ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Јован Златоуст. Патријарх Цариградски. Рођен у Антиохији 354. год. од оца Секунда војводе и матере Антусе. Учећи грчку филозофију Јован се згнуша на грчко незнабоштво и усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину. Би Јован крштен од Мелетија патријарха Антиохијског, а по том и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља замонаши се Јован и поче се строго подвизавати. Тада написа књигу „О свештенству”, и тада му се јавише св. апостоли Јован и Петар проричући му велику службу, велику благодат али и велико страдање. Када је требао бити посвећен за свештеника јави се ангел Божји истовремено и патријарху Флавијану (после Мелетија) и самом Јовану. А када га патријарх рукополагаше, видеше сви бела светла голуба над главом Јовановом. Прослављен због мудрости, подвига и силе речи, би Јован изабран по жељи цара Аркадија, за патријарха Цариградског. Шест година управљаше црквом као патријарх са несравњивом ревношћу и мудрошћу. Посла мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; сузби симонију у цркви збацивши многе епископе – симонисте; рашири милосрдну делатност цркве; написа нарочити чин свете Литургије; постиди јеретике; изобличи царицу Евдоксију; растумачи Свето Писмо својим златним умом и језиком, и остави цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га прослави, завидљивци га омрзоше, царица га два пут посла у изгнанство. У изгнанству проведе 3 године, и сконча на Крстов дан 14. септембра 407. год. у месту Коману у Јерменији. Пред смрт опет му се јавише св. Апостоли Јован и Петар, као и св. муч. Василиск (22. маја), у чијој цркви прими последње причешће. „Слава Богу за све!” беху његове последње речи, и с тим речима душа се златоустог патријарха пренесе у Рај. Од моштију Златоустових глава му почива у Успенском храму у Москви, а тело у Ватикану у Риму.

2. Св. муч. Антонин, Никифор, Герман и Манета. Прва тројица видевши један пут, како незнабошци о неком свом празнику клањају идолима са виком и игром, изађоше неустрашиво пред гомилу и почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Началник Кесарије Палестинске, у којој се ово и догоди, Фирмилијан, толико се раздражи овим поступком тројице хришћана, да нареди одмах да им одсеку главе. Манета беше девица хришћанка. Она следоваше за мученицима, када их вођаху на губилиште. И она би ухваћена и после љутих истјазања на огњу спаљења. Пострадаше сви 308. год. и преселише се у радост вечну Бога вечнога.

3. Преп. муч. Дамаскин. Рођен у Галати у Цариграду, и најпре се звао Дијаманди. У младости живео неморално, тако да се и потурчио. Тад наста горко кајање код њега, и он оде у Св. Гору, где се као монах строго подвизаваше 12 година у Лаври св. Атанасија. Но жељан мучеништва, ради очишћења греха, он оде у Цариград и поче ићи по џамијама, крстити се и викати Турцима, како је њихова вера лажна, и како је Исус Христос Бог и Господ. Би посечен пред капијом Фанара 13. нов. 1681. године. Мошти му почивају на Халки у ман. св. Тројице.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА, Патријарха Цариградског

СВЕТИЛО света, учитељ васељене, земаљски анђео, небески човек, ненадмашни благовесник Вечног Еванђеља Спасовог, проповедник покајања, херувимски молитвеник, свежалостиви милосрдник, христочежњиви подвижник, богонадахнути песник, богомудри философ, стуб и тврђава Цркве - свети Јован Златоуст родио се у главном граду Сирије Антиохији[1] око 347. године, од угледних и богатих родитеља: оца Секунда војводе и матере Антусе. Но Јовану умре отац врло рано. И сва брига око детета Јована пређе на његову побожну и просвећену мајку Антусу, којој беше око двадесет година када јој умре муж. Посветивши се сва своме детету, она се не хте по други пут удавати. И васпитаваше она свога сина у хришћанском духу, учећи га да живи у светим еванђелским врлинама.
Утврдивши свога сина у хришћанској вери, Антуса га даде у школу да изучи световне науке код ондашњег чувеног софиста Ливанија и философа Андрагатија.[2] Учећи грчку философију Јован се згади на грчко незнабоштво, и свим бићем својим усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину, која човеку открива вечни смисао његовог постојања и даје му божански неизмерно све што му треба за вечни живот у обадва света. И по ондашњем обичају Јован би крштен у зрелијим годинама[3] од патријарха Антиохијског Мелетија. Даровит и ревносан Јован показа изванредан успех у наукама, тако да је његов учитељ Ливаније, у то доба најчувенији ритор, упитан на самртном часу кога сматра најдостојнијим за свога наследника, рекао: "Јована, да нам га хришћани нису отели".
После тога Јован отпутова у Атину[4] ради усавршавања у наукама. Учећи се тамо, он убрзо превазиђе своје вршњаке и многе философе, пошто изучи све грчке књиге и науке, и постаде мудар философ и красноречиви говорник. Ho у Атини он имађаше веома завидљивог противника у личности философа Антимија. Завидећи доброј слави Јовановој, Антимије мрзијаше Јована, рађаше против њега и оговараше га. Међутим Јован га пред свима надговори богонадахнутим речима и убеди премудрим разлозима, и тако Антимија приведе вери Христовој, и многе са њим. А то се догоди на следећи начин. Када Антимије у спору са Јованом поче говорити хулне речи на Господа нашег Исуса Христа, тада изненада нападе на њега нечисти дух и стаде га мучити. Антимије паде на земљу грчећи се и превијајући се и пену бацајући. Видећи то, присутни се страховито уплашише, и многи од страха побегоше. Остали пак стадоше молити Јована да се смилује на бесомучника и да га исцели. Јован одговори: Ако се он не покаје и не поверује у Христа Бога неће се исцелити. - А Антимије тог часа повика говорећи: Исповедам да ни на небу ни на земљи нема другога Бога осим Онога кога премудри Јован исповеда. - Када Антимије то рече, нечисти дух изиђе из њега, и Антимије устаде здрав. Видећи такво чудо, сав присутан народ викаше: Велики је Бог хришћански! Он једини чини чудеса! - Тада Јован, запретивши Антимију да не хули на Сина Божија и научивши га истинитој вери, посла га к епископу града Атине; и крсти се Антимије са свим домом својим. Заједно са Антимијем повероваше такође у Христа и крстише се многи угледни грађани. Епископ пак, дознавши да ово обраћење незнабожаца ка Христу би преко Јована, донесе одлуку да Јована рукоположи за свештеника, и да га задржи у Атини, да би после његове смрти, пошто већ беше веома стар, Јован заузео архијерејски престо. Међутим блажени Јован, осетивши то, отпутова тајно из Агине у своју постојбину Антиохију.
Презирући ништавну славу овог сујетног света и све почасти светске, христочежњиви Јован реши да прими смирени монашки живот и да у ангелском чину служи Богу. На то га подстицаше и присни пријатељ његов Василије, такође рођен у Антиохији. Они из детињства беху другови: заједно су се учили код истих учитеља, и имали велику љубав један за другога, пошто беху сродних душа и истих схватања. Тај Василије, најпре сам примивши монашки чин, саветоваше и вршњаку свом Јовану да изабере монашки живот. Послушавши добар савет његов, Јован хтеде да се одмах повуче у манастир и замонаши, али би задржан од мајке. Јер она, дознавши за Јованову намеру, стаде му са сузама говорити: Чедо! радост моја са оцем твојим не беше дуга, јер са смрћу његовом, по промислу Божјем, ти постаде сироче a ja удовица. Но никаква мука не узможе ме приморати на други брак, те да другог мужа уведем у дом оца твога. Са Божјом помоћу ја сам стрпљиво подносила олују мука и огањ удовиштва, налазећи велику олакшицу и утеху у честом погледању на твоје лице, које ме подсећа на лице оца твога. При томе ја не истраћих имање оца твога, него га сачувах цело за потребе твога живота. Стога те молим, чедо, немој ме бацати у друго удовиштво, и немој одласком својим поново обнављати у мени тугу за оцем твојим, него почекај до моје смрти, којој се ускоро надам. А када ме сахраниш крај костију оца твога, тада уради како желиш. Сада пак остани поред мене, и остани још мало са мном док сам у животу.
Под утицајем оваквих молби материних Јован остаде са мајком код куће. Али оставши код куће, он своје светле хаљине замени убогима и стаде водити пустињачки живот, проводећи време у молитви и изучавању Светог Писма. У то време он се зближи са светим по животу архиепископом Антиохијским Мелетијем,[5] који произведе Јована за чтеца. У тој дужности Јован проведе три године; и при томе свестрано изучаваше Свето Писмо под руководством учитеља: Картерија и Диоскора, епископа Тарсијског.
Утом сконча Јованова мати Антуса. Сахранивши матер, Јован одмах раздаде све имање невољнима, дарова слободу робовима и робињама, па оде у манастир,[6] и замонаши се. И служаше Господу дан и ноћ у многим трудовима и подвизима, под руководством старца. У манастиру монах Јован написа књигу "О свештенству", "О скрушености срца", и "Посланицу паломе Теодору".[7]
Христољубиви Јован имађаше од Бога дар поучавања и благодат Светога Духа која је делала у апостолима. To би откривено монаху Исихију, који се подвизавао у том истом манастиру. Стар по годинама и савршен у врлинама, Исихије имађаше дар прозорљивости. Једне ноћи када он не спаваше и мољаше се, он би узнесен умом и виде овакво виђење. Два дивотна мужа, обучена у беле хаљине и светли као сунце, сишавши с неба, уђоше к блаженоме Јовану када он стајаше на молитви. Један од њих држаше исписани свитак, а други кључеве. Угледавши их, Јован се уплаши, и хитно им се поклони до земље. A они ухватише Јована за руку и подигоше га говорећи му: Имај поуздања и не бој се! - Јован их упита: Ко сте ви, господо моја? - Они му одговорише: He бој се, муже добрих жеља, нови Данило; у теби, ради чистоте срца твога, благоволи живети Дух Свети. Ми смо послани к теби од Великог Учитеља и Спаса нашега Исуса Христа. - Ово рекоше, и одмах први пружи руку своју и даде Јовану свитак говорећи: Прими овај свитак из моје руке. Ја сам Јован који на Тајној Вечери леже на прси Господа, и одатле поцрпе Божанска откривења. А Господ дарује и теби знање свих дубина премудрости, да би ти хранио људе непропадљивом храном учења Христова и својим устима запушио уста јеретика и Јевреја, који говоре хуле на Бога. - Тада други, пруживши руку своју, подаде Јовану кључеве говорећи: Прими ове кључеве, јер сам ја Петар, коме су поверени кључеви Царства.[8] Господ и теби предаје кључеве светих цркава, да кога ти свежеш буде свезан, а кога развежеш буде развезан. - Тада блажени Јован поново преклони колена своја и поклони се јавившим се апостолима говорећи: Ко сам ја, грешни и гори од свих људи, да се усудим примити и носити тако велику и страшну службу? - Но свети апостоли га поново узеше за десну руку и подигоше говорећи: Устани на ноге своје, буди јунак, јачај себе, и твори што ти се наређује, не скривај дар дани ти од Господа нашег Исуса Христа на освећење и утврђење људи Његових, ради којих Он проли крв Своју да их спасе од прелести. Јављај реч Божију без двоумљења; сети се Господа који је рекао: He бој се, мало стадо! јер би воља Оца вашега да вам да царство (Лк. 12, 32). Тако се и ти не бој, јер Христос Бог наш благоволи да преко тебе освети многе душе и приведе их познању Бога. А наићи ће на тебе многе невоље и муке правде ради, но ти их претрпи као тврди дијамант, јер ћеш на тај начин наследити Царство Божије. - Рекавши то, апостоли осенише Јована крсним знаком, и давши му целив у Господу отидоше.
Преподобни Исихије исприча ово виђење неким искусним у подвизима браћи монасима, и они се дивљаху и слављаху Бога који има тајне слуге Своје. При томе им Исихије запрети да не причају другима о томе, да не би Јован, сазнавши за то, отишао од њих, и они били лишени присуства тако великог угодника Божијег.
Блажени пак Јован, ревносно радећи на своме спасењу, труђаше се делом и речју. Подвизавајући се добро сам, он и друге подстицаше на подвиг и лењиве побуђиваше да хитају к небу умртвљујући тело своје и потчињавајући га духу. Богоугодно трудећи се у манастиру, блажени сатвори многа чудеса у то време.
Један житељ Антиохије, богат и високог порекла, боловаше од силне главобоље, тако да му од тога испаде десно око и висијаше на образу. Много имања потроши он на вичне лекаре, али му они ништа не помогоше. Чувши за светог Јована, он оде к њему у манастир, приступи му, паде пред њега, загрли му ноге, и целивајући их мољаше светитеља за исцељење. Свети Јован му рече: Такве болести сналазе људе због њихових грехова и маловерја. Зато, ако свом душом верујеш да је Христос у стању да те исцели, и ако одступиш од грехова својих, онда ћеш видети славу Божију. - Болесник одговори: Верујем, оче, и учинићу све што ми наредиш. - Рекавши то болесник се ухвати за хаљину блаженога Јована и метну је на своју главу и на болесно око. И одмах престаде болест, и око се врати на своје место, и човек постаде здрав као да никад боловао није. И отиде кући својој славећи Бога.
Тако и други човек, по имену Архелај, старешина града Антиохије, који имађаше губу на челу свом, дође к светом Јовану молећи га за исцељење. Пошто га поучи колико треба, препободни Јован му нареди да омије чело своје водом коју братија пију у манастиру. Болесник то учини, и тог часа очисти се од губе, па оставивши свет постаде монах.
Неки Евклије, од детињства слеп на десно око, дође у манастир где живљаше блажени Јован и замонаши се. Преподобни Јован му рече: Бог нека те исцели, брате, и нека просвети твоје душевне и телесне очи. - Тек што светитељ изговори те речи, десно око Евклијево изненада прогледа и он гледаше на њега јасно. Видећи то чудо, братија се дивљаху и говораху: Јован је заиста слуга Божији, и Дух Свети живи у њему.
Једна жена, по имену Христина, беше крвоточива и мољаше свога мужа да је одведе к светом Јовану. Муж је посади на магарца, крену у манастир, па дошавши до манастира остави жену пред манастирском капијом, а сам уђе к светитељу и стаде га молити да му исцели жену од болести. Свети Јован рече томе човеку: Кажи својој жени да промени своју рђаву нарав и престане бити сурова према својим робовима и робињама, опомињући се да је и сама створена од истога блата од којега и они. И нека се она побрине о својој души, делећи милостињу сиротињи и не остављајући потребне молитве. Исто тако уздржавајте и чувајте себе чисте у празничне и посне дане, па ће Бог подарити жени твојој исцељење. - Муж изиђе и каза жени све што чу од светитеља. Жена од свег срца даде обећање да ће до последњег даха свог држати све што јој је наређено. Муж се врати к светитељу и каза му за обећање женино. Светитељ му онда рече: Иди с миром! Господ је већ исцели. - Повративши се к жени, муж је нађе исцељену. И они се с радошћу вратише кући својој, славећи Бога.
Догоди се у то време да се у крајевима недалеко од манастира, у коме се подвизаваше блажени Јован, појави веома опак лав који јурећи по путевима сатираше људе и стоку. Много пута се житељи околних насеља скупљаху и са оружјем и стрелама вребаху звера да га убију. Али им то не пође за руком. Јер излазећи из шуме, звер је бесно и силовито нападао на њих, те једне убијао намртво, друге изуједао да су једва могли побећи, треће односио живе у своје легало и тамо их прождирао. О томе оближњи сељаци известише светог Јована и молише га да им помогне молитвама својим. Он им даде древни Крст и нареди им да га пободу на месту одакле се појављује звер. Они поступише по светитељевом наређењу, па се разиђоше. Пошто прођоше неколико дана а звер се не појављиваше, сељаци се скупише и одоше до Крста, и тамо угледаше лава где мртав лежи. Избављени од такве беде силом Крста и молитвама светога Јована, они се обрадоваше и прославише угодника Божјег.
Христочежњиви Јован проведе у том манастиру четири године. Затим, желећи већу усамљеност и потпуно молитвено тиховање, он тајно напусти манастир и оде. у пустињу. Тамо нађе пештеру, настани се у њој, и проведе две године живећи сам о Богу. Но након тог времена он се разболе од неисказаних подвига, а нарочито од опаког назеба, тако да себе више сам не могаше гледати. To га примора да остави пустињу и врати се у Антиохију. А то би no Божјем провиђењу и промишљању о Цркви, да такав светилник не буде сакривен у пустињи и пештери као под лонцем, него да светли свима. Господ и допусти да Јован западне у болест, изводећи га том болешћу из борављења са зверима на заједничко живљење са људима, да би био од користи не само себи него и другима.
Када блажени Јован дође у Антиохију, свјатјејши патријарх Мелетије прими га с радошћу и смести га код себе. Ускоро затим патријарх га рукоположи у чин ђакона. У овој служби он проведе пет година, украшавајући Цркву Божију својим врлинским животом и душекорисним списима. Као ђакон он написа следеће списе: "Утеха подвижнику Стагирију", у три књиге: "О скрушености", у две књиге; "О девству"; "Младој удовици". "О непонављању брака"; "Против Јулијана".
У то време свети Мелетије отпутова у Цариград ради постављења за патријарха светог Григорија Богослова.[9] Тамо он убрзо сконча у Господу. Чувши за смрт свога патријарха, богочежњиви Јован остави Антиохију и оде у манастир, у коме првобитно борављаше. Монаси се веома обрадоваше његовом повратку, и приредише духовно славље, примајући од њега уобичајене поуке. Угађајући Богу у молитвеном тиховању, блажени Јован проведе тамо три године.
По престављењу светог Мелетија, на престо Антиохијске цркве ступи Флавијан.[10] Када он једне ноћи стајаше на молитви, њему се јави ангел Господњи и рече му: "Сутра отиди у манастир у коме пребива угодник Божји Јован, доведи га отуда у град и постави за презвитера, јер је он изабрани сасуд Божји, и Бог хоће да преко њега приведе многе људе к Себи". - У то исто време анђео се јави и светоме Јовану када он по своме обичају вршаше у келији ноћне молитве, и нареди му да иде с Флавијаном у град и прими од њега посвећење.
Када се раздани, патријарх дође у манастир; њему у сусрет изиђоше сви монаси заједно са блаженим Јованом, и поклонивши му се узеше благослов од њега, па га са дужном почашћу уведоше у цркву. Одслуживши свету литургију и причестивши све Божанским Тајнама, патријарх даде мир братији, па узе са собом Јована и оде у град. Монаси пак неутешно ридаху због растанка са светим угодником Божјим Јованом.
Сутрадан би извршено посвећење Јована за презвитера; када патријарх положи руку своју на главу његову, изненада се појави бео светао голуб који летијаше над главом светога Јована. Патријарх Флавијан и сви што се налажаху у храму видеше то, и запрепашћени дуго се дивљаху. Глас о овоме чуду пронесе се по свој Антиохији, околним градовима и целој Сирији. И сви који чуше говораху: Шта ће бити Јован? Јер ето у самом почетку јави се над њим слава Господња.
Као презвитер Јован се стаде још усрдније и брижније старати о спасењу душа људских. Једном или двапут у недељу, а понекад и сваки дан, он је поучавао народ у цркви, са амвона произносећи проповеди. Догађало се да је после поучења у једној цркви одлазио у саборну цркву где је служио патријарх; и патријарх му је, изражавајући жељу свих, налагао да и ту изговори поуку народу. За време свога презвитерства свети Јоваи је одржао мноштво проповеди. И то већином у саборној цркви, патријарашкој. При томе он је у облику беседа дао ненадмашна тумачења Светога Писма, првенствено Новога, па онда и Старога Завета. Црква у којој је служио и проповедао презвитер Јован свагда је бивала препуна народа. Сви су га слушали са дивљењем, узбуђењем и усхићењем. Свака реч његова била је пуна небеске силе, васкрситељског даха и апостолског замаха. Није било муке која може снаћи човека у овом свету, а да му богонадахнути учитељ не покаже спасоносни излаз из ње; није било греха који може снаћи човека, а да чудесни благовесник не пружи човеку еванђелску силу да савлада тај грех; није било пакла у који човека може ринути страст, а да богомудри проповедник чудотворном силом благодатне речитости своје не извуче из њега човека. Силом богодане речитости своје он је људе отимао од ђавола и приводио Богу, изводио из пакла и уводио у рај, спасавао од греха и смрти и предавао врлини и бесмртности. Због тога се у храму често чуо плач и вапај, а одјекивала и бурна одобравања и радосна пљескања. Антиохијане је нарочито удивљавало то што њихов даровити проповедник није читао своје проповеди него их је говорио усмено, вадио их из свог препуног срца, и просто водио живе усмене разговоре са својим слушаоцима. Нигда се то раније у Антиохији није ни видело ни чуло. И очарани Антиохијани нису се могли ни нагледати ни наслушати свога слаткопојног славуја еванђелске животворне речитости. Зато су многи брзописци записивали у цркви проповеди богоречитог Јована, па их преписивали, и преписе давали а и продавали многобројним желатељима. О његовим проповедима говорило се свуда; оне су читане и на гозбама и на трговима; многи су их и напамет учили. Када би се чуло да ће ботосилни беседник говорити у цркви, сав град је захватало узбуђење: трговци су остављали своје радње, занатлије своје послове, адвокати суднице, чиновници канцеларије, и сви хитали цркви да чују омиљеног учитеља свог, који и као небески громовник кара и као Еванђелски родитељ милује: кара и осуђује грех, милује и исправља грешнике. Чути богомудрог Јована, сматрало се за изузетну срећу; не чути га - за изузетну штету. Одушевљени, слушаоци су га свесрдно величали и од све душе хвалили; једни су га називали: "Божја и Христова уста", други - "слаткоречиви", трећи - "медоточиви".
Дешавало се да дубокомисаони благовесник Јован, нарочито у почетку свога презвитерства, говорећи у проповедима својим о најтајанственијим истинама хришћанске вере, зарони у такве богословске дубине, да га простији слушаоци нису могли пратити ни много шта разумети. У једној таквој прилици нека проста жена, не могући схватити смисао милозвучних речи проповедникових, подиже глас свој усред народа и повика к њему: "Учитељу духовни, или боље да речем: Јоване Златоусти, студенац твога светога учења је веома дубок, а ужа нашег ума кратка, и не могу да досегну дубину његову!" - Народ прихвати овај женин назив и рече: "Кроза уста ове жене сам Бог тако назва Јована; зато нека се он од сада назива Златоуст". - И стварно, од тога времена до данас сва Црква назива светог Јована Златоустом.
Овај догађај не остаде без утицаја на самог светог Јована. Размисливши о томе, он дође до убеђења да није од користи за народ говорити му "виспреним речима". И од тада он се стараше да своје беседе не украшава префињеном красноречивошћу већ простим и морално-поучним речима, да би и најпростији слушалац разумео и користи имао.
Но свети Златоуст бејаше муж силан не само у речи него и у делу: јер чињаше чудеса, исцељујући болне силом Христовом. - Тако, жена нека по имену Евклија имађаше сина јединца који, тешко болестан од врућице, беше на самрти. Она замоли светог Златоуста да јој исцели сина. Светитељ узе воду, осени је трипут крсним знаком у име Свете Тројице, и покропи њоме болесника. И ватра тог часа остави болесника, и он уставши здрав поклони се светитељу. - Бејаше у Антиохији епарх, заслепљен маркионтиском јереси, који чињаше многа зла православнима. Његова жена паде у опаки недуг, и никакво је лекарство не могаде излечити. С дана на дан болест се опасно погоршаваше; епарх призва у свој дом јеретике и моли их да помогну његовој жени молећи се за њено здравље. И они се са великим усрђем мољаху за њу непрестано, по три и више дана, али јој ништа не помогоше. Потом рече жена своме мужу: Чујем за неког презвитера Јована, који живи код епископа Флавијана, да је ученик Христов, и што год заиште од Бога, Бог му даје. Молим те, води ме к њему да се он помоли за моје исцељење, јер чини многа знамења. Од маркионита пак немам никакве помоћи; то и показује да је њихова вера рђава; јер када би им вера била истинита, Бог би услишио њихово мољење. Муж послуша своју жену, одведе је к православној цркви, али се не усуди да је унесе унутра, пошто беше јеретик, него је положи пред црквеним вратима. Онда извести епископа Флавијана и презвитера Јована да је донео своју тешко болесну жену, да се они помоле Господу Исусу Христу за њено здравље. А епископ, изишавши к њима с Јованом, рече: Ако се одречете своје јереси и присаједините светој саборној апостолској Цркви, онда ћете добити од Христа Господа исцељење. - Они од свег срца обећаше да ће то учинити. Тада нареди Јован да донесу воду, и моли епископа Флавијана да ту воду осени крсним знаком. Када то би урађено, Јован нареди да болесницу полију том водом, и она одмах устаде здрава као да никада није боловала, и узнесе благодарност Богу. Видевши то чудо на својој жени, епарх се заједно с њом одрече маркионитске јереси и присаједини светој Цркви.
И би велика радост због епархова обраћења. А јеретици се силно пометоше, и гневљаху се на Јована, и сејаху на све стране хуле и клевете против њега називајући га мађионичарем и чаробњаком. Но Бог им убрзо запуши лажљива уста, навевши на њих љуту казну. Јер у Антиохији се догоди велики земљотрес, и сруши се јеретички храм у коме се јеретици скупљаху. Том приликом погибе у рушевинама храма огромно мноштво јеретика. Од православних пак за време тог земљотреса нико не би повређен. Видећи то, не само преостали јеретици него и незнабошци познаше у томе силу Христову; и рушећи своја идолишта, они се поукама светога Златоуста обраћаху к истинитоме Богу.
Године 387. пред Велики пост због новог великог војничког пореза, разрезаног царем Теодосијем I, букну у Антиохији народна побуна. У разјарености својој светина изврже руглу и полупа статуе цара и цареве породице. А кад побуњеници дођоше к себи и видеше шта су урадили, њих обузе страх и ужас од последица које их могу снаћи због увреде нанесене цару. Епарх града одмах предузе строге мере против побуњеника: тамнице се напунише, судови се нагло запослише. А ојађени духовник свети Златоуст, узбуђен и тужан, обиђе сужње по тамницама и кривце по судницама. И од великог бола, као некада пријатељи Јова, он седам дана ћуташе, преживљавајући својим самилосним родитељским срцем муке своје пастве. А онда ридајно проговорише златна уста из богомудрог срца: "Шта да кажем или о чему да говорим? Сада је време суза а не речи, ридања а не говора, молитве а не проповеди. Учињено дело је тако страхотно, рана је тако неизлечива, несрећа је тако тешка, да је изнад сваког лекарства и захтева небеску помоћ. Ћутао сам седам дана, као пријатељи Јова; дајте ми сада да отворим уста и оплачем ову општу несрећу. Ко нам је пожелео зла, мили моји? Ко нам је позавидео? Откуда таква промена? Ништа не беше славније од нашега града; а сада ништа жалосније од њега. Народ тако тих и кротак, одједном је побеснео и починио такве лудости, да је стидно и говорити о њима. Плачем и ридам сада, не од страхотности могуће казне, него због крајњег безумља учињеног дела..." - У цркви се проломи јаук и плач, нарочито жена и деце; заглушујући потресне речи светог Златоуста. Тада уцвељени духовни отац стаде тешити паству своју, отирати јој горке сузе, храбрећи је надом на милосрђе Божје и подстичући је да се у свему и свагда ослања на Бога. "Хришћанин се мора одликовати од неверних, и, соколећи себе надом на будућност, стајати изнад нападаја људских зала. Зато, мили моји, престаните очајавати. Ми се сами толико не старамо о своме спасењу, колико се о нама стара Бог који нас је створио".
Утешен, народ се са олакшањем у срцу разиђе кућама. A престарели патријарх Флавијан, да би отклонио од своје пастве и свога града Антиохије могућни гнев царев, одлучи да лично отпутује к цару у Цариград и посредује за помиловање. Светог пак Златоуста он остави у граду да теши и лечи напаћене душе. Утом настаде Велики пост, за Антиохијане ваистину време покајања, туге и суза. И свети Златоуст се сваки дан обраћаше народу са црквеног амвона својом силном речју утехе и поуке. Херувимски неболетан, он је душе људске, мучене у земаљском паклу с радошћу узносио у небеске висине и рајске милине. Час је подржавао у народу веру и њену неустрашиву храброст; час бодрио на покајање и његову преображајну силу; час запаљивао еванђелску љубав и распаљивао је у неугасив пожар; час изобличавао пороке суграђана, њихов тврдичлук, расипништво, лицемерство, неосетљивост, несаосетљивост, сујеверје; час позивао на самопрегорно бичевање себе, гажење себе, распињање себе, васкрсавање себе, преображавање себе. Никада Велики пост није држан са таквом строгошћу, са таквим покајничким расположењем, са таквим потребним умилењем, и то од стране свих житеља Антиохије. Народ је у масама хрлио цркви и жудно слушао речи свога светог благовесника, христочежњивог Златоуста, и купао срце своје у светлости благодатне љубави његове. А за то време брижни архипастир, свети Флавијан је превалио огроман пут од Антиохије до Цариграда, потресно и самилосно изложио пред царем грех своје пастве, и молио за милост, за помиловање. И измолио. Добри и мудри цар је опростио грех, помиловао грешнике. Ту дивну благодат донео је свети Флавијан пред сами Ускрс. И на први дан Ускрса свети златоусти Јован објави народу ту радостну вест, рекавши на крају: "Радујте се духовном радошћу! благодарите Бога не само што је прекратио наше муке него и што нам их је био послао". - Јер их је послао да нас пробуди на покајање и побуди на обновљење духовног живота.
После смрти Цариградског патријарха Нектарија,[11] који беше наследник светог Григорија Богослова, дуго нису могли наћи човека, достојна патријаршиског престола. Тада упозорише цара Аркадија на светог Јована Златоуста, јер се слава његова беше пронела свуда. Цар одмах посла грамату патријарху Флавијану са наређењем да Јована пусти у Цариград. Народ пак Антиохијски, сазнавши за то и горећи љубављу к Јовану, сабра се сав код цркве. He желећи да буде лишен таквог учитеља, сав се народ успротиви царевим изасланицима, нити хтеде послушати Свога патријарха, и не даде да Јована одведу. А и сам угодник Божји, смирени Јован, сматрајући себе недостојним таквога чина, није желео ићи у Цариград. Дознавши за то цар се зачуди, и још више пожеле да Јована види, и да га има на патријаршиском престолу. Због тога цар нареди царском намеснику Истока Астерију, да кришом од народа изведе Јована из Антиохије, што и би учињено. А кад се Јован приближаваше Цариграду, њему у сусрет изиђе сав град, са мноштвом велможа послатих од цара. Цар са свештеним сабором јерараха и народом свечано дочека светог Јована; и сви се радоваху таквом светилнику Цркве. Једино се томе не радоваше Александријски патријарх Теофил[12] са својим једномишљеницима. Он завиђаше слави Јована, и ненавиђаше га, јер је помишљао да на патријаршиски престо доведе свог презвитера Исидора. Но то није сметало да се сабор сазове, и на њему свети Јован би изабран за паггријарха.
Блажени би узведен на патријаршиски престо 26. фебруара 398. године. Дође цар и с њим кнезови и велможе, желећи узети благослов од новопостављеног патријарха Јована Светог. A он, сатворивши молитву за цара и народ, благослови их све, па отвори своја богоглагољива уста и изговори душекорисно поучење, у коме саветоваше цара: да се неодступно држи Православља, да се клони јеретика, да често иде у цркву, и да буде правичан и милостив. Притом говораше: Нека зна твоја побожност, да се нећу бојати, када буде потребно, говорити поучења и изобличења корисна по душу твоју, као што се и пророк Натан не побоја изобличавати грехе цара Давида. - Саветоваше златоусти патријарх и све духовне и мирске властоносце, као и све њима потчињене, да сваки савесно обавља своју дужност. И ова дугачка поучна реч његова беше свима велика духовна наслада. И док он тако говораше божанске речи, једног бесомучног човека који беше међу народом нечисти дух изненада стресе и баци на земљу, и он језивим гласом зајаука, те све што беху у цркви спопаде ужас. Блажени Јован нареди да бесомучника приведу њему, сатвори над њим крсни знак и, истеравши нечистог Духа, учини човека здравим. Видевши то, цар и сав народ обрадоваше се и прославише Бога, који им подари тако велико светило, лекара душе и тела.
Примивши црквену управу, свјатјејши патријарх Јован стаде ревносно пасти словесно стадо Христово, искорењујући код људи свих звања, нарочито свештеничког, рђаве обичаје, нечистоту, завист, неправду, и истребљујући свако небогоугодно дело. При томе он засађиваше чистоту, љубав, правду, милосрђе, укорењиваше сваку врлину, и својим златним језиком упућиваше све на покајање. Људска зла дубоко потресаху самилосног и човекољубивог благовесника, а искрено покајање грешника чињаше те он са сузама радосницама све прашташе.
He само у Цариграду него и у околним градовима и покрајинама свети угодник Божји се веома много стараше о спасењу душа људских. Из средине својих клирика он шиљаше искусне, богобојажљиве и свештене мужеве да прогговећу речи Божје утврђују Православље, истребљују безбожје и јереси, и изводе заблуделе на пут спасења. Он у Финикији,[13] која у то време још беше један од главних бедема незнаооштва, до темеља поруши древне храмове идолопоклоничке. Келтски народ, заражен аријанским зловерјем, он мудро излечи и обрати к Православљу, јер изабраним презвитерима и ђаконима наложи да изуче келтски језик, па их посла међу Келте[14] да им на њиховом народном језику проповедају православну веру. На такав начин он просвети и Ските.[15] Он одагна марионитску јерес из источних покрајина, и учењем својим озари сав свет.
Свети Златоуст се нарочито стараше о сиротињи и болесницима, хранећи гладне, одевајући наге, збрињавајући сирочад и удовице. Он подиже многе болнице и странопримнице, за неГовање болесника и збрињавање бескућника и намерника, који немаху где главе склонити; све их издржаваше и снабдеваше сваком потребом; даде им лекаре и послугу; а за надзорнике одреди два богобојажљива свештеника. Само у две своје болнице у Цариграду свети Златоуст издржаваше редовно седам хиљада седам стотина сиромаха. У то исто време христољубиви светитељ се веома ревносно стараше о црквеном управљању, добре љубећи и утврђујући, а рђаве саветујући и изобличавајући.
У време патријарховања светога Јована Златоуста у Цариграду бејаше још много аријанаца, који несметано исповедаху своју јеретичку веру и вршаху своја богослужења. Блажени патријарх размишљаше на који би начин очистио град од те јереси. И једном, улучивши згодну прилику, рече цару: Благочестиви царе, ако би неко међу драго камење што је на твојој круни метнуо камен прост, таман и нечист, не би ли тиме осрамотио целу круну? - Цар одговори: Несумњиво да би. - Светитељ продужи: Тако је осрамоћен и овај град, који иако православан, још има у себи неверне аријанце. И као што би се ти, царе, разгњевио за срамоћење твоје круне, тако се и свемогући Бог гњеви за овај град, оскврњен аријанском јереси. Зато ти треба или да јеретике присајединиш православној вери, или да их протераш из града.
После ових светитељевих речи, цар нареди да му одмах доведу све аријанске вође и заповеди им да пред патријархом исповеде своју веру. А они говорише речи, пуне зловерја и хуле на Господа нашег Исуса Христа. Тада цар издаде наређење да их протерају из града.
Након неког времена аријанци, имајући на царском двору међу великашима помоћнике и заштитнике, почеше поново долазити у град недељом, идући са литијом ка своме саборном храму и певајући своје јеретичке песме, којима хуљаху Пресвету Тројицу. За то дознаде свјатјејши патријарх, па бојећи се да неко од простог народа не стане учествовати у тим аријанским литијама, нареди своме клиру да праве литије по граду, носећи часне крстове, свете иконе и упаљене свеће, и певајући у славу Пресвете Тројице богохвалне песме, састављене против аријанских богохулних песама. У тим православним литијама учествовала је и царица Евдоксија. Понекад се те литије сусретаху на путу, и биваху велике свађе међу правовернима и аријанцима. Свечане литије православних одвлачаху народ од аријанских јавних богослужења, која они приређиваху на трговима. Разгневљени тиме, аријанци једном приликом нападоше такву православну литију и изазваше тучу. У тој тучи погабе неколико људи и на једној и на другој страни, а царском евнуху Врисону, који бејаше у православној литији, разбише главу камењем. Када за то дознаде цар, разгњеви се веома на аријанце и забрани им вршити литије и у град улазити. На тај начин јеретичко богохулство би коначно прогнано из престоног града.
У Цариграду живљаше неки војвода Гајина, варварин пореклом, храбар у ратовима, и веома поштован од цара, али прелашћен аријанском јереси, он усрдно моли цара да аријанцима да неку цркву у граду. Цар не знајући шта да му одговори, јер није желео да га одбијањем огорчи, пошто се бојао да Гајина, човек зле нарави и свиреп, не изазове неку буну у грчкој царевини, извести о Гајиновој молби светог патријарха Јована Златоуста. Светитељ рече цару: Позови ме у време када Гајина буде тражио од тебе цркву, па ћу му ја одговорити за тебе.
Идућег дана, када патријарх би позван у царске палате и сеђаше с царем, Гајина стаде молити од цара цркву у Цариграду за аријанце. И то искаше као природно уздарје за муке које је он поднео у ратовима и за показану храброст. А велики Јован на то примети Гајини: Ако цар хоће да је богобојажљив, онда он нема права да располаже црквама Божјим, у којима постоје духовне власти постављене од Бога. А ти, Гајина, ако хоћеш да се молиш у цркви, уђи у коју год хоћеш, и моли се; јер знај, све су цркве у граду отворене теби. - Гајина рече на то: Али ја сам другог вероисповедања, па због тога желим са мојим једноверницима да имамо засебан храм у граду. И молим цара да ми испуни молбу. Јер сам ја много мука поднео, ратујући за грчку царевину, проливајући крв своју, и полажући душу за цара. - Патријарх одговори: За твоје трудове и муке ти си добио награду: велико поштовање од цара, славу, чин н дарове. Треба да помислиш шта си био раније, а шта си сада: раније си био убог и неславан, сада си богат и славан; у каквом си чину био живећи с оне стране Дунава, a y каквом си сада; тада си био један од простих и убогих сељака, одевен у бедну одећу, и једва си имао хлеба и воде као храну, а сада си уважен и прослављен војвода, обучен у скупоцене хаљине, имаш много злата и сребра и безбројна имања; и све си то добио од цара. Ето какву си награду добио за трудове своје! Стога буди благодаран и продужи верно служити грчкоме царству, а божанске награде за световно службовање не ишти.
Постиђен оваквим речима Гајина умуче, и престаде од тада тражити цркву. А цар се удиви премудрости патријарха Јована, који са мало речи узможе запушити уста осионом и необуздано свирепом варварину.
Годину дана после тога Гајина се одметну од цара, сабра велику војску и крену у поход на Цариград. А цар, немајући готову војску, забрину се; и замоли светог Јована Златоуста да отиде код Гајине и да га благим речима укроти. Свети Јован, нако свестан да је разљутио Гајину спречивши му да у граду има аријанско састајалиште, но ипак готов да душу своју положи за овце, отиде код гордог варварина. И Бог поможе слузи Своме, и златоусти патријарх златним речима својим укроти звероликог човека, од вука преобрази га у овцу, и помиривши га са царем врати се.
Потом, у зиму 401. године, свети Златоуст, без обзира на своје слабо здравље, отпутова у Maлy Азију да среди тамошње црквене прилике. Тамо многи златољубиви епископи продаваху благодат Светога Духа, узимајући паре за хиротонију. Такав бејаше митрополит Ефески Антоније. Свети Златоуст свргну овог митрополита и шест епископа које он беше за новац посветио, и на њихово место постави новог митрополита и епископе. Исто тако он поступи и са многим другама који беху криви за симонију;[16] у Лидији свргну седморицу епископа; лиши дужности како оне који су посвећивали за новце, тако и оне који су посвећени; и место њих постави достојне. Три месеца проведе свети Златоуст у Малој Азији сређујући црквене прилике. И кад заведе поредак, он се врати у Цариград.
Живећи усред света у тако високом звању, блажени Јован никада не напусти своје прве монашке подвиге, него све време, слободно од црквених послова, он провођаше или на молитви или у читању божанствених књига, затворивши се у својој усамљеничкој келији. Његов пост беше свагда строг, и уздржање неизмерно: јер он јеђаше само јечмени хлеб и воду; и спаваше врло мало, и то не на постељи већ стојећи. На гошћења и гозбе он никуда не иђаше. Сав ум свој он посвети упознавању и изучавању Светог Писма; притом нарочито љубљаше Посланице светог апостола Павла, чију икону имађаше у својој келији. У то време он објашњаваше народу апостолове Посланице: Колошанима, Филибљанима, Солуњанима и Јеврејима.
Пишући тумачења на ове Посланице, у светог Златоуста се појави недоумица, и он питаше себе: Ко зна да ли је ово угодно Богу? Јесам ли ја схватио силу овог светог Писанија или нисам? - И он се стаде молити Богу да га обавести о томе. Бог убрзо услиши слугу Свога, и даде му следеће обавештење. Једном ноћу, затворивши се у келији, свети Златоуст при запаљеној свећи писаше Тумачења. У то време келејник његов Прокло,[17] на молбу неког човека коме је била потребна помоћ светог Златоуста, хтеде да уђе к светом Златоусту; али претходно он провири кроз кључаоницу да види шта патријарх ради. И виде патријарха где седи и пише, а за његовим леђима стоји неки човек стар и веома величанствен, и нагнут тихо говори на уво патриjapxy. Taj човек no свему беше сличан апостолу Павлу, изображеном на икони, која је пред светим Златоустом висила на зиду његове келије. Видевши то, Прокло се силно зачуди, и не могаше објаснити себи ко је тај човек што разговара с патријархом, и како је ушао, када су сва врата закључана. И Прокло стаде чекати да тај човек изађе. Међутим настаде време да се клепа за јутрење, и тај човек постаде невидљив. Тај исти призор Прокло виде и у току две наредне ноћи. Онда се усуди запитати самог патријарха: Владико, ко је оно што разговара с тобом ноћу? - Свети Златоуст одговори: Код мене није било никога. - Тада му Прокло исприча подробно како кроз кључаоницу виде старог уваженог човека, који му шапташе на уво када он писаше. При томе Прокло описа изглед и лице тога човека који се јављао. Слушајући то, свети Златоуст се чуђаше. Међутим Прокло, погледавши на икону светог апостола Павла, рече: Такав бејаше онај кога видех.
Тада светом патријарху би јасно, да је Прокло видео самог светог апостола Павла. Уверивши се на тај начин да је рад његов пријатан Господу, христочежњиви патријарх паде на земљу и дуго се са сузама мољаше Богу и благодараше My. Од тога времена он са још већим усрћем и ревношћу писаше божанствене књиге, које он остави после себе Цркви, као скупоцену ризницу.
Велики учитељ васцелога света, свети Јован Златоуст без икаквог колебања изобличаваше све неправде и кривде, а цара и царицу саветоваше да никоме не чине неправду него да поступају праведно и правично. Велможама и високим достојанственицима, који отимаху туђа имања и злостављаху сиротињу, он прећаше судом Божјим. Зато многи стадоше негодовати против њега, како клирици тако и световни властоносци. Клирици негодоваху против светог патријарха зато што он захтеваше од њих да живе свето по светом еванђелском закону. Световни властоносци устајаху мржњом против шега, не желећи да се окане својих порока, које је свети патријарх непопггедно шибао. У непокајаним срцима њиховим запали се гњев, који се постепено распаљивао у пожар мржње против светог угодника Божијег. Необуздани ненавидници стадоше на све могуће начине оговарати светитеља, клевећући га како он, тобож, у својим проповедима не поучава него вређа, не саветује него укорава, не васпитава него хули чак и самог цара и царицу и све власти. Још га и немилосрдним назваше, са следећег разлога.
У царском двору бејаше неки евнух Евтропије, старешина царских постељника. Умешан, он се додвори цару, и постаде царев љубимац. Он наговори цара да изда закон којим се укида древни обичај, по коме обичају: човек, осуђен због извесне кривице од грађанских власти на смрт, побегне ли у цркву, као некада Израиљци у град уточишта,[18] спасава се од смртне казне. Укидањем овога обичаја дало се грађанским властима право да осуђенога на смрт, побегне ли у цркву, силом извуку из цркве и предаду на смрт. Укидање овог обичаја веома заболе светог Златоуста, и изобличаваше Евтропија због таког насиља над Црквом. Али након немного времена сам Евтропије паде у јаму коју он ископа за друге, и закла себе оним мачем који наоштри за друге. Због неке важне кривице цар се веома разгњеви на Евтропија, и Евтропије би осуђен на смрт. Тада Евтропије побеже у цркву и сакри се у олтару под престолом. А блажени Јован, строги ревнитељ црквених права и обичаја, одржа проповед у којој осуди неправедни закон Евтропијев, који се ето сада с правом примењује на самог Евтропија, човека који је тај закон измислио и прописао. А непријатељи светог Златоуста, ухватише се ових његових речи, и стадоше га међу народом осуђивати као немилосрдног и нечовекољубивог. На тај начин они постепено навијаху срца многих људи против светитеља Божјег и испуњаваху их гњевом против њега.[19] Но свети патријарх, угађајући не људима већ Богу, продужи мудро и ревносно управљати Црквом Божјом.
Међу онима који беху незадовољни светим угодником Божјим налажаше се и не мало клирика. Уопште, њега веома љубљаху добри, а ненавиђаху рђави. Нарочито неки од клирика који вођаху порочан живот, не љубљаху светитеља, јер он изобличаваше њихова зла дела, и неке од цркве одлучиваше. И они се због тога силно гњевљаху на њега. Но нарочито их раздражи поступак ђакона Серапиона. Овај ђакон, благоверно служећи патријарху и живећи побожно, једном у присуству свих клирика рече светитељу: Владико, не можеш све исправити, ако их све не потераш жезлом.
Ове ђаконове речи разљутише и раздражише многе, и они стадоше рђаво говорити у народу о светом патријарху, грдећи њега који беше достојан сваке похвале. Незадовољство и непријатељство према светом Златоусту нађе места и код високих представника Цркве. У кругу тих епископа бејаше и неки Севиријан, митрополит Гевалски.[20] Спочетка он уживаше љубав светог Златоуста, који, одлазећи у Малу Азију ради сређења тамошњих црквених прилика, повери њему управу над својом паством. Управљајући Цариградском црквом у одсуству угодника Божијег, Севиријан стаде радити против светог Златоуста и сејати незадовољство против њега. Помоћу сплетки он и на двору нађе присталице за то незадовољство према светитељу Божјем, надајући се да на тај начин заузме место светог Златоуста. Уједно с тим он прекорачи своју власт и допусти у управи неке нереде. Вративши се из Мале Азије свети Златоуст сагледа нискост и лукавство Севиријаново и за учињени неред хтеде да га удаљи из престонице. Но за Севиријана се заузе царица Евдоксија, и на њену молбу свети Златоуст му опрости и помири се с њим. Међутим Севиријан остаде исти у души, и продужи тајно радити против светог Златоуста.
Иако је знао за пакоснички и клеветнички рад својих непријатеља, свети Златоуст не обраћаше пажњу на то. Штавише, уколико га они више клеветаху и оговараху, утолико више растијаше и шираше се слава о њему: он се прочу и у далеким земљама, и многи долажаху издалека да виде светитеља и да чују учење његово.
При такој слави светога Златоуста, злоба свих непријатеља његових не би била опасна за њега, да се међу њима није налазила и сама царица Евдоксија. Она беше најопаснији и најупорнији непријатељ светог угодника Божијег. Све речи о среброљубљу и о отимању туђег, које свети Златоуст у проповедима својим упућиваше свима, царица сматраше да су упућене само њој, и да то њу он изобличава и осуђује. Јер она беше веома среброљубива и ненасито златољубива; и многима учини неправду, отимајући им имовину. љута због тога на блаженог угодника Божјег, она стаде смишљати на који би га начин збацила са патријаршијског престола.
У то време бејаше у Цариграду један угледан човек, по имену Теодорих, по звању патриције, који поседоваше велико богатство. Завидећи му и желећи да се докопа његовог имања, царица се пашташе да му нађе неку кривицу, због које би му могла одузети имање, али не нађе, јер Теодорих беше човек добар и праведан. Пошто не могаше напаковати кривицу Теодориху, царица измисли овакву подвалу. Она позва Теодориха код себе, и рече му: Теби је познато како се свакодневно много троши из царских благајни на издржавање царске војске и на прехрањивање безбројних људи. Са тог разлога наша се благајна налази сада у оскудици, па зато дај царској благајни у зајам један део од своје имовине. Тиме ћеш задобити наше благоволење; а у своје време добићеш натраг оно што нам будеш дао сада.
Теодориху би јасно да царица хоће његовом имовином не да напуни царске благајне него да задовољи своје ненасито среброљубиво срце. Зато он оде к блаженом Јовану, исприча му шта царица хоће од њега, и са сузама мољаше светитеља да му помогне и да га заштити од царице. Свети Златоуст одмах написа царици писмо, саветујући је благим и кротким речима да не чини неправде Теодориху. Царица, иако љута на патријарха, ипак овога пута поступи по његовој жељи: јер се постиде премудрих речи његових, и обећа да Теодориху неће учинити никакво зло.
После тога Теодорих, слушајући златне речи светог Златоуста о милостињи и о сабирању себи блага не на земљи, где га рука завидљиваца може отети, него на небу, где нико неће ни завидети ни отимати, донесе одлуку да своје богатство да Цару Небеском. Оставивши себи мали део своје имовине за издржавање своје породице, он сву осталу огромну имовину своју поклони црквеној гостопримници за издржавање странаца, убожјака и болесника. Чувши за то, царица се веома огорчи и noana блаженом Јовану овакву поруку: "По твоме савету, свети патријарше, ја ништа не узех од патриција Теодориха за потребе нашега царства, а ти си приграбио његово имање ради свога обогаћења. He би ли било приличније да смо то узели ми а не ти, пошто се Теодорих обогатио на царској служби? Зашто се ти ниси угледао на нас? Као што ми ништа не узесмо од Теодориха, требало је да и ти не узмеш његову имовину".
На ову поруку свети Златоуст отписа царици овако: "Сматрам, познато је твоме богољубљу да ја, ако бих желео богатство, ништа ме спречило не би да га имам: јер моји родитељи беху веома богати, високородни, високи достојанственици, веома имућни. Али се ја добровољно одрекох богатства. Зар сада не би било стидно да иштем оно што сам оставих, и друге учим да то презиру? Ти тврдиш да сам Теодорихово имање узео ради свога обогаћења. Но знај, Теодорих ништа није дао мени; и да ми је давао, ја не бих примио. Своје богатство он даде Христу, чинећи милостињу ништима и убогима. И добро је урадио, јер ће стоструко примити од Христа у будућем веку. Ја бих желео да и ти, угледајући се на Теодориха, сабираш себи имања на небу, да би, када осиромашиш, била примљена у вечне обитељи.[21] Ако пак имаш намеру да од Христа узмеш оно што My je Теодорих дао, шта ми ту можемо? Јер, као што ћеш сама увидети, ти ћеш увредити не нас већ самога Христа".
Прочитавши ово писмо христомудрог патријарха, царица се још јаче разгњеви, и стаде размишљати на који начин да се освети светитељу. У то време допутова у Цариград из Александрије нека удовица по имену Калитропа, и то ради следећег посла. Када у Александрији управљаше војвода Павликије, који имађаше чин августалија,[22] неки завидљиви људи доставише му како она, тобож, има много злата. Павликије пак беше веома златољубив. Лажно окрививши ту удовицу, Павликије је примораваше да му она да пет стотина златника. А она, немајући толико новаца, заложи код својих суседа све што имађаше, и једва сакупивши пет стотина златника даде их августалију. Но Павликије ускоро би због неисправиости смењен са дужности августалија и одведен у Цариград на суд. За њим крену и та јадна удовица. Изишавши пред цара, она паде преда њ са сузама и вапајем, жалећи се на Павликија, да јој је насилно узео пет стотина златника. Цар нареди цариградском градоначелнику да ову ствар иследи и пресуди, и да удовици врати све што јој је Павликије узео. Но градоначелник, држећи Павликијеву страну, пресуди да је он невин, а удовицу отпусти празну. Увређена тиме још више, удовица прибеже к царици, и испричавши јој своју муку она мољаше царицу за милост и помоћ. Златољубива царица се обрадова томе, јер се надаше да из тога извуче за себе много злата. И она одмах дозва к себи Павликија, изобличи га с великим гњевом за отимачину и за неправду учињену убогој удовици, и нареди да га држе под стражом док не да сто литри злата. Видећи да се не може извући из царичиних руку, Павликије посла својој кући да донесу злата колико тражи царица и предаде јој сто литри злата. А царица од свег тог злата даде удовици само тридесет и шест златника, и отпусти је, све пак остало задржа за себе. Удовица изиђе од царице плачући и кукајући због такве неправде. Чувши пак да се свети патријарх Јован заузима за оне којима је неправда учињена, она прибеже к њему и исприча му подробно шта јој учинише Павликије и царица.
Утешивши плачућу удовицу, свети Златоуст посла по Павликија, и призвавши га у цркву рече му: Нама је познато какве си неправде чинио тлачећи убоге и насилно отимајући туђа имања и како си поступио са овом јадном удовицом, не бојећи се Бога који је Отац сиротама и заштитник удовицама. Позвао сам те зато, да вратиш пет стотина златника овој коју си неправедно оштетио. Дакле, врати јој, да би она намирила своје повериоце, и да не би у крајњој беди помрла са децом својом. Тада ћеш се и ти ослободити од свога греха и умилостивити Бога кога си разгњевио, и који ће одмаздити теби за неправду учињену сиротама, ако се не покајеш. - Павликије одговори: Владико, ова удовица учинила је мени несравњено већу неправду, јер, жалећи се на мене царици, она ми узе сто литри злата. Шта више хоће она од мене? Нека иде код царице и узме своје од ње. - Светитељ му на то рече: Ако је царица и узела од тебе толико злата, но ова удовица још није добила своје, па зато није ни крива за неправду коју ти је царица учинила. Царица је узела од тебе тако много злата не толико за неправду коју си нанео удовици колико за друге твоје грехе и грабеж које си починио док си на власти био. Ти се немој изговарати говорећи против царице. Кажем ти, нећеш изаћи одавде док не вратиш удовици све што си узео од ње, до последњег златника. А оних тридесет шест златника што јој даде царица нека јој буде за путни трошак.
И не пушташе свети Златоуст Павликија из цркве. А када царица дознаде да патријарх не пушта Павликија из цркве, посла светом Златоусту овако наређење: Пусти Павликија, пошто сам ја већ узела од њега доста злата за тај дуг. - Царичиним изасланицима свети патријарх одговори: Павликије неће бити пуштен одавде док не врати убогој жени што јој је узео. - Царица по други пут посла светитељу захтев да отпусти Павликија, но светитељ одговори: Ако царица хоће да пустим Павликија, онда нека пошље овој удовици пет стотина златника. To за њу не представља велику количину, јер је много више узела од Павликија, сто литри злата.
Чувши то царица се напуни јарости, и посла одмах два капетана са по сто војника, да Павликија изведу из Цркве силом. Но када се војници приближише к црквеним вратима и хтедоше да уђу, изненада се појави Ангео Господњи који са исуканим у руци мачем стајаше на вратима и не даваше им да уђу. Угпедавши страшнога Ангела војници се уплашише и побегоше натраг. И дотрчавши к царици преплашени, известише је о јављењу Ангела. А она чувши то препаде се, и не усуди се више да шаље к патријарху Јовану по Павликија . Када пак Павликије виде да му царица не поможе, он посла својој кући по злато, и врати удовици пет стотина златника, и онда би пуштен из цркве. Добивши своје, удовица се с радошћу врати у свој град.
Царица међутим не престајаше гњевити се на блаженог Јована, и из дана у дан увећаваше се у срцу њеном бес и злоба противу незлобивог и правичног угодника Божијег. И након кратког времена она посла светом Златоусту своје слуге да му строго и љубазно саопште ову њену наредбу: Престани да нам се противиш, и не мешај се у наше царске послове, јер се и ми не мешамо у црквене послове, него их препуштамо теби да их сам уређујеш. Престани да у црквама правиш од мене причу за све, говорећи о мени и изобличавајући ме. До сада сам те сматрала за оца и указивала ти потребно поштовање; но ако се ти од сада не поправиш и не станеш се боље односити према мени, онда знај, ја то трпети више нећу.
Саслушавши ове царичине речи, блажени Јован се веома ожалости, и уздахнувши дубоко рече изасланицима: Царица хоће да ја будем као мртав: да не видим неправде које се чине; да не чујем гласа тлачених, плачућих и ојаћених; да не изобличавам оне који греше. Али, пошто сам ја епископ и мени је поверено старање о душама, ја сам дужан недремљивим оком мотрити на све, саслушавати молбе свих, поучавати и упућивати све, и изобличавати непокајане. Јер ја знам да је сигурна пропаст: не изобличавати безакоње и не опомињати безаконике. Бојим се да се и на мене не примене речи пророка Осије: Сакрише свештеници пут Господњи (Ос. 6, 9). Јер божанствени апостол наређује карати пред свима онога који греши, да и други имају страх (1 Тм. 5, 20). И он исти учи, говорећи: Проповедај реч, настој у добро време и у невреме , покарај, запрети, умоли (2 Тм. 4, 2). Ја карам безакоња а не безаконике; никоме не говорах у лице о његовом безакоњу, никога не понизих срамотом, нити када споменух име царице ради изобличења ње. Но ја уопште поучавах све, и поучавам, да не чине зла и да не вређају ближњега. Ако пак кога од оних који слушају моје поуке осуђује савест за учињена рђава дела, онда он треба да се гњеви не на мене него на себе, и нека се уклони од зла и твори добро. Ако царица зна да није учинила никакво зло нити кога увредила, зашто се онда љути на мене који учим људе да се клоне од сваке неправде? Боље би јој било да се радује што није учинила никакву неправду и што ја ревносно учим спасењу људе над којима она царује. Ако је пак починила оне грехе које ја поукама својим старам се да искореним из срца људских, онда нека зна да њу изобличавам и срамотим не ја, него је сама дела њена изобличавају и души њеној наносе велику срамоту и стид. Стога, нека се царица гњеви како хоће, али ја нећу престати говорити истину. Јер боље ми је да разгњевљујем људе него Бога: јер кад бих људима угађао, онда не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10).
Рекавши то изасланицима царичиним, свети Златоуст их отпусти. А они, вративши се к царици, пренесоше јој све што чуше. To царицу још више разјари, и она још јаче непријатељеваше против блаженога Јована. И не само царица непријатељеваше против светитеља већ и многи други који живљаху неправедно и без покајања. Златоусти благовесник Христове Истине имађаше непријатеље не само у Цариграду него и у далеким земљама. Такви беху: Александријски патријарх Теофил, који од самог почетка не љубљаше Јована, и не жељаше да он буде патријарх; Акакије епископ Беријски,[23] Северијан Гевалски[24] и Антиох Птоломаидски,[25] a у Цариграду два презвитера и пет ђакона, многи из царске палате, и три познате и богате удовице развратног живота: Марса, Кастриција и Евграфија. Сви ти ненавидници светога Јована, договарајући се међу собом, паштаху се да му створе неку кривицу, да би могли протурити у народу рђав глас о њему. Пре свега они послаше у Антиохију нарочите људе, да тамо испитају и дознаду да ли је Јован учинио какво зло, макар у детињству. Но испитивања испитивача бише узалудна, и они не нађоше ништа. После тога они послаше у Александрију к Теофилу, мајстору да вешто скује лаж. Али ни он не могаше ни за шта окривити светог Јована, који као сунце сијаше врлинама. При свем том Теофил, подучаван од самог Сатане, ревносно се стараше да Јована свргне с престола, што и учини, имајући за помоћника царицу и остале рђаве људе. Изгнанство светог Златоуста догоди се на следећи начин.
У Александрији бејаше угледан презвитер Исидор странопримац, тојест хранитељ странаца, човек светог живота и мудар, чувен по својим врлинама и богомудрости. Он беше већ стар, имађаше осамдесет година; за презвитера био постављен од светог Атанасија Великог, патријарха Александријског.[26] Према овом Исидору Теофил бејаше непријатељски расположен због александријског ирезвитера Петра, кога Теофил хоћаше да без кривице лиши чина и одлучи од Цркве, а Исидор штићаше Петра и доказиваше да је оптужба против Петра неправична. Зато се Теофил стаде гњевити и на Исидора; без разлога одлучивши од Цркве Петра, он поче тражити кривицу Исидору, да би и њега одлучио од Цркве.
У то време нека удовица Теодотија даде Исидору хиљаду златника, да тим новцем одева у Александрији просјаке, сирочад и убоге удовице. При томе Теодотија замоли Исидора да о томе не говори патријарху Теофилу, да овај не би узео то злато и утрошио га на зидање камених зграда. Добивши злато, Исидор поступи онако како га је молила Теодотија, и ништа не каза Теофилу. Но Теофил потом сазнаде од некога да је Исидор добио од Теодотије хиљаду златника, и без његовог знања потрошио их за потребе убогих. Златољубиви Теофил се због тога силно разгњеви на Исидора, и невиног и целомудреног старца оптужи за противприродни грех. За доказ своје клеветничке оптужбе Теофил купи лажне сведоке златом. Но лаж Теофилова би обелодањена, и невини Исидор ослобођен као чист. При свем том, патријарх Теофил у својој необузданој злоби ипак лиши Исидора презвитерског чина, и изагна из клира са батинама и срамотом невиног угодника Божјег. Пострадавши невино, преподобни Исидор напусти Александрију и удаљи се на пустињачко молитвено тиховање у Нитријску Гору,[27] у којој се он раније још као млад подвизавао. И живљаше тамо у једној колиби молећи се Богу и трпељиво подносећи свој удес.
У то време у Египатским манастирима живљаху четири брата, људи врлински и богобојажљиви, који сав живот свој провођаху у пошћењу и монашким трудовима. Они се зваху: Диоскор, Амоније, Јевсевије и Јевтимије, а надимак им беше: Дуги, пошто се сви они одликоваху високим растом. Ову браћу због њиховог врлинског живота поштоваху не само житељи Александрије него и Теофил. Једнога од њих, и то Диоскора, против његове воље, Теофил постави за Хермопољског епископа,[28] а два брата његова, Амонија и Јевтимија, умоли да се настане са њим у патријаршији, и принуди их да приме свештенички чин. Живећи у патријаршији поред Теофила, они видеше да он живи не по Богу и више воли злато него Бога, и чини велике неправде. Зато они не хтедоше остати више са њим, него га оставише и поново вратише у своје пустињачко молитвено самовање и тиховање. Схвативши разлог њиховог одласка, Теофил се веома увреди, и љубав коју имађаше према њима промени на јарост, и стаде размишљати како да им се освети. У том циљу он најпре пусти глас како се, тобож "Дуги" заједно са свргнутим Исидором држе Оригенове јереси и како том јереси саблазнише многе монахе. Затим он посла најближим епископима наређење да одмах отерају најстарије монахе из Нитријске пустиње, не објашњавајући им разлог због чега их изгоне. Када епископи поступише по патријарховом наређењу, изгнавши са горе и из пустиња[29] све благочестиве и богоугодне подвижнике, онда се ови изгнаници скупише, одоше заједно у Александрију к патријарху и молише га да им каже због чега су осуђени и прогнани из својих обиталишта. А патријарх, у безумном гњеву, полете на њих, и као бесомучан омота омофор[30] око врата Амонију, и бијући га викаше: Јеретиче, прокуни Оригена! - После Амонија Теофил исто тако изби и остале, и раскрвави их, и не дајући никоме да што рекне, све их са срамом најури од себе. A они, не добивши од Теофила одговор на своје питање, вратише се у своје колибе, обраћајући мало пажње на јарост и бес патријарха Теофила.
Сазвавши оближње епископе, Теофил предаде анатеми четири невина монаха: Амонија, Јевсевија и Јевтимија, браћу Диоскорову, и гореспоменутог блаженог Исидора, не позвавши их да их испита о њиховој вери. Но јарост његова се тиме не укроти: јер он сам написа против њих многе лажне оптужбе, окривљујући их за јерес, за враџбине и за многе друге тешке грехе. Затим најми за новац клеветничке и лажне сведоке, уручи им те лажне оптужбе, и нареди им: да када он о празнику у цркви буде поучавао народ, они приступе и предаду ове написане против гореспоменутих монаха оптужбе, и приведу лажне сведоке. А када све би тако урађено, патријарх нареди да се те лажне оптужбе прочитају у цркви. После тога он те оптужбе показа градоначелнику, узе од њега око пет стотина војника и крену са њима у Нитријску Гору са намером да отера из Египта Исидора, Диоскорову браћу и све њихове ученике, као јеретике и врачаре. Уз помоћ војске Теофил најпре свргну с епископског престола Диоекора, а затим, напивши војнике вином, нападе ноћу на Нитријску Гору, и искаше пре свију Исидора и браћу Диоскорову: Амонија, Јевсевија, Јевтимија. He налазећи их, пошто се они беху сакрили у једној дубокој јами, он нареди војницима да нападну на све монахе, да им спале сва обиталишта и разграбе њихову бедну имовину, одећу и храну. Пијани војници се разлетеше по свима местима и пећинама у пустињи, погубише, угушивши у огњу и диму, до десет хиљада постника, у десети дан месеца јула, када се у светој Цркви и врши спомен њихов. Остали се монаси разбегоше, скривајући се где је ко могао. После тога Теофил се врати у Александрију.
Преостали после овог покора монаси сабраше се, оплакаше побијене оце и браћу своју, па се разиђоше куда је ко хтео. Диоскор са својом браћом, блажени Исидор и многи други монаси, просијали у посту и осталим врлинама, изврсни чудотворци, удаљише се веома ожалошћени у Палестину. При томе њима не беше тешко то што су намучени и прогнани, него што су без икакве кривице одлучени Теофилом од Цркве и прибројани јеретицима. Но и у Палестини Теофил их не остави на миру: он одмах посла палестинским епископима овакву поруку: "He треба да без моје сагласности примате одлучене и одбегле од мене".
Тада изгнаници, не знајући куда да се обрате, отидоше у Цариград к светом Јовану Златоусту, као к сигурном пристаништу, и павши преда њ мољаху га са сузама да им укаже милост и помоћ. Видећи у такој невољи педесет људи остарелих у врлинама, свети Златоуст се сажали на њих и расплака. Затим, дознавши од њих због чега су доживели толику напаст од Теофила, утеши их благим речима и успокоји, сместивши их при цркви свете Анастасије. Издржавање пак даваше им не само свети Златоуст него и света Олимпијада ђакониса, која их из својих средстава онабдеваше сваком потребом. Јер ова ђакониса све своје богатство употребљаваше на збрињавање и издржавање сиротиње и странаца. Она беше ваистину света; и њен се спомен празнује двадесет петог јула. Свети беху ваистину и ти монаси, од којих спомен неких Црква поче касније празновати. Међу њима се нарочито издвајаше неко по имену Јеракс, који многе године проведе у пустињи. К њему једном дођоше ђаволи, и говораху му: Старче, ти ћеш живети још педесет година, а нећеш моћи издржати тако дуго време у пустињи. - А он, схвативши њихово препредено кушање, рече им: Ви ме ожалостисте предсказујући ми тако краткотрајан живот, јер ја сам се спремао да у овој пустињи трпим двеста година. - Чувши то, ђаволи побегоше посрамљени.
Ето таквог оца, кога ђаволи не могоше поколебати, изагна Теофил Александријски. Међу светим монасима бејаше још Исак презвитер, ученик светог Макарија Великог,[31] чист од утробе матере своје, јер он беше донесен у пустињу као дете од пет година, и тамо одрасте. Он беше велики зналац Светога Писма, и веома начитан. Уопште сви ти Теофилом прогнани монаси беху свети и преподобни. Блажени Јован их веома поштоваше и не брањаше им у цркву одлазити, али их светом Причешћу не припушташе док он потпуније не расветли разлог њиховог одлучења и не помири их са Теофилом. Он их задржа да они ништа не говоре цару о својој невољи и да се не жале на Теофила, обећавајући им да ће их својим писмима Теофилу помирити с њим. И стварно, свети Златоуст одмах посла Теофилу, молећи га да дозволи овим монасима да они мирно живе у својим келијама у Египгу и да их поново прими у крило Цркве Христове.
Теофил доби Златоустово писмо. Но поред тога он од неких лажљиваца и клеветника беше чуо како Цариградски патријарх Јован тобож припушта светом Причешћу те прогнане монахе, што не беше истина. Веома разгневљен због тога на светог Златоуста, Теофил отписа сурово светоме патријарху, окривљујући га за нарушавање црквених правила.[32] Свети Златоуст по други пут упути Теофилу мирољубиво писмо, молећи га да престане са гњевом и да не забрањује монасима обитавати тамо одакле су прогнани. Међутим Теофил одговори светом Златоусту још грубље него раније, и стаде се љутити више на њега него на саме монахе. Видевши да Теофил остаје упоран у својој злоби, тек тада прогнани монаси написаше жалбу цару, у којој огшсаше муке своје које поднеше од Теофила. Ову жалбу своју они предадоше цару када овај беше у цркви.
Сажаливши се на тако честите и врлинске монахе, цар одмах посла наредбу Александријском епарху, да Теофила, макар и принудно, пошаље у Цариград на суд, да пред патријархом Јованом и сабором епископа одговара за злоћу своју и буде осуђен за дела своја. Цар такође писа и папи римском Инокентију,[33] молећи га да са своје стране упути епископе у Цариград на сабор ради суда Теофилу. Папа одмах нареди својим епископима да буду спремни за пут, и очекиваше вести од цара Аркадија о томе да ли су се већ сабрали источни епископи. Но цар не писа поново, и западни епископи не отпутоваше у Цариград. Међутим Теофил поткупи Александријског епарха, те овај допусти Теофилу да остане у Александрији док не добави из Индије најлепше мирисе и слаткише, које би лађом послао у Цариград. У то време Теофил придоби на своју страну светог Епифанија, епископа Кипарског,[34] јер оклевета светог Златоуста да је, тобож, јеретик, пошто је примио код себе Оригенове следбенике и причешћује се с њима. Епифаније, човек незлобив, не прозре Теофилово лукавство, већ поверова његовој лажи, и ревнујући за побожност прокле Оригенове књиге на помесном сабору на Кипру, а затим писа светом Златоусту препоручујући му да и он то исто уради. Но свети Златоуст, не хитајући са овом ствари, продужи изучавати Свето Писмо, и свом душом труђаше се да у цркви поучава народ и приводи грешнике покајању. Међутим Теофил, припремајући се за пут у Цариград, умоли светог Епифанија да и он отпутује тамо. Притом Теофил говораше: Ми ћемо тамо одржати сабор против оригениста. - Свети Епифаније послуша Теофила и хитно отпутова у Цариград, где стиже пре Теофила. Но пред његов долазак, у Цариграду се догоди следећа ствар.
Живљаше у Цариграду један велможа по имену Теогност, човек добар и богобојажљив. Он би оклеветан пред царем од неког завидљивог и зловерног великодостојника да је тобож ружио и грдио цара, а царицу називао "златоненаситљивом" и говорио да она неправедно присваја себи туђа имања. Цар се наљути на Теогноста и нареди да га упуте у Солун на заточење, и да му се одузме сво богатство и имање, а да се Теогностовој жени и деци остави само један виноград изван града за издржавање. На путу за Солун Теогност се разболе од муке и умре. Жена пак његова, тешко уцвељена смрћу свога мужа и горко ојађена губитком имања, оде к светом Златоусту и са сузама му исприча своју муку. Светитељ је тешаше мудрим речима и саветоваше јој да бригу своју положи на Господа. Притом он јој дозволи да свакодневно узима за себе и за децу своју храну из црквене гостопримнице, а сам искаше згодно време када би могао замолити цара да нареди да се овој удовици и њеној деци врати неправедно одузето имање. Но то омете злоћа царичина, и она зададе силне муке не само овој удовици него и блаженом Златоусту.
Када настаде берба грожђа, и сви људи стадоше одлазити у своје винограде, крену и царица Евдоксија у своје винограде. Но пролазећи поред Теогностова винограда, који беше недалеко од царских винограда он јој се веома допаде, и она уђе у њега, узабра својим рукама један грозд и поједе га. А бејаше један овакав царски пропис: ако цар, или царица, уђе у туђ виноград и поједе грозд, онда власник тога винограда престаје имати права на тај виноград и виноград постаје царски, а власнику се виноград или исплати новцем или му се да други виноград у замену. Сагласно томе пропису, царица Евдоксија нареди да се Теогностов виноград прогласи царским. Она тако уради са два разлога; прво, желела је да напакости удовици и њеној деци, пошто је била љута на њу зато што је ова ишла к светом Златоусту и испричала му своју муку; а друго, тражила је ма шта због чега би могла окривити светог Златоуста и прогнати га из цркве. Разуме се, она је знала да ако свети патријарх сазна за ову ствар, он свакако неће ћутати него ће узети у заштиту ојађену удовицу. Из тога ће планути раздор, те ће она остварити своју замисао.
Тако и би. Ојађена удовица стварно прибеже к блаженом Златоусту и ридајући каза му да јој је царица одузела виноград, ту последњу наду за прехрану деце. Свети Златоуст одмах посла царици писмо по архиђакону Евтихију, приволевајући је на милосрђе, подсећајући је на врлински живот њених родитеља и на врлине ранијих царева, приводећи јој у срце страх Божији, застрашујући јој душу подсећањем на Страшни суд Божји, и молећи је да виноград врати убогој удовици. Но царица, не покоравајући се поукама светог Златоуста и не слушајући његове молбе, отписа му суровим писмом, у коме се позиваше на древне законе царске, и као увређена од њега осионо изјављиваше да она више неће трпети такве увреде. "Ти си, писаше она светом Златоусту, не знајући царске прописе, осудио мене речима својим као ону која чини неправду и безакоње, и увредио си ме; али ја више нећу трпети твоје увреде, нити ћу трпети тебе који не престајеш ниподаштавати ме".
Прочитавши ово писмо, свети Јован оде у дворац к царици и стаде је благим речима саветовати, молећи је више него раније и настојавајући да виноград врати удовици. Но царица одговори: Ја сам ти већ писала шта су пређашњи цареви прописали односно винограда. Нека удовица у замену за свој виноград изабере други виноград или нека прими новчану накнаду. - На то светитељ рече: Она не захтева други виноград и не тражи накнаду у новцу, него моли да јој се врати одузети виноград. Зато јој врати њен виноград. - Царица одговори: Немој се противити древним законима царским, јер ти такво противљење неће бити на добро. - Свети угодник Божји рече царици на то: Немој правдати своје поступке древним прописима и законима, које прописаше незнабожачки цареви. Теби, благочестивој царици, ништа не смета да неправедни закон укинеш и да праведни пропишеш. Врати дакле виноград оштећеној удовици, да те не назовем другам Језавељом и да не паднеш под проклетство под које паде та нечестива царица Израиљска.
Када светитељ то рече, царица се запали силним гњевом, и кукњавом својом испуни дворац, обелодањујући прикривени јед срца свог, и вичући: Ја ћу се сама осветити теби за све; а жени не само нећу вратити њен виноград, него јој ни други нећу дати у замену за њен, нити јој исплатити новчану накнаду. Тебе пак казнићу за увреду. - И нареди царица да светог Јована силом избаце из царске палате.
Тако срамно избачен од царице, свети Златоуст издаде своме архиђакону Евтихију на веома строг начин ову наредбу: Реци црквеним вратарима да они, када царица дође к цркви, затворе врата пред њом и не дадну ући у цркву ни њој ни њеној пратњи. И нека јој кажу да је Јован наредио да тако ураде.
Када настаде празник Крстовдан, сав се народ слеже у цркву; дође и цар са својим великашима. А када наиђе царица са свом свитом својом, вратари затворише пред њом црквена врата, не дајући јој, сагласно патријарховом наређењу, да уђе унутра. А када царичине Слуге викаху: Отворите госпођи царици! - вратари одговараху: Патријарх је наредио да је не пустимо! - А царица, сва постиђена и огорчена, говораше вичући: Гледајте и схватите сви, какву ми срамоту наноси тај гњевљиви човек! Сви несметано улазе у цркву, само се мени једној то забрањује. Еда ли ја не могу одмаздити њему, и отерати га са престола? - Док царица тако викаше, један из њене свите извуче мач и замахну њиме са жељом да удари у врата, али му се рука тог часа сасуши и укочи као мртва. Видевши то, царица и сва њена свита се страховито препадоше, и вратише се натраг. А човек сасушене руке уђе у цркву и стаде усред народа, громко вапијући: Помилуј ме, Владико свети, и исцели сасушену руку моју која се подиже против светог храма. Сагреших, опрости ми! - схвативши разлог сасушења руке његове, свети Златоуст нареди да му омију руку у олтарској умиваоници, и рука се тог тренутка исцели. Видевши такво чудо, сав народ узнесе хвалу Богу. Све то не утаји се и од цара. Но он, познавајући рђаву нарав царичину, ћуташе као да ништа не зна. Светог пак Златоуста он веома љубљаше и са задовољством га слушаше. Међутим царица се на све могуће начине лукаво пашташе да прогна светог Златоуста, што јој ускоро и испаде за руком.
У то време допутова у Цариград свети Епифаније, епископ Кипарски, носећи са собом књиге написане против Оригена. Ио крцавши се са лађе он уђе у цркву светога Јована Претече, удаљену од града седам стадија,[35] одслужи овету литургију и рукоположи једног ђакона, насупрот канонима који забрањују епископу да без дозволе епархијског архијереја посвећује ма кога у туђој пастви.[36] После тога он уђе у град и одседе у једној приватној кући. За све то сазнаде свети Златоуст, и не разгневи се на Епифанија, пошто је знао да је он свет и безазлен човек. Штавише, он посла к Епифанију и моли га да дође к њему и станује заједно са њим у патријаршијском дому, као што раде сви епископи. Но Епифаније не пристаде на то, па чак не хоћаше ни да се види с патријархом Јованом, а његовим изасланицима одговори: Ако Јован не протера из града Диоскора и његове монахе, и ако се не потпише против Оригенових књига, онда ја нећу имати заједницу с њим. - На то свети Јован одговори преко изасланика Епифанију: Пре саборског расуђивања не треба чинити ништа произвољно.
Непријатељи светога Златоуста, дошавши к Епифанију, умолише га да он у цркви Светих Апостола, пред целим народом, прокуне Оригенове списе, да одлучи као оригените све монахе, прогнане из Египта са Диоскором, и да изобличи Јована што прима оригенисте и дели њихово мишљење. Ревнујући за веру, Епифаније сутрадан изјутра оде у цркву Светих Апостола. А свети Златоуст, дознавши за његову намеру, упути му преко изасланика овакву поруку: Епифаније, ти радиш многе противканонске ствари. Пре свега литургисао си и рукополагао си у мојој пастви без мога пристанка, затим си одбио да станујеш с нама; а сада удараш на Цркву моје епархије, усуђујући се да без саборског суда вршиш одлучења. Пази дакле, да не изазовеш узбуну у народу и сам западнеш у опасност.
Саслушавши ову поруку Епифаније се поколеба, изиђе из цркве, и реши се да чека Теофилов долазак. Међутим Господ, не допуштајући да међу Његовим угодницима буде ма каквог непријатељства, откри Епифанију на тајанствен начин да је Јован чист као сунце и да су га из зависти оклеветали. Епифаније је стварно слушао од многих људи о великим врлинама Јовановим, о беспрекорној вери његовој, о савршеном животу његовом, и чудио се што многи устају против Јована и подмећу му разне кривице. Стога Кипарски светитељ стаде стрпљиво очекивати чиме ће се завршити цела ова ствар.
Међутим, царица Евдоксија, чувши да се Епифаније клони Јована и да није у слози с њим, претпостави да међу њима постоји гњев. И она призва к себи Епифанија, и рече му: Оче Епифаније, ти знаш да се цело грчкоримско царство налази у нашим рукама. Ево, данас ћу сву власт црквену предати теби, ако ме послушаш, и исцелиш тугу срца мога, и изведеш оно што сам смислила. - Епифаније одговори: Говори, чедо, и ми ћемо се према моћи својој постарати да учинимо оно што ће бити на спасење душе твоје. - Тада царица, држећи да ће преваром придобити Епифанија за свој план, поче му овако говорити о Јовану. Ето, тај Јован постаде недостојан да стоји на челу црквене управе и тако великог звања, јер устаје против цара и не одаје нам потребно поштовање. Осим тога многи говоре да је он одавно јеретик. Зато би желели сазвати сабор и Јована лишити патријаршијског звања, и место њега поставити другог, који би могао добро управљати Црквом.
Говорећи тако Епифанију, царица дрхташе сва од силнога гњева. Затим поново стаде говорити: Уосталом, није потребно замарати многе оце доводећи их овамо на сабор. Боље је, свети оче, ти га сам уклони из Цркве и место њега постави другога, кога ти Бог буде указао, a ja ћу са своје стране удесити све да сви послушају тебе. - Чедо, одговори јој Епифаније, саслушај без гњева оца свога. Ако је Јован јеретик, као што ви тврдите, и не покаје се због своје јереси, онда је он недостојан патријарашког звања, и ми ћемо поступити с њим како ти наређујеш. Но ако ти желиш да га протераш зато што је изгрдио тебе, онда Епифаније неће пристати на то, пошто цареви треба да буду не злопамтљиви већ добри, кротки и који праштају увреде. Јер и ви имате над собом Цара на небесима и иштете од Њега опроштај сагрешења ваших, тако и ви поступајте са другима. Спаситељ је рекао: Будите милостиви као што је и Отац ваш небески милостив (Лк. 6, 36). - Царица на то рече Епифанију: Оче, ако не прогнаш Јована, онда ћу ја отворити идолске храмове, и учинићу да многи одступе од Бога и поклоне се идолима, те ће последње бити горе од првашњега. - Ово царица говораше с гњевом и проливаше сузе. Зачудивши се безумном гњеву царичином, Епифаније рече: Ја сам чист од такве осуде праведника. - Рекавши то он се удаљи из дворца.
Међутим по свему граду пронесе се глас да царица наговара великога Епифанија против Јована, и да Епифаније, одлазећи у царске палате, договара се са царицом о збацивању патријарха. Тај глас дође и до светог Златоуста, и он човек огњене нарави изговори у цркви поучење народу, у коме спомену из Светога Писма злоћу разних жена. Многи од народа, саслушавши речи светог Златоуста о женама, помислише да он посредно говори о царици. А непријатељи светога Златоуста записаше на хартији ове његове речи и однесоше царити. Прочитавши их, царица сматраше да се ове речи светога патријарха односе једино на њу, па са сузама прибеже к цару, жалећи му се како је Јован пред целим народом грди у цркви. И ридајући она говораше цару: Знај, вређање мене је у исто време вређање тебе, и када Јован грди мене он грди тебе; моја срамота је твоја срамота. - И говорећи тако, царица мољаше цара да нареди да се сазове сабор и Јован осуди на прогонство. Уједно с тим царица писа и Теофилу Александријском да брзо дође у Цариград не бојећи се ничега. "Ја ћу, писаше она Теофилу, умолити цара за тебе и запушити уста свима твојим противницима. Само дођи одмах и доведи многе епископе, да протераш непријатеља мог Јована".
Охрабрен оваквим писмом царичиним, Теофил одмах крену у Цариград са лађама натовареним индијским мирисима, воћем, скупоценим египатским тканинама свиленим и златотканим, еда би многе преластио даровима и придобио за свој план.
У то време блажени Јован написа светом Епифанију овако: "Брате Епифаније, чуо сам да си дао пристанак на моје прогонство. Знај дакле, престо свој више видети нећеш". - А Епифаније му отписа овако: "Страдалниче Јоване, трпећи неправду побеђуј! Но знај, да и ти нећеш стићи до места куда ће те прогнати".
И испуни се пророчанство обојице. Епифаније се задржа у Цариграду још неко време, и увиде да светог Јована хоће неправично да осуде. Но не желећи да узима удела у разбојничком суду над праведником, он са својом пратњом тајно седе на лађу и крену дома. Путујући пак лађом он се престави ка Господу, не стигавши до свога града и престола. Исто тако и свети Златоуст, у време другог прогонства свог, не стиже до места одређеног му за заточење, него усну у Господу. Ho o томе ће бити реч касније. Сада пак вратимо се прекинутом излагању догађаја.
Надајући се у помоћ царичину и не бојећи се ничега, Александријски патријарх Теофил хитно допутова у Цариград са многим епископима, које он вешто придоби на своју страну. Цар пак не хте да разговара са Теофилом док од папе Инокентија не стигну римски епископи, јер он није знао да Римљани очекују од њега друго писмо, којим би их известио да су се источни епископи сакупили за сабор, па да онда крену у Цариград. Међутим царица кришом од цара дозва к себи Теофила и све епископе што беху дошли с њим, саопшти им своју намеру односно патријарха Јована и моли их да га збаце с престола. Они јој то обећаше, и она их богато обдари. Потом царица призва к себи све монахе, презвитере и епископе, који су се жалили на Теофила. Бејаше их: шест.епископа и двадесет презвитера и ђакона, који беху одстугшли од Теофила, изношаху разне кривице његове и захтеваху да му се суди. Сабравши све њих, царица их моли да одустану од своје намере, да не захтевају суд над Теофилом и да му опросте све што им је учинио. Неки од њих послушаше царицу, и положивши на Господа муку своју умукоше; други пак, међу којима беху Исидор и Јеракс (Диоскор се недавно беше преставио), силно се противљаху. Оне који умукоше, царица обдари богатим поклонима; а оне који се противљаху, одасла у Солун на заточење. На тај начин Теофил, ослободивши се од свих својих противника, могаше са успехом отпочети борбу против патријарха Јована.
У то време свети Јован, по обичају своме проповедајући у цркви реч Божју, један одељак Светога Писма из Треће књиге царства излагаше овако: Саберите к мени пророке лажне који једу за трпезом Језавељином, да би им ја рекао као што Илија рече: Докле ћете храмати на обе ноге своје? Ако је Господ - Бог, идите за њим; ако ли је трпеза Језавељина Бог, јевши из бљуваћете.[37] - Чувши то, непријатељи светог Златоуста обавестише Теофила и његове епископе. Они записаше те речи, и тумачећи их злонамерно а и додајући своје, они говораху да Јован јавно пред свима назива царицу Језавељом а њих лажним пророцима. Написавши то, они предадоше цару и царици. Тада царица ридајући мољаше цара да се суди Јовану. Цар пак, сажаљевајући царицу, сав гњев свој који имађаше против Теофила, окрену против Јована, и нареди Теофилу да устроји сабор против Јована. Теофил и његови једномишљеници се веома обрадоваше царевом гњеву против Јована. Теофил нађе два ђакона које свети Златоуст беше одлучио од Цркве: једнога због убиства, а другога због прељубе. Овим ђаконима Теофил обећа епископски чин под условом да лажно сведоче против патријарха Јована. А они бедници, непријатељујући против Јована и желећи епископство, одмах обећаше Теофилу да ће испунити његову вољу. Теофил написа многе лажне оптужбе против светог Јована Златоуста и предаде их ђаконима, да их они од себе поднесу сабору. Сабор се имао одржати у предграђу Халкидона, где се налазио царски дворац и велика црква светих апостола Петра и Павла.[38] Епископи, сабравши се тамо, заседаху на сабору заједно с Теофилом. А блажени Јован заседаше у своме патријаршијском дому са четрдесет законитих епископа. И веома се чуђаше свети Златоуст како Теофил, за кога је било нарећено да га због многих кривица силом приведу на суд, тако брзо придоби на своју страну цара и његове доглавнике, и од оптуженог се претвори у судију. И стаде свети Златоуст говорити епископима: Браћо, молите Бога за мене, и ако љубите Христа не остављајте цркве своје. За мене се већ приближи време страдања, и после многих невоља ја ћу отићи из овог живота ка Господу. Видим да је Сатана, не подносећи моју науку, сазвао против мене нечестиви сабор. Но ви не тугујте због мене, него ме спомињите у молитвама својим.
Чувши то, сви се ужаснуше и заплакаше. Светитељ им нареди да ућуте и тешаше их. У то време дођоше изасланици од Теофиловог сабора, позивајући светог Златоуста на суд, да да одговор на оптужбе, поднете против њега. А епископи који са светим Златоустом заседаваху на сабору послаше преко тих изасланика овакву поруку Теофилу: He позивај светитеља као Каин Авеља у поље, него ти дођи к нама, да се оправдаваш пред нама, јер ми имамо писмене доказе о безакоњима која си починио. Стога, дођи овамо, пошто нас, благодаћу Божјом сабраних не на разорење Цркве већ на мир, има много више него на вашем сабору. - Свети пак Златоуст са своји стране рече изасланицима: He могу ићи к отвореним непријатељима мојим. - И не оде. А позван на безакони суд по други и трећи пут, свети угодник рече изасланицима: Коме да идем? Непријатељима мојим, или судијама? Ја сам готов да предстанем суду целога света, но под условом да и моји противници предстану са мном на суд, али да нам судије буду други. Међутим сада су противници моји судије мени, и они хоће не да се суде са мном него да ми суде. Зато, на такав суд ја поћи нећу. Нека се саберу епископи из свих цркава, тада ћу предстати на суд.
Рекавши то, свети Златоуст посла место себе три епископа са два презвитера, да они говоре за њега. Међутим Теофилов сабор, угледавши Јованове изасланике, не даде им ни речи проговорити, него их дохватише и тукоше, а на једнога од њих ставише железне окове, који беху припремљени за светог Златоуста. Затим учесници тога сабора стадоше читати лажне оптужбе, написане против невиног и чистог срцем Јована, и привевши лажне сведоке вршаху суц над њим.
У то време свети Златоуст се са својим епископима нахођаше у патријарашкој цркви, и обрати им се оваквим речима: Огромни су валови, жестока је бура, али се ми не бојимо потопљења, јер на стени стојимо. Нека се пени море, и нека бесни, но оно не може разбити стену. Нека се подижу вали, но Исусову лађу потопити не могу. Реци ми, чега да се бојимо? Да ли смрти? Али, мени је живот Христос, а смрт добитак (Флб. 1, 21). Да ли да се прогонства бојимо, кажи ми? Али, Господња је земља и што је год у њој (Пс. 23, 1). Да ли да дрхтимо што ће нам имање одузети? Али, ми ништа не донесосмо у овај свет; очигледно је да ништа ни изнети не можемо. He бојим се онога што је страшно у овоме свету, нити марим за оно што представља срећу. He плашим се сиромаштва, не желим богатства, не страшим се смрти, него молим да напредујете у добру.
Међутим Теофил са сабором својих епископа осуди светога Јована као заслужног свргнућа, и лиши га престола, ни лице његово видевши, ни глас његов чувши. На тај начин они за један дан остварише зло које одавно припремаху. Затим упутише цару следеће писмо: "Пошто је Јован оптужен за многе преступе, и будући свестан својих кривица, он не хте да дође на суд, због тога је већ свргнут. Јер таквога канони избацују, и ми га избацисмо; и ништа више није потребно сем да твоја моћ нареди да он буде отеран са престола".
Цар Аркадије ни оптужнице против светог Златоуста прочита, ни узажеле да чује одговор светог угодника. Он без колебања поверова речима неправедног сабора, и нареди да патријарха светог одмах отерају из цркве. У том циљу он и посла к њему једног велможу с војском. А народ чувши за то запали се гњевом, и стече се к цркви безбројно мноштво људи, и не одступаху од цркве пуна три дана, не дозвољавајући да светог Златоуста протерају. При томе сви громко викаху на цара, на царицу, на Теофила и њихове једномишљенике што неправедно осудише угодника Божјег. Тада свети Златоуст, бојећи се да му не измисле нову кривицу како се он, тобож, не покорава цару, сакри се од народа; а кад се спусти ноћ он тајно изиђе из цркве и предаде себе војницима, посланим да га ухвате. Војници га одведоше на морски залив, и отпловише са њим у Пренет, који се налазио према Никомидији. А народ, сазнавши за то, диже велику буну, у којој многи бише убијени и још више рањени. Међу побуњеницима беше таквих који искаху да Теофила камењем убију. Када Теофил дознаде за то, он кришом побеже из града и сместа отплови у Александрију. Тако се исто разбежаше и његови једномишљеници. Метеж захвати сав народ на све стране; и по црквама и по трговима народ је громко викао против неправедног суда који свргну тако велики светилник света. Побуњеници опколише и сам царски дворац, и са силном виком и ридањем мољаху да свети Јован буде враћен на патријарашки престо. Док се то тако збивало, једне ноћи би страшан земљотрес, од којега све спопаде велики страх; нарочито се царица страховито препаде, пошто се дворац тресао јаче него друге зграде, а један се део његов и сруши. Видећи то, сав народ стаде громогласно викати: Ако Јован не буде враћен, то ће се сав град срушити!
Цар се уплаши Божје казне и народне буне, па хитно посла царичина евнуха Врисона за Јованом. Сада већ и царица мољаше цара да нареди вратити Јована, пошто је силан страх беше спопао од земљотреса и народне буне. И потекоше изасланици једни за другима да умоле светитеља да се врати у град, и Тракијско море[39] беше преплављено чамцима са изасланицима. Уступајући упорним молбама, свети Златоуст пристаде да се врати у Цариград. Сазнавши за то, сви грађани са упаљеним свећама изиђоше у сусрет светом патријарху, те море беше преплављено лађама које су дочекивале светитеља. Пришавши граду, свети Златоуст не хте да уђе у њега док се на великом сабору не изврши ислеђење због чега је он прогнан. Но народ упорно захтеваше да његов пастир не остане ван свога престола, и грдећи викаху на цара. Принуђен од народа, свети Златоуст уђе у град; и би чесно уз појање псалама и свештених песмопјенија уведен у цркву. После молитве Богу, свети угодник Божји узиђе на свој престо, и давши мир људима изговори поучење. И сви се радоваху великом радошћу због његовог повратка. И војска непријатеља његових распршта се потпуно; и сви се противници његови разбегоше и умукоше.
Свети Златоуст, по милости Божјој враћен народном љубављу на свој престо, управљаше Црквом Христовом у дубокој тишини, хранећи словесне овце своје медоточивим учењем својим. Украшена таквим пастирем и учитељем, сва се Црква радоваше. Но то не потраја дуго. Након два месеца опет настаде олуја против блаженог угодника Божјег. И то на следећи начин. По наређењу царице Евдоксије, на најважнијем тргу престонице, недалеко од саборне цркве Свете Софије, би постављен огроман стуб са сребрном статуом царичином на врху стуба. Поводом откривања те статуе данима су приређиване бурне свечаности и игре око тог стуба. Вика и бука допрла је до цркве свете Софије и много ометала само богослужење. Свети Златоуст упути захтев градоначелнику да обустави то недолично весељење око стуба. Али градоначелник не предузе ништа. Тада херувимски ревнитељ светиње Господње, свети Златоуст изговори у саборној цркви свете Софије знамениту беседу која је почињала речима: "Опет бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља!"
Достављачи и непријатељи светог Златоуста злурадо похиташе и обавестише о томе царицу, протумачивши јој речи његове тако, као да он њу сравњује са Иродијадом. Евдоксија се страховито разјари, и с плачем мољаше цара да поново нареди да се сазове сабор против Јована. И одмах бише распослате царске грамате свима епископима да дођу у Цариград на сабор и изврше суд над Јованом. И дођоше сви они који и раније беху на безаконом сабору против светог угодника Божјег. Само не дође Теофил Александријски, јер памтећи како је прошли пут једва умакао од народног гњева, он се бојао да поново иде у Цариград. Зато он место себе посла тамо три епископа и даде им потребна упутства уручивши им и оне одлуке које источњаци донесоше против светог Атанасија Великог,[40] да би на основу тих одлука поново оптужили и осудили светог Златоуста, пошто је он, иако свргнут, поново ступио на престо самовољно. Сабор од четрдесет пет архијереја под председништвом Павла Ираклијског поступи по упутствима Теофила, и на основу тих неправедних туђих канона блажени Златоуст и би осуђен, пошто других кривица на њему не нађоше. Међутим свети Златоуст, са потпуним правом, не признаваше законитост овога сабора. Он на ту одлуку овако узврати: "Ја нисам био на суду, нити се расправљао са мојим супарницима, нити видео оптужбе написане против мене, нити одлуку суда примио, него су ме цар и царица прогнали, и они ме поново вратили. А овај канон, на основу кога ви мени судите, није донесен од православних него од аријанаца, са циљем да свргну Атанасија Великог". - Но на овај одговор светитеља Божјег нечестиви сабор и не обрати пажњу, већ на основу тог канона осуди и свргну светог Златоуста.
На страну Златоустових противника стаде и слабовољни цар Аркадије, који беше под силним утицајем царице Евдоксије и њених богоборачких саветника, на челу којих стајаше Теофил Алекеандријски, чије руке беху умрљане златом и крвљу. На Божић 403. године цар се не појави у саборној цркви, изјављујући да не може општити са епископом који је од сабора осуђен. А кад 404. године наступи Велики пост, цар по наговору епископа посла светом Златоусту овакву поруку: "Удаљи, се из цркве, пошто си осуђен на два сабора, и мени је немогуће ући у цркву док се ти налазиш у њој". - На ту поруку Златоуст одговори цару преко изасланика овако: "Ја сам добио Цркву од Христа Спаса мога, и не могу је напустити добровољно, сем ако не будем избачен силом. Град је твој, и тебе ће послушати сви. Желиш ли да ме раставиш са Црквом Христовом, онда пошљи слуге своје, да ме извуку из ње, и ја ћу имати оправдање пред Богом, пошто сам отишао од Цркве не по својој вољи него изгнан царском влашћу".
Чувши то, цар се поколеба. Али затим, наговорен од Златоустових противника, он посла к светом Златоусту великаша Марина, управитеља царичиних имања, да силом извуче из храма славног учитеља Цркве, светог Јована. И на Велику суботу за време богослужења Марин са војницима провали у цркву, и стадоше бити верне, и оглашене који очекиваху свето крштење, и извукоше светог Златоуста из цркве; али и сав народ напусти храм. Тада светитељу Божјем би допуштено да неко време остане у патријаршиском двору. И он не излазећи из своје келије проведе ту два месеца док не изађе наредба да свети Златоуст иде у заточење.
У току два месеца свети угодник Божји претрпе многе муке и невоље. У своме злу непријатељи светог Златоуста одоше тако далеко, да најмише човека да убије светитеља Божјег. Да би се сакрила зла намера, овај се најмљеник направи бесомучан, и са прикривеним мачем стаде се шуњати око патријаршиског двора, вребајући згодну прилику да убије светитеља. Али пре но што приведе у дело своју злочиначку намеру, верни светом Златоусту народ дознаде за његов злоумишљај, ухвати га и нађе код њега мач. И одведе привидног бесомучника градоначелнику на ислеђење. Али свети Златоуст, сазнавши за то, посла епископе што беху с њим, те избави од ислеђења овог злонамерника. - Затим слуга неког презвитера Елпидија, најмљен би за педесет златника да убије светог Златоуста, Једнога дана хитно дође к патријаршиском двору, са намером да уђе у њега. Но неко од оних што чуваху светог Златоуста заустави га и упита што тако жури. Овај, не одговарајући ништа, удари мачем тог човека. А други, видевши то, повика. Овај и њега прободе мачем; тако и трећега који полете на њега. Настаде вика и запомагање; убица наже бежати размахујући мачем и бранећи се од народа који га је гонио. Гоњен, он наиђе на човека који тек што беше изашао из купатила, и овај хтеде да га ухвати; али га убица прободе мачем, и овај паде мртав. Када најзад овај разјарен разбојник би ухваћен, сазнаде се да је поткупљен за педесет златника да убије светог патријарха Златоуста. - Од тог времена народ стаде још будније чувати дом љубљеног архипастира, дан и ноћ стражарећи на смену, јер је видео да непријатељи светог Златоуста траже згоду да га убију.
Најзад деветога јуна 404. године, пети дан после Духова, на настојавање епископа, Златоустових противника, цар издаде наредбу о прогонству светог Златоуста на заточење. Један великаш предложи светом Златоусту да кришом од народа напусти патријаршиски двор, да се народ не би побунио и сукобио са војницима, одређеним да га воде на заточење. Притом говораше: У противном, ти ћеш бити крив за крвопролиће, јер је наређено да те силом одведемо. А народ, буде ли се противио, настаће покољ. - Чувши то, свети Јован дозва неке своје љубљене епископе и клирике, и блажену ђаконису Олимпијаду, поучи их да буду чврсти у православној вери, и нареди им да у интересу црквеног мира признаду његовог наследника на цариградском престолу законитим архипастиром. И опрости се с њима. И сви плакаху горко за њим. Плака и сам свети Златоуст, и беше веома тужан због растанка с њима. Раставши се с њима, свети угодник Божји изађе из патријаршиског двора на мала врата у правцу мора, те народ не примети његов одлазак. Код мора светитеља чекаху војници. Чим он стиже, они га посадише на малу лађу и превезоше у Витинију. Одатле га одведоше на далеки пут. Дан када је почело друго прогонство светог Златоуста из Цариграда био је 20. јуни 404. године.
По изгнанству светога Златоуста, у исти дан изби пожар у саборној цркви у Цариграду, као очигледни израз гњева Божија. Избивши изненада, пожар се муњевитом брзином разли по целој цркви. Притом дуну силан ветар, пламен сукну из цркве, и подигавши се високо у ваздуху, он направи као неки мост, и спусти се на палату у којој су одржавана скупна договарања против светог Златоуста, и сву је потпуно уништи. И на очиглед своју збиваше се необично чудо: огањ, као неко разумно биће, вијугаше попут змије, спаљујући удаљене куће а остављајући нетакнуте оне у близини цркве. Из тога свима би јасно, да је такав пожар избио не случајно него од гњева Божијег, због прогонства светог Јована Златоуста. И за три сата, од дванаест у подне до три поподне, у прах се претворише многе прекрасне древне грађевине, неисказани украси престонице, и безбројна богатства. При свему томе у народу не погибе ни један човек од тако страшног пожара, те сви говораху да Бог пожаром кажњава град због неправедног изгнанства светог угодника Божијег. Непријатељи пак светог Златоуста тврђаху супротно, говорећи: "Једномишљеници Јованови запалише цркву". - Због тога многи беху ухваћени од градоначелника, незнабошца по вери, и подвргнути свакојаким мукама, при чему неки и умреше. Но и поред свега тога не могоше пронаћи међу људима виновника пожара, и још се више уверише да је пожар настао од гњева Божија.
Вођен у заточење, блажени Јован претрпе путем многе муке од војника, јер царица беше наредила војницима да светитеља Божјег злостављају путем на све могуће начине, еда би што пре умро. Зато они посађиваху светитеља на неоседлану мазгу и тако је брзо гоњаху, да је она за један дан преваљивала пут који би требало прећи за два или три дана. За време путовања војници не даваху светитељу ни да се одмори ни да одахне: ноћиваху по простим и прљавим гостионицама, каткад по јеврејским кућама, и вршаху у његовом присуству многобројне гадости. Никад му не дозвољаваху да уђе у цркву, него га још вређаху, грђаху, исмеваху; притом га и глађу мораху, присвајајући новац одређен за прехрану светитељу.
Са таквим злостављањем беше вођен у заточење свети Јован Златоуст! А када се дешавало да пролазе поред градова у којима живљаху епископи, његови непријатељи а Теофилови пријатељи, онда га ти епископи страховито исмеваху; при томе му неки не допуштаху да уђе у град, а неки подстицаху војнике претњама или поклонима да што горе поступају с њим. Негде пак, свети оци пустињаци, чувши да светог Златоуста воде на заточење, излажаху му у сусрет и ридаху што таквог учитеља неправедно прогоне. О томе сам свети Зтатоуст спомиње у својој посланици из Кукуза[41] епископу Киријаку, говорећи: Многе ми се невоље догодише на путу, али ја нисам обраћао пажњу на њих. А када прохођасмо Кападокијом и Таврокиликијом,[42] читави ројеви светих отаца и мноштво монахујућих девственица излажаху нам у сретање, и гледајући како нас воде у заточење они обилне сузе роњаху, и горко плакаху, и један другоме говораху: "Боље би било да сунце зраке своје скрије, него да умукну Јованова уста". Ове ме речи узбудише и веома ожалостише, пошто видех да сви плачу због мене. Све пак друго што се са мном дешавало, ни најмање ми бриге није задавало. - Тако је нисао о себи свети Златоуст.
Када светитељ Божји би доведен у Малу Јерменију, у град Кукуз, њега љубазно прими у свој дом тамошњи епископ Аделфије, коме пред долазак светог Златоуста Бог путем виђења препоручи да прими светитеља. Боравећи у Кукузу, свети Јован учењем својим приведе Христу врло многе идолопоклонике. Слава светог Златоуста пронесе се надалеко, и к њему се са свих страна стицаху многи људи, жељни да га виде и чују његове поуке. Исто тако к њему долажаху многи од његових поштовалаца и познаника из Антиохије. Глас о свему томе допре до Цариграда, и непријатељи светог Златоуста се узнемирише. Он им се показа опасан чак и у заточењу свом, па стога решише да га протерају још даље. И гле, у Кукуз стиже од царице наредба, да светог Златоуста прогнају у удаљено пусто место, звано Питиунт, које се налазило на обали Понтијског Мора, у суседству грубих варвара.[43] Поступајући по том царичином наређењу војници поведоше светог Златоуста у друго место заточења, и путем га на разне начине злостављаху, као и раније, да би га што пре уморили. Вођаху га они по киши и врућини без потребног заклона, не даваху му да улази у градове и села, и брзо тераху мазгу на којој су га водили. Тако тежак беше пут који прохођаше свети у време изгнанства свог. На томе путу он и сконча. Но на неколико дана пре кончине блаженога, када он по обичају свом стајаше ноћу на молитви, к њему дођоше свети апостоли Петар и Јован, који се јављаху њему и раније за време његовог живљења у манастиру Антиохијском. Свети апостоли му рекоше: "Радуј се, добри пастиру словесних оваца Христових, чврсти страдалниче! Ми смо послани к теби од заједничког Господа нашег Исуса Христа, да ти помогнемо и да те утешимо у невољама и трудовима, које си узео на себе због чистоте савести своје. Јер ти, угледајући се на Јована Крститеља, изобличитеља законопреступника, изобличи безакоњујуће цареве. Јачај и бодри себе; теби је припремљена велика награда у Царству Небеском. Ево, ми ти благовестимо велику радост: након неколико дана ти ћеш отићи ка Господу Богу твоме, и вечно ћеш блаженствовати с нама, у Царству Небеском. Имај наде дакле, јер си победио непријатеље, посрамио ненавиднике своје, и савладао противника - ђавола. Евдоксија ће проврети црвима, па ће призивати тебе у помоћ, али помоћи неће наћи, и умреће у мукама од страшне болести. Она ће се страховито мучити, без иједног тренутка олакшања, пошто ће је та казна снаћи од Бога". - После тога свети апостоли дадоше светом Златоусту неко јестиво, говорећи: "Узми то и поједи, да после тога више не требаш друге хране у овом животу. Ово ће ти бити довољно све док душу своју не предаш у руке Божије". - Свети Златоуст, узевши понуђено му јестиво, поједе га пред њима, и обрадова се. После тога свети апостоли отидоше од њега.
Са светим Златоустом беху два презвитера и један ђакон, који из Цариграда иђаху с њим у изгнанство, и не одвајаху се од њега, но заједно страдаху с њим, пошто љубављу беху везани за њега. Они очима својим видеше када апостоли долазише к светом Златоусту, све речи њихове чуше, и силно се радоваху, и Бога благосиљаху што их удостоји страдати са великим угодником Божјим, коме ће удео бити са светим апостолима.
После неколико дана путовања изгнаници стигоше до Комана.[44] Близу тог града бејаше црква светог свештеномученика Василиска, епископа Команског, који под незнабожним царем Максимијаном[45] пострада за Христа у Никомидији, заједно са антиохијским презвитером Лукијаном.[46] При тој цркви они преноћише. Наредног дана беше празник Крстовдан. Те ноћи уочи Крстовдана блаженом Јовану јави се свети мученик Василиск, и рече му: "Брате Јоване, имај наде! јер сутра ћемо бити заједно". - Исти свети мученик јави се и презвитеру своје цркве, говорећи: "Спреми место за брата Јована, јер он долази к нама". - Када свану, свети Златоуст моли војнике да остану у Коману у цркви светог Василиска до једанаест сати, али они не пристадоше него продужише пут, старајући се да путују што је могуће брже. А путоваху сада лађом; и лађа пловљаше брзо, као птица; и за кратко време отпловише од града тридесет стадија. Међутим, по промислу Божјем, они се поново обретоше крај обале код цркве светог Василиска, чему се веома чуђаху. Свети Јован опет стаде молити војнике да причекају мало на том месту док се он помоли Богу у цркви. Војници, видевши да их је само невидљива сила Божија и против њихове воље опет вратила на место одакле су испловили, одлучише да испуне жељу светог Јована. Свети Златоуст онда уђе у цркву, заиска светле црквене одежде, промени на себи сву своју одећу, па чак и обућу; затим своју одећу раздаде онима што беху с њим на лађи, а у црквеним одеждама одслужи свету литургију и причести се Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове; онда узнесе благодарне молитве Богу, благослови све присутне, даде им последњи целив, па прекрстивши се леже говорећи: "Хвала Богу за све!" (Δόχα τῶ Θεῶ πἀντον ἔνεκεν). - И тог часа предаде дух свој у руке Божије.
To би на сам празник Крстовдан. Тако свети угодник Божји, који је целог живота свог носио крст свој, распињући себе свету и сараспињући се Христу престави се на празник, посвећен Часном и Животворном Крсту Господњем.[47] И свети Златоуст би положен у истој цркви у којој се и престави, близу гроба светог мученика Василиска. Тако се зби пророчанство светог Епифанија Кипарског, речено светом Златоусту: "Но и ти нећеш стићи до места куда те прогоне". - И стварно, светог Златоуста су водили у Питиунт на заточење, али се он престави у Коману не стигавши у Питиунт.
Ето, тако се угаси светилник Цркве, тако умукоше златна уста, тако заврши подвиг и оконча течење сјајни подвижник и страдалник, поживевши шест година на патријаршијском престолу, и провевши три године у изгнанству, вођен из места у место.[48]
Када се престави овај велики учитељ васељене, два презвитера и ђакон, који беху уз њега до издисаја његовог, оплакавши од све душе смрт оца свог, отпутоваше у Рим папи Инокентију и обавестише га подробно о свему што претрпе свети Јован Златоуст, и због чега. Испричаше они и о престављењу његовом, и о томе како му пре престављења долазише свети апостол Петар и Јован Богослов и шта му рекоше, и како му се јави свети мученик .Василиск. Чувши све то, папа Инокентије се веома удиви, и жалост му обузе душу због неправедног прогонства и смрти тако великог учитеља и стуба Цркве. О томе папа обавести западног цара у Риму Хонорија,[49] брата Аркадијева, и они обојица жаљаху због тога. И одмах написаше цару Аркадију. Папа написа са своје стране: "Крв брата мога Јована вапије к Богу против тебе, царе, као што некада крв праведнога Авеља вапијаше против братоубице Каина; и та ће крв несумњиво бити освећена, пошто си у мирно време подигао гоњење на Цркву Божију: јер си прогнао истинског пастира Цркве, a уједно с њим прогнао си и Христа Бога, а паству Његову предао си у руке не истинским пастирима већ најамницима".
Цар Хонорије написа са своје стране брату Аркадију: "Ја не знам, брате, какво те искушење и вражје дејство преласти да се поведеш за женом и послушаш је, и починиш ствари које ни један благочестиви цар хришћански учинио не би. Овдашњи епископи и преподобни оци вапију против тебе и царице зато што сте без суда и супротно канонима свргли с престола великог архијереја Божјег Јована и, моривши га ужасним мукама свирепих заточења, силом га отерали у смрт".
На крају овога писма Хонорије саветује Аркадију да се покаје пред Богом и да одмазди онима који су криви за такво прогонство светога Јована и смутњу у Цркви. Добивши посланице од брата и од папе, Аркадије се силио забрину и страшно уплаши. И пронашавши у граду оне који устајаху против патријарха Јована, покажњава их на разне начине: једне посече мачем, друге лиши чина с поругом. Неке епископе који су судили светом Златоусту, и тада се обрели у Цариграду, цар нареди да их ухвате и са стидом затворе; међу њима беше и Исхирион, син Теофилова брата. Самоме пак Теофилу цар написа врло строго писмо, наређујући му да буде готов предстати суду у Солуну, да прими казну достојну његове злоће. Аркадије не поштеде ни жену своју, царицу Евдоксију: он њу удаљи од себе, и затвори је у засебни дворац, и нареди да нико не долази к њој осим робиње. Њене пак рођаке, помоћнике њене злоће, прогна у заточење, одузевши им имање; а друге баци у тамницу и подврже их мукама. Затим Аркадије писа папи Инокентију извештавајући га о свему што је урадио, и смирено с покајањем молећи за опроштај. Цар Аркадије писа такође и брату Хонорију, молећи га да умоли папу да га разреши одлучења. Ускоро Аркадијева молба би испуњена. Јер папа, прочитавши смирену молбу његову, прими његово покајање, и писа блаженоме Проклу који тада беше епископ Кизички,[50] да разреши цара одлучења и да га удостоји Светих Тајни, а блаженог Јована да упише међу светитеље.
Док се све то тако дешавало, Бог - Господ одмазде сам одмазди непријатељима угодника Свог Јована: јер их подврже љутим казнама још на земљи, те сви помреше од разних горких смрти. Притом, оне еиископе, клирике, световне чиновнике и уопште све људе који неправедно устајаху на светог Јована, спопадоше страховити чиреви и ране гнојавице, од којих им тела иструлише и плен смрти постадоше; некима се руке и ноге осушише; код неких тајни делови тела загнојише, и црви у њима провреше, те се неподношљив смрад шираше из њих данима. Један од неправедних судија који блаженога Јована осудише на прогонство паде с коња и одмах умре, сломивши десну руку којом је потписивао неправедне оптужбе прстив невиног Јована. Аруги онеме, и руке му се сасушише, те их не могаше принети к устима, и тако сконча. Једноме пак који је ружне речи говорио о светом Јовану отече језик, и испуни му сва уста, те не могаше говорити; тада он исповеди свој грех исписавши га на хартији. И уопште могао се видети страшни гнев Божји, који је на разне начине кажњавао виновнике Златоустова прогонства. Александријски патријарх Теофил избеже људски суд, али не избеже суд Божји, јер се ускоро и он престави, и изађе на суд иред лице Божје. Халкидонскоме епископу Кирину иструлеше ноге; лекари му их неколико пута стругаху, да он сав не би сатрулео, али труљење тела не престаде; а када му ноге до колена отстругаше, он умре. Страшан суд Божји постиже и бедну царицу Евдоксију: сатрвена јадом и стидом, она се разболе од страховитог крвоточења, и тело јој провре црвима, као што иредсказаше апостоли блаженоме Јовану; и она се сва усмрде, те се поред ње није могло проћи од ужасног смрада. Њу лечише многи најискуснији лекари, и кађаху је свим могућим најмириснијим мирисима; али све узалуд. Тада она упита лекаре: Зашто не можете да ме излечите од ове болести? - Но они се не усуђиваху да јој то објасне. - Она им онда рече: Ако ви не знате разлог због кога се излечити не могу, ја ћу вам га казати: ова ме је болест снашла од Божијег гњева, због патријарха Јована.
Тада царица врати виноград Теогностовој деци; и многим другима врати све што им беше неправедно одузела. Ипак она не доби исцељење, и у тој болести умре горком смрћу. А после њене смрти, на изобличење безакоња њеног, ковчег, у коме она беше положена, стално се тресијаћи у току тридесет две године, све до пренесења чесних моштију светог Јована Златоуста из Комана у Цариград.[51]
Тако Господ покажњава непријатеље светога Златоуста, a самог многострадалног праведника Свог прослави на следећи начин. Епископ Аделфије, који с љубављу прими светог Златоуста у свој дом у Кукузу, када чу за светитељево престављење, веома се ожалости што неправедно гоњен умре у заточењу тако велики светилник и учитељ васељене. И у великој тузи својој он усрдно са сузама мољаше Бога, да му покаже у коме се лику (= чину, врсти) светитеља налази свети Јован. И једном, када се он мољаше о томе, он постаде изван себе и виде светлог и радосног младића, који га узе за руку, одведе га на светло место и показа му лик светих учитеља Цркве. Осврнувши се тамо-амо, са жељом да види жељенога Јована, он га нигде не виде. А светли младић, показавши Аделфију сваког учитеља и патријарха Цариградског, поведе га отуда. А Аделфије, идући за њим, веома се растужи што не виде блаженога Јована међу светим оцима. Но када он излажаше из тог светлог места, њега ухвати за руку неко који је стајао на вратима и рече: Зашто тако тужан одлазиш одавде? Јер ако неко и уђе овамо жалостан, он се одавде враћа весео; а ти поступаш обратно: ушао си весео, а излазиш жалостан. - Аделфије му одговори: Жалостан сам зато што међу црквеним учитељима не видех милог ми Јована. - А он га упита: Мислиш ли на Јована, проповедника покајања? - Да, одговори Аделфије. - Тада он рече Аделфију: Њега не може видети човек који се налази у телу, јер он предстоји Божију престолу, који окружују херувими и серафими.
Добивши такво обавештење о светом Јовану Златоусту, Аделфије се обрадова и прослави Бога који му откри ову тајну.
Тако свети Златоуст, после многих олуја напасти и бура невоља, које претрпе правде ради, пристаде у тихо пристаниште небеско, где, радујући се са анђелима слави Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.[52]

