих Апостола у Цариграду.

СПОМЕН НАЛАЗА ЧЕСНЕ ГЛАВЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТРОНЕ, Хиополитисе

Спомен ове преподобне матере наше Матроне врши се 20 октобра, где се налази и њено опширније житије. А данас се слави чесно обретење њене свете главе, која би нађена доста времена после њеног светог престављења, и то приликом проширивања њеног храма на острву Хиосу. Том приликом исцелише се многи болесници и паралисани, а једна нема жена проговори. Њене свете мошти и данас су чудотворне.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Иконија - град на плодној висоравни у Малој Азији, недалеко од Листре и Дерве; некада Иконија била главни град у Ликаонији.
2. Владао од 284 до 305 године.
3. Тарс - град малоазијске области Киликије; родно место светог апостола Павла.
4. Света Јулита пострада 304 године.
5. Спомен њихов празнује се 12 јула.
6. Спомен свете Олге празнује се 11 јула.
7. Ово није онај Михаил о коме је горе било речи, који књигу Еванђеља метну у огањ и она не изгоре, те на тај начин увери многе из народа; ово је други Михаил, који дође после првог пошто прође више од сто година.
8. Пошто још не беше цркве у Кијеву после разорења пређашњих.
9. Издваја се из Дњепра и опет утиче у Дњепар.
10. Цариградски патријарх Св. Сергије II патријарховао од 999-1019 године. Његов спомен врши се 12. априла.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Акила. Један од седамдесет апостола. Као Јеврејин живео најпре у Италији са својом женом Прискилом. Када цар Клаудије нареди да се сви Јевреји протерају из Рима и Италије, тада се Акила пресели у Коринт, где га апостол Павле први пут упозна, и оста у дому његову годину и по, крсти њега и жену његову. Горећи ревношћу према вери Христовој Акила и Прискила отпратише Павла до Ефеса, и помагаху му у делу његовом апостолском. Из Ефеса написа Павле прву своју посланицу Коринћанима, у којој при крају каже: поздрављају вас много Акила и Прискила с домашњом црквом својом (16, 9). По смрти цара Клаудија би дозвољено Јеврејима да се врате у Италију, и Акила с Прискилом се врати у Рим. Пишући по том посланицу Римљанима из Коринта апостол поздрави старе пријатеље и сатруднике своје: поздравите Прискилу и Акилу, помоћнике моје у Христу Исусу који за душу моју своје вратове положише, којима не ја један захваљујем него и све цркве незнабожачке, и домашњу цркву њихову (16, 3-4). Доцније опет видимо Акилу у Ефесу, где делује заједно са св. Тимотејем. Окован у Риму пише Павле Тимотеју у Ефес: поздрави Прискилу и Акилу (II Тим. 4, 19). Као епископ Акила многе крсти и вером просвети, идоле скруши, храмове сазида, свештенике постави и пронесе међу људима славу Сина Божјег ваплоћеног. Најзад би убијен од озлобљених незнабожаца, и пресели се у царство Христово.

2. Преп. Елије. Монах Мисирски из IV столећа. Из ране младости посветио се монашким подвизима у пустињи тако да је животом својим и моћним чудесима изазивао дивљење и монаха и световњака, и ако је бегао од славе људске, није се могао сакрити. Имао велике борбе са прелестима ђаволским, нарочито за време дуготрајног поста. Ђаво му је представљао час мед час красне јабуке, али се он није дао обманути. Прозирао је у срца људска и погађао свачију страст и свачију помисао не због тога да би показао своје тајанствено знање него да би људе исправио.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА АКИЛЕ

Свети апостол Акила, један од Седамдесеторице, беше ученик светог апостола Павла, и од њега би постављен за епископа. Јеврејин по рођењу из Понта[1], он до обраћења у хришћанство живљаше са својом женом Прискилом у Италији. Када цар Клаудије нареди да се Јевреји иселе из Рима и Италије, тада се Акила са супругом пресели у Коринт[2]. Разлог за исељење Јевреја из Рима беше овај: када у Риму поче благовест Христова и тамо допутоваше свети мисионари, многи од Јевреја који живљаху у Риму примише свету веру у Христа, али врло многи остадоше у неверју; и настаде међу њима велики спор: једни признаваху Христа за истинитог Месију, а други Га одбациваху и хуљаху. Неверујући Јевреји како у Јерусалиму и осталим земљама, тако и у Риму са злобом устајаху на верујуће; не подносећи чак ни име Исуса Христа, они још и јелине подстрекаваху против верујућих и гоњаху их свуда. Они од јелина који се обратише ка Христу заштићаваху верујуће Јевреје од неверујућих Јевреја, и настајаху међу њима препирке и свађе, о чему и би обавештен цар Клаудије.
А пошто верујући називаху Господа Христа Сином Божјим и Царем Израиљским, цар се уплаши да се не дигне буна у народу и не појави међу њима неки нови цар. Стога нареди цар да се протерају из Рима и целе Италије сви Јевреји, и верујући у Христа и неверујући. А постојао је и други разлог за ово протеривање, и то овај: неверујући Јевреји заведоше у своју јеврејску веру царицу Агрипину, жену Клаудијеву.
Међу протераним Јеврејима беше и Акила, као Јеврејин. Он се настани у Коринту и живљаше од труда руку својих, јер по занату беше ћилимар. У то време свети апостол Павле, проповедајући Христа међу незнабошцима, допутова из Атине у Коринт, главни град Ахаје, и нашавши ту Акилу са Прискилом, остаде код њих, јер беху истога заната и заједно рађаху. Научивши Акилу и Прискилу вери у Христа, апостол Павле их крсти (Д.А. 18, 1-3). Пошто проведе у Коринут годину и шест месеци и учећи речи Божјој и помоћу Христовом побеђујући Јевреје и незнабошце, свети Павле отплови у Сирију; њему следоваху Акила и Прискила као своме учитељу и виновнику спасења, силно привезани за њега духовном љубављу. Са њима и другим својим пратиоцима свети Павле пристаде у Ефесу[3]. Затим, желећи да на приближавајући се празник Пасхе буде у Јерусалиму, он остави у Ефесу Акилу и Прискилу да поучавају Ефесце у светој вери Христовој, а сам крену у Јерусалим, обећавајући да се опет врати к њима у Ефес.
По одласку Павловом, допутова у Ефес Јеврејин Аполос, родом из Александрије, човек красноречив и силан у књигама. Овај беше упућен на пут Господњи, и горећи духом говораше и учаше право о Господу, али још не знађаше крштење у Свету Тројицу већ само крштење Јованово. Чувши смелу проповед Аполосову на скуповима, Акила и Прискила га позваше код себе и још му боље показаше пут Господњи (Д.А. 18, 24-28). Потом се свети Павле врати из Јерусалима у Ефес и одатле написа своју прву посланицу веровавшим у Христа Коринћанима, у којој на завршетку вели: Поздрављају вас у Господу много Акила и Прискила с домашњом својом црквом (1 Кор. 16, 19).
После смрти цара Клаудија Јеврејима би допуштено да живе у Риму. И Јевреји се стадоше враћати у Италију на ранија своја места, к својим имањима. Тада се и Акила с Прискилом вратише у Рим. А када свети Павле понова дође у Коринт и писа отуда Посланицу Римљанима, он не заборави у њој да пошље поздрав својим љубљеним ученицима, говорећи у последњој глави овако: Поздравите Прискилу и Акилу, помоћнике моје у Христу Исусу, који за душу моју своје вратове положише, којима не ја један захваљујем, него и све Цркве из незнабожаца (Рим. 16, 3-4).
Свети Акила се не задржа дуго време у Риму и опет пође у Асију[4] са женом својом, пошто би од учитеља свог апостола Павла постављен за епископа и послат тамо на проповед речи Божје. Дошавши у Ефес он помагаше у трудовима светом апостолу Тимотеју, ученику апостола Павла, кога свети Павле постави за епископа Ефесцима и остави га тамо, као што о томе пише у својој првој посланици њему (1 Тм. 1, 3). Касније, када свети апостол Павле, гоњен од јерусалимских Јевреја, би окован доведен у Рим и писа одатле Другу Посланицу Тимотеју у Ефес, он се понова опомену ових љубљених ученика својих, говорећи: Поздрави Прискилу и Акилу (2 Тм. 4, 19).
Свети Акила, проповедајући Христа у Асији, Ахаји и Ираклији, приведе к спасењу мноштво душа људских, обративши незнабошце од идолопоклоничког лудила и крстивши их. Пропутова он и разне друге земље, благовестећи свуда царство Божје, просвећујући светом вером, рушећи идоле, подижући цркве и постављајући свештенике. Претрпевши не мало напасти, он би убијен од неверних,[5] и обрете покој на небу са осталим светим апостолима у благодати Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕЛИЈА

Преподобни Елиј у пустињама египатским засија међу монасима испосничким подвизима и дивно угоди Богу. Он од детињства би дат у манастир на служење Господу, васпитан у уздржању и целомудрију, научен кротости и смирењу, и удостоји се благодати Божије, и доби дар чудотворства од младости своје. Јер још као дечак, када га шиљаху по огањ, он узимаше жеравицу у хаљину и доношаше старцу, а хаљина му се не опаљиваше. Видећи то, братија се дивљаху чуду и жељаху да подражавају дивно живљење дечка који светошћу превазилажаше старце.
Једном блажени Елиј, ходећи сам по пустињи, зажеле да једе меда, и угледа на камену дивно саће меда; али досетивши се да је то вражија замка, он сам стаде корити себе, говорећи: Одлази од мене, саблажњива жељо, јер је писано: по Духу ходите, и жеља телесних не извршујте (Гал. 5, 16). И одмах се уклони са тог места и повуче дубоко у пустињу, и пребиваше у пошћењу, изнуравајући и као кажњавајући глађу тело своје за неуздржање. У трећу недељу свога пошћења он угледа у пустињи по земљи дивне јабуке и друго изврсно воће, но разумевши опет да је то искушење вражије, рече: Нећу окусити, нити ишта од овога додирнути, да не саблазним брата свога, тојест душу своју, јер је писано: Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4; ср. 5 Мој. 8, 3). Постећи се и четврте седмице, блажени Елиј задрема мало и угледа где му у виђењу предстаде анђео Господњи и рече: Устани, и што нађеш предложено теби једи без икакве сумње и поткрепи се!
Пробудивши се, он угледа извор студене воде и око њега неко мирисаво и врло укусно зеље. Он онда једе од тог зеља и пи воде са извора, те поткрепи тело. Потом он говораше братији да никада у животу свом није јео тако дивну храну. Кренувши мало са тог места, он нађе пећину, настани се у њој и проведе неко време. А кад природа тела његова захтеваше хране, он би се преклонивши колена, помолио Богу, и одмах му се невидљивом руком доношаше чист врућ хлеб, маслине и разно воће.
Једном пође преподобни да посети у пустињи братију који живљаху у оскудици и понесе им од хране коју му слаше Бог. Путујући тако он се замори под тешким бременом хране коју ношаше, па угледавши дивље магарце где по пустињи пасу, он викну к њима говорећи: У име Господа нашег Исуса Христа, нека један од вас дође овамо и понесе моје бреме! - И одмах се издвоји из стада најјачи магарац и кротко приђе светом монаху. Он натовари на магарца своје бреме, па и сам уседе на њега, и брзо стиже до келија пустињске братије, обрадовавши братију донесеном храном, а магарца отпусти у пустињу.
Опет другом једном приликом преподобни Елиј оде у један пустињски манастир рано у недељу, и видевши да се у цркви не врши служба, он упита, због чега дан Господњи, недеља, остаје без богослужења. Братија одговорише да презвитер, који живи са друге стране реке, није дошао из страха од крокодила који се појавио у реци и већ појео многе људе. Светитељ им рече: Ако хоћете, ја ћу отићи и позвати презвитера. - Братија одговорише: Не! Та и ко би те превезао на ону страну, када се из страха од крокодила сви боје и да приђу скели! - Но свети Елиј, уздајући се у Бога, пође; и када би на обали реке призва име Господње, и одмах се појави крокодил и приђе к њему. И крокодил, који је навикао да тамани људе, постаде по Божјем наређењу превозник праведнику; јер он са кротошћу и страхом прими светитеља на своја леђа, пренесе га преко реке и постави на другу обалу. Преподобни онда брзо оде до презвитерова обиталишта и стаде га молити да дође к братији. Но презвитер, не познавајући га, упита га ко је и откуда је. Он му каза да је недавно дошао у манастир. Презвитер, иако виде блаженога у ветој и искрпљеној хаљини, он по речима и благодушности познаде у њему Божјега човека, и рече му: Брате, ти имаш бедну телесну одећу, али дивну и изврсну одећу душе!
И уставши пође са њим ка обитељи. Када стигоше до реке и не нађоше чиме да се превезу преко реке, преподобни Елиј рече презвитеру: Не узнемируј се, оче! Бог ће нам одмах сада спремити чамац! - И громким гласом позва к себи крокодила. Чувши светитељев глас, крокодил се појави, приђе к њима и кротко им подметну своја леђа, да узиђу на њега. Преподобни Елиј најпре сам узиђе на крокодила, па онда позва и презвитера, говорећи му: Оди овамо, оче! не бој се! - Али презвитер, угледавши крокодила, уплаши се и побеже назад. Братија пак, стојећи на другој обали, посматраху ово чудо, како човек Божји прелази реку ношен крокодилом, и дивљаху се томе са страхом. Препловивши реку, преподобни изађе на обалу и изведе са собом крокодила, и рече му: Боље ти је да сам умреш, него да људе уништаваш и тела њихова једеш! - И тог часа крокодил паде и издахну.
Свети Елиј проведе у том манастиру три дана, поучавајући братију богонадахнутим речима. Будући прозорљив, он знађаше помисли свакога брата и прозираше свачију савест, и свакоме засебно говораше од каквог искушења пати. Једноме говораше: духом нечистоте распаљујеш се, брате! - другоме: гневом се запаљујеш; - трећем: патиш од лакомства; и свакоме откриваше каква га страст мучи. Исто тако он на корист свих обелодањиваше врлине врлинских монаха, називајући једнога кротким, другога праведним, трећега трпељивим, четвртога послушним, свакоме указујући какву врлину има. Јер живот свих и сва тајна дела, добра и зла, беху му откривена од Бога. И сваки од побеђиваних страстима причаше о себи да је онако како Елиј каже. И умилење им обузимаше срца, и они исправљаху свој живот.
После многих духовних разговора преподобни отац Елиј рече братији: Спремите трпезу, јер ће вам сада доћи страна братија. - И стварно, чим братија по речи светитељевој спремише трпезу, стигоше у манастир братија издалека. Пошто их чесно примише и угостише, свети Елиј оде у пустињу. А један од млађе братије мољаше га да му допусти да обитава са њим у пустињи. Светитељ му рече: Тешка је то ствар, брате, и захтева много труда, јер треба чврсто стајати против ђаволских искушења и много шта трпети. - Брат обећа да ће све поднети. Светитељ га онда прими и одреди му да живи у другој пећини. У идућу ноћ на њега нападоше бесови, најпре невидљиво, смућујући му ум рђавим помислима, па затим видљиво, као страшна привиђења навалише на њега и дављаху га желећи да га умртве. А он, утекавши из пећине, отрча к преподобноме и исприча му своју невољу. Утешивши га са мало речи и утврдивши га у трпљењу и вери, старац га понова одведе у исту пећину, обележи прстом то место унаоколо, огради га крсним знаком, и наложи брату да наоружан именом Господњим борави ту без страха. И живљаше тај брат у пустињи неповредљив од демонских насртаја, и удостоји се хране доношене невидљивом руком, као и преподобни наставник његов кога храњаше сам Бог.
Достигавши дубоку старост и сатворивши многа чудеса, свети Елиј се престави к Богу,[6] коме угоди, и би прибројан к лику преподобних који на небу стоје пред престолом Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУСТА

Свети Јуст, родом из Рима, беше војник под трибуном Клаудијем. Враћајући се једном са својим саратницима из рата против варвара, он имаде овакво виђење: виде у ваздуху кристаловидни крст, из кога изиђе глас који га научи тајни хришћанске побожности. Стога, чим стиже у Рим, он раздаде имање своје сиромасима, много се радујући што стече веру у Христа.
Пошто трибуну Клаудију би јављено да је Јуст постао хришћанин, он га узе насамо, и жалећи његову младост саветоваше му да се одрекне вере Христове. Но како га не могаде наговорити да то учини, он посла Јуста са писмом игемону Магненцију. Игемон испита мученика, па нашавши да је непоколебљив у својој вери у Христа, нареди да га бију сировим жилама. Затим му метнуше на главу усијан гвоздени шлем, под пазухе му ставише ужарене гвоздене кугле, на руке му навукоше гвоздене рукавице, па га тако положише на усијану лесу. Све то свети Јуст издржа јуначки, славећи и благодарећи Бога. Касније би бачен у ужарену пећ, где предаде душу своју у руке Божје, али му ни једна длака не изгоре у огњу.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОДИМА СВЕТОГОРЦА

