ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Антим. Рођен у Никомидији и од детињства васпитан као прави хришћанин. „Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана; ... имаше љубав к свима, мир са свима; благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима". Није чудо што човек с таквим врлинама би постављен за епископа. Антим свети епископствоваше у Никомидији у време љутог гоњења хришћана под опаким царевима Диоклецијаном и Максимијаном. Нарочито у Никомидији проливаше се крв хришћанска потоцима. Једне године о Рождеству Христовом би сажежено у једном храму 20.000 мученика (в. 28. децем.) То се деси у време Антимова архијерејства. Но гоњење се с тим не оконча, него се продужи, и многи хришћани беху бачени у тамницу и чувани ту за муке и смрт. Св. Антим се удаљи у једно село, Оману, не да би утекао од смрти него да би отуда могао храбрити паству своју у подвигу мучеништва, да нико од страха не отпадне. Једно његово писмо хришћанима у тамници би ухваћено и предато цару Максимијану. Цар посла 20 војника да нађу и доведу Антима. Седи и прозорљиви старац изађе у сусрет војницима, уведе их у дом и угости, па тек онда рече, да је он Антим, кога они траже. Удивљени војници добротом Антимовом предлагаху му да се скрије, а они ће рећи цару, да га нису могли наћи. Али Антим одговори, да он не сме дозволити, да се лажју преступа заповест Божја и његов живот спасава, него пође са војницима. Уз пут сви војници повероваше Христа и бише крштени од Антима. Изведен пред цара Антим би дуго и љуто мучен, и најзад секиром посечен. Прослави Господа и упокоји се у Господу почетком IV столећа.

2. Св. муч. Василиса. Деветогодишња девојчица. Пострада у Никомидији не дуго после смрти св. Антима. Цело јој тело мучитељи покрише ранама, но она оста верна Христу. Бог је очува у огњу и пред зверовима неповређену, што видевши мучитељ њен, Александар, покаја се и прими веру Христову. Василиса изађе у поље, паде на колена, да се Богу моли и благодари за претрпљене муке, и у том предаде дух свој Богу, око 309. год.

3. Св. Јоаникије архиепископ и први патријарх српски. Родом од Призрена, и служио најпре као секретар при краљу Душану. Архиепископом постао 1339. год, а 1346. год. уздигнут у звање патријарха. Ревносан архипастир и уређивач цркве српске, законовъ церковныхъ великое утвержденіе. Упокојио се 3. септ. 1349. год. Мошти му у Пећи.

4. Преп. Теоктист. Спосник и саподвижник св. Јевтимију Великом. Теоктист је био игуман Јевтимијеве Лавре, која се налази на 6 миља далеко од Јерусалима идући ка Јерихону. Он је био у свему ученик св. Јевтимија, и под духовним руководством овога управљао је манастиром до своје деведесете године. Угоди Богу животом својим и упокоји се половином V века а у време јерусалимског патријарха Анастасија.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АНТИМА, епископа Никомидијског и с њим многих

Свети Антим родио се у граду Никомидији.[1] Још у младим годинама он пројављиваше навике зрелог човека и одликоваше се савршеном незлобивошћу Растући телом он уједно растијаше и духом. Поставши пак пунолетан, он све превазиђе врлинама. И у оним годинама људског живота, када страсти обично избијају у човеку као кукољ у пшеници, Антим бејаше образац бестрашћа. Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана; у њему не беше места преједању и пијанству; напротив, он имаше уздржање у свему, љубав к свима, мир са свима, благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима.
Због таквог врлинског живота Антим би удостојен свештеничког чина. Као свештеник он се свим срцем труђаше у богомисленој молитви и душекорисним подвизима, и речју и делом учаше све путу спасења. А када сконча архипастир Никомидиске цркве свети Кирил, на његов престо би узведен Антим. Његов избор за епископа би посведочен одозго: јер у време његове хиротоније небеска светлост обасја цркву и чу се неки божански глас.
Примивши управу Никомидиске цркве, свети Антим као искусни крманош сачува усред силне буре лађу читавом од потопљења. Јер иако многи хришћани биваху потопљавани у мору за Христа, но зато они не потонуше у водама зловерја: не потопи их у себи бура идолопоклонства, нити их прогута дубина ада преисподњег, него руковођени и управљани светим архипастиром својим Антимом они стигоше у тихо и небурно пристаниште небеско. Овај добри пастир приведе к Богу у мученичким венцима скоро све своје стадо. Јер када идолопоклоници отпочеше велико гоњење на хришћане по целоме Истоку, а нарочито у Никомидији где тада живљаху злочестиви цареви Диоклецијан и Максимијан,[2] свети Антим поучаваше и храбраше све верне на мученички подвиг. Сада, говораше он, треба да се покажемо хришћани; сада је време подвига; сада који је војник Исуса Христа, нека јуначки ступи у борбу! Овде нам предстоји пострадати мало за много пострадалог нас ради Христа; исповедимо Га овде пред људима, да би нас Он тамо исповедио пред Оцем Својим на небесима; прославимо Га овде пред људима, да би Он нас тамо прославио пред Анђелима Својим. Прославимо дакле Бога у телима нашим, предавши себе на муке; умримо привремено, да бисмо живели вечно; не бојмо се мучитеља који убијају. Јер ако нас убију, онда ће постати виновници будућег блаженства нашег: одсечену главу десница Подвигоположника нашег увенчаће венцем неувенљивим; раскомадани удови засијаће као сунце у царству Његовом; нанесене ране увећаће нам вечну награду; обагреност крвљу увешће нас у дворе Женика Небеског. Стога будимо готови да пролијемо крв своју! будимо гледање и анђелима и људима!
Крепљени оваквим и сличним речима светога пастира, врло многи верни његовога стада неустрашиво предаваху себе на горке муке за сладчајшега Исуса, Господа свога. Један хришћанин од оних најпламенитијих вером, ревнујући по Богу, одлучи се на овакав смели потхват: када царска наредба о убијању хришћана, написана на хартији, би прочитана усред града Никомидије и на видном месту прикуцана на зиду, он ступи напред, пред свима исповеди Христа, здера са зида царску наредбу и исцепа је, громко изобличавајући идолопоклоничко зловерје, - и тако постаде први мученик у Никомидији.
После тога врло многи од велможа и главних доглавника царских стадоше јавно исповедати Христа, објављујући да су хришћани. Такви беху: Доротеј, Мардоније, Мигдоније, Петар, Индис и Горгоније, са осталом многобројном дружином; сви они добровољно предаваху себе на мучење за Христа, и многе од њих мучитељи погубише на разне начине.
У то време, на најтежу невољу хришћана, догоди се и ово: не зна се како, запалише се царске палате, и већи део њихов изгоре. Злочестиви многобошци оклеветаше хришћане говорећи, да су они из мржње запалили царске дворе. Тада јарост царева достиже врхунац, и он, љући од дивљег звера, стаде уништавати хришћане: огромне гомиле он предаваше или посечењу мачем или спаљивању у огњу. Но без обзира на то, врло многи људи и жене међу хришћанима, видећи мученичку смрт своје једноверне браће и знајући да и њих то насигурно чека, разгоревши се божанском љубављу, сами улажаху у огањ као у неку хладовину. Остале пак многобројне хришћане мучитељи везиваху, у лађе трпаху, па на пучини морској потапаху. Поред тога, у неукротивој јарости својој цар нареди да потапају не само живе него да ископавају из земље и у море бацају тела раније погребених светих мученика, да им преостали хришћани не би указивали поштовање.
У време тако страшног гоњења свети Антим би тражен "као овца на заклање" (Ис. 53, 7). А л и пре но што растргну пастира, вуци се окомише на његово стадо. Божји пак промисао и заштита чуваху светог пастира у једном селу, званом Семана, да он најпре своје словесне овце испошље Богу, па да онда и сам отиде к Њему, запечативши веру цркве Никомидиске проливањем крви своје. Тада, на дан Христова Рођења, би у цркви сажежено двадесет хиљада светих мученика,[3] а остатак пастве светога Антима беху затворени у тамнице. Свети архипастир својим честим посланицама, које тајно шиљаше затвореним хришћанима, учаше их и утврђиваше их у вери, На тај начин, мада не беше с њима телом, пошто га Божја воља беше привремено удаљила од њих, он духом својим беше с њима у тамницама, достављајући им духовну храну преко својих посланица. Овце се отворено бораху са вуцима, а пастир тајно; и свети се крио не што се бојао мука, него да би учењем и молитвом учврстио слабе у вери, укрепио немоћне, учинио неустрашивима плашљиве, док их све не приведе Христу, па да онда и себе сама преда на исте муке.
Укрепљен светим Антимом неки хришћанин Зинон, војник по звању, изобличи пред свима цара Максимијана због зловерја, на следећи начин. У Никомидији близу позоришта бејаше храм незнабожачке богиње Церере,[4] коју тамо веома поштоваху. Једном Максимијан са својим војницима и свим народом приношаше обилну жртву идолу те богиње. А Зинон, у време тог богомрског празника, ставши на узвишеном месту, веома громко викну к цару: "Обмањујеш себе, царе, клањајући се бездахном камену и немом дрвету, јер је то обмана ђаволска, која своје поклонике води у погибао. Познај, Максимијане, истину; и те своје телесне очи, заједно са унутрашњим духовним очима, обрати к небу: погледај, и посматрањем ове прекрасне творевине познај Створитеља; од твари научи какав је Творац. Научи се поштовати тога Бога, који воли не крв закланих и у смрдљивом диму спаљиваних бесловесних животиња, него чисте душе и чиста срца разумних створова".
Чувши ово, Максимијан нареди да ухвате Зинона и да га за тако дрске речи к цару бију камењем по лицу и устима. Мучитељи му избише зубе, размрскаше лице, ишчупаше језик који исповедаше Христа, па га најзад једва жива изведоше из града, и по царевом наређењу одсекоше му свету главу.
У то време свети Антим из свога боравишта где се скривао посла ђакона са својим писмима к налазећем се у тамници Доротеју и осталима, затвореним с њим за Христа, подстичући их на трпљење, да радосно умру за Животодавца - Господа. Овог ђакона ухватише незнабошци и одведоше га цару Максимијану са писмима светога Антима. Цар прочита писма, и она му беху непријатна: јер она садржаху срдачан поздрав светитељевим мученицима, његово усрдно састрадање, родитељска упутства, пастирске поуке, архијерејски благослов на мученички подвиг и сокољење на презриво уништавање идола. Све то силно разјари цара и он нареди да све мученике изведу из тамнице и доведу к њему на суд. Бацивши на њих охол и зверски поглед, он их дуго грђаше. Затим нареди да им се прочитају Антимова писма на укор и изобличење. "Ви верујете, говораше им цар, лажним баснама тог злог човека, и слушате његово развратно учење а не царску наредбу!" - Међутим хришћани, слушајући читање писама веома се радоваху и од радости плакаху, и ђакона који подаље стајаше поздрављаху светлим погледом, радосним лицем и приклањањем главе; а речи светога Антима, које се читаху њима на укор, они слагаху у срцу свом.
Тада цар рече ђакону: Кажи нам откуда долазиш, ко ти даде ова писма што развраћају народ, и где се крије тај што те је послао. - Бакон, отворивши уста пуна благодати, стаде говорити овако: Онај који шаље ове посланице јесте пастир. Но пошто се налази далеко од свога стада, то га преко писама поучава и подстиче на побожност; особито пак када чује о насртању многих вукова на стадо словесно, тада громко упозорава овце шта треба да раде. А упозорава их на следеће речи Врховног Пастира: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10 , 28). О в у посланицу донео сам стаду Христовом да му је саопштим, а где се налази онај што је шаље, то казати нећу. јер би било велико безумље да ја постанем издајица мога пастира, од кога сви добијамо велике користи, и који ће и без мога обавештења о њему ускоро бити јављен, јер "не може се град сакрити кад на гори стоји" (Мт. 5, 14).
Разгневљен овим смелим речима, мучитељ осуди на смрт светог ђакона, коме беше име Теофил. Њему најпре одсекоше слаткоречиви језик, а затим га убише засипајући га камењем и решетајући га стрелама. После тога цар нареди да се на разне начине погубе и мученици који беху изведени на суд пред њега: светоме Доротеју одсећи главу, Мардонија сажећи у огњу, Мигдонија живог бацити у јаму и засути земљом, а Горгонију, Индису и Петру обесити о врату по воденични камен па их у море вргнути, и све остале уморити разноврсним мукама. На тај начин сви они разним путевима смрти отидоше ка једноме Господу. Тела пак мученика који беху бачени у море рибари потом уловише мрежама, и једна девица по имену Домна сахрањиваше их. Дознавши то, незнабошци је посекоше мачем када се она мољаше над моштима светих мученика. У то време и Јевтимије, који проповеђу својом обрати многе ка исповедању Христа и приведе к мученичком подвигу, ту у Никомидији после разноврсних мучења би посечен мачем. После свега тога стиже време и светоме Антиму да пострада за исповедање Исуса Христа.
Када се свети Антим крио у гореспоменутом селу Семани и тајно сејао реч Божју и ширио веру у Христа Господа, дознаде за њега Максимијан и сместа посла двадесет коњаника да га ухвате. Стигавши у то село они сретоше светог Антима и њега самог питаху за њега: Где се налази Антим, учитељ хришћански? - А свети Антим их узе и одведе у своје обиталиште, говорећи: Казаћу вам о Антиму и предаћу вам га у руке, само се мало одморите од пута. - Затим им постави да једу, и с радошћу их угости чиме је могао. После тога светитељ им откри да је он Антим. "Ја сам, рече он, кога ви тражите; узмите ме , и водите к ономе који вас је послао".
Чувши то војници се пренеразише и стиђаху се да погледају у чесну седину његову, јер видеше како их с љубављу прими и свесрдно угости. И стадоше размишљати о томе да они имају одвести овог невиног и доброг човека к мучитељу, не на његово добро у овом животу него на најгоре зло и сигурну смрт после љутих мука. И њима би жао Антима и стидно пред њим, и они рекоше светитељу: Ми те нећемо узети са собом него ти саветујемо да се кријеш, а ми ћемо рећи пред Максимијаном да смо свуда у околини Никомидије тражили Антима и нигде га не нађосмо. - Али Антим, ревносно држећи заповести Господње, стаде их убеђивати да говоре истину, пошто није хтео да лажу због њега; а усто и желећи да умре за Христа, он пође са њима. Путујући заједно, он им говораше реч Божију, учећи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И семе речи Божје посејано Антимом не паде напразно него на добру земљу: јер се оно укорени у срца војника, ниче и порасте на усавршење вере њихове. И кад стигоше до реке, свети Антим сатвори за њих молитву и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа. После тога они наставише пут, разговарајући о душекорисним стварима, и тако стигоше до Никомидије. А кад Антим уђе у град, о њему би извештен Максимијан; и он нареди да му Антима доведу везана.
И предстаде светитељ мучитељу са рукама везаним одостраг: јер је тако требало правде ради да се он пред судом незнабожаца јави везан као злочинац; али душом он беше слободан, и она му беше обраћена к небу, надајући се помоћи отуда. Мучитељ нареди да се донесу сва оруђа спремљена за мучење, хотећи најпре да самим изгледом њиховим уплаши Антима, те да се он, видевши каквим ће све оруђима бити мучен, уплашен преклони царевој вољи. Затим га цар стаде питати: Јеси ли ти Антим, који, заблудео односно неког простог човека, званог Христос, води за собом у ту исту заблуду и прост народ, обмањујући га и подстичући га да се противи нашој царској наредби, а наше богове хулећи и ружећи безбројним клеветама? - А свети Антим, подсменувши се изложеним оруђима и царевим речима, рече: Знај, царе, ја ти уопште не бих одговорио на ово твоје питање, да ми није препоручио божанствени апостол, учећи нас да свагда будемо готови на одговор свакоме који нас запита за наше надање, јер нам Бог обећа дати уста и премудрост којој се неће моћи противити ни одговорити сви наши противници (1 Петр. 3, 15 ; Лк. 21, 15 ) . И ја се прво насмејах идолима вашим које ви називате боговима; а сада се смејем великом безумљу твом, што си се надао да ћеш ме отргнути од Саздатеља мог који је и тебе, незахвално створење, почаствовао Својим ликом. Зашто си ме довео везана на суд свој и изложио пред мојим очима оруђа за мучења? Да не мислиш тиме да ме уплашиш, те да се ја уплашен покорим твојој безумној наредби? А л и тиме ти нећеш моћи уплашити онога који сам тражи да умре за Господа свога. Ова оруђа износи ти пред оне који су малодушни и плашљиви, за које овај временски живот представља велику радост, а губитак временског живота - велику муку: њих тиме плаши а не мене. Јер за мене ово трошно тело и овај временски живот су као тешки окови и тамница који не дају души мојој да пређе к жуђеноме Богу; а твоје претње, казне и мучења мени су пријатнији од сваке сласти, јер за њима иде смрт која ће ме разрешити од окова тела и послати тамо где је сва жеља моја.
Када свети изговори ове речи, мучитсљ нареди да га камењсм бију по врату. А он, с благодарношћу примајући ове ударце као почетак страдања да добије највећу награду, те час смејући се и ругајући се мучитељу, час разјарујући га да би наредио да га што страшније муче, понављаше пророчку реч: Богови који нису створили небо и земљу, нека нестану! (Јерем. 10, 11).
Ове речи ранише мучитеља у срце, и он нареди да усијаним коцима гвозденим проврте ноге мученику. Но и ово мучење беше радост светитељу, јер он радујући се хваљаше Бога што га удостоји трпети ове муке за име Господа Исуса Христа. Затим Максимијан нареди да се по земљи наместе оштре опеке, преко њих положи наг мученик и немилосрдно бије штаповима, да би срце његово проходио двоструки бол: одозго од бијења штаповима, одоздо од оштрине опека. Но свети мученик и тада, не губећи наду у победу над мучитељем, певаше ово: Благодарим Ти, Господе, Царе векова, што си ме опасао снагом за бој, што обараш преда мном оне који устају на ме, и непријатеља мојих плећа ти ми обраћаш, и потиреш ненавиднике моје (Пс. 17 , 40). Тада мучитељ измисли другу муку: усија гвоздене чизме, па их одену на ноге мученику. Но божанска благодат осени страдалца, крепећи га у мукама, и он чу глас који му ускоро обећаваше венац, и тај глас испуни срце његово блаженством. Од ове божанске утехе светитељ, поче јавно не обраћати пажњу на мучења, и лицем сс радосно осмехиваше као да не трпљаше никакво страдање. А мучитељ видећи то беше запрепашћен, и говораше за светог Антима да је врач и да помоћу неких враџбина надвлађује силу огња. И распитиваше светог мученика, зашто се радује налазећи се у таквим мукама. Свети мученик му одговори: Зато се радујем што ми ове муке дају сигурно поуздање у обећана блага; а убрзо ћу победити сву надмену гордост твоју, и показаћу да су богови твоји много немоћнији од људских моћи, и ти ћеш се кајати са свога зла вавек, али без користи; и нећеш отићи из овог живота док претходно не будеш осуђен на вечну погибао.
Још више разјарен овим речима, мучитељ нареди да светитеља привежу за точак и да окрећући га на точку уједно жегу тело његово огњем. Но када слуге приступише извршењу цареве наредбе привезујући Антима за точак и ложећи ватру испод точка, они изненада падоше као мртви. Јер точак се заустави, и ватра се устреми на њих и опали их, и они после казиваху мучитељу ово: Када почесмо окретати точак и потпаљивати привезанога, близу нас се појавише три светлоносна човека и рекоше: "Не бој се, слуго Божји, Антиме!" А када они погледаше у нас, нас спопаде страх, и ватра испод точка окрену се на лица наша и опече нас.
Чувши то мучитељ се зачуди, али све то приписа враџбинама. Онда нареди да мученика скину са точка, и стаде му претити да ће га посећи мачем ако не принесе жртву идолима. Мученик пак, чувши да ће бити посечен мачем, обрадова се, и усрдно моли Бога да му да што скорије отићи к стаду своме које пре њега узиђе к небу путем мучеништва, да би могао рећи: "Ево ја и деца коју си ми дао, Боже" (ср. Ис. 8, 18).
Но злочестиви цар нареди да мученика претходно воде у тамницу и окују у железне окове. Вођен у тамницу, свети А н тим хваљаше и благосиљаше Бога за све. И гле, изненада га обасја с неба светлост, окови се на њему покидаше, а слуге што га вођаху падоше од страха на земљу. Међутим свети Антим их подиже и наложи им да чине што им је наређено. Дошавши до тамнице, светитељ уђе тамо међу злочинце и разбојнике, и радоваше се као да је уведен на гозбу или на свадбу. Предложивши сужњима духовну храну речи Божије и поставивши пиће побожности, он их доби за Христа и присаједини светој Цркви, научивши их вери и добрим делима; и ту у тамници он их препороди водом светога крштења. И постаде тамница светлом црквом, пуном Духа Светога, где верни сужњи дан и ноћ приношаху Богу жртву хвале.
Сазнавши за то, Максимијан нареди да светог Антима доведу преда њ, и стараше се да га ласкањем приволи на поклоњење боговима, обећавајући да ће га учинити врховним међу идолским жрецима. Но светитељ одговори цару са уобичајеном неустрашивошћу својом, говорећи: Ја са1м и пре твојих речи врховни свештеник међу Божјим јерејима[5]; и то свештеник свепрвог Пастиреначалника Христа, који се у моје тело обуче, и ради мене сиђе к мени. Он постаде Богу Оцу жртва за људе, умре на крсту, би погребен и васкрсе у трећи дан, и са славом се узнесе на небо, узносећи са Собом све који верују у Њега. Његов сам ја свештеник и Њему приносим себе сама на жртву живу. А ваше жречество и жртве и богови јесу тама и отићи ће у вечну таму. Чувши то, мучитељ осуди светог Антима на смрт. И светитељ иђаше на смрт препун радости, и говораше: "Сада је време мога весеља, сада је остварење моје жеље, сада ми се отварају врата вечнога живота, да, изишавши из тела, отидем ка Господу, и наситићу се када се преда мном јави слава Његова". - И стигавши на место где је кроз приврсмену смрт имао прећи у бесконачни живот, светитељ измоли време за молитву. И пошто се дуго молио, он приклони свету главу своју под секиру, и би, сагласно царевом наређењу, посечен, и тако прими мученички крај свој за Христа, на дан трећега септембра. А кад паде ноћ, неки од хришћана дођоше тајно, узеше многострадално тело светога Антима и чесно погребоше, славећи Свету Тројицу, Оца2 и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме слава вавек. Амин.[6]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАНИКИЈА II, архиепископа и првог патријарха Српског[7]

Овом светом Јоаникију не зна се много пре но што је постао архиепископ Српски. Сигурно је да је рођен од побожних српских родитеља (изгледа негде око Призрена), који су највероватније били благороднијег порекла. Да је Јоаникије био врло способан и обдарен види се из тога што га је тадашњи српски владар Стефан Душан (1331 1355 г.) узео на свој двор за свога логотета. Када пак премину тадашњи архиепископ Српски Данило II (1324-1337 г.)[8], тада би сазван црквени сабор на коме за архиепископа би изабран овај свети Јоаникије о коме је реч. То беше 3. јануара 1338. године. Попут великих светитеља Божјих и јерараха Цркве Христове Тарасија, Никифора, Фотија и осталих, и овај свети би изабран из редова лаика и брзо прође све монашке и свештеничке чинове, и тако би хиротонисан за архиепископа на престолу Светога Саве.
Као архиепископ, свети Јоаникије II је радио на добро Цркве Божје и на спасење своје Богом поверене му пастве. Тадашњу првопрестолну цркву у Пећи, коју подигоше архиепископи Никодим и Данило, он даде украсити дивним иконама и фрескама и свим осталим потребним стварима.
У то време српски краљ Стефан Душан освоји многе грчке крајеве на југу и прошири веома своју земљу, па због тога реши да се прогласи за цара Притом он одлучи да и Српског архиепископа саборски узвиси на степен патријарха. Јер овај краљ српски не мало поштоваше светог архиепископа Јоаникија и велику му част указиваше. Тако једном приликом у Приштини, када тамо Душан дочекиваше грчког владаоца Јована VI Кантакузена и за ту прилику дође позван и архиепископ Јоаникије, сам краљ прихвати на своје руке ногу светог архиепископа, док овај сјахиваше са коња, и смирено га целива у руку просећи од њега благослов.
O самом пак проглашењу архиепископа Српског Јоаникија за патријарха и Српске архиепископије за патријаршију, ево шта пишу биографи Српских краљева и архиепископа: "После престављења господина архиепископа кир Данила (Другог), господин краљ Стефан (Душан) постави свога логотета на престолу Светога Саве, и он остаде у архијерејству осам година. Када је тада господин краљ Стефан (Душан) у то време заузео многеземље и градове грчке, он се венча на царство у граду Скопљуи постави архиепископа кир Јоаникија за патријарха. Јоаникије патријарх пребивао је у дому Спасову[9] и украшавао је велику цркву многочасним и светим иконама и многоразличним свештеним сасудима, и другим различним златним и сребреним потребама, украшеним бисером и камењем, као што сведочи писмени црквени катастих. И постави многа сребрна кандила, која са собом донесе, и још к томе приложи дому Спасову многа села, и цркве у њима сазда, и на Кармилу (у Светој Земљи2) сазда цркву Светог Илије и на Тавору цркву Светог Николе".[10] Толико о томе пишу биографи.
Ово пак проглашење светог архиепископа Јоаникија за патријарха Српског није било само по жељи и вољи краља Душана, који је, хотећи да се помаже за цара Срба и Грка, знао да то може учинити само патријарх, него је проглашење Српске патријаршије било саборно, на великом црквеном сабору у Скопљу (на Цвети 1346. године), где су учествовали и патријарх Бугарски Симеон, и архиепископ Охридски Николај, и многи епископи и клирици српски и бугарски, а такође и сам свештени прот Свете Горе и многи светогорски монаси са њим. Српска Црква је још од Светог Саве била призната од Цариградске патријаршије као потпуно самостална и аутокефална, због чега је овај сабор у Скопљу сматрао да може несметано архиепископа Српског прогласити за патријарха, те тако овај свети Јоаникије II и постаде милошћу Божјом први Српски патријарх "всем Серблем и Поморију", то јест патријарх "свих Српских земаља и Поморских".
После овога је свјатјејши патријарх Српски Јоаникије помазао (на Ускрс 1346 . године) краља Душана за цара свих Срба, Албанаца и Грка, а ускоро затим (на Спасовданском сабору у Скопљу 1349. године) заједно са њим донео је многозначајни српски Законик, којим је узакоњено српско царство, и правда и поштење у њему, и "свака правила светих и божанствених цркава". По проглашењу патријаршије, Скопска је митрополија постала првопрестолна у Српској. Цркви, а одмах иза ње долазила је Охридска архиепископија. Основане су још Злетовска и друге нове епископије, и на њих су постављени српски јерарси. Против свега овога ништа нису рекли тадашњи патријарси у Цариграду Јован Калека (1334-1347 г.) и Исидор (1347-1349 г.).
Ускоро после овога приближи се и кончина земаљског живота светог патријарха Јоаникија. А она би овако. Када у јесен 1354 . године нападоше са севера на српско царство Угари (то јест Мађари), цар Душан устаде и крете на њих. Дошавши у пределе светог манастира Жиче, он посла да му из Пећи дозову у Жичу свјатјејшег патријарха Јоаникија да са њим нешто проговори о црквеним и државним стварима.[11] Но када свети патријарх стиже у Жичу, он се ту брзо разболе, и по својој жељи би понесен онако болестан у своју патријаршију у Пећ. Но он тамо не стиже, јер још на путу издахну и предаде душу своју у руке Господа свога. О таме се овако каже у споменутом животопису краљева и архиепископа Српских: "После неког времена, ђаво, исконски завидник рода човечијега, подиже рат и завист међу царем Стефаном (Душаном) и угарским краљем. И кад је цар Стефан стао на Пакларима (код Рудника) са свима својим војскама, написа и замоли патријарха да дође у Жичу. И кад је патријарх дошао у Жичу, после мало дана упаде патријарх у неисцељиву болест. И сам заповеди да га дигну и однесу у Пећ. И када се тада сабрао сав сабор жички, узеше патријарха и понеше га; и кад је био ношен, престави се на путу у Полумиру у Сутесци (код данашњег Ушћа на Ибру). И кад је био донесен у Пећ, би положен у гроб (који сам себи беше назначио). И поживе он у светитељству на престолу Светога Саве шеснаест година и осам месеци, и у миру усну у Господу, месеца септембра у трећи дан, у шести час ноћу (године 1354.)". Тело светог патријарха Јоаникија положено би у средњу цркву Пећке патријаршије, тамо где се оно и до данас налази (то јест у цркви Светих Апостола). Изнад његовог светог гроба насликана је затим на зиду фреска која изображава његово чеоно уснуће у Господу.[12]
Ускоро за светим Јоаникијем премину изненада и српски цар Стефан Душан (20. децембра 1355. године). Но пре његове смрти, а не знамо да ли за живота светог Јоаникија патријарха или 3пошто он премину, тадашњи патријарх Цариградски Калист[13] "посла и одлучи цара са патријархом и његове архијереје", како то каже један од каснијих летописаца. Овај исти летописац додаје још и ове речи: "Када је пак ово било, онда се цар покаја, и заиска разрешење за ово зло, али га није могао наћи ради достојанства и градова! И после овога разреши се цар од овога живота и предаде се гробу, оставивши ову злобу непогребену". Ово што пише споменути летописац показује да је својим поступцима цар Душан био увредио Цариградског патријарха и грчког цара, јер је преотео многе грчке покрајине и градове и из њих насилно протерао грчке архијереје. Због тога је и дошло до прекида јединства и хришћанске заједнице љубави и мира између Цариградске и Српске патријаршије, али та жалосна ствар није дуго потрајала. Сам свјатјејши патријарх васељенски Калист дошао је потом на српски двор у град Сер, код удове цара Душана блажене царице Јелене, и са њом разговараше о потреби мира и јединства. А л и се он убрзо ту упокојио, те није могао сам ту ствар окончати. Неколико година касније, за време светог цара Лазара, свјатјејши патријарх васељенски Филотеј посла двојицу својих клирика "а српски двор у Призрен, и они дошавши, уђоше у цркву и служише заједно и причестише се са светитељем (то јест са тадашњим Српским патријархом), и са српским свештеницима који раније бише одлучени ... и опростише цара Стефана (Душана), Јоаникија патријарха и Саву патријарха и цара Уроша, и све мале и велике, јер се сјединише удови глави и Црква опет доби своје благољепије".[14] Тако ова неслога би брзо уклоњена и мир и слога наступише међу сестринским по вери и љубави Црквама, то јест Цариградском и Српском патријаршијом, на чијим светим престолима сеђаху овакви свети патријарси као што беху Калист и Филотеј у Цариграду и свети Јоаникије у Српској Цркви, а после њега његови свети наследници Сава IV и свети Јефрем патријарх, о којима се говори опширније у њиховим посебним Житијама. Молитвама свих њих нека Господ помилује и нас грешне. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ВАСИЛИСЕ НИКОМИДИЈСКЕ

