ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Пелагија. Покајана грешница. Рођена као незнабошка у Антиохији и обдарена од Бога великом телесном лепотом Пелагија је употребљавала своју лепоту на душевну пропаст и себе и других. Беше се кроз блуд врло обогатила. Идући једном поред цркве св. муч. Јулијана, у којој проповедаше епископ Нон, она сврати у цркву и чу проповед о Страшном Суду и казни грешника. И та реч је толико потресе и измени, да се она на једанпут згади на саму себе, устраши Бога, покаја за све нечисте грехе своје, и припаде св. Нону с молбом, да је крсти. „Смилуј се мени, грешној, оче свети, крсти ме и научи ме покајању: ја сам море безакоња, амбис пропасти, мрежа и оруђе ђаволско." Тако ова покајница са сузама мољаше архијереја Христова. И он је крсти. На крштењу јој кумоваше блажена Романа, ђакониса те цркве, која је по том, као њена духовна мати, утврди добро у вери хришћанској. Но Пелагија не буде задовољна само крштењем. Осећајући притисак многобројних грехова својих и грижу савести, она се реши на велики подвиг. Своје огромно богатство, грехом сабрано, она остави сиромашним људима, и тајно оде у Јерусалим, где се под мушким именом, као монах Пелагије, затвори у једну келију на Јелеонској Гори, и ту отпочне тешки подвиг поста, молитве и бдења. После три године посети је ђакон св. Нона Јаков и затече је још живу, али када је поново посети после неколико дана, нађе тело њено мртво, и чесно га сахрани. Упокоји се св. Пелагија око 461. год. Тако ова негдашња велика грешница покајањем и трудом умилостиви Бога, опрости се греха, и посвети. И њена очишћена и посвећена душа удостоји се царства Божјег.

2. Преп. Таиса. Покајана грешница. По рођењу Мисирка. Као и св. Пелагија тако и Таиса провођаше младост своју у разузданом блуду. На зао пут живота беше Таиса упућена и од своје бестидне матере. Но Бог милостиви, који не жели грешнику пропасти но спасења, нађе начина да Промислом Својим чудесним спасе грешну Таису. Један од ученика св. Антонија Великог, Пафнутије Сидонит, чу за Таису, за њен грешни живот, и за отров душевни, којим она троваше душу многих људи, па се реши, да је с Божјом помоћи спасе. Преобуче се, дакле, Пафнутије свети у светско одело, узе један златник оде у град, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Тада Пафнутије отвори своја благодатна уста и изобличи грехе Таисине и позва је на покајање. Душа и савест у Таиси пробудише се, и Таиса се обли сузама дубоког срдачног покајања. Раздавши све своје имање беднима она се упути у један девојачки манастир, према упутству св. Пафнутија, и ту оста око три године, затворена у једну келију, живећи само о хлебу и води. Пред смрт је посети св. Пафнутије и изведе је, преко њене воље, из келије. Она се ускоро разболи и после кратког боловања предаде своју очишћену и освећену душу Богу. Св. Павле Препрости, други ученик св. Антонија, у визији виде у рају прекрасну обитељ, уготовану од Бога св. Таиси покајници. Упокоји се ова света душа 340. год.

3. Св. муч. Пелагија. Девица знаменита рода из Антиохије. У време цара Нумеријана началник Антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и кад чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак два док се попне да се преобуче. По том се успне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. „Смрт њена, пише св. Златоуст, била је средством не природног пада него заповести Божје", па продужује: „и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи: ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега."



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ПЕЛАГИЈЕ

Ми смо дужни свагда узносити велику благодарност Господу нашем зато што не жели смрти грешнима већ дуготрпељиво чека њихово обраћење у праведни живот, - пише ђакон Илиопољске[1] цркве Јаков, писац житија преподобне Пелагије. Нешто се дивно догодило у наше дане; и ево ја грешни Јаков пишем о томе вама, светој браћи, да бисте, читајући са пажњом, добили велику корист.
Пресвети архиепископ града Антиохије[2] ради неког црквеног посла позва к себи осам епископа из околних градова. Међу њима беше и свети Божји човек, мој епископ Нон, муж прекрасан, и савршени монах, који због врлинског живота свог би узет из Тавениског манастира[3] и постављен за епископа. Нон дође у Антиохију из Илиопоља, повевши и мене са собом. A када се епископи сабраше у цркви светог мученика Јулијана,[4] они изјавише жељу да од Нона чују поучење, и поседаше сви на дну цркве. Нон их онда стаде усмено поучавати, говорећи им што беше на корист и спасење. И док се сви дивљаху светом поучењу његовом, у то време једна жена незнабошкиња, чувена у целој Антиохији блудница, пролажаше мимо црквених врата са великом гордошћу, одевена у скупоцене хаљине, украшена златом, драгим камењем и бисерјем, окружена мноштвом девојака и младића у дивним хаљинама и златним огрлицама. Она беше тако лепа у лицу, да се световни људи не могаху довољно нагледати њене лепоте. Пролазећи поред нас она испуни сав ваздух миомирисним мирисом. Угледавши је како бестидно иде, непокривене главе и разголићених рамена, епископи затворише очи, и тихо уздишући окренуше главе своје као од великог греха. А блажени Нон је пажљиво и дуго посматраше све док се она не изгуби из очију његових. И онда, обративши се епископима, рече: He допаде ли вам се лепота оне жене? - Они не одговорише. Нон саже главу своју; и плачући окваси не само марамицу у рукама својим, него и прса своја заливаше сузама. И уздишући из дубине срца он поново упита епископе: Зар вам не би пријатна њена лепота? Они ћутаху. А Нон рече: Ваистину ја се многоме научих од ње; јер ће ову жену Господ поставити на суду Свом и њоме осудити нас. Шта мислите, колико је времена та жена провела у својој спаваоници мијући се, облачећи се, на разне начине улепшавајући себе, у огледало погледајући, и сву мисао своју и старање улажући у то, да се у очима својих времених поклоника покаже лепша од свију? A ми, имајући на небесима Бесмртног Женика, кога Анђели желе гледати: не старамо се да украсимо јадну душу нашу, која је сва прљава, нага и срамна; не трудимо се да је омијемо сузама покајања и обучемо у лепоту врлина, еда би се за очи Божје показала пријатна, и не била посрамљена и одбачена у време Јагњетове свадбе.[5]
Извевши такво наравоученије, блажени Нон узе мене, грешног ђакона свог, и ми пођосмо у келију која нам је била дата при тој истој цркви светог Јулијана. Ушавши у спаваоницу своју, епископ мој се врже лицем на земљу и плачући говораше: Господе Исусе Христе, прости ме грешнога и недостојнога, јер старање жене оне око улепшавања тела превазиђе сва старања моја око бедне душе моје. Та жена, да би угодила трулежним поклоницима својим, показа толико ревности улепшавајући себе; а ја се не старам да угодим Теби, Богу моме, него живим у лењости и нехату. Каквим ћу лицем погледати на Тебе? Каквим ћу речима оправдати себе пред Тобом? Тешко мени грешноме! јер стојећи пред светим олтаром Твојим, не приносим ја Теби ону душевну лепоту, коју Ти од мене иштеш. Та жена, у сујети својој, обећа да угоди смртним људима, показујући им се у тако пријатном виду, и испуњује оно што је обећала; a ja обећах угађати Теби, Богу моме, и слагах по лењости мојој. Наг сам, јер не изврших заповести Твоје; стога се не надам у дела своја, него у милосрђе Твоје, и од њега очекујем спасење моје.
Тако говорећи свети Нон ридаше дуго. А мољаше се он и за ту жену, говорећи: Господе, не погуби створење руку Твојих, да таква лепота не робује ђаволима, него је обрати к Себи, да се због ње слави свето Име Твоје, јер Теби је све могуће.
Пошто прође тај дан и ноћ, после јутрења, - а дан беше недеља, - рече ми учитељ мој свети Нон: Брате Јакове, чуј сан који сањах ове ноћи. Изгледало ми је да стојим у једном углу светога олтара. И гле, у току службе појави се једна голубица црна, прљава и страховито смрдљива; она летијаше око мене, и ја не могох трпети смрад њен. А када ђакон узвикну: "Оглашени изиђите!" голубица одлете, и ја је не видех док се не заврши литургија. Ho no завршетку литургије, када ми излажасмо из цркве, ја изненада поново угледах ту исту прљаву голубицу која опет летијаше око мене. Пруживши руку јаје ухватих и бацих у воду што је у паперти црквеној; у њој се та голубица оми од свеколике прљавштине своје, и излете чиста и бела као снег, и летећи у висину постаде невидљива.
Испричавши ми тај сан блажени Нон ме узе са собом, и са осталим епископима крену у саборну цркву. У цркви, пошто се поздравише с архиепископом, они служише Божанствену службу. По завршетку свете службе архиепископ Антиохијски нареди блаженоме Нону да каже поуку народу. Отворивши уста своја Нон стаде говорити поучење народу по премудрости Божјој што живљаше у њему. И речи његове не беху окићене превиспреном мудрошћу овога света, већ беху просте, поучне за све и утицајне: јер Дух Свети говораше на његова уста. А говораше он о Страшном суду и о награди праведнима и грешнима. А сви присутни тако беху тронути речима његовим, да земљу сузама натапаху.
Међутим, по промислу милосрднога Бога догоди се да блудница о којој је реч, и која раније никада није бивала у цркви нити се опомињала грехова својих, пролазећи поред цркве у то време сврати у цркву. Чувши поучење светога Нона, она осети страх Божји: помишљајући на грехе своје, и слушајући од светога Нона о вечној муци због њих, она поче очајавати, и потоке суза из очију својих изливати; и у скрушености срца не могаше зауставити плач свој. Потом она рече двојици слугу својих: Причекајте овде, и кад изађе онај свети муж што је говорио поучење, ви пођите за њим и видите где станује, па се вратите да ми кажете.
Слуге поступише по наређењу и обавестише госпођу своју да онај свети муж станује при цркви светог мученика Јулијана. А она одмах седе и својом руком написа блаженом Нону овакво писмо.
"Светом ученику Христовом - грешница и ученица ђавола: Слушала сам о Богу твом да је савио небеса и на земљу сишао, не ради праведника него ради спасења грешника, и толико се смирио, да је са цариницима[6] јео. И Он, на кога Херувими не смеју гледати, са грешницима је општио и са блудницама разговарао. Стога, господине мој, ако си ти, као што од хришћана чујем, истинити слуга Христов, онда немој одбацити мене која Желим да тобом приђем Спаситељу света и видим пресвето лице Његово".
Прочитавши ово писмо, свети Нон јој написа овакав одговор: "Ма каква ти била, али позната си Богу и ти сама, и мисао твоја, и намера твоја. Стога те молим: не кушај мене ништавног; ја сам грешни служитељ Божји. Ако пак стварно имаш добру жељу да поверујеш у Бога мог и желиш да видиш мене, - са мном су овде друга епископи, - онда дођи, и видећеш мене у њиховом присуству. А насамо видети се са мном не можеш".
Примивши и прочитавши одговор, грешница се испуни велике радости и свесрдно похита к цркви светог Јулијана, и обавести блаженога Нона да је дошла. Он позва код себе седам других епископа и наложи јој да уђе. Ушавши пред сабор светих епископа, она се с плачем баци на земљу и припаде к ногама светога Нона, говорећи: Молим те, господине мој, угледај се на учитеља твог Господа Исуса Христа, покажи према мени милосрђе своје и начини ме хришћанком: ја сам, господине мој, море грехова и бездан безакоња; стога ме омиј крштењем.
Сви присутни епископи и клирици, видећи блудницу с таквим покајањем и вером, проливаху сузе. А блажени Нон једва успе да је подигне с ногу својих, па јој рече: Црквена правила наређују не крстити блудницу без јемаца, да се она не би поново вратила на ранији блудни живот. - Чувши овај одговор она се поново баци к ногама светитељевим, па му, као некада еванђелска грешница Христу, ноге сузама перијаше, и косом главе своје отираше, говорећи: Ти ћеш одговарати Богу за душу моју, ако ме данас не крстиш. Од руку твојих нека Бог иште душу моју, и нека теби упише рђава дела моја. Ако ме одбациш некрштену, ти ћеш бити крив што ћу продужити моје блудно и нечисто живљење. Ако ме сада не отуђиш од злих дела мојих, ја ћу се одрећи Бога твог и поклонићу се идолима. Ако ме данас не начиниш невестом Христовом и не приведеш к Богу твоме, не имао удела с Њим и са светима Његовим.
Сви присутни, слушајући и видећи где се таква блудница силно запалила чежњом ка Богу, прославише Човекољубца Бога. А блажени Нон одмах посла мене, смиреног Јакова, к архиепископу да му испричам ово. Архиепископ, чувши ово, веома се обрадова и рече ми: Иди и кажи епископу твоме: чесни оче, тебе је очекивало ово дело, јер те добро знам да си ти уста Бога који је рекао: Ако извучеш драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). - И дозвавши госпођу Роману, која беше прва ђакониса[7] црквена, посла је са мном.
Када ми дођосмо, затекосмо Пелагију где још на земљи лежи крај ногу блаженога Нона, који је једва натера да устане, говорећи: Устани, кћери, да примиш оглашење за крштење. - Она устаде; и епископ јој рече: Исповеди најпре грехе своје. - Она плачући одговори: Ако станем испитивати савест своју, нећу пронаћи ниједно добро дело; знам само да су греси моји многобројнији од песка морског, и сва вода морска неће бити доста да опере гадна дела моја. Но ја се надам на Бога твог, да ће Он олакшати бреме безакоња мојих и милостиво погледати на мене. - Епископ је упита: Како ти је име? - Она одговори: Родитељи су ми дали име Пелагија, а грађани Антиохије ми променише име и прозваше ме Маргарита,[8] због дивних и скупоцених накита мојих, којима ме украсише греси моји.
Тада је епископ огласи, и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа, и помаза је миром, и причести пречистим и животворним Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова. Духовном мајком Пелагија би ђакониса Романа; примивши је из купељи крштења, она је изведе из цркве и уведе у катихуменију, пошто се и ми тамо налажасмо. И рече блажени Нон осталим епископима: Хајдмо за трпезу, браћо, и радујмо се с анђелима Божјим што нађосмо изгубљену овцу; прихватимо се хране са јелејем и вином у духовном весељу.
Када сви поседоше за трпезу и стадоше са новокрштеном јести, гле, ђаво стаде вапити на сав глас, као човек ридајући и говорећи: Јао, јао! шта ја трпим од овог брбљивог винопије! О зли старче, није ли ти довољно било тридесет хиљада Сарацена које ти крсти отевши их од мене? Није ли ти доста Илиопољ који ти оте од мене и Богу твоме приведе, а он некада бејаше мој, и сви се житељи његови мени клањаху? А сада си ми и последњу наду одузео. Та шта ћу да радим, калуђеру зли и лажљиви? He могу да подносим твоје нападаје. Проклет дан у који си се родио, зли старче! Потоци суза твојих ударише на обиталиште моје и начинише га пустим.
Тако вапијаше ђаво плачући пред вратима дома у коме ми бесмо, и сви што се налажаху тамо чуше глас његов. И опет, обраћајући се новокрштеној, ђаво рече: Шта то радиш са мном, госпођо Пелагија? Ти подражаваш Јуду мога. Јер он, почаствован апостолском славом и чашћу, издаде Господа свога; а ти си то исто са мном урадила.
Тада епископ нареди слушкињи Божјој Пелагији да огради себе крсним знаком. И она, начинивши знак крста Христова на лицу своме, рече ђаволу: Нека те одагна Исус Христос који ме избавља од тебе! - Када она то изговори, Ваво побеже од ње.
После два дана, када Пелагија спаваше са госпођом Романом, својом духовном мајком, дође ђаво к њој, пробуди је и поче јој говорити: Драга госпођо моја, Маргарито моја, какво зло ја учиних теби? He обогатих ли те златом и сребром? He украсих ли те скупоценим драгам камењем и накитима и хаљинама? Молим те, кажи ми чиме те то ја увредих; и ја ћу сместа учинити све што ми наредиш, само ме не остављај и не прави од мене предмет подсмеха. - Пелагија, оградивши себе крсним знаком, одговори: Господ мој Исус Христос, који ме избави од твојих зуба и који ме начини невестом небеског дворца Свог, нека одагна тебе од мене. - И ђаво тог часа ишчезе. А Пелагија, разбудивши одмах свету Роману, рече јој: Моли се за мене мати моја, јер ме нечастиви узнемирава. - Романа јој одговори: Кћери моја, немој га се плашити, јер се он сада и сенке твоје боји и стрепи.
У трећи дан по крштењу свом Пелагија дозва једнога од својих слугу и рече му: Иди мојој кући и пошаљи све што се налази у мојој злато-чуварници, и све моје наките, па то све донеси овамо. - Слуга оде и поступи по наређењу. Тада блажена Пелагија дозва светог епископа, па му све то предаде у руке, говорећи: Ево богатства којим ме Сатана обогати; предајем га у свете руке твоје; ради са њим што хоћеш, а мени ваља искати богатства Господа мог Исуса Христа. - Блажени епископ Нон дозва економа црквеног, предаде му пред свима сво богатство што му Пелагија уручи, и рече му: Заклињем те именом Свете и Нераздељиве Тројице, немој од овога злата ништа уносити ни у епископију, ни у цркву Божију, ни у кућу своју, ни у кућу ма кога од клирика, него све то својим рукама раздај сирочићима, убогима и болеснима, да оно што је зло стечено буде добро потрошено, те да богатство греховно постане богатство правде. Ако пак прекршиш ову заклетву, нека анатема буде на дому твом, и удео твој са онима који су викали: узми, узми, распни га (Лк. 23, 21).
Слушкиња Божја Пелагија ништа од имовине своје не остави себи, чак ни за храну, него је храњаше ђакониса Романа, јер се закле да ни трунчицу не користи од богатства греховног. Дозвавши пак своје слуге и слушкиње, она их пусти на слободу пошто свакоме даде доста сребра и злата. И рече им: Ја вас, децо, ослобађам од временог ропства, а ви се постарајте да ослободите себе од робовања сујетном свету, препуном грехова, да, као што заједно живљасмо у овоме свету, тако се удостојимо заједно бити и у блаженом животу. - Рекавши им то Пелагија их отпусти.
У осми пак дан, у који је Пелагија, по обичају новокрштених, требала да скине беле хаљине, добијене на крштењу, (дан беше недеља), Пелагија, уставши пре зоре, скину беле хаљине у које беше обучена при крштењу, и обуче се у власеницу. Притом узе стару одећу блаженога Нона, па кришом од свих оде из града Антиохије, и од тога времена нико није знао где се она находи. Ђакониса Романа туговаше и плакаше за њом. Но свезнајући Бог откри блаженоме Нону да је Пелагаја отишла у Јерусалим, и тешаше Нон Роману, говорећи: He плачи, кћери, него се радуј: јер Пелагија, попут Марије, добри део изабра, који се неће узети од ње (Лк. 10, 42).
Након не много дана архиепископ нас отпусти, и ми се вратисмо у Илиопољ. После три године у мени се јави жеља да идем у Јерусалим и да се поклоним светом васкрсењу Господа нашега Исуса Христа,[9] и ја молих епископа мога, блаженог Нона, да ми дозволи да идем. Дајући ми дозволу он ми рече: Брате Јакове, када стигнеш у света места, ти потражи тамо монаха који се зове Пелагије: он је евнух,[10] веома врлинаст, и живи у затворништву. Кад га нађеш, поразговарај с њим, и биће ти од велике користи, јер је он истински слуга Христов, и савршен монах.
Ово говори Нон о слушкињи Божјој Пелагији, која дошавши у Јерусалим начини себи келију на Гори Маслинској где се некада молио Господ наш, и затворивши се тамо живљаше Богу. Али ми то Нон не откри.
Спремивши се ја отпутовах у света места, поклоних се светом васкрсењу Господа нашег Исуса Христа и часном Крсту Његовом, а сутрадан потражих монаха по имену Пелагаја, као што ми заповеди епископ мој; и келију његову нађох на Гори Маслинској. Келија та не имађаше врата, већ беше са свих страна зазидана; само мало прозорче угледах на зиду, закуцах на њега, и отвори га слушкиња Божја. Видевши ме, она ме позна, али ми не каза ко је. Међутим, ја је не познах. Та и како сам могао познати ону, чија велика лепота увену брзо као цвет! Очи јој беху дубоко упале; од великог и безмерног уздржавања провиђаху јој се кости и зглобови лица. Сва околина Јерусалимска сматрала ју је за евнуха, и ниједан човек није знао да је то жена, а и ја сам нисам знао то: јер ми је епископ мој говорио о њој као о евнухумонаху, и ја добих благослов од ње као од монаха-мушкарца. Она ми рече: Кажи ми, брате, ниси ли ти Јаков, ђакон блаженога епископа Нона? - Ја се зачудих у себи што ме по имену назва и што познаде да сам ђакон блаженога Нона, и одговорих јој: Да, господине мој. - А она ми рече: Кажи епископу твоме да се помоли за мене, јер је он ваистину свет муж и апостол Христов. - Онда и мени рече: И тебе, брате мој, молим да се помолиш за мене. - Рекавши то, она затвори прозорче и поче читати Трећи час. Ја сатворих молитву и отидох. И мени би на велику духовну корист што видех ову равноангелну подвижницу и чух сладосну беседу њену.
Отишавши од ње ја обилажах разне манастире, посећивах братију и разговарах са светим људима, добијајући од њих благослов и велику корист за душу. По свима пак манастирима пронела се беше добра слава о евнуху Пелагају, и пример живљења његовог бејаше свима на корист. Због тога и ја пожелех да поново идем к њему и утешим се његовом душекорионом беседом. А када стигох његовој келији и куцнух на његово прозорче с молитвом, ја се усудих да га по имену назовем, говорећи: Отвори, аво Пелагије! - Но он ми не одговори ништа. Ја пак мислећи да се он моли, или одмара, почеках мало, па поново закуцах да ми отвори, али одговора не би; и ја поново причеках неко време, и опет закуцах. Тако проведох три дана крај прозорчета, с времена на време куцајући у прозорче, јер сам силно желео да видим свето лице Пелагајево и добијем благослов од њега. Али не би ни гласа, ни одговора. Тада рекох у себи: Или је он отишао из ове келије, и у њој нема никога, или се преставио.
И ја се онда дрзнух и силом отворих прозорче, и угледах Пелагија где мртав лежи. Ужаснух се, и горко плаках што се не удостојих добити последњи благослов од њега. Онда затворивши прозорче похитах у Јерусалим да обавестим тамошње свете оце да се ава Пелагије евнух преставио. И одмах се по целом Јерусалиму пронесе вест да је духоносни монах уснуо у Господу. И на погреб светих моштију његових слегоше се монаси из свих околних манастира, и сав град Јерусалим, и безбројно мноштво људи из Јерихона и с друге стране Јордана. Разбивши прозорче на келији и направивши отвор колико да се провуче један човек, неколико благочестивих људи уђоше и изнесоше чесно тело. Дође и патријарх Јерусалимски са мноштвом других отаца. А када по обичају стадоше мирисима мазати покојниково тело, они видеше да је преминули подвижник жена; и подигавши глас свој са сузама говораху: Дивни у светима, Боже, слава Теби, јер Ти имаш на земљи сакривене светитеље, не само људе него и жене. - И они хтедоше да тајну Пелагијину утаје од народа, али не могоше, пошто је Богу било угодно не да сакрије него да објави и прослави слушкињу Своју. И стече се огромно мноштво народа: стекоше се и монахиње из својих манастира са свећама и кадионицама, са псалмима и црквеним песмама, и узевши чесно и свето тело Пелагијево, са доличном чешћу унесоше у исту келију где се подвизавала и тамо погребоше.[11]
Такво бејаше живљење бивше блуднице, такво обраћење пропале грешнице, такви трудови њени и подвизи, којима она угоди Богу. Нека Господ наш Исус Христос подари са њом и нама да добијемо милост у дан судни! Њему слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ ТАИСЕ