Овај новојављени богоносни отац Цркве Христове[7] роди се на острву Наксосу у Кикладама (Јегејско море), у главном месту тог острва званом Хора. То беше време турског ропства и страдања православних хришћана које од незнабожних муслимана које од злобне унијатске пропаганде римокатолика. Роди се Свети Никодим 1749 године од родитеља честитих и побожних, и доби на св. крштењу име Никола. Отац му се звао Антоније, мајка Анастасија, а презиваху се Каливурцис. Благочестива његова мајка прими касније лаки јарам Господњи, тј. монашки чин, добивши име Агата. По приподи обдарен многим духовним даровима, мали Никола се одликоваше од најранијег детињства трудољубљем и мудрољубљем. Био је бистар и оштроуман и обдарен великим памћењем. У њему од малих ногу беше толика жеђ за знањем да је ишао у претшколско доба под прозор школе да слуша предавања учитеља. И кад би га питали ђаци: "шта је данас предавао учитељ?", понављао им је и оно чега се ни они нису сећали. Приметивши то његов свештеник призва га себи да га подучава и да освети душу његову на самом почетку миомиром тамјана и св. богослужења. Миомир тај свети из детињског доба, оста у њему на свагда и умножаваше се у њему, заједно са умножавањем светског и еванђелског мудрољубља. Јер не закопа он талант свој у земљу него га умножи стоструко, дајући дару Божјем себе на уздарје. Примивши први наук у храму Божјем, он продужи да учи у школи на Наксосу, коју је водио архимандрит Хрисант Етолски, брат равноапостолног свештеномученика Козме[8]. Тако Бог нађе начина да преко Хрисанта повеже једног светитеља који је завршавао свој подвиг и труд, запечативши крвљу своју верност Христу, и другог који се јављао као звезда на мрачном хоризонту онога доба, да се тако не прекине златни ланац светих. Кад заврши школу у свом месту посла га епископ острва у 16 години у Смирну да продужи с учењем у тамошњој Евангеличкој школи. Мало је у то тегобно време било православних школа и још мање Богом просвећених учитеља. И док је на његовом острву латинска јерес преко лукавих језуита као учитеља и исповедника користила невољу православних и обмањивала простије умом, дотле је у Смирни дух протестантске јереси претио ништа мањом опасношћу. Није било лако младом Николи да се провуче између Сциле и Харибде и да се докопа здраве науке у време, у које, као и у наше, беху заборављена чудесна дела светих Отаца и исцрпене духовне снаге православног народа петвековним агарјанским ропством.
У Смирни постаде овај богомудри отрок својом разборитошћу и марљивошћу учитељ својим друговима и похвала својих учитеља. А беше већ он научио да је почетак истинске мудрости страх Божји. Зато, сабирајући знање као пчела мед са медоносног цвећа, није тражио мудрост која надима. Јер је знао да је боље и корисније, како кажу св. Оци, бити мало учен а љубављу бити близу Бога, него многоучен и искусан па се показати као хулитељ Господа свога. Страх Божји и љубав Божја, које усиса у себе душа његова с млеком материним и умножише заједничка богослужења са првим његовим духовним оцем на родном острву, чуваху чедну душу његову да се не утопи у страсти младићске. Јер неочувано младићско доба и лоше дружбе које кваре добре навике, уз наследно од Адама греховно стремљење природе људске, остављају у неочврслој души семена страсти и порока. Она временом постају корен сваког зла, који као нека друга природа разара богодану природу и постаје извор смртоносног мртвила душе Богом створене за живот.
После мудрости древних Јелина и богословља у школи Никола научи латински језик, француски и италијански. Особито изучи древни језик отаца својих, што му потом поможе да постане диван тумач и преводилац на простонародни дијалект дела св. Отаца и њихових поука. Ово "чудо епохе", како га назва један од његових другова због његовог изузетног памћења, остаде у Смирни пет година. Не погорди се даровима својим но их скриваше плаштом смирења, имајући увек пред очима Павлову реч: "Шта имаш, о човече, што ниси добио? А ако си добио, што се хвалиш као да је твоје."
Године спасења 1770, због гоњења хришћана Смирне и покоља од стране агарјана, врати се Никола на своје острво где га епископ Паронаксијски Антим Вардас изабра за свог секретара и пратиоца. Какве наде је још тада полагао у њега његов учитељ и покровитељ у Смирни, старац Јеротеј, види се из писма које му пише много потом: "Дођи, чедо моје, макар сад у моју старост, да те поставим за учитеља у школи, јер немам другог који је толико напредовао колико ти." Али срцезналац Бог је друкче промишљао о врлинском овом младићу, водећи га тајним својим путевима Светој Гори Атонској, да би на њеном пустињском универзитету, као многи пре и после њега из разних народа и језика, постао прво ученик а потом учитељ истинске мудрости православне и философије Духа Светог. Требало је световно знање које он задоби да буде очишћено, прошавши кроз огањ пустињског живљења. А то се успева једино преко молитве и поста и подвига, те практичне философије без које око душе и ума никад не може постати светло и чисто, да би могло видети Бога. Није Смирна и "по човеку" мудрост њена била по мери будућег Никодима. Само је атонска пустиња, то чудесно и чудотворно огњиште врлина, могло огрејати и загрејати, хладним ветровима света и века, озебло и истинске мудрости жељно срце његово.
Век Светог Никодима беше век у коме је мудрост овога света све више хваљена, а смирена мудрост Божја постајала све мање вредносна на ваги људској.[9] Но Бог заштити младог Николу од примамљиве мудрости по свету: још док беше код епископа Антима упозна се на Наксосу са уистину врлинским мужевима јеромонасима светогорцима Георгијем и Нифоном и монахом Арсенијем, који беху прогнани из Св. Горе "правде ради". Они припадаху оној групи светогорских монаха, бранитеља црквених предања, познатих под именом "Кољивари". Наиме, тај назив они добише од њихових противника који их оклеветаше као тобожње новаторе и претеране ревнитеље за безначајне ствари. При томе они, тј. њихови противници, беху заборавили мудру истину св. Отаца да кад се ради о питањима вере и Предања Цркве, - и најмања ствар није мала, јер може постати источником великих зала. Мала је реч "једносушност", за коју се бораху св. Оци Првог Васељенског Сабора, али непризнавање њено затвори духовне очи безбожног Арија за виђење Пресвете Тројице и донесе вечну осуду њему и његовим присталицама; многима се чинило мало питање једне или две природе, једне или две воље Господа Христа, па се показа да од признавања или непризнавања две природе и две енергије Христове зависи сво наше спасење; мала је реч о исхођењу Духа Светог "и од Сина"; међутим, она би узрок страшног пада велике римске Цркве из кога се она ни данас не диже; смешно и мало је изгледало многима питање нестворене божанске светлости која обасја св. Апостоле на Гори Тавору, и коју брањаше у XIV веку богомудри Григорије Палама као "једину нашу наду", па се показа да је сумњом у њу било доведено у питање сво богоблагодатно Предање и живи опит Цркве Божје. Још безначајније изгледаше преношење благосиљања кољива за умрле са суботе на васкрсни недељни дан, које извршише, противно старом обичају, монаси светогорског Скита Св. Ане (1754-5 г.). Но ипак неки од светогорских отаца, са боље изоштреном црквеном савешћу и свешћу, премда знађаху да се овде не ради о питању вере, устадоше против ове измене древног обичаја. Осетише они да се иза те незнатне измене крије ново начело црквеног живљења, од Апостола непредано и Оцима непотврђено: начело прилагођавања и уподобљавања овоме веку на рачун уподобљавања Христовој Тајни божанског Домостроја и Васкрсења. То питање као и нека друга (напр. питање честог причешћивања животворних Христових Тајни које заступаху Кољивари) би узрок, као што ће се даље видети, не малих немира у Св. Гори Атонској и Великој Христовој Цркви Цариградској: Кољивари бише оклеветани као уносиоци немира у Цркву и зато неки од њих протерани. Међу њима беху и горе поменути јеромонаси Георгије, Нифон и преподобни Арсеније, с којима се срете овај истине Божје жедни Никола о коме је реч. Врлинско живљење ових стараца и богоугодни разговори са њима породише у његовој души жеђ за монашким предавањем Богу. Чувши од њих многе похвале о блаженом митрополиту Коринтском Макарију[10], који беше њиховог духа и ревности, он похита на острво Идру где овај тада живљаше. Тај сусрет би почетак њиховог, до краја земаљског живота, друговања и узајамног помагања. Ту Никола упозна и чувеног по врлини старца Силвестра Кесаријског који се храњаше медом молитвеног тиховања и духовног созепнавања у једној уској колибици. У лицу једног и другог подвижника Христовог засија Николи она духовна лепота о којој говора Св. Василије Велики, која кад обасја људску душу, потискује из ње све што јој је до тада изгледало драго и достојно љубави, чинећи га сићушним и достојним презрења. Зато и он, као некад блажени Павле, видевши Дивног лепотом, сматраше од тог момента све за трице само да би задобио Христа. И добивши препоруку од старца Силвестра, одрече се света и онога што је у свету и отпутова лађом у Гору Атонску (1775 г.), у манастир Св. Дионисија, где прими анђелски образ, добивши име Никодим. Ту оста млади Никодим две године, поставши пример смирења и разборитости другој братији, служећи као чтец и секрегар у св. манастиру. За време свог двогодишњег боравка у манастиру, поред молитвеног правила и служења братији, монах Никодим се труђаше непрестано на изучавању богонадахнутих Отачких књига. На многим од рукописа богате манастирске библиотеке и до данас стоји запис: "Прочитах ја Никодим са Наксоса". На списима богомудрог писца, скривеног под именом Дионисија Ареопагита, пише: "Прочитах ову свештену и тајанствених догмата Духа пуну и великославну књигу и задобих не малу корист - Никодим монах са Наксоса". Тако он хармонично сједињаваше у себи практично богоугодно живљење са богоумљем и изучавањем св. Списа дан и ноћ. Знађаше монах Никодим да само просветљени може бити истински просветитељ и учитељ других, као и то да је богоживљење неопходни предуслов чистог и здравог богоумља.
Године 1777 дође у Св. Гору и Св. Макарије Коринтски и, посетивши манастире, настани се у ћелији Св. Антонија која беше на месту где се данас диже огромни запустели руски скит Св. Андреја, звани Сарај, са једним од највећих храмова на Балкану. Одатле светитељ позва Никодима на разговор, па пошто се загрлише св. загрљајем, потстицаше га, знајући жељу срца његовог, да се ода усамљеничком живљењу и издавању, на општу корист, Отачких књига. И то би дан у који два светитеља положише темељ светом делу. Млади, веома обдарен духовним огњем, монах Никодим уједини од тог дана своје снаге с опитним педесетогодишњим подвижником и сабирачем Отачких књига Макаријем. И њиховим заједничким трудом, од многих заборављена бесцен блага Отачке мудрости, засјаше као из неке таме свима жељнима божанске светлости и богопознања.
После неколико дана Св. Макарије предаде монаху Никодиму рукопис "Добротољубља", замоливши га да поправи грешке у текстовима, да напише предговор и кратке животописе св. Писаца чији текстови су били сабрани у овој богомудрој књизи.
Повери му такође и поправку "Евергетиноса", друге значајне духовне књиге у којој су сабране поуке из живота и дела св. Отаца и подвижника. Даде му и своју књигу "О честом причешћивању", да је допуни сведочанствима древних Отаца и св. Предања и припреми за поновно издање. Све то сведочи, с једне стране, велико смирење овог иначе ученог и трудољубивог Макарија, а с друге стране, његово необично поверење у двадесетосмогодишњег монаха Никодима и у његово познавање св. Отаца. После одласка Св. Макарија, монах Никодим проживе годину дана у ћелији Св. Георгија изнад Кареје, званој ћелији "Скуртеја", где преписа књигу "Азбучник", дело преподобног Мелетија Галисиотског исповедника[11]. Од тада па до блажене кончине, сав живот Св. Никодима протече у труду и подвигу, посту и молитви, изучавању и писању богомудрих књига и химни и тумачењу Отачких списа и Св. Писма.
У то време се беше прочуо по својим подвизима, трудољубљу и мудрољубљу и један други свети муж. То беше преподобни Пајсије Величковски. Као овај са југа, тако и преподобни Пајсије беше дошао нешто пре њега у Св. Гору из северних, руских и молдавских крајева, са истим циљем: да ту нађе духовне хране својој гладној души и да нахрани и друге са пребогате отачке трпезе. И као што се две муње укрштају на небу обасјавши својом светлошћу у таму погружену васељену, тако и ова два огњена богоискатеља: један обасја јужне а други северне крајеве. Дирљиво је читати са колико је самопожртвовања и љубави тражио и сабирао по Св. Гори преподобни Пајсије заборављене рукописе светоотачких дела! А кад изучи јелински језик, он сабра многе свете књиге и монахе око себе, поживе с њима у манастиру Симонопетри и њиме основаном Скиту Св. пророка Илије, па отпутова са сабором своје братије у Молдавију. Ту се у манастиру Њамцу окупи око њега до 1000 монаха.
Ту он писаше књиге пуне духовне мудрости, и превођаше на словенски и румунски језик са својом братијом светоотачка дела.[12] Св. Никодим, чувши за њега и да је велики љубитељ умне молитве и светоотачке мудрости, разгоре се жељом да се и он придружи сабору његових ученика. Но велика бура и ветар спречише и променише правац лађе којом беше кренуо за Молдавију, те тако оста на свагда у Св. Гори.
Вративши се са неуспелог пута у Св. Гору, жељан молитвеног тиховања, настани се поново у колиби Скуртеја, а потом у усамљеној ћелији Св. Атанасија, где писаше црквене химне, допунивши службу Св. Атанасија и Кирила. После неког времена дође са острва Наксоса преподобни Арсеније Пелопонески и настани се у Скиту Св. Пантократора (Капсала). Смирени Никодим, пошто не успе да оде старцу Пајсију, дође за послушника овом мудром старцу Арсенију кога и од раније знађаше. Знао је монах Никодим да је, како каже Св. Исак Сирјанин, "смиреноумље одећа божанства. Јер оваплоћени Логос у њега се обуче и општи преко њега са нама у нашем телу ... да не би твар сагорела од созерцавања и гледања на Њега". Знајући дакле, да је смиреноумље темељ наше философије живота, сваки дан свој њиме почињаше и њиме завршаваше, слушајући и смиравајући се пред својим духовним оцем, по угледу на Христово послушање до смрти, и смирење пред Његовим Оцем небеским.
Поживевши са старцем Арсенијем око три године у посту и труду, и изучавању Отачких списа у богатој библиотеци св. Иверског манастира, који не бејаше далеко од њих, он се отсели заједно са њим на једно пусто острвце, у правцу Евије, наспрам Свете Горе, звано Скиропула. После извесног времена остаде сам, једући хлеб свој у мукотрпном зноју лица свог на том пустом острву, непрестано се молећи и Богу невидљивом невидљиво служећи. Ту написа на молбу свога рођака Јеротеја Еврипског епископа, и то по сећању, пошто не беше понео са собом ни једну књигу, врло душекорисну књигу звану "Саветни приручник или о чувању пет чула". Не пише је да се прослави и из сујете, но по послушању, са страхом и осудом себе самог: "Ако, што да не буде, ово што пишем не буде пријатно некој светој души, ко ће бити крив за то? - пита он свога рођака епископа. Ја, Владико мој, ја. Прво, јер зборим а не творим; а онај који говори а не твори, сличан је хлебу без соли ... Но учиних ово покоравајући се Св. Нилу који каже: Добро треба да говори и онај који не твори добро, не би ли, застидевши се речи, почео и у дело да их спроводи. А друго, крив сам што не сачувах своју меру па корачам даље од својих моћи" ... У тој богомудрој књизи говори свети о стражењу над чулима, да се не би преко њих страсти уселиле у срце и заробиле душу, о очишћењу њиховом, да би чисто срце, гледањем створења Божјег и удубљивањем у тајне славе Божје, видело и примило у себе вечну светлост Свете Тројице. Завршавајући своје дело светитељ говори да се право блаженство не налази, као што су то хтели мудраци овога века, ни у спољашњим добрима: богатству, достојанствима, части, ни у телесним уживањима; чак су у заблуди и они који мисле да се права срећа налази у простом признавању постојања Божјег, бесмртности душе и других божанских ствари. Надмено знање у прљавој души и ослепљеним од страсти чулима извор је не блаженства но демонског мучења. Јер, знање, и само кроз њега гледање тајни, надима - без љубави која гради, и која се рађа не из природе већ из вере; само, из природе црпено, знање је голо и сиромашно, па зато и несигурно; љубав и врлинско живљење значи опит и испробаност. Отуда и сигурност и постојаност блаженства које настаје из доживљавања св. вере. Зато, завршава свети, само онај који има увек у себи вечно и блажено добро, које је Бог, који Њиме храни срце и биће своје, кроз веру и љубав, само он поседује блаженство јаче од смрти, кроз кога и највеће страдање постаје радост. Тако је, ето, овај огњени монах, го на голом острву, као некад многострадални Јов на ђубришту, испуњавао себе једином снагом која одолева смрти у пустињи овоземаљског живота, снажећи и друге њоме, речју својом и примером својим.
После годину дана (1783) врати се Св. Никодим поново у Св. Гору, оставивши само суво острво, немог сведока његовог подвига. Повратак његов не би одмора ради него још већег подвига ради: ту прими од старца Дамаскина Ставруде, духовника његовог животописца Евтимија, велики и анђелски образ и настани се у ћелији званој "Теонина", изнад саборног храма Пантократорова скита. "Док се ту налазио, пише горе речени Евтимије, сабраше се око његових медоточивих поука многа братија и настанише у околним колибама, да га гледају и да се просветљују његовим духовним саветима."
Следеће године (1784) појави се поново у Св. Гори онај богомудри Макарије Коринтски, да би још једном потсетио свога ученика и вољеног саподвижника да у бризи о спасењу своје душе не заборави и друге, спасења и светлости Божје жељне. Тако се, потстакнут њиме, Св. Никодим предаде потпуно писању, превођењу за прости народ на новојелински језик са старог, Отачких дела и тумачењу Св. Писма и богослужења, додајући труду труд и подвиг подвигу. И постаде уистину учитељ многих делом и речју. По молби Св. Макарија преведе на простонародни језик дела Св. Симеона Новог Богослова која бише штампана под именом његовог преписивача Дионисија Загореоса. "Добротољубље", то друго Еванђеље Отачког духовног опита и православног по Богу живљења, већ беше штампано, а уз то преведено одмах на словенски језик преподобним Пајсијем Величковским.
Пошто је увек било људи који су тврдили, да би оправдали своју лењост, да су то књиге за монахе а не и за људе који живе у свету, светитељ се обраћа таквима у предговору дела Св. Симеона: "Нека се не усуди неко од световњака да каже да је ово писано само за монахе а не и за мирјане. Не, ледена је та реч, брате, реч пуна лукавства, по псалмопевцу, реч неразумна, којом лењивац и немарљиви налази изговор у гресима". Па да би доказао своју тврдњу Свети наводи за пример обећање које сваки хришћанин даје на св. крштењу: "да ли само монах даје обећање Богу да се одриче сатане и свих дела његових? - То исто обећање даје и световњак". Пошто су сви људи позвани на савршенство и чистоту ума и срца, то и Св. Никодим призива све без разлике, да се сваки, сходно својим моћима и своме дару, труди да примени у живот написано Св. Симеоном и свима светима, да би очишћавани по души и по телу, кроз наук овај Св. Духа, привукли у срце своје благодат Утешитеља, и да би се тако као и свети учили директно од Њега божанској вољи.
Тим богомудрим списима додаде Свети и друге још простије књиге духовног садржаја, у жељи да уведе и духовне оце и прости народ у законе духовне борбе и да им открије путеве покајања и што бољег напредовања на путу савршенства. Ко није чуо за његов "Исповедник", приручник духовницима при исповести и уводитељ верних у тајну покајања? Па за његову "Невидљиву борбу" и "Духовне вежбе"? Држећи се правила, "да треба мрзети и одвраћати се од погрешних учења и безаконих латинских и других јеретика обичаја, али не и од онога што је код њих правилно и посведочено правилима светих Сабора", - он се потруди да, колико му то би могуће, и ова првобитно западних писаца дела, очисти и оправослави, бивајући преко њих као Павле - свима све да би бар неког придобио. Но знајући да је "млеко" за младенце а да духовно ојачалима треба дати "тврде" хране, припреми он, уз много труда и по послушању, сва дела мудрог светитеља Григорија Паламе, како би и она изашла на светлост дана, у славу вечне божанске Светлости коју прослављају и бране, а на духовно утврђење и просветљење многих. Но тај труд његов би изгубљен у Бечу пре него што се објави, на радост мракољупца демона, а на светога велику жалост, и на штету свих жељних светлости Божје. Сазнавши за губитак светитељ, по речима саподвижника му Евтимија, "плачући и наричући" и не налазећи утехе у ћелији својој, оде у ћелију браће Скуртеја да излије пред њих своју тугу. Толико велика беше његова љубав према Св. Григорију, и жеља да преко његовог богомудрог учења пробуди успаване савести својих савременика!
Но, не постаје ли чак и туга светих извором радости и утехе за нас грешне? Његов труд над делима Св. Григорија и туга због њиховог губитка, остадоше као још једно несумњиво сведочанство дубоких духовних веза Кољивара са древним атонским оцима подвижницима званим, по св. Григорију, "паламистима", а преко њих са целокупним саборним светим Предањем Цркве.
Ревност своју за отачка предања особито посведочи преподобни Никодим сабирањем, тумачењем и издавањем св. Правила Васељенских и Помесних Сабора Цркве под називом "Крма" (Пидалион). У том великом послу би му помоћник богољубиви јеромонах Агапије Пелопонески; не изостаде ни добро сведочанство о вредности његовог труда смиреног Макарија Коринтског, присутног у сваком добром и корисном подухвату. Тако се оствари жеља преподобног да ова света правила православног по Богу живљења (којима древни Оци поставише границе међу лажном и правом вером, међу правим и лажним живљењем по вери), постану посед и "мудрих и простих", и свештенства и народа. Благодарећи томе није реткост да се и до дана данашњег може чути у јелинским крајевима и од најпростије старице: то што радиш противно је "Пидалиону" Светог Никодима[13]. Но од искони мрзитељ добра ђаво не остави ни ову радост светитељу, непомућену: неки Теодорит Јањински, коме Св. Никодим повери бригу о шгампању "Крме", самовољно измени нека од његових тумачења, додајући своја објашњења туђа духу Православља, на велику жалост преподобног и на саблазан верног народа. "Више бих волио, говораше св. Никодим, да ме ударио ножем у срце, него то што је додавао и одузимао из моје књиге".
То време беше не само време народног незнања но и великог његовог страдања. Од агарјанског притиска многи мењаху своју веру, али мноштво њих и пострада мученички за Христа као у древна времена. Многи од тих новомученика пролажаху пре свог страдања кроз Св. Гору да би се ту припремили за свој подвиг. Познато је да је јсдан од њих, Св. новомученик Константин са Идре, био припремљен иа страдање од Св. Никодима, коме он потом написа житије. Да би укрепио народ у вери православној и прославио и сачувао од заборава дивне подвиге ових новомученика, Св. Никодим сабра и написа "Нови Мученикослов" (Неон Мартирологион), по свему раван древним "Делима мученика". Тиме посрами и оне злобнике који тврђаху како је тобож стабло Православља престало да даје плодове светости и постало безплодна смоква.
Протумачи преподобни и 14 Посланица апостола Павла, уз то и Саборне Посланице; преведе на новојелииски "Тумачење Псалама" Евтимија Зигабена, објасни и девет Песама канона назвавши књигу "Благодатни врт". Изда и "Нови изборник" из житија преподобних, а при крају живота и сав "Саборник" (Синаксар), тј. Житија Светих, допунивши их и исправивши. Сабра у књизи "Богородичник" химне у част Мајке Божје, написа и дивну "Нову Лествицу" и "Хеортодромион", где протумачи на општу корист степена Октоиха и певане каноне Богородичиних и Господњих празника. Своју велику љубав према светима показа и писањем дивних песама и служби у част њихову (51 дело). Велику корист православном народу донесе и његово дело "Христоитиа" (Благонаравље), као и древна књига питања и одговора на духовне теме звана "Књига Варсануфија и Јована". Ко ће набројати његова бројна писма и друга поучна дела којима тешаше, просвећиваше и тумачаше свима који му се обраћаху, веру еванђелску и живљење по њој! Тако сав живот преподобног протече у распињању на крсту двоједне љубави: љубави према Христу и према својој браћи.
Све то не беше по вољи злим дусима и неразумним људима, те покушаваху на разне начине да га омету у његовом. труду и подвигу. Често је слушао демонску буку и шапутање око своје ћелије, или као рушење зида и ударање у врата. Писац његовог житија Евтимије саопштава нам да док је Свети тумачио речи 36 Псалма: "Нека буде пут њихов таман и клизав и анђео Господњи нека их гони", напоље се чула таква ларма и бука, као да је војска пролазила и као да су се зидови рушили. А он, иако је био врло бојажљив као млад, толико беше ојачао благодаћу Духа Светога да све то сматраше за "детиње стреле".
Много му је теже падала ревност "не по разуму" лажне браће и њихово незнање и злоба која се увек труди да оклевета и омете дело Божје. Још пре доласка Св. Никодима на Атон, у Св. Гору се беше увукао, као што већ би речено, немир и распре у вези благосиљања суботних кољива и вршења парастоса у недељу, као и по питању чешћег причешћивања. Ради мира међу браћом, цариградски патријарх Теодосије II (1769-1773) донесе синодско решење по коме "добро раде они који суботом врше парастосе за мртве; они пак који их врше у дан Господњи не подлежу осуди". Што се тиче времена приступања св. Причешћу, одлучи да "оно није одређено, сви су међутим дужни да се припреме за њега покајањем и исповешћу." У другом писму, написаном са сагласношћу јерусалимског патријарха Софронија, исти овај Теодосије II подвлачи да "добро чине они који врше парастосе суботом", но допушта парастосе и недељом због народа. Но то не смири распре међу монасима. Ревнитељи древног црквеног устава у које спадаше и Св. Никодим, бише оклеветани и оптужени Цариграду на сабору у манастиру Кутлумушу (1774), на коме узеше учешћа бивши цариградски патријарх Кирило II и Матеј александријски, који ту беху на покоју. Међу отпуженима се налазаше поред преподобног Атанасија Парског, Неофита Кавсокаливитског, Св. Макарија Коринтског, и Свети Никодим. Писмо преподобнога које он упути по монаху Висариону ради оправдања Кољивара, би отворено и успут фалсификовано. На цариградском Сабору (1776) неки од Кољивара бише рашчињени и протерани,[14] и донесена одлука да је "свеједно" кад се благосиљају кољива, и ако сви древни устави говоре да парастосе треба вршити суботом. Распра се још више разгоре поводом објављене књиге "О честом Причешћивању". У оно време многи држаху за закон да се треба причешћивати четири пута годишње, или у крајњем случају једном у 40 дана. Циљ пак ове књиге беше да пробуди хришћане из учмалости на духовну ревност, сличну оној древних хришћана и да их подстакне да што чешће приступају светим Тајнама Христовим, "да удаљујући се на дуго време од заједнице с Христом, не буду уловљени од духовног вука." Вера Св. Никодима и Св. Макарија, који припремише ову књигу, беше да Бог у свако време дарује свету силу своју и исту помоћ као у стара времена, свима онима којима је живљење у светости и врлини драже од немара и лености. Не показаше ли то својим примером и свети новомученици, чији живот Св. Никодим прослави, а и сами ови подвижници Никодим и Макарије као и многи други пре и после њих? А не тражаху они да се приступа Светим Тајнама било како и без припреме: својим подвигом, постом и молитвом, а и речју својом, посведочише да је покајање и исповедање грехова, и свако духовно стражење и подвиг, неопходан услов за то. А вероваху и у свету силу Крви и Тела Господњег: да огањ њихов освећује и просвећује, даје здравље души и телу, олакшава терете многих сагрешења, спутава и уклања рђаве и зле навике, умртвљује страсти, једном речју умножава божанску благодат и уводи у вечни живот. Знадијаху они да Христос тражи живе удове а не мртве. А откуд им живот ако се не оживљавају светим врлинама и животворним Тајнама Његовим? И да је свако време благопријатно и за врлину и за свету Тајну, јер нас не чини време и празник, по светом Златоусту, достојнима светих Тајни, но чистота и праведност душе. Зато и они говораху заједно са светим Златоустом: "са таквом чистотом и праведношћу душе увек приступи, без ње - никад". Не беше Светима ни то непознато да кад ослаби жеђ за св. Тајнама и трепет пред њима, слаби и врлина; и обратно: немар у врлинском живљењу гаси постепено, док је не угаси, и жудњу за Светињом благодатних Дарова Божјих. Зато није чудо што, тражећи од себе и од свих хришћана даноноћно живљење и кајање, они тражаху истовремено и сталну спремност за св. Причешћивање, и чешће приступање светим Тајнама.
То саблазни неке од слабијих, за које новији обичај ретког причешћивања беше постао закон, и послужи, заједно са другим спорним питањима, као повод многих клевета и оптужби против Св. Никодима, Св. Макарија и других Кољивара. На све те оптужбе Св. Никодим одговори смирењем и праштањем; а на крају "Исповедањем вере" своје, у коме са смелошћу и смирено поби све клевете против чистоте вере своје и својих саподвижника. У њему он благовести, између осталог, да је чување старог обичаја о вршењу парастоса у суботу, као дану силаска Христовог у Ад и дану мртвих, веома богоугодно: њиме се спречава мешање несмешивих својстава суботног дана, као сенке, са својствима дана Господњег као пуноће свих догађаја домостроја Божјег и као дана Васкрсења Христова, а уз то и као осмог дана вечне радости будућег века. Као и сви свети пре њега, тако се и он стараше да све у Цркви, свако њено дело и свака молптва, буду - не скривање и помрачивање но: благовест и откривање свих њених у Христу Господу скривенооткривених Тајни и чудеса. А изнад свега и пре свега: свете тајне Васкрсења, и тајне Цркве као живог Тела вечноживог и вечноприсутног Богочовека. Као некад преподобни Теодор Студит што саветоваше монахе да не клече у недељу, јер, говораше он, пошто у наше време постоје многи који сумњају у Васкрсење Христово, то треба да и нашим усправним ставом у васкрсни дан благовестимо нашу веру у њега; - тако и овај свети муж: ревноваше да не буде ничим помрачена тајна Васкрсења Христовог и св. Предања.
Исправност његове вере посведочи и Сабор светогорских стараца који би сазван 1807 г. поводом клевета на преподобнога: "Сви ми", пишу старцу у посланици упућеној свим светогорским манастирима и скитовима, "једнодушно сведочимо и признајемо његово изузетно благочешће и православност, и да је хранитељ догмата Цркве Христове, као што то доказују и његови свештени и општекорисни списи[15]..."
Последње године свог на земљи живљења проведе овај смирени и мудри подвижник у разним местима Свете Горе: после извесног боравка у Великој Лаври и двомесечног бављења у ћелији Скуртеја, заједничког живљења са старцем Силвестром Кесаријским у Пантократорској ћелији Св. Василија и краћег боравка у манастиру Пантократору, настани се на крају у једну мирну ћелију наспрам оне Св. Василија. Ту живљаше као туђин и дошљак на земљи, не имајући ни за насушни хлеб; живљаше од љубави његове духовне браће из ћелије Скуртеја. Евтимије, који је живео са њим, саопштава нам да му храна беше "некад на води спремљен пиринач, некад опет са водом самлевени; најчешће пак јеђаше маслине и расквашено сочиво. Ако би му неко донео рибе, даваше комшији да је скува за обојицу. А комшије знајући да он јело никад не кува, ношаху му често од свога". Од одела имађаше само једну стару просту мантију, никада две; а на ногама, уместо ципела, опанке од свињске коже. Деси се тако једном да дође у Иверски манастир један архијереј, који имађаше велику жељу да упозна преподобнога, о чијој мудрости беше толико чуо и читао. Зато посла једног монаха из манастира у Капсалу, где тада живљаше Св. Никодим са својим старцем, и изјави жељу да га види. Преподобни Никодим, онако исто просто обучен, дође, по благослову старца, митрополиту, поздравивши га смерно. Архијереју ни на крај памети не дође да би то могао бити мудри Никодим па, мислећи да је то неки безначајни монах, продужи са читањем неке књиге не обраћајући пажњу на њега. Никодим почека прилично дуго да му епископ каже што га је позвао, па не дочекавши, врати се својој колиби. После неког времена архијереј поново позва реченог монаха да га пита зашто Никодим не дође. Он му зачуђен рече: малопре је био код вас! - Та зар је могуће да је то био он? Зовите га одмах, заповеди. Узалуд је међутим монах молио старца Никодимовог да га поново пошаље у манастир. Пошто, рече старац монаху, дотични архијереј сматра да је старо рухо мога духовног чеда непристојно за једног мудрог и преподобног пустињака, тиме показа да није достојан да види Никодима... Но и поред те његове смирене простоте, прича нам исти Евтимије, "сви рањени грехом остављаху архијереје и духовнике своје и хитаху у траље обученом Никодиму, да би нашли себи лека и утехе у жалостима, и то не само из манастира, скитова и колиба, него долажаху и многи хришћани из разних места, да га виде и да код њега нађу утехе у својим невољама". Ништа им не сметаше то што преподобни сам себе називаше "мртворођенчетом" и "мртвим псом", "немудрим" и "простаком" и што се потписиваше "немонах - монах".
Кад написа "Исповедање вере" преподобни осети да су телесне његове снаге на измаку и да се приближило време одмора од многих трудова његових. Месеца априла 23, године 1809, изађе из Капсале до колибе вољених му Скуртеја да прославе заједно великомученика Георгија коме беше посвећен њихов мали храм. Вративши се својој колиби здравље му се погорша, слух му беше ослабио, зуби поиспадали од поста, и тешко се креташе. Пост и трудови беху сагорели спољашњег човека, а младост унутрашњег се обнављаше непрестано, као орловска. Петог јула оде до манастира Кутлумуша где га оци примише са радошћу. Одатле му дадоше мазгу да изјаше узбрдицу до ћелије Скуртеја. Тежак успон погорша и онако његово слабо здравље и скинувши се с мазге би опхрван болешћу. Осетивши да му се приближује блажени крај исповеди се, и замоли да му се изврши свештање св. Масла, причешћујући се свакодневно светих Тајни Христових. Непрестано захваљиваше братији за њихову љубав и труд. Замоли да му донесу мошти саподвижника и другова, блаженог Макарија Коринтског и Партенија старца Скуртејског па грлећи их и са сузама целивајући шапуташе: зашто ме Оци, остависте сиротог? Ви стигосте на небо добивши због ваших врлина заслужени покој, а ја због мојих грехова страдам. Зато вас молим, Оци моји, молите се Богу да и мене помилује и да ме удостоји да будем онде где и ви.
То би 13 јула, до кога се продужи његово страдално припремање за блажену вечност. Ноћу између 13 и 14 јула сабра се око одра његовог мноштво ученика његових и саподвижника, венац глави његовој, плачем и молитвом испраћајући учитеља свог. Око шестог часа ноћи на питање братије: како је? - одговори тихим гласом, са очима упереним према икони Богомајке: "Умирем, умирем, умирем. Него вас молим причестите ме". И тако се причести животворних Тајни Христових. После кратког времена нађоше га са прекрштеним рукама на грудима и испруженим ногама. Учитељу, одмараш ли се? - упиташе га. А он им одговори: "Христа примих у себе, како да не будем спокојан!" па потом ућута... А на место њега продужаваше да говори његова реч, раније написана, дајући објашњење тог светог спокојства: "О нестворена Љубави! О Љубави сладоносна! Шта хоћеш ол мене?... Тражим срце твоје, да се сједини са мојим, које ми због тога и би прободено на Крсту. И тражим целог тебе да бих и ја био цео твој... Купи ме, вољена ми душо, предавајући ми се. .."
И тако предаде преподобни душу своју Богу 14 јула 1809 у шездесетој години свога живота. И "док се раћало земаљско сунце", пише верни ученик и животописац његов Евтимије, "зађе ово духовно сунце Цркве Христове. Зађе огњени стуб који увођаше нови Израиљ у побожност. Скри се облак, који освежаваше паљене жегом грехова. Оплакаше га пријатељи и знанци и сви хришћани, од којих један, иако прост, рече ову реч: "Оци моји, боље би било да је данас умрло хиљаду хришћана него Никодим". Тело му би чесно сахрањено поред храма Св. Георгија. А када, по светогорском обичају, бише извађене из земље свете мошти његове, написа му братија по његовој жељи на светој лобањи: "очекујем васкрсење мртвих". Лобања се и данас чува у храму речене колибе изнад Кареје, исцељујући све оне који је са вером целивају, и који се владају по благодатним речима из ње изашлим и у његовим делима записаним.
Молитвама преподобног Никодима, Господе Исусе Христе, помилуј и просвети нас. АМИН.