За царовања злочестивог цара римског Дисклецијана једва је у ком другом граду било проливено толико мученичке крви као у Никомидији: у њему је такво мноштво хришћана убијено за Христа, да је само за један месец избројано седамнаест хиљада мученика, осим оних двадесет хиљада, спаљених у цркви на дан Рождества Христова. И такво убијање невиних хришћана трајало је не један месец, него се дуго продужавало за све време тешког и љутог гоњења. И ко ће избројати све хришћане побијене за то време, сем Бога јединога који и звезде избраја!
У том граду Никомидији пострада и ова света мученица Василиса. Слава свесилноме Богу који пројављује Своју велику силу не само у одраслим људима него и у малој деци! Светој мученици Василиси беше свега девет година када би изведена на суд пред никомидиског намесника Александра. Ова мученица девојчица тако неустрашиво исповеди пред њим Христа, да се сви дивљаху њеној памети и њеном слободном разговору с њим, јер се она као зрео човек препираше с мучитељем о вери Христовој. Мучитељ, после многих ласкавих речи и обећања, видећи да Василиса остаје непоколебљива, нареди да је бију по лицу, а света девојчица заблагодари Богу за то. Намесник онда нареди да јој свуку хаљине и бију прутовима; а она још већу благодарност узнесе Богу. То разјари намесника и он нареди да је још јаче бију; и она би толико бијена по целоме телу, да јој се цело тело покри ранама; а она тада узвикну: "Боже, благодарим ти за све ово". После тога намесник заповеди те јој провртеше глежњеве, па је стрмоглавце обесише, и под њом наложише ватру у коју стављаху смолу, сумпор, зејтин и олово, да би она у тешким патњама и љутом диму брзо издахнула; но света.мученица и у таквим мукама као у рајској хладовини певаше хвалећи Бога.
Намесник, видећи да мученица ни у шта не рачуна муке на које је он ставља, нареди да се ужари пећ и у њу баци мученица. А она, осенивши себе знаком часнога крста, уђе усред пламена, и дуго стојећи у огњу који је буктао остаде потпуно неповређена. То запрепасти све присутне и они у великој недоумици посматраху ово преславно чудо. Затим, извевши мученицу из пећи, пустише на њу два лава да је поједу. Но света мученица, помоливши се, остаде читава од зверова: јер молитва девојчице, као некада молитва пророка Данила, затвори уста лавовима. Видевши то, намесника Александра спопаде ужас и дуго беше као ван себе; затим узвикну: "Ово су судови Божји!" И тог часа припаде к ногама свете мученице, говорећи: Смилуј се на мене, слушкињо Небеснога Цара и Бога, и прости ми сва зла која ти учиних; помоли се Богу своме за мене, да ме не по губи због тебе, јер ево и ја одсада верујем у Њега.
Тада света мученица отвори уста своја и громко прослави милосрдног Господа који уклони намесниково слепило и приведе га к познању истине. И дозвавши епископа Антонина, мученица му наложи да Александра научи истинама вере, и пошто га научи да га крсти. И настаде велика радост код присутних хришћана због обраћења намесника Александра. Пошто би крштен, Александар принесе покајање за своје раније зловерје и за зла што почини хришћанима. Свету пак Василису мољаше да му измоли опроштај у Господа. Посредовањем и молитвама свете мученице намесник Александар, пун истинског покајања, за кратко време престави се ка Господу у добром исповедању вере, и би чесно погребен од хришћана. А света Василиса после његовог погреба удаљи се из града за три потркалишта, и ожедневши нађе камен, стаде на њега и помоли се Господу, и тог часа потече вода из камена. Утоливши жеђ, она отиде мало од тог места , и преклонивши с молитвом колена на земљу, предаде дух свој Господу. Сазнавши о томе, епископ Антонин дође и са храни свету мученицу близу камена, из кога на њену молитву потече вода. Светим молитвама њеним, Господе, излиј и на нас Своју велику и богату милост. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ ФИВЕ

Ову светитељку спомиње свети апостол Павле у својој Посланици Римљанима. Он пише о њој: "Препоручујем вам Фиву сестру нашу, ђаконису цркве у Кенхреји, да је примите у Господу као што приликује светима, и да јој будете у помоћи у свакој ствари коју од вас затреба, јер је она многима помогла, и самоме мени" (Рм. 16, 1-2). Из овога се види да је света Фива била ђакониса у цркви у Кенхреји (близу Коринта) и по црквеним пословима путовала је и до Рима.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОКТИСТА, саподвижника светог Јевтимија Великог

Од детињства заволевши Бога, Теоктист остави родбину и завичај и пређе у свештена и света места Јерусалима. Стигавши у лавру звану Фаран, удаљену од Јерусалима шест миља, он нађе једну келију, затвори се у њој, и јуначки се бораше против страсти и демона. Тада и Јевтимије, напустивши свет, дође и настани се поред преподобногТеоктиста, и молитвено тиховаше. Жудња за истим врлинама, друговање у истим подвижништвима! борбама, толико сјединише љубављу ова два преподобника, да се један налажаше у души другога; и о свима стварима оба имађаху иста мишљења, и оба чињаху иста дела. У њих двојице беше обичај да се по Богојављењу повлаче дубоко у пустињу, где су у побожном тиховању проводили све до Цвети, и онда се враћали у своје келије.
После проведених пет година они у уобичајено време изиђоше у пустињу и пронађоше велику пећину, у којој се настанише. Ту живљаху дуго време, хранећи се двљим зељем, док их њихова врлина и подвижништво не проказаше људима, те им неки почеше доносити потребну храну Утом многи стадоше са разних страна долазити к преподобнима са жељом да живе поред њих. Тако се ту основа киновија, чији игуман бејаше велики Теоктист до краја свога живота. И он постаде узрок спасења многим људима, колико својим убедљивим и слатким речима, толико и својим чистим и подвижничким животом.
Свети пак Јевтимије побожно тиховаше у својој келији, недалеко од киновије преподобног Теоктиста; и ту основа своју велику Лавру. И који долажаху к њему ради монашења, он их шиљаше у киновију великог Теоктиста: тако му он посла преподобног Саву Освећеног, као још младог и неодраслог, да живи под руководством преподобног Теоктиста и да од њега учи лекције монашке философије, монашког подвизавања.
Тако свети Теоктист постаде надалеко чувен и славан, као и свети Јевтимије, јер бејаше образац и правило сваке врлине. И достигавши дубоку старост, снађе га тешка болест, од које и отиде ка Господу. И би његово чесно тело чесно сахрањено чесним рукама великог Јевтимија, коме тада беше деведесет година, и патријарха јерусалимског Анастасија, у трећи дан месеца септембра 451 године. (Свети пак Јевтимије спомиње се 20. јануара)

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АРИСТИОНА, епископа Александријског

Свети Аристион бејаше епископ приморског града Александрије, који се налазио између градова Исе и Антиохије, у Сирији Он ревносно и убедљиво проповедаше Господа нашег Исуса Христа: Његов домострој спасења, вечно и бесконачно царство, вечна блага, божанску радост Небескога Царства. И учаше људе да је све на земљи трошно и пролазно, а вечна су и непролазна само будућа вечна блага. Због таквог учења он би изведен на суд пред управитеља града Александрије Пред управитељем он изјави да је Христос истинити Бог. Због тога би осуђен на сажежење у огњу Бачен у огањ, он у том мученичком подвигу блажено сконча, предавши своју свету душу Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ПОЛИДОРА КИПАРСКОГ

Из града Левкосије (данашње Никозије) на острву Кипру, од побожних родитеља Луке и Лурдане. Отпутовавши у Египат здружи се тамо са једним отпадни|ком од хришћанске вере. Једном, у пијаном стању, он се одрече Христа и потурчи се. Али чим се отрезни, он се стаде горко кајати. И не налазећи мира души својој, он стаде лутати и лека души својој тражити. Тако дође у Бејрут и тамо се исповеди код ондашњег архијереја. Ово духовно лице му препоручи лек: да се наоружа духовним оружјем истинског и свесрдног покајања и да ступи у немилосрдну борбу са духовима зла испод неба. И Полидор се одмах поче постити, Богу молити, метанија чинити, свештене књиге читати, нарочито Житија Светих. Тако он проведе четрдесет дана у једном манастиру испод горе Ливана. А у њему пламтијаше жеља да пострада за Господа Христа, и тако мучеништвом откаје свој cтpaшни грех. Зато оде цркви, те му читаше молитве умилостивљења, помазаше га светим миром, и причестише Светим Тајнама.После тога он оде и пријави се турском судији у Новом Ефесу, и изјави да се одриче муслиманске вере и жели да умре као хришћанин. Судија га дуго одвраћаше, но мученик јуначки понављаше: Родио сам се као хришћанин, и хоћу да умрем хришћанин. Судија му на то стаде саветовати да пожали своју лепоту и своју младост. Мученик му одговори: Све су то трице!Исуса мог Исуса хоћу! Хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем! Када судија виде да је Полидор непоколебљив у својој хришћанској вери, он га стави на тешке муке; па га најзад обеси 1794. године у Новом Ефесу. Тело му би погребено тек после три дана од побожних хришћана и Турака. Од светих моштију светог Полидора бивала многа чудеса Света глава његова чува се данас у Атини у цркви Св. Екатерине на Плаки, где је пренета из Мале Азије после прогона тамошњих хришћана 1922.године.

СПОМЕН СВЕТОГ ЦАРА КОНСТАНТИНА НОВОГ

Четврти син цара Ираклија, називан понекад Константин Ираклије. Владао је 641. године (неколико месеци) Византијом; био православан; неправедно отрован.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЗИНОНА

Бачен у котао пун врелог олова пострадао за веру у Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХАРИТОНА

У кречну јаму бачен скончао за Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АРХОНТИОНА

Пострадао за веру своју у Христа бачен у језеро.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ ЈОВАНА ВЛАСАТОГ, Христа ради сулудог

Блажени Јован подвизавао се у граду Ростову, трпећи разноврсне нужде и невоље. Усавршавајући себе у духовном животу, он је и другима многима давао врло корисне савете односно спасења душе. После дугих подвига он се преставио 1580. године, и био погребен иза олтара Власијевске цркве.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Никомидија престоница Источне царевине, резиденција цара Диоклецијана, на обали Мраморног Мора.
2. Године 284. Римска царевина разделила се на Источну и Западну: Источном је управљао Диоклецијан, а западном Максимијан; царовали од 284. до 305. године.
3. Спомен ових светих Никомидиских мученика празнује се 28. децембра.
4. Церера или Деметра - римска и грчка богиња плодности, земљорадње и брака. Неморални обреди у част ове богиње беху нарочито распрострањени у Фригији, малоазијској области поред Витиније.
5. То јест епископ.
6. Мученичка кончина светог Ангима догодила се 303. године. - Византијски цар Јустинијан (527. до 565. године) подигао у част светог свештеномученика Антима велељепши храм на обали Златнога Рога, украсивши га мермером и златом. Цар Лав Велики сазидао му је храм у Цариграду близу Ксироцирка. У десетом веку глава светог Антима налазила се у Никомидији; од ње се догађала многа чуда, и стално је расла коса на њој.
7. Овог Св. Јоаникија треба разликовати од Јоаникија I, архиепископа Српског (1272 76. год.), који се упокојио 28. маја 1279. год.
8. Његов свети спомен слави се 20. децембра.
9. Дом Спасов је уствари црква Вазнесења Господњег (Спасовдана) у Пећи, где је после Жиче било седиште Српских архиепископа и патријараха. То је средњи храм у Пећкој патријаршији, који се још зове и храм Светих Апостола.
10. Архиепископ Данило (и његови настављачи): Животи краљева и архиепископа Српских, превео Л. Мирковић, СКЗ, стр. 288.
11. У то време је цар Душан био послао своје посланике папи Инокентију VI ( 1352 - 62 г . ) у Авињон да преговара с њим о томе како да се хришћани боре против Турака, који све више надираху са истока. Изгледа, по некима, да је том приликом било речи и о томе да Душан призна папу. Сигурно је да је се св. патријарх Јоаникије успротивио томе, због чега неки мисле да је нагла смрт његова била можда у вези са тим догађајима. Ипак, чињеница је да ни сам цар Душан никада није признао папу нити издао Православље.
12. У северној цркви Пећке птријаршије, посвећеној Светом Димитрију, налази се и фреска која представља светог Јоаникија како клечипред Пресветом Богородицом и молитвено Јој вапије са речима: "О Пресвета Богородице, прими молбе раба Твојега архиепископа Јоаникија".Фреска је рађена док је Св. Јоаникије био још архиепископ.
13. Свети патријарх Калист био патријарх Цариградски од 1350. до1354. и од 1355. до 1363. године. Слави се 20. јуна.
14. Архиеп. Данило (и његови настављачи): Животи краљева и архиепископа Српских, стр. 289-291. О овом измирењу Српске и Цариградске Цркве видети још и у Житију Св. цара Лазара под 15. јуном.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Мамант. Родом из Пафлагоније, од хришћанских знаменитих родитеља, Теодота и Руфине. Родитељи његови беху бачени у тамницу за Христово име. У тамници најпре му умре отац; а мајка му, пошто роди њега, и сама сконча. Тако дакле оста новорођени младенац у тамници између мртвих тела својих родитеља. Но Бог Промислитељ посла ангела Свога некој племенитој удови Амији, којој се ангел на сну јави и рече, да иде у тамницу и узме дете к себи. Ама измоли од градоначелника дозволу, да сахрани умрле, а дете узе у своју кућу. Тек кад му се наврши 5 година поче дете говорити, и прва му реч беше: мама! због чега и доби име Мамант. У школи Мамант показа необичну бистрину; а пошто беше код куће васпитан у хришћанском духу, то он не тајаше веру своју него је исповедаше пред својим врсницима исмевајући идоле. У време цара Аврелијана би жестоко гоњење хришћана. Незнабошци не штеђаху ни децу хришћанску. Маманту беше 15 година, када би изведен пред цара. Рече му цар, да бар само устима се одрече Христа, на што му Мамант одговори: „ни срцем ни устима не ћу се одрећи Бога и Цара мога Исуса Христа." Цар нареди те га тукоше, свећама палише, и најзад вргоше у море. Но ангел Божји спасе га, и одведе на гору високу, близу Кесарије. Ту је он живео у самоћи и молитви. Од његове светости дивљи зверови су се питомили. Најзад и ту буде пронађен од гонитеља и поново на муке стављен. Победивши и силу огња и дивљих зверова Мамант свети би прободен трозубцем од некога жреца идолскога. И тако предаде душу своју свету Богу, коме је веран остао у свима мукама. Од његових моштију догодише се многа исцелења болних.

2. Св. Јован Постник патријарх Цариградски. Празнује се и 30. августа. Прво беше златар, па по Божјем Промислу а због своје велике добродетељи посвећен за свештеника. Као младић једном хођаше св. Јован са неким старим монахом, Јевсевијем, из Палестине. Наједанпут дође глас Јевсевију од некога невидљивога: „авва, не ходи с десне стране великог Јована!" То глас Божји наговештаваше велику службу, на коју Јован ускоро имаше бити позван. После блаженог Евтихија Јован би изабран за патријарха Цариградског. Никако се не хте примити, но би застрашен од неког небесног виђења, те се прими. До смрти своје беше велики испосник, молитвеник и чудотворац. Упокојио се 595. год. По смрти нађено код њега као једина му својина: једна дрвена кашика, једна ланена кошуља и једна стара одећа. Знаменити су му списи о покајању и о исповедању.

3. Св. Елеазар. Син Аронов и други по реду првосвештеник Израиљски. Помоћник Мојсејев при пребројавању народа Израиљског и помоћник Исуса Навина при подели земље обећане на 12 колена. Верно чувао ковчег завета у Силому, и скончао мирно.

4. Празновање чуда св. Богородице „Калужске".



