ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. 45 мученика: Леонтије, Маврикије, Александар, Сисиније и прочи. У време опаког цара Ликинија, који владаше источним делом царства Византијског, би велико гоњење на хришћане. У Никопољу Јерменском јави се намеснику царском Лисију св. Леонтије са још неколико пријатеља својих и рече му, да су они хришћани. „А где је ваш Христос? упита Лисије. Не би ли распет, и не умре ли?" На то му св. Леонтије одговори: „кад знаш, да наш Христос умре, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо". После дуге препирке о вери Лисије их изби и баци у тамницу, где им не даваху ни јести ни пити. Нека благородна хришћанка Власијана доношаше им воду и додаваше кроз тамнички прозор. И ангел Божји јави им се у тамници, да их утеши и охрабри. Када би суђење, јавише се Лисију и два тамничара као обраћени хришћани, и још многи други, свега 45 њих на броју. Судија их осуди све на смртно тако, да им прво секиром буду одсечене руке и ноге, папосле да буду бачени у огањ. Та грозна казна би дословно извршена, и душе светих мученика одлетеше Господу своме у вечни живот. Чесно пострадаше и царство наследише 319 год.

2. Преп. Антоније кијево-печерски. Основатељ и отац монаштва у Русији. Рођен у малом месту Љубечу близу Чернигова, и рано оставио своју домовину и отишао у св. Гору, где се замонашио и подвизавао у манастиру Есфигмену. Према неком небесном јављању игуман га упути у Русију, да тамо ствара монаштво. Он изабра једну пештеру код Кијева. Када се око њега сабраше желатељи монашког живота, тада им он постави за игумана Теодосија, а он оста у пештери као безмолвник. Божјим благословом манастир се разрасте и постаде матицом монаштва руског. Антоније претрпе многе злобе од људи и од демона, но он победи све својом кротошћу. Имаше велики дар прозорљивости и исцелења болних. Представи се Господу 1073 год. у 90 год. свога живота, оставивши свој духовни расадник да кроз векове доноси добре плодове православном народу у Русији.

3. Пренос чесне ризе Господа нашег Исуса Христа. У време страдања Господа Исуса за род људски налазио се у одреду римске војске у Јерусалиму и један Грузин Елиоз из града Мцхета. Мати његова чула беше за Христа и у срцу вероваше у Њега. Испраћајући сина на војску у Палестину, она му саветоваше, да не ради ништа против Христа. Када је Господ закиван ексерима на крст, звук чекића на Голготи дошао је у уши Елиозове матере у град Мцхет. Чувши тај звук она узвикну: „тешко мени, што не умрех пре овога времена, смрт би ме избавила од овога страшнога звука"! И рекав то падне мртва. Елиоз се налазио тада под Крстом и са другим војницима бацао коцку око ризе Христове. Риза допадне њему, и он је донесе у Мцхет, и поклони својој сестри Сидонији. Ова чувши за смрт Господа као и за то да је њен брат био учесник невиног крвопролића, падне мртва са хитоном Господњим, држећи овај чврсто у рукама својим, тако да га нико не могаше истргнути, него буду принуђени да је сахране заједно са хитоном. Из њеног гроба никне кедар, из кога се точило целебно миро. Временом кедар падне и место се то заборави. Св. Нина пронађе то место помоћу огњеног стуба над тим местом, после њене молитве. И покрштени цар Миријан подигне ту цркву св. Апостолима. 1625 год. шах Аббас узме ту ризу и пошаље у Москву на дар кнезу Михаилу Феодоровичу и патријарху Филарету. Риза та буде постављена у Успенски Сабор у Москви.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТ МУЧЕНИКА: ЛЕОНТИЈА, МАВРИКИЈА, АЛЕКСАНДРА, СИСИНИЈА, ДАНИЛА, АНТОНИЈА и осталих, пострадалих у Никопољу Јерменском[1]

Незнабожни цар Ликиније[2], примљен од Константина Великог[3] као сацар, владајући источним земљама, издаде заповест у целом царству свом: да предају на разне муке и смрти хришћане који неће да се поклоне идолима, и да им се одузимају имања за подизање идолских храмова, купатила и обнављање градова. Када ова заповест стиже у Никопољ Јерменски, незнабошци стадоше припремати различита оруђа за мучење хришћана и почеше многе верне хватати и одводити на мучење. Тада се четрдесет и нешто више слугу Христових састадоше и решише да не чекају да их незнабошци похватају, него да сами добровољно изађу пред суд, исповеде име Христово и даду себе на мучење. Међу њима најглавнији беху: Леонтије, Маврикије, Данило, Антоније, Александар, људи знаменити и пореклом и ученошћу и врлинским животом. Они сви заједно изађоше пред поглавара Јерменске области Лисија и изјавише да су хришћани. Зачудивши се једнодушној слози толиких људи и њиховом јуначком добровољном идењу на муке, поглавар их упита: Откуда сте? и ко вас научи не поклањати се боговима нашим? Одговори свети Александар: Овдашњи смо, неки из града, неки са села, ова земља је наша отаџбина, а отац нам је Христос небески; Он нас научи не клањати се лажним боговима, глувим и слепим, делу руку људских. - Поглавар упита: А где је ваш Христос? Не би ли Он распет, и не умре ли? - Свети Леонтије одговори: Кад знаш да наш Христос умре, знај да и васкрсе из мртвих и вазнесе се на небо. Јер Он добровољно умре за нас, и опет устаде као Син Божји. - Поглавар упита: Је ли Христос сада жив?
- Леонтије одговори: Поглавару, ваши богови не живе после смрти, а Господ наш живи вечито, мада и умре на кратко време ради спасења нашег. Смрћу Својом Он нас избави од вечне смрти, оживотвори нас и научи нас да умиремо ради Њега, да бисмо живели с Њим у бесконачном животу.
Тада поглавар стаде хвалити своје богове: Зевса[4], Аполона[5], Асклипија[6] и друге. На то свети Леонтије рече: Зар је ваш Зевс бог? - Поглавар одговори: Он влада небом; отац је свију богова. - Леонтије узврати: Богу доликује да је праведан, чист, безгрешан; а ти шта велиш за твога бога Зевса? - Поглавар одговори: Ја га називам праведним, чистим и безгрешним. - На то свети Леонтије рече: Како је Зевс праведан, када оца свог Крона одагна с престола? како је он чист и безгрешан, када он своју рођену сестру Иру узе себи за жену и оскврни многе туђе жене? Па не само жене него и људе оскврни и почини најодвратније гадости. Како је дакле толики грешник могао бити богом? А када је бог ваш грешник, онда је њему потребан други бог, безгрешан, који би га поправио.
Испунивши се гнева, поглавар Лисије бесно рече: Ко ти даде право да судиш богове наше, о зла главо? Они су мени богови, нећу вас поштедети, већ ћу вас све страхотно погубити!
- На то му свети Леонтије рече: Не гневи се, поглавару, слушајући истину. Нису ли људима прописани закони, да нико не може имати тућу жену, нити сестру узимати за жену, нити неправдовати, нити убијати? И ако се неко усуди да поступа противно законима, назива се преступником закона, и подлеже суду и смртној казни. А ваши богови, будући људима, препуни свих зала и безакоња, беху блудници, прељубници, човекоубице и, као законопреступници они у највећој мери заслужују грозан суд и многе смртне казне. Стога треба да се ваши безакони богови потчине људским законима и да подражавају људе који се строго држе закона, а ви да будете боговима вашим судије, богови и васпитачи док их не поправите. - Поглавар узврати: О, прелуди! не ваш ли Бог би распет као зликовац? а ко од богова наших би распет? - Одговори свети Леонтије: Распе се за нас Христос Бог наш, и ми се хвалимо крстом Његовим, а ваши богови трепте, боје се распетог Бога нашег, и беже далеко од крсне силе. Бог наш драговољно пострада на крсту, а ваши богови и не хотећи изгибоше од горких смрти. Бог наш је Спаситељ рода људског, а ваши богови су погубитељи људи. Бог наш је истинит, а ваши богови су лажни, и нису богови, већ су беси и пагубне варалице; јер и сами изгибоше, и поклонике своје воде у вечну погибао.
Разјарен овим речима светог Леонтија, поглавар нареди да камењем бију по устима све исповеднике Христове, говорећи: Нека буду бијена уста, из којих излази хула на богове наше. - Светитељи пак бијени, говораху: Нека тебе Бог бије, слуго Сатанин! јер чувши истину, ти неправедно судиш, пошто си пијан безбожјем!
Потом мучитељ нареди да их све окују у железне ланце и баце у тамницу. Свети се у тамници, као у палати, весељаху о Богу Спасу свом и певаху Давидове псалме, јер неки између њих још од детињства беху вични књизи. А свети Леонтије их сокољаше све оваквим речима: Чесна браћо, и слуге Христове! с трпљењем поднесимо све! Ви знате из Светога Писма колико претрпе праведни Јов и каково би страдање Господа нашег, и како скончаше и друге свете слуге Његове. Јован Претеча би обезглављен, Стефан камењем убијен,[7] Петар главачке распет,[8] Тома копљем прободен,[9] други умреше за Господа свог разним мученичким смртима. Колико светих пострада за царовања Адријана, Декија, Максимијана и других ранијих незнабожних царева,[10] не само људи него и жена, као што слушамо о светој Текли, Ефимији, Капитолини, Јулити[11] и о другим светим мученицама, чија су имена записана у књизи живота на небу. Како се оне јуначки борише, и ђавола победише! И када жене бише тако храбре, онда утолико више ми људи треба да будемо храбри и непобедиви и да душе своје положимо за Христа Бога нашег, који душу Своју положи за нас на крсту.
Таквим речима свети Леонтије бодраше браћу, и сви усрдно жељаху да свакојаке муке претрпе за Христа. Жега беше притисла и жеђ велика мораше свете; утом дође к тамници да их посети једна благородна и побожна жена по имену Власијана; она несметано донесе хладне воде са оближњег извора и напоји их. Насталу ноћ проведоше свети у молитвама и појању псалмова. Не спаваше те ноћи ни поглавар Лисије, јер размишљаше на какве муке да стави утамничене слуге Христове. А кад пред зору заспа, њему се у саном виђењу јави ђаво и рече: Буди чврст, Лисије; ја сам бог Асклипије, мучи непоштедно хришћане који хуле на нас, јер они многе ружне ствари изговорише у тамници о нама; ти их најразноврснијим мукама погуби што пре.
Пробудивши се од сна, поглавар чим се раздани седе на судишту, изведе преда се свете сужње оковане, и рече им: Поклоните се боговима, па ћете постати пријатељи самодршцима и нама, и сваки ће од вас добити по двеста златника, нове лепе хаљине, појасе, принећемо жртву, приредићемо гозбу и провеселићемо се заједно. Не послушате ли ме, бићете жестоко мучени. Ипак вас молим: не лишавајте себе овог слатког живота; не растајте се од својих жена, деце и пријатеља; принесите жртву бар једноме од наших богова. - Свети одговорише као једним устима: Нека си проклет, мучитељу, са боговима твојим! ми нећемо принети жртве нечистим бесима; нама није потребно ни ваше злато, ни одело, ни гозбе, ни пријатељство, јер је Господ Христос наше богатство, и одело, и храна, и пиће; Он нам је и Отац, и најмилији пријатељ, и ми смо готови за Њега све поднети и умрети.
Тада мучитељ нареди да их све наге обесе на мучилишту и железним ноктима стружу њихова тела. И свети мученици бише стругани дуго, све до подне, када сунце страховито упече, те поглавар оде дома; а свети мученици, остругани до костију, по наређењу мучитеља бише опет закључани у тамницу. А гореспоменута благочестива жена Власијана опет их обиђе и кроз прозорче их напоји водом, изнемогле од рана и од жеђи. Расхладивши се, свети благословише ту жену, помолише се за њу и за децу њену, и благодараху Бога што их удостоји да страдају за Њега.
Када свети сеђаху у тамници, виде свети Леонтије да неки између браће имају силне болове од рана, и бојаше се да неко од њих због тога не отпадне од вере; стога се мољаше Богу да им да да што пре заврше свој подвиг. У граду пак беше угледни грађанин по имену Ирод, који се потчињаваше јелинима и који уживаше поштовање код поглавара као саветник. Тај грађанин имађаше писара Филина, кога свети Леонтије вољаше због његове добре нарави. Свети посла по њега, и када Филин дође к тамничком прозорчету свети Леонтије му рече: Брате Филине, реци господину Ироду, ако буде каквим послом ишао код поглавара, нека га подсети на нас и нека му посаветује да нам сутра изрекне смртну пресуду.
Филин оде и пренесе поруку Ироду. У то време поглавар позва к себи Ирода на вечеру, но он не оде одмах, а поглавар га је чекао. Онда поглавар посла поново по њега, али Ирод дође касно и рече: Ја не могу да једем, јер сам посматрао како су стругали осуђенике из којих истече толико крви, па ми се згадило, и мука ми је у стомаку, и мој стомак не може да прима храну; повраћа ми се. - Поглавар упита: Шта ми ти онда саветујеш, шта да радим с њима? - Ирод одговори: Нека умру сутра. Они су нарушиоци цареве заповести и заслужују смрт, зашто их онда не погубити одмах? - Тада поглавар обећа са заклетвом да ђе их сутра предати на смрт.
Чувши то, Филин похита к тамници и извести светог Леонтија о томе. Сазнавши то, сва се браћа обрадоваше што ће сутра умрети за Христа, и благословише Филина за његов труд. И они сву ноћ проведоше у молитви, припремајући се за смрт. У молитви говораху: Господе Боже отаца наших, прослави Своје свето име у нама, скрушене душе и смирена духа молимо се Теби. Нас, који сами приносимо себе на жртву живу Теби, прими као жртвене овце и јагњад, и нека ова жртва наша буде пријатна Теби! Нема стида онима који се уздају у Тебе. Ти знаш, Господе, да Те ми заволесмо, и Тебе ради предадосмо себе на смрт. Стога нас Ти укрепи све, да нико из ове дружине не изостане, да се због њега непријатељ наш не би насмејао и обрадовао.
Тако се мољаху свети, и сокољаху један другога. А у поноћи они запеваше велики псалам погребу своме, псалам: Блажени непорочниј в пут... (Пс. 118, 1...). Када отпојаше псалам, дође анђео Господњи, испуни тамницу светлошћу и рече им: "Радујте се, слуге Христове, близу је крај ваш, имена су ваша записана на небу; имајте поуздања, Господ је с вама." - Рекавши то, анђео отиде. А они поклонивши се, благодарише Бога.
У то време два тамничка стражара, Менеј и Вирилад, пореклом Египћани, пошто не спаваху, видеше светлост која сијаше у тамници и чуше глас анђела, али самог анђела не видеше. И рече Менеј Вириладу: Видиш ли, брате, каквог су цара то војници? Ја сам од почетка пријатељ хришћанима, јер они иду не безаконим путем него праведним и држе веру у Бога свог, клањају Му се дању и ноћу; и у животу никоме не чине неправду, никога не вређају, не траже туђу имовину него и своју раздају, све љубе, свима добро чине, као што и сам знаш. И какав је живот оних што по египатским пустињама скитају? Није ли необичан и чудесан? јер они и чудеса чине. Ја ево помишљам да уђем к њима у тамницу и да их молим да ме при ме код себе; а ти, брате, шта мислиш? - Вирилад одговори: Исто што и ти. Ето и ми недостојни удостојисмо се видети светлост којом их обасја њихов Бог, за кога они умиру с радошћу. Када би неко стао приморавати поглавара да умре за Зевса, или за Аполона, или за Асклипија, или за ма кога од богова, да ли би он зажелео да умре? Нипошто, јер воли овај живот. А хришћани не штеде себе и неустрашиво иду на смрт за Бога свог, и удостојавају се од Њега такве славе, какву богови никоме од својих поклоника никада не јавише. Зашто дакле да не приступимо овим праведним људима и истинитоме Богу?
Пошто се тако посаветоваше, оба стражара уђоше унутар тамнице и припадоше к светима говорећи: Господо наша, слуге истинитога Бога Христа, примите и нас међу вас, јер и ми верујемо у Господа Исуса Христа, возљубившег вас, и молимо вас, помолите се Њему за нас, да нас удостоји удела с вама. - Свети се обрадоваше њиховом обраћењу к Богу и целиваше их, говорећи: Ви сте браћа наша, јер вас Господ наш призва к исповедању пресветог имена Свог, и даће вам подједнаку награду с нама, као и онима који у једанаести сат дођоше у Његов виноград (ср. Мт. 20, 1-16).
Сутрадан изјутра поглавар Лисије изиђе са војницима ван града на место где је намеравао погубити свете мученике, недалеко од реке зване Ликос. Устројивши тамо судиште, он нареди да свете мученике доведу из тамнице пред њега. Видевши да су се два тамничка стражара придружила светим сужњима, поглавар рече првом саветнику свом Апиану: Гле, и ови безумници зажелели да умру! Зар живот није бољи од смрти? - Апиан му на то рече: Нареди да их ставе на најљуће муке! - Не, одговори поглавар, јер ће се поплашити мука, па ће се опет обратити к боговима, и тако остати живи; а ја не желим да они остану у животу, него да умру. Стога ћу за све издати једну смртну пресуду.
И када свете мученике поставише пред њим на суд, он им не постави питање о вери и не одреди им никакво мучење, него их одмах осуди на смрт и написа овакву пресуду: "Ови четрдесет пет људи хришћанске вере што преда мном стоје на суду, који не послушаше царево наређење и похулише богове предака својих, наређујем да буду подвргнути казни коју заслужују по делима својим: прво им секиром отсећи руке и ноге, затим их предати огњу на сажежење, и преостале од огња кости њихове бацити у реку."
Слуге одмах посадише мученике на земљу и стадоше им сећи руке и ноге. Бејаше пак страшна сунчана жега, и свети мученици нешто од болова нешто од неподношљиве врућине страховито ожеднеше, те неки у тим патњама умреше, неки једва дисаху, а неки јуначки се држаху трпећи. Један од њих по имену Јаникит, посматрајући своје одсечене руке и ноге, осмехиваше се и говораше: Гледајте како жетвени срп пожње удове моје као класје! - А свети Сисиније, ваљајући се у својој крви, доваља се до једног блиског камена, и отворивши уста своја овако се помоли Богу: Господе, даваоче свих блага, Ти си некада у пустињи источио воду из камена и напојио жедни Израиљ, Ти и сада отвори овај камен и изведи воду, те ме напој мало, јер видиш нашу жеђ у којој се губимо.
Пошто се он тако помоли Богу, камен се изненада покрену, и распукну, и источи из себе извор воде питке. Напивши се воде, свети Сисиније благослови Господа говорећи: Славим Те, Боже мој, што ме напоји жедног, као мајка дете млеком! хвала Ти, Царе мој, што ниси презрео мене, слугу Свога! Но молим Те, не презри и милу браћу моју, слуге Твоје, и расхлади их морене жеђу, невидљиво изливајући на њих росу благодати Своје, и учврсти нас све да заједно скончамо у нади Твојој; а овом извору, силом Твојом изведеном, којим Ти обнови древно чудо, нареди да тече до свршетка света и дај овој води целебну благодат и силу у славу Твоју, Христе, и Твога Оца и Светога Духа, а у спомен нас слугу Твојих четрдесет и пет мученика, пострадалих за Тебе.
У то време слуге запалише спремљену огромну камару дрва, и стадоше узимати свете мученике и бацати их у огањ; неки од њих беху још живи, неки већ умрли; но слуге заједно са живима предаваху и мртве сажежењу. Бацајући мученике у огањ слуге их бројаху, али им један беше мање; и они зачуђени, стадоше га тражити. Тада свети Сисиније, лежећи крај камена источившег воду, одазва се говорећи: Ево ме овде! узмите ме и носите у огањ! - Слуге га узеше и однеше у огањ.
Пошто свети мученици сагореше и огањ се угаси, стадоше тражити по пепелу преостале кости мученика, и што нађоше, сабраше у вреће, па однеше и у реку Ликос изручише. Река прими у себе кости светих као скупоцено благо, и сачува их на једном недубоком месту близу обале, струјама својим сабравши их све заједно. Потом дођоше побожни људи и нађоше их без муке; покупише их све до једне, и чуваху их на чесном месту, док не погибе незнабожни цар Ликиније, савладар цара Константина, који владаше источном половином царства, и не зацари се сам Константин, и не би дата слобода Цркви Христовој у целој васељени. Тада и кости ових светих мученика бише показане свима, и црква би подигнута у име њихово. А даваху се исцељења од светих костију њихових и од онога извора, који свети Сисиније изведе молитвом својом.
Пострадаше свети четрдесет пет мученика десетога јула у Никопољу Јерменском од игемона Лисија, за Ликинијева царовања на истоку, док међу нама царује Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА ПЕЧЕРСКОГ

За време благоверног и светог великог кнеза Владимира Свјатославича[12] самодршца Руске земље, благоволи Господ јавити Цркви Својој светилник и инокујућима наставника - незаборавног мужа, преподобног и богоносног оца нашег Антонија.
Преподобни Антоније родио се у граду Љубечу[13]. Још од детињства прожет страхом Божјим, он жељаше да се обуче у монашко обличје. А када му човекољубиви Господ стави у срце мисао да иде у Грчку земљу и тамо да се постриже, он одмах крену на пут, странствујући ради Господа који је странствовао и трудио се ради спасења нашег. Стигавши до Цариграда, он одатле отпутова у свету гору Атонску. Обилазећи светогорске манастире он се дивљаше животу тамошњих светих отаца, који у телу провођаху живот изнад људске природе, подражавајући бестелесне анђеле. Од тога се још јаче разгоре љубав његова према Христу. Желећи да подражава живот тих отаца, Антоније оде у један од светогорских манастира и моли игумана да стави на њега ангелско обличје монашкога чина. Провидећи у будуће врлине Антонијеве, игуман му испуни молбу и постриже га,[14] упутивши га у завете савршеног живота монашког.
Новопострижени инок Антоније у свему угађаше Богу, подвизавајући се у врлинама. Но особито напредоваше у покорности и послушању, чему се сви радоваху. Пошто проведе у Светој Гори не мало времена, свет у свима делима својим, служећи на спасење многима, игуману би откривење од Бога да преподобног Антонија отпусти у Русију. Дозвавши га к себи, игуман му рече: Антоније, иди натраг у Русију, да и тамо будеш на напредак и утврђење хришћанске вере; и нека с тобом буде благослов Свете Горе!
Примивши овај благослов као из Божјих уста, преподобни Антоније отпутова у Русију. Допутовавши у Кијево он размишљаше где би се настанио. И стаде обилазити манастире које беху почели оснивати монаси Грци, који беху дошли са митрополитом Михаилом ради крштавања Русије. Но ти манастири не држаху савршени поредак и устав општежића. По промислу Божјем, ниједан се од тих манастира не допаде преподобном Антонију да живи у њему. Стога он стаде ходити у околини Кијева по дубравама и горама, све до Берестова. Ту он нађе пећину, и сатворивши молитву настани се у њој. И провођаше живот у великом уздржању.
По престављењу благоверног књаза Владимира власт захвати безбожни и бедни Свјатополк[15] и седе на великокњажевски престо у Кијеву. Желећи да истреби са лица земље своју браћу, он уби свете мученике Бориса и Гљеба[16]. Видећи такво крвопролиће, преподобни Антоније поново отиде у Свету Гору.
Но благоверни књаз Јарослав, победивши Свјатополка, ступи на престо у Кијеву[17]. Јарослав је волео Берестово[18] са његовом црквом у име светих Апостола; при њој бејаше презвитер по имену Иларион, човек благочестив, велики испосник и зналац Светога Писма. (Након много година књаз Јарослав, по вољи Божјој и уз сагласност сабраних епископа, изабра Илариона за митрополита Кијевског)[19] Овај презвитер Иларион одлажаше с времена на време из Берестова на Дњепар, на брежуљак, где се сада налазе Даљне или Теодосијеве пештере манастира, а тада беше велика шума. На том брежуљку Иларион ископа себи малу пештеру, у којој се тајно мољаше Богу, појући псалме и правећи поклоне.
У то време преподобни Антоније се налажаше у Светој Гори, у манастиру свога пострига. И опет игуману би откривење од Бога: "Пошљи, рече Господ, Антонија поново у Русију, јер ми је тамо потребан." Игуман позва преподобнога и рече му: "Антоније! Бог тако хоће, иди опет у Русију, и нека је с тобом благослов Свете Горе!" - И усто игуман прорече преподобноме, да ће он у земљи Руској бити духовни отац многим монасима. Затим га благослови и отпусти, рекавши му: "Иди с миром!"
Са таквим благословом преподобни Антоније допутова опет у Кијево. Изишавши на брежуљак где Иларион беше ископао споменуту малу пештеру, преподобни Антоније заволе то место. И помоливши се Богу са сузама, рече: "Господе! нека на овом месту буде благослов свете горе Атонске и молитва мога оца који ме постриже! Утврди, Господе, моје настањење овде!"
Рекавши то, преподобни се настани на том месту. И живљаше ту молећи се непрестано Богу, једући сув хлеб и пијући воду под меру, и то сваки други дан, а некада тек сваки трећи дан; понекад пак није окушао ништа по читаву недељу дана, проводећи дан и ноћ у молитвеном бдењу, и својим рукама копајући усрдно велику пештеру.
Сазнавши о настањењу преподобног у пештери, неки христољупци долажаху к њему доносећи му намирнице и просећи благослов од њега; а неки жељаху и да живе са њим, међу којима беше и блажени Никон[20]. У то време дође к преподобном Антонију и преподобни Теодосије[21], коме тада беше двадесет три године. Преподобни Антоније нареди блаженом Никону, јереју и искусном црнорисцу, да постриже Теодосија.
После много година, када се престави благоверни књаз Јарослав, власт прими његов најстарији син Изјаслав[22], севши на великокњажевски престо у Кијеву. Преподобни пак Антоније у то време беше чувен по свој земљи Руској због својих многобројних врлина, као у старини Антоније Велики у Египту. Дознавши за подвижнички живот преподобног Антонија, христољубиви књаз Јарослав дође к њему са својом дружином, просећи од њега благослов и молитве. Од тада преподобни постаде још чувенији, и поштован од свију. И почеше к њему долазити христољупци, желећи да се пострижу; и он их примаше и постригаваше.
У то време дође к преподобном Антонију блажени Варлаам, син великог бојарина кијевског Јована[23], затим Јефрем, књажев евнух.[24] На њихову жељу преподобни нареди блаженом Никону да их постриже, због чега је преподобни са братијом имао много непријатности. Јер не само разгневљени велики бојарин Јован дође са много момчади у пештеру, растера богоизабрано стадо преподобног оца нашег Антонија, извуче из пештере сина свог блаженог Варлаама, скиде му монашку одећу, обуче му блиставе бојарске хаљине, и силом га одвуче у свој двор, - него и сам велики књаз Изјаслав, дознавши за пострижење бојарскога сина и свог љубљеног евнуха, такође се силно разгневи на Христово стадо преподобног Антонија и нареди да ухвате блаженог Никона који их постриже, због чега беше нарочито љут на њега, и усто заповеди блаженом Никону да саветује Варлааму и Јефрему да поново живе у свету, претећи заточењем њему, његовом наставнику Антонију и свима у пештери, изјављујући да ће им и саму пештеру раскопати.
Тако велики гнев књаза, устројен "кнезом таме", принуди преподобног Антонија те он са преосталом братијом остави пештеру и оде у други крај. Међутим књегиња, сазнавши о томе, усрдно мољаше кнеза да својим гневом не протерује слуге Божје из своје области, да не би навукао онакав гнев Божји какав постиже њено отачаство, Пољску, по изгнању црноризаца. (Кнегиња ова беше Пољкиња, кћи пољскога краља Болеслава Храброг; она подсећаше кнеза на случај из живота њенога оца: због пострижења Мојсеја Угрина[25] Болеслав протера из Пољске црнорисце: гнев Божји не одоцни: краљ Болеслав умре напрасно, а у насталој међусобној борби би убијено много епископа и бојара). Једва умољен, кнез најзад дође себи и, побојавши се Бога, посла старцу молбу да се врати на своје, место. Пронашавши с муком после три дана преподобног Антонија, умолише га да се врати.
Вративши се у своју пештеру, преподобни отац наш Антоније непрестано мољаше Бога да му подари снаге да јуначки подноси напасти, приређиване од врага, мрзитеља добра, и да не преда зверима душе које Га исповедају, и да не заборави убоге Своје насвагда. Господ услиши молитву преподобнога: не само распуђене овце вратише се с миром к своме пастиру, него к њему у пештеру долажаше мноштво других, жељних спасења, молећи га да их избави од клизавог пута таме и упути к светлости спасоносног пута. Све њих преподобни Антоније примаше с љубављу. И пошто би их научио како се иде за Христом, он наређиваше блаженом Никону да их постригава. И сабра се око преподобног братије, њих дванаест на броју. Они заједнички ископаше велику пештеру; у њој устројише цркву и келије, које постоје и данас.
Сабраној око њега братији, и руковођеној њиме, преподобни отац наш Антоније рече једном: Ето браћо, Бог вас окупи, а ја вас постригох по благослову Свете Горе, којим и мене постриже игуман Свете Горе; нека буде на вама најпре благослов од Бога и Пресвете Богородице, па онда и благослов од Свете Горе. - Затим преподобни отац саопшти братији: Живите сами, ја ђу вам поставити игумана; а ја хоћу да живим сам, као што сам израније навикао.
И постави им за игумана блаженог Варлаама. Сам пак, избегавајући метеж и вреву, затвори се у једној келији у тој истој пештери. Потом се пресели на други брежуљак и стаде копати другу пештеру, која се налази под садашњим великим манастиром Печерским.
Блажени игуман Варлаам и братија, добивши благослов преподобног Антонија, остадоше и живљаху у првој пештери.
А када се братија умножи, те се не могаху сви сместити у пештери за време саборног богослужења, они намислише да ван пештере подигну малу цркву. Поводом тога игуман и братија одоше к преподобном Антонију у нову пештеру његову и рекоше му: Оче, братија се умножава, и ми већ не можемо сви да станемо у пештери за време саборне молитве. Стога по наређењу Господњем и Пресвете Богородице, и твојом светом молитвом, благослови да подигнемо ван пештере малу цркву. - Преподобни им даде свој благослов. А они, поклонивши му се до земље, одоше и стадоше зидати над пештером малу цркву у име Успења Пресвете Богородице.
По завршетку мале надпештерне цркве, књаз Изјаслав, у светом крштењу Димитрије, сазида цркву од камена у име светог великомученика Димитрија и устроји манастир при њој. За игумана у том манастиру књаз Изјаслав узе блаженог Варлаама, игумана братије живеће у пештери, јер, уздајући се у богатство, он је хтео да свој манастир уздигне над манастиром Печерским. Али, иако постоје многи манастири, настали богатством царева и бојара, ипак се они не могу упоредити са манастирима који настају молитвама светих, сузама, пошћењем и бдењем. Тако и преподобни Антоније не имађаше ни злата ни сребра, али сузама подиже манастир, неупоредљив са другима. Уосталом, блажени Варлаам би узет у манастир светог великомученика Димитрија у време када се Печерски манастир изграђивао.
Оставши без игумана, братија из пештере се договорише, па одоше к преподобном Антонију и рекоше: Оче, постави нам игумана. - А кога хоћете? упита преподобни. - Онога кога хоће Бог и Пресвета Богородица и ти, чесни оче! одговорише они. - На то им преподобни рече: Нека вам буде игуман онај између вас, који се одликује послушношћу, кротошћу и смиреношћу. - Тада братија молише преподобног Антонија да им игуман буде преподобни Теодосије, јер има његову нарав и искусан је у сваком добру. И благослови га преподобни Антоније на игуманство. Онда сва братија, њих двадесет на броју, поклонише се преподобном Антонију до лица земље, радосни што добише таквог наставника.
Поставши игуман у пештери, преподобни Теодосије се стаде усрдно бринути о обитељи са великим пошћењем и сузним молитвама, при чему му много помагаху благослов и молитва његовог старешине, преподобног оца нашег Антонија који насамо молитвено тиховаше. И Господ стаде умножавати црнорисце, те се убрзо под руководством преподобног игумана Теодосија обрете сто људи. Видећи такво умножење братије, преподобни Теодосије се договори са братијом да саграде манастир. Стога опет одоше к преподобном Антонију и рекоше му: Оче, број братије све више и више расте, и ми хоћемо да градимо манастир. - Преподобни Антоније се силно обрадова и рече: Благословен Бог за све! Молитва Пресвете Богородице и светогорских отаца нека је с вама и нека вам помаже!
Рекавши то, он посла једнога од братије књазу Изјаславу са поруком: "Христољубиви књаже! Бог умножава братију, а место које имамо тескобно је; молимо те, благоволи дати нам ону гору што је над пештером". - Чувши то, књаз се веома обрадова и посла свог бојарина да иноцима преда у својину гору над пештером. На тој гори игуман преподобни Теодосије и братија положише темеље великој дрвеној цркви, саградише је и иконама украсише; подигоше и многе келије, а сам манастир оградише кулама, па се преселише тамо из пештере. Од тога времена тај манастир, подигнут благословом Свете Горе, стаде се звати Печерски, јер црнорисци живљаху раније у пештери.
После тога преподобни игуман Теодосије реши да свој манастир осигура и духовном оградом, тојест уставом који уређује живот монаха не у усамљеништву него у манастиру. И он стаде тражити подесан манастирски устав. И у овој ствари њему помагаху благослов и молитва преподобног оца нашег Антонија: јер по његовом благослову и молитви Господ устроји, те се баш у то време нађе чесни инок Студитског манастира Михаил, који беше допутовао из Грчке са митрополитом Георгијем. Овај инок имађаше при себи Студитски устав. Преписавши тај устав у преводу са грчког, преподобни Теодосије га заведе у свом манастиру, и устроји по њему сав поредак: како вршити богослужење, појање и читање; како правити поклоне; како стајати у цркви; како се држати у трапези, и шта јести у које дане. Од Печерског манастира сви други манастири руски примише овај Студитски устав. Због тога Печерски манастир ужива преимућство првенства и части међу руским манастирима.
У дане игумановања преподобног Теодосија који помоћу новог устава и благословом и молитвама преподобног оца нашег Антонија вођаше живот Печерске обитељи путем врлине, дође у ову обитељ као седамнаестогодишњи младић преподобни отац наш Нестор, летописац руски, списатељ житија преподобног Теодосија и других. Преподобни Теодосије, који с љубављу примаше оне који долажаху к њему, усрдно прими и Нестора по савету и благослову преподобног Антонија. Истражујући због чега се манастир назива Печерским, преподобни Нестор у летопису свом саопштава укратко о подвизима првоначалника овог манастира, преподобног оца нашег Антонија.
Но да кажемо нешто о чудесима, иако не о свима, и о чесној кончини светог Антонија, позајмљујући обавештења од блаженог епископа Симеона и блиског му инока печерског Поликарпа, изоставивши сведочанства летописца о самим подвизима и напастима које преподобни претрпе.
Преподобни отац наш Антоније, осамљен у другој пештери, видећи умножење и узорно живљење Богом изабраног стада свог, прослављаше Бога веома у телу свом и у души својој, напредујући у свима врлинама и идући из силе у силу. Зато и Бог прослави њега, те он засија у земљи Руској разним чудесима, нарочито даром исцељења и пророштва. И показа се преподобни отац наш и као лекар чудесни и као пророк руски.
Дар чудотворног исцељивања обелодани се код преподобног Антонија на следећи начин. Преподобни старац сам служаше болнима, и исцељиваше их својом молитвом. Но прикривајући смирењем дар исцељивања по својој молитви, он с благословом даваше болесницима као лек зеље којим се хранио; и болесници, окусивши од тога зеља, одмах оздрављаху, макар каква болест да беше на њима. Као подражаваоца оваквог чудотворног лечења свети старац остави блаженог Агапита, који лечаше болеснике на исти начин.[26]
О пророчком дару светог Антонија, поред других примера. сведочи и ово што следи. Три књаза Јарославича: Изјаслав књаз кијевски, Свјатослав черњиговски, Всеволод перејаславски, полазећи у рат са Половцима[27], дођоше к преподобном Антонију по благослов. А он, провидевши Духом гнев Божји који ће их постићи, заплака се и прорече им говорећи: Због грехова ваших ви ћете бити побеђени од варвара и натерани у бекство, при чему ће се многи ваши војници подавити у реци, други ће бити у ропство одведени, а остали мачем побијени.
То се и зби на реци Алти[28], када књажеви једва живи побегоше: Изјаслав и Всеволод у Кијево, Свјатослав у Черњигов; а Половци се размилеше по југоисточним крајевима Руске земље, пљачкајући и убијајући.
Уједно с овим пророчанством књажевима преподобни Антоније предсказа Шимону, сину кнеза варјажскога Африкана, да ће Шимон благодаћу Божјом у поменутој битци не само избећи смрт налазиће се усред лешева, него да ће након много година први бити сахрањен у каменој цркви печерској, о којој преподобни такође прорече да ће на чудесан начин бити подигнута.
Све се то заиста и зби. Јер сам Шимон, враћајући се из те битке, исприча преподобном Антонију ово: Рањен, ја лежах међу поубијанима, али ме нека божанска сила извуче исред њих и исцели ме од рана; све пак моје блиске и војнике ја нађох читаве. Исто тако ја двапут видех у ваздуху слику цркве која се има саградити и ја у њој погребен бити: сада, лежећи међу побијенима на реци Алти; и раније на мору, када бежах у Руску земљу ка књазу Јарославу, прогнан из кнежевине варјажке од мог стрица Јакуна.
Испричавши то, Шимон самим делом потврди своје речио указаном му благоволењу Божјем односно подизања свете цркве, прореченог преподобним Антонијем. Јер тада Шимон изнесе појас и златан венац, и предаде их преподобном Антонију са речима: Ово скидох са иконе распећа Христова када напуштах отаџбину своју. Ти ми предсказа да ћу бити погребен овде; а мени би глас од Господа који ми нареди, да се овим појасом измери темељ цркве у којој ћу бити сахрањен и чију слику видех у ваздуху; овај пак венац, по истом наређењу Господњем, треба да буде обешен над жртвеником.
Тако се јасно обелодани, да се пророчанство преподобног Антонија потпуно поклапало са вољом Божјом. Касније то потврди и сама стварност: након много година после овога Шимон заиста би први сахрањен у богозданој каменој цркви печерској.
Сада опет да се вратимо к летопису и кажемо коју реч о немалој напасти коју претрпе преподобни Антоније. Јер мрзитељ светлости добрих дела, кнез таме - ђаво, поново покуша да преко књаза Изјаслава лиши престони град Кијев великог светилника, преподобног оца нашег Антонија, који у мрачној пештери, као под судом, сијаше врлинама и чудесима. Стога он устроји овакву пометњу.
После победе одржане, по проречењу светог Антонија, над Половцима у гореспоменутој битци, кијевски људи тераху свога књаза Изјаслава да поново крене с њима противу непријатеља који се беху размилели по Русији. Но пошто књаз не пристајаше на то, они дигоше буну[29], ослободише тамнице полоцкога кнеза Всеслава који се као заробљеник налазио у Кијеву, и прогласише га за свога кијевског кнеза, а кнез Изјаслав побеже у Пољску. Након седам месеци Изјаслав крену са Болеславом Храбрим противу Всеслава. Всеслав им изиђе с војском у сусрет, но кришом побеже к Полоцку. Тада Изјаслав уђе у Кијев.[30] Нахушкан од ђавола, Изјаслав се стаде силно гневити на преподобнога Антонија, јер неко оклевета код њега преподобнога, како тобож он љубљаше Всеслава, даваше му савете, и стога тобож он беше виновник све те буне у Кијеву. Преподобни пак Антоније у то време служаше у пештери болесноме Исакију затворнику, кога ђаво беше преластио јавивши му се у облику Исуса Христа, и једва га оставио жива заморивши га играњем.[31] Овом светитељевом служењу болесноме Исакију преластитељ ђаво завиђаше много, бојећи се да тим служењем прелашћени Исакије не буде убрзо исцељен телом и душом. И због тога ђаво на све могуђе начине распириваше гнев у кнезу Изјаславу, да би он протерао преподобног Антонија из кијевског краја. И враг успе у томе на неко време. Кнез черњиговски Свјатослав извештен о томе да је његов брат Изјаслав веома љут на преподобног Антонија, посла по светитеља ноћу и тајно га узе к себи у Черњигов. Преподобном Антонију се допаде једно месту близу Черњигова на гори Болдини: ту он ископа пештеру и живљаше у њој. Касније на том месту би подигнут манастир.[32] Но ненавидник добра није дуго ликовао, јер ускоро књаз Изјаслав испита ствар добро и непристрасно, увери се у невиност светог Антонија и познаде сплетку кушачеву. Сажаљевајући случај, он посла у крајеве черњиговске к преподобном Антонију, молећи га да се врати у кијевску област к своме богоизбраноме стаду. Кротак и смирен срцем, преподобни Антоније се одазва молби и врати к својој братији, који беху пометени и одбачени као овце без пастира. Јер Бог није хтео да овај свесветли светилник, светозарно сунце земље Руске, преподобни отац наш Антоније постави почетак благочиног житија монашог у другом граду сем у богоспасаваном престоном граду Кијеву. Но откуда је преко благоверног књаза Владимира синула светлост православне вере свој земљи Руској, Господ је благоволео да отуда засија преко преподобног оца нашег Антонија луча савршеног закона подвижничког.
И после такве напасти преподобни отац наш Антоније не клону духом него, проходећи ступњеве све већих и већих подвига, труђаше се у пештери, док не однесе потпуну победу над нејаком силом ђавола. Јер, по речима Еванђеља, он изгоњаше овај лукави род молитвом и постом (Мк. 9, 29), и осталим трудољубивим подвизима: бдењем, стајањем и безбројним коленопреклоњењима. И све до смрти своје он никада не остави мрачну пештеру своју, иако сав живот његов у њој бејаше непрекидна борба са управитељима таме овога света.
Настанивши се поново у пештери, преподобни Антоније стаде опет пројављивати дар чудотворства у већој мери него раније. Он се поче са великим усрђем старати око подизања камене цркве печерске, чије зидање он предсказа, и о чему доби сведочанство благоволења Божјег преко Шимона. Преподобни Антоније се поводом тога саветоваше са преподобним игуманом Теодосијем, у исто време усрдно се молећи Вишњем Неимару, да Он сам пречистим рукама Својим благослови и помогне зидање дома Пречистој Матери Својој, Владарки нашој Богородици, јер, говораше он речима Давидовим: Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде (Пс. 126, 1).
Када се свети Антоније подвизаваше у таквој молитви, догоди се предивно чудо: не удаљујући се никуда од Печерског манастира, као некада преславни чудотворац Николај од Мира, он се заједно са својим једнодушним пријатељем преподобним Теодосијем појави у Цариграду, представши Царици Небеској, Пресветој Богородици; и добивши од Ње злата са преподобним Теодосијем, он га даде мајсторима - зидарима, да они, по наређењу Царице Небеске, иду у Русију ради зидања цркве печерске.
Мајстори - зидари допутоваше из Грчке и испричаше то велико чудо. Преподобни пак отац наш Антоније сегну се за другим предивним чудесима, својственим древним пророцима, Гедеону и Илији. Јер када мајстори упиташе преподобног Антонија, на ком месту жели да се зида црква Пресвете Богородице, он се три дана мољаше да сам Господ, тројичан у Лицима, знаком с неба укаже место достојно за обиталиште Царице Небеске[33]. И тада, покренут Богом, кнез Свјатослав дође к људима који се беху сабрали ради избора таквога места, и поклони за цркву своје имање које се граничило с пештером. А преподобном Антонију, када он прве ноћи стајаше на поменутој молитви, јави се сам Цар Славе, Господ Христос, и рече му: "Антоније! нашао си благодат преда мном." Чувши то, преподобни Антоније измоли у Господа, да по свој земљи изјутра буде роса, а да место на коме се има подићи црква буде суво. И би тако. А друге ноћи преподобни измоли у Господа, те само на месту, угодном Њему за цркву, би роса, а сва остала земља беше сува. У трећи пак дан преподобни отац благослови указано место и нареди да се оно размери златним појасом са иконе Спаситељеве, добијеним од Шимона, и то: тридесет појаса у дужину и двадесет у ширину, као што би Шимону наређено одозго. Затим преподобни Антоније молитвом својом низведе огањ с неба,[34] који не само спали све растиње на том месту него и земљу ископа, те тако потпуно припреми то место, где би подигнута света чудотворна црква печерска, "слична небу", како се то вели у повести о њој.
Таквим чудесима преподобни отац наш Антоније уготови место за цркву свете обитељи Печерске и благослови почетак њенога зидања. После тога он стаде себе сама спремати за одлазак ка Цркви вечној, нерукотвореној, у обитељима небеским, о којој свети Јован пише у Откривењу: Господ Бог Сведржитељ црква је њему (Откр. 21, 22). Тако предсказа и Царица Небеска када се у Влахерни јави градитељима цркве и рече: "Овај Антоније ће вас само благословити на дело, јер он сам одлази у вечни покој: а Теодосије друге године иде за њим."
Но какво спремање за чесну пред Господом смрт беше потребно преподобном оцу нашем Антонију који, имајући добровољно обиталиште у пештери као у свагдашњем гробу, могаше говорити са апостолом: сваки дан умирем (1 Кор. 15, 31)? Стога он и са пророком нелажним устима говораше сваки дан: спреман сам, и не затежем се чувати заповести твоје (Пс. 118, 60). Спреман дакле беше срцем преподобни Антоније, и не беше узнемирен абог дела својих, него због богоизабраног стада свог, да га не остави пометено. Тако се на преподобноме испунише речи апостолске: Обоје ми је мило: имам жељу отићи и с Христом бити, што је много боље; али остати у телу потребније је вас ради (Флб. 1, 23-24).
Видећи да је већ дошло време одласка и разлучења од тела, преподобни Антоније утешаваше децу своју обећањем, да ни по одласку своме неће оставити ово свето место на коме се подвизавао, него ће га стално надгледати и посећивати, старајући се о њему и помажући оне што живе у њему и оне што му са вером прибегавају. Но особито благонадежно обећање, драгоценије од сваког наслеђа, остави преподобни о месту својих подвига: он обећа посредовати молитвама својим да као што он одлази из тела са покајањем и увереношћу у помиловање, тако се удостоје тога и остали који се ту налазе и имају љубав к њему.
Пошто проведе у другој пештери шеснаест година, преподобни Антоније заврши у њој свој временски живот и отиде у бесконачни, десетога јула 1073 године, у деведесетој години старости. Чесне мошти преподобног првоначалника бише тада положене у тој истој пештери под великим манастиром, у којој сс он престави. Но као што се сам преподобни отац за живота свог удаљаваше од очију људских, тајно се молећи Богу у осами, тако моштима својим он испроси тај исти дар - да буду удаљене од очију људских: јер је требало да се овај руски законодавац удостоји истог удела са израиљским. Израиљци не могаху некада гледати у живога Мојсија због светлости којом је сијао, када им донесе закон са Синајске Горе (2 Мој. 34, 29-35); тако исто не могаху и преподобног оца нашег Антонија, за живота његова у пештери, гледати у светлости добрих дела, када донесе земљи Руској закон са горе Атона. Тело упокојеног законодавца израиљског Мојсија би сакривено од гледања (5 Мојс. 34, 6); тако исто сакривено је и тело преподобног оца нашег Антонија, законодавца руског. Бог, диван у светима Својим, до сада нам чудотворно забрањује видети тело преподобнога: јер многи који се дрзнуше раскопати место где је положено чесно тело преподобног оца нашег Антонија, бише наказани суктањем огња који их опаљиваше, и они силне болове осећаху од тих опекотина све док се нису раскајали за такву дрскост. Но иако су мошти преподобног оца нашег удаљене од нашег вида, ипак су помоћју својом свагда с нама и близу свих који призивају угодника Божјег. Јер свете мошти његове обилно творе чудеса, помажући свима који са вером прибегавају к чесном гробу преподобнога. Но оне нарочито одгоне од људи таму демонску, као истинита светлост која и у тами мрачнога гроба светли; и тама демонска никада не може обузети ову светлост, већ стално ишчезава од блистања њеног.
Чесне мошти преподобног оца нашег Антонија избављају и од различитих недуга који војују не само на тело него и на душу. То је нарочито искусио свети Јован Многострадални: борећи се три године са нечистим страстима, и много пропативши, мучен блудном пожудом, он дође на гроб преподобног Антонија, и ту проведе дан и ноћ у молитви. И гле, он чу глас преподобнога упућен њему: "Јоване, Јоване! Ти треба да се затвориш у овој пештери, да би, уз помоћ Господњу, престала борба, окончана усамљеношћу и ћутањем". - Јован то учини. И благодаћу Божјом, на молитве преподобног оца нашег Антонија, би спасен: нечисте страсти телесне, иако скоро тридесет година нападаху на њега заједно са нечистим дусима, ипак га, како видимо из његовог житија, не победише.[35]
Преподобни отац наш Антоније, као што обећа, не остави ни своје свето место. Бринући се о њему, он се, по престављењу свом (као и раније за живота), јави заједно са преподобним Теодосијем у Цариграду, и ту уговори са грчким иконописцима о изради чеоних икона за печерску цркву; притом даде им довољно злата, као и раније зидарима са истим преподобним Теодосијем; и посла их у град Кијев у Печерски манастир к блаженоме Никону, тадашњем игуману, као што о томе казује повест о украшењу свете цркве печерске.
Преподобни отац наш Антоније показа се веродостојан и у благонадежном обећању свом, да ће по одласку свом помагати онима који га љубе, да живот свој, проведен на његовом светом месту, окончавају у покајању и удостојавају се помиловања од Господа. Ово обећање чудотворно се зби самим делом на блаженом Еразму, црнорисцу печерском. Оплакујући злато утрошено на украшавање цркве печерске[36], он паде у љути недуг; седам дана лежаше он без свести, и већ беше на концу, али се никако не могаше без покајања преставити, и на том светом месту погребен бити. И гле, у осми дан њему се јави преподобни Антоније са преподобним Теодосијем и рече му: "Молисмо се Богу за тебе, и Он ти дарова време за покајање". - Еразмо одмах оздрави, и тако се савршено покаја, и би помилован од Бога, да у трећи дан премину. Он се удостоји те би прибројан к лику светих, као што пише у његовом житију.[37]
Прославимо стога и ми сведарежљивог Човекољупца што је даровао тако чудотворног првоначелника монахујућима у земљи Руској, преподобног Антонија. Ни један човек не може описати сва његова дела, нарочито она учињена до престављења, јер он провођаше живот тајно у усамљеничком пештерном молитвеном тиховању и деловању; то је познато само Свезнајућем Срцезналцу који зна непознатости и тајне; Његов језик је "трска хитрога писара" (Пс. 44, 2); Он је сам написао опширније житије преподобног оца нашег Антонија у књигама вечнога живота. Ми пак, помолимо се усрдно великом чудотворцу, преподобном оцу нашем Антонију, да се његовим молитвама удостојимо скончати у покајању и помиловању од Господа Христа, коме са Његовим беспочетним Оцем и једносушним Духом част, слава и хвала, сада и увек и кроза све бесконачне векове. Амин.