Неколико поука од Светог Никодима Светогорца

Да додамо овом кратком житију и неколико богомудрих мисли преподобног Никодима о молитви Исусовој, званој умној молитви, коју је он упражњавао целог свог живота, као и о чувању ума и срца:
"Умна или молитва срца, по светим Оцима, првенствено означава ону молитву при којој човек сабира ум свој у срце своје, и без да говори устима, он само са унутарњом речју, у срцу изговараном, говори ону кратку и једноставну молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме", задржавајући притом по мало дисање. У преносном и ширем смислу, умном молитвом се назива и свака друга проста молитва која се не изговара устима него умом и реченом унутарњом речју срца.
Ако, дакле, желиш и ти, брате, да те Бог што пре чује, и да добијеш оно што тражиш од Њега, труди се што више можеш на овој умној молитви, молећи се Богу свим умом и срцем својим, да би те помиловао и да би ти даровао оно што је корисно за твоје спасење. Јер уколико већи труд захтева ова умна молитва од молитве произношене устима, утолико и допире пре до уха Божјег, који боље чује умни вапај срца него велико довикивање устима. Зато Бог и говораше Мојсију, који га само умно и у срцу мољаше за Јудеје: "што вапијеш к мени?" (Изл. 14, 15).
Пошто је милост Божија опште име и обухвата све благодатне дарове које тражимо од Бога и које нам Бог даје, то можеш за било шта што од Бога иштеш да употребиш речену кратку и свеобухватну молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме". Ум се лакше сабира у њу, док га опширније и многе молитве расејавају.
Дајем ти овде и неколико примера како да се молиш, уколико ти то више одговара, у разним околностима и за за различите потребе. Тако на пример, кад тражим од Бога било коју врлину или дар, можеш се молити умно и срцем овако:
"Господе Боже мој, дај ми овај дар или врлину, у славу твоју и част". Или овако:
"Господе, верујем да је по Твојој вољи и у славу Твоју, ако од Тебе тражим ову милост; нек се испуни, дакле, на мени Твоја воља".
Кад те некад нападну твоји духовни непријатељи, овако се помоли: "Пожури и похитај, Боже мој, у помоћ моју, да ме непријатељи не победе". Или: "Боже мој, уточиште моје, снаго душе моје, хитно ми помози, да не паднем". Уколико се борба продужи, настави и ти да се овако молиш, јуначки се супротстављајући ономе који те напада. Кад љута борба утихне, окрени се Богу своме, стави пред њега непријатеља твог који те напада, и своју немоћ да му се одупреш, говорећи: "Гле, Господе, дело руку доброте твоје, купљено Крвљу Твојом! Гле, непријатељ Твој који тражи да га уништи и да га прогута! Теби, Господе, прибегавам! Ти си једина нада моја, Ти који си добар и свемоћан. Погледај на немоћ моју и спремност, ако ми Ти не помогнеш, да му се и невољно потчиним. Помогни, дакле, о надо моја и сило душе моје".
И на то те потсећам: кад се умориш да се умно молиш и са срцем, тада можеш изговарати гласно устима, било молитву: "Господе Исусе Христе, Син Божији, помилуј ме" (као што кажу свети Оци), било друге молитве које сам желиш. Али и тада се труди да сабираш ум свој, да пази на речи молитве.
Неки кажу да се умном молитвом назива још и то, када човек, сабравши све духовне силе своје душе у срце, и без да ишта збори, било устима било унутрашњом речју, само умом поима и дубоко у себи осећа присуство Бога; и неуклонљиво размишља о томе, како он стоји пред Њим некад са страхом и трепетом, као осуђеник, некад са живом вером у Његову помоћ, некад пак са љубављу и радошћу, спреман да му вечно служи. То је оно о чему говори Давид: "свагда видим пред собом Господа" (Пс. 16, 8). Ова молитва може да буде и само са једним неодступним погледом ума к Богу, покајним и молебним, који је као неко ћутљиво сећање на онај дар и ону благодат, коју смо тражили раније од Њега, речју и срдачним молењем. Зато, пошто ова молитва може да се без муке врши на сваком месту, сваким поводом и под свим околностима, - држи је у рукама својим као неко силно и лакоупотребљиво оружје, па ћеш добити велику корист и помоћ".
(Из "Невидљиве борбе, " гл. 46)

Какве и које плодове даје умна молитва
1. "Плод који се рађа од овог молитвеног делања је следећи: Кад се ум дугим подвигом навикне да борави у срцу, он се, по Св. Диадоху, удаљује од лепота овога света, и почиње да мрзи и избегава чулна задовољства; јер по речима истога оца "онај који се за свагда усели у своје срце, напушта све спољашње лепоте, и ходећи духом не зна више нити може чути за телесне жеље" (гл. 57). Удаљује се исто тако и од заблуда (које настају) из фантазије и маштања, ослобађајући се тако и од напада које врше преко уобразиље прљаве и лукаве помисли. Јер сабирајући кроз молитвени мир своју голу и префињену силу у неизречену дубину срца, ум свлачи са себе сваки задебљали идол и слику уобразиље, због ускоће у срцу и малог простора, слично змији која скида своју кожу кад се провлачи кроз уско место. Поред тога, кад ум навикне да пребива у срцу, не само што воли да затвара двери одаје своје и да молитвено тихује, не само што воли да затвара врата уста својих и да ћути, него затвара стражењем и унутрашњу двер неизречене речи, не допуштајући злим духовима и демонима да преко њега говоре зло које би они хтели, и лукаве помисли, кроз које човек постаје нечист пред Богом, који истражује срце и бубреге. Зато је и рекао Св. Јован Лествичник: "телу затвори двер ћелије, говору врата језика, а духу унутрашњу двер" (Поука 27).
2. Још је плод ове молитве у томе што ум, налазећи се у срцу и гледајући духовно и унутарњим оком, и видећи ружни и прљави лик који се уобличио у њему, и одвратну маску коју је навукао на себе преко нечистих и недозвољених ствари и претстава које је видео, преко прљавштина које је чуо - задобија тиме смирење и плач и сузе. А како да се и не смири бедник, видећи да му је све у срцу мрачно и погружено у некакву дубоку и тешку таму, чији узрок су греси, које је учинио речју, делом и помишљу. Ево шта о томе каже преподобни Марко: "Како ће онај којим су завладале (нечисте) помисли бити у стању да види њима прикривен грех, који им је извор, који и јесте мрак и магла душе, зачет од лукавих мисли и дела?" (Глава 224, О онима који мисле да се делима оправдају). Како да не плаче и да се не жалости јадник, видећи да је његов разумни део препун са толико гордих, толико неразумних, толико безбожних и демонских помисли? Како да не плаче несрећник видећи своје осећање заробљено толиким прљавим помислима и толиким нечистим жељама? И своју вољу са толико злих помисли и толико неуравнотежених нагона и стремљења, уперених против ближњег? Једном речју, како да се не скруши и не пролије крваве сузе? Или како да не завапи к Исусу жалостиво, да му се смилује и да га излечи? Како да то не уради кад види срце своје оковано толиким безбројним страстима, отврдло каменом неосетљивошћу, и изранављено толиким ранама? И кад сазна да му је сав унутрашњи човек, не храм Божји и благодатни, но разбојничка пећина и радионица греха и демона? Тако ће му се, због тога смирења и плача и суза, Бог смиловати, одморити га од страсти, и ослободити од напада помисли и демона.
3. Плодотворна је она и по томе што овај повратак ума у срце, и неодступно бављење његово у срцу и умно созерцавање и стражење и чврста сабраност, и у тој сабраности молење, - постаје, по светом Калисту, као чисто огледало, у коме ум види рђаве наклоности срца, лукаве покрете својих помисли, нападе и прикрадања и заседе нечистих духова. Просто речено, ум ту види јасно све своје погрешке, све до најмање, и тако призива Исуса у помоћ, и тражи опроштај, каје се, тугује, пада пред Њега, додаје плач плачу и смирење смирењу, и чини све што му је могуће да се исправи и да више не греши. Зато нам о таквој молитви рече и Јован Лествичник: "молитва ће ти открити твоје духовно стање, због чега је богослови сматрају огледалом монаха." (Поука 28).
4. Плод ове молитве је и чистота природе, и ради чистоте природе давана надприродна енергија божанске благодати Св. Духа. Јер као што св. Оци пронађоше природна средства, начине и методе: пост, бдење, лежање на земљи, коленопреклањање, поклоне, уздржање, и друге трудове и злопаћење тела, да би очистили људску природу од страсти које се противприродно уселише у њу, - тако су исти ти св. Оци измислили и овај природни метод повратка и сабирања ума у срце, да би што лакше и што брже очистили и ум и срце, и то не само њих који су главни човекови органи, најпрефињенији и најпријемчивији за зло, а уз то и покретачи на грех, него и све друге делове и удове тела, дебље и теже променљиве (по зналцима природе и закона кретања, код сваког природног тела прво се покрећу и мењају тањи његови и префињенији делови а потом преко њих и дебљи). Циљ им је био да тако преко чишћења њих очисте сву човекову природу од страсти, и да је преко чистоте припреме да прими натприродну благодат и енергију Божју. А овај метод чисти природу брже зато што има за дело истовремено и материју и предмет којим се бави, тј. прву и општу и све заповести садржећу заповест: заповест о љубави човека према Богу свом душом, свим срцем, свом снагом и свим умом својим, због које заповести му се и даје (али и због других) натприродна благодат Божја.
5. Њен плод је и ово: кад се ум навикне да улази у срце, да разговара са унутрашњом речју и да налази своју вољу, да види самог себе и све своје силе, онда не остаје без радости и весеља, но, као што се радује и весели човек који после дуге отсутности уђе у свој дом, јер се удостоји да види своју жену и децу, тако бива, по речима божанског Никифора, и са умом, кад уђе у срце своје. Исто то каже и Јосиф Вриеније, у његовом делу "О уму", позивајући се на Никифора који пре њега беше.
Остављајући за моменат сва остала добра и натприродне дарове којих се човек удостојава од овог духовног повратка ума и срдачне молитве, додајем укратко још и ово: преко ове умне и срдачне молитве можеш да сачуваш ум и срце своје, ако не потпуно чистим и безстрасним, - то је у свету врло тешко постићи (да не кажем и у пустињи и усамљености "због немарности и лукавства нашег", како рече божански Јован Лествичник), али бар да их обестрастиш и очистиш колико је год то могуће. Јер такву заповест даде Бог човеку, да чува срце своје од страсти и злих помисли, рекавши: "пази се да не буде реч тајна у срцу твом безакоње" (5 Мој. 15, 9). О тој изреци Св. Василије написа својим царским пером целу беседу (беседа о "Пази се"), а Св. Соломон поручује: "сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот" (Приче Сол. 4, 23).
(Из књиге "Саветни приручник", гл. 10, О чувању ума и срца)

О созерцавању имена Исусовог
Има ли ишта блаженије? или пријатније? или сладосније од непрестаног размишљања о славном, слатком и многожељеном имену Исуса Христа, кроз кога ма шта човек затражио од Оца или самога Христа - одмах то добија? ... Која мисао или сећање могу бити радоснији и божанственији од помисли и сећања на спаситељно и богоприлично и страшно име Исуса Христа Сина Божјег, име које је изнад сваког имена, пред којим се приклања, и пред којим ће приклонити своје колено све што је на небу и на земљи и у преисподњи ...
Ово ти написах, брате, побуђен преизобиљем љубави коју имам за твоје спасење. Научих то, као ђаче, пребогато из свештених књига богомудрих Отаца и чух преко живе речи неких духовних стараца, који га делимично испробаше и на опиту. Што се пак мене тиче, ништа од свега тога не успех окусити и опитно научити, због моје велике немарности и страсности".
(Из исте књиге).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОНИСИМА ЧУДОТВОРЦА

Преподобни Онисим беше родом из Кесарије Палестинске, из села Карине, и живљаше у време цара Диоклецијана. Постоји предање да његови родитељи примише свето крштење од анђела Божјег, који им објави радосну вест да ће родити сина коме ће бити име Онисим. Још у младим годинама Онисим остави своје родитеље и отиде у један манастир близу Ефеса, у коме бејаху осам стотина монаха. Родитељи Онисимови много кукаху и плакаху због одласка његовог, и од многих суза ослепеше. Но пошто се за време Диоклецијанова гоњења монаси Онисимова манастира склонише, склони се и преподобни Онисим, и оде кући својих родитеља. Али га родитељи не познаше. Онда он написа писмо, у коме укратко описа свој живот, остави га на прозор родитељске куће, па оде. Прешавши у Магнезију, он тамо основа манастир, и доведе ту своје родитеље, и исцели им очи повративши им вид. Пошто проведе живот у богоугодним подвизима, преподобни Онисим отпутова ка Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА ИСПОВЕДНИКА, архиепископа Солунског[16]

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МИРОПЕ[17]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА МАХРИШЧСКОГ

Родом из Кијева; спочетка се подвизавао као монах у Печерском манастиру. Жељан усамљености, преподобни Стефан се удаљи у месташце Махришче, на 30 врста од Сергијеве лавре. Ту он, после дугих усамљеничких подвига, основа манастир Свете Тројице. Но мржња неких суседних бојара примора га да се одатле склони на реку Авнежу, на којој он са учеником својим преподобним Григоријем Авнежским[18] основа други манастир Свете Тројице. Велики кнез Димитрије Јоанович поново позва преподобног Стефана у Махришчски манастир, где се он подвизавао све до своје смрти, 1406 године. Свете мошти преподобног Стефана бише 1550 године обретене нетљене, и почивају у његовој обитељи. Оне се прославише многим чудесима.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АКИЛЕ и ИЛАРИЈА

Ови свети мученици бише каменовани, и тако скончаше.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИРАКЛИЈА

Премлаћен тојагама због вере у Христа, овај свети мученик заврши свој живот на земљи.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕТРА

За веру у Христа светом мученику Петру бише одсечене обе ноге, и он тако сконча. У неким Синаксарима он се спомиње као епископ Критски.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Понт - североисточна област Мале Азије на Црном Мору.
2. Коринт - најстарији, знаменит и трговачки град Ахаје, области у Грчкој.
3. Ефес - приморски град, и главни град малоазијске покрајине Јоније.
4. Асијом се називао западни део Мале Азије.
5. По предању, са њим би убијена и његова жена, света Прискила, која је била његов сарадник у апостолским трудовима његовим и проповедању речи Божије. Већи део моштију светих Акиле и Прискиле налазе се у Риму у цркви свете мученице Прискиле. Спомен свете Прискпле празнује се 13 фебруара.
6. Преподобни Елиј упокојио се у четвртом веку.
7. Житије преподобног Никодима прво написа његов ученик саподвижник Евтимије. Службу заједно са житијем написа у наше дане отац Герасим из Мале Св. Ане, светогорски химнограф. Дивну књигу о њему написа и отац Теоклит Дионисијатски поводом прибројања преподобнога сабору Светих од стране Цариградске Патријаршије (1955 г.).
8. Св. равноапостолни Козма Етолски се празнује 4 августа. Види његово житије под тим датумом.
9. У Смирни је учио и наш Доситеј Обрадовић, нешто млађи савременик Св. Никодима, који је тражећи знања и просветљења себи и свом народу, прошао глув и нем поред Св. Горе и њене мудрости. Зато су му дела била и остала испуњена "отровнога пића" (Његош). Благодарећи "доситејевштини" његов народ се потуца по странпутицама већ више од столећа, заборавивши и презревши у лицу својих учених претставника светогорско Светосавље и оставши недотакнут духом св. Кољивара.
10. Св. Макарије Коринтски се празнује 17 априла, где се налази описано и његово богоугодно житије. Протерани Кољивари, с којима је он био у сталној сарадњи, изврпшли су прави духовни препород у Грчкој, особито на Грчким острвима.
11. Његов свети спомен слави се 19 јануара.
12. О преп. Пајсију је много писано на руском, румунском а недавно (проф. Емилианос Тахиаос) и на грчком језику. Он још није званично прибројан сабору светих, иако његов живот и његова дела као и поштовање које ужива код свих православних, већ одавно то захтевају.
13. Сличан свети посао над Правилима Васељенских и Помесних Сабора обави и код нас иако са закашњењем од око 100 година, достојни имењак Св. Никодима, далматински епископ Никодим Милаш. Но његово дело ни изблиза не уроди код нас тако богатим плодом какав даде, а и данас даје код Јелина, "Крма" Св. Никодима. Благодарећи равнодушности клира, света Правила остадоше скоро непозната у нашем народу. Сасвим друкчије се понашаху Срби у Немањићко доба према "Крмчији" Светог Саве.
14. Атанасије Парски касније би оправдан и враћен му чин.
15. О овим питањима би расправљано и после смрти св. Никодима на Сабору цариградском, који би одржан за време патријарха Григорија V (1819 г.). Сабор, ради мира и због народа, дозволи по снисхођењу благосиљање кољива за мртве и вршење парастоса и у недељу, осудивши међутим оне који то из упорности раде али и оне који тврде да је то потпупо забрањено. Што се тиче времена св. Причешћа, ту оправда ревност Кољивара, подвукавши да је за Причешће потребна озбиљна припрема као и сагласност духовног оца. Ево шта пише овај Сабор светогорцима: "Што се тиче божанског и светог Причешћа, будите сигурни и знајте, да су хришћани дужни да на свакој литургији приступају и причешћују се животворног Тела. Зато их и позива свештеник: "са страхом Божјим и вером приступите". Но ради људске подложности паду и неспособности за свакодневно причешћивање, одреди Црква и заповеди да сваки приступа св. Причешћу, када, исповедивши се духовном оцу, нађе себе достојним за божанско Причешће и када добије за то дозволу од духовног оца. Ако се покаже преступником и буде подвргнут канону, прво нека издржи наложену му епитимију а потом, добивши дозволу од духовника, нека се удостоји св. Причешћа. За то нити је одређен број дана нити је обавезно да прођу 40 дана да би се неко поново причестио. Кад дакле неко који жели да се причести нема за то сметње и препреке, нек узме благослов од свога духовника, и као безпрекорном, дозвољено му је да се причешћује чак и сваке недеље, пошто о времену не постоји ни одлука ни апостолско правило".
16. Опширније о њему видети под 26. јануаром.
17. О овој светој мученици видети под 2. децембром.
18. Спомен његов Црква празнује 15. јуна.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Архангел Гаврил. Овај велики архангел Божји празнује се 26 марта. На данашњи дан пак славе се и чествују његова јављања и чудеса кроз сву историју људскога спасења. Држи се да је ово славље установљено прво у Св. Гори у IX веку за време царева Василија и Константина Порфирогенитних и патријарха Николе Хрисоверга, а поводом јављања овога архангела у келији једној до Кареје, где је прстом по камену исписао песму Богородици Достойно естъ. Због тога догађаја ова келија се назвала и до данас назива келија „Достојно". У вези с овим помињу се и остала јављања архангела Гаврила, као: јављање Мојсеју, кад је овај чувао стадо Јоторово, којом приликом он је саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање св. Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; многократно јављање св. Деви, док се ова бавила у храму јерусалимском; јављање Захарији првосвештенику и саопштење о рођењу Јована Претече и кажњавање истога немилом зато што није поверовао речима његовим; јављање опет св. Деви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењуГоспода Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, и т. д.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2020, 

2. Св. Јулијан еп. Кеномански у Галији. Неки мисле, да овај светитељ нико други није до Симон прокажени, исцељени од Господа. Апостол Петар постави га за епископа и посла у незнабожачку Галију, где св. Јулијан претрпе велике беде но успе да обрати у веру Христову многи народ. Када крсти кнеза Дефенсона, тада се и многи поданици овога кнеза приволеше вери правој. По благодати Божјој чињаше велика чудеса: болне исцељиваше, демоне изгоњаше и мртве васкрсаваше. Сконча свој живот мирно, и у време своје смрти јави се усред дана кнезу Дефенсону, када овај беше за ручком.

3. Преп. Стефан Саваит. Братучед св. Јована Дамаскина. Подвизавао се у манастиру св. Саве Освештеног, по чему је и прозван Саваит. Велики подражатељ живота св. Саве и сјајна звезда међу монасима Палестинским. Упокојио се у Господу 794 год. у 69 години свога живота.

4. Преп. Сара Мисирска. Као девица отишла на подвиг и 60 година подвизавала се на обали реке Нила, недалеко од Александрије. Својим примером привукла многе женске к монашком животу. Упокојила се у Господу 370 год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јутина Ћелијског


САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА

Благовесника нашег спасења, великог слугу Божјег, и радостоносног посланика к Пречистој Дјеви Марији, Архангела Гаврила хвалимо у песмама, по други пут му приређујући празнични сабор. Јер његов први сабор празнује се сутрадан по Благовести Пресвете Богородице, двадесет шестога марта; а сада се понова тај сабор његов празнује у светој Цркви, и понова се спомињу и прослављају његова чудесна јављања по Божјем наређењу. Он Мојсија, који избеже од Фараона, научи у пустињи - писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано! Ано! услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.
Исто тако свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Цречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: "Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!" - и одмах са мноштвом војника небеских запева: "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!"
Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то - да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.
Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести Је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску.
Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, света Црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА САВАИТА

Рођен у Дамаску око 725 године од оца Теодора, званог Мансур, и био дакле братучед светог Јована Дамаскина. Од ране младости постао инок код свог стрица, који се подвизавао у манастиру светог Саве Освећеног. Изучивши добро житије богоносног оца Саве, он постаде његов ревносни ученик и изврсни подражатељ, и својим врлинама сијаше као сјајна звезда међу монасима Палестинским. Због тога и прозван Саваит. Једно време живљаше као усамљени подвижник у пустињи, где је писао и дивне црквене богослужбене песме и химне. Свети Стефан сатвори многа знамења и чудеса, а предвиде и претсказа и своју кончину. Упокојио се у Господу 794 године, у 69 години свога живота.[1]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕРАПИОНА

Свети Серапион живљаше у време цара Севера[2] и беше човек благочестив и врлински. Ухваћен од кнеза Акиле и упитан које је вере, он смело изјави да верује и исповеда Христа - истинитог Бога. Због тога би стављен на разне муке, затим бачен у огањ, и тако доби од Господа венац мученички.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ САРЕ

Египћанка, живела и подвизавала се у Египту. Као девица отишла на подвиг и шездесет година подвизавала се на обали реке Нила, недалеко од Александрије. Примером свог подвижничког богоугодног живота привукла многе женске к монашком животу. Упокојила се у Господу 370 године.
У књизи "Рај Отаца" пише о преподобној Сари ово: Једном два велика старца и отшелника кренуше са Пилусијске Горе к преподобној Сари. Путујући, они збораху између себе: Хајде да понизимо ову старицу. - Када стигоше к њој, они јој рекоше: Пази да ти се разум не погорди и ти рекнеш: гле, отшелници долазе к мени која сам жена. - Преподобна им од говори: По природи јесам жена, али не по разуму. - У истој књизи пише за њу да је једном приликом рекла: Ако се помолим Богу да ми да обавештење о свим људима, наћи ћу се плачућа пред вратима свакога од њих. Него је боље да се помолим да ми срце буде чисто са свима. - А имала је преподобна увек у себи сећање на смрт, па је говорила: Пођем да ставим ногу своју на лествицу да се уз њу попнем, и одмах пре но што се почнем успињати, стављам смрт пред очи моје. - Причају за аму (мајку) Сару да је тринаест година била силно узнемиравана од демона блуда, и никада се није молила да та борба отиде од ње, него је само говорила: Боже дај ми снаге. А када је једном силно нападе дух блуда, она пође у келију своју да се помоли, не подајући се искушењу због страха Божјег и подвига. Тада јој се телесно јави дух блуда и рече јој: Саро, победила си ме. - А она одговори: Не победих те ја, него Господ мој Христос. - Преподобна Сара беше толика подвижница да је шездесет година седела на реци Нилу и није се освртала низ реку да види ко долази и одлази.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈУЛИЈАНА

Свети Јулијан[3] би постављен за епископа од светог врховног апостола Петра и послат њиме у Галију на проповед речи Божје. Дошавши у град Кеноман, он постаде за њега први апостол, као свети Дионисије Ареопагит за Парижане:[4] јер они обојица истих година полагаху те меље свете вере и изграђиваху Цркву Христову, апостолски се трудећи у проповеди Еванђеља и старајући се о спасењу душа људских. Испрва ново учење, проповедано устима светог Јулијана, беше незнабожним Кеноманцима једнима на саблазан а другима на подсмех и поругу. Али када они видеше чудеса, чињена свемоћним именом Христовим, почеше помало веровати учењу. Јер се рукама богопроповедника чињаху многа чудеса: ђаволи се изгоњаху, губави очишћаваху, слепи прогледаху, и сваковрсне болести исцељиваху. Своје учење о истинитом Богу свети Јулијан потврђиваше чудесним делима, призивајући на болеснике име Христово и осењујући их крсним знаком. Исцељујући тако тела њихова, он уједно исцељиваше и душе њихове проповедајући о Христу Исусу и просвећујући светим крштењем.
Спочетка свети Јулијан живљаше у предграђу града у једној маленој кући, и стадоше к њему долазити многи: новопросвећени ради поуке, а незнабошци ради исцељивања од болести, и ту добијаху двоструко исцељење, постајући и верни. То место где живљаше свети беше безводно, те долазници к њему и посетиоци који се бављаху код њега дуже, трпљаху велику оскудицу у води, која се морала доносити издалека. Стога човек Божји изиђе једном са људима који се десише код њега, у оближњу шумицу, пободе свој жезал у земљу, и помоли се Богу наглас да сви чују, говорећи: "Господе Боже, Ти си некада из тврдог камена у пустињи извео воду жедним људима Твојим, погледај и на нас, слуге Твоје, и отвори нам ризнице милосрђа Свога, те нареди да из ове суве земље потече извор студене воде, да би сви присутни познали да си Ти истинити Бог који си на крају векова послао у свет Сина Свог да верујуће у Тебе уведе у истинску обећану земљу".
Када светитељ заврши молитву и верни рекоше "амин!" тог часа потече извор воде из земље где беше побијен жезал, показујући људима свемоћ силе Божије и велику веру и слободу према Богу светог угодника. Тада верни ојачаше у вери, а неверни припадоше к ногама човека Божјег просећи крштење. И свети угодник их крсти водом тога извора. И тако с дана на дан растијаше и множаше се Црква Христова.
Када свети епископ Јулијан постаде славан због својих чудеса, кнез тога града по имену Дефенсор пожеле да види човека Божјег и посла да га чесно позову к њему. Светитељ се упути ка кнезу; када се приближи његовом дому, он обрете на капији слепца који просаше, и сажаливши се на њега призва име Исуса Христа, осени слепе очи његове чесним крсним знаком, и слепац прогледа. Велика радост обузе прогледалог слепца а присутне - велико удивљење. И одмах би ово чудо достављено кнезу. Кнез хитно изиђе у сусрет светоме, уједно и да прогледалог слепца види; и видевши их обојицу, он се поклони Божјем проповеднику, уведе га у свој дом, и припавши к ногама светитељу смирено га мољаше да га научи како да добије живот вечни. Светитељ Божји апостолски одржа проповед, довољно поучи кнеза и све укућане његове познању истинитог Бога и свете вере, и наложи пост, огласивши их за крштење. И после неколико дана, крсти се кнез са свим родом својим, и даде светитељу дом свој у средини града да га претвори у цркву, и поклони му потребну имовину за све потребе црквене. По угледу на кнеза многи угледни грађани примише свету веру у Христа и крстише се, и много од имовине своје подарише светитељу Божјем. А он устроји дивну цркву и украси је сваком лепотом. И стаде се народ сваки дан сабирати у цркву, и светим Јулијаном научавани вери и убеђивани чудесима, они се просвећиваху светим крштењем, јер свети Јулијан имађаше од Бога толику силу чудотворства да и мртве васкрсаваше.
У граду беше један угледан човек по имену Анастасије, који се још држаше идолопоклонства и не беше примио свету веру. Он имађаше љубљеног сина који се тешко разболе и ускоро умре. Отац, обузет великом жалошћу и тугом за изгубљеним сином, потрча к светом Јулијану и ридајући завапи к њему: Служитељу Божји Јулијане, ти проповедаш да је Христос истинити Бог, заклињем те Христом Богом кога проповедаш, врати ми сина мог! - Светитељ му рече: Анастасије, ако верујеш у Проповеданог мноме, онда ћеш и сина свог добити живог, и ти сам наследити живот вечни. - Анастасије са заклетвом обећаваше, говорећи: Ако сина мог добијем жива, повероваћу у Христа истинитог Бога и потпуно ћу се одрећи идола.
Тада светитељ Божји, праћен својим клиром, пође с Анастасијем у његов дом, где лежаше мртво тело дечаково. Угледавши многе где поред мртваца плачу и страховито кукају, он им нареди да ућуте. Сви окренуше своје очи на њега, говорећи у себи: Шта овај хоће да ради са мртвим телом? - Чудотворац приђе одру, узе мртваца за руку и, подигавши очи к небу, са сузама се помоли, говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си васкрсао удовичина сина кога изношаху из града Наина да погребу, и четвородневног Лазара који је већ смрдео Ти си речју силе Своје дозвао из мртвих, нареди да и овај дечко васкрсне из мртвих, јер када он васкрсне телом, многи ће васкрснути душом поверовавши у Тебе. Нека познаду присутни да си Ти Христос, Син Бога живога, који си спасао свет по наређењу Оца, коме преко Тебе одајемо достојну благодарност кроз бесконачне векове!
Клирици рекоше: Амин! - И тог тренутка дечко се пробуди као из сна, и устаде жив и здрав. Видевши то, сви се запрепастише и веома удивише; и у Анастасијевом дому настаде неописива радост, и устима свију прослављаше се једини истинити Бог Исус Христос. И верова у Њега Анастасије са свим домом својим, и крстише се; исто тако и сви који то видеше и чуше, вероваше и крстише се.
После неког времена и друго такво чудо благоволи учинити Христос Господ преко угодника Свог Јулијана, у славу пресветог имена Свог. Јер једном, када свети Јулијан изиђе са клиром из града да обиђе Кеномански крај и потражи пропале душе људске, он угледа где ка незнабожачком гробљу носе да погребу умрлог младића, јединца сина некога велможе Јовинијана; и много света иђаше за мртвацем. Пришавши к њима свети епископ нареди онима што ношаху мртваца да стану, и давши народу знак руком да се утиша, он громко рече оцу умрлога: Јовинијане, Христос кога ја проповедам, поставши човек ради људи, васкрсавао је мртве, речју изгонио ђаволе, и чинио све што је желео живећи са људима, да би показао силу Свога Божанства. Ако ти напустиш ваше идоле и свим срцем поверујеш у овога Бога, и обећаш очистити се светим крштењем, онда ћеш се обрадовати и о своме спасењу и о синовљем васкрсењу.
Тада Јовинијан и сав народ с њим, припавши к ногама светитељу, прошаху милост: да васкрсне умрлога. Јовинијан са сузама говораше светитељу: Велики слуго Божји Јулијане, ако оживиш јединог сина мог, који беше светлост очију мојих и радост живота мога, онда ћу не само ја исповедити да је Христос истинити Бог него ће и сав народ овај одбацити богове своје и с усрђем примити веру коју ти проповедаш!
Пун чудотворне благодати, светитељ Божји преклони колена на молитву, подиже к небу очи и руке, и громко да сви чују помоли се Господу, говорећи: Владару свемогући Исусс Христе, свудаприсутни, Ти си изволео постати човек ради нашег спасења, и са људима живети, и знамењем Крста Свог смрт од рода људског одагнати, нареди да васкрсне овај јуноша, да би се пројављењем тако велике силе Твоје утврдила вера верујућих у Тебе, а срца неверујућих покорила се Теби, Јединородном Сину Бога живога, кога са Оцем и Светим Духом исповедамо царујућа кроза све векове.
Присутни изговорише: Амин! - И одмах устаде мртвац са одра на коме га ношаху, и сви се са запрепашћењем удивише новоме чуду. А васкрсли младић стаде громко викати: Заиста је велик Бог хришћански, кога проповеда Његов слуга Јулијан!
- Оцу пак своме рече: Заиста све до сада били смо у заблуди не знајући Бога истинитога, јер богови које поштујемо стварно су ђаволи: јер ја их видим у паклу и гледах како они немају покоја и непрестано се муче у љутим мукама.
Тада сви стадоше громким гласом славити Христа истинитог Бога, повероваше у Њега, и поучени од светог епископа крстише се заједно са Јовинијаном и васкрслим сином његовим.
- Тако добри пастир, нашавши заблуделе овце, настави свој предузети пут, праћен мноштвом народа који је желео да се наслађује његовим богонадахнутим речима и да гледа његова чуда.
Када се свети Јулијан приближи селу званом Пролиак, дан већ беше на смирају, и он у касно вече уђе у село желећи да ту одахне. А како баш у то време господару тога села умре синчић, мали дечко, и из куће његове разлегаше се кукњава, то светитељ уђе тамо опоменувши се речи Еклезијаста: Боље је ићи у дом плача, него ићи у дом пира (7, 3). И би му дата засебна соба да се спавањем одмори, али он нареди да унесу код њега мртвога дечка. Затворивши се с њим, он проведе на молитви до зоре, и молитвама својим васкрсе дечка, предаде га родитељима жива и здрава, те њихов плач претвори у радост. А када се раздани пронесе се глас о овоме чуду по целоме селу, и сви се слегоше тамо да виде васкрситеља и васкрснутога. Видевши чудотворца, они принесоше к њему своје болеснике; а он, молећи се за све и благосиљајући све, исцели их. И цело то село са господарем својим прими свету веру и просвети се крштењем. Родитељи пак обећаваху да васкрснуто дете посвете Богу и да цркви поклоне цело село, којега он беше наследник, да би кад одрасте постао црквенослужитељ, а село се присаједини црквеној имовини.
Када светитељ оде одатле и приближи се другоме селу, званом Руилиак, што је над реком Лидом, сретоше га изасланици господара тога села са молбом да пожури к њима, пошто се бесомучна јединица кћи њиховог господара силно мучи од нечистог духа, причињавајући велики бол родитељима и рођацима. Светитељ Христов убрзаним кораком стиже тамо, и истеравши беса из девојчице, приведе вери Христовој њене родитеље, полупа идоле што беху у њих, и подиже цркву. И задржа се код њих док цело село и околину не приведе Богу светим крштењем.
Затим он пође одатле у село звано Артин, у коме бејаше велико идолиште, и у њему чувени идол поганог бога њиховог Јупитера. У томе идолу живљаше ђаво, који заблуделе људе завођаше разним привидима. Житељи овога села и околине, усрдни ђавослужитељи, чувши да хришћански епископ иде к њима, сабраше се велико мноштво не желећи да га пусте к себи, јер се бојаху да и са њиховим богом - идолом не уради оно што је урадио по другим селима са њиховим боговима - идолима, поразбијавши их у прах. А када светитељ Божји дође к њима, они јаросно викаху на њега: једни говораху да га треба убити као разоритеља древних обичаја отачких, а други вапијаху да га ваља спалити као врачара и варалицу и непријатеља богова њихових. И мада се силно гневљаху на њега, ипак му не могаху никакво зло учинити, пошто десница Вишњега штићаше слугу Свога. И он, наоружан оклопом и оружјем невидљиве божанске силе, као храбар војник неустрашиво прође кроз сред побуњеног народа, уђе у идолски храм и, призвавши свемоћно име Христово, нареди идолу да падне а ђаволу да изађе отуда; и тог тренутка идол паде на земљу и разби се у прах, и ђаво видљиво изиђе из њега у виду огромне страшне змије, пуштајући сумпорни огањ из уста, и навали на своје служитеље, јер много незнабожачког света беше ушло у идолиште, и стаде их љуто вијати и умртвљивати. Народ, немајући куда да бежи од беса и отрова змијина, стаде запомагати к светом Јулијану за помоћ, преклињући да га избави од ове беде. Тада служитељ Божји пружи десницу своју према змији, и бијући је и прогонећи је крсним знаком као гвозденом палицом, запрети томе видљивом ђаволу да престане шкодити људима и да отиде у бездан пропасти своје. И змија, побегавши из идолишта, постаде невидљива.
Тада незнабожни народ, увидевши своју заблуду, повика к епископу: Слуго Бога истинитога, спаси нас пропале! - Светитељ, пошто их довољно поучи, све их придоби Христу: јер они са усрђем примише свету веру, крстише се и идолиште оно срушише, а место њега, по светитељевом наређењу, подигоше цркву у славу Христа Бога. Исто тако и по другим местима где беху идоли, они их уништише; и настаде велика радост у том крају због избављења од идолске обмане. Тако ревносни пастир обиђе крајеве своје пастве и приведе своје словесне овце на духовну пашу, отевши их из чељусти адскога вука; сем што овде-онде остаде по која групица изгубљених, који не оставише своју пређашњу идолопоклоничку заблуду.
Гореспоменути кнез Дефенсор, чувши како светитељ Божји просвети Кеномански крај творећи благодаћу Христовом миога чудеса, веома се радоваше томе и слављаше Христа Бога. Затим он сам оде к светитељу, и после љубазног поздрава с њим, он моли светитеља да дође к њему у село, у коме кнез имађаше дивну кућу и велико имање. Кнез је желео да светитељ тамо приреди духовно славље поводом победе над искорењеним идолослужењем и присуствује празничној трпези, те да се у славу Божју сви провеселе, благодарећи Господу на човекољубивој доброти Његовој. Угодник Божји, иштући свуда спасење душа људских, не одби кнежеву молбу и пође са њим у његово село. Идући путем они угледаше једнога дечка који се ваљао по земљи: огроман смук га беше обавио, свезавши му ноге репом као копопцем, и опасавши му цело тело својим горњим делом. Човек Божји Јулијан приђе ближе и помоли се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си крстом Својим избавио род људски, лишен раја преваром змије, избави и ово створење Твоје од смука који га је свезао, да би присутни познали да си Ти Избавитељ свих који се у Тебе уздају!
И тог часа смук препуче напола и постаде мртав, а дечко га отресе са себе и устаде здрав, и сви слављаху Бога. А кад се приближише селу у које иђаху, њима изађе у сусрет много народа; ту се задесише два бесомучника који завапише к светитељу за помоћ; он, призвавши име Христово, одмах изагна из њих нечисте духове. Ова два избављена човека и сви присутни незнабошци повероваше у Христа. И светитељ Божји би примљен у томе селу у кнежевом дому с великом чешћу и љубављу. И би приређено велико угошћење не само телесно него и духовно: јер сви разговараху о слави и сили Христовој, и о погибли ђавола, побеђених и посрамљених у идолима. По завршетку славља, обављеног у славу Божју, кнез показа светитељу све своје ризнице молећи га да узме све што жели, али он не хте ништа узети, јер он не тражаше ни злато ни сребро већ спасење душа људских које су драгоценије од свих блага овога света.
Пошто светитељ Божји довољно времена поучи богонадахнутим речима кнеза и сав дом његов и сво село, и крсти оне што не беху крштени, и утврди их у вери, он крену у свој град своме дому. А када улажаше у град, сужњи који бејаху у тамници крај градске капије угледавши светитеља кроз прозорчиће, завапише к њему громким гласом молећи га да их избави окова. Милосрдан, човекољубив отац се сажали на њих и пре но што оде дому свом пође к судијама, којима беше поверено управљање градом, и моли их да ради повратка његовог пусте сужње на слободу. Али они тврдога срца, не услишише епископову молбу, и он отиде од њих ожалошћен. Најпре сврати у цркву и одслужи благодарење Богу што му је помогао да толике душе приведе спасењу. Затим оде дому свом, и би му предложена трпеза, али светитељ не хте окусити ништа, јер беше ожалошћен због сужања. Но Господ који твори вољу оних што Га се боје, посла анђела Свог те отвори тамничка врата, раскину све окове и пусти сужње на слободу. Изишавши из тамнице они иђаху кроз град ка архијерејевом дому, и нико их не спречаваше нити им што приговараше, јер сви увиђаху да су они не руком људском него силом Божјом ослобођени од окова и пуштени из тамнице. Светитељ Божји, угледавши их где иду к њему, испуни се радости и позва их за своју трпезу. Пошто их добро угости телесном и духовном храном, он отпусти свакога да иде своме дому.
Свети епископ Јулијан, управљајући мудро новопросвећеном црквом и хранећи духовном храном новосабрано стадо словесних оваца, проведе на своме престолу доста година, и апостолски се трудећи у благовешћу Христовом он се као дубоки старац приближи чесној кончини својој, истребивши потпуно у Кеноманским пределима идолослужење и ђавопоштовање. На неколико дана пред своју кончину он оде из града у једно село које је припадало цркви, и тамо се разболе. А када се у граду чу за његову болест, сабраше се к њему клирици, благочестиви грађани и сви који духовном љубављу гораху према њему. Пошто их све довољно поучи, светитељ нареди да после његовог престављења изберу себи за епископа презвитера Туривија, који се заједно с њим трудио на спасењу душа људских. Затим давши свима последњи целив и мир, он предаде у руке Божије свету душу своју.
Деси се да кнеза не би при светитељевој кончини, јер у то време он не беше у граду већ у неком удаљеном селу. Ипак то би њему откривено на следећи начин: онога дана када се светитељ престави, кнез обедоваше у дому свом са пријатељима својим, и њему се отворише духовне очи, и он угледа светог Јулијана у архијерејском одјејању где уђе код њега, са три ђакона који ношаху свеће, и даде му благослов, а ђакони метнуше свеће на трпезу, и сви одмах одоше. Угледавши то, кнез упита оне што сеђаху с њим: Видите ли славу коју ја видим? - А они изјавише да ништа не виде. Тада им кнез објасни: Не видите ли оца нашег Јулијана, који нам јави толика добра и сатвори толика чудеса? Ето, он малочас са три ђакона који ношаху свеће уђе овамо, и светла лица гледајући на нас и осмехујући се благослови нас, и оставивши пред нама свеће изиђе. Ја држим ла се он преставио, јер се чу да је занемоћао.
Рекавши то кнез одмах устаде и хитно пође у град и у оно село, у коме се свети преставио. И нашавши га упокојена у Господу, он плака много. Исто тако и сав народ проливаше сузе за својим оцем и пастирем. Онда положивши на кола чесне мошти његове, повезоше их у град. Када стигоше до блиске граду реке зване Сарта, која беше веома дубока и морала се прелазити скелом, коњи који вожаху кола са светитељевим телом, уместо да узиђу на скелу, навалише право у реку, и управљани невидљивом руком иђаху по дубокој реци као по мосту, не оквасивши ноге ни до колена. И тако на чудесан начин пређоше на другу обалу, и сви се са страхом дивљаху овом славном чуду: јер дивни чудотворац свети Јулијан твораше чудеса не само за живота него и по престављењу свом. Када свето тело његово свечано уношаху у град, и сви беху потрчали у сретање, жена једна купаше своје одојче у бакарном легену, испод кога беше наложила малу ватру да се вода загреје; угледавши светитељево тело и мноштво света са свећама и кадионицама и слушајући песмопјеније, она се заборави и остави дете, па истрча да посматра свечани спровод чесног тела угодника Божјег; и стајаше посматрајући док не проминуше њену кућу. Онда се сети свога детета, утрча у кућу и угледа како се огањ силно разбуктао и вода у легену кључа; од ужаса она врисну, дохвати леген са ватре и изли врелу воду, но дете нађе живо и здраво и ни најмање неповређено од вреле воде. Ово чудо видеше многи који се тамо десише и уверише се да дете би сачувано молитвама светог угодника Божјег.
Светитељ Христов Јулијан би погребен у цркви коју он беше подигао на месту где се раније налазила кнежева кућа, поклоњена светитељу. И на гробу његовом догађаху се многа чудеса: јер се у свима болестима даваху исцелења молитвама светога Јулијана а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА И ПОДВИЖНИКА ИЛИОФОТА, ЕПАФРОДИТА, АМОНИЈА, ХУЛЕЛЕЈА, ЕВСТЕНИЈА, АВКСУТЕНИЈА, ОЛВИЈАНА, ПАМЕГИСТА, ЕПИФАНИЈА, ФОТИЈА, ХАРЕТИСА, ХРИСТОФОРА, АВАКУМА, ГЕОРГИЈА, АЛЕКСАНДРА, ПАМФОДИТА, ПАФНУТИЈА, ВАРНАВЕ, ГЕОРГИЈА, ИРИНИКА, ЕЛПИДИЈА, ЕПИФАНИЈА, ЕФИМИЈАНА, ИРАКЛИЈА, ТЕОДОСИЈА, ИЛАРИОНА, ЈОСИФА, КОРНУТА, ЛАВРЕНТИЈА, ОРЕСТА, ПОЛЕМИЈА, СОЗОМЕНА, СОТИРИХА, ХРИСТОФОРА и осталих који из Палестине дођоше на Кипар.[5]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРКИЈАНА

Свети мученик Маркијан још као младић би ухваћен и мучен у граду Иконији, а затим га одведоше у Кападокију к управитељу области Перенију. Мученик јуначки изобличи Перенија због идолопоклоничког незнабожја, а Христа исповеди као Бога и Господа. Због тога га стругаше по телу и образима. Затим, разљућен прекорним речима страдалца, мучитељ нареди да га положе на усијани тигањ, па да му потом одрежу језик. Када све то би извршено, и свети мученик остаде тврд у вери и продужи исповедати Христа, онда га управитељ осуди на посечење мачем. Тада војници узеше светог Маркијана, и у време када се он мољаше и благодараше Богу одсекоше му главу.[6]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. По другима упокојио се 807 године.
2. Царовао од 193 до 211 г.
3. Неки мисле да овај светитељ нико други није до Симон губави, исцељени од Господа (Мт. 26, 6), а који је на крштењу добио име Јулијан.
4. Спомен светог Дионисија Ареопагита празнује се 3 октобра.
5. О овим Светим Подвижницима и Мученицима видети под 1. јулом: Спомен Св. мученика Константина Аламана, Чудотворца.
6. Свети мученик Маркијан пострадао у Кападокији око 258 године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Прокл и Иларије. Ови мученици беху родом из Калипте у Азији, и Прокл беше стриц Иларију. Пострадаше у време Трајаново. „Каквога си рода?" упита судија Прокла. Прокл одговори: „род је мој Христос, и надежда моја Бог мој". Кад му судија припрети мукама, Прокл рече: „кад се ви бојите да преступите заповест цареву, да не би пали у кратковремене муке, колико се тек ми хришћани бојимо преступити заповест Божју, да неби пали у вечне муке!" Када Прокла мучише, тада Иларије приступи судији и рече: „и ја сам хришћанин". После многих мучења, обојица бише на смрт осуђени, и то: Прокла распеше на крст, а Иларију одсекоше главу мачем. И одоше оба у радост Господа својега.

2. Преп. Михаил Малеин. Човек племенита и богата рода. Презревши земна блага у младости повуче се на гору Малеа, код Св. Горе, где се подвизаваше, чистећи своје срце постом и молитвом. Имао је доцније много ученика, од којих је најзнаменитији св. Атанасије Атонски. Скончао мирно око 940 год.

3. Св. муч. Голиндуха. Персијанка; ступила у брак с неким персијским волхом, и живела у браку три године.Тада имала виђење ангела, који јој показа онај свет: муке грешника и неверника и радост праведника. Она по том напусти мужа и крсти се. На крштењу доби име Марија. Гоњена мужем она би осуђена на доживотну тамницу. У тамници проведе 18 година, и не поколеба се у вери. По том беше бачена у неку јаму, но би спасена Богом, и пред неку страшну змију, но змија је не повреди. Када неки зли младићи беху послати к њој, да је оскврне, Бог је учини невидљивом за њихне очи. Удивљени њеним страдањем многи Персијанци примише веру Христову. Посетила Јерусалим, где изобличи јерес Севирову, која је учила, да је божанство у Христу пострадало, због чега су читали: Святый Боже, Святый крeпкій, Святый безсмертный, распнийся за ни, помилуй насъ! Најзад проповедајући веру праву мирно скончала близу града Нисивије, 587 год.

4. Св. Вероника. То је она крвоточна жена, коју је Господ исцелио (Мат. 9, 20). Из благодарности према Господу своме исцелитељу, Вероника поручи те јој се направи статуа Господа Исуса, пред којом се она молила Богу. По предању ова статуа била је сачувана до времена цара Јулијана Одступника, који је претвори у статуу идола Зевса. Ово је један од најређих случајева, да су се статуе светитељске употребљавале у источној цркви. Као што је познато то је доцније постао општи обичај западних цркава. Св. Вероника остала је предана вери Христовој до смрти и упокојила се мирно.

5. Св. муч. Теодор и Јован. Отац и син, по пореклу Варјази, који беху крштени па се доселише у незнабожни град Кијев да живе. Јаросни незнабошци срушише кућу над њима, те обојица погибоше за Христа. Њихове се мошти покоје у Антонијевим пештерама. Њима се највише моле бездетни и они којима се деца не држе.

6. Икона Пресвете Богородице Тројеручице. Била је домаћа икона Светог Јована Дамаскина, у VIII веку. Када му је исцелила десницу коју су му одсекли јер је писао против иконоборства, дао је да јој додају трећу руку, од сребра. Потом је отишао у манастир Светог Саве Освећеног и однео је са собом. У ХIII веку, заједно са иконом Богородице Млекопитатељнице и патерицом Светог Саве Освећеног, према пророчанство овог светитеља, предата је Светом Сави Српском, који је однео у Србију. Почетком ХV века је, на магарету, сама стигла у манастир Хиландар, где је, крајем века, разревшивши спор хиландарске братије око избора игумана, постала игуманија, шта је била до краја ХХ века. Најпоштованија српска икона. Небројена чуда су се над њом догодила.