ПРЕГРШТ БИСЕРЈА ИЗ РИЗНИЦЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

БЛАГОВЕСТ је све што је свети Златоуст рекао. Тумачећи четири света Еванђеља, он је у ствари написао пето Еванђеље. Тумачећи светог апостола Павла, он је уствари постао други апостол Павле. Све је у њега богонадахнуто, и стога све богомудро. Његов ум пун је богоумља, његово срце пуно неба, његов дух пун Духа Светога. Када говори, он Богом говори, и Божје говори. С правом он вели за себе; "Није наше оно што говоримо, него нам то благодат Духа удахњује ... Ми не говоримо своје него Божје". А христочежњиви су људи давно и давно изрекли о богоречитом благовеснику ову свеистиниту истину: свети Златоуст - "свезлатна уста Светога Духа".
Хтело би ми се да нешто-нешто одаберем из светог Златоуста и испишем овде, уз његав животопис. Али, с узбудљивом радошћу признајем: врло је тешко, и скоро немогуће, правити избор из светог Златоуста. Јер у њега све је одбир, све сам небески бисер, којим се и Херувими могу поносити, а камоли ми људи, ми земни мутавци. Када се људском бићу дало да се преобрази у најречитију Божју реч, Божји логос, добио се свети Златоуст. Господ Христос је Бог Логос, Бог Реч, по природи; a човек је позван да постане бог логос, бог реч, по благодати. Ако се у роду људском за икога од људи може рећи да је постао бог реч по благодати, онда се то с највећим правом може рећи за светог Јована Златоуста. Кроз њега је Вечни Бог Логос, Господ Исус Христос, најречитије казао Себе и Своје свете богочовечанске тајне, и непрестано их казује Својим следбеницима.

О вери

За светог Златоуста предмети вере су ван домашаја људског разума и људских чула. Веровати значи: примати оно што се ни на који начин не може схватити никаквим размишљањима. - Задовољан бити малим, знак је слабе душе; при малом сматрати себе богатим, својствено је души болесној и бедној; вера је ненасита. - Ако би ти узажелео да сва дела Божја схватиш разумом, онда чиме би Бог био већи од човека? Дела Божја су недостижна разуму. Бог није тако немоћан да ствара и чини само оно што је појмљиво за твој слаби разум. - Питаш, како расте вера? Вера расте када ради ње подносимо невоље.
Где има вере, ту није потребно испитивање. Испитивање разара веру. Ко испитује нешто, тај још није нашао; ко испитује, тај не може веровати. Немојмо се бавити испитивањем, јер ако испитујемо, то већ није вера; вера успокојава ум. Ми се зато и називамо верни, што без икакве сумње верујемо у оно што нам је речено. Када би то што нам је речено долазило од људи, ми бисмо били дужни подвргнути га испитивању; али пошто то долази од Бога, ми смо дужни односити се са страхопоштовањем и веровати.
Права вера захваљује Богу свагда за све. Шта - зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватао разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим о невољама које бивају овде на земљи! Та за сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, - несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше... Да, када нас постижу болести, несреће, беда, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба My захваљивати. Јер нас Он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.

