Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

1. Света мученица Матрона. Као сирота девојка би служавка у кући једнога Јеврејина у Солуну. Жена тога Јеврејина непрестано се ругаше Матрони због њене вере у Христа, и нагоњаше је да одбаци Христа и да иде у синагогу. Но кротка Матрона савесно иђаше за својим послом и не одговараше госпођи својој ништа, а у потаји се мољаше Христу Богу. Једном дозна Јеврејка, да је Матрона кришом од ње ишла у цркву, па сва гневна упита је зашто није ишла у синагогу него у цркву? На што Матрона одговори: "Зато што у хришћанској Цркви Бог живи, а од синагоге јеврејске Он одступи". Бесна због тако мужественог одговора, Јеврејка је истуче и затвори у једну мрачну одају, где је, поврх тога, још и веза. Но сутрадан нађе је одвезану силом Божјом како клечи на молитви и хвали Бога. После је у два маха поново затвараше док је најзад глађу не умори. Тада узе опака жена тело свете девојке и баци са висине своје куће на земљу. Хришћани узму тело мученице и чесно сахране, а Александар епископ, сазнавши за многа догођена чудеса од свете мученице, подиже цркву на гробу њеном. А злу Јеврејку ускоро постиже праведна казна: са оног истог места на кући, са кога је бацила доле тело Матронино, она се омакне, падне на калдрму и разбије се на мртво.

2. Преподобни Јован Прозорљиви. Беше дрводеља до своје двадесет пете године, а онда, гоњен неодољивом жељом за сталном молитвом, удаљи се у пустињу, где проживе до смрти своје, тј. до деведесете године. Телесан, но као бестелесан. Прозираше у срце свакога човека, који му се приближи, и могаше погодити његово име и његову жељу и мисао. Прорицао је цару Теодосију исход његових битака; прорицао војводама, монасима, и свакоме ко се нуждавао у томе да дозна шта се у тами будућих дана скрива за њега. Неки кнез мољаше га да прими његову жену, која нарочито пожели да га види. Не хте светитељ да удовољи празној радозналости, но на сну јави се жени кнежевој онакав какав је. И кад жена описа сновиђење, муж њен потврди да је, заиста, такав лик светитељев. Свакога посетиоца свога поучаваше смерности, као основној врлини, увек наводећи примере из живота, како је гордељивост многе узвишене карактере оборила у прах и навела на тешке грехе. Издржао је велике нападе од злих духова. Једном јави му се сатана са мноштво демона у виду сјајних ангела. И ови га гоњаху, да се поклони сатани, лажући га да је то Христос. А он одговори мудро: "Цару моме Исусу Христу ја се клањам сваки дан; да је то Он, не би потребовао од мене нарочито да му се сада поклоним". После тих речи сва зла сила ишчезе као дим. Скончао мирно, клечећи на молитви, у деведесетој својој години.

3. Преподобни Пафнутије. Ученик светог Антонија Великог. Светошћу свога живота обратио је многе грешнике на пут покајања (као свету Таису, 8. октобра). Више је личио на бестелесног ангела него на телесног човека. Упокојио се крајем IV века.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МАТРОНЕ СОЛУНСКЕ

СВЕТА Матрона, као сирота девојка, беше служавка у кући једнога Јеврејина у Солуну, чија се жена зваше Паутила. Ова госпођа њена често се ругаше Матрони због њене вере у Христа, много је злостављаше, а често и бијаше, приморавајући је на јеврејску веру. Но Матрона све то трпљаше кротко Христа ради, и тајно иђаше у цркву. Једном дозна Паутила да је Матрона кришом од ње ишла у цркву, па је сва гневна упита: Зашто ниси ишла у синагогу него у хришћанску цркву? На то јој блажена Матрона смело одговори: Зато што у хришћанској Цркви живи Бог, а од синагоге јеврејске Он одступи. То је разлог што не идем у синагогу него у цркву.
Бесна због таквог одговора, Јеврејка је немилосрдно истуче и затвори у једну мрачну одају, где је поврх тога још и веза. Но сутрадан нађе је одвезану силом Божјом како клечи на молитви и хвали Бога. И опет је госпођа изби сировим жилама намртво, затим је још чвршће веза, па понова затвори у одају, и запечати врата, да јој не би ко улазио и нашао јој се у невољи. И остаде светитељка у том затвору четири дана без хране и пића, Богом крепљена. Онда Паутила скиде печате са врата, и кад их отвори она опет угледа Матрону одвезану где стоји на молитви. То је страховито разјари, и она дебелим моткама силно изби блажену, па је једва живу опет затвори, где светитељка сконча предавши дух свој Богу. Тада узе опака жена тело свете девојке и баци са висине своје куће на земљу. Хришћани узеше многонапаћено тело свете мученице Матроне и чесно сахранише. Потом епископ солунски Александар, сазнавши за многа учињена чудеса од свете мученице, подиже цркву у њено име, и у њој положи чесне мошти њене. А злу мучитељку Паутилу ускоро постиже праведна казна Божја: са оног истог места на кући, са кога је бацила доле тело Матронино, она се омакне, падне на калдрму и разбије се на мртво. И тако зло изврже бедну душу своју.
Света Матрона пострадала у трећем или четвртом столећу.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ЛИКОПОЉСКОГ[1]

У ЕГИПАТСКОМ граду Ликопољу живљаше неки Јован који од детињства изучи дрводељски занат. Доцније, када му беше двадесет и пет година, он се одрече света, и пошто по разним манастирима проведе пет година, повуче се у гору Лико, на чијем највишем врху начини себи келију са три одељења, и зазида себе у њима. У једном се је одељењу молио, у другом радио и јео, а треће му је било за остале животне потребе. Пошто је тако затворен провео тридесет година, а за све то време кроз прозор примао од послушника све животне намирнице, он би удостојен пророчког дара, и тим даром пророштва постаде свима познат по самим догађајима. Између осталога, он посла различита претсказања блаженом цару Теодосију.[2] Тако, он му унапред откри устанак побуњеника и њихов брзи пораз; претсказа му о Максиму тиранину, да ће се цар вратити одневши победу над њим у Галији; претсказа и о тиранину Евгенију, да ће Теодосије и њега победити, и да ће сам тамо окончати дане своје и оставити царство сину своме. О светости овога човека пронесе се велика слава свуда, зато га и цар Теодосије поштоваше као пророка.
Један војсковођа дође к њему да дозна, да ли ће победити Етиопљане, који у то време беху продрли у Сијену, у горњој Тиваиди, и пустошаху њене крајеве. Свети отац му рече: "Ако пођеш на непријатеље, савладаћеш их, и победити, и покорити, и бићеш веома славан у цара". Тако и би; догађаји потврдише пророштво. Он исто тако претсказа, да ће благочестиви цар Теодосије умрети природном смрћу. Уопште, он је у необичној мери имао пророчки дар, како смо о томе слушали[3] од Отаца који су живели с њим, чији славни живот бејаше познат свима тамошњим житељима; они ништа пристрасно не говораху о овом човеку, него пре казиваху о њему у умањеном облику.
Неки трибун дође к преподобном Јовану и мољаше га за дозволу да му доведе своју жену која одавна тешко болује, и сада, пошто се спрема да отпутује у Сијену, жели да види светитеља: да се он помоли за њу, и отпусти је с благословом. Али светитељ одби да види жену, пошто он, деведесетогодишњи старац, живи безизлазно у својој пештери већ четрдесет година, и никада није допуштао да му на очи излазе жене; чак ниједан човек никада не уђе код њега, јер је он кроз прозор благосиљао долазнике, разговарајући са сваким о његовим невољама. Иако трибун упорно мољаше аву за допуштење да му доведе жену своју, али светитељ не пристаде, говорећи: "То је немогуће", - и отпусти га тужна. Међутим жена свакодневно досађиваше мужу и заклињаше му се говорећи да нипошто неће отпутовати из града док не види пророка. Када муж извести блаженог Јована о заклетви своје жене, светитељ видевши веру њену, рече трибуну: "Ове ноћи јавићу јој се у сну, само да не би више тражила да види лице моје у телу". Муж саопшти жени својој речи блаженога Оца. И стварно, жена виде у сну пророка где приђе њој и рече: "Шта је теби до мене, жено? зашто желиш да видиш лице моје? зар сам ја пророк, или праведник? ја сам човек грешан и слаб као и ви. Уосталом ја сам се помолио за тебе и за твога мужа, да вам све буде по вери вашој. Идите дакле с миром". И пошто ово рече, удаљи се. Пробудивши се, жена исприча мужу шта јој пророк рече, описа његов изглед, и посла к њему мужа да му захвали. Када га блажени Јован угледа, предухитри га рекавши му: "Ето, ја испуних твоју молбу: видех твоју жену и убедих је да више не тражи да ме види, него јој рекох: идите с миром".
Жени једнога чиновника дође време да роди, када овај не беше код куће. Онога дана када се она породи, њен муж беше у оца Јована, и она се од туге тешко разболе. Светитељ му саопшти радосну вест, говорећи: "Када би ти знао дар Божји, и да ти се данас роди син, ти би прославио Бога. Само мајка његова беше у опасности. Када отидеш дома, дете ће већ напунити седам дана; дај му име Јован; васпитај га брижљиво до седме године, и онда га пошаљи монасима у пустињу".
Таква је чудеса чинио Јован за долазнике са стране; а својим суграћанима, који су му стално долазили због својих невоља, он претсказиваше будућност, и откриваше свачија тајна дела, претсказиваше и о надолажењу Нила, и да ли ће оно бити плодотворно. Исто тако он унапред објављиваше и о понекој казни Божјој која им је претила, и изобличаваше виновнике. Сам блажени Јован није јавно вршио исцељења, него је давао јелеј, којим је исцељивао врло многе болеснике. Тако жена једнога сенатора ослепе од беле павлаке на оку, и мољаше мужа да је одведе к Јовану. Он је увераваше да Јован никада не прима жене; и она га замоли да отиде ави, да се овај помоли Богу за њу. Светитељ се помоли за њу и посла јој јелеј; жена три пута дневно мазаше њиме очи, и за три дана прогледа, и јавно захвали Богу.
Нас је било седморо браће у Нитријској гори,[4] сви дошљаци: ја, блажени Евагрије, Албин, Амоније и други. Ми смо се старали да тачно сазнамо у чему се састојала врлина блаженога Јована. И Евагрије рече: , Да бих рад био да од некога, који је вичан у оцењивању духа и речи, дознам какав је он човек. Ако дознам, ја ћу се задржати код њега; не дознам ли како он живи, ја нећу отићи к њему у гору". Пошто чух то, ја никоме не рекох ни речи, и проведох у миру један дан, али другог дана ја закључах своју келију и, поверивши себе Богу, упутих се у Тиваиду.[5] И стигох тамо после осамнаест дана, пошто сам путовао делимице пешке а делимице на чамцу реком. Али то беше доба поплаве, када многи болују; разболех се и ја. Стигавши Јовану, ја нађох двориште његове келије затворено јер братија касније беше направила пред светитељевом келијом велико двориште, у коме се могло сместити око стотину људи). Ово двориште они затвараху кључем, а отвараху га само у суботне и недељне дане. И када дознадох зашто је двориште затворено, ја сачеках суботу, и у осам сати пре подне посетих праведнога човека. Затекох га где седи крај прозора, кроз који је, изгледа, разговарао са посетиоцима. Пошто ме поздрави, он ме преко тумача упита: "Откуда си, и зашто си дошао? Изгледа ми да си из Евагријевог братства". И док ми разговарасмо, уђе управитељ те области, по имену Алипије. Када овај уђе, Велики остави разговор са мном; и ја се повукох мало устрану, да им не бих сметао. Пошто се њихов разговор протеже много, мене спопаде досада, и у тој досади почех да ропћем на доброга старца што презре мене а указа поштовање ономе. У таквом расположењу духа ја већ намислих да напустим старца с презрењем. Али слуга Христов дозва к себи тумача, по имену Теодора, и рече му: "Иди, реци ономе брату: не падај духом, ја ћу одмах отпустити управитеља и разговараћу с тобом". Тако ја тачно сазнадох да је он духован човек, и да унапред зна све. Ободрен тиме, ја причеках.
Када управитељ изађе, светитељ ме дозва к себи и рече ми: "Зашто си се наљутио на ме? шта си нашао у мени што заслужује љутњу, те си помислио оно што није својствено мени, нити доликује теби? Зар не знаш шта је речено у Светом Писму: не требају здрави лекара него болесни (Мт. 9, 12). Ја ћу тебе наћи кад год зажелим, и ти мене. Ако ти ја и не дам поуке, даће ти друга братија и други Оци. Али овај човек, предат ђаволу због световних дела свбјих, једва је улучио слободни тренутак, као роб који је умакао од суровога господара, и дошао к мени да што корисно добије. Стога би неумесно било да оставим њега а посветим пажњу теби, човеку који се непрестано стараш о своме спасењу".
Ја га онда замолих да се помоли за мене, и потпуно се уверих да је он стварно духован човек. Тада, благога лика он ме кротко помилова својом десном руком по левом образу, и рече ми: "Тебе очекују многе невоље; ти си много пута био у искушењу да напустиш пустињу; бивао си страшљив, и побеђивао си. Али демон те подбада под видом побожних и паметних разлога, јер он ти подмеће жељу да се видшп са оцем својим и да наговориш свога брата и своју сестру да ступе у монаштво. Ево дакле, ја ти јављам благу вест: обоје су спасени, јер су се одрекли света. А отац твој живеће још седам година. Ти дакле, остани у пустињи и немој желети да због њих идеш у своју постојбину, јер је писано: Ни један није приправан за царство Божје који метне руку своју на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Тако, добивши од речи богонадахнутога човека довољно поуке и прекора, ја захвалих Богу што разлози, који су ме побуђивали да оставим пустињу, беху уклоњени предвиђањем светога човека.
Затим ми он опет благо рече: "Желиш ли да будеш епископ?" Ја му одговорих: "Да већ јесам". Он ме упита: "Где"? Одговорих му: "Да надзиравам (επισκοπώ)[6] кујне, радионице, столове, посуће; и ако је вино кисело, ја га стављам устрану, а ако је добро, ја га пијем. Исто тако ја надзиравам лонце, и ако је у њима мало соли или других зачина, ја метнем у њих, и затим једем. Ето, то је моје епископство, а рукоположило ме је чревоугодије". Блажени ми са осмехом рече: "Остави шалу. Ти ћеш бити рукоположен за епископа, многе ћеш муке и туге поднети. Ако пак желиш да их избегнеш, не излази из пустиње, јер те у пустињи нико не може рукоположити за епископа".
Отишавши од њега, ја се вратих у пустињу, у своје драго место, и све ово испричах светим Оцима о чудесном и духовном Јовану. После два месеца они отпловише и посетише овог блаженог човека. А ја, несрећник, заборавих његове речи. После три године ја се разболех од слезине и стомака, и братија ме посла из пустиње у Александрију, јер је моја болест претила да се претвори у водену. Лекари ме посаветоваше да ради промене ваздуха отпутујем из Александрије у Палестину, јер је тамо ваздух мекши него ли у нашим крајевима. Из Палестине дођох у Витинију,[7] и ту, не знам како да објасним, да ли по људској ревности или по благовољењу Јачега, - једини Бог зна -, ја бих удостојен рукоположења које је изнад мене. Пошто узех учешћа у делу блаженога Јована Златоуста, ја бих приморан да се једанаест месепи скривам у мрачној келији, и ту се сетих да ми онај чудесни и блажени човек претсказа ово што сада подносим.
Овај велики подвижник Христов причаше ми још и ово, желећи тиме да ме учврсти у одлуци да никако не напуштам пустињу: "Четрдесет и осам година ја сам провео у овој келији; и за то време не видех женско лице, нити новац; нити икога видех где једе, нити ико мене виде где једем или пијем".
Ја већ поменух да су два месеца после мене оци наше пустиње ишли у посету овоме светитељу. О томе су они причали ово: "Када стигосмо к њему, он нас све поздрави, обраћајући се свакоме веселим лицем. И ми га одмах замолисмо да се најпре помоли за нас (јер је такав обичај код свих египатских отаца). Затим он упита, да ли нема неког клирика међу нама. А када ми сви рекосмо да нема, он нас све прелете погледом и откри да међу нама има клирик који се скрива. (Стварно, са нама је био један ђакон, али о томе није знао нико осим његовог брата, коме је он, по своме смирењу, забранио да никоме не говори о томе, сматрајући себе, у сравњењу са таквим светитељима, недостојним и имена хришћанског а камоли чина). Показавши на њега руком, он рече: "Ето ђакона". А када овај, желећи да сакрије свој чин, стаде одрицати, светитељ га узе за руку, загрли га са прозора, и саветујући га благо рече му: "Чедо, не одбацуј благодати Божје, нити лажи одричући се дара самога Христа. Јер је лаж туђа Христу и хришћанима, па макар била изречена за малу или за велику ствар. Ако чак и ради доброг циља говоре лаж, и то није похвално, јер је лаж, по Спаситељевој речи, од ђавола (Јн. 8, 44)". Изобличени ћуташе и прими кротки приговор старчев. А када ми завршисмо молитву, један од наше братије, који је већ три дана страшно патио од грознице, стаде молити аву да га исцели. А блажени отац му рече, да ће му ова болест послужити на корист, и да га је постигла због маловерја, али му даде јелеја и нареди му да се њиме маже. А када се намаза јелејем, он поврати све што му беше у стомаку, и грозница му сасвим прође, те он на својим ногама отиде у манастирску гостопримницу.
Свети Јован имађаше већ деведесет година, и тело му се беше тако сасушило од подвижништва, да му ни брада не растијаше на лицу. Он ништа друго није јео осим воћа, и то по сунчевом заласку. У тако дубокој старости, после толиких подвига, он није јео ни хлеба нити ишта друго што се на ватри спрема. Када нам он нареди да седнемо, ми захвалисмо Богу за сусрет са њим. Он нас прими као своје рођене, и радосна лица упита нас: "Откуда сте, децо, и из које земље дођосте ништавном човеку?" А када му казасмо своју постојбину, и да смо из Јерусалима дошли к њему ради душевне користи, да бисмо очима видели оно што чусмо, блажени нам одговори: "Шта ћете необично видети, љубљена децо, те сте толико превалили и толику муку поднели? Зажелели сте да видите људе смирене и ништавне, који нису достојни гледања, нити имају ишта необично. Достојни дивљења и хвале налазе се свуда, где се у црквама читају Божји Пророци и Апостоли, које треба подражавати. Ја се веома дивим вама и вашој ревности, што сте, презревши толике опасности, допутовали к нама ради поуке, док ми, због лењости, не желимо да изађемо из своје пештере. Али и сада, ма да сте учинили похвално и добро дело, немојте мислити да је оно довољно; него подражавајте врлине ваших Отаца. Ако сте чак и све њихове врлине стекли (што ретко бива), ни онда се не ослањајте на себе. Јер су неки, који су се били успели на сам врх врлина, напослетку падали због самопоуздања. Обратите пажњу, да ли се добро држите у својим молитвама; не помрачује ли се чистота вашега разума; не блуди ли ваш ум када стојите на молитви Богу; нека друга мисао, када уђе у вашу душу, не скреће ли вашу пажњу на нешто друго; не узбуђује ли вашу душу сећање на какве било неумесне жеље. Обратите пажњу, да ли сте се истински одрекли света; да нисте овамо дошли да уходите нашу слободу; не тражите ли у својим врлинама сујетну славу, да бисте се само показали пред људима као подражаваоци наших дела. Обратите пажњу, не узнемирава ли вас каква страст, почаст, слава и похвала људска, или притворна побожност и самољубље. Не сматрајте себе за праведне; не хвалите се праведношћу. За време молитве не подајте се ни сећању на сроднике, ни сећању на саучешће; не подајте се мисли ни о чему другом, па ни о самом свету. Иначе, узалуд је дело ваше, када се ви за време разговора с Богом подајете мислима које вас свлаче доле. Такво склизнуће ума сналази свакога који се није потпуно одрекао света, него још се стара да му угађа. Телесне и земаљске бриге развлаче душу његову мноштвом замисли; и душа, опхрвана страстима, не може Бога видети. Но такав човек и не треба да се ревносно стара да дође до познања Бога, да не би, будући недостојан такве тековине а удостојен њене частице, помислио за себе да је све постигао, - и на тај начин сасвим пропао. Богу се увек треба приближавати постепено и бојажљиво, онолико колико сваки може умом ићи напред, и колико је то уопште доступно човеку. Они који Бога траже, треба да душу своју одврате од свега другог, по речи Светога Писма: Видите и познајте да сам ја Бог (Пс. 46, 11). Ко се пак удостоји делимичног познања Бога, (јер нико не може потпуно познати Бога), он уједно с тим добија познање и о свима осталим стварима: види тајне, јер му их Бог показује; провиди будућност, созерцава откривења као и светитељи, чини чудеса, постаје пријатељ Божји и добија од Бога све што тражи".
У једном граду, причао је ава Јован, живљаше неки младић, који бејаше многа зла починио и тешко грешио. Али по тајанственом дејству Божјем, он се сакруши у срцу свом због многих грехова својих, настани се међ гробовима, и стаде оплакивати пређашњи свој живот. Падајући лицем на земљу, он се није усуђивао да пусти глас, нити да изговори име Божје, нити да моли, јер је сматрао да је недостојан живота. Он пре смрти затвори себе у гробницама и, одрекавши се живота, он само јецаше из дубине срца. Пошто тако проведе недељу дана, ноћу устадоше на њега демони, виновници његовог пређашњег рђавог живота, вичући и говорећи: "Где је онај покварењак, пресићен телесним уживањима? Он је сада незгодан за нас, јавио се целомудрен и добар, и хоће да постане уредан хришћанин када већ нема снаге за то. Испуњен нашим злом, какво добро ти још очекујеш себи? Зар нећеш скоро поћи са нама на обична дела своја? Очекују те блуднице и крчмари; зар нећеш поћи да се наслађујеш сладострашћем, пошто је свака друга нада изгубљена за тебе? Тебе ће свакако убрзо постићи суд када тако убијаш себе. И што хиташ на своју казну, јадниче? Што се напрежеш да убрзаш своју осуду?" И много друго говораху му, као: "Наш си, сјединио си се с нама; творећ^ сваку неправду, ти си нам постао дужан за све, а сада се усуђујеш да нам умакнеш? Што не одговараш? Зар нећеш поћи заједно с нама?" Али он, јецајући непрестано, не слушаше их, нити им одговори иједну реч, ма да демони веома наваљиваху на њега. Када ништа не успеше, иако су много пута понављали ове ствари, зли и гадни демони га шчепаше, и почеше тешко тући и мрцварити тело његово, и пошто га измучише страшно, оставише га полумртва. Лежећи непомичан онде где га оставише демони, он ипак одмах поче јецати чим се освести. Међутим рођаци који су га тражили, када га нађоше и сазнадоше од чега је његово тело тако изранављено, хтедоше да га одведу дома, али он не пристаде, иако су га они дуто наговарали. Идуће ноћи демони опет нападоше на њега са још већом жестином него ли прошле. И опет га рођаци не могоше наговорити да напусти ово место. Боље је умрети, говораше он, него ли живети у греховним нечистотама. Треће ноћи демони га тако.немилосрдно истукоше, да га умало не убише. Пошто видеше да он не уступа, отидоше, оставивши га без даха. Одлазећи они викаху: "Победио си, победио си".
После тога му се ништа страшно није дешавало, него је он без страха живео у гробовима све до краја свога живота, подвизавајући се у чистој врлини. И Бог га тако прослави знамењима и чудесима, да је многе потстакао на дивљење и ревност према добру. Штавише, врло многи од оних који се беху предали очајању, стадоше чинити добра дела и подвиге. И зби се на њима реч Светога Писма: Који се сам понижује, подигнуће се (Лк. 18, 14). Стога се, децо, подвизавајмо нарочито у смиреноумљу; оно је темељ свију врлина. За ово подвижништво веома нам је корисна и пустиња што удаљенија од насеља.
Бејаше још, казивао је ава Јован, и други монах који живљаше дубоко у пустињи, и много се година подвизаваше у врлинама. И догоди му се у старости да га демони страшно нападну искушењем. Подвижник је веома волео безмолвије - молитвено тиховање, и проводећи дане у молитвама, песмама и многим созерцањима, он је имао неколико божанских виђења, нека на јави а нека у сну. Он готово беше достигао бестелесни живот: није обрађивао земљу, није се бринуо о исхрани, није међ растињем тражио потребну храну телу, није ловио ни птице, нити друге какве животиње, него испуњен уздањем у Бога, откако остави свет и пређе у пустињу, он никада није мислио како ће . прехранити своје тело. Пошто је драговољно предао себе забораву, он је, савршеном љубављу устремљен Богу, очекивао час када ће бити позван из овога света, а хранио се највише радошћу виђења и нада. Међутим, нити тело његово ослаби од напрезања, нити душа његова беше тужна, него у неком узвишеном расположењу он имађаше чврсту навику.
Ценећи га, Бог му је у одређено време слао хлеб на трпезу на два или три дана; и он се њиме хранио. Кад год би осетио потребу за храном, он је улазио у своју пештеру, и тамо налазио храну. Пошто би узнео молитву Богу, он би се поткрепио храном, па би се затим наслађивао славословљима. Молитва и созерцање - погруженост у свете тајне Божије - беху његово стално занимање. Тако је он напредовао из дана у дан и, предајући се садашњости, стално се приближавао благој будућности, и био скоро уверен у свој бољи удео, као да га је већ имао у рукама, што је и учинило да он умало није пао када га је затим спопало искушење.
Када он дође до такве уверености, у њега се неприметно увуче мисао, да је он виши од других, и да зна и има нешто више него други људи. При таквим мислима он се већ стаде ослањати на себе. Убрзо затим у њему се појави немарност, спочетка мала, тако да је човек не би ни сматрао немарношћу; потом се разви већи немар, да се већ и осећаше његово постојање. Подвижник већ стаде немарније устајати од сна за славословље, постаде млитавији према молитви, и његово славословље не беше онако дуго; душа се прохте да се одмара, ум паде доле, и мисли почеше да блуде; а тамо у дубинама душе, немар већ, постао мио, и само пређашња навика, као неки браник, донекле задржаваше подвижника у овом његовом стремљењу, и чуваше га за неко време. И понекад, улазећи у пештеру увече после уобичајених молитава, он је налазио на трпези хлеб који му је слат од Бога, и хранио се њиме, али није изгонио из ума оне одвратне мисли, нити је помишљао да немар убија ревност, нити се трудио да зло одврати од себе. Удаљити се мало од дужности, њему је изгледала безначајна ствар. И тако, похотљива љубав, пошто овлада његовим мислима, вуцијаше га у свет. Али се ипак тада уздржа. Идући дан проведе у обичним подвизима; и после молитве и славословља уђе у пештеру и нађе постављен хлеб, али овога пута не онако марљиво спремљен и чист него прљав. Он се зачуди и ожалости, али га ипак узе и поткрепи се. Настаде трећа ноћ, и зло се утростручи. Ум његов се још брже предаваше сладострасним помислима. Његова му уобразиља тако живо престављаше сладострасне призоре, као да их он стварно доживљаваше. Али без обзира на то, он и трећег дана настави своје подвиге: мољаше се и појаше псалме, али овога пута не са чистим расположењем, него се често осврташе и луташе погледом на разне стране. Његово добро дело прекидаху разне мисли. Увече, осетивши потребу за храном, он уђе у пештеру и нађе на трпези хлеб, али као да су га мишеви или пси гризли, а ван пештере - суве мрве. Тада он стаде јецати и сузе лити, али не онолико колико је било потребно да се угуши похотљивост. Ипак, пошто поједе не онолико колико је желео, он беше готов да се одмара. Ту га помисли наједанпут стадоше нападати са свих страна, савладаше му разум, и одмах заробљеника повукоше у свет. Уставши, он пође у насељене крајеве, идући ноћу кроз пустињу. Дан свану, а он још беше далеко од насеља. Мучен жегом он сустаде, и стаде се освртати не би ли угледао неки манастир у коме би могао одахнути. И стварно, у близини угледа један манастир. Богобојажљива и благочестива братија примише га као рођеног оца: умише му лице и ноге, и по молитви одведоше га за трпезу молећи га да са љубављу прими што је дао Бог. Пошто се поткрепи, замолише га братија да им каже реч спасења, и каквим се средствима могу спасавати ђаволских замки, и како могу побеђивати нечисте мисли. Саветујући их као отац децу, он им препоручиваше да буду истрајни у трудовима, и увераваше их да ће се они брзо претворити за њих у велику насладу. И много других веома корисних ствари он им говораше о подвижништву. Пошто заврши поуку, он невољно помисли на себе, и стаде размишљати како то он друге уразумљује а сам је остао неуразумљен. И поставши свестан свога пораза, он се одмах журно поврати у пустињу, оплакујући себе и говорећи: да ми Господ није помогао, брзо би се душа моја преселила у ад (Пс. 93, 17;) и умало не огрезох сав у злу; и умало ме не убише на земљи (Пс. 118, 87). И зби се на њему реч Светога Писма: Брат помаган од брата јесте као тврд град (Прич. Сол. 18, 19), и као тврђава неосвојива. Од тога доба он је целог живота јадиковао; није више добијао храну од Бога, и својим је трудом зарађивао себи хлеб. Закључавши се у пештери, и простревши врећу на поду, он је све дотле лежао на земљи и плакао, док није чуо глас Анђела који му у сну рече: "Бог прими твоје покајање и смилова се на тебе; само пази, не обмањуј себе. Доћи ће ти у посету братија коју си поучио, и донеће ти на благослов хлебове; прими их, раздели са њима, и свагда благодари Бога".
Ово сам вам испричао, децо, да би се ви више свега упражњавали у смиреноумљу, ма како вам велики изгледали ваши подвизи. Јер је то прва заповест Спаситељева; Он говори: Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско (Мт.5, 3). Пазите да вас помоћу неких сањарења не преваре демони. А када вам ко дође, било брат, или пријатељ, или жена, или отац, или мајка, или учитељ, или дете, или слуга, ви најпре пружите руке своје на молитву, и ако је привиђење, побећи ће од вас. Ако вас пак демони или људи прелашћују ласкајући вам и хвалећи вас, не обраћајте пажњу на њих и не надимајте се умом. И мене су често ноћу прелашћивали демони разним призрацима, те ми сву ноћ нису давали ни да се молим, нити да се одморим; а изјутра би ми се с потсмехом клањали и говорили: "Опрости нам, ава, што смо ти сву ноћ задавали посао". А ја сам им одговарао: Отступите од мене сви који чините безакоње (Пс. 5, 9); нећете искушати слугу Господњег.
Тако и ви, посветивши се безмолвију, - молитвеном тиховању, вежбајте се увек у созерцању - светом богоразмишљању, да бисте у молитви имали чист ум. Добар је и онај подвижник који, живећи у свету, стално се бави добрим делима, указује братољубље и гостољубље и љубав, чини милостињу, добротвори онима који му долазе, помаже болесне, чувајући себе од саблазни. То је добар, истински добар подвижник: он делом и трудом испуњује заповести, иако се бави земаљским стварима. Бољи је од овога и већи онај созерцатељ који, узишавши од житејских ствари духовнима, оставља другима да се брину о њима, а сам, одрекавши се себе и заборавивши себе, бави се небеским стварима. Ослободивши се свега, он предстоји Богу, и никаква га друга брига не одвлачи од тога. Такав се сједињује са Богом, живи са Богом, свагда славећи Бога непрекидним славословљима.
Знам човека у пустињи, који десет година није узимао никакву земаљску храну, него му је Анђео сваког трећег дана доносио небеску храну и хранио га њоме, и то му је служило место јела и пића. И знам да томе човеку дођоше демони у призрацима, показујући се као анђелска војска, са огњеним колима, и многобројним копљоношама, као да прате неког цара, и рекоше му: "Човече који си све испунио, поклони ми се, и ја ћу те узнети на небо као Илију". А монах помисли у себи: ја се свакодневно клањам своме Цару и Спаситељу, и када би ово био Он, не би то захтевао од мене. Чим он само рече у себи: ја имам свога Цара - Бога, коме се свагда клањам, а ти ниси мој цар, - одмах све ишчезе. А ово говорећи као о другом, он жељаше да сакрије своје подвиге. Опи пак који заједно живљаху са њим говораху да је он то сам видео.
Причајући нам такве и многе друге ствари у току три дана, до три сата после подне свакога дана, блажени Јован лечаше душе наше. Затим нас благослови и наложи нам да идемо у миру; још нам и пророштво изрече: да је данас стигла вест у Александрију о победи благочестивог цара Теодосија и поразу тиранина Евгенија, и да ће цар умрети природном смрћу. Све се тако заиста и десило.
Пошто посетисмо и многе друге Оце, дођоше братија и јавише нам да се блажени Јован упокојио на чудесан начин: био је наредио да никога не пуштају к њему у току три дана, - и преклонивши колена на молитву, престави се у својој деведесетој години у отиде Богу, коме нека је слава вавек, амин.[8]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАФНУТИЈА

УЧЕНИК Св. Антонија Великог. Светошћу свога живота обратио је многе грешнике на пут покајања (као св. Таи ра). Више је личио на бестелесног ангела него на телесног човека. Основао је манастир у Доњој Тиваиди, у Ираклејском крају, и био игуман. Уважаван је и поштован био од свих. Упокојио се крајем четвртог века. О њему Паладије у Лавсаику (гл. 57) пише ово: Ми видесмо и друго место, где је живео отшелник Пафнутије, човек велики и добродетељан, који се недавно преставио у околини Ираклије Тиваидске. О њему су многи причали много. После дугог подвизавања Пафнутије замоли Бога да му открије коме је он од светих подвижника сличан. Јави му се Анђео и рече му: Ти си сличан том и том фрулашу који живи у граду. - Пафнутије похита томе фрулашу и распитиваше га о његовом начину живота и о делима. Фрулаш му рече (што и беше истина) да је он човек грешан, и пијаница, и блудник, и да је недавно престао бити разбојник и постао фрулаш. А када га Пафнутије стаде подробно испитивати какво је уопште добро учинио, он му одговори, да он не зна никакво своје добро осим што је једном, док је још био разбојник, једне ноћи спасао једну хришћанску девојку од разбојника који су хтели да је обешчасте, и вратио је у село. Другом једном приликом, продужи фрулаш, сретох једну лепу жену где лута у пустињи, бежећи од градоначелникових слугу и судија због државних дугова свога мужа, и оплакује своју судбу. Ја је упитах, зашто плаче. - Ништа ме не питај, господине, рече она, нити распитуј о мојој невољи, него ме узми као слушкињу своју и води куда хоћеш. Јер пошто су мога мужа у току две године много пута тукли због државног дуга од триста златника, и затворили у тамницу, и три моја премила детета продали, ја се спасавам бегством, прелазећи из места у место. И пошто су ме често хватали и сваки пут немилосрдно тукли, ја сада лутам по пустињи, и већ је трећи дан како ништа окусила нисам. - Ја се сажалих на њу, доведох је у пећину, дадох јој триста златника и испратих до града. Тако ослободих њу са децом и мужем.
Пафнутије му рече: Ја не знам да сам ишта слично учинио у своме животу; али си ти, свакако, слушао за мене да сам чувен подвижништвом, јер нисам у лењости провео свој живот. И Бог ми откри о теби да ти ништа ниси мањи од мене по добрим делима. Када се Бог тако брине о теби, брате, ти немој занемарити душу своју. - Фрулаш тог часа баци фрулу из руку и, заменивши складност музичке песме духовном мелодијом, пође за овим човеком у пустињу. И ту се према својим моћима подвизаваше три године, проводећи време свога живота у славословљима, и молитвама, и тако пређе на небо и упокоји се убројан у ликове светитеља и редове праведника.
Пошто посла Богу овог усрдног подвижника врлине, ава Пафнутије стаде водити још савршенији живот од пређашњег, и опет замоли Бога да му открије, коме је од светитеља сличан. И опет њему би глас од Бога: Ти си сличан старешини суседног села. - Пафнутије се хитно упути к њему. Када закуца на врата његова, овај изиђе и, по обичају, прими госта. Умивши му ноге, он спреми трпезу и понуди га да једе. Али Пафнутије га стаде распитивати за дела његова, и говораше: Човече, испричај ми како проводиш живот, јер ми је Бог објавио да си ти многе монахе превазишао. - А овај му одговори, да је он човек грешан и недостојан и самог имена монашког. Али пошто Пафнутије упорно настојаваше, овај човек му одговори: Ја нисам имао потребе да ти причам о својим делима, али пошто си дошао по вољи Божјој, то ћу ти причати о себи. Ево, већ је тридесета година како сам се одвојио од жене, пошто сам са њом проживео само три године и добио са њом три сина који служе мојим потребама. До данашњег дана нисам напуштао гостопримство. Нико се од сељака не може похвалити да је пре мене угостио странце. Сиромах или странац не излазе из мога дома празних руку, него добију што им је потребно за пут. Нисам пропустио да пружим потребну утеху ојађеном сиромашку; нисам био пристрасан на суду према сину свом; туђи плодови нису ушли у моју кућу; није било непријатељства где се нисам јављао као миротворац: нико није корио моје синове за недоличне поступке; стада моја нису дирала туђе плодове; нисам први засејавао своје њиве, него сам их предостављао другима, а сам сам се користио само оним што би преостало; нисам допуштао да богаташ тлачи сиромаха; целог живота свог нисам никога увредио, нити сам против икога произнео рђав суд. Ето што сам, уколико се сећам, учинио по вољи Божјој.
Чувши за врлине овога човека, Пафнутије га загрли и рече: Нека те благослови Господ од Сиона, и видећеш добра јерусалимска. Теби недостаје главна врлина: премудро знање о Богу, које не можеш без напора стећи, ако се не одречеш света, и не узмеш крст и не идеш за Спаситељем. - Када то чу, овај се човек не осврну на своје имање него сместа пође за авом у гору. А када дођоше до реке и не нађоше чамац, Пафнутије му нареди да прегази реку коју нико никада није газио на том месту, пошто је дубока. Они пређоше тако да им вода беше само до појаса. Тада Пафнутије остави овога човека на једном месту, а сам, удаљивши се од њега, мољаше Бога да постане бољи од оваквих људи. После неког времена Пафнутије виде где Анђели узеше душу овога човека, славећи Бога и говорећи: блажен је онај кога си изабрао и примио; настаниће се у дворима твојим (Пс. 64, 5). А светитељи одговараху и клицаху: велики мир имају они који љубе закон твој (Пс. 118, 165). Тада Пафнутије дознаде да се овај човек упокојио.
Продужујући да се неуморно моли Богу и да још више пости, Пафнутије опет замоли Бога да му открије, коме је он сличан. И опет му рече глас Божји: Ти си сличан трговцу који тражи добра бисера; него устани и не оклевај: с тобом ће се срести човек коме си ти сличан. - Спустивши се са горе, он виде једнога трговца, александријца, човека благочестива и христољубива, који је трговао са двадесет хиљада златника, имао сто лаћа, и сада се враћао из Горње Тиваиде. Он је све своје имање и све приходе од трговине раздавао сиромасима и монасима; и овога пута, са својим синовима, ношаше Пафнутију десет врећа поврћа. - Шта је то, пријатељу? упита га Пафнутије. - А он му одговори: То су плодови трговине који се приносе Богу ради окрепљења праведних. - Шта дакле, рече му Пафнутије, зар нећеш примити наше звање? - А када овај признаде да то веома жели, Пафнутије му рече; .Докле ћеш се ти бавити земаљском трговином, не преузимајући небеску трговину? Остави то другима, а сам, док је време тако благопријатно, поћи за Спаситељем, крме ћеш после кратког времена стићи. - Трговац, нимало не оклевајући, нареди својим синовима да све што је у њега остало, раздаду сиромасима; а сам отиде у гору, затвори се у оном месту где су се пре њега подвизавали двојица, и непрестано се мољаше Богу. После мало времена он остави тело и постаде небожитељ (ούρανοπολίτη).
Пошто и овог човека посла на небо, Пафнутије најзад и сам, немајући више снаге да се подвизава, стаде одлазити душом. И предстаде му Анђео и рече му: Хајде најзад и ти, блажени, у вечна насеља, јер Пророци дођоше да те приме у своју средину. То ти раније није било откривено, да се ти не би погордио, и тако лишио својих заслуга. - Пошто проживе још један дан и исприча све неким презвитерима који, по откривењу, беху дошли к њему, Пафнутије предаде душу. Презвитери јасно видеше како га примише ликови Праведника и Анђела који слављаху Бога.[9]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИКА

ПОДВИЗАВАО се у Апри (Теодосиупољ), у Тракији; преставио се у миру

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КОДРАТА, МАНУИЛА, ТЕОДОСИЈА и осталих четрдесет

ОВИ свети мученици беху родом са Истока. Гледајући како идолопоклоници сваки дан предају хришћане на смрт, они се договорише да неустрашиво исповеде веру у Христа, да би постали наследници небеског царства. Са таквом одлуком они се непозвани упутише кнезу своје земље, који у то време истјазаваше и на смрт предаваше многе хришћане. Ступивши пред кнеза, они смело из јавише да су хришћани. Кнез нареди те их бацише у тамницу. После неколико дана кнез их изведе из тамнице, и стаде их наговарати да принесу жртву идолима. Но они га не само не послушаше, него му саветоваху да се он сам одрекне поштовања идола. Тада кнез нареди те их најпре обесише наге о дрво и стругоше им ребра, затим их положише на изоштрене гребене, па им напослетку отсекоше главе. Тако блажени мученици примише венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈОВАНА и ВАРУХИЈА

ПОСТРАДАЛИ мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕВТИХИЈА ЕПИСКОПА

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА, епископа Коринтског

БРАТ Петра, епископа Аргоског; за епископа Коринтског рукоположио га патријарх Николај Мистик. Мирно се упокојио око 880-890 године.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА АНАНА (или АНАНИЈА)

ПРОРОКОВАО за царовања Асе, цара Јудејског; изобличио цара што се поуздао у цареве земаљске а не у Господа Бога, и изрекао му казну Божију за то (2 Дневн. 16, 1-13).

СПОМЕН СВЕТЕ ЛИДИЈЕ

ОВА света жена беше продавачица порфире (скерлета) из града Тијатире, близу Филипе у Македонији. Она прва поверова проповеди Апостола Павла у том крају и крсти се са целом кућом својом (Д. Ап. 16, 12-15). Зато се слави као прва хришћанка европљанка.
_______________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Спомиње се још и 6. фебруара.
2. Теодосије Велики, цар римски царовао од 379 до 395 године
3. Тако вели писац Лавсаика, св. Паладије, епископ Еленопољски, од кога и узимамо ово житије. Види: Лавсаик, књ I; стр. 84-96, и књ. II, стр. 1-10, превео са грчког јеромонах Јустин, издање Мисионарских писама, Битољ 1933 и 1934 г.
4. Та се пустиња налазила у Доњем Египту.
5. Тиваида се налазила у Средњем Египту.
6. Грчка реч епископ буквално значи: надзорник.
7. Витинија - малоазијска област.
8. Преподобни Јован упокојио се крајем 4. века.
9. Ово казивање о препод. Пафнутију налази се у "Историји Египатских монаха", гл. 14 (изд. Боландиста, Bruxelles 1961, с. 102-110).
10. О овом Светом, као и о његовом брату, видети опширније под 3. мајем.

Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

1. Свети Архангел Гаврил. Благовесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: "Ја сам Гаврил што стојим пред Богом" (Лк 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж - Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће, дакле, Муж - Бог, крепки, силни Бог. Неки су дознали, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила, тј. чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од седам најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочито службу, а сви су равни по части. Зашто Бог не посла Михаила? Зато што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. Гаврилова је служба благовешће спасења људског (в. 13. јул).

2. Свештеномученик Иринеј епископ сремски. Мисли се да је био Словен, и да је пре епископства био жењен и имао деце. Пострадао за Христа у време Максимијана. У време тешких мучења његови сродници стајали су око њега и плачући молили га, да поштеди себе и њих (тј. да се одрекне Христа). Но овај дивни свештеномученик волео је више ране за Христа, но сва блага овога света. У исто време пострада од Проба и један баштован у Срему, Серен, и Афр у Регији. Пошто се Иринеј никако није хтео одрећи вере, то кнез Проб нареди да се баци с једног моста у реку Саву, где овај пастир стада Христовог сконча и пресели се међу грађане небеске. Часно пострада 304. године.

3. Преподобни Малх. Беше Малх земљоделац из близине Антиохије, и од младости беше управио сав свој дух к Богу. Заробе га Арапи, и у ропству нагнају да узме за жену једну црнкињу. Но он њу приведе вери Христовој и поживи с њом као брат са сестром. Договоре се и побегну из ропства. Но Арапи их умало не стигну. Они се склоне у једну пећину, у којој видеше лавицу са својом штенади, и уплашише се. Но Бог их сачува. Лавица њих не повреди, а закла једног Арапина, који хтеде ући у пећину, да ухвати бегунце. Стигавши у своје место, Малх да своју жену у женски манастир, а он оде у мушки. Проживи много лета подвизавајући се, и пресели се међу грађане небеске, у IV веку.

4. Преподобни Василије Нови. Најпре живео у шуми, без крова и огњишта. Када га ухватише и упиташе ко је, он одговори: "Један од живих на земљи". Посумњаше у њега да је неки шпијун, те га много намучише. Најзад у слободи проживи много година у Цариграду. Прозирао у све тајне људске, предсказивао будућност, чинио велика чудеса. Његова послушница беше старица Теодора, која кад умре јави се Григорију, послушнику Василијевом, и описа му двадесет митарства, кроз које свака душа мора проћи. Свети Василије мирно сконча 25. марта 944. године и пресели се у дивне небеске обитељи. Би виђен после смрти у великој слави на небесима од једног Цариграђанина.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА[1]

ЦРКВА је из старине, од јерусалимских типика и устава велике обитељи светог Саве Освећеног, примила да у први Дан по Благовести Пресвете Деве Богородице празнује сабор светог Архангела Гаврила, благовесника радости. Јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који послужи тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Речи у пречистој утроби њеној. Када се од свих граћана једнога града указује велико поштовање изасланику земаљског цара који доноси граду неку милостиву реч цареву, утолико више треба нарочитим празником одавати поштовање изасланику Небеског Цара, дивном кнезу Анђелском, који је целом роду људском донео свемилостиву вест о вечном спасењу. Како је знаменит овај изасланик који је раније сам указао светом Захарији на своје достојанство, говорећи: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом (Лк. 1, 19), тојест ближе стојим престолу Божјем него други Анђели. И као што у земаљском царству онај достојанственик који је најближи цару има више угледа од осталих достојанственика који стоје подаље, тако и у небеском царству: свети Анђели који стоје ближе Богу и изблиза посматрају Божја тајанства, сијају већом славом и угледом од осталих Анђела који су у нижим чиновима.
Свето Писмо казује да постоје седам Анђела највишег чина, врховни кнезови Анђелски, који свагда стоје најближе Богу и неприступној слави Божјој. У књизи светог Товита пише да сапутник младог Товија објављује да је он један од седморице Анђела што стоје пред Богом (Тов. 12, 15). И свети Јован Богослов у своме Откривењу спомиње седам врховних Анђела, говорећи: Благодат вам и мир од Онога који јесте, и који беше, и који ће доћи; и од седам духова који су пред престолом његовим (Откр. 1, 4). Од тих дакле седам Анђела један је свети Гаврил, по броју други, после светог Михаила први. Јер се они поименце овако набрајају: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Селатил, Јегудил, Варахил.
Неко може питати: Зашто Бог не посла к Пресветој Дјеви првога по броју, ангела Михаила, него другога по броју, Гаврила? Треба знати: сви седморо врховних Анђела равни су међу собом по достојанству, само се при набрајању почиње од Михаила; и сваки од њих има своју засебну службу: Михаил је победитељ противника; Гаврил - весник тајни Божјих; Рафаил - лекар људских недуга; Урил - просветитељ помрачених, јер је он сијање огња божанског; Селатил - молитвеник, јер се стално моли Богу за људе и побуђује људе на молитву; Јегудил - славитељ Бога, јер утврђује људе који ма шта раде у славу Божју, и измољује им награду; Варахил - давалац Божјег благослова; и наш посредник Божјих доброчинстава. Дакле, Михаил не би послан са благовешћу, пошто то није његова служба; његово је: мач исукан држати, на непријатеље ударати, и њих прогонити. Послан би Гаврил, јер је његова служба јављати тајне Божје, као што је светом пророку Данилу објавио ослобођење људи Божјих из Вавилона и време Месијина доласка, и светом Захарији - рођење светог Претече од мајке нероткиње. А каже се да је он и светог пророка Мојсија у пустињи упућивао при писању Књиге постања. Постоји и побожно мишљење, да је он благовестио светим праведницима Јоакиму и Ани и зачеће Пресвете Богородице, и да је Пречистој Дјеви од зачећа и рођења био анђео хранитељ, и да јој је доносио храну у Светињи над светињама. Он јој донесе благовест и о зачећу Сина Божјег. Гаврил би послан још и зато, да би се Благовештени могао познати по имену његовом. Јер име Гаврил значи крепост Божја, или Бог и човек. И самим именом својим Благовесник потврђиваше да ће Бог крепки, Господ, у утроби Деве постати савршен човек, тојест савршени Бог постаће савршеним човеком. И то савршеним, потпуним човеком не у смислу телесног узраста, него у смислу крепости и разума. Јер остала деца, зачињући се у материнским утробама, немају разума нити крепости. А зачињући се у утроби Пресвете Дјеве Дете, од самог зачећа свог у малом телашцу свом би савршен човек разумом неисказаним и крепошћу непобедивом. Јер пророк каже: Приступих к пророчици, и она заче, и роди сина. И Господ ми рече: надени му име: брз на плен, хитар на грабеж. Јер пре него дете научи викати: оче мој и мајко моја, однеће благо Дамасково и плен Самаријски (Ис. 8, 3-4), тојест дете, које још није проговорило, већ има силу и снагу велику да побеђује своје непријатеље. А то је оно што је својим именом Гаврил прасликовао: Бог - човек, снажни Бог, који се зачео његовим благовештењем, а силаском Духа Светога у нетљену утробу Деве.
О томе свети Прокло, патријарх цариградски, говори овако: Чудесно је само име Анђела који је благовестио Дјеви Марији, јер се зове Гаврил. Благовестио је, и именом прасликовао Онога који је имао доћи на свет. Јер Гаврил значи Бог и човек. Овај весник Божји веома је знаменит и по свом имену и по својој служби. А најзнаменитији је по томе што тајну, одувек сакривену и Анђелима непознату, Бог прво њему откри, и он је донесе Дјеви. И колико је тајна очовечења Бога већа од других тајни, преко њега раније откривених светим пророцима, толико је њему углед постао већи међу његовом дружином од тренутка Благовештења, јер су га почитовали као најприснијег видиоца најнепознатијих тајни Божјих.
Свети Дионисије Ареопагит каже за ову седморицу врховних Анђела, да они свагда неотступно стоје пред Богом као најближи, док се сви остали шаљу на разне службе. Али за извршење великих тајни Божјих шаљу се и ови. Јер свети апостол Павле вели: Нису ли сви службени духови који се шаљу на службу? (Јевр. 1, 14). И која је тајна Божја већа од недомисливог, недокучног, неисказаног оваплоћења Христовог? Стога је због тако велике тајне требало послати великог Анђела, најприснијег посматрача тајни Божјих - светог Гаврила, који неотступно стоји пред престолом Божјим.
Свети Оци мисле да свети Гаврил принадлежи првом и највишем чину небеских Сила, тојест чину серафимском, пошто Серафими стоје најближе Богу. Назван је архангелом зато што је Пресветој Дјеви донео радосну вест Благовештења, и обрадовао њу, а преко ње и свако створење, не само у овом него и у небеском свету. То свети Дамаскин овако опева: Небесна створења се с љубављу весељаху, а земаљска с трепетом ужасаваху, када пречисти глас дође теби, Богородице; јер једно славље обојима заблиста, када теби Бестелесни радост донесе. - Свети Дионисије Ареопагит сведочи: Сви Анђелски чинови имају своја посебна места, Богом одређена: једни су ближе, други даље, док је серафимски чин најближи Богу. Јер пророк Исаија говори: Видех Господа где седи на престолу високу и издигнуту, и Серафими стајаху око Њега, сваки их имаше шест крила (Ис. 6, 1. 2). А пошто је свети Гаврил један од седам Анђела који најближе стоје пред Богом, то значи да је серафимског чина, други међу Серафимима. - А и свети Андреј Критски каже да је он један од врховних Анђела, говорећи: Бог наређује једноме од врховних Анђела да изврши тајну благовести. - Ако је од врховних, онда је од седам духова што свагда стоје пред Богом; ако је од седам духова, тај је од серафима. И ко је међу анђелима врховнији од Серафима? и ко је од Серафима ближи престолу Божјем? Серафим је дакле свети Гаврил, и то особити.
Да је он Серафим, види се још из овога: за извршење великог дела Божјег било је потребно послати великог Анђела. А пошто је оваплоћење Речи дело Божје, веће од свих дела Божјих, то за његово објављење би послат свети Гаврил, већи од других Анђела. Јер као што к Еви дође прелашћујући је врховни кнез таме, тако к Пречистој Деви дође са благовешћу врховни кнез небеске светлости. Доликовало је да Серафим буде послат к Марији, која је серафимском љубављу горела к Богу.
Тог врховног кнеза међу Анђелима, тог најближег Богу серафима, свемирног Архангела, који је благовестио спасење свему свету, ми побожно поштујемо, с љубављу и радошћу празник његов празнујемо, узносећи му благодарност за његово тако велико доброчинство свету, које је од почетка чинио, и сада чини, молећи се свагда за нас оваплоћеном Богу. Нека нам молитвама светог Архангела Гаврила свима буду опроштени греси, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИРИНЕЈА, епископа Сремског[2]

У ВРЕМЕ љутог гоњења на храшћане под безбожним царевима римском Максимијаном и Диоклецијаном[3], хришћани су узимали на себе разне подвиге и са радошћу примали муке за Христа, гледајући на вечну награду. У то доба у Срему беше млад по годинама но савршен у васељенској вери и у закону, епископ Иринеј. Ради љубави Христове он поднесе многа гоњења, и удостоји се добити венац победе за исповедање Христа. Ухваћен од војника, он би одведен пред кнеза Проба. Кнез му рече: Потчињавајући се царским заповестима, принеси жртву боговима нашим. Свети епископ Иринеј одговори: Ко приноси жртву лажним боговима, а не једином истинитом Богу, биће уништен од својих људи. Кнез на то рече: Свемилостиви цареви наредише свима: или да принесу жртве боговима, или да се подвргну мукама. Свети одговори: Мени је наређено да радије примим најтеже муке, него ли да се одрекнем истинитог Бога и принесем жртву демонима. Кнез рече: Или принеси жртву боговима, или ћу без оклевања наредити да те муче. Свети одговори: Обрадоваћеш ме, ако ми то приредиш, јер ћу се обрести учесник у страдањима Господа мог.
Тада кнез одмах нареди војницима да муче светитеља. И док га ови љуто мучаху, кнез га упита: Шта велиш, Иринеје, хоћеш ли принети жртву боговима? Свети одговори: Ја добрим вероисповедањем приносим жртву Богу моме, коме и приношах свагда.
Уто дођоше родитељи светитељеви и рођаци. И видевши како га немилосрдно муче, они припадоше к ногама његовим, молећи га да поштеди своју младост, и да се покори царским наредбама. С једне стране кукаху отац и мајка, с друге - сви ближњи, пријатељи и рођаци, и једногласно му говораху: Смилуј се, о Иринеје, на своју дивну младост! - А светитељ, сав обузет дивном жељом к Богу, и имајући пред очима Његову заповест, одговараше свима: Ово су речи Господа мог Исуса Христа: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 33). Стога знајте, љубљени моји, да ме ни ваше ласке, ни царске претње, нити ишта на свету не може одвратити од Бога мог и од закона Његовог. Ја свом мишљу хитам ка нади горњега звања.
Онда Проб опет рече блаженом Иринеју: Попусти пред сузама ових што због тебе плачу, и остави безумље своје, па принеси боговима жртву, штедећи младост своју. Светитељ му одговори: Поштедећу себе занавек ако не принесем жртву. Тада кнез нареди да га одведу у тамницу, док он смисли шта ће с њим.
Од дугог тамновања и тешких окова свети Иринеј се разболе. А једне поноћи кнез Проб нареди да му доведу блаженог Иринеја, па му рече: Доста ти је већ тих мука, којима си тако дуго изложен; хајде, принеси жртву боговима нашим! Свети Иринеј му одговори: Што си намислио да чиниш са мном, чини што пре без одлагања, јер знај да сам и сада чврст и непоколебљив у оном истом исповедању имена Христова, у коме сам досад био, и такав ћу до краја остати.
Разјарен, кнез нареди да светитеља дуго бију моткама. А он усред мука говораше: Имам Бога, кога одмалена научих се поштовати; Њему се клањам, Њему и жртву приносим, а рукотворним боговима не могу се клањати. Проб му на то рече: Буди задовољан мукама које си поднео, и немој желети да умреш. Светитељ му одговори: Нећу умрети, јер муке на које ме стављаш за име Господа мог Исуса Христа, не осећам, него се чак и надам да ћу помоћу њих добити не смрт већ; живот вечни. Проб га упита: Имаш ли жену? Светитељ одговори: Немам. А имаш ли синове или кћери? упита Проб. Немам, одговори свети. Онда га Проб упита: А ко беху они што на прошлом суђењу кукаху и плакаху за тобом? Свети Иринеј одговори: Испуних заповест Господа мог Исуса Христа, који каже: Ко се не одрече родитеља својих и свега имања свог, не може бити мој ученик. И: Који љуби оца, или матер, или жену, или децу, или браћу, или рођаке већма него мене, није мене достојан (Лк. 14, 26; Мт. 10, 37). И тако, који истински љуби Бога и једино се у Њега узда, тај презире све земаљске сујете и исповеда да му је Бог једини Отац.
Проб на то рече: Чујем да имаш синове. Онда бар из љубави према њима принеси жртву боговима, да не би отачко име изгубили у теби. Свети Иринеј одговори: Синовима мојим Бог је Отац, као и мени; и клањам се Њему, који може и њих и мене спасти. У Њега се истински и потпуно уздамо, и душе своје Њему поверавамо, да не бисмо пропали. А ти чини оно што ти је наређено од твојих царева. Проб рече: Поштеди себе и своје родитеље, те принеси жртву боговима и покори се царским наредбама, да те не уморим разним мукама. Свети Иринеј одговори: Већ ти рекох да чиниш са мном што ти драго, знајући насигурно да поганим боговима твојим нећу никада принети жртву. И ето, сада види колико ми Господ мој Исус Христос трпљење даде противу твојих и ђавољих замки, које си припремио да ме мучиш. Проб рече на то: Ево, одмах ћу изрећи смртну пресуду над тобом, ако не принесеш жртву боговима. Свети Иринеј одговори: То баш и хоћу, јер ћеш ме том смртном пресудом послати у вечиту радост.
Тада Проб изрече смртну пресуду над светим Иринејем, говорећи: Наређујем да буде бачен у реку Иринеј који се не повињава царским наредбама. - А свети Иринеј на то рече: Очекивао сам од тебе разноврсне и најљуће муке, да би ти познао како су хришћани навикли да презиру смрт ради вере у Бога. Али, пошто ме ниси ставио ни на једну од таквих мука, радујем се што си бар ову смртну пресуду изрекао против мене.
Оваква смелост блаженог мужа разгневи кнеза, и он нареди да му се мачем одсече глава, па затим тело његово баци у реку. А светитељ, чувши ову наредбу, као да доби други венац победе, рече: Благодарим Ти, Господе Исусе, што си ми дао непобедиво трпљење у исповедању светог имена Твог, да бих се удостојио постати учесник вечне славе твоје.
Док је свети мученик такве речи говорио, би одведен на мост Артемидин, подигнут у част погане богиње њихове Артемиде, са кога је имао бити бачен. Тамо скинувши са себе одећу своју, он подиже руке к небу и топло се мољаше, говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си изволео страдати за спасење света, нека се небеса Твоја отворе да приме дух верног слуге Твог Иринеја, који је ради светог имена Твог одведен из православне Цркве сремске и изведен на смрт. Не одричем се смрти, само молим, Господе, Твоје неисказано милосрђе, да људе сремске сачуваш од свих опасности и зала и видљивих и невидљивих непријатеља, и да их утврдиш у светој вери Твојој!
А кад заврши молитву, глава му би одсечена мачем, и он би бачен у реку Саву.
Слуга Божји, свети.Иринеј, епископ Сремски чесно пострада 26 марта 304 године, у време кнезовања у Панонији кнеза Проба, док међу нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава кроза све векове, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАЛХА МОНАХА