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАМАНТА

Свети мученик Мамант родио се у Пафлагонији.[1] Родитељи његови, Теодот и Руфина, беху знаменити људи: обоје из патрицијских[2] породица чувени и богати, и сијаху побожношћу. Пошто нису могли дуго скривати у себи своју веру у Христа и пламену љубав према Њему, они јавно пред свима исповедаху своју побожност и многе привођаху Христу. Због тога они бише оптужени Александру, намеснику града Гангре.[3] А намеснику беше наређено од цара: да на све могуће начине шири и учвршћује поштовање незнабожачких богова, а да мучи и предаје на смрт хришћане и све који се неповињавају овом царском наређењу.
Извевши Теодота на суд, Александар га стаде присиљавати да принесе жртву идолима. Али Теодот није хтео ни да слуша оно што му намесник говораше. Намесник иако беше готов да непослушнога стави на муке, ипак се уздржа од тога због високог порекла Теодотовог; јер није имао право бешчестити и мучити потомке патрицијске без нарочите царске наредбе за то. Због тога Александар упути Теодота у Кесарију Кападокијску[4] кнезу Фавсту. Овај пак кнез уколико беше веома усрдан у своме безбожном многобоштву, утолико беше веома свиреп у односу према хришћанима. Угледавши Теодота, Фавст га одмах вргну у тамницу. А жена Теодотова, блажена Руфина, иако беше бременита, последова своме мужу и заједно с њим уђе у тамницу, и страдаше у њој Христа ради. Теодот пак, знајући немоћ тела свога и приметивши суровост мучитеља, а желећи пре да умре него да се ма чиме огреши о веру за време љутих мучења која му предстоје, обрати се усрдном молитвом Господу. И у молитви својој говораше овако: "Господе Боже сила, Оче возљубљеног Сина Твог, Тебе благосиљам и славим што си ме удостојио да имена Твога ради будем вргнут у ову тамницу! Но молим Те, Господе: Ти знаш немоћ моју, стога прими душу моју у овој тамници, да се непријатељ мој не похвали због мене".
Бог, који је створио срца наша и зна сва дела наша (ср. Пс. 32, 15), услиши молитву верног слуге Свог, и одмах му даде блажену кончину, и извевши из тамнице душу његову настани је у светлим обитељима небеским. А супруга његова блажена Руфина, трпећи у тамници невољу и муку, и обузета великом жалошћу за својим мужем, роди пре времена мушко дете. Гледајући на новорођенче и на мртво тело свога мужа, она с јецањем и сузама завапи к Богу, говорећи: "Боже, Ти си саздао човека и из ребра његова створио жену, нареди да и ја пођем путем којим пође муж мој, и разрешивши ме овог краткотрајног живота, прими ме у вечне обитељи Своје! А рођено дете Ти сам васпитај како знаш! Ти му буди отац и мајка и чувар живота његова!"
Вапијући тако у својој тузи к Богу, ова чесна и света жена би услишена Богом и разрешена од окова тела, и отиде на вечну слободу, предавши душу своју у руке Господу. А детенце остаде живо између мртвих родитеља својих.
Тада Господ који чува младенце (Пс. 114, 5) благоволи открити о томе једној високородној и побожној жени, која живљаше у Кесарији и зваше се Амија. У ноћном виђењу Он јој преко анђела Свог нареди да измоли од кнеза тела светих који преминуше у тамници и да их чесно сахрани, а детенце да узме код себе и одгаји га уместо сина. Уставши Амија похита да изврши наређење Господње, и замоли кнеза да јој допусти узети из тамнице тела преминулих сужања. Бог склони на милост немилостиво срце кнежево и он изиђе у сусрет жељи те чесне жене. И Амија ушавши у тамницу нађе тела обоје сужања, где леже напоредо, а између њих лепо и весело детенце. Узевши тела светих она их чесно сахрани у своме врту, а детенце узе код себе. Она беше бездетна и целомудрена удовица, и заволе дете као своје, и васпитаваше га по хришћански. Дете растијаше, али до пете године не могаше говорити. Онда прва реч коју изговори и упути Амији, која му постаде друга мајка, беше: "мама", због чега и доби име Мамант. Потом га Амија даде у школу. У школи Мамант убрзо превазиђе све своје вршњаке тако да се сви дивљаху бистрини ума његова.
У то време цароваше у Риму незнабожни Аврелијан.[5] Он присиљаваше све да се поклањају идолима, и то не само људе и жене него и малу децу, при чему нарочиту пажњу обраћаше на децу, надајући се да се деца као мала и незрела лако могу завести и склонити на свако зло дело. Поред тога безакони цар сматраше да ће деца, ако се израна навикну јести идоложртвено месо, под старост бити усрдни идолопоклоници. Стога их он разним ласкама привођаше своме многобожју. Многа деца и младићи стварно се подаваху саблажњивим ласкама и повињаваху се вољи царевој. А л и она деца и младићи што с Мамантом иђаху у школу, држећи се Мамантових поука, чињаху супротно томе. Јер Мамант, имајући у младим годинама старачку мудрост и чист живот, доказиваше вршњацима својим ништавност многобожачких богова, бездахних и немоћних, и учаше их да знају јединог истинитог Бога, кога сам знађаше, и да Њему приносе разумне жртве: дух скрушен и срце смирено.
У то време би послан од цара у Кесарију на место Фавста други кнез, по имену Демокрит. Он дисаше претњом и убиством на хришћане, јер беше велики ревнитељ свог незнабожног и безбожног зловерја. Њему би оптужен свети Мамант, да се не само он сам не клања боговима него и остале дечаке који уче школу са њим развраћа и учи хришћанској вери. А Маманту беше тада петнаеста година од рођења. Он већ поново постаде сироче, пошто друга мајка његова Амија, оставивши свом усињенику светом Маманту, као једином наследнику, велико имање на земљи, отиде к небеском богатству, уготовљеном онима који љубе Бога.
Чувши за Маманта Демокрит посла по њега. Када га доведоше пред њега, Демокрит га упита је ли он хришћанин и је ли истина да се не само он не клања боговима него и другове своје развраћа, учећи их да се не повињавају царевом наређењу. А Мамант, у младим годинама зрео човек, неустрашиво одговори: Ја сам тај који ни у шта не сматрам ваше седине. Ви сте скренули с правога пута и толико сте залутали у таму, да чак не можете ни да погледате на светлост истине; оставивши истинитог и живог Бога, ви сте приступили к демонима клањајући се бездахним и глувим идолима. А ја од Христа мога никада одступити нећу, и старам се да приведем к Њему све које могу.
Запањен таквим неустрашивим одговором Мамантовим, разјарени Демокрит нареди да Маманта одмах воде у храм поганог бога њиховог Сераписа[6] и да га тамо силом натерају да идолу принесе жртву. А Мамант, ни најмање се не бојећи разјарености кнежеве, спокојно му узврати: Не треба да ме вређаш, јер сам високог рода, син сам родитеља који су били сенаторског високородија. - Тада Демокрит упита присутне о Мамантовом пореклу, па дознавши да је пореклом од древних римских великаша, и да га је Амија, угледна и богата жена, одгајила и начинила наследником свога огромног имања, не одлучи се да га стави на муке, пошто уствари није имао право на то. Стога, метнувши Маманта у железне окове, посла га к цару Аврелијану који се тада налазио у граду Егеји и објасни му у писму све односно Маманта.
Примивши писмо Демокритово и прочитавши га, цар нареди да му одмах приведу младога Маманта. Када мученик предстаде цару, цар га стаде на све могуће начине приволевати на своје зловерје, час плашећи га претњама, час мамећи ласкама и обећавајући му дарове и почасти, и говорећи: Дивни младићу, ако приступиш великоме Серапису и принесеш му жртву, онда ћеш живети с нама у двору, и бићеш царски васпитан, и сви ће те поштовати и славити, и бићеш заиста срећан; а ако ме не послушаш, онда ћеш зло погинути. - Но млади Мамант му одговори мушки: О, царе! не било тога да се ја поклоним бездахним идолима, које ви поштујете као богове. Колико сте безумни, клањајући се дрвету и безосећајном камењу а не Богу живоме! Престани опсењивати ме ласкавим речима, јер када мислиш да ми добро чиниш ти ме у самој ствари мучиш, а када ме мучиш онда ми добро чиниш. Знај дакле, сва та добра, дарови и почасти које ми ти обећаваш, били би за мене тешке муке када би их заволео место Христа; а тешке муке које ми обећаваш да ћеш ме на њих ставити ради Христа, биће за мене велико добротворство, јер смрт за Христа мени је дража од сваке почасти и добитка.
Тако неустрашиво говораше пред царем свети Мамант, који у младалачком телу имађаше разум и срце зрелог човека. Јер сила Божија може и малог јуношу показати непобедивим као Голијата, из уста мале деце начинити себи хвалу (Мт. 21, 16 = Пс. 8, 3), и малолетног дечака умудрити тако да буде разумнији од стараца, - што се све могло видети у младом Маманту. Њега не надјачаше речи безаконог цара, не саблазнише дарови, не устрашише муке које он са већом радошћу прими него велике почасти. Јер разгњевивши се мучитељ одмах нареди да Маманта простру по земљи и непоштедно бију. Тако бијен по дивном телу, свети Мамант подношаше мучење с таквим трпљењем као да не осећаше никакав бол. А цар му говораше: Само устима реци да ћеш боговима принети жртву, па ћеш одмах бити ослобођен мучења. - Но мученик одговори: Ни срцем, ни устима нећу се одрећи Бога и Цара мог Исуса Христа, па макар ми нанели десет хиљада пута више рана од ових, јер ме оне сједињују са многожељеним Господом мојим; и ја желим да не малакшу руке оних који ме бију, јер уколико ме више бију утолико ми већа блага стичу у Подвигоположника Христа.
Аврелијан, видећи да се Мамант ни најмање не боји страдања, нареди да му свећама пале тело. Али огањ, као стидећи се тела мученикова, не додирну га него се устреми на лица мучитеља. И горе се цар мучитељ запали гњевом и опали јарошћу него мученик Христов огњем вештаственим: јер уколико мученик не обраћаше пажњу на огањ, утолико се срце мучитељево опаљиваше. И нареди цар да камењем засипају светога Маманта. Но светом мученику, обузетом љубављу према Христу, ово засипање камењем беше тако пријатно као да га засипаху мирисним цвећем. Тада цар, видећи да ничим не може да постигне оно што жели, осуди мученика на смрт: да буде бачен у море. Везавши мученику око врата тешко олово, слуге цареве га поведоше к мору. Али Господ ни тада не остави слугу свога, јер анђелима Својим заповеди да га сачувају (ср. Пс. 90, 11). И гле, на путу ка мору јави се Анђео Господњи сијајући као муња. Угледавши га, слуге цареве оставише светога Маманта и од страха побегоше натраг. А Анђео узевши мученика одвеза му олово, и одведе га на гору високу у пустињи близу Кесарије, и нареди му да тамо живи.
Живљење у пустињи Мамант отпоче постом. На тој гори он се пости четрдесет дана и четрдесет ноћи, и би као други Мојсије, коме се даде у руке нови закон: јер сиђе к њему с неба и глас и жезал. Када Мамант прими жезал, глас му нареди и он удари тим жезлом у земљу, и тог часа из дубине земље изиђе Еванђеље и Мамант га узе. После тога Мамант подиже једну малу цркву, и у њој се мољаше и читаше Свето Еванђеље. По наређењу пак Божјем к светоме Маманту сабираху се из те пустиње зверови као овце к пастиру, и као неки разумни створови слушаху га и покораваху му се. Храна му беше млеко дивљих звери, од кога он прављаше сир не само за себе него и за сиромахе: јер чим би спремио много сира, он га је односио у Кесарију и раздавао сиротињи.
Ускоро се у граду Кесарији разнесе глас о Маманту. Тада Александар, не онај што га раније споменусмо него други, који у то време би постављен за намесника у Кападокији, човек суров и веома зао, дознаде све о Маманту. И сматрајући Маманта за чаробњака он посла војнике на коњима у пустињу да га про нађу и доведу к њему. А кад они тражаху по пустињи светог Маманта, он сам сиђе с горе и сревши их упита их, кога траже. А они мислећи да је то чобанин који пасе овце своје на тој гори, одговорише: Тражимо Маманта који живи негде у овој пустињи; не знаш ли ти, где је он сада? - Зашто га тражите? упита их Мамант. Војници одговорише: Оптужен је намеснику да је чаробњак, па нас намесник посла да га ухватимо и одведемо на мучење. - Мамант им онда рече: Пријатељи, ја ћу вам испричати о њему, но најпре хајдемо у моју колибу да се мало од труда одморите и храном поткрепите.
Војници одоше с њим у његово обиталиште, и он им изнесе сир да једу. А кад они јеђаху, дођоше по обичају кошуте и дивље козе да их свети подвижник помузе. Мамант их помузе, и постави млеко војницима да пију, а сам стаде на молитву. И стадоше наилазити врло многи зверови. Видевши то, војници се уплашише, па оставивши храну притекоше к Маманту. Он их успокоји, и онда им рече да је он Мамант кога они траже. Они му тада рекоше: Ако хоћеш да идеш к намеснику, онда хајде с нама; а ако нећеш, онда нас отпусти саме, јер ми не смемо да те водимо. Но молимо те, да нас звери не дирају. - Он их успокоји, и наложи им да они најпре иду, говорећи: Идите прво ви, а ја ћу сам поћи за вама.
Војници отидоше, и код градске капије чекаху долазак Мамантов, јер вероваху речима тако дивног човека, и ни помислити не могаху нешто рђаво о њему. А Мамант, узевши са собом једнога лава, пође за војницима ка граду. И када Мамант уђе на градску капију, лав остаде ван капије; а војници, узевши Маманта, одведоше га пред намесника Александра. Угедавши светитеља, намесник га одмах стаде испитивати: Јеси ли ти тај чаробњак о коме сам слушао? - Светитељ одговори: Ја сам слуга Исуса Христа, који свима који верују у Њега и творе вољу Његову даје спасење, а враче и чаробњаке и идолопоклонике предаје вечноме огњу. Реци ми, зашто си ме позвао к себи? - Зато сам те позвао, одговори намесник, што не знам каквим си то мађијама и чинима укротио дивље и љуте звери, те обитаваш међу њима и живиш усред њих, па им, како чујем, и заповедаш као разумним створењима. - На то му свети Мамант рече: Ко служи Богу јединоме, живоме и истинитоме, тај неће никако пристати да живи са идолопоклоницима и злотворима. Због тога и ја више волех да живим са зверињем у пустињи него са вама у насељима грешничким. Јер звери се укроћују и покоравају мени не мађијама, као што ти мислиш, јер ја и не знам шта су то мађије, но мада су неразумни створови, они ипак знају бојати се Бога и поштовати Његове слуге. Међутим ви сте далеко неразумнији од зверова, јер не познајете истинитога Бога и бешчестите слуге Његове, немилосрдно их мучећи и убијајући.
Испунивши се јарости, намесник одмах нареди да светог мученика обесе, бију и железним ноктима стружу тело његово. Међутим мученик, иако страховито кидан и мучен, све то трпљаше тако јуначки, као да не осећаше никакав бол: он нити јаукну, нити зајеча, већ само с умилењем подижући к небу очи своје, очекиваше отуда помоћ, коју стварно и доби. Јер изненада дође к њему глас с неба који говораше: "Буди чврст и храбар, Маманте!" - Овај глас чуше многи од верних који тамо стајаху, те се тиме још више утврдише у својој вери. А свети Мамант, потпуно окрепљен тим гласом, не мишљаше уопште на муке. Пошто дуго мучише светитеља стружући му тело, најзад га бацише у тамницу док се не спреми пећ, у којој намесник намисли сажећи мученика. У тој тамници беше и других сужања, до четрдесет људи. Када они изнемогоше од глади и жеђи, свети Мамант се помоли; и гле, кроз прозорче улете у тамницу голуб, носећи у кљуну храну, сјајну као бисер и слађу од меда, спусти је пред светим Мамантом, па излете напоље. А та храна се умножи за све сужње, као што се некада у пустињи умножише мали хлебови за мноштво народа ( М т . 14 , 19 - 20 ) . Окусивши од те чудесне хране сужњи се окрепише. И опет у поноћи, када се свети Мамант помоли Богу, тамничка се врата отворише, и сви сужњи изиђоше, само свети Мамант остаде једини. А када се пећ силно ужеже, мученик би изведен из тамнице и бачен у ту огњену пећ. Но Бог, који некада ороси Вавилонску пећ за Три Младића (Дан. 3, 8), ороси и за Маманта огањ, и усред разбукталог пламена начини хладовину слузи Своме. И мученик, појући и славећи Бога, проведе у тој пећи три дана, док пећ потпуно не остину и жар се у пепео не претвори. А после три дана намесник, дознавши да је Мамант жив, зачуди се и рече: О, како је велика сила овог чаробњака, да га се ни огањ не може дотаћи! - Међутим многи из народа, видевши да се огањ уопште не дотаче светитеља, нити му нашкоди, познадоше истинитога Бога, и приписујући Њему то велико чудо прослављаху силу Његову.
Но безумни намесник не хте познати свемогућег Бога, него извевши мученика из пећи и видевши да му огањ ништа наудио није, приписа то враџбинама и многе хуле изговори на истину. Затим он осуди мученика: да га зверови поједу. Довевши светог мученика у гледалиште, испустише на њега гладну мечку: притрчавши к светитељу она му се поклони, и лежаше крај ногу његових грлећи му стопе. Затим испустише леопарда, но и он му благо обгрли шију, па му целиваше лице и лизаше зној на челу. Док се то догађаше, гле, дотрча онај лав што са светитељем дође из пустиње, и ускочивши у гледалиште на арену, проговори к светитељу људским гласом, јер Бог, показујући свемоћну силу Своју, отвори уста зверу, као некада Валаамовој магарици (4 Мојс. 22, 28). А речи које изговори звер беху ове: "Ти си пастир мој који си ме пасао на гори!" - И изговоривши то, лав одмах јурну на људе, којих беше тамо врло много, и Јелина и Јевреја, и одраслих и деде. А капија гледалишта затвори се сама од себе, пошто је Бог тако хтео, и лав растргну много људи, да се сам намесник једва спасе; и мало њих што беху на гледалишту избегоше јарост лава који је бесно хватао све и растрзао. Но светитељ укроти лава и одасла га у пустињу.
Међутим намесник поново ухвати светитеља, подржа га неко време у тамници, па опет изведе у гледалиште, и пусти на њега најљућег лава. Но и овај лав одједном постаде кротак и лежаше крај ногу светитељевих. Видећи то незнабожни народ од гњева шкргуташе зубима на светитеља и викаше к намеснику: "Одведи лава, да ми овог чаробњака камењем убијемо!" - И стадоше бацати камење на мученика. А један идолски жрец, по наређењу мучитеља, силно удари светитеља трозупцем по стомаку и расече га, те му испаде сва утроба. Покупивши своју утробу, свети Мамант пође из града носећи на својим рукама своју утробу. А крв његову која течаше као вода једна жена хришћанка сабираше у суд. Прешавши око два потркалишта свети Мамант обрете у стени једну пештеру, и заспа у њој. И дође му с неба глас позивајући га у вишња .насеља, и он с радошћу предаде дух свој у руке Господа свог, за кога усрдно пострада.[7]
Тако свети Мамант прими венац мученички. Свете пак мошти његове бише погребене од верних на месту кончине његове, и гамо биваху многа чудеса, као што се јасно види из речи светог Василија Великог, који у својој проповеди народу у спомен светог мученика Маманта каже: "Сећајте се светог мученика ви који га видесте у виђењу, ви ко и га имађасте као помоћника, ви који га призивасте и он вам делима поможе, ви које он из заблуде изведе на пут живота, ви које он исцели од болести, ви чију децу већ умрлу он поврати у живот, ви којима он живот продужи, сви ви саберите се уједно и принесите хвалу мученику".
Ове речи светог Василија Великог показују, да су се на гробу светог мученика Маманта збивала многа исцељења и чудеса Али не треба прећутати ни ово чудо. Када Јулијан Одступник[8] још као млад човек, желећи оставити за собом споменик побожности, мада и у то време бејаше вук у овчијој кожи, поче зидати у част светог мученика Маманта над његовим гробом великољепну цркву (а то чињаше не из побожности већ из сујете и лицемерства), тада се заиста могло видети преславно чудо. Јер што се дању зидаше, ноћу се рушаше: намештени стубови претвараху се у рушевине; једно камење не могаше се лепо узидати, друго бејаше тврдо па се не могаше тесати, а неко се у ирах расипаше; креч и опеке сваког јутра налажаху се као ветром разбацани и развејани са свога места. И ово би изобличење Јулијанова зловерја и знамење његовог будућег гоњења на Цркву Божију. Такво се чудо збиваше над гробом светитељевим: јер светитељ није желео да му цркву подиже онај који ће ускоро разоравати веру.
Господе, молитвама твога мученика Мамапта учини с нама знамење на добро и избави нас од оних који нас гоне, да славимо Тебе са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ЕЛЕАЗАРА ПРВОСВЕШТЕНИКА и ФИНЕСА, сина његовог

Свети Елеазар беше син Аронов и други по реду првосвеV штеник Израиљски (Књига Бројева 4, 16). Помоћник Мојсијев при пребројавању иарода Израиљског и помоћник Исуса Навина при подели Земље Обећане на 12 колена. Верно чувао ковчег завета у Силому и скончао мирно. Његов син беше свети Финес, који показа ревност праведну и утиша гњев Божји над Израиљем те зато од Бога доби завет свештенства (Књ. Бројева 25, 11-13).

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ПОСТНИКА, патријарха Цариградског

Свети отац наш Јован родио се у Цариграду; подвизавао се под царевима: Јустином[9], Тиверијем[10] и Маврикијем.[11]
Прво беше златар; човек побожан, сиромахољубив, гостољубив и богобојажљив. Он прими у свој дом палестинског монаха, по имену Јевсевија, који живљаше код њега. Једном када иђаху заједно монах Јевсевије се налажаше с десне стране Јовану. Наједанпут дође глас Јевсевију од некога невидљивога: "Не треба аво, да ходиш с десне стране великог Јована!" То глас Божји наговештаваше велику службу на коју Јован ускоро имаше бити позван. Чувши то, монах исприча о томе блаженом Евтихију, патријарху цариградском[12]; а патријарх саветова Јовану да га постриже, пошто је достојан да буде у црквеном клиру.
Једном када се Јован налажаше у цркви светог Лаврентија на молитви, њему би овакво откривење: угледа он у олтару многобројне светитеље, сви беху обучени у беле и блиставе одежде и певаху прекрасне милозвучне песме; потом из олтара изађе неки човек са торбом, из које обилно раздаваше милостињу сиромасима који се стицаху око њега, али се торба не испражњиваше, и што више он раздаваше она се све више пуњаше, све док неко од сиромаха, притешњен у тој гурњави, не викну: "Господе помилуј, кад ће се испразнити ова торба!" и тог тренутка торба постаде празна.
Ово откривење примора преподобнога да се замисли, и он се дивљаше виђењу, које беше предзнак његовог будућег чина и његове велике дарежљивости према сиромасима.
Пошто прође подоста времена умре цариградски патријарх Евтихије, и по Божјој вољи Јован би као достојан изабран за патријарха, и примораван на хиротонију, али он не пристајаше све док не виде следеће страшно виђење: виде он с једне стране огромно море које се протезало од земље до неба, и страшну пећ огњену, а с друге стране мноштво анђела који му говораху: "Ти не примаш престо? Онда ће други бити, али ћеш ти од свију нас бити кажњен". - Пошто му ово анђели рекоше претећи, Јован се и против своје воље покори и би постављен за патријарха цариградског. И то када? Пошто помоћу крајњег подвижништва достиже у савршенство сваке врлине. И у својству патријарха он све до смрти вођаше савршен испоснички живот са сваком врлином, што посведочавају чудеса његова. Јер он страшну буру на мору утиша молитвом и крсним знаком. Слепцу једном из Газе, по имену Јовану, он даде вид, метнувши му на очи частицу Тела Христова, говорећи: "Онај који је исцелио слепог од рођења, Тај нека исцели и тебе!" И слепац тог часа прогледа.
Једном, по допуштењу Божјем, би велики помор у Цариграду. Преподобни се мољаше да Бог одврати Свој праведни гнев. Једноме пак од својих верних слугу нареди да узме две котарице, једну пуну ситних каменчића а Аругу празну, па да цео дан стоји на месту где доношаху умрле и да их броји пребацујући каменчиће из пуне котарице у празну. Првога дана слуга изброја триста двадесет и три мртваца, и извести о томе светитеља. А свети Јован прорече да ће помор престати. И то се стаде показивати одмах: јер сутрадан слуга, стојећи на истом месту и бројећи мртваце, нађе да је мање умрло, другог дана - још мање, а у седми дан помор престаде сасвим, по пророчанству светитеља и молитвама његовим.
Уздржање светога Јована беше овакво: шест дана није јео ништа, а седмог дана је јео нешто мало воћа: или дињу, или грожђе, или смокве. Тако се хранио он за све време свога патријарховања. Спавао је он врло мало, и то седећи. А да не би спавао више него што је желео, он је палио свећу, у свећу забадао велику иглу, и испод свеће остављао леген: када свећа горећи догори до игле, игла је с треском падала у леген, и будила светитеља. Светитељ је непрестано пребивао у молитвама и у многим подвизима, борећи се са страстима. Много пута он је молитвама својим и постом враћао назад најезде иноплеменика и избављао град од пропасти, и паству своју сачувао од видљивих и невидљивих непријатеља.
Свети Јован беше веома милостив, отац сирочади, хранитељ гладних, заштитник тлачених, ревнитељ по Богу, искоренитељ свакога зла. Једном у петак светитељ би обавештен да ће сутрадан, у суботу Педесетнице бити коњске трке. Светитељ на то рече: "Коњске трке нека не буду у свету Педесетницу!" И павши на колена помоли се Богу да се јави неко знамење које би застрашило и онемогућило остварење таквога потхвата. Тако и би. Јер када се сабраше на тркалишту, и трке отпочеше, изненада настаде страховита олуја са грмљавином и севањем муња, удари киша и велики град, те се сви од страха разбегоше са тркалишта.
Преподобни имађаше власт над нечистим духовима и изгоњаше их. Тако једна жена, које муж беше ђавоиман, одведе свога мужа једном пустињаку, но он јој рече: "Иди к свјатјејшем Јовану, патријарху цариградском, он ће исцелити твога мужа". Жена поступи тако и доби што је желела: са мужем, исцељеним молитвама преподобнога патријарха, радосни отидоше кући својој. И уопште многи болесници добијаху исцељење, и многе нероткиње разрешаваху се нерађања молитвама преподобнога.
Тако мудро пасући словесно стадо, преподобни у дубокој старости достиже до блажене кончине своје и пређе са земље у небеска насеља.[13] Када тело светитељево лежаше мртво, к њему дође на опроштајни целив чувени епарх Нил, и сагнувши се целива га. А светитељ, иако мртав, на очиглед и удивљење свих, прошапта на ухо епарху Нилу неке речи које овај никоме не каза. Светог Јована сахранише у олтару цркве светих Апостола као достојна такве части, славећи и благосиљајући дивнога у светитељима Бога Оца и Сина и Светога Духа Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИОМИДА

Пострадао за веру у Христа прободен мачем.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА

Главу му размрскали моткама; и тако пострадао за Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИЛИПА

За своју веру у Христа скончао посечен мачем.

СПОМЕН СВЕТИХ 3618 МУЧЕНИКА, пострадалих у Никомидији

За царовања римских царева Диоклецијана и Максимијана (282-305 г.) пострадаше за Христа у Никомидији 3618 мученика, који добровољно дођоше из Александрије. По убиству светог Петра, архиепископа Александријског, његове убице повероваше у Господа са свима домашњима својим и са многим другима који жуђаху да умру за Христа. Узевши дакле са собом своје жене и децу и све ближње, они драговољно пођоше у Никомидију на мучење за Господа Христа, и изађоше пред цара вичући: "Ми смо хришћани!" Чувши то Диоклецијан се смути, и најпре их ласкама наговараше да се одрекну Распетога. А када они то не хтеше учинити, он нареди војницима да их пред њим исеку мачевима и тела њихова баце у горске провалије. После много година чесне мошти њихове бише пронађене, по чудесима која биваху од светих мученика.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВТИХИЈАНА

Испечен на усијаном роштиљу пострадао за Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИСИХИЈА

Обешен пострадао за веру у Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛЕОНИДА

Пострадао за Господа спаљен у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВТИХИЈА

Овај свети мученик би распет; и тако скончао за веру у Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИЛАДЕЛФА

Са каменом о врату потопљен; и тако пострадао за Господа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АИТАЛА И АМОНА (АМУНА)

Ови свети мученици бише оптужени као хришћани код старешине Вавде, у Адријанопољу у Тракији. На његово питање ко су, одакле су и какво им је занимање они одговорише да су хришћани. Старешина им заповеди да принесу жртве идолима, но пошто они одбише, бише жестоко бијени воловским жилама и тако мученички скончаше и душе своје предадоше у руке Господа свога. (Од овог истог незнабожног старешине пострада и св. мученик Амун ђакон, који се помиње 1. септембра).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МЕЛАНИПА

У огњу сажежен пострадао за своју веру у Христа.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ПАРТАГАПИЈЕ

Убачена у море; и тако пострадала за Господа.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Пафлагонија - провинција Римске царевине на југу Мале Азије.
2. Патрицији - највиши сталеж у Римској царевини.
3. Гангра - главни град Пафлагоније.
4. Кесарија - главни град Римске провинције Кападокије у Малој Азији.
5. Цар Аврелијан царовао од 270. до 275. године.
6. Серапис - незнабожачко божанство, изображавано у облику мушкарца на престолу, са скиптром у рукама и орлом крај ногу; на глави котарица - символ изобиља.
7. Свети мученик Мамант скончао 275. године.
8. Цар Јулијан царовао од 361. до 363. године. Поставши цар он отступи од хришћанске вере и постави себи за задатак: да васпостави многобоштво. Зато се и назива Отступник.
9. Јустин II Млађи, царовао од 565. до 578. године.
10. Тиверије прејемник Јустина II, царовао од 578. до 582. године.
11. Маврикије царовао од 582. до 602. године.
12. Евтихије био патријарх прво од 552. до 565; онда патријархом био у току пет година Јован III Схоластик; потом Евтихије поново ступио на патријаршијски престо, и патријарховао до своје смрти, 582. године; тада био уздигнут на патријаршијски престо свети Јован IV Постник.
13. 2. септембра 595. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког 

1. Почетак црквене године (или: начало индикта). Први Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње 1. септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетком нове грађанске године (Исх.. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу. У време овога празновања Господ Исус ушао је у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим јеванђеље ништим; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљеним отпуштење и слепим прозрење; да огласим годину милости Господње и дан освете (Иса. 61, 1– 2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства, што у њему цар Константин Велики одржава победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од 1. септембра; па се је она пренела на 1. јануар а најпре у западној Европи, а по том и у Русији у време Петра Великог.

2. Преп. Симеон Столпник. Родом Сирјанин, од сељачких родитеља. У 18. години одбегао од родитеља и замонашио се. Предавао себе најтежим подвизима, понекад постећи по 40 дана. По том се предаде нарочитом подвигу, дотле непознатом, наиме: да даноноћно стоји на стубу у непрестаној молитви. Његов стуб најпре би висок 6 лаката, после му подигоше један од 12, па од 22, па од 36, и најзад од 40 лаката висине. Његова мајка Марта два пута долажаше да га види, но он је не хте примити, него јој са стуба рече: „не узнемиравај ме сад, мајко моја, ако се удостојимо видећемо се у оном свету." Претрпе св. Симеон безбројне напасти од демона, но он их све победи молитвом Богу. И сотвори светитељ чудеса велика и многобројна исцељујући речју и молитвом многе болеснике. Око његовог стуба стицаше се народ са свих страна, богати и убоги, цареви и робови. И он свима помагаше некоме повраћајући здравље телесно, некоме пружајући утеху и поуку а некога изобличавајући због јеретичког веровања. Царицу Евдокију тако одврати од јереси Евтихијеве и поврати Православљу. Подвизаваше се у време цара Теодосија Млађег, Маркијана и Лава Великог. Овај први столпник у хришћанству и велики чудотворац Симеон свети поживе 103 године и упокоји се у Господу 1. сеп. 459. год. Његове мошти пренесене у Антиохију у цркву његовог имена.

3. Св. Исус Навин. Вођ народа Јеврејског после смрти Мојсејеве. Једини он и Халев ушли су у Земљу Обећану од неколико стотина хиљада Јевреја, који изађоше из Мисира. (Читај о његовој верности Богу, његовим делима и чудесима у Књизи Исуса Навина.) Поживе 110 година и сконча око 1440. год. пре Христова Рођења.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ПОЧЕТАК ЦРКВЕНЕ ГОДИНЕ

ПРВИ Васељенски Сабор определио је, да се година црквена почиње првога септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ Симеона Столпника[1]