О љубави

У љубави ево шта је достојно дивљења: к другим врлинама прикрада се зло: например, некористољубив се често горди својом некористољубивошћу; смиреноумни се често тим самим поноси у својој савести; међутим љубав је слободна од сличне заразе, и нико се никада неће стати надимати пред љубљеним. Замисли љубљеног и љубећег, али љубећег како треба љубити. Он живи као на небу, наслађујући се свагда спокојством и плетући себи хиљаде венаца. Такав човек чува душу своју чистом од мржње и гњева, од зависти и гордости, од сујете и рђаве жеље, од сваке срамне љубави и сваког порока; налазећи се још на земљи он стоји напоредо с арханђелима на небу... Када бисмо испуњавали заповест Господњу о љубави према Богу и ближњему, онда не би било ни роба ни слободњака, ни старешине ни потчињеног, ни богатог ни сиромашног, ни малог ни великог, и сам ђаво не би био познат; и не само један него и други, па макар их било на стотине и хиљаде, они не би могли учинити ништа када би било љубави. Пре ће трава издржати силу огња неголи ђаво пламен љубави. Она је јача од зида, тврђа од дијаманта; по чврстини, она превазилази све. Њу не побеђује ни богатство, ни сиромаштво; или боље: не би било ни сиромаштва ни сувишног богатства, када би било љубави, и постојало би само добро које проистиче из једног и другог. Од богатства имали бисмо задовољство, од сиромаштва безбрижност ... Љубав је као вредна пчела: одасвуд сабира добро и слаже га у души љубећег. Љубав измењује саму суштину ствари и доноси са собом сва блага. Она је нежнија од сваке мајке, дарежљивија од сваке царице; што је тешко она чини лаким и удобним, врлину представља привлачном а порок одвратним.
Еванђелски љуби онај који љубљеноме жели оно што је корисно и добро. Љубав чини те љубећи и љубљени сачињавају не два одвојена лица него једнога "човека; a то сем љубави никаква сила учинити не може... Који љуби, тај никада не може мрзети, ма шта се десило; у теже је и највеће благо љубави. Шта, рећи ћеш, зар не треба мрзети ни непријатеље ни незнабошце? Треба мрзети, али не њих већ њихово учење, не човека већ порочни живот и покварену вољу Човек је дело Божије, а заблуда дело ђавола. Зато немој мешати Божје с ђавољим. Ако ми станемо мрзети безбожнике и незнабошце, онда, продужујући тако, ми ћемо почети мрзети и грешнике; а идући таким путем, ми ћемо се мало - помало одвојити од већине браће, или тачније, од свих, јер нема никога без греха. Ако треба мрзети непријатеље Божије, онда треба мрзети не само безбожнике него и грешнике. У таком пак случају ми ћемо бити гори од зверова, гнушајући се свих и надимајући се гордошћу као фарисеј... Еванђеље наређује: мрзети оно што је рђаво у човеку, а не човека. Ђаволов је посао: отргавати нас једног од другог; он се упорно стара да истреби љубав, да би човеку пресекао пут ка поправљењу и задржао га у заблуди, а тебе у непријатељству, и на тај начин затворио му пут ка спасењу. Ако лекар буде мрзео и избегавао болесника, а болесник се клонио лекара, онда може ли болеоник оздравити? Реци ми, што се ти клониш њега и избегаваш га? Зато ли што је безбожник? Но, са тог баш разлога и треба му одлазити и лечити га, да би болесника повратио здрављу. Макар он боловао од неизлечиве болести, теби је наређено да вршиш свој посао. Јуда је исто тако боловао од неизлечиве болести, али Бог није престајао лечити га. Стога и ти не малаксавај.
По неизмерном човекољубљу Свом Господ Христос нас не само избави од грехова, него нас и учини љубљенима, милима Себи. Замислимо: када би неко узевши шугавца покривеног ранама и сатрвеног болешћу, старошћу, сиромаштином и глађу, одједном преобразио њега у леполиког младића, чија би лепота пленила све, образи сијали, очи гледале као два мила сунца; затим га занавек оставио у том цвету младости, па га још обукао у порфиру, круну и у све царске украсе; - ето, тако управо и преобрази Бог нашу душу, учинивши је и лепом и привлачном и милом, те на такву душу силно желе гледати Анђели, Арханћели и све друге Небеске Силе. Тако нас Бог учини милима и многопожељнима Себи.
Ко има љубави за Христа, радује се сваком страдању ради Христа. Зато, ништа није тако славно као окови ради Христа. Бити сужањ ради Христа славније је него бити апостол, него бити учитељ, него бити еванђелист. Ко воли Христа, схвата ове речи. Ко лудује и сагорева за Господом, зна силу окова. Сужанство ради Христа апостол Павле би више волео него живот на небесима. Његове оковане руке блиставије су од свакога злата, од сваке круне царске. Венац од драгог камења на глави не блиста тако као железни окови ради Христа. Тада тамница постаје светлија од царских палата. Шта кажем: од царских палата? Та светлија и од самога неба, јер има у себи сужња Христовог. Ко воли Христа, зна ову вредност, зна ову врлину, зна колико је блага донело роду људском сужањство ради Христа... Који знају љубав Христову, срамоту ради Христа сматрају блаженством већим од сваког блаженства. Ако би ми ко давао или цело небо или Павлове окове, ја бих претпоставио окове. Ако би ко хтео да ме смести или са Анђелима на небу или са Павлом, окованим у тамници, ја бих изабрао тамницу. Ако би ко хтео да ме учини једном од Сила које окружују небо и престо Божји или оваквим сужњем, ја бих више волео да постанем такав сужањ. И с правом: јер ништа нема блаженије од тих окова. Ништа нема боље него страдати ради Христа. Ја величам Павла не толико што је био узнесен у рај, колико што је био вргнут у тамницу. Ја га величам не толико што је чуо неисказане речи, колико што је био у оковима. Ја га величам не толико што је био узнесен до трећега неба, колико због окова. А да су окови више од свега тога, он је то знао и сам. Ево чуј, он није рекао: молим вас ја који сам чуо неисказане речи. Него шта? "Молим вас ја сужањ у Господу" (Еф. 4, 1).
Страдати за Господа - заиста је то највећи дар, већи од свих других: већи од дара зауставити сунце и месец, и од дара покренути свет. To je веће него имати власт над ђаволима, него изгонити ђаволе. Ђаволи пате не толико када их ми изгонимо вером, колико када виде где ми ради Христа страдамо и налазимо се у оковима. To нам даје велику слободу ка Христу. Добро је бити у оковима ради Христа не зато што нам достављају Царство, већ зато што то бива ради Христа. Ја величам окове не зато што преносе на небо, него зато што бивају ради Господара неба.
Ко љуби Христовом љубављу, добија од Бога горуће, пламено срце. Та љубав је ненасито благо: јер и вољени и волитељ све више и више жуде да буду вољени. Мера те љубави је - никада не стати: "Нека љубав ваша све више и више изобилује у знању и сваком осећању" (Флб. 1, 9). Апостол цени не просто сваку љубав, него љубав која произлази из знања, тојест не подједнако љубав према свима, јер таква љубав не би била љубав већ равнодушност. Шта значи: "у знању"? Значи: са расуђивањем, са размишљањем, са разборитошћу. Јер има и таквих који воле неразумно, на дохват, због чега њихово пријатељство и није постојано.
Ништа није тако неприлично и туђе хришћанину као тражити себи одмор и починак: ништа није тако туђе његовом позиву и војевању као бити силно привезан за овај живот. Твој Господ би распет, а ти тражиш одмора? Твој Господ би прикован, а ти се предајеш задовољствима? Је ли то дело племенитог војника? Стога свети Павле и вели: "Многи ходе, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим: непријатељи крста Христова". - Свети апостол говори ово, јер је било људи који су се лицемерно држали хришћанства, а живели су у доколици и задовољствима, што је противно крсту. Јер крст сачињава принадлежност душе која је ступила у борбу, готова је на смрт, и никакав одмор не тражи себи; а они живе управо супротно томе. Стога, премда себе називају хришћанима, ипак су непријатељи крста: јер када би волели крст, они би се трудили да живе животом Распетога. He би ли распет Господ твој? Ако се на исти начин не можеш распети, ти Га подражавај на други начин: распињи себе, не да би уништио себе (не дао Бог! јер то је безбожно), него по речи Павла: разапе се мени свет, и ја свету (Гл. 6, 14). Ако волиш Господа свог, онда умри Његовом смрћу: познај како је огромна сила крста, колика је добра он учинио, колика чини, и какво је он осигурање живота. Крстом се извршује све и сва: крштење - крстом, рукоположење - крстом; и уопште ма где били: на путу, или код куће, или на ком другом месту, крст је велико благо, спасоносно оружје, несавладљив штит против ђавола. Тако дакле, када ратујеш против ђавола, ти већ носиш крст, не просто чинећи крсни знак, него претрпљујући крсна страдања. Христос обично страдања назива крстом, као кад каже: Који не узме крст свој и за мном не иде (Мт. 10, 24), тојест који није готов на смрт. А људи ниски, који воле живот и тело, непријатељи су крста; та и сваки који воли уживања и земаљско спокојство - непријатељ је крста.
Вера нам открива истину, и од искрене вере рађа се љубав. Јер ко истински верује у Бога, никада неће пристати да се удаљи од љубави. - Стварно, човек који не зна љубав, не може, заиста не може имати племенита и великодушна осећања. Основ сваког добра није ништа друго до љубав. О њој висе закон и пророци (Мт. 22, 40). Као што огањ, кад захвати шуму, обично очишћава све, тако и жар љубави, ако се разгори у коме, очишћава и истребљује у њему све што је шкодљиво за божанско семе, и чини земљу чистом за примање тог семена. Где је љубав, тамо се истребљује зло, тамо нема ни среброљубља - корена зла, ни користољубља, ни гордости. Јер, може ли се ко гордити пред личношћу коју воли? Ништа не чини толико смиреним као љубав. Бићима која љубимо, ми служимо као робови, и не стидимо се, него им још благодаримо за такво ропство, за њих ми не штедимо своје новце, а понекад и телесне силе. Где је љубав, тамо нема ни зависти ни оговарања; тамо је све тихо, све спокојно, нема ни трага од неслоге и свађе, све је пуно мира. Зашто? Зато што сами греси: грамжљивост, крађа, завист, оговарање, надменост, кривоклетство, лаж, све то ишчезава тамо где је љубав.

О врлинама

Ја тврдим, благовести свети Златоуст, да су сви способни за врлину... Очигледно је да се у нама људима налази могућност врлине. Стога, немојмо говорити: онај је добар по природи, а овај је зао по природи. Јер ако би ко био добар по природи, онда никада не би могао учинити себе злим; а ако би био зао по природи, онда никада не би могао учинити себе добрим. Међутим ми видимо брзе промене код људи: они час падају у једно час у друго стање, и прелазе од једног к другоме. To ce види у Светом Писму: цариници постају апостоли, ученици - издајници, блуднице - целомудренице, разбојници - добри, волсви - поклоници, безбожници - побожни. А многобројне примере тога видимо и сами сваки дан. Када би добро и зло били природни, онда таких промена не би остало. Ко хоће да буде добар, ништа га у томе не може спречити, па макар пре тога он био један од најпорочнијих људи. Врлина је сагласна с природом, а порок је супротан природи, као што је болест супротна здрављу. Например: каква то неопходност приморава лагати и клети се? Никакве неопходности нема, никакве невоље; ми то чинимо по доброј вољи.
Реци ми, зашто кажеш да је врлина тешка? Она је тешка за нашу лењост, а сама по себи она је лака и удобна. Ево шта о томе вели Христос: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11, 30). Ако ти не осећаш да је врлина лака, значи немаш јаке ревности. Као што при ревности тешко постаје лаким, тако без ње лако постаје тешким. Ако ти настројиш душу своју како ваља, онда ћеш осетити лакост врлине ... Ти си најнесрећнији од свих људи, ако се туђиш врлине. Нама је важно оно што је врлинско, а без тога све је остало потпуно некорисно. Оно што је корисно за нас јесте врлина и философија, тојест свети еванђелски живот.
Љубав је виновница сваке врлине. Зато, засађујмо је најбрижљивије у нашим душама, да би нам она донела блага, и да бисмо непрестано сабирали обилне плодове њене, који свагда цветају и никада не увену. Све врлине сачињавају један чврст ланац, који је чвршћи и лепши од сваког златног ланца. Свака врлина има такву силу да и ствара другу врлину и сама се од ње ствара, подржава Аругу врлину и сама се од ње подржава. Нико никада не може помоћу зла доћи до добра, ни помоћу блуда до целомудрија, ни помоћу зависти до добронамерности... Наређујући нам да се испунимо сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 19), свети апостол нас побуђује на подвиге, помоћу којих се можемо испунити онаким врлинама какима је испуњен Бог.
Раскликтана чудесном благовешћу Спасовом, христочежњива душа светог Златоуста благовести: Свети апостол вели: "захваљујући свагда за све Богу" (Еф. 5, 20). Шта - зар треба захваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватао разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност. Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим о невољама које бивају овде на земљи! За сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше .. . Да, када нас постижу болести, несреће, беда, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба My захваљивати. Јер нас Он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.

О богатству

Будимо задовољни малим, и бићемо увек богати. Бринимо се једино за одело и обућу, и добићемо и то, и далеко више од тога... He no количини имовине, него по расположењу душе треба судити о богатству и сиромаштву. Сиромашнији је од свих онај који свагда жели више но што има и никада не може да заустави своју злу жељу. Стога, бегајмо од среброљубља, тог виновника сиромаштине, упропаститеља душе, пријатеља пакла, непријатеља Небеског Царства, извора свих уопште зала; презиримо имање, да бисмо се боље користили имањем и помоћу њега добили и обећана нам блага... Ако хоћеш да будеш богат, презири богатство. И заиста, није богатство у имању богатства, него је богатство - не бринути се о стицању богатства. Ако тако будемо водили себе, онда ћемо и овде на земљи бити богатији од свих богаташа, и тамо на небу наследићемо небеска блага... Богат је не онај коме много треба, него онај коме ништа не треба.
Бог хоће од нас: никада не желети да се има много, но исто тако не туговати када се има мало. У овоме свету сви ми живимо једно одређено време, и сви смо обучени у подједнако тело: стога ни богаташу никакве добити од сувишне имовине, ни сиромаху никакве штете од сиромаштине. Што се онда плашиш сиромаштва? А ти, зашто јуриш за богатством? Бојим се, одговараш ти, да ме нужда не примора да идем на туђа врата и просим. Често чујем да се многи чак и моле Богу, да не допусти да им икада буде потребна људска помоћ. Слушајући то, ја се смејем, јер такав страх доликује само деци. У самој ствари нама је у свему сваки дан потребна међусобна људска помоћ. Зар не видиш да смо сви ми потребни један другоме? Војник занатлији, занатлија трговцу, трговац земљоделцу, роб господару, господар робу, сиромах богаташу, богаташ сиромаху, просјак даваоцу милостиње, давалац милостиње просјаку. Да, прималац милостиње задовољава највећу потребу, већу од свих потреба. Јер када не би било просјака, много би било изгубљено за наше спасење, пошто не бисмо имали нашта трошити своју имовину. На тај начин и просјак који изгледа некориснији од свих, показује се кориснији од свих. Ако је тебе стид што ти је потребан други, онда ти једино остаје да умреш, јер ко се тога стиди, њему је немогуће и живети.
Ако желиш да се обогатиш, постани сиромах. Таква су чудесна дела Божија. Неће Бог да ти постанеш богат услед сопствених напора, него по Његовој милости. Препусти то мени, вели Он, а ти се брини о духовном, да би ти познао и моју моћ; бегај од ропства и јарма богаћења. Ти си сиромашан све дотле док си везан за богаћење. Та бити богат не значи стећи много, него немати потребу за много. Ако и цар има такву потребу, онда се и он ничим не одликује од просјака ... Ако хоћеш да стекнеш земаљска блага, ишти небо. Ако желиш да уживаш земаљско, презири га. "Иштите најпре царство Божије, и ово ће вам се све додати" (Мт. 6, 33). Зашто се дивиш ономе што има малу вредност? Због чега жудиш за оним, о чему не вреди ни говорити? Докле ћеш остајати сиромах? докле просјак? Погледај на небо, помисли о оном богатству које се тамо налази, подсмехни се злату, научи се како га употребити. Ми се користимо њиме само у земаљском животу, који је, упоређен са будућим животом, што и капља упоређена са бескрајном пучином. Оно не сачињава истинску имовину. Зато, чим се обретеш на самрти, други узимају све што имаш, хтео ти то или не, па сами опет предају другима, а ови опет трећима. Сви смо ми дошљаци и најамници. Власништво постоји само по имену, a у самој ствари сви смо ми власници туђега. Нама припада само оно што пошаљемо испред себе у онај свет. Оно пак што се овде налази није наше и за живота нашег на земљи оно одлази од нас. Нама припада само оно што сачињава наше душевне подвиге: милостиња и човекољубље. Постарајмо се да њих стекнемо, и да они постану наше унутрашње, духовно имање. Ми немамо могућности да одлазећи из овог света понесемо са собом новце, али можемо понети милостињу. Њу и треба изнад свега да шаљемо испред себе у онај свет, да бисмо припремили себи обиталиште у вечним обитељима. Једино је врлина способна да нас прати у онај свет, једино врлина прелази у будући живот.
Све што имамо, добили смо од Христа: од Њега имамо и само постојање, и живот, и дисање, и светлост, и ваздух, и земљу. Ако би нас Он лишио ма чега од тога, ми бисмо пропали и иструлели, пошто смо дошљаци и путници. Изрази: "моје" и "твоје", само су празне речи, пошто уствари није тако. Например: ако ти кућу назовеш својом, то је - празна реч, не одговара стварности, пошто Творцу припада и ваздух, и земља, и грађа, и ти сам који си кућу подигао, и све остало. Када и користиш кућу, она чак ни тада није твоја, не само због смрти која ти грози, него и пре смрти због пролазности ствари. Имајући то на уму непрестано, будимо богомудри и када добијамо и када губимо, и немојмо робовати предметима пролазним и који не припадају нама. Лишава ли нас Бог имања, Он узима Своје; лишава ли те части, тела, душе, или сина твога, Он узима не твога сина него Свога слугу, јер га је створио, Он, а не ти; ти си само припомогао његовом појављењу, а све је учинио Бог. Будимо благодарни што смо се удостојили припомоћи My y Његовом делању... Када ми сами - нисмо своји, како онда остало може бити наше? Ми двоструко припадамо Богу: и по саздању, и по вери. Тако Давид вели: Биће је моје од Тебе (Пс. 38, 8); такође и Павле: Кроз Њега живимо, и крећемо се, и јесмо (Д. А. 17, 28); а расуђујући о вери, каже: Нисте своји, купљени сте скупо (1 Кор. 6, 19). Све је Божије. Зато када Он захтева и хоће да узме назад, онда се немојмо противити као неблагодарне слуге, и присвајати себи оно што припада Богу. Душа твоја - није твоја; како онда имање може бити твоје? И како ти траћиш на што не треба оно што није твоје? Зар не знаш да ћемо бити осуђени зато што рђаво употребљавамо оно што нам је дато? Оно што није наше већ Божије, треба да употребљавамо на сличне нам слуге. Зато је богаташ и био осуђен што није тако радио, као и они који нису нахранили Господа. Немој говорити: ја трошим своје и уживам своје. - Но то није твоје већ туђе. Велим: туђе, јер ти сам тако хоћеш; Бог жели да оно што је теби уручено ради браће, постане твоје; туђе постаје твојим када га ти употребљаваш на друге; а када га неумерено употребљаваш на себе, онда твоје постаје туђим. Ти немаш састрадалности и говориш да с правом употребљаваш своје за своје уживање; a ja баш зато и кажем да је оно туђе. Све твоје јесте заједничко - за тебе и твога ближњег; као што је заједничко - сунце, и ваздух, и земља, и све остало. Да будем јаснији: храна телесна, одређена уопште за све удове тела, ако буде приграбљена једним удом, она онда постаје туђа и за њега. Она не може да се свари и да храни, - отуда постаје туђа и за њега. A поставши заједничком, она постаје сопственост и његова и свих осталих удова. Исто је тако и са имањем: ако се ти један будеш користио њиме, онда ћеш доживети штету и ти, јер нећеш добити награду; ако га пак делиш са другима, тада ће оно више бити твоје, тада ћеш и добити користи од њега. He видиш ли како руке служе, уста жваћу, а желудац прима храну; и желудац не каже: ја примам, и зато треба да је сву задржим код себе. - He говори то ни ти односно имања. Ко прима, тај је дужан и да даје. Као што би желудац било рђаво да задржава храну у себи а да је не расподељује, јер би то нашкодило целом телу, тако је и за богаташе рђаво да своју имовину задржавају код себе, јер то упропашћује и њих саме и друге. Такође, једино око прима светлост, али је не задржава у себи него осветљује цело тело, јер је њему неприродно задржавати светлост у соби док оно остаје оком. Ноздрве осећају мирис, али га не задржавају у себи него га предају мозгу, саопштавају мирис и желудцу и достављају пријатност целоме човеку. Ноге једине ходају, али притом оне не само себе премештају него и цело тело преносе. Тако и ти не задржавај само за себе оно што ти је поверено, јер ћеш на тај начин нашкодити свима, а највише самоме себи. - Но то се може видети не само на удовима тела. Тако например: ковач, ако не хтедне својим занатом користити другима, он ће нанети штету и себи и другим занатима. Тако исто обућар, земљоделац, пекар и сваки други занатлија, ако не усхтедне другима давати производе свога заната, нашкодиће не само другима него преко других и себи.
Чудесан и јединствен пример обогаћења вечним богатством рода људског кроз сиромаштво, представља Господ Христос. Свети апостол благовести: Знате благодат Господа нашега Исуса Христа да, богат будући вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите (2 Кор. 8, 9). Тиме свети апостол вели: представите себи благодат Божију, размислите о њој, удубите се у њену величину и огромност, и тада нећете поштедети ништа од своје имовине. Господ Христос је потрошио славу Сво ју, да би се ви обогатили не богатством него сиромаштвом Његовим. Ако не верујеш да сиромаштво производи богатство, онда се сети Господа свога, и више сумњати нећеш. У самој ствари, да Он није осиромашио, ти не би постао богаташ. Заиста је достојно дивљења: сиромаштво је обогатило богатство. А богатством свети апостол овде назива познање вере, очишћење грехова, оправдање, сх;већење и остала безбројна добра која нам је Христос даровао, и обећао даровати нам. И све је то стечено за нас помоћу сиромаштва. Каквог сиромаштва? Оваквог: Он прими тело, постаде човек и претрпе страдања; мада Он и не беше ничим дужан теби, већ ти беше дужан Њему.
Молитвено погружен у Еванђеље светог апостола Павла, свети Златоуст благовести: Докле ћемо бити телесни? докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и од васпитања њиховог "у науци и саветима Господњим". Ко се израна научи бити богомудар, тај тиме стиче богатство веће од сваког богатства, и највећу славу. Није толико корисно одгајати сина учећи га занату и спољној науци помоћу којих се стиче новац, колико - научити га да презире новац. Ако желиш да га начиниш богатим, ти поступај тако. Богат је не онај коме треба много имања, и поседује много, него онај коме ништа не треба. Тако васпитавај свога сина, томе га учи; то је највеће богатство. Немој се паштити да сина свог учиниш чувеним по световној учености и да му прибавиш славу, него се старај да га научиш да презире славу овога живота; то ће га учинити славнијим и чувенијим. Ово може постићи и сиромах и богаташ; томе се може научити не од учитеља и од наука, Hero из Светога Писма. Немој тражити да син твој дуго живи на земљи, него да се на небу удостоји живота безграничног и бесконачног. Дај му оно што је велико, не оно што је мало. Удуби се у речи светог апостола Павла: "гајите их у науци и саветима Господњим". Старај се да га начиниш не ритором, него га научи да богомудрује. Ако не постане ритор, неће бити никакве штете; а ако му недостаје богомудрости, хиљаде риторстава неће му ништа користити. Потребно је лепо владање а не оштроумност, морал а не говорничка вештина, дела а не речи. To је оно што доноси Царство, то дарује истинска блага. He језик изоштравај, него душу очишћавај.

О Цркви

Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности... Црква је установљена не зато да се они који се сабирају у њој деле међусобом, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини.
Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је Првенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот, ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвојити и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. На тај начин, то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему малом, или осетимо лењост, немојмо превиђати то мало, јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а ми је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли с њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не бисмо упали у велике.
Као што тело и глава сачињавају једнога човека, тако су једно Црква и Христос. Као што наше тело јесте нешто једно, иако се састоји из многих делова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно. Иако се Црква састоји из многих чланова, но ти многа су једно тело. Један Дух саставио је из нас једно тело и препородио нас, јер није једним Духом крштен један a другим други. И није само Дух који нас је крстио један, него и оно у шта нас је крстио, тојест ради чега нас је крстио, јесте једно, пошто смо се ми крстили не зато да сачињавамо разна тела, него да сви ми тачно сачињавамо једно тело један према другоме, тојест крстили смо се ради тога, да сви будемо једно тело.
До оваплоћења Бога Логоса, вели свети Златоуст, небеско и земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али оваплоћењем Господа Христа Бог постави једну главу за све, за анђеле и људе, тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а другима - Бога Логоса. Као када би неко рекао за кућу да је у њој нешто труло а нешто јако, па би обновио кућу, тојест учврстио је појачавши јој темељ; тако и овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињење, тада ће једино и бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено под једну главу.
Видиш ли, пита даље свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, - зар је то мало? Али погледај даље: посадио Га је с десне стране Себи. Каква реч може то изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од риба, онога који је био играчка демона, - одједном је подигао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове! Обрати пажњу куда га је подигао. Посадио га је на небесима изнад сваке створене природе, изнад сваког поглаварства и власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да би Га познали; заиста је потребно откривење. Замисли колико је растојање између човечанске и Божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанство Божанске
За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе - ανω него: изнад - υπερανω.
А изнад вишњих Сила је једино Бог. И на такву висину је Он уздигао човека, од најнижег унижења на највиши степен власти, иза које не постоји неко више достојанство. Све то апостол говори о Васкрслом из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он то не говори о Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу И шта ја говорим: комарци? Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40, 15) онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце. Дакле, не говори о Богу Логосу, него о Ономе који је од нас. To уствари и јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земљине преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим Бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове... О, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што Бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема потчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може претпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне потчињености, тако да веће потчињености не може бити. Зато је апостол и рекао: под ноге Његове, и Њега даде за главу Цркви над свим. - Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава, тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим = υπερ παντα. Шта значи: над свим? Значи, или да је Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или да је од свих доброчинстава, учињених нам Њиме, највеће то што је Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити иког другог. Бог нас је почаствовао не само тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште греде за Њим, држи се Њега, следује Њему. "Која је тело Његово". Да ти, чувши реч "главу", не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: "пуноћа Онога који све испуњава у свему". Шта то значи? Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразио Божију славу. Он каже: "пуноћа", тојест као што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били - један рука, други нога, трећи неки од осталих делова, онда тело Његово не би било потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. To значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када сви ми будемо чврсто сједињени и повезани.
Видиш ли "богатство славе наследства"? Видиш ли "неизмерну величину моћи на онима који верују"? Видиш ли "наду звања"? Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него сви они. Јер као што апостол каже у Посланици Јеврејима: Бог прими природу не од Анђела, него од семена Авраамова (Јевр. 2, 16). He природу Поглаварства, ни Власти, ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посади је горе. И шта ја говорим: посади? Учини је Својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове... С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојмо се да се ко не одсече од овога тела, да ко не отпадне, да се ко не покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, - реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? А овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; - међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Њено, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после тога остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој. To треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас, који смо удостојени толике части а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука. Замисли, близу кога заседа твоја Глава? с десне стране кога се налази? Она заседа изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе; а тело Њено и демони газе? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се сетимо и оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда носи крст, јер га је и Он носио; подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, иако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његовом, то причешћујући се њиме и пијући крв Његову, имајмо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљиве Силе, -то Тело управо ми и једемо. О, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје Тело, - н све то нас не одвраћа од зла. О, помрачења! О, дубоког бездана! О, неосетљивости! - Заповеђено нам је: Мислите о ономе што је горе, где Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3, 2.1). Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима.
Тумачећи богонадахнуте речи првоврховног апостола: "Какво је богатство славе тајне ове (тојест Цркве) међу незнабошцима" (Код. 1, 26), свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство Анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере без икаквог труда, - стварно је то слава и богатство тајне; слично томе као када би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који избачен издише и није више у стању да се миче, изненада учинио човеком и поставио га на царски престо. Обрати пажњу: незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљеници и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше телом Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало је да они сазнаду: прво, да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог; треће, да ни камење, ни животиње, ни биљке, ни стихије, ни оно што је горе - οὐ τἀ ἂνω ни оно што је доле - οὐ τἀ χάτω ни човека, ни демоне, ни Анђеле, ни Арханђеле, нити икоју другу од тих Вишњих Сила - природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог; да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узиће на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са Арханђелима. Човека, који је стајао тако ниско, пошто је све те ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела и Арханђела и Престола и Господстава. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне ове!
Христос нека буде за вас све и сва: и вредност, и род, и у свима вама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово -πάντες Χριστὁς εἴς εγενεσϑε, σῶμα αὒτοὖ ὂντες; - Црква је место Анђела, место Арханђела, царство Божије, само небо. - Зашто врата паклена нису одолела Цркви? Зато што Христос свагда борави с нама. Када он не би био с нама, онда Црква не би однела победу.

МОЛИТВА СВЕТОМ ЈОВАНУ ЗЛАТОУСТУ

НАЈРЕЧИТИЈИ у роду људском молитвениче Божји, свети оче Јоване Златоусте, ево нас к теби са муцавим молитвама нашим. Немој нас одбацити, јер у свакој одмуцаној молитви нашој ево целог срца нашег, ево уздаха наших, ево вапаја наших! Молимо ти се превелики Светитељу: самилосно се спусти са наднебесних висина својих у отровне низине наше, и исцели нас од сваке бољке душевне, да Бисмо здраве душе ревносно служили Господу твоме и нашем. Исцели нас и од сваке бољке телесне, ако нам је то на спасење, да бисмо се могли душом здравом у телу здравом подвизавати и уз твоју свепомоћ за спасење душе наше борити, за васкрсење из мртвих савести наше борити, за преображење грехољубивог срца нашег борити, за обожење ођавољене воље наше борити, еда би наша ваља, управљана тобом, хтела и желела само оно што је Христово, што је Еванђелско, што је небеско, што је вечно.
О, предивни светитељу Божји, свете мошти твоје далеко су од нас, али Христољубљем својим ти си сав поред Господа Христа, а човекољубљем својим сав поред нас, - зато те од свег срца молимо: љубављу својом сиђи к нама, и огњем христољубља свог запали душе наше, да вечито горе христољубљем твојим у обадва света, горе и никада не сагоре; и дај нам свету љубав твоју према људима, да бисмо и ми једино светом љубављу љубили један другог, и сву твар земаљску и поднебеску. Свети златоусти ЕваНђелисте, пети Еванђелисте, молимо те и преклињемо: светим Еванђељем својим води и руководи душе наше, и изведи нас на пут који кроз Истину вечну води у Живот вечни. Ум наш, болестан и оболешћен, замагљен и помрачен нечистим помислима, злим мислима, грехољубивим страстима, ти самилосно исцели, просвети и преобрази у ум Христов, као што си ти још за живота на земљи ум свој светим подвизима својим преобразио у ум Христов, и стога нам речитије од свих људи објаснио чудесне тајне Христове, посејане и разливене по свима тварима Божјим, видљивим и невидљивим.
Христочежњиви и Христомоћни оче наш Златоусте, кроз векове и векове ти си безброј душа људских васкрсао из мртвих својим светим књигама и својим светим молитвама - васкрсни и душе наше твојим светим поукама и твојим светим молитвама, јер вођени и руковођени тобом ми ћемо бити у стању побеђивати сваку духовну смрт која никне у нама из нашег унутрашњег грехољубља, или насрне на нас из спољашњег свега. О, знамо, знамо ми, пресвети Духовниче небески, да си ти јачи од сваке смрти; - молимо ти се, учини нас победитељима сваке смрти, учинивши нас најпре победитељима свакога греха и сваке страсти, јер су греси и страсти једини наносиоци и претече и клицоноше и виновници свих духовних смрти; зато их ти, хтели ми или не, по бескрајној самилости својој, увек сатири у нама, и тако нам осигуравај победу над сваком смрћу, како бисмо још у овом свету с радошћу поживели васкрсном благодаћу васкрслог Господа, која се из тебе обилато излива на све који те свим срцем призивају у помоћ.
Свемилостиви и свепобедни оче Златоусте, смилуј се на мене: сиђи с неба у поноре душе моје, у те зверињаке моје, јер је свака сграст љута звер; а душа је моја пуна духовних зверова. О сиђи међу дивље лавове моје, и претвори их у јагањце! О, сиђи међу крвожедне и душежедне вукове моје, и прегвори их у овце. Похитај ми у помоћ, разнеће ме разјарене звери моје - сграсти моје, увек гладне душе моје.
Ненадмашни златоусти Благовесниче, облаговесги ме многогрешног: својим тросунчаним благовестима сиђи у леденице моје, и растопи их, и загреј ме небеском топлином. Лењост моја - его прве леденице моје; у њој се смрзава све што вуче ка Богу, ка небу, - молим те, сиђи у њу, загреј ме васцелог, и подигни ме ка небу, ка Господу! Беспосличење моје - его друге леденице моје, пресвети Оче мој и богомудри духовниче мој, спусти се у њу, све се мисли заледиле, сва осећања, и ја у нехату и беспосличењу умирем на мразу без сунца. Молим те, сунцем ревности своје уђи у душу моју, у леденицу моју, и загреј ме за веру, за ревност, за Истину, и за сваку врлину. Уђи и растопи леденице моје огњем вере твоје, и љубави твоје и самилости твоје. И тако ме подижи све више к небу, к небу, к небу, ка чудесном Господу твоме, и моме! Јер иако гресима својим далеко одлутах од Господа, и ђаво ме гони по пустињи лудих жеља мојих, ипак верујем да ће свеблаги Господ услишити свете молигве премилог угодника свог за мене грешног, и чудотворном милошћу Својом вратити ме небу, Себи, Царству Свом небеском.
Јер иако сам много пута пао, ја нисам од Господа отпао: јер се држим Њега макар уздахом, макар сузом, макар вапајем.
О, свемилостиви оче Јоване Златоусте, сажали се на мене свегрешног: прими ме занавек у свете молитве своје! опрости и помози мени многогрешном! подигни ме палог и пропалог! измоли ми опроштај грехова! исцели душу моју од свих страсти! исцели ум мој од свих болести! исцели вољу моју од свих слабости! огради ме светим молитвама својим као огњеним оклопом, да ме ниједна страст не рине у духовну смрт! утврди ум мој у христомислију твом! утврди срце моје у христоосећању твом! обестрасти ме свестрасног помоћу светих врлина! удостој ме осећати тобом, мислити тобом, хтети тобом, делати тобом, веровати тобом, љубити тобом, живети тобом, бесмртовати тобом! охристољуби ме твојим христољубљем! Дај ми смирење и трпљење! Моли се у мени за мене и уместо мене! преобрази ме на спасење, на охристовљење, на обожење! охристови ме ођавољеног! омилосгиви ме неосетљивог и несаосетљивог! освеврлини ме порочног! управљај увек душом мојом! управљај увек вољом мојом! управљај увек савешћу мојом! управљај увек мислима мојим! управљај увек осећањима мојим! управљај увек животом мојим, и у овом, и у оном свету! - да бих и ја свегрешни, заједно с тобом Христољубљени оче Златоусте, неућутно славио чудесног и незаменљивог Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин! Амин! Амин![53]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНТОНИНА, НИКИФОРА, ГЕРМАНА и МАНЕТЕ

ПРВА тројица видевши једанпут како незнабошци о неком свом празнику клањају идолима са виком и игром, изађоше неустрашиво пред гомилу и почеше проповедати јединог Бога у Тројици. Управитељ Кесарије Палестинске, у којој се ово догоди, Фирмилијан, толико се раздражи овим поступком тројице хришћана, да нареди одмах да им одсеку главе.
Манета пак бешедевица хришћанка. Она следоваше за мученицима када их вођаху на губилиште. И она би ухваћена. Ради поруге вођаху је нагу по граду, па је затим стављаху на разне муке, из којих она Божјом помоћу изиђе неповређена. Притом света мученица учини многобројна чудеса, многе одврати од идолопоклоничког безбожја, научи их истинитој вери и приведе Христу Богу. Због тога би осуђена на спаљење огњем. Када пећ би ужарена, она сама уђе у њу, где и предаде душу своју у руке Господу, коме нека је част и слава вавек. Амин.[54]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ДАМАСКИНА

БЛАЖЕНИ Дамаскин пострада за царовања султана Мехмеда IV, а при Цариградском патријарху Јакову. Роди се он у Галати Цариградској, у парохији Богородице Елеусе (= Милујуће), од побожних родитеља, Киријака и Киријакије; световно име беше му Дијамандис; и још као дечак он остаде сироче. Без руководства и надзора родитељског, Дијамандис, по занату кројач, живљаше у младости неморално. Ухваћен од турских власти у неком злочину он, да би избегао казну, одрече се хришћанске вере. Када пак постаде зрео човек он дође к себи, и размишљајући о страшном греху .свом одречења од Христа, он одлучи да се повуче у Свету Гору и да тамо оплакује тешки грех свој. Стигавши у Свету Гору, он ступи у лавру Светог Атанасија; и дванаест година оплакиваше убиствени пад свој одречења од Христа, изнуравајући себе разноврсним подвизима: молитвом, постом, бдењем, уздржањем и осталим добровољним злопаћењима, руковођен од свога духовног старца, коме у самом почетку исповеди свој кобни грех, и коме беше потпуно и безусловно послушан. Ту он доби и свету анђелску схиму са именом Дамаскин.
Међутим, иако он својим строгим животом и врлинама превазилажаше многе ондашње монахе, ипак га савест непрестано мучаше због одречења од Христа, и он сматраше да сви његови подвизи нису ништа према страшном греху његовом. Једино чиме он успокојаваше себе, беше мисао: да пострада и умре за Господа Христа, чије му речи стално беху на уму: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима; а ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32-33). И мишљаше у себи преподобни Дамаскин: не буде ли он прво исповедио Христа пред људима, њега ће се Господ Христос при другом страшном доласку Свом одрећи пред Оцем Својим.
Када он откри своју жељу: да иде на смрт за Господа Христа, нико му то од монаха не одобраваше, имајући у виду немоћ људске природе и бојећи се да он не удари назад, те тако потоње буде горе од првог. У то време у лаври се налажаше Цариградски патријарх Дионисије, коме је ваљало отпутовати у Цариград. Дамаскин му откри своју жељу; патријарх га благослови на подвиг, и поведе са собом у Цариград. - Ја ћу се вратити опет у Свету Гору, рече му патријарх, а ти ћеш ступити на подвиг мученипггва и умрети за Христа: помоли се Њему за мене, да ми буде милостив при изласку мом из овог света.
Стигавши у Цариград, Дамаскин скиде са себе монашко одело, одсече косу, и обуче се у морнарско одело, да не би навукао гнев муслимана на монахе, када они буду чули од монаха хулу на Мухамеда. Сличан случај гоњења монаха догодио се на неколико година раније, када као мученици пострадаше два монаха, Кипријан и Гаврил. Затим причестивши се светим Тајнама Христовим у храму светог Николаја што је у Галати, Дамаскин оде у цркву Свете Софије, одавно претворену у џамију, и стаде се молити крстећи се. А муслимани, видећи у џамији хришћанина где се моли, зачудише се. Но сматрајући га за лудог, они не обраћаху пажњу на њега. Видећи да се нико од Турака не узнемирава, Дамаскин по завршеној молитви изађе из Свете Софије. На улици срете он имама који читаше књигу и упита га: Има ли што у твојој књизи о Христу? - А имам му одговори: Да нећеш да постанеш муслиман? - Дамаскин га упита: А шта је то муслиман? - Утом приђоше и окружише их неки муслимани, и слушајући Дамаскина подсмеваху му се као лудаку. Тада их исповедник упита: Хоћете ли да вам кажем нешто што је корисно по вас? - Хоћемо, кажи! одговорише они. - Мученик им рече: Христос је истинити Бог и Творац свега видљивога и невидљивога. - Ти си луд, узвратише они на то. - Нисам ја луд, него сте ви луди и неразумни и прелашћени, пошто не верујете да је Христос истинити Бог. - Тада Турци, сматрајући га за суманутог, оставише га.
Одатле свети исповедник пређе у џамију султана Мехмеда, и исте ствари рече тамошњим хоџама; али га и они отераше као суманутог. Онда се он упути к месту званом Кабани, и ставши усред муслимана громко повика: људи муслимани! једино вера Христова је истинита, а ваша вера је лажна: вас је обмануо Мухамед, и за своју заблуду бићете кажњени. - Али, иако он овде громко изобличаваше Турке, ипак нико не обрати пажњу на њега.
Сутрадан изјутра Дамаскин оде у дворац везира и поче громогласно говорити тамошњим службеницима: Само је вера хришћанска истинита, и Христос је Бог истинити, а ваша вера је лажна. - Избезумљени Турци га дохватише, и немилосрдно бише, па га као лудог одагнаше. Трећега дана исповедник оде у џамију звану Сејизаки, близу касарна јаничарских. А када Турци, после својих уобичајених молитава, излажаху из џамије, он им громко говораше: Људи Исмаилћани! кога ви божански почитујете? чему се надате од лажног пророка вашег? Једна је вера истинита - вера хришћанска. - Међутим они, сматрајући га за умно поремећеног и лудог, не обратише на њега пажњу.
Силно ожалошћен што ни ту не постиже свој циљ, он се врати у Галату, и сву ноћ проведе у молитви, смирено вапијући ка Господу: He згади се на мене ништавног слугу Твог, Јединородни Сине Божји! Уврсти ме у Мученике Своје! удостој ме пролити крв своју и положити живот свој за Тебе, Господа Mога! - А сутрадан, у недељу, он оде у џамију што је у Топхани, у којој се као млад одрече Христа и признаде Мухамеда за великог пророка. Џамија беше пуна агарјана који се беху слегли на јутарњу молитву. Исповедник, ставши усред Турака, повика: Бедници! чега ради се скупљате? у кога се надате? тешко вама, несрећници, вас очекује вечна мука! Једино Христос је истинити Бог! - Чувши такво изобличавање, Турци се испунише гњева, полетеше на исповедника, и бише га без икакве милости, па га одвукоше кадији Галате. Ту мученик прокле Мухамеда и одвратно учење његово. Судија га онда упути везиру, пославши везиру писмени извештај о увредама и погрдама нанесеним од стране мученика Мухамеду и његовом учењу. Прочитавши извештај, везир упита преподобног Дамаскина: Је ли истина то што о теби пише судија? - Да, ефендија, све је сушта истина. - Опраштам ти, рече везир веома благо исповеднику: ти си наш поданик и твоја је дужност да цару плаћаш порезу, и зато ти царство поклања живот. Али, како изгледа, ти си сиромах, па зато желиш смрт. - Мученик одговори: Нисам ја сиромах; напротив, богатији сам од тебе, пошто у срцу свом имам ризницу вере, која блиста јаче од сунца. Ти имаш богатство овога света које си скупио; ти данас господариш њиме, а сутра ће га узети други. Богатство пак вере моје, које сам ја стекао, остаје занавек са мном; са њим ћу ја отићи у Царство Небеско.
Везир, видећи да је мученик тврд у вери својој и да га он ни на који начин не може придобити, донесе одлуку да му се одсече глава. Џелати свезаше мученика и одведоше у Фанар. Тамо, пред вратима патријаршије, мученик клече и, благодарећи Богу што му испуни жељу, приклони под мач главу своју, и би обезглављен. Крв прсну, и њене свете капи падоше на врата најближе трговачке радње. Игуман манастира Мавромола Макарије, који се тада деси тамо, купи та врата, и однесе их у свој манастир ради благослова и освећења капљама свете крви мученичке. Међутим, свете мошти мученикове, по наређењу Турака, лежаху читава три дана пред патријаршијом. Хришћани онда поткупише стражаре, узеше одатле свете мошти, и однеше их на лађицу, да их превезу на острво Халку, у манастир Свете Тројице. Међутим оци обитељи Пресвете Богородице, која се налази на том истом острву Халки, предухитрише их и узеше мошти у своју обитељ, и сахранише их чесно иза светог олтара. Молитвама светог преподобномученика Дамаскина нека Спаситељ удостоји и нас све Царства Свога. Амин.[55]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. У време светог Златоуста Антиохија је имала двеста хиљада становника, од којих, по речима светог Златоуста сто хиљада беху хришћани (Migne, P. gr. t. 50, col. 591; и t. 58, col. 762, 763).
2. Софистима су се називали учитељи беседништва = реторике, и адвокати. Ливаније, као учитељ беседништва, беше веома чувен и славан. Код њега се учио и Василије Велики и Јулијан Одступник. Андрагатије је био један од знаменитих философа онога времена.
3. Као и свети Василије Велики, свети Григорије Богослов, блажени Јероним, свети Амвросије Медиолански.
4. Атина - главни град Грчке. У време светог Златоуста, славан по својим философским школама и школама реторике. Ту су се учили богати младићи. Учили су се и неки оци Цркве, као: Василије Велики, Григорије Богослов и други.
5. Свети Мелетије - познат као заштитник Православља против аријанаца. На Антиохијском престолу био од 360. до 381. године, и то са прекидима, јер су га јеретици неколико пута протеривали и постављали на његово место своје епископе. Спомен његов празнује се 12. фебруара.
6. Тај се манастир налазио недалеко од Антиохије у оближњим планинама.
7. Књига "О свештенству" написана са следећих разлога: Сабрани у Антиохији епископи намисле да Јована и његовог друга Василија поставе за епископе; вест о томе допре до ове двојице; Јаван, сматрајући себе неприпремљеним за тако узвишену дужност, сакри се у пустињи тајно од свих, па и од самог Василија; Василије би постављен за епископа града Рафане, близу Антиохије. Касније, Василије укори Јована што је избегао епископски чин, Јован му одговори књигом "О свештенству". - "Посланица паломе Теодору" написана са ових разлога: Друг и пријатељ Јованов Теодор, који се заједно подвизавао с њим, напусти подвижништво и ожени се. Ојађен тиме и огорчен, Јован написа Теодору две сјајне Посланице, позивајући друга да се врати монашком животу. Под потресним утицајем Посланице, Теодор се врати к монашком животу, а потом постаде епископ Мопсуетски (у југоисточном крају Мале Азије).
8. Види: Мт. 16, 13-19.
9. Спомен његов празнује се 25. јануара, и на Три Јерарха 30. јануара.
10. Свети Флавијан патријарховао у Антиохији од 381. до 404. године.
11. Свети Нектарије управљао Цариградском Црквом од 381. до 397. године. Пре избора за патријарха био сенатор. Спомен његов празнује се у Сирну суботу и такође II. октобра.
12. Патријарховао од 385. до 412. године.
13. Финикија - узано и дугачко парче земље, дуж источне обале Средоземног Мора, на северу од Палестине.
14. Келтима се називао многобројни народ, који је у давнини живео у западној Европи, у данашњој Енглеској, Шпанији, Италији, Швајцарској, и нарочито у Француској; било их je и у Малој Азији, у области Галатији, где су се називали Галати. V току времена они су се једним делом стопили с Германима и древним Римљанима (Французи, Шпанци, Италијани, Енглези) а другим делом сачували своју народност до данас (Ирци, Шкотланђани).
15. Скити - многобројни народ, живео у Азији и Европи: на обалама Дунава, на прибрежјима Црнога Мора, и нарочито у садашњој јужној Русији.
16. Симонија - куповање и продавање свештиничких звања. Овакав назив дошао од имена Симона врачара који је хтео да за новац купи од апостола Петра дар Светога Духа да чини чудеса.
17. Свети Прокло потом био патријарх на Цариградском престолу од 434. до 447. године.
18. У Јевреја је било шест градова уточишта: три на источној страни Јордана, три на западној. У те градове су одбегавали невољне убице и убице из крвне освете. Код хришћана древне Цркве право уточишта припадало је спочетка неким храмовима, а затим свима. Оно се састојало у овоме: осуђеник, побегне ли у цркву, постаје неприкосновен, док се његова кривица поново не расмотри.
19. Но и поред тога свети Златоуст се заузе код цара и спасе Евтропија овога пута од заслужене казне. Доцније Евтропије ипак би послат у заточење и погубљен.
20. Гевал = град у Финикији, крај Средоземног Мора.
21. Сравни: Лк. 16, 9.
22. Титула августалија давала се највишим управитељима области за разлику од другостепених.
23. Береја - град у Сирији, сада - Алепо.
24. Гевал - град у Финикији, крај Средоземног Мора.
25. Птоломаида - град у Сирији, на источној обали Средоземног Мора.
26. Свети Атанасије Велики - најзнаменитији поборник Православља у борби против аријанства. Патријарховао на Александријском престолу од 328. до 373. године; неколико пута збациван од непријатеља Православља. Празнује се 2. маја и 18. јануара.
27. Нитрија на југу од Александрије, на западу од реке Нила, близу Либијске пустиње. Гора добила назив од обиља шалитре (нитре) у оближњим језерима.
28. Овог епископа Диоскора, благочестивог, треба разликовати од Диоскора јеретика, који је нешто касније живео.
29. Иза Нитријске Горе према западу настајала је огромна Либијска пустиња (сада Сахара), у којој су се налазиле келије монашке; отуда се та пустиња звала Келије.
30. Омофор - грчка реч, буквално значи наплећник, нарамник; саставни део епископске одежде.
31. Свети Макарије Велики (или: Египатски), рођен око 301. године, преставио се 391. године, подвизавао се у Скитској пустињи, на двадесет четири часа хода од Нитрије. Празнује се 19. јануара.
32. Апостолско правило 32 прописује да онога који је одлучен неким епископом "не треба други да примају у заједницу".
33. Папа Инокентије управљао Римском црквом од 402-417. године.
34. Острво Кипар - у источном делу Средоземног Мора, на југу од Мале Азије. Свети Епифаније био епископом Кипарским од 365 до 402. године. Човек огромне начитаности, знао језике: грчки, јеврејски, сиријски, египатски и латински. Уживао велики углед због светости живота; после смрти увршћен у лик светих. Спомен његов празнује се 12. маја.
35. Једна стадија износи 192 метра.
36. Правило Апостолско 35. Првог Васељенског сабора 16; Анкирског сабора 13; Сардијског сабора 15.
37. Ср. 3 Цар. 18, 17-21.
38. Халкидон се налази прекопута Цариграда, на азијској обали Босфора.
39. Тракијско море - сада Мраморно.
40. Подразумева се 22 правило Антиохијског сабора од 341. године, одржаног од источњака противу св. Атанасија Великог. Правило гласи: ако се епископ, кога је сабор свргнуо, усуди вршити ма какву свештенорадњу пре неголи буде оправдан црквеним судом, нека се лиши престола.
41. Село Кукуз налазило се у Малој Јерменији, источно од Мале Азије, у једној забаченој долини дивљега Тавра, где је боравило разбојничко племе Исавријанаца, који су вршили упаде у околна насеља.
42. У југоисточном делу Мале Азије.
43. Град Питиунт се налазио на јужној обали Црнога или Понтијскога Мора, у североисточном крају Мале Азије, у садашњој Абхазији.
44. Коман - Град у покрајини Мале Азије, на североистоку Мале Азије; сада Гуменек.
45. Реч је о Максимијану Галерију, зету Диоклецијанову и његову савладару на Истоку. После пак Диоклецијанове смрти он постаде цар источни (305-311).
46. Спомен Светог свештеномученика Лукијана празнује се 15. септембра; спомен Светог Василиска 22. маја. Податак да је Св. Василиск био епископ Комански потиче од Паладија, епископа Еленопољског ("Дијалог о животу Јована Златоуста", гл. 11). Иначе, у житију Св. Василиска под 22. мајем стоји да је он био војник и пострадао као мученик (а не као свештеномученик).
47. Због празника Крстовдана Црква празнује спомен светог Златоуста не 14. септембра када се светитељ преставио већ 13. новембра. Поред тога спомен се његов празнује још 27. Јануара, - дан преноса његових моштију, - и 30. јануара, заједно са светитељима: Василијем Великим и Григоријем Богословом. - Света Три Јерарха.
48. Св. Златоуст се упокојио 407. године, патријарховао шест и по година; у заточењу провео три године и три месеца.
49. Хонорије, брат Аркадија и син цара Теодосија Великог, царовао у Риму од 395. до 423. године.
50. То је онај исти Прокло који раније беше келејник светог Златоуста; касније он постаде патријарх Цариградски. Кизик - град у северозападном крају Мале Азије, на јужној обали Мраморног Мора.
51. Пренос је био 27. јануара 438. године, под царем Теодосијем II, Млађим, и Цариградским патриЈархом светим Проклом. Пренос моштију празнује се 27. јануара.
52. Свете мошти светог Златоуста мирно почиваху скоро осам векова у цркви светих Апостола у Цариграду. Но када за време Четвртог крсташког похода Млечићи заузеше Цариград 1204. године, они варварски опљачкаше пребогату и дивну престоницу Византије, која је дала више светитеља него ма која хришћанска престоница. Том приликом обесни Крсташи однеше и мошти светог Златоуста у Рим, где оне и сада почивају у цркви светог апостола Петра. Глава пак светог Златоуста налази се у Успенском храму у Москви.
53. Ову молитву сачинио свегрешни архимандрит Јустин на Св. Јована Милостивог, 12/25 новембра 1960. год. у манастиру Св. Ћелије.
54. Ови свети мученици пострадаше 308. године, за царовања Максимијана Галерија.
55. Свети преподобномученик Дамаскин пострада 13. новембра 1681. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Јован Милостиви. Патријарх Александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха Александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства, говорио је он, не тражи га у крви него у добродетељи, јер то је право благородство.” Сви свети одликовали су се милосрђем, али св. Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном сети се патријарх речи Христове: ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те (Мат. 5, 23–24) и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли за опроштај. И тек када се измири с тим човеком, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви св. Кира и Јована догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина, па ће рећи владици, да пожури у цркву на службу, и после службе може чути ту жену. Одговори им св. Јован: „а како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?” И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Уз пут се разболи и стигавши на Кипар умре у своме месту рођења, 620. год., и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград, по том у Буда Пешту и најзад у Пресбург.

2. Св. пророк Ахија. Из Силома. Пророковао на 1000 година пре Христа. Прорекао Јеровоаму слуги Соломоновом, да ће се зацарити над 10 колена Израиљевих (I Цар. 11, 29).

3. Преп. Нил Синајски. Био најпре префект у престоници, Цариграду. Као жењен човек имао једног сина и једну ћерку. Видећи порочан живот престонички он се договори са женом, да се удаље из света. Тако и учине. Жена са ћерком оде у неки женски манастир у Мисир, а Нил са сином Теодулом на гору Синајску. Пуних 60 година подвизавао се св. Нил на Синају. Написао прекрасне књиге о духовном животу. Упокојио се мирно око 450. год. у 80. години живота земаљског и преселио се у блажени живот небески. Његова је света реч: „Телесне страсти воде своје порекло од телесних потреба: и против њих је нужна уздржљивост; а страсти душевне рађају се од потреба душевних, и против њих је нужна молитва”.

4. Преп. Нил Мироточиви. Родом из Мореје. Као јеромонах дошао са својим стрицем у Свету Гору. Подвизавао се као отшелник у пустом месту званом Свети Камени. Када се упокојио из њега потекло миро у таквом обиљу, да се са врха горе сливало у море. То чудотворно миро привлачило је болесне људе са свих страна. Ученик св. Нила осети досаду од множине посетилаца, те се у молитви пожали на свога духовног оца, св. Нила. И мироточење на једном се пресече. Св. Нил се подвизавао у пуном смислу као древни светитељи. Упокојио се у 17. столећу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА МИЛОСТИВОГ, патријарха Александријског

