ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Платон. Од града Анкире Галатијске; хришћанин по рођењу и васпитању. Још у младим годинама показивао велико савршенство у свима добродетељима. Платон не скриваше своју веру у Христа Господа, него јавно је проповедаше изобличавајућн идолопоклонике због клањања мртвим тварима место живоме Творцу. Због тога би изведен на суд пред началника Агрипина, и би много истјазаван и мучен од овога. Када га началник поче саветовати, да избегне смрт и сачува живот поклоњењем идолима, одговори му Платон: „две су смрти, једна времена а друга вечна, тако два су и живота, један маловремени а други бесконачни”. Тада Агрипин удари на њ страшне муке. Између осталога нареди, те му врелу гвоздену ђулад метаху на обнажено тело; по том од коже му кајише скрајаху. „Мучи ме још љуће, довикиваше мученик мучитељу, да се види јасно твоја безчовечност и моје трпљење”. Када мучитељ напомену мученику Платона филозофа као незнабожачког филозофа, рече му мученик: „нити сам ја сличан Платону ни Платон мени, осим једино по имену. Ја учим и учим се мудрости, која је Христова, а он је учитељ оне мудрости, која је лудост пред Богом.” По том би Платон бачен у тамницу, где проведе 18 дана без хране и воде. Када се стражари задивише, да Платон могаше живети гладујући тако дуго, он им рече: „ви се ситите месом а ја светим молитвама; вас весели вино а мене Христос, лоза истинита”. Би најзад посечен мачем око 266. год. и прими венац вечне славе.

2. Св. муч. Роман и Варул. Роман свети беше ђакон цркве Кесаријске. Једном он ревносно проповедаше Јеванђеље у Антиохији. Па када би неки идолски празник и начелник Антиохијски Асклипијад хтеде ући у храм незнабожачки да принесе жртву, Роман стаде преда њ и рече му: „грешиш, начелниче, кад идеш идолима, нису идоли богови него је Христос једини истинити Бог”. Разјарени начелник стави Романа на муке, те св. Роман би бијен и струган без милости. У том часу виде св. Роман једно дете, по имену Варул, и рече Асклипијаду: „и ово мало дете разумније је од тебе маторога, јер оно зна Бога правога а ти не знаш”. Началник поче испитивати Варула о вери, и Варул изрече своју веру у Христа Господа као јединог истинитог Бога на супрот лажним идолима. Тада Асклипијад нареди те малога Варула мачем посекоше а св. Романа у тамници удавише 303. год. И тако оба ова мученика наследише царство Христово.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЛАТОНА

СВЕТИ мученик Платон, брат светог мученика Антиоха,[1] беше из града Анкире Галатијске,[2] од хришћанских родитеља рођен, и у побожности васпитан. Још у младим годинама он постиже савршенство у свима врлинама. И као младић, он беше зрео разумом. Христа, предвечнога Бога, Платон неустрашиво проповедаше међу безбожним идолопоклоницима и учаше прелашћене људе да познаду истину и да се од демонске заблуде обрате к Богу. Због тога он би ухваћен од неверних и приведен на суд пред обласног управитеља Агрипина. У то време Агрипин се налажаше у храму Зевсовом, и тамо седе да суди исповедника Христова. Погледавши на Платона он рече: Сав свет поштује своје богове; а што се ти, заблудели, одвраћаш од њих? - Светитељ одговори: Ви сте заблудели оставивши Бога који је створио небо и земљу и све красоте њихове, и клањате се камењу и трулом дрвету, делу руку људских.
- Агрипин рече: Младост те твоја чини дрским и непристојним. Но кажи ми своје име, како се зовеш, и из кога си града. - Светитељ одговори: Хришћанин сам. - Управитељ рече: Кажи ми име што су ти родитељи дали, јер и сам знам да си хришћанин. А цар заповеда да се нико од људи не дрзне назвати себе хришћанином. - Светитељ одговори: Родитељи ме назваше Платон; од утробе пак матере своје слуга сам Христов; грађанин сам овога града; а сада због вере стојим на неправедном суду твом и невин очекујем смрт, коју за Господа мог ватрено желим. Чини дакле што си намеравао. - Агрипин на то рече: He приличи теби, Платоне, да учиш о Распетоме, па ни само име његово да у уму свом имаш, пошто царска власт наређује предавати горкој смрти оне који Га исповедају, а оне који Га се одричу одликовати великим почастима. Зато ти саветујем да се покориш царскоме закону, да би избегао смрт. - Свети Платон одговори: Ја се покоравам моме Цару, Богу, за Њега и војујем, а времену смрт радо примам, да бих постао наследник вечнога царства. - Судија на то рече: Размисли, Платоне, шта је боље за тебе: остати жив или горко умрети? - Платон одговори: Господ ће промислити шта је боље за мене. - Агрипин узврати: Зар не знаш неизменљиве законе царске које наређују да хришћани или приносе боговима жртве или да буду убијани? Како се онда ти усуђујеш да те царске законе газиш и да друге на то наводиш? - Светитељ одговори: Ја знам законе Бога мог и чиним што наређују Његове свете и животворне заповести. А оне наређују: одбацивши демонске жртве, служити Јединоме Истинитоме Богу. Стога ја и служим Њему Јединоме, а ваше богове ниушта не сматрам. Ти пак, по царском наређењу, мучи ме како хоћеш. Та вама није ново мучити хришћане, а хришћанима - страдати за Христа.
Игемон Агрипин, човек зверске нарави, увидевши да се свети Платон не покорава безбожној вољи његовој и насупрот одговара, разјари се безмерно и нареди да га одмах нага простру на земљи и одреди дванаест војника да наизменично бију светитеља. И бише га по свему телу без милости дуго време, тако да се војници веома уморише; али се свети страдалац не умори трпећи и исповедајући име Господа свог Исуса Христа.
Затим, када војници престадоше са бијењем, игемон, бајаги сажаљевајући мученика, поче му благо говорити: Платоне, пријатељски ти саветујем: окрени се од смрти к животу. - Мученик одговори: Добро ме учиш, Агрипине, да се окренем од смрти к животу; а ја и сам бегам од вечне смрти и иштем бесмртни живот. - Агрипин љутито рече светитељу: Кажи ми, бедниче, колико има смрти? - Светитељ одговори: Има две смрти: једна временска, а друга вечна; такође и живота има два: један краткотрајан, а други бесконачан. - Агрипин игемон на то рече: Остави своје басне и поклони се боговима, да би се избавио љутог мучења. - Светитељ одговори: Ни огањ, ни батине, ни јарост зверова, ни откидање удова неће ме одвојити од Бога живога, јер заволех не садашњи век него Христа мог који је за ме умро и васкрсао.
Тада игемон нареди да светог Платона одведу у тамницу. А кад га вођаху, за њим иђаше народ који гледаше његово страдање као неку позоришну представу. Међу народом беше мноштво и хришћана. Приближивши се тамници, непоколебљиви и јуначни мученик Христов Платон обрати се народу, и наложивши му да ћути, поче говорити громким гласом: Људи који љубите истину, знајте да ја узех на себе овај подвиг страдања не ради чега другога већ ради Бога који створи небо и земљу и све што је у њима. А вас који сте Христови молим, да се не смућујете због онога што се сада дешава, јер "многе невоље имају праведници, али их од свију избавља Господ" (Псал. 33, 20). Стога ходите и прибегнимо сви заједно к тихоме пристаништу и ка Камену, о коме велики апостол говори: "а Камен беше Христос" (1 Кор. 10, 4). И немојмо малаксавати у невољама које нас сналазе за веру Христову, опомињући се да "страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18).
Рекавши то мученик уђе у тамницу, и преклонивши колена на земљу мољаше се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Створитељу и Промислитељу свих, Ти слугама Својим дајеш трпљење и победу, дај и мени смиреном и непотребном слузи
Твом да до краја долично претрпим за свето Име Твоје, и пошљи ангела Твог који ме избавља од лукавог и свезлог змаја - Агрипина, да би сви познали да нису богови они које рука људска прави, него да си Ти - Једини Истинити Бог, дуготрпељив и многомилостив и препрослављен вавек. Амин.
Кад минуше седам дана, мучитељ поново седе на судишту у храму Зевса, и нареди да доведу преда њ мученика. Најпре он поређа пред мучеником разна оруђа за мучење: железне котлове, чизме са клинцима, усијане гвоздене кревете, оштра бодила, железне нокте, точкове, и многа друга. Мучитељ то учини надајући се да тиме уплаши неуплашљивог војника Христовог. Затим му поче говорити: Драги Платоне, видећи твоју младост и високородност твојих родитеља и штедећи лепоту твога тела, пре но што те почнем поново мучити, ја ти саветујем: окуси од жртава богова наших, и буди једно с нама, знајући добро да нико од оних који се противе мени није остао жив, као што опет нико који се покори мени није био лишен почасти и дарова, обећаних мноме. Дивни Платоне, хтеднеш ли послушати мене као оца који ти даје добар савет, ја ћу ти дати за жену јединицу кћер мога брата са великим богатством, и назваћу те својим сином. - Но блажени Платон, подсмевајући се игемону, рече му: Бедни и човекомрзитељски сине ђаволов и слуго Сатанин, да сам хтео везати себе животним сластима, и да сам хтео узети себи жену, зар ја не бих нашао бољу него што је кћи твога брата. Зацело би се пре оженио робињом него њоме. Та зар ћу сада пожелети да узмем њу када се, оставивши свет, сједињујем са Христом?
Тада мучитељ, испунивши се јарости, нареди да мученика положе нага на гвоздени кревет, а да се испод кревета наложи силна ватра, у ватру долива зејтин, восак и смола, и тако тело мучениково пећи, и притом га танким прутом бити, да би се од бијења и паљења мученикове муке све више и више увећавале. Пошто мученик беше на такав начин дуго мучен, Агрипин му рече: Кукавче, смилуј се најзад на себе сама! И ако нећеш да се поклониш боговима, онда бар изговори ове речи: "велики је бог Аполон", и ја ћу одмах престати да те мучим, и ти ћеш с миром отићи дому свом. - Но светитељ одговори: He било тога, да поштедим тело своје, а души својој припремим пакао огњени.
Пошто прођоше три сата у таквом мучењу, свети Платон би скинут са усијаног одра, но тело његово показа се читаво, здраво и без икаквог трага од рана и опекотина, као да је мученик изашао из купатила. Притом веома јак диван мирис излажаше из његовог тела, тако да се сви што се налажаху ту дивљаху и говораху: Ваистину је велик Бог хришћански! - А игемон рече светитељу: Ако не желиш принети жртву боговима нашим, онда бар одреци се Христа твога, и ја ћу те пустити. - На то светитељ одговори: Безумниче и безбожниче! шта ти говориш: да се одрекнем Спаситеља мог? Зар хоћеш да постанем сличан теби, несрећниче? Није ли теби доста твоја погибао, него још хоћеш да увучеш у њу оне који су увршћени у ред Христових војника? Одступи од мене, безакониче! Ја верујем Богу моме, да ме Он неће оставити и неће дати да паднем у твоју погибао.
Тада Агрипин устаде са свога престола, и стаде сам мучити светитеља. Он ужеже гвоздену ђулад и метну их мученику под мишице, и опаљиваше му ребра. Затим два страховито усијана гвожђа положи на сисе мученику, и изиђе дим из ноздрва његових, јер сила огња досезаше до саме унутрице његове. И многи мишљаху да је мученик већ умро. Међутим након мало времена он рече мучитељу': Мала су ова мучења, крвопијо и љути псу! - Затим, подигавши к небу очи своје, свети мученик рече: Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме шамараху; и лица свога не заклоних од руга и од запљувања.[3] He удаљуј се од мене, Господе, јер је невоља близу,[4] да не рекну незнабошци: гле је Бог њихов.[5] О, Исусе Христе, дај мени, слузи Твоме, да потпуно надвладавши ова мучења смело предстанем страшном суду Твом, довршивши овај дивни подвиг: јер теби на сваком месту владавине Твоје приличи слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин. - А када свети мученик рече "амин", затресе се храм, и сви се уплашише. Једино тврдоглавци не хтедоше познати силу Божју.
Потом мучитељ нареди да кожу мученика Платона исеку на кајише, и тако је одеру. А светитељ, откинувши од тела свог један кајиш који висиаше, баци га у лице Агрипину, говорећи: Безчовечни и свирепији од свих зверова, не желећи познати Бога који нас је створио по образу Своме, како се не сажалиш на исто онакво тело у какво си и сам обучен, него уживаш гледајући ломљење удова мојих? Ипак, мучи ме још љуће, да се види јасно и твоја безчовечност и моје трпљење, јер све ово ја радосно трпим ради Христа мог, да бих благодаћу Његовом нашао себи покој у будућем веку. - Агрипин на то узврати: Зашто си тако безуман, те немаш сажаљења према своме телу и не хајеш што унутрица твоја већ излази на ребра твоја, него и још не престајеш хулити богове и мене на гњев подстицати?
Затим Агрипин нареди да мученика обесе на дрвету и његово одерано тело бију дотле док остатак меса не отпадне са костију и сва се крв излије. А свето лице мучениково он тако одера железним ноктима, да ни трага не остаде од људскога лика, већ само једне голе кости. Но свети Платон, имајући слободан језик, кораше мучитеља за бездушност и проклињаше идоле и идолопоклонике. Тада мучитељ рече: Када ти не би био тако жесток и непокоран, био би сличан премудроме Платону, цару философа, који написа божанствена учења.[6] - На то светитељ одговори: Иако сам једнога имена са Платоном нисам једнога схватања са њим. Име не може ујединити оне које раздвајају веровања. Стога, нити сам ја сличан Платону ни Платон мени, осим једино по имену. Јер ја се учим, и учим оној философији која је Христова; а он је учитељ оне философије која је безумље пред Богом. Јер је писано: Погубићу премудрост премудрих"и разум разумних одбацићу (1 Кор. 1, 19; ср. Ис. 29, 14). Учења пак Платонова, која ти називаш божанственима, јесу лажне басне које вештим речима кваре умове наивних.
Када светитељ престаде говорити, умуче и игемон Агрипин, јер већ није знао више шта да му каже и шта да ради са њим; и дивљаше се великом трпљењу његовом и неустрашивим одговорима његовим. И нареди игемон да мученика одведу у тамницу и да никоме од његових познаника не допусте да му долази у тамницу. Но да свети мученик не би умро, мучитељ нареди да му се сваки дан даје помало хлеба и воде, не знајући јадник да "не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих" (Мт. 4, 4). У тамници пак мученик Христов не примаше ништа из руку идолопоклоника, и проведе без хране и воде осамнаест дана, те се тако испуни на њему реч Светога Писма: праведник ће од вере жив бити (Авак. 2, 4). Јер свети мученик се надаше на Онога који прехрани пророка Данила међу лавовима у јами, да ће Он и њега у тамници прехранити непропадљивом храном. Стражари пак, видећи да мученик не прима ни хлеба ни воде, рекоше му: Једи, човече, и пиј, да не умреш, и ми због тебе допаднемо невоље. - Но блажени им одговори: He мислите, браћо, да ћу умрети што не примам вашу храну; ви се храните хлебом, а ја се храним речју Божјом која остаје вавек; ви се ситите месом, a ja се ситим светим молитвама; вас весели вино, а мене весели Христос, истинита лоза.
После тога игемон Агрипин, видећи да ничим не може Платона одвратити од Христа, осуди га на посечење мачем. Мученик би изведен ван града. Измоливши себи време за молитву, он подиже руке своје к небу и рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си светим Твојим именом заштитио мене, слугу Твога, од преваре вражије и дао ми благодат да добро завршим ток подвига који Тебе ради узех на себе. И сада Те молим, прими у миру душу моју, јер си благословен вавек. Амин. - Затим, приклонивши своју свету главу, рече војнику који је имао да га посече: "Чини, пријатељу, што ти је наређено". - И одмах би посечен.[7]
Тако се борио свети мученик Платон и умро за Христа, да би живео и царовао с Њим вавек.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА РОМАНА и детета BAPУЛA

СВЕТИ мученик Роман, родом из Палестине, беше ђакон цркве Кесаријске. У време гоњења хришћана од стране незнабожаца од живљаше у Антиохији, проповедајући учење и утврђујући верне, да би остали непоколебљиви у исповедању вере Христове. А када незнабожни епарх Асклипијад хтеде да тамошњу хришћанску цркву разори до темеља, свети Роман подстаче хришћане да се супротставе епарху и да му не даду разрушити свети храм. - Нама сада, говораше он својим једноверцима, предстоји борба за олтаре Божије: Асклипијад, непријатељ отачаства, хоће да нам одузме Бога, а ми ћемо добро урадити ако, бранећи олтаре Божије, паднемо рањени на прагу светога храма. Јер ма како се завршила борба, ми ћемо хришћани испасти победници: ако не допустимо да се разруши дом Божји, онда ћемо ликовати у Цркви на земљи; a ако паднемо убијени крај светог олтара, онда ћемо запевати победничку песму у Цркви на небу. - Таквим речима свети ђакон подстаче све да до смрти стоје у одбрану светога храма и да не дозволе епарху да уђе у храм и да га разруши.
У то време наступи неки незнабожачки празник, и мноштво незнабожаца са женама и децом стицаше се у незнабожачки храм. Тада се свети Роман запали божанственом ревношћу, ступи међу тај незнабожни народ и поче громогласно изобличавати њихову заблуду. Он и самог Асклипијада, када овај улажаше у идолски храм, заустави и рече му: У заблуди си, началниче, када идеш идолима: идоли нису богови него је Христос једини истинити Бог.
Епарх одмах нареди те светог Романа узеше и силно бише по устима. Потом, севши на судишту, он присиљаваше мученика да се одрекне Христа. А када увиде да је Роман непокоран, он нареди да га муче. И би Роман обешен и разним оруђима бијен и ноктима железним стружен. Но он, јуначки трпећи те муке, исповедаше Јединога Бога, Створитеља свих, и осуђиваше епархово безумље што не жели да позна истину.
Док свети мученик тако страдаше и јуначки у мукама проповедаше Христа, тамо стајаше много народа, како незнабожаца тако и хришћана, посматрајући подвиг страдалца Христова. Стајаше тамо недалеко и једно хришћанско дете, по имену Варул. Погледавши на њега, мученик рече мучитељу: И ово мало дете разумније је од тебе маторога, јер оно зна Бога правога a ти не знаш. - Епарх призва к себи дете и упита га: Којег бога ти верујеш? - Дете одговори: Верујем Христа. - Епарх га онда упита: Шта је боље, веровати једнога бога или многе? - Дете одговори: Боље је веровати једнога Бога, Исуса Христа. - Епарх га опет упита: Чиме је Христос бољи од свих богова? - Дете одговори: Христос је тиме бољи што је истинити Бог и створио је све нас, а ваши богови су демони и нису створили никога. - И многе друге ствари говораше то дете, као да беше неки мудри богослов. Јер Дух Свети, дејствујући у њему, чињаше из уста његових хвалу на посрамљење незнабожног епарха и свих идолопоклоника.
Мучитељ и сви што беху с њим дивљаху се паметном детету и мудрим речима његовим, и осећаху се веома посрамљени што не беху у стању оповргнути речи његове. Зато мучитељ нареди да Варула бију прућем без милости. После дугог шибања Варул поче изнемогавати и затражи воде. Но мајка његова, која стајаше тамо у народу и с радошћу посматраше страдање сина свога, видећи га где изнемогава и тражи воде да пије, љутито му довикну и нареди да јуначки трпи до краја. А када мучитељ нареди да дете посеку мачем, мајка га његова узе на своје руке и понесе на место посечења. Грлећи га и љубећи, она га тешаше и сокољаше да се не боји када угледа мач над главом својом. И говораше му: "He бој се, сине мој! не бој се, слатко чедо моје! He плаши се смрти: јер нећеш умрети него ћеш жив бити вавек! He страши се, цвете мој: јер ћеш бити пренесен у рајске баште! He бој се мача: јер чим будеш посечен, тог часа ћеш отићи Христу и видети славу Његову. А Он ће те примити с љубављу, и ти ћеш живети поред Њега у радости неисказаној, наслађујући се блаженством са светим Анђелима Његовим".
Тако тешећи чедо своје, побожна мајка га донесе на место посечења. А кад дете би посечено, мајка покупи крв његову у чист суд; и узевши тело његово омиваше га сузама радосницама, и слатко га љубљаше веселећи се што чедо њено проли крв своју за Христа, крв коју је од ње примило. И мајка чеоно сахрани тело синчића свог.
После посечења светог Варула, свети Роман би осуђен на спаљење. Везан, и са свих страна окружен дрвима, свети Роман, када слуге још не беху донели жара и запалили дрва, очекујући последњу реч од судије, громко.довикну испред ломаче к мучитељима: "Где је огањ? Зашто га не запалите? Запалите га! Окружите ме пламеном са свих страна!" - А када огањ би упаљен и дрва се са свих страна силно разгореше, изненада удари силна киша и угаси огањ. Свети Роман остаде жив, и ни најмање повређен од огња. После тога за смеле речи светог мученика, - јер се он ругаше незнабошцима, и осуђиваше њихово безумље, и проклињаше њихове богове, а величаше јединог Бога Христа, - мучитељ нареди да му се одсече језик. Мученик на то брзо исплази језик да га слуге одсеку. А кад богоглагољиви језик би одсечен, исповедник Христов не умуче него на надприродан начин говораше јасно без језика, као и пре прослављајући Јединога Бога. Затим мученика вргоше у тамницу, у којој он проведе дуго време, са ногама забијеним у кладе. А када испричаше цару Максимијану да мученик и после одсечења језика говори лепо, цар нареди да га удаве. Војници уђоше у тамницу, ставише мученику омчу око врата и удавише га 303. године.
Тако свети мученик Роман заврши подвиг свога страдања за Христа, у чијем Царству се он сада прославља, славећи Свету Тројицу кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЗАКХЕЈА и АЛФЕЈА

У KECAPИЈИ Палестинској, пред прославу двадесетогодишњице царовања царева, објављивано је уобичајено помиловање сужњима по тамницама. Тако би и за царовања Диоклецијанова. При томе обласни управитељ пусти на слободу чак и највеће злочинце, а хришћане подврже најстрашнијим мучењима. У то време би ухваћен ђакон Гадаринске цркве Закхеј.[8] Са тешким синџиром око врата, ђакон Закхеј би изведен на суд пред обласног управитеља. Упитан о вери, он смело и неустрашиво исповеди Христа. Због тога би подвргнут страховитим и бездушним мукама: шибаше га прућем, кидаше га зумбама, па му ноге забише у кладе, и вргоше у тамницу. И тако разастрт он проведе у тамници четири дана и ноћи, јуначки подносећи муке.
У то време би доведен на суд још један исповедник вере Христове: свети Алфеј, родом из Палестинског града Елевтеропоља,[9] човек знатног порекла и сродник ђакона Закхеја. Почетак Диоклецијанова гоњења на хришћане затече Алфеја као чтеца Кесаријске цркве. Гоњење беше страховито. Многи хришћани, не подневши тешка мучења, отпадоше од вере Христове, и већ беху готови да принесу идолима жртве. Тада свети Алфеј, пун Духа Светога, ревнујући за Христа Бога, утрча у гомилу отпалих од вере Хриетове, и одврати их од приношења идолима жртава. Зато он би ухваћен, окован и у тамницу одведен. Након неколико дана подвргоше и њега оним мукама, којима би раније подвргнут његов сродник Закхеј: шибаше га прућем, кидаше га зумбама, па га онда ставише у исте кладе заједно са праведним Закхејем. Тако они проведоше ноћ и дан. Но када и после ових мучења свети мученици и надаље непрестано исповедаху Христа Бога, онда им обојици одсекоше главе 303. године.
Тако скончаше ови блажени мученици и примише венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АНАСТАСИЈА ПАРАМИТИЈСКОГ

АНАСТАСИЈЕ нови Христов мученик био је родом из Парамитије Епирске. Једног дана он изађе са својом сестром и другим хришћанима у поље ради жетве. Деси се да у то време наиђе онуда син месног паше Турчина звани Муса заједно са другим Агарјанима. Видевши ови безбожници сестру Анастасијеву, која беше веома лепа, нападоше је са намером да изврше насиље над њом и да оскрнаве њено девојаштво. Брат, да би је заштитио, сукоби се са насилницима и омогући јој да побегне и да се спасе од њихових злобних намера.
Агарјани увређени и кивни на њега и на друге хришћане који му притрчаше у помоћ, оклеветаше га код паше да их је напао и да је изјавио жељу да прими турску веру. Паша љут посла војнике и они му доведоше свезаног невиног младића. Видевши га младог и лепог и храброг, паша зажеле да га милом или силом приволи да прими Ислам. Чувши то Анастасије рече са великом одлучношћу и храброшћу: "Никада нисам рекао тако нешто. Хришћанин сам се родио, хришћанин ћу и умрети уз помоћ Господа Христа". За време његовог саслушања беху присутни и његови тужиоци, који поновише своју оптужбу али он одлучно одби ту лаж: "Нити сам то рекао нити помислио, нити ћу се одрећи моје вере, за њу сам спреман да умрем. Све је то лаж и клевета. Хришћанин сам се родио, хришћанин ћу и умрети". Тада паша нареди да га туку и да га затворе у тамницу. После неколико дана посети пашу неки његов пријатељ, који чувши за Анастасија, саветоваше пашу да покуша лепим да га приволи на Ислам, а не силом, јер су хришћани веома упорни и тврдоглави. Паша га послуша и изведе мученика из затвора, и обећаваше му богатство и славу. Пријатељ пашин додаде тим обећањима да он има лепу ћерку и да ће му је дати за жену и уз њу многе поклоне, само да постане муслиман. Но он опет са одвратношћу одби сва њихова обећања не рачунајући ни у шта сва земаљска блага, тако да би поново враћен у тамницу.
Син пашин Муса видевши све ово, замисли се и поче да се пита сам у себи кајући се: "Каква је та хришћанска вера кад су они у стању да за њу жртвују сва земаљска блага и уживања и да претрпе свако страдање?" Желећи да нађе томе разјашњење, он уђе тајно у тамницу и срете се са Анастасијем. Бог видевши његову добру намеру, учини једно чудо, да би још више пробудио његову савест. Наиме, кад он уђе у тамницу и стражар му отвори, виде два муњесјајна младића поред Анастасија. Заблеснут том светлошћу, он паде на земљу у страху и трепету. Кад се ови сјајни младићи на Анастасијев знак удаљише, Муса му се примаче и запита га ко су били ти младићи. Чувши да су то били ангели чувари које имају сви хришћани, упита Анастасија да ли њих имају и Агарјани и зашто хришћани толико презиру блага овога света, не бојећи се мучења па чак ни смрти.
Мученик му одговори: "Сви ми хришћани имамо по једног таквог ангела који нас чува док смо у овом свету, а кад умремо он узима нашу душу и носи је у Рај. Код вас пак као и код осталих народа, само цео народ има по једнога. А разлог да одбијем понуђена богатства од стране твога оца, јесте тај што је све земаљско сенка и сан, a ja жудим за оним што је вечно и небеско, и што је Бог припремио свима онима који га љубе." Све ово дубоко се косну срца Мусиног, тако да он, просветљен Божјом благодаћу, паде пред ноге Анастасијеве, молећи га да га учини хришћанином. Мученик му рече: "To што тражиш немогуће је да сад добијеш, јер кад сазна твој отац за то, све ће хришћане побити. Ти веруј тајно у Господа Христа, моли Га да те удостоји свете тајне Просветљења, па ће се Он побринути о теби". Тада га мученик научи како да ставља на себе знак часнога крста и отпусти га у миру.
Безбожни пак отац овог богопросветљеног Мусе, изведе Анастасија из тамнице и кад виде да никаква обећања не помажу, нареди да га изведу ван града и да му посеку главу. И тако свети мученик Христов би посечен ван града у близини једног манастира, који се онде налазио. Његови свештени остаци остадоше на месту погубљења непогребени, јер тиранин забрани хришћанима страшним претњама да му се приближе и да га погребу. Многи су видели како ноћу силази с неба светлост на његове свете мошти. Једне ноћи мученик се јави паши у сну и нареди му са претњом да преда његово тело оближњем манастиру. Уплашен паша обавести монахе и они дођоше са свећама и уз певање погребних песама, сахранише мученикове земне остатке у манастиру.
После мученичке кончине Анастасијеве, син пашин Муса, постаде веома тужан и избегаваше сваку светску разоноду, кајући се и молећи се тајно Богу да га удостоји Његове благодати. Премудри Бог му омогући да оствари своју жељу на следећи начин. Његов отац би позван у неко друго место на свадбу код своје сестре. Он пак на своје место посла сина Мусу. Муса пре него што крену на пут нађе згодну прилику, оде у манастир где је био сахрањен Анастасије, паде ничице на његов гроб и мољаше се са сузама све до почетка службе. Наједном га ухвати сан и он виде Анастасија обучена у светле хаљине и чу како му каже: "He бој се, брате, крени се на пут и даће ти се оно за чим чезнеш." Утешен и обрадован, Муса оде по очевој наредби на свадбу, само о једном мислећи.и за једним чезнући.
Једне ноћи после свадбе, јави му , се у сну, у соби у којој је спавао, светло сјајни младић, који му рече: "Устани и пођи за мном". Он послушно устаде и онако бос и необучен изађе из куће у којој су сви спавали. После прилично дугог пута стигоше њих двојица код једног извора где нађоше неког пустињака. Тада му се поново обрати овај чудни младић, уствари анђео чувар душе његове, и рече му: "Овоме следуј и он ће ти дати оно за чим чезнеш." У том моменту младић постаде невидљив a Муса крену за пустињаком и тако они стигоше на Пелопонез. У Патрасу старац га укрца на брод и посла православним хришћанима у Венецију са препоруком. У Венецији га примише тамошњи хришћани са љубављу. Ту се он напокон крсти и доби име Димитрије. После неког времена, чувши за светог чудотворца Спиридона на Крфу новопросветљени Димитрије оде да се поклони његовим светим моштима, уђе у један манастир, прими монашки чин и доби име Данило.
У срцу монаха Данила разгоре се огањ за мучеништвом и жеља да пође стопама свога учитеља Анастасија. To би разлог да отпутује у Цариград где се удостоји виђења о ослобођењу хришћана од агарјанског ропства, које и записа. Цариградски хришћани га одвраћаху од мучеништва, бојећи се да то не изазове опште прогоне и гоњење хришћана. Данило послуша њихов савет и врати се на Крф али жеља за мучеништвом није га остављала. Опет отпутова у Лакедемонију с намером да поново оде у Цариград. У Лакедомонији се упозна са једним побожним хришћанином коме исприча свој живот. Дотични хришћанин виде у његовим рукама и икону коју му је поклонио онај пустињак, испраћајући га за Венецију а коју хришћани беху посребрили. Истом том хришћанину Данило исприча да има опширно описано мучеништво св. Анастасија са свим питањима и одговорима.
Постоји други запис у коме се каже да се монах Данило вратио из Цариграда "на Крф и ту упокојио у Господу, сазидавши претходно храм Богородице, који се до дана данашњега назива "Миртја", у коме се до данас чува опис мучеништва св. Анастасија и виђење Данилово, његовом руком написана." Свети новомученик Анастасије би посечен 18. новембра 1750. године у славу имена Божјег и из љубави према Христу Богу. Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе Боже наш, спаси и просвети нас. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ВАСИЛИЈА[10]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Спомен светог мученика Антиоха Црква празнује 16. јула.
2. Галата - Галатија, планинска али плодна покрајина Мале Азије, између Фригије, Витиније, Понта и Кападокије. Хришћанство засадио и Цркву основао у Галати свети апостол Павле; и Посланицу написао Галатима, који су га слушали као ангела Божјег (Гал. 4, 14). - Анкира, сада Анкара, (престоница Турске), један од главних градова Галате.
3. Ис. 50, 6. - Ове речи светога пророка односе се у потпуности и непосредно на Господа Христа, а посредно и на Његове следбенике.
4. Пс. 21, 12.
5. Пс. 78, 10.
6. Платон - најзнаменитији и највећи философ старог, дохришћанског света; родио се 428, умро 348. године пре Христа.
7. Свети Платон пострадао око 306. године.
8. Град Гадара налазио се на југоистоку Генисаретског језера, на јужној обали реке Јеромакса.
9. Елевтеропољ - град у јужном делу Палестине.
10. Спомиње се само у Париском кодексу 1578. без података. Можда се ради о стрицу Евстратија мученика, који се спомиње у његовом житију (види 9. јануар).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Матеј Јеванђелист. Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), и као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде за мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9, 9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи, да чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силна, да војници не могоше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју, засија од овога такав блесак, да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца: он се помоли Богу, и кнез прогледа, – нажалост, прогледа само телесним очима али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Богу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о своме телу и сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон, јави се овоме Матеју апостол Матеј и усаветова га да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога Јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.

2. Преп. Сергије Малопинежски. Руски парохијски свештеник. Као свештеник богоугодно живео и служио пуне 62 године у Вологодској губернији. Упокојио се мирно у Господу 16. новембра 1585. год. у старости од 92 године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНГЕЛИСТА МАТЕЈА

СВЕТИ апостол и евангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије,[1] живљаше у Галилејском граду Капернауму.[2] Он беше човек имућан и по занимању цариник.[3] Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини[4] и рече му: "Хајде за мном!"
Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, - све сами цариници и грешници -, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од књижевника[5] и фарисеја.[6] Видевши да се Господ не гнуша цариника и грешника, Hero седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху ученицима Његовим: Зашто учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и пије? - А Господ чувши такве речи њихове рече им: He требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање.[7]
Од тога времена Матеј остави све и сва, пође за Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. Уcкоро затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу апостола.[8] Заједно са другим ученицима Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса, a понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа чудотворном божанском силом, он са осталим апостолима хођаше к изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства Божјег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве, васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог васкрсења, и Спаситељевог вазнесења на небо.
После силаска Светога Духа на апостоле, свети Матеј спочетка остаде у Палестини, заједно са другим апостолима проповедајући Еванђеље у Јерусалиму и његовој околини. Али наступи време када се апостолима ваљало разићи из Јерусалима по разним народима, ради обраћења њиховог вери Христовој. Пред одлазак светог Матеја из Јерусалима, јерусалимски хришћани из Јевреја молише га да им остави писмено изложена дела и учење Господа Христа. Овој молби се придружише и остали апостоли који се у то време налажаху у Јерусалиму. И свети Матеј, одазивајући се овој општој жељи, написа Еванђеље осам година по Вазнесењу Христовом.[9]
Отпутовавши из Јерусалима, свети апостол Матеј проповедаше Еванђеље у многим земљама. Благовестећи Христа он пропутова Македонију, Сирију, Персију, Парћију и Мидију, и сву Етиопију с краја - накрај, на коју му паде коцка, и просвети је светлошћу познања светог Еванђеља.[10] Вођен Духом Светим он напослетку дође у земљу људождера, к народу црнокожном и звероподобном, и уђе у њихов град, зван Мирмени. Ту он, обративши неколико душа ка Господу, постави им за епископа свога сапутника Платона, и сагради им малу цркву. Сам пак узиђе на тамошњу оближњу гору, и борављаше на њој у посту, молећи се усрдно Богу да Господ обрати тај незнабожни народ. И јави My се Господ у облику прекрасног младића са жезлом у десној руци, назва му Бога, и дајући му тај жезал нареди му да сиђе са горе и пободе жезал близу врата цркве коју је он саградио. Притом му Господ говораше: Овај жезал ће мојом силом пустити корење, израсти у високо дрво, и то дрво ће донети изобилан род, који ће величином и сладошћу превазилазити свеколико друго воће а из корена његова избиће извор воде чисте. Који год се од људождера измије у тој води, добиће лепоту лица; и који год окуси од тог плода, одбациће зверску нарав и постаће добар и кротак човек.
Примивши жезал из руке Господње, Матеј сиђе са горе, и пође у град да изврши што му би наређено. Кнез пак тога града Фулвијан имађаше жену и сина који обоје беху ђавоимани. Сусревши апостола на путу, они викаху на њега дивљим и покварењачким гласовима, да би га уплашили. И говораху: Ко те посла овамо са тим жезлом на погибао нашу? - Апостол запрети дусима нечистим и изагна их; а исцељени се поклонише апостолу и кротко иђаху за њим. Сазнавши за његов долазак, епископ Платон га срете са клиром, и ушавши у град, и приближивши се к цркви, учини како му би наређено: пободе у земљу жезал дат му од Господа, - и тог часа, на очиглед свију, жезал постаде велико дрво, пусти из себе гране пуне лишћа, и појави се на њему прекрасан род, крупан и сладак, и изби из корена извор воде. Сви који то гледаху дивљаху се; сав град се слеже на такво чудо, и јеђаху слатки род са тога дрвета, и пијаху чисту воду. А свети апостол Матеј, стојећи на узвишици, проповедаше скупљеним људима реч Божју на њиховом језику; и одмах сви повероваше у Господа, и крсти их свети апостол у чудотворном извору оном. Најпре он крсти исцељену од духа злог кнежеву жену са сином њеним, па онда сав народ који верова у Христа. И сви крстивши се људождери, по речи Господњој, излажаху из воде прекрасни лицем и бели. И добијаху они не само телесну но и душевну белину и красоту, скидајући старог човека и облачећи се у новог човека - Христа.
Дознавши шта се догодило, кнез се најпре обрадова исцељењу своје супруге и сина. Али затим, хушкан од ђавола, он се разгњеви на апостола зато што сав народ хрли к њему остављајући богове своје, и намисли да га погуби. Међутим, апостолу се те ноћи јави Спаситељ налажући му да буде неустрашив и обећавајући да ће бити с њим у невољи која наилази. Када свану и апостол у цркви са вернима појаше хвалу Богу, кнез посла четири човека да га ухвате. Но када војници дођоше до храма Господњег, њих тог часа обави тама, и ови једва успеше да се врате натраг. Упитани, зашто не доведоше Матеја, они одговорише: Ми га чусмо где говори, али га не могосмо видети и ухватити. - To још више разјари кнеза Фулвијана и он посла велики број војника са оружјем, наредивши им да силом доведу Матеја; а ако се ко буде успротивио и штитио Матеја, таквога убити. Али, и ови се војници вратише без ичега. Јер када се приближише храму, небеска светлост обасја апостола, и војници, не будући. у стању гледати на њега, страховито се уплашише, побацаше оружје, па побегоше и испричаше кнезу шта им се догоди. Ужасно разјарен и бесан, кнез пође са свеколиким мноштвом слугу својих, желећи да сам ухвати апостола. Но кад се приближи апостолу он изненада ослепи, и искаше да га ко води. И тада поче он молити апостола да му опрости грех и да му просвети ослепљене очи. Апостол, сатворивши крсни знак на кнежеве очи, дарова му прогледање. Кнез прогледа, но само телесним очима а не и душевним, јер га злоћа беше ослепила, и тако велико чудо он приписиваше не Божјој сили већ враџбинама. И он, узевши апостола за руку, поведе га к своме дворцу, као да хоће да му укаже поштовање, a y срцу свом већ беше одлучио да апостола Господња спали у огњу као мађионичара. Но апостол, провидећи тајне срца његова и злу намеру његову, изобличи кнеза, говорећи: Мучитељу умиљати, зашто не приводиш крају оно што си намислио о мени? Чини што ти Сатана метну у срце, а ја сам, као што видиш, готов да све претрпим за Бога мог.
Тада кнез нареди војницима да светог Матеја дохвате и распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. Када то би учињено, слуге онда, по мучитељевом наређењу, накупише много сувог грања и прућа, донеше смоле и сумпора, па све то метнуше на светог Матеја и запалише. Но кад се огањ разгоре у велику ватру, и сви мишљаху да је апостол Христов већ изгорео, огањ се изненада охлади и пламен се у росу претвори, и свети Матеј се појави жив и неповређен славећи Бога. Видевши то, сав се народ препаде од толиког чуда и узнесе хвалу апостоловом Богу. Међутим кнез се још више разјари. He хотећи да призна да је Божија сила Христовог проповедника сачувала живот и неповређеног од огња, он безаконички оптуживаше праведника називајући га врачаром. И говораше: Матеј враџбинама угаси огањ и остаде у њему жив.
Затим кнез нареди да се донесе још више дрва, грања и прућа, наслаже на Матеја, запали и одозго залива смолом. А нареди он те донеше и дванаест златних богова његових, поређа их око огња, и призиваше их у помоћ да они силом својом учине да се Матеј не избави од пламена него да се претвори у пепео. Међутим апостол се и у пламену мољаше Господу, да покаже непобедиву силу Своју, обелодани немоћ богова незнабожачких, и посрами оне који се уздају у њих. И изненада се пламен огњени са страховитом тутњавом устреми на златне идоле, и они се истопише од огња као восак, и многи неверни који стајаху унаоколо бише опаљени; а из растопљених идола изиђе пламен у облику змије и стаде вијати кнеза тако да он не Moraine побећи и опасност избећи док са смиреном молбом не завапи ка апостолу да га избави од погибије. Апостол запрети огњу, и пламен се одмах угаси и обличје огњене змије ишчезе. И кнез хтеде да с чешћу изведе из огња светог апостола, али он, сатворивши молитву, предаде свету душу своју у руке Господу.[11] Тада кнез нареди да се донесе златан одар и на њему положи чесно апостолово тело неповређено од огња, и обукавши га у скупоцене одежде, узе на рамена са својим велможама и унесе у свој дворац. Но он још не имађаше савршену веру, зато и нареди да се изради железни сандук, у њега положи тело светог апостола, сандук са свих страна потпуно залеми оловом, па баци у море, Притом рече својим великашима: Ако Онај који је Матеја сачувао у огњу читавим, сачува њега и у води непотонљивим, онда је Он ваистину Једини Бог, и ми ћемо се клањати Њему, оставивши све богове наше који не узмогоше избавити себе од сагорења у огњу.
Пошто железни сандук са чесним моштима би бачен у Mope, свети апостол се ноћу јави епископу Платону, говорећи: "Сутра отиди на морску обалу с источне стране кнежевог дворца, и тамо узми моје мошти које су изнесене на копно".
Када свану, епископ праћен мноштвом верних отиде на указано место и нађе железни сандук са моштима светог апостола Матеја, као што му би у виђењу речено. А кнез, сазнавши за то, оде тамо и сам са својим великашима, и овога пута истински поверова у Господа нашег Исуса Христа, и громогласно исповеди да је Он Једини Истинити Бог, који слугу Свога Матеја сачува неповређеним како за живота у огњу тако и у води после смрти. И припадајући к сандуку са моштима светог апостола, мољаше од светог апостола опроштај за грехе своје које учини према њему, и свесрдно жељаше да се крсти. Епископ Платон, видећи кнежеву веру и усрдно мољење, огласи га, и научивши га светој вери, крсти га. Но када му при крштењу метну руку своју на главу и хтеде му наденути име, дође глас с неба који говораше: "Надени му име не Фулвијан већ Матеј".
Добивши на тај начин при крштењу апостолово име, кнез се потруди да буде подражавалац и апостолових дела: он убрзо своју кнежевску власт предаде другоме, одрече се сујете света, предаде се молитви у цркви Божјој, и би удостојен презвитерског чина од стране епископа Платона. А кад након три године епископ умре, јави се презвитеру Матеју, бившем кнезу, свети апостол Матеј и усаветова га да прими епископски престо после блаженога Платона. Примивши епископство, Матеј се изврсно потруди у проповедању Благовести Христове, и одвративши многе од идолопоклонства приведе их к Богу. Затим, после дугог богоугодног живота, он и сам отиде к Богу, и предстојећи са светим евангелистом Матејем престолу Божју, моли за нас Господа, да и ми будемо наследници вечног Царства Божијег. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРГИЈА МАЛОПИНЕЖСКОГ

РУСКИ парохијски свештеник при Преображенској цркви у Малопинежској области, у Архангелској губернији. Као свештеник богоугодно живео и служио пуне 62 године: "имао душу милостиву и чист помисао, срце добро, смерност и кротост ћутљиву, љубав ваистину нелицемерну, и био милостив према убогима до самопрегора". Много се потрудио на обраћењу ка Христу незнабожачке Чуде. Упокојио се као схимник мирно у Господу 16. новембра 1585. године. На његовом гробу бивала многа чудеса.

