Охридски Пролог и Житија Светих

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Преп. Харитон исповедник. Угледан и благочестив грађанин града Иконије. Запојен духом своје земљакиње св. Текле Харитон јавно исповедаше име Христово. Када поче љуто гоњење хришћана у време цара Аврелијана, Харитон одмах би изведен на суд пред хегемона. Рече му судија, да се поклони боговима (т.ј. идолима), на што му Харитон одговори: „сви ваши богови су бесови, који су негда због гордости свргнути с неба у ад преисподњи". И објави Харитон јасно веру своју у јединога живога Бога, Творца свега, и Господа Исуса Спаситеља људи. Тада нареди хегемон, те бише и истјазаваше тело Харитоново у толикој мери, да му цело тело беше покривено ранама, и све беше као једна рана. После зле смрти Аврелијанове, која злотвора постиже у то време, Харитон би ослобођен мука и тамнице. Он се упути у Јерусалим. На путу га ухвате разбојници, од којих се Промислом Божјим ослободи. И не хте се више враћати у Иконију него се повуче у пустињу Фаранску, где основа једну обитељ и сабра монахе. Давши устав тој обитељи и хотећи избећи похвале од људи он се удаљи у другу једну пустињу према Јерихону, где опет временом би основана друга обитељ, названа Харитонова. Најзад основа и трећу обитељ, Сукијску, – грчки звану Стара Лавра. – Скончао у дубокој старости и преселио се у славу Господа свога 28. септ. 350. год. Мошти његове почивају у првој његовој обитељи. Св. Харитону приписују састав чина пострижења монашког.



2. Св. пророк Варух. Ученик и верни пријатељ великога пророка Јеремије. Прорицао повратак Јудеја из ропства Вавилонског, пропаст Вавилона и долазак Сина Божјег на земљу. Држи се, да је и он убијен био од Јевреја у Мисиру као и пророк Јеремија, у VII столећу пре Христа.

3. Св. муч. Марко пастир. У време Диоклецијана неки Магн, хегемон Антиохијски, пође у лов с војницима. Гонећи некаквог звера видеше војници, како звер прибеже Марку пастиру, који чуваше ту стадо своје. И стаде се звер умиљавати око Божјег човека Марка. Видећи то 30 војника и поучени од св. Марка повероваше у Христа, и одмах бише посечени. Хегемон веза Марка, доведе у град, и позва три брата ковача: Александра, Алфеја и Зосима, и поручи им, да направе мучитељске справе за мучење Марка. Но они сва тројица разговоривши се са св. Марком примише веру Христову, и отказаше поруџбину хегемонову. Хегемон их осуди на смрт, и нареди, те им се нали у уста растопљено олово. А светоме Марку по том би одсечена глава, и положена у храм Артемидин, од чега се тај храм Божјом силом сруши.

4. Св. муч. Вацлав краљ Чешки. Унук св. Људмиле. И као краљ подвизавао се у вери слично великим подвижницима, и утврђивао веру православну у свом народу. Строго је пазио, да на судовима не пострада ко невин. По ревности према вери Христовој и по љубави према ближњим свети Вацлав је куповао незнабожачку децу, која су продавана као робље, и одмах их крштавао и као хришћане васпитавао. Превео Јованово Јеванђеље на чешки језик. Пренео мошти св. Вита и св. Лудмиле, бабе своје, у Праг. Брат његов Болеслав позвао га у госте и убио га у своме двору. Одмах по том Болеслав почео доводити Немце за свештенике и уводити службу на латинском језику. Вацлав свети пострада 935. год. Мошти му почивају у Прагу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ХАРИТОНА ИСПОВЕДНИКА

Преподобни Харитон беше из Ликаонске епархије и живљаше у граду Иконији.[1] Благочестив хришћанин и изврстан у врлинама, он се у време злочестивог цара Аврелијана показа као исповедник имена Христова. Јер, када се безбожно наређење царево разасла на све стране: да хришћане приморавају на приношење жртава идолима, а непокорне да убијају, тада игемон у Иконији, извршујући ово наређење, узе под стражу Харитона, као најугледнијег хришћанина који сијаше побожношћу и врлинама. И везан, Харитон би изведен на суд незнабожаца, где га игемон упита: Зашто се ти не клањаш знаменитим боговима, пред којима сам цар и сви народи приклањају своје главе? Харитон одговори: Сви су богови незнабожаца демони, који некада у гордости својој хоћаху да се изравнају са вишњим Богом, па су стога свргнути с неба до ада преисподњег; сада пак они жуде да их безумни и заведени људи поштују као богове. Али ће и они и сви који им се клањају ускоро погинути и као дим брзо ишчезнути. Због тога им се ја не клањам, него имам истинитог Бога коме служим и клањам се, јер је Он Саздатељ свега, Спас света, који живи вавек.
На то игемон рече: Због овог првог одговора свог грубог ти си већ заслужио смрт, јер си се дрзнуо хулити бесмртне богове и називати безумнима и заведенима нас који им се клањамо. Само за ово требало би одсећи мачем злоречиву главу твоју. Али пошто су богови наши дуготрпељиви и не журе са осветом онима који их бешчесте, то ћу и ја бити снисходљив према теби и нећу те одмах. погубити, еда би ти дошао себи и опаметио се, и заједно с нама принео жртву онима које сада хулиш, и на тај начин измолио од њих опроштај за дрски грех свој; а они као незлобиви готови су да те приме опростивши ти твоје ругање њима. - Харитон одговори: Ако су ваши идоли богови, онда ти чиниш зло, игемоне, опраштајући ми увреду којом их ја бешчестим; јер сваки је дужан бранити част свога бога и ревновати за њега. Ако пак они нису богови, онда ти узалуд наређујеш клањати им се. Насигурно знај да ме никаква мука неће отргнути од Бога живога и прикланити ме на поштовање поганих идола, јер ја сам ученик блажене првомученице Текле, која светлошћу мучеништва засија као светило у овом нашем граду Иконији, упућена на овај подвиг великим учитељем светим апостолом Павлом, са којим сада и ја говорим: Ко ће нас раставити од љубави Божје? невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или мач? или друга каква мука? (Рм. 8, 35).
Игемон рече на то: Када богови наши не би били богови, као што ти велиш, онда нам не би дали благополучан живот, богатство, славу и здравље. - Харитон одговори: Вараш се, игемоне, држећи да си све то добио од лажних богова твојих, који су и сами убоги и ништа немају сем своје погибије; јер демони ни над свињама немају власти без допуштања Божјег.[2] А идоли како могу дати коме нешто што сами немају? Јер они неће пружити руке своје ни поћи ногама, ни проговорити језиком, ни погледати очима, ни чути ушима, јер немају душу. Ако хоћеш да сазнаш истину, провери на делу, и видећеш њихову ништавост: принеси запаљену свећу к устима идола и опали га, еда ли ће осетити бол? узми секиру и пресеци му ноге, еда ли ће повикати? донеси чекић и поломи му ребра, еда ли ће зајечати? Ваистину ништа чути нећеш, јер он нема ни живота, ни даха.
Чувши то, игемон се разгњеви, и као пијан повика од беса, не дајући светитељу да више говори. И одмах нареди да светитеља скину нага, простру крстолико на земљи и немилице бију жилама. Светитељ трпљаше то јуначки, волећи умрети за Христа Господа него одступивши од свога Саздатеља живети у безакоњу. Када бијаху светитеља, мучитељ га питаше: Хоћеш ли, Харитоне, принети жртву бесмртним боговима, или желиш да добијеш још страшније ране? - Мученик одговараше: Када би ми било могуће хиљаду пута умрети за Спаситеља мог, ја бих то више волео него живети и клањати се демонима. - И светитељ би толико бијен по целоме телу, да му се изнутрица виђаше: јер месо отпадаше од костију, крв као река течаше, и сво тело постаде једна једноставна рана. И када најзад видеше да је једва жив, престадоше га бити, па мислећи да ће врло брзо умрети, узеше га на рамена и однесоше у тамиицу: јер мученик не беше у стању не само ногом крочити, него не имађаше снаге ни речцу једну изгаворити, и једва дисаше; тако страховито беше он изранављен. Положивши га у тамници, мучитељи отидоше.
Међутим Бог, видећи трпљење свога страдалца, поткрепи га помоћу Својом и брзо исцели од рана, и онога кога су безбожници очекивали видети мртва, Бог учини жива и здрава, те је могао рећи заједно с Давидом: Нећу умрети, него ћу жив бити, и казивати дела Господња (Пс. 117, 17). Тада он по други пут би изведен на суд, и показа већу неустрашивост него први пут, чиме мучитеља изазва на већи бес, Мучитељ игемон нареди да свећама пале тело мучениково; и мученик би толико паљен да му се цело тело испече као печење. Но мученик се радоваше трпећи такве муке за Христа Господа свог. И поново би бачен у исту тамницу.
У то време ћесар Аврелијан, кажњен гњевом Божјим због проливања хришћанске крви, умре. Јер налазећи се на путу између Византије и Ираклије, он би прво застрашен с неба страховитом грмљавином која предсказа његову скору смрт; а затим у току тог истог путовања он би на језив начин убијен од својих домаћих, те тако бедно заврши свој земаљски живот. После пак смрти његове преста гоњење на хришћане, и сужњи Христови бише ослобођени и заточеништва и окова и тамница: јер цар Тацит који ступи на престо посде смрти Аврелијанове, поучен погибијом овога, посла наредбу у све крајеве царства да сви хришћани буду пуштени на слободу. Он се бојао да пострада као Аврелијан, ако буде тежак хришћанима. И настаде тада велика радост за правоверне: сужњи се пуштаху; прогнаници се враћаху из заточења; епископи, свештеници и мирјани, који су се скривали из страха од мучитеља, излажаху из пустиња и пећина; и поздрављајући један другог ликоваху због мира Цркве. Тада и преподобни Харитон исповедник би пуштен из тамиице. Но он се не радоваше што не пострада сасвим, јер је више волео да свој мученички венац заврши страдањем, него да остане жив; и милије му беше умрети за Христа, него бити пуштен на слободу. Но промисао Божји продужи му живот на корист многама, да би он предстао Богу у небеским обитељима не сам него са сабором добровољних мученика, као пастир са овцама и отац са децом.
Од тога времена свети Харитон, ранама украшени војник Христов, одрече се света и свега у свету; и узевши крст свој пође путем тешким, и постаде живи мртвац: мртав свету али жив Богу. Јер носећи на себи ране Господа Исуса, сав се у Њега претвори и сараспе се Њему. А да би Његова Божанска страдања свагда имао пред очима он крену у Јерусалим, где Господ наш положи на крсту душу Своју. И кад иђаше путем и већ беше близу Јерусалима западе међу разбојнике, који, немајући од њега ништа узети, узеше њега самог и одведоше у своју пећину са намером да га предаду љутој смрти. Ипак га не убише, пошто пожурише на пут, да тамо друге путнике опљачкају; а светог Харитона оставише везана да лежи у пећини. Он пак, као и раније када се налазио у оковима и мукама, благодараше Бога, готов да прими сваку смрт која га по попуштењу Божјем снађе. У то време он се ругаше демону, говорећи: Знам, ђаволе, да си ти, бојећи се да се сам сукобиш са мном, натуткао разбојнике против мене; и желећи да ометеш моју намеру, ти си ми поставио замку на овоме путу. Но знај, проклети, нећеш ти нада мном, него ћу ја помоћу Бога мог узликовати над тобом; јер ако ме и убију разбојници, ја се надам у милост Божју да ћу наследити свети покој Божји, а ти ћеш наследити пакао. Ја ћу васкрснути у живот вечни, а ти си умро вечном смрћу и неће бити краја твоме мучењу. Поред тога, моћан је Господ мој да ме и овде још сачува жива од разбојничких руку и да ме избави од смрти, као што је избавио Исака од заклања, Младиће из пећи, Данила од лавова, свету Теклу од огња и зверова.[3]
Када светитељ говораше то, у пећину се увуче змија, и нашавши суд са вином пи из њега; и опивши се, опет избљува у суд вино заједно са својим отровом, па отиде. А када се разбојници вратише, веома жедни они се сви један за другим н а пише из онога суда, и одмах се отроваше оним отровом: јер сви попадаше на земљу и у страшним мукама умреше. Тако они добише казну коју су заслужили гресима својим, и на ужасан начин завршише свој живот.
Избавивши се од смрти, свети Харитон се помоћу Божјом разреши од уза и нађе у тој пећини веома много злата, које разбојници у току многих година беху сабрали својим пљачкама. Ово злато свети Харитон употреби на добро: раздаде га убогима, црквама и манастирима, и са остатком подиже на том месту манастир, звани Фаре,[4] разбојничку пећину претвори у цркву, и сабра братију. Слава о њему пронесе се по целој покрајини оној, и многи долажаху к њему због врлинског живљења његовог, постригаваху се од њега, и тиховаху молитвено и побожно у тој обитељи, добијајући духовну корист од свог учитеља и наставника преподобног Харитона, на чије живљење они гледаху као на лучезарни светилник, и изграђиваху себе. Јер он беше савршен у врлинама и монашким подвизима, љубећи пост и уздржање као слатку храну, имајући труд као одмор, и чувајући сиромаштину као богатство. При томе беше о" милостив, гостопримљив, братољубив, кротак, ћутљив и свима веома приступачан. У устима он имађаше реч сољу мудрости зачињену, којом свагда учаше братију путу спасења. У манастиру овом он заведе устав: јести једанпут дневно, и то увече, и не нека нарочито зготовљена јела и пића, већ хлеб и воду, и притом под меру, да не би братија, оптеретивши стомаке обилном храном и пићем, постали нехатни и троми на поноћно устајање и молитву; после молитве бавити се рукодељем, строго пазећи да ниједан тренутак не прође у беспосличењу, да не би ђаво, нашавши монаха незаузетим, лако га уловио мрежом греха, јер су лењост и беспосли чење почетак свих грехопада. Још светитељ нареди братији да бораве у својим келијама и молитвено тихују, не прелазећи с места на место и не сабирајући се на празне разговоре, јер многа спотицања бивају од празних разговора, као што сведочи Свето Писмо: Зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор. 15, 33). Преподобни учаше такође: чувати чистоту савести као зеницу ока; љубити сиромаштину више од злата и сребра и имати послушност као сарадника спасења; смиреност, љубав, трпљење, незлобивост и све друге монашке врлине стицати као скупоцено благо и богатити се њима.
Тако научивши братију и уредивши обитељ како ваља, преподобни нареди да се саберу сви, и изабравши између братије најпознатијег по врлинама, он им њега место себе постави за пастира. Сам пак, љубећи усамљеничко молитвено тиховање и клонећи се од људи, одлучи да отпутује у најдубљу пустињу. Он имађаше благодат исцељивати недуге и изгонити ђаволе; због тога се са свих страна стицаху к њему људи доносећи своје болеснике. Долажаху такође и важне велможе ради добијања благослова од њега, те не могаше имати потпуно усамљеничко молитвено тиховање монашко. Пошто му додија ово узнемиравање, он намисли да се удаљи, избегавајући славу од људи. Но братија га много молише да их не оставља; и када не успеше у томе, они плакаху за њим као сирочићи за оцем. Међутим, Богу угодна молитва доброга оца не остављаше чеда своја, јер молитвама његовим сви напредоваху у заповестима Господњим, и као љиљани, посађени у пустињи, цветаху светошћу. И тако, опростивши се с братијом и благословивши их и уручивши их Богу, преподобни оде у удаљене пустиње и непроходне дубодолине.
Путујући цео дан, преподобни обрете другу пећину, у Јерихонском крају, настани се у њој, и живљаше Богу славећи га дан и ноћ као анђео. Храна му беше зеље што је расло око тог места; а највише се рањаше он речју Божјом, непрестаним молитвама, и топлим сузама које су се лиле из срдачне љубави к Богу, псаламски говорећи: Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 4). Пошто он проведе тамо неко време, Бог га откри људима као неко благо, сакривено у пољу. Пошто многи туговаху због његовог одласка и жаљаху што се лишише доброга оца, то се неки од братије договорише и пођоше да траже по пустињи свога пастира. И прошавши многе горе и долине, они га пронађоше, пошто је сам Бог хтео да искусни наставник и добри руководилац упућује и води у Царство не само себе него и многе друге. Од тога часа место његовог усамљеништва постаде познато, и к њему стадоше долазити и црноризци и мирјани, желећи да живе с њим, и да гледају ангелоподобно лице његово, и да се хране досита корисним поукама његовим. И за кратко време сабра се не мало стадо словесних оваца, и устројен би други манастир, са истим поретком и уставом као и први. И тако растијаше и шираше се слава Божја више у местима пустим и непроходним него у градовима многољудним, у којима се налазе безакоње и препирање. Али отац не остаде дуго са својом децом заједно; јер, уредивши сав поредак манастирски како ваља, он поново оде у најудаљенију пустињу, удаљену од Текуитског краја[5] преко четрдесет стадија, и тамо, угледајући се на пророка Илију и Претечу, удаљаваше се и бежећи настањиваше се у пустињи, чекајући Бога који га спасава (Пс. 54, 4). И прехоћаше с места на место, по дубодолинама, гудурама, брдима, раселинама и провалијама земаљским, свега себе предавши Богу. А ко ће исказати његов труд у пустињи? Само Бог једини, који зна тајне, знао је подвиге његове, видео трудове његове, и за њих му припремао небеска уздарја.
Пошто се преподобни дуго време скитао по пустињи, Богу би по вољи да овај светилник врлина поново изађе из пустињског скривалишта и да примером живота свог светли свима који желе ходити уским путем што води у живот вечни. Тако њега опет пронађоше неки од подвижника који прохођаху пустињу, и павши му пред ноге молише га да им допусти да остану са њим и да подражавају благочестиве подвиге његове. Када и други дознадоше за то, стадоше се сабирати к преподобном многи, бежећи од сујетног света. А он, сабравши већ треће стадо оваца Христових, и научивши их монаштву, устроји трећу обитељ, која се после на сирском језику стаде називати Сукијска, а на грчком Стара Лавра. Затим он узиће на врх тамошње горе и настани се на вису У једној малој пећини, до које се једва могло попети једино по врло високој лествици. Тамо он наставаше као на стубу, удаљујући се од земље и приближујући се к небеским насељима. Одатле као добри пастир, стојећи на стражи, он се мољаше за своје манастире и рађаше на спасењу сабране у њима братије; налазећи се као на крми лађе он управљаше пловљењем толиких душа, јер из свих њиме сазданих манастира долажаху к њему они којима је било потребно руководство. И поживе он на том месту до дубоке старости у посту и у молитвама и у таквим подвизима, које је немогуће исказати; јер из дана у дан додајући труд на труд, он изгледаше у телу бестелесан. Место пак то беше безводно, али свети отац није хтео да се ко од братије труди за њега доносећи му воду издалека, а и сам није могао доносити због страшне врлети и због слабости свог престарелог и многонамученог тела. Стога он сатвори усрдну молитву Богу, да изведе воду из камена, као некада за Израиљце у пустињи; и би тако: јер Господ испуњује жеље оних који Га се боје и чује молитву њихову, те изненада из сувог н неразломивог камена силом Божјом потече извор воде. Тако је молитва врлинског оца била веома моћна пред Богом.
Пошто свесавршено проживе у врлинама, и као зрео грозд достигавши потпуну зрелост, преподобни се приближи блаженој кончини својој. Обавештен од Бога о кончини својој, он сазва из трију својих манастира игумане и братију, који се његовим молитвама и посредовањем пред Богом умножише у тој пустињи као звезде небеске, и обавести их о свом блиском одласку, рекавши им: Ја одлазим од вас, како ми наређује Господ, јер наступи време које давно с нестрпљењем очекујем, да се разрешим од тела, и отидем и јавим се пред лице Бога мог. А ви, чеда моја, брините се о спасењу свом, да би се сваки од вас, избегнувши замке вражије, удостојио по кончини својој узићи ка Господу и добити милост од Њега.
Чувши ово, сви се заплакаше, и говораху: Остављаш ти нас, оче и учитељу наш! остављаш нас, пастиру и наставниче! гасиш се, светилниче наш, и вођо на путу нашем! - А он их тешаше говорећи: Господ наш Исус Христос обећа бити с нама неразлучно до свршетка века, и Он вас неће оставити; а ја ако обретем слободу пред Њим, молићу Њега благог, да не разлучује вас једног од другог, као овце од јараца, на Страшном суду Свом, него да вас све благословенима Својим постави с десне стране Себе и сабере нас у кругу Царства Свога. Упиташе га братија: Шта наређујеш, оче, односно тела твог? Где ћемо га сахранити? - Он рече: Предајте прах праху где хоћете, јер "Господња је земља и што је у њој" (Пс. 23, 1). - Но они говораху: Не, оче; ти си устројио три обитељи и сабрао три стада, и свако од њих хтело би да има твоје мошти код себе; зато, да не би било распре међу нама, завештај сада где да положимо твоје мошти. - Испуњујући им жељу, он изволи да буде сахрањен у првом манастиру свом, где он би ухваћен од разбојника, и благодаћу Божјом избављен од њих на чудесан начин. Онда монаси свих трију манастира узеше га и преведоше у тај први манастир. Ту он изговори братији многе поуке о савршеном монашком животу, и давши им мир леже на одар и предаде своју свету душу у руке Господу, не искусивши никакву телесну болест.[6]
Тако сконча преподобни отац наш Харитон, Христов мученик и исповедник и добри подвижник. Заридаше за њим сви пустињски оци и сва се пустиња испуни плачем за тако великим оцем и учитељем, који као сунце озараваше свет. Пошто га много оплакаше, монаси чесно сахранише његове свете мошти, славећи Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА ВАРУХА

Свети Варух беше ученик и верни пријатељ великог пророка Јеремије. Попут свога светог учитеља, и сам Варух горко оплакиваше разорење Јерусалима, повукавши се у једну пећину. После извесног времена он изиђе из пећине, и са тугом присуствоваше каменовању свога учитеља, светог пророка Јеремије. Свети Варух је прорицао повратак Јевреја из ропства Вавилонског, пропаст Вавилона и долазак Сина Божјег на земљу Држи се да је и он убијен од Јевреја у Египту, као и пророк Јеремија, крајем седмог столећа пре Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРКА пастира, АЛЕКСАНДРА, АЛФЕЈА и ЗОСИМА (браће ковача), НИКОНА, НЕОНА и ИЛИДОРА, ДЕЦЕ И ДЕВСТВЕНИЦА, и других 30 са њима пострадавших

Под царем Диоклецијаном неки Магн, игемон Антиохијски (у Писидији), пође у лов с војницима. Гонећи некаквог звера видеше војници како звер прибеже Марку пастиру, који чуваше ту стадо своје у селу званом Калитос И стаде се звер умиљавати око Божјег човека Марка. Видећи то тридесет војника и поучени од светога Марка повероваше у Христа, и одмах бише посечени. Игемон веза Марка, доведе у град, и позва три брата ковача: Александра, Алфеја и Зосима, и поручи им да направе мучитељске справе за мучење Марка. Када они почеше ковати гвожђе, гвожђе се разли као вода, њима се руке укочише, и они чуше глас који им саветоваше да пострадају заједно са светим Марком. И они сва тројица прозборивши са светим Марком примише веру Христову, и отказаше поруџбину игемонову. Игемон их најпре стави на муке, па их онда осуди на смрт, и нареди, те им се нали у уста растопљено олово; и тако скончаше. А светом Марку гвоздене чизме навукоше, па га силно бише, па шилима бодоше, па му језик отсекоше, па на стену распеше, и најзад му главу одсекоше. Свету главу мученикову игемон Магн посла у идолиште богиње своје Артемиде; но чим је унесоше, сви идоли што беху тамо пападаше и разбише се. Видевши то чудо, Никон, Неон и Илиодор такође повероваше у Христа, и зато бише обезглављени заједно са децом и девственицама многам, у месту званом Моромилион (или Тиломилион). И тако сви ови блажени мученици примише неувенљиве венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ ВАЦЛАВА, краља Чешког

Свети Вацлав беше унук свете Људмиле. И као краљ подвизавао се у вери слично великим подвижницима, и утврђивао веру православну у свом народу. Строго је пазио, да на судовима не пострада ко невин. По ревности према вери Христовој и по љубави према ближњима свети Вацлав је куповао незнабожачку децу, која су продавана као робље, и одмах их крштавао и као хришћане васпитавао. Превео је Јованово Еванђеље на чешки језик. Пренео мошти светог Вита и свете Људмиле, бабе своје, у Праг. Брат његов Болеслав позвао га у госте и убио га у своме двору. Одмах по том Болеслав почео доводити Немце за свештенике и уводити службу на латинском језику. Вацлав свети пострада 935 године. Мошти му почивају у Прагу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВСТАТИЈА

Пострадао за веру Христову мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИРОДИОНА ИЛОЈЕЗЕРСКОГ

Био ученик преподобног Корнилија Комељског.[7] После смрти свога наставника удаљио се на Ило-озеро, у Новгородској губернији, и тамо основао манастир, назван Озадски-Ило језерски. Упокојио се преподобни као схимник 1541. године. Свете мошти му почивају У његовом манастиру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ликаонска област, и у њој Ликаонска епархија, у Малој Азији имала је 18 градова. Иконија главни град Ликаонске епархије.
2. Види: Мат. 8, 31-32.
3. Спомен свете првомученице Текле празнује се 24. септембра.
4. Манастир Фаре или Фарос - на југу од Јерусалима, удаљен је од њега око 60.000 корачаја.
5. Текуја - стари Јудејски град, налазио се недалеко од Витлејема.
6. Упокојио се 28 . септембра 350. године.
7. Спомен његов Црква слави 19. маја.

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Св. муч. Калистрат. Родом из Картагене. Хришћанин од рођења, јер му и отац и ђед беху хришћани. Један од Калистратових предака, по имену Неокор, служио је као војник у Јерусалиму при Понтијском Пилату у време страдања Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Видевши многа чудеса при смрти Христовој Неокор поверова у Њега и би научен вери и крштен од апостола. Вративши се дома Неокор донесе својима веру Христову као драгоцени бисер. Тако по времену и св. Калистрат би рођен, крштен и васпитан као хришћанин. Када беше у војсци, у његовом пуку не беше ни једнога више хришћанина осим њега. Неко од његових другова видеше Калистрата светог како ноћу устаје и Богу се моли, и пријавише га војводи Персентину као хришћанина. А Персентин беше љути мучитељ хришћана. Да би се уверио, да ли је Калистрат заиста хришћанин, војвода му нареди, да принесе жртву идолима, што Калистрат одмах отказа. Тада Калистрат би много бијен, па онда бачен у море. Но Божја сила спасе га, и он изађе здрав из мора. Видећи трпљење Калистратово и чудеса његова 49 војника повероваше у Христа Господа. И они бише бијени и с Калистратом у тамницу бачени. У тамници св. Калистрат научи вери другове своје и укрепи их. И они показаше велико мужество у страдању, а Господ показа велику силу на њима. Опаки мучитељ посла војнике у тамницу ноћу, те убише св. Калистрата и 49 његових другова. Пострадаше за истину 304. год. На њиховим моштима доцније подигнута црква.



2. Св. апостоли Марко, Аристарх и Зинон. Од Седамдесеторице. Св. Марко, звани другчије и Јован. У кући његове мајке Марије у Јерусалиму сабираху се св. апостоли на молитву (Дела Ап. 12, 12). Проповедао Јеванђеље са апостолима Павлом и Варнавом (12, 25). По том био епископ у граду Вивлосу. Св. Аристарх, сапутник ап. Павла (Дела Ап. 16, 29), био епископом у Апамеји Сиријској. Св. Зинон, или Зина назван од ап. Павла закоником (Тит. 3, 13), био епископом у Лиду Палестинском. Као звезде блистали у тами незнабоштва и многе обратили вери Христовој. А сада блистају као звезде у царству Христа свог љубљеног.

3. Св. новомуч. Акилина. Из села Закливери у епархији Једренској; осамнаестогодишња девојка. Отац јој се потурчи, па примораваше и ћерку да се потурчи. Но мајка је подржаваше у вери Христовој. После многих мучења, сва рањава и искрвављена, издахну на крилу своје мајке, и прими венац мучеништва 27. септ. 1764. год.

4. Преп. Саватије Соловецки. Спомиње се са св. Зосимом 17. априла. Упокојио се у Господу 27. септ. 1435. год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА КАЛИСТРАТА, и дружине његове (49 мученика)

Видећи да се изабрано стадо Христово из дана у дан увећава, завидљиви непријатељ ђаво устаде против њега са великим бесом хотећи да све словесне овце Христове распуди и поуби. Као оруђа за ово он употреби незнабожне цареве римске, Диоклецијана и Максимијана, по свирепости сличне бешчовечним зверовима. Он их као крвожедне вукове натутка на стадо Христово, и преко њих га растрзаше љуто и немилосрдно: јер он им стави у срце толики бес против хришћана, да они све остале бриге о царству занемарише и све своје силе употребише једино на то, да потпуно потамане све хришћане. А ову своју злу намеру и дело они сматраху за веће и драгоценије него сва друга велика дела царска и славне победе и тријумфе над непријатељима својим. У том циљу они разаслаше у све крајеве земље игемоне и мучитеље, који по злоћи беху равни њима и гори од њих, да свуда приморавају хришћане на приношење идолских жртава, а да непослушне муче, убијају и на разне начине погубљују. Када се ово наређење стаде извршивати, многи се верни и срцем Христу предани украсише венцем мучеништва, и са земље пређоше на небо славећи победу над непријатељима. Међу многима таквим показа се и сјајни војник Христов Калистрат, који не сам него са многобројном дружином прође дивни пут мучеништва и победивши врага предстаде победитељу света Христу, носећи на себи ране добијене за Њега и примајући одликовање за свој подвиг.
Постојбина овог страдалца Христовог беше Картагена;[1] одатле он би узет у војску и причислен пуку војводе Персентина. У том пуку једино блажени Калистрат сијаше побожношћу као звезда у тамној ноћи, јер сви његови другови по оружју беху помрачени тамом идолопоклонства. Једино он беше просвећен светлошћу вере, којој се научи од свога оца хришћанина; отац пак његов би научен вери од свога деде Неокора, који у време добровољног страдања Господа нашег Исуса Христа беше у Јерусалиму за време Понтија Пилата као војник. И он, видевши сва чудеса која се догодише при смрти и васкрсењу Господа Христа, поверова у Њега, крсти се од апостола, и врати се кући својој, носећи скупоцени бисер - веру у Христа, којим обогати сина свог, оца Калистратова, и све укућане своје, казујући им о Христу Исусу све што сам очима својим виде и што чу од светих апостола. Тим духовним и неукрадивим богатством вере, које наследи од деде и оца, свети Калистрат обогаћаваше кога год је могао, учећи познању истине и обраћајући к Богу душе људске. Због тога другови његови у војсци гледаху на њега с подозрењем, и пажљиво мотраху на њега да би тачно сазнали да ли је он заиста хришћанин или не.
Када се он са војводом својим нахођаше у Риму, његова хришћанска вера би препозната на следећи начин. Блажени Калистрат имађаше обичај да сваке ноћи устаје на молитву и дуго се моли тајно. Једном када он устаде и мољаше се, осетише то неки војници који су спавали близу њега; и чувши да. он често призива име Исуса Христа, уверише се потпуно да је он заиста хришћанин; и згодном приликом обавестише о томе војводу Персентина. Војвода одмах позва Калистрата и упита га: Калистрате, је ли истина то што говоре о теби твоји другови? - Он одговори: Не знам шта би они могли говорити о мени, јер сам свестан да нисам учинио никакво зло. - Персентин онда нареди војницима да му кажу у лице шта имају. Војници на то рекоше војводи: Господине, само ти нареди њему да боговима принесе жртву, па ћеш одмах дознати каквог је он мишљења и какве вере.
Војвода нареди Калистрату да боговима принесе жртву и да им се поклони. Свети Калистрат одговори: Нисам научио да приносим жртву многим боговима, већ само једном Богу истином и живом, који је све из небића извео у биће и човека саздао од земље; а богове које ви поштујете и које руке људске начинише, ја називам не боговима него демонима, као што ме томе научи Свето Писмо које вели: Сви богови незнабожаца су демони (Пс. 95, 5); и: Идоли су њихови сребро и злато, дело руку људских (Пс. 113, 12). Из истог Светог Писма научио сам се знати Бога који живи на небесима, приносити Му жртву хвале и узносити молитве Вишњему. Због тога ли ме, дакле, окривљују ови људи што поштујем јединог истинитог Бога, а не многе лажне богове? Требало би да ме они оптуже само онда када би сазнали да сам неисправан на својим војничким дужностима, да сам плашљив и бежим испред непријатеља; ето то су ствари за које би они могли да ме оптужују пред тобом, војводо, и такве би доставе доликовало теби да слушаш. А ти, знајући да ништа такво учинио нисам, зашто слушаш достављаче, и изводиш ме на суд само зато што се догмати моје вере не слажу с догматима ваше вере?
На ове речи војвода одговори с гњевом: Сада није време за ораторско многоречије, него је време тешких мука и љутих казни, које ћеш ускоро искусити, ако се не покориш мени и не принесеш жртве боговима, којима се и сам цар клања. Еда ли не знаш како сам ја немилосрдан, јер могу пре мучења уплашити свакога самим погледом и гласом? - Свети Калистрат одговори: Љутина твоја и шкргут зуба твојих, ако и задају страх, то је страх времени; али постоји вечни страх и шкргут зуба, упасти у њега ја се ужасно бојим, и сама помисао на њега ужасава ме.
Војвода, не могући зауздати своју љутину, нареди да светитеља баце на земљу и бију. Дуго мучен, светитељ за све то време не показа ни најмање нетрпљења, него говораше к Богу: Заклех се да ћу чувати наредбе правде твоје, и извршићу. Потиштен сам веома, Господе, оживи ме по речи својој,[2] и не допусти да ми се наруга овај незнабожни човек; укрепи ме, Господе, да поднесам ове муке, дајући снаге мом потрвеном и немоћном телу и подстичући у мени дух храбрости.
Видећи где се крв потоком лије из мученикових рана, војвода нареди да престану са мучењем, и рече мученику: Ово је тек почетак кажњавања за твоје непослушање, Калистрате; стога ти добронамерно саветујем: изврши моје наређење, да би се спасао већих мука које те очекују. Ако се не покориш царевој наредби, кунем се боговима, руке мучитеља искидаће тело твоје на комаде, и крв твоју пси ће полизати, и месо твоје лавови појести; тако ћеш погинути страшном смрћу. - Но храбри Калистрат одговори: Надам се на Бога крепког, Бога живог, да ће ме избавити од уста лавових, и отети од паса душу моју, јединицу моју, која једина међу свима овим војницима зна истинога Бога, у кога се уздам да ће не само једну душу моју, него и многе друге душе одавде узети к Себи, удостојивши их да познаду пресвето име Његово.
Још више разгневљен овим речима, војвода нареди да земљу покрију оштрим комадем разбијених ћерпича и да по њима дуго вуку нагог Калистрата, додајући на тај начин бол на бол изранављеном телу мучениковом. А када светитељ претрпе и те муке, мучитељ нареди да му кроз левак лију воду у уста кар у неки кожани мех. У време свог мучења мучитељ рече мученику: Калистрате, ако не принесеш боговима жртву, ја ћу те одмах бацити у море, јер се бојим да и друге војнике не заведеш ако те убрзо не погубим. - Мученик одговори: 0, превелики безакониче, ти се бринеш да сачуваш стадо које се налази под влашћу твога оца ђавола, а ја се надам у Бога да ћу то стадо придобити Христу моме, утврдити га у истинитој вери, и усред овога града саградити цркву Господу Богу моме. - Побеснивши од љутине, војвода рече: Безбожниче и бедниче, смрт ти већ виси над главом, а ти мислиш да цркву градиш и да многе приводиш Богу твоме!
Рекавши то војвода нареди да се донесе кожни мех, метну у њега светог мученика, па га вргну у дубину морску, а сам стајаше на обали, желећи да види светитељеву погибију. А л и мех, у коме се, као Јона у китовом трбуху, налажаше свети Калистрат молећи се, би по вољи Божјој нанесен на оштро камење морско и провали се, а светог Калистрата примише на своја леђа два делфина, и носећи га по води кротко га изнесоше на обалу. И светитељ весело певаше: Тонем у дубине морске,[3] али ме не потопи бура водена, нити се уморих молитвом вапијући к Теби, Господе; и Ти брзо услиши молитву моју и чудесно ме избави од нераздрешивих уза и дубине морске када за то већ не беше никакве наде: скиде с мене врећу, и опаса ме весељем.[4]
Кад светитељ певаше ово радосним гласом, мноштво војника дивљаше се, и неки од њих припадоше к ногама његовим молећи га да их избави од обмане демонске и приведе Христу Богу свом. Таквих бејаше четрдесет девет, од којих се један зваше Гимнасије. Сви они говораху: Ми познасмо да је Бог твој велик и истинит, јер те чудесно избави из дубине морске. - А блажени мученик рече: Господ мој Исус Христос не одгони оне који долазе к Њему, јер каже: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). - Рекавши то, он пружи к небу руке своје и подиже очи, и мољаше се: Господе, који на небесима живиш и на смирене погледаш, погледај на ово мало стадо Твоје, заштити га од свакога зла, и сачува} га неповређена од звера видљивог - мучитеља Персентина, и од звера невидљивог - ђавола, јер си Ти једини слављен вавек.
Видећи шта се збива, војвода се удиви и рече: Тако ми пресјајног сунца, овај човек располаже великом враџбинском силом, јер изађе из мора неповређен, а као што обећа - заведе моје војнике враџбинама својим. - Затим рече светитељу: Ја ћу убрзо уништити твоје враџбине, Калистрате, и ти ћеш сазнати ко је Персентин, служитељ великих богова, и ко је Распети, кога ти почитујеш и у кога се узалуд уздаш.
После тога Персентин седе на судијско место и нареди да све војнике који су поверовали у Христа немилосрдно бију ломећи им кости. А они бијени, као једним устима говораху: Господе Исусе Христе, буди помоћник слугама Твојим и дај нам трпљење до краја, јер Тебе ради ми добровољно пођосмо на овакво страдање. Сачувај нашег учитеља и пастира Калистрата, да би нас он потпуније научио знати Тебе јединога Бога, јер сада ми смо пред Тобом, Господе, као пропале овце.
Када се бес Персентинов мало стиша, он нареди да мученике престану бити и да их одведу у тамницу, док он не смисли шта да ради с њима, јер њега не мало ожалости то што се пук смањио за педесет војника. Бачени са светим Калистратом у тамницу, они се стадоше учити у њега темељном познавању Бога; јер свети Калистрат, отворивши уста своја, објашњаваше им све: почевши од стварања света и човекова пада у рају, па до Христова оваплоћења, добровољног страдања и васкрсења; говораше им и о суду, и о души, и о будућем животу, и о награди праведника, и о казни грешника у аду; и разјаснивши им све свете тајне вере, он их укрепи за мученички подвиг.
Сутрадан војвода, окружен мноштвом војника, седе на судијско место, нареди да из тамнице доведу Калистрата са дружином његовом и обрати им се овим речима: Кажи ми Калистрате, хоћеш ли ти и ови с тобом принети жртву боговима, да бисте се ослободили тешких мука, или ћете и надаље остати упорни? - Свети Калистрат одговори: Ја за себе изјављујем да нећу одступити од Господа мог ни по цену смрти; а ови нека сами одговре за себе; питај их и чућеш шта ће ти они рећи. - Војвода их онда упита: Ви обманути, шта кажете? - Они одговорише: Ми смо хришћани, исповедамо Једнога Бога, који је створио небо и земљу, и верујемо у Њега, и у Јединородног Сина Његовог, Господа нашег Исуса Христа, и у Светога Духа, као што нас научи добри учитељ наш Калистрат.
Када свети једногласно рекоше ово, војвода нареди да Х ЈХ љуто бију, једнога за другим. Затим нареди да им вежу и руке и ноге, па баце у оближње језеро. И пре но што то би урађено, свети Калистрат се мољаше Богу говорећи: Господе, који на висинама живиш и на смирене погледаш, окрени милостиве очи Своје на ово мало стадо Твоје и благоволи омити их у овим водама као у купељи препорођаја и усиновљења силаском Светог Духа Твог, да би они, омивши све прљавштине старога човека, постали заједничари наслеђа оних који су Ти од памтивека угодили.
Када пак мученици бише свезани и у воду бачени, одмах им се узе одвезаше, и они стајаху у води светла лица, радујући се своме крштењу. И виђен би у то време прекрасни венац где се спушта с неба, и чу се глас који говораше: Буди храбар, Калистрате, са стадом својим, и ходи благовати с њима у вечним насељима. - И одмах иза ових речи би силан земљотрес, од кога паде и разби се у прах један оближњи кип неког поганог незнабожачког бога. Видевши то, сто тридесет пет других војника, који и глас што дође с неба Калистрату чуше, повероваше у Господа нашег. Али им војвода ништа не рече, бојећи се немира и пометње у пуку, већ само нареди да се првих четрдесет девет војника заједно с Калистратом опет вргну у тамницу. Тамо свети Калистрат рече својој дружини: Ето, браћо, благодаћу Христовом ви се удостојисте светог крштења, због кога треба достојно благодарити Бога; стога устанимо и помолимо се Њему.
Када сви устадоше и подигоше руке и очи к небу, Калистрат вршаше молитву говорећи: Господе Боже, који хоћеш да се ови људи спасу и дођу у познање истине, Ти си из уста лавових отео ово Твоје стадо и призвао га у вечно спасење, удостој нас да скончамо у светој вери којом верујемо у Тебе Бога нашег, и дај нам да се беспрекорни и чисти јавимо светом лицу Твом и да се поклонимо Теби, благословеном вавек. - Са светим Калистратом мољаху се усрдно и сви свети мученици. А када наступи ноћ, у тамницу уђоше, по наређењу мучитеља, војници са исуканим мачевима и све их посекоше у комаде.[5]
Тако се свети Калистрат са дружином својом јуначки бори, проливши крв своју за Господа свога. Свете пак мошти њихове сабраше и чесно погребоше оних сто тридесет војника који у Христа повероваше; они касније и цркву подигоше над светим моштима овим. Тако се испуни реч, изречена светим Калистратом Персентину: "усред овога града подигнућу цркву", мада се она подиже не за живота његова већ после мученичке смрти његове. И прослављаше се у њој име Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме и од нас нека је слава кроза све векове Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕПИХАРИЈЕ

Христова мученица Епихарија живљаше у Риму за царовања Диоклецијанова. Епарх Кесарије нареди да је узму и доведу к њему на суд. Због чврстог исповедања имена Христова њу обесише и стругаше, па је после тога четири војника оловним чекићима бише; али на њене молитве Анђео их порази. Након свих мучења, када је доведоше на место погубљења и она стаде на један камен, из камена потече обилна вода. Пошто јој мачем одсекоше главу, она предаде свету душу своју у руке Богу, од кога доби венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГИМНАСИЈА[6]

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА МАРКА, АРИСТАРХА и ЗИНОНА

Ови свети апостоли од Седамдесеторице. Свети Марко, звани друкчије и Јован; у кући његове мајке Марије у Јерусалиму сабирали се свети апостоли на молитву (Д А. 12, 12). Постављен од светих апостола за епископа у граду Вивлосу, и био врло ревносан у проповедању Еванђеља. Толико он угоди Господу и постаде му присан и мио, да је сама сенка светог тела његовог исцељивала болеснике.
Свети Аристарх, сапутник, сарадник, сасужањ светог апостола Павла (Кол. 4, 10; Флм. 24), био епископ у Апамеји Сиријској. По начину исхране овај свети апостол показа се као други Јован Крститељ, јер се храњаше само акридама, овршцима, тојест овршјем дрвећа, гранчица (ἄκρας τῶν δἒνδρων) и дивљим медом, и ношаше кожну хаљину. Поставши епископ у Апамеји свети Аристрах све тамошње невернике обрати к познању Христове истине и вере.
Свети Зинон, или Зина, ученик и сатрудник светог апостола Павла, спомиње се у Посланици Титу (3, 13), био постављен од светог апостола Петра за епископа у Диосполу. Обиталиштс Светога Духа, он многе ослободи од идолопоклоничке заблуде.
Сва три ова апостола мудро и богоугодно пасијаху сваки своју паству, и веома умноживши дани им од Бога талант, отидоше ка Господу, да у царству небеском уживају радост и блаженство љубљеног Господа свог.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИГЊАТИЈА

Овај преподобни живљаше у Кападакији за царовања Никифора Фоке и Јована Цимискије.[7] Од раног детињства посвећен Богу од стране својих родитеља, као други Самуило, он оде у манастир, звани Дубоки Поток, и сво подвижништво од преподобног Василија, игумана и ктитора ове обитељи.[8] Пошто постаде савршен у врлинама, он због тога би поступно произведен за чтеца, ипођакона, ђакона и презвитера. Затим би унапређен и за игумана истог манастира. Он много уради за своју обитељ: прошири је, украси је и обогати је, подиже у њој три цркве: светом Архангелу Михаилу, светом Боговидцу пророку Илији и светим апостолима. Осим тога сагради око своје обитељи јаке и лепе бедеме.
Отишавши једном у Цариград он набави неке скупоцене црквене утвари, крст и свето Еванђеље, и све то посла у свој манастир по једном од братије што беше с њим. Задржавши се још неко време у Цариграду он се разболе од срдобоље, па похита натраг у своју обитељ. Но стигавши до града Амореје он ту сконча, и би погребен у једном храму тога града. А када мину година оци његове обитељи решише да пренесу тело његово у своју обитељ. Отворивши гроб они нађоше тело његово потпуно читаво и нетљено, и из њега се лије диван мирис. Они га онда чесно пренесоше у свој манастир и положише у црквеној паперти, славећи Бога, дивног у светима Својим.

СПОМЕН СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ АКИЛИНЕ

Света Акилина бејаше из села Закливери, у околини Солуна. Једнога дана њен отац у свађи уби свога суседа Турчина. Месне власти га ухватише и одведоше у Солун паши да га погуби. Но паша му поклони живот, пошто Акилинин отац пристаде да се потурчи. У то време Акилина беше млада девојчица. Пошто прође доста времена откако се њен отац потурчи, и Акилина напуни осамнаест година, Турци стадоше чинити притисак на њега да и Акилину потурчи. И отац потурчењак поче приморавати ћерку да се потурчи. Но мајка је подржаваше у вери Христовој. Отац пак и даље наваљиваше на кћер да се што пре потурчи, да му Турци више не би досађивали са тим. А Акилина, сва горећи Христовом љубављу, благо рече оцу: Зар сам ја малодушна као ти, да се одрекнем Творца и Саздатеља мог, Господа Исуса Христа који нас ради претрпе крст и смрт? То ја никада учинити нећу! Ево, готова сам на сваку муку, па и на саму смрт, из љубави према Христу Господу мом.
Тако говораше истинска ћерка небеског цара Христа. Видећи њену непоколебљивост, потурчени отац извести Турке о томе. Ови одмах послаше људе по Акилину да је доведу на суд. А благоразумна мати Акилинина, видевши послане људе, говораше Акилини: Чедо моје премило, кћери моја преслатка! Акилино, срце моје, ево дошао је час о коме сам ти говорила: поступи као послушно чедо моје и послушај савете моје: држи се јуначки у свима мукама које ти предстоје, и немој се одрећи Христа! Акилина јој одговори са сузама: Не бој се, мајко моја! и ја имам исту жељу и исти циљ, само нека ми Бог буде у помоћи! моли се, мајко, за мене!
Послате слуге везаше мученицу и поведоше на суд, а брижна мајка иђаше за њом. Акилину уведоше у суд, али њену мајку не пустише унутра. Судија рече Акилини: Девојко, потурчи се! Света одговори: Не, то учинити нећу. Ја се никада нећу одрећи вере своје и Господа мог Христа. Чувши то, судија се разјари и нареди да Акилину свуку и оставе на њој само кошуљу, да је вежу за стуб и бију моткама. То би учињено; два служитеља је тукоше дуго време; али мученица веома јуначки претрпе те муке.
Потом судија и други Турци изведоше свету мученицу преда се, стадоше је обасипати ласкама, обећавати јој многе почасти и дарове, само да се одрекне вере своје. Ал и невеста Христов.а то ниушта не сматраше А један властодржац, веома богат, рече мученици: Потурчи се, Акилино, па ћу те узети за сина мог. Мученица Христова одговори: Нека ђаво носи и тебе и твога сина! Због ових речи свету мученицу понова страховито бише, да јој и кошуљу сву подераше. Онда јој судија рече: Зар те није стид да те голу туку пред толиким људима? Или се турчи или ћу ти све кости поломити, једну за другом. - Мученица одговори: Никада се потурчити нећу, јер ми вера ваша никада не може заменити Господа Христа мог! - Бесни од гњева на овакав одговор, Турци је понова тако немилосрдно тукоше, да јој кости поломише, месо јој отпадаше, и крв њена потоцима зали земљу, и оставише је као мртву. Онда један хришћанин је узе, однесе и извести њену мајку. Мајка дотрча, загрли своју кћер која беше на издисају и питаше је: Шта си урадила, чедо моје? - Мученица дошавши к себи, једва отвори очи, па угледавши мајку, одговори јој: Шта сам могла урадити, о мајко, сем што си ми ти саветовала: одржала сам веру своју. А мајка подиже руке своје и очи к небу и захвали Господу Утом света мученица предаде душу своју у руке Божије и доби венац мучеништва.[9] А свечесно и свето тело њено одмах стаде лити из себе тако чудесан и јак мирис, да се он осећао целим путем којим су носили мошти њене да сахране. Наредне пак ноћи сиђе светлост с неба као најсјајнија звезда и обасја гроб свете мученице. И хришћани који то видеше, прославише Бога, коме нека је слава и сила кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛИМОНА епископа и ФОРТУНИЈАНА

Мученици Христови, пострадаше заједно за љубав и веру, Христову. (Фортунијан је вероватно био клирик св. епископа Филимона).

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ГАЈАНЕ

Леђа јој запалили, и тако пострадала за Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ ПЕТНАЕСТ МУЧЕНИКА

Натоварени на избушену лађу, па лађу отиснули морем; и тако потонули за своју веру у Господа Христа.

СПОМЕН ЧУДЕСНОГ ВИЂЕЊА И ОНЕМЕЛОСТИ (НЕМИЛА) СВЕТОГ ПРОРОКА ЗАХАРИЈЕ оца Светог Јована Претече

Помен чудесног виђења у храму и онемљења светог Захарије, оца Претечиног (Лк. 1, 11-20) празнује се на данашњи дан[10] по Јерусалимском Канонарију (стр. 112). Опширније о Св. Захарији видети под 5. септембром.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Картагена - град у северној Африци.
2. Псал. 118, 106-107.
3. Псал. 68, 3.
4. Псал. 29, 12.
5. Пострадали око 304. (или 308.) године.
6. О њему видети под данашњим датумом: Страдање св. мученика Калистрата и дружине.
7. Никифор II Фока, византијски цар, царовао од 963 - 969. године; Јован2 Цимискија, његов последник, царовао од 969. до 975. године.
8. Овај преподобни Василије празнује се 1. јула; обитељ Дубоки Поток основана почетком деветога века, у Малој Азији, на обали Мраморног Мора, близу Цариграда.
9. Света мученица прими венац мучеништва 27. септембра 1764.године.
10. Можда је то 23. септембар, када је спомен зачећа Св. Јована Крститеља.

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Св. Јован Богослов, апостол и јеванђелист. Син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника св. Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави свога оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. И од тада се више није одвајао од Господа свога до краја. Са Петром и Јаковом присуствовао је васкрсењу кћери Јаирове и Преображењу Господа. На Тајној Вечери ставио је био главу на прси Исусове. Када су сви други били оставили распетога Господа, Јован је са св. Богомајком остао под Крстом. По наређењу Господа он је после био као син св. Деви Марији и брижно је служио и чувао до успенија њеног. По успенију св. Богородице отишао је Јован са учеником својим Прохором на проповед Јеванђеља у Малу Азију. Највише се бавио и радио у Ефесу. Својом надахнутом проповеђу и чудотворством он обрати многе у хришћанство и пољуља незнабоштво из темеља. Незнабошци озлојеђени везаше га и послаше у Рим цару Дометијану. Пред царем беше мучен и бијен; но како не нашкоди ни најљући отров, који му дадоше да испије, нити кључало масло, у које га вргоше, цар се уплаши, и сматрајући га бесмртним посла га у изгнанство на острво Патмос. На том острву св. Јован преведе многе у хришћанство речима и чудесима, и утврди добро цркву Божју. Ту написа Јеванђеље своје и Откровење. У време цара Нерве, који даде слободу свима сужњима, Јован се упути поново у Ефес, где проживе неко време утврђујући ту своје раније започето дело. Беше му преко 100 година када се представи Господу. Када му ученици после отворише гроб, не нађоше тела његовог, али сваке године 8. маја исходио је из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит. После дугог, многотрудног и многоплодног живота на земљи пресели се овај љубљени ученик Христов и стуб цркве у радост Господа свога, у мирну и бесмртну радост.

Читања из Светог Писма на богослужењима



2. Преп. Нил Калабријски. Велики подвижник међу Грцима у Калабрији, оснивач неколиких манастира, чудотворац и бранитељ чистоте вере православне. Предузимао дуга путовања само да спасе некога човека какве тешке казне. Имао је, дакле, жарку љубав према својим ближњим. Упокојио се 1005. год. Оставио многе ученике, достојне себе, међу којима се нарочито истакао св. Вартоломеј († 1044), писац неколиких канона.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТА ЈОВАНА БОГОСЛОВА

