ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобна Меланија Римљанка. Рођена у Риму од родитеља благочестивих и врло богатих. Присиљена од родитеља ступила у брак с неким знаменитим младићем Апинијаном. Родивши друго дете она се тешко разболи, и рече мужу своме, да ће оздравити само тако, ако се он закуне пред Богом, да ће убудуће с њом живети као брат са сестром. Муж се закле, и Меланија од духовне радости и телесно оздрави. Пошто би Богу угодно, да им узме обоје деце, то се они реше, да распродаду сва своја имања и расточе на убоге, на цркве и манастире. Путовали су по многим земљама и градовима свуда чинећи добра дела од свог богатства. Посетили су знамените духовнике у горњем и доњем Мисиру, и од њих се много научили и надахнули. За све то време Меланија се подвизавала у строгом посту, срдачној молитви и читању Светог Писма. Имала је обичај, да сваке године три пут прочита цело Свето Писмо, Стари и Нови Завет. Са својим мужем живела је као са својим братом и саподвижником. Дошавши у Александрију, приме благослов од светог Кирила патријарха. Потом оду у Јерусалим, и настане се на Гори Јелеонској. Ту се Меланија затвори и сва предаде богомислију, посту и молитви. И проживе тако четрнаест година. Потом изађе да послужи другима ка спасењу. Основа мушки и женски манастир. На позив свога рођака, сенатора Волусијана, незнабошца, оде у Цариград, и обрати овога у веру Христову (што не могаше учинити ни сам блажени Августин). Потом се опет врати на Гору Јелеонску, где се и представи Богу 439. године у педесет седмој години свога живота.

2. Свети праведни Јосиф, цар Давид и Јаков брат Господњи. Празнују се у недељу по Рождеству Христовом. О цару Давиду, сину Јесејеву, може се сазнати све из књига Царства. (О Јакову светом в. 23. октобар ). Јосифа праведнога назива Јеванђеље "мужем праведним" (Мт 1, 19). Зато му се и даде од Бога Пресвета Дева у заштиту и додели му се велика част у домостројству људскога спасења. Мада Јосиф беше од царскога рода Давидова, ипак он беше скроман дрводеља у Назарету. У осамдесетој години својој узео Пресвету Деву из храма Јерусалимског у свој дом, а у стотину десетој, упокојио се.

3. Преподобни мученик Зотик Сиропитатељ (хранитељ убогих). Знаменит по роду и по чину. Преселио се у Цариград, одбацио све светско од себе, и примио свештени чин. Основао дом за убоге, и у њему смештао кужне и служио им. Лични познаник цара Константина Великог. За узето злато од цара и утрошено на кужне узе га Констанције, син Константинов, веза га за дивљу мазгу, која би гоњена дотле докле свети Зотик од рана не издахну. Пострада у IV веку.

4. Блажени Теофилакт, архиепископ охридски. Рођен на острву Еврипу а васпитан у Цариграду код најзнаменитијих учитеља тога времена. Као клирик Велике Цркве изабран за епископа и послат, мимо своје воље, у Охрид, где је провео око двадесет пет година (од прилике од 1082-1108). Хоматијан Охридски назива га "најмудријим архиепископом". Човек огромне учености, светске и богословске, утанчаног византијског укуса, меланхоличан и осетљив, Теофилакт се осећао међу Словенима у Охриду као изгнаник међу варварима. Написао Тумачења сва четири јеванђеља и других књига Новог Завета. То је најбоље дело те врсте после светог Златоуста, које се и дан-данас чита са великом коришћу. Од осталих његових дела позната су још: Писма, и Живот светог Климента Охридског. У старости свети Теофилакт се повукао из Охрида у Солун где је, како се мисли, и скончао свој земаљски живот и преселио се у блажену вечност.

 

Свети Исповедник Доситеј загребачки и нишки, 

СИНАКСАР: Овога дана Света Црква Христова молитвено прославља свештени спомен Светог новог исповедника Вере Православне Доситеја, који по Светом Промислу Божијем у тешка по Цркву и народ времена у земљи српској би изабран за Епископа Константиновог града Ниша 1913.г. Господње. Као Епископ ове древне катедре од самог почетка свог пастирствовања почео је својом храброшћу и љубављу ка Господу сведочити спремност да касније понесе велики венац мучеништва и исповедништва за Христа. Као новоизабрани Епископ нишки сусрео се са великим страдањима народа овог краја од Бугара, код којих је у заточеништву провео три године од 1915. до 1918. год. тако носећи страдања свог народа на својим леђима. Од стране Свете Православне Српске Цркве, као један од најученијих Епископа свога времена послан је у мисију на молбу чешког народа који је желео да се поучен Православном вером врати под окриље Свете Цркве Христове. У Чешкој и Закарпатској Русији овај у истину дивни апостолски муж примером своје вере и Златоустим беседама обратио је многе душе и упутио их на Пут спасења, међу њима у Цркви Христовој као свештеноисповедника прослављеног Горазда Епископа чешког.

Да би се истина Христова ширила по свој Васељени апостолском ревношћу светих људи, Српска Православна Црква упутила је Епископа нишког Доситеја у новоосновану Митрополију загребачку и посветила га за првог митрополита загребачке митрополије 1933.год.

Митрополит загребачки Доситеј последице проглашења НДХ  1941. год. први је осетио на свом телу, ухапшен је од стране усташа и одведен у затвор, из затвора је због болести упућен у болницу у којој је претрпео велика страдања од стране римокатоличких сестара из реда „милосрдница“ које су се служиле зверским методама мучења верних служитеља Небескога Цара Христа Господа. Као у древним временима прогона Хришћана и овај свети страдалник претрпе велике муке за Христа, у болници су му сестре чупале косу и браду и тукле га на разне начине док га коначно у полусвесном стању, свог укрвављеног нису послали за Београд , где је своју свету душу  предао у руке Женику своме Христу Господу 14. јануара 1945. године Господње, у светој обитељи Ваведењској, где му и данас свете мошти почивају.

 

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МЕЛАНИЈЕ РИМЉАНКЕ

ДОБАР род се рађа на добром дрвету. Света грана извија се из светог корена. То ми видимо на примеру свете Меланије, која произађе од благочестивих хришћанских родитеља, у Риму. Отац јој и деда беху у броју најглавнијих сенатора. Када одрасте, Меланија свом душом жељаше да своје девичанство сачува беспрекорним, и о томе често свим срцем мољаше своје родитеље. Али пошто им она беше јединица и немаху другога наследника безбројних имања својих и богатстава, то је они у њених четрнаест година удадоше, против њене воље, за високородног и знатног младића Апинијана, коме беше седамнаест година.

Пошто се венчаше и живљаху у чесноме браку, Меланија не промени своју мисао и жељу: да чува, иако већ не девичанство, оно бар чистоту. Стога она на све могуће начине покушаваше да приволи на то свога супруга, често му са сузама говорећи: О, како би блажени били ми, када бисмо младост нашу заједно провели у чистоти, служећи Богу без телесне везе, што сам ја свагда желела и желим! Тада бисмо један друго подстицали на прекрасан богоугодни живот. А ако те сладострашће, тако својствено младости, спречава у томе и ти не можеш да савладаш телесну пожуду, онда остави мене и не ометај ми жељу.

Ево, као откуп свој ја ти дајем сва моја богатства, робове и робиње, ризнице злата и сребра, и друга безбројна имања. Све то нека буде твоје, само да будем слободна од телесних веза.

А Апинијан нити беше одлучно против тога, нити потпуно пристајаше на то, већ јој нежно говораше: То засада не може бити, док не добијемо наследника за наша имања. А кад нам се такав наследник роди, онда ћу се и ја придружити твојој доброј намери, јер није лепо да жена престиже мужа у добром делу и стремљењу к Богу. Причекајмо док нам Бог не да плод нашег супруштва, па ћемо онда заједно изабрати начин живота који ти желиш.

Меланија пристаде на овај предлог свога мужа. И Бог им даде женско чедо. Чим Меланија роди ћерчицу, она одмах даде за њу Богу завет девства, као отплађујући свој дуг: јер је желела да кћер њена сачува оно што она сама није могла сачувати, пошто су је силом удали.

Затим, припремајући се на друкчије живљење, Меланија стаде јаче обучавати себе уздржању и умртвљавању тела: она се пошћаше, телу не угађаше ни у чему, лепе хаљине и скупоцене наките женске не ношаше, у купатило не одлажаше. А када јој муж или родитељи предлагаху да оде у купатило, она не обнаживаше своје тело, већ само лице умиваше, и излазећи запрећиваше робињама да то никоме не говоре и даваше им поклоне да би ћутале. Од мужа пак она захтеваше да испуни своје обећање, и говораше му: Ето, ми сада имамо наследницу нашег имања. Зато, да живимо без телесних веза, као што си ми обећао. - Али је он не хте послушати.

Видећи да је муж њен неусаветљив, Меланија намисли да тајно бежи у непознату земљу, оставивши оца и мајку, мужа и чедо, и сва богатства: тако силно беше она обузета чежњом за Богом и љубављу за чистим животом. И она би ово одмах учинила, да је не задржаше савети неких благоразумних људи, који је подсетише на следећу апостолску реч: "Ожењенима заповедам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја"; и још: "Шта знаш, жено, да ако мужа спасеш?" (1 Кор. 7, 10. 16).

И тако, задржана надом на спасење мужа, Меланија одустаде од намераваног бегства. Али јој беше тешко вршити брачну дужност. На телу пак она ношаше грубу власеницу, и скидала је само онда када је знала да ће са мужем бити насамо, да он не би дознао за такво њено живљење. Међутим, то на неки начин сазнаде сестра њенога оца, и стаде исмевати ту власену одећу, а и Меланији подсмевати се због тога и укоравати је. Меланија је са сузама мољаше да то никоме не прича.

Ускоро после тога Меланија затрудне по други пут, и већ се приближаваше време да роди. Утом наступи спомен светог мученика Лаврентија,[1] и Меланија сву ноћ проведе без сна, молећи се с метанијима и певајући псалме. При томе она се стараше да савлада природне порођајне муке. Свану, но она не престаде са тешком молитвом. Страшне порођајне муке постајаху све страшније и страшније, а Меланија и надаље стајаше на молитви и прављаше метанија. Најзад изнеможе од свуноћног молитвеног труда и од порођајних болова, и у тешким мукама роди мушко дете, које чим би крштено отиде из овог света у небеску отаџбину.

После овог порођаја Меланија се тешко разболе, и беше на умору. А муж њен, стојећи поред њеног кревета, једва сам остаде у животу од туге за њом и од сажаљења. У своме великом болу он похита у цркву, где се с великим ридањем и метанијима мољаше Богу, просећи од Њега исцељење својој драгој супрузи. А Меланија, видећи да је прилика згодна да свога мужа приволи на своју намеру, посла му, док се он још налажаше у цркви, оваку поруку: "Ако хоћеш да и ја и ти будемо живи, дај реч пред Богом даме се више дотаћи нећеш и да ћемо до краја живота нашег обоје живети у чистоти". - Муж љубећи Меланију неисказано, и њено здравље претпостављајући своме, покори се њеној вољи и заветова се у цркви пред Богом да ће убудуће живети с њом без телесних веза.

Када се преносилац поруке врати и ово исприча Меланији, она се обрадова и поче јој бивати лакше. Јер телесна болест уступи место духовној радости, и Меланија прослави Свевишњега који јој поможе, испунивши јој преко болести заветну жељу срца њеног.

Када Меланија устаде с болесничког одра, њена кћи, дивни изданак девства, обећана Богу, отиде к Богу. Њена смрт још више орасположи Апинијана на држање чистоте, нарочито када му Меланија говораше: Видиш ли да нас сам Бог призива на чисто живљење. Јер да је Њему било по вољи продужење нашег телесног супружанства, - Он не би узео децу нашу од нас.

И тако Апинијан и Меланија, после телесног природног супружанства, ступише у духовно натприродно супружанство, и подстицаху један друго на врлине, подвизавајући се у посту, молитви, трудовима, умртвљивању тела. Они се договорише да сва имања своја подаре Христу преко убогих, а да се сами потпуно одрекну света и замонаше. Но Мела1нијини родитељи беху одлучно противу тога. И једне ноћи, када Апинијан и Меланија много туговаху због тога и саветоваху се како да се извуку из замршених мрежа овога света, њих изненада посети одозго Божанска благодат: они осетише необично диван миомир који долажаше с неба, миомир који никакав ум постигнути не може нити језик описати, и они се испунише такве духовне радости, да потпуно заборавише сву муку своју.

Од тога времена њих још јаче обузе чежња за небеским благом, а омрзну им свет и све што је у свету, и они решише да оставе све и тајно побегну некуда и замонаше се. Али Божји промисао им припреми друкчији пут ка остварењу жељеног циља.

Наиме, за кратко време умре Меланијин отац, и Апинијан и Меланија постадоше слободни за своје потхвате. Али, пошто они имађаху многа богатства, која су била обећали дати Христу, то се они не могоше одмах одвојити од света и постојбине своје. Њима беше потребно извесно време да та многобројна богатства раздаду ништима. У том циљу они се повукоше на једно своје имање у предграђу Рима, и тамо живљаху чувајући своју чистоту свесрдно и строго. А у време када овај блажени пар изабра себи такво необично и богоугодно живљење, Апинијану отпочињаше двадесет четврта година а Меланија навршаваше двадесету.[2] Заиста је велико чудо да у тим годинама, у којима обично младост гори огњем телесних страсти, овај свети пар, водећи заједно Надприродан живот, остајаше неопаљен, као Младићи у пећи Вавилонској.

А све се то зби под руководством блажене Меланије. Јер она, као мудра слушкиња Господња, будно и строго пажаше и на себе и на мужа, тако да она беше своме мужу учитељица, наставница и предводитељка на путу Господњем. Проводећи такав чудесан живот, они продаваху имања своја и нештедимице их раздаваху потребитима.

У то време Бог им посла једно искушење. Апинијавов брат Север, видећи такав живот овог блаженога пара, поче их ниподаштавати и ниушта не сматрати, и одузимати им нека имања. А када он виде да му се они не противе и не хају због одузете имовине, он поче пружати руке и на друга имања њихова, сва их присвајајући себи. Апинијан пак и Меланија, трпљаху то незлобиво, положивши наду на Бога. Њих жалошћаше само једно: што имања, намењена Христу, одлазе у руке завидљива човека, те ће се мање убогима дати. Али Господ који штити слуге своје и избавља их из руку неправедника, диже против Севера царицу Верину.[3] Она чу за богоугодни живот Апинијана и Меланије; и дознавши да им Север отима имања, дозва их к себи и указа им велико поштовање. Царица се дивљаше убогој одећи њиховој н толиком смирењу њиховом, па загрливши Меланију рече јој: Блажена си ти што си изабрала такав живот! - При томе царица говораше да ће се осветити за њих Северу. Но Меланија и Апинијан је молише да не прибегава освети, него само да усаветује Севера, да им више не чини неправде. И они рекоше: Нама је боље да нас вређају неголи да ми кога вређамо, јер нам Свето Еванђеље наређује да окренемо и други образ ономе који нас удари по једноме (Мт. 5, 39). Ми ти благодаримо, господарице, што хоћеш да нас милостиво заштитиш, али не иштемо освету Северу. Напротив, ми молимо да се њему не чини никакво зло због нас. За нас је доста, ако он од сада престане да нам чини зло и да отима оно што је не наше него Христово и Христових слугу, сиротана и удовица, ништих и убогих.

Још они молише царицу, да могу слободно без икаквих сметњи продавати своја велика имања, која су представљала градове и села не само у Италији, него и у Сицилији, у Шпанији, у Галији и у Британији. Јер Меланијини родитељи беху толико богати, да сем цара не беше нико богатији од њих. Царица испуни молбу Апинијана и Меланије, и би им допуштено да слободно и несметамо продају сва своја имања, ма где се она налазила. У Меланије се јави жеља да царевој сестри да неке скупоцене дарове, али она не хте ништа узети од понуђених јој дарова, сматрајући за богохулство узети ишта од ствари подарених Христу. - После тога Апинијан и Меланија бише са великом чешћу испраћени из царских палата на место свога боравка.

Огромност њиховог богатства, које они подарише Христу, види се и из тога што у то време нико не беше у стању купити њихову кућу у Риму по стварној цени. Тек после пожара који варвари при најезди својој изазваше у тој кући, и тиме је оштетише, она би продата по нижој цени, и сав новац добијен за њу раздат сиротињи. Може се са сигурношћу рећи, да Апинијан и Меланија показаше веће усрђе к Богу него Јов: јер Јов благодараше Бога када не по својој вољи изгуби богатство, а ови се добровољно одрекоше толиких богатстава и пригрлише сиромаштво. Спочетка им такав живот беше потужан и помучан, али им касније постаде лак и пун сваке духовне радости: јер је јарам Христов благ и бреме Његово лако (Мт. 11, 30).

Међутим ђаво покушаваше да благочестиве супруге саблазни среброљубљем. Тако, када им једном донесоше кући огромне количине злата за продата имања, ђаво им стаде убацивати у душу неку љубав према злату. Али Меланија, осетивши лукавство древне змије, тог часа јој размрска главу, сматрајући злато као блато, и нештедимице га трошећи на сиротињу. А причаше блажена Меланија о себи ово:

"Бејаше у мене једно имање са палатом на високом и веома лепом месту; оно надмашаше сва друга имања наша. С једне стране његове простираше се море, и са планине се видело како лађе плове по њему и како рибари лове рибе. А са друге стране - високо дрвеће, засејана поља, баште и изврсни виногради; на једном месту тамо беху раскошна купатила, на другом водни извори; са свих страна се разлегало певање разних птица; тамо се, у нарочито ограђеним шумама, налажаше сваковрсно звериње, и лов је бивао увек богат. И враг ми убациваше у душу помисао да то дивно имање, због његових изузетних предности, не продајем него да сачувам за себе, да бих живела на њему. Али благодаћу Божјом ја осетих и распознах да је то вражија замка, И окренувши ум свој к рајским насељима одмах продадох то имање, и добијени новац предадох Христу моме".

Када благочестиви супрузи продадоше своја имања што имађаху у Италији, њихови прилози као велике реке потекоше у све крајеве земље: јер они шиљаху богате милостиње на све стране: у Месопотамију, у Сирију, у Египат, у Палестину, црквама и манастирима мушким и женским, гостопримницама и болницама, сиротанима и удовицама, сужњима и затвореницима, и на откупљивање заробљеника и робља. И Запад и Исток испунише се даровима њихових дарежљивих руку. Понекад они куповаху читава острва, мирна и осамљена; на њима манастире осниваху, и издржавање монасима осигураваху. Они свуда свете цркве украшаваху златом и сребром, златотканим одеждама свештеничким, и огромне новце даваху на благољепије црквено.

Затим, оставивши нека своја имања у Италији непродата, они заједно са мајком блажене Меланије, која беше још жива, седоше на лађу и отпловише у Сицилију: једно, да тамошња имања своја продаду, а друго - да посете блаженог епископа Павлина, свога духовнога оца.

Ускоро после њиховог одласка из Рима, нападоше на Рим варвари,[4] и опустошише мачем и огњем сву околину града и сву Италијанску земљу. Свети супрузи, Меланија и Апинијан, добро учинише што помоћу Божјом продадоше своја имања пре ове беде. Јер оно што је имало пропасти напразно, без икакве накнаде од Бога, то се претвори за њих у стоструку награду у вечном животу. Усто они сачуваше читавим и своје времено здравље, изишавши из Италије, као Лот из Содома, пре страхотног опустошења њеног од стране варвара. Задржавши се неко време у Сицилији, и на путу к њој видевши се са светим Павлином, епископом Нолским,[5] они успешно обавише своје послове око тамошњих имања својих, па лађом кренуше за Либију и Картагину.

За време њихове пловидбе по мору, настаде силна бура која се продужи много дана. На лађи се већ поче оскудевати у пијаћој води, а веслача и послуге беше врло много, и сви они трпљаху страшну жеђ. Света пак Меланија, схвативши да њихов пут у Либију није Господу по вољи, нареди да једра окрену пут ветра, уздајући се у Господа да ће Он упутити лађу куда хоће. И тако, ношени ветром они пристадоше уз неко острво. А кратко време пре тога на то острво нападоше варвари, опљачкаше га, и много људи и жена одведоше у ропство; преосталим пак житељима тога острва поручише да, ако желе, могу откупити своје робље, иначе ће сви заробљеници бити погубљени. Острвљани се нађоше у великој тузи и невољи, пошто је мало ко био у стању да откупи своје сроднике. У то време пристаде уз острво лађа, на којој беху Меланија и Апинијан. Епископ тога острва, чувши да је уз њихово острво пристала лађа из Рима, дође да проси помоћ за откуп заробљеника. И доби више него што се надао: јер Меланија и Апинијан, сажаливши се на њих, дадоше онолико злата колико беше потребно да се откупе сви заробљеници.

Када отпловише од тога острва, дуну тих и погодан ветар, и они брзо стигоше у Картагину. Изишавши из лађе, они и тамо чињаху обилна дела милосрђа, дајући прилоге црквама и манастирима, и збрињавајући убоге и болесне. Творећи добра дела они се настанише недалеко од Картагене у граду који се звао Тагаста. Епископ у Тагасти беше Алимпије, пријатељ блаженог Августина, човек речит и учен, мудар саветодавац и наставник за све који долажаху к њему. Заволевши овога пастира, Апинијан и света Меланија богато украсише његову цркву, и много имања купише за њу. Осим тога они тамо подигоше и два манастира: један мушки - на осамдесет монаха, други женски - на сто тридесет монахиња; и осигураше издржавање тих манастира зиратном земљом и осталим. А света Меланија обучаваше себе све строжијем и строжијем посту и уздржању; спочетка јеђаше сваки други дан, затим сваки трећи, па онда остављаше себе без хране по сву седмицу, осим суботе и недеље. Бављаше се она некад преписивањем књига, пошто имађаше врло леп рукопис и писаше без погрешака, а некад прављаше одећу за убоге. Преписане Књиге она продаваше, и добијени новац сиротињи раздаваше. Врло усрдно се она бављаше и читањем Светога Писма: јер када јој се руке замараху од рада или од преписивања, онда се она предаваше читању, и тако задаваше посао очима својим. А кад би јој се очи замориле од дугог читања, онда јој је слух њен притицао у помоћ, јер је наређивала те су други читали а она је слушала. Она имађаше обичај, да сваке године трипут прочита цело Свето Писмо, Стари и Нови Завет, а најглавнија места знађаше напамет, и стално их навођаше. Спаваше она ноћу непуна два сата, и то не на постељи него на земљи на бедној крпари. И говораше: Треба свагда стражити, јер не знамо у који ће час доћи лупеж. Таком подвижничком начину живота она обучаваше и своје девојке које јој прислуживаху. Но исто тако она и не мало младића приволе да живе чедним животом и чувају своје девство. И многе неверне душе она придоби за Христа и приведе к Богу.

Пошто проживеше седам година у Картагини, у блажене Меланије се јави жеља да види света места у Јерусалиму. И она севши на лађу са мајком и Апинијаном, који јој раније беше муж а сада већ духовни брат и саподвижник, кренуше на пут. Уз погодан ветар лађа благополучно стиже у Александрију. Ту они посетише светог Кирила, архиепископа Александријског.[6] Добивши много духовне користи од разговора с њим, они опет наставише свој пут лађом и стигоше у свети град Јерусалим. Тамо они са великим умилењем и неисказаном радошћу срца обилажаху света места, која Господ наш и Пречиста Богоматер осветише својим свесветим стопама. Код Гроба Господњег блажена Меланија остајаше на молитви по сву ноћ од вечера. Ту она, - о! како топле молитве узношаше Христу Господу, плачући, метанишући, Гроб Господњи грлећи и слатко целивајући.

За време боравка свете Меланије и Апинијана у Јерусалиму, један верни пријатељ њихов продаде преостала имања њихова у Италији и посла им новац у Јерусалим. После потребног бављења у Јерусалиму, они решише да остваре још једну своју жељу: да отпутују у Египат, и посете тамошње оце пустињаке и послуже им својом имовином. И они кренуше на пут морем, а мајку своју веома стару и преморену оставише у светом граду, поручивши јој да им на Гори Маслинској сазида кућу за живљење.

У Египту блажена Меланија, са својим духовним братом Апинијаном, обилажаху пустињске оце и сабираху души својој велику корист од богонадахнутих речи њихових. У исто време они тамо указаше потребитима велику помоћ милосрдном дарежљивошћу својом. Но при томе они наиђоше тамо на не мало таквих убоштвољубивих отаца, који нипошто нису хтели узети нуђену им милостињу, бежећи од злата као од змијине жаоке. Од таквих бејаше неки Ефистион; њега они много молише да прими неколико златника, али он одби. Обилазећи његову келију и разгледајући његову пустињачку имовину, блажена Меланија нађе само рогожу и крчаг, мало сувога хлеба, и корпу у којој беше со. Она кришом спусти злато у ту корпу и покри га сољу. А кад они отидоше од старца, од њега се не утаји Меланијин поступак: јер старац одмах нађе злато сакривено у соли, па потрча за њима громко вичући да стану и причекају га. А кад они стадоше, старац им показа злато које држаше у својој руци и рече им: Мени је непотребно ово, јер |не знам нашто ћу га употребити; узмите своје себи. - Они му одговорише: Ако теби није потребно, онда га дај другима. - На то старац узврати: Коме је оно овде потребно, и ради чега? Ви видите да је место овде пусто. - Но пошто они не хтедоше да узму натраг своје злато од старца, овај га баци у реку, па се врати у келију.

После тога путници поново дођоше у Александрију; затим одоше у Нитрију,[7] бише и код аве Памва, свуда обилазећи пустињачка обиталишта, као пчеле летећи по разним цветовима и сабирајући мед. После тога они се вратише у Јерусалим, обогаћени духовним благом које добише од светих пустињака. И као што се надаху, они затекоше кућу већ готову за њих на Маслинској Гори. И настанише се у њој.

Блажена Меланија онда затвори себе у тесној одаји, положивши овакав завет: да ни она никога не виђа, и да њу нико не виђа. Само је једном у недељи посећиваху њена мајка и њен духовни брат Апинијан. И у том добровољном затвору проведе она четрнаест година. За то време престави се мајка блажене Меланије, пуна добрих дела и добре наде. Тада Меланија, приредивши сва потребна богослужења, за преминулу мајку своју, поново се затвори у још теснијој и далеко мрачнијој одаји, и проведе годину дана у њој.

Слава о блаженој Меланији пронесе се свуда, и многи почеше долазити к њој ради духовне користи. Тада Меланија изађе из затвора на спасење другима. И основа манастир, сабравши преко деведесет девојака. К њој се стекоше и многе јавне грешнице; и оне, упућиване њоме на пут покајања, вођаху богоугодни живот. За свој манастир блажена Меланија изабра игуманију, а сама служаше свима као робиња, и стараше се о свима као мајка. Она поучаваше сестре разним врлинама, на првом месту - чистоти, потом љубави, без које ни једна врлина не може бити савршена, затим смирености, послушности, трпљењу и незлобивости. У том циљу она им исприча ову повест:

"К једном великом старцу дође једном неки младић са жељом да буде његов ученик. А старац, показујући од самог почетка какав треба да је ученик, нареди младићу да узме штап и снажно бије стуб који се налазио пред вратима, и да га усто рита и удара ногама. Младић, послушавши старца, удараше из све снаге бездахни стуб. Старац упита младића: Да ли ти се успротиви бијени стуб, и да ли се увреди? Побеже ли он са свога места, и полете ли на тебе? - Младић одговори: Не! - Старац тада рече: Хајде, биј га још јаче, и бијење пропраћуј најпогрднијим речима: вређај га, ружи, срамоти, грди, и на све могуће начине куди. - Када младић и то уради, старац га упита: Да ли се разгњеви на тебе стуб када си га вређао: да ли рече што против тебе? да ли узропта или те прекори? - Младић одговори: Не, оче! Јер како може узвраћати или разгњевити се стуб безосећајни и бездахни? - Старац онда рече: Ако можеш бити као тај стуб, да се не гњевиш на оне који те бију, да не бежиш од батина, да не противречиш онима који ти наређују.

Таком повешћу блажена поучаваше сестре трпљењу и незлобивости, и тај им пример беше од веома велике користи. Тако поучавајући сестре, света Меланија у исто време подиже у том манастиру дивну цркву, и постара се те црква би освећена светим моштима пророка Захарије, првомученика Стефана и Четрдесеторице мученика.

После ових догађаја, њен духовни брат а раније њен супруг по телу, блажени Апинијан, угодивши Господу, отиде к Њему већ у монашком чину. Блажена Меланија га чесно погребе, па се и сама стаде припремати за одлазак очекујући да ће скоро умрети. Али промисао Божји продужи јој живот на спасење другима. По смрти Апинијановој она подиже још и мушки манастир, и утроши на њега већ последњу имовину своју, подаривши све на славу Божију. На тај начин она која давно духом пригрли сиромаштво, постаде и телом сиромашна.

У то време стиже Меланији писмо из Цариграда од стрица јој Волусијана Римљанина. Тај Волусијан, тада постављен за римског антипата,[8] са нарочитом поруком би послат од западног цара у Цариград к цару. Дошавши на Исток, Волусијан веома жељаше да се види са својом братаницом, преподобном Меланијом. Због тога нарочито и посла к Њој у Јерусалим, молећи је да дође у Цариград да се види с њим. Блажена пак Меланија испрва не хтедијаше да иде к стрицу, пошто се он држао идолопоклоничког незнабоштва. Али затим, по савету духовних отаца, она пође к њему, покренута надом да га обрати к Богу. На путу, у свима градовима где се светитељка заустављала, њој су указиване велике почасти, јер Бог прославља оне који Њега прослављају. Њу сретаху архијереји и свештеници, старешине градске и народ, и сви је с љубављу примаху, као да с неба долази, јер целоме свету сијаше светлост њених врлина и светог живота. И у самој престоници она би примљена с великом чашћу од цара Теодосија Млађег, од његове супруге царице Евдокије, и од патријарха Прокла. Стрица пак свог Волусијана она затече болесним. Када је угледа, стриц се удиви њеној монашкој одећи и умртвљености тела, јер се лице њено беше осушило од дугих постова и трудова, и пређашња лепота њена увенула. И Волусијан ускликну: О, каква сада изгледаш, драга Меланија!

Но нашта дуго причати! Нешто лично преподобна Меланија, нешто свети Прокло,[9] а највише богонадахнута беседа благочестиве слушкиње Христове и корисни савети њени учинише те се стриц њен одрече јелинског незнабожја и прими свето крштење. Удостојивши се Светих Тајни, он после не много дана предаде дух свој Богу, и би погребен рукама свете Меланије.

За време свог подужег бављења у Цариграду, преподобна Меланија обрати к правој вери многе из Несторијеве јереси, која тада силно смућиваше Цркву, а и многе православне сачува од отпадништва, јер јој Бог беше даровао таку благодатну мудрост, да јој не могаху ни најмање одолети превиспрене речи и замршени софизми несторијанаца. Преподобна изврсно знађаше Свето Писмо, све године живота свога читајући га и испуњујући се благодати Духа Светога. Од јутра до вечера с њом разговараху разни људи и питаху је о Православљу, и она даваше премудре одговоре, тако да се сва престоница дивљаше премудрости њеној.

Потом се блажена Меланија врати у Јерусалим, и приближавајући се кончини својој она се припремаше к доброме изласку. А даде јој се од Бога дар исцељивања, и она исцељиваше многе болести. Од тих исцељења испричаћемо нека, и тиме дати доказ о благодати Божијој која се уселила у њу.

Царица Евдокија,[10] која преподобну Меланију назва својом духовном мајком, допутова у Јерусалим, да се поклони светим местима и да посети своју духовну матер. Путем она ишчаши ногу, и нога је силно бољаше, тако да није могла ни крочити њоме. А када се света Меланија само дотаче њене ноге, нога јој одмах оздрави.