ПОВЕСТ О ПРЕНОСУ ЧЕСНЕ РИЗЕ ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА

За време благоверног цара и великога кнеза, самодршца целе Русије, Михаила Феодоровича[38], а за патријарховања свјатјејшег Филарета[39], царева оца по телу и по духу, у Персији цароваше шах Аббас[40]. Имајући љубав према благоверном цару Михаилу, Аббас му често слаше посланике са даровима; исто тако и руски цар шиљаше к њему посланике с даровима. Године 1625 месеца марта допутова у Москву к благоверном цару Михаилу од шаха Аббаса чувени посланик Урусамбек, доневши цару од шаха писмо и многе скупоцене поклоне. Поред тога он донесе од шаха свјатјејшем патријарху Филарету посебно писмо и неизмерно скупоцени дар: ризу Господа нашег Исуса Христа, у ковчегу златном, украшеном драгим камењем. У том писму персијски шах извештава да је риза Христова нађена за време освајања Грузије[41] у митрополијској ризници, где је била запечаћена у једном крсту; узевши је, шах је шаље на поклон свјатјејшем Патријарху московском. У том истом писму шах велича велико име Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, говорећи: "Ко богодолично не поштује Њега (= Господа Исуса Христа) као Бога, тај нека без икакве милости буде сажежен огњем; а ко за таквог богохулника наложи огањ, тај је достојан чести и величања".
Свјатјејши патријарх Филарет с радошћу прими овај велики дар, драгоценији од свих дарова земаљских. Потом патријарх призва к себи искусне грчке старце који се у то време налажаху у Москви: једни од њих беху дошли у Москву из Јерусалима, други из грчких земаља. Међу њима бејаше Нектарије, доцније архиепископ вологодски и великопермски, и Јоаникије, који кратко време пре тога беше допутовао у Москву са свјатјејшим Теофаном, патријархом јерусалимским. Свјатјејши патријарх Филарет упита те старце Грчке, знају ли они што о ризи Господњој и шта се говори о њој у грчким земљама. И сваки од њих исприча оно што му је било познато о ризи Господњој. Архиепископ Нектарије исприча ово: Када бејах архиђакон код свјатјејшег патријарха цариградског, патријарх ме посла због неких црквених послова у Грузију. И догоди се да тамо бејах у цркви званој "Илета"; ту приметих крај десне певнице до првога стуба много упаљених свећа, и упитах свештенике: "Шта је то?" Они ми одговорише да је ту положена риза Христова, коју је донео један од војника њихове земље, који је био у Јерусалиму при распећу Господа, и како ту бивају многа чудеса од ризе Христове.
Други од Грка испричаше свјатјејшем патријарху да свуда, како у Палестини тако и у грчким земљама, православни тврде да се риза Господња налази у Грузији; јер је при распећу Господњем био неки војник из Грузије, коме је коцком припала риза Господња; он је њу донео потом у своју земљу, и као скупоцени дар поклонио је својој рођеној сестри, девојци; затим је тај војник испричао свима шта се све догодило у Јерусалиму са Исусом Христом. Чувши казивање свога брата војника, девојка заволе ризу Господњу и чуваше је са страхопоштовањем. После мало времена та девојка умре. Умирући, она завешта да њено тело погребу у ризи Господњој уместо погребних покрова. Тако и би учињено. Након неког времена из гроба те девојке порасте велико и веома лепо дрво. У време Константина Великог, грчкоримског цара,[42] када Грузија прими свето крштење, из тога дрвета стаде тећи миомирисно и целебно миро; тим се миром мазаху најразноврснији болесници, и добијаху исцељење. Правоверни цареви грузијски, видећи таква славна чудеса, саградише над тим дрветом дивну цркву, и назначише при њој епископа. После пак много година, када по попуштењу Божјем Персијанци први пут поробише Грузију, тада они опустошише и ту цркву, у којој беше мироточиво дрво. Доцније се Грузија ослободи од персијског ропства, али тог дрвета већ не беше тамо, нити целебно миро истицаше из тога места; само стуб обележаваше то место. О ризи пак Господњој сви једногласно тврђаху, да се она налази у Грузији; многи сматраху да су верни, по промислу Божјем, извадили ризу из гроба, да би је сачували неприкосновеном у време ропства. А на који се начин она потом обрела у митрополији, о томе нема података.
Свјатјејши патријарх Филарет саслуша сва ова казивања о ризи Господњој. Затим се посаветова са преосвећеним архијерејима руским (тада беше време свете Велике Четрдесетнице), те наложи строги пост и молитву. У крстопоклону пак недељу, одслуживши свеноћно бденије, свјатјејши патријарх нареди да се риза Христа Бога Спаситеља нашег положи на болесника, као што у древности благочестива царица Јелена положи на мртваца крст Христов ради осведочења о истинитости његовој. И као што тада крст Христов би распознат по сили којом васкрсе мртвац, тако се и сада сви уверише у истинитост ризе Господње: јер од ње добише исцељење и брзо оздрављење сви болесници на које она би положена.
Због такве благодати, велике се радости испунише и благоверни цар и свјатјејши патријарх. Потом наредише да се у великој саборној цркви Успенија Пресвете Богородице, на западној страни у десном углу, устроји почасно и нарочито украшено место, где бејаше изображење живоносног гроба Христовог. Ту и би положена риза Господња. Она се и досада налази тамо, побожно поштована од свију; од ње се и до данас дају исцељења болеснима који јој са вером прибегавају.[43]
Празновање полагања чесне ризе Господње би одређено у десети дан месеца јула у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИАНОРА и СИЛУАНА

Свети мученик Вианор беше родом из Писидијске области.[44] Због исповедања вере у Христа он би ухваћен и изведен пред поглавара Севиријана. Поглавар га примораваше да се одрекне Христа, али Вианор то одби. Стога би најпре вешан и бијен; потом усијаним гвозденим куглама паљен; затим му зубе избише, па уши одсекоше. Неки Силуан, који беше присутан и посматраше јунаштво светог мученика, поверова у Христа; зато му одмах одсекоше језик, па онда и главу. После тога светом Вианору просврдлише глежњеве, ископаше десно око, одраше кожу с главе, и најзад одсекоше свету главу. Тако свети мученици Вианор и Силуан скончаше, и примише венце мученичке.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АПОЛОНИЈА

Свети мученик Аполоније беше родом из града Сарда у Лидији[45]. Када једном путоваше у град Иконију, он би ухваћен и приведен к управнику тога града Перенију. Упитан, он изјави да је хришћанин. Управник га примораваше да се закуне царем. На то му свети Аполоније рече: "Хришћанину није допуштено клети се смртним човеком, поготову човеком који не зна Творца и Саздатеља сваке твари".
Због оваквих речи свети Аполоније би обешен на крст, и тако предаде душу своју у руке Божје, и прими од Бога венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНИХ ДЕСЕТ ХИЉАДА ЕГИПАТСКИХ ПУСТИЊАКА

Ови свети угодници Божји беху огњем и димом уморени у време једног патријарха Александријског. Овај патријарх омрзну ове свете пустињаке и окривљаваше их као јеретике - оригенисте зато што сви они, на челу са светим Исидором Пелусиотом, у спору и сплеткарењу против светог Јована Златоуста, беху на страни светог Златоуста. Патријархов човек узе одред војника и оде у пустињу. Војници, напојени вином, разлетеше се по манастирима и пећинама и колибама, те свете испоснике или мачем посекоше, или димом и огњем уморише, или разјурише. То би око 398 године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Икону (фреску) о страдању ових Светих 45 Мученика видети на страни 179. ове књиге.
2. Управљао источном половином римске царевине од 307 до 324 год. год.
3. Управљао римском царевином од 306 до 337 године.
4. Врховни бог код незнабожних Грка.
5. Аполон - бог сунца, светлости, просвете; победитељ тамних сила.
6. Асклипије - бог лекарства.
7. Спомен светог првомученика Стефана 27 децембра и 2 августа.
8. Спомен светог првоврховног апостола Петра 29 јуна и 16 јануара.
9. Спомен светог апостола Томе 6 октобра и 30 јуна.
10. Адријан царовао од 117 до 138 године, Декије од 249 до 251, Максимијан Галерије од 305 до 311. Поред њих били су нарочито свирепи гонитељи хришћана и ови цареви: Нерон (54-68 године), Трајан (98-117 г.) и Диоклецијан (284-305 године).
11. Спомен споменутих светих мученица празнује се: првомученице Текле - 24 септембра, великомученице Ефимије - 16 септембра и 11. јула, Капитолине - 27 октобра, и кападокијске мученице Јулите - 31.
12. Реч је о светом равноапостолном Владимиру, просветитељу и крститељу Русије; владао од 978 до 1015 године. Спомен његов празнује се 15 јула.
13. Љубеч - у Черњиговској области, један од преисториских градова Древне Русије, који је постојао још до доласка Варјага. При Ољегу то је био један од главних градова где еу седели "велиции књази"; затим Љубеч губи свој важан политички значај. У садашње време то је мали град Черњиговске губерније на левој обали Дњепра, на 120 врста од Кијева.
14. Добивши на монашењу име Антоније, можда је тиме изражена жеља да Антоније буде за Русију оно што је Антоније Велики, отац источног монаштва, био за Египат. Световно име преподобног Антонија је непознато. Постоји не баш сасвим веродостојно предање да се он у свегу звао Антипа.
15. Трећи син светог Владимира.
16. Спомен њихов празнује се 2 маја и 24 јула.
17. Велики књаз од 1019 године.
18. Тешко је тачно одредити у садашњем Печерском делу Кијева где се налазило то насеље Берестово; вероватно на западу од Печерског манастира за нешто више од километра.
19. Године 1051.
20. Дошао к преподобном Никон као презвитер и постригавао оно који су остајали у пештери с преподобним ради живљења с њим. Доцније блажени Никон би игуман Печерског манастира, по престављењу преподобног Теодосија.
21. Дошао око 1055-1056 године. Његов спомен 3. маја.
22. Велики књаз од 1054 до 1068 године.
23. Касније први игуман Печерског манастира.
24. Јефрем био главни управник двора код великог књаза Изјаслава; доцније удаљавао се из Печерског манастира у Цариград, где је живео у једном манастиру, одакле је доведен на Перејаславски архијерејски престо. Не зна се година његове смрти. У својству епископа Јефрем се прославио зидањем цркава.
25. Спомен његов празнује се 26 јула.
26. Спомен светог Агапита празнује се 1 јуна.
27. Половци или Кумани - скитачко племе, живели у X-XIII веку на југу Русије и одатле вршили упаде у пограничне градове и села Руске земље.
28. Та се битка догодила у 1066 години на реци Алти; Алта је притока Трубежа који се нспод Кијева улива у Дњепар с леве стране.
29. Године 1068.
30. Почетком маја 1069 године.
31. Спомен преподобног Исакија празнује се 14 фебруара.
32. Успенски на гори Болдини, или Болдински.
33. Ова молитва светог Антонија подсећа на молитву судије израиљског Гедеона (Суд. 6, 36-40).
34. Као некада свети пророк Илија (3 Цар. 18, 36-39).
35. Спомен његов празнује се 18 јула.
36. Блажени Еразмо је мислио, да би било боље то злато раздати сиромасима. Опхрван таким сумњама он паде у очајање и стаде живети брижно; у таквом живљењу га и снађе љути, предсмртни недуг.
37. Спомен блаженог Еразма празнује се 24 фебруара.
38. Царовао од 1613 до 1645 године.
39. Патријарховао од 1619 до 1633 године.
40. Шах Аббас I, прозван Велики, владао у Персији од 1586 до 1628 године; један од најзнаменитијих владара персијских; према хришћанима односио се човекољубиво.
41. Грузија - некадашња Иверија; шах Аббас освојио један део Грузије 1613 године.
42. Царовао од 306 до 337 године.
43. Сада се два дела ризе Господње налазе у Петрограду: један у дворском храму, други у Петропавловском.
44. Писидија - римска област на југу Мале Азије.
45. Лидија - римска област у Малој Азији, на обали Јегејског Мора.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Панкратије еп. Тавроменијски. Овај светитељ рођен би у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи. Чувши за чудеса Христова родитељи Панкратијеви пожеле да виде Господа чудотворца. И с Панкратијем заједно дођу у Јерусалим, где видеше Исуса, чуше речи Његове и видеше чудеса Његова. Ту се Панкратије упозна с апостолом Петром. По вазнесењу Господњем и родитељи и син крсте се у Антиохији. Панкратије се повуче у неку пештеру у Понту, где га апостол Петар нађе, па у договору с апостолом Павлом постави за епископа Тавроменијског у Сицилији. У томе граду св. Панкратије почини велика чудеса, разори идоле, крсти некрштене а утврди крштене, и управи добро црквом Божјом. Неки незнабожни војвода Аквилин, чувши да цео град Тавромен поста хришћански пође с војском на тај град да га поруши. Панкратије свети охрабри верне да се не убоје, а сам он с клиром изађе ван града носећи у руци непобедиво оружје, крст часни. Када се војска приближи граду, паде на њу нека тама и обузе је страх велик. И наста пометња велика тако да се нападачи окомише један на другог и избодоше се и исекоше мачевима. Тако угодник Божји Панкратије спасе град истадо своје силном молитвом својом пред Господом. Најзад и он би убијен камењем од неких завидљивих и злобних незнабожаца, и упокоји се у Господу. Мошти његове свете покоје се у Риму.

2. Свешт. муч. Кирил еп. Гортински на Криту. Као старац од 84 год. би мучен за Христа у време Декијева царовања. Бачен у огањ он би спасен промислом Божјим. Тада судија изрече овакву пресуду: „Кирила, изведеног из огња, праведни суд не може трпети међу живима, зато наређујем, да се убије мачем." С радошћу подметну свети старац главу под мач и би посечен, да вечно живи у царству Христовом.

3. Преп. муч. Патермутије и Коприје. Обојица беху Мисирци. Мучени од цара Јулијана Одступника. Први имаше 75 год. а други 45. Цар успе да одврати Коприја од вере Христове и приволи идолима. Одвраћени Коприје узвикну: „Јулијанов сам а не Христов." Но када га старац Патермутије укори и опомену на вечне муке, Коприје се трже, па узвикну пред царем: „Христов сам а не Јулијанов." Обојица бише мачем посечени. Са њима пострада и Александар, један од царевих војника, који видећи њихову храброст у страдању, и сам поста хришћанин. Чесно пострадаше за Христа и Христу одоше 361 год.

4. Преп. Патермутије и Коприје. Мада истих имена, ови беху различити од оних првих. Овај Патермутије беше најпре вођ разбојника, но после једног чудесног виђења обрати се у веру праву и замонаши се. Наиме он се беше попео на кров једне богоугодне жене, да би с крова ушао у кућу и похарао. Но падне на њ сан и он у сну види Некога, ко му запрети да више не чини зло и да се покаје. Он се не само крсти него и замонаши. И један и други беху велики чудотворци. По благодати Божјој лечили су људе од сваке муке и болести, обраћали грешнике на прави пут и прорицали. Неки грешник лежећи на самртном одру замоли Патермутија, да му продужи живот да би се покајао. После молитве светитељ му рече, да му Бог продужује живот још за 3 године. Грешник се покаја, и тачно после 3 године умре. Упокојили се у Господу крајем IV века, у дубокој старости.

5. Св. Теодор еп. Едески, и други с њим. У 20 год. замонаши се и као монах провео 36 год. Тада, у време цара Михаила и Теодоре, би изабран за еп. Едеског. Скончао 848 год. Уз њега се спомиње његов наставник св. Теодосије Столпник Сирски, брат његов св. Јован, св. Адер, племић и богаташ, који одбеже од жене и замонаши се.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПАНКРАТИЈА, епископа Тавроменијскога

Свети Панкратије би рођен у Антиохији у време када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи, творећи чудеса у Јерусалиму и у свима суседним покрајинама и градовима. Чувши за преславна чудеса Христова, родитељи Панкратијеви заједно са сином својим, младим Панкратијем, отпутоваше из Антиохије у Јерусалим да виде Христа. И видевши Га како учи људе и исцељује сваковрсне болести и твори многа чудеса и знамења, родитељ Панкратијев поверова у Њега као у Сина Божјег и упозна се са неким светим апостолима Христовим, нарочито са светим врховним апостолом Петром. Од тога времена и јуноша Панкратије постаде познат светом Петру.
Пошто проведе много дана у Јерусалиму наслађујући се гледањем лица Христова и слушањем слатких речи Његових, родитељ Панкратијев се са својима врати у Антиохију. После пак добровољног страдања и смрти и васкрсења и вазнесења Христа Спаситеља дођоше у Антиохију, пре Петрова доласка тамо, неки од апостола, и родитељ Панкратијев крсти се са целим домом својим. Не дуго после тога Панкратијеви отац и мајка отидоше ка Господу. Панкратије се одрече целокупног имања што му остаде у наслеђе од родитеља и удаљи се у Понтиске горе.[1] Тамо се настани у некој пештери, и провођаше у пошћењу и молитвама, испитујући себе и општећи једино с Богом. А када свети аностол Петар, изишавши из Јерусалима, прохођаше те крајеве проповедајући Еванђеље Христово, он нађе у Понту Панкратија и, познавши га, одведе га са собом у Антиохију. Затим одатле Панкратије оде са светим апостолом Петром у Киликију, и тамо срете светог апостола Павла. Ту се оба апостола договорише и поставише епископе: Крискента у Галатију, Маркијана у Сиракузу[2], а Панкратија у Тавроменију, град на Сицилији[3].
Кренувши ка месту свога службовања, блажени Панкратије се укрца у лађу која пловљаше у Сицилију. На тој лађи беху и две старешине лађе, Ликаонид и Ромил. Путем, Панкратије им излагаше реч Божју, говорећи им о царству Божјем и о тајнама спасења нашег, и обрати их вери у Христа и просвети светим крштењем. А када стигоше до града Тавроменије, одмах се пометоше беси што обитаваху у идолима и стадоше падати и разбијати се кипови, не подносећи долазак Панкратијев. А беху тамо врло уважавани од незнабожаца богови: Фалкон, Лисип и Скамадрон,[4] чији погани храм стајаше на високом брежуљку покрај самог мора. Чим се свети Панкратије приближи томе храму, он се тог часа распуче и затресе и паде у море са свима идолима.
То изазва силну пометњу у народу. Дотрча тамо и градоначелник Бонифације, који, видевши светог Панкратија и чувши његово учење, верова у Христа и крсти се. И он уложи велики труд у славу имена Христова, и за тридесет дана подиже цркву, у којој стаде служити архијереј Божји, учећи и просвећујући народ који се скупљао око њега и доносио своје болеснике: јер светитељ веру коју проповедаше, потврђиваше знацима и чудесима, исцељујући сваку болест и изгонећи ђаволе.
Пошто се с дана на дан број верних увећаваше и већ сав град би просвећен светом вером, те се слава Христова шираше по целој земљи тој, ђаво подстаче против хришћана неког незнабожног мучитеља Аквилина. Непријатељ Христова имена и хришћана, он са великом војском пође на град Тавроменију у намери да га разори и све хришћане у њему побије. Грађани се од тога веома уплашише, али их светитељ Божји тешаше, тврдећи да неће ни најмање пострадати од непријатеља. И када се непријатељи приближише граду, против њих изиђе духовни војник свети Панкратије са својим клиром, носећи непобедиво оружје - часни крст Христов, и две свете иконе: Христа Спаситеља и Пречисте Богоматере. И одмах силан страх захвати противнике, и нека тама наиђе на њих, и пометоше се од силе Божије, и помрачише им се умови, те стадоше један другога сећи и убијати, а неки сами себе мачевима својим пробадаху. Затим, једва дошавши к себи када се узе од њих тама и мрак, они увидеше да убијају један другог и познаше да их је постигла казна Божија због њиховог непријатељског напада на хришћански град. Они пак који остадоше живи од те међусобне битке, побацаше своје оружје и дођоше к непобедивом војнику Христовом, светом Панкратију, и припадоше к чесним ногама његовим просећи опроштај и молећи га да их начини хришћанима. И грађани доживеше двоструку радост: прво, што се избавише од страшне најезде непријатеља, а друго, што им непријатељи њихови постадоше пријатељи по светој вери. И од тада беху нарочито послушни према речима светитељевим и испуњаваху све заповести његове. И не само тај град него и остали околни градови просветише се светом вером.
Пошто је свети Панкратије много година пасао новопросвећено стадо Христово, неки од преосталих незнабожаца, упорни и злобни у својој заблуди, договорише се тајно са својим кнезом Артагатом, па улучивши згодну прилику кришом нападоше на служитеља Божјег и камењем га убише. Тако свети Панкратије, очевидац Христов и посланик апостолски, подвизавши се добрим подвигом, заврши свој живот мученички,[5] и са светим апостолима предстаде Христу, Господу своме, да Га гледа лице у лице кроз бесконачне векове.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КИРИЛА, епископа Гортинског[6]

Свети Кирил, чија се вера нађе пред Богом као прекаљено злато, би у време Декијева[7] царовања примораван од намесника Лукија да принесе жртву демонима. Овај свети Кирил још као дечак показиваше знаке умне зрелости, јер обучаваше себе у добрим делима и богоугађању. И кад би чуо да негде обитавају угодници Божји, он је остављао родитеље и прилепљивао се уз њих, да би се њиховим поукама утврђивао у вери и у врлини.
Када постаде зрео човек, свети Кирил би постављен за епископа у граду Гортини на острву Криту. Као епископ он свагда беше своме стаду речју и делом пример врлинског живота, педесет година управљајући епархијом. А када поверену му паству добро утврди у Христовој вери, и многе од идолопоклонетва приведе к истинитоме Богу, и имађаше осамдесет четири године, он би ухваћен од намесника Лукија и присиљаван да принесе жртву поганим боговима њиховим. Но богонадахнути муж, наводећи му заповести Божје, говораше: Ко приноси не Богу истиноме него туђим боговима, тај ће се истребити. - Намесник му рече: Поштеди старост своју и поклони се нашим боговима. Одговори свети Кирил: Нисам ја стар, јер Господ мој каже: обновиће се као у орла младост твоја. А то што ми ти саветујеш и на што ме примораваш, то ми није дозвољено чинити. - На то му намесник рече: Слушао сам да си човек паметан и мудар, стога расуди сам и одај поштовање боговима нашим, ако желиш да се спасеш мука које ти предстоје. - Свети Кирил одговори: Заиста ћу се показати паметан и мудар, када делом покажем на себи самом оно чему друге речју поучавам, а то је: остати у вери непоколебљив, а у мукама непобедив. - Намесник рече: Изабери што је корисно старости твојој, и буди једно с нама. - Свети Кирил одговори: Онда ћу изабрати што је корисно мени, када покажем пример јунаштва и неустрашивости овој деци мојој која стоје око мене.
Пошто се тако препираху дуго, свети Кирил Божанственим Писмом запуши уста незнабожном и неправедном судији, те му овај не могаше ни речи више одговорити. И када судија намесник виде да под утицајем светитељевог учења скоро сав народ напушта идолопоклонство и приступа хришћанскоме Богу, он изрече овакву пресуду: "Неразумног и безумног истребитеља богова наших Кирила, наређујем живога огњем сажећи".
Свети угодник Божји Кирил, вођен на спаљење, иђаше као на гозбу радујући се и појући благодарне песме Богу. А кад дођоше на место где огањ беше припремљен, свети мученик би одмах бачен усред пламена огњеног. И док огањ гораше и дрва у пепео претвараше, наоколо стајаху верни са намером да побожно саберу преостале кости мученикове, и гле, угледаше угодника Божјег читава и неповређена где усред огња стоји са рукама уздитнутим к небу.
Видевши овакво чудо, идолопоклонике обузе страх и дивљење, јер се огањ не дотаче не само угодника Божјег него ни одеће његове. Њега у огњу ороси и расхлади Дух Свети, пошто и он учењем својим беше многе избавио од огња пакленог обративши их од идолопоклонства к истинитоме Богу.
Намесник би одмах обавештен, да хришћански епископ Кирил би нађен у огњу жив и неповређен. Томе се веома зачуди намесник и нареди да угодника Божјег доведу пред њега. Угледавши га читава и здрава, намесник се препаде и одаде хвалу хришћанскоме Богу који учини такво чудо, и пусти мученика на слободу.
Верни слуга Христов свети Кирил не престајаше проповедати реч Божју, доказујући да ће они који верују у истинитога Бога примити велику награду у царству небеском. И тако многе са пута погибли изведе на пут спасења, а сам туговаше и плакаше неутешно што се не удостоји довршити страдање своје. Народ пак слушаше га са великим усрђем и радошћу. Сви једнодушно и једномислено прибегаваху к њему; многи из далека долажаху да га виде, јер се надаху добити спасење себи како од поука његових тако и од самог гледања лица његова. И припадајући к ногама његовим, говораху: "Верујемо у Бога твог, јер је ваистину велики кад је могао да те сачува неповређеног од огња". А он, веселећи се духом о Господу, примаше као чедољубиви отац све који му прибегаваху и преобраћаше их из синова таме у синове светлости незалазне, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. И говораше им: Будите храбри, дечице моја, и нека јача срце ваше! Будите верне слуте Онога у кога поверовасте, а Он ће вам у свему помагати, и даће вам више него што очекујете добити од Њега: јер што ухо не чу, и око не виде, и у срце човеку не дође, то уготови Бог онима који га љубе (1 Кор. 2, 9).
Док угодник Божји свети Кирил тако утврђиваше верне, неко од идолопоклоника извести о томе намесника. А намесник, испунивши се јарости и гнева, рече: "Чега ради се ја смиловах на њега? Зашто га из огња изведох? Зашто га још онда мачем својим не погубих? Али, сада га више нећу трпети!" И изрече по други пут овакву смртну пресуду о угоднику Божјем: "Кирила, кога изведеног из огња праведни суд не може трпети међу живима, наређујем убити мачем".
Чувши за пресуду, угодник Божји се испуни радости и прослави Христа Бога што га удостоји да буде заједничар страдања Његових, и весело преклони главу своју под мач, којим ударен у врат предаде душу своју Господу деветога јула за Декијева царовања међу јелинима, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава кроза све векове. Амин.

СТРАДАЊЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА ПАТЕРМУТИЈА и КОПРИЈА и с њима АЛЕКСАНДРА мирјанина

Цар Јулијан[8] најпре вероваше у Христа, затим под утицајем ђавола одступи од Христа у идолопоклонство, и поставши син Сатане он крену у рат против Персије са великом војском. На путу ка Персији он проли много крви светих. Бавећи се у Антиохији он ухвати два презвитера, Евгенија и Макарија, стави их на страшне и дуге муке, па их посла у Мавританију на заточење. У то време у египатским пустињама живљаху два преподобна мужа, Патермутије и Коприје; једнодушни у свему они заједнички служаху Богу. Патермутије беше старији по годинама, и врло искусан у монашким подвизима, и веома јак у врлини; а Коприје, млађи по годинама, и још неутврђен потпуно у монашком жизоту, бејаше руковођен од Патермутија као ученик од учитеља и као духовни син од духовног оца. Пре но што ће бити ухваћени и стављени на муке, Коприје исприча Патермутију виђење које имаде ноћу у ону. Видех, рече, како се отворише небеса и једног светлог мужа који са жезлом у руци иђаше к мени. Потом угледах где у сусрет њему иде с друге стране неки црнац који запаљиваше огањ и мноштво дима излажаше из њега. Тај црнац пружи руку и ухвати ме, и ја се обретох усред дима у великој опасности, јер ме опколише многа зла. Онај пак светлоносни муж одступи далеко од мене. У то време одјекну с неба глас који говораше: "Плод овога човека биће разнет, али ће потом поново бити употребљен на добро". После тога виђења ја се пробудих смућен. - Патермутије му рече: Није добар тај сан; бојим се да не одступиш од Бога живога. Ето, злотворни цар Јулијан одрече се Христа и гони Цркву Божију. Ја држим да ћемо и ми бити подвргнути мукама. Стога пази, чедо, да се не одрекнеш Христа или заплашен мукама или саблажњен обећањима, него се Бога бој, заповести Његових сећај, и буди храбар.
После тога не прође много дана а цар Јулијан са великом војском дође у Египат. Чувши да у египатским пустињама живи много пустињака, он посла тамо војнике да похватају све које нађу и доведу на мучење. Тада бише ухваћени гореспоменути оци, Патермутије и Коприје, и приведени к мучитељу на саслушање. И упита Јулијан преподобног Патермутија: Колико ти је година, старче? - Он одговори: Мени је седамдесет пет година овог временског живота на земљи. - Погледавши на Коприја, цар га упита: Реци ти, млађи, колико је теби година? - Мени је четрдесет пет година, одговори Коприје.
Тада цар нареди да старца Патермутија одведу у тамницу, а Коприја задрже и стаде му овако говорити: Принеси боговима жртве, човече, да избегнеш муке које те очекују. Остави хришћанску заблуду која ти ништа не користи, јер и ја сам раније веровао у Христа, али никакве користи од тога не видех. Сада пак, верујући у бесмртне богове, удостојих се од њих многих и великих доброчинстава. Стога и теби саветујем да се одрекнеш Христа и принесеш жртву боговима, па ћеш бити с десне стране мени и бићеш у великој милости код мене.
Коприје слушаше цара не дишући. И као заборавивши се, он пређе од добра на зло, оклизну се у пропаст, и рече Јулијану: Добро ми саветујеш, царе! Благо мени што у теби нађох учитеља и прекрасног наставника. - Затим он узвикну громко, говорећи: Од сада ја сам Јулијанов ученик а не хришћанин; и уколико раније блуђах у заблуди хришћанској, утолико ћу сада све поправити: поклонићу се боговима и принећу им жртву.
Чувши овакве речи од Коприја, цар се необично много обрадова, и рече: Срећан је овај човек више од свих људи, јер познаде древне отачке богове који дају вечни живот свету. - После ових речи бедни Коприје се поклони идолу Аполону са жртвом, и одступивши од Бога прими у себе ђавола. И свети анђели одступише од њега, а беси га опколише и ликоваху због њега.
Дознавши да Коприје одступи од Христа, преподобни Патермутије се силно ожалости, и стаде плакати и ридати због њега. И преклонивши колена мољаше се говорећи: Господе Боже сила, немој погубити грешника који преступи заповест Твоју! Опомени се дела његових, на којима се он потруди у младости својој из љубави према Теби; не одбаци га од лица Свога, јер га заведоше речи законопреступникове. Помилуј створење Своје и потражи дело руку Својих!
Сутрадан седе цар на престо свој, а Коприје у пурпурном плашту стајаше му с десне стране. Цар нареди да Патермутија доведу на саслушање. Када Коприје угледа преподобног Патермутија рече: "Ево иде варалица који ме лишаваше среће". А кад се старац приближи судишту, Коприје повика к њему: Шта је, Патермутије? Видиш, ја се радујем, а ти плачеш; ја сам следбеник Јулијанов, а не хришћанин. - Патермутије одговори: Да, ја видим да се ти радујеш, стога и плачем због тебе. - Цар тада рече старцу: Не плачи, већ принеси боговима жртву и радуј се заједно с њим. - Патермутије одговори: Радост његова је привремена; он се сада радује, али ће у будућем веку плакати. Ја пак плачем сада, али ћу се радовати у будућем животу. Он се овде велича у пурпурној одећи, а тамо ће бити наг; ја пак наготујем овде, а тамо ћу се обући у свадбено рухо. Он се сада насићује, а у будућем веку гладоваће; ја пак сада гладујем, а у будућем животу наситићу се, када ми се јави слава Господа мога. Он сада у реду слугу твојих предстоји са славом теби, цару земаљском, а тамо ће од лица Цара Небеског са стидом бити одбачен и са ђаволима у паклу огњеном настањен.
Рекавши то, старац погледа у лице Коприју и рече: Тешко теби, бедниче! Ти раније беше сасуд благодати, а сада си ђубре у коме ликују беси. Ето, анђели одступише од тебе, а демони те окружише; ти се обнажи Бога, а обуче се у ђавола; ти омрзну живот истинити, вечни, а заволе временски, лажни. Но опомени се дела младости своје, и дођи к себи; одбаци заблуду у коју си страхотно пао и ходи к мени, чедо! Заволи Бога поново и покај се пред Њим, јер си Му згрешио, а Он је милосрдан па ће те примити и опростити теби грехе твоје.
Када старац изговори ове речи, Коприје би ганут, и раскајавши се громко узвикну: Тешко мени! тешко мени! тешко мени! - И стаде се колебати час на једну час на другу страну. Затим, оживевши духом и погледавши к небу, рече: Више нисам Јулијанов него сам опет Христов! Сагреших преступивши заповест Божју, безакоње учиних, одрекох се Господа мог, но по томе се и познаје доброта Твоја, Владико, када помилујеш мене који тешко сагреших. Буди, Човекољупче, милостив према мени: ја сам сада као суво дрво коме отпаде род и лишће се умртви. Речи безаконика заведоше ме и бура ђавоља потопи ме; зазвижди на мене змај и обрадоваше се због мене зборови бесова; звезде небеске пометоше се, а сунце и месец сакрише светлост своју због великог греха мог којим огорчих Бога. Но ви, анђели Божји и хорови праведника, и ви људи целога света, саберите се и оплачите пад мој и помрачење ума мог, јер ја лиших себе Сунца Правде - Христа, и угасну у мени светлост вере, и лепота душевна одузе се од мене.
Затим, обративши се цару, Коприје рече: Зашто ме превари, ђаволе? Зашто и мене увуче у погибао твоју, законопреступниче? - И свукавши са себе пурпурну одећу, он је баци пред њега говорећи: Узми ту славу коју си ми дао, а ја ћу опет добити оно што изгубих, јер је добар Бог мој и примиће ме као једнога од својих најамника.
Када цар виде да се Коприје поново обрати Христу, испуни се гнева и нареди да се одмах усија велики гвоздени тигањ. Чувши то, Коприје рече: Добро поступаш, царе! Сажежи ме, исеци ме на комаде, да бих многим мукама искупио мој пад. А пре свега казни мој језик, јер он најпре сагреши одрекавши се Христа.
Тада нареди цар да се ужеже мала гвоздена кашика и стави Коприју на језик. А Коприје, угледавши кашику усијану као жар, рече светом Патермутију: Оче, моли се за мене Богу, јер ме спопаде ужас од овог мучења. - Старац му одговори: Трпи, чедо, с радошћу, и Господ ће ти помоћи. - И гле, када се кашика дотаче Копријева језика, одмах се охлади као лед, и језик се не опече. Цар онда рече: Ови су људи мађионичари, водите их на усијани тигањ.
Када их поведоше, Коприје рече старцу: Моли се за мене, учитељу мој, јер се страшно бојим мучења. - Старац му на то рече: Не бој се, чедо! Буди храбар! Сети се својих испосничких подвига и трудова које си од детињства јуначки узимао на себе ради Бога. Не сећаш ли се како си тридесет и пет дана провео без хране? И зар се не сећаш како си, сараспињући се Христу, дванаест дана непомично стајао са рукама крстолико раширеним? Зар си заборавио како си лежао на тврдом камењу и оштрим ћерпичима? Када си све то у току свога живота радо трпео Христа ради, зашто се онда сада бојиш ове муке која траје један час?
Утврђен овим речима, Коприје ведра лица и неустрашиво иђаше са старцем ка тигању. А када узлажаху на тигањ, Патермутије рече: Брате Коприје, подигни очи своје горе! - Коприје, погледавши на небо, рече: Видим анђеле где се приближавају; главе су им покривене росом. Но молим те, оче, кажи им да се не љуте на мене што се бејах одрекао Христа.
И тако обојица узиђоше на тигањ, и хођаху по њему као по цветној ливади, подсмевајући се мучитељу, јер се тигањ одмах потпуно охлади. Видећи то, мучитељ се још већма разјари и нареди да се што јаче усија пећ и баце у њу мученици на сажежење. Док пећ усијаваху, Коприју приђе један од царевих војника по имену Александар и рече: Коприје, ти најпре принесе боговима жртву, а сада не желиш. Но обрати се поново к нама, да би се избавио од смрти у огњу. - Свети Коприје му одговори: О, да би први грех мој, којим сагреших Христу моме, био заборављен пред Богом! Јер када би се сабрала сва вода морска и све реке и извори и све капље што падају с неба, не би било довољно да спере прљавштину мога греха. Ипак ја не губим наду у милосрђе човекољубивог Господа мог. - Тронут Копријевим речима, Александар рече: Желео бих и ја да постанем војник тога Цара коме ви служите. - Тада га Коприје поучи светој вери, и Александар поверова у Христа.
Кад се пећ страховито усија и преподобни мученици пођоше у њу, Александар крену за њима говорећи: Идем и ја с вама, блажени оци! Христа ради, узмите и мене са собом у пећ! - Они га узеше испод руке и иђаху заједно, али се затим Александар истрже из њихових руку и пође испред њих. И када се приближи к отвору пећи, огроман пламен сукну из пећи према њему, али га не опаљиваше, и Александар, обраћајући се пламену, рече: Ако си по наређењу Господњем изашао да ме сажежеш, онда сажежи грешника! - Када он ово говораше, раступи се пламен надвоје, и стаде с једне и с друге стране, као некада вода у Црвеном мору (2 Мојс. 14, 21-30), и даваше му пут усред себе. И уђе Александар у пећ не дарнут пламеном; и угледавши тамо анђеле Божје рече им: Молим вас, господо моја, спасите ме грешнога! - Анђели одговорише: Ми смо ради тога и послани од Бога овамо, да те спасемо. - И узеше душу његову ка Господу, а тело његово остаде у огњу мртво но неопаљиво. После њега уђоше и преподобни оци, Патермутије и Коприје, такође неопаљиви од огња, и сеђаху поред тела Александровог певајући и славећи Бога. А када пећ потпуно остину, светитељи бише изведени пред лице царево живи и читави, без икакве повреде од огња. И тело светог Александра би такође изнесено из пећи, ни најмање неповређено од огња, и из њега излажаше диван мирис.
Зачуђен, цар рече: Велики су наши богови, а Христос је ништа! - Затим стаде поново приморавати свете на идолопоклонство. А преподобни Патермутије му рече: Пошто идеш у рат не ради прослављења имена Божјег, то се нећеш вратити натраг, него ћеш бити смртно рањен и страшном ћеш смрћу умрети.
Тада цар, силно разјарен, нареди да их мачем погубе. И свети бише изведени из града на губилиште. Ту се они помолише Богу пред смрт, и би с неба глас који Патермутија хваљаше, Коприју прашташе, и обојицу у вечни покој призиваше. Тада они с радошћу преклонише под мач главе своје и скончаше, положивши душе своје за Господа свог. А погани Јулијан, отишавши у рат на Персијанце, би побеђен од персијске војске, и од невидљиве руке рањен копљем, изврже у мукама душу своју. И као што му прорече свети Патермутије, не поврати се у земљу своју већ погибе с хуком.
Кончина светих преподобномученика Патермутија и Коприја, а с њима и светог Александра, догоди се деветога јула. У то време над Римљанима цароваше законопреступник Јулијан, а над хришћанима - Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част, слава и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАТЕРМУТИЈА

Патермутије, како о њему казује Коприје[9], беше спочетка идолопоклоник, харамбаша разбојнички, лупеж и гробонасилник: раскопавао је гробове и пљачкао мртваце, чинио сваковрсне злочине и гадости, и био због тога чувен по свима крајевима Египта. А обрати се Богу са следећег разлога.
Једне ноћи он се попе на кров куће, у којој живљаше девојка посвећена Богу, и хтеде да прокопа кров, спусти се у кућу и изврши намеравани злочин. Међутим, иако се дуго мучио да прокопа кров, никако му није испадало за руком, и он онако уморан задрема и заспа. У сну он виде неког светозарног мужа, обученог у царске хаљине, који му говораше: "Престани од сада са својим злочинима, престани проливати крв људску, красти и чинити друга безакоња! Покај се, и лати се богоугодних трудова! Поред тога прими се монашког анђелског војевања и остатак живота свог проводи у врлинама, па ћу те поставити за вожда и кнеза над мојом војском". Патермутије свим срцем обећа да ће одмах приступити извршењу ових нарећења. Тада му светозарни муж показа војску монаха и нареди му да старешинује над њима.
Док је Патермутије гледао то у сну и спавао, ноћ прође и освану дан. Девица пак узиђе на кров куће, и угледавши човека где спава зачуди се и уплаши се. А Патермутије, пробудивши се од сна и угледавши поред себе девицу, препаде се и као изгуби се. И на девичина питања: ко је, одакле је, и ради чега је дошао, - он ништа друго не одговараше већ је само мољаше да му покаже где се налази црква хришћанска. Схвативши да се с њим дешава нешто по промислу Божјем, девица га одведе цркви и изведе пред презвитере. А он угледавши презвитере, паде пред ноге њихове молећи их са сузама да га начине хришћанином и упуте на пут покајања. Презвитери пак, познавајући га, чуђаху се и не вероваху његовим речима, и сматраху да је посреди неко његово лукавство и обмана. Но када видеше како силне сузе рони и упорно најусрдније их моли, они му онда рекоше: Ако потпуно престанеш са злим делима својим и будеш од сада водио честит живот и творио добра, ми ћемо те примити у хришћанство.
Он обећа да ће чинити све што му нареде. Тада презвитери извршише над њим оглашење[10], и кроз неколико дана крстише га. Пошто прими крштење Патермутије моли презвитере да му даду неку заповест која би га водила путем спасења. Они га онда научише да напамет чита прва три стиха првога псалма. Удубивши се у смисао тих стихова, он рече: Ово ми је доста за моје спасење.
Након три дана по крштењу Патермутије оде у пустињу и поживе у њој много времена, проводећи у молитви и сузама дан и ноћ, и хранећи се корењем тамошњег растиња. Затим се после дугог времена врати к цркви, пошто беше навикао да она три стиха не само речима изговара него и да их делом добро извршује. Презвитери се дивљаху такој промени његовој од рђавог на врлински живот и његовом безмерном уздржању, и жељаху да га задрже код себе да га науче читању. Али он, провевши са њима једну седмицу, поново оде у пустињу и остаде у њој седам година, хранећи се не корењем и травом него хлебом који му је Бог једанпут недељно слао. Јер сваке недеље по завршетку молитве он налажаше пред собом чист хлеб, предлаган невидљивом руком, и окусивши од њега с благодарношћу он је опет идуће недеље остајао без хране и није малаксавао од глади. А даде му Бог благодат да разуме књиге, и цело Божанствено Писмо он знађаше напамет.
Након седам година, по наређењу Божјем, преподобни Патермутије се поново врати из пустиње у насељене области на корист многих, и својим испосничким животом многе привуче к себи, и они постадоше његови ученици, и следоваху му, и подражаваху његове врлине. К њему дође и један јуноша са жељом да буде његов ученик. Преподобни га прими, обуче га у иночку одећу која се састојала из власенице, кукуљаче и козје коже, коју иноци обично називају милот или милотар,[11] и учаше га богоугодном иноковању. Преподобни Патермутије имађаше обичај да посећује болне, и да буде око њих до њихове кончине, и да сахрањује умрле, набављајући им од свога труда погребну одећу. Видећи тако усрдно старање старчево око сахрањивања мртвих, овај млади монах му рече: Оче, желео бих и ја, када умрем, да ме ти оденеш и погребеш. - Отац одговори: Тако ћу и урадити, чедо моје; и одеваћу те дотле док ти сам не кажеш: доста.
Након не много времена престави се овај млади монах, и старац га, по обичају, обави погребном одећом, покри му лице, и упита га: Чедо, је ли ти доста ово за погреб или да још нешто додамо? - Мртвац одговори гласно да сви чуше: Доста је, оче! - Сви присутни се удивише оваквом чуду и стадоше почитовати и славити старца као чудотворца. А он, не подносећи слављење од људи, чим погребе покојника, одмах тајом од свих отиде у пустињу.
Но после неког времена старац се поново врати да обиђе братију, којој он беше руководилац у духовном животу. И би му откривено од Бога да се један брат, који живљаше у усамљеничкој келији близу једног села, разболео и да је на самрти. Стога преподобни хитно пође да га посети. Но пошто пут беше далек, преподобни одоцни путујући; сунце већ залажаше, а светитељ није желео да ноћу пролази кроз оно село, држећи се речи Господње: Ходите док видело имате да вас тама не обузме; ко дању иде не спотиче се (Јн. 12, 35; 11, 9). Тада светитељ са великом вером рече сунцу које већ упола беше зашло: У име Господа нашег Исуса Христа, стани сунце на путу своме и почекај мало док не стигнем у село. - И стаде сунце које једном половином већ беше зашло, а другом половином светљаше и стајаше чекајући док преподобни не стигну у село. Житељи пак тога села видећи да сунце дуго не залази чуђаху се, и сабравши се насред села посматраху то чудо. А кад прође неко време они угледаше преподобног Патермутија где долази у њихово село из пустиње и, сретнувши га, питаху га о чудесном незалажењу сунца. Он им рече: Не сећате ли се речи Господњих у Еванђељу које уче о томе како треба имати веру? Ако имате вере колико зрно горушично, ви можете и горе премештати (Мт. 17, 20). А ко може вером премештати горе, тај може том истом вером и сунце зауставити у току његовом.
Када он то рече, сви разумеше да је њега ради стало сунце које одмах зађе чим он стиже у село. И сви се поклонише старцу са страхом, и многи пођоше за њим када он крену ка болесном брату. А кад уђе к њему у келију, преподобни га нађе већ скончавшег у Господу. И сатворивши молитву приђе к покојнику, целива тело његово и рече му: Шта више волиш, брате, или да с Христом живиш отишавши од нас, или да с нама у телу боравиш? - Мртвац тог часа оживе, отвори очи и подигавши се седе, и стаде говорити: Зашто си ме вратио, оче? Мени је боље отићи ка Христу и са Њим бити, а живети у телу ја више не желим. - На то му старац рече: Онда спавај с миром, и моли се за мене! - И овај леже и поново усну. А све присутне спопаде ужас, и они говораху: Ваистину, ово је Божји човек. - Преподобни пак, спремивши тело умрлога, сву ноћ проведе у појању псалмова; а ујутру, сахранивши га чесно, отпутова оданде.
Другом приликом преподобни посети другога брата који такође беше смртно болестан. Видевши да се болесник плаши смрти због грехова својих рече му: Зашто, чедо, ниси готов за одлазак? Изгледа да савест, изобличитељка твоја, хоће с тобом да иде тамо. - Болесник на то рече: Молим те, оче, помоли се за мене Богу, да ми да бар мало времена за покајање. - Старац одговори: Сада ли иштеш времена за покајање? а где су прошла времена? Шта си радио све дане монаштва свог? Ти не само ниси успео да излечиш своје пређашње ране него си им додавао све нове и нове. - Но болесник не престајаше молити старца са сузама, да се помоли за њега Господу. Старац најзад рече: Ако од сада не будеш дометао зло на зло, онда ћемо се помолити за тебе, јер је човекољубац Господ добар и дуготрпељив и даће ти извесно време за очишћење грехова твојих.
Рекавши то, преподобни преклони колена на молитву. И после дуге молитве уставши рече болеснику: Ево, Господ ти даје три године да проведеш у овом животу, само се истински покај! - И узевши га за руку, преподобни га подиже здрава и одведе са собом у пустињу.
Након три године он опет дође с њим к братији и изведе пред њих брата као анђела Божјег. Много се братије стече к преподобноме и дуго слушаху његове медоточиве речи о плодовима покајања. Ову беседу преподобни продужи до јутрења. За време ове беседе брат који беше окончао трогодишње покајање, као да задрема, и предаде душу своју у руке Божије, без болова и без страха, као да је заспао слатким сном.
О преподобном Патермутију саопштава се и то, да је много пута прешао реку Нил идући по води. Једном пак, када се неколицина братије беху сабрали у једној келији и при затвореним вратима разговараху о спасењу душе, свети Патермутије стаде међу њима као некада Господ Христос међу апостолима. Тако велик беше у чудотворству преподобни Патермутије, пун благодати Божје. И пошто проведе много година у богоугодном животу, он се престави ка Господу.[12]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОПРИЈА

Свети Коприје, очевидац светог Патермутија и саопштитељ његових чудеса,[13] беше по чину презвитер и такође имађаше од Бога благодат чудотворства. Он живљаше у истим египатским крајевима, исцељујући разне болести по људима и изгонећи зле духове. Када једном он причаше окупљеној око њега братији о душекорисним стварима из живота преподобног Патермутија и других светитеља, један брат, не верујући његовим речима, не слушаше, и задрема. Но у сну он виде у рукама светога Коприја дивну књигу, златним словима исписану, из које он и казиваше братији. Крај њега стајаше неки светао муж, седином украшен. Погледавши грозно на задремалог, он му рече: Зашто ти не верујеш овоме што се говори него не слушајући дремаш? - Ужаснут, овај брат се трже из сна и одмах исприча осталима шта у сну виде, и од тада ои са вером и пажљиво слушаше сва казивања светога Коприја.
Једном приликом код преподобног Коприја се налажаху страни монаси који беху дошли к њему у посету и слушаху душекорисна казивања његова. Утом дође један сељак са судом пуним песка и стајаше крај врата келије, чекајући да старац заврши своју беседу. Братија, видевши човека са песком, упиташе старца: Шта хоће овај сељак са песком? - Старац одговори: Децо, не би требало да се хвалимо пред вама, нити да вам причамо о славним делима Отаца, да се не бисмо, погордивши се умом, лишили награде. Али пошто сте ви, дошавши из далека, показали толику ревност и жећ за духовном користи, ја вас нећу лишити поуке, него ћу вам у присуству братије испричати шта је Бог урадио преко нас грешних. Земља суседног нам села беше веома неродна, и сељаци су од посејаног жита једва семе добијали, јер црв који се појављивао у класу, сатирао је сву жетву. Земљоделци које смо ми научили и превели у хришћанство, молише нас да се помолимо за жетву. Ја им рекох: "Ако имате веру у Бога, вама ће и овај пустињски песак доносити рода". А они тог часа напунише своја недра ових песком по коме наше грешне ноге газе, и молише ме да им именом Господњим благословим песак тај као семе. Пошто се помолих Богу ја им рекох: "По вери вашој нека вам буде!'' Они одоше, помешаше тај песак са семеном житним, и посејаше на својим њивама. И гле, њихова земља постаде плоднија од сваке области у Египту. И од тога доба они сваке године долазе к нама, узимају одавде песак и доносе к нама да га благословимо. И њихова вера не бива узалуд, јер сваке године имају изобилну летину.
Једном преподобни Коприје пред народом се расправљаше о вери са јеретиком манихејцем, па видећи да не може својим смиреним и кротким речима да савлада охолог и многоговорљивог јеретика, зажеле да делом докаже истинитост своје вере. Стога се обрати народу и рече: "Наложите на тргу ватру и ми ћемо обојица ући у њу, па ко од нас остане неповређен од ватре, тога је вера истинита". Народ журно наложи ватру. Али манихејац рече преподобном Коприју: "Нек сваки од нас засебно уђе у ватру; и ти си дужан да први уђеш, пошто си то ти предложио". Свети Коприје се прекрсти, уђе у ватру, и ватра се растави на две стране, и он стајаше на жеравици као цветној трави неповређен; и пошто одстоја пола сата усред ватре, он изађе из ње читав, чак се ни хаљина његових огањ не беше коснуо. Видећи овакво чудо, народ се веома удиви и слављаше Христа Бога. Затим стаде народ викати и терати манихејца да уђе у ватру, али он преплашен не хтеде. Тада га народ дохвати и угура у ватру. Почевши одмах горети, јеретик искочи из ватре сав опечен и наже бежати. Народ га ухвати и стаде викати: "Да се спали јеретик!" Но преподобни Коприје умири народ и отпусти јеретика жива, само као главња опаљена.
У близини своје келије преподобни Коприје имађаше малу градину, у којој неговаше поврће и воће, ради гостију који су му долазили. Но једне ноћи у градину се увуче један идолопоклоник и украде поврћа колико је могао понети. Дошавши својој кући он метну један део поврћа у котао да се кува на ватри. Но иако га је кувао три сата на великој ватри, поврће остаде у котлу онако какво га је метнуо, јер се вода никако не могаше загрејати. Запањен овим чудом, идолопоклоник познаде свој грех и силу Христову која дејствује у хришћанима. Стога узе све поврће које беше украо, па и оно из котла, и однесе га старцу; и павши пред ноге његове, исповеди му свој грех и исприча чудо; и просећи опроштај, мољаше га да га начини хришћанином. У то баш време код старца беху многи гости, и сви се обрадоваше чудесном обраћењу овога човека ка Христу; и бише угошћени оним поврћем; и узнеше благодарност Богу.
Сатворивши благодаћу Христовом ова и многа друга чудеса, преподобни Коприје се упокоји с миром,[14] и доби удео са преподобним Патермутијем у царству Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА, епископа Едеског[15]

