ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Параскева – Петка. Рођена у граду Иконији од родитеља богатих и христољубивих. По смрти својих родитеља поче девојка Параскева раздавати своје имање бедним и невољним све у име Христа Господа. Кад наста гоњење у време Диоклецијана Параскева би изведена на суд пред кнеза те земље. Кад је упита кнез за име, она рече, да се зове хришћанка. Кнез је укори, што не каже своје обично име. А Параскева му рече: „требаше прво да ти кажем име вечнога живота па онда име временог живота". После шибања баци је кнез у тамницу, где јој се јави ангел Божји и исцеливши је од рана утеши је. Молитвом поруши све идоле у храму незнабожачком. После дугих и љутих мука би мачем посечена, и пресели се у живот вечни.

2. Св. Арсеније архиепископ Пећски. Велики јерарх српске цркве и наследник св. Саве, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Св. Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске, посла Сава Арсенија на југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву св. апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом 30 година, и упокојио се у Господу 28. окт. 1266. год. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже нашъ вонми, пос!ти и благослови храмъ сей... помените же и мене гр!шнаго Арсенија". Сахрањен ту у Пећском храму.

3. Св. муч. Теренције. Из Сирије. Пострадао за веру Христову заједно са женом и седморо деце своје. После многих мука, при којима се јави сила Божја, сви посечени мачем.

4. Св. Стефан Саваит. Писац многих красних канона. Подвизавао се у обитељи св. Саве Освећеног. Доцније био епископом, и мирно се упокојио 807. год.

5. Св. Атанасије патријарх Цариградски. Противник уније с Римом, насупрот свом претходнику Јовану Векку (1275– 1282.). Од детињства аскет и молитвеник. Омиљен код народа он изазва негодовање код неких свештеника због своје моралне строгости. Повуче се у свој манастир на гори Гану где се подвизаваше још строжије него пре. Јавио му се сам Господ Христос и благо га укорео, што је оставио стадо вуковима. Када прорече дан земљотреса у Цариграду, цар Андроник поново га врати на престо патријаршијски, мимо његове воље. По том поново се тајно удаљио на подвиг. Упокојио се у својој 100. години живота. Чудотворац и прозорљивац.

6. Св. Димитрије еп. Ростовски. Велики јерарх, проповедник, писац и подвижник. Родио се близу Кијева 1651. год. а упокојио се на молитви 1709. год. Поред многих славних поучних дела својих нарочито се прочуо преводом и издањем „Жития Святыхъ". Предвидео смрт своју на три дана и упокојио се на молитви. Велико светило цркве руске, и православне уопште. Имао небесна виђења у свом животу; послужио Господу ревносно и преселио се у царство небеско.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ПАРАСКЕВЕ - ПЕТКЕ, Иконијске

У BPEME када незнабожни цар Диоклецијан подиже гоњење на хришћане, у граду Иконији живљаше једна високородна и лепа девојка по имену Параскева. Родитељи њени хришћани лепо је васпиташе, научивши је светој вери и држању заповести Господњих, па отидоше ка Господу. Њихова млада кћи остаде наследница њиховог огромног имања.
Када блажена Параскева постаде зрела по годинама, она стаде подражавати веру и дела својих родитеља: имање своје она употребљаваше не на украшавање своје лепоте и младости и не на уживање, већ на одевање нагих, на прехрањивање гладних, на збрињавање путника и намерника. Параскева не обраћаше никакву пажњу на своје смртне удвараче који се довијаху да се ожене њоме, јер она заручи себе Бесмртноме Женику, Јединородном Сину Божијем, и Њему живљаше у светости и правди. Пресвето име Његово она исповедаше пред људима непрестано свакога дана, приводећи их тиме к познању истине. Неки од људи вероваше у Господа нашег Исуса Христа, а који не хтеше да верују, грђаху и вређаху светитељку. Међутим, Параскева им смело казиваше реч Божју и изобличаваше ништавност бездахних идола. He желећи подносити од ње таква изобличавања, незнабожни грађани је ухватише, избише, па у тамницу вргоше.
У то време дође у Иконију неки војеначалник, послан тамо од цара Диоклецијана да истреби хришћане. Грађани изађоше пред њега и рекоше: Светли војеначалниче, у овом граду има девојка која верује у Распетога Христа и проповеда Га; она се бави мађијама, и већ је својим чинима одвратила не мало људи од приношења жртава нашим боговима; она не престаје хулити на наше богове и на самодржца. И ми, чувши царево наређење, да имају бити погубљени сви који се не клањају боговима, ухватисмо ову девојку и држимо је у тамници.
Саслушавши то, војеначелник нареди да девојку доведу преда њ на суд. Када света девојка иђаше на суд, озари је Дух Свети и лице њено постаде светло, те сви који гледаху на њу дивљаху се и говораху: Погледај! она ни најмање није тужна, напротив, лице јој сија! - А кад предстаде суду, војеначалник је погледа, и удививши се лепоти и милоћи њенога лица, рече тужитељима: Ви напразно оптужисте ову предивну девојку, јер није праведно погубити такву сунцезрачну лепоту. - И обраћајући се њој, рече: Девојко, кажи нам своје име. - Света девојка одговори: Хришћанка сам, слушкиња Христова. - Војеначалник узврати: Посматрање лепоте лица твога побуђује ме на кротост, а речи уста твојих узмућују ме до дна душе, јер не желим да чујем такве речи. - Светитељка одговори: Сваки кнез који право суди, радује се када чује истину; а ти, чувши истину коју ти ја рекох, разгњевио си се. - Војеначалник на то рече: Зато се гњевим што одговора од тебе не добих, јер те ја запитах за име твоје, а ти ми га не каза. - Светитељка одговори: Најпре је требало да ти кажем име вечног живота, па онда тек да ти објавим име временог живота. Ја ти дакле казах своје име вечнога живота: хришћанка, слушкиња Христова; а име временог живота мог, наденуто ми од родитеља мојих, јесте Параскева, пошто сам се родила у петак (На грчком петак се каже Параскеви = Параскева = Петка). - Родитељи моји, говораше даље светитељка, петак, дан добровољног и животворног страдања Господа нашег Исуса Христа, увек почитоваху постом, молитвама и милостињама, спомињући Господа свог који из љубави према роду људском тога дана проли крв Своју и положи за нас на крсту душу Своју. Бог им и дарова плод чесног супружанства њиховог, мене, недостојну слушкињу Своју, управо у тај дан који они врлинама почитоваху, сећајући се страдања Господњег. Они и нађоше за умесно да ми надену име тога дана, Параскева, и отуда се ја зовем Параскева, заједничарка Христових страдања. - Војеначалник рече: Престани говорити те празне речи и принеси жртву нашим боговима, па ћу се ја оженити тобом, и ти ћеш постати господарица огромног богатства, и многи ће те величати на земљи. - На то света Параскева одговори: Ја имам Женика на небу, Исуса Христа, и други ми муж није потребан. - Војеначалник узврати: Ја волим твоју лепоту, и поштедећу младост твоју. - Светитељка на то рече: Немој волети времену лепоту; она данас цвета, а сутрадан увене; боље је смилуј се на себе, јер тебе очекују вечне муке.
Тада војеначалник, разгњевивши се, нареди да раздеру хаљине на њој и да је бију сировим жилама. Тако бијена, светитељка не даде ни гласа од себе, него, ћутећи устима, она срцем призваше Христа иштући од Њега помоћи у мукама. Војеначалник пак, штедећи још њену лепоту, јер беше рањен и распаљен њоме, нареди да је престану бити, па јој поче кротко зборити: О, девојко! поштеди младост своју, не упропашћуј диван цвет девичанства свог! принеси боговима жртву, па ћеш остати жива, и удостојићеш се велике части од нас. - Но она му ништа не одговараше на то. Разљутивши се, војеначалник је упита: Мени ли не одговараш, зли хришћански породе?
У одговор на то светитељка му пљуну у лице. To страховито разјари мучитеља, и он нареди да мученицу обесе на дрвету: да јој железним ноктима немилице деру ребра и да јој сурим крпама трљају ране. На тај начин светој мученици би одрано месо све до самих костију. Мучитељ пак, држећи да ће мученица скоро умрети, пошто већ једва дисаше, скиде је са дрвета и врже у тамницу. А када она тамо лежаше једва жива и већ безгласна од љутих рана, у поноћи уђе к њој Анђео, коме рамена и прса беху крстолико опасана златним појасом, и који у својим рукама држаше оруђа Христових страдања: крст, трнов венац, копље, трску и сунђер. И рече јој Анђео: Девојко, заједничарко Христових страдања, устани! Послан сам да те посетим. А на утеху теби у твојим патњама ја сам ти ево донео оруђа страдања Господа нашег. Погледај чесна оруђа: крст и трнов венац Нетљеног Женика; погледај копље које прободе животворна ребра, трску која написа опроштај грехова свету, сунђер који избриса Адамов грех. Устани, дакле! исцељује те Христос Господ! - И одмах устаде мученица као од сна; и Анђео пришавши отре мученици све свете ране, и сво тело њено постаде читаво и здраво, а лепота лица њена постаде сјајнија од пређашње. И света мученица побожно целива оруђа Христових страдања, и одаде хвалу Богу. После тога Анђео постаде невидљив.
Сутрадан у свануће дођоше тамнички стражари и нађоше Параскеву где здрава стоји на молитви, и на њеном телу не беше ниједне ране. Угшашивши се, они известише о томе војеначалника. Овај нареди да је доведу пред њега. А кад је угледа здраву, он се удиви, јер није очекивао да ће она са толиким ранама остати жива. И поново се дивећи њеној изванредној лепоти, он јој рече: Видиш, Параскево, како богови наши поштедише твоју лепоту, и подаривши ти живот начинише те здравом. - Светитељка рече на то: Покажи ми, о војеначалниче, оне који ми подарише живот.
Војеначалник је посла у храм богова својих, да види идоле њихове. Са њом кренуше и идолски жреци и мноштво народа, сматрајући да она хоће да се поклони боговима њиховим. А када уђоше у храм, у коме бејаше мноштво идола, света Параскева се мислено помоли Једином Истинитом Богу вишњем, па дохвативши за ногу Аполоновог идола рече: Теби бездахноме, и свима осталим идолима што су овде с тобом, кажем: тако вам наређује Господ мој Исус Христос: падните сви на земљу и претворите се у прах. - И тог часа на светитељкину реч попадаше сви идоли и у прах се претворише. Тада сви побегоше из храма идолскога, вичући и говорећи: Велики је Бог хришћански!
Међутим незнабожни жреци, видевши рушење и пропаст својих идола, одоше к војеначалнику и плачући рекоше му: Господине војеначалниче, ми ти говорасмо: посеци ову волшебницу, пошто она обмањује наш град; а ти нас не послуша, и ево она сада својим чинима поруши све наше богове. - Разјаривши се, војеначалник стаде сурово испитивати свету Параскеву, говорећи: Каким си ти то магијама учинила? - Светитељка одговори: Са именом Господа мог Исуса Христа ја уђох у храм богова ваших и помолих се Господу моме овако: "Јави се мени, Спаситељу мој! Ти си ми живот даровао". И мени се јави сам Господ мој и Бог мој; а твоји богови, чим угледаше Бога мог, уздрхташе од страха, и павши на земљу разбише се, показујући тиме да не могу помоћи себи. Како ће онда помоћи другима?
Тада војеначалник нареди да мученицу опет обесе на дрвету и да јој ребра пале свећама. Обешена и паљена огњем, светитељка уздахну к Богу и рече: Господе Боже мој, Творче и Промислитељу свеколике творевине! Ти си Тројици Младића расхладио усијану пећ; Ти си првомученицу Теклу[1] избавио од огња; Ти спаси и мене недостојну из руку ових мучитеља. - И одмах сиђе Анђео, дотаче се свећа, и букну огроман огањ који сажеже многе безаконике. А народ викаше: Велики је Бог хришћански! - И поверова у Христа мноштво људи.
Војеначалник пак, видевши узрујаност у народу, уплаши се да народ не устане против њега, и нареди да хитно посеку светитељку мачем. У време када јој би одсечена глава, неки чуше глас с неба говорећи: Радујте се праведни, јер се венча мученица Параскева! - Свето пак тело њено хришћани узеше и чесно погребоше у њеном дому.
Тако ова дивна девојка заврши подвиг мучеништва, и оде к своме Женику, носећи уместо јелеја крв, и сада се она весели са мудрим девојкама у дворима Христовим.
Сутрадан изјутра безакони војеначалник изјаха у лов, али се коњ под њим разбесне и збаци га у провалију; и он павши, разби се сав и кости му се поломише, те у мукама изврже бедну душу своју. Света пак и чиста душа великомученице Параскеве у руци је Божјој, а од чесних моштију њених даваху се многа исцељења болесницима, у славу Господа нашег Исуса Христа, коме част и поклоњење са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КИРИЈАКА, патријарха Јерусалимског

СВЕТИ Киријак поверова у Христа и крсти се после обретења часног и животворног Крста Госиодњег од стране Св. цара Константина и мајке му Св. Јелене. Потом, би епископ Јерусалимски. Он доживе до царовања Јулијана Одступника. У време свог ратног похода против Персијанаца цар Јулијан се задржа у Јерусалиму. Ту он изведе на суд светог Киријака, и примораваше га да принесе жртву идолима. Но светитељ то одлучно одби, и притом изобличи цара одступника. Тада Одступник нареди да му одсеку десну руку, говорећи светитељу: Много си посланица написао том руком, и многе си одвратио од поштовања богова.
После тога цар нареди те светитељу излише у уста растопљено олово, па га положише на усијани гвоздени кревет. Чувши за то, мајка светог Киријака Ана дође на место мучења. Цар нареди те је ухватише, обесише за косу, стругоше гвожђем, палише буктињама, и тако она предаде душу своју у руке Божије. После мученичке кончине своје мајке, свети Киријак би бачен у казан кипећег уља и истовремено прободен копљем, и тако сконча овај славни јунак Христов и доби од Господа венац мученички.

СПОМЕН СВЕТОГА ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА СРЕМЦА архиепископа Српског

ВЕЛИКИ јерарх Српске Цркве и наследник Светога Саве Арсеније беше родом из Срема[2]. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Светога Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље Српске, посла Сава Арсенија на Југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву Светим Апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу (1233. године). А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тело Савино у Српску земљу. Арсеније је мудро управљао Српском Црквом тридесет година (до 1263. г.), и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: "Господи Боже наш вонми, посјети и благослови храм сеј ... Помените же и мене грјешнаго Арсенија". Сахрањен је ту у Пећском храму Светих Апостола. Године 1737, због спаљивања Пећке патријаршије од стране Турака, мошти Светог Арсенија однели су монаси из Пећи и, преко многих других места, оне су доспеле у манастир Ждребаоник код Даниловграда, где се и до данас налазе. Године пак 1933, по благослову Српског патријарха и Синода, руски архиепископ Нестор однео је део моштију Св. Арсенија у Пекинг и у Харбин (у Манџурију), кад је тамо основана Православна Црква.
Молитвама Светог Арсенија Српског нека Господ помилује и спасе све нас, сав Српски род, све православне хришћане, и све људе Божје. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕРЕНЦИЈА и НЕОНИЛЕ и седморо деце њихове САРВИЛА, НИТА, ЈЕРАКСА, ТЕОДУЛА, ФОТИЈА, ВИЛЕ и ЕВНИКЕ

БЛАЖЕНИ Теренције и Неонила беху из Сирије, и васпитаваху децу своју у вери и побожности. Деца им се зваху: Сарвил, Нит, Јеракс, Теодул, Фотије, Вилија и Евникија. Оптужени због вере у Христа, родитељи бише заједно са својом децом изведени на суд. На суду они исповедише Христа истинитог Бога а наружише и исмејаше идоле. Зато их обесише и немилосрдно стругаше; при томе им ране заливаху љутим сирћетом и сољу, а огањ букташе испод њих. Свети мученици трпећи муке мољаху се и тихо подстрекаваху један другога на мучеништво. Бог се не оглуши о њихову молитву и посла им Своје свете анђеле, који их ослободише окова и исцелише им ране. Видећи ово изненадно ослобођење од окова и исцељење од рана, незнабошци се препадоше. И одмах свете мученике бацише у тамницу. Сутрадан их изведоше и моткама тукоше, па их на точкове привезаше и без милости мучише. Али благодаћу Божјом они остадоше неповређени. После тога свете мученике бацише зверовима да их поједу, али опет остадоше неповређени, јер се зверови показаше према њима кротки као овце. Онда их вргоше у казан пун кипеће смоле, али се тог часа огањ угаси и казан охлади и смола претвори у хладну воду. Видећи да никаква мучења не могу да нашкоде мученицима, незнабожни мучитељи им мачем одсекоше главе. И тако блажени страдалци примише венце мучеништва.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СТЕФАНА САВАИТА,[3] епископа

БЛАЖЕНИ Стефан се замонаши као врло млад, и подвизаваше се у обитељи светог Саве Освећеног. Од тамошњих светих отаца он се научи страху Божјем, и свакој врлини и подвижничком делању. Пошто подвизима високо узрасте по Богу, он би удостојен епископског чина. Али не само то, него он доби од Бога и обилну благодат чудотворства, пошто претходно уздржањем и испосничким трудом и напорима умртви страсти душе и тела и достиже у потпуно бестрашће. Он молитвом ђаволе изгоњаше, болесне исцељиваше, дивље звери укроћиваше. Уопште, он својим подвижништвом и чудесима сијаше као сунце. Живео је пре 8. века. Упокоји се у миру, и отиде ка Господу, коме са анђелима предстоји у вечној слави.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА, патријарха Цариградског