Једну младу жену мучаше ђаво, који јој тако затвори уста да их је било немогуће отворити; и она не беше у стању ни речи проговорити, нити хране окусити; и од дугог неједења више него од ђавољег мучења њој предстојаше смрт. Ту жену преподобна Меланија исцели молитвом и помазањем светим јелејем: из ње изиђе ђаво, уста јој се отворише на благодарење и славословљење Бога, и окусивши хране она оздрави.

Друга жена беше бременита, и дође време да се породи, али не могаше, пошто дете умре у утроби њеној. Кидана страшним боловима, она беше На самрти. И тој жени помогоше свете молитве преподобне Меланије: јер чим појас њен би положен на груди болесне жене, ова се одмах ослободи бремена: из ње изиђе мртво дете; и њој би лакше, и стаде говорити, а дотле не беше у стању ни речцу изговорити.

Провидевши свој одлазак к Богу, преподобна обиђе света места у Јерусалиму и околини, у Витлејему и Галилеји. А кад наступи празник Рођења Христовог, она беше на свуноћном бденију у пећини где се Господ родио, и тамо она каза једној од својих сестара, својој сродници, која се налажаше поред ње неодступно, да ово последњи пут она празнује с њима Рождество Христово. Због тога сродница светитељкина плака горко. Затим на дан светог првомученика Стефана, блажена Меланија би на свуноћном бденију у храму његовом. Тога дана у обитељи својој читајући сестрама о каменовању светог Првомученика, она им каза са своје стране да ово последњи пут она чита њима. Ова реч њена изазва велики плач код сестара, јер оне разумеше да ће светитељка ускоро отићи из овог света. А она их, по обичају свом, дуго тешаше богонадахнутим речима својим и поучаваше врлинама. Потом она уђе у цркву и помоли се говорећи:

"Господе Боже мој, Тебе изабрах и заволех од почетка; Тебе претпоставих браку, богатствима, слави и сластима овога света; Теби од рођења свог поверих тело и душу моју; Тебе ради предадох се уздржању и прилепише се кости моје кожи мојој; Ти си ме водио за десну руку моју и упућивао ме саветом Твојим; Ти и сада услиши глас мој, и нека сузе ове наврну потоке милосрђа Твог к мени, и Ти очисти све греховне прљавштине моје вољне и невољне. Даруј ми пут к Теби без икакве смутње и препреке, да ме ваздушни зли дуси не би задржали. Ти знаш, Бесмртни, смртну природу нашу. Ти знаш, Човекољупче, да нема човека без прљавштине: нема бића људског на коме враг не би могао пронаћи какву било грешност, макар један дан поживело на земљи. Но Ти, Владико, превидевши све грехе моје, постави ме чисту на суду Твоме".

Тако се мољаше преподобна Меланија. И још не беше завршила молитву, она поче осећати болове у телу. Но премда она и изнемогаваше веома од болести, ипак не престајаше од свога труда, иђаше на прописана црквена богослужења, и од изјутра говораше сестрама многе поуке. Затим се она причести Пречистим и Божанским Тајнама из руку епископа Елевтеропољског,[11] који дође са клиром да је посети. И блажена стаде очекивати да смрт наступи. При томе она тешаше своју сродницу која горко ридаше због растанка са светитељком, а такође и свима сестрама говораше речи утехе, па опростивши се са свима последњим целивом, изговори ове последње речи: "Како Господ благоизволи, тако и би".

Са тим речима она предаде дух свој у руке Божије, пошто претходно леже на прост одар, заклопи очи, и сама, као што треба, прекрсти руке на прсима својим. То би тридесет првог децембра 439. године.

На погреб преподобне матере наше Меланије стекоше се монаси и монахиње из свих манастира што беху у околини Светога Града, и сву ноћ певаху над њом псалме, па је онда чесно погребоше. А света душа њена оде у дворе Господа Христа, кога она заволе и коме усрдно служаше у све дане живота свога. И сада, учествујући са свима светима у слави Његовој, она и за нас грешне моли тамо Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.

 

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЗОТИКА СИРОТОХРАНИТЕЉА

ПРЕПОДОБНИ Зотик, рода знаменитог и славног, роди се у Риму. Од ране младости он се одаде науци, и изучи сву мудрост световну и духовну. Због тога цар Константин Велики[12] узе Зотика на двор, да буде поред њега. Када овај благочестиви цар премести престоницу из Рима у Цариград, тада и блажени Зотик са другим великодостојницима пређе у Цариград, и доби од цара чин магистријана.[13] Но убрзо Зотик се одрече части и сујете овога света и прими свештенички чин. Дом преподобног Зотика беше отворен за све ниште и убоге; преподобни беше истински отац сирочади, удовица, болесника, невољника и путника.

У то време у граду се поче нагло ширити губа. Да би се сузбила ова пагубна зараза, цар издаде наредбу да се сваки губавац баци у море. Жалостиви Зотик, распаљен божанском љубављу, оде цару и рече му: Царе, дај мени, слузи твоме, што више злата, да њиме купим бисерје и изврсно драго камење у част и славу моћи твоје, јер сам врло вичан и искусан у томе. Цар, волећи и ценећи Зотика, изађе у сусрет његовој молби. Добивши злато, овај богољубиви и човекољубиви слуга Божји изађе из двора препун радости. И стаде овако употребљавати то злато: од војника, извршилаца цареве наредбе о бацању губаваца у море, он откупљиваше те јаднике, одношаше их своме дому и неговаше. Затим с оне стране Босфора, наспрам Цариграда, он на једној гори подиже болнице за губаве, и тамо их смешташе и неговаше. На то он утроши сво злато које доби од цара Константина.

Међутим овај благочестиви цар умре и на царски престо ступи његов син Констанције,[14] који застрани у Аријеву јерес и гоњаше православне. Да би нашкодили великом ревнитељу Православља, светом Зотику, пакосни људи га оптужише цару јеретику како је он од покојног цара узео злато ради куповине драгог камења цару. Цар позва преподобног Зотика и упита га: Јеси ли купио бисерје и друго драго камење за злато, које ти је ради тога из царских ризница дато? - Преподобни одговори: Царе, хајдмо лађом, и ја ћу ти показати такво богатство какво ти досада имао ниси.

Када њих двојица пређоше лађом на другу страну Босфора, преподобни поведе цара к болнима, и показујући му губаве и болесне рече: Ето, царе, живог бисерја и прекрасног драгог камења, које стекох трудом и новцем за спасење твоје.

Цар се разгњеви на светитеља и нареди да га вежу за дивље мазге, па мазге терају и гоне по пољима и путевима. И тако вучен по камењу, преподобни трпљаше силне муке: тело му се распадаше по оштром камењу; а када се мазге сјурише са горе вукући преподобнога, њему се кости поломише и поиспадаше; и он предаде душу своју у руке Господа свога.[15] А на месту где светац издахну, изби извор чисте и слатке воде, и том се водом исцељиваху сваковрсне болести на прослављење угодника Божија, а у славу и част Једнога у Тројици Бога, од свих слављеног и обожаваног вавек. Амин.

 

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФИЛАКТА, архиепископа Охридског

БЛАЖЕНИ Теофилакт је рођен на острву Еврипу, а васпитан у Цариграду код најзнаменитијих учитеља тога времена. Као клирик Велике Цркве изабран за епископа и послат, мимо своје воље, у Охрид, где је провео око 25 година (отприлике од 1082-1108). Хоматијан Охридски назива га "најмудријим архиепископом". Човек огромне учености, светске и богословске, утанчаног византијског укуса, меланхоличан и осетљив, Теофилакт се осећао међу Словенима у Охриду као изгнаник међу варварима. Написао тумачења сва четири Еванђеља и других књига Новога Завета. То је најбоље дело те врсте после светог Златоуста, које се и дан данас чита са великом коришћу. Од осталих његових дела позната су још: Писма, и Живот светог Климента Охридског. У старости свети Теофилакт се повукао из Охрида у Солун, где је, како се мисли, и скончао свој земаљски живот и преселио се у блажену вечност небеску.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕЛАСИЈА

 

ПОДВИЗАВАО се као пустињак у околини Никопоља. Ревностан поборник Православља; учествовао на Четвртом Васељенском Сабору. Одликовао се дубоким смирењем и кротошћу. Светим подвизима постигао бестрашће; Црква га назива "незаборавним царем над страстима".

 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ДЕСЕТ ДЕВОЈАКА НИКОМИДИЈСКИХ

ОЧИ им ископане и груди одсечене, - тако за Христа пострадале и венце небеске добиле.

 

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ОЛИМПИОДОРЕ

ПОСТРАДАЛА за Господа - огњем спаљена.

 

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ НЕМИЈЕ

ПОСТРАДАЛА за Господа - мачем посечена.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВУСИРИЈА

ПОСТРАДАО за Господа - вретенима испробадан.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГАУДИЕНТИЈА

У СТРАШНИМ мукама за Господа пострадао, и на небо ка Господу узишао и неувенљиве венце примио.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГАЈА

ОВАЈ "мудри угодник Христов" богомудро се подвизавао, и у миру скончао.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ЧУДОТВОРЦА

ПОЗНАТИ помесни светитељ Цркве Божије на Кипру. Познат под именом Махероменос. (Спомиње га Патмоски кодекс бр. 266, и Махерас у "Кипарској Хроници").

 

Молитвама свих Светих Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.

 

На преп. Марију Египћанку

1/14. априла 1962. г.

Манастир Св. Ћелије

 

Васкрс

1962.

Манастир Св. Ћелије

 

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Спомен светог мученика Лаврентија Црква празнује 10. августа.

2. Та се промена у животу Меланије догодила 401. године.

3. Супруга цара Хонорија, који управљао западном половином Римске царевине од 395-423. године.

4. Реч је о Готима. Готи, - германско племе, опседали Рим 408, 409. и 410. године, и најзад га опљачкали.

5. Град Нола, - на југу Италије, у Кампанији; свети Павлин био епископ у Ноли од 409. до 431. године. Спомен његов празнује се 23.јануара.

6. Спомен његов Црква празнује 9. јуна и 18. јануара.

7. Нитрија - гора на југу од Александрије, близу Либијске пустиње.

8. Антипат - царски намесник, управитељ области, у чији је састав улазило неколико покрајина.

9. Патријарх Цариградски од 437-447. године.

10. Супруга цара Теодосија II, који царовао од 408-450. год.

11. Елевтеропољ - град у јужној Палестини. Данас - рушевине.

12. Царовао од 306-337. године.

13. Магистријан - на Византијском двору једна од најважнијих придворних дужности; нешто налик на управника двора.

14. Цар Констанције царовао од 337-361. године.

15. То је било око половине четвртога века.

 

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Амвросије, епископ медиолански (милански). Овај велики, свети отац цркве православне беше знаменита рода; отац му беше царски намесник Галије и Шпаније, но вером незнабожац, а мајка хришћанка. Док још беше у колевци, једном се спусти рој пчела на њега, изли мед на уста његова и одлете. И још као дете пружао је руку и говорио пророчки: "Целујте, јер ћу и ја бити епископ". По смрти оца свога цар га постави за свог намесника Лигуријске области, у којој Медиолан беше главни град. Када умре епископ тога града, би велика распра међу православним и јеретицима аријевцима око избора новог епископа. Амвросије по дужности уђе у цркву да одржава ред. Утом неко дете на грудима материним узвикну: "Амвросије - епископ!" Ово цео народ прими као глас Божји и, насупрот вољи Амвросијевој, изабраше једногласно њега за епископа. Амвросије се крсти и кроз недељу дана прође све претходне чинове и би рукоположен за епископа. Као епископ Амвросије утврди веру православну, потисне јеретике, украси цркве, распростре веру међу незнабошцима, написа многе поучне књиге и послужи примером правог хришћанина и хришћанског пастира. Он је саставио и познату благодарствену песму: Тебе Бога хвалим. Овај славни јерарх, због чије су мудрости и слаткоречивости посећивали га људи из далеких земаља, био је веома уздржљив, трудољубив и бодрствен. Спавао је мало, радио је и молио се Богу непрестано, постио је све дане изузев суботе и недеље. Зато му је Бог дао и да види многа чудеса Божја и да их сам учини. Открио је мошти светих мученика Протасија, Гервасија, Назарија и Келсија (в. 14. октобар). Кротак према малим људима, он је био неустрашив пред великим. Изобличио је царицу Јустину као јереткињу, Максима тиранина и убицу проклео, цару Теодосију забранио приступ у храм све док није покајао свој грех, с Евгенијем насилним и самозваним царем не хте се сусрести. Овом богоугодном мужу дарова Бог толику благодат, да је и мртве васкрсавао, демоне из људи изгонио, болеснике од сваке болести исцељивао, и у будућност прозирао. Скончао мирно на освитку Васкрса 397. године.  

2. Преподобни Григорије Ћутљиви. Пореклом Србин. Оснивач Светогорског манастира светог Николаја, познатог због њега под именом Григоријата. На четврт сата од манастира налази се његова келија, где се у ћутању испаштао и молио. Овај Божји човек упокојио се мирно 1406. године. Године 1761. био је велики пожар у манастиру, којом приликом неки монаси узму његове мошти и пренесу у Србију. 

3. Преподобни Нил Столбенски. Земљорадник, родом из Новгорода. Удаљивши се у пустињу, он се хранио биљем и овршцима. По гласу свише преселио се на острво Столобное. Једном уђоше разбојници у келију његову ради пљачке, и ослепеше наједанпут. Ископао себи гроб близу келије, и сваки дан плакао над њим. Упокојио се и преселио у Царство Христово 1554. године. Чудотворне мошти почивају му тамо где је и постио.  

 

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АМВРОСИЈА, епископа Медиоланског

 СВЕТИ Амвросије беше знаменита рода; отац му беше царски намесник Галије[1] и зваше се Амвросије. Из љубави према сину он му надену своје име. По вери он беше незнабожац, а супруга му хришћанка.

Светом Амвросију, док још беше у колевци, би предсказано како ће он у своје време даровати Цркви Христовој огромну духовну сладост. То предсказање догоди се на овај начин: једном одојче Амвросије лежаше у колевци на отвореном ваздуху и спаваше са отвореним устима; одједном долете рој пчела, спусти се на њега, и могло се видети како пчеле улазе у уста одојчету, и излазе отуда, остављајући мед свој на језику његовом; када то виде дојкиња, она хтеде да отера пчеле, бојећи се да не нашкоде детету, али Амвросијев отац, који је све то посматрао, забрани дојкињи да то уради, пошто је желео да види чиме ће се завршити то чудо. И гле, након мало времена пчеле се дигоше, полетеше увис, и изгубише се из очију. То запрепасти детињег оца, и он рече: Ако ово дете одрасте, биће нешто велико међу људима.

Тако, док Амвросије још бејаше у повоју Господ показа да ће се на будућем слузи Његовом испунити у своје време речи Светога Писма: Добре речи су саће меда, а сладост њихова је исцељење душе (Прич. Солом. 16, 24). Јер тај рој пчела представљао је слаткоречиве поуке и списе светога Амвросија, помоћу којих је он касније изграђивао у људима духовно саће, заслађујући срца људска и уздижући их од земље к небу.

Затим, када Амвросије одрасте у дечака и живљаше у Риму са мајком већ удовицом и сестром која се бејаше заветовала чувати своје девичанство, догоди се једном да он виде где епископу целивају руку. Дошавши кући, он као у шали пружи руку своју укућанима својим да је целивају, говорећи: "Целивајте, јер ћу и ја бити епископ". А ово кроз њега говораше Дух Свети, предсказујући оно што се има збити, но укућани, не знајући да благодат Божија што живљаше у њему припрема њега за епископски чин, укораваху га као да говори бесмислене речи.

После смрти свога супруга, мајка светог Амвросија пресели се у Рим и даде њему и његовом брату Сатиру најсавршеније образовање, а сестра његова - девственица разви у њему љубав према девству. Пошто изучи реторику, науку беседништва, Амвросије и сам постаде чувен говорник, силан у речи. Он штићаше на суду угрожене, помагаше тлачене, изобличаваше оне који чињаху неправду, доприношаше доношењу правичних пресуда. Због благоразумности његове, главни градоначелник Рима Проб узе га за свог саветника. Затим Амвросије би постављен за царског намесника Римских области: Лигурије[2] и Емилије.[3] У то време у граду Медиолану[4] умре епископ Авксентије аријанац, који држаше овај архијерејски престо после православног епископа Дионисија који премину у заточењу. Међу православнима и јеретицима аријанцима настаде велика распра и борба, пошто су и једни и други желели да на упражњени архијерејски престо доведу епископа свога вероисповедања. Ти нереди и метеж трајаху дуго међу житељима у Медиолану. Дознавши за то, градоначелник Рима Проб посла Амвросију налог да отпутује у Медиолан и смири тамошњи метеж, при чему му поручи овако: "Отиди тамо и поступи не као судија већ као епископ".

Допутовавши у Медиолан, Амвросије оде у храм где се вршио избор епископа и стаде красноречиво саветовати народ да се смири и сложи. Утом једно одојче, које још ни говорити није могло, изненада викну исред народа: "Амвросије - епископ!"

Чувши то, сав народ који се налажаше у цркви прихвати речи одојчета и поче громогласно и једнодушно клицати: "Амвросије - епископ! Амвросије - епископ!"

Тако, по дејству благодати Божје одојче, коме још није било време да проговори, проговори, и обе противничке стране, православни и аријанци, смирише се и сложише се да им Амвросије буде епископ, иако он још не беше просвећен светим крштењем већ само оглашен.

Слушајући клицање народа Амвросије изађе из цркве, и да би показао да је недостојан тако великога чина седе на судишту и стаде, против свог обичаја, без милости мучити кривце. А то он уради, да би грађани, видевши његово немилосрђе, омрзнули га и изгубили вољу да им он буде епископ. Међутим народ не престајаше клицати, желећи да Амвросија има за свог епископа. Амвросије то одбијаше на све могуће начине, изјављујући да је он велики грешник, и усто још некрштен. На то сви му одговараху: "Грех твој нека буде на нас!" - јер они знађаху да свето крштење очишћује човека од свих грехова.

Смућен, Амвросије се врати дома и намисли да напусти своју дужност и да се ода животу убогог скитача, као што су тада радили многи од јелинских философа. Али он би ометан и спречен да ову своју намеру приведе у дело. Тада он, да би избегао епископски чин, измисли друго лукавство: нареди да му јавно доводе у његов дом развратне жене, еда би људи, видевши то, омрзнули га и одбацили као блудника. Међутим народ још упорније изјављиваше: "Нека грех твој буде на нама, само ти прими крштење и епископство".

Видећи да се ни на који начин не може одупрети народној жељи, Амвросије одлучи да побегне из града. И он ноћу, кришом од свих, изађе из града и крену ка граду Тицину,[5] и сматраше да је далеко одмакао тим путем. Међутим у освитку дана он се обрете крај капије истог града Медиолана, зване Римска. А то се догоди зато што Бог, који припремаше Амвросија за Своју васељенску Цркву као неку тврђаву против непријатеља и као неку кулу против јеретичког зловерја, омете Амвросију бекство и Својом силом врати га с предузетог пута. Када то дознадоше Медиолански грађани, они стадоше чувати Амвросија да не побегне. У исто време они упутише молбу цару Валентинијану Старијем,[6] да он нареди Амвросију да се прими епископског чина. Цар се обрадова томе што особе које он поставља на световне државне дужности бивају биране за високе духовне чинове. Обрадова се и главни епарх града Рима Проб, јер се испуни његово пророчанство о Амвросију, које он изрече шаљући Амвросија у Медиолан, и наређујући му да при саветовању народа поступа не као судија већ као епископ. Но док житељи Медиолана очекиваху повратак својих изасланика к цару и царев одговор, Амвросије опет побеже и сакри се на имању једног достојанственика Леонтија. Али када дође царево наређење, Леонтије обелодани да је Амвросије код њега, и одведе Амвросија у Медиолан к народу. Тако, нигде се не могаше сакрити онај кога Бог намисли поставити на степен епископства, "као град на врх горе" и "као свећу на свећњак",[7] и учинити га пастирем словесних оваца Својих.

Тада Амвросије, уверивши се да је Божја воља да он буде епископ, покори се царевом наређењу и народној жељи. Ипак он не хте да га крсти аријански епископ, већ изјави жељу да буде крштен од православног, пошто се веома чуваше зловерја аријанског. И крстивши се Амвросије прође за недељу дана све црквене чинове, а у осми дан би рукоположен за епископа на неисказану радост свега народа.[8] На рукоположењу његовом беше присутан и сам цар, као што то казује Теодорит,[9] и радосно упути Богу ове благодарне речи: Благодарим Ти, Свемоћни Господе, Спаситељу наш што човеку, коме ја поверих телесни живот поданика, Ти повери душе, и тиме показа да је моје мишљење о њему било правилно.

Неколико дана после тога, свети Амвросије у искреном разговору са царем изобличаваше неке неправилности које се чине у градским судовима. Цар му одговори: Одавно ми је позната оправдана смелост твоје речи; и ја не само не ометох твој избор за епископа него га и потпомагах. Стога исправљај погрешке наше, као што налаже Божански закон, и исцељуј неправде душа наших.

У почетку свога епископовања свети Амвросије моли Римског папу Дамаса,[10] да му пошаље у помоћ благоразумна човека, по своме нахођењу. Папа му посла свештеника Симплицијана. Овог свештеника свети Амвросије поштоваше као оца и држаше се његових савета.[11] Вођење кућних послова својих свети Амвросије повери своме брату Сатиру, а сам се потпуно посвети црквених пословима, свакодневно вршећи богослужења и поучавајући народ из Светога Писма.

Свети Амвросије улагаше много труда око духовног напредовања црквенога клира. Живећи међу њима, он им даваше пример како сјединити у себи строг подвижнички живот са дужностима пастира Цркве. Он беше муж великог уздржања, дугих бдења и радосног трудољубља. Спавао је мало; радио је и молио се Богу непрестано; постио је све дане изузев суботе и недеље. Строг према себи, он беше добар, љубазан и предусретљив према свима. Сиромаси имађаху у њему заштитника и пријатеља. Он се радовао с радоснима и плакао с плачнима. Када би му ко исповедио свој грех, он је толико плакао да је и самог покајника побуђивао на сузе.

Бринући се о клиру, свети Амвросије беше велики љубитељ и покровитељ монаштва. Много труда он улагаше око уређења женских манастира, тако да три године после његовог посвећења за епископа, у Медиолан се стадоше стицати девственице са разних страна: из Плаценције,[12] Болоње,[13] па чак и Мавританије.[14]

Након неколико година свети Амвросије отпутова у свој завичај, град Рим. Тамо он затече међу живима своју сестру са једном од давнашњих робиња њихове куће; а мајка се његова већ беше упокојила. Када му оне целиваху руку, светитељ се осмехну и рече робињи: "Ето, ти и целиваш епископову руку, као што сам ти некада говорио". - Тако се и испуни његово пророчанство, о коме је било речи горе, када је он као дечак пружао своју десну руку домаћима својим и говорио: "Целивајте, јер ћу и ја бити епископ".

За време боравка светог Амвросија у Риму једна угледна жена, која је живела с оне стране реке Тибра, замоли светитеља да одслужи Божанствену литургију у њеном дому. Дознавши за то друга жена, силно раслабљена, нареди да је однесу тамо; и када се дотаче краја ризе светитеља Божјег који се у то време молио, и целива ризу, она тог часа устаде здрава. И пронесе се глас о томе чуду по целоме Риму.

После смрти цара Валентинијана Старијег, скиптар Западног Римског царства прими његов син Грацијан.[15] Када се Грацијан припремаше за рат противу Гота,[16] он моли светог Амвросија да за њега писмено изложи исповедање свете вере. Светитељ написа за цара дело "О вери", које се састојало из пет књига, предсказа му победу над непријатељима, и благослови његове заставе на којима беше исписано име Христово. И Грацијан, са благословом и молитвама угодника Божјег, однесе сјајну победу над Готима.

Царица Јустина, жена умрлог цара Валентинијана Старијег, а маћеха Грацијанова, бејаше аријанка, и мрзијаше светог Амвросија, и чињаше му пакости. Тако, када у Сирмији умре епископ, Јустина отпутова тамо са жељом да на епископски престо постави свога једноверца - аријанца. Тамо допутова и свети Амвросије, јер тај град припадаше његовој пастви. Не обзирући се на женски гњев, он жељаше да за епископа буде изабран један побожан човек, по имену Анемије. И једнога дана када се сви сабраше у цркву и свети Амвросије заузе своје место на амвону, царица Јустина, која се такође налажаше у цркви, посла једну аријанку: да ухвати епископа за одежду и да га одвуче са његовог места и довуче до места где стајаху жене, па да жене својим рукама избију епископа и избаце из цркве. И када та бестидна жена дрско приђе светом Амвросију да изврши што јој је наређено, светитељ јој рече: Иако сам недостојан чина кош носим, ипак ти не треба да подижеш руку на кога од Божијих јереја. Бој се суда Божјег, да те не снађе неочекивано зло.

Ове речи светог Амвросија стварно се испунише на тој дрској жени: јер сутрадан изјутра она изненада умре, и свети Амвросије сам је сахрани, узвраћајући на тај начин добром за зло.

Уплашени овим чудом, аријанци и царица Јустина не усудише се више противити се светом Амвросију да посвети за епископа православног човека. И тако свети Амвросије, без икаквих ометања посветивши за епископа онога кога је желео, врати се у Медиолан.

Једном два коморника цара Грацијана, који беху аријанци, изразише жељу да јавно пред народом воде спор са светим Амвросијем по питањима вере, у овом случају: о оваплоћењу Господа Исуса Христа. У назначено време свети Амвросије их с народом очекиваше у цркви. Он беше готов да се пре с њима, пошто имађаше у себи Духа Божија. Али ти аријанци коморници, будући горди, и да би нанели увреду светитељу, не дођоше на распру, него уседоше на коње и изјахаше из града у поље. А кад дојахаше на једну узвишицу, коњи се под њима изненада поплашише, и коморници аријанци се стровалише у провалију и издахнуше у страшним мукама. Светитељ пак Божији Амвросије, не знајући ништа о овом њиховом случају, дуго их чекаше. И када најзад виде да они не долазе, узиће на амвон и изговори народу своју познату поуку, која се почињала речима: "Старам се, браћо, да одужим дуг, али нема мојих јучерашњих поверилаца..."[17]

Убрзо после тога цар Грацијан би на превару убијен у Галији од стране побуњеног војсковође Максима.[18] На царски престо у Риму ступи тада Валентинијан Млађи са својом мајком Јустином. Али пошто војсковођа Максим већ беше завладао Шпанијом и Галијом, то беше немогуће супротставити му се. Због тога царица Јустина аријанка би принуђена да се обрати светом Амвросију са молбом да отпутује к Максиму и посредује код њега, и измоли мир од њега према младом сину њеном. Пастир добри отпутова к побуњенику, јер бејаше готов да и душу своју положи за овце своје. Својим мудрим и смиреним речима свети Амвросије тако усаветова Максима, да овај не крену те године на Италију већ остаде у Галији.

Међутим Јустина за такав труд светитеља Божјег узврати му неблагодарношћу: не престајући непријатељствовати против њега, она посла светом Амвросију захтев у име сина, да саборну цркву у Медиолану и све ризнице њене преда аријанцима. Но светитељ Божји се јуначки успротиви царском наређењу. Он одговори: Што припада мени, то не забрањујем цару; за њега готов сам и здравље своје жртвовати; али оно што припада Богу, то дати не могу; нити цар има право да то узима.

После тога Јустина посла одред војске у име цара, са наређењем да цркву отму силом и епископа отерају из ње. Када народ чу за то, слеже с к цркви, и затвори се унутра заједно са својим светим епископом Амвросијем, и не пушташе војнике унутра. Три дана верници проведоше закључани у цркви, певајући и славећи Бога. Они се снажно супроћаху аријанцима, и не дадоше да им протерају епископа и одузму цркву. А свети Амвросије на царево наређење одговараше овако: Ја добровољно нећу изаћи из цркве и оставити је, нити предати вуцима тор оваца Христових, нити препустити богохулницима цркву Божију. Ако је слободно мене убити, онда нека будем овде, унутар цркве, прободен мачем или копљем. Такву смрт ја ћу примити радо и с љубављу.

Када царицу Јустину известише о томе, она се постиде, али и уплаши јуначког противљења православних, и више се не усуди отворено водити борбу против Цркве. Но стидећи се свог пораза, она тајно посла најмљеног убицу у дом Амвросијев, да убије светитеља. Злочинац уђе са исуканим мачем у епископову спаваоницу, и када подиже руку да мачем удари светог угодника Божјег, рука му се тог тренутка сасуши и он је не могаше спустити доле. Ухваћен, он признаде од кога је и ради чега је послан. Међутим свети Амвросије, будући незлобив, исцели му сасушену руку, и отпусти га с миром.[19]

У то време Бог откри у виђењу угоднику Свом Амвросију мошти светих мученика Протасија и Гервасија, које су почивале у земљи. Када ове свете мошти бише откопане, догодише се многа чудеса. Тако, слепац један по имену Севир само се дотаче одеће светих мученика, одмах прогледа; такође много нечистих духова би изгнано из ђавоиманих људи.

Међутим у царском двору многи аријанци, заједно са царицом Јустином, смејаху се и ругаху се Божјој благодати коју Господ наш Исус Христос дарова светој Цркви кроз прослављење Својих мученика. Аријанци говораху да епископ Амвросије изнајмљује људе за новац, те се праве ђавоимани, па их доводи на гроб мученика где се ти тобож бесомученици исцељују, и онда велича и слави у народу та лажна чудеса. Док дворски људи говораху и разношаху такве бесмислице, изненада, по Божјем допуштењу, на једнога од њих нападе ђаво и стаде га мучити. Страховито мучен, тај човек запомагаше, и викаше: "Ово што се догоди са мном, нека се догоди са свима који хуле свете мученике и са онима који не верују у Тројичино Јединство, у које нас учи веровати Амвросије!"

Сви се присутни запрепастише, али уместо да се покају и поверују, они дохватише мученог човека и удавише бацивши га у језеро. Неко пак други из средине злочестивих аријанаца ушавши у цркву затече светог епископа Амвросија где поучава народ. И виде тај аријанац да анђео Божји шапуће нешто на уво Амвросију. Ово виђење обелодани да свети епископ јавља народу речи које му анђео нашаптава. Видевши то, аријанац се одмах присаједини православљу, и благодаћу свемогућег Бога он постаде заштитник оне вере коју је раније гонио.

Међутим царица Јустина не престајаше са непријатељством према светитељу и пашташе се да му што више напакости. Том злорађењу свом она нађе помоћника у личности велможе Јевтимија. Придобивши овог велможу поклонима, она га наговори да епископа Амвросија тајно ухвати и одвезе у неку далеку земљу на заточење. Трудећи се да испуни царичину жељу, Јевтимије сазида себи кућу у близини цркве, да би лакше извео свој план о отмици светитеља Божијег. Он спреми и нарочита кола, да на њима одвезе светог Амвросија у заточење. Али по одлуци Божјој: Злоба његова обрати се на главу његову, и неправда његова паде на главу његову (Псал. 7, 17). Јер баш у онај дан, у који Јевтимије намераваше ухватити светог Амвросија, изненада стиже царево наређење да Јевтимије сместа буде послат у заточење. И Јевтимије би одвезен у заточење на оним колима која он несрећник беше спремио за заточење светог Амвросија.

Када побуњеник Максим поново поче вршити ратне походе противу Италије, Јустина се опет помири са светим Амвросијем, и заједно са сином својим моли га да поново отпутује к побуњенику и посредује код њега. Незлопамтљив, свети Амвросије оде к Максиму, али овога пута његово посредовање код неосетљивог и гордог побуњеника остаде без икаквог успеха. Видевши његову неумољивост, свети Амвросије пројави своју неустрашивост: прокле га јавно пред свима као убицу који је на превару убио свог невиног господара, и одлучи га од свете Цркве. Максим продре у Италију и узимаше град за градом. Млади цар му се не могаше одупрети и побеже са мајком у Солун, у Грчку, к Источном цару - Теодосију Великом,[20] да иште од њега помоћ. Теодосије сабра војску, крену против Максима, и победи га. Максим би убијен:[21] његова смрт би одмазда за невину крв цара Грацијана. Међутим царици Јустини не би суђено да дочека ову срећну победу, пошто она по доласку свом у Грчку убрзо умре. А син њен Валентинијан послуша савет цара Теодосија и присаједини се православљу.

