ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Јаков брат Господњи. Назива се братом Господњим зато што је био син праведног Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Када праведни Јосиф беше при смрти, он раздели имање своје синовима својим, па хтеде оставити један део и Господу Исусу, сину Пресвете Деве Марије; али се сва браћа овоме успротивише не сматрајући Исуса братом својим. Јаков љубљаше веома Исуса, и изјави, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову св. Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих 70 апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито, као што сведочи св. Апостол Павле (I Кор. 15). Био епископ у Јерусалиму 30 година, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву литургију, која је била сувише дуга за доцније хришћане, те су је морали скраћивати св. Василије и св. Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, рекоше му старешине, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Св. Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога.

2. Св. Игњатије патријарх Цариградски. Син цара Михаила Рангаве. Дође за патријарха после св. Методија 846. године. 858. године збачен с престола и послан у изгнанство. На његово место се запатријарши Фотије, први секретар царев. Но када дође на престо цар Василије Македонац, он опет поврати Игњатија на патријаршество. И управља црквом св. Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир св. Архангела, у коме се и упокоји у Господу у 89. години живота на земљи.

3. Св. муч. Јаков Боровицки. О овоме светитељу зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допливало је једнога дана по реци Мети пред Боровиц 1540. год. и ту се зауставило. Од моштију његових пројавила су се многа чудеса.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈАКОВА, брата Господњег по телу

СВЕТИ Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве.[1] Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик.
О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме.
Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7).
Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска.[2] Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима.[3] Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама,[4] не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли,[5] што значи: "ограда, утврђење људима", или: "праведнији од "свих". Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове.
У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије.[6] Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен.
Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист,[7] који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа.
Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. - На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима.
Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову!
Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. - И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! - Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. - А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате?
Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу.
Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника.
Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ИГЊАТИЈА, патријарха Цариградског

СBETИ Игњатије беше син цара Михаила Рангаве[8] и царице Прокопије. Он, као игуман, дође за патријарха после светог Методија 837. године. Патријарховао 11 година и 5 месеци, па би 858. године збачен са престола и послан у изгнанство. На његово место после годину дана сабор изабра Фотија,[9] првог секретара царевог. Но када дође на престо цар Василије Македонац, он опет поврати Игњатија на патријаршество. И управља Црквом свети Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир светог Архангела, у коме се и упокоји у Господу у 89. години живота на земљи, 887. године. После њега за патријарха дође опет Св. Фотије, по жељи и самог Св. Игњатија.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИФОРА

СВЕТИ Никифор основао манастир у Цариграду; подвизавао се и упокојио се половином петог столећа.

СПОМЕН СВЕТОГ И БЛАЖЕНОГ ЈАКОВА, Боровицког чудотворца

ЗА Светог Јакова зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допловило је једнога дана на санти леда по реци Мсти[10] пред Боровиц 1540. године, и ту се зауставило. Од тамошњих житеља чесно сахрањено, па онда пренесено у нову цркву Силаска Светог и Животворног Духа 23. октобра 1545. године. Од светих моштију блаженога Јакова појавила су се многа чудеса.[11]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРОНИЈА

У МИРУ се упокојио у Господу своме.

СПОМЕН СВЕТА ДВА ДЕТЕТА

ПРИМОРАНИ да трче по жеравици, ова два детета пострадаше за своју веру у Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА РИМЉАНИНА ("РОМЕЈА")

НАСИЛНО ожењен од својих родитеља, он побеже из брачне собе и нашав једну пећину тајно се у њој подвизаваше са зверовима. Био откривен од стране три путника монаха. Преставио се у миру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Спомен светог праведног Јосифа, обручника Пресвете Дјеве Марије празнује се 26. децембра. Сагласно јасним сведочанствима Светога Писма: Мт. 13, 55; Мк. 6, 3; Гал. 1, 17, - Црква јасно разликује светог Јакова, брата Господњег по телу, од припадајућих лику Дванаесторице апостола: Јакова Заведејева, чији се спомен празнује 30. априла, и Јакова Алфејева, чији се спомен празнује 9. октобра. Јаков се назива братом Господњим по телу, као син праведног Јосифа од прве жене. Он је био рођени брат апостола Јуде из лика Дванаесторице (види: Јуд. 1, 1), и Јосије из лика Седамдесеторице, који је такође познат и под именом Јакова "Малог" или "мањег" (Мк. 15, 40).
2. По речима древних писаца: Климента Александријског, Јевсевија Кесаријског и других, по Вазнесењу Спасовом, свети апостоли нису се расправљали међу собом о части, него су светог Јакова изабрали за епископа и првака Јерусалимске Цркве - мајке хришћанских цркава, када му је било 34 године. To cy они учинили, јер га је сам Господ Христос унапред био изабрао за то и одредио.
3. Саборна посланица написана светим Јаковом око 59. год. После Христа. Пуна христомудрих поука.
4. Светиња над Светињама - најсветији део Јерусалимског храма;у њега улазио само првосвештеник, и то једном у години, у дан очишћења. Ho y ово време у храму већ није било Ковчега завета са његовим светињама: озеленелим жезлом Ароновим, златним сасудом са Маном, таблицама закона. Ту се налазио само један камен од првог храма Соломоновог, и завеса која је одвајала Светињу над Светињама од Светилишта, која се у тренутку крсне смрти Спасове раздрла на двоје, од врха до дна.
5. Грчки: (овХ1а8 = заштита, бедем народа.
6. Ананија - син Неведеја, добио првосвештеничко достојанство од Ирода Агрипе II; упоран непријатељ хришћана; уопште, човек дрзак, суров, неправичан; садукеј. Виновник погибије светог апостола Јакова, Ананија је касније клеветнички осудио и светог апостола Павла и желео да га погуби (Д. А. 23, 2-24, 23). Крај Ананије: цар Агрипа га лиши првосвештеништва; а затим би убијен за време устанка Јевреја против Римљана.
7. Фист - римски царски намесник у Јудеји, управљао три године, и скончао око 62. године после Христа. Трудио се да заведе ред у Палестини, служећи се строгошћу и правосуђем.
8. Михаило Рангава царовао од 811. до 813. године.
9. Спомен Светог Фотија празнује се 6. фебруара.
10. Мста - река, истиче из језера Мстина, у Тверској губернији; утиче у језеро Иљмењ, у Новгородској губернији.
11. Постоји податак да се блажени подвизавао као јуродиви Христа ради.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Св. Аверкије равноапостолни. У време цара Антонина беше св. Аверкије епископ у граду Јерапољу Фригијском. У томе граду беше огромна већина незнабожаца, а св. Аверкије управљаше својим малобројним стадом тугујући у срцу због толиког мноштва незнабожаца, идолопоклоника, и молећи се приљежно Богу, да их Бог обрати светлости истине. У време једног шумног празновања идолског, распали се Аверкије ревношћу Божјом, па уђе у храм идолски, и полупа све идоле. Када га разјарени незнабошци хтедоше убити, у том тренутку припадоше Божјем човеку три бесна младића бацајући пену и урлајући, и Божји човек изгна из њих демоне, и младићи посташе здрави и мирни. Видевши то незнабошци обратише свој гнев у дивљење Христовоме чудотворцу, и одмах 500 њих примише крштење. Мало по мало и цео град Јерапољ поверова у Христа и крсти се. Антипат области те Публије имаше мајку слепу. Аверкије јој молитвом поврати вид, те повероваше у Христа Публије и мајка његова и множина других људи. Под старост би св. Аверкије позват у Рим, где исцели полуделу цареву кћер. Неколико пута јављаше се Господ Христос Своме верном следбенику. Људи изблиза и издалека ходише к њему за чудотворну помоћ при неизлечивим мукама. Демони га се не само бојаху, него му и служаху по заповести његовој. По упутству самог Господа проповедао Јеванђеље и по Сирији и Месопотамији. У дубокој старости представио се Господу своме љубљеноме, у граду Јерапољу, крајем II столећа.

2. Преп. Лот. Велики подвижник Мисирски. Савременик Арсенија Великог и Агатона. Подвизавао се у свом манастиру близу једног језера код града Арсиноја, и настављавао многу братију на пут спасења. Његов блиски друг и саветник био је авва Јосиф. Једном Лот рече Јосифу: „авво, ја постим колико могу, држим молитву и безмолвије и размишљам, и још по сили чувам се од скверних помисли. Шта, дакле, још да чиним?" Тада старац устаде, диже руке к небу, и десет његових прстију засијаше као десет пламених свећа. Па одговори Лоту: „ако желиш, то буди сав огњем!" Угодивши Богу и наставивши многе на пут спасења упокоји се св. Лот мирно у V столећу.

3. Спомен чудотворног избављења Москве од Литванаца помоћу Пресвете Богородице. У време кнеза Василија Јовановића Литванци беху заузели Москву, и Руси стајаху у великом очајању. Тада се св. Сергије Радоњежски јави неком заробљеном епископу Арсенију и обећа му, да ће сутрашњег дана Москва бити очишћена од Литванаца силом и молитвом Свете Пречисте. И заиста сутрадан Литванци побегну из града, а руска војска уђе у Москву. И сав народ са сузама радости прослави Бога и Пресвету Богородицу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ РАВНОАПОСТОЛНОГ АВЕРКИЈА, епископа Јерапољског

ЗА царовања Марка Аврелија,[1] сина Антонинова, у граду Јерапољу,[2] у коме имађаше мало хришћана a огромно мноштво незнабожаца, свети Аверкије беше епископ. У време једног великог празника у част идола, сви сакупљени незнабошци у храму свом весељаху се и клањаху бездахним боговима својим, идолима, приносећи им жртве. Свети Аверкије, видевши то, уздахну и заплака што л.уди ослепљени безумљем, оставивши Бога, клањају се ђаволима, и не марећи за Створитеља почитују дело руку људских. Затворивши се у своме дому епископ се мољаше, говорећи: Боже векова и Господе милости, Ти си створио васељену и одржаваш је; Ти си послао Јединородног Сина Свог на земљу да се оваплоти ради човека; Ти сада погледај с неба на сав свет; погледај и на сшај град, у коме си ме поставио за пастира разумних оваца Својих; погледај на помрачене у њему људе: они поштовање које приличи Теби, одају поганим демонима и делу руку својих; Господе, ове заблуделе људе избави од погибли, приведи их из таме к светлости Твојој, приброј их избраноме стаду Твоме!
После ове усрдне молитве светитељ заспа, пошто већ беше nana ноћ; и у сну њему предстаде младић неисказане лепоте, који дајући му у руке жезал говораше: Аверкије, иди сада у име моје и овим жезлом полупај начелнике заблуде! - Пренувши се од сна Аверкије разумеде да му се у виђењу јавио сам Господ, јер осети у срцу свом неисказану радост. И испунивши се ревности он одмах устаде, па узевши велику мотку, на коју наиђе, он те исте ноћи у три сата по мраку похита ка Аполоновом храму, у коме се јуче бучно празновало и много жртава принело. У томе храму беше много великих, скупоцених и вео ма украшених идола. Стигавши пред храм, Аверкије нађе врата закључана. Он удари у њих, и она се тог тренутка отворише. Ушавши у храм, свети епископ стаде најпре ударати идола Аполоновог, а затим и остале. И све их полупа и разби у ситне делиће. А глуви и неми идоли, безгласни и бездахни и немоћни, не могаху се заштитити када их светитељ разбијаше. Само се чула лупа од удараца и тресак од стропоштовања идола на земљу.
Жреци идолски који живљаху близу храма, пробудише се од велике лупњаве у храму, и не могаху да схвате шта је то. И потрчавши у храм, они угледаше идоле богова својих где полупани леже на земљи, и светог Аверкија како парчад идола гази ногама и разбија их жезлом. И уплашише се жреци. А свети Аверкије, обративши се њима, рече са гњевом: Идите к начелницима града и к свему народу, и кажите, да су се богови ваши на јучерашњи празник силно напили, па се ноћу побили међу собом, и тако попадали на земљу и разбили се. - Рекавши то, светитељ оде дому свом, као снажан јунак који победи непријатеље, што идоли заиста и беху, пошто многе душе људске одвукоше у погибао.
Жреци идолски одмах се упутише градским начелницима, и обавестише их о свему што учини Аверкије. А када се раздани, та се вест зачас рашири по целоме граду, и стекоше се у храм сви, и мали и велики, и прост народ и начелници. И кад угледаше идоле богова својих поразбијане на ситну парчад и разбацане по земљи, запрепастише се. Па испунивши се велике јарости, стадоше сви викати: Смрт Аверкију! - Неки додаваху томе: Пошаљимо га цару, нека тамо добије муке које је заслужио злочином својим! - А неки предлагаху: Хајдмо да му кућу запалимо, и њега са кућом! - Међутим начелници говораху народу: He усуђујте се запалити кућу Аверкијеву; јер ми се бојимо да пожар не захвати сав град, ако ви запалите Аверкијеву кућу. Боље је да ухватимо Аверкија, па или да му сами судимо по закону, или да га пошаљемо на виши суд.
Док је узрујани народ тако грајао и већ хтео да нападне на Аверкијев дом, неки епископови суседи отрчаше к Аверкију у његов дом; они затекоше светог епископа где поучава сабране око њега верне, и испричаше што чуше у народу, који хоће да навали на његов дом и да њега ухвати као злочинца. - Чувши то, верни се уплашише, и молише светог пастира свог да се склони из свога дома и прикрије за кратко време, док се не стиша народ. Светитељ пак, ни најмање се не бојећи, одговори: Господ је заповедио Својим ученицима да они смело без икаквог страха проповедају свима народима реч спасења. Па зар ја да се бојим оних што су устали на мене и траже душу моју због моје ревности за Бога мог? Ако се и сакријем од руку људских, како ћу се сакрити од руке Божије? И које ме то место може сакрити од њега? Браћо, заиста не доликује нама да се бојимо и да се кријемо, када нам је Господ помоћник и чувар живота нашег. Страдати за Њега јесте благо, а умрети за Њега слађе је од сваког срећног живота.
Рекавши то, свети епископ изађе из свога дома и упути се ка средишту града, а за њим иђаху верни. Дошавши тамо где се обично скупљао народ, и севши на повисоко место, он стаде учити људе које тамо затече, да познаду истинитога Бога, да схвате прелест демонску и лажност богова својих, да одбаце идолопоклонство, а да верно служе Јединоме Богу, Творцу свега света, који живи на небу. Тада неки од незнабожаца отидоше к начелницима градским и к народу, сабраном код Аполоновог храма, и разјареном због поразбијаних идола, и обавеетише их да Аверкије усред града учи људе Христовој вери. Чувши то, сви се још више разјарише против Аверкија, што он не само идоле њихове полупа него се, ето, дрзнуо да и веру своју хришћанску јавно проповеда. У таком бесу они појурише ка месту где се светитељ налазио, да га на месту убију. Међу тим народом беху и три одавно ђавоимана младића. А кад се народ стаде приближавати к светитељу, ова три младића по дејству ђавола што беху у њима добише наступ, и стравично запомажући све страховито уплашише. Раздравши на себи хаљине своје, они стадоше зубима својим кидати своје сопствено тело и гристи руке своје. Затим павши на земљу, они се ваљаху, и пену бацаху, и често ужасне крике пуштаху, запомажући: Аверкије, заклињемо те јединим истинитим Богом, кога ти проповедаш, не мучи нас пре времена.
Ужаснути овако страшним призором људи стадоше, и посматрајући потресно мучење она три младића и слушајући њихове стравичне урлике и крикове, они претрнуше од страха. И заборавивши ради чега су дошли, они стишани у недоумици чекаху шта ће бити, и шта ће са тим младићима учинити Аверкије, кога ђаволи моле да их не мучи. А свети Аверкије стаде се молити, говорећи: Оче возљубљеног Сина Свог Исуса, Ти нам отпушташ грехе па макар их било безброј, и дајеш нам све корисно што од Тебе иштемо, - Тебе сада призивам и молим: одагнај ђавољу напаст од ових младића, да би и они одсада ишли путем заповести Твојих, следујући светој вољи Твојој, и да преко чуда које учиниш на њима, многи поверују у Тебе, Јединог свемоћног Бога, и приљубе се уз Тебе, и познаду да нема другога осим Тебе.
Помоливши се тако Богу, светитељ се обрати к мученим ђавоиманим младићима, и ударајући их овлаш по глави жезлом, који држаше у руци, рече: У име Христа мога наређујем вам, ђаволи, изиђите из младића, не повредивши их ни најмање. - Тада ђаволи, повикавиш ужасним гласом, изиђоше из младића који лежаху на земљи као мртви. А свети Аверкије, узевши свакога од њих за руку, подиже са земље. И они тог часа постадоше здрави и паметни, и припавши к светитељу, целиваху чесне ноге његове.
Када то народ виде, нестаде јарости у њега, и он повика: Једини истинити Бог јесте Бог кога Аверкије проповеда! - Затим стадоше распитивати светитеља: Реци нам, човече Божји, да ли ће нас примити Бог твој, ако My приступимо? Да ли ће нам опростити безбројне грехе наше, ако се обратимо к Њему? Научи нас како да верујемо у Њега. - А свети Аверкије, отворивши уста своја, стаде их учити познању Бога, и продужи реч своју до три сата после подне. Онда нареди да донесу к њему све болеснике; и он их исцели призивајући име Исуса Христа и мећући руке своје на њих. Чувши његово учење и видевши чудеса, сви људи повероваше у Господа Исуса Христа, и молише светог Аверкија да их крсти. Но пошто већ беше вече, светитељ одложи њихово крштење за сутрадан, наредивши свима да се припреме за свето крштење. А када се сутрадан народ опет сабра к њему, он их све одведе к цркви, и поново их доста поучи. Затим сатворивши уобичајене молитве, он крсти тога дана пет стотина људи. И у току немного дана не само Јерапољ него и суседне градове и села он приведе вери и крштењем их присаједини Богу. И разнесе се слава његова свуда. И многи болесници из разних и далеких страна долажаху к њему и добијаху двоструко исцељење: исцељење тела и исцељење душе.
Једна угледна жена по имену Фриела, мајка Евксенијана Поплијана, намесника царског на Истоку, бејаше слепа. Но чувши за светог Аверкија да исцељује многе и разне болести, она нареди те је одведоше к светом Аверкију. Затекавши светитеља где учи народ, она паде к ногама његовим, молећи га да јој отвори ослепеле очи њене. А светитељ, бринући се најпре о просвећењу душевних очију њених, упита је да ли верује у Христа Исуса који отвори очи слепоме од рођења. И када Фриела обећа да ће поверовати, и сузама заливаше ноге светитељу, светитељ, помоливши се Богу, дотаче се очију њених и рече: Светлости истинита, Исусе Христе, дођи и отвори очи слушкиње Твоје! - И тог часа Фриела прогледа, и би крштена од светитеља. Крстивши се, она даде светитељу пола имања свога да разда сиротињи. И добивши потребне поуке од светог епископа, она се врати дому своме. А син њен Евксенијан Поплион, царски намесник, видевши матер своју да је прогледала и сазнавши да јој свети Аверкије молитвама својим отвори очи, зажеле да га види и да му заблагодари за исцељење своје мајке. А светитељ и Евксенијана научи вери и обрати га Христу.
После тога три друге жене, које такође беху ослепиле, приступише к светитељу и поклонивши му се рекоше: И ми верујемо у Христа Исуса кога ти проповедаш; стога те молимо, отвори и нама очи, као што си отворио Фриели. - Светитељ им одговори: Ако стварно верујете у истинитога Бога, као што тврдите, онда ћете угледати светлост Његову. - Рекавши то, светитељ подиже очи своје к небу и стаде се молити. Док се светитељ мољаше, сиђе с неба зрак неисказане светлости, који превазилажаше сијање сунца, и обасја сво место где свети Аверкије стајаше и мољаше се. И сви присутни падоше на земљу, не могући гледати ту неисказану светлост, само три слепе жене стајаху непомично. А кад се та светлост дотаче очију тих слепих жана, оне одмах прогледаше, и блистање небеске светлости престаде. Светитељ упита прогледале: Шта угледасте најпре, када вам се отворише очи? - Прва рече: Ја видех Старога[3] данима који се дотаче мојих очију. - Друга рече: Ја видех прекрасног Младића који се дотаче мојих очију. - А трећа рече: Ја видех мало пресветло Дете које се дотаче мојих очију. - Чувши то, светитељ и сви што беху прославише Бога, Једнога у Тројици, који твори дивна и преславна чудеса.
Затим свети Аверкије, сазнавши да и у суседним градовима и селима има много болеоника који пате од разних болести, крену са ученицима својим и, угледајући се на Господа свог, прохођаше градове и села, учећи људе о царству Божјем и исцељујући болеснике. Дошавши у једно место звано Селиште, поред реке, он преклони колена и помоли се говорећи: Господе милосрдни, услиши мене слугу Твога, и подај благодат месту овом: нека потекне овде извор топлих вода, и нека сви који Се мију на њему добијају исцељење од сваке болести и немоћи. - И када заврши молитву, изненада би гром из ведра неба, и сви се присутни препадоше. А после грома изби извор топлих вода на месту где свети Аверкије узнесе коленопреклону молитву. Тада светитељ нареди људима што беху с њим, да копају дубоке ровове за сабирање топлих вода, и свима болесницима наложи да се мију у. тој води, и сваки који се измивао, добијаше исцељење молитвама светитељевим.
Једном ђаво, желећи да искуша светог Аверкија, узе на себе изглед жене и приступи светитељу иштући благослов од њега. А светитељ, погледавши у лице ђавола, хтеде да се окрене од њега, но притом се удари десном ногом о камен, и повреди глежањ, тако да му се и рана појави. Осетивши јак бол, светитељ стајаше ћутећи и држећи се руком за оно место где беше рана. На то се ђаво громко насмеја, па узевши свој обични изглед рече светитељу: Немој ме сматрати за једног од ништавних н малих ђавола, које ти изгониш. Ја сам старешина њихов; и ето, задао сам ти рану; и ти који друге исцељујеш од болести, сада си сам болестан.
Рекавши то, ђаво уђе у једнога јуношу који стајаше покрај светитеља, и поче га мучити. А свети Аверкије, помоливши се Богу, запрети ђаволу и истера га из јуноше. Изишавши из јуноше, ђаво повика: Многа ми зла чиниш, Аверкије, и не даш ми да овде мирно живим; постараћу се да ти се осветим, и примораћу те да под старост своју путујеш у Рим.
Вративши се дому своме, свети Аверкије седам дана нити што једе нити што пи, него пребиваше у посту и свуноћним молитвама, молећи Бога да не да врагу таку власт над њим, те да он иде онамо куда ђаво хоће. Седме пак ноћи светом Аверкију се Господ јави у виђењу и рече: Аверкије, по моме промислу ти ћеш бити у Риму, да би и тамо познали име моје. Стога се не бој, јер ће благодат моја бити с Тобом.
Ово виђење укрепи светог Аверкија, и он исприча братији што чу од Господа који му се јавио. Ускоро после овога ђаво, који се хвалио да ће приморати светог Аверкија да путује, поче то вешто приводити у дело.
У то време цар римски Марко Аврелије учини својим сацарем Луција Вера, и вери за њега своју кћер Лукилу. Но пре свадбе ђаво уђе у ту девојку и стаде је мучити. To баци у велику тугу оба цара, и оца и вереника. Они сабраше из целе земље најискусније лекаре, маге и жреце, трудећи се на све могуће начине да излече Лукилу. Али од свега тога не би никакве користи. Напротив, из дана у дан девојци биваше све горе и горе. А једнога дана ђаво поче викати у девојци, говорећи: Нико ме одавде не може истерати осим Аверкија, епископа Јерапољског.
Када то чу отац девојчин, цар Марко Аврелије, он одмах посла Евксенијану Поплиону, свом царском намеснику на Истоку, писмо оваке садржине: Наша царственост је сазнала да у подвластној ти области постоји неки Аверкије, епископ Јерапољски, муж толико силан у хришћанској вери, да може и ђаволе изгонити и разне болести исцељивати. Пошто нам је он потребан, то ми шаљемо два наша достојанственика, Валерија и Ваоијана, да га са сваком почашћу доведу к нама. А твоме достојанству наређујемо да га приволиш да нам радо дође, због чега ће ти од нас бити не мала награда.
Добивши овакво писмо од цара, царски намесник оде к светом Аверкију и стаде га молити да иде у Рим к цару са царским изасланицима. А свети Аверкије, сетивши се да се ђаво хвалио како ће га под старост приморати на тешко путовање у Рим, помисли у себи: Иако си се, враже, постарао да приведеш у дело оно што си у гордости својој хвалисаво обећао да ми приредиш, ипак се нећеш обрадовати: јер имам наду у Господа да се моја старост неће узалуд потрудити, него ћу и тамо сатрти гордост твоју силом Христа мога, који ми у виђењу обећа благодат Своју.
Спремивши све што My беше потребно за пут, светитељ крену призивајући у помоћ свемоћног Бога. А спреми за пут ово: мало хлеба, и један кожни мех у који нали вино, јелеј, сирће и воду, и учини да се ове течности не помешају једна са другом. И када му за време пута беше потребно вино, то из меха тецијаше само вино; када му беше потребан јелеј, онда из меха излажаше само јелеј; када му беше потребно сирће, онда излажаше само сирће; а када му беше потребна вода, тецијаше само вода. Тако свака течност истицаше посебно, иако све оне беху заједно у једноме меху. Једном ученик светитељев хтеде да без благослова његовог наточи себи из меха чашу вина, и гле, потекоше заједно све течности помешане: и вино, и јелеј, и сирће, и вода, тако да он не могаде окусити од те мешавине. Запрепашћен, он исповеди свој грех светитељу, замоли од њега опроштај, и тада, по благослову блаженога, свака течност стаде поново истицати одвојено.
Када свети Аверкије стиже у Рим, цар са својом женом Фаустином прими га с чешћу, и одведе к својој кћери, мученој од ђавола. А кад ђаво угледа светог Аверкија, насмеја се и рече: He рекох ли ти, Аверкије, да ћу ти се осветити за јаде што си ми задао, и да ћу те натерати да под старост путујеш у Рим? - Да, заиста је тако, одговори светитељ, али ти ово неће бити на радост, проклети ђаволе. - И нареди светитељ да девојку изведу из палате напоље. А када је вођаху, ђаво се одупираше не желећи да иде, но девојку ипак силом вођаху. Тада ђаво стаде бацати девојку на земљу и бити је, а свети Аверкије, подигавши очи своје к небу, усрдно се мољаше Господу за исцељење страдајуће девојке. Онда ђаво поче запомагати: Заклињем те самим Христом твојим, немој ме послати ни у бездан ни у које друго место, него ми дај да се вратим онамо где сам био пре овог времена. - Светитељ одговори: Враже, поћи ћеш ка оцу своме, Сатани. Али пошто си намучио мене старца да овамо допутујем, то се и ти нећеш вратити одавде без муке и празан. Ево лежи камен, (пред дворцем бејаше огромно велики камен, да га је мноштво народа једва могло само покренути с места; на тај камен светитељ указа руком), наређујем ти, ђаволе, именом Господа мог Исуса Христа, да овај камен однесеш у моје отачаство, у град Јерапољ, и положиш код јужне градске капије.
Тада ђаво, као роб и заробљеник, везан клетвом, изађе из цареве кћери, узе тај камен, и тешко стењући понесе га по ваздуху преко иподрома. И сви људи што тамо беху, са великим удивљењем гледаху камен ношен по ваздуху и чујаху громко стењање ђавола, али њега самог не могаху видети. Одневши камен у Јерапољ, ђаво га положи на оном месту, где му беше наредио свети Аверкије. А житељи Јерапоља, видећи огромни камен где изненада паде из ваздуха, беху пренеражени, и разумеше ту тајну тек када се к њима врати свети Аверкије.
Међутим царева кћи, ослободивши се злог мучитеља, лежаше безгласна као мртва крај ногу Аверкијевих. Видећи то мати њена, царица Фаустина, помисли да је кћи њена умрла, и стаде плакати. Но свети Аверкије пружи руку своју и подиже девојку живу, здраву и потпуно разумну. Тада се силно обрадоваше њени родитељи, сав дом царски би понесен весељем због исцељења цареве кћери. А родитељи њени послаше радосну вест и зету своме Луцију Веру, који у то време ратоваше противу Парћана, извештавајући га о оздрављењу његове веренице. Светитељу пак они нуђаху богате поклоне, и обећаваху му дати све што буде хтео. Али он не узе ни злата ни сребра, нити икаквог имања, и говораше: БогатствО није потребно ономе коме су хлеб и вода као царски обед и као гозба велика. - А заиска само две ствари: прво, да се сиромашним хришћанима у Јерапољу сваке године даје из царских данака по три хиљаде мера пшенице; друго, да се о царском трошку подигну купатила код извора топлих вода, које светитељ молитвама својим изведе из дубине земље на исцељење болних. Цар то одмах с радошћу прихвати, и даде и писмени налог за то.
Светитељ после тога остаде још неко време у Риму, утврђујући у вери Цркву Христову. И њему се у виђењу јави Христос и рече: Ваља ти, Аверкије, бити у Сирији, и тамо проповедати име моје, и утврдити цркве моје, и исцелити мноштво болесних.
После тога виђења свети Аверкије моли цара да га отпусти, али цар не пристајаше, бојећи се да у одсуству светитељевом ђаво поново не уђе у кћер његову. Међутим светитељ усаветова цара да се не боји, убедивши га да се ђаво не може вратити. Па и после тога цар нерадо отпусти светитеља.
Севши на лађу, свети Аверкије отплови у Сирију; и прво посети Антиохију, затим отпутова у Апамеју, и у друге тамошње градове, васпостављајући мир у црквама, узнемиреним јересју маркионита.[4] Прешавши преко Еуфрата, светитељ посети цркве у Низибији,[5] и у свој Месопотамији. Одатле оде у Киликију[6] и Писидију;[7] посети и Синад,[8] митрополију Фригијоку. По свима тим областима и градовима он би од велике помоћи Цркви Божјој, многе неверне обрати у веру Христову, јеретике посрами и одагна, верне учврсти у вери, заблуделе изведе на пуг истине, из многих људи изагна духове нечисте, и огромно мноштво разноврсних болесника исцели. И светог Аверкија сви стадоше називати равноапостолним: јер нико, осим светих апостола, не обиђе тако много земаља и градова. Тако светитељ овај пронесе славу Христа Бога и много послужи спасењу људи. После тога се светитељ врати у Јерапољ.
Када житељи Јерапоља чуше да се њихов пастир враћа к њима и да се већ налази недалеко од града, похиташе му у сусрет сви, и мало и велико, и жене и деца, и с неисказаном радошћу припадаху к њему, као деца к оцу, и добијаху од њега благослов, којега одавно већ беху жељни. Ушавши пак у град, свети Аверкије се упути У цркву, и севши на свој престо даде свима мир и поучи их много. И сви се радоваху повратку светога епископа, а нарочито ништи и убоги, пошто свети Аверкије донесе са собом царску грамату која наређује да им се за исхрану додељује сваке године по три хиљаде мера пшенице из царских данака. И пшеница је била давана све до дана Јулијана Одступника, који то укину и царску грамату одузе. Старањем светог Аверкија бише подигнута, по царевом наређењу, и купатила код извора топлих вода.
Остале године свога живота свети Аверкије проведе у светости и правди, мудро руководећи своју паству. О својој пак кончини он би унапред обавештен: јер му се у виђењу јави Господ, и рече: Аверкије, већ се приближи време да отпочинеш од трудова својих.
После тога свети Аверкије сазва своју паству, и обавести их да се ближи крај његовог живота на земљи, па им, по обичају свом, одржа опширну поуку, саветујући све: да буду непоколебиви у вери, чврсти у нади, и нелицемерни у љубави. Затим светитељ припреми себи гроб, па давши свима мир и благослов, предаде свету Аушу своју у руке Господа свога.
Тако свети равноапостолни Аверкије сконча у седамдесет трећој години свога живота.[9] Сви житељи града Јерапоља топло оплакаше свога пастира, и побожно погребоше чесно тело његово, и камен онај, који некада по светитељевом наређењу би пренесен из Рима, положише са великом муком на гроб преподобнога. И молитвама светитељевим даваху се многа исцељења, како од његовог гроба, тако и од топлих вода, које он изведе својом молитвом. Молитвом његовом нека Господ и на нас богато излива милост Своју вавек. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛОТА

ВЕЛИКИ подвижник Египатски. Савременик Арсенија Великог и Агатона. Подвизавао се у свом манастиру близу једног језера код града Арсиноја, и настављао многу братију на пут спасења. Његов блиски друг и саветник био је ава Јосиф. Једном Лот рече Јосифу: "Аво, ја постим колико могу, држим молитву и безмолвије и размишљам, и још по сили чувам се од скверних помисли. Шта, дакле, још да чиним?" Тада старац устаде, диже руке к небу, и десет његових прстију засијаше као десет пламених свећа. Па одговори Лоту: "Ако желиш, труди се да постанеш сав огаљ у молитви!" - Угодивши Богу и наставивши многе на пут спасења, упокоји се свети Лот мирно у петом столећу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РУФА

ПРЕПОДОБНИ отац Руф подвизавајући се у Господу скончао у миру. Упитан једном: Шта је безмолвије - исихија (= riffuxia), и какваје корист од њега? старац одговори: "Безмолвије је седети у келији са познавањем Бога и са страхом Божјим, уздржавајући се од злопамћења и високоумља. Исихија је мајка свих врлина, и она чува монаха од распаљених стрела нечастивога, не дајући им да га оне ране. Да, брате, стекни њу сећајући се свог часа смртног."

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ТЕОДОРА и ПАВЛА РОСТОВСКИХ

СBETИ оснивачи Борисогљебског манастира на реци Усћи, на двадесетак километара од Ростова, у Јарославској губернији. Преподобни Теодор, први настојатељ овог манастира, пред крај свога живота предао игуманство преподобном Павлу, a сам се повукао на обале реке Ковже, где је и основао манастир светог Николаја. Упокојио се он у првој обитељи 1409. године. Ускоро после њега престави се и преподобни Павле.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА ЕПИСКОПА и ИРАКЛИЈА ВОЈНИКА и четири жене АНЕ, ЈЕЛИСАВЕТЕ, ТЕОДОТИЈЕ и ГЛИКЕРИЈЕ

СВЕТИ Александар бејаше епископ и учењем својим многе V незнабошце обрати у веру Христову и крсти их. Због тога би ухваћен од игемона и стављен на многе муке; примораван да принесе идолима жртву, он не хтеде. Гледајући његово јунаштво и трпљење, војник Ираклије поверова у Христа. Због тога и он би најпре много мучен, па напослетку мачем посечен; и тако овенчан венцем мучеништва. Свети пак Александар благодаћу Господњом би изненада за трен ока исцељен од рана и потпуно оздрављен. To привуче вери Христовој четири жене: Теодотију, Гликерију, Ану и Јелисавету. Оне ступише пред игемона, изобличише лажност идола и због тога им главе одсекоше. После свију и Александар би посечен мачем, и отиде ка Господу, и доби од Њега венац победе.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЗАХАРИЈЕ

СВЕТИ мученик Захарија пострада за Христа бачен у море.