Свети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван "сином громова", пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене цедомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у светом Еванђељу вели за њега да је он "ученик кога љубљаше Исус". И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства. Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо.
После успенија Пресвете Богородице свети Јован крену са својим учеником Прохором у Малу Азију да тамо проповеда реч Божју, пошто му та област припаде коцком. Идући тамо свети Јован туговаше, јер предвиде напасти на мору, које и предсказа ученику свом Прохору. И када у Јопи седоше на лађу, и лађа се отисну морем, у пет сати после подне настаде силна бура, и лађа се ноћу разби, и сви што беху на лађи пливаху по таласима морским држећи се ко је за шта имао. И сутрадан у подне море их избаци све са Прохором на обалу, на пет потркалишта од Селевкије;[1] једини Јован остаде у мору. Пошто много плака за Јованом, Прохор крену сам у Азију. У четрдесети дан путовања он стиже у једно место крај мора звано Мармареот, и ту се задржа да се одмори. И када једном посматраше море и туговаше за Јованом, морски таласи са великом хуком запљуснуше обалу и избацише Јована жива. Прохор притрча да види кога је то избацило море, и обрете Јована, подиже га са земље, и загрливши се они плакаху и благодараху Бога за све. Тако свети Јован четрдесет дана и ноћи проведе у мору, и благодаћу Божјом остаде жив. Ушавши у Мармареот, он" заискаше хлеба и воде, па пошто се поткрепише они отпутоваше у Ефес.
Када уђоше у град Ефес, њих срете жена по имену Романа, чувена по злу чак до Рима; она држаше у граду народно купатило. И она, најмивши Јована и Прохора, одреди их да раде у купатилу, и страховито их мучаше. Вештином својом она их намами да јој раде: Јована одреди да ложи ватру, а Прохора да доставља воду, и то док год су живи. И у таквој невољи они проведоше не мало времена. Но у том купатилу беше демон, који сваке године удављиваше по једног који су се купали у њему - младића или девојку. А када се то купатило зидало, онда су, по савету демона, У темеље његове узидали живе: младића и девојку. Од тога времена и поче се догађати такво убиство. А деси се у то време да у купатило дође један дечак по имену Домн, син градског старешине Диоскорида. И када се Домн мијаше у купатилу, нападе на њега демон и удави га. То силно потресе Роману, и она много плака за Домном. Вест о смрти Домновој се брзо пронесе по целом Ефесу; а Диоскарид када чу за смрт свога сина, препуче му срце од бола и он умре. Међутим Романа се много мољаше Артемиди да васкрсне Домна, и молећи се кидаше тело своје, али јој то ништа не поможе. У то пак време Јован распитиваше Прохора шта се то догодило. Приметивши их где разговарају, Романа дохвати Јована и стаде га силно тући, грдећи га и вређајући га и сваљујући на њега кривицу за Домнову смрт. Напослетку му рече: Ако не васкрснеш Домна, ја ћу душу твоју одвојити од тела твог, - Тада Јован, помоливши се Господу, васкрсе дечака. Роману спопаде ужас, и она називаше Јована Богом или Сином Божјим; међутим Јован проповедаше силу Христову и учаше вери у Христа. Затим свети Јован васкрсе и Диоскорида; и вероваше у Христа Диоскорид и Домн и Романа, и крстише се. И обузе страх све људе, и дивљаху се ономе што се догоди; и једни говораху за Јована и Прохора да су врачи, а други одговараху да врачи не васкрсавају мртве. Јован пак отера духа злог из купатила, и пребиваху они с Прохором у дому Диоскоридовом, утврђујући новопросвећене у вери и учећи их врлинском живљењу.
Једном се у Ефесу веома свечано празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код храма Артемидиног; а прекопута храма стајаше идол те богиње. Тада свети апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују демона. Народ се страховито разјари и стаде бацати камење на светог апостола, али ни један камен не паде на њега, него се сви каменови враћаху и погађаху оне који их бацаху. Свети Јован, подигавши руке к небу, помоли се Богу, и одмах настаде страховита врућина и жега, од које паде двеста људи који сви умреше. А остали једва дошавши себи од страха, молише светог апостола да се смилује на њих, јер их беше спопао трепет и ужас. А када се свети Јован помоли Богу, сви умрли васкрснуше, и сви припадоше к Јовану, и поверовавши у Христа крстише се. И тамо, на месту званом Тихи, свети апостол исцели раслабљенога који је лежао дванаест година. И исцељени прослави Бога.
Међутим пошто свети Јован чињаше и многа друга чудеса и знамења, и глас о томе пронесе се на све стране, то демон који живљаше у идолишту Артемидином, бојећи се да и сам не буде прогнан одатле Јованом, узе на себе обличје војника, седе на видном месту и горко плакаше. Пролазници га питаху одакле је и због чега тако силно плаче. А он им говораше: Ја сам из Кесарије Палестинске, старешина сам над тамницама, и пре дани ми бише на чување два знаменита врача из Јерусалима, Јован и Прохор, који су осуђени на смрт због многобројних злих дела, и јутрос су требали бити погубљени. Но они помоћу мађија својих побегоше ноћу из окова и тамнице, и ја због њих западох у смртну опасност, јер кнез хоће да погуби мене место њих, Ја умолих кнеза да ме пусти да идем у потеру за њима, и ево чујем да се ти врачи налазе овде, али немам никога који би ми помогао да их ухватим. - Говорећи то, демон показа и писмено уверење о томе; а показа и велику своту злата, обећавајући да ће га дати онима који погубе те враче.
Чувши то неки се војници сажалише на њега, па подстакоше народ против Јована и Прохора, и дошавши к дому Диоскоридову рекоше: "Или нам предај враче, или ћемо ти кућу запалити". Но Диоскорид више вољаше да му кућа изгори, неголи да им преда светог апостола са учеником његовим Прохором. Међутим свети апостол сазнавши Духом да ће овај народни метеж изићи на добро, предаде себе и Прохора овој гомили неверника. Вођени гомилом они дођоше до Артемидиног храма. Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим, нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај народ против нас? - Демон одговори: Двеста четрдесет и девет година ја пребивам овде, и ја подигох овај народ против вас. - Свети апостол му на то рече: У име Исуса Назарећанина наређујем ти да напустиш ово место. - И одмах изиђе демон. А све присутне људе захвати ужас, и они повероваше у Христа. А сатвори Јован и велика знамења, те се врло много народа обрати ка Господу.
У то време цар римски Домицијан подиже велико гоњење на хришћане, и свети апостол Јован би оклеветан пред њим. Епарх Асиски ухвати светог апостола и посла га окована у Рим ћесару, где ради исповедања Христа би прво бијен, па затим испи чашу пуну смртоносног отрова. А када му, по речи Христовој: "Ако и смртно што испију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), отров не нашкоди, онда га бацише у котао пун кипећег уља, али свети апостол и отуда изиђе неповређен. И народ викаше: Велик је Бог хришћански! - А ћесар, не смејући више мучити Јована, јер га сматраше за бесмртна, осуди га на прогонство на острво Патмос, као што и каза у сну Господ Јовану: Ваља ти много пострадати, и бићеш прогнан на једно острво, коме си ти веома потребан.
Узевши Јована с Прохором војници их одведоше на лађу и отпловише. Једнога дана за време пловидбе седоше велможе царске да обедују, и при изобиљу јела и пића весељаху се. А један од њих, младић, играјући омаче се и паде с лађе у море и потону. Тада се њихово весеље обрати у плач, и радост у тугу, јер нису могли помоћи паломе у дубину морску. Нарочито силно ридаше отац тога младића који такође беше на лађи, и хтеде се бацити у море да га други не задржаше. Знајући чудотворну силу Јованову, сви они усрдно мољаху Јована да им помогне. А он упита свакога од њих, каквог ко бога поштује. Један рече: Аполона, други - Зевса, трећи - Херкула, неки - Ескулапа, други - Артемиду Ефеску. И рече им свети апостол: Толико богова имате, и они не могу да спасу једног потонулог човека! - И остави их тако уцвељене до сутрадан. А сутрадан се сажали свети апостол због погибије младића, и помоли се Богу усрдно са сузама. И море се одмах узбурка, и један талас запљусну лађу и избаци младића жива пред ноге Јовану. Видевши то, сви се удивише и обрадоваше спасењу младића. Јована пак почеше веома уважавати и скинуше с њега железне окове.
Једном ноћу, пред саму поноћ, настаде велика бура на мору, и сви у очајању стадоше вапити, јер се и лађа поче разваљивати. Онда завапише к Јовану молећи га да им помогне и умоли свога Бога да их спасе погибије. А.он, наредивши им да ћуте, поче се молити, и одмах преста бура и наста тишина велика. - Један војник на лађи разболе се од страшне срдобоље, и беше на самрти; свети апостол га оздрави. - На лађи нестаде воде, и многи, изнемогавши од жеђи, беху на умору. Свети Јован рече Прохору: Напуни судове морском водом. - И када судови бише напуњени, свети апостол рече: У име Исуса Христа захватајте и пијте. - И захвативши нађоше да је вода слатка, и пошто се напише они одахнуше. Видевши таква чудеса, сапутници светог Јована крстише се и хоћаху да пусте Јована на слободу, да иде куда хоће. Али он их усаветова да га одведу на одређено место. Дошавши на острво Патмос они предадоше писмо игемону. А таст игемонов Мирон узе Јована и Прохора у свој дом.
Миронов најстарији син Аполонид имађаше у себи демона погађачког, који предсказиваше будућност; и сви сматраху Аполонида за пророка. Но у време када свети Јован улажаше у дом Миронов, Аполонида тог часа нестаде без трага; он побеже у други град, бојећи се да Јован не истера из њега духа погађачког. А када у дому Мироновом настаде јадиковање због Аполонида, дође Мирону писмо од Аполонида, у коме га извештаваше да је њега врач Јован својим мађијама отерао од куће, и да се он не може вратити док Јован не буде погубљен.
Прочитавши ово писмо Мирон оде к своме зету игемону и обавести га о овој ствари. Игемон ухвати Јована и хтеде га бацити зверовима да га поједу. Али Јован замоли игемона да мало причека и да му дозволи да свога ученика пошаље к Аполониду, обећавајући да ће га вратити кући. Игемон допусти да пошаље ученика, а самог Јована веза двема веригама и посади у тамницу. И крену Прохор к Аполониду са Јовановом посланицом, у којој беше написано овако: "Ја Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божија, погађачкоме духу који живи у Аполониду наређујем именом Оца и Сина и Светога Духа: изиђи из створења Божијег и никада не улази у њега, него буди сам ван овог острва у местима безводним, а не међу људима". - Када Прохор дође к Аполониду са оваквом посланицом, демон одмах изиђе из њега. Аполанид дође к памети и, као пробудивши се из сна, пође са Прохором натраг у свој град. Али не оде право кући, него најпре похита у тамницу к Јовану, и припадајући к ногама његовим принесе му благодарност што га ослободи нечистог духа. Дознавши за повратак Аполонида, родитељи, браћа и сродници, сви се слегоше и радоваху се, а Јован би ослобођен тамнице. Аполонид пак казиваше о себи еледеће: Већ је много година прошло од онога часа када ја, одмарајући се на својој постељи у дубоком сну, угледах с леве стране постеље човека који ме продрма и разбуди; тај човек беше црњи од главње, очи му сијаху као свеће, н ја задрхтах од страха. А он ми рече: "отвори уста своја"; ја их отворих, и он уђе у уста моја и испуни моју утробу; и од тог тренутка он учини те ми постаде познато и добро и зло, и све што се догађа у кући. А када апостол Христов уђе у нашу кућу, тада ми онај што обитаваше у мени рече: "бежи одавде, Аполониде, да не би умро злом смрћу, јер овај човек је врач и хоће да те умртви". И ја одмах побегох у други град. А када ја покушавах да се вратим, он ми не даваше, говорећи: "ако Јован не умре, ти не можеш живети у својој кући". Но када Прохор стиже у град у коме бејах, и ја га угледах, - нечисти дух тог тренутка изађе из мене на исти начин на који је и ушао у утробу моју; и мени лакну, велики терет нестаде, ум мој дође у здраво стање, и ја се осетих добро.
Чувши ово, сви припадоше к ногама Јовановим. А он отворивши уста своја поучи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И верова Мирон са женом и децом својом, и сви се они крстише, и би радост велика у дому Мироновом. А после и жена игемонова Хрисипа, кћи Миронова, прими свето крштење са сином својим и свима слугама својим; а за њом се крсти и муж њен Лаврентије, игемон острва Патмоса, скинувши притом власт са себе, да би слободније служио Богу, И проведе свети Јован са Прохором три године у дому Мироновом, проповедајући реч Божју. И сатвори он ту силом Исуса Христа многа знамења и чудеса: болесне исцели, и демоне прогна, храм Аполонов са свима његовим идолима сруши једном речју својом, и многе, обративши вери у Христа, крсти.
На острву Патмосу бејаше неки врач по имену Кинопс; он живљаше у пустом месту и много година познаваше се с нечистим дусима. Због опсена које је он изводио, сви га житељи острва сматраху за бога. А жреци Аполонови, бесни на апостола Јована што им сруши идолиште Аполоново и што све људе обрати у своју хришћанску веру, отидоше Кинопсу и жаљаху му се на апостола Христова, молећи га да одмазди за срамоћење богова њихових. Но Кинопс не хте да сам иде у град, пошто много година живљаше у том месту не одлазећи никуд. Међутим грађани све више долажаху к њему са истом молбом. Онда им он обећа да ће у дом Миронов послати злог духа, да узме душу Јованову и преда је вечноме суду. И сутрадан он посла к Јовану једнога од кнезова над злим дусима, наређујући му да му донесе душу Јованову. Дошавши у дом Миронов демон стаде на месту где беше Јован. Угледавши демона Јован му рече: Наређујем ти именом Исуса Христа да се не макнеш са тог места док ми не кажеш ради чега си дошао овамо к мени. - Везан Јовановом речју, демон остаде непомичан и рече Јовану: Аполонови жреци дођоше код Кинопса и замолише га да оде у град и наведе на тебе смрт, но он не хте, говорећи: "много година живим ја на овом месту не одлазећи никуда; зар да сада трудим себе због човека бедног и ништавног? Идите ви својим путем, а ја ћу сутра послати свога духа, и он ће узети душу његову и донети је мени, а ја ћу је предати вечноме суду". - И упита Јован демона: Је ли те он кадгод слао да узмеш душу човечију и однесеш њему? - Демон одговори: Сва Сатанина сила је у њему, и он има договор са нашим кнезовима, и ми смо с њим, те Кинопс слуша нас и ми њега. - Тада свети Јован рече: Ја апостол Исуса Христа наређујем теби, зли душе, да више не улазиш у обиталишта људска, нити да се враћаш Кинопсу, него да идеш са овога острва и да се мучиш. - И демон се одмах удаљи са острва.
Међутим Кинопс, видевши да се дух не поврати, посла другога; али и овај такође пострада. И још друга два кнеза таме посла он: једноме нареди да уђе код Јована, а другоме да стоји напољу, да би му донео одговор. Ушавши код Јована демон пострада онако исто као и они ранији ; а други демон који стајаше напољу, видевши невољу свога друга, побеже Кинопсу и исприча му шта се догоди. То разјари Кинопса и он, узевши огромно мноштво демона, оде у град. И обрадова се сав град видевши Кинопса, и сви долазећи клањаху му се. Нашавши пак Јована где учи људе, Кинопс се страховито разљути и рече народу: Људи слепи, залутали сте са правога пута, почујте мене! Ако је Јован праведан, и све што он говори истинито, нека он поразговара са мном, и нека учини чудеса каква ја чиним, па ћете видети ко је од нас већи, Јован или ја. Ако се он покаже већи од мене, онда ћу и ја веровати речима и делима његовим.
И обрати се Кинопс једноме младићу и рече: Младићу, је ли ти жив отац? - Младић му одговори: Умро је. - Упита га Кинопс: Каквом је смрћу умро? - Овај одговори: Био је морепловац, и кад се разбила лаћа, удавио се у мору. - И рече Кинопс Јовану: Сада, Јоване, покажи силу своју, да бисмо поверовали речима твојим: приведи оца жива сину његовом. - Јован одговори: Христос ме није послао да мртве из мора подижем, него да заблуделе људе поучавам. - И рече Кинопс свему присутном народу: Бар ми сад поверујте да је Јован варалица и обмањује вас: узмите и држите док ја не доведем младићу оца његова жива. - И они ухватише Јована, а Кинопс рашири руке и пљесну њима, и зачу се пљесак на мору, и сви се уплашише, а Кинопс постаде невидљив. И сви повикаше: Велики си, Кинопсе. И изненада изађе Кинопс из мора, држећи, како рече, оца младићева. И сви се задивише. И Кинопс упита младића: Је ли ово твој отац? Да, господине! одговори младић! Тада се сви поклонише Кинопсу, и хтедоше да убију Јована. Али им Кинопс забрани говорећи: Када будете видели веће ствари од овога, онда нека он буде мучен.
Затим Кинопс призва другог човека и упита га: Јеси ли имао сина? Овај одговори: Да, господине, имао сам, али га неко из зависти уби. И одмах Кинопс гласно призва по имену и убијенога и убицу, и они одмах предстадоше И упита Кинопс човека: Је ли ово твој син? Да, господине! одговори овај. Тада Кинопс упита Јована. Дивиш ли се, Јоване? Свети Јован одговори: Не, ја се томе не дивим. Кинопс на то рече: Веће ћеш ствари од овога видети, и тада ћеш се дивити, и нећеш умрети док те ја не застрашим знамењима. Свети Јован одговори Кинопсу: Знамења твоја брзо ће се срушити. Чувши овакве речи народ се баци на Јована и тукоше га дотле док не закључише да је мртав. И рече Кинопс народу: Оставите га несахрањена, да га птице небеске разнесу. И они отидоше од тог места радујући се с Кинопсом и славећи га. После тога Кинопс, чувши да је Јован жив и учи народ на месту званом Каменовалиште, дозва демона помоћу кога чињаше чаролије, призивање мртвих тЛ; vEKpo^vretaj.И отишавши к Јовану рече му: Хотећи да ти приредим још већи срам и осуду, ја сам те зато оставио досад у животу; хајдмо на морску обалу, и тамо ћеш видети силу моју и постидећеш се. А праћаху Кинопса три демона које народ сматраше за људе, вас крснуте Кинопсом из мртвих. И Кинопс, силно запљескавши рукама својим, загњури се у море и постаде невидљив за све присутне. И народ повика: Велики си, Кинопсе, и нема другога као што си ти. А Јован нареди демонима који стајаху у облику људи да се не мичу с места. И помоли се Господу да се Кинопс више не појави жив, и би тако: јер море се изненада узбурка и расталаса, и Кинопс не изиђе више из мора него остаде у дубини морској, као некада бедни фараон. А демонима које народ сматраше за људе, васкрснуте из мртвих, Јован рече: У име Исуса Христа распетог и у трећи дан васкрслог, напустите ово острво. И они тог часа нестадоше. А народ сеђаше на обали три дана и три ноћи чекајући да Кинопс изађе из мора; отуда, од глади, жеђи и сунчане жеге многи између њих изнемогоше и лежаху безгласни, а три детета умреше. Тада Јован, сажаливши се на народ, помоли се за њихово спасење, много им говори о вери, васкрсе три умрла детета, исцели болеснике, и сви се они једнодушно обратише ка Господу, крстише се, и разиђоше кућама својим славећи Христа Бога. А Јован се врати у дом Миронов, и често одлазећи к народу учаше их вери у Господа Христа Исуса.
Једном свети апостол обрете крај пута болесног човека који је страховито патио од грознице и исцели га крсним знаком. Када то виде један Јеврејин по имену Филон, који се препираше са светим апостолам о стварима из Светога Писма, замоли апостола да сврати у његов дом. Жена пак Филонова беше губава; она припаде к апостолу, и тог часа се исцели од губе и поверова у Христа. Тада поверова и сам Филон, и крсти се са целим својим домом. Потом изађе свети Јован на трг, и слеже се к њему народ да чује из уста његових спасоносно учење. Дођоше и жреци идолски, од којих један, кушајући светог апостола, рече: Учитељу, имам сина хромог у обе ноге, молим те, исцели га; а ако га исцелиш, онда ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. - Свети апостол му рече: Зашто тако кушаш Бога који ће обелоданити лукавост твога срца? - Рекавши то Јован посла к сину његовом са оваквим речима: У име Христа Бога мог, устани и дођи к мени. - И овај одмах устаде и дође здрав к светоме; а отац његов, због овог кушања, тог истог часа охроме на обе ноге, и од силних болова јаучући паде на земљу и мољаше светог апостола: Смилуј се на мене, свече Божји, и исцели ме именом Христа, Бога твог, јер верујем да нема друтог Бога осим Њега. - Дирнут молбом, свети апостол исцели жреца, и научивши га вери крсти га у име Исуса Христа.
Сутрадан дође Јован на место где лежаше човек који паћаше од водене болести и који седамнаест година беше прикован њоме за постељу. Апостол га исцели речју и просвети светим крштењем. Тог истог дана посла по Јована човек који после Миронава зета Лаврентија постаде игемон, усрдно га молећи да дође дому његовом; јер жени игемоновој која беше трудна дође час да роди, и она се силно мучаше не могући да се породи. Апостол убрзо дође, и чим ногом крочи на праг, жена се тог часа породи, и болови јој уминуше. Видевши то игемон поверова у Христа са домом својим.
Пошто проживе тамо три године, Јован отиде у други град, удаљен педесет стадија, чији житељи беху помрачени тамом идолопоклонства. Када уђе у град он виде народ где приређује празник демонима, и неколико свезаних младића. Јован упита једнога од оних што стајаху тамо: Због чега су свезани ови младићи? - Човек тај одговори: Имамо великог богавука, коме сада приређујемо празник; њему дакле биће ови младићи заклани на жртву. - Јован замоли човека да му покаже тог бога њиховог. А човек му на то рече: Ако хоћеш да га видиш, почекај до десет сати, па ћеш угледати жреце где са народом иду на место где се јавља бог; пођи и ти с њима, и видећеш бога вука. - Јован му рече: Видим да си добар човек, а ја сам дошљак; молим те, одведи ме одмах на то место, јер веома желим да видим вашег бога; и ако ми га покажеш, даћу ти скупоцени бисер. - Човек одведе Јована и показа му баруштину, пуну блата и воде, и рече му: Одовуд бог наш вук излази и показује се народу. - И чекаше Јован појаву тога бога; и гле, око десет сати дана појави се демон, излазећи из воде у облику огромног вука. Зауставивши га именом Христовим, свети Јован га упита: Колико година живиш овде? - Седамдесет година одговори ђаво. На то му апостол Христов рече: Наређујем ти именом Оца и Сина и Светога Духа, иди са овог острва, и никада не долази овамо. - И ђаво тог часа ишчезе. А човек онај, видевши све то, препаде се и припаде к ногама светог апостола. Апостол га научи светој вери, и рече му: Ето, добио си бисер од мене који сам ти обећао. - У то време стигоше на то место са свезаним младићима жреци, држећи ножеве у својим рукама, и огромна маса света с њима. И дуго чекаху појаву вука, да му закољу младиће као храну. После дугог чекања, њима приђе Јован и моли их да ослободе невине младиће, и рече им: Нема више вашег бога вука; то беше демон, и сила Исуса Христа победи га и протера. - А они чувши да је пропао вук уплашише се; и пошто дуго тражише бога свог и не нађоше га, ослободише младиће и отпустише их здраве. А свети Јован им поче проповедати Христа и изобличавати њихову заблуду; и многи од њих поверовавши крстише се.
У граду том беше купатило. Једном се у њему купаше син Зевсова жреца, и би удављен од ђавола који живљаше тамо. Када чу за то, отац његов с великим плачем дојури к светом Јовану молећи га да му васкрсне сина и обећавајући да ће и сам поверовати у Христа. Свети апостол пође с њим и именом Христовим васкрсе умрлога. И упита он младића шта би узрок његове смрти. Младић одговори: Када се купах у купатилу., неки црнац изиђе из воде, дохвати ме и удави. - Дознавши да у том купатилу живи демон, свети апостол га закле и упита: Ко си ти и зашто живиш овде? - Демон одговори: Ја сам онај кога ти протера из купатила у Ефесу, и живим овде већ шеста година пакостећи људима. - Свети апостол га протера и из овог краја. Видевши то жрец поверова у Христа, и крсти се са сином и са свим домом својим.
После тога изађе Јован на трг, и к њему се слеже малтене сав град да слуша реч Божју. И гле, жена нека паде к ногама његовим с плачем га молећи да јој исцели ђавоиманог сина, за кога је лекарима дала скоро све своје имање. Свети апостол нареди да му га доведу, и чим посланици рекоше ђавоиманоме: "зове те Јован", ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он, дошавши к апостолу здрав, верова у Христа и крсти се заједно са својом мајком.
У том истом граду беше чувени храм идола Бахуса, кога идолопоклоници називаху "оцем слободе". Сабирајући се ту о његовом празнику са јелом и пићем, људи и жене се весељаху; и опивши се чињаху велико безакоње у част поганог бога свог. Дошавши тамо за време празника, свети Јован их изобличаваше за тако скаредно празновање њихово; а жреци, којих тамо бејаше врло много, дохватише апостола и бише га, па га извукоше напоље и свезана бацише, а сами се опет вратише к поганом делу свом. Свети пак Јован помоли се Богу да не трпи такво безакоње њихово, и одмах се идолски храм сруши из темеља и поби све жреце, а остали људи преплашени одвезаше светог апостола и молише га да и њих не погуби.
У том граду бејаше знаменити врач по имену Нукијан. Дознавши за разрушење храма и погибију жречева он се веома разљути, и дошавши к светом Јовану рече му: Ниси добро урадио што си храм Бахусов срушио и жреце његове погубио; због тога су сви силно љути на тебе; него те молим да их васкрснеш као што си васкрсао жречевог сина у купатилу, па ћу тада и ја поверовати у Бога твог. - Свети Јован одговори: Разлог њихове погибије би безакоње њихово; зато они нису достојни да живе овде, него нека се муче у паклу. - Нукијан рече на то: Ако их ти не можеш васкрснути, онда ћу ја именом богова мојих васкрснути жреце и васпоставити храм, али ти нећеш избећи смрт. - Рекавши то они се растадоше. Јован оде да учи народ, а Нукијан се упути к срушеном храму, и обишавши га врачајући учини те се јавише дванаест демона у облику побијених жречева, којима он нареди да пођу за њим и убију Јована. Но демони рекоше: Нама је немогуће не само убити њега, него чак ни појавити се на оном месту где се он налази; а ако хоћеш да Јован умре, иди и доведи овамо народ, да би се народ, видевши нас, разјарио против Јована и погубио га. - Нукијан оде, и нашавши много народа где слушају учење светог Јована повика на њих громким гласом: О, неразумни! зашто дозвољавате да вас обмањује овај странац, који уништи ваш храм са жрецима, и који ће погубити и вас ако га будете слушали? Него хајдете са мном да видите жречеве своје које ја васкрсох; још ћу и ваш срушени храм васпоставити на ваше очи, што Јован учинити не може. - И сви као да су без ума пођоше за њим оставивши Јована. Али свети апостол, идући са Прохором другим путем, пре њих стиже на место где беху демони у облику васкрслих жречева. А демони, угледавши Јована, одмах ишчезоше. И гле, када Нукијан дође с народом и не нађе демоне, силно се ожалости, па поново поче обилазити око разрушеног храма врачајући и призивајући демоне, али без икаквог успеха. А кад се спусти вече, разјарени народ хтеде да убије Нукијана што их је преварио. Неки предложише: Да ухватимо Нукијана и одведемо к Јовану, и што нам он рекне то ћемо учинити. - Чувши то свети Јован их предухитри и пре њих стиже на пређашње место. А људи, довевши Нукијана пред светог Јована, рекоше: Ова варалица и непријатељ твој скова план да те погуби; ево, мићемо учинити с њим оно што нам ти кажеш. - Свети апостол им рече: Пустите га, нека се покаје.
Сутрадан Јован опет учаше народ вери у Христа, и многи од њих поверовавши молише Јована да их крсти. А кад их Јоваи доведе на реку, Нукијан врачањем својим претвори воду у крв. Свети Јован молитвом ослепи Нукијана, и учинивши воду поново чистом крсти у њој све који беху поверовали. Побеђен тиме, Нукијан дође к себи, и искрено се кајући моли светог апостола да буде милостив према њему. Видевши Нукијаново покајање и довољно га поучивши, свети апостол га крсти, и Нукијан одмах прогледа, и уведе Јована у свој дом. А када Јован уђе у Нукијанов дом, сви идоли што беху у дому изненада попадаше и у прах се разбише. Видевши то чудо, Нукијанови укућани се уплашише, па поверовавши у Христа крстише се.
Бејаше у том граду једна богата и лепа удовица по имену Проклианија. Имајући врло лепог сина Сосипатра, она се по дејству ђавола заљуби у њега, и стараше се на све могуће начине да га приволи на своје безакоње. Но син, будући паметан, омрзну мајку због овог њеног безумља, побеже од ње и дође на место где свети Јован тада учаше народ, и са уживањем слушаше апостолске поуке. А свети Јован, коме Духом Светим би откривено све што се догодило са Сосипатром, узе насамо Сосипатра и саветоваше му да поштује мајку, само да је не слуша у безаконом делу, и да никоме не говори о томе него да скрива грех мајке своје. Сосипатар не хте да се врати дома к матери својој; међутим Проклианија, нашавши га четвртога дана, дохвати га за одећу и силом га вуцијаше дома. На ту вику појави се игемон, који недавно беше дошао у тај град, и упита за раздог што жена тако вуче младића. А мајка, скривши своју грешну намеру, оклевета сина како је тобож хтео да је обљуби; и при томе чупаше косу и плакаше вичући. Чувши то, игемон поверова лажи и осуди невиног Сосипатра да га зашију у кожну врећу, пуну смртоносних змија, и тако баце у море. Дознавши за ово, свети Јован дође к игемону, изобличавајући га за неправедну осуду, јер није како ваља испитао ствар, већ је невиног младића осудио на смрт. А Проклианија бацаше клевету и на светог Јована, и говораше: Ова варалица научи сина мог на такво зло. - Чувши то, игемон нареди да и Јована зашију у исту врећу заједно са Сосипатром и вргну у море. Но свети апостол се помоли Господу, и изненада се затресе земља, а игемону се осуши рука којом он потписа пресуду против светог апостола; Проклианији пак осушише се обе руке и очи јој се изврљавише. Када то виде, судија се препаде страховито, и сви присутни попадаше ничице од страха. И мољаше судија Јована да се смилује на њега и исцели му сасушену руку. А свети апостол, поучивши га доста о праведном суду и о вери у Христа, исцели га и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако невини Сосипатр би избављен од напасти и смрти, и судија позна Бога истинога. А Проклианија побеже од страха дому свом, носећи на себи казну Божју. Међутим апостол узевши Сосипатра оде у дом њен. Сосипатр пак не хте да иде к мајци својој, но свети Јован га учаше незлобивости и увераваше га да сада он неће чути више од мајке своје ништа безаконо, јер се она оцеломудрила. Тако стварно и би. Јер када Јован са Сосипатром уђе у њен дом, Проклианија одмах паде пред ноге апостолу, с плачем се исповедајући и кајући за грехе своје.
Исцеливши је од болести и научивши је вери и целомудрију, апостол је крсти са целим домом њеним. И тако, оцеломудривши се, Проклианија провоћаше дане своје у великом покајању. У то време би убијен цар Домицијан. После њега на римски престо ступи Нерва, човек веома добар; он пусти па слободу све који беху у заточењу. Тада и свети апостол Јован би пуштен из заточења, и намисли да се врати у Ефес, јер готово све људе на Патмосу он већ беше обратио Христу. Но када хришћани дознадоше за ту његову намеру, молише га да их нипошто не оставља. А л и пошто свети апостол не хте да остане, већ жељаше да се врати у Ефес, они га онда молише да им бар Еванђеље остави као успомену на своје учење, које он тамо написа. Јер једном, покренут промислом Бажјим, постивши се и наложивши свима пост, он узе са собом свог ученика Прохора и изиђе из града на удаљену високу гору, где три дана проведе на молитви. А после трећег дана настаде страховита грмљавина и севање муња, и сва се гора затресе; Прохор од страха паде на земљу. Окренувши се к њему, Јован га подиже, посади себи с десне стране и рече: "Пиши што будеш чуо из уста мојих". И подигавши очи к небу поново се мољаше, а по молитви поче говорити: "У почетку беше Реч", и остало. Ученик пажљиво записа све што чу из уста његових; и тако би написано свето Еванђеље, које апостол, сишавши с горе, нареди Прохору да поново препише. И пристаде свети апостол да препис остави хришћанима на Патмосу, сагласно њиховој молби, а оригинал задржа код себе. На том истом острву свети Јован написа и Откривење.[2]
Пре свог одласка са острва Патмоса свети Јован обиђе све околне градове и села утврђујући браћу у вери; и догоди му се да буде у једном селу у коме живљаше Зевсов жрец по имену Евхарис, који имађаше слепога сина. Овај жрец одавно жељаше да види Јована. Чувши да је Јован дошао у њихово село, он похита к њему молећи га да дође његовом дому и исцели му сина. А Јован видећи да ће задобити душе људске оде у дом жречев и рече слепом сину његовом: У име Господа мог Исуса Христа, прогледај! - и овај одмах прогледа. Видевши: то, Евхарис поверова у Христа и крсти се са сином својим. И у свима градовима тога острва свети Јован уреди добро цркве свете, поставивши им епископе и презвитере; и пошто довољно поучи житеље, он се са свима поздрави и стаде се враћати ка Ефесу. Верни га праћаху са плачем и ридањем великим, не желећи се лишити такога сунца које учењем својим просвети сву земљу њихову; но свети апостол седе на лађу и предавши свима мир отплови својим путем. А кад стиже у Ефес, верни га сретоше са неисказаном радошћу, кличући и говорећи: Благословен који иде у име Господње! - И би примљен с чешћу. Боравећи тамо он не престајаше трудити се, свагда учећи људе и упућујући их на пут спасења.
Не треба прећутати ни оно што о светом апостолу Јовану казује Климент Александриски.[3] Када у Азији апостол обилажаше градове, он у једном граду виде младића, расположеног душом за добро дело; он га поучи вери и крсти. Но намеравајући да одатле отпутује на проповед Еванђеља, он пред свима повери овога младића епископу тога града да га научи сваком добром делу. Узевши младића епископ га научи Светом Писму, али се не стараше о њему колико треба, нити му даваше васпитање какво је потребно младићима, него га препусти његовој вољи. Убрзо потом младић поче водити рђав живот, стаде се опијати и красти. Затим се спријатељи са разбојницима; они га придобише, одведоше га у пустиње и горе, поставише га за свог харамбашу и чињаху разбојништва на путевима. После извесног времена апостол Јован враћајући се дође у тај град, па чувши за овога младића да се покварио и постао разбојник, рече епископу: Врати ми благо које ти предадох на чување, као у верне руке; врати ми оног младића кога ти пред свима поверих да га научиш страху Божјем. - Епископ са плачем одговори: Пропаде тај младић, душом умре а телом врши разбојништва по путевима. - А Јован рече епископу: Зар се тако чува душа брата свога? Дај ми коња и пратиоца да идем и потражим онога кога си ти погубио. - Када Јован дође к разбојницима, замоли их да га одведу к своме харамбаши, што они и учинише. А младић, угледавши светог Јована, посрами се, па скочивши побеже у пустињу. Међутим свети Јован, заборавивши на своју старост, појури за њим вичући: Сине мој, врати се к оцу свом и не очајавај због пада свог; грехе твоје примићу ја на себе; стани дакле и причекај ме, јер ме Господ посла к теби. - Младић стаде, па с трепетом и стидом великим припаде к ногама светог апостола, не смејући да му погледа у лице. А свети апостол, загрливши га с родитељском љубављу целиваше га, па га узе и с радошћу одведе у град, јер нађе изгубљену овцу. И много га учаше упућујући га на покајање; и младић усрдно се трудећи у покајању угоди Богу, и добивши опроштај грехова престави се у миру.
У то време бејаше један хришћанин који западе у толику сиромаштину, да није имао чиме исплатити дугове својим повериоцима; од силне муке он намисли да се убије, и замоли једног врача Јеврејина да му да смртоносни отров да попије. А овај, непријатељ хришћана а пријатељ демона, испуни његову молбу: даде му смртоносни напитак. Хришћанин пак, узевши смртоносни отров, пође својој кући, и путем размишљаше и страх му душу пролажаше, не знајући шта да ради. Напослетку, осенивши чашу крсним знаком, он је попи, али му то ни најмање не нашкоди, пошто крсни знак одузе сву отровност отрову у чаши. К он се много чуђаше у себи што остаде здрав и што не осећа никакву повреду. Но, прогањан и даље од поверилаца, он у невољи опет оде к Јеврејину да му овај да најјачи отров. Јеврејин се зачуди видевши га жива, па му даде најјачи отров. Добивши отров, човек пође кући својој. И дуго размишљајући пре но што испи отров, он и сада осени светим крсним знаком и ову чашу, и попи је, али и овога пута ни најмање не настрада. И он опет оде к Јеврејину и показа му се здрав; и подсмеваше се Јеврејину што је невешт у своме занату. А Јеврејин, уплашивши се, упита га шта је радио када је отров пио. Он му одговори: Ништа друго, само сам чашу осенио светим крсним знаком. И Јеврејин сазнаде да сила светога крста одгони смрт; али желећи да то провери, он од истог отрова даде псу, и овај чим окуси одмах црче. Видевши то, Јеврејин се са хришћанином упути к апостолу и обавести га о свему што се догодило. Свети апостол научи Јеврејина вери у Христа, и крсти га, а том убогом хришћанину нареди да донесе обрамицу сена, коју апостол крсним знаком и молитвом претвори у злато, и нареди му да тим златом исплати своје дугове повериоцима, а остатком да издржава своју кућу. Затим свети апостол поново се врати у Ефес, и живљаше у кући Домна, и огром но мноштво људи обрати Христу и сатвори безбројна чудеса.[4]
Када светом апостолу беше преко сто година, он изиђе из куће Домна са седам својих ученика, и дошавши до једног места нареди им да седну; беше јутро, и он, удаљивши се од својих ученика колико се каменом може добацити, помоли се Господу. Затим му ученици по жељи његовој ископаше крстолики гроб; и он заповеди Прохору да иде у Јерусалим и тамо остане до смрти своје. И пошто поучи ученике и целива их, свети апостол рече: Узмите земљу, матер моју, и покријте ме њоме. - И целиваше га ученици и покрише га до колена; и пошто га поново целиваше, покрише га до гуше, и положише му на лице покривач; и целивавши га још, са великим плачем покрише га потпуно. Када за то чуше браћа у граду, дођоше и раскопаше гроб, али ништа не нађоше, и веома много плакаше; затим, помоливши се, они се вратише у град. Сваке пак године, у осми дан месеца маја, излажаше из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит, и молитвама светог апостола Јована даваше исцељење болнима, у част Бога, у Тројици слављенога кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРАВЕДНОГ ГЕДЕОНА

Судија Израиљског народа. Родом из племена Манаоијина; био судија после Деворе пророчице. Избавио Израиљце од напада Мадијана и затим управљао Израиљцима четрдесет година. Преставио се 1307 године пре Христа. Од Бога удостојен чудесног догађаја са руном и росом, чиме се прасликовало Христово натприродно рођење од Свете Дјеве Богородице.[5]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА КАЛАБРИЈСКОГ

Велики подвижник међу Грцима у Калабрији, оснивач неколиких манастира, чудотворац и бранитељ чистоте вере православне. Предузимао дуга путовања само да спасе некога човека какве тешке казне. Имао је, дакле, жарку љубав према својим ближњима. Упокојио се 1005 године. Оставио многе ученике, достојне себе, међу којима се нарочито истакао свети Вартоломеј (+1044), писац неколиких канона.

СПОМЕН СВЕТИХ ПЕТ ДЕВОЈАКА МУЧЕНИЦА ТЕКЛЕ, МАРИЈАМНЕ, МАРТЕ, МАРИЈЕ и ЕНАТЕ, убијених од оца њиховог Павла[6]

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ УДОВИЦЕ

Пострадала за Господа мачем посечена.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Приморски град у Сирији.
2. Предање казује да се једном апостол Јован, заједно са својим учеником, повукао из града у пустињску пештеру, и тамо провео првих десет дана заједно са Прохором, а других десет дана сам. У току ових других десет дана он ништа није јео, него се само молио Богу иштући од Њ(ега да му открије шта треба да ради. И дође глас Јовану с неба: "Јоване, Јоване!" Јован одговори: "Шта наређујеш, Господе?" И говораше глас с неба: "потрпи још десет дана, и биће ти откривене многе велике ствари". Јован проведе тамо још десет дана без хране. И зби се тада дивно чудо: Анђели од Бога сиђоше к њему и саопштише му многе неисказане тајне. И када се Прохор врати к њему, он га посла: по мастило и хартију, и потом два дана говораше Прохору о откриве њима која је имао, а овај их записиваше.
3. Климент Александрискизнаменити учитељ хришћански првих векова хришћанства, умро око 2 1 7 г.
4. Последње године свога живота свети апостол Јован проводио је у испосничким подвизима: хранио се само хлебом и водом, није стригао своју косу, одевао се у просте платнене хаљине. Од старости он није имао снаге да проповеда реч Божју ни у околини Ефеса. Сада је поу чавао само епископе Цркве и одушевљавао их да неуморно уче народ речи Еванђелској, а нарочито да памте и проповедају прву и главну заповест Еванђелску, заповест о љубави. Блажени Јероним казује: Када је свети апостол толико био онемоћао, да су га ученици доносили у цркву, и он није имао снаге да говори дуге поуке, онда је он своје беседе сводио на то, што је непрестано понављао ову поуку: "Дечице, љубите један другог!" А када су га једном ученици упитали, зашто им то он непрестано понавља, он је одговорио: "Ово је заповест Господња, и ако њу држите, то је доста". На заходу дана својих свети апостол је уживао нарочиту љубав целог хришћанског света. У то време он је био једини апостол - очевидац Господа, пошто су сви други апостоли већ били преминули. Сав хришћански свет знао је да је свети Јован био најмилији ученик Господа Христа. Стога су многи чезнули да га виде и сматрали за част да се дотакну хаљине његове.
5. Видети о њему опширније у Књизи о Судијама: 6, 11-8, 33.
6. Опширније о њима видети под 9. јуном.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридскг и Жичког

1. Преп. Ефросинија. Кћи богатог и знаменитог човека Пафнутија из Александрије. Од бездетних родитеља молитвом од Бога испрошена. Благочесни родитељи њени васпиташе кћер своју вером Христовом. Не хотећи да ступа у брак млада Ефросинија, да би се сакрила од оца, свога, преобуче се у мушко одело и пријави се игуману једног манастира као евнух цара Теодосија с именом Измарагд. Игуман га прими и предаде на руководство духовнику Агипиту. Својим постним и молитвеним подвигом Измарагд брзо превазиђе све монахе у том манастиру. Када наврши 38 година тешког подвига посети Пафнутије тај манастир, и игуман га упути Измарагду на молитву и утеху. Измарагд познаде Пафнутија а Пафнутије не позна Измарагда. Када отац исповеди своју тугу за изгубљеном ћерком, рече му Измарагд, да не губи наду, јер ће још у овом животу видети кћер своју, и замоли га да опет к њему дође кроз три дана. Када Пафнутије опет дође Измарагд лежаше на самртној постељи. Тада самртник рече Пафнутију: ја сам Ефросинија, кћер твоја; ти си отац мој! Отац дуго не могаше доћи к себи од ужасног изненађења. У том издахну блажена Ефросинија, и отац њен ридаше над њом. Пошто сахрани кћер своју, Пафнутије и сам ступи у тај манастир, и усели се у келију своје упокојене и свете кћери. После 10 година подвига упокоји се у Господу и Пафнутије свети.

2. Преп. Сергије Радонежски. Велики подвижник и светилник руске цркве. Родио се 1313. год. у Ростову од побожних родитеља Кирила и Марије. По смрти родитеља Вартоломеј – тако му беше крштено име – замонаши се и основа обитељ св. Тројице у шумама Радонежским. Тихи и кротки слуга Божји знађаше само за труд и молитву. Због његове чистоте срца удостоји се дара чудотворства, те је и мртве васкрсавао именом Христовим. Више пута јавила му се Света Богородица. Кнежеви и владике долазили су к њему ради савета. Благословио кнеза Димитрија Донског и предсказао му победу у рату за ослобођење Русије од Татара. Прозирао у срца људска и у догађаје на даљини. Обитељ његова напунила се монасима још за живота његова, и кроз векове и векове служила је једним од најглавнијих центара духовног живота и чудеса Божјих. Св. Сергије упокојио се 1391. год. После смрти јављао се више пута разним лицима.



3. Преп. Ефросинија Суздаљска. Крштено јој име Теодула. Кћи Михаила Всеволодовића и вереница Суздаљскога кнеза Мине. Никако није желела у брак, и молила се Богу да је до смрти сачува девојком. Кад су је као невесту повели у Суздаљ, наједанпут умре кнез Мина, њен вереник. Она се не врати родитељима него ступи у манастир, где се до смрти подвизавала. Од Бога обдарена чудотворством. Упокојила се 1250. године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЕФРОСИНИЈЕ

У граду Александрији живљаше човек по имену Пафнутије: богат, славан угледан, бојао се Бога, држао заповести Господње и водио богоугодан живот Супруга његова такође беше добра, побожна, богобојажљива. Само их је једно тиштало: они немаху деце; због тога су силно туговали јер нису имали коме оставити своје имање, који би и после њихове смрти добро руковао њиме. Тужни због бездетности своје, они се стално мољаху Богу да им подари пород. И даваху многе милостиње убогима, црквама и манастирима; поред тога дане провођаху у посту и молитвама, обилажаху храмове Божје и мољаху Бога да им испуни жељу. Једном Пафнутије отиде у један манастир, за чијег игумана беше чуо да је човек светог живота; и даде манастиру велики прилог. Разговарајући са игуманом он доби велику духовну корист и осети да је игуман заиста Божји човек, па му каза како много пати што нема деце. И метанишући пред игуманом, он га мољаше да се заједно са братијом помоли за њега Богу да му подари пород. И преблаги Господ који прима молитве оних који Му се усрдно моле и призивају Га истински, услиши игуманове молитве и благослови Пафнутија те његова супруга роди кћер, дивно женско дете. Веома радосни, родитељи од свег срца узношаху велику благодарност Богу. На крштењу детенцету дадоше име Ефросинија. Од тога времена Пафнутије често посећиваше тај манастир, даваше свима монасима милостињу, и према игуману гајаше велику љубав због корисних поука које добијаше од њега, а и због тога што на његове молитве доби чедо од Бога.
Када Ефросинији би дванаест година, њена се мајка престави из овог живота; а Пафнутије продужи поучавати своју кћер Светоме Писму. Научивши се читању Светога Писма, девојчица се усрдно бављаше читањем светих књига. И кроз целу Александрију се пронесе глас о њеној благоразумности и лепоти. Због тога многи високородни и богати грађани утркиваху се ко ће успети код њеног оца да је испроси за свога сина. Но Пафнутије им одговараше: Нека буде онако како Господ хоће.
Међутим један човек који превазилажаше све својим високородством, чином, богатством и славом, умоли Пафнутија да своју кћер да за његовог сина; и Пафнутије пристаде. Они се договорише и одредише и сам дан свадбе. Но пре свадбе Пафнутије оде са ћерком у манастир код гореспоменутог игумана, кога је волео као оца свога, и рече му: Доведох к теби, свети оче, моју кћер коју ми Бог подари на твоје молитве, да се помолиш за њу, јер хоћу да је удам. - Игуман благослови Ефросинију, па севши разговараху с Пафнутијем о спасењу душе, а кћер његову поучаваше целомудрију, смирености, милостивости, страху Божјем и љубави Божјој. Све ове речи мудра и благоразумна девојка слагаше у срцу свом; а беше јој осамнаест година. Игуман их задржа у гостима, и Пафнутије остаде са својом кћерком три дана у манастирској гостопримници. У току тих дана они свакодневно присуствоваху црквеним богослужењима; и посматрајући подвиге монашке, они се дивљаху њиховом животу, и говораху у себи: Благо овим људима, јер они и овде на земљи живе као анђели, и у будућем животу боравиће са анђелима. - И срце Ефросинијино поче се пунити божанственом жељом да подражава свети живот њихов. По истеку три дана Пафнутије рече игуману: Допусти нам, чеони оче, да ти се поклонимо, јер нам ваља ићи у град. - А Ефросинија припавши к ногама игуману, рече: Молим те, оче, помоли се за мене, да Господ спасе душу моју. - Игуман је благослови, говорећи: Боже, Ти знаш свакога човека пре рођења његова, постарај се Ти сам о овој слушкињи Твојој да се удостоји удела и награде са свима који су Ти отпамтивека угодили. - И поклонивши се игуману и братији, Пафнутије са ћерком оде у град. Овај праведни човек дубоко поштоваше монашки чин; и кад би на путу или у граду срео каквог монаха, он га је одводио својој кући, гостио га и молио да се помоли Богу за њега и његову кћер.
Ускоро се у споменутом манастиру приближи дан спомена оснивача тога манастира, и игуман посла једног од братије да замоли добротвора њиховог Пафнутија да им дође на тај дан. Али брат не затече Пафнутија код куће, пошто беше изашао некуда. А Ефросинија, дознавши да је к њима у кућу дошао монах, позва га код себе и стаде га распитивати о броју братије у манастиру и о монашком животу. И упита монаха: Ради љубави Господње, оче, реци ми, колико братије имате у манастиру? - Он одговори: Триста педесет и два. - Тада га она запита: Ако неко дође у вашу обитељ и жели да живи с вама, да ли ће га примити игуман? - Инок одговори: Разуме се, примиће га с радошћу, имајући на уму реч Господњу: Који долази к мени нећу га истерати напоље (Јн. 6, 37). - Ефросинија на то упита: Сви ли заједно певате и подједнако се постите? - Да, ми певамо сви заједно; а што се тиче поста, сваки се пости колико хоће и колико може. - Пошто испита монаха за сав манастирски начин живота, она му рече: Хтела бих и ја да се одам таком животу, али се бојим не послушати оца свога, јер он жели да ме уда, заносећи се богатством овог сујетног света. - Црноризац јој на то рече: Ако не желиш да се вежеш за пролазног и смртног мужа, онда посвети себе Христу: Он ће ти место свих пролазних блага овога света, ако их оставиш Њега ради, дати Царство небеско и боравак са анђелима. Изађи дакле тајно из куће и иди у манастир; оставивши хаљине светске, обуци се у монашку ризу, да те не би познали. - Чувши ово, Ефросинија се обрадова и упита монаха: А ко ће ме пострићи? - Он јој одговори: Ето, отац твој поћи ће са мном у наш манастир и остаће тамо три или четири дана, а ти за то време позови неког од монаха отаца, и он ће с радошћу испунити твоју жељу и пострићи те.
Док они тако разговараху дође Пафнутије, и угледавши монаха упита га: Оче, ради чега си се потрудио до нас? - Монах одговори: Настаје спомен оца који основа наш манастир, па те игуман моли да дођеш к нама и узмеш учешћа у нашем празнику; за то ћеш добити благослов од Бога. - Пафнутије с радошћу прихвати позив, спреми много поклона за манастирску цркву и братију, па са монахом оде у манастир. За време његове одсутности његова кћи Ефросинија позва к себи једног верног слугу свог и рече му: Иди у манастир преподобног Теодосија, уђи тамо у цркву и позови ми монаха кога будеш нашао.
Слуга крену да изврши налог, и гле, по нарочитом промислу Божјем, он на путу срете једнога монаха који је ишао у град да прода своје рукодеље, и замоли га да са њим сврати кући његовог господара; монах пристаде. А Ефросинија, угледавши чеоног инока, изађе му у сусрет и поклони му се говорећи: Помоли се за мене, оче. - Инок се помоли по обичају свом, благослови је, и они седоше. И Ефросинија поче говорити: Господине, мој отац је хришћанин и верни слуга Божји, а мајка ми се пресели из овог живота. Родитељ мој, веома богат, жели да ме уда, да не би пропала његова имовина. Међутим ја не бих хтела да окаљам себе световним прљавштинама, али се бојим не послушати оца свог, и тако не знам шта да радим. Сву прошлу ноћ проведох без сна, молећи Бога да се смилује души мојој. А кад свану у мени се јави жеља да позовем к себи једнога од отаца подвижника, да чујем од њега реч поуке и да ме упути како да поступим. Стога те молим, оче, научи ме путу Божјем, јер знам да си ми послан од Бога.
Старац, отворивши уста своја, рече: Господ каже у своме Еванђељу: Ако ко не мрзи свога оца, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, и саму душу своју, не може бити мој ученик (Лк. 14, 26). Ја не знам шта бих ти више од овога казао. Ипак, ако можеш поднети борбу са телом, остави све и бежи од овога света, као Израиљ од ропства Фараонова. А имовина твога оца има многе наследнике, то су цркве, манастири, болнице, гостопримнице, сирочад, удовице, сужњи, заробљеници. И отац твој може раздати имање своје коме хоће, а ти се сама побрини о души својој. - Девојка му на то рече: Надам се у Бога и у твоје молитве, оче, да ћу се, уз помоћ Божју, трудити око душе своје. - Старац јој одговори: Такву жељу и намеру не одлажи, јер ко одлаже извршење богоугодног подвига обично се због таквог одлагања каје; ево, сад је време покајању. - Ефросинија рече старцу: Зато те ја и замолих, оче, да дођеш, да жељу срца мога испуниш, и помоливши се за мене благословиш ме и по стрижеш ме. - Тада старац устаде, помоли се и, по Божјем промислу, постриже је у монаштво давши јој схиму. Притом јој рече: Бог који је даровао спасење свима светима Својим, нека те чува од свакога зла.
После тога старац отпутова у свој манастир радујући се и славећи Бога. А Ефросинија размишљајући у себи, рече: Ако одем у женски манастир, отац ће ме пронаћи и силом извући отуда да би ме удао; зато ћу отићи у мушки манастир, где ме нико неће познати.
Доневши такву одлуку, Ефросинија се касно у ноћи обуче у мушко одело, тајно од свих изиђе из куће, поневши са собом педесет златника, и за ту ноћ сакри се у једном месту. Сутрадан пак отац њен дође у град и, по нарочитом промислу Божјем, одмах оде у цркву. А Ефросинија крену у манастир, у коме су знали њенога оца. Дошавши до манастирске капије она куцну и рече вратару: Иди јави игуману да је дошао евнух из царског дворца и стоји пред капијом желећи да разговара с њим. - Када се игуман појави, Ефросинија паде на земљу и поклони се светолепом лицу његовом. Он је подиже, помоли се Богу по обичају, па обоје седоше. Онда је игуман поче питати: Зашто си, чедо, дошао к нама? - Ефросинија одговори: Оче, ја бејах у царском дворцу као евнух и веома заволех монашки живот, али не нађох у граду оно за чим чезне душа моја. Чувши за подвижнички живот монаха у твоме манастиру, ја дођох у ову свету обитељ желећи да се подвизавам с вама. - На то игуман одговори: Добро си дошао, чедо. Ето манастира, па ако волиш, ти остани с нама. - Затим је упита како се зове. Ефросинија одговори: Зовем се Измарагд. - Чедо Измарагде, рече јој игуман ти си млад, и зато не можеш живети сам у келији; теби је потребан духовни наставник да те руководи у монашком животу и да те научи манастирском уставу и свима обичајима. - Еф
росинија одговори: Како хоћеш, оче, тако уреди односно мене. - И извадивши педесет златника даде их игуману, говорећи: Узми ово, оче! Ако пак будем живео овде, онда ћу и осталу имовину своју што остаде у граду поклонити овом манастиру.
Игуман дозва једнога од монаха по имену Агапита, човека светог живота, и повери му Измарагда говорећи му ове речи: Нека овај младић одсада буде твој духовни син и ученик; научи га тако врлинама, да он превазиђе и учитеља. - Онда преклонишви колена и помоливши се, игуман прекрсти Измарагда, на шта сви рекоше "амин", и старац Агапит уз к себи у своју келију Измарагда и учаше га ангелском животу.
Нови монах Измарагд имађаше врло лепо лице; када је улазио у цркву на богослужење, ђаво је многе од братије смућивао нечистим помислима, рањавајући им срца лепотом новога инока; стога братија жаљаху на игумана, и говораху му: Зашто си увео у манастир тако лепо лице на саблазан најслабијима међу братијом.
Чувши то игуман призва к себи Измарагда и рече му: Лепота твога лица, чедо, на саблазан је најслабијима међу братијом; зато је боље да сам боравиш у келији, подвизавајући се у безмолвију и молитви, и да не долазиш у цркву. Твој духовни наставник и храну ће ти доносити у келију, те ти неће бити потребно да никуда излазиш из ње. - Ефросинија одговори: Како наредиш, аво, тако ћу радити.
Игуман нареди Агапиту да спреми засебну келију за Измарагда. Агапит поступи по игумановом наређењу, и уведе Измарагда у усамљеничку келију. У њој се Измарагд стаде усрдно подивизавати у молитви, посту и бдењу, дан и ноћ служећи Богу у чистоти срца. Духовни учитељ његов блажени Агапит дивљаше се његовим подвизима и трудовима, и причаше о њима братији ради њихове поуке. И братији беше то на спасење, и сви прослављаху Бога што толику силу даде младоме подвижнику.
Међутим Ефросинијин отац Пафнутије, вративши се дома, уђе у Ефросинијину одају, и не нађе је. То га веома растужи и он стаде љутито распитивати своје робове и робиње шта се десило са Ефросинијом и куда је отишла. Они одговорише: Синоћ је видесмо, а данас се не појави, па помишљасмо да ју је позвао к себи отац њеног вереника. - Пафнутије одмах посла слуге кући Ефросинијиног вереника, но и тамо је не нађоше. А вереник и отац његов, чувши о нестанку Ефросиније, силно се ожалостише, па похиташе одмах к Пафнутију, кога затекоше у големој тузи где прострт по земљи плаче и рида; и упиташе га: Не превари ли је неко те побеже с њим?
И они одмах послаше слуге на коњима по целој Александрији да траже Ефросинију; и они је тражаху и по кућама суседа, и по улицама, и по морској обали, и по лађама; обиђоше они и многе женске манастире, и поља, и пустиње, и горе, и пећине, марљиво иштући кћер уцвељеног оца. А л и пошто је нигде не нађоше, они се вратише са тугом. И сви плакаху за њом као за умрлом. Женик оплакиваше вереницу своју, свекар туговаше за снахом својом, отац проливаше сузе за кћерком својом и горко нарицаше, као некад Јаков за Јосифом, овако говорећи: Авај мени, чедо моје слатко! Авај мени, светлости очију мојих! Авај мени, утехо душе моје! Ко украде ризницу моју?
Ко уграби имање моје? Ко разори богатство моје? Ко сасуши грану моју? Ко угаси светилник мој? Ко ми наду моју оте? Ко лепоту кћери моје унакази? Који вук јагње моје раскину? Које место сакри од мене тако светло лице њено? Она ми беше продужење рода мога; она ми беше жезал старости моје; она ми беше утеха у жалостима мојим. Земљо, земљо, немој покрити тело моје док не сазнам шта се догодило са ћерком мојом Ефросинијом!
Тако нарицаше Пафнутије и плакаше. Са њим плакаху сви пријатељи и суседи који се беху слегли код њега, оплакујући неочекиван нестанак кћери његове. Не налазећи олакшања тузи својој Пафнутије оде у гореспоменути манастир, где се његова ћерка подвизаваше у затвореништву и павши пред ноге игуману рече: Оче, не престај молити Бога да Он услиши молитве моје, јер не знам шта се догодило с мојом ћерком, да ли је неко украде или погибе на неки други начин.
Чувши то чесни старац се веома смути, па сабравши сву братију рече им: Покажите љубав, братијо, помолите се Господу да нам благоволи открити шта је са ћерком нашег пријатеља и добротвора Пафнутија. - И постише се монаси и молише се целу седмицу, али им никаквог откривења не би, као што је то бивало при другим њиховим молбама; јер се Ефросинија и дању и ноћу мољаше Богу да је Бог не прокаже никоме у овом земаљском животу, и молитва њена беше јача од молитава свеколике братије.
Не добивши никакво откривење о Ефросинији, игуман поче тешити Пафнутија оваквим речима: Чедо, не презири карања Господњег; јер кога љуби Господ, онога и кара (Јевр. 12, 5. 6). Знај да без воље Господње ниједна птица не пада на земљу, утолико више ништа се није могло десити са твојом ћерком без воље Његове. Убеђен сам да је твоја кћи "добри део изабрала" (ср. Лк. 10, 42), и зато нам не би о њој откривења од Бога. Да је она пала у неки грех (не било тога!), онда Бог не би презрео толики молитвени труд свеколике братије наше обитељи, и сигурно би нам открио о њој; ја имам наду да ће ти Господ још у овом животу показати њу.
Утешен донекле овим речима, Пафнутије се врати дома благодарећи Бога. И сваки дан мољаше се он Господу, и чинећи добра дела даваше обилну милостињу потребитима. А после неколико дана он поново посети манастир, просећи молитве у братије. Једном пак, сревши се са игуманом, он му се поклони и рече: Помоли се за мене, оче, јер туга моја за ћерком не престаје; душа се моја нимало није утешила, рана срца мога све више расте, и с дана на дан патња се моја појачава.
Видећи његову велику муку, игуман га је тешио на све могуће начине. У једном од својих разговора са њим, игуман се сети Измарагда и рече: У нас има један монах врло строгог живота; дошао нам је из дворца цара Теодосија,[1] и свима нам је на духовну корист његово свето живљење. Хоћеш ли да поразговараш с њим? Можда ће ти од разговора са њим бити мало лакше, јер је он пун Духа Божјега. Да, хоћу, одговори Пафнутије. - Игуман онда, не знајући да је Измарагд Пафнутијева кћи, позва Агапита и рече му: Одведи Пафнутија до Измарагда, да поразговара с њим.
Када Агапит и Пафнутије уђоше у Измарагдову келију, Ефросинија одмах познаде свога оца, и сузе је облише сву. Пафнутије помисли да она плаче од молитвеног умилења; и он је не могаде познати, пошто од силног уздржања и свуноћних молитава свежина лица њеног беше увенула, а Ефросинија и намерно покри лице своје панакамилавком, да је не би познали. Помоливши се они седоше. И Измарагд стаде разговарати с Пафнутијем; и говораше му о Царству небеском, и о вечној слави коју човек може достићи смиреношћу, чистотом, светошћу, милостињом и љубављу; говораше му и о одречењу од света и о томе како не треба љубити децу више него Бога који је Творац свих; указиваше му на речи светог апостола: невоља трпљење гради, а трпљење искуство (Рм. 5, 3-4). И видећи велику тугу свога оца, Измарагд му састрадаваше и тешаше га говорећи: Веруј ми, Бог те неће оставити. Јер да се кћи твоја налази на загубном путу, Господ би ти открио то због молитава светих отаца који су се тако усрдно молили о томе. Но, ја чврсто верујем да је кћи твоја послушала савет Учитеља благог који у Еванђељу каже: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик (Мт. 10, 37; Лк. 14, 33). Моћан је Бог да ти је још и у овом животу покаже. Стога престани туговати. Зашто себе сама убијаш жалошћу? Напротив, благодари Бога за све и не губи наде; јер и ја, када ме учитељ мој извести о твом доласку у манастир и о твојој тузи, усрдно се молих Богу према својим моћима, да ти Он да трпљење и јунаштво, и да све уреди на корист теби и твојој кћери, и да те утеши. И ја се надам да те Бог сваке утехе неће оставити л, а до смрти останеш у тузи; него, иако не скоро, ипак ће ти Он открити што треба о твојој кћери, због које толико тугујеш.
Затим Ефросинија, бојећи се да је отац не позна преко овако дугог говорења њеног, рече Пафнутију: Господине мој, иди сада кући с миром. - Слушајући ове речи, Пафнутије и плакаше и радоваше се, јер његово родитељско срце гораше природном љубављу према Измарагду и много духовне користи доби од разговора с њим. Онда оде игуману и рече му: Једини Бог зна, оче, колико користи добих од онога монаха; и по благодати Божјој речи његове испунише ми срце таквом радошћу, као да сам нашао своје мило чедо. - И замоливши све монахе да се моле за њега, Пафнутије се врати кући својој.
Измарагд проживе у том манастиру тридесет и осам година, водећи равноангелни живот, па се разболе и болестан престави се. Но пре његовог престављења Пафнутије дође у манастир ради поклоњења и да посети братију. После уобичајеног разговора са игуманом, он му рече: Оче, ако је могуће, дозволи ми да видим брата Измарагда, јер га душа моја веома љуби. - Игуман дозва Агапита и нареди му да Пафнутија одведе код Измарагда. Када Пафнутије уђе у његову келију и угледа Измарагда где тешко болестан лежи на одру, он припаде к његовом одру и кроз сузе стаде говорити: Авај мени, где су слатке речи твоје, где обећања твоја да ћу видети несталу кћер моју? Ето, ја не само не видим њу, него се лишавам и тебе, утешитеља мога. Авај мени! ко ће сада утешити старост моју? коме ћу ићи, и ко ће бити радост у жалости мојој? Плачем што се сада лишавам тебе; ево већ тридесет осам година како не видим кћер своју, нити икакве вести имам о њој, па ме још и драги Измарагд мој напушта, Измарагд коме сам се тако силно радовао, као да сам нашао своје изгубљено чедо. А шта сада да чекам? Где ћу наћи утеху себи? Остаје ми једино: да са тугом сиђем у гроб свој.
Видећи како Пафнутије неутешно рида, Измарагд му рече: Зашто се кидаш и себе сама жалошћу убијаш? Зар рука Господња није јака? Еда ли је ишта немогуће у Бога? Престани дакле с јадиковањем. Сети се како Господ некада показа Јакову Јосифа жива, за којим је ридао као за мртвим; тај исти Бог утешиће и тебе. А сада једно те молим: остани овде три дана и не напуштај ме.
Пафнутије остаде у манастиру и овако размишљаше у себи: Еда ли ће Господ открити што Измарагду о мојој кћери? - Најзад настаде трећи дан, и Ефросинија добивши откривење о времену одласка свог ка Господу, дозва к себи оца свог Пафнутија и рече му: Свемогући Бог по вољи Својој уреди судбу моју и испуни жељу моју, и ја се већ приближих крају, прошавши подвиг монаштва, не својом снагом већ помоћу Онога који ме сачува од вражјих замки; стога нећу да та и надаље тугујеш за својом ћерком: ја сам Ефросинија, кћи твоја, а ти си отац мој. Ја сам та коју ти тражиш. Из љубави према Богу ја оставих тебе, оца мога, и целокупно наследство своје, и временог вереника, и дођох овамо, сакривши да сам женско створење. Сада те молим: не допусти да ко други припреми за укоп тело моје, већ ти то сам уради. Још те молим: испуни моје обећање које дадох оцу игуману ове обитељи, јер када га молих да ме прими овде, ја му рекох да имам велико имање и да ћу га поклонити овој обитељи; стога, оче мој, испуни ово обећање моје и дај остало имање овој богоугодној обитељи, и моли се за мене.
Рекавши то Ефросинија предаде свој дух Господу. А Пафнутије, чувши све ово и видевши да Ефросинија умре, од запрепашћења и великог бола сав клону и паде на земљу као мртав. Када Агапит дође и виде да се Измарагд преставио а Пафнутије лежаше једва жив, он изли воду на Пафнутијево лице, подиже га са земље и упита: Шта је с тобом, господине Пафнутије? - Пафнутије му одговори: Остави ме да овде умрем, јер сад видех дивно чудо. - И уставши са земље Пафнутије паде на лице преминуле Ефросиније, плачући горко и говорећи: Авај мени, чедо моје слатко, зашто ми се не каза пре овога часа, да бих и ја умро с тобом! Авај мени, што се утаји од мене, кћери моја драга! Како си мудро избегла вражије замке, и утекла од управитеља таме овога света, и ушла у живот вечни!
Чувши ове Пафнутијеве речи и сазнавши ову дивну тајну, Агапит се запањи, па отрча и обавести игумана. Игуман одмах хитно оде тамо, припаде к светоме телу Ефросиније и ридајући говораше: Ефросинијо, невесто Христова и света девојко, не заборави саподвижнике твоје и манастир овај, него се моли за нас Господу нашем Исусу Христу да нас удостоји да, подвизавајући се добро, достигнемо у пристаниште спасења и добијемо удела са светима Његовим.
После тога игуман нареди да се саберу братија, да чесно погребу свето тело њено. Када се сви монаси сабраше и видеше ово дивно чудо, они прославише Бога који показа крепку силу Своју у немоћном телу. А неко од братије беше слеп на једно око. Он припаде к моштима преподобне и плачући целива свето тело њено, и одмах му се отвори око и он прогледа. Видећи ово чудо сва братија величаху милост Божју, прослављаху свету угодницу Његову Ефросинију, и духовно се много коришћаху од светог живљења њеног. Онда је погребоше на месту покоја светих отаца - подвижника и с радошћу вршаху помене њене.[2] А отац њен Пафнутије врати се кући својој, раздаде имање своје црквама, манастирима, сиромасима и богомољним поклоницима, а не мали део имања поклони манастиру Ефросинијином, сам ступи у њега и постриже се. Измоливши за себе келију своје кћери, он поживе у њој богоугодно десет година, па сс престави на истој рогожи, на којој издахну и кћи његова преподобна Ефросинија. Њега чесно погребоше близу кћери његове, и би установљено да се њихов спомен врши сваке године, у славу Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, Бога дивнога у светима Својим, коме слава вавек. Амин.



ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРГИЈА РАДОНЕЖСКОГ, Чудотворца