БЕСЕДЕ

о. Нектарије Ђурић 2019, 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРОКЛА и ИЛАРИЈА[1]

Ови свети мученици Прокл и Иларије беху из околине града Калипте, што је близу Анкире.[2] Пострадаше за Христа од намесника Максима у време цара Трајана[3]. Прво би ухваћен свети Прокл и приведен к самоме цару који се тада налазио у тим крајевима; и би окован у гвожђе и вргнут у тамницу. Затим цар, испитавши Прокла и нашавши да се он не покорава наређењу о поклоњењу идолима, предаде га намеснику Максиму на мучење. Севши на судишту, Максим изведе преда се сужња Христова и упита га: Каквога си рода? - Прокл одговори: Род је мој Христос, и надежда моја Бог мој. - Тако ми богова, нећу те поштедети! рече на то намесник и поново упита: Знаш ли царска наређења која су свуда објављена, да сви хришћани приносе жртве боговима? - Светитељ одговори: Слушао сам о тим наређењима безаконика, која они издадоше на саблазан многима, а себи на погибао. - Зар ти смеш, негодујући упита намесник, ружити цара и законе његове хулити? Не видиш ли, бедниче, какве ти муке предстоје? - Мученик одговори: Чини што хоћеш, јер ја нећу принети жртву боговима твојим, нити се бојим мука које убијају тело а не душу; боље је бојати се Бога него људи. - Намесник му на то рече: Човече, избери себи или живот или смрт! Ево, видиш мучилишно дрво, спремљено за тебе, и оруђа за мучење. Чекамо твој одговор: шта хоћеш? - Свети Прокл одговори: Када се ви бојите да преступите заповест цареву, да не бисте пали у кратковремене муке, колико се тек ми хришћани бојимо преступити заповест Божју, да не бисмо пали у вечне муке, које припреми Бог за оне који Га одбацују и клањају се лажним боговима вашим, који ће на будућем суду заједно са онима што им приносе жртве бити предани на бесконачну погибао. - Зар се усућујеш, рече намесник, да и богове наше ружиш? Али ти кажем, ја ћу те натерати да ти и против своје воље признаш величину богова наших? - Мученик одговори: А ја се надам на Бога мог, да ћу ја, пре но што ме ти убедиш да признам богове твоје, учинити да ти пред свима војницима и слугама својим, насупрот жељи својој, признаш Господа мог и напишеш својом руком, да је Бог грешнога Прокла истинити Бог и да нема другога осим Њега.
Тада намесник, разгневивши се, нареди да мученика обесе нага на мучилишту и да му за ноге привежу тежак камен, па да му онда деру тело железним ноктима. И дуго мучен тако, свети Прокл трпљаше јуначки, ништа не говорећи, само у небо гледајући. Затим га скинуше са мучилишта и држаху га у оковима.
После тога намесник крену у град Калипту, наредивши да и мученика воде за њим; и свети мученик би приморан да идући пешке не изостаје од коња који трчаху брзо. А кад бејаху на половини пута, мученик се помоли громко, говорећи к Богу: Боже мој Исусе Христе, ради кога страдам вођен с поругом од ових војника, послушај ме данас слугу Твога да се прослави име Твоје вавек: пружи свемоћну руку Своју, и заустави безаконог намесника овог, и не допусти му да продужи путовање док пред свима овим људима не исповеди да нема другога Бога осим Тебе!
Када се свети мученик тако помоли Господу, одједном намесник неочекивано стаде на путу као свезан: јер се не могаху ни коњи макнути с места нити он сам кренути, невидљивом силом Божјом држан. Застадоше и сви војници, чудећи се таквој необичној појави; и дуго се мучаху да покрену намесникова кола, бијаху коње, упрезаху и многе друге као запрегу, али ништа не могоше учинити, па чак ни самог намесника не могоше скинути са кола, јер кола беху непокретна као планина, а намесник на њима као прикован.
Тада намесник рече својим сапутницима: Видите ли необичну мађионичарску силу овог лукавог хришћанина, шта нам уради? Ево не можемо да макнемо с места и идемо назад. - Онда намесник посла једнога од својих слугу, по имену Ермија, да рекне мученику који беше далеко позади: Шта ти то уради, зауставивши нас својим магијама насред пута? Очигледно, бојећи се мука које те очекују у граду, ти прибеже овом лукавству, да те само не би одвели тамо. - А свети Прокл рече намесниковом слузи: Жив ми Господ Бог мој, ви се нећете макнути са тог места све док намесник не исповеди име Господа мог Исуса Христа, као што му и раније рекох. - Ермиј га упита: Ако намесник и исповеди име Бога твог, стојећи насред пута, како ћеш ти то чути или дознати, када си толико удаљен од њега? - Мученик одговори: Нека намесник напише то исповедање на хартији и пошље мени, па ћете ви тог часа кренути вашим путем у град Калипту.
Ермиј се врати и каза намеснику мученикову поруку. И овај, мада против воље, приморан невољом, узе хартију и написа: "Исповедам да је једини истинити Бог Онај кога поштује Прокл, и нема другога Бога осим Њега". - Написавши тако, намесник посла хартију мученику, и одмах кренуше коњи и војници, и с намесником продужише пут.
Када стигоше у град Калипту, намесник седе на судишту, изведе преда се светога Прокла и рече му: Ти путем показа на нама сву силу свога чаробњаштва, а ја ћу овде показати на теби сву силу своје власти; и као што ме ти примора да исповедим Бога твог, тако ћу и ја приморати тебе да исповедиш наше богове и принесеш им жртву.
Рекавши то, намесник нареди да донесу упаљене свеће и њима жегу стомак и ребра мученику. И свети мученик би толико жежен свећама, да му цело тело поцрне, а он, не показујући ни најмањи знак нетрпљења, ћуташе као да у туђем телу трпи. И упита га намесник: Не мариш ли за муке? - Свети одговори: За ове не марим него се вечних бојим. - Опет га упита намесник: Хоћеш ли се покорити нашим боговима? - Мученик одговори: Покоравам се Христу који вавек живи, јер је Он нада моја. - Намесник га упита: Хоћеш ли да у мукама умреш? - Свети Прокл одговори: Ако и умрем, ипак ћу поново жив бити.
Тада намесник нареди војницима да мученика изведу ван града, распну на дрвету и стрељају стрелама. Узевши мученика, војници му рекоше: Послушај нас и принеси жртву боговима, па ће те искусни лекари одмах исцелити од рана, и бићеш награћен великим чином. - Страдалник одговори: Ја имам чин на небу, којим ће ме наградити Христос Бог мој, а ви престаните са ласкавим обећањима и вршите што вам је наређено.
Док они тако иђаху и говораху о томе, њих срете путем млад човек по имену Иларије, братанац светог Прокла, син његовог рођеног брата. Притрчавши, он се поклони своме стрицу, и грлећи га Иларије викаше: "И ја сам хришћанин!" Војници онда ухватише Иларија, предадоше га у тамницу, а светог Прокла одведоше на губилиште. Тамо га распеше на дрвету, па га онда стадоше стрељати из својих тетива. И док му многобројне стреле решетаху тело, свети страдалник се мољаше Богу, говорећи: "У руке Твоје, Господе, предајем дух свој! спаси ме, Боже истине!" И приклонивши главу предаде дух. Тако свети мученик Прокл пострада дванаестог јула. А верни тајно узеше чесне мошти његове и погребоше их.
Свети пак Иларије седећи у тамници певаше: "Љубићу те, Господе, крепости моја! Господ је тврђава моја и уточиште моје", и остало из седамнаестог псалма. А када заспа, њему се у виђењу јави анђео Господњи и рече му: "Буди храбар и јак, јер сам ја с тобом, послат од Бога да те крепим".
Три дана после кончине светога Прокла, свеги Иларије би изведен на истјазање. И упита га намесник: Јеси ли хришћанин? - Мученик одговори: Несумњиво хришћанин сам, као што и сав род мој беше у хришћанству и сви скончаше штујући Христа. - Тада намесник, испунивши се јарости, нареди да мученика обесе нага на дрвету и да га дуго жестоко бију. Затим га осуди на смрт, наредивши да га вуку три потркалишта ван града и да му тамо одсеку главу.
Војници везаше мученику руке, бацише га на земљу, и закачивши га за ноге стадоше га вући. Тако вучен мученик појаше: Што је сам основао на горама светим, врата Сионска љуби Господ више свих насеља Јаковљевих (Пс. 86, 2). Вучено по земљи, тело мучениково се кидаше и земља се крвљу обагриваше. А када стигоше на три потркалишта изван града, џелат извуче мач, а свети се мољаше Богу: "Господе Исусе Христе, прими дух мој!" И би му одсечена глава. Сконча свети мученик Иларије петнаестог јула, у трећи дан по кончини светога Прокла. Тело светога Иларија би бачено на истом месту где беше обезглављено. И верни, дошавши ноћу, узеше га и поред светога Прокла положише у земљу, славећи Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МИХАИЛА МАЛЕИНА

Преподобни отац Михаил беше рода племенитог и богатог из Харсианске области у Кападокији. Он беше рођак грчкога цара Никифора Фоке. Рођење овог угодника Божјег Михаила би по обећању Пречисте Божје Матере, јер Она обећа његовој мајци дати јој благословени плод. Када поодрасте родитељи га дадоше да учи књигу; он у томе брзо напредоваше, и ускоро добро изучи Свето Писмо. Презревши земна блага он се у младости повуче на гору Малеа, код Свете Горе. Ту се замонаши у манастиру, и подвизаваше се, чистећи своје срце постом и молитвом. Због врлинског живота свог би постављен за игумана те обитељи. Касније претрпе многа роптања и увреде од братије, али га то не помете, већ се он и даље трпељиво стараше о њиховом спасењу, непрестано им пружајући духовне поуке и упућујући их на врлину.
Након неколико година он отпутова манастирским послом у Цариград. Тамо у дому војводе Зефиназера нађе младића Аврамија; па провидевши да ће овај младић бити сасуд Светога Духа, заволе га и благослови, и доста поучи о стварима корисним по душу. Пошто се преподобни врати у свој манастир, после не много времена дође к њему и младић Аврамије. Преподобни га постриже и даде му име Атанасије, који се касније прозва Атонски, јер се самопрегорно подвизавао на Атону и основао знамениту лавру.[4]
Преподобни отац Михаил поживе много година у великом богоугодништву и доживе дубоку старост у добром исповедању, па са чврстом надом у нестариви живот пређе ка Господу,[5] кога још из младости заволе и свесрдно му послужи.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ГОЛИНДУХЕ ПЕРСИЈАНКЕ, назване и Марија

Док Персијом цароваше Хозрој Старији[6], живљаше једна млада и лепа жена, којој беше име Голиндуха. Беше она знатнога рода, од великих велможа, и удата за чувеног старешину волха[7]. Након три године брака она, поучавана божанским просветлењем, стаде увиђати заблуду персијског многобожја и истраживати која је вера истинита. Слушајући о хришћанској вери, чистој и неоскврњеној, она размишљаше у себи: да ли је то истинита вера, или нека друга? И жељаше Голиндуха да буде упућена у њу и да дође у познање истине. Много дана она проведе у размишљању о томе; и једне ноћи њој би овакво виђење у сну:
Она угледа светлог анђела Божјег који стаде пред њу, узе је и одведе к неком тамном и огњеном месту, пуном великога страха и ужаса, где беше мноштво људи мучених. Голиндуха упита анђела који је вођаше: "Које је ово ужасно место, и ко су они што се ту муче?" Анђео јој рече: "Ово је место казне грешних и неверних; у њему су и твоји претци који су се клањали идолима, лажним боговима персијским". И туговаше Голиндуха због погибли својих предака, и тешко уздисаше. Затим је анђео одведе на друго место, где беше рај Божји, насеље праведних, и показа јој кроз мала вратанца велику светлост тамошњу и у њој многе људе и жене који ликоваху у неисказаној радости. Показавши јој то, анђео уђе на та мала вратанца. Хтеде и она да уђе за анђелом, али јој анђео не допусти рекавши: Ти не можеш ући овамо, пошто ниси хришћанка, јер овамо не улази нико од оних који нису примили свето крштење Христово.
И одмах се пробуди Голиндуха, и са ужасом се дивљаше ономе што виде; и силно зажеле да постане хришћанка, гнушајући се веома персијског незнабожја и волховања свога мужа. Забринута мишљу како да се удостоји светог крштења, она се стаде са сузама молити о томе истинитоме Богу хришћанскоме. И ускоро доби што је молила: јер руковођена анђелом Господњим, она тајно изиђе из куће и оде к једноме свештенослужитељу који се налазио у скривеном месту. Тако Голиндуха бестелесним анђелом би приведена анђелу у телу, који је поучи вери и крсти, давши јој на светом крштењу име Марија.
Примивши свето крштење, Голиндуха се поново врати својој кући, али се више не покораваше закону брачног живота, не желећи да буде оскврњена незнабожним мужем, пошто се уневестила Христу. Научена од духовног оца који ју је крстио, Голиндуха пребиваше у посту и молитвама; читаве ноћи она провођаше без сна, стојећи и молећи се; а дане провођаше у ћутању, стражећи над собом, и не желећи разговарати са невернима; мужу пак своме не допушташе да је додирне. И чуђаше се муж таквој неочекиваној промени код ње и необичном држању, недоумевајући шта се то догодило с њом, и туговаше због ње. Нарочито му беше жао што је лишен телесне везе са њом, јер она уопште није хтела да има те везе с њим. И дуго се он стараше да је приволи на то час ласкама и молбама, час претњама и батинама, али без икаква успеха, јер невеста Христова беше укрепљавана невидљивом силом Божјом, те јој муж не могаше одолети. А када муж дознаде да му је супруга постала хришћанка, он је стаде оплакивати као пропалу, и саветоваше јој на све могуће начине да се одрекне Христа и буде са њим у пређашњим супружанским односима; али не могаде поколебати њу, која као непоколебљиви стуб беше утврђена у вери и љубави Христовој. Поред тога он и магије своје примењиваше према њој, призивајући себи у помоћ ђаволску силу, али и тиме ништа не постиже, јер се ђаволи не усуђиваху да јој се ни издалека приближе, видећи је обасјану благодаћу Христовом. Тада он оде к цару, и са великом жалошћу исприча му да је жена његова постала хришћанка и да се гнуша телесне везе с њим. Цар онда посла к њој једног од својих саветника да је усаветују, али се овај велможа врати не постигнувши ништа. И то би учињено не једанпут већ много пута: јер је слао к њој понекад угледне људе, понекад високородне жене, да је ласкама и вештином поврате пређашњој вери и саживљењу с мужем. Но сав труд њихов беше узалуд.
Једном цар посла Голиндухи овакву поруку: Ако се одрекнеш хришћанске вере и поново обратиш к персијској, онда ћу те узети себи за жену и бићеш царица. - А светитељка рече царевим изасланицима: Да вас упитам једну ствар, кажите ми: ако ме цар узме себи за жену, неће ли умрети? хоће ли остати жив занавек? Ако остане бесмртан занавек, онда ћу га послушати. - Изасланици јој одговорише: Немогуће је човеку да буде бесмртан; и цар је човек, па ће несумњиво умрети. - Тада светитељка рече: Ја нећу да се вежем са смртним и краткотрајним царем, пошто сам већ везана са Бесмртним Царем, вечно живим Христом Богом мојим, за кога сам готова сва страдања поднети и умрети.
Изасланици се вратише и казаше цару Голиндухине речи. А он, разгневивши се силно, нареди да је сву окују у железне вериге и баце у најзабаченију тамницу, да би је сви заборавили као мртву. И остаде света мученица у тој тамници осамнаест година. У том међувремену умре цар Хозрој и на престо дође његов син Ормисдас, а у Грчкој се измењаше Цареви: Јустин Млађи[8], Тиверије II[9] и Маврикије[10]. Тих година дође у Персију од Грка посланик по имену Аристовул, човек честан, богољубив и богоугодан. Он, чувши да света мученица Марија Голиндуха лежи у тамници, зажеле да је види и добије од ње благослов. Стога замоли нарочито персијскога цара да му допусти да слободно одлази к њој у тамницу. Добивши дозволу, он дође к светитељки, целива вериге у које она беше окована за Христа, и узе један део од њих себи на благослов. За време свог боравка у Персији, овај човек је често одлазио к светој мученици и научио је псалмима Давидовим, те невеста Христова седећи у тамници као у палати певаше и благодараше Бога.
По одласку Аристовула цар Ормисдас предаде свету Голиндуху волсима да је муче како им је воља. А они је сваки дан извођаху из тамнице, задаваху јој мноштво рана мучећи је без милости, али је сутрадан налажаху читаву и здраву. Једном јој се дојке потпуно распадоше од рана, пошто је страховито тукоше по грудима и по стомаку. Но када је сутрадан поново изведоше на мучење, дојке јој беху потпуно целе, као и сво тело. Видећи то Персијанци се дивљаху и величаху силу Христову, и многи од њих пређоше у хришћанску веру. Међутим волси све јаче беснијаху као зверови на овчицу Христову и измишљаху све нове муке: жаром јој посипаху главу; потом је стрпаше у врећу, па завезаше и запечатише врећу, и онда бацише у дубоку јаму да тамо умре. Но чувана свесилном руком Божјом она остаде жива, иако многе дане проведе без јела и пића, а можда је била храњена невидљивом храном и појена невидљивим пићем. Јер Бог где хоће, побеђује се природни поредак. Пошто тако на надприродан начин мученица много дана остаде жива, би наређено бестидним људима да је оскврне. Ради тога она би одведена у нарочиту собу; но када бестидници улажаху у ту собу, они не налажаху у њој мученицу, јер је Бог учини невидљивом, те њихове гадне очи не могаху видети чисту невесту Христову. А када бестидници отидоше покуњени, она постаде опет видљива за слуге мучитељеве, и она би поново одведена на мучење, и претрпе разне муке. Потом би бачена огромној и страшној змији, која је била држана и храњена у дубокој провалији, да је поједе. Но Онај који некада затвори уста лавовима да не поједу Данила баченог у јаму, Тај посла анђела Свог и затвори уста змији да не повреди и не дарне многострадално тело свете мученице, и обузда свирепост змије; и змија постаде пред мученицом кротка као јагње, лежеђи и одмарајуђи се крај њених ногу; и света мученица остаде у тој провалији са змијом четири месеца; при томе змији је сваког дана била бацана одређена храна, а мученица без хране и пиђа борављаше жива, као и раније, јер јој сила Божија на чудесан начин одржаваше живот. Затим након много дана она огладне, и јави јој се анђео Божји, и дотаче се њених уста правећи крсни знак и говорећи: "Од сада неђеш осеђати ни глад ни жеђ; а када по својој вољи узажелиш да што окусиш као биће које има тело, то нека је у твојој власти".
Рекавши то, анђео је изведе из провалије. А када је незнабошци угледаше, они је поново ухватише, веома се чудећи како је змија не поједе и како изиђе из провалије, и говораху да је хришћанским мађијама омађијала змију да је не поједе, и да је помоћу мађија изишла из провалије. И поново тврђаху: "Како је силно хришћанско мађиоништво, силније чак и од персијског мађиоништва!"
Цар пак, дознавши да је Голиндуха жива, нареди да је мачем посеку. Но када је вођаху на посечење, анђео Господњи је узе из руку војника који је вођаху, и сачува је живу. Онда мученица оде и живљаше, незнано за њене мучитеље, међу хришћанима, којих тада не беше много у Персији; они живљаху по забаченим местима, као скривајући се, мада незнабошци знађаху за њих. И светитељка, по речи анђелској, не осећаше ни глад ни жеђ; само понекад, желећи да покаже да она није привиђење него има тело, она би узела парченце хлеба, умочила га у воду, и појела. И то је чинила не често већ ретко, понекад после десет дана, а понекад после много и много више дана.
Након мало времена по избављењу свете мученице од смрти, погибе с хуком незнабожни цар персијски Ормисдас, убијен од својих, и на престо ступи његов син Хозрој[11], унук Хозроја Старијег. Но и против њега устадоше великаши, те он побеже из Персије. И размишљаше он на коју страну да крене: да ли у Арабију, где већ владаху Сарацени, да ли у Грчке земље ка хришћанима. У недоумици кога пута да се лати, он најзад реши да пусти дизгине коњу свом, па на коју страну пође коњ, да тим путем удари и он. Када стигоше до места, где један пут води у Арабију а други у Грчке земље, коњ пође грчким путем, и Хозрој се са свима својим упути у Грчку царевину. И би чесно и љубазно примљен од грчког цара Маврикија. Маврикије даде Хозроју велику војску; са њом Хозрој пође на Персију, победи непријатеље своје, и поново заузе свој престо. И настадоше радосни и слободни дани за хришћане у Персији, јер Хозрој сматраше Маврикија својим оцем и због њега не чињаше зла хришћанима све до смрти Маврикијеве. Са Хозројем дође у Персију епископ Мелитијски свети Дометијан[12], послат Маврикијем. Он, као раније Аристовул, својим очима виде свету мученицу Марију - Голиндуху, али не у оковима већ на слободи, где Персијанцима проповеда Христа. И он лично разговара с њом, и чу о страдању њеном нешто из њених уста а нешто од других, и када се врати у Грчку причаше многима о њој.
Због свете Голиндухе и њене проповеди у Персији примише свету веру њени сродници и други знаменити људи, и од народа не мало њих, јер гледаху многа чудеса која она чињаше, и збивања пророчанстава која она изрицаше, пошто имађаше дар пророчке прозорљивости. Благодарећи свему томе, слава Христова растијаше у тим крајевима.
После тога света Голиндуха отпутова у пределе Грчкога царства, у Киркисију и Дарију; затим посети Јерусалим, и поклони се животворном дрвету Часног Крста, гробу Господњем и осталим светим местима. Између осталог она дође у један манастир, у коме владаше јерес зловерног Севира, која је учила да је Божанство у Христу пострадало, због чега су читали: "Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који се распе за нас, помилуј нас!" - Као да Отац и Свети Дух, заједно са Сином страдаше на Крсту. Света Голиндуха се помоли Богу да јој открије о Севиријанима, да ли треба примати њихово причешће или не. И виде анђела где држи два путира, један пун таме а други пун светлости, показујући јој да путир с тамом јесте јеретичко причешће, а путир са светлошћу - причешће свете саборне васељенске Цркве. Стога се светитељка згади на општење са јеретицима и брзо се уклони одатле.
Вођена ангелом Божјим, света Голиндуха пропутова и друге градове и земље. Посети она и Јерапољ Сирски и у њему епископа Стефана, који касније написа њено житије. А када се приближи блажена кончина њена, она се мало разболе у цркви светог мученика Сергија, која се налазила између Нисивије и града званог Дара, и помоли се дуго за спасење целога света, и узнесе благодарност Богу за велику милост Његову коју показа на њој, па радосно предаде своју свету душу у руке Господа свог, кога заволе и за кога много пострада, и би увршћена међу свете мученице у Његовом царству небеском.
Тако света мученица Марија - Голиндуха оконча свој земаљски живот у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин.[13]

СПОМЕН СВЕТЕ ВЕРОНИКЕ

То је она крвоточна жена коју је Господ исцелио (Мт. 9, 20). Из благодарности према Господу, своме исцелитељу, Вероника поручи те јој се направи статуа Господа Исуса, коју постави пред својом кућом. По предању ова статуа била је сачувана до времена цара Јулијана Одступника, који је претвори у статуу идола Зевса.
Света Вероника, пошто проживе остало време живота свог врлински и богоугодно, у миру отиде ка Господу.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОДОРА и ЈОВАНА

Владајући велики кнез Владимир, пре но што он прими хришћанску веру, бејаше у Кијеву човек Божји по имену Теодор, пореклом Варјаг. Он је раније био у Грчкој, и тамо се просветио вером Христовом. Затим, дошавши у Кијев, он живљаше усред незнабожног народа као крин у трњу. Теодор имађаше синчића Јована, малога дечка, дивног лицем, а још дивнијег душом. Кућа им беше на оном месту где доцније кнез Владимир, примивши свето крштење, подиже цркву у име Пресвете Богородице.
Још док беше незнабожац, кнез Владимир крену против народа, званог Јатваги; и пошто их победи и заузе њихову земљу, он се свечано врати у Кијев, и стаде са својим бојарима и свима Кијевљанима приносити жртве идолима. Тада ђаво, који није могао подносити богоугодни живот јединог хришћанина међу незнабожним идолопоклоницима, нађе згодно време злоби својој да напакости слузи Христовом Теодору и његовом синчићу и да их истреби исред незнабожног рода. Јер ђаво имађаше као своје, људе који му идолопоклонством служаху, а једини међу њима хришћани бејаше му као трн у срцу. Стога ђаво потајно подметну лукаву мисао бојарима и старешинама, те они рекоше: "Да бацимо коцку за синове и кћери наше, па на кога падне коцка, њега ћемо заклати на жртву боговима".
Када они почеше бацати коцку, одмах по дејству ђавола коцка паде на Теодоров дом. Тада они послаше к Теодору да узму његовог синчића Јована, да га закољу на жртву. Отишавши, посланици рекоше Теодору: Коцка паде на твога сина, јер га заволеше богови наши. Дај нам га дакле, да га принесемо на жртву боговима који нам дадоше победу над непријатељима нашим. - Одговори им блажени Теодор: Ваши богови нису богови већ идоли, начињени од дрвета које ће за кратко време иструлети. И како идоли могу бити богови, када су без душе и без осећања? Сами видите, и нећете да разумете, да у ваших идола нема душе, ни дисања, нити каквог чувства, јер они не једу, нити пију, нити говоре, нити ходају; како су онда богови? Постоји пак један истинити Бог, ни од кога саздан, предвечан и вечан, у кога хришћани верују, и коме смо ја и син мој слуге, пошто смо се крстили у име Његово. Он сатвори небо и земљу, сунце, месец и звезде, и све видљиво на небу и на земљи. Он и човека створи и даде му да живи и влада над свим у поднебесју; и украси га разумом, да би знао Бога који га је створио и да би Му верно служио, узносећи Му хвалу и благодарност и држећи заповести Његове. А ваши тобожњи богови шта учинише? Ништа, него су и сами начињени руком људском и гвозденим алатом, и жилишта су демонима. Јер демони живе у вашим идолима, и ви их поштујете као богове. Ја, дакле, недам сина свог демонима.
Посланици се вратише и казаше старешинама и народу све што Теодор рече. Испунивши се гнева, безумни Кијевљани појурише Теодоровој кући вичући и дерући се, развалише ограду, па стадоше секирама разбијати врата на кући. Блажени Теодор са синчићем узиђоше степеницама на горњи доксат, и подигавши к небу очи и руке, мољаху се Христу Богу. А они угледавши их, стадоше бесно викати: Дај нам сина свог, да га принесемо на жртву боговима нашим! - Блажени Теодор им рече: Ако су богови ваши живи, нека пошаљу једнога из своје средине и сами узму сина мог, а што га ви тражите? - Јаросни Кијевљани халакнуше, срушише кућу, и у рушевинама погинуше слуге Христове.
Тако пострадаше за Христа Теодор Варјаг и његов син Јован дечак, и постадоше првомученици у земљи Руској. Њихова света крв, као добро семе на њиви посејано, убрзо донесе многи род: јер након не много година, њиховим светим молитвама, велики кнез Владимир прими свето крштење, и сва се земља Руска просвети вером и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ТРОЈЕРУЧИЦЕ"

Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице, звана "Тројеручица", припадала је најпре светом Јовану Дамаскину[14]. Када безбожни иконоборни цар Лав III Исавријанац (717- 741 г.) оклевета овог светог Јована, који беше ревносни заштитник светих икона, пред дамаским халифом (кнезом) за тобожњу издају државе и владара дамаског, халиф казни светог Јована јавним отсецањем његове десне руке.
Увече, када се стишао гнев халифов, Јован измоли од њега своју отсечену руку, и добивши је, дође са њом пред ову икону Пресвете Богомајке. Ставивши руку на њено место уз раме, светитељ припаде са сузама и усрдном молитвом Пречистој Владичици, просећи од Ње исцељење своје руке. Дуго се тако молећи пред Иконом, Јован пред њом и заспа. У сну му се јави Богомајка и исцели му руку као што је и била пре отсецања, једино што је видан био ожиљак на кожи, ради посведочења чуда. Из благодарности за исцељење, свети Дамаскин начини од сребра једну руку (тачније речено шаку) и приложи је свечесној Икони Богородице, која од тога и би названа "Тројеручица". Иако је затим била откривена невиност светог Дамаскина, он ипак напусти халифов двор и Дамаск и отиде у велику лавру светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), где се ускоро и замонаши, имајући свагда са собом и ову чудотворну Икону Пречисте Богоматере.
Пречиста Икона "Тројеручице" остала је у лаври светог Саве Освећеног све до 13 века, када би дата светом Сави првом архиепископу Српском, заједно са чудотворном Иконом "Млекопитатељнице"[15]. Свету "Тројеручицу" донео је св. Сава Српски у Србију, а затим је она, због немира и бурних времена, чудесно отишла сама из Србије и на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, пред свету обитељ Хиландарску. Монаси хиландарски са радошћу су је дочекали и свечано унели у манастирски саборни храм Светог Ваведења.
Касније, када је једном настао спор око избора игумана у Хиландару, света Икона Тројеручица сама је дошла на чудесан начин у игумански престо, и мада су је оци враћали у олтар, то се чудо три пута понављало, док није најзад она ту и остављена и тиме света Тројеручица постала и до данас остала игуманија Хиландарска. Зато у српској лаври Хиландарској ни до данас нема игумана, него само проигумани (тј. заменици). Еклисиарх и сва братија увек узимају благослов за службу и остале манастирске послове од свете Иконе Тројеручице, правећи метаније пред њом, пошто она стално стоји у игуманском престолу (код десне певнице).
Митрополит Свете Горе Леонтије, боравећи у Русији 1686 године, саопштио је о овој светој Икони и ово: један живописац из Хиландарске обитељи, желећи да иконопише једну икону Пресвете Богородице, обележио је главне црте иконе на дрвету, па је онда накратко изишао из своје келије. Када се вратио, угледао је на оном нацрту иконе нацртану још једну трећу руку. Помисливши да је то урадио неко од братије, он узе и избриса ту трећу руку. Но преко ноћи та Трећа рука се опет појави, а он је опет избриса. Када се то понови и по трећи пут, он чу јасно глас Пресвете Богоматере, који му говораше: "Не усуђуј се да трећу руку избришеш; то је Моја воља!" Повинујући се овом гласу, иконописац изради икону Богородице Тројеручице, и од тада се ова чудотворна Икона тако изображава свуда у Православним Црквама, то јест са три руке. Такву једну икону добио је на дар из Свете Горе руски патријарх Никон у 17 веку, а недавно је братија манастира Хиландара послала једну потпуно верну копију Тројеручице у манастир Светог Саве Освећеног у Палестину.
Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице нека Господ помилује и спасе нас. Амин.[16]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАМАНТА у Сигмати.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА: АНДРЕЈА СТРАТИЛАТА, ИРАКЛИЈА, ФАВСТА, МИНЕ и дружине њихове[17].