У 3EMЉИ Египатској живљаше нека жена развратна, бестидна и погана. Имајући једну кћер по имену Таису, она је научи том истом бестидном начину живота на који сама беше навикла, одведе је у блудилиште и даде је на службу Сатани, да многе људске душе сурва у погибао, заводећи их својом лепотом; јер Таиса бејаше веома лепа по спољашности и чувена надалеко лепотом лица свога. Многи, похотљиво жудећи за Таисом, доношаху јој много злата и сребра, и хаљине раскошне и скупоцене. Заводећи своје поклонике, она многе имовно потпуно упропашћиваше и довођаше до просјачког штапа; а други, свађајући се због ње и бијући се, прагове куће њене крвљу својом заливаху.
Чувши о томе, преподобни отац Пафнутије се преобуче у светско одело, узе један златник, нађе Таису и даде јој златник. Таиса мислећи да јој тај човек даде златник за нечисто дело, одведе Пафнутија у своју собу. Пафнутије седе на високу намештену постељу и рече Таиси: Нема ли неке друге тајне собе, да се затворимо у њу, да нико не би сазнао за нас? - Таиса одговори: Има. Али ако се стидиш људи, можемо се и у овој сакрити од њих, јер су врата закључана и нико неће ући овамо, ни сазнати за нас; ако се пак бојиш Бога, онда нема места које би те могло сакрити од Њега, па макар се сакрио под земљу, Бог и тамо види.
Чувши од ње овакве речи Пафнутије је упита: Зар и ти знаш за Бога? - Таиса одговори: Знам и за Бога, и за блаженство праведних, и за мучење грешних. - Тада јој старац рече: Ако знаш за Бога, и за будуће блаженство и мучење, онда зашто скврнавиш људе и већ си упропастила толико душа? И ти ћеш бити суђена и осуђена на пакао огњени, не само за своје грехе него и за она лица која ои оскврнавила.
Чувши то Таиса се са плачем баци пред ноге старцу, говорећи: Знам ја и то, да за грешнике постоји покајање и за грехе опроштај, и надам се да се твојим молитвама избавим од грехова и добијем милост Господњу. Но молим те, причекај ме мало, само три сата, а после тога поћи ћу куда ми наредиш, и учинићу што ми рекнеш. - Старац јој каза место где ће је чекати, па отиде. А она, покупивши сву имовину своју гресима стечену, у вредности од четири стотине литри злата, однесе је насред града, наложи огањ, па све то метну у огањ и на очи свега народа сажеже, вичући: Ходите сви који сте грешили са мном и видите како спаљујем оно што сте ми дали.
Спаливши своје погано богатство, Таиса оде на место где ју је Пафнутије чекао. Старац је одведе у женски манастир, и замоливши малу келију уведе у њу Таису и затвори је тамо; врата келије он добро закова и зазида, само остави мали прозорчић, да би јој се кроз њега могло додавати мало хлеба и воде. Таиса упита светог Пафнутија: Оче, како се имам молити Богу? - Старац јој одговори: Ти ниси достојна да изговориш име Господње, нити руке своје да подигнеш к небу, јер су уста твоја пуна прљавштине и руке твоје окаљане нечистотом; него окренута Истоку, ти често говори: Боже, Створитељу мој, смилуј се на мене!
И проведе Таиса у том затвору три године, молећи се Богу онако како је научи преподобни Пафнутије, узимајући по мало хлеба и воде, и то једанпут дневно. А кад прође три године, Пафнутије се сажали на њу, па се упути к великом Антонију желећи да сазна да ли јој је Бог опростио или није. Дошавши к старцу он му исприча све о Таиси. Антоније дозва своје ученике и нареди им да се сваки посебно затвори у својој келији и да се сву ноћ моли Богу, да Бог коме од њих открије о Таиси која се каје за грехе своје. - Ученици поступише по наређењу оца свога, и умолише Бога: Бог откри о Таиси једноме од њих, по имену Павлу, кога називаху Препростим.[12] Стојећи на молитви ноћу он у виђењу виде небеса отворена, и одар богато и раскошно украшен и чудесно блистав од велике славе, и три девојке, пресветлих лица, стајаху и чуваху га, и венац лежаше на одру том. Видећи то, Павле рече: Сигурно су овај одар и венац спремљени не за кога другог сем за оца мог Антонија. - Тада дође к њему глас говорећи: Није то опремљено за оца твог Антонија него за Таису, бившу блудницу.
Дошавши к себи Павле стаде размишљати о виђењу, и кад свану он оде к блаженим оцима Антонију и Пафнутију и исприча им своје виђење. А они, чувши то, прославише Бога који прима истинске покајнике. И Пафнутије устаде и оде у женски манастир, где Таиса беше у затвору, па разломивши врата хтеде да изведе Таису. Али га она стаде молити, говорећи: Дозволи ми, оче, да останем овде до смрти своје, да оплакујем многе грехе своје. - Старац јој на то рече: Човекољубиви Господ већ прими твоје покајање и опрости грехе твоје. - И рекавши то изведе је из затвора. Тада блажена Таиса рече: Веруј ми, оче, откако уђох у овај затвор ја сам стално пред мисленим очима мојим имала све грехе моје и, гледајући на њих, непрестано плакала. И не удаљише се сва зла дела моја ни до сада, него стоје преда мном и страховито ме плаше, пошто ћу због њих бити суђена. Али за све то време упоредо са тим не одступи од мене неки диван мирис. - И рече јој старац: Зашто очајаваш? Због покајања твог Бог ти опрости грехе твоје.
По изласку свом из затвора блажена Таиса се након петнаест дана разболе, и одболовавши три дана, благодаћу Божјом с миром се упокоји. И са одра болести она би пренесена на онај одар што га свети Павле Препрости виде спремљена за њу на небу. Тамо је она са преподобнима окружена славом, и радује се вечном радошћу.
Тако грешница и блудница уђе пре нас у царство Божје.[13] Молитвама свете Таисе нека и ми не будемо лишени тога царства! Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ ПЕЛАГИЈЕ ДЕВИЦЕ

СBETA Пелагија беше знаменита рода из Антиохије.[14] У време цара Нумеријана началник Антиохијски беше послао војнике, да доведу на суд Пелагију, као тада разглашену хришћанку. Војници опколе кућу и изазову свету девицу на врата. Она им се јави, и када чу, да су дошли да је воде пред судију, прављаше се весела, па рече војницима, да је причекају само тренутак два док се попне да се преобуче. Потом се испне на кров од куће, уздигне руке к небу, и дуго се мољаше Богу, да јој Бог прими душу и да не допусти да се оскврни њена девствена чистота. И Бог јој прими душу, а тело паде мртво пред војнике. "Смрт њена пише свети Златоуст, била је следством не природног пада него заповести Божје", па продужује: "и тако, ово девствено и од сваког злата чистије тело лежало је на земљи; ангели су га окружавали, архангели поштовали, сам Христос био је код њега".[15]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОСИТЕЈА ВЕРХЊЕОСТРОВСКОГ

УЧЕНИК преподобног Ефросина Псковског;[16] године 1470. Основао на Псковском великом језеру Петропавловску обитељ, у којој је и био настојатељ. Упокојио се 1482. године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТРИФОНА ВЈАТСКОГ

РОДОМ из места Немигошке, у Архангелској губернији. Од детињства осећајући у себи призив ка девственичком животу он се тајно удаљи из родитељског дома; испочетка се настани у граду Устјугу, и подвизаваше се у посту и молитви под руководством парохијског свештеника Јована. Затим се замонаши у Пискорском манастиру, у Пермској губернији, и много се потруди на обраћењу ка Христу тамошњих незнабожаца. На реци Чусови, у Пермској губернији, он основа манастир Успенија Богоматере. Исто тако он основа и други манастир на реци Вјатки, близу града Хлинова. Престави се преподобни Трифон 1612. године. Свете мошти његове покоје се у његовој обитељи.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Илиопољ Палестински налазио се на северу Палестине, у Келесирији, данашњој Сирији; у старини био средиште незнабожачког Истока, но у 4. веку постао расадник хришћанства и имао своје епископе; доцније је овај град постепено разрушен.
2. Антиохија Сиријска = један од најстаријих и најбогатијих градова Сирије, њен престони град; на реци Оронти; основан на 300 год.пре Христа од Селевка Никатора, и назван тако по имену Антиоха, оца његовог. За хришћанску Цркву Антиохија има посебну важност: после Јерусалима најважније средиште хришћанства. Знаменита Црква Антиохијска основана св. апостолом Павлом и Варнавом, а касније утврђена још и св. апостолом Петром. У Антиохији одржано неколико црквених сабора. Црква Антиохијска од старине поседовала посебна преимућства, подједнако са црквама: Александријском, Јерусалимском, Цариградском и Римском. Њени поглавари имали су и назив и преимућства патријарха; зато и у овом житију преп. Пелагије под архиепископом Антиохијским треба разумети патријарха Антиохијског. Сада Антиохија има око десет хиљада становника.
3. Први општежићни манастир; налазио се у Тавени, у јужном Египту; основан око 340. год. преподобним Пахомијем Великим.
4. Овде се разуме свети мученик Јулијан Таршанин, који је пострадао крајем трећега века; спомен његов 21. јуна. У част његову подигнута у Антиохији црква, где су и положене свете мошти његове.
5. Израз "Јагњетова свадба" узет је из Откривења Јовановог (19, 7): тајанствено означава славље Победитеља Христа и Његове свете Цркве, после коначне победе над Сатаном, антихристом и његовим слугама, на завршетку овога света и времена.
6. Цариници = митари били су лица која су Римљани постављали за скупљање порезе од Јевреја. Они су, обично, то скупљање узимали под закуп, и употребљавали сва могућа средства да што више користи извуку за себе. Користољубиве и безочне агенте незнабожачке римске државе, царинике, Јевреји су сматрали за отпаднике свога народа и Господа Бога. Грешник, незнабожац и цариник - за Јевреје су значили једно исто: говорити са њима сматрало се за грех, општити са њима - за оскврњење, ма да је и међу њима било добрих и богобојажљивих људи. Но Господ Христос их се није гнушао, због чега су Га Јевреји често укоравали (ср. Мт. 11, 19; Лк. 5, 30; 7, 34; 15, 1-2).
7. Ђакониса је грчка реч и значи: служитељка, службеница; у овом случају - црквена служитељка. Тако се називала нарочито врста службених лица у Цркви, и води порекло још из апостолских времена (ср. Рм. 16, 1; 1 Тм. 5, 3-10). За ђаконисе су биране обично средовечне девојке или удовице, не млађе од 40 година. Дужност им је била: поучавати жeнe и девојке које су се обраћале у хришћанство, како се имају држати за време крштења; прислуживати епископу при њиховом крштавању, и место њега вршити помазивање других делова тела осим чела; пазити на ред и поредак међу женскињем у време богослужења; посећивати болесне, сиромашне, сужње; служити исповедницима и мученицима који су бивали под стражом; помагати невољнима, и томе слично. О ђаконисама има неколико канонских правила: Четвртог Васељ. сабора правило 15; Шестог Вас. сабора правило 14, и светог Василија Великог правило 44.
8. Маргарита је грчка реч и значи: бисер; а као име: Бисерка.
9. To јест: храму Васкрсења Христова, подигнутом на месту Васкрсења Господња - Гробу Господњем, и другим тамошњим великим светињама хришћанским.
10. Евнух - ушкопљеник.
11. Преподобна Пелагија се преставила за време епископовања светога Нона у Илиопољу, а он је био епископ Илиопољски од 451. до 458. године. Отуда се упокојење преп. Пелагије догодило око 457. године.
12. Види житије преподобног Павла Препростог под 4. октобром.
13. Сагласно Спаситељевим речима: Заиста вам кажем да ће цариници и блудници пре вас ући у царство Божје (Мт. 21, 31). - Преподобна Таиса упокојила се око 340. год., пошто су се њени подвизи збили у време Антонија Великог (+356. г.) и Павла Препростог (+ 340. г.).
14. Света Пелагија била је ученица свештеномученика Лукијана, презвитера Антиохијског (1 312. г.), којега се спомен празнује 15. октобра.
15. Светој Пелагији било је 15 година када је пострадала. To je било почетком IV века. Св. Амвросије свету Пелагију, иако није успела претрпети од гонитеља мучење за Христа, ставља као пример мучеништва. Св. Златоуст има две беседе о њој, у којима прославља ову блажену мученицу.
16. Спомен његов Црква празнује 15. маја.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Сергије и Вакх. Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога." Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.

2. Св. муч. Полихроније. Родом из епархије Агатанидске, од сељачких родитеља. Као младић аргатоваше у винограду некога Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда му се удиви и даде му много више новаца него што је зарадио. А св. Полихроније узе новац и сагради цркву. У време Никејског Сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред Аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше св. Полихронија у самој цркви и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА СЕРГИЈА и ВАКХА