Град Едеса[16] имађаше мужа по имену Симона, који имађаше жену Марију. Обоје беху побожни, бојаху се Бога и беспрекорно хођаху у заповестима Господњим. И чињаху многе милостиње, јер беху богати. Њима се роди само једна кћи, и они веома жељаху да добију мушко чедо. Стога хођаху к разним црквама Божјим, пошћаху и мољаху се, просећи од Бога сина.
Једном у Свету Четрдесетницу, и то у суботу прве недеље великога Поста, када се празнује спомен светог великомученика Теодора Тирона, они обоје одоше са прилозима у цркву светих Апостола на јутрење. За време богослужења они обоје задремаше у исто време, и сваки посебно удостоји се оваквог виђења. Видеше они где стоји у цркви свети апостол Павле са светим великомучеником Теодором Тироном. Свети великомученик говораше светом апостолу, указујући прстом на Симеона и Марију: "Ови људи, учениче Господњи, ватрено се моле Богу да им подари мушко дете. Стога им издејствуј код Бога што моле, да би њихови прилози црквама и њихове милостиње били награђени". И видеше они како им апостол меће на руке младунче мушкога пола, говорећи: "Ето, имате сина!" А великомученик рече: "Нека му буде име Теодор, јер ће детенце ово заиста бити Божји дар"[17].
После овог виђења, и по завршетку јутрења, они испричаше један другом своја виђења, и дивљаху се што обоје имађаху једно исто виђење. И они много благодарише Богу што их обавести о зачећу сина, и вратише се дома радујући се. Затрудневши, Марија држаше себе у великом уздржању, јер ношаше у себи онога који је имао бити сасуд Светога Духа.
Када се наврши време, њима се роди син, и наденуше му име Теодор, сагласно жељи великомученика, и просветише га светим крштењем. Дете порасте и родитељи га дадоше у школу. Али се Теодор показа тежак на учење и слабог памћења.
Но и то беше по промислу Божјем, да би мудрост била дата дечаку не од људи него од благодати Господње. Дечко је често био укораван од родитеља и учитеља, и исмеван од својих вршњака. После пак неког времена њему паде на памет мисао, да моли од Бога уразумљење. И он стаде често одлазити у цркву и усрдно се молити.
Једном, руковођен божанским надахнућем, он у недељу дође у цркву пред свету литургију, уђе у олтар и сакри се под свети престо. То нико не виде. Архијереј дође и поче вршити свету службу, а дечак Теодор заспа под светим престолом, и спаваше све до краја литургије. Док тако спаваше, он имаде у сну овакво виђење: виде он некаквог дечка, као вршњака свог по годинама, који блисташе као сунце, и који га храњаше саћем од меда, и дајући му пастирски жезал у руке благосиљаше га.
После овог виђења Теодор се пробуди од сна и изиђе испод престола. Архијереј и они што беху са њим у олтару угледавши га зачудише се и питаху га, откуда он ту. Он им исприча о себи све и о виђењу које имаде. Архијереј се уплаши и одмах уврсти дечка у свој клир, произвевши га за чтеца. И од тога времена Теодор постаде оштроуман и способан за учење, превазилазећи разумом не само своје вршњаке него и старије од себе. Он напредоваше и у духовној мудрости и у световним наукама; јер у то време бејаше у Едеси чувени учитељ философије Софроније, код кога Теодор за кратко време изучи све науке.
Када Теодор напуни осамнаест година, родитељ његов Симеон престави се ка Господу; а након годину дана и мати његова Марија отиде ка Господу. Огромно имање што му остаде од родитеља Теодор раздаде сиромасима, одвојивши само један део својој удатој сестри. Та његова сестра роди сина Василија, који се удостоји архијерејског чина у граду Амасији, и би списатељ овога житија преподобног Теодора.
После смрти својих родитеља, у двадесетој години својој блажени Теодор отпутова у Јерусалим. Поклони се гробу Господњем, и обишавши сва места, он дође у лавру преподобног Саве,[18] којом у то време управљаше ава Јован. Ту Теодор прими анђелски образ, и обучаваше себе у испосничким подвизима, и прохођаше све трудове у послушањима, ревносно учествујући дванаест година у свима манастирским служењима. Затим он умоли настојатеља да му нареди да сам обитава у усамљеничкој келији у безмолвију, у молитвеном тиховању. И добивши такву келију, он провођаше време у молитвеном тиховању, служећи Богу. Храна његова беше: мало парче хлеба и нешто воде по заласку сунца, и то не сваки дан. Каткад је он по два или три дана остављао себе без хране; много пута се удаљавао у Јорданску пустињу и проводио у њој многе дане и ноћи без хлеба и воде, молећи се непрестано као бестелесан, па се потом опет враћао у своју келију.
Двадесет четири године проведе преподобни Теодор у таквим испосничким подвизима. За овакво његово изврсно монаховање чу млади рођак његов Михаил и дође из Едесе к њему, желећи да подражава његове врлине. Теодор га прими и постриже, и држаше га поред себе као ученика, саиспооника и саподвижника. Михаил се научи да плете котарице, зделе и друге ствари, које по наређењу учитеља одношаше у свети град Јерусалим и продаваше. Добијени новац он доношаше оцу свом Теодору, који га одашиљаше у лавру к ави, да не би забадава добијао храну из обитељи.
У та времена Палестина и Финикија не беху више под влашћу грчких царева већ под сараценима, јер по попуштењу Божјем, због грехова тамошњих житеља, над њима владаху цареви сараценски. Дајући им велике данке, хришћани откупљиваху живот свој и веру. Но Своје верне људе Господ у исто време и утешаваше, творећи на Светом Гробу знамења и чудеса, којима се запушиваху погана уста хулитеља Христових, агарјана. И многе старешине агарјанске долажаху издалека у Јерусалим, да виде Христов гроб, и ту одаваху почаст хришћанском патријарху и осталим архијерејима, а житељима Јерусалима указиваху разна благоволења. У то време сараценски цар Адрамелех са женом својом Сеидом допутова из Вавилона[19] у Јерусалим, да види Христов гроб и чудеса која се збивају на њему. Адрамелех беше човек кротак, и није желео да чини хришћанима неправду, иако је узимао од њих данак. Волео је да разговара о вери са ученим људима, при чему се држао свог сараценског умовања. Док се он још налажаше у Светом Граду, блажени Михаил, ученик и сродник преподобног Теодора, дође по наређењу свога учитеља у Свети Град да продаје своје рукодеље и становаше у гостопримници манастира преподобног Саве која се налазила у Светом Граду. Најпре Михаил оде и поклони се Христовом гробу и светој Голготи, а потом изиђе на трг са рукодељем. Ту га срете евнух царице Сеиде, и угледавши дивно израћене котарице и зделе, он се удиви тако изврсном раду и рече Михаилу: Младићу, пођи са мном, добићеш добру цену за те твоје радове. - Михаил пође са њим као безазлено јагње до врата дома нове египћанке.[20] Евнух извести царицу да један монах продаје дивне рукотворине, и царица одмах нареди да доведу пред њу монаха са његовим рукотворинама. Када блажени Михаил уђе код ње, покварена жена би рањена нечистом помишљу на младога монаха. Јер он заиета беше леп у лицу, стасит, са брадом која тек беше избила; танак и блед од великог пошћења; а осим тога, кроз његову спољашњу лепоту зрачила је унутрашња лепота његове врлинске душе. Пиљећи у њега, царица се распаљиваше телесном љубављу према њему, и стаде га распитивати, ко је и откуда је. Он јој одговори: Ја сам убоги монах из лавре светога Саве. - Царица му рече: Видим, младићу, да си блед и мршав, па ми те је жао, и хтела бих да ти учиним неко добро. Ако си чији роб, ја ћу те ослободити; ако си чији заробљеник, ја ћу те откупити; ако си болестан, ја ћу те излечити; ако си сиромах, ја ћу те обогатити.
Целомудрени Михаил, слушајући ласкаве речи царичине, разумеде њену лукаву намеру и, обративши се срцем к Богу и подигавши духовне очи к Њему, помоли се у уму свом овако: О, Господе човекољубиви, избавитељу заробљених и надо безнадежних! Ти си пророка Свог Данила избавио од чељусти лавових, избави и мене у овом тренутку од ове љуте лавице која хоће да прогута душу моју и да је живу сведе у ад! - Затим рече царици: ја некад бејах заробљен сластима овога света, али ме Владика мој Христос Бог избави од тога благодаћу Својом. Бејах роб греху, али Господ мој, узевши на себе обличје слуге, ослободи ме. Нашавши ме болна и узевши немоћи моје, Он ме начини потпуно здрава. Ништ бејах и убог, али пребогати Син Божји, осиромашивши мене ради, неизмерно ме обогати, те сада ни у чему не оскудевам и ништа ми твоје није потребно. Ја имам своје богатство и здравље и слободу, и милошћу Спаса мог изобилујем сваким благом.
На то му се бестидна жена обрати речима: Младићу, ако ми постанеш пријатељ, науживаћеш се силних блага, те ће ти многи завидети, и бићеш господар над многима. - Свети Михаил одговори: Ја љубим Владику мог Христа који је мене заволео и душу Своју предао за мене, и желим да Га ненаситно љубим. А пријатељи су моји - чинови небеских анђела и хорови свих светих који ангелски живеше на земљи; неисказана је њихова лепота и благољепије. Имајући тако милосрдног Господара и тако миле пријатеље, ја нипошто нећу да будем твој пријатељ, нити да имам везе с тобом.
Тада му царица Сеида стаде грозно претити: Ако ми не испуниш жељу, ставићу те на многе муке и тело твоје издробићу ранама. - Монах одговори: Ја се старам да творим вољу Господа мог, а твојој се вољи ни у ком случају нећу покорити. Ако телу моме приредиш муке и казне, тиме ћеш души мојој издејствовати вечно блаженство. Буди уверена да ме никаквим обећањима нећеш приволети на своју жељу, нити ме мукама застрашити. - Царица рече: Јадниче! коликих блага ти лишаваш себе! Зашто ми не испуни жељу? Еда ли нисам лепа? Еда ли нисам љупка и привлачна? - Преподобни монах одговори: Ти не само ниси лепа, него си страховито ружна и смрдљива и одвратна; заслужујеш не љубав него мржњу.
Тада безбожна царица, испунивши се велике јарости, нареди да целомудреног инока повале на земљу и немилосрдно бију моткама. И дуго га тако мучаше, Затим га окована у ланце посла к цару са оваквим писмом: "Овај гадни монах дрзну се да ми се срамно наруга. Ако га оставиш жива, онда ћеш мене имати мртву".
Прочитавши царичино писмо, цар реши да јој испуни жељу, да је не би огорчио. Но прво зажеле да сам види монаха, и нареди да га доведу преда њ. Када преподобног изведоше пред цара, он се не хте поклонити њему, као што је то обичај када се излази пред цара и пред велможе, него стајаше право, мушки показујући своју душевну храброст и непокоравање непријатељима. Цар, бесно гледајући у њега, рече с гневом: Охоли монаше! шта имаш да кажеш поводом дрског дела твог? Но ја држим, да си ту без одговора. - Страдалник одговори: Царе, пре свега треба имати три врлине: страх Божји, правосуђе и милостиву дуготрпељивост према онима који греше.
Чувши овакве речи цар се стиша од јарости и нареди да Михаила ослободе окова, па га кротко упита, откуда је. Он одговори: Родом сам из града Едесе, а сада сам монах лавре светога Саве. - А када га цар упита односно кривице, о којој се говори у царичином писму, свети монах одговори: На мени се испуни позната прича: неко случајно натрапа на змију василиску, која самим погледом убија људе. Бежећи од ње он набаса на лава; и он волије остати са лавом него са отровном змијом василиском која очима убија.
Разумевши смисао приче, цар осети да је монах невин, и заволе га, једно због његове лепоте, а друго због његове памети. Стога зажеле цар да младог монаха одврати од хришћанске вере и придобије за своју веру. У њега беше један Јеврејин, учен и красноречив; он га позва себи у помоћ, па у његовом присуству стаде говорити иноку: Жао ми те је и штедим твоју младост, видећи твоју памет. Саветујем ти, и наређујем, и молим: одступи од жестоког учења Христовог, одреци се хришћанске вере и присаједини се мојој, па ћеш ми бити као син, и поставићу те изнад свих мојих кнезова и великаша, и учинићу те господарем над целокупним имањем својим.
Преподобни Михаил, подигавши очи к небу и уздахнувши из дубине срца, рече: Не дај, о Христе Царе! да одступим од Тебе, Бога мог, макар био стављен на безбројне муке. - А Адрамелеху рече: Царе! слуга сам Оца и Сина и Светога Духа, једног недељивог Божанства. То исповедам, и од тог исповедања нећу одступити, и свагда ћу бити у њему. - Цар му на то рече: Шта дакле, теби се свиђа да останеш у том тамноликом чину у коме си сада? - Светитељ одговори: Мене више краси ова монашка одећа него тебе царска. - Цар онда рече: Ја сам добро изучио наше књиге, а прочитао сам и ваше писмо које ви називате Еванђељем, и нигде не нађох заповест која наређује да се гнушамо брака и меса.
Светитељ одговори: Живот код хришћана има два вида: монашки и мирски. Мирјанима је благословљено женити се и јести месо: у томе нема за њих греха, само ако они свето буду држали остале заповести Христове. Нама пак који смо се одрекли света и заветовали се на девство, није допуштено ступати у брак, јер учитељ народа апостол Павле вели: Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени. Који ступа у брак добро чини, а који не ступа у брак боље чини (1 Кор. 7, 32-33.38). Ми дакле, желећи да угодимо једином Господу нашем Исусу Христу, изабрасмо бољи пут живота - безбрачност. Ми не једемо ни месо, не што га сматрамо поганим већ ради уздржања. Апостол Павле каже: Царство Божје није јело и пиће, него правда и мир и остала добра дела, као и пост са светошћу (Рм. 14, 17).
Цар на то рече: Обману вас Павле. - Светитељ одговори: Не обману него нас изведе из заблуде и показа нам пут ка оним добрима, која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше, која уготови Бог онима који Га љубе (1 Кор. 2, 9). Ако пак, царе, заиста желиш да сазнаш ко је варалица и претеча Антихриста, онда знај, то је ваш Мухамед, који обману сав род сараценски и изли отров свога незнабожја чак до Персије.
Тада Јеврејин који стајаше поред цара рече светом Михаилу: Ваш Павле не беше ли Јеврејин? - Светитељ одговори: Иако он беше Јеврејин, али по заповести Господњој он проповеђу укину сенку Старога Завета и благовести истинску благодат, о којој прорекоше пророци у Старом Завету. - Јеврејин на то рече: Како си се научио од Павла кога ни видео ниси? Боље научи се од мене кога сада видиш и слушаш речи моје из уста мојих. - Михаил одговори: Ако ме станеш учити као и он, ја ћу те послушати; а ако уводиш учење супротно његовом, побећи ћу од тебе као од змије. Јер је Павле рекао: Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!
Цар онда упита: Зашто ви одричете пророка Мухамеда? Зар он није Бога проповедао Сараценима, Арабљанима и Персијанцима? Зар он није уништавао идоле и учио врлинском животу? - Светитељ одговори: Ако неко изведе човека из тамнице и затвори га у другу мрачну тамницу, какво је доброчинство учинио томе човеку? Није ли га обмануо превевши га из једне таме у другу? Тако је с вама поступио и ваш Мухамед. А ми знамо да к истинитој светлости води само један истинити, сигурни пут, а то је права вера у Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога у Три Лица. - Цар на то рече: Ти сматраш да си паметан и речит, али ће двојица свакако победити једнога. - Светац одговори: Ви нисте двојица него тројица, и бићете побеђени од једнога силом Христовом. - Цар упита: С тобом разговарамо нас двојица, ја и Јеврејин; како ти то нас двојицу називаш тројицом? Ко је у нас трећи? - Светитељ одговори: Међу вама двојицом невидљиво стоји ваш учитељ, ђаво.
Цар, иако га подузимаше гнев, ипак задржаваше своју јарост, надајући се да речима победи Христовог војника, и рече му: Мани своју многоречивост и покори ми се: изјави да је Мухамед пророк и посланик Божји, па ћеш ми бити уместо сина и уживаћеш многа блага. Светитељ га упита: Признајеш ли ти, царе, Бога и Божју Реч? - Да, признајем, одговори цар. Тада светац упита Јеврејина: Признајеш ли ти да се Речју Господњом небеса створише, и Духом уста Његових сва сила њихова? (Пс. 32, 6). - Јеврејин одговори: Да, тако је!
Тада, испунивши се Светога Духа, исповедник Христов рече им: Ето ви сами сведочите о истини, ма да не верујете како треба. Ја ни у ком случају нећу послушати лажна учења, него остајем при ономе што вам већ рекох: Мухамед није пророк ни посланик Божји већ варалица и лажов и претеча Антихристов. А ти, Јеврејине, насигурно знај да је Христос већ дошао у свет путем нетљеног рођења од Пречисте Дјеве, те стога немој чекати више Његово рођење по телу. Онај пак кога ти чекаш, биће одвратни Антихрист који ће смутити сву васељену, а варалица Мухамед - претеча је тога Антихриста.
Присутни Персијанци и Сарацени срђаху се на светитељеве речи, а хришћани се радоваху духом и говораху међу собом: Благодаћу Христовом монах однесе победу. - Цар пак, разгневивши се на Јеврејина, рече му: "Узалуд те узех за помоћника себи, јер никакву помоћ од тебе не добих". И отера га од себе, рекавши: Ја ћу и сам победити монаха и обратити га на своју страну.
А свети Михаил, испунивши се радости, рече: Ево један, побеђен силом Христа мога, побеже са стидом, а двојица су још овде, али ће ускоро и они бити побеђени, јер је Заштитник мој несавладљив и непобедив.
После тога цар рече страдалцу: Монаше, теби остаје једно од двога: или да ми се покориш и примиш нашу веру, или да горком смрћу будеш лишен овог слатког живота. - Светитељ му на то рече: Царе! молим те, учини ми једно од трога: или ме пусти к моме старцу, или ме ма каквом смрћу пошаљи к моме Христу, или постани хришћанин и имај заједницу с нама!
Не могући више подносити смеле речи младога монаха, цар се страховито разгневи и нареди да босоногог мученика ставе на огромну жеравицу. Страдалник стајаше на жеравици непомично, иако га нико није држао, јуначки трпећи жежење огња ради љубави Христове, и певајући псалме Давидове. Дуго је он стајао тако на жеравици, и најзад цар нареди да га скину са жеравице и даду му чашу са смртоносним отровом. Мученик узе чашу, прочита цео Символ свете вере: Вјерују во јединаго Бога Отца..., огради себе крсним знаком, попи смртоносни отров, и остаде неповређен. Цар се веома зачуди, па нареди да из тамнице доведу једног од злочинаца осуђених на смрт и даду му исти такав отров. Када злочинац испи чашу са отровом, одмах са страшним криком испусти душу, и цело тело му се распаде, док свети Михаил и надаље остаде читав и здрав. Тада се сви присутни хришћани испунише велике радости и једногласно прослављаху Бога. Сарацени пак, осећајући дубок стид и сматрајући то за срамоћење своје вере, викаху к цару да или тог монаха убије или све хришћане погуби.
Цар, да би угодио Сараценима, нареди да мученика изведу ван града и мачем му одрубе главу. Страдалник би поведен на смрт, а за њим иђаху гомиле Сарацена и хришћана да виде кончину његову. Дошавши на губилиште, мученик стаде према истоку, подиже и очи и руке к небу, и помоли се говорећи: Владико Сведржитељу, Вишњи, Беспочетни, Створитељу свеколике творевине, Царе царујућих и Господаре господарећих!
Благодарим Ти што си ме удостојио да завршим подвиг. И сада се молим Твојој благости: нека ме се не косне рука ђавола, и нека ме он не вргне у дубину погибли, него преко светих ангела Твојих прими душу моју и уведи је у обитељи упокојења. Јер Тебе, Господе, заволех, и Тебе певам и величам, Оца и Сина и Светога Духа, Једно Божанство и Царство, пошто је Твоја слава вавек. Амин.
Пошто се тако помоли, и опрости са вернима, он преклони под мач главу своју и сконча посечен мачем.[21] А хришћани узношаху славу Богу који укрепи Свога страдалца. Монаси, који обитаваху у гостопримници светога Саве, у Јерусалиму, дођоше са намером да узму мучениково тело и однесу га у лавру. Но хришћани житељи Јерусалима противљаху се иноцима говорећи: Овде је страдао, нека овде и буде положен на освећење и благослов вернима. - Но иноци напротив говораху, да је он васпитаник пустиње и чедо преподобног оца Саве, па стога и треба да буде сахрањен једино у лаври. Док они дуго вођаху спор око тога, вест о томе допре и до самога цара, који пресуди да монаси узму тело мучениково. Они га онда одмах узеше и однеше у гостопримницу.
Тога дана преподобном Теодору би откривено све што се догоди светом Михаилу, и он, дошавши у цркву, исприча ави и братији, говорећи: Данас брат наш Михаил сврши мученички подвиг у граду.
Ава одмах посла братију да тело мученика чесно пренесу у лавру. Они одоше и ношаху га отуда ноћу, да им Сарацени не би нанели неко бешчешће. А Господ показа чудо над моштима Свога слуге: с неба сиће огњени стуб и иђаше испред ношеног тела мучениковог, и обасјаваше све оне који га ношаху. Поред тога и неки грађани, који те ноћи не спаваху, видеше тај стуб како иде пут лавре и обасјава ту околину. Преподобни пак Теодор изиђе у сусрет мученику, потоцима лијући сузе, једно од жалости, друго од радости. Он плакаше за светим Михаилом као за својим учеником и рођаком, а радоваше се што се његов мили сажитељ удостојио мученичког венца. Исто тако и ава лаврски са свом братијом изађе у сусрет са свећама и кадионицама, појући са сузама песме у част мученика. И тако унеше у цркву чесно тело светог Михаила.
У то време у лаври бејаше један болесни инок по имену Георгије, који три године лежаше узет и кога преподобни Михаил често посећиваше. Чувши за Михаилов подвиг, овај узети монах мољаше братију који хитаху у цркву, да и њега однесу у цркву да види мученика, свога љубљеног брата. Но нико не обраћаше пажњу на њега, јер сваки хиташе занет. То веома ожалости болника, расплака се и рече: О, брате Михаиле! ако си нашао милост пред Богом и добио слободу према Христу, помени и мене, пријатеља твог, и измоли мени узетоме силу, да бих дошао к теби, видео те и дао ти целив у Господу.
Када он то говораше, изненада осети у себи силу, и он који се ни на одру не могаше покренути, устаде са одра здрав, оде у цркву, припаде к телу мученика, и целиваше га са сузама, говорећи: Ваистину, брате мој мили, имаш велику слободу према Христу; ваистину савршену љубав ти показа према мени паћенику: јер и за живота свога ти много послужи мени недостојном, и ка Христу отишавши ти ми изненада подари неочекивано здравље.
Братија, отпојавши прописане погребне песме, положише мученика у гробници светих отаца, који раније пострадаше.[22]
Тако оконча свој живот свети преподобномученик Михаил у девети дан месеца јула. Он се потом често јављао преподобном Теодору у ноћним виђењима, украшен мученичком одећом и венцем, и обасјаван неисказаном светлошћу, и говорио му: Не тугуј за мном, оче, јер сам добио милост од Христа Бога мог, од кога је и теби спремљена награда за учење којим си ме упутио.
Овде се завршава реч о светом мученику Михаилу, и ми се поново враћамо на повест о житију преподобног Теодора.
Господ који све устројава на корист, не хте више скривати под судом пустињског борављења такав светионик какав беше блажени Теодор, који примером свог врлинског живота могаше врло многима бити на корист и као светлост светлети свету. Стога га Он узведе на високи архијерејски положај, и то на следећи начин. Једне године у свету велику Четрдесетницу допутова у Јерусалим свјатјејши патријарх антиохијски ради поклоњења животворном гробу Христовом и ради неких послова црквених. У то време, када у Јерусалиму беху два патријарха, јерусалимски и антиохијски, и многи епископи из њихових епархија, из града Едесе дођоше у Јерусалим неки угледни представници духовенства и мирјана, иштући епископа за свој град, пошто се њихов епископ беше преставио. И настаде испитивање ко би био достојан чина и престола. И свјатјејши патријарх јерусалимски подстакнут Духом Божјим, сети се блаженог Теодора и рече: Држим да нико нема живот тако сличан ангелском и није тако способан за управљање црквеним пословима као дивни међу молчалницима Теодор, инок лавре светога Саве.
Палестински оци се потпуно сложише са таквим мишљењем патријарховим о блаженом Теодору, јер свима у Палестини беше добро познат подвижнички живот Теодоров. Сав се сабор обрадова, и патријарси одмах послаше по Теодора, и нарекоше га за епископа, ма да се он са многим сузама одрицаше тога чина. И наредише му да прође прописане степене црквене и да прими посвећење за јереја. Обрадоваше се и изасланици едески због изабраног им епископа, пошто чуше за његово богоугодно житије и што знађаху да се родио у њиховом граду.
Када настаде Велики Четвртак, дан Тајне Вечере Христове, служише оба патријарха са мноштвом епископа и хиротонисаше преподобног Теодора за епископа. У време хиротоније догоди се дивно чудо на очиглед свију: голуб бељи од снега стаде летети високо под сводом цркве, па онда сиђе на главу посвећиваног епископа. Видевши то патријарси, епископи и свештеници дивљаху се и слављаху Бога и говораху: Заиста је овај муж достојан епископског чина!
По свршеном посвећењу преподобни Теодор, удостојивши се примити преизобилну благодат Светога Духа, постаде као анђео Божји, сијајући лицем, сав богоносан. А на свету Велику Суботу, такође и на пресветли празник Васкрсења Христова, он служаше заједно са обојицом патријараха. На Светли Понедеоник пак он оде у лавру да се опрости са светим оцима. Код отаца настаде и радост и плач велики: радоваху се што се брат њихов удостоји архијерејског звања, а плакаху што се лишавају таквог изврсног сажитеља. Плакаше много и сам свети Теодор остављајући своју милу дружину, и отшелничку келију, и многовољено безмолвије. И опростивши се са свима ронећи сузе, он се врати у Свети Град. Затим после Томине Недеље на молбу Едешана он без одлагања крену у Едесу. Са њим беше и Василије, писац његовог житија, иначе сестрић његов. Када стигоше до реке Еуфрата, зауставише се на обали ради преноћишта, и разапеше шаторе. Тугујући што је морао напустити Свети Град и свету Лавру, преподобни изговори речи псалмопевца: На рекама Вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона (Пс. 136, 1). Изговоривши озе речи он се расплака и намисли да бежи. Но Едешани, осетивши његову намеру, поставише стражу, да се не би лишили свога пастира. И у ту ноћ преподобноме би неко божанско јављење, које му говораше: Не треба да се усличујеш лењоме слузи, који дани му од Господа талант сакри у земљу, него буди сличан слузи који прими пег таланта а заради десет, и доби власт над десет градова (ср. Мт. 25, 18; Лк. 19, 18). Не отказуј се дакле носити јарам Христов који је стављен на тебе.
После овог виђења свети Теодор рече: "Нека буде воља Господња!" И продужи пут са Едешанима, одбацивши намеру о бекству и тугу. А када се приближише к Едеси, сав град изиђе у сусрет новоме архијереју, и православни га примише са неисказаном радошћу. Обрадова се духом и свети Теодор видевши здање саборне цркве у Едеси, које се по величини и красоти мало чиме разликовало од цркве Васкрсења у Јерусалиму. Благословивши све, он припаде к чесној раки светих мученика: Гурија, Самона и Авива[23], и ороси је многим сузама.
И тако светитељ Христов прими престо свој, за царовања Михаила и матере његове Теодоре[24], и Богом поверену му паству стаде усрдно пасти речју и делом, хранећи је с једне стране богонадахнутим учењима, а с друге - упућујући је на пут спасења примером свог врлинског живота. Пошто пак у том граду беше не мало јереси: и Несторијева[25], и Северова[26], и Евтихијева[27], и манихејска[28], свети епископ веома туговаше и многе труде подузимаше борећи се са њима као са зверима. Светитељ Христов православнима беше на радост, а зловерним јеретицима на гнев; јер се православни радоваху што се њихов богомудри пастир и учитељ држи правих догмата, а јеретици туговаху и зло смишљаху кујући заверу против њега. Али он беше тврд као дијамант, јачи од свих напасти. И као што туговаше због грешника који остављаху истиниту веру и презираху православно учење, он се с друге стране тако радоваше због врлинских и у побожности утврђених људи, и љубљаше пријатељски често разговарати с њима насамо.
У то време близу Едесе, недалеко од манастира светог великомученика Георгија у коме монахиње провођаху подвижнички живот, живљаше чудесан столпник по имену Теодосије, муж духован, престарео, беше му преко сто година, имађаше од Бога дар прозорљивости. К њему често одлажаше преподобни епископ Теодор, и разговарајући с њим као са искреним пријатељем он добијаше утеху од њега. Столпник му говораше: Не малаксавај, служитељу Божји, у трудовима својим, и нека ти не изгледа тежак јарам Господњи. Све ће се свршити добро по тебе, иако многи јеретици смишљају зло против тебе, но ништа неће успети; јер ће Господ пореметити њихове намере, и они ће бити побеђени, посрамљени и прогнани из дворова црквених.
Ове столпникове речи испунише се у своје време, о чему ће бити речи касније. Овде пак треба рећи још о честим духовним разговорима епископовим са столпником, у којима столпник много кориснога каза епископу. Једном му исприча ово: "Пре много година бејаше у овом граду човек по имену Адер, благородан, чувен и веома богат, као праведни Јов[29] у старини. Он беше необично милостив према свима, издашно даваше милостињу ништима и прилагаше монашким обитељима, и често долажаше к мени ради разговора о духовним стварима. Он имађаше супругу и троје деце, и беше човек праведан, безазлен, кротак, смирен, млад по годинама, телом снажан. Једнога дана он по свом обичају дође к мени, и ја приметих да је он веома тужан и нерасположен, и упитах га: Што си тако тужан, духовно чедо моје? - А он, лијући сузе, одговори ми: Го сам изашао из утробе матере своје, го треба и да отидем у гроб. Ништа од временског богатства и таште славе нећу однети са собом. Јер Давид каже: Човек сабира, а не зна коме ће допасти; нити ће поћи са њим слава његова (Пс. 38, 7; 48, 18). Богатство своје човек оставља туђинцима, и друкчије не може бити. И апостол говори: Пролази обличје овога света (1 Кор. 7, 37). А чујем како и Христос Спаситељ наш јасно објављује: Који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик. И који не узме крста свога и не пође за мном, није мене достојан (Лк. 14, 33; Мт. 10, 38). Стога, оче, хоћу из љубави према Богу да оставим све: и жену, и децу, и имање, и да се прилепим уз Господа који ме је из небића увео у биће. А ти ми дај свој отачки благослов, и један хлеб из твоје келије, и помоли се за мене. - Ја се удивих његовим речима и рекох му: Видим, намера је твоја добра, али ти узимаш на себе велики подвиг. Но, који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 24, 13). Стога пази, чедо моје, да се некако на крају не раскајеш: јер је боље не заветовати се, него ли, давши завет, не испунити га, Ако га пак испуниш, бићеш блажен, променивши временско за вечно. - Он на то рече: Нека буде воља Господња.
"После тога, настави столпник, ја се помолих за њега, дадох му један хлеб и отпустих га. А он, побегавши из бучнога света као из тамнице, оде у Јерусалим. Тамо се усрдно помоли на Христовом гробу, обиђе сва света места, па оде у лавру светога Саве и прими монашки чин, поставши од Адера Атанасије. И пошто проведе живот као истински монах, он добро угоди Богу и престави се к Њему. А чесна супруга његова, по повлачењу његовом из света, дуго времена силно плакаше за њим, оплакујући своју осамљеност. И при томе не ретко се обраћаше к њему као гледајући га пред собом: О, господине мој! ти си се постарао да спасеш душу своју, а мени си оставио децу своју. Нека то види свевидећи Бог и нека пресуди између мене и тебе!
"После доста времена једне ноћи њој предстаде у саном виђењу њен муж, сијајући лицем, у белој блиставој одећи, и рече јој: Престани плакати и кукати на мене. Ево, ја ћу децу моју узети код себе, а ти, ако хоћеш, постарај се спасти душу своју."
"Тај човек се, продужи столпник, јави и мени у том истом виду, и рече: У манастиру који се налази у твојој близини, најстарија безмолвница отићи ће ка Господу кроз три дана; ти смести тамо на њеном месту моју супругу, да се она у њеној келији подвизава у монашком испосништву и усамљеничком молитвеном тиховању. Крај ње нека остане и најмлађе дете, док не порасте. Он ће ићи мојим стопама, и узићи ће на апостолски престо у Јерусалиму.
"У трећи дан након овог јављења престави се у оном манастиру стара безмолвница. Потом скончаше и два Адерова детета; само остаде најмање дете у животу, али и оно беше смртно болесно. Мајка пак, уцвељена губитком мужа и смрћу двоје деце, видећи да јој је и последње дете на самрти, у великој тузи горко плакаше и потресно кукаше. Затим узе дете на руке и потрча к мени недостојном. Али на половини пута дете умре на материним рукама, и мајка у страховитом болу не знађаше шта да ради. Случајно, или боље рећи по Божјем промислу, њу срете једна блудница, и мајка, положивши јој одмах на руке своје мртво чедо, баци се к ногама њеним, са многим сузама је молећи да се помоли Богу за њено дете. Блудница, зачуђена таквом молбом њеном, каза јој да је она јавна грешница, крива за многа безакоња и прљавштине, те стога не сме да се обрати Богу, нити да погледа на небо, нити да отвори уста за молитву. А мати, као избезумљена од жалости, не престајаше молити је, грлећи јој ноге. Тада блудница, окренувши се истоку, уздахну из дубине срца, удари се у груди и, гушећи се у сузама, стаде се молити овако: Нисам достојна, Господе, због мноштва грехова мојих да погледам на висину небеску и да гадним устима својим изговорим пресвето име Твоје. Ипак, попут древне блуднице која је крај ногу Твојих плакала, преклињем човекољубље Твоје: излиј сада на нас од самилости Твоје милосрђе Твоје! Та грешница мољаше опроштај гресима својим, а ја, не усућујући се да просим опроштај безбројним безакоњима мојим, молим за овог невиног младенца, приморавана од ове целомудрене слушкиње Твоје: Животодавче, Спаситељу свих, даруј живот овоме детету! Јер када ја, сурова и немилостива, имам сажаљења за њега, утолико више Ти, по самој природи Својој милостив и човекољубив, имаш самилости за Своје саздање!
"О, неисказаног милосрђа Божјег! Жену јавну грешницу, која се скрушеним срцем и смиреним исповедањем грехова својих помоли, Бог услиши, и ради молитава њених васкрсе мртваца, предвиђајући као Свевидац њено будуће велико покајање и свети живот. Мајка, угледавши дете живо, испуни се неизрециве радости и узношаше хвалу Богу; а грешница, видећи такво чудо удиви се и силно препаде и занеме, и бацивши се ничице на земљу, потоцима проливаше сузе из очију. Тако је диван Бог у делима Својим! Васкрснувши дете, Он уцвељену мајку утеши, блудницу к истинском покајању привуче, и достојног слугу припреми Себи за архијерејску службу. Јер ово васкрсло дете постаде потом патријарх јерусалимски.
"Док се ово догађаше на путу, настави столпник, ја посматрах са стуба и, по Божјем откривењу, угледах пресјајну светлост која беше сишла с неба и обасјаваше молећу се грешницу, васкрсло дете и плачућу мајку. Дозвавши ученика ја га послах да позове обе те жене са васкрслим дететом. Када оне дођоше, испричаше ми на моја питања подробно све шта се с њима зби; и то се потпуно поклапаше с оним што ми Господ откри. Супруга Адерова говораше: Чесни оче, пресуди ти између мене и мога супруга, твога духовног сина. Ја се чедна удадох за њега, родих му троје деце, а он, без икакве кривице с моје стране, отиде неизвесно куда. А када ја много времена проведох у сузама, он ми се једном јави у сну, одевен у светлу одећу, и рече: Ево, ја ћу децу узети код себе, а ти, ако хоћеш, спаси душу своју. - После тог виђења мени умре двоје деце, а сада он хоће да ми узме и последње дете и душу моју убије тугом и жалошћу. Ако он то чини по твоме наређењу, онда нека Бог пресуди између мене и вас. - Ја јој на то рекох: Не жалости се, кћери, јер твој син неће умрети него ће остати жив и удостојити се велике славе. А ти се по савету твога супруга, постарај о спасењу душе своје. Ево, теби је спремљена усамљеничка келија у манастиру који се налази у мојој близини. Једна богоугодна слушкиња Христова која остаре у подвижништву, престави се; ти сада буди наследница њене келије и подражатељка њеног живота.
"На овај мој предлог жена пристаде одмах; а и грешница са сузама стаде молити, да и она буде примљена на покајање и прибројана к светим испосницама. И након не много дана обе те жене, раздавши сва своја имања сиромасима, ступише у манастир светих подвижница, постадоше врло врлинске инокиње, и у многим подвизима усрдно послужише Богу и потпуно Му угодише. А васкрснуто дете, када одрасте, отиде у Палестину, и посетивши лавру светога Саве дознаде да је отац његов монаховао тамо. Он се онда и сам постриже ту у монаштво, и измоливши за себе очеву келију, он се много година испоснички подвизаваше у њој, и прочу се врлинско живљење његово међу свима палестинским оцима. По Божјем благоволењу он би узведен на патријаршијски престо јерусалимски, и седам година управљаше мудро Црквом Христовом. Пошто беспрекорно пређе свој животни пут, он се пресели у вечне обитељи". Ова повест дивнога столпника испуни чудесним миљем светитеља Христовог Теодора и он му постави питање: Кажи ми, оче духовни, колико већ година живиш на овоме столпу, и молим те, испричај ми све о животу свом, не скривајући ништа од мене Господа ради. - Уздахнувши из дубине срца и расплакавши се, старац рече: "Ради имена Господњег и ради истините љубави ја ћу ти, добри пастиру словесног стада Христовог, испричати све о мени, а ти то чувај у себи и не говори никоме док ме Господ не узме из овог живота. У дане младости своје ја се са својим старијим братом Јованом одрекох света. Потрудивши се у манастиру три године, ми пожелесмо безмолвни пустињачки живот. По савету нашег духовног оца ми одосмо у пустињу близу Вавилона. Тамо нађосмо две пећине, које се налажаху недалеко једна од друге, и стадосмо сваки посебно у својој пећини живети, подвижнички самоћујући и тихујући. Храна нам беше биље и пустињско воће. Суботу и недељу провођасмо заједно молећи се и појући. И пошто би се прихватили уобичајене пустињске хране, ми смо се разилазили сваки у своју пећину, и тамо се насамо молили и размишљали о Богу. Ходећи пак по пустињи, ми смо се старали да се не сретнемо један с другим; а анђео Господњи често долажаше и сваког посебно утешаваше у нашој усамљености. И једнога дана када ми одвојено ходасмо по пустињи сабирајући зеље, ја угледах у даљини мога брата, који идући, изненада се заустави зачуђен, постоја мало, прекрсти се, па прескочи место што беше пред њим, као неку замку, и брзо побеже у своју пећину. Зачућен оваквим поступком брата, ја одох до тог места да видим какво то зло нагна мог брата у бекство. Дошавши тамо, ја угледах велику количину просутог злата, сатворих молитву, скинух мантију, сабрах у њу разасуто злато, и једва га донесох у своју пећину, а брату не рекох ништа о томе. После тога ја одох у град и купих добру, чврсту кућу која је имала дивна одељења и извор чисте воде. Ту подигох цркву и устројих манастир, сабрах четрдесет монаха, саградих гостопримницу и болницу за збрињавање путника и болесника, и купих за манастир довољно земље. Уредивши све то, ја нађох мудрог човека, кога поставих за игумана тога манастира. Пошто исплатих све трошкове око устројства манастира, остаде ми још две хиљаде златника; од тога хиљаду дадох игуману манастира за потребе манастира, а другу хиљаду раздадох сиромасима, не оставивши себи ниједан златник. Затим се опростих са игуманом и братијом, па опет кренух у пустињу да потражим свога брата. Док путовах пустињом, у мом срцу се појави охола помисао: ето, мој брат се не умеде користити нађеним златом, а ја изврших велико и богоугодно дело. - Помишљајући тако, ја се приближих ономе месту где живљаше мој брат, а охола помисао о моме превасходству над братом не напушташе ме. Утом ме срете анђео који ме раније посећиваше, и погледавши на мене грозним очима рече ми с гневом: Зашто се охолиш и гордим помислима превазносиш над братом својим? Истину ти говорим: сав твој дуговремени труд, све твоје бриге око устројства манастира, не могу се упоредити са оним што учини брат твој прескочивши нађену гомилу злата. Јер он прескочи не злато него велику провалију, постављену између богаташа и Лазара (Лк. 16, 26-31), прелете је на лаким крилима, и њега очекује Авраамово наручје. Јер се он постара угодити Богу, а ти људима. Стога је брат твој несумњиво већи пред Богом од тебе, и ти се ни у ком случају не можеш упоредити са њим, иако се гордељиво хвалиш да си бољи од њега. Због те хвалисавости ти нећеш у току овог живота видети ни њега ни мене, и ваља ти много суза пролити да умилостивиш Бога.
"Рекавши то, анђео постаде невидљив за моје очи, а ја пожурих к пећини мога брата Јована, али га не видех у њој. Тада стадох плакати и ридати горко, док сав не изнемогох од плача. Пошто у таквом ридању проведох седам дана, ја чух глас анђела који ми издалека говораше: Ти треба да идеш ка граду Едеси и тамо, близу цркве светог Георгија, да узиђеш на стуб и да пребиваш у покајању док се Господ не смилује на тебе. - Ја онда пођох из пустиње плачући, и дошавши овде попех се на овај стуб. И проведох овде четрдесет девет година, борећи се са разним помислима које су наилазиле на мене као мрачан облак, и нека неутешна туга испуњаваше моје срце. У педесетој пак години, једне суботе касно увече, засија у срцу мом слатка светлост и растера мрачни облак помисли, и ја сву ту ноћ проведох без сна молећи се у умилењу срца и сузама утехе квасећи лице своје. А када настаде недеља, и ја појах прописне псалме Трећега часа, изненада стаде преда мном свети анђео и рече: Мир ти и спасење! - Утешен овим јављењем, ја падох на земљу и кроз сузе рекох: Зашто си ме одбацио од лица твога и одвојио ме од брата мога? И ево стално сам изложен многим напастима. - Анђео ме узе за руку, подиже ме и рече ми: Због високоумља твог, и што у мислима својим ти унизи брата свог, ја се сакрих од очију твојих, али те никако не остављах већ невидљиво борављах с тобом чувајући те, како ми беше наредио Бог. А сада због смирења твог Господ се опомену тебе и посла ме да отворено будем с тобом и у овом и у будућем животу. И теби се сада даје од Господа благодатни дар прозорљивости, да распознајеш праведнике и грешнике, да би се праведницима радовао, а за грешнике се молио да се обрате од грехова својих к покајању. И брат је твој жив и свагда се моли за тебе Господу, али ћеш га ти видети тек у будућем животу. - Ето, свети архијереју Божји, ја ти испричах све о своме животу".
Тада га свети Теодор упита како он распознаје праведнике и грешнике. Столпник одговори: Када мимо овог места пролази човек праведан и богобојажљив, онда видим благодат Божју где сија над њим, и с обе стране њега иду са њим свети и пресветли анђели, а ђаволи га издалека прате не смејуђи да му се приближе. Када пак овуда пролази грешан човек, онда видим око њега војску ликујуђих ђавола, а анђео издалека иде за њим тугујуђи и плачуђи због погибије грешника. А када ђаволи хође да коначно погубе тога човека, анђео одмах са пламеним мачем притиче и разгони их.
Овакве душекорисне речи преподобног столпника испуњаваху великом духовном радошђу срце светог епископа Теодора, и он веома благодараше Бога што га удостоји да међу паством својом нађе таког човека, богонадахнутог угодника Господњег и прозорљивог оца. И од тога времена он га често посеђиваше и вођаше с шим духовне разговоре.
Тако свети Теодор мудро пасијаше Христово стадо, старајуђи се да уништи умножене јереси. Јеретици пак испунише се гнева и јарости против њега, и стадоше му отворено радити о глави. Они се на великом скупу договорише да о једном празнику наоружани улете у цркву за време богослужења, убију пастира и распуде овце. Али им то не испаде за руком, јер се на њима збише речи Светога Писма: Смислише зло, али га не могоше извршити (Пс. 20, 12). И сваки пут када они са смишљеном злобом наваљиваху на цркву, спречаваше их сила Божја: јер некада им се руке укочиваху, а некада пламен огњени сукћући им из цркве у сусрет прогоњаше их. И они беху дуго у недоумици шта да предузму. Најзад прибегоше другом лукавству: они натуткаше на Цркву Божију и на светог архијереја управљаче те области, Сарацене, јер Едеса беше под њиховом владавином, напунише им руке митом, па са њиховом дозволом и уз њихову помоћ одузеше Цркви многе њиве, винограде и остале изворе прихода, од којих се издржавала епископија и клир црквени. Они, а нарочито богати манихејци, чињаху и осталим православним хришћанима многе неправде и насиља.
Ова нужда примора светитеља Теодора да путује у Вавилон к цару сараценском Мавији, који дође после Адрамелеха. да се жали на неправде што се чине Цркви, и да моли да се престане са тим и да се поводом тога спроведе праведна истрага. Но свети Теодор претходно оде к преподобном столпнику да га пита за савет. Столпник похвали његову намеру и прорече му све шта ће му се десити. Прорече му да ће његов пут бити благословен, јер ће не само сва црквена питања повољно решити, него ће и самог цара обратити у Христову веру. Столпник му још препоручи да потражи његовог брата Јована, који обитава негде изнад Вавилона у пустињи, па и писмо написа за брата. Опростивши се са столпником, светитељ се врну у епископију, и кроз неколико дана спреми се за пут. Пошто се много помоли Богу за своје стадо и за себе, он крену на намеравани пут.
Када стиже у Вавилон свети Теодор оде у хришћанску цркву и јави се тамошњем митрополиту. Митрополит с радошћу прими светог Теодора и смести га код себе. А када митрополит упита Теодора за разлог његовог доласка у Вавилон, свети Теодор му подробно исприча све о нападима јеретика на Цркву, о отимању црквене имовине и о страдању православних људи. У то време код митрополита случајно се десише два царева дворјанина: старешина царских писара и старешина царских лекара. Они обојица беху православни хришћани. Слушајући са митрополитом епископово казивање, они му из дубине срца саосећаху. И митрополит наложи тим дворјанима да спомену цару о дошавшем епископу Едеском. Али они одговорише: Није сада време томе, јер је цар тешко болестан, на очима има гнојаве ране и вид му се од болова помутио; поред тога он има запаљење јетре, а та је болест, по нашем мишљењу, неизлечива. И ко би сада смео да му се обрати поводом ма каквог посла? - На то им свети Теодор рече: Ко зна, господо моја, можда ће га Господ исцелити ради смирења мог? - Они му одговорише: Ако си вичан у лечењу или имаш од Бога благодат исцељивања, онда је ово згодна прилика да дођеш до повољног решења твоје молбе.
Сутрадан старешина лекара, посетивши цара да му укаже потребну лекарску помоћ, рече му да је из Едесе допутовао епископ који је вичан у лекарској науци. Цар одмах нареди да га позову. А епископ, идући к цару, мољаше се и појаше у себи псалам Давидом: Који живи у заклону Вишњега... (Пс. 90, 1...). А када уђе у цареву спаваоницу, болесни цар једва чујним гласом рече: Епископе! ако можеш помози ми, тешко сам болестаи и већ сам близу смрти. - Светитељ Христов, подигнувши очи срца свога к Богу и са тврдом вером призвавши у помоћ Господа Христа, брзога лекара, нареди да му се донесе чист суд и чиста вода. Пошто пак имађаше при себи мало земље са животворног гроба Христовог, он ту земљу раствори у води, па нареди цару да један део те воде попије, а преосталом водом он му помаза главу, чело, веђе, очи, срце и рамена. После тога он наложи да око цара буде тишина, да би мало заспао, а сам оде у своју гостопримницу. Болесни цар заспа слатким сном, и за време спавања њега напусти свака болест, и благодаћу Христовом и молитвама светог епископа Теодора он би враћен са капије смрти. Пробудивши се из сна, цар осети да је потпуно здрав и очима гледаше јасно. И веома се задиви тако брзом и неочекиваном потпуном исцељењу од тешке болести; и препун радости одмах нареди да позову к њему изврсног лекара светог епископа, и дуго му благодараше и велике почасти с љубављу указиваше. Светитељ нареди цару да узме хране, и цар једе и пи као да никада није боловао.
Сутрадан цар сазва све своје најважније великаше, и севши на високом престолу показа свима очигледно да је оздравио. И сви се радоваху царевом оздрављењу. И приреди цар тога дана велику гозбу свима великашима, градоначелницима, војсци и свему народу. И сви весело пироваху. А цар пред свима одаде велике почасти светом епископу Теодору, обдари га великим даровима, и називаше га светлошћу очију својих.

У трећи пак дан цар га позва к себи, при чему светоме Теодору бише указане особите почасти, и рече му: Човече Божји, светлости очију мојих! кажи ми, ради чега си допутовао овамо? Све што будеш затражио од мене, добићеш. - Тада светитељ Христов Теодор стаде подробно причати цару о свима неправдама које се чине светој Цркви и православним хришћанима, о пљачкању црквене имовине, о злостављањима и угњетавањима и притисцима сваке врсте. И цар одмах нареди да се поглаварима Киликије, Сирије и Месопотамије напише: да се сва црквена имовина хитно врати Едеској Цркви; да се изведу на суд кривци за учињене неправде хришћанима; да се јеретици присаједине саборној Цркви, ако пак неће, онда манихејцима одрезати језике, а несторијанце, евтихијанце и северијанце протерати из града и зборнице њихове до темеља порушити.
Када ова царска наредба би написана, цар рече светитељу: Ти оче, остани овде с нама за извесно време, а ја ћу послати војводу са овом наредбом, да он тачно поступи по наређењу. А и ти пошљи са њим неке од својих ученика, и више се низашта не брини, јер ће све бити учињено по твојој жељи.
И тако од цара би послан војвода а од епископа три клирика. И убрзо стиже из Едесе извештај, да је царево наређење у потпуности извршено. Многи од јеретика, уплашивши се царевих претњи, присајединише се Православној Цркви, а неки, оставши упорни у своме зловерју, бише подвргнути казнама или изгнанству.
Боравећи у Вавилону, свети епископ Теодор би често призиван к цару као лекар, и при томе он сејаше по мало семе учења Христова. То семе падаше на добру земљу царева срца, и цар се поче делимично просвећивати познањем истине. Затим светитељ моли цара да му дозволи да на неколико дана отпутује у пустињу и потражи столпниковог брата пустиножитеља. Цар му дозволи, и он са два своја ученика изиђе из града, и на неких сто потркалишта далеко од града он, помоћу Божјом, нађе столпниковог брата, преподобног Јована, у пустињи, у непроходном месту, у мрачној пећини. Преподобни Јован сам изађе у сусрет епископу, и назва по имену и епиокопа и његове ученике. И сатворивши молитву и целивавши један другог они седоше и ступише у слатке духовне разговоре. Преподобни Јован по свему личаше на свога брата Теодосија столпника. Он моли светитеља да у његовој пештери одслужи божанствену литургију и да га причести Пречистим Тајнама Тела и Крви Христове. И епископ му испуни жељу: литургиса и причести га. По пријему Светога Причешћа пустињак се сав испуни духовне радости и постави гостима пустињску трпезу, која беше необично укусна и пријатна. Пошто се прихватише они заблагодарише Богу, па се опет пустише у духовне разговоре. И старац упита епископа: Оче! где је писмо које ми написа мој брат столпник? - Дивећи се старчевој прозорљивости, епископ му узврати питањем: Ко те обавести, аво, да је код мене писмо од твога брата за тебе? - Преподобни старац одговори: У онај сами час када писмо би написано, оно би прочитано мени, и одмах на полеђини истога писма би дат мој одговор брату.
Епископ извади из торбице запечаћено писмо и пружи га пустињаку, али он замоли епископа да га распечати и прочита. Када епископ испуни његову жељу, он на полеђини писма нађе овакав одговор: "Јован, последњи међу монасима, из Вавилонских пештера, Теодосију столпнику, Сирија, своме рођеном брату жели радовати се о Господу! Прочитах твоје писмо онога часа када оно би написано, и одмах ти написах одговор, јер иако смо телима далеко један од другога, ипак дух мој неодступно борави с тобом, и оно што Бог открива теби то је познато и мени. Оно пак што ми ти написа о светом епископу, све се то Божјим промислом добро устројава: света Црква се увећава, јеретици се посрамљују и изгоне, неверни цар са просветљењем телесних очију добија уједно и просветљење душевних очију. Буди здрав у Господу, брате, и моли за мене Владику Христа, да се у будућем животу удостојимо један другога гледати и нераздвојно пребивати".
Прочитавши са дивљењем такав чудесни одговор, епископ се сети пророка Авакума, који би пренет ангелом из Јудеје у Вавилон к пророку Данилу, и поново за један час враћен у Јудеју (ср. Дан. 14, 36-39), и рече у себи: Свемогући Бог, који у старо време учини то чудо, моћан беше и сада учинити чудо слично томе, јер је Он диван у светима Својим (Пс. 67, 36).
Свети епископ проведе код преподобног пустињака дан и ноћ, па се ујутру по завршетку молитве опрости са њим и врати у Вавилон к цару. Цар му рече: Желео бих, премили оче, да се никада не растајем с тобом ни у овом животу ни у будућем, јер се везом неисказане љубави душа моја веза са тобом. - Епископ одговори: Видим, врата између мене и тебе су отворена; ја не излазим напоље, а ти не улазиш унутра к мени; када се пак врата затворе, ми ћемо се одвојити један од другога, и због тога душа моја веома пати. - Цар на то рече: Каква су то врата и шта значи њихово затварање? Молим те, кажи ми, да бих то разумео.
Тада светитељ, извукавши из својих недара Свето Еванђеље, рече: Царе! ево врата која воде ка спасењу и ка неразлучном борављењу с Богом и са светима Његовим. - И стаде му насамо, у унутрашњем одељењу, читати Свето Еванђеље, тумачећи га цару на његовом језику. Цар пажљиво слушаше, а срцем му се разливаше умилење и душа му се разгореваше љубављу ка Христу. У то време крај цара се налажаху три најверније слуге његове, родом из Арабије. Они такође с умилењем слушаху Свето Еванђеље, које епископ читаше све до самога вечера. Идућег дана, цар, чим посвршава своје послове, поново позва к себи светитеља тобож као лекара да га пита за савет, а у самој ствари да добије од њега лек за душу своју. И поново целог дана тог он пажљиво слушаше Еванђеље и Спаситељеве поуке, и поверова у Христа он и три најверније слуге његове. И светитељ им наложи да се спремају за свето крштење, одредивши им пост и научивши их како да се моле Богу. И написа им на њиховом језику Трисвето, Оче наш, и друге молитве; поред тога и Символ вере: Вјерују во јединаго Бога Отца... Све то чињаше се тајно, да Сарацени не би дознали, јер се цар бојао да се не дигну против њега. И епископ посећиваше цара сваки дан као лекар, па њега и три слуге његове насамо учаше тајнама свете вере. И после извесног времена он тајно крсти цара и тројицу слугу његових, и цару даде име Јован.
И одслуживши свету литургију у царевој спаваоници, свети епископ причести новокрштене Божанским Тајнама Тела и Крви Христове; и то свима њима би велика радост. А радоваху се и свети ангели због обраћења грешника, и у унутрашњим одајама царске палате обављаше се славље уз учешће Небе ских Сила.
Новопросвећени цар Јован, из љубави према Искупитељу рода људског, Господу Исусу Христу, пострадалом на крсту, узажеле имати делић чесног и животворног Крста Господњег, на коме Господ наш беше прикован. Но пошто се у то време Крсно Дрво налажаше не у Јерусалиму већ беше од грчких царева пренето у Цариград, то је ваљало светитељу Христовом Теодору путовати у Цариград са молбеним писмом царевим, које је гласило: "Преузвишеном и побожном самодршцу грчкога царства цару Михаилу са побожном и богомудром мајком Теодором, Јован цар сараценски, жели радовати се о Господу! Благодарим преблагог Бога који ме избави од заблуде и приведе у познање истине Светог Еванђеља и у исповедање хришћанске вере, и молим Вашу царску побожност да ми подари делић од животворног чесног Дрвета Крсног, на коме се разапе Христос мој, јер желим да то имам код себе као заштитника свог".
Са таквим писмом и великим даровима цар сараценски посла грчкоме цару светог епископа Теодора. Када епископ стиже у Цариград и предаде цару писмо и дарове, он би чесно примљен од цара и свјатјејшег патријарха. Догоди се те се у то време царева мати Теодора разболе од очију, и она стаде губити вид. Светитељ Христов Теодор, растворивши у чистој води земљу са Христовог гроба, помаза јој очи и исцели је. Но не само царици него и другим болесницима он даваше исцељење.
Цар нареди да се од злата направи крстохранилница, украшена драгим камењем и бисером, и стави у њу делић чесног дрвета животворног Крста Господњег. При томе цар написа цару сараценском овакав одговор: "Михаил који побожно верује у Христа Бога, самодржац свију Грка, кротости нашој возљубљеном Јовану, цару сараценском, жели радовати се о Господу! Примисмо твоје писмо, пуно сваке побожности, и веома се обрадовасмо, и благодаримо Бога који те изведе из таме к чудесној светлости Својој и к наслећу вечнога живота и бесконачнога царства. Ето, сада си постао син Авраамов а не Исмаилов, чедо Сарино а не Агарино.[30] Величамо твоју мудрост, јер си познао Истинитог Цара. Остани дакле до краја у вери Христовој и у заповестима Његовим. Молбу твоју с радошћу иепуњујемо. Нека ти чесно дрво животворног Крста Господњег буде заштита од свих видљивих и невидљивих непријатеља и блажена нада на будући живот!"
Предавши светом Теодору, епископу Едеском, ово писмо за цара сараценског, частицу животворног Дрвета Крсног, поред тога и икону Спаситељеву, и обдаривши светитеља многим даровима, он га отпусти с миром. Враћајући се у Вавилон, светитељ сврати у свој престони град Едесу и веома обрадова своје духовно стадо. Исто тако он посети и милог му столпника, преподобног Теодосија. Задржавши се мало у Едеси, он крену у Вавилон, и путем свуда чудесно исцељиваше разне болести по људима или полагањем животворног Дрвета Крсног и земље са гроба Господњег или својим светим молитвама. А када стиже к цару Јовану, он га прими са неисказаном радошћу, и поклони се до земље Крсном Дрвету и Спаситељевој икони, целива их кроз сузе радоснице, и постави их у својој спаваоници, својим рукама устројивши пред том светињом неугасиво кандило. Писмо пак грчкога цара он прочита с великом љубављу.
Боравећи у Вавилону, свети Теодор благодаћу Христовом чињаше многа исцељења и изгоњаше бесове из људи. Томе се хришћани необично радоваху, а Сарацени и Јевреји од велике зависти умираху. Старешина јеврејске заједнице у томе граду Јеврејин, вероучитељ њихов, подговори персијске и сараценске велможе да они предложе цару да он нареди да се између хришћана и Јевреја одржи препирка о вери. Знајући да хришћани неће бити побеђени, цар пристаде на њихов предлог. И би одређен дан за препирку. Тога дана сабра се силан народ: Персијанци, Сарацени, Јевреји и хришћани; а дође и сам цар са целим сенатом на тај скуп. Када цар заузе своје место, јеврејски вероучитељ иступи сам као представник свих Јевреја против двојице хришћанских учитеља и архијереја: митрополита Вавилонског и епископа Едеског, јер овај јеврејски вероучитељ бејаше красноречив и веома се горђаше својом ученошћу. И када он поче говорити не из Светога Писма, него ригајући громко многе гадости и хуле на Господа Христа, тада свети Теодор, испунивши се божанствене ревности, даде руком знак за тишину, и рече Јеврејину: Када би нам ти излагао нешто из закона Мојсијева или из других светих пророка, ми бисмо ти одговорили. Али пошто си ти отворио своја велеречива уста за хуле и лажи, и говориш не што свети пророци објавише него што ти отац твој Сатана нашаптава, то ћу ја, сине ђавољи, напуњени свакога лукавства и сваке пакости (ср. Д.А. 13, 10), против свих твојих хулних и лажних велеречивости рећи теби само једну Давидову реч: Нека онеме уста лажљива, која говоре на праведника безакоње, охоло и с поругом (Пс. 30, 19).
И тог часа умуче велеречиви Јеврејин, и хулни језик његов онеме, те не могаше ништа проговорити. Тада се Јевреји посрамише а хришћани обрадоваше; Персијанци пак и Сарацени се веома задивише, а цар се у души радоваше што хришћани победише. И слављаше се сила Исуса Христа.
Потом нареди цар да тог јеврејског вероучитеља, кога Бог порази немилом, непоштедно бију воловским жилама, па у тамницу баце. Исто тако и остали прваци јеврејски бише бијени и са поругом од скупа тог отерани. А три дана после тога онај онемели Јеврејин обрати се из тамнице писменом молбом светом епископу Теодору, просећи милост и обећавајући да ће примити хришћанство. Светитељ обавести цара о томе, и Јеврејин би пуштен из тамнице. И припадајући к ногама светитељу, Јеврејин му рукама објашњаваше да жели примити крштење, пошто и надаље језик његов беше нем. Епископ тада изврши над њим оглашење. И потом, када га уведе у купељ светог крштења и призва над њим име Пресвете Тројице, одмах му се језик разреши од немила, и он стаде громким гласом прослављати Оца и Сина и Светога Духа; и исповедаше да је Исус Христос заиста Син Бога живога, кога су закон и пророци проповедали. И тако Јеврејин постаде хришћанин, и на светом крштењу доби име Самон. Угледајући се на њега, и неки други Јевреји примише свету веру и крстише се. Тако исто и многи од Персијанаца и Сарацена повероваше у Христа, но своју веру држаху у тајности, бојећи се да их њихове власти не гоне и не кажњавају.
Неколико дана после тога свети Теодор реши да иде к пустињаку, преподобном Јовану, и извести цара о томе. Цар му рече: И ја бих желео да видим тог угодника Божјег и чујем поуке његове. - Светитељ му одговори: Добра је твоја жеља, јер ако га будеш видео, велику ћеш корист добити од њега. Он је веома духован човек, и има дар прозорљивости, те може о будућности говорити као о садашњици.
Тако се они договорише да заједно иду к пустињаку. При томе цар се направи као да хоће да иде у лов на дивље звери у пустињи, и тамо проведе неколико дана. И тако он крену у лов са мноштвом слугу и војника, имајући поред себе и епископа као свог сталног лекара. И прохођаху горе и дубраве пустињске, и много лова уловише. А када се приближише месту где пустињак у пећини борављаше, цар разасла своје слуге и војнике на разне стране да трагају за дивљим зверима, а сам остаде са малом пратњом. Затим, када приђоше још ближе к пећини, он остави и ту пратњу, узевши са собом само ону тројицу највернијих доглавника, хришћана; светитељ пак узе са собом ученика свог Василија, који касније написа његово житије. И они кренуше ка светом пустињаку. А преподобни Јован, провидећи Духом долазак к њему цара и епископа, изађе им у сусрет, носећи у рукама огањ и тамјан, поклони им се, и целивавши их уведе их у своју пећину. Пошто седоше, они се пустише у душекорисне разговоре. И рече пустињак цару: Блажен си, царе, што си побегао из таме и удостојио се постати син светлости. Блажен си, јер си одбацио таштину и лаж и заволео истину која те уводи у живот. Блажен си, јер ћеш се овенчати венцем мучеништва, и место земнога царства ти ћеш вечно царовати на небу са Христом. Слава Богу, Једноме у Тројици, јер те изведе из јаме страсти и из дубине прљавштина, и постави на камен ноге твоје, и метну у уста твоја песму нову!
После тога преподобни старац предложи гостима пустињску храну и воду за пиће. Они се прихватише и заблагодарише Богу. Цар рече: Истину говорим: никада у све дане мога царовања није ми јело и пиће било слађе него данас. Оче духовни, ваистину си ти цар, а ја сам ништ и убог. - Старац одговори: Господ ће те ускоро удостојити да добијеш истинско царство што си дошао да посетиш мене ништег. - Цар нуђаше старцу много злата, али овај не прими рекавши: Житељу пустиње није потребно злато; раздај га сиромасима у граду, па ћеш добити стоструку награду на небесима.
И дивљаше се цар равноангелном живљењу преподобног старца. А затим, после дугог разговора сви се опростише са старцем, удостојивши се његовог благослова и молитава, па отидоше. И пошто се састадоше са слугама и војницима, вратише се у град. И говораше цар светоме Теодору: Колико ти благодарности дугујем, свечесни оче, што си ми пружио могућност да видим уистини небеског човека, кога није достојан сав свет!
Међутим, доброга пастира вуцијаше потреба ка његовом стаду, јер се бојао да у његовом одсуству јеретици, ти зли вуци, не нападну на његово стадо и причине штету духовним овцама његовим. Стога стаде молити цара да га пусти у Едесу. Цар се заплака и рече: После твог одласка, оче, изгледа ми ја нећу дуго живети, јер нећу да останем тајни поштовалац Бога и да се тајно називам хришћанин. Иди дакле с миром своме дому, а понеси са собом и делић чесног животворног Дрвета Крста Господњег, да га после моје смрти неверници не би ногама газили. Ако кроз годину дана чујеш да сам у животу, ти дођи опет да ме посетиш и донеси ово чесно Дрво. Чујеш ли пак да сам умро, ти се помоли за упокојење моје душе.
Цар даде светом епископу Теодору мноштво злата и сребра и разноврсне скупоцене ствари, како за украшавање цркава Божијих, тако и за раздавање ништима и убогима. И пошто целиваше један другога, они се растадоше са многим сузама.
Одлазећи на свој пут, светитељ остави у Вавилону једног од својих слугу, да види шта ће се догодити по његовом одласку. И отпутовавши из Вавилона он благополучно стиже у Едесу к својим овцама.
Мало времена по одласку светога Теодора у Едесу, благоверни цар Јован у Вавилону, не желећи више да своју топлу веру у Христа и љубав према Њему крије него да јавно целоме свету покаже да је стварно хришћанин, призва к себи све своје кнезове, војводе и градоначелнике, и рече им: Хоћу да вам откријем велику тајну и нека нико не сумња у моје речи. Мени је откривено од Бога да је крај мога живота близу и да ћу кроз неколико дана отићи из овог живота. Стога наређујем вама да се сутра изјутра са свим народом саберете на пољу том (цар рече назив), јер хоћу да вам објавим своје завештање.
Рекавши то, цар их отпусти и они се разиђоше тужни. Затим нареди цар да гласници громко објаве по граду, да се сав народ сутра изјутра сабере на означеном пољу. Сам пак цар сву ноћ проведе у молитви. А врло рано ујутру позва к себи митрополита, каза му своју намеру, и замоли га да одслужи божанствену литургију у унутрашњој молитвеној одаји. Насветој литургији цар се са великим умилењем причести из митрополитових руку Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. После свете литургије он предаде митрополиту скупоцене дарове, па га отпусти. Потом се обуче у сјајну одећу царску, седе на коња и изјаха са великом свитом на означено поље, где се већ беше сабрало безбројно мноштво народа: Персијанци, Исмаиљћани, Јевреји и хришћани, и сви начелници и властодршци. Спремљен беше и царски престо на узвишеном месту, да би сви могли видети цара. Сви се на том скупу чуђаху и један другог распитиваху, о чему ли ће то цар говорити. Када цар стиже и седе на престолу, он после кратког одмора даде знак да настане тишина. Онда устаде са престола и стаде громким гласом говорити:
"Чујте сви, Персијанци и Агарјани и Јевреји и уважени хришћани! ја сам хришћанин, име ми је Јован; верујем у Оца и Сина и Светога Духа, у триипостасно једно суштаство Божанства, и у поднебесју нема друге истините вере сем хришћанске. И пошто Господ мој Исус Христос рече у Еванђељу: Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32), то ево ја исповедам Њега пред небом и земљом, пред анђелима и људима!"
Рекавши то, он извади из недара златан крст, украшен драгим камењем, и подиже га обема рукама увис да га сви виде. Затим се прекрсти и поклони до земље према истоку, целива часни крст и рече: Крсту Твом часном поклањам се, Христе, и признајем Тебе за Бога и Спаса мог, и узносим хвалу Теби са беспочетним Твојим Оцем и са пресветим и благим и животворним Твојим Духом вавек, амин!
Слушајући то, сви се чуђаху и стајаху као неми. Затим кнезови и војводе и остали властодршци, испунивши се јарости, повикаше: "Нека буде убијен ругач вере наше!" И наваливши на цара мачевима и копљима, силно га избодоше и убише. Убише са њим и тројицу верних доглавника његових који име Христово исповедаху.[31]
Тако мученички сконча у Вавилону благоверни цар Јован са три своја доглавника, на дан трећега маја. Тада сви хришћани, који беху присутни овоме, уплашише се гнева агарјанског, па побегоше са тог поља и кријаху се. А тело царево би бачено на том пољу без сахране. Наредне ноћи пак свети страдалац се јави старешинама и властодршцима страшно им претећи и говорећи: "Брзо предајте тело моје хришћанском митрополиту да га сахрани; ако то не учините, све ћу вас одмах погубити!"
Када се они пробудише од сна, одмах се рано изјутра скупише, причајући један другоме о свом сновиђењу, и беху преплашени. И сместа послаше хришћанском митрополиту наређење, да одмах узме тело царево и погребе. Митрополит брзо оде, узе тело светог мученика цара Јована и тела светих трију слугу његових, донесе их у цркву и чесно их сахрани. Од њихове заједничке гробнице биваху чудеса и даваху се ицељења од разноврсних болести не само хришћанима него и агарјанима који се приклањаху хришћанској вери.
У наредну ноћ после своје погибије свети цар Јован јави се у сновиђењу светом Теодору, епископу Едеском. Он беше обучен у беле хаљине које блистаху неисказаном светлошћу, а на глави имађаше чудесан венац чију лепоту људски језик исказати не може. И он рече епископу: "Ето, чесни оче, Господ Христос ме прослави великом славом и уврсти ме у лик мученика! јер јуче исповедих пред свима пресвето име Његово, и зато бих убијен од Персијанаца и Сарацена, а душа моја, изишавши из телесне тамнице, доби блага о којима си ми ти говорио. Благословен си ти од Бога, јер си постао посредник мога спасења, и ја се молим нашем заједничком Господу да нареди и теби да што пре дођеш к мени, да се заједнички наслађујемо блаженим животом у благодати Пресвете Тројице."
Пробудивши се од сна, свети епископ Теодор оде к преподобном Теодосију столпнику и исприча му своје виђење. Столпник му рече да је то виђење истинито, јер и њему самом би то исто откривено од Бога. Кроз неколико пак дана допутова из Вавилона слуга, који беше остављен тамо, и подробно обавести светог епископа Теодора о томе како благоверни цар Јован са три слуге своје пострада за Христа. И радоваше се свети Теодор од све душе, благодарећи Бога што труд његов не би узалуд него принесе тако диван род у царство небеско.
Не много времена после тога, столпник виде у откривењу где брат његов, преподобни Јован пустињак, отиде ка Господу, и извести о томе светог Теодора. Затим се и сам столпник, преподобни Теодосије, пошто поболова мало, престави. И сахрани га свети епископ Теодор у цркви светог великомученика Георгија, у манастиру светих испосница.
Три године након погибије светог цара Јована, овај страдалац поново се јави светом Теодору у оном истом виду, као и први пут, и рече му: "Хајде, оче мили, зове те Христос! Јер Он благоволи да обојица заједно живимо у Његовом царству и наслађујемо се слатке светлости Његове."
Из овог виђења светитељ Христов Теодор закључи да се његов одлазак к Богу приближио. Стога он, средивши добро све послове цркве Едеске и давши благослов и мир духовним овцама својим, остави своју паству и отпутова у Јерусалим. Тамо се поклони светом животворном гробу Христовом, па оде у лавру светога Саве у којој је најпре монаховао и усели се у своју пређашњу отшелничку келију. Ту он проведе три недеље, па се пресели у нерукоздане обитељи, предавши своју свету душу у руке Богу, у девети дан месеца јула. Свјатјејши патријарх јерусалимски, дошавши са епископима, чесно погребе у тој истој лаври многоутруђено тело угодника Божјег, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас грешних нека је част, слава, поклоњење и благодарење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФОТИЈА СОЛУНСКОГ