СПОМЕН ЧУДЕСНОГ ИЗБАВЉЕЊА МОСКВЕ од Литванаца

ИЗБАВЉЕЊЕ ово догоди се помоћу Пресвете Богородице. У време кнеза Василија Јовановића Литванци беху заузели Москву, и Руси стајаху у великом очајању. Тада се свети Сергије Радоњежски јави неком заробљеном епископу Арсенију и обећа му, да ће сутрашњег дана Москва бити очишћена од Литванаца силом и молитвом Свете Пречисте. И заиста сутрадан Литванци побегну из града, а руска војска уђе у Москву. И сав народ са сузама радости прослави Бога и Пресвету Богородицу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Царовао од 161. до 180. године.
2. Јерапољ - богати град у Фригији, Малоазијској области.
3. Стари данима - тако се назива Прво Лице Свете Тројице. Тај назив употребио је свети пророк Данило, описујући једно од својих тајанствених виђења у Вавилону.
4. Маркионити - јеретици другога столећа, признавали два начела: доброг Бога и материју, која се налази под владавином ђавола, бића злог и вечног.
5. Низибија или Низибида - велики и многољудни град у области Мигдонији, у Месопотамији.
6. Киликија - југоисточна приморска покрајина Мале Азије.
7. Писидија - област Мале Азије.
8. Синад или Синади - град на северу Фригије. Сада - развалине близу Ескикари - Хасаф.
9. Преставио се око 167. године.
10. Ови свети мученици пострадаше у Адријанопољу у трећем столећу.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Иларион Велики. Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких, у селу Тавати близу Газе Палестинске. Дадоше га родитељи на науке у Александрију, где даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Христа Господа и крстивши се, пожели свецело предати се Господу на службу. С том жељом у срцу посети Иларион св. Антонија у пустињи, и поста његов ученик. Потом се врати у своју постојбину и подвизаваше се близу Мајума, код Газе. Демони су га плашили разним страшилиштима, но он их је молитвом Богу и крсним знамењем вазда побеђивао и одгонио. Око њега се сабра мноштво љубитеља духовног живота, и св. Иларион поста за Палестину оно што је за Египат био св. Антоније. Божествен учитељ, неослабни подвижник, диван чудотворац, Иларион је био уважаван не само од хришћана него и од незнабожаца. Но бојећи се похвале људске — и говорећи кроз плач: „тешко мени, примих на земљи плату своју!" — он је бегао из места у место само да би се укрио од људи и остао сам са својом душом и Богом. Тако се настањивао и извесно време живео у Мисиру, у Сицилији, у Далмацији и најзад на Кипру, где је и скончао свој многотрудни живот около 372. г. у 80. години свога живота. Чудотворне мошти св. Илариона пренесе ученик његов Исихије у Палестину и положи у манастир њиме основани.

2. Св. Иларион еп. Мегленски. Рођен од родитеља знатних и побожних. Његова бездетна мајка дуго се молила Богу да јој да једно дете, и по молитви њеној јави јој се Пресвета Богородица и утеши је речима: „не тугуј, родићеш сина, и он ће обратити многе к светлости истине". Кад је Илариону било три године, из његових уста чула се непрестано песма: „свјат, свјат, свјат Господ Саваот!" Добро школован он се замонаши у 18 години, и основа манастир са типиком св. Пахомија. 1134. год. рукоположи га за епископа Мегленског Јевстатије архиепископ Трновски. Велику борбу водио је св. Иларион скоро целог живота против богумила и јерменских јеретика. Но својом ученошћу духовном и светошћу несравњивом посрамио их је све, и многе од њих привео Православљу. Упокојио се мирно и преселио у царство Господа свога 1164. год.

3. Преп Филотеј. Рођен у Хрисопољу у Македонији. Турци га отму од мајке му удове, и заједно са још једним му братом баце у тамницу. Из тамнице их чудесно спасе Пресвета Богородица и пренесе у један манастир у Неаполису Малоазијском. Његова мајка доцније нађе своје синове као монахе, па се и сама замонаши. Филотеј пређе у св. Гору, где се подвизавао најпре у ман. Дионисијату, а потом у пустињи. Чудесан подвижник и велики победитељ силе демонске. Упокојио се мирно у 84. год. живота. Наредио да се не сахрањује него да му се тело баци у шуму птицама и зверовима. Доцније један рибар ноћу виде велику светлост у шуми и озебао пође да се огреје, мислећи да је ватра. Но светлост не беше од ватре него од чудотворних моштију св. Филотеја.



Из  ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛАРИОНА ВЕЛИКОГ

ПРЕПОДОБНИ Иларион роди се 291. године у селу Тавати, близу Газе Палестинске. Родитељи његови беху незнабошци. Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких и јави као Христов миомир. Послат од родитеља у Александрију на школовање, даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Господа Христа и поверовавши у Њега он прими свето крштење; и често одлазећи у цркву он свесрдно слушаше реч Божију. Упражњавајући врлине и срцем горећи љубављу к Богу, он стаде размишљати о томе на који би начин угодио Богу. И чувши о светом Антонију Великом, о чијем се врлинском животу слава шираше у то време свуда, Иларион зажеле да га види, и крену к њему хитно. Стигавши до места његовог боравка у пустињи, Иларион угледа светолепо лице његово и чу његове медоточиве речи које му показиваху пут што води савршенству. И проведе Иларион неко време поред светог Антонија, посматрајући његов равноангелни живот, усрдне и честе молитве, рукодеље и непрекидни труд, пост и уздржање, љубав к ближњима и нестицање, и друге подвиге монашкога усавршавања.
Преподобном Антонију долажаше мноштво људи: једни, да се исцељују од својих недуга; други, да добију од њега благослов; трећи, да слушају његове богонадахнуте и душекорисне поуке. Пошто због тога тамо не беше савршене усамљености и тишине, Иларион не хте дуго остати тамо, него реши да потражи такво место, где би могао живети насамо с Богом и далеко од сваке вреве. Стога, добивши благослов од преподобног Антонија, он се врати у своју постојбину. He затекавши родитеље своје међу живима, он раздели своје имање на два дела: један део даде сродницима, а други сиротињи, не оставивши себи ништа, "сматрајући све за трице" (Флб. 3, 8), одричући се и целога света и себе самога, еда би могао постати ученик Христов и подражавалац Његовог сиромаштва.
Оставивши на тај начин све ништарије, Иларион оде у пустињу што је на осам километара од Мајуме Газке, и настани се тамо између мора и језера. У тој пак пустињи живљаху разбојници, и неки му познаници саветоваху да се уклони одатле, да не падне у руке разбојницима и буде убијен. Но преподобни Иларион се није бојао смрти телесне, желећи да се избави од смрти духовне. Треба, говораше он, бежати од разбојника који убијају душу, а разбојника који убијају тело ја се не бојим: Господ је просветљење моје и Спаситељ мој; кога ћу се бојати? Господ је заштитник живота мог; кога ћу се плашити? (Пс. 26, 1). - И живљаше преподобни у посту и непрекидној молитви. Храна му беше петнаест смокви на дан, и то по заласку сунца; а одећа му беше: власеница, и кожна мантијица коју му даде преподобни Антоније.
Ненавидник свакога добра ђаво, видећи како га млади монах побеђује, крену у рат против њега. Желећи да духовног војника победи телесном похотом, он стаде распаљивати младо тело његово и смућивати му ум нечистим помислима. Осетивши нечистога змаја који хоће да га уједе жаоком, Иларион иступи против њега још већим умртвљавањем тела и победи врага, наоружавши се усрдном молитвом к Богу. Он додаде пост посту и труд труду, не окушајући хране по три, а понекад и по четири дана. И изнураваше он тело своје: некада копајући земљу, некада плетући корпе, и говораше себи апостолске речи: Ко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Нечисте пак помисли он изгоњаше из срца бијући себе у прса, попут цариника, и уздишући из дубине срца. А тело своје Иларион називаше магарцем, и овако му говораше: Магарче, ја ћу укротити тебе да не бесниш: хранићу те не јечмом него плевом; морићу те глађу и жеђу; натоварићу те тешким товаром, те да помишљаш на храну а не на нечистоту. - Ове речи, говорене телу, он стварно привођаше у дело: јер он толико изнури своје тело, да од њега остадоше само кости, покривене кожом.
Када ђаво виде да овим ратовањем не постиже ништа, и не само не победи преподобнога него напротив сам би побеђен од њега, он намисли да га утварама и привиђењима заплаши. Тако, једне ноћи свети Иларион стојећи на молитви чу плакање деце, кукање жена, рикање лавова и гласове других дивљих зверова и животиња, вреву и метеж као од велике битке. Јер ђаво нарочито доведе пук својих другова који викаху на разне начине, да би се Иларион поплашио од саме њихове вике и побегао напустивши пустињу. Међутим свети Иларион, схвативши да су све то само ђаволска застрашивања, осени себе крсним знаком, и наоружавши се штитом вере, паде на колена, још усрдније молећи се Богу да му пружи помоћ одозго. И лежећи распрострт ничице на молитви, преподобни побеђиваше врага који је ударао на њега.[1] Но подигавши се мало, желећи да очима види оно што ушима чује (а ноћ беше веома светла, пуна месечине), кад гле! на њега са великом хуком јураху огромна кола са страшним и свирепим коњима, и он повика: Господе Исусе Христе, помози ми! - и тог тренутка се раседе земља и прогута сву ђавољу силу. А преподобни запева, као славећи победу над фараоном: Певаћу Господа, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море; пружи десницу своју, и прождре их земља... Једни на колима, други на коњима, а ми ћемо призвати име Господа Бога нашега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се (2 Мојс. 15, 1.12; Пс. 19, 8-9).
Међутим, побеђени враг не преста устајати и војевати противу преподобнога, кушајући га на разне начине. Тако, када се светитељ одмарао, крај њега као да су се намештале и лежале наге жене понашајући се бестидно; када је бивао гладан или жедан, ђаволи су му показивали разна слатка јела и пића; када се молио, понекад му се јављао вук и завијао стојећи пред њим, понекад скакала лисица, понекад војници битку водили, од којих би понеки убијен припадао к ногама преподобног и молно да га сахрани. Једном стојећи на молитви, преподобни се заборави, и ум његов, побеђен природном немоћи, стаде мислити о нечем, а ђаво му одмах скочи на леђа као неки ратник, и ударајући га ногама по ребрима и бичем по леђима и по врату, говораше: Трчи! трчи! што спаваш! - и смејући се питаше га: Хоћеш ли јечма?[2]
Све ове ђавоље замке преподобни Иларион ни у шта не сматраше, и одгоњаше их од себе крсним знаком. А начини он себи малу келијицу у виду гроба, тако да се једва могао сместити у њој, и живљаше у њој, подвизавајући се у борби против невидљивих духова. Једне пак ноћи разбојници намислише да га нападну, са надом да ће што наћи у њега, и сву ноћ га тражаху, али га не нађоше. Но кад га изјутра нађоше и видеше да он ништа нема, они га упиташе: Шта би ти радио, када би те разбојници напали! - Он им одговори: Голаћ се не боји похаре. - На то му они рекоше: Али, они те могу убити. - Светитељ им одговори: Ја се не бојим разбојника, пошто сам увек готов умрети. - Запањени таким јунаштвом и вером, разбојници признадоше преподобном Илариону да су га сву ноћ тражили, али га нису могли наћи. И обећавши преподобноме да ће се поправити, они отидоше.
Пошто преподобни Иларион проведе много година у тој пустињи, глас о светости живота његова пронесе се по целој Палестини, и к њему почеше долазити људи, иштући помоћи од светих молитава његових.[3] Прво дође нека жена из Елевтеропоља,[4] петнаест година већ у браку али бездетна. Прекоравана и вређана од мужа што је нероткиња, она се усуди прибегнути к светитељу и припасти к ногама његовим. Угледавши је, светитељ се склони од ње. А она га стаде са сузама молити, говорећи: Зашто се склањаш од мене, слуго Божји, када сам у жалости? Због чега бежиш од мене, када те с ридањем молим? Погледај не на жену, већ на бол срца њена и на сузе! Смилуј се на мене, угодниче Христов! Сети се да је Спаситељ почаствовао наш пол, обукавши се од њега у тело људско; а и тебе самог родила је жена. Тога ради не одбаци без помоћи мене која сам прибегла к теби и од твојих молитава очекујем ослобођење од бездетности моје, због које ме мој муж стално кори и вређа.
Ове речи склонише светог Илариона на милост, и он подиже очи своје к небу и помоли се за њу. Затим јој нареди да се врати дома, и рече: Иди са ведром надом, и Господ ће испунити молбу твоју. - Жена се с радошћу врати кући својој, верујући речима светитељевим. И Бог услиши молитву слуге Свога: жена убрзо, по пророчанству светог Илариона, заче и роди сина. И наредне године она дође к светом угоднику Божјем носећи у наручју детенце, и рече: Ево плода светих молитава твојих, угодниче Божји. Зато благослови моје чедо, које си ми ти измолио у Бога. - Светитељ благослови детенце и матер његову, и отпусти их с миром. И жена оде, хвалећи Господа и прослављајући угодника Његовог по целом крају оном.
После тога к преподобноме дође друга жена по имеиу Аристенета, хришћанка, супруга неког велможе Елпидија. Три сина њена у један дан се тешко разболеше од неке заразне болести, од које их никакви лекари не могоше излечити, и већ беху близу смрти. Чувши за светог Илариона пустињака, та жена похита к њему са својим робињама и евнусима, и са плачем припаде к ногама његовим; и говораше: Заклињем те Господом нашим Исусом Христом и часним крстом Његовим, дођи у Газу и исцели од болести три моја умирућа сина, да би се и у незнабожачком граду прославило име Господње и посрамио лажни бог Газки Марнас,[5] кога незнабошци обожавају.
Светитељ се отказиваше, говорећи да он никада не излази из пустиње и не приближује се не само ка граду него чак и к селима. Но жена му својим сузним молбама досађиваше све дотле док јој он не обећа да ће доћи по заласку сунца. И касно ноћу светитељ дође у Газу. И чим се дотаче болесних дечака призивајући на њих име Исуса Христа, из њих одмах потоцима истече силан зној. И они тог часа устадоше здрави; и поткрепивши се храном, они заблагодарише Богу и целиваше свете руке свога лекара. Глас о томе пронесе се по целој Гази; и од тога времена разноврсни болесници стадоше долазити у пустињу к преподобном Илариону, и молитвама његовим добијаху исцељења, - услед чега се мноштво незнабожаца обраћаше к вери у Господа нашег Исуса Христа. Многи пак, желећи да подражавају његово врлинско живљење, остављаху свет и живљаху с њим у пустињи. И убрзо се умножи број ученика његових; и свети Иларион постаде први наставник монаха у Гази и Палестини, као свети Антоније у Египту.
Једном доведоше к преподобноме слепу жену, која у својој десетој години беше изгубила очни вид, и све своје имање потрошила на лекаре, али без икакве користи. Свети Иларион је исцели пљувачком, усличивши се у томе Господу:[6] јер он пљуну на њено лице, и она тог тренутка прогледа; и сви прославише Бога.
Слуга кочијаш неког велможе Газког, ударен бесом за време вожње, сав се укочи, те се не могаше ниједним делом тела мрднути; једино језиком слободно владаше. Овога слугу донесоше к преподобноме Илариону у пустињу. Угледавши: га светитељ му рече: Ти се не можеш исцелити од свог недуга док најпре не поверујеш у Господа Христа који те може исцелити. - Болесник одговори с усрђем: Верујем у Њега, само нека ме исцели. - Сатворивши молитву, светитељ га исцели силом Христовом; и пошто га научи вери, наложи му те се крсти. И тако се слуга тај врати дома слободан од робовања ђаволу, и здрав телом и душом.
Други младић из околине Јерусалима по имену Марсит, беше веома снажан, те је могао подићи и носити петнаест мерица пшенице, и није му био потребан магарац за преношење товара. И у њега тако снажног уђе ђаво и стаде га мучити, гонећи га по пустињама и пољима. А тамошњи житељи, ухвативши га, везиваху му руке и ноге оковима и ланцима, затвараху у сигурне затворе и будно стражараху. Али он им је одбегавао: лако је кидао окове и ланце, разваљивао врата, полуге и катанце, јер је располагао двоструком снагом, ђаволском и својом, и премлаћивао људе које је сретао на путу: некима је одгризавао нос, уши и усне; некима ломио руке и ноге; некима вадио очи; неке је убијао прегризавши им грло. И многа друга зверства чинио је он по тим местима, и нико га није могао укротити. Но једном се сабра силан народ, ухвати га, свеза му цело тело гвозденим ланцима, па га одвуче к преподобном Илариону као дивљег вола. Угледавши бесомучника, преподобни нареди да га одреше, и он постаде кротак као јагње. Помоливши се усрдно за њега, светитељ рече ђаволу што беше у њему: У име Господа нашег Исуса Христа, наређујем ти, нечисти душе, изиђи из овог човека и удаљи се у безводна места.
Тада ђаво стресе болесника и баци га на земљу, па изиђе из њега, и он тог тренутка оздрави благодаћу Господњом и молитвама светитељевим, и стаде свесрдно славити преподобног Илариона. А преподобни заирети њему и свима присутнима, говорећи: Ово није од наше силе него од благодати човекољубивог Спаситеља, који болести наше понесе из неизмерне милости Своје према нама, слугама Својим. Стога смо дужни Њега непрестано славити, благодарити и величати.
Када свети Иларион то говораше, к њему доведоше другога мужа по имену Ориона, једног од богатих и знатних грађана града Аиле.[7] У њему беше легион бесова, и њега доведоше везана железним ланцима. Када се приближи к светитељу, он се оте из руку људи који га вођаху, па притрчавши остраг, дохвати преподобнога и подиже увис изнад своје главе. Сви повикаше од страха да га не баци о земљу и поломи му кости, сасушене од дугога поста. А светитељ се осмехну и рече: Оставите мога противника да поратује са мном. - Па пруживши руку своју назад, ухвати бесомучника за косу, положи га пред своје ноге, свеза му руке, и наступивши му на ноге.. рече: Мучи се, ђаволски легионе, мучи се! - А ђаволи који беху у том човеку завапише на разне гласове, правећи вику као огромна гомила народа. Тада се светитељ поче молити: Господе Исусе Христе, ослободи овог јадника од легиона ђавола, јер Ти можеш лако победити како једнога од њих тако и многе.
И ђаволи тог часа изађоше из човека са страховитом виком, и он, избављен од њихове тираније, оздрави, и узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику, светом Илариону. А кроз неко време он поново дође са својом женом и пријатељима к светом Илариону, доносећи светитељу богате дарове за исцељење. Али светитељ не прими дарове и рече: Зар ниси чуо како пострада Гијезије[8] што прими награду од човека исцељеног од губе. Благодат Господња се не продаје. Него иди, раздај то сиромасима у твоме граду, а нама који живимо у пустињи имовина не служи на корист. - И тако га врати натраг са његовим даровима.
После тога донесоше к преподобноме раслабљеног човека, каменоресца из града Мајуме, по имену Занана, који молитвама преподобнога одмах оздрави.
Затим би доведена к светитељу бесомучна девојка из околине Газе. Бес беше ушао у њу са следећег разлога. Један младић заволе њу, и зажеле да има грешне односе са њом; али она га одбијаше и не пристајаше на то. Увидевши да ни умиљатим речима ни скупоценим поклонима не може да дође до онога што жели, младић оде у Египатски град Мемфис[9] к тамошњим врачима Ескулаповим[10] и исприча им о својој љубавној патњи за том девојком. Добивши од њих некакве волшебне речи, исписане на бакарној плочици, он се врати дома, и закопа плочицу под прагом куће у којој живљаше та девојка: јер га тако беху научили врачи. И тог часа уђе ђаво у девојку; и толико је распали блудном похотом, да она поче бестидно викати, дозивајући ио имену онога младића да јој задовољи страст; и скидаше са себе хаљине, и бесрамно се разголићиваше, и мучаше се распаљивана огњем блудољубља. Када то видеше њени родитељи, они разумеше да јој је та напаст од ђавола, па је узеше и поведоше к преподобноме у манастир. Јер У то време преподобни беше сабрао мноштво братије и устројио велики манастир. На путу ка преподобноме, ђаво у девојци викаше и кукајући говораше: Мени беше боље када бејах у Мемфису, заводећи људе сновиђењима, него ли сада када сам послан овамо. - А када девојка би приведена к светитељу, ђаво завапи: Ја сам преко воље ушао у ову девојку, и силом сам послан у њу од мога господара. A caда се страховито мучим и не могу да изађем, јер сам привезан за бакарну плочицу и закопан под прагом. Зато нећу изаћи док ме не разреши младић који ме је привезао. - Осмехнувши се мало, светитељ рече: Тако ли је велика твоја сила, ђаволе, да су те кончићем завезали и насилно те држе бакарном плочом? Зашто ниси ушао у младића који те је завезао? - Ђаво одговори: У њему се већ налази друг мој, ђаво сладострашћа. - Помоливши се, светитељ изагна ђавола из девојке, и поучи је да се чува вражјих замки и да избегава разговоре са бестидним младићима.
Кнез неки, у коме бејаше нечисти дух, дође к светитељу, и доби исцељење. Из благодарности за то он донесе свом бесплатном лекару, светом Илариону, десет литри злата, и моли га да прими дар. Светитељ му показа свој јечмени хлеб, и рече: Који се хране таким хлебом, гледају на злато као на блато. - И не примивши злато, он отпусти кнеза здрава.
Преподобни Антоније, слушајући о Илариону и о чудесима која чини, радоваше се духом и често му писаше. А онима који из Сирије долажаху к њему ради исцељења, говораше: Зашто се мучите преваљујући толики пут до мене, када близу вас имате мога сина у Христу, Илариона, који је добио од Бога дар да исцељује сваку болест.
Благословом светога Илариона почеше по свој Палестини ницати манастири, и сви монаси долажаху к њему, жељни његових поука. И он их настављаше на пут спасења. Једном га братија, који долажаху к њему, умолише да пође и посети манастире који се умножише његовим молитвама и благословом, и да их утврди, и да им пропише устав монашког живота. И када крену на пут, слеже се к њему мноштво братије, око три хиљаде њих, који га праћаху наслађујући се његовим медоточивим поукама. Обилазећи манастире и посећујући братију, преподобни сатвори многа чудеса. Један гостољубиви брат имађаше свој виноград, од кога је сваке године добијао око сто мерица грожђа. Он С љубављу прими светог Илариона и умоли братију да зађу у његов виноград и наберу себи грожђа колико ко хоће, јер беше већ сазрело. Тако, сваки набра себи колико је хтео; a беше братије, као што је горе речено, око три хиљаде. Видећи такву љубав овога брата, преподобни благослови његов виноград, и те године брат набра од свог винограда преко триста мерица грожђа. Тако, благослов преподобнога умножи виноградни род за гостољубље према братији. - Друга пак брат, тврдица и немилостив, видећи где светитељ са својим духовним стадом пролази мимо, постави стражара крај свог винограда, да не би ко откинуо грозд; и бацаше се стражар камењем на братију, говорећи: He приближавајте се винограду, јер је туђ. И тај брат лиши себе светитељева благослова; и набра врло мало грожђа, па и оно беше сво кисело.
Једном преподобни крену у пустињу Кадис,[11] да посети свога ученика. На путу догоди се светом Илариону да пролажаше кроз незнабожачки град Елусу.[12] Ту он наиђе на демонски празник, на који се беше слегло много незнабожачког света из околних села, који се весељаху приносећи своје погане жртве у храму богиње Афродите.[13] Чувши да се свети Иларион приближава, ови незнабошци му изиђоше са женама и децом на сусрет, пошто и до њих давно беше допро глас да је он велики чудотворац. Угледавши га, они приклонише главе своје и на сиријском језику повикаше: Варах! Варах! - што значи: Благослови! благослови! - Онда приведоше к њему мноштво болесних и бесомучних, и преподобни их исцели силом Христовом. И научивши незнабошце познању јединог истинитог Бога, он их све приведе к вери Христовој; и не отиде од њих док они не срушише идолски храм, поразбијаше идоле, подигоше свету цркву, и крстише се у име Господње. Утврдивнш их у вери и давши им благослов, светитељ настави свој пут.
Преподобни Кларион имађаше од Бога таку благодат, да је по мирису тела и по додиру хаљина и ствари познавао ко од какве страсти пати. Једном брат неки, тврдица и среброљубац, посла преподобноме поврће из своје градине. Када наступи вече и светитељ седе за трпезу, ученици му изнесоше то поврће. Угледавши поврће, светитељ се окрену од њега говорећи: Носите то одавде, не могу да подносим смрад што излази из тог поврћа. - А ученик његов, блажени Исихије, нуђаше га да окуси и да благослови љубав братњеву, говорећи: He гнушај се, оче, приноса братњева, јер он са вером принесе теби првине из своје градине. - Светитељ одговори: Зар ти не осећаш како ово поврће смрди на тврдичлук? - Исихије упита: Како може поврће, осим свог природног мириса, пуштати из себе смрад које било страсти? - Светитељ одговори: Ако не верујеш мени, онда дај ово поврће воловима, па гледај да ли ће јести. - Исихије узе поврће, однесе га и положи у јасле пред волове. Волови оњушише поврће и стадоше помамно рикати, и не могући подносити смрад поврћа, они се откинуше од јасала и побегоше.
У то време светом Илариону беше већ 63 године. А пошто се око њега беше сабрало врло много братије, то се јави потреба да се манастир прошири. Но умножене бриге сметаху безмолвију, молитвеном тиховању преподобног оца. Поред тога к њему долажаше мноштво људи: једни ради исцељења, други ради благослова. А долажаху к њему и епископи и свештеници са осталим служитељима Цркве; долажаху кнезови и велможе из многах градова и области, са жељом да од њега чују реч Божију и добију благослов. Ожалошћен што му се не даје да усамљенички молитвено тихује, светитељ плакаше опомињући се свога молчанија првих дана, када он живљаше сам у пустињи.
Видећи га где стално тугује и плаче, братија га питаху: Због чега тако тугујеш и плачеш, оче? - А он им одговараше: Због тога тугујем и плачем што се поново вратих у свет и примих на земљи награду своју, јер ме сви палестински и суседни градови славе; а и ви ме сматрате као господара, и сви ме у манастиру називате господином.
Чувши од преподобнога такве речи, братија се досетише да он хоће кришом да оде од њих, зато стадоше будно мотрити да их не остави. А старац тако туговаше две године.
Једном дође к преподобноме Аристенета, жена епарха[14] Елпидија, којој некада светитељ исцели три умирућа сина њена. Она га замоли за благослов и молитве на пут, пошто је намеравала да путује у Египат, да се поклони преподобном Антонију. Чувши о Антонију, свети Иларион уздахну и рече: О, када би и мени било могуће отићи тамо и видети у телу светог и љубљеног оца мог Антонија. Али ме братија силом држе овде, и ја не могу ићи к њему. - Затим поћутавши мало, он заплака горко, и рече: Ето, већ је други дан откако сав свет тугује због нестанка великог светилника, јер преподобни Антоније већ изиђе из свога тела. - Чувши то, жена и сви присутни разумеше да преподобноме Илариону би откривено од Бога о престављењу преподобнога Антонија. Аристенета се врати кући својој; а кроз неколико дана стиже вест о упокојењу преподобног Антонија.
He подносећи вреву и почасти од људи, притом откривањем од Бога, знајући да је Богу угодно да се он удаљи оданде, свети Иларион позва неке од својих ученика и наложи им да иду са њим. Они доведоше магарца, посадише на њега преподобнога оца, пошто од старости он већ није могао пешачити, и придржавајући га они кренуше на пут. Када пак остала братија, а и житељи околних села и градова, дознадоше да их је преподобни напустио, сабраше се око десет хиљада људи, и појуривши за њим сустигоше. И падајући пред њим са плачем они га мољаху да их не оставља; и говораху: После Бога ми тебе имамо у Палестини за оца, који нас укрепљује и помаже нам. Зато нас не остављај, да не будемо као овце без пастира. - A он саветујући их говораше им: Зашто ми, чеда моја, кидате срце? Нека вам буде знано, да ја ово не чиним без воље Господње: јер ја се молих Господу, и Он ми нареди да идем одавде, да не видим невоље што ће снаћи Цркву Божију, и да не гледам рушење светих храмова, уништавање олтара, и проливање крви чеда мојих. Зато ме немојте задржавати, чеда моја. - А када они чуше да му је откривено за невоље које ће наићи, они га још усрдније стадоше молити да их не оставља, него да им молитвама својим помаже у невољама. Огорчивши се, светитељ удараше штапом у земљу, и говораше: Нећу ни јести ни пити док ме не отпустите. Ако пак хоћете да ме видите мртва, ви ме задржавајте.