СВЕТИ мученици Сергије и Вакх, пореклом Римљани, беху високи достојанственици и први међу великашима на двору цара Максимијана. Цар их много вољаше и уважаваше због њихове мудрости у саветима, храбрости у ратовима и верности у службама. И ретко је ко могао обратити се цару са каквом молбом осим преко ове двојице највернијих саветника; они беху у такој милости код цара као нико друга. Ипак они искаху милости не толико од цара земаљског колико од Цара Небеског: јер они вероваху у Господа нашег Исуса Христа, труђаху се ревносно да My угоде својим светим животом, и служаху My усрдно. Али из страха од цара они неко време скриваху своју веру у Христа, јер се Максимијан односио према хришћанима са неизмерном мржњом и неукротивом јарошћу. Ипак светлост вере Христове не остаде код њих дуго сакривена под поклопцем, већ се ускоро показа јавно свима. Јер неки, завидећи им на тако високом положају и царској љубави према њима, и желећи да навуку на њих цареву мржњу и гњев, доставише цару да су Сергије и Вакх хришћани, и одбијају да се поклоне боговима. Максимијан не хте веровати да су људи који уживају толику благонаклоност његову противни њему у поштовању богова. И стиђаше се цар да их упита о томе или прекори, још не знајући то са сигурношћу. Ипак он одлучи да то испита на следећи начин.
Једнога дана он приреди празник у част својих богова, и крену са свима кнезовима и великашима, са војницима и слугама, и са целокупном царском свитом у храм главног бога Зевса,[1] да му тамо принесе нарочите жртве. Притом он пажљиво посматраше да ли ће са њим ући у храм његове вољене велможе, Сергије и Вакх. Но када цар уђе у храм, слуге Христове остадоше и не уђоше са царем у одвратно идолиште, него зауставивши се подалеко они се мољаху истинитоме Богу да просвети слепило помрачених очију незнабожног народа тог и прослави у љима пресвето име своје. Међутим цар, видећи да Сергије и Вакх не уђоше са њим на светковину, посла слуге своје да их узму и силом доведу у храм Зевсов. А кад свете уведоше у богомрски скуп тај, цар Максимијан нареди им да се заједно с њим поклоне идолима, принесу жртву и окусе од идоложртвених приноса. Али Сергије и Вакх не хтедоше да изврше царево наређење, говорећи: Ми имамо Бога на небу, Бога нелажног, и не неосетљивог као што су неосетљиви ваши идоли, него истинитог и живог који сав свет држи у својој власти; ми се Њему клањамо. - И они стадоше изобличавати цара за његово зловерје што он част која приличи Богу одаје слепим, глувим и немим идолима, па и друге на то наводи.
Цар се наљути и нареди да им скину све одлике њиховог високог звања: војничке појасе, златне гривне, прстење и сву одећу, и да их на срамоту обуку у женске кошуље, и на вратове им метну железне обруче. И тако их вођаху по граду на смех и поругу, да би на тај начин тако славне и племените и знамените велможе римске биле исмејане и понижене од целог народа због поштовања Јединог истинитог Бога и ружења лажних незнабожачких богова, или боље рећи - самих демона, којима ове слуге Божије не хтедоше принети жртве, већ себе саме принеше на жртву Христу.
По завршеном приношењу поганих жртава цар Максимијан се врати у своје палате, и сажаливши се на Сергија и Вакха, пошто их много вољаше, он их дозва преда се и рече: Мили и верни пријатељи моји, зашто намислисте да разгневите велике богове, и да уцвелите мене цара свога, који сам толико милостив и наклоњен вама, и да наведете на себе толику поругу? Јер ја, иако вас веома волим, ипак не могу трпети исмевање богова мојих, и мораћу вас, и против своје воље, предати на поругу и :луке. Зато вас молим, пријатељи моји, оставите тог дрводељиног Сина, кога Јевреји као злочинца распеше на крсту са злочинцима; не заносите се хришћанским баснама и мађијама, него се обратите к великим боговима нашим, и ја ћу вас обасути великим почастима, и показаћу највећу благонаклоност своју према вама, и уживаћете љубав моју, и заједно са мном користићете сва блага царства мога.
Међутим Сергије и Вакх, не желећи да због љубави цареве отпадну од љубави Божије и да се због привремених блага лише вечних, много говораху насупрот цару. Пуни благодати Светога Духа, они неустрашиво и убедљиво обелодањиваху немоћ лажних богова, смело исповедаху силу и Божанство Исуса Христа, и саветоваху цару да и сам позна ову истину. Али злочестиви цар, чије срце беше тврдо и упорно, уши разума глуве, и очи душе слепе, не прими њихов добри савет и одбаци њихове мудре речи, и распали се још већим гњевом и јарошћу. Но због велике љубави своје према њима, не желећи их мучити сам, он их посла на Исток игемону[2] Антиоху. Овај Анхиох беше велики гонитељ и свиреп мучитељ хришћана. А тај Антиох беше постављен од цара за игемона на посредовање Сергија и Вакха код цара, и потом послан на Исток. Томе дакле Антиоху бише упућена ова два света исповедника. Цар то учини, да би се они уплашили Антиохове свирепости о којој се причало по целој царевини, и да би се у исто време постидели што су пали у руке некадањег слуге свог, те да се на тај начин из страха и стида одрекну Христа. А не одрекну ли се Христа, онда бар да не буду мучени и погубљени на цареве очи већ у далеким покрајинама.
И тако свете исповеднике у оковима поведоше из Рима. Пошто цео дан проведоше на путу, војници који их спровођаху зауставише се предвече у једној гостионици ради преноћишта. Ту у поноћи, када војници чврсто спаваху, Сергије и Вакх стадоше на молитву и свим срцем мољаху од Бога помоћи да јуначки поднесу све муке које им предстоје за свето Име Његово. Док се они тако мољаху, њима се јави Анђео Господњи обасјавајући их небеском светлошћу и крепећи их следећим речима: Слуге Христове, будите смели, и као добри војници борите се против ђавола, и ускоро ћете га победити. За ту своју борбу добићете победне венце од Христа Господа, који неће одступити од вас у страдањима вашим, пружајући вам помоћ своју све док ногама својим не згазите непријатеља. - Укрепивши их таким речима Анђео постаде невидљив. А Сергије и Вакх, испунивши се неисказаном радошћу, стадоше узносити хвалу Богу који благоволи посетити слуге своје појавом Анђела.
За време свога дугог путовања на далеки Исток свети мученици провођаху време у посту и молитвама и псалмима, те се на тај начин наоружаваху духовним оружјем против невидљивих духова зла. Пошто прођоше многе градове и земље, они најзад стигоше у Источне покрајине, у град звани Варвалисо,[3] где у то време борављаше игемон Антиох. Игемону војници предадоше послане сужње Сергија и Вакха, са царевом граматом овакве садржине:
"Максимијан, вечни цар, Антиоху, игемону Источних покрајина. Радуј се! Богови наши не допуштају ниједном човеку, а нарочито поборницима и слугама нашега царства, да буду непобожни и не учествују у приношењу жртава. Са тог разлога ми осудисмо Сергија и Вакха, следбенике безбожне вере хришћанске, сматрајући да они заслужују смртну казну. Али пошто су они недостојни да их сам цар истјазава, ми их шаљемо твојој доброти. Ако они, покајавши се, послушају нас и принесу боговима жртву, ти их удостој своје снисходљивости и ослободи их одређених им мука; при томе обећај им и нашу милост, јер ће и један и други бити враћени на свој пређашњи положај и биће обасути нашом благонаклоношћу више него раније. Ако се пак они не покоре и остану у безбожној вери, ти их подвргни заслуженим мукама, па их погуби мачем. Са надом у дуг живот, буди здрав".
Прочитавши ово царево писмо, Антиох нареди да Сергија и Вакха чувају под стражом до сутрадан. А сутрадан ушавши у претор,[4] Антиох седе на судијско место, и поставивши свете мученике пред собом стаде им овако говорити: Оци и добротвори моји, ви сте ми издејствовали овај чин и вашом заслугом уживам ову славу; - о, како се изменио ваш положај! Сада ја седим као судија, а ви, као оковани сужњи, стојите преда мном, - ви, пред којима сам ја некада стајао као слуга. Стога вас молим, немојте себи чинити такво зло, послушајте цара и принесите боговима жртву, па ћете поново добити свој пређашњи положај и поново бити окружени славом. А ако то не урадите, ја ћу вас, и против своје воље, предати на муке по царевом наређењу: јер и сами чусте шта ми цар наређује у своме писму. Зато, господо моја, будите милосрдни према себи и према мени, јер не бих желео да будем свирепи мучитељ мојих добротвора.
- Светитељи одговорише: Узалуд је жеља твоја да нас преластиш својим речима: јер и чест и бешчешће, и живот и смрт, све је једно онима који ишту небески живот: нама је Христос живот, а смрт Њега ради добитак.
И много друго изговорише свети Сергије и Вакх славећи Христа, а ружећи идоле и изобличавајући безбожје многобожаца. Антиох се на то разгневи и нареди да светог Сергија вргну у тамницу, а да Вакха обнаже, простру на земљу и без миилости бију. И свети Вакх би по целоме телу тако дуго бијен, да се многе слуге, заморени од бијења светитеља, мењаху. Од таквог бијења отпаде сво месо са костију светог мученика, утроба му се просу, и крв се његова проливаше као вода. У таквим мукама свети Вакх предаде свету душу своју у руке Господу. Мучитељ Антиох нареди да се тело мучениково извуче далеко изван града и баци зверовима и птицама да га поједу. Међутим Господ сачува кости његове: јер неки од хришћана, који су се из страха од идолопоклоника скривали изван града по пештерама и провалијама, изађоше ноћу из својих склоништа, узеше тело светога Вакха и чесно погребоше у једној од оних пештера у којима се сами кријаху.
Свети пак Сергије, седећи у тамници и чувши да је пријатељ његов скончао, ожалости се, и плачући због растанка с њим говораше: Авај мени, брате мој Вакхе, сада нам је немогуће да заједно певамо: Како је лепо и красно, кад браћа живе заједно! (Псал. 132, 1); оставио си ме сама. - Док свети Сергије тако туговаше, њему се наредне ноћи јави свети Вакх у светлости небеској, са лицем анђелским, у блиставој војничкој одећи, и утеши га јављајући му да им је на небу спремљена награда, и укрепи га на предстојећи му мученички подвиг, за који ће у Христа Господа добити велику милост и слободу. - Ово јављење светог Вакха испуни великом радошћу светог Сергија, и он у весељу срца певаше Богу.
Убрзо затим игемон намисли да отпутује у други град, звани Сура,[5] и нареди да са њим поведу и Сергија. И тамо, у граду Сури, седавши на судишту, игемон стаде овако говорити светом Сергију: Безбожни човек Вакх не хте да принесе боговима жртву, и радије пристаде принудном смрћу умрети него ли боговима поштовање одати, - и зато доби казну по делима својим. А ти, господине мој Сергије, зашто гураш себе у велику несрећу држећи се те безбожне обмане? Добротвору мој, не предај себе на мучење! Стидим се добара која си ми учинио, стидим и твоје честности: јер ти стојиш преда мном као осуђен, а ја седећи судим теби; и ја некада ништаван човек, твојим посредовањем код цара удостојих се високог звања, и сада сам изнад тебе; а ти, који си тако многим људима издејствовао код цара тако многа добра, сада сам себи желиш зла. Са тих разлога молим те: послушај мој савет, покори се царевом наређењу и принеси боговима жртву, па ћеш бити враћен у своје пређашње звање и удостојен пређашње славе.
Свети Сергије одговори: Привремена чест и слава су ништавне, а за привремено бешчешће добија се вечна слава; стога ништа не марим због овог земаљског бешчешћа, и не желим привремену чест, јер се надам да ћу од Христа мог бити удостојен истините и вечне чести у небеској слави. Ти спомињеш добра која сам ти учинио што сам ти код земаљског цара издејствовао овај велики чин; а сада ти говорим: послушај ме и, познавши истину, одреци се својих лажних богова, па се заједно са мном поклони Небескоме Богу и Цару векова, a ja ти ево обећавам да ћу ти код Њега издејствовати још већа блага него код Максимијана.
Тада Антиох, увидевши да га не може од Христа одвратити и царевој вољи приволети, рече: Ти ме, Сергије, примораваш да заборавим сва добра која си ми учивио, и да те предам на љуте муке. - Сергије одговори: Ради шта хоћеш; а мени помаже Христос који је рекао: He бојте се оних који убијају тело a душе не могу убити (Мт. 10, 28). Ето, и ти сада имаш власт над мојим телом, те га можеш ставити на муке, али над душом мојом немаш власти ни ти, ни отац твој - Сатана.
Разгневивши се Антиох рече: Видим да те дуготрпељивост моја чини дрским. - И нареди да му обују железне опанке, начичкане дугачким и оштрим ексерима, који пробише стопала светитељу. И заповеди мучитељ да тако обувена мученика гоне испред његових кочија, јер сам крену у град Тетрапиргију,[6] a из Тетрапиргије ваљало му је путовати у град Росафу.[7] Свети мученик трчаше испред кочија и певаше: Дуго чеках Господа, и саже се к мени, и услиши молитву моју, и извади ме из јаме страсти, и из глиба, и постави на камен ноге моје, и утврди стопе моје (Псал. 39, 2-3). А када дође у град Тетрапиргију, који беше удаљен двадесет километара од Суре, мученика поведоше у тамницу. На путу ка тамници мученик певаше: Који некада јећаху хлеб мој, подигоше на ме пету, и узама љутих мука разапеше замку ногама мојим; али Ти, Господе, похитај у помоћ мени, и спречи их, и избави од безбожника душу моју (ср. Псал. 40, 10). - Те ноћи, када се мученик у тамници мољаше, Анђео Господњи дође к њему и исцели му ноге.
Сутрадан Антиох нареди да светог Сергија изведу из тамнице, мислећи да од бола он не може ни крочити ногама. Међутим, када још издалека угледа мученика где иде као потпуно здрав човек и ни најмање не рамље, мучитељ се ужасну и рече: Заиста је овај човек мађионичар, јер како је могуће после толиких мука ићи не храмљући? А он ено, као да никада није пострадао ногама. Овде је посреди нека волшебна сила.
После тога Антиох нареди да мученику поново обуку оне исте опанке и да га тако воде испред њега све до Росафе, а од Суре до Росафе има седамдесет стадија. Тамо Антиох, севши на судишту, стаде приморавати светог Сергија да се поклони идолима. Али пошто га не могаше одвратити од Христове вере, он га осуди на смрт. Када мученика изведоше ван града на губилиште, он измоли време за молитву. И кад се мољаше, он чу глас с неба који га позиваше у вишња насеља; и с радошћу приклонивши под мач главу своју, он сконча. Тело пак његово хришћани погребоше на том истом месту.
После извесног времена хришћани града Суре договорише се да тајно узму из Росафе тело светог мученика Сергија и пренесу у свој град. А када се ноћу приближише гробу светог мученика, из гроба сукну огањ као стуб који досезаше до неба. Неки пак војници који обитаваху у Росафи, видећи у поноћи висок огњени стуб који осветљаваше сав град, појурише наоружани на то место, и затекоше грађане Суре престрављене појавом огњенога стуба. Но огњени стуб постепено нестаде, и грађани Сурски открише своју намеру, и схватише да свети мученик не жели оставити место где је крв своју пролио и душу своју за Христа положио. Провевши тамо неколико дана они на том месту подигоше дивну, високу камену гробницу. А када се света вера у Господа нашег Исуса Христа рашири, у граду Росафи би подигнута црква у име светог мученика Сергија. И петнаест епископа из околних градова сабравши се, свечано пренесоше у новоподигнуту цркву нетљене и миомирисне мошти светог мученика и одредише да се спомен његов празнује седмог октобра, у који дан и пострада. На обадва пак места: и у цркви код светих моштију мученика Сергија, и онде где он сконча и би најпре погребен, многи болесници и бесомучници добијаху исцељења.
Вреди споменути и то да сваке године на празник светог мученика дивље звери, као испуњавајући неки закон, излажаху из околних пустиња и сабираху се на оном месту где најпре беше погребен свети мученик. И за то време своју дивљу нарав измењиваху у јагњећу кротост: јер не нападаху никога ни од људи ни од стоке, већ кротко обишавши свето место поново одлажаху у своје пустиње. Тако Бог прослављаше угодника свог, да и зверовима внушаваше као људима да празнују свети спомен светог мученика. Његовим молитвама нека преблаги Бог укроти и јарост непријатеља наших, као некада јарост дивљих звери, у славу Своју занавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА и КЕСАРИЈА

ЗА царовања римског ћесара Клаудија, који и своју мајку уби зато што беше хришћанка, и који од тада никаквог сажаљења и милости не имађаше за хришћане дође из Африке у град Таракину[8] блажени ђакон Кесарије. И видећи где идолима приносе жртве, он по пљува идоле и поразбија их. Због тога би бачен у тамницу, у којој проведе три дана без хране. Затим му везаше руке наопако, и војници га тераху испред кнежевих кочија све до Аполоновог храма. А када стигоше близу храма, свети мученик се помоли Богу, и тог часа храм се сруши до темеља и затрпа жреце и све који се налажаху у њему.
Видевши ово чудо, ипатик[9] Леонтије припаде к ногама светог мученика и поверова У Христа. Хришћански презвитер Јулијан крсти Леонтија јавно пред свима, и причести га Светим Тајнама. И Леонтије одмах предаде душу своју у руке Божије, на молитву светитеља, пошто сам Леонтије замоли светитеља да умре.
Видевши то, градоначелник Локсорије нареди да презвитера Јулијана и ђакона Кесарија зашију у две вреће и баце у море. Светитељи онда рекоше градоначелнику: Ми ћемо, Локсорије, бити бачени у море, а тебе ће ујести змија отровница, и ти ћеш у љутим мукама изригнути душу своју.
Тако стварно и би. Јер након два дана после потопљења светих мученика, када се Локсорије шеташе крај обале морске, нападе га једна огромна и страшна змија, обави се око њега, страховито му поломи све делове тела, па га остави бездахна и скоро потпуно мртва. Локсорије убрзо издахну у страшним мукама, и сав надуван лежаше, пружајући собом језовит призор за све пролазнике.
Међутим, по промислу Божјем, тела Светих мученика море избаци на обалу. О томе Божјим откровењем бише обавештена два благочестива хришћанина: свештеник Јевсевије и Филикс. Они онда са чешћу погребоше света тела њихова. Но син ипатика Леонтија одсече чеоне главе свештенику Јевсевију и Филиксу и баци их у реку. Тада презвитер Кварт из града Капуе,[10] руковођен Анђелом Божјим, оде и узе њихове свете мошти и погребе их на чесном месту.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОЛИХРОНИЈА

СВЕТИ Полихроније бејаше из краја Гамфанидског, у области Цариграда, син земљоделца Варданија. Отац га још као дете научи истинама вере Христове и читању светих књига, и да следује свему томе. Полихроније беше толико побожан и разуман и врлинјаст, да још као дете доби од Бога благодат чудотворства: јер молитвом својом Богу он учини те се отвори извор воде у близини њихове куће, пошто им вода бејаше далеко. Кад постаде пунолетан он оде у Цариград, и аргатоваше у винограду неког Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве; јео је у два три дана једанпут јео и пио мало воде. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда се дивљаше овом Божјем аргатину, и дирнут његовим врлинама даде му много више новаца него што је зарадио, и рече му: Иди у свој завичај, човече Божји, и моли се за мене.
Примивши новац слуга Христов Полихроније оде у свој завичај, и тим новцем сагради цркву. У време Никејског Сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше светог Полихронија у самој цркви кад је служио свету литургију и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.[11]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРГИЈА НУРОМСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Сергије отпоче свој монашки живот у Светој Гори Атонској. Отуда се врати у своју отаџбину Русију, и ступи у манастир великог угодника Божјег, преподобног Сергија Радонежског, који тада још беше у животу. И проведе преподобни Сергије Нуромски дуго време под руководством светог богоугодника Радонежског, угледајући се на њега и подражавајући свети живот његов. И често разговараху они о духовним прегнућима. Али преподобног Сергија Нуромског срце је вукло пустињачкој усамљености и молитвеном тиховању. Дуго размишљајући о томе, он једног дана дође к наставнику свом, поклони му се до земље, и лијући сузе исповеди му своје помисли и моли га за благослов и дозволу да се удаљи у пустињу. А свети наставник, прозревши да је он сасуд пун Духа Светога, и да ће бити наставник монасима и добар пастир стада Христовог, даде му свој благослов и поуке потребне за пустињачки живот, па га отпусти с миром, рекавши: Иди, чедо; Бог нека је с тобом!
Добивши благослов, блажени Сергије Нуромски се испуни радости, и тајно крену на север тражећи згодно пусто место. С надом у Бога идући тако он се заустави у Обнорској области, на реци Нурми,[12] у крају шумовитом, пуном дубрава и воде, где доцније и сагради манастир. У том крају живљаше и велики подвижник Павле, Обнорски чудотворац,[13] пустињак и безмолвник. Преподобном Сергију се веома допаде ово место, и узнесе топлу благодарност Богу што га је довео ту. И мољаше се Богу говорећи: Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, погледај на ово место и благослови га; удостој ме да служим Теби на овом месту у све дане живота мога; јер сам дошао овамо да вечито служим Теби, да би се и преко мене прославило пресвето име Твоје, сада и увек и кроза све векове. Амин.
Помоливши се, преподобни пободе крст на том месту; a подиже и црквицу и малу келијицу. И блажени усамљеник проведе ту много година у великим подвизима: умртвљаваше тело своје неспавањем и свуноћним бдењем, и побеђиваше врага молитвама, постом и врлинама. Но мрзитељ рода људског и његових врлина навођаше на богочежњивог пустињака разне невоље и муке, нападајући га или непосредно сам или преко рђавих људи. Тако једном преподобнога оца нападоше разбојници и толико избише да он умало не издахну од убоја и рана. Но он, подигавши очи своје к небу, са сузама се помоли Богу, говорећи: Владико и преблаги Царе, погледај с неба на ране које задобих зато што се Тебе ради удаљих у ову пустињу. Благодарим Ти што ме удостоји да на телу свом носим ране ради светог имена Твог. Удостој ме удела светих Твојих. Сачувај душу моју и избави, да се не постидим, јер се у тебе уздам.
После молитве, преподобни осети олакшање, и заблагодари Богу. И рече себи: Нећу напустити ово место, па макар ми враг приредио хиљаде напасти. Ја желим да на овом месту умрем, јер чезнући за Христом ја сам дошао овамо. - И преподобни, тежећи за већим подвизима, прилагаше труд на труд, пост на пост, молитву на молитву, ревност на ревност, огањ на огањ, надајући се награди од Небеског Цара.
И милосрдни Господ, видећи подвиге и врлине угодника свог, учини те свети подвижник постаде познат многима, и слава се његова пронесе по целој земљи Руској. И многи стадоше долазити к њему за духовне савете. Долажаху к светитељу и монаси из других манастира, и остајаху да живе поред њега, учећи се подвизима од њега. И Божјом помоћу сабра се око светог подвижника четрдесеторо братије. И он поче зидати храм и келије. И подиже цркву у име Свемилостивог Спаса, у спомен Происхођења Часног и Животворног Крста Његовог.[14] Подиже он и келије, и основа манастир.
У то време на тој истој реци Нурми, у дубокој пустињи провођаше пустињачки живот и велики подвижник отац Павле. Он тамо дође из славне лавре светог Сергија Радонежског, као и преподобни Сергије Нуромски. Преподобни Павле такође основа манастир у својој пустињи, удаљен од манастира преподобног Сергија Нуромског пет километара. Ова два Нуромска подвижника често посећиваху један другога, разговараху о свима духовним питањима, и утврђиваху један другога у светим подвизима. Преподобни Сергије беше притом и духовни отац преподобном Павлу. И исповедаху један другоме своје помисли, удружено се борећи против вражијих напасти.
Једном преподобни Сергије оде к блаженом Павлу ради духовног разговора, и затече Павла где стоји пред својом келијом и храни птице из својих руку. Мнопггво птичица бејаху на глави и раменима преподобнога Павла, а пред њим стајаху - огроман медвед, лисица и зец. - Тако дакле чак и бесловесне животиње, привлачене љубављу, друговаху са светим пустињаком.
После многих трудова и подвига преподобни Сергије достиже дубоку старост, и тешко се разболе. К њему у посету дође преподобни Павле, и лијући сузе моли од њега благослов и опроштај. Најзад, задржавши ридање, блажени Павле исприча преподобном Сергију да је на једном месту у својој пустињи, испод горе, на реци Нурми, чуо звоњење великог звона и видео неисказану светлост која је сијала јаче од сунца. На то прозорљиви старац Сергије рече: На том месту подигнуће се манастир у славу Пресвете Тројице, и многи ће се спасти на том месту.
Тако пророкова блажени. После тога Нуромски чудотворци целиваше један другога са сузама, и преподобни Павле оде у своју пустињу; и од тог доба стаде примати братију и стројити манастир. На оном пак месту где чу звона и виде светлост, свети Павле подиже цркву у име Пресвете Тројице, по пророчанству Сергаја, Нуромског чудотворца.
Најзад, од тешке болести и старости блажени Сергије потпуно изнеможе, и призва сву своју у Христу братију да се опрости с њима пред своју смрт и одлазак к Богу. Братија се гушаху у сузама, и припадајући к своме светоме оцу говораху: He напуштај нас, блага оче, већ још остани с нама. - А преподобни, подигавши очи к небу, рече им: Дође, браћо, крај земаљском животу мом, и ја сам дужан одужити општи телесни дуг. Таква је воља Господња. Чеда моја, поверавам вас Богу и Пречистој Богоматери. Бог мира и Пречиста Мати Његова нека буду с вама увек, и нека вас чувају и утврде у љубави Својој. Ви пак, чеда моја, не тугујте због мога одласка, него обитавајте у љубави Божјој и заповести Његове држите, са страхом и трепетом опомињући се речи Господа Христа: Ко има заповести моје и држи их, он је онај што има љубав к мени (Јн. 14, 21). Страхом Божјим ограђујте срца своја, да би вас он упутио на свако добро дело, јер: Почетак је мудрости страх Господњи (Приче Солом., 1, 7); украшавајте један другога смирењем; уклањајте се од лажљивих речи; говорите сваки истину брату своме; мрзите клевету; избегавајте непријатељство. Но ако ко од вас допусти гњев у срцу свом, ви га с љубављу усаветујте, јер је речено: Сунце да не зађе у гњеву вашем (Еф. 4, 26). Покоравајте се наставницима својим, јер се они старају за душе ваше, пошто су дужни дати одговор за вас Богу (Јевр. 13, 17). Без лењости обављајте црквену службу. Ако тако будете живели, бићете блажени.
Слушајући ову последњу поуку од оца свога, братија грцаху у сузама. После тога преподобни се причести Светим Тајнама Христа Бога нашег. После причешћа он подиже руке своје к небу и узнесе тајну молитву. Помоливши се, свети Сергије прекрсти руке своје на грудима и предаде Господу дух свој. A по престављењу лице његово беше светло. Ученици пак ридаху, и с љубављу целиваху свето тело његово. Онда пренесоше овете мошти његове у цркву. Потом са надгробним песмама сахранише свето тело светог оца свог близу цркве Происхођења Часног и Животворног Крста Господњег.[15]
Преподобни Сергије престави се седмога октобра 1421 године. Почитујући житије светога, угледајмо се на његове врлине и запишимо у срцу свом његове трудове и свето у Богу живљење. Ако тако будемо радили, имаћемо у преподобном Сергију неућутног посредника пред Богом.
Од гроба светога Сергија биваху многа чудеса: бесомучни се исцељиваху, слепи прогледаху, хроми проходаху, и болесни од најразличнијих болести добијаху олакшање. Од многобројних чудеса тих, ми ћемо споменути само два.
Иван Чухолистов у Ледамској области тешко се разболе, и дуго лежаше потпуно узет. Лежећи тако у силним боловима он једном задрема, и виде у сну светлоликог старца који му приђе и рече: "Иване, што ти толико година лежиш и страховито патиш од болести своје? Сада је дошло за тебе време: иди у манастир Свемилостивог Спаса, на Обнару, и помоли се на гробу Сергија; он ће умолити за тебе Бога, и ти ћеш оздравити. Али за то ти си дужан свагда пребивати у целомудрију".
Пробудивши се, и верујући виђењу, Иван наложи те га одвезоше у манастир Свемилостивог Спаса, на гроб преподобнога Сергија. Помоливши се на гробу, он молитвама светитељевим оздрави од болести своје, и врати се дома радујући се и славећи Бога.
Житељ Лежског Волочка, Исидор лежаше болестан: беху му се укочиле вилице, и он много година лежаше нем и одузет. Чувши за преподобног Сергија, да Бог преко њега даје исцељења људима, Исидор нареди те га одвезоше у обитељ чудотворца Сергија ка Свемилостивом Спасу, на Обнору. Када Исидору читаху молитву на гробу преподобнога, и игуман стаде читати Еванђеље, њему се тог часа раздрешише уста и он стаде говорити, као да уопштте и није био нем. По завршеном молебну болесника покропише светом водом, и њему тог часа сви удови очврснуше, и он потпуно оздрави, као да ни боловао није од страшне болести. И слављаше Исидор Бога и благодараше преподобног чудотворца Сергија, који му измоли такву благодат од Бога.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ДЕВЕДЕСЕГ ДЕВЕТ ОТАЦА, који су се на острву Криту подвизавали међу којима и ЈОВАН ПУСТИЊАК

ОВИХ деведесет и девет преподобних отаца, међу којима најпознатији беше Јован Пустињак, подвизаваше се и усавршише се на острву Криту, али им порекло беше из разних крајева. Преподобни Јован беше из Египта и са њим других тридесет пет отаца; тридесет девет пак отаца беху са острва Кипра, а осталих двадесет и четири из Аталије. Путујући лађом ка острву Криту они чудесно бише спашени од буре и искрцаше се на суседно острво Гавдос, па одатле дођоше на Крит. Но иза њих заостаде Јован Пустињак, који потом дође по мору стојећи на својој раси, коју, помоливши се Богу, простре по води и тако силом Божјом доплови и он на Крит.
Нашавши на Криту усамљена и пуста места, ови преподобни се подвизаваху по горама и пећинама на разноврсне богоугодне начине. Јован пак Пустињак живљаше засебно од њих. Изишавши једнога дана из своје пећине, он би устрељен од једнога ловца, који мишљаше да је то нека звер; и тако почину у Господу. Остали подвижници, помоливши се Богу уснуше и они сви истога дана. (Живели су пре 16. века).[16]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈЕВСЕВИЈА и ФИЛИКСА

ОВИ свети мученици посечени и бачени у реку, за време римског цара Клаудија.[17]

СПОМЕН СВЕТОГ ЛЕОНГИЈА ПРОКОНЗУЛА

У ХРИСТА поверовао; Христу се усрдно молио; у миру се преставио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРГИЈА ПЕЧЕРСКОГ ПОСЛУШНОГ

ВЕЛИКИ испосник; подвизавао се у Кијево - Печерском манастиру у тринаестом столећу. Свете мошти његове почивају у Антонијевој пештери.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Зевс или Јупитер - главни грчко-римски бог; многобошци га сматрали господарем неба и земље, оцем свих богова и људи.
2. Тојест царском намеснику у Азијским покрајинама Римске царевине.
3. Варвалисо - град у Месопотамији, на западној страни од реке Еуфрата
4. Претор - највиша судбена установа у централним градовима Римских покрајина, где су одлуке доносили намесници Римских царева, такозвани игемони или управитељи неколиких покрајина.
5. Сура - град на западној страни Еуфрата.
6. Град између Суре и Росафе близу Еуфрата.
7. Росаф или Резаф, доцније прозвап Сергиспољ по знаменитом манастиру у част светог мученика Сергија, - град удаљен од Суре шест километара.
8. Таракина - сада Терацина - приморски град у Италији, јужно од Рима.
9. Тако су се називали лица на служби код "ипата" - царских намесника.
10. Капуа - главни град у италијанској области Кампанији; један од најстаријих градова у целој Италији.
11. Свети Полихроније пострадао око половине четвртога века; за царовања сина Константина Великог Констанција (337-361. г.), који је штитио аријанце а гонио православне.
12. Река Нурма, у Грјазовецком срезу Вологодске губерније, притока реке Обноре.
13. Преподобни Павле Обнорски преставио се 10 јануара 1429. године.
14. Празнује се 1 августа.
15. Доцније свете мошти преподобног Сергија бише пренесене у саму цркву, и тамо почивају.
16. Глава једнога од ових преподобних, по предању Јована Пустињака, налази се на острву Хијосу и одише дивним благоуханим мирисом.
17. Види о њима под данашњим даном: Спомен светих мученика Јулијана и Кесарија.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Тома. Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. На име: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.