СПОМЕН СВЕТОГ кнеза Етиопског ФУЛВИЈАНА = епископа МАТЕЈА[12]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Мк. 2, 14; Мт. 9, 9; Лк. 5, 27.
2. Капернаум - малени град на северозападној обали Генисаретског Језера или Тиверијадског Мора, у Галилеји. Сада рушевина тог града под именом Тел-Тум.
3. Цариник - тојест закупац и скупљач пореза, царине, трошарине, или митар. Цариници су постављани од Римских власти да убирају порез н остале дажбине од Јевреја. При обављању тих послова, цариници cу обично употребљавали све могуће мере, да што више користи извуку за себе лично. Користољубиви и безобзирни, митари су сматрани од Јевреја за издајнике своје земље, свога народа и Бога. Грешник, незнабожац и митар - код Јевреја је значило једно исто; говорити с њима, сматрало се за грех; дружити се с њима, сматрано је за оскврњење, мада је и међy њима било добрих и богобојажљивих људи.
4. Царина - место за наплаћивање дажбина, царине, трошарине од каравана који су пролазили приморским путем, и од лађара за превожење робе морем.
5. Код Јевреја су се називали књижевницима људи високог књижног образовања, и најученији међу Јеврејима: они су тумачили закон, јавно учили и поучавали народ закону; називали су се равини и законоучитељи; познаваоци закона, они су решавали спорна питања, замршене послове, који су захтевали познавање закона и практично искуство; писци н писари, који су служили у синагогама и синедрионима. Ови учени Јевреји описују се у Новом Завету као посебан сталеж, различит од фарисеја; но у исто време они често иступају заједно са фарисејима. Већина књижевника била је слепо привржена многим предањима, која нису била у духу Божјег Закона, лажно тумачила Божји Закон, и била слепи вођ народа, радећи за славу од људи.
6. Фарисеји - једна од Јеврејских секти; појавила се у II и III веку пре Христа. Фарисеј значи издвојени, нарочити, посебни. Тај назив добили, јер су се старали да се одликују нарочитом ревношћу за Закон. У току времена, помоћу разних тумачења и допуна Закона образовало се мноштво предања, која су се првенствено односила на спољашњу, обредну страну Закона. Придајући свима отачким предањима и обичајима исту божанску важност као и Мојсијевом Закону, фарисеји су сачињавали посебну класу људи, и да би лакше сачували отачка предања, они су избегавали општење са осталим народом. Народ пак гледао је на њих као на људе нарочите, као на строге ревнитеље Закона који се старају да подрже у народу веру и побожност, и односио се према њима са дубоким поштовањем. Међутим, под спољашњом праведношћу и обредном ревношћу фарисеја тајило се најодвратније лицемерство, најхладнокрвнија бездушност и најнеморалнија делатност. Зато је Господ Христос карао и осуђивао њих више неголи ма коју другу врсту људи.
7. Лк. 5, 27-32; Мт. 9, 9-13; Мк. 2, 14-17.
8. Мт. 10, 1-42; Мк. 3, 13-19; Лк. 6, 14-16.
9. Свети Матеј написао је Еванђеље око 41. године после Христа. To је била прва по времену свештена књига између свих књига Новога Завета, и зато заузима прво место. Свети Матеј је написао Еванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком дошло до нас, док се оно на јеврејском изгубило.
10. Сирија - западна област Мале Азије, пружала се од Средоземног Мора до Еуфрата. Персија - у јужном делу Иранских равница, између реке Тигра, Персијског Залива и Каспијског Мора. Мидија - западни Аео Ирана, на југу од Каспијског Мора: са запада граничила Асиријом и Великом Јерменијом, с југа Персијом, са истока Парћијом. Парћија - пространа земља у Азији: на југоистоку од Каспијског Мора, и даље на исток до Индијског Мора. Етиопија - у Африци, на југу од Египта, где су сада Нубија и Абисинија.
11. Свети апостол и евангелист Матеј преставио се око 60. године после Христа.
12. Видети о њему под данашњим даном: Житије и страдање светог апостола и евангелиста Матеја.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Григорије Чудотворац еп. Неокесаријски. Ево човека Божјега и силнога чудотворца, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних но знатних и богатих Григорије најпре учи филозофију јелинску и мисирску, но познавши њену штурост и недовољност обрати се учитељима хришћанским, а нарочито Оригену у Александрији, код кога се учаше неколико година и од кога прими крштење. Чист душом и телом он хтеде себе целога посветити само Христу Богу, због чега се удаљи у пустињу, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда, и Федим еп. Амасијски хтеде га посветити за епископа Кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову, па се кријаше по пустињи од изасланика његових, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са св. Јованом Богословом, и по наредби Богородице св. Јован му предао Символ Вере, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима, заповедао горама и водама, лечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. год. у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки само са 17 хришћана, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански само са 17 незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у царству небеском.

 
2. Преп. Никон Радонежски. Ученик и наследник у игуманству св. Сергија Радонежског. Када варвари нападоше на Русију он се мољаше Богу да отклони беду од руског народа. Тада му се јави св. Сергије са Петром и Алексијем, упокојеним митрополитима Московским, и рече му, да не тугује, јер та навала бива по попуштењу Божјем за неко добро, но да ће она проћи, и мир се опет зацарити. Обновио манастир св. Тројице и послужио многима примером подвижништва. Упокојио се 17. нов. 1426. год.

 
3. Преп. Генадије Ватопедски. Монах Ватопедски на дохијарској (економској) дужности. При њему се чудесним начином напунило зејтином испражњено буре. То чудо приписано је Пресветој Богородици, којој је манастир и посвећен, а понаособ икони њеној, која је стајала онде.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ЧУДОТВОРЦА, епископа Неокесаријског
 
СВЕТИ Григорије родио се у славном и великом граду Неокесарији[1] од родитеља незнабожаца, но знатних и богатих. У младим годинама Григорије изгуби родитеље. Одавши се изучавању јелинске мудрости,[2] он поче изучавати и најсавршенију мудрост која се састоји у познању Јединог Истинитог Бога: од твари он се учаше познавању Творца, и стараше се да угоди Творцу незлобивошћу и целомудреним животом. Упознавши се са учењем светог Еванђеља, он одмах постаде ученик његов, и примивши крштење он се труђаше да живи по заповестима Христовим: у чистоти и нестицању, одрече се од свеколике сујете света, богатстава, гордости, славе и времених наслада. Одбацивши далеко од себе угађање телу, Григорије живљаше у великом уздржању и умртвљавању себе, и чуваше чистоту девствености тако строго, да он у току целог живота свог, од утробе матере па до блажене кончине своје, не познаде телесни грех и сачува себе потпуно од оскврњења, да би угодио Јединоме Чистоме и Безгрешноме, од Пречисте Дјеве рођеноме Христу Богу. Предавши се Њему од младости, он Његовом помоћу напредоваше из силе у силу и из врлине у врлину, и прохођаше пут живота беспрекорно. Тога ради га љубљаше Бог и добри људи а ненавиђаху зли.
За време школовања у Алксандрији, млади Григорије изучаваше философију и лекарску науку са многим младићима који су се из свих земаља стицали тамо ради школовања.[3] Григорија омрзнуше његови вршњаци због његовог целомудреног и непорочног живота. Јер они неуздржљиви и поробљени страстима, живљаху нечисто одлазећи у куће блудница, као што беше обичај код незнабожачких младића. Међутим свети Григорије, као хришћански младић, клоњаше се таквог пагубног пута, избегаваше нечистоту и ненавиђаше безакоње; као крин усред трња, тако он својом чистотом светљаше усред нечистих. Многима беше познато његово чисто и беспрекорно живљење, и зато га многи угледни философи и грађани веома поштоваху и слављаху. Вршњаци пак његови, не могући гледати таквога младића који својим уздржањем и чистотом превазилажаше не само младе него и старе, решише да прошире о њему рђав глас међу људима, како и он тобож живи нечисто као и остали, те да на тај начин помраче ону добру славу коју је он оправдано уживао код људи. У том циљу они наговорише неку блудницу да она оклевета и пронесе рђав глас о невином и чиста срцем младићу. И једном, када свети младић Григорије стајаше на јавном месту и вођаше разговор са уваженим философима и највиђенијим учитељима, блудница, наговорена од његових вршњака, приступи к њему бестидно тражећи од њега дужну плату за учињени тобож са њом телесни грех. Чувши то, сви се присутни зачудише: и једни се саблазнише сматрајући да је то истина, " а други не повероваше речима блуднице знајући да је Григорије чист и целомудрен, и одгоњаху бестидницу. Но она громко вичући досађиваше светоме младићу да јој плати за извршено блудочинство. А свети Григорије, - о! какав га стид обузе када чу где му у присуству толиких угледних људи јавна блудница упућује таке бестидне и прекорне речи. Он поцрвене у лицу као чиста девојка. Међутим, незлобив и кротак, он не рече блудници ништа осорно, нити показа икакав гњев, нити се стаде правдати, нити позивати на сведоке своје невиности, него кротко рече једном пријатељу свом: Дај јој брзо колико тражи, да нас остави на миру и да нам више не досађује!
Пријатељ јој одмах даде колико је она хтела, откупљујући невиног Григорија од стида. Но Бог, верни на небу сведок, обелодани ту неправду на следећи начин. Он допусти духа нечистога к бестидној и лажљивој блудници, и када она прими у руке неправедну награду, она тог часа прими и љуту казну: јер бес нападе на њу и поче је мучити пред свима; блудница паде на земљу, запомагаше страшним гласом, дрхташе целим телом, шкргуташе зубима и бацајући пену кочаше се, те се сви присутни испунише великог страха и ужаса видећи тако брзу и љуту одмазду за невиног младића. И не престаде бес мучити је све док свети Григорије не сатвори за њу усрдну молитву к Богу и тиме одагна од ње беса. Такав би почетак чудеса младога Григорија, чијој се светости дивљаху и старци.
Григорије имађаше благоразумног и добродушног пријатеља, по имену Фирмијана, родом из Кападокије. Фирмијану Григорије откри свету тајну срца свога: да жели оставити све и служити јединоме Богу. Но Григорије нађе да и Фирмијан има ту исту мисао и жели да иде са њим тим истим путем. И они се договорише: обојица оставише световну философију, напустише незнабожачка училишта и одоше да се уче хришћанској мудрости и тајнама Светога Писма. У то време међу хришћанима и хришћанским учитељима се слављаше знаменити Ориген.[4] Дошавши к њему са својим пријатељем Фирмијаном, свети Григорије се стаде учити у њега; и провевши код њега доста времена, врати се у своју постојбину Неокесарију. Грађани Неокесаријски и сви познаници његови, видећи велику мудрост његову, жељаху да он заузме угледно место међу њима: да им буде судија и градоначелник. Али Григорије, бежећи од гордости, и штуре славе људске, и свих многобројних мрежа којима враг упетљава свет, остави свој завичајни град, и настанивши се у пустињи усамљен живљаше јединоме Богу - у каквим подвизима и трудовима, то зна само Онај који је створио срца наша и зна сва дела наша (Пс. 32, 15).
Када свети Григорије живљаше у пустињи и упражњаваше се у богоразмишљању, дознаде за њега блажени Федим, епископ Кападокијског града Амасије,[5] и зажеле да га изведе из пустиње на служење Цркви Христовој, да га постави за епископа и учитеља: јер он провиђаше у њему благодат Божију, да ће бити велики стуб Цркве и тврђава вере. Но и свети Григорије имађаше дар прозорљивости, и сазнавши да епископ хоће да га узме из пустиње на служење Цркви, кријаше се од њега сматрајући себе недостојним такога чина, и прелажаше у пустињи с места на место, да га не би пронашли. Блажени Федим га приљежно тражаше, и к себи из пустиње молбом призиваше. Али пошто не могаде пустињељупца одвојити од пустиње и у град Амасију довести ради хиротоније, он учини чудну и необичну ствар. Кретан Духом Светим и распаљиван ревношћу за свету Цркву, њега не поколеба то што Григорије не дође к њему и што је растојање између њих не мало, три дана хода од града Амасије до пустиње у којој живљаше Григорије. He обраћајући пажњу на толико растојање између њих, епископ Федим посвети Григорија за епископа Неокесаријске цркве, иако се Григорије налазио далеко од њега. Погледавши к Богу, он рече: "Свезнајући и свемогући Боже, погледај у овај час на мене и на Григорија, и изврши посвећење благодаћу Својом".
И тако блажени Федим хиротониса Григорија, иако не беше дошао тамо. О томе сведочи свети Григорије Ниски, описујући житије овог светитеља.[6] To потврђује и Канон у Минеју, где се у петој песми говори о томе овако: Божји предстатељ Федим распаљиван ревношћу помаза те одсутна, оче, уздајући се побожно у Бога који зна све и сва, и надајући се у чесно живљење твоје, богоглагољиви Григорије.[7]
Тако блажени Федим изврши необично посвећење Григорија, и свети Григорије, мада против своје воље, послуша те прими црквену управу: јер како се он могао противити вољи Господњој? Пре свега он прибеже молитви просећи помоћ с неба на такво дело.
У то време поче се ширити јерес Савелија Самосатског и Павла Самосатског.[8] Та јерес изазва недоумицу код светог Григорија и он се усрдно мољаше Богу и Божјој Матери да му открије истиниту веру. И једне ноћи, када се он са нарочитом усрдношћу мољаше о томе, њему се јави пречиста Дјева Марија, сијајући као сунце, са светим Јованом Богословом, обученим у архијерејско одјејање. Показујући руком својом на Григорија, Пречиста нареди Јовану Богослову да га научи тајни Свете Тројице. И по наређењу Божје Матере свети Григорије би научен од светог Јована Богослова, за кратко време, великим Божјим тајнама, и поцрпе Божанствено знање из неисцрпиве дубине премудрости. Речи откривења, речене Јованом Богословом, беху ове:
"Један је Бог, Отац Логоса Живога, Премудрости Ипостасне, Силе и Обличја Вечнога, Савршени Родитељ Савршенога, Отац Сина Јединороднога. Један је Господ, Једини од Јединога, Бог од Бога, Изображење и Слика Божанства (εικων της θεοτητος), Логос делатни, Премудрост која обухвата састав свега постојећег (των όλων), и Стваралачка Сила свеколике твари (της ολης κτισεως), Истинити Син Истинитога Оца: Невидљиви Невидљивога, Нетрулежни Нетрулежнога (αφΘαρτος αφθαρτου), Бесмртни Бесмртнога, Вечни Вечнога. Један је Дух Свети који има биће од Оца и јављен је људима преко Сина, Савршена Слика Савршенога Сина εικων του Υιού, τελιου τέλεια, Живот, Узрок свега живога ςωντων αίτια, Свети Извор, Светиња која даје освећење; у Њему обелодањује Себе Бог Отац који је над свим и у свему (ο επι πάντων και εν πασι) и Бог Син који је кроза све (ο δια πάντων). Тројица Савршена, која се славом, вечношћу и Царством не раздељује, нити отуђује. У Тројице дакле нити је што створено или робовско[9] нити придодато као да раније није постојало него је доцније придошло: јер нити кад Син недостајаше Оцу, нити Сину Дух, нити порасте Јединица у Двојицу, и Двојица у Тројицу, него је непроменљива и неизменљива вечито иста Тројица".
После овог виђења свети Григорије записа својом руком речи, речене му светим Јованом Богословом, и тај је рукопис његов био чуван много година у Неокесаријској цркви.[10]
После тога свети Григорије крену у Неокесарију. Тада сва Неокесарија бејаше у тами идолопоклонства, и мноштво идола и храмова идолских бејаше у том граду. Сваког дана се идолима приношаху многе жртве, те сав ваздух беше испуњен смрада који излажаше од кланих и спаљиваних на жртву животиња И у тако многољудном граду бејаше свега 17 хришћана. Када дакле свети Григорије путоваше из своје пустиње у Неокесарију, њему се догоди да на путу пролажаше поред једном идолског храма. Но како већ беше пала ноћ и спремаше се јака киша, светитељ би приморан да са својим сапутницима сврати у тај идолски храм и преноћи у њему. У храму том беше много идола; у њима живљаху демони, који се отворено јављаху својим жрецима и разговараху с њима. Свети пак Григорије, проводећи ноћ у том идолишту, вршаше своје поноћне и јутарње молитве и песмопјеније, и крсним знаком закрштаваше ваздух, оскврнављен демонским жртвама. Уплашивши се крсног знака и светих молитава Григоријевих, демони оставише свој храм и побегоше. А када свану, свети Григорије са пријатељима својим настави пут. Идолски пак жрец, по обичају свом, уђе у храм са .намером да демонима принесе жртву; али не нађе демоне пошто беху побегли. He јављаху му се демони и онда када им он стаде приносити жртве, - као што су се раније обично јављали: и жрец беше у недоумици због чега су богови његови напустили свој храм. И он их много мољаше да се опет врате на своје место, а они издалека викаху: He можемо ми ући тамо где је прошле ноћи био странац, који је ишао из пустиње у Неокесарију.
Чувши то жрец похита за Григоријем, сустиже га, и зауставивши га стаде љутито викати на њега што се он, хришћанин, дрзнуо ући у храм богова њихових, те због њега богови омрзнуше то место и отидоше. Прећаше он светом Григорију и царским судом, намеран да га одмах силом одведе к мучитељима. А свети Григорије, кротким и мудрим речима стишавајући гњев жречев, најзад рече: Такав је Бог мој: Он и демонима наређује и мени даје силу над њима, те ме они и против своје воље слушају. - Чувши то жрец се стиша од гњева, и мољаше светитеља да нареди боговима њиховим да се врате у свој храм. Светитељ истрже из своје књижице мали лист хартије, и написа на њему ове речи: "Григорије Сатани: уђи опет у храм!" - И даде овај листић жрецу, наређујући му да га положи на олтар поганих богова својих. И тог часа се вратише демони у храм, и разговараху са жрецом као и раније. Поражен тиме, жрец се дивљаше таквој божанској сили светог Григорија, помоћу које он речју наређује демонима и они га слушају. Жрец онда поново потрча за светим Григоријем, сустиже га док овај још не беше стигао до града, и упита га, откуда има такву силу, да га се незнабожачки богови боје и слушају његова наређења. Свети Григорије, видећи да је срце жречево пријемчиво за веру, поче му говорити о Једином Истинитом Богу који је речју створио све и сва; и казиваше му тајну свете вере. Док они тако разговараху идући путем, жрец стаде молити светог Григорија, да му у потврду истинитости своје вере покаже неко чудо. Утом они угледаше један огроман камен, који никаква видљива сила није могла помакнути с места: томе камену Григорије нареди именом Исуса Христа да се покрене са свога места; и камен се покрену и пређе на друго место, куда је желео жрец. Од овог преславног чуда страх обузе жреца, и он исповеди: "Један је истинити и свемоћни Бог, Бог проповедан Григоријем, и нема другога осим Њега". - И одмах верова у Њега. И врло брзо разгласи он свуда о овом догађају, те народ у Неокесарији сазнаде о чудесима Григоријевим и о његовој власти над демонима пре но што сам Григорије дође тамо.[11] А за долазак његов дознаде сав град, и мноштво народа изађе му у сусрет желећи га видети, пошто чуше да је он речју преместио огроман камен на друго место и да боговима њиховим заповеда, и они га слушају.
Улазећи у велики град свети Григорије се не изненади што га је толики народ чекао, и иђаше усред њих као пустињом, и гледаше само на себе и на пут пред собом не обраћајући се никоме око њега. Такво држање светитељево показа се народу као ново чудо. Народ се са свих страна тискао к њему, као да га сав град већ сматра светитељем. А он, слободан од сујете, и не обраћаше пажњу на то. А када уђе у град не беше куће ни црквене ни приватне, где би се светитељ одморио. Његови сапутници се збунише и узнемирише где да нађу себи кров. Но учитељ њихов, богомудри Григорије, успокојавајући их и уједно укоравајући их благо због малодушности говораше им: "Шта вам је, као да се налазите ван окриља Божијег, узнемирили сте се где ћете одморити тела своја! Зар је Бог мали дом за вас, мада у Њему ми и живимо, и крећемо се, и јесмо? Или вам је тесан небески кров, те ви поред њега иштете друго обиталиште? Нека у вас буде само једна брига, брига о оном једином дому који је сопственост свакога, а који се зида врлинама и то у висину. О њему једино ваља да се бринете; да то обиталиште не остане несазидано и неуређено"...
Док свети Григорије тако поучаваше своје сапутнике, један врло угледан и имућан грађанин, по имену Мусоније, видећи како многи имају исту жељу и бригу: да приме овог великог мужа у своје куће, предухитри их све и обрати се светом Григорију с молбом да удостоји његов дом и одседне код њега. Утом и други стадоше молити светитеља да одседне код њих, али он, испуњујући молбу првога, Мусонија, одседе у његовом дому. Када ступи у Неокесарију свети Григорије затече у граду само седамнаест хришћана, а сви се остали клањаху бездахним идолима и служаху демонима. Тада се свети Григорије стаде молити Богу у тајности срца свога: да погледа на саздање Своје и да толико мноштво заблуделих и гинућих људи просвети и обрати на пут спасења. Пребивајући у Мусонијевом дому, свети Григорије стаде учити незнабошце познању истинитога Бога. A и помоћ Божја му сарађиваше толико, да ниједан дан не пролажаше без придобијања душа људских за Цркву Христову. Мноштво људи са женама и децом стицаху се у дом Мусонијев к светоме Григорију да чују његово учење и да виде чудесна исцељења што биваху од њега: јер он изгоњаше из људи зле духове, исцељиваше сваковрсне болести, и из дана у дан број верних се увећаваше и присаједињаваше Цркви. И за кратко време из средстава људи поверовавших у Господа свети Григорије подиже дивну цркву: јер они све што имаху даваху светитељу на граћење цркве, и отвараху своје ризнице и стављаху му их на расположење да узима колико треба за благољепије дома Госиодњег, за прехрану сирочади и за служење болесницима. Тако у Неокесарији реч Божија растијаше, света вера се шираше, идолопоклоничко многобожје се рушаше, храмове идолске пустош хараше, идоли се уништаваху, а име Јединог Свемоћног Бога и Господа нашега Исуса Христа се величаше и прослављаше усред Неокесарије, и силом Божјом збиваху се преко светог Григорија чудеса предивна и страшна.[12] Но следеће чудесно виђење, по сведочанству светог Григорија Ниског, нарочито је припомогло утврђењу Цркве Христове у Неокесарији и умножењу тамошњег броја верних.
У граду се, по старом обичају, светковаше неки свенародни празник у част једног месног божанства; на тај празник стицаше се скоро сва област, пошто сеоски житељи празноваху заједно са градом. У време празника позориште је бивало препуно народа; сви су се отимали да буду што ближе позоришној бини, желећи да боље виде и чују. Од тога се стварала силна галама и неред, услед чега су сви викали к празнованом божанству да им обезбеди место. "Зевсе, - викали су незнабошци, - дај нам место!" Чувши ову неразумну молитву, свети Григорије посла једног свог службеника да им каже да ће им ускоро бити дат већи простор но што они ишту. Ове његове речи показаше се као тужна пресуда: одмах за овим свенародним празником у граду се појави и рашири убиствена куга, плач замени веселе песме, весеље се претвори у жалост и несрећу, трубе и рукопљескања уступише место непрекидним запевкама и нарицањима. Појавивши се у граду болест се рашири брже но што се могло очекивати: она опустошаваше домове као пожар, те се храмови напунише заражених кугом који су бежали тамо у нади на исцељење; око извора, студенаца и бунара тискаху се беспомоћни болесници, морени жеђу; али ни вода не беше у стању да угаси болесничку ватру. Многи су сами одлазили на гробља, пошто оно што преостаде живих не беше довољно да посахрањује мртве. И ова беда поражаваше људе неочекивано: она се спочетка као неки привид прикрадала к дому где се имала појавити зараза, па је затим већ следила погибао. Из свега тога свима би јасно: да је пакосни демон испунио њихову молбу - преко болести пружио им је злосрећни простор. Стога се сви они обратише светом Григорију са молбом: да ширење смртоносне заразе заустави силом проповеданог њиме Бога, којега они сада признају за Јединог Истинитог, над свим владајућег, Бога. И чим би се претеча куге, онај привид, појавио пред неким домом, домаћима је остајало једно средство спасења: да у дом уђе свети Григорије и молитвом својом одагна болест. А када се глас о томе брзо пронесе по граду од оних који се на тај начин први спасоше од куге, онда сви оставише чему су дотле прибегавали ради избављења од куге: прорицалишта, очишћавања, борављења у идолским храмовима, и сваки се стараше да великог светитеља уведе у свој дом ради избављења своје породице од помора. А награда светитељу од оних које он избављаше од куге беше спасење душа њихових, пошто они на тај начин очигледно уверени у силу светитељеве вере, приступаху Господу Христу и примаху свето крштење. Када на такав начин би обелодањена заблуда идолопоклонства, сви се обратише ка Христу: једни, приведени к истини избављењем од болести, а други - прибегнувши к вери у Христа као предохрањивом леку од куге.
После овога углед светога Григорија постаде у Неокесарији још већи, и сви га веома поштоваху са богобојажљивим трепетом. Житељи и града и целе околине, поражени апоетолским чудесима светитељевим, вероваху да све што он говори и ради, говори и ради Божанском силом. Стога и у спорним животним питањима он представљаше за њих највиши суд: сваки спор и сва тешка и замршена питања они решаваху према његовим саветима. На тај начин се, кроз благодатни утицај светог Григорија, зацари у граду правичност и мир, и никакво зло не нарушаваше међусобну слогу.
Два брата после смрти свога оца наследише велико имање, и мирно га поделише између себе. Но беше у њих једно велико језеро, око кога се они силно препираху, јер је и један и други желео да га има цело. За судију у том спору они изабраше чудотворца Григорија. Он дође к њима на језеро и уложи много напора да их измири, али у томе не успе: јер оба брата беху упорни, и ниједан не хоћаше да уступи другоме свој део језера. После многих распри и свађа они хтедоше да ступе у битку међу собом, јер и један и други имађаху много присталица, и светитељ их једва усаветова тога дана да се не побију. Настаде вече и сви се разиђоше по кућама, одложивши битку за сутрадан. Светитељ пак остаде код језера сам, и проводећи сву ноћ у молитви, он нареди језеру Именом Господњим да сво пресахне, и да не остане ниједна капља воде нити блата, него да земља буде подесна за орање и сејање. И би тако: вода се изненада сакри неизвесно куда, и земља постаде сува. Изјутра пак дођоше оба брата са мноштвом наоружаних људи к језеру, да преко битке реше коме ће припасти.Међутим они не нађоше ни капи воде на оном месту где беше језеро: земља се показа тако суха и покривена биљем, као да тамо никада ни било није воде. Запањени таким чудом браћа се и против своје воље примирише међу собом, а сви људи прослављаху Бога. - Такав праведни суд сатвори чудотворац: јер где не могаше бити мира међу браћом већ предстојаше рат, тамо он уклони сам повод за рат исушивши језеро водно, да не пресуши љубав братска.
У томе крају протицаше река, звана Ликос.[13] У пролеће она излажаше из свога корита, широко се разливаше и поплављиваше оближња села, поља, градине и баште, уништавајући усеве и наносећи огромну штету људима. Људи који живљаху крај те реке, чувши за светог Григорија, Неокесаријског чудотворца, да има власт над водама (јер он нареди великом језеру те оно пресуши), сабраше се сви, и млади и стари, па одоше к светитељу и припадоше к ногама његовим молећи га да се смилује на њих и укроти ток реке, јер и тада река беше необично набујала и поплавила многа насеља. Светитељ им рече: Сам је Бог поставио границе рекама, и оне не могу друкчије тећи већ само онако како им је Бог наредио. - А они га још усрдније мољаху. Видећи њихову муку, светитељ устаде и пође с њима ка тој реци. И дошавши на обале реке, између којих се налажаше само корито њено по коме река тецијаше када не плави, пободе тамо свој жезал говорећи: Реко, Христос ти мој наређује да не прелазиш своје границе и да не разливаш своје воде ван њих, него да течеш мирно коритом својим између обала. - Жезал пак, пободен светитељем, тог часа израсте у велики храст, а воде се сабраше у своје корито између обала, и од тога времена река се никада више није разливала преко обала, него када би надошла вода и приближила се дубу, одмах се враћала натраг и није поплављивала труд људски.
Једном свети чудотворац намисли да сазида цркву на дивном месту близу горе. Када поче полагати темељ нађе се да је место тесно, а беше немогуће проширити га због горе. Тада светитељ стаде на молитву, и помоливши се нареди гори именом Исуса Христа да се покрене и помакне даље и начини места колико је потребно за проширење цркве. И тог часа се затресе гора, покрену се и начини места колико је било потребно за проширење цркве.
Таква беше вера овога угодника Божјег, да он и горе премешташе! И многи незнабошци, видећи ово чудо, обраћаху се ка Господу и примаху крштење од светитеља. И слава о њему шираше се на све стране због великих чудеса која биваху од њега силом Божјом које он беше пун.
Једном из суседног града, званог Комани,[14] дође к светом Григорију изасланство са молбом да утврди у њих Цркву и да им постави достојног епископа. Светитељ им испуни молбу и проведе код њих неколико дана утврђујући их у вери и побожности. А када наступи време да се изабере епископ, светитељ им, на изненађење свих, препоручи као достојног тог високог звања - ћумурџију Александра, који беше потајни јуродивац Христа ради. И заиста, својим светим и богоугодним животом Александар као епископ постаде украс Цркве Христове.[15]
Када се свети Григорије враћаше отуда, неки пакосни Јевреји пожелеше да га исмеју и да покажу како он нема у себи Духа Божија. И они урадише ово: на путу, којим је светитељ имао проћи, они положише једног између себе нага, као да је умро, а сами стадоше плакати над њим. Кад свети чудотворац наиђе, они га почеше молити да се сажали на умрлога и покрије му тело хаљином. Светитељ скиде са себе горњу хаљину, даде им је, па продужи пут. А Јевреји се стадоше весело поДсмевати и ругати светитељу, говорећи: Када би он имао у себи Духа Божија, знао би да лежи човек не мртав него жив. - И почеше звати свога друга да устане. Међутим Бог им одмазди за такво ругање, учинивши њиховог друга стварно мртвим. Они пак мислећи да им је друг заспао, дрмаху га да би га пробудили, и громко га викаху, али одговора не би, пошто он беше заспао вечним сном. И они, видећи га стварно мртва, стадоше истински кукати. Тако се смех њихов претвори у плач; и мртви укопаше свога мртваца.
Путујући по својој епархији свети Григорије проповедаше Еванђеље под отвореним небом скупу верника у једноме месту. и сви се дивљаху његовим богомудрим поукама. Утом један малишан стаде одједном громко викати, да светитељ говори не од себе већ неко други који стоји поред њега изговара речи. Но када, по завршетку проповеди, приведоше к светитељу малишана, светитељ рече присутнима да је дечко поседнут злим духом, па одмах скиде са себе омофор, дуну на њега и метну га на дечака. Тада дечак стаде бити себе, викати, бацати се на земљу, праћати се, као што то бива са бесомучнима. Светитељ метну руку своју на њега, и напади престадоше: зли дух га остави, и он дошавши у пређашње стање већ више не говораше како види некога где поред светог Григорија говори.
Када за царовања незнабожног Декија[16] отпоче гоњење хришћана и изиђе царска наредба широм Римске царевине да хришћане свуда приморавају на поклоњење идолима, а оне који то не учине - мучити и убијати, тада свети Григорије даде својој пастви овакав савет: сваки који нема силе и дара Божија да претрпи љуте муке - нека се сакрије; да не би ко, смело предавши себе мучитељима, но угледавши страшне муке, уплашио се, и не могући их поднети отпао од Бога. "Боље је, говораше свети Григорије, сакрити се на кратко време и чекати од Бога позив и помоћ на мученички подвиг".
Давши такав савет вернима, свети Григорије и сам узе са собом једнога од својих ђакона, оде у пустињу, и кријаше се тамо од незнабожаца. А када у град Неокесарију стигоше послани од цара мучитељи, они прво потражише светог Григорија, као главу свих хришћана и пастира словесних оваца у тој области, да би га ставили на муке. Неко од незнабожаца дознавши за њега да се крије у једној гори, извести о томе војнике и доведе их до те горе. Војници са великом орношћу појурише на гору, као пси жељни лова, и као вуци када јуре за овцом. А свети Григорије, видећи да се војници приближују и да је немогуће побећи и сакрити се од њих, подиже руке своје к небу предајући себе заштити Божјој; притом и ђакону свом нареди да учини то исто. Обојица они стајаху са подигнутим рукама к небу и мољаху се; а војници по свој гори врло марљиво искаху светитеља, и не нађоше га: јер га не могаху видети чак ни онда када пролажаху поред њега, и то пролажаху неколико пута. И пошто га дуго времена искаху, они се вратише без успеха. И силазећи с горе они говораху ономе што их беше довео: Никога не нађосмо на овој гори; само видесмо два дрвета која стајаху у кратком размаку једно од другог. - А овај, осетивши да је посреди чудо, остави војнике и сам похита на гору. И нашавши светитеља с ђаконом где стоје на молитви, припаде к ногама светог Григорија изјављујући жељу да хоће да буде хришћанин. И би удостојен тога, те тако он од гонитеља постаде слуга Христов, и кријаше се са осталим хришћанима.
Једном, вршећи своје уобичајене молитве к Богу, свети Григорије се веома узнемири, јер га спопаде ужас, и он дуго време стајаше непомичан ћутећи, као да посматра неки потресан призор. Пошто прође доста времена, њему лице засија, и он пун радости поче громким гласом благодарити Бога и певати победничку песму, кличући: Благословен Господ који нас не даде зубима њиховим да нас растржу (Пс. 123, 6). - Ђакон га упита: Какав је, оче, узрок такве промене код тебе, те си час узнемирен час радостан? - Светитељ одговори: Видех, чедо, диван призор: мали јуноша бораше се с великим ђаволом, и савладавши га обори га на земљу и победи. - Но ђакон не могаде разумети ове речи. Тада му светитељ поново рече: Сада неки хришћански јуноша, по имену Троадије,[17] би изведен на суд пред мучитеља, и после многих тешких мука за Христа би убијен, и победоносно узлази на небо. Ја спочетка бејах узнемирен, јер сам се бојао да га муке не савладају и он се одрекне Христа. Но сада, видећи где он сконча подвиг мучеништва и узлази на небо, ја се радујем.
Слушајући то, ђакон се дивљаше томе што светитељ види изблиза оно што се на великој даљини збива. Затим он стаде молити свог богоносног учитеља да му дозволи ићи и својим очима погледати и дознати то што се десило и да му не забрани провести извесно време на месту где се одиграо тај чудесни догађај. А када га свети Григорије упозори на то да је опасно ићи међу убице, ђакон одговори са вером да је он и поред тога смело готов да иде уздајући се у помоћ његових молитава. "Повери ме Богу, - говораше он светитељу, - и никакав ме страх од непријатеља додирнути неће".
И када свети Григорије својом молитвом низведе ђакону помоћ Божију као неког сапутника, ђакон са сигурношћу обави путовање не скривајући се ни од кога од оних које је сретао. Стигавши предвече у град, он онако уморан реши да се окупа у купатилу. Ho у том купатилу обитаваше неки демон, чија пагубна сила дејствоваше на оне који би се у току ноћне таме приближили тамо, и умртвљаваше многе. Због тога после заласка сунца нису одлазили у то купатило. Дошавши до купатила ђакон моли чувара да му отвори и да му дозволи да се окупа. Но чувар га увераваше да нико од оних који су се усудили купати се у то време није излазио неповређен. Напротив, демон је свима таквима нашкодио; а многи су запали и у неизлечиве болести. Међутим ђакон још упорније настојаваше на својој жељи, те му чувар напослетку даде кључ, али се сам уклони подалеко од купатила. Када се ђакон скину и уђе у купатило, демон употреби против њега разна застрашивања и привиђања, износећи му пред очи разне привиде у виду огња и дима, звериња и људи. Но ђакон, заштићујући себе крсним знаком и призивајући име Христа, прође прво одељење купатила без икакве повреде. А када уђе у унутрашњи део купатила, њега окружише још ужаснија привиђења. Међутим он истим оружјем разагна и та стварна и привидна страшила. Најзад, када он већ излажаше из купатила, демон покуша да га задржи силом закључавши врата. Но помоћу крсног знака врата бише отворена. Тада демон завапи к ђакону људским гласом, да не сматра својом ону силу.која га избави од погибије, јер њега сачува неповређеним глас онога који га повери заштити Божјој.
Спасивши се на тај начин, ђакон запањи службенике овог купатила, па им исприча све што му се у купатилу догоди. А од њих сазнаде за сјајне подвиге мученика, који су се збили у граду управо онако како о томе унапред исприча свети Чудотворац. И врати се ђакон к своме наставнику, оставивши за људе и свога и потоњих времена опште заштитно средство, које се састоји у томе да сваки преко свештеника повери себе Богу.
Када престаде гоњење, свети Григорије се врати на свој престо, и сабравши своју паству он стаде васпостављати нарушени поредак. Он пре свега заведе празновање спомена светих мученика, пострадалих за време бившег гоњења. И слава Христова шираше се а демонско многобоштво пропадаше ревновањем светог Григорија, који не престајаше трудити се у проповедању Еванђеља Христова све до саме кончине своје, учењем и чудотворењем приводећи к Богу житеље Неокесарије и њене околине, и приведе их к истинитој вери, и од жртава идолских очисти а бескрвном жртвом освети. Најзад, достигавши дубоку старост, он се приближи к блаженој кончини. Пред сам пак одлазак из овог живота он упита присутне: Колико још незнабожаца има у Неокесарији? - Одговорише му: Има само седамнаест незнабожаца, иначе сав град верује у Христа. - Светитељ рече: Хвала Богу! јер кад ја дођох у Неокесарију за епископа, толико хришћана затекох: свега седамнаест, иначе сав град беше демонски; сада пак, када одлазим к Богу, остаје онолико незнабожаца колико ја у почетку затекох хришћана, а сав град је Христов.
Рекавши то, он предаде душу своју у руке Богу.[18] Тако свети Григорије Чудотворац Неокесаријски богоугодно поживе и побожно сконча. Његовим светим молитвама нека Господ и нама подари добру кончину. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОНА РАДОНЕЖСКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ Никон родио се у граду Јурјеву, недалеко од обитељи преподобног Сергија Радонежског. Родитељи његови беху побожни, и одмалена он би васпитан у закону Божјем. Још у детињству слушао је он о анђелском животу преподобног Сергија, који се са братијом подвизавао у манастиру близу града Радонежа.[19] Слава о подвизима преподобног Сергија ширила се надалеко, и изазивала умилење у души Никона, и срце му је горело од жеље да види овог светог мужа и да подражава његов живот. Скрушена срца и ронећи обилне сузе Никон пламено мољаше Господа Бога: "Боже и Господе, Царе вечни и милосрдни, удостој ме видети овог светог мужа и следовати му васцелим животом мојим, да се спасем и ја њега ради и будем достојан вечних Твојих блага, која си обећао онима који Те љубе".
И ускоро Никон остави кућу својих родитеља и похита у обитељ преподобног Сергија. Стигавши у обитељ он паде к ногама преподобнога и усрдно га стаде молити да га постриже у монашки чин у светој обитељи својој. Видевши благоразумност и душевну чистоту дечакову, преподобни Сергије га одмах заволе свим срцем. Но, проводећи у њему духовним очима будући светилник Божанске светлости, он не остави Никона без пробања већ поступи с њим као што некада Јевтимије Велики поступи са Савом Освећеним,[20] када овај као младић дође к њему. Он не прими Саву у своју обитељ већ га одасла у далеки манастир к своме саиспоснику, преподобном Теоктисту. Тако и преподобни Сергије одасла дечака Никона к ученику своме Атанасију Висоцком, оснивачу Серпуховског манастира, мужу чувеном по врлинском животу и искусном у монашким подвизима.[21] - Иди без икаквог предомишљања, рече он дечаку, и ако је угодно Богу ти ћеш тамо примити монаштво.
Никон са смиреношћу прими овакво наређење од преподобнога. Горећи љубављу к Богу и к монашењу, он хитно крену к блаженом Атанасију. А кад стиже у његову обитељ, он смерно приђе к вратима келије преподобног Атанасија и тихо закуца на врата. Преподобни отшкрину прозорче и упита га: Шта хоћеш и кога тражиш? - Старац је волео молитвено тиховање и није често излазио из своје келије. Дечак, поклонивши му се до земље, одговори: Велики ава, блажени Сергије посла ме к теби, да ме ти обучеш у монашки чин. - А старац, не гледајући у њега, строго рече: Ти не можеш бити монах: монаштво је велика ствар; ти си млад, а правила стараца су сурова. - Дечак одговори: Оче, нису сви људи једнаки; ти само прими мене, а време ће показати могу ли ја подносити тегобе монашког живота. - Но старац продужи: Многи су долазили овамо, али почевши се лењити они нису могли издржати тегобе испосништва и уздржања и бежали су одавде. Ево и теби говорим: ти нећеш моћи пребивати овде; иди у друго место и предај се посту.
Слушајући ове речи дечак, пун Божанског огња у души. са сузама обећа старцу да ће трпељиво подносити сваку невољу. Старац, видећи обилне сузе дечакове и његову ватрену чежњу за монаштвом, уведе га у своју келију и обрати му се с поуком: Чедо, нека те не вређа оно што ти рекох; монашки подвиг је велика ствар: монаси се називају добровољни мученици, и мучење је њихово двоструко: многи мученици, пострадавши за кратко време, примише кончину; а монаси у току целог живота свог трпе страдања, и премда не добијају ране од мучитеља, ипак, вијани телом и ратујући са мисленим непријатељима, страдају до последњег даха. Зато, сине мој, ако хоћеш да служиш Господу, онда припреми душу своју, да би могао с трпљењем подносити сва искушења и страдања, причињавана од врагова.
Дечак на то припаде к ногама старцу и једва изговори: Смилуј се на мене! - Старац га подиже са земље и рече: Устани, чедо! Господ ће те упутити на пут заповести Својих. Све сам ти ово изговорио зато што сам ја човек грешан, мада сам и узео на себе руковођење дела Божијег. Сада ће жеља твоја бити испуњена. - Рекавши то, старац сатвори молитву и обуче Никона у монашки лик.
Преподобни Атанасије обучаваше младога монаха врлинама и поучаваше га да подноси сва страдања која воде к Богу, старајући се да душу његову испуни храброшћу и крепошћу и служећи му у свему као пример. А Никон, упражњавајући молитве под његовим руководством, напредоваше у врлинама, у подвизима поста, у недремљивом стражењу над собом; он чуваше чистоту, смиреност, кротост, и усрдно изучаваше Свето Писмо. Видећи такву марљивост код дечака - монаха, преподобни Атанасије се очински стараше о њему, и подстичући га на даље подвиге он припомагаше његово постепено монашко усавршавање.
Када Никон стиже у зрело доба, онда по жељи преподобног Атанасија и све братије би одликован свештеничким чином. као достојан да буде предстојатељ пред Богом. А сјајни Никон. удостојивши се двоструке благодати примањем свештеничког чина, стаде пројављивати још већу ревност за подвиге побожиости.
Након неког времена преподобни Никон се запали несавладљивом жељом да поново види великога старца и подвижника преподобног Сергија, да би добио од њега благослов и богомудро поучење. И он се пламеном молбом обрати преподобном Атанасију да га, пошто се помоли Богу за њега, отпусти с миром из обитељи. Преподобни Атанасије није задржавао Никона: и помоливши се за њега он га отпусти од себе.
Дошавши у лавру преподобног Сергија и угледавши богоноснога оца Никон с врелим сузама припаде к ногама његовим и мољаше од њега благослов. Преподобни га не само с радошћу прими као посетиоца него га и остави у својој обитељи.
После тога преподобни Сергије нареди Никону да са сваком марљивошћу служи братији у обитељи. И Никон свим срцем вршаше наложено му послушање, неуморно упражњавајући молитву и бдење. За такве подвиге и побожно живљење преподобни Сергије указа Никону нарочиту љубав и поверење: одреди га да пребива у истој келији са њим. Ту, у разговору са богомудрим наставником, преподобни Никон нађе себи највишу школу духовне философије, и у блиском примеру светитељевом - нов подстрек за подвиге у врлинама. У светитељевом пак прозорљивом руководству и силној молитви Никон налажаше силу за отклањање искушења, и окрепљење од немоћи, и рајску утеху у овој заједничкој молитви. Препуно љубављу срце преподобног Сергија беше за Никона отворени извор, из кога су се изливали на њега благодатна светлост и мир; Но и верно срце Никоново према преподобном Сергију беше потпуно отворено: он своме духовном оцу откриваше све своје помисли и намере, да никаква магла сумње или смућености не би помрачивала чистоту његове савести. И тако Никон, као дрво усађено крај нотока, примајући са вером учитељеве савете и поучења, показа у делима својим обилне плодове врлина.
Мудри наставник, преподобни Сергије, унутрашњим очима провидећи пресвету благодат која је имала засијати у Никону, намисли да Никона постави за настојатеља обитељи место себе. Зато он прво пренесе на Никона део својих брига о братији, поставивши га као првог после настојатеља. Ово ново елужење Никон обављаше са свом пажњом и будноћом, непрекидно се старајући о повереној му братији, и према свакоме се односећи с љубављу и очинском брижљивошћу. Нашавдш у Никону тако искусног руководиоца братије, блажени Сергије се радоваше духом. И најзад, на шест месеци пре свога престављења, он призва Никона и повери му пред свима, као искусном вођи, бригу о манастиру и о братији. Никон, иако није желео примити се тешке дужности руковођења васцелом лавром, ипак се не усуди непослушати свога наставника, већ се као послушни син са смиреношћу покори његовом наређењу.
Ускоро затим преподобни Сергије отиде ка Господу".[22] Велика туга испуни срце вернога ученика. Цвилећи и проливајући силне сузе, он се обраћаше светом учитељу свом као живом, говорећи: Ти оде, преподобни оче, сва надо моја! У коме ћу наћи ја, после Бога, прибежиште, и где ћу наћи утеху? - И припавши к светитељевом одру и грлећи његове чесне мошти, он радије жељаше да буде сахрањен заједно са учитељем својим него да се растане са њим.
Са великим плачем и ридањем сахранивши свето тело свога учитеља, преподобни Никон прими после њега старешинство над лавром. Он одлучи да тачно испуњује све што је завео и заповедио велики оснивач обитељи преподобни Сергије; и радећи са братијом, као настојатељ обитељи, он се брињаше и стараше о сваком. Оне који напредоваху у служењу Господу он подстицаше да не ослабљују своје подвиге; небрижљиве пак и лењиве он са тугом поучаваше да не заборављају да су се одрекли света, и бринући се о свом спасењу не треба да се подају световним бригама, да не би изгубили вечну награду. Он имађаше обичај да обилази сва места обитељи где рађаху монаси, подстичући их и саветујући их да с трпљењем подносе труд; при томе он сам беше пример братији узимајући удела у општим пословима. Својом кротошћу, својим очинским старањем о братији, мудрошћу у управљању и саветима, преподобни Никон не само стече поштовање и љубав братије, него се слава о њему разнесе надалеко, и име Никона као "освећење неко" слављаше се свуда, по градовима и селима. К њему одлажаху многи побожни и угледни људи ради душекорисних поука; и он их све примаше с очинским благорасположењем, јављајући се као велики духовни лекар.
Међутим преподобни Никон, који изнад свега љубљаше испосничко тиховање и молитву у осами, не даваше се завести овом славом људском коју осећаше као огроман терет. Уверен да онај који жели творити вољу Божију мора пре свега презирати и ненавидети све саблазни света, преподобни Никон се стаде повлачити са управе над својом паством, и најзад се затвори у усамљеничку келију. Братија силно туговаху због тога, и не желећи да их он напусти и остави без свога руководства, са сузама га мољаху да их не оставља као овце без пастира. Али он остаде непоколебљив у својој одлуци, молећи братију да му не парају срце својим молбама. Видећи такву непоколебљивост код преподобнога, братија га престаде задржавати знајући да се он уклања испод јарма старешинства не ради телесног одмора већ зато што жуди за вишим подвизима и богочежњивим молитвеним тиховањем усамљеничким. He могући остати без старешине, братија изабраше једнога између ученика преподобнога Никона, по имену Саву, мужа који је блистао врлинама, и са благословом блаженога Никона поставише за игумана над собом.[23]
Шест година живљаше блажени Никон у усамљеничком молитвеном тиховању, док паством управљаше преподобни Сава, пасући је с ревношћу, притом помаган молитвама блаженога Сергија. Ho no истеку шест година и преподобни Сава остави старешинство. Тада братија оде к преподобном Никону и са сузама га мољаху и салетаху да их поново прими под своје руководство. Видећи да је преподобни и сада намеран да се не прими старешинства и власти, говораху му: He доликује. теби, оче, да иштеш користи себи једноме; побрини се и о спасењу ближњих. - Ова неодступна молба монаха и њихова љубав натераше преподобнога да се растане са омиљеном усамљеношћу и он испуни жељу братије, али под условом: да му сваког дана допусте да извесно време проведе у усамљеничким подвизима и молитви.
Тихо и богоугодно тецијаше живот у светој обитељи. Блажени Никон неуморно пребиваше у молитвеном бдењу, поучавајући се у речи Божјој и светоотачким књигама. Но почеше се проносити гласови о најезди на земљу Руску дивљих хорда свирепога Едигеја.[24] Приближавање татарских хорда приводило је у ужас и трепет сву земљу Руску. Преподобни Никон, пламено се молећи за избављање од злог непријатеља, призиваше у молитвама великога оснивача ове обитељи - преподобног Сергија: да он простре своју молитву пред престолом Владара свих Христа, да свету обитељ не преда у руке нечестивих агарјана на опустошење. И гле, једном ноћу преподобни Никон седе да се одмори после молитвених трудова, и беше у полудремежу или лаком сну. Одједном види он где уђоше к њему у келију светитељи: Петар и Алексије, у пратњи преподобног Сергија, који обративши се њему рече: Тако је по вољи Господу, да се догоди ова најезда иноплеменика и захвати ово место. Али ти, чедо, не тугуј, буди храбар, и нека јача срце твоје: искушење ће бити краткотрајно и манастир неће запустети него ће се још више проширити. - Затим, давши Никону благослов и мир, светитељи постадоше невидљиви. Никон, дошавши к себи, брзо устаде и приђе к вратима своје келије, но нађе их закључана. Он их откључа и изиђе, и угледа светитеље како се удаљавају од келије ка цркви. Тада њему би јасно да је ово не сан него истинско виђење.
С покорношћу вољи Божјој преподобни Никон очекиваше испуњење предсказања. Ускоро варвари, поплавивши својим хордама земљу Руску, стигоше и до обитељи преподобнога Сергија и све у њој порушише и спалише. Преподобни Никон и братија, упозорени обавештењем с неба, благовремено се удаљише из обитељи поневши са собом неке светиње и келијске ствари. Тако бише сачуване неке књиге и утвари преподобнога Сергија, и досада стоје читаве.
Када мину опасност, преподобни Никон и братија се вратише на згариште свете обитељи. Манастир је био спаљен до темеља и свето место оскврнављено од неверних. Али преподобни се не подаде тузи и чамотињи и не попусти у подвизима. Као што храбар војник при првом поразу од непријатеља не бежи, него јуначки прибира снаге и односи победу, тако и преподобни поче са спокојном истрајношћу радити на изграђивању манастира. Као добри пастир он најпре сабра расејану братију и зидаше с њима манастирске зграде. Није требало ни пуне три године a манастирске зграде, неопходне за монашко општежиће, бише сазидане; за заједничке пак молитве првобитно су се сабирали, вероватно, у трпезарији. У то исто време преподобни Никон жури са подизањем дрвенога храма, у име Животворне Тројице, који и би освећен 1411. године 25. септембра, у дан престављења светог Сергија.
Када се глас о повратку преподобног Никона и о обновљењу манастира разнесе по околним местима, к њему се одасвуд стадоше стицати мноштва монаха и мирјана. Преподобни их све примаше с очинским расположењем, и као добри пастир о свакоме се посебно брињаше, свакоме даваше корисне поуке, просвећујући им душу и предлажући им правила за изграђивање свога живота. Манастир пак препорођаваше се на своме згаришту и шираше се све више и више. Завршни грађевински подвиг ревносног игумана Никона беше то што подиже камену цркву у име Животворне Тројице над гробом свога учитеља, светога Сергија.
У самом почетку радова, при копању темеља за цркву, догоди се обретење и прослављење нетљених моштију преподобног Сергија.[25] Ово откриће моштију великога учитеља преподобни Никон прими као радосни венац и драгоцену награду за свој труд и трпљење. При оцштем ликовању, свете мошти преподобнога бише положене у нови кивот и привремено постављеие у дрвеној цркви[26] док им не буде спремљено место у каменој цркви.[27] Као место покоја за мошти великога Сергија, нова црква се градила и украшавала са побожном љубављу и свесрдним молитвама. За зидање ове цркве преподобни Никон сабра мудре неимаре и искусне каменаре, који с помоћу Божијом, брзо обавише посао. Нова црква би освећена, и при њеном освећењу бише пренете и смештене у њој свете мошти преподобнога Сергија. Као дело светитеља и почивалиште преподобног Сергија, ова прекрасна црква траје кроз векове, освећујући и сада све који се у њој моле, и руке нечестивих непријатеља нису је се дотицале.[28]
Блажени Никон се стараше и о унутрашњем украшењу цркве и малању икона по зидовима. У том циљу он призва два монаха-испосника, чувена по врлинском животу: Данила и Андреја,[29] искусне иконописце. Њиховим трудом и под њиховим руководством, црква би дивотно украшена иконописом. Када украшавање цркве малањем икона би завршено, преподобни Никон с великом радошћу узнесе благодарност Богу; и говораше: Благодарим Ти, Господе, и славим пресвето име Твоје што ниси презрео молбе моје, него си мене недостојна удостојио да све ово видим очима својим.
У ово време блажени Никон већ беше зашао у дубоку старост, али га ревност и бодрост духа не напуштаху, и немоћ телесна не ослабљиваше строгост његових подвига. Достигавши савршенство у подвизима, он поседоваше све врсте онога богатства којим се човек богати у Бога. Он као да гораше незадрживом тежњом к животу по Богу: храна му беше уздржање, богатство - сиромаштво; његово старачко тело беше покривено само једном власеницом.
Најзад се преподобни Никон већ приближи својој кончини. Делимично старост, а исто тако велики испоснички подвизи и многе дуге болести изнурише његово тело, и он изнеможе у својој снази. Унапред сазнавши за свој блиски одлазак ка Господу, Никон наложи да му призову братију. И кад братија окружише његов одар, стојећи са сузама, преподобни се приподиже и упути им последње поучење. Он им остави завештање: да држе установљени у манастиру поредак молитава дневних и ноћних; да не излазе често из манастира; да имају трпљење у искушењима; да слушају старешине у манастиру; да мрзе беспосличење - гнездо порока, а да воле трудољубље, сједињујући га с певањем свештених псалама; да с радошћу негују молитвено тиховање, јер је оно мајка свих врлина и води савршенству. Спајајући са тим поуку о човекољубљу, он завешта братији: "Ако је могуће, никога не пуштајте од себе празних руку, да не бисмо неприметно показали презир према самоме Христу који вам се јавио у обличју просјака. Стражите и непрестано се молите, да би Господ и вас сачувао неповређене од врага, и ви сачували завет целомудрија и послушности, сагласно са мојим саветима".
Завршивши своје поуке братији: да држе сва завештана им правила, преподобни Никон умуче. И гле у виђењу, још до разлучења душе од тела, њему би показано место будућег упокојења заједно са преподобним Сергијем. He откривајући то јасно братији, по смирености својој, блажени Никон на самом издисају неочекивано рече: "Однесите ме у ону светлу палату која ми је спремљена молитвама оца мога; не желим више овде остати".
Рекавши то, преподобни се причести Пречистим Тајнама Тела и Крви Христове. После тога, упозоравајући братију на приближавање кончине своје, он рече: "Ето, браћо, ја се разрешавам од телесног савеза и одлазим ка Христу". - Онда даде братији последњи благослов. И обраћајући се самоме себи рече: "Изиђи, душо моја, тамо где ти је припремљено пребивати; греди с радошћу: Христос те зове". И осенивши себе крсним знаком, блажени отац наш с молитвом предаде Господу своју чесну и трудољубиву душу. To би 17. новембра 1428. године.
Преподобни отац наш Никон проведе као настојатељ тридесет шест година, не нарушавајући ни у чему монашки подвиг, богоугодно пасући поверену му Христом паству и научивши је највишим подвизима врлина. Братија много туговаху и сузе проливаху због растанка са својим оцем и учитељем. Испративши га са певањем псалама и надгробним песмопјенијима, братија с почастима, као што и приличи уваженоме оцу, предадоше чесно тело његово земљи, положивши га близу кивота преподобнога Сергија, где се и досада врши спомен над њима у славу Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа.
За своје велике подвиге и свети живот преподобни Никон би удостојен од Господа за живота дара провиђања, а после смрти дара чудотворења. Од многих чудееа преподобнога споменућемо овде неколико.
Једном преподобни Никон беше намеран да неког од својих монаха, по имену Акакија, пошаље у једно село које је припадало обитељи светог Сергија. He желећи да то послуша, Акакије рече: Ја се нисам за то одрекао света, да обилазим градове и села. - Преподобни дуго мољаше Акакија, али он нипошто не хте да изврши наређење свога игумана. Тада преподобни предсказа: Пази, Акакије, да ти се не деси да и против своје воље мораш боравити тамо, и тада ћеш добити казну за своју непослушност.
Ускоро после тога преподобни Никон се престави ка Toeno ду. Акакије пак беше предао забораву све што му предсказа свети отац, и отиде у оно село куда га је слао преподобни Никон. И гле, њега тамо изненада постиже Божји суд, предсказан светитељем: он мрдну памећу, те га братија вратише натраг у манастир. Ту му се јави свети Никон, и држећи у рукама жезал прекорно му рече: "Акакије! зар си се ти зато одрекао света, да обилазиш градове и села?" - Тада Акакија спопаде велики страх, и он стаде бесно викати. У таком тешком стању он се налажаше неколико дана, боравећи крај кивота преподобних: Сергија и Никона, и с плачем се молећи да му се отпусти грех. Братија се такође усрдно мољаше за њега. И тада, по благодати Христовој и на молитве светих, Акакије доби отпуштење свога греха и исцели се. О свему томе он сам са сузама казиваше онима који су га питали.
За време свог живота на земљи преподобни оци Сергије и Никон беху веома блиски један другоме. Та међусобна блискост их не оставља ни у вечном животу, јер љубав светих, као љубав Божанствена, не подлежи закону времена. Оба се они много пута заједно јављаху и заједнички чудотвораху.
Један житељ Москве, по имену Симеон, који се беше родио по предсказању светитељевом, разболе се тако страшно, да није могао ни покренути се, ни заспати, ни храну примати. Просто, он на постељи својој лежаше као мртвац. Мучећи се тако, он једном ноћу стаде призивати к себи у помоћ светога Сергија: "Помози ми, преподобни Сергије! избави ме од ове болести! још за живота свог на земљи ти си био тако милостив према мојим родитељима и предсказао си им моје рођење; не заборави мене који се мучим у овако тешкој болести!" - И гле, одједаред пред њега стадоше два старца: један од њих бејаше Никон. Болесник га одмах познаде, јер је овог светитеља лично знао још за његова живота на земљи. Тада болеснику би јасно, да је други од јавивших се светитеља сам преподобни Сергије. Дивни старац прекрсти болесника, после чега наложи Никону да узме икону која се налазила крај. постеље. А ту икону некада беше поклонио Симеону сам преподобни Никон. Затим се болеснику учини, да му се сва кожа одвоји од тела. После тога светитељи постадоше невидљиви. И у том тренутку Симеон осети да је потпуно оздравио: подиже се на својој постељи, и већ га нико више није придржавао. Тада он разумеде да му је не кожа спала, него да га је болест напустила. Радост његова беше велика: уставши он поче ватрено благодарити светог Сергија и преподобног Никона за своје неочекивано и тако дивно исцељење.
Нарочито многа чуда учинише преподобни Сергије и Никон у време опсаде Тројицког манастира од стране Пољака под предводништвом Лисовског и Сапјеге, када света обитељ доживе од непријатеља мноштво беда. Свети Никон и преподобни Сергије су се често пута заједно јављали не само опсађенима, бодрећи их и крепећи их надом на помоћ Божију, него и непријатељима који су опсађивали лавру, застрашујући их и претећи им гњевом Божјим.[30] Многи од опсађених, и њихови војеначалници, виђали су како по манастирским бедемима ходају два Лучезарна старца, подобна Сергију и Никону: један кади бедеме кадионицом а други их кропи светом водом.
Једном када се за време те опсаде манастира међу опсађенима појавише од глади и других разних оскудица болести, свети Никон се јави у сну црквењаку Иринарху и рече му: "Кажи свима болеснима да ће ове ноћи пасти снег, и нека сви који желе да се исцеле од болести, трљају себе тим снегом". - Иринарх се с трепетом пробуди и ујутру исприча својој околини оно што му каза чудотворац Никон. И стварно, ноћу паде снег, и који се год са вером натрљао тим снегом постајао је здрав.
Ево и случаја из недавних времена, 1846. године. У манастирској болници се жестоко паћаше од нервне грознице расофорни послушник Гаврило; неколико дана он беше у несвестици, те су мислили да неће преболети. Ноћу уочи празника преподобног Никона види он да се душа његова као раздваја од, тела и јури у некакав бездан. Мислено стаде он молити преподобне оце Сергија и Никона да га врате у живот, еда би се покајањем припремио за вечност. А лежаше он наочиглед других без свести и покрета. Одједанпут види он као да се врата отворише: улазе два светлоносна мужа - старци, један са жезлом. - у њему он препознаде преподобног Сергија, а у другом - преподобног Никона. Преподобни Сергије, указујући жезлом преподобном Никону на болесника, говори: "Помози!" - Преподобни Никон приђе, и самим приближењем испуни болесника снагом и радошћу. Болесник се придиже, прекрсти се, а преподобни оци постадоше невидљиви. Гаврило дође к свести; болест нестаде, остаде само малаксалост.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАЗАРА ИКОНОПИСЦА
 