Они читавих седам дана молбама својим задржаваху преподобнога, па кад увидеше да је његова намера непоколебљива, отпустише га с миром. И сво мноштво народа са плачем га праћаше далеко. А кад се приближише граду Ветилији,[15] светитељ преклони колена и помоли се са свима, па поверивши их Господу отпусти их њиховим кућама. Онда изабравши четрдесеторицу братије, за које знађаше да могу издржати путне тешкоће, постећи се и узимајући мало хране једино по заласку сунца, он их узе са собом. И после петодневног путовања светитељ стиже у Пилусију.[16] Посетивши братију која живљаше у оближњој пустињи, у месту званом Аихнос, он отпутова одатле и кроз три дана дође у град Таваст. Ту се он виде са епископом Драконтијем исповедником, који се тамо налазио у заточењу, и обојица се утешише богонадахнутим разговором.[17] И одатле путујући неколико дана са великим напором, стиже у Вавилон, да посети епископа Филона[18] исповедника. Ова два мужа беше прогнао у та места цар Констанције, помажући зловерним аријанцима. Саставши се са блаженим Филоном и поразговоравши с њим, преподобни настави свој пут и дође у град Афродитопољ. Одатле после тродневног путовања кроз страшну и сурову пустињу он стиже на високу гору, где је обитавао преподобни Антоније. Тамо преподобни Иларион нађе два ученика Антонијева, Исака и Пелусијана, који се веома обрадоваше видевши светог Илариона. To место беше врло лепо, и светитељ га обиђе са великим усрђем. А Исак и Пелусијан показиваху преподобном Илариону сва места, освећена подвизима преподобнога Антонија. - На овом је месту певао свети отац наш Антоније, говораху они, ана оном се предавао молитвеном тиховању и богоразмишљању; овде се молио, а тамо седео и плео корпе; овде је имао обичај да се одмара од трудова, а тамо да спава; овај виноград и ово дрвеће он је сам засадио, и ово гумно он је рукама својим начинио; овај бунар за заливање градине он је сам ископао, са великим трудом и знојем; ево и мотика коју је светитељ дуго време употребљавао за копање земље.
To и много штошта друго они показиваху светом Илариону. Дошавши пак на место где је свети Антоније имао обичај да се одмара, преподобни Иларион са страхом и радошћу целива то место и леже на њему. А на врху те горе беху две камене келије, у које је преподобни Антоније одлазио на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање и богоразмишљање, кријући се од народа који му је долазио. Узвевши тамо преподобног Илариона по степеницима, ученици му показаше виноград и pазнe воћке, препуне рода, и говораху: Све то посади свети Антоније пре три године.
Одморивши се тамо са својом братијом, преподобни Иларион се поново врати у Афродитопољ; и ту отпусти братију, наредивши им да се врате у Палестину у свој манастир, а код себе остави само два брата. Са њима он се удаљи у пустињу, недалеко од тога града, и тамо се настани; и живљаше у безмолвију, молитвеном усамљеничком тиховању, посту, молитви, и у другим подвизима тако великим, као да је тек сада почео своје монашко у Христу живљење.
После престављења преподобнога Антонија у току три године не паде киша у тим местима, те би велика глад у тој области, пошто земља изгоре од жеге као од огња, и људи говораху: Због смрти преподобнога Антонија тугују не само људи него и земља, а небо не даје кише. И умираху од глади и жећи и људи и домаће животиње. Но чувши да у њиховим местима живи ученик Антонијев свети Иларион, сабра се велико мноштво људи са женама и децом и упути к њему у пустињу. Дошавши, они га усрдно мољаху, говорећи: Бог нам посла тебе наместо Антонија; смилуј се на нас, и помоли се Господу, да по милости Својој пошаље кишу нашој земљи, сасушеној од безкишија.
Видећи муку ових људи, морених глађу и жеђу, свети Иларион подиже очи и руке к небу, и са сузама се помоли. И одмах паде велика киша, и напоји сву земљу потпуно.[19] Од тога времена стаде народ долазити к преподобноме, доносећи своје болеснике. А светитељ, видећи да му и ту досађују и не дају усамљенички молитвено тиховати, одлучи да иде у пустињу Оасим.[20] И уставши крену са своја два ученика. Прошавши Александрију он дође у Брухију, и тамо нађе неку познату братију, који га примише с радошћу. Провевши у њих неколико дана, он намисли да настави пут. Али братија не хоћаху да га пусте, молећи га да остане код њих. Тада он одлучи да ноћу кришом оде од њих. Но када ученици стадоше за преподобног спремати магарца, братије приметише, па одоше к преподобноме и легоше код врата, говорећи: Боље је да умремо лежећи крај твојих ногу, него да се тако брзо лишимо тебе. - А преподобни их мољаше, говорећи: Устаните, чеда моја; корисније је и за вас и за мене, да ме брзо отпустите, јер ми Бог преко откривења нареди да идем одавде. Ја зато и журим да што пре отидем од вас, да вас због мене не би снашла нека жалост. Ви ћете ваистину тек касније разумети да ја узалуд не хитам да напустим ваше обиталиште.
Чувши то, братија устадоше, а преподобни сатвори молитву, опрости се с њима, и отпутова. И путоваше он кроз непроходну пустињу, чуван благодаћу Божјом. У други пак дан по одласку преподобнога из Брухије, у Брухију дођоше незнабошци из Газе са џелатима, и питаху где је Иларион. И дознавши да је отишао, они рекоше један другоме: Види ти тог волшебника: сазнао је шта ће га снаћи од нас, па је побегао. - Јер незнабожни житељи Газе од самог почетка завиђаху светом Илариону што се народ, напустивши њиховог бога Марнаса, стицао к њему. Због тога силно беху љути на преподобнога, нарочито жреци Марнасови. Они се на све могуће начине стараху да га убију, али нису могли, пошто сви околни градови и села веома поштоваху светитеља. А када умре цар Констанције и на престо ступи злочестиви служитељ идола, Јулијан Одступник, безаконици нађоше да је време згодно да они остваре своју давнашњу злу намеру. Тада незнабошци града Газе приступише безбожном цару, оклеветаше преподобнога Илариона и његове ученике, и издејствоваше од цара писмено наређење: да се поруше његови манастири у близини Газе; да се његови ученици најпре избију, па протерају из њихове области; н да сам Иларион и његов помоћник Исихије буду убијени. Незнабошци тако и поступише: манастире порушише, и стадо Христово разјурише. A Исихије, најмилији ученик блаженог Илариона због своје свесрдне послушности, којом он превазилажаше остале ученике, скриваше се по пустињама, бежећи од руку безаконика.
У то време преподобни Иларион, чуван Богом живљаше у Оасимској пустињи. И пошто проведе тамо око годину дана, к њему дође његов ученик Адријан и извести га да је цар Јулијан убијен. И позиваше Адријан преподобнога да се врати у Палестину на пређашње место, пошто се у Цркви мир већ беше зацарио. Али светитељ, волећи безмолвије - волећи усамљеничко тиховање, не хте да се врати у Палестину. И видећи да се ни у Оасимској пустињи не може сакрити од људи, он крену пустињом у Либијске крајеве са једним учеником својим Зиноном, a Адријан са другим учеником врати се у Палестину.
Дошавши у приморски град Паретон,[21] преподобни Иларион се укрца у лађу, и отплови у Сицилију, да избегне људску славу. Газда пак од те лађе имађаше сина кога мучаше нечисти дух, који повика из њега: Слуго Божји Иларионе, зашто нам ни на мору не дајеш мира? Стрпи се док пристанемо уз обалу, да не бих одавде отишао у бездан. - Светитељ одговори: Ако Бог наређује теби да останеш у Његовом створењу, ти остани; ако те пак Он изгони, шта ја ту могу: ја сам човек грешан. - Чувши то, отац болеснога дечака и сви на лађи припадоше к светитељу молећи га да се смилује на дечака и истера из њега ђавола. Али светитељ одбијаше, називајући себе грешником. Најзад рече: Ако ми обећате да никоме нећете говорити о мени у тој земљи у коју пловимо, ја ћу замолити Господа мога, да Он истера злог духа. - Они са заклетвом обећаше. Тада преподобни, сатворивши молитву, изагна ђавола из дечака. И ови слављаху Бога.
Када лађа пристаде уз Сицилијско предгорје Пихон, светитељ понуди за превоз господару од лађе Еванђеље, преписано његовом руком још у младости: јер ништа друго не имађаше да му да, пошто беше сиромашан и духом и имовином. Но газда од лађе не узе, иако преподобни веома настојаваше да он узме. Најзад газда рече: Никада то бити неће, да ја што узмем од вас сиромаха и који ништа немате.
Светитељ пак радоваше се духом, видећи да је пуки сиромах и да нема ништа од ништарија. И отишавши од обале око двадесет потркалишта, он се настани тамо са својим учеником. Ученик сваког дана скупљаше нарамак дрва, одношаше у оближње село, и за добијени новац куповаше комад хлеба; и тиме се обојица храњаху благодарећи Бога. Но не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Јер у Риму у цркви светога Петра један ђавоиман човек повика: Недавно. је допутовао на Сицилију слуга Христов Илариои; њега нико не зна, и он сматра да се може утајити; али ја ћу отићи тамо, и обелоданићу га.
Тако и би. Тога човека одведоше на Сицилију; у Пихону он нађе светог Илариона, паде пред келијом његовом, и доби исцељење молитвама преподобнога. И од тог времена он постаде познат у тој земљи. И стадоше к њему долазити многи и многи људи, иштући исцељења од својих болести, и никад се нису враћали не добивши што су искали. А споменути човек из Рима, што се исцели од ђавоиманости, донесе богате поклоне преподобноме из благодарности за исцељење; али их он не прими, говорећи: Писано је: Забадава сте добили, забадава дајите (Мт. 10, 8).
Док је свети Иларион боравио на Сицилији, његов омиљени ученик блажени Исихије читаве три године тражаше по целоме свету љубљеног духовног оца свог, преподобног Илариона; брижљиво пропутова он многе земље, горе и пустиње, али га нигде не нађе. Бавећи се затим у приморском граду Метону, на Пелопонезу,[22] чу он од неког Јеврејина трговца, да се на Сицилији појавио неки хришћански пророк који чини многа чудеса. - Како се зове, и какав изгледа? Упита га Исихије. - Ја га нисам видео и не знам му име, одговори Јеврејин, само сам слушао о њему.
Исихије осети да је то онај кога он тражи, па седе на лађу и отплови на Сицилију. Од својих пак сапутника на лађи једва сазнаде толико, да је тај чудотворац учинио многа чудеса и да ни од кога није примио ни кришку хлеба. И нашавши у Пихону светог Илариона, Исихије припаде к ногама његовим, целивајући их и сузама их заливајући. Старац једва узможе подићи са земље овога ученика који је од радости много плакао, и утеши га душекорисним разговором.
Након извесног времена видевши мноштво оних који долажаху к њему и слављаху га, старац рече својим ученицима, Зинону и Исихију: Чеда моја, нама је немогуће живети овде, него хајдемо у другу земљу, где нико не би знао за нас. - И кренувши са њима, он тајно отпутова у далматски град Епидавр,[23] куда га упути Господ ради добра многима. И пошто проведе неколико дана близу Епидавра у једном усамљеном и забаченом месту, житељи тог краја дознадоше да је к њима дошао угодник Божји што је раније био на Сицилији. Јер Бог проказа људима слугу Свога и прослави га. И људи, слушајући један од другога о угоднику Божјем, сабраше се и дођоше к њему; и поклонивши му се, стадоше га молити да им помогне у великој невољи њиховој: јер у тим местима живљаше страшна змија, тако огромна да је прождирала волове и гутала људе. И на тај начин она погуби огроман број људи и стоке. Чувши то, светитељ нареди да се наберу дрва и наложи велики огањ, а сам, преклонивши колена, помоли се Господу да се смилује на људе Своје и да их у славу светог Имена Свог избави од пагубне змије. Затим он поче дозивати змију. И гле, змија дође као вучена неком силом на заклање. Сви то посматраху и ужасаваху се. Светитељ нареди змији да уђе у огањ; змија га одмах поелуша, уђе у огањ и изгоре. Тада људи прославише Бога и заблагодарише светом Илариону.
Од тога дана многи стадоше долазити к њему за помоћ. To ожалошћаваше старца, и он размишљаше где да пронађе такво место, у коме би се могао сакрити од људи и пребивати у безмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању. У то време догоди се велики земљотрес, од којега се море силно усталаса, и изли преко својих обала. Таласи се дизаху тако високо, да покриваху висока брда, и лађе ношене водом остајаху на високим местима. Житељи приморског града Епидавра видећи то, помислише да почиње други потоп, и у ужасу очекиваху пропаст целе земље и своју смрт, и силно кукаху. Но сетивши се светог Илариона, потрчаше к њему сви, велики и мали, жене и деца, и с плачем га мољаху да се помоли за њих Богу, да Он одврати од њих Свој праведни гњев. Светитељ устаде и пође с њима ка њиховом граду. И дошавши стаде између мора и града; а море се подиже високо у ваздух над Епидавром, да је изгледало као да додирује облаке, и већ готово да потопи град. Светитељ пак нацрта на песку три крста, и подигавши руке к небу мољаше се усрдно Човекољупцу Богу да се смилује на Своје створење. И кад се он тако мољаше, Бог показа Своје човекољубље: море се по наређењу Божјем постепено утиша и врати у своје обале, и земљотреси престадоше, и ветрови смирише. О овој великој сили Господњој и молитвеном посредовању преподобног Илариона у граду Епидавру, очеви причаху својој деци с колена на колено.
Међутим свети Иларион, избегавајући славу људску, ноћу отпутова одатле, и нашавши лађу која је пловила за Кипар, седе на њу са својим ученицима. Но за време пловидбе њих нападоше разбојници, и сви се на лађи силно уплашише. Свети Илариан их тешаше, говорећи: Еда ли их је више од Фараонове војске, коју Бог потопи у мору? - А кад се разбојници приближише лађи, да се могло каменом добацити, светитељ с лађе даде им знак руком и рече: Доста вам је што сте допловили до тог места. - И тог тренутка разбојничке лађе стадоше, не могући пловити даље и приближити се лађи на којој беше светитељ. Разбојници уложише много труда, узалуд веслајући, и са стидом се вратише, одбачени Божјом силом од лађе.
Допловивши на острво Кипар[24] свети Иларион се настани на пустом месту, удаљеном два километра од града Пафа.[25] Али се и тамо не мога утајити: јер ђаволи који живљаху у људима обавестише народ о његовом доласку. По Божјем наређењу сабраше се из целе те крајине око двеста ђавоиманих, које људи које жена, и дођоше к светом Илариону, и молитвама његовим сви се ослободише од ђавоиманости. Провевши тамо две године, преподобни реши да се удаљи одатле, иштући пустињско место, где би могао у усамљеничком молитвеном тиховању и миру завршити свој живот. И отишавши дванаест километара од мора, он пронађе усамљено, дивље место усред високих гора. Око њега беше много воћки, (чији род он ниједном не окуси), и дивна вода планинског потока; ту беше и градина, и запуштен идолски храм, у коме живљаше мноштво демона. To ce место допаде светитељу, јер беше веома пустињско, и он проведе тамо пет година. А демони и дању и ноћу прављаху ратну вику, еда би уплашили светитеља и отерали га одатле. Али он се бораше са њима непрестаном молитвом, и богочежњиво тихујући уживаше мир, јер нико није смео долазити к њему зато што беше веома тешко доћи до тог места и што оно беше насељено мноштвом демона.
Једнога дана старац, изишавши из своје колибе, угледа узетог човека где лежи пред колибом и упита Исихија: Ко је тај човек, и ко га је донео? - To je власник овога места на коме ми живимо, одговори Исихије. - Светитељ се заплака, пружи руку над њим и рече: У име Господа нашег Исуса Христа устани и ходи! - И раслабљени тог тренутка устаде потпуно здрав, и поче ходати хвалећи Бога. После овог чуда сви околни житељи почеше долазити к светитељу, не плашећи се више ни злих духова, ни тешког и опасног пута.
Опоменувши се оне братије у Палестини, преподобни посла блаженог Исихија да их посети и да им однесе поздрав од њега. Сам пак стаде помишљати да се и одатле уклони, пошто му и ту људи досађиваху својим долажењем, само чекаше да се Исихије врати с пута. У то време умре ученик његов блажени Зинон; а и њему самом дође време да заврши своје мучно земаљско живљење. А беше му већ осамдесет година. Унапред обавештен о свом одласку к Богу, он својом руком написа своје завештање о братији; при томе он остави Исихију Свето Еванђеље, преписано његовом руком, власеницу и кукуљачу. После тога он поче изнемогавати телом.
Када житељи града Пафа чуше да је свети Иларион болестан, благочестиви људи одмах дођоше да га посете. Са њима дође и нека богоугодна жена, по имену Констанција, чију болесну кћер преподобни исцели помазавши је јелејем. И преподобни, видећи да га Господ позива к Себи, стаде молити своје посетиоце да они, после његове смрти, без одуговлачења одмах сахране тело његово у истом врту у коме је живео. А умирући, преподобни Иларион својим очишћеним умом посматраше разлучење душе од тела: Изађи, душо моја, што се бојиш! Изађи, што се узнемирујеш! Осамдесет си година служила Христу, и бојиш се смрти? - И са тим речима он предаде дух свој Богу.[26] А присутни, плачући за њим као за оцем и учитељем, сахранише га на том месту, по заповести његовој.
Блажени пак Исихије када се врати из Палестине и не нађе свога наставника, ридаше над гробом његовим много дана. И намераваше да тело његово пренесе у Палестину к братији, али не могаше, пошто сви околни житељи чуваху тело, да неко не однесе из њиховог краја такво благо. Тада се Исихије направи као да хоће да остане на том месту и ту живи, и рече: Нека и ја умрем и сахрањен будем овде са оцем мојим.
Људи му повероваше и оставише га да живи на месту где беше сахрањен свети Иларион. А Исихије, по истеку десет месеци, отвори гроб преподобнога, и угледа свето тело његово као да је тог часа умрло, лицем светло и дивно мирише. Исихије га узе и кришом отпутова у Палестину. А палестински монаси и мирјани, чувши да је Исихије донео мошти светог Илариона, сабраше се из свих манастира и градова са свећама и кадионицама, и чесно их пратећи положише их у Мајуму, у првом манастиру његовом.
He треба прећутати и то што уради гореспоменута жена Констанција. Будући добродетељна и богоугодна, она имађаше велико усрће према светом Илариону и често долажаше на његов гроб, и мољаше се по читаве ноћи, и као са живим разговараше, молећи га да се моли за њу. А када дознаде да је светитељево тело украдено, она од жалости паде и умре, и својом смрћу показа колику је веру и љубав имала према преподобноме.
Житељи пак Кипра и Палестине препираху се међу собом, хвалећи се светим Иларионом. Житељи Палестине говораху: Код нас је тело светог Илариона. - Кипрани узвраћаху: А код, нас је дух његов. - На обадва места: и на Кипру где је био сахрањен, и у Палестини куда је пренесен, светим молитвама његовим биваху многа чудеса и даваху се безбројна исцељења у славу Бога, Једнога у Тројици, коме и од нас нека буде част и благодарење и поклоњење вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДАСИЈА, ГАЈА и ЗОТИКА, пострадалих у Никомидији

СВЕТИ Дасије, Гај и Зотик, налазећи се у Никомидији запалише се божанском ревношћу, уђоше у незнабожачко идолиште, порушише жртвенике и поразбијаше идоле. Зато их ставише на све могуће муке. Обесише на дрвету, стругоше им тела коњском чешагијом, па им ране трљаше сурим и оштрим крпама власеним. Видећи да муке не сматрају ниушта, и притом смело изобличавају ништавност идола и громогласно проповедају Христа Бога, једносушног са Оцем и Светим Духом, незнабожни мучитељи им обесише камење о врату и бацише у море, где они скончаше, и примише венце мучеништва.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ВАРНАВЕ МОНАХА

ОН дошао из Палестине на Кипар са осталих триста подвижника (о којима видети под 1. јулом). Подвизавајући се ревносно, Богу угодио.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ИЛАРИОНА, епископа Мегленског

СЛАДАК је и овај садашњи живот, али је онај бесмртни слађи од сваке сладости, и он сам зна да човека привуче и присвоји неким чудним начином и да га одашаље оном будућем веку. Зато, ако ми у овом садашњем животу сачувамо лепоту боголикости наше душе, онда ћемо за овај телесни живот добити већу и бољу награду - вечномлади бесмртни живот. Али, једино када бисмо имали небески језик, онда бисмо тек могли достојно описати са сваком сладошћу она будућа добра, јер су она неупоредиво боља и славнија од свих житејских ствари и добара. Но пошто се ја такога нечега још не удостојих, зато и говорим само оно што телесно чувство може схватити и разумети. Јер је заиста не могу ће пропадљивим чулима говорити о стварима непропадљивим и неисказаним, које се само вером примају и схватају.
Овим и оваквим речима започиње описивање и казивање живота и подвига преподобног оца нашег Илариона, епископа Мегленског, блажени патријарх Трновски Јевтимије.[27] Па затим додаје: Једино би сам свети Иларион био у стању да нам лако и тачно исприча о ономе чиме се он сада и душом и чувством изобилно наслађује.
Пошто ја то нисам у стању, вели даље блажени патријарх Јевтимије, зато и призивам сада благодат овога Светога да бих некако испричао, ако и не по достојанству, а оно макар према могућностима, његова света дела и живљење. Јер као што је немогуће избројати капи кише, тако је немогуће исказати и сва дела и подвиге овога Светога. Зато, сакупивши и сабравши на једно место оно што беше ту и тамо расејано, настојаћу на неки начин да све то изнесем на видело, верујући да ће Свети то с радошћу примити, као отац чедољубиви детиња неспретна замуцкивања. Ако пак и изостанем негде далеко од онога што њему приличи и доликује, света и блажена душа његова и сваким блаженством испуњена опростиће то нама као деци оцељубивој. Макар нас због усрђа неће покарати, него ће нам и помоћ дати и подржаће нас и руководити ка истинском приповедању. Јер он зна, заиста зна да се радује користи ближњега.
Родитељи овога блаженога беху од врло истакнутих људи, и богољубиви беху као ретко ко други. Они у свему ревноваху у заповестима Господњим, дан и ноћ проводећи у молитви. Беху пак бездетни, и силно жељаху да добију пород. Мати његова, будући неплодна као Ана Самуилова, непрестано се мољаше, но глас њен не беше услишаван. Видећи себе да јој нема тако напретка набоље, она се предаде Богоматери и често одлажаше у Њен свети храм. Често са молитвом у храму уздишући и топле сузе проливајући, она Јој овако вапијаше: Немој презрети, о! Владичице, слушкињу Твоју, не остави ме да једина будем бездетна у роду моме. Веома ме разједа туга и жалост, и не могу више подносити срамоту бездетности. Зато к Теби јединој притичем, јер ми Ти можеш разрешити свезе неплодности.
To и тако молећи се у свако време и сваки час, њој се једне ноћи у сну јави Пресвета Богородица, и дотакнувши је ногом, рече јој: Устани, жено, добила си оно што си тражила, и више ми не досађуј. - Када жена чу ове речи, сва се радошћу испуни, па опет као да поново чу речи: Родићеш сина и он ће многе обратити од заблуде на светлост богопознања. - Испунивши се после овог јављања великом и чврстом надом, мајка се врло радоваше и благим надама се весељаше. И заиста после не много времена она заче, и роди овог блаженог Илариона. Када пак детету би три године, оно иако још муцајући отпева ону анђелску песму која се пева на висинама: Свјат, Свјат, Свјат - један је Бог! Чувши ову песму, мати његова се сва испуни радошћу и недоумицом, јер се дивљаше томе чуду како дете само изговори речи песме.
Када пак дете би одгајено, дадоше га да се учи свештеним књигама. А када напуни осамнаест година, блажени Иларион напусти родитеље и свет и притече монашком животу. Отишавши у неки од тамошњих манастира, он приклони главу своју Господа ради пред игуманом тога манастира, и остригавши власи главе своје, би одевен у анђелски образ, то јест у свету одећу монашкога лика. У монаштву пак би преподобни Иларион као маслина плодна у дому Господњем, као неки други Исак, jep ce y свему покораваше своме духовном оцу и до краја одсецаше вољу своју. Са сваким усрђем прохођаше он и испуњаваше свако послушање, тако да толиком врлином засија, да су сва братија само о њему говорила и његовим се врлинама хвалила. Видећи све то, његов се духовни отац њему свакодневно радоваше. Прозирући духовним очима и схватајући благодат коју ће Бог дати овом блаженом Илариону, игуман се топло мољаше да преподобни буде до краја сачуван од искушења. Када пак прође довољно времена и игуман разумеде свој скори одлазак ка Господу, он заповеди да се сва његова братија сакупе, и поучивши их све довољно, предаде старешинство манастира преподобном Илариону. Потом поживевши још мало времена, игуман предаде дух свој Господу.
Поставши тако наследник благодати и уједно молитава свога духовног оца, Иларион се стараше да добро чува своје поверено му од Бога стадо. Он себе смираваше пред братијом и свима себе показиваше као пример и углед. Постом, бдењем, и свеноћним молитвеним стајањима он себе мучаше, а изобилно проливаше и потоке суза сваке ноћи. У свему се стараше да подражава општежиће оног светог и великог Теодосија, оснивача и началника општежићког монашког живота.[28]
Једне године наста у манастиру велика несташица жита и глад, тако да се братија налажаше у немаштини и недоумици и много због тога страдаше. Тада се блажени Иларион сав преда де на молитву и са сузама преклињаше Божије човекољубље да Им помогне. И заиста, о! чуда, изненада се житница манастирска испуни жита, те се облак жалости, што беше притискао братију, убрзо развеја. Јер је речено: Близу је Господ оних који га се боје, и молитве њихове услишава (Пс. 84, 9). А учини преподобни и многа друга достојна казивања чудеса, која кад би сва подробно хтели испричати исувише би нам се реч одужила. Када се пак на овај начин светитељ показа својим ученицима као друга житодавац Јосиф, они стекоше према њему још веће усрће и поверење, и умножи се од тада још већма број братије у манастиру. Јер из свих оних околних места стицаху се к њему многи и добијаху од њега благодат, а многи примаху од њега и монашки образ, тако да се величаше Бог у овом светитељу Свом. О светом Илариону се разнесе глас на све стране, и не беше краја где се не би чула добра вест о његовим подвизима и врлинама. Но преподобни Иларион се томе не радоваше нити се тиме наслађиваше, него себе још већма одеваше у смирење Христово и свагда говораше: He нама, Господе, него имену Твоме дај славу (Пс. 113, 9).
Док се свети Иларион дуго година овако подвизаваше и богоугодно руковођаше монашке зборове, Господ не допусти да се овај светилник Његов дуго скрива под судом управљајући само монашким зборовима, него требаше да и осиротело стадо Цркве својом светлошћу просвећује и да собом украшава црквени архијерејски престо. Тога ради јави се Пресвета Богородица у светлосном виђењу тадашњем преосвећеном архиепископу Охридском, по имену Евстатију, и овако му рече за светога: He одлажи, архиепископе, него постави светиљку на свећњак. Ово велим за Илариона, старешину општежића, кога узевши постави га за пастира народу Мегленскоме. Јер ће он многе од заблуде обратити и извести на светлост богопознања. - Када ово чу архијереј Божји, пробуди се одмах из сна и размисли о значењу овога виђења, па онда размишљаше како да ту заповест спроведе у дело. Исте те ноћи би и блаженом Илариону неко умилно виђење које му овако говораше: Ево, данас ћу те извести нз синова Израиљевих; ја Господ Бог призвах те правдом, и руку ћу твоју подржати и укрепићу те. И дадох те у завет роду, за светлост народима, да отвориш очи слепима, и изведеш свезане из окова и оне што седе у тами из дома тамничкога (ср. Ис. 42, 6 - 7). Када се преподобни пробуди од сна и размотри значење овог виђења, схвати да је то виђење од Бога и какво је његово значење, па се ражалости због скорог раздвајања од братије. Али се не могаше противити божанском наређењу, него му би смирено послушан.
He прође много дана и преподобни Иларион би хиротонисан за епископа Мегленског од споменутог архиепископа Охридског Евстатија.[29] Када затим светитељ дође у свој град и уђе у саборну цркву, он најпре усрдно целива свете иконе и сатвори усрдну молитву за стадо своје, давши му затим свој мир и благослов, чиме испуни срца њихова весељем и радошћу. Затим их све пастирски поучи: да се држе праве православне вере; да с љубављу извршују заповести Господње; да следују само за оним што је предано и заповеђено православнима, а да беже од сваке јереси и њихове сујетности и празности, као што је речено у Светом Писму: Омрзох, Господе, на оне који Тебе мрзе (Пс. 138, 31). Још их поучи да увек притичу само Саборној Католичанској Цркви и да се клоне од сваког човека који неуредно ходи. Да верују само у Оца и Сина и Светога Духа, у Свету Тројицу нераздељиву, и такође у оваплоћење Христово, и у Животворни Крст Његов као непобедиво оружје на све невидљиве непријатеље. Да поштују и свете мошти Светитеља као присних и блиских Божјих угодника. Да се држе и свих уопште предања Цркве, a да проклињу све јеретике: Арија и Евномија, Савелија и Македонија, Аполинарија и Оригена и њихове списе, Теодора Мопсуестијског и Несторија ученика његовог, Диоскора и Севира и Евстатија и сличне њима, и уз то још Манеса и Павла Самосатског, и да се свом душом гнушају њих и њиховог учења. Слушајући ове поуке свога пастира, стадо се његово веома радоваше и Богу велику благодарност одаваше што им дарова таквог пастира и учитеља. Јеретици пак због свега овога завишћу и гњевом се растрзаваху. А сам блажени Иларион стараше се да умножи таленат који му од Бога би уручен.
Пошто прође неко време од овог догађаја, за које време свети усрдно учаше и васпитаваше поверене му људе, увиде блажени епископ Илариан да је велики део народа захваћен манихејском и јерменском (монофизитском) и богумилском јересју. Ови споменути јеретици настојаху да светитељу и његовом верном народу сплету разне пагубне замке и нанесу клевете, а стараху се и да у мраку устреле оне који су прави срцем, тако да разврате и растуре православно стадо, попут неких дивљих зверова. Гледајући да се ово јеретичко зло умножава на сваки дан, светитељ се љутим болом душе жалошћаше и Свемоћноме Богу усрдно од срца узношаше молитве: да сам Бог загради уста незаграђена и одагна непријатеље. Људима пак својим он држаше честе поуке и утврђиваше их да се држе православне вере. Слушајући за ове његове честе поуке, напред споменути јеретици се због тога распаљиваху гњевом на њега и као дивље звери зубима шкргутаху, творећи светоме разне пакости, а тражаху и да са њим воде препирку и расправе о веровању.
Добри пастир разумних оваца својих, преподобни Иларион, положи себи Вишњега за прибежиште (ср. Пс. 90, 9), и зато све њихове замке и сплетке раздираше лако као паучину, чиме причињаваше велику радост верној пуноћи Цркве своје. Једнога пак дана поборници ове нечисте манихејске јереси (то јест Богумили), као вуци обучени у овчију кожу, дођоше кротко светом Илариону, кушајући га као фарисеји Господа и желећи да га ухвате у речима. Али, по реченоме, неправда обману себе, н у мрежу коју исплетоше сами упадоше, јер лаж истином би изобличена.
Јеретици запиташе преподобнога, говорећи: Зашто, док ми сматрамо да је добри Бог творац неба, а други зли да је творац земље и онога што је на њој, ви се не покоравате истини него јој се противите? - На то им божанствени Иларион одговори: Чујте Христа како у Еванђељу говори: Моје учење није моје, него Оца који ме је послао (Јн. 7, 16). И ја вам исто нећу од себе говорити, него из Еванђеља Христовог, за које ви сматрате да себе њиме утврђујете, а такође и из светог Апостола. Зато, ако их хоћете саслушати, оставите настрану сваку гордост. Како дакле ви говорите да је добри Бог творац само неба, а уводите неког другог творца за земљу и оно што је на њој? Неки пак од вас и за само небо и оно што је на њему кажу да је све то створење ђавоље. Ако је дакле, по вашој речи, и небо дело лукавога, како онда добри Бог почива на небу створеноме од лукавога? Како онда Спас наш научи нас и предаде нам да се молимо оном страшном молитвом: Оче наш, који си на небесима, нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи (Мт. 6, 9-10)? И опет: Ако опраштате људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески (Мт. 6, 14)? И опет: Ко изврши вољу Оца мога, који је на небесима, онај је мој брат и сестра моја (Мк. 3, 35)? Шта дакле има ко да каже о овоме што нам Спас наш проповеда о небескоме и о Оцу који је на небесима? Шта је пак јасније од овога гласа, који вели: Исповедам Ти се, Оче, Господе неба и земље (Мт. 11, 25)? Јер Он овде јасно каже да је Господ не само Господ неба, него је Он исти и Господ земље. Видите ли како, сматрајући да себе утврђујете еванђелским речима, тим истим речима себе разобличавате? И шта опет вели Спаситељ Петру: Даћу ти кључеве царства небескога... и остале речи што за тим следе (Мт. 16, 19)? А чујте и ово: И крстивши се, вели, Исус, изиђе из воде, и одмах се отворише небеса (Мт. 3, 16). Како се дакле отвори створење злога и лукавога док се Син доброга Оца крштаваше? Ради чега се отворшпе небеса и зашто? Јер виде, вели, Духа Божијег где силази као голуб (Мт. 3, 16). Ово је већ треће изобличење вашег нечестивог учења у овим малим и кратким речима. Јер како то да Дух Божји узме на себе обличје створења лукавога и сиђе на Господа? А погледајте и четврто изобличење ваше безбожности: И дође глас са неба: Овај је Син мој љубљени, који је по мојој вољи (Мт. 4, 17). Ко је то овај? To је Онај који се у води крштавао, коме се отворише небеса, на кога Дух Очев у виду Голуба сиђе са неба. Ево, дакле, ми јасно и јавно показасмо истину да је Бог творац неба и земље и све твари.
Ви пак, запита их свети Иларион, како пречисту Богородицу називате вишњим Јерусалимом? Из ког то Писма, од ког Светог или Пророка или Апостола? Ко вам је учитељ тог безумља да ви себе ринусте у толику пропаст зла? Зар не говори јасно и разговетно Еванђелист Матеј: Исус Христово рођење овако би: кад је Марија, мати његова, била обручена за Јосифа, пре но што се они састадоше, нађе се да је она зачела од Духа Светога... и остало даље (Мт. 1, 18). И говорећи Еванђелист надаље детаљно о рођењу Христовом, дође и до доласка мудраца, па онда вели: И дођоше у кућу и видеше дете с Маријом матером Његовом, и павши на колена поклонише My ce (Мт. 2, 11). Тако исто и Еванђелист Лука сасвим јасно и гласно говори о Господњем рођењу по телу од Марије Богородице. А наћи ћете и многа сведочанства из Еванђеља и из Апостола, - које две књиге ви једино примате и поштујете док све друге одбацујете, - да је пречиста Богородица Марија родила по телу Господа нашег Исуса Христа.[30] Због тога и Спаситељ себе на много места у Еванђељу назива Сином Човечијим. Ево видите, ми и овде показасмо истину да благовесници нигде не назваше свету Богородицу вишњим Јерусалимом, као што ви сматрате. Исто тако вас питам: одакле ви измислисте оно хулно и богопротивно учење, за које се и беси плаше да га изговоре? Јер и они назваше Христа сином Давидовим (ср. Мт. 9, 27), а ви се бестидно усуђујете да говорите да је Он донео тело са неба. О, крајњег вашег безумља! Ако би тело Христово било небеско, онда оно не би било подложно оним безгрешним људским страдањима, то јест глади и жеђи, сну и умору, жалости и сузама, и осталоме сличноме. Ако је небески човек био онај са којим ce по ипостаси сјединио Логос, онда не би био повредљив и смртан и земаљски, јер су небески житељи нетрулежни и непропадљиви и бесмртни. Каква је онда уопште и била потреба оваплоћења од Дјеве? Али, Спаситељ је не само тиме, него и после васкрсења је потврђивао Својим ученицима да тело које је од нас узео није привиђење нити фантазија, и зато је говорио: Видите руке моје и ноге моје да сам то ја; опипајте ме и видите да дух тела и костију нема као што видите да ја имам (Лк. 24, 39). Ако је био привиђење, чија је ребра Тома опипао (Јн. 20, 27)? Чујте и великога Павла где говори Јеврејима: Пошто деца имађаху удела у телу и крви, и Он слично њима узе такође удела у томе (Јевр. 2, 14). Он такође побија и ваше мишљење о небеском телу, јер вели: Јер не узе удела од анђела, него узе од семена Аврамова, и зато је дужан да се у свему уподоби браћи (Јевр. 2, 16-17). Ето, видите да је постало јасно и очигледно да је Христос узео тело телесно и пропадљиво од пречисте Богородице Марије.
И опет вас ја питам: Где сте пронашли ту душегубну болест да говорите да је старозаветни Закон био од лукавога (тј. од ђавола)? Пробудите се, људи, и прените се из мрака којим сте обузети. Отресите са очију својих сан неосетљивости. Јер ако је стари Закон био од ђавола, како је Спаситељ, будући питан о старом Закону, која је од његових заповести прва и највећа, одговорио: Прва је и највећа заповест "Чуј Израиљу, Господ Бог твој је Господ једини . .. и остале речи о томе (Мр. 12, 29-30). И када се на то сложио онај младић што Га је питао, Спаситељ му је одговорио: Ниси далеко од Царства Божијег (Мр. 14, 34). Како дакле, ако би Мојсијев Закон био дело вражје, како тај Закон може имати и знати једног и јединог Господа и Бога? Ако Мојсије проповеда једнога Бога Господа и говори да се осим Њему никоме другоме не служи нити се клања, где су онда они који уводе неко друго зло начело и њему приписуЈу то старозаветно законодавство? А да је стари Закон божански и да је дело Небескога Бога, кличе нам Павле, проповедник истине, и говори: Еда ли је закон грех? Боже сачувај (Рм. 7, 7). И опет: Знамо да је закон духован, и сагласан сам са законом Божијим по унутрашњем човеку (Рм. 7, 14. 22). И опет: Али ја умом служим закону Божијем, а телом служим греху... и остало (Рм. 7, 14. 18). И тако, закон је свет, вели Апостол, и заповест је света и праведна и добра (Рм. 7, 12).
Уза све ове бесмислене заблуде, ви се Богумили још усуђујете да хулите на часни Крст и да га називате непријатељем, нити се стидећи светог Апостола, нити у познање истине можете доћи. Јер ако следујете апостолским предањима, као што себе убеђујете, зашто се не клањате Крсту, када Апостол Павле говори: А ја да се не хвалим ничим другим, него само Крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се свет мени разапе, и ја свету (Гал. 6, 14). И опет: Реч Крстова је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо сила је Божја (1 Кор. 1, 18). Ако је дакле Крст сила Божја, као што и јесте, зашто ви не верујете сили Божјој? Ако апостолској верујете проповеди која говори: Вером Аврам учини то и то (Јевр. 11, 8), а вера је ствар неиспитљива и неизрецива и језиком се телесним никако не може исказати, вером пак се прима све оно што су Свети кроз веру ишчекивали и добили, онда и ви таквом истом вером поклоните се Крсту, то јест Сили Божијој. Јер свако дело и чудо Христово је велико и чудесно и божанско, али је од свих чаонији и узвишенији Животворни Крст. Јер се ничим другим него Крстом уништи смрт, и би сатрт првородни грех, и ад би разорен, и васкрсење се дарова, и нама се дарова моћ да презремо све садашње па и саму смрт. Како иначе ми постадосмо деца Божја и наследници него захваљујући Крсту Господа нашег Исуса Христа? Јер се Крстом све савршава. Ми који се у Христа крстисмо, вели божански Апостол, у Његову смрт се крстисмо. И опет: који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. И: Христос је Божија сила и Божија премудрост (Рм. 6, 3; Гал. 3, 27; 1 Кор. 1, 24). To је дакле смрт Христова, то јест Крст, који нас одева ипостасном силом и премудрошћу Божјом. Сила пак Божија јесте реч Крстова, или другим речима, сила Божија, то је победа над смрћу која нам се јави кроз Крст. Или опет: као што Крст има четири крака и они се држе тесно сједињени због онога средњег споја што их спаја, тако се због силе Божје држе висина и дубина и дужина и ширина, то јест држи се сва видљива и невидљива творевина Божја. Овај знак Крста се нама даде и на лице, као што се Израиљу даде обрезање. Крстом се разликујемо верни од неверних и њиме се од њих издвајамо. Он нам је штит и оружје и победа над ђаволом. Крст нам је печат да нас не дотакне онај што погубљује. Он је подизање онима што леже, утврђење онима што стоје, потпора немоћнима, жезал пастирима и овцама, руководитељ онима који се обраћају, он је Дрво живота вечног. Ово дакле свечано Дрво, на којем Христос себе за нас на жртву принесе, ми примамо достојно и клањамо му се као што му и приличи, јер је то Дрво освећено додиром светог тела и крви Његове. Ми се пак клањамо знаку часнога Крста и ако је начињен и од неке друге материје (не само од дрвета), не као да материју поштујемо, Боже сачувај, него поштујемо знак и лик Крста као слику Христову. Јер Он сам рече Својим ученицима: Тада ће се јавити знак Сина Човечијега (Мт. 24, 30), то јест Крст. Такође и женама мироносицама говораше Анђео васкрсења: Знам да тражите Исуса Назарећанина, распетога (Мт. 28, 5; Мр. 16, 6). И Апостол вели: Ми проповедамо Христа распетога (1 Кор. 1, 23). Није рекао прободенога, него распетога. Овај часни Крст имађаше као свој праобраз оно дрво живота што беше насађено у рају. Јер као што због дрвета (познања добра и зла) дође смрт, тако требаше опет да се због дрвета да живот и васкрсење. Јаков благослови синове Јосифове ставивши на њих руке крстолико (1 Мојс. 48, 13-15); Мојсије жезлом начини знак Крста над водом и раздвоји море (2 Мојс. 14, 16. 21); и просто речено - Крстом се изврши спасење свега света.
Изговоривши све ово и овако, преосвећени Иларион тиме зачепи уста свима у оном нечестивом скупу јеретика, и они се сви испунише великог стида, јер беху неми као рибе, и чуђаху се благодати и сили која излажаше из уста овог истинитог пастира. Видећи себе да му не могу ништа насупрот одговорити, чак ни једну реч прословити на оно што им светитељ рече, они у себи смишљаху шта би могли учинити. А Иларион опет узе реч, па им рече: Ако се Христос само привидно оваплотио, као што ви мислите, или је пак с неба донео тело, како је онда у осми дан био обрезан према старозаветном закону? Сама већ ова чињеница довољна је да заустави брбљања неразумних, јер обрезано тело беше сродно нашем телу. Према томе, сасвим се јасно показује да се Господ истински оваплотио од чисте крви девичанске. Ави, најдрскији, одакле вам то да говорите даје Господње тело од злога начела? Ако још и говорите тако и усуђујете се тело приписивати зломе и лукавоме ђаволу, објасните ми онда како се зло сједини са Добрим? И како добри Бог могаше поднети да се злим телом изврши спасење света? Или како га посади са Собом на престо Очев?
Даље, ако је законодавац старозаветног Закона зли ђаво, како онда Христос говори: Испитајте Писма, јер ћете у њима наћи вечни живот (Јн. 5, 39)? А под Писмима Он подразумева списе Мојсијеве и свих осталих Пророка, јер још не беху књиге Нове Благодати (тј. Новог Завета). Како ће се дакле наћи вечни живот у ономе што лукави узакоњује и заповеда? Како о тим Писмима Христос, који је Истина, говори: Кад бисте Мојсију веровали, веровали бисте и мени, јер он за мене писа (Јн. 5, 36). Христос није рекао: Некако бисте веровали Мојсију, него је једноставно потврдио Мојсија као истинитог и достојног поверења. Ако је старозаветно начело зло, како онда велики Павле почињући своју Посланицу Римљанима говори да је Бог унапред јавио преко Пророка Својих у Светим Писмима о Сину Својему, који је по телу рођен од семена Давидова (Рм. 1, 2-3)? Ако су дакле Пророци Божји и Писма света, преко којих је Бог унапред јавио о Сину Своме, како се онда Стари Завет може приписати злом? А и Марко Еванђелист рече: Почетак Еванђеља Исуса Христа, Сина Божјег, као што је писано код Пророка (Мр. 1, 1). И уопште на много је места код четворице Еванђелиста писано: Да се збуде што је речено преко Пророка тог и тог. Ако се на крају, по Апостолу Павлу, правда Божија јави посведочена од Закона и Пророка, како се онда Закон и пророци могу сматрати да нису по надахнућу доброга Бога и да нису од Истине?
Ето вам дакле показах из Еванђеља и из Апостола да је Бог творац неба и земље и сваке твари, и да су стари и нови Закон од Њега, и да је Он узео на Себе наше пропадљиво и смртно тело и обоживши га узнео га на небо и посадио с десне стране Оца, и да је од чисте и девичанске крви узео то тело, и да је Христос Крстом спасао васељену, и да ће се Њему поклонити свако колено небеских и земаљских и преисподњих и сваки ће језик исповедити да је Исус Христос Господ, на славу Бога Оца (ср. Флб. 2, 10-11). Зато, увидите и схватите таму у којој се налазите, напустите сујету и лаж, познајте Истину и обасјајте се њеном светлошћу. Гле, о вама Господ данас говори: Да нисам дошао и говорио им, не би имали греха; а сада изговора немају за грех свој (Јн. 15, 22). Приступите зато Саборној (Православној) Цркви и примите бању (тј. крштење) Светога Духа за отпуштење грехова. Ево се вама радује Отац Небески и коље теле угојено ради вашег обраћења, и пријатеље и суседе позива због вашег обретења и налажења (ср. Лк. 15, 23-24. 32). Када пак присутни јеретици чуше све ово од светога, срце им би гануто умилењем и они од све душе припадоше светоме иштући од њега дар светога крштења, које одмах и добише. Изобличивши веома и попљувавши сасвим своју дотадашњу веру, они приступише Саборној Цркви и присајединише се изабраном стаду. Видећи све ово, сабор народа православнога радоваше се неизрецивом радошћу, и непрестано одаваше благодарност Богу и своме архијереју због добитка толиких душа.
Видећи све ово, старешине нечисте и богомрске јереси јерменске (то јест монофизити, и уз њих манихејци и богумили), испунише се гњевом и завишћу, па стадоше увредама и хулама нападати светитеља, и називаху га лажовом и преварантом они који беху синови таме и прелести. Божји пак архијереј не обзирући се на то, непрестано учаше и казиваше реч истине, тако да велики број људи стално приступаше збору православних. Тада напред споменути јеретици Јермени наговорише свој многобројни народ, који се њима покораваше, да убију светитеља. Но Божји угодник, као неко незлобиво јагње, хођаше између безбожних вукова и стално на устима имађаше оне псаламске речи, ко је кажу: Ако пођем и посред сенке смртне, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном (Пс. 22, 4). Јеретици ови често долажаху к светоме, чинећи то не ради неке користи, него желећи да му натоваре неку кривицу. Међутим, видећи себе да увек одлажаху без успеха, одгоњени од њега као неком праћком, они се гњевом већма распаљиваху. Једном пак, препирући се са њим и не могући противстати премудрости и речима које им он говораше, јеретици се гњевом покренуше и зграбивши камење у руке немилостиво њиме претукоше светитеља, као некада безумни Јевреји Првомученика Стефана. Мислећи да је праведник мртав, они га напустише и побегоше. На овај се, дакле, начин блажени Иларион показа као мученик, ако и не крвљу, а оно добровољним подношењем. Када пак свети дође к себи и схвати да је то ђавоља злоба и пакост, подиже се и радујући се оде у своју келију, јер место на коме га камењем пребише беше далеко и усамљено ван града. Сазнавши за ово недело, збор православних људи једнодушно одлучи да нападну на јеретике и да их до краја истребе. Но Иларион, као ученик и подражатељ незлобивога Владике свога Христа, забрани им то, говорећи: He, децо моја, не, него се сећајте речи Господњих речених Петру: Врати нож свој у ножницу, јер сваки који се маши за нож, од ножа ће погинути (Мт. 26, 52). И свети Апостоли, будући бијени за име Господње, отидоше са синедриона радујући се (Д. Ап. 5, 41). Оставите их, дакле, јер не знају шта чине. А онај зли јеретички скуп, који беше готов на проливање крви, кад видеше шта би, у себи се збуњиваху и међусобно, као некада Јевреји за Господа, говораху: једни говораху да је добар, а други да није него да обмањује и вара људе. Тако међу њима настаде разногласност, те се и спораху и свађаху међу собом око светога.
Други пут опет неки од њих, опијени болешћу своје заблуде, дођоше к блаженоме и много му говорише утврђујући своју јерес. Они се пребациваху у говору и на једну и на другу страну и хвалише се да православно мисле и да држе сва црквена предања, а такође и свете службе и постове и све остало што је православно и што је предано Саборној Православној Цркви. њима на то кротки срцем и још кроткији мишљењем Иларион одговори: Добро је што већ од самог почетка споменусте Саборну Цркву. Јер је Саборна Васељенска Црква све добро примила од очевидаца Логоса Божјег светих Апостола и све добро установљено и предано она непоколебљиво држи до данас. To сте све и ви Јермени чврсто и непоколебљиво држали до Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону.[31] Од тада сте ви себе оделили од Саборне Католичанске (тј. Православне) Цркве идући за неким Јеханијем, који би назван и Мантакунијем, и преко других заједно са њим нечистих јереја примили сте Евтихијево и Диоскорово зло учење; и умноживши те безбожне наредбе и учења, одржасте их до данас. И ви говорите да Христос није узео на Себе тело једносуштно са нашим, него неко нетрулежно и нестрадално и танано и несаздано и небеско тело. Такво хулно учење Саборна Црква нити је икада примила нити га је предавала. Јер, ако је тело Господње било нетрулежно и нестрадално и небеско, а нестрадално тело нити се умара нити спава, нити једе нити пије, нити се може рукама опипати, ко је онда спавао на лађи ако не наша природа? Ко је плакао над градом Јерусалимом? Ко је за Лазаром сузе проливао? Ко је седео у дому Симона губавога? Ко је ученицима ноге опрао? Ко је предао свете тајне на Тајној Вечери? Ко је везан био одведен у двор Кајафин? Ко је на Крсту био разапет? Ко је био у гроб положен? Ко је по васкрсењу рекао ученицима: Опипајте ме и видите да дух меса и костију нема, као што мене видите да имам (Лк. 24, 39)? Ето, дакле, јасно вам показасмо да се Господ одену истински у ово наше људско тело.
Јеретици пак, будући притешњени истинитим речима блаженога, одговорише му овим хулним речима, и рекоше: To Господње тело које се јавило, оно је, сјединивши се с Божанством, постало једна природа Христова. На то им одговори ова премудра душа: Ако је природа Христова једна, и та једна природа је сва Божанство, Христова пак природа је нераздвојна од Оца, онда јасно излази да је и тело Христово у време страдања, сјединивши се с Христовом природом, било нераздвојно од Оца. Како је онда то тело уопште страдало и доле на земљи држано и рањавано и пробадано, и како је истински умрло и у гробу мртво и непокретно лежало? Ако је дакле тело Христово постало Божанство, како је онда сам Христос говорио: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио (Мт. 27, 46)? Како је и Марији Магдалини говорио: Марија, не дотичи ме се, јер још не узађох ка Оцу мојем (Јн. 20, 17)? Како је и Апостолима по васкрсењу говорио: Опипајте ме и видите да дух меса и крви нема, као што мене видите да имам (Лк. 24, 39)? Апостоли нам још наводе и премнога друга таква и слична сведочанства о ваплоћењу Христовом, која сведоче јасније од гласне трубе.