2. Преп. новомуч. Макарије. Рођен у месту Киону у Витинији од родитеља хришћанских, Петра и Антусе, и крштен са именом Мануил. Дадоше га родитељи да учи кројачки занат. У томе отац му се потурчи и пресели у Брусу. Када Мануил једном дође послом у Брусу, нађе га отац и навали на њ силом да га потурчи. Узалуд се Мануил опираше: Турци га силом обрезаше. Тада Мануил одбеже у Св. Гору, и замонаши се у скиту св. Ане и прозва се Макаријем. И би монах изврстан 12 година, али никако немаде мира душевнога. Ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред оцем својим (Мат. 10, 33) — те речи Христове непрестано су зујале у ушима Макаријевим. С тога се реши, и, с благословом свога старца, оде у Брусу и јавно исповеди пред Турцима веру у Христа називајући Мухамеда лажним пророком. После шибања кроз 130 дана, и других још тежих мука, би посечен мачем, у Бруси 6. окт. 1590. год. Један део његових чудотворних моштију чува се у скиту св. Ане на Атону.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА TOME

СВЕТИ апостол Тома, звани Близанац,[1] бејаше из Галилејског града Панеаде. Када Господ наш Исус Христос за живота Свога на земљи прохођаше градове и села учећи људе и исцељујући сваку болест, тада Тома, чувши проповед Његову и видевши чудеса Његова, прилепи се свом душом за Њега. И хођаше за Њим хранећи се слатким речима Његовим и гледањем пресветог лица Његовог, и удостоји се да га Господ уврсти у Дванаест Апостола, са којима и следоваше Њему све до спасоносног страдања Његовог. По васкрсењу пак Господа Христа свети Тома неверјем својим силно појача веру у Цркви Христовој. Јер када му остали ученици говораху: видесмо Господа (Јн. 20, 25), он им не хте веровати док сам не види Христа и не опипа ране Његове. И након осам дана по васкрсењу, када сви ученици беху заједно и Тома с њима, Господ им се јави и рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. - А Тома, видевши Христа и опипавши животодавна ребра Његова, рече: Господ мој и Бог мој (Јн. 20, 26-28). Овај догађај са Томом на очигледан начин потврђује свима истинитост васкрсења Господњег: јер Христос заиста васкрсе и јави се ученицима не као привиђење и не у неком другом телу него у оном истом у коме пострада ради нашег спасења.
После вазнесења Господа Христа на небо и силаска Светога Духа, свети апостоли бацише коцке, куда би ко од њих ишао ради проповедања речи Божје. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију, да тамо незнабоштвом помрачене крајеве просвети, и научи истинитој вери разне народе: Парћане и Миђане, Персијанце и Гиркане, Бактре и Брахмане, и све најудаљеније житеље Индије.[2] Међутим, свети Тома силно туговаше што се шаље међу такве дивље народе. Но њему се јави Господ у виђењу, крепећи га и наређујући му да буде јуначан и да се не боји, и обећавајући му да ће Сам бити са њим. И ускоро му Господ омогући путовање у те земље на следећи начин.
Индијски цар Гундафор, желећи да сазида себи изузетно леп дворац, посла свога повереника Авана у Палестину, да тамо потражи тако вичног неимара, који би био способан и вешт подићи му палате какве имају римски цареви. Господ и нареди Томи да са тим Аваном иде у Индијске стране. Када Аван тражаше премудрог неимара у Панеади, Тома се срете са њим и представи му се као човек вичан у грађевинарству. Аван се погоди са њим, и они лађом кренуше на пут, пловећи по погодном ветру. А када успут пристадоше у неки град, они чуше звук труба и других музичких оруђа: јер цар тога града удаваше своју кћер и беше послао гласнике по целоме граду да на свадбу позову и богате и убоге, и робове и странце; а ако ко не хтедне доћи, одговараће царскоме суду. Чувши то Аван и Тома, и бојећи се да као странци не разгњеве цара ако се не одазову царевом позиву, отидоше у царев двор на свадбу. А када сви поћедаше и стадоше се веселити, апостол седе на најпоследње место, и нити што окушаше, нити узимаше удела у весељу, већ беше погружен у своје мисли. И сви гледаху на њега као на странца и иноплеменика. А они што сеђаху крај њега питаху га: Зашто си дошао овамо када нити једеш нити пијеш? - Апостол одговори: Нисам дошао овамо ради јела и пића, него да испуним цареву вољу, јер гласници громко објављиваху да ће царскоме суду одговарати ко не дође на свадбу.
Међу званицама на свадби бејаше и једна жена Јеврејка, која дивно свираше на свирали, припевајући свакоме од званица понеку похвалу. Угледавши Тому који није узимао учешћа у весељу већ је често погледао на небо, она познаде да је он Јеврејин, и свирајући пред њим, припеваше му на јеврејском језику ове речи: Један је Бог - Јеврејски, који је створио небо и земљу. - А апостол, са задовољством слушајући овај припев, моли је да неколико пута понови те речи. Међутим један од слу гу који је прислуживао вино, видећи да апостол није весео, удари му шамар по лицу, говорећи: Позван си на свадбу; немој бити тужан, него буди весео, придружујући се онима што пију. - Апостол му рече: Нека ти Господ још у овом животу узврати за ово; и руку која ме је ударила нека ја видим где је пас вуче на очиглед многима.
После кратког времена слуга што удари апостола упути се ка студенцу да захвати воду, желећи да гостима донесе воде ради разблажења вина. Али на студенцу њега изненада нападе лав, обори га и закла, па посисавши му крв отиде. Тада дотрчаше пси и растргоше га у комаде; а један црни пас дохвати десну руку, однесе на свадбену гозбу и баци пред свима. Видевши то, сви се узбунише и питаху се, чија ли је то рука. А жена што свираше на свирали узвикну: Данас се међу нама збива нешто веома тајанствено: с нама се овде налази или Бог или посланик Божји. Јер ја видех где слуга који прислужује вино удари шамар по лицу једноме човеку, и чух како му овај човек рече на јеврејском ово: "Руку која ме је ударила нека ја видим где је пас вуче на очиглед многима", - што се и зби, као што сви видите. - После ових речи страх спопаде све.
Пошто се заврши свадбени пир, цар, који о свему беше обавештен, дозва к себи светог апостола Тому и рече му: Ући у дворац и благослови моју удату кћер. - Апостол уђе, поучи младенце целомудрију и чувању девства у чистоти, помоли се за њих и благослови их, па отиде. Мало затим младенци видеше у сну Исуса који им се јави у облику светог апостола Томе и с љубављу их грљаше. А женик мислећи да је пред њим апостол Тома рече му: Ти си изашао пре свих, на који си се начин поново обрео овде? - Господ одговори: Ја нисам Тома већ брат његов, и сви који су се одрекли света и следују Мени као он, не само биће моја браћа у будућем животу него ће постати наследници царства мога. Стога, децо моја, не заборавите оно што вам је саветовао брат мој, и ако по савету његовом сачувате девство своје беспрекорним, ви ћете се удостојити неувенљивих венаца у моме небеском дворцу.
Рекавши то Господ оде; а они, пробудивши се од сна, испричаше једно другом шта су видели у сну, па устадоше и сву ноћ ту мољаху се Богу усрдно. Речи пак, речене им у сну, чуваху у срцу свом као скупоцене бисере.
Ујутру цар дође у посету младенцима и затече их где седе далеко један од другога. У недоумици, он их упита зашто седе тако далеко један од другога. Они му одговорише: Ми се молимо Богу да нам да снаге да до смрти наше сачувамо у нашем браку потпуну девственост, какву сада имамо, да бисмо се удостојили у дворцу небеском бити овенчани неувенљивим венцима, као што нам обећа Господ који нам се јавио.
Тада цару би јасно да их је на чување девствености усаветовао онај странац што је јуче био у дворцу. To силно разјари цара и он посла слуге своје да ухвате апостола, али га они не нађоше, пошто Аван и Тома већ беху отпловили ка Индији.
Када стигоше у Индију, Аван и апостол Тома изађоше пред цара Гундафора, и Аван рече: Ево, господару, довео сам ти из Палестине премудрог неимара, да сагради палате које ће бити по вољи твоме царском величанству. - Цар се обрадова, показа Томи место где се имају подићи палате, одреди им размере, даде Томи много злата за зидање, а сам отпутова у други крај царства.
Добивши злато, свети апостол Тома га стаде раздавати оскуднима - просјацима и убогима; а сам трудећи се у проповедању Еванђеља, обрати многе вери у Христа и крсти их. У то време онај младић који по савету Томе обећа да ће са супругом својом чувати девство, чу да апостол у Индији проповеда Христа, узе супругу своју и отпутова са њом код апостола. Поучени како ваља од светог апостола вери Христовој, они примише свето крштење. Супруга доби на крштењу име Пелагија, и доцније проли и крв своју за Христа; а младић доби име Дионисије, и касније се удостоји епископског чина. Вративши се с апостолским благословом у своју отаџбину, они распрострањиваху славу имена Божјег обраћајући неверне ка Христу и подижући цркве по градовима.
Када прођоше две године цар посла к апостолу да сазна: хоће ли палате скоро бити готове? Апостол одговори посланицима да се још само кров има метнути. Цар се обрадова, јер је сматрао да му Тома доиста зида дворац на земљи, и посла му још много злата са наредбом да се што пре начини великолепни кров. А свети Тома, поново добивши злато, подиже и очи и руке к небу и рече: Благодарим Ти, човекољубиви Господе, што на разне начине стројиш спасење људи! - И опет раздаде послато злато онима који су тражили од њега помоћ, а сам и надаље усрдно проповедаше реч Божију.
Када прође извесно време, цар дознаде да Тома још ни почео није наложени му посао и да је сво злато раздао убогама, а да о зидању и не мисли, него ходећи по градовима и селима проповеда некаквог новог Бога и чини дивна чудеса. Цар се због тога страховито разгњеви и посла слуге своје да апостола ухвате и доведу. Када светог Тому доведоше пред цара, цар га упита: Јеси ли сазидао палате? - Он одговори: Сазидао сам велељепне и прекрасне. - Цар на то рече: Хајдмо онда да видимо дворац твој. - Апостол одговори: He можеш у овом животу видети те палате, него када будеш отишао из овог живота, тада ћеш их видети и с радошћу се уселити у њих, и живети вечито у њима. - Међутим цар, сматрајући да му се апостол подсмева, веома се ожалости и нареди да га заједно са Аваном који га је довео баце у тамницу, где би чамили док их љутом смрћу не казни: јер цар намераваше да им живима кожу одере, па да их онда у огњу сажеже.
Када сеђаху у тамници, Аван укораваше апостола говорећи му: Ти си обмануо и мене и цара представивши се као врло искусан неимар. А ето сада, упропастио си царево злато, и живот мој погубио. Због тебе ево страдам и љутом смрћу умрећу: цар је опак и убиће нас обојицу - А апостол тешећи га говораше: He бој се, још није време да ја и ти умремо; ми ћемо бити живи и слободни, и цар ће нас уважавати због палата које сам му сазидао у царству небеском.
Те исте ноћи разболе се царев брат и посла ову поруку цару: Због муке која је тебе снашла, ево и мене спопаде туга, и од тога се разболех, и ево ме умирем. - И стварно брат царев одмах затим умре. Од ове нове жалости цар заборави на прву своју муку, и стаде неутешно ридати због смрти свога брата. Душу пак умрлога Анђео Божји узе и узнесе у небеска обиталишта; и обилазећи тамошња насеља показиваше јој многе чудесне и велељепне палате, међу којима једна беше тако изузетно чудесна и изузетно велељепна да се лепота њена описати не може. И Анђео упита душу: У којој би од ових палата волела да живиш? - А душа, гледајући у ону најлепшу палату, рече: Ако би ми било допуштено да само у једном кутку оне палате обитавам, ја ништа више не бих тражила. - Анђео јој рече: He можеш ти живети у тој палати, јер она припада твоме брату; њу му подиже онај странац Тома златом што му твој брат даде. - И рече душа: Молим те, господине, пусти ме до брата и ја ћу купити од њега ову палату, јер он још не зна њену лепоту, па пошто је купим ја ћу се опет вратити овамо.
Тада Анђео поврати душу у тело, и покојник одмах оживе, и као пробудивши се од сна упита присутне за брата, и мољаше да цар његов брат дође к њему. А цар, чувши да је брат његов оживео, обрадова се силно и дотрча к њему, па видевши га жива постаде још радоснији. А васкрсли стаде му говорити: Насигурно знам, царе, да ти мене брата свог волиш, и плакао си за мном; и када би било могуће да ме откупиш од смрти, ти би дао и до по царства свога. - Цар рече: Да, заиста је тако. - На то брат рече цару: Ако ме тако волиш, онда молим од тебе један поклон који ми немој одрећи. - Цар одговори: Све што је под мојом руком у држави мојој, поклонићу теби, милом брату мом. - И ову реч своју цар потврди заклетвом. - Тада васкрсли брат рече: Дај ми палату твоју коју имаш на небесима, и узми за њу све богатство моје. - Чувши овакве речи цар се збуни, и као безгласан ћуташе. Потом рече: Откуда мени палата на небесима? - Брат одговори: Ваистину постоји на небесима таква палата, какву ти не знаш, и какву ни видео ниси у целом поднебесју. А њу ти сазида Тома кога ти држиш у тамници: и ја је видех, и дивих се неисказаној лепоти њеној, и молих да се настаним у једном кутку њеном, али ми то не би дато. Јер Анђео који ме вођаше рече: He можеш ти живети у њој, јер је то палата твога брата, коју сазида онај странац Тома. Ја онда молих Анђела да ме пусти до тебе, да купим ту палату од тебе. Стога, ако ме волиш, дај ми је, и у замену узми целокупно имање моје.
Тада се цар двоструко обрадова: обрадова се повратку брата у живот, и палати саграђеној му на небесима. И рече цар свом васкрслом брату: Мили брате, ја сам се заклео да ти ништа нећу одрећи од онога што је у мојој власти на земљи, али палату што је на небу ја ти нисам обећао. Но ако хоћеш, ми имамо неимара, који може и теби сазидати таку исту палату.
Рекавши то, цар одмах посла у тамницу слугу да му доведе светога Тому са Аваном који га је довео. Када они наиђоше, цар похита у сусрет апостолу и паде му пред ноге молећи га да му опрости грех који учини према њему из незнања. Апостол, узневши благодарност Богу, стаде оба брата учити вери у Господа нашег Исуса Христа; и они, тронути до дна душе, с љубављу примаху речи његове. Убрзо затим свети апостол их крсти, и научи их живети по хришћански. И оба брата многобројним милостињама саградише себи вечна обиталишта на небесима. Провевши неко време са њима и утврдише их добро у светој вери, апостол крену кроз оближње градове и села радећи на спасењу душа људских.
Када апостол Тома проповеђу Еванђеља просвећиваше Индијску земљу, настаде чесно престављење Божје Матере,[3] и сви апостоли са разних страна узети бише на облаке и пренесени у Гетсиманију, ка одру преблагословене Дјеве. Тада и свети апостол Тома би узет из Индије, али не приспе на сам дан погреба богопрослављеног тела Пречисте Богородице. To би тако по Божјој вољи, да би се вернима дао најубедљивији доказ да је Мати Божија са телом узета на небо. Јер као што се и у васкрсење Христово ми боље уверисмо Томиним неверјем, тако и за узеће са телом на небо Пречисте Дјеве Марије Богородице ми насигурно сазнадосмо преко Томиног задоцњења. Јер апостол стиже тек у трећи дан после погреба, и туговаше што не приспе на сам дан погреба, да би са осталим апостолима пратио свето тело Матере Господа свога до гроба њенога. Тада се свети апостоли договорише да ради светога Томе отворе гроб Пресвете Богородице, да би он видео свечесно тело Њено, поклонио му се и утешио у својој тузи. Међутим, када отворише гроб, они не нађоше тело већ само једну плаштаницу где лежи. И отуда свима би јасно да је Мати Божија, попут Сина свога, у трећи дан васкрсла, и са телом била узнета на небо.
После тога свети апостол Тома се поново обрете у земљи Индији, и проповедаше Христа; и миоге привођаше к вери знамењима и чудесима. Дошавши пак у Мелиапор,[4] он тамо многе просвети и у светој вери утврди следећим чудом. На једном месту лежаше једно огромно дрво које не само мноштво људи Hero ни слонови не могаху померити с места. Апоетол пак Тома својим појасом превуче то дрво на даљину од два километра и предаде за зидање храма Господњег. Видевши то, верни се утврдише у вери, а многи неверни повероваше. Свети пак апостол учини тамо и друго чудо, веће од првог. Један идолски жрец уби свога сина и окриви за то светога Тому, говорећи: Тома уби мога сина. - У народу настаде узбуна, слеже се силан свет, гомила дохвати светога Тому као убицу и захтеваху да га Суд осуди на мучење. Али пошто се не нађе нико који би посведочио да Тома није крив за то убиство, апостол Христов стаде молити судију и народ говорећи: Пустите ме, и ја ћу у име Бога мог упитати убијенога да сам каже ко га је убио. - И сви са апостолом светим отидоше к телу убијеног сина жречевог. И Тома, подигавши очи к небу, помоли се Богу, па онда рече мртвацу: У име Господа мога Исуса Христа наређујем ти, младићу, реци нам ко те уби. - И одмах проговори мртвац: Отац мој уби ме.
- Тада сви повикаше: Велики је Бог кога Тома проповеда. -И апостол би ослобођен, а жрец сам паде у јаму коју беше ископао за апостола. Због овога чуда мноштво народа се обрати к Богу и крсти се од апостола.
После тога апостол отпутова у далеке, Каламидске крајеве, где владаше цар Муздиј. И тамо проповедајући Христа, свети апостол обрати к вери неку жену, по имену Синдикију, која беше нећака Мигдоније, жене царевог пријатеља. Синдикија саветова Мигдонији да позна истину и поверује у Једнога Бога, Створитеља целе васељене, кога апостол Тома проповеда. И рече Мигдонија Синдикији: Хтела бих да сама видим тога човека који проповеда истинога Бога, и да од њега чујем његово учење.
- Синдикија одговори: Ако хоћеш да видиш апостола Божија, промени своје хаљине, и обуци се у лошу одећу као проста и убога жена, да не би била препозната, па хајде са мном.
Мигдонија учини тако и пође са Синдикијом. И нађоше апостола где проповеда Христа усред огромног скупа простих и убогих људи. Помешавши се са гомилом, оне стадоше слушати учење Томино; а он много причаше о Христу Господу, и учаше вери у Њега, и говораше и о смрти, и о суду, и о паклу, и о небеском царству. Слушајући све то, Мигдонија би тронута, и поверова у Христа. А кад се врати дома, она сво време размишљаше о апостоловим речима; и разговарајући са нећаком својом Синдикијом о Христу, она све већма распламсаваше љубав своју к Њему. И од тога времена она се стаде гнушати неверних као непријатеља Божјих, и избегаваше сваки разговор са њима и гозбовање, и клонити се свих задовољстава светских. Она такође одлучи да и са својим мужем прекине брачне везе. To веома ожалости њенога мужа, и када не успе да Мигдонију приволи да промени своју одлуку, он моли цара Муздија да жену своју, царицу Тертијану, која беше рођена сестра Мигдонији, пошаље, те да она наговори Мигдонију да се ова не гнуша својих супружанских дужности. Царица оде к сестри својој Мигдонији и упита је због чега се она не повињава своме мужу. Мигдонија одговори: Због тога што је он незнабожац и непријатељ Божји, a ja сам слушкиња Јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и нећу да будем оскврнављена од човека неверујућег и нечистог. - Тертијана изјави жељу да сазна ко је то Исус Христос кога Мигдонија назива истинитим Богом. Мигдонија јој онда изложи проповед светог апостола Томе, трудећи се да је убеди да прими истиниту веру. Но Тертијана, желећи да што више и одређеније сазна о Христу и да се што темељније научи вери у Њега, зажеле да види самог апостола и да чује проповед његову. И договоривши се с Мигдонијом оне тајно послаше по апостола. Када апостол дође, оне га молише да их упути на иут истине. И он, проповедајући им Христа, просвети их светлошћу вере, оми их бањом светог крштења, и научи их држању заповести Божјих и свима врлинама. Сложивши у срцу свом све речи светог апостола, Тертијана и Мигдонија се договорише да служе Господу у чистоти и да не одржавају телесне супружанске везе, са својим мужевима пошто су они незнабошци. А апостол силом Божјом чињаше тамо многа чудеса и исцељиваше сваку болест; и многи, не само из простога народа него и из царских дворјана, видећи знамења што биваху од апостола и слушајући његово учење, обратише се ка Христу. И један од царевих синова, по имену Азан, верова и прими свето крштење од апостола; јер сам Господ дејствоваше кроз апостолску проповед, и множаше Цркву своју и распростираше славу имена свога.
Царица Тертијана, вративши се од Мигдоније, пребиваше у молитви и посту, и одбијаше телесну везу са својим мужем. Зачуђен због такве промене код своје жене, цар рече своме. пријатељу Каризију: Желећи да твоју жену повратим теби, ја изгубих своју; и моја се горе понаша према мени него твоја према теби. - И они обојица, цар и Каризије, врло марљиво истраживаху шта је узрок такој промени код њихових жена, и пронађоше да их је неки иностранац дошљак, по имену Тома, научио вери Христовој и одвратио их од телесне брачне везе са њиховим мужевима. Дознадоше они такође да су преко проповеди Томине поверовали у Христа царев син Азан, и многи од царских дворјана и од властеле, и безброј њих од простога народа. Због свега тога они се разљутише на апостола Тому, па га ухватише и у тамницу бацише.
Потом апостол би изведен пред цара на суд. И упита га цар: Ко си ти, роб или слободњак? - Тома одговори: Роб сам Онога над којим ти немаш власти. - Цар на то рече: Видим да си лукав роб; побегао си од свога господара и дошао у ову земљу да квариш људе и да буниш наше жене. Кажи дакле, ко је твој господар? - Апостол одговори: Мој господар је Господ неба и земље, Бог и Творац сваке твари. Он ме је послао да проповедам свето Име Његово и да обраћам људе од заблуде. - Цар рече: Остави, варалицо, лукаве речи своје, и чуј наређење моје: као што си препреденошћу одвратио жене наше од нас, те оне немају телесне везе с нама, тако их поново обрати к нама. He учиниш ли пак то, да жене наше поново буду с нама у пређашњој љубави и вези, ми ћемо те предати љутој смрти. - Апостол одговори: He приличи да слушкиње Христове одржавају телесне супружанске везе са безаконим мужевима, нити је праведно да се верујуће оскврњују од зловерних и неверујућих.
Чувши то цар нареди да се донесу усијане железне даске и да се на њих постави апостол босим ногама. Када то би учињено, одједном се појави вода испод тих даски и расхлади их. Затим свети Тома би бачен у ужарену пећ, али сутрадан он изиђе из ње жив и неповређен. После тога Каризије учини цару овакав предпог: Приморај га да се поклони и принесе жртву богу сунцу, еда би тиме разгњевио Бога свог који га чува неповређеним у мучењима. - Када по наређењу цара апостол би приведен к идолу сунца, идол се тог часа растопи и истопи као восак. И верни ликоваху због такве силе Небеског Бога, а мноштво неверних обрати се ка Господу. Међутим жреци идолски стадоше роптати на Тому што уништи бога њиховог; сам пак цар, силно увређен, размишљаше како да погуби Тому, али се ипак бојаше народа и слугу својих и многих велможа који вероваху у Христа.
Узевши Тому, цар са својим војницима изиђе из града, и сви помислише да цар жели да види од апостола неко чудо. Но прошавши километар, цар предаде Тому петорици војника н заповеди им да га одведу ка гору и тамо копљима избоду, а сам отпутова у град Аксиум. Царев пак син Азан и један човек, по имену Сифор, похиташе за апостолом, и стигавши га плакаху за њим. А апостол, измоливши од војника дозволу да обави молитву, помоли се Господу и рукоположи Сифора за свештеника и Азана за ђакона, и заповеди им да се старају о вернима, и да се труде око распрострањења Цркве Христове. После тога војници прободоше апостола са пет копаља, и он тако сконча. Сафир и Азан много плакаше над њим, и чесно погребоше свето тело његово.[5] После погреба они приседоше крај апостоловог гроба и туговаху. И гле, свети апостол им се јави и нареди им да иду у град и утврђују браћу у вери. Они поступише по наређењу свога учитеља, светог апостола Томе, и помагани његовим молитвама, они успешно управљаху Црквом Христовом. Цар Муздиј и Каризије дуго мучаху своје жене, али их не могоше приволети да испуне њихову жељу. Схвативши најзад да оне све до смрти неће пристати на њихову жељу, они их и против своје воље оставише да оне живе слободно по својој вољи. Ослободивши се од тежине супружанског јарма, оне живљаху у великом уздржању и молитвама, служећи Господу дан и ноћ, и врлинским живљењем својим оне приношаху велику корист Цркви.
Након неколико година један од синова цара Муздија постаде бесомучан, и нико га не могаше исцелити, пошто у њему беше веома опак бес. Цар се необично ожалости због болести сина свог, и намисли да отвори гроб светог апостола, узме једну кост од моштију његових и привеже о врату сина свог, и тако га исцели од бесомучности, јер беше чуо да је свети Тома за живота свог на земљи изагнао мноштво бесова и људи. Када цар хтеде да ту замисао приведе у дело, њему се у виђењу јави свети Тома и рече: Ти живоме ниси веровао, а од мртвога ли иштеш помоћи? Али, немој остати у своме неверју него поверуј, и Господ мој Исус Христос биће милосрдан према теби.
Ово виђење још више појача у цару жељу да отвори гроб апостола. И отишавши на гроб, цар га отвори, али не нађе у њему мошти светог апостола, јер један хришћанин беше тајно узео свете мошти, однео их у Месопотамију и тамо положио на чесном месту. Цар онда узе грудвицу земље са тог места, привеза је о врату свога сина, говорећи: Господе Исусе Христе, молитвама Твога апостола Томе исцели сина мога, и ја ћу поверовати у Тебе. - И тог тренутка изиђе бес из царевог сина, и младић оздрави. Тада цар Муздиј поверова у Христа, и са свима својим велможама би крштен од свештеника Сифора. И аи велика радост вернима: јер идоли бише сакрушени и храмови њихови поругаени, и на њиховим местима цркве Христове подигнуте. И реч Божија растијаше, и света вера умножаваше се. А цар, пошто прими свето крштење, кајаше се за пређашње грехе своје и од свих искаше помоћ и молитве. Презвитер пак Сифор говораше свима верујућима: Молите се за цара Муздија, да од Господа нашег Исуса Христа добије милост и отпуштење грехова својих. - И сва Црква мољаше се за цара.
На оном пак месту где беше сахрањено тело светога апостола збиваху се, молитвама његовим, многа чудеса у славу Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом нека од нас буде част и поклоњење вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КЕНДЕЈА, подвижника Кипарског