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАПИОНА, епископа Владимирског

Родом из Јужне Русије; монах Кијево - Печерске обитељи, он 1274 године због својих високих подвига би постављен за епископа Владимирског. Силан у Светом Писму и у проповели покајања. Упокојио се 1275 године; погребен у Владимирској Успенској цркви.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА НОВГОРОДСКОГ

Родом из Ржева; у младости бавио се кожарским занатом; против воље ступио у брак; након пет месеци оставио жену и отишао у Новгород, где је и стао у посту и молитви служити Господу. Године 1562 основао у околини Новгорода манастир Рождества Богородице; у њему се и замонашио. Живот његов у манастиру био је веома строг; стално је носио вету одећу, тело своје морио веригама, и пребивао у непрекидној сузној молитви. Последње године свога живота провео у затворништву, и преставио се 1570 године. Свете мошти његове 1787 године пренете из његовог манастира у Кирилов манастир, где и сада почивају.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА ВОЛОМСКОГ

У младости био кројач; покренут побожношћу он прими монаштво у Пинегском Макаријевском манастиру. Проводећи веома строг монашки живот, он стече за кратко време високо поштовање код све братије. Но избегавајући славу људску и волећи усамљеничко тиховање, он се удаљи на реку Кичмењгу, у Воломску шуму, и ту основа манастир Крста Господња. Постављен за настојатеља, преподобни Симеон беше братији узор трудољубља, простосрдачности, поста и молитве. Сконча он мученички, пошто га убише разбојници 1641 године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, почивају у Воломској обитељи.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Слику (фреску) страдања ових светих Мученика видети на страни 179 ове књиге.
2. У Малој Азији.
3. Римски цар, царовао од 98 до 117 г.
4. Види његово житије под петим јулом.
5. Око 940 године.
6. Хозрој I Ануширван владао од 531 до 579 године.
7. У старо време волхима су се називали људи мудри и учени, знали много о тајним силама природе и небеских тела; тумачили снове, предсказивали будућност; већином су у исто време били и жреци; уживали велики углед на царским дворовима и у народу.
8. Јустин II - царовао од 565 до 578 године.
9. Царовао од 578 до 582 године.
10. Царовао од 582 до 602 године.
11. Хозрој II Парвез владао од 590 до 628 године; за време рата са грчким царем Фоком он узео 614 године у Јерусалиму животворно дрво Крста Господња, које 628 године врати прејемник Хозроја II Сироес, по закључењу мира са грчким царем Ираклијем.
12. Спомен његов празнује се 10 јануара.
13. Света мученица Голиндуха скончала 591 год.
14. О њему видети под 4 децембром.
15. О овој светој Икони видети под 3. јулом, где се налази и једна икона "Тројеручице" (стр. 53).
16. Недавно је протојереј Мирко Павловић саставио и издао потпуну Службу чудотворној Икони Тројеручице Хиландарске.
17. Њихов спомен бива и 31. августа.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. вел. муч. Ефимија. Ова светитељка празнује се 16 септембра, када је и пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију, пројављено за време IV Васељенског Сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451 год. после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора патријарха Александријског и Евтихија архимандрита Цариградског, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе, божанска и човечанска, но само једна, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије патријарх Цариградски и Јувеналије патријарх Јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења, то патријарх Анатолије предложи, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање, па да их положе у ковчег, у коме стајаху мошти св. Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду, дакле, написана и постављена на прси великомученице, ковчег затворен и царским печатом запечаћен, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана, када гроб отворише, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом решиу корист Православља. У време цара Ираклија мошти св. Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград, у цркву њенога имена, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву св. муч. Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место.Из ових моштију с времена на време текла је крв, која је помагала болним и невољним.

2. Св. Јелена. Велика кнегиња руска, пре крштења звана Олга. Жена кнеза Игора. Крштена у Цариграду од патријарха Полиевкта. Велика ревнитељка вере православне у Русији. Упокојила се 969 год.

3. Преп. муч. Никодим. Родом из Елбасана. Био жењен и имао деце. Заваран од Турака он прими Ислам и насилно преведе и децу своју у Ислам, осим једног сина, који одбеже у Св. Гору и замонаши се. Никодим оде у Св. Гору, да доведе сина натраг, но Св. Гора на њега учини такав утисак, да се он покаја, врати у веру Христову и замонаши. Три године је оплакивао своје одступништво, па се најзад реши да се врати у Албанију, да откаје свој грех тамо где га је и учинио. Врати се, дакле, изјави пред Турцима, да је он хришћанин и би посечен 11. јула 1722 год. Његове чудотворне мошти и данас леже целе и целебне.

4. Преп. муч. Нектарије. Родом из Вриула у Малој Азији. У 17 година насилно потурчен. Имао сличну судбу као и св. Никодим. Када се као Турчин јавио својој мајци, ова му викне: „одлази од мене, не познајем те. Ја сам те родила као хришћанина а не као Турчина." Он се горко покаја, оде у Св. Гору и тамо у скиту св. Ане замонаши се. Решен да погине за Христа и тиме опере свој грех он оде опет у Вриул, где пострада. Посечен за Христа од Турака у свом месту рођења 11. јула 1820 год. у 21. год. својој.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног јустина Ћелијског


СПОМЕН О ЧУДУ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ЕФИМИЈЕ СВЕХВАЛНЕ

Света великомученица Ефимија је рођена, васпитана и мучеништвом овенчана у Халкидону, граду Витиније, који лежи на заливу Црног Мора, према Цариграду, с друге стране мореуза Босфора тракијског. Она пострада за царовања Диоклецијана[1], шеснаестог септембра, када се и празнује њен спомен. Данас пак спомиње се чудо њених чесних моштију, пројављено за време Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону 451 г. Тим чудом би јављено и потврђено православно исповедање вере; и оно би знак светим оцима да не приступају к општењу са зловернима. А оно се догоди на следећи начин.
Патријарх александријски Диоскор и архимандрит цариградски Евтихије, још за живота правоверног цара Теодосија Млађег[2] изградише богохулну јерес против Господа нашег Исуса Христа, сливајући две природе Његове, божанску и човечанску, у једну природу. Својим зловерјем они заведоше многе духовнике и световњаке, и у своју јерес увукоше многе дворске високодостојнике царске, од којих имађаху велику подршку и помоћ. А када се у Ефесу одржа помесни сабор[3] (након кратког времена после Трећег Васељенског Сабора тамо одржаног), или, боље рећи, разбојничко збориште, на коме свјатјејши патријарх цариградски Флавијан, исповедник побожности[4], би убијен од Диоскорових и Евтихијевих једномишљеника, - тада се та јерес веома учврсти, и стаде се примати као правоверје, а истинита вера православна стаде се одбацивати као неко зловерје. Стога беше потребно сазвати Четврти Васељенски Сабор светих отаца ради истребљења ове јереси и ради утврђивања православне вере.
У то време благочестиви цар Теодосије пређе из овог живота ка Господу, а после њега ступи на престо врлински и богоугодни Маркијан[5] са светом Пулхеријом. Ови ревнитељи правоверја и побожности, видећи како јереси смућују Цркву и стварају раздоре у њој, позваше свете оце из целе васељене на сабор у славни град Халкидон, да на њему расмотре и претресу питања вере. И сабраше се свети оци, њих шест стотина тридесет,[6] међу њима свјатјејши Анатолије, патријарх цариградски, свјатјејши Јувеналије, патријарх јерусалимски, и изасланици свјатјејшег Лава, папе римског; присуствоваху и зловерни, на челу с Диоскором, патријархом александријеким, Максимом антиохијским, кога Диоскор доведе за патријарха наместо уклоњеног Домна, и други архијереји њихове присталице, и Евтихије са својим једномишљеницима, те тако беше велико мноштво јеретика. Сви они заједно са оветим оцима скупљаху се и држаху седнице у цркви свете великомученице Ефимије, која се налазила у предграђу града око Босфора. Та црква беше престона црква халкидонске митрополије, веома пространа, те је могла примити огромно мноштво народа; у њој почиваху и мошти ове великомученице, од којих биваху дивна и славна чудеса. Ево нека од њих.
У дан светог спомена њеног, у који она пострада за Христа, сваке године истицаше крв из чесних моштију њених, као да је тог часа потекла из рана, и њу скупљаху на следећи начин. Гробница бејаше велика од мермера, покривена мермерном плочом, унутра дрвени ковчег са моштима светитељкиним. На тој мермерној гробници, с леве стране беше малени отвор, кроз који се могла провући рука, и који се чврсто затварао, а само у потребно време отварао. Кроз тај отвор је сам епископ по завршетку свеноћног бденија, пред свету литургију захватао ту крв помоћу сунћера, привезаног за дугачку гвоздену шипку. Он је завлачио туда сув сунћер, а извлачио га отуда пун крви, и цедио крв из сунћера у нарочито спремљени за то суд. Видећи то, народ је узносио велику хвалу Богу и светој мученици Његовој, и помазивао се том крвљу ради благослова и исцељења од болести својих. Та крв бејаше веома миомирисна, као да је помешана са скупоценим миром; ипак се никакво на земљи миро није могло упоредити с њом: јер та крв неупоредиво надмашаше све мирисе и исцељиваше све болести. Но не само о годишњем празнику свом света великомученица изливаше из чесних моштију својих такву миомирисну и целебну крв, него понекад и у друго време, нарочито пак када архијереј те цркве биваше човек богоугодног врлинског живота.
Поред тога биваху и многа јављања: јер светитељка се јављаше онима који јој се с вером мољаху, или онима који у болести лежаху, или онима који ка гробу њеном у цркви прибегаваху, или онима који се у разним невољама налажаху па њу у помоћ призиваху. И са свих страна, нарочито из блиског Цариграда, народ се с великом вером стицаше к њој на поклоњење. Стога се тамо, по царевом наређењу, имао одржати васељенски сабор светих отаца.
На том сабору беше између правоверних и јеретика много разлагања, расправљања и неслагања, пошто зловерни никако нису хтели да се сложе са правоверним учењем. Тада свјатјејши Анатолије, посаветовавши се са осталим светим оцима, предложи јеретицима: "Напишите на свитку исповедање ваше вере, а и ми ћемо написати своје исповедање, па ћемо оба свитка запечаћена положити на чесне мошти свете великомученице Ефимије; онда ћемо постити и саборно се молити Богу, да нам Он преко угоднице Своје открије које је вероисповедање правилно".
Овај предлог сви похвалише и прихватише, и написаше два свитка: правоверни свој, а зловерни свој, запечатише их својим печатима, отворише светитељкин гроб, положише оба свитка на њене прси, па опет затворише гроб, утврдише царским печатом и стражом, и три дана се постише и молише. А кад наста четврти дан дође цар и сав сабор к чесном гробу светитељке, скинуше царски печат, отворише гроб, и угледаше свитак правоверних у десној руци свете великомученице, а свитак зловерних под њеним ногама. Но чудесније од овога би то, што она пружи руку као жива и предаде цару и патријарху свитак са правилним исповедањем. Тада се сви неисказано обрадоваше, и одадоше славу Богу, и отпеваше светој великомученици похвалне песме с благодарењем, и поклонише се с топлом љубављу чудотворним моштима њеним. И одмах објавише православну веру као Богом потврђену и чудесно светом великомученицом посведочену, а јеретичко зловерје предадоше проклетству. Тада многи јеретици, видевши такво чудо, обратише се к православљу, а оне који остадоше упорни, лишише чинова и послаше на заточење. Од тога времена иконописци почеше изображавати на иконама свету великомученицу Ефимију са свитком у десној руци, ради незаборавног сећања на ово славно чудо које се догоди у време Четвртог Васељенског Сабора. Како тада, тако и после, света мученица на престајаше творити чудеса и точити миомирисну крв из чесних моштију својих.
Након много година на царски престо узиђе Маврикије[7]. Иако благочестив цар, он некако постаде маловеран и посумња у чудеса свете великомученице Ефимије, и стаде сматрати да истицање крви из њених моштију није стварност већ нека подвала. Желећи да то испита и сазна истину, он учини ово: дуго времена пред дан годишњег празника свете великомученице он запечати својим царским печатом њен гроб и отвор на њему. А када настаде дан њеног празника, он сам дође из Цариграда у Халкидон, скиде свој печат са гроба, отвори отвор, и тог часа изиђе диван миомир и испуни сву цркву, и истече крви, или боље рећи мира сличног крви, из чесних моштију светитељкиних више него обично; јер ниједне године не истече тако много као ове, на посрамљење маловерја царева, а на утврђивање чврсте вере у силу Божју која може чинити све што је надприродно. Господ који је у старини могао из суве кости животињске, из чељусти магареће, извести за Самсона воду питку, зар не могаше потом источити крв и миро из нетљених моштију Своје угоднице? Тада цар, увидевши своје сагрешење, раскаја се, и од тога времена тврдо вероваше у светитељку.
Доцније, за царовања Ираклијева[8], по попуштењу Божјем, догоди се најезда Персијанаца на Витинијску област и на околину Халкидона, те сво предграђе, по варварском обичају, би опустошено. Непријатељи уђоше и у цркву свете великомученице и узеше све што нађоше; хтедоше да отворе и гроб светигељкин, али не могаху никако, иако су се много мучили око тога: јер не само горња мермерна плоча беше непомична, него се ни мали отвор не даваше отворити. Тада Персијанци довукоше масу дрва и суварака, обложише гроб, натрпаше на њега читаво брдо запаљивог материјала, па запалише у нади да ће се мермер од силне јаре распрснути. Ипак, ни тиме ништа не успеше: јер све што беше наложено изгоре потпуно, а гроб светитељкин не би ни најмање оштећен. Таквим чудом Бог украси Своју угодницу!
По одласку Персијанаца цар се договори с патријархом да мошти свете великомученице Ефимије пренесу из Халкидона у Цариград, бојећи се поновне најезде варвара на Халкидон. И подигоше у Цариграду близу иподрома[9] велику и прекрасну цркву у име свете Ефимије, сличну халкидонској, и свечано пренеше у њу свете мошти њене са каменом гробницом; и одредише да при њима буде митрополит халкидонски ради веће чести моштима. Гробницу поставише у олтару уместо светог престола, и на гробници се вршаше бескрвна жртва; унутра се налажаху чесне мошти великомученице; од њих се и у Цариграду догађаху чудеса, као у Халкидону, и миомирисна целебна крв истицаше у обичајено време.
Прође много година, промени се много царева, минуше васељенски сабори - пети и шести,[10] када се неко време после њих зацари звероимени и звероподобни Лав Исавријанац[11]. Он први поче иконоборском јересју смућивати Цркву Божју, називајући свете иконе идолима, и говорећи са својим једномишљеницима: Ето, за њих пророк каже: Уста имају а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају а не чују (Пс. 113, 13.14). Њему се супроћаше свјатјејши патријарх Герман[12]. Цар га срамно отера са престола, а на његово место доведе јеретика, свог једномишљеника. Исто тако он са ругом посла у заточење и остале правоверне архијереје који не пристајаху на његову јерес. Па не само хуљаше свете иконе, него он и на мошти светих бестидно као пас лајаше својим необузданим језиком, и уништаваше их на све могуће начине. Видећи пак и слушајући о чудесима која бивају од чесних моштију свете великомученице Ефимије, њему се душа кидаше од зависти, али се не усућиваше да им ма шта учини јавно, бојећи се народне побуне и метежа. Стога он бедник измисли овакво лукавство: ноћу оде тајно са својим једномишљеницима у цркву свете Ефимије и отвори њен гроб који Персијанци не могаху отворити, јер Христос Бог допусти рукама зловерних хришћана коснути се чесних моштију невесте Његове, које сачува нетакнутима од неверних незнабожаца. Персијанци грешаху у незнању, а хришћани се усудише на злочин знајући шта раде. Стога им Бог допусти, на њихову већу осуду, да оскврнаве светитељку. Отворивши гробницу, злочестиви цар извади отуда дрвени ковчег са нетљеним чудотворним моштима свете Ефимије, а уместо њих метну неке иструлеле, смрдљиве кости, које нарочито беше спремио за то, па опет покри даском и отиде, лоповски одневши са собом чесне мошти светитељкине, које положи у једној одаји царскога дворца. Сестре пак његове и кћери тајно долажаху к светим моштима, кађаху их мирисима и паљаху свеће, чесно их поштујући и с љубављу им се клањајући. Но убрзо дознавши за то, зловерни цар одмах узе ковчег са моштима и ноћу их баци у море. А сутрадан сабра гомилу зловерних и јавно исмеваше правоверни народ, хулећи и ружећи мошти свете великомученице, и говорећи: Идите, глупаци, и видите превару којом себе варате причајући да су мошти свехвалне Ефимије нетрулежне и чудотворне, отворите гроб и погледајте да ли је то истина.
Они одоше, отворише гроб и угледаше труле, смрдљиве кости. Јеретици онда стадоше се смејати и ругати правовернима називајући их поклоницима смрдљивих костију; а правоверни се чуђаху таквој неочекиваној ствари, недоумеваху, стиђаху се и жаљаху. Тада многи помислише да су и сва чудеса светитељкина лаж, па испљуваше оне смрдљиве кости и избацише их напоље; такође и ону мермерну гробницу извукоше из цркве, и храм Божји претворише у мрзост опустошења, јер га веома оскврнавише. И тако та црква постаде као нека пуста пећина, или стаја за стоку, па чак и нешто горе, јер тамо беше место сваковрсним поганштинама и прљавштинама. Потом ковачи направише у цркви ковачнице, и у њој обављаху свој занат. И тако, где се раније разлегаху песме божанствених служби, отуда стадоше одјекивати ударци чекића и ружне псовке и граја непристојних људи. Те занатлије живљаху у опустошеној цркви са женама и децом, а у светом олтару, као у заклоњеном месту, направише себи нужнике. И дуго трпљаше Бог таква дела људска, тако скврнављење светиње Своје, док најзад зле не погуби љуто, и опет подиже православље, и очисти и освешта Своје место начинивши га поново обиталиштем славе Своје.
Када чесне мошти свехвалне мученице бише бачене у пучину морску, пловљаше по промислу Божјем лађа из пристаништа званог Софија. На тој лађи беху власници два брата, Сергије и Сергон. Угледавши близу своје лађе ковчег ношен таласима, они га узеше из воде у лађу мислећи да се у њему налази неко земаљско благо, па разапевши једрила отпловише даље. У пристаништу пак званом Авидово они отворише ковчег и угледаше нетрулежне мошти, од којих излажаше силан мирис. Они се обрадоваше овом духовном благу, а нарочито када у виђењу бише обавештени о светости тих моштију: јер наредне ноћи они видеше у виђењу над моштима велику славу, упаљена кандила и свеће, и светле људе који певаху и слављаху Бога. После тог виђења они стадоше молити Бога да им открије кога су светитеља те мошти. Пловећи тако они се приближише острву Лимносу. На том пак острву бејаху такође чудотворне и мироточиве мошти свете мученице Гликерије[13]. И када они заноћише поред овог острва, угледаше у виђењу свету мученицу Гликерију где иде ка њиховој лађи, а из њихове лађе прекрасну девицу која јој изађе у сусрет; и оне се нежно загрлише. И девица која дође рече девици што из лађе изађе: "Радуј се, мученице Христова, Ефимијо свехвална!" А ова јој у одговор рече: "Радуј се, мученице Христова, Гликеријо блажена!" - И, поздравивши се, оне се растадоше: света Гликерија оде у своје место, а света Ефимија се поврати на лађу.
Ово исто виђење имадоше оба брата. Они се веома обрадоваше што дознадоше чије су ово мошти, и у топлој молитви усрдно припадаху к светој великомученици Ефимији, грљаху ковчег и целиваху га, лијући сузе од радости. И намераваху да ово прескупо благо одвезу у своје отачаство, али Богу и светој угодници Његовој то не беше по вољи. Морнари разапеше једра и кренуше у своју земљу. Када већ беху далеко од овог острва, изненада се диже бура на мору, и лађа ношена валовима опет изби код овог истог острва. Када се утиша море, морнари се опет отиснуше морем, али поново, по наређењу Божјем, валови се изненада подигоше и донесоше лађу к острву. А то им се догоди не два и три пута него много пута, те сви на лађи бејаху у великој недоумици. Када пак наступи ноћ, њима се јави Христова мученица и рече: "Зашто се мучите и носите ме тамо амо? Ја одавде отићи нећу, нити хоћу да идем тамо куда ви желите да ме носите". Па онда додаде: "Зар ми је мало било преношења: из Халкидона у Византију (= Цариград), па бацање у море, па ношење овамо? Зашто још хоћете да ме носите у далеке крајеве? То ви нисте у моћи учинити; не трудите се више око тога, него ми на овом острву начините мали дом да почивам у њему".
Рекавши то она постаде невидљива. Чесна браћа Сергије и Сергон одмах се радо покорише светитељкином наређењу, остадоше у пристаништу, искрцаше се из лађе на земљу, па отидоше те обавестише епископа тога острва о моштима свехвалне Ефимије и о њеном наређењу. Епископ се обрадова томе, али им нареди да свете мошти чувају у тајности, пошто и на то острво беше дошло грозно наређење од зловерног цара: да се свете иконе и чесне мошти светих избацују и огњу предају. Услед овог зловерног наређења и мироточиве мошти свете мученице Гликерије беху сакривене на тајном месту. Потом, пронашавши згодно место, епископ благослови Сергија и Сергона да подигну малу цркву Христовој мученици, недалеко од морске обале. Грађевина би брзо подигнута, епископ дође, освети цркву и положи чесне мошти у олтару у земљи, да иконоборци не би сазнали за њих.
После тога ова се два брата договорише, те овакав завет дадоше светој мученици, говорећи: Нећемо те оставити, света великомученице Ефимијо свехвална, нити ћемо се удаљавати од чесних моштију твојих, него ћемо ти послужити овде до краја живота свога. - Давши такав завет, они продадоше сву робу што имађаху на лађи, одрекоше ге света и живљаху при тој цркви у посту и молитви. И после не много времена, пошто угодише Богу, они се преместише у бесмртни живот на молитвено посредовање свете свехвалне мученице Ефимије, којој усрдно послужише. Пред кончину пак своју они положише камену плочу на гроб свете мученице, да се не би потпуно заборавило место које чуваше у себи ово прескупоцено благо. На дасци написаше овако: "Ми, Сергије и Сергон, рођена браћа, пловећи по Хелеспонту - Цариградском Мору, узесмо из мора ношене таласима чесне мошти свехвалне и свете Христове мученице Ефимије, и по њеном наређењу положисмо их овде".
Касније епископ тога острва сагради изврсну цркву и хтеде да пренесе у њу мошти свете Ефимије. Дошавши у ону малу цркву коју подигоше два брата, он вршаше свеноћне молитве. А кад задрема, њему се јави светитељка, говорећи: Немој чинити што си намислио, оче преподобни, јер те нећу послушати у томе, него иди к мојој сестри, светој мученици Гликерији, и помоли јој се, и ја ћу је молити; и она ће допустити да буде пренесена у твоју цркву, а мене остави да почивам на овоме месту, док се поново не вратим у своју постојбину.
Пробудивши се, епископа спопаде страх и он се не усуди привести у дело своју намеру. А свету мученицу Гликерију, чувану на другом месту, пошто јој упути многе молитве, пренесе он у своју цркву и положи је под патосом, јер су се тако чувале мошти светих од зловерних иконобораца који су непријатељевали против њих. Но иако оне беху под земљом, ипак се правоверни сабираху к њима и чесно прослављаху њихове празнике, јер те угоднице Божје даваху исцељења од сваковрсних болести. Једном, у дан спомена свете великомученице Ефимије, када се празник њен прослављаше у цркви, догоди се да неки војвода, присталица и ревнитељ иконоборске јереси, пролажаше поред тог острва са војском на лађама, послан од цара на неку дужност. Подишавши к пристаништу, он се искрца на копно и угледа огроман сабор људи код цркве што је близу пристаништа. Пошто упита и дознаде да народ светкује празник због моштију свете мученице Ефимије које ту почивају, он зловерник испуни се јарости, полете са војском на цркву и распуди народ вичући: "То ли вам наређују цареви, о идолопоклоници и мртвих костију служитељи!" Тако грдећи православне хришћане, овај бедник разруши цркву скоро до темеља; а мошти светитељкине остадоше читаве под земљом. И опусте то место неко време.
После смрти зловерног цара Лава Исавријанца ступи на престо његов син Константин, прозван Копроним[14], злог корена свезли изданак. Он не само одбациваше поштовање икона, него и самога Христа Бога потајно одбациваше, и Пречисту Дјеву Богородицу својим поганим језиком хуљаше бедник, и светим угодницима Божјим ругаше се. Он од младости навиче на свако зло и на свепокварени живот, научи се мађионичарству и чаробњаштву, и непоштедно проливаше крв људску. Он свирепошћу превазилажаше свога оца, те поби многе невине и праведне људе, а монахе сасвим протера из Цариграда. По Божјем попуштењу због грехова људских, он царова дуго; и пошто учини безбројна зла он умре горком смрћу. После себе он остави царство своме сину Леону, који такође беше иконоборац али не чињаше онаква насиља као његов отац и дед. А кад Леон умре, на престо ступи његов син Константин са мајком Ирином[15], имењакињом мира.[16] И она заиста донесе мир Цркви Христовој. Док син њен беше малолетан, она сама управљаше грчким царством мудро и богоугодно; она исправљаше све што беху покварили и разорили цареви - иконоборци, и враћаше из прогонства свете оце, прогнане због поштовања чесних икона. Она стварно бејаше побожна и богољубива, и сазва Седми Васељенски Сабор, са свјатјејшим патријархом цариградским Тарасијем на челу.[17] И тако светим црквама би враћено благољепије - иконе, а иконоборску јерес свети оци предадоше проклетству. Тада и она црква свете великомученице Ефимије у Цариграду, близу тркалишта, о којој је било речи раније и коју беше опустошио Лав Исавријанац, би обновљена од благоверне царице Ирине: јер она нареди да се црква очисти и све порушено обнови, па је онда изванредно украси дивним иконама, снабде је свештеничким одеждама и скупоценим сасудима; и црква би освећена, и опет се служаху у њој, као и раније, божанствене службе, и митрополит Халкидонски живљаше при њој. Христољубива царица Ирина усрдно трагаше и за моштима свехвалне мученице Ефимије. Јер од онога времена када Лав Исавријанац лоповски узе свете мошти и баци их у море, међу православнима се пронесе глас о том тајном злочину царевом, и причаше се да су свете мошти нађене и чувају се код верних; и царица се труђаше да сазна где су. Господ пак који испуњује жеље оних који Га се боје, обавести царицу о чесним моштима свете мученице на следећи начин. На острву Лимносу где се мошти, као што је горе речено, чуваху под земљом, бејаше неки угледан човек по имену Атанасије, по чину комит[18]. Наслеђем њему припаде оно место на коме два гореспоменута брата, Сергије и Сергон, саградише цркву у част свете великомученице Ефимије, и чесне мошти њене сакрише тамо у земљи, положивши на гроб камену плочу са натписом. Овај Анастасије комит, видећи на имању свом разрушену цркву свехвалне мученице, обнови је на пређашњем темељу и украси је како треба. После извесног времена њега снађе невоља, јер га завидљиви људи неправедно оклеветаше и он би лишен свога чина. Тада он отпутова у Цариград да оправда себе од неправедне клевете и да опет добије свој чин. Тражећи себи у Цариграду заступника и посредника пред царицом, неко му рече да му митрополит халкидонски може помоћи, јер више од других има смелости да се заузима за оне којима је неправда учињена. Анастасије потражи митрополита и нађе га у царском дворцу; и припавши к њему исприча му ради чега је дошао, и мољаше га да се заузме за њега и помогне му. А митрополит га одбијаше говорећи: "Не могу ја то учинити, јер то превазилази моју моћ".
Рекавши то, митрополит оде из царског дворца у свој дом, а Анастасије иђаше за њим до архијерејског дома; угледавши отворену цркву он уђе у њу да се помоли. После дуге молитве са коленопреклоњењем он приседе, јер у то време не беше службе у цркви. Један од клирика, који беше чредни те седмице, приђе му и упита га ко је и откуда је. Анастасије му исприча о себи и откри му своју муку, па онда упита свештенослужитеља: Коме је светитељу посвећена ова црква? - Овај му одговори: Ова црква је посвећена светој великомученици Ефимији свехвалној. - Чим Анастасије то чу, он десну руку евоју стави на груди своје и с љубављу ускликну: О, моја света Ефимија! - Клирик га упита: Због чега је ти називаш својом? - Анастасије одговори: У дому мом у цркви имам њене чесне мошти, па се стога усућујем називати је својом. - Клирик му на то рече: Како то може бити? Говориш ли ти истину? Пази, човече, немој лагати, иначе ћеш се рђаво провести: јер царица се много труди да пронађе мошти свете Ефимије, и митрополиту је наредила да се моли Богу да Он открије где се налазе чесне мошти Његове мученице. - Анастасије одговори: Веруј ми, чесни оче, код мене су мошти Ефимије, које су биле у Халкидону.
Чувши то, црквенослужитељ га замоли да причека мало ту, а сам радосно похита да обавести о томе митрополита, преподобног Андреја. Митрополит се веома обрадова, и одмах призва к себи Анастасија, и стаде га распитивати о моштима свете Ефимије. Он му подробно изложи све што се на овом острву прича о чесним моштима свехвалне Ефимије, и шта је на каменој плочи написано од стране два брата који те мошти изнеше из мора. Преподобни митрополит одмах оде к свјатјејшем патријарху Тарасију и обавести га о томе. Свјатјејши патријарх с митрополитом пођоше к цару и његовој матери, водећи и Анастасија са собом, и испричаше о чесним моштима мученице Христове. И сви се веома радоваху и благодараху Бога, а Анастасија обилато обдарише и вратише му чин комита. И сместа би спремљена изванредна лађа, и послаше њоме на острво Лимнос угледна духовна лица и царске дворјане са Анастасијем комитом, да отуда пренесу мошти светитељкине у Цариград. После благопријатне пловидбе они стигоше на острво Лимнос. А када месни житељи сазнадоше да су Цариграђани дошли и хоће да узму мошти свехвалне Ефимије, стече се силан народ веома разгневљен, готови да се супротставе царским изасланицима и не даду им да са острва њиховог однесу то свескупоцено благо духовно; нарочито пак беху кивни на Анастасија комита, и називаху га издајицом. И већ отпоче комешање у народу, и једва епископ лимноски умири народ, говорећи: Људи, не противите се таквој вољи Божјој, нити изазивајте цара на гнев: Царева је срдња као рика младога лава (Прич. 19, 12).
Када се народни метеж стиша, отворише гроб светитељкин и извадише из земље чесне мошти невесте Христове, као прекрасни цвет, и ваздух се испуни миомиром, и понесоше мошти на лађу са псалмопојањем, и са свећама и кадионицама. Народ их са сузама испраћаше, плачући што се лишава таквог предрагоценог богатства, и стајаше на обали морској пратећи очима лађу све док се она не изгуби из очију њихових. Кад лађа стиже у Цариград, изиђе сав народ са царем и његовом мајком и свјатјејшим патријархом у сусрет чесним моштима мученице Христове. И дочекаше их радујући се и ликујући, и однеше их свечано у цркву одакле их некада јеретици тајно беху изнели, и положише их на истом месту и у истој каменој гробници где су и раније лежале.
Тако се света великомученица Ефимија свехвална поново обрете на свом чесном месту у Цариграду, и слављаху због њених чудеса Бога, прослављеног у светима Његовим, коме и од нас нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ ВЕЛИКЕ КНЕГИЊЕ РУСКЕ ОЛГЕ, у светом крштењу ЈЕЛЕНЕ