После смрти Јустине догоди се да један врачар би изведен на суд и мучен. За време мучења он викаше и говораше да њега више мучи анђео хранитељ светог Амвросија него џелати. А када га упиташе због чега га мучи анђео, врач даде овакво објашњење: "За живота царице Јустине, желећи да својим враџбинама изазовем код Медиоланског света мржњу против њиховог епископа Амвросија, ја се у поноћ попех на кров њихове цркве, и тамо приношах жртве ђаволима. Међутим, уколико сам се ја више старао да помоћу злих чини изазовем код људи мржњу противу епископа, утолико више је на моје очи расла њихова љубав и оданост према њиховом пастиру и бујао напредак њихове православне вере. Не знајући шта да више предузимам, ја сам стао слати ђаволе у дом Амвросијев, да убију Амвросија; али ме зли дуси обавестише да они не могу да приђу не само к епископу него ни к вратима дома његова, пошто из тих врата сукља огањ и опаљује их".

Ето шта изјави врач у време мучења, јер свети Амвросије заиста беше страшан ђаволима. Тако, једном приликом неки људи поведоше ђавоиманог дечака к светом Амвросију. И још на путу ка граду Медиолану ђаво изађе из дечака, и дечак здрав дође к архијереју Божјем. И овај дечак остаде прилично дуго код светог Амвросија. Затим када дечак крену из Медиолана у своје родно место, и када би на оном месту где ђаво раније изиђе из њега, ђаво га опет нападе и стаде га мучити. И кад заклињачи[22] упиташе злог духа зашто није мучио дечака у Медиолану, он им одговори: Бојао сам се Амвросија, и зато не стигавши до Медиолана ја побегох из овог дечака, и чеках га на истом месту на коме и изађох из њега. И кад га угледах да се враћа натраг, ја поново уђох у њега.

После погибије побуњеника Максима цар Теодосије допутова у Медиолан, а свети Амвросије се у то време налажаше у Аквилеји.[23] И догоди се тада оваква ствар. У једном граду на Истоку хришћани спалише јеврејску синагогу зато што су Јевреји исмевали монахе. Поглавар Истока извести о томе цара; цар одмах издаде наређење да епископ тога града сазида Јеврејима нову синагогу. Дознавши за то наређење, свети Амвросије написа писмо цару, пошто лично није могао одмах отићи к цару. У том писму он доказиваше неправедност цареве одлуке, и мољаше цара да повуче своје наређење и не изложи хришћане руглу Јевреја. Но цар не поклони пажње Амвросијевом писму. Тада архијереј Божји, вративши се у Медиолан, јавно изобличи цара у својој проповеди у цркви пред свима. Обраћајући се цару, свети Амвросије му од лица Божија рече: "Ја сам те извео из ништавила и начинио те царем. Ја сам непријатеља твог предао теби у руке и покорио ти сву војску његову. Ја сам царски престо подарио потомству твоме. Ја сам учинио те си ти без муке однео победу, а ти непријатељима мојим дајеш повода да ликују нада мном". - Дирнут овим речима, цар Теодосије измени своју одлуку и повуче своје наређење о зидању Јеврејима синагоге од стране хришћана.

У то време догоди се и друга ствар: у Солуну народ устаде против војводе Ботериха,[24] и уби га. То силно разгњеви цара и он посла војску на тај град, и би том приликом убијено до седам хиљада људи. При томе многи изгибоше невини, пошто војници упавши у град не тражаху учесника у убиству војводе, него убијаху по улицама градским све: и старе, и младе, па чак и децу.

Када за то чу свети Амвросије, веома се ожалости, и праведним гњевом гњевљаше се на цара за такво неразумно крвопролиће. И једног празничног дана, када цар торжествено гредијаше у цркву, архијереј Божји неустрашиво изађе к њему пред цркву, забрани му да уђе у цркву и изобличи га због неправедног крвопролића следећим речима: "Не треба, царе, да приступиш светом Причешћу са верним хришћанима, пошто си извршио такав покољ а ниси се покајао. Јер како ћеш примити Тело Христово рукама, окрвављеним невином крвљу? и како ћеш Крв Господњу пити устима, преко којих си издао наређење за свирепи покољ људи? - Цар на то рече: И Давид сагреши, извршивши убиство и прељубу, па ипак не би лишен милосрђа Божијег. - Епископ одговори цару: Ако си подражавао Давида у гресима његовим, подражавај га онда и у покајању.

И врати се цар у свој дворац, смућен, жалећи због греха свог. И ускоро потом он приведе себе у покајање, наложено му од светитеља: и кајаше се он јавно, као обичан човек, бацајући се ничице на земљу пред црквом, и стојећи заједно са осталим покајницима, и проливајући обилне сузе. Међутим наступи празник Христова Рођења, и цар Теодосије у сузама сеђаше у дворцу и размишљаше како је слугама и просјацима отворена црква Божја, а њему и у ове дане није. Неки Руфин, министар, нарочито близак цару, дознавши за разлог царевих суза, отрча к светом Амвросију, да га приволи скинути епитимију с цара. За њим крену у цркву и сам Теодосије. Светитељ Божји га спочетка прими сурово и, знајући пргавост његову, затражи од њега да изда закон, по коме би пресуде смртне и пресуде о одузимању имања постајале извршне након 30 дана по изрицању. Цар пристаде, и би пуштен у цркву. У цркви он показа знаке дубоког покајања: чупаше себи косу, удараше челом о под, и заливаше под потоцима суза. После тога свети Амвросије, најзад, допусти цару да приступи светом Причешћу. Цар уђе у олтар, пошто је мислио да се причести заједно са свештенослужитељима; но свети Амвросије посла к њему архиђакона с наређењем да чека Причешће пред олтаром са осталим мирјанима, јер, - рече светитељ -, порфира додељује царско достојанство а не свештеничко". Цар смерно послуша епископово наређење, и изиђе из олтара, рекавши: "Такав је обичај у Цариграду, да се цар причешћује заједно са свештеницима у олтару". И чекаше цар Теодосије време Причешћа са осталим народом у цркви. Доцније пак, када се налажаше у Цариграду, цар не уђе у олтар да се причести; патријарх Нектарије[25] га упита, зашто он, не по царском обичају, ван олтара чека са простим народом Причешће, - он уздахнувши одговори: Нисам знао разлику између цара и епископа, а сада знам, научен од учитеља истине Амвросија, који једини заслужује називати се епископом.

Слава светог Амвросија ширила се на све стране. Тако, у Медиолан допутоваше из Персије два веома учена мудраца. Пошто су много слушали о мудрости светог Амвросија, они зажелеше да се лично осведоче, и допутоваше к њему са много спремљених питања да чују светитељев одговор по њима. Они дуго разговараху с њим, и дивљаху се дубини његовог богословствовања и висини ума. И изјавише они пред царем, да су једино ради Амвросија предузели толики пут, пошто су хтели да виде њега и желели да се науживају мудрости његове.

По одласку цара Теодосија из Италије у Цариград, цар Валентинијан Млађи би убијен у граду Бечу по наговору старешине његових телохранитеља Арбогаста. После њега на царски престо би доведен насилник Евгеније,[26] који само по имену беше хришћанин, а по својим унутрашњим наклоностима - идолослужитељ и љубитељ незнабожачких сујеверја и враџбина. Он, желећи да се допадне Римском сенату, у коме већина беху идолопоклоници и служитељи демона, нареди да се отворе идолски храмови и да се врше демонска жртвоприношења. А када се он налажаше на путу за Медиолан, свети Амвросије, не желећи да види таквога цара који се лицемерно издаје за хришћанина а уствари је покварени незнабожац, отпутова из Медиолана у Бононију,[27] а затим у Флоренцију, у области Тускији.[28] Склањајући се од неправедног властодршца, свети Амвросије се није бојао његове злоће него се гадио сусрета са њим. Он је неустрашиво писао Евгенију, саветовао га, и претио му судом Божјим, али није могао усаветовати суровог властодршца. Боравећи у Флоренцији, угодник Божји живљаше у кући једног побожног и правоверног мужа, по имену Децента, чији син Пансофије, мали дечак, бејаше мучен нечистим духом. Свети Амвросије исцели дечака молитвом и стављањем руку. Али после неколико дана тај се дечко изненада разболе и умре. А мајка његова, жена побожна, пуна вере и страха Божија, узе своје мртво чедо, однесе га у собу светог Амвросија и, пошто светитељ не беше тамо, положи чедо своје на његову постељу, па оде. Када се свети Амвросије врати у своју собу, он угледа на својој постељи мртвог дечака. Тада светитељ затворивши врата стаде на молитву, па затим као некада пророк Јелисеј приђе постељи, наже се над дечака, и дуну на њега. Дечак васкрсе, и светитељ га даде мајци његовој жива.

Затим се свети Амвросије врати у Медиолан на свој епископски престо, пошто Евгеније већ беше отишао из Медиолана у рат против цара Теодосија. Излазећи из града, он се бедник хвалио да ће, када се као победник врати из рата, цркву Медиоданску претворити у коњушницу а свештенослужитељима опасати сабље. Овај свепакосник не оствари то, јер погибе у рату, побеђен од цара Теодосија. Светитељ пак Божји Амвросије свечано срете благочестивог цара Теодосија као победника, но Теодосије, припавши к ногама светитељу, приписиваше своју победу његовим молитвама.

Кратко време после тога цар Теодосије мирно сконча;[29] царствовавши богоугодно он пређе у бесконачно Царство Христово, а земаљско царство добише после њега синови његови: Аркадије[30] на истоку, Хонорије[31] на западу. За царовања Хонорија свети Амвросије обрете мошти светих мученика Назарија и Келоија,[32] о чему презвитер Павлин[33] пише ово:

У то време Амвросије пренесе у цркву светих Апостола мошти светог мученика Назарија, које беху пронађене у врту изван града. Ми видесмо у гробу, где су лежале мученикове мошти, крв која као да је тек сада истекла; а глава са косом и брадом тако целосна, као да је овог часа у гроб положена; лице пак мучениково тако светло, као да је малочас умивено. И шта има ту чудноватог, када је сам Господ у Свом Еванђељу обећао: "длака с главе ваше неће погинути" (Лк. 21, 18). И ми осетисмо такав миомир који је превазилазио све мирисе. Пошто мошти светог мученика Назарија пренесмо до кола и положисмо на њих, ми одмах са светим Амвросијем пређосмо к моштима светог мученика Келсија, које лежаху на истом месту. Од власника тог врта ми сазнадосмо, да им је од предака завештано: не остављати то место и чувати га из нараштаја у нараштај, пошто су велика блага положена у њему. И заиста су то велика блага: њих ни мољац 1ни рђа не квари, ни лупежи подкопавају у краду (Мт. 6, 20). Чувар њихов је Господ, и обиталиште им је небески двори: њима - којима Христос беше живот а смрт добитак (Флб. 1, 21). А када мошти светих мученика бише унесене у цркву светих Апостола, свети Амвросије изговори народу поуку. И гле, неко из народа у коме беше нечисти дух повика говорећи: "Мене мучи Амвросије!" - А светитељ, обраћајући се на његову страну рече: "Онеми, ђаволе! Не Амвросије него вера светих и твоја завист мучи тебе, пошто видиш да људи узлазе онамо откуда си ти збачен. А Амвросије не уме да се надима гордошћу". - После ових речи светога Амвросија ђаво умуче, бацивши ничице на земљу човека којим владаше.

Глас о светом Амвросију дође до царице Маркомана[34] Фридигилде, и она упути молбу светитељу да је научи вери у Христа. Светитељ јој написа опширну поуку о хришћанској вери и убеди је у истинитост хришћанства. Фридигилда приведе и овога мужа Христу, и усаветова га да склопи уговор о миру са Римском царевином. Силно желећи да види свога учитеља - светога Амвросија, Фридигилда потом отпутова у Медиолан, али светитељ већ беше отишао ка Господу.

Свети Амвросије беше пун пламене ревности: молитва његова беше непрестана и дању и ноћу, делање његово огњено, чак је сам својом руком писао књиге, изузев када га у томе спречи болест. Он беше препун брига о свима црквама у епархији, и толико се труђаше у вршењу поверених му Богом дужности, да су после његове смрти пет епископа једва могли обављати те послове. Старање пак његово о ништима, убогима и заробљенима беше неисказано: све што је имао, трошио је на њих. Тако он одмах по рукоположењу свом за епископа, све своје злато, сребро и осталу имовину раздаде на украшавање цркава, на прехрану ништих и сирочади и на откупљивање робља; само један незнатан део свога имања он одвоји својој сестри за издржавање, а себи не остави ништа да би, ослобођен сваке имовине, могао лакше следовати Христу Господу своме, који, богат будући, нас ради осиромаши, да се Његовим сиромаштвом обогатимо (ср. 2 Кор. 8, 9). Угодник Божји Амвросије беше свима ове:[35] он се радовао с радоснима, плакао с плачнима.

Достигавши дубоку старост, свети Амвросије провиде свој одлазак к Богу и рече своме клиру: "Ја ћу само до Ускрса остати с вама". - А гореспоменути презвитер Павлин, писац овога Житија, казује још нешто што сам доживе и својим очима виде. Он пише: "Неколико дана пре но што ће се разболети, свети Амвросије се бављаше тумачењем 43. псалма, а ја писах оно што он говораше, пошто он сам због старости и слабости не могаше писати много. И кад притом погледах на њега, ја изненада угледах огањ око његове главе у облику штита; тај огањ, повијајући се постепено, уђе у уста његова, и лице његово постаде бело као снег. Видећи то ја се препадох, и од страха не бејах у стању да пишем. Но затим лице његово поново доби свој обични изглед. Ја то испричах благочестивом ђакону Кастулу, а он, сам пун благодати Божје, објасни ми да сам то ја видео Духа Светога који је у виду огња сишао на нашег епископа, као некада на свете апостоле".

Када војсковођа Стилихон[36] чу да се свети Амвросије смртно разболе, рече: "Италија ће пропасти, ако тај светитељ умре". - И посла Стилихон к болесноме светитељу угледне грађане Медиоланске, за које је знао да их свети Амвросије љуби, да они умоле светитеља да он измоли себи од Господа продужење живота на земљи ради добра других. Свети Амвросије одговори на то: Ја нисам међу вама живео тако, да бих се стидео живети даље; но смрти се ја не бојим, јер имамо доброга Господа.

У време када свети Амвросије лежаше болестан, једном сеђаху подалеко од његове постеље поред самих врата собних ђакони: Кастул, Полемије, Венерије и Феликс. Они разговараху међу собом шапућући тако тихо, да су само они могли чути тај разговор. А разговараху они о томе ко ће после светог Амвросија бити епископ; притом споменуше презвитера Симплицијана. Одједном свети Амвросије који лежаше далеко од њих подиже глас, и као да учествује у њиховом разговору, трипут понови: "он је стар, али бодар". - Тим речима он потврди да ће Симплицијан после његове смрти примити епископство.

У време болести своје свети Амвросије, молећи се, виде Господа нашег Исуса Христа где иде к њему лучезарна лица осмехујући се са много љубави. Светитељ то каза епископу Лавдијском Васијану[37] који у то време сеђаше поред њега. А када се приближи час разлучења душе светог Амвросија од тела, презвитер Хонорат који се одмараше у горњем делу куће чу трипута глас одозго који му говораше: "Устани брзо и похитај к Амвросију, он ће овога часа отићи''. - Презвитер устаде, узе Пречисте Тајне и спусти се доле к болеснику. И свети Амвросије помоливши се, и причестивши се Божанским Даровима, предаде свету душу своју у руке Господа свог на освитку Васкрса, 4. априла 397. године.[38] Чесно тело његово би положено у великој Медиоланској цркви, а света душа његова предстаде са Ангелима престолу Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме слава вавек. Амин.

  

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АТИНОДОРА

 СВЕТИ мученик Атинодор, из Сирске Месопотамије, од ране младости проводио монашки живот. Достављен као хришћанин, он би ухваћен и доведен пред царског намесника Елевсија, пред којим он и исповеди своју веру у Господа Христа. Зато он би осуђен на жестоке муке: растезаху га између два стуба, све делове тела опаљиваху му свећама; затим му стављаху усијану ђулад испод пазуха, оштре игле завлачаху му у ноздрве, распростираху га по ужареном гвозденом тепиху, који се на чудесан начин охлади; потом га убацише у усијаног бакарног вола, и подвргаваху га многим другим мучењима; но у свима тим мукама свети мученик остаде неповређен, чуван Ангелом Божјим. Видећи таква чудеса на светом мученику многи незнабошци приступише вери у Христа: најпре њих педесет, а затим још тридесет. Најзад свети мученик би осуђен на посечење мачем. Но чим џелат приступи своме послу, он се спотаче и паде као мртав, и рука му се са мачем ишчупа из рамена. После тога нико се више не усуди да приступи светом мученику..Тада се свети мученик помоли Богу и предаде душу своју у руке Господу,[39] од кога прими венац мучеништва.

 

 СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ПОКОРНОГ[40]

РОДИТЕЉИ преподобног Павла беху доста имућни, и одмалена брижљиво обучаваху свога сина Светоме Писму. Када Павле постаде пунолетан, у њега се јави жеља да остави свет. И он ступи у један од манастира свога завичаја. Ту он прими божански и ангелски чин монашки. И подвизавајући се у свима врлинама, он превазиће сву братију свога манастира, и постаде сасуд Светога Духа, те чињаше велика и дивна чудеса.

Једном приликом преподобни Павле учини једно необично чудо, које обелодани какво се велико и узвишено делање врши потајно у његовој души. Наиме: заједно са другом братијом он куваше у казану смолу. Када се смола растопи и узаври, и кључајући поче нагло да кипи и да се прелива преко ивице од казана, тада блажени Павле, немајући при руци ништа чиме би могао промешати смолу, засуче рукаве, завуче руку у смолу, промеша је, и кључање смоле наједном престаде. Рука пак светитеља остаде читава и неповређена, и без икаквог трага и знака да је била у врелој смоли; чак се блажени ни у лицу не измени ни најмање. Видећи то чудо, братија се запрепасти, и једни од њих закључише да је преподобни Павле богоносан монах, а други не вероваху да је он такав. Сам пак Павле сматраше себе за прах и пепео, и називаше себе псом смрдљивим.

Кроз извесно време преподобни Павле би послат на једно послушање подаље од манастира. И док преподобни одсуствоваше из манастира на том послушању, старешина манастира сазва братију и проведе с њима много дана у строгом посту и молитви. И упутише Богу овакву молитву: Господе, премда смо недостојни, ипак нам откриј онолико колико ми то можемо схватити, до каквог је ступња савршенства стигао брат наш Павле, и на ком је степену врлине. - И Бог који испуњује жеље оних који Га се боје, испуни њихову молбу. Једне ноћи када братија спаваху, дејством Божјим они бише узнесени у рај, прекрасан и чудесан. Налазећи се тамо они се од милине топљаху у неисказаној миомирисној радости која их одасвуд испуњаваше. И док се они дивљаху том чудесном призору, и доживљају свом, пред њима се одједном указа монах Павле и поздрави их павши ничице пред њих. Братија га отпоздравише и молише да им објасни шта је то где се они налазе и што виде. Павле им са великом смиреношћу одговори: То што видите, браћо, јесте рај Божји, и све се ово зби вас ради, јер у свесрдним молитвама својим ви узажелесте доћи онде где сам дошао и ја. Узмите одавде из раја ко шта хоће, што се коме допада, па идите с миром; а на посао, на који сам био послан, пошаљите другога брата, пошто ме више видети нећете. - Опростивши се с Павлом, братија се удаљише, узевши из светога раја: ко - цветић, ко - гранчицу, ко - миомирисне листиће, ко - прекрасну биљчицу или травчицу.

Пробудивши се из сна и сабравши се, братија испричаше један другоме своје виђење и радосно слављаху Бога. При томе један показиваше цветић што је узео из раја, други гранчицу, трећи говораше о надземаљском мирису рајског биља, четврти држаше у рукама прекрасно лишће. И сва се братија радоваху и слављаху Бога за милост којом обасу слугу свог Павла.

Блажени пак Павле, оставивши оно послушање на које беше послат, отпутова у Јерусалим. Пошто тамо посети сва света места и поклони им се, он отпутова на Кипар. Тамо он узиће на једну високу гору, и проведе неколико година подвизавајући се у усамљеништву. Али пошто се глас о светом животу његовом пронесе свуда по околини, и многи почеше долазити к њему, то се он уклони одатле и отпутова у околину Цариграда, и тамо се настани. Проводећи богоугодни живот, ту се он удостоји чути, као некада Боговидац Мојсије, глас који му рече: "Изиди, Павле, на ову гору, и умри на гори".[41]

И блажени Павле, изишавши по наређењу Божјем на високу гору, звану Паригорија, поклони се Богу; и поживевши на њој мало време усну у Господу.

 

 СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ПОСТНИКА 

ПРЕПОДОБНИ отац наш Јован подвизавао се много година у лаври светог Саве Освећеног за царовања Анастасија.[42] Много пострадао од јеретика - патријарха Александријског Јована, који га приморавао да приђе јереси монофизитској; од њега и прогонство доживео. У Халкидону га јеретици баце у тамницу; и он проведе у њој двадесет дана без хлеба и без воде. И кад га затекоше у тамници жива, јеретици га изведоше из тамнице, и бијући га прогнаше из града. И он, дошавши у лавру светога Саве, сатвори многа чудеса, и лавове укроти. Он и књиге писао против јереси. И с миром се преставио ка Господу.

  

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ЋУТЉИВОГ, или Горњачког

СВЕТИ Григорије Исахист, или Ћутљиви, пореклом је са Балкана. По светогорском предању, а и по многим словенским и српским Синаксарима, он је био пореклом

Србин. Рођен је крајем 13. или почетком 14. века. Био је ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, којега је и Житије написао. Оснивач је Светогорског манастира Светог Николаја Чудотворца, познатог због њега под именом Григоријат. Касније је прешао у Србију и од Светог Лазара, кнеза Српског, добио манастир Ждрело у Бравичеву (касније назван манастир Горњак), у којем и данас почивају његове свете мошти. Из њиме написаног Житија Св. Ромила Раваничког, као и из других старих књига сазнајемо још о животу и подвизима преподобног Григорија Ћутљивог и ово што ћемо даље изнети.

Почетком четрнаестог века дошао је на Балкан са Синајске Горе преподобни отац наш Григорије Синаит.[43] Настанивши се у Светој Гори Атонској, у скиту званом Магула, наспрам Филотејевог манастира, он ту стече доста ученика међу монасима жељним исихастичког живота, то јест молитвено тиховатељског (или ћутљивог) живота по Богу и ради Бога. Одатле је преподобни Григорије прешао са групом својих ученика у пусто и неприступачно место звано Хрентели између данашњих манастира Симонопетре и Светог Павла. Ту је основао неколико келија, но није се ту дуже задржао. Због честих напада Турака, морао је отићи из Свете Горе. После обиласка Цариграда и неких других места, он се са својим ученицима настани у месту званом Парорија у Тракији, на граници између Византије и Бугарске. Тамо је основао велики манастир и стекао мноштво ученика. У то време његов ученик постаде и преподобни отац наш Ромило,[44] који са једним својим духовним братом званим Иларион, остаде код великог Синаита све до његовог блаженог уснућа у Господу (које би 27. новембра 1346. године). Тада се преподобни Ромило и Иларион преселе из Парорије у област звану Загора, близу Трнова (у Бугарској), где су се и пре тога подвизавали. Ту Свети Ромило замоли Илариона да га прими као свога послушника, нашто Иларион једва пристаде, испуњујући тако вољу Божју и усрдну молбу брата свога. Када потом побожни цар Бугарски Јован Александар (1331-1371. г.) ослободи споменуту Парорију од нападаја лопова и разбојника, онда се Свети Ромило са својим духовником Иларионом врати у Пароријску омиљену му пустињу и настани се опет тамо.

Управо у ово време к њима двојици дође из Цариграда овај преподобни Григорије Ћутљиви, о коме је овде реч. Већ у Цариграду, а можда и пре тога, у Светој Гори или и негде другде, преподобни Григорије беше чуо за великог Григорија Синаита и беше постао његов ученик. Но како се Синаит пресели ка Господу, Григорије зато и дође код Светог Ромила да буде његов ученик, јер је чуо за његове врлине и исихастички богоугодни живот. О томе нам сам Григорије говори у Житију Светога Ромила које је написао. "У то време, вели он смирено за себе, и ја најбеднији међу монасима дођох из Цариграда на то место (у Парорију), и чувши за њихово врлинско живљење и савршено подвизавање, сагнух главу и подчиних се старцу Илариону, којему је био подчињен и сам Преподобни Ромило".

Овде у Парорији подвизавао се преподобни Григорије уз Светог Ромила, док на те крајеве нису напали безбожни Агарјани. Тада су они обојица са својим старцем Иларионом морали отићи поново у Загору. Потом је Свети Ромило отишао на Свету Гору, а преподобни Григорије и Иларион остали су у Загори. По упокојењу пак старца Илариона, Свети Григорије отиде и сам у Свету Гору, и потраживши и нашавши Светог Ромила са смирењем се њему подчини као своме духовном оцу. И живљаху они у подвизима и врлинама у месту званом Мелана, у близини Велике Лавре Светог Атанасија Атонског. О овом њиховом заједничком животу и подвизима опширније говори сам преподобни Григорије у споменутом Житију Светог Ромила, али говори тако да он из превеликог смирења свог износи само врлине Светог Ромила, а за себе каже како је тобоже имао грехе и страсти, и како га је преподобни Ромило исправљао у томе и поучавао правом животу.

Пошто преподобним оцима Ромилу и Григорију почеше долазити многи монаси и посетиоци, ради духовне користи и поуке, они се удаљише у још пустињскији крај Атонске Горе и тамо, начинивши себи келије, настанише се. Не прође затим много времена а Агарјани убише Српског деспота Јована Угљешу, који у ово време штићаше и помагаше Свету Гору.[45] Тада међу монасима у Светој Гори, а и међу хришћанима у околним крајевима, настаде велики страх и метеж, јер се бојаху од опаких Турака и њихових безбожничких насиља. Јер док живљаше овај благочестиви владар Српски, он љубљаше и штићаше Светогорске монахе, а многе њихове манастире он помагаше и обнављаше, као што то и до данас сведоче и потврђују многи Светогорски манастири, који овога Угљешу сматрају за свога другог ктитора. Благочестиви Јован Угљеша постаде тада добротвор и ктитор манастира Ватопеда, Хиландара, Симонопетре, Светог Павла, па и самога манастира Светог Николе, названога Григоријат, кога започе најпре свети и велики Григорије Синаит, а коначно га устроји овај преподобни Григорије Ћутљиви.

Јер када ускоро по погибији благоверног владара Угљеше, Свети Ромило напусти Свету Гору и пређе у Албанију, у место звано Авлона (то јест Валона), а потом одатле пређе у Србију, код благочестивог владара Српског Св. кнеза Лазара, у тамошњи манастир Раваницу, где се ускоро и упокоји[46], овај Свети Григорије остаде у Светој Гори и подвизаваше се у усамљеној келији, на четврт сата далеко од његовог данашњег манастира Григоријата. Ту се он подвизаваше у усамљеном молитвеном тиховању и богоугодном ћутању, због чега је касније и назван Ћутљиви. Иако о томе данас немамо сачуваних писаних података, јер је манастир Григоријат потом два пута доживљавао велике пожаре,[47] највероватније је да је Свети Григорије у ово време свога боравка у Светој Гори уствари постао коначни оснивач и ктитор данашњег манастира Светог Николаја Чудотворца, подигнутог између манастира Симонопетре и манастира Светог Павла, близу оних келија где се раније подвизавао онај велики Григорије Синаит са својим ученицима.[48]

Међутим, у Светој Гори преподобни Григорије није могао остати дуго времена, јер су безбожни Агарјани поново нападали на хришћанске народе и крајеве, све до Свете Горе. Једини гада моћни хришћански владар био је благочестиви кнез Српски Лазар, који је владао у севернијим крајевима Србије, са престоницом у Крушевцу. Његова се побожност и црквољубивост показала у многим стварима, а нарочито у богоугодном раду његовом на помирењу завађене Српске и Цариградске Цркве (1375. године). Беше тада такође постала позната и монахољубивост Светог кнеза Лазара,[49] јер он постаде други ктитор манастира Хиландара и још неких других манастира на Светој Гори. У његовој пак земљи, у слободној Србији, Лазар беше подигао своју дивну задужбину манастир Раваницу, где је, као што смо видели, христољубиво примио пре неку годину Григоријевог духовног оца, Светог Ромила. Лазар је уз то "многе горе и хумове своје државе испунио обитељима монашких жилишта", како за њега пишу тадашњи повесничари, па је то његово монахољубље постало познато на далеко. Све је ово било познато и преподобном Григорију, па се зато он реши да дође са својим ученицима код благочестивог кнеза Лазара у Србију и настани се у његовим мирним и спокојним крајевима.

Године 1379. Лазар беше ослободио и умирио од тамошњих бунтовника и непријатеља северни крај своје државе, звани Браничево, када баш у то време стиже код њега из Свете Горе преподобни Григорије, са више својих ученика и монаха, који потом постадоше познати у Србији као подвижници "Синаити". Они добише такав назив зато што су сви, као и сам преподобни Григорије, били раније ученици оног великог Григорија Синајског, о коме је већ било речи на почетку.

Преподобни Григорије замоли кнеза Лазара да му да неко мирно и усамљено место, где би се могао посветити молитвеном безмолвију и богоречитом ћутању. Благочестиви кнез му тада даде тихо и усамљено место у Ждрелу браничевском, у подножју Хомољских планина на левој обали реке Млаве.[50] Изнад реке у стени беше једна пећина, где се преподобни Григорије настани и тамо молитвено тиховаше. Ову пећину он претвори у цркву коју посвети Светом Николају Чудотворцу, коме беше посвећен и манастир Григоријат у Светој Гори. Но ускоро затим благочестиви кнез поможе Преподобноме да испод ове пећине подигне дивну цркву манастира Ждрела, коју заједнички посветише Ваведењу Пресвете Богородице. Тако би основан нови манастир преподобног Григорија, који и до данас постоји у Браничеву под именом Горњак.[51] Оснивање новог манастира би затим потврђено и од свјатјејшег патријарха Српског кир Спиридона, као што о томе говори древна повеља која се до недавно чувала у манастиру Горњаку. У тој повељи патријарх Спиридон каже: "Прииде ко смиренију ми честњејшиј во иноцјех старец кир Григориј и со својими благоговјејними иноки ... Видје же смиреније ми записано и утверждено господином Књазом (Лазаром) оноје мјесто, рекше церков Пресвјатија Богородици, со сели и со људми и со всјем великим и малим, честњејшему во иноцјех старцу кир Григорију Синаиту и јеговим калогером. Старец бо кир Григорије со својими калогери потрудисја о воздвиженији и созданији храма того (Ваведенија Пресвјатија Богородици), и о иних вешчеј, с помошчију господина књаза Лазара".[52]

Тако је Свети Григорије Ћутљиви, касније назван и Григорије Горњачки, продужио своје богоугодне подвиге у Србији, све до својег блаженог упокојења у Господу. Остали пак дошавши са њиме из Свете Горе монаси Синаити настанили су се по другим крајевима Лазареве државе, и у Србији су до данас познати многи манастири које су они основали, јер су многи од тих Синаита били потом прослављени од Бога светошћу живота и даром чудотворства и нетрулежности.