ОВАЈ светионик васељене родио се у Дцријанопољу од родитеља Георгија и Ефросиније, који беху побожни, благородни и добродетељни. На светом крштењу Атанасије доби име Алексије. Још измалена он показиваше знаке шта ће после бити од њега. Није волео игре и друге таште ствари; а волео је књигу и црквена богослужења. Дружио се са добрим дечацима, а касније младићима. Оставши сироче после смрти свога оца, он се још усрдније труђаше у светим врлинама. Нарочито приљежно читаше Свето Писмо, и благоразумношћу постаде раван старцима. Такав живот изазва у младом Алексију мисао и жељу да се одрекне света и његове таштине ради стицања небеске мудрости и блаженства. У том погледу од силног утицаја на њега беху Спасове речи: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Но пресудну важност ту је имало Житије светог Алимпија Столпника.[4] Читајући ово Житије и видећи како је млади Алимпије Бога ради оставио не само свет него и мајку удовицу, којој је он био једина утеха, Алексије се реши да се угледа на њега: да остави кућу, завичај, пријатеље, сроднике, па и саму мајку. И он то учини: не рекавши никоме ни речи он отпутова у Солун, у чијој се околини налазио манастир, у коме његов стриц беше монах. Дошавши у тај манастир, он прими монашки постриг са именом Акакије. Али ту он остаде кратко време: видећи да братија не испуњава у потпуности дужности свога монашког звања, он оде одатле у Свету Гору Атонску.
Живот светогорских испосника очара младога Акакија: обилазећи манастире, а нарочито пустињска обиталишта, он доби много духовне користи за себе. Као што трудољубива пчела, летећи са цвета на цвет, скупља слатки мед, тако и преподобни Акакије, користећи се примерима светогорских пустињака, слагаше у срцу свом њихове слатке беседе и поуке, да би их према својим моћима подражавао у њиховом подвижништву. И прво што усвоји од њих беше ово: строго сиротовање. Имао је на себи само власеницу и преко ње монашку мантију, без обуће; храна му беху хлеб и вода; ма куда ишао, ишао је пешке, па је тако радио и кад је постао патријарх Цариградски; земља му беше постеља. Уствари, иако човек, он живљаше као анђео.
Пошто обиђе Свету Гору, преподобни Акакије ступи у братство Есфигменског манастира. Тамошње подвиге његове немогуће је описати. Вршећи две године дужност трпезара, он не имађаше ни посебну келију, ни постељу, па чак ни рогожу; и то тако не само лети него и зими када тамо бива и снега и мраза. Спавао је врло мало, јер ноћи провођаше у молитви и бдењу. Храна му беху остаци са братске трпезе, јер он говораше са еванђелском женом: пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара (Мт. 15, 27); уља и вина он не дозволи себи у току три године, нити какву другу телесну утеху. Међутим, трудећи се у готовљењу хране и посматрајући огањ, он замишљаше огањ паклени, неугасиви, и тако стече плач и сузе.
Због свих тих врлина његових сво братство гајаше к њему љубав и велико поштовање. Али то и би разлог да се он кришом уклони из манастира, јер се бојао да због привремене славе не буде лишен вечне. Из Свете Горе он отпутова у Јерусалим, да се поклони светим местима и да види Јорданску пустињу. Затим посети Латрску гору, где и проведе дуго време у пустињаштву, заједно са другим светим оцима, чији му узвишени живот донесе много духовне користи. Са Латрске горе он пређе на Авксентијеву гору, где су се тада подвизавали чувени подвижници: Илија, Нил и Атанасије. Познанство са њима би за преподобног Акакија веома поучно. Најзад се он удаљи на гору Галисијску, у манастир блаженог Лазара, где проведе осам година у разним послушањима. Ту он прими велики ангелски лик и доби име Атанасије. Испоснички живот Атанасијев и његова безусловна послушност побудише настојатеља да преподобног Атанасија, и против његове воље, одликује свештеничким чином. После тога њему би поверена дужност еклесиарха, коју он обављаше са великом приљежношћу.
Тако сваки дан настављајући у срцу свом узлажење к Богу, преподобни Атанасије се удостоји видети Господа Христа, који га позва да буде пастир словесних оваца. Преподобни Атанасије имађаше обичај да ноћу одлази у црквену паперту, и тамо се моли до јутрења, Једне ноћи када се он са сузама мољаше пред Христовим распећем, он одједаред чу од Спаситељева лика слатки глас: "Атанасије, зато што ти љубиш мене, треба да пасеш народ мој". Поражен тим гласом, Атанасије паде на земљу од страха и неисказане радости, гушећи се у сузама и славословећи Господа.
Преподобни Атанасије проведе десет година на Галисијској гори. Но иако је био блажен у вршењу налаганих му послушања, њега ипак не напушташе мисао о пустињском усамљеничком молитвеном тиховању. Због тога он опет отпутова у Свету Гору. Тамо нађе пустињу по жељи срца свог и остаде у њој, трпећи сваковрсне оскудице, умртвљујући тело и угађајући јединоме Богу. Али и ту преподобни не остаде дуго. Случајни нереди који избише у Светој Гори, натераше га да се одатле повуче на гору Ган. Тамо он нађе згодно место за молитвено усамљеничко тиховање, настани се ту и продужи своје подвиге. Но врлина се нигде не може сакрити: за кратко време око њега се сабра братија. Он их с радошћу назидаваше, руковођаше к небу и прерађиваше у изабране сасуде дарова Светога Духа. Међу ученицима његовим беху: чудесни Теофан, знаменити Теодорит, и други, прослављени врлинама. Због ангелоподобног живота свог, блажени Атанасије беше чувен не само по околним горама него и свуда, те мноштво света свакодневно долажаше к њему да чује медне' беседе његове и види светло лице његово. To беше од таког утицаја на свет, да се многи, и мушкиње и женскиње, одрицаху света. И под управом светог Атанасија убрзо ниче у пустињи женски манастир.
Но време је да се каже, на који начин преподобни Атанасије постаде патријарх Цариградски. За царовања благочестивог цара Андроника II Палеолога престо Цариградске патријаршије остаде празан, после потреса и смута у Цркви, изазваних патријархом Јованом Веком.[5] Цар сазва архијереје и клир, и они једнодушно изабраше за патријарха преподобног Атанасија. Изасланство од неколико архијереја и царских великаша би упућено преподобноме да га извести о избору и свечано доведе у престоницу. Но смирени пустињак се дуго отказиваше и мољаше да изаберу другога. После многих и многих молби да се прими избора, изасланици најзад са строгошћу рекоше преподобноме: Ако нас не послушаш сада, када те Црква тражи и зове у помоћ против непријатеља својих, онда ћеш дати одговор Богу у час суда. - Тада се свети Атанасије сети виђења свог на гори Галисијској када му Господ рече да треба да пасе народ Његов, уплаши се, и без поговора повери себе промислу Божјем. И би свечано узведен на патријаршијски престо Цариградски око 1290. године.
Свети Атанасије затече Цркву, много пострадалу од јеретика, и много труда уложи да јеретички кукољ одстрани. Исто тако, ревнујући за добро своје пастве, он као нови Златоуст силно изобличаваше неправеднике и пљачкаше, не штеђаше ни велможе, ни богаташе, па ни самога цара. Оне са страхом Божјим он исправљаше саветима, а непокорне и непослушне кажњаваше строгим епитимијама. На тај начин он се свим силама стараше да стадо Христово сачува од видљивих и мислених вукова. Но баш због такве ревности његове архипастирске, враг добра није дремао. Међу великашима и клирицима појавише се непријатељи светоме патријарху. Они стадоше роптати на светог архипастира што их је корио и изобличавао, и замерати му што је тобож сувише строг. Потекоше и клевете против угодника Божјег. Са током времена то је бујало и расло, тако да и неки архијереји приступише непријатељима светог патријарха. Да би се избегао већи немир у Цркви, патријарх Атанасије би смењен. Том приликом свети патријарх рече цару: Господару, ја се нисам примио овог високог звања да бих пузио пред људима, ћутао и забашуривао грехе њихове, него да би их изобличавао и исправљао; јер страшној осуди подлежи сваки од нас који не изобличава оне што греше. Због строгости мојих изобличавања омрзли су ме и желе моје уклањање са патријаршијског престола. Немам ништа против; ево, одлазим молећи Бога, да Он свезнајући уреди све на добро, молитвама Богородице и светих Његових. (Ово повлачење Св. Атанасија би око 1293. год.).
Сишавши са патријаршијског престола, свети Атанасије се повуче у свој манастир на гори Гану, где проведе десет година, подвизавајући се још строжије него пре. Ту он, за чистоту срца и за свој живот, доби од Бога дар предвиђања и пророчки предсказиваше будућност. Многе ствари предсказиваше он цару, и све се оне и збише, што се види из његових писама.[6]
После светог Атанасија престо патријаршијски заузе врлинасти и достојни дивљења Јован XII.[7] При својој неизмерној кротости и простоти, он не беше у стању борити се са непријатељима Цркве Божије. И након десет година управљања Црквом он се добровољно одрече патријаршијског положаја. На тај начин Црква Цариградска опет остаде без патријарха. У то време живљаше у Цариграду један врлинаст човек, по имену Мина, познаник светог Атанасија. Овоме Мини свети Атанасије посла писмо, пророчки предсказујући у њему, да ће тог и тог дана у престоници бити велики земљотрес. Тако и би. Цар, поражен таким пророчким даром смењенога патријарха, донесе чврсту одлуку, да без обзира на непријатеље, поново доведе светог Атанасија на патријаршијски престо. Свети Атанасије се, као и први пут, дуго отказиваше; али га они силом узеше из манастира, и са великом чешћу и слављем поново посадише на патријаршијски престо.[8]
Свети Атанасије сада још више блисташе врлинама. Беше он најусрднији заштитник потлачених, покровитељ удовица и сирочади, помоћник свима невољнима, самилосни хранитељ ништих и убогих и гладних. Седам година управљаше Црквом свети Атанасије, сијајући чистотом и светошћу живота и оличавајући собом пример сваке врлине. Но при свем том, непријатељи га поново оклеветаше: тајно метнуше под његов кревет икону Пресвете Богородице, па је пред народом извукоше испод кревета, и светог патријарха објавише за јеретика - иконоборца.
После марљивог судског ислеђења, клевета би обелодањена, и клеветници кажњени. Но свети Атанасије искористи то као оправдан повод: да остави патријаршијски престо и уступи место злоћи непријатеља својих. Међутим цар се никако није хтео сложити са таком патријарховом жељом. Патријарх пак остаде непоколебљив у својој одлуци: и кроз неколико дана тајно се удаљи у свој манастир.
Ослобођен смута и јерархијских трудова, свети Атанасије се потпуно посвети Богу и испуњавању монашких правила. Просветливши се подвизима и созерцањем, ок се удостоји од Бога многих откривења, дара прозорљивости и дара чудотворства. Један од ученика његових, Јакинт, имађаше на врату неизлечиву болест - рак. Много пута мољаше он светог Атанасија да му допусти да се обрати лекару, или да му он сам измоли у Бога исцељење од болести. Светитељ му сваки пут саветоваше да трпи с благодарношћу, као Јов и многи други. Јадни Јакинт много паћаше, и трпљење га поче издавати. Најзад он поступи по угледу на крвоточиву жену из Еванђеља: једном он приступи светом Атанасију састраг, паде ничице, и гушећи се у сузама он крај од хаљине светитељеве прислони на болесно место, и тог часа, по вери својој, доби исцељење. - Другом једном приликом тај исти Јакинт попе се на кров келије да нешто оправи, али се омаче и паде, и лежаше скоро мртав. Свети Атанасије, дознавши за то, помоли се над Јакинтом, и овај устаде потпуно здрав.
Две монахиње женског манастира беху тешко и дуго болесне, и просто не беху више у стању да подносе болове. Од лекара се више нису могле надати никаквој помоћи. Због тога оне послаше светом Атанасију молбу, да им измоли у човекољубивог Господа олакшање у болести. Светитељ им посла овакав одговор: Ја бих желео да ви још неко време потрпите, да бисте примиле већу награду у вечноети. Али, пошто вам недостаје трпљења, ви се онда ове ноћи помолите Пресветој Богородици, и сутра ћете добити од Ње исцељење. - Тако одговори смиреноумни чудотворац, да би избегао славољубље и похвалу од људи. И стварно, речи светог Атанасија се збише: изјутра се болеснице човекољубљем Божјим и благодаћу Царице Небесне исцелише и притекоше к светитељу да му изразе благодарност.
За време другог патријарховања светог Атанасија у Цариграду настаде опака глад. Патријарх нареди једноме од својих послушника, богобојажљивом и врлинском Христодулу, да раздаје пшеницу што се налази у патријаршијском дому, и то првенствено женским манастирима, и то по тридесет мера свакоме манастиру. Христодул увераваше патријарха да у њиховим житницама нема више од педесет мера пшенице. "He лажи, маловерни, - рече му светитељ, - иди и извршуј наређење". Христодул поступи по речи патријарховој. И када раздаваше пшеницу, она се благословом Божјим не само не смањиваше Hero се наочиглед умножаваше. Поражен таким чудом, Христодул се јави патријарху, паде к ногама његовим иштући опроштај за своје маловерје. To се исто понови и онда када се у време глади из патријаршијског дома раздаваше пшеница сиротињи.
Поред осталих врлина, свети Атанасије имађаше дивну смиреност: никада није носио скупоцене хаљине. Неки су га због тога осуђивали тврдећи да он тиме унижава високо достојанство свога чина. На то је он обично одговарао, да нема стида и унижења у ношењу скромних и худих хаљина; грех је једини стид и једино унижење човека; који љуби Бога, тај је дужан творити вољу Божију, и не сме бити човекоугодник већ смирен и умерен у сваком погледу.
Пред крај живота свог свети Атанасије се удостоји поново видети Господа Христа. Једном он, свршавајући по обичају молитве, виде Исуса Христа распета на крсту. "Због чега си ти оставио овце без пастира?" рече му Господ с прекором. "Ја сам их поверио теби, а оне су остављене, и вуци их разграбљују. Ја Бог, па сам ипак с љубављу примио тело и распео се за спасење света; а ти ниси претрпео клевету и оставио си Цркву моју, као плашљиви војник". - Поражен речима Господа Христа, свети Атанасије од ужасног страха и трепета паде на земљу, и гушећи се у сузама искаше опроштај за своју слабодушност. И доби опроштај од Господа. - После овог виђења стаде он још строжије живети, посвећујући сво време молитви и богоразмишљању.
Напослетку и за светог Атанасија наступи време одласка ка Господу. Сабравши своје ученике он их обавести о блиском крају свог временског живота, па им дуго говораше реч поуке, заповедајући им да држе све врлине, а особито смиреноумље, љубав и милосрђе, којима се прославља Света Тројица, и без којих се нико не може спасти. И говораше им: Свето чувајте прописе Цркве и предања Светих Отаца. Очишћавајте срце и ум од нечистих помисли, и спасавајући спасавајте душе своје.
Беседећи тако са својим ученицима, он тихо предаде Господу дух свој 20. октобра, у својој стотој години живота. Богу нашему приличи свака слава, част и поклоњење, свагда, сада и увек, и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНЕ

МAЈKA светог Киријака пострадала за Христа буктињама сажежена.[9]

СПОМЕН СВЕТИХ OTAЦA НАШИХ ФИРМИЛИЈАНА, архиепископа Кесаријског и МЕЛХИОНА, презвитера Антиохијског

ИСТАКНУТИ борци у трећем веку против јеретичког учења Павла Самосатског; борци и победници: јер светим апостолским учењем и предањем обелоданили, сузбили, оповргли лаж јереси Павла Самосатског. To учинише на великом Антиохијском сабору (262-268. г.) када осудише и свргоше овог зломислећег јеретика из Самосата. Светог Фирмилијана хваљаше и Св. Кипријан Картагенски и Св. Василије Велики.

СПОМЕН СВЕТЕ ФЕВРОНИЈЕ

КЋИ цара Ираклија. Још од ране младости одрекла се преимућстава свога звања; проводила живот у пустињачкој усамљености, служећи свим срцем Господу. И тако чисте душе и тела упокојила се у миру 632. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВА ПОЧАЈЕВСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Јов, син благочестивих родитеља, родио се у Галицији, у месту Покућа. Још измалена Јован показиваше љубав и ревност за свако добро. Као врло мален он се научи читати. У својој десетој години он тајно остави родитељски дом и оде у Угорњицки Преображенски манастир, у Карпатским горама, да се замонаши. У манастиру мали Јован са великом смиреношћу и огњеном ревношћу обављаше сва налагана му послушања. Строгим постом, он изнураваше тело своје. Све време слободно од послушања он посвећиваше молитви и читању душекорисних књига. Због своје благе нарави, дубоке смирености и јарке побожности он ускоро би пострижен за монаха и доби име Јов. Строг побожни живот Јова убрзо постаде познат по свој Западној Русији. Поборник православља Константин Константинович, кнез Острожски, желећи да њиме подигнути Крестовоздвиженски Дубенски манастир заштити од лукавстава језуита и заведе у њему строг монашки живот, позва преподобног Јова за настојатеља, сматрајући га "обрасцем трудољубивог и богоугодног живота". Као настојатељ овога манастира преподобни Јов проведе двадесет две године. Но горећи од жеље да се подвизава као прост монах, он тајно отпутова у Почајевску лавру, у Волинској епархији. Но монаси Почајевске обитељи одмах сагледаше у њему великог подвижника Божјег, и умолише га да им буде настојатељ. Пред крај свога живота преподобни Јов прими велику схиму, и подвизаваше се као строги затвореник. Упокоји се 1651. године. Након осам година, 1659. год., његове чесне мошти бише откривене као нетљене, и од тада почивају у Почајевској лаври.
Преподобни отац Јов је у току свог стогодишњег живота много радио и урадио за Православље и руску народност у југозападном крају Русије, који је тако дуго био угрожен од језуита и Пољака.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА НЕОФИТА, епископа Урбинског

ДО свога обраћења Христу Неофит је био персијски војеначалник и звао се Омар. У време похода на Грузију њега посла његов султан у обитељ св. Шио са молбом да се помоли за њега Богу. Приближавајући се обитељи св. Шио, Омар угледа безбројно мноштво Небеских Сила где лете у ваздуху и усред њих дивнога старца са дугом седом брадом. Ово виђење, и ближе упознавање са животом монаха, одушеви Омара, те он кроз неко време дође у манастир са две верне слуге и прими свето крштење, при чему он доби име Неофит а слуге: Христодул и Христофор. Неофит ускоро би пострижен у монаштво. Својим целомудреним животом, постом и молитвом он се тако прослави да постаде украс обитељи. Доцније он би због светог живота свог постављен за епископа, и као епископ убијен од незнабожаца због проповедања Христа.[10]

СПОМЕН СВЕТА 4 НОВОМУЧЕНИКА АНГЕЛА, МАНУИЛА, ГЕОРГИЈА и НИКОЛАЈА пострадалих у Ретимну на Криту

СВА четворица родом из села Мелампес, епархије Лампске на Криту. Ангел и Мануил беху рођена браћа а Георгије и Николај њихови рођаци. У оно време на Криту се многи хришћани притворно показиваху као муслимани, због страха и насиља турског, па тако чињаху и ова четворица младића. Међутим у души они беху истински хришћани. Беху сељаци и беху ожењени по муслимански, али се они и тајно венчаше у цркви.
Када отпоче године 1821. устанак у Грчкој противу Турака, многи се тада и на Криту дигоше на устанак, међу њима и ови блажени јунаци. Они тражаху од Турака да слободно врше своје хришћански верске обичаје. Агарјани их тада ухвате и стану их присиљавати да се врате на мухамеданство. To би године 1824, када они бише ухваћени, затворени и мучени у граду Ретимну на Криту. Но они се своје хришћанске вере не одрекоше, те им Турци чесне главе посекоше 28. октобра 1824. године. Хришћани после три дана измолише њихова света тела од турских власти и чесно их погребоше у манастиру Св. Георгија. Касније се свете им мошти јавише као нетљене и вернима чудотворне.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕРЕНТИЈА, АФРИКАНА, МАКСИМА и ПОМПИЈА и осталих 36 Мученика из Африке[11]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Спомен свете првомученице Текле 24. септембра.
2. Сремом се у оно време називала, осим данашњег Срема, и Мачва и Посавина.
3. Овог Св. Стефана Саваига не треба мешати са млађим Св. Стефаном Саваитом, синовцем (или сестрићем) Св. Јована Дамаскина. Овај млађи Стефан је био песник и написао канон овом Св. Стефану Саваиту старијем. Спомен његов 13. јула.
4. Спомен његов празнује се 26. новембра.
5. Патријарховао од 1275-1282.
6. Нека писма светог Атанасија налазе се у Патрологији Миња: Migne P. gr. t. 142.
7. Патријарх Јован XII: од 1294-1303.
8. To je било 1303. године.
9. Види о њој под данашњим датумом: Спомен светог оца нашег Киријака, патријарха Јерусалимског.
10. Свети Неофит живео у седмом веку.
11. Њихов спомен 10. априла.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Нестор. У време страдања св. Димитрија Мироточивог беше у Солуну неки младић Нестор, који се научи вери Христовој од самог св. Димитрија. У то време приреди христоборни цар Максимијан разне игре и увесељења за народ. А царев љубимац беше неки вандалин по имену Лије, голијатског раста и снаге. Као царев гладијатор Лије изазиваше на мегдан сваки дан људе, и убијаше их. И крволоштво Лијево увесељаваше крволочног цара идолскога. За Лијеве мегдане направи цар нарочито позориште, као једно гумно (тераса) на стубовима. Доле испод тога гумна беху пободена копља са оштрицама у вис. Када би Лије некога у хрвању победио, он би га ринуо одозго са тога гумна на читаву шуму управљених копаља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама Лијевим беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко светом Нестору срце се параше од бола. И он се реши, да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу св. Димитрију и потражи од њега благослов за то. Св. Димитрије га благослови, прекрсти га знамењем крста на челу и на прсима, и прорече му: „Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати." Млади Нестор, дакле, изађе Лију на мегдан. Беше присутан цар са мноштвом народа; и сви жаљаху младога Нестора, што ће погинути и одвраћаху га од борбе са Лијем. Но Нестор се прекрсти и рече: „Боже Димитријев, помози ми!" И с Божјом помоћи савлада Нестор Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Тада сав народ викаше: „велики је Бог Димитријев!" А цар се постиди пред народом, ожалости за својим љубимцем Лијем, веома разгневи на Нестора и на Димитрија. Па нареди опаки цар, те Нестора мачем посекоше, а Димитрија копљима избодоше. Тако сконча свој млади земаљски живот овај славни хришћански јунак Нестор, 306. год, и пресели се у царство Господа свога.