Уз то, рече даље свети Иларион Јерменима, ви и у Трисвету песму "Свјатиј Боже" додајете на крају, после речи "Свети Бесмртни", оне неумеснеречи "који си сераспео за нас", чиме јавно показујете своје безумље и своју безбожност. Јер, ако је тело Христово бесмртно и непропадљиво и небеско, како се онда оно разапе? А ако се разапе, како га онда називате Божанством? Даље, ви и на светој Служби (тј. Литургији) не приносите прави квасни хлеб као ми, него погачу, тј. тесто без квасца, а такав бесквасни принос је јудејски обичај, а не хришћански. Такође, Апостол Павле и Григорије Богослов јасно говоре: Старо је прошло и ево све је постало ново (2 Кор. 5, 17); и свети Златоуст говори о Старозаветном закону и о Новом: Тамо је слово, овде је дух; тамо је кивот, овде је Дјева; тамо је жезал Аронов, овде је Крст, тамо је јагње, овде је Христос; тамо је безквасни, а овде прави хлеб. Када јеретици чуше све ове речи светога, само се чуђаху и, немајући му шта насупрот одговорити, лица им се покрише стидом. Ипак, после неког времена, они одговорише: Зар хлеб који је Христос дао Апостолима није био безквасни а не овај хлеб? Јер се тада у то време само то нађе, зато и ми бесквасни хлеб приносимо на жртву. На то им блажени Иларион одговори: Нека буде да је бесквасни хлеб био онај који је Христос у оно време, због оскудице времена, узео и принео, да не би тајна Нове Вечере остала нама непредата. Пошто је ускоро имао бити предан Јудејима, какав је хлеб нашао такав је и узео и принео, да нас некако не би лишио таквога спасења. Али сами Ученици Његови и остали по реду црквени првосвештеници и Свети Оци, они су на жртву приносили савршени хлеб а не бесквасни, и ми њима следујући приносима на жртву овај прави хлеб. Јер Христос је и друге многе ствари другачије предао, а Апостоли и њихови наследници учинише да се те ствари врше другачије, не као да противурече Христу, - како би то могли! - него, пошто се вера шираше и растијаше, и они без икаквог страха рашириваху тајне Христове, на славу и величање Његово. Тако, на пример, када се Христос имао крстити није се окренуо на запад нити се језиком одрекао сатане, нити је изговорио Символ вере, нити је имао потребе за молитвом крштавања, нити се крстио у крстионици, нити је миром помазан, нити се одмах по крштењу причестио Господњим телом и крвљу, а ми све то сада чинимо. Или опет, Христос није предао духовну службу тела и крви Господњег по црквама (тј. храмовима), него у горњој заједничкој соби и за општом трпезом, и то најпре јевши друга јела и легавши, а није био обучен ни у свештеничке одежде, нити је изговарао молитве нашег свештенодејства, са псалмима и химнама и песмама духовним, а ми и службе вршимо у храмовима, и пред духовни жртвеник, то јест пред свету трапезу, долазимо гладни, и пред њом стојимо обучени у архијерејску одежду, свакако не зато што негирамо све напред речено, него што желимо да чин службе учинимо лепшим и пречаснијим. Јер су Апостоли, и после њих истински Пастири и прави Учитељи црквени, сви руковођени Духом Божјим и имајући Његово просветљење, неке ствари укинули а неке су умножили, јер су за то добили благодат с више, тако да су све чинили на корист и све су богољубиво уредили и заповедили.
Али, ако пажљиво погледамо видећемо да хлеб који је Христос предао Ученицима Својим није био без квасца. Јер закон о Пасхи јеврејској овако говори: У четрнаести дан првога месеца једите с вечера бесквасне хлебове до дана двадесет првога увече; седам дана да се не нађе квасца у домовима вашим (2 Мојс. 12, 17-18). Такав је дакле био закон. Али, Христос је пре четрнаестога дана, то јест у тринаести дан свршио законску Пасху и предао нам Тајну Вечеру, у који дан сви још јеђаху квасни хлеб. А ако неко рече: Ако је тада свршавао законску Пасху и јео бесквасни хлеб са горким зељем и Он и ученици Његови, откуда им тада бесквасни хлеб? Ми ћемо на то рећи: Отуда што је то требало тако припремити по заповести Спасовој или по предвиђању самога домаћина онога дома, јер и он беше верујући.
Даље, зашто ви не приносите на свештеној служби вино помешано са водом, него само вино без воде, и због тога само једну природу Христову најављујете? Док Свети Григорије Богослов вели да крв и вода, што истекоше из ребара Христова, једно јавља да је Христос човек, а друго да је изнад човека, тј. да је Бог. Зато, када неко приступа жртвенику и причешћује се крви Христове из чаше, нека сматра да уста своја ставља на сама ребра Христова и да из ребара Његових пије. А из ребара Христових није истекла само вода него и крв, на потврду Његових обадвеју природа, као што напред већ рекосмо. А да је и у оној чаши, из које је Христос дао Апостолима да пију, била помешана и вода са вином, о томе сведоче Јаков брат Божји и Еванђелист Марко У својим Литургијама, јер обојица говоре овако: Узе чашу и ули вино и воду и заблагодаривши благослови и даде им, говорећи: пијте од ње сви, ово је крв моја која се за вас и за многе пролила. Свакако да је Бог, као онај који не лаже и који све провиђа, онакву предао крв с водом Ученицима каква се је имала источити из ребра Његовога.
И још даље, када ви узимате Крст, ви га, било да је од какве материје, не поштујете пре него што га крстите као човека и прободете гвоздени ексер кроз сред њега и помажете га крвљу од жртве. Међутим, чинећи руком знак крста на челу, и при крштењу, и на свештеним службама, и у многим другим случајевима, ви на тај начин сматрате да себе освећујете. Али, о! људи Јерменски, зар вама не приличи рећи оне пророчке речи: Примите наук, да се не би некада прогневио Господ, и схватите своју заблуду и слепоћу (ср. Пс. 2, 12). Јер ако крст који се руком изображава освећује вас и оне на које га стављате, на пример на воду крштења, и на масло, и на миро, и на лица верујућих људи, и на тајни хлеб и свештену чашу, и уопште на све на шта га стављате, како се онда и крст начињен од било какве материје сматра код вас нечистим и мрским и бива од вас освећиван крштавањем и пробадањем и крвљу? Јер као што пре распећа Христова на њему, крст беше оруђе смрти и као такав проклет, тако да знак његов беше гнусан и одвратан, тако после распињања Христа на њему он би освећен Владичанском крвљу и знак његов постаде освећење свима вернима. Најпре је, дакле, крст људе убијао, а сада убија демоне. Зато је и божански Григорије, просветитељ Велике Јерменије,[32] поставивши дрвене крстове по неким местима, заповедио да им се клањају и да им притичу као освећенима и освећујућима, и то онда док још не беше рукоположен за архијереја, нити их беше осветио неким крштењем или крвљу или неком другом ствари. Исто тако, питам вас како ви, правећи три дрвена крста и сједињујући их у једно, смете онда називати име Свете Тројице, не бојећи се правити слику Блажене Тројице, једине нестворене и неизмериве и неиспитљиве и зато незамисливе?
И опет вас питам: Ради чега постите ваш пост звани ардивурцијев? На то му Јермени као једним устима одговорише, и рекоше: Ми постимо такав пост због неког Сергија Јерменина, који у нашој земљи пострада. Одговоривши светитељ рече им: Ви који сте неправославни и заблудно верујете, како можете показати да је тај Сергије био православан и да је ради Христа пострадао? Јер ми видимо да нити неки Пророк, ни Апостол, ни Мученик, ни Преподобни, па ни сам свети Григорије Велике Јерменије није вам предао тај пост или празник. А они, притешњени тиме, рекоше да је то пост Ниневићана којима се некада Ниневићани постише и избавише се од оне страшне погибије (ср. Јона 3, 5-10). Светитељ им одмах одговори: Пошто вам нико од светих Апостола, нити неки од Сабора Светих Отаца није споменуо тај пост нити га предао, ко је онда тај што вам је заповедио да постите пост незнабожачки који је био на много времена пре очовечења Христова? Ако је нама забрањено да постимо јудејске постове, који су од Бога били заповеђени преко Мојсија, онда је то далеко, далеко више забрањено за постове неприличних многобожаца. Овако пак јавно изобличени, Јермени опет одговорише да је то пост Адамов који је постио када је био изагнан из раја сладости. На то им блажени Иларион опет одговори: Мојсије, који написа све о постанку света и о свему у вези са Адамом, ништа не говори о том посту, и како ви можете рећи да је то био Адамов пост? А они, опет запавши у недоумицу, рекоше да је то пост Велике Јерменије, који постише Јермени кад су имали бити крштени од светог Григорија. Свети Иларион им опет брзо одговори: Није тако, него пошто сте били гоњени од бесова пре крштења вама је било заповеђено да постите шездесет дана, а после када вас хтеде крстити Григорије вам заповеди да се постите тридесет дана, као што стоји написано у јерменским књигама, али се ниједан од тих постова не назива арцивурцијев пост. Јермени се на то испунише великим стидом и беху у недоумици не знајући шта да одговоре, па се ипак немајући шта друго досетише и рекоше да је то био пост цара Константина Великог, који је он постио кад се имао крстити. А светитељ, са строгим лицем и смелом речју, одговори им: О, неразумни и спори срцем да поверујете истини! Испитајте списе да ако у њима нађете да нема никаквога у васељени царскога поста, нити га ико спомену у вези са Константином Великим, нити неки свети Сабор, нити ко од Светих Отаца чињаше спомен таквога поста. Ви, говорећи на тај начин сваки пут другачије, несагласно и противуречно, сами показасте да је тај ваш пост безакон и мрзак, и зато је недостојан сваког хришћанског слушања. Ја ћу вам пак, ако ви то и нећете, тачно рећи за тај ваш пост оно што и ви сами добро знате.
Наиме, неки Сергије, који беше учитељ јерменске јереси, имађаше пса којега баш тако зваше, то јест Арцивурције, и тај пас беше гласник овоме споменутоме Сергију, јер помаган демонским дејством пас иђаше напред и наговештаваше много пута долазак Сергијев у неко место. Када Сергије хтеде ићи у неки град или село или насеље, у којем живљаху ученици и заједничари његове пагубе, онда становници тога места, видећи овог споменутог пса, излажаху на један дан раније на нека поља у сусрет своме учитељу. Једнога дана, када пас би послан на такву своју прљаву службу, би појеђен од вукова. Сутрадан ујутро пође и Сергије тамо где беше послао свога пса, па када га нико тамо срете он се веома увреди и разљути, и када дође код њих и сазнаде да није ни дошао к њима његов пас претеча, он одмах посла да га траже. Када пак тражитељи дознаше по костима да су.пса појели вукови, тада Сергије заповеди свим Јерменима да посте због смрти овога пса и да тугују и жале у одређене дане у години, због чега се тај пост и назва арцивурцијев пост. Зато и ви, држећи се те наредбе, постите тај пост, па стидећи се тога нећете да признате истину. Такав ваш пост нико од Пророка, ни од Апостола не предаде Саборној Цркви. Зато се прените из дубоке прелести и заблуде која вас је захватила, одбаците слепоћу која вам је прионула за очи и приступите Саборној Цркви Православној, придружите се нама, да бисмо сви ми, саставивши Један хор, благочестиво одали хвалу Богу свих. Јер је велико безумље кад неко зна истину а неће да приђе к њој.
Изобличивши их овим и оваквим речима и разобличивши са сваке стране њихову јерес, свети Иларион учини да јеретици остану без икакве смелости и куражи. Јер њих обузе такав стид и срам, да до краја остадоше неми као заливени. Када пак отидоше домовима својим, међу њима настадоше спорови и препирке на сваки дан, јер су једни хвалили говоре и речи преподобнога, а. други су бранили своју јерес. Ова пак јерес беше се до тада толико осилила да замало и кир Манојло, цар грчки,[33] не отпаде од наше благочестиве православне вере, да га својим догматским поукама и речима не укрепи и утврди овај блажени Иларион.
Али га светитељ од тог искушења избави, јер нечастиво јеретичко учење одагна далеко од срца његовог, а семе православља у њему удвостручи. Када то цар схвати и наслади се православним учењем светитељевим, којим себе чврсто огради, он се испуни неисказане радости и Богу узнесе благодарне песме, a Његовом верном архијереју указиваше сваку послушност и поштовање, шаљући му и различне дарове и остало што овоме потребоваше. А напред речени Јермени, стално спорећи и свађајући се о својој вери, као што рекосмо, најзад доБоше до познања своје заблуде и обмане, и веома изобличивши и попљувавши своју јерес, усрдно приступише светој Саборној Православној Цркви. Зато се с вером причестише светог тела и крви Господње и присајединише се изабраном стаду, тако да од тада би једно стадо иједан пастир (ср. Јн. 10, 16).
Видећи све ово што се тако добро зби, Божји архијереј се сав испуни радошћу и весељем духовним. Видећи то и благочестиви цар, и он би веома обрадован, и свима јављаше врлине и дела новога доброг пастира. Цар написа преподобноме и писмо у коме му вели да се стара да и сву богумилску јерес до краја очисти од стада хришћанскога, тако да сви они који се покоре догматима благочешћа, буду примљени и прибројани изабраном стаду, а они који се не покоре него остану у својој нечастивој и мрској јереси, да се негде далеко одагнају од православнога стада. Ови пак јеретици, када ово чуше, приступише и они Саборној Православној Цркви и удостојише се да приме божанско крштење, попљувавши до краја своју јерес. Тада се заиста могло видети како се православно мноштво верних још више умножава, а збор неправославних се тамом безбоштва помрачава и умањује.
Христов пак подражавалац Иларион, на ономе месту где се раније окупљаху ови напред споменути јеретици, који сада постадоше његова присна чеда, са својим монасима подиже ту дивну цркву у име славних и свехвалних Апостола, чија лепота многе задивљује и побуђује на славословље Бога. Сабравши у овој цркви, тј. манастиру мноштво монаха и предавши им отачка правила, он их тада остави, али им ипак често долажаше и свагда их упућиваше и поучаваше како да се држе монашких подвига.
Видећи све ово његова још жива мати, која свога супруга и сажитеља већ беше отпустила ка Господу, узношаше Богу за то честа благодарења. Затим и она још мало поживевши, отиде ка Господу, а божански је Иларион чесно испрати свим надгробним песмама и обичајима, и у гроб је положи. Сам пак он беше надаље као дрво засађено при изворима вода Духа, растући и преуспевајући по Богу у свим догматима благочешћа, учећи и саветујући све људе који му беху поверени да се сви држе благочестивих наука, и заповести и да беже и удаљују се од безбожних јереси. На тај начин се узнесе рог православних, а нечестивих до краја утрну. Сви они који од некадашњих вукова постадоше овце, изменивши себе добром променом, следоваху за својим пастиром као незлобиви јагањци и у свему му се покораваху, док своју ранију заблуду изобличаваху и пљуваху а њене вође и начелнике изругиваху и проклињаху. Исто тако, и оне поклонике нечастиве и скверне богумилске јереси, које Божји архијереј виде да искрено примају семе благочешћа (тј. Православља), и њих он приброји к православном стаду, а они пак које виде да остају непокорни, такви бише на разне начине истерани и протерани из благочестивог стада. Тако свети Иларион украшаваше свој архијерејски престо, и тако своје напасаше стадо да оно не имађаше никакве нечистоте или мрље (ср. Еф. 5, 27). Зато му и сви околни доношаху дарове, иштући и добијајући од њега благослов и сваку духовну корист. Тако исто и онај напред споменути монашки сабор, руковођен добро и упућиван добрим пастиром, растијаше и напредоваше на славу Божију.
А пошта прође од тада још доста времена, и свети прохођаше још многе и различите врлине, њему би дато да схвати и време свога одласка ка Господу. Сазвавши све оно монашко мноштво, он га с усрђем и љубављу поучи да пребивају у покорности и отачкој љубави и да у сваком послу и служби буду приљежни, чврсто се држећи преданог им правила и старајући се усрдно о свакој врлини. За старешину им пак постави Петра, мужа нарочитог и врлинског, кротког и целомудреног као нико друга, јер његове врлине беху познате свима који живљаху у околини, и јер он беше ученик код блаженог Илариона дуги низ година и у сваком му послу и служби дуго послужи. Утврдивши их тако и довољно поучивши, светитељ им свима даде мир свој, као и свему стаду своме, па затим усну блаженим сном у Господу.[34] Благочестиво пак његово стадо, окруживши са свих страна његове чесне мошти, топлим их сузама сви обливаху, и псалмима и химнама и песмама опеваху га, а и кадионицама са мирионим миомирима га кађаху, па га онда чесно и побожно у гроб погребоше. А говораху за њега и то да у младости својој пуних тридесет година није вина ни мало окусио.
Када потом прође неко време, неки од оних његових монаха који живљаху заједно, почеше пренебрегавати правило установљено од светога. Они се успротивише споменутом игуману Петру и заведоше неке раздоре и јереси. Када их игуман усрдно караше и исправљаше, они остадоше непокорни и неумољиви. Тада се свети Иларион, који са неба виде њихово зло и безаконо стремљење, јави њима у сну и изобличи њихова безакона дела, изговоривши им многе речи негодовања и чак неке од њих својим жезлом немилостиво изудара, а неке и смрти предаде. Чувши и схвативши прави смисао овог виђења, споменути игуман Петар га обзнани јавно свима монасима у обитељи. Они пак који у сну бише од бијења изранављени, остадоше болесни дуго дана, а они које смрти предаде они заиста и остадоше мртви. Ово је све било зато да не би и други монаси примили њихов смртоносни јед и отров. Када то све видеше остали монаси оне обитељи, сви се страхом и трепетом испунише, тако да од тада неповређено држаху сав манастирски устав и правило. А када ово страпшо чудо би посвуда обзнањено, тада сви унаоколо са још већом вером и усрђем долажаху ка светоме и топло се мољаху пред његовим чесним моштима.
А Бог преко Свога угодника чињаше многа и различита знамења и чудеса, те зато многи са свих страна ка гробу његовом притицаху и различита исцељења добиваху. Пошто његов гроб чињаше таква многа и безбројна чудеса, би донета царска и црквена одлука да се његове чесне мошти изваде из гроба и да се у цркву положе. А оно пак што се том приликом догоди, то такође не треба да прећутимо заборавом. Јер када открише раку блаженога, тада, о! чуда, нађоше да из очију његових као из два извора тече свето и благоухано миро. Када то чудо виде оно мноштво његових ученика, ови се испунише неизрециве радости. А и сви околни крајеви, када то ушима својим чуше, са усрђем долажаху ка раци преподобнога и добијаху од њега различита исцељења.
Када потом, после много времена, грчко се царство умањи, а бугарско се царство веома увећа, тада се зацари благочестиви цар бугарски Калојован.[35] Он се тада храбро бораше, и заузев многе грчке земље, Тракију велим и Македонију, Тривалију и Далмацију, дознаде за чудеса и знамења која Бог чини преко светог Илариона. Распаливши се божанском жељом и желећи се насладити благодаћу овога светога, он са многим усрђем и почастима посла своје људе у Меглен да узму мошти преподобног Илариона и да их са кадионицама и благоуханим мирисима пренесу у његов славни град Трново. Тада и патријарх са својим клиром изиђе на сусрет моштима светитељевим, пресрете их са многим свећама и кадионицима и чесно са многим сузама целива тело овог светог Христовог архијереја. Свете мошти преподобнога бише положене у чесни храм светих и славних Четрдесет Мученика Христових,[36] и лежећи тамо дароваху исцељења свима који им са вером и љубављу притицаху. Јер свети Иларион све љуби и свима себе даје: као да је жив свима беше на услузи: ни младића не одбија, нити се старца гнуша, него и старце као старце воли, и младиће као младиће грли, свима све даје да све какогод придобије.
Ходите зато да и ми принесемо нешто достојно раци моштију његових, a TO је: свеноћно стајање, очи бодре, усрће добро, слух послушан. Подражавајмо овоме оцу, да и ми будемо слични оцу; узревнујмо житију његовом, да добијемо достојну награду. Јер њему ће то бити врло пријатно, ако будемо његови ревнитељи и пођемо по његовим стопама. Јер Бог се ничему другоме тако не радује, као када некога види да се о врлинама стара све до саме смрти. Зато и ми данас тим поводом саставимо хор, обгрлимо раку, запевајмо над гробом светога, рецимо са Давидом: Чесна је пред Господом смрт преподобнога (Пс. 115, 6). Чесна је заиста смрт светих и славна, и сваке је похвале достојна. Зато њих Бог и прослави не само за живота, него и после смрти их прославља славом неизрецивом. И не само да душе њихове упокојава у небеским светлостима, него и тела њихова на земљи прославља, и даје им благодат чудеса да све силе демонске и њихова дејства прогањају и верне од њих избављају.
Но, о! свето име и биће Иларионе, похвало и украсе архијереја, ти који имаш смелости пред Богом и са висине гледаш на нас, јер си се сада разрешио од огледала и загонетке и чисто гледаш Свету Тројицу, сачувај стадо твоје заштићено од свих замки противнога; огради нас благодаћу даном ти од Пастире-началника и Спаса Христа. Праћком твојих мудрих речи одагнај вукове нечестија и јереси; твојим благодатним ветром развеј нападе противника као плеву. Упути и руководи верну пуноћу Цркве Божје; састрадавај са тегобама нашим. Знаш колико је тешко бреме епископа и предстатеља црквеног, знаш опасност и одговорност архијерејства. Но ти добро знаш управљати и руководити нас, само ако хоћеш, ка пристаништу Божије воље. Знаш све оно што си искусио, јер си све тегобе ради Цркве Христове поднео. Угушио си устанке јереси, противнике догмата побожности ти си мудрошћу и вештином духовном обратио на благочешће и Православље. Цркве си подигао Христу Богу нашем, заблуделе си обратио, бесомучне си исцелио, јеретичке си замке разорио. Подвигом си се добрим подвизавао, течење своје окончао си, и веру праву сачувао си. Због тога си и као умрли ипак жив, јер по смрти жив пребиваш, и твоје свете мошти изобилно изливају потоке многих и разноврсних исцељења. Ти и наш украшаваш престо и на ревност нас побуђујеш због многах подвига твојих. Јер се ниси делимично подвизавао, него свецело и до крви, јер си и без крви постао мученик. Зато се сада и настањујеш са анђелским хоровима, и ненаситно се наслађујеш оним што око не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, у самом Христу Господу нашем, Коме слава и држава, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛОТЕЈА СВЕТОГОРЦА