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕРОТИДЕ

ОВА света мученица скончала у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МАКАРИЈА

РОДИО се у месту Киону у Витинији од родитеља хришћанских, Петра и Антусе, и крштен са именом Мануил. Дадоше га родитељи да учи кројачки занат. У томе отац му се потурчи и пресели у Брусу. Када Мануил једном дође послом у Брусу, нађе га отац и навали на њега силом да га потурчи. Узалуд се Мануил опираше: Турци га силом обрезаше. Тада Мануил одбеже у Свету Гору, и замонаши се у скиту свете Ане и прозва се Макаријем. И би монах изврстан дванаест година, али никако немаде мира душевнога. "Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим" (Мт. 10, 38) - те речи Христове непрестано су зујале у ушима Макаријевим. Стога се реши, и, с благословом свога старца, оде у Брусу и јавно исповеди пред Турцима веру у Христа називајући Мухамеда лажним пророком. После шибања кроз 130 дана, и других још тежих мука, би посечен мачем, у Бруси 6 октобра 1590 године. Један део његових чудотворних моштију чува се у скиту свете Ане на Атону.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Тома је јеврејска реч и значи близанац; свети Тома се још назива Дидим. To je грчка реч, која такође значи Близанац.
2. Индијом се, по данашњем географском појимању, назива јужни део Азијског копна, и то средње полуострво, које је са севера одвојено од централне Азије ланцем огромних планинских масива. Но стари писци су често називали Индијом све јужне богате земље Азије, о којима су имали нејасне представе. Миђани су живели у суседству Персије, у западном делу Ирана, на југу од Каспијског Мора, и били су касније покорени од Персијанаца. Парћани су такође били суседи Персијанаца, и насељавали огромно просторну земљу од Еуфрата до Окса и од Каспијскога Мора до Индијскога; у трећем веку пре Христа њих ст покорили Римљани. Персијанци су обитавали у јужном делу Ирана. Гиркани су живели крај обала Еуфрата и Тигра, и били покорени од Персијанаца. Бактрани су насељавали североисток Ирана. Брахмани су управо житељи Индије, првенствено индијски жреци.
3. Успеније Пресвете Богоматере догодило се у 15 години по вазнесењу Господа, или у 48 години после Христовог Рођења. Такво је древно предање.
4. Мелиапор или Малигтур - град на источној обали полуострва Индостана.
5. Као место мученичке смрти светог апостола Томе показују у Калурмини једну високу стену, удаљену седам километара од Малипура, куда је апостол често одлазио ради молитве.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Харитина. Као сироче у детињству би посвојена од некога угледна човека и хришћанина Клаудија, који је васпита као своју рођену кћер. Харитина беше кротка, смерна, послушна и ћутљива. Учаше се закону Божјем дан и ноћ, и завешта се проживети век у девству као права невеста Христова. Но како Харитина и друге обраћаше вери Христовој, чу за њу намесник цара Диоклецијана, неки Дометијан, и посла војнике, те је узеше од њенога поочима и изведоше пред суд. Упита је судија: „истина ли је, девојко, да си хришћанка, и да и друге обмањујеш приводећи их тој нечестивој вери?" Одговори Харитина храбро: „истина је, да сам хришћанка, а лаж је, да друге обмањујем, него заблуделе изводим на пут истине приводећи их Христу мојему". Зли судија нареди, те јој косу ошишаше и жар на главу посуше. Но Божјом силом девица би сачувана. Бацише је у море, но Бог је избави из мора. Везаше је за точак и почеше окретати, али ангел Божји устави точак и Харитина оста неповређена. Тада пакосни судија посла неке развратне младиће, да је оскврне. Страхујући од бешчешћа св. Харитина помоли се Богу, да јој прими душу пре него би они развратници оскврнили њено тело девојачко. И док се клечећи мољаше Богу, изиђе душа из ње и пресели се у бесмртно царство Христово.

2. Свешт. муч. Дионисије еп. Александријски. Рођен у Александрији од знаменитих незнабожачких родитеља и васпитан на грчкој философији, по том и код Оригена. Као младић прочита посланице апостола Павла, поверова у Христа и крсти се од Димитрија тадашњег епископа у Александрији. 247. год. постане епископ у истом том граду и послужи Богу и народу Божјем као прави пастир, и то под врло мучним околностима. Споља црква беше гоњена од незнабожаца, а унутра раздирана од јеретика. При том још удари чума, која сатираше људе кроз неколико година. Три године проживе ван Александрије, склоњен верним, да не би пре времена погинуо. За те три године он је писао многе посланице и друге саставе пастви својој, поучавајући је и храбрећи у држању Православља. Међу његовим списима налазе се и неколики канони, које је црква прихватила. Исто тако и његово писмо против Новацијана сматра се канонским писмом. Управљао црквом 17 година и упокојио се 265. год.

3. Преп. Евдоким Ватопедски. 1841. год. када су у Ватопеду оправљали костурницу, нађу мајстори мошти некога човека у ставу клечећем и са иконом Пресвете Богородице на прсима у рукама. Необично диван мирис разлио се од тих моштију. Не знајући ни ко је био тај свети муж ни кад је живео монаси му даду име Евдоким, и мошти његове пренесу у цркву, где и данас стоје. Од тих моштију догодила су се многа чудесна исцелења. На сребрном ковчежићу и сад стоје изрезане речи: „овај ковчежић изради за чесну главу св. Евдокима монах Гаврил, кога је овај светитељ исцелио од тешке болести".

4. Преп. Дамјан, Јеремија и Матеј. Печерски прозорљивци и чудотворци. Сви из XI столећа.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ХАРИТИНЕ

У BPEME цара Диоклецијана живљаше у Понту један високородан и богат човек, Клаудије. Он беше добар по души и милостиван према сиротињи. Једном Клаудије виде малену девојчицу, Харитину, сироче које беше рано остало без родитеља, сажали се на њу и узе је у свој дом, заволе је и одгаји као своје рођено чедо. И стварно, Харитина потпуно заслуживаше ту љубав. Јер када одрасте, она беше не само лепа лицем него се одликоваше и дивним наравним особинама: кротошћу, смиреношћу, послупшошћу, ћутљивошћу, целомудреношћу и памећу; а сврх свега верношћу Христу као слушкиња и невеста. Њена вера у Господа Христа разви се у пламену љубав према Господу; и она, уневестивши се Њему, чуваше своје девичанство и живљаше усамљенички у засебном обиталишту. Клаудије, њен одгајитељ и господин, не само што се није противио таквој доброј намери њеној, него се је веома радовао целомудреном и светом животу њеном; и сазида за њу засебну кућу, у којој она живљаше у молитвеној осами и побожном ћутању, поучавајући се дан и ноћ у закону Господњем. Харитину стадоше посећивати верни, и она их мудрим поукама упућиваше на спасење; а неверне привођаше истинитој вери проповедајући им Христа. На тај начин Харитина беше свима учитељица вере и богоугодног живота.
У то време незнабожни цар римски Диоклецијан[1] подиже силно гоњење на хришћане. По његовом наређењу хришћане свуда тражаху и стављаху на муке, нарочито оне који су били слављени као људи пуни врлина и умни. Као таква би оптужена пред царским намесником Домицијаном и света Харитина: хришћанка је, говораху тужитељи, и многе јелине обраћа ка вери у Христа. Чувши то намесник одмах написа писмо Клаудију наређујући да му пошаље Харитину. Прочитавши намесниково писмо Клаудије се силно ожалости, обуче на се кострет, и оплакиваше Харитину, знајући добро да је немогуће противити се намеснику. Па ипак, колико је год могао, Клаудије се стаде противити војницима који беху дошли по Харитину: плачући и држећи Харитину својим рукама он је није давао војницима; војници су је вукли к себи, Клаудије ју је бранио као рођени отац и није је пуштао из својих руку. Тако вучена на две стране, света Харитина рече своме заштитнику: Пусти ме, господине мој, и не тугуј, него се радуј, јер ћу бити пријатна жртва Богу за своје и за твоје грехе.
Војници, силно разјарени, отеше силом Харитину из Клаудијевих руку као вуци овцу, и поведоше намеснику. Пратећи је, Клаудије с плачем говораше: Спомени ме пред Небеским Царем, када предстанеш Њему усред скупа светих мученика!
Тако доведена к намеснику, света Харитина стаде пред њим призивајући себи у помоћ Бога свим срцем својим. Намесник је упита: Је ли истина што сам чуо о теби, девојко, да ри хришћанка и да друге обмањујеш приводећи их у ту исту безбожну веру? - Света Харитина одговори смело: Истина је да сам хришћанка, али је лаж да обмањујем друге људе. He обмањујем ја друге, него заблуделе одвраћам од заблуде и изводим на пут истине, приводећи их Христу моме; вера у Њега није безбожна, као што ти брбљаш, него света и праведна. Међутим, ваша вера је пуна сваке нечистоте, јер ви верујете у погане и лукаве демоне и творите вољу њихову.
Чувши такав одговор свете Харитине, намесник се страховито наљути, и нареди да је немилице бију. Затим, метнувши јој око врата железно уже, отправи је на суд к управитељу области. Овај судија неправедни, пошто најпре показа Харитини сва оруђа за мучење, стаде јој овако говорити: Сажали се на себе, да не би била уморена љутим мукама. Послушај мој добри савет: принеси жртву бесмртним боговима. Од тога ћеш добити три велике користи: умилостивићеш богове, наћи ћеш милост у цара, и сачуваћеш расцветану лепоту своје младости недарнутом жестоким мучењима.
Чувши то, мученица подиже очи своје к небу, отуда иштући помоћ себи. Затим се прекрсти, па рече судији: Лукав си, судијо, лукав и неправедан! али лукавост твоја неће ни најмање успети: јер нити ћеш ме лукавством уловити, ни претњом мукама уплашити, ни наговарањем привести вашем безбожју, нити ћеш изменити моју ватрену жељу да пострадам за Христа. Боље ти је, помисли на оно што је корисно твојој души, те се не поклањај бездушним идолима, да не би погинуо заједно са демонима које ти поштујеш као богове.
Чувши овакве речи, судија јој се стаде ругати, и нареди да јој острижу косу. Светитељка, безгласна као овца пред оним који је стриже, ћуташе, разговарајући у души са вољеним Жеником својим Христом, и молећи Га да јој помогне да подвиг мучеништва заврши добро. А кад јој остригоше косу, тог часа на очиглед свију њој израсте друга коса, дужа и лепша од прве. Видећи то, судија се страховито разјари и нареди те донесоше жар и њиме посипаху главу свете мученице, те јој глава би силно опечена. Онда сирћетом поливаху њено опечено тело, повећавајући јој љуте болове. Трпећи све то, светитељка се мољаше Господу и говораше: Господе Исусе Христе, моћни помоћниче свима који се у Тебе уздају, Ти си света Три Младића усред пламеног огња сачувао неопаљене, - похитај и мени у помоћ, и укрепи ме у мукама које Тебе ради подносим, да непријатељи моји не би рекли: где је Бог њен?
После молитве мученици уминуше болови и она узнесе благодарност Богу. Међутим мучитељ не престаде измишљати све веће и веће муке за њу: ужегавши гвоздене шипке, он нареди да јој прободу дојке, и да јој свећама опаљују ребра. А света Харитина, као не осећајући вештаствени огањ, све се већма распаљиваше духовним пламеном Божанске љубави и не престајаше срцем и устима исповедати име Исуса Христа. Видећи такву чврстину код свете мученице, мучитељ нареди да је потопе у мору. Слуге је узеше и поведоше ка мору. Идући, света мученица се мољаше Богу говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што ћу ради светог имена Твог после мучења огњем проћи кроз воду морску; снисходљиво учини да се јавим чиста у дан васкрсења; но и сада, као и свагда, покажи на мени чудеса Твоја, којима би се још већма прославило превелико име Твоје. - Када стигоше до мора, слуге привезаше Харитини око врата велики камен и бацише је у дубину морску. Но камен се тог часа одвеза од њеног врата и потону у мору; а света мученица, невидљиво крепљена силом Божјом, стаде поврх воде, и иђаше по води као тврдом камену. А кад изиђе на обалу, она отиде к судији и рече му: Види силу Христа мога, и веруј у Њега!
Судија, угледавши Харигину живу, из мора изашлу, препаде се, и као да је сав изгубљен ћуташе. А када затим једва дође к себи, он рече да је Харитина волшебница, и да је волшебном силом изашла из мора; и нареди да је узму и нагу привежу за точак, под којим беху намештене разне оштре гвоздене направе, ножеви и мачеви, и расуто много жара. Судија нареди слугама да окрећу точак са привезаном на њему мученицом, да би оштра оруђа испод њега кидала тело њено а живо угљевље га пекло, те тако њени болови били удвостручени. Но чим слуге почеше на такав начин мучити светитељку, точак стаде као укопан, руке мучитеља малаксаше, жар се угаси, и светитељка остаде неповређена: јер Анђео Господњи заштићиваше и чуваше Христову невесту. Видећи то, судија се поново испуни јарости и нареди да мученици ишчупају нокте на рукама и на ногама, и да јој избију зубе. А мученица сва та мучења претрпе јуначки. Тада безакони судија одлучи да Харитини одузме невиност, па нареди да позову многе развратне људе, да им светитељку преда на оскврњење. А света Харитина, слушајући такво безбожно наређење неправедног судије, рече: Са мном је Христос мој; Он ће срушити сву вашу злу намеру, н сада ће узети к себи душу моју неоскврњену.
Рекавши то, мученица подиже руке и упери очи своје к небу, и мољаше се усрдно Богу да је избави из руку неваљалаца. А када позвани бестидници хтедоше већ да је зграбе, она изненада предаде своју чисту и беспрекорну душу у руке Господа свог,[2] а њено девичанско тело остаде мртво усред гадних и нечистом жељом испуњених бесрамника, Судија, видевши да је мученица мртва, нареди да тело њено ставе у мех, натрпају у исти мех песак, па баце у море. Тако би утопљена у мору мртва она, која за живота хођаше по води. А након три дана таласи морски избацише на обалу тело свете мученице, коме вода не беше нимало нашкодила. Клаудије пак, који свету Харитину беше одгајио као своју рођену кћер, узе чесно и многонамучено тело њено и са плачем и радошћу сахрани га како ваља, славећи од Пречисте Дјеве рођеног Христа Спаса, коме част и слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДИОНИСИЈА, епископа Александријског