ПРЕПОДОБНИ Малх у младости својој беше земљоделац у селу Марону, на тридесет стадија од Антиохије Сиријске. Пошто беше јединац, родитељи су желели да га као наследника свог ожене. Зато га примораваху на брак, а он им одговараше: Хоћу да будем монах, а не мирјанин. Но отац претњама, а мајка ласкама, наваљиваху на њега да се жени. Али он тајно побеже, остављајући Бога ради кућу и родитеље и женидбу. И оде у пустињска места, што су између Име и Вирије, и обрете тамо манастир богоугодних монаха. И предаде себе њима да га уче. И живљаше обучавајући се у монашким подвизима, умртвљујући у себи телесне страсти трудом и пошћењем.
После много година он одлучи да се врати у свој завичај, да утеши своју обудовелу мајку, пошто беше чуо да му је отац умро. И смераше да прода своје имање, па да нешто разда сиротињи, нешто манастирима, а нешто задржи за себе. Но кад игуман сазнаде за његову намеру, стаде викати на њега, говорећи да је то ђаволско искушење, и да се под образином тобож доброга дела скрива лукавство исконског врага. И још рече: То је оно што Свето Писмо каже: Пас се повраћа на своју бљувотињу (2 Петр. 2, 22). На тај начин су многи монаси били прелашћени, јер ђаво никада ни с ким не ратује отворено. И навођаше игуман Малху разне примере из књига, а најпре пример Адама и Еве, које ђаво наведе на грех обећавајући им да ће постати "као богови", и тако их лиши раја. И кад га игуман не могаде убедити, паде му пред ноге молећи га да не напушта своју духовну дружину, да не убија сам себе, да се не обзире натраг пошто је метнуо руку на плуг.
Али Малх не послуша игумана већ пође из манастира. Игуман га испрати са сузама, као умрлог. При растанку му рече ове последње речи: Чедо, видим да си под сатанским знаком; не питам више за разлог твог одласка од нас; изговоре твоје не примам; овцу, која изађе из тора, одмах вуци поједу. - И тако се растадоше. Малх оде својим путем. Но недалеко од те пустиње беше главни друм, који је водио из Вирије у Едес. На том друму Сарацени често нападаху путнике. Стога су се путници обично скупљали у велике групе, и тако њиме ишли, да их Сарацени не би смели нападати. И Малх се придружи једној групи од седамдесет путника, међу којима беше и неколико жена. Док они иђаху тим друмом, изненада их са свих страна опколише Сарацени, страшна изгледа, полунаги, наоружани као за рат, похваташе их све до једнога и одведоше у ропство.
Тада Малх увиде да му је одлука за одлазак из манастира била ђаволска прелест. И кајаше се што не послуша игуманов савет, него напусти своју духовну дружину, и придржи се световној дружини, са којом паде у ропство варварима. Али кајање дође касно, јер он који је хтео да постане наследник родитељског имања, сам постаде плен Сарацена. При деоби плена Малх монах заједно са једном женом припаде једном Етиопљанину, који их обоје посади на једну камилу, и нареди да камила брзо трчи. И док је камила трчала, да не би пали, Малх се ухвати чврсто за жену и жена за њега. И тако пређоше тај пут. А за време тог путовања храна им беше месо недоварено и камиље млеко. И после дугог путовања кроз пустињу Сарацени пређоше једну велику реку и стигоше у свој крај. Етиопљанин своје робове приведе својој жени и нареди им да се по обичају сараценском поклоне његовој жени и деци. И Малх са саробињом својом приклонивши главе поклонише се својој господарици. А газдарица одреди Малха да ради најтеже послове: да доноси воду, да чисти ђубре, и остало томе слично.
И робоваше Малх због непослушности према свом духовном оцу. И измени свој монашки изглед, јер је готово наг ходио по обичају те земље због страшне жеге. Затим му би наређено да чува овце у пустињи. И у том послу му беше једина радост и утеха што је ретко виђао своје господаре и саробове. Усамљен са овцама он је често помишљао на светог Јакова и Мојсија, који су некада пасли стадо по пустињи. Хранио се сиром и млеком.
Молио се је усрдно, појући псалме којима се у манастиру беше Научио. То му је у ропству била радост. И он благодараше Божји промисао што монашко житије, које имађаше у домовини својој па упропасти, обрете у пустињи. Али, неисказане су ђаволове замке на сваком месту, јер Малха тамо и у таквом житију пронађе нападач. А ево како.
Видећи како му роб Малх приљежно и верно служи, и стока му се множи, Етиопљанин смишљаше како да га награди. И смисли ово: да Малха ожени оном робињом женом, коју заједно с њим доведе. И дозвавши Малха предложи му да се ожени том робињом. Али он не хте, изјављујући да је хришћанин и да њему не доликује да узме жену која има живога мужа, кога један други господар одведе као роба. То разјари Етиопљанина и он потрже мач да посече Малха. И да Малх не отрча и не обисну о врат оној жени, господар би га на том месту искасапио.
А када паде ноћ, монах одведе ону жену у своју пећину, и шта је тамо међу њима било сам блажени Малх исприча касније, говорећи: То беше за мене мука а не радост, туга а не утеха, јер нам је обојима то било одвратно, и ми не смејасмо једно другом ништа рећи. Тада тек ја истински упознах ропство своје, и павши на земљу стадох плакати над монаштвом својим које тако неочекивано губим. И плачући говорах овако: До овога ли кукавац дођох? До овога ли ме греси моји доведоше, да овако сед изгубим девственост своју и будем муж туђе жене? Шта ми користи што у младости ради Бога оставих кућу и родитеље и женидбу, ако учиним сада оно што у почетку презрех? Зар ово трпим сада због тога што, живећи негда у манастиру, зажелех завичај свој? Шта да чинимо, .о душо моја? да ли ћемо погинути или победити? хоћемо ли причекати помоћ Божју, или ћемо себе сами убити? Окрени против себе мач свој, о душо! јер треба више да се бојиш своје смрти него смрти тела! И целомудрена девственост има своје мучеништво. Нека дакле будем овде као мученик који несахрањен лежи у овој пустињи! Сам ћу себи бити и мучитељ и мученик! - Рекавши то, ја се подигох са земље, узех свој мач, извукох га, његов оштри врх блесну у мраку, уперих га у своје груди, и рекох жени: Живи себи, о жено! и боље ме имај као мученика мртвог него ли као мужа живог! - А она паде пред ноге моје, говорећи: Заклињем те и молим Господом нашим Исусом Христом и овим тешким часом, не проливај крв своју за душу моју! Ако хоћеш да убијеш себе, онда окрени најпре мач на мене, и прободи ме њиме; па пошто убијеш мене, онда убиј себе. Јер ја сам донела одлуку у себи, да до смрти сачувам чистоту, на коју се научих у овом ропству, па макар ми се и муж мој вратио. Волијем умрети, него чистоту своју изгубити. Зато ли хоћеш да убијеш себе, да се не би сјединио са мном телесно? Ја бих хтела да умрем, ако би ти зажелео да се телесно сјединиш са мном. Зато, имај ме као супругу целомудрености, и нека нам се душе сједињују у љубави а не тела. Тако ће наши господари мислити да смо муж и жена. А Христос нека зна да си ти мени духовни брат. Наши пак господари, видећи нас да се волимо, лако ће поверовати да смо и у телесним супружанским односима. Ја се, настави свети Малх, пренеразих, и удивих се таквој целомудрености ове жене, и заволех је. И дадосмо реч да заједно живимо у целомудрију. И ја никада не погледах на тело њено, нити је руком додирнух, бојећи се да не погубим девственост своју, коју сачувах од почетка.
И преподобни Малх проведе много дана у таквом духовном браку са том целомудреном женом. И господари њихови беху врло љубазни према њима, те и не помишљаху да ће они побећи од њих. Дешавало се да Малх, заузет око оваца, по читав месец не дође из пустиње у дом господара свог.
Много времена проведе преподобни Малх у ропству. Једном седећи сам у пустињи, док је над њим било само небо и око њега земља, стаде се у тој тишини сећати свог ранијег боравка у манастиру с монасима. Притом се нарочито задржа на личности оца свог игумана, који га научи Светом Писму и иночком животу. И размишљаше о његовим речима, којима га саветоваше да не одлази из манастира. Размишљајући о томе, угледа пред собом мраве који се кретаху кроз једну рупицу. И виде како неки носе терет већи од њих самих, други уношаху у земљу зрневље, трећи изношаху кроз рупицу земље и прављаху као неко осигурање од кише; неки пак, спремајући зимницу, пресецаху устима зрневље тако, да не би од влаге проклијало и у траву израсло; многи изношаху своје мртве. И што је најдостојније дивљења, при свој толикој запослености и ужурбаности, нико никоме не сметаше, нити ко другога гажаше, него су чак други, видећи некога где носи велики терет, притрчавали и помагали му. Посматрајући то, Малх се опомену Соломонових речи: Иди к мраву, ленивче, гледај путове његове, и омудрај, јер спрема уз жетву храну себи (Прич. 6, 6. 8). И паде му у очи сличност између мравињака и манастира, где сви заједнички раде, и нико нема ништа своје, него је све заједничко. И стаде силно туговати у ропству свом, уздишући за својим манастиром и жудећи да га види и опет живи у својој пређашњој келији.
При повратку ка колиби својој, срете га тобожња жена његова, и видевши га тужна и невесела, упита га што је тужан, И исприча јој Малх своја размишљања. И она му саветоваше да бежи, али да њу не оставља, него да је поведе са собом и преда у неки манастир женски. И они се дуго око тога саветоваху. И почеше се припремати за бекство, узбуђени и надом и страхом. У стаду које Малх чуваше беху два велика јарца. Малх их закла, и од њихових кожа направи два меха, и осуши месо за пут. И једне вечери касно он са сестром својом узе торбе оне и месо и, са надом у Бога, кренуше, идући брзо. А кад стигоше до велике реке, на девет стадија од Етиопљаниновог дома, надуваше оне кожне мехове, добро их завезаше, седоше на њих и пустише се низ реку, и управљајући ногама као веслима испливаше на другу обалу. А месо што беху понели за пут, пошто се окваси, попада им у реку, само им нешто мало остаде, колико за два - три дана. На реци се добро напише воде, припремајући се за жеђовање које им је претстојало. И путоваху журно, и то више ноћу него дању, једно из страха од Сарацена, а друго због силне жеге преко дана. Али понекад путоваху и дању, често се осврћући, бојећи се да их не гони њихов господар. Но трећег дана путовања, осврћући се, они једном угледаше издалека два Сарацена на двема камилама како јуре за њима. И одмах им би јасно да их то њихов господар гони по трагу на песку. И премреше од страха, очекујући да их Етшжљани сустигне и побије. Али, по промислу Божјем, они с десне стране угледаше једну дубоку пећину, утрчаше у њу и стадоше слева од улаза, не залазећи у са му дубину, јер се бојаху да не натрапају на неке дивље звери. којих обично има по таквим пећинама, и не пострадају од њих. И дрхтаху од двоструког страха: од господара који их гони, и од дивљих зверова. Али мишљаху у себи и ово: Ако нам кукавнима помогне Бог, ми ћемо избећи смрт, а ако нас грешне презре, онда ће нам ова пећина убрзо бити гроб.
Кад Етиопљанин са својим слугама стиже до пећине, привезаше камиле, и Етиопљанин стаде са исуканим мачем на улазу пећине, а слугу посла унутра да бегунце изведе, јер је желео да их сам посече. Слуга зађе у пећину два - три метра, и ке примети бегунце због наглог уласка из светлости у пећински . пак, али га они видеше с лећа. А слуга викаше громко и претећи: Изађите, злочинци, изађите да погинете, што оклевате? Изађите, чека вас господар! - Док он тако викаше, из дубине пећине излете лавица, шчепа га за гушу, и мртва одвуче у своје лежиште. О преблаги Господе! како је велико промишљање Твоје о слугама Твојим, и брза помоћ Твоја у највећој опасности! То посматраху Малх и жена, и обрадоваше се веома видевши да се једног непријатеља ослободише. А Етиопљанин, стојећи пред улазом, срђаше се на слугу што се толико задржава унутра. Па пошто не чу више глас његов, помисли да се он унутра бори са бегунцима, улете у пећину са исуканим мачем, урлајући. Но лавица, чим чу глас његов, излете и шчепа га пре но што беше дошао до бегунаца, и умртвивши га одвуче га поред њих у своје легло.
Видевши тако чудесну и неочекивану помоћ Божју и заштиту, преподобни Малх и блажена она жена заблагодарише Богу на превеликом милосрђу. Али ту им радост помућиваше бојазан да их она лавица не растргне. Но ипак су више волели да их звер растргне, него ли да падну у руке нечовечним људима. А лавица, носећи у зубима своје штене, изађе из пећине. Они пак остадоше у пећини дуго ћутећи. И кад видеше да се лавица не враћа, изиђоше. Дан се већ клонио заходу. Угледавши у близини камиле, ухватише их, и једоше од хране и пише од пића што нађћоше на њима. И тако поткрепљени и обрадовани, седоше на камиле и наставише свој пут, благодарећи Бога. И за десет дана прођоше пустињу, и стигоше до грчкоримских пукова. И трибуну испричаше све о себи. Онда их трибун посла к месопотамском војводи Савину. Војвода купи камиле од њих, и пошто их добро снабде за пут, отпусти их радосне да иду куда желе.
Онда преподобни Малх одведе у један женски манастир блажену жену ону, а своју духовну сестру. Сам пак врати се у своју обитељ, коју беше напустио. Тамо наће да се његов духовни отац, игуман, већ био преставио. И исприча братији све што му се догодило. И пребиваше у манастиру безизлазно, саветујући осталу братију да се никад не оглуше о савет игуманов, нити да излазе из манастира. И проживевши остало време живота свог богоугодно, пресели се ка Господу, оставивши за собом пример целомудрености. Да знају потомци, да чистоту не побеђују ни мач, ни пустиња, ни зверови. Јер ко себе повери Христу, може умрети телом, али му дух нико не може победити, пошто га крепи сам Христос Бог наш, коме слава вавек, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА НОВОГ[4]