СВЕТИ Јован се родио на острву Кипру[1] у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Од младости он би васпитан у побожности и страху Божјем. За њега страх Божји беше почетак премудрости. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Али му по Божјем промислу убрзо умреше деца, а затим и жена, да би се он, ослобођен од служења телу, посветио духовном животу. Слободан од породичних обавеза, он узнесе благодарност Богу, и од тада он без икаквих препрека стаде усрдније служити Господу, често се молећи и чинећи сва богоугодна дела. Но нарочито он беше милосрдан и милостив према свима убогима и невољнима. Због таквих врлина Бог га прослави међу људима, и то не само равнима њему него га и сам цар поштоваше и слављаше. А када патријаршијски престо Александријски остаде без пастира, цар Ираклије,[2] по промислу Божјем, одликова овог Јована патријаршијским чином. Иако Јован то не жељаше, но приморан он прими посвећење, и постаде архиепископ Александријске цркве.
Ступивши на патријаршијски престо, Јован се као пастир словесних оваца најпре постара да паству своју очисти од јереси, која тада смућиваше Христово стадо. Ту јерес основа неки Петар, звани Фулон, иначе Кнафеј, Антиохијски псевдопатријарх; он се дрзну Трисветој песми додати хулне речи: Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који си распет за нас, помилуј нас, - као да је у Господу нашем пострадало Божанство.[3]
Искоренивши ово јеретичко учење, свети Јован се сав посвети вршењу заповести Божјих и добротворним делима милосрђа. Ниједан сиромах или убожјак не одлажаше од њега празних руку и ожалошћен; свима невољнима он даваше милостињу; све тужне он утешаваше не само речју него и делом; он гладне нахрањиваше, наге одеваше, заробљене откупљиваше, болеснике и путнике збрињаваше. Милостивост његова беше као огромна богата река која непрестано тече и напаја све жедне.
У почетку свога архипастирствовања блажени Јован сазва црквене економе[4] и Даде им овакав налог: Обиђите сав град, и попишите сву господу моју. - Економи га запиташе: А ко су то господа твоја, Владико? - Патријарх одговори: Они које ви називате просјацима и ништима; они су господа моја: јер ми могу пружити сваку помоћ ка спасењу и примити ме у вечне куће своје. - Економи поступише по налогу и пописаше све просјаке које пронађоше по улицама, по болницама и по ђубриштима. Беше их на броју седам хиљада и пет стотина. И нареди свети Јован да се свима њима даје из црквених средстава све што је потребно за свакодневну исхрану.
У то време Персијанци нападоше на Сирију и Палестину, спалише свети град Јерусалим, узеше часно дрво Светога Крста и много хришћана одведоше у ропство.[5] Тада блажени Јован посла лађе са златом и пшеницом, да откупе заробљенике и укажу помоћ свима невољнима. На тај начин он милосрђем својим многе изведе из ропства и тамница на слободу, и избави од мука. Но пошто сваки није могао долазити к њему слободно, јер слуге његове не пријављиваху свакога који је долазио к њему, то он због тога одреди два дана у седмици, среду и петак, и у те дане са неколицином благочестивих људи он сеђаше крај црквених врата, примаше свакога, саслушавши његове молбе, пресуђиваше распре међу људима, штићаше оне којима је неправда учињена, мираше завађене. При томе свети патријарх говораше онима око њега: Када је мени увек слободан приступ ка Господу Богу моме, и у молитви разговарам с Њим и иштем од Њега што хоћу, зашто онда да ближњем свом не дозволим слободан приступ к мени, да би ми казао своју муку и невољу и искао од мене што хоће? Треба се бојати Онога који је рекао: Каквом мером мерите, онаком ће вам се мерити (Мт. 1, 2).
Понекад се дешавало да к блаженом Јовану нико не дође са молбом када је он седео крај црквених врата; тада је он устајао растужен, и са сузама одлазио кући. При томе неки га понекад питаху: Зашто тугујеш и сетујеш? - Светитељ им одговараше: Сада смирени Јован ништа не нађе и ништа не принесе Богу за грехе своје. - А пријатељ његов, блажени Софроније,[6] тешећи га говораше му: Заиста данас треба да се веселиш, оче, пошто овце твоје живе у миру, без распри и спорова, као анђели Божји.
Једном црквени економи обавестише светог Јована да међу просјацима стоје две лепо обучене девојке и просе милостињу. И упиташе га, да ли треба тим девојкама давати милостињу, као и осталим просјацима. Патријарх одговори: Ако сте Христове слуге и верни послушници смиреног Јована, онда дајите онако како Христос нареди, не гледајући ко је ко, нити распитујући за живот оних којима дајете. Знајте, ми дајемо не своје него Христово; зато дајимо онако како Он нареди. Ако пак помишљате да црквене имовине неће бити доста за тако велику милостињу, онда ја не желим да имам удела у вашем маловерју. Јер ја верујем Богу, да када би се просјаци целога света стекли у Александрију, желећи добити од нас милостињу, то и тада неће недостати наше црквене имовине.
И да би их спасао маловерја, свети патријарх им исприча ову ствар. Када, у својих петнаест година, бејах на острву Кипру, ја једне ноћи видех у сну веома дивну девојку, у сјајним хаљинама и са маслиновим венцем на глави. Ставши близу моје постеље она ме додирну и пробуди. И ја будан видех њу не у сну него на јави где стоји преда мном, и упитах је: Ко си ти, и како си се усудила да уђеш код мене? - А она, гледајући ме радосно и кротко, и смешећи се благо, рече: Ја сам најстарија кћи Великога Цара и прва међу кћерима Његовим. - Чувши то ја јој се поклоних. А она продужи говорити: Ако ме узмеш за своју другарицу. онда ћу ти ја издејствовати од Цара велику благодат, и одвешћу те пред Њега, јер нико нема тако велику слободу пред Њим као ја. Њега ја сведох с неба на земљу и побудих да се обуче у тело људско ради спасења људи. - Рекавши то она по стаде невидљива.
Чудећи се овом необичном виђењу и размишљајући о њему, ја рекох себи: Заиста се у обличју девојке мени јави Милосрђе. Јер то сведочи маслинов венац на њеној глави, који је знак милосрђа. To потврђују и речи које та девојка изговори: "Ја Бога сведох с неба на земљу и побудих да се оваплоти". Створитељ, видећи човека где пропада, зажеле да га избави од пропасти, побуђен на то ничим другим до милосрђем, и савивши небеса из милости да помилује Своје створење. Зато, ко жели да нађе милост у Бога, дужан је сврх свега имати милосрђе према ближњима и чинити милостињу. - Рекавши тако у себи, ја хитно устадох и кренух цркви у расвитак дана. Путем сретох нагог сиромаха који дрхташе од зиме. Ја скидох са себе горњу одећу, и дадох је томе сиромаху, говорећи себи: "Сада ћу дознати, је ли истина оно што видех или обмана", - и пођох даље. Пре но што стигох до цркве срете ме неки човек у белим хаљинама, спусти ми у руке завежљај, у коме беше сто дуката, и рече: "Прими то, пријатељу". Ја примих с радошћу, али се одмах покајах што примих, помисливши у себи да ми то није потребно. Зато се окренух да завежљај вратим ономе који ми га даде, али га више не видех, нити га пронађох иако га брижљиво тражах. Тада схватих да је истина оно што видех а не обмана. И од тога времена кад год сам што давао убогима, ја сам проверавао да ли ће ми Бог узвратити за то стоструко, као што је рекао. И много пута проверивши то, ја се убедих да је стварно тако. Најпосле рекох себи: "Престани, душо моја, кушати Господа Бога свог".
Једном када свети патријарх иђаше у болницу да посети болеснике, - што он чињаше два или три пута недељно - , њега срете неки странац који прошаше милостињу. Светитељ нареди слузи да му да шест сребрника. Добивши сребрнике, странац отиде. Но желећи да испита дарежљивост светитељеву, он се преобуче у друге хаљине, па другим путем опет срете блаженог Јована, и мољаше га говорећи: Смилуј се, господине, на бедног заробљеника. - Патријарх опет нареди да му се даду шест сребрника. А слуга тихо примети патријарху: Владико, та то је онај исти просјак који малочас доби шест сребрника. - Патријарх, правећи се да не чује, поново нареди да му се даду шест сребрника. Добивши по други пут исту милостињу, странац опет промени одећу, па другим путем срете патријарха, и по трећи пут прошаше милостињу од њега. А слуга опет рече патријарху: Владико, ово је онај што и први пут и други пут доби од тебе по шест сребрника; и ево сада проси по трећи пут. - Тада блажени одговори слузи: Подај му дванаест сребрника. Није ли то Христос који ме куша?
Један трговац, чије богатство потону у мору, постаде пуки сиромашак, и мољаше светог патријарха да му помогне. Светитељ му даде пет литри злата.[7] Са тим златом трговац накупова много робе, па севши на лађу крену морем у друге градове. Али силна бура на мору поново му потопи лађу и сву робу, a он се сам једва жив спасе. И поново оде к светоме Јовану и исприча све што му се догодило. Свети патријарх му рече: Ти си имао друго злато, неправедно стечено, и помешао си га са црквеним златом које ти ја дадох. Због тога пропаде и једно и друго.
Рекавши то, светитељ му даде двоструко већу количину злата, десет литри. Међутим, трговца и по трећи пут снађе иста несрећа: сва му роба потону у мору. И он већ није имао више смелости да се јави патријарху, него сеђаше код куће и ридаше, посипајући главу пепелом и смерајући да сам себе убије. Сазнавши за то, патријарх призва трговца и рече му: Зашто падаш у очајање од муке? Уздај се у Бога, и Он те неће оставити. Сматрам да те је та несрећа снашла зато што си на неправедан начин стекао ту лађу.
Рекавши то, светитељ нареди да трговцу даду црквену лађу, пуну пшенице, па га онда отпусти. Добивши лађу са пшеницом, трговац крену морем. Но изненада дуну силан ветар, и вијаше лађу у непознату земљу. А трговац, угледавши У виђењу свога добротвора, светог Јована Милостивог, патријарха Александријског, где стоји на крми и управља лађом, испуни се надом, да ће се молитвама светитељевим ова пловидба завршити добро. И после пловидбе од двадесет дана и двадесет ноћи пристадоше уз обалу Британије. У тој земљи тада беше велика глад. И људи, дознавши да је у њихов град допловила лађа са пшеницом, веома се обрадоваше, и хитно покуповаше пшеницу. И тако трговац тај добро продаде пшеницу тамо, добивши за једну половину злато, а за другу олово.[8] При повратку он сврати у Декапољ,[9] с намером да прода олово. Но он нађе ла се сво олово претворило у злато. Обогативши се на тај начин, трговац се с радошћу врати у Александрију и исприча свима необично чудо које се догоди милостињом и молитвом светога Јована.
Једном приликом када светитељ иђаше у цркву, приступи му угледни благородан муж, коме лупежи беху покрали сву имовину, тако да он постаде пуки сиромашак. Сажаливши се што тако виђен и познат човек, од великог богатства изненада западе у крајњу беду, патријарх неприметно нареди слузи да каже црквеним економима, да томе човеку даду петнаест литри злата. А економи, видећи да је у црквеној благајни мало злата, оглушише се о патријархово наређење и дадоше само пет литри, а десет задржаше. Када се пак свети патријарх враћаше из цркве дома, њему приступи нека веома богата и виђена жена и спусти му у руке хартију, на којој беше написано да прилаже цркви пет стотина литри злата. Примивши хартију и прочитавши је, патријарх сазнаде од благодати живећег у њему Светога Духа, да та жена не даде све што је била наумила дати. А Бог то удеси тако зато што економи не дадоше све ономе убогом човеку, коме патријарх нареди да се да петнаест литри. Дошавши дома, патријарх призва економе и упита их: Колико дадосте човеку, покраденом од лупежа? - А они слагаше, говорећи: Петнаест литри злата, Владико, као што си наредио. - Светитељ онда изобличи њихову лаж, тврдичлук и непослушност, и рече им: Нека Бог од вас иште хиљаду литри злата, јер та благочестива жена имађаше намеру дати нам хиљаду и пет стотина литри. Али пошто ви, не послушасте мене, задржасте десет, то Бог удеси те жена задржа хиљаду. А ако мени не верујете, брзо ћете се сами потпуно уверити у то.
И патријарх одмах посла по ту жену, и у присуству економа упита је: Реци нам, госпођо, колико си, из љубави твоје к Богу, била намислила приложити злата цркви? - А она, видећи да се њена намера није утајила од светитеља, рече: Заиста, Владико, пре неколико дана ја реших и написах на хартији да ти у свете руке предам хиљаду и пет стотина литри злата. Но данас, када одвих хартију, ја нађох: реч "хиљаду" беше избрисана, не знам на који начин, а само речи "пет стотина" стоје написане. И ја помислих у себи да Господу није по вољи да твојој светињи дам више од пет стотина литри. Тако и урадих. - Чувши то, економи се силно уплашише и постидеше, па припавши к ногама светитељевим мољаху опроштај.
Једном се због најезде иноплеменика[10] стече мноштво народа у Александрију, услед чега настаде велика глад. Хранећи безброј гладних људи, свети Јован потроши сву црквену имовину, па чак и дужан остаде хиљаду литри злата. А беше тада један клирик, који се после смрти своје прве жене по други пут ожени, и због тога се не могаше удостојити свештеничког чина. Тај клирик упути патријарху овакво писмо: Имам мноштво пшенице, коју сву желим преко твојих руку дати Христу. Поред тога још обећавам и сто педесет литри злата, само ме нроизведи за ђакона. - Светитељ га позва к себи, и корећи га што жели да за новац купи свештенички чин, говораше му: Покај се за свој грех и побој се Гијезијеве казне;[11] а Бог је моћан да нас и без твоје пшенице прехрани у време глади. - И док му свети патријарх тако говораше, дође весник и извести патријарха да су из Сицилије стигле две црквене лађе са огромном количином пшенице. Чувши то, патријарх паде на колена и узнесе благодарност Богу што не оставља оне који се уздају у Њега.
Добро је опоменути се овде кротости, смирености и безазлености светог Јована. Два клирика бише због неке погрешке кажњени привременим одлучењем. Један од њих, смиривши се покаја се, а други се, напротив, још више огорчи, и гњеван на патријарха чињаше страшне пакости. Чувши за то, патријарх намисли да овога призове к себи, да га благо и кротко посаветује да престане са својом злоћом. Али заборави да то учини, пошто сам Бог тако удеси, да би се велика Јованова смиреност и кротост обелоданиле на корист свима. И једног празничног дана, служећи у цркви божанствену литургију, блажени патријарх Јован сети се овог гњевног на њега клирика, а сети се и речи Христових: Ако принесеш дар свој к олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред олтаром, и иди најпре те се помири с братом својим (Мт. 5, 23-24); он изиђе из олтара, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли за опроштај. А клирик, видећи такво смирење свога патријарха, уплаши се, па и сам паде пред ноге његове, с плачем га молећи за опроштај. Помиривши се тако са својим клириком, свети патријарх се врати у олтар, и смело приношаше жртву, мирне савести изговарајући речи Молитве Господње: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6, 12). А клирик онај, поправивши се, стаде водити богоугодни живот, па се потом удостоји и свештеничког чина.
Но ево и други пример кротости светога Јована. Један гостионичар у Александрији веома погрдним и ружним речима нанесе срамоту светитељевом сестрићу Георгију. Дошавши к своме ујаку, Георгије му се с плачем жаљаше на тог гостионичара. А патријарх, видећи свог сестрића силно узбуђена и желећи да га умири, тобож гњеван на гостионичара, рече: Он худородни дрзнуо се да нанесе срамоту моме сестрићу! Бог је сведок, осветићу се томе увредиоцу, и поступићу с њим тако, да ће се сва Александрија чудити томе! - Умирен донекле овим речима свога ујака, Георгије престаде плакати. Тада кротки и смирени срцем Јован стаде говорити Георгију: Мили сине, ако хоћеш да будеш мој сродник, онда буди готов не само трпети увреде него и ране примити, и ради Бога све праштати ближњему. Желиш ли да се покажеш високородан? Онда ишти високородства не по крви него од врлине. Јер истинска високородност украшава себе не толико славом предака колико добрим делима и богоугодним живљењем. Умиривши на тај начин свога сестрића, светитељ дозва надзорника црквених прихода и нареди му да од гостионичара који је увредио Георгија не узима црквени разрез, који је он сваке године давао, и да га ослободи те обавезе. - Поступивши тако, свети патријарх заиста испуни обећање: уместо казне и одмазде он увредиоцу учини добро, чему се сва Александрија удиви.
Желећи да му сећање на смрт стално буде на уму, блажени Јован нареди да му направе мртвачки сандук, али да га не довршују. При томе он заповеди мајсторима да у све велике празнике долазе к њему и да пред свима громко говоре: Владико, твој мртвачки сандук још није довршен. Нареди да га довршимо, јер смрт долази као лупеж, и не знаш у који ће час доћи. - Тако свети Јован стално имађаше на уму сећање на смрт, и свагда беше готов на одлазак.
Једнога дана к светитељу дође неки богати велможа, и догоди се те он виде светитељеву постељу, која беше покривена убогим покривачем. Отишавши својој кући, велможа посла патријарху покривач, чија вредност беше тридесет шест златника, и моли га да се покрива тим покривачем. Патријарх, не желећи да увреди велможу, на велику молбу прими покривач, и покри се њиме само једну ноћ. При томе он говораше себи: Тешко теби, кукавни Јоване, јер се покриваш скупоценим покривачем, а браћа Христова просјаци смрзавају се од зиме. Колико људи без куће и крова ноћују на ветру и мразу, и једва имају малу рогожу или нешто прња! Колико нагих леже на ђубриштима и дрхте од зиме, двоструко страдајући: од глади и хладноће, по сву ноћ без сна и глади, они умиру од мраза! Авај мени! колико је убогих који као Лазар желе да се насите мрвама што падају с моје трпезе! Тешко мени! колико је у овом граду странаца и намерника, који немају где главе склонити и кукавно проводе ноћи по улицама, и тако се злопатећи благодаре за све Господа Христа! А ти, Јоване, желећи да добијеш вечни покој, овде пребиваш у раскоши и спокојству, и имаш све што желиш: живиш у прекрасним палатама, носиш меке хаљине, пијеш вино, једеш одабрану рибу. И уза све то, покрио си се још и скупоценим покривачем. Чему се онда можем надати у будућем веку? О, бедни Јоване, истину ти говорим: нећеш добити вечно царство, него ћеш несумњиво чути што и еванђелски богаташ: примио си добра своја у животу своме, а просјаци примише зла (Лк. 16, 25). Бог је сведок, да се смирени Јован наредне ноћи неће покрити овим покривачем, него ће просјаци и убожјаци бити одевени од новца, добијеног за овај покривач.
Када свану, светитељ хитно посла покривач на пијац да се прода, да би се за добијени новац купила одећа убогима. Но када продаваху покривач, догоди се да туда пролажаше онај велможа који блаженоме Јовану поклони тај покривач. Видевши да је покривач изложен продаји, велможа га купи и поново посла патријарху Јовану са молбом да се сам покрива њиме. Светитељ прими покривач, али га опет посла на продају. Велможа, видевши да је покривач поново у продаји, купи га, и опет посла патријарху молећи да се он сам покривачем послужи. Међутим скромни патријарх и по трећи пут посла покривач да се прода, но велможа га опет купи и посла патријарху. После тога блажени патријарх упути том велможи овакву поруку: Видећемо ко ће се од нас двојице уморити први, да ли ја који продајем или ти који купујеш и опет мени поклањаш. - На тај начин свети Јован доби од тог велможе много злата, које и раздаваше убогима.
Блажени умејаше и тврдице привући давању милостиње и среброљупце склонити на сиромахољубље. Знајући за неког епископа, по имену Троила, да је велики среброљубац и тврдица, свети Јован га једном одведе у болницу да посети болесне и убоге. Дознавши пак да Троил има при себи злато, он му рече: Оче Троиле, ево прилике за тебе да утешиш ову убогу браћу подавши им милостињу. - Но Троил, иако му се није хтело, од стида да се не покаже тврдица, стаде свима делити милостињу, почевши од првог до последњег; и утроши тридесет литри злата. Но потом стаде кајати се и туговати што толико злата раздаде убогима. И дошавши кући, Троил леже у постељу од муке и туге за раздатим златом. Међутим свети Јован посла по њега позивајући га код себе на ручак. Троил не оде, изговарајући се болешћу. Но патријарх, знајући да је туга за раздатим златом узрок Троилове болести, узе са собом тридесет литри злата и оде у посету болесном Троилу. Дошавши код њега рече му: Ево, донео сам ти злато које у болници позајмих од тебе. Узми га, а мени дај својеручну записку, да мени предајеш ону награду која је од Господа била одређена теби за раздато злато. - "Угледавши злато, Троил се обрадова, и примивши га одмах оздрави. Па седе и написа ово: Боже милосрдни, дај награду господину моме Јовану, патријарху Александријском, за тридесет литри злата које ја раздадох убогима, јер ми он врати моје злато.
Добивши ову Троилову својеручну записку, патријарх одведе Троила код себе на ручак. Гостећи га, светитељ се у себи мољаше Богу за њега, да га избави од таквог среброљубља. И гле, наредне ноћи Троил виде у сну необично дивну кућу, чија лепота беше неисказана, и над чијим вратима бејаше златом исписан овај натпис: "Обитељ и вечни покој епископа Троила". Троил се силно обрадова тако прекрасној, за њега спремљеној кући. Али, изненада се појави неки величанствен и страшан муж, као царски кувикуларије,[12] и рече слугама: Господ целога света нареди да се избрише тај натпис. - И слуге одмах избрисаше. Онда тај муж опет рече слугама: Напишите овако: "Ово је обитељ и вечни покој Јована, патријарха Александријског, које купи себи за тридесет литри злата".
Пробудивши се од сна, Троила сподаде страх и туга што изгуби кућу спремљену му на небу, и укораваше себе за среброљубље. Па уставши, он одјури к блаженом Јовану и исприча му своје виђење. Блажени Јован му са својом уобичајеном благошћу даде врло корисно поучење, па га отпусти с миром. Од тога времена Троил се поправи, и постаде веома сиромахољубив и милостив према свима.
Једном лађе које припадаху Александријској цркви, препуне робе, беху на Јадранском Мору. Одједном настаде страховита бура, и лађе умало не потонуше. Опасност беше тако велика, да су морали сав терет побацати у море. To би по допуштењу Божјем, да се кушање вере светога Јована нађе много вредносније од злата пропадљивога (ср. 1 Петр. 1, 6). А лађа беше тринаест на броју; вредност пак робе која се налазила у њима износила је три хиљаде и триста литри злата. Губитак тако велике имовине, којом је свети Јован могао дуго времена хранити и одевати сиротињу, он подношаше с благодарношћу, често понављајући речи праведнога Јова: Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господње вавек (Јов. 1, 21). А када к њему дођоше многа од најугледнијих грађана са жељом да га утеше у тузи, он им одговори: Ја сам крив за пропаст црквене имовине; јер да се нисам погордио умом што дајем велику милостињу, не би пропало на мору тако огромно богатство. Ја се погордих раздајући не своје него Божије. И ето Бог, желећи да ме смири, допусти такво осиромашење, јер сиромаштво смирава човека. Сада ја и сам увиђам да сам гордошћу својом уништио награду своју код Бога и нанео велику штету невољнима, јер они чија је храна пропала трпеће глад. Али не мене ради него њих самих ради Господ их неће оставити и даће им све потребно.
И тако, они који дођоше да утеше милостивог Јована, сами бише утешени од њега и мудро поучени. Господ пак ускоро врати Јовану све двоструко. Жалостиви Јован даваше огромну милостињу ништима, и нарочито беше самилостан према онима којима је неправда учињена. Једном када он иђаше у цркву светих мученика Кира и Јована, к њему приступи нека јадна удовица и поче му казивати своју муку коју има од зета, молећи патријарха да је заштити. Пратиоци патријархови рекоше патријарху: Владико, када се после службе вратиш дома, тада саслушај молбу те удовице. - Светитељ одговори: А како ће сад Бог мене саслушати, ако ја њу не саслушам? - И не маче се с места док не саслуша удовицу и не учини јој по молби.
Један младић после смрти својих родитеља живљаше у великој беди. Дознавши за то, свети Јован упита оне што се десише поред њега, на који начин тај младић осиромаши, када су му родитељи били веома богати. Тада му неки богољубиви људи испричаше, да су родитељи тога младића били веома милостиви и сву своју имовину раздали убогима, а своме сину оставили само десет литри злата. Томе младићу најпре умре мајка. А кад му отац беше на самрти, он дозва сина и предложи му да изабере: или злато или икону Пречисте Богородице, и рече му: Мило чедо, од целокупног имања нашег остаде само ових десет литри злата, а све остало предадосмо у руке Христу. Зато ми сада кажи: желиш ли да теби оставим ово злато или икону Владичице наше Богородице, твоје помоћнице и хранитељке? - Младић, презревши злато, узе икону Пречисте Богородице, a замоли да се злато раздели убогима. И тако, ништима би дат и последњи иметак. А кад умре отац, младић остаде убог, и злопаћаше се у великој беди. Но без обзира на то, он сваки дан и ноћ одлажаше на богослужење и молитву у цркву Пресвете Богородице.
Саслушавши ово казивање, преподобни Јован се удиви врлини и разуму тога младића, и заволе га душом. И од тога времена он се, као прави отац сиротама, стараше о њему и размишљаше на који би га начин збринуо. И једном он тајно дозва свога економа и рече му: Желим да ти кажем једну ствар, али пази, немој никоме говорити о томе. - Економ обећа да ће чувати тајну, коју му светитељ буде поверио. Тада патријарх рече: Иди, узми стару хартију и напиши на њој предсмртно завештање од стране неког Теопемпта, и нека по том завештању испадне као да смо ја и тај убоги младић блиски сродници. Затим отиди к младићу и реци му: "Брате, знаш ли да си ти блиски сродник патријарху? Зато не доликује да живиш у таквој беди". Онда му покажи ово писаније, и реци: "Чедо, ако се стидиш да идеш к патријарху и кажеш му да си његов сродник, онда ћу му ја казати о теби".
Економ поступи по патријарховом наређењу: написа на старој хартији завештање, из кога се видело јасно да је убоги младић у сродству са патријархом. Затим дозва младића к себи, показа му завештање и рече да га је нашао међу старим хартијама његовог оца. Прочитавши завештање младић се прво обрадова, па се онда застиде што је веома убог и одевен у дроње, и моли економа да он каже патријарху о њему. Економ оде к светитељу и обавести га. Светитељ на то рече: Кажи младићу: овако говори патријарх: Сећам се да је мој стриц имао сина, али га ја нисам познавао у лице. Добро ћеш урадити ако га доведеш код мене. Донеси такође и завештање са собом.
Економ оде и доведе младића, и показа писаније преподобноме. Патријарх с љубављу загрли младића и рече: Добро је што си дошао, јер си ти син мога стрица. - Онда светитељ снабде младића великим имањем, купи му кућу и све потребно за живот, ожени га благородном девојком, и постара се да га учини богатим, славним и угледним, да би се испуниле речи псалма: He видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеба (Псал. 36, 25).
Свети Јован беше веома милостив и према болесницима, врло их често посећиваше, често им сам служаше, а оне на самрти исповедаше и причешћиваше и молитвама својим помагаше при њиховом одласку из овог света. Осим тога он често служаше Божанствену литургију за умрле, и говораше да Божанствена литургија, служена за умрле, веома много помаже душама покојника. У потврду тога светитељ указиваше на догађај који се недавно био десио на острву Кипру. Један заробљеник са Кипра, - казиваше свети патријарх, - находио се у Персији у тешким оковима у тамници. Његовим родитељима на Кипру би јављено да је он већ умро; и они га оплакаше као покојника. Трипуг у години они му стадоше чинити помен, доносећи за душу његову дарове цркви за вршење Божанствене службе. Но након четири године њихов син побеже из ропства и дође кући. Угледавши га, родитељи се удивише помисливши да је он васкрсао из мртвих. И радоваху се његовом избављењу из ропства, и испричаше му како су му сваке године чинили по три помена. Син их упита, у које су дане чинили те помене. Они му одговорише да су то чинили на Богојављење, Ускрс и Педесетницу. A он чувши то сети се и рече: У те дане долажаше к мени у тамницу неки величанствени човек са свећом, и окови спадаху с мојих ногу, и ја бивах слободан. У остале пак дане, ја као сужањ, опет пребивах у оковима.
Блажени Јован се веома бојаше да осуђује људе за грехе, нарочито монахе. Јер једном му се догоди те он неправедно осуди једнога монаха; и после тога он никада не осуди монаха. А то се догоди овако. Један млади монах неколико дана хођаше по Александрији са веома младом и лепом девојком. Видевши то неки се саблазнише, помишљајући да он ту девојку води са собом ради греха. И обавестише о томе патријарха светог Јована. Он одмах нареди да обоје ухвате, па пошто их добро избију, да их одвојено затворе у тамници. Но наредне ноћи тај се монах јави у сну патријарху, и показујући му своја леђа сва у ранама од немилосрдног бијења, рече му: Је ли ти ово по вољи Владико? Тако ли си научио од Апостола да пасеш стадо Христово не силом него драговољно?[13] Веруј ми: ти си обманут као човек. - Рекавши то, он оде од њега. А патријарх, пренувши се од сна, размишљаше о виђењу, и увидевши своју погрешку сеђаше на постељи тужан и сетан. Но чим се раздани он нареди да му доведу тога монаха, јер је желео да види да ли личи на монаха кога виде у сну. И монах дође са великом муком, јер се од многих рана једва могао кретати. Угледавши га, патријарх премре, и не могаше ни речи проговорити. А када после неког времена дође себи, он замоли монаха да свуче одећу своју и покаже му своја леђа, да се увери да ли је онако изранављен као што виде у сну. једва умољен, монах стаде скидати одећу своју, и сви видеше да је он евнух. Патријарх, видећи његово тело начичкано ранама, веома се ожалости због тога, па посла по оне који беху оклеветали монаха и одлучи их из Цркве на три године. А монаха мољаше за опроштај, говорећи: Опрости ми, брате, јер то учиних из незнања. Сагреших Богу и теби. Ипак није требало да тако несмотрено проводиш у граду време са девојком, да се мирјани не би саблазнили, пошто носиш монашки лик.
Тада монах веома смирено одговори: Владико, веруј ми, нећу те слагати него ћу истину рећи. Недавно бејах у Гази,[14] и када иђах да се поклоним гробу светих мученика Кира и Јована, увече ме срете та девојка, и павши ми пред ноге мољаше ме са сузама да јој не забраним ићи са мном. Но ја је одгурнух и нагох бежати. Али она, идући за мном, говораше: Заклињем те Богом Авраамовим, који дође да спасе грешнике и који ће судити живима и мртвима, не остављај ме! - Чувши то, ја јој рекох: Зашто ме тако заклињеш, девојко? - А она ридајући одговори: ја сам јеврејка, и желим да напустим отачку злу веру и да постанем хришћанка. Зато те молим, оче! не одбацуј ме, него спаси душу моју која жели да верује у Христа. - Чувши то, ја се побојах суда Божија, узех девојку са собом и поучих је светој вери. А када дођосмо на гроб светих мученика, ја је крстих у цркви, и ходим са њом у простоти срца док је не сместим у женском манастиру.
Саслушавши монахово казивање, патријарх уздахну и рече: Колико тајних слугу има Бог, ми бедници и не знамо. - Онда патријарх исприча свима своје сновиђење, које имаде о монаху. И узевши сто златника, нуђаше их томе монаху, али он не хте да узме ни један, говорећи: Ако монах верује да Бог промишља о њему, онда му злато није потребно; а ако воли злато, онда не верује да постоји Бог. - Рекавши то, монах се поклони патријарху и оде. Од тога времена блажени Јован стаде још већма поштовати монахе, како добре тако и оне који су сматрани за рђаве; и подиже манастир за борављење страних монаха, и пажљивије чуваше себе од осуђивања. А и стадо своје поучаваше пастир добри да не осуђују никога, па макар и тачно знали за чији грех, него да будније мотре на своје грехе а не на туђе. И догоди се да из Александрије неки младић побеже са монахињом у Цариград. И сви га осуђиваху и говораху: Он упропасти две душе: и своју, и те монахиње, па још и саблазан по стаде свима. A y Еванђељу је речено: Тешко ономе кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7).
Тада им свети Јован говораше: Чеда моја, престаните осуђивати, пошто сте и ви криви за два греха: прво, осуђујући онога који је згрешио, ви нарушавате заповест Божју која каже: He судите ништа пре времена (1 Кор. 4, 5); а с друге стране, ви клеветате брата не знајући да ли он греши до данашњега дана, или се већ покајао. И ради поуке исприча им ову повест:
Улицама града Тира[15] пролажаше неки монах. Њега примети чувена у том граду блудница Порфирија, и стаде викати за њим: Спаси ме, оче, као што и Христос спасе блудницу! - A монах, не обазирући се на мишљење људи, рече јој: "Хајде за мном". И узевши је за руку изведе је из града на очиглед свију. И пронесе се глас по свему граду, да је монах узео себи за жену блудницу Порфирију. И када монах вођаше Порфирију у женски манастир, Порфирија нађе на путу остављено дете и узе га себи, да га одгаји уместо сина. После пак неког времена догоди се да неки житељи Тира допутоваше у крај где живљаше старац и Порфирија. И приметивши да она има дете, рекоше јој са подсмехом: Лепо си дете родила, Порфирија. - А када се врнуше у Тир они разгласише свуда да је Порфирија од монаха родила дете. И говораху: Ми својим очима видесмо дете, и оно веома личи на монаха. - А када старац предвиде своју кончину и одлазак ка Господу, он рече Пелагији (јер такво име даде Порфирији при монашењу): Хајдемо у Тир, пошто тамо имам врло важна посла. Желим да и ти идеш са мном. - А Пелагија, не могући не послушати старца, пође са њим. Поведоше са собом и дете, коме већ беше седам година. А када дођоше у град, старац се разболе. И многи грађани дођоше да га обиђу. Тада им старац рече: Донесите ми кадионицу. И донесоше му. А он сав жар из кадионице изручи у своја недра, и држаше га све док жар потпуно не остану. И жар не опали ни његово тело, ни његово одело. Онда им старац рече: Благословен Бог који је некада сачувао купину неопаљивом од огња! Он ми је сведок: као што овај жар не опали моје тело и огањ не додирну у моје одело, тако и ја не познах телесни грех откако се родих. - И рекавши то старац предаде душу своју Господу. А сви присутни, видевши то, удивише се и прославише Бога који има тајне слуге Своје.
Испричавши ову повест, свети Јован даде овакву поуку присутнима: Зато, браћо моја и чеда моја, не будите брзи на осуђивање. Ми често примећујемо грех човека који греши, a покајање његово које он тајно твори не видимо.
Док овај пастир добри тако учаше духовне овце своје и управљаше Црквом Христовом, Персијанци нападоше на земљу њихову. А свети Јован, сећајући се Спаситељевих речи: Када вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), одлучи да се на неко време склони у Цариград. И када лађом крену из Александрије, он се разболе на путу. И имађаше овакво виђење: њему се јави неки лучезарни муж, који држаше златан скиптар и говораше му: Цар над царевима зове те к Себи.
По овом виђењу светитељ сазнаде да му се већ приближио крај. И кад доплови до свог завичаја, Кипра, он не беше у стању продужити пут, него стигавши у своје родно место, град Аматунт, он се у миру престави ка Господу. Умирући, свети Јован говораше: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што си ме удостојио принети Теби Твоје, и што ми од блага овога света ништа не остаде осим трећине једног сребрника. Па и то, ево завештавам, нека се да ништима. Када бејах постављен за Александријског патријарха, ја затекох у мојој епископији близу осам хиљада литри злата; од прилога пак богољубивих људи ја сабрах више од десет хиљада литри. Све то дадох Христу. A сада и душу своју предајем Њему.
Блажени патријарх Јован би сахрањен у свом родном граду Аматунту, у цркви светог Тихона Чудотворца[16] између тела двојице епископа који тамо израније почиваху. Но када хтедоше да поред њих положе светога Јована, њихова се тела као жива размакоше и начинише између себе место телу светога Јована. To чудо сви присутни видеше очима својим, и задивљени прослављаху Бога.
He треба прећутати и чудо које се догоди после сахране светог Јована. Нека жена, која паде у тежак грех и од стида га не могаше исповедити своме духовном оцу, са вером дође светом Јовану још док он беше жив, али већ болестан и близу смрти. Павши пред ноге његове она горко плакаше и говораше: О, преблажени! ја сам страшна грешница, и грех је мој тако ужасан, да ја не смем никоме да га откријем. Али знам да ти, ако хоћеш, можеш ми опростити. Јер Господ вам је рекао: кога разрешите на земљи, биће разрешен на небу, и којима опростите грехе, опростиће им се (Мт. 16, 19; Јн. 20, 23). - Блажени јој одговори: Ако си дошла са вером, онда исповеди грех свој преда мном. - На то жена рече: Владико, не могу да исповедим грех свој, јер ме је страшно стид. - Преподобни јој рече: Ако се стидиш да устима исповедиш, онда иди и напиши на хартији, па ми донеси. - А она рече: Ни то не могу да учиним. - Светитељ јој онда рече: Напиши и запечати, па ми предај. - Написавши свој грех, жена закле светитеља да не распечаћује писмо и да га не чита. Примивши писмо, светитељ се после пет дана престави, a o писму том никоме ништа не рече. Жена пак тада не беше у граду. Но сутрадан по патријарховој сахрани она дође у град, па кад дознаде да је патријарх умро и већ сахрањен, она се од муке кидаше сматрајући да су после патријархове смрти узели њено писмо и прочитали о њеном греху. Дошавши на светитељев гроб, она вапијаше к њему као к живоме: Човече Божји, ја се не усудих теби једноме исповедити свој грех, и ето сада је свима познат. О, боље да ти нисам дала хартију са гресима мојим! Тешко мени кукавној! стидила сам се тебе, а сада ме постиже далеко већи стид, и ја постадох подсмех свима. Но ја се нећу маћи од твога гроба, угодниче Божји, док ме не обавестиш где си денуо моје писмо, јер ти ниси умро него и сада живиш. - Тако вапијући она проведе три дана крај светитељева гроба. Треће пак ноћи свети Јован изиђе из свога гроба на јаву, са два епископа између којих је лежао, и рече плачућој жени: Жено, докле нам мира давати нећеш и сузама својим квасити хаљине наше? - И рекавши то, он јој даде запечаћено писмо говорећи: Узми своје писмо, распечати га и види. - После тих речи покојници опет легоше у своје гробове. А жена, примивши писмо, виде свој печат читав на њему, разломи га и нађе да је избрисано све што она беше написала, а место тога написано ово: "Ради слуге мога Јована избрисан је грех твој". - Добивши чудесно отпуштење грехова својих, жена се обрадова великом радошћу, и врати се кући својој, славећи и хвалећи Бога и величајући угодника Његовог светог Јована Милостивог, чијим молитвама нека Господ и нама јави милост Своју, и нека избрише све грехе наше, и нека нас упише у књигу живота кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА СИНАЈСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Нил је рођен у Цариграду. Тамо он доби прекрасно васпитање, изучи сву књижну мудрост, и постаде изврстан оратор.[17] Када стиже у зрео узраст, он се ожени врлинском девојком, и доби у браку два детета, сина и ћерку. Због свог високог порекла и личних врлина Нил би постављен за епарха[18] престонице, Цариграда. И живљаше он богоугодно у свакој побожности и врлини. Но увидевши таштину овога света који у злу лежи, и убедивши се да у свету ништа није постојано, ништа вечно и праведно већ све изопачено и пуно неправде и пролазно, Нил стаде чезнути за вечним животом, испуњеним истинским и непроменљивим весељем и бесконачним блаженством. Он и супругу своју убеди да пристане на његов спасоносан предлог: да се повуку из света. Онда они сву имовину своју раздадоше убогима и подарише слободу својим робовима и робињама; затим разделише између себе децу своју: супруга Нилова узе себи кћер, а он сина коме беше име Теодул. И отпутоваше из Цариграда, оставивши свет и све што је у свету.[19] Супруга Нилова са ћерком оде у Египат, и тамо у једном женском манастиру прими монаштво, и стаде ревносно служити Господу у монашким подвизима. А блажени Нил са сином својим Теодулом отпутова на Синајску Гору,[20] и настани се у пустињи међу свете оце, замонаши се, и подражаваше њихово живљење, постећи се и подвизавајући се, проводећи време у молитви и бдењу, умртвљујући себе разноврсним монашким трудовима. Ту преподобни живљаше у пећини, коју ископа својим рукама. Глас о њему брзо се разнесе на све стране, и многа лица свакога звања и стања стадоше му се обраћати за поуке и молитву.
Када преподобни чу за прогонство светог Јована Златоуста у заточење,[21] он смело и неустрашиво подиже из дубоког пустињског молитвеног тиховања свој глас и одмах изобличи цара Аркадија написавши му посланицу, у којој строго осуди цареве неправде, учињене великом светитељу и учитељу васељене.
Проводећи пустињачки живот у даноноћним подвизима монашким, преподобни Нил доживе велико искушење: његова љубав ка Господу би стављена на тешку пробу. У Синајску пустињу упадоше варвари изненада као дивље звери, и многе свете оце убише, а друге у ропство одведоше. Заједно са другима они одведоше у ропство и Нилова сина Теодула. Нил горко ридаше за сином, нарочито када чу да ће његов син бити принесен на жртву незнабожачким боговима. Но Бог сачува Теодула жива и неповређена, јер га од варвара откупи епископ града Емесе[22] и и постави за црквеног клирика. Дознавши за то, преподобни Нил сам отпутова у град Емес, и чешћу би примљен од епископа, који га и против његове воље рукоположи за презвитера, и мољаше га да остане и живи код њега. Но пошто блажени Нил не хте остати тамо и остаде упорно при својој жељи да се врати на Синај, епископ му даде сина његовог и отпусти их с миром. Вративши се са сином у своје обиталиште на Синају, блажени Нил поживе ту још много година, па се у миру престави ка Господу, око 450. године. пошто се пуних шездесет година подвизавао на Синају.
Написа свети Нил прекрасне књиге о духовном животу, пуне божанске мудрости, светлости и силе. А оне су просто превод у речи његовог благодатног подвижничког искуства у борби за очишћење, освећење, охристовљење, обожење душе. једном речју: у борби за спасење. Његова је света реч: "Телесне страсти воде своје порекло од телесних потреба, и против њих је потребна уздржљивост: а страсти душевне рађају се од потреба душевних, и против њих је нужна молитва".

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА МИРОТОЧИВОГ

СВЕТИ и блажени Нил, заблиставши у познија времена, подвизима својим превазиђе многе, чак и древне, подвижнике. Нови доказ, да се врлина, побожност и љубав к Богу не ограничавају временима и годинама, него имају свој основ у нашој вољи и слободи. Син побожних православних родитеља, свети Нил се родио у Мореји, данашњој Грчкој, у месту званом "Свети Петар Кинуријски" (око 1601. г.), у Закониској епархији. Ту је одрастао и васпитао се. Световно име му беше Никола Терзакис. Још у раним годинама он остаде без родитеља. Али му родитеље замени његов ујак јеромонах Макарије. Овај ујак будно и ревносно надзираваше све покрете ума и срца сестрића, будућег сасуда благодати Светога Духа. Даровити сестрић, под мудрим и неуморним руководством свога ујака, брзо напредоваше у учењу и врлинама. Стога млади Нил, када достиже законски узраст, прими монашки постриг, и би, као достојан, рукоположен прво за јерођакона, а потом и за јеромонаха у манастиру Успенија Богородице Малевијске[23] где су се подвизавали. И тако се благочестиви ујак и његов достојни сестрић једнодушно подвизаваху добрим подвигом. Али ове узвишене и девствене душе, рањене пламеном и свеобухватном љубављу ка Преслатком Женику Небеском, запалише се жељом за велике подвиге. Зато оставише своју постојбину и отпутоваше у Свету Гору Атонску. Тамо обиђоше манастире, скитове и пустиње, са циљем да пронађу место подесно за усамљеничко молитвено тиховање и високе подвиге. Најзад изабраше пусто, ненасељено, дивље и безводно место, звано Свети Каменови у пределу данашњих Кавсокаливија. И блажени трудбеници одмах приступише рашчићавању тога места. И са много ревности и зноја подигоше свети храм у част и славу Небескога Цара. Крај њега саградише и келије за земне ангеле, монахе, да дан и ноћ славослове Господа. Ускоро затим блажени Макарије мирно усну у Господу.
Блажени Нил продужи подвизавати се ревносно и богоугодно. Но жељан тежих и суровијих подвига, он стаде тражити погодније место за остварење својих христочежњивих стремљења. У ускоро пронађе једно врло неприступачио место у Светој Гори, у страшилним урвинама атоским, и ту се настани, са молитвеном и уздисајном чежњом: да свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом својом служи незаменљивом Богу и Господу Христу. И служаше Господу самопрегорно и трпељиво. Суров према себи, он с еванђелском радошћу до краја живота јуначки подношаше сваку оскудицу и невољу и тескобу. Какве је све подвиге видела пештера
у којој се постио овај дивовски подвижник! Какви су је потоци топлих суза натапали, лијући се из душе и очију молитвом разнеженог испосника, који је дан и ноћ вапио к Богу за себе и за сав свет! Каквих је све борби са демонима и каквих победа над њима била она сведок! И после победа над мрачним силама колико се она осветила дивним небеским виђењима и хоровима Ангела који су се јављали да утеше равноангелног монаха! Све је то познато једино свезнајућем Господу. Но за нас је и само место његових подвига неућутна и громогласна проповед о величини њиховој. He мањи сведок тога су и свете мошти његове чудотворне, које су га по престављењу његовом дивотно прославиле.
Кроз многе и дуге христочежњиве подвиге преподобии Нил се најзад приближи своме одласку из овог света. Он који у све дане земног живота свог умртвљаваше тело своје, мирно предаде мирни дух свој у руке Господу, за којим је од младости чезнула душа његова. И тескобна, но толиким дивним .подвизима освећена пештера, испуни се Ангелима, који свету душу светог угодника Божјег са песмопојањем узнесоше на небо. А многотрпељиво и многопобедно тело његово братија побожно и са страхопоштовањем сахранише поред саме пештере светитељеве.[24]
Чудесни Господ, који прославља оне који Њега славе, прослави Свога дивмог угодника Нила тиме што из тела његовог потече миро у таквом обиљу, да се са врха горе сливало у море. To чудотворно миро стаде привлачити људе са свих страна. И тим целебним светим миром исцељиваху се људи од својих телесних и духовних болести. И назван би свети Нил мироточивим. Но ученик светога Нила, узнемираван у своме усамљеничком молитвеном тиховању и подвижничком живовању множином посетилаца, пожали се у молитви своме духовном оцу, светом Нилу, на њега самог. И миротечење наједанпут се пресече. А када седмога маја 1815. године, на основу виђења неког монаха званог Ехмалота, кога преподобни беше исцелио, приступише зидању цркве крај пештере светог Нила, при копању обретоше свете мошти његове нетљене, које мирисаХу неисказаним рајским мирисом. Црква би ускоро готова и освећена. А свете мошти самопрегорног угодника Божјег и надаље чудотворе, пренете тада у Велику Лавру, са изузетком вилице која остаде у црквици, исцељујући од душевних и телесних болести оне који им са вером прибегавају. На небу пак свети Нил се сада духом својим са свима Светима и Анђелима наслађује незалазном светлошћу и неисказаном красотом Триипостасног Божанства. Молитвама и посредовањем преподобног оца нашег Нила нека и ми достигнемо у меру раста висине Христове, и нека се удостојимо да се заједно с њим наслађујемо блаженим и нестаривим животом. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АРСАКИЈА

СВЕТИ мученик Арсакије пострада за Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИНА ТУРСКОГ[25]

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА АХИЈЕ

ПРОРОК Божји Ахија беше из града Силома. Пророковао на 1000 година пре Христа, под царевима: Соломоном, Јеровоамом и Авијем. Прорекао Јеровоаму, слузи Соломоновом, да ће се зацарити над десет колена Израиљевих (1 Цар. 11 29).

СПОМЕН СВЕТИХ, МУЧЕНИКА АНТОНИЈА, ЗЕВИНА, ГЕРМАНА и НИКИФОРА, и девојке МАРАТЕ

СBETИ мученици[26] ови пострадаше крајем трећег столећа, за царовања Максимијанова. Антоније беше старац, a ocтала тројица младићи. Као хришћани изведени на суд у Кесарији Палестинској, ухваћени од неког Мазе; пошто неустрашиво исповедише Христа истинитог Бога, бише обезглављени. Девојка пак Марата беше из града Скитопоља, у Сирији. Због вере у Христа би мучена, по граду гола вођена, па у огањ бачена, где и сконча. И тако сви добише венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА САВЕ НИГДЕЛИНА

ПОСЕЧЕН за исповедање вере у Христа 1726. године у Цариграду. Родом из Мале Азије из места Нигде. Турци га затворе из зависти, да би му узели имовину. Страдао на месту званом Кучук Карамани. (По некима посечен 1721. а на том месту сахрањене његове свете мошти 1726. г.).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НИКОЛАЈА

СBETИ мученик Николај пострадао у Цариграду 1732. године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВА, патријарха Цариградског

СВЕТИ угодник Божји Лав, патријарх, скончао у миру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Кипар - острво у Средоземном Мору. Св. Јован се родио у граду Аматунту, на јужном крају Кипра.
2. Ираклије царовао од 610. до 641. године.
3. У Цариграду, за патријарховања светога Прокла (434-447), ученика светог Јована Златоуста, године 439. догоди се страховит земљотрес. Због тога Литија се ношаше по граду и ојађени народ са сузама вапијаше ка Господу: "Господе, помилуј!" Утом једно дете изненада би невидљивом силом подигнуто у ваздух; када би затим спуштено на земљу, исприча да је видело чинове Анђела који певаху: "Свјати Боже, Свјати Крјепки, Свјати Бесмертни, помилуј нас;" - Чим ту песму запеваше у Литији, земљотрес престаде. И од тада би установљено да се та свештена анђелска песма пева на богослужењу. Међутим у време ширења монофизитске јереси, која је учила да у Исусу Христу постоји само Божанска природа која је прогутала човечанску, неки Петар Фулон = Кнафеј (= ваљавичар), још као свештеник, додаде Трисвето) песми речи: "распнијсја за ни". Доцније, деведееетих година петога века, тај Петар постаде патријарх у Антиохији. Пошто он беше јеретик монотелит, то је овим додатком он хтео да покаже, да је у страдањима Спаситељевим страдало не само Његово Божанство, него и сва Света Тројица. Присталице овога Петра основаше посебну јеретичку секту, под именом теопасхита. Ови теопасхити узнемираваху православни свет, и беше их много у Александрији за патријарховања св. Јована Милостивог (609-620. године).
4. Економи су руковали црквеном имовином. Економ при патријарху руковао је црквеним приходима патријаршије.
5. Персијски цар Хозрој II, ратујући против цара Ираклија, заузе Сирију и Палестину. При заузећу Јерусалима Хозроје поруши цркве, оскрнави света места. При томе погуби деведесет хиљада хришћана. To је било 614. године. У та тешка времена особито и делаше патријарх Јован Милостиви као утешитељ хришћана. Рат се заврши миром 628. године, после Ираклијеве победе над царем Сиројем, сином Хозроја II. Тада и би враћен у Јерусалим Часни Животворни Крст Господњи.
6. Свети Софроније - учени монах из Дамаска; потом знаменити патријарх Јерусалимски; велики ревнитељ Православља и богомудри борац против јеретика монотелита. На сабору у Јерусалиму осудио монотелитство, и у Посланици другим патријарсима изложио православно учење о двама вољама у Христу. Упокојио се 644. године. Спомен његов празнује се 11. марта
7. Римска мера за тежину, износила 327 грама.
8. Британија, данашња Енглеска, у старини је изобиловала оловом.
9. Декапољ или Десетоградије - у северном крају Палестине; град насељен Грцима.
10. Реч је о најезди Персијског цара Хозроја на Египат у 618. години.
11. Види: 4 Цар. 5, 1-27.
12. Кувикуларије - дворјанин постељник на царском двору.
13. 1 Петр. 5, 2.
14. Газа - град у Палестини, на источној области Средоземног Мора, југозападно од Јерусалима.
15. Тир - древна престоница Финикије, на источној обали Средоземног Мора, северно од Палестине.
16. Спомен његов празнује се 16. јуна.
17. Преподобни Нил се родио у другој половини четвртога века, и био ученик светог Јована Златоуста. - Оратор значи говорник, беседник.
18. Епарх - управиик града, градоначелник, градоуправитељ.
19. To je било око 390. године.
20. Синајска Гора - у северозападном крају Арабије, на источном приморју Црвенога Мора. Синај је скоро од самог почетка хришћанског монаштва био омиљено место православног монаштва и славио се подвизима својих монаха.
21. То је било у 405. години.
22. Емес - град у Сирији, на истоку од реке Оронта, која се на северозападу Сирије улива у Средоземно Mope.
23. Манастир Пресвете Богородице Малевијске постоји и данас. У њему се чува једна стара дрвена икона Успења Пресвете Богородице из времена Преподобног Нила (или вероватно још од раније). Ова света икона од 1964. године непрекидно точи свето миро, и народ онога краја сматра да је то и због подвига Преподобног Нила Мироточивог нд том месту. Опширније пак о овој светој икони видети под 15. августом.
24. Преподобни Нил упокојио се у 17 столећу, 12. новембра 1651. године. Спомен му се врши и 7. маја, на дан проналаска његових св. моштију. У Пиреју код Атине сазидан храм у његову част (почео да се зида 1956) у коме се чува и делић његових моштију.
25. Види његово опширно житије под 12. октобром.
26. У Синаксару Св. Никодима исти ови мученици се помињу и под 20. октобром, где се Антоније назива Антонин. Код Delehaye, y Синаксару Цариградске Цркве: њихов спомен 13. новембра.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког 

1. Св. вел. муч. Мина. Мисирац по пореклу и војник по занимању св. Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше св. Мини живети с дивљим зверовима него ли с људима незнабожним. Једног дана прозре св. Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живога а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинитога, да би и Овај мене објавио као слугу Свога у царству небеском.” Чувши ово Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани ипак спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они бише пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада св. Мина око 304. год. и пресели се у царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је св. Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помагао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима или да казни неверне.

2. Св. муч. Стефан Дечански краљ Српски. Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца био ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина био у старости удављен. При ослепљењу јавио му се св. Никола у храму на Овчем пољу, и показао му његове очи рекавши: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”. Пет година провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља (Пантократора). Својом мудрошћу и подвигом, кротошћу и благочешћем, трпељивошћу и благодушношћу превасходио је Стефан не само све монахе у манастиру него и сав Цариград. Када се наврши 5 година јави му се опет св. Никола и рече му: „дошао сам да испуним своје обећање”. И осени слепог краља крсним знамењем, и краљ прогледа. Из благодарности Богу саградио храм Дечански, једно од ретко дивних дела византијске уметности и један од најзнаменитијих споменика негдашњег српског благочешћа. Св. краљ Стефан са св. Савом и св. кнезом Лазаром чини једну прекрасну триаду од светости, благородства и самопожртвовања, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. год. примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.

3. Св. муч. Виктор и Стефанида. Виктор беше родом Римљанин и војник по занимању. Мучен за Христа у време цара Антонина. За време његова мучења нека млада жена Стефанида изјави, да је и она хришћанка. Виктор би посечен а Стефанида растргнута будући везана једном ногом за врх једне палме; и другом за врх друге палме.

4. Св. муч. Викентије ђакон. Из Сарагоске епархије у Шпанији. Страшно намучен за Христа Господа, и најзад испечен на гвозденој решетци. Предао дух свој Богу 304. год. Тело му почива у Риму у цркви његовог имена.

5. Преп. Теодор Студит. Знаменити игуман Студијског манастира, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. год. у 68. год. старости своје.

6. Св. Урошица кнез Српски. Син краља Драгутина. И у браку очувао чистоту и целомудреност. Из гроба му миро потекло.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА МИНЕ

СВЕТИ мученик Мина бејаше родом Египћанин, по вери пак хришћанин, a no занимању војник у Котуанској области,[1] под влашћу трибуна Фирмилијана. У то време y Риму цароваху заједно два незнабожна цара: Диоклецијан и Максимијан.[2] Ови цареви издадоше наредбу по свима земљама: да буду мучени и убијани сви хришћани који се не поклањају идолима. И који верују у Христа беху свуда приморавани на приношење жртава идолима. Тада блажени Мина, не могући гледати одвратно жртвоприношење идолима, напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину.
Јер више вољаше свети Мина живети с дивљим зверовима неголи с људима који не знају Бога. И скиташе се он по горама и пустињама: поучавајући се у Закону Господњем, постом и молитвом очишћујући своју душу, и дан и ноћ служећи Јединоме Истинитоме Богу. Тако прође много времена.
Једном у главном граду Котуанске области би приређен велики незнабожачки празник, на који се сабра много незнабожаца. Ту се одржаваху разне игре, позоришне представе, коњске трке и гимнастичка надметања, што народ усрдно посматраше са узвишених места, нарочито спремљених за то. Блажени пак Мина, Духом Светим прозревши из даљине то незнабожачко празновање, распали се ревношћу по Богу, остави горе и пустиње, па се спусти у град. Дошавши усред гледалишта где се те приредбе одржаваху, мученик се попе на једно узвишено место одакле су га могли видети сви, па громким гласом кликну: Нађоше ме који ме не траже: јавих се онима који не питају за ме (Рм. 10, 20).
Када свети Мина тако кликну, сви гледаоци окренуше очи своје на њега и ућуташе, зачуђени његовом смелошћу. На гледалишту бејаше и кнез тога града Пир. Он одмах нареди те светитеља доведоше преда њ, и он га упита: Ко си ти? - Свети Мина одговори громко да сав народ чује: Ја сам слуга Исуса Христа, Цара неба и земље. - Кнез опет упита светитеља: Јеси ли странац, или овдашњи житељ? и откуда теби толика смелост, те си се дрзнуо усред гледалишта тако викати? - Када кнез то говораше, а светитељ још не успе одговорити на кнежева питања, неки од војника што бејаху око кнеза препознаше Мину и повикаше: Та ово је Мина војник, који је био под влашћу трибуна Фирмилијана. - Кнез онда упита Мину: Јеси ли заиста био војник као што ови кажу за тебе? - Светитељ одговори: Да, истина је; био сам војник и живео у овом граду, али видећи безакоње људи прелашћених од бесова и како се клањају идолима а не Истинитоме Богу, ја одбацих своје војничко звање и напустих град, да не бих био учесник у безакоњу и погибли тих људи. И тако, до данашњега дана ја се скитах по пустим местима, избегавајући додир са незнабожним људима, непријатељима Бога мог. А сада, чувши да приређујете свој богомрски празник, ја се запалих ревношћу за Бога мог, и дођох овамо да изобличим слепоћу вашу и да вам проповедам Јединог Истинитог Бога, који је речју Својом створио небо и земљу и промишља о целој васељени.
Чувши такве речи, кнез нареди да светитеља одведу у тамницу и чувају под стражом до сутра, а сам цео тај дан проведе у празновању и посматрању приредаба.
Сутрадан седе кнез на судишту и нареди те доведоше преда њ светог Мину из тамнице. И стараше се кнез на све могуће начине да приволи светога Мину на идолопоклонство: и обећавајући му дарове и претећи му. А када га не могаде својим речима приволети на зловерје, он га стаде приморавати на то делом: нареди те га четири војника растегоше и немилице воловским жилама бише, и из његових рана течаше река крви. А један од присутних људи, неки Пигасије, рече светоме Мини: Сажали се, човече, на себе, и покори се кнежевом наређењу пре но што ти тело не буде потпуно уништено. Саветујем ти: поклони се боговима само за време, да би се избавио ових мука, па после опет служи Богу своме, који се неће наљутити на тебе ако једанпут принесеш жртву идолима и на кратко време обратиш се њима из нужде, да би избегао ове љуте муке. - Но светитељ с праведним гњевом одговори на то: Иди од мене, вршиоче безакоња, ја сам већ принео жртву хвале, и опет ћу принети само Богу моме, који ми даје помоћ Своју и толико ме укрепљује у трпљењу, да ми ове муке изгледају сасвим лаке и слатке а не горке.
Запрепашћен таквим трпљењем мучениковим, мучитељ нареди да светог Мину ставе на још веће муке. И светитељ би обешен на дрвету, и струган гвозденим ноктима; а мучитељ му говораше ругајући му се: Осећаш ли какав бол, Мино? Јесу ли ти слатке ове муке? Хоћеш ли да ти увећамо ове слаткоће? - А свети мученик, ма да силно страдаше, ипак одговори кнезу: Мучитељу, нећеш ме победити овим краткотрајним мукама, јер око мене стоје и помажу ми војници Цара Небеснога, које ти не видиш. - Кнез онда нареди слугама да још немилосрдније муче светитеља и да му говоре: He исповедај овде другога цара сем царева римских. - А мученик им одговараше на то: Када бисте ви знали истинитога Цара, не бисте хулили Онога кога ја проповедам, јер је Он истинити Цар неба и земље, и нема другога осим Њега. Ви пак не знајући хулите Њега, и упоређујете Га са својим трулежним царевима, сазданима од прашине и краткотрајнима, којима Он даде царско достојанство и царску власт, пошто је Он Господ целокупне творевине.
Тада кнез упита мученика: А ко је тај, што даје власт царевима и господари над свима? - Мученик одговори: Исус Христос, Син Божији, који вечито живи, коме се покорава све и на небу и на земљи; Он уздиже цареве на престоле и царује, даје власт и влада. - Мучитељ на то рече светоме Мини: Зар ти не знаш да се Римски цареви силно гњеве на све који исповедају име Христово, и наређују убијати их? - Мученик одговори: Господ се зацари: нека се гњеве људи! (Псал. 98, 1). Ако се дареви ваши гњеве на Христа и на хришћане који исповедају име Христово, шта је мени до тога? Ја не обраћам пажњу на њихов гњев, јер сам слуга Христа мога. Ја само о једном бринем: да до смрти останем у исповедању свесветог имена Његовог и да се наслађујем свеслатке љубави Његове, од које ко ће нас раставити? Невоља ли или туга? Или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? Ништа ме не може раздвојити од љубави Христове (Рим. 8, 35. 39).
После тога мучитељ нареди да мученику немилосрдно трљају ране крпом од козје длаке. И када се ово чињаше, свети мученик говораше: Сада са себе свлачим кожну одећу и облачим се у ризу спасења. - Затим мучитељ заповеди да мученика опаљују свећама. Но и када цело тело његово тако опаљиваху, он ћуташе. Кнез га онда упита: He осећаш ли овај огањ, Мино? - Светитељ одговори: Бог је наш огањ који спаљује (Јевр. 12, 29). Онај за кога страдам помаже ми, и због тога не осећам огањ којим ме спаљујете, и не бојим се ваших многоврсних мучења, јер се сећам еванђелских речи Господа мога: He бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити (Мт. 10, 28).
Тада кнез упита мученика: Откуда у тебе таква красноречивост? Ти си све време провео у војсци, а како онда умеш говорити као човек који је прочитао много књига? - Мученик одговори: Господ наш Исус Христос рекао нам је: Када вас буду мене ради водили пред владаре и цареве, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати (Мт. 10, 18. 19). - Кнез упита мученика: Је ли ваш Христос знао да ћете толико страдати за Њега? - Мученик одговори: Пошто је Он Истинит, то је и провидилац будућности: знао је и зна све шта ће бити; Он унапред зна и све наше помисли.
Међутим кнез, не знајући шта да светитељу одговори на то, рече му: Остави се, Мино, свога празнословља, и изабери себи једно од двога: или буди наш, па да те више не мучимо; или буди Христов, па да те потпуно уништимо. - На то светитељ одговори громким гласом: Христов сам био, и јесам, и бићу. - Кнез рече: Ако хоћеш, пустићу те на два или три дана, да се добро размислиш, па да нам кажеш последњу реч о себи. - Но светитељ одговори: He два и не три дана, већ много година исповедаћу веру Христову, и никада не помислих одрећи се
Бога мога. Стога ни сада не доликује мени да размишљам о томе. Нити се надај, кнеже, да ћеш што друго чути од мене. Но ево ти моје последње речи: Бога се мога одрећи нећу, и боговима вашим жртву принети нећу, нити ћу колена своја преклонити пред бездахним идолима.
Овакав одговор страховито разјари кнеза и он нареди да разбацају по земљи кукице, трозупце и разноврсне гвоздене клинце, па да по томе вуку светог Мину везана. А он, као по меком цвећу вучен, још неустрашивије изобличаваше незнабожачко многобоштво и исмеваше безумље људи прелашћених од бесова. Кнез пак заповеди да вучена мученика бију још и оловним прућем. И тако мучише светог Мину дуго времена.
У то време један од присутних војника, по имену Илиодор, рече мучитељу: Господине кнеже, зар твоја светлост не зна да су хришћани безумни и не боје се мука, подносећи их као да су од бездахног камења и дрвета, а смрт сматрају као слатки напитак. Зато, не замарај себе више него нареди да брзо погубе овог упорног хришћанина.
И кнез одмах изрече овакву смртну казну светом мученику: Злог Мину војника, који је пао у хришћанско безбожје, a није хтео да послуша царско наређење и принесе боговима жртву, наређујемо посећи мачем, и тело његово да буде спаљено у огњу пред свима.
Војници онда узеше светог Мину, одведоше изван града и одсекоше му главу, па наложише велики огањ и вргоше у њега свето мучениково тело. А неки од верника, пошто се огањ угаси, дођоше на то место и сабраше неке делове светитељевих моштију преостале од огња, па их мирисима помазаше и у чисто платно увише. Након пак мало времена они их пренесоше у светитељев завичај - град Александрију,[3] и тамо их сахранише на чесном месту. Доцније на том месту би подигнута црква у име светог мученика, и у њој биваху многа чудеса молитвама светитељевим.