2. Преп. Нестор Летописац. У 17. години својој ступио у манастир Кијево–печерски, још при игуманству св. Теодосија. Написао прву историју руског народа, у коју је уплео и историју руског подвижништва. Одликовао се необичном смиреношћу и кротошћу. У своме славном књижевном делу назива себе често: недостојним, грубим, незналицом, напуњеним сваким грехом. Но Бог, који познаје срца људска, прослави овога дивнога угодника свога. Када се Нестор упокоји 27. окт. 1114. год. мошти његове сотворише мноштво чудеса.

3. Св. Андреј кнез Смоленски. Из љубави према Христу напустио славу и част светску, скрио се у један манастир, и ту прерушен и непознат служио као црквењак 30 година. Упокојио се у Господу мирно 1390. год. Мошти му чудотворне обретене 1540. год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕСТОРА

НЕЗНАБОЖНИ цар Максимијан, звани Херкул, пријатељ Диоклецијанов, дошавши у град Солун и вргнувши у тамницу светог Димитрија, царског намесника, због исповедања Христа, предаде се уживању у играма и.позоришним представама. При томе он се хваљаше једним својим мегданџијом по имену Лијем, човеком Вандалског порекла, говорећи да њега нико победити не може. Тај Лије беше као неки други Голијат: растом крупнији од осталих људи, по изгледу страшан, а глас му као рикање лава. Од самог погледа његовог и гласа дрхтали су сви који су га гледали; снага његова беше нечувена а сила непобедива: јер дуси нечисти обитаваху у њему, и нико му се не могаше одупрети. Он већ беше убио безброј храбрих и снажних људи, и цар га због таке снаге веома љубљаше. Пошто сам цар бејаше ненасит крволок, он и љубљаше таквога човека који сву своју телесну снагу у прави на проливање крви људске.
За овог поганог Лија цар подиже усред града нарочито позориште, са бином на стубовима, где би Лије могао водити мегдане на догледу свих. Доле испод те бине беху пободена многобројна копља са оштрицама увис, да би Лије побеђене збацивао одозго са те бине на читаву шуму усправљених копаља. И стварно Лије, делећи мегдан са људима, он их збациваше на копља и предаваше смрти. А цар са свим мноштвом својих војника посматраше то уживајући, и горђаше се својим мегданџијом. Посматраше то и Солунски народ, међу којима беше и много хришћана. Гледајући тог бездушног звера како пролива људску крв, они тешко уздисаху: јер Лије већ уби многе хришћане, које незнабошци силом довлачаху и примораваху да се боре са Лијем.
У граду Солуну живљаше један младић по имену Нестор: снажан телом, диван лицем, са брадом која је тек почела расти.
Он беше близак светоме Димитрију, од кога се и научи светој вери. Видећи невино убијане хришћане, он се запали ревношћу и реши да изађе на мегдан Лију. И отишавши хитно к светом Димитрију у тамницу, исприча му како Лије тога дана уби много хришћана. И мољаше светог Димитрија говорећи му: Помоли се за мене, угодниче Божји, да ми ради светих молитава твојих помогне Бог. Ево, идем на мегдан томе злотвору, и победићу га, и скинућу срамоту са хришћана. - Свети Димитрије му осени крсним знаком чело и прса, благослови га, и прорече му: Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати.
Добивши благослов, свети Нестор врло хитно оде до позоришта, скиде са себе плашт пред свима, и громко узвикну: Ја хоћу да се борим са Лијем! - Видећи таку смелост младићеву, цар се зачуди, и жалећи његову лепоту и младост рече му: Зар ниси видео колико је храбријих и снажнијих од тебе Лије победио? А ти, мали растом и млад по годинама, усуђујеш се изаћи на мегдан ономе, коме нема равна под сунцем. - Нестор му одговори: Иако сам ја мали и немоћан, али је велика и непобедива сила Христа мога, на кога се надам и у чије име хоћу да се ухватим у коштац са тим џином. - Чувши име Христово и схвативши да је Нестор хришћанин, цар се разгњеви и нареди му да одмах узиђе на бину, држећи да ће се са Нестором догодити што и са осталима. Свети Нестор се журно попе на бину; а Лије, играјући и скачући, крену на светог младића. Видећи Лија где му се приближује, свети Нестор се прекрсти и громким гласом кликну: Боже Димитријев, помози ми! - И ухвативши се у коштац са Лијем, стаде се борити. А Бог, који некада укрепи Давида у борби против Голијата, укрепи и слугу свога Нестора против поганога Лија, на посрамљење незнабожном цару а на радост вернима. И стварно, мали растом Нестор показа се храброшћу својом већи од огромнога Лија: дохвативши Лија као штицу, он га са високе бине баци доле на оштра копља. Павши на копља као тешки храст, Лије срамно изврже своју бедну душу, те тако погибе с хуком спомен његов, нестаде охола сила његова и престаде сујетно хвалисање Максимијаново својим мегданџијом. Сав пак народ Солунски, нарочито хришћани, видевши ову неочекивану и славну победу, громко викаху: Велики је Бог Димитријев!
Цар, уставши са стидом, крену у своје палате, силно тугујући и жалећи за својим љубимцем Лијем. Притом, страховито гњеван на светог Нестора он нареди да га ухвате. Дознавши пак да је и Димитрије крив за Лијеву смрт, пошто он окрепи Нестора на подвиг, предсказавши му победу, цар нареди, те светог Димитрија копљем избодоше, а светог Нестора мачем посекоше. И сада они обојица примају од Подвигостројитеља Христа венце победе у Царству небеском, којега нека се и ми удостојимо молитвама светих страдалника.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НЕСТОРА ЛЕТОПИСЦА

СВАКИ догађај, ако се не запише, заборавља се и губи му се траг. Тако, да нам Мојсије, научен Богом, није у својим књигама оставио повест о самом почетку и првом уређењу света, и о самом родоначелнику нашем Адаму, све би то у току времена покрила нека тама и прешло би у заборав. Али Бог, који чува спомен о Својим чудесима, да је описиваче, да би наредна покољења, читајући што су ови написали, могла се тиме користити. Тако је Господ и нашој Руској земљи дао у светом Кијево-Печерском манастиру незаборавног писца, преподобног оца нашег Нестора, који просвети очи наше, описавши нам што је корисно за нас, и тиме нас подстакао на благодарност Богу.[1] Он је писао о почетку и првобитном устројству нашег руског света, не само спољњег него првенствено унутарњег, духовног, - тојест о оснивању и благоустројству монашког живота у Русији, засађеног у светом Печерском манастиру као у рају, и о духовном родоначелнику нашем, преподобном Антонију,[2] и о другим светитељима Печерским, рођених духом његовим и следбеницима његовим. Један од њих беше и овај славни писац Нестор, који светолепа житија њихова написа не само пером на хартији него и сличним подвижничким делима на беспрекорној души својој. Тиме он и себе сама уписа у књиге вечнога живота, те је и сам достојан чути о себи: Радујте се, јер су имена ваша написана на небесима (Лк. 10. 20).
У време када се преподобни Антоније подвизиваше молитвено тихујући у пештери а блажени Теодосије изграђујући манастир, дође к њима овај блажени отац наш Нестор, коме тада беше седамнаест година, желећи да прими свети ангелски монашки лик. И до тада, не будући још монахом, он се беше навикао свакој монашкој врлини: чистоти телесној и душевној, добровољном сиротовању, дубоком смирењу, безроптајној послушности, строгом пошћењу, непрестаној молитви, неуморном бдењу и осталим равноангелним подвизима, чиме он беше усрдни подражавалац живота првобитних светитеља Печерских, Антонија и Теодосија. И од те свете двојице он у цвету младости своје примаше сваку заповест с таком љубављу, као одојче млеко из груди мајчиних и као жедан јелен воду из два извора који кључају усред гора, у пештерама. И стварно, у својим списима он показује како је велику љубав имао према овим преподобним оснивачима манастира, и то љубав, показивану "не речју ни језиком, него делом и истином" (ср. 1 Јн. 3, 18). Гледајући светлећа добра дела ова два светила рускога неба, он усрдно прослављаше Бога у телу свом и у души својој (ср. 1 Кор. 6, 20). После пак чесне пред Господом смрти преподобних отаца Антонија и Теодосија, блажени отац наш Нестор умре свету не само световним делима, - што он учини још раније, пре искушеништва -него и на световни начин, примивши свети ангелски лик монашки од преподобног Стефана, игумана Печерског. А потом он би од њега узведен и у ђаконски чин. И тада, видећи на себи двоструки чин ангелски: монашки и ђаконски, он из дана у дан увећаваше своје врлине, умртвљујући све телесне страсти и творећи сваку истину, да би потпуно престао бити телесан и постао стварно духован, и тиме истинити слуга и поклоник Божји. Јер је он добро знао шта је Господ рекао: Бог је дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле (Јн. 4, 24). И стварно: Нестор јасно показује у својим списима да духа зла, туђег свакој истини, он побеђиваше неисказаном смиреношћу: јер стално назива себе недостојним, грубим, незналицом, и препуним свакога греха.
Када Богом подстакнута братија на своме састанку решише да ископају чесне мошти преподобнога Теодосија и да их пренесу из пештере у Богом подигнуту Печерску цркву, у томе послушању највише ревности показа овај блажени Нестор. Копајући земљу са великом вером и молитвом, он сву ноћ проведе у том послу, и за свети Печерски манастир ископа скупоцени бисер - чесне мошти преподобнога Теодосија. Он их изнесе из пештере и би очевидац великих чудеса која се тада збише, о чему он сам сведочи.
И поживе преподобни отац Нестор много година, трудећи се на састављању летописа. Опомињући се година вечности, он добро угоди Творцу година, ка коме пређе у вечност после много година проведених у времену. И би положен у пештери, где и досад почива његово нетљено чесно тело, точећи чудеса, и тиме сведочећи да овај преподобни састављач житија светих и летописа стече себи нетљено обиталиште на небу и удостоји се нетљеног венца у Царству Божјем. Нека молитвама овог светог писца и ми будемо уписани у књиге живота Јагњета Божијег, чије године никад престати неће. Њему са Богом Оцем и животворним Духом приличи од нас свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА КАПЕТОЛИНЕ и ЕРОТИДЕ

ЖИВЉАХУ ове светитељке у време цара Диоклецијана и управитеља Кападокије Зиликинтија. Света Капетолина беше високога рода и богата, а света Еродита беше њена служавка. Све своје богатство Капетолина раздаде сиромасима, и робове пусти на слободу. Као хришћанка, она би затворена у тамницу. А када је затим изведоше пред управитеља Зиликинтија, и примораваху да принесе жртву идолима, она то одби, смело исповедајући своју веру у Христа као истинитог Бога. Због тога јој глава би одсечена. Служавка пак њена Еродита, заузимајући се за своју госпођу, баци се каменом на управитеља Зиликинтија и удари га. Зато је моткама тукоше; али благодаћу Божјом она остаде неповређена. Затим јој главу одсекоше. И тако обе примише венце мучеништва.[3]

СПОМЕН СВЕГОГА ОЦА НАШЕГ КИРИЈАКА (КИРИЛИЈАНА) епископа Цариградског

ЕПИСКОП Киријак епископовао богомудро и богоугодно у граду Византу, који касније би назван Цариградом. Епископовао у 3. веку и имао за ученика и наследника Св. Кастина (спомен му 25. јануара). У миру се упокојио.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРКА и оних са њим

МАРКО и свети мученици са њим живљаху у свакој побожности, и свима проповедаху Христа. И тако многе неверне ка Господу обратише и крстише у име Оца и Сина и Светога Духа. Незнабошци их ухватише, и дуго мучише; и тела им дугим гвозденим шипкама прободоше. И онда их по земљи вукоше, ногама газише без милости; и тако сви свети страдалци предадоше Богу своје свете душе. А хришћанин неки Теренције кришом узе чесне мошти њихове; положи их на острву Тасу, где оне непрекидно дају исцељења свима вернима.

СПОМЕН СВЕТОГ АНДРЕЈА, кнеза Смоленског

ИЗ љубави према Христу овај христочежњиви кнез напусти славу и част светску, отпутова у Перејаслављ Заљески, и тамо прерушен и непознат служаше тридесет година као црквењак при цркви светог Николе, живећи побожно, и сиротујући Христа ради. Упокојио се у Господу мирно 1390. године. Мошти му нетљене и чудотворне пронађене 1540. године; оне почивају у Перејаслављу у цркви њему посвећеној.

СПОМЕН СВЕТЕ ПРОКЛЕ

СВЕТА Прокла = жена Пилатова. Видевши сан о Христу ноћу уочи суђења Спаситељу, она посла своме мужу, судији Пилату, овакву поруку: Немој се ти ништа мешати у суд тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради (Мт. 27, 19). Поверовавши у Господа Христа, Прокла се крсти, и провођаше дане у побожности.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Преподобни Нестор се у својој седамнаестој години постригао у Кијево - Печерском манастиру; 1091 г. учествовао у откривању моштију св. Теодосија Печерског; писао Руски летопис, житија Кијево - Печерских угодника. Од његових списа, осим Летописа, до нас дошло: Житије преподобног Теодосија Печерског, и Житије Бориса и Гљеба. Преподобни Нестор преставио се око 1114 године, 27. октобра.
2. Спомен преп. Антонија Печерског празнује се 10. јула.
3. Ове блажене мученице пострадаше 304. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. вел. муч. Димитрије. Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!" И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2020, Еп. нишки Г. Арсеније 2017, 

2. Преп. муч. Јоасаф. Ученик св. Нифонта патријарха Цариградског. Подвизавао се у Св. Гори. Имаше толику љубав према Христу Господу, да му се сви подвизи учинише као недовољни, због чега жељаше да пострада из љубави према Господу своме. Зато оде у Цариград, где јавно пред Турцима исповеди веру у Свету Тројицу и Сина Божјег. Огорчени Турци одсекоше му главу, 26. окт. 1536. год.

3. Спомен великог земљотреса. У време цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. год. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и св. Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.

ЧИТАЊА ИЗ СВЕТОГ ПИСМА НА БОГОСЛУЖЕЊИМА

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДAЊЕ И ЧУДЕСА СВЕТОГ СЛАВНОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА СОЛУНСКОГ, МИРОТОЧИВОГ