У земљи Кападокији[2], у селу Сисану, живљаху хришћани супрузи Сусотион и Марта. Њима Бог дарова овај благословени плод сина, коме дадоше име Симеон, и кога по обичају хришћанском крстише. Васпитаваше се он не у књижном учењу него у простоти и незлобивости; али се мудрост Духа Божија усељује и у просте људе и зна неуке избирати, да би посрамила мудровање овога века. Када Симеону, будућем пастиру словесних оваца, бејаше тринаест година, он стаде пасти овце оца свога, чиме се уподоби Јакову, Мојсију и Давиду, који такође пасијаху овце и бише удостојени божанских откривења. Једном у току зиме, када се овце због великог снега не изгоњаху на пашу, блажени дечак Симеон беше слободан и са родитељима својим оде у недељу у цркву. Пажљиво слушајући шта се пева и чита, Симеон чу свето еванђеље у коме се називају блаженима сиромашни, они који плачу, кротки, чисти срцем, па упита једног чесног старца који стајаше поред њега, шта значе ове речи. Научен Духом Божјим, старац стаде објашњавати Симеону и дуго га поучаваше, показујући му пут ка сиромаштву духа, чистоти и љубави Божјој, и ка врлинском животу уопште, који води савршенству. И добро семе старчевих поука паде на добру земљу: у души Симеоновој тог часа изниче усрдна чежња ка Богу и израсте непоколебљива жеља да пође тесним путем који води к Богу, јер он одлучи у уму свом да без одлагања остави све и крене за чежњом срца свог. Поклонивши се чесноме старцу и благодарећи му за корисно поучење, Симеон му рече: Ти си ми отац и мати, учитељ добрих дела и вођ спасења мога.
Одмах после тога Симеон изађе из цркве, и не свраћајући кући отиде у једно усамљено место, згодно за молитву. Ту он паде на земљу ничице крстолико и с плачем се мољаше Богу да му покаже пут ка спасењу. Ауго лежећи тако и молећи се, он напослетку заспа и виде овакво виђење: копа он неки темељ, и чу глас који му говори: "копај дубље!" И он стаде копати дубље. И кад преста копати, сматрајући да је довољно дубоко, он опет чу глас који му наређује да копа још дубље. Он поново стаде копати; и кад престаде са копањем, њему и по трећи пут дође глас да продужи са копањем. Најзад чу ове речи: "Престани, доста је! А сада, ако хоћеш да зидаш зграду, зидај трудећи се усрдно, јер без труда ништа успети нећеш".
Ово виђење зби се на самом Симеону. Он на дубоком смирењу положи такав темељ за изграђивање себе и других, да његове врлине, изгледаше, превазилазе људску природу.[3]
После овог виђења Симеон устаде и оде у један од манастира у његовој постојбини. Игуман тога манастира бејаше блажени Тимотеј. Симеон паде на земљу пред манастирским вратима, и лежаше седам дана без хране и пића, а у осми дан изађе игуман и упита га, одакле је, куда иде, како ее зове, није ли учинио неко зло и бежи од руку господара својих. Симеон паде к ногама игуману и са плачем му говораше; Нисам, оче, ја од таквих; никоме нисам учинио зла, него жудим да свим срцем Богу служим. Смилуј се на мене грешног, и допусти ми да уђем у манастир и будем слуга свима. - Провидевши у Симеону Божји позив, игуман га узе за руку и уведе у манастир говорећи братији: Учите га монашком животу и манастирским правилима и уставу.
Примљен у манастир, Симеон се свима покораваше и служаше. За кратко време он научи напамет цео Псалтир. Када му бејаше осамнаест година он би пострижен за инока, и убрзо постаде искусан инок, јер строгошћу свога живота он превазиђе све иноке тога манастира. Братија у манастиру узимаху храну: неки једанпут дневно увече, неки сваки други дан, а Симеон не узимаше хране читаву седмицу.
Родитељи Симеонови две године тражаху Симеона свуда и не могаху га пронаћи, пошто га Бог скриваше. И плакаху много за њим, и толико туговаху, да му отац умре од туге. А Симеон, нашавши себи оца у Богу, свега себе предаде Њему од младости.
Живећи у тој лаври[4], блажени Симеон пође једном ка студенцу да захвати воду. Узевши конопац од кофе, врло јак и оштар, исплетен од палмових врвца, он га тако чврсто омота око нагог тела свог, од врата до бедара, да му се конопац уреза у тело. Након десет дана тело му се загноји од рана, јер се коноп беше зарио до костију, и стаде страховито смрдети, па још и црвима узавре. И братија рекоше игуману: Откуда си нам довео овога човека? Не можемо да га подносимо због смрада што излази од њега; нити ко може стајати близу њега. Када ходи, црви падају од њега; и постеља му је пуна црва. Чувши то игуман се зачуди; и уверивши се да је тачно све што му је речено, упита блаженог Симеона: Реци ми, чедо, откуда долази овакав смрад? - А Симеон стајаше ћутећи, оборена погледа. Игуман се разгневи и нареди да силом свуку са Симеона горњу хаљину. Тада угледаше да му је власеница сва крвава и да му се коноп урезао дубоко у тело до самих костију. То запрепасти игумана и све присутне. И они са великом муком једва узмогоше скинути тај коноп са Симеона, пошто заједно са њим отпадаше и иструлело месо. А Симеон, јуначки трпећи те болове, говораше: Пустите ме као смрдљивог пса, јер сам ово заслужио грехова мојих ради. - На то му игуман рече: Тек ти је осамнаест година, и какви су то греси твоји? - Симеон одговори: Оче, речено је пророком: у безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50, 7). - Чувши овакав одговор игуман се зачуди Симеоновом расуђивању, и дивљаше се што је тако прост младић прожет толиким страхом Божјим. Ипак га стаде саветовати да не мучи себе толико, и говораше му: Није корисно почињати нешто што је сврх силе; доста је ученику да буде као учитељ његов (ср. Мт. 1 0 , 24).
Много је времена требало да Симеону зарасту ране. А када Симеон оздрави, игуман и братија поново приметише да Симеон опет мучи тело своје; па бојећи се да се не стану угледати на њега нека слабија братија, и тиме сами проузрокују смрт себи, наредише му да иде из манастира. Симеон оде из манастира и дуго хоћаше по пустињи и по горама док најзад не пронађе један безводни бунар у коме живљаху разни гмизавци. Спустивши се у тај бунар, Симеон се стаде молити Богу.
После неког времена игуман једне ноћи виде у виђењу много народа са оружјем и свећама који опколише манастир и питаху: "Где је слуга Божји Симеон? Покажите нам њега, који је тако мио Богу и анђелима. Ако нам га не покажете, ми ћемо с манастиром спалити и вас. Симеон је већи од вас, и Бог ће преко њега учинити многа чудеса на земљи".
Пренувши се из сна, игуман обавести братију о свом страшном виђењу и исприча им какав страх претрпе због Симеона. И посла игуман свуда да траже Симеона, па чак и сам крену у тражење. Узевши неколицину од братије, игуман прохођаше пустињу и пештере тражећи подвижника. Наишавши на чобане који пасијаху овце игуман се распита код њих, и сазнаде од њих да се Симеон налази у оном празном бунару. Журно отишавши к томе бунару, игуман викну Симеона: Јеси ли ту, слуго Божји? - Симеон одговори: Оставите ме, свети оци, још мало времена, док не предам дух свој, јер изпеможе душа моја пошто гневљах Бога.
Но монаси га и против његове воље извукоше из бунара и доведоше у манастир. Проживевши у манастиру неко време, блажени Симеон опет тајно оде из манастира и скиташе се по горама и по пустињи. Затим, вођен Духом Божјим он дође на гору у близини села Таланиса, нађе тамо малу келију усечену у стени, и затвори се у њој. У тој келији он проведе три године. Ту се он опомену Мојсија и Илије који су се постили четрдесет дана, па намисли да и он опроба себе таквим постом. У то време допутова у Таланису епископ те покрајине, по имену Васон, који обилажаше цркве по градовима и селима. Дознавши за блаженог Симеона епископ дође и к њему. Симеон га стаде молити да зазида врата његове келије на четрдесет дана, не оставивши му у келији ништа за јело. Али епископ не хте учинити то, говорећи му: Не треба човек да убија себе безмерним постом, јер је то пре грех него врлина. - На то му преподобни рече: Онда ми, оче, постави хлеб и воду, да их се прихватим ако буде нужде, и тако храном поткрепим мало тело своје.
Епископ Васон пристаде на то: постави у келији хлеб и воду, зазида врата камењем, па оде на свој пут. А кад се наврши четрдесет дана, епископ дође опет к преподобноме, разида зазидана врата келије и обрете преподобнога где као мртав лежи на земљи, а хлеб и вода стоје нетакнути на месту где су били постављени, јер их се велики постник не беше ни дотакао. Узевши сунђер, епископ Васон оми и расхлади уста преподобноме, и чим преподобни мало дође к себи епископ га причести Божанским Тајнама. После тога Симеон узе мало лаке хране, те се поткрепи. О овако великом уздржању преподобнога епископ причаше многој братији на корист. Преподобни пак од тога времена стаде се сваке године тако постити у Свету Четрдесетницу: ништа није јео ни пио него се непрестано молио, двадесет дана стојећи а двадесет дана седећи од труда.
Пошто проведе три године у својој тесној каменој келији, преподобни Симеон се попе на највиши врх горе. И да не би силазио отуда, он једним крајем железног ланца, дугачког десет метара, окова себи ногу, а други крај прикова за камен. Тако везаи он све време очи своје упираше на небо и умом се узношаше к Ономе који је изнад небеса. Чувши за пре1подобнога, сам архипастир Антиохијске цркве блажени Мелетије[5] дође да га посети. Видевши преподобнога Симеона тако прикована, блажени архипастир рече: Човек може и без окова владати собом, и гфиковати себе за једно место не ланцима него вољом и разумом. - Чувши ово, преподобни Симеон употреби ову поуку себи на корист: скиде са себе окове и добровољно окова себе вољом, обарајући помисли и сваку охолост која се подиже на познање Божије, и поробљујући сваки разум на послушност Христу, да постане добровољни сужањ Исуса Христа (ср. 2 Кор. 10, 4-5).
Слава светог подвижника разнесе се свуда. И стадоше се стицати к њему сви, не само оближњи житељи, него и људи из далеких земаља којима је ваљало превалити пут од много дана.
Неки од њих доношаху к њему своје болеснике, други прошаху исцељење својим болнима на дому, трећи сами беху под искушењима и невољама, четврте мучаху нечисти духови. И нико се од њих није враћао празан, него је сваки добијао оно што је тражио: неки исцељење, неки утеху, неки корисну поуку, неки неку другу помоћ. Сви су се с радошћу враћали својим кућама, славећи Бога. А преподобни, када би исцелио кога, увек је говорио таквоме: Прослављај Бога који те исцели, и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе.
Као река стицаху се к преподобном Симеону људи разних народа, племена и језика: Исмаиљћани, Персијанци, Јермени, Грузини, Хомерити, Шпанци, Британци и Талијани. Тако Бог прослављаше онога који Њега прослављаше. И сви ти многобројни људи који се сабираху к преподобноме, тражаху да га се дотакну узимајући благослов од њега. Такво поштовање и узнемиравање постаде теретно блаженоме, и он пронађе чудан начин избављења од људске вреве: одлучи да сазида стуб и стоји на њему, како га се долазиоци не би могли дотицати. И он подиже стуб, и устроји на њему обиталиште од два лакта; и ту живљаше у посту и молитвама. И би први столпник. Стуб беше висок шест лаката, и свети Симеон простоја на њему неколико година. Тада му људи подигоше други столп, висок дванаест лаката. Затим након не мало времена подигоше му стуб висок двадесет и два лакта, а потом - стуб од тридесет и шест лаката. Тако преподобни стубовима разне висине као лествицама пењаше се ка небеском свету, трпећи много на њима од к1ише, од врућине и од мраза. А храна му беше квашено сочиво[6], - вода. Око стуба људи му подигоше две камене ограде.
O таквом животу светог Симеона чуше свети оци који живљаху по пустињама, и дивљаху се његовом необичном подвигу:јер још нико не беше измислио такво живљење - стајање настолпу. И желећи да испитају каквога је духа, они му послаше овакву поруку: Зашто не идеш путем отаца наших него си измислио неки нови пут? Сиђи дакле са стуба и последуј житију древних пустињака. - Поред ове поруке они дадоше посланицима још и упутство: да Симеона силом скину са стуба ако се не покори њиховој поруци, а ако се покори њиховој поруци и хтедне сићи са стуба, онда да га оставе да стоји на стубу као што је почео, јер покаже ли се послушан, то ће бити доказ даје његов нови начин живота од Бога. Тако и би. Јер када посланици дођоше к преподобном Симеону и саопштише му поруку сабора светих отаца пустињака, он одмах крочи ногом на лествицу желећи да сиђе доле. Видећи то посланици повикаше: Не силази, свети оче, него остани и даље на стубу, јер сада знамо да је тобом започето дело од Бога, који нека ти буде помоћник до краја.
К преподобном Симеону дође и Дон[7], патријарх Антиохијски, прејемник светог Мелетија, и видевши његово живљење удиви се и дуго бесеђаше с њим о стварима корисним по душу. Затим патријарх одслужи свету литургију, и они се обојица причестише Божанским Тајнама. Потом се патријарх врати у Антиохију.
Међутим преподобни се све више и више подвизаваше, оружајући се против невидљивог непријатеља. Тада ђаво, ненавидник свакога добра, претвори се у анђела светла и показа се светоме у близини стуба на огњеним колима, са огњеним коњима, као да силази с неба, и говораше: Чуј, Симеоне, Бог неба и земље посла ме к теби, као што видиш, са колима и коњима, да те као Илију узмем на небо, јер си такву част заслужио због светости свога живота, и већ је дошао час да окусиш плодове трудова својих и примиш венац похвале из руке Господње. Стога похитај, слуго Господњи, да видиш Творца свога и да се поклониш Њему који те створи по лику Своме; а и тебе желе да виде анђели и арханђели са пророцима, апостолима и мученицима. - Светитељ не распознаде вражију прелест, и рекавши: "Господе, мене ли грешника хоћеш да узмеш на небо?" подиже десну ногу да стлш и на огњена кола, и у исто се време прекрсти десном руком; и тог часа ђаво са колима и коњима ишчезе као прах развејан ветром. Тада Симеон познаде ђаволску прелест и кајаше се, а десну ногу којом је хтео да ступи на ђаволова кола он казни тиме што стајаше на њој једној читаву годину дана. Ђаво пак, не подносећи такав подвиг његов, порази ногу преподобноме љутом раном, те сатрули на њој месо а намножише се и црви, и гној са црви3 ма течаше из ране по стубу на земљу. А неки младић Антоније[8] сабираше црве што падаху на земљу, и по наређењу преподобнога опет их ношаше к њему на стуб. А он, трпећи као други Јов, прилагаше црве на рану, говорећи: Једихе што вам даде Бог.
У то време кнез сараценски[9] Василник, чувши многе ствари о светом Симеону, дође к њему, и после дуге беседе с њим доби велику корист и поверова у Христа. Угледавши пак црва који беше пао на земљу из ране преподобнога, кнез га узе у руку и отиде. Преподобни га врати и упита: Зашто си у чесне руке своје узео смрдљивог црва који је пао из сатрулелог тела мог? - А Василик, отворивши руку, нађе у њој скупоцени бисер, и рече. То није црв већ бисер. - То теби би по вери твојој, примети преподобни. - И тако Сарацен, примивши благослов, оде дому свом.
После много година мати преподобнога Марта, дознавши за њега, дође да се види с њим, и много плакаше пред вратима. Али Симеон не хте да се види с њом и посла к њој говорећи: Не узнемиравај ме сада, мајко моја; ако заслужимо, видећемо се на оном свету. - А л и она још више узажеле да га види. И блажени поново посла к њој молећи је да почека још мало ћутећи. Она леже пред вратима ограде, и ту предаде дух свој Господу. Свети Симсон тог часа сазнаде за њену кончину и нареди да тело њено донесу пред стуб. Угледавши мајку своју он се са сузама стаде молити за њу. Док се он мољаше, свето тело њено се покреташе и лице јој се осмехиваше. И сви који то посматраху дивљаху се, хвалећи Бога. И сахранише је крај стуба светитељева. И светитељ помињаше мајку своју у молитвама својим два пута сваки дан. Ускоро затим људи опет променише стуб светоме и начинише му нови од четрдесет лаката висине. На том стубу преиодобни стајаше све до саме блажене кончине своје.
Место на коме преподобни провођаше чудесно живљење своје не имађаше воде у близини, те воду доношаху издалека, због чега се много паћаху људи који долажаху к преподобноме и њихова стока. Видећи те патње због недостатка воде, преподобни се усрдно помоли Богу да подари воду као некада жедноме Израиљу у пустињи. И гле, око четири сата поподне изнена да се затресе земља, и раседе се на источној страни од ограде, где се отвори као пећина, у којој се ван сваког очекивања појави вода у изобиљу. Светитељ нареди да се то место раскопа још више седам лаката унаоколо, и одатле стаде тећи вода изобилна.
Једна жена, ожедневши ноћу, попи са водом мајушну змију. Змијица стаде расти у женином стомаку и постаде велика. Од тога лице женино постаде зелено као трава, и многи је лекари лечаху, али је не могоше излечити. Ту жену доведоше к светом Симеону. Блажени рече: "Напојте је овдашњом водом". Кад се жена напи те воде, из ње изиђе велика змија, која допузи до стуба, и ту одмах препуче.
Неки људи који издалека путоваху к преподобноме, склањајући се од жеге, скренуше с пута под дрво да се мало одморе. Док тамо сеђаху они угледаше где пролази бременита кошута и повикаше к њој говорећи: "Молитвама светог Симеона заклињемо те, застани мало!" И гле чуда! кошута стаде, јер и звери именом светитељевим постајаху кротке и послушне. Ухвативши кошуту путници је заклаше, одераше јој кожу и спремише себи јело од њенога меса. А л и чим почеше јести, они бише кажњени гњевом Божјим, те изгубише људски глас и стадоше рикати као јелени. Онда они трчећи дојурише к светом Симеону, носећи са собом кожу кошутину, као изобличење греха свог. И проведоше они поред стуба две године, и једва се могоше исцелити и проговорити као људи; а кожу од кошуте обесише на стубу за сведочанство о догађају и чуду.
На тој гори где се свети Симеон подвизаваше, не много далеко од стуба угњезди се страшна змија, због које ни трава не растијаше на том месту. Једном се забоде тој змији у десно око треска, дугачка један лакат, и задаваше змији силне болове. И једнога дана змија допузи к стубу преподобнога, и лежећи пред вратима ограде сва се превијаше приклањајући главу као смиравајући се и просећи милост од светог Симеона. И када светитељ погледа на змију, одмах јој треска испаде из ока, и змија остаде тамо три дана, лежећи пред вратима као овца. И сви без икаквог страха долажаху и излажаху, и змија никоме ништа не учини. А када се змијино око потпуно исцели, она оде у своје легло. И сви посматраху и дивљаху се том предивном чуду.
У тој земљи живљаше леопард, звер велик и веома опак, који уништаваше и људе и сгоку. И нико се не усуђиваше да пролази поред места где се тај звер беше настанио, јер много зла чињаше околним житељима. људи дођоше и известише о томе преподобнога. Он нареди да узму земље од његове ограде и воде, па да оно место где се налазио звер издалека обиђу посипајући земљом и кропећи водом. људи послушаше светитеља, и тако урадише. И после не много дана, видећи да се звер нигде не појављује, пођоше да га потраже, и нађоше га мртва где лежи на оној земљи коју узеше од ограде преподобнога и посипаше. И сви прославише Бога.
Но ускоро се у том крају појави други звер, окрутнији од првог, звер словесни - разбојник из Антиохије Јонатан. Он убијаше многе људе на путевима и по кућама, разбојнички их изненада нападајући по насељима и предграђима. И нико га не могаше уловити, иако му многе заседе постављаху крај путева; јер он беше веома снажан и храбар, да нико не беше у стању противстати му. А када се узбуди сва Антиохија и посла војнике да ухвате разбојника, он, не могући се сакрити од многобројне потере, добеже у ограду преподобног Симеона, и ухвативши се за стуб као блудница за Христове ноге, он плакаше горко. И викну к њему са врха стуба светитељ: Ко си, одакле си, и зашто си дошао овамо? - Он одговори: Ја сам Јонатан разбојник; начинио сам многа сваковрсна зла, и дошао сам овде да се кајем за грехе своје.
Док он то говораше, дојурише војници из Антиохије и стадоше викати к преподобноме: Дај нам, оче, непријатеља нашег, разбојника, јер су већ и зверови спремљени у граду да га растргну! - Одговори им блажени Симеон: Дечице моја! нисам њега ја довео овамо, већ Бог који жели покајање његово упути ка г мени. Ако можете ући унутра ви га узмите, а ја вам га не могу извести, јер се бојим Онога који га посла к мени.
Чувши то и не смејући не само ући у ограду него и ништа рећи против, војници се са страхом вратише и испричаше све у Антиохији. Разбојник пак проведе седам дана покрај стуба, припадајући у молитви к Богу, исповедајући грехе своје и плачући великим плачем. И сви који беху тамо, гледајући његово покајање и плач, бише и сами веома тронути. А кад се наврши седам дана разбојник викну к светоме: Оче, хоћеш ли ми наредити да идем? - А свети отац га упита: Опет ли се враћаш на зла дела своја? - Не, оче, одговори он, него време моје дође. - И тако разговарајући с преподобним предаде дух свој Богу. А кад ученици светога Симеона хтедоше да погребу разбојника покрај ограде, стигоше из Антиохије војне старешине и стадоше викати: Дај нам, оче, непријатеља нашег, због кога се сав град узнемири. - Преподобни одговори: Онај који га доведе к мени, Он исти дође са мноштвом небеских војника и узе га, очишћена покајањем, к себи. Стога ми не досађујте.
Чувши то и угледавши преминулог разбојника, војне старешине се запрепастише и одадоше хвалу Богу који не жели смрти грешника. Вративши се у град они објавише све што чуше од преподобнога и што видеше.
Стојећи на стубу као свећа на светњаку, преподобни отац наш Симеон показа се светлост свету, просвећујући помрачене идолодемонијом народе и упућујући их к светлости познања истинитога Бога. Слава чудесној благодати Божијој која тако дејствоваше у њему! Стојећи на једном месту, свети подвижник приведе к вери многе, као да је проходио сву васељену учећи и проповедајући. Јер као сунце сипаше он зраке врлинског живота свог и слаткоречивог учења, те просвећиваше околне земље. Јер крај стуба његовог могли су се видети Грузини, Персијанци и Јермени где примају свето крштење; Исмаиљћани[10] долажаху у групама, по двеста, по триста, а каткад и по хиљаду људи; они се с криком одрицаху заблуда својих отаца, и доносећи к стубу идоле које су из давнина почитовали и клањали им се, они их крај стуба разбијаху и ногама гажаху; и примивши закон истините вере са медоточивог језика преподобнога оца, и удостојивши се причешћа Божанским Тајнама, они се враћаху с великом радошћу, просвећени светлошћу светог Еванђеља. Неки сараценски војеначалник Филарх, чији сродник беше раслабљен, моли светитеља да му подари исцељење. Светитељ нареди да раслабљенога донесу пред стуб, и упита га: Одричеш ли се зловерја својих отаца? - Он рече: Одричем се. - И опет га упита светитељ: Верујеш ли у Оца и Сина и Светога Духа? - Раслабљени изјави да верује без икакве сумње. - Тада му светитељ рече: "Устани!" И тог тренутка устаде младић здрав, као да никада није боловао. А да би убедљиво показао да је младић оздравио, блажени нареди младићу да узме на своје раме војеначалника Филиарха, који беше дебео, и да га однесе у логор, што младић и учини забацивши војеначалника на своја плећа као сноп. Видећи то, сви одадоше хвалу Богу који кроз светитеља Свог твори дивна чудеса.
Преподобни имађаше и дар пророштва: јер за две године унапред он прорече сушу, глад и помор; и још прорече да ће кроз тридесет дана наићи скакавци, - што се све и зби. Једном он у виђењу виде два жезла где се спуштају с неба, и један паде на исток а други на запад. То виђење преподобни исприча присутнима, проричући да ће Персијанци и Скити устати на грчку и римску државу. И многим сузама и непрестаном молитвом преподобни умилостивљаше Бога да одврати Свој праведни гњев и не допусти да та казна снађе хришћане. И умоли Бога о томе: јер сва персијска војска, већ готова за рат, по Божјем промислу одложи свој поход, и за то време настадоше код Персијанаца међусобне распре, те они одусташе од своје намере.
Једном преподобни дознаде да је цар Теодосије Млађи[11] вратио Јеврејима храм који је био предат хришћанима, и одмах упути писмо цару карајући га и претећи му гњевом Божјим, не обазирући се на то што је он цар. Прочитавши писмо цар се уплаши, и нареди да се храм поново преда хришћанима, а градоначелника који му беше саветовао да храм врати Јеврејима смени с положаја, и преподобноме посла молбено писмо у коме га мољаше да му опрости и узнесе за њега молитву Богу. А супругу истога цара, царицу Евдокију, која после смрти свога мужа беше пала у евтихијанску јерес[12], преподобни усаветова својим писмима и у току четири месеца обрати к побожности. По обраћењу свом царица поживе још четири године у покајању, па се удостоји блажене кончине у Јерусалиму, и би погр3ебена у својој зад4ужбини, цркви светог Првомученика Стефана.[13] А цар Маркијан[14], који после Теодосија Млађег ступи на грчки престо, често је тајно посећивао преподобног Симеона и добијао од њега многе корисне савете.
Персијска царица, слушајући о чудесима и светости преподобног Симеона, посла к њему просећи благослов, и доби од њега благословљени јелеј који сматраше за велики дар и чуваше га чесно.
Царица Исмаиљћана, будући нероткиња, посла к преподобноме молећи га да се моли за њу, да би његовим светим молитвама могла постати мајком. Тако и би, јер се она ускоро разреши нерађања и роди сина. Узевши дете, царица крену на пут к преподобноме. А л и чувши да женама није могуће долазити к преподобноме, - јер он чак ни мајци својој не допусти да дође к њему -, она посла сина свог по слугама својим да га преподобни благослови, говорећи: Ево, оче, плод светих молитава твојих; стога благослови овај плод!
Шта да речемо о неисказаним подвизима преподобнога? Њих је немогуће исказати, јер превазилазе силе људске. Ја се пре свега, вели блажени Теодорит, дивим његовом трпљењу: ноћу и дању он тако стоји, те га сви виде. Догоди се једном да се вратанца и горњи део зида срушише од дотрајалости, те док се то поново не направи и обнови сви су могли гледати светитеља не мало времена. Тада су они посматрали нов и необичан призор: преподобни је или непомичан стајао дуго, или је приносио молитве Богу правећи често поклоне. Неко од присутних прича како је хтео да изброји поклоне које је преподобни правио не престајући: избројао је хиљаду двеста четрдесет и четири, па се уморио гледајући увис на врх стуба и престао бројати. Међутим, светитељ не изнеможе од поклона. Јер узимајући једном у недељу дана храну, и то врло мало и лаку, он постаде лак и способан за честа метанија. Од дугог пак стајања њему се и на другој нози отвори незарастљива рана, и много крви истицаше и з ње. Али га ни то не узможе отргнути о д богомислија. Добровољни мученик трпљаше јуначки све. Но једном приликом преподобни би принуђен да покаже своју рану, а ево због чега. Неки свештеник из Арабије, човек добар и богонадахнут, дође к преподобноме и стаде говорити: Питам те у име саме Истине која привуче к себи сав род људски, реци ми, јеси ли човек или бестелесно биће? - Због чега ме то питаш? упита га преподобни. - Због тога, одговори свештеник, што сам слушао о теби да нити једеш, нити пијеш, нити спаваш; а то није својствено човеку, и не може човек живети без хране, пића и сна. - Преподобни онда нареди том свештенику да се попне к њему на стуб, и допусти му да види и опипа рану гнојаву и пуну црва. Видевши рану и чувши да преподобни једе једном у седмици, и то врло мало, свештеник се удиви трпљењу и подвигу светитељевом.
При таквим подвизима, творећи толика чудеса и проводећи тако врлински живот, преподобни беше кротак и смирен, као да је био мањи и непотребнији од свих људи. За све лице његово беше подједнако светло и реч љубавна, како за велможу тако и за роба, како за богатог тако и за убогог и за последњег изрода: јер он не гледаше ко је ко. И сви се не могаху наситити гледања светоликог лица његовог и слаткоречиве беседе његове, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. Имајући дар мудрости, он сваки дан напајаше срца слушалаца реком учења, и многи, одушевљени његовим учењем, остављаху све земаљско и као птице узлетаху високо: једни одлазећи у манастире, други у пустиње, а трећи остајући да живе поред њега.
Свакидашњи устав живота преподобнога Симеона беше овакав: сву ноћ и дан до три сата поподне он је стајао на молитви; после три сата говорио је поуку сабраном народу код стуба; затим је саслушавао потребе и молбе свакога који је дошао к њему, и молитвом исцељивао болеснике; потом је стишавао свађе и спорове људске и заводио мир; а по заласку сунца он се опет предавао молитви. Носећи толике подвиге преподобни није престајао бринути се о миру црквеном: рушећи многобожачко безбожје, оповргавајући јеврејске хуле, искорењујући јеретичка учења; цареве пак и кнезове и све власти својим мудрим и корисним писмима упућивао је ка страху Божјем, ка хмилосрђу и љубави, и побуђивао их на штићење Цркве Божје, и све је поучавао много душекорисним стварима. Тако проводећи чудесан живот, који изгледаше неиздржљив за природу људску, преподобни се најзад приближи кончини својој када му беше преко сто година од рођења. На столпу је он стајао осамдесет година, како о томе пишу потпуно веродостојни људи, савршен у врлинама, земаљски анђео, небески човек.
О блаженој кончини преподобнога Симеона овако пише његов ученик Антоније: "Једнога дана, и то у петак, после три сата поподне, када ми очекивасмо од њега уобичајену поуку и благослов, он не погледа на нас са стуба; тако исто и у суботу и у недељу он нам не пружи по обичају своју родитељску реч. То ме уплаши и ја се попех на стуб, и гледам: преподобни стоји погнуте главе као на молитви, а руке му прекрштене на грудима. Сматрајући да он врши молитву ја стајах ћутећи. А затим ступивши пред њега рекох: "Оче, благослови нас, јер народ ево већ три дана и три ноћи стоји око стуба чекајући благослов од тебе". Али ми он не одговори. Ја му онда рекох: "Зашто, оче, не одговараш твоме чеду које је у тузи? Еда ли те чиме увредих? Пружи ми руку своју да је пољубим". Али одговора не беше. Стојећи пред њим. око пола сата, у мени се појави сумња и ја помислих: да није већ отишао ка Господу? Онда прислоних уво, али се дисање не осећаше, само диван миомир, као од разних дивних мириса, излажаше из тела његова. Тада схватих да се он упокојио у Господу, уплаших се и плаках горко. И приступивши к њему, положих и опремих мошти његове, и целивах му очи, браду, уста и руке, говорећи: Коме ме остављаш, оче? Где ћу чути слатке поуке твоје? Где ћу се наситити анђелске беседе твоје? Какав ћу одговор дати од тебе народу који чека твој благослов? Шта ћу рећи болесницима када дођу овде просећи исцељења? И ко неће заплакати када угледа твој столп празан, без тебе светилника на њему? И када многи дођу издалека тражећи тебс, и не нађу те, неће ли заридати? Тешко мени! сада те видим, а сутра пођем ли на десио или на лево, нећу те наћи!
"Плачући тако над њим, ја од бола душевног задремах, и гле, јави се преподобни као сунце, говорећи: Нећу оставити столп, ни место, ни гору ову благословену. Сиђи и подај благослов народу, јер се ја већ, по вољи Господњој, упокојих; и не казуј им, да се народ не би узрујао, него брзо пошаљи вест о мени у Антиохију. Теби пак потребно је да послужиш на овом месту, и Господ ће ти узвратити по труду твом. - Ја се пробудпх из сна и дршћући рекох: "не заборављај ме, оче, у светом покоју твом", и падох на ноге његове, и целивах свете стопе његове, и узевши руку његову ставих је на очи своје говорећи: "благослови ме, оче!" и опет плаках горко. Затим уставши отрех сузе, да не би ко сазнао шта се догодило, па сиђох и тајно послах поверљивог брата у Антиохију к патријарху Мартирију[15] извештавајући га о престављењу преподобнога. И патријарх стижс брзо са три епископа, а такође и градоначелник Ардаборије са својим војницима, и мноштво народа не само из Антиохије него и из свих околних градова и села, и из манастира монаси са свећама и кадионицама, и од Сарацена врло многи, убрзо се стекоше као реке, јер вест о смрти преподобнога за један час се разнесе свуда као ветром ношена.
"Патријарх са епископима узиће на стуб, и узевши чесне мошти снесоше их доле и положише поред стуба, док сав народ плакаше. Чак и мноштво птица, на очиглед свију, с криком летијаху око стуба, као да оплакују кончину таквог светилника свота. Свенародно нарицање и кукњава чуло се на даљину око седам потркалишта; а и саме околне горе, поља и дрвеће изгледало је као да тугују и плачу заједно с људима, јер свуда ваздух бејаше сумрачан и ношаху се талши облаци. Ја пак видех јавившег се крај светих моштију анђела, лице му беше као муња, хаљине као снег, и с њим седам стараца који разговараху; чух и глас њихов, али не разумех шта су говорили, јер ме страх и ужас беху обузели".
У онај дан у који се престави преподобни Симеон, ученик њег2ов и подражатељ светог живота његовог преподобни Данило[16], који кратко време пре тога намераваше да узиђе такође на стуб крај мореуза Црнога Мора, близу Цариграда, виде на ону страну где се налажаше стуб преподобног Симеона мноштво небеских војски где узлазе са земље на небо, а усред њих узношаху душу светога Симеона сву радосну3 . - И не само преподобни Данило него и блажени Авксентије[17], који из пустиње беше позван на Халкидонски Сабор[18], виде то исто, налазећи се у то време у Витинији.
Када чесне мошти светога Симеона бише положене на припремљену носиљку, патријарх, мислећи да узме на благослов неколико длака из свете браде његове, пружи руку, и рука му се тог часа осуши. И само после усрдне молитве свију за патријарха Богу и угоднику Божјем, рука патријархова постаде здрава. Узевши чесне мошти светога Симеона носише их са псалмима и молитвама у Антиохију, и изиђе сав град у сусрет. А беше ту човек глув и нем четрдесет година. Он чим угледа свето тело преподобнога, одмах му се одреши слух и језик, и павши пред светим моштима узвикну: "Добро си дошао, слуго Божји, јер ево долазак твој исцели ме!" - Примивши светитељево тело, драгоценије од злата и сребра, Антиохијани га однесоше у велику цркву; и многа чудеса и исцељења биваху на гробу његовом. Кроз неколико пак година Антиохијани саградише цркву у име преподобног Симеона и пренеше у њу свете мошти његове.
Престави се преподобни у време цара Лава Великог[19], 460. године. Цар Лав посла к Антиохијанима, молећи их да му допусге пренеги мошти преподобнога у Цариград; али они, не желећи се лишити таквог заштитника, рекоше царевим посланицима: Пошто град наш нема камене бедеме, јер они падоше, делом разорени царским гњевом, делом разрушени великим земљотресом, ми због тога унесмо свето тело Симеоново, да нам оно буде бедем и заштита.*[20]
На оном пак месту где бејаше стуб преподобног Симеона, би подигнута у његово име прекрасна крстолика црква и образован велики манастир. И испуни преподобни обећање своје које изрече ученику Антонију у виђењу, да он неће оставити своје место: јер чудеса и исцељења болних тамо не оскудеваху. А у дан спомена његова сваке године се јављаше велика звезда над стубом и обасјаваше сав крај. О јављању ове звез1де сведоче многи историчари, нарочито Евагрије Схоластик[21], који је виде својим очима. Исти Евагрије пише да то свето место беше неприступно за жене, и строго се пазило да се женска нога не усуди дотаћи се прага, који ни мајци преподобнога не би дозвољено да прекорачи. Говори се да се нека жена обуче у мушко одело, како би неопажено ушла у цркву светог Симеона, и када се дотаче прага црквеног, тог часа паде мртва н2а леђа. Мада су тамо долазиле и жене, као што пише Никифор[22], но оне се нису усуђивале да се приближе огради него су стајале подаље и молиле се гледајући на стуб. И сви који с вером долажаху, не лишаваху се благодати преподобнога већ добијаху помоћ и разна исцељења, и враћаху се с радошћу, благодарећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ MAPТE