КАЗИВАЊЕ ТИМОТЕЈА, АРХИЕПИСКОПА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ, О ЧУДЕСИМА СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА МИНЕ

ПОСЛЕ смрти незнабожних и богомрских царева Римских Диоклецијана и Максимијана, на царски престо ступи благочестиви цар Константин Велики,[4] за чијег се царовања рашири вера у Господа нашег Исуса Христа. У то време неки христољубиви људи града Александрије, нашавши место где беху положени чесни остаци моштију светог славног мученика Христовог Мине, саградише на том месту цркву у име његово.
У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије.[5] Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив.
У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог.
Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди.
Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину.
Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех.
Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му:
Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини.
Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника.
Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба.
Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио.
Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИКТОРА и СТЕФАНИДЕ

У BPEME Римског цара Антонина,[6] под старешинством војводе Севастијана служаше у војсци један војник родом из Италије, по имену Виктор. Овај Виктор вероваше у Господа нашег Исуса Христа и отворено пред свима исповедаше свесвето име Његово. А када у то време настаде гоњење хришћана, онда војвода призва к себи блаженог Виктора и рече му: Добисмо од цара наређење којим наређује: вас хришћане приморавати на приношење жртава нашим боговима; ко не послуша, ставити га на тешке муке. - Но свети Виктор одговори: To безбожно наређење смртнога цара ја послушати нећу, нити ћу извршити вољу његову, јер имам Бесмртнога Цара и Спаса мога Исуса Христа, Његово је царство бесконачно, и који творе вољу Његову добиће живот вечни; а смртног цара вашег и царство је привремено, и који твори безбожну вољу његову погинуће занавек.
На то војвода рече Виктору: Ти си војник нашега цара, стога се покори његовом наређењу и принеси жртву. - He, одговори Виктор, ја сам војник не вашег земног цара него Небесног; но иако бејах привремено војник под влашћу вашега цара, ипак ја нисам престајао служити моме Цару; и сада Га оставити нећу, и идолима вашим жртве принети нећу. Стога чини што хоћеш; ево, тело је моје у рукама твојим, ти имаш власт над њим, но над душом мојом власт има само Бог мој.
Тада војвода стаде наговарати Виктора, и говораше му: Човече, ти сам себе увлачиш у опасности не извршујући царево наређење. Саветујем ти, принеси боговима жртву, да би се избавио од мука које те очекују. - Свети Виктор одговори: Ја то и желим: да трпим муке за Господа мог, и силно се радујем што ћу се удостојити да страдам за име Његово.
После оваквог одговора војвода одмах нареди да Виктору поломе прсте и ишчупају их из зглобова. Затим мучитељ страховито ужари пећ, и врже у њу светог Виктора; у њој мученик проведе три дана жив и неповређен, као некада Три Младића у пећи Вавилонској. Мучитељ пак, не очекујући да је Виктор жив, нареди у трећи дан да отворе пећ, узму из ње мучеников пепео и проспу у реку. Међутим, када отворише пећ, свети мученик изиђе из ње читав и здрав хвалећи Бога што га се огањ не дотаче и не повреди га.
Потом војвода призва неког врачара и нареди му да отровом умори светог Виктора. Врачар скува месо са смртоносним отровом, и даваше светитељу да једе. А светитељ рече: Иако не треба да примам од вас нечисто месо и једем, ипак ћу га појести, да бисте сазнали да смртоносни отров ништа не може противу силе Животодавца Господа мог. - Затим помоливши се, мученик поједе отровано месо, и ништа му не нашкоди. А врачар, видећи да поједени отров не нашкоди светом мученику, заготови друго месо са најјачим отровом, и рече светитељу: Ако ово поједеш и останеш жив, онда ћу ја оставити враџбине и мађије и поверовати у Бога твог. - Свети Виктор поједе и то месо, отровано најјачим отровом, и остаде неповређен. Тада врачар громким гласом кликну: Победио си силу враџбина мојих, Викторе, и душу моју давно већ пропалу извео си из пакла, јер ево верујем у Господа Исуса Христа кога ти проповедаш. - И врачар оде кући својој, покупи све своје врачарске књиге и све амајлије, спали их, и постаде истински хришћанин.
Међутим, војвода, видећи да ништа не нашкођује светом Виктору, разјари се страховито, и нареди да из свега мученикова тела чупају жиле. После тога нареди те мученика бацише у ужарено врело уље. А свети мученик говораше: Мени је ово врело уље тако пријатно, као жедноме студена вода. - To мучитеља још више разбесни, и он нареди да мученика обесе на дрвету и тело му свећама опаљују. При томе неки смртоносни прашак растворише у сирћету, и ту мешавину сипаху у уста мученику. А он говораше: Ово сирће и овај смртоносни отров за мене су као мед и саће медено.
Тада мучитељ, падајући у све већи и већи бес, нареди те мученику Христовом избодоше очи. Затим га обесише главачке, па се сви разиђоше, оставивши га да тако виси три дана. У четврти пак дан, сматрајући да је мученик већ умро, војници дођоше да га виде, и нашавши га жива удивише се. А спопаде их и ужас, и они сви ослепише, и сваки од њих поче тражити себи водича. Но светитељ се сажали на њих, усрдно се помоли Господу, и рече им: "У име Господа мог Исуса Христа прогледајте!" - И они тог часа прогледаше, и отидоше те обавестише војску о томе. Но војвода се страховито разљути и нареди војницима да светом Виктору одеру кожу.
Када се то бездушно наређење извршиваше, жена нека Стефанида, хришћанка по вери, супруга једнога војника, која беше дошла да гледа светитељево страдање, виде два дивна венца где силазе с неба: и један се од њих спустио на главу светог мученика Виктора а други на њену главу. Видевши то, она стаде громогласно величати светог мученика: Блажен си ти, Викторе, и блажена су твоја страдања за Христа! Твоја жртва је благопријатна Богу као Авељева,[7] јер си праведним срцем себе самог принео Богу! Бог је тако примио тебе као некада праведнога Еноха, кога Он са земље пренесе у рај, да не окуси смрти за време.[8] Ти си праведан као Ној, препун добрих дела и савршен у роду свом.[9] Поверовао си као Аврам, принео си себе Богу као Исак, потрудио си се као Јаков. Постао си премудар као Јосиф, коме би дано да прозире будућност. Претрпео си искушења као Јов, који после многих страдања победи ђавола и показа пример трпљења.[10] Сличан си Исаији, који по наређењу цара Манасије би тестером преструган. Тебе се не дотаче огањ, као ни Трију Младића у Навуходоносоровој пећи.[11] Наду си своју положио на Бога, као Давид син Јесејев. Ево ја видим два венца послана с неба, један велики и прекрасан, а други мањи: велики донесе теби дванаест анђела, а мањи мени; јер иако сам ја слаби сасуд, ипак сам готова да уђем у подвиг мучеништва, и да јуначки стојим за Господа нашег, и да душу своју положим за Њега.
Чувши ове Стефанидине речи, војвода нареди војницима да је узму и доведу пред њега. И гордо погледавши на њу, војвода је упита: Ко си ти? - Хришћанка, одговори светитељка. Затим је војвода упита за име и за године, па сазнавши да јој је име Стефанида, да има петнаест година и осам месеци, и да је у браку годину дана и четири месеца, он јој стаде благо говорити: Зашто ти тако брзо хоћеш да напустиш овај прекрасни свет и слатки живот и брак, и желиш да погубиш лепоту младости своје, добровољно предајући себе на смрт за Распетога. - На то светитељка одговори мучитељу: Ја остављам овај привремени и сујетни свет и све на земљи телесне сласти и мог смртног мужа, да бих могла заједно са мудрим девојкама изаћи у сусрет непропадљивом и бесмртном Женику, Христу Спасу мом. - Војвода јој рече: Мани те бесмислене и некорисне речи о твоме Богу; приступи боговима нашим и принеси им жртву. - Света Стефанида одговори: Ти и богови твоји препуни сте лажи, a ja говорим истину, јер је Господ мој истинит и у Њему нема неправде. Стога нећу принети жртву лажним боговима, него хоћу да будем пријатна жртва Истинитоме Богу који живи на небу, да не бих била лишена спремљеног ми венца у Царству Његовом.
Тада мучитељ нареди да врхове двеју тамошњих палма савију до земље и да за њих привежу свету Стефаниду, да буде растргнута. И тако, једну ногу њену привезаше за врх једне савијене палме, а другу ногу за врх друге, па опустише палме. А палме, враћајући се у свој првобитни положај, рашчеречише мученицу надвоје. Света пак душа њена, излетевши као птица из покидане мреже, нађе себи гнездо на небу у припремљеном јој венцу.
После тога војвода нареди да светог Виктора секиром посеку. Чувши за своју смртну пресуду, свети Виктор благодараше Бога. И када приступише да му одсеку главу, он прорече смрт својих мучитеља, говорећи: Кроз дванаест дана ви ћете умрети, а ваш војвода кроз двадесет четири дана биће од непријатеља одведен у ропство. - Пошто то прорече, свети мученик се помоли Богу, па саже главу своју на посечење. И чесна глава његова би одсечена секиром. По одсечењу главе светог Виктора, из тела његова истече млеко са крвљу. И многи од незнабожаца, видећи овакво чудо, повероваше у Христа. Но нарочито много њих поверова када видеше да се испуни пророчанство светог мученика, јер као што он прорече тако и би: изненада погинуше они што су га мучили, а војвода би одведен у ропство од непријатеља.
Свети Виктор и света мученица Стефанида пострадаше једанаестог новембра у граду Дамаску. А сада они благују у оном граду, коме не треба ни сунце ни месец да му светле, јер га слава Божија осветљује, и Јагње Божије му је светилник.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВИКЕНТИЈА ЂАКОНА

ОТАЏБИНА светог Викентија бејаше Шпанија. Још од младости он посвети себе на службу Богу, и приљежно изучавајући Божанско Писмо, он се дан и ноћ поучаваше у закону Господњем. Он имађаше учитеља премудрог и препуног врлина, блаженог Валерија, епископа у Августопољу.[12] Овај епископ, видећи да је његов ученик Викентије благоразуман и благонараван, постави га за ђакона и начини га проповедником речи Божије. Јер мада он и сам одлично познаваше Свето Писмо, али је муцао, зато и повери своме ђакону, блаженоме Викентију, да као достојан, мудар и слаткоречив, учи народ у цркви, проповедајући реч Божију. Бакон Викентије, добивши од свог епископа то наређење и благослов, не само у цркви него и на сваком погодном месту, усрдно поучаваше и на пут спасења упућиваше душе људске.
У то време од незнабожног цара Диоклецијана би послан у Шпанију неки судија Датијан, пореклом Грк, зао по нарави, и опак гонитељ и мучитељ хришћана. Послан би Датијан ради тога, да немилосрдно убија све који исповедају име Христово. Тај судија, дошавши у шпански град Валенсију,[13] проли много хришћанске крви, растржући као вук овце Христове. Чувши ту за епископа Валерија и његовог ђакона Викентија, који живљаху у Августопољу, Датијан посла по њих своје војнике, са наређењем да их окују, и тако оковане доведу к њему на суд. Војници, извршујући Датијаново наређење, узеше оба светитеља, оковаше их у тешке железне окове, па поведоше у Валенсију. Путем их војници злостављаху, мораху глађу, жеђу и брзим ходом; док војници јашући на коњима иђаху брзо, светитељи падаху често од умора, а војници их привезиваху за коње и вуцијаху путем као кладе.
Када светитеље доведоше у град Валенсију, мучитељ нареди да их одмах вргну у тамницу мрачну и смрдљиву, и да их у њој држе много дана без хране и пића. Но Бог их укрепљаваше Својом благодаћу, да не би изнемогли, и даваше им силу за мученички подвиг. Затим мучитељ, бојећи се да сужњи не умру, те он неће имати на коме да покаже мучитељску љутину своју, изведе их из тамнице преда се на суд. Али када виде да они нису изнемогли од глади и жеђи и тешких окова, него су, напротив, телом крепки и лицем радосни, он упита тамничког стражара: Зашто си им давао храну и пиће? Гле, они су се силно угојили. - А стражар га са заклетвом увераваше да им ништа давао није.
Тада мучитељ стаде сурово говорити епископу, држећи да ако епископа уплаши својом строгошћу, онда ће се ђакон поготову препасти и постати кротак. Али не би тако. Јер Господ који збацује силне са престола, и подиже смирене, благоволи да гордост надменог мучитеља тог посрами најмлађим и по чину најмањим. Датијан пре свега постави епископу овакво питање: Зашто се ти противиш царевом наређењу, и не поклањаш се боговима нашим, а некаквог Христа славиш? - Епископ одговараше Датијану тихим гласом и кротко, као прибојавајући се. Тада ђакон Викентије, испунивши се Духа Светога, распали се ревношћу по Богу, и рече своме епископу: Зашто, оче, тако тихо говориш, као бојећи се, и зашто на лајање овога пса не одговараш неустрашиво? Громким гласом исповедај силу Христову, и слободно изобличавај и побеђуј безумље овог злог човека, који хоће да ратује са Богом, Творцем својим, који га је подигао на овај положај, а стара се одавати ђаволима част која припада Богу. Овде треба сада потпуно победити онога ђавола, кога много пута изгнасмо именом Христовим као немоћног и плашљивог, и главу змије те размрскати.
Датијан, чувши овакве речи и видећи да свети ђакон Викентије ни у шта не сматра сву силу његову и власт и претње, рече војницима: Одведите епископа одавде, a ja ћу поразговарати са овим младим ђаконом. - Затим, обраћајући се џелатима, мучитељ им рече: Спремите сва оруђа за мучење, да делима одговоримо ономе који нас понижава својим речима.
Онда мучитељ најпре нареди да светог ђакона привежу за дрво, па да му сво тело гвозденим ноктима стружу и кидају. Када војници привођаху у дело ово наређење Датијаново, земља се окваси крвљу која је потоцима текла из киданог тела мучениковог, и кости му се виђаху кроз дубоке ране. А мучитељ, ругајући се светом мученику, говораше му: Шта сада кажеш, Викентије; видиш ли каким ранама је изранављено и искидано твоје тело? - Светитељ одговори: Што сам хтео, то сам и добио. Ово и јесте оно што сам свом душом желео. Веруј ми, судијо, ништа свесрдније желео нисам, него да пострадам за Господа мог. И нико ми није учинио овакво добро као ти. Премда ово ти чиниш по злоћи, ипак ми чиниш добро мучећи ме: јер уколико ми ти умножаваш муке, утолико ми Господ мој увеличава награде на небу. Ја помоћу ових љутих мука као по степеницама узлазим к Богу моме који живи на висини. Гле, надом на Њега ја небо додирујем. Ево, ја царево наређење презирем, и твоме се безумљу смејем. Зато, немој престати са овим мучењем, него ме стави на још веће муке. Молим те, буди све свирепији према мени, и нареди слугама твојим да не престану мучити ме док год постоји тело моје. А ја, слуга Христа Господа мог, готов сам претрпети све за име Његово.
Слушајући ове речи мученикове, мучитељ се стиђаше и викаше на слуге да не жале руке своје при мучењу, него да Христова страдалца још свирепије муче. Но када виде где слуге његове малаксавају, он скочи и стаде их тући. А светитељ, подсмевајући се његовом гњеву, говораше му: Шта то радиш, судијо? зашто бијеш слуге своје? Они мене муче, а ти им се светиш за мене.
Овим речима мучениковим и непобедивим трпљењем његовим као стрелама погођен, Датијан се кидаше од гњева, и шкргуташе зубима, и сав дрхташе од беса, блед у лицу, једва се држећи на ногама. Затим, пошто се мало смири, он стаде кротко говорити слугама: Шта је то, верне слуге моје, те овај злочинац не осећа ваше руке и ни у шта не сматра муке, па се још и подсмева вама, којима се нико никада подсмевао није? Зар је мало било разбојника и злочинаца и оцеубица и врачара, које сте ви снажним рукама својим мучили и уморили, и ни један не беше такав као што је овај, који је сада у вашим рукама, и бестидно се руга и мени и вама. Зато, немојте трпети такво ругање! Прикупите све своје снаге и мучите га што јаче.
Међутим свети Викентије се још више ругаше њиховој немоћи, и говораше: Мучитељу, ја те молим, не да престанеш мучити ме, него да измислиш још веће муке, јер сила Христова која ми помаже, далеко је већа од твоје силе која ме мучи, и ја нећу малаксати исповедајући и прослављајући Исуса Христа, Јединог Истинитог Бога. О, да би и ти познао овог Бога, видећи Његову велику силу која ради у мени немоћном, а коју ти са свима слугама својим победити не можеш; него ти, гледајући не видиш, и слушајући не схваташ, и не престајеш творити вољу ђаволску на погибао душе своје.
Судија, не могући ништа постићи помоћу мука: - јер оштра оруђа пролажаху кроз мученикове зглобове и кости и досезаху до изнутрица његових, али он остајаше непобедив -, намисли да умиљатошћу придобије мученика за своје зловерје, и стаде му говорити благо: Сажали се на своју младост, Викентије, и не жели да цвет твога живота увене пре времена: не прекидај дуги ток твога живота; поштеди себе сама, и покори нам се, да не би потпуно пропао. Јер ја те жалим, и желео бих да те видим не у бешчашћу и мукама него у части и слави, пошто бих ти ја издејствовао велики положај, ако би ме послушао.
На ове ласкаве речи Датијанове свети Викентије одговори: За мене је горе твоје лукаво милосрђе него зверска јарост твоја, јер се ја не бојим мука, али се плашим ласкавих речи твојих. Зато, престани са душегубним лукавством, и сву силу мучитељства окрени против мене, и без милости ме мучи, па ћеш познати силу Христову која се усељује у оне који Га љубе.
Овим мучениковим речима још више разгневљен, мучитељ нареди да мученика разапну на крст и да му на разне начине муче све тело. Када слуге, испуњујући мучитељево нарећење, распетог мученика бијаху и усијаним гвожђем ране му жезијаху, мученик Христов некако спаде с крста на земљу. А слуге, мислећи да је мученик већ умро, узеше га са намером да га одатле однесу. Међутим мученик, благодаћу Христовом укрепљен, истрже се из њихових руку и притрча крсту, укоравајући слуге што су немарни и што без усрђа испуњују наређење свога госпадара. Тада слуге спопаде страховити бес, и они стадоше на све могуће начине свом снагом мучити светитеља док сами потпуно не изнемогоше.
После ових мука, по наређењу мучитеља, светог Викентија вргоше у тамницу, и тамо тело његово сво изранављено, са покиданим жилама и размрсканим удовима, положише на оштре црепове. А када паде ноћ и стражари спаваху чврсто, у тамници изненада засија светлост и к светом мученику дође с неба лик ангела, утешујући га у његовим страдањима. Овом посетом светих ангела исцељен од својих рана, свети мученик Викентије се испуни неисказане радости и слављаше Бога. Стражари пак пробудивши се, и чувши светог мученика како радосно пева, и видевши у тамници неисказану светлост, страховито се уплашише, па отрчаше и обавестише о томе Датијана. Овај се нађе
у страшној недоумици, и сву ноћ размишљаше шта да ради с непобедивим мучеником. И најзад смисли овакво лукавство: нареди да се спреми дивна, мека постеља, и на њу положи мученик; да мученика дворе вешти љубазни људи, да му ране превијају и сваку услугу указују, тобож, сажаљевајући га, да му ноге целивају и притом молбе му упућују да се смилује на себе и више не излаже себе новим мучењима, него да испуни царево наређење. - Када се ово Датијаново наређење привођаше у дело, свети мученик говораше: За мене беше боља постеља у мукама на оштрим цреповима него ова. Но тиме ме ви, лукави, саблазнитељи, нећете преластити.
Мучитељ, видећи да лукавством својим ништа постићи не може, окрену се опет мучењу. Он нареди да се усијају железне даске и приљубе уз бедра мученику. Затим нареди те светог мученика положише на усијану гвоздену решетку, испод које велики огањ наложише, и тако мученика светог пецијаху као печење. А он све те муке подношаше храбро и показа се непобедив, исповедајући име Исуса Христа, и заврши подвиг свога мучеништва, предавши дух свој у руке Господа свог.[14]
Мучитељ, видећи да је свети мученик умро, нареди да се тело његово одвуче у поље и остави несахрањено на поједење птицама и зверињу; а на извесном растојању постави стражу, да хришћани не би узели тело. Међутим Бог који "чува све кости" праведника (Псаљ 33, 21), постави необичног стражара крај мученикова тела: нареди гаврану да га чува. Стража пак, постављена Датијаном, посматраше издалека како гавран одгоњаше све птице грабљивице које налетаху и не даваше ни једној птици да слети на мучениково тело. Мада и сам гавран по природи својој воли да кљуца мртва тела, ипак силом Божјом задржаван он се не дотаче тела светог мученика, а и другим птицама не допушташе да га се дотакну. Но најчудесније је ово: када насрну вук и хтеде да однесе светитељево тело, гавран га силовито нападе, и бијући га крилима и кљујући га, одагна га. Када стража извести о томе Датијана, овај се веома удиви томе, али не хте видети у томе силу Божију, него нареди да тело мучениково баце у море. Војници, узевши чесно тело светог Викентија, утоварише га у лађу, испловише лађом далеко на пучину морску па тело бацише у дубину морску, a сами запловише натраг ка обали. А када допловише до обале, они угледаше тело мучениково где лежи на обали. Поражени ужасом, они побегоше. A хришћани узеше свето тело светог мученика и чесно сахранише, славећи Оца и Сина и Светога Духа.

ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА СТУДИТА, ИСПОВЕДНИКА

У ЦАРИГРАДУ живљаше благородан и богат човек по имену Фотин, управитељ царске благајне и свих царских ризница државних, ожењен благородном женом Теоктистом. Обоје беху побожни и пуни страха Божија; и они ништа не претпостављаху Богу и светим врлинама еванђелским. Од таквих родитеља и роди се блажени Теодор 759. године. Просветивши чедо своје светим крштењем, родитељи га до седме године његове васпитаваху у побожности и закону Господњем. Затим га дадоше да се учи књизи. Бистар и трудољубив, Теодор брзо напредоваше у учењу. Са годинама, он поступно и темељно изучи ондашње науке: граматику, књижевност, реторику и философију. Уједно с тим он се усрдно бављаше свестраним изучавањем Светога Писма и дела Светих Отаца. Школујући се, млади Теодор бејаше скроман, повучен, озбиљан: избегавао је реторска и философска некориона препирања И празнословља, а бавио се својом душом - развијајући у себи целомудреност, кротост, уздржање, смиреноумље, и остале врлине. Ревносно је посећивао и бивао на црквеним богослужењима, изнуравао тело своје постом, бдењем, радом; усрдно је читао и изучавао животе светих подвижника. И тако млад, свим бићем својим неуморно гредео ка небу.
У то време Црква доживљује тешке дане од иконоборачке јерееи. Цар Константин Копроним,[15] опаки иконоборац: избацује из храмова свете иконе, свете мошти; уништава фреске и мозаике; забрањује молитвено поштовати свете иконе; гони и прогања све поштоваоце светих икона; посебно немилице и крваво злоставља и мучи монахе, као убећене, ватрене и неустрашиве браниоце иконопоштовања; затвара манастире и руши, одузима манастирску имовину. To ce, само у мањој мери, продужава и за царовања Копронимова сина, цара Лава IV Хазара.[16] Све се то одиграва пред очима христољубиве душе младога Теодора. Но у другој половини Хазарева царовања, за време једног краткотрајног затишја, у Цариград допутова са горе Олимпа[17] игуман Платон, ујак Теодоров, брат његове мајке, чувени подвижник, ревносни поборник иконопоштовања, човек великог угледа у царевини. Његов боравак би од огромног утицаја на многе. Он запали многа срца љубављу према монаштву, према тој најузвишенијој философији живота. На челу тих љубитеља монашке философије беху: Фотин и супруга му Теоктиста; њихова два сина: Теодор и Јевтимије, и њихова кћер. Фотин раздаде своје имање и богатство сиромасима, подари слободу својим робовима, одрече се службе на царском двору, па са целом породицом својом отпутова из Цариграда у Витинију, вођени игуманом Платоном.[18] Дошавши тамо они се зауставише на Фотиновом имању Воскитион, у близини места Сакудион. Воскитион беше дивно место: на огранцима горе Олимпа, окружено прекрасном шумом, са изврсном текућом водом, са много разноврсних воћки, повучено и тихо, одсечено од света, само се једном стазом могло доћи до њега. Преподобном Платону и његовим сапутницима ово се место веома допаде и они се ту настанише, a Теоктиста са ћерком и рођакама насели се на Европској обали Босфора. Младом Теодору беше тада двадесет две године. У Воскитиону би основан манастир и подигнута црква у име светог Јована Богослова; манастир се назва Сакудионски, и беше под влашћу игумана Платона.[19] Након мало времена свети игуман обуче Теодора у свеоружје свете схиме - ή τοῦ ἀγἰου σχήματος παντευχἰα. Млади монах се са још већим жаром предаде испосничким подвизима, које је и раније упражњавао, морећи тело своје постом и мучећи га најтежим пословима. А темељ, на коме он зидаше сав свој монашки живот, беху послушност и смиреност. Да би што више смирио себе, он је налагао на себе сваковрсна послушања, па чак и она која су сматрана за најнижа: секао је и цепао дрва, носио воду, копао земљу у градини и у пољу, носио и вукао камење; често је носио на леђима сточну балегу и ђубрио градину, и то ноћу да га не би видели. А када се дознаде за то, многи се чуђаху томе што син тако богатих родитеља, одгајен у раскоши и богатству, узима на себе тако ниске послове, сматрајући за највећу славу - живети без славе. Ho поступајући тако, он стварно сматраше да ништа не ради. Зато и удвостручаваше своје усрђе: помагаше братији у послушањима, који због своје немоћи или телесне оболелости не беху у стању на време извршити своје послушање. Помажући им, он је трчао на све стране, и био слуга свима.
Посебну бригу и изузетно старање блажени Теодор посвећиваше исповедању својих помисли и дела своме духовном оцу, светом Платону. С љубављу одлазећи к њему, преподобни Теодор му је искрено исповедао све своје поступке, и свим срцем примао од њега поуке и савете.
Упоредо са овим споменутим подвизима, блажени Теодор је са посебном љубављу и неугасивим жаром читао и изучавао Свето Писмо и Свете Оце. При томе се нарочито задржавао на делима светог Василија Великог о монаштву и подвижништву, која су му служила као руководство у његовом личном подвижничком животу. Исто тако он је сваки дан издвајао један део времена за богоразмишљање; тада се потпуно усамљивао, предстојећи Господу молитвено и сузно са свима тајнама своје душе. Постепено се усавршавајући у врлинама, преподобни Теодор доби изузетно место међу другим подвижницима и мало-помало постаде за њих као неки закон - ἀς νόμοσ. И љубав њихова према њему беше велика, нарочито љубав блаженог игумана Платона. Он у преподобном Теодору имађаше не само мудрог сабеседника него и богомудрог помоћника у управљању манастиром и вођењу манастирских послова.
Ревносно гајећи у себи све врлине, блажени Теодор одисаше неком свештеном унутрашњом тугом, христочежњивим умилењем и боготворним смирењем. Доказ тога беху обилне сузе које су се тако богато лиле из његових очију. И у исто време из њега зрачаше нека небеска радост и благодатна озареност. Ум његов, очишћен од земности и ослобођен од страсти. беше молитвом сав упућен ка Богу и усредсређен на Божјем. А уздржање његово беше дивно и разумно. Он нити избегаваше храну, нити неблаговремено оптерећиваше стомак њоме, већ мудро сатираше главу охоле аждаје: јер није постио дуже времена од прописаног за сву братију, него када су сви бивали за трпезом, тада је и он седео и јео заједно са њима. Али при томе он је јео врло мало, тек колико је најпотребније за одржавање тела, и у исто време трудио се да сакрије од других своје уздржање, да се не би открило како он готово не узима храну и пости се пред људима. У томе се многи угледаху на њега, и стараху се да га према својим моћима подражавају. Међу таквима беху ови: Јосиф, брат његов по телу, који касније због врлинског живота свог би постављен за архипастира Солунске цркве,[20] Јевтимије - други брат његов по телу, затим Атанасије, Навкратије, Тимотеј и многи други од уздржљиваца, који идући за Теодоровим схватањем и примером напредоваху у врлинама. Између осталих врлина блажени Теодор имађаше и ову: усрдно је читао душекорисне књиге, марљиво је прочитавао Стари и Нови Завет и дела Светих Отаца. Изузетно је волео читати дела светог Василија Великог: она My беху и храна души и велика духовна наслада. Правила пак и уставе монашког живота, прописане од светог Василија, он врло брижљиво испуњаваше, не нарушавајући ни јоту из њих; а оне који се не држаху тих правила и прописа он не сматраше за монахе већ за световњаке.
Видећи где блажени Теодор толико сија врлинским животом, преподобни Платон се веома радоваше томе. И он донесе одлуку да га одликује свештеничким чином. Зато узе блаженог Теодора и одведе у Цариград к свјатјејшем патријарху Тарасију. И блажени би рукоположен у чин презвитера од светог Тарасија, не толико по своме пристанку колико под приморавањем, Јер блажени, сматрајући себе недостојним, није желео да прима такав чин, и говораше да то премаша његове моћи. Али, не могући се противити наређењу свога духовног оца Платона и патријарха, а више свега вољи Божијој, он се и против своје воље покори и прими свештенство. Вративши се затим у манастир, преподобни Теодор се даде на још веће подвиге и трудове, који се не могу описати. Он сву снагу своју напрезаше да ум свој потпуно одстрани од чулнога, изнуравајући остатак тела. Ослабађајући себе земнога, он се стараше да живи једино душом. Јер љубав к Богу и стремљење к небеском не дозвољаваху му да одвоји и најмање времена за бригу о телу. To га побуђиваше да презире и оно што је најнеопходније: сан и храну; јер он се предаваше врло кратком и лаком сну, а хране узимаше врло мало, тек да одржи тело. Све то он презираше, као да се већ преставио ка другом животу и оставио земљу, мада је боравио на њој са телом.
Посматрајући такво усавршавање блаженог Теодора, преподобни Платон осећаше да је у Теодору нешто необично велико, дивљаше му се и често га хваљаше; и многима указиваше на такав напредак његов. И стаде преподобни игуман молити блаженог Теодора да се прими старешинства и управљања манастиром, пошто је он већ стар и изнурен, а и братство се увећава. Но блажени одбијаше то, сматрајући то за тешко бреме, и отказа да послуша игумана у овој ствари, мада је у свему другом био врло послушан. Знао је блажени да је далеко лакше бити под влашћу неголи бити на власти и управљати другима, нарочито монасима који ревнују у врлинама и подвизима. У руковођењу монаха потребно је испитивати не само њихова дела и речи, него и све покрете душе, све помисли, и сва унутрашња душевна расположења и стања, јер ту и најмањи пропуст наноси највећу штету и оставља зло да се таји унутра. To je оно што је приморало преподобног Теодора да се не прими старешинства.
Увидевши да не може наговорити Теодора да се прими старешинства, преподобни отац игуман Платон искористи болест која га снађе, - мада и дотада он беше стварно слаб и немоћан -, те леже у постељу. И призва к себи сву братију, и обавести их да му се приближава крај. И пошто их поучи како да живе после његовог одласка из овога света, он им постави питање, кога они желе да им после њега буде настојатељ, и кога они сматрају да је најбољи и најспособнији за то. Притом додаде, да ће и он бити за онога кога они хоће. А знађаше преподобни да ће сви они бити за Теодора, пошто га сви љубљаху и веома поштоваху због великих врлина његових. Тако и би: сви они једиогласно и једнодушно одговорише: Оче, после тебе нека нам Теодор буде игуман!
Игуман Платон одмах предаде сву власт Теодору, и блажени Теодор се не могаде противити жељи свеколике братије, те и против своје воље прими власт. Но примивши се игуманства, он наложи на себе још веће подвиге, те беше пример свима и животом и речју и делом. Он много труда улагаше учећи све скупа и сваког посебно вршењу врлина. Нарочито се он свом душом стараше да братији објасни како се треба свом снагом, свим срцем, свим умом борити против врага, често наводећи речи светог апостола: Наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима и властима и управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). И треба нам свагда будно стражити и бдети, да бисмо непријатеља победили и разбили сву силу његову. Безбрижан и немаран се не сме бити, јер лукави враг, једном побеђен, не напушта бојиште, него разматра и вреба, с које би стране и каквим оружјем поново напао на нас. Зато му се треба упорно противити не само избегавајући зло Hero и творећи добро. Зло се мора уништавати у самом зачетку, док је још у мислима; зато је врло важно: чистити ум свој од рђавих помисли, пошто је мисао - корен и извор зла које се чини у телу и телом.
Свакодневно учећи томе своје ученике, преподобни отац Теодор их подстицаше на подвиге и сокољаше на јуначко држање у борби. А ученици, предавши се потпуно своме духовном оцу и ослонивши потпуно душе своје на њега, исповедаху му сва дела своја, све поступке своје, не радећи уопште ништа без његове воље. И њихова прва и најглавнија брига беше: откривати му до ситница помисли своје, и очишћавати свог унутрашњег човека. А премудри отац, примајући исповест свакога од њих са ревносном брижљивошћу, свакоме предлагаше и одговарајући лек и лечење. При томе он биваше и благ и строг, према духовном стању свакога од њих. Поред тога он им често говораше благовремена поучења, која им уливаху у срце и утеху и умилење. Кроз све то он лењиве побуђиваше на подвиг, а ревносне подржаваше и одушевљаваше на све веће и веће подвиге.
Но већ је време говорити о страдањима светог оца нашег Теодора, која он поднесе из ревности по Богу и закону Божјем, да бисмо видели његово јуначко трпљење у невољама.
У то време цар Константин, син благочестиве и христољубиве царице Ирине, поставши пунолетан, отера са царског престола своју матер и стаде сам царовати.[21] Млад и развратан, он се одаде страстима и блуду. Зато он одлучи да отера своју супругу Марију, и силом је натера да се постриже у монахињу; a место ње узе себи другу жену, по имену Теодотију, која беше рођака његовога оца.[22] Свјатјејши патријарх Тарасије не одобраваше ову прељубу цареву и не хте дати свој благослов да се они венчају. Али један презвитер, по имену Јосиф, који беше економ Велике цркве, нарушивши Божанске законе и не послушавши патријарха, изврши тајну брака над њима - венча их, додворавајући се безаконом цару. За ову злочиначку дрскост овај презвитер би затим по заслузи кажњен, о чему ће касније бити речи. ПатриЈарх пак стараше се на све могуће начине да раскине овај прељубочински брак царев, али не могаше, јер цар прећаше да ће обновити иконоборачку јерес, ако би му забранили овај брак. Због тога патријарх остави цара да тако остане, да Цркву Христову не би задесило веће зло. Међутим ово безакоње, које поче из царскога двора, распростре се свуда, не само у оближње градове него и у далеке покрајине. Тако стадоше поступати кнезови и велможе, који живљаху на Босфору и међу Готима,[23] и поглавари осталих крајина, отерујући од себе своје жене и силом их постригавајући у монаштво, а место њих узимајући друге и чинећи прељубу с њима.
Чувши о томе, блажени Теодор паћаше душом и горко уздисаше због таквих грехова, чињених јавно, бојећи се да такво прељубочинство не уђе у обичај и безакоње те касније не претвори у закон, а закон Божји буде разорен. Распаливши се ревношћу за Божански закон, преподобни Теодор разасла свима монасима посланице, извештавјући их о царевом безакоњу и налажући им да цара сматрају одлученим од Цркве Христове, као разоритеља закона Божија који самим поступком својим одлучи себе од Цркве, и као саблазнитеља многих који се дрзну јавно прељубочинствовати са рођаком, а чијем злом поступку почеше многи последовати. Глас о овој ревности и смелости преподобног Теодора пронесе се свуда, а и сам цар сазнаде о томе, и веома се разгњеви на преподобнога. Но сматрајући Теодора за човека праведна, и од свих слављена и поштована, он не испољи свој гњев јавно већ прво намисли да га ласкањем придобије. И зато он нареди својој прељубочинској супрузи да она од своје стране пошаље светитељу много злата, молећи га да се моли за њу и за њен род. Међутим светитељ одби да прими злато, и отера изасланике као људе који одобравају царево безакоње. Тада цар измисли друго средство: удеси да обави, тобож из неке потребе, путовање кроз она места где преподобни живљаше, а уствари ради тога да би поразговарао са Теодором и придобио га за своју ствар. Цар је претпостављао да ће га Теодор са братијом срести и одати му дужно поштовање. Но када цар пролажаше поред манастира преподобнога Теодора, то ни преподобни нити ико од братије изиђе у сусрет цару. Напротив, сви се они беху затворили и борављаху у ћутању. А када цареве слуге стадоше лупати на капији, њима нико не даде одговора. Тада се цар још више разгњеви и, вративши се у своје палате, одмах посла у манастир преподобнога једног свог великаша са војницима, наредивши му да светитеља и остале монахе, његове једномишљенике, подвргне разноврсним мукама, па да их истера из манастира и пошаље у заточење. Овај поступи по наређењу: нападе изненада на манастир, похвата све што беху у њему, и почевши од преподобног Теодора стаде их немилосрдно мучити, тако да им од батина месо отпадаше са тела и земља се крвљу натапаше. А после тих свирепих мучења, он отправи преподобнога оца у Солун[24] на заточење, и са њим једанаест најглавнијих отаца, који, састрадавајући преподобноме, храбро трпљаху с њим окове и невоље, радујући се што су правде ради прогнанин и мучени.
Херсонски[25] и Босфорски презвитери и монаси, чувши за великог Теодора и његове монахе како неустрашиво иступише против царевог безакоња и како због тога силне муке непоколебљиво претрпеше и страдања поднеше, веома их сажаљеваху, и угледајући се на њих стадоше и сами осуђивати царево безакоње и сматрати цара одлученим од Цркве. Због тога многи од њих бише послани у изгнанство.
Блажени пак Теодор, налазећи се сам у заточењу, писаше другим изгнаницима који се због исте ствари налажаху у заточењу, храбрећи их и саветујући их да не малаксавају у подвизима и не падају духом у невољама, него да се, напротив, јуначки држе и страдају за истину. Он такође писа и папи Римском,[26] обавештавајући га о свему шта се збило, и колико и због чега он поднесе страдања од безаконог цара. Папа му одговори, похваљујући његово трпљење и величајући његову ревност за Бога и непоколебљиво јунаштво. Бог пак са своје стране убрзо одмазди цару за невино злопаћење Својих слугу: Он лиши цара и царства и живота, и зли цар погибе злом смрћу, јер мати његова и великаши устадоше против њега, избодоше му очи, и он убрзо умре од болести. A пo смрти његовој, када Ирина поново ступи на Византијски престо, сви заточеници бише враћени из заточења, и блажени Теодор би позван из Солуна у Цариград, где га као исповедника Христова веома свечано дочекаше патријарх и царица. Тада гореспоменути презвитер Јосиф, који се беше дрзнуо благословити безакони брак цара, би осуђен по правилима светих Отаца, лишен свештеничког чина и одлучен од Цркве. A свети Теодор се врати у свој манастир, и сви се радоваху његовом повратку и хитаху да га виде, осећајући задовољство што је такав ревнитељ закона Божија, који је правде ради претрпео мучења и изгнанство, поново враћен својој пастви. Преподобни пак, сабравши своје разјурене духовне овце, пасијаше их као и раније, водећи богоугодни живот и својим великим врлинама светлећи свима као свећа на светњаку.
Након неколико година би најезда Агарјана на Византијску царевину, и они стадоше пустошити и освајати извесне покрајине ове царевине.[27] Тада многи, бојећи се Агарјана, бежаху у утврђене градове. У то време и преподобни отац наш Теодор, не излажући себе и своје монахе таквом искушењу него повинујући се реченоме: Прикријте се зачас, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20), остави Сакудион и дође са братијом у Цариград. Његов долазак би пријатан патријарху и царици, и они се обрадоваше преподобноме, и молише га да прими Студитски манастир, и устроји у њему за ученике своје најбољи начин живота.
Овде ваља рећи неколико речи о пореклу овог манастира. Једном допутова из Рима у Цариград један високородан и утицајан човек, који беше удостојен чина патриција и антипата.[28] Он подиже велику и дивну цркву у име светог Јована Претече, и устроји манастир при њој. Позвавши монахе из обитељи "Неуспављивих",[29] он их умоли да у његовом манастиру живе и држе сав свој устав. Име томе човеку беше Студије; стога и његов манастир стаде се по његовом имену називати Студијски = Студитски. У њему живљаху монаси све до царовања цара Копронима, држећи устав "Неуспављивих". Но непобожни Копроним, изазвавши иконоборством неред у Цркви Божјој, изгна из Цариграда све монахе, и Студитски манастир опусти. А када погибе злочестиви цар и престаде гоњење, монаси поново стадоше живети при Студитској цркви, само у малом броју. У време пак када преподобни отац наш Теодор са братијом дође у Цариград, у Студитском манастиру бејаше свега дванаест монаха. На молбу царице Ирине и свјатјејшег патријарха Тарасија преподобни Теодор прими Студитски манастир, и стаде живети у њему.[30] Увидевши да је ово место врло подесно за пребивање монаха, он обнови и прошири манастир и сабра мноштво братије. К њему долажаху монаси и из других манастира, желећи да живе поред њега и да им он буде наставник и учитељ. А он их све очински примаше и нелицемерно их љубљаше. У његовим очима сви они беху једнаки; све их он подједнако љубљаше; за све се он подједнако стараше. Јер је он знао да је монашки образ један и исти, ма где се ко обукао у њега, као што је и благодат крштења, једна и иста, ма где се ко удостојио њега. Но монасима се деле разне награде, само сходно њиховим врлинама.
А ученици овог преподобног оца силно напредоваху у врлинама, и слава о њиховом светом живљењу шираше се на све стране. Зато многи долажаху к њима у манастир, желећи да подражавају њихове подвиге, и број монаха брзо порасте, те их беше до хиљаду душа.
Имајући тако огромно мноштво ученика, преподобном Оцу Теодору беше немогуће да у манастиру сам одржава потребни поредак и да успепшо руководи духовним животом братије, надзиравајући их све и испитујући свакога од њих и дела и речи и помисли. Због тога богомудри отац, као други Мојсије,[31] изабра себи помоћнике, и то монахе најискусније у врлинама, најревносније у подвизима, најмудрије у расуђивањима. И свакоме одреди дужност и звање. Тако, он постави: намесника, економа, благајника, намирничара, надзорника трапезе, гостопримца, болничара, књижничара, краснописце, писаре, старешине у свима радионицама, надзорнике над свима имовинским и економским пословима, надзорнике богослужбеног поретка, надзорнике над келијама и послушањима, будитеља, еклесиарха, канонарха итд. Свети Теодор прописа такође и правила, којих се имао држати сваки од њих у вршењу своје дужности - послушања. Установи свети отац и епитимије за разне погрешке и нарушења манастирских правила: за једне - известан број метанија, за друге - нарочити пост; уопште, за сваку погрешку - одговарајући духовни лек, епитимију. Ако неко не одстоји до краја богослужења, или разбије суд, или баци нешто из нехата, или ради што немарно, или нечим увреди брата, или говори непотребне речи, или се громко смеје, или иде не кротко и не смирено, или разговара за трпезом не слушајући оно што се чита, или ропће због хране, или бестидно и дрско тумара очима тамо-амо, или што друго таково чини, - за сву такву братију богомудри отац Теодор и одреди епитимију, сходно њиховим погрешкама. При томе преподобни отац установи у својој обитељи и општежићну заједничкост: да нико ништа нема своје, нити назива својим, него им све беше заједничко: и храна, и одећа, и свака ствар. Јер је природно да имовина буде заједничка у оних, у којих је заједничка душа, заједничко гредење к Богу, заједничко узлажење к Богу. А о првом примеру такве свете заједничкости говори свети Апостол: У народа који верова беше једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (Д. Ап. 4, 32; ср. 2, 44). Преподобни отац Теодор се постара и о томе, да његови монаси не одлазе често из манастира у град због манастирских потреба, јер је знао какве опасности прете монаху у граду од општења са световњацима и од световних разговора. Са тог разлога он одлучи да у манастиру устроји разне занате. И братија Студитског манастира стадоше се учити разним занатима: једни столарском и зидарском, други ковачком, трећи кројачком, четврти каменорезачком, пети обућарском, плетарском и осталим занатима, потребним за манастирско општежиће. Радећи у својим радионицама под руководством и надзором старијих из своје средине, монаси су складно и побожно певали побожне песме и прослављали Бога. У свој рад монаси су уносили ревност и савесност, знајући да монаси трудом освећују своје тело и чине душу бестрасном. Старији су са страхом Божијим и љубављу саопштавали своја наређења, а обична братија су им указивала потпуну послушност. Кад би у току рада престали са духовном песмом, монаси су могли разговарати међу собом, и то о послу који обављају, или о неком питању из Светога Писма и светоотачких дела, или о богослужењу, или о животу неког светитеља, или о разлучењу душе са телом, или о суду Божјем, и о другим душекорисним стварима. Уопште, сви су живели по овоме правилу: рукама су посао обављали, а у устима стално молитву Исусову и псалме Давидове имали.
Слава о таком поретку Студитског манастира, прописима и уставу, брзо се разнесе на све стране, те многи други манастири не само по оближњим градовима него и по далеким земљама примише Студитски устав, и држаху га, а неки га држе и до сада. Свети Теодор такође написа не мало веома душекорисних књига, и састави похвалне речи за Господње и Богородичине празнике, и дивним песмама прослави светог Јована Крститеља, и сачини многе каноне и трипјеснеце, и, као река напуњена водама премудрости, напоји и орадости Цркву Божију струјама својих учења и песама.
Веома христочежњиве душе, преподобни Теодор је прво себе обрадио и изградио Христом у човека савршена, у личност чудесно христолику. И то изградио себе Христом помоћу светих тајни и светих врлина. И тако постао непогрешиви градитељ и изградитељ људских душа, и њихов богомудри водитељ у живот вечни кроз Истину вечну. У нашем земаљском свету ништа важније од душе, и зато је свакоме човеку на земљи најважнији посао: душу своју обрадити и припремити за живот вечни. Свети Теодор Студит је сав у томе божанском послу: душе људске обрађује светим врлинама, и води их из времена у вечност, у рај, у Царство небеско. Сав у томе, он је много радио на томе, и много писао о томе. Све што је написао - небески је бисер за сваку душу људску. По своме светом животу и раду, он је сличан светом Василију Великом. Зато је с правом назван: други Василије Велики по животу и учењу. После светог Василија Великог он је најглавнији и највећи и најбогомудрији устројитељ и законодавац манастирског монашког живота. Све се ту своди на душу људску, на њено спасење од греха, смрти и ђавола помоћу освећења, охристовљења, обожења. У том погледу нема разлике између душе монаха и душе световњака. Иста природа душе, исти циљ, исти непријатељи, иста борба, иста средства спасења. Зато и неколико мисли светог Студита о томе, биће као херувимско око, које ће видовито сагледати оно што је најважније за свакога од нас.