Није познато тачно када и где се упокојио овај преподобни Григорије. По некима, он се пре свога упокојења вратио поново на Свету Гору у свој манастир Григоријат, и тамо се мирно преставио у Господу, око 1406. године. Његове су свете мошти остале у Григоријату све до 1761. године, када су их, приликом тадашњег великог пожара, монаси узели и пренели у Србију, у његов манастир Горњак. По другима пак, преподобни Григорије упокојио се у манастиру Горњаку, и погребен је покрај горње пећинске црквице у Горњаку. Његове свете мошти пребивале су неко време у том манастиру, па су онда током дугих векова турског ропства преношане и на друга места, у манастир Орешковицу,[53] у манастир Војловицу у Банату[54] и по другим местима.

Тако је можда део моштију Св. Григорија доспео и у његов манастир Григоријат на Светој Гори, одакле је после тај део опет враћен у манастир Горњак.

Данас се свете мошти Светог Григорија налазе у његовом манастиру Горњаку За време Другог светског рата, због опасности од Немаца, оне су биле пренете у саборну цркву у Пожаревац, али су после рата опет враћене у Горњак. Ове 1977. године игуман манастира Григоријата из Свете Горе, архимандрит Георгије, обратио се писмом епископу Браничевском и манастиру Горњаку са молбом да подаре његовом манастиру део моштију Светог Григорија, као ктитора манастира Григоријатског. (Јер, у старом Синаксару и Служби ктитору манастира Григоријата Преподобном Григорију, стоји да је он "из Србије дошао" и основао на Св. Гори њихов манастир Светог Николаја, а то потврђује и опште светогороко предање и стари словенски Синаксари).

На ову молбу манастира Григоријата одговорио је епископ Браничевски и манастир Горњак тако што је део светих моштију Светог Григорија из Горњака доставио манастиру Хиландару, са молбом да их о празнику Ваведења (ове 1977. године) преда свечано братији Григоријатској, која дође на празник у Хиландар, што је заиста тако и учињено. Иначе, манастир Григоријат слави блажени спомен преподобног Григорија 7. децембра (сутрадан по Светом Николи), а то је и дан упокојења Преподобнога који се слави у манастиру Горњаку, и под којим се спомиње у старим Пролозима и Синаксарима. Још и по иконама преподобног Григорија, које се налазе у манастиру Григоријату и у манастиру Горњаку, види се да је то један и исти Светитељ. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

  

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА СТОЛОБЕНСКОГ,  Новгородског Чудотворца

ПРЕПОДОБНИ Нил родио се у једном селу Новгородске области. Ко му беху родитељи, није познато; зна се само да је пострижен у манастиру Псковске области, званом Крипецки.[55] Из тог манастира он пређе у шумовиту пустињу Ржевског округа, и тамо се настани близу реке Черемхе.[56] Ту се он хранио биљем и храстовим жиром, проводећи време у посту и молитви. То ђаво не могаше гледати, зато га стаде крвнички нападати: претвараше се у разне зверове и сваковрсне гмизавце, који као страшила наваљиваху на преподобнога и дању и ноћу, беснећи и урлајући и шиштећи, еда би преподобни, . заплашен, напустио пустињу. Но преподобни молитвама, као мачем, одгоњаше сва та искушења и злобне напасти врага, ограђујући тело своје крсним знаком и молећи се непрестано Богу. У таквим пустињачким подвизима преподобни Нил проведе петнаест година.

Једном после дуге молитве преподобни задрема и чу глас који му говораше: "Ниле, изађи одавде и иди на острво Столобноје; на њему узмоћи ћеш спасти се". - Ово наређење испуни преподобнога великом радошћу, јер по томе он познаде да Господ није презрео мољења његова. И стаде се преподобни распитивати за то острво код христољубивих људи који долажаху к њему. Они му казаше да се то острво налази на језеру Селигеру, удаљеном седам километара од града Осташкова, у Тверској области. Преподобни крену тамо, и кад стиже на острво беше радосно поражен његовом лепотом. Обишавши цело острво, он нађе да је оно изврсно за усамљенички живот. На острву том бејаше гора и велика шума. Узишавши на гору, преподобни молитвом заблагодари Богу што му указа ово место, и рече: Ево, Господе покоја мог, ево обиталишта мог занавек.

Ту на гори свети подвижник ископа себи пећину, у којој проведе прву зиму. После тога он начини себи келију и црквицу. И провођаше он на острву живот силно се подвизавајући у молитвама и у посту и у трудовима; а храњаше се биљем и јагодама што растијаху на острву, и поврћем које сам произвођаше обрађујући земљу. Но ђаво и ту непрестано ратоваше против преподобнога, и чињаше му разне пакости. Тако, ђаво се једном приликом појави са читавим пуком демона и опколи келију преподобнога када овај свршаваше молитву своју; опасавши келију конопцима, ђаво уз страховиту вику прећаше да је стровали у језеро, но светитељ молитвом својом разагна сву ту демонску војску.

Исто тако и пакост људска беше немоћна у своме војевању против угодника Божјег. Тако једном сељани што живљаху у близини Столобнога острва намислише да отерају светитеља са острва; због тога посекоше дрва и запалише шуму, сматрајући да ће пожар доћи и до келије светитељеве и сагорети је. Видећи запаљену шуму, светитељ стаде на молитву, и благодаћу Божјом пожар се изненада угаси, те и не дође до горе, а пакосници се са стидом и срамом вратише кућама својим.

Но ђаво, уколико више пораза доживљаваше од светитеља, утолико бесније нападаше на њега. Једном када се преподобни нахођаше на послу изван келије, разбојници нападоше на њега и претећи му захтеваху од њега да им да своје благо. Светитељ им рече: Ено га у углу моје келије; идите и узмите га! - А у том углу бејаше икона Пресвете Богородице са Предвечним Богомладенцем. Разбојници уђоше у келију, и изненада ослепише. Гада они са сузама стадоше молити светитеља да им опрости. Светитељ се помоли Богу и разбојници прогледаше. После тога светитељ их поучи спасењу душе, и заповеди им да никоме не причају то што се догодило. Разбојници тако и урадише, али по престављењу светога Нила они подробно испричаше ове.

За свој подвижнички живот преподобни Нил доби од Бога благодатни дар: провиђати у људима тајна дела њихова и грешнике изводити на пут спасења. Један човек, оскврнављен телесним грехом, дође к светитељу. Светитељ га изобличи због греха, и поучивши га да више не чини тај грех, отпусти га с миром. Од тога времена тај човек стече страх Божји, и поживевши богоугодно сконча.

Богобојажљиви житељи који се у близини острва бављаху риболовом, поштујући светитеља, слаху му понекад рибу. Једном они послаше рибу њему по једном свом другу који беше учинио прељубу. Светитељ, провидевши Духом Светим да је овај рибар оскврнављен прељубом, затвори пред њим прозорче и не прими од њега рибу. Овај рибар врати се к друговима и исприча им шта му се догодило. Они онда послаше рибу по другоме рибару, и преподобни је с радошћу прими, благослови рибара и отпусти.

У друго време један човек стаде на острву сећи шуму за грађење куће, но одједном страховито загрме и чу се глас који забрањиваше сећи шуму. Међутим тај се човек не уплаши већ натовари кола грађом, али коњ не узможе маћи кола с места. Видећи ово чудо, човек се уплаши и оде обећавши да никад то више чинити неће.

Преподобни се подвизаваше на острву Столобном двадесет седам година, и пред своје престављење ископа себи раку и остави у њу мртвачки сандук, и сваки дан одлажаше тамо и плакаше над њим због грехова својих. И када преподобни осети да му се приближава крај, он моли Господа да га удостоји причешћа Светим Тајнама. И испуни се молитвена жеља светитељева. На острво дође игуман Никољскога манастира Сергије и причести преподобног Нила Светим Тајнама. После тога преподобни уђе у своју келију, сатвори уобичајене молитве, и узевши кадионицу окади свете иконе и сву келију; затим, ослонивши се рукама на дрвене штапове на којима се обично одмарао од телесне преморености, он се престави ка Господу 1554. године седмога децембра.[57] Богу нашему слава сада и увек и кроза све векове. Амин.

  

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА СИЈСКОГ,  новог чудотворца

СЕЉАЧКО дете из места Кехте, у Двинској области; световно му име Андреј. Одликовао се лепотом и великим умним способностима; брзо изучио књигу. Омиљено му занимање било малање икона. Ступио у брак, али му супруга умре кроз годину дана. Он се замонаши у Пахомијевој пустињи, на реци Кени. У манастиру он се показа образац смирености и послушности; пре свих је одлазио у храм на молитву; упражњавао строго уздржање, и непрестано имао у срцу сећање на смрт и последњи суд. Посвећен за јеромонаха, он је непропустљиво вршио богослужења, и неуморно обављао све манастирске послове. Пошто је волео усамљеност, преподобни се Антоније након неколико година повуче на север, и крај реке Сије основа манастир, у коме би игуман. Украсивши свој живот великим уздржањем и трудољубљем, преподобни Антоније се мирно престави 1556. године, оставивши завештање манастирској братији: да живе у миру, уздржању, труду, и да помажу бедне и невољне. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АМУНА

ЖИВЕО и подвизавао се у Нитријској пустињи. Преставио се у миру.[58]

  

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА

ОНИ док слављаху Бога у храму бише огњем сажежени.

 

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФИЛОТЕЈЕ,  пострадале у Румунији

ОВА света мученица Христова пострада за Господа овога 1060. године у Валахији, данашњој Румунији.

  

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ПРАВОСЛАВНЕ РИМЉАНКЕ

ПОСТРАДА за Христа у Риму у огњу опаљена.

  

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕОФИТА

ПОСТРАДАО за Христа бачен у море.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДОМЕТИЈА

МАЧЕМ посечен пострадао за Христа.

  

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИСИДОРА, АКЕПСИМА и ЛЕОНА

ПОСТРАДАЛИ за Господа Христа у огњу спаљени.

 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ГАЈА и ГАЈАНА

У ОГЊУ сажежени за веру у Христа.

  

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДВА СВЕШТЕНИКА

ПОСТРАДАЛИ за Господа Христа тестером престругани.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПРИСКА

СВЕТИ Приск пострадао за Христа уморен глађу.

  

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРТИНА

ПОСТРАДАО за Господа секирама искасапљен.

  

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НИКОЛАЈА

ПОСТРАДАО за Христа сажежен у огњу.

  

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ИГЊАТИЈА

У МИРУ се преставио. Почива у близини Влахернске цркве (у Цариграду).

  

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА,  постника Печерског

СВЕТЕ мошти његове покоје се у Антонијевој пештери у Кијеву.

 ________________________________________

 НАПОМЕНЕ:

1.    Под називом Галија у старом свету подразумевала се врло пространа земља; она је обухватала: данашњу Француску, Белгију, део Холандије, Немачку с оне стране Рајне и велики део Швајцарске. Поред тога отац светог Амвросија бејаше царски намесник и Шпаније. Осим светог Амвросија он имађаше кћер Марцелину, старију од Амвросија, и сина Сатира. - Свети Амвросије родио се око 340. године у граду Триру, где су тада живели његови родитељи.

2.    Лигурија - област; њене границе према Галији сачињавали су: река Варус и приморски Алпи, на југоистоку према Италији река Макра, на северу река Падус, на југу Лигуријски залив. На тај начин Лигурија је обухватала данашњу јужну Француску, део северозападне Италије, Ницу, Ђенову, Јужни Пијемонт и западни део Парме и Пиаченце.

3.    Емилија - покрајина Галије, између Лигурије и Фламиније, у средњем делу данашње средње Италије.

4.    Медиолан, данашњи Милано, древни град такозване Цизалписке Галије, или данашње северне Италије, центар науке и уметности. Данас: Милано главни, многољудни град Италијанске области Ломбардије.

5.    Тицин - древни град у Цизалпиској Галији, на главном путу из Рима у Галију; сада Павија; значајан град северне Италије крај реке Тичино, недалеко од њеног увора у По.

6.    Валентинијан I или Старији - цар Западне Римске царевине, царовао од 364-375. године.

7.    Мт. 5, 14. 15.

8.    То је било 7. децембра 373. године. Тада је свети Амвросије имао 34 године.

9.    Теодорит, епископ Кирски, - црквени историчар петога века.

10.    Римски папа од 366-384. године.

11.    Симплицијан имао огроман утицај на образовање светог Амвросија у стварима вере. Осим тога, свети Амвросије је ревносно читао и изучавао дела светих Отаца; био је у врло блиским пријатељским односима са светим Василијем Великим. Он је превео из незнабоштва у хришћанство блаженог Августина. Великих способности, и са изванредним познавањем световних наука, свети Амвросије је за кратко време показао изузетне успехе и у хришћанској науци. Дела која је написао сврставају га међу знамените Оце и Учитеље Цркве.

12.    Плаценција - сада Пиаченца - римска колонија у Цизалоиској Галији (данашња северна Италија).

13.    Болоња - главни град Италијанске провинције онога времена, на путу из северне у средњу Италију; један од центара Италијанске образованости и трговине.

14.    Мавританија - римска провинција на северу Африке; сада: Фец, Мароко и западни део Алжира.

15.    Грацијан био оцу свом Валентинијану I савладар од 367. године, а од 375-383. године царовао сам.

16.    Готи - многољудни народ Германског порекла, обитавао с оне стране Дунава; делио се на Остготе (= Источне Готе) и Вестготе (= За падне Готе).

17.    И тако даље, као што стоји написано у књизи светог Амвросија; "О оваплоћењу Господа Исуса Христа".

18.    То је било 383. године.

19.    То је било 385. године пред Ускрс. Нешто слично догоди се и наредне, 386. године, када Јустина наговори Валентинијана да изда закон у корист аријанаца; и потом око Ускрса устроји тако жестоко гоњење против светог Амвросија, да се он закључа у цркви, и простревши се пред олтаром, мољаше помоћ с неба. Народ, бојећи се да светитеља не узму силом, окружи га, и мољаше се с њим и дању и ноћу у цркви. Светитељ Божји забављаше у то време народ читањем и тумачењем Светога Писма и певањем псалмова и песама. Од тога времена би светим Амвросијем у Медиоланској, а затим и у свој Западној Цркви заведено, по угледу на Источну Цркву, такозвано антифонско певање, то јест певање за две певнице. Међутим војници, послани од царице Јустине стадоше пуштати народ у цркву, али му не дозвољаваху да излази из цркве. И сами војници беху тако поражени певањем православних, да и сами око цркве понављаху то певање. У то време певаху се и узвишене химне светог Амвросија у славу Пресвете Тројице. Молитве верних бише услишене, и свети архипастир остављен усред своје пастве.

20.    Теодосије Велики - цар Источне Римске царевине; доцније присајединио под своју власт и Западну; царовао од 379-395. године.

21.    Године 388.

22.    У старој хришћанској Цркви постојала је нижа црквена дужност заклињача. Та дужност: изгонити зле духове из ђавоиманих, поверавана је нижим црквенослужитељима са циљем, да се покаже презир Цркве Христове према ништавној сили ђавола. Заклињачи су били дужни изговарати запретне или заклињателне молитве, и над оглашенима. Сада те молитве, које претходе тајни светог крштења, чита сам свештеник који врши крштење.

23.    Аквилеја - знатан трговачки град на реци Натисони, недалеко од обале Јадранског мора.

24.    Ботерих - градоначелник Солуна, пријатељ цара Теодосија Великог.

25.    Свети Нектарије - патријарховао у Цариграду од 381-397. год.

26.    Евгеније - незнатног порекла, био скеретар цара Валентинијана II, после чијег убиства Арбогаст га узведе на престо. Но Теодосије Велики иступи са својом војском против Арбогаста, победи га и нареди му да погуби Евгенија.

27.    Бононија - веома познат град у северној Италији; данас - Болоња, главни град истоимене покрајине, познат као центар образованости и живе трговине.

28.    Тускија = Етрурија, древна област средње Италије, северно од Рима. - Флоренција, град на реци Арни, чувен по развијености наука и уметности.

29.    Године 395. Свети Амвросије одао поштовање успомени Теодосија Великог посмртном речју.

30.    Аркадије - цар Источне Римске царевине, царовао од 390-408. године.

31.    Хонорије - цар Западне Римске царевине, царовао од 390-423. године.

32.    Спомен њихов празнује се 14. октобра.

33.    Презвитер Павлин - ученик и секретар светог Амвросија Медиоланског, који касније написа његово Житије на молбу ученика његовог, блаженог Августина, епископа Ипонијског.

34.    Маркомани - германско племе; живело у Чешкој и често вршило пустошне упаде у пограничне крајине Римске царевине.

35.    Ор. 1 Кор. 9, 22.

36.    Стилихон - знаменити војсковођа Западне Римске царевине на двору цара Хонорија, који ју је неколико пута спасавао од пропасти; пореклом Вандал; но касније, без обзира на услуге учињене држави, он би оклеветан као тобожњи издајник, и по наређењу цара убијен.

37.    Лавд - град у северној Италији, између Медиолана и Кремона; сада Лоди Векио.

38.    Црква празнује светог Амвросија 7. децембра, дан у који је он посвећен за епископа, вероватно зато што дан његовог упокојења пада на сам Ускрс. - Свети Амвросије написао је многа дела високе вредности: једна се односе на тумачење Светога Писма, друга на догмате свете вере, трећа излажу морална начела еванђелског живота. Све књиге овог светог оца пуне су светих мисли, светих осећања, светих расположења, светих поука, светих вапаја; кроз њих се лију свете божанске силе, које сваку побожну душу дижу изнад свега греховног и смртног и пролазног, и узносе у вечно царство Христове чудесне и чудотворне љубави и радости.

39.    Око 304. године.

40.    "Покорни" што и "послушни"; назив дат преподобном Павлу због његовог дубоког смирења и потпуног одречења од своје воље.

41.    Ср. 5 Мојс. 32, 48. 49. 50.

42.    Цар Анастасије Дикор царовао од 491-518. године.

43.    Преподобни Григорије Синаит (1255-1346. г.) спомиње се 6. априла, где видети његово опширно Житије, које је написао његов ученик Св. Калист, патријарх Цариградски (1350-1363. г.).

44.    Опширније о Св. Ромилу Раваничком видети у његовом Житију (под 16. јануаром), написаном од овог преп. Григорија Ћутљивог.

45.    Јован Угљеша Мрњавчевић, Српски деспот у Серу, погинуо је од Турака у битци на реци Марици 26. септембра 1371. године.

46.    Св. Ромило Раванички упокојио се око 1376. године. Његов свети гроб и данас се налази у манастиру Раваници код Ћуприје.

47.    Ови велики пожари у манастиру Григоријату били су 1500. и 1761. године.

48.    Можда је већ тада овај преподобни Григорије био постао ученик Светог Синаита и са њим се тада подвизавао на том месту, да би се касније вратио и подигао коначно на том месту манастир Григоријат, који ће светогорско предање зато и везати за његово свето име.

49.    Опширно Житије Св. кнеза Лазара видети под 15. јуном.

50.    Код побожног народа у Хомољу и око Млаве и данас постоји предање да су се преподобни Григорије и цар Лазар срели први пут разговарајући на једном месту преко реке Млаве. Како је Млава на том месту веома шумела те се они нису могли преко реке добро чути, преподобни Григорије се тада помолио да престане бука и настане тишина, и његова молитва буде услишена. Млава на том месту престане са шумом, па се то место око манастира Горњака и данас назива Тишина.

51.    Манастир Горњак на реци Млави, између Жагубице и Петровца, раније се називао Ждрело, а тек од 18. века назван је Горњаком.

52.    Ова повеља потиче из године 1379. Њен последњи препис нестао је из манастира Горњака за време Другог светског рата, када је нестала и друга повеља дата тада манастиру од стране цара Лазара.

53.    Мошти Св. Григорија у манастиру Орешковици спомиње у првој половини 16. века светогорски прота Гаврило Хиландарац у Житију Св. Нифона II, патријарха Цариградског.

54.    Мошти Св. Григорија Синаита спомињу се у манастиру Војловици код Панчева 1771. године. Пре тога, 1733. године, приликом једног прегледа манастира Горњака од стране егзарха Београдског митрополита, забележено је да у Горњаку постоји "гробница Григорија Синаита". Највероватније је да се радило о преношењу појединих делова моштију Св. Григорија, јер и данас сачуване мошти његове у Горњаку јесу углавном само делови.

55.    Манастир Крипци или Крипецки налази се на дваестак километара од града Пскова; основан је преподобним Савом у петнаестом веку.

56.    Река Черемха находи се у Валдајском округу, протиче кроз пустињу преподобног Нила. До данас постоји у густој шуми црквица и келија преподобнога Нила.

57.    На месту подвига преподобнога Нила јеромонах Герман основао је 1594. године Нилов Столобенски манастир. Чесне мошти преподобнога Нила откривене 27. маја 1667. године.

58.    По свему судећи ово је исти онај преподобни Амун који се празнује 4. октобра.

Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

Св. Марија Египћанка. Животопис ове дивне све титељке написао је св. Софроније патријарх Јерусалимски. Неки Јеромонах, старац Зосима, удаљи се једном уз Часни Пост у зајорданску пустињу за двадесет дана хода. На једном он угледа једно људско биће, суха, нага тела, и косе беле као снег, које нагне бегати од погледа Зосимовог. Старац је дуго трчао, док оно биће не прилеже у једном потоку и не викну: авво Зосиме, прости ми ради Господа, не могу ти се обратити, јер сам жена нага! Тада јој Зосим добаци своју горњу хаљину; она се огрну и јави му се. Устрашен беше старац чувши своје име из уста те жене непознате. После дугог наваљивања његовог жена му исприча своје житије. Она беше рођена у Мисиру, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији, и проведе у разврату пуних 17 година. Гоњена блудним огњем телесним она седе једнога дана на лађу, која пловљаше ка Јерусалиму. Приспев у Свети Град хтеде и она ући у цркву да се поклони Часном крсту, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој, да јој допусти ући и целивати Часни Крст исповедајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто целива крст изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! — Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан, где стиже истог вечера. Сутрадан се причести у манастиру св. Јована и пређе реку. И проживе у пустињи читавих 48 година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога када стајаше на молитви виде је Зосима како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да идуће године донесе јој Причешће на обалу Јордана, а она ће доћи да се причести. Идуће године Зосима дође с Причешћем у вече на обалу Јордана, но чуђаше се, како ће светитељка прећи Јордан. У том виде према месечини, да она дође реци, прекрсти реку, и пође по води као по суху. Кад је причести, она га замоли, да идуће године дође у онај исти поток где су се прво видели. Зосима оде и нађе тело њено мртво на оном месту, и више главе на песку написано: погреби, авво Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се 1 априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу Божествених Тајни. Из овога написа дозна Зосима прво њено име, и друго и страшно чудо, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток, до кога је он морао путовати 20 дана. И тако Зосима сахрани тело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир исприча целу историју њенога живота и чудеса, која је он лично видео од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнице. Св. Марија спомиње се још и пете недеље Часног Поста. Црква је истиче верним у те посне дане као узор покајања. Упокојила се око 530 год.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ

ТАЈНУ цареву добро је чувати, а дела Божја славно је објављивати, - тако рече анђео Рафаил Товиту, пошто му на чудесан начин слепе очи прогледаше (Товит. 12, 7). Јер не чувати цареву тајну, опасно је и убитачно; а ћутке прелазити славна дела Божја, велика је штета за душу. Стога се и ја бојим, вели писац Житија преподобне Марије Египћанке, свети Софроније1[1], патријарх јерусалимски, да оно што је божанско закопам у ћутање. А то ћу учинити, ако не објавим свету повест која је дошла до мене. Не објавим ли је, на мене ће се сручити претња, упућена у Еванђељу лењом слузи, који од Господа доби талант да ради са њим, а он га у земљу закопа. Али нека нико не сумња у ово што пишем, и нека нико не помисли да се усуђујем писати неистину. Сачувај ме Боже, да говорим лажи о светитељима. Но ако буде и таквих читалаца којима ће бити тешко да верују чудесном делу ове повести, нека Господ и према њима буде милостив. Јер они, имајући у виду немоћ људске природе, сматрају да су немогуће чудесне ствари које се говоре о људима. Али треба већ почети повест о овој чудесној ствари која се збила у нашем роду.
У једном палестинском манастиру бејаше неки старац украшен праведношћу и благоразумношћу, који још одмалена беше добро упућен у монашке подвиге. Звао се Зосима. Он све подвиге подвижничког живота прође, и одржа свако правило предато од савршених монаха. А све то чинећи, он никада не пренебреже поучавати се Божјим речима: или лежао, или стајао, или рукама посао обављао, или јео, он никада није престајао славити Бога и поучавати се Божјим речима. Од ранога детинњства у манастиру, он се до педесет треће године добро подвизавао у подвижничким трудовима. Али тада га смутише неке помисли, као да је већ у свему савршен и да му не требају никакве поуке од других. И мишљу говораше у себи: Постоји ли на земљи монах који би ми могао користити и указати ми на неки подвиг који ја нисам извршио? Док је он тако помишљао, јави му се Анђео и рече му: О Зосимо! добро си се подвизавао, колико ти је било могуће као човеку; добро си течење подвижничко прошао, али међу људима нема ни једнога који би показао да је савршен. Има већи подвиг од тога што си ти прошао, али га ти не знаш. Стога, да би сазнао колико још има других путева ка спасењу, изађи из своје земље, као што то учини знаменити патријарх Авраам, и иди у манастир што се налази крај реке Јордана.
Старац одмах поступи по савету Анђела: изађе из манастира у коме је од детињства монаховао, дође на Јордан и обрете указани му од Бога манастир. Закуца на манастирску капију, монах вратар му је отвори, и он каза монаху ко је. Монах извести игумана. Игуман прими Зосиму, и видевши пред собом монаха који сатвори уобичајени монашки поклон и молитву, он га упита: Одакле си, брате? и ради чега си дошао к нама, убогим старцима? Зосима му одговори: Одакле долазим, није потребно рећи; а дошао сам по духовну корист, оче! Јер чух о вама велике и похвалне ствари, које могу душу спријатељити с Богом. Игуман му на то рече: Брате, Бог који једини исцељује немоћи душе, нека тебе и нас научи својој божанској вољи и упути да чинимо све што је корисно. Јер човек човеку не може користити, ако сваки не пази на себе и будна духа не чини оно што је корисно, имајући Бога за свог сарадника. Али, пошто те љубав Христова побуди да видиш нас убоге старце, онда остани код нас, ако си ради тога дошао. И све ће нас нахранити благодаћу Светога Духа Пастир Добри који је душу своју дао за наше искупљење.
Када игуман то рече Зосими, овај му се поклони, измоли у њега молитву и благослов, и рекавши: Амин* остаде у том манастиру. И виде тамо старце који делањем добрих дела и богоразмишљањем сијају, духом горе, Господу служе. У њих беше молитва непрестана, стајање посвуноћно, посао у рукама а псалми у устима. У њих не беше празне речи; а о стицању земаљских доходака и о бризи житејској у њих не беше ни помена. У њих беше једина и непрекидна брига ово: како умртвити своје тело. Храна им беше хлеб и вода. Сваки их је употребљавао по мери љубави Божје у себи.
Видевши то, Зосима извуче веома много духовне користи за себе, предајући се подвигу. Пошто прође доста дана, приближи се свети Велики Пост. Капија манастирска беше стално затворена; отварала се само када би неко од њих манастирским послом ишао ван манастира. Место је било пусто; и не само не-посећивано од других, већ и непознато мирјанима. У манастиру беше обичај, ради кога Бог и доведе тамо Зосиму. Обичај овај: прве недеље Великог Поста презвитер је служио свету литургију, на којој су се сви причешћивали пречистим Телом и Крвљу Христа Бога нашег; потом су помало јели; онда су се опет сабирали у цркву, творили усрдну молитву и многе поклоне, целивали један другог, и сваки је пред игуманом чинио поклон просећи од њега благослов и молитву за претстојећи подвиг; после тога се капија манастирска отварала и сви излазили у пустињу певајући заједно цео двадесет и шести псалам: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога да се бојим? Господ је заштитник живота мог; кога да се страшим? - У манастиру је остајао један или два брата, не да чувају унутрашњу имовину, јер лопови нису имали шта да украду, него да црква не остане без богослужења. И онда су прелазили реку Јордан. Сваки је са собом носио хране колико је могао и хтео, према својој телесној потреби: један је носио мало хлеба, други смокве, трећи урме, четврти расквашено сочиво, а пети ништа, само тело своје и на њему одећу. Ови што нису носили ништа од хране, ако би их потреба тела приморала, хранили су се зељем што расте у пустињи. Прешавши Јордан, они су се разилазили далеко један од другога, и нису знали како се ко пости или како се подвизава. Ако би ко случајно угледао другога, одмах се уклањао на супротну страну. И сваки провођаше време у непрестаној молитви, и врло мало узимаху хране у одређено време. Пошто би тако провели цео Часни Пост, они су се на Цвети враћали у манастир. Сваки се враћао, имајући савест своју за сведока свога труда; и нико није питао другога како се и на који начин подвизавао.
Такав дакле беше устав тога манастира. Тако тада и Зосима по обичају манастирском пређе Јордан, носећи нешто мало хране. Своје молитвено правило вршаше пугујући кроз пустињу; строго га је творио и за време једења, и за време нужде. Врло је мало спавао; обично би ноћу сео на земљу, мало отпочинуо, и онда устајао и настављао свој пут. Желео је да отиде до средине пустиње, надајући се да ће тамо наћи некога од отаца који се тамо подвизава и од њега добити духовне поуке. Пошто је путовао двадесет дана, он се мало заустави, и окренувши се Истоку стаде читати Шести час. Јер се он за време свога путовања, вршећи своје молитвено правило, често заустављао, те појао и чинио метанија, поклоне. Када овог пута стајаше појући, он с десне стране угледа као сенку тела људског. Испрва се уплаши, мислећи да је демонско привиђење, и уздрхта. Али, прекрстивши се, он одагна од себе страх. И када, завршавајући већ своју молитву, погледа на југ, он виде где иде неко нага и црна, од сунца опаљена тела, са белом као снег косом на глави, која је била кратка и досезала до врата. Видевши то, Зосима потрча на ту страну веома обрадован, јер у току тих дана не беше видео људско биће, нити ма какву животињу. А када она прилика издалека угледа Зосиму где иде, сама поче да трчи и бежи у дубину пустиње. Зосима онда као да заборави на своју старост и замореност од пута, трчаше брзо, желећи да стигне ону прилику. И Зосима се показа бржи од бегунца. И када се већ толико ириближи да се глас могао чути, Зосима стаде са сузама викати: Зашто бежиш од мене грешнога старца, слуго истинитога Бога, ради кога у овој пустињи живиш? Причекај мене недостојног и немоћног! причекај ради наде на награду за трудове твоје! Стани, и мени старцу дај молитву твоју и благослов ради Бога који се ни на кога није узгнушао.
Док је ово Зосима говорио са сузама, и већ био близу бегунца, тада се појави један сув поток, и бегунац претрча на другу страну његову. А Зосима уморан, није више могао да трчи, и стаде на овој страни потока, плачући и ридајући још јаче. Тада бегунац с оне стране проговори: Аво Зосимо, опрости ми Господа ради, не могу да изађем пред тебе, јер сам жена, а нага сам. Него ако хоћеш да мени грешној жени даш свој благослов и молитву, баци ми нешто од твоје одеће, да покријем наготу своју, и тако изађем преда те.
Тада Зосиму спопаде трепет и ужас, јер чу где га по имену зове жена, која га никад видела није, нити икада чула за њега, и рече у себи: Да ова жена није прозорљива, не би ми име знала. - И одмах скиде са себе своју горњу хаљину и добаци јој. Она се огрну, изађе преда њ, и рече му: Зашто ти се прохтело, аво Зосимо, да видиш грешну жену? Шта то хоћеш да чујеш од мене, или чему да се научиш, те си толики труд узео на себе? - А он се баци на земљу, просећи од ње благослов. Но и она се исто тако баци на земљу, и тако ничице распрострти мољаху један другог за благослов. И од обојих се чуло само једно: благослови! благослови! - Пошто прође доста времена , рече жена Зосими: Аво Зосимо, ти треба да благословиш и да молитву сатвориш, јер си ти презвитер и много година служиш светом олтару, приносећи Господу дарове Божанских Тајни.
Ове речи још више запрепастише и уплашише Зосиму, и он, гушећи се у сузама и јецајући, испрекидано говораше: О мати духовна! Ти си се Богу приближила, и потпуно си тело своје умртвила. То најбоље показује дар Божји који имаш, јер ме по имену зовеш и знаш да сам презвитер иако ме никада видела ниси. Зато Господа ради благослови ти мене, и твојом савршеном молитвом помоли се за мене јадног!
Она онда попусти на старчево усрдно преклињање, и рече: Благословен Бог који жели спасење душама људским! И пошто Зосима рече: Амин! устадоше обоје са земље. Она онда упита старца: Ради чега си, човече Божји, дошао к мени грешници? Ради чега ти се прохтело да видиш жену која нема никакве врлине? Али тебе је упутила благодат Светога Духа, да учиниш услугу телу моме када буде време. Но реци ми, оче, како сада живе у свету хришћани, како цареви, како свете цркве? Зосима јој одговори: Светим молитвама вашим Бог је подарио чврсти мир. Но услиши молбу недостојног старца, и Господа ради помоли се за сав свет и за мене грешног, да не би ово моје путовање по пустињи било без плода.
Она му на то одговори: Аво Зосимо, ти имаш свештенички чин и теби више доликује да се молиш за мене и за све, јер си за то и рукоположен. Али, пошто смо дужни да творимо послушање, ја ћу поступити по твоме наређењу. Рекавши то, она се окрете к Истоку, и подигавши очи и руке к небу, она се стаде молити тихо, и не чујаху се њене речи. Зосима стајаше у трепету, - као што је касније сам казивао -, гледајући у земљу и ништа не говорећи. И Бога је за сведока призивао, казујући ово: Она се дуго мољаше, и кад ја мало подигох очи са земље и погледах у њу, угледах је где уздигнута један аршин изнад земље стоји на ваздуху и моли се.
Како виде ово, Зосиму спопаде неисказан страх, и он се баци на земљу и, купајући се у сузама, ништа не говораше осим: Господе помилуј! И док тако распрострт лежаше на земљи, старца узнемири мисао, да није ово неко привиђење и дух који се претвара да се моли.
А она се онда окрену старцу, подиже га, и рече му: Аво Зосимо, зашто те помисли смућују и говоре ти да сам ја привиђење и дух, и да се претворно молим? Молим те, оче блажени, буди сигуран у ово: ја сам жена грешница, но светим крштењем ограђена; и нисам привиђење ни дух, већ сам земља, прах и пепео, и заиста тело које никада ништа духовно није помислило. И рекавши то, она осени крсним знаком чело своје, очи, уста и груди .говорећи овако: Аво Зосимо, нека нас Бог избави од лукавога, и од замки његових, јер је тежак рат његов против нас.
Чувши то и видевши, старац паде пред ноге њене, и говораше са сузама: Заклињем те именом Господа нашег Исуса Христа, истинитог Бога, рођеног од Дјеве, ради кога идеш нага, и ради кога си тело своје тако умртвила, немој сакрити од мене житије своје , него ми испричај све, да би обелоданила велика дела Божја. Реци ми Бога ради све, не ради похвале, већ да би мене грешног и недостојног обавестила о себи. А верујем Богу моме, коме живиш, да ме је зато упутио у ову пустињу, да обелодани дела твоја. Ми пак нисмо у стању да се противимо одлукама Божјим. Јер да није било угодно Христу Богу нашем да се дозна за тебе и твоје подвиге, Он те не би показао мени, нити би укрепио на толики пут мене који никада нисам хтео ни могао изаћи из своје келије.
Пошто Зосима изговори то и много других ствари, она га подиже и рече му: Стидим се, оче, да ти причам дела своја. Али, пошто си видео наго тело моје, ја ћу ти обнажити и дела своја, да би дознао коликим је стидом и срамотом испуњена душа моја. Ја ћу ти испричати о себи, не ради неке похвале, као што ти сам рече. Јер чиме се имам похвалити ја која сам била изабрани сасуд ђавола? Но ако станем причати о себи, ти ћеш побећи од мене као што човек бежи од змије, јер ушима нећеш моћи поднети гадости које сам Ја недостојна починила. Али ћу ипак рећи све и нећу ништа прећутати. Само те најпре молим, да не престанеш молити се за мене, да обретем милост на дан Суда. - А старац, жељан да сазна житије њено, непрестано плакаше, јер није могао да заустави сузе. И она стаде причати о себи овако:
Ја сам, оче, рођена у Египту. Када ми је било дванаест година, и родитељи још живи, ја се одрекох њихове љубави и одох у Александрију[2]. И пошто изгубих невиност, ја се одадох неуздржљивом и ненаситом блудничењу. Стид ме је и да мислим о томе, а камоли да говорим много. Ипак ћу ти испричати оно што је најнужније, да би сазнао неуздржљивост тела мог: седамнаест пуних година проведох у разврату, не ради неке зараде или поклона, јер нисам хтела да примам ни од оних који су настојавали. А то сам смислила, да бих само што већи број посетилаца привукла себи, и тако задовољила своју телесну пожуду. Но немој мислити да сам била богата, па зато нисам наплаћивала. Не, ја сам живела у беди, и много пута сам гладна прела кудељу. Неугасиви пожар блудни горео је у мени, и ја сам се стално ваљала у блату блуда. Живећи на такав начин, ја једном у време жетве видех силан мушки свет из Либије[3]и Египта како иде на морско пристаниште. Ја онда упитах некога: Куда ови људи тако журе? И добих одговор: У Јерусалим, да би се на празник Крстовдан, који ће бити кроз неки дан, поклонили часном и животворном Крсту. Ја га онда упитах: Да ли би и мене повели са собом? Он ми одговори: Ако имаш средстава и хране, нико ти неће бранити. Ја му на то рекох: Ја, брате, немам ни средстава ни хране, али ћу ипак поћи и ући с њима у исту лађу, па ће ме они хранити, јер ћу им тело своје дати у најам. А желела сам с њима да путујем, да бих имала што већи број љубитеља готових на моју пожуду. Рекох ти, оче Зосимо, не терај ме да ти причам срамоту своју, јер ме ужас хвата - Господ зна - што речима својим кужим и сам ваздух.
А Зосима, сузама квасећи земљу, одговори јој: Причај Господа ради, причај, о мати моја , и не прекидај тако корисну за мене повест! - И она продужи причати: Тај младић, чувши бестидност мојих гадних речи, насмеја се и оде. А ја бацих преслицу, коју сам тада при себи имала, и похитах к пристаништу морском. Тамо угледах једну групу од десетак младих људи, који ми се учинише погодни за моју похоту, а многи се већ беху укрцали у лађу. И ја, по обичају свом, бестидно банух међу њих и рекох им: Поведите и мене тамо куда идете! Нећу вам бити непријатна! - И додадох још неке ружне речи, на што се сви они стадоше смејати. И видевши моју бестидност, они ме узеше са собом у своју лађу. И лађа крену на пут. А шта се дешавало уз пут за време пловидбе, како да ти причам, човече Божји! који би језик исказао, и који слух поднео, зла дела моја која починих у лађи за то време? Ја сам тада проклетница приморавала на грех и оне који нису хтели. И била сам учитељица и изразивих и неизразивих нечистота, каквима нема примера. Веруј ми, оче, чудим се, како море поднесе оно моје блудничење. И како земља не отвори уста своја и не вргну ме у пакао, мене која сам толике душе увукла у мрежу смрти? Али сматрам да је Бог тражио моје покајање, не желећи смрти грешника већ стрпљиво чекајући обраћење.
Тако допутовах у Јерусалим. И оне дане пре празника проведох у још већим гадостима. Јер ми нису били доста они младићи с којима допутовах, него сам и врло многе друге грађане и странце наводила на грех. А кад дође празник Крстовдан, ја и тада ловљах младе душе. На сам Крстовдан рано изјутра видех како сви хитају у цркву- Пођох и ја. И са другима уђох у притвор црквени. А кад настаде тренутак воздвижења Часнога Крста Господња, постарах се и ја да с народом уђем у цркву, но беше много света и гурњаве, и ја се бедница с великом муком једва приближих к вратима цркве. Али када ступих на праг, задржа ме нека невидљива сила и не даваше ми ући, док сви други несметано уђоше. И тако ја сама остадох у притвору. Но мислећи да ми се то догодило од женске немоћи, ја се опет придружих другим долазницима, и приморавах себе да уђем, али све узалуд, јер чим бих ногу своју грешну ставила на праг, одмах ме је нека неочекивана невидљива сила спречавала, и ја сам се враћала натраг у притвор. И тако сам три-четири пута покушавала, али све узаман, нисам могла да уђем. Уморна, ја од стида и изненађења повукох се и стадох у једном углу притвора црквеног. И када се једва унеколико прибрах, ја запитах себе: Шта је то што ми не да да видим животворно дрво Крста Господњег? Тада се очију срца мог косну светлост спасоносног сазнања: све-тла заповест Господња, која просветљује духовне очи, показа ми да ми тиња дела мојих не да да уђем у цркву. И ја стадох плакати, и ридати, и у груди се ударати, уздишући из дубине срца.
Плачући тако, ја подигох очи и угледах горе на зиду икону Пресвете Богородице у притвору, и стадох јој се молити свом духом, говорећи: О Дјево Владичице, која си Бога Логоса телом родила! знам, потпуно знам да ја, овако нечиста и гадна блудница, нисам достојна ни да погледам на чесну икону твоју, икону Пречисте Приснодјеве Марије, која имаш и тело и душу чисту и неоскврњену. И право је да твоја девствена чистота ненавиди и мрзи мене блудницу. Но пошто сам слушала да је Бог, кога си Ти родила, зато постао човек да зове грешнике на покајање, помози мени усамљеној која ни од кога немам помоћи. Учини, да и мени буде допуштен улаз у цркву, и не лиши ме тога да видим Часно Дрво на коме би телом распет Бог од Тебе рођени, који крв Своју даде за моје искупљење. Нареди, о Владарко! да се и мени отворе врата ради поклоњења божанском Крсту! И Ти ми буди најдостовернији сведок пред Сином Твојим, да никада више нећу тело своје оскврнити блудом, него чим будем видела Свето Дрво Крсно Сина Твог, ја ћу се одрећи света и свега на свету, и одмах ћу отићи онамо куда ме Ти сама, као Посредница мога спасења, будеш упутила.
Рекавши то, и добивши као неко обавештење, ја се, запаљена вером и учвршћена надом на милосрђе Богородице, кренух с места на коме сам стајала и молила се, и опет се придружих онима који су улазили у цркву. И сада ме већ нико није ни задржавао ни спречавао да се приближим вратима на која се улазило у цркву. Али ме беше захватио страх и ужас, те сам сва
дрхтала и тресла се. И кад дођох до врата која ми дотле беху затворена, ја без муке уђох у цркву, и удостојих се видети часно и животворно Дрво Крста, и видех Тајне Божје, и како је Господ готов да прими оне који се кају. И павши на земљу, поклоних се Часноме Крсту, целивах га са страхом, па изађох журећи к мојој Заштитници. И кад дођох пред свету икону моје Посреднице, падох на колена пред Приснодјевом Богородицом, и изрекох ово:
О увек блажена Дјево Владарко Богородице, Ти показујеш на мени своје преблаго човекољубље! Ти се не гнушаш моје недостојне молитве, јер видех славу коју ја блудница заиста нисам била достојна да видим. Хвала Богу који Тебе ради прима покајање грешника! Шта бих још ја грешна имала размишљати или рећи? Већ је време, Владичице, да испуним обећање које Ти дадох као Посредници: ево, упути ме сада куда хоћеш! и буди ми од сада учитељица спасења, водећи ме путем покајања!
Када ово изговорих, чух глас где ми издалека довикује: Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! - А ја чувши овај глас, и уверена да је мени упућен, са сузама завапих ка икони Богородице: Владичице, Владичице Богородице, не остави ме!
И пошто тако завапих, ја изиђох из притвора црквеног, и стадох ићи врло брзо. Док сам тако журила, неко ме виде и даде ми три новчића, рекавши ми: Прими ово, мати! - Ја узех и купих за њих три хлеба. И упитах хлебопродавца: Који пут води на Јордан? Он ми показа, и ја кренух хитајући и сузе ронећи. А када дан би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и причестих се пречистим и животворним Тајнама Христовим. После тога поједох половину од једнога хлеба, па се напих воде из Јордана, и онда легох на земљу, и преноћих одмарајући се. А кад зора заруди, нађох мали чамац, превезох се на ону страну Јордана, и опет се помолих Путовођи мом - Пресветој Богородици, да ме упути куда она хоће. И ја дођох у ову пустињу. И од тада до данас обитавам овде, чекајући Бога који ме спасава од малодушности и буре, јер се Њему обраћам.
Зосима је онда упита: Колико има година, госпођо моја, откако си се настанила у пустињи? Она одговори: четрдесет и седам година је, откако изиђох из Светога Града. Упита је Зосима: Чиме си се хранила, госпођо моја? Она одговори: Кад сам прешла Јордан имала сам два и по хлеба. Они се постепено сасушише и скаменише. Ја сам их неколико година по мало јела, док их не поједох. Зосима је онда упита: Како си толико време провела, јеси ли била у опасности, је ли те смућивала нека непријатељска сила? Она одговори: Поставио си ми питање, аво Зосимо, на које се плашим да одговарам- Јер ако будем набрајала многобројне опасности које сам поднела, и љуте помисли које су ме смућивале, бојим се да ме оне опет не захвате. На то јој Зосима рече: Госпођо моја, немој изостављати ништа, јер сам те баш то молио да ми све потанко испричаш. Она му онда рече: Веруј ми, аво Зосимо, седамнаест година проведох у овој пустињи борећи се са мојим безумним жељама као са љутим зверовима. Јер када бих почела да једем, желела сам меса и рибе, којима сам се у Египту хранила. А желела сам и своје омиљено пиће: вино, јер сам много вина пила док сам у свету била. Овде пак, ни воде нисам имала, те ме је силна жеђ сагоревала, и ја сам страшно патила. Понекад ме је морила жеља за развратним песмама, и приморавала ме да певам песме демонске, на које сам била навикла. Но у таквим случајевима, ја сам ударала у плач и била се у груди, сећајући се завета које дадох долазећи у ову пустињу, а мишљу сам се преносила пред икону Пресвете Богородице, моје Посреднице, и пред њом плакала молећи је да одагна од мене помисли које тако смућују бедну душу моју. И пошто бих дуго плакала и у груди се искрено ударала, светлост би ме са свих страна обасјала и спокојство завладало мојим бићем. А шта тек да ти причам о блудним помислима које су ме спопадале? Аво, опрости: огањ се запаљивао у страсном срцу мом, и сву ме захватао, и на жељено телесно сједињење приморавао. Но када ме је таква помисао нападала, ја сам се бацала на земљу и сузама се заливала, замишљајући себе како стојим пред мојом Посредницом, и она осуђује мој преступ и указује ми на грозне муке. И нисам се дизала са земље дан и ноћ, док ме она слатка светлост не би обасјала и смућујуће ме помисли одагнала- А очи сам своје упирала у моју Посредницу, молећи је непрестано да буде у помоћи мени бедној на пучини пустиње. И заиста, Она ми је била Помоћница, и у покајању Сатрудница. И тако проведох седамнаест година, подносећи безбројне муке. Од тада па све до данас Помоћница моја Богородица руководи ме у свему и за све.
Зосима је онда упита: Није ли ти више била потребна храна и одећа? Она одговори: Пошто поједох оне хлебове, ја сам се седамнаест година хранила зељем које се налази у овој пустињи. А одећа са којом сам прешла Јордан, од овешталости се распаде, те сам велике муке имала зими од мраза, лети од жеге. Зими сам се много пута премрла тресла и дрхтала од хладноће, н падала на земљу као мртва, и непомично лежала. Борила сам се са многим и различним невољама и неизмерним искушењима. А од тада до данас разноврсна сила Божја сачува грешну душу моју и ништавно тело моје. Јер размишљајући само од каквих ме зала избави Господ, ја стекох непотрошиву храну: наду спасења мог. И ја се храним и покривам речју Божјом, која држи све и сва: јер не живи човек о самом хлебу; него о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4). И они који немаху заклона, у камење се обукоше, пошто свукоше са себе одећу греха (ср. Јова 24, 8).
А кад Зосима чу како се она позива на Мојсија и на пророке и на псалме, он је упита: Где си се, госпођо, учила псалмима и другим Књигама? А она, осмехујући се, одговори: Веруј, човече, од како пређох Јордан, ја не видех другог човека осим твога лица данас. А не видех ни звера, нити коју другу животињу- Књигама се никад нисам учила, нити чула другог где чита или пева, него реч Божја жива и делатна учи човека знању. Ето, овим завршавам повест о себи. А сада те заклињем оваплоћењем Бога Логоса да се молиш за мене блудницу.
Када она то изговори, и заврши своје казивање, старац похита да јој се поклони, и са сузама повика: Благословен Бог који твори велике и страшне, славне и дивне и неисказане ствари, којима нема броја' Благословен Бог који ми показа шта дарује онима који Га се боје! Заиста, не остављаш оне који Тебе траже, Господе! - А она ухвати старца и не допусти му да јој направи велики поклон, метаније, и рече му: Заклињем те, оче, Исусом Христом Богом Спаситељем нашим, да ништа од овога што си чуо од мене не кажеш никоме, док ме Бог не узме са земље. А сада, пођи с миром, а догодине ћеш ме опет видети, благодарећи благодати Божјој која нас чува. Но Господа ради испуни ми ову молбу: идуће године у Пост не прелази Јордан, као што је то пропис вашег манастира.
Чувши то, Зосима се дивљаше како она зна и поредак у његовом манастиру. И ништа друго не говораше осим: Слава Богу који даје велике ствари онима који Га љубе! А она му рече: Остани дакле, аво, као што ти кажем, у манастиру, јер и када би хтео да изађеш нећеш моћи. А на свети Велики Четвртак, у време Тајне Вечере Христове, узми у свети сасуд животворно Тело и Крв Христа Бога нашег, па дођи на ону страну Јордана близу оног насеља, и причекај ме, ја ћу доћи да ме причестиш Животворним Дарима, јер се досада нисам причестила откако се причестих у цркви светога Претече пред прелазак преко Јордана. А сада свим срцем желим да се причестим, па те молим: не презри моју молбу, већ ми на сваки начин донеси животворне Божанске Тајне да се причестим у време када Господ своје ученике учини причасницима Божанствене Вечере. А Јовану, игуману манастира у коме живиш, реци: Пази на себе и на своје стадо, јер се тамо чине неке ствари које треба исправити. Али хоћу да му то кажеш не сада, него када ти Господ нареди.
Рекавши то, и испросивши од старца молитву за себе, она оде у унутрашњу пустињу. А Зосима, поклонивши се до земље, целива место где стајаху стопала ногу њених, славећи Бога. И врати се, величајући и благосиљајући Христа Бога нашег. Прешавши ону пустињу, он стиже у манастир у одређени дан, тојест на Цвети. И те године оћута оно што виде, и никоме не смеде рећи. А у себи мољаше Бога да му опет покаже оно жељено лице. И туговаше и сетоваше помишљајући како је дугачка година, и хтео је да то време прође брзо као један дан.
А кад се приближи прва недеља светог Великог Поста, сва се братија припремише, и по манастирском обичају сатворивши молитву, сви певајући изиђоше у пустињу. Али Зосима, пошто се разболе, би приморан да остане у манастиру. И опомену се како му она преподобна рече да, и ако буде хтео, неће моћи изаћи из манастира. Но после не много дана он оздрави, и борављаше у манастиру. А кад се братија вратише из пустиње, и приближи се Велики Четвртак, Зосима учини по завештању: метну у малу чашу Свето Причешће, пречисто Тело и Крв Христа Бога нашег, па то стави у корпу. Осим тога узе мало сувих смокава и урми, и мало сочива расквашена у води, и касно увече оде на уговорено место, и седе на обали Јордана чекајући преподобну. Иако светитељке дуго немаше, Зосима не задрема већ неуморно гледаше ка пустињи, очекујући да угледа оно што је свесрдно желео. И седећи тако, старац говораше у себи: Да је моја недостојност не спречи да дође, или је већ долазила и вратила се пошто ме није нашла? Тако размишљајући старац уздахну и заплака, па подигавши очи к небу мољаше Бога говорећи: Господе, не лиши ме да поново видим оно лице које си ме удостојио видети, да не бих отишао празан, носећи грехе своје на осуду своју. - Пошто се тако са сузама помоли, он опет стаде размишљати у себи: Шта ће бити ако и дође, јер чамца нема? Како ће прећи Јордан и доћи к мени недостојном? Тешко мојој недостојности! Тешко мени, ако будем лишен таквог добра!
Док старац тако премишљаше, гле, појави се преподобна и застаде на оној страни реке откуда је долазила. Зосима устаде сав радостан и весео, хвалећи Бога. Али га опет стаде мучити мисао, како ће она прећи Јордан. Утом он виде, јер ноћ беше пуна месечине, како она осени крсним знаком Јордан, и пође по води, и ходећи поврх воде иђаше к њему. Он хтеде да јој се поклони, но светитељка му, још идући по води, забрани говорећи: Шта то чиниш, аво, ти - свештеник, па још носиш Божанске Тајне! - И он је послуша. А кад она сиђе с воде, рече старцу: Благослови, оче, благослови! А он одговарајући јој с трепетом, рече: Заиста је Бог истинит, обећавши да ће уподобити Себи оне који очишћују себе по моћи својој. Слава Теби, Христе Боже наш, што си ми преко ове слушкиње Своје показао ко-лико сам далеко од правог савршенства-
Кад он то изговори, она га замоли да прочита Символ свете вере: Вјерују во јединаго Бога, и Молитву Господњу: Оче наш, иже јеси на небесјех. И кад он то учини, светитељка се причести пречистим и животворним Тајнама Христовим, и по обичају целива старца. Затим, подигавши руке к небу, она уз-дахну, заплака и завапи; Сада отпусти с миром слушкињу Своју, Господе, јер очи моје видеше спасење Твоје! - И онда се обрати старцу: Опрости, аво Зосимо, молим те испуни ми још једну жељу: Иди сада у свој манастир, чуван Божјим миром, а идуће године доћи опет на онај поток где првипут разговарасмо. Доћи, молим те, дођи ради Господа, и опет ћеш ме видети, као што хоће Господ. - А он јој на то рече: Желео бих, ако је могуће, да идем за тобом и гледам твоје чесно лице. Но молим те, испуни мени старцу ову једину молбу: узми мало од хране што донесох овамо. И рекавши то, понуди јој оно што беше донео у корпи. Она прстима узе три зрна сочива, метну их у уста, и рече: Доста је ово благодати духовној која чува неоскврњену природу душе. - И опет се обрати старцу: Моли Господа за мене, оче мој, моли, спомињући свагда мене бедницу! А он се поклони пред ногама њеним, и мољаше је да се моли Богу за Цркву и за цареве и за њега. Ово измоливши од ње са сузама, остави је да иде, а сам јецаше и ридаше; јер не смејаше је дуго задржавати, иако је желео, пошто је она незадржљиво хтела да иде. И она, осенивши опет Јордан крсним знаком, пређе га идући поврх воде, као и првипут. Онда се старац врати, обузет радошћу и страхом великим. Усто кораше себе и жаљаше што не дознаде име преподобне. Али се утеши надом да ће га дознати идуће године.
Пошто прође година дана, Зосима крену опет у пустињу, испунивши претходно све по обичају, и хиташе оном чудесном створењу. После дугог путовања пустињом он примети неке знаке који су му показивали да је место које тражи ту негде, у близини. И он се осврташе час десно час лево, тражећи очима светитељку. Али кад виде да се она ни откуда не појављује, грунуше му сузе, и подигавши очи к небу он се мољаше Богу, говорећи: Покажи ми, Господе, своје неукрадљиво благо, које си сакрио у овој пустињи! покажи ми анђела у телу, са којим није достојан да се упореди сав свет. - Тако се молећи, он стиже до потока, и заставши крај њега он на источној страни виде преподобну где лежи мртва, са прекрштеним рукама на грудима и са лицем окренутим Истоку. Он јој притрча, и сузама својим стаде умивати ноге блаженој, јер се не усуђиваше коснути се неког другог дела њеног тела. И пошто је много плакао, и потребне псалме нзговорио, он изврши и опело. И упита себе: Да ли да сахраним тело преподобне? Еда ли ће то бити пријатно блаженој? И док тако он у мислима питаше себе, он угледа више њене главе написано ово: Погреби, аво Зосимо, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху! Моли Господа за мене, преставила сам се првог априла, у саму ноћ спасоносног страдања Христовог по причешћу Божанственим Тајнама.[4]
Прочитавши овај напис, старац се прво упита, ко је то написао. Јер, она, као што му беше казала, није знала писати. Али се веома обрадова што дознаде име преподобној. А дознаде и то, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток, до кога је он морао путовати двадесет дана, и одмах отишла к Богу. Славећи Бога и сузама квасећи земљу и тело преподобне, старац рече себи: Време је, старче Зосимо, да извршиш што ти је наређено. Али како ћеш гроб ископати кад ништа немаш у рукама? - И рекавши то, он угледа недалеко једну малу мотку, узе је и стаде њоме копати. Али земља беше сува, и копајући старац се знојаше и презнојаваше, но ништа не могаде учинити. И уздахнувши јако из дубине срца, он угледа огромног лава где стоји крај преподобне Марије и лиже јој ноге. То га силно уплаши, нарочито када се опомену како му блажена рече како никада није видела зверове. Но прекрстивши се, старац поверова да ће га покојница силом својом сачувати неповређена. Утом се лав стаде кротко приближавати старцу, умиљавајући се и као поздрављајући га. Зосима онда рече лаву: Лаве, пошто ми велика покојница нареди да сахраним тело њено, а ја сам стар и не могу да ископам гроб, нити имам потребну направу за копање; усто је и мој манастир врло далеко те не бих могао да се вратим брзо са алатом, онда ископај ти гроб својим шапама, да предамо земљи тело преподобне.
Чим лав то чу, одмах предњим ногама ископа рупу толику да у њу може стати тело блажене. А старац поново сузама зали ноге преподобној, и много јој се мољаше да се моли за све- И сахрани тело њено са оном подераном хаљином коју јој он добаци кад је први пут срете. Затим отидоше оба: лав се као овца кротко удаљи у унутрашњу пустињу, а Зосима се врати манастиру свом, благосиљајући и славећи Христа Бога нашег.
Дошавши у манастир, Зосима исприча свима монасима све о преподобној Марији, не прећутавши ништа што виде, и што чу од ње. И сви се дивљаху слушајући велика дела Божја. И са страхом, вером и љубављу стадоше творити спомен и празновати дан престављења преподобне Марије. А игуман Јован, по речи преподобне, нађе неке којима је била потребна поправка, и помоћу Божјом он их поправи.
Зосима проведе свој живот богоугодно, и кад му би близу сто година сконча у манастиру свој привремени живот, и оде у вечни ка Господу[5]. И монаси тога манастира чуваху ову повест о преподобној Марији, али је једни другима казиваху на општу корист свима слушаоцима. Само је нису стављали на хартију. А ја, вели свети Софроније, записах ту повест од њих. Ако су пак неки други боље записали житије преподобне Марије, ја још нисам о томе сазнао. Но и ја, како сам могао према својим моћима, записах ово житије држећи се само истините повести-А Бог који твори дивна чудеса и великим уздарјима узвраћа онима који Му прибегавају с вером, нека да награду онима који с коришћу читају ову повест, и онима који је слушају, и ономе који се потрудио да је запише; и нека их удостоји благог удела ове блажене Марије са свима који су Му од памтивека угодили богомислијем и трудовима. А одајмо и ми хвалу Богу, Цару Вечноме, да нас удостоји да и ми обретемо милост у дан Суда у Христу Исусу Господу нашем, коме приличи свака слава, част и моћ и поклоњење, са Оцем и пресветим и животворним Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.




________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Свети Софроније, патријарх Јерусалимски (634-638. год.), чувен по светости и учености, празнује се 11. марта.
2. Александрија - знаменити град, основан Александром Македонским на обали Средоземног мора, крај ушћа реке Нила.
3. Либија - покрајина у Северној Африци.
4. Преподобна Марија упокојила се 522. године
5. Преподобни Зосим преставио се у првој половини шестога века. Спомен његов слави се 4. априла.

 

 

Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког 

 

1. Свештеномученик Теодот, епископ киринијски, на острву Кипру. Због своје мудрости и добродетељи би изабран за епископа и управљао црквом Божјом с љубављу и ревношћу. Но када наста гоњење на хришћане у време опакога цара Ликинија, овај Божји човек би изведен на суд и стављен на многе муке. Када га мучитељ Савин саветоваше да се одрекне Христа и поклони идолима незнабожачким, одврати му Теодот: "Кад би ти знао доброту Бога мојега, на кога се ја надам, да ће ме због ових кратковремених мука удостојити вечнога живота и ти би пожелео да за њега пострадаш овако као ја". Удараху му клинце у тело, а он се мољаше Богу с благодарношћу; па мислећи да му је крај близу, саветоваше и поучаваше хришћане који беху око њега. Но по Божјем Промислу у то време објави цар Константин слободу хришћанима и нареди да се пусте сви који су под судом ради Христа. Тада и овај светитељ би ослобођен, поврати се онако измучен на свој положај у Киринију, и поживе још две године. По том се упокоји у Господу, коме је верно служио и за кога је много пострадао. Сконча свој земни живот 302. године и пресели се у дворе Господње.

2. Свети мученик Троадије. Као младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријски виде га у визији како храбро подношаше муке за Христа све док не би убијен. И виде му душу, која кад се растави од тела, радосно хиташе к небу. Пострада и прослави се свети Троадије у III веку.

3. Четири стотине и четрдесет мученика. Четири стотине и четрдесет мученика, који бише убијени од Лонгобарда у Италији око 579. године. О њима пише свети Григорије Двојеслов. На једном месту бише посечени њих четрдесет, а на другом других четири стотине, сви због тога што нису хтели јести од идолске жртве, а осим тога ових четири стотине још и зато што нису хтели, по обичају незнабожних Лонгобарда, играти око козје главе, принете демонима на жртву од стране незнабожаца.

4. Преподобни Агатон. Преподобни Агатон, велики мисирски подвижник из V века. Савременик светог Макарија и ученик светог Лота. Старао се испунити све заповести Божје. Неко од братије похвали му један ножић, којим је секао пруће за котарице. Чувши похвалу светитељ с радошћу пружи томе брату ножић на дар. Још је говорио свети Агатон: "За мене би било задовољство кад бих могао узети себи тело некога губавца, а њему дати моје". Није ли то савршена љубав?

5. Света мученица Евталија. Ова Евталија света беше девица из Сицилије, и имаше мајку с истим именом, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици Агфеј, Филаделф и Кирил (в. 10. мај) и рекну јој да ће оздравити, само и једино ако се крсти у име Господа Исуса Христа. Евталија поверује у Христа, крсти се и, ваистину, оздрави. Видећи то чудо, и њена се ћерка крсти. Сермилијан, пак, поче исмевати мајку и сестру због вере Христове, потом и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши, јер јој милији беше Христос од брата, и рече Сермилијану: "Хришћанка сам и не бојим се умрети". Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскрнави. Но када слуга нападе св. Евталију, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо, но оста тврда срца. Он појури за сестром, ухвати је и главу јој одсече, слично Каину. Тако света девица Евталија овенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа, да је Он донео мач међу људе, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (Мт 10, 34-35).