Блажена мајка светог Симеона Столпника. О њој се говори у Житију светог сина њеног Симеона Столпника, под данашњим даном.[23]

СПОМЕН ПРАВЕДНОГ И СВЕТОГ ИСУСА НАВИНА

Исус Навин беше вођ народа Јеврејског после смрти Мојсијеве. Одређујући га за вођа, Господ рече Исусу Навину: С тобом ћу бити као што сам био с Мојсијем, нећу одступити од тебе нити ћу те оставити. Буди слободан и храбар (Ис. Нав. 1, 5-6). Исус Навин је са целим народом по суху прешао реку Јордан, као Мојсије Црвено Moкe (Ис. Нав. 3, 15-17). Он је лице у лице видео војводу Небеских Сила Архистратига Михаила, који му је рекао: Ја сам војвода војске Господње. Изуј обућу с ногу својих, јер је место где стојиш свето (Ис. Нав. 5, 14.15).
Овај свети војвода трубљењем труба разрушио је бедеме Јерихона (Ис. Нав. 6, 20). Овај богоугодни војвода зауставио је сунце над Гаваоном и продужио дан, док није потукао непријатеље своје (Ис. Нав. 1 0 , 12-14). Једини он и Халев ушли су у Земљу Обећану од неколико стотина хиљада Јевреја који изађоше из Мисира. Увевши народ у Земљу Обећану Исус Навин је раздели племенима Израиљевим у наследство. Поживе Исус Навин сто десет година и мирно сконча око 1440. године пре Христова Рођења.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАЛИСТЕ, и ЕВОДА и ЕРМОГЕНА, њене рођене браће

Ови свети мученици најпре беху иезнабошци, али повероваше у Христа и духовно се препородише. Када их оптужише као хришћане и изведоше пред незнабожачког кнеза, они показаше благородство и непоколебљиво јунаштво душа својих, исповедајући Христа. Зато их кнез осуди на посечење мачем. И они, завршивши свој мученички подвиг, отидоше овенчани ка Господу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВО ЈАКА ПОДВИЖНИЦА и њиховог учитеља АМУНА, ђакона

Ове свете девице подвижнице беху из града Адријанопоља у Македонији (Тракији). Живљаху у време цара Ликинија.[24] Као хришћанке оне следоваху Христу, имајући за учитеља ђакона Амуна. Градоначелник Адријанопоља Вавд изведе их на суд и стављаше их на страшне муке, приморавајући их да се поклоне идолима. Оне се помолише Богу, и одједном идолски жрец би подигнут у ваздух, и висијаше у ваздуху мучен дуго; најзад паде на земљу и зли у мукама издахну. После тога мучитељ нареди те светог Амуна обесише и стругаше по ребрима; затим му усијан гвоздени шлем метнуше на главу, но свети мученик би чудесно избављен од њега. Онда послаше светог Амуна са светим девојкама у град Ираклију[25], к другоме мучитељу. По наређењу овога: десет од њих бише бачене у огањ; осам бише посечене мачем заједно са својим учитељем; неке скончаше избодене мачем по устима и срцу; шест бише искасапљене ножем; а остале отидоше ка Господу, пошто им растопљено железо сипаше у уста.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МЕЛЕТИЈА НОВОГ

Овај дивни Мелетије, беше изданак земље Кападокијске.[26] Родио се у селу Муталаски (око 1035. године), родном месту преподобног Саве Освећеног. Родитељи су му се звали Јован и Софија а беху пуни побожности и врлине. Дете се угледаше од малих ногу на њих, просветљавано небеском мудрошћу. Када поодрасте, родитељи га послаше у школу. Но будући да му је школа слабо ишла он, испуњен вером, сакри се једног дана под часну трпезу за време литургије, молећи Бога за помоћ. И заиста, од тада му се отвори ум тако да само једном прочитавши другу Мојсијеву песму, потпуно је запамти, добивши способност од тог момента да разуме и најтеже ствари.
Живећи богоугодно и телесно узрастајући, Мелетије је сваки дан ходио у храм и хранио се медом божанских Писама. Упоредо са телесним узрастом, узрастао је у мудрости и благодати, тако да се многи дивљаху његовој младеначкој разборитости, какве ни одрасли не имађаху. У његовој петнаестој години родитељи зажелеше да га ожене, и невесту му нађоше, али он не пристаде на то, него узевши крст свој пође за Христом, у жеља да Му се преда свим својим бићем. Побегавши од родитеља, до тог момента пун послушности према њима, стиже у Цариград и настани се у манастиру који је некад основао св. Јован Златоуст и у коме је и сам боравио као цариградски патријарх. После трогодишњег боравка у манастиру Мелетије би замонашен. Млади монах је брзо напредовао у врлини, тако да ускоро претече све своје саподвижнике. Но он, избегавајући људску славу и градску галаму, жељан још већих подвига, напусти Цариград и пође у Солун да се поклони моштима светог великомученика Димитрија, имајући намеру да оде на поклоништво у Јерусалим и Рим. Приступивши гробу мученика и помазавши се његовим светим миром, крену се на даљи пут. Но на путу му се јави неки чудан младић, правећи се као да и он иде у истом правцу, и рече му да је Божја жеља да промени своју намеру и да најпре оде у Тиву где се налази храм св. Георгија, другог Христовог великомученика. Рекавши му то и испративши га, младић ишчезе, а он променивши свој правац, посети најпре храм Пресвете Богородице на Акрополису у Атини, па оде где му би заповеђено преко виђења. Нашавши храм св. Георгија који се налазио у Тивејским горама, настани се код њега и ту провођаше дане у посту и молитви и сваком добром подвигу, скривен од људских очију. Али и поред тога што се он скривао, прочу се у оним крајевима његово врлинско живљење и многи се сабраше око њега, да га имају за свога вођу и учитеља. Тако се после не много времена његово место молитвеног самовања претвори у манастир.
Многи су долазили да живе са преподобним, одричући се света, а други опет да чују поуку и духовни савет од њега. Дође тако једном из града Тиве и једна богата жена, из угледне тивејске породице, која покуша, наговорена ђаволом, да својом лепотом и чарима заведе светитеља и наведе га на грех. Светитељ, прозревши њену намеру, оштро је изобличи и рече јој: "Ја, жено, зато и отсекох одраније власи косе моје, да ми их не би отсекла жена, као Далила Самсону, и тиме помрачила демонским мраком зенице душе моје. Зато одлази од мене и обмањуј твојим прљавим жељама градске кнежеве, подложне твоме ножу и страстима." Жена постиђена оде од њега, а он, наложивши на себе четрдесетодневни пост, остаде целу годину затворен у ћелији, не примајући ничију посету. Лукави пак демон пусти страшне болове на цело његово тело, особито на ноге, да би тиме савладао његову мушку храброст и натерао га да проклиње дан у који се родио, али му труд остаде узалудан.
Видећи нарушен свој мир многим посетама и сећајући се свога завета, преподобни Мелетије предаде манастир после извесног времена на управу једном између сабране братије а он се крену да оствари своју давнашњу жељу: да се поклони гробу Господњем и другим светим местима. Палестина беше у оно време поседнута дивљим Селџуцима, који беху победили Арапе домородце и Грке, заробивши чак и византијског цара Диогена Романа. Турци Селџуци чињаху велика насиља над поклоницима, пљачкајући их и нагонећи да се одрекну Христа. Преподобни Мелетије, запаљен жељом за мучеништвом, не водећи рачуна о опасностима, крену се на пут, и стиже у Јерусалим после великих невоља и страдања. Претила му је сигурна смрт, да му Бог не посла као избавитеља неког емира из Арабије. Пошто проведе три годинс у Палестини и поклони се свим светим местима, преподобни се врати у Тиву да посети своју братију и духовно је утврди, а потом продужи поклоничко путовање до старог Рима и Шпаније. Пошто целива у Риму гробове врховних Апостола Петра и Павла и трагове крви римских мученика, а у Шпанији гроб Апостола Јакова, врати се поново у Тиву од Бога повереном му стаду, које га прими са великом радошћу.[27]
Живећи са братијом, био им је у свему пример за углед. Пред свима се смиравао, први је ишао на рад а последњи се са њега враћао. Оно што други нису могли, сам је радио, допуњавајући недостатке свих; бринуо се о оделу и обући братије, задржавајући за себе само једну хаљину од кострети коју је стално крпио због оветшалости, и пар искрпљених сандала. У свему беше уздржљив, строг према себи, снисходљив према другима. Иако се, док је био сам, хранио само хлебом и водом, колико да одржи тело у животу, са циљем да смири његов немир, живљењу у заједници одредио је човекољубивији устав. Сваки је могао по вољи узимати од свега предложеног на трпези, а сам је он само толико узимао, колико да одржи тело у животу и да издржи тајне и јавне подвиге и болове, и колико да сакрије свој непрестани пост од братије. Најтеже камење за градњу манастирских постројења узидала је његова света рука, а исто тако он је њоме засадио прве вртове и племенито дрвеће око манастира. Но иако је неуморно радио и садио, никад са службе Божје није изостао.
То су били његови видљиви трудови, а број невидљивих и ноћних метанија и коленопреклоњења, молитава и бдења, суза и томе сличних подвига, само је Богу познат. Никад се није десило да почине на бедној асури, која му је служила на место кревета, док је не би сузама оросио; потом одморивши се мало, устајао би ла полуноћницу и молио се до звона за заједничко богослужење. Од великог молитвеног стајања и труда, биле су му отекле ноге, и отвориле се ране на њима. У ранама се чак и црви зародише, па кад би неки испао из ране, он би га враћао на његово место, да би тиме умножио телесне болове, а кроз њих и трпљење своје. Братија се много жалостила због таквог његовог злопаћења, али му не могоше наћи лека. Деси се да у то време дође неки лекар, који на њихову велику радост обећа да ће га излечити. Међутим, преподобни не хтеде открити лекару ране него му, будући прозорљив, прорече да ће умрети после три дана, тражећи од њега да се сам излечи покајањем и да се припреми за скору смрт. Лекар заиста умре после три дана на дивљење свих. А он и даље подношаше болове као некада многострадални Јов на ђубришту, имајући сву бригу првенствено о души својој и њеном спасењу.
А имађаше преподобни тако дубоку веру, да је могао и горе да премешта и да чини друге дивљења достојне ствари. О томе сведочи и следећи догађај. Један од његових ученика, необично послушни јеромонах Марко који је благосиљао трпезу, изненада умре. Кад се братија окупи да га сахрани, један од монаха, било од превелике жалости што неће имати више ко да их благосиља или не знајући шта говори, рече Старцу: "Нареди; Оче, ученику твоме да каже возглас, да би почели са службом". Преподобни пак обрати се мртвом ученику као живом: "Благослови, чедо Марко!" И, гле чуда! Мртвац отвори очи, подиже руку према лицу, прекрсти се, покрену усне, изговори "Благословен Бог ..." и поново се врати у првобитни положај.
Ево још једног великог чуда, које иоказује да је из уста његових излазио огањ, као из уста Мојсија и Илије и Апостола Петра, кад су предавали преступнике казни. Међу ученицима својим, имађаше преподобни иједног самовољног и својеглавог, званог Никодим, коме није дозвољавао рукоположење знајући да је недостојан. Он пак презревши послушање, оде у Тиву и тајно се рукоположи од тамошњег епископа, али се не врати у манастир него остаде у граду. У то време би велика суша која натера Тивејцс да врше молебне за кишу, но без успеха, све док не затражише помоћ од слуге Божјег Мелетија. У литији узе учешћа као свештеник и речени Никодим. Кад дођоше до манастира, Мелетије се помоли и изли се обилато киша на земљу. Видевши пак Никодима у свештеничким одеждама, старац заповеди да му их свуку, и стави га у једну јаму због непослушања. Неки из народа осудише због тога светог као немилосрдног, извадише Никодима из јаме, вратише му одежде и кренуше са њим у град заједно са осталим народом. Но пре него стигоше у град, догоди се нешто страшно. Дође до провале облака уз севање муња и јаку грмљавину, а Никодима удари гром, изабравши га између целог оног народа, и остаде на месту мртав.
Пошто се прочу име преподобнога на све стране, због врлина и чудеса која је Бог чинио преко њега, он, жељан спокојства и молитвене тишине, бежећи од људске славе, изабра за игумана свог ученика Николу, а сам се удаљи, после 28 година боравка у манастиру св. Георгија, у пусту гору звану Миуполи, на обронцима Китерона. Ту се налазио један мали манастирчић звани Символон (или Симвулон), чији храм беше посвећен Небеским Силама. У њему живљаше клирик Теодосије, који с радошћу прими светога и даде му храм великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Но као што град који на гори стоји не може остати непознат, тако би и са преподобним Мелетијем. Временом се и ту окупи око њега мноштво братије и манастирчић преобрази у велику Лавру. Глас о преподобном стиже у Цариград. Тадашњи патријарх цариградски Никола Граматик заповеди атинском архиепископу Никити да Мелетија рукоположи за свештеника, ради исповести и духовног вођења братије; овај то и учини премда се преподобни томе много противио.
Клирик Теодосије ускоро умре, тако да сва брига о манастиру Бестелесних Сила остаде на Мелетију. Око њега се беше сабрало више од стотину монаха, чији је број из дана у дан све више растао. Преподобни је стално дозиђивао ћелије за њихов смештај, саветујући их и поучавајући, да се држе спољњег и унутрашњег сиромаштва, да се не брину шта ће јести, него да сву наду положе на свеблагог Господа, који ће им давати све потребно, као небеским птицама. Захтевао је од њих пуно сиромаштво, није им дозвољавао да поседују имања и стоку, да им брига о томе не би одвлачила пажњу од главног дела, тј. од молитве. Тако се она гора, до недавно пуста, претвори у други Рај, пустиња поста плоднија од родне земље а горе одјекиваху непрестаним химнама и молитвама. Поред обнове храма Спаситељева, који у почетку доби од Теодосија, преподобни сазида и храм у част Богородице као и још један у част пророка Илије. Од храма Бестелесних Сила направи главну Лавру, основавши још 22 мања манастира широм Грчке, у којима су живели заједно по осам до десет или више његових монаха (Теодор Продромос наводи у свом Житију 24 манастира). У главној Лаври посвећеној Светим Архангелима оставио је да живе најсавршенији монаси, они који су желели да живе усамљенички у засебним ћелијама.
Тако се оствариваше и на Мелетију, обећано у древна времена праоцу Аврааму: његово духовно семе је расло и умножавало се као звезде на небу и као песак морски. И што је чудније од свега: сво то мноштво ученика својих, он повераваше једино Божјем промислу и својим молитвама, забрањујући им да имају њиву или пар волова, да би се тако заједно са њима уподобио Ономе који нема где главе склонити. Боље је, говорио је, уздати се у Господа него у човека. И Бог се стварно старао преко побожних и христољубивих људи о сабраном око њега стаду. Чувши благочестиви цар Алексије Комнен о његовим врлинама, посла му 10.000 златника за потребе братије, обећавајући и више; свети, међутим, задржа потребна му 422 златника а остало врати натраг, приставши да само ту суму прима годишње као царски прилог. Као узврат за царски прилог, преподобни се стално молио, да Бог сачува и утврди његово царство. Тако цар би много пута спашен његовим молитвама. Једном приликом кад Комани нападоше на Тракију и заузеше околину града Анхиала, цар им изађе у сусрет са својом војском и спремаше се да одређеног дана напусти град и судари се са њима. Преподобни Мелетије прозре у молитви, да ће цар бити убијен ако тај дан изађе против варвара, и повика са горе своје: "Не излази из града Анхнала, узвишени Алексије!" Рекавши то, подиже у ваздух своју десницу, и закрсти цара, као да је био ту пред њим, иако се налазио веома далеко од тог места. Један побожни монах, који се беше задесио поред Мелетија, мољаше га да му објасни виђење ко]е је имао. Он му рече: "Овог момента цар се спрема да изађе у бој против Комана, а ако то учини биће убијен". Рекавши то, мољаше се у срцу за спас цара. И Бог услиша молитве преподобнога, променивши цареву намеру те не изиђе у бој. Не само то: Комани се потукоше између себе и бише растерани. Тако би спасен цар који се здрав врати, и град. Речени монах Иларион записа дан у који је преподобни имао виђење, па кад после неког времена дођоше у манастир неки од царских војника, упита их о догађају, и нађе се да је све тачно што му је преподобни рекао.
Неком другом приликом, посла цар Алексије флоту против Крита, којим је на тирански начин владао неки Карикпс. На челу флоте беше један побожни дука звани Јован, који допловивши лађама до Еврипа, изађе на копно и оде до Мелетпја да прими његов благослов. Преподобни га саветоваше, говорећи: "Не иди са флотом на Крит, неће ти то бити од користи, него пошаљи мирна писма Карикису, не би ли се иомирили. Ако прихвати мир, добро је, ако ли не прихвати, Бог мира ће га уништити и Крит ће вам се покорити; ти пак остани у Еврипу док не стигне одговор". Јован послуша његов савет и ускоро доби вест да је Карикис умро. Тако он завлада Критом без борбе, као што му преподобни прорече.
Да се свети није постидео због свог надања на Божје старање, потврђује и следеће сведочанство. Деси се да једном неста хране у манастиру. У то време дође из града неки побожни човек и донесе им три хлеба и нешто поврћа. Преподобни Мелетије заблагодари Богу и призва мноштво братије да једу, говорећи им да Онај који је са пет хлебова нахранио пет хиљада, то исто може учинити и са њима, као присутан. Рекавши то, благослови хлебове и раздели их. И умножише се хлебови и сви се наситише!
Многобројна су чудеса којима Бог посведочи себе преко овог верног слуге свог. Од мноштва њих наводимо само нека, која особито потврђују дар прозорљивости, који преподобни доби од Бога због чистоте срца свога.
Крену једном приликом неки кнез, звани Михаило Кастамонитис, да посети преподобног благослова ради. У пратњу он узе само једног слугу кога сматраше за верног. Слуга, међутим, намисли да га убије. И док је овај ишао напред, извади нож да га удари мучки с леђа. Но на његово запрепашћење угледа пред собом лик Мелетијев пун гњева, и уплашен одустане од злочина. Кад су стигли ћелији преподобног, Михаило уђе и поздрави се са Старцем, а слуга стајаше напољу, мислећи да Мелетије није знао за његову намеру. Но он га јавно изобличи и рече му: "Падни пред ноге свога господара, искупи безакоње који си намеравао да учиниш, ако хоћеш да ти опрости Бог и ми, и да се вечно не мучиш". Михаило се задиви, а слуга затражи опроштај од њега, па примивши Старчев благослов, вратише се дома славећи Бога.
Тивејски дука звани Вријеније зажеле једном да посети светога па узе са собом свога рођака Ватазија, рекавши му: "Хајдемо, пријатељу, да посетимо Божјег човека, каквог досад срео ниси, и добићеш од њега велику духовну корист". Ватазис, који беше учен и упућен у Свето Писмо, рече: "Ја знам све оно што ће ми он рећи, јер сам то научио из Светог Писма". Ипак, пође са њим. Кад дођоше код Мелетија, он прво прими Вријенија, поучи га и благослови, па потом позва Ватазија и предухитривши његово питање рече му са смирењем: "Ти, чедо, знаш боље од мене оно што сам хтео да ти кажем, зато немаш потребе за мојом поуком". Тако преподобни смири његову гордост.
И многе друге је свети Мелетије тајно или јавно исправио и извео на прави пут, својим примером и поуком и прозорљивошћу. Тако, например, један од монаха његове обитељи, који се одликовао немарношћу и леношћу, рече једном од братије: У заблуди су они који Оца називају некаквим свецем и пророком. Монах, будући од њега трезвенији, рече му: Зар ти није довољан доказ да је Отац прави слуга Божји, то што нас има овде тако много сабраних без икаквог имања и без икаквих поседа, па нам Бог даје, његовим молитвама, све што нам је потребно? Брат се замисли над овим речима и уздахну због своје велике немарности, па по промислу Божјем изађе на капију где срете неког странца монаха, веома потрешеног. Упита га ко је и одакле је, а он му одговори: долазим од пророка. Чувши ове речи, брат се и сам задиви ништа мање од њега, па га упита: ко је тај пророк? Монах му одговори: ено пророка код храма светог Илије, мислећи на преподобног, који се у то време онде налазио. "Чим преступих, настави монах, праг његове ћелије, откри ми све тајне мога срца". "Зашто, чедо, упита ме, одрекавши се целог света и примивши на себе монашки чин, и даље живиш са својом женом; зашто скриваш у земљу ропски мало богатство, које ти Бог повери ради трговине са већим стварима? Него, иди одмах, раздај га сиротињи и сабирај тако себи благо на небесима; одвој се потпуно од жене и покај се свом душом пред Богом, да не би отишао изненада из овог живота неспреман и био прибројан у пакао заједно са непокајанима." Тако преподобни једнога уразуми а другога изведе на прави пут покајања.
Ево још једног сличног догађаја. Посла преподобни једном неке од монаха у село да купе вина. Човек који им продаде вино, беше побожан и добре нарави, а жена његова бестидна и зла. Видевши она једног од монаха како је леп и млад, зажелега, и много му досађиваше да учини са њом блуд. Он је одбијаше као други Јосиф, чувајући чистоту свог ангелског образа. А она, пијана од страсти, потрча напред, куда је требало да прође монах са мазгама, и сакри се бестидница код једног уског пролаза у виноградима, чекајући да наиђе ова чедна душа. Кад он наиђе, баци се на њега, навлачећи га на грех као сулуда. А он призвавши Старчеве молитве у помоћ, одбаци је и оштро изгрди. И тако се врати у манастир, оставивши бедницу постиђену. Дошавши у обитељ, исприча по обичају све што му се десило у путу, али ово прећута. Старац га укори за то и рече му: "Зашто ми, чедо, исприча ситнице, а оно што је најважније сакри? Што сакри искушење на које те наводила она жена у кући и виноградима, и то да си је изгрдио на неумесан начин? То што си се одупро искушењу, добро си учинио, али си мало погрешио што је ниси уразумио на смернији начин." Монах, задивљен његовом видовитошћу, затражи опроштај.
Често долажаху у манастир и странци да приме благослов и поуку од преподобног, јер његова слава беше стигла чак и ван граница Византије. Тако дође једног дана мноштво поклоника из древног Рима. Римљани су га памтили и по доброчинству које учини некима од њих кад беху^ допловили бродом у Атину и беху осумњичени од власти да су у оде, те им је претила смрт. Старац као прозорљив поручи градоначелнику да их отпусти у миру јер су честити људи, што он и учини, имајући пуно поверење у реч Божјег човека. Ових пак поклоника који дођоше у посету манастиру беше преко стотину, и економ, немајући довољно хлеба за њих и за братију, затражи од Мелетија да их отпусти без јела. А он му одговори: "Не тако, чедо, него спреми трпезу да једу сви заједно; надам се у Господа, да као што је умножио хлебове у пустињи и нахранио онолико хиљада, благословиће и наше мало хране, да се сви наситимо и да нам преостане." Тако и би: сви једоше и преостаде хране. И не само то. Трећег дана, кад закуца неко на манастирска врата, преподобни позва економа и рече му: "Иди маловерни, изађи на врата да видиш колико жита нам узврати Бог због гостољубља које учинисмо странцима". Изишавши економ на капију, нађе безбројне мазге натоварене храном, коју послаше христољупци манастиру на поклон.
Преподобни не само што је имао дар прозорљивости од Бога већ и дар чудотворног лечења од разних душевних и телесних болести. Да наведемо само једно од бројних чудеса такве врсте, о којима говоре његови древни животописци, која је творио будући још у животу, Неки кнез са двора, по имену Константин Хиросфактис, имађаше верног слугу кога је волео као себе самог и који је боловао од тешке и неизлечиве болести. Кнез га упита: "Хоћеш ли да одем код великог Мелетија, који је учинио толике чудне ствари, да те излечи?" Болесник се томе противио, болујући првенствено душевно, и осуди светог, рекавши господару: "Толики светитељи од којих сам тражио иомоћ не помогоше ми, зар овај пијаница и изјелица да ми помогне?" - Но кнез га ипак поведе и паде пред ноге преподобнога, тражећи помоћ од њега. Светитељ, прозревши неверје слуге, говораше да нити је он у стању да излечи тако тешку болест, нити је болесник достојан помоћи. Но на велико кнежево наваљивање и сузе, пошто и болесник исповеди свој грех и затражи опроштај, Старац се помоли Богу, и Бог дарова слузи здравље душе и тела, после чега они одоше радосни дома.
Имао је свети Мелетије од Бога и власт над демонима. Монах неки по имену Јаков, беше поседнут љутим демоном, и често је падао на камење и рањавао се, ударајући себе у главу, до те мере да га је било жалосно видети. Дође он једном у храм где је био преподобни и спопаде га демон у црквеној припрати. Светитељ га виде како пада, како се тресу сви његови удови, како се туче по глави и криве му се уста, како избија пена на њима, уз шкргутање зубима и страшно урликање. Видевши све то, преподобни се сажали на њега, стави му штап свој на уста и истера демона, подигавши Јакова здрава и читава. Слично се догоди и са световњаком званим Теофилактом, који такође би исцељен молитвама светог. Овај дивни слуга Божји предвиде велики земљотрес, спасе манастир од пожара, изведе воду код храма пророка Илије као некада Мојсије у пустињи и учини још многа друга чудеса, од којих наведосмо само ова да би се на примеру уверили како је стварно диван Бог у светима својим.
Поживе преподобни Мелетије у бдењу, страдањима и подвизима око 70 година и дочека блажени крај првог септембра 1105. године. Спољашњег човека врати земљи од које је створен а бесмртну душу предаде Богу, коме је целог живота верно служио. Мало пре његове блажене кончине упиташе га његови ученици, како да одрже манастир после његове смрти: одакле ће се издржавати многобројни монаси кад немају никакве имовине? - Преподобни, изобличивши њихово маловерје, одговори: "Знајте, о чуду вам нећу ништа рећи. Ако пак стекнем смелост пред Богом, никада вам неће ништа недостајати."[28] По упокојењу, братија сахрани његове чесне мошти са северне стране централног манастирског храма, у припрати храма Светих Архангела. Бројна су чудеса која се десише и дешаваху се и после Мелетијевог уснућа на његовим чесним моштима. Отада па до данас његова лавра се прозва манастир Светог Мелетија, који вековима сабира око себе душе жедне и гладне Бога живога, духовне утехе и исцелења. Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, спаси и помилуј нас. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АНЂЕЛА