Преподобни и богоносни отац наш Сергије родио се у граду Ростову од побожних и угледних родитеља бојара Кирила и Марије.[3] Још од утробе матере Бог га изабра на службу Себи. Једном мати његова, бременита њиме, дође по обичају свом у цркву на свету литургију. Пред само читање Светог Еванђеља младенац у утроби њеној громко викну, и глас његов чуше сви што стајаху близу матере његове; исто тако за време Херувимске песме он по други пут викну; и кад свештеник изговори: "Светиње светима", по трећи пут се чу глас младенца из утробе материне. Из тога сви разумеше да ће се на свет јавити велики светилник свету и служитељ Пресвете Тројице. Јер као што пред Мајком Божјом радосно заигра у утроби свети Јован Претеча, тако и овај младенац заигра пред Господом у светом храму Његовом. При овом чуду матер преподобнога обузе страх и ужас; и сви који чуше глас дивљаху се веома. После тога када дође време Марија роди сина, и наденуше му име Вартоломеј. И од првих дана свога живота младенац се показа строги испосник: средом и петком није сисао; а није се дотицао материних сиса и у друге дане када се дешавало да она Једе месо; приметивши то, Марија престаде јести месо.
Када Вартоломеј наврши седам година, родитељи га дадоше да се учи књизи; заједно са њим учаху се и два брата њихова, старији Стефан и млађи Петар. Док се браћа учаху лепо и показиваху велике успехе, дотле Вартоломеј далеко изостајаше за њима, јер се тешко учио; иако се учитељ веома усрдно трудио око њега, ипак је он врло мало напредовао. Зато су га родитељи грдили, учитељ кажњавао, другови исмевали.
Међутим све то беше по промислу Божјем, да би дете добило разум за успех на књизи не од људи него од Бога. Веома ожалошћен због свога неуспеха у учењу, Вартоломеј се пламено и са сузама мољаше Богу да му да напредак на књизи; и Господ услиши молитву побожног детета. Једном отац посла Вартоломеја са књигама у поље; навикнут на послушност, он одмах крену без поговора. Путем он наиђе на једнога монаха старца, или тачније - на Богом посланог анђела у монашком обличју, где у дубрави стоји под храстом и врши молитву. Вартоломеј му приђе близу, стаде, и поклонивши му се чекаше да заврши молитву. По завршетку молитве монах старац благослови Вартоломеја, загрли га и упита шта жели. Вартоломеј одговори: Свом душом желим да се научим књизи, оче! Дали су ме да се учим, али ми учење не иде, и ја просто не знам шта да радим. Него молим те, оче свети, помоли се Богу за мене, да ме Он просвети светим молитвама твојим.
Монах испуни Вартоломејеву молбу: сатвори молитву и благослови Вартоломеја рекавши: Ево, чедо моје, од сада ти Бог дарује да разумеш све што захтеваш, да би могао и другима користити. - При томе старац извади сасудић и даде Вартоломеју као неку честицу од просфоре; нареди му да је поједе, говорећи: Узми, чедо, и поједи; ово ти се даје на знамење благодати Божје и ради разумевања Светога Писма. Не гледај на то што је ова честица тако мала; велика ће бити сласт када окусиш од ње.
После тога старац хтеде да се удаљи, али обрадовани дечак га стаде од свег срца молити да посети дом његових родитеља. Вартоломејеви родитељи с великом чешћу сретоше госта, јер поштоваху монахе. Они му предложише хране, али старац одговори да се најпре треба прихватити духовне хране; - и када се сви стадоше молити, он нареди Вартоломеју да чита псалме. Вартоломеј одговори: Ја не умем, оче. - На то стари инок пророчки изговори: Од сада ти Господ дарује знање писмености. - И стварно, Вартоломеј тог часа стаде течно читати псалме. - Родитељи се силно удивише тако брзој промени код њиховог сина. При растанку старац рече родитељима Вартоломејевим: Син ваш биће велики пред Богом и људима; он ће некада постати обиталиште Светога Духа и служитељ Пресвете Тројице.
Од тога времена блажени дечак без икакве тешкоће читаше књиге и разумеваше све написано у њима: јер му Бог отвори ум да разуме Писмо (ср. Лк. 24, 45). И растијаше Вартоломеј годинама, и уједно с тим разумом и врлинама: јер љубљаше пост и уздржање, и од раног детињства молитва му беше сласт души. Зато он ревносно посећиваше храм Божји, не пропуштајући ниЈедну службу. Дечје игре он брижљиво избегаваше; у весељу и осмеху својих вршњака не учествоваше, јер је знао да зли разговори кваре добре обичаје (ср. 1 Кор. 15, 33). Дубоко свестан истине: Почетак је мудрости страх Господњи (Пс. 1 1 0 , 10), он се стално трудио да се научи тој мудрости. Са особитом марљивошћу и ревношћу он је читао Божанствене и свештене књиге. Побожни дечак прописа себи строги пост: средом и петком ништа јео није, а у остале дане хранио се само хлебом и водом.
Иако се још није налазио у манастиру, он је водио монашки живот, тако да су се сви изненађивали видећи такво уздржање и побожност у дечака. Плашећи се за здравље свога сина, мајка га је спочетка одвраћала од тако суровог начина живота. Но Вартоломеј је смирено одговарао, својој мајци: Не сметај ми; дозволи ми да водим такав живот; не приморај ме на непослушност према теби. - И мајка престаде ометати добру намеру свога сина. И тако, укроћујући уздржањем тело своје, Вартоломеј не излажаше из воље родитељима својим; и идући из силе у силу он растијаше у човека савршена.
Међутим родитељи његови Кирило и Марија преселише се из древног и славног града Ростова у скромни градић Радонеж, познат и чак прослављен касније именом преподобног Сергија.[4] Родитељи преподобнога силно осиромашише од пљачки и пустошења Татара који у то време владаху Руском земљом, а и од намета и угњетавања од стране намесника Московскога кнеза Јована Даниловича Калите који управљаху Ростовом. Заједно са другим Ростовљанима Кирило и Марија преселише се у Радонеж, феудални град млађег Калитиног сина Андреја, привучени тиме што пресељеницима кнез Андреј обећа разне повластице и слободу од угњетавања. Вартоломеј коме тада беше петнаест година дође такође са својим родитељима у Радонеж; а браћа његова беху се већ поженили.
Када напуни двадесет година Вартоломеј стаде молити своје родитеље да му даду благослов да се постриже у монаха, јер је одавно жудео да се посвети Господу. Но родитељи његови, иако монашки живот стављаху изнад свега, ипак молише сина да причека неко време. И говораху сину: Чедо, причекај мало! Ти видиш, ми смо већ стари, болесни и у оскудици, и нема ко да нам послужи. Браћа се твоја оженише; они су заузети својим бригама, а ти послужи нама, својим родитељима. Испрати нас до гроба, погреби нас, па онда оствари своју н а меру, испуни своју жељу.
Вартоломеј, послушан и пун љубави син, покори се вољи својих родитеља и усрдно се стараше да их утеши у старости, да би заслужио њихове молитве и благослов. На извесно време пред смрт Кирило и Марија примише монаштво у ПокровскоХоћковом манастиру, који се налази на пет километара од Радонежа. Тамо дође и обудовели старији брат Вартоломејев Стефан и ступи у монаштво. Након мало времена родитељи Вартоломејеви се један за другим брзо у миру преставише и бише погребени у Хоћковом манастиру. После смрти својих родитеља браћа проведоше ту четрдесет дана, узносећи Господу усрдне молитве за упокојење новопрестављених слугу Божјих. К у ћу и свој бедни иметак Кирило и Марија оставише Вартоломеју. Но он део наследства потроши на помињање душа преминулих родитеља, на милостињу и храњење сиромашних, а остало предаде млађем брату Петру. За себе он ништа не узе, ништа не задржа, јер се надао у Бога који "даје храну гладнима" (Пс. 145, 7).
Чезнући за пустињаштвом, Вартоломеј мољаше старијег брата Стефана да остави Хоћков манастир и да иду ради подвига у пустињу. Стефан пристаде и они кренуше да траже пустињско место, подесно за пустињачки живот. Дуго они ходише по околним шумама док не дођоше на место где се сада вије манастир Пресвете Тројице, прослављен именом преподобног Сергија. Тада се хо место називало Маковец, и било је покривено густом, непролазном шумом. И наоколо на све стране пружала се надалеко шума и пустиња; мимо тог места није пролазио пут и нико није залазио туда; у близини није било ни села, ни кућа, ни икаквих насеља људских; само су зверови боравили ту. Браћа се ватреном молитвом обратише Богу, призивајући благослов Божји на ово место њиховог боравка и предајући себе светој вољи Божјој. Начинивши колибу они се стадоше ревносно подвизавати и молити Богу. Затим подигоше малену цркву и решише да је освете и посвете Пресветој Тројици: ради тога отпутоваше у Москву и молише митрополита Теогноста[5] за благослов да се црква освети. Митрополит их врло љубазно прими и посла са њима свештенослужитеља да освете цркву. Тако скромно би положен основ СветоТројицке Сергијеве лавре.
Млади подвижник Вартоломеј би обузет великом радошћу видећи како се његова заветна жеља почиње остваривати. И он се сада са још већом ревношћу предаде духовним подвизима. Али његов старији брат Стефан не беше одушевљен овако пустим местом, и у радовима слабу помоћ указиваше Вартоломеју, па убрзо остави младог брата у пустој шуми и пређе у Московски Богојављенски манастир, где се зближи са Алексијем, потоњим митрополитом Московским.
Оставши потпуно сам, Вартоломеј се стаде усрдније припремати за монашки живот, јер беше решио да постриг прими онда када ојача у трудовима и подвизима и навикне себе на строго испуњавање монашких правила. И у своје време млади пустињак позва код себе једнога игумана, по имену Митрофана, који га и постриже у монашки чин у двадесет трећој години живота, на дан светих мученика Сергија и Вакха,[6] због чега Вартоломеју и би дато име Сергије. После пострижења игуман Митрофан одслужи свету литургију у цркви Пресвете Тројице и удостоји новог инока причешћа светих Христових Тајни; у то само време црква се испуни необичним миомиром који се ширио чак и изван храма. Новопосгрижени монах седам дана борављаше безизлазно у цркви. Игуман сваког дана служаше свету литургију и причешћиваше га светим Телом и Крвљу Господњом. За све то време храна Сергију беше просфора, коју му је сваког дана давао игуман. Дан и ноћ Сергије провођаше у молитви и богоразмишљању, стално славословљаше велико име Господње, певаше псалме Давидове и песме духовне: он сав беше обузет радошћу, и душа му гораше божанским огњем и побожном ревношћу. Пошто проведе са Сергијем неколико дана, игуман Митрофан му рече: Чедо, ја одлазим, а тебе предајем у руке Божје; Господ нека ти буде заштитник и чувар. - Притом изрече и овако пророчанство: Господ ће на овом месту устројити обитељ велику и славну. - И сатворивши молитву игуман отпутова.
Оставши сам, преподобни Сергије се усрдно подвизаваше, умртвљујући тело постом, бдењем и разноврсним пословима; и провођаше време у непрекидној, даноноћној молитви и у марљивом читању Светога Писма. Зими, када је земља пуцала од, мраза, он имађаше на себи само једну расу и трпљаше, као да је бестелесан. Но ђаволи, не подносећи такве подвиге његове, навалише на њега, еда би га отерали са тог места. Стога се понекад појављиваху у облику зверова, понекад у облику змија, јуришајући свирепо на њега. А он их одгоњаше молитвом као оружјем, и храброшћу својом страшилишта њихова кидаше као паучину. Једном ноћу, када се подвижник мољаше у цркви, на њега нападе читава војска демона бесно урлајући: одлази, иначе ћеш злом смрћу погинути! - И кад говораху, огроман пламен сукташе им из уста. И још прећаху да ће му до темеља разорити цркву и келију, а њега самог убити. А л и он, наоружан молитвама и часним крстом, најури демонску војску, и без икаквог страха продужи певати и славити Бога.
Други пут, када млади пустињак читаше ноћу правило, одједном се проломи тутњава из шуме, и огромно мноштво демона опколи келију преподобног Сергија, и претећи му викаху: Та одлази одавде! Што си дошао у ову неприступачну шуму? Шта ту тражиш? Не надај се да ћеш и надаље живети овде; сам видиш, ово је место пусто и непроходно! Зар се не бојиш умрети од глади или погинути.од руку разбојника? - Но, узалуд беху ове претње, оне не могаху уплашити преподобног: он се само помоли Господу, и одмах ишчезе демонска руља.
После оваквих јављања демона, за подвижника не беху страшне дивље звери: поред његове усамљене келије протрчаваху чопори гладних вукова и губљаху се у шумском честару, или прилажаху преподобноме и као њушаху га; а навраћаху туда и медведи. Но сила молитве спасаваше пустињака. Једном приликом преподобни Сергије спази пред својом келијом медведа, па видећи да је веома гладан, сажали се на медведа, изнесе му комад хлеба и положи на пањ. Од тога времена медвед стаде често долазити келији преподобнога, очекујући уобичајену милостињу, и није одлазио док је не би добио; преподобни радосно дељаше са њим хлеб, а често му је давао и последње парче. И дивља звер у току целе године свакодневно похађаше пустињака.
Господ не остављаше Свога угодника у пустињи: Он беше са њим у свима његовим невољама и искушењима, помагаше му, сокољаше га и крепљаше. Међутим глас о необичном пустиножитељу - подвижнику поче се ширити. Пре другах дознадоше за њега богобојажљиви монаси, и стадоше долазити у Радонежску пустињу по један, по двоје или по троје, молећи преподобног Сергија да их прими за своје сажитеље и саподвижнике. Преподобни их одвраћаше, указујући им на тешкоће пустињачког живота. И говораше им: Ви нисте у стању живети на овом месту и не можете носити пустињски подвиг: глад, жеђ, јаде, тешкоће, оскудицу и немаштину. - А када би ови упорно молили подвижника да их не одбацује, и он видео њихову чврсту решеност да се подвизавају у пустињи, он их је онда позивао на трпљење: Сада спремите срца своја не на храну, не на пиће, не на спокојство и безбрижност, него на трпљење, да бисте могли подносити свако искушење и сваки труд; припремите се на пост, на подвиге духовне и многе невоље.
Од тога времена преподобни Сергије стаде се подвизавати не као усамљеник већ заједно са братијом, која се старала да га поДражава у подвизима. Убрзо се у Радонежској пустињи сабра дванаест људи, и тај се број дуго мењао није. Ако би ко од братије умро, на његово место долазио је други. Братија начинише дванаест келија. Преподобни Сергије са братијом огради храм и келије дрвеним плотом са једним вратима, на којима поставише вратара. Тако ниче манастир који благодаћу Божјом постоји досад.
Скроман и убог беше тада изглед Тројицке лавре. Тихо и мирно прохођаше подвижнички живот пустињака; свакодневно се они сабираху у своју малену цркву и узношаху своје усрдне молитве Господу: служила се полуноћница, јутрење, часови, вечерње и повечерја, а за вршење свете литургије позивали су свештеника из најближих села. После неког времена к преподобном Сергију у новоосновану обитељ дође и свештеномонах Митрофан који беше постригао преподобног Сергија за монаха; братија га с радошћу прими, и он би једнодушно од свих изабран за игумана. Монаси се радоваху што се сада света литургија могла служити чешће него раније. Али игуман Митрофан поживе у обитељи око годину дана, па премину. Тада братија стадоше .молити преподобнога Сергија да он прими свештенички чин и буде им игуман. Преподобни то одби: хтео је да се угледа на Господа и да свима буде слуга. Својим рукама саградио је три или четири келије; на својим раменима носио је у две ведриие воду са извора под гором и остављао код келије свако га брата; секао је дрва, пекао хлеб, шио одећу, готовио јело, и смирено обављао друге послове. Своје трудове велики подвижник сједињавао је са молитвом, постом и бдењем: хранио се само хлебом и водом, и то у малој количини; сваку ноћ проводио је у молитви и бдењу, само је на кратко време прибегавао сну. И за дивно чудо, тако сурово живљење ни најмање не ослаби подвижниково здравље; угушујући греховне устанке тела, такво живљење као да је укрепљавало његово тело и придавало му силе за нове, још веће подвиге. Својим уздржањем, смирењем и побожним животом преподобни Сергије пружаше пример свој братији у обитељи. И сви се монаси труђаху свом снагам својом да га подражавају; како он, тако и они пребиваху у посту, молитви и непрестаним трудовима: час су шили одећу, час преписивали књиге, час обрађивали мале градине своје н обављали друге сличне послове. У манастиру беше савршена једнакост, али преподобни стајаше изнад свих; он беше први подвижник у својој обитељи, или боље рећи - први и последњи, јер су се многи у његово време и касније подвизавали ту, али се нико није могао упоредити са њим.
Међутим у манастиру се сваким даном све јаче осећала потреба за игуманом и јерејем. Позивати у манастир свештенике није увек било могуће, а и братији је био потребан руководитељ са игуманском влашћу. Лица достојнијег за то није било од оснивача обитељи, али преподобни Сергије се плашио игуманства; желео је он да буде у манастиру не старешина него последњи инок. Напослетку се подвижници Радонежске пустиње договорише и решише да преподобног Сергија изаберу за игумана, па сви заједно одоше к њему и рекоше: Оче, ми не можемо живети без игумана; желимо да нама ти будеш наставник и руководитељ; ми хоћемо да долазимо к теби с покајањем и да, откривајући сваки дан пред тобом све помисли, добијамо од тебе разрешење наших грехова. Служи у нас свету литургију, да бисмо се из чесних руку твојих причешћивали Божанским Тајнама.
Преподобни Сергије одлучно одби, овако говорећи: Браћо моја, на игуманство никада помислио нисам; душа моја жели једно: да окончам дане своје као прост монах. Не приморавајте ви мене. Најбоље је да све то препустимо Богу; нека нам Он сам открије вољу Своју, па ћемо тада увидети шта нам ваља радити. - Међутим монаси и надаље неодступно мољаху преподобног, и говораху: Ако ти нећеш да се бринеш о нашим душама и да нам будеш пастир, онда нам измоли игумана од владике. У противном случају, сви ћемо ми бити принуђени да оставимо ово место и погазимо завет који смо дали; тада ништа неће преостати него да лутамо као овце без пастира.
Братија су и после тога не једанпут долазили преподобноме и молили га да прими игуманство, и претили му још упорније да ће оставити манастир и отићи у свет из пустиње, сву одговорност за то пред Богом бацајући на преподобног. Таквим претњама они најзад примораше преподобног Сергија нда се прими игуманске дужности у својој обитељи. Са два старца преподобни отпутова у Перејаслављ Заљески код Атанасија, епископа Болинског, пошто је овај, због одласка светог Алексија митрополита у Цариград, водио тада послове митрополије. Владика с љубављу прими подвижника, о коме је давно био чуо, и дуго разговараше с њим о спасењу душе. По завршетку разговора преподобни Сергије се смирено поклони епископу Атанасију, молећи од њега игумана за своју обитељ. На његову молбу владика одговори: Одсада ти буди отац и игуман братији, тобом сабраној у новој обитељи Животворне Тројице.
И преосвећени владика постави преподобног Сергија најпре за јерођакона, затим га рукоположи за јеромонаха. Препун страха Божјег и умилења, преподобни отац Сергије са највећом побожношћу и богобојажљивошћу одслужи прву свету литургију, после које и би постављен за игумана. Владика Атанасије изговори дугу поуку новопостављеном игуману, и рече му: Чедо, ти он сада примио велики чин свештенства; знај дакле да си, по заповести великог апостола дужан слабости слабих носити и не себи угађати (Рм. 15, 1); сећај се и ових речи његових: Носите бремена један другога, и тако ћете испунити закон Христов (Гал. 6, 2).
Целивавши и благословивши преподобнога, владика га отпусти с миром у обитељ Пресвете Тројице. Пустиножитељи с ликовањем дочекаше игумана - свога наставника и оца, и поклонише му се са синовском љубављу. Радоваше се и игуман гледајући своја духовна чеда. Ушавши у цркву он се обрати Господу са усрдном молитвом да га Господ благослови и ниспошље му свесилну помоћ Своју у новој, тешкој дужности. После молитве преподобни се обрати братији са поуком: подстицаше их да не малаксавају у подвизима, тражаше њихову сарадњу и снисходљивост према њему, и по први пут их благослови својим игуманским благословом. Поука његова беше проста и не са много речи, али својом јасноћом и убедљивошћу она се занавек укорени у срцима братије. Уосталом, преподобни није толико утицао на братију речју колико самим својим животом, својим добрим примером.
Поставши игуман, преподобни отац наш Сергије не само не измени своје пређашње подвиге, него са још већом ревношћу испуњаваше сва монашка правила, стално носећи у срцу свом Спаситељеве речи: Који хоће да буде старији међу вама, нека буде свима слуга (Мк. 10, 44). Он свакодневно служаше свету литургију, и увек сам спремаше за њу просфоре: својим рукама је туцао и млео пшеницу, сејао брашно, месио и заквашивао тесто, и сам их пекао. Печење проефора. беше нарочито омиљен посао преподобнога: никоме другоме он није препуштао тај посао, иако су многи од братије желели да узму на себе то доста тешко послушање. Осим тога он је сам варио кољиво и правио свеће за богослужење. У цркву је долазио први, стајао право, не дозвољавајући себи ни да се наслони на зид ни да седне; из цркве је излазио последњи. Неуморно и с љубављу поучавао је братију.
У својим подвизима преподобни Сергије се угледаше на стародревне устројитеље монаштва, чија је житија читао са великим усрђем. Назидавајући се казивањима о светим подвиж
ницима, преподобни се дивио како њиховом равноангелном живљењу и победи над злим дусима, тако и њиховом служењу невољним људима у свету. Он се мрљаше Пресветој Тројици да и њега удостоји да иде стопама светих мужева, који су хранили просјаке, помагали уловице, сирочад и све невољне, и који су добили од Господа дар исцељивати болне, васкрсавати мртве, помагати путнике на суву и на мору.
После извесног времена ђаволи, не подносећи врлински живот светитељев, поново устадоше на њега. Претварајући се у змије или у зверове, они улажаху к њему у келију, или га опкољаваху у шуми кад је секао дрва, и трућаху се да му мисао одврате од молитве и богомислија. Тада се блажени обраћао са молитвом Господу и молио да га избави ђавољег нападаја, и ђаволи су одмах са својим привидима ишчезавали као дим. Од тога времена Бог дарова Своме угоднику такву власт над нечистим дусима д, а се они нису усуђивали ни да му се приближе.
Дуго времена братије беше у манастиру дванаест душа. Но глас о преподобном ширио се по околини. И дође из Смоленска неки архимандрит по имену Симон. Одрекавши се високог положаја, Симон са дубоким смирењем мољаше преподобног да га прими као простог монаха. Веома потресен таквом молбом, преподобни га с љубављу прими. Архимандрит Симон предаде преподобном и велики иметак што беше донео као дар на устројство манастира. Тим даром преподобни, уз помоћ Божју, подиже пространу дрвену цркву у име Животворне Тројице, прошири манастир и доведе у ред његове зграде: келије братије беху постављене у виду четвороугаоника око цркве, тако да је црква стајала у средини и видела се са свих страна. И преподобни с братијом својом живљаше ангелски као на небу, дан и ноћ славословећи Бога.
Тада се у обитељ преподобног Сергија врати из Московског Богојављенског манастира његов млађи брат Стефан. Он доведе са собом свог млађег сина, дванаестогодишњег Јована, и предаде га преподобном да га постриже у монаштво. Преподобни се удиви таквој вери свога брата, испуни му жељу и постриже Јована дечака за монаха давши му име Теодор. Измлада васпитан оцем у побожности, пошћењу и чистоти, Теодор се под руководство свога стрица утврђиваше у монашким подвизима. Од тога времена многи са разних страна, и издалека, стадоше се окупљати око преподобног оца Сергија, да под руководством славног подвижника спасавају душе своје. Свети игуман с љубављу примаше све који му долажаху, и старе и младе, и богате и сиромашне, али знајући тегобе монашког живота он их не постригаваше брзо. Обично је наређивао те су дошљака облачили у дугачку одећу од црног сукна и одређивао му извесно послушање да обавља заједно са осталим монасима. Тако је поступао зато, да би новодошавши могао упознати сав манастирски устав; тек након дугог испитивања преподобни отац би га постригао у монаштво, облачио у мантију и давао камилавку; а савршеније саподвижнике своје удостојавао је схиме.
Примајући монахе после марљивог искушеништва, свети отац је и после тога будно пратио њихов живот. Тако, он је строго забрањивао братији да после повечерја излазе из својих келија или да разговарају; сваки је дужан био боравити у својој келији, бавећи се рукодељем или молитвом. Касно увече, нарочито за време дугих ноћи, неуморни и ревносни игуман је, после келијске молитве, обилазио келије и кроз прозорчиће гледао чиме се ко бави. Ако би затекао монаха где врши молитву или се занима рукодељем или чита душеспасоносне књиге, онда је с радошћу узносио за њега молитве Богу да га Господ поткрепи. Ако би пак чуо недозвољени разговор или приметио да се неко бави каквом ништаријом, он би закуцао на врата или прозор, и одлазио даље. Сутрадан је призивао к себи таквог брата, ступао с њим у разговор, и издалека, тихо и кротко наводио га да призна своју кривицу. Послушан монах би признао, искао опроштај, и отац Сергије му је с родитељском љубављу праштао; а на непокорног, који не би признао своју кривицу, он је налагао епитимију. Тако се преподобни Сергије бринуо о повереном му стаду; тако је умео он да спаја кротост са строгошћу, и био прави пастир а не најамник.
У прво време свога постојања обитељ преподобног оца нашег Сергија беше врло сиромашна; подвижници њени често нису имали ни оно што је најпотребније. Удаљена од насеља, одсечена од целога света скоро непроходном шумом, ова обитељ је ретко добијала помоћ од мирских људи. Често братија нису имали вина за вршење божанствене литургије, и они су бивали принуђени да себе лишавају ове духовне утехе; често нису имали пшенице за просфоре или тамјана за кађење или воска за свеће или зејтина за кандила; у таквом стучају монаси су запаљивали луч и при таквој светлости вршили богослужења у цркви. Но у бедно осветљеном храму они сами гораху и пламтијаху љубављу к Богу јаче од најлучезарнијих свећа. Живот монаха беше прост и једноставан, просто беше и све што их је окружавало и што су употребљавали; али та простота беше величанствена: сасуди за свету Тајну Причешћа беху од дрвета, црквене одежде - од простог грубог платна, богослужбене књиге - писане на танкој брезовој кори. Понекад монаси ове свете обитељи, у којој тада још не беше општежиће, оскудеваху у храни. Тако се догоди једном да братија три дана остадоше без хране, и беху у великој невољи. А устав манастирски забрањиваше монасима да излазе из манастира и просе хлеба од мирјана, него да сву наду полажу на Бога који храни свако створење и да од Њега ишту са вером оно што је потребно. Притешњени глађу, братија почеше роптати на игумана, говорећи: Докле ћеш нам забрањивати да идемо и просимо од мирјана оно што нам је потребно? Ево, ми ћемо трпети још ову ноћ, а сутра ћемо изаћи одавде да не помремо од глади. - А свети Сергије их тешаше причајући им житија светих отаца, како они Господа ради подношаху многе невоље, и глад, и жеђ, и наготовање; и подсећаше их на речи Христове: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26). А када Он храни птице, не може ли нас прехранити? Ето, сад је време трпљења, а ми се показујемо нетрпељиви, не хотећи да поднесемо краткотрајне невоље. А да смо их с благодарношћу примили, то би нам било на велику корист; јер се у огњу искушења злато очишћује. - И прорече светитељ говорећи: Ова оскудица нас задеси на кратко време; а колико сутра имаћемо свега у изобиљу.
И зби се светитељево пророчанство: сутрадан би донесено од неког непознатог човека мноштво свежих, тек испечених хлебова, и много рибе, и других разних јестива. Они што донесоше рекоше: Један христољубац посла ово ави Сергију и братији што су с њим. - Братија мољаху доносиоца да се и они с њима прихвате мало, али они не хтедоше, рекавши да им је наређено да се одмах врате натраг. И они хитно одоше из манастира. А братија, видећи изобиље донесене хране, разумеше да их Господ посети милошћу Својом, и благодарећи Бога устројише трпезу. И донесена храна потраја братији на много дана, А преподобни рече братији у поуку: Гледајте, браћо, и дивите се како Господ Промислитељ изобилно награђује трпљење, и не заборавља ово свето место и слуге Своје што живе у њему и служе Му дан и ноћ. - И наводећи речи светог апостола Павла: Кад имамо храну и одећу, овим да будемо задовољни (1 Тм. 6, 8), свети отац саветоваше братију да се не брину о пролазним стварима него да се уздају у Бога промислитеља.
Након петнаест година од оснивања Радонежског манастира, у близини његовој стадоше се насељавати сељаци. Они су несметано секли шуму, градили куће и стаје, крчили поља и сејали житарице. Огромна пространства шуме они претворише у чиста поља, и тиме пустиња изгуби у многоме свој пустињски изглед. Нови суседи манастира усрдно похађаху ову светињу, у изобиљу доношаху разне намирнице, те на тај начин у обитељи преподобног Сергија занавек нестаде оскудице.
Треба се сетити и тога да се преподобни отац наш Сергије при доласку свом у пустињу беше настанио на безводном месту; а он то учини подвига ради: да би доносећи воду издалека, што више замарао тело своје. Али, пошто се образова манастир и умножи братија, то настаде велика потреба за много више воде. И неки од братије, носећи издалека толико воде, почеше роптати на преподобнога оца и говорити му: Зашто си се тако непаметно настанио на овом месту? зашто си овде основао обитељ када у близини нема воде? - А преподобни смирено одговараше:? Браћо, ја сам хтео да на овом месту сам усамљенички молитвено тихујем и живљујем, али пошто Богу би угодно да се овде подигне толики манастир, то је Он моћан да нам дарује и потребну воду, само не малаксавајте духом и молите се са вером. Јер када Он у пустињи изведе из камена воду за непокорни народ јеврејски, утолико пре неће оставити вас који Му усрдно служите.
После тога преподобни узе са собом једног од братије и тајно сиђе у честар под манастиром, где никада није било текуће воде. Нашавши у једној јами мало кишне воде светитељ преклони колена и стаде се молити усрдно: Боже, Оче Господа нашега Исуса Христа, услиши нас у часу овом и покажи славу Своју: као што у пустињи преко Мојсија чудодејствова снажна деоница Твоја источивши воду из камена, тако и овде покажи силу Своју, - Творче неба и земље, даруј нам воду на овом месту, и нека разумеју сви да Ти благонаклоно слушаш оне који Ти се моле и узносе славу Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и кроза све векове. Амин. - На ове речи изненада изби обилан извор, који и данас постоји, увек богат водом за све манастирске потребе. Овим чудом братија би силно поражена: роптање незадовољника уступи место осећању страхопоштовања према светом игуману. Монаси чак стадоше овај извор називати "Сергијевим". Но смиреном подвижнику прослављање од људи падаше тешко, и он рече: Браћо, нисам вам ја дао воду, него је сам Господ посла нама недостојнима. Стога немојте извор називати мојим именом. - Отада братија престадоше називати извор "Сергајевим". И од ове воде биваху, и бивају, многа исцељења онима који је пију са вером.
Преподобни отац наш Сергије чињаше и друга разна чудеса. Тако једном он васкрсе мртваца. То се догоди на следећи начин. Један сељанин из околине манастира имађаше велику љубав за оца Сергија. Његов јединац син тешко се разболе, и он га однесе оцу Сергију ради исцељења. Но када уђе у келију преподобног оца и мољаше га да му исцели сина, син његов умре. Изгубивши сваку наду отац стаде горко плакати, и говораше светом Сергију: Авај мени, човече Божји! ја дођох к теби са чврстим уверењем да ћеш ми помоћи. Тешко мени, шта сад да радим? - Тако тугујући и кукајући он изађе да спреми што треба за погреб сина. А преподобни Сергије, видевши жалост и кукање уцвељеног оца, сажали се на њега, и сатворивши молитву васкрсе дечака, Сељанин се убрзо врати са мртвачким сандуком. А светитељ му рече: Ти се без разлога подајеш тузи: твој син није умро него је жив. - Но овај човек, пошто својим очима беше видео како умре његов син, не хте да верује светитељевим речима већ приђе и угледа свога сина стварно жива. Удивљен, он стаде благодарити преподобног за васкрсење сина. А на то му свети чудотворац одговараше: Ти вараш себе и сам не знаш шта говориш. Када он ти носио дечака овамо, он од силне зиме изнеможе, а ти помисли да је умро; сада се он у топлој келији загреја, а теби изгледа да је васкрсао. - Међутим сељанин и даље тврђаше да је син његов васкрсао на светитељеве молитве, Тада му преподобни отац Сергије запрети да никоме не говори о томе, додавши: Будеш ли причао о томе, бићеш кажњен и потпуно ћеш се лишити сина. - Сељанин се онда са живим и здравим сином веома радостан врати дома, прослављајући Бога и Његовог угодника Сергија. За ово чудо сазнаде један од ученика преподобнога, који и исприча то.
Глас о чудесима преподобнога оца Сергија стаде се брзо ширити, и к њему почеше довозити болеснике не само из околних насеља него и из далеких места. Тако једном довезоше са обала Волге чувеног човека у коме беше нечисти дух. Овај човек је силно патио: час је уједао себе, час био себе, час бежао од свију; десет људи нису били у стању да га задрже. Рођаци овог бесомучника, чувши за оца Сергија, решише да га одведу к њему. А л и ту је било потребно много напора. Када болесника довезоше близу манастира, он са неком необичном силом покида железне окове и стаде тако громогласно викати да му се глас чуо у манастиру. Преподобни Сергије одслужи молепствије за болесника; у то време паћеник се стаде унеколико смиривати; њега чак и у манастир уведоше; а када му преподобни отац приступи са крстом и стаде га осењивати њиме, бесомученик се с дивљим криком баци у воду, која се надалеко беше накупила после кише. Но када га преподобни осени светим крстом, он се осети потпуно здравим и памет му се поврати. Упитан, зашто се бацио у воду, исцељени одговори: Када ме приведоше преподобноме, и он ме стаде осењивати часним крстом, ја угледах велики пламен који излажаше од крста, и ја, мислећи да ће ме тај огањ сажећи, јурнух у воду. - После тога исцељени бесомучник проведе неколико дана у манастиру, славећи милосрђе Божје и благодарећи светог угодника Божјег за своје исцељење.
И многа друга чудеса биваху на молитве преподобнога: слепи прогледаху, хроми прохођаху, губави се чишћаху; једном речју, сви који с вером долажаху к светитељу добијаху телесно исцељење ма од каквих болести патили; но поред тога добијаху и духовне користи за душу своју, те се тако двоструко исцељени враћаху кућама својим. Због тога сви поштоваху и слављаху преподобног Сергија, и све их више и више долажаше из разних градова и места, да виде светог подвижника и да се насладе поуком његовом; многи монаси напуштаху своје манастире и долажаху у његову обитељ, желећи да се подвизавају под његовим руководством и да живе заједно с њим. И кнежеви и бојари и прости људи хитаху к блаженом оцу, јер га сви веома уважаваху као једног од древних светих отаца или као једног од пророка.
Но иако уважаван и слављен од свију, преподобни Сергије није давао ништа на људску славу: неуморно се и надаље трудио и служио свима као пример највеће смирености. Није он волео меке и лепе хаљине; стално је носио одећу од грубе тканине, коју је својим рукама шио. Једном у манастиру нестаде доброг сукна, а беше остао један комад врло рђавог сукна и тако неукусно обојеног, да га нико од братије није хтео узети за себе. Но преподобни га узе и саши себи одећу од њега, и ношаше је све док се не покида.
Уопште, свети Сергије стално је носио вету и грубу одећу, те га због тога многи нису могли распознавати и сматрали су га за манастирског слугу. Један сељак из веома далеког краја, слушајући много о светом Сергију, зажеле да га види. И дошавши у манастир преподобнога, он стаде распитивати где је светитељ. Рекоше му да је светитељ у градини и тамо копа. Овај оде у градину и виде. светитеља у лудој, подераној и пуној закрпа одећи где копа земљу; и помисли у себи да су му се подсмевали они који су га упутили овоме старцу, јер он очекиваше да види светиТеља у великој слави и части. Стога се он врати у манастир и поново стаде распитивати: Где је Сергије? покажите ми га, јер дођох из далека да га видим. - А монаси му одговараху: Старац кога си видео, то је преподобни отац наш. - Када пак светитељ изађе из градине, сељак га виде, и згадивши се на њега окрену главу своју од њега, и не хте ни да погледа на блаженога; и негодоваше у себи говорећи: О, колико труда поднесох узалуд! Ја дођох да видим великог пророка, и очекивах да га угледам у великој слави и части; а гле, ја видим једног бедног и ништавног старца. - Међутим светитељ, видевши помисли његове, би му веома благодаран: јер као што се горди радује похвалама и почастима, тако се смирени радује ниподаштавањима и срамоћењима. И он позвавши к себи овог сељанина постави му трпезу, и с љубављу га угости, па му рече: Не тугуј, човече, јер кога желиш да видиш, убрзо ћеш видети.
Тек што светитељ то рече, стиже гласник са вешћу да у манастир ево долази кнез. Свети Сергије устаде и изађе у сусрет кнезу који наилажаше са великом свитом својом. Угледавши преподобног Сергија кнез му се издалека поклони до земље, смирено иштући благослов од њега. Светитељ благослови кнеза, и уведе га у обитељ са чашћу која му доликује. И пошто седоше њих двојица, старац и кнез, и разговараху, сви остали им предстојаху. А онај сељанин, одгурнут далеко од стране кнежевих слугу, не могаше, иако се силно трудио, ни да угледа старца кога се раније гнушао. Тада он тихо упита једног од предсвојећих великаша: Господине, ко је онај старац што седи са кнезом? - Овај му одговори: То је свети Сергије. - Сељанин онда стаде корити себе и грдити што не верова анима који му рекоше за старца да је то свети Сергаје и што му не указа потребно поштовање. А када кнез оде из обитељи он брзо приђе преподобноме, и стидећи се да му погледа у лице припаде к ногама његовим молећи га да му опрости што из незнања сагреши. Светитељ га с љубављу утеши, говорећи: Не тугуј, чедо, јер ти си једини рекао истину о мени, говорећи да сам ништа; а сви се остали саблазнише, сматрајући да сам велики. - Пошто поразговара са сељанином, он га благослови и отпусти дома. И овај оде са великом вером према светитељу; и пошто проведе неко време у свету, он поново дође у манастир и прими монашки постриг: тако га је силно потресла смиреност великог подвижника и душу му изманила.
Једном блажени касно увече, по свом обичају, вршећи молитвено правило и усрдно се молећи Богу за своје ученике, чу глас који га викну: "Сергије!" Он се удиви овој необичној ноћној појави, сатвори молитву, па отвори прозорче од келије желећи да види ко га то зове. И гле, он угледа велику светлост с неба, која сијањем својим учини ноћ ту светлијом од дана. И дође му по други пут глас, говорећи: Сергије! ти се молиш за чеда своја, и мољење је твоје услишено: погледај и види број Монаха који се сабирају под твоје руководство у име Пресвете Тројице. - Обазревши се светитељ угледа велико мноштво прекрасних птица, које су не само у манастир него и око манастира прилетале и неисказано умилно певале ангелске песме. И опет се чу глас који говораше: Као ове птице, тако ће се умножити број твојих ученика; и после тебе неће се умањити, и тако ће чудесно и различито бити украшени врлинама они који буду ишли стопама твојим. - Гледајући то, светитељ се дивљаше овом дивном виђењу, па желећи да се још неко заједно с њим радује овоме виђењу, он громко викну гореспоменутог Симона, који је живео ближе од осталих. Удививши се овом необичном позивању старчевом, Симон брзо дође с њему, али се не удостоји видети цело виђење, већ виде само један део оне небеске светлости. Преподобни му онда исприча све што виде и што чу, и обојица се радоваху заједно, прослављајући Бога.
Ускоро после тога к преподобном Сергију дођоше из Цариграда изасланици свјатјејшег патријарха Филотеја и предадоше му од патријарха благослов и дарове: крст, параман и схиму; и следеће писмо: "Милошћу Божјом архиепископ Константикова града, васељенски патријарх господин Филотеј сину и саслужитељу наше смерности о Духу Светом благодат и мир и наш благослов! Слушасмо за твоје веома врлинско живљење по Богу, и ми узвеличасмо и прослависмо Бога. А л и вам недостаје још једно, и то најглавније: немате општежиће. Ти знаш, преподобни, да и сам богородитељ пророк Давид, који све обухваташе својим разумом, ништа не узможе тако похвалити као ово: Гле, како је дивно и красно, кад сва браћа живе заједно! (Пс. 132, 1). Стога вам и ми дајемо добри савет - да устројите општежиће; и нека буде с вама милост Божја и наш благослов".
Добивши ову патријархову посланицу преподобни отиде к блаженом митрополиту Алексију, показа му грамату патријархову и упита га: Свети Владико, како ти наређујеш? - Свети Алексије му одговори: Преподобни оче, Бог који прославља оне који Њега славе удостоји те толиких блага, те глас о теби и животу твоме достиже и у далеке земље, да ти и сам велики васељенски патријарх саветује оно што је на корист, то ти и ја исто саветујем и похваљујем.[7]
Од тога времена преподобни Сергије установи у својој обитељи општежиће и нареди братији да строго држе општежићни устав: да нико ништа не стиче за себе, да ништа не назива својим, него да им по заповестима светих отаца све буде заједничко. Но забранивши монасима приватну својину, преподобни не беше склон да скупља богатство ни за огаиту корист манастира. Све сувишке свети подвижник употребљаваше на добротворна дела: на милостињу ништима или на помагање сиромашним мирјанима који су долазили у манастир. Са увећавањем прилога манастиру од стране христољубивих мирјана, увећавао је милостивни игуман добротворну делатност манастира: путници су збрињавани, сиромашни храњени, болесни неговани. Кнезови и војводе свраћали су са одредима војске, и сви добијали храну и пиће од гостопримног подвижника.
Ипак у Радонежској обитељи убрзо изби неред побуна против светог игумана. Братија који са онаком упорношћу примораше преподобнога да се прими игуманске власти, сада постадоше незадовољни, вероватно, због строгости општежића. Рођени брат преподобнога Стефан не туђ духу властољубља, беше на челу побуњеника и увреди светитеља у цркви за вечерњим богослужењем. Кротки подвижник ништа не рече увредиоцу. Он право из цркве, не свративши ни у своју келију, касно по ноћи тајно напусти манастир и крену у пустињу Прешавши око триестак километара он наиђе на једно врло згодно место близу реке Киржач, и ту се настани. А братија, видевши да их је отац напустио, нађоше се у великој невољи и пометњи, као овце без пастира, и почеше га брижно тражити на све стране. И после неког времена пронађоше га, и са сузама га мољаху да се врати у манастир, али он не хте, претпостављајући усамљеништво и молитвено тиховање. Тада многи од ученика његових оставише лавру и пређоше к њему у пустињу, и светитељ оснава нови манастир у име Благовести Пресвете Богородице. Монаси пак који остадоше у лаври, пошто не могаху ни живети без свога оца преподобног Сергија нити га умолити да се врати к њима, отидоше к преосвећеном митрополиту Алексију и молише га да он нареди преподобном Сергију да се врати у манастир Пресвете Тројице. Свети Алексије посла к преподобноме два архимандрита молећи га да испуни молбу братије и обрадује их својим повратком к њима, да се монаси свете обитељи њиме основане не би разишли, немајући пастира, и да свето место не би запустело. Преподобни Сергије, пошто није могао не послушати архијереја, врати се у лавру своје прво боравиште, где га братија дочека са превеликом радошћу А у Киржачком манастиру преподобни постави за игумана свог ученика Романа.
Свети Стефан, епископ Пермски,[8] који гајаше велику љубав према преподобном, путоваше једном из своје епархије у Москву путем који је пролазио на осам километара далеко од манастира преподобног Сергија. Пошто је много журио у град, епископ Стефан није могао свратити у манастир, имајући намеру да то учини при повратку. Но када беше према манастиру он застаде, очита: "Достојно јест" ..., и сатворивши уобичајену молитву поклони се преподобном Сергију рекавши: Мир теби, духовни брате. - А у то време блажени Сергије са братијом бејаше за трпезом; но разумевши духом епископово поклоњење, он тог часа устаде са трпезе, па постојавши мало и сатворивши молитву такође се поклони епископу и рече: Радуј се и ти, пастиру Христова стада, и мир Божји нека буде с тобом. - Братија се зачудише овом необичном поступку преподобнога, а неки разумеше да се преподобни удостоји виђења. После пак обеда монаси стадоше распитивати преподобнога шта се то десило, и он им рече: Онога часа епископ Стефан који путује у Москву заустави се према нашем манастиру, поклони се Пресветој Тројици и благослови нас грешне. - Касније неки од ученика његових распиташе се и утврдише да је било тачно све онако како им је преподобни рекао. И дивљаху се дару прозорљивости, којим Бог обдари оца њихова.
Обитељ преподобнога цветаше врло врлинским људима; многи од њих бише узети за игумане по другим манастирима, а неки бише постављени за епископе. И сви они успеваху у врлинама, вођени и руковођени својим великим учитељем, искусним у вршењу заповести Господњих - преподобним Сергијем, који беше пример стаду своме, водећи равноангелни живот.
Међу ученицима преподобнога беше један по имену Исакије; он је желео да се посвети подвигу безмолвија, подвигу усамљеничког молитвеног тиховања, и стога је често молио преподобног оца нашег Сергија за благослов на овај велики подвиг. Једном премудри пастир у одговор на његову молбу рече: Ако ти, чедо, желиш да безмолствујеш, да усамљенички молитвено тихујеш, ја ћу сутра дати благослов на то. - Сутрадан, по завршетку божанствене литургије, преподобни Сергије га осени часним крстом и рече: Господ нека ти испуни жељу! - У том тренутку он види где необичан пламен излази из руке преподобнога и окружава њега, Исакија; од тога времена он пребиваше у мучању, и само једном чудесна појава раздреши му уста.
Живећи ангелским животом на земљи, преподобни отац наш Сергије, иако у телу, удостоји се општења са светим бестелесним анђелима. Једном свети игуман служаше божанствену литургију са својим братом Стефаном и братанцем Теодором. У цркви поред осталих бејаше и Исакије молчалник. Свети Сергије, као и увек, вршаше велику тајну са страхом и богобојажљивошћу. Одједном Исакије угледа у олтару четвртог човека који сијаше необичном светлошћу и на себи имађаше врло блиставе одежде; на малом входу са Еванђељем небески саслужитељ ступаше за преподобним, лице му сијаше као сунце, те је просто било немогуће гледати у њега. Чудна појава запрепасти Исакија, и он отвори уста и упита оца Макарија који стајаше поред њега: Како диван призор, оче! Ко је овај необични човек? Макарије такође би удостојен виђења; запањен и поражен њиме, он одговори: Не знам, брате; и ја се сам ужасавам гледајући овако дивну појаву. Сем ако неки свештенослужитељ није дошао са кнезом Владимиром.
Кнез Владимир Андрејевич[9] у то време беше у цркви. Старци упиташе једнога из његове свите, није ли с кнезом дошао свештеник; овај одговори да свештеника није било с њима. Тада иноцима би јасно, да са преподобним Сергијем саслужује анђео Божји. По завршетку литургије они приступише преподобноме и упиташе га о томе. Подвижник испрва не хте да им открива тајну. Какву сте необичну појаву видели, чеда моја? Служили литургију Стефан, Теодор и ја грешни; више никога није било. А када ученици продужише да га упорно моле, он им најзад рече: Чеда моја, када вам је сам Господ Бог открио, могу ли онда ја сакрити то? Онај кога сте видели, био је анђео Господњи; не само данас, него увек када ја недостојни служим свету литургију он, по Божјем благоволењу, служи заједно са ммом. Нови док сам ја жив, немојте никоме говорити што сте видели.
Међу ученицима преподобног Сергеја бејаше један по имену Андроник, родом из Ростова као и сам преподобни. Још у младим годинама он дође у манастир Животворне Тројице и би примљен за монаха. Ту се он подвизавао много година, украси себе врлинама и поднесе многе трудове; зато преподобни и љубљаше силно свог ревносног ученика. Андроник имађаше жељу да подигне свој манастир и заведе у њему општежиће. И жеља му се испуни. У то време митрополитом Московским беше свети Алексије; присно пријатељство и братска љубав везиваху свето! митрополита са блаженим Сергијем; они често вођаху дуге душекорисне разговоре; свети митрополит је много пута питао за савет преподобног игумана. Једном, при посети манастиру, свети Алексије рече преподобном Сергију: Возлзубљени, хоћу да те замолим за једно добро, и мислим да ћеш из љубави према мени испунити моју молбу. А старац одговори архијереју: Владико свети, сви смо ми у твојој власти; за тебе нема сметњи. Тада митрополит рече: Ја хоћу, ако Бог помогне, да подигнем манастир. При нашој пловидби из Цариграда, на мору се подиже силна бура, тако да умало не изгибосмо Сви се почеше молити Богу, па и ја Га стадох молити да нас избави од сигурне смрти. Тада ја дадох завет да ћу подићи храм ономе светитељу, у чији нам дан Господ подари да се искрцамо на обалу. Тог часа бура престаде, тишина настаде, и ми стигосмо на обалу 16. августа Сада ја желим да испуним свој завет да подигнем цркву у част Нерукотворног лика Господа нашег Исуса Христа;[10] и да при њој устројим општежићни манастир. Зато те молим, дај ми возљубљеног ученика твог Андроника.
Преподобни радо испуни митрополитову молбу. Свети Алексије отпутова у Москву и тамо на обалама Јаузе основа манастир,[11] а игуманство у њему повери Андронику. Након неког времена сам преподобни Сергије дође у нову обитељ; благослови свога ученика и рече: Господе, погледај с неба на место ово и посети га милошћу Својом.
Исти митрополит свети Алексије, из захвалности Господу што на његове смирене молитве исцели татарску царицу Тајдулу, основа други манастир у Москви - у спомен чуда светог Архистратига Михаила;[12] и за овај Чудовски манастир свети митрополит измоли од преподобног оца Сергија неколико стараца.
Име светог Сергија везано је са оснивањем и Симоновског манастира у Москви. Братанац светог Сергија Теодор дуго је време пребивао у обитељи великог подвижника, живећи с њим у једној келији и цветајући врлинама. Сви су се дивили томе што Теодор никада ништа није скривао од свога наставника - игумана, већ му је исповедао сваки помисао. Када постаде свештеномонах, он зажеле да оснује негде манастир, и ту жељу своју каза преподобном Сергију. Но преподобни испрва не хте пустити од себе братанца, желећи да му после себе преда игуманство у Радонежском манастиру. А када за Теодора стаде молити велики кнез Димитрије Јоанович, подвижник пристаде да га пусти, а заједно са њим и оне од братије који буду хтели поћи са њим. Вероватно уз пристанак великога кнеза Теодор изабра и место за нову обитељ у близини Москве, звано "Симоново". Преподобни Сергије дође да разгледа изабрано место, нађе да је згодно и даде свој благослов за зидање нове обитељи. Теодор сазида цркву у име Пречисте Владичице наше Богородице, у част њеног славног Рођења; отвори при цркви манастир и заведе у њему општежиће.[13] Глас о врлинском животу Теодоровом стаде се брзо ширити, и са тим и број монаха у његовој обитељи расти. Сам преподобни Сергије више пута је посећивао ову обитељ и, по предању, узимао удела у пословима братије. Након извесног времена Теодор би постављен за архиепиокопа Ростовског, и својим врлинама јарко сијаше као велики светионик све до своје кончине, 28. новембра 1394. године.
Не само у Москви, него и у многим другим местима ницали су манастири, основани или ученицима преподобног Сергија или пак самим њим. Тако, велики кнез Димитрије Јоанович, желећи да подигне манастир у Коломни на месту званом Голутвино, усрдно моли светог Сергија да благослови то место и да подигне цркву. Дирнут таквом вером великога кнеза и покретан љубављу према њему, преподобни се упути пешке у Коломну, - такав је био његов обичај -, благослови то место и подиже цркву у име Богојављења Господња. На молбу великога кнеза он даде за нову обитељ једнога од својих ученика, свештеномонаха Григорија, човека богобојажљива и побожна. Убрзо и та обитељ, у којој такође би заведено општежиће, Божјом благодаћу, процвета у славу Једног, у Тројици слављеног Бога.
На молбу другога кнеза, Владимира Андрејевича, преподобни благослови место у Серпухову за манастир у част Зачећа Пресвете Богородице. У тај манастир, зван Висоцки, светитељ посла за стројитеља, на упорну молбу кнежеву, једног од својих најомиљенијих ученика - Атанасија, изврсног зналца Светог Писма, који се одликовао необичном послушношћ у и другим врлинама и веома искусног у преписивању књига.[14] - Тако је преподобни Сергаје благосиљао многе обитељи и слао туда своје ученике. И духовни синови његови, и синови синова његових, као звезде су сијали и блистали на све стране чудесним животом својим на корист свима.[15]
Блажени митрополит Алексије, пошто већ беше изнемогао од старости, и видевши да му се приближује крај, позва к себи преподобног Сергија, па скинувши са својих груди златан архијерејски крст, украшен драгим камењем, даваше га преподобнам. А л и преподобни, поклонивши се смирено, рече: Прости ми, владико свети, од младости ја не бих златоносац, а тим пре у старости желим да живим у сиромаштву. - На то му свети митрополит рече: Знам, возљубљени, да си тако радио; но сада покажи послушност и прими благослов који ти дајемо. - И при тим речима он му својим рукама стави крст око врата; па му онда поче говорити: Знаш ли, преподобни, зашто сам те позвао и шта хоћу да ти предложим? Ето, ја сам Богом ми поверену Руску митрополију држао колико Њему би угодно; али сада видим да ми се приближио крај, само не знам дан смрти моје, и желим да за живота свог нађем човека, који би после мене могао пасти Христово стадо, и никога осим тебе не налазим. Мени је добро познато да, почевши од кнеза па до последњег човека, сви желе тебе. Стога, преподобни, прими сада чин епископски, а после мог одласка из овог света примићеш мој престо.
Чувши ове речи преподобни, пошто је сматрао себе недостојним таквога чина, веома се смути, па одговори архијереју: Прости ми, владико, то никада бити не може, јер ти хоћеш да ми натовариш бреме које је изнад мојих сила. Та ко сам ја грешни и најгори од свих људи, да се дрзнем дотаћи се таквога чина! - Блажени митрополит дуго убеђиваше светитеља, наводећи речи Светога Писма, да би га приволео на свој предлог, али се љубитељ смирености никако не даде приволети. Напослетку рече ово: Владико свети, ако не желиш да отераш моју ништавност из ових крајева и да никада не чујеш за мене, онда ми немој више говорити о томе, нити икоме другоме допусти да ми се обраћа са таким речима, пошто нико не може наћи у мени пристанак на то.
Видећи да је светитељ несавитљив, свети митрополит престаде да му говори о томе: бојао се да преподобни не отпутује у неке далеке крајеве и пустиње, и Москва се лиши таквог светила, Но пошто га утеши духовним речима, он га отпусти с миром у манастир.
Не дуго после тога свети митрополит Алексије отпутова из овог живота, 12. фебруара 1378. године. Тада сви упорно и усрдно мољаху блаженог Сергија да прими престо Руске митрополије. А л и он остаде неумољив и непопустљив. Након дванаестогодишње смутње која настаде после престављења светог митрополита Алексија, на престо Московске митрополије би узведен свети Кипријан.[16]
У то време по попуштењу Божјем би за грехе наше најезда татарског хана Мамаја на Руску земљу. Велики кнез Димитрије Јоанович стаде се спремати за рат. А л и пре но вдто крену у рат, он оде у манастир Пресвете Тројице да од његовог светог игумана, преподобног Сергија, добије благослов за свој ратни поход. Свети Сергаје га наоружа благословом и молитвом, и изрече му овакво пророштво о победи: Иди против варвара; ни најмање не сумњај, Бог ће ти помоћи и ти ћеш победити непријатеља и здрав се вратити. - Велики кнез, уздајући се у помоћ Божју и у молитве светог угодника Божјег Сергаја, крену са војском у рат, и на Куликовском пољу страховито потуче непријатеља 8. септембра 1380. године, тако да се сам цар Мамај једва спасе бекством са малом дружином. Међутим за све време док се водила Куликовска битка преподобни Сергије, сабравши братију, стајаше с њима на молитви и усрдно мољаше Господа да дарује победу православном војинству. Имајући дар прозорљивости, свети Сергије јасно гледаше што се дешавало на даљини као да се дешава пред његовим очима; и каза братији о победи великога кнеза Димитрија над Татарима, помену по имену многе православне војнике који падоше у боју, и учини помен за њих. А све му то би откривено од Бога. Велики пак кнез Димитрије, по победоносном повратку из рата, дође у манастир к преподобноме и принесе му велику благодарност за помоћ коју му указа својим усрдним молитвама к Богу.
Преподобном оцу нашем Сергију многи се обраћаху, молећи га за помоћ и заштиту, и он је увек помагао невољне и штитио угњетаване и убоге. Недалеко од манастира живљаше један човек тврдица и немилосрдан; он учини неправду своме сиромашном суседу: узе од њега свињу, закла је, и не хте му је платити. Оштећени сиромашак се пожали преподобноме и замоли га да му помогне. Преподобни позва код себе тог човека и рече му: Чедо, верујеш ли да има Бога? Он је Судија и праведнима и грешнима, Отац је сирочади и удовицама; Он је готов на одмазду, и страшно је пасти у руке Његове. И како то да се ми не плашимо одузимати туђе, чинити неправду ближњем и чинити сваковрсно зло? Зар ми још нисмо задовољни оним што нам Он по Својој доброти даје, него се полакомљујемо на туђе добро? Како можемо не обраћати пажњу на Божју дуготрпељивост? Зар ми не видимо како они што неправду чине осиромашују, куће њихове постају пусте и спомен о њима губи се занавек; и у оном свету њих очекује мучење. - И много других поука светитељ изговори овом човеку и наложи му да оиромашку плати свињу, додавши: Никада не угњетавај сиротињу. - И немилосрдни човек се раскаја, обећа да ће се поправити, и исплатити свињу своме суседу. А л и после нешто времена он промени своју намеру и не исплати дуг сиромашку. Но кад уђе у одају где лежаше месо од заклане свиње он виде како се сво месо уцрвљало, иако је била зима. Уплашен тиме он одмах исплати свињу сиромашку, а месо баци кучићима.
Једном допутова у Москву из Цариграда неки епископ, који беше много слушао о светом угоднику Божјем, али није веровао томе. И мишљаше у себи: Зар се може у овим крајевима појавити тако велики светилник? - Са таким мислима он крену у манастир да види старца. А кад се приближи манастиру, њега обузе неки страх; и тек што крочи у манастир и угледа светитеља - он ослепе. Тада га преподобни узе за руку и уведе у своју келију. Епископ му са сузама исприча о своме неверју, и кајући се за свој грех мољаше светитеља да му поврати вид. Смирени игуман се дотаче његових очију, и епископ тог тренутка прогледа. После тога преподобни стаде кротко и благо разговарати с њим, и говораше да се не треба гордити; и епископ стече потпуно уверење да је преподобни Сергије заиста Божји човек и да га је Господ удостојио видети земног анђела и небесног човека. И преподобни са доличном чешћу испрати епископа из свог манастира, и епископ отпутова славећи Бога и Његовог угодника Сергија.
Једном ноћу блажени отац стајаше пред иконом Пречисте Богоматере вршећи уобичајено молитвено правило, и погледајући на свети лик Њен говораше у молитви: Пречиста Мати Христа мога, заштитнице и моћна помоћнице рода људског, буди посредница за нас недостојне, увек се молећи Сину Твом и Богу нашем, да погледа на ово свето место. Тебе, Матер слаткога ми Христа, призивамо у помоћ ми слуге Твоје, јер си Ти свима нада и пристаниште спасења. - Тако се преподобни мољаше; и прочитавши благодарни канон Пречистој и акатист он седе да се мало одмори. Одједном он рече своме ученику Михеју: Чедо, стражи и бди, јер ћемо сада имати чудесну и страшну посету. - Тек што преподобни то рече, изненада се чу глас који говораше: Ево долази Пречиста. - Чувши то, светитељ брзо изађе из келије у предсобље; и гле, светлост велика, јача од сунчане, обасја светитеља, и он одмах угледа Пречисту са два апостола, Петром и Јованом, у неисказаном сјају. Угледавши то, светитељ паде ничице, јер не могаше поднети тај неподношљиви блесак. Но Пречиста својим рукама додирну светитеља и рече: Не плаши се, изабраниче мој! Ево дођох да те посетим, јер је услишена молитва твоја о ученицима твојим. Немој туговати више о обитељи својој: одсада ће она изобиловати у свему ве само за живота твога на земљи, него и по одласку твоме ка Господу. Ја никада нећу оставити обитељ твоју, снабдевајући је оним што је потребно, чувајући је и крилећи је.
Рекавши то, Пречиста Богоматер постаде невидљива. А светитељ као у вансебности ума беше сав обузет страхом и трепетом. И кад мало после дође себи, он угледа свога ученика где од страха лежи као мртав, и подиже га. Тада Михеј поче правити метанија старцу, говорећи: Оче, Господа ради објасни ми ову чудесну појаву што би; умало се душа моја не разлучи од тела мог због блеска појаве ове. Но светитељ беше обузет великом радошћу, и лице му сијаше од те неисказане радости, и он не могаше ништа друго говорити него само ово: Чедо, стрпи се мало, јер и у мени сва душа трепти од чудесног виђења И преподобни стајаше неко време ћутећи и задивљен. Онда рече своме ученику: Чедо, позови ми Исака и Симона. Када ови дођоше светитељ им исприча све по реду, како виде Пречисту Богородицу са апостолима, и шта му Она рече. Чувши то они се испунише велике радости, и сви заједно одслужише молебан Богородици. Светитељ пак сву ту ноћ проведе без сна, размишљајући о милостивој посети Пречисте Владичице.
Једном преподобни служаше свету литургију, а гореспоменути ученик његов Симон, човек савршен по животу, беше тада еклесиарх.[17] Он виде где по светом престолу кружи огањ, обасјавајући олтар и служашчег оца Сергија, тако да светитељ стајаше у огњу од главе до ногу. А кад настаде време причешћу, божански огањ се подиже, и савивши се као неко најтананије платно спусти се у свету чашу, из које се и причести достојни служитељ свети Сергије. Пошто се причести, преподобни се одмаче од светог престола, и осетивши да се Симон удостојио виђења, дозва га и упита Чедо, од чега се тако уплашила душа твоја? Он одговори: Оче, ја видех чудесну појаву: видех благодат Духа Светога која делује са тобом. Тада му преподобни забрани да никоме не прича о томе: Не говори никоме што си видео док ме Господ не позове к Себи. И они обојица заблагодарише Господу на таквој милости.
Поживевши много година у великом уздржању и трудовима, и учинивши многа чудеса, преподобни отац наш Сергије достиже дубоку старост: наврши седамдесет осам година Провидевши свој одлазак к Богу, он на шест месеци пре тога сазва к себи братију и предаде старешинство своме ученику Никону,[18] који иако беше млад по годинама, али му ум цветаше духовним искуством и мудрошћу, и у целокупном животу свом он подражаваше свог учитеља и наставника преподобног Сергија. Поставивши дакле Никона за игумана, преподобни се предаде потпуном безмолвију, потпуном молитвеном тиховању, и стаде се припремати за одлазак из овог временског живота Септембра месеца он се разболе, и осетивши свој скорашњи одлазак к Богу он позва код себе братију и обрати им се последњи пут са поуком. Пошто их богомудро посаветова и поучи, он се опрости са свима и благослови их све. Напослетку им рече: Ја одлазим к Богу који ме позива, и вас поверавам свемогућем Господу и Пречистој Матери Његовој; нека вам Она буде прибежиште и одбрана од вражјих замки и клопки.
У последњим тренуцима свога земаљског живота преподобни се причести светим Тајнама Христовим. Затим подигавш и руке своје он са молитвом предаде Господу свету душу своју.[19] Чим светитељ издахну, неисказани миомир разли се по његовој келији; лице му беше светло и сијаше небеским блаженством. Братија горко оплакаше свога учитеља и наставника, и чесно тело његово погребоше, положивши га у цркви Животворне Тројице, са десне стране.
Тридесет година после престављења преподобног Сергија бише откривене његове свете мошти. И то на следећи начин. У близини манастира живљаше у то време један побожан човек; имајућ: "велику веру к светоме Сергију он често долажаше на његов гроб и усрдно се мољаше угоднику Божјем. Једном ноћу после пламене молитве он задрема, и тада му се јави свети Сергије и рече: Иди и упитај игумана обитељи: зашто ме тако дуго остављају под земљом у сандуку, где вода опкољава моје тело? - Пробудивши се овај се човек испуни страха, али у исто време осети и необичну радост у срцу свом; и одмах исприча о виђењу ученику преподобног Сергија Никону, тадашњем игуману. Никон обавести братију, и настаде велико ликовање међу монасима. Глас о скором открићу моштију угодника Божјег пронесе се далеко, и много се народа стече у манастир. Када откопаше гроб и отворише сандук, одмах се дивни миомир разли наоколо. Тада угледаше дивно чудо: не само свете мошти преподобног Сергија беху читаве и нетљене, него се трулеж не беше дотакла ни одеће његове; са обе стране сандука видела се вода, али она није додиривала ни мошти преподобнога, ни хаљине његове. Видећи то, сви се обрадоваше и узнесоше хвалу Богу који прослави Свога угодника. Са великим слављем бише положене свете мошти преподобнога у нови кивот. Ово обретење моштију преподобног Сергија би 5. јула 1422. године. При обретењу светих моштију догодише се многа исцељења. Но и надаље од чесног кивота његовог као од извора теку исцељења свима који са вером приступају: јер како. за живота свог на земљи, тако и по престављењу свом овај велики чудотворац чини велика и неизбројна чудеса, у славу Христа Бога нашега, коме част и благодарење кроза све векове. Амин.
Од многобројних чудеса богоносног оца нашег Сергија која су се десила после његовог престављења поменућемо неколико. У светој бризи о својој обитељи богоносни подвижник се после свога упокојења више пута јављао некима од братије. Тако једном монах Тројицког манастира Игњатије би удостојен оваквог виђења: свети Сергије за време свеноћног бденија стоји у цркви на свом месту и са осталом братијом учествује у црквеном појању. - Удивљен, Игњатије одмах каза о томе братији, и сви радосно заблагодарише Господу што им је даровао тако великог молитвеника и помоћника.
У јесен 1408. године, када игуман беше ученик преподобнога Никон, к пределима Москве стадоше се приближавати Татари под вођством свирепога Едигеја. Преподобни Никон је дуго молио Господа да сачува обитељ Свога угодника и заштити је од најезде грозних непријатеља; при томе је призивао име великог оснивача обитељи - преподобног Сергија. Једном ноћу после молитве он приседе да одахне, и задрема. Одједном он види светитеље Петра и Алексија и са њима Сергија који му рече: Господња је воља да иноплеменици закаче и ово место; но ти, чедо, не тугуј и не смућуј се: обитељ неће опустети него ће још више процветати. - Затим, давши благослов, свеци постадоше невидљиви. А преподобни Никон освестивши се похита вратима, но она беху закључана; он их отвори и угледа светитеље како одлазе од његове келије. Тада њему постаде јасно да то није био сан већ истинско виђење. - Предсказање преподобног Сергија брзо се испуни: Татари разрушише манастир и спалише. Но монаси, предупређени на тако чудесан начин, привремено се склонише из манастира, а када непријатељи одступише од предела Москве, Никон Божјом помоћу и молитвама преподобног Сергија поново сазида манастир и подиже дрвени храм у част Пресвете Тројице.[20]
За игуманства истог преподобног Никона један инок, секући шуму за грађење келије, силно повреди себе секиром по лицу. Од великог бола он не могаде наставити посао и врати се у своју келију; сумрак се хватао, а игуман тада не беше у манастиру. Одједном инок чу како неко закуца на врата од келије и рече да је игуман; но инок, изнемогао од бола и губитка крви, не беше у стању да устане и отвори врата; утом се врата сама отворише, дивна светлост наједаред обасја сву келију, и усред тог сјаја инок угледа два човека, једног у архијерејском одјејању. Паћеник стаде мислено просити благослов од дошавших. Лучезарни старац показиваше архијереју темеље келије, а овај их благосиљаше. Тада болесник, на своје највеће изненађење, осети се потпуно здрав. Из тога он разумеде да се удостојио видети светитеља Алексија и преподобнога Сергија. Тако се ова два света мужа, сједињени присно братском љубављу за живота на земљи, јављаху и по смрти.
Житељ Москве Симеон трговац, рођен по предсказању светог Сергија, страховито се разболе, те се не могаше ни покренути, ни заспати, ни јести, већ лежаше раслабљен на постељи својој. Патећи много, он једном ноћу стаде призивати у помоћ светог Сергија: Помози ми, преподобни Сергије! избави ме од болести! сети се: ти си за живота свог био тако милостив према мојим родитељима и предсказао им моје рођење; не заборави ме, ти видиш како ми је страховито тешко. - Одједном пред њега стадоше два старца: један од њих бејаше Никон; болесник га одмах познаде, пошто је лично знао овог светитеља још за живота његова; а за другог му би јасно да је то сам преподобни Сергије. Дивни старац осени болесника крстом, па онда рече Никону да узме икону која је стајала крај постеље, а коју некада сам Никон беше поклонио Симеону. Болеснику се учини да му се сва кожа одвоји од тела; после тога свеци постадоше невидљиви. И у том тренутку Симеон осети да је потпуно оздравио: подиже се на својој постељи, а да га притом нико не придржи; тада му постаде јасно да му није спала кожа, већ да га је болест напустила. И би радост његова велика; и уставши, он се поче пламено молити светим чудотворцима због свог чудесног исцељења.
Једном о празнику Пресвете Тројице беше се по обичају стекло врло много света у обитељ преподобнога. Међу тим светом беше и један јадни путник богомољац који пре седам година беше изгубио вид; он стајаше ван цркве, док је у цркви текло свечано богослужење; а његов се водич беше удаљио од њега на неко време. Слушајући црквено појање слепац туговаше што не може да уђе и да се поклони светим моштима преподобнога. Остављен од водича, он стаде горко ридати. Одједном њему се јави брз на помоћ свети Сергије, узе га за руку, уведе га у цркву и приведе кивоту; слепац се дотаче кивота и одмах про гледа. Мноштво људи бише сведоци тако славног чуда, и сви заблагодарише Богу и прославише Његовог угодника. Исцељени пак човек, у знак благодарности остаде заувек у обитељи преподобнога и поматаше братији у радовима.
Припаднимо и ми од свег срца к раки чудотворних моштију преподобног и богоносног оца нашег Сергија и са умилењем завапимо: Преподобни оче Сергије, моли Бога за нас! - На срдачну веру он увек милостиво одговара чудотворном љубављу, која лечи од свих недуга. Амин.



ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЕФРОСИНИЈЕ СУЗДАЉСКЕ

Преподобна Ефросинија беше кћи исповедника Христове вере, кнеза Михаила Черњиговског.[21] Дуго време супруга његова беше бездетна; кнез Михаил и кнегиња се топлом вером обраћаху Пресветој Богородици и преподобним оцима Антонију и Теодосију, и са сузама их мољаху да им подаре пород. Једне ноћи њима се јави Богородица и рече: Будите одважни, молите се: ваша молитва је примљена, и у знак тога примите миомир. Они се уплашише, и пробудише се из она, и нађоше поред свог узглавља завежљај са мирисима; метнувши их у кадионицу, они сву кућу напунише дивним миомиром. И велможи њихови, и сви укућани кнежеви дивљаху се овом неисказаном мирису. Кнез Михаил и супруга његова још се усрдније стадоше молити Богу. После тога њима се поново јави Пресвета Богородица и даде им голубицу у руке, при чему се дом њихов испуни миомира. И по трећи пут им се ави Пресвета Богородица са преподобним оцима Антонијем и Теодосијем и рече им: Услишене су ваше молитве: вама ће се родити кћи, којој надените име Теодула,[22] јер ће бити слу житељка цркве Влахернске.
А кад се роди ова кћер,[23] родитељи јој по речи Пречисте, дадоше име Теодула. Кад год је њена дојиља јела меса, света Теодула, будући још у повоју, целог тог дана није сисала млеко из њених сиса. Видећи то, њена мати размишљаше шта ће бити са њеном ћерком. И једном она имаде овакво виђење: окриљена, она узлеће к небу и предаје Богу своју девојчицу. Пробудивши се из сна она узнесе благодарност Пресветој Богородици за сва њена чудесна знамења. Новорођену девојчицу крстише у Печерском манастиру, у храму Пресвете Богородице. А када Теодула поодрасте, благоверни кнез Михаил сам је учаше Светом Писму. А у осталоме младој кнегињи беше наставник кнежев бојар Теодор, који се одликовао мудрошћу и ученошћу. Побожна Теодула превазилажаше све своје врснице у учењу и лепотом лица свога. Многи због тога тражаху њену руку, али је не добише. У то време живљаше у Суздаљу веома благочестиви кнез Мина. Он запроси од родитеља Теодулу, и они му је обећаше дати за жену. Међутим Теодула беше тиме веома ожалошћена, и непрестано се са сузама мољаше Пресветој Богородици да је сачува у девствености Пресвета Богородица јој се јави, наређујући да послуша своје родитеље, и рече јој: Нечистота се неће дотаћи твога тела.
Света девојка се покори вољи својих родитеља и крену у Суздаљ; али док још беше на путу, њен заручник умре. Стигавши у град Суздаљ, она оде у тамошњи женски манастир Пресвете Богородице Влахернске и замонаши се добивши име Ефросинија. И ту она живљаше: показујући велику послушност према свима монахињама, силно изнуравајући тело своје и просвећујући душу своју, и творећи сваку врлину. И због тако усрдног и неуморног подвизавања у врлинама она доби од Бога дар пророштва; и често она поучаваше све Еванђелском речју, и исцељиваше многе од разних болести. У време пак најезде нечестивог Батија она молитвама својим сачува манастир од разорења. Престави се блажена Ефросинија у вечни живот двадесет петог септембра 1250. године, у исти дан у који раније би замонашена.[24]

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ПАФНУТИЈА и осталих 546 мученика пострадалих са њим

Свети преподобномученик Пафнутије живљаше у време цара Диоклецијана и беше родом Египћанин. Царски намесник Египта Аријан, гонитељ хришћана, допутова у град Тентиру[25] и одреди двеста војника да му пронађу и доведу подвижника Пафнутија. Али овај, унапред обавештен о томе од анђела, сам се јави гонитељу, и пошто исповеди веру у Христа Бога, он би бачен у тамницу. Затим поново би изведен пред намесника, при чему окови сами од себе спадоше с његових руку и ногу. Тада га метнуше на страховите муке, тако да му изнутрице испадоше, али га анђео Господњи но цели. Видевши то, два војника, Дионисије и Калимах, који мучаху светитеља, повероваше У Господа Христа, и ту одмах бише обезглављени. Поново затворен у тамницу, Пафнутије обрати Христу четрдесет чиновника које намесник беше бацио у тамницу. Сви они за исповедање Христа бише предати огњу После тога свети Пафнутије, на чудесан начин ослобођен тамнице и с радошћу примљен у дому једног богатог човека по имену Несторија (или Евсторгија), побуди на подвиг мучеништва самог Несторија, супругу његову Ермиону и кћер његову Стефану, који бише обезглављени Аријаном. Потом свети Пафнутије обрати шеснаест ученика дечака, децу угледних родитеља: они бише прободени џилитима, а један од њих спаљен на ломачи; осамдесет пак рибара, подстакнути на мучеништво, бише лишени живота секиром. Свети Пафнутије обрати још четири стотине војника са њиховим старешином Јевсевијем; и они сви бише сажежени у јамама. После тога свети Пафнутија са каменом о врату бацише у реку; али он на том камену доплови до обале. Напослетку свети Пафнутије би послат самом Диоклецијану; овај прикова светитеља на палмово дрво, и тако свети исповедник предаде дух свој Богу 303. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ПАФНУТИЈА

Преподобни Пафнутије, отац преподобне Ефросиније, подвизавао се после престављења своје кћери у истом манастиру, и скончао у миру.

СПОМЕН ВЕЛИКОГ ЗЕМЉОТРЕСА у Цариграду

У време цара грчког Теодосија Млађег (408-450. г.) догоди се у Цариграду на овај дан велики и страшан земљотрес, који потраја неколико месеци.[26] Било је то у време цариградског патријарха светог Прокла (434-447. г.). О томе овако пише историчар Теофан: У време свјатјејшег патријарха Прокла настадоше велики земљотреси у Цариграду, који потрајаше четири месеца. Грађани Византинци (тј. Цариграђани) од тога се уплашише и побегоше изван града на поље звано "Седмо Поље". Тамо они остадоше дуже времена, свакодневно чинећи литаније и молећи се Богу заједно са својим епископом (тј. патријархом) и са царем Теодосијем.
Једнога дана, док се земља силно тресијаше и сав народ усрдно и дуго вапијаше Богу, говорећи непрекидно: "Господе помилуј!", изненада око трећега часа дана (тј. око девет сати ујутру) сви видеше како једно дете би божанском силом чудесно узнесено високо у ваздух. Ово дете у ваздуху чу глас божански, који му са висине говораше и наређиваше, да јави епископу и народу да, молећи се, говоре овако: "Агиос о Теос, Агиос Исхирос, Агиос Атанатос, елеисон имас!", то јест: "Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас!", и осим тих речи да ништа друго тој песми не додају.
Када свети Прокло доби ову божанску вест од детета, он одлучи да народ тако и пева ту песму, и одмах затим престаде земљотрес. Потом блажена Пулхерија, сестра цара Теодосија, а и сам цар, удививши се томе чуду, установише да се ова божанска песма "Свјатиј Боже" пева овако у целој васељени. И од тада почеше све Цркве свакодневно да овом песмом овако хвале Бога. Толико о томе вели Теофан У својој "Хроници" (књига I, гл. 93).
У Синаксару пак Цариградске Цркве стоји још и то да се у оно време беше појавила јерес такозваних "теопасхита", тј. богострадалника, који су произашли из нечестиве јереси монофизитске. Они су, наиме, певали ову црквену песму "Свјатиј Боже, Свјатиј Крепкиј, Свјатиј Безсмертниј" са додатком: "који си се распео за нас", чиме су уводили погрешно учење да је Христос страдао за нас не само Својом човечанском него и својом Божанском природом (што би значило да је страдала и сва Света Тројица). Зато је Бог, преко овог чудесног догађаја узношења детета у ваздух, открио и показао свима вернима како треба певати ову трисвету песму Светој Тројици, не додајући јој никакве друге речи. Тако су ту песму, без додатка, певали и анђелски хорови, које је ово дете чуло у ваздуху. Цариградски Синаксар још додаје и то да је ово дете, спустивши се на земљу и преневши патријарху Проклу и народу поруку Божју о овој песми, одмах затим издахнуло и предало душу своју Богу, а и земљотрес је одмах престао. Оно пак место у Цариграду, где дете би чудесно узнесено на висину, назва се од тада именом "Божанско Узвишење".

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИОНИСИЈА и КА Л ИМАХА, ЕВСТОРГИЈА (НЕСТОРИЈА) и супруге његове ЕРМИОНЕ и кћери СТЕФАНЕ, старешине ЈЕВСЕВИЈА и 40 војника, 80 рибара, 40 чиновника и 16 децеученика.[27]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАВЛА и ТАТИЈЕ и четворо деце њихове САВИНИЈАНА, МАКСИМА, РУФА и ЕВГЕНИЈА

Свети мученици ови, супрузи Павле и Татија и четворо деце њихове, беху из Дамаска. Оптужени као хришћани, они бише гвозденим ланцима везани о мучилишно дрво и страховито бијени и мучени. Затим им неверници поломише удове, те тако свети мученици предадоше душе своје у руке Божје, и примише од Господа венце мученишва.

СПОМЕН СВЕТОГ ВИЗАНТИЈА

Спомиње се у Јерусалимском Канонарију (а у осталим Синаксарима га не спомињу).

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФИЛА ИСПОВЕДНИКА, архиепископа Ефеског

Светитељ Христов Теофил живљаше побожно и богоугодно у време јереси иконоборачке (8-9. век), мудро управљајући црквом Ефеском и смело изобличавајући безумне иконоборце, који Христову икону ругаху и одбациваху Зато се удостоји исповедништва и венца бесмртности. Упокоји се мирно у Господу своме. Службу му написао преподобни Теофан Начертани. У неким Синаксарима се не спомиње, али га спомиње Синодик Православља (који се чита у Недељу Православља).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Теодосије II - царовао од 408-450. г.
2. Преподобна Ефросинија подвизавала се половином петог века.
3. Тачна година рођења преподобног Сергија не зна се; највероватније је да се родио 1314. године.
4. На месту старог Радонежа сада се налази село Городиште или Городок; оно се налази између Москве и Тројице - Сергијеве Лавре, на 15 км. од последње.
5. Теогност био митрополит од 1328. до 1353. године.
6. Спомен ових светих Мученика празнује се 7. октобра.
7. Претпоставља се да се преподобни Сергије лично сам или преко светог митрополита Алексија обратио Цариградском патријарху, коме је Руска Црква била тада потчињена, са молбом да одобри и благослови његову одлуку да заведе у манастиру општежиће, пошто мисао о завођењу општежића припада самом преподобном Сергију.
8. Спомен светог Стефана, просветитеља Перме ( 1396. год.), празнује се 27. априла; свете мошти његове почивају у Московском храму Спаса на Бору.
9. Кнез Владимир Андрејевич Серпуховски (1410. година), саратник Димитрија Јоановича Донског у Куликовској битци; на његовој баштини налазила се Тројицка лавра.
10. 16. августа празнује се пренесење из Едесе у Цариград Нерукотворне2 иконе Господа нашег Исуса Христа, учињено 944. године.
11. Спасо-Андроников манастир - основан око 1360. године.
12. Спомен чуда св. Арх. Михаила у Хони - празнује се 6. септембра; Чудов 1 манастир у Кремљу - основан 1365. године.
13. Почетак Симоновог манастира - око 1 3 7 0 . год. Нешто касније, он пренесен на ново мссто, где се и сада налази.
14. Висоцки манастир, на високој обали реке Наре, основан 1374. год
15. Многобројни ученици преподобног Сергија основали су до тридесет манастира на северу Русије, у древном Заволжју - у шумама Новгородског, Вологодског и Костромског краја.
16. Он управљао Руском митрополијом двапут: први пут од 1381. до 1382. године, други пут - од 1390. до 1406. године. Његов спомен 16. септембра.
17. Еклесиарх грчка реч, значи: старешина храма; његова је дужносг била: водити рачуна о храму и чистоти у њему, о свима принадлежностима храма, као и о поретку богослужења у храму по прописима Типика.
18. Спомен преподобног Никона Радонежског (1428. год.) празнујесе 17. новембра.
19. Преподобни Сергије преставио се 25. септембра 1392. године.
20. Освећење овога храма би 25. септембра 1412. године. После обретења моштију преподобног Сергија преподобни Никон подиже камени храм - садашња Тројицка саборна црква, у којој почивају чесне мошти светог Сергија.
21. Спомен његов празнује се 20. септембра.
22. Теодула - грчко име, значи: Божија служитељка.
23. Родила се 1212. године.
24. Чесне мошти свете Ефросиније почивају у истом манастиру, у коме се замонашила, подвизавала и упокојила.
25. Тентира (Гентирија) главни град једне области у горњем Египту, на западној обали Нила, са храмом незнабожачких богова, поштованих од Египћана: Изиде, Тифона и других.
26. По једним Синаксарима земљотрес је почео 25. септембра, трајао је 4 месеца и престао 26. јануара, због чега се на дан 26. јануара такође врши спомен овог чуда. По другим пак Синаксарима, ради се о два различита земљотреса, оба из времена цара Теодосија Млађег, па се зато 26. јануара врши спомен оног другог земљотреса.
27. О свима њима видети под данашњим даном: Спомен св. преподобномученика Пафнутија.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Св. првомуч. Текла равноапостолна. Рођена у Иконији од родитеља знаменитих али незнабожачких. Као осамнаестогодишња девојка била верена за некога младића у оно време, када апостол Павле дође са Варнавом у Иконију на проповед Јеванђеља. Слушајући Павла три дана и три ноћи Текла се обрати потпуно вери Христовој и завешта се живети у девству. Видевши је мајка, како и не гледа више на свога вереника нити помишља на брак, поче је најпре саветовати а по том тући и морити глађу. Најзад је предаде судији и захтеваше, опака мајка, да је огњем сажеже. Судија је баци на огањ, но Бог је спасе неповређену. Тада Текла пође за апостолом Павлом, и дође са њим у Антиохију. Привучен спољашном красотом Теклином некакав старешина градски хтеде је узети к себи силом, но Текла се ишчупа из његових руку. Тај старешина оптужи је кнезу као хришћанку, која се гнуша брака. Кнез је осуди на смрт и баци пред зверове, но зверови се не такнуше тела свете девице. Удивљен овим упита је кнез: „ко си ти, и каква је сила у теби, да ти ништа не може нашкодити?" Одговори му Текла: „слушкиња сам Бога живога". Тада је кнез пусти на слободу, и она пође проповедати Јеванђеље, и успе да обрати многе у веру истиниту, међу којима и неку угледну и чесну удовицу Трифену. По томе се св. Текла, по благослову апостола Павла, удаљи у једно пусто место близу Селевкије. Ту се она дуго подвизаваше и исцелењем болесника чудотворном силом обраћаше многе у хришћанство. Позавидеше јој лекари и врачари из Селевкије, те послаше неке младе људе, да је оскверне, надајући се да ће она кад изгуби девичанство изгубити и моћ своју чудотворну. Текла бегаше од оних дрских младића, и кад виде да ће је ухватити, она се помоли Богу за помоћ пред једном стеном, и стена се раступи и сакри ову св. девицу и невесту Христову. И би јој та стена и скровиште и гроб. О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели св. Златоуст „чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".



2. Св. Стефан краљ српски првовенчани. Крунисан за краља у својој задужбини Жичи од свога брата и духовног оца св. Саве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са св. Савом уздигао Православље до великог торжества у народу своме. По његовој жељи св. Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септ. 1224. год. Његове чудотворне мошти почивају у Студеници. – Св. Давид (најпре кнез Димитрије), син Вукана, брата Стефанова. Саградио манастир на Лиму, где се и сам замонашио. – Св. краљ Владислав, син краља Стефана. Саградио манастир Милешево, где је пренео из Трнова мошти св. Саве. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао: „раб Христов Владислав".