СВЕТИ Дионисије родио се у Александрији од богатих и угледних родитеља, незнабожаца.[3] У младости својој он доби потребно незнабожачко образовање и беше одан незнабоштву. По завршетку свога образовања Дионисије обављаше дужност ретора[4] и обучаваше младиће красноречивости у духу незнабожачке науке. Али његов бистри и светли ум није могао не видети грубе заблуде и сујеверје незнабожачке вере у којој се он родио и одрастао, и недостатке незнабожачке философије по чијим је начелима био васпитан. Његов радознали дух, гладан и жедан истине, није могао наћи задовољења у незнаболсачким знањима и веровањима; његово срце осећало је празноћу и лаж незнабоштва, те је, и пре но што је познало истинитог Бога, већ тежило Њему. И Дионисије, желећи да позна истину, изучава разна људска учења и веровања, и упоређује их. Овакав начин непристрасног испитивања људских учења помогао је Дионисију да нађе истиниту веру: да позна јединог истинитог Бога и свесно прими веру Христову. Касније свети Дионисије је сам говорио о себи: да се он "обратио ка Христу путем слободног истраживања, непристрасно испитујући учења људска".
У то време Александрија беше чувена као средиште незнабожачке просвете. Но у њој се стаде развијати и хришћанска просвета, која имађаше и своју посебну школу и своје знамените учитеље, од којих најглавнији бејаше Ориген.[5] Одлични познаваоци незнабожачке философије, ови хришћански учитељи су вршили утицај на врло угледне учењаке незнабожачког света, те многи од њих стадоше примати хришћанство. Дионисије, већ упознат са многим хришћанским списима, ступи у присну везу са александријским хришћанским учитељима, и постаде ревностан ученик Оригенов. Усрдно изучавајући хришћанство, нарочито посланице светог апостола Павла, Дионисије доживе потпун духовни преврат и промену: јасно и свесно осети срцем и умом неизмерно преимућство хришћанства над незнабоштвом, хришћанске философије над незнабожачком. Зато он и прими свето крштење.[6] После тога он се још присније зближи с Оригеном. Еванђелски живот Дионисијев и његов успех у изучавању хришћанске философије учинише да на Дионисија обрати пажњу учитељ Александријске хришћанске школе Јеракло.[7] Након извесног времена свети Дионисије би рукоположен за презвитера. После Оригена Јеракло постаде управитељ Александријске хришћанске школе. А када Јеракло би постављен за епископа Александријског, Дионисије постаде управитељ Александријске школе.[8] По смрти пак Јеракла, Дионисије га наследи на епископском престолу Александријском.
Живот светог Дионисија као епископа пун је самопрегорних подвига против разноврсних непријатеља Цркве, и оних спољних и оних унутарњих. Гоњена од незнабожачких власти, Црква је патила и од унутрашњих раздора, јеретичких лажних учења и раскола. У такво вихорно време свети Дионисије стоји као дијамантски стуб вере; и благодарећи њему јединство Цркве остаје непоколебљиво. За његов свети архипастирски живот, за његову самопрегорну љубав, за његову кротост, смиреност, искреност, мудрост, њега сви дубоко поштују, па чак и његови непријатељи и јеретици. Цео хришћански свет дивио се његовим врлинама и учености, које су биле пуне богомудрости.
У време жестоког гоњења римског цара Декија[9] на хришћане неки епископи, не из страха од мучења, него да не би паства остала без богопосвећених архипастира као руководилаца, повлачили су се у мање опасна места, и отуда управљали својом паством.[10] Тако је поступио у ово тешко време по Божјем внушењу и свети Дионисије. Боравећи у потајном месту, свети Дионисије је наставио управљати Александријском паством, шаљући јој посланице преко поверљивих презвитера. Но плашећи се мучења, многи су се хришћани одрицали Христа. После тога они су се са дубоким кајањем и искреном тугом обраћали епископу, смирено га молећи да их прими у крило Цркве Христове. Кротки и смирени Дионисије снисходљиво их је примао у број деце Цркве Христове, налажући на њих извесне забране и епитимије, и тиме их спасавао од коначног очајања.[11]
Међутим, по овоме питању појави се нови унутрашњи непријатељ Цркве: раскол новацијански. Новацијан и његови следбеници иступише јавно и одлучно против примања отпалих у крило Цркве, и тиме удвостручише њене невоље и многе стадоше доводити у очајање.[12] Тада свети Дионисије, који је с љубављу примао пале, нарочито на посредовање исповедника Христових, устаде против новацијанаца и мољаше и саветоваше Новацијана да напусти свој пагубни раскол. "Ти си дужан претрпети све, само не цепати Цркву Божију, - писао је овај богомудри пастир Новацијану. Умрети да не би раздерао Цркву, исто је тако славно као и не принети идолима жртву. По моме мишљењу, прво је и узвишеније, јер се у том случају умире ради добра целе Цркве, а у другом ради спасења своје душе".
После смрти нечестивог Декија, за време краткотрајног царовања цара Гала[13] гоњење хришћана престаде и у Цркви Христовој зацари се мир. Свети Дионисије се са неуморном ревношћу труђаше да се у Цркви очува једномислије и правоверје, борећи се против разних јереси. Но тај свештени труд његов би прекинут, јер букну ново гоњење на хришћане под новим римским царем Валеријаном.[14] У самом почетку овог свирепог гоњења свети Дионисије, иако тешко болестан, би заједно са презвитером Максимом и ђаконима: Фавстом, Јевсевијем и Херимоном, изведен пред царског намесника Емилијана. Намесник покуша на све могуће начине да наговори светог Дионисија да се одрекне Христа и принесе жртву идолима, јер би њему следовали многи други. На све то свети Дионисије неустрашиво одговори ово: Ми смо дужни покоравати се већма Богу него човеку.
Тада намесник Емилијан забрани светом епископу да има ма какву везу са хришћанима, и посла га на заточење у најзабаченије село, звано Цефро, усред дивље пустиње Либијске. Али и тамо, упркос забрани, свети епископ продужи проповедати реч Божју, и као врли мученик Христов одби да изврши мучитељево наређење. Зато га незнабошци више пута тукоше камењем. Без обзира на то, свети Дионисије доживе радост: јер и у пустињи обрати светој вери Христовој многе незнабошце. Овај успех још више раздражи царског намесника Емилијана, и он посла светог епископа у месташце Колуто, које се налазило у још забаченијем и дивљијем крају Либије. Но и одатле он је имао радости што је одржавао везе са својом паством и са другим епископима. У том суровом и љутом заточењу свети Дионисије проведе три године. А како се тамо мучио и злопатио, то само једини Бог зна. Но када на римски престо ступи цар Галијен,[15] свети Дионисије би враћен из заточења, на велику радост своје пастве и целе Цркве Христове.
Међутим, и у Александрији су овог дивног страдалца Христовог очекивале нове туге, нове невоље, нове патње. После грађанског рата наступи љута глад, а за глађу чума (куга) која је харала и косила страховито. Свети Дионисије се с родитељском љубављу бринуо о свима патницима, како о хришћанима тако и о незнабошцима. Описујући невоље и патње житеља Александријске области за време чуме, он пише и ово: "Многи од наше браће, из превелике љубави, не марећи за свој живот, брину се један за другог, посећују болеснике, дворе их непрестано, лече их о Христу; они су добровољно умрли заједно са њима узимајући на себе њихова страдања, испирајући им ране предано. Многи од оних који су се тако трудили око болних и повратили им здравље, сами су умрли ... И ова врста смрти из побожности и чврсте вере ни по чему није нижа од мучеништва. Они су рукама својим узимали тела светих и држали их на коленима, затварали им очи и уста, носили их на леђима као децу, намештали их, служили им, измивали их и облачили".
Управљајући Црквом под врло мучним околностима, свети Дионисије се стално држао као богомудри исповедник вере Христове, како у свом односу према спољним непријатељима Цркве - незнабошцима, тако и према унутарњим непријатељима - јеретицима. За то време писао је многе посланице и друге саставе пастви својој, поучавајући је и храбрећи у држању Православља. Његови списи су пуни мудро изложених догматских истина; а налазе се и неколики канони које је Црква прихватила. Исто тако и његово писмо против Новацијана сматра се канонским писмом. Управљао Црквом седамнаест година, и упокојио се 265. године у дубокој старости.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МАМЕЛХТЕ

РОДОМ из Персије, света мученица Мамелхта беше најпре жречица при храму незнабожачке богиње Артемиде. Једном она виде у сну анђела Божјег који јој изложи тајне вере Христове. Пробудивши се, она исприча сан својој сестри која беше хришћанка. Сестра је одведе епископу. Епископ је крсти. Али незнабошци, сазнавши да је њихова жречица примила веру Христову, засуше је камењем и убише док је још носила белу одећу крштења,[16] па тело њено бацише у једну врло дубоку јаму, одакле га хришћани једва с муком извукоше и чесно сахранише. Касније епископ тога града, у коме света Мамелхта мученички пострада, измоли од Персијског цара дозволу да разруши храм незнабожачке богиње Артемиде и на његовом месту подигне цркву у име свете Мамелхте. У тој цркви би положено свето тело свете мученице Мамелхте. При преносу ових светих моштнју догодише се од њих многа чудеса и исцељења, те многи незнабошци повероваше у Христа.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАМЈАНА ПЕЧЕРСКОГ

КАДА ми, болујући од душевних и телесних болести, будемо, по речима Светога Писма (ср. Јак. 5, 14), призивали у помоћ презвитере да нас помажу јелејем, призовимо тада с њима мислено и овог угодившег Господу презвитера и исцелитеља, блаженог Дамјана, који се богоугодно подвизавао у светом Печерском манастару за време игумановања преподобног Теодосија.[17]
Овај хвале достојни инок Дамјан веома ревносно подражаваше помоћу свих врлина равноангелни живот преподобног оца и наставника свог Теодосија. По сведочанству многих: инок Дамјан беше смирен, послушан, покоран свима. Нарочито они који живљаху с њим у келији беху очевидци његове кротости, његовог неспавања по сву ноћ, његовог приљежног читања светих књига, и његовог честог устајања на молитву. Ти исти очевидци казиваху и о многим другим подвизима овога мужа: беше он такав испосник и уздржљивац, да сем хлеба и воде ништа друго није јео све до своје смрти. Због тако богоугодног подвизавања он се удостоји добити од Господа дар чудотворства, но нарочито дар исцељивања, као што овај дар беше раније дат његовом имењаку - светом бесребрнику и чудотворцу Дамјану. Када је ко доносио у манастир болесно дете, или ма каквог болесника, преподобни Теодосије је наређивао да блажени Дамјан чита молитву над болесником. Дамјан је са смиреношћу и кротком покорношћу, сматрајући себе недостојним дара исцељивања, читао молитве над болесницима и помазивао их светим јелејем, и благодаћу Божјом сви добијаху исцељење и одлажаху здрави.
Тако овај блажени Дамјан много година богоугодно поживе у монашким подвизима, и показавши многа по душу корисна прегнућа, обрете се достојан вечнога живота. Дошавши до краја овог временог живота, он се разболе, и на домаку смрти сгаде се са сузама молити Богу, говорећи: Господе мој Исусе Христе, удостој ме да будем заједничар славе Светих Твојих и да са њима добијем удела у Царству Твоме. Молим Ти се, Владико, не одвој ме од оца и наставника мог преподобног Теодосија, Hero ме с њим настани у светлости Својој, коју си уготовио за праведнике.
Када се он тако мољаше, гле, изненада стаде крај одра његовог Анђео у обличју преподобног Теодосија, саже се к Дамјану, и с љубављу га целивајући говораше му: Чедо, Господ коме се молиш посла ме ево сада да те известим да ће ти молба бити испуњена: ти ћеш бити прибројан Светима Његовим, и са њима ћеш се настанити у царству Владике Небеског. А када ти Господ Бог нареди да се преставиш из овога света и пређеш к Њему, тада се нећемо раздвајати и бићемо заједно у оном свету.
Рекавши то, Анђео постаде невидљив. Блажени Дамјан разумеде да му ово јављење беше од Бога: јер он не виде да је онај што му је говорио ушао или изишао на врата, него је на истом месту на коме се појавио, ту и невидљив постао. Зато он одмах позва послушника и посла га к преподобном Теодосију, молећи га да дође к њему. Светитељ сместа дође, и блажени Дамјан га радосна лица упита: Оче, хоће ли тако бити као што ми ти обећа у виђењу? - Преподобни Теодосије, не знајући о томе ништа, одговори: He знам, чедо, шта сам ти обећао. - Тада му блажени Дамјан исприча како се он молио, и како му се неко јавио у обличју преподобнога Теодосија и дао му такво обећање.
Када то чу, богонадахнути Теодосије узнесе хвалу Богу, и заплакавши рече: О, чедо, биће тако као што ти је обећано, јер ти се Анђео Божји јави у обличју моме; ја пак, будући грешан, како могу обећавати такву славу која је уготовљена за праведнике.
Блажени Дамјан, чувши ове речи, испуни се радости и наде. После тога он целива братију који се беху стекли к њему да се опросте с њим, и у добром исповедању с миром предаде душу своју у руке Господу, када Анђели дођоше по њу, и засија му лице показујући радосно разлучење душе од тела.[18] Тада преподобни Теодосије нареди да клепају да се сабере сва братија, па с певањем и великом чешћу погребоше они у пештери чесно тело Христова угодника, у част слављенога у Тројици Бога.
Молитвама овог блаженог исцелитеља Дамјана нека Господ удостоји и нас да будемо у бесконачне векове учесници Царства Његовог, где нема патњи. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕРЕМИЈЕ ПЕЧЕРСКОГ

И СВЕТА Руска земља почаствована је пророком Јеремијем, не старим него новим; о том новом Јеремији ми ћемо овде и говорити. Блажени отац наш Јеремија Печерски доживе дубоку старост; он је памтио чак и крштење земље Руске, које је било у дане благоверног великог књаза Владимира, јер тада и сам блажени Јеремија би просвећен светим крштењем. Након доста година после тога ое дође у свети манастир Печерски к преподобним оцима нашим Антонију и Теодосију, и прими велики анђелски образ - схиму, и у њему се богоугодно подвизаваше подражавајући живот светих отаца. За превелику врлину своју он доби од Бога дар да провиди будућност и да чита помисли људске. Тако, када би у коме видео рђаву помисао, он га је насамо изобличавао и саветовао да се чува од потајног утицаја ђавољег, нарочито ако би који брат намислио да напусти манастир. Чим би у кога брата прозрео такву замисао, он је одмах одлазио томе брату, изобличавао његову намеру, тешио га, саветовао му да много трпи, да се јуначки непрестано бори са мрзитељем добра и непријатељем нашим, и да се не колеба; и тако је укрепљавао брата својом поуком, да овај никада више ни помислио није да напусти манастир. А када је коме овај блажени прорекао што добро или рђаво, то се реч старца свагда збивала.
Поживевши тако много година и указавши услуге својим провиђањем, преподобни Јеремија се престави у дубокој старости[19] и, оставивши покривач своје душе - тело у пепггери, отиде к древним пророцима, да откривеним лицем созерцава тајне самога Старога Данима, Бога Оца, коме слава са Јединородним Сином Његовим и Једносушним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАТЕЈА ПЕЧЕРСКОГ

БЛАЖЕНИ отац наш Матеј Печерски беше не само именом сличан првоме међу Еванђелистима, него као што еванђелисту Матеју би дано да види Етиопску земљу и изобличава житеље њене за неверје, тако и овај блажени, монахујући у светом манастиру Печерском у дане светих првоначалника[20] ове обитељи, за своје превелике подвиге доби од Бога такав дар: да јасно види лица подземних етиопљана[21] - демона, да изобличава потајне сплетке њихове и да их открива на велику корист оних који се спасавају. Овај блажени старац стојећи једном у цркви на своме месту, подиже очи своје и погледа на братију који стајаху на обе стране и певаху. И гле, виде он ђавола у облику војника где обилази братију, носећи у скуту одеће своје лепљиве цветове. Вадећи са злом наменом цветић, он га бацаше на кога било од братије. И ако би се цветић прилепио за брата, он је остајао још неко кратко време у цркви, дозволио своме уму да се пода слабости, па измисливши какав било разлог излазио из цркве, одлазио у келију и спавао, не враћајући се више у цркву на богослужење. А ако се цветић, бачен ђаволом, не прилепи за монаха, такав је монах бодро одстајао сво јутрење до краја, по завршетку одлазио у своју келију. Ово виђење своје старац исприча братији; отада се братија чуваху да излазе из цркве.
Овај блажени старац имађаше обичај да по завршетку јутрења, пошто се сва братија разиђу по својим келијама, последњи изађе из цркве. Једном изишавши тако из цркве, он седе испод црквеног клепала желећи да се мало одмори, јер му келија беше далеко од цркве. И гле, види он огромну руљу где наилази од манастирске капије; и подигавши очи своје он угледа ђавола који гордо сеђаше на свињи, а око њега мноштво демона који га прате. Старац их упита: Куда идете? - Ђаво што сеђаше на свињи одговори: Идемо по Михаила Тоболковича. - Старац осени себе крсним знаком и оде у келију. А када стаде свитати старац, схвативши смисао виђења које је имао, рече своме ученику: Иди и запитај, да ли је Михаил у келији? - Ученик оде и њему рекоше да је Михаил данас после јутрења отишао иза манастирске ограде. Тада старац исприча виђење игуману и старијој братији. Игуман дозва брата, и пошто га испита о свему, поучи га и отпусти у његову келију.
Прозорљиви отац Матеј с љубављу поучаваше и другу братију, и саветоваше им да седе у келијама, сећајући се стално Бога и молећи се за опроштај грехова својих.
За време овог преподобног Матеја престави се блажени игуман Теодосије; после њега Стефан би игуман, а после Стефана Никон. За Никонова игумановања догоди се блаженом Матеју овакво виђење. Једном стојећи на јутрењу он подиже очи своЈе са жељом да види игумана, блаженог Никона, и гле, угледа магарца где стоји на игумановом месту. И разумеде преподобни Матеј да игуман није дошао на јутрење. Старац исприча ово своје виђење игуману Никону. Игуман извуче за себе поуку из овог откривења, и горко се кајаше. Од тога времена игуман Никон, напуштајући не само лењост него и сваки манастирски неодложан посао, труђаше се да му постане обичај: да пре свих долази у цркву. На тај начин ово га виђење побуди да још ревносније хита ка блаженству. Такође и многа друга виђења имаћаше овај блажени старац, и казиваше их братији на корист.
Достигавши дубоку старост блажени Матеј отпочину у Господу у добром исповедању.[22] Чесне мошти његове леже нетљене у Антонијевој пештери са светим оцима, а сам он моли се за нас, стојећи пред престолом Господњим, да се избавимо од вражијих напада и добијемо живот вечни у Христу Исусу Господу кашем, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕВДОКИМА ВАТОПЕДСКОГ

ГОДИНЕ 1840, када су у Ватопеду оправљали костурницу, нађу мајстори мошти некога човека у ставу клечећем и са иконом Пресвете Богородице на прсима у рукама. Необично диван мирис разлио се од тих моштију. He знајући ни ко је био тај свети муж ни кад је живео, монаси му даду име Евдоким, и мошти његове пренесу у цркву, где и данас стоје. Од тих моштију догодила су се многа чудеса и исцељења. На сребрном ковчежићу и сад стоје изрезане речи: "овај ковчежић изради за чесну главу светог Евдокима монах Гаврил, кога је овај светитељ излечио од тешке болести".[23]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОЗМЕ

ИГУМАН манастира на реци Сагариси, у Витинији; преставио се у десетом столећу. (Имао страшно виђење).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ХАРИТИНЕ

ПРЕПОДОБНА Харитина беше из кнежевског Литовског рода; у тешко по Литву време она се пресели у Новгород. Тамо ступи у манастир светих првоврховних апостола Петра и Павла, што је на Синичјој гори. Због свог добродетељног живота она би изабрана за игуманију обитељи. Упокоји се ова света богоугодница у тринаестом веку. Свете мошти њене покоје се у гробљанској цркви Петропавловске обитељи.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МЕТОДИЈЕ

Која се подвизавала на острву Кимолу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ХАНДЗОЈСКОГ

НАСТОЈАТЕЉ грузинских манастира: Хандзојског и Шат - берде; преставио се 991. године, у 102. години свога живота.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан царовао од 284. до 305. године.
2. Света мученица Харитина пострада око 304. године у граду Амисији, у Понту, на јужној обали Црнога Мора.
3. Свети Дионисије родио се око 195. године.
4. Ретори - учитељи беседништва, красноречивости. Реторика се високо ценила у незнабожачком свету, но исто тако имала је велики значај и у хришћанском свету.
5. Ориген - знаменити учитељ Цркве у трећем веку; велики испосник; најутицајнији наставник у Александријској школи; мудри борац против незнабоштва и јереси; гоњен за време Декија, исповедник; скончао у Тиру 254. године, у 70. години живота. Нека његова учења осуђена као јеретичка.
6. Крштен у зрелим годинама од Александријског епископа Димитрија (189-231. г.).
7. Јеракло - познати учитељ хришћански; спочетка био помоћник Оригену, предавајући у Александријској школи. Године 231. наследио Оригена као управитељ те школе; године пак 233. постао епископ Александријски; умро 246. године.
8. Свети Дионисије постао управитељ знамените Александријске школе 233. године, и на том положају био 14 година.
9. Царовао од 249. до 251. г. Жесток гонитељ хришћана; под њим било прво свеопште гоњење хришћана.
10. Тако је поступио и св. Кипријан Картагенски, знаменити отац Цркве, који је касније јуначки примио за Христа мученичку смрт (+258. г.) А пре св. Дионисија и св. Кипријана тако је поступио и св. Поликарп Смирнски, који је такође мученички потом скончао 167. г.; a пoсле њих и св. Атанасије Велики (+ 373. год.).
11. Према палима потпуно исто је поступао као св. Дионисије св. Кипријан, епископ Картагенски. Пре примања палих у црквену заједницу они су захтевали од њих доказе покајања, иако је било много њихових савременика који су били одлучно против примања палих, сматрајући да су пали учинили смртни грех.
12. Новацијан - истакнут красноречиви презвитер римски у време Декијева гоњења; рукоположен насупрот саборским правилима, јер крштен на самртном одру, без неопходног миропомазања; касније, копао и рукама и ногама да се дочепа епископског престола у Риму; пошто у томе успео није, одвојио се од Цркве поставши епископ новацијанаца, и тако створио пагубни раскол у Цркви. Новацијан нарочито устајао против поновног примања у Цркву оних који су отпали од ње у време гоњења. По учењу новацијанаца: Црква је заједница светих; стога сви пали и који су учинили смртне грехе после крштења, морају бити избачени из ње, и нипошто се не могу поново примати у њу; Црква нема право праштати тешке грешнике; а ако их прашта, онда она сама постаје нечиста и несвета. Зато су се новацијанци називали "катари", тојест: "чисти", "заједница чистих'.
13. Гал царовао од 251-253. год.; био мирољубив по души и снисходљив према хришћанима.
14. Валеријан царовао од 253. до 259. године. Гоњење које је он дигао на хришћане одликовало се посебном, неизмерном свирепошћу.
15. Галијен - римски цар од 260. до 268. године. Он је обуставио гоњење на хришћане, започето Валеријаном, и издао наређења, којима су враћени сви из заточења и објављена слобода вероисповести.
16. У старини хришћани су у току осам дана носили белу одећу, у којој су се крстили.
17. Преподобни Теодосије Печерски живео у 11. веку; спомен његов 3. маја.
18. Преподобни Дамјан преставио се 1070. године. Његове свете мошти почивају у Антонијевој пештери Кијево - Печерске лавре.
19. Преставио се 1074. године.
20. Светих: Антонија и Теодосија Печерских.
21. Етиопљанин = црнац; ђаво.
22. Упокојио се 1088. године.
23. Опширније казивања о свему овоме налази се у манастиру Ватопеду, у рукопису јерођакона Мелетија Ватопедског.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Јеротеј. Био друг св. Дионисију Ареопагиту, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа Атинског. У време Успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умилењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу Јеванђелском, многе незнабошце обрати к истини, добро управи стадо своје словесно, и најзад мученички сконча за Христа, који му даде двојак венац у царству Свом небеском: венац јерарха и венац мученика.