ЗЕМАЉСКА постојбина блаженог Филотеја[37] бејаше град Хрисопољ у Македонији. Родитељи његови беху из града Елатије у Малој Азији. Али од зулума турског они пређоше у Хрисопољ. Отац Филотејев умре у Хрисопољу, и тако Филотеј и његов брат осташе сирочићи са мајком удовицом. Мајка им се много мучаше, да би их исхранила. У то време Турци су многу хришћанску децу отимали, и у ислам милом или силом преводили. To ce догоди и са Филотејем и његовим братом. Од јадне мајке удовице Турци отеше Филотеја и његовог брата, и одведоше к амиру. Овај их баци у тамницу. Несрећна мајка горко плакаше за децом својом. У тој њеној огромној материнској тузи и патњи сва јој утеха беше нада у милост и заштиту Пресвете Богомајке. Њој се она усрдно и истрајно мољаше са много плача и суза, поверавајући Њој своју децу и себе, и преклињући је да јој децу спасе од сатанских замки и избави од ропства агарјанског. Молећи се са вером, она би услишена: деца њена бише на чудесан начин спасена и изведена из тамнице:
Једне ноћи њима се у тамници јави Богомати, у виду њихове мајке, и рече: "Устаните, децо моја мила, и хајдете са мном". Деца скочише од радости; врата се тамничка сама отворише, и Богомати их изведе одатле и пренесе у један манастир, посвећен пречистом имену Њеном, у Неаполису Малоазијском. To би у време јутрења. Наложивши им да остану у том манастиру, Она им саветова да слушају игумана и братију; и напослетку им нареди да приме на себе ангелски лик монашки. Ја ћу, продужи тобожња мајка, после извесног времена доћи к вама: напредујте, децо, у подвизима духовног живота, и опростите! - При тим речима Она их благослови и постаде невидљива.
После јутрења, примајући благослов од игумана, деца му испричаше све што се догодило с њима, и игуману, по надахнућу одозго, би јасно да су деца спасена тамнице на чудесан начин. Прослављајући свемогућство Бога и милост Пресвете Богородице, игуман повери децу једноме од манастирских стараца, да их учи Светоме Писму и правилима монашког живота. Деца брзо показаше велики успех у духовном образовању, и сагласно тежњи срца њихова и захтеву духа њихова игуман их постриже у монаштво, и одреди им као дужност црквењаштво. Њихова беспрекорна послушност, њихов узоран живот и видљиво напредовање у свима врлинама монашким брзо скренуше на њих пажњу целе обитељи; старци се радоваху због њих и прослављаху Бога. Нарочито Теофил, при монашењу назван Филотеј, одликоваше се кротком послушношћу и дивном смиреношћу.
Међутим њихова мајка, немајући никакве вести о својој отетој и одведеној деци, одлучи да и сама остави свет и да се посвети подвизима монашког живота. Због тога она остави Елатију, и по тајном руководству Промисла отиде у исти град Неапољ Малоазијски, и тамо ступи у женски манастир. И убрзо она прими постриг од истог старца који и децу њену беше постригао, и даде јој на монашењу име Евдокија. Иако беху на тако малој раздаљини, мајка и деца нису знали једно за друго, и у тој неизвесности прође неко време.
Једне године о храмовном празнику у манастиру, у коме се подвизаваше преподобни Филотеј са братом својим, са осталим монахињама из женског манастира дође и Евдокија. По завршетку божанствене литургије, млађи син Евдокијин, при сусрету са братом црквењаком, случајно га гласно ослови његовим световним именом. Чувши име Теофил, Евдокија уздахну, материнско срце се узбуди, и она нехотично погледа у лица два брата. Загледавши се у њих, она их обојицу ослови по имену; a они, угледавши у старачком лицу црте своје незаборавне мајке, падоше јој у наручје, и слатко плакаху благосиљајући Господа што их је опет саставио. На мајчино питање, када су и на који начин ослобођени из ропства, синови одговорише: Ти то сама боље знаш; што нас питаш? He избави ли нас ти из руку Турака и доведе овде? И не нареди ли нам ти да живимо у овој обитељи, обећавши нам да ћеш доћи?
Из сваког одговора, мајци би јасно да је њену децу тајанствено избавила Пресвета Богомајка. И она Јој узнесе благодарност на милостивој помоћи и чудесном спасењу њене деце. Овај дирљив састанак мајке са децом, и њихове сузе радоснице, привукоше сву братију. И када чуше чудесан догађај, они духовно ликоваху.
Од тога времена Евдокија се стаде још усрдније подвизавати у својој обитељи, с великом радошћу служећи Богу и славећи чудесну милост и посредовање Пресвете Богородице, која избави децу њену од Турака; и мирно отиде ка Господу. А и деца њена подвизаваху се беспрекорно у својој обитељи, остајући углед за братију.
Међутим враг, који увек завиди подвижничким успесима светих људи и ненавиди добро, видећи Филотеја на висини духовнога савршенства, и немајући сопствене силе да му нашкоди, изабра за оруђе свога војевања против њега једну монахињу. Та несрећна монахиња, - Бог зна из каких је побуда била ступила у женски манастир - имађаше слободан приступ у манастир у коме се подвизаваше преподобни Филотеј, пошто јој игуман бејаше духовник. Она сусрећући преподобног Филотеја, запали се телесном похотом према њему. И стаде тражити згодну прилику да своју грешну намеру приведе у дело. Враг са своје стране брзо удеси такву прилику: и бестидна бедница откри своју страст целомудреном Филотеју. Он је усрдно саветова да се окане тога: да држи свете завете ангелског звања монашког, и да се сећа страшног суда Божјег за нарушење тих завета. Али она не хте да прими његове савете. Напротив, видећи да је непоколебљив у целомудрености својој, као у старини Јосиф, она потом стаде још бестидније нападати Филотеја, као нова Египћанка. Спочетка Филотеј, надајући се да ће се ова несрећница поправити, скриваше од свију њену срамну наклоност према њему. Али доцније, видећи њено опасно стање и немајући поверења у своја сопствена осећања у војевању овакве врсте, он све то откри игуману. При томе још га је један разлог руководио да поступи тако; и то овај: да не би који други монах упао у кушалачке мреже женске страсти и упропастио свој подвижнички труд. Последица овога би то, што несрећницу отправише из манастира као изазивача саблазни.
Када братија сазнаде за целомудрије преподобнога Филотеја, дивљаху се чврстини његовој и слављаху га, као новога Јосифа, који се одупро заводничкој убитачној страсти. Но христочежњиви Филотеј, знајући какву опасност по човека представљају људске похвале и како су опасне последице тога, реши се да промени манастир. Игуман се дуго противљаше његовој намери; но најзад увидевши да је његова одлука неизменљива, даде му свој пристанак и благослов. Тада Филотеј, опростивши се са братијом, и праћен благословом и љубављу стараца, радосно крену у Свету Гору Атонску, као у тихо пристаниште.
Дошавши у Свету Гору, преподобни Филотеј ступи у братство Дионисијатског манастира, и то као почетник, и све врсте послушања прохођаше са савршеном готовошћу и усрђем, тако да се братија и настојатељ не могаху нарадовати ангелском живљењу његовом, благодарећи Бога што им је падарио таквога брата. И тако прође много времена. Но Филотеј, после дугогодишњих трудова у послушањима, осећајући велику потребу за безмолвијем, за усамљеничким молитвеним тиховањем, реши се да се повуче у неку од суседних пустиња. И да при остварењу те намере не би имао сметње од стране манастира, он се направи глувонем. Због тога њему допустише да ради што сматра да је најбоље за њега. Тада се он повуче из манастира у пустињу, удаљену шест стадија од манастира. И погрузи се у ненарушиву тишину пустиње; и посветивши се искључиво молитвеним подвизима, он држаше строги пост; често по читаву недељу ништа окушао није, а ако је што и јео понекад, јео је само хлеб са водом.
При таким подвизима и строгом изнуравању тела, као и раније, преподобни Филотеј не мога избећи упорно насртање и искушења од стране завидљивог Сатане. Јер овај, не надајући се да преподобнога Филотеја увуче у своје паклене мреже обичним средствима свога лукавства, реши се да га отворено гурне са стене у провалију, и на тај начин учини крај његовим подвизима. Због тога Сатана узе на себе вид јаднога човека који је претрпео бродолом. Јавивши се на једној од суседних приморских стена, он тужно запомагаше и преклињаше преподобнога да сиђе и помогне њему кукавном. He слутећи да је посреди вражја замка, преподобни дирнут несрећом тобожњег човека, спусти се к њему да види шта он хоће. И тек што се приближи к њему на окомити крај стене, Сатана га гурну у провалију. Али не успе у своме очекивању, јер Бог сачува слугу Свога потпуно неповређена.
Убрзо после тога на преподобнога нападоше Турци који су разбојниковали на мору. Угледавши их, ученици преподобнога, - било их је тројица -, од страха побегоше у шуму, a преподобни, потпуно спокојан и миран, остаде у келији, прекрсти се, и подигавши руке к небу мољаше Господа да спасе од разбојника и њега са ученицима као што је некада спасао Израиљ од руку Фараона. И тек што он заврши своју молитву, море се разигра, и Турци видећи да им се лађе могу разбити о обалске стене, ударише натраг и нестаде их.
Поново спасен на тако чудесан начин од опасности, преподобни Филотеј се још усрдније стаде подвизавати са ученицима својим, и тако угоди Богу својим строгим животом, да се напослетку удостоји дара прозорљивости. Једном у Ватопеду о празнику, за време литургије на Великом Входу угледа свети Филотеј гаврана где кружи над главом једног од служашчих јеромонаха. Из тога он изведе закључак, да несрећни служитељ олтара недостојно врши своје божанствено служење. Преподобни кротко упозори јеромонаха на изузетну важност јерејског служења, и најзад га убеди да остави свештенодејство, што овај и учини са смиреношћу.
Стално се пењући лествицом подвижништва ка савршенству духовног живота, блажени Филотеј достиже дубоку старост и мирно се упокоји у 84. години живота. А када наста час праведничке смрти, преподобни строго забрани својим ученицима да сахрањују његово тело, и нареди им да га с бешчешћем баце у шуму, да га разнесу и поједу звери и птице. Ученици дословно поступише тако после смрти његове. Међутим Бог који прославља светитеље Своје и узвишује смирене, не допусти да његове мошти остану незнане и понижене. Један старац, ловећи рибу, остаде да преноћи на мору. Но пред зору он одједном угледа необичну светлост у шуми. Сматрајући да је то обична светлост од наложене ватре, он пође тамо да се огреје. Но како се он изненади када место ватре нађе лобању на сувим коСтима, и из ње излази чудесна светлост и сијањем својим обасјава суседна места. Поражен чудом од испрва задрхта и хтеде да се удаљи одатле, али се потом охрабри, паде пред смртним остацима непознатог угодника Божјег, тако дивно прослављеног Богом после смрти, па их онда узе и однесе у своју келију с тим, да тако скупоцено благо сакрије код себе. Међутим то не би по вољи Богу. Јер наредне ноћи старац виде у сну преподобног Филотеја, који му с претњом нареди да сместа преда главу ученицима његовим. To старац одмах уради, испричавши ученицима о чуду које виде. Ученици примише главу свога светог учитеља као божански дар, као залог старчевих молитава и благослова с неба, и прослављајући Бога који тако прославља себе у светима Својим, мољаху од Бога помоћ да достојно ходе стопама дивнога старца.
Преподобни Филотеј престави се 21. октобра, и сада, наслађујући се бескрајним блаженством у светлости светих, неућутно славослови Свету Тројицу, којој и од нас приличи слава и поклоњење вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА И ИСПОВЕДНИКА ВИСАРИОНА САРАЈА, СОФРОНИЈА и ОПРЕА, пострадалих у Румунији

ПРЕПОДОБНИ исповедник и мученик Христов Висарион Сарај рођен је 1714. године у месту Мајдан у Босни, од родитеља Максима и Марије. Крштено му је име било Никола. Још од детињства беше побожан и наклоњен повученом и молитвеном животу. У својој осамнаестој години отишао је У Свету Земљу да посети Света Места. Тамо се у манастиру Светог Саве Освећеног замонашио и добио монашко име Висарион. По повратку из Свете Земље, посетио је манастире Свете Горе. По повратку пак у своју отаџбину, ступио је у манастир Пакру у Славонији, где је као ђакон служио седам година. Ту је био рукоположен и у чин свештеника. Овде се преподобни Висарион прочуо по народу по свом побожном и светом животу, а такође и по томе што је дивно и слаткоречиво проповедао реч Божју.[38] Покренут љубављу према оним местима где је живео и проповедао Господ његов, преподобни је затим још једном посетио Света Места, па се вратио међу свој православни народ да сведочи и проповеда Христа Распетога и Васкрслог.
У то време православни народ на Балкану, особито на територији Аустроугарске монархије, страдао је веома од римокатоличке унијатске пропаганде. Јер су Латини настојали милом и силом да принуде православне да се одрекну своје отачке вере и да уместо послушности Христу, Апостолима и Светим Оцима, подчине се Римском папи. Овај притисак на православне особито је чињен у вре.ме Марије Терезије (1741-1780 г.), и то нарочито у Банату, Ердељу и Трансилванији (у Румунији). Пре тога, у овим крајевима вршена је над православнима калвинистичка (протестантска) пропаганда и насиље, но православни Срби и Румуни остали су непоколебљиви и нису одустали од своје свете вере.
Српски патријарх Арсеније IV Јовановић (1726-1748. г.), видећи проповедничку и исповедничку у вери способност светог Висариона, пошаље га (после године 1742.) у Банат и Трансилванију да тамо својим проповедима и светлим примером подржи православне у одупирању унијатском насиљу. Јер неки православни хришћани, под разноврсним притисцима црквених и државних власти римокатоличких, били су почели да подлежу утицају и прелазе у злогласну унију. Преподобни Висарион је схватио овај посао као од Бога поверену му мисију и са апостолском ревношћу је штитио православну веру и народ у Ердељу и Трансилванији. Путовао је из места у место, из села у село, и свуда проповедима подржавао православни живаљ да остану верни вери отаца својих. Народ је његове проповеди осећао као силне и спасоносне, испуњене благодаћу Божјом, а њега као посланика дошавшег од Бога. Зато је у многим местима био дочекиван са великим народним литијама, са упаљеним свећама, кадионицама и црквеним звонима.
Но завидљивац ђаво, непријатељ спасења људског и противник вере православне, убрзо је преко својих слугу, римокатоличких власти у Ердељу, учинио да светог Висариона хазбурговци ухвате и затворе у тамницу. Преподобни би затворен најпре у град Сибин (око 1744. г.), где би не мало мучен, а затим прође и кроз тамнице у Деви, Темишвару и Раабу, па напослетку би бачен у стравичну тамницу Куфштајн у Тиролским планинама (у Аустрији). Изнурен разним патњама и мукама за Христа и за Православље, преподобни у овој тамници и умре, предавши мирно исповедничку душу своју у руке Господа свога. Његово свето име и исповедништво било је поштовано од православног народа још за живота, a no мученичкој кончини његовој за Православље., сви га сматраху за светитеља. Због тога је Румунски Свети Синод унео преподобног Висариона у календар својих Светитеља (28. фебруара 1950. г.), а тако исто и Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве (14. јуна 1962. г.). Преподобни пак исповедник Софроније родио се у селу Чоара, близу Албе у Румунији, и звао се Стан. Прешавши из Ердеља у Влашку замонаши се са именом Софроније, па се опет врати у свој крај и основа мали скит (око 1756. г.), у коме је многобројне православне посетиоце поучавао и укрепљивао да остану верни својој православној вери и нипошто не подлегну тадашњој силној унијатској пропаганди. Римокатолици су му због тога порушили скит и натерали га да напусти то место. Затим су га девет пута затварали и прогањали, но благодат Божја га је штитила. Он је тада ишао по народу и проповедао верност отачким предањима, држао саборе са народом и свештеницима, од којих сабора најчувенији је био онај из 1761. године у Алба Јулији. На том сабору су православни тражили од бечког двора да им не спречава да имају своје православне епископе, што су на крају и добили. После тога је преподобни Софроније отишао преко Карпата у манастир Арђеш, где се затим у миру и преставио у Господу.
Свети пак мученик Опреа Миклауш рођен је у Салистеа код Сибина. Био је сељак, земљорадник и чобанин, али по животу и вери заиста праведник. Имао је жену и децу. Видећи прогоне православних у Ердељу, који су због тога бежали преко Карпата у Влашку, док су они који су ту остајали трпели велике намете у порезама и разна друга насиља, Опреа се подигне у одбрану православне вере и Цркве своје. Ишао је по народу и крепио верне у Православљу, па је се чак и код власти заузимао за многе злостављане православне сиромахе. Године пак 1748. ишао је са једним верником чак и у Беч да тражи тамо верске слободе за православне У Ердељу. Због тога је био од римокатолика затваран, а онда и осуђен на доживотну робију у тамници Куфштајн у Тиролским планинама. Ту је и завршио свој мученички живот, добивши од Христа венац мучеништва.
Молитвама ова три света нова исповедника и мученика за Православље, нека Господ укрепи и спасе све нас православне. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА МОНЕМВАСИЈСКОГ

НОВОМУЧЕНИК Јован беше са Пелопонеза из села Гераки, из предела Монемвасијског, син свештеника. Као свештенички син он добро изучи свете књиге. Када Јовану би петнаест година, Арбанаси учинише најезду на Пелопонез, 1770. године, опљачкаше тамошње хришћане, од којих многе побише; а убише и Јовановог оца свештеника. Јована пак и његову мајку Арбанаси одведоше као робље.
У граду Лариси их продадоше као робље, па онда препродадоше. Затим одатле бише продани једном Солунском Турчину. Овај пошто не имађаше деце много заволе Јована, као и његова жена. И стадоше наговарати Јована да се одрекне хришћанске вере и прими његову муслиманску. При томе некад употребљаваху милоште, ласке, обећавајући разне благодети и положаје, а понекад га заплашиваху и мучаху. Но Јован остаде чврст и непоколебљив у својој хришћанској вери, а све обећаване благодети и положаје не сматраше низашта.
Једнога дана Јованов газда стави Јована на тешке муке, приморавајући га да се одрекне своје вере. А кад у томе не успе, он са исуканом сабљом потера Јована испред себе и одведе у двориште џамије, где се слегоше многи Агарјани. И сви они присиљаваху Јована да се потурчи, кидишући на њега сабљама, ритајући га ногама, стављајући му пиштољ на груди. Али им ове то беше узалуд, јер то ни најмање не уплаши храброг Јована, и он неустрашиво говораше Турцима: Никада се потурчити пећу! Хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем.
Жена пак Јовановог господара, са својим другама Туркињама, чињаше чини и мађије блаженоме Јовану, еда би га залудила и срце му запалила похотом према жени, и помоћу тога га потурчила. Али благи Господ Христос благодаћу Својом сачува од свега тога Свога младог исповедника и мученика.
Када наступи Госпојински петнаестодневни пост, христољубиви Јован не хте нипошто да мрси и наруши свети пост. Зато га господар његов узе и затвори у подрум, где је држана стока. И у току свих тих петнаест дана он га је некад вешао и сламу испод њега палио и димом га гушио, некад га сабљом по целом телу тукао, приморавајући га да једе мрсна јела. И тако је поступао с њим свих тих петнаест дана и петнаест ноћи. Али храбри борац Христов не хте да окуси од мрсних јела и тиме наруши божански закон о посту, него призиваше у помоћ Пресвету Владичицу Богородицу, у част које се и држи овај пост, и више вољаше да умре него да наруши свети пост. А његов господар, видећи да га не може натерати да наруши пост, не даде му ништа да једе. Мајка пак Јованова посматраше изблиза све то, и видећи сина свог страховито измученог и изнуреног од батина и од вешања и од поста и од других злопаћења, мољаше га да једе мрсно, и говораше му: Сине мој, једи од ових јела, да не би умро. А Бог и Пресвета Богомајка опростиће ти, јер ти то нећеш учинити по својој вољи него по нужди. Сажали се и на мене, сироту мајку твоју, и немој умрети кад ти време није и мене оставити неутешну у овом ропству и туђини. Јер када поред себе имам тебе жива, мени изгледа као да се не налазим у ропству. - Мученик пак, соколећи мајку своју, рече јој: Зашто тако радиш, мајко моја? Зашто се не угледаш на патријарха Авраама, који беше готов да из љубави према Творцу принесе на жртву свога сина јединца? А ти само кукаш и сузе рониш због мене. Ја сам свештенички син, и треба да извршујем законе и обичаје свете Цркве наше боље него други световњаци. Јер ако не извршујемо оно што је мало, како ћемо моћи извршити оно што је велико?
Најзад, када господар Јованов увиде да не може Јована наговорити, нити да напусти веру у Христа, нити да га омрси у време поста, он се страховито разгњеви, па потеже нож и зари га Јовану у срце. И тако после два дана славни јунак Христов сконча и прими венац мучеништва.[39] Умирући, свети мученик завешта мајци, да му тело однесе у постојбину, када се буде вратила тамо. И мајка учини по завештању светог сина: и сада се чесне мошти његове налазе у постојбини његовој, у селу његовом, на помоћ и спасење вернима, и на опомену оним хришћанима који не држе свете постове Цркве Христа Бога нашег, коме слава и сила кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНДРЕЈА, СТЕФАНА, ПАВЛА и ПЕТРА

ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЗАХАРИЈЕ

ОВАЈ свети преподобномученик бачен у море, и тако пострада за Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОДОТИЈЕ и СОКРАТА ПРЕЗВИТЕРА

СВЕТА Теодотија живљаше у време цара Александра Севера; ћерка високородних родитеља, из једног места на обали Црнога Мора. Она се повуче у једну испосницу, и тамо се подвизаваше у молитвеном тиховању. Касније њу као хришћанку кнез Кападокијски примораваше да принесе жртву идолима; она то одби, изјављујући одважно да она верује у Христа, јединог истинитог Бога. Зато је обесише и бише, па у усијану пећ бацише. Али чувана благодаћу Христовом, она остаде неповређена. Затим је одведоше у Анкиру, где живљаше презвитер Сократ. О једном незнабожачком празнику, када свечано прослављаху идоле, божанствени Сократ се испуни божанском ревношћу, па оде и обори жртвеник и жртву што беше на њему. Због тога му одмах одсекоше главу, и блажени доби венац мучеништва. А када свету Теодотију примораваху да принесе жртву идолима, и она то одлучно одби, они је мачем посекоше, и она од Господа прими венац мученички.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЕВКРАТА

ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИК Евкрат пострада за Господа Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЗИСА

ОВАЈ свети јунак Христов пострада за Господа спаљен у огњу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ ВАРУХА

ПРЕСТАВИО се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ТЕОФИЛА и ЈАКОВА ОМУЧСКИХ

С ПОЧЕТКА се подвизавали на острву Коневци; затим основали манастир Успенски на реци Омучи, у којој се обојица и упокојили око 1412. године. Свете мошти њихове покоје се у цркви њиховог манастира.

СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ ХРИСТОДУЛА ПАТМОСКОГ

ОВОГА дана врши се спомен преноса његових чесних моштију из Еврипа са острва Евије у његов манастир на острво Патмос (у 11. веку). О њему пак опширније видети под 16. мартом.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Древни хришћани су у молитви падали на земљу, простирући се ничице у облику крста.
2. Очигледно овде ђаво циља на оно што је свети Иларион говорио називајући своје тело магарцем.
3. To je почело после 22 године пустињских подвига његових, и то од 328. године.
4. Град у Јужној Палестини, на путу између Јерусалима и Газе. У садашње време ту је једно село, a y близини његовој леже развалине древнога града.
5. Незнабошци су сматрали Марнаса богом града Газе и господарем киша; у време суше прављене су свечане литије. Храм Марнасов у Гази порушен је тек 401. године.
6. Ср. Joв. 9, 6.
7. Аила - град на крајњем југу Палестине, у заливу Црвенога Мора.
8. Види: 4 Цар. 5, 20-27.
9. Мемфис - древна моћна престоница Египта, на Нилу. Од сјајне престонице древнога Египта данас постоје само бедни остаци рушевина покрај села Метрасана и Моганана.
10. Ескулап или Асклипије - грчкоримски бог лекарске науке и исцељивања од свих недуга Обожавање овога бога прешло касније и у Египат.
11. Кадис или Кадес - пустиња на југу Палестине.
12. Елуса, сада Ел-Калуса: град на југу Палестине, северно од пустиње Кадис, близу Арабијске границе на југозападу од Мртвога Мора.
13. Афродита - грчка богиња љубави и лепоте. Празници у њену част, праћени су били крајњом разузданошћу и развратом.
14. Епарх - градоначелник; управник града, области.
15. Ветилија или Ветулија - град у Палестини, на југу од Газе.
16. Пилусија или Пелуза, као и даље споменути: Лихнос, Таваст, Вавилон (Египатски; сада део Каира), Афродитопољ и Брухија - јесу градови и местанца у северном Египту.
17. Драгонтије - епископ Ермопољски, у Египту, ученик преп. Памва.
18. Филон - епископ Киринејски; Киринеја - област горње Либије, на западу од Египта.
19. To je било 359. године.
20. Оасим, или Велика Либијска Оаза - на југу од пустиње Тиваиде; древна грчка колонија, служила и као место прогонства. Тако, тамо је био прогнан јеретик Несторије.
21. Паретон - приморски град северног Египта.
22. Пелопонез - јужни део Грчке.
23. Епидавр - град на обали Јадранског Мора; разрушен у шестом веку. Сада - Дубровник.
24. Око септембра 365. године.
25. Паф - приморски град на Кипру. У њему проповедао Еванђеље свети апостол Павле (Д. A 13, 4-13).
26. Свети Иларион се упокојио 21. октобра 371. или 372. године.
27. Свети Иларион Мегленски био је Словен и живео је и подвизавао се у првој половини 12. века (упокојио се 1164. године), у време грчких царева Јована и Манојла Комнена (1118-1143 -1180. г.). Постојало je више краћих пролошких Житија његових (сачувано је једно на чистом старосрпском језику), која је Бугарски патријарх Јевтимије у 14. веку сакупио и према њима и осталим подацима написао ово опширније Житије (текст у оригиналу објавио Б. Даничић у "Старинама" у Загребу 1869, I, стр. 66-86) Блажени патријарх Трновски Јевтимије (1375-1418. г.) недавно је унет у календар светитеља Бугарске Цркве.
28. Спомен Св. Теодосија Великог празнује се II. Јануара.
29. Ово рукоположење Св. Илариона за епископа Мегленског би 1134. године.
30. Јеретици Манихејци и Богумили одбацивали су цело Свето Писмо Старога Завета, као тобоже дело ђавоље. Богумили пак су признавали само Еванђеље и Апостол, али су их тумачили према своме јеретичком схватању. Тако су порицали еванђелско откривење о истинском рођењу Христовом по телу од Богородице, него су говорили да је Марија уствари "небески Јерусалим" из Којег је Син Божји сишао на земљу, али је само привидно био у телу, јер се није истински оваплотио, него je имао само неко "небеско тело", тј. привидно је изгледао да је у људском телу.
31. Св. Четврти Васељенски Сабор одржан је 451. године у Халкидону, на коме је осуђена монофизитска јерес Евтихија и Диоскора, тј. јерес која је учила да Христос има само Једну природу (божанску), те да није истинити човек. Ово учење је прихватила и Јерменска Црква, нарочито после католикоса Јована Мантакунија (478-490. г.), и тиме се отцепила од Православне Цркве. Јермени су касније усвојили и јеретичко учење Јулијана Аликарнаског (у 6. веку) по коме је Христос узео на Себе једно непропадљиво и нестрадално тело, због чега је jepec и названа "афтартодокетска". Јерменија се иначе налази у дубини Мале Азије, између горњег тога реке Еуфрата и планине Кавказа.
32. Св. Григорије, просветитељ Велике Јерменије (из 3. и 4. века) слави се 30. септембра.
33. Византијски цар Манојло I Комнен (1143-1180. г.) заиста је настојао да придобиЈе Јермене да се присаједине Православној Цркви и зато је био са њима успоставио неке везе и водио преговоре.
34. Свети Иларион Мегленски упокојио се 1164. године у граду Меглену.
35. Бугарски цар Калојан владао у другом Бугарском обновљеном царству од 1197. до 1207. године.
36. Овај пренос моштију Св. Илариона из Меглена у Трново би 1204. или 1206. године. Касније су његове свете мошти пренете у Цариград.
37. Световно име Филотејево, које доби на светом крштењу, беше Теофил. Живео и подвизавао ce y 14. и 15. веку.
38. Постоји својеручни потпис Св. Висариона Сараја из 1736. године на једној књизи за патријарха Арсенија IV Јовановића.
39. Пострадао 21. октобра 1773. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридксог и Жичког

1. Св. вел. муч. Артемије. Овај славни светитељ беше родом Мисирац и први војвода цара Константина Великог. Када се цару Константину јави победни крст, окружен звездама, и Артемије виде тај крст, поверова у Христа Господа и крсти се. Доцније, у време цара Констанција посла га овај цар у Јеладу, да пренесе мошти св. Андреја из Патраса и св. Луке из Тиве у Цариград, што војвода Артемије с радошћу изврши. По том би постављен Артемије за августалија и намесника царског у Мисиру, у коме звању он беше и за време Констанција, сина Константинова, и за извесно време цара Јулијана Одступника. Када овај богоодступни цар пође у рат на Персијанце, заустави се у Антиохији, и нареди да и Артемије са својом војском дође у Антиохију. Артемије дође. У то време удари цар на муке два хришћанска свештеника, Евгенија и Макарија. Видећи то св. Артемије узбуни се свим срцем, изађе пред цара и рече му: „зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне?" И још прорече Артемије цару: „твоја је погибао близу". Разјарени цар посла она два чесна свештеника у изгнанство у Арабију, где ускоро скончаше, а војводи Артемију скиде чин војнички и нареди да га шибају и трзају. Свега рањена и искрвављена бацише Артемија у тамницу, где му се сам Господ Христос јави, исцели га и утеши. Потом цар нареди, те га простреше на један камен а другим тешким каменом притиснуше, тако да се тело св. Артемија све здроби и спљошти као даска. Најзад му главу одсекоше, 362. год. А цар Јулијан оде на Персијанце и погибе срамно, као што му св. Артемије и прорече.

2. Св. праведни Артемије. Рођен 1532. године. Син руских сељачких родитеља, Козме и Аполинарије, из села Веркола, округа Двинског. Још од пете године разликовао се од друге деце необичном побожношћу и кротошћу. Када му беше 13 год. иђаше дечко са оцем својим кроз неку велику шуму. Од силне буре и непогоде умре Артемије у шуми, и жалосни отац његов не могући копати гроб покри тело његово грањем и оде. После 28 година човек неки виде у тој шуми необичну светлост, приђе тој светлости и нађе нераспаднуто и нетљено тело Артемијево. Многи болесници бише исцељени од болести чим се коснуше тела св. Артемија. Његове св. мошти почивају у једном манастиру близу Пинеге у губернији Архангелској.

3. Преп. Герасим Нови. Из Трикале у Пелопонезу, од славне фамилије Нотарас. Рођен 1509. год. Подвизавао се на Атону, потом у Палестини, где је постио 40 дана. Потом се настанио на острву Кефалонији, где је основао и један женски манастир. Молитвом низводио кишу, исцељивао болеснике и прозирао у будућност. Упокојио се у Господу 15. августа 1579. год. Чудотворац за живота и по смрти.