 

 

 

 

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског 

 

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОДОТА, епископа Киринијског

НА острву Кипру постоји град Киринија[1] У њему је епископовао свети свештеномученик Теодот. Рођен у Галати [2] од хришћанских родитеља, он доби књижевно образовање. Измлада мудар и врлинаст, он дође на острво Кипар, и учаше незнабошце да оставе заблуду и обману идолопоклоничку, а да верују у Христа, истинитог Бога. И он проповеђу речи Божје одврати многе од незнабожачког безбожништва и изведе на пут спасења. Због тога би изабран за епископа у кипарском граду Киринији. Но када наста гоњење на хришћане у време безбожнога цара Ликинија[3] и кипарскога кнеза Савина, зажеле свети Теодот да буде мучен за Христа. И он смело осуђиваше незнабошце, изобличавајући њихову заблуду, а проповедајући Христа Бога.

Чу за то кнез Савин, па нареди да ухвате Теодота и доведу ма мучење. Сазнавши за то кнежево наређење, архијереј Божји не хтеде чекати да дођу по њега, већ одмах сам оде кнезу, изађе иред њега, и рече: Ја сам кога иштеш. Не сакрих се од тебе, нити сам силом доведен, него добровољно дођох да проповедам Христа Бога мог - истину, коју не треба крити већ објављивати. А изобличићу ништавност и немоћ вашег безбожја. Но није потребно много доказивати вашу немоћ. Та ви сте све незнабошце града и сву војску кренули због једног хришћанина. То показује да сте немоћни, и плашљивији од жаба. Боје се демони једнога човека, јер је слуга Христов, и труде се да вам он не измакне из ваших крвничких руку, и поведе борбу против њих, и победи њихову немоћ, придобивши оне који им служе и имају празно уздање у њих.

Не подносећи такво изобличавање, кнез нареди да светитеља немилице бију сировим жилама. Бијен врло дуго, он давидовски говораше: По леђима мојим ораше грешници, наставише безакоње своје (Пс. 128, 3). А када слуге престаше да бију мученика, кнез му рече: Видиш шта ти донесе твоје причање и дрскост. Светитељ одговори: Када би очи душе твоје биле просветљене, ја бих ти показао шта ми донесе моје јунаштво које ти називаш дрскошћу. Али, пошто си слеп, због тога не можеш да видиш блага која ме очекују. Но од свега тога схвати бар то да ја, загледан у небеске награде уготовљене Христовим мученицима, остајем за време мучења непомичан, и не осећам муке. Јер моје духовно весеље у Богу надвлађује све телесне болове.

Кнез Савин рече: Гордиш се, Теодоте, и обмањујеш слушаоце, али мене не можеш обманути својим речима, јер ћу ја тело твоје дотле ударати на муке, док не будеш исповедио власт богова наших. Светитељ одговори: Ударај ме на какве хоћеш муке, скупи сву своју крвничку силу против тела мог, и тек ћеш онда сазнати силу војника Христовог, и видети ко је јачи: моји мучитељи или ја мучени. Кнез на то рече: Не знаш ли да ми царска наређења дају овлашћење, да ти тело ранама издробим и потпуно те уништим? Светитељ одговори: Ја таквоме служим Богу, који ме начини од царева царскијим и од кнезова силнијим. Због тога сада говорим теби као робу, и сматрам те беднијим од сваког заробљеника. Не марим ни од каквих мучења с помоћу Бога мог, који нас је научио да сву житејску љубав сматрамо као сено и плеву и ђубре. Не мисли, дакле, да ћеш ме уплашити својим надменим и грозним претњама. Хвалиш се да имаш власт над телом мојим. Но такву власт имају и разбојници што по пустињама живе. Јер кад некога ухвате на путу, муче га по својој вољи. И ти сада сматраш себе за веома моћна човека, уздајући се у свој безакони мач, јер си своју закониту власт претворио у насиље: блудницама и човекоубицама опрашташ, а казну коју они заслужују преносиш на невине побожне људе.

Кнез се на то силно разгневи, и нареди да мученика нага вежу за дрво мучења, па му онда оштрим гвозденим справама стружу ребра. А страдалник Христов, немилосрдно струган, трпећи болове, мољаше се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Створитељу васцеле видљиве и невидљиве твари, Ти си смрт заробио, ад разрушио, на крсту поглаварства и власти преиоподње умртвио и кнеза овога света изобличио, а светим апостолима Својим вишњу силу подарио и од напасти их сачувао; Ти си некада дечаку Давиду победу над џином Голијатом даровао, и у вавилонској пећи пламен обуздао да не нашкоди телима светих Младића Твојих, хладном росом огањ расхладивши; Ти и мене укрепи у овим мукама, јер знаш људску немоћ, снага наша је немоћнија од паучине, и сила наша слабија од краткотрајног цвета. Дај славу имену Твом, Господе, и подај силу немоћи мојој, а развеј силу оних што устају на свету паству Твоју, да увиди цела земља да си Ти једини Бог вишњи који даје онагу и силу онима што се у Тебе уздају. - Док се светитељ тако мољаше, крволочне слуге му толико остругаше тело, да су се кости виделе. Затим нареди кнез да га скину с мучилишта и одведу у тамницу.

Вођен у тамницу, светитељ викаше кроз град говорећи: Ви који ме видите где овако страдам, схватите да ја страдам не без наде, јер у Христа Бога постоји награда за мученичке патње, коју и ја очекујем. Када пролазни цар земаљски одликује и награђује своје војнике који се за њега јуначки и храбро боре и проливају крв своју, а славно пале у борби слави по књигама и овековечује изображавајући ликове њихове, утолико више наш Подвигостројитељ, Вечни Цар небески, своје војнике и подвижнике одликује и награђује у овом животу, а при васкрсењу учиниће их наследницима царства Свога. То сведоче чесне мошти светих Мученика који су се раније подвизавали, јер их побожно поштују сви благоверни и сматрају их драгоценијима од свих ствари и скупоценијима од свих богатстава на земљи. И тим поштовањем које им се одаје на земљи, изображава се поштовање и слава које душама Мученика одају на небу Бог и Анђели Његови.

То и многе друге ствари говораше светитељ, док је сав народ ишао за њим до тамнице. У тамници остаде пет дана, па га кнез опет изведе преда се на суд. И рече кнез мученику: Ја држим да није потребно да те још мучим, да би се уразумио. Доста ти је оно прво мучење. Ти си искусио сву страхоту његову, зато пристани да се поклониш боговима нашим, ако не желиш да се оно понови. Останеш ли упоран, примораћеш ме да те ставим на најтеже муке. Послушај ме, да би се спасао тих мука.

Свети Теодот му одговори: Ти не схваташ, бедниче, да иако се распаде тело моје од мучења и иструлеше ребра моја од рана, ипак и сада храбро дођох, и готов сам да претрпим све што ми будеш урадио, док не скончам подвиг течења свог, да бих од Господа мог Исуса Христа примио спремљени ми венац правде.

Кнез рече: Не спомињи овде распетога, јер скврнавиш ову судницу. Свети Теодот одговори: Безумниче и погани прљавко, ти сматраш да не скврнавиш ово место помињући своје погане н свескверне богове, а кад ја помињем пречистог Господара мог, Христа цара и Господа свих, теби је тешко да слушаш, и хулиш, и жалиш се да се судница твоја тобож окврнави спомињањем имена Христова. Ти не можеш да слушаш страшно име Христово, јер те мука спопада чим се помене пречисто име његово. Тако су и ђаволи, које ви поштујете, патили, и нису могли да подносе муке које су их спопадале од појаве Христове, те су вапијали: Шта је теби до нас, Исусе Назарећанине? дошао си пре времена да нас мучиш (Мк. 1, 24; Мт. 8, 29). Није дакле чудо што и ти не подносиш име Христово, јер си сродан ђаволима, служећи им од прадедова својих, и подражавајући их.

Кнез Савин рече: Држао сам да ћеш бити кроткији после првог мучења, и да ћеш ме послушати, јер те призивам спасењу, али ти си постао гори. Но пошто се и даље препиреш с нама, и вараш срце своје као да за Христа трпиш, то ћу те ја ставити на неку нову муку, и савладаћу те, и показаћу да ти ништа неће помоћи твоја нада на Христа. Јер ти неће помоћи та варалица, у кога уздајући се ти срљаш у муке.

А свети мученик одговори: Када бих ја трпео ово ради човека, био бих беднији од вас безбожника, и не бих имао никакву светлу наду на будући живот. И не бих могао до краја поднети толика мучења, да моје очи нису уперене на небеско царство, у коме се сврх заслуга добија велика награда од Христа, истинитог Бога. Шта дакле? Да не претрпим ли веће муке помоћу Христовом, ради обећаних вечних блага? Види у мени помоћ Христову, и увери се да се у Њега уздам. Јер, покриван Његавом божанском руком, ја се не бојим твојих мука. И никакво ми страдање није тешко. Ако земљано тело и одстрадава своје, али ум, утврђен у Богу, остаје непоколебљив.

Тада кнез Савин нареди да се донесе гвоздени кревет, пружи по њему светитељ, и наложи ватра под креветом. А када страдалник претрпе и ову муку, удиви се кнез, и упита га: Откуда у вас хришћана толико немилосрђе? Како се можете смиловати на другога, када нећете да се смилујете на себе? или како можете имати милосрђа за другог, кад га немате за себе?

Свети Теодот одговори: Не знаш природу човекољубља, а говориш о милосрђу. Онда ћу ти изразити благодарност, када ме осудиш на смрт, и тако пошаљеш из овог пролазног живота у небеско царство. У ствари, ти желиш да ме узвисиш: јер што ме више мучиш, ти ми израђујеш већу награду. Ако хоћеш да покажеш милосрђе према мени, онда ме преко разних мука отпусти из овог живота. Стави ме овде на велике муке, да бих тамо добио венац правде. Измучи ме до смрти, да савршен подвижник отидем и Подвигостројитељу моме - Христу, како би ме сви свети Анђели примили радујући се и веселећи се.

Кнез рече: Ја ћу те начинити савршеним подвижником, када будем измислио друге, најстрашније муке за тебе. На то мученик Христов одговори: Када би ти знао доброту Бога мог, у кога се ја надам, да ће ме због ових краткротрајних мука удостојити вечнога живота, ти би и сам пожелео да пострадаш за Њега овако као што ја страдам. Али, пошто вам ђаволи, које ви поштујете, окаменише срца, те се ничему после овог живота не надате, због тога упадосте у сујету овога света, и временско и пролазно претпостављате вечном.

Чувши то, кнез се зачуди и рече: Говораху ми неки за тебе да си простак, а ја сада видим да си ти велики препредењак. Свети Теодот одговори: Када Христос у мени говори, који ми говорници могу противустати? Знај дакле, да су ти истину казали они који ти рекоше за мене да сам простак. Но благодат Христа мог која се подвизава самном, она ме учи шта да говорим, она ме укрепљује да и муке трпим, олакшавајући ми болове за време мучења.

Кнез рече: Нећу те штедети, Теодоте. Светитељ одговори: Чини што хоћеш, јер сам ја на то готов. Тада кнез Савин нареди да му клинце забију у ноге, и да га онда војници гоне. И када му клинце забијаху у ноге, он, подигавши руке своје к небу, говораше: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што си ме недостојног удостојио да будем заједничар страдања Твојих. Откуда мени одбаченоме да дође толика благодат Твоја? Ево, већ као да на небо узиђох. Благодарим Ти, Спаситељу мој, што си ме избавио од гонитеља душе моје! Нека се, Господе Христе, име Твоје прослави у телу мом, јер си Ти живот мени, Сине Божји, и умрети за Тебе - добит је за мене. Препоручујем Ти оне што страдају ради имена Твог. Буди им помоћник! И нареди овој бури да престане. Растерај оне што устају на свету Цркву Твоју, да би Те у миру прослављали људи Твоји вавек.

Онда присутним хришћанима рече: Браћо, мој се подвиг завршава, и близу је венац, залог правде моје, који ће ми дати Исус Христос. Он би распет мене ради, а ја тело своје дадох на муке Њега ради; Он умре мене ради, да ме избави од трулежи, а ја умирем Њега ради, да се удостојим Његовог царства. О велике благодати Христове! јер за краткотрајно страдање Њега ради Он узвраћа неисказаним благом неизмерно више: страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 18).

И тако, поткован клинцима, свети Теодот трчаше путем гоњен од војника. А многи од незнабожаца, видећи такво трпљење његово, и слушајући слатке речи његове, вероваше у Христа, и јавно се ругаху поганим идолима, и мучитеља укораваху, а име Христово прослављаху. Сазнавши за то, кнез Савин нареди да светитеља опет вргну у тамницу, да не би, рече, својим чаробњачким учењем обмањивао народ. И договараше се кнез са својим доглавницима, којом би смрћу погубио мученика.

Пошто прође много дана, ране светог Теодота почеше гнојити. И сви благоверни хришћани долажаху, те чистим платном отираху ране његове. Потом, пошто Константин Велики силом Крста победи Максенција и објави слободу свима хришћанима, стиже наређење од њега да престане гоњење хришћана и да се пусте сви који су под судом ради Христа. Чувши за то, свети Теодот се веома ожалости што ће бити пуштен, јер је желео да у мукама умре за Христа. А кад би пуштен, поврати се онако измучен на свој положај у Киринију, и би на престолу свом још две године. Потом усну у Господу, 320 године, и двоструки венац, светитељства и мучеништва, доби нз деснице Христа Господа, који увенчава своје подвижнике у вечној слави, које нека се и ми удостојимо молитвама светог свештеномученика Теодота, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТРОАДИЈА и осталих са њим

СВЕТИ мученик Троадије као младић пострада за Христа. Григорије Неокесаријоки[4] виде га у визији како пострада за Христа док се скривао од гоњења у једној дивљој гори.Јер једном приликом, обављајући своје уобичајене молитве, свети Григорије паде у екстазу и, веома узнемирен, остаде дуго непомичан и ћутећи као да посматра неки дирљив призор. После прилично времена њему се лице засија и озари радошћу, и он стаде громко благодарити Богу и појати слављеничку песму, говорећи: Благословен Господ, који нас не даде зубима њиховим да нас растржу! (Пс. 123, 6). А ђакон га његов упита: Шта је разлог, оче, оваквој промени твојој: малочас си био узнемирен, а сада си радостан? Светитељ одговори: Чедо, имадох дивно виђење: један младић бораше се са огромним ђаволом и, надвладавши га, тресну га о земљу, и победи га. - Ђакон пак не разумеде ове речи. Стога му светитељ опет рече: Малочас један хришћанин младић, по имену Троадије, би изведен на суд пред мучитеља, и после многих тешких мука за Христа убијен, и сада хита к небу ликујући. Ја упочетку бејах узнемирен, јер сам се бојао да га муке не савладају и он се одрекне Христа. Али он доврши подвиг мучеништва, и сада га видим где хита к небу радујући се. Слушајући то, ђакон се дивљаше, како светитељ види као близу оно што се на великој даљини догађа. - Свети Троадије пострада за време цара Декија (249-251 г.).

 

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕВТАЛИЈЕ

ОВА Евталија света беше девица из Сицилије, и имаше мајку с истим именом, и брата Сермилијана. Сви беху некрштени и незнабожни. Стара Евталија боловаше од течења крви. У сну јаве јој се свети мученици: Алфеј, Филаделф и Киприн (в. 10 мај), и рекну јој, да ће оздравити само и једино ако се крсти у име Гоопода Исуса Христа. Евталија поверује у Христа, крсти се, и ваистину оздрави. Видећи то чудо и њена се ћерка крсти. Сермилијан пак поче исмевати мајку и сестру због вере Христове, по том и претити. Мајка се уплаши и побеже од куће. Тада брат поче гонити сестру. Но сестра се не уплаши, јер јој милији беше Христос од брата, и рече Сермилијану: "Хришћанка сам, и готова сам с радошћу умрети за Христа". Опаки брат посла к њој једнога слугу да је оскврни. Но када слуга нападе св. Евталију, он изгуби очни вид. Зли брат виде то чудо, но оста тврда орца. Он појури за сестром, ухвати је и главу јој одсече, слично Каину. Тако св. девица Евталија увенча се венцем вечне славе. И тако се и овом приликом обистини реч Христа Господа, да је Он донео мач међу људе, који дели сродне крвљу но не и сродне вером (Мт. 10, 34-35).

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИСИХИЈА СЕНАТОРА[5]

ОВАЈ свети мученик Исихије пострада у време цара Максимијана[6]. Најпре био дворјанин, члан царског Сената, магистијан по звању. А када цар Максимијан издаде наредбу да се свима хришћанима, који се налазе у царској војсци, одузму појасеви (појасеви беху знак њихове царске службе), и да живе као приватна лица, лишена грађанских права, тада многи хришћани претпоставише да живе лишени граћанских права, неголи да имају грађанска права а изгубе душе своје. Међу таквим хришћанима беше и овај свети Исихије. Када за то сазнаде цар, он нареди да се светом Исихију скину скупоцене хаљине које је носио, да се одене у огртач од козје длаке и да борави са женскињем, у знак лишености грађанских права и презрености.

Пошто то би учињено, цар позва к себи Исихија и упита га: Није ли ти жао, Исихије, што си изгубио част и звање магистријана, а допао тог нечасног живота? Светитељ му одговори: Ова твоја част, царе, привремена је, а част и слава коју даје Христос вечна је и бесконачна.

Разгневљен оваквим одговором, цар нареди да светом Исихију вежу о врат велики воденични камен и да га баце у реку Оронт, која тече кроз Келе-Сирију. И тако блажени Исихије би од Господа увенчан венцем мучеништва, 302 године.

 

СПОМЕН СВЕТИХ ЧЕТИРИ СТОТИНЕ И ЧЕТРДЕСЕТ МУЧЕНИКА

ОВИ свети мученици пострадаше од Лонгобарда у Италији око 579 године. О њима свети Григорије Двојеслов, папа римски, пише ово: Пре петнаест година, као што сведоче очевици, када Лонгобарди продреше у Римоку област, они заробише четрдесет земљорадника и примораваху их да заједно с њима једу месо од идолских жртава. Али ови не хтеше ни да се дотакну поганих јестива, иако су им смрћу претили. Јер заволеше вечни живот више од привременог, и стајаху чврсто у вери. И због свог вероисповедања бише сви заклани. Шта дакле? Зар нису постали заиста мученици сви они који, да не би једењем идолских жртава ожалостили свога Творца, изабраше да буду мачем посечени? У исто време Лонгобарди ухватише других четири стотине душа. И када по обичају своме козју главу принесоше на жртву ђаволу, и око ње играху певајући скаредне песме, и клањаху јој се, и мољаху јој се, па и своје заробљенике примораваху силом да то исто раде, онда ови сви одлучише да привременом смрћу стекну бесмртни живот. И не хтедоше послушати одвратну наредбу, и поклонити се с њима ђаволској жртви, и тако живети на земљи мртви живот. Јер главе своје, које су увек приклањали Створитељу своме, они не хтедоше приклонити створењу. Зато их Лонгобарди, бесни од једа, све посекоше мачем.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АГАТОНА

ВЕЛИКИ египатски подвижник из петог века, ученик светог Лота. Пред смрт преподобни Агатон три дана нетремице гледао к небу. Присутна братија га упиташе: Оче Агатоне, шта тако гледаш? Он им одговори: Стојим на суду Христовом. Оци га упиташе: Зар се и ти бојиш суда? Преподобни Агатон им одговори: У држању заповести Господњих учинио сам по својим моћима, али човек сам, како могу знати да ли је моје дело угодно Богу? Упиташе га братија: Не уздаш ли се у добра дела своја, која су учинио угађајући Богу? Светитељ одговори: Не уздам се док не изађем пред самог Бога, јер је једно суд Божји а друго суд човечји. - Рекавши то, престави се у Господу.

 

СПОМЕН СВЕТОГ ИСПОВЕДНИКА КОИНТА ЧУДОТВОРЦА

ОВАЈ светитељ рођен је у Фригији. Тамо је и васпитан у хришћанској побожности. У време цара Аврелијана, 272 године, он дође у место, звано Еолида, и дељаше милостињу сиротињи. Тамо га ухвати војвода Руфос, и кад наређиваше светитељу да принесе жртву идолима, он полуде, у њега уђе демон (έδαιμονίνη). Но светитељ се помоли Богу, и ослободи га демона. Због тога га војвода не само пусти на слободу, него и богато обдари. Затим, отишавши у село звано Кими, буде ухваћен од незнабожаца и доведен у идолски храм и принуђаван да принесе жртву. А када на молитву светитеља настаде земљотрес, од кога попадаше идоли и храм стаде да се руши, незнабошци се разбегоше и оставише светитеља слободна.

Четрдесет дана после овог земљотреса кнез Клеарх ухвати светог Коинта. Овај Клеарх беше велики ревнитељ идолопоклоничке вере и веома сујеверан. Он нареди да светитељу пребију ноге. Али силом Христовом ноге његове одмах постадоше здраве и читаве.

После тога свети Коинт је пуних десет година путовао из места у место, исцељујући сваку болест, и збрињавајући сиротињу. И пошто проживе тако, творећи чудеса и богоугодна дела, он пређе ка Господу. (Службу светом Коинту написао је Јосиф Песмописац).

 

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА епископа Тверског[7]

СВЕТИ Арсеније родио се у граду Тверу од побожних, благородних и имућних родитеља. Не зна се ни година његова рођења, ни имена његових родитеља[8]. Измоливши себи од Бога сина, родитељи се највише стараху да у срцу сина свог засаде страх Божји. После извесног времена родитељи га као дечака дадоше да се учи књизи. Божјом помоћу он убрзо показа такве успехе, да превазиђе све своје вршњаке.Иако млад узрастом, Арсеније је добро схватао да су сва блага овога света нестална и брзопролазна. Он размишљаше и брињаше само о томе, како да угоди Богу и спасе душу своју. Пошто прође неко време, родитељи преподобнога скончаше. Пред смрт они наложише своме сину: да живи свето и богоугодно, да чврсто држи заповести Господње и да чува веру хришћанску. Они му оставише све своје имање.

Пошто сахрани своје родитеље, блажени Арсеније стаде још чешће размишљати о спасењу своје душе. Знам, мишљаше он, да сам дошљак и странац на земљи. Кратак је и недуготрајан живот овде, а будући живот је беоконачан. Родитељи су ми оставили велико имање, али се душа моја не радује томе. Јер је у Светом Писму речено: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26).

Размишљајући тако, он стаде раздавати овоје имање беднима: одеваше наге, посећиваше болне, помагаше удовице и сирочиће, заузимаше се за оне којима је учињена неправда. Но завидљивац рода људског, видећи побожни живот богољубивог Арсенија, зарати против њега: неким сродницима његовим он убаци у душу мисао, да млади Арсеније не ради добро, дарежљиво раздајући родитељско имање. Сродници час саветоваху Арсенију да ступи у брак, час га грђаху и укораваху, говорећи: Гледајте, овај светац упропасти сав дом родитељски и без рада проводи живот.

Али овакве речи нису узнемиравале благочестивог јуношу. Господ му положи у душу мисао да отиде у Печерску обитељ, где су се некада подвизавали и својим врлинама просијали преподобни Антоније и Теодосије. Давши слободу свима својим робовима и раздавши своје имање ништима, млади подвижник тајно напусти родно место и упути се у Кијево-Печерску обитељ, куда га је звао глас који он чу у сну. Дошавши у манастир, христољубиви младић паде на колена пред настојатељем и мољаше га: Смилуј се, оче, на мене грешнога, смилуј се! Не удаљуј ме из свете обитељи; опомени се да и Христос не одбацује кајуће се грешнике.

Тако он усрдно мољаше игумана Печерског. Игуман се удиви и упита га: Зашто се ти, чедо, тако силно паштиш око својих грехова, та ти си још млад! Ја сам велики грешник, одговори Арсеније, јер нема човека који не би сагрешио, ако је макар један дан поживео на земљи. Смилуј се на мене, оче, и не отеруј из свете обитељи. Знам да и мени предстоји јавити се на Страшни суд Христов, какав ћу тада одговор дати Судији непристрасном?

Одговор младићев задиви игумана. Он својим духовним очима прозре, да на младићу почива нарочита благодат Божја. Но видећи да је Арсеније још млад, игуман му рече: Тежак је живот монашки; много је у њему лишавања и невоља. Неће теби тако младом бити лако подносити ове монашке подвиге. Но Господ је указао много стаза за спасење људи. Изабери себи други пут, који је лакши. - Не бојим се ја иночких трудова, одговори младић, слатки су и пријатни они за мене. За једно те молим: учини ме последњим слугом у светој обитељи, и ја ћу с благодарношћу радити све. Бог нека ми буде покровитељ, и нека ми твоје свете молитве помогну. Чврсто памтим ја речи Светога Писма: Нико није приправан за царство Божје који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62).

Задивљен младићевом побожношћу, игуман га прими у манастир, и обуче га у иночку одећу. Нови инок би дат под руководство старцу опитном у духовним подвизима. Многи подвижници, као јарке звезде, сијаху тада у Кијево-Печерској обитељи. Добар пример показиваху они благочестивом јуноши: један се одликовао тврдом вером, други је сву наду своју полагао једино у Господа, трећи је цветао молитвеним тиховањем и послушањем, четврти је победоносно ратовао са својим телом и потчињавао га духу. Инок Арсеније посматраше те подвиге побожности и стаде подражавати свакога од њих, старајући се да не пропусти ни један добар пример. Са највећим смирењем он је испуњавао све наредбе игумана и других инока, непрестано је радио, није пропуштао ни једно богослужење, задовољавао се најоскуднијом храном, предавао се ону само на најкраће време.

У Печерској обитељи бејаше установљено, да сваки инок проходи све степене послушања, почињући од најнижих па све до највиших. Као и остали, тако и преподобни Арсеније испуњаваше сва послушања, и прохођаше их са великом ревношћу. Он се дан и ноћ труђаше, не остављајући своје руке без посла ни за један час: готовио је храну за братију, цепао дрва и носио воду; нико никада не чу од њега реч негодовања или реч празну, Он тако украси себе врлинама, да беше изнад свих монаха у обитељи, Братија се дивљаху његовим усрдним трудовима и незлобивости.

Тада у Кијеву живљаше свети Кипријан, будући митрополит Московски.[9] Увидевши да се Арсеније одликује бистрим разумом и напредује у врлинама, он га приближи к себи и заволе младога инока. Он често разговараше с њим, поучавајући га у заповестима Божјим. И кад свети Кипријан заузе престо Московске митрополије, он не хте да се одвоји од светог Арсенија, већ га са собом поведе у Москву, постави га за архиђакона и повери му да обавља преписку. С почетка преподобни Арсеније мољаше да се не ставља то бреме на њега, пошто је желео да се у тишини моли и подвизава у врлинама. Но потом, убеђен светитељем, он пристаде, само је молио да не буде произвођен у виши степен свештенства.Међутим, у родном месту блаженог Арсенија, у Тверу, избише нереди. Тверски епископ Јевтимије унесе не малу пометњу међу своју паству. Непопустљиве нарави, он се мешао у световне послове; немајући хришћанског смирења, он се одликовао великом гордошћу и таштим високоумљем. Својим држањем епископ изазва против себе не само кнезове и бојаре, већ и духовенство, монахе и просте мирјане. Тверски кнез Михаил Александрович,[10] видећи да се раздор шири, упути изасланство у Москву и позва митрополита Кипријана да дође у Твер и расправи ствар. Свети митрополит Кипријан крену у Твер, повевши са собом два грчка митрополита, Михаила и Никандра, светог Стефана, епископа Пермског, Михаила, епископа Смоленског, преподобног Арсенија, многе архимандрите и игумане. Када се свештени сабор приближи Тверу, кнез Михаил са много народа изађе им у сусрет и дочека их са чешћу. Чим стигоше у град, свети Кипријан се са осталим оцима упути у цркву Преображења, отслужи молебан, затим божанствену литургију и свима даде овој благослов.

Четири дана касније митрополит је са целим свештеним сабором ислеђивао ствар епископа Тверског. Јевтимије се у почетку бранио. Но оци сабора су установили његово неправилно деловање, лишили га чина и послали на заточење у Московски Чудов манастир.

Већ одавно су у Тверу знали за врлински живот преподобног Арсенија. И сада кнез Михаил моли митрополита да њега постави за епископа у његовом граду. Ја мислим, говораше кнез митрополиту, да Арсеније може завести мир и спокојство у нашем граду. Другог мужа, врлинскијег и достојнијег, ја не знам. Поред тога, он се и родио овде. Не само ја, него и многи грађани знају њега и његове благочестиве родитеље.

Преосвећени Кипријан се сагласи са предлогом кнежевим и позва Арсенија. Када свети чу за кнежеву жељу, он одлучно одби: Опростите ми, господо моја, ја сам човек грешан и недостојан таквог чина. Призивам Господа за сведока, да никада нисам имао, и сада немам, другу жељу сем да у усамљености оплакујем грехе своје. Зато сам ја и раније одбио да примим презвитерски чин; а на епископски грешно је и да помишљам.

Свети још дуго одбијаше; но најзад му кнез и митрополит рекоше: Ако нећеш да се покориш нашој вољи, ми са свештеним сабором имамо власт да те ставимо под забрану. Свети Арсеније се не хте више противити и даде овој пристанак. Тако он би изабран за епископа 24. јула 1390. године. Али се плашио бремена управе, бојао се раздора и метежа, који се још нису били стишали после уклањања епископа Јевтимија, и желео је свом душом да се подвизава насамо. Стога, после неког времена, свети Арсеније се по други пут обрати молбом митрополиту Кипријану, да скине с њега тако тежак терет. Но митрополит га ободри и поново наговори да не одбије. Видећи у томе промисао Божји, Арсеније се покори вољи митрополитовој, и 15. августа 1390. године би рукоположен за епископа Тверског.

Ступивши на архипастирски престо, свети Арсеније се највише стараше да заведе мир и слогу у своме духовном стаду и да искорени метеж. Он ревносно проповедаше реч Божју; све који долажаху к њему, он поучаваше као чедољубиви отац; у храму Божјем он учаше паству своју као брижни пастир. Он увек имађаше на уму речи пророка Језекије: Сине човечји, тебе поставих стражарем дому Израиљеву; слушај дакле реч из мојих уста и опомињи их од мене (Језек. 33, 7). Тако светитељ поучаваше све и својом речју привлачаше к себи све. Тверски грађани са великим усрђем хитаху да слушају поуке свога пастира. А својим животом свети Арсеније даваше свима добар пример: ступањем на престо он стаде водити још суровији и строжији живот, потпуно потчини тело своје духу. Сви су се дивили чистоти његова живота и непрестаном бдењу. Строг према себи, он се кротко опходио са другима и био милостив према патницима: штитио је угњетаване, раздавао одећу и храну невољнима, откупљивао робове и заробљенике. Глас о његовом врлинском животу далеко се пренесе свуда; многи долажаху издалека, просећи његове молитве и благослов.

За своје добро живљење свети се удостоји примити од Господа дар чудотворства. Много се народа стицаше к њему: сви, који паћаху од ма какве болести, обраћаху се њему и, по милости Божјој, он даваше различна исцељења. На једне болеснике он меташе руке, над другима читаше молитве, неке благосиљаше и кропљаше светом водом, или помазиваше јелејем, све исцељаваше он усрдном молитвом ка Господу.

Налазећи се у Тверу, свети Арсеније није заборављао и обитељ Печерску, где је ударио почетак својим монашким трудовима, и стално имао на уму живот њених преподобних оснивача, Антонија и Теодосија. Светитељ намисли да оснује свој манастир, који би га потсећао на Печерски, и имађаше жељу да тело његово буде сахрањено у њему. Ову намеру своју свети Арсеније саопшти кнезу Тверском. Кнез похвали добру жељу светитељеву, и сам му обећа помагати га у време зидања манастира и снабдети манастир потребним земљиштем за издржавање. Тада светитељ изабра на реци Тмаки, пет километара од града Твера, једно место, које му се силно допаде. Оно се звало Желтиково. Призвавши Божји благослов, он нареди да се ту подигне дрвена црква у име преподобних Антонија и Теодосија Печерских, својих великих наставника. Устројивши келије, светитељ сабра братију, постави им игумана То би у 1394. години. Након десет година светитељ подиже у Желтиковом манастиру камени храм у име Пречисте Богоматере, чесног и славног Успенија Њеног, сећајући се успенског храма Печерског манастира. Црква би освећена 30. августа 1405 године; а беше велелепно украшена живописом. Велики кнез Тверски испуни своје обећање: поклони манастиру потребно имање. Светитељ је често долазио у своју обитељ и узмао учешћа у радовима братије, показујући свима пример монашког живота. Он међу братијом није тражио части и славе, него је у манастиру, њиме устројеном, желео да буде прост монах. Велики својим врлинама он је настављао и просвећивао сву братију: као што месец сија међу звездама, тако је и свети Арсеније својом побожношћу блистао међу монасима обитељи. Манастир Желтиков светитељ је желео да начини местом свог упокојења. И он је ту својим рукама истесао себи гробницу од белог камена, а од другог камена поклопац за њу.