Овај благословени човек беше из Цариграда, златар по занимању, имађаше жену и шесторо деце, и живљаше честитим животом. Једном о дану оданија празника Успенија Пресвете Богородице,[29] које се празновало изван града, близу села Светог Стефана, у зеленилу, оде тамо са другим хришћанима и овај благословени Анђел; међу њима беху и неки потурчењаци, бивши хришћани. Празнично расположени, они се весељаху и играху; притом потурчењаци променише капе са хришћанима: они ставише на своје главе капе хришћана, а своје беле турбане дадоше хришћанима. У смирај дана сви се вратише својим кућама у Цариград. Но сутрадан они потурчењаци дођоше Анђеловој кући и упиташе Анђела: Зашто данас носиш хришћанску капу? - Анђел одговори: Носим је зато што сам хришћанин. - Они му на то рекоше: Јуче си ти постао муслиман, и треба да носиш бели турбан, као што си га јуче носио. - Анђел се зачуди томе, и помисли да се они шале. Међутим они се разљутише, дозваше власт, узеше Анђела и одведоше у судницу. Тамо оптужише Анђела и лажно сведочаху како је он јуче пред њима постао муслиман и изговорио салавати, тојест муслиманско исповедање вере, и носио на глави бели турбан. Судија упита Анђела да ли је то истина. Анђел одговори: Нити сам изговорио салавати, нити сам постао муслиман, него сам са њима заједно светковао, и потом сваки отишао својој кући.
Видећи Анђелову одлучност и чврстину, судија га посла везиру. За њим одоше и његови тужиоци, те и пред везиром сведочаху против њега говорећи исто. Анђел и овде одлучно одбаци њихове лажне оптужбе. А везир, видећи да је Анђел ваљан и честит, стаде се благонаклоно опходити са њим и саветовати му да напусти хришћанску веру и постане Турчин. Притом му рече: Ја ћу те обасути великим почастима, и учинићу те богатим, и даћу ти велику власт. - На то блажени одговори громко и јасно: Ефендија, ја сам чедо хришћанских родитеља; хришћанин сам рођен, хришћанин умрећу, и ништа ме на овоме свету не може одвојити од љубави преслатког Господа мог Исуса Христа, истинитог Бога. Не само богатство и почасти и славу које ми обећаваш, него и целу царевину вашу да ми дате, нећете моћи покренути срце моје од вере моје и од преслатког Господа мог Исуса Христа.
То и много друго изговори мученик, што страховито разјари везира, те он викну: Ако се не потурчиш, ја ћу те уништити, али ћу те претходно на такве муке ставити, да ће ти цело тело бити измрцварено пре но што издахнеш у жестоким мукама. - Мученик јуначки одговори везиру: Чини што хоћеш: биј, сеци, касапи, сажежи ме у огњу, баци ме зверовима, стровали ме у море, и све друго што можеш чини овом земљаном телу мом, ја се Христа мог одрећи нећу, ја веру своју променити нећу, ја се потурчити нећу.
Бесан од гњева, везир просто рикну да Анђела баце у тамницу. Тамо га крвожедни Агарјани страховито мучише. А један његов сусед Агарјанин, човек високог положаја, беј по звању, сажали се на мученика и стаде га овако саветовати: Зашто, човече, да невин погинеш? Тиме ћеш само непријатеље своје обрадовати. Најбоље ти је: потурчи се, да би те пустили на слободу; па онда покупи све што имаш, узми децу своју и жену, и отпутуј у друго место, и тамо живи као хришћанин. - На то му мученик одговори: Не дао Бог да западнем у такво безумље, те да из мојих уста изађе таква свебогохулна реч. Христос мој умре за мене, и зар је велика ствар ако ја из љубави умрем за Њега? Као човек, ја морам умрети кадтад: или данас, или сутра, или касније. Зато је боље да за Христа умрем данас, да бих се удостојио Његовог Царства небеског. - Чувши овакав одговор, беј се удаљи.
Трудећи се на све могуће начине да мученика одвоје од Христа, Агарјани послаше к њему у тамницу његову жену, еда би њене молбе и сузе гануле мученика, и он пристао ради ње и деце њине да се потурчи. Жена проли силне сузе пред њим и изли потресне молбе. Али мученик Христов, савладавши у себи све телесно и овосветско и уронивши сав у духовно и оносветско, остаде неумољив и несавитљив. И даде јој овај савет: Жено, нека и теби и мени Христос буде изнад свега! Њему данас предајем и тебе и децу нашу, Њему, ради кога с радошћу примам мученичку смрт. Зато и ти, жено, ради Христа отрпи мој одлазак, да бисмо се на страшном и славном другом доласку Његовом поново састали, и заједно блаженствовали вечито у Његовом Царству. Какву бисмо корист добили од поновне привремене заједнице и живота? Ми бисмо се ускоро имали поново растати. Какву ћемо добит имати од уживања овога света?Та она могу само нашкодити душама нашим, које више вреде него сав свет. Зато иди с миром, мила моја и драга душо, и ја ускоро одлазим многожељеном Господу мом Христу. А после извесног времена доћи ћеш и ти, да заједно уживамо вечно блаженство. - Чувши ове речи, жена поверова своме блаженом супругу, и оде из тамнице, учвршћена у нади и љубави Христовој речима христочежњивог мученика.
Сутрадан везир изведе преда се светог мученика, и стаде га поново испитивати и наговарати и милом и силом да се одрекне Христа и потурчи. Најзад увидевши да је мученик непоколебљиво чврст и неустрашив, он донесе одлуку да се мученик погуби. Тада џелати узеше храброг јунака Христовог, и брже хиташе на губилиште он него они, и више се радоваше он који је имао бити погубљен него они који су га имали погубити. И када га доведоше пред царску палату, близу Свете Софије, они блаженом Анђелу одсекоше свету главу.
Све то посматраху издалека мученикови сродници, пријатељи и познаници, и чекаху да виде крај. И гле, у поноћи они видеше где божанска светлост у облику огњеног стуба сиђе с неба на свете мученикове мошти и дуго остаде на њима. То чудо видеше не само хришћани него и многи Агарјани, и разгласише га свуда. Зато Порта издаде наређење да се тело светог мученика баци у море. Ово наређење имао је да изврши Мусурага. Хришћани дознавши за то, поткупише Мусурагу, и дођоше до светих моштију светог мученика на следећи начин. Мусурагини људи натоварише у један чамац тело светог мученика и испловише на пучину; тамо их хришћани сачекаше у своме чамцу и примише свете мошти. Потом их хришћани чесно и богобојажљиво сахранише на острву Протису у тамошњем манастиру. И биваху чудеса од светих моштију, и даваху се исцељења свима који са вером прибегаваху светом мученику, чијим богопријатним молитвама нека се и ми удостојимо богоугодног живота на земљи и вечног блаженства после смрти у Царству небеском. Амин.[30]

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АГАТОКЛЕЈЕ[31]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЕВАНТИЈЕ

Процветавши врлинама преставила се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ НИКОЛАЈА

Подвизавао се у долини (кланцу) Курталиоти у покрајини званој Светог Василија на острву Криту, око 1670 године. (Служба му је штампана у Атини 1879. године).

СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у манастиру Миасинском

На данашњи дан врши се у Халкопратији (Цариград) спомен чудотворне иконе Пресвете Богородице, која у време иконоборачке јереси би због страха од иконобораца бачена у језеру Газурско, и после дужег времена пронађена и положена у манастир Миасински.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Овога Св. Симеона Столпника треба разликовати од Св. Симеона Столпника Млађег (596. год), који се још зове Симеон Дивногорац (слави се 24. маја). Трећи пак Св. Симеон је Симеон Стари ( 390. године, слави се 26. јануара), али он није био столпник.
2. Кападокија област у Малој Азији, најпре беше самостална држава; од 393. до 370. пре Христа прво била под влашћу Персијанаца, па затим Македонаца; потом је до 16 год. после Христа имала своје цареве;у 17 години после Христа претворена у Римску провинцију царем Тиберијем и спојена са Понтом и Малом Јерменијом; крајем једанаестог века потпала под власт Турака, под чијом је влашћу и данас. У време преподобног Симеона хришћанство је у Кападокији цветало. Велики учитељи Цркве св. Григорије Богослов, св. Василије Велики и брат његов св. Григорије Ниски родом су из Кападокије.
3. Блажени Теодорит, епископ Кирски, савременик преподобног Симеона, посећивао је преподобнога за време његовог подвизавања на стубу, и он пише: "Мада о подвизима његовим могу сведочити свима, ипак се бојим да приступим приповедању, да подвизи његови не би изгледали потомцима баснословни и невероватни, пошто превазилазе људску природу".
4. Од дубоке старине лавром се називају многољудни и знаменити манастири. Овај назив се појавио најпре у Египту, па потом у Палестини.
5. Свети Мелетије Антиохијски ( 3 6 0 - 3 8 1 ) слави се 1 2 . фебруара.
6. Под сочивом се разуме: пасуљ, грашак, лећа и остало поврће.
7. Свети Мелетије био антиохијским патријархом од 360. до 381. године, а Домн II или Домнин од 441. до 449. године.
8. Антоније био је ученик светог Симеона, и написао је његово Житије.
9. Сарацени - становници Арабије; касније хришћански писци тако називају све муслимане уопште.
10. Исмаиљћапи - потомци Исмаила, сина патријарха Авраама од Агаре.
11. Царовао од 408. до 450. године.
12. Евтихије, осуђен Четвртим Васељенским Сабором, учио је да Исус Христос има само једну природу, и то Божанску, док света Црква свагда је признавала и признаје у Исусу Христу две природе: Божанску и човечанску.
13. Спомен ове свете царице Евдокије празнује се 13. августа.
14. Царовао од 450. до 457. године.
15. Мартирије - патријарх антиохијски од 456. до 468. године.
16. Спомен његов празнује се 11. децембра.
17. Спомен преподобног Авксентија 14. фебруара.
18. Халкидонски Сабор или Четврти Васељенски Сабор одржан 451. године у Халкидону (на малоазијској страни Босфора).
19. Лав Велики царовао од 457. до 474. године.
20. Један део моштију светога Симеона би потом пренесен к преподобном Данилу Столпнику, на његову молбу, као што о томе пише у житију преподобног Данила.
21. Евагрије Схоластик, живео у шестом веку, написао "Црквену Историју".
22. Никифор Калист, живео у четрнаестом веку, написао "Историју Цркве".
23. Ову Свету Марту треба разликовати од Св. Марте, мајке преподобног Симеона Дивногорца, такође Столпника (слави се 24. маја), која се спомиње 4. јула (односно негде 5.јула).
24. Сацар Константину Великом од 311. до 324. године.
25. Град у Тракији на обали Мраморног Мора.
26. Житије преподобног Мелетија написао је Ншсола Метонски 36 година после његовог упокојења (око 1141. год.) на основу правоверних података. У приближно исто време написао му је Житије и Теодор Продромос, звани Птохопродромос. Наше житије допуњава прво подацима из другог, узимајући у обзир и историјске податке које нам даје архиепископ Атински Хрисостомос Пападопулос у књизи: " О осиос Мелетиос о Неос", Атина 1968. год. Мелетије је назван "Новим" вероватно да би се разликовао од св. Мелетија Антиохијског (+ 381).
27. Овако у Житију Теодора Продромоса. Никола Метонски каже у свом Житију преподобног да је он прво ишао у Рим па онда у Јерусалим, не помињући путовање у Шпанију и први повратак у Тиву.
28. Заиста, и ово његово пророштво се испунило. Његов биограф Никола Метонски, који му је писао Житије 36 година после његове блажене кончине, каже да је манастир у то време имао 300 монаха, без да је ишта поседовао, изузев врта са поврћем, па ипак одлично се издржавао. Манастир је цветао скоро осам векова после тога, поставши и ставропигијалним манастиром. За време грчког устанка ( 1821. ) претрпео је велике штете, после ослобођења Грчке би поново обновљен, да би крајем прошлог столећа запустио, поставши метох манастира Фанеромене на острву Саламини. Основни разлог његове запустелости био је заборав духовних предања и завета преподобног. Манастир је поново обновио Атински архиепископ Хрисостомос Пападопулос 1. септембра 1928. године, написавши при том књигу о преподобном и манастиру и издавши његова два древна Житија. Године 1950. манастир је постао женски и као такав он и данас светли са Китеронских гора свим околним местима.
29. Оданијем празника назива се дан у који се завршавају велики празници. Тако, оданије Успенија Пресвете Богородице празнује се 23. августа; оданије Ускрса уочи Спасовдана; оданије Преображења 13 августа; итд.
30. Свети Анђел пострадао у Цариграду 1680. године. Његово страдање описао Јован Кариофилис.
31. Спомиње се у неким Синаксарима заједно са данашњом св. мученицом Калистом и њеном браћом Еводом и Ермогеном. ( Друга св. мученица истог имена спомиње се 17. септембра).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Празник појаса Св. Богородице. По успенију своме Св. Богородица даде свој појас Апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886 - 912). Супруга Лавова, царица Зоа, душевно оболи, и према неком тајанственом виђењу пожели она, да се на њу метне појас св. Богородице. Цар умоли патријарха, те се ковчег отвори, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. На име: ћерка цара Романа исцели се помоћу тога појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће св. Богоматере.

2. Св. Генадије патријарх Цариградски. За патријарха дошао после св. Анатолија. Савременик св. Маркијана (10 јан.) и св. Данила Столпника (11 децемб.) У његово време основан славни манастир Студитски, позван тако по сенатору римском Студију, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву св. Јовану Претечи и при њој манастир. Био је врло кротак и уздржљив. Никога није хтео запопити, ко нијезнао цео Псалтир на изуст. Председавао помесном сабору у Цариграду, на коме је симонија у цркви анатемисана. Чинио чудеса, и у визији сазнао кончину своју. Управљао црквом 13 год, и преставио се Господу мирно 471 год.

3. Свешт. муч. Кипријан. Родио се од неверних родитеља, и сам васпитан у многобоштву. Постао знаменит у Картагени као учитељ философије и реторике. Био ожењен. Но када поста хришћанином, преста живети са женом, и предаде се даноноћном труду око проучавања Св. Писма и усавршавања свога карактера. Због његових необичних врлина би изабран за презвитера а убрзо и за епископа. Колико беше милосрдан према хришћанима толико тврд према јеретицима. Написао је доста поучних дела, руковођен Духом Светим. Нарочито силно писаше против идолопоклонства, Јудаизма, и јереси Новацијанове. Красан му је и сладак напис о девству, као и о мучеништву, и милостињи, о трпљењу, о молитви Господњој, и т.д. Пострада за време Валеријана и Галијена 258 год. Пред смрт помоли се Богу, благослови народ, и остави 24 златника да се да џелату, који га буде посекао. Недостижна величина и велекодушност правог хришћанина!

4. Св. Јован митрополит Кијевски. Бугарин по роду. Дошао у Кијев 1080 год, и одмах стекао толико уважење, да ускоро буде подигнут на престо митрополитски. Управљао црквом 8 год. Писао папи Клименту посланицу, у којој га изобличавао због новачења, које је римска црква увела. Упокојио се мирно 1089 год.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је 16. априла 2010. године донио одлуку да се убудуће спомен Светих Новомученика Јасеновачких прославља 31. августа по јулијанском, односно 13. септембра по грегоријанском календару.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ПРАЗНИК ЧЕСНОГ ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

По успенију своме Света Богородица даде свој појас апостолу Томи. Тај појас доцније је пренет у Цариград из епископије Зиле и чуван у запечаћеном ковчегу у Богородичиној цркви Влахерни, задужбини царице Пулхерије. И никад се није отварао овај ковчег све до времена цара Лава Мудрога (886-912). Супруга Лавова, царица Зоја, душевно оболи, и према неком тајанственом виђењу пожеле она, да се на њу метне појас Свете Богородице. Цар умоли патријарха, те се ковчег отвори, појас изнесе и стави на болесну царицу. Царица одмах оздрави. У спомен тога чуда установи се овај празник. Један део тога појаса находи се у Грузији у Зугдиду. Наиме: ћерка цара Романа исцели се 942 године помоћу тога појаса, па доцније, када је отац удаде за цара Абухаза Грузијског, она понесе један део тога појаса собом. По заповести руског цара Александра I саграђена је нарочита црква у Мингрелији у Зугдиду, где се чува тај део чудотворне одеће Пресвете Богородице.
Похвалне беседе у част чесног Појаса Пресвете Владичице наше Богородице држали су оци: Свети Герман Цариградски и Јевтимије Зигавин. У дивном тропару који се пева на овај дан каже се да се кроз Пресвету Богоматер Приснодјеву "обнавља и природа и време", јер је Она родила Обновитеља и Спаситеља све твари.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КИПРИЈАНА, епископа Картагенског[1]