Велики и богоугодни подвижник Солунски из 11. века, оснивач манастира Акапнијевог у Солуну. Сав просветљен божанском светлошћу, удостојен поклоњења незалазној и невечерњој Светлости Свете Тројице, којој се моли сада за спасење свега света. Спомиње се у Јерусалимском кодексу број 309, и у кодексу Г 86 Атонске Лавре, док га неки Синаксари не спомињу.[32]

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МЕТОДИЈА

Родом из села Визари у Амаријској покрајини на Криту; презивао се Силигардос. Замонашивши се, постао је игуман манастира Светих Бестелесних Сила у тој области, а касније и епископ Лампски на Криту. Супротстављајући се турским насиљима над хришћанима на Криту, би од Турака ухваћен и много мучен, па најзад и погубљен 9 јула 1793 године. Мошти су му погребене у манастиру Св. Архангела близу места где је мученички пострадао.[33]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ И БОГОНОСНИХ ОТАЦА НАШИХ: ДИОНИСИЈА И МИТРОФАНА, који су у малом Скиту Свете Ане у Светој Гори

Сећање и спомињање светих људи доноси, како рече Свети Григорије Богослов, велику корист за врлину и освећење душама нашим. Зато није добро ни праведно прећуткивање житија и подвига преподобних и светих мужева, јер је то скривање светиљке под спуд и незахвално прећуткивање славних дела Божјих. А изношењем пак светих подвига и врлинског живљења богоносних Отаца наших, бива на славу Божју и на корист и подражавање свима хришћанима.
Непозната нам је отаџбина земаљска ових преподобних отаца, Дионисија и Митрофана, ваљда и зато што они сами, жудећи за небеском отаџбином, скриваху од других име своје земаљске отаџбине. А живеше они почетком шеснаестог века и просијаше у подвизима и врлинама у скиту Свете Ане у Светој Гори. Имађаху и световно образовање, особито преподобни Дионисије, кога због тога називаху и ритором. Желећи да свој живот посвете Богу обадвојица рано постадоше монаси. И то, преподобни Дионисије би најпре монах у Студитском манастиру у Цариграду, а онда дође у Свету Гору, где му преподобни Митрофан постаде ученик. Живљаше најпре свети Дионисије у Карејском скиту, где као јереј беше духовник многим монасима, а онда, ради веће тишине и усамљености, пређе у Скит Свете Ане, мајке Пресвете Богородице, који се тада називаше Скит Велике Лавре. Одатле се повуче са својим учеником Митрофаном у једну пећину у данашњи Мали скит Свете Ане, где се обојица подвизаваху у молитвеном тиховању и крајњем очишћењу душе. Чувши за њихове подвиге и духовно искуство, хришћани из околних крајева затражише од отаца да им пошаљу духовника, и би одрећен на то преподобни Митрофан. Показујући послушност према оцима, Митрофан изиђе из Свете Горе и исповедаше и поучаваше побожне хришћане по околини. А када сврши наложено му дело, опет се поврати своме духовном оцу Дионисију и настави са њим богоугодно подвизавање и благодатно усавршавање.
Подвизавајући се тако у свакој преподобности и праведности, преподобни Дионисије се упокоји мирно у Господу своме 9 јула 1606 године, а ускоро за њим престави се и блажени Митрофан.
У Скиту Свете Ане чува се у библиотеци књига "преподобног и богоносног оца нашег Дионисија Ритора који се подвизавао на гори Атону", а зове се "Куварас" (Клупче) и садржи преписане разне душекорисне поуке Светих Отаца. Године 1956 подигнут је у њиховој пећини диван храм њима посвећен, где се на данашњи дан прославља њихов свети спомен.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНДРЕЈА и ПРОВА

Мачем посечени пострадали за Господа.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Понт - покрајина у североисточном делу Мале Азије.
2. Сиракуза - једна од првих старогрчких колонија на источној обали острва Сицилије, основана, по предању, од Коринћана око 757 године пре Христа; доцније највећи и најбогатији град острва.
3. Сицилија - велико острво Средоземног Мора, саставни део Италије.
4. Другостепена божанства старогрчке вере.
5. Свети Панкратије пострадао крајем првог или почетком другог века. Свете мошти његове почивају у Риму, у цркви његовог имена. Он се спомиње још и 9 фебруара.
6. Спомен овог светог врши се још и 14 јуна и 6 септембра.
7. Декије царовао од 249 до 251 године.
8. Јулијан Отступник царовао од 361 до 363 године.
9. Спомен преподобног Коприја празнује се такође деветог јула. Ово житије, као и следеће преподобног Коприја, очигледно говоре не о преподобномученицима Патермутију и Коприју (пострадалим за време Јулијана Одступника, 361-3 г.), о којима је већ било напред речи, него о нешто каснијим истоименим подвижницима који су живели крајем 4. века. Преподобни Коприје је још живео 394-5 г. када га је посетио писац "Историје монаха у Египту", одакле су и узета ова житија.
10. Оглашење - усмено упућивање у истине хришћанске вере, давано у старој Цркви свима који су желели приступити светој тајни крштења. Оглашени су имали право улазити у храм ради слушања Светога Писма и поука, и присуствовати првом и другом делу св. Литургије ("проскомидији" и "литургији оглашених"); напуштали су храм пред трећи део св. Литургије ("литургије верних"), на што их је упозоравао ћакон својим возгласом: "Оглашени изиђите"... Рок оглашења није био подједнак; многи су врло дуго остајали оглашени; у случају неопходности рок оглашења се скраћивао на неколико дана или чак на неколико часова. - Црквени обред оглашења и до сада се врши у Православној Цркви: састоји се у прочитању извесних молитава над оним који приступа светом крштењу и у запрећивању ђаволу; при томе онај који приступа светом крштењу одриче се Сатане, присаједињује се Христу и исповеда своју веру читањем Символа вере.
11. Грчка реч μηωτη значи: овчија кожа, кожух; горња хаљина, мантија, плашт.
12. Преподобни Патермутије упокојио се крајем четвртога века.
13. Види: "Историја монаха у Егапту", гл. 10. (издање А. Ј. Festugiere: Historia monachorum in Aegypto, Bruxelles 1961).
14. Преподобни Коприје упокојио се крајем IV века.
15. У другим Синаксарима његов је спомен 19. јула. У Јерусалимском кодексу бр. 1095, ф. 115, његов спомен је заједно са његовим синовцем Михаилом Саваитом (о коме види под 19 јулом).
16. Град Едеса, сада Урфа, налазио се у северном делу Месопотамије, на реци Еуфрату. У овом граду свети Јефрем Сирин је основао богословску школу у четвртом веку.
17. Грчко име Теодор значи: Богодаровани, Божји дар, Божидар.
18. Овај манастир основан је у шестом веку преподобним Савом Освећеним, који се празнује петог децембра.
19. Вавилон - један од најстаријих градова света, подигнут Нимродом, сином Куша, потомком Хамовим (1 Мојс. 10, 6-10). Налазио се на обема обалама реке Еуфрата, недалеко од Персијског Залива. Био велики трговачки центар на путу између Индије и Финикије.
20. Циљање на сличан догађај у Библији (1 Мојс. гл. 19).
21. Свети Мнхаил пострадао крајем осмога века.
22. Спомен ових светих отаца празнује се 20 марта.
23. Спомен њихов празнује се 15 новембра.
24. Царица Теодора управљала грчком царевином од 842 до 855 године; њен син Михаил III царовао од 855 до 867 године.
25. Несторијанство основао Несторије, патријарх цариградски (од 428 до 431 године); он учио: Исус Христос није истинити Бог, већ само човек, син Јосифа и Марије, због светости живота удостојен нарочите благодати Божје, и спасава нас не Својим искупитељским заслугама него учењем и иримером Свога живота. Несторијанство осуђено на Трећем Васељенском Сабору, у Ефесу 431. Но и поред, осуде, оно постојало до осмога века у Персији, Индији и Китају.
26. Северијанску јерес основао Север, патријарх антиохијски (од 512 до 518 године). Ова јерес престављала собом подврсту монофизитске јереси; учила да у Христу постоји само једна природа, божанска, али допуштала у њој разлику својстава божанских и човечанских; тако тврдила да је тело Христово до васкрсења било трулежно, као наше.
27. Евтихијанску јерес основао архимандрит цариградски Евтихије. Он учио да Исус Христос има само једну природу, и то божанску. Ова се јерес називала још и монофизитство (од грчке речи μονος = један, и φυσις природа). Ова јерес осуђена на Четвртом Васељенском Сабору, у Халкидону 451 године.
28. Манихејство - јерес, основао је Манес, персијски маг. Ова јерес представља собом мешавину хришћанства и персијске религије Зороастрине. Манес учио: одувек постоје два независна царства, царство добра и царство зла, која се налазе у непрекидној борби међу собом; човек се састоји из два елемента, светлости и таме, и има као две душе - добру и злу, које се стално боре међу собом. У животу манихејци су били врло уздржљиви: проповедали су безбрачност и непрекидан пост. Манихејство је било јако распрострањено у трећем и четвртом веку.
29. Спомен светог праведног многострадалног Јова празнује се 6. маја.
30. Сара - супруга Авраамова, Агара - његова иноча; од Саре преко Исака произашао је народ Божји, а од Исмаила су произашли Исмаиљћани, који се још називају Сараценима и Агарјанима.
31. Кончина светога Теодора, као и осталих светих који се спомињу у његовом житију, збила се у деветом веку.
32. Види и Арсений, Похвалное слово Св. Фотию Фессалийскому, Новгород 1897.
33. Други Синаксари га не спомињу, а спомиње га Ј. М. Перантонис, у "Лексикон тон Неомартирон", том 3, Атина 1972, с. 345.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. вел. муч. Прокопије. Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?" у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам." У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји". И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом". Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове." Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2021, Еп. нишки Арсеније 2020, Еп. нишки Г. Арсеније 2019, 

2. Св. Прокопије Јуродиви. Устјужски чудотворац, †1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин, због чега раздаде сиромасима све своје имање, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд, да га људи не би хвалили, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје, који су се по том заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм.

3. Преп. Теофил мироточиви. Родом из Македоније, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини Цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију, да испита, истина ли је, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде, нагнан на ово од јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса Теофил се врати у Св. Гору, где се подвизавао, најпре у Ватопеду, па у Иверу, и најзад у келији св. Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа Солунског овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страстних помисли, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку, да кад буде умро не сахрањује га но веже конопцем за ноге, одвуче и баци у поток. Са великим страхом ученик тако и учини. Но Промисао Божји открије мошти св. Теофила, и када их пренесу у његову ћелију, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8. јула 1548 год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА

Свети град Јерусалим однегова светог великомученика Прокопија, коме родитељи његови наденуше име не Прокопије него Неаније, а име Прокопије он доби од самог Господа Христа на крштењу, као што ће се касније видети из ове повести. Исто тако се и Јерусалим у то време називао од незнабожних идолопоклоника не Јерусалим него Елија. Јер по разорењу Јерусалима Титом[1], сином Веспазијановим[2], по истеку много година, римски цар Адријан[3], коме при рођењу би дато име Елије, пожелевши да на месту разореног Јерусалима подигне град, назва га по своме имену Елије, и заповеди да нико тај град не назива Јерусалимом већ Елијом. Непријатељ Господа нашег Исуса Христа, Адријан се стараше не само да истреби са земље пресвето име Његово, него жељаше да из људског сећања избрише и само место где Христос пострада. Због тога он и назва Јерусалим Елија.
У том граду живљаше неки славан човек, сенаторског рода, по имену Христофор. Он беше хришћанин, а његова супруга Теодосија - незнабошкиња. Од њих се и роди Неаније, по чијем рођењу Христофор убрзо отиде ка Господу. Оставши удовица, Теодосија васпитаваше дете у незнабожачкој вери и научи га да служи идолима, пошто и сама беше усрдна служитељка демона. Дечко бејаше веома бистар, и кад га мати даде незнабожачким учитељима на школовање, он брзо изучи све световне науке.
Када Неаније израсте у младића и већ постајаше зрео човек, мати зажеле да га да цару у војну службу. У то време безбожни цар римски Диоклецијан[4] дође у Антиохију Сиријску што је на реци Оронти. Дознавши за то, Теодосија оде са својим сином у Антиохију и даде га у службу цару. Цар, видевши да је младић леп, кршан и веома паметан, силно га заволе и нареди да буде у царским палатама близу њега, заједно са другима, њему сличнима. Затим га цар у скором времену произведе за војводу, и посла га са војском у египатски град Александрију[5], наредивши му да тамо гони, мучи и убија хришћане, а да им имовину одузима у корист државе. Неаније рече тад цару: Слушао сам за те људе, господару, да они почитују некаквог сина Божјег, званог Христос, и да су тврде нарави, непокорни, дрски, и чврсти у својој вери и постојани; и да више воле умрети него оставити свога Христа и принети жртве боговима нашим. Због тога сматрам да неће бити лако приволети их на наше законе.
Диоклецијан, разјаривши се, стаде хулити Христа Спаситеља, говорећи: Бог њихов, како сами они тврде, није имао жене. Како је онда могао родити Сина? А Христос у кога они верују, тај је рођен од жене, и он би од јеврејског народа осуђен на смрт, бијен, трновим венцем овенчан, исмејан, на крст разапет, оцтом и жучју напојен, и умре у горким мукама. Ако је био Бог, зашто онда не избави себе из јеврејских руку? И када себи не поможе у невољи, може ли онда другоме помоћи?
Такве, и још горе хуле изговори син погибли. Јер, као што каже божанствени Павле, реч крстова је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо - сила Божија (1 Кор. 1, 18). Неаније, убеђен царевим речима, крену са два одреда војске на заповеђени му пут. Али пошто од силне сунчане врелине и жеге изнемогаваху и војници и њихови коњи, то они путоваху ноћу а дању се одмараху. И када они прођоше мимо сиријски град Апамеју[6], у девет сати ноћу би земљотрес, и севање муња, и страшна грмљавина, те сви од страха беху као мртви. А војвода чу глас с неба који њему говораше: Неаније, куда идеш, и на кога устајеш? - У великом страху Неаније одговори: Послан сам од цара у Александрију да убијем све који верују у Распетога? - И опет му рече глас с неба: О, Неаније, и ти ли на мене идеш? - Неаније упита: Ко си ти, Господе? Не могу да те познам.
Тек што Неаније то рече, у ваздуху се показа пресветли крст, као од кристала, и од крста се чу глас: Ја сам Исус, распети Син Божји! - Дршћући Неаније рече: Цар ми исприча, да онај Бог кога хришћани почитују, није имао жене, и како си ти онда Син Божји? Ако си пак стварно Син Божји, како те онда Јевреји узмогоше исмејати, и распети, и умртвити? - И одговори му глас од крста: Ја то ради рода људског добровољно претрпех, да избавим грешнике од власти ђавола, и потражим изгубљене, и оживим мртве. И када ја не бих био Син Божји, како бих онда после смрти ја био жив и говорио с тобом?
После ових речи крст узиђе на небо, и одмах се чу глас с неба: Овим знаком који си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом!
Тако Неаније, као некада Савле (Д.А. 9, 1-20), кроз јављење њему Господа на путу, од гонитеља постаде изабрани сасуд Господа Исуса Христа. И од тог чудесног виђења, и од слатког разговора Господњег с њим, срце се његово испуни неизрецивом радошћу и весељем духовним.
После тога виђења Неаније са својим војницима дође у Скитопољ[7], и позвавши к себи златара нареди му да начини крст онакав какав он виде ноћу. Златар одбијаше, говорећи: Ја то не могу да урадим, јер је крст знак галилејаца, који се називају хришћанима. И ако цар дозна за то, он ће ме страшном смрћу погубити. - Неаније захтеваше да он тајно изради крст, заклињући му се да о томе неће казати ни цару, нити икоме другоме. Тада златар прими од војводе довољно злата и сребра на израду крста, и тајно изради крст онакав и онолики како му то војвода описа. Чим крст би израћен, на њему се изненада појавише три лика, невидљивом руком нацртана, са јеврејским натписом: на горњем делу - Емануил[8], а на двема странама - Михаил и Гаврил[9]. Угледавши то, златар се зачуди и беше у недоумици ко то уради, пошто у тој соби не беше никога сем њега. И он реши да те ликове отаре; узе оруђе, али не могаде то учинити, јер му се рука укочи као да је узета. А кад војвода виде крст, он упита мајстора: Чији су ови ликови, и због чега су изображени? - Златар са заклетвом тврђаше: Када заврших посао, ова се три лика појавише сами од себе, и не знам чији су. Хтедох да их отарем, али не могох, јер ми се рука укочи.
Тада Неанији би јасно да се у крсту налази нека божанска сила; поклони се крсту, целива га и, обавивши га скерлетом, ношаше га код себе, чувајући га са страхопоштовањем. И он се сада оружаше не против хришћана већ против варвара, и побеђиваше их силом Христовом, покоравајући њихове земље. Чак и против самог невидљивог непријатеља, ђавола, он изиђе у рат, и победи га својим јуначким страдањем за Христа.
А његово страдање отпоче овако. Када он бејаше у своме граду Јерусалиму, који се у то време звао Елија, грађани га молише да одмазди агарјанима[10] за зла која им чињаху. Јер агарјани, нападајући њихов крај и трчкарајући око града, одвођаху оне који су се случајно налазили изван града, а нарочито хватаху женскиње и узимаху их себи за жене. То исто они чињаху и по околним селима. Храбри војник Христов, наоружан силом светога крста, смело изађе са својом војском и појури за агарјанима, молећи се у срцу свом овако: Помози ми, надо моја, Христе Боже! - И дође му глас с неба: Надај се, Неаните, јер сам ја, Господ Бог твој, с тобом!
Чувши овај глас, војвода постаде још смелији и страховито потуче агарјане, и све заробљенике ослободи. У тој битци погибе шест хиљада агарјана, а од Неанијевих војника нико не би рањен, нити убијен. И посла Неаније испред себе гласника к својој мајци, извештавајући је о победи над непријатељима, чему се она веома обрадова. И када он са тријумфом и пленом победнички улажаше у град, мајка га радосно срете. И кад он уђе у свој дом, мати му рече: Мило чедо моје, када ти оде у бој, ја узех у руке кадионицу и тамјан, па уђох к боговима и молих се њима за тебе да ти они помогну. И ето сада ти се њиховом помоћу показа победилац! Стога уђи к њима и одај им благодарност, да би ти они и у будуће помагали. - Неаније јој одговори: Добро си урадила, мајко, молећи се за мене, али мени је помогао мој Бог. - Мати му онда рече: Чедо, не говори о једном богу, да се остали богови не разгневе на тебе и не одврате од тебе. - Неаније јој на то рече: Мајко, не обмањуј себе идолским многобожјем. Јер како су ми могли помоћи они, када су сами бездахни? А ако су ми они помогли, хајде да их упитамо, нека нам то кажу, и ми ћемо се тада уверити у њихову моћ.
Рекавши то, он уђе у мајчину спаваћу собу где се налажаху златни и сребрни идоли, и обраћајући се њима рече: Вама говорим, тобожњи богови, реците нам: ко мени поможе у битци? - А идоли мучаху, јер како би могли одговорити кад су неми? Тада Неаније рече мајци: Ето, мати, видиш какви су твоји богови. Када они нису у стању да једну реч проговоре, како онда могу помагати некоме? - Мати му на то рече: Они не одговарају теби зато што их ти са подсмехом питаш. - Онда их ти сама упитај, одврати Неаније; они су дужни да одговоре теби, пошто им врло усрдно служиш.
Тада она, приступивши им са великим страхопоштовањем и преклонивши колена, рече: О, свемоћни богови! Велики Зевсе[11] и ти, царице Хера[12], и господару мора Посејдоне, и сунцолики Аполоне[13], и ти заштитнице града Паладо[14], и остали богови! Молим вас, реците нам, не помогосте ли ви у битци слузи вашем, сину мом? - Но одговора од њих не би.
Тада блажени Неаније, држећи крст у руци, испуни се божанске ревности, па скинувши своју горњу хаљину и одгурнувши матер од идола, стаде их разбијати, ударајући их о земљу и газећи их ногама. И пошто их поломи у парчад, он то злато и сребро раздаде сиромасима. А мати његова, видећи то, страховито се разгневи и разјари, и заборавивши природну љубав према сину, хитно отпутова у Антиохију к цару Диоклецијану, и са сузама се жаљаше цару на сина што јој богове поразбија и што њој самој не указа дужно поштовање одгурнувши је од богова. А цар је тешаше надом да ће, било ласкама било претњама, обратити њеног сина к пређашњој вери у богове. Притом цар рече: Не буде ли пак хтео да се обрати, онда ће због злочина својих злом смрћу умрети, а ти изабери себи за сина кога хоћеш из моје свите.
И одмах написа цар игемону - поглавару Палестине Јусту, који беше родом из Италије, човеку свирепом, наређујући му да у присуству угледних људи из околних градова саветује на све могуће начине, и милом и силом, војводи Неанију, сину Теодосијином, који је пришао хришћанској вери, да се поново обрати к боговима; а не буде ли то учинио, онда га ставити на љуте муке. У том писму налажаху се и хуле на Христа.
Игемон Јуст, добивши цареву наредбу, сазва угледне људе из палестинских градова, па сам оде у Елију к војводи Неанију, поздрави се с њим и даде му царево писмо. А војвода када прочита писмо и у њему написане хуле против Господа нашег, не отрпе него исцепа писмо на ситне комадиће, па их разбаца по ваздуху, говорећи игемону: Ја сам хришћанин, а ти чини што ти је наређено. - Игемон му тада рече: И цара се бојим, и тебе као пријатеља стидим се и жалим те, те не знам шта да радим. Него послушај мене и ове честите људе, па у нашем присуству принеси боговима жртву. А ако то не урадиш, онда ћеш ме и против воље приморати да извршим наређење.
На то Неаније рече игемону: "Ти згодно спомену жртву, ево, ја себе самог приносим на жртву Христу, Богу моме".
Рекавши то, он отпаса са себе војводски појас и баци га игемону у лице, одричући се царске службе, да би био војник Цара Небеснога. Притом он изобличи идолопоклоничко безбожје.
Игемон и људи што беху дошли с њим разгневише се, па дохватише Неанија и одведоше у Кесарију Палестинску[15], која се називала Филипова, а и Севастија Панеада, у којој некада би постављена статуа Христова, израђена по жељи крвоточиве жене, која се исцели додирнувши хаљину Господњу (Мт. 9, 20-22). Тамо игемон, севши на отвореном за сав народ судишту, изведе Неанија на саслушање. Угледавши Неанија грађани, идолопоклоничким безбожјем помрачени, као пијани или ђавоимани повикаше ка игемону, говорећи: То је непријатељ и истребитељ богова наших и исмевач наређења царских.
Игемон пак, иначе врло свиреп и бездушан човек, силно се разјари од народне вике, и нареди одмах да Неанија обесе нагог на мучилишту и да му железним ноктима стружу тело. И одпадаше месо са Неанијевог тела и виђаху се голе кости. Неки од грађана видећи такво страдање мучениково, жаљаху га због младости његове и плакаху за њим. А мученик, видевши их где плачу, рече им: Не плачите за мном већ над погибијом душа ваших, јер треба оплакивати онога коме предстоји бесконачно мучење у паклу. - Затим, уздигавши очи к небу, он се мољаше говорећи: Боже! укрепи мене, слугу Твога, на посрамљење врагу а на прослављење пресветог имена Твог!
Када мучитељи слуге изнемогоше, мученик би по игемоновом наређењу скинут са мучилишта и вргнут у тамницу. А тамнички стражар Теренције, памтећи доброчинство Неанијево, сажали се на њега те простре под њим сена и поњаву; и мученик лежаше једва жив у тамници. У поноћи би земљотрес у граду, јер Бог са анђелима Својим дође да посети слугу Свога, и засија велика светлост у тамници, и врата се тамничка отворише, и свима тамошњим сужњима окови спадоше, и јавише се два анђела у облику прекрасних младића и рекоше мученику: Погледај на нас, и види. - Мученик, погледавши према њима, упита: Ко сте ви? - Они одговорише: Ми смо анђели, послани к теби од Господа. - Мученик им рече: Ако сте анђели Господњи, онда се пред мојим очима поклоните Господу и оградите себе крсним знаком, да бих вам поверовао. - Анђели то одмах урадише, и рекоше: Сад дакле веруј да нас Господ посла к теби. - И мученик рече: Знам да к тројици Младића, баченима у пећ вавилонску, би послан од Господа анђео да им расхлади огањ. А шта такво учиних ја, или у какав сам то огањ бачен, да бих се удостојио анђелске посете?
Када мученик са смиреношћу говораше ово, изненада се јави сам Господ Исус Христос у слави неисказаној, и додирнувши мученика исцели га од рана и подиже потпуно здрава. И крстивши га Господ водом, рече му: "Више се нећеш звати Неаније већ Прокопије[16]. Буди храбар и јачај, јер јачајући учинићеш велика дела и привешћеш к Оцу моме изврсно стадо". - А Прокопије, обрадован и престрављен, паде на земљу, поклони се Господу, молећи се да га Он укрепи у страдањима, да се не би уплашио љутих мука. Господ му рече: "Не бој се, ја сам с Тобом!" - Рекавши то, Господ узиђе на небеса.
Од времена овог јављења Господњег срце светог Прокопија беше препуно неисказане сладости небеске и радости духовне. И телом он беше толико здрав, да не имађаше ни трага од претрпљених рана: јер се поузда у Господа, и Он му поможе, и процвета тело његово (ср. Пс. 27, 7).
Сутрадан игемон посла једног од војника у тамницу да се извести, да ли је мученик жив, јер је држао да је он већ умро од јучерашњих љутих мучења. Тамнички стражар Теренције исприча војнику да целу ноћ спавао није, јер се у поноћ у тамници догађало нешто чудесно и страшно, наиме: десио се земљотрес, засијала је необична светлост, отворила су се врата, спали су окови са сужања, а са Неанијем су разговарали неки пресветли људи. Војник, навиривши у тамницу, викну к мученику: Јеси ли жив, Неаније? - Светитељ одговори: Жив сам и здрав благодаћу Бога мог. - Војник рече: Не могу да те видим. - Светитељ одговори: Сваки који бежи од светлости Божје и служи демонима, слеп је и у тами ходи, и не зна куда иде.
Војник оде и извести игемона о ономе што чу. Игемон тада седе на судишту, и опет изведе Христова мученика на суд. И погледавши на њега, сви видеше да је лице његово светло и сво тело његозо здраво и бело, као да никада никакве ране није поднело. Многи од присутних на суду задивљени повикаше: Боже Неанијев, помози нам! - А игемон, уставши са свог судијског места и руком давши народу знак да ућути, викну громким гласом: Браћо! зашто се дивите видећи Неанија здрава? Богови се смиловаше на њега и исцелише слугу свога.
На то светитељ рече игемону: Добро кажеш да сам исцељен милосрђем Божјим. Но ако сматраш да је то чудесно исцељење извршено силом богова твојих, онда хајдемо у њихов храм да дознамо који ме бог исцели. - Држећи да мученик хоће да се поклони боговима, игемон се веома обрадова и нареди да се пут од судишта до идолишта украси и да се по њему простру најлепше простирке. А биров са највишег места објављиваше, вичући: Неаније, син високородне жене Теодосије, покајавши се вратио се боговима и иде да им принесе жртву.
Слушајући то, незнабошци се радоваху, а потајни хришћани силно туговаху. И слеже се мноштво народа са женама и децом. Игемон са светим Прокопијем и са свима знатним људима свечано иђаше ка идолопоклоничком храму. Ушавши унутра, светитељ се тајно помоли Христу Богу, начини руком у ваздуху крсни знак према идолима и рече: Вама говорим, нечисти идоли, уплашите се имена Бога мог и силе светога крста, те падните са својих места и, разбивши се, разлијте се као вода!
И одмах падоше сви идоли, и начинивши својим падом страшну хуку издробише се у комаде. А што је најчудније, сав материјал од кога они беху направљени претвори се, по Божјем наређењу, у воду, и идолиште се напуни воде, и потече река на врата идолишта хучећи.
Ово чудо веома задиви све, и многи повикаше говорећи: Боже хришћански, помози нам! - А игемон, избезумљен овим догађајем, од запрепашћења не знађаше шта да ради. Но затим, једва дошавши себи, нареди да мученика одведу у тамницу, а сам сав утучен отиде кући својој.
Касно увече дођоше к тамници у којој беше свети мученик два одреда војске са двојицом својих старешина - трибуна, Никостратом и Антиохом, и молише светога да их уврсти међу војнике Небескога Цара, Христа Бога. Свети Прокопије моли тамничког стражара Теренција да му допусти да на неко време изиђе из тамнице. Стражар му допусти, знајући тачно да неће побећи онај који жели да страда за Христа. Изишавши, светитељ одведе војнике к епископу тога града Леонтију, који се из страха скривао негде. Нашавши га, Прокопије га замоли да крсти војнике, а сам се поново врати у тамницу. Епископ те ноћи изврши оглашење над војницима, крсти их, и причести Божанским Тајнама Тела и Крви Христове. Када после тога они одоше к тамници, свети мученик их поучи светој вери и исповедању имена Христова, и утврди их да буду неустрашиви и јуначки у страдању.
Када настаде дан и игемон по обичају свом дође на јавно судиште, пред њега ступише ови војници громогласно славећи Христа, и изјављујући да су хришћани, и показујући да су готови ићи за Христа на муке и смрт. Игемон, видећи толике војнике где смело иду у смрт за Христа, зачуди се и запрепасти се, и дуго им саветоваше да напусте Христа и поново се врате боговима. Али када виде да су несавитљиви, он им изрече смртну пресуду: да буду посечени мачем. И изведоше их ван града на губилиште, где се огроман број џелата слеже ради извршења смртне казне над њима. Беше тамо изведен и свети Прокопије, у оковима, да би се уплашио видећи смрт толиких војника. А он, гледајући на њихов подвиг, радоваше се духом и мољаше се за њих Христу Богу, да их до краја крепи, и да душе њихове прими у небеско царство. Џелати пак са другим незнабожним војницима окружише та два одреда поверовавших у Христа и посекоше их, притом убише заједно с њима и оба трибуна, Никострата и Антиоха.
Тако нови војници цара Христа, положивши душе своје за Њега, пређоше у тријумфу са земље на небо. А чувени добротвор, по имену Евлалије, дошавши ноћу са мноштвом верних, покупи тела мученика и погребе их; свети пак Прокопије лежаше у оковима.
Када мученик Христов борављаше у тамници, к њему дођоше дванаест високородних жена и рекоше му кроз прозорче: "И ми смо слушкиње Христове!" - То би достављено игемону, и он одмах нареди да те жене посаде у тамницу. Радосно улазећи у тамницу оне говораху: "Прими нас, Господе, у небески дворац Твој!" И ушавши унутра оне се поклонише светом Прокопију. Светитељ их стаде учити светој вери, божанственој љубави према Христу, и топлој молитви к Богу.
После неког времена игемон, севши на судишту пред народом, нареди да те угледне жене доведу из тамнице пред њега на суд. На ово суђење дође и мати Прокопијева Теодосија, да види подвиг ових жена, јер беше чула за њих. Када их доведоше на суд, игемон их упита: Пристајете ли да принесете жртве боговима, па да се удостојите части од нас, или хоћете, остајући упорне, да саме себе љуто погубите? - Свете жене одговорише: Част коју нам ти обећаваш, нека погуби тебе сама, а ми смо слушкиње распетога Христа који нас је извео из погибије. Он је наша част и слава!
Разгневи се игемон па нареди да сваку растегну по земљи и штаповима немилосрдно бију. Затим их наге обесише на мучилишту и ребра им огњем жегоше, а оне се мољаху Христу Богу призивајући Га у помоћ. Потом нареди игемон да им отсеку груди, рекавши: Да ли ће вам помоћи Распети, у кога се уздате? - А оне му одговорише: Он нам је већ помогао, као што видиш, мучитељу човекомршче: јер ми жене побеђујемо тебе властодршца, не марећи за муке на које нас стављаш. - Разјаривши се још више, мучитељ нареди да им потпуно усијано гвожђе стављају испод слабина. И питаше их: Осећате ли како пече огањ, или не? - Свете жене одговараху: Ти ћеш упознати бол од огњеног жежења, када будеш бачен у неугасиви огањ пакла. А с нама овде стоји помажући нам Господ наш, кога ти не видиш, као што слепи не виде сунце.
Док свете жене страдаху тако, мати светог Прокопија Теодосија стајаше међу народом и горко плакаше посматрајући јуначко трпљење ових жена. Затим, кад у њеном срцу засија светлост познања истине, она се испуни ревности, и ступивши пред игемона клицаше говорећи: "И ја сам слушкиња распетога Христа Бога!" - Ово просветлење догоди се с њом молитвама њеног сина, светог великомученика Прокопија, који се стално мољаше за њено обраћење к Богу.
Игемон и сва његова свита и сав народ, видећи и слушајући како високородна жена Теодосија, Неанијева мати, смело исповеда Христа, силно се зачудише тој изненадној промени код ње, због које она презре част високородства свог, богатство и славу, и неустрашиво иде на муке. И упита је игемон: Госпођо Теодосија! Ко те превари да оставиш отачке богове и да такве ствари говориш? - Она одговори: Ја нити сам преварена, нити сам у заблуди. Раније сам стварно била у заблуди, варана од демона, када сам се, уместо истинитога Бога који је створио небо и земљу, клањала одвратним идолима, делу руку људских. - Игемон, указујући прстом на мучене жене, рече Теодосији: Како видим, ове те обмањивачице преварише. - Она на то одговори: Оне ме не преварише, него ме својим страдањем научише да познам истину. Јер како би оне могле бити храбре у толиким мукама, када Онај који их крепи не би био истинити Бог? Нису дакле оне обмањивачице, него си ти сам обмањивач, заводиш људе у таму и заблуду и увлачиш их у погибао. - Игемон јој онда рече: Предомисли се, Теодосијо! и измоли себи опроштај од богова. А и ми ћемо се помолити њима за тебе, да ти опросте овај грех твој. - Она одговори: Од распетог Христа Бога ја молим опроштај за пређашње моје незнање и за зла дела која починих.
Разгневивши се, игемон нареди да је посаде у тамницу заједно са оним мученим светим женама. Када Теодосија уђе у тамницу, угледа је син њен свети Прокопије и веома се обрадова, јер већ Духом беше дознао за њено обраћење Христу, и рече јој весео: Госпођо мати моја! зашто си дошла овамо, и због чега си оставила богове своје? - Она му рече: Чедо моје слатко! ја сада познах истину. Јер посматрајући страдања светих жена ја размишљах у себи: како могу слабе жене подносити тако страшне муке ако их не укрепљује тај Христос, за кога оне страдају? А када Христос не би био свемогући Бог, како би онда могао укрепљавати оне који страдају за Њега? Док тако размишљах у себи, срце ми обузе умилење, и некаква луча засија у моме уму, и ја познадох ништавност назови богова и поверовах да је једини истинити Бог онај кога ти, и свете жене, и остали мученици, исповедате. - Тада јој рече свети Прокопије: Блажена си госпођо мати моја, што си се удостојила таквог просветлења од Бога и што си доспела у тамницу због тога.
И борављаше блажена Теодосија у тамници служећи светим женама. Она чистим платном отираше ране њихове и стављаше им лекове на ране, пошто је знала лекарску науку. А свети Прокопије поучи своју матер светој вери. И те ноћи он је одведе к епископу Леонтију, који је крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, па се опет врати с њом у тамницу радујући се и славећи Бога за њено просвећење.
Потом свете жене са Теодосијом бише изведене из тамнице и приведене на незнабожно судиште. Игемон рече Теодосији: Знај, високородна жено, да те ја штедим и нећу да те изложим руглу и мукама. Стога се предомисли и призови милосрдне богове, да би се од њих удостојила опроштаја, а од нас велике части. - Света одговори: Безумниче и глупаче, зар се не стидиш саливене кипове називати боговима? Ако је велика врлина када се човек по мери сила својих труди да се добрим делима уподоби Богу, онда на сваки начин и ви треба да се уподобите вашим боговима - идолима, тојест да будете слепи, глуви, неми, непокретних руку, непомичних ногу, као што су и богови ваши.
На ове њене речи игемон се разгневи и нареди да је јако ударају по устима, па да је пружену по земљи непоштедно бију мотком, и онда да јој тело стружу железним ноктима. А остале свете жене, гледајући њено страдање; мољаху се за њу Богу да је укрепи, и појаху неке стихове из псалама којима их беше научио свети Прокопије: Ходите, запевајмо Господу, покликнимо Богу Спаситељу нашем, јер Он нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше (Пс. 94, 1; 45, 2).
Чувши то, игемон нареди да оловним прућем поломе вилице светим женама. Затим нареди да те мученице заједно са светом Теодосијом вежу једним железним ланцем, па тако одведу изван града и тамо посеку мачем. И иђаху жене с весељем и радошћу на смрт као на свадбу, и положише главе своје за Христа Бога, и удостојише се небеског чертога.
После погубљења светих жена свети Прокопије би опет изведен на суд. И упита игемон мученика бесно ричући као лав: Јеси ли задовољан, безбожниче, погибијом толиких душа? - Светитељ одговори: Ја их нисам погубио, већ од погибије избавио и од смрти у живот привео.
И нареди игемон да га железном рукавицом бију по устима и да му железним ноктима одеру лице. И лијаше се крв мученикова и земљу натапаше. Потом оловним прућем тукоше светог мученика по врату. Но он стајаше у тим мукама као стуб непомичан.
После тога игемон нареди да мученика баце у тамницу, а сам веома огорчен оде кући својој, јер се стиђаше и беснијаше што не могаде савладати страдалца Христова. Од муке он тога дана никоме не проговори ни речи; и доби грозницу и легавши у постељу он те ноћи умре, предавши душу своју у руке демонима, којима је он тако усрдно служио.
Проповед пак о Христу шираше се све више и више, и свакодневно се мноштво људи и жена присаједињаваху Христовој вери, благодарећи учењу и чудесима светог Прокопија. Јер када се свети Прокопије налажаше у тамници, к њему многи доношаху своје болеснике, и он их благодаћу Христовом исцељиваше, и духове нечисте изгоњаше из људи, и тако незнабошце привођаше у познање Христа Бога.
После пагубне смрти игемона Јуста у Палестину допутова од цара Диоклецијана други игемон, по имену Флавијан, такође родом из Италије, али по нарави још свирепији од Јуста. Стигавши у Кесарију палестинску и сазнавши за светог мученика Прокопија, он га без одлагања изведе преда се на суд и стаде га испитивати односно имена, рода и вере. Хулећи на Христа Бога нашег, тај бедник говораше мученику: Чудим се да се ви хришћани, тврдећи да је Бог ваш рођен од жене и распет од људи, клањате Њему. Није ли то безумље? - Мученик Христов одговори: Ако хоћеш, игемоне, да ме стрпљиво саслушаш, ја ћу ти показати да ваше књиге сведоче о нашем Богу. Најпре велим да је један истинити Бог, по природи неизменљив, бестрастан, предвечан и вечан, а нису богови они којих је много, који су подложни страдањима и променама, јавили се у времену и већ завршили своје постојање. Не знаш ли за вашег Ермија, прозваног Трисмегист[17], то јест трипут велики, такође и за Сократа[18], који тврде да постоји један Бог а не многи богови? Чуј најпре шта пише Ермиј лекару Асклипијаду[19]: "Господар и Саздатељ свега, кога ми називамо Бог, створи овај видљиви и вештаствени свет. И пошто Му се овај први и једини Њиме створени свет показа прекрасан и препун сваковрсних блага, одушеви се њиме и веома га заволе као Свој пород". Ето, игемоне, видиш да ваш Ермиј изјављује да постоји само један Бог а не многи богови! И када би било много богова, онда не би постојала једна предвечна божанска природа, него би постојале многе природе које се повремено јављају. Јер ви говорите за једне богове да су постојали раније, а за друге да су се јавили касније; у вас је један бог неба, други - бог мора; та уопште све видљиве ствари имају своје богове. Не би ли због тога и ваш Сократ осуђен од Атињана да испије смртни отров што је одбацивао многе богове? А ти ваши бесмртни богови, и пре свега Зевс, врховни бог, оцеубица и муж своје рођене сестре, није ли живео на Криту? Не показују ли тамо и до данас његов гроб? А ваш Посејдон није ли био вођ разбојника, пљачкаш и убица? И зар се гроб његов не налази у Калабрији[20]? И како ви своје богове називате бесмртнима, када они помреше као обични људи, када њихове гробове показују, и када њихова зла дела грчки и римски писци добро знају? Такви су дакле ваши богови, које не само хришћани него и њихови властити поклоници изобличавају и хуле. А што ти о Христу Спаситељу, Богу нашем, рече да је рођен од жене и распет, чуј каква се тајанствена откривења о Њему налазе у вашим књигама. Ваша пророчица, звана Сибила[21] (она сама чије је књиге римски цар Тарквиније купио за скупе паре), у својој другој књизи јасно је написала о оваплођењу Христовом ово: "Када Дјева буде родила Слово Божије и у по ведрога дана јави се са истока звезда, весница великога чуда смртним људима, тада ђе к њима дођи Син великога Бога, обучен у тело, сличан људима на земљи. Њему ђе мудраци донети даре: злато, смирну и тамјан; и то ђе Му бити пријатно". Такође и о крсту Христовом та иста Сибила говори: "О, блажено дрво, на коме ђе Бог бити протегнут! Ти си достојно не земље него неба". Поред тога говори и о другом доласку: "С неба ђе дођи велики Цар, Господар свих векова, и судиће свима људима и целоме свету. Њега ће и верни и неверни угледати као истинитог Бога где седи на високом престолу и даје свакоме по делима". Ако пак још узажелиш да чујеш предсказања питијскога Аполона[22], ливијског Амонија[23], Додоне[24] и Пергама[25], онда прочитај пажљиво књиге њихове и познађеш Христа, Бога вишњега, о коме су они предсказали и који је имао доћи на спасење и обновљење рода људског. Када вођ Аргонаута[26] Јазон упита делфиског Аполона о најстаријем у Атини идолишту: "Реци нам, пророче, сунцолики Аполоне, коме ће припадати овај храм у последња времена?" Аполон одговори: "Ви испуњавате своје обреде, помоћу којих изражавате поштовање боговима, а ја исповедам Јединога Бога који царује на небесима, којега ће се Вечно Слово зачети у чистој Дјеви. И као стрела, пуштена из огњеног лука, Оно ће проћи по свој васељени, обухватајући све и приводећи их као дар к Оцу. Његовој матери припадаће овај храм, а име јој је Марија". - И опет, када Ватос упита тог истог Аполона о богу, одговори: "Мени ће само један нанети муке, и то небески Човек, који ће, будући Богом, пострадати, мада Божанство неће страдати. По Божанству и по човечанству Он ће имати од Оца бесмрће и живот и силе, а по Матери ће имати смрт, крст и гроб. Из његових очију тећи ће топле сузе, и Он ће пет хиљада људи наситити са пет хлебова. О Њему ће сваки рећи: Христос је Бог мој, распети, умрли, из гроба васкрсли, и на небеса узнесени".
Када свети Прокопије навођаше сведочанства о Христу Богу из јелинских књига, игемон сеђаше као глува аспида, не желећи ни да слуша ни да схвати истину. И са подсмехом он рече светитељу: Изврстан си приповедач божанских ствари, као да имаш небеске кључеве и печате! Ипак, пре но што те почнем мучити, саветујем ти, престани са празним причањем, и, одрекавши се безумног хришћанства, изволи јелинствовати, многобоштвовати с нама, као што цар наређује. Ако пак то нећеш да учиниш, ја ћу те због твог упорног противљења ставити на љуте муке, и ти ћеш онда и не хотећи извршити оно што ти се наређује.
Свети мученик одговори: Ако ти не желиш да познаш истинитога Бога, кога можеш видети духовним очима, онда убијај и жртвуј тела људска, режи нас и сецкај на комаде за богове твоје, а ја ћу принети Богу моме жртву хвале. Ти називаш безумнима нас који знамо јелиног истинитог Бога живог. Ниси ли ти, напротив, сам безуман, када мртвима приносиш жртве и клањаш се неосетљивом камењу? Ако је камен, коме се ти клањаш као Богу, добра ствар, зашто га онда сечеш и раздељујеш на много делова, па изабравши један део који се истеше у облику човека, ти га називаш богом и приносиш му жртве? Остале пак делове тог истог камена ти употребљујеш за неке ниже радове, или њима засипаш блатњаво место и ногама газиш. То исто радиш и са дрветом: одсечеш један део од њега, истешеш идола, и клањаш му се, а остале делове употребиш на неке ниже сврхе, или их у огањ мећеш. Ако је камен или дрво - бог, онда сваки камен или дрво треба поштовати као бога. А ако ни дрво ни камен није Бог, зашто онда од трулог дрвета и од неосетљивог камена иштеш здравље и спасење? Ако пак гвожђе назовеш богом, но и гвожђе је подложно сили огња, јер када је усијано оно губи своју природну тврдоћу, постаје меко, и чекићима се удара. Треба ли Бога ударати чекићима? Да ли ћеш огањ назвати богом? Али он је силан дотле докле има шта да сагорева; не домећеш ли му дрва, онда и његова сила изнемогава, а вода га потпуно угаси. И како могу бити богови такве ствари које једна другу уништавају?
Не подносећи речи светог мученика, игемон нареди једноме од присутних, некоме Архелају, да мученика удари мачем по врату. Светитељ одмах преклони врат свој под мач, готов да умре за Господа свог. Архелај обема рукама високо подиже мач, и када хтеде свом снагом да удари по врату, руке му и цело тело изненада клонуше и он, павши на земљу, издахну.
Видећи то, игемон се препаде и нареди те мученика у оковима одведоше у тамницу. У шести дан после тога игемон поново изведе мученика на суд и нареди те мученика немилосрдно бише воловским жилама, укуцаваше му у тело усијане клинце, жегоше му ране и трљаше их оцтом са сољу. Потом би донесен метални жртвеник, са много жара на њему, онда метнуше тамјан на десни длан светитељу и наднеше длан над жеравицу, мислећи да ће он од бола окренути руку и тамјан ће пасти у огањ. У том случају они су имали намеру рећи да је он принео боговима жртву бацивши кад у огањ. И тако држаху мученикову руку над жеравицом око два сата. А он, свим умом својим погружен у Богу, не обраћаше пажњу на руку која му је горела, те жртвеник са угљем стајаше узалуд. Гледаоци се дивљаху томе и слављаху Христа, а игемон и његов господар, ђаво, осећаху се постићени. Свети мученик пак, уздижући очи к небу, говораше: "Ти ме држиш за десну руку и по вољи Својој водиш ме (Пс. 72, 23). Десница Твоја, Господе, прослави се крепошћу; десна рука Твоја, Господе, сакруши непријатеља; десница Господња показа силу; десница Господња узвиси ме!"
После тога мучитељ нареди да мученика везаних руку обесе на мучилишту, а да му о ноге привежу два тешка камена. У таквом положају мученик висијаше дуго време; од тежине камења њему зглобови излажаху из својих места. Затим мучитељ нареди да мученику одреше камење и спусте га с мучилишта, па да га баце у ужарену пећ када је најусијанија. Свети мученик, улазећи у пећ, огради себе крсним знаком и сатвори молитву к Богу; и тог часа сукну пламен из пећи и сагоре све находивше се близу незнабошце, а светитељ остаде неповређен, јер се њему огањ претвори у хладовину.
Ово преславно чудо задиви и запрепасти све, и престрављени игемон побеже у судницу. Тада неки од грађана стадоше викати к игемону, говорећи: Погуби што пре овога чаробњака, јер ако га убрзо не погубиш, он ће цео град завести својим чинима!
Игемон онда изрече коначну смртну пресуду: да се мученику мачем одсече глава. Изведен на губилиште, свети мученик измоли себи време за молитву. И окренувши се истоку, он подиже к небу и очи и руке и помоли се Богу за град, за људе, за оне што су у опасностима, за болеснике, за сирочад и удовице, да би их све чувао промисао Божји. А нарочито се мољаше Богу о томе, да незнабожачко безбожје буде што пре замењено хришћанском побожношћу, и да Христова Црква порасте и умножи се и сија правоверјем до скончанија вјека. И када он заврши молитву, чу се с неба глас који обећаваше испуњење његових молби, а самог мученика позиваше к наслеђу царства небеског. Тада свети мученик Прокопије с радошћу преклони под мач чесну главу своју и би посечен мачем, положивши душу своју за Господа свог у осми дан месеца јула.[27] А неки од хришћана дођоше ноћу, узеше чесно тело његово, помазаше га мирисима и обавише чистим платном, па чесно погребоше на нарочитом месту, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме приличи свака част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ ПРОКОПИЈА, Христа ради јуродивог