4. Преп. новомуч. Игњатије. Из Ески–Загоре у Бугарској, из оне славне Загоре, која је дала цркви Божјој много светих подвижника и мученика. Подвизавао се у Скиту св. Јована Претече на Атону. Драговољно предао се Турцима на мучење за Христа. Обешен у Цариграду 8. окт. 1814. год. Мошти му чудотворне. Глава му се чесно чува у ман. св. Пантелејмона.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА АРТЕМИЈА

СВЕТИ великомученик Артемије беше роћен у знатној породици Римској; имађаше звање сенатора; и за царовања Констанција беше управник целокупне цареве имовине; а пострада за Христа под царем Јулијаном Одступником.
Артемије поче своју службу под царем Константином Великим; у војсци овог благочестивог владара. А када се Константину јави чудесно знамење светога крста на небу, то знамење очима својим виде и Артемије, и утврди се у хришћанској вери, и моћном силом крста побеђиваше непријатеље. После смрти Константина Великог он све време бејаше поред сина његовог цара Констанција,[1] као најбољи пријатељ његов, и свршаваше цару најважније и најповерљивије послове. Тако, када Констанције сазнаде од једног епископа да су тела светих апостола Андреја и Луке сахрањена у Ахаји,[2] он повери Артемију да изврши пренос ових скупоцених ризница у Цариград. Извршујући царево наређење, Артемије са великим почастима пренесе чесне мошти светих апостола у царски град. Зато га цар награди високим звањем, које је он потпуно заслуживао: произведе га за дукса и августалија[3] Египта. И живљаше тамо Артемије богоугодно. Разносећи част и славу имена Господа Исуса Христа, он многе идоле у Египту обори и уништи.
Када цар Констанције сконча, цар над целом Римском царевином постаде безакони Јулијан Одступник.[4] Ступивши на престо, он се јавно одрече Господа нашег Исуса Христа и стаде се отворено клањати идолима. Он разасла по свима крајевима свога царства наређење да се сви храмови, које су хришћани за царовања Константина Великог одузели од незнабожаца и претворили у цркве, поново врате незнабошцима, и да се у тим храмовима поново поставе идоли и приносе жртве боговима. Та ко, овај безбожни цар обнови многобоштво које беше пало за време светог цара Константина, а хришћане подврже силним насиљима, гонећи страховито Цркву Христову, мучећи и убијајући верне, отимајући им имања, и ригајући писмене и усмене хуле на свето име Исуса Христа.
Да би омаловажио хришћанство и његове светиње, незнабожни Јулијан извади из кивота кости светог пророка Јелисеја и мошти светог Јована Крститеља, осим чесне главе његове и десне руке, које лежаху у Севастији, помеша их са костима животиња и нечестивих људи, па их спали, и пепео развеја по ваздуху. Међутим хришћани скупише тај пепео и остатке од спаљених костију, и чесно их погребоше.
Затим скверни цар Јулијан сазнаде да се у граду Панеади[5] налази статуа Христа Спаситеља, подигнута од стране жене крвоточиве, што се исцели дохвативши се скута од хаљине Христове (ср. Мт. 9, 20). Ову статуу, око које је расло лековито биље, христоборни Јулијан обори и нареди те је вукоше по тргу док се сва не разби; само главу ове статуе један хришћанин дохвати и сачува. На месту пак где је стајала та статуа, цар нареди да се постави његова статуа. Ho y ову статуу удари гром и сву је разби.
Скупивши велику војску, безбожни Јулијан крену у рат против Персијанаца. При овоме походу он дође у Антиохију, и по своме обичају стаде ту гонити Цркву Христову, убијајући верне. У то време к њему доведоше два Антиохијска презвитера: Евгенија и Макарија,[6] људе учене. Са њима се Јулијан дуго препираше о боговима, поткрепљујући своја мишљења наводима из дела незнабожачких писаца, али не могаше надговорити богоречита уста мудрих стараца, нити им одговорити; и би од њих поражен, посрамљен и изобличен због свог зловерја. He будући у стању да поднесе ову срамоту, цар нареди да ове свете презвитере обнаже и немилице бију: Езгенију ударише пет стотина батина, а Макарију - ни броја се не зна.
За време када ове свете свештенике мучаху, догоди се да ту беше и велики Артемије. Јер он, чувши да се Јулијан зацарио и да је пошао у рат против Персијанаца, и добивши од Јулијана наређење да му се са својом војском придружи у Антиохији, честити војвода и августалије Артемије допутова са својом војском, одаде Јулијану дужно поштовање као цару, подневши му и поклоне, и стајаше поред цара када мучаху свете исповеднике, Евгенија и Макарија. Посматрајући мучење светих људи и слушајући како богомрски цар хули на Господа Исуса Христа, Артемије се испуни ревности, приступи цару и рече: Зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне? Знај да си и ти човек, од исте човечанске природе; јер иако те је Бог поставио за цара, ипак и ти можеш бити подвргнут искушењу од ђавола. Ја сматрам да је први виновник зла лукави и злобни ђаво. И као што он некада измоли од Бога дозволу Да куша Јова и доби је, тако и тебе он диже против нас и натутка на нас, да тобом истреби Христову пшеницу и посеје свој кукољ. Но узалуд су његова напрезања и ништавна је његова сила; јер откако Господ Христос дође и пободен би крст, на који се подиже Господ, паде ђаволска гордост и сатрвена би ђаволова сила. Зато, не варај себе, царе, и не предај себе ђаволима, гонећи Богом чувани род хришћански. Знај, Христова јачина и сила су непобедиви и несавладљиви.
Чувши то, Јулијан се запали гњевом и повика громким гласом: Ко је и откуда је овај несрећник, који дрско насрну на нас и усуђује се да нас у лице грди? - Присутни одговорише: Царе, то је дукс и августалије Александријски. - А, је ли то, упита цар, мрски ми Артемије, који је учествовао у убиству мога брата Гала? - Да, моћни царе, то је он, одговорише присутни. - Цар онда рече: Дужан сам узнети благодарност бесмртним боговима, нарочито Дафниском Аполону, што ми предадоше у руке овог непријатеља који сам дође овамо. Нека дакле одмах буде стављен на муке; а сутра, ако буде воља богова, изређи ћу му пресуду за убиство мога брата. Осветићу на њему невину крв, и погубићу га не једном већ хиљадама смрти, јер је пролио крв не простога човека него царску.
Када цар то изговори, маченосци одмах дохватише Артемија, одузеше му појас и друге знаке чина, свукоше му хаљине, па га нагог предадоше мучитељима. Ови му свезаше и руке и ноге, и растегоше на четири стране, па га толико бијаху воловским жилама по леђима и стомаку, да се четири пара мучитеља изменише од замора. Но свети страдалац показа заиста надчовечанско трпљење, и као да ништа не осећа: он не пусти гласа од себе, нити уздахну, нити се мрдну телом, нити показа икакав знак који је својствен људима које муче. Земља се крвљу његовом натапаше, а он непроменљив пребиваше, тако да се сви дивљаху, па чак и сам безбожни Јулијан.
Затим нареди цар да престану тући Артемија и да га одведу у тамницу. Вођени у тамницу, страдалци: Артемије, Евгеније и Макарије, певаху путем: Ти си нас окушао, Боже, претопио си нас, као сребро што се претапа. Увео си нас у мрежу; метнуо си бреме на леђа наша; дао си нас у јарам човеку; прођосмо кроз огањ и воду; али си нас извео на одмор (Пс. 65, 10-12). Остало нам је још, да прођемо кроз огањ и воду, па да нас изведеш на одмор. - Завршивши певање, Артемије говораше сам себи: "Артемије, ето ране Христове су урезане на твоме телу; остаје ти још да душу своју даш за Христа са преосталом у теби крвљу". И опоменувши се пророчких речи: Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме удараху (Ис. 50, 6), он говораше себи: "Но зар сам ја недостојни претрпео више него Господ мој? Њему сво тело беше покривено ранама; од ногу до грла не беше на њему места читава; глава My беше избодена трњем; руке и ноге приковане на крсту за грехе моје, иако Он греха не позна, нити уста Његова изговорише иједну неправедну реч. О, како су велика, у поређењу са мојим, страдања Господа мога, и како сам ја бедник далеко од Његова трпљења и невиности! Радујем се и веселим се просвећиван страдањима Господа мога, која ми ублажавају моје патње. Благодарим Ти, Господе, што си ме овенчао страдањима Твојим. Молим Те, доведи ме до краја пута исповедништва; не допусти да се покажем недостојан овог мученичког потхвата: јер сву наду своју положих на милосрђе Твоје, преблага Господе Човекољупче!
Тако говорећи себи, и молећи се, свети страдалац стиже до тамнице. И сву ноћ проведе у њој заједно са светим Евгенијем и Макаријем славословећи Бога.
А кад освану дан, Јулијан Одступник нареди да мучевици поново предстану на судишту. Ту их он не подвгрну испитивању, него их раздвоји: Артемија остави код себе, а Евгенија и Макарија посла на заточење у Оасим Арабијски.[7] To je крај сасвим нездрав: тамо дувају убитачни ветрови, и нико од послатих тамо не може да живи више од једне године, пошто се сваки тешко разболи, и умре. Тако и свети Евгеније и Макарије, послани тамо, скончаше после неког времена блаженом смрћу.
Свети пак Артемије претрпе многа страдања. Испрва, злотворни вук Јулијан одену на себе овчију кожу и стаде кротко говорити Артемију, бајаги сажаљевајући га: Својом неразумном дрскошћу, Артемије, ти си ме приморао да нанесем срамоту твојој старости и да повредим твоје здравље, због чега веома жалим. А сада те молим, приступи и принеси жртву боговима, пре свега Дафниском Аполону, моме дивном богу, кога ја веома волим. Ако то учиниш, ја ћу ти опростити кривицу због убиства мога брата, и наградићу те још већим и славнијим чином: поставићу те за врховног жреца[8] великих богова и за старешину над жрецима целе васељене; а назваћу те и оцем својим, и ти ћеш бити друга личност иза мене у васцелом царству мом. Ти и сам знаш, Артемије, да је мој брат Гал убијен невин од Констанција, просто из зависти. Јер на престо имао је више права наш род него род Константина, пошто се отац мој Констанције родио у мог деде Констанција од Максимијанове кћери, а Константин се родио од Јелене, жене простога порекла.[9] Усто, деда мој не беше ћесар када се у њега роди од Јелене син Константин, а отац мој се роди у њега када је већ био ступио на престо. Међутим Константин безочно приграби себи царску власт. Син пак његов Констанције уби оца мога и браћу његову, а недавно уби и брата мога Гала. Хтео је он убити и мене, али ме из руку његових спасоше богови, у које уздајући се ја се одрекох хришћанства и приклоних многобожачкој вери, добро знајући да је јелинска и римска вера врло стара, а хришћанска се јавила од јуче; њу Константин, као незналица и неразумник прими, одбацивши древне и добре законе римске. Због тога га богови омрзнуше као свепоганог и недостојног њиховог поверења. и одбацише га од себе, и његово безбожно потомство затрше.[10] He говорим ли ја истину, Артемије? Ти си човек стар и паметан; расуди, није ли све тако? Дакле, признај истину и буди наш, јер ја хоћу да ми ти будеш пријатељ и помоћник у управљању царством.
Чувши све то, свети Артемије поћута мало, па стаде говорити овако: Најпре, односно твога брата, царе, изјављујем да сам невин у његовој смрти: ја се никада не огреших о њега ни делом, ни речју, нити чим било другим. Истражуј колико хоћеш, ти нећеш наћи никаквог доказа да сам ја крив за његову смрт. Ја сам га знао као правог хришћанина, побожног и послушног закону Христовом. Нека знају небо и земља, и сав лик светих анђела, и Господ мој Исус Христос, коме служим, да сам невин у убиству твога брата, и да ничим нисам сарађивао са његовим убицама. Ја нисам био са царем Констанцијем у време када се већало о твоме брату, него сам све до ове године провео у Египту. А што се тиче твога предлога, да се одрекнем Христа Спаса мога, на то ти одговарам речима Три Младића што беху при Навуходоносору: Знај, царе, да боговима твојим служити нећу, нити ћу се икада поклонити златноме кипу твога милога Аполона (ср. Дан. 3, 18). Ти си омаловажио блаженог Константина и његов род, назвавши га непријатељем богова и човеком безумним. На то ево мога одговора: Он се обрати ка истинитоме Богу Исусу Христу преко нарочитог призива с неба. О томе саслушај мене као очевидца тога догађаја: Када ми иђасмо у рат против љутог мучитеља и ненаситог крволока Максенција,[11] у подне јави се на небу крст који је сијао јаче од сунца, . и на крсту звездама исписане латинске речи које су обећавале Константину победу тим знамењем. Сви ми видесмо тај крст који се јави на небу и прочитасмо што беше написано на њему. И данас има у војсци још много старих војника који се добро сећају онога што јасно видеше својим очима. Распитај се, ако хоћеш, и уверићеш се да истину говорим: Но зашто говорим о томе? Христа на много година пре Његовог доласка предсказаше пророци, као што то и сам добро знаш. Многобројна су сведочанства о томе да је он стварно дошао на земљу; па су чак и сами богови ваши често прорицали о доласку Христа, а говориле и књиге Сибила и Виргалија.[12]
И још говораше свети исповедник како су често ђаволи, који живљаху у идолима, приморани Божјом силом, и против своје воље исповедали Христа као истинитог Бога. Међутим Јулијан, не подносећи убедљиве речи светог Артемија, нареди да мученика обнаже, и да му усијаним шилима пробадају груди, и да му леђа стружу оштрим трозупцима. Мучен тако, свети Артемије и сада, као и раније, не пусти гласа од себе, нити уздахну, као да не осећа никакав бол, и показа се непобедив у трпљењу.
После тих мучења Јулијан га поново посла у тамницу, наредивши да светитеља море глађу и жеђу, а сам оде у предграђе Антиохије Дафну, да принесе жртве богу своме Аполону, питајући га о исходу свога ратног похода против Персијанаца. И задржа се он тамо много дана, приносећи поганоме Аполону сваки дан на жртву огромно мноштво животиња, али не доби жељени одговор. Јер ђаво, који је обитавао у идолу Аполоновом и давао одговоре људима, умуче од онога времена када у Дафну бише пренесене мошти светог Вавила, епископа и мученика Антиохијског, заједно са моштима трију детета, пострадалих са светим Вавилом.[13] И тако, Аполон не одговори ништа Јулијану. А када се цар марљиво распита и сазнаде да је Аполон онемео зато што су недалеко од њега положене мошти светога Вавиле, он одмах нареди хришћанима да узму мошти одатле. Али чим свете мошти узеше са њиховога места, паде с неба огањ на храм Аполонов и сагоре га заједно са идолом који се налазио у њему.
Артемије пак, налазећи се у тамници, би посећен самим Господом и светим анђелима Његовим. Јер када се Артемије мољаше, њему се јави Христос и рече му: Буди храбар, Артемије! Ја сам с тобом, избављајући те од сваког бола и припремајући ти венац славе. Јер као што ти исповедаш мене пред људима на земљи, тако ћу и ја исповедити тебе пред Оцем својим небеским. Буди дакле храбар и радуј се: ти ћеш бити са мном у Царству моме.
Чувши то од Господа, мученик се тог часа исцели од рана, тако да ни трага не остаде од њих на светом телу његовом, и душа му се испуни Божанске утехе, и он певаше и благосиљаше Бога. Међутим, он, откако би бачен у тамницу, не окуси ништа од хране нити што пи, и све тако до саме кончине своје. И њему би руком Анђела доношена небеска храна, хлеб који га укрепљаваше.
Вративши се са стидом од својих жртвоприношења, Јулијан баци на хришћане кривицу због сагорења Аполоновог храма, говорећи да су га хришћани запалили ноћу. И одузевши хришћанима свете цркве, он их претвори у идолске храмове, и стаде страховито тлачити хришћане. Затим нареди да Артемија доведу из тамнице к њему, и рече Артемију: Свакако си чуо шта се догодило у Дафни, да су безбожни хришћани запалили храм великог бога Аполона и уништили предивни кип његов. Али нека се не радују томе безаконици, нека нам се не подсмевају, јер ћу им узвратити за то седам пута седамдесет, као што се каже у вас.[14] - Свети Артемије одговори: Чуо сам да је по допуштењу разгневљеног Бога сишао огањ с неба, уништио твога бога и сагорео његов храм. Но ако је твој Аполон био бог, зашто онда не избави себе од огња? - Цар на то рече: И ти се, бедниче, подсмеваш и радујеш сагорењу Аполона? - Артемије одговори: Подсмевам се безумљу вашем, што служите таквоме богу, који не могаде себе сама избавити од огња. Како вас онда он може избавити од огња вечнога? мене теши пад његов, и радујем се свему што Христос мој чудотворно чини. А што се тиче твога хвалисања да ћеш невиним хришћанима, који ти никакво зло учинили нису, узвратити седам пута седамдесет, знај да ће одмазда доћи на тебе, када будеш бачен у неугасиви огањ и вечне муке; a то ће с тобом бити скоро. Јер је потибао твоја већ близу, и спомен твој нестаће с буком.
Разгњевивши се, мучитељ нареди каменоресцима да расеку један огроман камен, па да на један део положе Артемија, a други део метну преко Артемија. Када то би учињено, и тешки камен притисну светог Артемија, њему се све кости здробише, изнутрице просуше, очи испадоше, и све тело спљошти као даска. И, о превеликог чуда! иако тако спљоштен између два камена, свети мученик остаде жив, и призиваше Бога, свога Помоћника, и говораше Давидске речи: На камен си ме подигао, Господе; упутио си ме, јер си ти уточиште моје, тврди заклон од непријатеља (Пс. 60, 3-4). Поставио си на камен ноге моје, и утврдио си стопе моје (Пс. 39, 3). Стога, Јединородни, прими дух мој, јер Ти знаш муку моју, и немој ме оставити у рукама непријатељским.
И тако спљоштен између два камена, светитељ проведе дан и ноћ. Затим Јулијан нареди да скину камен, држећи да је мученик већ мртав; но свети мученик, на опште запрепашћење, показа се жив и уставши хођаше. И свима беше страшно гледати: пред њима је стајао човек наг, спљоштен као даска, размрсканих костију, просутих изнутрица, испалих очију, смрвљеног лица, а душа још у њему, и ноге још могу да ходе, и језик способан да јасно говори. - Сам мучитељ, угледавши такво чудо, запрепасти се, и рече својима: Шта је ово, човек или привиђење? Није ли овај волшебник опчинио наше очи? Јер пред нашим очима је призор страшан и превазилази границе људске природе. Ко је очекивао да је он још жив? Ето, премда су му изнутрице испале и сви зглобови размрскани и раслабљени, он се ипак креће, хода и говори. Но очигледно, богови га наши очуваше жива на уразумљење другима, да он, који не хте да се поклони моћи њиховој, буде ужасно страшило за оне који га гледају.
И рече Јулијан мученику: Ето, бедниче, већ си лишен очију и сви ти удови потпуно руинисани; какву онда наду можеш још имати у онога у кога си се досад узалуд надао? Зато ишти милости од милосрдних богова, да се смилују на тебе и да те не предаду пакленим мукама. - А Христов мученик, чувши о мукама, осмехну се и рече цару: Твоји ли ће ме богови предати мукама? Они и сами не могу избећи спремљене им муке, a c њима ћеш и ти, предат бесконачноме огњу, бити вечито мучен, јер си се Сина Божјега одрекао и крв Његову свету, за нас проливену, ногама згазио, и благодати се Духа Светога наругао, слушајући убитачне демоне. А ја за мало патње, нанесене ми тобом, надам се у Господа мога, за кога страдам, добићу вечни покој у Његовим небеским дворима.
Јулијан, чувши то, изрече мученику овакву пресуду: Артемија, који је хулио богове, погазио Римске и наше законе, објавио себе хришћанином а не Римљанином, место дуксом и августалијем назвао себе галилејанином, - предајемо на смрт, и наређујемо његову погану главу одсећи мачем.
После овакве пресуде свети Артемије би поведен на губилиште, и он иђаше тамо са неисказаном радошћу, желећи "отићи и са Христом бити" (Флб. 1, 23). Дошавши пак на гyбилиште, где је имао бити посе.чен, он измоли себи време за молитву; и окренувши се истоку, он трипут преклони колена, и дуго проведе у молитви; и чу глас с неба који говораше: Ходи, да са светима примиш спремљену ти награду.
И тог часа блажени великомученик приклони под мач главу своју, и би посечен од једнога војника у двадесети дан месеца октобра; а тај дан у који он заврши свој мученички подвиг беше петак. Чесно пак и свето тело његово једна жена по имену Ариста, ђакониса Антиохијске цркве, измоли од мучитеља, и помазавши га скупоценим мирисима метну га у ковчег и посла у Цариград, где оно би чесно погребено. И од ових моштију светог великомученика Артемија биваху многа и неисказана чудеса и даваху се болесницима разна исцељења, која и сада даје свети Артемије свима који му с вером приступају.
Убрзо по кончини светог Артемија зби се пророштво које он изрече у очи Јулијану о његовој смрти: твоја погибија је близу, и за кратко време спомен твој нестаће с буком. - Јер Јулијан, погубивши светог Артемија, крену са својом војском из Антиохије у поход на Персију. А када стиже до града Ктезифона,[15] он се срете са једним Персијанцем, човеком старим, угледним и врло паметним. Он обећа Јулијану да му без муке преда Персијско царство, и безакони цар га узе себи и својој војсци за проводника у Персијску земљу. Али то не би на корист злом крвопији, јер га тај Персијанац обману, и правећи се да га води путем којим треба, он га заведе у Карманитску пустињу,[16] у места непроходна, безводна и пуста, где се војници силно изнурише од глади и жећи, а коњи и камиле угинуше. После тога проводник признаде да је намерно завео Римљане у тако пуста и страшна места, да би ослабио њихову силу. Ја ово урадих, изјави он, да непријатељи не опустоше моје отачаство; и боље је да ја један овде погинем од ваших руку, него цело моје отачаство.
После оваквог признања, војници сместа исекоше на комаде овог Персијанаца. И лутајући дуго по пустињи, Грци и Римљани се и против своје воље сукобише са Персијском војском, и за време битке многи Јулијанови војници падоше. А одмазда Божија сустиже и самога Јулијана: јер он би невидљивом руком одозго и невидљивим мачем прободен у слабину, који му прође испод стомака. И он зајаука горко и страшно, па дохвативши руком крв своју баци је у ваздух и викне: Победио си, Христе! Насити се Галилејанине!
И ту, у страшним мукама изврже Јулијан своју злочиначку и погану душу и погибе с буком, по пророчанству светог Артемија.[17] Војска римска, по смрти Јулијана, постави за цара Јовијана, који беше хришћанин. Он закључи с Персијанцима мир и врати се натраг. И тако, Јулијан се мучи у паклу са Јудом, а Артемије се весели на небу са светитељима, предстојећи Богу Једноме у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, коме слава вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ ДЕЧАКА АРТЕМИЈА, Веркољског чудотворца

СВЕТИ праведни Артемије, Веркољски чудотворац, родио се 1532. године у селу Веркољу, у Двинском крају, крај реке Пињеге, на две врсте узводно од Кевроле.[18] Родитељи његови, Козма и Аполинарија, беху сељаци. Они васпитаваху сина свога у страху Божјем и побожности хришћанској. Још од пете године он се поче туђити уобичајених дечјих навика: није волео дечје игре; био је тих, кротак, богобојажљив, послушан родитељима; усрдно је помагао оцу своме у његовим сељачким пословима, колико је могао према своме узрасту.
Једном, када му беше тринаест година, он рађаше са оцем својим у пољу, дрљаше земљу. Неочекивано наиђоше црни облаци, смрче се као ноћу, настаде олуја са провалом облака, над главом преплашеног Артемија пуче страховит гром, и блажени дечак паде мртав.[19] - Тако милосрдни и премудри Господ благоволи примити у Своје небеске обитељи душу слуге Свог.
Међутим Артемијеви сељаци, по глупавости својој и по сујеверју свом, сматраху овакву смрт блаженога дечака као казну Божију за неке тајне грехе његове. Тело блаженог дечака остаде неопојано и несахрањено; само би пренесено у густу шуму, положено на земљу, покривено грањем, лишћем и брезовином, и место ограћено дрвеном оградом. И тако пролежа оно тридесет две године, заборављено од свију.
Једном лети Агатоник, појац цркве светог Николаја Чудотворца у селу Веркољу, тумарајући по тој шуми ради печурака, угледа светлост над местом где почиваше блажени дечак, приђе и нађе његово нераспаднуто и нетљено тело. Он одмах обавести о томе Веркољске сељане. А они, не схватајући ствар, просто пренесоше Артемијево тело, без икаквих почасти у своју парохијску цркву, положише га у паперти и покрише брезовином.[20]
Но Господу би угодно, те прослави младог угодника Свог у покрајини Кевролској: од његових моштију почеше се изливати обилна исцељења болесницима. Те године у Двинској области беше убитачна редња опаке грознице. Многи умираху од опаке бољке, нарочито жене и деца. Разболе се од ње и син Веркољског сељака Калиника, и беше на самрти. Калиник у силној тузи оде у цркву, помоли се праведном Артемију, па узевши од брезовине којом беху покривене његове нетљене мошти, са вером је метну на груди умирућег сина. И син му оздрави. Обрадован, Калиник исприча то својим сељанима. Они се с радошћу сабраше у цркви светитеља Николаја, одслужише Молебне и одсветковаше спомен праведног дечака Артемија. И Господ се смилова на слуге Своје: опака редња убрзо престаде у том крају
Од тога времена чудеса светог Артемија стадоше се умножавати. Једноме човеку Павлу од тешке болести тако се искриви врат, да му се лице окрену на потиљак, и очи му се затворише. У таквој невољи својој Павле се пламеном молитвом обрати Богу и праведном Артемију, - и глава му дође на своје место, и очи му се отворише. Исцељени Павле похита и свима у своме селу исприча о своме исцељењу. После тога Веркољци начинише при цркви светог Николаја посебну малу црквицу и у њу пренесоше из паперте мошти светог Артемија, пошто их претходно положише у нови кивот. To урадише 1584. године.
К пренесеним моштима блаженог дечака дође жена са раслабљеним детенцетом, замоли те се одслужи Молебан, па детенце положи крај Артемијевог кивота, и оно одмах оздрави. Око тог времена сељанин Андреј и сељанка Ирина, који паћаху од очију, потпуно оздравише чим се дотакоше кивота новојављеног чудотворца. Једна жена по имену Марија, која четрдесет година боловаше тако тешко од стомака, да је од страшних болова често обамирала на по два или три сата, чувши за чудеса што бивају од моштију светог Артемија, обрати му се молитвом и брзо доби исцељење.
Видећи како се множе исцељења од светих моштију светога дечака, два свештеника, Јован и Тома, наредише те на даскама старога кивота живописаше неколико икона праведнога Артемија. Од тих дасака остадоше струготине. Јереј Јован брижљиво покупи те струготине и остави их да се чувају при цркви. А благочестиви поштоваоци праведнога Артемија, који са вером узимаху те струготине, добијаху исцељења од својих недуга.
Један човек са Пињега по имену Панкратије, пролазећи 1601. године кроз Веркољ, донесе у Велики Устјуг једну од таквих икона светога Артемија, и од иконе многи добише тада исцељење.
Године 1619. дође у Веркољ Иларион Артемијев, житељ града Холмогора, и исприча о себи ово: Дуго сам боловао од очију, ништа видео нисам, и толико сам због тога патио, да сам у очајању покушао да се удавим, само ме суседи, који то брзо приметише, ометоше у томе. И ја чувши за чудеса која бивају од моштију праведнога Артемија, обратих се њему са усрдном молитвом да ме исцели. И тог часа ја прогледах, и угледах светог Артемија у белим хаљинама са штапићем у левој руци и са крстом у десној. Он ме осени крстом и рече: "Човече! што ти патиш? Устани: исцељује те Христос преко мене, слуге Свога. Иди у Веркољ, поклони се моме гробу, и испричај ово свештенику и свим сељанима". При тим речима праведни дечак узе ме за руку, и као примораваше ме на то, па затим постаде невидљив. A ja, пробудивши се, осетих се потпуно здрав, као да никад ни боловао нисам. И ево, дошао сам овамо да се поклоним светим моштима његовим.
Врло је необично чудо које се догодило Патрикију Игњатјеву, из села Кивокурија, среза Устјужског. Од детињства он је тешко патио од киле. Чувши за чудеса праведног Артимија, он се са вером помоли њему, даде завет да ће се поклонити његовом гробу, и оздрави. Али затим заборави на свој завет. Но после неколико година њему се поврати стара болест, и стаде га још јаче мучити него раније. Патриције се опет обрати с молитвом праведном Артемију, и опомену се свога неиспуњеног завета. Молитва би услишена, али Патриције опет заборави на свој завет. Тада га спопаде туга, и непрозирна тама покри му очи. Несрећник се опет опомену свог неиспуњеног завета, горко се покаја, и обећа да неизоставно испуни своју дужност. Праведни Артемије избави Патрикија од недуга. И исцељени Патрикије с радошћу похита у Веркољ на гроб светог Артемија, одслужи му Молебан, са сузама целива његов многоцелебни гроб, исприча пред свима о чуду и својој грешној заборавности.
Марта месеца 1636. године, на путу за Кеврол, задржа се у Веркољу војвода Атанасије Пашков, али не посети мошти праведног Артемија, нити му одслужи благодарни Молебан. Међутим, у Кевролу се син његов тешко разболе и већ беше близу смрти. Тада се отац опомену да није одслужио Молебан праведноме Артемију, и даде завет да ће отићи на богомољу у Веркољ. И гле, син његов који је дотле лежао у тешком заносу, изненада се сам подиже са постеље, и држећи се за прозорче стаде распитивати свога оца којим ће путем ићи к праведноме Артемију. Чудећи се томе, отац одвезе сина у Веркољ, одслужи Молебан, узе брезовине са гроба Чудотворчева, да је син носи на прсима заједно са крстом, и дечак оздрави. Благодарни отац подиже у Веркољу храм на месту обретења моштију праведног Артемија, и то у част светог мученика Артемија.
Након неког времена изгоре у Веркољу храм, а огореше и мошти праведнога Артемија. Месни свештеник Лаврентије и парохијани села Веркоља, да би од сличних несрећних случајева сачували мошти светог Артемија, подигоше над моштима засебну капелу, положише свете мошти у нови кивот и покрише новим покровом.
После тога од кивота светога чудотворца стадоше се изливати нова чудеса. Тако, неког Симеона Казаринова праведни Артемије спасе на мору од потопљења. После Илијиндана пловљаше он на лађи заједно са својим друговима по Северном Леденом Океану из Мангазеје у Архангелск. Одједном настаде страховита бура, и лађа беше у опасности да потоне. Све на лађи обузе ужас и очајање. He видећи ни с које стране наду на спасење, они се стадоше спремати за смрт и праштати између себе. И прибравши се мало, они се стадоше са сузама молити Богу и праведном Артемију да их спасу, обећавајући да ће одслужити благодарни Молебан угоднику Божјем. И на молитву њихову море се умири, и они се спасоше сигурне пошбли.
Године 1648. у Кеврол стиже грамата цара Алекоија Михајловича на име тамошњег војводе Аничкова, у којој се наређује: да се мошти праведнога Артемија положе у нови кивот, и да се подигне манастир на месту где су биле пронађене његове мошти. - To би урађено, и мошти светог Артемија бише пренесене тамо наредне године, и положене у цркви светог мученика Артемија, подигнутој још војводам Пашковим. При томе од светих моштију биваху разноврсна исцељења свима који им са вером прнбегаваху.
Доцније, свете мошти праведног Артемија, збот пожара, беху трипута изношене из манастирскога храма, док најпосле не би 1793. године подигаут у манастиру храм од камена, освећен у част праведнога Артемија, у коме мошти његове и бише положене.[21]

СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ ГЕРАСИМА НОВОГ, КЕФАЛОНИЈСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Герасим беше из места Трикале на Пелоггонезу, од родитеља Димитрија и Калије, из фамилије Нотарас. Рођен 1509. године; у младости изучио свете књиге. Као пунолетан, напустио постојбину и подвизавао се у разним местима. Подвизавао се у Светој Гори на Атону; тамо је "као пчела покупио од тамошњих подвижника отаца најлепше цвеће врлина". Подвизавао се у Палестини, где је постио четрдесет дана угледајући се на Господа. Потом се настанио на острву Кефалонији у Јонском мору, где је основао и један женски манастир. Молитвом низводио кишу, исцељивао болеснике и прозирао у будућност. Доживео дубоку старост. Предсказао дан своје смрти. Упокојио се у Господу 15. августа 1579. године.[22] Двадесетог октобра откривене су његове свете мошти погагуно здраве и читаве, и веома мирисаве. И од њих бивају чудеса многобројна, свима који им са вером приступају. Оообито исцељује Св. Герасим бесомучнике. По наговору демона Латини су му спаљивали свето тело, али нису успели. Зато Свети Герасим спаљује сада демоне. Демони из бесомучника га зато зову "Капсалис", тојест: Опаљивани и Опаљујући. На његове дане долази у његов манастир на Кефалонији огромна маса верних.
Ево сада опширније изложеног његовог житија, подвига и чудеса, на основу древних Житија његових (једног опширног и два краћа синаксарска) и на основу истинитих записа очевидаца из његовог манастира на Кефалонији.
*
Овај велики подвижник и чудотворац, који достиже духовни узраст и савршенство древних отаца Божјих угодника, доказ је светао као сунце да је свако време погодно за вршење заповести и задобијање савршенства у Богу.
Сјајна ова звезда на небу Цркве свете, би призвана у живот рођењем од побожних православних родитеља Димитрија и Кале, који живљаху на Пелопонезу, у месту званом Трикала. Породица Нотарас којој припадаше била је у сродству са последњим византијским царем Константином Палеологом. После пада Цариграда (1453. г.), она се досели у Трикала, да би ту у њој изникао овај дивни изданак, лета Господњег 1507. Родитељи његови беху веома имућни, али највеће богатство које предадоше чеду своме, и које оно заволе, беше побожност њихова и страх Господњи. Чим дете мало поодрасте, родитељи га предадоше учењу свештеног наука. Будући да дете беше по природи обдарено, брзо схвати и научи све оно што је довољно да би схватио пролазност овога света, и да задобије слободу од материјалног богатства својих родитеља. Иако имађаше све услове да постане угледан и славан човек свога краја, он, другу славу иштући, остави отачаство своје и отпутова на острво звано Закинтос, ради даљег учења и духовног усавршавања. После извесног времена крену се на даљи пут, пропутова сву Јеладу, стиже у Тесалију, Тракију, па одатле у Понт и Цариград, свуда тражећи душекорисне ствари. Из Цариграда отпутова до Халкидона н посети друга околна места, освећена сузама и молитвама многих подвижника. Но младићка жеђ његова не би тиме засићена. Из Цариграда се поврати натраг, према светоименој Гори Атонској, чије су зоре привлачиле и пре и после њега многе душе рањене милим стрелама божанске љубави и светлости. Ту на том чудном огњишту врлина грејао се и учио науци монашког живљења.
Колико је и где боравио свети Герасим у Светој Гори, није са сигурношћу познато. По некима, највише је боравио у манастиру Ивирону, где је и примио монашки чин анђелског образа, подвизавајући се у месту званом Капсала, по коме су га и демо ни касније распознавали.
Из Свете Горе отпутова преподобни да се поклони светим местима у којима поживе Господ и Спас наш. Посетивши тако свети град Јерусалим и све крајеве освећене ногама Господњим, изађе потом и на свештену Гору Оинајску, посети Александрију, Антиохију, Дамаск, цео Егапат и Либију, једном речју скоро цео Исток. Отуда се поново врати у Јерусалим, где годину дана вршаше дужност кандиловжигатеља-црквењака на Гробу Господњем. Видећи његов побожни и свети живот, тадашњи блажени патријарх Јерусалимски Герман, заволе преподобнога, и положивши руке на главу његову, рукоположи га за ипођакона, па онда ђакона и на крају за презвитера. Примивши благодат свештенства преподобни остаде на Гробу Господњем, служећи Господу своме и помажући блаженом патријарху Герману (који беше родом из Арахове, вероватно и сам пореклом Нотарас), пуних дванаест година. Док је тако боравио у Јерусалиму, једном се повуче преподобни на реку Јордан, и одржа четрдесетодневни пост, ништа не једући, на месту где се постио и Господ његов, па се онда поново врати у Јерусалим. Победивши тако Сатану и све замке његове, доби силу против демона као и пре њега преподобни Герасим Јордански, чије је име носио.
После дванаестогодишњег боравка на Гробу Господњем преподобни затражи благослов од Патријарха да иде куд га Бог научи, у потражњи за странствовањем и молитвеним тиховањем. Добивши благослов, отпутова на острво Крит, а одатле поново на Закинт (око 1550. г.), где проведе пет година у посту и молитви. Његова посета Криту није остала непримећена од побожног народа. Тамо и данас постоје, у крају званом Хања, неколико пећина у којима се по предању подвизавао преподобни Герасим. Две од њих су данас и у храм претворене а трећа, у селу Хањски Вртови, служила му је за боравак и за место где се скупљао народ да чује његове поуке. И на Закинту је живео у једној светој пећини, потпуно усамљен, проводећи своје дане као анђео у телу, божанском силом окрепљаван. У току тих пет година, пола недеља је провео хранећи се несланим тиквама a другу половину сочивом, и то без хлеба, расквашеним. На Закинту и данас показују посетиоцу два света места где је боравио преподобни: мала пећиница у Светом Николи Геракарију, коју народ зове "Кура св. Герасима" и "Пећина св. Герасима" близу манастира Кримии, на месту стрмом и каменитом. Служио је по предању у храму св. Лазара.
Са Закинта пређе преподобни, вођен Духом Светим, на суседно острво Кефалонију и настани се у једној пећини северозападно од Аргостолија наспрам Закинта, где проведе пет година и једанаест месеци. Острво Кефалонија, као и Закинт и сва Јонска острва, беху тада под управом Венеције. To je вешто користила Римска црква, покушавајући да православне ових места потчини папској власти. Често би латински свештеници, особито језуити, упадали у православне храмове, и изгонили свештенике да би они служили; лаковерне су обмањивали обећањима а православну децу слали у своје школе, да би их тиме придобили за своју јерес. Зато је долазак преподобног на Кефалонију био од необичног значаја за учвршћење Православља у раслабљеној народној души и за народно просветљивање неисквареном еванђелском светлошћу.
На крају преподобни напусти и ово место свога подвига, по злоби људској или ради тражења мирнијег места за молитву, пошто се његово име прочу и што је ту многи народ долазио к њему за савет, и пресели се у место звано Омала, на истом острву. Ту, поред села Валсамата налазио се један стари храм посвећен Успењу Богородице. To место које народ називаше "Свети Јерусалим" и где је вероватно и раније био манастир, беше обновио свештеник Георгије Валсамос уз помоћ благочестивих хришћана. Речени свештеник предаде преподобном Герасиму ово свето место, са свим покретним и непокретним стварима, "да ради са њим што он хоће, ради обнове и славе Божје, да га претвори у мушки или женски манастир, како се њему учини боље, у славу Божју а на похвалу и спомен оних који су га обновили и свих Хришћана". Преподобни обнови ово место, назвавши га "Нови Јерусалим" и ту се подвизаваше. Око њега се убрзо окупише побожне хришћанке, изабравши га за свога учитеља и духовног оца, тако да Нови Јерусалим постаде (1561. г.) и до данас остаде женски општежитељни манастир. Светитељ је желео да до краја живот проводи у молитвеној тишини и усамљености, али би приморан побожним ћеркама истакнутих људи на Кефалонији и њиховим очевима, да се прихвати да их учи духовном животу и равноангелском монашком живљењу.
Окупи се око њега око 25 дјева Христових. А он продужаваше и даље свој строги живот, злопаћење тела и свеноћна бдења. Око тридесет година преподобни Герасим не окуси хлеба. Гамо у манастиру имађаше своју испосницу под земљом, у коју се силази низ степенице (на западном делу данашње цркве Успења Богородице). Очистивши тако себе, и оправши сузама душу своју и срце, он прими од Бога дар чудотворења, поставши обиталиште Духа Светога. Тако, на молитву његову у време суше, паде обилна киша; доби и дар лечења ђавоиманих, тј. душевно оболелих и других болесника.
За оснивање манастира Новог Јерусалима преподобни затражи прво благослов од епископа Кефалонијског кир Пахомија Макрија; а потом затражи од Патријарха да то буде ставропигијални манастир, тј. да само Патријарх има власт над њим, што и доби. Добивши благослов, он сазида кућице и ћелије за монахиње, али се највише стараше да сазида духовни дом душа њихових и да их припреми за горњи Јерусалим. Даноноћно их учаше, али највише својим примером и равноанђелским живљењем. Поставивши здраве духовне темеље манастиру, преподобни учини да он, благословом Божјим и његовим сузама, постане неисцрпни извор са кога утољују своју духовну жеђ хиљаде душа до дана данашњега.
Преподобни не само што беше учитељ дјева Христових око њега окупљених у духовном и равноангелском живљењу, него и свих поклоника и свих оних КОЈИ живљаху у том месту. Зато и доби назив "учитељ" од многих, који су се хвалили да су били ученици тако дивнога учитеља.
Када преподобни осети да се ближи крај његовог земаљског живота, он сазва сестре монахиње, поучи их последњи пут, затражи опроштај од свих, па, благословивши их и давши овима хришћанима опроштај, помоли се и предаде дух свој Богу (1579. г.). To ce догоди 15. августа, на дан Успења Пресвете Богородице, после божанске Литургије. Последње речи преподобнога су биле: "Господе Исусе Христе, Сине и Слове Божји, помилуј ме и прими дух мој!". Поживе свети у Новом Јерусалиму деветнаест година, а жеља му беше да се упокоји управо на тај дан. Његово свето тело би погребено са јужне стране храма, уз учешће епископа кир Филотеја Ловердоса и свештенства и уз плач његове духовне деце.
Но Господ, који је награда праведницима (Прем. Солом. 5, 16), прослави сасуд Свој Герасима и откри целоме свету велике плодове врлина његових, после разлучења душе његове од тела. Његово благодатно присуство на месту подвига његових, где почиваху мошти његове, биваше из дана у дан све очигледније. Мноштво хришћана долажаху на гроб његов, тражећи утехе и заступништва пред Богом. Оно што особито задиви све, беше случај једне ђавоимане жене, која беше дошла у манастир ради молитава у пратњи сродника. Та жена искочи ноћу из своје собе и гоњена демоном, скочи у манастирски бунар. Истог момента игуманија Лаврентија и друге монахиње чују глас преподобнога, њима добро познати, који им говораше да потрче да спасу болесницу јер јој је живот у опасности. Потражише је у соби, али узалуд, па вођене Духом Светим, одоше на бунар, где је угледаше како се држи изнад воде. Бацивши коноп, извуку је напоље и то, на дивљење свих, потпуно здраву. Она им исприча, како је демон гурнуо у бунар и како ce y том моменту појавио преподобни Герасим, који је држао над водом и ослободио од демона.
Ово дивно чудо и многа друга, уверише монахиње и духовника кир Јоаникија, који беше у манастиру још за живота светог као његов ученик, да треба отворити гроб преподобнога и извршити пренос светих моштију. Уз благослов патријарховог егзарха митрополита Филаделфијског Гаврила и при његовом присуству, отворише гроб 20. октобра 1581. године, и нађе се тело преподобнога цело, нетрулежно и пуно миомира. Сви се овоме веома обрадоваше. О овом чудном знамењу прочу се по целом острву и многи долажаху да се поклоне његовим светим моштима. To се, међутим, не допаде латинима, који владаху острвом, и који протураху вест да православни хришћани не могу имати светих, тобож због тога што не признају папску гордост. Зато разни мисионари Римске цркве клеветаху православне да су отворили гроб пре него што су се напуниле три године од сахране јеромонаха Герасима, и тражаху од политичке власти да нареди да му тело буде поново закопано да би могло сатрунути. To изазва велики немир на острву. Егзарх патријархов мира ради и у споразуму са световном влашћу, одлучи да мошти светог буду поново сахрањене, да би се навршиле три године његовог боравка у земљи. Требало је чекати само неколико месеци, да би сјај светости преподобнога био још дивнији и очевиднији. И заиста, када се наврши одређено време и гроб би поново отворен, свете мошти се нађоше у истом стању, извор дивног миомира и чудеса, на радост православних и посрамљење злоумних. To беше боља од свих проповеди проповед о истинитости Православља, која учини постепено да се оно потпуно учврсти на острву а латинство да изчезне скоро без остатака. Тиме се још једном показа да је сила и снага Православља у сили Божјој, а не у пролазној сили овога света. Отуда с правом песник пева о преподобном и назива га "челником Православља" и "заштитником Православних". Пренос његових моштију би извршен 20. октобра, отуда тај дан би одређен као главни дан његовог празновања. Верни га славе и 16. августа, други дан по упокојењу. До тог преношења је дошло због празника Успенија Мајке Божје, да би и његов дан могао бити свечаније и са литијама прослављен.
Како је време пролазило, глас о преподобноме и његовим чудима се ове више ширио и све више поклоника је долазило из разних крајева на његов гроб, да целива његове свете мошти исцељујући се од различитих недуга. Будући очевидац свега тога, епископ Јеремија, који је био и духовник у манастиру после кир Јоаникија, заједно са епископом Кефалонијским Пахомијем и другим народним представницима, затражише од патријарха да преподобнога приброји и званично к лику светих, пошто он то већ јесте дејством силе Божје, његовим врлинским живљењем и народним поштовањем. Тадашњи патријарх цариградски Кирило, са сабором архијереја око себе, то и учини, издавши поводом тога и Патријарашки том јула месеца 1622. године, образложујући то тиме што је Бог благоизволео да учини од божанственог Герасима "образац Христовог живљења и оличење божанске врлине", прославивши га чудесима. Тада би написана и прва његова Служба.
А беше преподобни, сагласно његовом првом животописцу Митрофану, сличан по телесном изгледу преподобном Теодосију Киновиарху, изузев жућкасте браде, по којој се одликоваше. Његове свете мошти се и данас чувају у посребреном дрвеном ћивоту, који се налази у једном већем, сребром окованом и украшеном иконом његовог уснућа. Овај мали ћивот се за време празника усправља заједно са моштима преподобног и тако у усправном стању бива обношен у литанији око храма. Уочи 16. августа и 20. октобра, као и на Велику Суботу, мошти бивају постављене у усправном ставу поред јужних олтарских двери, ради целивања, и тако остају до оданија празника, односно до Томине недеље. Диван је то призор који се понавља сваке године, на радост безбројних поклоника: мртве мошти као живе благосиљају народ, који хита са свих страна Јеладе и ван ње, из дана у дан већ четири стотине година, да целива свету руку овог чудног угодника Божјег, тражећи више од њега помоћи, него од свих живих на острву присутних! Заиста је диван Бог у светима Својим!
Чудеса преподобног су безбројна, како она видљива, пројављена преко исцељења неке болести, душевне или телесне, тако и још више она невидљива, која се вековима одигравају кроз преображај небројених душа, њиховим угледањем на врлинско живљење преподобнога, и његовим и његових моштију благодатним посмртним дејством на њих. Поред чуда учвршћења Православља његовим молитвама и присуством на острву, да наведемо још нека чудна дела, која учини Бог да прослави онога који Њега прослави живећи у телу. Када су 1570. године Агарјани вршили страшне нападе на острво Кефалонију да га заузму, сви су били чврсто уверени, да су молитве преподобног спасле острво од сигурног ропства. Али да оставимо стара времена, и чудна дела Божја преко светих Његових остварена у њима, и да се обратимо нашем маловерном веку, кога ипак не заборавља доброта Божја, него се и даље пројављује кроз пријатеље своје и угоднике, ради учвршћења вере и очувања разумне наде у људским срцима.
Године 1918. дођоше у манастир св. Герасима три посетиоца, који се преставише да су лордови. Уђоше у храм да се поклоне преподобном. Међутим, то не беху ни лордови ни поклоници већ лопови, који су хтели да покраду светитељев ћивот. Преноћивши у манастиру, идућег дана, кад не беше никога у цркви, један од њих оде да разбије св. ћивот а друга два чуваху стражу. Но пошто се овај дуго не враћаше, оде један са страже да види шта је са њим и да му помогне. Али на његово запрепашћење нађе дотичног како лежи поред ћивота као мртав! На његову вику и тражење помоћи, дотрча игуманија и нађе лопова са уздигнутом руком и песницом стегнутом. Он беше разбио стакло песницом на ћивоту, али у том моменту, како сам исповеди дошавши уз њихову помоћ себи, ухвати га рука светитеља и са силином баци на земљу, где се он од великог страха онесвести. Сва тројица затражише опроштај, и напустише манастир посрамљени и поучени.
Године 1923. дође у Кефалонију група полицајаца ради гоњења одметнутих лопова. Сви они приступише светитељу и поклонише се његовим моштима, само десетар Никола Бехати не хтеде, ругајући се и не желећи да прими од игуманије благослов са моштију. Он је подругљиво говорио: "Да видимо ко ће да настрада, ја или ви што узимате те крпе. Узео сам учешћа у толиким биткама и ништа ми се није десило". Нису га могли уразумити ни савети официра. Напустивши манастир, зауставише се после извесног времена да се одморе у маслињаку на Кранејском пољу. Док су ту чистили оружје по наредби претпостављеног, наједном се чу пуцањ. Шта се догодило? Док је десетар Никола чистио пушку, она опали и пробије му лево раме, али метак на место да продужи нормални пут и да рани друге, који су седели близу њега, поврати се и удари у оближњу маслину. Рањеног десетара преиесе Космет Валсамаки хитно у болницу, али и поред труда лекара он убрзо умре од задобијене ране. Његов трагични случај би опомена свима онима који се изругују светињи Божјој.
Године 1924. разболе се душевно младић Г. М. из Ликсурија на Кефалонији. Рођаци га одмах доведу у манастир св. Герасима, везаног у окове, јер беше постао страх и трепет за људе и налазио се у ужасном стању. Остадоше прилично у манастиру, молећи се за његово оздрављење. Младић је стално претио да ће извршити самоубиство. Једног дана им се искраде, попе ce на високу звонару и гоњен демоном, скочи одатле да се убије. Сви ужаснути притрчаше, сматрајући да му је смрт неминовна, али на њихово дивљење, не само што се не беше повредио, него га нађоше потпуно здравог од поседнутости демоном. Благодарећи Бога и његовог угодника Герасима они одоше дому своме са оздравелим младићем.

Исто тако и Екатерину Г, из села В. поче љуто да мучи демон године 1932. Њен муж сав утучен одмах је поведе у манастир код свеца и ту остаде заједно са њом прилично времена, са молитвом и великим стрпљењем. Болесница је викала, ударала, мењао јој се лик, постала је право страшило, тако да је нико не могаше познати. Псовала је светитеља, јела сваку нечистоћу, шкргутала зубима и претила свецу да ће га уништити. После дугог поста и молитве њених рођака и дугог боравка у манастиру, свети учини своје чудо силом Божјом: болесница потпуно оздрави и сви се вратише дома, славећи и хвалећи Бога.
Из места Етолика Акарнанијског доведоше 1930. године родитељи и рођаци у манастир Марију Зервуљи, која беше поседнута љутим демоном. Постили су и молили се светитељу да се смилује на несрећницу. Она је викала, псовала најпогрднијим речима и бестидношћу пред самим моштима. "Капсали Герасиме, викала је, гориш ме, побећи ћу, гориш ме као огањ, доста ми је зрака који извиру из тебе!" На крају болесница заиста оздрави и сви се вратише радосни дома, свима приповедајући шта им учини Бог преко угодника свог.
Године 1931, донесоше из Тројаната у манастир ђавоиману Е. П. Она је просто урлала и откривала скривене ствари разним лицима. Људи су се бојали ње, због њене вике и због тога што многима откриваше тајне неисповеђене грехе. Светитеља је псовала најпогрднијим речима и викала: "Капсали (= "Спалиоче", или по Капсали у Св. Гори где се преподобни у младости подвизавао) нећу одавде побећи, ма колико ти Бога твога молио. Овде ћу остати. He напуштам, никад се нећу вратити где сам раније био. Остајем овде да ти се осветим, за сву твоју борбу против мене док си био жив. Ни за моменат не успех да те победим. Био си као стуб огњеии. Борићу се против твога манастира, уништићу те зато што скупљаш толико народа чудима својим, што нас бијеш и спаљујеш! Видите ли га? Долази са својим штапом да ме удари. Где да се сакријем! Тешко мени. Бежи, Капсали Герасиме! Бежи из моје близине, све силе си уперио против нас демона да би нас протерао, толико си се уморио у твом животу. Тешко нама, нећу моћи остати, али ако побегнем, разбићу ти средње кандило. Учинићу знак и онда тек побећи. Нећу га разбити? Разбићу га. He бежим без знака". Па наједном повика: "Наређујеш ми да идем? Да. Одлазим! Бежим!" И кад рече: "бежим", кандило поскочи високо са великим фијуком, а Јелена остаде да лежи као мртва. Када пак дође себи, као од тешког сна, сви прославише Бога и преподобнога, због чудесног дара исцељења.
Године 1936. доведоше у манастир из Патраса родитељи своју ћерку Зои која љуто страдаше од злог демона. Она се дуго превијаше и викаше: "Побећи ћу, изаћи ћу Капсали, али ћу ти сломити платан (дрво које посади сам преподобни поред храма и које и данас постоји), када литанија буде на бунару!". Тако је викала цео месец дана, док дође празник преподобнога. На дан самог празника, када је литанија стигла на бунар, болесница поче да виче: "Побећи ћу! Побећи ћу!" У том моменту, док сакупљени народ беше испунио сав простор око платана, један велики телеграфски стуб паде на платан и на народ, али тако да нико не претрпе никакву повреду. Жена постаде потпуно здрава, а народ са сузама радосницама благодараше Бога, дивнога у светим Својим.
Исте те године донеше родитељи болесну ћерку Василику из места Етолика у манастир. Она беше парализована, ношаху је увијену у ћебе и унакажену дејством демонске силе. Родитељи очајни говораху монахињама: Да ли је могуће да од овог унакаженог створења икад постане човек?! Њихова кћер је викала, вречала као коза, косе своје на дивљачки начин чупала, плазила језик као безумна, страшно је било погледати. Беху јој везали ланцима и ноге и руке. Викала је: "Капсали, тражила сам згодну прилику да те раскинем. Но нисам у стању да то урадим, јер нас гориш кад нас донесеш овде. Али ако успем уништићу те, да те немају више ове у црно обучене које скупљаш овде. Но немоћан сам. Наређује ми се да одлазим. Сав си се претворио у огањ постом и молитвом, страх ме је да те гледам". Тако ова сирота оста да још неко време, тешко се патећи. На крају јој се смилова Бог и дарива јој оздрављење, тако да је отишла дома са родитељима, потпуно други човек, ни налик на ону унакажену несрећницу.
Спиридон Расјас, једанаестогодишњи дечак, разболе се душевно. Његови побожни родитељи га доведу код светитеља ради исцељења. Дете је говорило стране језике, иако их никад није учило, псовало свеца речима њему као малом потпуио непознатим. Пљувало је на њега, и друге ствари радило да их је тешко испричати. Једног дана октобра месеца за време Молебна светитељу, мали устаде, стаде пред светитеља и стајаше пажљиво све до краја Молебна. На крају Молебна рече: "Одлазим, Капсали!" и паде на земљу онесвешћено. Родитељи га пренесоше у манастирску зграду за госте. Дете остаде у таквом стању пуних тридесет и шест сати. Кад дође себи, рече: "Где се то налазим?" Беше оздравило. Спиридон је и данас жив, налази се у Америци.
Две сестре, Тета и Панајота, доведоше 1946. године брата Панајота у манастир. Брат им је патио од великог узнемирења и болова. За време напада није знао шта ради, ударао је око себе, раскидао ланце којима је био свезан, покушавао да сруши зид собе у којој су га држали. Сестре су дан и ноћ молиле светитеља и постиле се тражећи од Бога лека за свога брата. Једне ноћи једна од сестара виде у сну преподобнога који јој рече: "Узми брата свога, води га на клинику у Атину, да му изврше операцију на глави. Он нема нечистог духа. Има тумор на мозгу и кад му га изваде оздравиће". Она му рече: "Калуђеру, да га водимо у Атину? Али ми немамо новца". Одговори јој: "Иди, твој брат ће бити излечен од болести, a ja ћу се за све побринути". Она га опет упита: "Ко си ти калуђеру, не познајем те?" - "Ја сам Герасим, боравиш у мојој кући и видиш ме сваки дан. Како ме не познајеш?". Уплашена, девојка се пробуди и исприча шта је видела. И заиста, новац се одмах нађе за путовање у Атину, операција би извршена без наплате, лекар извади тумор и болесник оздрави. Брат се врати здрав у манастир са сестрама да заблагодари светитељу.
Када је избио рат између Италијана и Немаца 1943. године, дојучерашњих савезника, немачки авиони надлетаху острво Кефалонију ради бомбардовања италијанских утврђења. Близу манастира Св. Герасима Италијани су имали магацине са оружјем и храном и авиони надлетаху изнад манастира у намери да их униште, наравно заједно са самим манастиром. Монахиње и поклоници који беху у манастиру, клечаху у страху пред моштима светитеља, молећи се за своје спасење. Из часа у час су очекивали сигурну смрт. Међутим, иако су авиони дуго времена надлетали манастир, до бомбардовања не дође, него се авиони на крају повукоше. После неколико дана, када Немци уђоше у Кефалонију као победници, дође у манастир један немачки официр авиатичар и разматраше манастир са особитом радозналошћу. После исприча настојатељици преко тумача са дивљењем, следеће: "Имао сам наредбу, да бомбардујем италијанске магазине, заједно са манастиром, у коме смо рачунали да има Италијана. Међутим, када сам стигао изнад манастира, нисам успевао да утврдим циљ, јер је један црни облак покривао цео крај и један калуђер из њега одгонио нас. To ce поновило неколико пута, и пошто не могосмо ништа да урадимо вратили смо ce y нашу базу, без остварења задатка". После тога официр уђе у храм, и кад му отворише свете мошти, он препознаде калућера кога је видео у облаку. И док је год боравио у Кефалонији, долазио је са дубоким поштовањем у манастир и ту се молио.
Марта месеца 1973. године Управа манастира прими једно писмо из Уганде из Африке. Писмо није долазило од неког кефалоњанина, него од једне уганђанке која беше заједно са мужем и седморо деце примила Православље. О светом Герасиму беху сазнали из једног енглеског часописа и задивљени нетрулежношћу његовог тела, узели су га за заштитника њиховог дома. У писму је писало: "Поштована Игуманијо, молим вас са уважењем, да примите ове речи које вам пишем из далеке моје домовине Уганде. Ја сам једна жена, која много воли нашу православну веру. Живот светог Герасима, оснивача Вашег манасти, брижљиво сам проучила, и он је на мене оставио неизбрисиви утисак. Толико само заволела светог Герасима, да сам једном свом детету дала име Герасим и изабрали смо светитеља за заштитника нашега дома ... Жеља ми је да посетим ваш манастир и да видим мошти светог Герасима..." Бог је удостоји да дође у манастир 1974. године и да се поклони Светитељу. Сви присутни у манастиру били су дубоко дирнути побожношћу ове уганђанке и поучени њеном вером. Један од њених синова који сада студира медицину у Солуну, написа недавно писмо - захвалну молитву светитељу. "Веома сам радостан", пише он самом светитељу, "што ти пишем ово писмо. Захваљујем ти на твојим молитвама за Народ мој, преко којих нам помажеш, јер нам је неопходиа вера у Свемогућег Бога. Цео свет, особито далеке земље, као што је напр. Африка, Латинска Америка, Аустралија, Русија, имају потребу да се благодатно утврде у Господу, па им је нужна особита помоћ и благослов ..." Тако, ето, благодатног дејства светог усамљеника кефалонијског, који је хтео да се сакрије од људи, а Бог га поставио на високу гору да светли, стиже и до далеке Уганде, чудотворећи у људским душама и преображавајући их вером у Бога и Спаса нашега Исуса Христа и љубављу према Њему.
Наведосмо само нека од свакодневних чудеса која се дешавају на моштима преподобног Герасима, да обрадујемо верне душе, утврђења њиховог ради у сазнању, да је Бог наш вечно жив у светима Својима. Оно што је свети Василије Острошки чудотворац за наше крајеве, то. је преподобни Герасим за острво Кефалонију и целу Грчку. Колико га воле на Кефалонији види се из тога што се сваки трећи кефалоњанин зове Герасим, а многи од њих, као познати морепловци, дају имена својим бродовима и чамцима по светом Герасиму. Нека би дао Христос Спас, да угодник Његов кефалонијски Чудотворац, чудотвори и у душама свих православних Срба, који буду читали овај његов животопис. A TO je и молитвена жеља садашњег веома благочестивог кефалонијског митрополита кир Прокопија: да манастир Нови Јерусалим постане место где ће се молитвено сабирати православни свих племена и раса, око моштију овог уистини васељенског светитеља и просветитеља.[23] Зато му епископ на овом трећем великом острву у Јонском мору (после Крфа и Закинта), подиже велелепни храм, поред оног храма Пресвете Богородице у коме се данас чувају његове мошти, да би велико мноштво народа, које из дана у дан све више пристиже у манастир, имало где да се смести.
Молитвама преподобног оца нашег Герасима, Господе Исусе Христе, помилуј и просвети нас, амин.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ИГЊАТИЈА ИВИРОНСКОГ[24]

МЕСТО рођења светог преподобномученика Игњатија беше Ески-Загора у Трновској области у Бугарској. Његови родитељи Георгије и Марија, православни хришћани, доцније се преселише у Филипопољ, и тамо дадоше Игњатија, коме крштено име беше Јован, да учи књигу. По природи способан, Јован за кратко вреше изучи свој словенски језик; а за даље усавршавање у наукама он оде у Рилски манастир. Ту он под руководством једног ученог старца шест година изучаваше разне науке, и у исто време подношаше разне муке од старца који беше плаховите нарави. Једном приликом старац се толико наљути на Јована, да његова љутина поче прелазити границе. Јован осети да му је живот у опасности, па бојећи се тежих последица оде из манастира кући својих родитеља.
У то време Турска зарати против Србије. Сакупљајући војску, Турци предложише Јовановом оцу, који беше крупан, наочит и храбар, да ступи у њихову војску, обећавајући му високи чин. Али благочестиви Георгије одлучно одби њихов предлог, говорећи: He могу ја да идем против мојих хришћана. - Због тога би тог часа прободен мачем, а потом обезглављен. Жену пак његову и две кћери Турци разним претњама примораше те се одрекоше Христа и примише муслиманску веру. Јован, видећи такву несрећу своје мајке и сестара, преобуче се и сакри у кући једне побожне старице. А Турци злотвори, дознавши где се Јован скрива, послаше неколико војника да га ухвате. Но Јован, чуван промислом Божјим, умаче гониоцима, и побеже у Влашку. Када дође у Букурешт, он се упозна са светим преподобномучеником Јевтимијем, и тако се спријатељи с њим, да постадоше као једна душа у два тела. Међутим слободан живот у Букурешту поче утицати на Јованово младо срце, и он, осећајући опасност од греха, одлучи да отпутује у Свету Гору Атонску.
На путу за Свету Гору Јован се у Шумли срете са својим пријатељем светим Јевтимијем,[25] који мало раније беше напустио Букурешт, и ту се у Шумли одрекао Христа. Видећи пријатеља свог у таквом стању, Јовану га беше веома жао, али се није могао задржавати због ратног стања, и хтео је да што пре отпутује. Утом неколико турских војника упадоше у кућу где је Јован био на стану и стадоше пљачкати. Угледавши Јована они га стадоше приморавати да се одрекне Христа. Уплашен, несрећни Јован пристаде да се одрекне хришћанске вере и имена Господа нашег Исуса Христа. Поверовавши Јовану Турци га оставише на миру и продужише са прекинутом пљачком. Међутим Јован, улучивши згодан тренутак, изађе из куће, умакну одмах из Шумле, и путујући журно дан и ноћ стиже у свој завичај ЕскиЗагору. Одатле са проигуманом Григоријатског манастира светогорског отпутова у Свету Гору, и тамо ступи у тај манастир. После неког времена он из Григоријатског манастира пређе у скит свете Ане.
Једном, за време свог боравка манастирским послом у Солуну, Јован виде светог преподобномученика Давида где обешен за исповедање хришћанске вере виси на дрвету. Подвиг овог храброг мученика толико распали у Јовановом срцу огањ божанске љубави, да се код њега појави чежња да сам пострада за име Христово и прими мученичку смрт. Али, очигледно, још је било рано за то. У то време налажаше се у Солуну један светогорски старац који одврати Јована од његове намере, саветова му да се врати натраг у Свету Гору, да ојача себе духовним подвизима, па после тога, ако буде воља Божја, да приступи мученичком подвигу.
Послушавши савет доброга сгарца, Јован се заједно са старцем врати у Свету Гору, у скит свете Ане, где добри старац убрзо занеможе и упокоји се у Гоеподу. После његове смрти Јован се премести у Капсокаливски скит. Ту он сазнаде да је његов пријатељ преподобпомученик Јевтимије примио мученичку смрт за Христа. Обрадован богоугодном кончином свога пријатеља, он од свег срца узнесе благодарност Небеском Оцу, који заблуделу овцу оте од крвожедног вука - ђавола, па и сам се реши да иде стопама преподобномученика Јевтимија. Зато се истога часа упути у скит светога Претече к духовнику Никифору (оцу и духовнику Јевтимијевом), и стаде га усрдно молити да га прими под своје духовно руководство. У току разговора Никифор сазнаде у појединостима прошли живот Јованов, и пристаде да га прими за ученика.
Под руководством искусног духовника Никифора, Јован из дана у дан напредоваше све више и више у врлинама: молитва, бденија и коленопреклоњења сачињаваху му утеху, a име Исусово, које стално цароваше у срцу његовом, постаде животом његовим. Поред тога он је свакодневно прочитавао одељке Светог Еванђеља, и неколико пута на дан узносио Богоматери кратку молитву, просећи Небеску Посредницу да га удостоји мученичке кончине. Храна пак његова састојала се из хлеба и воде, које је употребљавао са уздржањем.
Водећи тако строг живот, Јован није слабио духом, нити падао у униније, него је стално био весео. При томе, желећи да пострада за веру Христову, он се старао да у свему подражава свога пријатеља, светог преподобномученика Јевтимија. Зато се он често обраћао своме пријатељу молитвом: да и њему помогне ступити у велики подвиг мучеништва и јуначки примити смрт за Христа.
Такви Јованови подвизи и чежње наоружаше против њега стародревног врага ђавола, те овај поведе рат против њега, и стараше се на све могуће начине да му охлади срце за врлински живот. Злобни враг отпоче рат против њега тиме, што му стаде нашаптавати разна светска уживања. Тако, једном приликом Јованово изнурено тело враг толико распали блудном страшћу, да од пламена тог Јован паде на земљу и дуго лежаше, као полумртав. А када се страст унеколико стиша и Јован дође себи, он онда исприча своме старцу све што се с њим догодило. Добри старац га успокоји, и саветова му да га не доводе у забуну лукавства врага, који не може учинити ништа против наше жеље. На тај начин укрепивши Јована божанственим речима, он га отпусти с миром.
Излазећи од старца, блажени подвижник сврати у цркву и стаде се са сузама молити пред иконом Богоматере, просећи Богоневесту да му помогне и да га заштити у блудном искушењу које је ђаво навео на њега. После молитве он оеети неки мир; и од тог часа, благодарећи помоћи Царице Небеске, блудна страст га потпуно напусти.
Најзад се приближи време жељног добровољног мучеништва за Христа, и Јован сада јаче него раније гораше чежњом да умре за преслатког Господа свог Исуса Христа. Зато стаде упорно молити свога старца за благослов да крене у мученички подвиг, али старац не пристајаше и на све могуће начине га одвраћаше од те намере. To ожалости Јована, и он дотада увек весео постаде тужан. Искусни старац, видећи свога ученика у тузи по Богу и чврсто решеног да умре за исповедање хришћанске вере, познаде у томе вољу Божју, и постриже Јована у анђелски лик монашки, давши му име Игњатије, благослови га на мученичко страдање, и даде му за сапутника Григорија, који је пратио на мучеништво и пријатеља Игњатијевог, светог преподобномученика Јевтимија.
Убрзо после тога Григорије и Игњатије кренуше у Цариград. Путем они свратише у Иверски манастир, поклонивши се чудотворној икони Богоматере, измоливши од тамошњих отаца молитве за себе, па одоше у Лавру. Из Лавре отпловише на лађи за Цариград 20. септембра. Стигавши у Цариград, Григорије потражи оног истог христољупца Јована који у своје време много послужи светом Јевтимију. Овај благочестиви муж прими ич с братском љубављу у свој дом, и Игњатију стави своје услуге на расположење.
Када свану дан у који је Игњатије имао предати себе на зчучење, сви се они причесгише светим Тајнама Христовим. Онда обукоше Игњатија у турско одело; и после кратке молитве упутише у Отоманску Порту. Но Порта тог дана није имала заседање, и Игњатије је морао да чека неколико дана на заседање.
У том међувремену он је неколико пута навраћао и распитивао се о заседању, али се стално враћао дома тужан што нема заседања. У гој тузи он се једном у поноћи обрати Богоматери са сузном молитвом: преклонивши колена пред светом иконом Њеном, он свом душом мољаше своју Покровитељку да му удеси пут ка мучеништву. И гле, у тај тихи поноћни час би некакав пгум, и од иконе Божје Матере одвоји се светли венац и сам себе метну на Игњатијеву главу.
Сутрадан после тог виђења Игњатије оде у Порту. Овога пута Порта је заседавала. Игњатије уђе у судницу, приђе судији и рече: Судијо, још као дечак ја сам, притешњен претњама од стране ваших Турака да се одрекнем Христа, дао пристанак да напустим хришћанску веру, А сада сам ево дошао да ту реч своју узмем натраг и да пред вама исповедим своју веру у истинитог Бога и Творца свега видљивога и невидљивога: Господа мога Исуса Христа.
Рекавши то, он скиде са своје главе зелену чалму и баци је на земљу. Запањен таквом смелошћу, судија гњевно упита светитеља: Шта си ти, човече: монах или световњак? И ко те доведе овамо? - Мученик одговори: Сам сад дошао овамо, а путовођа ми је Христос мој. Да је тако, ево ти доказа очигледног и убедљивог; гледај! - Рекавши то, Игњатије извуче из својих недара малу икону Господа нашег Исуса Христа, коју је заједно са крстом носио на грудима, и показа је судији. - Судија подвикну: Остави глупе речи своје и освести се! Унапред знај да ћеш ме непокорношћу својом присилити да те осудим на тешке муке, а затим на срамну смрт. У противном пак случају, ми ћемо тебе богато наградити, даћемо хи положај и чин, да би и ти заједно с нама уживао у сластима живота. - Мученик одговори: Гнушам се твојих дарова и почасти, јер су привремени; а твојих претњи се ни најмање не плашим, пошто сам ја и дошао овамо: да умрем за Христа мог, који је вечан и бесмртни Бог. Међутим ваш лажни пророк је учитељ погабли: он сам погибе, па и вас увуче у погибао; и ви, његови следбеници, заједно ћете се мучити с њим, ако не поверујете у Христа истинитог Бога.
Видећи смелог младога изобличитеља њихове вере, судија узавре гњевом, и не рекавши ни речи даде присутнима знак да мученика изведу напоље. Један од слугу дохвати мученика и силом га повуче, али га мученик одгурну, па приђе судији, клече пред њим и опет поче изобличавати веру њихову; притом мољаше разгневљеног судију да му одсече главу. Тада слуге силом зграбише мучеиика, забише му ноге у кладе, и бацише у тамницу. За то време мучитељи исмеваху веру у Христа и примораваху страдалца да поверује у Мухамеда. Храбри подвижник Христов благодушно подношаше исмевање и увреде, и попут светих апостола радоваше се што страда за свето име Господа свог.
По завршетку заседања судија нареди те му доведоше мученика. Судија га упита: Кажи ми, ко те доведе овамо? - Господ мој Исус Христос, одговори мученик. Судија му на то рече: Сине мој, дођи к себи! Немој бити тако упоран и горд; иначе ћу бити принуђен да те предам на такве муке, какве нико ни чуо није. Осим тога, ти и не помишљај да ћу ти одсећи главу, па ће хришћани узети твоју крв као светињу! He, ja ћу наредити да те обесе! - Обезглавио ти мене или обесио, одговори мученик, учинићеш ми подједнако доброчинство; и ја ћу за преслатког Исуса мог с радошћу примити смрт, ма каква она била.
Видећи мученикову непоколебљивост, судија нареди да мученика вргну у једну тајну тамницу. У тој мрачној тамници бездушни мучитељи читава два дана непрестано мучише светога страдалца; али сјајни мученик, крепљен Господом Христом, и на саблажњива обећања остаде непоколебљив. Трећега дана судија опет нареди да мученика доведу преда њ. И када виде да он и надаље остаје непоколебљив у вери својој у Исуса Христа, он изрече своју коначну одлуку: да мученик буде удављен.
Слуге одмах узеше мученика, и као безазлено јагње поведоше на смрт. Када стигоше до места Пармак-капи, ту мучитељи удавише добровољног мученика и обесише на дрвету. To би у четвртак, осмог октобра 1814. године. И тако његова чиста и девствена душа одлете у небеска насеља.
Када Григорије сазнаде за кончину светог Игњатија, он одмах оде на место погубљења и издалека се поклони светом мученику као живоме; а кроз три дана купи његове мошти од џелата. Потом узе мошти и раније пострадалог светог преподобномученика Јевтимија, које беху сахрањене на острву Проти, 13. октобра отпутова из Цариграда, a 20. октобра срећно стиже у Свету Гору са скупоценим товаром. Мошти обојице мученика бише положене у новоподигнутом храму, крај келије духовника Никифора.
He треба прећутати ни чудеса, учињена од светог мученика Игњатија. Да поменемо два. У Галати Цариградској. беху два једнака болесника: један умно поремећен, други одузет; и кад им на главу метнуше скуфију светог мученика, прво једноме па онда другоме, призивајући име преподобномученика Игњатија, оба болесника тог часа оздравише.
Чесна глава светог преподобномученика Игњатија налази се сада у Руском манастиру на Атону светог великомученика Пантелејмона. Спомен његов врши се и 1. маја, заједно са светим преподобномученицима Јевтимијем и Акакијем.
Богу нашему слава, који прослави светитеље Своје, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МАТРОНЕ ХИОСКЕ