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРВОМУЧЕНИЦЕ ТЕКЛЕ РАВНОАПОСТОЛНЕ

Благовестеки свету Еванђеље, свети апостоли Павле и Варнава дођоше у Иконију[1] и одседоше код Онисифора, кога свети Павле спомиње у посланици Тимотду, говорећи: Господ нека да милост Онисифорову дом јер ме много пута утеши, и окова мојих не постиде се (2 Тм. 1 16). Живећи у дому Онисифорову, они често посећиваху синагогу, неустрашиво проповедаху реч Божју, извођаху људе на пут спасења и обраћаху их вери у Господа Христа. Тада многи, слушајући њихову проповед и видећи знаке и чудеса које чињаху, повероваше у Господа нашег Исуса Христа О томе у Делима Апостолским каже се ово: У Иконији догоди се да Павле и Варнава заједно уђоше у зборницу Јеврејску, и говораху тако да верова велико мноштво Јевреја и Грка. И они осташе доста времена говорећи слободно у Господу који сведочаше реч благодати своје и даваше те се твораху знаци и чудеса рукама њиховим (Д. А. 14, 1-3).
У то време живљаше у Иконији веома лепа осамнаестогодишња девојка Текла, кћи Теоклије, из рода чувеног и славног. Она беше верена за једног од најугледнијих младића у граду, Фамира, веома богатог и лепог. Видећи чудеса која апостоли чињаху, Текла заједно са другама слушаше беседу њихову у дому Онисифорову крај прозора, ревносно пазећи на речи њихове. Семе речи Божје паде на добру земљу, и дејством Светога Духа оно се дубоко укорени у Теклином срцу и ниче: јер она поверова у Сина Божјег, и заволе Га и свом душом прилепи се уз Њега. А Павле, руковођен Богом, стаде говорити о девствености и целомудрију, наглашујући да девојка која чува девственост своју из љубави према Христу слична је анђелима и јесте невеста Христова, а Христос је њен Женик који је уводи у Своје небеске дворе. Много говорећи о томе, свети Павле побуди Теклу на чување девствености, и она тада тврдо реши у срцу свом да остави вереника свог и све сласти овога света и да служи Христу у девственој чистоти до смрти своје. И тако, мудра девојка чистотом својом постаде невеста Женика Небеског и свесрдном љубављу последова Њему. Горећи том љубављу као серафимским огњем, она се растапаше као восак, и на њој се зби реч светог цара Давида: Срце моје поста као восак, растопи се у мени (Пс. 21, 15). Усхићена беседом Павловом, Текла проведе три дана и три ноћи слушајући светог апостола, и потпуно заборави на храну и пиће и телесни одмор. Као што некада Марија, севши крај ногу Исусових, сва беше обузета мишљу о Богу (ср. Лк. 10, 39. 42), тако се и Текла храњаше само речју Његовом, јер је у Светом Писму речено: Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4).
Међутим, Теоклија, дознавши за своју кћер Теклу да је поверовала у Христа и ревносно слуша реч Божју, дође и с гњевом насилу је одвуче од овог душекорисног подвига, а свете проповеднике - апостоле укори и навређа, и кћер своју, то јагње Христово, отрже од стада Христова. Затим дозва вереника њеног Фамира, и рече му: Зар ти не мариш за вереницу своју, коју је захватило неко лудило? Погледај: она је заведена од три дошљака - варалица, који својим виспреним речима обмањују безумне људе; ево већ три дана она се не одмиче од њих, заборавивши на кућу своју.
Тада Фамир стаде мило и нежно говорити Текли о својој љубави; али она окреташе лице своје од њега, и не хте не само да разговара са њиме него ни да погледа на њега, јер у срцу свом она ношаше другога Женика, дивнијег од свих синова људских. Гледајући на Њега духовним очима својим, она разговараше с Њим у уму свом; а овај трулежни и привремени женик постаде јој одвратан. Фамир, видећи да га Текла одбацује и не воли, силно се ожалости; а разјарена Теоклија дохвати своју кћер и стаде је тући, за косу вући и ногама газити. Затим је затвори саму, и мораше је глађу. Но, приморавана самом природом материнске љубави, она плакаше због своје кћери; па грлећи је и љубећи је, она је са сузама мољаше да не одбацује свога вереника, дивног, богатог, високородног, и веома угледног. Потом је посади за трпезу поред Фамира. Но Текла окренувши се од њега, сеђаше ћутећи и гледаше у земљу ништа не једући, само често уздисаше из дубине срца за својим Небеским Жеником. А када Фамир, умиљавајући јој се, хтеде да је силом загрли и пољуби, она му пљуну у очи и оте му се из руку као птица из мреже. Тада се мати поново разбесне од гњева и стаде је бити. А Фамир, страховито ојађен, оде кнезу да се жали на апостола Павла, и овако говораше кнезу: У нашем се граду појавио неки туђинац; својим враџбинама он обмањује народ и, одвраћајући га од поштовања богова, обраћа га некаквом Христу Исусу, распетом од стране Јевреја. Он обману и девојку Теклу, моју вереницу; испрва она ме је силно волела, а сада неће ни да ме погледа, већ ме се гнуша као губавог и бега од мене као од звера; тако тај врач угаси у њој љубав њену према мени; и ја не могу да схватим шта то он начини од ње.
Кнез позва апостола Павла и упита га, одакле је и шта ради у њиховом граду. А Павле, отворивши своја апостолска уста, стаде по обичају свом говорити реч Божју проповедајући Исуса Христа. Но кнез, одложивши за касније суђење Павлу, нареди да Павла свежу, посаде у тамницу и држе га тамо док се не укаже прилика да се његова ствар подробно испита. Међутим Текла, чувши да су због ње апостола Павла посадили у тамницу, устаде ноћу, тајно изађе из куће и оде к тамници. Но нашавши стражара где чува врата тамнице, она скиде са себе огрлицу и други златни накит, и даде их стражару молећи га да јој отвори врата и пропусти је к Павлу. То спомиње свети Златоуст, говорећи: "Чуј о светој Текли; она, да види Павла, даде своје злато тамничком стражару; а ти ни једног гроша не желиш да даш, да би видео Христа". - Тамнички стражар се обрадова скупоценој огрлици и златном накиту, и испуни Теклину молбу и уведе је код светога Павла. Текла са радосним сузама паде пред њим, и целива окове сужња Христова. Угледавши је, Павле се најпре пренерази, али кад потом сазнаде све шта је она пропатила од матере и од вереника ради целомудрија, он се обрадова великом радошћу због јунаштва младе девојке и пољуби је у главу, благосиљајући је и похваљујући њену веру и девичанско целомудрије, и називаше је невестом Христовом, и првом ћерком својом коју је родио благовешћем. И сеђаше Текла у тамници са Павлом као кћи са оцем, слушајући његове отачке поуке и слажући речи његове у срцу свом као скупоцено бисерје. А учаше је он много вери у Господа Христа, и љубави божанској, и целомудреном чувању девствености; и потпуно је утврди у науци Христовој. Свети Епифаније пише о томе, говорећи: Текла, која имађаше вереника дивног, првог у граду, веома богатог, врло угледног и знатног, обрете светога Павла који је одврати од веридбе са овим жеником, и света девојка се одрече свих земаљских блага, да би се удостојила небеских.
За то време у дому Теоклијином стадоше тражити Теклу, и пошто је не нађоше настаде узбуђење, плач и кукњава. Мајка је плакала за својом ћерком, Фамир за вереницом, робиње за госпођом својом; слуге се разлетеше на разне стране, тражећи је, и распитујући по улицама и по кућама, али је нигде не нађоше. Тек после доста времена дознадоше да се она налази у тамници, одјурише тамо и нађоше је крај апостола Павла где привезана божанском љубављу смирено слуша његове поуке. Онда је узеше и изведоше из тамнице, па о свему обавестише кнеза. Кнез, севши на судишту, нареди да Павла доведу из тамнице. Чим народ угледа Павла повика кнезу: Кнеже, овај човек је мађионичар, погуби га! - Нарочито Фамир наваљиваше да Павле буде погубљен, жалећи се на њега што вереницу његову одврати од њега. А дозвана би и Текла. Кнез је упита: Зашто се ти гнушаш свога вереника, тако дивног и благородног? Зашто се не удајеш за њега? - А она гледаше у Павла и ништа не одговараше, безгласна као јагње. Тада мајка њена Теоклија, заборавивши на природну материнску љубав своју према кћери и изменивши то осећање, као љута лавица или разјарена медведица рикну ка кнезу вичући: Спали ову злу хуљу! јер заслужује такву смрт. Није она моја кћи, јер не слуша мене, мајку своју. Спали је за пример другима! нека се, видећи то, уплаше с В е девојке у овом граду, и нека се не усуде не послушати мајке своје и противити им се, као ова свезла и непослушна. Не! ово није чедо моје, није пород утробе моје, већ проклети изрод и суви изданак. Спали је!
Тако мајка упорно захтеваше да њена кћи буде спаљена, а Фамир настојаваше да Павле буде погубљен. Кнез пак дуго испитиваше светог апостола, и не нађе на њему никакве кривице сем што проповеда Христа, зато га и не осуди на смрт, него нареди да га протерају из града, да не би друге девојке наговарао на чување девствености. И прогнан би Павле, и са њим Варнава, и Онисифор са синовима својим. Уосталом, Павле је и сам журио да изађе из града, не само зато што су га гонили кнез, Фамир и Теоклија, него што га је и народ нападао и хтео да га убије због проповедања речи Божје и због сведочанства његова о Исусу Христу. То спомиње свети Лука у Делима Апостолским, говорећи: Јевреји који не вероваше подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу. И мноштво градско раздели се, и једни бејаху с Јеврејима, а једни с апостолима. А кад навалише и незнабошци и Јевреји са својим поглаварима да им досаде и камењем да их побију, они дознавши побегоше у градове Ликаонске, у Листру и у Дерву (Д. А. 14, 2. 4-6), и одатле у Антиохију. Но најпре они проведоше неколико дана недалеко од града Иконије у једном гробу, поред пута за Дафну, желећи да сазнаду шта ће бити са Теклом; и постећи они се усрдно мољаху за њу, да је Господ укрепи и излије милост Своју на њу, што и би.
Кнез је дуго приморавао Теклу да се са пређашњом љубављу понаша према своме веренику, па пошто у томе ни најмање не успе, он је на молбу њене мајке Теоклије осуди на спаљење. Ради тога донесоше много сувих дрва, сена и грања, сложише их и начинише огромну ватру; онда слуге узеше свету Теклу да је воде на ломачу; али она недаде да је воде, већ сама хитро приђе к спремљеној ломачи, и прекрстивши се узиђе и стаде на врх ломаче, готова да изгори, - њој не беше страшан вештаствени огањ, јер сама гораше невештаственим огњем љубави божанске. Стојећи на ломачи она гледаше народ, и угледа у обличју Павла Господа где стоји и налаже јој да буде храбра Стога свети Кипријан у својој беседи о мученицима овако се у молитви обраћа Господу: Предстани нам као Павлу у оковима и Текли у огњу.
Када потпалише ломачу са свих страна, и пламен који се високо дизаше опколи свету Теклу, изненада наиђе облак из кога се сручи огромна киша са градом, и потцуно угаси огањ. Кнез пак и сав народ побегоше кућама својим од силне кише и страшнога града. Међутим Текла остаде неповређена, јер је огањ не дотаче. А л и она не оде кући своје матере нити се задржа у Иконији, већ одмах отпутова из града да тражи свог духовног оца - апостола Павла. Путем она срете једног ученика Павловог из дома Онисифорова који је ишао у град да купи хлеба. Текла га познаде и упита га: Где се налази Павле, апостол Исуса Христа? - Он је онда одведе гробу у коме се Павле кријаше, и постећи усрдно се мољаше Богу за њу. Када угледаше Теклу живу и здраву, сви се обрадоваше великом радошћу, и подигавши очи и руке своје к небу, заблагодарише Богу што слушкињу Своју сачува неповређеном. Затим се сви прихватише хлеба и окрепише. Одатле Павле и Варнава прођоше кроз Листру и Дерву благовестећи Еванђеље и исцељујући болесне; њих праћаше и Текла све до Антиохије. А када они улажаху у овај град, случајно их срете неки Александар, старешина тога града. Он беше млад и нашироко живљаше у сластима и иечистотама, као што то беше обичај код незнабожаца. Угледавши свету девојку Теклу, њега запањи њена лепота и захвати нечиста пожуда. Држећи да је Текла Павлова жена, он прво понуди Павлу много злата да му допусти бити са њом. А кад потом дознаде да Текла није жена већ неудата девојка, он се још више запали пожудом и зажеле је узети себи за жену због њене изванредне лепоте. Зато поче наговарати свету Теклу да му по клони своју љубав, али она бегаше од њега као од лава који риче и иште да прогута лепоту душе њене. Но Александар се на све могуће начине труђаше да је улови. Тако једном, сревши на путу свету Теклу која је ишла са многим људима, он не могаде обуздати сладострасни огањ који је буктао у његовом срцу, заборави на сваки стид, насилу је зграби и обисну јој о врат. А она стаде кукати и са сузама му говорити: Не приморавај мене странкињу, не присиљавај мене слушкињу Божју; ја сам се одрекла вереника, и како могу пристати на твоју жељу?
Говорећи тако, Текла се свом снагом отимаше из његових руку; најзад се оте подеравши му одећу, те га на тај начин силно посрами. То сраховито разљути Александра, па кад још сазнаде да је Текла хришћанка, он је приведе на суд пред кнеза. На његово питање, зашто се она гнуша брака, Текла одговори: Женик је мој - Христос Син Божји; с Њим сам венчана духовним браком. - Кнез је онда стаде приморавати да се одрекне Христа и уда. А када то она одлучно одби, кнез је осуди на поједење зверима, и то због два разлога: због побожности и због целомудрија, јер у Христа верује, и јер се гнуша брака, будући млада и лепа. Но извршење казне би одложено за сутрадан, а за ту ноћ да је чува узе је к себи у дом свој нека жена по имену Трифена. Трифена беше из царског рода, веома угледна; доцније и она поверова у Христа; њу спомиње свети апостол Павле у Посланици Римљанима када каже: Поздравите Трифену и Трифосу, које се труде у Господу (Рм. 16, 12).[2]
Одвевши својој кући Теклу, Трифена проведе са њом сву ноћ у духовном разговору. А сутрадан се слеже народ да види припремани призор: дође и кнез, и све старешине градске. Света Текла би изведена као јагње на заклање и стаде на месту где су је имали зверови појести. А када пустише на њу зверове, сви они стадоше ходати око ње, али је се ни један не дотаче, јер Бог затвори уста зверовима, као некада у Даниловој јами. Сви гледаоци се са чуђењем дивљаху овом необичном призору, јер зверови променише своју свирепост у овчију кротост; и једни од гледалаца прослављаху Бога исповеданог Теклом, а други хуљаху и говораху: Она има мађије у својој одећи, и зато је се зверови не дотичу.
Такође и сам кнез са градским старешинама говораше да је она мађионичарка, па је омађијала зверове да јој не нашкоде. Зато они решише да идућег дана предаду Теклу многобројним и гладнијим зверовима, па је послаше к честитој Трифени. Угледавши Теклу потпуно здраву, Трифена се веома обрадова. У то време док Текла борављаше у дому Трифене до наредног дана, кнез нареди да се никаква храна не даје зверовима, еда би што више изгладнели и халапљивије јурнули на Теклу. И тако, сутрадан света Текла би поново изведена на губилиште; за њом иђаше и Трифена плачући што тако добру и свету девојку предау на смрт без икакве кривице. Теклу поставише на видном месту, и бестидни кнез нареди да је скину голу, говорећи: У хаљинама њеним налазе се мађије, па је зато зверови и не дирају: свуците ову мађионичарку, па ћемо видети да ли ће остати читава.
Тада свукоше свету девојку и поставише је нагу тако да је сав народ види; једино јој стид беше покривач, и она понављаше речи пророка Давида: Стид лица мога покри ме (Пс. 43, 16).
И пуштени беше на њу гладни и разјарени зверови, лавови и медведи; изишавши из својих затвора и угледавши нагу девојку, они приклонише главе своје к земљи и оборише очи, као да се стиде девојачке наготе, па одступише од ње. Заиста диван призор! звери осећаху стид: оне окретаху очи своје од девојачке наготе, а људи бсстидним очима гледаху на њу. Тако се на овоме гледалишту бесловесне животиње појавише као изобличитељи и судије људима: крволочне по природи, звери узеше на себе нарав целомудрена човека, а људи, разумни по природи, уподобише се дивљим зверовима. Но шта тиме они постпгоше? Обнаживши на гледалишту целомудрену девојку, они су желели да је осрамоте, а уствари су јој подигли углед. Лепо каже свети Златоуст, спомињући обнажење двеју жена: Пентефријеве жене у спаваоници и Текле у присуству многобројног народа: "Какву корист постиже сладострасна жена Египћанка што се обнажи у спаваоници? какву штету доживе Првомученица Текла што на гледалишту би обнажена? Будући обнажена, Текло не сагреши, као што сагреши Египћанка, нити би осрамоћена, него би узвеличана као светитељка; нагота ове у присуству многих би награђена, а нагота оне у затвореној спаваоници би посрамљена".
Док света Текла стајаше нага на гледалишту, њој приђе једна лавица, леже пред њом и лизаше јој ноге, као указујући поштовање њеној девичанској чедности. То спомиње свети Амвросије, говорећи: "Могао се видети звер који лежаше на земљи и ноге светитељкине лизаше; тиме он безгласно сведочаше да не може нашкодити девственом телу светитељкином; клањаше се звер оној која му беше дата да је растргне, и заборавивши своја природна својства, он узе на себе нарав коју људи изгубише".
Међутим народ, видећи овакво држање зверова према светој Текли, стаде громко викати: Велики је Бог кога Текла исповеда! - Но мучитељ, не познавши силу Божју, смисли да на други начин погуби Теклу: ископа дубоку јаму, напуни је различним гмизавцима, змијама и гујама, и у њу баци светитељку. Али Онај који некада затвори уста лавовима, Он и сада отупи жаоке змијама, укроти бес њихов и уништи отров њихов, те светитељка изађе из јаме неповређена, на запрепашћење и удивљење свима.
Не знајући шта даље да предузима, зли мучитељ измисли овакво мучење: нареди те доведоше два силовита бика, везаше Теклу између њих за ноге, па усијаним железним бодилима бодоше бикове, да би је они растргли појуривши на разне стране. Но и после тога света Текла остаде читава: јер када је јаким конопцима чврсто привезаше за бикове и стадоше усијаним бодилима бости бикове, конопци се покидаше као паучина, бикови побегоше, а светитељка остаде на истом месту без икакве повреде. Тада и сам кнез, запањен овим, увиде да је са овом девојком сила Божија, па призвавши Теклу упита је: Ко си ти? И каква је то сила са тобом, те ти ништа не може нашкодити? -А она ништа више не одговори сем ово: Слушкиња сам Бога живога. - Побојавши се Бога који чува Теклу од сваке повреде, кнез нареди да је с чешћу обуку у њене хаљине, па је отпусти изрекавши овакву пресуду: "Теклу, слушкињу Божју, пуштам на слободу".
Света Текла оде код Трифене, и велика радост би у целом дому Трифенином због Теклина ослобођења. Боравећи неко време код Трифене, света Текла проповедаше реч Божју, и многе научи вери у Христа. Затим силно зажеле да види свога оца и учитеља - апостола Павла. Нашавши га, она хтеде да остане у његовој пратњи, али јој он не допусти, рекавши: Нико не иде у рат са невестом.
Тада она, узевши благослов од светог апостола, отпутова у Селевкију,[3] и настани се у пустом месту на једној гори у околини Селевкије, и тамо живљаше у посту и молитвама и богоразмишљању. А чињаше она и многа чудеса, исцељујући сваковрсне болести. Јер људи, сазнавши за њу, долажаху к њој доносећи своје болеснике, које она научавајући вери у Господа нашег Исуса Христа исцељиваше. Једном приликом мимо тог места где живљаше светитељка пролажаше на коњу из Селевкије незнабожачки жрец. Угледавши свету Теклу која у то време браше траву за храну себи, жрец се саблазни о њену лепоту и запали нечистом жељом, па мамузну коња и јурну према њој са жељом да задовољи своју пожуду. Међутим светитељка, укрепљена силом Божјом, дохвати жреца и тресну га о земљу тако силно, да он три дана лежаше нем и непокретан . људи пак који пролажаху тим путем, видећи где жрец лежи као мртав, не знађаху шта му се догодило. Трећега дана чу се о томе и у граду, и мноштво људи дође из града да виде шта се то десило жрецу и да га однесу његовом дому. А жрец, чим дође к себи, стаде на ноге и рече: Видех неку богињу, и од тога ме снађе ова несрећа. - И он са великом муком, трпећи силне болове, једва се довуче до свога дома. Онда дозва живописца и поручи му да на дасци намала осамнаестогодишњу девојку. Када живописац поче радити, њему по промислу Божјем, пође за руком да врло добро изобрачи лик свете Текле, те изгледаше као жива. Пошто заврши слику он је однесе жрецу. А овај, видећи тако верну слику, рече: Такву управо девојку ја видех. - И узевши слику пољуби је, и одмах оздрави. И после тога он са великом чешћу чуваше у своме дому ову слику свете Текле. Након извесног времена он под утицајем проповеди свете Текле верова у Христа са целим домом својим.
Живећи много година на тој гори у околини Селевкије, равноапостолна Текла упути многе на пут спасења, и многе поможе у невољама, и сваковрсне болеснике исцели. А врачеви и чаробњаци у Селевкији, гледајући како сваки болесник иде код Текле за исцељење, осетише да је дошао крај њиховом уносном пословању. Лишени прихода они осиромашише, па стадоше негодовати против красне исцелитељке Текле, која бесплатно исцељиваше све који јој долажаху. Подстакнути завишћу и гњевом, они смислише да наговоре неке бестидне младиће, да Теклу силом обешчасте. И ови ненавидници говораху међу собом овако: Текла је чедна девојка, и зато је у вољи великој богињи Артемиди; богиња слуша њене молбе и даје јој силу да исцељује болесне. А ако она буде обешчашћена, Артемида ће одступити од ње, и целебна сила узеће се од ње; и тада ће опет скочити цена нашој лекарској вештини.
Говорећи тако и радећи на томе, они нађоше бестидне младиће за такав потхват, напојише их вином и замолише их да иду и обешчасте Теклу. При томе дадоше им много злата, и обећаше дати још више, ако изврше налог. Безумни и незнабожни, они нису знали да Текла не Артемидином силом него благодаћу Христовом исцељује сваки недуг и сваку болест.
Бесрамни младићи, напивши се вина, послушаше врачеве и чаробњаке, па хитно одоше к Текли, распаљени похотом и пуно нечистих мисли и зле намере. Угледавши их, чесна старица Текла их упита: Децо, шта желите? - А они јој у одговор стадоше говорити безобразне речи. Чувши то и прозревши њихову намеру, света Текла побеже од њих. Она која се некада не уплаши дивљих зверова, побеже од бестидних људи. Но они појурише за њом и гоњаху је као вуци овцу; и када стигоше близу ње, она се помоли Богу да је избави из руку ових бестидника, и одмах се стена што беше пред њом раступи, по Божјем наређењу, и прими у себе ову свету девицу. И би јој та стена и скровиште и у гроб: јер тамо предаде душу своју у руке Божје. Беше тада светој Текли деведесет година. А сада она у бесконачном животу прославља Животодавца Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели свети Златоуст: "Чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво".

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОПРИЈА

Свети Коприје би рођен на ђубришту близу зидина манастира светог Теодосија Великог, началника општежића, где мајка његова са многим другима беше добегла тражећи склониште од агарјана који су их гонили. Кад се агарјани повукоше, монаси изађоше из манастира и нађоше новорођенче на ђубришту. По наређењу свога игумана, светог Теодосија Великог, монаси узеше детенце и наденуше му име Коприје. Детенце хранише козјим млеком. Ради тога монаси нарочито изабраше из стада једну козу. Сваки пут кад би дете затражило хране, коза се сама издвајала из стада, силазила са планине, и нахранивши дете опет се враћала у стадо. Тако је радила коза све док дете није одрасло и почело да прима чврсту храну.
Када Коприје постаде пунолетан, њега особито заволе преподобни Теодосије Велики. Својим побожним животом Коприје начини своју боголику душу обиталиштем Светога Духа; стога су га и дивље звери слушале. Тако једном приликом он угледа у манастирској градини медведа где тамани поврће, приђе му, изведе га из градине и запрети му да више не долази у градину. Другом приликом он изиђе са магарцем у планину да донесе дрва у манастир. Но док он скупљаше дрва, медвед уједе магарца за бут. Тада свети Коприје натовари дрва на медведа, рекавши му: Нећу те пустити, ти сада мораш вршити магарчев посао све док не оздрави магарац коме си ти рану нанео. Медвед се покори, и ношаше дрва и воду док магарац не оздрави; тек тада преподобни отпусти звера.
Неко време свети Коприје беше на послушању у манастирској кујни. Једном поче вариво у котлу да кипи и да се прелива; немајући при руци кутлачу, преподобни стаде голом руком скидати пену; затим завуче руку у котао мешајући, и тако спречи кипљење, а сам остаде потпуно неповређен.
Преподобни се целог живота подвизавао у свима врлинама, па то није престајао чинити ни у дубокој старости када достиже деведесет година; и сијаше међу братијом као сунце. Зато је био удостојен свештеничког чина. Често се повлачио у усамљена места, где се усрдно молио Богу. Због свих христочежњивих подвига својих, он би удостојен да му се јавља свети Теодосије Велики после свога упокојења. Јављао му се, и заједно са њим читао молитве и певао. А кад му се последњи пут јави, свети Теодосије му рече: "Брате Коприје, ево дође крај твом земаљском животу; хајде к мени да се настаниш у месту покоја које ти је припремљено".
Убрзо после овог виђења дивни подвижник се разболе мало, па пошто се опрости са свима оцима и братијом, отиде ка Господу.[4]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМОНА МОНАХА, краља Српског Стефана Првовенчаног

Овај свети слуга Божји беше син великог Српског жупана Стефана Немање, познатога у монаштву као светог и преподобног Симеона Мироточивог, и брат по телу и по духу равноапостолног оца нашег Светог Саве, првог Архиепископа Српског.[5] Када се навршише године владања богољубивог и христољубивог Стефана Немање, он у згодно време остави славу и почасти владарског престола и посвети себе и сав свој живот Богу, замонашивши се у својој задужбини манастиру Студеници. Уместо себе он на престолу државе Српске остави свога другог по реду сина, овога блаженог Стефана, касније у монаштву названога Симона Монаха. То би на сабору у престоници Расу, на Благовести 25. марта 1196. године. Том приликом блажени старац Немања изговори поуку народу и синовима својим, како треба живети и владати се, сваки на своме месту и положају. Указујући на престолонаследника Стефана он рече свима: "Овога имајте уместо мене! Корен добри који је изишао из моје утробе. Њега постављам на престо у држави, Христом ми дарованој". Овоме пак сину своме Стефану он изговори следећу поуку: "Чедо моје љубљено, овај престо моје државе подарен ми је од Господа, Небеског Цара . . И ти, сине мој мили, буди благословен Богу Вишњему који царује на бесконачне векове. И овај мој престо нека је благословен од Господа Бога мог и од мене оца твог теби и деци твојој, и после деце твоје и целом потомству твом до века. И Господ Бог мој нека ти помогне на њему, ходећи и лежући и устајући са тобом, веселећи душу твоју утешењем Светога Духа. И Господ Бог мој нека те сачува; и Он ти је покровитељ твој на сваком месту. И Господ Бог мој нека те сачува од сваког зла! ... И Господ Бог мој нека научи ноге твоје на извршење воље Божје овде на престолу овом, и у целом животу твом, и у бесконачне векове, амин!"
Затим свети родитељ заповеди светоме сину и наследнику своме да се труди у сваком добром делу, да буде добра срца према народу хришћанском, да се брине о црквама и њеним служитељима, да са задовољством слуша архијереје и свештенике, да поштује и пази монахе, да би се они молили за њега, да ни у чему не буде зазоран пред Богом и људима.
Све ове савете свога богољубивог оца Стефан је пажљиво и са љубављу примио и сместио у срце своје, и свим силама се од тада старао да их изврши и испуни на делу. Јер он беше од детињства мудар и разборит, а уз то још добро васпитан од светих родитеља својих у свакој доброј и корисној ствари божанској и човечанској. И владаше богоугодно блажени Стефан на Српском престолу, потпомаган молитвама и благословим свога светог оца Симеона и светог брата Саве.
Стефан беше ожењен принцезом Евдокијом, ћерком Алексија Анђела, брата грчког цара Исака Анђела (1185-1195 г.), са којом је добио од Бога четири сина: Радослава, Владислава, Уроша и Предислава.[6] Овај Алексије ускоро постаде цар у Цариграду, тако да је Стефан постао царски зет, и то је не мало помогло њему и његовом светом оцу и брату да подигну велику Српску лавру Хиландар у Светој Гори Атонској. Јер када тамо дође преподобни Симеон и преко Светога Саве доби од цара, пријатеља свога, стари запустели манастир Хиландар, он написа писмо сину своме Стефану у Србију, у коме му овако говораше: "О љубљено чедо и слуго Христов . .. пишем ти да нађох пусто место усред Горе Свете, Ваведење Пресвете Богородице, звано Хиландар. Не лењи се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм Пресвете у наш спомен у овој земљи, и после мене да буде и твојој деци и унуцима, у вашем роду до века. Јер ти си ктитор овога манастира, као што ти ја и раније писмено предадох у држави својој храм Пресвете Богородице Добротворке у Студеници". На ово писмо оца и брата из Свете Горе, црквољубиви и монахољубиви самодржац Стефан похита са одзивом и посла у Свету Гору велике количине злата и сребра и свега осталог потребнога, те тако би саграђена царска лавра Хиландарска. Ускоро затим овај благословени Стефан не одоцни да постане ктитор и велике Српске архиепископије, Дома Спасовог у Жичи, опет заједно са својим братом Светим Савом.
Свети пак Сава дође из Свете Горе у Србију овако. Када се упокоји блажени старац и отац им преподобни Симеон и би погребен од сина му Саве у Хиландару, Стефан у Србији много туговаше због тога. Јер одмах потом, по зависти ђавољој, противно благослову очевом, на њега устаде са војском непријатељском његов брат Вукан, коме отац Немања беше назначио да влада у српској области Зети. Уз помоћ Угара (Мађара) Вукан неправедно збаци Стефана са престола и хтеде у целој Српској земљи и народу да заведе веру латинску, неправославну и јеретичку. Но гажење очевог благослова од стране Вуканове не могаше се дуго одржати , јер Бог убрзо поможе прогнаном Стефану да се поврати на очев престо и тако пресече зло Вуканово. То би преко бугарског цара Калојована, који затим удаде своју ћерку за Стефановог сина Владислава, те се тако спријатељише Српски и Бугарски православни народи. У тузи због братовог неверства и братомржње, Стефан писаше брату Сави у Свету Гору да дође што пре у Србију са светим и мироточивим телом светог им оца Симеона и да над њиме измири завађену браћу, то јест да Вукана измири са рођеним му братом и од оца постављеним законитим владаром. Молбу Стефанову услиша Свети Сава и одмах са светим телом светог им оца крете у Србију.
Чувши за долазак ове велике светиње - светих и мироточивих моштију оца свога, Стефан се испуни неизрециве радости, и узнесе молитвену благодарност Богу. И одмах са епископом својим, са свештеницима, монасима, многим благородницима и народом пође у сусрет оцу и брату. И дошав до грчке границе, ту срете свете мошти. Са сузама покајања и радости обгрли блажени Стефан тело преподобног оца свог, и просаше од њега благослов за себе и народ свој и државу. А када свето тело Светог Симеона би донето у његову свету лавру Студеницу, тада над њим свети им брат јеромонах Сава измири завађену браћу Вукана и Стефана, те тако би побеђена злоба ђавоља, а Српска земља Стефанова спашена од велике беде и братоубиства. У знак захвалности Богу за сва добра која му чињаше, богољубиви Стефан са братом му архимандритом Савом поче зидати величанствену цркву Вазнесења Господњег у Жичи. Но ни тада ђаво не престаде са својим искушењима и нападима на Стефана, хотећи га навести на опаку погибао за душу његову. Ојачавши, наиме, у власти својој и проширивши не мало своју земљу, Стефан тада зажеле да добије за себе краљевски круну и почаст. Како пак у то време Латини беху овладали већим делом грчкога царства па и самим Цариградом, а иза Латина стајаше моћни папа у Риму, Стефан захтеде да краљевску круну добије од римскога папе, а за узврат овоме обећаваше своје признање и потчињеност. Ово онерасположи његовог светог брата Саву, јер тиме прећаше велика опасност Православљу и благочешћу, те зато Сава отиде из Србије православноме цару и патријарху у Никеју и тамо доби за Српску Цркву самосталиу архиепископију. Сам Сава би у Никеји рукоположен за првог Српског архиепископа, и вративши се у Србију он отклони опасност која је претила православној вери и Цркви у Српском народу. Сава тада дозва себи свог брата Стефана, и братски са њим разговарајући о ономе што је истинска и права духовна корист за њега и сав народ Српски, сазва са Стефаном велики црквенонародни сабору у Жичи, на Спасовдан 1221. године. На овом сабору у Жичи свети Српски Архиепископ помаза свога брата Стефана на краљевство, јер га на православни начин венча за краља и самодршца Српске земље и државе. Од тада Стефан би назван Првовенчани краљ свих Српских земаља, јер тек од Светога Саве дође право краљевство Стефану и његовим наследницима Немањићима.
На овом истом сабору у Жичи Свети Сава поучи брата Стефана и сав Српски народ да буду чврсти у вери отачкој Православној, да се клоне богомрских јереси и раскола, да се вером и покајањем обраћају од својих заблуда к Православљу, јер је страшно упасти у руке Бога Живога. Потом на Светој Литургији првовенчани краљ Српски Стефан прочита са целим народом три пута православни Символ вере. Беше то тада потресан призор у храму Спасовом у Жичи: сав народ са својим краљем гласно исповедаше истиниту веру и проклињаше сваку јерес, а Свети Сава стајаше усред народа и као други Мојсије, или још тачније, као Претеча и Крститељ, свима говораше: Покајте се! А краљ Стефан, видећи где брат његов свети чини што пре у њих није било, дивљаше се и многим и топлим сузама земљу окропљиваше. Јер блажени Стефан имађаше срце меко и многим сузама изобилно. Он беше нарави кротке, срца човекољубива, душе богопросвећене. Беше истински побожан хришћанин, смирени покајник и човекољубиви дародавац, а мудар и мирољубив владалац.
Не дуго година после овога, разболе се благочестиви краљ Стефан, па позва свог брата Саву да га удостоји светог анђелског монашког чина. По Промислу пак Божјем Свети Архиепископ не стиже одмах, и Стефан брже изиђе из овог живота и отиде ка Господу. Када пак Свети Сава стиже на краљевски двор, он са топлом молитвом, вером и надом у Господа приђе ка преминулом брату своме, и паде на тело његово, огњеним сузама кропећи лице његово. Помоливши се тајно у срцу Богу Тајновидцу и Свевидцу, Сава положи на срце братово чесну десницу своју и благослови га крсним знаком у име Свете н Животворне Тројице. И одмах осети како братово срце поче да куца и тело да се загрева и оживљује. И позвавши краља као иза сна, Сава му рече: "Устани, господине мој, и говори ми!" Тада краљ, отворивши очи своје из самртног сна, и познавши светог брата свог, узе му руке и целиваше их. И тако би васкрснут и повраћен из мртвих. Потом га Свети Сава украси светим и анђеоским ликом монаштва, и назва га Симон монах место Стефан. Онда му приведе најстаријег сина Радослава да прими од оца краљевски престо, па га на крају причести Пресветим Тајнама Христовим. Потом блажени монах Симон, слатко се веселећи и Богу благодарећи, на рукама свога светога брата предаде дух свој Господу 24. септембра 1224.године.[7] Тело светог монаха Симона би смештено у цркви Студеничке лавре, у близини светог тела светог му оца преподобног Симеона Мироточивог. После неког времена оно би извађено из гроба и нађено цело и нетрулежно, па одатле пренето у његову свету задужбину манастир Жичу. То је учинио сам Свети Сава, после свог првог повратка из Свете Земље, као што о томе говоре животописци Савини Доментијан и Теодосија. Касније је тело светог Краља Првовенчаног - преподобног оца нашег Симона поново пренето у свету Студеницу, где се оно и до данас налази.[8] Многа су и неизбројива чудеса која су се дешавала и до данас се дешавају над моштима овог преподобног Краља и Монаха, јер он целебно помаже свима онима који са вером приступају његовом светом и нетљеном телу. Због тога и до данас не престају потоци верног народа православног да притичу са свих крајева Српске земље и са вером да припадају светом Краљу и Оцу нашем СтефануСимону у светој лаври Студеници, а такође и ка светом месту његовом у Дому Спасовом у Жичи. Његовим светим молитваама нека Господ помилује, сачува и спасе сав његов верни род - православни Српски народ, и нас грешне Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ВЛАДИСЛАВА, краља Српског

Син краља Стефана Првовенчаног. Саградио манастир Милешеву, где је пренео из Трнова тело Светога Саве, стрица свога. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао "раб Христов Владислав". Мирно се упокојио на рукама свога синовца светог краља Милутина, и погребен чесно у његовој задужбини манастиру Милешеви.