***

Време за изграђивање нашег спасења је свагда и свуда, вели свети Теодор. Јер свети апостол каже: Свагда се радујте; непрестано се молите; на свачему захваљујте (1 Сол. 5, 17-18). И стварно, ове три врлине одређују наше спасење: јер свагдашња радост је достојање праведности; непрестана молитва не даје у нама место ђаволу; стално захваљивање Богу је очигледан доказ љубави према Богу. - У кога је чисто срце, кротост и молитвено тиховање, у њега је савршена врлина. Зато нека се сваки стара да му савест буде чиста пред Господом. А да то постигне човек: нека не отвара врата ђаволу кроз примање рђавих помисли. - У нашој борби са нечистим дусима ништа није тако моћно као молитва, сузе и скрушеност срца. Стога, када нас нападне враг, или нам чак због наше небудности нанесе рану заривши стрелу похоте у срце наше, одмах прибегнимо молитви, и ђаво ће побећи од нас; пролијмо сузе, и угаснуће жар заблуде; понизимо се, и Господ ће нас узвисити. Блажен је ко свакодневно приморава себе на дело Божије.
Ево вам мога наука, вели свети богоносац Теодор Студит: будите добри према онима који са вама поступају рђаво; ненавидите њихов порок и клоните се од њега, но њих саме не сматрајте за непријатеље, него их саветујте као браћу. - Врлина је стално у покрету, и никада се не зауставља при идењу напред, него оне који учествују у њој она свагда одводи ка бољем. У стремљењу ка добру нема заустављања, јер заустављање у добру постаје почетком зла. Зато се немојмо заустављати на попришту врлине, већ стално будимо у покрету, прелазећи из силе у силу, докле достигнемо у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13). - Богу ништа није тако мило као душа чиста од страсти; и никаква, најразноврснијим цветовима расцветана, ливада не може тако дивно мирисати као што мирише душа од врлина. - И почетак и корен наших сагрешења јесте неумесни помисао, који, изведен напоље, милошћу Божијом прогони се; а ако га скривамо, онда се он мало-помало претвара у дела таме. Отуда - душевна смрт, отуда - самооправдање и заблуде.
Љубав према Христу, учи богомудри Студит, потпуно измењује човека, приморавајући га да припада не себи него Ономе кога љуби. А када човек не љуби Христа пламено, онда постаје плен рђавих помисли и телесних жеља, и душу му пролама туга, горчина, немир. Зато се треба пробудити и очистити душу од таквих пагубних жеља, да би Христос обитавао у души. Јер где је чистота, тамо је Христос. - Ко гаји у себи врлине, заиста је мирис Христов, као што сведочи апостол говорећи: Ми смо Христов мирис Богу (2 Кор. 2, 15). Треба рећи још и то, да је и Адам до нарушења заповести био мирис Богу, јер, украшен бесмртношћу, нераспадљивошћу и небеским сагледањима, он је дисао врлинама, и као неки миомирисни и цветни луг био настањен у рају. Стога и ми треба да миришемо мирисом духовним; а тај мирис спрема у себи сваки који живи у врлинама. Врлински човек и јесте мирис Божји. - Истинским хришћанима и истинским монасима је својствено: свагда бити готов на опасности због врлине и ништа не претпостављати заповестима Божјим.
Хришћанин бити значи: доживљавати живот Христов као свој, подражавати Христа, уподобљавати се Христу. Ту истину благовести нам Христоносни философ свети Теодор поводом Божића, Рођења Христовог на земаљски свет. - Време Христова Рођења: ваља нам се изменити препородивши се ка животу богоугоднијем. Ако си ти услед нехата постао немаран и лењ и подложан телесним чежњама, те се тајно потчинио греху и на известан начин умро у пороку, хајде сада препороди се уносећи у душу своју страх Божји и размишљање о страшном судишту, ступи у област светлости, тежи да се уподобиш Христу, одгонећи од себе рђаве помисли. Поступиш ли тако, ти пеш потом добити дар мудрости и разборитости, и идући тим путем усавршавања удостојићеш се оборити и самог кушача ђавола. После тога можеш бити изведен на суд, подвргнут шибању и осталим мучењима, тојест кротком подношењу увреда и неправди. При томе ти можеш бити подвргнут и својеврсном распећу и добровољној смрти, одсекавши главу својим самовољним тежњама и телесним жељама. To и значи сараспети се Христу и умрети заједно с Њим. А ко је сараспет Христу, тај ће се и прославити с њим заједно; и ко се сапогребао Христу, тај ће и васкрснути с њим заједно; и ко је страдао са Христом, тај ће и царовати с Њим кроза све векове. - Врлина је од Бога и божанствена; a порок је од Сатане и сатански. Који су изабрали врлину јесу богови и Божији; а који су изабрали порок јесу ђаволи и припадају Сатани. - Прави хришћанин није ништа друго него подобије, слика и печат Христа; и дужан је бити у тако блиском односу са Њим, у каквом је сваки уд тела са главом и лоза са виноградним чокотом. Јер је сам Господ рекао: Ја сам чокот a ви лозе (Јн. 15, 5); такође и Апостол: Ви сте тело Христово, и уди међу собом (1 Кор. 12, 27). - Заиста, ко свим бићем љуби Бога, тај излази из себе, и у љубљеном живи, креће се и постоји. - Ради Христа ми морамо бити готови одрећи се и Едемскога раја. - Човек, као слика Божија, и јесте бог.
Христочежњиви монах, опитни испосник, богомудри игуман, богонадахнути духовник, неустрашиви исповедник, свети Теодор види у монаштву најузвишенији и најсавршенији начин живота на земљи. Ништа блаженије, вели он, ништа узвишеније од нашег монашког живота. Јер монах је онај који само Богу стреми, који само за Богом жуди, који само Богу припада, који само Богу служи, који мир има са Богом и виновник је мира за друге. - Један је закон и једно правило спасоносно за све, нарочито за монахе: не чинити ништа сем онога што је по вољи Богу: градити спасење своје са страхом и трепетом (Флб. 2, 14). - Монаштво је добровољно мучеништво. To мучеништво је, на првом месту, мучеништво савести: борба са рђавим помислима помоћу молитве, суза, поста, бдења; благодушно подношење увреда, клевета, невоља; ревносно вршење послушања; приморавање себе на свако добро. To мучеништво је разноврсно и дуготрајно, јер се води борба са разним страстима и лажним мисленим идолима, при чему се трпе разне муке, те се са апостолом Павлом може говорити: сваки дан умирем (1 Кор. 15, 31). Но истрајни борац односи победу, и на крају подвига смело изјављује: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. И већ ми је приправљен венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни судија (2 Тм. 4, 7-8). - Када се неко по савести подвизава и очишћује себе од нападачких демонских помисли, онда то и јесте свакодневно мученипггво. - Треба да се боримо, јачајући свим силама, по моћи силе Духа Светога који обитава у нама, рушећи помисли и сваку охолост која се подиже на познање Божије (2 Кор. 10, 4.5). И то треба чинити непрестано. Јер је то рат упоран, и мучеништво разнолико и многодневно. И ко се не предаје помислима, иако га стално муче; ко не преклања колена пред Ваалом, већ се свесрдно и јуначки бори са страстима и побеђује их, тај очигледно подвргава себе мучењу сваки дан, и може са апостолом Павлом говорити: Сваки дан умирем (1 Кор. 15, 31). И на крају својих подвига он може смело рећи: Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. И већ ми је приправљен венац правде (2 Тм. 4, 7-8).
Уздржање је за монаха велико оружје, вели богоносни подвижник, јер је оно увод у сваку врлину; а ко овлада послушношћу, тај је подражавалац Христа; ко је смиреноуман, тај је раван ангелима; ко исповеда своје помисли, тај је чист као сунце. Зато нека се сваки исповеда, да не би остао неизлечен. - Смирујући тело уздржањем, ми стичемо лепоту душе, ону лепоту коју је Давид желео и за коју се молио: Господе, по вољи својој дај силу лепоти мојој (Пс. 29, 8). Наша душа се мора на све могуће начине старати, да чува себе чистом од пагубних страсти греха, све до изласка из свога тела, када има предстати Небеском Женику свом, Христу. Са тог разлога ми мучимо тело своје и сурово се опходимо с њим, не само сада него у току целог живота. Јер монашки живот није друго до обуздавање страсти, господарење над помислима и непрекидна борба са невидљивим непријатељима.
Речи: "моје и твоје" нека иду из манастира, саветује свети сиромах Христа ради, јер су узрок хиљадама невоља. Самовоља у мислима и делима нека буде прогнана, јер руши потребни поредак. Препирке и галама не доликују монасима. Молитва, слављење Бога, трудољубље, то је посао монаха. - Нека у свих буде једно срце, једна душа; нека не буде мога и твога, него све заједничко, све чисто уз помоћ исповести. - Како може бити једна душа и једно срце онде где се употребљавају речи: моје и твоје? Отуда подозрења, отуда оговарања. Отуда нема међу вама ни Христа који је рекао: Где су два или три сабрани у име моје онде сам ја међу њима (Мт. 18, 20), него је ту враг душа наших који раскида удове Христове. Јер очигледно нема Христа онде где је саможивост и недруштвеност.
Сви ви, вели богоносни отац Теодор, образујете једно са многим удима тело, и по превеликој доброти Божјој успеси посебних лица прелазе и на све остале: свакога од вас она прима као све, и све као свакога посебно. Ваше усавршавање је мој успех, и обратно, пошто смо сви ми једно тело и уди међу собом (1 Кор. 12, 27). И ако страда један уд, с њим страдају сви уди; а ако ли се један уд слави, с њим се радују сви уди (1 Кор. 12, 26). Следствено: ја треба да се бринем о ономе што се односи на вас, и ви да се бринете о ономе што се односи на мене, јер ја сам у вама и ви у мени, по сили љубави, и на тај начин се остварује истинско братство. - Сваки нека се брине о ономе што је корисно за ближњег његовог. Кад неко од вас научи нешто, ти се, брате, радуј, јер то чиниш ти сам, ако само правилно расуђујеш. Када неко напредује у нечем, и првачи у томе, ти се радуј томе што се члан твога тела удостојио почасти, да те, у противном, не порази стрела зависти. Ако неко лепо пева, онда то певаш ти; ако ли неко лепо пише, или црта, онда то чиниш ти. - Нема ништа веће од страха Божија, и нема ништа неопходније од спасења душе. Зато ви сваки дан доживљујете мученипггво вршећи своје подвижничко послушање. Ви се појављујете чисти исповедајући своје грехе пред Богом и нама. He пламти ли срце ваше љубављу према мени недостојном ради страха Божија? He налази ли се душа моја у вашим душама?
Апостол наређује свима, вели богосветли Студит, да се свагда радују у Господу (Флб. 4, 4). А радују се, изгледа, само прави монаси, јер немају никаквих земаљских брига, него им је сва брига како да угоде Господу. Бринути се о томе и значисвагда се радовати у Господу. - Монашки живот је чудесна светлост. Ту је мудрост, целомудрије, јунаштво и праведност; ту су споменици победе над ђаволом, победе у Христу. Зато су монаси: нерви и ослонац Цркве.
Међутим, богомрзац и човекомрзац ђаво није могао трпети ни живот, ни рад, ни учење богоносног оца нашег Теодора Студита, зато опет поче плести лукаве замке против неболетног богоносца, и то када царски престо насилно заузе злоумни Никифор, збацивши с престола благочестиву царицу Ирину.[32] У то време умре свјатјејши патријарх Тарасије; после њега на патријаршиски престо би узведен човек врлинаст, достојан таквог чина, коме беше име као и новоме цару Никифор.[33] Тада поново отпоче раздор у Цркви, јер цар својом влашћу уведе у Цркву гореспоменутог Јосифа одлученог и нареди му да му се да право свештенослужења. Колико је могао, патријарх се противио томе; али када виде како цар страховито бесни, побоја се да сва Црква не пострада тешко од цара, као што је много пута пострадала од ранијих злих царева, прими Јосифа у заједницу, иако против своје воље. А цар то учини да напакости преподобном Теодору изазивајући га, јер је знао да преподобни то трпети неће, што и би. Преподобни изобличи цара што учини насиље над Црквом уводећи својом световном влашћу у Цркву онога кога свјатјејши патријарх Тарасије се целокупним својим клиром беше осудио и одлучио. Цар се силно разгњеви на преподобног оца Теодора, и посла га у заточење на једно од острва у близини града.[34] To исто учини цар и са братом преподобнога Јосифом, и са блаженим старцем Платоном, и са многим другим монасима Студитским.
Међутим цару стиже вест да су варвари напали на Тракију[35] и опустошили је.[36] Цар се одмах спреми за рат. Али он жељаше да победи не толико непријатеље колико преподобног Теодора. И кренувши са војском против Скита он упути преподобном Теодору изасланике, да га они ласкама или претњама придобију за његовог једномишљеника. Преподобни Теодор одговори на то: Царе, требало је да се покајеш за учињени грех, и да поправиш оно што си срушио, па да онда кренеш у рат. Али пошто ти то ниси урадио, сада ти Свевидеће Око предсказује преко мене недостојног ово: знај да се нећеш вратити с пута на који полазиш.
Цар не придаде никакву важност светитељевим речима, Hero се још више разљути на њега, и хваљаше се да ће по повратку учинити многа зла светитељу. Али му се не даде да се врати, јер као што светитељ прорече, он би убијен од варвара. После пак њега на престо ступи његов син Ставрикије,[37] но и он убрзо умре од рана задобијених у рату, у коме је учествовао заједно за својим оцем. По смрти његовој би изабран за цара Михаил, који тада беше у чину куропалата,[38] човек ваистину достојан царске власти, добар и православан. Примивши власт, он одмах врати из заточења преподобног оца Теодора и све његове једномишљенике, указа им доличну част, и умири црквени раздор. A Јосиф би поново, као непотребан члан, одлучен од Цркве.
Ускоро после тога свети и славни Платон отиде ка Господу. Чувши за његово престављење, патријарх са целокупним својим клиром дође у Студитски манастир, и целивавпш свете мошти његове чесно их сахрани. Преподобни пак Теодор по престављењу духовног оца свог Платона само две године са својом братијом проживе у миру. По истеку тога времена на њега и на сву Цркву Христову удари љута олуја од зловерног Лава Јерменина, који претходно бејаше војвода у благочестивог цара Михаила. Послат на Исток против варвара, Лав сабра тамо велику војску, и погордивши се устаде на свог добротвора, цара Михаила. Све чиновнике и војнике што беху под њим, Лав Јерменин придоби за себе обећањима, поклонима, ласкама, и прогласи се за цара. Сазнавши за то, благоверни цар Михаил царски скерлет одмах замени монашком власеницом, не желећи да ствара грађански рат; и уступивши царство своме непријатељу, сам се замонаши.
Ступивши на престо, Лав Јерменин[39] се у почетку показиваше благоверан и скроман док се не учврсти на царском престолу и не окупи око себе присталице свога зловерја. Онда поче ригати хуле на свете иконе и укоравати оне који их молитвено почитују, називајући такве неразумнима. Његово зловерје изобличаваше патријарх, и препираше се с њим на основу Светог Писма о светим иконама. Али то се показа без икаквог успеха. већ само још више разјари безумнога цара. И он сазва све познате свештенике, монахе, и патријарха, као и блаженог Теодора, и пред њима обелодани своју злоћу, хулећи и укоравајући оне који почитују чесне иконе а хвалећи иконоборце. И говораше зловерни цар: Древни закон, прстом Божијим написан, не заповеда ли не служити делу руку људских, када каже: He гради себи лика резанога нити какве слике (2 Мојс. 20, 4)? To значи, не треба се клањати иконама, које прави рука људска. Јер како је могуће на икони описати Неописаног, и на малим даскама сместити Несместивог, и називати именом Божјим изображеног бојама?
Свети оци на све могуће начине побијаху празне речи цара иконоборца, одбацујући хулне речи његове и говорећи: Ако Закон дат преко Мојсија ми у потпуности задржимо, онда ће узалуд бити хришћанска вера наша, узалуд и проповед апостолска, узалуд ће бити и сва Божанствена предања Светих Отаца, и биће одбачено (страшно је и изговорити) само оваплоћење Господње, преко кога ми познасмо Његов човечански лик и примисмо иконопоштовање, поштујући на иконама Онога чије је изображење на њима.
Када свети тако говораху, преподобни Теодор, одличан познавалац целог Светог Писма Старог и Новог Завета, смело рече цару: Откуда теби, царе, дође та зла мисао да бешчестиш икону Христову, да такво јеретичко умовање уносиш у свету Цркву, и да раздиреш њену одећу, изаткану од вишње благости и апостолског и светоотачког учења? Ти мудрујеш на основу Старог Завета; но њему учини крај нова благодат која дође Исусом Христом. Ако треба држати Стари Завет, којега се ти држиш, онда се треба и обрезивати, и суботовати, и чинити све остало што је у њему написано. Зар ти, царе, ниси могао схватити да је Закон био дат за време и само за један народ који је изашао из Египта? Али сенка престаде када се благодат појави. Па и сам тај Закон не држи свуда оно што наређује. Тако, он нареди да се не граде слике и да се не служи делу руку људских, а изображења херувима он постави изнад кивота. Зар ти херувими не беху дело руку људских? Па ипак сви их почитоваху. У новој пак благодати сам Господ, одразивши на убрусу лице Своје, даде га Авгару; и Авгар, додирнувши га се, доби исцељење од дуготрајне болести своје.[40] Потом свети Лука, апостол Господњи и евангелист, својим рукама наслика лик Матере Божје и остави га за потоње нараштаје. Затим нерукотворни лик Спасов, који се појави у Финикији, сатвори многа дивна чудеса. И чудеса која бивају од других светих икона, не показују ли јасније од сунца, да доликује указивати им дужну част.
Но цар, не слушајући пажљиво говорење преподобнога, рече: He желим ја да невидљиво и непостижно Божанство изображавам бојама. - Преподобни одговори: Ни ми, царе, не описујемо Божанство, него исповедамо и верујемо да је Оно неописиво. Међутим, иконописом ми изображавамо тело које је Син Божији примио од нас; и томе телу ми се клањамо и почитујемо га, али тиме почитујемо Богочовечанеки Лик Христов. Када преподобни отац говораше то и многе друге ствари на основу Божанскога Писма и Отачких предања и изобличаваше цареву заблуду, цар се разјари и с гњевом рече преподобноме: Знам ја да ти увек говориш бесмислице, и да си човек свадљив, горд и противан свима. Ето, и сада си дошао да ме грдиш и нападаш, разговарајући са мном не као са царем него као са обичним човеком, простаком. Због тога заслужујеш многа мучења. Али ја ћу те штедети још неко време, док се очигледније не покаже да је наше умовање правилно. И ако се тада не будеш покорио, бићеш по заслузи кажњен за своје безумље и противљење.
После оваквих царевих речи преподобни оци не имађаху жеље да ишта више говоре цару, расуђујући у себи: Шта бисмо говорили тако поквареној души, но која не жели да се исцели? - Међутим блажени Теодор, извукавши духовни мач, овако одговори цару: Царе, схвати и добро чуј: није твоје да црквена правила претресаш и испитујеш; твојој власти припада да световне ствари расправљаш и њима управљаш, а црквене ствари припадају епископима и учитељима црквеним; теби пак је наређено да им следујеш и да им се покораваш. Тако је свети апостол рекао: "Бог постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље" (1 Кор. 12, 28), а не цареве. И на другим местима Свето Писмо наређује да црквеним пословима управљају црквени учитељи, а не цареви.
Цар на то рече преподобноме: Ти ли, дакле, изгониш мене из Цркве? - Преподобни одговори: He ja, него предања божанствених апостола и светих отаца изгоне. Јер ако нам и анђео с неба јави што супротно светој вери, проклет да буде! (ср. Гал. 1, 8). А ти, желиш ли да будеш унутар Цркве Христове заједно с нама који се клањамо икони Христовој, онда последуј патријарху и чесном сабору што је при њему.
На ове речи цар се још више разјари, и све их најури од себе с грдњом. Изишавши од цара најурени, преподобни оци заједно с патријархом окружише блаженог Теодора, хвалећи га и устима и душама што веома мудро и јуначки противстаде тиранину и силно га посрами, смело изобличивши његово безбожје. И док се они разилажаху кућама, градоначелник објави овакву наредбу: да нико не разговара, нити запиткује један другога о вери, већ да сви извршују само оно што цар нареди. - Са овом наредбом дођоше посланици и до блаженог Теодора. A он, чувши ту наредбу, рече посланицима: Сами расудите: је ли право да вас већма слушам него ли Бога? Боље нека ми језик буде одсечен, него да ћутим и да не браним истинску веру.
И преподобни учаше све да непоколебљиво држе свету веру, једне призивајући к себи, к другима одлазећи сам, трећима шаљући писма и на тај начин ободраваше клонуле духом. Он често одлажаше и к патријарху, и биваше му добар саветник, и утешаваше га, видећи га где тугује и пати душом. И говораше патријарху: He тугуј, оче; веран је Господ, неће нас оставити, и неће допустити искушење изнад наших сила и да зло надвлада. Премда враг и подиже гоњење на Цркву, али ће се ускоро његово зло сручити на његову главу. Ти знаш реч Господњу: Потребно је да дођу саблазни; али тешко оном човеку кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). Од доба светих апостола па све до наших дана људи покварена ума колико јереси устројише против Цркве, и колико страдања причинише они, светим оцима што беху пре нас! Но Црква остаде непобедива; и они што пострадаше, сјајно су прослављени и овенчани, а јеретици добише по делима својим. - Слушајући овакве речи, и патријарх и сви оци сабора добијаху бодрости, и беху готови да претрпе све муке за Православље и да се не покоре безбожју.
После кратког времена свјатјејши патријарх Никифор би од безбожног цара збачен са патријаршиског престола и прогнан из Цариграда на заточење;[41] а осуђени бише на заточење и сви православни архијереји. Тада беше страшан и ужасан призор гледати шта безбожни иконоборци чине: једне свете иконе бацаху на земљу, друге спаљиваху, треће изметом премазиваху, и многе друге страхоте чињаху. А преподобни Теодор, гледајући такав злочин, силно туговаше, и дивећи се Божијој дуготрпељивости говораше са сузама: Како земља носи таково безакоње! - Но не желећи бити богопоштовалац у тајности и ћутке плакати због такве напасти, он нареди својој братији, те на Цвети узеше у руке свете иконе, и чинећи опход око манастира са високо уздигнутим иконама, они громогласно певаху: "Пречистој икони Твојој клањамо се, Благи"[42]... и друге сличне песме у част Господа Христа.
Дознавши за то, цар одмах посла своје људе к светитељу, забрањујући му да ради такве ствари, и наређујући му да престане са тим, иначе му предстоји заточење, ране и смрт. Но светитељ не само не престајаше него још неустрашивије јавно и отворено учаше све и убеђиваше, да се држе православне вере и да светим иконама одају дужно молитвено поштовање. Тада цар, увидевши да је немогуће ни ласкама ни претњама обуставити јунаштво и ревност преподобног Теодора, осуди га на заточење. Преподобни отац позва к себи све своје ученике, даде им потребне поуке, и рече им: Браћо, сада нека сваки од вас спасавајући спасе душу своју, пошто је време зло.
Затим, тугујући и плачући, он остави ридајућу за њим братију, па севши на лађу би одвезен у Аполонију, и тамо затворен у тамницу, у тврђави, званој Метопа.[43] Ho и тамо он учаше све доброверју: са једнима усмено разговарајући, другима писма шаљући. Писма његова доспеше до самога цара. Цар одмах посла неког Никиту, сина Алексијева, са наређењем да преподобнога одведе у много удаљеније место, звано Вонита,[44] да га тамо закључа у тамници, и да будно пази да он тамо никада ни с ким не разговара и ништа не пише односно иконопоштовања. Никита допутова к преподобноме и саопшти му царево наређење. Преподобни одговори: Ја с радошћу примам ово прелажење из"места у место, пошто немам истинског места боравка у овом животу, него куда будем одведен, тамо и јесте моје место, јер је свуда земља Божија. Али ћутати и не учити о православној вери ја не могу, и вас у томе послушати нећу; а претњи се ваших не бојим.
Одведен у Вониту и закључан у тамници, преподобни отац и надаље ревносно исповедаше Православље. А цар, дознавши да се преподобни Теодор ни у чему не покорава његовој вољи, запали се силним гњевом, па поново упути истога Никиту са наређењем: да преподобнога стави на љуте муке. Стигавши, Никита саопшти преподобноме царево наређење; преподобни одмах стаде скидати са себе одећу, говорећи: "Одавно ја желим да за свете иконе будем мучен"; - и нуђаше тело своје на мучење. А Никита, човек добре душе и жалостив, угледавши наго тело његово, потпуно омршало од поста и непрекидних подвига, би ганут и не усуди се додирнути га, јер се бојаше Бога. И оде не учинивши никакво зло светитељу. А светитељ продужи и надаље непрестано ширити своје православно учење, јер и стражари осећаху страхопоштовање према њему и не могаху му забрањивати да то ради, иако им са претњом беше наређено да Теодору забрањују учити ма кога Православљу. - Преподобни такође писаше и ученицима својим, расејаним по разним крајевима; о њима се он нарочито стараше, саветујући им да неустрашиво исповедају православну веру, па макар безброј пута љуто пострадали. И подсећаше их на апостолску благовест: да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 18), коју ће славу добити сви истинити мученици Христови. - Исто тако преподобни отац Теодор писаше и свјатјејшим патријарсима: патријарху старога Рима,[45] Јерусалимском[46] и Александијском,[47] извештавајући их подробно о томе каквом су руглу изложене свете иконе у Византији, и како православне држе у заточењу и по тамницама, и како је истина принесена на жртву лажи. И мољаше их да са Богом помогну православној вери. - К преподобноме у тамници многи долажаху да чују слатке поуке његове, и са великом коришћу по себе одлажаху од њега.
Једном се догоди да светог оца Теодора посети неки клирик Асијске цркве[48] који туда пролажаше. Чувши учење светог оца о православној вери, овај клирик се одмах одрече јереси и поклони светим иконама. Вративши се кући, он не хте да има заједницу са својим епископом који беше јеретик. Поред тога он и једног другог клирика, пријатеља свог, усаветова и обрати у Православље а одврати од заједнице јеретичке. Међутим епископ, сазнавши да је Теодор виновник те промене код његових клирика, писмом обавести цара о томе, жалећи се на Теодора. Цар нареди одмах Асијском војводи, да Теодора подвргне љутим мукама. Војвода посла једног од својих потчињених, наредивши му да Теодору удари педесет батина. Када овај дође к блаженом Теодору и саопшти му због чега је дошао, блажени одмах скиде са себе појас и одећу, и истави своја леђа за батине, говорећи: Горим од жеље да преко тих батина и само тело скинем са себе, да бих што скорије наге душе отишао милом Господу. - Изасланик се постиде светитеља, поклони му се, и молећи за опроштај отиде.
Потом дође од цара други изасланик, по имену Анастасије, веома свиреп и немилосрдан. Он својим рукама изби светитеља, ударивши му сто батина, па га затвори у тамницу. Он исто тако поступи и са његовим учеником Николајем,[49] који свагда следоваше своме оцу и наставнику и беше заједничар његових страдања; избивши Николаја, Анастасије затвори и њега заједно са Теодором. Притом он нареди стражарима да их строго држе у свакој оскудици, па отиде. - Какву муку претрпе преподобни отац у овом мрачном затвору, немогуће је изразити речима. Тело његово, изнурено од поста и монашких подвига, а после толико батина, стаде трулети и смрдети. Усто и сама тамница беше тесна и јадна, пуна прљавштине и прашине. У току зиме преподобни се замрзаваше од мраза, пошто не имађаше ни најнужнију одећу, већ само неке убоге дроњке; а лети он изнемогаваше од врућине, пошто ни с које стране ветар није могао продрети у тамницу и донети свежине. Поред тога у тамници беше неисказано много бува, инсеката и другог разноврсног гада. А и стражари, добивши онако строгу наредбу, стадоше се односити према преподобноме сурово и немилосрдно. Они га вређаху и грђаху, називајући га безумником и непријатељем царевим. Кроз прозорче они убациваху преподобноме и његовом ученику по мало парче хлеба и додаваху по мало воде, и то не увек, него сваки други или сваки трећи дан, а понекад по истеку много дана, - те их на тај начин мораху глађу и жеђу. И рече преподобни отац своме ученику:
"Чедо, видим да ови људи не само многим батинама и овом тешком тамницом него и глађу и жеђу желе да нас уморе. Но ми, положимо сву наду на Бога, који не само хлебом него и неком бољом храном зна хранити; Његовим се мигом држи све што живи. Стога за мене од сада нека причешће Телом Господњим буде храна души и телу моме". (Преподобни свуда имађаше при себи честицу Животворног Тела, наквашену Крвљу Христа Господа, коју он остављаше при вршењу Божанске тајне, када му то беше могућно). "Само тиме, говораше он, нека се ја причешћујем не окушајући ништа друго. А хлеб који нам се даје за обојицу нека буде за тебе једнога, такође и вода. Ти и сам видиш, нама дају хлеба врло мало, једва довољно за тебе једнога да одржиш тело у животу. Боље да ти останеш жив, и известиш братнју о мојој кончини, ако таква буде воља Божија да ја скончам у овој убиственој тескоби".
Пошто прође доста времена, Онај који сити свашта живо по жељи (Пс. 144, 16) не остави без помоћи угодника Свог који умираше од превелике глади, него показа Своје божанско промишљање о њему на следећи начин. Неки царски велможа, пролазећи мимо те тамнице, дознаде све односно светитеља, какво угњетавање трпи и глад. И Бог преклони срце овога велможе на милост, те он нареди стражарима да преподобном Теодору и његовом ученику дају довољно хране, и да их више не злостављају, него да им дозволе да живе мало радосније. На тај начин ослободивши се унеколико, по благоволењу Божјем, од оних многих мука, они се окрепише телом. Но и после тога свети отац бораше се са многим невољама, пошто му стомак беше тешко оболео. Тако ови свети угодници Христови проведоше у тамници више од три године, добијајући од стражара мучан хлеб, па и то са прекором и грдњама. Но све то они с радошћу трпљаху ради Православља.
Међутим, они се још не беху потпуно опоравили од својих патњи и мука, а оно им би суђено да поново западну у нове, теже муке. Јер на неки непознат начин цару дође до руку нека грамата блаженога Теодора, у којој беше изобличено царево безбожје и изложено поучење вернима о побожности и Православљу. Прочитавши ту грамату, цар се запали страховитом јарошћу, и упути Теодору неког немилосрдног војводу, да му покаже ту грамату и да га упита да ли је његова, па да га бије све док не издахне. Војвода дође к блаженоме и показа му грамату; блажени изјави да је то заиста његова грамата, а не неког другог. Тада војвода одмах нареди да најпре бију његовог ученика Николаја, распростревши га голог на земљи, пошто је он писао ту посланицу док му је преподобни Теодор говорио у перо. A потом, свукавши и преподобног Теодора, би немилице и њега, израњави му сво тело, па му замало и саме кости не поломи. Онда, оставивши га једва жива, војвода поново приђе ученику његовом Николају, наговарајући га час ласкама час претњама да се одрекне молитвеног поштовања светих икона. Али пошто Николај остаде веран Православљу, војвода га би страшније него први пут, и остави га голог сву ноћ на мразу, да би се двоструко мучио: и боловима од рана и зимом од мраза, јер тада беше месец фебруар. Преподобни пак Теодор од страшних батина паде у једва подношљиву болест, и лежаше као мртав, с муком помало дишући, а хране и пића не окушајући. Николај, видевши свога наставника тако изнемоглог, заборави на себе, мада и сам имађаше страховите болове од рана, и стараше се о исцељењу свога оца. Измоливши јечмену воду, звану птизана, он квасаше сасушени језик његов, и дајући му по мало да пије, оживљаваше га као из мртвих. Приметивши да се преподобноме постепено враћа животна снага, он поче лечити и остале делове његовог трулећег тела. Многе делове тела његовог, који беху помодрели, иструлели и висијаху као непотребни, он одсецаше малим ножем и бацаше, да би се остало тело лакше лечило, а када преподобни стаде постепено оздрављати, он онда поче лечити свога ученика.
Док свети исповедници деведесет дана тако страдаху, и још се не беху потпуно исцелили од рана, дође од цара други посланик, суров и бездушан, коме беше наређено да Теодора и његовог ученика Николаја одведе у Смирну.[50] Овај посланик беше среброљубац, па мислећи да Теодор од оних што долазе к њему ради поуке узима злато, нареди да се у тамници претресу све пукотине, поруше зидови, и прекопа земља, у нади да ће наћи злато. Али пошто не нађе ништа, он са нарочитим бесом стаде извршивати царево наређење. Са псовкама и батинама извевши из тамнице преподобнога и његовог ученика, он их предаде војницима, и они тако бише поведени у Смирну. А блажени Теодор, иако му телесна снага беше на чзмаку, ипак, укрепљаван Богом, изиђе са немилосрдним војницима, који му у току целога дана не даваху да одахне, а ноћу му привезиваху ноге за дрво. Тако преподобни са великим напором једва дође до Смирне. У Смирни он би предат човеку злу и наставнику зловерја. Овај затвори преподобнога са учеником његовим у неку ниску и мрачну кућицу; и тако блажене слуге Христове страдаху заједно. Ускоро од цара поново дође напред споменути бездушник Анастасије, и опет удари сто батина преподобноме, па отпутова. А преподобни све то трпљаше с благодарношћу.
У то време у Смирнској области беше војвода царев нећак и једномишљеник, који се разболе тешком и неизлечивом болешћу и беше на издисају. Један од његових слугу, који се држао православног учења, дође к њему и рече му да преподобни Теодор има од Бога благодат да исцељује сваку болест. Болесни војвода одмах посла к преподобноме своје слуге са молбом, да се помоли Богу за њега. и да га ослободи од блиске смрти. Преподобни одговори посланицима: Реците ономе који вас је послао: Теодор каже овако: Пази, одговараћеш Богу у дан смрти своје што си безбожно живео и што си толика зла починио православнима. Многим безакоњима својим ти си додао и ово безакоње: моје монахе подвргао си безбројним невољама, и мукама си убио великог у врлинама Тадеја.[51] И сада он се радује са светима; а тебе ко ће спасти од вечних мука? Хајде, бар на самртном часу покај се за своја зла.
Посланици се вратише к болесном војводи и пренеше му све речи преподобног Теодора. Војвода се силно уплаши размишљајући о својим неделима, и поново упути посланике преподобноме просећи опроштај, и обећавајући да ће примити православну веру ако га он молитвама својим подигне са болесничке постеље. Преподобни посла војводи икону Пречисте Божје Матере, наређујући му да је са побожношћу држи код себе у току целог живота свог. Војвода, примивши ту свету икону, доби са њом уједно и олакшање у болести, и поче оздрављати. Али под утицајем епископа Смирнског који беше јеретик, он се убрзо поврати свом ранијем зловерју. Добивши од овог епископа јеретика јелеј ради благослова, он се помаза њиме надајући се да ће пдтпуно оздравити. Међутим, њему се одмах поврати пређавдња болест. Сазнавши за то, преподобни предсказа љуту смрт грешнику, што се и зби: јер он ускоро у страшним мукама испусти душу.
Преподобни Теодор, патећи се у затвору, проведе у Смирни годину и по дана у тамници. После тога злочестиви цар Лав Јерменин сконча зло: би убијен од својих војника. За њим на престо ступи Михаил, прозван Травлије или Валвос.[52] Овај цар, иако зловеран, ипак није гонио православне, него је препустио свакоме да верује како хоће. Стога под њим сви оци и исповедници Православља бише ослобођени окова, пушгени из тамнице и враћени из прогонства. Тада и преподобни Теодор осети олакшање у своме тамничком злопаћењу. И дођоше к њему неки од пређашњих ученика његових, међу којима бејаше Доротеј, из детињства напредан у врлинама, затим Висарион, Јаков, Дометијан, Тимотеј, и многи други, истакнути побожним животом и пламеном, непроменљивом љубављу према духовном оцу свом Теодору. Утом стиже у Смирну наређење од цара да и Теодор, као и остали, буде пушген у свој манастир.
Када се блажени Теодор враћаше из заточења, православни га свуда сретаху с радошћу, претичући један другога и трудећи се да га приме у свој дом, да би се удостојили његовог благослова и молитава и насладили слатким поукама његовим. А обрадова се повратку Теодоровом и сва Црква, и величаху га сви као човека који тако много пострада за свете иконе и својим учењем утврди све у Православљу. При'повратку свом преподобни стиже у Халкидон,[53] да се види са блаженим монахом Теоктистом, који некада беше одликован чином магистријанским,[54] И утешивши се духовним разговором с њим, он оде да посети свога састрадалца, свјатјејшег патријарха Никифора, послатог у заточење од злочестиваг цара Лава Јерменина. Насладивши се духовном беседом с њим, преподобни оде у Крискентијева места,[55] и тамо обрадова многе својим доласком и душекорисним поучењем. Отуда се он поново врати к иатријарху, на се са њим и осталим епископима упути к цару да га саветују да прими Православље. Али цар, неразуман и ненаучен речи Божјој, не обраћаше велику пажњу на оно што му говораху ти свети оци, само им ово рече: Ја вам не браним да радите што желите; само не дозвољавам да стављате иконе у царском граду, но на другом месту нека их ставља за себе ко где хоће; ја пак не желим да се клањам иконама.
Када цар то у безумљу изговори, преподобни се оци уклонише из Цариграда. Преподобни Теодор са својим ученицима настани се у Крискентијевим местима. А након мало времена, за време рата изазваног неким Томом који је желео да приграби себи царску власт, свети Теодор са својом братијом по потреби поново дође у Цариград.[56] По завршетку рата, светитељ не желећи да живи у средини народа зараженог иконоборачком јереси, поново се уклони одатле. Изишавши из Цариграда, он не оде у Крискентијева места него се настани у Акритовом Херсонису,[57] где се налажаше црква светог Трифуна, и ту са својим ученицима провођаше у монашким подвизима богоугодни живот.
Поживевши мало таким животом са милим пријатељима, преподобни отац се приближи блаженој кончини својој; а имађаше тада шездесет седам година. Пред своју кончину он се тешко разболе месеца новембра, и силно паћаше од стомака. Вест о томе да је блажени Теодор болестан и близу смрти, брзо се пронесе на све стране. Тада се стаде стицати к њему мноштво благочестивих хришћана из царског града и из других околних места, да чују беседу преподобнога и насладе се његовим последњим речима, или бар да погледају на њега одлазећег Богу. Шта више, они сматраху за велику корист по душу своју да само стану близу њега: јер овај дивни муж бејаше сладак речју, премудар разумом, и украшен свима врлинама. Лежећи на постељи веома изнемогао од предсмртне болести, он и онда, колико имађаше снаге, вођаше с ученицима душекорисне разговоре. Али је тешко било разумети све речи његове, пошто му се језик сушио од силне ватре. Стога један од брзописаца сеђаше поред њега и пажљиво слушајући записиваше речи његове, да би сваки, који жели да их сазна, могао прочитати их на корист души својој. За време пак разговора преподобноме би лакше, те он чак устаде на ноге и поче ходати. У недељу он дође у цркву, одслужи Божанствену литургију, изговори братији поуку, и би са њима и за трпезом. Исто тако он и шестог новембра - на дан светог оца нашег Павла Исповедника - одслужи Божанствену литургију, одржа братији поучење, и би тога дана на вечерњу. Затим ушавши у келију он леже у постељу, и поново се тешко разболе. И боловаше четири дана, а петога дана би крај његовој болести и почетак безболног живота. Када се преподобни приближаваше своме престављењу, к њему се сабра мноштво братије, и плакаху за њим као за својим оцем и учитељем. А он, погледавши на њих, заплака се мало и рече:
"Оци и браћо, ето дође крај моме животу. Сви ми имамо испити ову општу чашу: неки раније а неки касније, но свакако нећемо мимоићи тај час. Ја дакле одлазим путем којим одоше оци наши тамо, где је живот вечни, а првенствено где је Бог и Господ, којега заволе душа моја, за којим жудим свим срцем својим, којега се слугом назвах, иако посао слуге не обавих. A ви, браћо и чеда моја мила, останите верни речима мојим, које вам предадох, држећи праву веру и побожно живљење. Ви знате да ја не престајах јављати вам реч Божију и насамо појединцима и свима скупа на састанцима. А сада вас усрдно молим: имајте то у уму свом и држите се тога, јер ви сте моја брига и ја ћу одговарати за вас. Зато се и ви старајте, да одавде отидете беспрекорни. A ja, ако добијем слободу пред Господом, обећавам да ћу се молити за вас: да ваш манастир стално иде на боље и боље, и да сваки од вас, помоћу Божијом, све више и више напредује у врлинама".
Рекавши то и опростивши се са свима и давши им последњи целив, блажени отац нареди ученицима својим да узму свеће у руке и почну Молитву на исход душе. Ученици, окруживши постељу преподобнога, певаху: Блажени они којима је пут чист, који ходе у закону Господњем (Пс. 118, 1). И када певајући изговорише речи: Заповести твојих нећу заборавити довека, јер ме њима оживљаваш (Пс. 118, 93), преподобни Теодор заједно са овим речима предаде Богу свету душу своју. Примивши је, ангели Божји однесоше је к престолу Господњем, као што то поуздано потврђује нелажно сведочанство преподобног Илариона Далматског.[58] Јер онога дана у који се престави блажени Теодор, тојест једанаестог новембра, на дан светог мученика Мине, преподобни Иларион рађаше у градини и појаше псалме Давидове. Но одједном он чу неке чудесне гласове и осети неисказано диван мирис. Он се зачуди и стаде, разгледајући откуда то долази. И погледавши горе, он виде безбројно мноштво ангелских чинова у белим хаљинама, који сијаху светлим лицима и певајући силажаху с неба у сусрет неком уваженом лицу. Видевши то, блажени Иларион паде на земљу и чу некога који му говораше: Ето душа Теодора, игумана Студитског манастира, који је за свете иконе пострадао до крви и остао до краја чврст у невољама, и сада се преставио, свечано узлази горе и Небеске Силе је сусрећу.
Ово виђење блажени Иларион саопшти и осталим врлинским оцима. Они забележише дан и час тога виђења, и након неког времена сазнадоше да се управо у то време преставио славни Теодор Студит и прешао са земље на небо.
Преподобни отац наш Теодор и за живота свог и по смрти сатвори многа чудеса, од којих ћемо ми споменути нека ради душевне користи.
Неки путникопримац Леон даде уточиште и одмор у свом дому преподобном Теодору када се светитељ враћао из заточења. После неког времена Леон нађе невесту за свог сина. Али пред саму свадбу невеста се изненада тешко разболе и лежаше у силној ватри, тако да сви очајаваху за њен живот. Леон посла човека к преподобноме, извештавајући га о томе, и молећи га да им помогне молитвама својим. Благословивши јелеј, преподобни га посла Леону наређујући му да њиме помаже болесницу. Када то би учињено, невеста одмах устаде здрава, као да никада боловала није. - Тај исти Леон, идући једном сам неким својим послом у једно удаљено село, срете на путу риса који полете на њега да га растргне. Леон громким гласом призва име преподобног оца Теодора, и гле! чувши име светитељево, звер стаде, погледа у земљу, скрену с пута, па се даде у бекство. А.Леон, оставши читав, настави свој пут.
Жена нека која је патила од нечистог духа би приведена преподобноме. А тај нечисти који беше у њој и мучаше је, бејаше толико опак, да је она сама тело своје гризла и јела, не осећајући при томе бол. Видећи такво страдање њено, преподобни се сажали на њу, осени крсним знаком главу њену и прочита над њом молитву запрећења, и нечисти дух тог часа изиђе из ње, и прогнан молитвом преподобнога побеже.
Друга жена, властелинка, по престављењу преподобног Теодора, исприча блаженом игуману Софронију[59] следеће. Једном се, казиваше она, у дому мом догоди пожар. Ватра захвати дом са свих страна и све у њему с хуком сагореваше, и ми не могосмо ни водом нити икојим другим начином савладати силу огња; и бејасмо у великој муци и недоумици, и не знађасмо шта да радимо. Утом се ја сетих писма преподобног Теодора, које недавно бејах добила од њега. И у мени се појави мисао да то писмо бацим у огањ, еда би се огањ постидео слова писаних руком светог Теодора и макар мало обуздао свој пламен. И ја тако урадих: бацих то писмо у разбуктали пламен и рекох:
"Свети Теодоре, помози мени, слушкињи твојој, у невољи овој"! - И тог часа приметисмо где сила огња изнеможе, угаси се, и нестаде је у диму. - Тако велику силу имађаше призивање имена овог угодника Божијег.
Сличну ствар исприча и споменути игуман Софроније. Једном иђасмо, казиваше он, у Пафлагонију[60] ја и блажени Николај, ученик и састрадалац великог Теодора. А када нас на путу ухвати ноћ, ми легосмо да спавамо на једној ливади, на којој лежаше много покошеног сена. А тамо се налажаху и неки војници који такође, пошто беше папа ноћ, беху свратили у ту ливаду да преноће, и наложивши ватру готовљаху себи вечеру. После тога, у току ноћи та се ватра неприметно проширила и претворила у читав пожар, уништавајући сво сено. А војници, пробудивши се, окомише се на нас, мислећи да смо ми тај пожар изазвали, и већ се спремаху да нас бију и муче. А ми у недоумици шта да радимо, призвасмо у помоћ великога Теодора говорећи: "Преподобни оче, помози нам и молитвама својим избави нас од напасти, која нам се неправедно наноси". - Док ми то говорасмо, изненада паде с неба велика киша и потпуно угаси пожар. Видевши то чудо, војници постадоше кротки, и припадајући к ногама нашим мољаху опроштај.
На острву Сардинији[61] бејаше неки побожни човек, који имађаше преписана дела преподобног Теодора, и марљиво их прочитаваше. А љубљаше он и песме, састављене од тог светог оца, које се певају у току Великог поста и називају се триоди или трипјеснеци (= тропесме). Код овога човека свратише неки зловерни монаси, пролазећи путем, и пребиваху код њега у време Великог поста. Угледавши састављена преподобним Теодором песмопјенија и поучења, ови их зловерници стадоше хулити, говорећи да су то непаметне ствари и пуне будалаштина. А побожни домаћин, у кога они гостоваху, поведе се за њиховим мишљењем и престаде прочитавати душекорисне поуке преподобнога и левати његове трипјеснеце на јутарњем богослужењу. Пошто он беше тако заведен, њему се једне ноћи јави преподобни отац Теодор, мали растом, какав је и био за живота, бледа лица и ћелав; а за њим иђаху и други монаси са штаповима у рукама. Овим монасима преподобни нареди да бију саблажњенога. А кад га они бијаху, преподобни му говораше: "Зашто си по неверју одбацио моја дела, која си раније волео и уважавао? Зашто ти ниси помислио на то, да их Црква Божија не би примила, када она не би била корисна? Та она нису састављена ни китњастом злоречивошћу ни превиспреном красноречивошћу, него по свему садрже здраве и смирене речи које могу срце омекшати и душу умилењем испунити. Она су слатка и корисна за оне који истински желе да се спасу".
Казнивши на тај начин сагрешившег, преподобни оде. A када свану, кажњени човек лежаше у постељи болестан од батина, са много модрица на телу, које он, причајући о казни која га постиже, показиваше свима. И он одмах отера из своје куће монахе који га беху завели, као виновнике његовог греха и такве казне. И од тог времена он стече јачу од пређашње веру у преподобног Теодора, и с љубављу прочитаваше његова дела и песмопјенија, молећи га да му опрости учињени грех.
Многа исцељења даваху се и од гроба преподобног оца нашег Теодора. Тако, једном дође на његов гроб неки бесомучник. Ноћу њему се у сну јави преподобни, и подаривши му исцељење учини га здравим. Пробудивши се, тај се човек осети ослобођен од вражије тираније, и слављаше Бога и Његовог угодника, преподобног Теодора.
Неки човек поједе отровну храну, и тело му се толико отрова да он већ беше на самрти. Но када му у уста налише јелеј из кандила што је на гробу преподобнога, он одмах поврати смртоносни отров онај, и потпуно оздрави:
Један човек силно боловаше од стомака. Но када он само погледа на икону преподобног Теодора и призва његово име, тог часа би исцељен од болести своје. - Неки пак човек, поседнут некаквим страхом, распамети се, и бојаше се свих и плашаше. Но када га доведоше на гроб преподобнога и помазаше јелејем, он се одмах избави од страдања тог, и поставши потпуно паметан узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику.
И многа друга чудеса молитвама преподобног Теодора биваху на његовом гробу, у славу Једнога у Тројици Бога, коме нека буде од нас част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ, краља Српског

СВЕТИ Стефан Дечански беше син краља Милутина[62] и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.
Непријатељи Православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског Полуострва од стране Кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину.
Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка Византијског цара Андроника Старијег,[63] желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо.
У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе.
To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: "He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану". И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: "А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?" А Појављени одговори: "Ја сам Николај, епископ Мирликијски". - Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова.
Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане! јер је Господ рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи светог Апостола: "и бивајте благодарни" (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао.
У то време виспрени присталица Запада "начелник акиндинатске јереси", Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патриЈарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе (Ис. 138, 21).
Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. - И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика.
Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; н нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему.
И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи.
Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскуђевају - сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу - добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи.
При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања
Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? - Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. - Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. - Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. - Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним.
И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. - И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља Српског.
He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: "Господ даде, Господ узе" (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло.
После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину.
Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина
У то време допутова у Србију из Цариграда као царев иза сланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части.
Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом.
Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему.
Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син - "Стефан млади краљ", коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи.
Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Конетантин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи храљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: "Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)". - Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану.[64]
Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син Сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. - А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво.
После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога Ахајског;[65] и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком Солунског намесника Јована Палеолога.
У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: "Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима". - Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне.
Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем,[66] он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години.
Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама.
Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима.
Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: "Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око".
Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: "Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти".
Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом Писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5).
Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда[67] се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима.
Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру светог Георгија, задужбини краља Милутина.
Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: "Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у битци код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу".
И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности.
По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар.
После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару.
Сви ранији српски владари, претци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом потхвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира.
Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господња усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм.
Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама.
Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине.
Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника светитеља Николаја, свети краљ подиже затим посебну цркву светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца.
Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од Дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота.
На кратко време пред смрт, светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, свети Николај Чудотворац, и рече му: "Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу". - Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: "Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе". - Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима.
Но кончина светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља - оца.
Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем.
После састанка са сином, свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан,[68] а жену и децу у друго место.
Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише светога краља у замку, 11. новембра 1336. године.[69]
И тако свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело светог мученика би довезено у задужбину светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика.
Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. - Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману, Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију светога краља.
Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља Српског, светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин.

МОЛИТВА СВЕТОМ ВЕЛИКОМУЧЕНИКУ СТЕФАНУ ДЕЧАНСКОМ

О СВЕТИ царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, - научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило, и за Царство Небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.
Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском.
О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега.
Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.
Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.[70]

СПОМЕН СВЕТОГ УРОШИЦЕ, кнеза Српског

УРОШИЦА беше син краља Драгутина. Он и у браку очува целомудреност и чистоту. Упокоји се млад и би погребен у манастиру Ариљу. Он толико угоди Господу, да му из гроба течаше миро.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ МАКСИМА, Христа ради јуродивог, Московског Чудотворца

МИЛОСРДНИ Господ открио је неколико путева за спасење и достизање вечнога блаженства. Од тих путева најмучнији и најтежи јесте подвиг добровољног јуродства, добровољне сулудости Христа ради. Блажени Максим изабра себи тај пут, и непоколебљиво иђаше њиме до саме кончине своје. Одрекавши се од свих удобности живота, он скоро наг хођаше по улицама града Москве, трпећи и мраз и жегу. Својим изрекама он многе одвраћаше од зла и сокољаше на подвиге. Он често говораше: "Иако је љута зима, али је сладак рај". "За трпљење Бог даје спасење". "Бог је велики, долијаће неправди. Нити ће Он тебе, нити ћеш ти Њега обманути". "Сваки се крсти, али се сваки не моли".
Блажени Максим подвизавао се у првој половини петнаестог века. Беху то тешка времена за Руску земљу: ропство Татарско, глад, суше и куга мучаху народ. Својим трпљењем свети Максим учаше људе трпљењу. Водећи убоги живот, он жељаше да и други, због привремених земаљских богатстава, не заборављају на своју душу, и одвраћаше московске трговце од неправедног трговања: "Заклетва издашна, а савест продајна. По бради Аврам, a no делима Хам".
После таких подвига блажени Максим се престави једанаестог новембра 1433. године, и би сахрањен у цркви светих Бориса и Гљеба у Варварској улици. Господу би угодно да свога угодника прослави чудесима. Тако, на светитељевом гробу 1506. године би исцељен човек, коме беше згрчена нога. Године пак 1547. августа тринаестог бише откривене нетљене мошти блаженог Максима, и тада би установљено празновање светитеља. Потом би подигнута црква у име светога Максима, и у њу пренесене његове свете мошти. И многа исцељења бивају од ових светих моштију у славу Божију. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДРАКОНА

ЖИВЕО у време царева Диоклецијана и Декија, игемона Никејског. Родом из села Аравраке. Видевши како неправедно гоне и кољу хришћане, изађе пред игемона Декија и исповеди Христа, изобличивши многобоштво. Потом би ухваћен, мучен, бачен у тамницу и на крају посечен мачем.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Котуан - древни град у Фригији. Фригија - велика област Мале Азије.
2. Оба цара царовали заједно од 284. до 305. године. Диоклецијан на Истоку, Максимијан на Западу.
3. Александрија - знаменити град, основан Александром Великим око 333. године пре Христа на јужној обали Средоземног Мора; некада био центар науке и први трговачки град у свету; у почетку четвртога века постао центар хришћанства и седиште патријарха.
4. Царовао од 306. до 336. године.
5. Исаврија - мала панонска област у Малој Азији; граничила: са истока Ликаонијом, са севера - једним делом Фригије, са запада - Писидијом, са југа - Киликијом. Главни град био Исавра (сада Улубунар), веома богат и многољудан.
6. Антонин - цар Римски, више познат под именом: Марко Аврелије Философ, царовао од 161. до 180. године.
7. 1 Мојс. 4, 4.
8. 1 Мојс. 5, 24.
9. 1 Мојс. 6, 9.
10. Јак. 5, 10-11.
11. Дан. 3, 50.
12. Августопољ, познат такође под именом Сарагосе. Главни град Сарагоске области, на обали реке Ебро у Шпанији.
13. Валенсија - главни град Шпанске покрајине истога назива; један од најлепших и најзначајнијих градова Пиринејског полуострва.
14. Свети Викентије пострада 304. године. Свете мошти његове почивају у Риму, у цркви његовог имена, у манастиру изван града.
15. Константин V Копроним - царовао од 741. до 775. године.
16. Царовао од 775. до 780. године.
17. Олимп - гора у Мизији на Фригијсковитинијској граници у Малој Азији. Ту се налазио знамеиити манастир "Символи", у коме се подвизавао преподобни Платон исповедник. Спомен његов 5. априла.
18. To je било 781. године.
19. Овај манастир основан 782. године.
20. Спомен светог Јосифа Црква празнује 26. Јануара.
21. У октобру 790. године, када Константину беше двадесет година.
22. Прва му супруга беше Марија, унука светог Филарета Милостивог, кнегиња из града Амније, Јерменског племена; Константин ступи са њом у брак по вољи своје матере. Други царев брак са Теодотијом, која дотле беше дворска дама, би закључен 795. године.
23. Готи су у то време живели на доњем Дунаву.
24. To би године 796.
25. Тојест Кримски презвитери и монаси. У то време на Криму је било много грчких колонија, основаних у дубокој старини.
26. У то време папом Римским беше Лав III (795-816. год.).
27. Агарјани, тојест муслимани - Арабљани, који су се тако називали по Агари, мајци Исмаила, од кога je и произашло племе Арабљана. У то време, користећи се смутњама на Византијском двору, Арабљани су вршили пљачкашке налете на покрајине Византијске царевине.
28. У Римској и Источној, Византијској царевини, патрицијима су се називала лица највишег сталежа. Антипатима = проконзулима су се називали царски намесници у покрајинама и областима.
29. Манастир "Неуспављивих" у Цариграду основао је у петом веку преподобни Александар (1- 430. год.). После његове смрти монаси ове обитељи преселише се у Витинију, северозападну област Мале Азије; ту основаше свој манастир, и доцније се опет вратише у Цариград. Монаси ових манастира називали су се "Неуспављиви", што се у њиховим манастирима и дању и ноћу непрекидно вршило богослужење.
30. Преп. Теодор Студит би постављен за игумана Студитског манастира 798. године; и по називу овога манастира он је и прозван "Студит".
31. Св. пророк Мојсије Боговидац, да би успешно водио и руководио народ Израиљски, изабра себи за помоћнике људе поштене и праведне (2 Мојс. 18, 19-27). Слично поступи и свети Теодор Студит, ради што успешнијег вођења и руковођења манастира и монаха.
32. Никифор I царовао од 802-811. г. За царовања Ирине био чувар државне благајне.
33. Прејемник св. Тарасија, св. Никифор I (Исповедник) патријарховао од 8о6-815. год.; упокојио се 826. год. Спомен његов празнује се 2. јуна и 13. марта. - Спомен пак св. Тарасија празнује се 25. фебруара.
34. To је било 809. године.
35. Тракија - област Византијске царевине, у североисточном крају Балканског полуострва.
36. Под варварима, који се даље називају Скити, овде се разумеју Бугари, који су 809. године под вођством Крума напали на северне покрајине Византијске царевине.
37. Никифор I царовао од 802. до 811. године. Његов син Ставрикије царовао само два месеца, а након три месеца после збацивања он умре.
38. Михаил I Рангава, пашеног Ставрикијев, царовао од 811. до 813. године. - На Византијском двору купропалатима су се називали старешине дворске страже.
39. Лав V Јерменин царовао од 813. до 820. године.
40. Авгар, кнез града Едесе, на једној притоци реке Еуфрата. По предању, још за живота Спаситељева, Авгар чу за Његова чудеса и упути му изасланике са молбом да дође к њему и исцели га од болести. Спаситељ му посла убрус са изображењем Свога лика. Додирнувши се убруса, Авгар доби исцељење. Тако је постао Нерукотворни образ (= икона) Спасов, који је доцније - 16. августа 944. године - пренет из Едеса у Цариград. - Опширније о томе видети под 16. августом.
41. Свети патријарх Никифор Исповедник би послан у заточење 1. марта на острво Проконис, у Мраморном Мору; а на патријаршиски престо би доведен дворски чиновник Теодот, иконоборац. - Спомен Св. Никифора празнује се 13. марта.
42. Тропар Нерукотвореном образу Спаситељевом.
43. Аполонија - назив многих древних градова, Овде је реч о древном граду у Илирији, познатом као Једном од истакнутих средишта римске образованости. Метопа - тврђава Аполоније.
44. Вонита. или Бонит - у Малој Азији.
45. Светом Пасхалију, ондашњем папи Римском (817-824. год.).
46. Јерусалимском патријарху Томи I (+ после 820. год.).
47. Александријском патријарху Христофору (805-836. год.)
48. Под Асијом разуме се Мала Азија, или тачније - западни део њен.
49. Преподобни Николај Исповедник, доцније игуман Студитски, t 868. године. Спомен његов празнује се 4. фебруара.
50. To ce догодило 819. године. - Смирна: древни знаменити град на западној обали Мале Азије; и данас - један од најнапреднијих градова Мале Азије.
51. Преподобни Тадеј Исповедник, ученик преподобног Теодора Студита; t 818. године. Спомен његов празнује се 29. децембра.
52. Михаил II Травлије или Валвос, тојест муцави, царовао од 820- 829. године.
53. Халкидон - главни град Випиније, на северозападној обали Мале Азије, на јужном крају Цариградског мореуза, према Цариграду. У Халкидону држан Четврти Васељенски Сабор 451. године.
54. Звање магистар означавало је на Византијском двору једну од највиших придворних дужности. To je звање било веће од патрицијског.
55. Недалеко од Цариграда.
56. Децембра 821. године самозванац Тома, који је издавао себе за сина цара Констатина VI и још при крају царовања Лава Јерменина прогласио себе царем у Малој Азији, дође под Цариград. Бојећи се да православни не пређу на његову страну, цар Михаил Валвос обећа да ће сазвати сабор ради измирења њиховог са гонитељима светих икона. Поводом тога свети Теодор Студит и дође у Цариград. Но сабор се не одржи, пошто самозванац би убијен од својих присталица, и за цара Михаила опаснсити пе беше више.
57. Акрит - рт у Витинији, близу Никомидије, према Цариграду.
58. Преподобни Иларион Далматски упокојио се 845. године. Спомен његов празнује се 6. јуна.
59. Софроније био игуман Студитског манастира од 851-854. године.
60. Пафлагонија - област на северу Мале Азије.
61. Сардинија - велико острво у Средоземном Мору, на западу од Италије.
62. Краљ Милутин владао од 1282. до 1321. године. Свети спомен његов слави се 30. октобра.
63. Андроник II Старији, Палеолог, царовао од 1281. до 1332. године.
64. Симонида је отпутовала у Цариград и после прослављења моштију Св. Милутина, тамо ступила у манастир.
65. Област на југу данашње Грчке, на Пелопонезу.
66. Михаил Бдински или Видински (од града Видина на Дунаву) био бугарекЈш царем од 1323 до 1330. године.
67. Данашњи Ћустендил.
68. Иза града Косовске Митровице, на левој обали реке Ибра.
69. Породимље, место благословено, место плодородно, постаде после тога за народ Неродимље, место проклето. - У повељи Дечанскога од 1330. године: Породимље; у повељи Душановој - Неродимље.
70. Ову молитву сачинио - многогрешни архимандрит Јустин (на Св. великомученицу Злату 13/26. октобра 1960. год. Манастир Св. Ћелије).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког 

1. Св. апостоли Олимп, Ераст, Кварт, Родион, Сосипатер и Терције. Беху сви из Седамдесет апостола. Последња тројица спомињу се још и на другом месту, и то: Родион 8. априла, Сосипатер 28. априла а Терције 30. октобра. Св. Олимп и Родион беху следбеници апостола Петра; и када Петар пострада, пострадаше и они, јер по заповести Нероновој бише обезглављени. Ераст био најпре економ цркве Јерусалимске, а по том епископ у Панеади Палестинској. Кварт био епископ у Бејруту; много је страдао но многе је и привео вери Христовој. Сосипатер био епископ у Иконији; а Терције био другим епископом у истој тој Иконији. Духовно војеваше, победници бише, и венцима се славе увенчаше.

2. Св. муч. Орест. Из града Тијане у Кападокији. Св. Орест беше хришћанин од рођења и лекар по занимању. Би истјазаван сурово неким опаким кнезом Максимином у време царовања Диоклецијанова. Када га кнез најпре саветоваше, да се одрекне Христа и поклони идолима, одговори Орест: „кад би ти познавао силу Распетога, ти би одбацио лаж идолску и поклонио би се Богу истинитоме”. За то би бијен много, па струган и трзан, па опаљиван врелим гвожђем, па најзад бачен у тамницу, да умре од глади. Седам дана проведе Орест млади без хлеба и воде. Осмог дана поново би изведен пред кнеза, који му поче страшно претити мукама. На то му Орест одговори: „готов сам сваке муке претрпети имајући знамење Господа мога Исуса Христа изображено на срцу моме.” Тада нареди кнез, те му ударише у ноге 20 клинаца гвоздених, па везаше за коња и најурише по трњу и камењу, докле мученик Божји не издахну. На том месту где беше тело Орестово бачено јави се неки човек светао као сунце, па сабра све кости Орестове и пренесе их на једно брдо близу града Тијане, и ту чесно сахрани. Овај дивни светитељ Орест јавио се св. Димитрију Ростовском и показао му све своје ране на телу.

3. Св. Нон еп. Илиопољски. Беше се прочуо као велики подвижник у Тавенском манастиру у Мисиру, због чега би изабран за епископа 448. год. на епархију Едеску. Доцније пређе на епархију Илиопољску. Овде он обрати 30000 Арапа у веру Христову. По смрти еп. Ива св. Нон поново се врати у Едесу, где остане до смрти, наиме до 471. год. када се и упокоји. По његовим молитвама обраћена у веру Христову знаменита грешница Пелагија, која се после прославила светошћу живота свога (Види 8. октобар).



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ОЛИМПА, EPACТA, КВАРТА, РОДИОНА, СОСИПАТРА и ТЕРЦИЈА

БЕХУ сви из Седамдесет апостола. Последња тројица спомињу се још и на другом месту, и то: Родион 8. априла, Сосипатер 28. априла, а Терције 30. октобра. Свети Олимп и Родион беху пратиоци светог апостола Петра; и када Петар пострада, пострадаше и они, јер по заповести Нероновој бише обезглављени. Ераст био најпре економ цркве Јерусалимске, (спомиње га Апостол Павле у посл. Рим. 16, 23), а потом епископ у Панеади Палестинској. Кварт био епископ у Бејруту; много је страдао, но многе је и привео вери Христовој. Сосипатер био епископ у Иконији; а Терције био другим епископом у истој тој Иконији. Духовно за Еванђеље војеваше, победници бише, и венцима се славе увенчаше.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ОРЕСТА

КАДА незнабожни цар Диоклецијан цароваше у Риму, к њему једном дође један од његових великаша, кнез Максимин и рече: Господаре царе, изабраниче богова и врховни вожде, премудри учитељу боговских тајни, молим твоју доброту, нареди ми да прођем Киликијске и Кападокијске крајеве и подвргнем разним мукама мрске хришћане, противнике богова наших и власти твоје. Ја ћу их у огњу спаљивати, у води потапати, на точковима им тела дробити, кости им ломити, мачем их убијати, зверовима их на поједење давати; и тако их на све могуће начине погубљујући, истребићу са земље сваки спомен оних који се не поклањају великим боговима и не покоравају твојој владавини. - Ова се реч Максиминова веома допаде цару, и он му одговори: Дајем ти власт да искорениш сво безбожно хришћанство не само у Киликији и Кападокији него и у целом царству мом, те да би се умножила и увећала слава отачаствених богова, наших господара и покровитеља васцеле земље.
Добивши таку власт од цара, Максимин са великом охолошћу и злоћом крену на уништавање невиних хришћана, крену као крвожедни вук на овце и као обесни лав на слабачко звериње. А кад стиже у Кападокију, он уђе у град звани Тијана.[1] И распитујући за хришћане, он чу да у том граду има лекар хришћанин, по имену Орест, који свакодневно са великим усрђем учи народ да почитује Сина Божијег Исуса Христа, и каже да нема другога бога осим Јединог Истинитог Бога на небу и Његовог Сина Исуса Христа.
Чувши то, кнез Максимин нареди да одмах ухвате Ореста и доведу пред њега на суд. А кад Орест предстаде на незнабожни суд, кнез осионо погледа на њега и упита га грозним гласом: Ко си ти? кажи нам своје име! - Светитељ одговори: Слуга сам Господа мога Исуса Христа, Јединога Бога свих; а име ми је хришћанин, јер се хвалим именом Онога чији сам слуга. - Кнез му рече: Пошто си се дрзнуо Христа називати Богом и изјавити да си хришћанин, ти због тога заслужујеш казну одмах. Али, боље ти је, опамети се и принеси боговима жртву, да те не бих стављао на муке. - Свети Орест одговори на то: Богови који нису створили небо и земљу, нека нестану (Јерем. 10, 11). A ja сам се још као дете научио приносити жртву хвале Богу живоме, кога пггујем чистим срцем. Твојим пак прељуботворним и ништавним бесима, које ти називаш боговима, ја се поклонити нећу. - Кнез поново упита Ореста: Зашто нам не кажеш своје име које си добио пре рођења? - Светитељ одговори: Ја ти рекох да сам хришћанин, и то је име мени далеко драгоценије од имена које ми дадоше родитељи и од свих славних имена у свету. Ако пак желиш да сазнаш и оно име које од рођења имам, онда чуј: од телесног рођења добих име Орест, а од духовног рођења називам се хришћанин. Но пошто је духовно рођење веће од телесног, то ја и сматрам већом чашћу за себе називати се хришћанин неголи Орест.
Тада кнез, надајући се да лукавством преласти слугу Христовог, стаде му овако говорити: Жалим твоју младост, Оресте, и штедим твоје доброумље. Чуо сам да си искусан у лекарској науци, па због тога нећу да те погубим, него ти саветујем да се покориш царевој вољи. Поступиш ли тако, бићеш ми као син, поштован и слављен од свију. А и цар ће дознати за тебе, и обасуће те великом милошћу. - Светитељ одговори: Нећеш ме преластити, кнеже, лукавим речима својим, јер ја нити иштем привремене почасти, нити избегавам срамоту за Господа мога; штавише, готов сам претрпети за Њега сваковрсне муке, пошто желим да обретем благодат Његову и назовем се син Његов у Царству Небесном: јер нам даде власт да постанемо синови Божји, ми који верујемо у име Његово (ср. Јн. 1, 12). - На то кнез рече Оресту: Безумни и бедни човече, ти обмањујеш себе, сматрајући за Јединог Бога Христа, кога Јевреји распеше као злочинца. - Орест му одговори: Када би ти познао велику силу Распетога, онда би одбацио обожавање ништавних идола и поклонио би се Ономе који стварно и јесте Бог, рођен од истинитог невидљивог Бога, који добровољно сједини Божанску природу са човечанском и избави нас од пагубне ђавоље обмане.
Саслушавши одговор Орестов, кнез му рече: Лажним речима својим ти мучиш уши моје. Еда ли и мене желиш привући својој злој вери? Знај, богове своје оставити нећу, и Христу се вашем поклонити нећу; а теби кажем: остави Христа твога, и поклони се нашим боговима и принеси им жртве. Урадиш ли то, добићеш власт равну мојој. - Свети Орест одговори: Ја се поклањам вечноме Богу, Господу моме Исусу Христу, који ми свагда чини добро, и Њему служим, а бесима вашим нећу принети жртву и никада нећу бити учесник у вашој пагубној обмани.
После тога кнез одведе светог Ореста у идолски храм, који беше сав украшен златом и сребром, и препун скупоцених идола, и рече му: Поклони се, Оресте, овим чесним боговима. - Светитељ му одговори: Силно се вараш, кнеже, не знајући истину: гле, ови богови твоји од злата, сребра, бакра и гвожђа, начињени на саблазан људима, не виде, не чују, дело су руку људских, и не могу ни себи помоћи, нити коме другоме добро чинити, - чега ради би им се онда клањао?
Тада кнез опет рече светитељу: Одговори ми последњи пут, Оресте, хоћеш ли се поклонити боговима или не? Иначе тебе очекују муке. - Светитељ одговори: Сматраш ли, кнеже, да се бојим ТВОЈИХ претњи? He надај се да ћеш ме устрашити мукама, него чини што хоћеш. Гле, ти не знаш да је Господ мој Исус Христос са мном, и помаже ми.
После тога кнез нареди да светог Ореста обнаже и силно бију ту у идолском храму. А светитељ, када га почеше мучити, подиже руке к небу и рече: Погледај с неба, Боже мој, и помози мени, слузи Твоме. - И светитеља без милости бише разним оруђима: моткама, конопцима и воловским жилама. И толико га дуго бише, да се четрдесет војника изменише, оруђа се поломише и покидаше, а на телу светитељевом не остаде места читавог од великих рана, и утроба му се виђаше. Међутим свети Орест јуначки трпљаше; и сви се дивљаху таком трпљењу његовом. И док светог мученика тако бијаху, кнез му говораше: Принеси боговима жртву, па ћу те пустити. - Но страдалник ништа не одговараше на то. Затим нареди кнез да усијаним гвожђем мученику жегу ребра, и да му љутим сирћетом заливају ране, па да их сољу посипају. А свети мученик, погледавши к небу, рече: Боже, учини са мном чудо доброте. И нека виде који ме ненавиде, и постиде се (Псал. 85, 17). И рекавши то, он дуну на идоле што беху у храму, и они тог часа сви попадаше и расуше се у прах. Тада свети мученик громко викну ка кнезу: Где је сила богова твојих? Зашто не помогоше себи? - И сви побегоше напоље из храма, обузети ужасом. А изиђе и свети мученик. И чим он изиђе, храм се тог тренутка сав затресе и сруши.
После тога кнез нареди да светог Ореста одведу у унутрашњу тамницу, и заповеди тамничком стражару да му не даје ни хлеба ни воде, него да га мори глађу и жеђу. А свети Орест, ушавши у тамницу, подиже руке своје к небу, и мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си ме од младости моје научио побожности; Ти си одагнао од мене сваку пожуду, заблуду и прелест; Ти си ради човека створио небо и земљу и море; Ти си увео у покој Свој свете Твоје: Аврама, Исака и Јакова! Тебе молим, не остави ни мене, јер свега себе предадох Теби; придружи ме онима који пострадаше за име Твоје и наследише Царство Твоје.
Тако се мољаше свети страдалац, и проведе у тамници седам дана без хлеба и воде. А осмога дана кнез га изведе из тамнице на суд преда се, и рече му: Бедниче и безбожниче и непријатељу богова наших, зар си још упоран и непокоран? Знај, ако се не поклониш боговима, ставићу те на најстрашније муке, и без милости одузећу ти живот, па ћу наредити да погано тело твоје баце у воду. - Свети Орест одговори на то: Готов сам сваке муке претрпети имајући знамење Господа мога Исуса Христа изображено на срцу моме.
Тада мучитељ, испунивши се јарости, нареди да се донесу двадесет клинаца гвоздених, дугачких по пед, и да се забију у пете светоме Оресту. Када то би урађено, кнез нареди да светог мученика привежу за бесног коња, па гоне коња док мученик не умре. И тако коњ, силно гоњен, вуцијаше светог страдалца по путевима и пољима, по трњу и оштром камењу, и у тим мукама свети страдалац Орест предаде дух свој у руке Господу,[2] одвучен коњем од града тридесет пет километара. Тело пак његово мучитељ нареди да се баци у реку Фиву. Но одједном се на том месту појави неки човек светао као сунце, сабра светитељеве мошти и сахрани их на гори, близу града Тијане. Богу нашему слава, свагда, сада и увек, и кроза све векове Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МИЛИЈА и двојице његових ученика

СВЕТИ отац наш Милиј родио се у једноме селу Рахизинске области, у Персији. Пошто би крштен, он се још у младим годинама бављаше изучавањем Светога Писма. А кад постаде пунолетан он намисли да се посвети војничком позиву при ондашњем Персијском цару. Али он одустаде од тога после једног страшног ноћног виђења, у коме му би запрећено да ступи у војску. После тога он, добивши хришћанско образовање, живљаше у девствености и испосништву, молећи се непрестано за себе и за свој народ. Након неко лико година он остави свој завичај и постаде монах, и монаховаше у Сузи, у Еламској покрајини.[3] Затим он би хиротонисан за епископа од стране епископа Генадија, мученика и исповедника. Свети Милиј се много труђаше, изобличавајући и речима и делима тамошње окореле незнабошце, због чега доживе од њих тешке увреде; најзад га разјарена гомила изби и полумртва баци изван града. To га примора, те он напусти Сузи. Одлазећи, светитељ предсказа скору пропаст граду Сузи. - И заиста, не прође ни три месеца а предсказање се испуни. На град Сузи се силно разгњеви цар[4] због завере тамошњих житеља, посла војску, те град би порушен а житељи побијени.
Свети Милиј отпутова у Јерусалим, а одатле к Амону,[5] ученику светог Антонија Великог, у пустињу Нитријску. Пошто проведе тамо две године, он се врати у Персију. Путем он сврати код једног монаха који живљаше у пећини. Ушавши у пећину он угледа огромну змију и рече: Оружје Господње нека те погуби, змијо! - И сатворивши крсни знак светитељ дуну на змију, и змија препуче. Одатле он отпутова у свој град, и сагради цркву, да би измолио опроштај непокорном народу и који је већ много претрпео.
Након много година он отпутова у град Ктезифон,[6] где је у то време заседао сабор епископа против једнога епископа, коме име беше Папа.[7] На том сабору свети Милиј изобличи овог епископа због његових неправилних захтева. А кад епископ Папа стаде ружити и понижавати светог Милија, хвалећи се својом мудрошћу и радом, светитељ му предсказа да ће га ускоро orate суд Божји. Тако и би, јер осуђени Папа умре идуће године.
Из Ктезифона свети Милиј отиде у други град. Кнез тога града беше већ две године страховито болестан. Дознавши за светитељев долазак, кнез посла к њему молећи га да посети њега, тешког болесника, и да се помоли Богу за њега. Када изасланик испоручи ту молбу светом епископу, овај му рече: Иди и реци болеснику који те је послао: Овако наређује епископ: у име Исуса Христа, кога ја недостојни и убоги проповедам, одбаци од себе сваку болест, па опаши бедра своја и пешице дођи до мене да те видим. - Изасланик се врати, и чим саоппгги кнезу светитељево наређење, болест га одмах прође, и он оздрави као да никад боловао није. И пешице оде к светитељу, и припавши к чесним ногама његовим, грљаше их и целиваше, благодарећи Бога који тако прослави Себе преко светог епископа.
Ово преславно чудо привуче многе Христовој вери. Свети Милиј тамо изгоњаше из људи ђаволе многе; жену узету, која десет година не силажаше са одра, исцели узевши је за руку; једнога човека, који се неправедно судио па чак и лажно заклео и речи светог епископа ни у шта није сматрао, светитељ га, за пример многима, казни губом, као свети пророк Јелисеј Гијезија.[8] И многа друга чудеса чињаше свети Милиј. И многи због тога примаху веру Христову. А и по другим местима свети угодник Божји твораше чудеса.
Напослетку се свети Милиј врати у свој завичај, и тамо многе обрати к Христу. Чувши за то, обласни управитељ Гормизда Гуфриз нареди да епископа Милија и његова два ученика баце у тамницу. Затим их он изведе преда се на суд, и распитујући их за њихову веру он им прећаше смрћу ако не докажу истинитост своје вере. Но на то му свети Милиј неустрашиво одговори: Вера моја је истинита, и ја је нећу због лажљивих речи твојих бранити. Моје учење је чисто, и ја га твоме нечистом слуху излагати нећу, али ћу ти истину рећи. Тешко теби, безбожни злотворе, и свима који као ти вређају Бога! По правди Својој Он ће вас у будућем веку осудити на пакао и његов страшни мрак, и ви ћете се вечно мучити плачем и шкргутом зуба, јер нећете да познате Дародавца, чија блага користите и уживате.
Видећи непоколебљиву веру исповедника Христових и разјарен изобличавањем светога Милија, Гормизда у гњеву скочи и мачем прободе груди светитељу. Тако и брат Гормиздов Нерсес, бесан од јарости, удари светитеља ножем у срце. А страдалац Христов, издишући рече управитељу и његовом брату: Пошто се договористе да мене невиног убијете, то ћете сутра, у овај исти час у који мене убисте, пролити крв један другога, и ваша ће мајка остати без деце.
Рекавши то, свети Милиј предаде дух свој. Два пак ученика светитељева незнабожни властодршци наредише да камењем побију.[9] Тела светих мученика хришћани чесно погребоше уз појање црквених песама.
Сутрадан незнабожни властодржац крену са својим братом у лов, не обративши никакву пажњу на светитељеве речи. Угледавши јелена они оба појурише за њим гонећи га. А када, заморивши јелена, они стадоше стрелама гађати њега, они грешком устрелише један другога, и тако скончаше.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КАЛИОПИЈА

ОВАЈ свети мученик пострадао за Христа мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОСТИРИКТА

ПОДВИЗАВАО се у обитељи Символа, близу горе Олимпа. Ревновао за свете иконе. Скончао у миру у деветом столећу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИНА ТАРАКИНСКОГ

УГЛЕДНИ Илирац из Саварије Панонске. Био веома побожан и пун врлина, строго се држао православне вере. Аријанци га изложише јавној казни и порузи, па га протераше из града. Он оде у италијански град Милано, али и ту доживе исто то од Аријанског епископа Авксентија. Тада се он по нужди повуче на пусто острво Галарију у Тиренском мору, где се хранио биљем. После тога постао таракински епископ. Хранио је гладне, штитио поробљене и просвећивао светлошћу Еванђеља поверени му народ. Упокојио се у миру.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НОНА епископа Илиопољског

ПРЕПОДОБНИ Нон се беше прочуо као велики подвижник у Тавенском манастиру у Мисиру, због чега би изабран за епископа 448. године на епархију Едеску. Доцније пређе на епархију Илиопољску. Овде он обрати тридесет хиљада Арапа у веру Христову. По смрти епископа Ива свети Нон се поново врати у Едесу, где остане до смрти, наиме до 471. године када се упокоји. По његовим молитвама обраћена у веру Христову знаменита грешница Пелагија, која се после прославила светошћу живота свога.[11]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОНСТАНТИНА, кнеза Грузинског

ОДЛИКУЈУЋИ се јунаштвом и љубављу к своме отачаству, свети кнез се прославио такође милосрђем према невољнима и љубављу према духовништву, удовама и сирочади. Одведен у ропство од Араба, он не хте да прими ислам када су га Араби приморавали, зато му глава би одсечена 842. године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ОРИОНА

ОВАЈ свети мученик жив, затрпан земљом скончао за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НИРА

СКОНЧАО за Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИМОТЕЈА и МАВРЕ[12]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Тијана - древни град Кападокије, у подножју Тавра, близу Киликијских кланаца.
2. Свети Орест пострадао око 304. године. Спомен његов празнује се још 9 јула.
3. Еламска покрајина - с оне стране Тигра, измеВу јужне Месопотамије, Мидије, Вавилоније и Ирана. Трад Сузи - стародревни Персијски град, а некад и престоница Персијских царева.
4. Реч је о Персијском цару Canopy II.
5. Упокојио се 350. године. Спомен његов врши се 4. октобра.
6. Ктезифон - град на реци Тигру; у старини један од најважнијих трговачких центара на Истоку.
7. To je било 334. године. Епископ Папа, који се на десет година пре тога био одрекао епископског престола, истакао је своје незаконите захтеве за власт у Цркви.
8. Цар. 5, 20-27.
9. To je било 341. године 13. новембра; но због празника светог Јована Златоуста спомен њихов пренесен на 10. новембар. Негде се наводи да су са св. Милијем пострадала три ученика: Еворије, Папа и Серој ђакон. (в. Delehaye, Analecta Bollandiana XXIV).
10. Овај Св. Мартин се у неким Синаксарима спомиње под 12. новембром кад се спомиње и св. Мартин Турски. Подударност њихових житија веома је изражена у житију овог последњег како га је писао Сулпиције Север (види, Vita Sancti Martini, PL, XX, 2-6). И за св. Мартина франачког (Турског) се овде наводи да је био родом из Паноније, да је живео У Милану док га није протерао аријански епископ Авксентије, да се потом повукао на пусто острво, настањено пустињацима. Овај Мартин је био епископ у граду Туру. (Његово житије види под 12. октобром).
11. Види њено Житије под 8. октобром.
12. Види њихово житије под 3. мајем. У Париском кодексу 259 F. 98b, помиње се само св. Мавра, за коју се каже да је претрпела растезање, стругање, кидање ноктију и удостојила се небеских обиталишта; да јој је одсечена глава и да њене мошти имају целебно дејство.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Муч. Онисифор и Порфирије. Ова два дивна мужа беху мучена за име Христово у време цара Диоклецијана. Беху бијени веома, а затим жежени на леси железној, па онда везани коњима за репове и вучени по камењу и трњу. Тако бише растргнути на комаде, и предаше душе своје свете Богу. Мошти им сахрањене у Пентапољу.