ПРЕПОДОБНИ Лазар живљаше у Цариграду, и од ране младости постаде монах и посвети се монашким подвизима. Измлада вођаше он суров живот пребивајући у посту и молитви. Но првенствено се он бављаше делима милосрђа, хранећи гладне и одевајући наге. За свој подвижнички и побожни живот преподобни би удостојен свештеничког чина. To би за царовања византијског цара Теофила.[31] Под Теофилом преподобни Лазар претрпе и муке за своју ревност у иконопоштовању. Посветивши себе служењу Богу, Лазар изучи иконописну уметност и ревносно се бављаше малањем чесних икона у славу Бога, Пречисте Матере Његове и Светитеља Његових. Цар пак Теофил бејаше иконоборац; све поштоваоце светих икона он подвргаваше гоњењима, а иконописце примораваше да пљују на иконе и да их ногама газе. Преподобни Лазар, као иконописац, би ухваћен и подвргнут испитивању v вери. Но узалуд се стараху да га приволе на иконоборачко зловерје, прибегавајући час ласкавим обећањима час претњама. Лазар остаде непоколебљив. Затим га стадоше немилосрдно тући, па га онда вргоше у тамницу. Али и у тамници свети муж настави радити иконе. Тада безакони мучитељ нареди пржити светитељу прсте усијаним гвозденим плочицама, да би га на тај начин потпуно онеспособио за малање икона. При томе преподобном су Лазару претили и смрћу. И живот његов само с муком би спасен заузимањем благочестиве царице Теодоре.[32] Пуштен на слободу, преподобни Лазар нађе уточиште у цркви светог Јована Крститеља, и тамо намала икону која брзо стече славу чудотворне. А када Теофил сконча, преподобни се стаде неометано бавити малањем светих икона. При томе светитељ ни најмање не памћаше зло, него се чак и мољаше за свога мучитеља.
За царовања Михаила III,[33] сина Теофилова и Теодорина, он беше члан изасланства, упућеног римскоме папи Бенедикту III[34] по питањима иконопоштовања. Ишао у Рим по други пут истим поводом и при повратку из Рима он сконча. Чесни остаци његови бише пренесени у Цариград, и погребени у цркви светога Евандра.[35]
 

СПОМЕН СВЕТИХ ЗАХАРИЈЕ кожара и ЈОВАНА
 
ЧОВЕК неки чувен и богат у свету, no имену Јован, презревши све сласти овога света, вођаше живот смирен и монашки, бављаше се божанским делима, труђаше се да угоди једино Богу, пребиваше стално у молитви и мољењу, и непрестано се сезаше за све већим и већим подвизима. А сврх свега тога његов најнеопходнији посао беше: по сву ноћ бдети у храмовима Господњим. Тако једне ноћи он у Цариграду оде великој цркви Свете Софије; али нашавши врата цркве затворена, он седе на једну оближњу клупу уморан, и седећи читаше тихим гласом своје молитве. И гле, угледа он светлост која иђаше ка храму; и напрегнувши очи он виде једног смерног човека који слеђаше тој светлости. Обрадован тим призором, Јован се сакри, желећи да што боље види шта ће радити тај човек. А када појављени човек стиже пред затворена врата храма Свете Софије, клече на праг, и дуго се мољаше; па онда пружи руку и прекрсти врата, и - о, чуда! - врата се тог тренутка сама отворише, и са светлошћу уђе и тај чудесни човек. Ушавши он клече пред икону Пресвете Богородице. Потом устаде, и отворивши друга врата уђе у паперту к дивним сребрним вратима, и тамо се мољаше Дуго. Затим та дивна врата отвори крсним знаком, и тако уђе у храм сав блистајући светлошћу - tpwTOEtS'ns oXos cov. Дошавши до средине храма он подиже руке к небу и мољаше се Богу. А када заврши молитву он се врати натраг у притвор храма; и чим изађе из цркве, врата се деловањем силе Божје сама затворише.
Блажени муж Јован стајаше и пажљиво мотраше куда ће кренути тај божанствени човек. И пошто он крену истим путем, Јован пође за њим да види где се скрива тако скупоцени бисер Божји. Сврнувши мало с пута ка степеницама светог мученика Јулијана, тај Божји човек приђе једној врло малој кућици, куцну руком у врата и тихим гласом рече: "Марија!" - Жена му отвори врата, и он уђе. Тада и светлост која чудесног мужа тог обасјаваше путем, нестаде. Жена пак његова упали од кандила лампу и принесе је своме мужу. А он нити прилеже на постељу нити на који други начин даде одмора телу свом, него одмах седе за посао, јер беше кожар и шијаше коже. Тада блажени Јован, који га је пратио, без устручавања уђе у кућу тог слуге Божјег, припаде к ногама његовим, и заливајући их сузама мољаше га говорећи: He сакриј од мене ко си и какво је узвишено живљење твоје, те чиниш изванредна чудеса која својим очима видех. - А смиреноумни богоугодник рече: Опрости, старче, Господа ради; ја сам грешан човек, и немам никакво добро дело. Ко сам ја простак? или откуда ја простак изучих узвишени начин живљења, о коме ти говориш. Ја сам само сиромашни занатлија најбезначајнијег заната. Преварио си се, човече, преварио; ти си видео привиђење а ке стварност.
Тада старац сузама додаде сузе и не престајаше заклињати Богом смерног кожара да му открије своју преславну врлину. И говораше: Када не би било дело Промисла Божјег да се обелодани твоје живљење, сигурно не би ја најмањи био удостојен видети такве тајне. - Тада чудесни човек онај, притешњен заклетвама, устаде, начини метаније старцу, па му поче говорити овако: Знај добро, брате мој, ја никакав подвиг не учиних на земљи; напротив, ваљам се у гресима и прљам, и главна ми је брига старење о телу. Но Бог по доброти Својој даде ми у ум страх од пакла. Откако узех ову жену коју видиш, не оскврнависмо чистоту тела, него се нас двоје договорисмо и чувамо девственост; и то кријемо говорећи да је моја жена нероткиња. И ми, из љубави према Господу, а уз помоћ Његову, до данас чувамо чистоту душе и тела. А због тешке заклетве којом си ме заклео додаћу и ово: сав наш иметак не износи више од три и по сребрника; тиме купујем кожу и радим свој занат: правим обућу; и што тиме зарадим, то делим на два подједнака дела: и први главнији део посвећујем Христу дајући га Христовој браћи - сиромасима, а други део трошим на наше потребе. И тако увек живећи имам стално пред очима Страшног Судију који ће доћи, и сећам се испитивања коме ће ме подвргнути ђаволи на митарствима.
Чувши ово казивање Јован би запањен чистим и блаженим животом блаженог Захарије (јер се тако зваше овај богоугодник), и веома га похвали. Онда целиваше један другог, и до земље се поклонише један другоме, па свештени Јован оде из куће блаженог Захарије радостан и весео, славећи и хвалећи Бога за велика чудеса која виде. А блажени Захарија, истински смирен, да би избегао варљиву славу људску, остави своју кућу и отиде, нико није знао куда.
Блажени Захарија и дивни Јован обојица стекоше херувимски ум бдењем - κερονβικον νουν εσκον εξ αγρυπνιας.
 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ГОБРОНА (МИХАИЛА) и осталих с њим 133 војника
 
СBETИ мученик Гоброн (Михаило) и с њим сто тридесет три војника пострадаше за Христа у Кахетији од арапског емира Абдул-Касима. Зато што не хтедоше примити муслиманску веру, сви ови свети мученици бише посечени мачем.
 

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГЕНАДИЈА, патријарха Цариградског
 
БИО презвитер Цариградске цркве чувен по побожности када је, после смрти патријарха Анатолија, позван да прими патријарашки престо (458.). Строго се држао отачких предања, био је образац апостолског пастира. Показао се веома строг против оних који су хтели да за новац добију црквене чинове. Чувши да многи архијереји узимају новац од оних које рукополажу, сазва сабор епископа на коме би састављено познато писмо свима упућено, у коме се строго осуђује овај зли обичај. По Неофиту Затворнику, крај његовог земаљског живота био дирљиво тужан. He желећи да умре у граду у коме је царовао јеретик, поднесе оставку на престо, и искраде се ноћу из града у оделу сиромаха заједно са верним монахом Нилом и крену се за Јерусалим. Пошто се поклони светим местима, отпутова на Кипар и попе ce на гору, тражећи место где се подвизавао велики подвижник Иларион. Монаха Нила остави у Пафу. Пошто му место беше непознато, изгуби пут и залута. У томе га затече ноћ и лутајући по.цичи зими стиже до места званог Кисопетра (предграђе Пафа), где следећег јутра би нађен мртав пред кућом једне удовице. Непознати монах је лежао мртав на путу. Кад се од његових моштију деси неко чудо, многи се окупише око његовог светог тела; дође и монах Нил и откри да је то патријарх Генадије. Епископ Пафа са свештенством и народом чесно сахрани тело патријарха на истом месту. Касније ту би подигнут и храм у његову част.[36]
 

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМА, патријарха Цариградског
 
ПРЕТПОСТАВЉА се да је овај Свети Максим, звани и Максимијан, био онај светитељ који је управљао Цариградском црквом од 431-434. године. Он је дошао из Рима у Цариград, због врлинског живота и учености рукоположи га патријарх Цариградски Сисиније за презвитера, а после расчињења Несторија би изабран за патријарха. Добро чувајући стадо Христово, штитио га је од саблазни и мирно се упокојио.[37]
 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ JУCTИHA
 

ПРЕПОДОБНИ Јустин - чудо међу испосницима; његово испосничко око беше недремљиво у бдењу.
 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ДЕРМОКАИТА
 
ОВОГ преподобног не наводе сви Синаксари. Каже се за њега да се подвизавао на Олимпу Витинијском. Познати по светости живота Јован монах Дермокаит живео је за време цара Романа Лекапина (919-944). Њему цар Роман, после свога пада, посла запечаћено писмо, мучен грижом савести, у коме му исповеда своје грехе.
 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛОНГИНА
 
ПРЕПОДОБНИ Лонгин - велики испосник; подвизавао се у Египту; скончао у четвртом веку.
 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕНАДИЈА ВАТОПЕДСКОГ
 
МОНАХ у манастиру Ватопеду; подвизавао се на дужиости дохијара = економа. При њему се на чудесан начин напунило зејтином испражњено буре. To чудо приписано је Пресветој Богородици, којој је манастир и посвећен, а понаособ икони њеној, која је стајала онде. Упокојио се у миру.

 ________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1.    Неокесарија - данашњи Никсар, знаменита по лепоти престоница Понта Полемонијака, на северу Мале Азије, на реци Ликуси. У њој одржан важан црквени сабор 315. године.
2.    Под јелинском мудрошћу овде се разуме незнабожачка наука, незнабожачко образовање. Отац светог Григорија, као незнабожац, васпитавао сина у незнабоштву. Отац га је спремао за адвоката, и зато је Григорије (у свету: Теодор) добро изучио законе и језик закона - латински, и био решио да путује у Рим, да би се тамо боље упознао са римским правом.Међутим промисао Божји другачије уреди његов живот: он је заједно са братом био дужан да своју сестру отпрати у Кесарију; одатле он отпутова у Берит ради изучавања правних наука, а одатле отиде у ондашње славно и чувено средиште науке и образованости - Александрију.
3.    Александрија - знаменита престоница Египта; у то време слављена због процвата свеколике образованости онога доба, нарочито због працвата философије и медицине. Упоредо са незнабожачком образованошђу цветала је и богословска образованост хришћанска. Чувена Александријска школа, у којој су радили најзнаменитији учењаци онога доба, привлачила је у своје учионице >масу слушалаца не само из хришћана већ и из незнабожаца.
4.    Ориген - најзнаменитији хришћански учитељ Александријске Цркве (+ 254 године).
5.    Амасија - силно утврђен важни град, у северном делу Мале Азије, на обали Црнога Мора.
6.    По сведочанству истог светог Григорија Ниског, свети Григорије Чудотворац прими највишу црквено-јерархијску власт пошто се на њему извршише ове прописане свештенорадње.
7.    Служба светом Григорију Чудотворцу, Канон, песма 5, тропар 2.
8.    Неправилно учили о Светој Тројици. Савелије учио: Бог је једно Лице: као Отац Он је на небу, као Син - на земљи, као Дух Свети - у тварима. To су само познати облици у којима се Бог јавља људима: у Старом Завету, као Законодавац, Бог се јавља у својству Оца; у Новом Завету, као Спаситељ, јавља се у својству Сина, и продужује јављати се у својству освећујућег Духа. - Павле Самосатски, епископ Антиохијски, учио: Син и Свети Дух налазе се у Богу Оцу као што се разум и дух налазе у човеку. Христос је прост човек, испуњен Светога Духа и мудрости Божанске. - Са тих разлога Павле забранио да се у цркви Антиохијској певају стихире у којима се Христос велича као Бог, и да се крштава у име Његово.
9.    δουλον: слугинско, потчињено, подвлашћено.
10.    Свети Григорије Ниски, испричавши о чудесном пореклу овог Символа вере, додаје: ..Ако ко хоће да се увери у то, нека се обрати цркви у којој је свети Григорије проповедао и у којој се и сада чува оригинал, написан руком блаженога". Блажена Макрина, баба свете браће: Василија Великог и Григорија Ниског, која је лично слушала самог Чудотворца, донела је његов Символ у Кападокију и по њему учила унуке. Руфин га је унео у свој превод Црквене историје Јевсевија Кесаријског. Пети Васељенски сабор га је одобрио, 553. године. - Уопште, Символ вере светог Григорија Чудотворца представља један од најдрагоценијих бисера древнога Предања: кратко, но божански мудро и језгровито излаже најглавнији догмат хришћанске вере, догмат о Светој Тројици.
11.    "После овог чуда, - вели свети Григорије Ниски, - овај човек одмах поверова речи Григоријевој, остави род, кућу, жену, децу, пријатеље, жречевство, имање; уместо свих припадајућих му блага он изабра дружбу са овим великим мужем, учешће у његовим трудовима и у божанственој философији и учењу".
12.    Мноштво чудеса, чињених светим Григоријем Неокесаријским, убрзо му донесе назив Чудотворца и другог Мојсија, као што о томе сведочи свети Григорије Ниски у својој Речи о животу светог Григорија Чудотворца.
13.    Ликос - на грчком значи вук - река у Понту на северу Мале Азије; извире у Јерменским горама; назив добила због своје брзине, неукротивости и штеточинства.
14.    Комана (или Комани) Понтијска, на северу Мале Азије, на реци Ирис; у старини знаменит богат град, данас рушевине - Гјуменек.
15.    Спомен његов празнује се 12. августа.
16.    Декије - цар Римски, опаки гонитељ хришћана, царовао од 249- 251. године.
17.    Спомен светог мученика Троадија празнује се 2. марта.
18.    Свети Григорије упокојио се око 270. године. Године пак 264. он је заједно са својим братом Атинодором, епископом Понта, учествовао на сабору Антиохијском, против Павла Самосатског. - Мошти светог Григорија Чудотворца првобитно су се налазиле у Неокесаријском храму који је он подигао. Године 1587. глава светитељева је пренета у Улисипону (Лисабан).
19.    Ha месту старог Радонежа сада се налази село Городиште, на 13 километара од Тројице - Сергијеве Лавре, у правцу Москве.
20.    Спомен светог Јевтимија Великог празнује се 20. јануара, а светог Саве Освећеног 5. децембра.
21.    Преподобни Атанасије Висоцки, стројитељ Серпуховског-Висоцког манастира, бејаше један од најомиљенијих ученика преп. Сергија Спомен његов празнује се 12. септембра.
22.    Свети Сергије се упокоји 25. септембра 1392 године; тог дана Црква празнује његов спомен.
23.    Реч је о преподобном Сави Звенигородском или Сторожевском. Спомен се његов празнује 3. децембра.
24.    Најезда Едигеја била је крајем 1408. године.
25.    Обретење моштију преподобнога Сергија догоди се након 30 година по његовом престављењу: 5. јула 1422. године; у спомен чега и би установљено празновање тога дана.
26.    Дрвена црква, која је стајала над моштима преподобног Сергија, била је пренесена на ново место (где је сад црква Силаска Светога Духа), и у њој положене свете мошти док се зидала камена црква.
27.    Та камена црква у име Свете Тројице, подигнута преподобним Никоном и јесте ова која и данас постоји.
28.    Преподобни Никон, почевши градити цркву 1422. или 1423. године, он ју је дотеривао скоро све до саме кончине своје.
29.    Данил Черниј и Андреј Рубљев - монаси Московског Андрониковог манастира - беху знаменити иконописци онога времена. Њихове иконе, и данас су веома познате и високо цењене.
30.    Опсада Тројицког манастира од стране Пољака, под вођством Лисовског и Сапјеге, почела је 23. септембра 1608. године, а завршила се 12 јануара 1610.
31.    Цар Теофил царовао од 829-842. године.
32.    Царица Теодора, позната у историји својим заслугама као велика ревнитељка Православља. Када она после смрти свога мужа цара Теофила, а за малолетности свога сина Михаила, постаде управитељица царевине, она васпостави поштовање светих икона. V престоници су нарочито свечано биле постављене свете иконе на својим местима за молитвено поклоњење у прву недељу Великог поста. Зато је тај дан назван "славље Православља" и "Недеља Православља". Спомен св. Теодоре 11. фебруара.
33.    Цар Михаил III царовао од 842-867. године.
34.    Папа Бенедикт од 856-858. године.
35.    Године 1200. мошти преподобног Лазара видео је у Цариграду руски хаџија Антоније, потоњи архиепископ Новгородски.
36.    По приповедању Неофита Затворника, Генадије патријарховао тринаест година и два месеца (458-471). Исти додаје да је то било за време цара Анастасија Дикора јеретика (491-518), али пошто је овај дошао на власт двадесет година после Генадија, то доводи под знак питања ово Неофитово датирање.
37.    Патријарх Максим се помиње и 20. новембра. Изгледа да се овде ради о истој личности са оним који се спомиње 21. априла (19. априла) под именом Максима (Максимијана).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Гурије, Самон и Авив. Гурије и Самон беху угледни грађани Едески. У време једног гоњења на хришћане они се склонише ван града и живљаху у посту и молитви храбрећи правоверне, који њима притицаху за савет. Но беху ухваћени и пред судију изведени. Судија им припрети смрћу, ако се не покоре наредби царској о поклоњењу идолима. Одговорише му свети мученици Христови: „ако се покоримо наредби царској, пропашћемо, ма нас ти и не убио.” После љутих мука беху бачени у тамницу, у којој осташе од 1. августа до 10. новембра трпећи глад, таму и тескобу. Тада поново бише изведени и мучени; па како осташе непоколебљиви у вери Христовој, бише на смрт осуђени и мачем посечени 322. год. при опаком цару Ликинију. Доцније и Авив ђакон Едески, прими муке за Христа Господа свога, и у пламену предаде дух свој Богу. Мајка његова извади из огња тело његово целосно и сахрани у гроб заједно са св. Гуријем и Самоном. Када преста гоњење, подигоше хришћани храм у част три мученика, Гурија, Самона и Авива, и положише њихове чудотворне мошти у један ковчег. Од многобројних чудеса тих дивних светитеља Божјих једно је нарочито знаменито. Нека удовица у Едеси имаше ћерку девојку, којом се ожени један Гот војник из грчке војске. Па како се мајка бојаше да дв своју ћерку у далеку земљу, то се Гот закле на гробу света три мученика, да никакво зло неће девојци учинити него да ће је узети за закониту жену, пошто је рече, нежењен. У ствари он беше жењен. И када одведе девојку на своју постојбину држаше је не као жену него као робињу, докле не умре његова законита жена. Тада он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше девицу крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном.

2. Св. муч. Елпидије, Маркел и Евстохије. Пострадали за Христа у време Јулијана Одступника. Елпидије беше сенатор. Видећи муке и чудеса Елпидијева 6000 незнабожаца повероваше у Христа Господа.