На крају тамне ноћи идолослужења, која је притискивала Руску земљу, блажена Олга засија као звезда Даница пред наступање светлога дана свете вере, донесеног Сунцем - Христом. Блажена Олга беше од знаменитог рода: праунука Гостомисла, знаменитог мужа, који пре руских кнежева владаше у Великом Новгороду, по чијем савету би од Варјага позван на руско кнезовање Рјурик са браћом. Олга се роди у селу Вибутска, у близини данашњег града Пскова. Иако идолопоклоници, родитељи васпитаваше своју кћер у честитости и разумности, те се Олга одликоваше целомудреношћу и мудрошћу, што се види из следећег.
Умирући, велики кнез руски Рјурик[19] остави после себе малолетног сина свог Игора, те и Игора и само кнезовање, до пунолетства Игорова, повери своме рођаку Олегу. Скупивши велику војску, и водећи са собом наследника кнежевине малог Игора, Олег крену на Кијев. Убивши тамо Асколда и Дира, Олег потчини својој власти Кијев и постаде једини господар варјагоруских земаља, чувајући велико кнезовање за свог нећака Игора. Због владалачких послова Олег је час боравио у Кијеву час у Великом Новгороду. А кнез Игор, достигнувши младићски узраст, занимаше се ловом. Једном за време лова у околини Новгорода Игор зађе у пределе Пскова; трагајући за зверињем око споменутог села Вибутске, он угледа преко реке згодно место за лов, али не беше чамца да се превезе на ту страну. Но после мало времена он спази на реци једног младића у чамцу и позва га к обали да га превезе преко реке. За време вожње у чамцу Игор се загледа у лице веслача и познаде да то није младић већ девојка; а беше то блажена Олга, веома лепа у лицу. Лепота Олгина одмах рани срце Игорово, и у њему се распали пожуда према њој; и он јој стаде говорити саблажњиве речи, мамећи је на телесни грех. А блажена Олга, разумевши намеру распаљеног похотом Игора, пресече му говор и стаде му мудро, као старица, зборити: Зашто си узнемирен, кнеже, покушавајући узалудну ствар? Из твојих речи избија твоја срамна жеља да ме осрамотиш. Не било тога! Ја нећу ни да чујем о томе; него те молим, господине, послушај ме и угуши у себи те ружне и срамне помисли којих се треба стидети. Опомени се и размисли у себи да си ти кнез, а кнез као управљач и судија треба свима људима да светли примером добрих дела. А и сада, какво безакоње желиш да учиниш?! Ако ти сам, побеђен пожудом, будеш вршио злодела, како ћеш онда другима забрањивати то и праведно судити поданицима својим? Остави дакле такву стидну пожуду које се поштени људи гнушају; и тебе, иако си кнез, могу омрзнути за то, и подсмевати се твојој похотљивости. Но знај и ово: мада сам овде сама и немоћна у поређењу с тобом, ипак ме ти нећеш савладати. Но ако бих осетила да ћеш ме насиљем савладати, одмах би ми дубина ове реке била заштита: јер ми је боље умрети чедна, и ову воду имати место гроба, него да девство моје буде осрамоћено.
Овакве и многе друге речи о целомудрености изговори блажена Олга Игору. И он, чувши то, дође к себи и застиде се свога безумља. И не могући ништа одговорити, он ћуташе постиђен. Тако они препловише реку и растадоше се. И дивљаше се кнез таквој благоразумности и целомудрености младе девојке. И стварно, овакво држање блажене Олге достојно је дивљења, јер она, још не знајући истинитога Бога и Његове заповести, показа такав подвиг у одбрану целомудрености, строго чувајући девствену чистоту своју, и мудрим речима својим укроти дивљу пожуду младога кнеза и уразуми га.
Након не много времена после овог догађаја кнез Игор отпутова у Кијев са својим рођаком Олегом, да тамо утврде престо великог кнежевања сверуског, што и би учињено: јер они седоше кнежевати у Кијеву, а у Великом Новгороду, као и у осталим великим градовима руским посадише своје намеснике. Када пак наступи време да велики кнез Игор ступи у брак, онда између многих лепих девојака стадоше бирати која би била достојна царскога дворца; али се ниједна од њих не допаде кнезу. Но опоменувши се целомудрене и прекрасне Олге, Игор одмах посла по њу свога рођака Олега. Олег са великом чешћу довезе Олгу у Кијев, и Игор ступи у брак са њом. Затим умре Олег[20], рођак и старалац кнеза Игора, и Игор стаде владати сам у целој земљи Руској. У почетку свога самосталног кнежевања Игор је имао тешке ратове са суседним народима. Ишао је чак на Цариград: освојио многе крајеве Грчке земље, наложио данак на Грке, и вратио се из тог похода са пленом и славом. Остале године живота свог он проведе у тишини, имајући мир са свима пограничним земљама. У то време Игору се роди од Олге син Свјатослав, који потом постаде отац светог равноапостолног великог кнеза Владимира. И владаше Игор срећно на престолу великог кнежевства у Кијеву. Изобилно богатство му притицаше одасвуд, јер му и далеке земље шиљаху многе дарове и данке.
Но кнез Игор погибе обилазећи градове и области свога кнежевства; убише га Древљани[21], и то на тридесет и две године после смрти свога стараоца Олега.[22] Блажена Олга преузе престо са својим малолетним сином. Она освети свога мужа. И управљаше кнегиња Олга потчињеним јој областима Руске државе не као жена већ као муж моћан и паметан, чврсто држећи власт у својим рукама и јуначки се бранећи од непријатеља. И беше она непријатељима страшна, а својим људима мила, јер бејаше добре нарави и милостива, никоме неправду не чињаше, праведно суђаше, милосрдно кажњаваше, добре награђиваше, злима страх задаваше, свакоме по делима и заслузи одмераваше; у свима пословима управе далековидност и мудрост показиваше. Поред тога она ниште, убоге и невољне збрињаваше, молбама се милостиво одазиваше, праведна тражења испуњаваше. Сва дела њена, ма да у идолопоклоничком незнабожју чињена, беху угодна Богу и хришћанске благодати достојна. Уза све то Олга вођаше уздржљив и целомудрен живот; она се не хте удавати по други пут, него пребиваше у чистом удовиштву, чувајући сину свом до његовог пунолетства великокнежевски престо. А када син њен одрасте и омужа, она му предаде сву управу великог кнежевства; сама пак, склонивши се од вреве и хуке, провођаше време у добротворним делима.
Када настаде време у које сведобри Господ шћаше да ослепљене неверјем Русе просвети светлошћу свете вере, приведе у познање истине и упути на пут спасења, Он благоволи почетке тога просвећења извршити преко немоћног сасуда женског - ове блажене Олге, на посрамљење тврдоглавог мушкиња. Јер као што раније преко жена мироносица најпре објави своје васкрсење, и преко жене - царице Јелене[23] јави свету Свој Часни Крст па коме би распет, тако и потом, у земљи Руској, Он изволи засадити свету веру преко нове Јелене - кнегиње Олге. Господ је изабра за чесни сасуд пресветог имена Свог, да га она пронесе по земљи Руској. Стога Он запали у срцу њеном зору невидљиве благодати Своје, отварајући очи ума њеног на познање истинитога Бога, кога она још не знађаше. Она већ беше увидела лаж и заблуду многобожачког незнабожја, и потпуно беше свесна тога да идоли, којима се безумни људи клањају, нису богови већ бездахно дело руку људских. Због тога их она не само не поштоваше него их се и гнушаше. Као што добар трговац тражи скупоцени бисер, тако Олга свом душом тражаше право богопоштовање, које и нађе на следећи начин.
Руковођена промислом Божјим она чу од неких људи да је један истинити Бог, Творац неба и земље и целокупне творевине, у кога верују Грци, и да сем Њега нема другога Бога.
Жељна истинског богопознања, и притом не лења, Олга узажеле да сама отпутује Грцима и да својим очима види хришћанска богослужења и потпуно се убеди у њихово учење о истинитом Богу. Стога узевши са собом неке знатне руске бојаре и дворјане, она са великом имовином крену лађама у Цариград. Тамо она би примљена са великом чешћу од цара и од патријарха, којима поднесе многе дарове, достојне таквих личности. У Цариграду се Олга учаше хришћанској вери, свакодневно с усрђем слушајући речи Божје и посматрајући лепоте црквене, богослужења и целокупно устројство хришћанског живота. И срце јој се разгореваше љубављу к Богу, у кога она поверова непоколебљиво; стога и жељаше да прими свето крштење. А грчки цар, који у то време беше удовац, хоћаше да Олгу узме себи за супругу, јер га привлачаше њена лепота, њена памет, храброст, слава, као и огромност земље Руске. И цар рече Олги: Ти си, кнегињо Олга, достојна да будеш хришћанска царица и да заједно с нама живиш у овом престоном граду нашега царства.
И стаде цар говорити Олги о супружанству. Она се прављаше као да не одбија царев предлог, али најпре искаше да се крсти, говорећи: Ја сам допутовала овде ради светог крштења, а не ради брака; када се пак будем крстила, тада се може говорити и о супружанству, јер није лепо да незнабожна и некрштена жена ступа у брак са хришћанским мужем.
Цар настојаваше да се Олга што пре крсти; а патријарх, пошто је довољно обучи истинама свете вере, огласи је за крштење. И када купељ за свето крштење беше већ спремљена, Олга стаде молити да јој сам цар буде кум на крштењу: "Ја се нећу крстити, - говораше она, - ако ми сам цар не буде кум, и отићи ћу одавде без крштења, а ви ћете дати одговор Богу за моју душу". Цар пристаде на њену жељу, и блажена Олга би крштена од свјатјејшег патријарха, и сам цар јој постаде кум при крштењу, примивши је из свете купељи. И дадоше јој име Јелена, према имену прве хришћанске царице Јелене, мајке Константина Великог. После крштења патријарх на литургији причести Олгу Божанственим Тајнама пречистога Тела и Крви Христове и благослови је говорећи: "Благословена си међу женама руским, јер си оставила таму, а потражила истиниту светлост; омрзла си идолско многобоштво, а заволела једног истинитог Бога; избегла си вечну смрт, а заручила се бесмртном животу. Од сада ће те почети славити сви синови земље Руске!"
Тако је благослови патријарх. Од лица која беху дошла са Олгом крстише се многи, људи и жене. И би велика радост у Цариграду због крштења велике кнегиње руске. Цар приреди тога дана велику гозбу, и сви се весељаху славећи Христа Бога. После тога цар поново поведе реч о браку са Олгом, у светом крштењу названом Јеленом. Но блажена Јелена му одговори: Како можеш ти мене, твоју кћер духовну, узети себи за жену? Јер не само по закону хришћанском, него и по закону многобожачком, гнусно је и недопустиво да отац има своју кћер за жену. - Надмудрила си ме, Олга! узвикну цар. На то му блажена Олга узврати: И раније сам ти рекла, да нисам овамо дошла ради тога да царујем с тобом, јер је мени са мојим сином довољно власти и у Руској земљи, него да се уневестим бесмртном Цару Небеском, Христу Богу, кога свом душом заволех, да бих се удостојила вечног царства Његовог.
Тада цар, напустивши своју узалудну намеру и телесну љубав, заволе блажену Олгу духовном љубављу као своју кћер, богато је обдари даровима, па је отпусти с миром. Полазећи из Цариграда, блажена Олга оде к свјатјејшем патријарху да узме благослов за пут, и рече му: Свети оче, помоли се Богу за мене која се враћам у своју земљу, где син мој пребива у незнабожачкој заблуди и где су сви људи окамењени у своме стародревном незнабожју, да ме Господ, твојим светим молитвама, избави тамо од свакога зла. - Патријарх јој рече на то: Верна и благословена кћери моја у Духу Светом! Нека те сам Христос, у кога си се обукла светим крштењем, сачува од свакога зла, као што сачува Ноја од потопа, Лота од Содома, Мојсија са Израиљем од фараона, Давида од Саула, Данила од уста лавових, Три младића од пећи, - тако и тебе нека избави од сваке напасти, јер си благословена ти у народу твом, и тебе ће величати унуци и праунуци до последњих година.
Овакав благослов од свјатјејшег патријарха блажена Јелена прими као дар, драгоценији од свих најскупоценијих дарова. Уједно с тим она доби и поуку о чистоти и молитви, о посту и уздржању, и о свима добрим делима, својственим богоугодном животу хришћанском. Усто блажена Олга доби од патријарха часни крст, свете иконе, књиге, и остале ствари потребне за богослужење. Поред тога патријарх јој даде презвитере и клирике. И отпутова блажена Олга из Цариграда у своју отаџбину са великом радошћу[24].
Прича се да је часни крст, добијен блаженом Олгом из руку свјатјејшег патријарха, имао на себи следећи натпис: "Руска земља обнови се за живот у Богу светим крштењем које прими блажена Олга". После блажене кончине свете Олге тај су крст чували верни до дана великог кнеза кијевског Јарослава Владимировича; овај подиже велику и дивну цркву свете Софије у Кијеву и споменути крст постави у њој, у олтару с десне стране. Овај крст више не постоји, јер је Кијев, заједно са црквама у њему, много пута био рушен и пустошен. Но, да се опет вратимо на повест о светој Олги.
Вративши се у Кијев, нова Јелена - кнегиња Олга стаде као сунце разгонити таму идолопоклоничког незнабожја, просвећујући помрачене. Она подиже прву цркву у име светог Николаја на Асколдовој могили, и многе Кијевљане обрати ка Христу Богу. Али сина свог Свјатослава она не могаше никако привести у познање истинитога Бога, јер он, сав заузет војним пословима, не обраћаше пажњу на њене речи. Он бејаше муж храбар и ратољубив, те живот свој провођаше више међу пуковима и по ратовима него дома. А својој мајци која га поучаваше и саветоваше, он говораше: Ако примим хришћанску веру и крстим се, онда ће од мене одступити бојари, војводе и сви људи, па нећу имати с ким војевати против непријатеља и заштићавати наше отачаство.
Тако одговараше кнез Свјатослав, али не брањаше онима који су желели да се крсте. Међутим, мало беше велможа који примаху свето крштење; шта више они се ругаху крштенима, јер је хришћанство лудост за неверне (ср. 1. Кор. 1, 18). Од простога пак народа мноштво приступаше к светој Цркви. Света Олга посети и Велики Новгород и друге градове, и свуда колико могаше привођаше људе Христовој вери; при томе она рушаше идоле и на њихова места постављаше часне крстове, од којих потом биваху многа знамења и чудеса ради убеђивања неверних. Дошавши и у свој завичај, у село Вибутска, блажена Олга и тамо поучи познању Бога блиске себи људе. За време борављења у том крају она дође на обалу реке Велике која тече с југа на север, и заустави се према месту где се у реку Велику улива река Пскова која тече са истока; и одатле света Олга угледа где са истока три пресветла зрака силазе с неба и обасјавају та места; и ту чудну светлост виде не само света Олга него и њени пратиоци. Томе се силно обрадова блажена и узнесе благодарност Богу за то виђење које је предзнаменовало просвећење благодаћу Божјом те покрајине. Обраћајући се својим пратиоцима, блажена Олга пророчки рече: "Нека вам буде знано, да ће по вољи Божјој на овом месту, обасјаваном трисветлим зрацима, понићи црква Пресвете Животодавне Тројице, и изградити се велики и славан град који ће изобиловати у свему".
Рекавши то, блажена Олга проведе дуго у молитви, па постави тамо крст: и до сада стоји молитвени храм на том месту где света Олга поби крст. Пошто обиће многе градове земље Руске, проповедница Христова се врати у Кијев, и многа добра чињаше у њему Бога ради. Јер када она у дане незнабоштва свог изобиловаше добрим делима, утолико више, просветивши се светом вером, блажена Олга украшаваше себе сваковрсним врлинама, трудећи се да добро угоди новопознаноме Богу, своме Створитељу и Просветитељу. Опоменувши се виђења на реци Пскови, она посла тамо много злата и сребра да се сагради црква у име Свете Тројице; при томе нареди да се то место насели људима. И за кратко време тамо се подиже велики град Псков, назван тако по реци Пскови, и прослављаше се у њему име Пресвете Тројице.
У то време велики кнез Свјатослав, оставивши у Кијеву своју мајку свету Олгу и са њом децу своју: Јарополка, Олега и Владимира, крену на Бугаре.[25] У том рату са њима он освоји близу осамдесет градова њихових, и нарочито му се допаде за живот њихов престони град Перејаславец[26]. Блажена пак Олга, боравећи у Кијеву, учаше своје унуке, децу Свјатослављеву, хришћанској вери, уколико она беше доступна њиховој детињој памети. Али се она не усуди да их крсти, бојећи се неке непријатности од стране сина, и препусти то вољи Господњој. Но док се Свјатослав бављаше у земљи Бугара, Печењези неочекивано упадоше у кијевске пределе, опседоше град Кијев и стадоше га тући. Света Олга са унуцима својим затвори се у граду, који Печењези не могаху заузети, јер Господ, чувајући верну слушкињу Своју, заштити и град на њене молитве. Дознавши у Бугарској о најезди Печењега на Кијев, Свјатослав похита са својом војском, неочекивано нападе Печењеге, разби их и натера у бекство. Ушавши затим у Кијев он се поздрави са својом мајком која већ беше болесна, па поново хтеде да је остави и иде у Бугарску. А блажена Олга говораше му плачући: "Зашто ме остављаш, сине мој, и куда идеш? иштући туђе, коме повераваш своје? Ето, деца твоја су још мала, а ја сам већ стара и болна, и очекујем скори крај свој - одлазак мој ка жељеном Христу, у кога верујем; и ја сада ни о чему другом не бринем сем о теби, и тугујем због тебе, јер те много учих и молих да оставиш идолско незнабоштво и поверујеш у истинитога Бога кога ја познах, али ти то пренебреже. И ја знам да те због те непослушности према мени очекује на земљи рђав завршетак, а после смрти - вечна мука, припремљена неверницима. Испуни ми бар сада ову последњу молбу: не одлази никуда док ја не одем из овог живота и не будем сахрањена; онда иди куда хоћеш. По престављењу мом немојте ништа чинити нада мном по вашем паганском обичају, него нека моји презвитери са клирицима погребу по хришћанском обичају моје грешно тело. Немојте се усудити да моју могилу посипате и тризне[27] приређујете, него пошљи у Цариград злато к свјатјејшем патријарху да он принесе молитву и принос Богу за моју душу и раздели милостињу ништима".
Слушајући ово, Свјатослав плака горко и обећа да ће поступити потпуно по њеном завештању, само одби да прими свету веру. По истеку три дана блажена Олга потпуно изнеможе; и причести се Божанским Тајнама пречистога Тела и животворне Крви Христа Бога нашег; и све време она провођаше у усрдној молитви Богу и Пречистој Богородици, коју свагда имађаше себи помоћницу по Богу; такође она призиваше и све свете; а нарочито се топло мољаше за просвећење земље Руске после њене смрти, јер она, провидећи будућност, много пута за живота свога пророчки предсказиваше, да ће Бог просветити људе земље Руске, и многи ће од њих бити велики свеци; за што скорије испуњење тога пророштва и мољаше Бога блажена Олга при својој кончини. И још молитва беше у устима њеним, када се чесна душа њена разреши од тела и као праведна би примљена у руке Божје.
Тако се блажена Олга пресели са земље на небо, и удостоји се палате Бесмртнога Цара, Христа Бога, и као прва светица земље Руске би прибројана к лику светих. Престави се блажена Олга, у светом крштењу Јелена, у једанаести дан месеца јула.[28] Она поживе у браку четрдесет две године, а при ступању у брак била је девојка зрелог узраста и снаге, имала је око двадесет година. На десет година после смрти свога мужа она се удостоји светог крштења, а по крштењу богоугодно поживе петнаест година. Тако, када се упокојила, имала је око деведесет година. И оплакаше блажену Олгу син њен велики кнез Свјатослав, унуци њени, бојари, достојанственици, и сви људи. И би блажена Олга погребена чесно по хришћанском обичају.
По престављењу свете Олге збише се њена пророштва: о злој кончини сина и о добром просвећењу земље Руске. После не много година син њен Свјатослав би убијен у рату од печењешког кнеза Курја.[29] Одсекавши Свјатославу главу, Курја начини себи чашу од његове лобање, окова је златом и написа на њој ове речи: "Ко хоће туђе, губи своје". И када пироваше са велможама својим, кнез печењешки пијаше из ове чаше. Тако, великог кнеза кијевског Свјатослава Игоревича, који беше храбар и непобедив у ратовима, постиже страшна смрт, по предсказању мајке његове, зато што је није слушао. Исто тако испуни се пророчанство блажене Олге и о земљи Руској: јер двадесет година после њеног престављења, њен унук Владимир прими свето крштење и просвети светом вером сву земљу Руску.[30] Подигавши камену цркву у име Пресвете Богородице (звана Десетак, јер Владимир даде на њу десети део своје имовине), и договоривши се са митрополитом Кијевским Леонтијем, свети Владимир извади из земље чесне мошти свете Олге, бабе своје, читаве, нетљене и миомирисне, пренесе их с великом чешћу у споменуту цркву Пресвете Богородице, и положи их не у земљи него отворено, ради оних који прибегавају к њој са вером и добијају испуњење својих молитава: јер се од чесних моштију њених даваху многа исцељења сваковрсних болести.
Не треба прећутати ни ово: над гробницом блажене Олге у црквеном зиду бејаше прозорчић; и када неко са чврстом вером долажаше к светим моштима њеним, прозорчић се сам од себе отвараше, и овај је кроз прозорчић јасно видео унутра лежеће чеоне чудотворне мошти, при чему су нарочито достојни видели неко чудесно сијање где излази од њих; и сваки који имађаше веру одмах оздрављаше, ма каква болест да је на њему. Ономе пак који долажаше с маловерјем прозорчић се не отвараше, нити он могаше видети свете мошти; и такав не могаше добити исцељење. А верујући добијаху све корисно по душе и тела њихова, молитвама свете Олге, у светом крштењу Јелене, и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КИНДЕЈА