Блажени Прокопије беше пореклом Варјаг а занимањем трговац, богат. Дошавши са много робе у Новгород, он виде сву красоту Православља, и упознавши православну веру веома је заволе. Желећи да је потпуно изучи и усвоји, он стаде тражити таквог богонадахнутог мужа који би га научио и просветио. И чувши за преподобног оца Варлама, који недалеко на Хутини беше подигао манастир, да је човек искусан и пун духовне мудрости, он оде к њему. Пошто се од преподобног Варлама он довољно научи правоверју хришћанском, он прими свето крштење. Затим раздавши сиромасима све своје имање, од кога један део поклони манастиру преподобног Варлама, он добровољно начини себе сиромахом ради љубави Христове. Он презре не само свет са пожудама његовим него и себе сама, јер се предаде јуродивом животу, и прављаше се луд и суманут пред људима, а уствари сав му разум беше погружен у Богу.
Неки од његових познавалаца, видећи такво живљење његово, стадоше га величати говорећи: Овај човек је велик прел Богом, јер са великим имањем дође из туђине овамо, из зловерја пређе у правоверје, и све своје имање раздаде невољнима, а сам заволевши сиромаштво прави се луд Христа ради.
Чувши много пута овакве речи, блажени Прокопије се веома снужди, и не подносећи похвале од људи, он крену ка источним крајевима, свуда јуродствујући, махнитујући силно вређан и злостављан од неразумних, и тако стиже у град Устјуг. Ту и остаде да живи. Дању је ходао по граду правећи се сулуд, исмеван и бијен од многих, нарочито од неразумне деце; а ноћу је одлазио к црквама, и са сузама се молио Господу за град и људе, и за своје злостављаче, говорећи: "Господе, не упиши им то у грех!" А када је осећао потребу да се одмори од труда, он се изваљивао на ђубришта и сметлишта. У једној ветој подераној одећи полунаг, он је зими страдао од мраза и снега, а лети је патио од врелине и сунчане жеге. Храну је примао врло малу од богобојажљивих људи, и то не сваки дан; од богаташа пак и неправедника никада није хтео ништа примити, често је много дана бивао без хране. Проводећи такав живот, он постаде добровољни мученик: морио је себе глађу и жеђу, наготовао и скитао, примао увреде, ране и ругања; и пролазио градским улицама оскудан, тужан, злостављан, он - кога не беше достојан сав свет (ср. Јевр. 11, 37-38). Пртена одећа коју ношаше беше спуштена с једног рамена, те му леђа обнажена беху готова на ударце, да се и на њему испуни Писмо: Леђа своја подметах на ударце, и образе своје на шамарање; лица свога не заклоних од руга и од запљувања (Ис. 50, 8).
Ради таквог живота његовог, у њега се усели благодат Божија, и даде му се дар прозорљивости да провиди и предсказује будуће догађаје, као што ће се видети из даљег излагања. Затим он стаде живети при саборној цркви Пресвете Богородице у паперти, свагда се молећи са сузама и са многим коленопреклоњењима, просећи оно што је корисно по град. И молитва његова беше примана пред Богом, и могаше много, јер беше у стању да праведни гнев Божји одврати од људи, о чему ево доказа.
Једном Бог хтеде за премноге грехе људске сатрти град Устјуг муњама и страшном тучом, као што је некада сатро Амореје који су војевали противу Исуса Навина, бацивши на њих камење велико с неба (Ис. Нав. 10, 11). Јер и у хришћанству сви грешници који се не кају и ваљају се у прљавим безакоњима својим као у блату - противници су Исусу Христу, Сину Божјем и подстичу Га на гнев и на одмазду. Тако, Праведни Одмаздитељ припремаше казну и уништење граду Устјугу који разгневи Господа својим безакоњима. То свети Прокопије пророчки предузнаде, и учини граду Устјугу оно што некада учини Ниневији пророк Јона, проповедник покајања. Једне недеље у цркви стаде свети Прокопије световати људе на покајање, говорећи: Покајте се, браћо, за грехе своје и умилостивите Бога постом и молитвама. Ако ли се не покајете, сви ћете ускоро изгинути од огњеног града, јер гнев Божји наилази. - А људи не обратише пажњу на његове речи, и говораху међу собом: Овај је човек сулуд и никада ништа паметно не говори.
По завршетку божанствене литургије бејаше свети Прокопије у паперти, плачући и ридајући неутешно. И тако провођаше он и дане и ноћи неутешно плачући и ридајући. Људи који долажаху к цркви, видећи га како непрестано плаче, питаху га: Зашто, сулуди, плачеш, и каква то туга мори твоје срце? - И одговараше им блажени: Стражите и молите се, браћо, да не паднете у напаст. - Они пак не придаваху никакву важност његовим речима.
Трећега дана блажени Прокопије изађе из паперте и хођаше по целоме граду, са многим сузама и силним јауком објављујући свима људима да се приближава казна од Бога, и говораше: О, људи! покајте се! плачите због грехова својих и молите се, да Господ Бог одврати праведни гнев Свој и да не уништи овај град због умножених безакоња, као некада Содом и Гомор. - А људи, окамењена срца, не слушаху његову проповед, него му се још ругаху као сумахнутоме. И бејаше свети Прокопије једини усрдни молитвеник к Богу за све, показујући собом пример покајања и умилостивљујући Бога својим даноноћним непрекидним сузним молитвама.
У другу недељу у подне наиђе на град таман облак, и усред дана смрче се као ноћ. А људи, видећи ову необичну таму усред дана, чуђаху се томе и питаху се међу собом: Шта ће ово бити? - Затим са све четири стране наиђоше огромни облаци: настаде ужасно севање муња и страховита грмљавина, тако да један другога не могаху чути шта говоре; од страшног трескања громова земља се проламаше и колебаше. Тада људи осетише да је то погибија њихова која је гневом Божјим наишла на град, и у страшном часу том опоменуше се проповеди блаженог Прокопија и његовог пророчанства, па потрчаше сви у свете цркве, нарочито у саборну цркву Пресвете Богородице, и мољаху се са сузама. Дотрча у цркву и свети Прокопије, и павши пред икону Пречисте Мајке Божије мољаше је лијући силне сузе да буде усрдна заступница пред Сином својим и Богом за људе који сагрешише и гнев Божји на се навукоше. А молећи се он, као древни пророк Мојсије, вапијаше к Богу: Опрости, Господе, људима овим грехе њихове; ако нећеш, избриши ме из књиге Своје у коју си ме уписао (2 Мојс. 32, 32).
Пошто се свети Прокопије и сав народ дуго са ридањем молише усрдно к Богу и к Пречистој Богородици, показа се предивно чудо од иконе Пресвете Мајке Божије: миро изиђе из ње, и тецијаше као из извора, и напунише тим миром црквене сасуде. И у то време промени се ваздух и страшни облаци са муњама и громовима удаљише се од града за двадесет потркалишта над пуста места, и тамо одаждише врело камење те сажегоше и уништише многе шуме, а од људи и стоке никога не убише, заступништвом Пресвете Богородице и молитвама светог Прокопија. Од мира пак што истече од иконе Пресвете Богородице, људи се помазиваху благослова ради, и болесници се исцељиваху и здравље добијаху. И би велика радост граду што се избави од очигледне пропасти и што доби на дар целебно миро од благодати Пресвете Богородице.
Свети угодник Божји Прокопије и надаље се по обичају свом прављаше сулуд, мудро скривајући врлину своју пред људима. А какво беше његово трпљење у злопаћењима, и каква милост Божија беше са њим, јасно се види из следећег. Једне године зима беше изузетно љута, мраз неподношљив, ветар ужасан. А паде тада и снег превелики, те многе куће затрпа, и многи људи и стока не само на путевима него и у граду и по селима премрзоше, и птице падаху мртве на земљу, и ништи беху у великој оскудици и муци, и многи од њих измрзоше. Та страховита цича зима продужи се много дана. У то време и свети Прокопије онако наг силно настрада од велике зиме. Једне ноћи он изиђе из црквене паперте и оде прекопута цркве к малим кућицама у којима живљаху ништи, желећи да се бар мало загреје код њих. Ништи, осетивши да он долази, једни чврсто затвараху врата пред њим, а други изиђоше на њега штаповима, и бијаху га, и одгоњаху од себе, вичући: "Одлази одавде, лудо, одлази!" И он, отишавши од њих, уђе у неку празну просторију, нађе у једном углу псе где леже, и леже поред њих да се мало загреје. Но пси, уставши, побегоше од њега. А слуга Божји, видећи да га се гаде не само људи него и пси, говораше у себи: Нека је благословено име Господње од сада и довека. - И врати се опет у црквени притвор, и седе сагнувши се; и тресући се целим телом он мишљаше да ће издахнути, и мољаше се да му Бог душу прими. Онда изненада осети у себи топлоту и отворивши очи, угледа пред собом ангела Божјег, који му се јавио онако као некада у Цариграду светом Андреју Јуродивом[28] када се овај злопатио од љуте зиме. Ангео имађаше у руци рајску грану, расцветану разним цветовима; додирнувши њоме лице блаженог Прокопија, оживи га, и загреја му тело миомиром оних цветова, као некада Андрејево.
И тако свети Прокопије у злопаћењу свом, надгледан и закриљен милошћу Божјом, проведе ту љуту зиму неповређен. А све то што се догодило с њим, он касније исприча једном блиском пријатељу свом, клирику црквеном, по имену Симеону, пуном богоугодних врлина, потоњем родитељу светог Стефана Пермског[29]. Но пошто споменусмо оца светога Стефана, не треба да прећутимо ни пророчанство светог Прокопија о његовој матери, које по доласку светога у град Устјуг би на следећи начин: У време вечерњег богослужења у саборној цркви тамо дође са својим родитељима трогодишња девојчица Марија; угледавши је, блажени Прокопије јој се поклони до земље, затим громко рече да сви чују: "Ево долази мати великог Стефана епископа, учитеља Пермског." Чувши то, многи паметни чуђаху се у себи, говорећи: Може ли у Пермији бити епископа? - Јер у то време Пермски крај још не беше просвећен светом вером, и не беше тамо ниједног хришћанина већ све сам идолопоклоник, све до дана светога Стефана, сина ове девојчице Марије која кад одрасте би удата за гореспоменутог Симеона. Тако се испуни пророчанство светог Прокопија.
Овај праведник често одлажаше на обалу реке Сухоне, близу које се налажаше град Устјуг, и тамо сеђаше на камену. И посматрајући оне што пловљаху у чамцима, самилосно се мољаше Богу за њих, да им да тиху пловидбу. То место на речној обали и камен веома му беху мили, и много пута је молио људе који би се тамо задесили, да му после смрти погребу тело на том месту и камен положе на гробу.
Поживевши много година и провидевши своју смрт, блажени Прокопије оде ноћу к обитељи светог Архистратига Михаила и недалеко од ње престави се ка Господу, а да нико о томе није знао. Престави се свети Прокопије 1303 године осмога јула, на дан истоименог угодника Божјег светог великомученика Прокопија. Те ноћи паде велики снег, око два педа, и покри сву земљу и сву летину, и би студ и мраз и олуја, али ништа не нашкоди плодовима земним, јер сунчана топлота убрзо истопи снег и ваздух постаде врло благ.
Те ноћи на јутарњем богослужењу у саборној цркви јереји и клирици, не видевши Прокопија у цркви, чуђаху се, јер блажени никада не пропушташе ниједно богослужење дневно и ноћно. Они га онда потражише око цркве, али га не нађоше. И пошто блаженога не беше ни на литургији, они га стадоше тражити свуда; тражише га три дана и не нађоше. Тек у четврти дан, недалеко од манастира светог Архангела Михаила они нађоше на крају моста мртво тело његово покривено снегом, са лицем к небу окренутим, рукама на грудима прекрштеним и очима затвореним. Они га онда узеше и чесно на главама својим однеше у саборну цркву, при којој он у паперти проживе многе године. И пошто га прописно опојаше, они га погребоше на његовом омиљеном месту крај реке Сухоне и камен му на гробу положише, као што је за живота изражавао жељу. Потом многа чудеса стадоше се догађати на гробу блаженога Прокопија, и над чесним моштима његовим би подигнута црква. И због многих исцељења од најразноврснијих болести би установљено да се празнује дан његовог престављења. И нешто мало од чудесног житија његовог и необичних подвига његових овде се записа, у честан спомен угодника Божјег Прокопија, на корист читалаца и слушалаца, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФИЛА МИРОТОЧИВОГ

Преподобни отац наш Теофил родио се у месташцу Зики, у Македонији, од побожних и врлинских родитеља, који му и дадоше истинско хришћанско васпитање. Када поодрасте, родитељи га дадоше у школу, а потом се посвети вишим наукама. Природно обдарен, он за кратко време заврши своје световно образовање. Али при успесима у световној философији он је нарочито радио на образовању свога срца по правилима строге хришћанске наравствености. Његово омиљено занимање беше, општити са старцима и врлинским људима. Усто, он већи део времена провођаше у читању Божанственог Писма, по заповести премудрог Сираха који каже: Нека размишљање твоје буде с разумнима и сва повест твоја у знаку Вишњега (9, 20). Услед тога побожни младић, напредујући у разним подвизима врлина, бејаше, по речи светог Давида: као дрво усађено крај потока, које род свој доноси на време (Пс. 1, 3).
Читање Светога Писма и житија светих и побожних људи стварало је у младом Теофилу расположење да их подражава: тако, он подражаваше Авраама у гостопримству, прекрасног Јосифа у целомудрености, Јова у трпљењу и јунаштву, Мојсија и Давида у кротости, и остале праведнике у разним подвизима. Овакво његово живљење скрену на њега општу пажњу, те он као образац врлинског живота би уздигнут на степен свештенства. Од тога времена он стаде обилазити разна места, поучавајући хришћане речју и примером свога живота. Доцније пак, ради душевног узрастања, и он се приљуби уз епископа рандиниског Акакија и остаде код њега. Овај епископ беше посвећен у епископски чин од цариградског патријарха Нифонта[30], са којим беше присан пријатељ. У то време свјатјејши патријарх Нифонт беше добио нека писма из Египта, у којима су га извештавали о великим и преславним чудесима која Бог јави преко тадашњег светог патријарха александријског Јоакима на постиђење и посрамљење богоубилачког рода јеврејског, а на похвалу и утврђење православне вере и свих нас хришћана. Ево тих чудеса:
У целом Египту беснела је страшна куга. Један од јеврејских лекара, озлоглашени непријатељ хришћана, протури свуда вест међу Турке: да су хришћани узрок несрећи која их је снашла, јер хришћани, објашњавао је он, пуштају у воду крст, што је и изазвало ову смртоносну болест. Ова клевета на хришћане, ширећи се свуда, допре најзад и до египатског султана. Иако муслиман, султан је веома волео и поштовао светог патријарха, колико због његове врлине толико и због његове мудрости и благоразумности, те стога не поклони нимало пажње достави непријатеља крста Христова против хришћана. Проклети Јеврејин, видећи да таквом клеветом није постигао циљ, измисли нову замку против хришћана. Велики везир бејаше прави Јеврејин. И баш овог љубимца царевог изабра Јеврејин - лекар за оруђе своје злобе против хришћана. Везир успе да убеди султана те овај, без обзира на своје уважавање патријарха, позва патријарха у Диван ради објашњења односно клевете изнесене против хришћана. Патријарх дође на суд. Султан најпре дуго разговараше са њим о вери; и најзад, видећи да је патријарх силним убеђењем и јасним доказима оправдао хришћанску веру и понизио ислам, султан му нареди да гору у близини Каира премести са њеног места на друго, да би доказао тачност еванђелских речи о томе. Свјатјејши патријарх се не поколеба у духу вере. Измоливши од султана неколико дана за молитву, он са хришћанима постом, бдењем и молитвама умилостивљаваше Господа и молијаше да их не посрами пред невернима и да се не похули свето име Његово. У одређено време, пред огромним мноштвом народа, патријарх у име Христово рече гори да се крене са свога места и пређе на друго: гора се из темеља уздрма и остави своје место; и најзад би заустављена истим именом Христовим. Та се гора и до данас по турски назива дурдаго, што значи: станигора. Ово чудо порази иноверце. Не знајући чиме да поколебају силу Христове вере, непријатељи њени приготовише смртоносни отров и убедише цара да нареди патријарху да га попије, пошто Христос каже у Еванђељу: ако и смртно што попију, неће им наудити (Мк. 16, 18). Султан нареди да се патријарху да отров. Пун вере у силу крста Христова, патријарх прекрсти смртоносну чашу и испи отров. Узалуд непријатељи очекиваху да ће он одмах умрети, но патријарх остаде потпуно неповређен. После тога патријарх исплакну чашу водом и замоли да је испије Јеврејин. Јеврејин не могаше одбити, јер сам султан захтеваше то од њега. И он попи воду, и тог часа паде мртав. Запрепашћен оваквим чудесима, султан нареди да се везиру одсече глава, а на остале Јевреје наложи глобу: да о свом трошку направе водовод од Нила до у Каиро. Патријарху пак указа велике почасти.[31]
Када о овим чудесним догађајима дознаде преко писама патријарх Нифонт у Цариграду, он одмах посла у Александрију епископа рандиниског Акакија са преподобним Теофилом и другима, да се они лично подробно и тачно обавесте о томе. При томе свети Нифонт писа александријском патријарху Јоакиму, благодарећи Господу што је услишио молитву његову и учинио преко њега таква чудеса на славу и величину рода хришћанскога, и молећи патријарха да благонаклоно прими посланике које му шаље. Изасланство отпутова у Александрију, и би са великом радошћу и благонаклоношћу примљено од свјатјејшег патријарха, који их дуго време задржа код себе. Својом врлином и образовањем преподобни Теофил скрену на себе нарочиту пажњу патријархову. Са епископом Акакијем и осталима он отпутова у Синајску Гору, а отуда преко пустиње у свети град Јерусалим. Тамо се поклонише живоносном гробу Господа нашег Исуса Христа и осталим светим местима. Посетише они гору Тавор и Дамаск. У Дамаску они сретоше патријарха антиохијског, који им даде писма за патријарха цариградског. Из Дамаска се они вратише у Јерусалим, где се епископ Акакије разболе и премину. После смрти Акакија они се са путним благословом патријарха јерусалимског и са писмима за патријарха цариградског вратише у Цариград и предстадоше тадашњем свјатјејшем паријарху Пахомију, пошто свети патријарх Нифонт, који их посла у Александрију, беше оставио престо за време њиховог путовања. Патријарх Пахомије прими их чесно и благослови њихове путне трудове. Упознавши пак у светом Теофилу мужа врлинска и учена, патријарх га задржа код себе и постави за писмоводитеља патријаршије и егзарха Велике Цркве. Теофил је доста дуго вршио ове дужности и био поштован од свију за своје врлине. Али видећи и осећајући да при свему томе оскудева у главној храни за душу, он остави ову дужност и повуче се у Свету Гору, у манастир Ватопед.
Да не би без старачког руководства у монашком животу, умовањем свога срца, пао у заблуду и прелест, преподобни Теофил повери себе умировљеном епископу који је у то време живео у Ватопедској обитељи, и потпуно потчини њему своју вољу, извршујући сваковрсна послушања и свакодневно приносећи бескрвну жртву Господу Богу. А када старац - епископ отиде ка Господу, преподобни Теофил се удаљи у Иверски манастир, са циљем да и тамо нађе обрасце за подражавање. Тако се он учио од једнога савршеном послушању, од другога смирењу, од трећега љубави према Богу и ближњему, кротости и дуготрпљењу. Услед тога Теофил постаде изабрани сасуд Светога Духа и образац монашких врлина. А као краснописац, он доби налог од обитељи да његово келијско занимање буде: преписивати књиге које су од старости дотрајале. Од тих преписаних њиме књига многе се и до данас чувају у библиотеци Иверског манастира.
Но као што се, по речи Господњој, град не може сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14), тако и преподобни Теофил постаде својим врлинским животом славан не само у Светој Гори него и у околним местима. У то време Солун изгуби свога архипастира и упорно се стараше да убеди светог Теофила да се прими архијерејског чина. Али смиреноумни Теофил није хтео ни да чује за то. Међутим у то време допутова у Солун цариградски патријарх Теолипт: Солуњани се обратише њему да им да атонског отшелника за архипастира. Свјатјејши патријарх, увиђајући оправданост њихове молбе, својеручно написа писмо преподобном Теофилу, са којим је одавно био пријатељ, молећи га да дође у Солун ради виђења, не помињући ни речи о молби Солуњана.
Преподобни осети ради чега га свети патријарх зове у Солун, па да би избегао тако високо звање, и почасти везане са њим, он одмах прими велику схиму; а светом патријарху одговори да га је тешка болест приморала да прими велику схиму и да се одрекне од свештеничког служења, и да због болести никако не може доћи у Солун. Извињавајући се светом патријарху што се не може видети с њим овде, он мољаше од њега опроштај и молитве, и додаде да ће се, по благодати Господњој, видети с њим у царству небеском. - Овакав одговор, с једне стране ожалости свстог патријарха, а с друге обрадова, што Теофил тако успева у истинском смирењу и монашким подвизима.
Близу обитељи Иверске тада се усамљено подвизаваше игуман по имену Дионисије. Волећи молитвено тиховање, и преподобни Теофил, са дозволом игумана и братије, подиже малу колибу у близини игумана Дионисија и дељаше са њим трудове строгог усамљеништва, назидавајући се примером узвишеног живота његовог и мудрим беседама његовим. Њихова међусобна љубав беше тако велика да је изгледало да у њима живи једна душа. У то време беше се прочуо својим подвижничким животом неки Кирило који живљаше на Кареји. Да би и од њега добио душевну корист и подражавао његов живот, свети Теофил остави своје молитвено тиховање и пређе на Кареју код Кирила. Док се преподобни нахођаше код њега, к њему често долажаше ради служења прот Свете Горе, старац Серафим, духовник Кирила. Прот обрати пажњу на Теофила, заволе га због светог живота, и од тада па све до смрти Теофил и прот остадоше искрени пријатељи међу собом.
Но божанствени Теофил остаде недуго на Кареји. Силна жеља за молитвеним тиховањем одвуче га у предео Пантократора, у келију светог Василија која је имала све услове за дубоку усамљеност и ненарушиву тишину молитвеног тиховања. Но келија је захтевала поправке, а свети Теофил није имао ни паре, те нити је могао положити манастиру потребну закупнину нити оправити келију. У тој нужди њему поможе прот, старап Серафим. На тај начин свети Теофил повуче се у пустињу на молитвено тиховање, имајући за саподвижника неког брата Исака. Ово удаљење светог Теофила од свију силно подејствова на прота. Устројивши около протатске саборне цркве галерију, подигнувши звонару и иконописавши унутрашњост саборне цркве, прот измоли себи од стараца Свете Горе ослобођење од дужности прота, па се повуче у пустињски покој, где се са светим Теофилом стално упражњаваше у читању Светог Писма и светих отаца, извлачећи отуда битну и бесмртну храну за бесмртни дух.
Искључивим подвигом преподобнога Теофила бејаше, од светих отаца такозвано умно делање или чување ума непрестаном срдачном молитвом Исусовом која гласи: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме." По речи светога Калиста, постоје две врсте монашког делања: једно - за укроћење страсти, и састоји се у посту, бдењу, коленопреклоњењима и осталим подвизима спољашњим; а друго - за очишћење ума и срца од нечистих мисли, што се обавља строгом пажњом, са непрестаном срдачном молитвом Господу Исусу која се врши тајно, и са болним чувством и паћеничким вапајем душе, како уче божанствени оци. Овим умним делањем и свештеном молитвом, плачем и сузама који се рађају од ове молитве, преподобни Теофил очисти срце своје од страсти и нечистих помисли и, сатрвши најзад демоне, постаде чисто изабрано жилиште Светога Духа. И пошто, по речима светог Дионисија Ареопагита, божанска љубав не види и не зна ништа сем свог предмета, преподобни Теофил, пламтећи љубављу према Богу, ни о чем другом не мишљаше осим о Господу Исусу: Господ Исус беше дисање његово; Господ Исус беше живот његов; Господ Исус беше свагда у срцу његовом. Теофил, слично светом апостолу Павлу, не живљаше више, него Христос живљаше у њему. Стога се и он, као свети Павле, удостоји божанских дарова Светога Духа: предвиђао је будућност, знао је тајне срца и помисли људске, достигавши у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13).
Напослетку, остаревши, свети Теофил предузнаде своју смрт и стаде се припремати за одлазак у вечност. Између осталога он написа исповедање вере и духовно завештање, а пред смрт зажеле да се над њим изврши света тајна јелеосвећења. То би у петак. Опростивши се са свима, он се у суботу причести у храму Пречистим Тајнама Христовим, благодарећи Богу за све. Најзад дозва ученика свог Исака, да му каже своју последњу жељу. Смирен у току целог живота свог, свети Теофил није хтео да му се указују људске почасти ни после смрти; он заповеди Исаку: да не објављује његову смрт када буде предао Богу дух свој; да не зове јереје да га погребу, него да му он сам веже конопац за ноге, па му одвуче тело и баци где било.
Пошто на тај начин саопшти своју последњу жељу своме ученику, преподобни Теофил се испружи на одру, и рекавши: "Господе Исусе Христе, прими дух мој!" он отпочину сном преподобничке смрти у недељу у зору, осмога јула 1548 године.
Послушни ученик његов Исак тачно испуни светитељеву заповест: везавши му конопац за ноге, он одвуче тело његово у шуму. По целој Светој Гори разнесе се глас о смрти преподобнога; слеже се врло много монаха, нарочито преподобникових познаника и пријатеља; сви су желели да виде и поклоне се гробу његовом, и да на њему приме благослов покојников. Да долазиоце не би лишио тога, ученик им показа једно раскопано место где је, тобож, преподобни погребен. Но монаси Иверског манастира и Пантократора, по неком тајном предосећању, посумњаше да је то место погребења светитељева, па тражећи по шуми пронађоше свете мошти преподобног Теофила, узеше их и чуваху их код себе у потпуној тајности од других.
По истеку четрдесет дана ученик Исак оде у дубодолину да види мошти, и на своје запрепашћење не нађе их. После дугог трагања он најзад дознаде да се мошти налазе у манастиру Пантократора. Оде тамо и стаде молити старце да му даду смртне остатке оца његова, али пантократорци не хтедоше за то ни да чују. И тако прође доста времена. Но на Исакову срећу тада посети Свету Гору епископ Јерисоса Макарије. Исак се обрати њему са жалбом на обитељ Пантократора и мољаше да се он заинтересује том ствари. Епископ Макарије одмах узе жалбу у поступак: сазвавши атонске игумане дође у Пантократор, одвоји за ову обитељ руку од моштију светог Теофила, а све остале делове даде ученику. Тада свечано пренесоше свете мошти из Пантократора у келејну цркву светог Василија, где је преподобни молитвено тиховао. И од тога времена свете мошти преподобнога стадоше точити из себе чудотворно миро за сведочанство о богугодном животу његовом.
Такав беше живот преподобнога оца нашег Теофила Мироточивог; тако се он подвизавао, и тако био прослављен од Бога на земљи и на небу, за живота и по смрти. Да подражавамо и ми преподобнога у сиромаштву, кротости, смирености, чистоти, молитвеном тиховању и љубави према Богу и ближњему, да бисмо и ми наследили са њим царство небеско у Христу Исусу Господу нашем, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ТЕОДОСИЈЕ