3. Празник иконе св. Богородице „Купјатицке”. Ова икона прво се јавила некој девојчици Ани, у селу Купјатичу у Минској губернији 1182. год. Чувајући стадо виде Ана неку светлост у шуми. Када се она приближи тој светлости, угледа на дрвету осредњи крст са ликом Пресвете Богородице. Узме Ана тај крст и однесе дома, па се опет врати своме стаду. Но на велико чудо њено она опет виде на истом месту исти крст о дрвету. Она га узе, метне себи у недра и однесе кући. Када хтеде показати крст оцу своме, завуче руку у недра, но крста ту не бејаше. Она исприча оцу све; па са оцем оде, видеше крст у шуми и пренесу га кући. Сутрадан крста опет није било у кући. Они узбуне цело село, и сви сељаци оду те виде крст и поклоне му се. Убрзо људи ту сазидају цркву. Многобројна чудеса пројавила су се од тога чудесног крста са изображењем Богоматере. Та икона сада се налази у цркви св. Софије у Кијеву.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ГУРИЈА, САМОНА и АВИВА

KАДА Црква Божија беше страховито гоњена од властодржних слугу ђавољих, Диоклецијана и Максимијана, и као лађа витлана невољама по мору овога света, у то време близу града Едесе[1] живљаху у самоћи као у тихом пристаништу два побожна и врлинска мужа, Гурије и Самон. Одгајени у самом граду Едеси, они не хтедоше да живе у њему због вреве и безакоња градских, него, бежећи од света и световних неваљалстава, напустише град и, удаљујући се од незнабожних људи, приближаваху се Јединоме Богу верујући у Њега и служећи My усрдно дан и ноћ у посту, молитвама и држању светих заповести Његових. И не само што они сами верно служаху Господу, него упућиваху на то и друге које могаху, и многе незнабошце одвраћаху од безбожног идолопоклонства и привођаху к истинитоме Богу. Дознавши за то представник римских царева, војвода Антонин, нареди да одмах ухвате њих и све који следоваху њиховом учењу. Ухваћени од незнабожаца, исповедници Христови Гурије и Самон и с њима мноштви хришћана, бише држани под стражом за неко време. Затим их Антонин дозва преда се и нареди свима да се покоре царској наредби и принесу идолима жртву. Али ниједан не хте да буде одступник од Господа свога. Тада војвода нареди да их подвргну батинама. Ho размисливши он смисли: да је боље прво наставнике придобити за идолопоклонство, па ће и остали лако поћи за њима. Са том намером он остави на истјазавање само предводнике Христова стада, Гурија и Самона, а остале изби, па пусти њиховим кућама правећи се милосрдан.
Призвавши преда се на суд два исповедника, Гурија и Самона, војвода им рече: Велики цареви наши наређују вам да одступите од хришћанске вере и поклоните се великоме богу Дију[2] и принесете му кад у храму његовом. - На то одговори Самон: He дао Бог да ми одступимо од истините вере, због које очекујемо добити живот бесмртни; и ми се нећемо поклонити делу руку људских. - А војвода рече: Ви сте у сваком случају дужни извршити наређење царева. - Гурије одговори: Ми се никада нећемо одрећи свете и беспрекорне вере наше, нити пристати на злу и пагубну вољу људску, него ми испуњујемо вољу Господа нашег који каже: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32-33).
Тада им судија поче претити смрћу, ако се не покоре царској вољи. Но свети Самон му смело одговори: Мучитељу! испуњујући вољу Саздатеља нашег, ми нећемо умрети, него ћемо напротив живети вавек. А ако извршимо царско наређење, онда ћемо, и неубијени тобом, сами погинути. - Чувши то, војвода Антонин нареди да светитеље баце у мрачну тамницу.
У то време у Едесу допутова царски намесник Музоније, нарочито послан од незнабожних царева ради убијања хришћана. Он изведе из тамнице свете мученике Гурија и Самона, постави их преда се и рече им: Такво је наређење царева целе земље, да принесете вино и кад на олтар Дија. Ако пак не принесете, уморићу вас разним мукама: тело ваше батинама ћу издробити, за ноге и руке ћу вас обесити, све ћу вам згло[5]бове покидати; измислићу за вас нове и нечувене муке, које ви нећете моћи поднети. - На то одговори свети Самон: Ми се више боЈимо црва неуспављивог и огња неугасивог, приправљеног свима одступницима од Господа, него тих мука које ти наброја, јер Онај коме ми приносимо духовну жртву укрепиће нас у подношењу мука и учинити нас непобедивима; затим ће нас избавити из руку твојих, и настанити у светле обитељи где је обиталиште свих вечно радосних. Ми се дакле не бојимо твоје претње, јер се ти наоружаваш само против тела, али н[6]е можеш нашкодити души, која док живи у телу све се више очишћује и просвећује мукама задаваним телу. Јер уколико се наш спољашњи човек распада, утолико се унутрашњи обнавља сваки дан (2 Кор. 4, 16). Зато с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена (Јевр. 12, 1).
Намесник опет рече: Оставите безумље своје, послушајте савет мој, и одступивши од заблуде своје извршите царево наређење, јер нећете бити у стању претрпети муке које сам вам припремио. - Свети Гурије одговори: Ми нисмо у заблуди, као што ти мислиш, и нећемо послушати безумни савет твој, нити ћемо се потчинити царској вољи у овој ствари. Ми нећемо бити тако малодушни и безумни, те да се уплашимо твојих мука, и тиме разгњевимо Господа нашег. Ми се дакле нећемо уплашити, јер смо слуге Онога који, јављајући на нама богатство доброте Своје, положи душу Своју за нас. Зар нисмо дужни и ми стајати за Њега противу греха све до саме крви? Стојмо чврсто, укрепљавани Христом Исусом! стојмо непоколебљиви при свима вражјим нападима лукавим! стојмо док не сатремо врага који устаје на нас!
Видећи их непоколебиве у вери, мучитељ прибеже мучењу: нареди те обесише светитеље свезавши руку једнога за руку другога и привезавши им за ноге тежак камен; и тако они висијаху трпећи од девет сати пре подне до два сата по подне. За то време намесник обављаше суд над другима. После тога он упита свете мученике, пристају ли да се покоре царском наређењу, па да их ослободи мука. Али они неизменљиво продужише исповедати истиниту веру. Тада мучитељ заповеди да их одреше и вргну у тамницу крајње ужасну, у коју нити светлост дана икада продираше, нити ветар наилажаше. У такој тамници они проведоше од првог августа до деветог новембра; са ногама забијеним у кладе они, трпећи глад и жеђ, благодараху Бога.
После тако тешког и дугог тамновања, они бише поново изведени на суд пред царског намесника. Свети Гурије беше једва жив, изнурен од страшног тамновања, и од велике глади и жеђи; а свети Самон изгледаше крепак. Намесник их упита: Није ли вам досадило толико тамновање, и не изменисте ли своје окамењено срце, да бисте послушали здрави савет и указали поштовање боговима нашим, и тако се ослободили садашњег тешког положаја? - Светитељи одговорише: Што ти раније говорасмо, то и сада говоримо: нећемо одступити од Господа нашег Исуса Христа, а ти нас мучи како хоћеш.
Тада мучитељ нареди да светог Гурија као болеснога одведу у тамницу, не желећи га мучити болесна, да не би ускорио његову смрт, и тако изгуби могућност да га приволи на своје многобожачко безбожје. Светог пак Самона нареди да обесе за једну ногу главачке, а да му за другу ногу привежу тешко гвожђе. У таком положају он проведе од осам сати пре подне до три сата после подне. Присутни војници, из сажаљења према страдалцу, саветоваху му молећи га да се покори царевом наређењу и ослободи себе страшне муке. Но он им ништа не одговараше већ гледајући к небу мољаше се Богу из дубине срца, и опомињаше се Његових од памтивека чудеса и говораше: Господе Боже мој, без Твоје воље ниједна птица не пада у мрежу (ср. Мт.10, 29); Ти си срцу Давидовом дао простора у тескоби (ср. Пс. 4, 2), и пророка Данила показао јачим од лавова, и тројици Младића даровао победу над мучитељем и пламеном; - Ти и сада Господе, знајући немоћ природе наше, погледај борбу која се води против нас: јер се враг упорно труди да отргне од Тебе дело руку Твојих и да га лиши славе што је у Тебе; и погледавши на нас милосрдним оком Својим, сачувај у нама неугасиви светилник заповести Твојих, светлошћу Својом исправи стопе наше, и удостој нас наслађивати се блаженством Твојим, јер си благословен кроза све векове. Амин.
Док се страдалац тако мољаше, један брзописац записиваше речи његове. Затим намесник нареди да одвежу Самона. Но одвезан, он не могаше стајати на ногама, пошто му зглобови у коленима и куковима беху изашли из својих места. Тада мучитељ нареди те мученика узеше и однесоше у тамницу и положише поред светог Гурија.
Петнаестог новембра намесник Музоније устаде у појање петлова, и крену у палату у којој је обављао суђење, пред њим иђаху свећеносци и оружјеносци, и са великом охолошћу седе на судишту, наредивши да доведу преда њ Гурија и Самона. Свети Самон иђаше између два војника, ослањајући се на њих обема рукама и храмајући, пошто му ноге беху истргнуте из зглобова док је висио обешен. Светог пак Гурија ношаху, пошто он уопште није могао ходити, јер му ноге, држане стегнуте у кладама, беху све у ранама и иструлеле. Погледавши на њих, намесник им поче говорити: Имали сте доста времена за размишљање шта је боље за вас да изаберете: живот или смрт. Зато ми сада реците, шта сте доконали? Јесу ли вам додијале досадашње муке и јесте ли намислили да извршите царско наређење, еда бисте оставши у животу уживали блага овога света?
- На то одговорише светитељи: Размислили смо и изабрали смо оно што ће нам бити на корист: изабрали смо примити смрт Христа ради а одбацити живот у сујетном свету. Јер нама је доста и прошавше време у које смо се нагледали угасиве светлости дана, а сада душа наша жели да пређе ка незалазном дану.
- Намесник рече: Тешко је мојим ушима да слушају ваше огавне речи. Ево, ја вам укратко дајем користан савет: положите, тамјан на олтар Дија, па идите својим кућама. А ако не положите, онда ћу одмах наредити да вам се одсеку главе. - Светитељи одговорише: Нису потребне многе речи; ето, ми смо пред тобом; што желиш чинити, чини без одлагања, јер ми нећемо престати тврдити да смо слуге Јединога Бога, Господа нашег Исуса Христа, и Њему се Јединоме поклањамо а идолопоклонство одбацујемо.
Тада намесник изрече пресуду да они буду посечени мачем. Чувши то, светитељи се обрадоваше великом радошћу што ће се ускоро разрешити од тела и поћи ка многожељеном Господу своме. Намесник нареди џелату да мученике натовари на кола, да их извезе далеко ван града и тамо посече. И светитељи бише извезени из града на северну капију, тајно од грађана, пошто у то време сви спаваху дубоким сном. А када их довезоше на гору звану Ветилавикла, у околини Едесе, војници се зауставише и наредише џелату да мученике посече. Скинути с кола, мученици измолише мало времена за молитву. И пошто се усрдно помолише, они напослетку рекоше: Боже и Оче Господе нашег Исуса Христа, прими у миру душе наше! - Онда обраћајући се џелату, свети Самон рече: Изврши што ти је наређено. - И приклонивши под мач свете главе, они бише посечени у освитак дана; и тако завршише течење своје. Верници пак, дознавши за кончину светих мученика, одоше и узеше света тела њихова и сахранише их чесно.[3]
Након доста година незнабожни цар Ликиније,[4] одвојивши се од Константина Великог, дође у Никомидију и подиже гоњење на хришћане, нарушујући на тај начин уговор који је склопио са њим Константин Велики. Јер удајући за Ликинија своју сестру и одређујући га себи за сацара у римској држави, Константин склопи са њим овакав споразум: да Ликиније, иако је незнабожац по вери, не угњетава хришћане, него да препусти свакоме живети по својој вери и држати се неометано своје вере. Но Ликиније, не држећи се тога споразума, устаде на хришћане у источним покрајинама и огромно мноштво хришћана предаваше смрти на разне начине. У то време у горе споменутом граду Едеси, у коме раније пострадаше свети мученици Гурије и Самон, живљаше један ђакон, по имену Авив. Ходећи по целоме граду из куће у кућу, ђакон Авив учаше људе светој вери и сокољаше их да јуначки исповедају Христа. Својом проповеђу ђакон Авив многе незнабошце обраћаше ка Христу, а верне саветоваше да живе богоугодно. Сазнавши за то, градоначелник писа цару Ликинију, извештавајући га о Авиву да он сав град Едесу напуни хришћанском заблудом. При томе градоначелник питаше цара шта он у том погледу наређује. Уствари, Ликиније писа цару ради тога, да би од цара добио право да мучи хришћане, пошто му још не беше наређено да хришћанима чини ма какво зло. Цар одмах одговори Ликинију да Авива казни смрћу. Добивши од цара такво наређење, Ликиније нареди да пронађу ђакона Авива и приведу на мучење. У то пак време Авив са мајком и рођацима својим живљаше у једном крају града у непознатој кући, старајући се много о распрострањењу свете вере, коју шираше тајно онде где није могао ширити јавно. Док војници тражаху блаженог Авива по целоме граду, он дознаде за то, и уместо да се сакрије он изиђе из куће јавно и крену да пронађе војнике који су га тражили, да би им се сам предао у руке. Сревши на једном месту војеначалника по имену Теотекна, он му рече: Ево онога кога тражите: јер ја сам Авив, за кога вам је наређено да га пронађете. Узмите ме дакле и водите к ономе који вас је послао. - А Теотекн, кротко погледавши на њега, рече: Још нико не зна да си ми се пријавио: о човече, иди од мене и сакриј се, да те неко од војника не би видео и ухватио. - Авив одговори: Ако ме ти не узмеш, ја ћу онда сам поћи и јавити се градоначелнику, и исповедити Христа мог пред царевима и владарима.
Чувши то, Теотекн, га одведе к Ликинију. Овај га у пита за порекло и име. Светитељ пре свега изјави да је хришћанин; затим каза своје име и рече да је из села које се зове Телсеј. Ликиније га примораваше да принесе жртву идолима, и пашташе се да га или милом или силом одврати од Христа и приволи на идолопоклонство. Али он, непоколебив као стуб и тврд као камен, остаде чврст у вери Христовој. Пошто не узможе да га речима приволи на своје незнабожје, мучитељ га стаде приморавати на то делом: нареди да га обесе, па да му тело стружу железним ноктима. После тога му опет саветоваше да се поклони идолима и принесе тамјан на олтар незнабожачких богова. Но светитељ јуначки одговараше: Ништа ме неће одвојити од Бога мог, па макар ме стављао на хиљаде и хиљаде најљућих мука. - Мучитељ га упита: Каква је вама хришћанима корист од тих мука које трпите за Бога вашег; и каква вам је добит од тога што се тела ваша парчају на комаде, и ви добровољно избирате себи горку смрт? - Мученик одговори: Када би ти, мучитељу, пожелео да истински пригрлиш наду у обећане нам од Бога Нашег награде, онда би ти без икакве сумње рекао оно што и апостол Господњи некада: Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 18). - Мучитељ се насмеја на ове мученикове речи кар на безумне, мада сам безуман и бедан. Затим видећи да не може сјајнога страдалца одвратити од Јединог Истинитог Бога, он га осуди на спаљење у огњу.
Изван града би наложен велики огањ, и мученика поведоше на губилиште. Мученик иђаше радујући се што ће бити жртва Богу. За њим иђаше његова мајка и сродници; он их тешаше и саветоваше да не тугују због њега него да се радују што он одлази Христу и што ће Њега молити за њих. Када стигоше до ломаче, мученик се помоли Богу, даде последњи целив мајци својој и свима познаницима, уђе у пламен, и одмах предаде дух свој Господу. А када се угаси огањ, мајка са осталим верницима нађе тело светог сина свог неповређено од огња, узе га, помаза миром и сузама и сахрани поред гроба раније пострадалих светих мученика Гурија и Самона, јер и свети Авив пострада у исти дан у који пострадаше и ови свети мученици само пре доста година.[5]
Када престаде гоњење и православна вера блисташе, хришћани саградише цркву у име ова три света мученика, и у њој положише у једном кивоту свете мошти њихове, које точе исцељења болеснима и творе миога чудеса. Од њих ми ћемо споменути само једно преславно чудо.
Једном крену са истока на грчко царство незнабожни варварски народ који живљаше у близини Персије, зван Еталити[6] и освојивши и опленивши многе градове стиже до саме Едесе, са намером да град заузме и разруши, као што поруши и остале градове. А грчки цареви желећи да заштите град од непријатеља и да га ослободе опсаде, скутшше мноштво својих војника и послаше Едеси у помоћ. Ушавши у Едесу, грчка војска остаде у граду доста времена штитећи га од варвара. Беше у грчкој војсци један војник, пореклом Гот.[7] Деси се да он у Едеси становаше у дому неке целомудрене удовице, по имену Софије, која имађаше јединицу кћер Ефимију, коју она чуваше као зеницу ока, учећи је чувању девствености, благим наравима и страху Божјем. Софија се стараше да своју кћер сакрије од људских очију, пошто беше веома лепа; и држаше је у нарочитој одаји, да је мушко око не би видело. У току свог дугог борављења у дому ове удовице догоди се да Гот једном виде девојчицу Ефимију. Задивљен њеном лепотом, он се запали силном страшћу према њој, и непрестано размишљаше на који би је начин преластио. Приступивши њеној мајци он је поче молити да му сво ју кћер да за жену, а несрећник имађаше у завичају свом и жену и децу, но он то сакри, и прављаше се нежењен, да би добио оно што жели. Ипак га мајка одби, говорећи: Нећу дати једину кћер своју у туђу земљу; ти си човек дошљак, одвешћеш моју кћер у своју земљу, а без ње ја ћу силно туговати, јер друге деце немам којима би се могла тешити у удовиштву своме; само њу имам, и не могу ти је дати, јер не могу да живим не видећи лице њено. - Гот се разјари и поче јој опасно претити; и говораше јој: Ако ми не даш своју кћер, онда се ја нећу иселити из твоје куће док не наведем на тебе многа зла и не ринем те у крајњу муку. Јер ја сам војник, и лако ми је да ти учиним пакост какву хоћу. - Но удовица, иако беше сама и не имађаше никога који би јој притекао у помоћ, ипак му неустрашиво одговараше и супроћаше му се.
После тога војник је опет час љубазно мољаше час беснијаше, покушавајући да је или молбама или претњама приволи да му она да своју кћер за жену. И тако јој он досађиваше за све време док становаше у њеној кући. Нуђаше он њој и неке поклоне, јер не беше сиромах; куповаше њој и кћери њеној златне наките и скупоцене хаљине, да би добио оно што жели. Но удовица поклоне не примаше и од њега се склањаше, а кћер своју веома брижљиво скриваше да је овај безаконик не види. Једном му она рече: Чула сам да у постојбини својој имаш жену и децу. - А он, сав обузет жељом за девојком и немајући страха Божијег, стаде се клети и преклињати, говорећи: Никада се женио нисам, и хоћу да твоју кћер имам за жену и начиним је господарицом над свим имањем својим које поседујем у домовини својој. - Удовица Софија поверова, најзад, овом лажљивом војнику, усвоји његову молбу, окружену безбројним заклетвама и преклињањима, и пристаде да му да своју кћер Ефимију. И подигавши руке к Богу она рече: Владико Господе, Ти си Отац сиротама и Судија удовама; погледај милостивно на створење Твоје, и не остави ову девојку која ступа у брак са непознатим човеком. He презри сиротињство моје и не остави ме беспомоћном, јер уздајући се у Твој благи промисао ја дајем своју убогу кћер човеку странцу и Тебе имам за сведока и јемца његових заклетава и обећања.
И девојка би удата за тога Гота, и по закљученом браку они живљаху мирно. Ефимија затрудне, и пре но што се она породи непријатељи одступише од града празни, јер не могоше освојити град, пошто грчка војска што беше у граду јуначки брањаше градске бедеме и вођаше с непријатељима велику борбу. Но нарочито заштићаваху град молитве светих мученика: Гурија, Самона и Авива. Када непријатељи одступише, грчки војници су се морали вратити својим кућама. Тако се и онај Гот спремао да се врати у своју постојбину. Мајка неутешно ридаше због растанка са својом ћерком, и покушаваше да је узме од Гота, не дајући му да је води у туђу земљу. Али не могаше раскинути брачни савез, потврђен законом. И када лукави зет већ хтеде да крене са супругом на пут, Софија одведе њега и своју кћер у цркву светих мученика: Гурија, Самона и Авива, постави их пред кивот светих мученика, и рече зету: Ја ти нећу поверити своју кћер, ако ми не даш као јемце ове свеце који су пострадали за Христа: стога се ухвати За свети кивот њихов и закуни ми се, да мојој кћери нећеш учинити никакво зло него ћеш је чувати са доличном љубављу и поштовањем. - А Гот, сматрајући то за ситницу, одмах се без икаквог страха ухвати за чесни кивот светих мученика и рече: Из ваших руку, светитељи, примам ову девојку, и вас узимам за јемце и сведоке њеној мајци, да никакво зло нећу учинити овој мојој супрузи, нити ћу је икада увредити, него ћу је чувати с љубављу и поштовати је до краја.
Тако говораше Гот, па се безаконик још и Богом кунијаше, не помишљајући нити се бојећи да ће му Бог, Господ освете, узвратити по делима његовим и погубити га за неваљалство његово. А мајка, саслушавши заклетву свога зета, са вапајем рече светим мученицима: Вама после Бога, о свети мученици, поверавам своју кћер, и преко вас је предајем овом страном човеку.
Пошто се тако помолише, они дадоше један другоме целив љубави, и растадоше се: удовица Софија врати се кући својој, a Гот са Ефимијом крену на пут. При томе он отпусти роба кога је имао код себе, да се за ову тајну не би сазнало у кући његовој.
Када они, прешавши сав пут, стигоше у постојбину Гота и већ беху близу његове куће, он са страшном свирепошћу насрну на жену своју Ефимију као непријатељ: заборавивши љубав према њој и пренебрегавши заклетве, он скиде с ње скупоцене хаљине и златне наките, и обуче је у бедне дроњке као заробљеницу и робињу, и извукавши мач запрети јој говорећи: Ако хоћеш да останеш у животу онда, ушавши у мој дом, никоме не говори ништа о ономе што је било међу нама, него реци да си заробљеница, јер у дому свом ја имам жену и децу; ти пак буди мојој жени робиња и покоравај јој се у свему као својој госпођи. А ако објавиш њој, или коме од мојих сродника кажеш, да сам се оженио тобом, онда ћеш овај мач угледати у грлу свом и умрећеш.
Видећи да је обманута и изиграна од овог злог варварина, и чувши претњу његову, Ефимија се уплаши и рече му: Је ли то љубав твоја? је ли то испуњење обећања твојих? такве ли су заклетве твоје? и таква ли беше намера твоја, да мене, супругу твоју, начиниш заробљеницом, и слободнакињу робињом? Тебе ради ја оставих своју мајку, сроднике и отаџбину, и прилепих се теби недицемерном љубављу, верујући речима твојим које си потврдио заклетвама. А ти ми мржњом узвраћаш за љубав, и место мужа и пријатеља постао си ми варварин, непријатељ и мучитељ, који ме је завео у туђу земљу да ме погуби.
Рекавши то она подиже очи своје к небу и уздиже руке, па уздишући из дубине срца и горко плачући и ридајући она Завапи к Богу: Боже родитеља мојих, погледај на невољу моју, чуј уздисање моје, услиши глас молитве моје! Види шта ради са мном овај кривоклетник, и избави ме од ових зала молитвама светих угодника Твојих који пострадаше за Тебе. О, свети мученици: Гурије, Самоне и Авиве! вас призивам сада: помозите ми, упала сам у неочекивану опасност, јер, уздајући се у вас, ја пођох са овим Готом; стога му ви одмаздите за мене, и избавите ме из ове невоље.
Док она тако горко ридаше и тајно се у срцу мољаше Богy, они уђоше у дом Гота. А жена Гота, угледавши Ефимију и видевши лепоту лица њена, узнемири се од љубоморе, јер посумња да је муж њен био у недозвољеним односима са њом, и питаше мужа: Ко је ова девојка, и откуда си је довео? - А он одговараше: To je заробљеница; довео сам је из Едесе да ти буде робиња. - Жена рече: Красота лица њенога показује да је она не робиња него слободњакиња. - Муж одговори: Иако у својој земљи она беше слободњакиња, као што то показује лице њено, ипак је сада она твоја робиња.
Ефимија, не смејући од страха ништа говорити, ћуташе, и повињаваше се жени Готовој служећи јој као робиња госпођи својој; и не знађаше шта да ради, да би се избавила од зала у која је запала. И живљаше она обављајући службу робиње, свагда имајући на уму свете мученике и са сузама вапијући к њима: Похитајте помоћи мени, слушкињи вашој, о светитељи! похитајте указати ми милост и обратити пажњу на срамоту и превару које доживех. - Госпођа пак њена, осећајући у срцу љубомору према њој, беше сурова и немилосрдна према њој; наређиваше јој да обавља најтеже послове, и мучаше је на разне начине. Но најгоре беше то што она никада није хтела да говори с њом; усто Ефимија не знађаше готски језик, и не могаше госпођи својој казати о себи ништа; а бојаше се и Гота да је не убије, ако би што испричала госпођи о себи.
После извесног времена жена Гота примети да је Ефимија грудна. To још више распали њену љубомору, и она стаде свој разјарени бес искаљивати на Ефимији: наређиваше јој да ради најмучније и најцрње послове, хотећи је на тај начин уморити. А када дође време Ефимија роди мушко дете које у лицу потпуно личаше на Гота, који му стварно и беше отац. А жена Гота, видећи да дете по свему личи на њенога мужа, испуни се страховитог гњева и стаде смишљати како да убије то дете. И она рече мужу: Узалуд одричеш да ниси познао ову девојку, јер ово њено дете, које је потпуна слика твоја, јасно обелодањује и доказује да си му ти отац. - Гот опет стаде одрицати то, говорећи: To није истина, ја никад нисам познао њу. Ти имаш власти над њом, и што хоћеш чини са њом, јер она је заробљеница и робиња твоја.
Тада ова зла жена намисли да отрује дете. Након мало времена она спреми смртоноени отров, одасла мајку од куће на неки посао; и кад дете остаде само она му сасу отров у уста, и дете одмах умре. А кад се мајка врати с посла и виде мртво дете, испуни се неисказане жалости и срце јој се кидаше од силне туге за дететом. Незнађаше она од чега јој је дете тако изненада умрло, јер никога не беше у соби када господарица сасу детету отров у уста. Но спремајући дете за сахрану, Ефимија угледа где из уста детету тече отров, и она се опомену да јој је госпођа једном претила како he и њу и дете њено убити. И би јој јасно ко је виновник смрти њенога детета, али она ћуташе пошто није смела говорити ништа. Узевши мало вуне она обриса њоме отров који тецијаше из детињих уста, и ту вуну сакри код себе, не обелодањујући ту тајну никоме. И дете би сахрањено.
Након неколико дана Гот позва пријатеље своје на вечеру, и Ефимија служаше око трпезе. Када дође време да чашу принесе госпођи, Ефимија онда, желећи сазнати да ли је дете њено умрло стварно отровано од стране госпође, узе ону вуну којом обриса уста своме детету, кришом је окваси у напитку, па Извади и исцеди у чашу, и принесе ту чашу госпођи својој. Ова, не знајући ништа, испи чашу, и на тај начин зло њено сручи се на њену главу: јер те ноћи она изненада умре, и тако упаде у јаму коју сама беше ископала. А када ујутру Гот устаде, он угледа своју жену мртву, и њега спопаде ужас због изненадне смрти њене; сав се дом испуни плача, и слегоше се сви рођаци, пријатељи и суседи, и плакаху за њом. Затим начинивши раскошан мртвачки сандук, положише покојницу у сандук, и свечано сахранише.
Када после сахране минуше седам дана, рођаци покојнице сетише се девојке доведене из Едесе и говораху: Нико други није крив за изненадну смрт наше рођаке него једино та заробљеница, која стално беше непријатељски расположена према њој. - И тако сви устадоше на Ефимију, и хтедоше је предати царском намеснику на суд, да мукама изнуди од ње признање, на који је начин она уморила своју госпођу. Али пошто у то време намесник не беше дома, они променише своју намеру и решише да Ефимију сахране живу поред мртве покојнице. И откопавши покојничин гроб они положише Ефимију поред њеног леша који је смрдио, киптео црвима и распадао се, да је уморе насилном смрћу; затим доваљаше велики камен на гроб и поставише стражаре.
Ко може исказати тадашњу муку Ефимијину, њен јад, њену уплашеност и трепет, њен страх и ужас, ридање и плач? Нека сваки само представи себи страх и ужас и муку живога човека, сахрањеног у гробу поред смрдљивог леша: страх од мртваца, смрад од леша, таму и тескобу гробну, црве одасвуд, живу смрт, и неисказано мучење. Налазећи се у такој крајњој тескоби, Ефимија у тузи срца свесрдно завапи к Богу из гроба, као некада пророк Јона из утробе кита, и мољаше се говорећи: Господе Боже Сила, Ти седиш на херувимима и надгледаш бездне! Ти видиш тугу срца мога и тескобу у мрачном и смрдљивом гробу овом; Ти знаш да сам имена Твога ради била удата за безаконог Гота, који се именом Твојим клео када ме је узимао; стога се смилуј на мене ради светог имена Твог. Ти убијаш и оживљујеш, низводиш у пакао и изводиш:[8] избави ме од горке смрти ове, и изведи из гроба овога, као из пакла, јер си силан и мртве васкрсавати, - утолико пре можеш извести из чељусти смрти мене живу која се налазим на домаку смрти. Помилуј ме, Владико, ради светих мученика: Гурија, Самона и Авива, чије си проливање крви за Тебе и смрт примио као чисту жртву. О, свети мученици! вас мајци мојој одреди за јемце непријатељ мој, - стога ме ви сада спасите!
Док се она у патњи душе своje тако мољаше, гле, њој се Јавише три лучезарна мужа који сијаху као три сунца, - свети мученици: Гурије, Самон и Авив, и тог тренутка нестаде у гробу смрада, и Ефимија осети диван силан мирис који се лио из јавивших се светих мученика. И свети мученици јој рекоше: "Буди храбра, кћери, и не бој се, брзо ћеш бити спасена". Када свеци то рекоше, облажени се срце Ефимијино и од пресветле појаве светих и од утешних речи њихових; и испунивши се радости она се занесе и заспа слатким сном. У време тога сна она би узета из гроба невидљивом и свемоћном силом Божјом и за један час пренета у Едесу, у цркву светих мученика: Гурија, Самона и Авива, и положена крај чесног кивота њиховог. А беше ноћ када Ефимија би пренета, и у цркви се вршаше уобичајено јутарње богослужење. Пробудивши се из сна, она опет угледа свете мученике који јој говораху: "Радуј се, кћери, и познај где си сада; ето ми испунисмо што обећасмо; иди дакле с миром к својој мајци". - Рекавши то, они постадоше невидљиви.
Ефимија уставши погледаше око себе где се то она налази. Угледавши зидове цркве, иконе, свеће и чесни кивот светих Мученика, и притом чувши певање клирика она се убеди да се налази у Едеси, у цркви својих јемаца, светих страдалника Христових: Гурија, Самона и Авива. Тада се она испуни неизрециве радости и веселости, и грлећи с љубављу кивот светих Мученика, са сузама узношаше благодарност Богу и светитељима Његовим за толику указану јој милост. У благодарењу свом она говораше: Бог наш на небу и на земљи, све што хтеде створи (Псал. 113, 11): посла с неба, и спасе ме. Благословен си Господе, који спасаваш оне који се надају у Тебе: вечером долази плач, а јутром радост (Псал. 29, 6).
Када она са радосним сузама говораше то и много друго, чу њене речи и плакање презвитер, па јој приђе и питаше је: Ко си ти, и због чега тако плачеш? - Она му стаде причати све подробно: како ју је мајка дала Готу крај кивота светих Мученика, шта је све доживела од тог кривоклетника, како је јуче била жива закопана у гроб, како јој се у време молитве јавише свети Мученици и за један час је пренеше из Готске земље у ову њихову цркву. - Слушајући то презвитер се запрепасти дивећи се великој сили Божјој. Но ипак, не хотећи да потпуно верује свему што она говораше, он је упита: А ко је мати твоја? - И сазнавши да је удовица Софија њена мати, презвитер одмах посла по матер, позивајући је да дође у цркву. Мајка, не знајући ништа, дође одмах; и угледавши своју кћер где стоји поред чесног кивота светих Мученика, обучену у бедне дроњке, она се запрепасти од тако неочекиваног призора, па јој притрча, и загрливши је плакаше. Плакаше и Ефимија; и од плача не могаху проговорити ни речи. Затим, стишавши не брзо своје сузно ридање, мајка упита Ефимију: Како си се обрела овде, кћери моја слатка, и због чега си одевена у те јадне рите? - Ефимија јој онда исприча све потанко: како пострада у туђој земљи од неваљалог мужа, како је била жива закопана у гроб, и чудесно спасена и пренесена од стране јавивших јој се светих мученика: Гурија, Самона и Авива. Слушајући све то, мајци се топљаше срце од жалости. А и сви који се деоише у храму, слушајући Ефимијино казивање, дивљаху се веома, и слављаху свемоћну силу Божију и милост. Мајка пак, павши пред кивот светих Мученика, громким гласом узношаше благодарење Богу и светитељима Његовим. И проведоше оне сав тај дан у цркви молећи се и благодарећи Богу, и с љубављу и усрђем грлећи и целивајући кивот светих Мученика. И касно увече мајка узе кћер своју и с радошћу оде кући својој славећи Бога.
Сутрадан се глас о овоме чуду пронесе по целоме граду; и одасвуд се стицаху у кућу удовичину њени рођаци и суседи, и са страхом се дивљаху ономе што им Ефимија казиваше. И сви слављаху име Господње, и величаху и хваљаху помоћ светих Мученика.
Софија са својом ћерком провођаше богоугодно остале дане свога живота, причајући свима о сили Божјој коју Бог милостиво показа на њима. Ефимија говораше: Десница Господња даје силу (Пс. 117, 16), десница Господња пренесе ме од Гота у Едесу: Нећу умрети, него ћу жива бити, и казивати дела Господња (Пс. 117, 17). Кривоклетнику пак Готу Бог одмазди на следећи начин.
После извесног времена онај исти незнабожни народ коЈи раније ратова против Грка, удружи се с Персијанцима, и опет крену на Грчку земљу, и покушаваше да заузме град Едесу. Због тога грчки цареви опет послаше војску у Едесу да брани град. Са том војском дође и онај Гот који лукавством и преваром узе од Софије кћер Ефимију. Он ништа знао није о чуду које се десило, и сматрао је да је Ефимија умрла, закопана жива у гроб са мртвом женом његовом. Зато он без смућености оде код Софије као код своје таште. А она, видевши га где долази, сакри Ефимију у унутрашње собе, а њега прими као свог зета, правећи се да се радује његовом доласку. Затим позвавши своје рођаке и суседе она поче у њиховом присуству питати Гота, говорећи: Како с Богом путовасте одавде? не разболе ли се моја кћи путем, пошто је била у другом стању и како се породи? Ја сам много туговала због ње: бојала сам се да јој се онако бременитој не деси на путу неко зло. - Он одговори: Ради молитава твојих Бог нам поможе, те отпутовасмо без тешкоћа; кћи је твоја здрава, родила је синчића. Она те много поздравља. И да нисам изненада пошао на овај пут, пошто са& хитно позван, твоја би кћер дошла са мном и с дететом код тебе, да ти приреди радост. Уосталом, она ће доћи у згодније време.
Чувши овакве речи, Софија се запали праведним гњевом због лажи овог злог човека, и раздирући хаљине своје она громко повика: Лажове! препредењаче и убицо! где си денуо моју кћер? - И рекавши то, она изведе Ефимију из унутрашњих одељења, постави је пред Гота и упита га: Познајеш ли ову девојку? ко је она? знаш ли где си је закопао, кривоклетниче, И предао је смрти, безакониче? - А он, чувши ове речи и угледавши Ефимију, задрхта, изгуби глас, и не могаше уста отворити ни реч изговорити, као да је сав умро. Тада га присутни Софијини рођаци и суседи узеше и у собу чврсто затворише, и остадоше пред вратима чувајући стражу. Мајка пак и ћерка позваше писара који записа све што им се догодило, не пропустивши ништа из тог предивног чуда, па отидоше к епископу тога града, блаженом Евлогију, и предадоше му то писаније. Притом га обавестише да је код њих дошао тај зли и препредени Гот. Прочитавши писаније, епископ одмах узе свој клир и оде к војводи, старешини над дошавшом грчком војском, и нареди да се пред војводом прочита писаније, уручено му од удовице и њене кћери, у коме подробно беше описано то предивно чудо светих Мученика. Војвода, пажљиво саслушавши читање описа, заггрепасти се дивећи се преславном чуду; а и сви што беху с њим напунише се страха. Војвода одмах нареди да Гота доведу преда њ. А позвана би и удовица Софија са њеном ћерком Ефимијом. И нареди војвода да се ова повест прочита громко да сви чују. Јер се у дворишту војводином беше сабрало мноштво народа, људи и жена. По прочитању писанија војвода упита Гота, је ли истина то што је написано и прочитано. Гот одговори да је истина и да ту нема ничег лажног. Тада му војвода рече: Бедниче! убицо! како се ниси побојао Бога и страшног суда Његовог? И како се ниси уплашио заклетве коју си дао крај кивота светих Мученика, које си учинио јемцима и сведоцима својих обећања? Зашто се ниси сажалио на девојку коју си преластио својим лукавством? Зато прими казну коју си делима својим заслужио.
Рекавши то, војвода одмах нареди да се Готу одсече глава, а тело његово спали у огњу. Међутим богољубиви епископ усрдно моли војводу да не погубљује Гота него да га помилује в остави у животу, да би он прославио величину Божију. Но војвода одговори епископу: Бојим се да помилујем човека који је учинио толики злочин, да не бих разгњевио свете Мученике. које увреди овај кривоклетник.
И Гот би посечен no наређењу војводе. На молбу пак епископа, тело његово не би предато огњу него у земљу погребено. Такву одмазду доживе овај бедни човек. А Бог се прослави у светитељима Својим. Њему и од нас грешних нека буде слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕЛПИДИЈА, МАРКЕЛА и ЕВСТОХИЈА

БЛАЖЕНИ Елпидије беше за царовања Јулијана Одступника[9] сенатор. Као хришћанин он би изведен пред Јулијана на суд. Наговаран да се одрекне Христа, он не хте. Јулијан нареди да му обуку власеницу, начичкану клинцима и премазану врелом смолом. Онда га бише по целоме телу, и клинци му се позабијаше у тело. Блажени јуначки трпљаше муке, и не пристајаше одрећи се Господа. Онда га бацише у јаму, и стадоше га обливати врелом водом, и тело му се покри пликовима и ранама. Да би му увећао муке, бездушни цар нареди да се направи смеса од вреле смоле, лоја, креча и других горивих материја, па том врелом смесом поливају мученику ране, и у уста сипају врелу смолу. To би учињено. После тога светог Елпидија заједно са Евстохијем и Маркелом везаше за дивље коње и бикове, да их ови растргну. Али по дејству Божје силе, дивље животиње се не помакоше с места. Онда их моткама страховито бише, да им све кости поломише, па их такве бацише у огањ, у коме блажени мученици предадоше душе своје у руке Бога живога.
Чесна тела ових светих мученика бише сахрањена на гори Кармилу. Но одмах настаде грмљавина и севање муња, и дође тамо Господ Христос са Ангелским Силама и даде целив светим мученицима. Притом Господ Евстохија и Маркела пренесе на друго место, а чудесног Елпидија васкрсе и посла на нове подвиге и поновно мучеништво. Глас о новим подвизима светог Елпидија допре и до Јулијана. Он одмах нареди да му мученика доведу. Угледавши светог мученика читава и здрава, цар нареди да тело мученика растегну привезавши га између четири стуба: онда га немилосрдно бише, и оштрим тестерама стругоше, и сирћетом и сољу заливаше, и сурим крпама ране трљаше. После тога цар бездушник нареди, те мученика на жеравицу распрострше, и жеравицом му главу посипаше. А кад свети мученик и то претрпе, онда га на мучилишно дрво обесише, усијани штит, на средини избушен, на тело прислонише, и усијани пепео по штиту сипаше, да би му тело сагорели; и још га чекићем по глави бише. У време ових мучења догоди се дивно чудо: молитвама својим свети мученик сакруши у прах идоле који се недалеко налажаху. И пошто силом Божјом мученик остаде неповређен, незнабошци се, њих шест хиљада на броју, обратише у веру Христову. После свега тога, свети Елпидије би бачен у ужарену пећ, где свету душу своју предаде у руке Господу свом.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА

С ВЕТИ Димитрије беше из села Доада (или Давудије), близу града Амапасе, у Тракији. Пострада за царовања Максимијана Галерија. Оптужен као хришћанин, он би изведен на суд пред царског намесника Публија. На саслушању он смело исповеди Христа као истинитога Бога, говораше присутнима о Духу Светоме, и учаше их о оваплоћењу Господа Исуса Христа, о Његовој благости, човекољубљу и домостроју спасења. Затим изобличи душегубну лаж идолопоклонства, показавши да су идоли слепи и глуви, као и они који их поштују. Својим речима он силно разјари намесника, и овај нареди да му се одсече глава. И тако сконча добивши од Господа небески венац.[10] Чесне мошти светог Димитрија бише погребене од верних и богобојажљивих људи, и дају исцељења свима који им прибегавају.

ПРАЗНИК ИКОНЕ СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "КУПЈАТИЦКЕ"

ОВА икона прво се јавила некој девојчици Ани, у селу Купјатичу у Минској губернији 1182. год. Чувајући стадо виде Ана неку светлост у шуми. Када се она приближи тој светлости, угледа на дрвету осредњи крст са ликом Пресвете Богородице. Узме Ана тај крст и однесе дома, па се опет врати своме стаду. Но на велико чудо њено она опет виде на истом месту исти крст о дрвету. Она га узе, метну себи у недра и однесе кући. Када хтеде показати крст оцу своме, завуче руку у недра, но крста ту не бејаше. Она исприча оцу све; па са оцем оде, видеше крст у шуми и пренесу га кући. Сутрадан крста опет није било у кући. Они узбуне цело село, и сви сељаци оду те виде крст и поклоне му се. Убрзо људи ту сазидају цркву. Многобројна чудеса пројавила су се од тога чудесног крста са изображењем Богоматере. Та икона сада се налази у цркви свете Софије у Кијеву.

СПОМЕН ИРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИНТИОНА (КИНТИАНА), епископа

ЕПИСКОП Селевкијски. Живео и упокојио се у четвртом столећу. Један од 318 отаца Првог Васељенског Сабора. Истакао се својом ревношћу у борби против Аријеве јереси. Због подвижничког живота Бог му дао дар чудотворства.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЗАХАРИЈА

БАЧЕН у море за Христа. Празнује се и 21. октобра.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВПСИХИЈА, НЕАРХА и КАРТЕРИЈА

ОBУ тројицу мученика са њиховом дружином спомиње Париски кодекс 1578. и Патмоски 266. По свему судећи то су други свети мученици од оних који се празнују 5. новембра под истим именом, али без Неарха.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛИПА РАБАНСКОГ

ОСНОВАО манастир Спасо-Преображењски на реци Рабанги, на 35 километара од града Вологде. Преставио се 1457. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Едеса - град у Македонији.
2. Диј или Јупитер, по веровању незнабожаца Римљана, највећи међу боговима и отац богова.
3. Свети мученици пострадали између 293. и 306. године.
4. Ликиније - управљао Источном половином царевине од 307. до 324. године.
5. Свети Авив пострадао 322. године.
6. Еталити - тако се називало племе Хуна који су живели у данашњој Мерви и Авганистану.
7. Готи - најисточније и многобројно Германско племе које је живело на придунавским равницама.
8. Ове су речи узете из: 1 Цар. 2, 6.
9. Царовао од 361. до 363. године.
10. Пострадао 307. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Филип. Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцелења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Туде би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, по том распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. год. у време цара Дометијана.

2. Св. Григорије Палама архиепископ Солунски. Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, св. Јован Богослов, св. Димитрије, св. Антоније Велики, св. Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена.