ПРЕПОДОБНА Матрона родила се на острву Хиосу у месту Волису, од врло побожних и богатих родитеља. Из љубави према Господу, све имање наслеђено од родитеља раздала сиротињи и црквама. Зидајући цркву у име Господа Христа, пронашла много злата при копању њених темеља. Да не би ово злато ђаво употребио на њену саблазан, она се помоли Господу, и Господ претвори злато у угаљ.
Преподобна толико постом сасуши своје тело, да је изгледала скоро бестелесна. Главно јој делање беше: молитва и проливање суза. Ум јој сав беше на небу, сав устремљен к Богу, и сав озараван и обасјаван Богом. Украшена таквим врлинама, преподобна Матрона би удостојена од Бога таквог дара чудотворства, да је једном и мртваца васкрсла својом молитвом.
Сијајући врлинама и благодатним даровима, преподобна предаде у миру блажену душу своју у руке Божје.[26] А после смрти остави свете мошти своје, тај неисцрпни извор чудеса на острву Хиосу за све који им са вером и љубављу приступају.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЗЕВИНА, ГЕРМАНА, НИКИФОРА и АНТОНИЈА

ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МАНАТЕ

ОВА света мученица за Господа Христа у огњу спаљена.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВОРА и EHОJA

УЧЕНИЦИ светог свештеномученика Мила, епископа Персијског;[27] пострадали за Христа у Персији, за време цара Сапора II, 341. године. Пострадали - затрпани камењем.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Констанције царовао од 337. до 361. године.
2. Покрајина у Грчкој, на Пелопонезу.
3. Дукс = војвода, војеначалник; августалије = мали август, мали цар.
4. Јулијан = нећак Константина Великог; још за живота цара Констанција био овоме савладар, управљајући западним покрајинама Римске царевине.
5. Град на северу Палестине, - иначе Кесарија Филипова.
6. Спомен њихов празнује се 19. фебруара.
7. Оасим = оаза у Арабијској пустињи.
8. Колико је важна била дужност врховног жреца, види се из тога што је назив "врховни жрец" била једна од титула римскога цара. Врховни жрец имао је право да непослушне њему жреце кажњава смрћу. Становао je y старом царском дворцу Нуми.
9. Цар западног царства Максимијан Херкул царовао од 284. до 305. године. Његов наследник Констанције, прозван Хлор, био је најпре ожењен Јеленом (= светом равноапостолном Јеленом); затим се на захтев цара Диоклецијана развео с њом и оженио Теодором, ћерком Максимијана Херкула. Константин Велики, као најстарији син Хлоров, ипак је наследио царски престо.
10. Константин Велики имао је три сина: Константина, Констанција и Констанса. Константин владао Галијом, Британијом, Германијом и Шпанијом; Констанс: Јужном Галијом, Италијом, Илиријом и Африком: Констанције: Истоком и Египтом. Константин ускоро погибе у рату, a Констанса уби Магненције у лову.
11. Овај војни поход против римског цара Максенција учињен је 312. године.
12. Сибиле су биле код Римљана прорицачице. Њихова прорицања су била сабрана у три књиге, које су чуване у Јупитеровом храму на Капитолу, а затим у Аполоновом храму на Палатинском брежуљку. - Виргилије Марон био је знаменит римски писац.
13. Спомен светог свештеномученика Вавиле празнује се 4. септембра.
14. Јулијан изврће смисао еванђелског текста (Мт. 18, 21-22). Ту је реч не о одмазди и казни, већ о опраштању брату који греши.
15. Персијски град на левој обали реке Тигра.
16. Садашња у Персији област Керман: северни део - бесплодна пустиња, јужни - веома песковит.
17. Јулијан погинуо 363. године.
18. Пињега = река Вологодске и Архангелске губерније; притока Северне Двине. Кеврол = главно место истоимене области. To ce догодило 23. јуна 1545. године.
19. To ce догодило 23. јуна 1545. године.
20. Мошти праведног Артемија нађене 1577. године.
21. Спомен праведног Артемија, Веркољског чудотворца, празнује се 23. јуна и 20. октобра.
22. Свети Герасим се, због празника Успења Пресвете Богородице 15. августа, тог дана само спомиње, а празнује се иначе или 16. августа или данас, 20. октобра, када му је спомен преноса чесних моштију.
23. Три Службе преп. Герасима, написане у разна времена, издао је протопрезвитер Константинос Гелис, у Атини, 1967. године. Ово Житије је написано на основу најстаријег биографа преподобнога, Митрофаниса Навплијског, затим кратког Житија епископа Јеремије Мајниса, и недавно објављене књиге протопрезвитера Константина Гелиса "О Агиос Герасимос Кефаллиниас", Атина 1911 г. Стара Житија св. Герасима садржана су у Службама, недавно издатим Манастир св. Герасима на Кефалонији био је једно време идиоритамски, а сада је поново постао општежитељни, трудом реченог митрополита Кефалонијског кир Прокопија, који је велики љубитељ монаштва и поштовалац преподобног Герасима.
24. Спомен овог светог Новомученика врши се негде 8. октобра. Првога пак маја врши се заједнички спомен његов са светим Новомучеником Јевтимијем (спомен му 22. марта) и Акакијем Ивиронским. Житије, страдање и службу њима написао је Иверски монах Онуфрије.
25. Спомен његов Црква празнује 22. марта.
26. Преподобна се упокојила 1462. године.
27. Спомен његов празнује се 10. новембра.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Св. пророк Јоил. Други по реду из мањих пророка св. Јоил беше син Ватуилов, из колена Рувимова. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. Наредите пост и вапијте ка Господу. Између тријема и олтара нека плачу свештеници. Прорекао је Јоил и силазак Духа Светога на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете.

2. Св. муч. Вар. Беше римски официр у Мисиру, и при том потајни хришћанин. Када седам хришћанских учитеља беху бачени у тамницу, Вар их обилажаше у тамници, и снабдеваше их са потребним, и служаше им усрдно. Он се дивљаше мученицима, и жаљаше што и он из бојазни не може да постане мученик за Христа. Охрабрише га они Божји људи, и Вар се реши и сам с њима на муке поћи. Један од тих Божјих људи издахну у тамници. Када нечестиви кнез изведе мученике преда се, виде их шест, и упита, где је седми. „Ја сам седми!" рече му Вар. Тада разјарени кнез прво намучи св. Вара. Нареди те га нага шибаше сувим штаповима; потом привезаше га за дрво, и ножевима одсецаху му комад по комад меса, докле св. Вар не предаде душу своју свету Богу. Тело његово би бачено на ђубриште. Жена нека Клеопатра, родом из Палестине и удова неког официра, деси се ту са својим сином Јованом. Она тајно узе св. мошти Варове са ђубришта и сахрани их у своме стану. По том измоли у кнеза дозволу, да може пренети из Мисира у Палестину тело свога умрлог мужа. Као жени официрској кнез јој то одмах дозволи. Но блажена хришћанка Клеопатра не пренесе тело свога мужа него мошти св. муч. Вара. Донесе она, дакле, мошти мученикове у своје родно село Едру близу Тавора, и тамо их чесно сахрани. Потом и храм подиже св. Вару. И јављаше јој се св. Вар често из онога света светао као ангел Божји.

3. Преп. Прохор Пчињски. Савременик и друг св. Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Према молитви његовој Бог му указао место, где ће се подвизавати. То место беше једна дубрава крај реке Пчиње. Ту се св. Прохор до старости и смрти подвизавао. Само једини Бог свевидећи зна све његове трудове и искушења, која је у току подвига претрпео. Но по његовим мироточивим моштима и безбројним чудесним исцелењима, која се ни до данас не прекраћују, може се судити и о величини подвига његовог и о величини благодати Божје, која му се дарова због великих трудова његових. Упокојио се св. Прохор и преселио у царство небеско у XI столећу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА ЈОИЛА

СВЕТИ пророк Јоил беше из колена Рувимова, син Ватуилов, из села Метомора. Други по реду из мањих пророка. Живео на 800 година пре Христа. Пророковао беду народа Израиљског и ропство Вавилонско за грехе које почини пред Господом. Позивао народ на пост и свештенике на покајне плачне молитве, да би се Бог умилостивио. "Трубите у трубу на Сиону, наредите пост; саберите народ, освештајте сабор, скупите старце, саберите децу и која сисају. Нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека реку, прости, Господе, народу своме, и не дај наследства свога под срамоту" (Јоил. 2, 15.16.17). Прорекао је свети Јоил и силазак Светога Духа на апостоле, и изливање благодати Духа Божјега на све хришћане. Прорекао и описао Страшни Суд Божји. Прорекао и славу Цркве Божје свете. Тако он пророкује у име Божје: "И после тога ћу излити Духа Својега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, старци ће ваши сањати сне, младићи ће ваши видети утваре. И на слуге ћу и на слушкиње у оне дане излити Духа Својега. И учинићу чудеса на небу и на земљи, крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него што дође велики и страшни дан Господњи. И сваки који призове име Господње, спашће се, јер ће на гори Сион и у Јерусалиму бити спасење, као што је рекао Господ, и у остатку који позове Господ" (Јоил 2, 28-32 = 3, 1-4; Д. Ап. 2, 17; Мат. 24, 29; Рм. 10, 13).

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА УАРА (ВАРА) и с њим СЕДАМ УЧИТЕЉА ХРИШЋАНСКИХ, и спомен блажене КЛЕОПАТРЕ и сина јој ЈОВАНА

ЗА царовања незнабожног римског цара Максимијана живљаше у главном граду Египта Александрији један храбар војник по имену Уар (или Вар), који тајно служаше Небесноме Цару. Из страха од безаконих идолопоклоника он за неко време скриваше своју веру у истинитога Бога, коју затим обелодани и земљи и небу када он Христа ради постаде "гледање и анђелима и људима" (1 Кор. 4, 9).
У то време Максимијан подиже гоњење на хришћане, и посла у све земље свога царства наређење да убијају хришћане који неће да принесу боговима жртве. Такво наређење дође и у Египат, и хришћанска се крв стаде проливати немилице, јер сви који служаху Творцу а не твари беху стављани на разноврсне муке. А потајни хришћанин Уар обилажаше ноћу тамнице, у којима тамноваху верни за исповедање Христа. Он златом поткупљиваше стражаре, те га ови пуштаху к сужњима; и он целиваше узе њихове, испираше им крв, везиваше им ране, доношаше им храну, и мољаше их да му измољују милост у Господа.
Једном бише ухваћени седам учитеља хришћанских, који се скриваху по пустињама, и доведени к царском намеснику Египта. А кад их намесник испита и виде да су они тврди у вери, он их стави на многе муке, па их оковане вргну у тамницу. Сазнавши за то, Уар по своме обичају похита ноћу к тамници у којој се налажаху ови свети учитељи, даде много злата стражарима и уђе код светих сужања. И скинувши им окове са руку и кладе с ногу, постави пред њих храну и умоли их да једу, јер они већ читавих осам дана не беху ништа јели. И припадајући к ногама њиховим, он им целиваше ноге, и величаше страдања њихова говорећи: Блажени сте ви, добре и верне слуге Господње, ући ћете у радост Господа свога, јер стајасте за Њега "до крви" (Јевр. 12, 4).[1] Блажени сте ви, дивни подвижници, вама се на небу плету венци руком Свевишњега, јер с трпљењем трчите у битку која вам је одређена (ср. Јевр. 12, 1), и сутра ћете, насигурно знам, завршити своја страдања. Блажени сте ви, страдалници Христови, вама је отворено Небеско Царство, јер ви страдате са Христом који је пострадао за нас; а кад страдате са Њим, са Њим ћете се и прославити (ср. Рм. 8, 17). Молим вас, свети угодници Божји, помолите се за мене Владици Христу да милостив буде према мени: јер бих и ја хтео да поетрадам за Њега, али немам довољно снаге за то: бојим се љутих мука које видим на вама.
Свети страдалници одговорише: Нико, мили наш, који се боји не може достигнути савршенство; нико неће пожњети, ако не посеје; нико не добија венац, ако не пострада. Сети се речи из Еванђеља: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим (Мт. 10, 33). Ако се бојиш привремених мука, нећеш избећи вечне; ако се плашиш исповедати Христа на земљи, нећеш се наслађивати гледањем лица Његова на небу. Стога хајде, брате, крени с нама путем мучеништва ка Господу који гледа подвиге наше; пострадај заједно с нама, јер овакву дружину нећеш скоро наћи.
Док свети страдалци то говораху, срце се Уарево разгореваше љубављу к Богу, и он осети у себи силу да може претрпети свако страдање за Господа Христа. И сву ту ноћ он проведе у тамници са светим мученицима, слушајући њихове поуке с насладом. А када свану дан, дођоше намесникове слуге у тамницу да свете мученике воде на суд, и међу сужњима обретоше Уара где седи с њима и с умилењем слуша речи њихове. Зачуђене, слуге рекоше Уару: Шта ти овде радиш, Уаре? Да и ти ниси полудео, обманут баснама ових злих људи? Зар се не бојиш, да ако неко извести о овоме намесника и великаше, ти ћеш изгубити не само војнички чин, него ћеш и живота бити лишен? - Уар одговори: Ко ће ме од вас оптужити код намесника? Та ви сте моји другови. А ако ме и оптужите, ја сам готов умрети за Христа заједно са хришћанима.
На те речи слуге ућуташе, узеше шест мученика, а седми, изнемогао од рана, остаде у тамници, и скончавши отиде ка Христу, уступајући своје место Уару, да он, попунивши његово место, доврши његово страдање.
Када оковани свети страдалници бише доведени пред намесника, који гордо и осионо сеђаше на судијском трону, намесник их стаде приморавати да идолима принесу жртву. Л пошто они не хтеше то учинити, њих обнажише и без милости тукоше по пређашњим ранама. Нове ране, задаване на старим ранама, додаваху бол на бол, но свети страдалци трпљаху, говорећи само ово: Хришћани смо.
После тога намесник, погледавши на њих, упита: He беше ли их седморица? сада их је шест; а где је седми? - Тек што намесник то рече, свети Уар који беше дошао тамо, испунивши се божанске ревности, ступи на средину и рече: Ево, ја сам седми; јер један већ сконча свој подвиг и предстаде Христу, а мене остави иза себе за наследника његових страдања. Стога, шта ти је он дужан, ја сам готов да платим за њега; ја хоћу да место њега са овим дивним страдалцима пострадам за Христа, јер сам хришћанин.
Намесник, чувши то, упита оне што стајаху пред њим: Ко је овај? - Они му рекоше: Војвик Уар, старешина Тианинске чете.[2] - Намесник се зачуди, и рече Уару: Који те ђаво нахушка да срљаш у очигледну погибао? Та изгубићеш војничку част, одузеће ти се принадлежности, и живот ће твој бити подвргнут толиким залима. - Блажени Уар одговори: Хлеб који сиђе с неба, и Божанствену чашу свескупоцене Крви Господа мога ја претпостављам твојим почастима и принадлежностима; мени ништа није милије од Христа мога. Без Њега, мени нису мили: ни част ваша, ни чин мој, ни велике принадлежности, ни живот. Јер част је за мене = страдати за Христа; добитак је за мене = бити лишен свега ради Христа; мени је живот = умрети за Христа.
Тада намесник, погледавши бесно на шест мученика, рече: To je ваше дело, безбожне варалице! Ви заведосте овог царског војника; ви га залудесте вашим враџбинама. Ево, кунем се мојим великим боговима! вас ћу пре погубити него њега, и осветићу вам се што хулите наше богове; ви сте недостојни да останете међу живима, јер хулите бесмртне богове и друге неким заводништвом наводите на то исто зло. - Свети мученици одговорише: Ми не заведосмо Уара, него га избависмо од заведености; ми га не залудисмо, него га уразумисмо. Бог му даде снаге и јунаштва за подвиг, да заједно с нама победи вашу и ваших богова немоћну силу. Причекај мало, па ћеш видети његово јунаштво у служењу Христу, јер га ми уврстисмо у анђелску војску. Ти се хвалиш што ћеш нас погубити. А нама је баш то и потребно: да главе своје положимо за Господа свих људи и свих твари.
Намесник на то рече: Овог часа ћу тела ваша искидати на комаде, ако се не поклоните боговима Египатским. - Свети страдалци одговорише: Богови, који нису створили небо и земљу, нека нестану (Јерем. 10, 11). - А блажени Уар, желећи да што више разгњеви намесника, рече му: Што замараш светитеље, говорећи им безумне и некорисне речи. Луд луде речи изговара, каже пророк Исаија (Ис. 32, 6). Ето, тела њихова леже пред тобом прострта; чини шта хоћеш.
Намесник, разгњевивши се, нареди да Уара обесе нага на дрвету, да би га мучили. А светим страдалцима рече: Сад ћемо видети ко ће кога победити: или ви нас примајући муке, или ми вас задајући вам муке. Кунем се, ако нас ви победите својим трпљењем, ја ћу се одрећи богова својих и почећу веровати у вашега Христа. - Свети одговорише: Испробај силу своју на једноме од нас, па ако једнога победиш, онда се можеш надати да и остале победиш. - А Уар, почињући страдати, рече светим мученицима: Свети страдалци, благословите мене, слугу вашег, да се удостојим вашег удела. Помолите се за мене Господу Христу, да ми подари трпљење, јер Он зна природу нашу: дух је срчан, али је тело слабо (Мт. 26, 41).
Свети подигоше очи своје к небу и усрдно се мољаху за Уара, кога слуге у то време почеше по свему телу тући штаповима и моткама. Док тако бијаху светог Уара, намесник му рече: Кажи сада, Уаре, каква ти је корист од Христа твога? - Уар одговори јуначки: Несравњиво већа него теби од твојих демона. - А свети мученици у то време бодраху Уара и довикиваху му: Буди храбар, Уаре, и буди чврст, јер ето Христа стоји крај тебе и невидљиво те укрепљује. Уар одговори: Заиста осетих помоћ Господа мог, јер муке не сматрам низашта.
Тада мучитељи стадоше железним ноктима стругати груди његове. Затим га главачке обесише, тело му за дрво клинцима приковаше, па му кожу с леђа одраше, бријачима му тело резаше, a no стомаку га чворноватим штапом дотле бише док му се стомак не раседе и сва му утроба испаде на земљу. А кад свети мученици видеше како му се просу утроба, они заплакаше. Мучитељ пак, угледавши мученике где плачу, повика на сав глас: Ето, побеђени сте! ето, изнемогосте! ето, плачете бојећи се мука! И шта вам још треба да бисте сазнали, да вас Христос не може избавити из наших руку? Вама сада не остаје ништа друго него да се поклоните боговима нашим. - Свети мученици одговорише: Зверу, а не човече! Ми нисмо побеђени, већ напротив, побеђујемо Исусом који нам помаже. А заплакасмо, не што се бојимо мука него из љубави према брату нашем кога ти нечовечно мучиш. У души пак ми се радујемо видећи да је дивноме страдалцу венац већ готов.
Тада намесник нареди да их воде у тамницу. А Уар, висећи на дрвету и мучен, угледавши где оковане светитеље вуку у тамницу, повика: Учитељи моји, помолите се за мене последњи пут Христу, јер већ одлазим из тела; а вама благодарим што ме приведосте вечноме животу.
Пошто свети Уар би мучен око пет сати, он у тим мукама предаде чесну и свету душу своју у руке Господу.[3] А мучитељи, држећи да је он још жив, бијаху и мучаху мртво тело његово. Но затим приметивши да је већ умро, скидоше га са дрвета, и по наређењу намесника одвукоше изван града и бацише где лешеве животиња бацаху, да би га пси појели.
Једна пак побожна удовица по имену Клеопатра, родом из Палестине, којој муж војсковођа у Египту умре и која имађаше малога сина Јована, са тугом посматраше издалека страдање светога Уара. И када тело његово би бачено изван града, она ноћу са неколико слугу својих узе многонамучено тело светога Уара, однесе га кући својој, ископа гроб у спаваоници својој пред постељом својом, и тамо га положи.
Идућег дана намесник изведе из тамнице остале мученике. И пошто их је дуго мучио, он их посече мачем и баци изван града непогребене. Тела њихова, такође ноћу неки потајни хришћани узеше и погребоше. Клеопатра сваки дан паљаше свеће на гробу светог Уара и кађаше, почитујући га као свог великог заштитника и пред Богом посредника. А кад прође неколико година и гоњење спласну, Клеопатра намисли да се врати у своју постојбину. И дуго размишљаше на који би начин однела са собом мошти светога Уара. Најзад, спремивши скупоцен поклон, она се преко посредника обрати намеснику са оваквом молбом: Мој муж беше војсковођа, и умре овде на царској служби; он још није коначно сахрањен, јер је немогуће у туђини сахранити како доликује тако важног војсковођу; ја пак, оставши удовица у туђини, хоћу да се вратим у своје отачаство код својих рођака. Стога ми дозволи, господине мој, да са собом понесем остатке љубљеног мужа мог, те да их с почастима сахраним у отачаству мом, у гробници предака мојих, јер не желим да се и по смрти одвајам од њега.
Ова жена тако поступи зато, што би хришћани, дознавши да она односи из њиховог града мошти светог мученика, могли да је спрече у томе и да јој одузму драгоцено благо. Намесник, добивши поклон, изађе у сусрет њеној молби. Међутим она, уместо мужевљевих телесних остатака узе мошти светога Уара, и пренесе их као драгоценост из Египта у Палестину, и сахрани их поред својих предака у своме месту, званом Едра, у близини Тавора. И сваки дан она излажаше на гроб светог Уара, кађаше и свеће паљаше. А тамошњи хришћани, видећи то, стадоше с њом одлазити на гроб светог мученика и доносити своје болеснике, који молитвама светога Уара добијаху на гробу његовом исцељење. И разнесе се глас по свима околним местима, и сви хришћани с вером притицаху ка гробу његовом.
Клеопатра, видећи да се хришћани скупљаху на молитву код гроба светог мученика Уара, донесе одлуку да подигне храм у име његово. И стаде своју одлуку приводити у дело. У то време њен син Јован напуни седамнаест година, и Клеопатра се стараше да му осигура место у царској војсци;[4] и помоћу неких посредника она издејствова код цара почасну дужност у војсци за свога сина: он би примљен у војну службу и доби војнички појас, знак војног старешинства. у време када се отпоче зидање цркве у име светог Уара. А Клеопатра тада рече: Мој син неће ступити на службу у царској војсци док се не доврши зидање дома Божјег, јер хоћу да он заједно са мном понесе одар светог мученика, па после тога нека изврши царево наређење.
Када се заврши зидање храма, Клеопатра позва епископе, свештенике и монахе, и извадивши из гроба чесне мошти светог мученика, положи их на скупоцени одар, а преко моштију стави појас и војничко одело, које је имао обући њен син, да би се осветило од светих моштију. И она усрдно моли светог мученика, да буде помоћник њеноме сину, кога благословише сви присутни епископи и свештеници. А слеже се ту и огромно мноштво хришћана. И узевши одар са моштима, понесоше их у цркву; ношаше мошти и Клеопатра са сином. И пошто црква би освећена, положише мошти светитељеве под светим престолом, на коме се стаде вршити Божанствена литургија. А Клеопатра, припавши к моштима светога Уара, мољаше се говорећи: Молим ти се, страдалче Христов, измоли ми од Бога оно што ће бити угодно Њему и корисно мени и сину мом јединцу: јер се не усуђујем искати више него што сам Господ хоће; Он зна шта нам је потребно, и нека се извршује на нама Његова блага и савршена воља.
По окончању свете службе Клеопатра приреди богато угошћење присутнима, и сама са сином служаше своје госте за трпезом. А син њен, служећи госте, изненада се разболе, па оде и леже на постељу своју. Када се гости разиђоше, Клеопатра стаде звати свога сина да заједно с њом једе за трпезом од онога што је преостало, али Јован не могаше проговорити ни речи, сав горећи од ватре у грозници. Видевши да јој се син разболео, мајка рече: Тако ми Господа, нећу ништа у уста метнути, док не видим шта ће бити сину моме. - И устаде око сина свога, трудећи се на све могуће начине да му скине ватру; и срце јој се кидаше од бола за јединцем сином. Међутим младић у поноћи умре, оставивши своју матер у неутешном болу. Она горко плачући одјури у храм светога Уара, и павши пред гроб његов вапијаше: О, угодниче Божји! тако ли ми узвраћаш за толики труд мој око тебе? Такву ли помоћ указујеш мени, која сам мужа свог занемарила због тебе, и сву наду своју полагала на тебе? Уморио си сина мог јединца, погубио си наду моју, одузео си ми светлост очију мојих. Ко ће ме у старости гледати? Ко ће ми на самрти очи затворити? Ко ће тело моје сахранити? Боље да сам сама умрла, него да милог сина мог гледам мртва, као цвет који је пре времена увенуо. Стога, или ми врати сина мог, као некада Јелисеј Сунамићанки (ср. 4 Цар. 4, 36), или и мене одмах узми, јер не могу да живим од горке жалости моје.
Док она тако плакаше и кукаше крај гроба светитељева, њу силно преморену и веома уцвељену ухвати лак и кратак сан. И у сну њој се јави свети Уар, држећи за руку њеног сина: они обојица сијаху јаче од сунца и хаљине им беху беље од снега; опасани беху златним појасима, а на главама имађаху венце, неисказане лепоте. Угледавши их, блажена Клеопатра се баци к ногама њиховим, али је свети Уар подиже говорећи: О жено, зашто се жалиш на мене? Еда ли сам заборавио услуге које си ми учинила у Египту и за време пута? Или сматраш да нисам осећао када си узела тело моје усред лешева животињских и положила у спаваоници својој? Еда ли не пазим свагда на твоје молитве? и не молим ли се за тебе Богу? И пре свега ја умолих Бога за сроднике твоје, крај којих си ме положила у гробу, да им гресп буду отпуштени. Затим узех сина твог у војску Небе скога Цара. Ниси ли ме ти сама овде молила, да измолим теби од Бога што ће бити угодно Њему и корисно теби и сину твоме? И ја молих благога Бога, и Он по неисказаној благости Својој благоизволе примити сина твог у небеску војску Своју; и ето син твој, као што видиш, сада је један од оних што предстоје престолу Божију. Ако хоћеш, узми га натраг и пошљи на службу цару земноме и временоме, пошто нећеш да син твој служи Цару Небесноме и Вечноме.
Међутим младић загрли светог Уара и рече: He, господине мој! немој послушати мајку моју! не дај ме у свет, пун неправде и сваког безакоња, од кога се избавих твојим заузимањем; не лишавај ме, оче, заједнице са тобом и са светима. - Затим, обраћајући се мајци својој, рече: Што тако плачеш, мајко? Ја сам увршћен у војску Цара Христа, и дано ми је да са анђелима на небу предстојим Њему, а ти сада иштеш да ме из царства ринеш у убожјаштво.
Блажена Клеопатра, видећи да је син њен обучен у анђелски чин, рече: Узмите и мене са собом, да и ја будем са вама, - Но свети Уар јој рече: И овде, на земљи остајући, ти си са нама. Иди дакле сада с миром; а после извесног времена, када Господ нареди, доћи ћемо да те узмемо.
Рекавши то, они постадоше невидљиви. А она, дошавши себи, нађе срце своје препуно неисказане радости и весеља, и исприча о своме виђењу свештеницима. И заједно са њима чесно сахрани сина свога крај гроба светога Уара, не плачући више него веселећи се о Господу. После тога она раздаде своје имање невољнима; а сама, одрекавши се света, живљаше при цркви светога Уара, служећи Господу дан и ноћ у посту и молитвама. Сваке пак недеље њој се у време молитве јављаше свети Уар са њеним сином у великој слави. Пошто у таким подвизима проведе седам година, блажена Клеопатра се престави, угодивши Богу. Тело њено би положено у цркви светога Уара близу сина њена Јована, а света душа њена заједно са светим Уаром и Јованом у весељу предстоји на небесима Богу, коме слава кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ, мироточивог Чудотворца

ПРЕПОДОБНИ отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067 до 1071 године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље.
Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да My даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. To беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, - Прохор се, укрепљаван и озараван Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом: Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1).
Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад долажаху.
По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако бежиш? - Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану хаљину, он се силно препаде па удари натраг и наже бежати. А свети пустињак, провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говорећи: Диогене, врати се! не бој се! стани! та и ја сам човек. - Чувши ове речи преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече: Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи.
Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм.
Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину Козјак. A то би овако: Анђео Господњи јави се преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, и настани се у Козјаку.
Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година, подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цару Диогену. И цар путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм. Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама, пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не нађоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро.[5]
Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку еветитељеву и однесе са собом у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору Пчињском,[6] чијим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА САДОКА, ЕПИСКОПА ПЕРСИЈСКОГ, и са њим 128 Мученика[7]

СПОМЕН СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ФИЛИКСА и ЈЕВСЕВИЈА

СВЕТИ Филикс беше презвитер, а свети Јевсевије ђакон; пострадаше за Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ ЛЕОНТИЈА ФИЛОСОФА

СBETИ Леонтије рођен у Цариграду; подвизавао се у лаври светог Саве Освећеног, у Палестини; био ревностан, силан и искусан изобличитељ савремених му јереси: несторијанске, евтихијанске, монофизитске. Скончао у миру, не касније од 624 године. Познат под богословским именом као Леонтије Јерусалимски (за разлику од Леонтија Византијског).

СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ ЈОВАНА РИЛСКОГ

У НЕКИМ Синаксарима се на овај дан врши спомен преноса моштију Светог Јована Рилског (заједно са споменом Светог Прохора Пчињског). Свете мошти овог Светог Јована пренете из Софије у Трново 1238. године. (Иначе о Св. Јовану Рилском видети опширније под 18. августом).

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ OЦA НАШЕГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ, новојављеног Чудотворца

НА овај дан се, после црквеног уношења Св. Јована Кронштатског у календар Светих Руске Цркве (19. октобра 1964. године), слави његов спомен заједно са споменом његовог светог имењака Јована Рилског. Опширно Житије Св. Јована Кронштатског видети под 20. децембром, када се врши спомен његовог блаженог престављења.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Тојест: пролисте за Христа крв своју.
2. Тачније (са грчког): из Тианске кохорте (кохорта - део пука). Тиана = град у Египту. Кохорте римске носиле су имена градова, од чијих су житеља оне састављене
3. Свети Уар пострада 307 године.
4. У том узрасту младићи су обично примани у војну службу
5. To je данашњи манастир светог Прохора Пчињског: свете мошти светог богоугодника почивају с десне стране светог олтара, и точе свето миро; и данас бивају еванђелска чудеса од ових светих моштију.
6. Свети Прохор се подвизавао у једанаестом столећу. - To je данас једини мироточац у земљи Српској.
7. Њихов спомен 20. фебруара.