Свети Киндеј беше презвитер Памфилијског села Сиде, а родом из Уманаде. За царовања Диоклецијана он би ухваћен и доведен пред судију Стратоника. Пред овим он неустрашиво исповеди веру у Христа, зато га судија осуди на сажежење. Осуђеноме исповеднику навукоше на ноге гвоздене чизме, начичкане изнутра клинцима, па га натераше да трчи до места погубљења. Потом сретоше једнога човека који је носио товар дрва; мучитељеве слуге хтедоше да му силом отму дрва, да на њима спале мученика, али свети Киндеј даде томе човеку тридесет новчића за дрва, колико су коштала.
Тада слуге стадоше тражити некога који би им понео та дрва, но свети мученик сам их узе и на својим леђима однесе до спалишта. Када сидна ватра би наложена, свети јунак уђе у њу и стајаше неповређен, и из ватре учаше присутне незнабошце вери Христовој, показујући силу Христову. Затим се силно наоблачи, настаде грмљавина и севање муња, и удари киша те угаси ватру. Свети мученик се помоли Богу, и одмах настаде тишина и потпуно се разведри; и тада он предаде дух свој у руке Божије.
Видевши ово чудо, идолски жрец поверова у Христа са женом својом. И они помазаше мирисима честно тело светог мученика, обавише га у платно и погребоше. А када ђакон Орест, који такође беше родом из Уманаде, извади свете мученикове мошти да их пренесе у Уманаду, догоди се ово чудо: он би заједно са моштима уздигнут у ваздух као Авакум, и за један дан стиже из Памфилије у своју постојбину Уманаду. Ту он направи кивот, и са свештеницима положи у њега свете мошти мученикове, као што је ред и обичај да се ради са моштима светих.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОДИМА

Овај богоносни отац подвизавао се у Светој Гори, у пределима свете обитељи Ватопеда. Био је учитељ божанственом Григорију Палами[31] у философији по Христу. Скончао у миру.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА НИКОДИМА

Свети преподобномученик Никодим родио се у Елбасану, у Албанији. Родитељи му беху побожни; и кад Никодим постаде пунолетан они га оженише. У браку му се родише деца. Међутим, познанства и везе са Турцима помрачише Никодиму душу и он, заваран чулним животом мухамеданства, одрече се вере Христове. Не гледајући на сузе укућана, он и децу своју насилно преведе у Ислам, осим једног сина, који одбеже у Свету Гору и замонаши се. Сазнавши да му се син налази у Светој Гори, Никодим, понесен фанатизмом, одјури тамо са намером да извуче сина и да се освети за њега. Али човекољубиви Бог, који свакоме жели спасење, уреди то друкчије.
Када Никодим стиже у Свету Гору, он стаде тражити сина; али испоснички подвизи пустињака, њихова молитва, благост, кротост, безмолвије, њихово кротко опхођење са сваким, потресоше га до дна душе. Он се сети своје прошлости, када и његовом срцу не беше туђа нада на вечност духовног блаженства; и стаде упоређивати рај Мухамедов са рајем Христовим, и увиде колико је први грозан и нечист, а како је други светао и миомирисан; упоређиваше он и живот хришћанских пустињака са животом мухамеданаца и увиде да, уколико су они кротки, добри, умиљати, готови на сваку жртву за друге, утолико су мухамеданци дивљи, необуздани, горди и самовољни. Опомену се Никодим и тога, да је Христос Син Божји једина нада на спасење грешницима, какви су сви људи; а шта чека њега несрећника који се одрекао Христа?! - И Никодим горко заплака над собом, над својим падом; и поврати се хришћанству, проклевши Мухамеда. И остаде у Светој Гори, и прими монаштво.
Три године дан и ноћ монах Никодим оплакиваше своје богоотпадништво, изнуравајући себе постом и осталим подвизима. А када чу од неких отаца да је ономе, који се одрекао Христа пред људима, врло корисно да Га поново исповеди пред њима, он се реши на подвиг мучеништва. Али, да би дознао да ли је ова његова жеља угодна Богу, он се обрати за савет блаженом старцу Акакију који се подвизавао у Капсокаливском скиту. Дуго је Никодим плакао крај ногу старца Акакија, просећи од њега молитву и одлуку, шта да ради када му душа хоће подвиг мученички. Преподобни старац, који је у Светој Гори уживао глас и неподељено поверење као подвижник истински свет, с љубављу подиже Никодима, одмаче се мало од њега, и стаде се молити Богу за њега. Завршивши молитву, он тихо рече нешто Никодиму; и затим му даде свој старачки штап са речима: "Иди с Богом! Нека ти је Бог у помоћ! подвиг ћеш извршити и венац ћеш добити".
Тако испраћен молитвама и благословом преподобног старца, Никодим, једва се крећући од постничке изнурености, крену на пут. На изласку из Свете Горе Господ га укрепи на велики подвиг виђењем: откри му и муке које ће претрпети за име Његово, и само место где ће му глава бити одсечена. Утешен и утврђен таквим благоволењем Господњим, Никодим весело пође на свој мученички подвиг.
Из Свете Горе он дође право у Албанију, у свој завичај, и ту пред Турцима који су га познавали јавно исповеди да је Христос истинити Бог а Мухамед лажов и варалица. Турци га одмах приведоше паши. И пред пашом блажени Никодим понови своје вероисповедање, ниподаштавајуђи мухамеданство. Разбешњен тиме, паша нареди да га баце са високе терасе његова дома, држећи да ће се хришћанин сав разбити павши на земљу. Али Никодим, по благодати Божјој, остаде неповређен, и поново се јави паши. Паша задрхта, мислећи да је пред њим привиђење. Међутим гомила фанатика са виком захтеваше смрт за унизитеља великог пророка Мухамеда. Паша онда предаде Никодима на вољу побеснеле гомиле. Бесни фанатици три дана стављаху Никодима на све могуће муке, приморавајући га да се одрекне Христа. Када најзад увидеше да не могу савладати непоколебљивог исповедника Христовог, они му одсекоше главу на самом оном месту које му Господ показа у виђењу.
Завршивши на такав начин мученички подвиг, блажени Никодим се удостоји венца рајске славе. Свете мошти његове и данас почивају целе, разливајући миомир и дајући исцелење свима који им са молитвом и вером приступају. Молитвама светог преподобномученика Никодима нека се и ми удостојимо царства небеског. Амин.
Преподобни Никодим пострада једанаестог јула 1722 године у Елбасану (који се назива и Велаград или Вератеј).[32] Службу му написа јеромонах Григорије Мосхополит.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА НЕКТАРИЈА (НИКОЛАЈА)

Свети преподобномученик Нектарије родио се од простих али побожних родитеља у селу Вриули, у Малој Азији, у Ефеској епархији. На светом крштењу он доби име Никола. После смрти оца, оставши сироче у својој седамнаестој години и налазећи се у крајњој беди, он ради издржавања своје мајке и себе ступи као чобанин код богатог Хусеинаге да му чува камиле. У то време беснијаше куга, од које умираху читава села. Да би се сачували од заразе људи су напуштали своје домове, одлазили у поља, и тамо проводили номадски живот. Тако уради и Николин газда: са својима он се исели у поље, и са свима својим слугама, којих сем Николе беше још шест дечака Грка. Желећи да их одврати од хришћанске вере и придобије за муслиманску, газда им стаде говорити како су сви хришћани поумирали од куге а остали само муслимани. Притом, тобож сажаљевајући их, он им рече: Ако не желите да помрете од глади, и да за будуће осигурате себи живот, онда морате примити муслиманску веру. - Несрећни дечаци, видећи свој безизлазни положај, по својој дечачкој неразумности пристадоше да се одрекну хришћанске вере и приме муслиманску.
Када престаде куга, тада се сви житељи стадоше враћати из поља својим домовима. Врати се и Николин газда са својом породицом и слугама. Међутим Никола дознаде да његова мати није умрла и да се налази у том истом селу. Обрадован тиме он одмах пође к њој. Али побожна мајка, чим угледа Николу у турском оделу, рече му прекорно и љутито: Одлази од мене! Ја те не познајем, ко си то такав! - Младић, видећи себе одбачена од своје рођене мајке, стаде јој са болом у срцу причати како је на преваран начин постао муслиман. Али истински благочестива хришћанка, мати његова, ипак га не признаде за свога сина, него му са још већим гневом рече: Одлази одавде! Ја сам те родила као хришћанина а не као Турчина! Удаљи се одавде одмах, да те очи моје не виде!
Ове стране речи добре мајке дубоко потресоше душу несрећног христоодступника, и као ужарене стреле прободоше му срце. Стид, кајање и свест о своме паду силно га обузеше, и од гриже савести он не могаше више гледати у лице своје мајке, и са дубоком тугом удаљи се од ње.
Изишавши од своје мајке, он се више не врати Хусеинаги, него отпутова у Смирну. Тамо он нађе свога стрица и исприча му своју невољу. Стриц га преодену у европејско одело, и даде му савет да отпутује у Цариград, па из Цариграда да иде у Русију, и да се тамо покаје за велики свој грех.
Никола послуша савет свога стрица, отпутова у Цариград, а одатле у Влашку; али због нечега не хте даље да иде, него се врати натраг у Смирну. Ту он поново оде к своме стрицу, али га овога пута он не прими, него га отера од себе зато што није послушао његов савет. Све ове невоље сналазиле су Николу по промислу Божјем, да би он увидео да му је за очишћење од свога греха потребно да се подвизава не у свету него у пустињи међу опитним и светим људима.
У то време деси се у Смирни један духовник из Свете Горе Атонске, човек побожан и опитан, коме неки врлински смирнски хришћани преставише Николу, молећи га да Николи да духовни лек. Саслушавши исповест христоодступника, духовник му даде потребне поуке, па му онда посаветова да отпутује у Свету Гору и тамо изгради своје спасење. Никола то с радошћу прими, и ускоро отпутова из Смирне и срећно стиже у Свету Гору.
У Светој Гори Никола нађе једног свог земљака који се подвизавао у одвојеној келији. Овај побожни инок с братском љубављу даде Николи уточиште. Потом га престави опитном духовнику, који га најпре огласи, па онда присаједини Православној цркви. Тако Никола проживе неко време у келији свога земљака, водећи подвижнички живот. И срце се његово убрзо загреја божанском љубављу, која постепено све више и више запаљиваше младо срце, те Никола одлучи да из љубави према Господу Христу, и због свог одречења од Њега, пролије крв своју и прими мученичку смрт. Међутим духовник му саветова да не узима на себе тако велики подвиг, предочавајући му страхоту мука и опасност да се због страха поново не одрекне хришћанске вере. Иако Никола прими духовников савет, ипак се срце његово не успокоји. Стога, да би још боље опробао себе у духовним подвизима, он зажеле да проводи безмолвни живот, живот молитвеног усамљеничког тиховања. Ради тога он пређе у скит свете Ане, у коме се исто тако подвизавао његов земљак Стефан у келији Свете Тројице. Стефан радо прими младог подвижника међу своје ученике, и ускоро га постриже у монаштво са именом Нектарије.
Примивши монаштво, Нектарије стаде додавати труд на труд, проводећи ноћи у бденију, молитви и коленопреклоњењу. Храна му беше хлеб са водом. Видећи младог подвижника где успева у врлини и желећи да га ослаби, ђаво стаде смућивати његову сабраћу сажитеље. И они, подајући се потајном утицају ђавола, толико омрзнуше Нектарија, да стадоше молити Стефана да га уклони из њихове заједнице. Али благоразумни Стефан, видећи у том немирољубљу замку стародревног злотвора, не пристаде на молбу братије, него их посаветова да се оставе гнева, јер он није својствен слугама Божјим. Поред тога рече им, да они треба да сматрају себе за срећне и да благодаре Бога што их је удостојио да живе заједно са будућим мучеником Христовим. Ове речи растераше сву вражију таму и лукавство, и од тада братија променише своје мишљење о Нектарију, и стадоше се с љубављу односити према њему.
Међутим, време Нектаријевог мученичког подвига већ се приближавало. Његово срце, горећи божанском љубављу, није више било у стању да подноси силан огањ, и он стаде молити старца Стефана да га благослови на мученички подвиг. Опитни старац не пристајаше на његову намеру, сматрајући да је Нектарије сувише млад за мученичке подвиге. Али Нектарије не отступаше од своје намере, те још упорније стаде молити Стефана да га пусти на страдање. Не желећи да сам решава тако важну ствар, Стефан се посаветова са другим духовницима. Ови се такође стараху да одврате Нектарија од тога, видећи његову младост и бојећи се неизвесног краја. Међутим, ова одвраћања беху узалудна, и Нектарије благодушно одговараше старцима: да се од њега тражи само почетак, а остало ће довршити Божја сила; да он има чврсту наду у помоћ Господа Христа, за кога жели пролити крв своју, и у заштитницу своју, Преблагословену Богородицу Дјеву Марију, према којој гаји непоколебљиву веру и љубав. Видећи непоколебљиву намеру Нектаријеву, свети оци благословише Нектарија на страдалнички подвиг, а старац Стефан изјави жељу да га прати ради духовне утехе.
И тако, спремивши се за пут, они са благословом светих отаца отпутоваше, и благополучно стигоше у Нектаријеву постојбину, пошто је блажени желео да пострада за Христа онде где се по неразумности својој одрекао Њега. По доласку у Вриулу Нектарије скиде са себе монашку одећу и обуче се у турско одело. На тај начин он проведе тамо до муслиманског празника Бајрама, и за све то време прављаше се да је муслиман. Но након три дана он неустрашиво ступи пред судију, и после уобичајеног поздрава рече судији: Господине судија, видећи ме у турском оделу ти сигурно сматраш да сам ја муслиман. Али није тако; ја сам рођен као хришћанин, и сада сам прави хришћанин, и верујем у Искупитеља мог Исуса Христа. Но за малолетства свог, када још нисам могао разликовати десно од левога, овдашњи Хусеинага превари ме, наобећавши ми разна блага ако се само одрекнем хришћанске вере, што ја и учиних. Но када постадох пунолетан ја увидех да је он та обећања употребио, да би ме преварио и саблазнио. И познавши да је муслиманска вера лаж и обмана, ја одох од њега и отпутовах у Алжир[33]. А сада сам дошао овамо зато, да овде јавно исповедим Онога кога сам се одрекао, и да за свој горки пад примим од вас, непријатеља Христа мог, муке, те да бих се, проливши крв своју, јавно чист у небеске обитељи.
Говорећи то он скиде са главе фес и зелену чалму, и с презрењем их баци на земљу. Судију задиви храброст са којом је Нектарије говорио, и видећи његову младост и лепоту стаде га умиљато наговарати да се остави своје заблуде. После многих ласкавих обећања, он најзад тихо рече мученику: Сине мој, видим да си сувише млад и недовољно зрео, па стога држим да ти све то говориш не од себе него те је неко научио. Хајде, дакле, размисли добро, јер твоје отпадање од муслиманске вере донеће ти горке муке.
Узалуд, судијо, ти тако мислиш о мени и о мојој младости, - са кротким осмехом рече мученик. Ти само нареди да ме муче, па ћеш видети како ћу подносити сва мучења, крепљен силом Бога мог, чија се сила показује не у снази него у слабости (ср. 2 Кор. 12, 9-10). Ја сам давно размислио о свима мучењима, иначе ја не бих ни дошао овамо да исповедим Господа мог Исуса Христа. Вашег пак пророка Мухамеда проклињем као лажова и сина ђавољег.
Но судија ипак, желећи да поштеди светог мученика, не учини му ништа, него му нареди да се удаљи и о свему размисли.
Сутрадан мученик Христов опет дође к судији и весела лица рече: Господине судија, ти ми јуче рече да добро размислим о своме положају. И ето, ја сам сву ноћ размишљао о томе, па како јуче тако и данас остајем при своме убећењу. Осим тога, мноме је овладала још већа скрушеност, и ја оплакујем грех свој, а вашу муслиманску веру газим као пагубну и мрску Богу.
Изишавши најзад из стрпљења, судија нареди да га одведу код кнеза тога краја. То је значило да га судија предаје вишој власти, која има право да мучи и осуђује на смрт. Али како у то време кнеза не беше дома, то светог мученика закључаше у тамницу, забивши му ноге у кладе и ставивши му око врата тешке синџире. За време док беше у тамници, к мученику долажаху знатни и богати муслимани са намером да га одврате од хришћанске вере. Они му обећаваху разне почасти и богатство, сама да се одрекне вере у Исуса Христа. Но свети страдалац стајаше чврсто против искушења, ништа не рачунајући сва њихова обећања и богатства. Божанска љубав која цароваше у његовом срцу, пренебрегаваше све, и он је желео не богатство и славу овог ништавног света, већ да се што пре разрвши од тела и јави пред лице Бога живога.
После пет дана допутова кнез и нареди да мученика изведу преда њ на суд. Чим мученик би приведен, кнез га упита: Јеси ли ти тај што лежи у тамници због одречења од наше вере, коју си примио добровољно? - Да, ја сам, благодушно одговори светитељ. - А ко ти назбори такву глупост, да ћеш тобож за своју дрскост постати светац? - На ово ме наведе не глупост, одговори мученик, већ истина коју обећа Господ наш Исус Христос; и Он ће се смиловати на мене за исповедање светог имена Његовог; а проливеном крвљу мојом очистиће ме од одвратног обрезања, које на мени извршише муслимани. - О, да није случајно к теби нечистоме сишао сам Бог и уверио те у то? - Да, одговори мученик, сам Бог, који кроз Свето Писмо открива себе онима што верују у Њега.
Видећи мученикову смелост, кнез му стаде ласкаве речи говорити: Пријателу мој! дођи к себи, пожали младост и лепоту своју, држи нашу веру, и ја ћу те начинити својим сином, и окружићу те свима благима, и ставићу те изнад свих блиских мени. У противном случају, наредићу да те муче, па потом убију као најгорег неваљалца. - Мученик му одговори: Богатство твоје, почасти и слава нека буду теби на погибао! О мукама пак и срамној смрти не водим рачуна, јер сам ради тога и довео себе овде. Дакле, чини са мном што хоћеш, а ја се ни за шта на свету нећу одрећи Господа Христа.
Видећи себе посрамљена, кнез нареди да мученика поново вргну у тамницу, и да му ставе око врата синџир још тежи од оног првог, а да му ноге закују у букагије. Али блажени исповедник благодушно подношаше страдање, јер љубав ка Господу Христу заглушиваше телесне болове. У то време старац Стефан и други благочестиви хришћани узношаху молитве к Свевишњем Богу, да Он укрепи у подвизима светог мученика. Неки пак храбрији хришћани пробише се к њему у тамницу и предадоше му Свете Тајне, послате му од Стефана. Причестивши се, свститељ још више ојача духом. Међутим и кнез, по потајном дејству исконског непријатеља рода људског ђавола, не жељаше пустити из својих руку жртву и стараше се на све могуће начи не да преко угледних грађана одврати мученика од Христа. Али када виде да је мученик непоколебљив у својој вери, он онда нареди да га муче. Џелати стадоше мучити светитеља бездушно: бијаху га моткама, па му онда покриваху главу усијаним гвозденим чинијама. После таквих жестоких мучења, која су се понављала не једанпут, светитељ је губио свест, и тада су га бацали у тамницу. Но сутрадан су налазили мученика здрава и неповређена, јер га је невидљива сила Божја исцељивала. Видећи то, муслимани падаху у недоумицу и уједно с тим сазнаваху своју немоћ. Стога кнез нареди да се мученику одруби глава. То би учињено на тргу Малказа једанаестог јула 1820 године, када мученику беше двадесет прва година. И чиста душа светог мученика одлете у небеске обитељи.
Безумни мучитељ нареди да се тело мучениково баци у сув бунар, па затрпа земљом и камењем. То би тачно извршено од ревносних слугу мучитељевих. Али кроз неколико дана побожни хришћани успеше да тајно изваде из бунара свете мошти, и разделише их међу собом на освећење: један део узс старац преподобномученика Нектарија, Стефан, и пренесе га у Свету Гору Атонску; други део узе мученикова мајка, а трећи - месни хришћани. Молитвама светог преподобномученика Нектарија, Христе Боже, удостој и нас да живот свој скончамо у миру и добијемо царство небеско. Амин.[34]

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АРСЕНИЈА, патријарха Александријског

Патријарховао у Александријској Цркви од 970 до 1010 године. Мученички пострадао за Господа Христа заклан од непријатеља истините хришћанске вере. Спомен његов наводи се у рукопису Coislin 402, ф. 166, Париске Националне библиотеке, који рукопис је у ствари Типик манастира Св. Златоуста са Кипра.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРТИРОКЛИЈА

Стрелама изрешетан пострадао за Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРКИЈАНА

Мачем посечен за веру своју у Христа Спаса.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВА

Живео у мандри и у миру се упокојио.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан управљао источном половином римске царевине од 284 до 305 године.
2. Теодосије II владао од 408 до 450 године.
3. Године 449.
4. Флавијан I патријарховао од 447 до 449 године; увршћен у лик светих: спомен његов празнује се 18 фебруара.
5. Цар Маркијан владао Истоком од 450 до 457 године.
6. Године 451. То је био Четврти Васељенски сабор.
7. Цар Маврикије владао Истоком од 582 до 602 године.
8. Ираклије царовао од 610 до 641 године.
9. Иподром - тркалиште за коњске трке.
10. Пети Васељенски Сабор одржан је у Цариграду 553 године; био сазван царем Јустинијаном I (526-565 год.) ради решења питања о правоверју тројице епископа: Теодора мопсуестског, Теодорита кирског и Ивеедеског, у чијим је списима било несторијанских схватања. - Шести Васељенски Сабор одржан 680 године, за царовања Константина IV Погоната (668-685 год.); његова главна задаћа: изобличење и осуда монотелитске јереси, која је учила да у Христу постоји само једна воља, и то божанска.
11. Лав III Исавријанац царовао од 716 до 741 године.
12. Патријарховао од 715 до 730 године.
13. Спомен њен празнује се 13 маја.
14. Константин V Копроним царовао од 741 до 775 године.
15. Константин VI Порфирородни царовао од 780 до 797 године, а Ирина од 797 до 802 године.
16. Грчка реч ειρηνη (ирина) значи мир.
17. Свети Тарасије патријарховао од 784 до 806 године (спомен му 25 фебруара). Седми Васељ. Сабор одржан 787 г. у Никеји.
18. Комитима су се називали првобитно пратиоци највишег претставника власти у провинцији, а касније пратиоци царева, који су сачињавали њихову најужу свиту. Од времена Константина Великог (306-337 године) овај назив постао је титула за све дворске и државне чиновнике, макар и не припадали царевој свити.
19. Умро 879 године.
20. Године 912.
21. У време сеобе Источних Словена Древљани заузеше шумовше крајеве на средњем току Дњепра; отуда њима и сам назив: Древљани.
22. Убијен 945 године.
23. Њен спомен празнује се 21 маја.
24. Блажена Олга крштена у Цариграду између 952 и 957 године, у време цара Константина Порфирородног (912-957 год.) и патријарха Теофилакта (933-956 године).
25. Године 967.
26. На Дунаву.
27. Тризна - незнабожачки помен мртвима уз извођење јуначких игара.
28. Године 969.
29. Године 972.
30. Спомен светог Владимира празнује се 15 јула.
31. Спомен Св. Григорија Паламе (1296-1359 г.) празнује се 14 новембра.
32. По другима Св. Никодим пострада 1709 или 1714 године. Његово страдање налази се записано у Ватопедском рукопису бр. 758, и у Новом Мартирологиону, а штампано је и у Венецији 1781 године.
33. Мученик је споменуо Алжир као место свога боравка, да се не би открило где је живео.
34. Опис страдања и Служба овог Св. Нектарија налази се у светогорском манастиру св. Пантелејмона (рукопис бр. 6374 (867) из 1861-63. године).