СВЕТИ великомученик Димитрије роди се од високородних и побожних родитеља у граду Солуну. Његов отац беше војвода Солунски, и потајно вероваше у Господа нашег Исуса Христа и служаше My; но не усуђиваше се да јавно исповеда пресвето име Његово због великог гоњења хришћана у то време од стране незнабожних царева. Унутар палата својих он имађаше скупоцени бисер вере Христове: у тајној молитвеници држаше две свете иконе, украшене златом и драгим камењем: на једној од њих беше изображен Господ наш Исус Христос, а на другој Пресвета Богомати. Пред овим светим иконама свагда прислужујући кандила и кадећи тамјаном, он се са једноверном супругом својом мољаше истинитоме Богу, живећем на висинама, и Јединородном Сину Његовом, и Свебеспрекорној Владичици. А беху они и веома милостиви према сиротињи, и чињаху велика добра невољнима. Али због једне ствари веома туговаху: они не имађаху деце. И усрдно се мољаху Богу да им подари наследника. И после дуго времена њихова жеља би испуњена: Свевишњи услиши њихове молитве и подари им сина, овог светог Димитрија. Овај дар Божји силно обрадова родитеље, и они узнесоше велику благодарност Богу. У тој њиховој радости узе учешћа и сав Солун. И благодарни родитељи приредише велике гозбе убогима.
Када дете толико одрасте, да је могло познати и схватити истину, родитељи га уведоше у своју домаћу молитвеницу, и показујући му свете иконе рекоше: Ево иконе Јединог Истинитог Бога, који је створио небо и земљу, а ово је икона Пресвете Богородице. - И родитељи научише Димитрија светој вери, казујући му све чиме човек може познати Господа нашег Исуса Христа, и излажући му све што показује ништавост поганих богова незнабожачких и бездахних идола њихових. И Димитрије, умудрен речима родитеља својих и особито благодаћу Божјом која поче дејствовати у њему, познаде истину, и свом душом поверова у Господа, и поклонивши се светим иконама он их целива од свег срца. Тада родитељи кришом дозваше свештеника и неке од познатих им хришћана, и у својој тајној молитвеници крстише Димитрија У име Оца и Сина и Светога Духа.
Примивши свето крштење, Димитрије изучаваше закон Божји, и растијаше телом и разумом, пењући се лествицом врлина из силе у силу, и благодат Божја беше на њему просвећујући га и умудрујући га. А када Димитрије постаде пунолетан, његови се родитељи преселише из овог временог живота, оставивши своме сину не само своја имања него и пример богоугодног живота. Цар пак Максимијан, дознавши за смрт војводе Солунског, позва к себи његовог сина Димитрија. Приметивши да је паметан и храбар, цар га постави за царског намесника целе Солунске области. И поверавајући му такву дужност, он му рече: Чувај отачаство своје, и очисти га од безбожних хришћана, убијајући свакога који призива име Распетога.
Примивши од цара чин, Димитрије се врати у Солун, с почастима дочекан од грађана. И одмах поче пред свима јавно исповедати и прослављати Господа нашег Исуса Христа, и све учити светој вери; и постаде за Солуњане други апостол Павле, приводећи многобошце к познању истинитога Бога и искорењујући безбожно многобоштво. Но глас о томе брзо дође и до самог цара Максимијана. И сазнавши да је царски намесник Димитрије хришћанин и да је већ многе обратио у своју веру, цар се силно разгњеви. И баш у то време, враћајући се из рата са Сарматима,[1] цар се задржа у Солуну. Но још пре доласка Максимијана у град, Димитрије предаде своме верном слузи Лупу све своје имање, и богатство: злато, сребро, драго камење и хаљине, што му беху остали после родитеља, да их брзо разда убогима и невољнима. Притом рече: Раздај ово земаљско богатство, да потражимо себи небеско. - А сам стаде молити се и постити се, припремајући се за мученички венац.
Цар пак одмах стаде проверавати, да ли је истина што је чуо о Димитрију. А Димитрије ступивши пред цара, неустрашиво исповеди да је хришћанин, и наружи незнабожачко многобоштво. Цар нареди да исповедника посаде у тамницу. Улазећи у тамницу, светитељ се мољаше речима пророка Давида: Господе, похитај да ме избавиш! Јер си ти трпљење моје, Господе! Господе, ти си поуздање моје од младости моје. Тебе се држим од рођења; од утробе матере моје ти си бранич мој; тобом се хвалим свагда. Радују се уста моја кад певам теби, и душа моја коју си избавио. И језик мој сваки дан казује правду твоју (Пс. 69, 2; 70, 5.6.23.24).
И сеђаше свети Димитрије у тамници као у светој палати, хвалећи и славећи Бога. А ђаво, желећи да га уплаши, претвори се у шкорпију и хтеде да светитеља угризе за ногу. Прекрстивши се, светитељ без икаквог страха згази шкорпију ногама, изговарајући Давидове речи: На аспиду и на гују наступаћеш и газићеш лава и змаја (Пс. 90, 13). И док светитељ тако сеђаше у тамници, њега посети анђео Божји, који му се јави у великој светлости са прекрасним рајским венцем, и рече му: Мир ти, страдалче Христов, буди храбар и крепи се! - Светитељ одговори: Радујем се о Господу и веселим се о Богу Спасу моме! - Ово виђење још више распали у срцу светитељевом љубав к Богу, и он све јаче и јаче жељаше да крв своју пролије за Христа.
У то време цар приређиваше игре и представе: јер имађаше једног истакнутог мегданџију, пореклом Вандалина,[2] по имену Лије. За Лијеве мегдане цар направи нарочито позориште, са бином , на стубовима. Доле испод те бине беху пободена копља са оштрицама увис. Када би Лије некога у хрвању победио, он би га ринуо одозго са те бине на читаву шуму усправљених копља. Унаокруг стајаше незнабожачки народ са својим царем, и увесељаваху се, како се неко бедно људско биће увија у мукама на копљима, докле не издахне. Међу невиним жртвама беху и многи хришћани. Јер када се некога дана нико не би добровољно пријавио на мегдан Лију, тада су по наредби царевој хришћани вучени силом, да се боре са Лијем. Међу гледаоцима бејаше један младић хришћанин, поимену Нестор. Њега светој вери беше научио сам свети Димитрије. Гледајући то ужасно увесељавање незнабожачко, Нестору се срце параше од бола. Запаљен ревношћу, он се реши да изађе сам на мегдан џиновскоме Лију. Но претходно оде у тамницу светоме Димитрију, исприча му све што ради Лије, и замоли од светог Димитрија благослов и молитве да би могао на мегдану победити тог немилосрдног човекоубицу. Свети Димитрије га благослови, осени га крсним знаком, и прорече му: Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати.
Дошавши хитно до позоришта, Нестор громогласно ускликну: Боже Димитријев, помози ми! - Затим изађе на мегдан Лију, ступи у борбу са њим, и с Божјом помоћи савлада Лија, обори га и рину на оштра копља, где тешки џин брзо нађе смрт. Погибија Лијева силно ожалости цара, и он одмах нареди да блаженог Нестора посеку мачем.[3] Али то не утеши цара, и он сав дан тај и сву ноћ туговаше због Лија. Дознавши пак да је Нестор изашао на мегдан Лију са благословом Димитрија, цар нареди да и Димитрија убију копљима. Јер свирепи мучитељ расуђиваше овако: Лије умре ринут руком Нестора на оштра копља, тако и Димитрије нека копљима буде прободен; с истом смрћу нека он умре какву он приреди нашем љубимцу Лију.
Но безумни мучитељ обмањиваше себе, сматрајући да је смрт праведника и грешника подједнака; јер смрт грешника је љута, а смрт праведника скупоцена је пред Господом. И чим стаде свитати двадесет шести октобар војници уђоше у тамницу, и затекоше светог Димитрија где стоји на молитви, и избодоше га копљима. Тако исповедник Христов предаде чесну и свету душу своју у руке Господа овог Христа.[4] А тело његово, бачено на земљу и поругано, хришћани тајно узеше ноћу и сахранише чесно.
Када војници копљима пробадаху у тамници светога Димитрија, ту се налажаше верни слуга његов, гореспоменути Луп. Он узе ризу господара свог, оквашену чесном крвљу његовом, a а и прстен његов умочи У крв. Том ризом и тим прстеном он чињаше многа чудеса, исцељујући сваку болест и изгонећи зле духове. Глас о тим чудесима пронесе се по целом Солуну, те се сви болесници стадоше стицати к Лупу. Када за то сазнаде Максимијан, он нареди да ухвате блаженога Лупа и да му одсеку главу. И тако, добри слуга оде за господаром својим светим Димитријем ка Господу, у небеске обитељи.
Пошто прође доста времена и гоњење хришћана престаде, над гробом светог Димитрија би подигнут мали храм. И биваху у њему многа чудеса, и разни болесници се исцељиваху од својнх болести. Тако један знаменити велможа из Илирије, по имену Леонтије, тешко болестан од неизлечиве болести, са вером прибеже к светом великомученику Димитрију. Када га унесоше у храм и положише иа оном месту где беху погребене мошти светога великомученика, он тог часа доби исцељење и устаде потпуно здрав, благодарећи Бога и славећи његовог угодника светог Димитрија. У знак захвалности светитељу Леонтије реши да славном великомученику подигне велику и прекрасну цркву. Зато пређашњи мали храм би порушен; и када почеше копати ров за темељ, обретоше мошти светога великомученика потпуно читаве и нетљене; из њих истицаше миомирисно миро, и сав се град испуни мирисом. На то се слеже много народа. Свете мошти бише с великом радошћу извађене из земље, при чему се огромно мноштво болесника исцели помазујући се истичућим миром. Леонтије, радујући се не толико своме исцељењу колико обретењу светих моштију, убрзо заврши започето дело, и подиже на том месту предивни храм у име светога Димитрија. Ту и бише положене чесне мошти светога великомученика у ковчегу, окованом златом и сребром и украшеном драгим камењем. Усто Леонтије купи њиве и винограде и поклони их новоподигнутој цркви за издржавање њених свештенослужитеља. А када Леонтију дође време да се врати у своју постојбину, он намисли да понесе са собом један део светитељевих моштију, да би у своме отачаству подигао цркву светоме Димитрију. Но светитељ му се јави и запрети му да се не дрзне узети ни делић његових моштију. Тада Леонтије узе само плаштаницу обагрену светитељевом крвљу, положи је у златни ковчег, па крену у Илирију. Путем збише се многа чудеса од те плаштанице на молитве светог великомученика. Тако, када је Леантију ваљало прећи једну веома велику и силном буром усталасану реку,[5] њега Спопаде страх и ужас, но утом њему се јави свети Димитрије и рече: Ковчег са плаштаницом узми у руке и не бој се. - Леонтије поступи тако, те и он и сви што беху с њим срећно пређоше преко реке. А када стиже у своје отачаство Леонтије подиже велељепну цркву светом великомученику Димитрију. Призивајући са вером име овог светог великомученика Христовог, Леонтије молитвама светитељевим сатвори чудеса. Епарх Илирије Марин беше тешко болестан: цело тело његово од главе до ногу беше покривено ранама и гнојем. Њега Леонтије избави од ове болести молитвама својим светом Димитрију. Исто тако он славно исцели једног крвоточивог призивајући светог Димитрија; изагна ђавола из једног бесомучника, и многа друга чудеса учини.
Но нарочито многа чудеса биваху у Солуну, где почиваху мошти светог великомученика Димитрија. Тако, једном се у цркви светог великомученика догоди пожар. При томе особито силно би оштећен сребрни свод над моштима угодника Божјег: од огња се истопи. Тадашњи архиепископ Јевсевије веома се стараше да поново начини свод. Али он имађаше сувише мало сребра. У самој пак цркви бејаше сребрни трон, који од пожара ни најмање не би оштећен. И архиепископ намисли да тај трон претопи и начини свод над гробом светог великомученика, али ту своју намеру он још никоме не откриваше. Ho y то време једном побожном презвитеру при тој цркви Димитрију, јави се свети великомученик Димитрије и рече му: Иди и кажи епископу града: He усуђуј се претапати трон који се налази у мојој цркви. - Презвитер Димитрије одмах оде к Јевсевију и рече му да одустане од своје намере. Архиепископа најпре силно поразише презвитереве речи; али затим, сматрајући да је презвитер Димитрије могао на неки начин дознати његову намеру, престаде се чудити томе, па чак и укори презвитера. И након неколико дана архиепископ још и нареди да му дозову мајсторе. Утом к архиепископу Јевсевију по други пут дође презвитер Димитрије и рече: Свети великомученик се поново јави мени грешноме у сну и нареди ми да ти кажем: из љубави према мени не претапај трон. - Архиепископ и овога пута грубо дочека презвитера, али ипак не нареди да се трон претопи. Међутим кроз извесно време он опет хтеде да трон претопи, но свети Димитрије се јави истом презвитеру и рече: He тугујте, ја се сам бринем о моме храму и граду; препустите мени самом бригу о томе.
Чувши то, архиепископ се већ не могаде уздржати од суза, и рече присутнима: Причекајмо мало, браћо, јер нам своју помоћ обећа сам угодник Христов. - Архиепископ не стиже ни да заврши своју реч, а оно дође један Солунски грађанин по имену Мина и донесе са собом седамдесет пет фунти[6] сребра. И рече Мина: Често ме је свети Димитрије избављао од опасности, па ме је чак и од смрти спасао. Ја сам одавна хтео да дам поклон моме милостивом покровитељу и дивном заштитнику. А данас ме од самога јутра неки глас подстиче на то и говори: Иди и учини то што одавна намераваш да учиниш. - Предајући сребро, Мина изрази жељу да се то сребро употреби за свод над гробом великомученика. После тога јавише се и други солунски грађани и донеше сребра. Од тих поклона би израђен диван свод над гробницом светог великомученика Димитрија.
Много пута је свети великомученик Димитрије на чудесан начин спасавао свој град Солун од варварских најезда и опасности. Тако, за царовања Маврикијева[7] Авари[8] затражише велики данак од житеља Византије, али Маврикије одби да испуни њихово тражење. Тада Авари сабраше велику војску, састављену махом од Словена, и решише да узму Солун, чувен трговачки град огромних богатстава. Цар Маврикије посла војску у Солун, у коме је пре тога куга била поморила силан свет, те тако веома смањила број Солунских житеља; а непријатељска војска, која је ишла на Солун, износила је око сто хиљада људи. На десет дана пре но што стиже под Солун непријатељска војска, свети Димитрије се јави архиепископу Јевсевију и каза му да граду прети страховита опасност. Но Солуњани сматраху, да непријатељска војска неће тако брзо стићи до Солуна. Међутим, непријатељ се неочекивано појави недалеко од градских бедема. И могао је без сметње ући ноћу у град, да га десница Свевишњега, на молитве светога Димитрија, не задржа на необичан начин недалеко од града. Јер непријатељи сву ноћ престојаше под зидинама једног од утврђених манастира, који су се налазили изван града Солуна, сматрајући то за Солун. A кад свану, они увидеше своју погрешку и кренуше на сам град. Непријатељски одреди право пођоше у напад, али се на бедему градском на очиглед свију појави свети Димитрије у виду наоружаног војника, и првог непријатељског војника који се попе на бедем, он порази копљем и збаци са бедема. А падајући повуче за собом друге који наступаху; тада одједном непријатеље захвати страх, и они одмах одступише. Али опсада се не заврши; уствари она је тек почињала. На догледу тако огромне војске непријатељске, житеље града обузе очајање, и у почетку сви сматраху да је пропаст града неизбежна. Али потом, видевши бекство непријатеља и заштиту чудесног заштитника, они се охрабрише и стадоше се надати да заштитник Солуна, свети Димитрије, неће оставити свој родни град и неће га препустити непријатељима. Међутим, непријатељи почеше опсађивати град, довлачећи убојна оруђа, потресати темеље градских бедема; кише од стрела и камења, бацаних из убојних справа, као облаци замрачиваху светлост дана. Сва нада житељима града беше помоћ с неба, и силан народ испуњаваше цркву светог Димитрија. У то време бејаше у граду један богобојажљив и веома врлинаст човек по имену Илустрије. Дошавши ноћу к цркви светог великомученика Димитрија, Илустрије се у црквеном трему усрдно мољаше Богу и Његовом славном великомученику да заштите град његов од непријатеља. И одједном њему би виђење: виде он где цркви дођоше два светла младића, слични царским телохранитељима; а беху то ангели Божји. Њима се врата црквена сама отворише, и они уђоше у цркву. Уђе за њима и Илустрије, желећи да види шта ће бити потом. Ушавши, они громогласно рекоше: Где је господин што овде живи? - И гле, појави се неки други младић, сличан слузи, и упита их: Што вам он треба? - Они одговорише: Господ нас посла к њему да му нешто кажемо. - Указујући на светитељев гроб, слуга рече: Онде је. - Они рекоше слузи: Извести га о нама.
Тада слуга трже завесу, и свети Димитрије им изиђе у сусрет онакав какав се виђа на иконама; а блисташе као сунце, тако да Илустрије од страха и ослепљујућег блеска не беше у стању гледати у светитеља. Дошавши младићи поздравише светог Димитрија; а он им одговори: Благодат нека буде с вама! Чега ради дођосте к мени? - Они му рекоше: Господ нас посла твојој светости, наређујући ти да оставиш град и одеш к Њему, јер Он хоће да град преда непријатељима. - Чувши то, свети великомученик обори главу и ћуташе лијући сузе. А слуга рече дошавшима: Да сам знао да ће ваш долазак ожалостити мога господара, ја га не бих обавестио о вама. - Тада и свети великомученик поче говорити: Тако ли је угодно Господу моме? тако ли хоће Владика свих и свега, да град, искупљен Његовом скупоценом крвљу, буде предат у руке непријатељима, који не знају Њега, и не верују у Њега, нити поштују свето име Његово? - На то дошавши одговорише: Да тако није угодно Владици нашем, Он нас не би послао к светости твојој. - Тада свети Димитрије рече: Браћо, идите и реците Владици моме, да слуга Његов Димитрије говори овако: Човекољубиви Владико Господе, знам милосрђе Твоје; оно превазилази грехе наше; чак ни безакоња целога света не могу надвисити милосрђе Твоје; Ти си ради грешника пролио свету крв Своју, и душу Своју положио за нас; стога покажи сада милост Своју и на овоме граду, и не наређуј ми да га оставим. Ти си ме сам поставио за стражара овога града; дозволи ми да се угледам на Тебе, Владику Moга: дај ми да душу своју положим за житеље овога града; и ако они погину, нека погинем и ја с њима. Господе, не погубљуј град у коме се призива свето име Твоје; јер, ако људи ови и сагрешише, они од Тебе ипак не одступише. О, Ти си Бог оних који се кају. - Дошавши младићи упиташе светог Димитрија: Тако ли одговарати Господу који нас је послао? - Светитељ рече: Да, тако одговарајте, браћо, јер знам да се Господ не гњеви једнако, нити се срди довека (Пс. 102, 9). - Рекавши то, свети великомученик уђе у гробницу и свештени ковчег се затвори; а ангели што бесеђаху с њим постадоше невидљиви.
Све то Илустрије виде и чу у чудесном и страшном виђењу. А кад се заврши виђење он дође себи, и веома се чуђаше; па павши на земљу он узнесе благодарност светом великомученику што се стара о граду и моли Господа да житељи Солуна не буду предани у руке непријатеља. А кад свану дан Илустрије обавести своје суграђане о своме вићењу, и храбраше их да се јуначки боре против непријатеља. Чувши казивање Илустријево, сви са сузама вапијаху к Богу иштући милост од Њега, и призиваху у помоћ светог Димитрија. И светитељевом помоћи и заузимањем град остаде читав: јер непријатељ убрзо са стидом одступи од градских бедема, пошто не беше у стању заузети град, чуван великим угодником Божјим. У седми дан опсаде непријатељ се без икаквог видљивог разлога даде у панично бекство, побацавши своје шаторе и опсадна оруђа. Наредног дана се неки од побеглих непријатеља вратише и причаху ово: Од самог првог дана опсаде ми видесмо у вас такво мноштво заштитника, да су они далеко превазилазили нашу војску. Ми смо држали да се војска у вас скрива иза бедема. И јуче она одједном изврши јуриш на нас, и ми побегосмо. - Тада их зачуђени грађани упиташе:: А ко је предводио војску? - Они одговорише: Ми видесмо огњеног блистајућег мужа на белом коњу у белом као снег оделу. - Чувши то, грађани Солуна разумеше ко је отерао непријатеља у бекство. Тако свети Димитрије одбрани свој град.
После овог одступања непријатељске војске од Солуна, убрзо друга несрећа снађе овај град. Јер ова огромна непријатељска војска за време опсаде опљачка све житне резерве, те у самом граду настаде велика глад: од недостатка хране људи стадоше умирати у великом броју. Видећи да његов родни град пропада од глади свети Димитрије се неколико пута јављао на лађама по мору, обилазио пристаништа и многа острва, наређујући свуда лађама са пшеницом да плове у Солун. И на тај начин светитељ избави од глади свој град.[9]
Када благочестиви цар Јустинијан подиже у Цариграду велељегшу и величанствену цркву свете Софије = Премудрости Божје, он посла у Солун чесне људе, да отуда донесу неки делић моштију светог Димитрија ради украшења и освећења новоподигнуте цркве. Пошто стигоше у Солун, изасланици приђоше чесном ковчегу у коме почиваху мошти светог великомученика, да изврше царево наређење; но из ковчега изненада сукну огањ, засипајући све варницама, и из огња чу се страшан глас: Станите, и не дирајте! - Од страха сви присутни попадаше на земљу. Затим изасланици узеше само мало земље са тог места, па се вратише к цару и испричаше све што им се догоди. Сви који слушаху њихово казивање бише задивљени. Пола од донесене земље изасланици предадоше цару, а другу половину положише ту у црквену сасудохранилницу.
Дужност некога младића Онисифора беше да пали свеће и прислужује кандила у цркви светог Димитрија. Подстрекиван од ђавола, овај младић стаде красти свеће и тајно их продавати, и тако себи стицаше поган добитак. А свети Димитрије, не трпећи такво злодело, вршено у његовој цркви, јави се у сну Онисифору и укори га благо и човекољубиво, говорећи: Брате Онисифоре, мени је непријатно што ти крадеш свеће; тиме ти наносиш штету приложницима, а још више себи. Опомени се, да људе који тако раде очекује осуда. Зато, остави се тога и покај се.
Онисифор пробудивши се осети стид и страх. Али после неког времена он заборави на светитељев савет, и опет стаде красти свеће, као што је то раније чинио. Но казна га убрзо постиже. Једном неки побожан човек, уставши изјутра врло рано, дође у цркву светог Димитрија и донесе неколико великих свећа. Запаливши их, он их постави код гроба светог великомученика, па помоливши се отиде. Онисифор приђе свећама, пружи руку да их узме, али се у том тренутку из гроба светитељева разлеже глас: Опет ти радиш оно исто!
Поражен овим гласом као громом, Онисифор се стропошта на земљу и као мртав лежаше све док не наиђе један од клирика, и подиже Онисифора избезумљеног од ужаса. И кад једва дође к себи, Онисифор пред свима исповеди све: и свој грех, и прво јављење светитељево у сну, и друго изобличење од стране светог Димитрија. Слушајући овакву исповест сви се испунише језивог ужаеа.
Свети великомученик Димитрије ослободи многе из ропства непријатељског. Тако, једног епископа ухватише варвари = неверници непријатељи, и метнуше га у окове; њему се свети Димитрије јави, ослободи га окова, и допрати до самог Солуна. Другом приликом налетеше варвари у околину Солуна, и многе људе одведоше у ропство. Међу робљем беху и две красне девојке: оне беху изврсне везиље: умеле су на ђерђеву вести paзнe цветове, дрвеће, птице, животиње и људске ликове. Варвари их одведоше у своју земљу и поклонише своме кнезу. Сазнавши за њихову везиљску уметност, кнез им рече: Чујем да у вашој земљи постоји велики бог Димитрије, који чини велика чудеса. Хајде, извезите ми на платну његов лик, да му се и ја поклоним. - Девојке одговорише: Кнеже, Димитрије није Бог, већ само велики слуга Божји и помоћник хришћана. Ми се не усуђујемо да то урадимо, јер знамо да ти хоћеш, не да се поклониш њему него да му се наругаш. - Кнез им на то рече: У мојим је рукама ваш живот и ваша смрт; изаберите што хоћете: или урадите што вам наређујем, и остаћете живе; или, ако не извршите наређење, одмах ћете бити погубљене.
Уплашивши се смрти, робиње почеше вести на платну лик светог Димитрија. Уочи пак самог празника светог Димитрија, који се празнује 26. октобра, девојке завршише са везом, и те ноћи, наслонивши главе на извезени светитељев лик, оне стадоше плакати и говорити: He љути се на нас, мучениче Христов. Ми знамо да безакони кнез хоће да се наруга светом лику твом; но теби је познато да ми нисмо хтеле вести твој свети лик; a то учинисмо приморане претњом смрти. - Тако плачући над ликом светитељевим, оне заспаше. И гле, као некада анђео пророка Авакума, тако свети Димитрије узе ове девојке са извезеним ликом својим и на чудесан начин пренесе их у Солун на свој празник, и постави их у цркви код својих моштију у време свеноћног бденија. Људи, видевши такво чудо, сви се удивише, а девојке, пробудивши се, ускликнуше: Слава Богу. Где се ми то налазимо? - Од чуђења оне дуго не могаху доћи к себи и мишљаху да се све то збива у сну. Најзад се коначно убедише да се стварно налазе у Солуну, виде пред собом гробницу светог Димитрија, и стоје у његовој цркви са много народа који се моли. Тада оне громко узнесоше благодарност своме заштитнику светом Димитрију, и испричаше све што се догоди с њима. А житељи Солуна, обрадовани таквим дивним чудом, с великом радошћу отпразноваше тог дана празник светог Димитрија. Извезени пак лик његов поставише над олтаром, и биваху од њега многа чудеса у славу Бога, Једнога у Тројици. Слава, част, благодарење и поклоњење нека буде Њему вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЈОАСАФА

ЈОАСАФ, незаборавни подвижник, бијаше ученик светог Нифонта, патријарха Цариградскот, у Светој Гори, и труђаше се по својим моћима да подражава врлине и подвиге свога светог учитеља. А када стече савршену љубав према Господу, њему се сви подвизи учинише као недовољни, и он жељаше да мученички пострада за Господа Христа. Ову своју жељу он откри свом светом учитељу, патријарху Нифонту. Овај знајући да је то воља Божја, прорече Јоасафу да ће подвиг мучеништва извршити у Цариграду. И после упокојења светог Нифонта блажени Јоасаф отпутова у Цариград, и тамо јавно пред Турцима са великом слободом исповеди веру у Свету Тројицу и оваплоћеног ради спасења нашег Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Огорчени Турци га стављаху на разне муке, па му напослетку одсекоше главу, 26. октобра 1536. године. И тако овај свети јунак Христов доби венац мучеништва у Христу Исусу, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА

ПРЕПОДОБНИ Атанасије подвизавао се у Мидикијском манастиру, у Витинији, и био саподвижник светог Никите Исповедника.[10] Пошто потпуно угоди Богу, он се престави.[11] На његовом гробу, по заповести Божјој, из самих груди његових израсте кипарис, чије лишће исцељиваше сваку болест.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АРТЕМИДОРА И ВАСИЛИЈА

АРТЕМИДОР и Василије, свети мученици, пострадаше за Господа Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЛЕПТИНЕ

ЛЕПТИНА, света мученица, издахну у мукама за Христа, вучена по земљи.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГЛИКОНА

СВЕТИ мученик Гликон мачем би посечен за Господа Христа.

СПОМЕН ВЕЛИКОГ ЗЕМЉОТРЕСА

ЗА владе цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 26. октобра 740. године, од кога се срушише многе велељепне грађевине и погинуше многи грађани. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и светом Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста. За спомен овог чудесног избављења спеван је овај дивни тропар који се пева на данашњи дан: "Христе, Боже наш, који одозго погледаш на земљу и чиниш да се сва тресе, избави нас од претње страшнога земљотреса и пошљи нам свише богату милост Твоју, молитвама Богородице, Једини Човекољупче".

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИМИТРИЈА БАСАРАБОВСКОГ[12]

РОДИО ce y селу Басарабов, на реци Лом, притоци Дунава, у Трновској епархији, од сиромашних родитеља. Васпитан и одгојен од њих у дубокој преданости хришћанској вери. Најпре био пастир, a no смрти родитеља отишао у један мали манастир у планини, где се подвизавао врло строго у усамљеној келији. Околни хришћани су му долазили за благослов и поуку. Осетивши крај свога живота, преподобни оде далеко у горе, и у једној дубокој раселини између стена мирно преда дух свој Богу. Касније су му нађени телесни остаци нетрулежни и пренесени у цркву његовог села Том приликом, а и касније, од његових светих моштију догађала су се исцељења. Затим му је подигнут храм у који су смештене његове чесне мошти. Месеца јуна 1774. године, мошти су му пренете из Басарабова у Букурешт и положене у Саборну цркву. Преподобни Димитрије живео и подвизавао ce y 13. веку.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Сармати - разна племена, која су насељавала југ данашње Русије, и унеколико Германију и Аустрију.
2. Вандали - народ Германског порекла, који је живео углавном на обалама Балтијског Мора.
3. Спомен његов 27. октобра.
4. Кончина светог Димитрија би око 306, године.
5. Реч је о реци Дунаву.
6. Фунта - мера за тежину, има 409 грама.
7. Маврикије царовао од 582. до 603. године.
8. Вазали Авара били су тада Словени, још не просвећени у оно време светлошћу Христове вере; живели на Дону, око Каспијског Мора.
9. Ово се чудо догодило 547. године.
10. Спомен његов празнује се трећег априла.
11. Преставио се око 814. године.
12. Овог преподобног Румунска црква празнује под 27. октобром.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Маркијан и Мартирије. Ови светитељи Божји беху клирици при патријарху Цариградском Павлу у време цара Констанција. По смрти великог цара Константина јерес Аријева, која дотле беше пригушена, опет оживе и поче узимати маха. Па и сам цар Констанције нагињаше тој јереси. На двору царевом беху два утицајна великаша, Јевсевије и Филип, обојица ватрени Аријанци. Њиховим утицајем би патријарх Павле збачен с престола и протеран у Јерменију, где га Аријанци удавише. Престо патријарашки заузе злочестиви Македоније. У то време, када Православље имаше да води две љуте борбе, против незнабожаца и против јеретика, Маркијан и Мартирије, заложише се свом снагом и одлучношћу за Православље. Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон при саборној цркви, и под патријархом Павлом беху патријархови нотари (писари). Аријанци покушаше најпре да их потплате, но када ови свети мужеви то одбише с презрењем, они их на смрт осудише. Када их изведоше на губилиште, они уздигоше руке и помолише се Богу благодарећи Му за мученичку кончину живота свога: „Господе, радујемо се што оваквом смрћу излазимо из овога живота. Удостој нас, бити причасницима живота вечнога, Ти животе наш!" Тада подклонише главе свете под мач, и бише посечени, 355. год. На њиховим чудотворним моштима доцније подигао је цркву у њихово име св. Јован Златоуст.

2. Св. муч. Анастасије. Био ваљар сукна и ревносан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у Далматинском граду Солину и исповеди веру своју у Христа. Нечовечно намучен и убијен. Тело му вргнуто у море, но по том извађено и чесно сахрањено.

3. Св. Тавита. Тавита (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи, садашњој Јафи. Она бејаше пуна добријех дела и милостиње (Дела Ап. 9, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиду. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе где лежаше мртвац, па клече на молитву. Када сврши молитву, викну пут мртвог тела: Тавито, устани! И Тавита отвори очи и устаде. Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРКИЈАНА и МАРТИРИЈА

КАДА безбожна јерес Аријева, раширивши се, изазва велике раздоре у Цркви Христовој, тада настаде гоњење на верне хришћане како од стране аријанаца, тако и од стране идолопоклоника. У то време биваху мржени, мучени, гоњени и убијани сви који исповедаху да је Христос Творац а не твар, учовечени Бог а не прост човек. Нарочито се аријанци осилише од онога времена када и сам цар Констанције, син Константина Великог, паде у јерес и на двору своме приближи к себи два велика достојанственика, Јевсевија и Филипа, аријанце, који огорчено гоњаху православне и кињаху Цркву Христову. Ова двојица бише виновници прогонства и смрти светог оца нашег Павла Исповедника, патријарха Цариградског.[1] Пославши га у Јермевију, они наговорише своје једномишљенике да га удаве, што ови и урадише. А место њега узведоше на патријаршиски престо Македонија.[2] И многе друге исповеднике и учитеље вере они такође такође погубише на разне начине. Међу тим ревнитељима вере Христове беху и ова двојица: Маркијан и Мартирије, који својим учењем и списима украшаваху Цркву Христову, и "као две црквене дојке, млеко учења точећи, напојаваху духовна чеда".[3] Раније, при споменутом светом исповеднику Павлу патријарху, Маркијан беше чтец а Мартирије ипођакон. Усто обојица беху нотарији,[4] који записиваху све патријархове поуке и дела, којима се утврђиваше побожност. Осим тога, и сами они беху велики проповедници речи Божије и поборници Цркве, коју они као два штита заштићаваху од јеретичких стрела: јер им Господ, као верним ученицима Својим, даде уста и премудрост којој се не могаху противити ни одговорити сви противници њихови - аријанци (ср. Лк. 21, 15). После пак прогонства и смрти светог исповедника Павла јересиначалници окренуше свој отров против ових ученика његових, Маркијана и Мартирија. Но најпре, сакривши своју злоћу у лукавству као искру огња у пепелу, они покушаваху да их вештом обманом обрате од православља у своје зловерје: угодницима Божјим предлагаху много злата, обећаваху им да ће им издејствовати велику благонаклоност цареву, и да ће их узвести на архијерејске престоле, и да ће их учинити власницима огромних имања, само ако пристану уз њихову јерес. Али угодници Божји презреше све то као ништарије: злато не примише, обећаване им почасти одбацише, и лукавству се њиховом насмејаше, више волећи да ради вере приме ругање, срамоћење, муке, па и саму смрт, него да, живећи у јереси, имају богатство, славу и почасти. Тада јеретици, видећи да ничим не могу ове свете исповеднике придобити за своје зловерје, осудише их на смрт, коју ради Христа ови светитељи више жељаху него живот. А када их ухватише и на место посечења одведоше, они измолише мало времена за молитву. И уперивши очи к небу и подигавши руке, они се мољаху: Господе Боже, Ти ои невидљиво створио срца наша, Ти знаш сва дела наша, прими у миру душе слугу Твојих, јер нас Тебе ради убијају и сматрају нас као овце које су за клање.
Пошто се тако помолише, они приклонише под мач свете главе своје и бише посечени од зловерних аријанаца због исповедања Божанства Исуса Христа. Неки од верних узеше чесне мошти њихове и погребоше их код Меландиске капије у Цариграду. Доцније им свети отац наш Јован Златоуст подиже цркву; и у њој даваху исцељења разним болесницима молитвама светих мученика, у славу Бога, слављеног у Тројици вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ ТАВИТЕ

ТАВИТА (што значи срна) беше ученица апостолска и живљаше у Јопи, садањој Јафи. Она беше пуна добрих дела и милостиње (Д. А. 9, 36). Но занеможе изненадно и умре. У то време апостол Петар беше у граду Лиду. И послаше ожалошћени ученици по Петра молећи га да дође и утеши родбину. Дошавши велики апостол Христов нареди свима да изађу из собе гле лежаше мртвац, па клече на молитву. Када сврши молитву, викну попут мртвог тела: Тавито, устани! - И Тавита отвори очи и устаде. Поводом овог дивног чуда многи повероваше у Христа Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНАСТАСИЈА

СBETИ Анастасије беше ваљар сукна и ревносан хришћанин. У време Диоклецијанова гоњења хришћана овај Божји човек сам се јави судији мучитељу у Далматинском граду Солину неустрашиво исповеди веру своју у Христа као истинитог Бога и Творца. Због тако чврсте вере своје он би мачем посечен и у море бачен. Но море избаци његове свете мошти, и једна побожна жена их узе, мирисима помаза и плаштаницама пови, и положи у својој домашњој цркви. И многа исцељења биваху на гробу светога мученика.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАЛЕРИЈАНА

СВЕТИ мученик Валеријан пострада за Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА САВИНА

УЧЕНИК Христов Савин због вере у Христа сконча у огњу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВАЛЕРИЈА и ХРИСАФИЈА

ДВА света мученика ова бише мачем посечени због исповедања вере у Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА УАРА

СВЕТИ мученик Уар пострада у Египту за Христа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА, епископа Амастридског

ПРЕПОДОБНИ отац наш беше епископ у Амастриди. Писац канона. Скончао у миру.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАПИЈА, ДИОДОРА и КЛАВДИЈАНА

МУЧЕНИЦИ ови пострадаше за веру Христову мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФАВСТА ВАСИЛИЈА и ЛУКИЈАНА

ТРИ света мученика бише мачем посечени за веру у Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА НИКИФОРА и СТЕФАНА

СВЕТИ мученици Никифор и Стефан пострадаше за Господа Христа тестером престругани.

СПОМЕН СВЕТИХ ФИЛАДЕЛФА и ПОЛИКАРПА

СВЕЦИ Божји Филаделф и Поликарп скончали у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ МАКАРИЈА[5] епископа Пафског

МАКАРИЈЕ, светитељ Божји, био епископ Пафа на Кипру, скончао у миру.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВА МУЧЕНИКА у Тракији

ПОСТРАДАЛИ за Христа стиснути између два камена.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Био Цариградски патријарх од 340. до 350. године. Спомен његов Црква празнује 6. новембра.
2. Македоније - оснивач духоборске јереси. Учио: Дух Свети није Бог већ створење; нема удела у слави Оца и Сина. Македонијева јерес осуђена на Другом Васељенском Сабору, 381. године.
3. Минеј за месец октобар, дан 25, песма 4.
4. Нотарије - брзописац. У првим вековима после Христа тако се називали царски секретари. У време цара Константина водили тајне записнике најважнијих седница државних саветника. У то време и секретари Цариградског патријарха називали су се нотарији.
5. Његов спомен врши се и 8. фебруара.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Арета. Овај свети мученик пострада за веру Христову са још преко 4000 хришћана, свештеника, инока и инокиња, грађана, жена и деце. Беше Арета градоуправитељ у граду Неграну у земљи Омиритској (јужна Арабија), и беше му 95 година када пострада. Омиритском земљом владаше тада неки Јеврејин Дунаан, опаки гонитељ хришћана. Решен да истреби потпуно хришћане из своје земље он опколи хришћански град Негран, и најпре поручи грађанима, да ако се не одрекну Христа, он ће их све смрћу уморити. Грађани затворише капије, те Дунаан дуго и безуспешно нападаше на зидине градске. Тада се безакони кнез закле грађанима, да им ништа неће учинити, само нека му отворе капије градске, да уђе и узме данак, који му они дугују, па ће се по том одмах удаљити. Хришћани повероваше, и отворише капије. Тада кривоклети Јеврејин позва к себи старца Арету са свима клирицима и другим угледним грађанима, и све их посече мачем. И учини потом страховити покољ по граду. Чувши за ово Византијски цар Јустин врло се ожалости и написа писмо Етиопском цару Елезвоју, да иде на Дунаана с војском и освети невину крв хришћанску. Елезвој послуша Јустина, удари с војском на кнеза Омиритског, победи га, сву му војску погуби а њега мачем посече. За кнеза Омиритског, по Божјем откровењу, би постављен неки побожни човек Аврамије, а за архиепископа Омиритског, опет по Божјем откровењу св. Григорије (в. 19. децембар). У Неграну хришћани обновише храм св. Тројици, који Дунаан беше сагорео, и подигоше храм св. муч. Арети и осталим мученицима Негранским. Пострадаше и венац мученички од Господа примише 523. год.

2. Св. Елезвој цар Етиопски. Распаљен ревношћу за веру Христову овај благочестиви цар диже војску против кнеза Дунаана, опаког мучитеља хришћана у земљи Омиритској. Но у почетку рата немаше успеха, и многа његова војска пропаде у безводној пустињи. Тада он горко плакаше пред Богом, и обећа замонашити се, ако му Бог помогне победити крвника хришћанског. Победивши Дунаана Елезвој се врати у Етиопију, и одмах напусти царски двор и ступи у манастир, у коме се строго подвизаваше као истинити монах пуних 15 година. Бог му дарова благодат чудотворства пре и после смрти. Упокоји се 555. год.

3. „Свих жалосних радост." Тако се назива једна чудотворна икона Пресвете Богородице. Празнује се нарочито поводом чудесног исцелења Ефимије, сестре патријарха Јоакима, 1688. год. у Москви. Имала Ефимија тешку рану на боку, па како је лекари безуспешно лечише, она с плачем припадне молити се Пресветој Богородици. И чу глас: „Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост": нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш". Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава.