3. Св. Јустинијан цар Византијски. Пореклом Словенин, вероватно Србин, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших – Св. Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји” која се почела појати на литургији од 536. год. Сазвао Пети васељ. Сабор 553. Скончао мирно 14. нов. 565. год. у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ФИЛИПА

КРАЈ мора Галилејског, у близини Хоразина и Капернаума налажаше се град Витсаида.[1] У томе граду родише се три апостола: Петар, Андреј и Филип. Петар и Андреј беху рибари, и тим се занатом бављаху док их Господ Христос не позва за собом; а Филипа још у младости родитељи дадоше да се учи књижној мудрости. Усрдно читајући и изучавајући Свето Писмо, Филип постаде одличан познавалац Светога Писма, и добро знађаше сва пророштва о очекиваном Месији, и пламтијаше пламеном љубављу к Њему и силном жељом да Га види у лице, иако још није знао да је већ дошао на земљу Онај кога многи жељаху видети, очекујући Његов долазак.
Док Филип пламтијаше таком љубављу к Месији, гле, многожељени Месија, Христос, дође у Галилеју, и нашавши Филипа рече му: Хајде за мном (Јн. 1, 43). - Овај позив Господњи Филип чу не само телесним ушима него и свим срцем, и одмах поверова да је то истинити Месија, обећан Богом преко пророка, и пође за Њим. Пажљиво пратећи пресвети живот Господа Христа, Филип се стараше да га подражава, и учаше се од Њега Божанској премудрости, којом је касније имао победити безумље незнабожачко. Радујући се проналаску таке Ризнице, којом је сав свет имао бити искупљен, Филип не хте да се само он један обогаћује њоме, него жуђаше да и други имају удела у том дару. Зато, нашавши пријатеља свог Натанаила он му с радошћу саопшти: Ми нађосмо Оног за кога Мојсије у закону писа и пророци - Исуса сина Јосифова из Назарета (Јн. 1, 45). Натанаил, чувши то и не верујући да из маленога града и од простога рода може произаћи Месија, Цар Израиљски, рече: Из Назарета може ли бити што добро? - А Филип, не говорећи много, посаветова Натанилу да само види Исуса, рекавши му: Доћи и види (Јн. 1, 46). - Тако поступи Филип зато што је знао да ће Натанаило, чим види Исуса и чује Његове спасоносне речи, одмах поверовати да је Он Месија. Тако уствари и би. Јер када Филип вођаше Натанаила к Исусу, то Господ, који испитује срца и чита сакривене мисли људске, угледавши Натанаила где иде к Њему, познаде га и рече о њему: Ево правога Израиљца у коме нема лукавства. - Чувши те речи, Натанаило се силно зачуди и рече My: Откуда ме познајеш? Јер нити си ти икада видео мене, нити ја тебе. - Одговори му Господ: Пре него те позва Филип видех те кад бејаше под смоквом (Јн. 1, 47-48). - А Натанаил када беше под смоквом, размишљаше о Божанственом Месији, у очекивању Кога беше сва радост и весеље верних слугу Божијих; и дарова му Бог у то време срце скрушено и топле сузе, помоћу којих он усрдно мољаше Бога, да испуни оно што је од памтивека обећао оцима и пошље на земљу Спаситеља света. Свевидеће пак око Божије виде у то време Натанаила који беше у духу умилења, зато му и рече Господ: Видех те кад бејаше под смоквом.
Ове речи још више запрепастише Натанаила. Јер он се сети о чему је размишљао под смоквом, и са каким се умилењем молио Богу да пошаље Месију; а знађаше да тамо не беше ни једног човека с њим који би га видео, и да мисли његове нико сем Бога не могаше знати. Зато Натанаило одмах поверова да је Исус Месија кога Бог обећа послати на спасење рода људског, и исповеди да је у Христу Исусу Божанска природа којом Исус сазнаде тајне његова срца, па због тога он и ускликну: Учитељу! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев! (Јн. 1, 49).
О, како огромну благодарност Натанаило осећаше и изражаваше Филипу што га обавести о дошавшем на земљу Спаситељу и што га приведе томе жељеном Месији! А радоваше се и свети Филип што људи обретоше Божанску Ризницу, сакривену у иловачи људске природе, и још већом љубављу гораше ка своме Господу. Но свети Филип, видећи у своме Божанском Учитељу савршеног по свему човека, ипак не познаваше још у Њему савршеног Бога. Да би то исправио у њему, Господ Христос му притече у помоћ. Једном Господ, налазећи се са пет хиљада људи с оне стране Тиверијадскога Мора, и желећи да толико мноштво својих слушалаца нахрани на чудесан начин, рече Филипу: Где ћемо купити хлеба да ови једу? - А ово рече кушајући га, јер знађаше да се нема где набавити толики хлеб; а знађаше унапред и то шта ће My одговорити Филип. Но Он ради тога и упита Филипа, да би овај боље познао себе, и постидевши се због свог маловерја, исправио се у вери. И стварно, Филип се не опомену свемогућства Божијег и не рече: Ти, Господе, све можеш; није Ти потребно да икога питаш о томе; само пожели, и одмах ће се сви наситити: "отвориш руку своју, све и сва се насићује добра" (Пс. 103, 28). - He рече то Филип, него, помишљајући о Господу своме као о човеку а не као о Богу, рече: Двеста динара хлеба није доста да свакоме од њих по мало допадне (Јн. 6, 7). - Затим са осталим ученицима рече: Отпусти народ нека иду у околна села и паланке да купе себи хлеба (Мк. 6, 36). - Међутим када Господ преломи пет хлебова и две рибе за пет хиљада људи (Лк. 9, 16), тада Филип виде да из руке Господње, као из неисцрпне житнице, даваше се свима довољно хране, док се сав народ не насити. Тада се апостол постиде због маловерја свог, и утврдивши се у вери прослави заједно са другима Божију силу што је у Христу Исусу.
Касније Филип би Господом као достојан увршћен међу дванаест најодабранијих апостола; и имађаше благодат од Њега и слободу пријатељске љубави пред Њим. Једном у Јерусалиму неки Јелини, који беху дошли о празнику, пошто као неверни не могаху лако доћи до Исуса, приступише к Филипу и мољаху га говорећи: Господине, ми бисмо хтели да видимо Исуса. - A он саопшти то најпре Андреју, па се онда с Андрејом усуди обавестити Исуса о жељи тих Јелина, радујући се томе што и незнабошци траже да виде и чују Господа његовог и Учитеља. Тада он чу од Господа Исуса дивно учење и пророштво о незнабошцима: да ће они поверовати у Њега не сада већ после Његове смрти. Ако зрно пшенично, рече Господ том приликом, паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Тиме Господ као да је рекао: Док ја живим на земљи, имам само део дома Израиљева који верује у мене; а када умрем, онда ће не само дом Израиљев него и многи незнабошци поверовати у мене.
Још једном свети Филип, после Тајне Вечере, усуди се упитати Господа о великом тајанству Божанства, када Га замоли да им покаже Оца, говорећи: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста (Јн. 14, 8). Овим својим питањем свети Филип учини велику корист Цркви Христовој, јер из тога се научисмо знати једносушност Сина са Оцем и затварати уста јеретицима који одбацују ту Божанску истину. На то Господ одговори са благим прекором: Толико сам време с вама и ниси ме познао, Филипе? Који виде мене, виде Оца; па како ти говориш: покажи нам Оца? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Речи које вам ја говорим, не говорим од себе; него Отац који пребива у мени, Он твори дела. Верујте мени да сам ја у Оцу и Отац у мени (Јн. 14, 9-10).
Овај одговор Господа Исуса научи светога Филипа и с њим сву Саборну Апостолску Цркву да правилно верује у једнакост Божанства Сина са Оцем и да изобличава богохулство Арија који каже да је Син Божији створење а не Творац.
После добровољног страдања и васкрсења Сина Божија, свети Филип виде са осталим апостолима Господа свог већ у бесмртном и прослављеном телу, доби од Господа мир и благослов, виде и вазнесење Његово. Удостоји се он и благодати при силаску Светога Духа и постаде проповедник Христов међу незнабошцима, јер му коцком паде у део да иде на проповед у Малу Азију. Но најпре он проповедаше у Галилеји. Тамо га једном срете нека жена која у наручју свом ношаше своје преминуло детенце и ридаше неутешно. Угледавши је, апостол се Христов сажали на њу, и пруживши руку ка умрлом детету рече: Устани! наређује ти Христос кога проповедам. - И детенце одмах оживе. А мајка, угледавши васкрсло чедо своје живо и здраво, припаде к ногама апостолу узносећи му благодарност за васкрсење сина свог и молећи од њега крштење, јер она поверова у Господа Христа проповеданога њиме. Апостол, крстивши мајку с детенцетом, отпутова у незнабожачке земље. И проповедајући Еванђеље у Грчкој, он силом Христовом чињаше многа чудеса, исцељујући болеснике, а васкрсе и једног мртваца. Ова чудеса веома задивише тамошње Јевреје, и они послаше у Јерусалим ка главарима свештеничким и кнезовима јеврејским извештај: да је к њима дошао неки непознат човек по имену Филип, проповедајући име Исусово, којим изгони бесе и исцељује сваку болест, па је тим именом Исусовим чак и једног мртваца васкрсао, и већ су многи поверовали у Исуса. Ускоро допутова из Јерусалима у Грчку један поглавар свештенички са књижевницима, бесан на Филипа. Обукавши се у своју архијерејску одећу, он надмено и гордо седе на судијско место у присуству многих Јевреја и незнабожаца. Тамо доведен би и свети апостол Филип, и постављен у средину скупа. Погледавши га љутито, архијереј поче с гњевом говорити: He беше ли ти доста Јудеја, Галилеја и Самарија да обмањујеш просте и неуке људе? Него си и овамо дошао к мудрим Јелинима да шириш обману којој си се научио од Исуса, противника закона Мојсијева, због чега Он би осуђен, распет на крст, и умре срамном смрћу. И ради празника Пасхе који се догоди у то време, он би погребен, а ви ученици Његови украдосте Га тајно, и на обману многима разгласисте на све стране да је Он сам васкрсао из мртвих.
Када архијереј изговори то, гомила заграја на Филипа: Шта ћеш на ово рећи, Филипе? - И настаде у народу страховита граја: једни беху за то да Филип одмах буде убијен, а други предлагаху да се одведе у Јерусалим и тамо погуби. Тада свети апостол отвори уста своја и рече архијереју: Човече, зашто волиш сујету и говориш лаж? Зашто ти је срце окамењено, и ти нећеш да говориш истину? He ударисте ли ви печат на гроб и постависте стражу? И кад Господ наш васкрсе не сломивши печат гробни, не дадосте ли ви тада злато војницама, да слажу говорећи, како су, тобож, док су они спавали, ученици Исусови украли мртвога Исуса? Како те ни сада није стид да унакажујеш истину! Сами печати гробни су сведоци истинитог васкрсења Христовог, и они су изобличитељи ваше лажи, а и у дан Суда они ће вас изобличити.
Ове апостолове речи страховито разбеснеше архијереја, и он јурну на апостола, желећи да га сам зграби и убије, али у том тренутку он ослепи и сав поцрне. Присутни, видевши шта се зби, приписаше то мађијама, и многи полетеше на Филипа са жељом да га погубе као мађионичара, али и њих снађе иста казна која и архијереја. Поред тога се и земља страшно усколеба, и престављени сви дрхтаху од страха, и познаше велику силу Христову. Међутим свети апостол, видећи беду ослепљених и телесно и духовно, заплака се због њих и обрати се молитвом Богу да им просвети и тела и душе. И на молитву светог апостола, свима им би послано исцељење с неба. Ово чудо учини те се многи обратише ка Христу и повероваше у Њега. Но архијереј, још непрестано ослепљен злобом, не само не хте после казне која га снађе да се опамети и позна истину, него поново стаде ригати многе хуле на Господа нашег Исуса Христа. Али га тада постиже још већа казна: земља се изненада отвори и прогута га, као некада Датана и Авирона.[2]
После архијерејеве погибије свети апостол Филип многе крсти тамо и постави им за епископа једног честитог и достојног човека по имену Наркиса, па отпутова у Парт. Путем он мољаше од Бога помоћи у трудовима својим. И кад преклони колена на молитву, њему се јави с неба слика орла са позлаћеним крилима, раширеним слично Христу распетоме. Укрепљен тим јављањем, свети Филип крену опет на проповед, и обишавши Арабијске и Кандакијске градове[3] укрца се у лађу и отплови морем ка Сиријском граду Азоту.[4] Но ноћу настаде велика бура на мору, и сви већ страховаху за свој живот. Тада свети апостол стаде на молитву, и одмах се појави на небу лучезарни крст, који обасја таму ноћну, и море се изненада утиша, и валови његови умукоше. А кад лађа пристаде уз обалу Азота, свети Филип изиђе из лађе, и прими га у дом свој неки гостољубиви човек по имену Никоклид, који имађаше кћер Харитину, коју бољаше једно око. Ушавши у Никоклидов дом, апостол поче проповедати реч Божју присутнима, и сви га слушаху с радошћу. А и Харитина беше ту и слушаше светог апостола; и проповед је његова толико усхити, да она заборави и на саму болест своју. Видећи толико усрђе њено за реч Божију, и знајући за болест њену, апостол се сажали на њу и нареди јој да на болесно око своје стави руку и да призове име Исуса Христа. Чим то Харитина учини, одмах се исцели око њено, и сав дом Никоклидов поверова у Христа, и крстише се.
Из Азота свети апостол Филип отпутова у Јерапољ Сиријски[5] где, проповедајући Христа, изазва силан гњев у народу, и хтедоше да га камењем затрпају. Но на заузимање једног угледног грађанина по имену Ира, он би спасен од погибије. - Грађани! рече Ир народу, послушајте савет мој: немојте чинити никакво зло овоме странцу док не испитамо је ли истинито учење његово; и ако се оно не покаже истинито, онда ћемо га погубити.
Народ се не усуди да противречи Иру. И узевши Филипа, Ир га одведе дому своме. Апостол пак у дому Ировом по обичају одржа другу проповед о Христу, и приведе к светој вери Ира, и сав дом његов, и суседе његове, и просвети их тајном светог крштења. Међутим грађани, дознавши да је Ир примио крштење, сабраше се ноћу и опколише дом његов, са намером да запале дом његов, те да са апостолом изгори Ир и ови домашњи његови. Сазнавши њихову намеру, апостол изиђе к њима неустрашиво, а они га као дивље звери шкргућући зубима зграбише и на своју скупштину одведоше. Старешина пак скупштине, коме беше име Аристарх, угледавши апостола, пружи своју руку и ухвати га за косу, али му се тог часа рука осуши, очи ослепише, уши оглувеше. Када се то зби у народа се промени расположење: гњев се претвори у дивљење, и они стадоше молити апостола да исцели старешину њиховог Аристарха. А Филип им говораше: Ако он не поверује у Бога којега ја проповедам, неће се исцелити. - Док Филип тако говораше народу, наиђе пратња, и људи ругајући се апостолу рекоше: Ако васкрснеш овога мртваца, онда ће Аристарх и ми сви поверовати у Бога твог. - Апостол подиже очи своје на небо и дуго се мољаше; затим обраћајући се мртвацу рече му кротким гласом: Теофиле! - И тог тренутка мртвац се подиже на носилима, седе и отвори очи своје. А Филип му онда рече: Христос ти наређује: устани и разговарај с нама! - Мртвац, уставши са одра свог, паде к ногама апостоловим, говорећи: Благодарим ти, свети слуго Божији, што ме у овом часу избави од страшнога зла: јер ме два црна и злосмрадна ђавола немилосрдно вуцијаху, и да ти ниси похитао и избавио ме од њих, ја бих био бачен у љути тартар.
Тада сви, видевши ово преславно чудо, једногласно прославише Јединог Истинитог Бога, којега Филип проповеда. Апостол пак, давши руком знак народу да ућути на кратко време, нареди Иру да својом руком закрсти повређене делове Аристрахове. Чим то Ир учини, одмах се Аристарху осушена рука исцели, очи прогледаше, уши прочуше, и он потпуно оздрави.
Због таквих чудеса, која свети Филип чињаше силом Христовом, сви житељи града Јерапоља повероваше у Господа Христа, и поразбијаше идоле своје. Први који поверова беше родитељ Теофилов; он полупа дванаест златних идола својих, и злато раздаде сиромасима. Свети апостол их крсти све, и постави им Ира за епископа.
Основавши на тај начин цркву у Јерапољу и утврдивши у светој вери новопросвећене, свети Филип крену у друге земље на проповед. Проходећи Сирију и планинску Асију он дође у Лидију и Мизију[6] и путујући по њима он обраћаше к Истиноме Богу заблуделе незнабошце. Тамо се њему придружи свети апостол Вартоломеј,[7] који у то време проповедаше у суседним градовима и би од Бога послан у помоћ Филипу. Поред тога брату своме Филипу следоваше и сестра његова девица Миријамна[8] и сви заједно служаху спасењу рода људског. Проходећи Лидију и Мизију и благовестећи Еванђеље, они подношаху од неверних многе напасти и муке, бијени и у тамнице затварани и камењем затрпавани. Ho y свима тим гоњењима и страдањима они благодаћу Божјом остајаху живи и хитаху на предстојеће им трудове у проповедању Еванђеља Христова. У једном од Лидијских насеља они сретоше љубљеног ученика Христовог, Јована Богослова, и заједно с њим отидоше у Фригију, и дошавши у град Јерапољ[9] проповедаху Христа. Овај град бејаше препун идола, којима се клањаху сви његови житељи. Међу тамошњим лажним божанствима бејаше и једна змијурина, коју Јерапољци као бога почитоваху и посебни јој храм подигоше, у коме је држаху закључану, и приношаху јој многе и разноврсне жртве, и храњаху је. Ти безумни људи почитоваху и неке друге гмизавце и змије. Најпре се свети Филип са дружином својом наоружа молитвом против те змијурине; у томе им поможе a свети Јован Богослов, који у то време беше с њим. И они молитвом, као копљем, заклаше ту змијурину, и силом Христовом је умртвише. После тога свети Јован Богослов се одвоји од њих, оставивши њима проповедање Еванђеља у Јерапољу, а сам оде у друге градове ширећи свуда свету Благовест. Свети пак Филип с Вартоломејем и Маријамном, оставши у Јерапољу, усрдно се стараху да одагнају одатле таму идолопоклонства и уведу велику светлост познања Истине, и труђаху се дан и ноћ у проповедању речи Божије, учећи прелашћене, уразумљујући безумне, и упућујући заблуделе на пут Истине.
У граду Јерапољу живљаше човек по имену Стахије, који већ четрдесет година беше слеп. Свети апостоли молитвом отворшпе његове телесне очи, а проповеђу Христовом просветише и душевне очи његове. Крстивши Стахија, они пребиваху у његовом дому. Међутим по целоме граду пронесе се глас да је слепи Стахије прогледао. И стаде се много народа стицати у његов дом. И свети апостоли сав тај народ учаху вери у Христа Исуса. А доношаху тамо и многе болеснике, и све их свети апостоли исцељиваху молитвом, и ђаволе из људи изгоњаху. Због тога мноштво људи приступаху вери у Христа и крштаваху се.
Жена градоначелника Јерапољског, по имену Никанора, уједена од змије, лежаше тешко болесна и беше на самрти. Чувши за свете апостоле да у дому Стахијевом исцељују речју сваковрсне болести, Никанора, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно - од уједа змије, и душевно - од демонске обмане, јер научена од светих апостола она поверова у Христа. А када се градоначелник врати дома, слуге му испричаше да се жена његова научи веровати у Христа од неких туђих људи који пребиваху у Стахијевом дому. Градоначелник се страховито разгњеви и нареди да одмах апостоле ухвате а дом Стахијев запале. Ово наређење би извршено. Стече се силан народ, и ухвативши свете апостоле Филипа и Вартоломеја, и свету девојку Маријамну, вуцијаху их по граду, бијући их и исмевајући их, па их онда вргоше у тамницу. После тога градоначелник седе на судишту да суди проповедницима Христовим. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погубљене змијурине, и жаљаху се на свете апостоле говорећи: Градоначелниче, одмазди за срамоћење богова наших, пошто, откако ови туђинци дођоше у наш град, опустеше олтари великих богова наших, и народ заборави приносити им уобичајене жртве; а погибе и знаменита богиња наша змија. Стога, умртви ове врачаре.
Тада градоначелник нареди да са светог Филипа свуку одело, говорећи да се у његовом оделу налазе мађије. Но свукавши одело, они у њему ништа не нађоше. Исто тако свукоше и светог Вартоломеја, али и у његовом оделу ништа не нађоше. А кад приђоше светој Маријамни, са намером да је свуку и да обнаже девичанско тело њено, она се изненада на њихове очи претвори у пламен огњени, и незнабошци уплашени побегоше од ње. Градоначелник осуди свете апостоле на распеће. Први пострада свети Филип. Њему просврдлише пете, провукоше кроз њих конопце, и распеше га на крсту главачке пред вратима змијуринина храма, па га камењем гађаху. Затим разапеше светог Вартоломеја поред храмовног зида. И изненада настаде велики земљотрес, земља се отвори и прогута градоначелника, све жреце змијине и мноштво неверујућег народа. Тада велики страх захвати све, и верујуће и незнабошце, који преостадоше живети, и завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле Јединога Истинитога Бога свог, да и њих земља не прогута. И хитно се бацише на посао: да скину с крстова распете апостоле. Свети Вартоломеј не беше високо распет, и њега скинуше брзо. А светог Филипа не могоше брзо скинути с крста, пошто беше на висини распет; а нарочито стога што је била воља Божја, да би апостол Његов кроз ова страдања и крсну смрт прешао са земље на небо, ка коме су целог живота биле обраћене ноге његове. Висећи на крсту свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје: да им опрости грехе, и да просвети очи ума њиховог да угледају и познаду Истину. Господ услиши молитву његову, и одмах нареди земљи, те све прогутане људе изведе живе, осим градоначелника и змијиних жречева. Тада сви громким гласом исповедише и прославише силу Христову, и изјавише жељу да се крсте. А када им још мало остаде па да светог Филипа скину с крста, он предаде Христу свету душу своју, и они га скинуше мртва. Рођена пак сестра његова, света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свога брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше тело његово скинуто с крста, и радоваше се што добро оконча свој подвиг страдања за Христа. Свети Вартоломеј крсти све који поверовашe y Христа Бога, и постави им Стахија за епископа. Онда сахранише чесно тело светог апостола Филипа. На оном пак месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза, у знак тога да свети апостол Филип, пошто проли крв своју за Христа, ужива вечно блаженство са Господом својим у Царству Његовом.[10]
После сахране светога Филипа свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном остаде неколико дана у Јерапољу, па добро утврдивши у вери Христовој новоосновану цркву, отиде у град Албан што је у Великој Јерменији,[11] где и би распет. Света пак Маријамна упути се у Ликаонију,[12] и тамо, обративши многе к светој вери, сконча мирно. Због свега тога Богу нашем слава сада у увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛИПА ИРАПСКОГ

ЗА кнезовања великога кнеза Московскога и целе Русије Василија Јоановича[13] у области Вологодској, близу манастира преподобног Корнилија,[14] појави се неки дечак, пo имену Теофил. Он се настани код једног човека коме име беше Василије. У дечака бејаше обичај: сваки дан посећивати богослужење, сваку ноћ проводити у молитви, непрестано бдећи. Видећи Теофилово смирење, кротост и љубав к молитви, сви се стадоше дивити овоме дечаку. Њега нико никада не виде да се игра са децом, или смеје. П њему обавестише преподобног Корнилија. Преподобни нареди да му доведу дечака. Корнилије тихо и благо упита дечака ко је и одакле је родом, како му је име, и где живе његови родитељи. Заплакавши, дечак се поклони до земље светитељу и рече: Опрости ми, чесни оче, ја не памтим своје родитеље, остао сам после њих као мало дете; причали су ми да су они били сељаци; а име ми је Теофил. Скитао сам, хранећи се именом Божјим; не знам како сам дошао овамо; и сада живим овде код свога домаћина. Молим те, чесни оче, дозволи ми да се потрудим у твојој обитељи колико могу.
Свети Корнилије провиде својим прозорљивим очима да ће овај дечак бити изабрани сасуд Божји. И нареди да Теофила приме у манастир и повери га ризничару. Дечаку тада беше свега дванаест година.
Од дана ступања у манастир Теофил поче усрдно служити братији, одликујући се великом послушношћу и смиреношћу. Око три године служи он тако братији. Осведочивши се о његову ревност и кротост, ризничар извести о томе преподобног Корнилија. Сви монаси љубљаху трудољубивог дечака. Када Теофил наврши петнаест година, преподобни Корнилије га призва к себи и рече му: Драго чедо моје, ти си потпуно достојан да примиш монашки постриг. - Теофил радосно одговори: Ayma моја жели то изнад свега. Молим те, свети оче, не оклевај извршити ово добро и богоугодно дело.
Преподобни Корнилије припреми потребним поукама блаженог Теофила, и постриже га за монаха давши му име Филип. И мали монах би дат под духовно руководство веома искусном и благочестивом монаху Флавијану. Овај најпре научи Филипа писмености. Господ поможе своме верном слузи. Филип се за кратко време описмени и могаше брзо читати књиге Светога Писма. Много година подвизаваше се преподобни Филип, обављајући сва послушања. Он је час прислуживао у цркви, час радио у пекари; носио воду и дрва; дању свршавао разне послове за братију, а ноћу се молио. Са нарочитом строгошћу он је држао пост, и давао пример истинског уздржања. Братија се дивљаху таквим подвизима преподобнога и стадоше молити светог Корнилија да им Филипа постави за презвитера. Блажени им радо испуни молбу. Тада преподобни Филип удвостручи своје подвиге, те се монаси још више стадоше дивити његовом врлинском животу. Приметивши то Филипу се узнемири душа и он поче туговати. - Тешко мени, помишљаше он у себи, ја сам већ добио награду од људи. Какву награду онда могу очекивати од Господа у дан Суда? He, хвала људска доноси ми муку.
Желећи избегнути славу он намисли напустити обитељ и упутити се куда му Господ укаже. О томе он исприча блаженом Корнилију. Свети старац му даде потребне савете, благослови га и отпусти с миром из своје обитељи. Преподобни Филип се поче молити Пресветој Богородици: Услиши ме, брза Помоћнице, избави ме од муке која ми смућује срце. - И када он ноћу, по своме обичају, стајаше на молитви и читаше канон Одигитрији,[15] одједном он чу глас: Драги слуго мој, изађи одавде и иди куда ти ја укажем. - Преподобни погледа кроз прозорче своје келије и угледа где на јужној страни сија велика светлост. Он се уплаши од овог виђења и у страху истрча из келије. "Ово место и јесте оно које ми је указано с неба, - помисли он. - Нека буде воља Господња!" - Повративши се у келију, он сконча своју молитву, и дуго размишљаше о виђењу. А када он ујутpy крену к цркви, он се поново удостоји чути глас: Изађи из ове обитељи и иди куда ти ја укажем.
После тога преподобни Филип идуће ноћи изађе из манастира не поневши са собом ништа осим одеће што беше на њему, и крену на пут. Путујући он тражаше себи место згодно за молитвено тиховање и монашке подвиге. И при томе храњаше душу своју оваквим размишљањима: Бегајмо од телесног живота, као што је некада народ Јеврејски бежао из ропства Египатског. Уклонимо се од среброљубља, јер је оно корен и почетак свакога зла. Нека Господ буде мој водитељ и наставник! - Тако идући он стиже на Бјелоозеро, и стаде обилазити тај крај, и у шуми на левој обали реке Андоге[16] нађе прекрасно место, тихо и усамљено. - Ево тишине моје, овде ћу се настанити! кликну он и узнесе благодарну молитву Господу.
Изнурен дугим путовањем, преподобни леже под једним гранатим бором и заспа. У сну му се јави ангео Господњи и рече: "Филипе, овде ти је Господ припремио место". - Блажени се одмах пробуди и стаде се молити Пресветој Тројици. Сутрадан изјутра он се упути управитељу те области, кнезу Андреју Васиљевичу Шелеспанском. Дошавши кнезу блажени га стаде молити за оно место где је имао виђење. Кнез се заједно са блаженим упути на место и својим штапом обележи простор од реке Андоге до Малога Ирапа, и дозволи блаженоме да ту живи. Преподобни окружи јарком то место, начини себи на обали реке келијицу, малу пећиницу, и ггоче се молити Господу за спасење душе своје.
Кнез Андреј имађаше брата кнеза Јована. Када кнез Андреј каза своме брату да се у њиховој области населио блажени Филип, овај се силно разгњеви на свога брата и на блаженога Филипа. У присуству народа и свештеника он стаде прекоравати свога брата: "Ти си пустио овамо тога човека, а он мене ни питао није. Ево ја идем к њему да га отерам оданде и да му не допустим да живи тамо".
Узалуд је кнез Андреј заједно са свештеницима и народом одвраћао брата да не чини зла светоме човеку. Но кнез Јован се још више расрди, скочи на коња и одјури у пустињу са намером да прогна оданде светитеља. Када се кнез Јован приближи к Маломе Ирапу, коњ стаде и не хте преко потока. Кнез га ошину корбачем. Али коњ, стиснувши зубима ђем, појури натраг, брзо донесе кнеза у село где он живљаше, и тамо код цркве Николаја Чудотворца збаци кнеза, па сам одјури даље, и на трећем километру издахну. Падајући, кнез се удари о камен и умре.
Кнез Андреј сахрани брата и оде к преподобном Филипу. И стаде нудити преподобноме сребро за покој душе свога брата. Но преподобни не прими сребро већ заиска земљу између Великог и Малог Ирана. Кнез Андреј радо испуни његову молбу: даде му сву ту земљу. Од тога времена кнез Андреј и многи други стадоше гајити велику веру к преподобноме и искати његове молитве и поуке. Блажени подиже црквицу и келију, па затим намисли саградити храм у име Пресвете Тројице. Многи долажаху к преподобноме Филипу да се помоле у његовој црквици. Преподобни им даваше душекорисне поуке и говораше им: Послушајте оци и чеда: учинимо дело добро и корисно за душе наше: саградимо цркву у име Свете и Животодавне Тројице.
Слушајући то, народ стаде с вољом помагати светитељу. И убрзо, помоћу Божјом и молитвама светог Филипа, они сазидаше цркву и украсише је према својим могућностима. Сам кнез Андреј подари цркви књиге и остале потребне ствари. Најзад црква би освећена, и у њој стадоше узносити молитве и славословља Господу. Овај нови манастир назваше Красноборска пустиња Филипа Ирапског.[17] Глас о светом подвижнику стаде се ширити, и многи долажаху к њему ради његових молитава и поука. Све их је блажени Филип поучавао, свима корисне савете давао, за све се молио, све бодрио и тешио. И свима посетиоцима наук давао: Да живимо мирно и кротко. Љубите родитеље своје и поштујте их. Нека вас Бог мира сачува у сваком миру и тишини. Имајте љубави према свима сродницима вашим, према свима сиромасима и убогима, јер су они наши ближњи. Сетимо се да је сам Господ љубио сиромахе. Браћо, немојмо се гордити, него будимо кротки и смирени, јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5).
Тако поучавајући друге, свети Филип све ревносније и ревносније удвостручаваше своје подвиге, све време појаше богонадахнуте псалме Давидове, испуњавајући тачно сва правила монашког живота. Нарочито он саветоваше свима да читају псалме, и говораше: Пазите, чеда, ништа тако не одгони од нас ђаволе као читање псалама Давидових.
Једном када блажени стајаше на молитви у својој келији, он изненада чу трубљење трубе и вику као са бојног поља. Блажени се зачуди: "Откуда овај трубни глас? Та овде нема рата". - Међутим нечисти дух, који изазва ову вику, приближи се светитељу и рече: He, рат постоји; он се води против тебе. Ако ти не желиш да ратујеш, онда иди, спавај, и ми нећемо ратовати против тебе". - Светитељ, помоливши се, огради себе крсним знаком и узвикну: Да воскреснет Бог и расточатсја врази јего и да бјежат от лица јего ненавидјашчиј јего, јако исчезајет дим, да исчезнут = Нека васкрсне Бог и развеју се непријатељи његови, и нека беже од лица његова који мрзе на њега; као што ишчезава дим нека ишчезну! (Пс. 67, 2-3). - И одмах ишчезе сва сила демонска. Видећи то, блажени Филип ускликну: Снажан је и силан Господ!
Од тога времена блажени се стаде још више подвизавати у посту и молитви. Нечастиви већ није могао више да му сам досађује него је почео наговарати зле људе против њега. Они се наоружаше против светога мужа и хтедоше да га одагнају са места указаног му Богом. Видећи да му људи чине зло по наговору ђавола, светитељ се мољаше за своје силеџије, говорећи: He упиши им ово у грех, Господе, и опрости им сва сагрешења. - Тада други људи, видећи његову незлобивост и трпљење, говораху један другоме: Заиста свети човек: не памти злобу и увреде, већ се само моли за своје увредиоце .
Једном ђаво у облику монаха привуче се светитељевој келији и стаде куцати. Блажени рече: Сатвори молитву. - Ђаво одговори: Сада и увек и кроза све векове. - Тада светитељ поново затражи да монах изговори молитву, али ђаво опет по нови свој одговор. Светитељ и по трећи пут нареди монаху да произнесе молитву, но би исти одговор. Светитељ онда рече: Кажи овако: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу сада и увек и кроза све векове. Амин. - Чувши то, ђаво одмах ишчезе као огњем опечен. Тада светог Филипа обузе двоумљење; он чак помисли да напусти то место. Али чу глас: He смућуј се, слуго Божји. Борави овде, као што сам ти наредио. Тада ћеш се удостојити да очима својим гледаш славу Божју и наћи ћеш покој души својој.
Блажени Филип живљаше као усамљени пустињак у Красноборској пустињи. Слушајући о његовом подвижничком животу, многи благочестиви људи, монаси и мирјани, долажаху са разних страна к њему ради душекорисних разговора, молећи светитеља да им каже како спасти душу од греха. Блажени их с љубављу поучаваше све простом и кротком но силном и срдачном речју. Монасима говораше о три врлине, које им дају власт над нечистим силама: о сиромаштву, многом бдењу и напорној молитви; напомињао им је да је монашки јарам тежак и мучан и да су они дужни служити Богу строгим животом и молчанијем. Мирјанима је саветовао: да љубе ближње, да усрдно помажу сиромахе и убоге, да живе по правди, да трпе невоље с надом у Бога, да пазе на своје мисли, да мисле о ономе што је вечно и непролазно. На питање неких, зашто ми осуђујемо друге, блажени је одговорио: Који осуђује друге, тај још није познао себе, још није водио борбу са самим собом.
Блажени Филип провођаше дан у манастирским телесним пословима, а ноћу се мољаше све до јутрења. Једном, сељак неки по имену Мелетије дође к блаженом Филипу ради поуке. Гајећи дубоку веру к светитељу, Мелетије је често посећивао манастир блаженога. Овога пута Мелетије остаде да ноћи у манастиру. До касно у ноћи светитељ разговараше с њим. Најзад преподобни стаде свршавати своје вечерње молитве, а Мелетије, спопаднут дремежом, убрзо заспа. У поноћи oн ce пробуди и викну блаженога, но овога не беше у келији. Мелетије отвори прозорче, погледа према цркви и виде овакав призор: светитељ клечи у цркви и моли се са подигнутим рукама; руке му се светле као огњене свеће. Мелетије, затворивши прозорче, стаде се молити Пресветој Тројици, дивећи се овом виђењу. Потом он причаше о томе многима.
Тако преподобни Филип живљаше петнаест година у својој пустињи, очекујући блажени покој и одлазак душе своје ка Господу, и бодрећи себе речима: Трпи, Филипе, буди јунак и јачај! - И мољаше се он непрестано и вапијаше из дубине своје чисте душе: Боже Сведржитељу, умири свет; помилуј и спаси све православне хришћане; подај им спокојство и напредак, и очисти их од свих грехова. Господе, ти си милостив и дуготрпељив, чекаш од нас покајање и не желиш смрти грешника. Велика је милост Твоја и милосрђе Твоје безгранично. И Ти, милостива Госпођо, Пресвета Богородице, брза наша помоћнице и заштитнице, моли непрестано за нас Сина Твога.
У то време дође к преподобноме Филипу монах Герман из Спасо-Каменог манастира, и моли преподобнога да остане код њега у пустињи. - Тежак је и мучан живот овде, брате, одговори му светитељ. - А Герман на то рече: Оче, трпљење је почетак спасења; потрпећу Христа ради, колико могу.
Од тога времена они се почеше заједно подвизавати у трудовима и молитвама. Видећи велике подвиге блаженога Филипа, Герман га распитиваше о његовом ранијем животу, и што му преподобни казиваше он записиваше за потомство. Дуго се подвизаваше блажени Филип заједно са Германом. Провидећи своју брзу кончину, преподобни једном рече Герману: Молим те, мили мој брате, не остављај ме до моје кончине, јер ћу још мало бити с тобом.
Од тога времена преподобни удвостручи своје молитве. И упокоји се у ноћи уочи 14. новембра 1537. године. А Герман, пробудивши се у поноћи, зачуди се необичном мирису којим беше пуна сва келија. И погледавши на постељу преподобнога, он виде да је блажени Филип већ предао Господу душу своју. Лице праведниково сијаше необичном светлошћу. Герман, пошто не беше у свештеничком чину, не могаше сам сахранити тело светога Филипа. Но по Божјем промислу изјутра стиже у ту пустињу свештеномонах Јов. Заједно с Германом он богобојажљиво сахрани светога Филипа.
Такво бејаше житије преподобног Филипа, богатог смиреношћу и великог у подвизима у славу Пресвете Тројице. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ЈУСТИНИЈАНА I, цара Византијског

СВЕТИ Јустинијан - пореклом Словенин, вероватно Србин, из околине. Скоцља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина и владао од 526. до 565. године. Свуколика величина овога цара везана је нераздељиво са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је, и живео по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду, и то другог или трећег дана. Заратио против варвара Дунавских само зато што су ови шкопили заробљенике. To показује његов узвишени осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших - Света Софија у Цариграду.
Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распуства. Установио празник Сретења. Писао је и богословска дела. Саставио црквену песму "Јединородни Сине и Слове Божји", која се почела појати на литургији од 536. године. Сазвао Пети Васељенски Сабор 553. године. Скончао мирно 14. новембра 565. године у 80 години свога живота и преселио се у царство Цара небескога.

СПОМЕН СВЕТЕ ТЕОДОРЕ царице

С ПОЧЕТКА грешница. Потом се покајала и постала верна супруга цара Јустинијана I; проводила живот у чистоти и побожности. Заштитница Православља. Скончала 548. године.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА КОНСТАНТИНА, са острва Идре