2. Св. Стефан Штиљановић. Деспот српски. Родом из Паштровића. Управљао српским народом у претешким приликама борећи се храбро против Турака и Латина. Праведник Божји и родољуб, овај дивни кнез може се успоредити са св. Александром Невским или са св. Краљем Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. год.). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост, према којој су и пронађене његове свете мошти, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу, па су за време другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти.

3. Преп. Амон. Мисирац родом, и по занимању виноградар. Његови сродници и преко његове воље оженише га, но он не хте са женом живети, него је од првога дана назва сестром и усаветова је, да заједно са њим чува девственост своју ради вишег блага на небесима. И тако би са женом 18 пуних година. После, по договору, жена основа женски манастир у дому њиховом, а Амон оде у Нитријску пустињу, где се преда подвигу отшелничком. Велике дарове прозорљивости и чудотворства прими од Бога због чистоте срца свога. Неки муж и жена доведоше му побеснела сина да би га излечио молитвом. А Амон не хте никако. Но после дугог наваљивања родитеља, рече Амон: „у вашим је рукама и болест и здравље детета вашег. Вратите оној удовици (и рече јој име) вола украђена, и оздравиће син ваш." Ужаснути родитељи оваквом прозорљивошћу светитеља признаше свој грех и обећаше чим дођу дома вратити украђеног вола. Тада се Амон свети помоли Богу, и оздрави дете. Амон је био присни друг св. Антонија Великог. Када Амон сконча у Нитрији око 350. год. виде св. Антоније из своје келије душу Амонову у висинама и рече братији: „данас се представи авва Амон, ево видим душу његову свету како је ангели носе на небо"

4. Преп. Павле Препрости. До своје 60. године живео у свету као жењен човек. Затекавши своју жену у греху, он остави све, оде у пустињу св. Антонију, и прими монаштво од овога. И ако је био прост и некњижеван, доспео је до таквог духовног савршенства, да је у свакоме човеку видео душу каква је као што обични људи виде тело један другога. И чудотворац беше велики, и у неким случајевима превазиђе и св. Антонија. Скончао у дубокој старости, 340. год., и преселио се у радост ангелску.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈЕРОТЕЈА, епископа Атинског

СВЕТИ Јеротеј родио се у Атини. Био један од девет чланова Ареопага. Био друг светом Дионисију Ареопагиту, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа Атинског. У време успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умилењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу Еванђелском, многе незнабошце обрати к истини, добро руководи стадом својим словесним, и најзад мученички сконча за Христа, коју му даде двојан венац у Царству Свом небеском: венац јерарха и венац мученика.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АМОНА

ПРЕПОДОБНИ отац наш Амон беше родом Египћанин. Још у детињству остаде сироче. Одгајен у страху Божјем, он израна љубљаше читање Божанских књига. А кад Амон постаде пунолетан, његов стриц га стаде терати да се ожени. Претпостављајући девство браку, али у исто време желећи да испуни вољу своме стрицу, Амон стаде размишљати на који би начин сјединио то двоје. И он поступи овако. На дан свадбе, када се сви разиђоше, и он се обрете у ложници сам са невестом, затворивши врата он рече невести: Послушај ме, сестро, и пристани на оно што ћу ти рећи: брак у који смо ступили нимало није бољи од девствености, стога ћемо добро учинити ако не будемо спавали заједно већ одвојено, да бисмо, сачувавши девственост, угодили Богу.
Рекавши то, Амон извуче из својих недара књижицу и стаде као од лица Христа и Апостола читати девојци, која није знала Писанија, спасоносне речи Божанског учења. Читајући он је, по даној му од Бога благодати, и од себе додавао поуке и саветовао јој да води чист и ангелски живот. А она тронута, рече: Господине мој, пристајем на све што ми говориш; и пошто ти претпостављаш девствени живот, то и ја исто хоћу, и готова сам чинити све што ми наредиш. - Тада Амон рече: Хоћу да живимо одвојено: ти у једној кући, а ја ћу у другој. - Но невеста, не желећи такву подвојеност, рече: He, господине мој, живећемо у једној кући, али ћемо одвојено спавати.
Пошто се тако договорише, они стадоше водити девствени живот. И њихов брак постаде врт у коме цветају кринови девствености, врт ограђен целомудријем и расхлађиван росом Духа Светога. У таквом браку они проведоше осамнаест пуних година, проводећи време у великим подвизима: у посту и уздржању, у бдењу и молитвама, и телесном раду. Девственица је у кући радила и трудила се, а Амон је мучио своје тело радећи по читав дан у својој башти. Увече пак, по повратку кући, он је са својом светом супругом, или боље рећи сестром, јео по мало хлеба. У поноћи су обоје устајали на молитву. Рано зором Амон је опет одлазио на свој посао, и радио до увече. Тако ово двоје у младим годинама својим, живећи као усред огња, не сагореше: јер умртвише уде своје што су на земљи - страсти своје.
Водећи такав живот осамнаест година, они достигоше савршену чистоту и светост. И једном девственица рече Амону: Хтела бих ти нешто рећи, господине мој; послушаш ли ме, по томе ћу познати да ме заиста љубиш у Богу. - Он јој одговори: Реци, сестро, и ако буде корисно, ја ћу те послушати. - Тада девственица рече: Гоеподине мој, више ће нам доликовати да живимо сасвим одвојена. Ти си човек свет и праведан и чист, и ја, колико могу, следујем твоме животу. Хајде да живимо потпуно одвојено, да би и други имали користи од нас. Није добро да твоја тако велика врлина, због заједничког живота са мном, буде сакривена од оних који би се могли користити њоме и подражавати твоје целомудрије. - Чувши то, Амон прослави Бога који приклони срце њено ка сасвим одвојеном животу, за којим је он одавна жудио. И рече јој: Госпођо сестро моја, ако је TO no вољи теби, онда да напустимо заједничко становање. Ето, ти остани у овој кући, a ja ћу отићи на друто место.
Пошто се помолише Богу, они се растадоше. Амон оде у Нитријску Гору[1] и замонаши се, а тобожња његова жена, оставши у кући својој, за кратко време сабра мноштво девојака и уневести их Христу, а сама постаде њима игуманија.
Настанивши се у Нитријској Гори Амон провоћаше пустињачки живот, у каквим трудовима и подвизима то само једини Бог зна, коме он дан и ноћ служаше у топлини духа. И проведе у том пустињачком животу двадесет две године, и показа се савршен монах. А Бог прослави свога угодника давши му дар исцелења, и светитељ исцељиваше разне болести људи који долажаху к њему.
Једном доведоше к њему младића кога беше ујело беено псето. За време напада младић је гризао своје тело. Родитељи његови, припадајући к ногама светога Амона, мољаху га да им исцели сина. Но светитељ им рече: Што ми муке задајете тражећи од мене оно што превазилази моје силе. Та у вашим је рукама и болест и исцељење вашега сина: јер ви украдосте вола оне удовице (светитељ рече њено име), закласте га и поједосте; зато јој вратите живога вола, и син ће ваш бити исцељен. - Чувши то, родитељи побеснелог младића се препадоше што светитељ зна њихову тајну, исповедише свој грех, и заклеше се да ће украћено вратити. Тада се светитељ помоли Богу, исцели младића, и отпусти их с миром. А они, с радошћу се вративши дома, тог часа дадоше удовици другога вола место украденог и поједеног.
Негда дођоше к преподобноме два човека за благослое. Светитељ их замоли да му донесу воду за потребе долазника, јер један од ове двојице имађаше камилу а други магарца. Они узеше велики суд и кренуше са горе по воду. Када напунише суд водом онај што имађаше камилу рече: Суд је велики а гора висока, зато не желим да оваквим теретом уморим своју камилу. - И оставивши свога друга он оде својим путем, не враћајући се к светитељу. А онај други натовари воду на свог магарца и с великом муком једва је узнесе на гору к преподобноме. Угледавши га светитељ му рече: Бог те благословио за твој труд, чедо! Знај друг твој који не хте да донесе воду за потребу нашу, сада је у жалости, јер се лиши своје камиле. - Тада овај човек крену за својим другом, и нађе га где плаче, пошто му камилу беху појели вуци.
Овог преподобног Амона спомиње свети Атанасије Велики у Житију преподобног Антонија, где он пише о њему ово: Једном преподобни Амон са учеником Антонијевим Теодором иђаше к Антонију. Када дођоше до велике реке, зване Ликос, коју им је ваљало препливати, због чега су се морали свући, то Амон замоли да се мало удаљи од њега, да не би један другоме видели наготу. Теодор поступи по молби. Оставши сам, преподобни Амон стаде размишљати на који би начин прешао не свлачећи одело, јер се стиђаше и своје сопетвене наготе, коју никада не виде: од беше толико целомудрен и чедан, да се стидио своје властите наготе, и у току целог живота свог он не обнажи тела свог. Док он размишљаше о томе, Анђео Господњи узе га, и за трен ока преневши га преко реке, постави га на другу обалу. Теодор пак с великом муком једва преплива реку. Угледавши Амона где већ стоји на обали, он се зачуди на који начин је тако брзо препливао реку толике брзине. Но приметивши да је одело на Амону потпуно суво, он се запрепасти, па павши к ногама његовим мољаше га да му каже како је прешао хучну реку. Принуђен братовљевом молбом, Амон му откри да га је Анђео пренео. При томе преподобни Амон запрети Теодору, да никоме о томе не говори док он, Амон, не пређе из овога света у онај. А када дође к светом Антонију, преподобни Амон чу од њега ове речи: Бог ми откри дан твога одласка из овога света. Зато те позвах да се насладим разговора с тобом, пре но што отидеш к Богу. Помолимо се један за другога. И пошто проведоше много времеиа у разговору, они се утешише утехом Светога Духа, и Амон, примивши благослов, отиде од светог Антонија. А после не много дана Антоније Велики, седећи на брежуљку, подиже очи своје к небу и виде где Анђели с радошћу узносе на небо Амонову душу, и веома се обрадова томе. А ученици га упиташе: Какав је разлог твојој радости? - Он одговори: Данас се престави ава Амон, и ја видех свету душу његову где Анђели узносе на небо.
Ученици забележише тај дан, у који им свети Антоније каза о Амоновом престављењу. После неколико дана допутоваше братија из Нитрије и обавестише их да се свети Амон преставио ка Господу. А кад израчунаше дане, ученици светог Антонија нађоше да се Амон преставио у онај дан у који Антоније виде душу његову како са Анђелима узлази на небо, и прославише Бога.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ПРЕПРОСТОГ

ОВАЈ Павле беше земљоделац у једном селу; човек прост, неук и безазлен. Он ступи у брак са женом, лепом по лицу, али рђавом по души и владању; она дуго време кришом од мужа чињаше прељубу. Једном, вративши се са посла кући, Павле затече своју жену у греху са другим. Осмехнувши се мало, он рече прељубочинцу: Добро, добро! ја заиста, не марим. Тако ми Исуса, не желим више да живим с њом. Ето ти ње; и децу храни, a ja идем и бићу монах.
И тог часа оставивши све, Павле оде од куће; и при томе никоме ништа не рече, нити укори покварену жену своју; него ћутке упути се у пустињу. И дошавши к преподобном Антонију Великом,[2] он куцну на врата његове келије. - Антоније га упита: Што хоћеш? - Павле одговори: Хоћу да будем монах. - Антоније, видевши да је он већ стар, рече му: Старче, теби је већ близу шездесет година, не можеш ти бити монах. Иди у село и ради, благодарећи Бога: јер ти нећеш моћи носити пустињачки труд и трпети искушења. - Но Павле одговори: Оче, ја сам готов да извршујем све што ми ти наредиш. - Међутим Антоније, не придајући му важност, одговори: Рекох ти да си стар, и не можеш бити монах. Одлази одавде! А ако хоћеш да будеш монах, онда иди у манастир где има много братије, који ће моћи подносити твоје слабости: јер ја овде живим сам, и по пет дана ништа не једем, стога ти не можеш живети са мном овде.
Рекавши то Антоније затвори врата и три дана не излажаше из келије због тога старца. Међутим старац сво то време остаде пред келијом, не одлазећи никуда. Четвртога дана Антоније отвори врата, и угледавши Павла стаде га поново одгонити, говорећи: Одлази одавде, старче! Што ми досађујеш? Рекох ти, да ти не можеш остати овде. - Старац одговори: Умрећу овде, а отићи нећу. - Антоније, видећи да старац нема при себи ни хлеба ни воде и да је већ четврти дан без хране, помисли у себи: "Овај старац, који није навикао да се пости, умреће од глади, и на мојој души биће грех због њега". Зато пристаде да га прими, и рече му: Можеш се спасти ако будеш послушан, и извршиш што ти будем наредио. А Антоније, пробајући га, рече: Стој и моли се на овом месту док ја не дођем и не донесем ти оно што имаш радити.
Рекавши то Антоније остави Павла и уђе у пештеру. И читаву недељу не изађе к њему, већ га кришом кроз прозорче посматраше, и виде да он за то време непомично стоји дан и ноћ на једном месту. Тада изиђе Антоније из келије и донесе старцу палмово пруће, и оквасивши га у води рече Павлу:
Плети, старче, пруће као што ја плетем. - И плетијаше Павле пруће све до три сата по подне, а са великим трудом исплете петнаест лаката. Антоније пак погледавши рече: Ниси исплео петнаест лаката. Антоније пак погледавши рече: Ниси добро исплео. Расплети, па поново плети. - Међутим већ беше седми дан откако му ништа није био дао да једе. А све то чињаше Антоније ради тога да Павла отера од себе, јер је мислио да ће старцу досадити па ће отићи од њега. Павле пак продужи посао: са великим трудом расплете уже и поново га плеташе; али, иако гладан и већ у годинама, он се не растужи, нити се сневесели, нити узропта, нити се разгневи. Антоније се сажали на њега, и када сунце би на заходу он рече Павлу: Старче, хоћеш мало хлеба? - Павле одговори: Како ти хоћеш, оче. - Овакав одговор потресе Антонија, јер Павле, иако гладан није хтео да глад утоли хлебом, него је предао себе Антонијевој вољи. И поједоше мало хлеба са водом, па уставши узнесо ше благодарност Богу. Но свети Антоније стављаше Павла на пробу и у молитвама: сам по читаве ноћи не спаваше и певаше псалме са многим метанијима, а Павле се и у томе показа трпељив и бодар.
Једном када јеђаху, Антоније нареди Павлу да поједе мало више хлеба, јер га сажаљеваше пошто још не беше навикао да се поети много. Али Павле одговори: Ако ти, оче будеш јео још, онда ћу и ја. - Мени је доста, одговори Антоније, јер сам монах. - На то Павле рече: И мени је доста, јер и ја хоћу да будем монах.
И Павле извршиваше све што му Антоније наређиваше. Једном му Антоније нареди да му сашије одећу. Када је Павле саши Антоније му рече: Рђаво си је сашио; распарај је и поново шиј. - А када је поново саши, Антоније опет нареди да је распара и поново шије. Све то чињаше Антоније, да испита Павлово трпљење и послушност. А Павле ни најмање не узропта због тога, већ с усрђем и љубављу испуњаваше сва наређења Ангонијева. Видевши да је Павле по свему способан за пустињачки живот, Антоније му рече: Ето, ти си у име Господа Исуса постао монах. - И нареди му Антоније да живи усамљенички, начинивши келију за њега, на растојању од своје келије колико се четири пута може добацити каменом. И пребиваше блажени Павле близу светог Антонија у тој засебној келији, трудећи се дан и ноћ у монашким подвизима, због чега и доби власт над духовима нечистим да их изгони, и да исцељује болести.
Једном доведоше светом Антонију младића у коме беше дух нечисти, веома опак и велик, један од кнезова таме, који хуљаше Бога. Но Антоније рече: Није то мој посао, јер нисам добио од Бога власти над најсилнијим бесима, него Павле препрости има тај дар. - И оде он с младићем к Павлу и рече му: Аво Павле, истерај из овог младића духа нечистог, да би се он вратио здрав кући својој хвалећи Бога. - Павле на то рече: A ти, оче, зашто га ниси истерао? - Антоније одговори: Имам један други посао, и зато га доведох теби. - И оставивши бесомучнога младића код Павла Антоније отиде. А Павле, помоливши се Богу, рече бесу: Ђаволе, отац Антоније ти наређује да изађеш из овога младића. - А ђаво с грдњом одговори: Нећу изаћи, свезли и лажљиви старче. - Тада Павле, узевши кожу у којој је ходио, стаде га бити говорећи: Излази! наређује ти Антоније. - Но ђаво не излажаше. - Тада Павле рече: Или ћеш изаћи, или ћу ја отићи и казати Христу, и биће рђаво по тебе. - Али ђаво, хулећи и на Христа, говораше: Нећу да изађем. - Тада се Павле разгневи на ђавола, и у подне, када у Египту сунце пече као Вавилонска већ, попе ce на камен и остаде као непомични стуб, вапећи ка Христу и говорећи: Господе Исусе Христе, распети за време Понтијског Пилата, Ти знаш да нећу сићи са овога камена, па макар и умро на њему, и нећу окусити ни хлеба ни воде док ме не услишиш и не истераш беса из овога младића. - Док он то још говораше, бес стаде викати: Излазим, излазим, и не знам где ћу се обрести. - И изишавши претвори се у велику змију од седамдесет лаката, и баци се у Црвено Mope. - Тако свети Павле победи ђавола простотом и смиреношћу својом; јер мале ђаволе изгоне људи велики у вери, а главне кнезове бесовске побеђују људи смирени, као овај свети Павле.
Блажени Павле имађаше и дар прозорљивости. Једном приликом, ушавши у један манастир, он стаде крај цркве и посматраше с каквим ко мислима улази у цркву. Беше вечерње, и сви. улажаху у цркву ведра лица и светле душе, и са сваким од њих улажаше с радошћу и Анђео хранитељ. Али један брат иђаше у цркву мрачна лица, потамнеле душе, окружен бесима, при чему га сваки вуцијаше к себи, а његов Анђео хранитељ иђаше за њим издалека, тужан и уплакан. Видевши то, светитељ се ожалости, и силно туговаше за погинулог брата; од велике туге он и у цркву не уђе, него сеђаше изван ње и плакаше. А кад се црквена служба заврши, сва братија излажаху онакви какви и улажаху, Божанска светлост их озараваше. Угледа преподобни Павле и онога брата који при улажењу у цркву беше мрачан и потамнео; а гле, лице његово сада беше светло као лице анђела, и благодат Духа Светога осењаваше га, и Анђео хранитељ радосно га држаше за руку, а бес издалека ридаше и не могаше му се ни најмање приближити.
Видевши тако брзу промену на томе брату, блажени се обрадова, и заустави га, и пред свима исприча шта је видео, па онда упита тога брата за разлог тако изненадне промене код њега. А он, видећи себе изобличена Божјим откривењем, исприча пред свима све о себи, говорећи:
"Ја сам веома грешан: много година проведох ја све до данашњега дана у нечистоти. Но ушавши данас у цркву, чух где читају светог пророка Исаију, или боље - Бога који преко њега говори: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу из душа ваших пред очима мојим, научите се добру; и ако греси ваши буду као скелет, постаће бели као снег (Ис. 1, 16. 17. 18). Чувши то, мени се душа потресе, отворише ми се духовне очи и ја, сагледавши беду и погибао своју, уздахнух и у срцу свом рекох о Богу: Ти си, Господе, дошао у свет да грешнике спасеш, као што си ми то сада казао преко Пророка свог; учини то стварно са мном грешним. Јер ево обећавам да одсада, помоћу Твојом, не само нећу чинити никаква зла, него ћу и одбацити свако безакоње и послужити Теби, Господе, чистом савешћу; само ме Ти сам прими кајућег се, и не одбаци мене који падам пред Тобом - Са таквим обећањима, продужи он, изиђох из цркве, решивши у срцу своме да не грешим пред Богом".
Чувши то, сви громким гласом прославише Бога који прима свакога који My прибегава с покајањем.
Тако прозорљив беше свети Павле, јер се за простоту и безазленост своју испуни благодати Божије. Та и ко је тако при јатан Богу као безазлени? Господ говори кроз уста Псалмопевца: Безазлени и праведни прилепљиваху се к Мени (Пс. 24, 21).
Преподобни Павле проживе у светој простоти својој много година и, сатворивши многа чудеса, отиде ка Господу.[3] Он, који на земљи беше прост и неук, сада је премудар на небу, мудрији од свих мудраца овога света, и са мудрим херувимима созерцава он Христа, Божију Силу и Божију Премудрост. Јер права је мудрост - бојати се Бога, и угађати My служећи My y простоти духа и безазлености срца. Молитвама, Господе, угодника Твог Павла преподобног, умудри нас у вршењу заповести Твојих; дај нам имати страх Твој - почетак мудрости, да бисмо, уклонивши се од зла страхом Твојим, творили добро пред Тобом и обрели милост Твоју занавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ КНЕЗА СТЕФАНА ШТИЉАНОВИЋА, деспота Српског