4. Преп. Арета Печерски. Представио се 1190. год.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА АРЕTЕ, и оних с њим

КАДА у Грчкој земљи цароваше Јустин,[1] a y Етиопији Елезвој,[2] цареви правоверни и добри, тада у земљи Омиритској[3] ступи на престо безакони цар, по имену Дунаан, Јеврејин по рођењу и по вери, хулитељ хришћана. Сви саветници његови, и слуге, и војници беху или Јевреји, или незнабошци који се клањаху сунцу, месецу и идолима. Он се стараше да све хришћане истера из своје земље и да у њој потпуно искорени и само име Христово. Он страховито гоњаше Цркву Божију, мучећи и убијајући верне који се не покораваху његовим наређењима и не хоћаху да живе по јеврејском закону.
Чувши да је Дунаан у својој земљи дигао гоњење на хришћане, цар етиопски Елезвој се силно разљути, па скупи војску и крену у рат против њега. После многих битки Елезвој победи Дунаана, и начини својим вазалом, па се врати у своју земљу. Но после кратког времена Дунаан устаде против Елезвоја, погази уговор, и скупивши војску своју поби све одреде Елезвојеве војске, остављене ради чувања градова, па се још кивније окоми на хришћане. Он издаде по свима местима заповест: да хришћани, или приме јеврејску веру, или да без милосрђа буду поубијани. И већ у царству његовом не остаде нико који би се усудио да исповеда Христа; једино се у великом и многољудном граду Награну[4] слављаше име Христово. А у том граду засија света вера од онога времена када Констанције, син Константина Великог, шиљаше своје изасланике к Савејима, који се сада зову Омирити,[5] а воде порекло од Хетуре, робиње Авраамове. Дошавши тамо, богомудри и добродетељни изасланици орасположише цара те земље према Констанцију, научише житеље њене вери у Христа Исуса и подигоше цркве. И од тога времена у Награни цветаше побожност, растијаше хришћанско учење, увеличаваше се број монаха, устројаваху се манастири, неговаше се целомудрије у свима сталежима, и напредоваху верни и усавршаваху се у врлинама. И не допуштаху они да међу њима живи ниједан иноверац: ни Јелин,[6] ни Јеврејин, ни јеретик,[7] него само они, као деца једне мајке, Саборне Апостолске Цркве, пребиваху у свакој побожности и чистоти.
Завидећи тако великој побожности овога града, ђаво наоружа против њега Дунаана Јеврејина. Чувши да се житељи града Награна не потчињавају његовој заповесги и неће да живе по јеврејском закону, Дунаан крену на њих са овом војском, имајући пред собом двоструки циљ: да истера хришћане у свој земљи својој, и да тим истребљењем уцвели Елезвоја, цара Етиопског. Дошавши до града, он га опседе мноштвом војника, и начини опкопе око њега, и хваљаше се да ће га ускоро заузети и његове житеље немилосрдно истребити. И говораше грађанима: Ако хоћете да добијете од мене милост и останете живи, онда побацајте доле проклета знамења (тако бедник називаше свете крстове), која сте поставили на врховима високих цркава, и одреците се Распетога, изображенога на тим знамењима.
У то исто време цареви оружјеносци хођаху око града и викаху: Покорите се цару, па ћете остати живи и добићете од њега дарове; у противном, изгинућете од огња и мача. - Сам пак Дунаан својим богохулним језиком овако хуљаше на Хришћане: Колико ја хришћана погубих! колико њихових свештеника и монаха убих! колико огњем спалих! И ни једнога од њих не избави Христос из руку мојих. Та и сам Он не могаше избавити себе из руку оних што су Га распињали. И ево, ја сам дошао к вама, житељи Награна, да вас или од Христа одвојим или коначно истребим. - А грађани му одговораху: Царе, ти сувише дрско говориш о свемоћном Богу. Сличан си Рапсаку, војводи Сенахеримовом, који с радошћу говораше Језекији: "Нека те не узвелича Господ Бог твој, на кога се ти надаш!" Али таква хула не остаде без казне. Ти знаш, колико хиљада војника погибе за један час због такве хуле.[8] Пази дакле, да се то исто не деси теби што хулиш на Господа нашега Исуса Христа, Сина Божијег, свесилног и свемоћног, који је страшан и одузима храброст кнезовима. Господ може и тебе сатрти, и у прах обратити твоју надмену и богохулну гордост. Ти се хвалиш да нас, или од Христа одвратиш или коначно истребиш. Заиста, ти нас пре можеш истребити него од Христа Спаса Hauler одвратити, за кога смо сви ми готови умрети.
He подносећи такве речи, цар се распаљиваше још већим гњевом и свим силама притешњаваше град. И мишљаше: ако га не узме на јуриш, оида ће га изнурити глађу држећи га дуго време у опсади. Нађе он у околини града, по селима и пустињама, не мало хришћана, похвата их, и па разне начине погуби, а неке продаде као робље. Покушаваше он да град заузме на јуриш, али без успеха: јер грађани јуначки штитећи себе са бедема, побеђиваху безбожнике. И дуго се цар мучаше са својом војском, али не могаше узети град, нити га глађу изнурити, пошто се грађани беху обезбедили храном за много година. Изгубивши наду, безакони цар прибеже лукавству, тананом и оштром као наоштрени бријач, и упути у град изасланике са оваком поруком, поткрепленом заклетвом: "Ја вам нећу учинити неправду, нити вас од вере ваше одвраћати; једино тражим од вас уобичајени данак, који сте ми дужни давати као своме цару. Стога ми отворите капију града, да уђем и видил1 га, и узмем од вас обичан данак. А кунем се Богом и законом да вам нећу учинити никакво зло, ни велико ни мало, него ћу вас оставити да живите мирно при вашој вери". - Грађани одговорише: Ми смо хришћани научили из Светога Писма да се повињавамо цару и покоравамо властима. Стога, ако поступиш тако како нам са заклетвом обећаваш, да нас нећеш одвраћати од Госпо да нашег Исуса Христа, ми ћемо ти отворити капију града. И ти као цар ући у град, и узми од нас уобичајени данак. Ако нам пак учиниш какво зло, онда ће ти Бог, који чује твоје заклетве, одмаздити ускоро. А ми нећемо одступити од Христа Спаса нашега, па макар нас лишили не само имања него и самога живота.
Цар се опет најозбиљније закле да им неће учинити ни најмање зло. Они му повероваше, отворише град и поклонише се неваљалцу, подносећи му дарове. Цар уђе у град са свом војском својом, као вук у овчијој кожи у тор, заузе бедеме и капију градску, и опседе их својом војском. Видевши лепоту града и мноштво људи у њему, он се врло љубазно опхођаше с њима, скривајући на неко време отров свој у срцу. И пошто се одмори мало у граду, он поново оде међу своје пукове. И желећи да почне безбожни посао који беше смислио, он нареди да дођу к њему сви угледни људи и власти градске. И дођоше к њему сви: чесни старци и начелници, угледни људи и богати. Усред њих налажаше се блажени Арета, највећи по разуму, звању и честитости, и најстарији по годинама: имађаше деведесет три године. Он беше кнез и војвода; њему беше поверено целокупно градско благоустројство. Благодарећи његовим мудрим саветима и паметном управљању, грађани су дуго и храбро одолевали својим непријатељима. Јавивши се безакономе цару с Аретом на челу, грађани му учинише дужно поклоњење и захвалише му што испуни своје обећање и заклетву, те им не нанесе никакву неправду. Јер они још не знађаху његову препреденост. Но он не могаде дуго скривати у себи отров свој, и обелодани злобу коју је лукаво тајио у себи: заклетву коју беше дао грађанима, он сматраше као дечју шалу, и нареди да све грађане заједно са светим Аретом окују у ланце и чувају под стражом у тамници. Затим посла по кућама њиховим, те разграби имовину њихову. А распитиваше, где је епископ њихов Павле. И када сазнаде да се епископ преставио пре две године, он нареди да се раекопа гроб његов, па узевши тело умрлога сажеже га у огњу, и пепео развеја по ваздуху. После тога наложивши огромну ватру, он сабра мноштво свештеника, клирике, монахе, монахиње и девојке посвећене Богу, њих четири стотине двадесет седам на броју, побаца их у огањ и спали, говорећи: Они су виновници погибије других, пошто су саветовали да Распетога почитују као Бога. - Осим тога он нареди бировима да крстарећи по граду објављују грађанима да се сви морају одрећи Христа и живети по јеврејском закону, као и цар.
После тога цар нареди те му из тамнице доведоше прваке градске, на челу са Аретом. И стаде им говорити, нарочито Арети: Какво је безумље ваше - веровати у Распетога као у Бога! Еда ли може страдати Бог не имајући тела? Еда ли може умрети Бесмртни? Нема ли и међу вама таквих, који попут Несторија почитују Христа не као Бога него као пророка? Ја вас не подстичем да се клањате сунцу, или месецу, или некој другој твари; ја вас приморавам да принесете жртве не незнабожачким боговима већ самоме Богу, Створитељу сваке твари.
На те речи свети Арета одговори у име свих: Ми знамо да Божанство не може страдати, него за нас пострада човечанска природа коју Исус Христос прими од Пречисте Дјеве, као што о томе сведоче пророци, такође и теби познати: Божанство пак Своје Господ Христос пројави чудесима неисказаним. Но каква је потреба упуштати се у дуга излагања? Ми исповедамо да је Он Бог и Син Божји; и у име свих грађана изјављујемо, да нема муке коју ми нисмо готови поднети ради Исуса Христа, Бога нашега. А шта је нама стало до Несторија, осуђеног од Светих отаца? Ми не раздељујемо у Христу лица, него верујемо да је Његово човечанство сједињено са Божанством у једно Божанско Лице. А тебе, који говориш хулне речи на Господа нашег, брзо ће постићи казна Божја за ту хулу и за прекршење заклетве.
Мучитељ стрпљиво саслуша ове речи, јер се стиђаше мудрости Аретине и честитости осталих грађана, па стаде благим речима умекшавати срца њихова, обећавајући им дарове и почасти. Тим начином он је желео да њихову побожност и ревност за Христа придобије за своје безакоње. Али они, подижући очи своје к небу, као једним устима викаху говорећи: Ми се нећемо одрећи Тебе, Једини Логосе Божји, Исусе Христе! нити ћемо се саблазнити о пресвето рођење Твоје од Пречисте Дјеве! нити ћемо се наругати часном Крсту Твом!
Видећи непоколебљивост светих мужева у вери, цар одложи на неко време њихово мучење, и нареди да их оковане држе у тамници, а устреми се на народ, немилосрдно убијајући многе. Јер он издаде наредбу да доведу жене и децу оних светих мученика, које са Аретом држаху оковане у тамници. Са тим чесним женама дође велико мноштво других жена, и удовица, и девојака, и монахиња. Све њих цар најпре ласкама мамљаше, а затим мукама им прећаше да се одрекну Христа. A оне не само не пристајаху на то, него и понижаваху цара ругајући му се. Нарочито монахиње викаху на њега корећи га због безбожја. А он, не подносећи увреде, нареди војницима да их све посеку мачем. И оне пођоше у смрт као на весеље. При томе настаде међу њима необична распра, јер монахиње желећи да прве умру, говораху осталим женама: Ви знате да смо у Цркви Христовој ми више поштоване од других. Сетите се да смо свуда заузимале прво место: прве смо улазиле у храм Господњи; прве смо приступале Пречистим Тајнама; на првом месту смо стајале и седеле у храму. Зато треба и овде да прве примимо част мучеништва; ми захтевамо да прве умремо и пођемо пре вас и пре ваших мужева к Женику нашем Исусу Христу. - Претицаху и жене једна другу, приклањајући под мач главе своје. Исто тако и мала деца гураху се између својих мајки, журећи се да умру, и свако дете из свег грла викаше: Мене посеците! мене посеците! - Њихово усрђе да за Христа умру беше тако велико, да силно запрепасти нечестивог Јеврејина Дунаана и све његове велможе. И говораше безакони цар: О, како је Галилејац могао тако занети људе, да они ни у шта не сматрају смрт, и ради Њега погубљују душе и тела своја!
У том граду Награну живљаше нека удовица Синклитикија, високородна и врлинаста, лепа лицем, но још лепша душом; богата имањима, но још богатија врлинама. Оставши удовица у младим годинама, она са своје две кћери провођаше време у посту и молитви. He хте се она поново удавати, него се уневести Христу, и служаше My дан и ноћ. Иако млада по годинама, она беше стара по разуму; чак и разумнија од стараца због вршења заповести Господњих. Чувши за њу, скверни Јеврејин Дунаан нареди да му са почашћу доведу Синклитикију и обе њене кћери. А када је доведоше, цар умиљато погледа у њу и стаде јој кротко говорити: Ми чусмо за тебе, уважено жено, да си ти благородна, целомудрена и паметна. Твоје лице и сама појава твоја сведоче да је истина што се о теби говори. Зато немој се угледати на оне безумне жене које погубих због њиховог безумља; и немој називатн Богом оног, који би распет на крст, јер је Он био прождрљивац и пијаница, пријатељ цариника и грешника, противник закона отачких. Но ти поступи као што доликује твом високородном пореклу; одреци се Назарећанина, и буди једне мисли с нама. И бићеш заједно са царицом у царским палатама, поштована од свих, и поживећеш у задовољству, слободна од свих невоља, везаних са удовиштвом. До нас дође слава твоја, а и сама стварност потврђује то. Заиста, ти имаш велика богатства, многа имања, робове и робиње, уважавана од свију, млада и лепа, па ипак се, при таком благостању, ниси хтела по други пут удати. Још говоре за тебе да си врлинаста и благоразумна. Стога, поступи и сада мудро: буди благоразумна до краја; послушај мој здрави савет, и немој пожелети да такву лепоту и младост своју, а и чедност деце своје, предаш у руке мучитеља, који наносе више стида и бешчешћа него мука. Престани славити Распетога, и потчинивши се законима нашим изабери што је корисно теби и твојој деци.
Међутим та блажена и чесна жена одговори цару овако: Требало би, царе, да почитујеш онога који ти даде власт, и ту порфиру, и ту круну; и више од тога: који ти даде живот и постојање. To је Син Божји и Бог. А ти си, ето, незахвалан за толико доброчинство Његово, и дрским језиком својим ружити Добротвора свога. Зар се не бојиш, да те гром са висине не порази? Ти хоћеш да ме удостојиш великих почасти; али ваше почасти ја сматрам срамотом за себе, и нећу да мене хвали онај језик који хули Бога мог, нити ћу бити толико безумна да са непријатељима Божјим живим у насељима грешника.
Чувши ово, цар се испуни гњева, и обраћајући се великашима својим рече: Гледајте, како нас бестидно грди ова погана жена. - И нареди он да скину покривало са Синклитикије и са глава кћери њених, и да их тако гологлаве и расплетених коса воде по граду, подвргавајући их поругама и срамоћењу. И када је с таким бешчешћем вођаху по улицама градским, угледа она како многе жене плачу због срамоте и стида који јој се наносе, и обративши им се она им рече: Знам, драге моје, да због мене тугујете, гледајући мене и моје кћери, изложене оваком бешчешћу. Али, не тугујте када се ја радујем, и не плачите када се ја веселим. Данашњи дан за мене је радоснији од свадбеног дана, јер страдам ради Женика[9] мога, за кога беспрекорним сачувах моје удовиштво. За Њега беспрекорним сачувах и девство милих кћери мојих. И радујем се сада, јер Господ мој види поругу моју, чује исповедање моје и зна усрће моје; ја не пожелех ни почасти, ни богатстава, па нећу чак ни овај времени живот. Само једну жељу имам: да Христа обретем, да Њему предстанем у лику светих мученица, приводећи My плод утробе моје, ове кћери моје. Зато вас молим, сестре моје, не плачите због мене, него се радујте са мном, јер идем к бесмртном мом Женику Небеском.
После тога њу опет доведоше пред цара. И рече јој цар: Одреци се Христа, и остаћеш жива - Светитељка одговори: Ако се одрекнем Христа ради временог живота овог, ко ће ме онда избавити од вечне смрти и огња неугасивог? - Па подигавши очи к небу она рече: О, Бесмртни Царе! нека се не деси мени да се одречем Тебе, Јединородног Сина Божијег, и послушам хулитеља и клетвопреступника, који преваром узе град наш и гони Цркву Твоју свету. - Силно разјарен, цар повика. О, погана жено! одмах ћу тело твоје здробити, утробу твоју покидати, и псима те бацити да те поједу, па ћу видети да ли ће те избавити из мојих руку Назарећанин, у кога се надаш!
He подносећи такве мучитељеве речи, старија Синклитикијна кћи, којој беше дванаест година, пљуну цара у лице. И одмах јој присутне слуге цареве одсекоше главу; а заједно с њом и млађу сестру њену мачем убише. И обе кћери падоше мртве пред очима сјајне мајке своје. Тада нареди цар да покупе њихову крв и да принесу устима мајке њихове да пије. А она, окусивши крв, рече: Хвалим Те, Господе Боже мој, што си ме удостојио да окусим од чисте жртве убогих кћери мојих. Теби, Христе Господе, приносим ову жртву моју; Теби предлажем ове мученице, чисте девице, плод утробе моје; присајединивши и мене њима, уведи у дворе Своје, и као што говори Давид: По кажи мајку која се радује због деце своје (Пс. 112, 9).
Тада мучитељ нареди да јој мачем одсеку главу. И тако се мајка са кћерима својим пресели у насеља вечнога блаженства. А мучитељ са заклетвом тврђаше: У животу свом не видех тако лепу жену и тако дивне девице, као ове, које не поштедеше ни лепоту, ни живот овој.
Сутрадан цар седе на високом месту, и доведоше преда њ Арету и сву дружину његову, њих триста четрдесет људи на броју. Обраћајући се Арети као најстаријем, цар рече: Ти, одвратна главо, устао си на власт нашу, подигао си сав град против нас, и наредио си да нам дају отпор. Ти си приморао грађа не, те речи твоје слушају као закон, а наше законе и наредбе одбацују. Ти си научио народ да почитује Распетога као Бога и да сматра помоћником Онога који сам себи не поможе када Га распињаху. Зашто не идеш стопама оца свога, који управљајући Награном, беше послушан ондашњим царевима? Заиста си заслужио мучење и ти и сви који ти следују, као они мужеви и жене које смо већ предали смрти, којима Син Маријин и дрводељин не могаде указати никакву помоћ.
Старац стајаше задубљен у мислима, тешко патећи од гордих речи богомрског цара. Затим уздахнувши из дна душе, рече: Царе, ниси ти крив за све ово што се збива, него су криви наши грађани који не послушаше мој савет: јер ја им саветовах да не отварају градске капије теби, човеку лукавом и варалици, већ да се јуначки боре с тобом. Али они не послушаше речи моје. Ја хтедох да са малом дружином својом изађем против целе војске твоје, као некада Гедеон против Мадијанаца,[10] јер сам се надао на Христа мога, кога ти сада хулиш: Он би ми помогао да те надвладам, и да победим и да уништим тебе, безбожног клетвопреступника који заборави уговор склопљен између нас, према коме си ти и заклетвом обећао да сачуваш и град и грађане.
Један од оних што сеђаху са царем рече светитељу: Тако ли вас учи закон Мојсијев, да ружите помазаника Господња? Он заповеда: Старешини народа свога не говори ружно (2Мојс. 22, 28). Но и ваше Писаније учи поштовати цара, не само доброг и кротког него и суровог. - Светитељ му одговори: Ниси ли чуо шта је пророк Илија рекао цару Ахаву када Ахав упита Илију: Јеси ли ти онај што несрећу доносиш на Израиљ? Илија му тада рече: He доносим ја несреће на Израиљ, него ти и дом оца твога (3 Цар. 18, 17-18).[11] Погледај: пророк изобличи и укори не само Ахава него и сав дом његов; па ипак не наруши закон. И сваки уопште, који побожно штује Бога, не нарушава закон када изобличава безаконог цара за његово безбожје, цара који се не побоја хулити Бога и ружити Саздатеља. Него видим да ви не марите за дуготрпљење Божије и настојавате да и ми чинимо што и ви. А ти, царе неправедни, безбожни и бешчовечни! да ли поступи с нама кас што си обећао? Таква ли правда приличи цару? Такви ли беху цареви који пре тебе управљаху? Ваистину они не беху такви, него беху добри и кротки, милосрдни и правични, држали су дату реч и милостиво се опходили са својим народом. А ти, клетвопреступниче, не можеш да се наситиш људске крви. Знај дакле, тебе ће свезнајући Бог скоро збацити с царског престола, и даће га човеку верујућем и добром, а утврдиће и узвисиће хришћански род, и сазидаће цркву коју си ти огњем спалио и са земљом сравнио. Што се мене тиче, ја се осећам блажен што у дубокој старости, са својих деведесет пет година, пошто сам видео синове синова мојих и ћерке кћери мојих, примам мученичку смрт и завичајни град мој приводи.м са собом на жртву Богу.
Обративши се затим народу и својим састрадалцима, он стаде говорити овако: Грађани, пријатељи и знанци, ми се преварисмо поверовавши заклетви и лукавим речима овог безбожног цара, а сада видимо неправду његову и чујемо богохулне речи његове. Ми бисмо дивно урадили да смо му се одупрли у рату и чврсто до краја стојали. Нама би Бог помогао да га победимо. Али пошто друкчије испаде, нама сада предстоји: или да се покоримо непријатељу и бедно проживимо овај привремени живот, или да се не покоримо непријатељу и примимо блажену кончину. Зато, постарајмо се да страдањем наследимо бесмртну славу. Јер, шта је славније од мучеништва и шта драгоценије од страдања за Христа! Одавно имам мисао и жељу да претрпим муке за Христа. А сада, добивши што желим и нашавши што тражим, ја се радујем, и ево готов сам да одмах умрем. Ви пак, браћо, немојте бити плашљиви и малодушни, и приљубљени уз привремени живот, да не бисте ради привременог живота лишили себе вечнога живота. Исто тако и мучитељ ће се хвалити, ако кога било од нас уплаши својом претњом и отргне од свете вере; и понеће се гордошћу својом као да је победио све, и још више ће умножити своје хуле на Сина Божија. А ако међу нама има таквога који се боји смрти и помишља да се одрекне Христа, Вечнога Живота, тај нека сместа изађе из наше средине, и нека се одвоји од једнодушне и једномислене дружине наше, и нека не носи узалуд име хришћанин. Сваки који се одрече Тебе, Христе, Речи Божја, ради привременог живота, нека буде лишен њега! Ако пак неко од мојих сродника и од мојих блиских, обузет жељом за привременим благом, остави Тебе Створитеља и пође за поганим царем, онда не дај таквоме, о Христе Царе, да се наслађује оним што сматра за благо, него нека га постигне све што је супротно томе!
Када светитељ говораше ово, сви хришћани без изузетка проливаху топле сузе, и онда рекоше: Буди спокојан, вођо и учитељу наш! нико тебе оставити неће, нико се из дружине наше одвојити неће. Ево, сви смо готови да пре тебе умремо за Христа и примијмо блажену смрт. - Светитељ им на то рече: Ја ћу поћи испред вас; нека ја умрем први, и бићу вам предводник: јер као што ми у граду поверисте предводништво, тако ми и овде дајте да први изађем пред Христа. - Затим светитељ додаде: Ако ко од мојих синова остане жив у светој вери, он нека буде наследник мојих имања. Од њих три села дајем светој Цркви, која ће ускоро бити васпостављена. Јер овај безакони мучитељ убрзо ће погинути, а Црква Христова у овом граду утврдиће се и процветаће као црвен цвет, обагрен крвљу толиких слугу Христових.