Мајка светог Прокопија; пострадала мачем посечена.[32]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ДВАНАЕСТ ЖЕНА

Из великашких породица (зато се зову синклитике); пострадале за Господа мачем посечене.[33]

ПРАЗНИК ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОЖИЈЕ МАТЕРЕ "КАЗАНСКЕ"

У години 1579, за царовања Јована Васиљевича Грозног, који помоћу Божјом покори град Казан, престоницу царства Татарског, у том граду девојчици Матрони јави се у сну Пресвета Богородица и каза јој да се на месту где је њихова кућа налази сакривена у земљи Њена икона, и нареди јој да о томе обавести духовне и грађанске власти у граду. Ово се виђење поновило неколико пута. Матрона исприча о томе својој мајци, али она не обрати пажњу на речи своје малолетне кћери. Најзад девојчица виде икону у огњеним зрацима, и при томе чу страшан глас: "Ако ти не саопштиш речи моје, ја ћу се јавити на другом месту; али ћеш ти погинути!" Овога пута мајка услиши молбу своје кћери, уплашене последњим виђењем, и заједно с њом упути се к архиепископу и војводама. Али им ови не хтеше веровати. Тада, вративши се кући, мајка стаде сама копати земљу на указаном месту. Њој се придружише и други, али ништа не могоше наћи. Најзад, када стаде копати сама девојчица Матрона, икона Пречисте Богородице би нађена и извађена из земље. Икона би веома свечано и са великом чешћу однесена у цркву, и прослави се чудотворењем, и би од тада свуда позната као "Казанска" чудотворна икона Пресвете Богородице.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АВДЕ и САВЕ

Пострадали за Господа мачем посечени.[34]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА НИКОСТРАТА и АНТИОХА, трибуна

За своју веру у Господа мачем посечени.[35]

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА АНАСТАСИЈА

Родом из села Светог Власија код Јањине (у Епиру); јеромонах при једној цркви у околини Цариграда. Видећи и чувши за страдање св. Константина Руса, свештеника, сваки дан се молио Богу да га удостоји мучеништва. И једнога дана он стаде јавно говорити Турцима о истинитости хришћанске вере, о оваплоћењу Господа Христа, и о осталим истинама домостроја спасења, и изобличавати заблуде ислама. Због тога га Турци ставише на муке, па му најзад главу одсекоше пред Јениџамијом у Цариграду, 1743 године 8 јула. А наредне ноћи небеска светлост сијаше над светим телом убијеног преподобномученика.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ ПРОКОПИЈА УСТЈАНСКОГ, Христа ради сулудог

Подвизавао се у седамнаестом веку у Вологодској губернији, и тако угодио Господу да свете мошти његове почивају нетљене и точе диван миомир у Вјерјужској Ваведењској цркви, Вељскога округа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА

Пострада за Господа Христа у Кесарији Палестинској.[36]
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Император Тит царовао од 79 до 81 године.
2. Веспазијан владао од 70 до 79 године.
3. Адријан царовао од 117 до 138 године.
4. Диоклецијан владао од 284 до 305 године.
5. Александрија - знаменити у старини град, основан царем Александром Македонским (336 до 323 године пре Христа) у Египту, на обали Средоземног Мора; славио се у дохришћанско доба као центар науке и трговине; од почетка четвртога века постао један од најважнијих Центара хришћанског живота и седиште патријарха.
6. Град Апамеја налазио се у југозападном крају Сирије, на реци Оронти.
7. Град Скитопољ налазио се у Малој Азији.
8. Емануил, јеврејска реч, значи: с нама Бог. Свети пророк Исаија назива Емануилом Господа Исуса Христа (Ис. 7, 14 = Мт. 1, 22-23).
9. Михаил и Гаврил - архангели.
10. Агарјани - муслимани, Арабљани, који се тако називају по имену Агаре, иноче Авраамове, мајке Измаилове, од кога и води порекло племе Арабљана.
11. Зевс - врховни бог старе грчке вере, сматран родоначелником осталих богова и људи.
12. Хера - најстарија кћи Кроноса и Реје, једна од главних личности у старој грчкој митологији; сматрана за супругу Зевса и царицу богова.
13. Аполон, грчка реч значи: погубитељ. Аполон код старих Грка и Римљана био бог сунца, светлости и просвете; изображава се обично са луком, тоболцем и стрелама као непријатељ и победитељ тамних сила.
14. Палада или Атина - сматрана богињом покровитељком брака и породичне среће.
15. Ова Кесарија налазила се код извора Јордана; њу треба разликовати од друге Кесарије, такође палестинске, но која је лежала на обали Средоземног Мора.
16. Прокопије - грчко име, значи: онај који напредује, успева.
17. Ермиј Трисмегист - полумитска личност старогрчке историје.
18. Сократ - знаменити грчки философ; живео у петом веку пре Христа.
19. Асклипијад - чувени старогрчки лекар.
20. Калабрија - дивљи брдовити крај у југозападном делу Италије.
21. У старој Грчкој Сибилама су се називале путујуће предсказивачице, које су свакоме који је хтео гатале о будућности и предсказивале судбину. Делатност Сибила нарочито је цветала у VIII и VII веку пре Христа. Грчки историчари спомињу разне Сибиле: ерифрску, фригијску, хелеспонтску, и друге. Највише извештаја има о кумској Сибили, савременици Тарквинија Гордог, који је живео на шест векова пре Христа. У Житију је реч о овој Сибили. По старогрчком предању, три од девет Сибилиних књига купио је цар Тарквиније, и сместио их као свештене књиге у Капитолском храму.
22. Реч је овде о Аполоновом прорицалишту у Делфима, граду у подножју Парнаса. Према грчкој митологији, Аполон је сам изабрао Делфе за светилиште, претходно убивши тамошњег змаја Питона. Прорицања су овде вршиле такозване питије.
23. Ливија - древни назив Африке; састојала се из два главна дела: Мармарике и Киренаике; у Мармарики, у оази Сивах, налазило се прорицалиште у част тивског божанства Амона.
24. Додона - најстарије светилиште Зевса, са прорицалиштем и свештеним дубом; налазило се у Тесалији, около града Скотуза.
25. Град Пергам - у малоазијској области Мизији; тамо се налазио колосалан жртвеник, подигнут царем Евменом II (196 до 157 год. пре Христа) и посвећен Зевсу у спомен победе цареве над Галима.
26. По казивању грчке митологије, Аргонаути су били морепловци, који су на лађи Арго кренули на прво морско путовање по туђим земљама.
27. Свети великомученик Прокопије пострадао 303 године.
28. Спомен светог Андреја Јуродивог празнује се 2 октобра.
29. Спомен његов празнује се 26 априла.
30. Патријарх Цариградски Нифонт II патријарховао од 1486-98.
31. О овом догађају говори и руски путник Трифон Коробјејњиков, који је био на Истоку у 1583 години. Види његову књигу: Путешествије, стр. 44-48, Спб. 1841 год.
32. Видети о њој под данашњим даном: Страдање светог великомученика Прокопија.
33. И о њима видети тамо.
34. Изгледа да су и ови свети мученици пострадали са Св. вмч. Прокопијем.
35. О њима видети под данашњим датумом: Страдање св. великомученика Прокопија.
36. Вероватно је овај св. мученик исти са истоименим мучеником који се слави 22. новембра.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. великомуч. Недеља. У време христоборних царева Диоклецијана и зета његова Максимијана живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани, беху богати али и бездетни. Непрестаном молитвом они испросише од Бога једно чедо, ову свету Недељу. Од детињства Недеља себе посвети Богу уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просци, но она их све одби говорећи, да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука протера их у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак пошље Диоклецијан Максимијану на суд. Како Недеља потврди своју веру у Христа пред Максимијаном, нареди овај те је положише по земљи и шибаше воловским жилама. По том предаде је цар војводама, најпре Илариону а после смрти овога Аполонију. Ови је мучише зверски на све могуће начине, но све беше узалуд. Када Недеља света лежаше у тамници сва у ранама, јавио јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: „Не бој се, Недељо, мука, благодат је моја с тобом." И заиста благодат Христова спасе ову мученицу и од огња и од зверова, где судије безбожне мишљаху, да ће она срести сигурно смрт. Видећи чудесно спасење Недеље од толике смрти многи незнабошци повероваше у Христа. Но сви бише посечени. Рече св. Недеља Аполонију: „Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка, предаш ли ме мачу, сетићу се Чеснога Претече. За мене је живот за Христа умрети." Тада нареди Аполоније, да је мачем посеку. Недеља клече на колена и уздиже руке к небу па се помоли Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душом њених родитеља. Свршивши молитву она предаде душу своју Богу пре него што се мач спусти на њену главу. Чесно пострада и пресели се у вечну радост 289 год. у Никомидији.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2020, Еп. нишки Г. Арсеније 2019, 

2. Преп. Тома Малеин. Овај Тома беше најпре војвода, прослављен храброшћу и богатством. Беше телом врло крупан, и задаваше страх непријатељима својим. Но кад заволи Христа више од света и свега у свету, он остави све и повуче се у пустињу, где се замонаши и преда подвигу. Св. Илија пророк јави му се и одведе га на гору звану Малеа, до Свете Горе. Ту он живљаше један и усамљен, само с Богом, у даноноћној молитви. Ма да се он кријаше од света, не може се укрити. Сазнавши за светост његовог живота, почеше људи к њему долазити и доводити своје болеснике. И св. Тома лечаше људе од сваке болести и сваке невоље. А када се представи Богу (у Х веку) његове мошти продужише помагати свима који с вером њима припадаху.

3. Преп. муч. Епиктет и Астион. Астиона, јединца у родитеља, приволи свештеник Епиктет вери Христовој, крсти га и замонаши. По том се преселе однекуд из источних крајева у скитске пределе и настане у скитском граду Алмириду (сада Рамзину) на утоку Дунава у Црно Море. Мучени и посечени за веру Христову око 290 год. Обојица се јавили после смрти у светлости великој родитељима св. Астиона, Александру и Маркелини, који се обратише Христу и бише крштени од епископа Евангела, који и сам би по том посечен за Христа, „Евангела, другога ангела", како му је певано.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТОМЕ МАЛЕИНА

Преподобни Тома беше најпре војвода, прослављен храброшћу и богатством. Снажан телом и храбар у биткама, он много пута однесе славне победе над непријатељским војскама. Затим, заволевши Христа више од света и свега у свету, он остави све и узе на себе лаки јарам Христов - монашки чин. Подражавајући сиромаштво и смиреност Господа Христа, он обилажаше монашка обиталишта, учећи се од богоугодних подвижника усавршавању у врлинама. А када, жељан најсавршенијег подвижништва и безмолвија, одлучи да иде у пустињу, он би удостојен да ноћу пред њим иде огњени стуб и свети порок Илија, водећи га у недра пустиње. Вођен од таквих путовођа, преподобни Тома дође у гору звану Малеа, до Свете Горе. Ту он усамљенички живљаше Богу, и удостојаваше се божанствених откривења. Као што раније, док живљаше у свету, храбро побеђиваше видљиве непријатеље, тако и сада, по повлачењу из света, живећи у пустињи он непрестаном молитвом као оштрим мачем јуначки разбијаше и прогоњаше невидљиве војске злих духова.
Као што се од људских очију не може сакрити град који на гори стоји и звезда која на небеском своду сија, тако се и преподобни Тома не могаде сакрити од људи у пустињској гори Малеи, на којој он светошћу својом сијаше као јарка звезда и озараваше земљу. Када људи дознадоше за њега, он постаде видело помраченима и уточиште онима који прибегаваху к њему, јер он доби од Бога силу чудотворства и благодат исцељења. Он чудесно исцељиваше сваку болест, слепима даваше вид, хромима враћаше способност да право и лако ходе; и на безводном месту он молитвом изведе извор воде. Стојећи на молитви, преподобни је сијао као огњени стуб, што су са велике даљине виђали људи очишћенога разума.
Преподобни Тома чињаше многа чудеса не само за живота свога на земљи, него и по престављењу свом к Богу његове чесне мошти твораху чудеса: јер људи који са вером долажаху, добијаху врло брзо и на надприродан начин исцељења од сваковрсних недуга и неизлечивих болести, и од бесомучности - светим молитвама његовим а благодаћу Христа Бога нашег.[1]

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЕПИКТЕТА и АСТИОНА

У време незнабожног цара римског Диоклецијана[2], у једној од источних области римске царевине живљаше један врлински човек који провођаше монашки живот, по имену Епиктет а по чину презвитер. Он од ране младости поче служити Христу; и чињаше многа чудеса, јер због чистог живота свог он доби од Бога дар чудотворства. Он исцељивашс све болести по људима: слепцима вид даваше, губаве очишћаваше, раслабљене оздрављаше, ђаволе изгоњаше. Од тих чудеса, која потврћују његову светост, споменуће се нека.
Једном када Епиктет борављаше у својој усамљеној келији, недалеко од једног насеља, и упражњаваше своје уобичајене молитве и богоразмишљања, комит[3] неки довезе к њему своју кћер, петнаестогодишњу девојчицу, потпуно одузету. Довезе је к њему ради исцељења, и припавши к ногама његовим мољаше га говорећи: Смилуј се на мене, човече Божји! и не одгурни ме од лица твога, као што и милосрдни Бог коме служиш не одгурава никога који Му прилази. Ето моја једина кћи већ три године лежи узета, сва потпуно укочена, и једва је жива. Но ја чврсто верујем да Онај који је исцелио жену болесну дванаест година од течења крви, може исцелити и моју кћер, само се ти помоли за нас, сажаливши се на нас, јер смо и ми чеда Цркве Христове, просвећени светим крштењем.
Тада служитељ Господњи Епиктет, сатворивши дугу молитву к Богу, помаза светим јелејем одузету девојчицу, и она одмах устаде здрава; и сви узнеше благодарност Богу. Преподобни рече комиту: Ако хоћеш, мили, да у твоме дому нико не болује, ти се сваке недеље са свима домаћима својим причешћуј чиста срца Божанственим Тајнама Тела и Крви Христове. - Рекавши то, он их отпусти с миром.
Другом приликом доведоше к преподобноме ђавоиманог човека. Преподобни га задржа код себе три дана, мучећи ђавола својим молитвама које узношаше Богу, и запомагаше ђаво говорећи: О, невоље! о, мучења! Зашто ја трпим ово? Не беше ли ми боље остати у Фригији, у идолском храму, и свакодневно примати поклоњење и жртве од мноштва неразумних људи? А сада овде без икакве кривице трпим муке од овог једног човека. - У трећи дан свети презвитер, запретивши ђаволу, истера га из тог човека.
Једном доведоше к светоме једну високородну и богату жену незнабошкињу, која беше ослепела и узалуд од многих лекара тражила исцељења. Она мољаше Божјег човека да само стави десницу своју на њене ослепеле очи, јер је слушала од многих да чесним рукама његовим чине се многа чудеса и дају се исцељења болнима. Светитељ, видевши њену усрдну молбу са вером, положи десницу своју на очи њене, призивајући име Господа Христа, и жена тог часа прогледа на оба ока и кликну: Хвала Ти, Боже хришћански! - И верова жена у Христа са целим домом својим.
Но пошто би било много говорити о чудесима овог угодника Божјег, то је и ово нешто што је речено доста за доказ његове светости. Зато ваља прећи на казивање о другим стварима ове повести.
Из оближњег града, шетајући са слугама, наиђе на место где обитаваше преподобни, осамнаестогодишњи младић по имену Астион, син неког богатог велможе, незнабожац. Обревши се на том месту где беше келија Божјег човека, он, по промислу Божјем, зажеле да сазна ко ту живи. Ушавши у келију, он угледа чесна по изгледу човека, који га с љубављу прими, посади поред себе и упита: Одакле си, чедо? и ко су ти родитељи? - Јуноша одговори: Отац ми је градоначелник, а мати ми је кћи сенатора Јулијана. Ја сам њихов јединац, и они гледају у мене као у најскупоценији бисер. - Светитељ му онда рече: Добро си рекао, чедо, да твоји родитељи гледају на тебе као на бисер. Да, они само гледају, али те немају. Јер блажена душа твоја скупоценија је од сваког бисера, и врло је мила Христу Спаситељу нашем, који, како видим, изабра њу на службу Себи. Послушај ме дакле, мило чедо! Одбаци све што има овај видљиви временски сујетни свет, да би са свима светима у будућем животу добио невидљива вечна блага. Та све што ми видимо у свету - пролазно је и брзо пропада; а оно што Бог уготови онима који Га љубе и који Му служе, то остаје вечито, као и сам Бог што је вечан. Злато и сребро које људи виде, није истинско, већ је нека привремена обмана за људе; а ја ћу ти казати какво је истинско злато које вреди стицати. У нашим хришћанским књигама стоји написано: Саветујем ти да купиш у мене злата жеженога у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се обучеш, да се не би показала срамота голотиње твоје (Откр. 3, 18). А то жежено злато јесте Христос Господ наш, који божанском љубављу запаљује срца људска. Ако ти, чедо, узажелиш да Њега имаш у срцу свом, теби ће одмах бити припремљена небеска богатства, и обући ћеш се у беле хаљине, а те хаљине су: вера, нада, љубав; обукавши се у њих као у чврст оклоп, ти ћеш бити не само изнад овог видљивог света него ћеш победити и ђавола, кога ви као Бога поштујете, са свима ангелима његовим. Поред тога знај и ово, мили: отац твој који те родио по телу, није истински отац, пошто ти је дао само трулежно тело које брзо умире; твој истински отац јесте свемогући Бог, пошто је Он, саздавши бесмртну душу твоју, улио њу у тело твоје, зачето по Његовом наређењу. Дакле, у тебе је један отац видљив, а други невидљив; твој видљиви отац је смртан, временски, подложан невољама и страдањима; а твој невидљиви Отац је бесмртан, вечан, неподложан никаквим страдањима, свемогућ и сведржитељ. Он рече - и ти се саздаде у утроби матере твоје; Он нареди - и ти изиђе из утробе матере твоје. По Његовој вољи ти си достигао у овај младићски узраст. И ако су деца дужна да поштују свог телесног родитеља, утолико више она су дужна поштовати Онога који нас створи по слици и прилици Својој, и даде нам ум и разум, и постави нас да владамо над делима руку Његових, и нас слуге Своје, по доброти Својој, учини благодаћу Својом синовима Својим и браћом и пријатељима. Тог дакле истинског Оца нашег, који нам је толика блага дао, дужни смо знати, љубити, поштовати и свагда Му се клањати. Исто тако и наша истинска мати није она која нас телесно рађа на овај свет, већ она која нас духовно рађа у живот вечни. Она је Спаситељу нашем обручена, од анђела поштована, од пророка украшена, од апостола прослављена, од мученика и исповедника узнесена; њој Господ Христос уготови небеску палату. Та света мати назива се од људи Црква. Њен глас је као глас грлице која се брине о птићима својим; њена уста изливају миро апостолског учења; њене очи су истинита вера и чврста нада у Бога; са њених руку капље смирна доброчинстава, чињених из самилости и љубави; њене две дојке су два завета: Стари - у коме су учили пророци, и Нови - у коме проповедају апостоли; а светим крштењем она рађа децу своју за бесмртност. Стога, чедо слатко, приступи, храни се из дојки те истинске матере; послушај мој савет; презри временска богатства твојих родитеља, да би се удостојио постати наследник вечних богатстава, спремљених за синове Божје. А чуј и шта ти истински Отац говори преко мене: Изиђи из земље своје и од рода свога и из дома оца свога, и иди у земљу коју ђу ти ја показати, у земљу где тече млеко и мед (1 Мојс. 12, 1; 2 Мојс. 3, 8, 17), тојест тече учење пророка, апостола и светих отаца. И када испуниш све што ти се наређује, тада ђе ти се дати рајска наслеђа, отвориђе ти се небеске ризнице, дађе ти се слава вишњега царства, угледађеш анђелске чинове и зборове свих светих, и живеђеш са њима као љубљени брат, и биђеш близак Богу као син.
Благоразумни јуноша, саслушавши ове богонадахнуте речи Божјег човека и поверовавши да су истините, срце му се од умилења растапаше, али му ништа не рече бојеђи се својих присутних слугу, који су могли његове речи пренети његовим родитељима. Стога се он удаљи, поклонивши се том уваженом мужу.
Сутрадан врло рано млади Астион журно пође ка оном преподобном старцу, као мудра пчела која поново лети на место где је јуче скупљала слатки мед. И ушавши у келију к презвитеру Господњем, он га поздрави овим речима: Здраво да си, апостоле Христов, служитељу Новога Завета! - А свети му одговори: Здраво да си и ти, прекрасни младићу! Ја те видим обучена у мученичку одеђу и са венцем од драгог камења на глави.
И седавши почеше разговарати. Старац упита: Шта је, чедо? Је ли семе Господње, које јуче благодаћу Божјом посејасмо у срцу твом, проклијало? и хође ли донети рода? или је срце твоје још у тами неверја? - Астион на то рече: Јуче ти казах, свети оче, да сам јединац у својих родитеља и да ме веома воле, па се бојим да им нанесем тежак бол. Јер ако јавно примим хришћанску веру, они ће од неизмерне туге или бацити се у море, или полудети, или на неки други начин одузети себи живот. А ја нећу да моје спасење буде за моје родитеље узрок њихове смрти и вечне погибије. Стога, ако пристајеш, оче, на мој предлог, ево њега: начини ме хришћанином тајно, и сада ме одмах упути како да се припремим за крштење. А када извршиш на мени све што је хришћанством прописано, тада ми, молим те, учини ову љубав: узми ме се собом и одведи одавде у неку далеку земљу, куда те Бог упути, да очи моје не виде родитељске сузе, и да ми се савест не поколеба због њихове туге, и љубав моја к њима не постане сметња моме спасењу.
Чувши овакве речи од младића свети старац се обрадова духом и нареди му да све дане пости, да се добро чува од идоложртвене хране, и да се моли Христу Спаситељу, истинитоме Богу. Млади Астион испуњаваше то са усрђем. И кришом од домаћих он сваки дан одлажаше к старцу и учаше се од њега светој вери. А када добро упознаде Христа и без икаке сумње поверова у Њега, тада га свештени старац крсти.
Након не много дана они обојица отидоше оданде ноћу, при чему Астион беше понео са собом нешто новаца за пут. Дошавши на морско пристаниште, они нађоше лађу која је путовала к скитским крајевима, платише себи пут и седоше на лађу. После многодневне пловидбе они стигоше у град звани Алмирис[4], у скитским крајевима, крај реке Дунава. И тамо, недалеко од тога града, они пронађоше једно усамљено место, подесно за боравак. Ту начинише малу кућу, и настанише се.
После Астионовог одласка од његове куће, родитељи његови, не видећи свога љубљеног сина, стадоше га тражити свуда. И не налазећи га, они силно плакаху и кукаху, узалуд дозивајући свога сина по имену. Отац вапијаше: "Астионе, чедо моје слатко, где си сада? Астионе, премили, једини сине мој, шта се догоди с тобом? Да ли те звер нека изненада раскину или те дубока вода прогута? О, ослонче старости моје, и видело очију мојих, где да те више тражим, не знам, и у коју земљу да пошаљем слуге своје ради тебе, недоумевам!" - Такође и мати Астионова, кидајући хаљине на себи и ударајући се у груди, кукаше и говораше: Ко те растави од мене, преслатко чедо моје, Астионе! Држим да хришћански Бог посла неког од својих који превари срце твоје и одведе те од нас. Тешко мени несрећној! Тешко мени, препуна сам бесконачне горчине, јер ми узалуд бише све патње и муке које поднесох чедо, родивши те и васпитавајући те. Ишчезе плод утробе моје, пропаде нада и слава моја, и ја седим као опустели град. Досада сам била мајка, а сада већ нисам мајка, јер сам лишена јединог детета мог премилог!" - Тако сваки дан неутешно ридаху родитељи Астионови.
Слуге Христове Епиктет и Астион у околини града Алмириса провођаху монашки живот у испосничким подвизима. Но њихова врлина и светост не остадоше тајна, пошто се рукама светог презвитера Епиктета чињаху многа чудесна исцељења, и к њима стадоше долазити људи доносећи своје болеснике. Једнога дана нека знаменита жена донесе свог петнаестогодишњег сина, који беше нем, глув и раслабљен, и положивши га крај ногу светога старца рече му: Не знам откуда си дошао овамо, али верујем да можеш исцелити сина мог ако хоћеш. Твој изглед показује да си ученик Назарићанина, о коме смо слушали много чудесних и дивних ствари. Ако си стварно Његов ученик, онда нам помози и научи нас да Га познамо, да бисмо и ми постали Његове слуге. - Светитељ јој рече: Ако од свег срца верујеш, жено, да постоји један истинити Бог који је створио небо и земљу и све што видимо, биће ти испуњена молба. - Рекавши то, он нареди да дечка подигну са земље. И пљунувши три пута у нема уста дечакова, упита га: Кажи нам, чедо, у каквог бога треба веровати: да ли у идоле, које људи праве, или у Исуса Христа распета који те сада исцељује? - Дечак узвикну громким гласом: Треба веровати, чесни оче, у Исуса Христа који свагда јавља толика доброчинства људима.
Видећи такво чудо, алмирски грађани прославише Бога, и тога дана више од хиљаду душа обојега пола вероваше у Христа, Спаситеља нашег.
Благодат Божја чињаше чудеса не само преко светога Епиктета него и преко светог Астиона. Тако једном, када он изиђе да захвати воде на реци Дунаву, њега срете бесомучан човек. Астион осени бесомучника крсним знаком, и бес одмах побеже из тог човека, вичући: О, Астионе! вера твоја и чистота срца твога добише од Бога велику власт над нама!
Другом приликом, старац посла некуда Астиона. Путујући, Астион виде човека који беше пао са високе грађевине доле и лежаше на земљи као мртав, док родитељи његови кукаху крај њега. Сажаливши се на њих, блажени Астион се помоли у себи говорећи: "Господе Исусе Христе, Ти си некада преко апостола Твог Павла повратио од врата смртних у живот Евтиха који беше пао са трећег спрата; Ти си и Енеја подигао од осмогодишње узетости преко апостола Твог Петра; исто тако Ти си преко истог апостола Петра човеку хрому од рођења утврдио стопала и глежње и дао му силе да хода; - тако и сада подигни овог човека жива и здрава преко мене, недостојног слуге Твог". Пошто се помоли тако, Астион приђе к човеку који је лежао и изговори апостолску реч: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи! (Д.А. 3, 6). И узевши га за десну руку, подиже га жива и здрава. А исцељени, заједно са својим родитељима, пође одмах ка келији светих, вичући и говорећи: Један Је само Бог - Бог Епиктетов и Астионов! Ваистину је само један Бог - Бог хришћански! Ја нећу отићи одавде док још данас не начините хришћанима и мене и моје родитеље. - Свештеник Господњи Епиктет их огласи и поучи, па им нареди да се посте и спремају за примање светога дара крштења; и после не много дана он их просвети светим крштењем.
Ђаво пак, видећи да га посрамљују не само старац него и младић и да га лишавају душа људских које бејаху његов плен, кидаше се од зависти и наваљиваше на њих разноврсним искушењима, али без икаквог успеха. Ипак против младића он улучи следећу прилику. Једнога дана Астион без старчева благослова изиђе на реку да захвати воду. Враг онда, видевши Астиона неограђена старчевим благословом, одмах, по попуштењу Божјем, нападе на њега неким рђавим помислима и смути му душу. Вративши се у келију, Астион се стиђаше да те помисли исповеди своме оцу, и у току три дана потчињаваше им се борећи се с њима. Он се пошћаше, и са сузама се мољаше, и трудовима тело своје измождаваше, али нечисте мисли никако не одступаху од њега, којима га као стрелама устрељаваше и рањаваше неки невидљиви стрелац. А старац, приметивши да је ученик његов смућен и сетан, рече му: Шта је то, чедо, те те видим необично смућена? Јер та туга какву у теби видим, није туга светих који се брину о спасењу свом, те се стога и на лицу њиховом одражава нека духовна сета. Држим да је ова туга твоја смртоносна, слична оној која уби Авесаломова саветника Ахитофела (ср. 2 Цар. 15, 12; 17, 1-20) и која погуби Јуду, издајника Христова (ср. Мт. 27, 3-5).
Тада се Астион стаде исповедати старцу, говорећи: Пре три дана, оче, када ти са чесним људима вођаше разговоре о небеским тајанствима, указа се потреба да пођем по воду. Мене беше стид да пред оним људима тражим благослов од тебе, и поред тога нисам желео да прекидам ваш разговор. И тако, без твога знања и без твога благослова ја одох по воду, и путем наиђе на мене таман облак рђавих помисли; и ево трећи дан већ прође откако се борим са њима, а не могу да их одагнам од себе, - због тога сам смућен.
Свети старац грозно погледа на њега и упита га: Зашто си без мога наређења изашао из келије? Зашто си без благослова јереја Христова ишао на реку? Не знаш ли да је благослов старешине за младе - неосвојиви бедем, чврст оклоп и непобедиво оружје против ђавола?
Рекавши то, старац нареди Астиону да се крстолико простре по земљи ради молитве, а и сам то учини, па се обојица заједно стадоше са сузама молити Богу. А када после дуге молитве устадоше са земље, блажени Астион угледа некаквог црног младића где са упаљеном свећом бежи од њега и говори: "Исповест твоја, Астионе, сатре данас велике силе моје, и молитва ваша ме обезоружа".
Тако живљаху тамо ови преподобни оци и многе душе људске обратише ка Христу Богу од идолске заблуде. У то време дође у град Алмирис поглавар те области Латронијан, који руковођаше царским и народним пословима. Њему идолопоклоници оптуживаше ова два света мужа као врачара који својим враџбинама многе заводе и одвраћају од приношења жртава боговима. Поглавар одмах нареди да их ухвате и баце у тамницу. Налазећи се у оковима, светитељи се непрестано мољаху и појаху псалме Давидове. Једном старац рече своме ученику: Чедо моје мило, ако нас изведу на саслушање и упитају нас за име, род и отаџбину нашу, ми им ништа друго нећемо одговорити сем да смо хришћани, да је то наше име и род и отаџбина, и да ми ништа друго нисмо само слуге Бога истинога.
Сутрадан поглавар нареди да се усред града припреми судиште и да се преко бирова позове народ на то гледалиште. Сам он дође тамо у девет сати, седе на свој престо и посла да свете сужње доведу из тамнице к њему на судиште. Када их доведоше пред њега, он погледа на њих и ужасну се, јер виде неку чудесну светлост благодати Божје која им обасјаваше лица, и спољашњи изглед њихов уопште уливаше поштовање. Светом Епиктету беше у то време шездесет година; беше висок растом, имађаше дугу браду, украшену седином. Такође и свети Астион беше висока раста, и дивна лица, сав блисташе лепотом целомудрија; њему тада беше тридесет и пет година. Посматрајуђи их, поглавар скоро читав сат ћуташе, не будући у стању да што проговори. Најзад једва отвори уста и упита их: Реците нам, како се зовете, каквог сте рода, и из које земље дођосте овамо? - Свети одговорише: Хришћани смо. - Но поглавар рече: Знам и ја да ви припадате проклетој хришћанској вери, него ви нама кажите ваш род и отаџбину. - Свети поново рекоше: Ми смо хришћани; знамо једнога Бога, Господа нашег Исуса Христа, и Њему се јединоме клањамо, а идолских се гадости гнушамо, и избегавамо оне који им се клањају, говоређи са псалмопевцем: Такви су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 16).
Чувши то, поглавар се испуни гнева и нареди да свете обнаже и без милости дуго бију. А они бијени говораху: Господе Исусе, Учитељу наш, нека се воља Твоја врши на нама! - Поглавар пак, видећи њихову непоколебљивост, још више беснијаше од гнева, и говораше: Где је ваш Христос, кога ви непрестано призивате? Нека вам сада притекне у помоћ, и нека вас отме из мојих руку! - А свети на то рекоше: Ми смо хришћани; нека воља Бога нашега буде на нама!
Тада поглавар, сав запаљен бесним гневом нареди да мученике обесе на мучилишту, па да им железним ноктима стружу тела и буктињама жегу. А они само једно клицаху: Ми смо хришћани; нека воља Бога нашега буде на нама! - Тако мучише свете до два сата по подне, када поглавар нареди да их скину са мучилишта и поново одведу у тамницу.
А један од оних слугу што мучише свете мученике, по имену Вигиланције, чувши оне речи које свети мученици непрестано говораху за време свога страдања, и држећи да се у њима садржи нека магична сила која уништава бол у телу за време мучења, запамти тачно те речи и размишљаше о њима и дању и ноћу. И после три дана он стаде пред народом неућутно викати, говорећи: "Хришћанин сам, нека воља Бога нашега буде на нама!" После тога он оде у тамницу к светима, научи се од њих светој вери, и након неколико дана удостоји се примити свето крштење са целим својим домом.
После првог саслушања и мучења, свети мученици проведоше у тамници пет дана, па онда поново бише изведени на суд. Пошто их поглавар и овога пута не могадне никаквим наговарањима приволети на своје незнабожје, он их опет стаде мучити. Он најпре нареди да им пређашње ране трљају оцтом и сољу; затим врже мученике у велики котао пун вреле, кипеће смоле. А они у том котлу страховито кипеће смоле, остајући неповређени као у некој купељи, често понављаху своје пређашње речи: Хришћани смо, нека воља Бога нашега буде на нама!
Видећи их у кипећем котлу живе и неповређене, поглавар се чућаше и говораше: О, како је велика сила хришћанског мађиоништва! - Затим он нареди да мученике изваде из котла и поново вргну у тамницу. При томе забрани да им нико не сме одлазити, нити им хлеба и воде давати, да би умрли од глади и жеђи. И свети проведоше у тамници тридесет дана без хране и пића, хранећи се речју Божјом и окрепљујући се благодаћу Светога Духа.
Када свети мученици на јавном судишту пред целим народом беху испитивани и суђени, догоди се те у то време, по промислу Божјем, допутова у тај град један човек из источних покрајина. Он познаде Астиона, пошто је и родитеље његове добро знао. По повратку у свој завичај, он оде к родитељима Астионовим и рече им: Ја видех у скитском граду Алмирису вашег сина са неким старцем Епиктетом, у време када их стављаху на муке за Христа. - Чувши то, родитељи стадоше са сузама молити тога човека да им каже истину; и он им заклетвом потврди своје речи. Тада Астионов родитељ рече: Ако се удостојим видети милог сина мог, одмах ћу урадити све што ми он нареди и чему ме научи. - Тако и мати говораше: Ако у животу свом угледам слатко чедо моје, све ћу оставити и следовати му. Буде ли ми наредио да постанем хришћанка, нећу одбити, и нећу се уплашити да заједно са њим поднесем муке и смрт за Христа.
После тога они свој дом и имање поверише највернијим пријатељима својим, а сами са неколико робова и робиња отпловише у Скитију. Али пре но што они стигоше у град Алмирис, свети мученици Епиктет и Астион окончаше свој страдалачки подвиг на следећи начин. Пошто они проведоше у тамници тридесет дана мучени глађу и жеђу, поглавар их поново изведе на судиште и рече им: Питао сам вас много пута за ваша имена, за ваш род, и за вашу отаџбину, и ви ми не казасте истину. Стога сматрам да ви нисте друго до оваплоћени демони, пошто они немају ни имена ни рода. Реците ми, дакле, оваплоћени демони, хоћете ли принети жртве боговима нашим или нећете? Ако нећете, онда ћу вам још данас одрубити главе. - Свети одговорише: Ми смо хришћани а не демони, и именом Христовим изгонимо демоне из тела људских. О, када би и ти пожелео да се ослободиш демона који живи у теби, ми бисмо га изгнали из тебе силом Христа Бога нашег.
Тада разјаривши се, поглавар нареди да свете мученике бију камењем по устима. Потом их тукоше моткама, па их поглавар осуди на посечење мачем.
Када свете мученике изведоше ван града на губилиште, они од изршитеља казне измолише време за молитву. И окренувши се истоку, они подигоше к небу руке своје и очи, и дуго се молише Богу. После тога свети Епиктет замоли да прво посеку Астиона. Али Астион му рече: Оче, теби приличи да најпре примиш ту част - да се овенчаш мученичким венцем, јер си ти презвитер Господњи, отац и учитељ мој, а ја ћу поћи за тобом. - Свети Епиктет одговори: Седамнаест година, чедо, ја те благодаћу Божјом чувах у чистоти и непорочности. Зар да сада упропастим труд толиких година, и да те оставим самог, без мене? Не знаш ли да су лукавства вражја префињена и тешко приметна? Стрепим да се ти млад, видевши моју смрт, не уплашиш и не постанеш играчка врагу. Зато, нећемо тако, чедо, него нека ја будем као Авраам који на жртву Богу приноси Исаака. Ти дакле иди испред мене и први прими мученички венац. Ја верујем да свети Михаил са анђелима, Авељ са пророцима, Петар са апостолима, Данило са исповедницима, већ изађоше у сусрет теби и чекају да те приме и са слављеничким песмама одведу к престолу Христа, Спаса нашег.
На то свети Астион рече: Нека буде воља Господња, и твоја, свети оче! - И оградивши себе крсним знаком рече: Господе, ти си заштитник мој! У руке Твоје предајем дух мој! - После тога преклони под мач главу своју, и тако сконча.[5] А свети Епиктет паде на тело ученика свог и мољаше џелате да га у таквом положају убију. И ударен мачем, он умре за Христа. И сви присутни тамо незнабошци и хришћани, посматрајући чесна тела њихова, видеше где она стадоше сијати као сунчана светлост, и неисказани миомир испуњаваше то место.
Тог дана касно по ноћи дође гореспоменути Вигиланције са својим укућанима и осталим хришћанима, тајно узе тела светих мученика, помаза их мирисима, уви у чисте плаштанице и чесно погребе на одабраном месту.
Те исте ноћи у поглавара Латронијана уђе опаки демон; и када он сутрадан, по обичају свом, дође рано у судницу, он стаде говорити бесмислице као луд; затим дохвати мач, јурну на оне што беху с њим, и стаде их ударати и ране им задавати. А ови, видећи га да је полудео, ухватише га, истргоше му мач из руку, тукоше га, па му свезаше и руке и ноге, и у једну малу собу затворише, где он после два дана сконча страшном смрћу, удављен од демона.
По кончини светих мученика, родитељи Астионови приближаваху се воденим путем ка граду Алмирису. У то време свети Астион се јави Вигиланцију и рече му: Отац мој и мати моја сада ће стићи овамо да ме траже. Стога, учини ми ову љубав, брате: изађи на пристаниште, одведи их својој кући, одмори их и утеши, јер су веома измучени тугом и жалошћу због мене. Поред тога поучи их и спасоносној вери, и откриј им величину истинитог Бога.
Вигиланције одмах оде на пристаниште и угледа лађу која пристајаше уз обалу. Из ње изађоше Астионови родитељи, и стадоше распитивати људе који се налажаху ту, да није ко видео младог човека по имену Астиона. Вигиланције им приступи и рече: Ја сам га видео и добро се познајем са њим. Но хајдемо најпре код мене, да се одморите у моме дому, па ћу вам причати о њему.
Родитељи Астцонови се веома обрадоваше и одоше к Вигиланцију, који учини све да се они добро одморе. А када они мољаху Вигиланција да им прича о њиховом сину, он им рече: Астион је недавно био у овоме граду, али је пре неколико дана отпутовао одавде са једним чесним старцем у врло далеку земљу, пошто је чесно позван од Свеславног Цара да заједно царује са њим у неисказаној слави. - И тако, мало по мало Вигаланције им изложи учење о другом, вечном животу, о рајским обитељима, о небеском царству и о Бесмртном Цару, Христу Господу, о анђелима и свима светитељима који сацарују Христу, међу које је сада увршћен и њихов син Астион.
Родитељи Астионови, слушајући речи које раније никада не беху чули, дивљаху се, умилење их обузимаше, и они осећаху у срцима својим неку духовиту радост, па још усрдније распитиваху, како је тамо отишао њихов мили син. Вигиланције их тада узе и одведе најпре у келију светих мученика. Тамо им показа свети крст и Еванђеље који беху остали после њих, па им онда много говораше о учењу еванђелском, и обрати их вери у Христа. После тога он им исприча о страдањима светих мученика Епиктета и Астиона, како они душе своје положише за Христа Господа. Затим их одведе на место где беху погребена тела светих. Пошто они дуго плакаше тамо, он им нареди да с вечера стану на молитву и да се заједно с њим сву ноћ моле Христу Богу. А када прође поноћ и зорњача се већ појави, њих изненада обасја светлост као муња и осети се чудесни миомир, и они угледаше пред собом мученике у неисказаној красоти. Свети Астион, загрливши своју матер, с љубављу је целиваше говорећи: "Добро је што си дошла овамо, ученице Христова, а мајко моја, Маркелино!" (тако јој беше име). Исто тако и свети Епиктет, загрливши главу Астионова оца, целиваше га говорећи: "Радуј се у Господу, мили брате Александре - (тако му беше име) - што се удостоји да будеш увршћен међу верне и што се показа достојан вечнога блаженства". Затим обојица рекоше Вигиланцију: Радуј се и ти, брате мили, јер се испуни на теби реч Светога Писма: Који обрати грешника с кривога пута његова, спашће душу од смрти, и покриће мноштво грехова (Јак. 5, 20). - А говорише им они и многе друге утешне речи, препуне духовне сласти, па потом кроз неко време постадоше невидљиви.
Какве се радости од овог виђења и од слатке беседе са светима испунише родитељи Астионови, немогуће је исказати. Они срца своја излише у молитви и благодарности Богу што се удостојише видети у небеској слави милог сина свог, кога су тако дуго болна срца тражили.
У то време у Скитској земљи бејаше хришћански епископ по имену Евангел. Он се кријаше за време гоњења. Но дознавши за погибију поглавара Латронија, он се без страха врати у град Алмирис, да би посећивао и утврђивао хришћане у вери. К њему Вигиланције одведе Астионове родитеље и исприча му све о њима и о светим мученицима. Епископ, одавши хвалу светим мученицима, с радошћу прими Астионове родитеље, обраћене Христу, и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа. После тога Александар и Маркелина проведоше крај гробнице светих мученика много дана у пошћењу и молитвама, па се вратише дома у свој завичај. Пошто продадоше све своје огромно имање, они новац раздадоше сиромасима, а себи задржаше нешто мало за прехрану. И тако они поживеше богоугодно до смрти своје.
Тако се украсише на небу мученичким венцем свети преподобномученици, презвитер Епиктет и монах Астион. К њима се, отишавши са земље, придружише Александар и Маркелина и удостојише учешћа у блаженству светих благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ НЕДЕЉЕ (КИРИАКЕ)[6]