СПОМЕН СВЕТОГ ДАВИДА, кнеза Српског Димитрија Немањића

Најмлађи син Вуканов, унук Немањин. Саградио манастир у Бродареву на Лиму где се и сам замонашио добивши: име Давид. Путовао је на поклоништво у Свети Град Јерусалим. Мирно се упокојио у Господу, и од Њега прослављен као чудотворац.

СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "МИРТИДИОТИСЕ"

Миртидиотиса се назива чудотворна икона Пресвете Богородице пронађена на острву Китиру у Грчкој. На том острву, које се налази у Критском мору, но пред Лаконијског пелопонеског залива, налазило се једно пусто место звано Миртидиа, јер беше препуно миргама. Пре неколико векова,[9] на то место би доведен, преко чудног откровења у сну, један побожни хришћанин, који особито поштоваше Пресвету Богомајку. Дошавши ту, он чу глас који му говораше: "Ако потражиш у близини, наћи ћеш икону моју; јер је време да дам овом месту благодат и помоћ моју" Побожну душу овог човека спопаде страх, и начинивши знак крста на себи, он се мољаше Господу Христу и Пресветој Богоматери, да му открију значење тога гласа. И умирен молитвено, поче да тражи по шуми, не би ли нашао икону о којој му би јављено. И заиста, он нађе међу гранама једне мирте дивну икону Пресвете Владичице. Угледавши је, силно се обрадова, схвативши да је глас који је чуо, био глас Пресвете Дјеве, који га и доведе до свете иконе. Пошто се побожно поклони и целива икону, овај благочестиви човек очисти оно место од дрвећа, и сазидавши мали храм, постави у њега речену свету икону. Назва је "Миртидиотиса" због места где је нађе. Сазида и малу ћелију поред храма, и замонашивши се служаше Пресветој Дјеви на том светом месту. Када се пак он упокоји, један други монах звани Леонтије дође на његово место, прошири храм и сазида онде прави манастир, Глас о овој чудотворној икони пронесе се на далеко и њој долажаху многи побожни људи са својим милодарима, тражећи благослова и помоћи у бедама својим од Пресвете Богомајке.
Тако један побожни хришћанин, звани Теодор Кубањос, који необично поштоваше свету икону, уобичаји да свечано прославља у овом манастиру, са рођацима и пријатељима, четрдесети дан после празника Успенија Богородице. Деси се међутим да се он после неког времена тешко разболе узетошћу. Ипак, њега то не спречи да свечано прославља свој уобичајени празник, шаљући на место себе своју децу и рођаке са богатим даровима, молећи се Пречистој Богомајци за своје оздрављење. После не мало година свога тешког страдања, замоли он своју децу и рођаке да му спреме носила и да га понесу за празник у манастир, да види још једном својим очима часну икону и да је целива, надајући се чврсто исцељењу од ње. Они му спремно испунише жељу и понесоше га у манастир. Доневши га тамо. они га положише пред икону. Тада узети Теодор завапи из дубине срца и са сузама Богоматери, молећи утеху и исцељење. Сабрани пак народ, чујући вапаје његове и ридање, и сам се мољаше за њега. Но док појци певаху јутрење, уђе неки од верних у храм споља и обавести да се од мора чује некакав велики шум и галама, који као да се приближује храму. Народ, у страху да су то гусари, који често пустошаху острво, журно напусти храм и сакри се по шумама, оставивши Теодора самог, као да није имао никога свога. Он пак удвостручи вапај свој и молитву. Наједном му се учини да чује глас: "Устани и ти и бежи". И овај до мало пре узети и непокретни тешки болесник, поче да задобија снагу и да се креће. Уставши, он као потпуно здрав потрча неби ли стигао остали народ. У души пак својој он благодараше Богу и Богомајци за очигледно чудо које се изврши на њему. Пошто свану, он дозиваше своју децу, а они чујући гласове и мислећи да се ради о гусарима, све дубље се скриваху у шуму. На крају неки од њих познаше његов глас, па сазнавши о чуду, сви се вратише радосни у манастир и окончаше започету службу Божју.[10] Отада се на овај дан сакупља сав народ овога острва у речени манастир, славећи чудесна дела Мајке Божје и Њене свете и чудотворне иконе.
А догодише се и многа друга чудеса од ове свете иконе. Тако, једном манастир и острво бише спасени чудесним огњевима, које видеше гусари око манастира, па уплашени тим виђењем они побегоше, не остваривши своју злу намеру, коју су имали. Другом приликом, брод коме је претила опасност од велике буре да буде потопљен и то управо наспрам манастира, би спашен молитвом морнара упућеном Богородици и Св. Николају: море одмах утихну а морнари сиђоше да се захвале Пресветој Дјеви и њеном чудотворном образу. Од њихових прилога касније би сазидан и храм Св. Николају на такозваној "црној стени". Често је на острву Китару долазило до глади због неплодности земље, али су им заступништвом Дјеве стизали плодови из других места. Зато је народ давао многе прилоге манастиру, а чудотворну икону оковао је сребрним оковом. За сушних година, народ би често излазио а и сада излази на литије са овом чесном иконом Богоматере, и увек би киша напајала жедну земљу. Не једном је чудотворна икона ова спасла острвљане од заразних болести, што потврђују и многа усмена предања и писмена сведочанства на Китири. Једно од многобројних чудеса је и оздрављење тешко болесног Јована Калуција које се догодило 1732. године. А и до данас чудотвори ова света икона Богоматере, Чијим молитвама, Господе, спаси и помилуј нас. Амин.



ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКАНДРА ПСКОВСКОГ

У дане великог кнеза Московског Василија Јоановича[11] живљаше у Псковској области у селу Виделебју побожан човек Филип са својом благочестивом супругом Анастасијом. Њихов најстарији син, видећи добар пример усвојим родитељима, остави светску сујету и замонаши се. У овој благочестивој породици роди се преподобни Никандар, у свету Никон; роди се 1507. године. Отац Никонов убрзо умре, и он остаде на рукама мајке. Од детињства Никон жељаше да се научи књизи, да би могао читати Свето Писмо. Он често похађаше своју сеоску цркву, посвећену светом Николају Чудотворцу, чије житије он жељаше да подражава. Као дете, он није волео дечје игре; лепо одело није га мамило; свиђао му се монашки живот, посвећен труду и молитви. Побожног дечака нарочито су привлачили подвижничком животу примери преподобних Ефросина и Саве, који недавно беху засијали својим подвизима и чудесима у Псковском крају.[12]
Када наврши седамнаест година Никон стаде молити своју мајку да се она повуче из света и замонаши. Анастасија послуша сина; један део свога имања раздаде сиромасима, други поклони цркви Божјој, па се замонаши у једном женском манастиру. Ускоро затим она сконча. Никон оде у Псков, обиђе све тамошње цркве и манастир, и оствари своју давнашњу жељу: посети места где су се подвизавали свети Ефросин и Сава и поклони се њиховим нетљеним моштима. Од тада у њему се још јаче разгоре жеља да подражава њихове подвиге.
По повратку у Псков, Никона прими у своју кућу трговац Филип, који га беше заволео због његове необичне смирености и трпљења. Он га и даде код једног ђакона да га учи књизи. Никон врло брзо изучи књигу, и стаде читати Свето Писмо, тако да се сви дивљаху његовом успеху. Но његова главна мисао била је, како угодити Господу и спасти душу своју. Поодавно он беше чуо за неко пустињско место између Пскова и Порхова, усред непролазних шума. Али како пронаћи то место, он није знао. Зато се мољаше Господу да му пошаље човека који би га одвео тамо. Господ услиши његову молитву и посла му таквог човека, по имену Теодора Ситника. Никон га стаде молити, говорећи му: Још у раном детињству слушао сам о том пустињском месту, али није било човека да ми покаже то место. Оно је теби познато; молим те, упути ме како да га пронађем; за то ћеш добити награду од Господа, и мојој грешној души бићеш наставник ка спасењу.
Видећи у Никона тако силну жељу, благочестиви Теодор га тајно од других одведе у пустињу. Начинивши колибу, они се обојица ту настанише, и стадоше подвизавати у трудовима и молитвама. Након извесног времена када Никон оде у Псков да по обичају свом присуствује светој литургији у цркви светог Богојављења, њему би глас из олтара: "Никоне, Никоне, слуго мој, иди у пустињу, показану ти благочестивим Теодором, и тамо ћеш наћи покој себи; и после тебе прошириће се то место, и многи ће се на њему спасти".
Преподобни Никон одмах у духовној радости изиђе из храма и крену у своју пустињу. На путу се срете са блаженим Николајем Псковским; овај му предсказа да га у пустињи очекују разна искушења од бесова и нападаји од злих људи. А л и то не уплаши Никона; он радостан стиже у своју пустињу, и подвизаваше се петнаест година у труду, молитви, посту, читању Светог Писма, непрестаном бдењу. Многе напасти трпљаше он од бесова и злих људи, но он за све благодараше Бога.
Међутим пронесе се глас о подвизима пустињака, и околни житељи стадоше се стицати к њему, просећи молитве и поуке. Слава од људи беше тешка смиреном подвижнику Никану, и бежећи од ње он остави пустињу и врати се у Псков. Одатле оде у Крипецки манастир светог Јована Богослова, основан преподобним Савом. Угледавши икону подвижника и припавши к раки моштију његових, Никон се мољаше: Преподобни угодниче Божји Саво, помоли се Господу Христу, да ме удостоји следовати житију твоме, и приброј ме твом изабраном стаду.
Са смирењем и сузама Никон мољаше игумана Крипецке обитељи да га удостоји монашког пострига и прими у братство. Но игуман га одвраћаше говорећи: Манастир наш је сиромашан и оскудан; нећеш моћи ти издржати невоље и тешкоће на овом месту. - Међутим Никон стално понављаше своју молбу. Игуман најзад пристаде, и Никон би замонашен добивши име Никандар. Као монах он се још више стаде подвизавати: сав се предаде Богу, потпуно се одрече своје воље и потчини у свему вољи игумана и братије. И крепљаше себе оваквим благочестивим размишљањима: "Монашко живљење слично је пшеничном пољу; оно захтева честу кишу од суза и велико трудољубље. Ако хоћеш да донесеш обилан род а не трње, ти онда буди будан умом и труди се; старај се да будеш добра земља а не каменита, да би семе посејано с неба у срце твоје могло донети рода, а не да увене од припеке мрзовоље и нехата". - Хранећи таквим спасоносним размишљањима душу своју, он јој молитвама достављаше духовну насладу: у молитвеном бдењу провођаше ноћи, одгонећи тегобу она. Тело своје он мучаше уздржањем и постом, сећајући се увек речи пророка Давида: Види јаде моје и муку моју, и опрости ми све грехе моје (Пс. 24, 18). Време слободно од молитве преподобни Никандар провођаше у рукодељу. Игуман и братија дивљаху се подвижнику, његовој благој нарави, смирености и послушности, бодрости и издржљивости у подвизима, и прослављаху Бога. А горе споменута два мужа, Филип и Теодор Ситник, оба пођоше за примером преподобног Никандра и примише постриг у истој обитељи; први доби име Филарет а други Теодосије; и ту скончаше живот свој.
Међутим преподобни Никандар, поново бежећи од људске славе и тугујући за пређашњим пустињачким животом, оде у своју пустињу и проживе тамо неколико година; и храњаше се једино биљем, и то дивљом слачицом. Но живот подвижников у дивљој пустињи био је понекад излаган опасностима. Тако једном приликом нападоше разбојници на убогу колибу светитељеву, покупише бедни иметак његов, лишише га и последње утехе - светих икона и књига, а њега самог силно избише, ранише га копљем у ребра, па оставише једва жива. Но светитељ се не наљути, већ се стаде молити за своје злотворе гледајући у икону Спаситељеву: Господе Боже мој! Ти Безгрешни добровољно прими од Јевреја страдање ради нашег спасења; а ја многогрешни претрпех ово потпуно по заслузи за безбројне грехе моје. - А за злотворе своје он се овако мољаше: Господе, не упиши им ово у грех, јер не знају шта раде.
Брз на помоћ Господ подари на чудесан начин исцељење смиреном слузи Своме; а разбојници бише кажњени. На два километра од келије светитељеве бејаше језеро Демјаново, у које се улива река Демјанка; по Божјем промислу на обалама овог језера разбојници изгубише пут, и три дана лутаху узалуд тражећи пут и мучећи се од глади. И двојица од њих у очајању стадоше ружити светитеља. Но Господ казни нераскајане: при прелазу преко реке Демјанке, они се омакоше с брвна и удавише се. Преостала пак двојица уплашише се и раскајаше, па нашавши пут ка колиби преподобног Никандра, вратише му ове што му беху узели. Са горким плачем и сузама они мољаху преподобног да им опрости и да се помоли Господу за њих. С родитељском љубављу преподобни прими раскајане, опрости им, нахрани их, и много их моли да се оставе злог заната свог - крађе, пљачке и разбојништва, па их отпусти с миром. Вративши се дома, разбојници причаху свима шта им се десило и слављаху угодника Божјег преподобног Никандра. Дознавши за напад разбојника на подвижника, околни житељи стадоше му са великим усрђем доносити иконе, хлеб и одећу.
Међутим, преподобни се није толико бојао разбојника колико похвале људске. Зато понова остави он пустињу, па по други пут крену у Крипецки манастир. Дошавши тамо, преподобни Никандар продужи свој строги подвижнички живот; хранио се ражаним хлебом и водом; није окушао ни вина ни рибе; једино је у суботу и недељу понекад разрешавао себи помало варива. Врлинама и строгошћу живота, трудољубљем, смиреношћу и послушношћу, преподобни је превазилазио све у манастиру. Он је свима служио: носио воду, секао у шуми дрва и доносио их у манастир. Ноћи је проводио у сталном бдењу; понекад је излазио у шуму, обнаживао своје тело и давао да га комарци и обади уједају, те му је по целом телу текла крв; а за то време он је непомично седео предући вуну и певајући псалме; у свануће се враћао у манастир, први хитао у цркву где је одстајао сву службу, не мичући се са свога места, и последњи излазио из цркве. Дивећи се његовим подвизима, братија га по ставише за црквењака. Поред тога, њему би стављено у дужност тешко и мучно послушање - да меси и пече просфоре. Но преподобни с радошћу стаде вршити тај посао, овако расуђујући: Када је Господ наш Исус Христос назвао Телом Својим хлеб припремљен за Тајну Вечеру, онда ја треба да се радујем што ме је Бог удостојио да спремам такве хлебове, на којима се врши велика и страшна тајна: на чудесан и недокучљив начин они се претварају у свето Тело Христово.
Тако се подвижник Божји и надаље неуморно трудио. Иноци, видећи његову полетну ревност и заволевши га због његове смирености и кротости, молише игумана да Никандра постави за келара.[13] Игуман им испуни молбу. Иако унапређен овим, препоДобни не измени свој ранији начин живота, већ нову дужност обављаше са смиреноумљем и усрђем, као да му је одређена самим Господом. Због дате му власти он се није понео, имајући на уму речи Спасове: Који хоће да буде већи међу вама, нека буде свима слуга (Мт. 20, 26). Са дужношћу келара добивши уједно власт у манастиру, преподобни Никандар се држаше као најмлађи, пре свих излазећи на послове. Али преподобни не остаде дуго келар: њему беше неподношљиво трчкарање, везано са келарством, и тешко му падаше непрестано пословање с људима; срце га је вукло ка ранијем пустињачком животу, ка безмолвију, ка усамљеничком молитвеном тиховању, зато се поново реши да заувек напусти манастир.
Отишавши из Крипецког манастира, преподобни отац се настани на једном острву, удаљеном пет километара од манастира. Ту он направи колибу и предаде се својим уобичајеним подвизима; и тако проведе три и по године. Слава његовог пустињачког живота привуче к њему многе посетиоце, који искаху од њега поуке. Међутим враг и завидљивац рода људског нашану игуману и братији Крипецког манастира мисао да Никандар, привлачећи к себи народ, умањује манастирске приходе. Због тога они дођоше к преподобном са захтевом да се удаљи са тога места. Светитељ са највећом смиреношћу изврши њихов захтев: он понова крену у своју пустињу, указану му Богом.
Дошавши у своју пустињу, светитељ се поново предаде подвизима, и проведе тамо као пустињак тридесет две године и два месеца, све до саме блажене кончине своје. Од тога он проведе петнаест година не видевши лица човечјега, те људи ни знали нису место његових подвига. Но Господ на чудесан начин откри свету угодника Свога. Неки Петар Есјуков који је живео на петнаестак километара од колибе светитељеве силно је патио што нема деце. Но гле, једном дотрча један јелен у само двориште Петрово. И то би не случајно него по вољи Божјој: као што у старо време Господ преко јелена приведе крштењу светог Евстатија,[14] тако и преподобног Никандра Господ откри преко овог јелена. Јер Петар са својим људима појури за јеленом, и сапутници један по један заостадоше, тако да најзад само Петар остаде у потери за јеленом. Јурећи за јеленом Петар зађе у страшну, густу прашуму, и изгуби из вида јелена, али примети малену колибу, ограђену плотом, - жилиште преподобног Никандра. Петар закуца на врата са молитвом, али одговора не би; он понови молитву и други и трећи пут, но нико му се не одазва. Петар онда остаде пред келијом чекајући. Најзад се врата отворише, и пустињак, који раније Петра никада виђао није, обрати му се овим речима: Сине мој Петре, иди у гостопримницу код храста, ја ћу одмах доћи тамо.
Када преподобни дође к Петру, овај му се поклони и за: моли за благослов. Старац му одговори: Чедо Петре, нека благослов Господњи буде на теби и на супрузи твојој. - Петар помисли: Видим да је ово заиста свети човек и пун Духа Светога, јер ме никада видео није, а зна и моје име и то да сам жењен. - И упита Петар преподобног како се зове и колико је већ времена у пустињи. Старац одговори смерно: Грешни Никандар је моје име, а колико сам година овде то не питај; то само једини Бог зна. - Тада Петар, павши на колена пред светитељем, стаде се горко жалити на своју злу срећу: Ето већ сам стар, а немам деце, - Преподобни му одговори: Устани, чедо, и врати се дому свом: на молитве Пресвете Богородице, у вас ће се родити син.
И стварно, предсказање светитељево се испуни. Од тога времена Петар често долажаше к преподобном и храњаше душу своју његовим светим поукама. Једном угодник Божји рече Петру: По одласку мом из овог таштег света, прошириће се ово место; над гробом мојим подигнуће се црква у част славног Благовештења Пресвете Владичице наше Богородице.
Овога угодника Господ удостоји дара прозорљивости. Једном приликом к преподобном Никандру дође један од околних житеља Симеон, желећи да од светитеља добије благослов и поуку. А преподобни, провидевши да Симеону ускоро предстоји смрт, рече: Сине мој Симеоне, време живота твог скраћује се, - и пруживши му маказе настави: иди у манастир који ти Господ укаже, и пострижи се овим маказама, јер се приближује крај живота твога. - Симеон онда отиде у један манастир, прими постриг, и ускоро, пошто се причести Светим Тајнама Христовим, с миром отиде ка Господу.
Међутим људи, слушајући о подвижничком животу преподобног Никандра, стадоше све чешће и чешће долазити к њему. Када су се тихо приближавали његовој келији, они би обично чули како се светитељ моли, како плаче и често прави метанија. Но чим би приметио њихов долазак, он се правио Да спава. Када би посетилац закуцао на његова врата са речима: "благослови оче!" преподобни Никандар је ћутао; није одговарао ни на друго куцање; тек после трећег куцања он се кобајаги будио из сна и одговарао: "Господ наш Исус Христос нека те благослови, чедо".
У таквим подвизима проводаше светитељ све дане и ноћи; никада није легао да спава, него ако га је морио сан, он би одремао седећи, и то на кратко време, па би затим опет почињао да се моли; у занемаривању свога тела ишао је дотле да је водом умивао само руке и лице; хранио се највише биљем; а када би му благочестиви људи донели хлеба, преподобни је то примао с благодарношћу, сушио хлеб, и тако га јео; пио је само воду. Иако је водио тако суров живот, ипак је било немогуће видети његово лице намрштеним, напротив оно је увек сијало радошћу и спокојством. У току целог Великог Поста светитељ је јео само једанпут недељно, а у петак цветне седмице одлазио је у Демјановски манастир,[15] причешћивао се, па се опет враћао у своју пустињу.
У самој ствари, само су Богу познати трудови и подвизи, које је свети Никандар упражњавао у пустињи. Често су се појављивали зли дуси да помету преподобнога, па су му чак и ране наносили, као некада светом Антонију Великом. Да би окрепио Свога подвижника, Господ му посла у виђењу преподобног Александра Свирског;[16] овај угодник Божји охрабри Никандра на борбу са невидљивим непријатељима. У Еванђељу је речено да се овај плод изгони само молитвом и постом, - тим оружјем и преподобни Никандар однесе победу над кнезом таме. Али њему се ваљало дуго борити са духовима зла: сваки пут кад је преподобни хтео да се одмори, око њега је у келији настајала таква тутњава, као да пролазе многобројна кола, или се чула свирка. Тада је преподобни почињао да чита псалме Давидове, и тутњава је престајала. Тако зли дуси дуго време и дању и ноћу нису допуштали светитељу да се одмори, док их најзад Божјом благодаћу он не победи.
Једном приликом огроман медвед дође до келије светитељеве и поче се тако силно чешати о њу, да се она стаде трести и умало не паде. Закрстивши прозорче своје келије и осенивши себе сама крсним знаком, светитељ извири и виде огромног звера где стоји крај његовог жилишта. Тада се поново прекрсти, изиђе из келије и закрсти звера. Као поражен неком невидљивом силом, медвед паде пред светитељем и стаде му кротко лизати ноге, па се затим удаљи у шуму.
И по други пут јави се преподобном Никандру преподобни Александар Свирски у предсобљу келије; крепећи га на подвиге он рече: "Не бој се, брате мој Никандре: од овог часа Господ ће те избавити од свих замки вражијих". - И од тада светитељ задоби такву власт над ђаволима, да се они чак не усуђиваху приближити се његовој келији.
Један човек по имену Назарија, који живљаше недалеко од пустиње преподобног Никандра, разболе се тешко: црви му покрише цело тело, а на грудима му се отвори велика рана, те му се могла видети изнутрица; болесник се није могао мрднути без страховитог бола; и од такве болести Назарија паћаше годину и по дана. Видећи да је Назарија оболео од неизлечиве болести и да непомичан лежи, укућани његови плакаху не знајући како да му олакшају муке. Назарија мислено призиваше себи у помоћ светог Никандра, и најзад нареди да га однесу преподобноме. Они га однесоше и положише пред келијом пустињаковом. Када Никандар изађе из свога жилишта, Назарија скупивши сву своју снагу стаде грлити и сузама заливати ноге његове и молити Га да се помоли за њега Господу. Преподобни му рече: Назарија, пусти ми ноге. - Болесник се зачуди откуда му преподобни зна име кад га досада никада виђао није, па стога још усрдније стаде молити светитеља. - Ако ме ти, оче, говораше Назарија, оставиш, ја нећу отићи са овога места и умрећу пред тобом. Погледај, та мене су жива већ појели црви!
Тада преподобни нареди да Назарију однесу у келију за госте, и препоручи му да се постара да заспи. На то му болесник одговори: Оче свети, за све време своје болести ја ни једном нисам могао ока склопити, а како ми ти сада саветујеш да заспим? - Никандар рече: Ја сам загрејао келију очекујући твој долазак. Заспи у топлој келији, но прво ми покажи своје ране. - Назарија хтеде да му одмах покаже своју рану, али не могаде, пошто му се кошуља беше прилепила за рану. Светитељ закрсти рану и посла Назарију у гостопримницу, где он убрзо заспа чврстим сном. А сам светитељ, закључавши се у својој келији, сву ноћ усрдно мољаше Господа да Он, Једини Исцелитељ свих паћеника, подари здравље болеснику. Брз на помоћ свима који са вером призивају свето име Његово, Господ услиши молитву слуге Свога: изјутра пробудивши се Назарија се осети потпуно здрав; одмах устаде на ноге, краста од ране се одвоји заједно са кошуљом као љуска. Тада он стаде ватрено благодарити Бога за исцељење и прослављати Његовог угодника светог Никандра. Преподобни пак, не желећи славу од људи, запрети му да не прича о исцељењу; притом додаде: да ти не буде горе. Сељак Симеон Васиљев дође једном к преподобном Никандру и горко му се жаљаше како му је украден коњ ево већ пет дана. На то свети отац стаде благо говорити: Сине мој, тугујем ја не што су ти украли коња и што је он пропао, већ тугујем због човека који га је украо, јер је он то учинио по нашаптању ђавола. - Симеон примети светитељу: Чуди ме, оче, да ти тугујеш због лопова. - Подвижник одговори смирено: Ко много греши, тај се осећа крив и за грех крађе. - Онда додаде: Сине мој Симеоне, иди својој кући, украденог коња брзо ћеш наћи.
Речи светитељеве обистинише се: наредне ноћи коњ сам дојури кући. Симеон онда по други пут дође к преподобноме, заблагодари му и исприча му шта се десило. Притом додаде: А човек који ми је украо коња, јашући преко реке, удавио се. - Чувши то, преподобни отац Никандар се ожалости и стаде овако поучавати Симеона: Сине мој, треба туговати за хришћане који су без покајања умрли у гресима својим. - Тада Симеон паде на колена и поче просити опроштај за своје грехе. Преподобни га дуго поучаваше, и својим поукама пуним љубави просвети душевне очи Симеону, и он се врати кући својој благодарећи Бога и прослављајући Његовог угодника.
Преподобни отац наш Никандар, видећи да се приближава крај његовом земаљском животу, одлучи да прими велику схиму. Ради тога он оде у Демјански манастир и тамо из игуманових руку прими велику схиму. То би на осам година до његове кончине. У то време к преподобноме често долажаше један ђакон из града Поркова, по имену Петар, ради душеспасоносних разговора. Приликом једне посете отац Никандар каза Петру: Брате Петре, раније сам дуго време патио од ногу, сада осећам олакшање. - Петар погледа на светитељеве ноге, и угледа суве сувцате кости и кожу, што га силно порази. - Приликом друге посете преподобни отац рече Петру: Брате Петре, скоро ће Господ позвати к Себи моју душу и ти погреби тада моје грешно тело. - Петар му на то одговори: Када ме будеш известио о своме одласку к Богу, ја многогрешни извршићу све по речи твојој. - Подвижник стаде поново молити Петра да тада дође у пустињу и чесно погребе тело његово. А Петар га упита када ће бити његово престављење. Преподобни одговори: Не знам како ћу те известити, јер ће то бити за време рата: наићи ће овуда Пољска и Литовска војска и држаће у опсади Псков и Порхов; а ти када чујеш за моју кончину, без бојазни погреби тело моје; и над мојим гробом биће подигнута црква у част великог и славног Благовештења.
Тако се преподобни отац Никандар спокојно припремао да остави овај привремени свет. По истеку тридесет и две године и два месеца откако се преподобни отац последњи пут настани у својој пустињи, он се телом разболе. Убрзо светитељ осети приближавање смрти, и са сузама стаде молити Господа да му дарује опроштај свих грехова; при томе призиваше у молитвама све светитеље Божје, и своје пустињско обиталиште повераваше старању Пресвете Владичице Богородице. Затим преподобни отац наш Никандар леже на одар, прекрсти руке, и са речима. "Благословен си Боже што си тако благоволео, слава Теби!" предаде Господу дух свој.
Тако се мирно упокоји у Господу чудесни отац наш преподобни Никандар Пустиножитељ 24 септембра 1581 године. По његовом предсказању, у то време Пољски краљ Стефан Баториј[17] наведе своју војску на Руску земљу; непријатељи опседоше градове Псков и Порхов, и по целој тој области размилеше се Пољаци и Литовци, те грађани нису могли излазити ван градских бедема. Тада у пустињу где живљаше преподобни отац Никандар дође ради светитељевог благослова сељак Јован Долги, из села Боровича. Куцнувши на врата светитељеве келије први пут, и други пут, и трећи пут, Јован не доби никакав одговор; онда уђе у келију и виде да је свети Никандар отишао ка Господу, а сва келија и колиба беше препуна изванредног миомира. Јован са страхопоштовањем узе чесно тело светитељево, и закопа га у земљу близу храста. Затим он, молитвама светитељевим, непримећен од Пољске војске оде у град Порхов и исприча житељима о кончини преподобнога и о томе како је он сахранио тело његово. На ту вест грађани Порхова стадоше ридати и туговати што се лишише таквог усрдног заштитника и молитвеника пред Богом; и они силно жељаху да иду на погреб светитељу, али се бојаху непријатеља. Тада ђакон Петар, видећи колебање својих суграђана, обрати им се оваким речима: Људи браћо, чујте што ћу вам рећи о новопрестављенам оцу Никандру. Сам он изрекао је преда мном предоказање о своме престављењу к Богу: предсказао је да ће се преставити у време најезде Литовских људи. А ви се не плашите и не бојте се, него смело идите и сахраните чесно тело подвижниково, јер је сам преподобни рекао да вас Господ Бог неће предати у руке непријатељима.
Ова реч ђакона Петра охрабри његове суграђане да без бојазни отиду у пустињу, где се тако ревносно подвизавао угодник Божји за време свог земаљског живота. Тако, ни од кога неометани, сви грађани: игумани, свештеници, ђакони и мноштво народа, на сам празник Покрова Пресвете Богородице, првог октобра, одоше у пустињу, на место подвига и кончине преподобног Никандра, однеше много свећа и тамјана, и свечано погребоше чесно тело његово.
Усамљено место подвига Пустиножитеља не остаде заборављено. Након две и по године после упокојења преподобног Никандра над његовом гробницом би подигнута црква у част Благовештења Пресвете Богородице. Године 1585 дође на то место један мирјанин. Ту он прими иночки постриг са именом Исаија. Дуго је Исаија патио од ногу и најзад, молитвама преподобног, би исцељен од свога недуга. Овај Исаија на месту подвига преподобног Никандра устроји манастир, назван Благовештенска Никандрова пустиња, и сабра у њему многобројну братију. На упорну молбу братије он се прими игуманства и би произведен за игумана митрополитом Новгородским Александром.
Преко сто година чесне мошти преподобног оца нашег Никандра почиваху у земљи, и онда се обретоше нетљене. Г о дине 1686 то би посведочено расписом патријарха Сверуског Јоакима, после чега сам патријарх са сабором духовништва уврсти угодника Божјег у лик Светих и одреди да се његов спомен празнује на дан његове кончине - двадесет четвртог септембра. Много исцељења и чудеса дарује свемоћни Господ свима који са вером прибегавају к нетљеним моштима Његовог угодника и усрдно се обраћају њему: Преподобни оче Никандре, моли Бога за нас.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМИЈА МИРОЖСКОГ

Преподобни Аврамије подвизавао се у Пскову, на реци Мирожи, где се и преставио 1158 године. Свете мошти његове покоје се у Мирожском манастиру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГАЛАКТИОНА ВОЛОГОДСКОГ

У свету Гаврило, син побожног и просвећеног бојарина Ивана Бјељског. Сродници сакрили седмогодишњег Гаврила од Ивана Грозног, послали га у Москву, па у град Старицу. Тамо се млади кнез крио; проводио време у молитви и богоразмишљању; сваки дан посећивао све црквене службе; читао свештене књиге. Затим прешао у Вологду; тамо се запослио код једног обућара, и брзо изучио занат. Када постаде пунолетан, он ступи у брак. У браку добише ћерку, али млада супруга убрзо умре Тада Гаврило потпуно посвети себе служењу Богу Ради обуздања свога тела он је носио тешке вериге, и све време проводио у молитви и у раду на васпитавању своје кћери. Када му кћер одрасте да може издржавати себе, Гаврило се потпуно повуче из света, начини себи келију на реци Содими, и примивши монаштво са именом Галактион, он провођаше живот у келији као пустињак. По савету преподобног Иринарха, затворника Ростовског, он ланцем прикова себе за зид. Богобојажљиви људи даваху му храну кроз прозорчић. Када би га спопао сан, он се спуштао на колена, и држећи се за ланац проспавао би лаким и испрекиданим сном. Храна му беше само суви хлеб и вода. Умртвљујући тело своје веригама, постом и радом, очишћујући и укрепљујући душу своју свуноћним бдењима, сузама и молитвама, он се све више и више усавршавао у духовном животу, и достиже таку висину, да од Господа доби дар иредвиђати и предсказивати будућност. Године 1612 преподобни Галактион би убијен од Пољака и Литоваца који нападоше на град. Свете мошти његове почивају у манастиру Светога Духа, подигнутом на месту његових подвига.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ово се догађало у 45-46. години по Христовом рођењу приликом првог путовања св. Апостола Павла. Град Иконија налазио се Ликаонији, Малоазијској областиО првом путовању св. Апостола Павла говори се у Делима Апостолским: глава 13. и 14.
2. Обе ове жене помињу се у Римском мученикословљу под 10 новембром; тамо се вели: "Спомен светих жена Трифене и Трифосе, које су живеле у Иконији Ликаонској; проповеђу светога Павла и примером свете Текле оне много успеше у хришћанском учењу".
3. Селевкија - приморски град у Сирији, на обали Средоземног Мора.
4. Свети Коприје упокојио се око 530. године.
5. Спомен Св. Симеона Мироточивог слави се 13. фебруара, а Св. Саве 14. јануара, где видети њихова опширна Житија.
6. Владислав се прославља као свети на данашњи дан; Предислав је уствари Свети Сава II и слави се 8. фебруара; Урош I је из давнина сматран за светога и са називом свети спомиње се у старим црквеним књигама.
7. По другима Св. Симон Монах упокојио се 1223. или чак 1228. године. Упокојио со Св. Симон изговарајући као последње речи своје оне познат2е речи Св. Јована Златоуста: "Хвала Богу на свему!".
8. У Србљаку митроп. Михаила, Београд 1869, стоји да је тело Св. Симона било после у Сопоћанима око 1 5 0 година, а затим због Турака сакривено у земљу. Године 1 6 2 9 сам Св. Симон се јавио патријарху Пајсију и Рашком митрополиту, те га они изваде из земље. Касније св. тело би пренето у манастир Св. Арханђела у Црну Гору, па 1 7 0 1 г. опет враћено у Студеницу. Потом због рата би ношено у Карановац, Јагодину, Гроцку, Београд, ман. Војловицу и Рајиновац, и 1792. поново враћено у Студеницу. У време Карађорђевог устанка би пренето у ман. Враћевшницу, Срем, Земун, ман. Фенек и Беочин, па у време кнеза Милоша враћено у манастир Каленић и најзад опет у Студеницу 1839. године.
9. По некима ова света икона би нађена у 14 . веку, по другим опет то се десило још у 12. веку.
10. По предању, забележеном у Служби Богородици Миртидиотиси, ово се чудо десило крајем 16. или почетком 17 века.
11. Владао од 1505. до 1533. године.
12. Преподобни Ефросин Псковски преставио се 1481. године, његове мошто почивају у њиме основаном Спасо-Велико-пустињском Елеазаровом манастиру у Псковској губернији, на реци толби, триестак километара од Пскова, спомен светог Ефросина 15. маја. Његов ученик преподобни Сава, оснивач Крипецког Јовано-Богословског манастира на дваестак километара од Пскова, преставио се 1495. године. Спомен његов 28. августа. Овај преподобни Сава био је пореклом Србин.
13. Келар (од грчке речи келларкзз) имао је за дужност да чува манастирске намирнице.
14. Спомен св. великомученика Евстатија Плакиде 20 септембра.
15. Овај се манастир налазио на увору реке Демјанке у Шелоњ.
16. Овај светац Божји празнује се 30. августа.
17. Био краљ Пољске од 1576 до 1586 године.