Желећи да се иноци нове обитељи свагда назидавају подвизима Печерских отаца, свети Арсеније нареди да препишу древни Патерик Печерски, књигу, у којој беху изложени подвизи и велики трудови светих Кијево-Печерских подвижника. Отуда се види, да се светитељ старао и делом и речју и поучним списима просвећивати и поучавати своју паству. Он је непрестано носио у срцу свом речи Светога Писма: Слуга Господњи не треба да се свађа, него да буде кротак к свима, поучљив, незлобив (2 Тим. 2, 24). Такав пастир је и био свети Арсеније. Немало цркава Божјих подиже он у самом граду и у његовој околини; а обнови у Тверу и главни храм - саборну цркву Преображење.

Кнез Тверски Михаил искрено уважаваше достојног пастира. Он често разговараше са светим Арсенијем, и из тих разговора добијаше немалу душевну корист. Кротке речи светитељеве дубоко су рониле у кнежево срце. Руковођен светитељем, велики кнез је градио храмове Божје, чинио дела милосрђа, помагао сиротињу у својој кнежевини и слао милостињу у Цариград. Осећајући да му се приближује крај, кнез изрази жељу да се замонаши. Свети Арсеније похвали његову благу намеру, постриже кнеза и даде му у монаштву име Матеј. И ускоро после тога, испраћен светитељевим благословом, монах-кнез оде из овог временског живота.

Љубитељ мира, свети Арсеније вазда рађаше на измирењу завађених. У то време често избијаху раздори међу кнезовима, и светитељ се увек стараше да учини крај тим размирицама. Мирећи завађене, светитељ се са свима опхођаше тихо и благо: никога није допуштао увредити; сваки који је долазио к њему, налазио је заштиту и уточиште; био је заштитник сирочади и удовица; с љубављу се понашао према ништима и убогима; бодрио је клонуле; свима је помагао добрим саветима, новцем или родитељским поукама. Угледајући се на Небеског Пастира - Христа, он се стално бринуо о залуталим овцама свога стада и уводио их у тор покајања.

Светитељ Кипријан је не једном позивао светог Арсенија у Москву ради саборских заседања.

Блажена кончина светог Арсенија догоди се у току Великог Поста 1409 године. Духовенство Тверске епархије сваке године се на Недељу Православља стицало у Твер на своју годишњу скупштину. Оно се и ове године сакупи; у уторак им свети Арсеније изговори поуку као пастирима, упућујући их у стварима пастирске службе; па их онда благослови, опрости се с њима, и отпусти их. У четвртак друге седмице Поста светитељ се тешко разболе и језик му се одузе. Сутрадан, у петак, к њему дође велики кнез Јован Михајлович[11] са братијом и бојарима. Он позва архимандрите, игумане и свештенике, да изврше јелеосвећење над оболелим светитељем. Крај одра болесникова сеђаху десет црноризаца, желећи да чују од свог епископа опроштајну реч. Но он не могаше говорити. Идуће ноћи он сконча. Деветнаест година и седам месеци он са великом ревношћу пасијаше поверено му Богом словесно стадо. Чувши за кончину праведног архијереја, кнез Јован Михајлович са мноштвом народа дође к његовим моштима. Сви туговаху и плакаху: "Потамне сунце наше; лишисмо се доброг пастира и оца".

Идућег дана мошти светог Арсенија бише пренесена из епископије у саборну цркву, где се граћани Твера опростише са својим пастирем. Потом бише погребене у Желтиковом манастиру, у ону камену гробницу коју светитељ својим рукама начини. На његовом погребу беше много болесника. Они молише светитеља за исцељење, и добише олакшање у својим болестима.

Такав беше живот светог Арсенија; таква беше његова блажена кончина; а сада он предстоји престолу Господњем заједно са анђелима, славећи Пресвету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа.

По смрти светог Арсенија, грађани нису престајали поштовати успомену његову. Видећи чудеса која се догађху од гроба светитељева, благочестиви житељи Твера призиваху у молитвама светитеља Арсенија и добијаху помоћ и заштиту у невољама. Године 1483, - седамдесет и четири године после његовог престављења, епископ Тверски Васијан, по наређењу цара Јована Васиљевича, зажеле да открије мошти светитељеве. Скупивши сабор, он са мноштвом народа крену ка манастиру Желтикову. Ковчег, у коме почиваху мошти угодника Божјег, би извађен из земље и унесен у саборни храм. Када дигоше поклопац, сва се црква испуни миомира. Труљење не беше дарнуло мошти светог Арсенија; чак и саме ризе беху остале потпуно целе. Тада епископ нареди да се поклопцем поново покрије ковчег, наложи да се лик светитељев наслика, и метну га крај ковчега светитељева, да му се долазници клањају. На ковчег би стављен покривач са изображењем чудотворца. Са благословом епископа Васијана би састављена и служба светоме Арсенију. Тада би установљено месно празновање светитеља у манастиру Желтикову. Од тога времена стаде се још више чудеса догађати на гробу његовом. Месно празновање светог Арсенија у Тверу установљено је Мооковским сабором 1547 године.

Најнеобичније чудо светог Арсенија догодило се 1566 године. У то време у Тверу живљаше један рибар, по имену Терентије. С почетка он имађаше велику веру ка светом Арсенију, а потом западе у неверје и умно се поремети. Родитељи га одвезоше у Желтикову обитељ, надајући се да ће им син ту добити исцељење. Али он умре. После два дана тело његово унеше у храм Пречисте Богородице, где почиваху свете мошти. Родитељи силно туговаху, чак и роптаху на светитеља: "Ми се надасмо да нам ти укажеш милост, но син наш умре. У нама се гаси усрђе к теби, и нестаје вере наше". Но Господ не отрпе тако прекорне речи, упућене Његовом угоднику. У време читања Еванђеља мртвац се одједном подиже и стаде горко плакати због сагрешења свог. Раскајаше се и родитељи Терентијеви због роптања свог на светитеља. Тадашњи епископ Тверски Акакије, муж праведан и побожан, сам виде васкрслога и увери се у истинитост догаћаја.

У 1606 години, када Руска земља пострада од најезде Пољака и Литванаца, непријатељи силно опустошише многе области руске државе, па и Тверску област. Не поштедише они ни Желтикову обитељ. Они упадоше у њу, надајући се да ће наћи много блага. Но монаси беху благовремено сакрили манастирске драгоцености и сами се повукли у Твер. Једино на моштима светитељевим беше остао златоткани покривач са изображењем лика његовог. Не нашавши ништа у обитељи, непријатељи беху силно огорчени. Један од њих дохвати покривач са моштију светитељевих и положи на свога коња. Но чим он седе на коња, одједном и коњ и јахач бише неком невидљивом силом подигнути у ваздух, па онда треснути о земљу. Од силног удара коњ угину и јахач издахну, а покривач се чудесним начином подиже на кров Успенског храма. Тај се покривач и до сада чува у манастиру.

У 1637 години у обитељи се градила нова саборна црква од камена. Зато су мошти светитељеве биле привремено пренете у дрвену цркву преподобних Антонија и Теодосија Печерских. Један од братије, по имену Гермоген, у нетрезном стању наврати после вечерња у цркву и заспа недалеко од светитељевих моштију. Пробудивши се ноћу, он би поражен необичним виђењем: храм је био јако осветљен; свети Арсеније се подигао и седи на својој каменој гробници. Захваћен ужасом, Гермоген хтеде да бежи. Но свети Арсеније, погледавши на њега, рече му с претњом: Зашто си, безобразниче, нетрезан ушао у храм? - Гермоген паде као мртав. Дуго је лежао тако; но потом, дошавши к себи, он с тешком муком изиђе из храма на северна врата, која су се изнутра затварала. После тога он је дуго боловао. Но светитељ је хтео да само уразуми неразумнога и да га избави од порока. Када Гермоген, чистосрдачно исповедивши свој грех пред свима, моли опроштај од светитеља, он доби исцељење од свога недуга пред моштима светог Арсенија. Свети угодник Божји често је указивао страдалцима своју чудесну помоћ и на његове молитве болесници су добијали исцељење. Од многих чудеса споменућемо следеће:

У Тверу живљаше дечак Герасим, син свештеника Василија. На свадби некој Герасима напојише вином, помешаним са отровним биљем. Он се силно разболе, и већ помишљаше на смрт. Мучећи се, Герасим се обрати бесплатном исцелитељу - светом Арсенију, дође к моштима његовим у дан спомена његовог (2 марта), усрдно се помоли, и угодник Божји на чудесан начин исцели болесног дечака.

После много година Герасим, поставши клирик, пресели се у Москву, да тамо живи. У његовом дому живљаше његова братаница Дарија, која дуго боловаше од очију. Са временом, болест се погоршавала, тако да Дарија није могла чак ни спавати ноћу и све време је јечала. Она није била у стању да гледа у светлост. Најзад, у дан спомена светог Арсенија, свештеник из храма посвећеног њему, дође са светом водом у дом Герасимов и уми њоме Даријине очи. И Дарија се тог часа исцели.

Герасим се силно запрепасти када своју братаницу угледа здравом. Он је и раније неговао захвалност према своме небеском заштитнику. Видећи нову милост његову, Герасим пожеле да у своме дому има његову службу и житије. Али се у Москви не могаше наћи житије светог Арсенија. На Герасимову молбу архимандрит Желтикове обитељи посла му житије и канон светитељев, и замоли га да му их по прочитању врати. Герасим стаде журно преписивати житије. Али му се догоди несрећа: када се пред почетак тог потхвата он мољаше и поклони до земље, десно око му се зари у клинац који је штрчао из пода. Он се једва подиже на ноге и громко завапи: "О, Владико, Господе, смилуј се на мене грешнога!"

У то време у Герасимовом дому живљаху монаси Желтикове обитељи, Јона и Теофил, који беху донели житије светог Арсенија. Видећи Герасимове муке, они му стадоше брисати крв која је јурила из ране, и саветоваху Герасиму да се помоли светом Арсенију. И чим Герасим стаде молити светитеља да га исцели, крв му одмах престаде тећи. Тада сви видеше да је Герасим повредио очни капак и обрву, а само око беше му по милости Божјој остало читаво. Убрзо му рана зарасте потпуно, и Герасим с благодарношћу и умилењем доврши преписивање светитељева житија, чијим молитвама он тако брзо би исцељен.

За време архимандрита Саватија догоди се следеће дивно чудо. Један сељак, који живљаше у близини обитељи светог Арсенија, закопа у шуми своје благо, желећи да га сачува. После неког времена овај човек дође опет онамо где беше сакривен његов новац, стаде га тражити, али га не могаде наћи. Сељак паде у велику тугу, стаде јадиковати и плакати. Он чак хтеде и да се обеси, и већ беше привезао уже за дрво. Утом изненада стаде пред њега благообразни муж и рече му: Зашто си, чедо, намислио зло у срцу свом? Зашто хоћеш да погубиш душу своју и осудиш себе на вечне муке?

Сељака спопаде страх и трепет: он стаде плакати. На питање красног мужа, зашто тако горко плаче, он одговори да је сакрио свој новац и не може да га пронађе. Благообразни муж удари жезлом у земљу и рече: На овом месту ћеш наћи то што тражиш. Сељак, раскопавши земљу, нађе своје благо. Поражен тиме, он стаде благодарити благоликог мужа и упита га: Одакле си, чесни оче, и како се зовеш, да бих ти ја могао заблагодарити што си ме спасао и што сам нашао своје благо. - Ја сам Арсеније и живим у обитељи, подигнутој мојим трудом. Иди тамо и узнеси достојну благодарност Богу.

Сељак хтеде да се баци на колена пред старца, али овај постаде невидљив. Тада сељаку постаде јасно да је овај миолики човек био сам свети Арсеније. Дошавши у Желтикову обитељ, он узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику, и исприча све шта му се догодило.

У години 1657 крај кивота светог Арсенија зби се ново чудо. У Желтиковој обитељи живљаше тада ђакон Јован. Нахушкан ђаволом, он намисли да украде сребрне и златне утвари из храма где почиваху светитељеве мошти. Једнога дана у подне он затражи од црквењака кључеве од храма, уђе у храм и узе све утвари сребрне и златне, које стајаху недалеко од кивота преподобнога. Потстицан лакомошћу, он хтеде још да узме са моштију и сребрну панагију, коју је светитељ носио на себи још за време овога живота. Одједном непозната сила тако далеко одбаци лопова од светих моштију, да он тресну о црквени под и онесвести се. Кроз неко време монаси уђоше у храм и угледаше Јована где усред цркве лежи као мртав. Схвативши шта се догодило, они га изнеше из цркве, упутише у Твер к архиепископу Јоасафу[12] и испричаше све шта су видели. Сам пак Јован не могаше уопште говорити: језик му се беше одузео и сав беше раслабљен. По епископовом наређењу, раслабљеног ђакона опет одвезоше у манастир, и затим га одвођаху у цркву. Мало по мало он стаде долазити к себи и, најпосле, раскајавши се, он потпуно оздраве.

Много других чудеса догађало се од светих моштију славног светитеља и пастира Христова по благодати Господа нашег Исуса Христа. Слава Богу вавек. Амин.

 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКA АНДРОНИКА И АТАНАСИЈЕ

ОВИ свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени.[13]

 

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАРМЕНА, једног од седам ђакона[14]

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ САВЕ И ВАРСАНОФИЈА ТВЕРСКИХ

РОЂЕНА браћа. Основали 1397 године Савин манастир, у Тверокој губернији. У њему најпре преподобни Варсанофије игумановао пет година, а после њега преподобни Сава игумановао око 50 година. Преподобни Варсанофије знао цело Свето Писмо напамет. Оба погребени у Савиној обитељи.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ САВАТИЈА И ЕФРОСИНА ТВЕРСКИХ

ПРЕПОДОБНИ Саватије основао Саватијевску пустињу, на 12 врста од града Твера, и ту проводио строг подвижнички живот. Да би изнурио тело, носио вериге. Упокојио се у првој половини петнаестог века. Његов достојни ученик и подражаватељ био је свети Ефросин; провео у пустињи 60 година; удостојио се од Бога дара чудотворства. Упокојио се у другој половини петнаестог века.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Острво Кипар се налази у североисточном делу Средоземног Мора; Киринија - стари град у северном делу Кипра.

2. Галата или Галатија - малоазиска покрајина, добила назив од Гала, житеља данашње Француске, пресељених у Азију у трећем веку пре Христа.

3. Ликиније царовао од 308 до 323 године.

4. Св. Григорије Чудотворац, епископ Неокесарије Кападокијске ( око 275 г.), празнује се 17. новембра.

5. Овај Св. Мученик се у неким Синаксарима спомиње 4. (или 10.) марта.

6. Римски цар Максимијан, опаки гонитељ хришћана, владао од 285-305 год.

7. Древно житије светог Арсенија написано је иноком Теодосијем при крају 15 века.

8. У "Месецослову Православне Хришћанске, Опште и Српске Цркве", од Митрополита Српског Михаила (Београд 1898, стр. 26), стоји да је овој св. Арсеније, еп. Тверски, био пореклом Србин.

9. Свети Кипријан постављен је 2. децембра 1375. год. за митрополита Кијевског и целе Русије. У Кијев је дошао идуће, 1376. године, и ту провео до потврђења за Московску столицу у мају 1381. године.

10. Михаил Александрович био је велики кнез Тверски ол 1339. до 1399. године. Пред смрт се замонашио и добио име Матеј.

11. Јован Михаилович био је велики кнез Тверски од 1499 до 1525 године. Пред смрт он прими монашки постриг са именом Јов.

12. Управљао Тверском епархијом од 1657 до 1676 године.

13. О њима видети опширно под 9. октобром.

14. Спомен овог св. Апостола врши се 28. јула, где се налази и његово опширније житије.

 

Преузето са Светосавља

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

 

1. Света четрдесетдва мученика из Амореје. Ово беху све војводе византијског цара Теофила. Па када цар Теофило изгуби битку против Сарацена око града Амореје, Сарацени узеше град, заробише многе хришћане, међу којима и ове војводе. Остале хришћане или побише или продадоше у ропство, а војводе бацише у тамницу где тамноваху седам година. Више пута долажаху муслимански прваци, да их саветују да приме веру Мухамедову, но војводе не хтеше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама, да је Мухамед прави пророк, а не Христос, упиташе их војводе: ако би се два човека препирали о једну њиву, па један рекао: моја је њива, а други: није него моја, при том један од њих имао много сведока, да је његова њива, а други немао ниједног сведока осим себе самог, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста, онога који има много сведока! - Право сте пресудили, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе сведоке, старе пророке, које и ви признајете, који сви од Мојсеја па до Јована Претече сведоче о Њему, а Мухамед сам за себе сведочи да је пророк, и нема ниједног сведока. - Постидеше се Сарацени, но тад опет покушаше да бране своју веру овако: да је наша вера боља од хришћанске види се по томе, што Бог нама даде победу над вама, и даде нам најбоље земље у свету, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско, као и огњепоклонство персијско, биле истините вере, јер у једно време сваки од ових народа побеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша победа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вере. А ми знамо, да Бог некад даје победу хришћанима, а некад попушта муке и страдање, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од грехова. После седам година беху посечени, 845. године. Тела им беху бачена у Еуфрат реку, но испливаше на другу обалу где их хришћани сабраше и чесно сахранише.

2. Блажени Јов. Рођен у Москви 1635. године. Појање и служба црквена привукле га цркви. Постао духовником цара Петра Великог, но због неке клевете удаљио се у Соловецки манастир где се тврдо подвизавао. Упокојио се у Господу 1720. године. у осамдесетпетој години својој. Пред смрт узвикнуо: "Благословен је Бог отаца наших! Па кад је тако, не бојим се, но с радошћу одлазим из света".

3. Свети мученици Конон отац и Конон син. Отац беше већ старац а син младић од седамнаест година. У време Дометијана беху тестером престругани због вере Христове, и прославише се у цркви на земљи и на небу. Чесно пострадали 275. године.

 

 

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

  

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ И ДВА МУЧЕНИКА ИЗ АМОРЕЈЕ

 

ТЕОДОРА, КОНСТАНТИНА, КАЛИСТА, ТЕОФИЛА, ВАСОЈА и осталих

ГРЧКИ цар Теофил[1], син цара Михајла прозваног Валвос или Травлос, родом из Амореје[2], водио је честе ратове са Агарјанима, у којима је некад побеђивао а некад побеђен бивао. Једном приликом он са великом силом крену на земљу Агарјанску, опседе град Созопетру, постојбину сараценског кнеза Амирмумне, и бијаше га.А кнез агарјански Амирмумна, који у то време беше на другом месту, посла цару Теофилу изасланике, молећи га много да се повуче од града. Али, Теофил се оглуши о молбу, заузе град, поруши га, и врати се са великим пленом. Амирмумна пак веома се ожалости и разљути због опустошења свог родног краја, и стаде великим златом скупљати војнике са свих страна: из Вавилоније, Финикије, Палестине, Кесарије и далеке Африке. И после неког времена сву ту војну силу он сконцентриса у Тарсу[3] са намером да иде на диван фригијски град Амореју, родно место Теофилова оца, цара Михајла Травлоса, да би се осветио за своје родно место, град Созопетру, које поруши Теофил.Када за то чу цар Теофил, скупи такође своју војску са Истока и Запада и из Персије. И кренувши у рат против непријатеља, он дође у Фригијски град Дорилеј, удаљен од града Амореје три дана хода. Многи цареви саветници, обавештени тачно да је војна сила сараценска несравњено већа од грчке, саветоваху цару да се не сукобљава са кнезом агарјанским и да становнике града Амореје преведе у друге утврђене градове. Али Теофил, сматрајући да је срамота уклонити се од битке и дивни град Амореју оставити празним, спремаше се за рат, а у Амореју посла војску да је брани. Послани тамо беху ове војводе: Константин Друнгарије, по чину патриције, Аеције такође патриције, Теофил патриције, Теодор Кратир, први маченосац царски, Милисен и Калист Турмарха, и Васој, и многе друге војводе, људи истакнути.

Потом се судари цар Теофил са Амирмумном, и би силан покољ на обадве стране. И најпре Грци надвлађиваху Агарјане. Затим, по попуштењу Божјем, стање се промени, јер Господ Христос, разгневљен Теофиловим иконоборством, одузе Грцима храброст, док се Агарјани охрабрише и стадоше их надвлађивати. И сва грчка сила наже у бекство, остављајући свога цара, кога је само персијска војска, златом најмљена, чврсто бранила. И сигурно би ту цар Теофил погинуо, да се не спусти ноћ. Усто и Небески Цар, не гневећи се до краја, сажали се на хришћане, изненада пусти силну кишу на војску агарјанску, те им лукови попустише, и они престаше гонити бежећег цара Теофила и његову разбијену војску.

После ове љуте битке, агарјански кнез Амирмумна одмах крену на град Амореју, и опседе га. И дуго време нападоше га силно са свих страна. А цар Теофил, побегавши са стидом у Дорилеј, посла кнезу Амирмумни изасланике са молбом и многим великим даровима, да се повуче од града Амореје. Али овај, веома љут и бесан због свог порушеног града Созопетре, беше неумољив.

И пошто исмеја цареву молбу и дарове, називајући га плашљивим и кукавичким бегунцем, он нареди да се изасланици окују и држе до исхода дела. И сваки дан удараше на град жестоко. Али и они из града се јуначки одупираху, и са градских бедема би убијено много агарјанске војске и изврсних војсковођа. И кнез Амирмумна беше већ много узнемирен и збуњен видећи да је град немогуће узети, и мишљаше да га напусти и врати се у свој крај. И то би сигурно урадио, да не би лукавог издајства које учини један од аморејских војсковођа, по имену Вадицис. Он несрећник, љут због неке распре и свађе са војводом, намисли да преда град непријатељима. И Агарјанима, који су се већ повлачили од градских бедема, пусти стрелу са писмом, у коме је његовом руком било написано ово:

Пошто толико време овде утрошисте, и толики труд уложисте, зашто сада одлазите празни и утучени? Будите храбри, и приступите оној страни градских бедема где видите стуб, на коме је мермерна статуа лава, и на врху стуба палма, начињена од камена. Ту се налазим ја који командујем тим делом бедема, и помоћи ћу вас добро, те ћете град узети лако, пошто су ту бедеми слаби. А ви знате већ како ћете ме наградити за услугу коју вам чиним.

Та стрела са писмом би нађена и однесена агарјанском кнезу Амирмумни. Прочитавши писмо он се веома обрадова. И одмах сву силу своју крену на указани бедем, и уз помоћ лукавог издајника Вадициса агарјанска сила уђе у град. И настаде велики покољ у граду, и хришћанска крв потоцима течаше по улицама града. Но град пострада не само од мача него и од огња, јер га одмах са свих страна запалише. Бог је кажњавао људе своје због јереси које су у то време беху умножиле међу Грцима. И једва се ко тада спасе од мача агарјанског и од ватре. Они пак који тада остадоше читави, бише касније посечени или у ропство одведени. Када престаде покољ, бише живи ухваћени гореспоменуте војводе, које цар беше послао да бране град: Константин, Аеције, Теофил, Теодор, Милисен, Калист, Васој, и друге истакнуте војне старешине, њих четрдесет и два на броју. А људе и жене, младиће и девојке, који беху преостали од покоља и ватре, спремише да воде у ропство. Тада кнез насилник нареди да се људи одвоје на једну страну, а жене и девојке и младићи на другу. И беше људи до седамдесет хиљада, а жена с девојкама и младићима далеко, далеко више. Онда Амирмумна нареди да све људе мачем посеку. Само остави у животу споменуте војводе и друге војне старешине. А жене и децу раздели својим војницима.

Тако за један дан пропаде од мача и огња дивни град Амореја због непобожног цара Теофила, који црквама одузе дивне иконе и погуби многе свете исповеднике због поштовања икона.

После тога мучитељ Амирмумна ослободи окова Теофилове изасланике који видеше потпуно уништење града, и посла их цару да га обавесте о свему што су видели. Сазнавши то, цар беше у великој тузи и жалости. И посла к Амирмумни изасланике са двеста кентенарија[4] да откупе његове војводе и војне старешине. Али овај не хте дати заробљенике за ту суму новаца, говорећи да је он хиљаду кентенарија потрошио на скупљање војске. И пошто се наруга царевом писму и изасланицима, он их отпусти посрамљене. Теофил онда, опхрван великом тугом разболе се од жалости, и после кратког времена умре. А Амирмумна одведе заробљенике у Сирију. Вадицис пак војни старешина, који предаде град непријатељима, одрече се Христа и постаде отпадник примивши мухамеданску веру. И би награђен од кнеза Амирмумне великим почастима и даровима.

Кнез агарјански Амирмумна, пошто доведе у своју земљу четрдесет и две заробљене војводе грчке, нареди да их окују у вериге, баце у мрачну тамницу, ставе им кладе на ноге, и море глађу и жеђу. И беху ови светитељи на великим мукама, злостављани не толико од Агарјана, колико од отпадника Вадициса, који им је многа зла чинио.Затим стадоше нечестиви Агарјани, наговорени од свога кнеза, прелашћивати свете сужње на своју мухамеданску веру. Јер погани кнез тај сматраше за велику ствар, ако успе да зароби и душе оних чија тела беше заробио. Стога неки муслимански прваци дођоше к светима у тамницу, и као из милосрђа уделише им мало милостиње, и саветоваху им да се сажале на себе, и ослободе себе тамничких мука. А ослободиће себе, ако пређу у њихову мухамеданску веру. Али свети не хтеше то ни да чују. Више су волели да целог живота трпе најтеже муке и окове тамничке, и да искусе најљућу смрт, него да се одрекну Христа и следују поганоме Мухамеду. Овакви саблазнитељи долажаху светима не једанпут него много пута, али ни најмање не успеше, иако су светима обећавали од стране кнеза не само слободу, него и почасти и дарове многе.

Једном приликом дођоше к светима неки најугледнији људи, и пошто сужњима уделише милостињу, седоше поред њих. И стадоше притворно плакати, тобож жалећи их што тако дуго труну у оковима и говораху међу собом: О како многих зала је виновник неверовање у великог пророка Мухамеда! Ево ови сужњи, које видимо оковане у тешке вериге, нису ли то изврсни људи, поштовани од свога цара, храбри у биткама, славни по роду свом? Нису ли они имали под собом преко седамдесет хиљада војника, и утврђени град Амореју? Али ето, предани су у руке нашег кнеза. И ко им одузе толику силу и моћ? Нико други до то што одбацују великог пророка Мухамеда, док слуге његове, које верују у њега, одржаше толику победу. Али није чудновато што они не верују у њега, јер их нико томе учио није. Они који не знају и у незнању греше, лако могу добити опроштај.

Онда се обратише светима: Ви, о људи, о којима ово говоримо, и којима саосећамо, послушајте нас који вам саветујемо оно што је добро: оставите тај уски пут којим вам наређује да идете син Маријин, па пођите путем који је у овом и у будућем животу широк, који нам објављује велики пророк. Јер шта невероватно учи наш пророк када каже, да је Бог моћан за оне који му се покоравају, и овде обасути свима сладостима и тамо их учинити наследницима раја? Еда ли злата недостаје Богу, или је лишен изобиља у другим стварима? Отступите од неверја људи незналица, јер се противи здравом разуму: гнушати се двоструких дарова Божјих, који се дају овде и тамо. Еда ли хоћете да постанете заједничари његових блага, не примајући их онда када вам их он пружа, него када се вама самима прохте? Ово ви чините из велике гордости, презирући његову доброту и изазивајући га на гнев. Јер и ви, када слугама својим пружате нешто добро, а они га презиру и окрећу се од вас, зар се не разљутите на њих? Ако вас пак притом тешко увреде, зар их не кажњавате? Када тако раде смртни људи, неће ли вам то утолико пре учинити бесмртни Бог? Примите дакле учење нашег пророка и, ослободивши се ових садашњих невоља ваших, насладите се даровима Божјим који вам се пружају у овом животу и обећавају после смрти. Јер је Бог веома милосрдан: видећи да сваки човек, који жели да на делу испуни тешки закон Исусов, малаксава, он посла пророка свог Мухамеда, да скине са људи сваки терет и да их ослободи сваке тешкоће, обећавајући им, после сваковрсних сладости у овом животу, весеље у оном, и учећи да ће се само вером без дела спасти они који га слушају.

Чувши од Агарјана такве бесмислене речи, мудри људи они се међу собом погледаше и благо насмешише. Онда изговорише псаламску реч: Законопреступници нам казиваше брбљања своја, насупрот закону твоме, Господе. Све су заповести твоје истина (Пс. 118, 85). А погледавши у Агарјане рекоше: Је ли такво учење вашег пророка? И зар заиста верујете да је праведно и Богу пријатно: одавати се сваковрсним жудњама и нечистотама и страсним похотама тела, и разум што је у нама толико поробити сластима да никада и не помисли да уздом уздржања заузда себе од мрских телесних дела? И каква ће разлика бити између човека који тако живи и неразумне животиње? Не, не, о људи! не желимо такви бити, нити отступити од побожног и чистог закона хришћанског, јер смо ученици оних који вапију к Богу: Нећемо отступити од Тебе, него због Тебе нас убијају сваки дан; с нама поступају као с овцама које су за клање. Ништа нас не може раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу, ни садашње силе ни будуће (Рм. 8, 36. 39). - Чувши то, агарјански прваци отидоше не урадивши ништа.

Пошто прође извесно време, опет к светима дођоше у тамницу неки вешти препирачи, софисти, послани од кнеза. И они донеше милостињу сужњима, и пошто се са сваким поздравише, седоше. И стадоше питати, говорећи: Шта је немогуће Богу? Свети одговорише: Ништа, Њему је све могуће, јер то и доликује његовој природи. Софисти рекоше: Ако је Богу све могуће, погледајмо онда, коме Он у ово време својим свемогућством чини добро: Грцима или Агарјанима? Коме даде најплодније и најславније крајеве земаљске: вама или нама? Чију војску умножава? а чије опет пукове коси као сено? Еда ли је Бог неправедан? Када Он не би налазио да ми држимо његове заповести, зар би нам тако велика добра чинио? И обратно, када не би налазио да сте пали у неверје према пророку Мухамеду кога је Он послао, не би вас покорио нама и дао вас у ропство.

Свети одговорише: Када бисте веровали сведочанствима пророка, лако бисте увидели да је ваше умовање лажно. Јер то што ви говорите, може ли се посведочити Божанским Писмом, као што могу наша схватања? Ни у ком случају. Све пак оно што се не може посведочити, није истинито. Одговорите нам на ово питање: Ако би се два човека препирали о једну њиву, па један, не приводећи ниједног сведока, викао и дерао се: моја је њива! а други, без свађе и вике, привео много честитих и веродостојних сведока, који би доказали да је њива његова, а не онога другог, шта бисте ви, Сарацени, рекли: чија је њива? Они одговорише: Заиста, онога који има много сведока. - Право сте пресудили, рекоше свете војводе. Тако и ми расуђујемо о Мухамеду, вашем учитељу, и о Једнородном Сину Божјем, Господу нашем Исусу Христу. Господ наш Исус Христос дође, поставши човек од чисте Дјеве, дође, имајући за своје сведоке све старе свете пророке, које и ви признајете, који сви сведоче о Њему и његовом доласку у свет. Затим дође и ваш велики пророк и законодавац Мухамед, за кога ви кажете да је послат од Бога. Шта дакле? Није ли требало да он има као сведоке два пророка, или бар једног, да би очигледно доказао да је он заиста послат од Бога?