Свети Кипријан се родио почетком трећега века у славном граду афричком Картагени. Његови родитељи беху незнабошци, људи знатни и високога рода. Кипријан би васпитан у незнабоштву. У младости он доби одлично светско образовање: изучи јелинске науке и сву философију. Као красноречиви ретор и чувени философ он би изабран за учитеља реторике и философије на Картагенском училишту, и имађаше велики углед у грађанству. Као таквог, многи су га узимали за свог адвоката у судским пословима. То му је доносило велике приходе; а и иначе био је богат од родитеља. Тако имућан, Кипријан је проводио раскошнији живот, са не мало грехова. О томе он је касније писао: "Покоравајући се страстима, ја сам сам невољно доприносио својој сопственој несрећи, као да је она од природе била мој удео".[2] Такав живот Кипријан је водио док се благодат Божја није коснула његове душе.
У почетку трећега века у Картагени је већ било много хришћана. Као радознао философски дух, Кипријан се није могао не заинтересовати хришћанским учењем, и најпре је преко списа знаменитог учитеља Цркве Тертулијана дошао у додир са хришћанским учењем. То га је и повукло ка путу истине. Још као незнабожац Кипријан је почео осећати одвратност према незнабожачком животу: увиђао је његову духовну ругобност и бесмисленост; незнабожачка вера није могла дати човеку ни мира душевног, ни спасења од зла; а хришћанство то обећава и нуди. Често размишљајући о своме моралном паду и о неопходности да се поправи и отпочне нови живот по хришћанском учењу, Кипријан се спочетка бојао високих захтева хришћанства; сматрао је да је тај духовни препород веома тежак за њега који је већ много година провео у незнабоштву. Своје сумње и недоумице у тој ствари он красноречиво излаже у "Писму Донату" говорећи: "Је ли могуће одстранити све оно чиме је човек живео раније, и при истом саставу тела постати други човек умом и срцем?... Је ли могуће свући са себе оно што се, родивши се од дубоке материје, стврднуло заједно с њом, или оно што се дуготрајном навиком заједно укоренило с годинама?... Може ли се икада научити уздржљивости онај који је навикао на сјајне гозбе и одабрана јела? Хоће ли икада обући обично и просто одело онај на коме су свагда била скупоцена, златом украшена, одела? - Не, - закључивао је Кипријан, - син раскоши, који је навикао на почасти, никада се неће решити да постане приватан и незнатан човек. Свагда праћен од својих слугу, окружаван у знак поштовања огромном гомилом удворичког народа, он сматра за казну када бива сам. Заробљеник непрестаних уживања, он се обично одаје вину, надима се гордошћу, запаљује се гњевом, помишља на крађу, подаје се суровости, одушевљава се похотом. Тако сам често размишљао ја сам у себи, - пише Кипријан, - јер сам и сам био подложан многим заблудама".[3]
При такој борби и неодлучности, Кипријану је била неопходна помоћ споља; и он се за ту помоћ обрати једном картагенском презвитеру, по имену Цецилију. Презвитер Цецилије успе да убеди Кипријана, да је незнабожачко многобоштво крајња бесмислица, и да се најгоре наклоности човекове могу изменити дејством свемоћне благодати Божје. То учини те Кипријан чврсто одлучи да постане хришћанин. И као оглашен, док је усмено поучаван истинама хришћанске вере, он искреност своје одлуке доказа променом свога начина живота: продаде све своје имање и сав добијен новац раздаде сиромасима, не оставивши ништа за себе. После тога презвитер Цецилије освети Кипријана светим крштењем.
Живо осећање духовног преображења, дарованог кроз свету тајну крштења, силно је деловато на Кипријана. Спасоносно дејство свете тајне крштења он овако описује у писму своме пријатељу Донату: "Када животворне воде крштења омише мрље ранијег живота мог, и у очишћено срце моје изли се небеска светлост; када, примивши Духа небеснога, постадох нови човек; тада се ја на чудесан начин потпуно уверих у оно што сам раније сумњао, тајне ми се почеше откривати, мрак ишчезавати; оно што ми је раније изгледало тешко, постаде лако, немогуће постаде могуће... У примању небеских дарова нема мере. Само нека срце наше жуди и буде отворено; ми толико имамо вере, способне за примање благодати. Она дарује способност уништавати отровотворну силу греха трезвеном чистотом, непорочном мишљу, чистом речју, непретворном врлином; она очишћава прљавштине покварених срца, повраћајући им здравље; она даје силу умиривати непријатеље, успокојавати неспокојне и страшним заклињањима приморавати на признање нечисте духове који се усељују у човека. Начин благодатног дејства на онима у којима живе зли дуси невидљив је: неприметни су ударци којима благодат сатире зле духове, али је казна видљива и упадљива. Тако дух благодати који се уселио у нас почиње јављати своју моћну силу; и мада ми тело своје са удовима још нисмо променили на друго, наше се око већ не помрачује мраком овога века. Каква моћ, каква сила Духа! Ко је очистио себе и пребива чист, тај не само сачувава себе од саблазни света, не само неда се уловити никаквом замком врага који напада на њега, него и ојачава у својим силама толико, да над целокупном војском противника господари као заповедник.[4]
После крштења Кипријан стаде проводити строго врлински живот. Он је собом свима показивао пример сиромаштвољубља, јер, сажаљив према ништима и беднима, он им је раздавао све што је имао. Најглавнији послови светог Кипријана после крштења били су: молитва и проучавање Светог Писма. Због тако врлог живота свети Кипријан би недуго након свога крштења рукоположен за презвитера у граду Картагени. А кад ускоро потом умре картагенски епископ Донат, народ једногласно изабра светог Кипријана за епископа, и против његове воље. Свети Кипријан се отказивао тако високог чина, сматрајући себе за новака у хришћанству, и указивао на старије од себе, давнашње презвитере, достојније од њега. Али народ је упорно захтевао да свети Кипријан буде постављен за епископа. Опколивши кућу у којој је становао свети Кипријан, народ се није хтео разићи док свети Кипријан није пристао и са народом отишао у храм, и на радост свију био рукоположен за епископа. И тако свети Кипријан би постављен као свећа на светњак, да светли свету својим врлинама.[5]
Као епископ, свети Кипријан се сав посвети благоустројењу Цркве, неуморно обрађујући душу и савест свештенства, као руководиоца духовног живота верних, и апостолски просвећујући Еванђелском светлошћу и исправљајући своју паству. Све те бриге и труде његове, ко је у стању подробно исказати? Савременик светог Кипријана ђакон Понтије овако се изражава о њему као епископу: "Каква је у њега побожност! каква будност! какво милосрђе! каква строгост! Толико се светости и благодати изливало из његових уста, да је изазивао запрепашћење код свих који су га видели".
По спољашњем изгледу свети Кипријан бејаше мио, лице му је зрачило светошћу: јер се светост, која се тајила унутар душе његове, одражаваше на његовом лицу. Јер као што мудрост, по речи Еклезијаста, тако и светост просветљује лице човека (Еклез. 8, 1); а у овом човеку Божјем, светом Кипријану, налажаше се и једно и друго: он бејаше и мудар и свет, те стога двоструко просветљаван и мудрошћу и светошћу. Одећа његова не беше ни скупоцена ни одвећ убога него пристојна, јер би скупоцена одећа могла бити разлог за горђење, а убожјачка бедна одећа срамотила би архијерејски чин. По нарави он беше уравнотежен: ни суров, ни сувише мек и кротак; јер где је требало кажњавати, он тамо употребљаваше строгост, али с милошћу, због чега га сви поштоваху и љубљаху. Поред тога он беше састрадалан, жалостив према свима који страдају и невољују, и много им помагаше; његово милосрђе беше неизмерно према ништима, болнима, сиротима и путницима.
Но не прође много времена од ступања светог Кипријана на епископски престо а против Цркве као олуја изби Декијево гоњење. Јер овај незнабожац цар[6], ступивши на престо, издаде указ којим нареди да сви хришћани морају примити многобожачку веру и боговима приносити жртве. А давно пре тога свети Кипријан би обавештен од Господа о овој невољи оваквим виђењем: Кипријан виде старца, коме с десне стране сеђаше младић, пун неке узнемирености, негодовања и туге, а с леве стране стојаше неко који држаше мрежу и претијаше да њоме ухвати народ који је стајао наоколо. Кипријан се зачуди виђењу, и њему би објашњен смисао његов: младић с десне стране тугује и жали што хришћани не држе Његове заповести, а онај с леве стране радује се што му се пружа могућност и даје дозвола да јарост своју излије на народ. Светом Кипријану би јасно да су лица која виде у виђењу, били: Бог Отац, Господ наш Исус Христос, и исконски непријатељ света - ђаво.
Када царев указ стиже у Картагену, незнабошци хтедоше да ставе на муке најпре епископа Кипријана, као најугледнијег и најутицајнијег хришћанина, да би тиме заплашили остале хришћане. Али пошто време његовог страдања још не беше наступило, свети Кипријан се реши да се на неко време удаљи из Картагене. И одмах написа посланицу својим свештеницима и ђаконима, као и представницима римске Цркве. У посланици он им објашњава да се удаљује из Картагене, да својим присуством не би појачао бес гонитеља, и да ће, одсуствујући од своје пастве телом, бити са њом у Господу. "Први степен победе, вели он у посланици, састоји се у исповедању Господа пошто се падне у руке незнабошцима. Други степен славе састоји се у томе да благоразумним удаљењем човека спасе себе за Господа. У првом случају обелодањује се већа чврстина, у другом - већа предострожност". Објашњавајући ово удаљење светог Кипријана из Картагене, његов животописац ђакон Понтије примећује: Замислимо да се Кипријан тада удостојио мученичке кончине, ... ко би потом научио пале - покајању, јеретике - истини, расколнике - јединству, децу Божју - чувању мира и молитви?
Из свог тајног обиталишта, по удаљењу из Картагене, свети Кипријан је преко писама стално општио са свештеницима, ђаконима, мученицима и исповедницима, свима дајући еванђелске савете и спасоносне упуте. Но у току времена гоњење се појача: незнабошци стадоше све страшније и свирепије мучити хришћанске исповеднике; тамнице се препунише хришћанима; многи се хришћани удостојише мученичких венаца; многи их са одушевљењем очекиваху. Али беше и таквих хришћана који, преплашени мучењима, приношаху жртве идолима и кађаху им тамњаном. Слушати о паду слабих чланова своје пастве, светом Кипријану беше горко и тешко. Њихов пад кидао му је срце. Касније он је писао тим поводом: "Тугујем, тугујем, браћо, с вама, и патње моје ни најмање не олакшава то, што сам ја на сигурном месту и што сам здрав. Као пастир, ја сам рањен ударом који је задат моме стаду. Са сваким од вас сједињено је моје срце, са сваким ја патим и умирем. Ударцима свирепог непријатеља поражено је и моје тедо. И моју душу пробо је мач. Моје срце, удаљено и слободно од гоњења, није остало на миру; љубав је поразила мене, када су поражена моја браћа".[7]
За време одсуства светог Кипријана у Картагени се појавн потреба у новим презвитерима и клирицима. И свети Кипријан је рукополагао оне личности, које су му предлагали људи којима је он био поверио тај посао, а то су били: два епископа суседних Картагени епархија, Калдоније и Херкулан, картагенски презвитер и исповедник Рогацијан, и клирик Нумидик. Против ове четворице устане неки мирјанин Фелицисим и презвитер Новат; њима се придруже још четири презвитера. Ови, а нарочито Новат, подстакну Фелицисима да отворено устане против свога епископа, светог Кипријана. Обавештен о томе, свети Кипријан одлучи Фелицисима и запрети таквом истом казном и његовим саучесницима. Посланицу о томе свети Кипријан нареди да се прочита народу. Но ускоро после тога Новат, без знања и пристанка светог Кипријана, уз помоћ својих саучесника произведе Фелицисима за ђакона. Свети Кипријан онда упути још две посланице клиру и народу о овом незаконитом посвећењу.
Убрзо затим свети Кипријан се врати у Картагену, и на помесном сабору[8], коме је он председавао, беху подвргнута решавању два питања: о расколу Фелицисимовом, и о допуштењу отпалима од вере за време гоњења да опште са вернима. Оци сабора, после многих и дугих расправљања, донеше једнодушно одлуку о палима овакву: пале не лишавати општења са Црквом, да не би, павши у очајање, стали живети незнабожачки; али их исто тако не треба ни пре времена припуштати к општењу са Црквом; њиховом присаједињењу са Црквом треба да претходи дуготрајно покајање, молитва Богу, сједињена са сузама, и испитивање наравственог стања свакога од њих. При томе, према разлици палих беху одрећени и различни степени покајања. Фелицисим пак и његови једномишљеници бише одлучени од Цркве као побуњеници против власти епископа.
Но непријатељи светог Кипријана не смирише се. Презвитер Новат ускоро оде у Рим и придружи се Новацијану, презвитеру римском, који је лажно учио да пале нипошто не треба примати у општење црквено, макар и приносили покајање. Поред тога Новацијан се на незаконит начин докопа епископског положаја. Поводом свега тога свети Кипријан написа изврсну књигу "О јединству Цркве". Ради коначног уклањања свих раздора и несугласица, изазиваних од стране непријатеља црквенога мира, светитељ Божји Кипријан опет сазва помесни сабор у Картагени. На овоме сабору бише решена многа питања унутарњег живота црквеног, као: о крштењу јеретика, о примању палих и др. После тога у Цркви се стаде мало по мало зацаривати мир и спокојство.
Након мало времена потом појави се куга, која стаде немилосрдно косити и хришћане и незнабошце, и хараше у свакој покрајини, у сваком граду и скоро у свакој породици. И када многи почеше бежати, нарочито незнабошци, свети Кипријан, као пастир добри остаде усред својих оваца, увек готов да душу своју положи с њима. И када мноштво лешева лежаху непогребени, свети Кипријан их сам погребаваше, а и друге на то побуђиваше. При томе он погребаваше не само тела хришћана нсго и тела идолопоклоника, и друге учаше да милосрђе указују и непријатељима својим, па ће бити синови Оца небескога.
Међутим приближавало се време страдања светог Кипријана. На престо ступи цар Валеријан[9], који подиже жестоко гоњење на хришћане. Тада картагенски проконзул Аспазије Патерн доби царев указ о гоњењу хришћана, у коме се наређивало: приморавати хришћане на поклоњење идолима, хришћанске епископе слати у прогонство, и забранити хришћанске скупове.
Проконзул намисли да најпре епископа Кипријана принуди на одречење од хришћанске вере, зато прво и позва њега к себи. Када свети Кипријан дође, проконзул га упита: Цар је наредио да све хришћане приморам на поклоњење идолима, а ти шта велиш на то? - Свети Кипријан одговори: Ја сам хришћанин и епископ хришћански, не знам друге богове сем јединог истинитог Бога, који је створио небо и земљу и море и све што је у њима и на њима; томе Богу ми хришћани служимо, и Њему се дан и ноћ молимо за све људе. - Проконзул упита: Остајеш ли заувек при том убећењу? - Светитељ одговори: При добром убеђењу, које је познато Богу, треба заувек остати. - Проконзул онда рече: У том случају ти ћеш, по наређењу цара, ићи на заточење. - Свети Кипријан одговори: Радо ћу поћи на заточење.
После тога проконзул упита светог Кипријана: Ја имам наређење од цара не само односно епископа него и односно свештеника, стога ми кажи, који су свештеници у овоме граду? - На то свети Кипријан одговори: Ваши закони забрањују доставе, стога ти не могу именовати свештенике; они су у граду, па их тражи. - Проконзул још рече: Мени је наређено да пазим, да се хришћани не скупљају и да не врше своја богослужења, у противном да их мачем убијам. - Светитељ одговори: Чини што ти је наређено.
После тога свети Кипријан би послан на заточење у град Курубис[10]. Са њим добровољно пође његов ђакон Понтије, писац животописа светог Кипријана. По доласку у тај град свети Кипријан прве ноћи имаде виђење које му унапред наговештаваше мученички завршетак. То виђење он исприча своме ђакону Понтију, говорећи: Тек пошто склопих очи и овлаш задремах, угледах некаквог младића, ружног, наказног и одвратног, који ме уведе у судницу на суд; изгледало ми је да сам изведен пред игемона на суд. Погледавши на мене, игемон ме ништа не упита него одмах поче писати нешто. Ја нисам знао шта игемон пише, но утом угледах другог младића, благоликог, који стајаше позади игемона, радознало гледајући шта овај пише и крадом читајући. Прочитавши написано, тај младић ми знаком руке даде разумети, да је судија написао смртну пресуду о мени, да будем посечен мачем. Са своје стране и ја знацима руке дадох на знање младићу да сам разумео шта ми је саопштио; при томе ја почех усрдно молити судију да ми бар за један дан продужи жнвот, да бих средио своје послове. Судија ми опет ништа не одговараше, али као усвајајући моју молбу он стаде нешто писати. А младић што стајаше за леђима судије, мотрећи на оно што судија пише, прстима ми објасни да ми је живот продужен још за један дан. Ја се томе обрадовах, мада нисам био сасвим сигуран, и бејах у великом страху. Утом се пробудих, док ми је срце силно лупало од страха.
Ово виђење свети Кипријан протумачи тако, да ће бити посечен мачем за исповедање имена Христова. А дан живота, који му је дарован у виђењу, он протумачи као једну годину. И стварно, он мученички пострада за Христа тачно после годину дана од дана у који је имао ово виђење. Ту годину дана у заточењу свети Кипријан провођаше у богоразмишљању и у припремању за смрт. У току те године он написа много богомудрих дела; све који га посећиваху он учаше спасоносним истинама Еванђелским, молећи све: да буду чврсти у вери, да се не плаше претњи мучитеља и страдања за Христа, и да се не везују за овај краткотрајни живот него да ишту вечни.
Налазећи се у том прогонству, свети Кипријан с највећом радошћу подношаше сваковрсне невољс и оскудице, и заточење сматраше као отаџбину и рођени дом свој. Јер за хришћанина, који се сав ослонио на Бога и удубио у Њему, странствовање су му отаџбина његова и дом, по речима псалмопевца: Господе, ја сам пресељеник у Тебе и дошљак као и сви стари моји (Псал. 38, 13). С друге стране, за таквог хришћанина место прогонства и странствовања су му као отаџбина и као дом, пошто зна да је Бог на сваком месту поред њега, сагласно рекавшем: Свагда видим пред собом Господа (Пс. 15, 8). Истинском слузи Божјем где је Бог тамо је отаџбина, а туђина му је онде где се не би налазио Бог. А свети Кипријан зар је могао бити послан на такво место, на коме не би било Бога за кога је он страдао? Отуда, с Богом и у Богу и Бога ради, угодник Божји Кипријан се осећао у заточењу том као у отаџбини, сигуран да ће наследити небеску отаџбину.
Када се завршаваше година Кипријанова заточења у Курубису, у Картагену дође за проконзула Галерије Максим. У то време цар Валеријан издаде још страшнији указ о гоњењу хришћана, у коме је наређивао: да сви хришћански епископи, презвитери и уопште сви руководиоци хришћански буду лишени својих дужности и имовине; и да они који и надаље остану у хришћанству, буду предани на смрт. Галерије Максим посла одмах да светог Кипријана врате из заточења, да би га предао на смрт. Чим свети Кипријан би доведен у Картагену, по граду се одмах пронесе глас, да је епископ Кипријан враћен из заточења, да би био предан на мученичку смрт. И слеже се тог часа мноштво хришћана око дома у коме се налазио свети Кипријан, жељни да виде свога епископа. И бојећи се да проконзул идуће ноћи не учини што светом Кипријану, они сву ноћ проведоше са женама и децом пред вратима тога дома. Они тако урадише не зато што су хтели да светог Кипријана отму из руку незнабожачких власти, него само да виде свога духовног оца и да се удостоје последњег благослова од њега, јер им срца гораху за светитеља Божјег.
Сутрадан свети Кипријан би изведен из тог дома. О, колико суза би проливено од стране хришћана када угледаше свога светог оца. и када га путем праћаху до судишта! На судишту, отпочињући ислеђење, проконзул упита светог Кипријана: Јеси ли ти Кипријан? - Светитељ одговори: Да, ја сам. - Проконзул онда упита: Јеси ли ти епископ оних безумних људи који себе називају хришћанима? - Светитељ одговори: Да, ја сам епископ Христових људи. - Проконзул Галерије онда рече: Славни цареви наређују теби да принесеш жртву боговима. - Светитељ одговори: Нипошто то учинити нећу. - На то му проконзул рече: Размисли добро, па изабери оно што је корисно по тебе. - Светитељ одговори: Ти чини што ти је наређено, а мени није потребно размишљати о доброј ствари која је тако очигледна за мене.
После тога проконзул се посаветова са присутним судијама, па укоривши Кипријана за непоштовање богова, изрече овакву смртну пресуду: "Кипријан, епископ хришћански, нека буде посечен мачем". - Чувши пресуду, светитељ Христов се обрадова и громко рече: "Хвала Господу!" - А народ, видевши шта се збива, стаде викати ка проконзулу: И ми хоћемо да умремом с њим! - И би велика узрујаност у народу; и са много плача иђаху за светитељем кога поведоше на смрт. Стигавши на губилиште, светитељ Божји скиде са себе горњу хаљину, па преклони колена и стаде се молити Богу. Пошто се доста дуго помоли Богу, свештеномученик Христов, даде свима благослов и мир, и нареди својима да џелату даду двадесет и пет златника, чинећи и на самртном часу доброчинство; затим сам завеза себи очи убрусом, док неки хришћани простираху пред њим своје мараме и убрусе, да се крв свештеномученика Христовог не би пролила по земљи. Онда светитељ Божји преклони под мач главу своју, и би му одсечена глава за Христа Спаса нашега који је глава Цркве.[11]
Чесно тело Христова мученика би пренесено ноћу са свећама, кадионицама и потребним песмама и молитвама на приватно гробље неког прокуратора Макровија Кандидијана, и тамо погребено. Доцније, под краљем Карлом Великим, мошти свештеномученика Кипријана бише пренесене у Француску у град Арл, а касније у град Компјен.
Свети Кипријан је написао многа дела, у којима је богомудро излагао божанске истине хришћанске вере и свете врлине хришћанског живота. Нарочито је силно писао против идолопоклонства, Јудаизма и јереси Новацијанове. Изузетно велику вредност има његово знаменито дело "О јединству Саборне Цркве". Уопште, у свима својим делима он богонадахнуто благовести спасонооне истине јединог истинитог Бога и Господа - Исуса Христа, коме част и слава кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГЕНАДИЈА, патријарха Цариградског

Свети Генадије дође на престо цариградске патријаршије после светог Анатолија[12] за царовања Лава Великог[13]. О богоугодном животу његовом сведочи се у књизи званој "Лимонар". У тој књизи преподобни оци Софроније и Јован пишу овако:
Ми дођосмо, веле они, у киновију[14] звану Салама, удаљену од Александрије девет потркалишта, и нађосмо тамо два старца, који раније беху презвитери цариградске цркве. Ови презвитери нам причаше о блаженом Генадију, патријарху цариградском, да је био веома кротак, чист телом и врло уздржљив. Казиваху о њему и то, да се њему много жаљаху на неког страховито порочног клирика по имеиу Харисија, који је служио у цркви светог мученика Елевтерија. За тог клирика су говорили да он не само проводи живот у лењости и нераду и греховној нечистоти, него врши разбојништва и бави се магијама. Позвавши к себи овога клирика, патријарх му речима саветоваше да се поправи, исправљајући га очински духом кротости. Али видевши да он остаје непоправљив, патријарх нареди да га за казну избију мало. Но када овога ни та казна не опамети, и он остаде и надаље непоправљив, патријарх посла једног од својих службеника у цркву светог мученика Елевтерија, при којој се налазио Харисије, да моли светог мученика: да он грехољубивог клирика или поправи или одсече од Цркве. Послани службеник, дошавши у цркву светог мученика Елевтерија, стаде пред олтаром, и пруживши руке ка мучениковом гробу рече: "Свети мучениче Елевтерије! Патријарх Генадије обавештава те преко мене грешног, да клирик Харисије, који служи у твојој цркви, чини многа безакоња и изазива саблазни, те га ти или поправи или одсеци од Цркве".
И после тога сутрадан Харисије би нађен мртав. Из овога се може видети колико је блажени Генадије био угодан Богу и Његовим светитељима, јер његова реч, упућена светом мученику преко посланика, брзо би услишена и делом потврђена. При овом светом Генадију би основан славни манастир Студитски, прозван тако по сенатору римском Студију, који дође у Цариград и с благословом Генадијевим подиже цркву светом Јовану Претечи и при њој манастир. У овом манастиру би заведен "чин неусипајушчих", принесен из обитељи преподобног Маркела у Витинији.
При патријарху Генадију црквени економ беше преподобни Маркијан. Овај Маркијан скину са себе последњу хаљину и даде је сиромаху, и видеше овог преподобног где испод фелона има царску порфиру, као што о томе пише у његовом житију.[15] При овом патријарху подвизавао се и свети Данило Столпник, кога он рукоположи за презвитера.[16]
У дане светог Генадија догоди се у Цариграду и следеће чудо. Неки иконописац дрзну се изобразити лик Христа Спаситеља према изгледу незнабожачког бога Зевса[17], и одмах га постиже казна Божја: јер се осуши рука која се дрзну тако недолично изобразити Господа. Видевши на себи тако брзу казну Божју, иконописац похита к свјатјејшем патријарху Генадију с покајањем, исповедајући пред свима грех свој и плачући. Свјатјејши патријарх се помоли за њега Богу и исцели му руку, те она постаде здрава као и раније.
У овог великог архијереја беше обичај: не постављати за свештеника никога док не научи цео Псалтир наизуст; јер се овај свети архијереј веома ревносно стараше за одржавање црквеног поретка, знајући да се овај поредак може само тако одржавати, ако свештеници и клирици буду учени и добро познају Свето Писмо. Јер свештеник који није учен, не може друге учити, исправљати и на пут спасења упућивати, не знајући сам прави пут. И на таквоме се збивају речи Христове: Ако слепац слепца води, оба ће у јаму пасти (Мт. 15, 14).
Свети Генадије сазва и Помесни сабор у Цариграду, једно ради коначног искорењења јереси Евтихијеве, а друго - ради других црквених питања; на овоме сабору би анатемом забрањена симонија (мито), која беше распрострањена међу архијерејима.
Свети Генадије, пасавши Цркву Христову тринаест година, престави се ка Господу за царовања истог Лава Великог.[18] На извесно време пред своје престављење, када се свети Генадије у поноћи мољаше у цркви, њему се јави неко ђаволско страшилиште; а када га свети Генадије одагна крсним знаком, ђаво бежећи рече: "Одлазим одавде несумњиво, и док си ти жив ја овде не могу ништа радити; али после твоје смрти опет ћу доћи, и на све могуће начине смућиваћу Цркву и одводити у погибао многе". - Свети Генадије непрестано проливаше сузе до дана смрти своје, молећи се Господу, да сачува Цркву Своју, да јој ни врата адова не одоле. И као што за живота свог он бејаше усрдни молитвеник ка Господу за свету Цркву, тако и по престављењу свом узноси непрестане молитве за Цркву, предстојећи са осталим светим јересима Глави Цркве, - Христу Господу нашем, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА, митрополита Кијевског

Свети Јован беше родом Бугарин. Дошавши у Кијев 1080 године, он одмах стече толико уважење, да ускоро буде подигнут на престо митрополитски. Управљао је црквом осам година. Писао папи Клименту посланицу, у којој га изобличавао због новачења, које је римска црква увела. Упокојио се мирно 1089 године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА СЕДАМ ДЕВОЈАКА ИЗ ГАЗЕ

Мачем посечене пострадале за Господа Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ ЧЕТИРИ МУЧЕНИКА из Перге Памфилијске

Терани да трче по жеравици; и тако пострадали за веру своју у Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФИЛЕОРТА

Пострадао за веру у Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИАДОХА

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МИНЕ, ФАВСТА, АНДРЕЈА и ИРАКЛИЈА

СПОМЕН СВЕТИХ ТРИСТА ШЕЗДЕСЕТ МУЧЕНИКА у Никомидији

Пострадали за Господа Христа мачем посечени.

ОБНОВЉЕЊЕ ХРАМА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у Неорију.


Молитвама Светих Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас!
Амин.
На преп. Макарија Великог 1953. - Благовести 1957. Манастир Свете Келије.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Овог светог Кипријана не треба мешани са другим св. свештеномучеником истог имена који се слави 2 октобра.
2. Писмо Донату, гл. 4.
3. Писмо Донату, гл. 3 и 4.
4. Писмо Донату, гл. 4 и 5.
5. Св. Кипријан посвећен за епископа, вероватно, крајем 248 год.
6. Цар Декије владао од 249 до 251 године.
7. О палима, гл. 4.
8. Овај сабор одржан је 251 године.
9. Валеријан царовао од 253 до 259 године.
10. Курубис је био удаљен неколико дана хода од Картагене.
11. Свети Кипријан пострадао 258 године.
12. Свети Анатолије патријарховао од 449 до 458 године.
13. Лав (Први) Велики царовао од 457 до 474 године.
14. Киновија - грчка реч, значи: општежиће, општежићни манастир.
15. Спомен његов празнује се 10 јануара.
16. Спомен његов светкује се 11 децембра.
17. Зевс сматран код старих Грка за врховног бога и родоначелника осталих богова, а и људи.
18. Свети Генадије патријарховао од 458 до 471 године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Сабор Св. Српских просветитеља и учитеља. Овога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха, и то Св. Сава, први српски архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник Св. Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се „сличан Мојсеју у кротости (Србљак)"; Никодим, подвизавао се у Св. Гори и био игуман Хилендарски, по том архиепископ „све српске и поморске земље"; Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346 год. патријарх, преминуо, 1349 год; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376 год, и крунисао Лазара, по том се отказао престола патријаршеског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388 год; Макарије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трпезарију при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мехмеда Соколовића, упокојио се 1574 год; Гаврил, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака истјазаван за велеиздају и обешен 1656 год. Уз ове још се помињу Јевстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије, Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Св. Гори, но сви беху „раби блази и вeрни, добри же дeлателïе винограда Господня".

2. Св. Александар, Јован и Павле патријарси Цариградски. Александар учествовао на I Вас. Сабору и Никеји место престарелог патријарха Митрофана; по том наследио Митрофана. Кад се хтеше неки философи препирати с њим о вери, он рече једном од њих: „у име Господа мога Исуса Христа заповедам ти да умукнеш!" И онеме философ тога часа. Молитвом својом и Арију прекратио живот. Скончао у 98 год. живота, 340 год. Св. Јован Постник управљао црквом у време злога цара Анастасија, јеретика акефалита. Упокојио се 595 год. Св. Павле IV управљао црквом 5 година и 8 месеци, и одрекао се престола примивши тајно схимну, да би покајао свој грех што је најпре пристајао уз иконоборце. Био је претходник великог Тарасија, и упокојио се у време Ирине и Константина 784 год.

3. Преп. Христофор. Подвижник VI века у обитељи св. Теодосија. У визији видео, да кандила монаха трудбеника горе, а кандила лењиваца не горе.

4. Св. Евлалије, еп. Кесарије Кападокијске. Један од претходника св. Василија. Свога сина лишио чина за ношење одела, неприличног духовноме завету.

Спомен преноса моштију Светог Александра Невског

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


САБОР СВЕТИХ СРПСКИХ ПРОСВЕТИТЕЉА И УЧИТЕЉА

Овога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха, и то: Свети Сава, први српски архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник светога Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се "сличан Мојсију у кротости" (Србљак); Никодим, подвизавао се у Светој Гори и био игуман Хиландарски, потом архиепископ "све српске и поморске земље"; Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346 године патријарх, преминуо 1349 године; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376 године, и крунисао Лазара, потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388 године; Макарије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трапезарију при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мустафе (Мехмеда) Соколовића, упокојио се 1574 године; Гаврило, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака исјазаван за велеиздају и обешен 1656 године. Уз ове још се помињу Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије (епископ Рашки), Кирило (патријарх), Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Светој Гори, но сви беху "раби блази и вјерни, добри же дјелателије винограда Господња".

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ АЛЕКСАНДРА, ЈОВАНА и ПАВЛА, патријараха Цариградских