У време христоборних царева Диоклецијана[7] и зета његова Максимијана[8] живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани; беху богати али и бездетни. Они се мољаху Богу да им подари дете, обећавајући да ће га посветити Њему. Бог услиши њихову молитву и њима се у недељу роди женско дете, због чега они и дадоше име детету Недеља, и крстише га светим крштењем.
Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију[9] к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже.
После тога Максимијан посла свету Недељу к управитељу Витиније[10] Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм; но тамо се света Недеља помоли Богу, и настаде силан земљотрес, од кога сви идоли у храму попадаше на земљу, поразбијаше се и у прах претворише; утом улете вихор у храм, и развеја по ваздуху тај идолски прах; затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну.
После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Обавештен о свему што се догодило, Аполоније удари свету Недељу на зверске муке, па је врже у тамницу. Када света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: "Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом".
Када управитељ Аполоније поново изведе свету Недељу на суд и муке, он донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру, и бацише мученицу усред ватре. А света мученица, подигавши руке к небу, дуго се мољаше Богу. И тада, из чистог и ведрог летњег неба, спусти се облак и угаси сву ватру, која ни најмање не повреди свету мученицу. После тога управитељ нареди да се на мученицу пусте разне звери, али и ту она остаде неповређена, пошто јој звери као кротка јагњад полегаше крај ногу. Видећи ово необично чудо, многи од присутних незнабожаца повероваше у Господа Христа. Но сви бише посечени. Света Недеља рече Аполонију: "Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се чеснога Претече. За мене је живот - умрети за Христа".
Тада нареди Аполоније да мученицу поново воде у тамницу. После извесног времена управитељ Аполоније, севши на судишту, са судијског места изрече смртну пресуду мученици: да буде посечена мачем. Џелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу. Џелати јој дозволише. Она онда клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душама њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. Утом би к њима божански глас с неба који им рече: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. - Војници се после тога вратише славећи Бога.
Света Недеља чесно пострада и пресели се у вечну радост Господа свога 289 године, у Никомидији. Ова света мученица се нарочито много празнује у Далмацији и Јужној Италији.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПЕРЕГРИНА, ЛУКИЈАНА, ПОМПЕЈА, ИСИХИЈА, ПАПИЈА, САТОРНИНА и ГЕРМАНА

Ови свети мученици беху родом из Италије и пострадаше у време цара Трајана[11]. Када настаде гоњење на хришћане, ови свети седоше на лађу и отпловише у град Дирах[12]. Налазећи се у том граду они видеше како за исповедање Христа свети епископ Астије[13] висијаше распет на крсту, и намазан медом, и како га осе и муве уједаху, и они га прославише због тога. По томе их познаше да су хришћани, и војници их одмах ухватише. На саслушању они исповедише своју веру у Христа, те због тога по наређењу антипата[14] Агриколе бише бачени и потопљени у Јадранском Мору.
И тако ови блажени исповедници Христови примише неувенљиве венце мучеништва. Света пак тела њихова море избаци на обалу, и она бише ту у песку погребена. Седамдесет година након тога ови свети мученици јавише се Александријском епископу и рекоше му: "Узми наша тела". Епископ онда узе тела светих мученика, чесно их сахрани, и на том месту подиже малу цркву у име њихово.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕВСТАТИЈА

Пострадао за Господа Христа спаљен у огњу.[15]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОЛИКАРПА НОВОГ

Посечен мачем за веру у Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕВАНГЕЛА

Епископ града Тома, на ушћу Дунава. Он крстио родитеље светог преподобномученика Астиона (види напред) - Александра и Маркелину, и био посечен мачем око 290 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЕВДОКИЈЕ (ЕФРОСИНИЈЕ), кнегиње Московске

Супруга Димитрија Донског, она водила веома побожан живот; била мајка сиротиње; састрадална према несрећнима; нарочито волела подизати цркве. Као кнегиња носила је богате хаљине и међ људима се појављивала весела лица, а у ствари је била строга испосница, која је тело своје смиривала тешким подвизима. Основала је у Москви Вознесенски женски манастир. Обавештена од Ангела Господњег о дану своје смрти, она се замонаши у Вознесенској обитељи, добивши име Ефросинија, и мирно отиде ка Господу 7 јула 1407 године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Преподобни Тома живео и подвизавао се, вероватно, у десетом веку.
2. Цар Диоклецијан владао источном половином римске царевине од 284. до 305. године.
3. Код старих Римљана комитима су се називали најпре пратиоци највишег државног чиновника у провинцији, а касније - пратиоци царева из најближе свите њихове. Од доба Константина Великог (306-337 год.) то постаје титула свих дворских и државних звања.
4. Алмирис - сада Рамзин, на јужном рукавцу Дунава.
5. Пострада свети Астион, а и свети Епиктет, око 290. године.
6. Ово страдање Св. мученице Кириаке (Недеље) скоро је дословно узето из Синаксара Цариградске Цркве (Synaxarium Ecclesiae Constantinopolitanae, изд. Н. Delehaye, Bruxselles 1902, с. 805-6.)
7. Диоклецијан владао римском царевином од 284 до 305 године.
8. Диоклецијанов зет Максимијан Галерије, са титулом ћесар био Диоклецијанов сауправитељ на истоку римске царевине, а потом од 305 до 311 године и наследник његов.
9. Никомидија - престоница источне римске царевине, резиденција цара Диоклецијана, велељепан град у области Витиније, на обали Мраморног Мора, у североисточном делу Мале Азије.
10. Витинија - римска област у Малој Азији, на обали Мраморног и Црног Мора, граничила се на истоку Пафлагонијом, а на југу Галатијом, Фригијом и Мизијом.
11. Трајан царовао у римској царевини од 98 до 117 године.
12. Град Дирах, иначе Епитамн, сада Драч - налази се у Албанији, на обали Јадранског Мора.
13. Спомен светог свештеномученика Астија празнује се 4 јуна и 6 јула.
14. Антипат - управитељ области, проконзул, намесник.
15. У неким Синаксарима стоји да је овај Св. свештеномученик Евстатије пострадао заједно са следећом двојицом: Поликарпом и Евангелом.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Сисоје Велики. Мисирац родом и ученик св. Антонија. По смрти великог учитеља свога св. Сисоје настани се на пустињској гори, званој Антонијева, на којој се и Антоније раније подвизавао. Тешким трудовима над самим собом толико укроти себе, да беше кротак и незлобив као јагње. Зато му Бог даде велику благодат, да могаше исцељивати болеснике, изгонити нечисте духове, и мртве васкрсавати. Шесдесет година подвизаваше се Сисоје у пустињи, и беше као извор живе мудрости за све монахе и мирјане који долажаху њему за савет. Пред смрт засија му се лице као сунце. Монаси стајаху око њега и дивљаху се тој појави. А када светитељ испусти своју душу, сва одаја испуни се дивним благоухањем. Упокојио се у дубокој старости, 429 год. Св. Сисоје учио је монахе : „Ма како искушење да се догоди човеку, човек треба да се преда вољи Божјој и да призна, да се искушење догодило због греха његових. Ако ли се што добро догоди, треба говорити да се догодило по промислу Божјем." Монах питао Сисоја: „како ћу угодити Богу и спасти се?" Светитељ одговори: „ако желиш угодити Богу, иступи из света, одели се од земље, остави твар, приступи ка Творцу, сједини се с Богом молитвом и плачем, и наћи ћеш покој у овом веку и у оном." Монах питао Сисоја: како достићи смерност?" Светитељ одговори: „Када се неко извежба да признаје свакога човека бољим од себе, тиме задобија смерност." Амон се жалио Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Светитељ му одговори: „То није нужно. Нужно је задобити чистоту ума и говорити из те чистоте положивши наду на Бога."

2. Св. муч. Марин и Марта, са синовима Авдифаксом и Авакумом, свештеником Валентином, Кирином, Астеријем и многим другим. Сви пострадаше у време цара Клаудија Флавија у Риму, 269 год. Марин и Марта беху богати људи из Персије; па продадоше све своје имање у Персији и са синовима својим дођоше у Рим, да се поклоне моштима светих апостола и осталих мученика. Када их цар упита, зашто дођоше из такве даљине, оставивши своје домаће богове, да траже у Риму мртве људе, они одговорише: „ми смо слуге Христове, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима, чије бесмртне душе живе с Богом, да би они били наши молитвеници пред Христом Богом нашим". Кирин беше бачен у Тибар, одакле његово тело извукоше Марин и Марта, и чесно сахранише. Валентин свештеник би предан неком војводи Астерију, да би га овај усаветовао да се одрече Христа. Но Валентин молитвом исцели Астеријеву ћерку, која две године беше слепа, и крсти по том Астеријаи сав дом његов. Сви они на разне начине примише муке и смрт за Христа Господа, који их прими у бесмртно царство своје, да се вечно радују.

3. Обретеније моштију св. Јулијаније девице. Ћерка књаза Олшанскога Јулијанија је умрла около 1540 год. као девица од 16 година. На 200 година после њене смрти копачи новога гроба украј велике цркве у Кијевској лаври наиђу на мошти ове свете девице, потпуно целе и нетљене, као да је тек заспала. Од моштију догоде се многа чудеса, а и сама Јулијанија јавља се више пута појединим лицима. Једно такво виђење имао је и знаменити Петар Могила.

4. Св. муч. Лукија. У Кампанији зароби је варварски цар Авције. Хтеде се с њом саживети, но она се успротиви. Цар је остави на миру, да се подвизава. Она обрати и цара у веру, пошто кроз њену молитву цар задоби победу у рату. Најзад заједно с царем пострада за Христа у Риму око 300 године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИСОЈА ВЕЛИКОГ

Измалена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. У равноангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преподобни Антоније Велики подвизавао, и сам преподобни Сисоје бејаше подражавалац Антонијева живота.
За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика[1], где о њему пише ово. Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечаком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву. Пошто старац сатвори молитву и даде благослов, дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! - И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац, угледавши свога сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смрти његове.
Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? - Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? - Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана на покајање? - И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца, да, ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана.
Брат неки упита аву Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? - Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. - Поново устани! узврати старац. Тада брат упита: Докле ћу онда падати и устајати? - Старац одговори: Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла.
Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тог вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате! зар не знаш да је трећа од Сатане?
Један монах би напуштен од свог друга саподвижника, и дође к ави Сисоју и рече му: Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. - Старац му на то рече: Хајде да се помолимо Богу! - И док се мољаху, свети старац рече у својој молитви и ово: Господе! одсада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! - Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: Одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! - И тако ава Сисоје излечи свога брата.
К ави Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има какво имање у свету. Човек одговори: "Имам једнога сина". Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: "Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш". Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једнога брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде да га баци у реку, брат монах му рече: "Немој га бацати!" Човек му на то одговори: "Отац мој рече ми да га бацим". Монах му онда рече: "Мени отац наложи да га не смеш бацити". После тога овај човек дође к светоме старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах.
Један брат упита аву Сисоја, говорећи: "Реци ми једну реч, по којој бих могао живети". Старац му на то одговори: "Зашто ме тераш, брате, да ти речем бескорисну реч? Што видиш да ја чиним, чини и ти".
Неко од отаца упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? - Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба да рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори себи: догодило ми се по промислу Божјем.
Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге.
У преподобног оца Сисоја беше ученик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свештеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиротонисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову помоћ што пре добио презвитерски чин.
Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома високог човека, потпуно наг и црн, одвратна лица, са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса показиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Апостолу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку. Но ђаво му говораше: "Зашто бежиш од мене? Знај, ти си мој, и ја те волим, јер ти испуњујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље". - Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност, подиже очи к небу и громко повика: "Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!"
И одмах ђаво, одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу, јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. - Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. - Рекавши то, ђаво постаде невидљив.
Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и припавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Она и од другог ученика његовог, Авраама, одагна нечистог духа који га је мучио. И сви зли дуси бежаху од светог Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом.
Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: "Ево, дође ава Антоније". Мало затим он опет рече: "Ево, дође лик пророка. Лице му поново засија још јаче, и он рече: "Ево, дође лик апостола". И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: Оче, кажи нам, с ким разговараш? - И он им рече: Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. - Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање. - На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. - Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! - Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу.[2] Утом блесну муња и келија се испуни миомира. Таквим блаженим завршетком завршивши свој временски живот, преподобни Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица Његова заједно са оним зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АСТИЈА, епископа Дирахијског (Драчког)

Пострадао као епископ Драчки (у Албанији) за време цара Трајана (98-117 г.) и намесника Агриколе.[3]

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРИНА, МАРТЕ, АВДИФАКСА, АВАКУМА, КИРИНА, свештеника ВАЛЕНТИНА, АСТЕРИЈА и многих других

У време римског цара Клаудија[4] допутова из Персије у Рим неки високородан и богат човек, по вери хришћанин, по имену Марин. Он допутова са својом женом Мартом и са два сина, Авдифаксом и Авакумом, да се поклоне гробовима светих апостола[5] и других светих. Налазећи се у Риму, они стадоше посећивати хришћане који беху по тамницама и сахрањивати тела убијаних за Христа. Прешавши реку Тибар[6] они тамо у другом граду нађоше у тамници светог мученика Кирина, који већ беше поднео многе ране за Христа. Дошавши к њему, они се бацише пред ноге његове молећи га да се помоли за њих Господу. Потом стадоше служити својом имовином њему и осталим сужњима Христовим са њим; и умивајући им ноге, они том водом кропљаху себе. И проведоше они тамо осам дана, служећи светима.
У то време цар Клаудије нареди да се без суда убијају они који се нађу да су хришћани. А кратко време пре тога беху ухваћени двеста шездесет хришћана, које цар осуди да копају земљу. Њихова тамница се налажаше ван града, на путу званом Саларијски[7], где се правила лончарија. Цар нареди војницима да све те хришћане стрелама побију на гледалишту, па да им онда спале тела. Када дознадоше за то Марин и Марта са синовима, они се веома ожалостише, и отидоше на место погубљења светих мученика заједно са светим Јованом презвитером, тајно вађаху из ватре тела њихова, која су могла да се изваде, обавијаху их чистим плаштаницама и погребаваху у пећини која се налазила поред Саларијског пута на падини горе Кукумер. Са телима светим мученика они погребоше тело неког царског трибуна[8] Власта, убијеног за Христа, и проведоше тамо са презвитером Јованом много дана у посту и молитвама. Дознавши за то, цар Клаудије нареди да пронађу Марина са његовом дружином, али их не пронађоше, пошто се скриваху.
Када се они из пеђине вратише и одоше к тамници где је био затворен свети мученик Кирин, они га у њој не нађоше, пошто уочи њиховог доласка, нођу, он би мачем убијен и у реку Тибар бачен. Сазнавши на ком месту тело светога би бачено, они сачекаше ноћ, па га по мраку стадоше тражити. И нашавши га, они га погребоше у пеђини, у гробници Понтиана.
Када после тога пролажаху с оне стране Тибра, а још беше ноћни мрак, они чуше из једне куђе гласове који певаху. То беху хришћани, који се са епископом Калистом беху сабрали, и вршаху свуноћно богослужење, славећи Бога. Чувши појање хришћана, Марин и дружина њихова веома се обрадоваше, и пришавши к вратима те куђе стадоше лупати. Но хришћани који беху унутра не шћаху да отворе, јер се бојаху идолопоклоника да их не нападну. Тада свети Калист, обративши се онима што беху с њим, рече: Будите храбри! не бојте се! Христос куца на наша врата. Отворимо Му, пошто нас Он призива. - Рекавши то, епископ сам пође и отвори врата. Када Марин, Марта и њихова два сина угледаше епископа, они му се бацише пред ноге, просећи благослов. И обрадова им се епископ и сви верни, и увевши их унутра с љубављу их поздравише, па заједно с њима стадоше вршити молитву. Марин са женом и синовима проведе у том месту два месеца, дању се кријући а ноћу се на молитву сабирајући.
У то време цар Клаудије нареди да му у дворац близу позоришта доведу на суд ради ислеђења једног честитог човека, по имену Валентина, по чину свештеника, који због исповедања Христа би ухваћен и у тешке окове окован. Када Валентина доведоше пред цара, цар му рече: Зашто ти, живећи усред народа нашег, ниси сагласан с нама? Ја доста слушам о вашем хришћанском учењу, и чудим се како ти, паметан човек, вараш себе пустим бајкама вере ваше. - На то блажени презвитер Валентин одговори: Када би ти знао дар Божји који се налази у нашој вери, веру би нашу с радошћу примио и ти сам, и народ твој, одбацио би демоне и идоле руком начињене и исповедао би јединог свемогућег Бога Оца и Сина Његовог Христа, Творца свега постојећег, који је створио и небо, и земљу, и море, и све што је у њима.
Тада један чувар закона из свите цареве громко упита светог презвитера: А шта ти мислиш о богу Дију[9] и Меркурију[10]? - Презвитер одговори: Ја о њима не мислим ништа друго сем то, да они беху бедни и покварени људи који време живота свог проведоше рђаво, у пороцима и телесним сластима. А и ти, будеш ли ми испричао порекло њихово и дела њихова, увидећеш сам колико су били покварени. - На ово чувар закона громогласно повика: Овај хули богове, управитеље римскога царства!
Цар Клаудије, саслушавши стрпљиво овај разговор, рече Валентину: Ако је Христос Бог, зашто ми онда не изложиш сву истину о њему? - Свети презвитер одговори цару: Послушај ме, о царе! и биће спасена душа твоја, и прошириће се царство твоје, и ишчезнуће непријатељи твоји, и постаћеш победитељ над свима, и насладићеш се овде временскога а у будућем животу вечнога царства. Само учини ово: покај се што си пролио крв светих, поверуј у Христа и прими свето крштење.
Тада Клаудије рече присутнима: Чујте, римски грађани и сви људи, какво нам здраво учење објављује овај човек. - Но епарх[11] Калпурније громко рече на то: О, царе! ти вараш себе лажним учењем овога човека. Сами судите, је ли праведно да оставимо оне богове, којима се од детињства свог научисмо клањати се.
Када епарх изговори ове речи, цару се промени срце, и он предаде Калпурнију презвитера Валентина рекавши му са тугом: Стрпљиво га саслушај. Ако учење његово не буде здраво, онда поступи са њим по закону, по коме се суде скврнитељи светиње; ако пак нађеш да је савет његов здрав и прав, онда зашто га не бисмо послушали?
Епарх Калпурније, узевши светог презвитера Валентина, предаде га једноме од својих главних чиновника, Астерију, човеку паметном, и рече му: Ако овога човека будеш речима својим приволео на једномислије с нама, ја ћу о памети твојој обавестити цара, и ти ћеш му постати пријатељ.
Астерије узе презвитера Валентина и одведе га дому свом. Када свети Валентин уђе у дом Астеријев, он преклони колена на молитву и рече: Боже свега видљивога и невидљивога, Створитељу рода људског, Ти си послао Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа, да нас спасе од обмане ђавоље и да нас приведе од таме у истиниту светлост; Он нас и призва к Себи говорећи: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). Ти обрати овај дом к Себи, и дај му после таме светлост, да позна Тебе - Бога и Христа у јединству са Духом Светим вавек. Амин.
Када светитељ заврши молитву, Астерије који чу речи молитве његове, рече му: Чуди ме то што ти вашег Христа називаш светлошћу. Светитељ одговори: Господ наш Исус Христос, рођени од Духа Светога и од Пречисте Дјеве Марије, ваистину је истинита светлост која обасјава свакога човека, који долази на свет (Јн. 1, 9). Астерије на то рече: Ако Он обасјава свакога човека, ја ћу сада проверити да ли је истина то што ти говориш. Ја имам кћер која је ослепела пре друге године своје; и ако јој ти именом Христа твог повратиш вид, онда ћу ја учинити све што ми наредиш. - Свети презвитер му рече: Доведи је к мени. - Астерије хитно оде и доведе слепу девојчицу. Тада свети Валентин, подигавши руке и очи к небу, дуго се са сузама мољаше. Затим положи руку своју на очи слепе и рече: Господе Исусе Христе, обасјај слушкињу Твоју, пошто си Ти истинита светлост. - И девојчица одмах прогледа. Видевши то, Астерије и његова жена припадоше к ногама светитељу и рекоше: Молимо те, чини с нама што желиш, да бисмо постали слуге Христове и спасле се душе наше. Светитељ им на то рече: Учините што ћу вам наредити. Ако од свег срца верујете у Христа, онда поразбијајте све идоле што су у вашем дому, постите, опростите дугове дужницима својим, па примите свето крштење, и тако ћете бити спасени.
Астерије и жена његова с радошћу пристадоше да све то испуне. Наложивши им тродневни пост, свети Валентин их стаде учити истинама свете вере. А пошто Астерије имађаше под влашћу својом многе сужње, то их он све ослободи окова и пусти из тамнице на слободу. И после тродневног поста, када дође недеља, крсти се Астерије са целим домом својим, у коме беше четрдесет шест душа обојега пола. После тога позва у дом свој и светог епископа Калиста и доби благослов од њега.
Чувши за Астеријево крштење, блажени Марин, жена његова Марта, и синови њихови Авдифакс и Авакум, с великом радошћу дођоше у дом Астеријев, благодарећи Бога. И проводоше тамо тридесет два дана.
Међутим цар, дознавши да је Астерије учењем презвитера Валентина обраћен вери у Христа и да се са целим домом својим крстио, одмах посла војнике да ухвате Астерија и све домаће његове. Наишавши неочекивано, војници ухватише све који се нађоше у Астеријевом дому, међу којима беше и свети Марин са женом и синовима, и одведоше их цару. Цар издвоји презвитера Валентина и Марина са женом и синовима његовим, а Астерија и домаће његове посла везане у град Остију[12], да им се тамо суди и пресуда изврши.
Свети Астерије и сви који беху с њим бише одведени у град Остију и предани судији Геласију. Видевши их, судија нареди да их све вргну у тамницу. А кад прође двадесет дана, судија Геласије нареди да их изведу на суд, и упита их: Знате ли шта је наредио цар и сви саветници[13] његови? - Не знамо, одговорише свети. - Наређено је, рече судија, да сви који се клањају боговима живе и буду слободни, а да они који неће да им се клањају буду разним мукама убијени. На то свети Астерије рече: Нека се боговима клањају они који су им слични, и нека с њима пропадну, а ми се клањамо једином истинитом свемогућем Богу, који живи на небу, и Њему приносимо на жртву себе саме.
Разгневивши се, судија нареди да светог Астерија одмах на мучилишту обесе и муче, а све остале да непоштедно бију штаповима. Пошто их тог дана мучи на тај начин, судија нареди да их поново вргну у тамницу, рекавши: Треба спремити за њих још љуће муке.
После тога судија нареди да се за сутра припреми позориште и сабере сав народ. А када свану, судија Геласије дође и седе на позоришном судишту, и нареди да се пред њега доведе Астерије са осталим мученицима. Када их доведоше, судија рече Астерију: остави се свога сујетног безумља и обећај да ћеш боговима принети жртву, да не би у мукама погинуо ти и они што су са тобом. Свети Астерије одговори: Ми сви желимо да умремо за Христа Спаситеља нашег, као што Он умре за нас грешне, да бисмо се, очистивши се од прљавштине овога света, удостојили прећи ка жељеном царству небеском.
Страховито разјарен таквим одговором, Геласије нареди да Астерија и остале с њим предаду зверовима да их поједу. И одведоше свете мученике на место близу златног идолишта, званог Зверињак, пошто се тамо држаху зверови. Када свети мученици уђоше у јаму, би отворена преграда иза које се налажаше звериње, и пустише зверове на њих. Тада свети Астерије громко узвикну, говорећи: "Господе Боже свемогући, Ти си спасао слугу Твог Данила у рову лавовском, и посетио га и укрепио га преко пророка Авакума, Ти и нас, слуге Твоје, посети преко светог ангела Твог". - И звери, изишавши кроз отворену преграду, никога не повредише од светих мученика, него се напротив клањаху светом Астерију и осталима са њим. Видевши то, Геласије рече народу: Гледајте како ови људи мађионичарским чинима укротише зверове. - Но многи из народа говораху: Бог њихов чува их.
Тада судија нареди да мученике изведу из јаме, да наложе велику ватру и у њу баце мученике да сагоре. Када се разбукта огромна ватра, свети Астерије рече осталим светим мученицима: Будите храбри, не бојте се, јер ево сада међу нама стоји Онај који је био виђен са Три Младића у вавилонској пећи. - И када свети мученици бише бачени у огањ, одмах се угаси ватра, и јара се претвори у хладовину, а свети мученици остадоше неповређени. Тада судија, видеђи да је побеђен и постиђен, нареди да мученике изведу ван града и уморе их на два начина: једне мачем посеку, а друге камењем побију. - И тако се заврши мученички подвиг ових светих мученика.
Остављене у Риму са блаженим презвитером Валентином свете мученике: Марина, Марту, Авдифакса и Авакума, цар Клаудије нареди да доведу пред њега на суд. Најпре цар издаде наређење да светог Валентина штаповима немилице избију, па му онда одсеку мачем главу. Затим се обрати светом Марину и онима са њим, и упита их: Одакле сте? - Из Персије, одговорише свети. А због чега, продужи цар, остависте своју отаџбину и дођосте овамо? - Свети одговорише: Пожелесмо да се поклонимо гробовима светих апостола, и да крај тих гробова узнесемо молитве своје Господу. - Цар их онда упита: Откуда вам злато и сребро, јер чујем да сте богати? - Од наше имовине, одговорише свети Марин и Марта; имали смо огромна имања у Персији, па их продадосмо. Новац што добисмо, један део раздадосмо сиромасима, а остатак донесосмо са собом овде, не ради себе већ да послужимо светима. А да смо били богати у Персији, можеш закључити на основу нашег високог порекла: отац мој Маромеј беше први после персијског цара, а ова моја супруга ћерка је Кусинита, чувеног кнеза у Персији. - Зашто, упита цар, остависте отачаствене богове, поштоване у Персији, па дођосте овамо да тражите мртве људе? - Ми смо слуге Христове, одговори Марин, и дођосмо да се поклонимо светим апостолима, чије бесмртне душе живе са Богом, да би они били молитвени заступници наши пред Христом Богом нашим. - А где је злато и сребро што донесте из Персије? упита цар. - Дадосмо га Богу, који нам га беше привремено дао, одговори свети Марин.
Ове речи разгневише цара и он предаде свете мученике свом намеснику Мускиану, и рече му: Ако они не принесу боговима жртве, онда их погуби разним мукама. - Мускиан их узе, седе на судијском месту у храму римске богиње Телуде[14] и осудивши свете мученике на муке, нареди да изложе пред њих сва оруђа за мучење, и прећаше им љутим мукама приморавајући их на идолопоклонство. Али пошто се свети мученици не покорише његовој вољи, он их стаде мучити. Најпре нареди да светог Марина испруже на земљи, па дуго моткама бију. Тако бијен, свети мученик громко изговараше не нешто друго већ само ове речи: Хвала Ти, Господе Исусе Христе!
Затим исто тако стадоше бити моткама Авдифакса и Авакума. А мати њихова, света Марта, посматрајући страдање своје деце, сокољаше их материнским саветима да јуначки трпе за Христа, који је претрпео за нас највећа страдања. После тога нареди мучитељ да ова три мученика, оца са синовима, обесе о мучилишне справе, па да им гвозденим ноктима одеру тела и огњем им ребра опаљују. А они, мучени тако, с радосним лицима клицаху: Благодаримо Ти, Христе Боже наш, што си нас удостојио да претрпимо ова страдања за име Твоје.
Мускиан потом нареди да мученике скину са мучилишта и да им руке одсеку. А Марта, скупљајући њихову крв, с радошћу помазиваше себе њоме. Затим мучитељ нареди да одсечене руке њихове обесе о вратове њихове, и тако их воде по целоме граду Риму. Када свете мученике вођаху тако по граду, биров викаше говорећи им: Не хулите богове, јер због тога трпите казну. - У одговор на то, свети мученици громко говораху: Они нису богови већ бесови, који ће погубити вас са вашим царем.
После таквих страдања свети мученици бише одведени за тридесет потркалишта од града на место звано Нимфа Катаваси. Ту светом Марину са Авдифаксом и Авакумом одсекоше главе мачем, а света Марта би утопљена у реци.[15] А нека жена хришћанка, по имену Филикита, тајно узе тела посечених светих мученика, и исто тако пронађе у води тело свете Марте, па их погребе на свом имању, славећи Господа нашег Исуса Христа, са Оцем и Светим Духом слављеног кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЛУКИЈЕ ДЕВИЦЕ и са њом РИКСА и других

Света мученица Лукија беше родом из Сицилије. Њу зароби викарије Рикс. Он је наговараше и примораваше да се одрекне Христа и принесе жртву идолима. Но она се томе одлучно успротиви. То силно подејствова на Рикса, те он прими веру у Христа. Онда јој он даде једну тиху кућу, у којој она живљаше проводећи време у молитви и посту. Након доста времена она замоли викарија да јој допусти да иде у Кампанију, да тамо прими мучеништво за Христа. Али он је не хте пустити саму, већ оставивши жену и децу и богатство и другу славу, отпутова заједно са њом. Када стигоше у Кампанију, обоје бише тамо ухваћени од игемона, поглавара области. Пред игемоном они исповедише своју веру, да је Христос - истинити Бог. Због тога игемон нареди, те им одсекоше главе. Заједно са њима пострадаше и други свети мученици, и то: Анатолије, Антоније, Ликије, Неас, Серин, Диодор, Дион, Аполоније, Апам, Папијан, Котије, Орон, Папик, Сатир, Виктор, и још деветорица.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНАТОЛИЈА, АНТОНИЈА, ЛИКИЈА, НЕАСА, СЕРИНА, ДИОДОРА, ДИОНА, АПОЛОНИЈА, АПАМА, ПАПИЈАНА, КОТИЈА, ОРОНА, ПАПИКА, САТИРА, ВИКТОРА и још 9 са њима

Ови Св. мученици пострадаше заједно са Св. мученицом Лукијом девицом.

ОБРЕТЕНИЈЕ ЧЕСНИХ МОШТИЈУ свете ЈУЛИЈАНЕ ДЕВИЦЕ

Ћерка књаза Олшанскога Јулијана је умрла око 1540 године као девица од 16 година. На 200 година после њене смрти копачи новога гроба украј велике цркве у Кијевској лаври наиђу на мошти ове свете девице, потпуно целе и нетљене, као да је тек заспала. Од тих моштију догоде се многа чудеса, а и сама Јулијана јављала се више пута појединим лицима. Једно такво виђење имао је и знаменити Петар Могила.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОИНТА[16]

Свети мученик Коинт родио се у Фригији[17]. Ту се и научио хришћанској побожности. Дошавши затим у Еолиду[18] он твораше милостињу сиромасима и исцељиваше ђавоимане од нечистих духова. Поглавар области Руф стаде га приморавати да принесе жртву идолима. Због тога Руфа спопаде беснило, одемони се, али га светитељ исцели. Тога ради Руф га награди даровима и почастима, и отпусти га слободна. Идући после тога путем у Пергам[19], свети Коинт би ухваћен од незнабожаца из града Кима[20], и стадоше га мучити. Но изненада настаде земљотрес, и намах се сруши незнабожачки храм и идоли се у њему поломише. Уплашени земљотресом, мучитељи оставише светог мученика слободна. После неког времена у Пергаму кнез Клеарх подвргну светог Коинта мукама и преби му голени. Али свети мученик би исцељен благодаћу Божјом, и поживе још десет година, сатворивши многа чудеса, па отиде ка Господу.[21]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИСАВРА ђакона, ВАСИЛИЈА, ИНОКЕНТИЈА, ФИЛИКСА, ЕРМИЈА и ПЕРЕГРИНА

Свети Исавр, ђакон светих тајни Цркве Божје, Василије и Инокентије беху из Атине. Они оставише своју постојбину и одоше у град Аполонију, у Македонију. Тамо, по откривењу анђела Божјег, они се попеше у једну пећину недалеко од града. Ту нађоше Филикса, Перегрина и Ермија, који беху хришћани. Њих научи свети Исавр ђакон да не љубе пролазне ствари овога света. Храњени од светог Исавра духовно, они њега храњаху телесно, доносећи му што је потребно за одржавање живота. Речи своје они потврђиваху делима, прекинувши дружење и општење са својим рођацима који беху незнабошци. Због тога их ови оптужише код градоначелника Аполоније Триионтија. Градоначелник их примораваше да се одрекну вере у Христа. Али пошто они то одбише, он нареди да им се одсеку главе. Свети Исавр и Инокентије бише предати у руке градоначелниковом сину Аполонију. Он их мучаше и огњем и водом, али им ни ватра ни вода не нашкодише. Ово чудо привуче вери Христовој многе незнабошце, међу којима први беху рођена браћа Руф и Руфијан, саветници града Аполоније. Напослетку бише им главе одсечене, и они као победоносци отидоше на небеса.[22]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛИМОНА, АРХИПА и ОНИСИМА

Ови свети мученици пострадаше за Христа Господа, и то: свети Филимон би разапет, свети Архипа коњима вучен по земљи, и свети Онисим мачем посечен. Спомен им се врши у њима посвећеном мученичком храму у Елеи (у Цариграду).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕПИМАХА

За своју веру у Христа пострадао мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРИЈА

Привезан за точак, па точак отиснут низ стрму литицу; и тако свети Александрије пострадао за веру Христову.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АПОЛОНИЈА

Метнут у чамац; чамац отиснут низ морску пучину и запаљен; и свети мученик тако пострадао за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАСИЛИЈА

Овај свети мученик пострада за Христа заједно са светих 70 мученика пострадалих у Скитопољу, који се спомињу 28. јуна.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА КИРИЛА

Пострадао за хришћанску веру 1566. године. Спомен му се врши на данашњи дан у Солунској митрополији. Остали Синаксари га не спомињу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Патерик или Отечник, Отачник - књига отаца или књига о оцима. Тако се зову зборници, у којима се налазе кратке повести о животу подвижника или њихове поуке и изреке.
2. Свети Сисоје упокојио се око 429. године.
3. Његов спомен опширније 4. јуна.
4. Цар Клаудије II царовао у Риму од 268. до 284. године.
5. Реч је о гробовима светих апостола Петра и Павла.
6. Тибар - река у средњој Италији; на њеним обалама, недалеко од њеног ушћа у море, лежи древна престоница римске царевине - град Рим.
7. Саларијски пут налазио се у североисточном делу града Рима и водио на север Италије.
8. Трибун - војнички чин, отприлике пуковник.
9. Диј или Зевс, иначе Јупитер, по казивању грчке митологије, био је син млађег титана Сатурна, који је најпре царовао на острву Криту па потом присвојио себи владавину над целим светом, и сестре њихове Реје. Сатурн је са Рејом имао неколико синова и кћери, али их је све прождирао чим се роде, пошто му мати његова Геа беше прорекла да ће га његова деца збацити са престола. Но Реја успе да од све деце њихове спасе једино Зевса, који касније стварно и свргну Сатурна. Грци и Римљани сматрали су Зевса за оца богова и људи, за моћног и грозног господара неба и целе васељене, који шаље на земљу громове и муње, и био је главно божанство њихово. Грчки мит приписује му телесну везу са многим другостепеним богињама, па чак и са женама рода људског, и приписује му, као и другим боговима и богињама, разне људске страсти и пороке.
10. Меркурије = Ермије = Хермес - син Јупитера и његове сестре Хере; сматран од Грка и Римљана за весника богова, за извршиоца воље Зевсове, за посредника између богова и људи, за бога речитости, за бога разних открића, проналазака и заната, за бога радиности и трговине, које тобож само онда доносе богатство, када се удруже са лукавством, обманом, па чак и крађом. Отуда је Хермес био покровитељ крађе и обмане, који је одобравао сваку врсту лажи и клетвонарушења.
11. Епархом се управо називао управитељ области, но понекад су се тако називали и градоначелници.
12. Град Остија налазио се на југозападу од Рима, на ушћу реке Тибра, на обали Тиренског Мора. Ту је било највеће и најбоље пристаниште, направљено царем Клаудијем I.
13. Саветници = сенатори, најважнији царски чиновници, доглавници; сачињавалн Сенат.
14. Телуда или Телус - древно италијанско божанство матере земље. Као претставница земље, Телуда се супротстављала Јупитеру, божанству неба. Телуда је сматрана саздатељком свега што постоји. Као божанство земље, Телуда је призивана у помоћ при земљотресима.
15. Свети мученици Марин, Марта и њихови синови скончали су 269. године. Свете мошти њихове налазе се сада у цркви светог Јована Колибара у Риму, а мошти светог Валентина - у цркви Пракседе.
16. Његов свети спомен врши се и 2. марта.
17. Фригија - римска провинција у Малој Азији; граничила се са севера Витинијом, са истока Галатијом и Ликаонијом, са југа Писидијом и Каријом, са запада Лидијом и Мизијом.
18. Еолида или Неолида - област у Малој Азији између Јоније и Мизије, са истока се граничила Лидијом.
19. Град Пергам налазио се близу обале Јегејског Мора на реци Каики у северозападној малоазијској покрајини Мизији.
20. Град Ким лежао на морској обали у северозападном крају мало азијске области Лидије.
21. Свети мученик Коинт страдао за царовања Аврелијанова (270-275 г.), а мирно скончао око 283. године.
22. Ови свети мученици пострадаше у време цара Нумеријана, око 284. године. Њихов спомен у другим Синаксарима врши се 17. јуна.