Десете године царовања благочестивих царева грчких Лава Мудрог[5] и Александра брата његовог[6], синова цара Василија Македонца[7], неки магистријани[8] враћаху се по царском наређењу из Азије у Цариград. И када иђаху поред једне непроходне пусте планине угледаше где по њој иде човек у подераној одећи, изгледа необичног и страшног, као одрастао у пустињи. Они потрчаше за њим, ухватише га, и по његовом необичном изгледу мишљаху да је ухода. Пошто га везаше, одведоше га са собом у Цариград. Тамо се пријавише цару, па га том приликом обавестише о ухваћеном човеку. Видевши га, цар Лав га предаде на истјазање патрицију[9] Самону, родом Агарјанину[10], да испита ко је, откуда је и како се зове. Узевши човека Божјег, Самон га одведе дому свом. И када Самон заседе гордо са својим саветницима, нареди да преда њ, изведу блаженога. Изведен пред њега, блажени му не одаде дужно поштовање и поклоњење. И Самон га упита: Ко си ти, и откуда си, и како ти је име? Но он му не одговори, већ стајаше ћутећи и гледајући у њега својим кротким очима. Самон га поново упита: Кажи нам, одакле си? А свети му на питање одговори питањем: А ти, ко си, и одакле си? На то му Самон одврати: Ми тебе питамо, ко си и одакле си? А ко сам ја, не треба питати. Но кад већ хоћеш да знаш ко сам, рећи ћу ти: ја сам Самон, патриције и старешина царских коморника. А сада нам испричај ти ко си, и откуда си, и какав живот проводиш. Блажени му одговори: Ја сам странац, један од живих на земљи.
Самон му на то рече: Онда добро кажу за тебе да си ухода, који је дошао да уходи грчку царевину. Преподобни ништа не одговори на то. И многи присутни примораваху га да им каже ко је. А он им не даде одговора. Тада Самон нареди да се одмах ту донесу гвоздене батине, и суве жиле воловске, и друге страшне справе за мучење, еда би се блажени уплашио и испричао ко је и откуда је. А он, гледајући све то, ништа не одговараше.
Тада Самон нареди да га четворица растегну, и да га бију воловским жилама постављајући му питање: ко си? Жестоко бијен, светитељ не одговараше већ трпљаше ћутећи. И бише га дотле, док им се не учини да ће већ брзо издахнути. Онда га узеше као кладу, пошто није могао да иде, и бацише га у тамницу.
Сутрадан неукротива звер Самон седе за судијски сто и нареди да му опет доведу сужња. Посланици нађоше тамничка врата чврсто закључана, а њега угледаше где стоји пред тамницом здрав телом и чека их. И они се томе веома зачудише. И питаху га: Кажи нам како си изашао из тамнице, када су врата чврсто закључана? Блажени им ништа не одговори, већ пође с њима да предстане патрицију. А неки од њих измакоше напред и саопштише Самону како га нађоше изван тамнице. Чувши то, удиви се Самон и сви присутни, али не вероваху што им казиваху. Неки пак говораху да је мађионичар, и да је помоћу мађија учинио такво чудо.
И патриције Самон опет дуго питаше светитеља с ревношћу и с претњама, да им каже ко је. А преподобни им не даде одговора. Самон се онда силно разгневи и нареди да га простру по земљи и протегну, па немилице бију моткама све док не каже ко је и откуда је. И бијен би дуго, да шест мотки сломише. А он јуначки трпљаше дубоко ћутећи и ништа не одговарајући. И сви се дивљаху неисказаном трпљењу и ћутању преподобнога. Онда рече Самон: Знам да ће се ова ухода хвалити и говорити како нас је ћутањем победио. Но тако ми здравља самодржаца, ја му нећу допустити да се похвали и да нам се наруга. И нареди да му у току седмице сваки дан ударају по триста удараца бичем, и по триста батином. А он трпљаше те муке, тајећи своју врлину: јер он од младости беше монах, и повуче се у пустињу, и скиташе се по њој много година, проводећи сурово житије, храњаше се само зељем, хођаше бос, одевен у прње. И не хоћаше никоме да прича то врлинско житије своје, због тога и ћуташе, држећи се речи Господње: Да не зна левица твоја што чини десница твоја (Мт. 6, 3). Јер сваки који објављује добра дела своја, примиће плату своју - похвалу од људи, а биће лишен вечне славе. Ко пак жели вечну награду, скрива од људи своју врлину; и ако га бију ћути. И ваистину је такав човек мученик.
Бијен сваки дан у току целе седмице, светитељ поднесе многе патње. А кад Самон сазнаде да је мученик остао непоколебљив, опет нареди да га преда њ изведу на суд. И погледавши с гневом на њега, рече: Најпоганији међу људима, докле ћеш тајити лукавство у срцу свом? Кажи нам ко си и откуда си. Блажени му одговори: Оне који тајно чине содомска дела, као ти, заиста треба називати најпоганијима.
Овако изобличен, Самон се веома постиде од присутних, али и силно разјари, те нареди да се донесу кајиши и конопци, па преподобноме чврсто вежу руке наопако, и десна нога његова тесно привеже за груди, и онда стрмоглавице обеси. И то учинише у ћелији, и сам Самон запечати својим прстеном врата од ћелије, и тако остави преподобног да виси, док не каже ко је и откуда је. А сви присутни тајом роптаху на Самона, и љутити називаху га проклетником што невина човека ставља на такве муке.
И тако светитељ висијаше три дана и три ноћи. Четвртог дана мучитељ дође, отвори врата од ћелије и нађе мученика где виси. Но видевши да му је лице светло као да ништа није пропатио, удиви се, и приступивши му ближе упита га: Ко си, и откуда си? Пошто му блажени ништа не одговори, он нареди да га скину и одвежу. А када га одвезаше, светитељ стаде здрав телом, исцељен благодаћу Христовом, и ниједне повреде не беше на њему. То све присутне удиви и зачуди, а Самон рече: Зар нисмо у праву што рекосмо да је овај човек мађионичар? Ево нимало није пострадао телом. Али ја ћу брзо уништити његову мађионичарску силу. Позовите ми одмах хранитеља зверова. - И кад овај дође, Самон му рече: Спреми за сутра најљућег лава; немој му данас давати ништа од хране, да би био гладан, па ћемо видети овог мађионичара да ли ће и лава победити.
Сутрадан се силан народ слеже на гледалиште. У арену би пуштен страшан лав, који веома рикаше од глади. Тада доведоше и светитеља, и бацише га лаву да га растргне. Али лав, видевши преподобног, уздрхта, и пришавши му леже поред њега, и лежаше пред ногама његовим као незлобиво јагње, тако да су се сви дивили и викали: Господе, помилуј! А преподобни глађаше лава десном руком својом. Затим га ухвати за уво, и изведе га напоље довикујући присутнима: Ево јагњета вашег, ево јагњета!
Али ни овакво чудо не могаде иностранца Самона уразумити, да је човек кога он мучи - Божји човек. И нареди Самон да светитеља ноћу утопе у мору. И слуге узеше светитеља у поноћи, извезоше га чамцем на пучину морску, и везана бацише у море, па се вратише. Али, по заповести Бога, који чува Своје свете, одмах два делфина узеше преподобног на своја леђа, изнесоше га на обалу седмог предграђа Цариградског, званог Евдом, и тамо га оставише. Светитељу се изненада одрешише и руке и ноге, и он уставши крену ка граду. Но пошто Златна Капија[11] још не беше отворена, он седе крај ње да мало отпочине. У то време дође тамо неки човек који је патио од страшне грознице, и седе близу светитеља дршћући и уздишући од болести. Преподобни се сажали на њега, метну руку на њега и, помоливши се, исцели га. А човек, видевши себе исцељена, паде преподобноме пред ноге и мољаше га да иде с њим његовој кући. Исцељени човек се зваше Јован, и беше један од незнатних грађана. И преподобни оде с њим радујући се. И дочека га Јован са супругом својом љубазно. И кад би време обеду, трпеза би постављена, и једоше радосни. А Јован исприча жени својој како га преподобни исцели призвавши име Христово. И обрадова се жена веома таквом госту, што се удостоји примити у дом свој угодника Божјег. Јер и она беше врло христољубива и гостољубива, и живљаше у страху Божјем, а име јој беше Јелена.
Затим Јован и Јелена стадоше молити светитеља да им каже ко је и откуда је. Он им одговори: Откуда сам, није потребно сада говорити. То ћете сазнати доцније, а сада хоћу да отидем ради молитве у манастир нерукотворне иконе Пресвете Бо городице. - И оде тамо праћен Јованом. И кад сврши своје молитве, он се опет, на Јованову молбу, врати кући његовој. И наваљиваху на светитеља Јован и његова супруга да им каже што о себи. А он им рече: Ја сам онај кога патриције Самон јуче наноћ врже у море, али ме Господ мој Исус Христос, коме од младости своје служим, сачува неповређена. - И каза им да се зове Василије; и исприча им све по реду шта му учини царев патриције. И чувши то, они се чуђаху. А беху за њега чули и раније, како га Самон мучи, и како му лав не учини ништа, јер се о томе беше пронео глас по целом граду. И молише га да остане с њима у њиховој кући за све време свога живота. И то би пријатно светитељу. И они му устројише храм, где он узношаше Богу своје уобичајене молитве. А ко је у стању описати сузе које је он потоцима проливао молећи се Богу? ко - избројати његова метанија? ко - исказати његова свеноћна бденија? јер без сна провођаше све ноћи. Уз то, ко ће његову доброту изразити? Он се никада на гнев не покрену, као непокретни стуб. Кротак беше као Мојсије и Давид, тих као Јаков, милостивији од Авраама. Јер Авраам чињаше милостињу од огромног богатства свог, а он од убоштва свог, подношеног Бога ради, чињаше доста добра ништима. Јер што му даваху христољубиви људи, то он одмах раздаваше невољнима. Живећи у дому христољубивог Јована, светом Василију стадоше после неколико дана долазити људи, једни ради духовне користи, други доношаху своје болеснике ради исцељења. И преподобни, стављајући руке своје на њих и молитву творећи, исцељиваше их благодаћу Христовом. И име његово и житије његово постаде славно у престоници. И долажаху к њему не само многи из народа него и знаменити грађани и велможе.
А имађаше свети Василије и дар прозорљивости, и сваког долазника провиђаше тајна дела, и добра и зла, и насамо изобличавајући грешнике, многе побуди на покајање. А провиђаше и будућа дела и догађаје, и претсказиваше их пророчки, као што ће се даље видети.
Кад умре цар Лав, а годину дана за њим и брат његов Александар, на престолу остаде Лавов син Константин Порфирородни[12], са својом мајком Зојом. Но пошто Константин беше још мало дете, њему бише постављени намесници: патријарх цариградски Николај[13] и Јован Гарида. Њима би поверено да управљају царевином док млади цар не постане пунолетан. У то време варвари ударише на грчку земљу, и пленећи опустошише земљу око Цариграда. И не беше никога да скупи војску и изађе у рат против нагрнулих варвара. И беше грчка царевина у пометњи и не малој опасности. Житељи Цариграда викаху на патријарха Николаја како не ради добро и не управља царством како ваља. Патријарх онда у договору са осталим велможама написа источном војводи Константину Дуки и позва га да дође у Цариград и заједно царује са младим царем, и да као храбар човек крене против иноплеменика. Константин Дука беше заиста врло храбар човек и непобедив војсковођа, страшан за непријатеље, који су признавали да му не могу одолети, јер су виђали где пламен сукће из Константинова мача и из ноздрва његовог коња. И сам Константин не скриваше ту благодат, дану му од Бога, и говораше: Једном у младости мојој кад сам спавао стаде пред мене једна пресветла жена, обучена у царску порфиру, и огњен коњ поред ње, и огњено оружје на коњу, и убеђиваше ме, а ја нисам хтео и бојао сам се, да се наоружам тим огњеним оружјем и да уседнем на огњеног коња. И када то урадих, она ми рече: Нека се страше тебе непријатељи Божји, и нека се хулитељи Сина мог као восак топе од лица твог! И рекавши то, отиде.
То казиваше о себи овај човек коме дође изасланство од патријарха да прими царство. Али он то одби, изјављујући да није способан и подобан за тако високу власт. Но патријарх и цео сенат по други пут послаше изасланство к њему, позивајући га да прими царство. А он им отписа овако: Не доликује мени да будем раван помазанику Господњем - цару, иако је он малолетан, и да сагрешим Богу мом. Усто се бојим, да међу вама не постоји нека превара и лукавство, па хоћете да ме упропастите.
Када патријарх и велможе цариградски добише од њега овакав одговор, они му по трећи пут послаше изасланство, и сваки му посла своју посебну писмену заклетву, заклињући се часним дрветом животворног Крста Господњег да га искрено и свом душом позивају да буде сацар младоме цару. Он онда поверова њиховој заклетви, и крену у Цариград са својом пратњом. И дочекаше га велможе и грађанство чесно и веома свечано. А стиже он у престоницу изјутра рано, тек што сунце беше грануло. И показа се недобар знак, који му је претсказивао да ће бити убијен: јер док је сунце сијало јарко, паде на земљу мала крвава киша.
Патријарх Николај и саветници његови, када видеше како народ чесно и свечано дочека Константина Дуку, променише своју одлуку, и затворише пред њим дворске капије, не допуштајући му да се јави цару и матери царевој. Дука онда разапе своје шаторе на иподрому[14]. И сваког дана долажаху к њему велможе и грађани, изражавајући му поштовање и називајући га царем. А неки од велможа, који су познавали и волели светог Василија, дођоше к светитељу и питаху га насамо: Какав ће бити завршетак овоме делу које се почиње? Светитељ их с плачем обавести, да неће ни три месеца проћи, а Константин Дука и његове присталице изгинуће у крви. И казујући им то, блажени ридаше неутешно и непрестано до изнемоглости. Они онда, одоше својим кућама, и не излажаху из њих очекујући са страхом проречени завршетак. Исто тако, два рођена брата, синови једног велможе, обојица по чину први маченосци царски, дођоше к светом Василију и упиташе га: Је ли добро да идемо на иподром к новонареченом цару, и да му се придружимо? Светитељ им са сузама одговори: Децо, не идите тамо! Јер ако му се придружите, онда ће један од вас бити мачем убијен, а другоме ће бити отсечене уши и нос, те ће целог живота служити на потсмех онима који га виде. - Али они пренебрегоше светитељеве речи, одоше на иподром и прикључише се новонареченом цару.
После два месеца Константин Дука, који дође на заклетву патријархову и на заклетве и молбе целог сената, виде да је преварен и изигран. Храбар, и имајући уза себе мноштво војске и народа, он је могао да им се освети. Јер је могао војном и народном силом поразбијати и порушити затворене улазе и ући у палату, или опседнути град на дуго време не допуштајући да се уносе потребне намирнице, па би тада они сами молили милост у њега и отворили му широм улаз. Али он, човек побожан и богобојажљив, није хтео да ико због њега претрпи и најмање зло, нити је желео да крвавим путем дође до царског престола. Уздајући се у Бога, и још верујући у заклетву патријарха и у заклетве велможа, он са својима одлучи да мирно и без борбе уђу у палату. Само су морали разбити Бакарну капију која је била чврсто затворена. И говораше својима: Ако нас приме мирно, добро ће бити; а ако нас побију, даће одговор Богу за нас, пред којим се имамо судити, јер иако нисмо хтели, они нас молбама и заклетвама доведоше овде, и преварише. Рекавши то, он закле све своје присталице, да се ни један не усуди потргнути мач свој или запети стрелу на противнике, да се, рече, не би пролила због мене ни једна кап крви хришћанске.
Доневши такву одлуку, и потврдивши је заклетвом, они кренуше ка Бакарној капији, коју силом отворише. Одатле се мирно кретаху ка царској палати. И по наредби патријарха и његових саветника, припремљени стрелци одмах их почеше гађати, и многе ранише. Тешко би рањен и Дука у груди испод десне руке, и паде на земљу јечећи од бола. Затим многобројни дворски оружници, спремљени на то, јурнуше са исуканим мачевима на оне што су мирно и не бранећи се улазили, и стадоше их сећи као грање. И убише Константина Дуку, и његовог сина, и многе друге. А остале који нагоше бежати, похваташе живе, и тог часа их на разне начине казнише: једне искасапише, друге пред капијама градским о дрвеће обесише, а трећима носеве и уши одрезаше, и жиле пресекоше. И паде тог дана са Константином Дуком до три хиљаде невиних људи. Тада и она два брата, први маченосци царски, што долазише к светоме Василију, пострадаше по пророчанству преподобног, јер једноме од њих би глава отсечена, а другоме нос и уши одрезани. Затим војници отсекоше главу убијеном Дуки и његовом сину, па их однесоше патријахру Николају и саветницима његовим. И патријарх награди оне што су убили Константина, и нареди да његову главу на врху копља носе по целоме граду на поругу, а да тела мачем побијених баце у море.
Такво неправедно крвопролиће би учињено тада у Цариграду, и оскврни се град крвљу невиних људи, која као Авељева вапијаше са земље к Богу против својих убица. Тако, не од мача иноплемених противника, већ од мача једноверних пријатеља и браће паде силни војвода Константин Дука, наречени цар, славни храброшћу војник, Богу угодан и народу мио, погибе подлошћу клетвопреступних и несавесних злих људи. Али праведна душа његова настани се у наручју праведног Авраама; тако исто и душе осталих што с њим пострадаше, удостојише се милости Божје. И то се дознаде помоћу овог чуда: над тела обешених, док су висила, сваке ноћи виделе су се звезде где силазе, и над њиховим главама веома јако сијају све до сунчевог рођаја. То беше сигуран знак тога, да су невино пострадали, и да су душе њихове настањене у светлости светих.
Ово испричасмо као доказ пророчког духа који је имао преподобни отац наш Василије, јер како он предсказа, тако се и зби. А има и других сличних пророштава његових која ћемо споменути.
Младоме цару Константину Порфирородном ради управљања царством би одређен као сацар Роман[15] патриције. Кад цар Константин постаде пунолетан, он му даде за жену своју кћер Јелену. А имађаше Роман и другога зета, званог Саронит, по звању патриција. Горд на своју славу и богатство, Саронит смишљаше зло у срцу свом, како да погуби цара Константина и докопа се престола. А близу Саронитова двора беше дом оног христољубца Јована, код кога живљаше преподобни отац наш Василије. Провидећи својим прозорљивим очима злу намеру Саронитову, преподобни говораше у себи: Погледај овог бедника, какву богомрску намеру кује у срцу свом! Него идем да га изобличим, не би ли одустао од безумног потхвата свог.
И једног дана када Саронит изаће на коњу из свога дома и веома гордо јахаше ка царској палати, светитељ му препречи пут и стаде му громко говорити: Зашто срце твоје смишља зло противу Христова наслеђа? Нема теби удела у царском престолу! престани, и не пашти се узалуд, да не би, када се Господ разгневи на тебе, изгубио и звање патриција!
Чувши то, Саронит побесне од јарости, јурну на светитеља, изудара га корбачем по глави, израњави га и, изгрдивши га, продужи свој пут. А блажени Василије, трпељиво подневши то, сутрадан опет пресрете Саронита при изласку из дома, и изобличаваше га као и јуче. Саронит онда нареди својим слугама да ухвате светитеља, одведу у његов дом, и тамо га држе док се он не врати из царске палате. А кад се врати, он нареди да се спреми бодљикава батина. И кад светитеља изведоше пред њега, он му рече: Реци ми, зли старче, који те ђаво наговори да ме онако дрско пресретнеш и онакве ми ствари пред свима рекнеш? Не знаш ли да сам царев зет, и првак у царским палатама, и да је моје богатство огромно? Имам безбројне робове, и имања, и села, и стада. Моје се сребро и злато не могу избројати. И усто ми се од Бога и од царева и од свих велможа даде велика слава и част. А ти, најбеднији старац и најубогији просјак, како си се дрзнуо да ме пред целим народом онако изобличаваш и грдиш? Реци ми, пре но што те предам на смрт. - Блажени му одговори: Шта, зар ти мислиш да су тајна твој злоумишљај и лукавство, које скриваш у срцу свом? Сам Господ ми откри да смишљаш насрнути на престо. Но остави се те ружне жеље своје, и не смишљај зло на помазаника Господња. Ево, ја ти тврдим, ако се не оканеш своје зле намере, Господ ће се силно разгневити на тебе и брзо истребити спомен твој на земљи.
Тада се безумни Саронит запали јарошћу и, измењен у лицу, нареди да светитеља повале на земљу и немилице бију бодљикавом батином. И заповеди слугама: Бијте га док не истерате из њега дух лажног прорицања. И бијен би светитељ као неко немо и неосетљиво дрво, јер нити што рече, нити се телом мрдну, нити уздахну. И ништа се не чујаше осим одјекивања батинања. Потом, једва једном Саронит нареди слугама да престану. И затвори страдалца у тескобном затвору.
Сутрадан га опет изведе и би воловским жилама без милости, па га затим поново затвори. А трећег дана, пошто се наруча и опи, он опет изведе светитеља и нареди да га моткама свирепо бију. Док су преподобнога били, и капија Саронитова дворишта била отворена, пролажаше улицом благочестива жена Јелена, супруга Јованова, па кад угледа како преподобног Василија бију, она утрча унутра, паде преко бијеног светитеља, горко кукајући и говорећи: Бијте мене грешницу, а ово светило моје, оца мог духовног и пастира оставите! Мене убијте место њега, а њега пустите! - Тада звероподобни Саронит бесно повика к слугама: Бијте и ову, пошто то жели, јер држим да је његова љубавница! - И бише је дотле док су сматрали да је жива, па бедник нареди да је за ноге извуку из дворишта као мртвог пса. А преподобном ременима везаше тајне удове па га обесише, и онда му воловским жилама ударише пет стотина удараца. И све то светитељ јуначки трпљаше, јер га је Бог крепио. Затим га одвезаше и опет у затвор бацише.
И ту ноћ Саронит усни сан који му претсказа погибију његову. А сан беше овакав: виде он храст врло висок и разгранат, на чијем врху гавран имађаше гнездо и крилима покриваше своје тиће. Затим виде нека два човека који са секирама дођоше до храста, желећи да га посеку. И један рече другоме: Овај гавран много гракће и не да цару да мирно спава. Други одговори: Он и Божјем миљенику Василију многа зла учини. И стадоше сећи дрво. А кад храст паде на земљу, притрчаше неки у вете кошуље одевени, те грање палог дрвета бацаху у огањ. Виде Саронит тамо и преподобног Василија где стоји крај посеченог дрвета и говори: Свако дрво које не рађа рода добра, секу и у огањ бацају (Мт. 7, 19). И обраћајући се Сарониту преподобни му рече: Не рекох ли ти да се оканеш зле намере своје, да не изгубиш и тај високи положај који имаш?
Тргнувши се од сна, бедни Саронит осети да је тешко болестан. И размишљајући о сну, спопаде га страх и жалост, те одмах посла да светитеља разреше окова и пусте на слободу. И дође преподобни у свој стан. Кад га Јован угледа, веома се обрадова. Али видевши његове љуте ране, он горко заплака. И сви који љубљаху преподобног оца, чувши да је пуштен, стадоше му долазити у дом Јованов, радујући се и плачући. А супруга Јованова, блажена Јелена убрзо сконча болесна од оних немилосрдних батина. Али и бедни Саронит не устаде с постеље, јер и он после неколико дана умре. И зби се његов сан и пророштво светог Василија.
Не прође много времена а благочестиви Јован, који служаше преподобноме, отиде ка Господу. И свети Василије остаде сам у дому његовом. И сваки дан долажаху к њему многи, приводећи му и доносећи му своје болеснике. И свети их исцељиваше својом молитвом. Исто тако и мноштво ништих прибегаваху к блаженоме, јер им он раздаваше све што му христољубци доношаху, и ништа не остављаше код себе до сутра.
Потом грађанин један побожан и богољубив, по имену Константин, назван Варвар[16] многим молбама и сузама умоли преподобног Василија да пређе код њега и живи у његовој кући. И удеси му келију засебну и мирну. И као некада Сунамка светом пророку Јелисеју, тако и овај човек намести угоднику Божјем Василију постељу и сто и столицу и свећњак, и од домаћих својих повери чесној и добродетељној старици Теодори, која је много година као удовица целомудрено и богоугодно живела, да служи човека Божјег. И она, имајући одају своју близу келије преподобнога, служаше га усрдно као анђела Божјег. Када би ко дошао да види светитеља и да разговара с њим, она је извештавала блаженога, и он је долазио из своје келије у одају Теодорину, и ту примао посетиоца, и отпуштао. И тако је он сваког дана у одаји Теодориној примао и поучавао посетиоце, исцељивао болеснике, тешио ниште и невољне раздајући им оно што су му љубитељи његови давали. А увече је одлазио у своју келију, да твори своје уобичајене молитве Богу.
Име преподобног Василија беше славно у целом Цариграду, и поштовано не само од мирских већ и од духовних лица. Јер га посећиваху и многи монаси, и свештеници, и епископи, и добијаху од њега духовне користи и помоћи. Великаши и кнезови молбама позиваху светитеља у своје домове, да посети њихове болеснике и молитву за њих сатвори. И где год би дошао светитељ к болесницима, одмах их је исцељивао стављајући на њих руке и молећи се. И ђаволе изгоњаше речју. И рђаве нарави код људи исправљаше, и на врлину их упућиваше, не само благим речима их поучавајући, него понекад и изобличавајући грешнике. Јер му свевидац Бог откриваше и објављиваше све.
Једном би позван у царску палату. Он насамо изобличи цара Романа због среброљубља и женскароштва, јер скврнављаше себе са многим женама. Цар се не само не наљути на њега, него кротко прими тај укор и обећа да ће се поправити. Исто тако, изобличивши главну патрицију Анастасију због тајних грехова њених, побуди је на покајање, и предвидевши њену смрт обавести је о томе. Царици Јелени, супрузи цара Константина Порфирородног, прорече да ће најпре родити кћер, потом сина, који ће одрасти и постати цар. Тако и би. Царица му понуди много злата, али он не хте ни да га се додирне. Царица га онда закле именом Пресвете Тројице, да узме колико хоће. Светитељ узе прстима три златника и даде их старици Теодори која тамо стајаше. А неки од дворјана који стајаху поред царице рекоше светитељу: Оче, дај тој старици више. Светитељ им одговори: Децо, не треба нам много трња, јер заиста боде руке наше. А царица му рече: Ваистину си, чесни оче, свим срцем заволео Христа, и постао туђ сујетном свету овом. Него помињи нас у богопријатним молитвама својим. - И отпусти га с миром.
У то време упозна се с преподобним Василијем Григорије мирјанин. И постаде његов ученик, и очевидац многих чудеса његових, а затим и списатељ његовог житија. Тај Григорије, када први пут дође к светитељу, овај га назва по имену, иако га дотле никад није видео, ни знао. Јер у блаженог старца беше велики дар прозорљивости, и он, по откривењу Божјем, виђаше не само непозната дела него и помисли срца људског. И казиваше Григорију све, што год би овај помислио у срцу свом. - Неку монахињу, лажљивицу, која је у нечистоти и мађијама проводила живот, изобличи, и претсказа јој пропаст. - Један презвитер посети светитеља и донесе му на поклон јабуке. И када јеђаху, мишљаше презвитер у себи колико бакаруша потроши за јабуке. И рече му светитељ: Шта мислиш, брате, колико си потрошио за ово воће? Немој се мучити око тога, ја ћу ти казати: дао си десет бакаруша за јабуке. Чувши то, презвитера подиђе језа. И дивећи се прозорљивости старчевој, он благосиљаше Бога, што има таквог угодника у ове дане.
Винопродавац један, познаник светитељев, стаде да осиромашује, па дође к преподобноме, молећи га да посети његов дом, како би се његовом посетом и молитвама благословио његов дом и подрум. Светитељ оде к њему, винопродавац га дочека као што треба, и многе ниште позва на обед. Затим уведе светитеља у подрум, да му благослови бурад с вином. Благосиљајући бурад, преподобни старац се заустави пред једним великим буретом и рече винопродавцу: Брате, ето ја сву бурад твоју благослових именом Исуса Христа, али ово буре морам разбити. А винопродавац мољаше светитеља: Не, оче, не разбиј га, већ благослови и њега. Јер посао ми не иде добро, а ја сам много дужан повериоцима, па се бојим да потпуно не пропаднем. Светитељ му одговори: Све ми је то познато, али ово буре хоћу да разбијем, да бих те избавио од велике опасности, јер сам због тога и дошао овамо. Винопродавац га опет замоли: Боље ми главу разбиј, оче, него ово буре. А светитељ, угледавши један велики чекић, узе га и стаде разбијати оно буре. И кад се буре распаде, истече силно вино. А присутни пријатељи и суседи винопродавца, видевши шта старац уради, стадоше негодовати и ружно мислити у себи о блаженом оцу. Он пак, разумевши Духом њихово негодовање и мисли, узе штап, завуче га у дно бурета, у коме беше још мало вина, и извуче отуда змију дугачку три аршина, која беше надувена и смрђаше. И рече присутнима: Зашто ме, децо, грдите у срцима својим као да сам нешто рђаво урадио? Видите ли ову змију, колико би се њих, пијући од овог вииа, отровали, и у какву би опасност онда запао овај човек? Да ли би вам било пријатно да се тако што догодило? И нисам ли добро урадио што сам ово буре разбио? - Рекавши то, светитељ баци змију на земљу. А винопродавац и сви присутни падоше пред чесне ноге његове молећи опроштај. И од тог часа молитвама преподобног Василија богато се благослови дом винопродавчев сваким изобиљем.
Жена нека Теодотија, носећи у рукама четворогодишње дете, дође к преподобноме клањајући му се и молећи га да се помоли Богу, јер јој деца умираху у трећој или четвртој години, па је болесно и ово што је донела. Док је она то казивала, дете поче плакати и тражити хлеба. Преподобни старац одломи парче хлеба и даваше детету; и осмехујући се питаше: Како му је име? Држим да му је име Лав. Затим рече матери: Због твоје велике љубави и усрђа, које имаш према Пресветој Богородици, Бог ти дарује ово дете читаво и здраво. Оно ће одрасти, и одлично изучити школе, и биће монах и клирик. И многе ће ти радости донети, јер ће бити добар, мудар, честит и славан. И Господ ће га чувати. А остала деца коју будеш родила, помреће као и прва. - Поклонивши се светитељу жена отиде. И доцније све би онако како светитељ прорече.
Један познаник светитељев дође к њему и затражи од њега благослов за пут, јер је имао да путује на Исток неким послом. А преподобни, гледајући га пажљиво у лице и провидећи шта ће му се догодити на путу, рече: Река Хелидон је опасна, али ће се укротити ради грешнога Василија. - Ове светитељеве речи нико не разумеде. И онај човек оде на пут. И када дође у источне покрајине, он наиђе на једну реку коју није знао, јер никада раније није долазио у те крајеве. Река беше широка око двадесет аршина, а брза као птица. Стојећи на обали он је посматраше. Затим натера коња у реку, желећи да је на коњу преплива. Али га матица захвати, и ношаше га средином реке ка мору. Њега спопаде силан страх, јер се налажаше у смртној опасности. И у оном страху он завапи: Господе, молитвама преподобног оца нашег Василија, помози мени грешноме! - И тек што то изговори, он угледа светог Василија где иде по реци и прети матици, онда ухвати коња за узду, изведе га на другу обалу, и поста невидљив. А човек, избавивши се од дављења, веома благодараше Бога и његовог угодника Василија. И кад стиже у оближње село где преноћи, он сазнаде да се река зове Хелидон, тојест ластавица. Јер је брза као ласта, и многе је, који нису знали како да је пређу, однела у море и утопила. Тада се онај човек опомену речи коју му рече преподобни када му даваше благослов за пут: Хелидон - опасна река; укротиће се ради Василија. И говораше: Хвала Ти, Господе! хвала Ти! Још Те за једну ствар молим, Господе: удостоји ме да опет видим угодника Твог, и целивам његову чесну седину! - Потом, вративши се с пута, он оде к преподобноме, паде му пред ноге, благодарећи му и причајући му како Бог његовим светим молитвама показа на њему чудо милости своје.
Гореспоменути Григорије беше мио светом Василију, зато што беше добродетељан јуноша: живео је у девствености и целомудрију и подвижништву, као монаси, и то међу мирјанима, у дому свом и на имању што наследи од родитеља. Он често посећиваше преподобног Василија, и слушајући његове медне поуке удостоји се назвати се његовим учеником. Григорије гајаше нарочиту љубав према светом првомученику Стефану, и у храм његов прибегаваше, и украшаваше га. Он имађаше имање у Тракији близу града Рандист. Пошто је намеравао да о жетви отиде тамо ради убирања урожаја, он најпре дође к преподобном учитељу свом и узе од њега благослов за пут. Затим оде у цркву светог Првомученика, и дуго се на коленима мољаше пред светом иконом његовом; напослетку рече: Ево, предстоји ми далек пут по суву и по мору. Стога ме ти, о свети првомучениче Стефане, сачувај на путу од сваког зла. Јер као што ја према својим моћима послужих светом храму твом, тако и ти, по даној ти од Бога благодати, буди ми у свакој невољи покровитељ и помоћник и промислитељ!
Пошто се тако помоли, Григорије отпутова. На путу он заноћи у једној гостионици, и нађе појас који је вредео око два златника, а који беше изгубила гостионичарева кћи. И када гостионичареви укућани тражаху појас и распитиваху госте, Григорије наведен ђаволом, утаји појас, говорећи у себи: Оно што су изгубили појас богати су, а ја ћу га продати, и добијени новац раздаћу ништима за њихово спасење. - Али Григорије, продуживши свој предузети пут, изгуби свој властити појас, који је такође вредео два златника, и кесу у којој беху четири златника и доста другог новца, колико му је требало за пут. Због тога беше веома утучен. Но у сну му се јави преподобни Василије, показујући му једно разбијено грне, и говорећи: Видиш ли овај разбијени и непотребни суд? Григорије одговори: Видим, господине мој. Светитељ рече: Ако ко украде овај суд, од њега ће се четвороструко узети било у овом или у оном свету. Украде ли га богат, четвороструко ће се узети од његовог богатства; украде ли га сиромах, четвороструке муке ће поднети. Григорије на то рече: Оче, ја никада ништа не украдох. Светитељ му одговори: Кажеш да ниси ништа украо, а утајио си појас гостионичареве кћери што си нашао. Григорије рече: Нисам украо, оче, већ сам нашао. Светитељ му на то одговори: Знај, чедо, као лопов ће бити осуђен онај који нађе туђу изгубљену ствар, па је не покаже и не врати кад је тражи онај који ју је изгубио. Стога је требало да и ти вратиш оно што си био нашао. Али, пошто си утајио туђе, ти си зато изгубио своје. И узеће ти се више него четвороструко од онога што си утајио. Па се још причувај, да ти се још нешто горе не деси.
Тргнувши се од сна, Григорије се веома снужди, једно што сагреши, а друго, што му светитељ претсказа нешто горе. И иђаше тужан. А кад дође на своје имање, и сабираше летину, деси му се искушење горе од првог. Наиме: његов најамник Александар ожени се по закону младом девојком Мелетином. Но она беше рђава и покварена, и толико похотљива, да је за кратко време имала прљаве везе са многим људима из околине. Усто беше и врачара. И нико не смејаше уста да отвори против ње. Јер чим би чула да неко говори рђаво о њој, одмах би мађијама наводила на њега болести. Тако и свога мужа, који ју је по заслузи тукао за њен развратни живот, мађијама баци у такве болести, да од изнемоглости ни муву са себе није могао отерати. Штавише, она га је много пута штапом и кајишем тукла, и из куће избацивала. А он јој се није могао одупрети, пошто су га болести потпуно исцрпле. А прича се и за њену мајку, да је мађијама птице у лету задржавала, ток реке заустављала, марви ход одузимала, и многа друга зла чинила о којима није слободно говорити, - тако је то велика врачара била. Такве зле гране још гори изданак беше њена опака кћи, која и горе ствари чињаше, одајући се безмерном прељубочинству. И ако би неко једну рђаву реч рекао о њој, одмах је на два или три месеца падао у постељу. А кад би се ко усудио да је руком удари; тај би за два три дана умирао. И та чаробница и прељубочиница, видећи да је Григорије млад и леп, занесе се његовом лепотом, и жељаше да га наведе на блуд. Зато га је бестидно сустопице пратила, и сваки дан му пред очима чинила неке чини, и дејством ђаволским убацивала му у душу нечисте мисли о њој, а ноћу наводила на њега снове, у којима му је показивала лице своје и изазивала у њему похоту.
И настаде у души Григоријевој велика пометња; захвати га узбуђење и бура похоте; демони невидљиво распаљиваху у њему огањ пожуде; а млада блудница га видљиво мамљаше на грех својим погледима и речима и свима осталим заводљивим средствима. И да му Господ, на молитве светог првомученика Стефана и преподобног Василија, не поможе, он би убрзо пао у грех, и душа му се у ад сурвала. Јер он се и дању и ноћу бораше са блудном помишљу: некад је малаксавао од ње, а некад јој се јуначки одупирао не пристајући да оскврнави девствено тело своје, које није знало за жену. А много пута је хтео да срамно најури од себе ту бестидницу, али се бојао њених мађија, од којих су многи настрадали. И опомињаше се пророчанских речи које му у сну рече преподобни Василије: Причувај се да ти се још нешто горе не деси. - А шта се целомудреном човеку може горе десити од такве опасности, у којој је лађа девствености близу потонућа, и стуб целомудрија близу пада? Затим, вољан да хиљадама пута умре него да изгуби своју девственост коју ради љубави Христове чува, он се осмели, и сав љутит полете са штапом на бестидницу, и отера је од себе вичући: О кћери Велзевулова! ако се усудиш да ми још једном доћеш, ја ћу у парчад искидати то погано тело твоје! - И отада га оставише и блудница и блудне помисли.
После тога ова погана чаробница, да би се осветила Григорију, наведе на њега опаку болест, од које би он умро, да му се свети Првомученик и преподобни Василије нису јавили и исцелили га. О томе сам Григорије пише ово: После неколико дана необично жарких ја одох у храм светог великомученика Георгија, који се налази усред винограда. Беше недеља. После богослужења ја легох поред храма да се мало одморим. И гле, у сну видим облак црн и смрдљив где силази одозго и пада на мене, и чујем глас где говори: Прими што ти Мелетина спреми! И би ми тај облак врло тежак, и хладан преко мере, и уђе у мене. И кад се пробудих, осетих да сам тешко болестан. И би ми јасно да ми је то од оне прељубочинице зато што нисам пристао на њену погану похоту. И уставши, са великом муком и јаукањем иђах, док не дођох до своје постеље и легох. И с дана на дан моја болест се погоршаваше, тако да бејах на самрти. У мени је горео страховит огањ, и сагоревао ми све делове тела као сухо грање. Моја је болест била таква, да је ум људски схватити не може. И не могући да је подносим, ја сам устајао и трчао, бацао се у хлад под дрвеће, и одатле трчао ка реци да бих расхладио пламен који ме је прождирао. И много пута сам помишљао да се удавим због неподношљивих болова. И од муке ја сам викао: О јада! о невоље! О, ако је огањ паклени овакав, онда је боље човеку не родити се! - И ја нисам распознавао лица људска, нити сам могао с ким разговарати. И једна ноћ ми је изгледала дужа од четрдесет година. Потпуно преморен болешћу, и сав изнурен, мени се учини да се налазим у некој дубокој провалији, чија источна и западна страна беху врло високе. Стојећи на западној страни, ја као да се оклизнух, и почех да се суљам у бездани понор. Силно уплашен, ја се сетих светог првомученика Стефана, и уздахнувши дубоко, заплаках и рекох: Свети Првомучениче, зар тако ти услиши моје молитве, које ти у твом храму узнесох пред одлазак из престонице? Ево, падам у понор, и више ме нећеш видети, нити ћу ти кад послужити, јер видим да сам пред вратима смрти. - Тада погледах на источну страну провалије, и видех тамо неки други свет, неизразив за земаљске језике, и угледах како ми отуда долази свети првомученик Стефан у пурпурном стихару и с љубављу ми говори: Шта је теби, мили? што се мучиш? Не жали на мене, јер нисам био овде: обилазио сам своје храмове по свету, као и остали светитељи. А сада ево стигох. Но, о безбожних врачара! како проклетници могу да нашкоде, по попуштењу Божјем. - Ја га упитах: Какве су ове високе бочне стране провалије? и какав је ово понор што се види? Светитељ одговори: То су стране смрти, а понор је сама смрт, који са великим напором прелазе они што умиру, док не пређу на ону источну страну, и тамо је стаза која води у други свет. Ја му на то рекох: И ја ево, господине мој, како видим, већ умирем. Он ми одговори: А шта друго очекујеш кад си доведен овде? А ја из дубине срца уздахнух, и јецајући рекох: Не сад! не сад, господине мој, јер нисам готов за смрт! - Онда ме светитељ ухвати за руку, изведе ме из понора, одведе на источну страну провалије на високо место, и рече ми: Ето, изведен си из ада смрти. - О одмах се обретосмо у неком чудесном дворишту. Али пошто ми изгледаше да онако тешко болестан не могу да идем, свети Првомученик, дишући неком божанском сладошћу, узе мене ништавног на своја рамена, рекавши ми: држи се обема рукама, и ја ћу те носити. И док смо тако прелазили оно двориште, ја видех велике камене судове, беле као снег, пуне и запечаћене. И упитах светитеља: Чије је ово двориште и ови судови, и шта је у судовима?