Рекавши то, светитељ благослови народ; па подигавши руке к небу и уперивши очи на небо, ускликну: Хвала Ти, Господе, за све ово! - Затим се обрати цару и рече: Благодарим ти, царе, што си ммао стрпљења и ниси прекидао речи моје, него си ми дао времена да поразговарам са пријатељима својим. Сада не оклевај више, него чини што хоћеш, јер ти видиш нашу решеност; сазнао си наше мишљење и убеђење, да не може бити да се ми одрекнемо Христа и следујемо твоме безбожју.
Видевши да су несавитљиви, цар их све осуди на смрт. И поведоше свете ка једном потоку, званом Одиас, да им тамо одсеку главе. И када стигоше на означеио место, свети припадоше усрдној молитви, говорећи: Господе, Господе, сило спасења нашег! Ти си осенио главе наше у дан борбе; а сада нас изведи у живот вечни, јер ништа не заволесмо више од Тебе; ни отаџбину, ни сроднике, ни богатсгва, него све то остависмо Тебе ради. Чак н сам живот свој презресмо, и постасмо као овде које су за клање. Смирено Те молимо: освети крв слугу Твојих, подигни руку Своју на охолост поганог цара, прими под Своју заштиту децу људи који умиру за Тебе, обезбеди град који се хвали Твојом чесном крвљу, крстом и страдањем. Ти видиш шта с њим урадише непријатељи Твоји: они разорише благољепије његово, оскврнавише светињу Твоју, сажегоше свети храм Твој. Подигни га опет и дај скиптар царевима хришћанским.
Док се свети мученици тако мољаху, војници их почеше убијати. Најпре одсекоше главу светом и великом Арети, као предводнику хришћана; затим и свима осталим светим мученицима. На тај начин примише блажену кончину триста четрдесет људи.
Ту се налажаше једна верујућа жена, житељка тога града. Са њом беше њен синчић, мало дете од пет година. Видећи посечење мачем светих мученика, она притрча к њима, узе мало од њихове краи, и помаза себе и свога синчића. Па испунивши се ревности, она проклињаше цара и громко викаше: Снаћи ће тога Јеврејина што и фараона. - Војници је дохватише, приведоше цару, и све му испричаше шта је она рекла. He давши јој да проговори реч, и ништа је не питајући, цар нареди да је одмах спале у огњу. И кад би наложен велики огањ, и мучитељи почеше везивати ту блажену жену, да би је бацили у огањ, синчић њен стаде плакати. Но угледавши цара где седи, малишан притрча к њему, загрли му ноге, и са очицама пуним суза мољаше га како је умео за своју мајку. Цар узе у своје крило ово лепо и слаткоречиво дете, и упита га: Кога више волиш: мене или мајку? - Малишан одговори: Волим мајку, због тога и дођох. Молим те, нареди да је одвежу: нека и мене узме са собом на мучење, о коме ми често она поуке даваше. - Цар га упита: Шта је мучење, шта велиш? - Малишан, испуњен благодати Божје која дејствоваше у њему, одговори цару: Мучење је: умрети за Христа, и опет с Њим живети. - Цар упита: А ко је тај Христос? - Малишан одговори: Хајде са мном у цркву, и ја ћу ти Га показати. - Затим, погледавши опет на мајку, малишан кроз плач рече цару: Пусти ме да идем код мајке. - Цар му одговори: Зашто си дошао к мени оставивши мајку? Немој ићи код ње; боље остани с нама, и ја ћу ти дати јабуке, орахе и друго дивно воће.
Тако цар вођаше разговор с њим као са обичним дететом, претпостављајући да је у њега обична памет. Али малишан памећу беше далеко изнад свога узраста, и врло смишљено одговори цару, говорећи: Нећу да останем с вама, већ хоћу к мајци. Ја сам мислио да си ти хришћанин, и дођох да те молим за моју мајку. Но ти си Јеврејин; зато нећу да останем код тебе, нити ћу што примити из твојих руку. Ја само хоћу да ме пустиш код мајке.
Цар се дивљаше таквој памети овога малишана. А кад малишан угледа где му мајку бацише у огањ, он силно уједе цара. Осетивши страховит бол, цар га одгурну од себе, и нареди једноме од присутних велможа да га узме и васпита у јеврејском закону и у мржњи према Христу. Велможа узе малишана, и дивећи се његовој памети поведе га у свој шатор. Путем он се срете са неким пријатељем, застаде и стаде му причати о овом малишану. А стајаху они недалеко од огња, у који беше бачена света мајка малишанова. И док они разговараху, малишан се истрже из руку велможе који га воћаше, и потрчавши брзо скочи у огањ, загрли мајку која је горела, и изгоре заједно са њом. Тако мајка са синчићем постаде миомирисна жртва паљеница пред Богом. - Хвала Господу који умудри тако мало дете, те се на њему испунише речи пророчке: Господе, из уста мале деце и која сисају начинио си себи хвалу, насупрот непријатељима својим, да би учинио да замукне непријатељ и немирник (Пс. 8, 3).
Када се све ово збиваше, кнезови и војводе безаконог цара сажалише се због тако великог проливања крви хришћанске, па приступише цару и молише га да обустави крвопролиће и да не уништава град који му сваке године даје велики данак. Безаконик изађе у сусрет њиховој молби и престаде проливати крв невину. Ипак, он изабра много хиљада малишана и девојчица из града Награна и целе његове околине, и једне узе као робље себи, а друге раздаде велможама и војницима. И сав град који раније слободно служаше Пресветој Тројици он потчини тешкоме ропству, па крену у своју престоницу. Но када се овај богомрски Јеврејин налажаше на повратном путу, појави се огањ на небу и сву ноћ осветљаваше ваздух. Појава овога огња страховито уплаши Дунаана и сву његову војску. И стаде падати огањ на земљу у виду кише, и многе повреди. А ово би знак гњева Божјег и почетак одмазде за проливену крв. Међутим нови фараон не хте да се поправи, и не смири се под јаку руку Божију. Напротив, он се толико разбесни од јарости на хришћане, да намисли истребити хришћане не само у својој земљи него и у другим земља.ма и царевинама. Тако, он посла изасланике цару персијском,[12] молећи га да и он исто уради: да побије све хришћане у својој царевини, ако жели да му милостиво буде сунце и отац сунца - Бог јеврејски. Пероијанци почитоваху сунце као бога. Стога и Дунаан, желећи да Персијанце наоружа против хришћана, називаше јеврејског Бога оцем сунца. Писа он и сараценскоме цару Аламундару, обећавајући му много злата ако истреби подвласне му хришћане.
Чувши за све то, благочестиви грчки цар Јустин се веома ожалости, и патећи срцем због гоњења хришћана он посла писмо александријском архиепископу Астерију, молећи га да етиопског цара Елезвоја потстакне на рат против поганог Јеврејина и одмазди за проливену крв хришћанску. Осим тога и сам он написа цару Елезвоју о свему што уради Дунаан са хришћанима у Омиритској земљи, нарочито у граду Награну, и како је слао изасланике цару персијском и цару сараценском, подстичући их молбама и митом против хришћана. При томе Јустин мољаше у писму Елезвоја, као суседа Дунаановог, да крене у рат против овог богохулника, жедног крви хришћанске. Архиепископ Астерије побуђиваше Елезвоја на рат, а сам се усрдно мољаше Богу да помогне хришћанима и развеје непријатеље њихове. - Поручи он и свима монасима у Нитрији и по скитовима да се моле. Етиопски пак цар Елезвој сазнаде о овему што се догодило у Омиритској земљи, не само од цара Јустина и архиепископа Астерија, већ пре њих, пошто његови војници који чуваху пограничне градове беху поубијани. Горећи ревношћу по Богу и патећи срцем за хришћане, он хтеде одмах да зарати против Дунаана, али не могаде пошто беше зима; и чекаше он лето, припремајући све потребно за рат. А кад прође зима он скупи своје војнике, и војнике што му дођоше у помоћ из других народа, њих сто двадесет хиљада људи. У току зиме он наоружа седамдесет индијских лађа; а купи шездесет лађа од персијских и етиопских трговаца који беху дошли ради трговине; и поправи многе старе лађе. А кад грану пролеће он крену са својом војском у рат. Један део војске он посла сувим на Омиритску земљу, а сам са осталом војском укрца се у лађе и крену морем, да би и са сува и с мора ушао у Омиритску земљу, и тако са свих страна опколио цара Јеврејина. Међутим Бог који све премудро уређује, и поступа не по људској вољи него по неиспитаним судовима Својим, знајући што је корисно, омете план блаженог цара Елезвоја: јер војска његова што крену сувим, залута у пустињама и горама, у непролазним и безводним местима, те не могаше ни до Омиритске земље стићи, нити се натраг вратити. Лутајући много дана, војници изнемогоше од жеђи и падаху мртви. Мало ко оста жив, и враћајући се натраг донесе неутешну вест. Исто тако и цар на мору са лађама не имађаше среће. Приставши код града Дакела,[13] цар изађе из ла ђе и пође к цркви што беше на обали морској. Пред црквом он скиде са себе царски венац и порфиру, и све царске украсе и ознаке, остави их при улазу код врата, и у убогој одећи уђе у цркву, и дуго се пред олтаром мољаше са умилењем. Сетивши се пак у молитви чудеса која Бог учини у Египту у пустињи неблагодарним Јеврејима, цар говораше: Неблагодарни бише Јевреји Теби, Добротвору свом; и то не само они које Ти изведе из Египта, него и деца њихова, и све потомство њихово до данашњега дана. Ти знаш, Господе, какво зло они приредише Твоме граду Награну, у коме на превару људе Твоје узеше. Они безаконо веће начинише против светих Твојих, и теже да са лица земље потпуно истребе и остале хришћане. Ако се све то збива због грехова наших, онда молим Твоју доброту: немој нас предавати у руке њихове, него нас Ти сам казни по Својој вољи, јер је Теби својствена како величина тако и милост! He дај нас непријатељима нашим, да не рекну: Где је њихов Христос, на кога се они надају? и где је Крст њихов, којим се они хвале?
Помоливши се тако са сузама, цар изиђе из цркве, и из града. И тамо он чу да некм свети монах, по имену Зинон, недалеко од града безизлазно пребива у добровољном затвореништву четрдесет пет година, и да је он за врлински живот свој добио од Бога дар пророковања и дар провиђења будућности. Цар пође к овоме монаху обучен као прост војник, а понесе му тамјан у суду, сакривши злато испод тамјана, у нади да ће старац из незнања заједно са тамјаном примити и злато. Дошавши к старцу, цар му се поклони, и предајући му принесени дар мољаше га да се помоли за њега. При томе га упита, да ли ће им Бог помоћи у рату против Дунаана Јеврејина, на кога они иду да освете крв хришћанску.
Старац, будући прозорљив, познаде да је то цар, а исто тако дознаде да је испод тамјана сакривено злато. И не прими старац злато; и рече цару: Зар ниси чуо шта говори Господ: Моја је освета, ја ћу вратити? (Рм. 12, 19). Ти си кренуо у рат на погибао своју. Теби ће се одузети царство, и многи ће заједно с тобом изгубити живот.
Чувши то, цар се силно уплаши, и са плачем и тугом оде од светога старца. Налазећи се у великој тузи и невољи, он сву ноћ размишљаше, у недоумици, шта да ради. Најзад одлучи да бежи. Али када свану, он опет оде к ономе монаху. А овај му рече: Нема на земљи града, где би ти могао утећи од смрти. Но ако хоћеш да останеш жив и да победиш безбожног цара, обећај да ћеш потом прећи у монашки живот. - Елезвој обећа са заклетвом говорећи: Ако ми Бог да победу над Дунааном, одмах ћу оставити царство и постаћу монах. Чувши ове речи од цара, и видећи сузе његове, старац се помоли за њега Богу, и благослови га, као некада Саул Давида против Голијата (1 Цар 17, 37), и рече: Нека Бог буде с Тобом! Иди, наоружан жртвама мученика, и молитвама архиепископа Астерија и светих отаца пустињака који се моле за тебе, као и сузама блаженога цара Јустина, ти ћеш победити Дунаана и осветићеш невину крв. - Цар се утеши у својој тузи, узе благослов и оде својој војсци радујући се и славећи Бога.
У то време омиритски цар Дунаан, чувши да етиопски цар Елезвој иде на њега морем и копном, скупи и сам велику војску, силно је наоружа, и распореди је дуж граница своје земље, очекујући најезду Елезвојеву. А када још чу да је Елезвојева војска што је ишла копном пропала по пустињама, Дунаан се обрадова, и престаде се бојати са копна већ се само чуваше с мора. Но и ту не беше опасности. Између Етиопије и Омиритске земље постоји морски плићак и теснац, широк нешто мање од две стадије. У њему беше на многим местима много крупног и оштрог камења, једва покривеног водом. Због тога то место беше веома тешко за пловидбу лађа. Томе Дунаан додаде још једну препреку: преко тог плићака протеже дебело и огромно железно уже и прегради га, да не само бројно камење него и железно уже препречи пут Елезвоју и онемогући његовим лађама пролаз на другу страну. Али Бог, "чијем разуму нема мере" (Псал. 146, 5), погуби мудрост вештог Јеврејина: јер чудесном силом Својом Он на том непроходном месту начини удобан пут за хришћане.
Када Елезвој отплови од града Дакела са добром надом, дуну повољан ветар, и подигавши једра они пловљаху врло брзо и за неколико дана стигоше до граница Омиритске земље. А када допловише до тесног морског плићака и још ништа не знајући, цар нареди да најпре преплове десет лађа, па за њима других двадесет лађа, на којима се налажаше он сам, посматрајући са високог места тај прелаз. Остало пак мноштво лађа зауставише се далеко позади, и чекаху док преплове предње. Но тек што кренуше првих десет лађа, тог часа Господ Бог, којега су путеви морски, притече у помоћ вернима Својим, и где је требало да лађе пропадну, тамо Господ сврх сваког очекивања усгројгг спасење. Јер неочекивано настаде на мору велика бура и валови се ггодизаху високо као горе, и подухватајући лађе они их преношаху преко тог опасног места. Само се једна лађа заустави на железној прегради и изгледаше као да стоји на камеиу, али се силом Божијом вода подиже високо и пренесе је. Тако се испуни реч пророка Давида: Који плове по мору на лађама, они видеше дела Господња, и чудеса његова у дубини (Псал. 106, 24), Јер крепка рука Божија учини овакво чудо: она не само предње лађе пренесе помоћу валова преко непролазног, камењем и железним ужем преграђеног места, него и саму железну преграду искида буром и валима, те начини за остале лађе удобан прелаз.
Преневши преко опасног места десет предњих лађа, валови их поставише поред обале, на двеста стадија од оног места где се налажаше цар Дунаан са својом омиритском војском. Двадесет пак лађа, на којима бејаше и цар Елезвој, премда препловише морски теснац, но ометани ветром не сустигоше предње лађе, него бише валима разбацане по мору. А Дунаан, сазнавши за лађе пристале уз обалу, одмах посла на коњима тридесет хиљада наоружаних војника, да не даду хришћанима да се са лађа искрцају на копно. Лађе пак што беху разбацане по мору допловише до десет предњих лађи тек пошто се утиша бура, али људи са њих не могаху изићи на земљу, јер их силно тучаху са обале Дунаанови војници. А остале многобројне лађе тек трећега дана препловише оно опасно место и зауставише се недалеко од обале, и не могаху се придружити предњим лађама, и тако далеко усидрени једни од других, они не знађаху једни за друге.
Мислећи да се етиопски цар налази онде где бејаше мноштво лађа, Дунаан пође тамо са својом војском и распореди је у близини обале, спречавајући непријатеља да се искрцава на копно. И тако стајаху они дуго време, и обе стране беху у великој невољи: јер Етиопљанима на лађама поче недостајати хлеба и воде, а Омиритима на обали задаваше муку жега. Затим Дунаан посла једнога кнеза, свога сродника, са двадесет хиљада коњаника у помоћ оним тридесет хиљада војника који чуваху предње лађе, не дајући хришћанима да се искрцају на копно. Са тим кнезом пође и један царски евнух који носаше пет златних копаља.[14] Много дана вођаху они борбу са хришћанима, који се у групама искрцаваху на копно и уровљаваху на обали. Једном Дунаанов кнез узе са собом евнуха, који ношаше златна копља, и неколико слугу, изиђе из свога логора у лов и заноћи тамо. Те исте ноћи, неки од Елезвојевих војника што беху на обали, мучени глађу, договорише се да беже; и укравши коње, они уседоше на њих и побегоше. Но случајно, или боље - по промислу Божјем, они набасаше на омиритскога кнеза и на царскога евнуха, који у заседи чекаху звериње, и ступише у борбу с њима. Савладавши их, они ухватише кнеза, царевог сродника, и евнуха с копљима, а остале исекоше мачввима, па се онда вратише к својим лађама, водећи живе заробљенике к своме цару и носећи златна копља. Цар се веома обрадова и узнесе благодарност Богу што је почео предавати у његове руке непријатеље светог Крста, а златна копља обећа дати храму Божјем на украшење олтара. И рано зором, припремивши војнике за борбу, цар их посади у мале лађе. И искрцавши се на копно, они призваше Господа у помоћ и заподенуше велику битку са Омиритима. Оставши без свога предводитеља кнеза, Омирити се пометоше, па окренувши леђа дадоше се у бекство. А хришћани, гонећи их, сецијаху их као грање. И Бог им поможе, те ниједан од противника не утече, него сви падоше од мача хришћанскога, и не остаде нико да обавести цара Јеврејина о погибији његове војске. А хришћани са својим царем узнесоше благодарне молитве Багу за даровану им победу.
Но радост хришћана не беше још потпуна. Велики део Елезвојеве војске који се налазио у задњим лађама бејаше у великој невољи са два разлога: прво, оскудеваху у храни и пићу, и друго, не знађаху где се налази њихов цар са предњим лађама. Елезвој пак, имајући код себе као заробљенике царевог сродника и евнуха, пође ка престоном граду Омиритске земље, званом Фаром, у коме се налазио дворац цара Дунаана. И нашавши град без страже, Елезвој га заузе без тешкоће. Затим он уђе у царске палате и седе на престо Дунаанов; захвати сва богатства његова, а царицу са њеним двором узе у плен. А неки што утекоше из града, одјурише к своме цару Дунаану, који вођаше борбу са Елезвојевим лађама, и обавестише га о свему, како Елезвој победи војску и заузе престони град и царицу.
Чувши то, Дунаан се страховито уплаши, и од страха не знађаше шта да ради. Господ му одузе памет, и отпоче одмазда за невину крв хришћанску. Безакони Дунаан се поче плашити не само Елезвоја него и својих велможа и сродника. Немајући поверење у њих, и бојећи се да га не издаду и Елезвоју предаду, он их све и себе окова у златне ланце, и седе у логору свом очекујући последњу казну. Тако се избезуми бедни цар, јер га спопаде страх, као некада владаре Едомске, Моавске и Хананске, за које се у Светом Писму каже: Пометоше се владари Едомски и кнезови Моавски, спопаде их дрхат; уплашише се сви који живе у Ханану, спопаде их страх и трепет (2 Мојс. 15, 15.16).
Међутим хришћани што беху на многобројним лађама у позадини ништа не знађаху, и налазећи се у великој забуни. и тузи без свога цара, прибегоше усрдној молитви. И одслуживши Божанствену литургију на лађама, сви се они причестише Божанственим Тајнама, и једногласно завапише к Богу иштући помоћ. И тог часа чу се глас с неба који говораше: Гаврил, Гаврил, Гаврил.
Чувши овај глас, верни се окрепише духом, и наоруживши се за борбу кренуше на малим лађама ка обали. И међу њима се појави неки војник, који у руци држаше гвозден штап, на чијем врху беше крст, а чији друга крај беше оштар као копље. Са тим оружјем војник пре свих устрча на обалу, и одмах ступи у борбу са наоружаним коњаником, и прободе и њега и његовог коња. А када коњ и коњаник падоше, сви се непријатељи поплашише и са обале побегоше. Хришћани пак, заузевши обалу, пођоше у бојним редовима против безбожника. И настаде велика битка. Господ помете Јевреје и незнабошце, и они се не могоше одупрети хришћанима. И паде тада сва војска богомрског цара Дунаана, као трава косом покошена. А када хришћани стигоше до царева шатора, они обретоше цара и његове кнезове и сроднике оковане у златне ланце где као безумни седе. И сви се зачудише том необичном призору. He предузимајући ништа против њих, хришћански их војници чуваху под стражом као заробљенике, док не сазнадоше да је њихов цар, блажени Елезвој, заузео непријатељску престоницу. Тада послаше своме цару извештај о богоданој победи над мрским Јеврејима. А цар Елезвој, оставивши град и у њему један део своје војске као посаду, похита к својим хришћанима. И нашавши Дунаана са његовом свитом где седи у златним ланцима, Елезвој својом руком посече њега и све који беху с њим. И настаде велико славље међу хришћанима и неисказана радост, по речи Светога Писма: Обрадоваће се праведник кад види освету (Псал. 57, 11).
Вративши се у град, Елезвој посече све невернике што беху у царским палатама с царицом, и потпуно истреби све непријатеље Христове. Затим посла гласнике цару Јустину и архиепископу Александријском, извештавајући их да је Господ излио огромну милост Своју на њих, положивши под ноге њихове непријатеље њихове и осветивши крв хришћанску. И сви узнесоше благодарност Богу. Архиепископ пак одмах посла у Омирит епископе и свештенике, да науче вери и да крсте преостале људе. А Елезвој стаде зидати по градовима цркве и ширити славу имена Христова. Када пак дође у мученички град Награн, он подиже цркву коју погани Дунаан беше спалио, и веома украси раке светих мученика, и све хришћане ободри и слободу им подари. А сина светога Арете, који беше остао у животу, он постави за кнеза у граду, и сву Омиритску цркву за кратко време очисти од безбожног незнабоштва и просвети светом вером. Затим он постави за цара једног побожног и врлинског човека по имену Аврамија, прописа и заведе хришћанске законе црквене и грађанске, па се са својом војском врати у своју земљу, славећи Бога. А врати се са великим богатствима, пошто његова војска беше запленила велики плен.
Дошавши у своју земљу, Елезвој узнесе благодарност Богу за све, и посла у Јерусалим своју царску круну, а сам након неколико дана, поверивши Богу Етиопско царство и себе самога, остави све. Јер он ноћу изиђе из царских палата и из града у худој одећи, не као цар већ као неки просјак, и затвори се у оближњем манастиру тамошњем, у келији, из које ие излажаше све до смрти своје, служећи Богу дан и ноћ. Храна му беше: једна лепињица на три дана; а понекад је окушао смокве и урме. У келији пак својој он не имађаше ништа друго сем губера, дрвеног ведра и корпе. Вина и уља он никада не окушаше. Тако се он одрече целога света и славе његове, а сав ум обрати к Богу, и Њему Јединоме живећи, проведе петнаест година у монаштву, и престави се у миру. За све то Богу нашем слава свагда, сада и увек, и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ЕЛЕЗВОЈА, цара Етиопског[15]