Када то рекоше свети, софисти се постидеше, јер увидеше да су побеђени. А свети Васој смешећи се рече: И сараценски законодавац има славног и истинитог пророка који је о њему пророковао - светог Исаију. И када се ови мудри људи не би увредили, ја бих им навео те пророштво. Софисти рекоше: Нипошто се увредити нећемо, јер знамо праштати онима који из незнања греше, па макар што и увредљиво рекли о нашем пророку. Свети Васој упита: Не говорите ли ви да је Мухамед последњи пророк, као запечаћење пророка? Они одговорише: Да, тако је. Свети Васој рече: Исаија дакле, кога и ви признајете за Божјег пророка, каже у своме пророштву: Узеће Господ од Израиља главу и реп (Ис. 9, 14). И сам пророк тумачи тамо своје речи: глава означава људе који неправедно суде, а реп - пророка који учи неправедне, безаконе ствари (Ис. 9, 15). Не љутите се, о људи! није ли ваш пророк - реп, као последњи - по вашој речи - пророк? и не учи ли вас он безаконим делима? зар није безакоње то што вам пророк ваш прописа закон овај: муж који омрзне жену своју и отера је, не сме је поново враћати к себи, док се она најпре не састане с другим мужем. - Оставимо на страну друге безаконе прописе његовог закона; ово нам јасно показује да се Исаијино пророштво не односи ни на кога другог, једино на вашег пророка Мухамеда.

Софисти одговорише: Знамо и ми да философирамо. Али пошто тако би угодно Богу, ко смо ми да се противимо његовој вољи? Мухамеду нису потребна сведочанства људска, јер је Богом постављени пророк, и од Њега доби такве законе. Упита их свети Васој: Да ли вам он од Бога донесе такав закон, да имате много жена, и да за време ваших постова читаве ноћи све до зоре проводите са њима у преједању и телесности? Они одговорише: Тако је заиста.

Рекоше остали свети: Потребно је одговорити на ваше прво питање, у коме тврдите да је ваша вера боља зато што вам Бог даде победу над нама. Ако је тако, онда се сетите старе персијске војне силе, која освоји многе земље, и скоро читав свет покори себи; затим настаде монархија грчка: Александар Велики победи Персијанце; потом Рим овлада целим светом. Шта дакле, јесу ли сви они имали праву веру зато што су били јаки у ратовима? Нипошто, већ преко мере беху идолопоклоници, и не знађаху истинитог Бога Творца. Како онда и ви можете говорити да је ваша вера истинита зато што нас војном силом победисте? А много пута се догађало и нама хришћанима, који право поштујемо Бога, да његовом помоћу надвладамо непријатеље и победимо. А када, живећи без покајања, разгневимо Христа Бога, тада Он наводи на нас безбожне људе, плаћајући нам за грехе наше. Али и када нас кажњава, ми се не одричемо Господа свог, него молимо од Њега милост, а с вером имамо и наду у Њега да ће се смиловати на нас. Вашег пак учитеља, који нема сведочанства пророка за себе, па је чак и противан светим пророцима, ми не само не примамо него га и потпуно одбацујемо.

Седам пуних година проведоше свети оковани, патећи се у оној тескобној и страшној тамници. Ту дан и ноћ провођаху у молитви, непрестано појући Давидове псалме и благодарећи Бога за његово непрекидно промишљање о њима: јер грехе њиховог пређашњег живота, проведеног у сластима и раскоши, очишћава оваквим тамничким паћењем и невољовањем, и јер их окрепљује у тако дугом трпљењу, о каквом раније нису могли ни помислити.

Док су они тако страдали, Вадицис отпадник, који град Амореју варварима предаде и Христа се одрече, дође у тамницу петог марта на заласку сунца. И он потајно изазва Константина, који раније беше секретар код господина Константина патриција, и рече му кришом: Премудри човече, ти знаш како одавно гајим велику љубав према господину твом патрицију Константину. Сада пак тачно сазнадох да кнез има намеру да вас сутра побије, ако не примите његову веру. Ја дођох да вас о томе известим. Ти дакле саветуј твоме господину да привидно пристане на сараценску веру, да би се спасао смрти. А и ти учини то исто. Разуме се, душом нипошто не отступај од хришћанске вере, него само притворно се сагласите са кнежевим предлогом због опасности која вам прети, и Христос ће вам бити милостив. - А богољубиви муж овај прекрсти се, и одговори оном отпаднику: Одлази од нас, безакониче! - окрену се и оде од њега. А господин Константин патриције упита секретара Константина, ко га је то изазвао и због чега. Он пак, не желећи да му пред целом дружином каже, да се не би ко од њих побојао смрти и стао колебати, издвоји се настрану са господином Константином и каза му шта му Вадицис рече. Константин патриције благодарећи Бога рече: Нека буде воља Господња! Онда, обративши се својој дружини рече: Браћо, да проведемо ову сву ноћ у молитви! И уставши мољаху се, певајући псалме Давидове до сванућа.

Сутрадан рано, послат од кнеза, дође к тамници неки свиреп војвода са наоружаном војском, затвори капију, изведе из тамнице света четрдесет и два мученика, и упита их: Колико сте година у овој тамници? Свети одговорише: Што питаш о познатој ствари? Ето, навршава се седам година откако смо овде затворени. Војвода рече: Зар за тако дуго време ви не увидосте, колико човекољубље показује према вама кнез? Јер вас ето толико година штеди, а могао вас је погубити. Требало је дакле да му за показано милосрђе будете благодарни, и да се молите за њега, и да га волите свим срцем. Свети одговорише: Закон наш наређује нам да се молимо за оне који нас гоне, и који нам зло и неправду чине; стога се и за вашег кнеза молисмо Богу. Но да га волимо свим срцем, то је немогуће, јер нам забрањују речи светог пророка Давида, који овако говори Богу: Зар да не мрзим на оне, који на те мрзе, Господе? (Пс. 138, 21), На то војвода рече: Како то може бити, да се неко моли за онога кога мрзи? Зацело лажете говорећи да се молисте за кнеза кога мрзите. Свети одговорише: Истину говоримо да се молисмо за њега Богу, да очи душе његове, помрачене неверјем, просвети, да би познао пут правде и побожно поштовао Бога, примивши истиниту веру хришћанску уместо оне лажне коју сада држи и сматра да је права. И када би он праву веру познао и примио, тада бисмо га не само заволели свим срцем, него и врло много поштовали, по речи Давидовој: Веома поштовах пријатеље твоје, Боже! (Пс. 138, 21).

Војвода рече: Зар су грчки и римски кнезови толико безумни те мисле да је без промисла Божјег наш народ овако многобројан и моћан и силан? А кад би нас Бог мрзео, не би тако промишљао о нама, не би нас тако умножио и ојачао, као што смо сада, што и сами видите. Свети одговорише: Не кажемо ми да сте ви без Божјег промисла, јер ко је лишен његовог промисла? Макар неко и не знао Бога, макар Га и ружио бестидно, ипак по Божјем промислу живи на земљи и креће се. Него ми ово кажемо: ви неправилно верујете у Бога истинитог, јер исповедајући да је Он Творац свих видљивих и невидљивих твари, Ви Му се ругате говорећи да је Он, како Творац и виновник свих добара, тако Творац и виновник и свих зала, истине и лажи, правде и неправде, смирености и гордости, кротости и јарости, целомудрености и разврата, и других врлина и злодела, које није потребно набрајати овде. И када би било истина оно што ви говорите о Богу, ми бисмо рекли да ви имате право знање о Богу. Али, пошто се ваше вероисповедање разликује од истине као тама од сунца, како да вас не изобличавамо? Па још сматрате, да ви једини имате истинско познање о Богу, а уствари га немате. И природно је да вас Бог ненавиди, иако сте под његовим промислом.

Војвода упита: Шта дакле, зар ви кажете да постоји други бог; творац свих зала и свакога греха? Како онда могу постојати два бога, један добар а други зао? И како може постојати свет, када се о њега боре између себе два бога? Свети одговорише: Не кажемо ми да постоји други бог - творац зла, који се разликује од Бога - Творца свих добара; не дао Бог! Него ми кажемо ово: један од анђела добровољно изабра себи оно што је некорисно и супротно добру и, заволевши то, омрзну најпре Бога Творца свог, а затим човека. И њему би допуштено да искушава нашу слободну вољу, да ли њоме ревнујемо Богу или се повинујемо кушачевом наговарању. Ви дакле, заведени од њега, сасвим погрешно његова зла приписујете бестрасном и неизменљивом Богу. Војвода рече: Али пророк наш Мухамед учи, да је свемоћни Бог подједнако творац сваког злог и сваког доброг дела људског. Свети одговорише: Види се, он овде другог бога погрешно измисли, као што некада Јелини измислише Агатодемона[5], и њега вам даде да му се клањате, иако није бог нити ће то икада бити. А ми познасмо истинитог Бога, и Њега исповедамо, Творца сваког добра, кога проповедаше у Старом Завету свети пророци, а у Новом Завету свети апостоли Христови. И никаквог другог бога ми не знамо.

Војвода рече: Не желите ли данас да заједно са правоверним кнезом нашим принесете молитве Богу по обичају вере наше? Јер сам због тога послан к вама. Не пристанете ли, знам да ће се неки од вас касније кајати што су неразумно и упорно остали непокорни. На то му свети одговорише једнодушно: Молимо јединог истинитог Бога, да не само ваш кнез, него и ти и сав род сареценски отступите од безбожне заблуде Мухамедове, а поклоните се и одате дужно поштовање јединоме Богу, кога проповедају пророци и апостоли Христови. А нама, не дао Бог, да добровољно напустимо светлост и пређемо у таму.

Војвода им рече: Пазите шта говорите, да се доцније не покајете, јер се то ваше противљење неће оставити без велике казне. А свети одговорише: Богу бесмртноме и праведноме поверавамо душе наше, и у Њега се уздамо до последњег даха свог, и нећемо се одрећи вере коју у Њега имамо. Опет им рече војвода: вас ће на дан Страшнога суда осудити сирочадство деце ваше и удовиште супруга ваших. Јер се сви ви сада лишавате њих, пошто се противите вољи кнежевој и нећете да примите веру његову. Наш велики кнез могао би наредити садашњем цару вашем, који је још дете, да пусти жене ваше и децу да вам дођу овамо. Но и сада, ако пристанете да се обратите и примите пророка Мухамеда, брзо ћете угледати све домаће ваше и веома се обрадовати. У Грчкој сада царује жена Теодора са малим дететом Михајлом. Она се не може успротивити наређењу великог кнеза нашег. А за богатства и имања не брините, јер египатски једногодишњи данак, који ће вам наш свемилостиви кнез поклонити као пријатељима својим, толико ће вас обогатити, да ће и унуци ваши до десетог колена имати изобиља сваковрсних блага. - Тада као једним устима узвикнуше свети: Анатема Мухамеду и свима који верују да је он пророк!

Пошто ово свети изговорише веома смело и са великом ревношћу по Богу, разгневљени војвода одмах нареди наоружаним војницима да сваком посебно вежу руке отпозади, и као овце воде на заклање. На тај призор стаде се стицати силан свет сараценски, а и хришћани који су живели у њиховој средини, желећи да виде погубљење светих мученика. И када се већ приближише реци Еуфрату, војвода дозва к себи једнога од мученика, светог Теодора Кратира, и рече му: Сазнао сам поуздано да си ти некада био свештеник, па си одбацио свештенички чин, постао војник, узео на себе оружје, и стао по бојиштима проливати крв људску. А сада се лицемерно правиш да си хришћанин, изобличаван савешћу својом због твога давнашњег одречења од хришћанске вере. Није ли боље за тебе сада да прибегнеш к учењу пророка и апостола Мухамеда, и од њега добијеш помоћ и избављење од смрти? Јер ти не можеш имати никакву наду ни уздање у Христа, кога си се раније добровољно одрекао.

Јуначни Христов мученик Теодор одговори: Неистину говориш, војводо, јер се ја нисам одрекао Христа Бога, него сам само напустио свештенички чин због моје недостојности. Због тога баш и дужан сам нарочито сада да крв своју пролијем за веру Христову и да умрем из љубави за Њега, да ми мој милосрдни Господ опрости сада оно што Му раније сагреших. Јер и слуга твој, који би побегао од тебе, па се потом вратио к теби и борио се до смрти за тебе, не би ли због тога добио од тебе опроштај за своје раније бекство? Војвода одговори: Нека буде како хоћеш, ја ти само предложих оно чиме би се могао избавити од смрти.

Када џелати Црнци исукаше мачеве своје и стадоше свете мученике распоређивати за посечење, деси се да Теодора Кратира ставише до патриција Константина. Бојећи се да Константин, видећи његово посечење, не падне духом и уплаши се смрти, Теодор му рече: Господине мој, чуј ме: пошто ти и чином и красотом врлина превазилазиш све нас, требало би да ти први постанеш мученик међу нама, да ти пре свих нас приклониш под мач главу своју за Господа свог, те да први добијеш венац од Исуса Христа - Небеског Цара, као што си био први у почасти код земаљског цара. А свети Константин му на то одговори: Теби, тако особито храбром, заиста доликује да то учиниш: да први положиш душу своју за Христа, како бисмо и ја и остали наши другови пошли за тобом.

Тада свети Теодор сатвори молитву, препоручујући душу своју Богу, приђе џелату, и радосно прими славну мученичку кончину: посечење мачем. А за њим и остали свети, по реду и по достојанству својих ранијих положаја, приступаху један за другим под мач, без имало страха или узнемирености или малодушности, тако да се војвода веома дивљаше посматрајући мученике са каквим поуздањем хитају у смрт. И тако свети четрдесет и два мученика окончаше свој живот јуначком смрћу за Господа свог, шестог марта 845 године.

По посечењу светих мученика сараценски кнез нареди да и споменутог отпадника Вадициса мачем посеку, говорећи: Да је био прави хришћанин, он се не би одрекао своје вере. И када не одржа веру у свога Христа, како може одржати веру у нашег Мухамеда? Он постаде непријатељ својим хришћанима, предавши их у наше руке, како онда, ако наступи зло време, да не постане издајник наш? Ко није био веран својима, може ли бити веран туђинцима? Никада. - И отсекоше мачем главу томе беднику. И он доби од Сарацена достојну награду за услугу коју им учини, предавши им славни и дивни град хришћански Амореју.

Сутрадан нареди кнез те бацише у реку Еуфрат тела светих четрдесет и два мученика. Бацише тамо и леш посеченог отпадника. И убрзо потом обретоше се на оној другој обали реке тела мученика читава, јер се свакоме телу присаједини његова глава. И лежаху заједно по реду чесно. А леш оног отпадника би пронађен далеко од светих тела мученичких, и глава његова далеко од леша његовог.

Хришћани онда узеше тела светих и чесно сахранише. А главу и леш оног безаконог издајника крокодили разнеше и поједоше. За све пак ово нека је слава Христу Богу нашем, са Оцем и Светим Духом обожаваном вавек, амин.

 

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА КОНОНА СА СИНОМ ЊЕГОВИМ ИСТОИМЕНИМ КОНОНОМ

У ВРЕМЕ Аврелијана[6] мучитеља беше у граду Иконији[7] један човек, по имену Конон. Доброг рода и пун страха Божјега, он имађаше жену верну у Господу. Обоје гораху љубављу према небеској отаџбини, и жуђаху више за небеским почастима и славом него за земаљским. И сваког дана у молитвама својим мољаху Бога да им подари сина. Господ услиши њихове молитве, и роди им се син, коме дадоше очево име Конон. Али мајка, родивши дете, тог истог дана отиде ка Господу са добром надом, јер беше сигурна у своје спасење зато што је родила дете, по речи апостола: Жена ће се спасти рађањем деце (1 Тм. 2, 15).

А блажени Конон провођаше у молитвама дане и ноћи. И кад детету би седам година, он све што имаше раздаде ништима, узе дете, оде у манастир и предаде се монашком обучавању. И Бог му дарова толику благодат, да је слепима вид давао, губаве чистио, ђаволе изгонио, разноврсне болеснике исцељивао, и друга славна чудеса чинио.

Река што пролази кроз Иконију, у пролеће је веома надолазила, изливала се из корита, и многим грађанима и житељима тога краја наносила штете, плавећи им њиве, баште и куће. Једном приликом, када река по обичају свом надође, и страшније него икад поплави многа насеља, сав иконијски народ прибеже к Божјем човеку Конону и, припавши к ногама његовим мољаху га говорећи: Помози нам, слуго Божји, јер се река изли преко мере и плави нас и све наше, и велики део народа је с оне стране реке и неможе да пређе овамо. А блажени Конон им одговори: Ја сам, браћо, грешан и недостојан, и шта могу да учиним? Но сав народ стаде викати громко: Свети Кононе, слуго Божји, помози нам!

Тада свети Конон оде на обалу реке, и подигавши очи к небу рече: Господе Исусе Христе, као што си услишио слугу свог Мојсија на Црвеном Мору и синове Израиљеве превео по суву, тако, о Господе, услиши и мене сада; услиши ме не мене ради него народа овог ради, да би видели чудеса Твоја и славили благословено име Твоје кроза све векове! - И кад цео народ рече амин, одмах се река раздели на двоје: један део њен изненада потече назад, а други део оде својим путем. - И сав народ, и људи и жене, једногласно повикаше, хвалећи Бога који спасава оне што се у Њега уздају. И вратише се људи и стока на своја насеља, са којих их беше отерала вода.

А вода која се поврати назад поплави горња села, и не само испуни долинице и долине, него и брежуљке покри. И опет сав народ дотрча к Божјем човеку и исприча му све. Он се диже и оде на реку, и осенивши је крсним знаком рече: Послушај наређење свемоћног Бога, и сабери сву воду своју у корито своје, и не прелази границе своје, нити плави људска насеља. И одмах река, као слуга слушајући господара свога, послуша наређење угодника Божјег, и пође својим путем, не изливајући се из свога корита, иако се раније беше уздигла као гора. И испуни се реч Господња која говори: Ако имате вере колико зрно горушично, и речете гори овој: прећи одавде тамо, и прећи ће (Мт. 17, 20).

Бринући се о спасењу душа људских, свети Конон разораваше многе храмове идолске, и обраћаше неверне Христовој вери. И то чињаше не само у Иконији него и у целој области тој. А када слава светитељева дође до ушију неког војводе Дометијана, дође овај безбожни безаконик у Иконију. И у граду настаде толики страх и пометња, да нико не смејаше јавно рећи да је хришћанин. И због тога многи претпоставише да са зверињем живе по горама и пустињама, него да се због страха одрекну хришћанске вере.

Затим војвода Дометијан, нахушкан од ђавола, нареди да ухвате Божјег човека, светог Конона, и доведу пред њега. И кад светитељ би доведен на истјазање, Дометијан погледа на њега, и осмехнувши се рече: Здраво, благородни старче! - Здраво! одговори светитељ. Дометијан рече: Сада видим да је истина оно што сам слушао о теби, јер је лик твој светао и честан, очи твоје сијају као звезде, и старост твоја је беспрекорна. Обавештени смо о теби, да си толико затрован смртоносним отровом хришћанства, да ти није доста то што си ти у заблуди, него се усуђујеш да и многе друге преводиш у њу. Али, иако смо то чули, нисмо поверовали у то, јер знамо да си благородан и побожан присталица наше вере.

На то блажени Конон одговори: Писано је да треба послушати корисне савете, али не и некорисне. Зашто си се узгнушао Господа нашег, ухваћеног и на смрт осуђеног, на крсту умрлог и у гроб сахрањеног? Зашто се претходно ниси удивио Његовом рођењу од пречисте Дјеве, која је као Дјева родила, и Дјевом остала? Зашто се ниси удивио рођењу, које Анђели објавише радујући се и појући: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља? Зашто се ниси зачудио сили Онога који са пет хлебова и две рибе нахрани пет хиљада људи? И ко учини таква дела каква учини Он, који подари вид слепорођеноме и живот четвородневном мртвацу Лазару, и најпосле добровољно пострада за спасење света, при чијој се смрти камење распаде, гробови отворише, и многа тела светих усташе?

Дометијан на то рече: Када би било истина то што ти причаш, онда би цео свет поверовао у твога Христа, и Зевсова би сила била уништена. Свети Конон одговори: Сила Зевсова и свих ваших немоћних богова биће уништена непобедивом силом Господа нашег Исуса Христа, који ми наређује да говорим истину, у којој ћу и остати све до краја предвиђеног законом Христовим. Јер Он рече: Ја сам пут и истина и живот; који верује у мене, ако и умре, живеће; и ниједан који живи и верује у мене неће умрети никада (Јн. 14, 6; 11, 25-26). Нама вернима ваља кроз многе невоље ући у царство Божје; а синови овога света, који живе у сластима света, биће истерани напоље, и отићи ће у таму најкрајњу, где ће бити плач и шкргут зуба.

Тада Дометијан, пун гнева, нареди да светог Конона бију и муче разним мукама. А светитељ рече: Ја се мука твојих не бојим! Чини брзо што ћеш чинити! Само те молим: стави ме на најтеже муке, да би се у Христа мог удостојио велике милости. - На то му Дометијан рече: Саветујем ти оно што је корисно по тебе. Послушаш ли нас, ти ћеш заслужити да с нама уживаш у нашим радостима. Свети Конон одговори: Ја хоћу да живим душом а не телом, и да уживам у духовним а не у телесним радостима. Но ти, безбожниче, бићеш мучен са оцем твојим ђаволом у аду, где мукама твојим неће бити краја.

Затим Дометијан упита светога: Каквог си звања у твојој вери, неваљали старче? Јеси ли поп? Мученик одговори: Световњак сам, пошто нисам достојан свештеничког чина. Који су се удостојили њега, радују се духовним весељем са Христом и са светим Анђелима Његовим. Но и ја живим Господу мом Исусу Христу, и клањам се Њему, и радујем се у Њему.

Дометијан га упита: Имаш ли жену? Свети одговори: Имадох, али мало поживе са мном, и отиде ка Христу Богу нашем. Дометијан га упита: Имаш ли децу? Свети одговори: Имам једно дете, сина; он остаде у мојој келији, но желим да и он предстане теби. Дометијан упита: Еда ли се и он не клања нашим боговима? Свети одговори: Какво је дрво, такве су му и гране. Него те молим: пошљи да га доведу, да бисмо заједно примили венац мучеништва.

И одмах бише послани војници да доведу младог Конона. Кад га доведоше, Дометијан упита старог Конона: Колико је година твоме сину? Конон одговори: Кад га у манастир доведох беше му седам година, и ја га научих књизи; кад напуни дванаест година, би постављен за чтеца црквеног; а сада има седамнаест година, и благодаћу Христовом он је ђакон међу посвећеним слугама Божјим. Од детињства га научих да живи у целомудрености, и достојан је мучеништва. Стога те молим, немој много одлагати: нареди да нас умуче, да бисмо заједно били овенчани од Христа Бога нашег, јер смо хришћани и за Христа хоћемо да умремо. Дометијан га упита: Како се зове син твој? Мученик одговори: Једно име има са оцем, зове се Конон.

Обраћајући се младоме Конону, Дометијан му стаде говорити: Чуј, младићу! Твој отац је живео много година, и женио се, и децу имао, и доста се науживао овог живота; а сада, пошто је стар, није чудо што сам себи жели смрти. Али ти, ти си млад, и тек си окусио сладости живота, зар ћеш поћи за вољом очевом, као што каже твој отац? Одговори млади Конон: Отац мој, који ме по промислу Божјем роди, научи ме да познајем јединог истинитог Бога, Творца свега видљивога и невидљивога, и да Њему живим чисто у светости; он ме поведе путем спасења, и показа ми да овај живот није живот већ смрт, и сви љубитељи овог привременог живота умиру вечно. У Господа пак нашег Христа постоји бесконачни живот, који Он даје онима који Га љубе. И отац мој још ме научи овоме: безбожним идолослужитељима припремљене су вечне муке у паклу огњеном, неугасивом, а праведним слугама Христовим припремљени су венци у слави небеској, у бесконачном царству Христа Бога нашег, кога ради се ми разапесмо свету и свет се разапе нама. Тако научен од оца, ја сам једног ума с њим, желећи да идем к Богу истим путем којим и он иде, и предајући се истом мученичком подвигу коме се и он предаје. Поновићу реч Господа мог Христа: Што Отац мој чини, и ја чиним; и син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини; јер што Он чини оно и син чини онако (Јн. 5, 17. 19).

На то Дометијан рече: А ако ја будем твога оца страшним мукама уморио, пристајеш ли и ти да те тако уморим? Одговори блажени јуноша Конон: Пристајем да са оцем заједно умрем, да бих с њим живео у царству Господа нашег, јер умрети за Христа није смрт него обретење вечнога живота.

Дометијан се онда обрати староме Конону: Заиста је овај јуноша мудрији од тебе; само му још једно недостаје, и то ово: да позна истину, и да се поклони боговима нашим. Одговори стари Конон: Зна јуноша истину добро, и клања се са мном Ономе који говори: "Ја сам истина". А идолима ђаволским, лажним боговима вашим, никада се нећемо поклонити ни он ни ја.

На то Дометијан рече: Послушајте последњу реч моју: приступите боговима, да се од љутих мука и смрти избавите, и дарове чесне од нас примите. Одговори стари Конон: О безакониче од Бога одбачени, мучитељу ненасити крви људске, и најбезбожнији од свих људи! не рекох ли ти у почетку да сам хришћанин и да желим да за Христа умрем заједно са мојим сином, а ти, пијан и бесан од злобе, не памтиш моје речи.

Тада нареди Дометијан да донесу гвоздени кревет, и да га силно усијају на ватри. Затим нареди да свете мучениче свуку, наге положе на тај кревет, и онда пеку. Слуге дакле, једни ватру распаљиваху, други врео јелеј на тела светих леваху, а свети остајаху неповређени. И говораше стари Конон свети Дометијану: Не сећаш ли се, Дометијане, како те ја молих да измислиш најстрашније муке за нас? А ти се ниси постарао, јер је ова мука мала за нас, и ми не осећамо ово паљење.

Тада мучитељ нареди да се спреми бакарни котао, напуни оловом, сумпором и смолом, стави на огањ да то јако прокључа, и онда у тај котао баце свети мученици, јер говораше: Када им је на ужареном кревету било хладно, ја ћу их у узаврелом котлу загрејати, и видећу да ли ће их њихов Бог моћи извадити из пламена огњеног. А свети, бачени у котао, подигоше очи своје к небу, и помолише се говорећи: Господе, Саздатељу свих! услиши нас који Ти вапијемо, и пошљи нам светог Анђела свог, да расхлади овај страшни огањ, као што си некада тројици Младића у Вавилону расхладио ужарену пећ! Услиши нас, Господе, и похитај нам у помоћ, да схвате сви да си Ти Син Бога живога који си дошао у свет!

И одмах посла Господ Анђела свог, који небесном росом угаси огањ и расхлади котао, и рече им: Мир вам, добри војници, верни подвижници, не бојте се, нити се плашите, јер је с вама Христос, који ће вас учинити победитељима и превести к вечној радости.

После тога Дометијан нареди да свете мученике обесе стрмоглавце, и да их каде смрдљивим димом. А свети Конон стари, насмејавши се, рече: О глупавче, нас се не косну огањ твој, зар да се дима твог уплашимо? - Мучени смрдљивим димом, свети се ругаху мучитељу говорећи: Зар се не стидиш, бедниче, што два војника Христова победише сву горду силу вашу, и посрамише оца вашег ђавола, и сломише и уништише сва лукава оружја његова?

А Дометијан, сав бесан од једа и стида, и не знајући шта више да ради, нареди да мученике престружу дрвеном тестером напола. И када их слуге наместише да их престружу, свети мученици замолише слуге да им даду мало времена да се помоле Богу. И ови им дадоше. И свети се помолише Богу, говорећи:

Господе Боже свесилни, Творче неба и земље, Царе над царевима и Господару над господарима! благодаримо Ти што си нас удостојио да пострадамо за свето име Твоје, и укрепио нас у мукама, и што ниси допустио непријатељима нашим да нас исмеју, него си нас показао као победитеље над ђаволом. Славимо Тебе Христа Бога човекољубивог, свемоћног и свеблагог, и молимо Те: Дај мир Твојој светој Цркви широм целе васељене! посрами и истреби оне који је гоне! пообарај убрзо и уништи погана идолишта, а уздигни силу своју и распростри славу светог имена Свог! сачувај и умножи род хришћански, који Те право слави, до свршетка света! Још Те молимо, Господе, прими у миру душе наше, да се не изврши на нама наређење мучитељево - да нас престружу! Нека се ни у томе не обрадује непријатељ наш и не похвали говорећи: погубих их како сам хтео! Него нека га милост твоја претекне, и узме нас к себи, пре но што он то учини, да би Дометијан познао да смо слуге Твоје, и да си Ти учинио с нама оно што си хтео. И који год буду чули то, прослављаће пресвето име Твоје вавек!

И када рекоше: амин! дође глас с неба који их позва на небо. Свети мученици се прекрстише и предадоше свете душе своје у руке Божје. И одмах би силан земљотрес, и попадаше идолски храмови, и сви се идоли у граду срушише и поразбијаше, и Дометијан побеже кући својој, и сакри се.

А братија из манастира, чувши шта се све збило са светим мученицима, дођоше, узеше чесна тела њихова, однеше их у манастир и чесно с мирисима сахранише, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, од целокупне твари слављеног вавек, амин.

 

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МАКСИМА

ПОСТРАДАО за Господа Христа каменован.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРКАДИЈА

ПРЕПОДОБНИ отац наш Аркадије од младости се подвизавао у монаштву на острву Кипру у време цара Константина Великог.[8] И био учитељ светим мученицима: Јулијану лекару и Евулу,[9] који потом пострадаше за царовања Јулијана Отступника (361-363. г.). Њих свети Аркадије и сахрани. А за њима и сам, благодарећи Бога, пређе из овог у онај небески свет после 361. године.

 

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА ЛЕКАРА и ЕВУЛА

УЧЕНИЦИ преподобног Аркадија. Пострадали за Господа Христа мачем посечени у време безбожног цара Јулијана Отступника (361-363. г.).

 

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕФРОСИНА

КЉУЧАЛОМ водом угушен пострадао за Господа Христа.

 

ПРОНАЛАЗАК ЧАСНОГ И ЖИВОТВОРНОГ КРСТА И ЧАСНИХ КЛИНАЦА од стране свете царице Јелене

БЛАЖЕНА царица Јелена, мати цара Константина Великог (306-337. г.), пронађе Часни и Животворни Крст Господњи када с том намером посети Јерусалим, као што је то опширно описано под 14. септембром. Пронашавши Часни Крст, она половину остави у Јерусалиму, где се и до данас чува, а другу половину пренесе у Цариград као што о томе пишу црквени историчари тога доба Сократ (Цркв. историја, I, 17) и Созомен (Цркв. историја II, 1). Они још додају да је Света Јелена пронашла том приликом и часне клинце, којима је тело Господње било приковано на Крст, и да их је подарила свом сину цару Константину, који је од њих начинио себи шлем.

 

СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ зване "ЧЕНСТОХОВСКЕ"

ОВА чудотворна икона Пресвете Богородице би донета из Цариграда у Русију, где је остала у једном православном храму у Галицији пуна три века. Када Пољаци овладаше Русијом, тада Латини присвојише ову икону себи.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Теофил, цар византијски, царовао од 829 до 842 године

2. Амореја - град у Фригаји, у Малој Азији

3. Тарс - главни град Киликије, области у Малој Азији

4. Кентенариј = κεντηναρ је велики златник који вреди 100 малих златника

5. То јест бога - виновника како добра тако и зла

6. Аврелијан, римски цар, царовао од 270 до 275. године

7. Иконија - град у Малој Азији, сада Конија

8. Константин велики царовао од 306 до 337 године

9. Свети мученици Јулијан и Евул пострадали око 361. године; празнују се данас заједно са преподобним Аркадијем.