2. Преп. Јован Колов. Убраја се међу највеће подвижнике Мисирске. Колов – означава Мали, јер беше малена раста. У Скит дошао заједно са својим братом Данилом, и са превеликом ревношћу предавао се подвигу, тако да га је брат му Данило морао умеравати. Био је ученик св. Памва а доцније учитељ св. Арсенију Великом. Његов саученик у св. Памва био и св. Пајсије Велики. Једном кад су се он и Пајсије разговарали, какав начин подвига да предузму, јави им се ангел Божји, и нареди Јовану да остане на свом месту и поучава друге а Пајсију да иде у пустињу и живи као отшелник. Да би пробао послушност Јованову св. Памво му нареди, да залева једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Без размишљања и сумње залевао је Јован ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада Памво набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „приступите и окусите од плода послушности!” Јован Колов имао је мноштво ученика. Неке од његових мудрих изрека сачуване су. Упокојио се мирно и преселио у радост Господа свога.

3. Преп. Матрона Цариградска. Из Пергије Памфилијске. Брзо јој дотужа брак са неким Цариградским велможом Дометијаном, те одбегне, преруши се у мушко одело и под именом Вавиле ступи у манастир св. Васијана у Цариграду. Но како је муж њен непрестано трагао за њом, то је она била принуђена да промени многа места, као Емесу, Сипај, Јерусалим, Бејрут, и најзад опет дошла у Цариград. Замонашила се у 25. години и подвизавала се 75 год. Живела свега 100 година, и као игуманија једног манастира у Цариграду мирно скончала и преселила се у радост Господа свога, 492. године.

4. Преп. Јевтимије Дохијарски и ученик му Неофит. Срби по происхођењу, и сродници високих аристократа Византијских. Јевтимије, најпре друг св. Атанасија и економ његове Лавре, а по том оснивач манастира Дохијара. Упокојио се мирно 990. год. Његов синовац Неофит наследио свога стрица као игуман Дохијара, умножио братство и саградио велику цркву. Упокојио се почетком XI столећа.

5. Св. Симеон Метафраст. Даровити Цариграђанин. Имао светско и духовно образовање. Постао царским логотетом и првим великашем на двору. Но живео чисто и непорочно као истински аскет. Одликовао се и великом храброшћу војничком и мудрошћу државничком. Због тога га је цар Лав Мудри веома ценио и једном га слао на Крит да преговара о миру с Арапима, који у то време беху заузели ово острво. Свршивши успешно ову своју мисију, он се врати у Цариград, и ускоро повуче од света и светских послова. Писао житија светитеља, и то саставио нових 122 животописа и исправио 539 животописа. Упокојио се око 960. год. Из тела његовог потекло благоухано и целебно миро.

6. Преп. Теоктиса Пароска. Рођена на острву Лесбосу она се замонашила у својој 17. години. Дивљи Сарацени ударе на то острво и заробе све што им дође под руку, па и Теоктису са сестром јој. Када Сарацени изведу робље на пазар на острву Паросу Теоктиса побегне из гомиле и сакрије се. Сакрије се усред острва у неки запуштени храм, где се подвизавала 35 година. Упокојила се мирно 881. год.

7. Свети Нектарије Егински. Родио се у Силиврији Тракијској 1846. године у сиромашном дому. Замонашио се у манастиру Хиос 1876. године. Као епископ Пентапољски, за кратко време је стекао велики углед и у народу и у Цркви. Али, по Божијем Промислу, стално је наилазио на људску неправду. Сва шиканирања подносио је са великим смирењем, кротошћу и незлобивошћу. Стално трпећи понижења, јак на речи и благе нарави, окупио је око себе многе ученике, од обичних људи до епископа и универзитетских професора. Основао је манастир на острву Егини, недалеко од Атине. Упокоји се 1920. године. Његове мошти су 20 година остале целе, као да је заспао, пуштајући свето миро. Над њима небројено људи налази исцелење, нарочито болесни од рака.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2018, Еп. нишки Г. Арсеније 2017, 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ОНИСИФОРА и ПОРФИРИЈА

ОВА два дивна мужа беху мучени за име Христово у време цара Диоклецијана. Оптужени због вере у Христа и изведени на суд, они неустрашиво исповедише да је Христос истинити Бог и Творац неба и земље. Због тога их бездушно тукоше по целоме телу и на разне начине страховито мучише. После тога их положише на усијане железне лесе, и тако пекоше; а славни мученици се у тим мукама радоваху и Бога благодараху, од кога им и дође помоћ, те лако подношаху муке. Видећи свете мученике где се радују и стоје изнад мука, свирепи мучитељи их везаше коњима бесним за репове, па тераху коње по трновитим, каменитим и брдовитим местима. Дуго вучени тако, светим мученицима се тела покидаше и распадоше, и они у тим мукама предадоше своје свете душе своме многожељеном Господу. Неки пак хришћани ноћу тајно покупише остатке светих тела њихових и чесно сахранише у месту званом Панкеан, где од њих биваху многа чудеса и исцељења, у славу Бога, дивног у светима Својим.[1]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА МЕТАФРАСТА

ДАРОВИТИ Цариграђанин. Имао светско и духовно образовање. Постао царским логотетом и првим великашем на двору. Но живео чисто и свето као истински аскет, подвижник. Одликовао се и великом храброшћу војничком и мудрошћу државничком. Због тога га је цар Лав Мудри веома ценио, и једном га слао на Крит да преговара о миру са Арапима, који у то време беху заузели ово острво. Свршивши успешно ову своју мисију, он се врати у Цариград, и ускоро повуче од света и светских послова, и замонаши. Писао житија светитеља, и то саставио нових 122 животописа и исправио 539 животописа. Упокојио се око 960. године. Из тела његовог потекло благоухано и целебно миро.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ JOBAHA КОЛОВА

ПРЕПОДОБНИ отац Јован Колов убраја се међу највеће подвижнике Мисирске. Колов значи Мали, јер беше малога раста. Још у младим годинама он са братом својим Данилом остави свет и оде у Скитску Египатску пустињу.[2] Испрва он и његов брат Данило подвизаваху се у потпуној усамљености. Али потом Јовану постаде јасно да је њему, пргавом и страсном, у његовом подвизавању потребно руководство искуснијих подвижника-стараца. Повод пак да то уради, би следећи догађај. Једном он сасвим неочекивано рече своме брату и саподвижнику: Нећу више ни зашта да бринем, зато хоћу да живим у пустињи без бриге, као анђео.
Рекавши то, он скиде са себе своје хаљине и изиђе из келије. Те ноћи деси се велики мраз: Јован наг дуго се бораше са студом. Најзад, не могући више да издржи, он реши да се врати у своју келију. А када премрзли Јован закуца на врата од келије, из ње се разлеже Данилов глас: Ко је то? - Ја твој брат, одговори Јован; не могу више да издржим мраз, и ево вратих се да послужим теби. - Одлази, демоне! одврати Данило, и не саблажњавај ме; анђео се не брине о телу свом и не требује хране.
Тада преподобни Јован разумеде да се сувише поуздао у своје, још не очврсле у страдањима и искушењима, силе, осети своју погрешку и горко заплака због ње. Данило му онда отвори врата и рече: Брате мој, пошто имаш тело, то и мораш страдати због одела и тела.
После таког доживљаја и поуке Јован ускоро остави Данила и упути се к неком старцу Пимену.[3] Он жељаше да васпита у себи чврсту вољу, готову на сваки подвиг и која никада не напушта једном изабрани пут. А преподобни Пимен и беше познат управо по чврстоћи и непоколебљивости своје воље. Одречење преподобног Пимена од света беше тако безгранично, да је он одбио видети се чак и са својом мајком која је била дошла у Скит да га посети. К такоме старцу чврстог карактера и крену још колебљив у подвизима нестрпљиви, страсни и пргави Јован. Дошавши к старцу Пимену, Јован обећа да ће му се повињавати у свему што он буде захтевао од њега. Преподобни пак Пимен, желећи да испроба Јованово трпљење, нареди му да залива једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Такав труд морао је свима изгледати узалудан. Али Јован је без размишљања и сумње заливао ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада преподобни Пимен набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: "Браћо и оци, узмите и једите од плода послушности". - А многобројни сведоци тога чуда назваше то дрво "дрветом послушности".[4]
Дошавши са пргавом душом к преподобном Пимену, преподобни Јован стече у њега кротост и смиреност јагњета. Једном му рече неки брат: Ти имаш зло срце. - Истина је, одговори му преподобни Јован; па чак и више зло него што ти мислиш. - Тако је умео он кротко подносити увреде.
Живећи испрва под туђим руководством, преподобни Јован доцније и сам стече способност да мудро руководи друге.
Тако, Господ му додели да буде руководилац и наставник преподобном Арсенију Великом, који се касније такође прослави великим подвизима.[5] Овај Арсеније, патриције[6] по пореклу, дође право у пустињу са царског двора, где је био наставник деце цара Теодосија Великог: Хонорија и Аркадија. Оставивши двор где је био окружен великим почастима, он, човек четрдесетих година, ипак сразмерно млад, али већ духовно опитан подвижник, одлучи да ради свог даљег духовног развитка и усавршавања преда своју вољу преподобноме Јовану на његово безусловно располагање њоме. Некима од братије у прво време изгледало је чудновато да човек тако високо образован и тако знатног порекла дође к простим и неуким старцима ради свог даљег просвећења. Један од братије не могаде сакрити своје љубопитство, па једном приликом упита Арсенија: Како то ти, који си изучио грчке и римске науке, иштеш поуке од простог и непросвећеног старца? - Арсеније одговори: Истина је да ја поседујем научно образовање, али ја не знам још ни азбуку онога што зна овај прости и неучени човек, јер је смиреност почетак свих врлина, као што је азбука почетак сваког књижног напретка.
Тако Арсеније цењаше смиреност која је цветала у обитељи некада пргавог и гордељивог Јована. Тек после неколико година заједничког подвижничког живота, када Арсеније чу тајанствени глас који га је позивао да бежи од људи и борави у ћутању, пошто је "ћутање корен безгрешности", преподобни Јован га благослови да се удаљи у потпуну усамљеност и преда молитвеном тиховању у пустињи. Међутим, силна љубав према његовом смиреном наставнику и свима његовим ученицима приморавала је Арсенија, те је он не једанпут остављао своју пустињску усамљеност и поново се враћао на неко време у обитељ.
Ревнујући за своје спасење, преподобни Јован се са истим таким усрђем бринуо и о спасењу других. У његово време живљаше у граду Александрији нека девојка Таисија. Васпитана од побожних родитеља, она после њихове смрти све своје наслеђено имање употреби на добротворна дела. Скитски старци, међу којима живљаше преподобни Јован, долазећи у град, не једанпут налажаху уточиште себи у њеном дому. И одједном допреше до стараца гласови, да је Таисија већ утрошила своје имање; и сада, пошто није у стању да се бори са сиромаштином, претворила своју лепоту и младост у средство за своје издржавање. Дознавши за такав пад врлинске Таисије, старци силно туговаху, па најзад решише да покушају одвратити сиротицу од њене пагубне заблуде. Тај тешки посао они одлучише да повере преподобном Јовану. И обратише му се говорећи: Бог ти је дао мудрости; а до нас су допрли гласови, да наша велика добротворка сестра Таисија живи врло ружно. Потруди се, аво, отиди до ње и поразговарај с њом, еда би после твојих речи дошла к себи. Преподобни Јован се помоли Богу, па хитно крену на пут. Знао је он да у таквој ствари не треба оклевати. Свакога часа Таисија је могла тонути у све веће и веће грехе. И ето, старац је већ стигао пред Таисијин дом, али улаз у њега сада је затворен за старца. Раније су у њега улазили сви којима је била нужна помоћ, а сада су улазили само они који су носили са собом новце и драгоцености. Старац се кротко обрати служавки са молбом, да обавести госпођу о његовом доласку. Али са променом у расположењу госпође догодила се промена и у њених служавки. Груба служавка, знајући да ничег заједничког не може бити између смиреног старца и њене госпође, одговори страховитом грдњом на његову молбу. Преподобни старац с кротошћу прими њену грдњу, и понови своју молбу само са оваким додатком: Кажи твојој госпођи и то, да јој могу набавити драгоцене ствари.
Тада служавка оде и извести госпођу о старом монаху. - Нека уђе, рече Таисија, јер монаси ходају по обалама мора, па понекад наиђу на скупоцене шкољке и драго камење. - Преподобни Јован уђе код Таисије, седе недалеко од ње, уздахну дубоко и заплака. - Због чега плачеш? с чуђењем га упита Таисија. На питање преподобни јој одговори питањем: Шта је тебе одвратило од Исуса Христа, Женика Бесмртнога? Зашто си заборавила на Његове дворе и каљаш себе нечистим делима?
И одједном несрећна жена се опомену Христа, кога одавно беше заборавила, а љубави према коме су је учили у детињству покојни родитељи њени. Речи старца Божијег као огањ спалише сав кукољ који је загушивао добро семе, давно посејано у њеном срцу. Искрено покајање брзо захвати и потресе сво њено биће. И она у страшном узбуђењу повика: Оче! оче! кажи ми: има ли опроштаја за мени сличне? - Има, одговори старац; Спаситељ свагда чека и опрашта онима који се истински кају. Покај се, и због тебе ће се обрадовати сви анђели на небу. - И Таисија мољаше старца: Води ме, води далеко од овог места! води куда хоћеш, само ми покажи место згодно за покајање. И Таисија оде са старцем из свог многим гресима оскврнављеног дома, не учинивши никакав распоред односно свога грешно стеченог имања. Она сва гораше од пламене жеље да се више никада не врати на клизави пут грехољубивог живота. A преподобни Јован, дивећи се чудесном дејству благодати Божије и славећи свемогућег и милосрдног Господа, вођаше своју путницу у све пустија и пустија места, далеко од грешнога града, где она умало не погуби себе. Утом настаде ноћ. Замореној путници преподобни начини узглавље од песка и рече: "Одмори се сада". И закрстивши је он се удаљи од ње, очита своје уобичајене вечерње молитве, па и сам леже да се одмори. И у сну старац виде оно место где остави Таисију, а оно окружено необичним сјајем, који се диже до самога неба; и гле, кроз тај сјај небески анђео узноси Таисијину измучену душу ка самом Господу. Чим се пробуди од сна, старац одмах похита ка месту где је био оставио Таисију, и стигавши тамо он је стварно нађе већ мртву. "Један час искреног покајања грешничиног задовољио је Милосрдног Судију и вратио заблудело чедо његовом, препуном љубави, Оцу", - рече преподобни. И провевши до сванућа у молитвама, он ујутру сахрани тело блажене Таисије. И вративши се у манастир он причини велику радост свима монасима својим казивањем о чудесном покајању и прослављењу познате им Таисије.[7]
Преподобни Јован Колов познат је још и као писац. Поред многих изрека његових, које су записали други монаси, од њега је остало подробно и дивно житије преподобног Паисија.[8] Tor Паисија, који је био скренуо с доброга пута, преподобни Јован је обратио путу Господњем и извршио такав утицај на њега, да је овај изненада и бесповратно оставио све своје имање, повукао се у дивљу пустињу, и тамо провео свој живот у покајању. Описавши у Житију многа чудеса, учињена преподобним Паисијем, преподобни Јован чини овакву напомену: Слушајући о преподобном Паисију славне и надприродне ствари, нека нико не посумња и нека нико не помисли, да сам ја ишта додао од себе, еда бих повећао углед милог ми оца. Он је изнад сваке људске хвале, и нису му потребне похвале од нижих, јер њега славе свети ангели на небеским висинама. Ја пак казујем ово ради користи оних који слушају и желе да подражавају његове врлине; ја износим само оно што сам очима својим видео и ушима својим чуо.
Ова кратка напомена добро објашњава личност преподобног Јована као писца.
Блажени отац наш Јован упокојио се у петом веку, у времену између 422. до 430. године. Место пак где се упокојио јесте пустиња у близини Кољцума - данашњег Сујеца. Свете мошти његове налазе се у цркви светог мученика Мине у Египту Његовим светим молитвама нека Господ помене и нас у царству Свом. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НЕКТАРИЈА, ЕГИНСКОГ ЧУДОТВОРЦА, епископа Пентапољског

ОВА новојављена звезда на небу Цркве Христове, богоносни отац наш Нектарије, родио се у Силиврији Тракијској 1. октобра 1846. године од побожних и сиромашних родитеља Дима и Василике, добивши на крштењу име Анастасије. Прве темеље образовања Анастасије доби у свом родном месту, а у четрнаестој години отпутова у Цариград, где га неки рођак прими за помоћника у трговачкој радњи. Још од раног детињства се показала његова љубав према књизи. Као дете правио је књиге од комада папира, објашњавајући мајци како жели да у књиге записује речи Божје. Правио је такође од хартије и свештене одежде, показујући тиме своју љубав према свештеничком позиву и откривајући своје будуће призвање.
Рад у трговини није угасио у њему ту жеђ за науком. Сваки слободни моменат користио је за читање, развијајући у себи све више љубави према Цркви. Поред световних древних грчких мислилаца и философа особито је волео да чита Свете Оце, из којих је исписивао поједина места ради себе али и ради других. Понекад их је, како сам сведочи, исписивао на хартији из радње којом је замотавао робу, тако да је заједно са продатом робом давао својим муштеријама и поучне текстове ради њихове духовне користи. Доцније је те духовне текстове сабрао у једну књигу под називом "Ризница изрека" и штампао.
Иначе од самог детињства се одликовао својом усмереношћу на духовни живот, издвајајући се тиме од својих вршњака и показујући мало интереса за њихове несташлуке. Тако је и у Цариграду користио сваку прилику да учествује на свакодневним богослужењима, носећи се још тада мишљу да прими монашки чин и да постане свештеник. Ту у Цариграду он би, после неког времена, постављен за васпитача у школи метоха Гроба Господњег: нижим разредима је био васпитач а сам је похађао више разреде.
У својој двадесетој години Анастасије напусти Цариград и прими се да у селу Литију на острву Хиосу буде учитељ. Ту остаде седам година, поучавајући не само децу него и одрасле острвљане, потстичући их на побожност и врлину, колико речју толико и личним својим примером. Пазио је на своје понашање и проводио живот уздржљивости и скромности. Често се после предавања повлачио у своју собу, проводећи слободно време највише у читању и молитви. Храм не само што је редовно похађао, дајући као учитељ пример свима, него је много пута и проповедао у њему Христову благу вест спасења.
Жеђ за дубљим духовним животом учинила је да постане чести гост "Новог манастира" на Хиосу, који обнови старац Пахомије, монах светог живота, са којим је млади учитељ Анастасије водио дуге и честе разговоре. Старац Пахомије му откри тајне свете монашке философије као "науке над наукама и учврсти у њему жеђ за подвижништвом. Рсзултат свега тога било је његово примање ангелског образа, које се догоди 7. новембра (1876. г.) у горе поменутом манастиру на Хиосу. Млади монах доби име Лазар, би прибројан манастирском братству и постављен за секретара. Сво братство необично га је волело због његове ревности и спремности да буде свима од помоћи.
После годину дана рукоположи га митрополит Хиоски Григорије за ђакона у храму светих мученика Мине, Виктора и Викентија, давши му ново име Нектарије. Ђакон Нектарије остаде у свом манастиру још две године, изучавајући са још већим жаром Свето Писмо и Свете Оце. Жеља му је била да студира теологију, али за то није имао новаца. Но Бог умудри имућног Јована Хоремина са Хиоса и он га посла да о његовом трошку студира у Атини. Дошавши у Агину, Нектарије заврши гимназију потом и Богословски факултет (1885.), трудећи се дан и ноћ. При завршетку гимназије умре његов добротвор Хоремин и он се no савету пријатеља обрати за помоћ Александријском патријарху Софронију. Благодарећи патријарховој препоруци уписа се на факултет у Атини, а касније доби и стипендију, која му омогући благовремени завршетак студија.
После окончања богословске науке ђакон Нектарије отпутова у Александрију, где га речени Патријарх рукоположи за презвитера у патријаршијском храму Св. Саве Освећеног (23.марта 1886. г.), произвевши га ускоро у чин архимандрита, у храму Св. Николе у Каиру. Оценивши његове способности и врлински живот, Патријарх му повери дужност проповедника и секретара Патријаршије.
Будући светитељ се показа веома ревносан у свом послу, вршећи своју дужност са страхом Божјим и многом љубављу. Благодарећи његовом труду и залагању би убрзо живописан храм Св. Николе. За време свог светог служења овај христољубиви муж задоби велику љубав народа и стече поверење, тако да после три године свог боравка у Александрији би изабран за епископа древне Пентапољске епископије. Тако запаљена светиљка његова би постављена на светионик, да светли свима светлољубцима светлошћу еванђелске истине и врлине. Глас о њему као мужу пуном врлина и знања још се даље чуо, а љубав народна према њему све више је расла. Но његова једина брига беше и даље како да угоди Богу и да буде од што веће духовне користи народу Божјем.
Углед, међутим, који он стече за тако кратко време, и духовна живост коју он изазва у Цркви, не би свима по вољи. Све то, уместо да буде повод радости, изазва код неких неразумних људи завист. Ови људи успеше да га опањкају код патријарха Софронија. Они почеше да шире вести како се он спрема да после њега заузме патријаршијски престо, користећи се народним поштовањем и придобијајући народ за себе. Да би остварили свој циљ и што боље успели у својој замисли да отстране Светога, покушали су да упрљају и његов морални лик. Патријарх, авај, поверова тим клеветама, тајно посејаним као сатански коров, па га без икаквог суда или саслушања, разреши од поверене му дужности. Прво му дозволи да може остати у патријаршији, али ускоро после тога упути му захтев да напусти патријаршијски град и да. отпутује куда хоће. Узалуд је светитељ тражио објашњење за неправедни поступак учињен према њему; без пресуде и оптужбе он би одбачен и протеран, тако да се целог његовог земаљског живота на њему оствариваше блаженство Господње: "Благо прогнанима правде ради.. ."
Народ, сазнавши за његов одлазак, туговао је за њим и писао му: "Дубоко смо ожалошћени Вашим одласком, јер осећамо у срцу свом ненадокнадиви губитак и сматрамо за велику штету то што смо се лишили омиљеног Архијереја и предоброг и изузетно трудољубивог клирика".
Напустивши тако Египат, "у нади", како сам писаше касније наследнику александријског трона патријарху Фотију, "да ће примити правду у дан у који. буде хтео Господ", - овај незлобиви пастир словесног стада стиже у Атину. Намера му је била да продужи за Свету Гору и да у њој остане, али на савете пријатеља задржа се у Грчкој. Био je без средстава за живот; све што је имао у Египту био је разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига, а уз то била су му ускраћена сва архијерејска примања од момента самог рукоположења. Тако остаде годину дана у Атини, ни код кога не налазећи разумевања нити службе. А и то би да би Бог испробао његово трпљење и да би његова светиљка што јаче засијала. На крају га одреди Свети Синод Грчке Цркве за путујућег проповедника у Евијском срезу, њега који је био украс Александријског трона! Он то прими са смирењем, вршећи савесно своју дужност. После две године би премештен у Фтиотидску и Фокидску област, проповедајући и ту благу вест Христову. Реч његова била је снажна и проста а нарав смерна и братољубива, тако да је народ с радошћу слушао благу вест спасења из његових светих уста.
Ту остаде Свети годину дана проповедајући и учећи народ, а потом би постављен за управника Ризаријеве Богословије у Атини, где остаде све до подношења оставке (1908. г.), коју поднесе из здравствених разлога и ради жеље да се повуче у манастир. Ова позната Богословија, која је дала велики број врсних трудбеника у винограду Господњем и радника на просвећивању народне душе, пре његовог доласка не беше нажалост у добром поретку и стању. Преузевши школу у своје руке, он, због свог светог живота и изузетног образовања и црквеног и световног, због начина опхођења и према ученицима и према свим осталим у школи, задахну школу новим духом, задобивши поверење свих. Нови Ректор истовремено је управљао школом и предавао Пастирско богословље и друге предмете, писао бројне душекорисне списе и био духовни отац, и то не само оних у школи већ и многих ван ње. Живео је животом простог монаха, смирено и са поштовањем се односећи према свима, малима и великима. И даље је проповедао неуморно слово Божје у школској капели, где су многи долазили и са стране да чују његову реч пуну силе и мудрости, да се исповеде код њега и приме очински савет. Често је служио и проповедао и ван школе у храмовима Агине и Пиреја. Његова личност и реч привлачили су душе као магнет гвожђе, његова поука остављала је дубоке трагове у срцима људи, јер је била "делатна и сољу зачињена".
Какав је био његов однос према свима као и према потчињенима, сведочи следећи дирљиви пример. Један сиромашни служитељ по имену Лукијан разболе се и би смештен у болницу, где остаде неколико месеци. Изишавши из болнице после дугог боловања, он је сматрао да је на његово место неко други постављен. Будући у великом страху, он једно јутро порани да види ко то одржава тако чисту школу у његовом отсуству. На своје запрепашћење он нађе Митрополита и управитеља школе Нектарија, како чисти школске ходнике и клозете. Наиме, све време боловања овог служитеља, Светитељ би устајао пре свих, да га нико не види, и вршио дужност отсутног чистача, не желећи да га остави без посла и парчета хлеба. Свети Управитељ запрети строго дотичноме да о томе не говори никоме, иначе ће га, рече му, оног момента отпустити из службе. Овај, дубоко дирнут таквом светитељевом љубављу, целива његову св. десницу и никоме не каза о томе све до Светитељевог упокојења.
Такође је овај прогнани Архијереј помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, сам и преко добротвора, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Једном речју, његова света личност и пролазак кроз Атину и Пиреј и друга места Грчке, био је благослов Бога "који походи народ свој" преко овог новојављеног Светитеља. Као "жар духовног огња" он оживе проповед, која беше замрла; у многим душама разгоре љубав Божју и удахну божанску топлину у живот Цркве и у међуљудске односе.
Његов утицај на ученике у школи беше велики, не просто преношењем знања на њих, него још више светлим и светим примером својим. Он није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Тако, на пример, када се једном неки од његових ученика потукоше, и не жељаху да се помире, он уместо да њих казни, ћутке наложи на себе самог најстрожији пост и гладовање за три дана. Није онда никакво чудо што из таквог благог и христоподобног корена ниче низ вредних и изузетно ревносних посленика на њиви Господњој, који научени његовим примером изведоше касније многе душе на свети пут Господњи. Међу његовим ученицима било је епископа, професора универзитета, смерних свештенослужитеља олтару и проповедника, васпитача и учитеља. Један од његових ученика, Милонас Никола, који је служио као презвитер у храму Свете Екатерине на Плаки у Атини, био је оснивач Православних хришћанских заједница и први покретач у новије време катихетских школа за васпитање деце. Ученик Светога био је и недавно преминули презвитер Ангелос Нисиотис, који сабра многе душе око атинског храма "Животодајног Источника" Пресвете Богородице, у коме је служио дуга свеноћна бденија, пробудивши многе за духовни живот и извевши их на пут спасоносног покајања. Из броја његових ученика је и дивни проповедник благовести и покајања у граду Патри на Пелопонезу, отац Гервасије Параскевопулос. Са светим Нектаријем су били духовно повезани, сматрајући себе његовим смиреним ученицима и пријатељима по Богу, и два преподобна старца - подвижника наших дана: архимандрит Амфилохије Патмоски, који је недавно блажено преминуо, и још живи проповедник покајања и дивни препородитељ душа архимандрит Филотеј Зервакос, игуман са острва Пароса у Егејском мору.
Отац Амфилохије (Макрис) са Патмоса сведочио је пред многима да је, по уснућу Светог Нектарија и благодатном прослављењу његових светих моштију, он сам добио од светих моштију Светитељевих чудесно исцељење. Наиме, њему се био заразио прст на десној нози и требао је бити хитно одсечен, али су се лекари устручавали да га оперишу јер је о. Амфилохије имао тада и шећерну болест, па је рана могла остати незацељена. Тада је болесник замолио да му донесу део моштију Светог Нектарија, и када му је молба била услишена и део светих моштију донет, он се те ноћи искрено помоли Светитељу као пријатељу Божјем и својем (јер је са њим заједно живео једно време у келији и служио га) и Светитељ милостиво услиши његову молбу и. благодаћу Светога Духа исцели му прст на нози већ те исте ноћи, тако да ујутру операција није више била ни потребна.[9]
Свети Нектарије је често посећивао и егзархију Светог Гроба Господњег у Атини. Једног дана рече он тадашњем пароху у егзархији: "Кад човек схвати циљ свога живота, и да је он чедо Оца Небеског, то јест Најузвишенијег Добра, тада са презиром гледа на добра овога света. Да, врлински човек трпи искушења и понижења, али се у дубини срца свога радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире људе врлине, али им и завиди, јер бива оно што су говорили и наши претци: "врлини се и непријатељ диви". Овим речима као да је Светитељ описивао и свој животни пут. Јер је управо и он неправедно страдао и трпео, али му је савест увек била мирна, и зато су му се и други дивили.
У лето 1898. године посетио је Светитељ Гору Атонску. Његова безазленост, смирење и дубока побожност учинише изузетан утисак на светогорске подвижнике. Истина, и до Свете Горе су била стигла противречна мишљења о Пентапољском прогнанику, јер смрад зле речи и клевете далеко стиже, па је зато и овде било оних који су са сумњом гледали на Светитеља. Али су га препознали они којима је Бог отворио очи за светлост и правду и светост. Ова посета и духовни разговори са Светогорцима, помогоше и Светоме да још боље и дубље схвати монашки живот и заволи пустињачко тиховање, за које многа у то време, затровани нездравим духом овога света, говораху да је непотребно.[10]
У то време се упокоји Александријски патријарх Софроније и многи сматраху да ће за његовог наследника бити изабран Нектарије Пентапољски, као муж изузетних врлина и образовања, са којим ни један међу александријским јерарсима оног времена није могао да се такмичи. Но Богу би угодно да буде изабран Фотије, и да понижење Светога не престане, како би кроз крст и трпљење, уместо да буде привремени украс Александријског трона, постао вечити његов украс и духовни отац и патријарх целе Христове Цркве, као и исцелитељ свих понижених и увређених. Сматрајући да је дошао час његовог оправдања и сређивања његовог ненормалног канонског положаја као архијереја, Свети се обрати у вези тога новом патријарху писмом пуним смирења (1902. г.), али на њега не доби никаквог одговора! После једанаест месеци он се поводом тога обраћа за савет Цариградском патријарху Јеремији III, изражавајући пред њим чуђење поводом свога случаја, јединственог, како с правом каже, у црквеним аналима: да може постојати Архијереј разрешен дужности, без икаквог суда и пресуде, који ни једној Цркви не припада!
Но овом смерном слузи Своме, лишеном власти и части, Бог дарова једину праву и непролазну власт над људским душама: да буде духовни родитељ и препородитељ и просветитељ многих, и за живота и после смрти. Уистину су чудни и дивни путеви Господњи! У Атини и Пиреју, као што рекосмо, око њега се окупљаху многе побожне душе, имајући га за свога духовног оца и учитеља. Тако, једна група побожних жена, његових ученица, зажеле да се повуче у манастир и да се преда монашком животу под његовим руководством. Будући да је и сам био наклоњен монашком тиховању, и као такав и пробудио у њима ту и такву жеђ, он се одазва радо њиховој светој жељи и реши се да им помогне у оснивању манастира.
Тражећи погодно место за оснивање манастира, на крају га нађе на оближњем острву Егини,[11] поред горе зване Паљохорон, где је некад било седиште Егинског епископа. Овде се раније подвизавао Св. Дионисије Закинтски као митрополит[12] и ту и до данас постоје десетине сачуваних цркава и црквица, (без иједне световне зграде), сведоци побожности и вере некадашњих хришћанских поколења. Ту на месту званом "Ксантос", удаљеном сат и по хода од мора, по благослову Атинског архиепископа Теоклита, Свети Нектарије основа манастир (1904. г.), посветивши га Светој и Животодајној Тројици, извору и увору свега постојећег. На том месту су постојали остаци полупорушеног манастира "Животодајног Источника" у коме се некад, по месном предању, подвизавала преподобна Атанасија Еганска (празнује се 18. априла). Ова преподобна дјева Христова пређе касније у Солун, бежећи заједно са преподобном Теодором и Теописгом испред гусарске опасности. Основавши овде женски манастир, Светитељ за прву настојатељицу манастира постави телесно слепу али духовно видовиту и чедну монахињу Ксенију, његову ученицу, око које се сабра свето општежиће са строгим монашким правилима и под његовим духовним руководством.
Године 1908. Свети поднесе оставку на достојанство Управника школе (Богословије) и пређе и сам у манастир као духовник и свештенослужитељ. Ту он проведе остатак свога земаљског живота у молитви и посту, у умном и телесном труду. Као што је и у школи обрађивао школску башту, заједно са децом, поучавајући их трудољубљу и раду, тако је и овде учествовао у обнови манастира и одржавању баште сопственим рукама. Као и раније тако и сада Свети се бавио писањем душекорисних књига и песама у славу Свете Тројице и Богородице Дјеве.
Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на болослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ Егински брзо осети да се овде не ради о обичном свештенослужитељу, него о истинском човеку Божјем. Стекавши велико поверење у њега, народ је долазио да тражи његове молитве за разне потребе, с дубоком вером да њега слуша Бог. Дошло је било време да онај који је често и дуго понижаван и презиран од људи, буде прослављен од Бога. Тако, умољаван од свештенства и народа за време великих суша, Светитељ у два маха отвори небеса својом молитвом, те се богата киша изли на острво Егину. Исто тако, Свети је чинио и друга чуда: једна жена која је боловала од тешке главобоље, исцели се његовим молитвама. Једна девојка опет.из села Халазмени, која је боловала од хроничне температуре, би такође исцељена после исповести код Светога и после његових молитава. Нека пак друга, која је била верена за једног младића, али нервно болесна и ђавоимана, такође затражи помоћ од Светога Нектарија. Он, пошто јој прочита молитве и исповеди је, стави на њу архијерејске одежде, и она отиде потпуно здрава. Ево још неколико догађаја који сведоче да је Бог још тада почео да прославља слугу Свога Нектарија.
За време Првог светског рата монахиње намислише да набаве жита и намирница за резерву, предвиђајући ратне невоље. Светитељ, међутим, оштро их укори и рече: "Ако то урадите, онда нас стварно очекује велика глад". Видевши да се он томе врло противи, монахиње одустадоше од своје намере. Али зато Бог, по благослову и молитвама Светога, умножи оно хране што су имали: не само што су оне имале довољно за манастирске потребе, него су имале и за све оне који су у току рата долазили у манастир.
Сестра која је послуживала Светога, често је у сну видела неког младића који је стајао уз Светитеља. Када би га она упитала: да ли Владици нешто треба, одговарао јој је: "Обавестићу те кад буде потребно". To се особито дешавало кад је Светитељ оболео. Понекад је она тог младића видела и у будном стању: док је Светитељ служио младић би стајао поред њега, изгледао је обучен у војничко одело са муњесјајним ликом. Друга пак сестра, која је прислуживала у олтару као ђакониса,[13] виде за време свете Литургије, и то у моменту кад је Свети Нектарије изговарао речи "Твоја од Твојих", величанствену Госпођу, која је држала Дете у наручју, и како Она ушавши кроз царске двери стаде поред Светога. Кад је Свети изговорио речи "Особито за Пресвету, Пречисту" ... , Она испружи руке и предаде му Дете. Ово је сестра видела у потпуно будном стању. Ова и још многа чудна збивања, која су се десила док је Свети још био у животу, памте и до данас сестре монахиње, очевидци у манастиру Светога, а и неки побожни Егињани. Светитељ је све ово, као и остале своје врлине, скривао од људи, али се не може сакрити град који на гори стоји. Он се већ био прочуо као човек са дубоким расуђивањем, који кад даје духовни лек сједињује строгост са љубављу и снисхођењем, управљајући се увек према болестима и према моћима болесника. Многа клирици из Атине и Пиреја долазили су код њега за исповест и духовни савет. Имао је он и дар да предвиди оно што ће се десити, о чему сведоче многи који су се код њега исповедали. Свети проведе тако око тринаест година у манастиру, водећи на "пашњаке спасења" поверене му душе и све оне који су тражили од њега духовне помоћи.
Но ни у манастиру Светитељ не би поштеђен од искушења и клевета. Атински архиепископ Теоклит I, који му је и дао благослов за оснивање манастира, касније, под утицајем злобних људи који су клеветали Светога за тобожње злоупотребе и нечисти живот, поче да сумња у њега и његов духовни посао. Зато је често слао своје изасланике да врше прегледе и испитивања у манастиру и да саслушавају Св. Нектарија. Исто неповерење према њему гајио је и Теоклитов наследник, архиепископ Атински и потоњи патријарх Цариградски Мелетије Метаксакис, који је доцније као патријарх, својим неразумним реформама и гордом самовољом, нанео не мало зла Цркви. Приликом једне његове посете манастиру, ради саслушања Светога, у његовој пратњи био је и тадашњи ђакон Атинагора, потоњи Цариградски патријарх, који Светога и приброји лику Светих, побеђен силом Божјом и чудесно посведоченом светошћу и невиношћу овог новог Јова трпељивог.
На две године пре свога упокојења још једно страшно понижење претрпе овај смирени и свети Старац Егински, и то од истражног судије Пирејског Григорија Т. Повод за то била је једна манастирска искушеница. Њену мајку, која беше напустила и ћерку и мужа, живећи блудно, узе ђаво под своје и она оптужи, код Архиепископа и код реченог судије, Преосвећеног Нектарија и његов манастир да су јој они завели ћерку. И док је судија, поверовавши лажима ове несрећне жене, вршио истрагу у друштву два полицајца, понижавајући и оптужујући Светога најстрашнијим оптужбама, дотле је Свети трпељиво ћутао, као Господ Христос пред Пилатом, једино дижући прст и очи према небу и ни речи не изговарајући. Избезумљени судија подврже дотичну девојку чак лекарском прегледу, али би посрамљен. Јер искушеница се нађе потпуно невина, иако беше одрасла у несрећној породици и напуштена од мајке. После пак неколико месеци Лође жена овог судије и мољаше кроз плач Светога да опрости њеном мужу и да се помоли за њега Богу. Наиме, овај се судија изненада разболе од гангрене, и лекари су били немоћни да утврде разлог болести његове и да му помогну. Незлобиви Архијереј Христов, уместо осветољубивости за страшно понижење, зажеле чак да пође до дотичног и да га посети у болницу, али га у томе спречи сопствена болест. Он се мољаше за судију да му Господ опрости и помилује га. Но после пет дана, судија умре у болници, око поноћи, у страшним мукама.
Тако се подвизавао овај блажени муж и стрпљиво подносио сва искушења и људску злобу. У старости његовој, духовним страдањима његовим бише придодата и телесна. Оболевши од простате, скоро годину и по дана је трпео болове не говорећи никоме о својој болести. Тако болестан, зажеле да се поклони чудотворној икони Мајке Божје која се налазила у манастиру Хрисолеондисе, удаљеном од његовог манастира Свете Тројице на сат хода. Са њим пођу (средином августа 1920. г.) и три сестре монахиње. Пошто због болова није могао да иде пешке, Свети узјаха на мазгу и тако стиже у манастир. Ту остаде петнаест дана, молећи се и клечећи пред светом иконом Богоматере, према којој је гајио још од раније особито поштовање. На повратку из манастира, стигавши на једно место, где има камен у коме је уклесан знак Часнога Крста, скиде се са мазге, па поче да се моли са уздигнутим рукама, и беше као ван себе. Видевши то монахиња Нектарија (која је и данас још жива), помисли да му се није нешто десило, па га продрма руком. Он јој рече: "Прекину ме у молитви". Очи су му биле препуне суза, као и кад је напуштао манастир целивајући последњи пут икону. Убриса сузе па окренувши се према хоризонту, рече: "Хоћу да последњи пут благословим манастирчић мој и све хришћане на острву, јер за кратко време путујем". Нектарија (онда се још звала Агапија), изненађена његовим речима и понашањем, упита: "Куда?" - "На небо", одговори Светитељ.
Сазнавши сестре у манастиру за његову болест, мољаху га да пође у болницу. Он одбијаше једно време, али на њихове упорне молбе на крају попусти, и би пребачен у Атину (у болницу "Аретеион"). Ту на болесничкој постељи проведе последња два месеца свога мукотрпнога и светога живота, и онда почину од трудова својих. Свети Нектарије се упокоји у Господу уочи деветог новембра 1920. године, у седамдесет четвртој години свог земаљског живота и странствовања.
Још док је Свети боловао, једна од сестара монахиња нађе се у сну на неком дивном месту, на коме беше новосазидан камени дворац, који некакав младић прегледаше да нема какав недостатак. Кад виде да је дворац у свему савршен, закључа га. Сестра га тада упита дивећи се: чији је то дворац? - Младић јој одговори: "Нектаријев". - Она га поново запита: "Откуд њему такав дворац кад је он убоги сиромах?" - И опет чу одговор: "Некгаријев је". To Бог припреми на небу обиталиште овом новојављеном светионику Цркве Своје, на земљи пониженом и убогом, а пред Богом узвишеном и прослављеном.
Свете мошти Светог оца Нектарија бише пренесене прво у болничку капелу а потом у Пирејску луку код храма Свете Тројице, где се ускоро окупи мноштво народа, коме је он некад благовестио радост Васкрслог Христа и Његову науку. На његовом мирном и спокојном лицу многи приметише нешто необично: као да се знојило неким миомирним знојем од кога је била мокра и коса и брада, и тај мирис се ширио око сандука. Његово верно духовно чедо Коста Сакопулос, коме је Свети био и отац и мајка, брисао је памуком овај миомирни зној, задивљен оним што се збива и погружен у тугу за својим духовним родитељем. Неки од ту присутних узимаху од њега гучице тога памука, побожно се мажући тиме по лицу и задржавајући то ради благослова.
Свето тело овог човека Божјег би одатле укрцано на лађицу и пловљаше плавим и као његова душа чистим водама морским према острву Егини. Сав народ са свештенством и монаштвом острва беше му изашао у сретање. Уз тужну звоњаву свих острвских звона, уз присуство помесних власти, свештенства и монаштва, богослова Ризаријеве Богословије обучених у мантије, и мноштва народа, земни миомирисни остаци Св. Нектарија бише на рукама пренесени од мора до манастира, око два сата хода. Дјеве монахиње, ученице његове, са преподобном и слепом Ксенијом на челу, и сав народ, оплакивали су одлазак Светога са земље. После извршеног опела у манастиру, уз присуство мноштва клира и народа, мошти Светога бише сахрањене у црквеном дворишту с јужне стране, три дана после приспећа у манастир.
Поред светог мира, које се ширило од моштију уснулог Јерарха Христовог све до момента његовог погреба, дешаваху се и друга чудна знамења око Светитељевих моштију. Тако, на дан његовог блаженог уснућа, деси се да муж неке побожне жене целива руку Светога приликом преноса његовог тела на Егину, и задивљен, осети неку чудну топлину од ње. To толико подејствова на њега да од непобожног и, безмало, безверника, постаде веома побожан. Његова жена, видевши ту наглу промену код мужа, зажали што се и она не удостоји да целива мошти Св. Нектарија. И гле, следеће ноћи јави јој се Светитељ у сну. Она се нађе као у неком храму; на светим дверима стајао је Св. Нектарије, служећи службу, обавијен небеском светлошћу, док присутни народ викаше: "Нектарије се посветио". Тада се она са својим дететом проби кроз народ, прими благослов од Светога и радујући се врати се дому своме. Кад је дотична жена, после извесног времена посетила манастир, виде тамо једну слику која је била потпуно истоветна са ликом који јој се јавио у сну. To је била слика Св. Нектарија, кога она није познавала за живота.
Шест месеци после погреба, поводом једне надгробне плоче коју поклони Богословија за гроб Светитељев, јави се потреба да се гроб поправи, да би могла да се постави плоча на њега. При том је требало померити и сандук са телом. Међутим, игуманија се бојала да то ради, плашећи се од смрада који се јавља због распадања тела. Док су њу тако мучиле помисли, које ником не саопштаваше, једне ноћи јави се Светитељ једној од сестара у сну и рече јој: "Шта радиш, чедо?" - "Добро сам, Вашим молитвама, Оче", одговори она. "Сагни се да те прекрстим", рече јој он по свом обичају док је био жив. Она се саже, a он joj опет рече: "Помириши ме да видиш да ли заударам". Она одговори да не заудара. Он јој тада рече отвореније: "Смрдим ли?" - Она одговори: "Ко каже да смрдите, Преосвећени? Како је могуће да смрдите?" - Светитељ ће на то: "To каже игуманија". "Која игуманија?" упита сестра. "Игуманија Ксенија" понови Светитељ, па додаде: "Погледај ме, чедо, да ли ми што недостаје?" - и показа јој леђа, руке, ноге. "Зар нисам целокупан?" - "Јесте", одговори монахиња пуна страха и трепета.
Ово своје виђење монахиња одмах саопшти игуманији. Она задивљена, реши се на привремено померање часних моштију из гроба, док се не постави надгробна плоча. Када затим чика Мицо, зидар, извади сандук и постави га на путељак поред бора, под којим је Светитељ био сахрањен, сви присутни изненађени видеше да је тело његово потпуно недирнуто. Свети Отац је изгледао као да спава, а из његовог тела се ширио неописиви мирис. Скрштене руке беху жуте и чисте као восак. Тада тело Светога пренесу у његову собу, где је остало два дана и две ноћи, све док гроб није био припремљен и оно поново спуштено у њега.
Гроб Светога би отворен поново после три године. Његово свето тело беше у истом стању, као да блажено спава, а неописиви мирис и овог пута испуни сво манастирско двориште. Тако цело и недирнуто тело његово остало је више од двадесет година и два пута преоблачено, на радост верних а на дивљење и недоумицу неверних и маловерних. Многи су се у чуду питали: Зар је могуће да у овом нашем грешном и страстољубивом веку, поново небо сиђе на земљу и земља роди такав миомирни цвет? А мудрошћу Божјом просветљени одговарали би им: Увек је исти Бог, и свако време је погодно за спасење, и од Бога дато да рађа свете људе. И заиста, Бог у сваком времену рађа и препорађа све оне који узму крст свој и пођу за Христом, као Чудотворац Егински Св. Нектарије.
Чувајући двадесет година нераспаднуто и пуно миомира тело Светога, Бог као да је хтео да њиме посрами све оне који су Светога клеветали за живота, показавши тиме свима да је оно било сасуд Духа Светога а не сасуд греха. После тога, оно се распаде и врати мајци земљи, да и тиме изврши заповест Господњу, али не престаде и да чудотвори преко својих светих остатака. Коначни пак пренос преосталих моштију Св. Нектарија у њему посвећени храм, сазидан уз храм Св. Тројице, би извршен другог септембра 1953. године, уз присуство митрополита Идре и Егине Прокопија и митрополита Илијског Антонија и мноштва верног народа.
Чудотворно дејство Светитеља Егинског Нектарија осећало се од првога дана његовог уснућа, и на Егини и ван ње, тако да се слава имена његовог ширила из дана у дан међу побожним народом и расла је народна љубав према њему. Посведочен врлинским животом и чудесима, показавши се нови мироточац и исцелитељ неисцељивих болести, под вулканском навалом народне побожности и поштовања, Св. Нектарије би и званично прибројан сабору Светих 20. априла 1961. године, одлуком Цариградског патријарха Атинагоре и Св. Синода Велике Христове Цркве.
И заиста, велико је то чудо да у овом нашем веку неверја и маловерја, постане повод толиких духовних збивања и кретања овај од многих презрени и до саме смрти понижавани Архијереј и Светитељ Христов Нектарије. Ма где га верни призивали и призивају у молитвама са вером, стизао је он и стиже увек. Јер и ђавоимане лечи, и раслабљене духовно и телесно учвршћује, и хроме усправља и исцељује, и оне на мору у бури спасава. За веома кратко време, његово свето име постаде свуда иознато: и на копну, и на мору, и на острвима; у Европи и Америци и Африци; свуда где има православних душа осетило се његово благодатно присуство. Око његовог манастира Пресвете Тројице и његових светих моштију стално се сабира мноштво народа, и то не само из Грчке, него, поготово у задње време, и из свих православних земаља. Никли су свуда многи храмови посвећени њему: на копну и на острвима, у Африци и у Америци. Чувен је по многим чудесима храм посвећен Св. Нектарију на острву Криту у месту званом Ханија, где се налази и један делић његових светих моштију. Поред Служби написаних у његову част, о Св. Нектарију су написане и многе књиге, које излажу његов живот и бројна чудеса и исцељења учињена силом његовог благодатног заступништва пред Богом. Написане су многе књиге и пишу се непрестано и на срцима верних и на хартији. Многи сведоче о његовом благодатном јављању у најудаљенијим крајевима света. Многа неизлечиво болесни, у моментима крајњег безнађа, видели су и виђају једног старца монаха са благим осмејком и монашком скуфијом (капом), који их теши и повраћа наду у спасење Божије. На питање: ко је он? - одговара: Нектарије Егински. - Овај Светитељ нашег века као да би послан од Бога зато да исцељује и две најтеже и најраширеније болести нашег времена: злу болест рака и болест ђавоиманости, и уопште нервна и душевна обољења.
Навешћемо овде само неколико примера чудесних исцељења молитвама и благодатним дејством Св. Нектарија, која показују да Божја љубав није заборавила ни ово наше поколење "неверно и покварено", и да Бог заиста и увек жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине.
Прво чудо се десило оног дана када се Свети упокојио: неко је случајно ставио његов џемпер на кревет болесника покрај њега, парализованог у доњем делу тела, и тај болесник оног момента доби исцељење.
После пак Светитељевог упокојења, године 1922., доведоше родитељи из села Кокла у манастир Свете Тројице своју болесну ћерку, која се звала Константина Макри. Девојку је љуто мучио нечисти дух. После неколико дана боравка поред гроба Светог Нектарија, уз многе и топле молитве, девојка потпуно оздрави. Осетивши на самој себи толику силу светиње, девојка се реши да остане у манастиру за свагда. To и уради: прими монашки чин и посвети свој живот Богу са новим именом Кекилија. Слично чудо се деси и 1925. године, над једном девојком родом из Астипалеје, која мучена нечистим духом би такође исцељена на гробу Светога и остаде у манастиру као монахиња Митродора.
У месту пак Ханија на Криту разболи се од опаке болести менингитиса (1952. године) Ираклије Мавраки, дечко од шест година, који беше тек пошао у први разред основне школе. Домаћи одмах позваше лекара Константина Хиотакиса, који прегледавши дете утврди да се ради о туберкулозном менингитису најтеже врсте и да детету нема спаса. На молбу тетке малога, Стеле Мавраки, лекар даде рецепт за лекове, просто ради утехе несрећних родитеља, иако је он очекивао смрт детета за кратко време. Тетка Стела крену да купи лекове, али се у путу предомисли и сврати у кућу својих познаника који су имали икону Св. Нектарија, о коме се као светитељу баш у то време почело да прича на Криту. Док их је она молила да јој даду икону Св. Нектарија, дете изненада викну своју бабу и мајку, и рече им: "He плачите, оздравићу. To ми је рекао Св. Нектарије". На њихово питање: кад и како? - дете одговори: "Дође Светитељ, један старац са дугом брадом, помилова ме по лицу и рече ми: "Реци баки твојој и мами да не плачу. Ја ћу те учинити здравим, не верујте лекару..." У међувремену стиже и његова тетка са иконом Светога и са леком. Пре него што уђе у собу детињу и пре него што ико примети њен долазак, мали повика: "Доноси ми тетка Св. Нектарија" Тетка ушавши, прекрсти дете и стави му икону у недра. Дете пак, које до тог момента беше парализовано, покрену лагано руке и пригрли икону Светитељеву, и наклонивши главу на деону страну као да паде у летаргично стање. Његови домаћи га пустише да мирује и читаху молебан Светоме. После два сата, дете дође себи и рече: "Добро сам". У том стиже поново и лекар и нађе да је детету боље, што му рекоше и присутни а и само дете потврди. Лекар ипак отворено рече да је то побољшање само побољшање пред смрт. Но здравље детиње се у току идућих дана толико побољша да осмог дана лекар признаде: "Ја сам овде више непотребан", додавши притом да је само чудо могло да учини тако нешто. И заиста, то чудо и беше учинио Светитељ Божји Нектарије Чудотворац. После Ускрса 1956. године посети манастир Св. Тројице на Егини капетан парног брода "Коринтија", Јован Кријарис, са супругом и морнарима брода. Они приложише златну макету свога брода, испричавши следећи догађај: Речени парни брод је пловио марта месеца 1956. године у Италијанским водама и у току пловидбе удари на подводну стену. Рупа на броду од удара беше толико велика да је претио сигурни бродолом. Капетан, видевши да броду нема спаса и да прети опасност да се сви потопе, завапи са дубоком вером Св. Нектарију тражећи помоћ од њега. Светитељ му се јави и, умиривши га руком да се не боји јер им се неће ништа десити, обећа им брзу помоћ. И заиста, брод и сви на броду бише као чудом спасени и стигоше у најближе италијанско пристаниште, благодарећи Богу и Његовом Светитељу.
Магдалина Вувулика из Флорине (Македонија) оболе од рака. У току две године постајала је све мршавија; затим у последње време доби и сталну температуру и пожуте, живећи само на лековима. На крају, почеше и страшни болови да је муче. Добијала је инјекције за умирење, паде у кревет, и сви очекиваху њену смрт. Њен син Сократ, изгубивши сваку другу наду, прибеже молитви и 6. септембра 1966. године стиже у манастир на гроб Св. Нектарија, своју последњу у Богу узданицу. Док се молио на гробу, прича он, чуо је као кораке и певање. У уторак после свете Литургије, баш у моменту кад је он био на гробу и молио се за своју мајку, мајка оздрави. To јутро болови јој беху постали неподношљиви и у једном моменту, како су сину причали кад се вратио кући, жутица поче нагло да нестаје, температура да опада а болови да ишчезавају. Отада па до данас, прича благодарни син, мајка стално пије помало од уља донетог са гроба Светога Нектарија, крепећи тиме своју немоћ и благодарећи Светитеља Божјег и Чудотворца.
Други сличан случај се догоди нешто раније. Наиме, девојка нека по имену Димитра Георгара из Пиреја поче да обољева од ока 1949. године. Једно њено око поче да се помера из очне дупље. После лекарских снимања и испитивања нађе се да иза њега постоји израслина и девојка би подвргнута тешкој и неуобичајеној операцији и израслина извађена. Но после микроскопског испитивања извађене израслине утврди се да се ради о раку. На питање њене мајке шта да ради, лекари јој дадоше савет да је води на клинику за рак, да јој се извади око и да јој се одреже један део кости на лицу, па да се подвргне зрачењу. немајући ни сами они много наде на успех. Мајка, видећи да су наде у лекарску помоћ незнатне и не желећи да унакази лице свога детета, реши се да препусти све вољи Божјој. За Св. Нектарија једва беху чули. Постаде им познатији кад се он сам јави њиховој комшиници и рече јој да им каже да узму девојку и да је поведу у манастир на Егину. Они то и урадише са болом у души и са сузама. Када су стигли у манастир, оду одмах на гроб Светога и одрже молебан за оздрављење, па онда помажу њено болесно око уљем из кандила са гроба. Пошто је већ било касно, повуку се у гостионицу да се одморе. Ноћу пак, док је ћерка спавала, јави јој се Светитељ, благослови је и рече јој да јој није ништа и да може ићи кући, јер је оздравила. Тако заиста и би. После две године јави им се доцент Јовановић који је учествовао у операцији, интересујући се да ли је жива. Кад су му рекли да се она осећа потпуно здравом и да нема никаквих тешкоћа са оком, он изрази жељу да је види. Видевши је заиста здраву, зачуди се и рече: оно што је људима немогуће, могуће је Богу.
И један наш српски свештеник по имену Т. М., који живи и служи у Немачкој, оболевши од рака пре две године, отиде на поклоњење моштима Св. Нектарија и од тада оздрави, тако да је од тада дубоко уверен да му је Св. Нектарије даровао спас од ове опаке болести. Постоје и други примери благодатног присуства и чудотворног дејства и у нашим крајевима овог великог Божјег Светитеља наших дана.
Ho ко ће набројати безбројна чудеса овог новојављеног Чудотворца Божјег? Наведосмо само нека од њих, као доказ и очевидно сведочанство да је жив Бог наш и вечно диван у светима Својим. Свети Нектарије не само што лечи људе од душевних и телесних болести, него и препорађа безбројне душе: својим светим примером и угледањем на њега, својим доброчинствима до смрти и после смрти, и чудним сабирањем безбројних душа око свога светога гроба, у јединство вере и љубави, у јединство Духа Светога. Препорађа их и многобројним својим душекорисним списима и књигама које је написао, као што су: О Цркви, о Светим Тајнама, о правом и лажном образовању, о познању себе, о Часном Крсту, о бесмртности душе, о хришћанском моралу; затим списима о Васељенским Саборима и о узроцима шизме између Истока и Запада, итд. Поставши тако савремени Отац Цркве и сабирајући народ избрани око гроба свога, Св. Нектарије га призива да заједно са њим и свима Светима непрестано пева трисвету песму Животворној Тројици. Њој је он служио у све дане живота свога; Њој је посветио и манастир свој и душу своју и духовна чеда своја. Тој истој Животворној Тројици, истинитом Богу нашем, дивноме у Светима Својим, поклањамо се и ми грешни, славећи и прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и кроза све векове. Амин.
Из пребогате духовне ризнице Светог Нектарија Егинског имали бисмо много драгоценог бисерја да изнесемо пред побожне читаоце. Његово православно богословље, његово духовно искуство, душекорисне поуке и подвижничка упутства, све је то богато присутно у његовим дивним делима, која је написао следујући у свему Светим Оцима Православне Цркве. Али има у његовим делима и нечега новог, што ће данашњем православном читаоцу бити и корисно и потребно да зна, па ћемо зато само то овде и навести. To je мишљење и оцена Светог Нектарија, као савременог оца Цркве и као црквеног историчара (јер Је он био и учени богослов), о томе: који су били узроци расцепа Цркве, то јест уствари узроци отцепљења западне Латинске Цркве од Православне Источне Цркве. О томе опширно пише Светитељ у својој књизи "Историјска студија о узроцима расцепа" (која је штампана у Атини у два тома, 1911-12. године).
Главни разлог расцепа, то јест отпадања Западног Хришћанства од Источног, Свети Нектарије види у гордој и властољубивој тежњи римског папе за влашћу и господарењем над Црквом Божјом. Такву власт, какву и папа тражи за себе над целом Црквом, није нико имао од Апостола, па ни сам Свети Апостол Петар, на кога се папе узалуд позивају. "Јер кад би својства н власт Апостола Петра, пише Св. Нектарије, била таква каква тражи Римска црква, онда би дух Еванђеља био несхватљив и врло проблематичан, јер би у том случају настала збрка појмова и сукоб принципа (начела): био би несхватљив, с једне стране, принцип једнакости и равноправности (свих Апостола), и то једнакости до смиривања једних пред другима (ср. Марко 10, 42-45), а с друге стране, принцип неједнакости, и то неједнакости до надмености и владавине једних над другим". Међутим, додаје даље Светитељ, Јединство Цркве није било засновано и утемељено на једном лицу једнога од Апостола, него је било и јесте у једноме Лицу Спаситеља нашег Исуса Христа, Који и јесте Глава Цркве, и у једноме Духу Светом, у једној вери и нади и љубави и служби Богу" (књига I, стр. 68-69). - "Јединство Цркве састоји се у јединству њених удова (чланова) са Господом. Сви који су кроз Апостоле поверовали у Христа сјединили су се са Господом Исусом и освећени су истином Бога Оца" (Јн. 17, 17-22). Зато Св. Апостол Павле у својим Посланицама "често пише о јединству Цркве, о свези тог њеног јединства, о глави Цркве, о јерархији Цркве, али он нигде не спомиње Апостола Петра као везну спону тог јединства Цркве" (књига I, 70.73). - "Сједињујућа веза свих верујућих у Цркви и свих помесних Цркава међусобно, пише даље Свети Нектарије, била је она свештена и тајанствена повезаност и сједињење свих верујућих у Христу, кроз њихову заједничку веру, наду и љубав према Женику Цркве Христу, и кроз заједничку јерархију и заједничко богослужење" (тамо). Ово пак јединство се испољавало и испољава у заједничком служењу Свете Литургије и причешћивању, и у осталим заједничким Светим Тајнама и светим богослужењима, заснованим на исповедању једне и исте Право славне вере, и такође у заједничким светим Саборима Цркве. Зато Црква и није никада признавала неку другу власт изнад својих светих Помесних и Васељенских Сабора (књига I, стр. 48-51 и 84-85).
"Васељенски Сабори, пише даље Свети Нектарије, јесу најкарактеристичније обележје уређења и организације Цркве и духа који влада у Цркви, и они су израз једнаке части и једнаке вредности и важности свих помесних Цркава. И још: они су најјасније сведочанство целе Цркве о непогрешивости, која се налази само у Јединој, Светој, Саборној и Апостолској Цркви (а не у папи)" (књига I, стр. 93-94). Као добар познавалац историје Цркве, Свети Нектарије зна да су Римски епископи више пута кроз историју грешили у питањима вере и морала, и зато у својој студији набраја десетину Римских папа који су директно погрешили у вери, због чега су неки од њих били осуђени и анатемисани од Васељенских и Помесних сабора целе Цркве (као, на пример, папа Хонорије, кога је осудио Шести и Седми Васељенски Сабор) (књига I, стр. 159-172). Зато вели Светитељ: "Било шта да кажу присталице папске непогрешивости, ради задовољења своје страсти, у историји се јасно види да су се извесне папе показале као погрешиви у вери и чак као издајници праве вере" (књ. I, 173).
Светитељ Егински даље наводи да су Римски епископи своју претенциозну и горду власт над Црквом заснивали уствари кроз историју на лажним документима и декретима, које су латински богослови па и саме папе фалсификовали и тако њима обманули друге. To cy били лажни документи, такозвани "Дар Константинов", "Псевдоисидорове декреталије" и "Грацијанови декрети", све из каснијег времена (из. 8-9. и 12. века). - "Ко не зна, пише Светитељ, да су то били узроци расцепа? Тиме је јединство већ било унутра разбијено, морална веза прекинута, провалија расцепа већ отворена, и велико растојање већ раздељиваше Западну, или боље рећи Римску цркву од Источне, то јест од Једине, Свете и Апостолске Цркве. Папе су тиме постале римски императори, а Римска црква - црква над црквама, и Римски епископ - епископ читавог света! Папа је постао богочовек!, јер по божанском и људском праву управља двама силама: божанском силом (тј. влашћу) која му долази од Петровог наслеђа, и људском силом (влаШћу) која му долази од дарова и повластица датих му од императора"! (књига I, 199-200). Али, несрећа је била у томе, додаје Светитељ, што је све то било засновано на лажи и неистини, на фалсификатима (књига II, стр. 92). Отуда с правом закључује Светитељ: "Главни узрок расцепа, то јест отцепљења Латинске цркве, јесте питање папског примата" (књ. II, 8). Јер папски примат власти "изврће дух Еванђеља и пориче основна еванђелска начела. Сви остали разлози отцепљења, па и они догматски, иако су важни, уствари су и они произашли из овог првог узрока" (књ. I, 69).
Ha крају, ево шта још каже Свети Нектарије Егински за теорију Римске цркве о папи и папској врховној власти и непогрешивости: "По тој (римокатоличкој) теорији Господ наш Исус Христос, узневши се на небо, оставио је Своју Цркву Апостолу Петру, а Петар је оставио његовим наследницима - папама. Од тада Христос са престола Своје славе само надгледа Своју свету Цркву, а њоме увек добро управљају и непогрешиво је воде ка циљу њене непогрешиве старешине (тј. папе), зато се Христос својим личним учешћем никако и не меша у управљање Црквом, јер би то било супротно Његовој божанској мудрости. Али, ова и оваква теорија римска изгледа ми да се нимало не разликује од оне философске теорије која прихвата стварање света, али не признаје Божје промишљање о свету, јер би по тој теорији Промисао умањивао величину Божје мудрости, јер би то промишљање сведочило да закони природе (које је Бог дао при стварању) нису савршени! Из ове и овакве папске деистичке теорије изводи се онда и божанска личност Римских папа, и њихова непогрешивост, и учење да је јединство Цркве у личности папе, а не у Личности Христовој, како то учи Источна Православна Црква. Из те и такве теорије се Римска црква сматра као једина Црква Христова, и због тога се осуђују све Православне Цркве што неће да признају папин примат и његову непогрешивост, и цркву старога Рима као једину цркву прворођених"! (књига II, стр. 8). Из ове и овакве римске теорије настала су онда и сва она страшна насиља, насилна унијаћења недужних православних хришћана кроз векове од стране Римске цркве. За Православну пак Цркву, вели Св. Нектарије, "центар јединства и Камен темељац Цркве и Глава Цркве јесте Распети за нас Господ Исус Христос. Он је једина Глава Цркве, сваку другу треба попљувати и одбацити", како је рекао још Свети Григорије Богослов. Због тога додаје на крају Свети Нектарије: "Нека Бог буде судија између нас и њих" (књига II, 224).