СВЕТИ новомученик Константин родио се на острву Идра. Отац му се звао Михалаки, мајка Марина. У осамнаестој години својој Константин пређе на острво Родос, и тамо ступи у службу код родоског поглавара Хасана. Својом окретношћу, честитошћу и вредноћом, Константин скрену на себе пажњу свога господара, који скова у срцу свом намеру да Константина на сваки начин преведе у мухамеданску веру.
Помогнут ђаволом, Хасан успе у својој намери. Јер, улучивши згодну прилику, Хасан призва к себи Константина и веома љубазно и пријатељски поразговара с њим. А потом разним поклонима он приволе Константина, те се овај одрече Христа и прими мухамеданску веру. И одмах му дадоше мухамеданско име Хасан. Са променом вере Константину се промени и ооложај у дому поглавара Родоса: поверише му високу дужност, ставише му новце на расположење; и сви што служаху у Хасановом дому почеше га поштовати и уважавати. Но све то, привремено и пролазно, брзо обљутави отпаднику, и он поче постепено долазити к себи; савест га стаде изобдичавати због дубоког пада његовог. Услед тога он поче туговати и потајно од другова плакати и ридати због тешког грехопада свог. И на такав начин отпадник проживе код свога саблазнитеља три године.
Господ Бог, видећи искрено мучење отпадниково, даде му у срце мисао добру: да се обрати духовнику и покаје за свој пад. Константин одмах послуша глас свога срца, оде духовнику и исповеди му свој страшни пад. Духовник свом душом самилосно саосети његову муку и посаветова му да се склони са Родоса и у неком другом удаљеном месту лечи покајањем душевне ране своје, а Господ Бог неће закаснити са милошћу својом. Но Константин моли духовника за благослов: да не одлази са Родоса него да се одмах одрекне мрске мухамеданске вере и поново исповеди своју веру у Господа Христа. Духовник га одврати од овог потхвата, стрепећи да се Константин, још млад и зелен, не одрекне Христа по други пут. Него му саветова да се претходно припреми за тај подвиг постом, бдењем и молитвом, па тек онда да крене у мучеништво, ако на то буде воља Божја. Константин послуша духовног оца, оде у Хасанов дом, покупи своје ствари и новац, па све то раздаде сиротињи, а након неколико дана и сам напусти злосрећни дом свога госпо дара и отпутова на Крим.
На Криму Константин проведе три године кајући се пред Богом за своје одречење од Христа. Али срце његово је и надаље патило и није добијало жељеног мира. A у души су му брујале оне страшне речи Спаситељеве: Који се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 33). Зато он реши да се побије са ђаволом, и мученичким страдањем спере срам свој. Са тог разлога он одмах отпутова у Цариград. Тамо он једном искусном духовнику откри своју намеру да жели пострадати за Христа, и исприча му све шта се с њим догодило. Видећи га млада, духовник се не реши да му да благослов за страшни подвиг, него га одведе знаменитом патријарху Цариградском Григорију, и исприча му све о Константину. Владика се обрадова Константиновом покајању, али му указа да је мученички подвиг на који хоће да иде, опасан пут, и саветова му да претходно отиде у Свету Гору Атонску, и да се тамо међу искусним подвижницима Христовим подвизава у духовним подвизима, па тек када старци увиде да је дошло време да он крене на мученички подвиг, и он може привести у дело своју намеру.
После разговора с патријархом Константин отпутова у Свету Гору и ступи у Иверски манастир. Ту он ревносно и с љубављу стаде проходити послушања. Притом се он често обраћаше усрдном молитвом и сузама тамошњој чудотворној икони Пресвете Богородице, зване Портаитиса, и мољаше Пречисту да Она умири срце његово и удостоји га пострадати за Христа, кога се он одрекао прелашћен блеском богатства и славе. И тако срце његово све јаче и јаче пламћаше љубављу ка Господу Христу, за кога он беше готов поднети не само страдање него и хиљаде смрти. И од тога времена мисли га почеше приморавати да преда себе на мучење. Налазећи се у узбућеном стању, он своје мисли откри духовнику Претечиног скита јеромонаху Сергију и старцима. Но они му не препоручиваху упуштати се у мученички подвиг, и говораху му да је могуће и без мучеништва спасти своју душу. Међутим Константин, сав горећи љубављу да пострада за Христа, не мога поћи за саветом стараца, и ускоро напусти Свету Гору и отпутова на Родос ради исповедања имена Господа Христа.
По доласку на Родос, Константин се исповеди пред духовником и причестивши се Светим Тајнама, откри му своју намеру да хоће да ступи у борбу са ђаволом. Али духовник, бојећи се да он не клоне духом у мукама, одвраћаше га од те намере и саветоваше му да се врати натраг у Свету Гору. Међутим, Константин се тврдо реши да пострада за Христа.
Помоливши се Богу и укрепивши срце своје молитвом, он крену у дом бившег господара свог Хасана, и изишавши пред њега рече: Здрав био, господару мој! Ево бившег слуге твог, кога си ти пре три године ласкавим, варљивим и лукавим речима приволео да се одрекне Господа свог Исуса Христа. Сада пак ево ја исповедам Њега као истинитог Бога, а вашег лажног пророка Мухамеда проклињем као варалицу и упропаститеља душа људских! - Несрећниче! викну Хасан, ја не признајем тебе за свог бившег слугу, пошто си одевен у монашку одећу. Скини са себе ту црну и плачевну одећу, па ћу наредити да те обуку у најскупоценије и разнобојне хаљине, и онда ћу те признати за свог слугу, и још ћу те обогатити већим почастима и богатством него раније.
Господару! - одговори исповедник Христов, а ја ти супротно саветујем: остави своје незнабожје! Све пак оно зло које си ми учинио преваривши ме да примим мухамеданство, због чега ме савест већ толико времена гризе и мучи, - све то ја теби праштам, само под једним условом: да поверујеш у Исуса Христа, истинитог Бога. Дакле, буди паметан и не губи време, него пређи у хришћанску веру.
Хуљо! - викну љутито Хасан, ко те научи да ми предлажеш такве бљувотине? Ја сам ти пружио срећу, и имао сам намеру да ти дам своју кћер за жену, а ти си све то моје старање о теби презрео и наносиш ми толику увреду.
У том један од Хасанових слугу удари мученика Христовог по образу. Константин подиже очи к небу и рече: Хвала Ти, Христе Боже, што ме удостоји добити шамар по образу за исповедање имена Твог и бити подражавалац крсног страдања Твог, јер и Тебе, Господа мог, у судници нечестивог првосвештеника Ане, одвратни слуга његов дрзну се поганом руком својом ударити по образу.
После тога Хасан нареди да мученика вргну у тамницу. Но кроз три дана он опет би изведен пред Хасана. И Хасан га љутито упита: Подли и дрски слуго јеси ли се предомислио односно своје заблуде, и како си се усудио да мени саветујеш да поверујем у Христа? - Узалуд се, господару, љутиш на мене, одговори Константин. Ја сам ти говорио истину и саветовао ти да поверујеш у Исуса Христа, истинитог Бога, којим је све створено и којим се све управља, и без вере у кога је немогуће добити Царство небеско. А ваш пророк Мухамед је варалица; он је пропао, па и вас, своје следбенике, вуче у пропаст. Зато те молим: одреци се проклетог Мухамеда и поверуј у Господа нашег Исуса Христа, и поставши хришћанин, наследићеш Царство небеско.
Хасан, сав бесан од гњева, повика: Бијте га! почупајте му косу са главе! ноктима му тело искидајте на комаде! размрскајте му вилице камењем! да би он знао како треба говорити и понашати се пред властима. - Хасанове се слуге као дивље звери бацише на светог мученика: једни му косу Чупаху, други га шамараху и камењем му иста ломљаху и на све могуће начине тело његово кидаху. Но свети страдалац Христов јуначки трпљаше све муке, и као тврди дијамант остајаше непоколебљив у својој вери, једино се често обраћаше гласно ка подвигостројитељу Господу Христу: Помени ме, Господе, у царству Своме! - После свих зверских мучења, злобни мучитељи оковаше светог мученика Константина у тешке ланце, па бацише у мрачну тамницу.
У тамници светог мученика посети сам Господ Христос, исцели му ране, и нареди те му коса на глави и нокти на ногама поново израстоше.
Сутрадан Хасан издаде наређење да мученика доведу преда њ. И он упита мученика: Ну, Хасане, јеси ли се покајао за своје брбљање или ниси? - Свети мученик одговори: На првом месту ја нисам Хасан. To име, које си ми дао ти после мог одречења од Господа мог Исуса Христа, ја сада проклињем, a моје право име које сам добио на светом крштењу јесте Константин. Речи пак које сам ти говорио јуче нису празне, него сам у њима изразио своје исповедање и веру у једног Бога у Три Лица: Оца и Сина и Светога Духа; а вашег гадног пророка Мухамеда опет проклињем.
Тада незнабожни Хасан нареди да мученика бију моткама по леђима и по ногама. Од силних батина месо са тела светог мученика отпадаше до костију и сви му нокти на ногама поиспадаше, и он од изнемоглости паде на земљу и лежаше као мртав. Мислећи да је мученик Христов већ скончао, мучитељи га узеше са земље и бацише у тамницу.
Након три дана мучитељ Хасан нареди слугама својим да избаце из тамнице леш страдалца Христова, сматрајући да је већ почео да се распада. Међутим, како се запрепастише слуге када у тамници угледаше мученика Христова здрава, неповређена и светла лица! Они сместа известише о томе свога господара. Овај се такође зачуди, и нареди да му Константина доведу. Када свети страдалник ступи пред Хасана, овај уместо да поверује у Господа Христа, поче мученику опет говорити да се одрекне хришћанске вере, обећавајући му притом велике почасти и богатства. А мученик Христов, видећи душевну ослепљеност Хасанову, рече Хасану: Чуј, господару! теби је врло добро познато шта се пре три дана догодило "а твоје очи: послушне слуге твоје израњавише сво тело моје, почупаше ми са главе сву косу, одбише ми све нокте са ногу, а сада, погледај, ја сам здрав. Због тога, прослави Господа мог Исуса Христа, који се није згадио да дође к мени у смрдљиву тамницу, исцели моје ране и нареди коси и ноктима да поново израсту. Кад је тако, зар је замисливо одрећи се Извора живота и поверовати у лажног пророка Мухамеда, учитеља сваке нечистоте! Ја ти од све душе саветујем и преклињем те: Отвори очи душе своје и опет поверуј у Исуса Христа, у кога родитељи твоји верују, а и ти си некада веровао.[18]
Чувши где га мученик изобличава за одступништво од Христа, - а држао је да то нико овде не зна, - Хасан се збуни и нареди да мученика одмах окују у тешке ланце и баце у тамницу. Три дана и три ноћи проведе свети мученик у тамници. У току тих дана бише у ту исту тамницу закључани још осам хришћана из места Сороне, и два свештеника с њима, као и четири Турчина. И једне од ових три ноћи Бог, који прославља светитеље Своје, зажеле утешити слугу Свога и прославити га усред сужања, да би они потом, ради утврђења хришћанске вере и посрамљења непријатеља Крста, причали свуда о следећем чудесном јављењу. У саму поноћ одједном засија светлост слична сунчаној и са светог мученика спадоше тешки ланци. Видећи себе ослобођена од ланаца, свети страдалац одмах стаде на молитву. Свештеници и остали хришћани, видевши тако необично чудо, потресени, они се и сами стадоше молити, а Турци од страха падоше ничице на земљу. Међутим стража, видећи у тамници необичну светлост, помисли да је у тамници избио пожар, па јурну у тамницу, и стаде запањена: у тамници беше све у реду, а мученик, ослобођен окова, стоји на молитви! Стража сместа извести о овоме чуду Хасана. Али он, желећи да заташка ово чудо, нареди и овом приликом да не причају о овом чуду у народу, а сужњима хришћанима и Турцима запрети страшним претњама да то не разглашују. После тога он те сужње пусти из тамнице, а за светог мученика нареди да га свакодневно бију у тамници. Но Господ, испитавши трпљење мучениково, не допусти више да га муче. Тако, када један турски имам замахну руком да ошамари светог мученика, њему тог тренутка поцрне рука као угаљ.
Због овога чуда Турци се више не усуђиваху дотаћи се мученика, бојећи се да не настрадају као имам. И свети мученик Константин проведе у тамници пет месеци, трпећи глад, жеђ и хладноћу. Међутим Господ, бринући се о светима Својим, подстаче једног богољубивог хришћанина да мученику носи Свето Причешће, којим сужањ Христов укрепљаваше свој дух и ослабело тело.
Хасан тако дуго држаше светога мученика у тамници и не смеђаше га осудити на смрт, зато што се бојао Идријаца који су имали велику власт и силу на Порти, а мученик је био са острва Идре. Стога он написа писмо капетану Георгију, родом са острва Идре, који се тада налазио у Александрији, извештавајући га о мученику Константину. И чекајући одговор од овога, он одлагаше да Константина осуди на смрт. Међутим свети сужањ Христов, дознавши за Хасаново писмо капетану Георгију, и бојећи се да га капетан не омете довршити свој мученички подвиг, сам написа писмо капетану Георгију у коме га преклињаше да му не смета довршити свој мученички подвиг.
Капетан Георгије, добивши од светог мученика писмо и видевши његову пламену жељу да пострада за Христа, написа поглавару Родоса, да он тога човека не зна, те он може поступити са њим по своме нахођењу.
Добивши такав одговор, Хасан позва к себи светог страдалца и пОче му опет предлагати да се одрекне Христа. Али видећи његову чврстину и презир према свима ласкавима почастима које му је нудио, Хасан нареди да мученика врате у тамницу и да га тамо удаве.
И тако свети мученик Константин јуначки доврши свој подвиг, и света душа његова, очишћена крвљу својом, отиде чиста у руке Божје у једанаест сати ноћу четрнаестог новембра 1800. године. А тело његово хришћани са доличном чешћу несметано узеше из тамнице и погребоше у цркви Пресвете Богородице у Варусиони. При погребу светих моштију мученикових, преблаги Господ прослави Свог угодника чудесима, пошто разноврсни болесници од додира к њима добијаху исцељење.
Ускоро после мученичке кончине светог Константина, мајка његова дознаде да је син њен чесно пострадао због исповедања имена Христова и зажеле да чесне мошти његове пренесе са Родоса у своју постојбину, што она и учини уз помоћ споменутог капетана Георгија.
При преносу светих моштију на острво Идру збише се такође многа чудеса. Од њих да споменемо само два. Један родоски хришћанин, ударен громом, лиши се слуха и гласа и остаде поремећен памећу. Али када га приведоше к моштима светог мученика и он их целива, тог часа он постаде здрав. - Исто тако би исцељен и други јадник: ђавоиман, њега је три године мучио ђаво, он је бегао од људи и лутао по горама го и бос. Чим овоме јаднику приближише свете мошти мученикове, ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он стаде громко славити Бога и благодарити светог угодника Његовог.
Тако благоволи Бог прославити пострадалог за Њега мученика и посрамити мучитеље. Амин,

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ, архиепископа Солунског

СВЕТИ отац наш Григорије, син божанске незалазне светлости, истинити човек истинитога Бога, служитељ и вршитељ дивних тајана Божјих, родио се у престоном граду Цариграду од високородних и побожних родитеља. Отац му беше дворјанин, високи чиновник на двору цара Андроника II Палеолога.[19]
Његов отац који се звао Константин, тако велики углед уживаше на византијском двору због његовог врлинског живота и разборитости, да га је цар изабрао за учитеља и васпитача свога унука, наследника на трону Андроника III. Чак и сам цар није се стидео да га има за саветника и наставника у врлини. Кад би се цар разгњевио на некога од дворјана, једини који је имао смелости да га укори и уразуми био је Константин. Иако је живео на двору, он се одликовао молитвеном трезвеношћу ума и трудио се да свој живот проводи у духовном стражењу и богољубивом бдењу. Догађало му се да се понекад толико занесе у умној молитви, чак и за време заседања царског савета, да је био као отсутан за време царевог излагања и говора. Цар пак знајући да то не бива из немарности или презира, него због његове молитвене сабраности у Богу, није му замерао. Зато беше уважаван од свих, великих и малих, познат као заштитник оних којима је учињена неправда и свих невољника. Тако, кад једном млађи царев син Константин одузе некој удовици триста златника, користећи свој положај, он га потсети на праведни закон Божји, и да он треба да буде заштитник сиротих а не њихов тлачитељ. И овај постиђен врати удовици одузето.
Родитељи овог дивног Григорија нису се трудили само за свој духовни напредак, него су и своју децу од малих ногу приводили учитељима и духовним оцима и побожним монасима, којима су и себе поверавали, како би се и у њихове безазлене душе урезивале свештене речи, и срце припремало за светлост богопознања и за духовни препород.
Родитељи се стараху да Григорије изучи не само светске науке него и божанску науку еванђелску и сваку врлину хришћанску. Но Григорије у раној младости изгуби оца, који се пред смрт замонаши и мирно отиде ка Господу. А мајка се његова и надаље труђаше да Григорију и осталој деци својој да духовно и добро васпитање у духу закона Господњег и Светога Писма. Григорије, не само даровит него и вредан, у средини мудрих учитеља брзо напредоваше и у светским и у духовним наукама. Но, немајући поверење у своје памћење, Григорије постави себи ово правило: пред сваки час правити по три метанија са молитвом пред иконом Пресвете Богородице. И Пресвета Богомати помагаше побожном дечаку, и он брзо напредоваше у наукама, чиме скрену на себе свеопшту пажњу. Сам цар узимаше живог учешћа у школовању и васпитању даровитог Григорија, припремајући га за дворску службу. Григорије толико узнапредова у знању физике и логике и уопште Аристотелове философије, да је велики логотет, покренувши једном пред царем разговор о Аристотеловој логици и чувши од Григорија такве дубоке мисли о томе, обратио се цару речима дивљења: "И сам Аристотел, кад би био његов слушалац, похвалио би га не мало. А ја кажем да такве душе и природе треба да се баве науком." To још више утврди цара у нади и поткрепи његове планове са Григоријем.
Међутим Григорије, пун љубави према Богу, срцем жуђаше за вишим животом, за небом, за вечном Истином: да служи Богу свом душом и свим бићем својим у светости и правди. Зато он имађаше честе сусрете са светогорским монасима, распитиваше их о монашком животу, тражаше од њих савете и упутства и испитиваше себе да ли је за монаха. Да би и на делу проверио себе он реши да, не напуштајући двор и свој посао, испроба своје силе да ли може бити прави монах. У том циљу он своје скупоцене хаљине замени бедним подераним хаљинама, и поче постепено мењати своје пређашње навике и начин опхођења, напустивши прописе световног понашања. To паде у очи свима дворјанима, и многи га чак сматраху за лудака. У тако строгом живљењу Григорије проведе неколико година, и на том крсном путу ка небу не могаху га зауставити ни усрдне молбе искрених пријатеља његових, ни савети самога оца, ни подсмевање околине.
Тако Григорије, свршивши светске науке и успешно испитавши себе пред монашком пробом, донесе коначну одлуку у својих двадесет година: да прими монашки чин и повуче се из света у пустињу. О овој одлуци он обавести богољубиву мајку своју. Спочетка њој би жао, али затим она благослови Григоријеву намеру, богонадахнуто радујући се. Па не само то, него и она сама реши да се замонаши, а и осталу децу своју, с помоћу Божјом, усаветова да заједно с њом ступе у монаштво, да би и она могла рећи с пророком: "Ево ја и деца коју ми је дао Бог" (Ис. 8, 18). Следећи еванђелску заповест, Григорије све имање своје раздаде сиромасима, и свим срцем презревши сласти и славу овога света пође за Христом, одводећи са собом на исти пут матер своју, браћу и сестре. Мајку и сестре он остави у једном женском манастиру, а браћу одведе са собом у Свету Гору Атонску и ступи у пустињски манастир Ватопед. На путу за Свету Гору устави се на Папикијевој Гори, између Тракије и Македоније, да ту презими код тамошњих монаха заједно са својом браћом. Подвижници оног места се дивљаху његовој младалачкој мудрости. А то би и по промислу Божјем, јер за време тог боравка он успе да поврати у Цркву монахе јеретике, зване Месалијанце, који су живели на оближњој гори. У Ватопеду он потчини себе на потпуну послушност знаменитом, облагодаћеном старцу Никодиму, који се раније подвизавао на Авксентијевој Гори наспрам Цариграда, од кога касније прими и монашки постриг. Од свога светога старца Григорије се научи приводити у дело заповести Божје и све врлине.
У другој години свога пребивања код старца Никодима Григорије би удостојен божанственог јављења. Једнога дана када Григорије беше погружен у размишљање о Богу, изненада стаде преда њ лучезарни и благолики муж, свети Јован Богослов, и умиљато гледајући у њега упита га: Зашто ти, молећи се Богу, сваки пут стално понављаш: просвети таму моју, просвети таму моју? - Григорије одговори: Шта бих ја друго тражио сем то: да се просветим и сазнам како да творим свету вољу Његову? - Тада му свети Еванђелист рече: По вољи Владарке свих, Богородице, отсада ћу ја бити с тобом неодступно.
Пошто проведе три године у безусловној послушности и подвижничком животу под мудрим руководством божанственога старца Никодима, Григорије се лиши њега: јер свети старац у дубокој старости отиде ка Господу. Тада се Григорије удаљи у велику лавру светог Атанасија,[20] где га оци примише са великом чашћу, пошто се беше прочуо својим врлинским животом. Игуман одреди Григорију послушање: да служи братији у заједничкој трпезарији и да буде појац у цркви. Проживевши тамо неколико година у страху Божјем, у послушности свима, Григорије насвагда укроти и угуши у себи телесне страсти, дајући собом утешан пример еванђелског бестрашћа и божанствене чистоте. Па не само то, него он и најбитније потребе природе сведе на најмању меру, као да му ништа земаљско није потребно. Например сан, без кога човек не може бити, он тако победи борећи се с њим три месеца, да не даваше себи ни дању ни ноћу покоја и одмора, сем што би после ручка допустио себи кратко и лако дремање. А и то он допушташе себи из предострожности, да га не би снашле убитачне последице од дуге изнурујуће бесанице. Својом смиреношћу, кротошћу и подвизима он стече свеопшту љубав и поштовање братије. Али, избегавајући славу и чезнући за још строжијим и молитвенијим животом, он кришом напусти Лавру и оде у забачену пустињу, у скит звани Глосија.
У скиту Глосији обитаваше много пустињака, под руководством смерног и богомудрог старца Григорија, који такође беше родом из Цариграда. Руководству овога дивног старца Григорије повери себе, и провођаше строг созерцајни живот, горећи безмерном љубављу к Богу, коме беше посветио и душу и тело. Непрестаном молитвом победивши сва лукавства ђавоља, Григорије се удостоји благодатних дарова: исцељивати болесне душом и телом, и творити знамења и чудеса. Погружазајући се у дубину молитвенога духа и озаравајући себе њиме, он долажаше до таквог степена умилења и плача срдачног, да му сузе потоцима тецијаху из очију, као из непресушног извора.
Међутим усамљеничко молитвено тиховање христочежњивог Григорија и његових саподвижника у Глосији би поремећено нападима које агарјани вршаху на монахе који тиховаху молитвено ван манастира. To примора Григорија и друге монахе с њима да остави пустињу и удаљи се у Солун. Одатле светитељ намисли да отпутује у Јерусалим ради поклоњења светим местима и да тамо, ако буде угодно Богу, оконча дане своје у некој пустињи. Но желећи да сазна, да ли је ова намера његова по вољи Богу, он се мољаше Богу да му то открије. И њему се у сну јави свети великомученик Димитрије, чије мошти почивају у Солуну. И то на овај начин: Григорије у сну виде себе и своје саподвижнике у неком царском дворцу пред престолом дивнога цара, окруженог безбројним мноштвом велможа и телохранитеља. Један из царске свите, као неки велики кнез, издвоји се, приђе Григорију, загрли га пријатељски, и обраћајући се сабраћи Григоријевој рече: "Ја Григорија задржавам код себе, - тако је Цару по вољи; а ви идите куда хоћете".
Ово виђење Григорије исприча својој сабраћи, и сви се они сложише у том да велики кнез није нико други до свети велико мученик Димитрије, и решише да не остављају Солун где почива овај велики угодник Божји. И ту, у Солуну, братија стадоше свесрдно молити божанственог Григорија да прими свештенички чин. Он наЈзад пристаде, али под условом да претходно сазна да ли је на то воља Божја. Тога ради они одредише себи строг пост и молитву. И молитва им би услишана Богом, и свети Григорије прими свештенички чин.
После рукоположења свети Григорије се са својом немногобројном братијом повуче у скит који се налазио на једној гори у близини Верије, где се они стадоше поново подвизавати. Начин живота преподобног Григорија беше овакав: пет дана у седмици он сам није уопште излазио никуда, нити је примао кога; једино је суботом и недељом, после свршених богослужења и примања Божанских Тајни, улазио у духовно општење с братијом, изграђујући их и утешујући их својом дирљивом поучном беседом. Он као анђео Господњи служаше свету Литургију и својим свештенослужењем изазиваше код присутних умилење и плач. У те часове, а нарочито после свете Литургије лице његово сијаше дивном божанском светлошћу. Многи велики свети мужеви дивљаху се његовом врлинском животу, због којега се он удостоји од Бога дара чудотворства, и називаху га богоносцем и пророком.[21]
У то време отиде ка Господу велика у врлинама мајка светог Григорија. Кћери и саподвижнице њене, сестре светог Григорија, молише га да дође к њима да их утеши у тузи и да им духовне поуке. Он се одазва њиховој родбинској љубави, отпутова у Цариград к сестрама својим, утеши их, поведе их са собом у Верију и ту их остави у једном женском манастиру (где старија од њих Епихарис ускоро умре), па се поново врати у своју милу пустињу, к својој братији. По повратку свом блажени Григорије се упозна и пријатељски зближи са једним простим старцем, пустињаком Јовом. Једном у разговору божанствени Григорије изрази и заступаше мишљење, да не само подвижници него и сви хришћани дужни су непрестано се молити, - као што то свети апостол заповеда. Старац Јов се не сложи са тим и тврђаше да је непрестана молитва дужност само монаха а не и световњака. Свети Григорије, да не би увредио старца и да би избегао многоречивост, престаде расправљати о томе и ућута. Но чим се старац Јов врати у своју келију и стаде на молитву, њему се јави у небеској слави ангео и рече му: "Немој сумњати, старче, у истинитост Григоријевих речи; он је говорио и говори истину. Тако мисли и ти, и друге томе учи".
Најзад, no истеку пет година усамљеничког молитвеног тиховања у Веријском скиту, блажени Григорије би принућен, због честих упада Албанаца, да се поново повуче у Свету Гору, у лавру светог Атанасија, где са великом љубављу и радошћу би примљен од тамошњих отаца и братије. И тамо такође, усамљујући се изван манастира, у молчалничкој келији светога Саве, он сем суботом и недељом никуда није излазио, ни с ким се није виђао, и нико га није виђао, изузев кад је у питању било какво свештенослужење. Сви остали дани његови и ноћи протицаху у молитвеном подвигу и богоразмишљању. Дође једном за празник у Лавру, и док је богослужење текло, неки од монаха разговараху међу собом, што њему не би право. Но место да их осуди он се погрузи молитвено у себе по обичају и кроз ум свој у Бога. Наједном обасја га небеска светлост и својим зрацима просвети му очи и душе и тела. Притом виде економа Лавре Макарија у чудној архијерејској одежди. To се заиста доцније и збило: Макарије би прво изабран за игумана манастира а потом за Солунског митрополита где се и упокоји.
Једном, у келијској молитви пред Пречистом Богомајком, преподобни Григорије мољаше Пречисту да Она одстрани од њега и његове сабраће све што смета њиховом усамљеничком молитвеном тиховању и савршеном монашком животу, и да благоволи Она узети на себе бригу и промишљање о свима њиховим житејским потребама. Свемилостива Владичица услиши његову усрдну молитву: јави му се праћена мноштвом светозарних мужева. Приступивши му, Она се обрати својим светозарним пратиоцима и рече им: "Од сада па насвагда ви се старајте о потребама Григорија и његове братије".
Од тога времена, причао је о томе сам блажени Григорије, он је стварно свагда, ма где се налазио, имао очигледне доказе о нарочитом божанском промишљању о њему. Једном за време молитве, преподобнога Григорија захвати лак сан, и њему се приони: он у рукама држи суд чистога млека толико пун, да се оно прелива; затим млеко доби изглед мириснога вина, које, преливајући се преко ивице суда, окваси његове руке и одело, ширећи унаоколо диван мирис. Осећајући дивоту мириса, Григорије се радоваше. Утом му се јави лучезарни младић и рече: Зашто ти не дајеш и другима од тог чудесног напитка, који ти намерно расипаш? Или не знаш да је то непресушни дар благодати Божје? - Свети Григорије одговори: Али ако у данашње време нема људи који осећају потребу за таквим пићем, коме онда давати? - Младић на то узврати: Иако у данашње време нема жедних таквога напитка, ипак си ти обавезан да испуњаваш своју дужност и не занемарујеш дар Божји, за који ће Господ тражити од тебе рачун.
При тим речима виђење се заврши. Григорије се прену из сна и остаде ту седећи цео дан и ноћ обасјан неописивом божанском светлошћу. Свети Григорије ово виђење објасни касније своме пријатељу и ученику Доротеју овако: млеко означава дар обичне речи, појмљиве за срце простих, жељних моралне поуке; а претварање млека у вино означава да ће се са временом од њега тражити поуке о најузвишенијим истинама вере Христове, истинама догматским и небеским. Послушан Божанском призиву он отада отвори своја медоточива уста и сва Света Гора се дивила дубинама његове мисли. Тада он написа и прво своје дело "Живот преподобнаг Петра Атонског", а затим и "Слово о уласку Богородице у Светињу над Светињама".
Ускоро после тога блажени Григорије би изабран за игумана Есфигменског манастира,[22] у коме тада беше двеста монаха. За време његовог игумановања у овом манастиру једном нестаде зејтина, а беше веома потребан. Свети Григорије са братијом сиђе у подрум где су се обично чувале ове намирнице, помоли се Богу и благослови празан суд. И одједном суд се на очи свих напуни зејтином. Дознавши пак да зејтина нема зато што маслине нису родиле, свети Григорије оде са братијом у маслињаке, благослови дрвеће, и од тада маслине су увек добро рађале.
Но свети Григорије беше мало времена игуман. Жеља за пустињском тишином и молитвеним тиховањем одвуче га поново у ћелију Св. Саве близу лавре светог Атанасија. Ту он достиже такво духовно савршенство, да су се и многи свети подвижници дивили његовим равноапостолним врлинама и чудотворству. Али он не избеже разна и честа искушења, по речи Божјој: Сви који побожно хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени (2 Тм. 3, 12). Ho све то он трпљаше о радошћу, да би кушање вере његове, вредносније од злата, било на хвалу и част и славу Господа Исуса Христа (ср. Петр. 1, 7).
Многе муке поднесе свети Григорије у борби с јересима, које у то време почеше узнемиравати Цркву Божију. Особито велику услугу он учини Цркви изобличавањем лажних учитеља који одбациваху православно учење о духовно благодатној светлости која обасјава унутрашњег човека, а понекад се и видљиво показује, као на Тавору[23] и на лицу Мојсија после његовог разговора са Богом на Синају.[24] У то време у Свету Гору Атонску дође из Калабрије[25] један учени монах, по имену Варлаам, који са својим следбеницима богохулним учењем наруши мир у Цркви Христовој и спокојство светогорских монаха. У току читавихдвадесет три године овај врли пастир свети Григорије јуначки се борио са Варлаамом, и многобројне муке које за то време поднесе свети угодник Божји тешко је подробно и описати. О Таворској светлости Варлаам учаше да је она нешто вештаствено, створено, нешто што се јављало у пространству и бојило ваздух, пошто се она дала видети телесним очима људи, још неосвећених благодаћу. За тако нешто створено Варлаам је сматрао сва дејства Божија, па чак и дарове Светога Духа: духа премудрости и разума..., не страшећи се свести Бога у ред твари јер свођаше на твар светлост и блаженство праведника у Царству Оца Небеснога, силу и дејство Триипостасног Божанства. На тај начин Варлаам и његови следбеници расецали су једно и исто Божанство на створено и нестворено, а оне који су ову Божанску светлост и сваку силу, свако дејство Божје с побожним страхопоштовањем сматрали не створеним него вечним,[26] они називаху двобожцима и многобошцима. Веру Светогорских пустињака у созерцање Божје светлости и припрему за то созерцање сматрајући заблудом, Варлаам устаде јавно и против њих, и против молитве, и против њиховог тајанственог созерцања. Али пре но што ове Варлаамове клевете против Светогорских монаха постадоше јавне, он дошавши по први пут у Цариград из Калабрије успе да задобије поверење цара и патријарха, тако да им постаде као неки саветник за разна питања. Тако он би одређен да разговара са представницима папе о јединству западних и источних хришћана. Тим поводом он написа и неке књиге, у намери да изложи православно учење о Духу Светом и Његовом исхођењу. О истом питању написа и Свети Григорије два списа, побијајући латинску јерес о исхођењу Светог Духа и од Сина. На питање пријатеља из Солуна да ли се та његова дела слажу са Варлаамовим, он одговори потврдно, али кад касније доби његов спис и прочита га, нађе да је он по много чему неправославан о чему и написа писмо из испоснице Св. Саве где се подвизавао. Светитељ још тада осети да овај философ са запада, иако православан по крштењу, проповеда неког далеког и туђег Бога а не живог и свудаприсутног и свепрожимајућег Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева и свих светих пророка, апостола и мученика. Зато он, на молбу својих пријатеља, и устаде против овог вука у јагњећој кожи, бранећи начин молитве светогорских монаха, који нападе исти овај Варлаам, и божанску вечну Светлост којом Бог открива човеку своју неприступну суштину. Љут и огорчен Варлаам оде у Солун, и продужи тамо ширити своје клевете против Атонских монаха. Да би се одбранили од ове напасти, солунски пријатељи праве побожности, позваше из Свете Горе богомудрог Григорија Паламу. Дошавши у Солун, свети Григорије спочетка дејствоваше у духу кротости, и лично саветујући Варлаама да се остави напада против молитвеног тиховања у које се не разуме а да се бави оним што је научио. Али када увиде да то нема никаквог утицаја на лажног учитеља, свети Григорије стаде изобличавати јеретика Варлаама не само усмено него и пишући изврсне књиге, пуне узвишених истина и божанствених доказа. To примора Варлаама да се свом силом окоми на светитеља Божјег и на Атонске монахе називајући их "пупкогледцима". Но када му и то не поможе, постиђени Варлаам отпутова у Цариград, усмено и писмено жалећи се Цариградском патријарху Јовану XIV[27] на светог Григорија и Атонске монахе.
Међутим свети Григорије у то време, остајући у Солуну три целе године, усрдно се бављаше излагањем истина Православља, моћно бранећи чистоту њихову. Он ту написа девет дивних списа у одбрану свештених тиховатеља и вечне божанске Светлостикојомзасја Христово лице на гори Тавору. И ту, као и раније, срдачни плач, потпуна повученост и молитвено тиховање беху његово омиљено занимање у слободним часовима. Но пошто усред мноштва људског он не могаше имати сва преимућства пустињске тишине, ипак се он на све могуће начине стараше да избегне и односе са светом. Стога он у најудаљенијем крају куће у којој живљаше начини себи малу келију, и тамо пустињачки молитвено тиховаше, колико је имао времена за то. Једном, о празнику светог Антонија Великог, када други монаси, ученици блаженог Исидора, вршаху свеноћно бденије, а блажени Григорије усамљенички молитвено тиховаше у своме келијском затвору, обасја га божанска светлост и изненада јави му се свети Антоније и рече: Добро је и потпуно усамљеничко молитвено тиховање, али је и општење са братством покаткад неопходно, нарочито у дане заједничких молитава и богослужења. Стога и ти треба сада да будеш са братијом на бденију". - Послушавши овај савет светог Антонија Великог, божанствени Григорије одмах отиде на бденије к братији, која га с радошћу дочека; и свеноћно бденије би одслужено веома свечано.
Завршивши своје писмене богословске радове у заштиту Светогорских монаха и на опровржење јеретичких умовања Варлаамових, свети Григорије се врати у Свету Гору, и показа тамошњим пуетињацима и старцима све што је написао о побожној вери против заблуда Варлаамових. Општи похвални одзив њихов јавно и јасно посведочи правилност мисли светога Григорија. У то време упокоји се и његова друга сестра преподобна Теодота која је живела у Солуну као монахиња.
Ускоро после тога наступи време да свети Григорије на очи целога света ратује против осионог јеретика Варлаама и његових богохулних умовања, и да за свој исповеднички подвиг добије бесмртну славу у Цркви Христовој. У то време Варлаам успе да приволи на своју страну патријарха Цариградског Јована XIV, и ствар доведе дотле да патријарх граматом позва на суд Цркве светог Григорија и његове саподвижнике. Праћен својим оданим пријатељима и саподвижницима: Исидором, Марком и Доротејем, свети Григорије допутова у Цариград на суд. Са собом је носио и Светогорски Томос који су потписали Светогорски старци. И ту, пун Духа Светога, светитељ неустрашиво иступи у заштиту Православља и стараца Светогорских, побијајући Варлаамово аријанствујуће учење, које је претило да поткопа саме темеље хришћанског вероучења и наравствености. Тада патријарх увиде да је Варлаам отворени непријатељ истине, а Григорије учитељ и поборник истине, у свему сагласан са светим Оцима Цркве. Но пошто је ствар била необично важна по Цркву, патријарх у споразуму са царем Андроником Палеологом[28] сазва у Цариграду сабор,[29] на који дође и Варлаам са својим ученицима и следбеницима. На сабор дођоше и многи ондашњи знаменити пустињаци, међу којима су се нарочито истицали Давид и Дионисије који беху из Тракијске околине, где се подвизавао преп. Григорије Синаит (у Парорији, северно од Адријанопоља). Дионисију би претходно откривено с неба какве ће последице тога сабора бити, и тријумф светог Григорија. Сабор би одржан у цркви Свете Софије, под председништвом патријарха. Свети Григорије, обучен у непобедиву силу с висине, отворивши богомудра уста своја, огњеним богонадахнутим речима својим и Божанственим Писмом развеја сву јерес као прах и спали је као трње, и коначно посрами јеретике. Тако, на сабору би изобличена и осуђена јеретичка заблуда Варлаама, следбеника његовог Акиндина и других сличних лажних учитеља.[30]
Поражен и посрамљен, усто и презрен, Варлаам се извуче из Цариграда и отпутова у своју отаџбину Италију, где пређе у римокатоличку веру. Међутим у Византији се појавише неки његови јавни и тајни пријатељи и следбеници, које он подржаваше својим писмима, проповедајући им у исто време супротна Православљу учења Римокатоличке цркве. Кукољ Варлаамове јереси стаде нарочито сејати и гајити његов следбеник, монах Акиндин. Против њега у Цариграду би одржан нови сабор, на коме свети Григорије још очигледније обелодани заблуде Варлаама и Акиндина о Божанској светлости, наводећи притом доказе и Светога Писма и светих Отаца. На том сабору Акиндин се одрече уз потпис Варлаамове јереси, али његово одрицање не беше искрено. Он и даље нападаше преп. Григорија. И патријарх доцније подржаваше Акиндина, а оптужи светог Григорија као виновника свих црквених немира и пометњи ондашњега времена. Па не само то, него он Акиндина рукоположи за ђакона, а светог Григорија, по његовом наређењу, вргоше у тамницу, у којој невини страдалник муковаше четири године.
Међутим таква неправичност патријархова не остаде некажњена. Благочестива царица Ана,[31] сазнавши за поступке патријарха и за његову приврженост Акиндину, на два сабора већ осуђеном као јеретик и непријатељ Цркве, нађе да је јеретик Акиндин недостојан свештеничког чина и црквене заједнице, и нареди да га избаце из Цркве. Сам пак патријарх Јован искуси на себи гњев Божји: одушевљен Никифором Григорасом за јеретичка умовања Варлаама и Акиндина, он сам паде у јерес, и као јеретик би лишен престола и црквеног општења.[32] На тај начин би васпостављен црквени мир и слобода невиног страдалца, Светог Григорија.
Нови патријарх Исидор[33] и цар Јован Кантакузен,[34] високо ценећи заслуге светог Григорија за Православну Цркву, убедише светог Григорија, иако се он томе дуго опирао, да се прими архијерејског чина. И свети Григорије би рукоположен за архиепископа Солунског. Али, тада се десише нереди у Солуну, и паства не хте примити новога архиепископа. Због тога се свети Григорије повуче у омиљену му Свету Гору Атонску. Међутим наступи празник Рођења Пресвете Богородице. У то време један богобојажљиви солунски свештеник, припремајући се да служи божанствену литургију, смерно мољаше Господа да благоволи открити му, да ли је Григорије стварно, као што мисле неки, у заблуди у својим умовањима и веровањима односно монашког живота и Таворске светлости и има ли слободу пред Господом. И мољаше јереј Господа да му то открије преко његове болесне кћери, која већ три године лежи непомична. "Господе, - говораше он -, ако је Григорије истински слуга Твој, онда молитвама његовим исцели јадну кћер моју!" И Господ услиши свештеника: кћи његова тог часа устаде са постеље потпуно здрава, као да никада боловала није.
Ово чудо прослави Григорија, али се црквени нереди и надаље продужаваху у Солуну. За време овог боравка светог Григорија у Светој Гори, допутова тамо цар Стефан[35] Српски који, знајући врлине и заслуге светог Григорија за Цркву Божију, усрдно замоли светитеља да пође с њим у његову земљу. Покушавао је такође да га придобије да буде његов посланик код цара у Цариграду. Тада, наиме, Света Гора беше припојена царству Стефана Душана. Душан је знао какав углед ужива Св. Григорије у својој земљи па није чудо што је таквог мужа хтео да придобије за себе. Да би га придобио предочавао му је како се с непоштовањем односе његови према њему, чак му не дозвољавају да уђе у Солун и прими своју епископску катедру. А ја, говорио му је цар Душан, даћу ти и земљу и цркве и богатство. А човек Божји Григорије одговори цару, поред осталога и ово: Мене уопште не интересује власт, ни имања, ни порези, нити било какве драгоцене ствари. Све то за мене не представља ништа. Да ли би сунђер, који може да упије у себе само чашу воде, бачен на сред овог пред нама налазећег се Јегејског мора, био у стању да смести у себе све воде морских дубина? - Наравно да не би. Упио би у себе колико чашу воде, а таласа и воденог мноштва не би се ни дотакао. Тако и ја. Одавно сам навикао да о маломе живим и да се задовољим са најнужнијим. To je за мене најприроднија ствар. Зато, царе, кад би ме поставио на сва злата која постоје на земљи и под земљом, или да ме бациш у златну реку митског Пактила, и сам би ти видео, да се од свих тих пролазних блага и потреба, не би на мене ништа прилепило. Зато се остави твојих обећања и дарова...

Ово одлучно одбијање понуде не разгневи цара Душана, шта више он га још више поштоваше, жалећи што једно такво светило не може поставити на свећњак своје земље. Григорија су особито поштовали и часни монаси манастира Хиландара, скојима је он свакако долазио у додир као игуман оближње Есфигменске обитељи. To се јасно види и из тога што се на "Светогорском Томосу", у коме је светитељ изложио своје и целе Цркве учење о молитвеним тиховатељима и вечној божанској Светлости, налази и потпис игумана Хиландарске обитељи. Вероватно да неком од хиландарских монаха дугујемо и први превод на страни (србуљски) језик једног од дела Светог Григорија (у питању је његово чувено Слово о оваплоћењу Бога Логоса). Међутим свети Григорије ни у Светој Гори не нађе себи пређашњег спокојства и тишине: потребе Цркве убрзо га позваше опет у Цариград. Пошто се стање у Солуну не промени, одатле он би послан на острво Лемнос.[36] Тамо он као архијереј сатвори многа знамења и чудеса, и неућутно проповедаше реч Божију. И остаде на Лемносу дотле док сами Солуњани не осетише потребу за њим, пошто се духовно насиротоваше и намучише под туђинским утицајем на њихове црквене и народне послове. Тада представници клира и највиших достојанственика Солунских отпутоваше на Лемнос, и вратише се отуда у Солун са својим пастиром веома свечано. Народ са неисказаном радошћу срете свога архипастира. Црква Солунска, као надахнута с неба, сва ликоваше у светом одушевљењу: и уместо уобичајених захвалних песама, свештенство и народ певаху ускршње песме и ускршњи канон, потпуно се предајући својим раздраганим осећањима и усхићеној радости. Тако свети Григорије најзад заузе свој архијерејски престо.
Након три дана после тога светитељ Божји, у присуству силнога света, обави литију и одслужи свету литургију, на којој Бог прослави новим чудом свога великог угодника. Горе споменути богобојажљиви свештеник имађаше сина болесног од падавице: када дође време причешћивања, свештеник паде к ногама свога архипастира и смерно га мољаше да он својим архијерејским рукама причести његово болесно дете. Потресен смиреношћу свештеника и патњама његовог сина, божанствени Григорије испуни његову молбу, и дете оздрави. Другом једном приликом, на празник Рођења Пресвете Богородице, свети Григорије служаше свету литургију у женском манастиру. У току свете литургије монахиња Илиодора, слепа на једно око, неприметно се примаче к светитељу и крајем одежде његове кришом дотаче своје слепо око, и оно тог тренутка прогледа.
И многа друга чудеса учини свети Григорије. Под његовом мудром управом Црква Солунска наслађиваше се миром и тишином. Но светитеља Божјег очекиваху нови подвизи и тешке невоље. У то време следбеници Варлаама и Акиндина не престајаху смућивати Православну Цркву у Цариграду. Тада свети Григорије поново ступи у борбу са злим јеретицима, у заштиту Православља. Борбу вођаше он с њима и писмено, својим богомудрим књигама и усмено. Цар и патријарх, да би смирили силну узнемиреност, изазвану јеретицима у Цркви Христовој, нађоше за неопходно да сазову нови сабор у Цариграду ради умирења Цркве. Пре осталих они позваше на сабор светог Григорија. И он дође. Овај сабор (1351. год.) би веома велики, много већи од претходних, истим поводом сазваних. На њему су учествовали не само архијереји са патријархом и царом на челу, већ и сви царски рођаци и учени саветници, као и учени људи
Цркве. На њему је учествовало и мноштво монаха и пустињака, сав свој живот Божјој мудрости и њеном искању посветивших. Сабра се и огромно мноштво побожног народа, жељног да чује реч вере и мудрости; народа је било тако много да се није могао сместити у велики царски дворац са свом његовом околином. На сабору непријатељи истине, као и раније, бише посрамљени и понижени: и лични говори светог Григорија, и његова догматска дела, читана на сабору, запушише уста јеретицима. Праћен поштовањем цара и благословом патријарха и Цркве, свети Григорије с чашћу крену к својој пастви у Солун, но Јован Палеолог[37] који у то време борављаше у Солуну спречи светитеља Божјег да уђе у Солун, (због неког уговора хоји је склопио са царом Душаном), те он би принуђен да се упути у Свету Гору. Но кроз три месеца светитељ би од истог Палеолога позван с чешћу на свој Солунски престо.
Годину дана после тога свети Григорије се тешко разболе, и боловаше дуго, те се сви бојаху за његов живот. Али Бог му продужи живот за нове подвиге. Међутим, он се не беше још сасвим опоравио од своје болести, а њему стиже од Јована Палеолога писмо, којим га он усрдно позиваше да дође у Цариград и прекрати свађе и несугласице у царској породици, између њега и његовог таста, Јована Кантакузена. He жалећи себе, свети Григорије крену у Цариград. Али на путу за Цариград он би ухваћен од агарјана (Ахименида) и одвезен у Азију као заробљеник и роб. И тамо светитељ проведе читаву годину у својству роба. Али не остајаше беспослен: продаван из града у град, он проповедаше Еванђеље Христово, утврђујући православне у вери, тешећи заробљене хришћане и крепећи их да са надом носе крст и чекају награду и венце после смрти, и свима објашњавајући тајанства мудрости Божје у спасењу људи. Са светом неустрашивошћу ступаше свети Григорије у спорове о вери са агарјанима[38] и отпалим од Цркве јудејствујућим јеретицима, увек делајући као истински апостол Христов. Противници светог Григорија дивљаху се његовој премудрости и благодати која излажаше из уста његових. А неки од њих, у немоћној злоби својој стављаху га на страшне муке, и можда би га као мученика убили, да га сами агарјани нису чували надајући се добити за њега велики откуп. И стварно, по истеку године откупише богомудрог Григорија од агарјана и вратише га Солунској цркви неки побожни трговци Срби из западних крајева (вероватно из околине Дубровника).
И тако, откупљен од христољубаца из ропства, свети Григорије као мученик бескрвног мучеништва радосно дође к пастви својој. Пун различних дарова Божјих, овај изабрани сасуд Христов, по угледу на великог апостола Павла, делаше тихошћу, кротошћу и смерношћу, али у исто време он и надаље неустрашиво иступаше против непријатеља Бога и вере православне, силно их изобличавајући и јеретике мачем речи Божје побећујући. Благ и незлопамтив, он узвраћаше за зло добром, и усрдно се стараше да зло победи добром. Он никада не слушаше оне који говораху о клеветама непријатеља његових против њега. Беше он великодушан и трпељив у свима невољама и тешкоћама; глад и жеђ он увек сматраше за посластицу, сиромаштво за богатство, муку и напасти за радост, гоњење и ругање за част и славу; и као истинском ученику Христовом јарам Христов беше му благ и бреме лако. Због тога му се дивљаху не само хришћани већ и нехришћани. Њега очи свагда бољаху од молитвених суза које су му непрестано текле. Умртвивши све страсти и потчинивши тело духу, свети Григорије се целог живота свог добрим подвигом подвизаваше: и тако прогна из Цркве јеретике и од Христа одступнике, богонадахнутим речима и списима веру православну утврди, учењем својим премудрим догмате светих Отаца објасни, животом својим ангелским житија преподобних као царским печатом запечати, и као један од апостола Христово стадо тринаест година богомудро и богоугодно руководи.
У току последње године, по повратку из агарјанског ропства, свети Григорије учини не мало чудеса исцељујући болеснике. Тако, пријатеља свог јеромонаха Порфирија он молитвом двапут подиже са болесничке постеље. Пред своју блажену кончину он крсним знамењем и молитвом исцели петогодишње дете неке кројачице, које је страховито патило од крволиптења и било на самрти, и поврати му потпуно здравље.
Ускоро затим свети Григорије се разболе, али је и даље проповедао реч Божју све док не леже у постељу. Како је болест напредовала, он је све чешће говорио у беседама о смрти. Тако у беседи од 1. августа он говори о узроцима болести и страдања: демону и греху који су их увели у свет. Једне од недеља пред смрт, не беше више у стању да устане из кревета, тако да је беседио лежећи. Протумачивши дневно Еванђеље, светитељ је говорио присутнима о правој опасности која прети хришћанима. Та опасност није телесна смрт, него вечна пропаст и тела и душе. Осетивши блиску кончину, он присутнима предсказа и дан свога одласка у живот вечни. "Пријатељи моји, - говораше им он сутрадан по празнику светог Златоуста[39] -, данас ћу ја отићи од вас ка Господу. To знам, јер ми се у виђењу јављао божанствени Златоуст и с љубављу ме као пријатеља свог позивао к себи".
И стварно, тог истог дана, 14. новембра, свети Григорије отиде ка Господу у Његове вечне обитељи рајске. А када светитељ умираше, они што беху око њега видеше да уста његова шапућу нешто, али од тога они једва разабраше ове речи: "К небесима! к небесима!" Са тим речима света душа његова се тихо и мирно одвоји од тела и одлете на небо.[40] А кад се блажена душа његова растаде са телом, лице његово заблиста, и сва се соба где он издахну озари светлошћу, чему сведок би сав град који се слегао к светитељевим моштима ради последњег целива. Тако благоволи Бог да овим чудом прослави верног угодника Свог, који је и за живота свог био светло обиталиште благодати и син божанствене светлости.[41]
Какво је место заузео у Цркви и пред Богом овај истински сасуд божанске светлости, сведочи дивно и чудно виђење кога се удостоји један монах Лавре Св. Атанасија у Светој Гори, у којој се светитељ дуго времена подвизавао. Монах о коме је реч био је од ретких молитвених тиховатеља; обично је ћутао повучен од свих у молитвену тишину. Он се даноноћно молио да му Бог открије каквог се места на небу удостојио Св. Григорије и у чијем друштву се налази. Док се тако молио, једне ноћи.имаде виђење као да се налази у Цариграду у храму Божанске Мудрости, који он никад није видео пошто у Цариград није ишао. У храму виде сабор светих Отаца, међу којима беше Св. Атанасије Велики, Василије Велики и Григорије Богослов, уз то Григорије Нисијски и Кирило Мудри, а са њима мноштво других богослова и светих. Сабрани Оци су живо о нечему расправљали, али монах и поред свег напора није био у стању да схвати о чему говоре. Кад дође време да се по обичају донесе одлука, тада монах чу како сви кажу као једним устима: ми не можемо потврдити учење и изгласати одлуку, ако не дође на сабор и не буде присутан на гласању и Григорије Солунски митрополит. Тада послаше једног послужитеља да одмах зове Григорија на сабор. Послужитељ оде, али се ускоро врати и рече: немогуће је да се њему сад било ко приближи, јер стоји поред самог царског Престола и насамо разговара са Царем. Они му заповедише да поново иде, да причека док се разговор заврши, па да га онда позове. Он тако и уради и јави Григорију у погодно време, да сабор не може да потврди одлуку коју је донео без његовог присуства. Сазнавши то он дође на сабор. Видевши га Оци како долази, сви устадоше и примивши га љубазно, посадише га међу тројицу врхунских Богослова равних по слави и части. Тако сабор у његовом присуству заврши свој рад и потврди своју одлуку, упоредивши своје речи са његовим, а све у славу саборне Цркве Христове. Сви присутни богослови су му се обраћали са благодарношћу и неописивом радошћу говорећи: све оно што су они у разним околностима и временима богословствовали, све је он то сабрао у једно сад у последња времена, божанском силом и благодаћу, и добро сјединио, и обрадио, и прославио њих кроз себе Духом Светим; тако је нове јереси славно победио и учинио да његове речи буду нека врста закључка и развоја њихових светих речи и мисли. Прославивши тако сви заједно Григорија, и сваки богослов појединачно, свети Оци на крају устадоше и тако се заврши сабор. Ту би и крај овог дивног виђења светогорског пустињака, којим Бог откри небеску славу овог проповедника и заједничара вечне божанске Светлости.
Оставивши стаду своме као богато наслеђе и велику ризницу-тело своје, (данас се налази у саборном храму Солунске митрополије њему посвећеном), које ангелском чистотом преславно заблиста при исходу душе, Свети Григорије обилно даје и до сада исцељења свима болеснима и слабима који одасвуд долазе с вером к светим моштима његовим,[42] у славу Христа Бога нашег, коме са беспочетним Оцем Његовим и с пресветим, благим и животворним Духом приличи свака слава, част и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.

СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ:
НЕКОЛИКО НЕБЕСКИХ МИСЛИ О ВЕЧНИМ ИСТИНАМА

СВЕТИ Григорије живео и делао у четрнаестом столећу, a сав истога духа, истога живота, исте мудрости и богомудрости са светим Оцима што живеше пре њега. У своме расуђивању о вечним истинама еванђелским он је увек "са свима светима" (Еф. 3, 18): увек једнога духа с њима - Христовог духа, једнога ума с њима - Христовог ума(1 Кор. 2, 16), једнога живота с њима - Христовог живота. Сав са њима, он нам богонадахнуто преноси, и апостолски благовести, и светоотачки тумачи, и исповеднички одстојава, и мученички посведочава свете истине нашег спасења и обожења, нашег освећења и прослављења. Свете истине он проповеда и исповеда, објашњава и брани својим светим умом, светим језиком, светим животом, светим страдањем, светим речима. Када мисли - он Духом Светим мисли; када осећа, када говори, када твори - он све то Духом Светим чини. Зато је он са свима светим Апостолима и светим Оцима и светим Мученицима и светим Исповедницима наш бесмртни и непогрешиви вођа, наш вечни и неустрашиви војсковођа кроз све буре и олује земаљског живота нашег, кроз све пустиње и прашуме земаљских заблуда наших, тако за све православне од сада па до Страшнога суда.
Истина о човеку је главна мука којом се свети Григорије мучи. Он вели: Адам је створен од Бога безгрешним и младим; Адам се добровољно потчинио ђаволу, окренуо телесним насладама, потпао под духовну прљавштину и упао у противприродност. До нарушења заповести Адам је био заједничар божанствене светлости и сијања, као истински обучен у одећу славе, није био го, није осећао срамоту голоће. Грехом је лишио себе оне славе, којом га је Творац био украсио, а коју је потом Спаситељ показао на Тавору при Преображењу. Таворским чудом Господ је показао каква ће бити одећа славе, у коју ће се у будућем веку обући блиски Богу, и какво је било одело безгрешности, којега лишивши себе грехом, Адам је угледао себе да је го и постидео се.
На Тавору је био дат праобраз будуће славе васкрсења; a васкрсење Христово је показало ту славу у пуној мери, поновило пред Маријом Магдалином, која је дошла на гроб, таворско чудо. Пећина гроба Господњег била је препуна светлости васкрсења која се излила на Марију, која је стајала код Гроба. Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство Небесно. Свети Григорије пише: Колико је до учовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небесно... Син Божји постао је човек, да би показао на какву нас висину Он узноси; да не бисмо уобразили како смо тобож сами себе ослободили робовања ђаволу; да би Он, као двострук природом, постао посредник, усклађујући својства обеју природа; да би раздрешио окове греха; да би показао љубав Бога према нама; да би показао у какав смо бездан зла ми упали, те је било потребно оваплоћење Бога; да би постао за нас пример унижења, које је свезано са телом и страдањима; да би постао лек против гордости; да би показао да је Бог створио нашу природу добром; да би постао начелник новог живота, потврдио васкрсење и прекратио безнадежност; да би, поставши Син Човечији и узевши удела у смрти, начинио људе синовима Божјим и учесницима божанског бесмрћа; да би показао да је људска природа, за разлику од свих створења, саздана по лику Божјем; да је она толико сродна с Богом, да се може сјединити с Њим у једној Ипостаси; да би почаствовао тело, и то смртно тело; да горди дуси не би смели сматрати себе и мислити о себи да су они драгоценији од човека, и да се могу обожити услед своје бестелесности и привидне бесмртности; да би сјединио раздељене природом људе и Бога, сам Христос постаје посредник у обема природама.
Божанском благодаћу Својом Бог је ставио самога себе у човеково биће створивши га no Својој слици и прилици, и узвисио на земљи човека као самосвесно биће ... Човек је више него ангео саздан по слици Божијој ... Бог је украсио нашу природу као своје будуће обличје, у које се Он хтео обући... Људска природа је толико чиста, да може бити сједињена с Богом по Ипостаси и нераздељиво пребивати с Њим у вечности.
Живот душе јесте једињење душе са Богом, као што је живот тела једињење тела са душом. И као што преступањем заповести, одвојивши се од Бога, душа је умртвила себе, тако послушањем заповести, сјединивши се поново с Богом, она оживљује себе... Као што је одвајање душе од тела - смрт тела, тако је одвајање Бога од душе - смрт душе. Управо смрт душе и јесте смрт у правом смислу речи. Као што смрт душе јесте права смрт, тако и живот душе јесте прави живот... Ми смо пре телесне смрти умрли, подвргнувши се душевној смрти, тојест одвајању од Бога... Одвајање душе од Бога кроз грех јесте вечна смрт.
Наш живот треба да буде подражавање Христу, учи свети Григорије. Почетак нашег подражавања Христу јесте свето крштење, ознака Господњег погребења и васкрсења; средина - врлински живот и владање по еванђелским заповестима; а крај - победа над страстима помоћу духовних подвига... Као што земља без обраде не доноси корисне плодове, тако и душа без духовних подвига не може стећи себи ништа богољубиво и спасоносно ... Срце и помисли ваља обрађивати. Време живота јесте време покајања; у садашњем животу слобода воље је свагда на снази, зато нема места очајању... Почетак покајања се састоји у самоукоравању, исповести и уздржавању од рђавих поступака... Бог је саздао човека слободним и одликовао га великим даром благоразумности, с тим да би човек, правилно користећи своју слободну вољу, тежио ка добру а не ка злу... Све телесне страсти ничим се другим не лече до умртвљавањем тела кроз разумно уздржавање у храни, уз сарадњу молитве која иде из смиреног срца.
Ho телесне страсти су пореклом од духа; зачињу се у духу, расту у њему, па се преносе на тело. Зато ваља, учи свети Григорије, чистити ум од рђавих помисли и водити борбу са њима. Јер греси се корене у помислима. Преко помисли се води мислена борба у нама самима, далеко опаснија него борба уз учешће чула; она је свагда у току, и за извршење зла она се не нуждава ни материје, ни времена, ни места. Чулна борба која води ка греху, почиње од ствари, од онога што смо чули, видели, опипали, окусили, док се мислена борба у нама збива под непосредним утицајем духова зла, од њихових нападаја и подстицаја. Зато, ако ко и победи у тој чулној борби, то још не значи да ће остати непобедив и у мисленој борби. Међутим, који победи у унутрашњој борби, тај побеђује и спољног непријатеља... Уколико телесне страсти имају свој почетак у страсном уму, онда од њега и треба почињати њихово лечење. Јер ко жели да угаси пожар, неће га угасити ако буде пресецао пламен одозго, него ако уклони горећи материјал; тако и у односу на блудне страсти: ако се унутрашњи извор помисли не исуши молитвом и смиреношћу, него се борба сведе само на пост и умртвљавање тела, онда ће то бити безуспешна борба.
Сваки који је крштен, вели Свети Григорије, ако жели да задобије обећано вечно блаженство и спасење, стараће се да живи слободан од сваког греха.

Светог оца нашег Григорија Паламе:
ВЕОМА СМЕРНОЈ МЕЂУ МОНАХИЊАМА КСЕНИЈИ
О СТРАСТИМА И ВРЛИНАМА И О ПЛОДОВИМА УМНОГ ТИХОВАЊА[43]

ОНИМА који желе да се потпуно предају молитвеној самоћи, не само што им је неугодно разговарање и општење са мноштвом људи него и са онима који живе на исти начин као и они. To бива зато што се тиме прекида стални и омиљени разговор с Богом, а сабраност ума, којом се одликује унутарњи и истински монах, разбија на два а понекад и на више делова. Зато кад су упитали неког од Отаца: зашто избегаваш људе? - одговорио је: "Стога што ми је немогуће да будем истовремено и са Богом и са људима" (ава Арсеније). Неки опет други Отац, говорећи о овоме из личног искуства, каже да не само општење, него и сами сусрет са човеком у стању је да поремети чврстину умног мира и спокојства оних који молитвено тихују (ава Исак Сирјанин).
Ако се ствар још брижљивије испита, то и само сећање на приближавање, ишчекивање нечијег доласка и на сусрет са њим, довољно је да узнемири умни део душе. Шта више, и онај који се бави писањем, оптерећује ум свој бригама. Ако се деси да онај који се бави писањем спада у духовно напредније и у оне који су због душевног здравља задобили љубав Божју, такав иако пише, љубав Божја ипак дејствује у њему, премда не непосредно и чисто. Ако ли је онај који пише један од оних који су подложни многим душевним страстима и болестима, a ja сам управо један од таквих, и који би требали да непрестано вапију Богу: Излечи ме, сагреших Ти! - онда је неразумно да се такови предају писању пре него што се исцеле, да напуштају молитву и да се добровољно баве било чим другим. Поред тога, такав долази преко својих списа у додир и са одсутним људима; његови списи, који остају и после његове смрти, падају у разна времена у руке многих људи, доспевајући чак и тамо где он не би желео.
Управо је то био разлог да многи оци Тиховатељи нису хтели ништа да пишу, иако су били способни да напишу веома важне и корисне ствари. Ја, међутим, који по свему заостајем у тачности и строгости иза Отаца, имао сам обичај да пишем, истина по нужди. Но сада ме онерасположише према писању они који са завидљивим оком гледају на неке од мојих списа, тражећи у њима повода да их злоупотребе.[44] Они се закаче, по великом Дионисију, за слова, и неразумљиве знаке, за непознате слогове и речи, за које њихова памет није дорасла. А заиста је неразумно и ниско и несвојствено онима који стварно желе да схвате божанске истине, заустављати се на речима, а на смисао и циљ реченога не обраћати пажњу.
Знам да сам заслужио њихове клевете, али не због тога што нисам писао сагласно Светим Оцима - то се, благодаћу Христовом, да закључити из онога што сам написао, него због тога што сам писао о ономе чега нисам био достојан, покушавши можда као неки други Уза да слабом речју подржим колесницу истине (уп. 2 Сам. 6, 6-7). Но ипак, не изли се на мене гнев Божји, него само умерена казна, те не би дозвољено да ме противници савладају. Наравно, и то се догодило због моје недостојности. Јер нисам био достојан, а разуме се ни способан, да пострадам за истину и тако да са радошћу постанем заједничар страдања светих.
Јер шта? - Зар чак и Златоусти Отац, који док се још у телу налазио би прибројан Цркви првородних на небесима и који је боље него било ко други писао тачно, јасно и умилно о побожности, зар и њега тако великог не избацише као оригенисту из Цркве, и зар не би осуђен на прогонство? А Петар, челник врховног збора ученика Господњих, каже да су ондашње незналице извртале још тада оно што је тешко разумљиво у посланицама Великог Павла, "на своју сопствену пропаст" (2 Петр. 3, 6). Ја опет због незнатне тешкоће од стране оних који су ме напали, иако су саборски били осуђени, имао сам намеру да убудуће потпуно прекинем са писањем. Али ево сада ти, света Старице, поче да ме молиш, служећи се молбеним писмима и порукама, да ти опет пошаљем поучне речи, иако се ти особито не нуждаваш у поукама. Јер заједно са старошћу по годинама поседујеш, благодаћу Христовом, и зрели ум, закон светих заповести прочитала си дугогодишњом праксом и искуством, разделивши Дане свога живота на послушање и молитвено тиховање. Украсивши њима сасуд своје душе, припремила си га да прими у себе и задржи божанске особине. Ади таква је душа кад се једном силно распали жеђу за духовном науком: постаје незаситива. Зато мудрост и каже за њу: "Они који ме једу опет ће огладнети" (Прем. Сирах. 24, 21). А Господ који ту жеђ усађује у душу, каже за Марију која је овај "добри део" изабрала, "да се неће одузети од ње" (Лк. 10, 42).
Теби су ове поуке вероватно потребне и ради кћери великога Цара, које су ти поверене на васпитање; особито поуке о расуђивању, на основу којег ти још од рођења чезнеш да се венчаш са Даваоцем нетрулежности. Као што је Он примио ради нас истинско наше тело, тако ево и ти, угледајући се на Њега, обукла си на себе лик почетника и оних којима су поуке потребне. Зато и ја, иако нисам много богат што се тиче знања, особито знања ове врсте, али ради послушања и ради извршења заповести да "дајемо ономе који тражи" (Мт. 5, 42), одаћу по част љубави у Христу на основу онога што имам, показујући бар добру намеру.
Знај дакле, о света Старице, боље речено нека преко тебе науче дјеве које су изабрале да живе по Богу, да постоји и смрт душе, по природи бесмртне. To каже и љубљени ученик Христов Јован Богослов: "Има грех који води у смрт ... а има грех који не води у смрт" (1 Јов. 5, 16-17), мислећи овде свакако на смрт душе. Исто тако каже и велики Павле: "Светска туга доноси смрт" (2 Кор. 7, 10), наравно смрт душе. И опет: "Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14). Из којих мртвих заповеда да се устане? - Без сумње, из помрлих у телесним жељама, које ратују против душе. Зато је Господ и назвао мртвацима оне који живе у овом сујетном свету. Јер кад My je затражио један од Његових ученика да оде да сахрани свога оца, није му дозволио већ му је заповедио да иде за Њим, а да "остави мртваце да сахрањују своје мртве" (Лк. 9, 60-61). Овде Господ назива мртвацима и оне који су (телесно) били још живи, али су духовно били мртви. Јер као што је одвајање душе од тела - смрт за тело, исто тако и одвајање Бога од душе - смрт је за душу. А то и јесте права смрт: смрт духовна.
На ту смрт је указао Бог и кроз заповест у Рају, када је рекао Адаму: "У који дан окусиш са забрањеног дрвета, смрћу ћеш умрети" (Пост. 3, 17). Ауша Адамова је онда умртвљена, кад се преступом одвојила од Бога. Он је телесно живео и после тога деветсто тридесет година. Међутим, смрт која се увукла у душу због преступа, не само што је душу оштетила и навукла на човека проклетство, него је и само тело, учинивши га многострадалним и многострасним и трулежним, предала на крају смрти. Јер земаљски Адам је тек после умртвљења унутрашњег човека преступом, чуо: "Земља да је проклета у делима твојим. Трње и коров ће ти рађати и у зноју лица својега јешћеш хлеб свој, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити" (Пост. 3, 17-19).
Иако ће за време оног поновног будућег рођења, кад васкрсну праведници, устати и тела безаконика и грешника, то ће бити да би се предала другој смрти, оном вечном мучењу, неуспављивом огњу, шкргуту зуба, крајњој и опипљивој тами, мрачном и огњеном неугасивом паклу, о коме говори пророк: "Биће сажежени безаконици и грешници заједно, и никога неће бити да угаси" (Ис. 1, 31). To и јесте "друга смрт", сагласно учењу Јовановом у Откровењу (Откр. 20, 14). Послушај шта каже и велики Павле: "Ако по телу живите, умрећете; ако ли духом дела телесна умртвљујете, живећете" (Рим. 8, 13). Овде Апостол говори о животу и смрти будућега века. Под животом подразумева уживање вечног царства, а под смрћу овековечење онога мучења.
To значи да гажење Божје заповести постаје узрок двоструке смрти, и духовне и телесне: било да се ради о смрти у овом животу, или о оној у бесконачном мучењу. Права пак смрт састоји се у одвајању душе од божанске благодати и у њеном присаједињењу греху. To je смрт од које беже и од које се страше сви они који имало памети имају. За оне који имају разума, она је језивија и од паклених мука. Зато и ми бежимо од ње, колико год нам то силе дозвољавају. Све одбацимо, све оставимо, свега се одрецимо: и веза и послова и жеља; тј. свега онога што нас разара и одваја од Бога и од чега се таква смрт састоји. Онај који се од те смрти чува и боји, за њега телесна смрт није страшна, јер у њему обитава истински живот, који управо кроз смрт постаје неодузимљив. Јер као што је смрт душе, права и главна смрт, тако је и њен живот - прави живот. Живот пак душе је њено сједињење с Богом, као што је и живот тела његово јединство с душом. И као што се кроз гажење заповести умртвљује душа која се одвојила од Бога, тако она поново сједињена с Богом кроз послушање заповести, оживљује. Зато и каже Господ у Јеванђељу: "Речи које ја говорим, дух су и живот су" (Јн. 6, 63). Сазнавши то из сопственог искуства, апостол Петар My je говорио: "Речи живота вечнога имаш" (Јн. 6, 68). Но оне су "речи вечнога живота" само за оне који су послушни; непослушнима ова заповест живота бива на смрт (ср. Рим. 7, 10). Тако и апостоли, који су били миомир Христов, једнима су били "мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот" (2 Кор. 2, 16).
С друге стране, тај живот не припада само души него и телу. Јер он и тело обесмрћује васкрсењем, избављајући га не само смртности, него уз то и бесконачне смрти, тј. оног будућег мучења. Он и телу дарује вечни живот у Христу, у коме нема бола ни туге, и који је заиста бесмртан. И као што је иза духовне смрти, тј. за преступом и грехом, дошла телесна смрт и распадање у земљи и претварање у прах, а за телесном смрћу опет - осуда душе у аду, исто тако ће и после васкрсења душе, које значи повратак Богу кроз послушање божанским заповестима, доћи до васкрсења тела, кад се оно поново сједини с душом. Овом пак васкрсењу ће следити истинска нетрулежност и вечно заједничко живљење с Богом свих оних који се тога удостоје: оних који постану на место телесних - духовни, и који буду живели као ангели Божији на небу. Ево шта о томе каже Апостол: "Бићемо узети у облацима на сусрет Господу на небо, и тако ћемо свагда с Господом бити" (1 Сол. 4, 17).
Као што је Син Божији, поставши човек из човекољубља, умро телесно, при чему My ce душа одвојила од тела, али не и божанство, па је Он стога, васкрснувши Своје тело, вазнео га на небо у слави, тако се дешава и са онима који овде на земљи живе по Богу. Разлучујући се са телом, али се од Бога не одвајајући, они ће у моменту васкрсења вазнети и тело к Богу, и ући са неисказаном радошћу онде где је већ ушао наш претеча Исус (ср. Јевр. 6, 20), и тако постати заједничари Христове славе која ће ce открити. To значи да ће они постати не само заједничари васкрсења Господњег, него и Његовог вазнесења, и свега богоподобног живота Његовог. To ce, међутим, не односи и на оне који су овде живели телесно и које је смртни час затекао ван икакве заједнице с Богом. Јер иако ће еви да васкрсну, ипак ће по речима Апостола, сваки васкрснути "у своме чину" (1 Кор. 15, 25). Онај који је овде умртвио духом телесна дела, живеће онде са Христом божанским и уистину вечним животом; онај који је овде на земљи убио дух телесним жељама и страстима, биће, авај, у оном животу осуђен заједно са творцем и узрочником зла (ђаволом), и предан неподношљивом и вечном мучењу. To и јесте "друга" и последња смрт.
Где се зачела истинска смрт, која је створила и проузроковала привремену и вечну смрт душе и тела? Зар се то није десило у земљи живота? Зато је човек, чим се то десило, био осуђен, авај, на прогонство из Раја Божјег, као онај који је стекао смртоносни и за божански Рај неприкладни живот. Исто то ће се десити и са истинским животом, који је узрочник бесмртног и правог живота душе и тела. Он ће имати свој почетак у овом месту смрти. Стога онај који не хита да га овде усели у душу, нека не обмањује себе празним надама да ће га онамо примити. И нека се не нада да ће се на судњем часу удостојити Божјег човекољубља. Јер тада ће бити час награде и казне, a не сажаљења и човекољубља. Време откривења строгости и гњева и праведног суда Божјег, час у који ће се показати силна и моћна рука, управљена на мучење непослушних. Тешко ономе који падне у руке Бога живога! Тешко ономе који онде искуси гнев Божји, који није искусио још овде, кроз страх Божји, силину гнева Његовог, и који није стекао унапред, преко добрих дела, залог и заруке Његове човекољубивости. Јер то у ствари и јесте смисао садашњег живота; управо зато нам је Бог и доделио овај живот, дајући нам могућност покајања. Кад не би било тако, онда би човек оног момента кад је погрешио, био лишен живота. Иначе, какву корист би имао од њега? - Зато је уопште неумесно да се људи предају очајању, иако га лукави подмеће на разноврсне начине, и то не само онима који живе немарно и лакомислено, него понекад и подвижницима.
Пошто је, дакле, време овога живота време покајања, то већ сама чињеница да је грешник који жели да се врати Богу још жив, јесте сведочанство да га Бог прима. Јер овдашњем нашем животу увек је саприсутна слобода воље. А слобода воље има као основу могућност примања или одбацивања горе указаног пута живота и смрти. Човек може да изабере оно што хоће. Где је ту онда место за очајање, ако је свагда и свима могуће, наравно ако то зажеле, да задобију вечни живот? Видиш ли ко лико је Божје човекољубље! Бог нас не кажњава у почетку због наше непослушности праведном казном, него нам по Својој дуготрпељивости оставља време за повратак. У том времену дуготрпељивости Он нам даје власт да My се усиновимо, ако будемо хтели. Шта, зар само могућност усиновљења? И више од тога: даје нам моћ да се сјединимо с Њим, да постанемо са Њим један дух. Чак и онда кад у овом времену дуготрпељивости ми пођемо супротним путем, и више заволимо смрт него ли истински живот, Он нам ни тада не одузима даровану власт. И не само што је не одузима, него нас изнова призива: обилази тражећи нас и враћајући на дела живота, од јутра до самог вечера нашег битисања, сходно оној причи о винограду (ср. Мат. 20, 1-10).
Али, ко је тај који нас зове и обећава плату? - To je Отац нашег Господа Исуса Христа и Бог сваке утехе. Шта је виноград у који нас призива на рад? To je Син Божји, који је рекао: "Ја сам чокот" (Јн. 15, 1). Јер нико не може доћи Христу, као што је Он сам рекао у Еванђељима, ако га Отац не привуче. А шта су лозе? To смо ми. Послушај опет шта Он сам каже: "Ви сте лозе а Отац мој је виноградар" (Јн. 15, 1. 5; 6, 44). Дакле, Отац који нас кроз Сина измирује са самим Собом, предвиђајући наша прегрешења, призива нас, али не као оне који чине рђава дела, него као незапослене. Истина, и нерад је грех, јер ћемо и за свако празно слово дати одговор (Мат. 12, 36). И као што рекох, превиђајући грехе које је сваки од нас учинио, Бог нас сваки пут изнова призива. Зашто нас зове? - Да обрађујемо виноград. To значи, да се старамо о лозама, тј. о себи самима. А после тога, - о непојмљивог Божјег човекољубља! - обећава нам чак и плату и даје нам је, нама који радимо за саме себе. Дођите, каже Он, примите живот вечни који вам нудим пребогато! Наградићу и замор од пута, и саму жељу да га добијете од Мене, као да сам вам лично дужан. Ко је тај који не дугује откуп Искупитељу од смрти? Ко не благодари Даваоцу живота? Међутим, Он чак обећава унапред и плату, и то плату неописиву! Јер, каже Он, "Ја дођох да имају живот, у изобиљу" (Јн. 10, 10). Шта то значи "изобиље"? - Значи да Господ не само што се налази и живи са нама, него нас чини и браћом Својом и санаследницима. Изгледа да је управо то "изобиље" она плата што је давана онима који су похитали животворном Чокоту, који су били лозе Његове, и који се старају о себи и себе обрађују.
Шта такви раде? - Најпре подрезују све што је сувишно и непотребно и што спречава сазревање плодова достојних божанске житнице. Шта ту спада? Богатство, уживање, сујета, слава, све што је пропадљиво и пролазно, свака прљава и лукава страст душе и тела, сва уображена и горда збрканост ума, свако чувење, призор и свака реч која je у стању да души нанесе штету. Јер ако човек са великом пажљивошћу и трудом не подрезује и не чисти, све оно што ниче и расте у његовом срцу, никад неће уродити плодом вечнога живота.
Ову чистоћу о којој је реч могу задобити и они који су у браку, али са великим напором и трудом. Зато сви они који су се од младости удостојили милости Божје, који су продорнијим оком ума осетили и видели вечни живот и постали заљубљени у његова добра, избегавају брак на дозвољен начин, пошто по речима Господњим и у васкрсењу: "нити се жене нити удају, него су као ангели Божји" (Мат. 22, 30). Онај, дакле, који жели да буде као ангел Божји, тај се још овде на земљи, по угледу на синове васкрсења, с правом уздиже изнад телесног општења. Уосталом, у самом почетку жена је била повод за изговор за грех. Према томе они који не желе да са своје стране дају ђаволу било какав повод, нека одустану од брака. Ако се узме у обзир и непокорност нашег тела и тешкоћа око његовог усмеравања на врлину, боље речено то што га носимо као по природи бунтовно, зашто онда да пристанемо да увећамо препреке за врлински живот, везујући се за многа и разна тела? Како може стећи слободу, којој се обећала да стреми, она која је везана природним везама за мужа и за децу и за сроднике по крви? Како може да безбрижно служи Господу она која је примила на себе бригу о толико њих (ср. 1 Кор. 7, 32-34)? Како да стекне спокојство она која општи са толиким мноштвом људи?
Зато свака права девственица, уподобљена Девственику и од Дјеве рођеноме Младожењи душа, које су у девствености богоугодно живеле, не само што избегава телесни брак, него и уопште свако светско друштво, одричући се свих сродника, да би могла смело да каже Христу заједно са Петром: "Ми све остависмо и пођосмо за Тобом" (Лк. 18, 28). Шта има у томе чудно да, као што земаљска невеста остави оца свога и матер због смртног женика, и прилепи му се по Писму, то исто учини и ова, и напусти их ради небесног Женика и ложнице? Зар је дозвољено да имају сродство на земљи они чије је живљење на небесима? Како она која није чедо тела, него духа, може имати телесног оца или мајку или крвне сроднике? Како она која се отуђила од свога сопственога тела и која га, колико је то могуће, стално избегава, као она која се одрекла телесног живота, сме да има било какав однос са туђим телима? Ако, по пословици, слично воли себи слично и приљубљује се уз све оно што му личи, онда ће и дјева постати слична са онима које воли и поново пасти у ропство болесне љубави према свету. А "љубав према свету", по речима чертогоукраситеља духовне ложнице Павла, "непријатељство је према Богу" (Рим. 8, 6). И тако, не само што се она налази у опасности да се раздвоји са небеским Жеником, него и да постане Његов непријатељ.
Но нека те не чуди и нека ти не смета то што Свето Писмо не осуђује оне који се у браку брину о светскоме, док онима који су обећали Господу девственост - забрањује да се чак и дотичу било чега световнога, и уопште им не допушта да проводе живот у удобностима. Истина, Апостол Павле се обраћа и онима који су у браку: "Време је кратко, тако да одсад и они који имају жену буду као они који немају, и који се служе овим светом, као да се не служе" (1 Кор. 1, 29-31). Ја лично сматрам да је ово теже од подвига девствености. Искуство сведочи да је и пост лакши него уздржавање од уживања и јела. Рећи ћу праведно и истинито: Ономе који се не интересује за своје спасење, немам шта да кажем, онај пак који се брине о своме спасењу, тај нека зна: живот у девствености (монашки живот) много је кориснији и лакши од брачног живота.
Него оставимо сад ово, дјево и невесто Христова, лозо Чокота живота, па се вратимо ономе о чему је напред било речи. Господ каже: "Ја сам чокот, а ви лозе, Отац мој је виноградар. Сваку лозу која у мени плод доноси, чисти је, да би још више родила" (Јн. 15, 1). Ово нека ти је пример бриге о теби, која је плод твоје девствености и Христове љубави према теби. И још више се радуј, и узврати My својом послушношћу. Једно је чињеница: кад се злато помеша са бакром, онда се оно назива лажним златом, а кад се бакар позлати онда он изгледа много сјајнији него што је и лепши. Тако бива и са тобом, о дјево! Кад удате чезну за тобом и твојим начином живота, то је за њих слава и украс. Када, међутим, ти почнеш да чезнеш за оним што је њихово, обешчашћујеш се и срамотиш, јер те жеља враћа поново у свет. Враћа те, с једне стране, тиме што имаш везе са онима који су у свету и живиш са њима, иако си умрла за свет; с друге стране, тиме што стичеш оно што и они желе себи и својим рођацима: изобиље материјалних добара, богатство, почасти, славу и у свему томе уживање. To ће бити разлог да изгубиш љубав и погазиш вољу свога Женика. А све TO On изобличава у Еванђељима, говорећи: "Тешко онима који се богате! Тешко онима који се смеју! Тешко ситима! Тешко вама кад сви људи говоре добро о вама" (Лк. 6, 26). Како и зашто их изобличава? Зар не као духовне мртваце? А какво сродство може да постоји између невесте живота и мртваца? Каква веза и односи са онима који ходе путевима пропасти? Широк је и простран пут којим они ходе. И ако се не зауставе, да би узели и стекли мало од злата твојих врлина, отићи ће у сигурну пропаст. Што се тебе тиче, ти улазиш у живот уским вратима и тегобним путем. Онај који улази кроз уска врата и ходи уским путем, не може проћи ако је натоварен бременом славе, ако је размажен уживањем и оптерећен теретом новца и имања.
Кад чујеш да је онај пут широк, немој случајно да помислиш да је и без невоља. Препун је жалости и несреће. Назива се широким и пространим, јер је много оних који њим ходе, и то сваки натоварен бременима пролазне овосветске таштине. А твој пут, девственице, уистину је узак: двојица се не могу на њему размимоићи. Многе од оних које су биле опхрване светским бригама, када су остале без мужева, заволеле су твоје небеско живљење и кренуле твојим путем, одрекавши се света, да би постале заједничари и твојих венаца. Апостол Павле заповеда да такве треба поштовати, као оне које пребивају у молитвама и молењима, са надом у Бога (ср. 1 Тим. 5, 3). Иако врлински живот има тешкоћа, ипак, то су тешкоће које доносе утеху и награду, дарују Царство небеско и завршавају опасењем. A радости и жалости живота који му је супротан, - смртоносне су. Јер речено је: "Жалост за светом, рађа смрт, а жалост по Богу покајање, на спасење" (2. Кор. 7, 10).