Свети ми одговори: Све је то преподобнога Василија, који те узе за сина. У судовима је духовни јелеј, који му је дат од Бога. И он, помазујући њиме грешнике који к њему долазе, очишћава их од нечистота и прави децом Божјом. Јер је он као један од Апостола, и многе душе избави из чељусти сатаниних. Ја опет упитах светитеља: Куда сада идемо, господине мој? А он ми одговори: Идемо код преподобног Василија. - А док смо то говорили, гле, отац Василије из једне дивне палате иђаше нам у сусрет. А свети Првомученик му рече: Тако ли ти, оче Василије, остави своје љубљено чедо Григорија у најтеже време? И да му ја не притекох у помоћ, он би умро. Преподобни одговори: Видех, о блажени, тебе с њим, и због тога му не дођох. Но сада, ако Бог хоће, указаћемо му савршену милост. И пођоше оба светитеља заједно, и ја са њима. И тако дођосмо до једног врло мрачног места, у коме угледасмо огромну и страшну змију. Преподобни Василије рече: Ова змија умало не отру чедо моје Григорија. И узевши велики камен, удари змију и уби је. И обретосмо се у Цариграду идући у цркву светог Првомученика. И чусмо како унутра дивно поју младићи Господу. И рече ми свети Првомученик: Ето, благодаћу Христовом здрав си; стога уђи и ти у цркву и отпевај благодарну песму Господу Богу, који показа велико милосрђе према теби. - Ја се поклоних својим заштитницима: светом Стефану и преподобном Василију, и уђох у цркву појући: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога да се бојим? и остале стихове псалма (Пс. 26, 1). А они дивни младићи кад ме угледаше, веома ми се обрадоваше, и рекоше: Ходи, наш мили, да се заједно веселимо!
И при тим речима виђење преста. А ја дошавши к себи, дивљах се, и осетих се здрав. Онда се мало прихватих хране, те се поткрепих, па потом слатко заспах. Кад се пробудих ја устадох, и почех ходати. И за кратко време потпуно оздравих. Онда седох на лађу и одох у Цариград, причајући свима шта ме је снашло, и како молитвама светог Стефана и светог Василија бих избављен од смрти. - Тако казује о себи Григорије.
У то време гореспоменута блажена Теодора, која много послужи преподобном Василију, пошто прими монашки чин, престави се ка Господу (види под 30. децембром). То ожалости све који имађаху духовну љубав према светом старцу, пошто им је она била посредница код њега. А она, кротка и милостива, христољубива и целомудрена, и пуна духовног знања, све посетиоце с љубављу дочекиваше, и благим речима тешаше. Но Григорије зажеле да дозна где се по престављењу свом налази преподобна Теодора, и какав јој је удео додељен у оном свету, и да ли се удостоји неке милости и радости од Бога због свог усрдног служења старцу. Размишљајући о томе, он често мољаше преподобног Василија да му каже шта је са душом преподобне Теодоре. Јер је чврсто веровао да је то познато угоднику Божјем Василију. И пошто често и свесрдно мољаше о томе светога старца, старац најзад, не желећи да ожалости свог духовног сина, помоли се за њега Господу, да му открије шта је с Теодором. И те ноћи док је спавао, Григорије виде у сну блажену Теодору у светлој обитељи, спремљеној од Бога за преподобног Василија, која је блистала небеском славом и била препуна неисказаних блага. У тој обитељи преподобна Теодора би настањена молитвама угодника Божјег, јер му много година послужи усрдно и трудољубиво у овом свету, па се светим молитвама његовим удостоји да у његовој обитељи живи благословеним животом. Видевши блажену Теодору, Григорије се обрадова, и утеши се њеном дугом беседом као на јави. Он је упита, како се разлучи од тела, како преживе муку смртну, шта на смртном часу виде, и како прође мимо духова у ваздуху. А она му стаде казивати овако:
Чедо Григорије, о страшној ствари ме питаш; ужасно је и сетити се ње, јер видех лица која никад нисам била видела, и чух речи које никад нисам била чула. И шта да кажем? Због дела мојих сретоше ме тада опасности и страхоте, каквима се нисам надала, али молитвама и помоћу нашег заједничког оца преподобног Василија све то постаде лако. Како да ти изразим чедо, телесне патње, страхоту и муку које сналазе онога који умире? Јер као кад би ко наг упао у велики огањ, па горео и топио се и у пепео се обратио, тако самртне муке и горки час разлучења руше човека. Заиста је смрт страшна грешницима као што сам ја, јер и ја чињах грехе, а за праведна дела не знам. Када се дакле мој живот приближи крају, и настаде час разлучења од тела, ја видех где око одра мог стоји мноштво ђавола. Лица им беху црна као угаљ и катран, очи као жеравице, а поглед тако страшан као и сам пакао огњени. И они стадоше грајати и пометњу стварати: једни рикаху као марва и зверови, други лајаху као пси, трећи завијаху као вуци, четврти гроктаху као свиње, и сви бесно гледаху у мене, прећаху ми, наваљиваху на мене шкргућући зубима, жељни да ме одмах прогутају. И спремаху хартије као очекујући долазак неког судије, и отвараху књиге у којима беху описана сва моја зла дела. Тада убога душа моја беше у великом страху и трепету. И мало ми беху самртне муке, него ми и тај грозни призор страшних и опаких ђавола беше као друга свестрашна смрт. Одвраћах очи тамо амо, да не гледам њихова страшна лица, нити им глас чујем, али их не могох избећи, јер их безброј њих видех свуда како се деру и вичу, и не беше никога да ми помогне. У таквој невољи, сва изнемогла, ја угледах где ми долазе два светлоносна Анђела Божја у облику дивних младића, чију је лепоту немогуће исказати. Лица им беху веома светла, очи - пуне љубави, коса на глави као снег бела са златастим преливањем, одећа им беше као муња, златним појасима беху крстолико опасани преко груди. Приближивши се моме одру, они стадоше с моје десне стране, тихо разговарајући нешто међу собом. Кад их видех, срце ми се обрадова, и ја весело гледах у њих. А они црни ђаволи, видевши их уздрхташе, и одступише подаље. И један светлоносни младић с јарошћу им довикну: O бестидни, проклети, мрачни и злобни непријатељи рода људског! зашто свагда ви први дотрчите код оних који умиру и, надајући дреку, плашите и смућујете сваку душу која се разлучује од тела? Али, немојте се много радовати, јер овде нећете наћи ништа, пошто је са овом душом Божје милосрђе, и нема вам у њој удела ни места.
Кад то Анђео рече, одмах се демони ускомешаше, надајући силну дреку и вику. И стадоше износити зла дела моја од младости учињена, и говораху: Ништа у њој немамо, је ли? А ови греси чији су? Не учини ли она те и те грехе? - Тако вичући они очекиваху смрт. И гле, смрт наиђе ричући као лав, веома страшна по изгледу, некако је личила на човека, али није имала меса на телу, сва је била састављена од голих костију људских. А носила је разноврсна оруђа за мучења: мачеве, стреле, копља, косе, српове, остане, тестере, секире, тесле, чекиће, удице, и нека друга непозната оруђа. Угледавши то, јадна душа моја уздрхта од страха. А свети Анђели рекоше смрти: Шта оклеваш? Разреши ову душу од тела, разреши је брзо и кротко, јер нема велике терете греховне. - И она ми одмах приђе: узе мали чекић и стаде ми одсецати најпре ноге, потом руке, па онда ми другим оруђима одузе све остале делове тела. И ја не имађах руке ни ноге, и цело ми се тело умртви, те не могох више да се покренем. Затим узе теслу и одсече ми главу, те више не могох покренути главу, јер ми постаде туђа. После свега тога она направи у чаши неку течност, принесе ми је устима и натера ме да је попијем. Но тај напитак беше тако горак, да се душа моја сва устресе, и искочи из тела као силом истргнута. И одмах је светлоносни Анђели узеше на своје руке. И осврнувши се назад ја видех тело моје где лежи мртво, неосетљиво и непомично. Као кад неко свуче своје одело и баци га, па гледа на њега, тако и ја гледах на своје тело као на одело које сам свукла. И чуђах се веома.
Док су ме свети Анђели држали, опколише нас многи ђаволи, вичући: Та душа има мноштва грехова, она мора да нам одговара! - И показиваху моје грехе. А свети Анђели стадоше тражити моја добра дела, и нађоше, колико сам благодаћу Господњом била учинила. И скупише сва добра што сам била учинила: милостињу што сам уделила убогима, или сам гладнога нахранила, или жеднога напојила, или голога оденула, или странца у дом примила и угостила, или светима послужила, или болесника посетила, или сужње у тамници обишла и помогла им; или кад сам с усрђем у цркву отишла и са умилењем и сузама се молила, или сам пажљиво слушала црквене молитве и песме, или сам донела цркви тамјан и свеће или неки други поклон, или сам јелеј сипала у кандила пред светим иконама, или сам иконе побожно целивала; или што сам постила среду и петак и све свете постове, и колико сам метанија направила и ноћна бдења одржала, и када сам од срца уздахнула к Богу, и када сам плакала због грехова својих, и када сам исповедала Богу пред духовним оцем грехе своје и искрено се за њих кајала и испаштала; или што сам добро учинила ближњем, и што се нисам наљутила на непријатеља, и што сам отрпела неку увреду и злостављање, и што нисам злопамтила, и што сам за зло добрим узвраћала, и што сам се понизила, и што сам над туђом бедом уздахнула и сажалила се, и што сам саосетила патницима, и што сам утешила плачнога, и што сам коме помогла, и што сам некоме у добром делу припомогла, и што сам неког од зла одвратила, и што очи своје окренух од таштине, и што језик свој уздржах од заклетве, лажи, клевете и празнословља; и сва друга моја, чак и најмања добра дела, свети Анђели сабираху, и спремаху се да их ставе на теразије насупрот мојим злим делима. А ђаволи, видећи то, шкргутаху на мене зубима, јер су желели да ме одмах дограбе из руку анђелских и одвуку на дно пакла.
У то време тамо се неочекивано појави преподобни отац наш Василије, и рече светим Анђелима: Господо моја, ова ми је душа много послужила у старости мојој. Стога се за њу молих Богу, и Он ми је подари. - Рекавши то, он извуче из својих недара црвену кесу пуну, и даде је светим Анђелима говорећи: Када будете пролазили ваздушна митарства, и зли дуси стану истјазавати ову душу, ви је откупљујте овим од њених дугова. Јер благодаћу Божјом ја сам богат. Својим знојем и трудом сабрао сам велико благо, и ову кесу поклањам овој души која ми је послужила. - Пошто то рече, он оде. А зли дуси, видевши то, беху у недоумици. Затим ударише у кукњаву, и посташе невидљиви. Утом опет дође угодник Божји Василије, доневши са собом много судова пуних чистог јелеја и скупоценог мира. И отварајући један за другим он их изливаше на мене, и ја се испуних духовног миомира, и осетих како се промених и постадох веома светла. Тада преподобни опет рече светим Анђелима: Господо моја, када све што треба свршите овој души, онда је одведите у дом који ми је од Бога уготовљен да тамо живи. - Рекавши то, он постаде невидљив. А свети Анђели ме узеше, и иђасмо по ваздуху на Исток.
Док смо путовали са земље ка небу, сретоше нас најпре ваздушни дуси првог митарства[17]. На првом митарству се истражују греси, учињени речима људским, речима празним, бесмисленим, ружним, непромишљеним. И ми одмах застадосмо тамо. И ђаволи изнеше књиге, у којима беху записане све моје речи, које сам изговорила од младости: све што сам ма кад проговорила непотребно, и глупо, а нарочито све што сам ружно говорила, и шале из младости, и смешке, што је уобичајено код младежи. Видех тамо записане све моје луде речи, непристојне разговоре, световне безобразне песме, неумесне усклике, смејања и кикотања. И ђаволи ме оптуживаху због тога, указујући време и места и лица, када сам, где и са ким таште разговоре водила, и речима својим гневила Бога, а нисам то уписивала себи у грех, нити исповедила духовном оцу, нити се кајала. Видећи то, ја сам ћутала као нема, немајући шта да одговорим злим дусима, јер су ме с правом оптуживали. Само сам се чудила у себи, како то они нису заборавили, а прошло је толико година, и ја сам све то давно заборавила, да ми ни касније на ум падало није. А они ми све то потанко и подробно излагаху као да сам данас то говорила. И ја се присећах да је све то било тако. И док сам ја постиђена ћутала, и уједно дрхтала од страха, свети Анђели који су ме водили изнеше насупрот тим мојим гресима нешто од мојих каснијих добрих дела, недостатак допунише од дара преподобног Василија, оца мог, те ме откупише, и ми кренусмо навише.
И приближисмо се другоме митарству, митарству за лаж. На њему се истражује свака лажна реч, а нарочито кривоклетства, празна призивања имена Господња, лажна сведочења, неиспуњавање завета датих Богу, нетачно исповедање својих грехова, и друге сличне лажне ствари. Духови овог митарства су љути и свирепи, упорни и цепидлаке. Чим нас зауставише, одмах ме стадоше подробно испитивати. И оптужише ме за две ствари: прво, понекад сам слагала у ситницама, а то нисам уписивала себи у грех, и друго, много пута нисам од стида све тачно исповедила пред својим духовним оцем. И због тога зли дуси ликоваху, и хоћаху да ме отму из руку мојих водилаца. Али свети Анђели иставише против тих мојих грехова нешто од мојих добрих дела, а остало надокнадише даром оца мог, и тако ме откупише. И ми несметано кренусмо навише.
Затим стигосмо до митарства које се зове митарство за осуђивање и клевету. Кад нас тамо зауставише, ја увидех како је тежак грех осуђивати ближњега, и како је велико зло другога клеветати, осуђивати, срамотити, грдити и исмевати. и туђем се греху потсмевати а своје грехе не видети. Јер такве опаки иследници опако испитују као антихристе, који су на себе узели улогу Христову, и прогласили себе судијама својим ближњих, док су сами заслужили безбројне осуде. Но, благодаћу Христовом, у мени мало што тамо нађоше. Јер сам се целог живота свог будно чувала да никог не осудим, нити оклеветам, нити да се коме потсмевам, нити кога да грдим. Истина, понекад слушајући друге где осуђују, или клеветају, или се коме потсмеваху, ја обратих извесну пажњу или из необазривости додадох по коју безначајну реч, па се одмах тргох у себи. Али, и то ми овде од иследника би оцењено као осуђивање и клевета. Но и ту ме свети Анђели откупише даром преподобног Василија, па кренусмо навише.
И дођосмо до митарства, званог митарство за стомакоугађање. И одмах изјурише пред нас ти погани дуси, радујући се као некој добити од нас. Лица ових духова беху страховито одвратна, јер они изражаваху собом сластољубиве чревоугоднике и грозне пијанице. И једни од њих ношаху послужавнике с јелима, други чаше и бокале са пићима. Уствари та јела и та пића беху смрдљив гној и одвратна бљувотина. И прављаху се да су пресити и пијани, и играху уз музику, и све чињаху исмевајући грешне душе које довођаху на њихаво митарство. Ови духовни нас опколише као пси, и зауставише. И одмах изнесоше пред мене сва моја преједања, и када тајно једох, - и када преко мере и потребе једох, и кад као свиња једох без молитве и не прекрстивши се, и кад за време светих постова једох пре но што је црквеним правилом прописано, и кад што због неуздржања окусих пре обеда, и кад за трпезом преко мере једох. Исто тако они ми показаше сва моја опијања, износећи ми чаше и бокале из којих сам пила, и број испијених чаша, и говораху ми: толико си чаша попила у то и то време, на тој и тој гозби, са тим и тим људима. А у друго време и на другом месту толико си чаша по пила, и опила си се да ниси знала за себе, и повраћала си. А тамо и тамо пила си вина и друга пића, и много си пировала, и уз свирку и музику играла, певала, скакала, и једва су те кући одвели, толико си се била напила. Усто ми показиваху и оне чаше које сам у посне дане ради гостију или ради болешљивости пила, а нисам сматрала за грех, нити сам се кајала. А показиваху ми и оно што сам некад у недељне или празничне дане случајно попила пре свете литургије. Све то и многа моја друга угађања стомаку они ми изношаху, и истраживаху, и радоваху се, као да ме већ имају у својим рукама, жељни да ме у пакао одведу. А ја дрхтах, видећи себе тако окривљену, и немајући чиме да се браним. Но свети Анђели, узевши колико треба од дара преподобног Василија, откупише ме. А ђаволи на то повикаше, и силно се узнемирише, грајећи: Пропаде нам труд, пропаде нам нада! и бацаху по ваздуху хартије на којима беху исписани моји греси. Гледајући то, ја се радовах. И ми кренусмо одатле безбедно.
Путујући тако, свети Анђели говораху међу собом: Ваистину велику помоћ ова душа има од угодника Божјег Василија. Да јој његови подвизи и молитве не помажу, она би много пропатила пролазећи ваздушна митарства. А ја се усудих рећи светим Анђелима: Господо моја, изгледа ми да нико од оних што живе на земљи не зна шта овде бива и шта грешну душу чека после смрти. Свети Анђели ми одговорише: Зар о томе не сведочи Свето Писмо које се стално чита по црквама? и зар то не проповедају свештенослужитељи Божји? Али људи, занети земаљским ништаријама, не маре за то, и сматрајући да је уживање свакодневно наједање и пијење, једу сваког дана несито и пију без страха Божјег. Њима је стомак уместо Бога, не помишљају на будући живот, нити се опомињу Светог Писма које говори: Тешко вама сити сад, јер ћете огладнети; тешко вама који се напијате сад, јер ћете ожеднети! (Лк. 6, 25). И они сматрају да је Свето Писмо бајка, и живе безбрижно и разуздано, пирују и веселе се сваки дан, као онај еванђелски богаташ. Но они међу њима, који су милостиви и милосрдни, и чине добра ништима и убогима и невољнима, ти лако добијају од Бога опроштај грехова својих и пролазе митарства без муке, ради милостиње своје, јер Свето Писмо каже: Милостиња избавља од смрти, и очишћава сваки грех; они који чине милостињу и правду, испуниће се живота (Товит. 12, 9). Они пак који се не старају да милостињама очисте грехе своје, не могу избећи ова испитивања. Њих дограбљују тамнолики кнезови митарства, које си видела, и опако их мучећи низводи у пакао, где ће их оковане држати све до Страшнога суда Христовог. Но и ти не би могла проћи митарства, да те не откупљује дар преподобног Василија.
Тако разговарајући стигосмо до петог митарства, митарства за лењост. На њему се истражују сви дани и часови, проведени у нераду, и задржавају готовани, који од туђег труда живе а сами неће да раде, и радници који примају плату а не раде колико треба. Тамо се истјазавају и они који се не старају око слављења Бога, и лење се у празничне и недељне дане да иду на јутрење, и на свету литургију, и на друга богослужења. Тамо се испитује чамотиња и нехат, и потанко истражује свачија лењост и нестарање о души својој. И многи се одатле низводе у понор. И мене много тамо испитиваху, и не бих се могла ослободити дуга због грехова те врсте, да мој недостатак не би допуњен даром преподобног Василија. Тако откупљену, одведоше ме одатле.
И потом наиђосмо на шесто митарство, митарство за крађу. На њему нас кратко задржаше. И пошто нешто мало дадосмо, прођосмо. Јер ми не нађоше никакву крађу, осим неких врло ситних које сам у детињству починила из незнања.
Одатле дођосмо на седмо митарство, митарство за среброљубље и тврдичлук. Но и њега брзо прођосмо. Јер ме је Господ целог живота штитио: нисам се паштила око многог стицања, нити сам била среброљубива; била сам задовољна оним што ми је Господ слао; нисам била тврдица, већ сам радо давала невољнима од онога што сам имала.
Идући навише, наиђосмо на осмо митарство, митарство за камату. Ту истјазаваху оне што дају новац под интерес, и оне који нечасним начином зарађују, и зеленаше, и оне који туђе присвајају. Тамошњи иследници ме врло брижљиво испиташе, и пошто ништа не нађоше, шкргутаху на ме зубима. А ми кренусмо даље, благодарећи Бога.
Онда стигосмо на девето митарство, митарство за неправду. На њему се испитују све неправедне судије, подмитљиве судије, и судије који криве ослобађају а невине осуђују. Тамо се истражује закидање плате радницима, и лажно мерење при трговању. Уопште, тамо се истражују сваковрсне неправде које су учињене. Но ми, благодаћу Христовом, прођосмо ово митарство без муке, давши нешто мало.
Исто тако и следеће митарство, митарство за завист, прођосмо не давши ништа, јер никоме никада не позавидех. Иако се тамо истраживаше и нељубав, мржња, недружељубље, ненавист, ипак се милосрђем Христовим обретох невина у свима тим испитивањима. Истина, ђаволи бесно шкргутаху на ме зубима, али се ја не бојах. И ми продужисмо пут радујући се.
На сличан начин прођосмо и митарство за гордост, на коме надмени духови горде истјазаваху за хвалисавост, високо мишљење о себи, охолост, величање. Тамо се брижљиво испитује и то, да ли је човек указивао дужно поштовање родитељима, оцу и мајци, и властима од Бога постављеним; и ако се огрешио о њих, колико пута и у чему. Уопште, испитују се и сва остала горда дела и таште речи. То митарство ми прођосмо, пошто врло мало одговарасмо, и ја бих слободна.
Затим стигосмо на дванаесто митарство, митарство за гнев и јарост. Тамо ваздушни иследници беху свирепи. Али од нас не добише много, и ми одосмо даље радујући се у Господу, који штити грешну душу моју молитвама преподобног оца мог светог Василија.
Потом нас срете тринаесто митарство, митарство за злопамћење. На њему немилосрдно истјазавају оне који у срцу свом држе злобу према ближњем, и оне који враћају зло за зло. Њих одатле злобни духови са великом јарошћу одводе у тартар[18]. Но милосрђе Господње и тамо ме заштити, јер нисам била злобна ни према коме, нити сам злопамтила учињене ми пакости, него сам чак и према неријатељима својим била незлобива и волела их колико сам могла, побеђујући зло добрим. И нађе се на том митарству да ништа не дугујем. И због тога тамошњи ђаволи кукаху, јер одлажах слободна из њихових опаких руку.
А ми продужисмо даље веселећи се у Господу. И ја упитах моје водиоце, свете Анђеле: Молим вас, господо моја, реците ми, откуда ове страшне ваздушне власти знају сва зла дела свих људи који живе по целом свету, као и моја, не само она јавно већ и она тајно учињена, тачно знају и изобличавају? На то ми свети Анђели одговорише: Свакоме хришћанину на светом крштењу Бог додељује анђела чувара, који невидљиво чувајући човека, упућује га на свако добро дело и дању и ноћу у све дане живота његова све до самртног часа, и записује сва добра дела његова што учини у овом животу, да би дотични човек добио од Господа милост и вечну награду у царству небеском. Исто тако и кнез таме, желећи да сав род људски одвуче у своју погибао, одређује по једног злог духа свакоме човеку, који стално прати човека, мотри на сва његова зла дела, на која га лукавствима својим и бодри, и скупља све зло што човек учини. Затим све те грехе човекове односи одговарајућим митарствима, где се сваки грех записује, те су тако свима ваздушним кнезовима познати сви греси свих људи по целоме свету. И кад се душа разлучи од тела, и хита да узиђе на небо к Творцу свом, тада је они нечастивци спречавају, показујући записане грехе њене. И ако душа има више добрих дела него грехова, они је не могу задржати. Пронађу ли пак код ње више грехова него добрих дела, они је задржавају за време, и затварају у тамницу невиђења Бога, и муче је, уколико им сила Божја допушта да је муче, све док та душа молитвама Цркве и милостињама својих ближњих не буде искупљена. Ако се пак која душа нађе толико грешна и одвратна Богу, да јој нема наде на спасење, већ је вечна погибао очекује, они је одмах низводе у бездан, где је и њима спремљено место за вечне муке, и тамо је држе до другог доласка Господњег, после кога ће се она са телом својим заједно са њима мучити у паклу огњеном. Знај још и ово: овим путем улазе, и истјазавају се, само они који су вером и светим крштењем просвећени; а неверници, незнабожни, идолопоклоници, и Сарацени[19], и сви туђи Богу, овамо не долазе. Јер још за живота у телу они су душама својим погребени у аду, и када умиру, ђаволи им одмах без икаквог испитивања узимају душе, као свој властити удео, и низводе их у понор пакла.
Док ми свети Анђели ово говораху, стигосмо на четрнаесто митарство, митарство за убиства. На њему се истражују не само разбојништва, него и свака рана, сваки ударац чим било и где било по леђима или по глави или по врату или по лицу, све се то потанко испитује, и на теразије ставља. Али ми, и тамо мало нешто ставивши, прођосмо добро.
И наиђосмо на петнаесто митарство, митарство за чарања, бајања, тровања, и призивања ђавола. Духови на овом митарству беху у обличју гмизаваца, шкорпија, змија, аспида и жаба, да их је било страшно и одвратно гледати. Али и тамо, благодаћу Господа мог, на мени се ништа не нађе, и ми прођосмо одмах не давши ништа. А они духови се срђаху на мене и викаху: Доћи ћеш на место где се истражује блуд, видећемо да ли ћеш се и тамо извући!
Док смо одатле ишли навише, ја упитах свете Анђеле који ме вођаху: Господо моја, да ли сви хришћани пролазе ова митарства? И није ли могуће да човек прође овуда без истјазавања и страха који бивају на митарствима? Свети Анђели ми одговорише: Нема другог пута за душе верних што улазе на небо; све оне пролазе овуда, али не бивају све тако истјазаване као ти, већ само слични теби грешници, који су непотпуно исповедали своје грехе, стидећи се и скривајући пред духовним оцем своја срамна дела. А они који истински исповеде сва своја зла дела, и жале и кају се због учињених зала, њима се греси милосрђем Божјим на невидљив начин бришу. И кад таква душа долази овамо, ваздушни иследници отварају своје књиге, али ништа не налазе записано против ње, и не могу да јој учине никакву пакост, нити да је уплаше, и душа радујући се улази к престолу благодати. И да си ти потпуно и истински исповедила све своје грехе, и добила разрешење, не би била овако страшно истјазавана на митарствима. Али теби помаже то, што си давно престала да смртно грешиш, и што си остале многе године свога живота провела у врлинама; но нарочито ти помогоше молитве преподобног оца Василија коме си свим срцем много послужила.
Тако разговарајући стигосмо до шеснаестог митарства, митарства за блуд. На њему се истражује свако блудничење, и маштање умом о блуду, и размишљање о блуду, и пристајање у мислима на блуд, и наслађивање блудним помислима, и похотљива питања, и страсни додири. Кнез овог митарства сеђаше на свом престолу, обучен у гадну и смрдљиву одећу, пеном крвавом оквашену, којом се он горђаше као царском порфиром. И мноштво ђавола стајаху пред њим. Они кад ме угледаше да сам стигла тамо, до њих, веома се зачудише. И онда изнесоше записана блудна дела моја, и изобличаваху ме, показујући лица са којима сам грешила у младости својој, и време кад сам грешила дању и ноћу, и места на којима сам који грех учинила. И ја им не могох ништа одговорити, само дрхтах од страха, и стид ме поједе. Тада свети Анђели рекоше ђаволима у одбрану моју: Оставите та давнашња блудна дела; она је остало време свога живота провела подвижнички у чистоти и уздржању. Ђаволи одговорише: Знамо и ми да је она давно престала са грехом, али се није како ваља исповедила пред духовним оцем, нити је од њега добила прописане заповести за откајавање грехова. Зато је наша. А ви: или нам је оставите, или је откупите добрим делима. - И положише свети Анђели много од мојих дела, но много више од дара преподобног Василија, те се тако једва избавих љуте беде. Онда продужисмо пут.
Затим стигосмо на седамнаесто митарство, митарство за прељубу. Ту се истражују греси супружника, који нису били верни у браку и нису постељу своју брачну очували неоскврнављеном. Исто тако се ту ислеђују отмице ради блуда, и силовања. Ту грозно истјазавају и она Богу посвећена лица, која су своју чистоту заветовала Христу, па пала у блуд. На том митарству се и ја показах као велики дужник, и бејах изобличена као прељубница, и погани дуси и немилосрдни иследници већ беху готови да ме отргну из руку Анђела и сведу на дно пакла. Али се свети Анђели много препираше с њима, и изнеше на средину све моје потоње трудове и подвиге, и једва ме откупише, не толико мојим добрим делима колико даром оца мог Василија. Од његовог дара врло много узеше и на теразије положише, и тако моја безакоња надмерише. Онда ме узеше, и ми настависмо пут.
И приближисмо се осамнаестом митарству, митарству за содомију. На њему се истражују противприродни греси мушкараца и женскиња, и блуд са ђаволима, и са бесловесним животињама, и родоскврњење, и друге гадости што се тајом врше, које је стидно и споменути. Кнез овога митарства одвратнији је од свих одвратних и гадних демона, сав облепљен смрдљивим гнојем; а такве су и слуге његове. Смрад њихов беше неподношљив, наказност њихова неописива, и јарост и љутина њихова неисказана. Они нас брзо опколише. Али милошћу Господњом ништа такво у мени не нађоше, и постиђени побегоше, а ми радујући се настависмо пут. И рекоше ми свети Анђели: Видела си, Теодоро, страшна и одвратна митарства за блуд. Знај дакле, да их мало која душа прође без муке, пошто сав свет лежи у злу саблазни и поганштина, и сви су људи сластољубиви и блудољубиви, и мисао је човекова од младости његове наклоњена злу, и једва ко чува себе од блудних нечистота. Мало је оних који умртвљују своје телесне пожуде, зато мало оних који ова митарства пролазе слободно. Велика већина који довде дођу, овде пропадају. Јер опаки иследници блудних дела дограбљују блудне душе и одвлаче у ад, мучећи их горко. И хвале се кнезови митарства за блуд, говорећи: Ми више од свих других митарстава испуњујемо пакао својом огњеном родбином! Но ти, Теодоро, благодари Бога што си већ, молитвама твога оца преподобног Василија, прошла та митарства, и одсада више нећеш видети зла ни страха.
После тога стигосмо на деветнаесто митарство, митарство за јереси. Ту се истражују неправилна учења о вери, отступања од Православног вероисповедања, маловерја, сумње у вери, хуле на светињу, и остало томе слично. То митарство прођосмо без икаквог испитивања, и већ бесмо на домаку небеских врата. Али нас онда сретоше пакосни дуси последњег митарства, митарства за немилосрђе и тврдоћу срца. Ови иследници беху свирепи; кнез њихов љут, изгледао је мршав и мрзовољан, но од беса дисао је огњем немилосрђа. И ако се неко, који је извршио велике подвиге и постове и молитве и сачувао своју девственост и изнурио тело своје уздржавањем, нађе да је био немилосрдан и немилостив, њега са овог митарства одмах одвлаче доле и затварају у бездану пакла, где никад милост доживети неће. Но ми, благошћу Христовом, прођосмо и то митарство без муке, уз помоћ молитава преподобног Василија, који им од својих добрих дела подари много за моје откупљење.
Избавивши се од горких митарстава, ми се затим с радошћу приближисмо самим вратима небеским. А врата небеска беху као најблиставији кристал, блистала су неисказано, и на њима стајаху сунцолики младићи. Кад видеше да ме Анђели воде, они се силно обрадоваше што сам се, штићена милосрђем Божјим, избавила од ваздушних митарстава, и с љубављу нас дочекаше и унутра уведоше.
А шта тамо видех, и шта чух, о чедо Григорије! то се не да описати! Јер видех што око људско не виде, и чух што уво људско никада не чу, и што ни једноме човеку на земљи у срце не дође, - таква блага, такве красоте! И бих приведена пред престо Божје неприступне славе, око кога стоје Херувими, Серафими и безброј небесних Војника, који непрестано славе Бога неизрецивим песмама. И павши, поклоних се невидљивом и непознатом Божанству. И запеваше Небеске Силе преслатку песму, прослављајући Божје милосрђе, које греси људски не могу победити. И дође глас од Велељепне Славе, који наређиваше светим Анђелима што ме воде, да ме воде да видим све обитељи Светих, а такође и све муке грешних, па да ме затим упокоје у обитељи блаженог Василија.
И свети Анђели ме проведоше свуда, и ја видех многа прекрасна насеља и обитељи, препуне славе и благодати, које је Бог уготовио онима који Га љубе. И моји водиоци ми показиваху посебно обитељи апостолске, посебно пророчке, посебно мученичке, посебно светитељске, и посебно обитељи сваког чина Светих. А свака обитељ беше неисказане красоте, огромна по ширини и дужини, са многим пресветлим палатама нерукотворним. И свуда се по тим обитељима разлегаше глас радости и весеља духовног, и виђаху се лица ликујућих. И видећи ме, сви се радоваху моме спасењу, и грљаху ме, славећи Господа који ме избави од замки вражијих.
Пошто обиђосмо те обитељи, моји свети водиоци сведоше ме у преисподњу земље, и видех страшне неподношљиве љуте муке у аду, приправљене за грешнике. Показујући ми их, свети Анђели ми говораху: Погледај, Теодоро, од коликих те мука избави Господ молитвама угодника Свог Василија. - И слушах тамо јаукање, плач и горко кукање оних у мукама: једни викаху: Тешко нама! Авај, љутих мука! трећи проклињаху дан свога рођења. Но не беше никога да се смилује на њих.
Затим ме изведоше отуда и доведоше у ову обитељ преподобног оца нашег Василија, коју видиш, и упокојише ме овде, рекавши ми: Сада преподобни Василије врши помен за тебе. - И мени би јасно, да сам у ово место дошла за четрдесет дана по разлучењу мом од тела.[20]
Све то преподобна Теодора исприча Григорију у сну у виђењу, и показа му сву красоту те обитељи и духовна богатства, и насладе, и славу, и разноврсне вртове са златолисним и многородним воћкама, и све весеље духовно што све стече блажени отац Василије многотрудним подвизима својим.
Када се виђење заврши, Григорије се трже од сна, и расанивши се, он се чуђаше и дивљаше ономе што виде и што чу од блажене Теодоре. И уставши изјутра, оде код преподобног Василија да по обичају узме благослов од њега. А он га упита: Чедо Григорије, где си био ове ноћи? А он као ништа не знајући одговори: Одмарах се, оче, на постељи својој. Старац му на то рече: Знам да си се телом одмарао на постељи, али си духом био на другом месту. Зар си заборавио шта ти све откри Бог ове ноћи у виђењу у сну? Ето, добио си што си желео: видео си Теодору, и од ње си саме чуо о њој, и био си у мојој обитељи, и расмотрио си све што ми је благодаћу Христовом уготовљено за мој мали труд.
Чувши то од преподобнога, Григорије познаде да његов сан није био привиђење већ Божје откривење њему, измољено од Бога молитвама преподобнога. И благодарећи Бога, он се поклони блаженом оцу свом, и овај га поучи колико беше потребно.
По попуштењу Божјем, исти Григорије у једно време паде у неку сумњу о вери: јер марљиво читајући Стари Завет, он мишљаше у уму свом да је вера јеврејска добра. И дуго остаде са тим мишљењем. Дознавши то Духом, прозорљиви старац га изобличи и добро посаветова, па му опет измоли од Бога откривење. И опет Григорије имаде у сну виђење о Страшном суду Божјем над целим родом људским: виде Судију где седи на престолу, с десне Му стране стоје сви праведници, а с леве грешници, и Он им суди по делима њиховим. А виде и све Јевреје, који нису веровали у Христа, осуђене са осталим незнабошцима и послане у геену огњену. И као што виде осуђење грешника, виде и прослављење светих. О томе сам Григорије врло опширно пише, а овде је најкраће споменуто, јер је време да завршимо.
Преподобни отац наш Василије, изнемогао од старости, приближи се блаженој кончини својој, пошто проведе много година у трудовима и подвизима суровог живота свог, и сатвори многа чудеса, и исцели многе болеснике, и изрече многа пророштва. Јер у Цариград би доведен из пустиње у својим средњим годинама; у Цариграду проживе око педесет година; и кад му беше близу сто година он се пресели у бесконачни живот. А предвиде свој крај, и унапред обавести о томе свог љубљеног ученика Григорија.
Григорије је имао обичај да целу свету Четрдесетницу проводи затворен у дому свом у својој одаји, и да не излази све до Ускрса. Све то време он је проводио у посту и молитвама, чинио мноштво метанија, и све ноћи проводио без спавања. Једном пред свету Четрдесетницу он дође к преподобноме да по обичају узме од њега благослов за предстојећи му испоснички подвиг у затвору. Преподобни му даде много корисних по душу поука, благослови га, па му напослетку рече: Иди, чедо, с миром дому свом, а мене нећеш више видети телесним очима својим у овом животу. Рекавши то, он се заплака и, загрливши Григорија, с љубављу га целива. А Григорије паде пред чесне ноге његове, и окваси их сузама, плачући и кукајући због растанка. И после дугог плача, оде и затвори се на пост, као што беше његов обичај. А преподобни Василије предаде свету душу своју у руке Господа свог у средопосну недељу, двадесет и петог марта, на Благовести, 944. године. Чесно тело његово би погребено у манастиру светих мученика Флора и Лавра.
И би виђење једном чесном човеку у Цариграду: виде дом велики и чудесан, и капија украшена златом и драгим камењем, и над капијом беше златним словима исписано ово: "Обитељ и вечни покој блаженог Василија Новог". Прочитавши то, човек се тај дивљаше лепоти тога здања. И гле, један диван младић изиђе и упита га: Што се чудиш, човече? Хоћеш ли да видиш још нешто чудесније? - И отвори му ону капију, и он унутра угледа најчудесније и превисоке палате, чија лепота превазилази свако схватање људско, и преподобног Василија где у великој слави седи на царском престолу, окружен многим предивним и пресветлим људима и младићима. А виђаху се тамо и прекрасни вртови. И све тамо што се виђаше, беше препуно радости и весеља. И чу се изнутра глас који говори: Такво уздарје добијају после смрти сви који су љубили Бога и свесрдно Му служили.
Ово виђење човек онај многима исприча, и сви који чуше слављаху Бога, и почитоваху спомен угодника Божјег преподобног Василија. Нека се и ми удостојимо удела љубитеља Божјих светим молитвама преподобног Василија, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ И ШЕСТ МУЧЕНИКА ГОТСКИХ[21]