ЖИТИЈЕ И ПОДВИЗИ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МАТРОНЕ

СBETA Матрона је рођена у Перги Памфилијској[14] од благочестивих родитеља. Када достиже зрео узраст, удадоше је за угледног велможу Дометијана, и она роди кћер којој наденуше име Теодотија. Једном муж њен пође заједно са њом у Византију.[15] Обилазећи храмове Божије и молећи се у њима усрдно Богу, Матрона се упозна са једном девојком, по имену Евгенијом, која у посту и подвизима чуваше своју девственост, дан и ноћ проводећи у молитвама. Угледајући се на живљење Евгенијино, Матрона не одлажаше од цркве, и од јутра до мрака провођаше у њој на молитви, а увече се враћаше дома. Ујутру пак рано опет одлажаше у цркву на молитву, и уздржањем и постом умртвљаваше тело своје које је цветало младошћу. У то време њој беше двадесет пет година, и усрдно мољаше Бога да је; на који начин зна, ослободи брачнога јарма, да би несметано могла служити Господу. Међутим њен муж Дометијан, видећи где супруга његова свакодневно одлази од куће рано и враћа се тек увече, поче подозревати и помишљати да она одлази не на молитву него на неко рђаво дело. Зато се стаде гњевити на њу, грдити је, и не даваше јој да одлази од куће. А Матрона га мољаше са сузама, да јој не забрањује одлазити у цркву. Међутим, муж јој не изађе у сусрет молби, и она због тога беше у великој тузи, јер је више волела бити у дому Бога него живети у дворима безбожничким.[16]
Једном Матрона умоли мужа да је пусти у цркву на молитву. И отишавши хитно у храм светих Апостола, она изли срце своје пред Богом молећи My ce c умилењем: да је ослободи тешког јарма супружанског који јој беше велика сметња ка Богоразмишљању; и да је изведе из сујетног и бучног света и приведе усамљеничком молитвеном живљењу, у коме би могла несметано угађати Њему Јединоме. У такој усрдној молитви она проведе читав дан. А када касно увече црквени вратар нареди да сви изађу, да би он закључао цркву, изађе из цркве и блажена Матрона. Међутим, она не хте да се врати кући, него уђе под неки тамошњи трем. Ту она обрете једну девојку, по имену Сузану, која од младости посвети себе Христу, и живљаше поред цркве и чуваше своју девственост проводећи дане своје у посту и молитвама. Упознавши се са Сузаном, Матрона посети њену келију, и сву ноћ проведе с њом у разговору, и исприча јој све о себи. Сузана је тешаше мудро, и саветоваше јој да има наду у Господа, који по Својој вољи.устројава спасење људско. И рече јој: Од Господа се управљају кораци човекови (Псал. 36, 23).
Од овог разговора са Сузаном Матрона се још више распали љубављу к Богу и намисли побећи од мужа, да би, сакривши се од њега, тајно служила Богу. А када се раздани, Матрона оде код гореспоменуте Евгеније и откри јој своју намеру. Евгенија јој рече: Потребно је, сестро, да најпре збринеш своју кћер Теодотију, која је још врло мала. Помисли, како она може бити без мајке? - Матрона одговори: Моју кћер Теодотију поверавам Богу и матери Сузани; а ја ћу отићи у пуста места, у која ме упути Бог.
И стварно, Матрона кришом изведе из куће своју кћер и предаде је блаженој Сузани, молећи је да прими Теодотију као своје чедо и да је васпита у страху Господњем. Сузана, видећи како Матрона гори пламеном љубављу к Богу и непоколебљивом жудњом ка усамљеничком молитвеном животу, прими од н"е девојчицу као своју кћер, а Матрона вапијаше к Богу да је упути на прави пут, и псаламски говораше к Њему: Покажи ми пут, којим да идем! (Псал. 142, 8).
Задремавши мало од умора, Матрона виде у сну овакво виђење: изгледало јој је да она бежи од неког човека који је гони; и када је он скоро сустиже, она утрча међу неке монахе, те је они сакрише од гонитеља. - Ово виђење Матрона објасни себи тако, да је њој потребно прерушити се у мушкарца и отићи на неко време у мушки манастир, да би се на тај начин сакрила и од свога мужа и од свих познаника. Тако и би. Матрона остриже косу своју, обуче се у евнушко одело, па с блаженом Евгенијом оде у цркву светих Апостола. Ту она, пошто се помоли Богу, насумце отвори Свето Еванђеље, желећи да сазна да ли је њена намера по вољи Богу, и угледа ове речи: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24). - Нашавши у овим речима благу наду да ће јој Бог бити помоћник, Матрона целива Евгенију и растаде се с њом, па оде у манастир преподобног Васијана.[17] Ту она би примљена као евнух, а кад је упиташе за име, она рече да се зове Вавила. Причислена братији, она монаховаше добро, вршећи послушања са смирењем, изнуравајући тело своје постом и бдењем, и боравећи свагда у молитви. Матрона брижљиво чуваше себе, да се не би дознало да је жена. Зато се она држаше строгог ћутања, и од свих се склањаше. И сва се братија дивљаху великим врлинама њеним, хваљаху подвиге њене, и сматраху је за савршеног монаха.
Тако преподобна Матрона живљаше дуго време у манастиру, сијајући овојим врлинама међу монасима као месец међу звездама. Но догоди се једном да она са другим монасима рађаше у градини. А један нови брат, по имену Варнава, копајући земљу заједно с њом, из радозналости погледа у њено лице, па приметивши да су јој оба ува пробушена, упита је: Зашто су ти уши пробушене? - Блажена му рече: Брате, ти треба земљу да копаш а не на туђа лица да гледаш, јер је то противно монаштву. Али, пошто си видео моје пробушене уши, онда сазнај и разлог томе: када бејах мало дете, мене је много волео мој васпитач и украшавао ме златним накитима, он ми и пробуши уши за скупоцене минђуше.
Тако блажена Матрона одговори Варнави; али јој страх обузе срце; и дуго размишљаше о томе, бојећи се да се њена тајна не обелодани. И овако се мољаше Богу: По Твоме наређењу, Господе, ја дођох у ову монашку обитељ; Ти ме позва, и ја не помишљам да се обзирем натраг и враћам. Стога Ти благодаћу Својом покривај немоћ моју, и к доброме завршетку приведи ово живљење моје, да не будем посрамљена уздајући се у Тебе!
Човекољубиви Бог, који све уређује по неисказаним и недокучивим суђењима Својим, благоволи открити о њој настојатељима два манастира да је она жена, да би се у њој показало још веће усрђе за монашки живот. Тако, једном се преподобном Васијану јави у сну благолик и светао муж, и трипут понови: "Вавила евнух који монахује у твом манастиру јесте жена".
Такво исто виђење би и блаженоме Акакију, игуману манастира Аврамијева. А кад свану игуман Васијан дозва к себи монаха по имену Јована, који беше први после њега, и исприча му своје виђење. За време њиховог разговора стиже к преподобном Васијану гласник од игумана Акакија са извештајем, да му је те ноћи било откривено о евнуху Вавили да је то жена. Преподобни Васијан се удиви, па желећи да се сигурније осведочи односно те тајне, (јер се бојао да то није нека вражија обмана, и није брзо поклањао веру виђењу у сну), он насумце отвори Свето Еванђеље и поглед му паде на ове речи: Какво ћу казати да је царство Божије? Оно је као квасац који узевши жена метну у три копање брашна, док не ускисе све (Лк. 13, 20-21).
После тога, поверовавши виђењу, преподобни Васијан призва к себи блажену Матрону, погледа срдито на њу и с јарошћу јој рече: Зашто си дошла код нас, жено? Како си се усудила да толико време проведеш међу монасима? Јеси ли дошла да срамоту нанесеш нашем манастиру или да нас ставиш на искушење? - А блажена Матрона, поражена неочекиваним изобличењем и претрнула од срдитог погледа и страшног гласа настојатељевог, припаде к светим ногама његовим, и молећи за опроштај смирено одговараше: He искушавајући никога, него сама бежећи од вражијег искушења и склањајући се од замки нечастивога, ја дођох, свети оче, у стадо твоје. - Настојатељ је опет упита: Како си се, ти жена, усуђивала да непокривене главе приступаш Божанским Тајнама и дајеш братији целив у уста? - Матрона одговори: Приступајући Божанским Тајнама[18] ја нисам откривала главу сасвим већ мало; а давајући целив братији, сматрала сам да се дотичем усана не људи него бестрасних анђела.
Удививши се тако мудром одговору, преподобни је поново упита: Зашто ниси отишла у женски манастир него си дошла у мушки. - А блажена, одбацивши страх, стаде му подробно причати све о себи: Била сам удата, и постадох мајка јединице кћери; волела сам свагда у цркве Божије одлазити и у њима дан в ноћ у молитви проводити. Међутим, муж ми забрањиваше такав подвиг, и стараше се да ме грдњама и батинама одврати од уордног ревновања за цркву и молитву, и на све могуће начине ометаше моју љубав к Богу. Због тога ја намислих да побегнем од њега, да бих могла слободније служити Богу. А виђење које сам имала довело ме је к вама: јер ја видех себе у сну где бежим од мужа који ме гони, па ме неки монаси сакрише од њега. Размисливши о виђењу и увидевши да се друкче не могу искрасти од свога супруга него у обличју монаха, ја промених своје женске хаљине, обукох мушке, назвах себе Вавилом, и правећи се евнух дођох у овај манастир.
Пажљиво слушајући речи блажене Матроне, преподобни Васијан се дивљаше њеном разуму, и усрђу к Богу, и рече јој: He бој се, кћери, вера твоја спасе те. - И пошто даде Матрони многе душекорисне поуке, преподобни Васијан је тајно одасла к блаженој Сузани, обећавши јој да ће се старати о њој, само да она непоколебљиво служи Христу.
У то време умре Матронина кћи Теодотија, коју она беше поверила Сузани: јер благи Господ, желећи ослободити од бриге слушкињу своју Матрону, да би она, ослободивши се старања о кћери, слободније могла служити Њему, узе к Себи њену кћер и настани је у обитељима небеским. А Матрона, уместо жалости испуни се радости, што је кћер њена отишла Господу не познавши прелести злог света, и предстала Њему чиста. Сама пак она кријаше се код Сузане, или боље рећи: Бог је кријаше преко Сузане.
Међутим Дометијан, муж Матронин, свуда тражаше своју супругу, обилажаше многе градове и села и разне манастире, распитујући се за њу, али је не пронађе. Затим он чу да је у манастиру преподобног Васијана била нека жена, прерушена у мушко, и живела као евнух (јер се глас о томе најпре пронесе међу братијом, па онда допре и до световних људи). Досетивши се да је то његова жена, Дометијан похита манастиру том, и силно лупајући на манастирску капију он љутито викаше: Неправду ми учинисте, ви монаси! велику неправду: преластисте моју жену и држите је код себе. To ли доликује монасима? Такав ли живот ви водите? Вратите ми моју жену! Зашто ви безаконички раздвајате оне које је Бог саставио на добро? Дајте ми ону која ми по закону припада; она је друг мога живота. - Одговарајући Дометијану монаси говораху: Твоја жена није код нас, јер у наш манастир никада не улазе жене. Био је у нас један евнух, монах Вавила; подвизавао се с нама неко време, али га жеља повуче да посети света места у Јерусалиму, и он давно оде од нас, што је свима познато. А где се он сада налази, ми не знамо; то зна само свевидећи Бог, пред којим ништа није сакривено.
Чувши то, Дометијан, бесан од љубоморе и тужан и сетан од љубави према својој супрузи, отиде ожалошћен. А блажени Васијан размишљаше у себи овако: Сам Бог изабра ову жену на службу себи и узе је у Свој благи јарам од мужа суровог и поквареног, и повери је мени недостојном да се старам о души њеној. Међутим ја пред многама обелоданих њену тајну и испричах све о њој. А ако је сада пронађе њен муж и, одвративши је од пута врлине, осујети њено спасење, онда ћу ја бити крив за њену пропаст. - И стаде преподобни Васијан туговати због тога. Онда сазва неке од стараца, који сачињаваху манастирски савет, и рече им: Браћо, ми смо дужни старати се о сестри која је отишла из нашег манастира, јер иако је жена, она је уписана у наше братство. Шта ћемо дакле учинити да њено богоугодно почето живљење добије добри завршетак, да не би враг, који свагда иште наш пад, победио њено јунаштво, одвратио је од монашких подвига и окренуо је ка световној љубави, употребивши мужа њеног као згодно средство за то.
Тако преподобни Васијан говораше братији. А један између њих, по имену Маркел, по чину ђакон, рече преподобноме: У граду Емеси, где сам рођен, има женски манастир, у коме се и сестра моја постриже. Ако дакле хоћеш, оче, пошљи је тамо, и тако ће се скинути брига о њој.
Чувши то, блажени Васијан и остали старци пристадоше на Маркелов предлог, и наложише да се потражи лађа која плови на ту страну. По промислу Божјем убрзо наиђе Емеска лађа, која се по обављеном трговачком послу у Византији враћала у Емесу. Сместивши у ту лађу блажену Матрону, они је послаше у Емески женски манастир, где она би примљена с чешћу. И живећи тамо врлински у уобичајеним подвизима својим, она превазилажаше све смиреношћу, ћутањем, постом, бдењем и другим монашким подвизима, те све задивљаваше својим животом, и беше пример суровог и тешког пута што води у царство Божије. Након неког времена престави се игуманија тога манастира, и света Матрона би изабрана од свих као достојна да заузме место покојнице. У својству игуманије, она као свећа стављена на светњак светљаше јасном светлошћу врлина и ревносно се стараше о спасењу поверених јој сестара.
У то време човек неки, орући њиву своју, виде на једном месту огањ где излази из земље. И то он виде не једанпут него много пута, јер у току много дана непрестано се показиваше пламен који је излазио из земље. Стога човек тај оде у град и извести о томе Емеског епископа. Епископ, схвативши да је посреди неко нарочито знамење, оде са својим клиром на то место, одржа молитву, и нареди да се раскопа земља на том месту. Када то би учињено, у земљи би пронађен суд у коме беше не злато или сребро, него нешто скупоценије од свих земаљских блага: глава светога Јована Претече и Крститеља Господња.[19] Глас о томе пуче на све стране, и силан се свет стече тамо, не само из града Емесе него и из свих околлих градова и села. A дође из свог манастира и преподобна Матрона са свима сестрама, да се поклоне глави светога Јована. Чесна пак глава та точаше из себе миомирисно миро, и њиме свештеници помазиваху људе правећи на њиховим челима крсни знак. Узе од тог мира и преподобна Матрона у мали судић, са жељом да носи у свој манастир на благослов. А народ, хрлећи са свих страна ка светом миру, тискаше се и гураше, те преподобна Матрона не могаше проћи. Неки пак, осетивши да она има свето миро, мољаху је да их помаже њиме, пошто нису могли да се прогурају до свештеника. И она их стаде помазивати. Ту се деси и један слепац од рођења. Он замоли преподобну Матрону да и њега помаже светим миром. Она му помаза очи, и он одмах прогледа. To чудо сви приписиваху не само целебноме миру светога Јована него и преподобној Матрони, јер тамо беху многи свештеници који раздаваху људима то свето миро, али ничије руке не могаху отворити очи слепоме од рођења. И слављаше се у народу врлински живот преподобне Матроне.
Након доста времена чу за Матрону њен муж Дометијан, и хитно отпутова у град Емесу. Али тамо дознаде да он не може ући у тај женски манастир, и видети тражену супругу, јер у том манастиру бејаше закон, по коме никада мушкарац није смео ући у њега. Тада Дометијан смисли да лукавством оствари своју жељу. Са том намером он умоли неке жене да отиду к Матрони и кажу јој ово: Човек неки, чувши за твоју светост и твоје савршено у врлинама живљење, допутовао је издалека да се поклони теби и да се удостоји твога благослова и твојих светих молитава. Стога, покажи љубав Бога ради и не презри човека који је због тебе превалио тако тежак пут, и отиди до њега, утеши га поучним речима и с благословом га отпусти.
Жене отидоше к Матрони и казаше поруку. А блажена Матрона, прозревши замку, упита жене какав изгледа човек који их је послао к њој. Оне јој описаше његов изглед. Светитељка познаде да је то њен муж, и рече женама: Кажите томе човеку да причека седам дана, a y седми дан ја ћу му се јавити, па ће ме видети, као што жели.
Одаславши жене блажена Матрона се стаде молити Господу да је заклони и сакрије од мужа. А кад паде ноћ, она узе власени огртач и мало парче хлеба, па тајно напусти манастир и крену ка Јерусалиму. Међутим Дометијан чекаше седам дана, у нади да ће видети ону коју је желео, и узети је силом као ону која му по закону припада. Седмога пак дана он поново посла оне жене к преподобној са молбом да му се, по обећању, јави. Жене, дошавши у манастир, нађоше све монахиње где тугују и плачу за својом игуманијом, јер нису знали куда је отишла. И вративши се оне обавестише о томе Дометијана. А он, више распаљен љубомором него тугом, прохођаше свуда тражећи је. Упути се и у Јерусалим; и свративши путем у једну гостионицу он упита неке жене, нису ли случајно виделе такву и такву жену. И при томе описа њен изглед. Оне му одговорише: Сећамо се да је таква монахиња касно долазила к једној од овдашњих цркава, али где се она сада налази, то не знамо.
Дометијан врло марљиво трагаше тамо за Матроном, ходећи по путевима и распитујући по гостионицама. И једном се сретоше, и Матрона познаде свога мужа, али он њу не распознаде, јер када Дометијан пролажаше поред ње она покри лице своје и саже се као да нешто скупља. И благодарећи томе муж је не познаде. Она се зачуди мужу што је тако упорно тражи, па бојећи се да је он опет негде не сретне и позна, она се склони на Синајску Гору. Али муж сазнаде да је тамо, и стаде јурити за њом. Она онда пође у Берит,[20] и нашавши један пуст идолски храм, уђе у њега и стаде живети у њему. Међутим беси, не подносећи њен боравак у том идолишту застрашиваху је на разне начине, са жељом да је отерају одатле. Понекад невидљиви, они викаху на њу; а понекад они у видљивом облику нападаху на њу. Када пак Матрона певаше псалме, они исто тако певаху псалме ругајући јој се и исмевајући је. Но сва та ђаволска привиђења и утваре, света Матрона одгоњаше крсним знамењем и приљежном молитвом Богу. И док преподобна живљаше у том идолишту, храна јој беше трава што у околини растијаше, а пиће вода са извора који на чудесан начин изби ради ње. Јер једном, ожедневши, она потражи воде у околини и не нађе, пошто земља беше сува и сунчаном жегом опаљена. Она онда нашавши оштар камичак, ископа њиме у земљи малецну јамицу, колико шака, на је остави и отиде на молитву. А сутрадан она оде на то место и нађе извор текуће воде; око извора пак стаде расти укусна трава. И то беше трпеза невести Христовој, слађа од свих трпеза царских. Она јеђаше ту укусну траву и пијаше воду, благодарећи Богу, који даје храну свакоме телу,[21] и који отвара руку своју и засићује свашта живо по жељи.[22]
Једном ђаво узе на себе изглед лепе жене и дође к преподобној Матрони, умиљато јој говорећи: Зашто, си, госпођо моја, изабрала себи тако чудноват начин живота? Ово је место пусто, и нема ничега што је потребно телу. Поред тога ти си још млада и лепа, па се бојим да те ко не нађе, и заведен твојом лепотом учини теби насиље, а овде нема никога ко би ти могао притећи у помоћ и избавити те из руку насилника. Зато, госпођо моја, остави овакав живот, па хајде са мном у град, јер и у граду можеш живети у молитвеној усамљености. A ja ћу ти наћи подесну кућу за становање, и имаћеш све што ти треба, и нико неће смети да ти учини какву непријатност, јер би у том случају суседи притекли у помоћ и избавили те. - Чувши овако улагивачке речи, света Матрона распознаде да су то стреле вражије и одмах узе "непобедиви штит - светост".[23] И тако не само себе заштити од стрела нечастивога, него и самог стрелца рани молитвом као мачем и прогна.
После тога ђаво се опет претвори у престарелу жену, из чијих очију излажаше огањ. И насрнувши с гњевом на Матрону, ухвати је дрско за ноге говорећи јој речи бестидне и грозне. Међутим светитељка не обраћаше пажњу на њу него стајаше молећи се Богу, и ђаво тог часа ишчезе.
После таких ђаволских напада, Господ утеши блажену Матрону неким божанственим откривењем и испуни јој срце неисказаном духовном радошћу и небеском утехом. Јер оне који My служе Он зна утешавати у невољама, помагати им у искушењима и претварати им жалост у радост, као што говори Давид: Кад се умноже патње у срцу мом, утехе твоје разговарају душу моју (Псал. 93, 19).
И Господу би воља да преко угоднице Своје укаже помоћ многима и да многе упути на пут спасења, зато је и обелодани житељима Берита. А пронађоше је три хришћанина који пролазећи увече поред тог идолишта, угледаше преподобну где се моли. Они то испричаше другима. И многи почеше долазити к њој са жељом да је виде. А она добивши од Бога благодат учитељства, казиваше им реч Божију, и богонадахнутом беседом својом она им велику духовну корист указиваше и настављаше их на пут спасења. А дођоше к њој и неке жене и девојке, и удививши се њеном равноангелном животу, оне пожелеше да следују њеном примеру и да проводе с њом монашки живот. Најпре дође к преподобној једна жена, по имену Софронија, која, иако незнабошкиња, љубљаше уздржљивост и чистоту, и живљаше као инокиња безмужно, имајући крај себе и друге жене које следоваху њеном животу и учењу. Она, чувши за блажену Матрону и за строги живот њен, зажеле да је види, па дође к њој са Својим другама. А света Матрона, отворивши своја богоговорљива уста, поче јој говорити о Једином Истинитом Богу, и о Јединородном Сину Његовом, како се Он оваплотио од Безмужне и Пречисте Дјеве, и пострадао ради спасења нашег, и васкрсао, и са телом узишао на небо, и како ће доћи да суди живима и мртвима. И откривши Софронији многе тајне хришћанске вере, света Матрона је са њеним другима обрати Христу. И оне, примивши ускоро крштење од Беритског епископа, стадоше са преподобном Матроном водити монашки живот у том истом идолском храму, те он од разбојничке пећине постаде обитељ невеста Христових.
Потом девојка једна, по имену Евхеја, која беше идолска жречица, и чуваше девственост, дође к преподобној Матрони, и припавши к ногама њеним мољаше је да је научи вери у Христа Исуса и да је прими живети поред ње. Светитељка поучи девојку многим божанским речима, и тиме јој запали срце љубављу за Христа и одушеви за одречење од света. У то време настаде неки богомрски незнабожачки празник, и Беритски незнабошци се сабраше код својих идола са жељом да отпразнују празник. Али не нашавши жречицу идола која је, по њиховом незнабожачком обичају, требала да принесе њихове жртве, они се чућаху куда је то она отишла. А када дознадоше да је отишла код Матроне, неки од њих, нарочито рођаци те девојке, похиташе тамо, и нашавши Евхеју где седи крај Матроне и с умилењем слуша речи Божје, рекоше јој: За што си, девојко, презрела велике богове и оставила приношење жртава њима? Ето, због тебе устаде народ на нас, не подносећи срамоћење богова својих. Зато, хајде с нама, да сада обавимо празновање.
Међутим девојка не хоћаше не само слушати речи њихове и погледати на њих, него као што Марија сеђаше крај ногу Исусових,[24] тако и она сеђаше поред своје учитељице, преподобне Матроне, која кротко и с љубављу говораше дошавшима: Оставите да с нама остане ова слушкиња истинитога Бога, која раније беше слушкиња ништавних богова ваших, јер она већ не може имати заједницу с вама, пошто жели да се заручи Христу.
Дошавши пак рођаци се дуго труђаху да, час ласкама час претњама, девојку одвоје од Матроне; па чак покушаваху да је силом узму, али их невидљива сила Божија спречаваше. Тада они, не успевши у своме потхвату, рекоше девојци: Ако нас не послушаш и не пођеш сада с нама да отпразнујемо празник богова онда ћемо сутра изјутра доћи и запалити овај храм и сагорети све који се налазе у њему, и тебе с њима.
Пошто изговорише таку претњу, они отидоше. А света Матрона и сестре с њом скупише много дрва и суварака и наредише их около храма, па светитељка посла отишавшим незнабошцима овакву поруку: Ево, већ су готови огањ и дрва. Стога дођите и испуните своје обећање: спалите нас, да постанемо миомирисна жртва Христу Богу нашем. - А незнабошци, задивљени таквим јунаштвом и неустрашивошћу, са којим су оне готове умрети за Бога свога, не знађаху шта да им одговоре, и више не отидоше к њима.
Међутим преподобна Матрона се обрати епископу са молбом, да јој пошаље презвитера. Када презвитер дође она му повери ту девојку да је удостоји светог крштења, па да је опет доведе к њој. И презвитер поступи по њеној жељи. Примивши свето крштење, девојка Евхеја се добро подвизаваше у посту и молитвама са осталим сестрама, којих при светој Матрони беше осам. Све оне беху сличне мудрим девојкама, које украшавају светилнике своје и спремају себе да изађу у сусрет Женику своме.[25]
Дуго водећи такав живот, и дан и ноћ са сестрама служећи Богу, преподобна Матрона многе људе привођаше к Богу. Притом се у ње појави жеља да опет види свог духовног оца, преподобног Васијана. И због тога она хоћаше да путује у Цариград, али је друга мисао одвраћаше од те намере, мисао: да њен муж Дометијан живи у Цариграду, па може сазнати за њу кад буде била тамо. И још размишљаше она у себи овако: Овде више остати не могу, јер многи долазе к мени и величају ме као пуну врлина, па се бојим сујетности. Поред тога стрепим да мој муж не чује за мене, јер сва ова земља сазнаде о мени, и неко га може обавестити; а кад он овде дође и нађе ме, погубиће сав монашки подвиг мој. Стога ћу одавде отпутовати или у Александрију или у Антиохију.
Доневши такву одлуку, светитељка се поче поводом тога молити Богу куда да крене, да би могла живети још корисније по душу. Молећи се тако, она једном виде у сну три човека који се препираху због ње, пошто је сваки од њих хтео да је узме себи за супругу. А она одбијаше то, говорећи: Ја давно бегам од брачног живота, а ако би сада опет пожелела то, - о, не било тога! Уосталом, ко сте ви? - Први одговори: Ја сам Александар. - Други рече: Ја сам Антиох. - Трећи изјави: Ја сам Константин. - Рекавши то, они бацише коцку ко ће је узети. Коцка паде на најмлађег, који рече да му је име Константин. И он хтеде да је узме. Утом се Матрона пробуди од страха, и размишљаше о виђеном. При томе она овако протумачи свој сан: Три човека Александар, Антиох и Константин, јесу три града о којима сам размишљала: Александрија, Антиохија и Константинопољ; коцка о мени која је папа на Константина, означава благоволење да ја идем у Цариград и видим оца мог, блаженог Васијана. Господ пак који ме руководи, моћан је да ме сакрије тамо, те да мој муж не сазна за мене: и ако пођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер је Господ мој са мном.[26]
И спремивши се, блажена Матрона хтеде да отпутује. Међутим сестре, дознавши за њену намеру, да хоће да иде од њих, опколише је са плачем, и не пуштаху је од себе, наричући са сузама: Мати наша, зашто остављаш нас, чеда своја, још недовољно утврђена у закоиу Господњем? Зашто остављаш младе у вери шибљике, још недовољно водом учења напојене? Куда одлазиш, мати наша? Коме нас остављаш? И зашто нас не водиш са собом?
Стишавши их, преподобна им објасни да је воља Божја, откривена јој у виђењу, да она иде у Константинопољ. И она одмах посла к епископу молећи га, да јој пошаље две ђаконисе, искусне у врлинама и савршене по животу, да им повери своје мало новосабрано стадо Христово. Епископ јој одмах испуни жељу: посла јој ђаконисе какве је желела. Преподобна Матрона им повери, као неко скупоцено благо, своје духовне кћери, и давши им мир отпутова од њих, узевши са собом само једну сестру, блажену Софронију. Стигавши до мора, она нађе лађу која је ишла за Константинопољ, и седе на њу. При повољном ветру оне брзо стигоше у Константинопољ.
У Константинопољу преподобна Матрона са Софронијом похита цркви свете Ирине која. беше близу мора. Ушавши у цркву, преподобна Матрона обрете раније споменутог ђакона Маркела, који саветова блаженом Васијану да Матрону пошаље у женски манастир што је у граду Емеси. Томе ђакону света Матрона каза себе и исприча му подробно све о себи: како ју је муж гонио у Емеси, у Јерусалиму и на Синају; како је у Бериту живела у идолском храму и сабрала сестре, и како је Господ преко ње обратио к Себи много људи; и како је превалила толики пут из Берита у Константинопољ, желећи да види свог духовног оца, преподобног Васијана. Маркел одмах оде и извести преподобног Васијана о приспећу преподобне Матроне, и исприча му све што чу од ње. Преподобни одмах нареди Маркелу да близу манастира његовог нађе тиху кућу и тамо смести блажену Матрону. Када то би учињено, преподобни Васијан се виде са њом, благослови је и, дознавши за трудове њене, радоваше се таквим подвизима њеним и таквој усрдној љубави њеној к Богу.
Од тога времена преподобна Матрона стаде живети у Константинопољу без узнемирења, пошто муж њен већ беше умро. А преподобни Васијан јој даваше све што беше потребно, и доведе јој из Берита сестре њене што беху остале тамо: јер на њену молбу он посла писмо Беритском епископу, молећи га да инокиње, сабране Матроном, пусти у Константинопољ к њиховој духовној матери Матрони. И ускоро све оне дођоше отуда, и стадоше се заједно са преподобном Матроном подвизавати, служећи Богу у светости и правди. Матрона пак беше свима пример богоугодног живота: гледајући на њу, не само монашка лица него и мноштво световних људи добијаху духовну корист: јер слава њених врлина брујаше свуда, и због ње се свуда слављаше Отац Небески.
Глас о Матрони дође и до царице Верине, супруге тадашњег цара Лава Великог.[27] Чувши за савршено у врлинама живљење преподобне Матроне, царица сама оде к њој да је види. Матрона прими царицу чесно, и приреди јој онако угошћење какво је могло бити од велике и ништа не имајуће испоснице. Царица се удиви таквом њеном живљењу, а нарочито томе што преподобна ништа не искаше од ње, мада имађаше намеру дати јој многе даре. Добивши духовну корист од разговора са блаженом Матроном и од њеног живљења, царица се врати у своје палате.
К преподобној Матрони долажаху многи болесници и добијаху здравље: јер молитва њена беше силна исцељивати болесне не само телесне него и душевне. Тако, нека великашка жена, по имену Ефимија, супруга епарха Антима, беше папа y тешку и неизлечиву болест, и када јој лекари не могоше помоћи, она дође к преподобној Матрони, и узевши њену руку Ефимија је стављаше на болесна места свога тела, и од додира њене руке она доби потпуно здравље. Но видећи да је кућа, у којој преподобна са сестрама станује, тескобна и није њихова, Ефимија одлучи да својој исцелитељки, преподобној Матрони, по дигне манастир простран и удобан за живљење, што ускоро и учини. Преселивши се из тескобне куће у новоподигнути манастир, преподобна сабра још веће стадо словесних оваца - девојака и жена, уневести их Христу, и приљежно се стараше о њиховом спасењу.
После тога преподобна Матрона предузнаде за свој скори одлазак к Богу, јер јој то би откривено у виђењу. A TO виђење беше овакво: чинило јој се да хода по прекрасном месту, пуном благородних воћки, a no средини теку извори чистих вода; и пружило се цветно поље; и мноштво дивних птица певају разним гласовима; дрвеће се лагано њиха под ћарлијањем поветарца, а извори жуборе; - уопште, немогуће је описати лепоту тога места, јер то беше рај Божији. А стајаху тамо неке чесне и благољепне жене, које показиваху блаженој Матрони пресветлу палату, саздану Божијом а не људском руком, и говораху јој: "Ето, то је твој дом, Матроно, теби спремљен од Бога. Зато, дођи и живи у њему!"
По овом виђењу преподобна познаде да је њено престављење близу, и она се стаде спремати за одлазак, још усрдније се молећи Господу, ради кога све сматраше низашта. Затим она призва к себи све сестре своје и многе им поуке изговори о спасењу. И давши им мир, она заспа у Господу, и пресели се из земаљске обитељи у небеску, коју раније виде у виђењу. Тако преподобна Матрона сконча у дубокој и доброј старости.[28] У световном животу она проживе двадесет пет година, a y монашком седамдесет пет; тако живела свега сто година. Сада пак она живи у бесконачном животу, предстојећи престолу Животворне и Нераздељиве Тројице - Оца и Сина и Светога Духа, Јединога Бога; Њему слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОКТИСТЕ ПАРОСКЕ

НА Јегејском Мору постоји острво Парос. На том острву бејаше прекрасна црква у име Пресвете Владичице наше Богородице. Цело то острво, па и сам храм, опусте не зна се због чега, и постаде обиталиште не људи него звериња.
Једном неки ловци из приморског града Евбеје договорише се да лађом оду на то пусто острво у лов, пошто тамо бејаше врло много јелена и дивљих коза. Допловивши до острва, ловци са својим оружјем изиђоше из лађе и кренуше по острву иштући лова. Међу њима беше један ловац, човек богобојажљив и пун бриге о свом спасењу. Он се одвоји од своје дружине и сам хоћаше по пустом острву трагајући за зверињем; тако наиђе на споменуту запустелу цркву, уђе у њу и стаде. се молити како је умео и знао, јер беше човек прост и неписмен. Клањајући се и молећи се, он угледа на земљи малену јамицу и воду у њој, а у води потопљено семе од сунцокрета, пошто тог растиња има много на том острву, и помисли у себи: Овде има неки слуга Божји, који се храни овим семењем. - Ипак ловац изиђе из цркве, журећи да стигне своју дружину. И ловци остадоше на том острву неколико дана, наловише колико су хтели јелена и коза, па кренуше са богатим ловом на лађу. Споменути ловац се опет издвоји од дружине, па уђе у цркву да се помоли Пречистој Богородици. Притом се надаше да види онога који је потопио у води семење од сунцокрета. А када се, стојећи у средини цркве, мољаше, он угледа с десне стране светог престола густе мреже паучине, а иза њих некакво створење као ветром љуљано. Желећи да дозна шта је то иза паучине, он приђе, и таман хтеде да покида паучину, он тог тренутка чу глас који говораше: Стој, човече, и не прилази ближе, стид ме је, јер сам нага жена. - Чувши то ловац се уплаши и хтеде да бежи, али од великог страха не могаше, пошто му ноге дрхтаху, и коса му се диже на глави поставши оштра као трње, и он стајаше у ужасу. А кад се мало прибра, он се усуди те упита: Ко си ти, и како живиш у овој пустињи? - И поново чу глас који говораше иза паучине: Молим те, добаци ми одећу, и када покријем наготу своју казаћу ти о себи што ми Господ нареди.
Ловац скиде са себе горњу одећу, положи је на земљу, па сам изађе из цркве. Почекавши мало док се та жена обуче у његову одећу, он поново уђе и угледа је где стоји на истом месту на коме бејаше и малочас. Изглед њен беше веома страшан, једва је личила на људско биће: не виђаше се на њој жив човек него сва беше као мртвац: кости - само кожом покривене, коса - бела, лице - црно са нешто белине, очи - дубоко упале; и уопште сав изглед њен беше као изглед мртваца који лежи у гробу; она једва само дисаше, и могаше само тихо говорити. Угледавши је такву, ловац се још више препаде; па павши на земљу, он стаде искати од ње молитве и благослова. A она, окренувши се истоку, подиже руке своје и мољаше се; но ловац не могаше чути речи њене молитве, једино он чујаше глас који тихо говораше к Богу. Затим, окренувши се ловцу, рече:
Бог нека те помилује, човече! Но кажи ми, због чега си дошао у ову пустињу? Шта теби треба ова пустиња, у којој нико не живи? Али, пошто те је, мислим, Господ упутио овамо ради моје смерности, и ти желиш да сазнаш о мени, то ћу ти ја испричати све. И она стаде причати овако:
Отачаство је моје Лезвија; рођена сам у граду Метимни;[29] име ми је Теоктиста; по животу сам монахиња. Јер када још као дете остадох без родитеља, рођаци ме дадоше у женски манастир, и ја се замонаших. Једном на празник Васкрсења Христова, у својој осамнаестој години, ја с благословом отидох у оближње село да посетим своју сестру која је тамо с мужем живела, и заноћих код ње. Међутим у поноћ нападоше на тај крај Арабљани, предвођени чувеним по злу Низаром, опленише сва села, а запленише и мене са осталима; и кад свану потоварише нас у своје лађе, па отпловише. Пловивши цео дан, они увече пристадоше уз ово острво, па стадоше искрцавати заробљенике, разгледајући их и одређујући им цену којом би се ко могао откупити. Са другима бих искрцана и ја, но угледавши у близини луг ја полетех к њему и дадох се у бекство. Но за мном појурише они што ме беху заробили, и гонише ме као ловци звера, али ме пустиња сакри од њих, или боље рећи: Бог ме у пустињи покриваше благодаћу својом и заштићаваше од руке гонитеља, те ме они не могаше ни наћи ни стићи. Ја побегох у унутрашњу пустињу овога острва, и не престадох бежати од страха док ми се ноге страховито не израњавише од бодљикавог дрвећа, трња и оштрог камења, и ја, без снаге да даље бежим, падох на земљу као мртва, и крв из рана мојих зали земљу. И сву ноћ ту ја проведох у тешким боловима, али благодарих Бога што ме спасе из руку непријатеља мојих и сачува неоскврнављеном. И радије волех - у овој пустињи одмах умрети у девичанској чистоти, него живети међу поганим људима и погубити посвећено Христу девичанство. Сутрадан изјутра ја видех да су безбожни разбојници отпловили од острва, и ослободивши се њиховог ропства ја се испуних такве радости да заборавих на своје болове. И ето од тада до сада ја тридесет шест година живим на овом острву. Храним се семењем сунцокрета кога овде много има; а нарочито се храним речју Божјом: јер све псалме, песме и читања, што у манастиру своме научих, памтим до сада, и њима се тешим и храним душу своју. Одећа пак моја убрзо се подера и ја остадох нага, имајући само благодат Божију као покривач који ме покрива од свих зала.
Испричавши то, преподобна девојка подиже к небу руке своје и узнесе благодарност Богу за неисказану милост Његову, показану на њој. Затим, обративши се опет ловцу, рече: Ето, ја ти све казах о себи; једно само молим од тебе, a то ми учини Господа ради: када идуће године дођеш на ово острво ради лова, - а сигурно ћеш доћи пошто Бог тако хоће, - узми у чист сасуд честицу Пречистих и Животворних Христових Тајни и донеси ми овамо, јер откако се настаних у овој пустињи, ја се не удостојих причестити се. Сада пак иди с миром к својој дружини, и никоме не причај о мени.
Ловац обећа да ће испунити налог, и поклонивши се тој дивној слушкињи Христовој оде радујући се и благодарећи Бога што му откри такву ризницу Своју и удостоји га видети и разговарати и удостојити се молитава и благослова оне које не беше достојан сав свет. А кад стиже на обалу он затече своје пријатеље где га чекају забринути што га нема, јер мишљаху да је залутао у пустињи. Но он им не откри тајну коју је по наређењу чувао, и они отпловише дома. Међутим ловац тај очекиваше наредну годину као велику радост, желећи да поново види чисту невесту Христову која живљаше у пустињи као у палати. А када настаде очекивано време, он се опет договори са својим друговима да отплове на острво Парос ради лова. Пред одлазак пак на лађу он узе од презвитера у малени чисти кивотић честицу Пречистих и Животворних Христових Тајни, као што му беше наредила блажена Теоктиста, и чесно је чувајући код себе отплови. А када стигоше на острво, он са Божанственим Тајнама оде к запустелој цркви Пресвете Богородице, у којој прошле године разговара с блаженом. Но ушавши у цркву, он не нађе у њој свету Теоктисту. И помисли он да је преподобна или отишла у најудаљенију пустињу или учинила себе невидљивом, пошто са њим беху дошли и неки други од пријатеља његових. И изиђе ловац из цркве тужан, и иђаше за друговима својим. Затим се кришом одвоји од њих, и сам се врати цркви, - и одмах се појави преподобна Теоктиста на оном истом месту где је први пут стајала, одевена у ону одећу коју јој ловац даде прошле године. Угледавши блажену, ловац даде на земљу, и поклони јој се. А она му брзо приђе и са сузама рече: He чини то, човече, јер носиш Божанствене дарове; не бешчести Христове тајне, и не ожалошћуј моју убогост, јер сам недостојна. - И ухвативши ловца за одећу, подиже га са земље. А он, извадивши кивотић са Божанственим Тајнама, даде јој.[30] Преподобна најпре паде на земљу пред Божанственим Тајнама и окваси земљу сузама. Затим устаде, узе Свете Дарове у своје руке, причести се, и са умилењем говораше: Сада отпушташ слушкињу Твоју, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје, и јер у руке своје примих отпуштење грехова. Сада одлазим куда наређује доброта Твоја.
Рекавши то она подиже горе руке своје и стајаше дуго молећи се и славећи Бога. Затим с благословом отпусти ловца к његовој дружини. Ловци се пак задржаше у пустињи неколико дана и наловише много коза и јелена, па кренуше к лађи. A онај ловац се поново издвоји од њих и пође сам цркви, желећи да се удостоји од преподобне молитава и благослова за пут. Ушавши у цркву он се осврте тамо-амо, да би видео светитељку. И тек кад приђе месту где је први пут с њом разговарао, он угледа преподобну где лежи мртва на земљи: руке јој беху прекрштене на грудима, а света душа јој отишла у руке Божије.[31] И припаде ловац к чесним моштима њеним, и целиваше свете ноге њене, и сузама их омиваше. И беше у недоумици шта да ради, јер веома прост, он је више времена провео по пустињама, међу зверињем, неголи по градовима, међу људима. Штавише њему не паде на памет ни то, да пође к својој дружини и извести их о томе, те да заједно с њима погребе то свето тело. Међутим, он сам на брзу руку ископа малу рупу у земљи и положи у њој тело преподобне. При томе он се дрзну, те откину руку од светог тела преподобне на благослов себи, желећи да ту руку чесно чува у дому свом. Но премда он то и учини са вером, из љубави и усрђа према преподобној, ипак то не беше Богу по вољи, као што ће се видети из даљег казивања. Откинувши дакле руку, он је уви у чисту мараму, сакри је у своја недра, па оде својој дружини на лађи, и ништа им не каза. Касно увече они се отиснуше од обале, и разапевши једра запловише при повољном ветру. И сви ловци мишљаху да њихова лађа плови брзо, лети као птица, и надаху се да рано изјутра стигну до Евбејске горе. Но у расвитак они се поново обретоше на истом месту - крај обале острва Пароса, и њихова лађа стајаше непокретна као котвом укопана или пак враћена натраг рибом ремором.[32] Од тога све њих спопаде страх, и они се питаху међу собом, не сагреши ли ко, и не задржава ли их на месту нечији грех, те лаћа ни с места макнути не може. Тада ловац што узе руку преподобне, познаде грех свој, па сиђе са лађе и кришом од другова својих оде цркви. И пришавши моштима преподобне он придружи свету руку њену к саставу на њено место, и, помоливши се мало, врати се к својој дружини. И када он уђе у лађу, тог часа лађа се покрену са свога места, и стаде пловити без икакве сметње, те се сви обрадоваше. Брзо пловећи, лађа се већ приближаваше Евбеји, и ловац онај поче причати друговима својим све што му се догодило: како он прошлога лета обрете преподобну Теоктисту, а како јој овога лета донесе Божанствене Дарове, и како када светитељка умре он узе руку њену, те због тога они бише сву ноћ задржани.
Чувши све то, ловци беше тронути, али на овога ловца стадоше силно роптати и љутити се што им не каза још док беху на острву Паросу, "да бисмо се", говораху они, "и ми удостојили благослова од угоднице Божије". И окренувши лађу, они са великом журбом запловише натраг ка острву Паросу. Када стигоше на острво, они сви заједно одоше цркви, са страхом уђоше у њу и приступише месту где лежаше чесно тело преподобне. Они нађоше место, али тела не нађоше; видеше само отиске на земљи од тела које је лежало ту, пошто су се јасно распознавали трагови где је лежала глава а где ноге. И сви се силно зачудише, и беху у недоумици где се то сакри преподобна. Неки од њих говораху да је васкрсла, а други говораху да није васкрсла пре свеопштег васкрсења него рукама анђела пренесена на неко друго место и погребена, као некада света мученица Екатерина. И онда се сви они разиђоше по целом острву, не би ли је нашли: или васкрслу - живу, или пак мртву на друго место пренесену. Прости и неуки, они хоћаху да докуче тајне Божије, које никоме нису познате. И пошто је свуда врло марљиво тражише, и не нађоше, они се онда вратише у цркву, и са умилењем целиваше место на коме је лежало тело преподобне, и помоливши се, вратише се натраг кућама својим. И причаху свима све о преподобној Теоктисти. И сви дивећи се слављаху Бога, дивног у светитељима Својим; Њему слава вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ МАТЕРА НАШИХ ЕВСТОЛИЈЕ и СОСИПАТРЕ (СОПАТРЕ)

БЛАЖЕНА Евстолија, кћи благочестивих родитеља, од раног детињства свог посвети себе посту и молитви. Горећи љубављу према Господу, она при цару Маврикију[33] остави Рим и отпутова у Цариград. Жељна духовнога савршенства, она се одаде монашким подвизима у једноме од тамошњих манастира женских.
Друга једна млада душа, такође жедна духовног савршенства, кћи цара Маврикија Сосипатра срете једном приликом у Влахернској цркви пресвете Владичице наше Богородице преподобну Евстолију, која се због подвижничког живота већ беше прочула у царскоме граду. Тада Сосипатра усрдно и упорно стаде молити преподобну Евстолију да јој буде духовна мати - наставница. Преподобна пристаде. Сосипатра напусти царски двор, оде у манастир, прими монаштво, и ревносно упражњаваше монашке врлине и подвиге. Сосипатра умоли свога доброг оца, благочестивог цара Маврикија да им устроји обитељ. Цар им купи огроман дом. У њему најпре би устројен храм; затим се појавише и келије за девственице. Ту би уређено и боравиште за престареле.
Блажена Сосипатра, руковођена у духовном животу светом Евстолијом, напредоваше из врлине у врлину. У току времена њима се придружише многе девојке, и заједно са њима упражњаваху тешке монашке подвиге. Много година подвизавајући се у посту, молитви и осталим трудовима, света Евстолија упути многе на пут спасења, па се у миру пресели ка Господу, оставивши као своју наследницу блажену Сосипатру. Блажена Сосипатра управљаше манастиром по примеру своје духовне матере, и достигавши помоћу монашких подвига савршенство у врлинама, она с миром отиде ка Господу.[34]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЈЕВТИМИЈА и НЕОФИТА подвижника Дохијарских

СРБИ по происхођењу аристократи, и сродници високих аристократа Византијских. Јевтимије, најпре друг па ученик светог Атанасија Атонског. А када свети Атанасије основа Лавру и сакупи братство, он постави Јевтимија за дохијара, тојест економа Лавре, због његове скромности, кротости, ревности и равноангелног живота. Ову дужност преподобни Јевтимије обављаше богобојажљиво и у срдно, као да му је од самог Бога наложена. Али жељан виших подвига, он душом жуђаше за усамљеничким молитвеним тиховањем. Ту своју жудњу он саопшти своме другу, наставнику и оцу - светом Атанасију. А овај предвиђајући духовну корист од тога по спасење многих, даде му свој благослов и отпусти га. Изишавши из Лавре, преподобни Јевтимије са неколико братије подиже у месту Дафни манастирчић у име светог Николаја Чудотворца, и назва га Дохијаром, у знак сећања на дужност коју је вршио у Лаври. Будно мотрећи на сваки покрет своје душе, он на своме усамљеничком путу ка небу удвостручи у свом манастирчићу пост и молитву. Своју пак малу дружину он стално подстицаше на молитвену сабраност духовну, објашњавајући им да је њихово војевање, војевање не са телом и крвљу, него с поглаварима и с властима и с управитељима таме овога света (Еф. 6, 12). Но мрзитељ сваког добра, ђаво, учини своје. Сарацени нападоше на Јевтимијев манастирчић у светогорском пристаништу Дафни, опљачкаше га и претворише у развалине.
Преподобни Јевтимије, који благовремено примети нападаче, избеже са братством у оближњу густу шуму. А кад се вратише на развалине свога манастирчића, свети Јевтимије не само не узропта и не клону духом, него од све душе узнесе благодарност Богу што га посети овом муком и милошћу: муком, јер га пљачкаши лишише имовине; милошћу, јер братија и он остадоше у животу. И одмах се дадоше на тражење места згоднијег за усамљеничко молитвено подвизавање. И вођен Богом, преподобни изабра место где се и данас налази свештени манастир Дохијарски. И овај манастир он подиже у име светог Николаја Чудотворца. И ту он продужи свом душом и свом снагом подвизавати се у тешким монашким подвизима, узлазећи из силе у силу, и тако служећи за образац и пример своме маломе братству.
Утом к преподобноме Јевтимију дође из Цариграда сестрић Никола, један од првих доглавника и саветника царевих. Још из младости волећи монаштво, Никола најзад, после смрти својих родитеља, остави блесак и сјај високог дворског положаја и огромна богатства овога света, и дође у манастир к светоме ујаку на сиротовање Христа ради. Преподобни Јевтимије га обуче у монашки ангелски лик, давши му име Неофит. Неофит се одмах даде у тешке монашке подвиге, и брзо порасте у велико духовно дрво које донесе обилне родове Богу: у посту, молитвама, метанијима и осталим врлинама. Блажени пак Јевтимије, видећи да сва братија дубоко уважавају и цене Неофита због његовог узвишеног подвижничког живота, испуни давнашњу жељу душе своје: са пристанком братије предаде Неофиту игуманску дужност, а сам се повуче у потпуно усамљеничко молитвено тиховање. И достигавши дубоку старост, блажени Јевтимије мирно усну о Господу у своме манастиру Дохијарском, и то 990. године.
Узевши у своје руке крму духовне управе, преподобни Неофит мудрошћу својих поука и светих дела умножи братство свете обитељи Дохијарске, постепено је претварајући у лавру. У том погледу он добијаше много прилога од цара из Цариграда: и манастир подиже и многе зграде, са главним храмом светом оцу Николају Чудотворцу. Старајући се неуморно о устројству свога манастира, преподобни Неофит осниваше у разним местима метохе.
Тако, богомудро вођена преподобним Неофитом света обитељ Дохијарска напредоваше у свему. Најзад се у дубокој старости блажени Неофит потпуно повуче у усамљеничко молитвено тиховање. И пун дана и светих врлина он оде у вечни покој Царства Небеског.[35] Молитвама светих отаца Јевтимија и Неофита нека се и ми удостојимо вечних блага у Царству Небеском. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНТОНИЈА

ПОРЕКЛОМ из Сирије, свети Антоније[36] беше каменорезац по занату. Гледајући у своме селу незнабошце како долазе у свој идолопоклонички храм и приносе жртве идолима, свети Антоније их саветоваше да се оставе те заблуде. А када га они не послушаше, он се повуче у једно пусто место. Тамо он обрете једног пустињака и слугу Божјег, коме беше име Тимотеј, и проведе с њим три године. Онда узевши од њега благослов и молитве, свети Антоније поново оде у своје место међу заблуделе незнабошце. Затекавши их баш где празнују своје демоне, он уђе у њихов храм и полупа ове идоле. Због тога га незнабошци ухватише и на разне начине мучише. Потом свети Антоније отпутова у Апамеју Сиријску,[37] и измоли у тамошњег епископа Осије дозволу да сазида храм у име Свете Тројице. А када он поче зидати храм, чуше за то незнабожни житељи његовог места, па дођоше ноћу и колцима га премлатише и тело му здробише. И тако светитељ Божји предаде душу своју у руке Божије.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ХРИСТИФОРА и МАВРЕ

ОВИ свети мученици пострадаше за Христа посечени мачем.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА СОЛУНСКОГ

СВЕТИ Александар претрпе тешке муке при цару Максимијану, 298. године. Изјавивши да је хришћанин, он би ухваћен и примораван да принесе жртву идолима. А он не само одби да то учини, него пун пламене ревности по Богу обори жртвеник са жртвом. Разјарени Максимијан нареди да му се одсече глава. Џелат замахну мачем, али се одједном заустави. - Што чекаш, упита га цар, и не извршујеш наређење? - Имам виђење, одговори овај, и у недоумици сам шта оно може да значи. - Тада свети мученик измоли мало времена за молитву. Пошто заврши молитву, он би обезглављен. Угледавши где испред мученикове душе иде анђео, цар допусти хришћанима да тело светог мученика погребу у граду Солуну.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА НАРСИЈА и АРТЕМОНА

НАМУЧЕНИ, пострадали за Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕЛАДИЈА

У МИРУ скончао подвизавајући се за Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОНИСИФОРА ПЕЧЕРСКОГ

ПОДВИЗАВАО се у Кијево-Печерском манастиру у дванаестом веку. Скончао 1148. год. Мошти му почивају у Антонијевој пештери.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Свети мученици Онисифор и Порфирије пострадали почетком четвртог столећа. Спомињу се понегде и 10. новембра, као н 16. (17) јула. Место Панкеан налазило се крај горе Пангеј у Македонији.
2. Скитска Египатска пустиња, која се скраћено називала "Скит", налазила се у северозападном крају Египта, на триестак километара од Нитријске rope. To je била безводна, каменита пустиња, омиљено обиталиште строгих подвижника Египатских. Због овог "Скита" почели су се називати скитом и други пустињски манастири, подесни за строге подвиге.
3. Спомен преподобног Пимена 27. августа.
4. Ово дрво видео је савременик преподобног Јована 402. године.
5. Спомен преподобног Арсенија Великог 17. маја.
6. Највиши сталеж у Римској царевини.
7. Називајући је Таисијом Млађом, Православна Црква прославља њен спомен 10. маја
8. Спомен његов празнује се 19. јуна.
9. Од овог дела светих моштију Св. Нектарија свечесни старац Амфилохије је пред своју смрт послао једну честицу оцу Јустину Поповићу у Манастир Ћелије, где се ова светиња и до данас налази.
10. Нека неразумна монахиња Магдалина, затрована духом гордости и лажног знања, написа недавно књигу у којој оптужује Светога да је тобоже био "иконоборац, латинофрон и екумениста", тврдећи да је био и против монаштва. Ова несрећница, не имајући ни Духа Божјег који даје простима и неукима просветљење, нити бар светског знања и поштења да не изврће историјске чињенице и истину, - онеспособила је, у својој заслепљености духом прелести и обмане, себе саму да види како је из малог Анастасија, кроз све буре, духовну борбу и искушења времена, Бог саздао Себи сасуд избрани, овог новојављеног Оца Цркве, Нектарија Чудотворца. Бог, молитвама незлобивог светитеља НектариЈа, нека би јој био милостив и дао јој покајање. (Грчки Св. Синод је ову монахињу недавно због тога одлучио од Цркве, док се не покаје).
11. Острво Егина се налази у Сароничком заливу, између полуострва Атике и Пелопонеза, на удаљености сатдва бродом од Атинске луке Пиреја.
12. Спомен Св. Дионисија Егинског и Закинтског 17. децембра.
13. Свети Нектарије је имао жељу да поново обнови у Цркви стари ред ђакониса. To је и учинио у свом манастиру, давши благослов неким од сестара да послужују као ђаконисе при богослужењу и причешћивању.
14. Перга - у Памфилији, у јужном крају Мале Азије. Сада на том месту турски град Бергамо.
15. Византијом се звао Цариград.
16. Ср. Псал. 83, 11.
17. Спомен његов празнује се 10. октобра.
18. По речима св. апостола Павла: Свака жена која се гологлава моли Богу, или пророкује, срамоти главу своју (1 Кор. 11, 5).
19. Очигледно, овде је реч о друтом обретењу чеоне главе светога Претече, које се збило 452. године.
20. Берит - стародревни приморски град на Феничанској обали Мале Азије; данашњи Бејрут.
21. Псал. 135, 25.
22. Псал. 144, 16.
23. Прем. Солом. 5, 19.
24. Лк. 10, 30.
25. Ср. Мат. 25, 1-13.
26. Псал. 22, 4.
27. Царовао од 457. до 474. године.
28. Преподобна Матрона скончала 492. године.
29. Лезвија - Лезбос, острво у Јегејском Мору; главни град Митилена. На северној страни острва налази се град Метимна, или Моливон, са огромним пристаништима (почео опадати још у време Пелопонеског рата (406. год. пре Христа).
30. Поводом овога свети Димитрије Ростовски даје овакво објашњење. У садашње време неки хришћани се чуде што су Божанствене Тајне биле уручене томе ловцу да их носи у пустињу и што се он, световњак и непосвећен, усудио носити Свете Тајне, које само свештеним лицима доликује носити. Али се томе не треба чудити, такав је онда био обичај у Цркви: и непосвећеним лицима допуштало се узимати у руке Божанствено причешће и носити са собом у куће удаљене од цркве или на далеки пут... Но затим свети Оци забранише да непосвећена лица примају у руке и износе из цркве Тело Христово. А нарочито забрани то свети Јован Златоуст са следећег разлога. У време његовог патријарховања у Цариграду нека великашка жена, примивши у цркви честицу пречистог Тела Христовог, однесе је кући својој и помеша са неким враџбинским леком. Дознавши за то, свети Златоуст од тога времена заповеди по свима црквама: да се честице Тела Христова не стављају у руке причеснику, него да се ложичицом дају у уста заједно са Божанственом, под видом вина, Крвљу. До тога пак времена у Цркви се нису употребљавале ложичице, него су се честице Тела Христова стављале у руке хришћанима, a Света Крв се давала из чаше. Међутим, од тога времена по наређењу светог Златоуста Свето Причешће се поче давати помоћу ложичице, и дозвољено је само свештеним лицима носити га, а непосвећенима није дозвољено ни додирнути га, да се не би догодило неко бешчешће Светих Тајни.
31. Преподобна Теоктиста упокојила се 881. године, после подвизавања од 3/ године на острву Паросу.
32. Та риба се у великим јатима јавља око лађа, и омета пловидбу лађа.
33. Маврикије царовао од 582. до 602. године
34. Света Евстолија упокојила се 610. године, а света Сосипатра 625. г.
35. Свети Неофит упокојио се почетком једанаестог столећа.
36. Код Delehaye, y Синаксару Цариградске Цркве: зове се Антонин.
37. Апамеја Сиријска налази се у југозападној Сирији, поред саме реке Оронте. У старини била главни град Сирије. Названа тако по Апами, жени Селевка I, владара Сирије.