ПОСЛЕ пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева.[4] По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине.[5] Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим,[6] деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године.[7] После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство.
Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима.
Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром.[8]
Јуначки се бораше праведни Стефан против насиља турског, јер безбожни Турци све више и више нападаху на северне хришћанске крајеве и народе. После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520-1566. г.)* победи мађарског краља, Турци све више залажаху у северније крајеве и страховито пљачкаху и злостављаху тамошњи хришћански живаљ. Уз то, у ово време настадоше и унутрашњи спорови мађарских и аустријских великаша око мађарског престола, што све још више умножаваше српска страдања и невоље у овим крајевима. Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан ускоро доби на управу и још неке области, као што су места Михољац и Глоговница у Вировитичкој Жупанији, затим градови Новиград и Ораховица, а потом, заједно са својом благочестивом супругом Јеленом, он доби на дар и посед звани Ешћем у Срему. Но када турски напади и насиља још више учесташе, јер Турци ускоро заузеше и град Будим (1529 г.) па опколише и сам град Беч, тада праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, еда би се са народом својим некако избавио од насиља агарјанског. Јер он говораше краљу да не може више поднети толике пљачке и насиља турска: "Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде", говораше он. Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош.[9]
Како напади и пљачке агарјанске никако не престајаху, то у овим крајевима наступи тада велика и страшна глад. Глад не беше наступила толико од неродице и невремена, колико од турске пљачке и вишегодишњег ратовања са њима, којом приликом Турци поробише и одведоше и стоку и радну снагу, тако да земља не могаше бити обрађивана. Видећи глад и страдање народа свога од немаштице, праведни и човекољубиви Стефан отвори тада народу своје житнице, и братољубиво раздаде жито свакоме према његовој потреби, те тако прехрани гладне људе своје. Приликом деобе жита народу, Стефан је свакоме говорио да даје жито као на неки зајам, али је после тога окупио сав свој народ на једно брдо, звано Бунтир, близу споменутог Шиклоша, и ту је свима све опростио и сваког дуговања их разрешио. Због овакве милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога.
Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Бунтиру изван града. Супруга пак његова Јелена, распустивши слуге своје, сама се повуче испред Турака негде у немачке земље.
Када пак силни Агарјани наиђоше и у ове крајеве и заузеше град и место где беше погребен праведни Стефан, тада се деси следеће дивно чуло Божје. Једне тамне ноћи турски војници, на месту где је Стефан био погребен, видеше једну чудну светлост небеску како светли на оном брду. Мислећи да је ту можда скривено неко злато или сребро, Агарјани почеше копати на месту где се појави ова светлост. Копајући, они наиђоше на ковчег са телом блаженог праведника, које нађоше да беше сасвим цело и нетрулежно и из себе издаваше диван благоухани мирис. Тако исто и одело светога беше остало неиструлело и из њега се шираше благопријатни мирис. Турски војници одмах о томе известише свога старешину Амира (или Амурат-бега), који испитавши добро ко је ту погребен, дознаде да је то Српски кнез Стефан, пореклом из приморја, са којим овај Амир беше у неком даљњем сродству. Јер и овај Амир беше пореклом хришћанин, али је као дечак узет од Турака и постао јаничар. Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана.
Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео.[10]
Чувши за све ово, благочестива супруга Стефанова Јелена, дође одмах из Немачке у манастир Шишатовац. Поклонивши се са сваком побожношћу моштима свога светог мужа, она се затим ту замонаши добивши монашко име Јелисавета. Удаљивши се недалеко од тога места, она провођаше свој живот у молитвама и подвизима, па се после три године мирно престави у Господу и доби наслеђе са светим супругом својим у вечном Царству Небеском. Њено свето тело такође би пренето у манастир Шишатовац и ту чесно погребено.
Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи Пајсије са митрополитом београдско-сремским Авесаломом (године 1631.). Том приликом је патријарх Пајсије написао кратко житије Св. Стефана. Службу пак написао му је монах Петроније у манастиру Хопову (1675. г.), на молбу јеромонаха Јефрема Шишатовчанина. У Стефановом пак крају, у селу Бечићу у Паштровићима, на црногорском приморју, подигнута је њему црква у прошлом веку и освећена 1875. године од стране которског епископа Герасима Петрановића.
За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. Свети ликови, то јест иконе Светог Стефана налазе се у манастиру Новом Хопову и Шишатовцу, а и у његовим Службама, штампаним у Србљаку (римничком и београдском).

СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ, Српске кнегиње Јелене Штиљановић

СУПРУГА Св. Стефана Штиљановића, о којој се опширније говори у Житију мужа њеног (под данашњим датумом).

ЖИТИЈЕ СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ГУРИЈА, епископа Казанског, и ВАРСАНУФИЈА, епископа Тверског

ПРЕПОДОБНИ Гурије, у свету Григорије, родио се у граду Радоњежу од мањих бојара Руготиних. Као младић Григорија службоваше код књаза Јована Пењкова. Беше Григорије тих и кротак по нарави; у цркву често иђаше; молитву и пост држаше: милостињу и остале врлине упражњаваше. Тиме Григорије стече љубав и поштовање свога господара, и овај му повери на управу сав дом свој. Но то изазва завист код саслужбеника Григоријевих, и они га оклеветаше код књаза да он прељубу чини са његовом женом. Књаз поверова клеветницима и нареди да Григорија убију. Али син књаза, паметан и опрезан, умоли оца свога да поштеди Григорија и својом пресудом не срамоти дом свој; и подробно испитавши целу ствар, он утврди да је посреди чиста клевета, и избави Григорија од смрти. Али књаз, подложан јарости, посади невиног Григорија у дубоку јаму. Две године проведе Григорије у њој, мучен глађу, јер му је давана не човечанска храна: на три дана бацан му је по сноп овса и нешто воде. Један друг Григоријев понуди Григорију да му кришом доноси храну, али овај то одби, рекавши да "њега храни велика и изобилна благодат Божја". Притом Григорије замоли тог свог друга да му место хране доноси хартије и мастила за писање буквара, по којима се деца уче писмености, и да новац добијен за букваре раздаје сиротињи.
Након две године милосрдни Господ, видећи добро трпљење слуге Свога, који невино страда, благоволи ослободити га из те тамнице као из пакла, и невидљивом рукам силе Своје отвори му тамнички затвор. Григорије, неочекивано угледа на вратима светлост, и спопаде га страх, мислећи да је то вражији привид, пошто се та врата две године нису отварала. И он устаде, и стаде се молити. Но светлост се поново појави на вратима, сада много јача. Григорије приђе, додирну руком врата, и она се одмах отворише. Схвативши да му сам Бог шаље ослобођење из ове тамнице, Григорије се с благодарношћу помоли Господу, узе икону Пресвете Богородице коју је са собом имао у тамници, па изиђе ни од кога примећен, иако је био дан. И отиде из те куће и из града, и дође у Успенски Јосифовски манастир.[11] Ту Григорије прими монашки постриг са именом Гурије. И постаде изврстан монах и испосник. Зато касније и би изабран за игумана Јосифовске обитељи. Као игуман ове обитељи он проведе девет година, па се онда због болести повуче са игуманског положаја, проводећи време у молитви, посту и богоразмишљању. Али после извесног времена Гурије би послан за игумана у Селижаровом манастиру.[12]
Када Бог покори цару Јовану Васиљевичу град Казан,[13] тада по савету митрополита Макарија,[14] сабор архијереја Руске Цркве, постави Гурија коцком за првог архиепископа града Казана.[15] Цар га посла у Казан са великом чашћу; даде му мноштво икона, скупоцене црквене утвари и много књига, и њему лично подари многе драгоцене ствари. У Недељу Свих Светих, 26. маја 1555. године, у Московском Успенском храму би одслужено Молепствије за пут поводом одласка архиепископа Гурија у Казан, и то у присуству цара и свих великодостојника царских. Служили су: митрополит Макарије са епископом Крутицким Нифонтом и свима московским архимандритима и игуманима, и сам архиепископ Гурије са својим архимандритима и игуманима. После Молепствија архиепископ Гурије би са литијом најсвечаније испраћен; и након два месеца путовања стиже у град Казан и заузе архијерејски престо. Као архијереј преподобни Гурије вођаше богоугодни живот: сиромахе је хранио, оскудне снабдевао свим потребним, за јаднике и удовице и сирочад се заузимао и избављао их од разних невоља. Додајући труд на труд, свети Гурије стално провођаше ноћ у молитви, а дању учаше невернике богопознању и вери у Пресвету Тројицу, и учењем својим многе приведе Христу. Велики трудови пореметише, још од тамновања, слабачко здравље светог Гурија, и он се разболе. Но телесна болест ни најмање не нашкоди побожности душе његове: не будући у стању, да сам врши богослужење, он је присуствовао службама које су други служили: наређивао је те су га носили на свету литургију у храм Светог Благовештења, њиме подигнут; ту је за време богослужења он седео или чак лежао. И у току своје болести свети Гурије није напуштао своје уобичајене и изводљиве подвиге, не престајући у исто време смиривати тело своје постом и уздржањем. Тако се светитељ подвизавао три године. И дознавши за свој скори одлазак к Богу, свети Гурије призва к себи архимандрита Варсануфија, према коме је осећао "велику духовну љубав", и изрази му своју жељу те од њега прими велики ангелски образ, тојест велику схиму. И четвртога децембра 1564. године блажени светитељ отиде ка Господу. Чесно тело његово би погребено у обитељи Спасо-Преображенској,[16] иза олтара, код велике цркве.
Преподобни Варсануфије, у свету Јован, беше из града Серпухова,[17] син свештеника Василија. Још као мален он би научен читати и писати, и читаше Свето Писмо. Али пре но што постаде пунолетан, Јован допаде ропства код Кримских Татара.[18] Покоравајући се вољи Господњој, он веома усрдно обављаше послове које му налагаху. Иноверци, видевши да је Јован благодушан, смирен и вредан, и да без роптања извршава послове, дивљаху му се, и дозволише му да се слободније креће. У ропству Јован изучи татарски језик, те је могао слободно не само говорити него и писати на том језику. Након три године отац откупи Јована од Татара. Јован онда дође у царски град Москву, и постриже се у манастиру званом Андроников[19] и доби име Варсануфије. Ту Варсануфије провоћаше живот подвизавајући се у врлинама. Због строгог подвижничког живота свог Варсануфије би постављен од стране митрополита Макарија за игумана Пјесношког манастира,[20] године 1544. Потом он би архимандрит у граду Казану;[21] тамо он основа манастир у част Преображења Господњег и подиже у њему цркве и келије. И као архимандрит Варсануфије вођаше богоугодни живот: умртвљиваше тело своје великим уздржањем и бдењем, а на телу свом ношаше вериге, мада то нико није знао. И беше он у свему образац врлине за братију. У Казану преподобни Варсануфије ревносно помагаше архиепископу Гурију у ширењу хришћанства међу мухамеданцима и незнабошцима. Знање језика и познавање татарског живовања беше му у овом послу од велике користи: он многе обрати Господу Христу и крсти их. К архиепископу пак Гурију он имађаше искрену љубав, и у свему му бејаше послушан.
Из Казана преподобни Варсануфије би позван и постављен за епископа у граду Твер.[22] Ту се овај добри пастир словесног стада Христовог још усрдније подвизаваше, јер стално пребиваше у посту, у молитвама, у сузама, у свуноћним бдењима. Многе болеснике он исцели, јер беше зналац и лекарске науке; али плату за то ни од кога не узимаше, већ бесплатно лечаше. Нарочито се он прослави лечењем душевних страсти благодаћу Светога Духа. Бављаше се он и ручним радом: правио је и шио панакамилавке и раздавао их братији својој, молећи их да се моле Богу за њега.
Када свети Варсануфије достиже дубоку старост, он остави своју паству и пресели се у њиме подигнути манастир Светог Преображења, у граду Казану. Ту он прими на себе велику схиму. А када старост и слабост потпуно овладаше њиме, он ни тада не промени правила свог подвижничког живота, него га ученици његови привоћаху цркви. Но када потпуно изнеможе, и осети свој одлазак из овога света, он се причести светим Тајнама Христовим и отиде ка Господу једанаестог априла 1576. године, и би сахрањен у истом манастиру близу светитеља Гурија.
Након 32 године после кончине светог Гурија и 20 година по престављењу светог Варсануфија, по наредби цара Теодора Јоановича поче се наместо дрвене зидати камена црква Преображења Господња, Када стадоше копати ровове и откопаше гробнице светих: Гурија и Варсануфија, четвртог октобра 1596. године, известише о томе тадашњег митрополита Казанског Хермогена.[23] Митрополит, пошто одслужи литургију и парастос, дође у манастир са целим освештаним сабором. Када отворише сандук светог Гурија, обретоше га пуна миомирисног мира, а тело његово читаво ношаше се као сунђер поврх мира, једино горња усница беше мало начета трулежношћу; чак и ризе светитељеве беху целе, и изгледаху јаче од нових. На исти начин отворише сандук и светог Варсануфија, и обретоше такође мошти његове читаве и нетрулежне, као и мошти светог Гурија; једино се трулеж беше коснула мало његових ногу, но кости беху читаве и потпуно чврсте. Чесна тела њихова преместише у нове сандуке, и уз појање надгробних песама поставише их поврх земље, да би их сви долазници могли видети и с вером их целивати. О томе би извештен писмом цар Теодор Јоанович и патријарх Јов.[24] Благочестиви цар и свјатјејши патријарх, цео царски савет и мноштво народа, сазнавши за то, прославише Бога који прославља светитеље Своје. И нареди благочестиви цар да се с јужне стране олтара велике цркве призида мали олтар, благољепно украси, и у њему положе свете мошти светитеља Божјих. To би урађено, и чесне мошти светитеља почиваху у новим кивотима, точећи вернима исцељења у славу Бога, у Тројици слав љенога, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ВЛАДИМИРА ЈАРОСЛАВИЧА, кнеза Новгородског

СИН Јарослава Владимировича Мудрога од супруге његове Индигерде, у монаштву Ане.[25] Био одважан и храбар ратник, но уједно с тим и равноапостолни поборник православне вере. Он је подигао у Новгороду Софијску саборну цркву. Преставио се 1052. године. Свете мошти његове и његове мајке свете Ане почивају у Софијској саборној црквн у Новгороду.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ПЕТРА, презвитера Капетолијског

СВЕТИ Петар је рођен и одгајен у граду Капетолији.[26] Био је жењен и имао троје деце; одликовао се мудрошћу и разборитошћу, и многе обратио на пут Истине. Касније он прими монаштво, и против своје воље би постављен за презвитера од стране епископа Бостриског.[27] Као хришћанског учитеља агарјани га ухватише и одведоше у Дамаск на мучење. Када му одсекоше језик, он после тога стаде говорити још јасније. Затим му одсекоше десну руку и обе ноге, ископаше му очи, приковаше на крст, и најзад му одсекоше главу, па тело у огњу сажегоше и у реку бацише.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ДОМНИНЕ и њених кћери ВИРИНЕ и ПРОСДОКЕ[28]

ДОМНИНА беше знатна и богата Антиохијанка. Она и њене кћери, испуњене љубављу к Богу и божанском ревношћу, оставише своју постојбину и сроднике и отидоше у Едесу. Тамо их незнабошци ухватише, и под војничком стражом упутише натраг у Антиохију А када путем војници седоше да обедују, свете жене се помолише Богу, па се бацише у оближњу реку, и тако скончаше, јер овако расудише: боље је из љубави према Господу погинути у води и чисте изаћи пред Њега, него живе остати у рукама безаконих незнабожаца. To ce догодило почетком четвртога века, око 306. године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ГАЈА, ФАВСТА, ЈЕВСЕВИЈА и ХЕРИМОНА и осталих

ОВИ свети мученици беху ученици светог Дионисија Александријског[29] и служитељи Господа нашега Исуса Христа. Свети Гај и Фавст бише прогнани са учитељем својим, и после многих мука скончаше мученички. Јевсевије пак и Херимон, после изгнанства светог Дионисија, уз помоћ Божију посећиваху свете мученике по тамницама и сахрањиваху тела њихова. Тако доживеше до царовања цара Декија. За исповедање вере Христове они претрпеше жестока мучења, али остадоше непоколебљиви. Многе незнабошце они научише Христовој вери, и крстише их у име Оца и Сина и Светога Духа: једне тајно а друге јавно. Затим они бише ухваћени и посечени мачем, и предадоше блажене душе своје Господу, од кога примише венце мучеништва.[30] Са Св. Дионисијем пострадало свега 8 мученика.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДАВИКТА и његове кћери КАПИСТЕНИЛЕ

ДАВИКТ[31] бејаше епарх града Ефеса[32] за царовања цара Максимијана. А када цар Максимијан затражи од Давикта кћер његову Калистенију себи за жену, Давикт га одби, пошто није хтео да кћи његова буде супруга незнабожног идолопоклоника. Због тога лишише Давикта положаја, одузеше му имање, прогнаше у Мелитину,[33] и тамо му главу одсекоше. Калистенија се најпре кријаше у Никомидији, затим отпутова у Тракију,[34] и настани се код неке жене, чију кћер болесну на очима она исцели молитвом. После Максимијанове смрти Калистенија оде к супрузи новога цара Ликинија Констанцији, сестри цара Константина Великог, која беше хришћанка, и исприча јој све о себи. Царица је с љубављу прими, и поможе јој да јој се врати имање њенога оца, одузето од стране Максимијана. Добивши имање натраг, Калистенија га раздаде сиромасима. Свето пак тело свога оца она пренесе из места заточења Мелитине у Асију, у Ефес. Ту она подиже храм у спомен његов и у њему положи свете мошти његове. Сама пак остало време свога живота она проведе свето апостолски, и отиде ка Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ЛАМПАДСКОГ

РOДOM са Кипра, из села Лампадос. Још од детињства постао сасуд благодати Светога Духа. Одбио сва наваљивања својих родитеља да се ожени; но завишћу ђавољом ослепео. И поред тога он је говорио: "Ако се и лиших телесних очију, али имам очи душе да гледам славу Господњу". Иако слеп, удаљио се са својим послушником Јованом у самоћу на строге подвиге, и тако провео 12 година, добивши и дар чудотворства. Провидео своју кончину на три дана; мирно се упокојио у Господу. На Кипру постоји манастир са његовим именом.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Нитријска гора налази се у доњем Египту, на седамдесет миља од града Александрије.
2. Свети Антоније Велики празнује се 17. јануара.
3. Преподобни се упокојио у четвртом веку, око 340. године.
4. Спомен Св. Стефана Слепог 9. октобра, где видети опширније о њему.
5. Њен свети спомен 30. јула.
6. Свети архиепископ Максим слави се 18. јануара.
7. Св. деспот Јован слави се 10. децембра.
8. Спомен Св. Александра Невског 23. новембра, а Св. Јована Владимира 22. маја.
9. У ово време, негде око 1540. године, Стефан беше заповедник и тврдога града Валпова.
10. Овај пренос моштију Св. Стефана Штиљановића би између 1545. и 1553. године. - Манастир Шишатовац се раније звао "Реметски манастир" и био посвећен Св. Николи. Године 1520. обновио га жички игуман Теофило, који овде беше пребегао од Турака, са монасима Иларионом и Висарионом.
11. Јосифовски манастир се налази на двадесет километара од Волоколамска, среског града Московске губерније. Основан преподобним Јосифом Волоколамским у 1479. год., од њега манастир добио свој назив Јосифовски. Преподобни Јосиф слави се 9. септембра.
12. Тројицки "Селижаров" манастир - на реци Селижаровки, на 50км. од града Осташкова, Тверска епархија; основан у петнаестом веку.
13. Казан покорен од стране Руса 1552. године.
14. Макарије - митрополит Сверуски (1542-1564. г.) - заузима видно место у историји Руске Цркве и књижевности. За време његово одржан знаменити Стоглави сабор (1551. г.); за време његово основана прва црквена штампарија; по његовој жељи и личном учешћу састављени, такозвани, "Великија Минеји Четији".
15. Хиротонија светог Гурија извршена 7. фебруара 1555. године.
16. Основана преп. Варсануфијем у 1556. г.; он и био први архимандрит у њој.
17. Серпухов - срески град Московске губерније.
18. Крим - полуострво у јужном делу Европске Русије. Татари га освојили 1237. год.; Руси га покорили 1783. године.
19. Андроников или Спасо-Андроинков манастир налази се на обали реке Јаузе у Москви. Основан око 1360. год. трошком светог митрополита Алексија и трудом преподобног Андроника, ученика светог Сергија Радоњежког.
20. Пјесношки (или: Пјешношки) Николајевско-Методијев манастир налази се на тридесет километара од града Дмитрова, Московска губернија, на увору речице Пјешноше у реку Јахрому. Основан 1361. год. учеником св. Сергија Радоњешког преп. Методијем, који је и био први игуман у њему.
21. За архимандрита у Казану Варсануфије је био одређен у 1555. години, куда је отишао са архиепископом Гуријем.
22. За Тверског епископа св. Варсануфије би постављен у 1567. години; рукоположен митрополитом Московским Филипом.
23. Хермоген постављен за митрополита Казанског 1589. године. Велику ревност показао и многе местне инородце обратно у Православље.Године 1606, за царовања Василија Шујског, Хермоген постао Сверуски патријарх. Због свог отпора Пољацима и издајничким бојарима био затворен и подвргнут тешким мукама у Чудовом манастиру, где је од глади и умро 17. фебруара 1612. године. - Као митрополит Казански Хермоген је саставио опширно Житије св. Гурија и Варсануфија.
24. Јов - први патријарх Сверуски од 1589. године. По наређењу лажног Димитрија 1605. год. патријарх Јов би лишен патријаршијског престола. Умро је 1607. године.
25. Спомен њезин Црква празнује 10. фебруара.
26. Капетолија - град на путу из Јерусалима у Дамаск, између Гадаре и Адроје.
27. Бостра - град у Арабији.
28. Називају се још: Вероника и Проскудија.
29. Спомен светог Дионисија, епископа Александријског, празнује се 5. октобра.
30. Скончали у другој половини трећега века.
31. У грчким споменицима Давикт се назива Адавкт и Авдакт.
32. Ефес - главни град Малоазијске области Асије; налази се на реци Каистри. У данашње време на месту древнога града Ефеса налази се бедно турско село које се зове Ајсја Сољук.
33. Мелитина - област у северном делу Мале Јерменије, недалеко од реке Еуфрата. У време цара Трајана (98-117. год.) то се насеље развило у значајан град, са истим именом као и област.
34. Тракија - област у Византијској царевини, у североисточном делу Балканског Полуострва.