MЕЂУ овим светим мученицима двојица беху презвитери, Ватусије и Верк, са своја два сина и три кћери, и монах Арпила, и мирјани: Авипа, Агнас, Риакс, Игатракс, Искос, Силас, Сигицас, Сонирил, Сајмблас, Термас, Филгас, и седам жена: Ана, Ала, Вариса, Моика, Мамика, Вирка и Анимаиса.
Ови свети мученици пострадаше 376. године од готског цара Унгериха, а у време римских царева Валента и Грацијана (364-378. г.). Због исповедања вере у Христа цар Унгерих запали цркву хришћанску и у њој сагоре ових двадесет и шест мученика.
Њихове чесне мошти касније покупи нека готска царица удовица, која беше хришћанка, по имену Гата, са својом ћерком Дуклидом, и пренесе их у грчки град Кизик. Па кад се царица Гата врати отуда у своју домовину, њу незнабошци камењем засуше. А кћи њена сконча у миру у граду Кизику.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЈЕВСЕВИЈА

ЕПИСКОП у граду Кивали; пострадао за Христа под Диоклецијаном, 304. године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПУЛИЈА

СТАРЕШИНА чтеца при цркви у Кивали за еписковања Јевсевија; спаљен на ломачи за исповедање вере Христове.
_______________________________________
 НАПОМЕНЕ:
1. Празник светог Архангела Гаврила назива се "сабор" зато што се хришћани тога дана сабирају да заједнички прославе св. Арх. Гаврила.
2. У Цариградском Синаксару спомен овог Св. Иринеја врши се 23. августа, заједно са Св. Иринејем Лионским који се тада слави.
3. У 284 години Римска царевина се раздели на источну и западну: источном је управљао Диоклецијан, а западном његов пријатељ Максимијан; царовали су од 284 до 305 године.
4. Житије преп. Василија Новог написа његов ученик Григорије. Налази се у многим старим грчким рукописима у Светој Гори и на Западу, а издавано је више пута (у Паризу, у Русији и др.; ср. н РG I. 109, 653-664).
5. Лав VI Мудри био на византијском царском престолу од 886 до 911 г.
6. Цар Александар био сауправитељ Лаву Мудром; царовао од 886 до 912 г.
7. Василије I Македонац царовао од 867 до 886 год.
8. Магистријани - дворјани, високих звања на царском двору. Они били виши по положају од патриција.
9. Титула патриције припадала је првобитно деци сенатора, који су се називали оцима, по латинском patres. Затим се овај назив стао давати свима лицима високородног римског порeкла. Но цар Константин Велики прогласи ову титулу личним достојанством, те је титула патриције дарована високим чиновницима, а није прелазила по наслеђу.
10. Агарјанима су се називали арабијски Бедуини, разбојничко племе, које је скитало по Арабији. Они су се тако називали зато што су, по јеврејском предању, они били потомци Измаила, сина Агаре, робиње Авраамове.
11. Златном капијом града називала се главна капија.
12. Цар Константин VII Порфирородни био на византијском престолу од 912 до 959 године.
13. Патријарх Николај I био на цариградском патријаршијском престолу два пута: први пут, од 895 до 906 год., други пут - од 911 до 925 г.
14. Иподром (хиподром) - коњско тркалиште, где су се обављале коњске трке и на двоколицама.
15. Роман I, који је царовао заједно са Константином VII од 919-944 г.
16. Варвар значи странац.
17. Митарства су нека врста царинарница, на које наилазе душе умрлих људи узлазећи ка престолу Небеског Судије. На митарствима стоје духови зла и траже од сваке душе царину или откуп за грехе које је починила. Та царина, тај откуп састоји се у добрим делима, супротним учињеном греху. Назив: митарства и митари, позајмљен је из историје јеврејске. Код Јевреја митарима су се називали лица, одређена од Римљана за скупљање пореза. При том послу, митари су употребљавали сва могућа средства, само да би што више скупили дажбина. Митари су стојали код нарочитих царинарница, или трошаринских станица, и наплаћивали за преношену робу трошарину. Те трошаринске станице називале су се митнице, митарства. Овај назив хришћански писци су употребили и назвали митарствима она места у ваздуху између земље и неба, на којима зли дуси задржавају душе покојника при њиховом узлазу ка Престолу Господњем, истражују њихове грехе, старајући се да их окриве за свемогуће грехе, и на тај начин низведу у ад.
Суштина учења с митарствима изражена је у речи светог Кирила Александријског (+ 444 год.): О исходу душе. Тамо се каже: "При разлучењу душе наше са телом, стаће пред нас, с једне стране, војска и Силе небеске, с друге - власти таме, старешине ваздушних митарстава, изобличитељи наших дела. Угледавши их, душа ће задрхтати и устрептати; и у тој пометености и ужасу она ће тражити себи заштиту у анђела Божјих. Но и примљена од анђела и под њиховим окриљем пролазећи ваздушно пространство и улазећи на висину, она ће наићи на разна митарства која ће јој препречавати пут њен у Царство, заустављати и задржавати њено стремљење ка Царству. На сваком од ових митарстава тражиће се рачуна за посебне грехе ... Свака страст, сваки грех имаће своје митаре и истјазатеље. При томе ће бити присутне и божанске Силе и збор нечистих духова; и док ће божанске Силе износити врлине душе, дотле ће нечисти дуси изобличавати грехе њене... И ако се душа због побожног и богоугодног живота свог покаже достојна награде, узеће је Анђели и она ће неустрашиво полетети к Царству... Ако се пак, напротив, покаже да је она проводила живот у нераду и неуздржању, онда ће она чути онај страшни глас: Нека се узме безбожник, нека не види славе Господње! (Ис. 26, 10); тада ће је оставити Анђели Божји и узеће је страшни демони, и душа, везана нераздрешивим узама, строваљује се у тамнице пакла".
18. Тартар је неизмерива провалија, бездан пакла; у тартар никад сунце не завири нити огреје; у њему бесни свирепа, неподношљива хладноћа.
19. Сараценима се називало најпре скитачко разбојничко племе арабијских Бедуина; затим су хришћански писци стали казивати Сараценима све Арабе и муслимане уопште.
20. У четрдесети дан по разлучењу душе од тела, по учењу Цркве, завршава се хођење душе по митарствима, изриче јој се временски суд, привремена пресуда, после чега се она настањује или у месту весеља, или у месту мучења, где и борави до другог доласка Господњег на земљу и коначног Суда Сина Божјег над људима.
21. Готска земља простирала се од доње Висле до Црнога Мора. Готи су већином живели поред Дунава у данашњој Румунији. Касније су се они раселили готово по читавој Европи.

Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

1. Благовести. Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења — када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26—38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

Читања из Светог Писма о празнику Благовести

2. Свети мученици Пелагија, Теодосија и Дула. Ове три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука беху заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком, пресади Бог у небесну градину Своју.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

БЛАГОВЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
СИНАКСАР НА БЛАГОВЕСТИ

КАДА се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења - када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у еветлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

РЕЧ НА БЛАГОВЕСТИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

КАД се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње - пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. И то наће се на месту светом у Соломоновом храму она која је имала постати одуховљени храм Божји; нађе се у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, она која је имала родити светију од свих светих Реч. Јер тамо погледа Господ са висине славе царства свог на смирење слушкиње своје, и изабра њу, унапред изабрану од свих родова, изабра је за мајку предвечној Речи својој, о чијем оваплоћењу од ње беше је на тајанствен начин обавестио пре Архангелове благовести, као што нам то тврде веродостојна казивања светих.
Живећи у храму дванаест година, она провођаше време не само у богоразмишљању, непрестаној молитви и ручном раду, него и у читању Божанствених Књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке, и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог, света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог.
Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, сама се удостоји да постане његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна.
Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори: да су је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога.
Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа девојку Божју. И беху у недоумици, како да збрину безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње после навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном, јер су сматрали да ће оскврнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону њу која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу безжени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева.
Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. Празник је почињао двадесет и петог новембра, а оданије му је било трећег децембра. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претечев, одабра дванаест безжених људи из племена Давидова, међу којима беше и свети Јосиф, човек праведан и стар, покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. - И кад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дева буде поверена Јосифу на чување. А неки мисле да је Пречиста Дева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. - И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости.
У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светога Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. И беше јој дом Јосифов као храм молитвени, из кога никуда не излажаше. Стално је унутра седела, и ретко с ким говорила, сем са двема кћерима Јосифовим. Јер нам о томе Георгије Кедрин казује овако: У дому мужа свог Марија је живела са двема Јосифовим кћерима, постећи се и не излазећи међу људе. И са њима двема разговарала је, никад без нарочите потребе, и то кратко.
Док је Пресвета Дева тако живела, у четврти месец, по сведочанству светога Евода, наступи час оваплоћења Бога Речи, час од памтивека жељени, час у који је имало почети наше спасење. И посла Бог једнога од најпрвих небеских духова, архангела Гаврила, са тајном од века сакривеном и Анђелима непознатом, да благовести Пречистој Дјеви необично зачеће Сина Божја, које превазилази природу људску и сваки ум. О томе свети благовесник Лука пише овако: У шести месец посла Бог анђела Гаврила (Лк. 1, 26). То беше шести месец од зачећа светог Јована Претече. И анђео који је Захарији благовестио Јованово зачеће, он исти би послат да благовести Пречистој Дјеви зачеће Христово. То би у шести месец зато, да би шестомесечни Претеча у утроби мајке своје могао заиграти од радости при доласку Мајке Господње. Послан би анђео у град Галилејски по имену Назарет (Лк. 1, 26). Галилеја беше земља незнабожачка, иако је делимично била насељена Јеврејима, јер је већина у њој била незнабожачка, због чега се и назива у Светом Писму: Галилеја незнабожачка (Мт. 4, 15). Ту земљу Јевреји су сматрали за најпоследњу и презирали је, као насељену од људи грешних и неверних и туђих, због чега су они са прекором говорили: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Разгледај и види да пророк не долази из Галилеје (Јн. 7, 41, 52). Исто тако они ни у шта нису рачунали и град Галилејски Назарет; за њих он је био мален и најпоследњи, те се међу њима говорило: Из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 47).
Али погледајмо где Бог зажеле да има себи мајку, не у Јудеји, ни у светом великом граду Јерусалиму, него у грешној Галилеји и у малом Назарету. И то зато, да би показао да је ради грешника дошао на земљу, јер рече: Нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање (Мк. 2, 17), и да од неверних незнабожаца начиним себи верну Цркву. И још зато, да би показао да Он милостиво гледа на смирене, одбачене и понижене, а не на горде и чувене. Јер када Бог Реч хтеде да савије небеса и сиђе грешницима, Он разгледаше са висине славе своје где се нарочито налази насеље грешника. И виде да у Јудеји Јерусалимљани сматрају себе за праведне, и праве се праведни пред људима (Лк. 16, 15); а исто тако виде да Галилејце сви презиру и ниподаштавају, и да су већи грешници од свију. Стога мину Јудеју, сматрану светом, и дође у Галилеју, сматрану грешном; мину и велики, угледни и славни град Јерусалим, и оде у мали и неугледни град Назарет, бирајући себи у овом свету најпоследње место и смиравајући себе до обличја слуге и грешника. Назарет беше мали град, али се удостоји тако велике благодати, какве се не удостојише сви остали велики градови израиљски, који су се до небеса узносили. У малом Назарету налази се узвишенија од свих светих Анђела Дјева, чија је утроба пространија од небеса. Тамо се шаље Гаврил, тамо Дух Свети осењује, тамо се Бог Реч оваплоћује. Јер где је смирење, тамо слава Божја сија. Горди градови непријатељи су Христу, а смирени - пријатељи су Њему. Неславни Назарет Христа Господа нашег заче, а славни Јерусалим Га разапе. Мали Витлејем Га роди, велики Јерусалим Га на смрт осуди. Бог се настањује међу смиренима, а горди Га прогоне. К презреној земљи и убогом Назарету, и у њему к смиреној Дјеви би послан Анђео од Бога.
О томе свети Андреј Критски овако говори: Једноме од врховних Анђела Бог наређује да саопшти тајну. И то чини, како ми изгледа, на овакав начин: Чуј Гаврило, иди у Галилејски град Назарет, у коме живи Дјева Марија, обручена за човека коме је име Јосиф. Иди, да љупку лепоту девства Свемогући прими као миомирисну ружу из земље трња. Иди у Назарет, да се испуни пророштво које каже да ће се Назарећанин назвати. А ко ће се назвати Назарећанин? Онај кога ће потом Натанаило назвати Сином Божјим и Царем Израиљевим. Шаље се Гаврил, који је обично весник божанских тајни, као што се то види из књиге пророка Данила (Дан. 8, 16). Иди у Галилејски град Назарет, говори Бог Гаврилу, и када дођеш тамо, објави Дјеви благовест радости, коју некада Ева упропасти. Но пази, да је не смутиш, јер је ово знак радости а не жалости, вест утехе а не смућености. Јер роду људском која радост може бити већа од ове: да људска природа постане учесник у Божјој природи, и да се сједини с Богом у једном лицу. И шта може бити чудније од овога: видети где се Бог толико понизио, да Га носи утроба жене. Заиста ствар необична! Бог, коме је небо престо а земља подножје ногама његовим, кога небеса сместити не могу, који са Оцем има један престо вечности, смешта се у утроби Деве. Шта је достојно већег дивљења, него у обличју човека ви^ети Бога који се није одвојио од свога Божанства, и гледати људску природу тако сједињену са својим Творцем да Бог постаје потпун човек?
Чувши ово Божје наређење, које превазилази његове силе, Гаврил беше између запрепашћености и радости у недоумици. Али, извршујући Божје наређење, он одлете к Дјеви, и дошавши у Назарет, он застаде пред домом. Размишљајући и двоумећи, он овако у себи расуђиваше, вели свети Андреј: Како да почнем оно што ми Бог нареди да извршим? Да ли да нагло у одају уђем? Али, збунићу Дјевину душу. Или да полако уђем? Али Дјева, осетивши мој долазак, зажелеће да се сакрије. Или да у врата закуцам? Али зашто, када то није својствено Анђелима, јер им ништа што је затворено не може спречити улазак. Или да Дјеву зовнем по имену? Али, уплашићу је. Ево шта ћу урадити: По вољи Онога који ме посла, ући ћу кротко. А како ћу почети говорити Дјеви? Да ли ћу јој прво радост објавити, или рећи да ће у њој Господ бити? Или ћу јој објавити да ће на њу Свети Дух сићи и сила Највишега осенити је? Дакле, најпре ћу јој објавити радост, затим ћу јој казати чудесну тајну, приступити јој, поздравити је: Радуј се! весели се! теши се! Треба почети са радосним поздравом. То ће бити згодан увод у разговор. Јер је то неће уплашити нимало, него ће напротив умирити њену душу. Ово је дело радости, време весеља, царство спокојства, савет спасења, почетак утехе. Тако у себи говораше Архангел.
Погледај са коликим страхопоштовањем Архангел приступа к Богодевици! са коликим страхом и поштовањем он се припрема да приђе Господарици целога света! и како се спрема да јој говори благовесне, пуне радости речи! Но треба се још и томе дивити, што је не нађе ван дома и одаје њене, ни заузету световним бригама, него у молитви и читању Светих Књига. Као што нам то показује икона Благовести: пред њом лежи отворена књига, знак да се она непрестано бавила богомислијем и читањем. А постоји побожна претпоставка Богомислених људи, да је Пресвета Дјева, у време када јој се јавио Небески Благовесник, размишљала о речима светог пророка Исаије: Ето, девојка ће затруднети (Ис. 7, 14). Размишљала је, како ће се и када збити то за девичанску природу необично зачеће и рођење. А пошто је откривењем од Бога била обавештена да ће та девојка бити она сама, и родити жељеног Месију, она гораше серафимском љубављу према Богу Творцу свом, и мољаше његову доброту, да што скорије испуни и своје божанско обећање и Исаијино пророштво. И са чежњом говораше у себи: Када ће наступити то жељено време, да Саздатељ мој, савивши небеса, сиђе и усели се у мене, са жељом да тело добије од мене? Када ће настати то благословено блаженство, да постанем мајка Богу моме? А док се то не збуде, сузе су ми хлеб дан и ноћ. У очекивању милих догаћаја и кратко време, о како изгледа дуго!
Док је она тако размишљала, и у срцу се с пламеном љубављу Господу Саваоту молила, Небески Благовесник, архангел Гаврил, изненада кротко улазећи стаде пред њу. О томе свети Андреј Критски пише ово: Затим Архангел уђе у дом, и приступивши одаји у којој Дева обитаваше, полако приђе вратима, и када ступи унутра, кротким гласом рече к Деви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом (Лк. 1, 28), који је пре тебе; сада је с тобом, и мало касније родиће се из тебе;Он који је пре сваке вечности, сада је под временом. О неизмерног човекољубља! о неизразивог милосрђа! Није доста радост посведочити, него објавити и Творца радости који у Дјеви обитава. Јер речи: Господ је с тобом! очигледно показују присуство Цара, који од ње прими тело на такав начин, да ни најмање не одступи од своје божанске славе. Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, Дево најузвишенија! Радуј се, прекрасни храме небеске славе! Радуј се, освећена палато Цара! Радуј се, дворче у коме Христос обручи себи човечанску природу као невесту и присаједини! Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Тебе Исаија пророчким очима угледа из далека, и назва те пророчицом и девом и књигом тајанствено запечаћеном. Ваистину си благословена ти, коју Језекиљ означи као затворена врата кроз која само Бог прође. Ваистину си благословена ти, коју Данило као гору виде, и Авакум је прозва гором сеновитом. И тебе, гору Божју, гору високу, гору на којој Бог благоволи живети, твој прародитељ и цар опева пророчки. Благословена си међу женама ти, коју видилац божанских тајни Захарија, виде као изванредни светњак златни, украшен са седам кандила, тојест са седам дара Духа Светога. Ваистину си благословена ти, која као рај имаш у себи едемски врт - Христа, који ће по својој неисказаној свемоћи, произашавши из утробе твоје као река воде живе, напојити својим еванђелским водама лице целе земље.
Чувши овакав поздрав од Анђела, Пресвета Дјева се збуни, и помисли: какав би ово био поздрав? (Лк. 1, 29). Збуни се, али се не уплаши много. Јер није имала рашта да се плаши од појаве Анђела, пошто је у Светињи над светињама била навикла на друговање с Анђелима, пошто је, по сведочанству светог Германа, свакодневно добијала храну из руку анђелских. Она се збуни и зачуди, што јој раније Анђео никада није дошао у тако великој слави небеској, и тако радосна лица, и са тако радосним поздравом. Збуни је и зачуди новина поздрава, што њу девојку ставља међу жене, говорећи: Благословена си ти међу женама. Збуни се као целомудрена, а не уплаши се као храбра. И она, благоразумна и паметна, помишљаше у себи: какав би ово био поздрав? Шта ли ће ми даље, после овог поздрава, Анђео рећи? Да ме неће поново вратити у храм Господњи? Или ми је донео с неба неку необичну храну? Или ће ми што ново јавити од Бога, и расветлити ми мисао*и недоумицу, како ће девојка зачети и родити сина? Шта значи поздрав?
И рече јој Анђео: Не бој се, Марија! не сумњај у пророштво пророка Исаије о девојци: ти си та девојка, јер си нашла милост у Бога, да зачнеш Емануила бесемено, и да Га родиш неисказано, како Он то једини зна. Нашла си благодат у Бога помоћу премногих врлина твојих, нарочито помоћу ових трију најизврснијих: помоћу твог дубоког смирења, јер Бог смиренима даје своју благодат, по речи својој: на кога ћу погледати, сем на кротког и смиреног?[1] помоћу твоје девственичке чистоте, јер пречисти по природи Бог тражи да се роди од пречисте целомудрене девојке; и помоћу твоје пламене љубави к Богу, јер Он каже: Ја љубим оне који мене љубе, и они који ме траже наћи ће милост[2]. - А пошто си Га ти заволела и тражила свим срцем, то си и нашла милост у Њега, и родићеш Сина, али не Сина обичног него обоженог, Сина вишњег, Бога од Бога, рођеног пре векова од Оца без матере, а који ће на крају векова произаћи од тебе девствене матере без оца. Његово је име чудно и неизрециво; ти ћеш Му наденути име Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти сав свет, и зацариће се несравњено славније од праоца Давида и свих осталих царева из дома Јаковљева. И царство његово неће бити привремено него вечно, неће имати краја.
А Марија рече Анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34). Ово не значи да Пресвета Дјева није веровала речима Анђеловим, јер је она, испуњена благодати Божје, тачно знала да ће родити Благовештеног, пошто је то била дознала од самог Бога у храму; него она само није знала како ће, на који начин родити, када је девојка која није познала мужа. Зато је и питала Анђела: Како ће то бити? Размишљајући о томе, свети Григорије Ниски вели као да она говори Анћелу: Кажи ми начин Рођења, о Анђеле! и наћи ћеш срце моје готово за Божју намеру. Јер ја желим себи такав плод, али без повреде девичанства. - А свети Амвросије о томе говори овако: Она добро упита Анђела, како ће то бити. Јер је она раније читала, Да ће девојка зачети, али није читала на који ће начин девојка зачети. Она је читала пророштво: Ето, девојка ће зачети (Ис. 7, 14). Но како ће зачети, то јој Анђео сада у благовести објављује. - Анђео јој казује начин зачећа: оно неће бити на природан и човечански начин, него на надприродан начин, јер где Бог хоће тамо се побеђује природни поредак; зачеће ће бити по дејству Светога Духа: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те (Лк. 1, 35). Од Њега ћеш зачети у утроби; Он ће извршити у теби недомисливо зачеће. Јер Онај који је из мртвог блата саздао живог Адама, зар не може утолико пре од живе девојке произвести живо дете? Кад је Богу било лако од Адамове кости уобличити жену, зар да Му не буде лако у утроби девојачкој уобличити човека? Дух Свети који све чини, учиниће то у теби, о Пресвета Дево, да ће у пречистој утроби твојој бесемено устројити од тела твог тело бестелесном Богу Речи. Јер ће кроз тебе, врата чистотом запечаћена и девственошћу чувана, Господ проћи као што сунчани зрак пролази кроз стакло и кристал, освећујући и просветљујући те својом божанском славом, да би ти постала истинска Мати Божја, родивши савршеног Бога и савршеног човека, и оставши и при порођају и по порођају чедна девојка као што си била и пре порођаја. То ће у теби учинити сила Највишега доласком Светога Духа. А да је ово истина, сигуран ти је доказ то што твоја тетка Јелисавета, иако нероткиња од младости и већ стара, заче сина, пошто тако хоће Бог који и немогуће чини могућим. Да, у људи је немогуће да зачне и роди безмужна чедна девојка, као и остарела жена нероткиња. Али у свемогућег Творца све је могуће што рече: и нероткиња старица заче, и ти девојка зачећеш.
Слушајући од Анђела овакву благовест, Пречиста се покори вољи Господа свог, и са најдубљим смирењем одговори из богољубивог срца: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). И одмах у светој утроби њеној, дејством Светога Духа, изврши се зачеће на неисказан начин, без телесне насладе, али не и без духовне насладе. Јер тада нарочито растапаше се од божанствене жудње срце Дјевино, и пламеном серафимске љубави гораше дух њен, и сав ум њен, као ван себе, удубљиваше се у Богу и наслађиваше се љубављу његовом на неизразив начин; и у том њеном духовном наслађивању слатким богољубљем и умним боговиђењем заче се Син Божји, и Слово постаде тело, и усели се у нас очовечењем.
Пошто Анђео, по наређењу Божјем, обави благовест, и пошто побожно и са страхопоштовањем одаде поклоњењем дужно поштовање оваплотившем се у утроби Дјеве Богу, као и самој оваплотитељки Дјеви, он отиде од ње, да предстане престолу Господа Саваота, славећи тајну Божјег очовечења са свима небеским Силама у неисказаној радости вавек. амин.

ПОВЕСТ О ЧУДОТВОРНОЈ БЛАГОВЕШТЕЊСКОЈ ИКОНИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ВЕЛИКОБЛАГОДАТНЕ", на острву Тиносу у Грчкој

ПРЕДИВНА Благовештењска икона пресвете Богоматере, која се данас чува на острву Тиносу[3] у Грчкој, потиче још из доба пре арапског ропства, које је било давно пре турског ропства. Када и како је ова светиња доспела на Тинос незна се, али предање народно везује је за светог апостола и јеванђелиста Луку. За време једне катастрофе, која је задесила острво Тинос, Икона је била затрпа на под земљу, где је остала око 800 година. А пронађена она би овако:
На месец дана пред избијање устанка у Грчкој против Турака, 1821. године, Пресвета Богородица се јави у сну једном благочестивом баштовану, осамдесетогодишњем старцу Михаилу Полизоису, досељенику на Тинос са острва Андроса. Она му у сну рече да у оближњој њиви Антонија Доксара, северно од града званог Свети Никола, налази се затрпана у земљи Њена благословена Икона. Овај богобојажљиви човек, када се ујутру пробуди, исприча своје виђење парохијском свештенику, а овај архијереју тога острва по имену Гаврилу. Вест о том виђењу пронесе се у току дана и кроз цео град, и сви људи решише да помогну око тога да се света Икона пронађе. Али и поред свег упорног тражења и копања, људи ништа не нађоше, због чега многи помислише да то није био истинити сан него само фантазија овога Михаила. Тако та ствар ускоро пређе у заборав.
Али следеће 1822. године, прве недеље јула месеца, деси се један друти чудесан догађај. На један сат од градског насеља, на највишем врху острва Тиноса званом Кехровуни, налажаше се један женски манастир из 10. века. У манастиру међу осамдесет монахиња живљаше и преподобна монахиња Пелагија, која беше дошла у манастир у својој 17. години и живљаше сама у једној келији. Те ноћи уочи недеље она осети у сну да се малени простор њене келије изненада испуњује светлошћу. Из те светлости њој се јави Пресвета Богородица и заповеди јој да оде у град и каже манастирском старатељу Стамателу Кагадису, да он откопа дом Пресвете, који се налази затрпан на земљишту Антонија Доксара у близини споменутог града Светог Николе, и да онда он сазида на том месту велики и леп храм Њој. Уплашена Пелагија не рече сутрадан никоме ништа о своме виђењу, па ни својој игуманији. Само се мољаше Богу. Тако у ћутању она проведе седам дана, молећи се непрестано Богоматери да је научи шта треба да ради. Ноћу уочи следеће недеље, она виде исто виђење и доби исту заповест од Панагије (= Пресвете). Пелагија опет проведе недељу дана у недоумици шта да ради, а никоме се не повери. Треће недеље истога месеца јула, по трећи пут се понови исто виђење, и том приликом Мајка Божја укори Пелагију за непослушност: Она јој запрети да ће умрети ако не буде послушала. Исто тако јој рече да ће и онога човека и цело острво зло снаћи ако Је не послушају. На питање Пелагијино: Како ће тај човек моћи да подигне тако велик и леп храм, Богомати одговори: Ја ћу се о свему побринути. - А ко си ти, Госпођо моја? запита Је Пелагија. И доби овај одговор: Благовешћуј земљо Радост Велику! После тога Мајка Божја ишчезну. Пошто већ беше зора, Пелагија устаде и пође најпре у цркву. По завршетку свете Литургије у цркви, она све исприча игуманији манастира Меланији, и она је посаветова да изврши заповест Мајке Божје.
Сутрадан Пелагија отиде оном човеку Стамателу и исприча му своја виђења. А он је посаветова да све то каже и епископу. Епископ тиноски Гаврил, који беше родом са Крита, беше човек духован и добродетељан. Када чу казивање Пелагијино, он се заплака од радости, и рече јој: Блажена си ти старица, и благо теби што те је Мајка Божја три пута посетила у келији![4] Пошто преосвећеном архијереју исприча то исто и Стамателос, архијереј се присети и оног ранијег виђења баштована Михаила, па се реши да по сваку цену учини све што треба да би се пронашао храм и Икона Пресвете Богоматере. Зато следећег дана он звонима црквеним сазва сав народ из града да дође у митрополитски храм Светих Арханђела. Срећом, у то време не беше ниједног Турчина на Тиносу. Када се народ сабра, владика им исприча виђење монахиње Пелагије и позва народ да помогне при копању. Народ се листом одазва, а домаћин њиве дозволи, те почетком септембра 1822. године отпоче прекопавање њиве. После копања више од једног месеца појавише се зидови једног древног храма. Народ настави прекопавање, али Икону још нигде не нађоше. То многе обесхрабри, и изгубивши веру, они престадоше копати.
Не прође много дана како се престало са копањем, а жена Стамателосова Ирина и сестра му Катарина разболеше се на смрт. Утом стиже и вест да се на једном крају острва појавила куга. Стамателос се веома уплаши, јер се сети оне претње коју Пресвета изрече Пелагији, те са народом отиде да умоли владику да се настави са копањем. Епископ беше и сам мислио да настави са ископавањем и са припремама око подизања новог храма Мајци Божјој, зато сада издаде наређење да се радови одмах наставе. Ускоро би откопан стари храм и један пресахли извор покрај њега. Особито се журило Стамателосу да се отпочне са зидањем храма, јер је, видећи да му је Пресвета Богородица одмах чудесно исцелила жену, веровао да ће тако престати и зараза куге на острву. А исцељена му жена Ирина даде за зидање храма сав свој мираз који имађаше. А то беше десет хиљада талира.
Радови се брзо наставише, тако да већ првог јануара 1823. године епископ са народом дође да изврши освећење темеља новога храма, који би основан тачно на темељима старога откопанога храма. Али по промислу Божјем сви беху заборавили да донесу воду за водоосвећење. Видећи да нема воде неки потрчаше у град по воду, а једно дете притрча владици и рече му: Вода није потребна, јер онај раније пресахли извор сада је пун воде. Тада захватише воду из овог новообновљеног извора, и епископ изврши освећење, а грађење се настави. Овај извор и до данас постоји крај храма Мајке Божје на Тиносу, и из њега побожни народ захвата свету водицу и односи је у своје домове.
Грађење храма би настављено, и за месец дана он би довршен. У току тих радова беху пронађени још и други остатци и делови старога храма и његових сасуда, али света Икона још не би пронађена. Тако прође и цео месец јануар и даће празник Света Три Јерарха, 30. јануара. Тога дана око подне, један радник из села Фалатада по имену Манојло Мацас, иначе звани Спанос, копајући земљу између извора и притвора цркве, изненада наиђе на једну дашчицу. Загледавши је добро он виде да је то део неке иконе. Он настави даље да копа и ускоро нађе и други део те иконе, која је свакако при овом копању и била разбијена. Пошто брзо опраше водом са извора оба дела иконе, на њима се указаше ликови Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила, јер икона беше Светих Благовести. Радост свега народа беше неописива. Ова радост постаде још већа када стиже и вест да је куга на острву престала, што беше први знак и прво чудо ове чудотворне Иконе Мајке Божје, прозване затим Μεγαλόχαρη (Великоблагодатна). Јер наиме, отац једног детета зараженог овом страшном бољком, узе одмах мало од оне земље која беше на Икони, и помазавши њоме дете, нађе га други дан потпуно здраво. Слично њему поступише и други болесници, и одмах оздравише.
Пошто побожни народ целива пронађену Икону, епископ је узе и састави и воском добро залепи, па је онда пренесе и постави у новоподигнути храм Пресвете, на свенародно мољење и поклоњење. Кроз три дана по проналаску свете Иконе, то јест 2. фебруара на празник Сретења, би отслужена прва Света Литургија у новом храму. По Светој Литургији би извршена литанија (молитвено обношење) свете и чудотворне Иконе свуда по граду, уз учешће свега народа и клира. Уз то још, овај проналазак чудотворне Иконе Богоматере повећа наду православних хришћана на потпуно ослобођење од турског многовековног ропства, које ослобођење већ беше отпочело.
Чудотворна Благовештењска Икона Пресвете Владичице наше Богородице од тада почива у Њеном велелепном храму званом Евангелистрија (тојест Благовештењска црква), непрекидно чинећи многобројна чуда свима који јој са вером приступају. Особито се многа чудесна исцељења догађају пред овом светом Иконом сваке године на празник Успења Мајке Божје и на Благовести. Тада се на острво Тинос окупља безбројно мноштво верника из читаве Грчке, који долазе посебним великим бродовима да се поклоне и помоле светој Икони Великоблагодатне Матере Великодародавца Бога нашег. Многобројна чудеса која чини Пресвета Богородица преко ове своје Иконе записана су у посебним књигама, које се чувају при храму Евангелистрије на Тиносу.[5]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ПЕЛАГИЈЕ, ТЕОДОСИЈЕ и ДУЛЕ

ОВЕ три свете жене пострадаше за Господа. Пелагија и Теодосија после тамновања и мука бише заједно мачем посечене. А света Дула, која беше служавка, пострада сама и сконча у граду Никомидији. Три беле руже, поливене крвљу мученичком пресади Бог у небеску градину Своју.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕНУФИЈА ЗНАМЕНОНОСЦА[6]

________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Ис. 66, 2.
2. Прич. 8, 17.
3. 1 Острво Тинос спада у групу острва званих Кикладе у Јегејском Мору. Од Атинског пристаништа је удаљено до шест сати бродом.
4. Ова преподобна монахиња Пелагија заиста постаде блажена. Пошто се мирно упокоји у Господу 28. априла 1834. године, би прибројана лику преподобних и унета у календар Грчке Цркве.
5. Ова света Икона би једном украдена од стране једног среброљупца, 15. децембра 1824. године. Али убрзо он би откривен и од свенародног гњева кажњен, а чудотворна Икона би свечано враћена у свети храм Богоматере, где и данас почива.
6. За овог преподобног у Синаксарима нема ништа опширније. Једино се у Полном Месецослову архиепископа Сергија каже за њега да је он даровао победу цару Теодосију Великом (379-395 г.) пославши му нараменик и штап. У своме пак Агиологиону Православне Цркве (изд. у Атини 1960) Софроније Евстрадијадис претпоставља да је преп. Сенуфије онај аскета из Нитријске пустиње који је имао виђење које описа игуман Игњатије из манастира Акапнија у Солуну. У том свом опису "О богочовечанској Икони Господа нашег Исуса Христа у манастиру Латомон у Солуну" (изд. II. Керамевс у Уапа Сгаеса басга, с. 102) игуман Игњатије казује да се преп. Сенуфије удостојио у Нитрији једног виђења у којем му би речено да, ако хоће да достигне прави циљ, нека иде у Солун у манастир Латомон, јер ће му се тамо јавити Господ. Дошавши у тај Солунски манастир преподобни не виде ништа и врати се натраг у Нитрију. Поновно му би виђење и заповест да иде у Солун да би видео тамо Икону Богочовека, што се и зби. Јер када он стиже у манастир, би земљотрес, и од земљотреса спаде малтер са једног зида, а испод малтера се указа предивна Икона Спаситељева у мозаику. - Ову величанствену византијску икону Спаситељеву у мозаику поново је открио пре неколико година (мада нешто оштећену) археолог Ксингопулос у Солуну.

Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

1. Свети Артемон, епископ селевкијски. У Селевкији рођен и васпитан. Кад је апостол Павле дошао у тај град, видео је Артемона, утврдио га још више у вери Христовој, и поставио за епископа тога града. Артемон је с љубављу и ревношћу управљао словесним стадом Христовим, био лекар душа и тела људских, и преселио се у вечност у дубокој старости.

2. Преподобни Јаков Исповедник. Пострадао за иконе од цара Лава Јерменина. Био монах и сабрат манастира Студитског. Па кад велики Теодор Студит би у заточењу, овога Јакова бацише на велике муке, да би се одрекао иконопоштовања. Но он оста истрајан и веран Православљу до краја. Изубијана и измучена, врате га назад у манастир, када зли цар Лав зло заврши живот. У манастиру умре од тешких убоја и пресели се међу небесне грађане.

3. Свештеномученик Партеније, патријарх цариградски. Родом са острва Митилене. Био је епископ хиоски дуже времена. После буде изабран за патријарха. Но по лажним доставама, као да је радио против државе, Турци га најпре нуђаху да се потурчи, а када он то одлучно одби, обесе га 1657. године.

4. Спомен чуда у Печерском манастиру. Два друга Јован и Сергије, побратиме се пред иконом Пресвете Богородице у том манастиру. Јован беше богат човек и имаше петогодишњег сина Захарија. Разболе се Јован и пред смрт препоручи свога сина старању Сергијевом, и остави Сергију на чување доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. Но када Захарија одрасте, Сергије одрече да је ишта примио од умрлог Јована. Тада му рече Захарија, нека се закуне пред оном истом иконом Пресвете Богородице, пред којом је ухватио братство са његовим пок. оцем, да ништа није примио од Јована, па му ништа неће ни тражити. Сергије пристане. Но када се закле, хтеде прићи да целива икону, али га сила нека држаше даље и не допушташе. Тада наједанпут поче бесомучно викати: "Свети оци, Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви ангел!" То га демон беше напао по Божјем попуштању. Потом проказа сав новац што је Јован оставио. Но када отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума Промислом Божјим. Примивши новац, Захарије га даде манастиру, а сам се ту постриже за монаха, проживе дуго, удостоји се великих дарова Божјих, и пресели се мирно у вечност.

5. Преподобни Захарија. Син Кариона Мисирца, који остави жену и децу и замонаши се. Захарију узме отац к себи, пошто га мајка није могла да исхрани. Иако млађи од многих стараца у Скиту, удостојио се био већих благодатних дарова него многи старци. Од благодати Божје осећао је као да му гори цела унутрашњост његова. На питање светог Макарија, ко је прави монах, одговори Захарија: "Онај ко себе непрестано принуђава на заповести Божје". А на питање авве Мојсеја, шта значи бити монах, Захарија скине своју камилавку и згази ногама па рече: "Ако човек не буде овако сокрушен, не може бити монах!" Био великим светилом међу монасима у пустињи, и млад се упокојио у Господу.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АРТЕМОНА, епископа Селевкије Писидијске

БЛАЖЕНИ Артемон би рођен и васпитан у граду Селевкији Писидијској[1]. Чесно провођаше житије у дане светих Апостола, који просвећиваху васељену Еванђељем Христовим. А кад свети апостол Павле дође у тај град, проповедајући реч Божју, обрете Артемона где међ другим грађанима као светилник сија добрим делима, и још више га утврди у Христовој вери. И њега, испуњена божанском мудрошћу, постави људима за пастира и учитеља, хиротонисавши га за првог епископа града Селевкије Писидијске. Поверену му паству он је мудро и богоугодно руководио; био је свима пристаниште спасења; удовицама, сирочади и ништима изврстан збрињавалац; и чудотворни лекар душа и тела људских. И пошто мудро и богоугодно проживе све дане живота свог, он у дубокој старости отиде ка Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА ИСПОВЕДНИКА

КАДА злочестиви цар грчки Лав Јерменин[2] обнови иконоборску јерес, проклету од светих Отаца Седмог Васељенског Сабора, он многе због побожног поштовања светих икона умори. Тада и овај преподобни Јаков Исповедник пострада, о чему сведочи и пише свети Теодор Студит. Јер блажени Јаков бејаше од његове братије. Па кад преподобни Теодор би прогнан за свете иконе, онда и многе ученике његове стављаху на муке. Тада и овај блажени Јаков би мучен на разне начине. А кад зли цар Лав Јерменин би убијен, свети Јаков би пуштен из тамнице, као и остали исповедници Христови и врати у свој Студијски манастир у Цариграду. Но после неколико дана престави се у Господу, и би чесно погребен.
О његовом престављењу блажени Ипатије, који је вршио дужност игумана уместо светог оца Теодора, извести писмом преподобног Теодора, који се при повратку из заточења беше задржао у Крискентовој обитељи. На то му преподобни Теодор отписа овако:
О чедо, не без срдачног бола и не без духовне радости примисмо твој извештај о уснућу Јакова исповедника Христова, љубљеног брата нашег. Бол осећамо у срцу као за сином, и то таквим сином кога због грехова својих нисам достојан ни назвати сином. А радујемо се због вечног живота који му је од Господа уготовљен. И то радујемо се не само ми, којима је он као свети уд изврсни украс, него се сва Црква радује због њега. Јер, шта мислиш, какав је он човек био? Зар није исповедник? зар није мученик? зар није светитељ? Од најранијих година он се, покоран и послушан, законито упражњавао у трудовима подвижничког живота, јуначки се борећи против покрета духа, нерастљеним чувајући тело од похота, од којих се уздржаваше, и тело духу потчињаваше. Јео је врло мало. А док је био здрав, спавао је тако мало, да су се дивили они који су то посматрали. Волео је да се надуго упражњава у богомислију, кад год би нашао времена за то. И удубљиваше се у богомислију све до усхићења ума. А кад се враћао у себе, он је побуђивао себе на божанску љубав. Нека неко не помисли да говорим лаж. Бог ми је сведок, и старешина Јаковљев Јован, који ми је о њему казивао оно што ја сам понекад нисам знао. А све то бејаше као неки прост начин подвижничког обучавања. У исповедништву пак свом, какав призор он престављаше за Анђеле и људе! О снажно и драго срце! он ступи у подвиг као неустрашив војник Христов. Слуге мучитељеве му са свих страна кожу здираху, рамена и груди му израњавише, крв пролише, тело му здробише, и на земљу га бацише. А он ни гласа не пусти од себе, него приношаше Богу савршено мучеништво за Христа Сина Божјег и Бога нашег. Јер страдати за свету икону његову, и јесте страдати за Њега самог. Нека чују кротки и развеселе се! нека се обрадују мученикољубци и узликују! нека се постиди ђаво и нека се распршти војска иконобораца! Јер они не само светог Јакова него и многе наше подједнако мукама уморише, побише, глађу у смрт отераше, и друга слична зла исповедницима Христовим починише. А свети Јаков, тело своје, покривено љутим ранама и раслабљено неподношљивим боловима, повери лекарској бризи, и као сваки дан умирући са благодарношћу и смирењем вођаше живот свој ка кончини. Пишеш ми да је он предсказао своје престављење. То би због мученичких подвига његових. И још ми јављаш да су му на сахрани били врло многи људи, и они од највиђенијих. То је било по Божјем промислу. Јер се на сахрану човека незнатног порекла не би стекао толики свет, да није по среди"Божји промисао. И он оде на небо, и придружи се својим састрадалцима, и увећа се лик светих Исповедника и Мученика. Због тога је радост на небу и весеље духу Јаковљевом, чијим молитвама спашћемо се, браћо. Он је примио награду, коју је заслужио трудом својим. А блажени су и ваистину побожни они који се слегоше на чесну сахрану његову. Заиста су то мученикољубци, којих удео нека буде са онима којима поштовање указаше. Односно чесних моштију његових, ако Бог да, уредићу како ваља. Целивајте један другог целивом светим, јер ово треба прочитати свој братији. Поздравља вас господин архиепископ патријарх Никифор[3], и протопрезвитер, и економ, и остала братија. Господ нека буде с вама, амин.
Тако гласи писмо светог Теодора Студита, из кога се јасно види живот и страдање овог преподобног исповедника Христовог Јакова, чијим молитвама нека нас Господ удостоји удела светих Својих вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АРТЕМОНА, презвитера Лаодикијског[4]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗАХАРИЈЕ

СИН Кариона Мисирца, који као дете оде са оцем својим у Скит и замонаши се. И достиже до тако огромног смирења и врлине, да постаде обиталиште благодати Свесветога Духа, те му дан и ноћ срце гораше благодаћу. Иако млађи од многих отаца и стараца у Скиту, многи велики оци и старци желели су да се поуче од њега, знајући да на њему почива Дух Свети. Тако, једном га упита Св. Макарије: Реци ми, шта је посао монаха? Захарије одговори: Зар мене питаш, оче? На то му ава Макарије рече: Да, чедо Захарије, јер ме неко у души потстиче да те то упитам. Захарија одговори: По моме мишљењу, оче, посао је монаха - приморавати себе на све за повести Божје.
Једном приликом ава Мојсије упита Захарију: Реци ми, шта да радим? Чувши то, Захарија се баци пред ноге ави Мојсију, говорећи: Ти мене питаш, оче? Старац му одговори: Веруј ми, чедо, видех Духа Светог где сиђе на тебе, и то ме принуди да те питам. Тада Захарија скиде свој кукуљ (тј. монашку капу), баци га под ноге и , пошто га изгази, рече: Ако човек не смрви себе овако, не може бити монах! - Његов отац, ава Карион, говораше: Ја сам многе трудове и подвиге поднео, веће од трудова сина мог Захарије, али нисам достигао ту духовну меру као он због његовог смирења и ћутања.
Када преподобни Захарија беше на самрти, упита га споменути ава Мојсије: Шта видиш? Захарија му одговори: Није ли боље, оче, да човек ћути? На то му старац рече: Да, чедо, боље је, зато и ћути. - А на сам час смрти његове, ава Исидор, који сећаше поред њега, погледавши у небо, рече: Радуј се, чедо моје, Захарија, јер ти се отворише врата небеског царства.

СПОМЕН СВЕТИХ ОСАМ МУЧЕНИКА

ОНИ у Кесарији Палестинској пострадаше за Господа ма\р чем посечени.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПАРТЕНИЈА III, патријарха Цариградског

БЛАЖЕНИ свештеномученик Партеније родио се у Митилени, од побожних родитеља. Они га добро одгајише и отшколоваше. А кад постаде пунолетан, они га дадоше да изучи високе науке и философију. И Партеније постаде један од најученијих и најмудријих људи свога времена. Веома побожан и добар по нарави, њега не занимаше свет и световне ствари, он провођаше време у изучавању Светога Писма и у редовном посећивању свакодневних црквених богослужења. Због тога он би произведен за чтеца, па за ипођакона, па за ђакона, па за јереја. Пошто беше украшен сваком врлином, и веома учен, он би изабран за епископа Хиоског. Поверено му Христово стадо он пасијаше богоугодно. Након доста година он би изабран од стране Светог Синода за патријарха цариградског 1656 године. Као патријарх он би оклеветан као да ради против турске државе. Везир га изведе на суд преда се. Истјазавајући га, везир му обећаваше велике почасти и дарове, и да ће постати један од првих великодостојника у турској царевини, само ако се потурчи. У противном, биће предат на смрт. На то блажени патријарх, отворивши своја благословена уста, рече: Ја нисам издајник царства, и ни најмање нисам крив у ономе зашто ме оптужујете; страдам на правди, и ви сами то најбоље знате, када бисте хтели да признате истину. А што се тиче вашег предлога: да напустим веру своју, да бих тако избегао смрт. - Ја ни по коју цену не пристајем да се одрекнем преслатког Господа и Бога мог, Исуса Христа. Готов сам примити безброј смрти за свето име Његово; то је за мене радост и весеље. А ваше почасти, дарови, положаји, - о томе нећу ни да чујем.
После тога светог патријарха ставише на многе језовите муке, са надом да ће га на тај начин присилити да се одрекне Христа. Но мученик Христов трпљаше све то са великом храброшћу, и радоваше се гледајући на телу свом ране Христове, и силно захваљиваше Господу што га удостоји страдати за свето име Његово, и мољаше га да му да трпљења до краја. А мучитељ, видећи да је светитељ чврст и непоколебљив у вери Христовој, одведе га везана са великом стражом на Пармакапију, и тамо га обеси на Лазареву суботу.
Тако преблажени патријарх прими венац мучеништва. Свето пак тело његово висијаше на вешалима три дана, и сваке ноћи небеска светлост обасјаваше свету главу његову. Потом га бацише у море. Но хришћани га пронађоше и кришом узеше и укопаше чесно на острву близу града, славећи Христа Бога нашег, коме слава, част и поклоњење са беспочетним Оцем Његовим, и пресветим и благим и животворним Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове. Амин.[5]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИНА ТИВЕЈСКОГ

УПОКОЈИО се у миру у Господу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СТЕФАНА И ПЕТРА

МУХАМЕДАНЦИ из града Казана примили хришћанство, али зато много пропатили од својих бивших једновераца, муслимана, и напослетку били убијени од њих, године 1552.

СПОМЕН ЧУДА У ПЕЧЕРСКОМ МАНАСТИРУ

ДВА угледна граћанина града Кијева, Јован и Сергије, беху пријатељи. Они дођоше у богоздану цркву Печерску, видеше светлост јачу од сунчане на чудотворној икони Пресвете Богородице, и пред њом се побратимише. Но после много година разболе се Јован и пред смрт препоручи свога петогодишњег сина старању Сергијевом, и остави Сергију као пријатељу свом и брату верном доста сребра и злата с тим, да овај то уручи Захарији када овај одрасте. И раздаде своје имање ништима. Учинивши тако, он се после кратког вре мена престави.
Када Захарија напуни петнаест година, затражи од Сергија своје сребро и злато. Али овај, саблажњен ђаволом, намисли да присвоји ово благо, и на тај начин изгуби душу. И он одговори јуноши Захарији: Отац твој сву имовину своју даде Богу; ти од Њега тражи сребро и злато, Он ти је дужник, ако хоће да се смилује на те. Ја златник један не дугујем ни оцу твом ни теби. То ти је приредио отац твој безумљем својим, јер све имање своје раздаде као милостињу, а тебе остави ништа и убога.
Чувши то, Захарија стаде плакати због своје немаштине. И опет посла молбу Сергију, говорећи: Дај ми бар половину мога наследства, а другу половину задржи за себе. Но Сергије жестоко изгрди и Захарију и оца његовог. Затим Захарија затражи трећину наследства, потом десетину. И када виде да Сергије упорно одриче да је ишта примио од умрлог Јована, Захарија му онда рече: Ако ниси ништа примио од оца мог, онда хајде да се закунеш у цркви печерској пред оном истом чудотворном иконом Пресвете Богородице, пред којом си ухватио братство са покојним оцем мојим. Сергије пристаде. Но када се закле, и хтеде прићи да целива икону, нека га сила држаше и не допушташе му да приђе. Тада наједанпут поче бесомучно викати; Свети оци Антоније и Теодосије, не дајте да ме погуби овај немилостиви анђео! Молите се Пресветој Госпођи Богородици, да одагна од мене многе демоне, којима сам предат. А злато и сребро нека узму, ено су запечаћени у мојој одаји.
И страх велики спопаде све. И отада не допуштаху никоме да се куне пред иконом Пресвете Богородице. И када послаше дому Сергијевом по запечаћени суд, и отворише, нађоше ону суму удвојену. Удвоји се она сума промислом Божјим. Примивши новац, Захарија га даде манастиру, а сам се ту постриже, и оконча живот свој у светом манастиру Печерском. А од оног сребра, и злата би подигнута црква светом Јовану Претечи, у спомен Јована бојара и сина његовог Захарија, а у славу Христа Бога и Пречисте Дјеве Богородице, амин.
_______________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Писидија - провинција на југу Мале Азије.
2. Лав V Јерменин, грчки цар, царовао од 813 до 820 год.
3. Свети Никифор, патријарх цариградски, патријарховао од 806 до 815 г.
4. О овом светом Свештеномученику видети опширније под 13. априлом. (У неким Синаксарима он се спомиње још и 8. октобра).
5. Свети Партеније пострада у Цариграду 1657. године.

Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

1. Свештеномученик Никон. Рођен у Неапољу од оца незнабошца и мајке хришћанке. Никон беше официр римски у Неапољу. И не беше крштен, иако га мајка, тајно од оца, поучаваше вери Христовој. Једном кад пође са својом четом у бој, посаветова га мајка, ако му буде до невоље, да се прекрсти и призове Христа на помоћ. И заиста, када у боју Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије, Никон се прекрсти и у срцу завапи Христу. У томе часу он се испуни необичном силом, јурне у непријатеље своје, и једне побије а друге нагна у бекство. Враћајући се дома Никон непрестано у чуду узвикиваше: "Велики је Бог хришћански!" Пошто обрадова мајку извешћем о својој победи помоћу крста Христовога, он тајно отплови у Азију, где га епископ кизички Теодосије крсти. По крштењу затвори се у један манастир, где се предаде учењу и подвигу. Но пред смрт епископ Теодосије имаде визију, у којој му би наређено, да себи за наследника рукоположи Никона. Старац Теодосије одмах позове Никона и рукоположи га за ђакона, потом за презвитера и епископа. Но Божјим Промислом Никон ускоро дође у Неапољ где обрете своју мајку још у животу. По смрти материној он се удаљи са девет ученика, негда ратних другова, у Сицилију, и тамо се одаде проповеди Јеванђеља. Но беше страшно гоњење хришћана у то време. И кнез Квинтијан ухвати Никона са друговима и удари на велике муке. Његових стотину деведесет ученика и другова бише посечени. А Никона је мучитељ везивао коњма за репове, бацао га с високе стене у провалију, тукао, стругао, но Никон све те муке преживе. Најзад би посечен мачем и пресели се Господу. Његово тело би остављено у пољу, да га птице поједу. Но неко чобанче, с бесним духом, закачи се и падне на мртво тело Христовог мученика, и одмах се исцели. Оно разгласи о телу Никоновом, те хришћани дођу и чесно га погребу. Пострада свети Никон у време цара Декија.

2. Преподобни Никон Печерски. Друг светог Антонија Печерског и духовни отац преподобног Теодосија. Због пострижења бојара Варлама и евнуха Јефрема би угрожен од кнеза Изјаслава, но кнегиња обрати гнев кнежев у страх Божји, и Никон свети би остављен на миру. Хотећи да украси храм иконама, Никон се мољаше Богу за помоћ. И због молитава његових дођоше изненадно у Кијев из Цариграда неки Грци иконописци, којима се у визију беху јавили свети Антоније и Теодосије, и упутили их у Кијев ка Никону. Прослављен својим смелим подвизима и духовном мудрошћу. У старости би и преко воље игуманом печерским. Преставио се Господу 1066. године. Његове мошти нетљене чувају се у пештерама кијевским.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА НИКОНА и сто деведесет и девет ученика његових, с њим пострадалих