Свети Александар бејаше хороепископ[1] при светом Митрофану[2], првом патријарху цариградском, украшен свима врлинама. Када се у Никеји сабра Први Васељенски Сабор светих отаца, патријарх Митрофан, пошто због престарелости и болести не могаше сам ићи, посла овог поборника благочешћа Александра. Као заменик и представник патријарха у Сабору, Александар се са великом ревношћу бораше за православну веру против злочестивог Арија. Када се заседање Сабора заврши, и Александар беше на повратном путу из Никеје у Цариград, блаженом Митрофану јави се анђео Господњи, јављајући му да му је крај близу и наређујући му да за патријарха после себе одреди Александра. Анђео рече Митрофану: Кроз десет дана ти ћеш добити венац од Бога, а престо патријаршијски нека после тебе прими твој саслужитељ Александар.
Благочестиви цар Константин Велики, са многим оцима дође у посету свјатјејшем патријарху Митрофану, који болестан лежаше на самртничком одру. И када га Константин упита, коме би он благословио предати патријаршиски престо после свога престављења, свети Митрофан одговори: Господ ми откри да после мене престо прими мој саслужитељ Александар, ваистину достојан избрања и дара Духа Светога.
Тако и би. Јер када свети Митрофан отиде ка Господу, Александар би постављен за патријарха цариградског. Он ревносно пасијаше словесно стадо Христово, одгонећи вукове - јеретике и јелине, јер он имађаше велику борбу не само са аријанцима него и са јелинским философима.
Једном неки од јелинских философа приступивши к цару, усудише се изобличавати патријарха Александра што је одбацио древну веру отаца, и законе римске и грчке, а примио неку нову веру и нове законе, што ће бити, говораху они, не на утврђење него на разорење царства. И философи мољаху цара да им допусти имати препирку о вери са епископом Александром. Цар допусти да буде препирка. А светитељ Божји Александар, ма да не беше обучен јелинској философији, ипак, пун Духа Светога, не одби препирку. Философи се скупише у великом броју и изјавише жељу да сви воде препирку са хришћанским епископом, онда их светитељ замоли да из своје средине изаберу најмудријег и најречитијег философа који ће водити препирку, а да остали слушају. Јер је немогуће, говораше свети Александар; да један човек одговара свима вама када будете викали и грајали. - Философи онда изабраше између себе једнога, кога сматраху за најмудријег, и представише га светитељу, а сами се припремише да слушају пажљиво. Отпочињући препирку, свјатјејши патријарх Александар рече томе философу: У име Господа мога Исуса Христа наређујем ти да умукнеш! - И одмах се философу одузе језик и он постаде нем, те не могаше проговорити ни речи. Видећи то, сав скуп философа се препаде и постиде, те једни од њих са стидом побегоше, а други у Христа повероваше. Онемели пак философ помоћу знакова објасни да признаје како своју заблуду тако и истинитост хришћанске вере; онда припаде к ногама светитељу; и одреши му се језик од немила; и он стаде громко славити Христа; и би крштен са осталим пријатељима својим. - Томе се обрадова цар и сви верни, и сви прославише Бога који дарова тако чудесну силу угоднику Своме.
Овај свети Александар потом молитвом својом умртви и злочестивог Арија. Јер јеретик Арије, неколико година после Првог Васељенског Сабора, позван у Цариград, препредено превари благочестивог цара Константина, када га овај упита, да ли верује онако како утврдише веровати свети оци на Сабору у Никеји? А Арије, имајући у недрима својим хартију на којој беше исписано јеретичко зловерје његово, ударајући себе по прсима рече: Тако верујем! - На тај начин овај јеретик привидно и преварно изрази сагласност са вером утврђеном у Никеји, док у уму свом он говораше да верује онако како је руком својом написао на хартији што је у недрима његовим. И кунијаше се пред царем да "тако верује".
Не знајући какво је лукавство посреди, цар поверова Аријевим речима, и посла Арија к свјатјејшему патријарху Александру, наређујући му да прими у црквену заједницу Арија као православног. При томе би одређена и недеља, као дан у који је Арије имао бити уведен у храм ради општења са вернима. Но свети Александар одбијаше да Арија прими у црквену заједницу, као оснивача јереси. Међутим субота пролажаше и недеља се примицаше. И те ноћи уочи недеље архијереј Божји баци се у олтару пред престолом на молитву, са сузама молећи Бога да му одмах узме душу из тела, да не би дочекао дан у који ће Арије приступити црквеној заједници и причешћу Светим Тајнама; или да сажаливши се на Цркву Своју, истреби Арија са земље живих.
Тако се свети Александар сву ноћ мољаше Богу. А кад свану и приближи се време свете литургије, Арије са великом гордошћу крену из царских палата, окружен царским великодостојницима, присталицама његове јереси, и мноштвом оружника. А кад се Арије приближи месту званом "Константинов трг", где стајаше стуб са царевим кипом, Арија обузе страх од гриже савести, и од тог страха потера га нужда, и он стаде тражити неко заклоњено место. Недалеко одатле налазио се народни нужник; Арије уђе у њега, али га изненада спопадоше силни болови у стомаку, и препуче му утроба, као у Јуде, те му сва црева испадоше. И тако бедно издахну јеретик, изригнувши горко душу своју. А они што стајаху споља и чекаху да Арије изађе, видећи да га дуго нема, уђоше код њега и нађоше га мртва где лежи у гноју и крви. И одмах се пронесе по целоме граду вест о ужасној изненадној смрти јеретика Арија. И јеретици се силно постидеше, а православни се радоваху што Христос, истинити Бог, одмазди Своме непријатељу и хулнику. Нарочито свјатјејши патријарх Александар узношаше благодарност Христу Богу што се сажали на Цркву Своју и спасе је од оног опаког вука. И благочестиви цар Константин, дознавши за такву смрт Аријеву, веома се учврсти у благочестивој вери, и све до смрти своје штићаше догмате Никејског сабора.
Такву силу пред Богом имађаше праведна молитва великог архијереја Божјег Александра. Као оштар мач она умртви непријатеља Божјег и достави славље Цркви православној. То касније спомену и свети Григорије Богослов у својој речи Цариграђанима, похвално се изражавајући о Александру, говорећи овако: Истину ћу вам рећи, јер сте ученици славног Александра, великог поборника и проповедника Свете Тројице, који и речју и делом одагна јеретичку заблуду. Ви се сећате његове равноапостолске молитве, којом он оснивача и руководиоца безбожја уништи на месту, које заслуживаше најбезбожнији језик, да срамоту срамотом освети, и да срамном смрћу, потпуно заслуженом, вечито буде изобличено смртоносно зло јеретиштва, које погуби многе душе.
Ову реч свети Григорије говори у похвалу светог Александра а на посрамљење злочестивог Арија, споменувши Александровом молитвом изазвану срамну смрт Аријеву у нечистом месту: јер као што Арије срамоћаше Сина Божија, хулећи Његово Божанство, равномоћно и савечно Богу Оцу, тако и сам доживе срамоту - бешчесну смрт; на тај начин срамотом би одмаждена срамота.
Пасући Цркву Христову много година, свети Александар достиже дубоку старост. И када беше на самрти, словесне овце окружише одар свога пастира и питаху га: Оче, коме остављаш нас, децу своју? Кога нам постављаш место себе, који би, идући твојим стопама, управљао Црквом мудро? - А он, указавши на два чесна мужа, на Павла презвитера и на Македонија ђакона, рече: Ако хоћете да имате пастира мудрог и украшеног врлинама, онда изаберите себи Павла; а ако желите да имате пастира само благообразног и спољашњом лепотом украшеног, онда изаберите Македонија. - Рекавши то свјатјејши патријарх Александар се престави ка Господу, имајући деведесет и осам година од свога рођења. После њега престо прими свети Павле[3], први патријарх цариградски са овим именом; његов спомен празнује се шестога новембра.
Свети Јован, прозван Кападокс, јер беше родом из Кападокије, прими престо цариградског патријарштва после неправоверног Тимотеја[4], при крају царовања Анастасија јеретика[5]. Он би изабран против своје воље, јер није желео тако високи чин, и би узведен на патријаршиски престо више правоверним народом него царском влашћу. И неимађаше мира од злочестивога цара Анастасија до дана смрти његове, јер га Анастасије ненавиђаше и гоњаше. Јер овај цар припадаше јереси псевдопатријарха антиохијског Севера[6], противника Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону.[7] Овај јеретик Север, следећи учење Диоскора и Евтихија, одлучених на том Сабору и преданих анатеми, признаваше само једну природу у Лицу Господа нашег Исуса Христа; он тврђаше да су се Бог Слово и тело при оваплоћењу слили у једну природу, а не признаваше да у једном Лицу Христовом постоје две природе, као што свети оци научише веровати и као што и сада догматујући Црква пева: Будући Бог по природи, и нас ради поставши човек по природи, Он се не раздељује у два лица, него се познаје у двема природама које су несливене.[8] Овај злоумни противник православља лудост тврђаше, као да је Божанство Свете Тројице страдало на крсту заједно са човечанством Христовим; и због тога се усуђиваше Трисветоме додавати речи: "распнијсја за ни, помилуј нас".
Од овог бедног Севера поникла је јерес акефалита, тојест безглавих, тако названих зато што нису признавали власт епископа православних који старешинују над црквама, као што глава старешинује над осталим удовима, него је сваки од њих сматрао себе за старешину и учитеља, по умовању своје безумне главе. Када изумреше неправоверни епископи и презвитери који се држаху овог лажног учења, међу овим јеретицима није се вршило по прописаном црквеном чину ни крштење, ни божанствена литургија; а причешћиваху се они издавна спремљеним и чуваним агнецом Тсла Христова, сабирајући се у дане свете Пасхе и ломећи агнец на најситније делиће. И тада сваки од ових јеретика измишљаше себи веру какву је хтео; и самовољно присвајајући себи власт учитељства, они учаху и друге своме лажном учењу. Стога се од ових јеретика расплодише многе друге јереси, једна другој супротне. О овим јеретицима грчки црквени историчар Никифор Калист, у осамнаестој књизи, у глави четрдесет петој, пише: У такве јеретике спадаше злочестиви цар Анастасије и смућиваше много Цркву Божју, прогонећи православне архијереје са њихових престола. Овај цар намисли да на сваки начин прогна и новопостављеног патријарха цариградског, овог светог Јована, али казна Божја постиже јеретика и прекину му живот грозном смрћу.
Није излишно споменути овде и о смрти овог злог цара, која се догоди на следећи начин. Овај цар, на неколико дана пред своју погибију, виде у сну неког страшног човека који као Судија сеђаше на високом престолу у слави, коме многи предстојаху. Тај Судија држаше у руци Својој књигу, коју отворивши нађе у њој име цара Анастасија, и показавши то цару Анастасију рече: "Ја сам хтео да ти дозволим да поживиш још доста времена, али због зловерја твог ја ћу избрисати из живота твог четрнаест година". Рекавши то Судија избриса записано у књизи. А цар, тргнувши се из сна сав цептећи, дозва једног од највернијих саветника својих, по имену Аманта, свог једномишљеника у јереси и у свима залима, и с тугом му исприча своје сновиђење. Чувши то, Амант се препаде и рече: Ове ноћи и ја имађах страшно виђење: учини ми се као да стојим пред царским лицем твојим и служим ти; и гле, нека огромна свиња притрча, дохвати ме за горњу хаљину, обори ме на земљу и поједе.
Испричавши један другоме тако страшне снове, и због тога обузети ужасом, они позваше неког врача, по имену Прокла и изложише му своје снове, да би их протумачио. Он им рече да ће обојица ускоро умрети. И стварно, после не много дана у царев дворац удари гром и уби цара. И тако зли цар погибе злом смрћу.
По погибији цара Анастасија на престо царски би изабран Јустин[9], човек благочестив и праведан. А Амант и с њим други покварени људи, сарадници Анастасијеви у његовим злим делима и гонитељи Цркве, по праведном суду бише предани смрти. И тако се на Анастасију и на Аманту збише њихова сновиђења. После погибије ових непријатеља Цркве, наступише мир и спокојство у Цркви Христовој и међу њеним пастирима. Свјатјејши патријарх заједно са новоизабраним благочестивим царем Јустином и са свим правоверним народом, радосни због ослобођења Цркве свете из ропства насилничког, узнеше благодарне молитве. Ускоро после тога патријарх сазва четрдесет најближих епископа на помесни сабор, који предаде анатеми Севера, лжепатријарха антиохијског, и све његове једномишљенике, а потврди и прослави Четврти Васељенски Сабор, Халкидонски. Остале дане живота свог свети Јован проведе у миру црквеном, ревносно пасући поверено му стадо и угађајући Богу. Провевши на престолу три године, свети патријарх Јован отиде ка Господу.[10]
Свети Павле, данас празновани, четврти цариградски патријарх тог имена, беше родом са Кипра. Патријаршиски престо он прими после Никите[11], јеретика иконоборца, за царовања Лава[12] сина Копронимова. О овом светом Павлу пише се у Житију светог Тарасија[13]. Павле бејаше муж врлински и благочестив, али бојажљив: јер, видећи велика насиља која злочестиви цар чињаше многим правовернима због светих икона, он тајаше своје благочешће и општаше с јеретицима, иако против своје воље. По смрти пак овог зловерног цара он хтеде васпоставити побожно клањање светим иконама, али не могаде, пошто не имађаше помоћника; међутим иконоборство се силно учврсти у целоме граду, и у околним покрајинама. Због тога Павле беше веома ожалошћен; и видећи да се не може надати успеху, он намисли да остави патријаршиски престо, на коме проведе не више од четири године; и разболевши се, он тајно отиде из патријарашког дома у манастир светога Флора, где прими на себе свету схиму.
О томе се убрзо свуда сазнаде, и сви се веома чуђаху. Царица Ирина[14] се ожалости што је патријарх учинио то не обавестивши никога. И она оде к њему са сином, царем Константином, и упита га: Оче, што си то урадио и са ког разлога? - Павле јој одговори: Да примим овај свети схимнички образ побуди ме моја болест и очекивање блиске смрти; а да оставим патријаршиски престо највише ме побуди црквена смутња и неред; јер Црква страда од иконоборачке јереси; од дугог злог умовања јеретика Црква доби страховиту рану, и ја бедник већ сам трипут руком својом и потписом одобравао ту јерес; ја не само нисам избегао замке зловерја, него сам се и језиком и руком уплео у њих, због чега се сада силно кајем; но више свега ми неизмерно тишти и мучи душу то, што све земље, потчињене вашој власти, држећи православно исповедање вере, пребивајући и веселећи се у православном учењу, туђе се наше Цркве и нас као туђе овце одгоне од себе као од Христова стада. Ето, због тога не желим да будем пастир јеретичком скупу, и више волим боравити у гробу него подлежати анатеми светих четири престола апостолских.[15] Али пошто Бог даде власт скиптра у руке ваше, да царску бригу водите о хришћанском стаду у поднебесју, немојте превидети тугу Матере ваше - Цркве, нити је оставити и надаље у неутешној тузи, него се на све могуће начине постарајте, да она опет добије своје пређашње благољепије. Не допуштајте више одвратној јереси да попут свиње која је изашла из шуме пустоши и уништава виноград Христов у време вашег благоверног царовања, и да га загађује безбожним умовањем. Ви имате искусног радника који може обрадити грозд истинског исповедања; изгњечивши грозд у божанственој каци једине Цркве, овај ће радник напунити чашу премудрости и спремити побожном народу пиће православног умовања. - Упиташе га: Оче, о коме то говориш? - Он одговори: Говорим о Тарасију[16], првом саветнику вашем царском; знам да је достојан бити управитељем Цркве, јер је моћан жезлом разума свог одагнати лажно учење јеретичко, и мудро напасати словесно стадо Христово и сабрати га у један тор правоверја.
Чувши такве речи од патријарха Павла, благочестива Ирина и њен син цар Константин, отидоше тужни. А Павле, обраћајући се неким великашима који остадоше код њега, рече: О, да нисам никада седео на том престолу када Црква насиљем би сметена и од васељенских престола проклета! Ако се не сазове Седми Васељенски Сабор и иконоборачка јерес не буде осуђена, ви не можете бити спасени. - Великаши га упиташе: А зашто ти при постављењу свом за патријарха даде писмено одобрење иконоборству? - Павле одговори: Зато сада примих на себе покајање што тада дадох то одобрење, и бојим се да ме Бог не казни што тада из страха ћутах и не говорах вам истину. Сада пак кајем се, и кажем да вам нема наде на спасење, ако у тој јереси останете.
Након не много дана после тога патријарх Павле упокоји се у миру.[17] Од тада грађани у Цариграду почеше слободно и без страха разговарати и препирати се са јеретицима о светим иконама, у чију заштиту нико није смео отворити уста од времена Лава Исавријанца[18] па све до тада.
Дознавши све ово о сада празнованим трима светитељима: Александру, Јовану и Павлу, прославимо Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ХРИСТОФОРА

О овом преподобном Христофору Јован и Софроније, писци књиге "Лимонар" пишу следеће: Када бејасмо у Александрији ми одосмо к ави Теодулу који се налажаше у Светој Софији што је у Фарани; и старац нам исприча, говорећи: У киновији преподобног оца нашег Теодосија, која се налази у пустињи светог Христовог града Јерусалима, ја се постригох у монаштво, и тамо сретох великога старца, по имену Христофора, родом Римљанина. Једнога дана ја му се поклоних, говорећи: Покажи љубав, оче, па ми испричај какве си подвиге имао од дана младости своје. - Пошто га дуго и веома усрдно мољах, старац увиде да ја то чиним ради душевне користи, па ми стаде причати о себи овако:
Када се одрекох света, чедо, ја имађах велику љубав и усрђе к монашком подвигу: дању сам обављао послушања, а касно увече одлазио сам у пештеру, у којој су раније имали обичај молити се преподобни Теодосије и остали свети оци. Улазећи у пештеру, ја сам правио сто метанија, и на свакој степеници падао ничице пред Богом; а степеница има осамдесет. Ушавши у пештеру, ја сам остајао у њој молећи се, док не би ударило клепало за јутарње богослужење; и тада сам излазио из пештере и одлазио у цркву.
У таквом подвигу проведох једанаест година, никада не мењајући ово правило, подвизавајући се с великим пошћењем и чувањем помисли, трудећи се телом у послушањима која су ми налагана, и трпећи сваку оскудицу због сиромаштвољубља мог. Но једне ноћи, када дошавши к пештери обавих по обичају моја коленопреклона мољења на степеницама, и стигох до последње степенице, ја стадох: неочекивано се нађох у екстази, у заносу, и угледах сву пештеру пуну кандила, од којих једна гораху а друга не. Видех такође и два светлолика човека у белим хаљинама, који хођаху и удешаваху кандила, и ја их упитах: Зашто сте поставили овде та кандила, те не могу од њих да уђем и да се помолим? - Они ми одговорише: Ово су кандила отаца који се труде Богу. - А ја их онда упитах: Зашто једна кандила горе а друга не горе? - Они ми одговорише: Који усрдно служе Господу упалише кандила своја, а лењивци не упалише. - Ја им се онда поново обратих: Имајте љубави па ми кажите: гори ли моје кандило или не? - Они ми одговорише: Труди се и моли се, па ћемо га упалити. - А ја рекох: Ја се свагда молим, и ништа друго до овог времена не радих.
После ових речи ја дођох к себи и више никога не видех. Онда рекох себи: О Христофоре! потребни су ти велики трудови, да би упалио своје кандило! - И сутрадан ујутру ја изиђох из свог манастира и кренух на Синајску гору, не поневши ништа са собом сем одеће која беше на мени. И пошто проведох педесет година на Синајској гори у многим трудовима и подвизима, к мени дође глас који ми говораше: "Христофоре", иди у свој манастир у коме си се раније подвизавао, да се тамо упокојиш са оцима својим". - Испричавши то о себи, преподобни Христофор поживе после тога мало, па предаде свету душу своју у руке Божије.
Опет тај исти ава Теодул исприча нам, веле Јован и Софроније, о истом оцу Христофору да једном приликом, пре свог престављења, преподобни Христофор каза ово: Једнога дана изиђох из манастира свог у свети град Јерусалим да се поклоним и целивам животворни Крст Господњи. И када бих тамо и поклоних се, излазећи ја видех неког брата који стајаше на вратима сред црквене порте, па нити улажаше нити излажаше. А видех и два гаврана који без страха лећаху испред његовог лица, налећући крилима својим на лице његово, и не даваху му да уђе. Ја познах да су ти гаврани - демони, и рекох том брату: "Кажи ми, брате, због чега стојиш насред врата, и не улазиш?" Он ми одговори: "Прости ми, оче, опхрвали ме помисли; један ми помисао вели: иди и поклони се чесноме Крсту и целивај га; а други ми вели: не, немој! него најпре иди и сврши посао свој, па ћеш другом приликом доћи и поклонити се". Чувши то, ја узех тог брата за руку и уведох у цркву, и тог часа ишчезоше она два гаврана; и предложих брату том, те се поклони часноме Крсту и светоме Гробу Господњем, па га отпустих с миром.
Ово ми исприча преподобни Христофор, рече Теодул, пошто беше видео да се много бавим манастирским пословима а мало ревнујем за молитву, да бих на тај начин сазнао: да прво треба свршавати духовне послове, па онда телесне.
Чувши ово, блажени оци Јован и Софроније записаше то на корист онима који читају и онима који слушају, а у славу Христа Бога нашег.[19]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФАНТИНА

Преподобни Фантин родио се у Калабрији у Италији, син Георгија и Вриене. Из детињства он посвети себе Богу. У десетој својој години он би дат у манастир, и примивши монашки постриг он упражњаваше сваку врлину. Пошто постаде искусан вршилац заповести Божјих, он би удостојен божанских откривења. Ходећи по пустињама и горама, он по двадесет дана провођаше без хране, и четири године проведе потпуно наг. Многа зла и невоље доживе преподобни када Сарацени разбојнички упадоше у Италију и пустошаху крајеве њене.[20] Шездесет година трпељиво подносећи та искушења, блажени Фантин напослетку узе два своја ученика, Виталија и Никифора, и отпутова с њима у Пелопонез[21]. Бавећи се дуго време у Коринту, он постаде многима узрок спасења. После тога он оде у Атипу, где се помоли у храму Пресвете Богородице. Затим отпутова у Ларису, где подуже време проживе код гроба светог Ахила[22]. Након тога он се упути у Солун. У Солуну се он срео са преп. Атанасијем Атонским и чувеним подвижником Павлом Ксиропотамским, који, како је сам говорио, "као светеоник обасјавају сада пустињу". Тамо се он осам година наслађивао чудесима од моштију светог великомученика Димитрија[23], држећи се свог уобичајеног правила уздржања, и упокоји се у дубокој старости, отишавши к своме многожељеноме Господу.[24] Његов ученик Никифор, по заповести коју прими од Господа још у Калабрији, оде после Фантиновог престављења преп. Атанасију у Велику Лавру Атонску, где се упокоји у миру. Његове свете мошти испуштаху благоухани мирис. (Преп. Фантин се празнује и 14 новембра).

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ

Блажени Александар родио се петнаестог маја 1448 године у области Великог Новгорода у селу Мандери, у близини Островског манастира Ваведења Пресвете Богородице. Он се родио од оца Стефана и матере Василисе по неком јављењу Божје силе, и би освећен светим крштењем. Када стиже за школу, родитељи га дадоше да учи Божанско Писмо. Но док другови његови брже успеваху у учењу, он у томе беше спор. Али то би по нарочитом промислу Божјем, да би му разумевање било дато од Бога а не од људи, што се и догоди. Једном Александар оде у цркву, паде пред икону Господа нашег Исуса Христа и Пречисте Матере Његове и са сузама се мољаше да му се да разумевање за изучавање Светога Писма. И на његову молитву њему одмах дође одговор: он чу глас који му рече: "Устани, не бој се, добићеш што си молио".
Обрадован, дечко устаде и оде к оцу свом. Отац и мати приметише његову душевну радост, и досетише се да га је милост Божија посетила, и благодараху Бога за то. А блажени дечак од тога времена поче брзо напредовати у учењу, при чему пажљиво слушаше читање Божанских књига и у свему беше послушан својим родитељима. У то време он држаше и строги пост, јер једанпут дневно јеђаше само хлеб, и то под меру; при томе и врло мало спаваше ноћу. Томе се чуђаху родитељи. И мати, саветујући га, рече му једном: Чедо моје, зашто тако затиреш себе? Једи заједно с нама и спавај, као и ми. - На то он одговори: Зашто ми тако говориш, мајко, одстрањујући ме од слаткога уздржања? Та речено је у Светом Писму, да нас јело и пиће не постављају пред Богом (1 Кор. 8, 8). Стога ме остави да продужим као што сам почео. - Дивећи се тако мудром одговору његовом, а нарочито видећи његово усрђе према таквом подвигу, мати му рече: Ради, како ти је воља.
Дивни дечак сав се одаваше подвизима, а видљива блага и богатство сматраше као паучину, и на све људско на земљи гледаше као на таште и ништавно. Када пак Александар постаде пунолетан, родитељи намислише да га ожене. Међутим божанствени јуноша и не помишљаше на то; напротив, он је стално желео и размишљао како да се удаљи из света. И ту своју жељу он и оствари. И то на овај начин: узе благослов од оца као да хоће да иде у оближње село, и оде од родитељске куће; и вођен Богом, или боље рећи, имајући анђела за свог сапутника, он дође у манастир светог Преображења Спасова, што је на Валааму[25]. У манастиру он умоли настојатеља да га постриже у монаштво. У то време њему беше двадесет шест година. У манастиру он се с таким усрђем подвизаваше у врлинама, да га сви стадоше хвалити. Узнемирен тиме, он измоли од тамошњег настојатеља благослов, и изиђе из манастира ноћу, не поневши са собом ништа осим мантије на себи. И дође на место, где је хтео најпре да се настани по одласку из родитељске куће. То се место налазило на обали Рошчњеског Језера, на четири потркалишта од реке Свире. Ту преподобни направи себи малу колибу, у којој се по мало одмарао од својих подвига.
Једном преподобни обилажаше околна места и разгледаше где би себи начинио обиталиште; и угледа дивно место, обасјано неком божанском светлошћу, на коме и до сада постоји манастир. Живећи на том месту, он једном, када беше изашао из своје келије на језеро да захвати воду, чу с неба глас који га зовну по имену и рече му: "Пошто си био извршилац мојих заповести, то ћу сабрати к теби безбројно мноштво људи; а ти их не одбацуј, него их прими раширених руку и буди им наставник ка спасењу". - Чувши ове речи, преподобни паде ничице на земљу и узнесе Богу благодарне молитве; затим захвати воду и врати се у своју колибу.
Након нешто времена после тога к преподобноме дође његов рођени брат Јован, који га је тражио. Угледавши брата, преподобни Александар му се обрадова, и они се заједно дадоше на посао да саграде пространо обиталиште, пошто су хтели да живе заједно. Но после не много времена престави се брат преподобнога Јован, и блажени га опоја и сахрани. Потом блажени се и надаље држаше строгог испосништва, а број братије се увећаваше. Пребивајући у побожном молитвеном тиховању. они живљаху одвојено један од другога и подражаваху преподобнога сваки према својим моћима.
Тако провођаше свој живот преподобни и достиже то, да молитвом својом прогоњаше демоне, и да анђеле имађаше за своје сабеседнике. Једном се он удостоји видети самога Бога, који му се јави у Три Лица, и разговарати с Њим о томе како да подигне цркву, сагради манастир и сабере братију. А када се затим он помоли Богу о томе на ком месту да подигне цркву, њему анђео Господњи показа место. Потом га братија примораше да прими свештенички чин. Након неког времена преподобни сагради цркву у име Свете Тројице, и освети је, а братство се множаше све више и више.
Мада преподобни и прими старешинство над братијом, он ипак не измени своје правило, но и у том звању он свима даваше пример смирења, сећајући се речи Господње: Који хоће међу вама да буде први, нека буде од свију најзадњи и свима слуга (Мк. 9, 35). Стога преподобни смираваше себе, и чињаше себе мањим од свих, и служаше свима, и собом даваше пример свима, и пре свију одлажаше на посао. Он сваки дан рађаше својим рукама, и у кујну одлажаше, и тесто сам месијаше, и хлеб пецијаше, понекад и воду са језера доношаше, дрва сецијаше и у манастир ношаше. Каткад блажени одлажаше у воденицу, где су братија жито млели, и док братија још спаваху он би самлео све спремљено жито, и онда одлазио у своју келију. У цркву он долажаше пре свију и излажаше после свију. Њега нико никада не виде да лежи на рогожи, или да излива воду на своје тело. Његова одећа беше: мантија израђена од грубе тканине, и толико подерана, да је на њој било мноштво закрпа. Многи му се неразумни људи подсмеваху и ругаху, али он све то с радошћу примаше.
После неког времена, по Божјем саизвољењу, преподобни сазида од камена цркву у име Пресвете Животворне Тројице[26] прошири манастир, нареди да се са све четири стране изграде келије, а у средини подиже велику цркву и трапезу, и устроји све остало што беше од потребе за братију.
Тако богоугодно поживе преподобни у подвизима све дане на земљи, због чега и доби од Бога дар чудотворства још за живота овога. Напослетку, осећајући да наступа време његовог одласка к Богу, он позва братију и рече им: "Браћо, ево већ се приближује крај мога живота, и ја одлазим из овог живота, а вас предајем у руке Божије; Он нека вас сачува и утврди у љубави Својој". - Рекавши то, преподобни поучи братију о међусобној љубави, и о међусобној снисходљивости, и о другим врлинама. Најзад им завешта да и после његове смрти нико од њих не држи код себе алкохолна пића. А када наступи час у који душа преподобнога имаше отићи к Богу, преподобни подиже руке своје к небу и сатвори молитву, завршивши је речима: "Господе, у руке Твоје предајем дух мој".
И тако, с молитвом на устима преподобни предаде Господу чесну душу своју, у тридесети дан месеца августа 1533 године, када му беше осамдесет пет година. Чесно тело његово би чесно погребено крај цркве Преображења, с десне стране олтара. Оно подаје многа исцељења онима који са вером приступају к светој раци преподобнога.[27]

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСНАЕСТ МУЧЕНИКА ТИВЕЈСКИХ

Свети мученици ови мачем пострадали за Христа Господа.

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ МУЧЕНИКА МЕЛИТИНСКИХ

Скончали за Господа Христа у мору и прешли у безобално море Његове блажене вечности и бесмртности.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛИКСА ЕПИСКОПА, ЈАНУАРИЈА ПРЕЗВИТЕРА, ФУРТУНИЈАНА и СЕПТИМИНА

Мученици свети, храбри Христови војници: свештеномученик Филикс, Фуртунијан, Септимин и Јануарије, горећи божанском ревношћу вере, јуначки војеваху против заблуде идолопоклонства. Јаки вером у Бога, они разгоњаху мрак неверја, јер држећи божанске законе и заповести Христове, они мудро побијаху и у прах претвараху све примедбе које незнабошци изношаху против хришћанске вере. Због тога ови блажени претрпеше и гоњења и тамнице и мучења; и много их вукоше из места у место, док их најзад не осудише на посечење мачем. И тада се догоди страховито чудо: сунце и месец, не подносећи неправедно посечење светих, претворише се у крв. А кад мученицима бише одсечене главе, они примише од Господа неувенљиве венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕВЛАЛИЈА

Био епископ Кесарије Кападокијске; један од претходника светог Василија Великог. Свога сина лишио чина за ношење одела, неприличног духовноме звању.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САРМАТА

Упражњавајући увек подвиг пошћења и уздржања, преподобни Сармат тако силно победи сан, да када је говорио сну: "одлази далеко од мене!" сан је одлазио; а када му је говорио: "дођи!" сан је долазио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ВРИЕНЕ

Света Вриена упокојила се у миру Господа свога.[28]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛАКСА[29]

СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ из града Владимира у Петроград 1724 године.[30]

________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Хороепископ (грчки: сеоски епископ) био је нижи од градског епископа, и није могао без његове дозволе рукополагати ђаконе и презвитере. Хороепископи су бивали заменици епархијских архијереја на саборима са правом гласа. Престали су у Православној Цркви у десетом веку.
2. Свети Мнтрофан патријарховао од 315 до 325 године. Спомен његов празнује се 4 јуна.
3. Павле I патријарховао од 340 године; но убрзо буде прогнан, па поново враћен 347 године; управљао патријаршијским престолом до 350 године.
4. Тимотеј I патријарховао од 511 до 518 године.
5. Цар Анастасије Дикор владао од 491 до 518 године.
6. Север патријарховао од 512 до 519 године.
7. Сабор одржан 451 године.
8. Догматик шестога гласа.
9. Јустин I царовао од 518 до 527 године.
10. Свети Јован патријарховао од 518 до 520 године.
11. Никита I патријарховао од 766 до 780 године.
12. Лав IV (Хозер) царовао од 775 до 780 године.
13. Спомен светог Тарасија празнује се 25 фебруара.
14. Царица Ирина царовала од 797 до 802 године.
15. Подразумевају се патријаршиски престоли: цариградски, римски, антиохијски и александријски.
16. Свети Тарасије био патријарх цариградски после Павла, од 784-806 год.
17. Павле IV патријарховао од 780 до 784 године.
18. Лав III (Исавријанац) царовао од 717 до 741 године; био огорчени иконоборац.
19. Преподобни Христофор подвизавао се у шестом веку.
20. Сараценима су називани муслимани уопште. Овде реч о афричким Сараценима који су напали на Сицилију и Калабрију око 828 год.
21. Пелопонез - јужни део Грчке.
22. Свети Ахил се празнује 15 маја.
23. Спомен светог великомученика Димитрија Солунског светкује се 26 октобра.
24. Преподобни Фантин упокојио се крајем деветог или почетком десетог века. У житију сачуваном у Московском кодексу, 478 из 11 века каже се да се упокојио 1000 год. (Види о њему: Nicola Ferrante, Santi Italo-Greeci nel region, Palermo, 1975 р. р. 76-79).
25. Валаам - острво на Ладожском Језеру близу северне обале његове, познато по знаменитом на северу Русије (сада у Финској) манастиру свом.
26. Овај храм би освећен 1526 год. по благослову архиепископа Макарија.
27. Преподобног Александра почитовали су као свеца од 1547 године, и тада му је и служба састављена. Године 1559 у Москви би устројен олтар у његову част. Мошти његове бише откривене 17 априла 1641 године, а у 1643 години цар Михаил Теодорович начини за њих сребрни кивот, у коме оне почивају и данас.
28. Можда је ова преподобна Вриена мајка напред споменутог преподобног Фантина, знаменита по врлини и богатству, као и Фантинов отац а њен муж Георгије.
29. Спомиње се у Јерусалимском кодексу бр. 1096, лист 123, Ср. и Димитријевски, Типици II, 55.
30. О њему видети опширније под 23 новембром.