РACПAЉEH ревношћу за веру Христову и љубављу еванђелском за ближње, овај благочестиви цар диже војску против цара Дунаана, опаког мучитеља хришћана у земљи Омиритској. Ho y почетку рата немаше успеха, и многа његова војска пропаде у безводној пустињи. Тада он горко плакаше пред Богом, и обећа замонашити се, ако му Бог помогне победити крвника хришћанског. Победивши Дунаана Елезвој се врати у Етиопију, и одмах напусти царски двор и ступи у манастир, у коме се строго подвизаваше као истинити монах пуних петнаест година. Бог му дарова благодат чудотворства пре и после смрти. Упокоји се 555. године.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ СЕВАСТИЈАНЕ

ОВА света мученица, ученица светог апостола Павла, пострада у време цара Дометијана, 82. године. Дошавши из свог родног града Ираклије у град Маркијанополис, она проповедаше Христа. Зато би оптужена игемону Сергију као хришћанка. Изведена пред њега она смело изјави: да верује у Христа; да је тој вери научена, и крштена од апостола Павла; и да је готова умрети за Христа. Због тога је по целом телу бише оловним штаповима, па је у тамницу вргоше. Тамо јој се јави апостол Павле и рече јој: Радуј се и не тугуј, јер ћеш одавде окована отићи у свој град, да исповедиш веру у Христа!
Након седам дана игемон изведе из тамнице свету мученицу; и пошто страховито ужеже једну пећ, нареди да мученицу баце у њу. Бачена у пећ, она дуго времена стајаше усред огња, и остаде неповређена. А кад је изведоше напоље, она удиви све и запрепасти. Затим се она помоли Богу, и настаде страховита олуја, грмљавина и севање муња, и паде силан град који угаси пећ. Од страха побеже сам игемон и они што беху с њим.
После тога игемон упита свету мученицу: Ко си ти? Шта се то збива око тебе? Из ког си места? - Но мученица му не одговори ништа. Игемон пак, дознавши од присутних да је она из града Ираклије, посла је свезану тамошњем игеману. Тада јој се јави Анђео Господњи и рече јој: Буди храбра, кћери! јер када будеш изведена пред игемона, ја ћу бити с тобом. - Стигавши у Ираклију, света мученица би изведена пред игемона. Овај је обеси на мучилишном дрвету: пуна три сата мученици резаху и кидаху тело; парчад меса што падаху с ње пушгаху из себе диван мирис; а света мученица ћуташе и мољаше се Господу, тако да сви присутни говораху да њено тело не осећа бол, као да у њему нема душе. Затим је скинуше са мучилишног дрвета и бацише зверовима да је поједу. А када пустише на њу једног огромног лава, он приђе светитељки, и стаде говорити људским гласом: славећи и величајући Христову мученицу, a изобличавајући и осуђујући невернике и безаконике. Онда пустише лавицу; пришавши светој мученици, она стаде с друге стране њене; и тако с десне и с леве стране светитељке стајаху лав и лавица као два безазлена јагњета.
Игемон, збуњен и не знајући шта да ради, нареди да мученици одсеку главу изван града. А када светитељки одсекоше главу, место крви из њеног тела истече млеко. Безбожни игемон нареди да тело и главу мученице метну у врећу и да у исту врећу ставе триста литри олова, па завежу врећу, и тако баце у море. Но анђео Господњи раздра врећу и изнесе мошти у место Рисистон, где их прими нека жена сенаторска по имену Амија, и чесно их сахрани. Мошти свете мученице беху мироточиве и целебне.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРЕТЕ ПЕЧЕРСКОГ

ЗАИСТА је достојно и праведно свагда благодарити Bora, не само за добра него и за недаће: јер недаће не само праведнику увећавају благодат, као што то би са Јованом, него и великог грешника преображавају у савршеног светитеља. Пример тога је овај преподобни Арета, о коме очевидац преподобнога, блажени епископ Симон,[16] тако сведочи:
У печерском манастиру бејаше неки монах по имену Арета, родом из града Полоцка.[17] У својој келији он кришом чуваше велико богатство, али беше страховита тврдица, тако да никада не даде просјаку милостињу ни пет пара, нити на своје потребе утроши што. Но једне ноћи наиђоше лупежи и украдоше му ову имовину. Тада он од велике туге и муке умало не изврши самоубиство. У трагању за украденим благом он стаде нападати невине, а многе и мучити безразложно. Сва братија мољаху га да се мане таквог трагања, и тешаху га говорећи: Брате, баци на Господа бригу своју, и Он ће те поткрепити (Псал. 54, 23).
После неколико дана монах Арета се тешко разболе, и беше скоро на самрти; али ни тада не престаде са роптањем и грђењем. Међутим човекољубиви Господ, који хоће да се сви људи спасу (1 Тм. 2, 4), показа на њему дивну милост Своју. Болесни Арета, лежећи у постељи као мртав, после многих дана ћутања одједном поче на глас запомагати: Господе, помилуј! Господе, опрости! Господе, сагреших! Све је Твоје; и ја не жалим за изгубљеним.
И одмах затим уставши са болесничког одра он објасни братији разлог свога запомагања, и исприча им о оваквом виђењу своме: Ја видех где дођоше к мени анђели и гомила ђавола, и почеше се препирати о украденом богатству мом. Ђаволи говораху: Он не одаде хвалу Богу за то већ похули; стога је он наш, и треба да буде предат нама. - Анђели пак рекоше мени: О, несрећни човече! да си ти узнео благодарност Богу за украдену ти имовину, то би ти се урачунало у милостињу, као Јову; јер велику заслугу има пред Богом ко чини милостињу по својој доброј вољи. А ако неко насилну отимачину подноси с благодарношћу, која замењује добру вољу, тај бива кушан од ђавола. Јер ђаво наноси штету човеку, желећи да човека изазове на хуљење. Међутим благодарни човек све препушта Богу, те у таком случају и губитак постаје раван милостињи. Када ми анђели рекоше то, ја завапих: Господе, опрости! Господе, сагреших! Све је Твоје; ја не жалим за украденим! - Тада ђаволи одмах ишчезоше. А анђели се обрадоваше, и урачунавши ми украдено сребро у милостињу, отидоше.
Чувши то, братија прославише Бога који упућује грешнике на пут покајања, и који им откри велику силу благодарности. Блажени пак Арета, уразумљен Богом, од тог времена се потпуно измени на боље и умом и нарави, тако да се сви дивљаху и примењиваху на њега апостолове речи: Где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Рим. 5, 20). Јер он, кога раније нико не могаше одвратити од хуљења, не престајаше узносити хвалу, у све дане славећи и благодарећи Бога речима праведнога Јова: Господ даде, Господ узе; како Господ хтеде, тако и би; нека је благословено име Господње (Јов. 1, 21). Исто тако Арета се усрдно кајаше и за остала сагрешења своја, показујући ревност у нелицемерном сиротовању, у послушности не само пред очима људским, у чистоти спољашњој и унутрашњој. Он се подвизаваше непрестаним мољењем, безмерним пошћењем, и многим другам врлинама телесним и душевним, на које га побуди врлина благодарности. Богатећи се врлинама и самим Богом, а не златом и сребром, он се после многих трудова пресели у вечни покој.[18] И чесно би сахрањен у пештери, где чудотворном нераспадљивошћу својих моштију сведочи о своме блаженству, равно блаженству милостивих, који су, по речи Господњој, помиловани (Мт. 5, 7). Светим молитвама његовим нека будемо помиловани и ми, који живимо с благодарношћу, и нека се удостојимо заједно с њим у царству небеском благодарити Бога у Светој Тројици, у бесконачне векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ"

ТАКО се назива једна чудотворна икона Пресвете Богородице. Празнује се нарочито поводом чудесног исцељења Ефимије, сестре патријарха Јоакима, 1688. године у Москви. Имала Ефимија тешку рану на боку, па како је лекари безуспешно лечише, она с плачем припадне молити се Пресветој Богородици.
И чу глас: "Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона "Свих жалосних радост"; нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш". Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава.
Молитвама Пресвете Богоматере нека Господ и нас исцели од свих жалости и нека нам дарује вечну радост Своју.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРКА, СОТИРИХА и ВАЛЕНТИНА

СBETИ мученици ови пострадаше за Христа, издахнувши вучени по земљи.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АКАКИЈА ПРЕЗВИТЕРА

СВЕТИ Акакије презвитер пострада за Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕРДОНА

СВЕТИ мученик Нердон пострада за Христа спаљен у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПАПА, епископа Хитре на Кипру

ЕПИСКОПОВАО у месту Хитри (данас Китреја) на Кипру; учествовао у хиротонији Св. Епифанија Кипарског (12. мај). Исповеднички се подвизавао. (Као епископа спомиње га Махерас у "Кипарској Хроници").

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ ЈОВАНА, затворника Псковско-Печерског

ПОДВИЗАВАО се двадесет две године у градском бедему; и у миру се преставио 1616. године,

СПОМЕН СВЕТЕ МАЈКЕ И ЊЕНОГ ДЕТЕНЦЕТА

СВЕТО детенце Божје, видевши где му мајку због вере у Христа бацише у огањ, понесено и само љубављу ка Господу, отрже се из руку мучитеља и скочи за мајком у огањ, и изгоре заједно са њом.[19]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар Јустин царовао од 518. до 527. године.
2. Етиопија - у Африци, одговара данашњој Абисинији. Њена престоница Авксуми. У прве векове хришћанства Етиопија била моћна царевина. Њени хришћански просветитељи: Едесије и Фрументије. Од 727. год. Коптска јерархија. - Спомен Св. цара Елезвоја такође 24. октобра.
3. Омирити - житељи јужне Арабије (Јемен). У то време Арабију насељавало много племена; од њих само Омирити и Савеји били хришћани; остала племена већим делом држала се јеврејске вере. Омирите просветио хришћанском вером Теофил Индијски. У VI веку у њих била три знаменита епископа: Павле, Јован и свети Григорије.
4. Награн, или Анагран, град код Арабијског залива.
5. Савеји и Омирити, живели као суседи на Арабијском приморју; сродни по пореклу, језику и вери; у VI веку сливају се у једно племе, и често се називају час Једним час другим именом.
6. Јелинима су се до Христа називали Грци: a y Светом Писму Јелинима се називају незнабошци уопште, како Грци тако и други народи (ср. Д. A 11, 20; 16, 1-3; Рм. 1, 16; 2, 9-11 итд.).
7. Јеретик је човек који погрешно учи о основним истинама вере, догматима, произвољно изопачује, унакажује хришћанску истину, хули на пут истине (2 Петр. 2, 1; Тит. 3, 10-11).
8. Рапсак, војвода цара Асирског Сенахерима, би послан са огромном војском да покори Јудеју за време цара Језекије. Но војска Асирска за једну ноћ би поражена Ангелом (185 хиљада), а остаци се са стидом вратише у своју земљу (4 Цар. 18, 13-37; Ис. 36, 1-37, 38).
9. Под Жеником подразумева се Господ Христос, Женик Цркве Своје и сваке душе хришћанске (Песма над песм. 4, 9; Јн. 3, 29; Мт. 25, 1-13).
10. Гедеон - судија Израиљски (1246. год. пре Христа). Победио Мадијанце са 300 војника (Суд. 7, 1-25).
11. Ахав - син Амвријев, цар Израиљски (924-903. пре Христа). Он завео у Израиљу служење незнабожачким боговима: Ваалу и Астарти. Пророк Илија неустрашиво га изобличавао (3 Цар. гл. 17-19).
12. Персија граничи са Арабијом на североистоку. Овде је реч о цару Хозроју Нугинрвану, савременику грчког цара Јустина.
13. Град Дакел или Окилис - на улазу у Арабијски залив, служио као пристаниште за трговце с Индијом.
14. Златна копља су били ознака првог оружјеносца царевог.
15. Опширније о њему види под истим датумом: Страдање светог мученика Арете.
16. Симон најпре био монах Кијево-Печерског манастира 1215. године постао епископ Владимирски и Суздаљски; скончао 1226. године. У последњим годинама писао о животу светих монаха Кијево-Печерског манастира. Спомен светог Симона Црква празнује 10. маја.
17. Главни град ондашње Полоцке кнежевине: сада среско место.
18. Свети Арета се упокојио око 1190. године.
19. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог великомученика Арете.