У ГРАДУ Неапољу, у Италији, беше човек, по имену Никон, официр римски, леп, весео и храбар, по вери незнабожац, рођен од оца незнабожца и научен идолопоклонству. Али му мајка беше хришћанка. Она га је стално упознавала са Христовом вером, причала му о сили крста Христова, и говорила: Сине мој мили, ако ти се деси да западнеш у неку опасност, као што то често бива у боју, ти огради себе крсним знаком, и избавићеш се из руку непријатеља. И не само што ћеш се избавити из руку непријатеља, него ћеш избећи и сваку рану, јер те никаква стрела неће ранити, ни копље, ни мач, и ти ћеш усред окршаја остати неповређен.
Једном Никон сам са својом четом ступи у борбу са надмоћнијим противником, настаде силна сеча, и Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије. Видећи како му изгинуше врло многи војници, и сам у смртној опасности, Никон се сети мајчиног савета, погледа у небо, прекрсти се и завапи из дубине срца: Христе, Боже свемоћни, јави на мени у овом часу силу крста Твог, да бих одсада и ја био слуга твој, и обожавао Те заједно са мојом мајком! - Рекавши то, он се испуни необичном силом, јурну на непријатеље, копљем поби око сто осамдесет њих, а друге нагна у бекство. И нико му не могаде противстати, тако је силно дејствовала у њему сила крста Христова.
И прослави Никон Бога, говорећи: Велики је Бог хришћански! Он знамењем крста Свог светог побеђује непријатеље и разгони. - И Никонови војници дивљаху се своме вођи, говорећи: О чуда небеског промисла! никада нисмо ни видели ни чули да се ико тако јуначки борио, као што сада видесмо Никона.
Хвалећи Бога, Никон се врати дома, и исприча мајци својој шта Господ Христос учини с њим у боју силом светога крста. А мати његова, веома обрадована тиме рече: Благодарим пресветом имену Твом, Господе, који хоћеш да се сви људи спасу и дођу у познање истине! Сада, Господе, услиши молитву слушкиње Твоје, и удостоји сина мог бање препорода, која нам је дарована на отпуштање грехова, и научи га творити вољу Твоју, да би, угодивши Теби, добио од Тебе обећана вечна блага.
И стаде Никон распитивати мајку своју: Како човек може постати потпун хришћанин? И мајка му одговори: Треба ти да постиш четрдесет дана, и да те хришћански свештеник поучава хришћанској вери. Затим треба да се одрекнеш Сатане и свих дела његових, и да, верујући у Христа Бога, примиш свето крштење. На тај начин ћеш постати истински хришћанин и слуга Христов. - Тада Никон рече: Жив ми Господ, боље ми је да будем слуга Његов него јелински идолопоклоник и официр. Нећу више да се клањам камењу, нити којој другој твари, већ Богу јединоме, који је створио небо и земљу и море, и све што је у њима. - А поклонивши се до земље мајци својој, рече јој: Моли се за мене слугу твог, мајко моја, да ми Бог да доброг Анђела, воћу и чувара душе и тела мог, да под његовим руководством обретем неког слугу Божјег, који би ме удостојио светог крштења, и научио ме творити вољу Христа истинитог Бога нашег, и уврстио ме у духовно стадо Христово. Јер да ме твоје поуке, о чесна мајко моја, нису отргле од јелинске заблуде и упутиле на познање истинитог Бога, за кратко време мене би пакао прогутао, и ја бих допао мука са свима онима који не знају Бога и који се сада муче у аду. И опет: моли се за мене, мајко моја!
Рекавши то, он журно пође из куће. А мајка га ухвати за руку, и са заклетвом га моли да се врати к њој кад буде примио свето крштење, да би је сахранио, пошто је већ стара и очекује скору смрт. Затим се помоли за њега, снабде га за пут са доста злата, нарочито својим материнским благословом, и испрати та да тражи хришћанског свештеника. Јер у та опака времена, када су велика гоњења била на хришћане, свештеници и учитељи хришћански крили су се по пустињама и горама, те није било лако наћи кога од њих, поучити се истинама вере, и добити свето крштење.
Из куће Никон оде на морско пристаниште, укрца се у лађу, и отплови у Цариград. После његовог одласка војници га стадоше усрдно тражити по Неапољу због великог јунаштва које показа, а и старешине градске питаху мајку његову, где јој је син. Она одговараше: Не знам, оде некуда. Никон пак, слуга Божји, вођен благодаћу Господњом, допутова до острва Хиоса[1]. Тамо се попе на једну високу гору, проведе у молитви осам дана, молећи се Богу да му покаже где може наћи таквог слугу Господњег, који би му дао жељено свето крштење и поучио га светим тајнама вере. И јави се Никону у ноћном виђењу Анђео Божји у виду епископа, даде му жезал који је на врху имао крст, и нареди му да иде на морску обалу. Отишавши изјутра на обалу, он нађе лађу где га чека. Јер исти Анђео Господњи јави се морнарима, наредивши им да причекају Никона који ће к њима доћи са горе носећи жезал са крстом на врху. Никон седе на лађу, и уз повољан ветар они за два дана стигоше до једне горе, зване Ганос[2]. На тој гори налазио се епископ кизички[3] Теодосије, који се са мноштвом монаха ту скривао од незнабожаца за време гоњења. И епископ бејаше монасима ту као ава и игуман. Њему би откривено од Бога о Никону, и он изиђе са монасима својим на пристаниште. И узевши Никона, одведе га у своју пећину. И пошто га огласи, он га крсти у име Свете Тројице, и причести га пречистим Тајнама Христовим.
Пошто прими свето крштење, блажени Никон живљаше у том пећинском манастиру, учећи се божанственим књигама и угледајући се на иночки живот. Затим ради кротости своје и сам би обучен у иночки образ. А братија нека говораху за њега да личи на анђела Божјег, видећи његово смирење и кротост, пост и уздржање, и свеноћно стајање у псалмопјенију без сна. Он у трудовима беше трпељив, у љубави велик, у пошћењу несравњив, у учењу и читању књига ненасит, у ноћним молитвама неуморан, и у свима монашким подвизима свесрдно ревносан. И сав живот његов беше без порока, тако да му се дивљаху сва братија и сам свети епископ Теодосије.
Пошто на такав начин блажени Никон проведе три године на тој гори, би епископу божанствено откривење: Анђео Господњи предстаде му у сну, и рече му: Пре но што отпутујеш из овог живота, уместо себе постави за епископа Никона, кога си крстио и замонашио, повери му стадо своје, и нареди му да се са свима пресели у Сицилију, да монаси не би овде изгинули од варвара, који ће ускоро навалити на ово место.
После овог виђења свети епископ Теодосије рукоположи блаженог Никона најпре за ђакона, потом за презвитера, па га онда хиротониса за епископа. И поверивши му сто и деведесет инока, свети Теодосије се упокоји у Господу, и свети Никон га чесно сахрани.
Затим се свети Никон са свима монасима укрца у лађу, и отпутова на острво Лезвос[4], где пристадоше у граду Митилени[5], и ту проведоше два дана. Одатле отпловише до острва Наксоса[6]. Од овог острва, Божјом помоћу, за двадесет и два дана стигоше у Италију, у Неапољ. Дошавши у свој завичај Неапољ, свети Никон затече живу своју блажену мајку. Када га угледа, она му са сузама радосницама обисну о врат, и грљаше га. Затим поклонивши се пред Богом до земље, она говораше: Благодарим пресветом имену Твом, Господе, што си ми довео сина у анђелском чину и у епископском достојанству. И сада, Господе мој, услиши мене слушкињу Твоју, и прими душу моју у руке Твоје! - Завршивши ову молитву, блажена жена одмах у миру предаде дух свој Господу. И сви који то видеше, прославише Бога, и сахранише је чесно са псалмопјенијем.
А кад се рашчу по граду да је Никон дошао, посетише га неки војници, који су били у чети његовој. И насамо га питаху: Заклињемо те вишњом силом, реци нам, откуда ти дође она снага и храброст, што их показа у боју, да ли од мађија или од неког другог дејства? Научи нас, да бисмо и ми могли бити такви. Свети им одговори: Верујте ми, браћо, у боју ме учинише храбрим не мађије, нити ишта друго, већ једино помоћ часног крста Христовог. Када се крстом наоружах, нико ми не могаше противстати, јер сила Божја, која у крсном знаку дејствује, побеђиваше све непријатеље.
Када то чуше ови војници, припадоше к ногама светог епископа Никона, говорећи: Смилуј се на нас, свече Божји, и поведи нас са собом да, као што нас ти избави у боју од непријатеља, тако и сада постанемо са тобом учесници царства небеског. - И ти војници, којих беше девет на броју, тог часа оставише жене и децу и браћу и куће своје, и пођоше за светим Никоном.
Преподобни Никон онда са њима и осталим ученицима својим седе на лађу, и отплови у Сицилију. Тамо се искрцаше крај једне врло високе горе Тавроменије[7]. Одатле кренуше у унутрашњост, и после дугог путовања дођоше до реке Асинос. Поред реке нађоше једно старо пространо купатило од камена, у пустом месту, званом Хигија, и ту се настанише. Место беше безмолвно и дивно, и земља добра за обрађивање. Одмах направише градине, засадише воћке, и живљаху. Ту преподобни епископ Никон крсти оних девет другова, бивших војника, и постриже их у монаштво.
Пошто прође доста година, а гоњење на хришћане не престајаше, би обавештен кнез Сицилије Квинтијан да поред реке Асинос живе неки људи који почитују небеског Бога, учитељ им је епископ Никон, а нашим се законима не покоравају, нити наше богове почитују. Чувши то, кнез се разјари, и одмах посла чету војника да све те људе похватају и доведу к њему на ислеђење. Када чета стиже до указаног места, војници упиташе: Где је Никон и његови другови, који се царским законима не покоравају, нити богове поштују? Свети Никон им одговори: Добро дошли, децо моја, добро дошли! Јер Господ мој Христос преко вас позива мене и моје. - А братија припадоше молитви, молећи Бога да их благодаћу својом укрепи на подвиг. Али, приморани од војника да одмах крену, они завршише молитву, и пођоше ка кнезу, вођени од војника као овце на заклање. А преблажени отац наш Никон сокољаше их путем, говрећи: Држите се јуначки, браћо моја, и будите неустрашиви пред мучитељем! Јер ево завршава се течење наше, и нама се отворише врата небеска. Стојмо јуначки за веру Христову пред бесним мучитељем! Говоримо слободно пред њим! Чујмо глас Доброга Пастира нашег који говори: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28).
Када свети предстадоше кнезу на нечастивом суду, он их бесно погледа, и упита: Зар тако застранисте у ништавној и безумној нади, заведени од овог мађионичара Никона, да ни бесмртне богове не почитујете, нити се законима њиховим покоравате? А свети као једним устима одговорише: Хришћани смо, и никада нећемо напустити веру нашу; и наду нашу не полажемо у ништавила, него у Господа Бога, који је створио небо и земљу и море, и све што је у њима. А богови твоји су неми и глуви, неосетљиво камење, дело руку људских, и слични су им они који се уздају у њих.
Видевши чврсту и непоколебљиву веру светих, кнез помисли: Ако их убрзо не побијем, они ће врло многе завести у своју заблуду. И нареди да их наге и поваљене немилосрдно бију воловским жилама. Затим издаде наредбу да их све, осим светог Никона, одведу до оног купатила где су живели, и тамо мачем посеку. И одведоше их тамо на посечење. И када свети мученици савише под мач чесне главе своје, они говораху: У руке Твоје, Господе, предајемо душе своје, јер нас Тебе ради убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање. - И посечени бише преподобни ученици светог Никона, или боље - самога Христа, њих сто деведесет и девет. А тела њихова, по наредби мучитељевој, предадоше огњу.
А преподобног Никона мучитељ врже окована у тамницу, и смишљаше најљућу смрт за њега. Но те ноћи у тамници јави се светом Никону Анђео Божји у сну, и рече му: Буди јунак у Богу, Никоне, војниче Христов, и весели се, јер Христос Бог наш прими жртву твојих сто деведесет и девет ученика као мирис миомира, и уђоше у дворе у којима Небески Женик обитава. - Када Анђео то изговори, гле, свети Никон угледа пред собом пресветлу девицу: она је сијала јаче од сунца, хаљине њене беху од злата и сапфира, у рукама је имала лава белог као снег. А стајаше та девица у пољу, крај реке Псимит, на источној страни. На западу пак стајаху два врло висока човека, њихове главе досезаху до неба, у рукама им беху огњена копља, и они разговараху са јавившом се девицом, говорећи: Зашто смо данас докони? Послани смо од Небеског Цара у бој против Квинтијана. Ево чекамо га, а он не излази. - Тада им светлоносна девица она довикну, говорећи: Јуче Квинтијан погуби сто деведесет и девет слугу Христових, и сада тај исти мучитељ смишља против учитеља њиховог Никона, који сва лукавства вражија ваистину победи, још страшније ствари. Но Квинтијан ће убрзо доћи на то место, где га ви чекате. Рекавши то, она им из руку својих пусти лава, говорећи: Ето вам и њега; он ће вам помоћи против мучитеља.
Када се после тог виђења преподобни епископ Никон трже од сна, веома се обрадова. И хвалећи и славећи Бога, он виђење своје исприча дечаку свом Херомену, који му је служио, који касније и описа његово житије и страдање. А причајући дечаку своје виђење, свети прорече да ће Квинтијан убрзо умрети љутом смрћу.
Сутрадан нареди кнез Квинтијан да светог Никона изведу преда њ на суд, и упита га: Ко си и, откуда си? И мађијама које вере ти опчини толике људе те одоше у смрт, и тако због твог безумља лишише себе лепоте сунца и красоте месеца? - Свети Никон му одговори: О испуњени сваке неправде! ко сам, и које сам вере, казао сам ти не само ја, него си то и од других чуо, нарочито од многих светих, које си ти, заслепљен безбожјем својим, јуче побио. И сада ти опет потврђујем, чуј: хришћанин сам чврст и постојан, нада ми је Бог - Творац неба и земље, Он ће те предати на неподношљиве муке због бездушног насилништва твог и богомрског безбожја.
На ове речи рикну мучитељ као лав, и нареди да нагог светитеља вежу за руке и ноге о четири коца, и под њим тако растегнутим запале ватру и пеку га на њој. Тако мучен, светитељ се на живом угљевљу одмараше као на цветном пољу, певајући и говорећи: Ти си тврђава моја, Господе, и прибежиште моје! Ти ме избављаш од љутих врагова мојих! - И рекоше слуге мучитељу: Господине кнеже, ми већ малаксасмо ложећи ватру и пекући овога, али се њега ватра не дотиче.
Тада скинуше светог Никона с мучилишта, и кнез нареди да га бесним коњима вежу за репове, и ови га у трку растргну. Но чим светитеља везаше коњ'ма за репове, он пружи десну руку према коњима, прекрсти их, и тог часа се бес коња претвори у овчију кротост, и коњи стадоше као укопани, и не хтедоше се макнути с места, иако су их слуге силно тукли.
Видећи то, мучитељ се разљути на коње, и нареди да им пресеку жиле на ногама. А коњи, по Божјем нарећењу, као некада Валаамова магарица, људским гласом проговорише и рекоше: Бог наш на небу и на земљи све што хтеде сатвори; и нас сада убијају ради светог Никона.
Тада кнез нареди да мученика окују у железне окове, и са високе стене рину у дубоку провалију. Но и кад то учинише, мученик остаде неповређен, јер га ринута Анђео Божји подиже, скину му окове, изведе из провалије, и светитељ опет стаде на гледалишту пред мучитељем жив и здрав. Угледавши га, кнез се запрепасти. И рече му: О како је велико старање богова наших о теби, Никоне! Не видиш ли, колико се брину око тебе, и неће да униште тело твоје? Пошто си дакле познао њихову доброту, ти им сада принеси жртву, и буди им пријатељ. Светитељ одговори: Анатема на те, и на богове твоје, и на оне који се уздају у њих!
И нареди кнез да светитељу лице камењем сакруше, и језик му клештама ишчупају, па одведу на оно место где је с ученицима својим живео, и тамо му одсеку главу. И би свети свештеномученик Никон посечен крај реке Асинос, под кипарисом, у време цара Декија[8]. А тело светитељево би остављено у пољу да га зверови и птице поједу.
Кнез пак Квинтијан онога дана када осуди светог Никона на посечење, пође у град Панорму[9] да приграби себи имовину свете мученице Агатије (види под 5 фебруаром), коју кратко време пре овога беше мучеништвом уморио. И када се превожаше преко гореспоменуте реке Псимит, коњи његови, које такође превожаху с њим, изненада побеснеше и јурнуше на њега: један му зубима изгриза лице, и потпуно унакази, а други га ногама изгази намртво и у реку стровали. И утопи се бедник, зло завршивши свој зли живот, према пророштву светог Никона.
А чесно тело светог мученика Никона лежаше несахрањено на месту посечења. Но неко чобанче, с бесним духом, закачи се и падне на мртво тело Христовог мученика, и исцели се, јер сила светитељева изагна духа, који изиђе из чобанчета вичући и јаучући: Тешко мени! тешко мени! куда ћу побећи од лица Никонова?
Ово чудо, исцељено чобанче исприча људима. Сазнавши за то, епископ града Месине[10] узе свој плир и, вођен оним чобанчетом, оде и обрете многострадално тело преподобномученика, и узе га. Тако исто обрете у оном купатилу и тела светих ученика његових читава, нимало од огња повређена. И сва их чесно сахрани, славећи Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОНА ПЕЧЕРСКОГ

КАДА Господу би угодно да посађену у Русији младицу монашког живота учини многоплодном, Он приведе к искусном и трудољубивом првоначалнику руског монаштва - светом Антонију, који се беше почео подвизивати у пештери, преподобног Никона. Ревносно проходећи ступњеве монашких врлина преподобни Никон тако у свему подражаваше свога наставника и учитеља, да се показа достојан да га свети Антоније постави за вођу и руковођу монаха у духовном винограду испосничког подвизавања. Јер лица која долажаху к преподобном Антонију са жељом да приме равноангелни образ, он их сам поучаваше врлинама, а преподобном Никону налагаше да их постризава, пошто он беше јереј и искусан црноризац. И ова два подвижника, као Мојсије и Аарон, делаху у духовном винограду, творећи родове покајања, достојне преноса из Египта овога света у ону обећану земљу небеску. Јер преподобни Антоније донесе закон са Свете Горе Атонске, као Мојсије са Синајске; а преподобни Никон делаше по наређењу Антонија као Арон, почаствован чином свештенства. Све деловање своје он вршаше са сваком послушношћу, доживљујући од дела свог не само радости, већ и невоље јуначки подносећи, и благодарећи Бога за све. Велике радости духовне он се удостоји, када постриже преподобног оца нашег Теодосија[11], који се ускоро показа као велики наставник монашког живота у Русији. Обрадова се духом и онда када постриже знаменитог бојарина, блаженог Варлаама[12], и управника кнежевог имања и љубимца његовог, блаженог Јефрема[13], евнуха. Но због ових пострига он доживе не малу муку: јер кнез Изјаслав[14], сазнавши за њихово пострижење веома се разгневи на преподобне и нареди да му одмах доведу онога од њих који је извршио постриг. Слуге одоше и убрзо доведоше к њему блаженога Никона.
Погледавши с гневом на светитеља, кнез га упита: Јеси ли ти постригао бојарина и евнуха без мога наређења? Преподобни Никон смело одговори: Благодаћу Божјом ја их постригох по наређењу Небеског Цара Исуса Христа, који их је позвао на такав подвиг. Кнез се још више разјари и рече: Или их усаветуј да се врате дому свом, или ћу тебе и све оне око тебе послати на заточење, и наредићу да се ваша пештера раскопа. Блажени Никон одговори: Господару, чини са мном што ти је воља! а мени не доликује да војнике одвраћам од Небеског Цара.
После овога свети Антоније, и они што беху са њим, изађоше из пештере са намером да иду у неки други крај због кнежевог гнева и прекора блаженом Никону. Али један од службеника кнежевих каза то кнегињи. А она потсети кнеза на гнев Божји који постиже њену отаџбину, Пољску, зато што њен отац, Болеслав Храбри[15] протера црнорисце који беху постригли Мојсија Угрина[16], и говораше му: Послушај ме, господару, и не гневи се. Јер у нашој земљи исто тако бише прогнани такви црнорисци, и многе невоље догодише се због њих. Стога пази, господару, да се то не догоди и у твојој земљи.
Чувши то, кнез се побоја гнева Божија, и отпусти блаженог Никона наредивши му да се врати у пештеру. А за онима који беху отишли из пештере посла с молбом да се врате натраг. Но, они, пошто их три дана молише, једва се вратише у своју пештеру, као што се о томе говори у житију преподобног Антонија.
После такве напасти преподобни отац наш Никон провоћаше у пештери врло суров живот; и однесе молитвом и постом многе победе над злим дусима; и беше једнаког живота са преподобним оцима Антонијем и Теодосијем, тако да они као три светионика сијаху у мраку и разгоњаху таму демонску.
Затим, када се братија умножи у пештери, зажеле блажени Никон да се повуче у самоћу и да сам самцит безмолствује, молитвено тихује. Пошто се посаветова са преподобним Антонијем, и поразговара са другим црнорисцем, Бугарином Светогорцем, из манастира светог Мине, он отпутова са овим. Када дођоше на море, они се ту растадоше. Бугарин, кренувши за Цариград, нађе усред мора острво на коме се настани. Он проведе тамо много година, трпећи зиму и глад, и тако у миру сконча; острво се то и до данас назива Бугариново. Велики пак Никон отиде на Тмутараканско острво[17] и, нашавши у близини града ненасељено место, он се настани тамо, безмолствујући - молитвено тихујући и служећи Богу ревносно, прилажући труд на труд, и задивљујући љуДе својим необичним животом. Слава његова рашири се на све стране, и к њему стадоше долазити грађани и многи други; и дивљаху се његовом животу, јер још не беху утврђени у вери, нити што беху чули о монашком животу. Но потом, руковођени Богом, они стадоше желети да наследе монашку добродушност, и мољаху преподобног Никона да их постригава. Он их поучаваше и постригаваше, и сагради тамо цркву Пресвете Богородице. И тако, благодаћу Божјом а молитвама преподобног Никона процвета то место и ниче славни манастир, потпуно сличан Печерском манастиру.
По смрти Ростислава Владимировича[18], кнеза Тмутараканског острва, преподобни отац наш Никон би умољен од тамошњих житеља да иде к Свјатославу Јарославичу[19], кнезу Черњиговском, и замоли га да им свог сина Гљеба упути на престо Тмутаракански. Дошавши у град Черњигов и срећно свршивши поверени му посао, преподобни крену у Кијев и дође у Печерски манастир к блаженом игуману Теодосију. Угледавши један другог, они обојица падоше на земљу и поклонише се један другоме. Затим уставши, они се загрлише и дуго плакаху, пошто се давно не беху видели. После тога преподобни Теодосије мољаше блаженог Никона да не одлази од њега док су обоје у телу. Блажени Никон му обећа, говорећ(и: Идем само да средим свој мнастир, па ћу се одмах, ако Бог хоће, вратити натраг.
Он тако и уради. Дошавши на Тмутараканско острво са кнезом Гљебом Свјатославичем, и овај седе на престо, преподобни поступи по свом обећању: среди свој манастир и врати се натраг к преподобном Теодосију. Дошавши у Печерски манастир, он свега себе предаде преподобном Теодосију и са сваком радошћу покораваше му се. А преподобни Теодосије веома га љубљаше и сматраше га као оца свог; стога, и када би куда одлазио из манастира, он тада повераваше братију блаженоме Никону, као најстаријем од свију, да их поучава и чува. Преподобни Теодосије, сам поучавајући братију духовним поукама, често је наређивао и блаженом Никону да то ради, пошто је био начитан. Много пута, када је блажени Никон повезивао и коричио књиге, јер је био вичан томе послу, сам преподобни Теодосије сео би поред њега и спремао му конце потребне за тај посао. Таква беше у њих смиреност и љубав међусобна. Но када потом овај блажени безмолвник - молитвени ћутљивац виде свађу међу кнезовима руским, у којој Свјатослав прогна из Кијева свога брата Изјаслава и заузе престо, ожалости се. И не могући подносити метеж, изазван тим догађајем, он, да би сачувао спокојство духа, намисли да се поново врати на своје острво. Преподобни Теодосије га мољаше много, као и раније, да се не растају док су у телу. Но блажени Никон, измоливши опроштај, отпутова са два црнорисца и проведе тамо неколико година у свом уобичајеном подвигу.
По престављењу преподобног Теодосија, за игумановања блаженог Стефана, преподобни Никон, побуђен братољубљем, опет дође да посети преподобног Теодосија; и веома се ожалости када свог љубљеног пријатеља не затече у телу: и одлучи да остало време свога живота проведе у његовом манастиру. Често одлазећи на светитељев гроб, он проливаше и сузе жалоснице и сузе радоснице: жалоснице, од туге што се растао са љубљеним братом; радоснице, из благодарности Богу што је у Русији засијао као светионик својим равноангелним животом, на кога он, Никон, рукама својим стави свети анђелски образ монашки. После игумановања светог Стефана, братија, видећи да је преподобни Никон најстарији од свију, и пошто сам преподобни Теодосије беше примио постриг из његових руку, по вољи Божјој и по одлуци свих изабраше њега за свог игумана као равног по животу преподобним оцима Антонију и Теодосију. Они му се с љубављу покораваху и у свему га као оца и наставника слушаху, видећи у њему једном лик њих обојице. Много пута непријатељ и ненавидник добра, ђаво, покушавао је да и овом преподобном, као и блаженом игуману Стефану, прави сметње у старању о душама Богом повереног му стада, желећи да га мржњом дигне против њега, али никада није успевао у томе, него је посрамљен бежао, јер његова тама није могла надвладати светлост добрих дела блаженога Никона.
Овај блажени игуман, будући своме стаду образац чудесних врлина, тако угоди Богу, да се за време његовог игуманства предивно украси иконама света, Богом саздана, црква Печерска: јер к земаљским молитвама овог блаженог стројитеља придружише се својим небеским молитвама пријатељи његови, преподобни Антоније и Теодосије, и послаше к њему иконописце из Цариграда, давши им као плату злато. Блажени игуман Никон показа тим иконописцима ликове својих љубљених пријатеља, преподобних отаца Антонија и Теодосија, преминулих пре десет година. Иконописци одмах познаше у њима људе који им се у Цариграду јавише, погодише их и послаше к игуману Никону. Поред тога они испричаше и друга дивна чудеса: када су они хтели да се врате, њима се јави света Печерска црква, и икона Пресвете Богородице која им запрети да се не враћају; и када пловљаху чамцем низ реку, они на чудесан начин допловише до горе уз воду. Иконописци који на тако чудесан начин дођоше, старањем блаженог игумана Никона дадоше се на посао око украшавања цркве, при чему се опет догодише чудеса. Јер се сама икона Пресвете Богородице у олтару на чудесан начин претвори у мозаик и сину као сунце, и голуб излете из њених уста, као што о томе опширно пише у казивању Патерика о цркви Печерској. Све се то зби на небеске молитве преподобних отаца Антонија и Теодосија, и на тада још земаљске молитве блаженог игумана Никона.
Затим и сам незаборавни игуман преподобни отац наш Никон, пошто разноврсним подвизима свог равноангелног живота дивно украси сву свету обитељ Печерску, после дуготрајних трудова, упокоји се у Господу у 1088 години, за владе великог кнеза Кијевског Всеволода Јарославича. И тело његово би положено у истој светој обитељи Печерској, у пештери, где чудотворном нераспадљивошћу моштију својих он посведочује светост своју, којом и по смрти чудотворно украшава своју свету обитељ; а духом се пресели у небеске обитељи да се тамо, заједно са једноживотним пријатељима својим, преподобним оцима Антонијем и Теодосијем, наслађује неисказаним гледањем славе Божје лице у лице. И тамо они, као три светилника, предстоје престолу Тросунчаног Божанства, обасјавани вечном славом, и као оци моле се за нас чеда своја да се удостојимо постати наследници благодати њихове и славе, будући благопријатни Господу, коме слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛИТА И ЛИДИЈЕ, и других с њима

ОВИ свети мученици потрадаше 125 године, у време цара Адријана[20]. Сви они беху хришћани по призвању и свакодневно служаху истинитоме Богу. Свети Филит беше царски сенатор. Он, жена његова Лидија, и два детета њихова, Теопрепије и Македон, бише као хришћани изведени пред цара Адријана. Но цар, пошто не могаде противстати мудрости светога Филита, посла их у Славонију к војводи Амфилохију. Овај одмах нареди да их све обесе о дрво, и да им тела стружу дрвеним ножевима. Тада поверова у Христа Кронид, коментарисије = командир тамничке страже, који заједно са светим мученицима би бачен у тамницу. Те ноћи, када се свети мученици мољаху и певаху свештене песме, њима се јавише небески анђели, утешише их и окрепише на подвиг мучеништва.
Сутрадан свети мученици бише понова изведени пред Амфилохија, и он им рече: За вас су спремљене многе муке и казне! - И нареди те их бацише у казан, у коме је кључао зејтин помешан са сумпором, и - о, чуда! - казан се тог тренутка , . охлади. Поражен таквим чудом, војвода Амфилохије верова у Христа, и рекавши: "Господе Исусе Христе, помози ми!" сам уђе у казан; и дође к њему божански глас који говораше: "Услишена је твоја молитва; хајде к мени!"
Када за то сазнаде цар Адријан, дишући гневом и претњама, дође из Рима у Славонију. И нареди да се казан пун зејтина греје пуних седам дана, па да се у њега баце свих шест мученика. Но када мученике свете бацише у казан, они благодаћу Божјом остадоше читави и неповређени.
Посрамљен овим чудом, цар Адријан се врати у Рим. А свети мученици, молећи се и благодарећи Богу, предадоше душе своје Господу, и примише од Њега венце мученичке.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДОМЕТИЈА

И3 Фригије. Пострадао за Господа Христа посечен мачем за царовања Јулијана Одступника (361 - 363 г.).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАСИЛИЈА МАНГАЗЕЈСКОГ

СИН ситног јарославског трговца; служио као калфа код једнога трговца у граду Мангазеју, у северном Сибиру. Трудољубив и поштен, Василије се одликовао особитом побожношћу; волео је посећивати цркву, усрдно се молио дома, помагао према својим средствима сиротињу, обилазио болеснике. Његов пак газда беше човек лаком и суров, и свети мученик је много патио од њега. Једном, за време Ускршњег јутрења, дућан овог трговца би покраден. Трговац оклевета светог Василија да је он то учинио, подврже га мучењу, и најзад га уби свежњем кључева, па тело светог страдалца баци у баруштину. То се догоди 23 марта 1600. године. Након педесет година показа се на површини баруштине свето тело Светог Василија, и од њега стадоше бивати знамења и чудеса. И године 1670 свете мошти светог Василија бише пренесене у Тројицки Трухански манастир и положене тамо у богатом кивоту. И ту се и надаље од моштију светог Василија збиваху многа чудеса. Свети Василије се много слави у целоме Сибиру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАХОМИЈА НЕРЕХТСКОГ

СВЕШТЕНИЧКИ син; измалена ревностан за књигу и црквена богослужења. Одрече се света, и прими монаштво у Рождественском Владимирском манастиру, и послушно прохођаше разна манастирска послушања. Потом постаде игуман. Али жељан усамљеничког пустињачког живота, он кришом напусти манастир и удаљи се у крајеве Нерехте, Костомске губерније. Убрзо он тамо, са благословом светог Алексија, основа манастир са црквом Светој Тројици. И би братији пример у светом трудољубљу. И много година подвизаваше се он, учећи посетиоце обитељи његове врлинама и исцељујући их од болести. Упокоји се преподобни 23 .марта 1384 године. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЛУКЕ

НОВОМУЧЕНИК Христов, преподобни Лука беше родом из Адријануполиса (Једрене), из парохије храма Светог Николе. Отац му се зваше Атанасије, а мајка Домница. Оставши сироче без оца у својој шестој години, он би послат од мајке једном трговцу Загорејцу да код њега ради. Овај трговац путоваше и у Русију, а онда се настани за стално у Цариграду. Када Луки беше тринаест година он се једнога дана потуче пред кућом са једним турским дететом и истуче га. Видећи то Турци навалише на њега, и он у великом страху повика: Пустите ме па ћу се потурчити. Турци одмах престадоше са гњевом, и један од богатијих Турака узе га к себи и преведе га у ислам.
Али чим прође страх, Лука дође себи и поче се горко кајати за то што се одрече своје хришћанске вере. Иако му беше тек тринаест година он одлучи да се по сваку цену врати у своју веру. Зато он поручи свом трговцу да га на сваки начин избави из куће тога Турчина. Трговац то исприча у Руском посланству и замоли за помоћ. Један руски официр рече трговцу да ће најбоље бити ако дете само побегне из куће и дође у Руску амбасаду. Тако и би, и млади Лука буде примљен од браће по вери Руса, који му даду хришћанско одело и отпрате га одатле у Смирну. Из Смирне он дође у Тир, где се разболи од очију. Схвативши то као Божју опомену он одмах отиде код једног духовника и исповеди му своје одречење од вере. Духовник га лепо утеши и посаветује да је најбоље да иде у Свету Гору, што Лука врло радо и прихвати.
Дошавши у Свету Гору, Лука најпре ступи у Велику Лавру, а затим у манастир Ивирон, и најзад у манастир Ставроникита где прими и монашки постриг. Али на њега навалише велика и разноврсна искушења, те би принуђен да промени неколико манастира. Свезнајући Бог, који је унапред предвиђао крај свих тих искушења, допустио је да на младог Луку дођу ђавоља искушења. Јер кроз сва та искушења Лука дође до закључка да је то због његовог великог пада и да је зато најбоље да пострада за Христа и крвљу својом да спере са себе срамни печат исламске нечистоће. Те своје помисли он повери једном старцу, али га старац од тога одвраћаше. Лука тада отиде оцу Висариону у скит Свете Ане и опет исприча сву своју историју и сва садашња искушења, као и своју жељу да пострада. Висарион га одвраћаше да је још млад и да се може десити да га због тога Турци не хтедну убити, али Лука не попушташе у својој богоугодној намери. Онда се Висарион договори са једним старцем Ананијом и одреде Луки правило и свакодневне подвиге кроз које треба да се припрема за мучеништво током педесет дана.
У свакодневним подвизима и метанијима преподобни Лука проведе тридесет и два дана, а онда наиђе туда једна лађа која пловљаше за Смирну. Измоливши од отаца благослов, и примивши од свог духовника велику и анђелску схиму, блажени Лука уз пратњу оца Висариона крете лађом на пут 10. марта 1802. године. После неколико дана стигоше на острво Митилину (Лезвос). Када благословени Лука изиђе из лађе, окрете се морнарима и правећи им метанија тражаше од њих опроштај, а тако исто и од оца Висариона, коме и ноге са сузама целиваше. Затим кретоше обојица у оближње село у цркву, где блажени Лука исповеди и последње своје хулне помисли које му досађиваху и кроз које га ђаво одвраћаше од мучеништва. Ту се и причести светим и животворним Тајнама Христовим, па крете за град Кастро. Дошавши у град ступи смело пред судију и рече му да су га Турци још као дете обманули и обрезали, али да је он убрзо схватио сву лаж и заблуду муслиманске вере и њиховог лажног пророка, те се свега тога одрекао и вратио Христу - једином истинитом Богу. Хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем. Христу се клањам, и само Христа желим. Турски судија и остали Агарјани покушаваху најпре даровима и обећањима, а затим и претњама да одврате преподобнога од страдања, али то беше узалуд. После тога Турци поведоше мученика у кућу Назирову. Идући, успут сретоше митрополита Митилинског. Дошавши до њега, Лука приклони главу, и рече му: Сатвори молитву Господу за мене грешнога! То веома разјари Турке и они навалише на мученика и силно га изудараше. А митрополит Митилински, и поред страха од Турака, нареди да се по свим црквама чине молитве за слугу Божјег Луку. А мученик Христов Лука, и после нових испитивања и претњи од стране Назира и још других, остаде непоколебљив у своме исповедништву. Због тога би бачен у тамницу и бише му дана три дана за размишљање. Из тамнице мученик затражи преко других људи да га посети неки хришћанин, утехе ради, а од епископа затражи да му шаље сваки дан Свето Причешће. Хришћанске старешине у граду удесише да у тамницу доспе, тобож по казни, неки хришћанин Евстратије да би утешио и охрабрио мученика, али то убрзо Турци открију и Евстратија отерају из тамнице. Свети мученик тада прибеже утеси и подршци Пресвете Богоматере, Коју стално призиваше у молитвама.
Пошто прођоше она три дана, мученик би поново изведен пред Назирагу, који га опет одвраћаше и прећаше му казном вешања. Но пошто мученик остаде непоколебљив, буде му изречена осуда на смрт вешањем, која и би извршена у недељу 23. марта 1802. године. Његово свето тело висијаше обешено три дана и три ноћи, а онда га Турпи скидоше и са каменом о врату бацише у дубину морску. Пошто море избаци мучениково тело на обалу, хришћани га узеше и чесно сахранише. О свему томе би извештен и мучеников пратилац Висарион, који се томе веома обрадова , и радосну вест победе однесе оцима у Свету Гору. А од моштију и молитава светог новомученика Христовог Луке догодише се неколико чудесних исцељења на славу Бога нашег. Амин!
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Хиос - острво у Јегејском Мору, у близини западне обале М. Азије.
2. Ганос или Ган налази се на северозападном приморју Мраморног Мора.
3. Кизичка област са градом Кизиком налази се у северозападном делу Мале Азије, на јужној обали Мраморног Мора.
4. Лезвос (или Митилена) - осгрво Јегејског Мора код западних обала М. Азије близу Мидије.
5. Митилена - највећи утврђени град острва Лезвоса.
6. Наксос - острво на југу Јегејског Мора.
7. Тавроменијска гора налази се на источној обали острва Сицилије.
8. Римски цар Декије, свирепи гонитељ хришћана, царовао од 249 до 251 г.
9. Панорма - сада град Палермо, на северозападном приморју острва Сицилије.
10. Месина - веома важан град на острву Сицилији.
11. Преп. Теодосије Печерски упокојио се 1074. г. Спомен његова Црква празнује 3. маја.
12. Преп. Варлаам Печерски скончао 1065; спомен његов 19. новембра.
13. Преп. Јефрем Печерски био епископ Перејаславски; скончао 1096 год.: спомен његов 28. јануара.
14. Изјаслав Јарославич, син великог кнеза Јарослава Мудрог и унук св. равноапостолског кнеза Владимира; владао у Кијеву од 1054 до 1068 г.
15. Болеслав I, Храбри, пољски краљ од 992-1025 године.
16. Преп. Мојсије Угрин скончао 1043. године; спомен његов 26. јула.
17. То се острво налази на истоку од Керченског мореуза.
18. Син Владимира Јарославича, кнезовао у другој половини једанаестог столећа.
19. Син Јарослава Владимировича; кнезовао од 1054 до 1076 године.
20. Римски цар Адријан царовао од 117 до 138 године.