Са тога разлога Господ назива блаженим оно што је супротно светским добрима, говорећи: "Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско". Зашто речима: "блажени сиромашни", додаје - "духом"? Да би тиме показао да Он прима и сматра за блаженство - смерност душе. Зашто није рекао: блажени сиромашнога духа - и тако би се показала смерност духа, него каже - "сиромашни духом"? Тиме хоће да нас научи да је и телесно сиромаштво достојно блаженства, да се и њим задобија Царство небеско, али само онда када се чини ради духовног смирења, кад је са овим сједињено и кад му је оно почетак и повод. Назвавши блаженим "сиромашне духом", Господ је на чудесан начин показао, шта је корен и разлог видљивог сиромаштва светих. Шта? - Њихов дух.
Тај и такав дух, усвојивши благодат еванђелске проповеди, постаје сам по себи извор сиромаштва, извор који наводњава сво лице земље, тј. нашег спољашњег човека, претварајући га у рај врлина. To je сиромаштво које Бог назива блажеиим. Давши Господ, по пророку, "сажету реч" целој земљи (Ис. 10, 22), обухватио је њоме разлог добровољног и многоврсног сиромаштва, показао шта је његов узрок и назвао га блаженим, као и то да много шта из њега настаје. О свему томе Он даје укратко поуку. Јер може да се деси да неко буде сиромашан и уздржљив, и то добровољно, али ради људске славе. Наравно да такав не спада у сиромашне духом. To ca разлога што се лицемерство рађа из гордости, а она је опет супротна духу сиромаштва. Онај пак који има скрушен, смеран и смирен дух, немогуће je a да се не радује и спољашњем сиромаштву и скромности. Такав себе сматра недостојним славе, богатства и удобности. Управо таквог "сиромаха" Бог назива блаженим: онога који сматра себе недостојним тих добара. To и јесте прави сиромах - онај који не присваја себи то име на основу половичности. Зато и божански Лука каже: "Блажени сиромашни" (Лк. 6, 20), без онога "духом". Л то су они који слушају, следују и целосно се уподобљују Сину Божјем, који каже: "Научите се од мене, јер сам смеран и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим" (Мт. 11, 29). Њихово је Царство небеско управо стога што су они сунаследници Христови.
Човекова душа је тројична и састоји се из три дела: разума, воље и осећања. Пошто је све то у њој оболело, сасвим је ириродно што Христос, хотећи да је излечи, почиње са терапијом од последњег, тј. од осећања (жеље, пожуде). Јер основа за гневљивост (злу вољу) и њен извор, у ствари је незадовољена жеља; а њихово болесно стање, разара и расејава ум. Зато је немогуће да оздрави човекова воља, ако се претходно не излечи жеља и осећање, као што нема оздрављења ни разумном делу душе, пре него што ово двоје буде исцељено.
Ако се удубимо у ствар, наћи ћемо да је први пород зле жеље, жеђ за поседовањем. Нагон и жеље за одржавањем живота, нису за осуду, јер су нам урођене, постоје у нама од самог рођења. Среброљубље се, међутим, појављује нешто касније, већ у детињем узрасту. To показује да оно нема свој почетак у природи, него у слободној вољи. Њега Апостол Павле с правом назива кореном сваког зла (1 Тим. 6, 10). Нека од зала среброљубље рађа из себе самога, као например, тврдичлук, отимачине, пљачке, крађе; једном речју, сваку врсту похлепе и лакомства, које исти Апостол назива "другим идолослужењем" (Кол. 3, 5). Друга зла не изничу непосредно из среброљубља, али им оно скоро свима даје храну и услове за настанак.
Све ово што се рађа из земљољубља, спада у страсти душе у којој се није разбуктао огањ за творење врлине. Једно је чињеница: лакше се ослободити ових страсти које настају по слободној вољи, него оних које имају свој зачетак у самој природи. Страсти које се рађају из среброљубља тек онда постају непобедиве кад се изгуби вера у промисао Божји. Јер онај који нема вере, узда се у новац. Такав и кад чује речи Господње, да је "лакше камили проћи кроз иглене уши, него богатом ући у Царство небеско" (Мт. 19, 24), не рачунајући Царство ни у шта, без обзира што се ради о Царству небеском и вечном, и даље чезне за богатством, земаљским и пролазним. Који жуде за таквим богатством могу и да га не стекну, али им сама та жеља наноси огромну штету, јер, по речима Апостола, они који жуде за богаћењем, падају у искушења и ђаволске замке (1 Тим. 6, 9). Ако га наследе, и онда им изгледа мало и ништавно, тако да они које ни искуство није могло да опамети, и даље чезну за њим као да га уопште немају. Јер се ова бедна заљубљеност и похлепа не рађа из немаштине. Пре ће бити обрнуто: немаштина се рађа из те лакомости и жудње, а она из безумља. Зато с правом Господ назива безумником онога који је порушио старе житнице и саградио веће (ср. Лк. 12, 18). Како да није безумник онај, који ради онога што му не може ништа помоћи, јер "нико не живи онијем што је сувише богат" (Лк. 12, 15), - жртвује оно што му је једино на потребу?! На место да буде мудар трговац и да, колико је то могуће, смањује своје потребе, а умножава право богатство, правом трговином или сетвом, које доносе велику зараду и изобиље плодова! Таква врста сетве, стоструко умножава посејано семе, чак и пре него што дође час жетве. Тиме као да се унапред указује на будуће изобиље и зараду, за време неисказане и непојмљиве жетве. И што је од свега чудније, уколико је сејач сиромашнији, утолико су плодови изобилнији.
Према томе, наклоност богаћењу не може се оправдати ни тобожњом жељом за чињењем добра људима. Среброљупци уопште не верују Ономе који је обећао да ће све остало додати онима, који најпре буду искали Царства Божјега (Мт. 6, 33); зато се боје сиромаштва, и њега увек наводе као изговор, па чак и онда кад се свим обогате, стално прикривајући болесну и пагубну пожуду за богаћењем. Вечито тако сабирајући, они товаре на себе бескорисно бреме, боље речено, закопавају се још за живота у чудни гроб. Јер док мртве просто у земљу закопавају, дотле се ум живог среброљупца закопава у злато, које је такође земља. А гроб такве врсте, још је смрдљивији од онога правог, бар за оне који имају здрава чула. И утолико јаче смрди, уколико такав човек више трпа те земље на себе. Јер гадна рак рана разара организам тако закопаних бедника, и њен смрад стиже до небеса, до ангела Божјих и до Бога. Тако они постају достојни презрења, и људи од којих Бог окреће лице Своје, јер се, како каже пророк Давид, "од безумља усмрдеше" (Пс. 37, 6).
Од ове смрдљиве и убиствене страсти људи се могу ослободити само добровољним сиромаштвом и немаштином, ослобођеном човекоугађања. А то значи сиромаштвом у духу, које Господ назива блаженим. Иначе монах, који од ове страсти болује, никад не може испунити завет послушања. Ако уз то буде и упоран у среброљубљу, постоји велика бојазан, да ће га снаћи тешке телесне болести и невоље. Довољан пример за то су Гиези у Старом, а Јуда у Новом Завету. Овоме првоме се сво тело огубало, за сведочанство неизлечивости његове душе (2 Цар. 5, 27), а други, пошто се обесио на Крвној њиви, "пуче по среди, и изасу се сва утроба његова" (Д. Ап. 1, 18). Ако одрицање претходи послушању, како се може задобити оно што следи пре онога што му претходи? Ако је одрицање од света почетак и темељ монашког живота, како може напредовати у другим врлинама и подвизима онај који се није најпре новца одрекао? Шта дакле? - Зар може онај који се још ни послушању није научио, да ти> хује сам у келији, да живи усамљено и да се бави молитвом? - Али Господ каже: "Где је благо ваше онде је и ум ваш" (Мт. 6, 21). Како може онда онај који на земљи сабира, да умно гледа на Онога који седи "с десне стране величанства на висинама" (Јевр. 1, 3)? Како да наследи Царство онај коме страст не допушта ни да помисли чисто на њега? Зато, заиста су "блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско".
Је ли ти сад јасно, колико страсти је Господ само једним блаженством у корену сасекао? Али не ради се само о страсти земљољубља, коју смо назвали првим породом зле и лукаве жеље. Постоји и друга страст, коју још више треба избегавати, и трећа, по злу ништа мања. Која је та друга страст? To je сујетно славољубље. Заједно са узрастом, још док смо млади, сусрећемо се са овом страшћу, која се јавља пре појаве страсти телољубља, као нека врста зле припреме за њу. Под славољубљем подразумевамо овде поклањање пажње украшавању тела и раскошности одела. Ову страст Оци називају и световном сујетношћу. Друга врста сујете, која води са собом охолост и лицемерје, напада оне који поседују врлину. Преко њих непријатељ покушава да им покраде и уништи духовно богатство.
Све ове страсти се могу потпуно излечити свесним осећањем и чежњом за вишим достојанством, спојеним са осећањем чезнутљиве душе да је она тога достојанства и части недостојна. За то је потребно и стрпљиво подношење понижења од стране људи и сматрање да смо их заслужили. Поред тога и претпостављање својој слави славе Божје, по речима Псалмопевца: "He нама, Господе, не нама, него имену Својему дај славу" (Пс. 115, 1). Ако човек примети да је нешто добро урадио, тај успех треба да припише Богу, и Њему а не себи да ода благодарну хвалу. Тако ће врлина коју је примио на дар бити за њега извор радости а не гордости, пошто сам по себи човек ништа нема. Тако ће стећи смирење, имајући очи ума даноноћно окренуте ка Богу, као што су "очи слушкиње" усмерене, по речима Псалмопевца, "на руке госпође њене" (Пс. 122, 2), а све то у страху да не би, одвојен од Јединог који даје добро и одржава у њему, потонуо у пропаст зла. A то управо сналази онога који служи гордости и сујети.
Лечењу ових страсти у многоме помаже и усамљено живљење, било у осами било у својој ћелији. Наравно, уколико се тај избор усамљеништва заснива на осећању сопствене немоћи, и признању своје недостојности за општење са људима. Све ово опет шта је друго, него "сиромаштво духом", које Господ назива "блаженим"? - Ако човек има још у виду и срам који неминовно прати ову страст таште сујете, бежаће од ње што год више може. Јер онај који жуди за људском славом, бива срамоћен од истих средстава која употребљава за њено постизање. Старајући се о лепоти и гордећи се славом својих предака и шаренилом свога руха, човек показује тиме да још увек има детињу памет. Јер шта је све то скупа, ако не прах и пепео! А има ли ишта бедније од праха?
Отуда онај коме рухо не служи само за покривање и заштиту тела, него и за разнеженост и украшавање, не само што тиме открива онима који га виде, да му је душа бесплодна, него пројављује и блудну бестидност. Зато треба изнад свега имати на уму речи Христове: "Који меке хаљине носе по царскијем су дворовима" (Мт. 11, 8), и апостолске речи: "а наше живљење је на небесима" (Фил. 3, 20). Да се не деси да због лудости у облачењу, будемо збачени с неба у шаторе кнеза таме овога света и века.
Исто то сналази и оне који упражњавају врлину ради људске славе. Они који су задобили да им је живљење на небесима (Фил. 3, 20), настањују, авај, "славу своју у прах" (Пс. .7, 6), навлачећи на себе Давидово проклетство. Молитва таквих се не диже небу, и сваки њихов труд доле пада, зато што су они остали без крила Божје љубави, која диже небу наша дела на земљи учињена. Такви се и злопате и опет без награде остају. Шта, зар им је једина награда узалудан труд? - He, и још нешто зарађују: срамоту, несабраност и лутање помисли, поробљеност ума и немир у души. Зато се и каже у Псалмима: "Разасу Господ кости човекоугодника. Посрамише се, јер их Бог поништи" (Пс. 53, 5).
Ова страст сујетног славољубља префињенија је од свих других страсти. Зато није довољно да онај који се бори са њом избегава само повезивање и пристанак на њу: и сами напад треба да сматра као пристанак, и као од таквог да се чува. Само ако буде тако радио, биће у стању да предухитри пораз. Ако се буде тако трезвено и опрезно понашао, онда ће напад страсти постати за њега извор умилења. Ако ли не буде тако радио, онда је неминовно припремање места за гордост. А онај кога гордост рани, тешко да се поврати, боље речено постаје неизлечив од ње. Јер у томе и јесте срж демонског пада. Али и пре него што се све то деси, сама по себи страст човекоугађања наноси толику штету онима који су је стекли, да они чак и у вери трпе
бродолом, сходно Христовим речима: "Како можете у мене веровати, примајући славу од људи, а славе која је од јединога Бога не тражите"? (Јн. 5, 44).
Шта ће ти, човече људска слава, боље рећи празно име славе? И то не само што је празно, него има моћ и да лиши онога што је права слава! И не само то. Она је између осталог и узрочник зависти. Зависти која је потенцијално убиство и узрочник прво крвожедног братоубиства, а потом и богоубиства.
Дакле, какву корист има човек од сујете? Она га можда сабира, или чува, или кад погреши - повраћа себи и лечи? Свакако, нико не може нешто слично тврдити. Лично сматрам да се у њој откривају и под видом врлине извршене злоупотребе. Ако неко добро проучи сујетно славољубље, пронаћи ће да оно на веома лукав начин проузрокује и пројављује многобројне недостатке најгоре врсте. Понекад оно још овде скида са себе бестидно маску и посрамљује оне који су у њега заљубљени, без обзира на то што јелински мудраци сматрају да се без њега не може ништа постићи у животу. Каква заблуда! Није их срамота да тако нешто тврде! Ми, међутим, који носимо име Онога који је на човекољубив начин помазао кроз Себе самога нашу људску природу, нисмо тако научени, него имамо Њега, Христа, за мерило свега што чинимо. Ми који се по Њему управљамо, све најбоље што постижемо, творимо га уз Његову помоћ и за Његову љубав, све радећи у славу Божју, без икакве жеље да угодимо људима. И стварно им не угађамо, по Павлу великом тајнику Законоположника (Христа) и нашем законодавцу, који каже: "Јер ако би људима угађао, не бих био слуга Христов" (Гал. 1, 10).
А сада да видимо да ли се и трећи изданак ове зле пожуде (жеље, похоте), може да искорени сиромаштвом, које је названо "блаженим". Тај трећи изданак похотом оболеле душе јесте угађање стомаку, чревоугодије, из кога се рађа свака телесна нечистота. Зашто угађање стомаку стављамо на треће и последње место, иако нам је оно у природи од самог рођења? И не само оно, него се и детородни природни нагон запажа већ код деце, док су она још одојчад. Зашто онда стављамо болест телесне похоте на последње место? Управо зато што то припада нашој природи; а оно што припада природи, не подлеже под осуду, јер је створено добрим Богом, да би ми кроз њега у добрим делима живели. Отуда, то нису знаци оболелости душе: они то постају тек код оних који их злоупотребљавају.[45] To значи кад се старамо о телу ради задовољења пожуда, онда страстољубље постаје зла страст, корен телесних страсти и болест душе. Ту најпре пострада ум. Зато што прво из ума извиру лукаве страсти, Господ и каже да из срца излазе зле помисли, и да су оне те које погане човека (ср. Мт. 15, 19). Још пре Еванђеља о томе сведочи Мојсијев закон: "Пази на себе, да не би скривена реч у срцу твом, постала безакоње" (Пон. Зак. 15, 9).
Но иако је ум тај који први стиче зло настројење, ипак потстицај долази одоздо преко чула: он, упијајући у себе претставе чулних предмета поставља се у страсни однос према њима. УM подлеже тој злоупотреби особито преко очију, које су прве у стању да још издалека привуку и упију нечистоту. Очигледан доказ за то је наша прамајка Ева: она је прво видела да је плод милина гледати, и да је веома драг ради знања, па је трк. тада, сагласивши се у срцу, дотакла се и окусила са забрањеног дрвета (Пост. 3, 6). Добро смо, дакле, рекли да нечистим страстима претходи и служи као припрема пораженост чарима тела. Отуда и отачка заповест: "Лепоту туђих тела не упознавати" (Прем. Ис. Сирах. 9, 8) и у сопствено тело не бити за љубљен.
Иако се, дакле, нагони запажају већ у самој детињој природи, они не потстичу на грех пре него помисао постане огреховљена, већ помажу одржању живота. Зато као такви они нису нешто зло. А пошто телесне страсти имају свој зачетак у огреховљености ума, то треба прво њега излечити. Овде важи исто оно што важи и за пожар: онај који хоће да га угаси, ако мисли да одозго разбија пламен, труд ће му бити узалудан. Пожар ће бити савладан тек онда кад се уклони запаљиви материјал. Исто то важи и за блудне страсти. Ако се човек оружа само постом и злопаћењем тела, а не исуши унутрашњи извор помисли молитвом и смирењем, ништа неће постићи. А ако, као што рекосмо, освећује смирењем и молитвом сами корен, онда ће стећи и освећење своје спољашности. Мислим да управо то значе и речи Апостола Павла, који каже: "Опашите бедра своја истином" (Еф. 6, 14). To je и богомудро мишљење једнога од Отаца, да се силом ума "опасује" пожудни део у човеку и савлађују подбедрене и ниже страсти. Но, да не би тело било неукротиво и снажније од разума, неопходно је и злопаћење тела и умерено уздржавање од хране.
Ништа, дакле, друго није у стању да излечи од телесне страсти, изузев телесног труда и молитве, која дејствује из смиреног срца, тј. изузев "сиромаштва духа", које Господ назива блаженим. Зато ако неко (од монаха) жели да се обогати освећењем, без кога нико неће видети Господа( Јевр. 12, 14), нека не излази из своје ћелије, проводећи живот свој у смиреном подвигу и молитви. Јер је ћелија онога који добро монахује, пристаниште целомудрености. А свуда ван ње, особито по трговима и вашарима, препуно је блуднога немира, који се рађа из непристојних разговора и призора и који поробљује бедну душу монаха, на таквим местима присутног.
Свет зла би се могао назвати "горећи огањ", који на место дрва гори оне који са њим долазе у додир и претвара у пепео сваку њихову врлину. Пламен који не спаљује може се наћи само у пустињи (ср. Изл. 3, 3). Зато теби нека буде ћелија на место пустиње, скривај се у њој мало, док те не прође зима страсности и страстољубља (ср. Ис. 26, 20). А кад она прође, онда престаје да буде шкодљиво и општење са спољним светом. Тада ћеш бити заиста сиромашан духом, задобићеш царовање над страстима, па ће те и Господ звати блаженим, говорећи: "Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско" (Мт. 5, 3). Зар није и право да буду названи блаженима они који се целосно уздају у Њега а не у новац? Који не чезну да се допадну било коме другоме, осим Њему? Који на овако смирен начин ходе пред лицем Његовим? Стекнимо зато и ми сиромаштво, смиривши се духом и подвизавајући се телом, ослободивши се земаљских блага, да би Божје Царство постало наше и да би, поставши наследници Небеског царства, остварили блажена надања.
Господ, поставивши ово блаженство као неки сиже и заглавље Еванђеља нашег спасења, не само што је једном речју обухватио толике врлине и толика зла избацио из свога блаженства, а оне који добро обрезују покајањем пожудни део душе од тих зала, благословио; Он је њиме обухватио и много шта још, што је упоредиво не са обрезањем, него са невољама које настају од великих хладноћа и циче, снега, мраза и ветрова, тј. са невољама које трпе биљке у току лета и зиме, изложене мразу и врућини. To су невоље без којих никад ништа што на земљи расте, не може плода донети. Шта је то у ствари? - To су разна искушења која нас сналазе, која треба са благодарношћу да подноси сваки онај који мисли да донесе плода Одгајитељу душа. Кад би неко, например, заштитио из самилости биљке од временских непогода, оградио их и покрио кровом и спречио да до краја издрже оно што их сналази, ма колико се такав о њима брижљиво старао, подрезивао их и чистио, - ипак од њих никаквог плода неће добити. Треба пустити растиње да све ово претрпи, па тек после зимских непогода, кад дође пролеће, оно ће проклијати, исцветати и богато излистати, и заједно са дивним омладцима заметнути плодом. Ти плодови потом расту у додиру са сунчаним зрацима, сазревају и постају погодни за јело и брање.
Исто то важи и за човека. Онај који не претрпи јуначки тегобно бреме искушења, никада неће уродити плодом достојним вечних божанских житница, па макар и све остале врлине поседовао. Јер прави подвижник постиже духовно савршенство само кроз трпљење жељених и непожељних тешкоћа. Неке од њих му се намећу споља а друге долазе изнутра. Оно што биљкама намеће природа, одгајивачи који их обрађују и временске промене, то ми, разумне лозе Христове, послушне Виноградару душа, поседујемо по слободном пристанку, добровољно се трудећи. А без трпљења онога што нас без наше воље сналази, ни оно што добровољно урадимо неће задобити Божјег благослова. Јер се љубав према Богу најбоље испробава невољама, које долазе од искушења. Зато душа треба прво да претрпи невољне тешкоће, па кад се кроз то навикне да презире сласт и славу, онда ће јој бити веома лако да подноси и добровољна страдања.
Онај који презре уживање и славу ради духовног сиромаштва и који сматра да су му потребни још јачи лекови покајања, тај ће бити увек спреман да претрпи сваку невољу. Такав прихвата свако искушење као нешто што је заслужио и радује се кад га задеси, примајући га као нешто чиме се чисти душа. Оно му постаје повод скрушене и веома корисне молитве, давалац и чувар душевног здравља. Он не само што незлобиво опрашта онима који га искушавају и понижују, него им чак и благодари и моли се за њих као за своје добротворе. Зато не само што и сам. он добија опроштај својих грехова и обећану награду, него задобија и Царство небеско и благослов Божји, називан блаженшл од Господа због смирене дуготрпељивости.
Пошто смо се укратко дотакли тајне духовног обрезања, рећи ћемо у наставку нешто и о његовим духовним плодовима. После оних који су кроз сиромаштво духа стекли неодузимљиво богатство, Једини Блажени чини у продужетку заједничарима свога блаженства оне који плачу: "Блажени", каже Он, "они који плачу јер ће се утешити" (Мт. 5, 4). Зашто је Христос спојио плач са сиромаштвом? Зато што он вечито иде са њим. Али постоје две врсте плача: Једно је плач због сиромаштва у свету, за који Апостол каже да је узрочник духовне смрти; а друго, због сиромаштва по Богу, који даје покајање на спасење душе (ср. 2 Кор. 7, 10). Првом нежељеном сиромаштву, следи и нежељени плач, а другом добровољном - жељени. Плач који је овде назван блаженим, повезан је са сиромаштвом по Богу: ради њега неопходно настаје, од њега зависи као од свог узрока и од њега добија свој добровољни и духовни карактер.
Да видимо сада, на који то начин блажено сиромаштво рађа блажени плач. Као што се види из онога што смо напред укратко рекли, постоје четири врсте духовног сиромаштва: сиромаштво ума, телесно сиромаштво, материјално сиромаштво и сиромаштво у искушењима која нам се споља намећу. Но нека нико не мисли, ако смо поделили сиромаштво на делове, да је оно и у пракси подељено. Својство сва четири ова његова вида јесте њихово заједничко остваривање. Зато су и укључена у једно блаженство, које на диван начин указује управо на наш дух као на неки корен и узрок осталих видова сиромаштва. Зато кад наш дух усвоји благодат еванђелске проповеди, постаје као што је речено, извор сиромаштва, које натапа сву нашу земљу (Пост. 2, 6), тј. спољашњег човека, кога преображава у истински врлински Рај.
Из све четири постојеће врсте духовног сиромаштва, рађа се свакој од њих својствени плач, са одговарајућом утехом. Од добровољног телесног сиромаштва и смирења, у које спада глад, жеђ, бдење и уопште телесно злопаћење и подвизавање, као и трезвена сабраност чула, - рађа се не само духовна туга него и сузе. Као што је нормално да се из уживања, претеране разнежености и благостања роди неосетљивост, окамењеност и тврђа срца, тако се и из уздржљивог и скромног начина живота рађа скрушеност срца и умилна жалостивост, која одгони сваку горчину и дарује слатко радовање и спокојство. С правом је речено да се без те скрушености срца немогуће ослободити од зла. A да би срце постало скрушено и смерно, потребно је тројако уздржање: од сна, хране и телесног уживања. Када се душа преко ове скрушености ослободи злобе и горчине, тада задобија духовну радост. Управо то и јесте утеха због које Господ назива блаженима оне који плачу. To потврђује и Св. Јован Лествичник речима описа духовне лествице:. "Жеђ и бдење размекшавају срце; кад срце омекша, навиру сузе. Онај који то испроба, насмејаће се." И то, као што је Господ обећао, блаженим смехом утешен (ср. Мт. 5, 4).
Тако, дакле, настаје плач од телесног богољубивог сиромаштва, који дарује блажену утеху онима који га стекну. Али како он настаје од сабраног ума и обоженог смирења душе? - Стални пратилац смирене душе је самоосуђивање. Оно улива најпре јак страх од пакла, износи пред очи заједно све оне страшне казне, будећи у души трепетно сазнање да је пакао неописив и много тежи од онога што се о њему може рећи. Колико је страшно само сазнање његове бесконачности! Јер и жега и мраз, и тама и огањ, немир и окамењеност, окови и страхоте и уједи вечноживих зверова - све се то уједно сабира у моменту осуде (на паклене муке). И опет све је то мало да би могло да претстави величину муке, која је по речима Светог Писма толика, да ни на ум човеку не може пасти (ср. 1 Кор. 2, 9). Тај бескорисни, неутешни и непрестани плач јавља се код оних који су згрешили Богу, из сазнања њихових преступа. Ту у паклу, где су сви разголићени и изгубљена нада на спасење, невољна грижа савести умногостручује у сваком појединцу са плачем сједињену патњу. Овај плач, као непрестан, постаје вечно изнова повод другога плача; и додаје на таму још љућу таму и жегу без освежења и неописиво бездану дубину понижења.
Ако се, међутим, тај плач пробуди овде на земљи, од непроцењиве је користи. Јер Бог нас милостиво услишује. Он се спустио до нас и посетио нас, и обећао утеху онима који тако плачу. У ствари, Он сам је та утеха, будући да је Утешитељ и да се тако зове (Јн. 14, 16). Да ли ти је сада јасно шта је то плач смирене душе и шта се подразумева под утехом? Али и самоосуђивање само по себи, кад остане дуже времена натоварено као неко духовно бреме на свесни део душе, притиска га и разбуђује и исцеђује из њега вино спасења, које весели срце човеково (Пс. 103, 15), тј. нашег унутрашњег човека. To je вино духовног умилења. Помоћу плача оно истовремено искорењује и страсти и испуњује душу блажене радости, ослобађајући је љуте тегобе. Зато су заиста "блажени они који плачу, јер ће се утешити" (Мт. 5, 4).
Неимање, тј. материјално сиромаштво повезано је, као што смо рекли, са духовним сиромаштвом, и тек онда кад њих двоје иду заједно, савршени су и богоугодни. Како преко тога сиромаштва задобијамо плач и у њему утеху, схватићеш ако будеш пажљиво слушала. Када се човек поздрави са свим што je y свету: кад се одрече новца и имања, одбаци их и раздели сиротима (Лк. 14, 33), ослободивши се тако брига о њима, онда је душа у стању да се преда посматрању саме себе, као слободна од свега онога што је привлачи споља и расејава. А кад се ум одвоји од свега што је чулно, уздигне изнад растрзаности мноштвом брига и угледа унутрашњег човека, први му је труд да спере плачем одвратну маску, коју је стекао од приземних страсних лутања и заблуда. Пошто скине са себе то безоблично покривало, тада, будући да душа више није апсорбована разним предметима, спокојно улази у унутрашње ризнице своје и у тајности се моли Оцу (Мт. 6, 6). Он му тада најпре дарује обиталиште свих других дарова: мир и тишину помисли. После тога, усавршава га смирењем, родитељком и сабирним сочивом свих врлина. Ту се не ради о лако стеченом смирењу, које се састоји од вештих речи и лицемерног понашања, него о оном које је посведочено благим и божанским Духом: које сам Дух зида у човеку, обнављајући у дубинама његовог бића (Пс. 50, 11). A y тим дубинама, као у некој безбедној огради или умном рају, ниче разноврсно дрвеће истинских врлина. У самој средини ничу свештена царства љубави, a y њиховом предворју цвета неизрецива и неодузимљива радост, првина и залог будућег века.
Неимање, сиромаштво, мајка је безбрижности, безбрижност духовне будности (пажње) и молитве, а ове две - плача и суза. Духовни плач и сузе чисте од заблуда; а кад заблуде буду одбачене, онда је лако, пошто се препреке уклоне, ходити путем врлине; тада и савест постаје беспрекорна. Из свега тога извире радост и блажени смех душе. Тада се и болна суза претвара у слатку а речи Божје постају сладост језику и устима слађе од меда (Пс. 118, 103). Молитвене жеље се претварају у благодарење а проучавање божанских заповести постаје радост срца, коју прати непостидна нада. Та нада има улогу почетка, јер се кроз њу све ово на опиту испробава и делимично упознаје преизобилно богатство благодати Господње (Еф. 2, 7). To потврђује и пророчко слово: "Окусите и видите да је благ Господ" (Пс. 33, 9), Господ који је радовање праведника, весеље добрих, смерност смирених, и оних који због Њега плачу - утеха.
Шта, значи ли то да је ово врхунац утехе? Зар су само ово дарови духовних зарука? Зар Женик не открива себе чистије онима који се усавршавају блаженим плачем, који су се очистили и невестински украсили врлинама? Бесумње, ово није све. Но оно што ћу сада рећи, изложиће ме оптужбама завидљиваца, који као да ми кажу: "He пророкуј у име Господње" (ср. Јер. 11, 21), иначе, "разгласићемо ти име као зло" (Лк. 6, 22), тиме што ћемо те клеветати и лажне оптужбе против тебе састављати и ширити. Али ја се не осврћем на то, него продужујем своју мисао, имајући поверења у светоотачко учење и износећи га, на њега се угледајући и њиме друге просвећујући. Јер Свето Писмо каже: "Веровах, зато говорих" (Пс. 115, 1). Тако "и ми верујемо, зато и говоримо" (2 Кор. 4, 13).
Кад се, дакле, свака у души настањена страст одстрани из ње, а ум, као што смо већ рекли, врати сам себи, сабравши целосно и све друге душевне силе, тада он вршењем врлина удобротољубљује душу, напредујући ка све већем савршенству, расположен и за даље делатно уздизање (ср. Пс. 84, 5). Шта више, чистећи и перући себе уз Божју помоћ, ум не само што се чисти од демонских наноса, него одстрањује и све друго накнадно стечено, макар се радило и о нечему вредноснијем и смисленијем, A кад се преузнесе изнад свега духовног (интелигибилног) и изнад маштовитих појмова о њему, и одрече се Свега богољубиво и побожно, тада као што је речено, "глув и безгласан" стаје пред Бога. У том моменту савлађује закон материје и несметано обликује се у свој најузвишенији облик будући слободан од свега спољашњега. To му омогућује благодат изнутра, која на боље преображава, и што је још чудније, неизрецивом светлошћу обасјава нутрину душе и усавршава унутрашњег човека. А "када сване дан и звезда Даница се појави у срцима нашим" (2 Петр. 1, 19), по речима врховног међу апостолима, тада излази, сагласно пророку, "прави човек на свој истински посао" (Пс. 104, 23), и служећи се светлошћу као путем узлази, или се узводи, на "вечне горе" (уп. Пс. 75, 5). И у тој вечној светлости он постаје видилац, о чудеса! надземаљских ствари. Да ли се при том одваја или не одваја од материје с којом је у почетку створен, то остаје тајна самога пута. Тај успон се не врши на маштовитим крилима разума, који по свему кружи и лута и који није у стању да постигне тачно и сигурно сазнање, ни преко отсутних чулних предмета, ни преко оностраних (трасцедентних) појмова. Овде се ради о истинском успињању: неизрецивом силом и енергијом Духа и духовном и неизрецивом познајом, душа чује неизрециве речи и види, невидљиве ствари; па и кад се отуд врати, сва је погружена у чудо и такмичи се са неуморним појцима, поставши уистину као неки Ангел Божји на земљи и приводећи Богу кроз себе саму сву творевину.
Пошто је и сам у општењу и заједници са свим што постоји, сад ум постаје заједничар и Онога који је изнад свега, да би се и оно што припада човеку, као образу Божјем, потпуно остварило. Зато и каже божански Нил: "Чисто стање ума је духовна висина, слична боји неба, коју за време молитве обасјава светлост Свете Тројице". Исти светитељ каже на другом месту: "Ако неко жели да види право стање ума, нека се ослободи свих помисли и онда ће га угледати сличног боји сапфира или неба". Али ово је немогуће постићи без стицања бестрашћа. За то је потребна помоћ Божја и изливање на ум светлости која му је сродна. И Св. Диадох каже: "Две ствари нам даје благодат кроз свето Крштење, од којих је једна бескрајно узвишенија од друге. Она нас прво обнавља водом и дарује првобитну чистоту онога што је у нама "пo образу" Божјем, чистећи са нас сваку прљавштину греха, а потом, даје пристанак да сарађује са нама. Када, дакле, ум почне да се храни добротом Пресветог Духа и да то живо осећа, треба знати да тада благодат почиње као да слика на ономе што је "по образу" Божјем, оно што је "по подобију". А савршенство подобија (богосличности) сазнаћемо путем просветљења". Исти Диадох каже "да се духовна љубав не може задобити, све док човек стварно не доживи просветљење Духом Светим". Ако ум не стекне кроз божанску светлост савршено "пo подобију", ипак ће бити лишен савршене љубави, макар поседовао све друге врлине.
Исто тако и преп. Исак Сиријанин каже да облагодаћени ум види за време молитве своју чистоту, сличну небеској боји, коју су израиљски Старци назвали "Божје место", кад им се на Синајској Гори Бог јавио. Исти каже и ово: "Постоји чистота ума коју за време молитве обасјава светлост Свете Тројице".
Ум који се удостојио ове светлости предаје и телу, које је са њим сједињено, многе знаке божанске лепоте, посредујући између благодати Божје и телесног састава и дајући силу ономе што је по себи немоћно. Отуда настаје богоподобно и ни са чим упоредиво врлинско настројење и потпуна непокретност на зло и непријемчивост за њега. Отуда Логос Божји, разоткривајући законе бића и откривајући изнутра кроз чистоту тајне природе, уздиже преко њих, путем аналогије, разум верних посматрача, ка поимању онога што је натприродно; поимању у које се својим додирима настањује сам Отац Бога Логоса.
Из свега овога настају и друга разноврсна чудотворења: видовитост, прозорљивост и говорење о ономе што се негде далеко догађа, као да је пред очима. И што је од свега највеће, те блажене душе уопште не постављају себи то као циљ. Као што неко који гледа у сунчане зраке, види и прашину у ваздуху, иако му то није био циљ - тако и овде: они који чисто опште са божанским зрацима којима по природи припада откривење свега што постоји, и то не само онога што јесте и што је било, него и онога што ће се десити, - такви узгред стичу право знање о свему томе, по мери чистоте душе. За њих је од велике користи и повратак ума самом себи и његова сабраност. Шта више, не само ума него, иако је то чудно и рећи, и сабраност свих душевних сила у уму, и по уму и Богу њихово дејствовање. Исправљене тим дејством оне се усмеравају правилно према своме Прволику, тиме што им благодат поново враћа њихову исконску и неописиву лепоту. Ето то је висина на коју узводи блажени плач смерне срцем и сиромашне духом (Мт. 5, 3 и даље).
Али пошто ово превазилази наше моћи, због лењости којој смо подложни, вратимо се поново темељу свега овога и позабавимо још мало плачем. Он прати и све врсте невољног и по свету сиромаштва. Јер како је могуће да не тугује онај који је остао без новца и који силом прилика гладује, као и онај који је понижен и притиснут бедама? Но плач ове врсте је безутешан, утолико пре уколико се сиромаштво увећава и продужује, боље речено, уколико је онај који од њега страда удаљенији од правог знања. Јер он не потчињава разуму чулна задовољства и страдања, него пре она њега поробљују; а злоупотребом разума он их нажалост бескорисно још и умножава, шта више и на своју велику штету. Јасан знак и изобличење таквог човека јесте његово неверје у Еванђеље Божје, и у пророке пре њега и у оне који су после њега и њиме били научени да благовесте: да се сиромаштвом стиче непотрошиво богатство; бедом скривена слава; уздржањем безболно уживање; трпљењем искушења која наилазе - ослобођење од вечне муке и туге, која очекује оне који су заволели необуздани овоземаљски живот и који нису хтели да уђу у живот на уска врата и тегобним путем (ср. Мт. 7, 14). Зато добро каже Апостол Павле да туга за светом рађа смрт (2 Кор. 7, 10).
Из свега што смо рекли види се да је таква туга грех који рађа смрт. Ако је вечна божанска светлост истински живот душе, коју она стиче плачем по Богу, о чему сведоче и свети Оци које смо напред навели, онда је смрт душе - зла тама која се у души јавља из туге за светом. To je она тама о којој каже Василије Велики: "Грех, који добија своје биће недостатком добра, увлачи се и урезује у душу преко неправедних дела као духовна тама". Исто то каже и преп. Марко Подвижник: "Како може онај којим су загосподариле нечисте помисли да види њима прикривено лице греха, које је тама и магла душе, усељена у њу преко прљавих помисли, речи и дела? Онај опет који није приметио тај свепрожимајући грех, кад ће се очистити од њега молитвом? А ако се не очисти, како ће бити у стању да пронађе "место" чисте природе? He пронађе ли то "место", како може видети унутрашње обиталиште Христово?"
Неопходно је, дакле, упорно куцати молитвом и тражити то обиталиште, и то не само да га задобијемо него и да га сачу вамо. Јер постоје и они који су га нашли, па га онда изгубили. Обично познавање молитве и случајни додир са њом поседују можда и они који су се касно са њом упознали као и младићи. Међутим, стрпљиво и упорно молитвено дело и труд тешко да се срете и код многоискусних и побожних стараца. Са овим је сагласан и преп. Макарије Египатски, небом озарени, као и сав збор преподобних Отаца.
Као што ова тама настаје и рађа се из свих преступа, тако, ако проучимо тугу за светом, наћи ћемо да је она настала од свих страсти и да јој оне дају снагу. Као таква она носи у себи слику и нека врста је зачетка, припреме и залога бесконачног плача, који тек треба да снађе оне који су одбили да приме плач Господом названи блаженим. Овај други, не само што доноси утеху као награду и има као плод залог вечног радовања, него учвршћује и врлину, исцељујући душу од променљивости и од похотљивости на зло. Јер ако неко постане сиромашан и смири се и почне да живи по Богу скромно, али при том напретку не стекне духовни плач, такав остаје превртљив и лако се повраћа на оно што је једном напустио, жудећи за оним чега се одрекао у почетку и показујући се тако као преступник. Ако ли буде упоран и истрајан у настројењу блаженог сиромаштва и кроз то задобије плач, тада ће остати чврст у творењу добра и више се неће повраћати на старо зло. Јер, по речима Апостола, туга по Богу ствара у души покајање на спасење, за које се не каје (2 Кор. 7, 10). Зато је неки од Отаца и говорио да плач "деља и чува" (човека). И није само у томе корист од плача што он скоро као да чини човека имуним на зло и непревртљивим ка ономе што је у прошлости згрешио; он чак те прошле грехе представља као да се ни десили нису. Пошто човек управо због њих тугује и плаче, Бог му их узима као да их је учинио нехотимично. А за оно што је нехотично, не сноси се одговорност. Тако и онај што тугује зато што је сиромашан, показује да сиромаштво не прихвата добровољно, па ће стога пасти у ђавоље замке заједно са онима који чезну за богатством или се богате њиме. Зато, ако се такав не промени и не пожури да се извуче из тих замки, завршиће заједно са демоном у вечном паклу. А онај који греши пред Богом, ако буде плакао и туговао због греха својих, Бог ће му их праведно урачунати као нехотимичне, те ће несметано^ходити путем који води у живот вечни, заједно са онима који нису сагрешили.
Ето то је корист од почетка плача, који је доста мучан, јер има сједињен са собом и страх Божји. У наставку се он на диван начин спаја са љубављу и задобија слатку и свету утеху, тиме што се онај који је плачем преображен - храни добротом Утешитеља. Та утеха, као по природи неизрецива, просто је несхватљива за оне који је нису лично окусили. Јер, ако се не може објаснити сладост меда онима који мед нису окусили, како тек онда да се објасни уживање радости и благодати Божје, онима који то нису искусили и доживели?!
Почетак опет овог блаженог плача личи на тражење венчања с Богом, које изгледа скоро немогуће. Стога они који плачу и тугују од жудње за неприступним Жеником, обраћају му се као неким предбрачним речима. Тужно плачу и призивају Га наричући, као некога који је одсутан и који можда неће никад доћи. А крај таквога плача је чудно младеначко савршено сједињење. Управо зато Апостол Павле, назвавши "великом тајном" постајање брачника једним телом, додаје: "А ја мислим на Христа и на Цркву" (Еф. 5, 32). Јер као што они који су венчани постају једно тело, тако су и они који припадају Богу - један дух са Богом. To потврђује исти Апостол на другом месту: "Ко се Господу присаједињује, један је дух с Њим" (1 Коп. 6, 17).
Где су, дакле, они који тврде да је благодат која обитава у светитељима Божјим - творевина? Нека знају да тиме руже Духа Светога, који кроз Своје даривање обитава у светима. А ми ћемо о овоме плачу навести још један јаснији пример. Почетак плача личи на повратак блуднога сина. Зато је он на повратку тако снужден, отуда и речи које упућује Оцу: "Оче сагреших небу и пред тобом, и нисам више достојан да се назовем син твој" (Лк. 15, 21). Крај плача је опет сличан сусрету са небеским Оцем и грљењу са Њим. У моменту тог сусрета син, примивши богатство неизрецивог милосрђа и стекавши кроз њега неизмерну радост и смелост, целује Оца и бива целиван Њиме. И ушавши заједно са Њим, са Њим заједно једе, уживајући заједно са Оцем у небеској радости.
Зато, хајдемо и ми, да у блаженом сиромаштву припаднемо и заплачемо пред Господом Богом нашим, како би и наше прошле грехе избрисали, и уништили у себи сваку склоност ка греху. И задобили Утешитеља, Њиме тешени и Њему славу узносећи са беспочетним Оцем и Јединородним Сином, сада и свагда и у векове векова. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ TOME НОВОГ (ДРУГОГ), патријарха Цариградског

БИО најпре ђакон и хартофилакс Велике цркве (Свете Софије). Временом још више напредовао у служби, док не би изабран за Цариградског Патријарха као наследник Петров (665. г.), како о томе сведочи Никифор Калист. Остао на трону три године, побожно и богољубиво управљајући народом Божјим. Упокојио се у миру. (По једном Париском Кодексу празнује се 15. новембра).

________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Сада од Витсаиде постоје само рушевине, зарасле у траву.
2. О Датану и Авирону види: 4 Мојс. 16, 1-35.
3. Тојест Етиопске. Кандакија је био општи назив царица Етиопских. Етиопија - у Африци, на југу од Египта.
4. Азот - богат и утврђен град Филистимоки, на источној обали Средоземног Мора. У време Макавеја спаљен и разрушен, па затим обновљен, али без пређашње славе. Сада - мало насеље Ездуд.
5. Јерапољ Сиријски касније назван од Грка Бамбика; од доба Константина Великог - главни град Еуфратске покрајине; сада постоје од њега само развалине крај данашњег Мембиџа.
6. Лидија и Мизија - северозападне области Мале Азије.
7. Апостол Вартоломеј, иначе Натанаил; Вартоломејем назван по оцу; један од Дванаесторице. Спомен његов празнује се 11. јуна, 25. августа и 22. априла.
8. Спомен свете Маријамне празнује се 17. фебруара.
9. Јерапољ Фригијски - у јужном делу Фригије (Мала Азија); у старини значајан град; данас - рушевине.
10. У допуну овог описа мученичке кончине светог апостола Филипа постоји древно предање које вели да је свети Филип на седам дана раниje предсказао своју мученичку смрт. - Свети Филип мученички пострада у својој 87. години, за царовања римског цара Доментијана, 90 године. Свете мошти његове бише око 560. г. пренесене у Рим, где и сада почивају у цркви светих Дванаест Апостола.
11. У Азији, на граници с Кавказом.
12. Ликаонија - једна од средишних области Мале Азије; граничи са Фригијом.
13. Био на великокнежевском престолу од 1505. до 1533. године.
14. Спомен преподобног Корнилија Комељског празнује се 19. маја.
15. Назив "Одигитрија" = Путеводитељка дат је Смоленској икони Пресвете Богородице. Назив је старога порекла. Постоје три објашњења: 1) Ова света икона је пратила грчке цареве у ратовима; 2) ова света икона је првобитно била у манастиру "Путеводитеља" на обали Мраморног Мора: пред њом се молили морнари пред одлазак на пут; 3) два слепца приведеви су самом Богомајком к овој светој икони, и добили исцељење. - Празник ове иконе Божје Матере Одигитрије 28. јула.
16. Андога - река у Новгородској губернији.
17. Красноборска Тројице - Филипо-Ипарска пустиња; налази се у пределима Новгородске епархије.
18. Хасан је био Грузинац, рођен од хришћанских родитеља, али одведен од Турака у ропство, он се ради привремених земаљских блага одрече Христа.
19. Византијски цар Андроник II Палеолог царовао од 1281. до 1332.
20. Преп. Атанасије Атонски - главни оснивач и устројитељ монашког живота у Светој Гори, и први законодавац његов; упокојио се 1060. године. Спомен његов празнује се 5. јула.
21. У то време преподобни Григорије имађаше нешто мало преко тридесет година.
22. Есфигменски манастир - један од најстаријих светогорских манастира; налази се на североисточној падини Свете Горе Атона.
23. У време Преображења Господња.
24. 2 Мојс. 34, 29-30.
25. Калабрија - полуострво у јужној Италији.
26. Сходно свеопштем веровању Цркве, јасно израженом у тропару Преображења Господњег: да возсијајет и нам грјешним свјет твој присносушниј = нека засија и нама грешнима вечна светлост Твоја.
27. Јован XIV Апрен (Калека) - патријарховао од 1332. до 1347. године.
28. Андроник III Палеолог, Византијски цар, царовао од 1328-1341.
29. Овај сабор одржан је 1341. године. Потом је јерес Варлаамита била осуђена и следбеници њени предани анатеми још на саборима: у 1347, 1351, 1352. и 1368. год. Овај последњи сабор одржан је после смрти светог Григорија Паламе.
30. Варлам је осуђен на сабору одржаном у јуну месецу 1341. године а Акиндин на сабору у августу исте године. "Људи уображени - вели Свети Григорије Палама - због своје световне и празне учености, који не обраћају пажњу на мужеве искусне у духовном учењу, када слушају о светлости која је обасјала Господа на гори Преображења и коју су видели апостоли, мисле да у тој светлости виде нешто материјално и створено, због чега и ту вештаствену, незалазну и вечну светлост која превазилази не само чувства него и сам ум, своде на материјалну и створену светлост, мада је и сам Господ, који је засијао светлошћу на Тавору, назвавши ту светлост Царством Божијим (Мт. 16, 20), јасно показао да она није створена. А Царство Божије зар је нешто створено и споредно? Зар је Господ примио на гори неку другу светлост коју дотле није имао? - Нека се удаљи од нас ова хула, јер ко мисли тако дужан је признати у Христу три природе: Божанску, човечанску и те светлости. Стога ми верујемо да је Господ Христос при Преображењу јавио не неку другу светлост већ ону исту која је била сакривена у Њему под завесом тела. А та светлост била је - светлост Божанске природе, стога и нестворена, Божанствена. Тако и по учењу богословствујућих Отаца Исус Христос се преобразио на Гори, не примивши нешто и не изменивши се у нешто ново што дотле није имао, него показавши ученицима Својим само оно што је у Себи имао... Дакле, светлост Таворска била је светлост Божанства".
31. Удовица цара Андроника III Палеолога, који у то време ве)г беше умро.
32. To би 1347. год.
33. Исидор I - патријарх Цариградски од 1347. до 1349. г.
34. Јован VI Кантакузен - Византијски цар од 1341. до 1355. г.
35. Српски цар Стефан Душан (1336-1355. год.), коме је била потчињена Бугарска и Грчка једним делом.
36. Лемнос - острво у Јегејском Мору, на истоку од Свете Горе Атонске.
37. Јован V Палеолог (1341-1376. год.) имао за сацара Јована VI Кантакузена (1341-1355) године.
38. Тојест мухамеданцима. Светитељ написа из заробљеништва дивно и утешно писмо својој пастви у Солун.
39. Спомен светог Јована Златоуста празнује се 13, новембра.
40. Свети Григорије Палама упокојио се 14. новембра 1359. године, у овојој 63. години.
41. Ове речи припадају савременику светог Григорија Паламе, Цариградоком патријарху Филотеју (+ 1376. год.); налазе се у Синаксару 2. седмице Великог Поста. - Патријарх Филотеј саставио је службу светом Григорију убрзо после његове смрти. У њој се Палама прославља као "труба богословља", "чесно обиталиште Духа", "непоколебиви стуб Цркве", "река премудрости", "светилник света", "звезда сјајна, која обасјава свет""прекрасна фрула Духа", "златосјајни језик", "небески тајник Тројице", "проповедник Божанске светлости", "мач који је посекао гордост Варлаамову и сваку силу јеретичку" као паучину, "исцелитељ болести људских", "пресвети отац", "пастир добри" који је душу своју положио за овце, "тврди страдалац и постник", "поборник побожности и противник безбожности", "усрдни заступник вере", "велики наставник и учитељ", "велики украс монахујућих", итд. - На сабору 1368. године, на коме су Варлаам и његови следбеници били коначно анатемисани, произнесена је у похвалу "вјечнаја памјат свјатјејшему митрополиту Солунском Григорију Палами", који је "оборио" те јеретике. - Због необично великих заслуга светог Григорија за православу веру, Света Црква празнује светог Григорија, поред 14. новембра, и у другу недељу Великог Поста, која се назива недеља "свјетотворних постов": недеља "постова који стварају светлост".
42. Од посмртних чудеса светог Григорија Паламе нарочито је значајно следеће чудо, које особито силно посведочава истинитост Православља и силу благодатног учења светитеља Божјег. На острву Сатурнину о празнику светог Григорија, у другу недељу Великог Поста, неки пијани латини поседаше са малишанима у чамце и кренуше по мору; време је било дивно, море тихо и мирно. Весели и раздрагани они се лудираху; и демон им убаци злу и пагубну мисао: плештући рукама, они заједно са дечацима стадоше као помахнитали викати: "Анатема Палами! анатема Палами! Ако је Палама свет, - нека нас потопи!" - И Бог им испуни жељу: море се отвори, и несрећници заједно са чамцима потонуше и удавише се.
43. Превод с грчког, по издању у "Филокалији", том IV, стр. 78-115, Атина 1961.
44. Овде Св. Григорије мисли на своје противнике Варлама и Акиндина и њихове присталице.
45. Св. Григорије говори о детородном нагону на другом месту још прецизније: Полни нагон, каже он, "није сасвим без греха, зато што се не покорава уму кога је Бог одредио да управља свим оним што постоји у нама". (Омилиа 14, изд. у Јерусалиму, 1857. год., стр. 73). Слично каже и на другом месту: "Телесни нагон (прохтев), будући да је принудан и насилан и будући да отворено устаје против закона ума, иако здравоумни успевају напором да загосподаре њиме и да га усмере само на рађање деце, ипак носи на себи од почетка осуду. To зато што јесте и назива се трулежност, и што уопште за трулежност и распадљивост рађа, као и зато што нема достојанство и част свести (свесности), коју је наша природа примила од Бога, него је страсни нагон, који изједначује са бесловесним животињама." (Омилиа 16, исто, стр. 83/84).